Kulttura 2

ISSN 2560-4430

Kulttura: avgust 2017. / broj 02

k2/

Novi Sad

Temišvar

Budva

Rijeka

Umag

autor fotografije : Luka Bajić

Kulttura: 02

Prisnost i spektakli, na jednom i četiri mesta EXIT je najveći i ima najdužu tradiciju, što može da se oseti i kod publike, jer ona vrlo dobro zna šta to znači kada velika zvezda dođe u tvoj grad, što ranije nije bio slučaj na Sea Dance festivalu u Crnoj Gori. Iako su proteklih godina neki izvođači, poput grupe Hurts, priredili sjajne koncerte pune energije, publika nije na to odreagovala onako kako bi negde drugde, već je samo posmatrala šta se dešava na bini, ne znajući da sjajan koncert čini i razmena energije publike i izvođača. Nešto se zanimljivo dogodilo u roku od godinu dana, tako da je ovog jula publika u Budvi pokazala da je sazrela. Ljudi su vrištali, tapšali, mahali rukama, đuskali i prosto uživali u festivalskoj atmosferi.

U drugom broju časopisa Kulttura u fokusu je rad vajara Miodraga Perića, portret umetnika, sa jasnom odlukom da se bude veran sebi i sa znanjem – da uložena energija u jednom trenutku, izvesno, emanira. Adrian Kranjčević nam donosi priču o kvartetu Tajj koji je obeležio 20 godina postojanja, a kontinuitet na ovim prostorima je uvek posebna vrsta uspeha. Mirko Sebić govori o istoriji Kineske četvrti- govori o trajanju sa jedne i izvesnosti promene sa druge strane. Mia Čomić nas vodi kroz priču o raznim licima Štranda. Naša gošća je izvršna direktorka Rijeka 2020 d. o. o Emina Višnić- ona govori o izazovima koje titula evropske prestonice nosi- iz riječke vizure. Jasna Žugić daje sliku 4 festivala EXIT tima- u Umagu, Temišvaru, Budvi i Novom Sadu… Ovaj melanž nas uvodi u priču o identitetu- pojedinca, grada, prostora u najširem smislu te reči.

Nataša Gvozdenović glavna i odgovorna urednica

Akcenat na EXIT festivalu odavno je prešao sa gitarske muzike na elektronsku jer se i publika promenila. Oni koji su osnovali EXIT i koji su ga pratili od početka sada su već uveliko odrasli, mnogi imaju decu, neki su promenili životne stilove, a došle su nove generacije klinaca kojima je potrebna muzika, nastupi uživo, drugačija atmosfera u odnosu na svirku ili klub i prosto opuštanje na festivalu.

Zbog odličnih nastupa i gužve koja se stvorila, ponekad je bio zarobljen prolaz do No Sleep bine, na kojoj su muziku puštali didžejevi iz evropskih underground klubova i to tehno, tech-house i minimal. Sa te bine je preko dana išla latino muzika, a uveče je to postajao b2b prostor, odnosno mesto gde su di-džejevi skoro uvek zajedno nastupali, tako da se za kratko vreme moglo čuti mnogo zanimljive muzike. Na bini je često mnogo ljudi okruživalo di-džeja i đuskalo – baš kao i u klubu. Zamislite ležaljke, šum mora, koktele, muziku i vreo pesak – ako vas ništa drugo ne navede da se mrdate, osećaj bola u tabanima zbog vreline hoće!

Tokom EXIT festivala reke ljudi prelaze most, spremni za žurku, skakanje, pevanje i uživanje, prepuni energije, jer znaju da ih na Petrovaradinskoj tvrđavi očekuje zabava. Čar festivala jeste ta što, dok se šetate tvrđavom i obilazite bine, možete da čujete neki zanimljiv bend ili di-džeja i otkrijete novu muziku koja vam se zaista dopada. Te situacije su se tokom godina proredile jer je smanjen broj bina sa žanrovski različitom muzikom, ali i dalje možete da naiđete na kutak koji bi mogao da vas iznenadi. Takve bine su Future Shock, na kojoj nastupaju manje poznati i demo bendovi sa najrazličitijom muzikom, na Fusion bini možete da poslušate nešto novo i drugačije, a ove godine su i na glavnoj bini nastupili odlični lokalni bendovi kao što su Tri kapljice i Sputñik.

Međutim, iako se publika opustila uz velike zvezde čiju muziku poznaje i dalje ne ume da prepozna kvalitet i uživa uz manje poznate izvođače. Za to je verovatno potrebno još vremena i da se na festival krene otvorenog uma.

Novi Sad No Sleep bina okuplja kvalitetne underground di-džejeve, pa ljubitelji elektronske muzike na NSNS i Dance areni, na dve bine koje su blizu jedna drugoj, mogu da uživaju u komercijali ili alternativi ili da kombinuju ta dva. Činilo se da godinama EXIT propušta jedan žanr – hiphop. Iako u svetu hiphop veoma dobro prolazi i postao je komercijalan žanr, na EXIT festivalu ga nema ili je tu u tragovima. Međutim, ove godine otvorena je nova Beats & Bass bina, na kojoj su tokom dva dana nastupili regionalni i domaći hiphoperi, izvođači trep muzike i di-džejevi tog senzibiliteta. Publika je to odmah prepoznala, jer je prostor oko bine bio prepun devojaka i momaka koji đuskaju.

Koncept festivala pored mora prenet je i na Sea star u Umagu, koji je ne samo vremenski prvi festival, već je prvi put ove godine bio i održan. Organizatori, ali i publika, imali su podozrenja, jer s jedne strane nisu poznavali teren i nisu bili sigurni kako da naprave festival, a s druge strepeli su da li će program i prostor učiniti da atmosfera bude poziv na provod. Tokom četiri dana, na šest bina nastupilo je oko 70 izvođača, a veliki deo publike sa festivala vratio se sa osmehom na licu!

/03

: Reč urednika

Iako leto još uvek traje, Summer of Love, odnosno četiri muzička festivala u organizaciji EXIT-a su završena. To su bili Sea Star u Umagu, Revolution u Temišvaru, EXIT u Novom Sadu i Sea Dance u Budvi, a ako ste uspeli da ih ispratite, sigurno ste primetili da svaki festival ima svoje specifičnosti i drugačiju atmosferu.

Mnogi su se šalili da je ove godine EXIT imao gomilu propuštenih poziva od sastava Prodigy, ali izgleda da su se na jedan ipak javili, jer je Prodigy nastupio na Sea Star festivalu! Uz njih, tu su bili i Paul Kalkbrenner, Fatboy Slim, Mahmut Orhan i mnogi regionalni izvođači.

Pokazalo se da je takav recept – nekoliko svetski poznatih zvezda uz kvalitetne domaće izvođače – odličan za dobru zabavu.

S obzirom na to da je Sea Star održan krajem maja, bilo je to odlično vreme da se ode na more jer je već dovoljno toplo i za kupanje!

Posetioci festivala to su i iskoristili, a zbog nenadanog mora mnogo pre nego što su isplanirali neko duže letovanje, mnogi su bili presrećni, što se osetilo i tokom festivalskih noći.

Odmah narednog vikenda u Temišvaru održan je Revolution festival. Akcenat je ove godine bio na metal i hardkor muzici, pa su, pored bine namenjene samo toj vrsti muzike, na glavnoj bini nastupili bendovi istog žanra. Specifičnost ovog festivala jeste što ga ne posećuje mnogo Novosađana, za razliku od ostalih, već su to uglavnom lokalci, koji su mnogo srećni što u svojoj blizini imaju muzički festival.

Festival je smešten u muzejskom parku, pa je i namešten tako da publika uživa u prirodi. Posetioci mogu da sede na slami ili travi, uživaju na klupama u hladu, voze bicikl ili nauče poneki trik na rampi.

Di-džej bina je bila smeštena ispod natkrivenog dela, pa je publika zaista imala osećaj kao da je u klubu, a ne na otvorenom. Revolution festival je toliko opušten da su i zvezde iz bekstejdža do bine išle kroz publiku, a ne nekim posebnim putevima i kolima, jer nije bilo opasnosti da fanovi zadrže neke od zvezda.

Očekivali biste da četiri festivala u istoj organizaciji budu vrlo slični, međutim način na koji je organizovan prostor i publika zaista mnogo mogu da odrede atmosferu festivala. Teško je i finansijski i logistički ispratiti sve festivale, ali na svakom možete da nađete nešto u čemu ćete uživati. Bilo da volite prisnost ili spektakle, sve ćete naći na svakom od ovih festivala.

Jasna Žugić

04/ Volja i lični angažman su put do uspeha Miodrag Perić je vajar. Diplomirao je vajarstvo 1997. godine na novosadskoj Akademiji umetnosti. Član je SULUV-a i EAA European Artists Association, Essen, Nemačka. Radovi mu se nalaze u javnim prostorima, privatnim kolekcijama i galerijama u Nemačkoj, Francuskoj, Kini, Indiji i Belgiji.

Priredio je više od dvadeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učesnik je većeg broja značajnih evropskih i svetskih vajarskih simpozijuma i pokretač ‘’In Vivo’’ projekta u Novom Sadu.

Svoj umetnički put je krčio samosvojno, iz nekog njemu svojstvenog sistema. Izraziti individualac čiji je rad široko priznat. Interesantno je da pored Evrope, puno deluje u Indiji i Kini. Kad bih nešto ukratko morala da kažem o Miši, da ga opišem- rekla bih: vaspitan, duhovit, jako jasno zna šta hoće.

Kad sam otišla u Grafite, kultni kafe čiji je on vlasnik, rekla sam da je povod za ovaj razgovor ne samo njegov umetnički kredibilitet, nego i prosta činjenica da Miša Perić jeste, po mom doživljaju, a iz mnogo razloga, jedan od markera ovog grada.

Ti si izlagao u okviru projekta Evropska prestonica kulture. Ali tada je prestonički grad bio Umeo u Švedskoj, a izložba je bila tim povodom.

Tada sam imao izložbu u Parizu, to je bila grupna izložba, kuratorka je bila Liza Sahertian, žena sa ozbiljnom reputacijom, a izložba je priređena povodom projekta Evropska prestonica kulture. Meni je bilo zanimljivo – Umeo je grad manji od Novog Sada i kada smo dobili materijal o gradu, saznao sam da je Umeo osamdesetih godina 20. veka bio centar hardkor scene u Evropi. Čitav projekat za Evropsku prestonicu kulture kod njih je bio fokusiran oko te scene, ta scena je definisala njihov identitet. U fokusu su bili ljudi koji su formirali identitet tog malog grada.

Sve što je dobro u jednoj zajednici na kraju izađe na videlo.

Pretpostavljam da je tako bilo i u drugim prestonicama, dešavalo se jedno opšte dobro u kojem su ljudi shvatali šta je važno za tu zajednicu. Trudili su se da naprave nešto što će ostati, što se vidi iz svemira, a i da je važno za lokalno stanovništvo.

Ako bismo pravili paralelu sa Novim Sadom i mi smo osamdesetih godina imali jaku nezavisnu scenu, od likovne neoavangarde preko njuvejva, mi smo za Jugoslaviju koja je bila svet u malom važili za

/05

Miodrag Perić

Kulttura: 02

ozbiljan grad. Kada odete u vojsku, pa kažete da ste iz Novog Sada, svi se poklone. Nisam lokalpatriota, imam jasno definisan odnos prema gradu, a kako će naša priča izgledati 2021. godine, to ostaje da vidimo.

Kada smo kod grada, meni je vrlo zanimljiv jedan podatak iz tvoje biografije, koja je kao pikarski roman, čovek stalno saznaje nešto iznenađujuće – pripremajući se za ovaj razgovor, saznala sam da je jedna od tvojih skulptura na trgu u kineskom gradu Čangčuenu, u kojem je sniman Bertolučijev „Poslednji kineski car“, a taj grad je, da stvar bude još specifičnija, grad-pobratim Novog Sada. Kako je do toga došlo?

To je skulptura od čelika, visoka tri metra. Kada sam konkurisao za Čangčuen, dobio sam poziv od zamenika premijera Republike Kine koji je našao moje radove, zatim moj kontakt preko mreže LinkedIn, a koji je bio zadužen za odnose sa umetnicima van Kine koji bi njima bili interesantni. Nisam puno od toga očekivao, ali meni je čovek direktno pisao i rekao: „Bilo bi dobro da ti konkurišeš, nama bi to bilo jako zanimljivo. “ Nacrtao sam jedan rad, poslao biografiju i to je prošlo. O Čangčuenu nisam znao ništa. Šta se zatim desilo – otišao sam u banku da kupim dolare pred put, prolazim pored Gradske kuće, stoji ona tabla sa gradovima-pobratimima Novog Sada i vidim Čangčuen. Stojim, gledam i ne razumem zašto.

Kasnije me nazove Jegor, prijatelj, direktor na Agroberzi, koji je tada bio mlađi rukovodilac projekta našeg Instituta za ratarstvo i povrtarstvo i objasni mi da je tamo proveo neko vreme. Novi Sad je napravio sortu soje koja tamo odlično uspeva, a soja je Kinezima kao mnogoljudnoj zemlji jako važna namirnica i pretpostavljam da smo zato postali gradovi-pobratimi.

Taj rad u Čangčuenu postavljen je uz himnu po svim pravilima protokola, jer je simpozijum, koji se tamo održava, najznačajniji umetnički simpozijum u umetničkom svetu na Istoku. Što se tiče novca i onoga što ti zaista dobijaš kao uslove, jasno je da je to visokokalibrisana stvar. Tamo sam sreo čoveka koji mi je, kada je čuo da sam iz Novog Sada, rekao: „Znaš da smo gradovipobratimi? I mi u Čangčuenu imamo u toku godine jednu nedelju posvećenu Novom Sadu kao gradu-pobratimu. “ Krećem iz Kine, sedim u hotelskom lobiju i spremam se da krenem za Moskvu, pa kući, pijem kafu, gledam i vidim autobus na kojem je velika fotografija novosadskog mosta Duga. Zašto se ne bismo time hvalili? Osim te soje, Novi Sad ima još izvrsnih stvari koje ima da pokaže.

06/

Kulttura: 02

U Londonu si učestvovao na konferenciji pri Institutu za savremenu umetnost. To je bilo zanimljivo iskustvo, jer je podrazumevalo dijalog sa umetnicom češkog porekla i govori o tome kako se nekadašnji Istočni blok doživljava danas na zapadnom tržištu.

Tako je. Predstavio sam svoj rad kroz dijalog sa jednom britanskom umetnicom češkog porekla, Šarki Danton, a na poziv kuratorke MarinTengaj. To je bila panel-diskusija u okviru simpozijuma koja je trajala pet dana i na kojoj je ona svakih sat vremena, četiri sata dnevno, spajala umetnike koji se poklapaju po senzibilitetu, u jedan razgovor. Koncepcija je predstavljanje umetnika, tačnije priča o delu koja je neiskvarena galerijskim pristupom, tržištem, tom presijom.

Dijalog i radovi se prezentuju i trasiraju umetniku put dalje. Ako govorim o londonskoj umetničkoj sceni, mi smo njima zapravo egzotični. Prvi put kada sam izlagao u Londonu, oni su radove podelili na istočni i zapadni svet. Tada sam to otvoreno zamerio. Osim toga, zamerio sam što je ispred banera sa mojim imenom stajalo Srbija i Crna Gora. Rekao sam im to je kao kada biste napisali na banerVelika Britanija i Australija, a umetnik je iz Farnama, a to je duboka Engleska, nema veze sa Australijom. Tako ja nisam Crnogorac, iz te zemlje isto dolaze umetnici, ali to nije moja zemlja.

bila je adresirana na magijski deo stvaranja. Taj deo je bio vrlo ličan, a opet povezan sa socijalnim elementom koji je neodvojiv deo mog rada, bez obzira da li je on skeč, humoreska ili neki drugi žanr. Taj žanr najtačnije pročitaju ljudi meni bliski. Meni najvažniji recipijenti radova su moji bliski prijatelji i moja familija. Svi koji nešto prepoznaju u tome smatram ih svojima. Talog se ticao jednog sveta koji je nestao, bavio se delovima društva za kojima bismo mogli žaliti, ali ne činimo to ako smo dovoljno svesne osobe i smatramo da treba ići dalje.

predstavljati Berlin. Da se razumemo, Berlin jeste prestonica svih kultura u Evropi. To je savet ljudima iz Saveta za kulturu, potreban je uvek ogroman lični angažman i volja. Novac će doći.

Kada sam ugovarala ovaj intervju, dobro znaš da je to bilo zato što te smatram jednim od ljudi koji markiraju identitet ovog grada. Sada – a pitala bih te ovo i za šankom u Grafitima da ne snimamo razgovor – koga bi ti spomenuo kao osobe koje su važne za identitet grada?

Ako pogledamo deset godina unazad, imam tri ciklusa (mada ne volim tu reč ciklus, ali hajde da ih tako nazovemo): Talog, Ostaci našeg dana i najnoviji Nedozvoljeni prtljag. Kroz njih vidimo moja tri razvojna perioda kao likovnog stvaraoca. Prvi je bio isključivo ličan, drugi, Ostaci našeg dana, bio je okrenut socijalnoj sferi treći je Nedozvoljeni prtljag u kojem se suočavam sa tim kako transportovati i prezentovati svoj rad, koji u nekom momentu predstavlja zaokruženu estetsku celinu koja je spremna za svet.

vrata zatvorena. Nadam se da će titula Evropske prestonice kulture to promeniti. I to ne da institucije otvore vrata umetnicima, nego da umetnici nogom razvale vrata – tako bih voleo.

Kada sam završio Akademiju, mi smo bili upućeni na dve adrese: mogao si da budeš umetnik sa Petrovaradinske tvrđave uz ludu sreću ili si mogao da budeš upućen na Udruženje likovnih umetnika koje je jako dobro stajalo u jednom periodu, a kroz njega shvataš kako sistem funkcioniše – predstavljaš se, susrećeš sa kolegama.

Za odrastanje umetnika udruženja su svakako važna stvar. Ako govorimo o Petrovaradinskoj tvrđavi i ateljeima, tamo sam proveo deset godina uz podršku svog prijatelja i čoveka koga i danas smatram za velikog umetnika, Dušana Todorovića. Uz njegovu ljubaznost sam tamo odrastao i imao priliku da vidim šta je Tvrđava značila u datom trenutku, imao sam priliku da vidim velike umetnike i način na koji oni operišu. On je tada već bio veliki umetnik i imao je produkciju koja je bila zavidna. Meni je Dušan Todorović bio mentor, jedna očinska figura, uostalom jedan duži period bio je i dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu. Stasao sam sa njim, mogao bih da kažem rame uz rame… U jednom trenutku sam rešio da je kraj toj fazi i odabrao sam svoj dalji put. Danas ambijent Petrovaradinske tvrđave ne doživljavam kao važan, malo mi je to passe. Tada sam otišao u Berlin i to na jedan čudan način, nisam imao novaca, a moj, sada pokojni drugar Grega je vozio kombi za Berlin i javio da je na keju i da kreće iz Petrovaradina:

Jesi li našao ključ kako prezentovati svoj rad?

Naravno, posle je stajalo samo Srbija. Isto tako sam zamerio što je postojala podela na istočni i zapadni svet. Šta to danas znači?

Osim toga, mi se preporučujemo svojim radom. Naravno da su naša nasleđa drugačija, ali to je i laiku čitljivo, ne vidim zašto insistirati. Na kraju krajeva, kasnije su čak to izbrisali i kolega koji je izlagao pored mene prošle godine bio je Francuz. Hoću da kažem: stvari su tu da se isprave.

Na kraju se ispostavilo da Šarki Danton i ja, oboje govorimo isto.

Osim toga, imali smo jako obrazovno nasleđe velikih zemalja – ona se rodila u Čehoslovačkoj, a ja u velikoj Jugoslaviji. Ti znaš vrlo dobro šta znači praška škola, njihova vajarska akademija ima ogromno nasleđe.

I oboje smo insistirali na tome da su i njeni i moji radovi upečatljivi upravo zato što dolaze iz tako bogatog nasleđa.

Rekao si da ti je važan visok estetski vizuelni identitet tvojih radova i ono što je konkretna priča. Šta su za tebe narativi tvojih radova? Za mene je šamanski element u njima uvek jasan, prepoznatljiv.

Sam proces rada na delu, a to su rekli mnogi pre mene i govorim to bez mistifikacije, jeste ritual. Jedna serija od pre deset godina, u kojoj su se najpre pojavili životinjski elementi, nosila je naziv Talog i

– Imaš pasoš? –Imam. – Ništa, idemo.

Treba ostaviti sebičluk po strani. Svestan sam da mogu da izvedem šta hoću, a ostavljam drugima da se bave prezentacijom mojih radova. To je put koji otvara mnogo mogućnosti. Trenutno radove koji su pravljeni da stoje na podu, stavljam na zid. I to funkcioniše. Sada su u Solunu izloženi radovi koje sam uradio pre osam godina. Jednom su izloženi i ja nisam bio zadovoljan. Sada je vreme za njih. Biće izloženi u Atini u aprilu. Desi se nekad da ti uradiš nešto i malo se uplašiš, jer je prevazišlo trenutak. I onda čeka svoje vreme.

Tako smo otišli. Dve godine nakon toga sam imao izložbu u Berlinu.

A kako su nas tamo doživljavali… Znaš, na leđima malih ljudi stoji zahvalnica što se slika o nama u svetu promenila. U Berlinu sam se susreo sa svetom kojem pripadam, tada sam počeo da radim ludački i da se povezujem i svojim kolegama sam otvorio vrata da odu i izlažu. Meni je Berlin mnoga vrata otvorio, volim da upoznajem srodne duše, ljudi traže sebi slične. Na kraju se desilo to da niko nije mogao da žmuri na ono što sam uradio. To je emanacija. Uložena je ogromna energija koja mora da emanira, postoji magnetizam u vezi sa tim. I dan-danas imam odlične odnose sa Jovanom, svojim prijateljem koji u Berlinu ima galeriju Prima centar. Inače je u Berlinu četvrt Veding (nem. Wedding) u to vreme bila prilično depresivna, bila je jako blizu Berlinskog zida i naseljena mahom Turcima. Vlast je znala da će imati pobunu, ako dovede policiju tamo. A ako dovede umetnike, imaće i jedno i drugo, imaće pobunu, ali i promenu. Na kraju, nakon džentrifikacije, taj kvart je pripojen centru i markiran kao značajan kvart, koji je obeležen kao deo identiteta grada. Galerije tamo rade vrlo uspešno uz manje kirije, umetnici su prepoznati, imaju svoja prava: socijalna, zdravstvena… Odatle se biraju ljudi koji će

Često recikliram svoj rad u tom smislu da radim nadgradnju. To naznačim, kažem da rad nije dovršen. Biće završen kada se pojave tehničke mogućnosti da to uradim.

Berlin– bitna referentna tačka za tvoj identitet. Tvoj put je samosvojan i počeo si jednu njegovu važnu etapu da krčiš u Berlinu 2000-ih godina.

Uglavnom finansiram sam svoju produkciju i vodim računa, pošto su mi izložbe u nizu, o prioritetima. U Berlinu sam izlagao početkom 2000-ih godina. Novi Sad, iz kojeg sam došao u Berlin, smatram gradom neverovatnih potencijala i talentovanih ljudi kojima su mnoga

/07

Ispravili su?

Jako volim da slušam ljude zato što sto očiju bolje vide nego jedne. A kada volimo nešto, onda smo sebični. Mene to vrati na moje studijske dane kada mi je profesorka Borislava govorila: „A ovo ti se sviđa?

Hajde sad, uzmi rukom i sruši. “ To je to. Ima stvari koje čovek usvaja tokom puta. Umetnica koja me je pripremala za upis na Akademiju umetnosti je govorila: „Kad završiš rad, okreni ga prema zidu. Posle pet ili deset godina ga okreni prema sebi, pa ćeš videti gde si. “

Prvi čovek koga ću spomenuti je bitan meni kao vajaru. Ako se vratimo u sedamdesete godine prošlog veka, ono što je opredelilo Novi Sad kao ozbiljan centar ne samo u Jugoslaviji nego i u Evropi, moram da kažem, a mnogima se neće svideti, a i meni je dugo išao na živce dok se nismo sprijateljili, to je Jova Soldatović. To je kamen koji se ne sme preskočiti. Meni je žao što taj čovek nema svoje mesto, svoj prolaz, jer jako puno znači za Novi Sad. Mi smo radili vrata do vrata, a nikad nisam ušao u njegov atelje, iako smo dobro komunicirali. Razgovarali smo, ali nisam ulazio u atelje. Mnogi za njegovu estetiku kažu da je to preslikao – pa šta sve na ovom svetu nije preslikano? On je za mene bio Novosađanin koji nešto znači za ovaj grad.

Kada bih morao da navedem nekakve bendove, onda bih lagao, jer

smatram da su muzičari potrli ono što su uradili. Nisu sebi obezbedili mesto i zapravo mi to smeta.

Nisam nikada bio fan Lune, možda više Pekinške patke (Psihomodo popa, Brejkersa. . . ), ali osim Jove Soldatovića, mislim da se ne može preskočiti Sloba Tišma koji lični angažman u svoj svojoj tišini apsolutno ima. Novi Sad treba da se pokloni tome.

Ako govorim o gradu, imamo četiri godine i smatram da je najvažnije da razgraničimo palanačko od gradskog. Svi treba da se preispitamo: Da li radimo ispravnu stvar? Da li se preporučujemo strancima ili se ponašamo kao palančani? Smatram da u datim okolnostima treba da gradimo identitet koji nas predstavlja kao dobre ljude i kao grad koji osvetljava svoj potencijal, zato što nam se sa titulom otvara mnogo mogućnosti. Produkcija lokalnih umetnika, ne na burazerski način, nego konkursima i nezavisnim savetima i grad može da procveta za dva meseca. I može da cveta svaka dva meseca.

O tome treba razmisliti.

Nataša Gvozdenović autori fotografija : Bojan Rakić, Silard Kovač

08/ Kratka istorija Kineske četvrti * zahvaljujemo Istorijskom arhivu Novog Sada na materijalu.

Kulttura: 02

Možda na početku svakog preobražaja stoji priča o katastrofi, stradanju i kataklizmi. Iako je 1944. prostor Kineske četvrti, koji će koliko sutra biti kreativni distrikt, bio legitimni vojni cilj, zapitajmo se kako nastaju, menjaju se i propadaju mesta i da li duhovi ili sablasti prošlosti još uvek plove našim gradom.

Direktor Istorijskog arhiva grada Novog Sada Petar Đurđev, koji nam je ispričao priču o savezničkom bombardovanju Novog Sada, pomoći će nam da dokučimo poreklo i put kroz vreme i mesta koja danas zovemo Kineska četvrt.

– Nakon oslobođenja 1918. godine Novi Sad je imao 35000 stanovnika. U prvim godinama nakon Prvog svetskog rata znatno je uvećana gradska populacija. Na osnovu podataka Banske uprave možemo reći da je Novi Sad 1933. godine imao nešto više od 70000 stanovnika. Uz Beograd, to je bio jedini grad u Jugoslaviji koji je duplirao svoju populaciju nakon oslobođenja 1918. godine.

U istom periodu došlo je i do snažnog napretka pojedinih zanata.

Prvenstveno su se razvili metalurgijski zanati (mašinski, mehaničar-

Od 1974. pa do kraja osamdesetih godina, Kineska četvrt sigurnim korakom neumoljivog propadanja postaje oronuli i zapušteni deo Novog Sada između Limanskog parka i Dunavskog keja, u blizini gradske plaže Štrand i u neposrednoj blizini centra grada. Na prvi pogled tamo se nalaze samo ruševine i napuštene fabričke barake. Ali od kada Studentski kulturni centar Novog Sada dobija na korišćenje jednu od napuštenih fabričkih hala koju naziva Fabrika i u kojoj započinje živu programsku aktivnost, taj kompleks polako počinje da ima obrise alternativnog kulturnog kvarta sa povremenim dirljivo naivnim pokušajima skvotiranja, zatim pretvaranjem nekih prostora u ateljee, muzičke klubove. . . Inače, pre umetnika i kulturnih alternativaca, zapuštene trošne budžake koriste i sitne zanatlije, stolari, auto-mehaničari, farbari i mnogi drugi. Naime, duh nekog mesta nije lako upokojiti i nevidljivi sablasni obrisi tvornice žice, eksera i žičane robe braće Kramer i odavno nepostojećih stanova za radničke porodice dozivali su mnoge u napuštene i trošne fabričke hale.

Mirko Sebić

~~~~~~~~

Sačuvana Kineska četvrt

ski, limarski, građevinsko-bravarski i elektrotehnički) i zidarski. Do oslobođenja 1918. godine Novi Sad je zauzimao položaj perifernog grada na jugu Mađarske u kom je bilo razvijeno zanatstvo i trgovina agrarnim proizvodima. U novostečenoj slobodi Novi Sad se u Jugoslaviji pozicionirao kao važan trgovački centar.

Na festivalu EXIT, u ulici Optimizma, zajedničkim snagama lista „Danas“ i EXIT-a, održane su 4 tribine (javne rasprave, ako vam je tako draže) na mnoge teme koje „more“ naše današnje društvo.

Jedna od njih, održana je pod nazivom „Dijalogom do razvoja Kineske četvrti“, koju sam imala čast da moderiram.

U prepunom gledalištu „ulice“, ali i live streaming-om (koji je omogućila Fondacija 2021) javno su izneli svoja mišljenja o viziji, planovima, slaganjima, neslaganjima- kada je reč o tzv. Kineskoj četvrti u sklopu projekta za Evropsku prestonicu kulture: Nemanja Milenković - direktor Fondacije“Novi Sad 2021“, Vukašin Grozdanović-OPENS2019, Zdravko Vulin-producent, ali i jedan od osnivača SKCNS „Fabrika“, Slobodan Jovićpredsednik Društva Arhitekata Novog Sada (DANS) i vizuelni umetnik Petar Mirković, čiji se atelje nalazi u Kineskoj četvrti.

Kamen spoticanja, zbog čega je ova tribina održana, jeste pitanje koje se negde stalno čuje (kao onaj unutrašnji glas, koji vam ne da mira), od dobijanja prestižne titule Novi SadEvropska prestonica kulture 2021, a to je, hoće li rušiti kompleks fabrike „Petar Drapšin“, tzv. “Kinesku četvrt“? Kineska četvrt je glavna okosnica projekta Novi Sad 2021. U njoj će nići kreativni distrikt.

Kada i kako nastaje Kineska četvrt?

– Početkom dvadesetih godina, nakon dogovora Grada i vojske, razrušeno je utvrđenje Mostobran (Brukšanac), čime je posle više od dva veka postojanja grada omogućena izgradnja i na obali Dunava.

Nakon rušenja Mostobrana formira se deo grada nazvan Mali Liman, a na Velikom Limanu započinje da se gradi deo nove industrijske zone. Kao što dobro znate, prva industrijska četvrt je u Novom Sadu počela da se gradi u poslednjoj četvrtini 19. veka na prostoru današnjih ulica Dušana Vasiljeva, Marka Miljanova i Filipa Višnjića.

Tokom 1921. godine prošireni Savet grada Novog Sada doneo je više odluka o prodaji gradskog zemljišta u svrhu gradnje privrednih, stambenih i školskih objekata. Na sednici održanoj 24. juna 1921. godine, između ostalog, odobrena je prodaja zemljišta na Limanu braći Kramer za podizanje fabrike žice i stanova za radnike, kao i Uredu za graničnu trgovinu Republike Čehoslovačke za podizanje stovarišta.

To je bio začetak industrijske izgradnje na prostoru Velikog Limana.

Svi učesnici , iz svog ugla gledanja i to opravdano, su objašnjavali svoj stav i zašto nešto, ipak treba da se promeni, unapredi, a da se legat sačuva. Na koji način i kako, to je sledeći korak, koji čeka sve navedene govornike. Svi naredni procesi su na plećima ovih ljudi, koji su i više nego spremni da svesrdno delaju. Do novih dijaloga/tribina/javnih rasprava, jedno je sasvim sigurno, Kineska četvrt je sačuvana! Dalje je na svima nama, kojima je ovaj grad dom, te mislimo o tome, na vreme, jer jedinstvena nam je prilika, da zasijamo i to svi zajedno!

Od objekata industrijske proizvodnje, koji danas odgovaraju prostoru Kineske četvrti, u tom vremenu smo imali: Čehoslovački magacin, Državni monopol, strugaru Stajner, fabriku Orient, tvornicu umetničkog kamena Šoman i Bauer, tvornicu žice, eksera i žičane robe i gvozdenih konstrukcija Braća Kramer i drvaru Lovinger. Glavne saobraćajne komunikacije su išle kroz ulice Industrijsku i Davida Rackovića.

Otkud ime Kineska četvrt?

– I u vremenu socijalizma, u ovom delu grada se odvijala živa poslovna aktivnost. Prema urbanoj legendi, građani Novog Sada su govorili da tamo ima radnika kao Kineza, misleći na brojnost, pa je najverovatnije tako i nastao naziv Kineska četvrt.

– Rešenjem Vlade Narodne Republike Srbije br. 223 od 25. marta 1947. godine dolazi do spajanja nacionalizovanog preduzeća Omega iz Ade sa državnim preduzećima Fabeks i Petar Drapšin, pod zajedničkim nazivom Petar Drapšin, što je bila fabrika zavrtnja, žičane i gvozdene robe. U posleratnom razvoju fabrike bitni su periodi omeđeni sledećim datumima:

Godine 1974. iz starih hala u Ulici Davida Rackovića, organizacija se seli u nove hale sa modernom opremom na novu lokaciju, u industrijsku zonu.

* Prvi u nizu Divána, razgovora koje organizuje Fondacija Novi Sad 2021, koji su otvoreni za stručnu javnost i građane, a koji je posvećen Kineskoj četvrti, biće održan u SKC-u 22. 08. 2017.

/09

Sedmog avgusta 1944. godine u 10 časova i 2 minuta Misija 276. od 25 savezničkih bombardera u pratnji 15 lovaca preletala je u dve grupe iznad Novog Sada. Cilj im je bio da izbace oko 120 bombi srednje veličine. Cilj su pedantno ispunili. Nekih dvadesetak bombi palo je i na prostor između današnjeg Limanskog parka, Dunavskog keja i kupališta Štrand, danas poznatiji kao Kineska četvrt, gde je tada bio smešten zimovnik za gorivo potrebno vojnoj rečnoj floti. Ostale bombe pale su na fabriku konzervi Kulpin na obali Kanala kralja Aleksandra. Od posledica bombardovanja poginulo je devet lica, dok je trinaest teško, a osam lakše povređeno. U okolini fabrike konzervi srušen je veći broj kuća, usled čega je oko dvadeset porodica ostalo bez krova nad glavom. Kod magazina u zimovniku oštećena su dva vagona-cisterne za ulje, jedna železnička lokomotiva i dva šlepa. Ovaj prostor je pogođen još i u bombardovanju 6. septembra 1944. godine.

Sigurni korak neumoljivog vremena

Od 1956. do 1958. godine došlo je do potpunog preseljenja fabrike iz Banatske i Radničke ulice u Ulicu Davida Rackovića. U istom periodu došlo je do izgradnje dela građevinskih objekata, redukcije proizvodnog programa, te prenošenja dela proizvodnog programa u fabriku Milan Vidak.

Sigurni korak neumoljivog vremena Definitivno je da se identitet Kineske četvrti neprestano redefiniše kroz vreme, a opet, ono što je konstanta i što ga na jedan način određuje jeste onaj deo koji se definiše kao industrijski.

Socijalizam?

Vesna Farkaš

10/

Kulttura: 02

~~~

Novosadski Dunav i književnost

Živela je blizu Štranda. Volela je leto i plažu. I dalje ih voli, na način koji me je isprva zbunjivao. Za peščane plaže je govorila da je podsećaju na Štrand, na Dunav, i stoga na Novi Sad. Vladimir Tasić „Oproštajni dar“

sporo vukla, pa su ga momci, trčeći, sustizali.

Otud – „Trčika“. U podne su njime išle sluškinje, da gospodi nose ručak na Štrand.

Vladimir Tasić objašnjava vezu ljudi i grada detaljnije u svom romanu „Oproštajni dar“: Ukratko, moju ženu svaka plaža,

ne, svaki prostor, ma gde bio, podseća na izgubljeno vreme koje sada postoji samo kao suvenir. Istina, rekla mi je jednom, ne zavisi od geografskog položaja.

Buenos Ajres je dvadeset-trideset puta uveličan Novi Sad, u kom se nekim čudom govori kastiljanski. Pogled na Bruklin iz restorana na dvadeset šestom spratu njujorškog nebodera Bikman, to je pogled na Novi Sad sa Petrovaradinske tvrđave.

U književnosti, Dunav i Štrand prikazani su najčešće kroz tri perspektive. Prvenstveno, ovo je bilo glavno mesto društvenog života gde se odmaralo, družilo i zaljubljivalo. To je takođe bio i prostor lične slobode, sanjarenja i povezivanja sa rekom. Ne smemo zaboraviti ni na jedan mračniji istorijski kontekst – racije i ratovanja. U književnim delima koja problematizuju ovu temu, Dunav je prikazan kao prepreka neprijatelju prilikom napada i kao masovna grobnica. Na ovakav način o njemu piše Laslo Vegel u romanu „Neoplanta ili Obećana zemlja“:

Grad oblikuje ljude, ljudi oblikuju grad, a književnost ostaje kao prostor gde se jedna verzija dinamike ove veze zapisuje. Kao takva, ona može da posluži kao osnova turističkog doživljaja i otvara vrata kulturnog turizma u kojem je putnik aktivni učesnik.

U prošlosti, postojala su mnogobrojna kupališta na Dunavu, Dunavcu, kanalu, Zatonu (nekadašnje malo jezero u ritovima) i kubicima – vodenim jamama koje su nastajale kopanjem prilikom vađenja zemlje za potrebe ciglane.

Dunav nas povezuje, deklamuju banalnu pripovest po evropskim salonima, yes, yes, yes, odgovaram, i preplašeno gledam kako ti vajni pripovedači nazdravljaju šampanjskim čašama […] Iz fijakera sam prestravljen zurio u najveću evropsku reku, u tamnu, ledenu, ogromnu masovnu grobnicu. Yes, yes, ponavljao sam u sebi. Dunav nas povezuje. Yes, massgrave.

Međutim, Štrand je bio i ostao glavna plaža. Ovo kupalište je zvanično otvoreno 1911. godine, u vreme kada se uz ulaznicu dobijao i prikladan kupaći kostim koji je pokrivao veliki deo kože. Oko 1932. godine Štrand je zbog živog saobraćaja Mosta kraljevića Tomislava bio primoran da se premesti na petrovaradinsku stranu, ali se ubrzo vratio svom prvobitnom staništu. Do Štranda se dolazilo peške, lađama, fijakerima i čuvenim tramvajem „Trčikom“, kojeg je opisao Vladislav Haidvogel u svojoj „Novosadskoj trilogiji“:

Istorijski gledano, Dunav je predstavljao jednu od najvažnijih veza Novog Sada sa ostatkom Evrope. U doba kada su parobrodi bili jedno od glavnih prevoznih sredstava, preko leđa Dunava stiglo nam je i seme naše Matice srpske. Godine 1864. parobrodom „Napredak“, u Novi Sad je iz Pešte stigao 61 sanduk napunjen kulturnim blagom.

Trčika je mali voz, na uskoj pruzi, koji je pušten u saobraćaj 1932. godine, godinu dana nakon što je otvoren Štrand. Vozio je od kraja sadašnje Tesline ulice do Štranda i nazad. Vagoni nisu imali prozore, nego samo zavese, kroz koje je pirkao vetrić. Mala parnjača ga je

/11

Postoji duboka i gotovo duhovna povezanost Novosađana i Novosađanki sa Dunavom i njegovim kupalištima. Pored poznatog ponosa ovom rekom i novosadske krilatice „Dunav je moje more“, čini se da su ljudi živeći uz reku razvili poseban sentiment u okviru kojeg neguju gotovo intiman odnos sa Dunavom, kao da je u pitanju živo biće. To da je „Dunav ljubav pregolema“ ne treba da nas čudi, budući da reka, uz grad, čini dobar deo identiteta lokalaca.

Reka je predstavljala čvorište komunikacije sa svetom, pa su parobrodima stizali i veliki književnici i putopisci, poput poznatog bajkopisca Hansa Kristijana Andersena i bečkog lekara-putopisca Zigfrida Kapera. Oni su opisali lepotu Petrovaradinske tvrđave, obale grada ili starog jezgra, dajući i dragocene opise ulica, ljudi, njihovih navika i događanja. Andersen je zabeležio svoj prvi utisak o obali:

Sav viđeniji svet Novog Sada izašao je na ulicu, pod zeleno drveće, da vidi parobrod, a na obali su ležale velike zalihe robe. Ljudi su se opraštali i ljubili, majka je uvijala bolje u ogrtač ćerku koja je odlazila, kavaliri su držali suncobrane dok su se dame grlile i opraštale. Čitajući različita dela u koja se Novi Sad ušunjao kao jedan od književnih junaka, nama se pruža mogućnost da budemo turisti u sopstvenom gradu, da osetimo značaj grada i Dunava na konkretniji i topliji način, u poređenju s onim što možemo da saznamo iz hladnih navoda istorijskih činjenica. Kada nakon čitanja posetimo ta opisana mesta, ona u nama odjeknu drugačije, a tada se u našoj svesti rađa jedna potpunija slika. Mi imamo uvid u njihovu moguću istoriju, u njihov značaj za druge ljude (književnike i književnice), koji su odabrali da svoj svet nesebično podele sa nama, kroz pisanu reč. Hodajući tako na granici istorije i fikcije, putovanje dobija potpuno novi smisao, a putnici šansu da Novi Sad upoznaju iz jednog novog, ličnijeg ugla.

Mia Čomić autorka fotografija: Marija Mandić

Gudački kvartet „TAJJ“ osnovan je sada već davne 1997. godine uz podršku violončeliste Ištvana Varge, ondašnjeg profesora violončela i kamerne muzike na Akademiji umetnosti u Novom Sadu koji je prepoznao senzibilitet za zajedničko muziciranje ovih, danas vrsnih umetnica. Ovaj ansambl je jedinstven po tome što se njegovo članstvo, koje čine Aleksandra Krčma Ćulibrk (prva violina), Jovanka Mazalica (druga violina), Jelena Filipović (viola) i Timea Kalmar (violončelo), sve ove godine postojanja nije menjalo i za njih danas zaista može da se kaže, ona u muzičkoj kritici često nepravedno korišćena floskula, da „zajedno dišu“ na koncertnom podijumu.

Za vama je dvadeset godina uspešne karijere. Šta za vas znači to što je vaš ansambl osnovan i uspešno deluje upravo u Novom Sadu?

Jelena Filipović: Želela bih da istaknem da nijedna od nas nije originalno iz Novog Sada, nego da smo sve došle sa različitih strana, ali nekako smatram da je i Novi Sad zaslužan za to što nas je spojio i pružio priliku da delujemo kao kvartet svih ovih godina. Novi Sad ima jednu specifičnu kulturnu i istorijsku atmosferu i divne znamenitosti, tako da mislim da on zaista pruža plodno tle za takvu vrstu rada. Nas četiri smo se ovde okupile na Akademiji umetnosti i tu krenule na naše putovanje koje traje i danas. Novi Sad ima divnu publiku koja je često okarakterisana kao hladna, ali mi to zaista nismo osetile. Mislim da je veoma obrazovana i da taj uži stručni deo publike nama zaista pruža neizmernu podršku svih ovih godina.

Danas se često može čuti da naši ansambli ne posvećuju dovoljno pažnje izvođenju i promovisanju srpskih savremenih kompozitora. To sa vama nije slučaj. Možete li da nam kažete kada je Gudački kvartet „TAJJ“ počeo da se interesuje za istraživanje dela srpskih savremenih kompozitora i šta je to donelo ansamblu i vama lično?

Timea Kalmar: Bile smo zajedno na kursu u Holandiji i jedan od profesora nam je pustio disk i rekao nam da je na njemu jedan od kompozi-

12/

Vi ste i jedan tim koji deli sve profesionalne životne pozitivne i negativne trenutke. Samim tim što ste i dalje zajedno, mislim da ste upravo vi te koje mogu da pošalju dobru poruku mladima koji žele da se bave muzikom i formiraju svoj ansambl.

Filmsko veče i razgovor sa Veljom Pavlovićem Kultura sećanja Kalemegdanski kadiš

Jelena Filipović: Lepota bavljenja kamernom muzikom u stvari je u tome što imaš sa kim da podeliš i dobre i loše stvari. Prvo kroz pripreme za koncert koje podrazumevaju razne faze u kojima ima i svađa i nesuglasica i profesionalnih problema, a onda dođe koncert na kojem se podeli ta zajednička energija. To se ne dešava često, ali kada se desi, onda se desi i to je najlepši osećaj na svetu. Kada naša četiri tela onako oforme jedan zajednički duh koji zaista oživi na sceni, to je ono što je najlepše.

Da, ovu muziku Kvartet „TAJJ“ svira bolje nego što je ja čujem u mojoj mašti.

Aleksandra Vrebalov, kompozitorka (SAD) tora sa naših prostora i da je to divna muzika. Mi tada, još ne znavši, pročitasmo da je u pitanju „Panonia boundless“ Aleksandre Vrebalov.

Jelena je tada pomalo ljubomorno izjavila za jedan radio kako to da sada svi to sviraju, a mi ne znamo za to, što je i bio povod da stupimo u kontakt sa Aleksandrom Vrebalov. Nedavno sam čitala naše članke i intervjue i videla da je kompozicija „Panonia boundless“ postala naš zaštitni znak, jer imamo dvesta pisanih dokumenata da smo je izveli. Sa tom kompozicijom je krenulo to naše interesovanje, uopšte prema stvaralaštvu Aleksandre Vrebalov i tada je i snimljen naš prvi disk njene autorske muzike i tako je savremena muzika pronašla nas. Profesor Ištvan Varga, naš osnivač i mentor, govorio nam je da je budućnost u savremenoj muzici i da treba pedeset posto našeg stvaralaštva da posvetimo tome. Naš poslednji disk je posvećen savremenoj srpskoj muzici i minijaturama.

Novi Sad, nažalost, nema koncertnu dvoranu, ali ima alternativne prostore koji mogu da budu koncertne sale za kamernu muziku. Koji je za vas taj neki prostor u kom vaša muzika najbolje dolazi do izražaja i šta mislite koji bi prostor u gradu mogao da dobije tu namenu, a da je trenutno nema?

Timea Kalmar: Gradska kuća je najbolja. Manje-više smo obišle Srbiju od Niša do Subotice i ako bismo dobro razmislile gde smo se najbolje osećale, mislim da bismo na prste jedne ruke mogle da nabrojimo sale koje su na nas ostavile značajan utisak.

Šta najčešće izvodite od savremene srpske muzike u inostranstvu i kako publika reaguje na vaše izvođenje tih kompozicija?

Jovanka Mazalica: Bile smo u onom dvorcu Eđšeg, jer smo htele tamo da snimamo disk i videle smo, a i čule da je preakustičan prostor i da je potrebna adaptacija u smislu zavesa i materijala koji bi doveli akustičnost tog lepog prostora na optimalni nivo.

Jelena Filipović: Kada gostujemo u inostranstvu obično koncipiramo program tako da većim delom bude zastupljena savremena srpska muzika. To su uglavnom neka pitkija dela za šire narodne mase i publika fenomenalno reaguje na njih, zato što su ona nama nekako bliska i mi se osećamo dobro. Vrlo smo samouverene da možemo to da prezentujemo na pravi način pošto je ta muzika nekako deo nas. Poslednja je bila Glazbena tribina u Opatiji na kojoj su zaista komentari, i to hrvatskih državnih medija, bili da smo na mnogo višem izvođačkom nivou nego hrvatski izvođači.

Jelena Filipović: Kao kamerni muzičari mi još nekako i imamo, što ti kažeš, alternativne prostore koji su adekvatni poput galerija, dvorišta Srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj ulici, Svečane sale Karlovačke gimnazije i druge. To su sve, međutim, prostori malog kapaciteta. Jedan grad kao što je Novi Sad nema koncertnu i filharmonijsku salu i to je veliki problem, jer da bi vojvođanski simfoničari zaživeli kao institucija, oni moraju da imaju svoju zgradu. To je nešto što je neophodno. Novi Sad kao Evropska prestonica kulture 2021. godine zaslužuje tako nešto i mislim da bi trebalo da postoji sluh ljudi koji odlučuju o tome da se zaista napravi koncertna sala, jer je to nešto najvrednije što možemo da ostavimo tim našim budućim generacijama.

Jovanka Mazalica: Naši kompozitori su tamo takođe bili u fokusu. Baš je bila situacija da smo paralelno izvodili hrvatske i srpske kompozicije i da smo stvarno „pokupili“ ovacije sa delima srpskih kompozitora.

Timea Kalmar: Najuzbudljivije je kada je reč o delu koje još niko nije izveo i ta saradnja sa kompozitorom, kako ta kompozicija oživljava i koliko su oni otvoreni za sve sugestije u saradnji sa nama.

Leto u vrtu galerija 2017

Jovanka Mazalica: Bitno je da budu kreativni i uporni u tome što vole i poenta je samo skupiti ljude dobre volje koji imaju neki zajednički cilj. Naravno, kamerna muzika je idealna za to, zato što je uključeno više ljudi. Sve ostalo dođe, jer kao što je rekao Kemal Gekić „naša profesija je nagrada sama po sebi“. To je nešto što nas održava u životu, to zadovoljstvo da izvedemo ta prelepa dela, da nekom ispunimo taj dan i da im ostane neko sećanje na to.

/13

Naša profesija je nagrada sama po sebi

Jelena Filipović: Neretko se desi da se delo značajno izmeni u odnosu na početnu ideju kompozitora, ali na njihovo zadovoljstvo.

Jelena Filipović: Timea, Aleksandra i ja radimo ovde na Akademiji umetnosti, tako da mislim da im mi negde direktno prenosimo poruku, kako našim nastupima i koncertnom aktivnošću, tako i pedagoškim radom. Tu se dešava svašta.

Nesuglasice u studentskim ansamblima gde nam oni dolaze očajni sa svojim problemima. Onda mi pokušavamo da im prenesemo neka svoja životna iskustva gde je zaista bilo vrlo teških situacija, gde se ni nas četiri nismo nekako slagale, ali uvek postoji taj neki viši cilj koji te održi u svemu tome.

Intervju sa članicama Gudačkog kvarteta „TAJJ“

Kulttura: 02

Adrian Kranjčević autor fotografije: Emir Memedovski

29. jun – 31. avgust

Četvrtak, 3. avgust u 21 čas Četvrtak, 17. avgust u 21 čas Koncert i predavanje Jazzbuka The Hat Matters i Vojislav Savkov

Četvrtak, 31. avgust u 21 čas Koncert Gudačkog kvarteta IL Belpaese

Subota, 2. septembar u 20 časova Prostorije Poklon-zbirke Rajka Mamuzića (zatvaranje manifestacije) Promocija knjige muzičara Neleta Karajlića FBI – Dosije Tesla

Brod teatar

6. jul – 31. avgust Četvrtak, 3. avgust u 21 čas Mrtav ’ladan – ciklus filmova Milorada Milinkovića, razgovor sa rediteljem

Subota, 12. avgust u 19 časova Proslava Međunarodnog dana mladih – koncert novosadskog sastava Killo Killo Banda

Petak, 18. avgust u 21 čas Monodrama Pohvala ludosti Željke Jelić

Petak, 25. avgust u 21 čas Predstava Ona, autorski projekat Mie Knežević, Mine Cocić i Jelene Đulvezan

Utorak, 29. avgust u 10 časova Frankofoni dani (Francuski institut) – radionica za decu

Utorak, 29. avgust u 18 časova Frankofoni dani (Francuski institut) – radionica i bioskop

Biblioteka na Štrandu 5. jul – 1. septembar

Biblioteka je tamo gde ste vi radno vreme: svaki dan od 10 do 20 časova.

Muzej savremene umetnosti Vojvodine 14. jul – 13. avgust

Izložba Roze El-Hasan Kao ptice Kustosi: Sanja Kojić Mladenov, Barnabás Bencsik

Kulturni centar Novog Sada –Likovni salon 28. avgust – 9. septembar

Izložba Dado i Ljuba Slike: Dado Đurić Diptih Monžavula i Ljuba Popović Lepotica dana

Galerija Matice srpske 14 – 18. avgust

Outings project - Žilijen De Kazabjanka Nakon ovog projekta, novosadska publika će imati priliku da pogleda izložbu fotografija umetnikovih dela od 18. avgusta do 17. septembra.

Galerija likovne umetnosti Poklon-zbirka Rajka Mamuzića

Stalna postavka Poklon-zbirke Rajka Mamuzića obuhvata 35 umetnika posleratne generacije koja je odbacujući kanone socrealizma krenula ka oslobođenoj umetnosti bez dogmi i stvorila estetiku na principima slobode misli i ideja.

Galerija radi svaki dan od 9 do 17 časova (osim ponedeljka i utorka) i ulaz je slobodan.

14/

Kulttura: 02

Emina Višnić je bila učesnica u tribini „Izazovi i očekivanja u okviru projekta Evropska prestonica kulture” na EXIT-u, koju su organizovali EXIT i list Danas u okviru programa „Magija dijaloga”.

Razgovaramo- upravo o izazovima i očekivanjima kada je reč o tituli Evropske prestonice kulture- ovoga puta iz riječke vizure.

Tema susreta ovde na EXIT festivalu jeste put kojim se ide do godine kada grad postaje Evropska prestonica kulture, kao i pitanje: Šta ostaje posle? Svojevremeno ste izjavili da je ključ dobro povezivanje.

Poverenje i jačanje zajednice Rijeka je Evropska prestonica kulture 2020. godine. Emina Višnić je izvršna direktorica projekta Rijeka 2020 d. o. o, sa bogatim iskustvom u kulturnom mendžmentu u javnom i nevladinom sektoru.

Ima reputaciju veoma vešte i iskusne menadžerke kada je reč o uspostavljanju novih organizacija i o upravljanju složenim partnerskim strukturama, kako na domaćem, tako i na međunarodnom terenu.

Pre nego što je postala izvršna direktorica Rijeka 2020 d. o. o bila je upravnica Pogona- zagrebačkog centra za nezavisnu kulturu i mlade.

Ukratko- smatra se jednom od najkvalifikovanijih stručnjakinja kada je reč o kulturnoj politici u regionu.

Nikad nije jednostavno. Razgovarala sam sa kolegama - koji je to model? Nije klaster, nije mreža… Ne možeš staviti ovaj projekat u postojeće paradigme i raditi kao po knjizi. Meni se čini da je svaka Europska prijestolnica kulture zaseban organizam. Postoji nešto što se djeli, ali je to vrlo načelna razina. Europska dimenzija, promena grada… Ali je pitanje kako to realizirati. Sa jedne strane programski, a sa druge strane komunikacijski, u smislu uključivanja zajednice, zatim europskih komunikacija. Sa treće strane, ono što je podloga svemu ostalom – koju organizacijsku strukturu stvarate? Najlakše bi bilo napraviti veliku agenciju, ona odradi posao, zatvorite je i doviđenja. Samo ste sa tim modelom malo ostavili gradu. Nama je puno važnije cijeli taj projekt izvesti kao rizomatsku strukturu u koju su uključene i institucije i nevladin sektor, i to lokalni i regionalni i nacionalni, da struktura funkcioniše na nekoliko razina, od centara koji vode programe do pojedinih manjih projekata, da ne ostanemo na ovoj jako apstraktnoj razini. Mogu Vam reći, na primjer, da se naš program sastoji od sedam glavnih programskih pravaca od kojih smo već sada dogovorili da će jedan voditi Udruženje građana Drugo more, a drugi institut unutar riječkog Sveučilišta – Centar za napredne studije. To je jedan model. Sa nacionalnim teatrom dogovaramo da preuzme teatarski dio… Nešto ćemo produkcijski podržati sami, iskoordinirati cijeli projekt u godinama koje su pred nama i u 2020. koja je naša godina. Zapravo, model je jako bitan. Grad Rijeka je sklon tome da se sredstva sada planiraju u budžetu za taj projekat. Sredstva su, dakle, kod različitih institucija. Ovo je naš model, ljudi obično uzmu sebi sva sredstva, jer imaju apsolutnu kontrolu, ali ovo se ne može raditi sa apsolutnom kontrolom.

Mora se raditi sa poverenjem. Naravno, uz praćenje onoga šta se događa, jer mi smo svi izloženi javnoj kritici, ali mi se čini da je taj model zapravo dobar način da ostavimo legacy, ostavštinu i među ljudima i među organizacijama.

Šta je po Vama ključ efikasnosti kada je reč o ovako složenim projektima?

Reći ću nešto očigledno – ključno je da postoje adekvatna sredstva, jer smo svi u kulturi navikli, pristali, a što mislim da je potpuno krivo, raditi nešto što košta 100 za 10. Ovo se ne da tako raditi, to je preveliki projekt, nije ničiji personalni projekt da bi ljudi grizli samo tako. To je projekat koji je naručila Europska komisija, pa država, pa grad, dakle tu moramo osigurati adekvatna sredstva. Ne mislim samo na novac, nego na infrastrukturu i na čitav niz nematerijalnih pomoći, preduvjeta…

Da kvalitet bude imperativ?

Naravno, ali da ne vidimo skupi uvoz iza kojeg ništa ne ostaje. Vi možete dovesti ne znam kakve zvijezde, ali i povezat sa onim što postoji. Zato je važno vidjeti šta je jako i šta ima potencijala, npr. književna lokalna scena, pa kako je pojačat, povezati međunarodno.

Da se vratim na pitanje… Osim novca, glavni uvjeti su kvalitetni odnosi koji počivaju na povjerenju i to njih jako puno. Menadžment odnosa je jako bitan i organizacijskih odnosa i lokalnih sa raznim dionicima, međunarodnim partnerima. Drugo je, ne lagati i ne uljepšavati istinu. Naše je geslo bilo startno, smatram da smo zbog toga i dobili titulu What you see is what you get. To imamo, to smo mi, ovo možemo napraviti i to je to. Mi trenutno nemamo zatvorenu budžetsku konstrukciju i ne izlazimo sa velikim obećanjima. Važno nam je da se EPK ne doživljava kao još jedna vreća novca. Naći ćemo novce, ali ’ajmo vidjeti kakvu ćemo suradnju razviti, ’ajmo vidjeti kakvi su to projekti. Treća stvar i najvažnija je ono šta ćemo ostaviti iza nas i prema čemu ćemo mjeriti svoj uspjeh.

Jutro posle?

Točno tako. Sad bi trebalo da kažem: promjenjen grad, promjenjeni ljudi… ali to ništa ne znači. Ova godina nam je jako važna da definiramo konkretne rezultate, jer oni

ne ovise samo o nama nego i o drugima.

Bitna stvar su velika očekivanja, da EPK postaje lijek za sve. Sa druge strane postoje i preuska očekivanja da se EPK tiče samo umjetnosti. Ta titula je puno šira od toga, ona se tiče razvoja grada. Na tom putu puno je zamki u koje ne treba upasti. Nekoliko važnih stvari – jako je bitno da se kulturni sektor promjeni. Razvijene nevladine organizacije, ionako su internacionalizirane, drugačije ne mogu ni preživjeti. Mi u Rijeci imamo tu sreću, postoji takva kulturna politika da ljudi koji vode institucije nisu starog kova, nemaju birokratski pristup stvarima, otvoreni su.

Opet, globalno gledano, što se tiče institucija, tu nedostaje internacionalna dimenzija, nedostaje europske suradnje. Sustav je takav da to ne potiče. Očekujem da i kad se završi EPK projekat, javne institucije nastave surađivati međunarodno. Važna nam je izgradnja kapaciteta. Recimo ovde, u Srbiji, već dugo pod vodstvom Milene Dragićević postoji studij menadžmenta u kulturi, a mi to nemamo.

Ulagati u kapacitete i voditi računa da ta znanja ostanu. Koliko je fizička infrastruktura važna, toliko je važna i ljudska infrastruktura.

Imamo zajednički projekat LAB sa Novim Sadom i Temišvarom, koji je internacionalna škola kulturnog menadžmenta. Tu se puno pažnje stavlja na razvoj publike, ali ne u komercijalnom smislu, nego u smislu uključivanja zajednice. To su nove metode, koje smo mi čak imali razvijene u doba Jugoslavije u smislu animacije, onda je to malo izbrisano, jer je to kao socijalizam.

Potreban je, ne povratak na staro, jer su nova vremena, ali neki način na koji ćemo jačati zajednicu.

Koje projekte možete pomenuti kada govorimo o uključivanju same zajednice?

kulturne programe i hoćemo svaku od njih povezati sa jednom zajednicom od 27 članica Europske unije. Da se dogodi taj susret, ne samo među kulturnim poslenicima nego među tzv. običnim ljudima i da vidimo šta će to napraviti. To je jedan pogled i to je dugoročno ulaganje u ljude koji nisu profesionalci u kulturi. Govorim o dugoročnom ulaganju u zajednicu, a to je proces koji mora ići od dole, koji se pomaže sa strane, a sve to treba raditi vrlo pažljivo. To je sa jedne strane, a sa druge strane naravno da je potrebno da tu bude velikih zvijezda i spektakularnih performansa. To su zapravo bitni elementi ostavštine. Naravno i nove infrastrukture. U Rijeci je definirano – sve novo što se gradi nije ništa veliko, nema megalomanije. Sad, neko može reći da bi se sve to desilo i bez EPK. Ne bi se desilo, ne bi došla ta energija, ni ti novci. Bivši industrijski kompleks Benčić, koji je samo malo udaljen od korza, tu gradimo novi centar grada, novi prostor i sve ide u obnovu postojećeg, jer je to industrijska baština. Otvoriće se 22. 09. novi Muzej moderne i suvremene umjetnosti sa velikom izložbom Toma Gotovca i pozivam sve da dođu da nas posjete. To vodi naš umjetnički direktor, koji je i direktor Muzeja, Slaven Tolj, čovek koji je bio dio nezavisne scene. Nešto najslađe, a što je izašlo iz procesa EPK, jeste projekat koji sada zovemo Dječija kuća, prostor u potpunosti posvećen djeci. Sada je u toku festival koji se zove Tobogan i gdje se dešava to o čemu smo pričali na početku – imamo tri institucije koje zajedno surađuju i to javne institucije i nevladin sektor i to hoćemo još širiti. To nije uobičajen način rada, a jako nam je bitno u dugoročnoj perspektivi razvoja publike da se rade programi za djecu, jer se moramo boriti za te duše. U teškoj konkurenciji nekih drugih koji hoće te duše. (smeh)

Recimo mi imamo projekat koji se zove 27 susjedstava, gdje smo pozvali male lokalne zajednice da razvijaju svoje inicijative kroz

Pozorišna kritika:

Venere u krznu U Kulturnom centru Lab, koji se nalazi u jednoj izvrsnoj kući u Ulici dr. Hempta, tik uz Futoški park, premijerno je ovog jula izvedena predstava Sivi vrtovi u režiji Ivane Janošev. Predstava je projekat, master rad glumice Ivane Pančić.

Predstava se igrala 5. jula, vrelog letnjeg dana, u 19 sati. Na ulazu smo svi dobili po jedan primerak novina Ist Hempton Tajmsa – na kapiji počinje predstava.

U predstavi igraju Draginja Voganjac, Ivana Pančić, Jovan Živanović, Miroslav Živanov. Sa radija čujemo glas Jugoslava Krajnova.

Predstava je zasnovana na istoimenom

dokumentarcu braće Mejzis nastalom 70-ih godina prošlog veka. Braća Mejzis (u predstavi ih igraju Jovan Živanović i Miroslav Živanov) su snimajući film o Džeki Kenedi upoznali njenu tetku Veliku Idi i Idinu kćerku Malu Idi. Za njih je priča o Velikoj i Maloj Idi bila toliko privlačna da su odlučili da snime film.

Njih dve žive u Ist Hemptonu (upoznajemo se sa njihovim slučajem i iz novina koje smo dobili na kapiji) na imanju Sivi vrtovi. Nekada ozbiljna vila, Sivi vrtovi su danas oronula lepotica, ali sa jasnim nagoveštajem nekadašnjeg sjaja.

Edit Buvije Bil ili Velika Idi potiče, kako i sama kaže, iz duge loze južnjačkih sudija i advokata.

Buvijeovi, familija Džeki Kenedi, jesu francuskog aristokratskog porekla, a opet, ako govorimo o američkoj aristokratiji, onda pre svega

govorimo o Jugu. Velika Idi je svoju kćerku Malu Idi, lepoticu i pripadnicu džet-seta, pozvala u jednom trenutku da živi sa njom u vili, jer je ona već u godinama, treba neko da brine o njoj.

Idina braća postoje, ali za njih ne mare. Džeki Kenedi jeste, kada je saznala u kakvim uslovima žive, pomogla da se kuća dovede u red. I da, obe i Velika i Mala Idi, obožavaju muziku i dobro pevaju i igraju (Velika Idi, naravno, kćerku smatra manje talentovanom od nje). Film je imao premijeru 1975. godine, u godini kada je pao Sajgon i završen je Vijetnamski rat. Sve što se dešavalo 1968. godine je tik iza. Tekst ove drame je nastao prema istoimenom filmu, a inicijalni motiv za film je bila Džeki Kenedi.

Kenedijevi su, opet, simbol jednog vremena i svega što to vreme sa sobom nosi.

/k3

Nataša Gvozdenović

To je, po mom doživljaju, ključno za sve aktere predstave bez obzira na njihovo doba. Svest o svemu što priča o Sivim vrtovima nosi u sebi čini igru živom, autentičnom. Draginja Voganjac igra Veliku Idi sa lakoćom, krajnje spontano, donosi nam „na tanjiru“ ulogu strašne i harizmatične majke. Ivana Pančić kao Mala Idi tačno igra uznemirenost, preosetljivost, a opet i jednu začuđujuću snagu i pronicljivost koju poseduje. Jovan Živanović i Miroslav Živanov svojim prisustvom predstavljaju braću Mejzis koji iskusno puštaju njih dve da otvaraju svoju priču. Oni su tu da zabeleže. Naravno, u središtu je simbiotski odnos majke i kćerke u kojem nema jasno definisanih granica, koji je naporan i iscrpljujući. Rediteljka Ivana Janošev, postavljajući predstavu u različite prostore

kuće, igra se na tremu, u prvoj sobi odakle se selimo u spavaću sobu, zatim u trpezariju, a delove predstave gledamo na malom crnobelom televizoru jer se film upravo snima, gledaoce upotpunosti uvlači u vrtlog predstave.

Igra je vrlo dinamična, otvara u gledaocu puno polja. U tom je vrtlogu čitav jedan svet, mitologija jednog vremena i vi vidite i Foknera i Berouza. Ficdžeralda i Ezru Paunda. Trumana Kapotija i Boba Dilana. Kola Portera i Endija Vorhola. Keruak i Ginzberg sigurno negde piju u nekom kutku kuće dok mi gledamo predstavu.

Scenografija Miroslava Živanova, sva u jednom dekadentnom haosu koji je udoban na neki specifičan način, pokreće gledaočevu maštu da oseti prisustvo čitave ekipe koju pominjem.

Prisutan je i sving i džez i hipi pokret u svoj

svojoj psihodeliji, jer su koreni te psihodelije upravo tu, u atmosferi Sivih vrtova. Venere su njih dve u krznu.

Ova se predstava igra u prostoru jedne vile (kuća je izgrađena 1937. godine) koja je oronula, ali vidite da je lepotica. Dragocenost igranja u autentičnom prostoru je u tome što je u njemu premošćena vremenska i prostorna distanca i gledalac je u prilici da ima identičan doživljaj kao i stvaralac- glumac, pisac, reditelj.

Dobra predstava i zanimljiv novi prostor u gradu. Na predstavu sam otišla, kao pozorišna kritičarka, znatiželjna, privukla me je tema, a htela sam i da vidim prostor Kulturnog centra Lab. Izašla sam iz predstave, iz tog vrtloga Velike i Male Idi sa puno asocijacija.

Nataša Gvozdenović

k4/

*besplatan primerak

Impresum

Kulttura:

Glavna i odgovorna urednica

Lektura i korektura

Podrška projektu

Nataša Gvozdenović

Milica Vukadinović

IDEA

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

Saradnici

Urednik fotografije

Štampa

008(497. 113)

Jasna Žugić Vesna Farkaš Mirko Sebić Mia Čomić Adrian Kranjčević

Marija Mandić

Štamparija ’’Komazec’’, Inđija

Grafički urednik

Kuća Čuvarkuća & Marko Mijatov

Izdavač

Fondacija Novi Sad 2021 Produkcija i distribucija

Kuća Čuvarkuća Institucijalni partner

KCNS

Tiraž

10 000 Kontakt

redakcija@kulttura. rs

Kulttura: / glavna i odgovorna urednica Nataša Gvozdenović. - 2017, br. 2 (avgust)- . - Novi Sad : Fondacija “Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture”, 2017-. - 29 cm Mesečno.

ISSN 2560-4430 COBISS. SR-ID 315455495