POŠTANSKO SANDUČE
1
Lica:
Marko sudija Luka njegov budući tast Tomislav daktilografkinja Markova komšinica Zorka Kamerman Poštar Voditeljka Nikola Ivković, političar, lider stranke na vlasti Mirko Pribićević, političar, lider opozicione stranke Taksista Prolaznici (bračni par, majka sa kolicima, domaćica, frizerka, profesor, stjuardesa, kondukter...)
2
(Marko tokom cele predstave sedi na stolici u sredini kruga. Oko njega su sa njegove desne strane kancelarijski sto sa sudijom Lukom i daktilografkinjom , do njih su u mraku kamerman, komšinica, sledeći su takođe u mraku političar Nikola za stolom, zatim budući Lukin tast Tomislav stoji pored fotelje, zatim dalje, a već sa leve Markove strane TV studio, takođe su svi u mraku. Ispred Marka je poštansko sanduče. Između Marka i ostalih je napravljena kružna ograda od gomile nabacanih papira kao neka vrsta barikade, tako da je on u krugu koji ima mali prolaz samo kad skloni poštansko sanduče). LUKA (ulazi i stavlja torbu na sto i polako i precizno vadi i stavlja predmete iz torbe na sto odmeravajući linije pod kojima stoje. Daktilografkinja se pravi da nešto kuca pogledavajući ispod oka Lukine pokrete) Hm, da...ovaj, Marina, molim Vas dodajte mi predmet. DAKTILOGRAFKINJA (skače, dodaje mu fasciklu, brzo seda i nastavlja da kuca pognute glave kao da se krije iza monitora) LUKA (drži fasciklu u rukama kao da je dragocenost, gleda nekoliko trenutaka, podiže visoko) Moj prvi predmet, moj prvi slučaj. Znate li, Marina da se prvi slučajevi pamte do kraja života. Oni svakom sudiji odrede put kojim će ići tokom karijere, oni... (prilazi Marini) Kad je ovaj ušao? Zašto mi niste rekli da je stranka već tu? Je li to ovaj slučaj? (podiže fasciklu) Dakle (teatralno i svečano) da vidimo o čemu se ovde radi? (otvara,čita, brzo zatvori, nervozan je, šeta, ponovo čita, šeta, seda za sto,odmerava Marka ) Marina, kucajte! Dakle, gospodine Velimiroviću, Vi tužite državu. MARKO : Da. LUKA: Izvolite. Recite o čemu se radi. Zašto tužite državu? MARKO: Zbog krađe. LUKA: Kakve krađe? Šta vam je otuđeno? Ovde ne piše o kojoj se vrednosti radi. Nema ni zapisnika sa uviđaja. MARKO: Ogromna je vrednost! Neprocenjiva! Nepovratno mi je otuđeno sve što sam imao! LUKA: Ne bih rekao, gospodine Velimiroviću. Sve ima svoju vrednost i cenu. Osim života. MARKO: Tačno. Život nema cenu. Meni je država ukrala deo života. LUKA: Molim Vas, pojasnite . . . Ne razumem. MARKO: Država mi je ukrala snove. I godine…Sve snove i mnogo godina…Tužim državu za krađu snova i godina. 3
LUKA (pretura po papirima, odvezuje kravatu) MARKO: Ne, nisam ja lud, ako to mislite. Evo, ovo su lekarski nalazi (pokazuje jednu gomilu papira iza sebe). Malo sam nervozan, ponekad depresivan ili anksiozan, ali ko to danas nije? I lekari su mi rekli da danas ne postoji sto posto psihički zdrava osoba. Svi smo mi pomalo fiju fit (vrti kažiprstom po slepoočnici). LUKA (pretura po ogradi od papira,”gnjuri”, razbacuje ih, izvlači jedan i čita) Bez oboljenja… MARKO:Imate li Vi, gospodine sudija snove? LUKA: Molim? MARKO:O čemu sanjarite? Znate, onako, dok ste budni. O čemu maštate? Svako ima maštu. LUKA (više za sebe): Eh, kad bi samo znao o čemu ja maštam. Venčanje, medeni mesec, jahtica, auto, putovanja, karijera . . . MARKO: Tako sam i mislio. Imate snove. Vidim Vam u očima. LUKA: Niko mi ne može oduzeti pravo na maštanje! MARKO: Tako je! Ali vam onemogućavaju da se snovi ostvare. LUKA: Pa, gospodine Velimiroviću, ovo je presedan. Malo je neuobičajena tužba. MARKO: Ali joj to ne umanjuje značaj? LUKA (šeta, uzima telefon, spušta slučalicu, ponovo podiže slušalicu,pretura po papirima , prilazi Marku i šeta oko njega, ulevo, pa udesno, stane, opet kruži, priđe mu s leđa) Gospodine Velimiroviću, pre nego započnemo saslušanje, ovako, među nama, otkud Vam ta ideja da tužite državu za krađu snova? MARKO: Gospodine sudija, ovako , među nama, dosta mi je svega. Opljačkan sam, duša mi je gola, nemam ništa, ukrali su mi samopouzdanje, iskrenost, poštenje, veru, nadu, deset, petnaest , dvadeset godina mi je ukradeno, otišlo u nepovrat . . . Voleo sam . . . bio sam voljen . . . Ja sam sada biljka, dišem, a ne dišem, spavam, a ne spavam, hodam, a ne stignem nikuda. Ja hoću da i dalje maštam i sanjarim, ali ne umem. Oteto mi je. LUKA: Da li ste zaposleni? MARKO (ćuti) LUKA: Šta ste po zanimanju? MARKO: Pogodite! 4
LUKA: Mogu da vas kaznim za nepoštovanje suda… (šeta oko njega) A, iz koliko pokušaja da pogađam? MARKO: Meni se ne žuri. LUKA: Zidar? MARKO: Bio sam. LUKA (obilazi ga): Vozač? MARKO : Bivši. LUKA Kuvar ? MARKO: Odbijen sam na mestu pomoćnika kuvara . LUKA (prilazi mu s leve strane): Konobar ? MARKO : Šest mesci u restoranu “ Odisej” , ako ste čuli za njega . LUKA (prilazi mu s desne strane):Čuvar? MARKO :Na određeno vreme – tri meseca . LUKA (skače ispred njega): Trgovac ? MARKO: Da , i to sam radio . LUKA : Prodavac nekretnina ? MARKO: Bip, pogrešan odgovor. LUKA :Da niste možda glumac ? MARKO: Bip. Statirao sam u jednom filmu . Divno iskustvo . LUKA: Taksista? MARKO :Jok. Bip. LUKA: Iluzionista? MARKO :Zanimljivo. Jok. LUKA :A šta niste radili? MARKO :Nisam radio kao mašinski inženjer. Ja sam završio mašinski fakultet pre 25 godina.
5
LUKA: I niste radili u struci nikada? MARKO 19. juna 1991. sam diplomirao. Cele noći sam slavio sa društvom . Ne znam koliko sam popio . Mislio sam – početak novog života . Diploma je postala moj najveći teret. Držao sam uverenje o položenom ispitu i dao sebi obećanje da će mi ovaj papir promeniti život . LUKA (pretura po ogradi od papira, iz jedne gomile izvlači Markovu diplomu) Nije teret. Nije uopšte teška. (Baca je uvis i hvata) Kako ,bre diploma da ti bude teret? Kad sam ja diplomirao… MARKO: Ja, ti, on, ona… nije isto. LUKA: Isto je…svi imamo ista prava… MARKO: Imao sam planove . Imao san . Dali su mi obećanje . Verovao sam im . Čekao sam. Tako su mi rekli: Pozvaćemo te. I . . . ja sam čekao . Radovao sam se svakom novom danu, jer sam mislio da je to baš taj dan kad će me pozvati na posao . Rekli su da je to radno mesto ostavljeno baš za mene . Jednog dana, reših da malo prošetam po gradu i prekratim vreme . U gradu sam sreo kolegu sa fakulteta . Otišli smo na piće. Kaže – zaposlio se , pa red je da časti . Iskreno sam se obradovao i čestitao mu . Pohvalio sam se da i ja čekam poziv . Gde si dobio posao ? upitao sam ga . U MN inženjeringu . plata je solidna . . . Nije moguće! Vrištao je glas u meni . Hteo sam da vrištim na glas , ali sam se svim snagama borio . Pošto moj matori radi tamo , znaš , danas ta , kao i sve firme inače, ima politiku zapošljavanja dece njihovih radnika. U početku sam se dvoumio. Nisam imao takve planove za sebe , ali matori me ubedio . Znaš , ono , kao ja radim već 35 godina , gradio sam to preduzeće, ulagao u njega , valjda sam zaslužio da te zaposle i tako te priče. I tako , raduckam pomalo dok ne dam još par ispita što mi je ostalo . Možda ću ostati tu . I nije baš tako loše . Matori uleti umesto mene kad zatreba . Dobio je moje radno mesto ! On ima i tatu i radno mesto , a ja nemam ni tatu ni radno mesto! Jedino što on nema je diploma! Bio sam ljut na svog oca. Ljut sam ja na njega čitav svoj život , iako ne poznajem čoveka , ali činilo mi se da bih ga u tom trenutku ubio da je bio pored mene. Hiljadu puta mi je bio potreban u životu – kad me je u prvom razredu istukao neki Cane iz trećeg , kad sam prvi put išao na trening jedino mene je dovela komšinica , kad sam prvi put bio sa devojkom . . . Sada , hiljadu i prvi put mi je potreban , potrebniji nego ikad! Politika zapošljavanja dece naših radnika – možeš misliti! Šta mi , gospodine sudija da radimo , što nemamo oca ? Ko će nas da zaposli ? Ta , njihova , kako oni kažu politika zapošljavanja , zatvorila mi je mnoga vrata . Čuo sam da je sada i on ostao bez posla kad je izvršena privatizacija. Moja majka je bila ubeđena da ću dobiti posao ako lično odem kod direktora raznoraznih preduzeća . Rekoh sebi ‘Mrka kapa’ , ali ‘ajde da joj udovoljim . Sekretarice su me ubeđivale da . . . danas direktor nema vremena . Ostao sam bez novca. Pozajmljivao sam i govorio ljudima da ću im vratiti čim dobijem platu. Vraćao sam , ali sa velikim zakašnjenjem. Malo pomalo , ostao sam bez prijatelja. Razmišljao sam ubog čega ? Jednostavan odgovor – zbog novca. Ili ga nisam vratio na vreme ili su oni imali posao i više novaca od mene pa su se družili sa ljudima istog statusa, a ja sam polako postajao deo njihove prošlosti. Morao sam nešto da radim. Bio sam konobar. Prihvatio 6
sam posao tek da preživim. Izgurao sam šest meseci. Nije bilo tako loše. Plata mala, ali su napojnice bile pristojne. Ne možete da zamislite šta sve u kafani može da se vidi i čuje. Mogao sam roman da napišem o tim ljudima. Nekim ljudima je kafana bila ispovedaonica, a ja pop. Posle nekoliko čašica, plaćali su mi piće, koje sebi nisam donosio i pio, a zatim bi mi pričali svoju životnu priču. Plaćali su mi, ustvari ,druženje sa njima. Slušajući njihove sudbine, shvatio sam da sam ja u privilegovanom položaju u odnosu na njih. Žalosno je da shvatiš koliko si srećan kad slušaš tuđe nevolje. Bili su to prevareni i ostavljeni muževi, pa čak i neke žene su dolazile da popiju neku s nogu pre nego što odu u park ili neko drugo mesto da bi “ zaradile “ za život. Najviše me je potresla priča jednog bračnog para. Nju nikad nisam video. Muž je uvek sedeo za istim stolom i gledao na sat. Pio je samo kafu. Posle nekoliko dolazaka ispričao mi je svoj razlog dolaska u kafanu. Imali su troje dece, bili su podstanari, on je bio teško bolestan i ostao je bez posla. Nakon bezuspešnog traganja za slabo plaćenim poslovima, odlučili su zajedno da ona odlazi sa drugim muškarcima za novac. Jedino tako su mogli da pokriju troškove njegovog lečenja i života. Vlasnik restorana je otišao na Novi Zeland i zatvorio restoran. Ostao sam bez posla. Raspitivao sam se o toj porodici, ali bezuspešno. Nikada ga nisam više video. Često ga se setim i razmišljam šta sve čovek mora da radi i kakve odluke da donese da bi preživeo. U životinjskom carstvu vlada zakon jačeg. A čovek prvo mora sam sa sobom da se izbori – da proguta ponos, da zaboravi moralne norme, da je ponizan i pokoran i to često onim ljudima koji su manje vredni od njega. Nagutao sam se ja ponosa , moj sudija , da me stomak boli. Naše društvo je danas moralno hendikepirano. Nad nama je izvršeno intelektualno obogaljivanje. Ne ceni se znanje koje smo s mukom i velikim trudom i naporom stekli studirajući dajući poslednje atome snage, već se ceni prevara, laž, korupcija . . . Znate li Vi, gospodine sudija, ko je vlasnik firme “ Faraon “ ? LUKA:Čini mi se da znam, izvesni gospodin Perović. MARKO: Da . Dragutin Perović – Guta Faraon . Poslednja klupa u prvom redu. Za Ajnštajna je govorio da je fudbaler, Romeo i Julija su po njemu neki pevači, nije znao gde se nalaze piramide. Kad je konačno saznao gde se nalaze piramide bio je opsednut njima. Jedino ga je to interesovalo u školi. Rekao je da će biti faraon. Tada je dobio taj nadimak. Proklinjem dan kada sam pre nekoliko godina zakucao na vrata njegovog velelepnog zdanja od 350 kvadratnih metara, sa dva bazena – jednim zatvorenim i jednim otvorenim, pored teniskog igrališta. Obogatio se na brzinu , naravno , baveći se nelegalnim poslovima, a tek kasnije je otvorio firmu “ Faraon “ da bi sakrio te poslove iza nje. Ali on je takve sreće da mu je i firma veoma uspešna. Kad nekog hoće, onda ga baš hoće! Sve što je poželeo – kupio je. Samo pamet nije mogao da kupi – nema je u prodavnicama. I dalje je bio glup. Kad malo bolje sada razmislim , nije on tako glup. On je promućuran, ima nos za biznis. On je neobrazovan. A i šta će takvim ljudima obrazovanje ? Može da plati najbolje stručnjake. Tako je i radio. Ja sam se nadao da će biti posla za mene. “ Da si došao pre mesec dana, bilo bi nešto. Sve, je, brate puno. Popunjeno je i ovde i u inostranstvu. Nego, mogao bi da ideš sa ovim mojim majmunima da naplaćuješ dugove. Dobro ću te platiti. Više nego ove moje inženjerčiće koji škrabuckaju nešto po ceo dan i traže neku inspiraciju. Gde 7
da im ja kupim tu inspiraciju ? Ma sve to treba vratiti na berzu rada ! Onda će ceniti sve što su imali kod gazda Gute. “ Pre nekoliko dana , video sam ga na TV-u. Dao je novac za izgradnju sportskog terena u nekom kvartu . Prikazan je kao svetac, a pre mesec dan na istom TV kanalu pričalo se da je umešan u ubistvo vlasnika neke kladionice. Kao u Americi – ljudi sumnjivog morala ili bez morala su dobročinitelji, ktitori. Zahvaljuju im se političari, gradonačelnici, a narod iz prikrajka psuje i pljuje po njima jer znaju, a ne smeju javno da kažu da ugrožavaju nečije živote. Ljudi kao Guta Faraon, počine nekoliko nedela, a zatim učine jedno dobro delo. Misli da će na taj način okajati svoje grehe. Dajte grešnima priznanje, počasti, ode i hvalospeve, a nama bezgrešnima ne treba ni hleb! Mi smo dobri i to je dovoljno! Mi živimo od dobrote! LUKA: Molim, Vas dosta o njima… MARKO: Oni su nedodirljivi. Na njihovoj strani su sudije, političari, policija . . . LUKA: Ne dozvoljavam Vam …Ne pričajte ako nemate dokaze! Kazniću Vas! MARKO: Sada se zapošljavaju isključivo članovi vladajuće stranke i opet ja bez posla. Znate li zašto? LUKA: Niste član stranke. MARKO: Tačno,ali i mator sam.Zapošljavaju samo mlade, a ja sam kao što vidite čekajući posao – osedeo. LUKA: Završavamo današnje saslušanje. Obavestićemo Vas o daljem toku pismenim putem, poštanskom pošiljkom. Čekajte naš poziv pismenim putem. MARKO: Bingo, poštavani sudija! Pravo u metu! To mi je uža specijalnost – čekanje. Čekanje poštara Pere. Doktoriraću na temu “Čekanje”. Jedan izmišljeni i besmisleni doktorat manje–više u moru doktorata (pokazuje rukom na gomilu papira i fascikli). (Luka seda za sto, gasi se svetlo tako da je samo Marko osvetljen, ispred njega šetaju slučajni prolaznici, a kad odu, osvetljava se TVstudio) VODITELJKA: Gledajte nas večeras u udarnom terminu na najgledanijoj televiziji. Ekskluzivno otkrivamo ko stoji iza ove tužbe koja je celu zemlju podigla na noge uoči izbora u ključnom momentu za državu. Ko je Marko Velimirović? Da li je to poslednji potez opozicije u pokušaju da se izbore za mandate na predstojećim izborima? Da li će ishod suđenja uticati na izbornu svest građana? Osluškivali smo javno mnjenje i donosimo neočekivane vesti. Samo večeras na vašem omiljenom TV kanalu. (Voditeljka je u mraku, osvetljava se Nikola)
8
NIKOLA: Šta kažeš ,bre? Ko ga je poslao? Iz koje stranke je taj…? Kako, brate sada kada je sve krenulo lepo i glatko? Reši to! Kako, kako? Zar ja da te učim? Rešavaj!Neću da mi jedan anonimus pokvari rejting. (spušta slušalicu) On je! Znam da mi je on to smestio. Vrebao je priliku i sad da mi zabiberi. E, nećeš, vala! (lupi šakom o sto) (svetlo se gasi, Nikola je u mraku, prolaznici šetaju, osvetljavaju se komšinica i kamermani, novinari) KOMŠINICA (šeta ispred novinara,kamermana, pokušava da skrene pažnju na sebe): Juhu! Novinari!Ja znam šta Marko namerava da uradi! (podmeću joj mikrofone, diktafone, uključuju kamere) KOMŠINICA (namešta frizuru): Kažem ja jutros njemu “Dobro jutro, komšija. Pa ti baš poranio”. NOVINAR: Koliko novaca će tražiti? KOMŠINICA: Polako,doći ćemo i do toga. Dakle, on meni “Dobro jutro” i …ode. Ni reč jednu da kaže “Evo, idem na sud…tražiću odštetu od države”. E, al ja trk za njim, pa komšija ovo,pa komšija ono i on mi reče… NOVINARI I KAMERMANI: Šta? KOMŠINICA (okleva): Pa , dobro, ajde kad već hoćete sve da znate (pauza) Reče mi: “Žurim, komšinice. Pričaćemo kad se vratim.”.I, evo, ja ga čekam da dođe da mi sve ispriča. (kamermani, komšinica su u mraku, osvetljava se poštar, nekoliko prolaznika se pojavljuju) POŠTAR (pretura po torbi i gomili papira,od kojih mu neki ispadaju; podiže jedan, čita i ubacuje u poštansko sanduče): Poštaaaaaa! Imate poštuuuuu! Gospodine Velimirovićuuuu! Imate…čekaj da vidim... aaaaaa, to je poziv,dragi moj. Poziv za veeeeliki dogođaj! Poziv za veeelike promene! Glasajte za promene! Glasajte da bi bolje živeli! Kako da ne! Izbori! Puuu! (pljune na poziv i zalepi ga za poštansko sanduče i ode zviždućući) (osvetljava se političar Nikola) NIKOLA (telefonira) Mirko, druže, što se ne javljaš? MIRKO (čuje se samo glas) Približava se, znaš kako je. Kako teku tvoje pripreme za veliki dan? NIKOLA: Pripreme kao pripreme , znaš i sam. Nije nam prvi put, a nadam se ni poslednji. Šta da ti kažem ? Kod tebe je sigurno kao i kod mene – frka, pozivi uglednih ljudi koji mi daju podršku, ma znaš kako to ide. Imam dobar tim. Nego , lepo ste mi smestili s onim, kako se ono zvaše, Markom Velimirovićem. Fino ste ste to smislili da mi spakujete. 9
MIRKO: Ma nismo , brate, kunem ti se! Evo, celo jutro nam zvoni telefon. Novinari nas opsedaju sa svih strana. Ludilo! Ipak, iz predostrožnosti smo proverili spiskove naših članova, da nije neko na svoju ruku nešto preduzeo. Nema ga na spisku , nije naš , kunem ti se. Znaš me već. Što bih te lagao i krio to od tebe. Nisam ja takav igrač. Ma, šta se brineš? Ne može on siroma’ ništa. Kad je pojedinac mogao da se izbori sa sistemom, a naročito danas u ovim uslovima? Ma, šta ti ja pričam , znaš ti to bolje od mene kako se radi. Imaš ti iskustva u tome. NIKOLA: Ne brinem se ja, nego , onako, čisto da te priupitam. A znaš kako je. Ovi moji u štabu misle da ti stojiš iza toga, pa rekoh ‘ajde da te zovnem. Verovatno će nas večeras u TV-duelu pitati nešto na tu temu, pa rekoh ‘ajde da se usaglasimo. Da ne bude kao prošli put kad su pokušali da nas posvađaju. Hoćeš li reći javno ovo što si meni rekao da nemaš veze s tim? MIRKO: Računaj na to! NIKOLA: Lako je tebi. Ovo se odnosi lično na mene. MIRKO: Ma, nisi ti sam država! Što si bre tako patetičan? On tuži državu , a ne tebe ! Zar ja treba da ti objašnjavam pojam države? Opusti se i spremi se za večeras. NIKOLA: Ej, ono sa privatizacijom one firme nećemo večeras spominjati. Je l’ tako? MIRKO: Bez brige. Ti ćuti, ćutaću i ja. I nemoj , molim te , da me mnogo napadaš. NIKOLA: Jao, kao da se znamo od juče! Nego, posle izbora , idemo opet na onaj salaš da se malo opustimo. Časti onaj ko pobedi na izborima. Važi? MIRKO: Važi. Bira onaj koji izgubi. Vidimo se večeras. NIKOLA (spušta slušalicu): Blefira. Drugačije ću ja sa vama opozicionarima kad prođu izbori. (osvetljava se Luka) LUKA (odgovara na telefonski poziv, glasno i ponosno) Čast mi je, gospodine Ivkoviću. Ne morate me podsećati na moja ovlašćenja. I ova i sledeće presude će biti objektivne i biću pravedan, bez uplitanja politike… (polako se spušta ispod stola, klizi niz stolicu,ponizno odgovara) Razumem…biće kako Vi kažete…u redu…znam šta to znači za moju karijeru… sudije…da me nema? (skače) Hoću, hoću, ne brinite, biće kako kažete. Da, da, sredićemo tog Marka. Naravno…Biće kako kažete, gospodine Ivkoviću. Naravno da znam koliko ste uticajni i koja su Vaša ovlašćenja. Evo, ponoviću: niko ne sme da utiče na moju odluku. Slušaću samo Vaša uputstva… (slučajni prolaznici šetaju, a zatim zauzimaju mesto iza voditeljke, osvetljava se studio u kojem sede Nikola, Mirko, voditeljka) VODITELJKA: Gospodine Ivkoviću, šta bi lično Vama, značila pobeda na izborima ? 10
NIKOLA: Za nas bi to značilo . . . VODITELJKA: Ne za “nas” , gospodine Ivkoviću. Za Vas, lično! NIKOLA : Nikada ne razmiljam samo o sebi. Nisam ja na izbornoj listi zbog sebe, nego zbog svih građana. VODITELJKA: Tako je. I ja sam ovde zbog građana, a ne zbog plate (osmehuje se publici i namiguje) Da li imate planove za budućnost ? NIKOLA: Svakako, pred nama je period . . . VODITELJKA: O čemu maštate ? NIKOLA: Ne razumem. Zašto je nečija mašta bitna za bavljenje politikom? VODITELJKA: Pa, gospodine Ivkoviću (okrece se publici , iako se obraća njemu) nećete valjda reći da ne maštate, da nemate snove ? Zar Vi 24 časa razmišljate samo o politici ? VODITELJKA :Gospodine Pribićeviću, da li Vi sanjarite ? MIRKO: Pa . . . ovaj . . . ja smatram da je to odlika jednog zdravog vođenja života . . . pa, normalno je da i . . . ja imam snove … VODITELJKA :Slažem se sa Vama. (okreće se Nikoli) Vi ste , gospodine Ivkoviću , izgleda, čovek koji je ispunio sve svoje snove. Imate (ustala je i počela da pretura po papirima koji su okruživali Marka, podiže jedan papir i čita) kuću od 480 kvadrata na periferiji grada, (podiže drugi papir) vikendicu od 180 kvadrata na moru, (izvlači nasumice papir iz gomile) stan u Beču , (zavlači ruku i izvlaci više papira, baca ih uvis i hvata jedan, čita) jahtu vrednu million evra, (poigrava se papirima , podiže još jedan papir i čita) fabriku za proizvodnju guma koju ste kupili za 2 evra . . . Zaista, zašto bi vi maštali kad imate sve ovo i još mnogo toga? ( razbacuje papire kružnim pkretom ruke kao da seje nešto) Vaši snovi su ostvareni. NIKOLA: Izvinite. Nisu mi ispunjeni svi snovi! Moj san o napretku i ekonomskom prosperitetu i stabilnosti ostvariće se posle izbora kad moja stranka . . . VODITELJKA: Kako ćete se osećati ako neko ili nešto se ispreči ostvarenju tih vaših snova ili planova ? NIKOLA: To se neće dogoditi! Mi ćemo pobediti! Sve ide po planu. VODITELJKA O, pa Vi baš verujete u pobedu i uspeh ! NIKOLA: Ja verujem u naše ljude i strategiju . . . VODITELJKA : A kakva Vam je strategija u odbrani? 11
NIKOLA: Odbrana? Od čega? VODITELJKA (okreće se Mirku): Zar je Marko Velimirović Vaš jedini adut u rukavu? MIRKO: Koji Marko . . . VODITELJKA: Gospodine Ivkoviću, javnost se baš zainteresovala za ovaj slučaj. Marko je pridobio narod. Većina ga podržava. Biće to zanimljiv sudski pproces – jedan protiv svih ili možda svi protiv Vas i Vaše stranke. NIKOLA: Ne bih tako rekao jer . . . VODITELJKA: Gospodine Pribićeviću, koliko vaših advokata je savetovalo Marka Velimirovića? MIRKO: Nikad nisam video niti čuo za tog Marka! VODITELJKA: Vi kao da imate neku tajnu. Kao da ste se dogovorili da prećutite ovu današnju vest. NIKOLA: Mi ne znamo šta opozicija ima na umu tj. šta želi ovim suđenjem da postigne. Tužba je neosnovana , nejasna i nije precizno formulisana, te ćemo je kao takvu odbaciti. MIRKO: Ma, rekao sam ti da mi ne stojimo iza toga! VODITELJKA: Oho! Vi ste već razgovarali o ovoj tužbi! Da niste možda postigli neki dogovor? Možda ste se dogovorili o još nečemu ? Možda imate još neku tajnu ? Razmislite – vaši birači će vam ukazati veliko poverenje. Da li vam mogu verovati ako imate tajni pred njima? NIKOLA: Kako da ne! Mi nemamao nikakvih tajni. Naša stranka je uvek igrala otvorenim kartama. Naši članovi i simpatizeri . . . MIRKO: O, da, da nemate tajni! Kako da ne ! Kupili ste, Vi , gospodine , lično Vi , fabriku za preradu povrća za svega 12, 4 eura. Izmislili ste da je fabrika u dugovima i kao Vi ste otkupili te dugove . . . NIKOLA: Dokažite! MIRKO: I dokazaćemo. Dokazaćemo i to da postoji korupcija u pravosuđu, počev od ministra pa sve do čistačica! NIKOLA: Ma, nemojte tako! Kakva korupcija među čistačicama? (Marko uzima daljinski upravljač i usmerava ka studiju, gasi se svetlo) (Luka sedi u fotelji,a njegov tast Tomislav šeta oko njega) 12
TOMISLAV: Evo našeg sudije! Ti, zaista ne gubiš vreme. Prvi slučaj – od državne važnosti. Ne može meni biti zet makar ko. A, moj budući zete, šta ti kažeš? Sve njih treba pohapsiti! Konačno se neko setio da preduzme nešto, a ne kao ostali – samo gunđaju , a ništa ne preduzimaju. (poverljivo mu saopštava) Imamo sreće da je slučaj pripao baš tebi. LUKA: A , kako to mislite . . . “imamo sreće” . . . ko to . . . mi? TOMISLAV: Mi smatramo da svi treba da odgovaraju za kolektivnu odgovornost i štetu, a sve ih treba podjednako odrapiti po džepu. To će biti najveća novčana kazna koju je sud u našoj državi odredio. Nemoj da ih žališ! Imaju oni! Neka prodaju sve što su pokrali majku im lopovsku! Pa neka vide kako je to biti bez posla i krova nad glavom. Sve ih treba isterati na ulicu! Kažem ja njima : Razradićemo taktiku. Svi su jednoglasno prihvatili plan. Sateraćemo ih u ćošak. Svakoga dana imao sve više pristalica. Organizovaćemo mirne proteste, delićemo flajere, skupljaćemo priloge za advokate. Već pregovaramo sa najboljim u ovom poslu. LUKA: Meni to zvuči kao nešto . . . nešto . . . organizovano? TOMISLAV: Čuj, organizovano! Pa, naravno da je organizacija. I to ne bilo kakva! To je Organizacija za podršku u pocesu! LUKA: Podršku u procesu … TOMISLAV: Ništa ti ne brini. Ti samo radi svoj posao. Drži se ti lepo zakona. Ne treba ti mrlja u karijeri u samom startu. Da li se razumemo? Ovaj proces će te proslaviti (potapšao je Luku po leđima, Luka se zakašlje) Rasturićemo mi tu bandu, pravnim putem. Šta su oni mislili , bre? Da im zakon ne može ništa? E, pa prevarili su se! Moj budući zet će skrojiti njima po zakonu. Je li tako, zete moj budući? (opet ga lupa po leđima) LUKA: Da, da . . . Izvinite, morao bih da pođem. TOMISLAV: Znaš, bolje bi bilo za tebe, da se sastajemo ovde. Ti ćeš nam podnositi izveštaje sa saslušanja, a mi ćemo svoje aktivnosti usklađivati sa njima (udara ga još jednom). (dvojica drže veliki TV ram iza kojeg se smenjuju natpisi (kajron) – velika traka koju kroz TV ram provlače druga dvojica i obmotavaju je oko poštanskog sandučeta i stolice na kojoj sedi Marko; naizmenično i glasno izgovaraju ono što piše na traci): *Marko care, uzmi im sve pare! *Misli na mene i ja sam bio u tvojim snovima! *Evo ti Marko moje godine. Ja ih imam mnogo. Pokloniću ti koliko ti duša ište. *Marko, ne dozvoli da te prevare! *Mare, Mare,napraviće od tebe magare!
13
*Ma ‘ajte molim vas! Kakva tužba kakvi snovi. Ma kome je danas do sanjarenja?Dajte nam da preživimo, a snove ostavite bogatima. (na “ekranu” se pojavljuje devojka sa blenderom u rukama): Naša firma “Plus energy baby” Marku poklanja naš novi aparat – blender za pripremu hrane za bebe. (pojavljuje se druga devojka koja drži teglicu) Mi ćemo Marku pokloniti naš proizvod koji koriste milioni zadovoljnih – preparat za mršavljenje. Mršavite zdravo! Mršavite sa nama! (pojavljuje se mladić sa tegovima) Želiš promene? Mi ćemo ti pomoći! (radi nekoliko vežbi). Nekoliko puta nedeljno u našoj teretani i dovešćeš svoju liniju do savršenstva. Marko, poklanjamo ti mesec dana vežbanja u našoj teretani. (pojavljuje se starija gospođa) Odkad koristim ogrtač Bezbol, mene više ništa ne boli.Ogrnite se ogrtačem i sedite pola sata ili lezite bar 15 minuta. Svi vaši bolovi će nestati i moći ćete da nastavite sa vašim poslom. Marko, sa zadovoljstvom ti poklanjam svoj ogrtač , jer mene više ništa ne boli. MARKO: (uzima daljinski upravljač i isključuje TV – odnose ram) (sredovečni bračni par): ONA: Je li to komšija iz prizemlja? ON: Izgleda kao on , mada . . . taj šešir, pa odelo . . . ne, nije on. On nikada nije nosio šešir i odelo. ONA: Ma, jeste. Vidi, vidi, matorog jarca kako se doterao za izbore. Pogledaj malo bolje. On je. Stavi naočare! ON: Nisam ih poneo. ONA: Kako ćeš sada da glasaš kad ništa ne vidiš bez njih? Ih! Znaš da ne daju da neko umesto tebe zaokruži broj. Sad se moramo vratiti, a to je loš znak. Ja moram da vodim računa o svemu. A, čekaj samo da naši pobede. Reći ću ja njima da izmisle zakon za takve neodgovorne kao što si ti. Treba da ti oduzmu pravo glasa. Sad ćemo zbog toga zakasniti. ON: O, lude žene! Pa tek je počelo glasanje. Možemo doći i posle podne. ONA: Da nisi ni pomislio na to! Zar Mira i Pera da glasaju pre nas? Ne, ne , taj film nećeš gledati. Da ona meni kaže: “ Mi smo još rano jutros obavili svoju građansku dužnost, a vi tek sada idete.” Pre bih se ubila nego da se ona meni kezi u lice. Hajde, požuri malo! Šta se vučeš ?
14
(priključuju se prolaznicima koji šetaju u svim pravcima, a onda svi kao po komandi staju u kolonu i prilaze stolu, glasaju i ubacuju listić u kutiju – svi ponavljaju iste pokrete, poput robota, kamermani se jedini premeštaju i slobodno kreću) KOMŠINICA: Izvinite, a Vi . . . ovde . . . svakoga usnimite? KAMERMAN: Ne baš, gospođo. KOMŠINICA : A, znam , ja , znam. Znam ono što Vi ne znate! Znam kako Marko izgleda . KAMERMAN: Molim? KOMŠINICA: Poznajem gospodina koga čekate da snimite i intervjuišete. Ja sam njegova komšinica Zorka. Mogu da Vam pomognem. KAMERMAN: Bio bih Vam zahvalan , gospođo Zorka (nudi joj stolicu). KOMŠINICA : A , ne! Neće on još da dođe. Idem ja do zgrade da izvidim situaciju i eto mene odmah sa svežim informacijama (odlazi). KOMŠINICA (vraća se sa natapiranom kosom i jarko crvenim ružem na usnama i tacnom u rukama) : Evo me! Stigla sam! Poslužite se! Još uvek je vruća! KAMERMAN (ustukne): Ne, hvala, alergičan sam na cimet! KOMŠINICA : Kud baš sada da stavim cimet? Pravim ja bez cimeta, ali sada rekoh ‘ajde da bude sve po receptu, da se ne obrukam pred čovekom. Šteta!(jede) KAMERMAN: Da li ste saznali nešto o Marku? KOMŠINICA: Ne . . . ne . . . miflim da on jof spava. Ništa Vi ne brinite. Biću ja tu sa Vama ceo dan ako treba. Žrtvovaću se. Kad on naiđe, odmah ću Vam ga pokazati. On i ja ćemo zajedno ući da glasamo. Potrudite se da me snimite ovako od napred. Profil mi se ne sviđa. Nekako mi je nos grbav i povijen. Kažu da je moja baba imala takav nos. Šta su geni! Od svih rođaka baš ja da nasledim taj gen za nos. Znate, hoću da budem sigurna da će me svi prepoznati na televiziji. Neću da nagađaju, jeste, nije . . . ma, znate šta? Hajde da načinimo jedan probni snimak. A mogla bih nešto i da Vam kažem. Pitajte me nešto, slobodno, što se stidite? Jao! Pa, šta je ovo sad? Rekli su da neće biti kiše! Moja frizura! (odlazi) KAMERMAN (gleda u nebo): Hvala! (svetlo pada na Nikolu i grupicu ljudi koji ispijaju šampanjac) Živeli! Naša pobeda sa Nikolom na čelu je bila sigurna! ( na sto pada kamen oko kojeg je umotana traka)
15
Glasovi prisutnih: Ne dirajte! Možda je otrovno! Možda će eksplodirati! NIKOLA (odmotava traku, dodaje čoveku do sebe, a ovaj dalje prosleđuje): ORGAN…IZA… CIJA … Šta hoće CIA od mene? Kakav organ? (nastavlja da odmotava) Organizacija za podršku u procesu! (telefonira) Želim sve informacije : ko stoji iza ovoga, koliko ih je, da li predstavljaju opasnost, da li je među njima taj . . . kako se zove . . . Marko Velmerović , Velirović , ma vrag neka ga nosi! Prevrni grad uzduž i popreko! Pokušaj atentata na . . . ministra . . . budućeg . . . nečega. Možda ću i premijer biti. Ma , šta ja tebi objašnjavam? Ko te postavio na mesto komandata? Treba li ti podsetnik da ćeš možda ministar policije biti? Potrudi se da Marko Velimirović ne – sta – ne. Jesi li čuo? NESTANE! Neka ga pregazi tramvaj. Šta me briga što u gradu nema tramvaja! Nabavite ga! (mrak, svetlo pada na poštara) POŠTAR: Velimirović! Gospodine Velimiroviću? Dve pošiljke, jedna je iz suda, druga je … ne znam odakle je ova. Velimiroviću! Nije kod kuće. Vidi, pa on ništa iz sandučeta nije uzeo. Evo, i poziv za glasanje još stoji ovde. E, moj Velimiroviću. Ma, evo tebi ove tvoje pošiljke. Ja ću ih potpisati. Ionako ih nećeš uzeti. (odlazi i zvižduće) MARKO (ustaje i uzima pisma; jedno bez čitanja baca , a drugo stavlja u krilo i gleda nekoliko trenutaka; otvara polako, čita, stavlja u džep, uzima kofer, pomera poštansko sanduče, izlazi iz kruga i podiže ruku): Taksi! TAKSISTA: Aerodrom ili železnička stanica? MARKO: Aerodrom. TAKSISTA: Opa, ima se može se. Letite li daleko? MARKO (ćuti) TAKSISTA (uključuje radio i čuje se glas spikera): “Danas je izdat nalog za hapšenje Nikole Ivkovića zbog snimka koji je objavila nacionalna televizija. Na snimku se vidi kako gospodin Ivković naručuje ubistvo Marka Velimirovića koji je tužio državu za krađu snova i godina. Još uvek se sa sigurnošću ne zna ko je poslao snimak. Očekuje se da će se gospodin Ivković sam predati policiji iako se iz njegovog izbornog štaba niko ne oglašava. Ovakav sled događaja nakon pobede na izborima svakako ne pogoduje njemu i njegovoj stranci. NJegov rival , gospodin Mirko Pribićević, se takođe dovodi u vezu sa malverzacijama oko zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika”. TAKSISTA: Ma,hoćete, uhvatićete ga! Izvuku se oni svi, mamicu im njihovu. Kako je on to samo smislio – da ukloni tog Marka, kako li se već zove, zato što čovek traži posao. I ja bih tužio državu, nego ne mogu, nemam vremena. Moram da izdržavam porodicu. A i ko je dobio spor protiv države? Taj Marko je izgleda neki šonja čim ne može da nađe posao ili neće da radi svašta. Završio fakultet, možeš misliti, pa šta? Što ne ide onda da traži posao sa diplomom tamo gde ga
16
ima. Eno, traže se inženjeri širom Evrope i celog sveta. Išao bih ja, ali neće žena. A Vi, negde poslovno ili …? MARKO (gleda kroz prozor, prolaznici se hvataju za ruke i formira se beskrajna kolona koju čine domaćice, stari, mladi, konobari, frizeri, kuvari, obućari…) VODITELJKA (izveštava sa lica mesta): Da li je ovo za Ginisa? Da li je snimanje spota ili nekog filma? Grad nadleću helikopteri. Naša ekipa je u jednom helikopteru i uskoro ćete, dragi gledaoci dobiti eksluzivne snimke iz vazduha o ovom fenomenu. Još uvek ne znamo povod za formiranje ove beskrajne kolone, bolje reći kola ili lanca ljudi. Saznaćemo od našeg sagovornika. Recite nam,molim Vas, zašto ste se priključili ovoj koloni ljudi? JEDNA DEVOJKA IZ KOLA: Zbog ovoga (hvata za ruku voditeljku i uvlači je u kolo). Da li osećate da pripadate narodu koji ima iste potrebe, slične želje, maštu? Svi smo u ovom kolu jednaki. Okupili smo se na poziv Organizacije za podršku u procesu kako bi Marku poručili da nije sam. Marko, izdrži do kraja! Zajedno i ujedinjeni ćemo pobediti! VODITELJKA.: Dragi gledaoci, vreme je stalo. Grad je u zagrljalju njegovih stanovnika. TAKSISTA: Nemam ti ja vremena za te vaše proteste. Moja mušterija mora da bude zadovoljna! Ne kasnimo zbog ovoga? Hoćete li stići na vreme? MARKO: Da, stižemo. TAKSISTA: A Vi, dokle? Nisam čuo kuda putujete? MARKO: Daleko odavde. TAKSISTA: I ja bih da odem daleko odavde. Ma, sklanjajte mi se s puta! Tražite pravdu na drugom mestu. Ne može čovek da zaradi dinar od vas besposlenih! Idi tamo kod tog Marka, pa njemu smetaj. On je nezaposlen. Ovde se radi! MARKO (javlja se na telefon):Jesam, krenuo sam. I ja jedva čekam da se vidimo. TAKSISTA: Toliko sam ljudi ispratio i dočekao na aerodromu, gledao poletanja aviona, maštao da ću i ja jednog dana odleteti i da se neću nikad više vratiti. Vi se vraćate? MARKO: Ne. TAKSISTA: Znao sam. Čim sam Vas video sa malom torbom, rekoh sebi “Ode i ovaj iz zemlje i vratiće se kao turista u rodni kraj”. Nemačka? Švedska? Kanada? MARKO: Kanada. TAKSISTA: Naravno, Kanada. Ih, kako bih ja tamo išao! Ali prvo turistički, pa ako mi se dopadne, ostao bih. NekoVas čeka tamo…izvinite, nisam prisluškivao… 17
MARKO: Ne smeta mi. Da, devojka me čeka. TAKSISTA: Kako je to lepo. Sigurno Vas se zaželela. Koliko se niste videli - godinu, pola godine? MARKO: Večnost…oko dvadesetak godina. TAKSISTA: Šalite se? Ko će toliko da čeka? MARKO: Ona je čekala mene, ja čekao posao i eto – ona je dočekala, a ja nisam. TAKSISTA: Ti si kao ovaj Marko! (okreće se i gleda Marka ) Nije valjda! Nisi? Jesi? U sunce ti žarko! Pa ti rešio da ideš u Kanadu, a? Šta je sa tužbom? MARKO: Dugo je trajalo naše natezanje oko odlaska iz zemlje. Ja nisam hteo da idem nikuda odavde. A ona, čim je videla da u našoj zemlji nema posla za nas, pozvala me da idemo u Kanadu. Ja, patriota, rodoljub, neću ni da čujem. Otišla je sama, bez mene. Jas am ostao, ali od patriotizma se ne živi. Uvideo sam, ali tek sada, nažalost. Da, sada idem da probam njihov hleb, da osetim gorčinu ili slast. Našeg hleba više nema, a tamo je već … nekakav. TAKSISTA: I toliko dugo si čekao? MARKO: Javila mi se kad je videla na TV-u da sam tužio državu. Mislio sam da me je zaboravila. Poslala mi je svu dokumentaciju i evo me…idem. Nije se udala. Čekala me. Znala je da će ona pobediti u borbi sa mojim patriotizmom. A, ionako svi kažu da se otadžbina više voli u tuđini. TAKSISTA: Javi mi da li je to istina. MARKO: Hoću. TAKSISTA: Ja častim ovu vožnju. Srećno. MARKO: Hvala. NIKOLA (pokušava da prođe, ali mu ljudi u lancu ne dozvoljavaju kao da igraju sa njim dečju igru “Daj nam care vojsku”; uz neku zanimljivu koreografiju sužavaju krug oko njega i “zatrpavaju” ga papirima) KRAJ
Šifra: SAN 18