Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi by Irena Ristic

S R E Đ I V A N J E D V O R I Š TA Dijalozi o kulturi

SREĐIVANJE DVORIŠTA

S R E Đ I V A N J E D V O R I Š TA Dijalozi o kulturi Copyright © Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, Beograd, 2017. Prelom i dizajn: Mihaela Drakulović Lektura: Dragana Kitanović Fotografije: Ivan Zupanc Urednica: Irena Ristić

S R E Đ I V A N J E D V O R I Š TA Dijalozi o kulturi

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije Beograd 2017.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Sadržaj 00

Irena Ristić Sređivanje, ne čišćenje…

Vesna Tašić (Re)pozicioniranje: Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?

Sandra Stojanović Vaninstitucionalna savremena umetnička produkcija: Da li je ideološko pozicioniranje nužno?

04 05

Aleksandar Gubaš Razvoj publike: Edukacija, participacija ili propaganda umetnosti?

Marko Pejović Odnos prema zajednicama: Koga hoćemo, za šta smo spremni i šta nam visi za vratom?

06 07

Mirjana Boba Stojadinović Legitimizacija kulture: Šta očekujemo od države?

Olja Nikolić Kia Eksploatacija u umetnosti: Socijalni ogled o participaciji

Mirjana Boba Stojadinović Političnost fondova za kulturu: Da li postoji izbor?

Virdžinija Đeković Susreti u (raz)mimoilaženjima: Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi

Petrović Varagić 09 Slađana Uslovi promena:

Od kulture participacije do participacije u kulturi

O autorkama i autorima

Str. 7

Str. 9

Str. 17

Str. 31

Str. 41

Str. 53

Str. 65

Str. 77

Str. 101

Str. 111

Str. 123

SREĐIVANJE DVORIŠTA

UVOD

Sređivanje, ne čišćenje… Sređivanje dvorišta je dijaloška platforma Asocijacije „Nezavisna kulturna scena Srbije” (NKSS) o pitanjima koja sebi postavljaju njene članice i članovi, a koja mogu biti važna za delovanje organizacija i inicijativa civilnog društva u kulturi. Dijalozi su usmereni na preispitivanje i artikulaciju zajedničke pozicije u odnosu na javne politike, kao i na aktivnije delovanje šireg opsega. Izvesno, to je dugoročni cilj kojem se teži još od prvog okupljanja, krajem 2014. godine, mada je vremenom postalo jasno koliko je to složen i bezmalo generacijski zahtev, budući da pronalaženje zajedničke pozicije u ustrojstvu brutalne eksploatacije pretpostavlja preuzimanje sopstvenog dela odgovornosti za promenu. Stoga, za početak, Sređivanje dvorišta pretenduje da mapira nesklade, mehanizme i teškoće koji ugrožavaju rad akterâ nezavisne scene svakodnevno, na koje nailaze sporadično, ili ih, pak, donekle proizvode samostalno bez pune svesti o mogućim ishodima. Tokom Sređivanja dvorišta povezuju se prostori, grupe, institucije i pojedinci aktivni u polju umetnosti i kulture. Dijalozi su prostor refleksije i autorefleksije, a ne zagovaranja. Samu temu može ponuditi, pokrenuti i istražiti svako. Metod ostaje odgovornost trasera, kao i dinamika ishoda, manje predvidljiva od postavljenih pitanja. Forma okupljanja menja se u zavisnosti od tematskih i funkcionalnih zahteva: može biti diskusionog, tribinskog, performativnog, izlagačkog ili oglednog tipa; može biti otvorena ili zatvorena – po izboru samog inicijatora. Ipak, susreti su najčešće javni, i kada su usmereni na delovanje eksternih struktura, i kada se govori o delikatnim pitanjima ili unutrašnjim previranjima. Rizična je ta izloženost javnosti, dakako, i pretpostavlja spremnost da se modusi delovanja i komunikacije promene, da se obustave netransparentni “šibicarski” mehanizmi koji osnažuju temelje jednog ustrojstva. Otvorenost dijaloga važna je ne samo zbog upoznavanja šire zajednice sa temama relevantnim za razvoj kulture, već i zbog modelovanja zajednice koje ujedno postaje proces samoartikulacije. Eksplicitnost svih koji učestvuju, kako pri postavljanju pitanja, tako i pri njihovom tumačenju, uslov su pomaka. Čak i u slučaju mogućih konfrontacija, prostor ostaje otvoren za razmenu, za prepoznavanje razlika iz kojih se izoštrava političko. Manifestovanje tih razlika ne isključuje tačke dodira i ukrštanja, već obezbeđuje da one, kada se jednom pojave, budu utemeljene u realnosti – suštinske i autohtone, da postanu stožer javnog delovanja sa osloncem ništa manje no u zajedništvu.

SREĐIVANJE DVORIŠTA UVOD

Ne, nije čišćenje, ponavljam često. Čistiti dvorište znači izbaciti iz njega sve što je nepoželjno, ukloniti đubre, ili trulež, ili višak koji može smetati ili saplitati. Kod sređivanja, ništa ne mora da se izbaci, može samo da se pronađe, prepozna, eventualno premesti, tako da sklop dobije smisao. Dok je čišćenje verna analogija totalitarnih praksi ukidanja neistomišljenika, kod sređivanja je drugost pretpostavka u konstituisanju nove strukture. Stoga se i dijalektika zamenjuje dijalogom: konvergencija je moguća ali ne i nužna. Jedino nužno jeste srediti svoje dvorište, ako ne pre no što se zađe u tuđa, onda bar sa dovoljno odgovornosti da taj proces prati potrebe za promenama, ostajući ujedno i njihov uslov. Pretpostavka da je kritički dijalog uvek razvojnog karaktera nije nova. Od Freire, Bahtina, Brehta i drugih spoilsportova1 dvadesetog veka ostale su metode i tehnike. Iz svakodnevice iskaču pitanja, u sve većem broju i sve učestalije. Sadržaji se produbljuju, krug učesnikâ se proširuje, napravljen je i Karavan, te je Sređivanje dvorišta uz podršku Umetnobila konačno izašlo iz Beograda i krenulo u pohod po unutrašnjosti Srbije, praveći plenume po gradskim trgovima. Informisanje, razmena mišljenja i zajednička proizvodnja znanja samo su neki od ishoda dijaloga izvedenih u periodu od 2014. do 2017. U ovoj knjizi prikazani su fragmenti tih dijaloga, uz osvrte i komentare učesnikâ2. Recepata nema. Nova pitanja se tek očekuju. Irena Ristić U Beogradu, 5. juna 2017.

1 2

https://lmgtfy.com/ Za sva navedena zanimanja, titule i srodne termine napisane u muškom rodu važe i oblici za ženski rod.

Vesna Tašić

(RE)POZICIONIRANJE Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi? 12. decembar 2014. godine ZMUC, Beograd

Tema prvog otvorenog razgovora u okviru Sređivanja dvorišta – dijaloške platforme koju je pokrenula Asocijacija NKSS – bila je nezavisnost. Pojam nezavisnosti sadržan je u imenu Asocijacije, koji je istovremeno i vrsta određivanja, postupka vrednovanja i atribucije vrednosti. Razgovor je započeo pitanjem: Šta bi nezavisnost trebalo da znači, a šta realno jeste? Gde su njena ograničenja, a gde slobode u delovanju? Jesmo li zaista nezavisni? Od koga? U kojoj meri organizacije i inicijative nezavisne kulturne scene odgovaraju kriterijumima nezavisnosti u odnosu na: (a) mehanizme političke kontrole? (b) zahteve tržišta? (c) lični izbor i autonomiju delovanja? Kako postići nezavisnost i kakvoj nezavisnosti težimo? Razgovor je moderirala Irena Ristić (Hop.La!), a u razgovoru su učestvovali: Aleksandra Jelić (ApsArt), Aleksandar Popović i Ana Dimitrijević (Karkatag), Mirjana Boba Stojadinović (Frekvencija), Sandra Stojanović (Treći Beograd), Jelena Mijić (Belgrade Raw), Nela Antonović i Lidija Antonovic (Mimart), Zoran Ilić (Prozaonline), Mina Aleksić (Prostor), Nebojša Milikić (KC Rex), Vesna Tašić (ZMUC), Marko Pejović (Hajde da…), Diana Kržanić Tepavac (Assitej), Nataša Milović (Carina) i Katarina Živanović (bivša sekretarka za kulturu). Razgovor na temu „Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?” bio je zasnovan na formulaciji nezavisnosti kroz tri uslova – političku, ličnu i nezavisnost od tržišta. Iako su sva tri segmenta nezavisnosti usko povezana i međusobno uslovljena, najviše se diskutovalo o ekonomskoj nezavisnosti, potom o političkoj i, najmanje, o ličnoj nezavisnosti. Načeta su pitanja autocenzure i cenzure koja su posledica materijalne zavisnosti (kroz dotacije, ustupanje prostora…), ali i pitanje „nezavisnosti

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Asocijacije NKSS od ostatka društva”, u smislu kritike distanciranosti krovne organizacije prema javnim politikama, izostanka ozbiljnog, aktivnog odnosa prema političkim dešavanjima u društvu, s jedne strane, i mirenja „s činjenicom da smo političarima nebitni”, s druge. Navedena očekivanja od Asocijacije, koja se mogu čitati i kao potrebe organizacija s nezavisne scene, kretala su se u rasponu od razmene informacija na mejling listi, preko platforme za učenje i profesionalizaciju, pa do aktivnog političkog delovanja putem kulturne produkcije. Tezu da „NKSS ima svojih dobrih tačaka, ali da možda nijedna od tih tačaka ne nosi potencijal da promeni naše društvo“ (Aleksandar Popović), osporila je Sandra Stojanović ističući – da bi svako udruživanje trebalo da ima zajednički cilj, te da bi Asocijacija trebalo da bude ambicioznija. „Veliki bi uspeh već bio da, kroz kulturnu produkciju, ljudi steknu uvid u to da je ovaj sistem naopak i da, kao takav, nikada neće izvući društvo iz kolapsa. Šta će onda biti, ko će da pozove na oružje ili izbore, to ne možemo da predvidimo“, ukazao je Nebojša Milikić. U skladu s potonjim zaključkom da se još nije „pojavio taj ko je izmislio model ekonomske nezavisnosti neprofitne organizacije u kulturi jer bi do sada dobio Nobelovu nagradu”, izneto je niz primera i nedoumica. Spram iskazane sumnje u održivost neprofitnog karaktera Asocijacije (Aleksandar Popović), jedan od iznetih stavova bio je da nezavisnost, u slučaju neprofitnih organizacija, možda znači finansiranje iz više izvora (Vesna Tašić), te da bi se eventualno mogla postići profitabilnom delatnošću koja bi finansirala neprofitnu. Katarina Živanović je, kao kuriozitet, navela primer iskustva jednog aktera nezavisne scene u Švajcarskoj koji je, upitan na radionici (održanoj pre desetak godine) na koji način se izdržava, kolegama odgovorio da poseduje kafić u kome prodaje lake droge, kako bi od zarade finansirao umetničke, neprofitne programe svoje nezavisne kulturne inicijative. Milikić je ocenio da se odnos države prema nezavisnoj kulturi ne razlikuje od njenog odnosa prema građanima Srbije koji su u istoj poziciji: ignorisani, zaboravljeni, prepušteni samima sebi, pa samim tim i naši prirodni saveznici koje mi, kao takve, ne prepoznajemo. „Zato treba napustiti kredo samozaljubljenih, sofisticiranih umetničkih duša i jadnih umetnika, i iskoračiti u realnost, pomoću konkretnog plana o održivosti. Možemo da otvorimo hamburgeraj u kome ćemo svi raditi prvih nekoliko godina”, bio je njegov manje-više ironičan predlog. Višedecenijska dilema o adekvatnosti termina “nezavisna kultura”, pomenuta je i ovom prilikom:

(RE)POZICIONIRANJE: ŠTA JE NEZAVISNO U NEZAVISNOJ KULTURI?

„Možda bi reči koje bi nama više značile i preciznije nas određivale bile samostalna ili suverena umetnička scena, pre nego nezavisna. Čini mi se da, sem ukoliko se ne odreknemo svih materijalnih i političkih uslova, ne možemo ni da tvrdimo da je nešto nezavisno. I ne vidim smisao da ideal nečega bude potpuna nezavisnost, jer je to u stvarnosti nemoguće, imajući u vidu da ćemo u svom radu uvek imati materijalne i političke potrebe; stoga bi težište trebalo da bude na jasnijoj artikulaciji i osvešćivanju relacija zavisnosti od drugih društvenih fenomena koji na nas utiču.” (Sandra Stojanović). Formalno, ako je organizacija osnovana samostalno bez intervencije i pritiska, ako samostalno rukovodi svojim poslovima – onda je i nezavisna (Nebojša Milikić). Takođe, bitno je da je organizacija neprofitna, jer veoma često fondacije ne daju sredstva profitnim organizacijama. Pomenuto je postojanje različitih ekonomskih klasa unutar same scene (Nataša Milović), nastalih s obzirom na različit položaj aktera (zaposleni u institucijama vs. akteri na nezavisnoj sceni). „Nije podjednaka neizvesnost za svakoga, kao ni stepen rizika za otvorenu konfrontaciju sa nadležnima za kulturu” – zaključila je Nataša Milović. O osećaju autocenzure ali i otvorenoj cenzuri institucija, u kontekstu (ne)zavisnosti, govorila je Aleksandra Jelić: „Naše predstave nastaju iz samog procesa dramskog rada i nekad govore vrlo dramatične, radikalne stvari. Zbog toga se često nalazim na rubu svojih moralnih načela ili autocenzure. Dakle, govorim o situaciji u kojoj vam institucija dozvoli da radite sa njenim korisnicima a vi izađete sa predstavom koja je kritički nastrojena prema istoj toj instituciji. Često dolazi do otvorene cenzure, blokiranja rada, maltretmana učesnikâ. S druge strane, ja imam moralnu odgovornost prema učesnicima i tome kako će ih na dalje institucija tretirati nakon ovakvog radikalnog ispada iz opšteprihvaćenog okvira poželjnih odgovora”.

Zato su, prema njenom mišljenju, pitanja nezavisnosti i odgovornosti, cenzure i autocenzure vrlo komplikovana. Drugi segment nezavisnosti, lična nezavisnost, odnosi se zapravo na integritet pojedinca i njegovu sposobnost autonomnog delovanja. „Nužnost pristajanja na razne vrste uslovljavanja takođe je neka vrsta mita“, smatra Irena Ristić. Kao argument za veću nezavisnost organizacija na sceni, Mirjana Boba Stojadinović, navela je - profesionalizaciju. Upravo ono što se na nezavisnim

SREĐIVANJE DVORIŠTA

scenama drugih zemalja događalo u poslednjih 20 godina. Profesionalizacija, međutim, nadovezala se Katarina Živanović, ne može biti profesionalizacija samo u užoj struci: u našem slučaju ona mora biti profesionalizacija i u zagovaranju. Sandra Stojanović je ukazala na to da materijalnu zavisnost ne treba tako olako odbacivati: „Što se sredstava koje dobijamo posredstvom fondacija tiče, moramo znati da fondacije imaju neke svoje politike i da iza njih stoje neke druge politike, te da smo mi samo deo lanca koji sprovodi politike koje su dozvoljene. Tako da je ‘nezavisnost’ za mene možda mala kočnica u tome da se jasno politički definišemo prema tome šta želimo da postignemo od ovoga što radimo. Ako smo fokusirani na nezavisnost, onda treba da definišemo tu zavisnost, to jest – od čega, zašto smo zavisni i do koje mere.” Politička nezavisnost kod nas ne funkcioniše, zato što država Srbija ne dopušta primenu nijednog postojećeg dobrog modela. A model nezavisnosti je jednostavan – osnivačka prava nisu kod onog kod koga je budžet. Ako osnivač nije država, kulturni centar je nezavisan, a to što je finansiran iz budžeta ne ometa ga u nezavisnom radu u koji se država ne meša, budući da nije osnivač. „Država nema interes ni da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom evropeizacijom (kao što se događalo u Sloveniji i Hrvatskoj), jer država nije iskrena u primeni evropske prakse, koliko god se deklarativno zalaže za nju. Interes nezavisne scene i države nije, dakle, zajednički. Da jeste, prepoznala bi aktere nezavisne scene kao partnere. Ali, ona radi mehanički, osniva paranevladine organizacije, aparat namenjen nezavisnoj sceni suštinski ne radi za nju, odnosno ne prepoznaje građansku inicijativu i ne razume šta taj pojam znači. Danas na isti način kao i devedesetih, jer je diskontinuitet bio iluzija” – ocena je Katarine Živanović. S druge strane, ni pristupanje Evropskoj uniji ne postavlja nikakve uslove u oblasti kulture i obrazovanja (to su tzv. soft keys u kojima država nema nikakvu obavezu). Kultura ostaje „naša stvar” i pristupanje Uniji neće puno pomoći. Jedan od ponuđenih odgovara na pitanje zašto vladajuća politička elita ne prepoznaje potrebu za nezavisnom kulturnom produkcijom, bio je obrušavanje mita koji ima zapadna buržoaska kultura o slobodnom intelektualcu, kao o egzistencijalno „samostalnom“ i „samoodrživom“ pojedincu. „Kulturna hegemonija aktuelne političke elite ne ostvaruje se preko kritičke savremene umetnosti, mitova o inventivnom kulturnom preduzetništvu ili nezavisnim

(RE)POZICIONIRANJE: ŠTA JE NEZAVISNO U NEZAVISNOJ KULTURI?

intelektualcima, nego preko neoliberalne retorike štednje i disciplinovanog žrtvovanja za bolje sutra, gde se arhaična nacionalna solidarnost fingira preko folklornih festivala i društava, a kakva-takva uteha i spas traži unutar crkvenih organizacija”, rekao je Milikić.

FOKUS „Mi njih ne zanimamo, mi za njih ne postojimo, i ne treba da postojimo. Treba da krenemo od toga; ne treba da trošimo ni minut više od života na to kako da nas političari prepoznaju. Odgovor na to već znamo: treba da organizujemo KUD ili da radimo s Kusturicom, ili da snimamo seriju „Baba se češlja“. Mi znamo kako se u ovoj zemlji uzimaju pare, samo je pitanje da li to hoćemo ili nećemo. U ovoj zemlji ima para za kulturu, samo što je neko drugi ta kultura.“ (Aleksandar Popović). Ponovljena je dugo prisutna strepnja da bi nas preispitivanje ideoloških pozicija rasturilo, te da Asocijacija takvo preispitivanje ne bi izdržala (Irena Ristić). Ukazano je, međutim, da identična tenzija postoji i u društvu, te da je problem u našoj nesposobnosti da artikulišemo sopstvene probleme i proizvedemo argumente za politički dijalog. Katarina Živanović je ocenila da termin „nezavisna kulturna scena” ne označava homogene modele rada, već da u okviru nje postoji niz raznorodnih praksi koje omogućavaju da ta scena opstane: „Ta različitost je rezultat potrebe da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“. Ona je ocenila da je nezavisna kulturna scena „jedina šansa srpske kulture” i da druge alternative za neophodnu promenu nema. Institucije ne žele da se promene: svaki strateški plan institucija koji pročitate sadrži želju zaposlenih da se nešto promeni; kada se, međutim, uradi dublja analiza, ispostavlja se da bi zaposleni da se institucija promeni, ali da njihov status (čak i trenutne aktivnosti) ostane isti. Dosadašnja dešavanja pokazuju da, ukoliko se promene i dešavaju u okviru budžetskih institucija, one su pojedinačne i minimalne. Nezavisna kulturna scena bi morala da nađe način da izazove postojeći status quo, navela je Živanović. Suština čestog isticanja heterogenosti političkih pristupa i ideoloških stavova unutar nezavisne scene, a koja se u svakom razgovoru postavi kao prepreka, jeste cenzura da se vodi bilo kakva racionalna diskusija, ocenio je Milikić uz konstataciju da „upravo tako funkcioniše ‘bezideologijska’ ideologija”. Mi na taj način nesvesno reprodukujemo njene principe i ojačavamo barijere, i zato, naizgled paradoksalno, treba sve više razgovarati.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

BRŽI KORACI „Ako želimo brže korake, moramo da postanemo legitiman pregovarač. Uključivanje u polje političkog je neophodno da bi nas ljudi shvatili ozbiljno i da bismo postali respektabilan akter u životu zajednice. Samo postojanje Asocijacije NKSS je, u uslovima u kojima je u Srbiji nastala, politička činjenica” (Katarina Živanović). Jedan od mogućih problema prepoznat je i u tome što je Asocijacija prilikom osnivanja strukturirana kao gildinska, iako je esnafska orijentacija neosnovana, jer članice imaju različite aspiracije i shvatanja svog rada i delovanja. S druge strane, ukazano je i na to da bi, paradoksalno, upravo gildinska struktura mogla biti prednost Asocijacije u odnosu na sva druga udruženja samostalnih umetnika. S druge strane, heterogenost može biti i snaga Asocijacije jer otvoreni dijalog u funkciji prepoznavanja različitih pozicija može doprineti razvoju novih modela, ukoliko se u dijalogu i ostane.

ŠIBICARENJE „Pored toga što sam pokušavala da se bavim sistemskim promenama, bavila sam se i pojedinačnim slučajevima jer sam shvatila da sistem tako funkcioniše. Šta je trebalo? Ti me pozoveš, a ja kažem: srećo, čekaj da popravim sistem pa mi se ti onda javi za deset godina... Taj sistem je nerazdvojan od ‘šibicarenja’… Ali, vi sada ne treba da imate iluziju, ‘šibicarenje’ postoji i u okviru nezavisne kulturne scene. Više puta sam bila svedok da ‘svako’ ide da se pogodi za sebe. […] Ja bih se sada vratila pitanju, šta je nezavisnoj sceni najmanji zajednički sadržalac, gde ćete se boriti, gde ćete se pogađati za neki interes koji je malo širi? Pojedinačno, svi vi, kad se pošteno pogledate u oči, znate šta je ko za sebe rešio preko reda, i zašto je rešio samo za sebe... I šta sad: da ga ‘razapnete na Terazijama’ zato što je rešio samo svoj tekući problem?” (Katarina Živanović)

(RE)POZICIONIRANJE: ŠTA JE NEZAVISNO U NEZAVISNOJ KULTURI?

Iako je zadata tema bila nezavisnost, formulisana kroz tri uslova – političku, ličnu i nezavisnost od tržišta, razgovor je pretežno bio posvećen Asocijaciji NKSS, odnosno orijentaciji, fokusu i razmerama delovanja krovne organizacije, budući da su se kroz sve diskutovane nivoe nezavisnosti očitavale potrebe članica za širim opsegom delovanja koje prevazilazi moći pojedinačnih organizacija. Tako su se među najubedljivijim zaključcima – svojevrsnim preporukama koje je izrodilo prvo Sređivanje dvorišta, našle ocene poput one da je „nezavisna kulturna scena jedina šansa srpske kulture, da druge alternative nema”, ili da „ta scena nije homogena, ali da joj to nije mana; različitost je rezultat potrebe da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“. Iz dotaknutog polja političkog, nametnuo se zaključak da je „neophodno postati legitiman pregovarač”, te da je „uključivanje u polje političkog neophodno kako bismo bili ozbiljno shvaćeni i kako bismo postali akter u životu zajednice”, jer je „sama činjenica da postoji NKSS – politička činjenica”. Decidirano je zaključeno da: „interes nezavisne scene i države nije zajednički”, odnosno da država nema interes da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom evropeizacijom, jer država u primeni evropske prakse nije iskrena, koliko god se deklarativno zalaže za nju”. I konačno „država ne prepoznaje aktere nezavisne scene kao partnere, ne prepoznaje građansku inicijativu i ne razume šta taj pojam znači”. Drugim rečima, „aparat namenjen nezavisnoj sceni suštinski ne radi za nju, država radi mehanički, osniva paranevladine organizacije, danas na isti način kao i devedesetih, jer je diskontinuitet bio iluzija”. Tema odnosa nezavisne scene i države izdvojila se kao relevantna za sledeći dijalog u okviru Sređivanja dvorišta, a moderatorka je isti zaključila konstatacijom – da je zaista „važno prepoznati, koliko ono što imamo, mada to po sebi nema razvojni potencijal, toliko i ono što nemamo, te što ćemo tek tražiti“.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Mirjana Boba Stojadinović

LEGITIMIZACIJA KULTURE Šta očekujemo od države? 19. januar 2015. Društveni centar Oktobar, Beograd

Nezadovoljno civilno društvo oblikovano je na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina kao alternativa državnom aparatu koji je nosio predznak krvavog nacionalizma. U širem kontekstu, „nagli razvoj nevladinog sektora pojavio se u zapadnim zemljama kao rezultat procesa restrukturiranja države blagostanja.”3, tj. procesa jasnog formiranja civilnog sektora i legalizovanje njegovog odvajanja i postepenog izopštavanja od državnog aparata, a vremenom i fondova. Može se reći da je ovaj proces u fazi dostizanja cilja. Na pojedinačnom, privatnom nivou u Srbiji devedesetih godina, distanciranje od državne uprave subjektivno je značilo prepoznavanje sopstvenog glasa, i prava da se „misli svojom glavom”. Završetkom devedesetih, inercija „osnaživanja civilnog sektora” nastavljena je, uprkos javnoj slici povratka državne uprave u ruke dotadašnje opozicije – demokratski nastrojenih političara. Iako formalno promenjena, državna uprava jedino što nije nastavila bio je miloševićevski politički pir otvorenih ratnih sukoba, pri čemu odvajanje Crne Gore i Kosova od Srbije deluju kao konsekventni sa procesima koji su vođeni devedesetih. Tokom vremena, političke funkcije bivaju vraćene u ruke političkih elita koje su vladale devedesetih, sa izuzetkom samog Miloševića. Namernim i svesnim aktom neuključivanja civilnog društva u javno delovanje od dvehiljaditih naovamo, državna uprava postaje imuna na sopstvene građane koji misle i rade drugačije od onog što politička vrhuška želi. Ovo je de facto označilo isključivanje dela građana države iz sistema prava, mahom najobrazovanijih u zemlji, dok su njihove obaveze nastavile da rastu (porezi, doprinosi, i sl.). U isto vreme, zaposleni u državnoj upravi koji nemaju pravo odlučivanja ucenjeni su platama, odnosno sopstvenom i egzistencijom svojih porodica, te prinuđeni na nedelanje, može se čak reći – ciljano pasivizovani do razine debiliteta. Država investira u tzv. „hladni pogon” institucija koje većinom nemaju kapaciteta da iznedre sadržaj visokog profila, pa čak ni niskog profila, već simuliraju produkciju koja se očitava samo u raportima višim instancama. Većina relevantnih programa u institucijama su vaninstitucionalne produkcije. 3

http://en.wikipedia.org/wiki/Non-governmental_organization#History

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Do polovine druge decenije ovog veka, postalo je jasno da je operacija „odstranjivanja” mahom najumnijih i najobrazovanijih ljudi u zemlji uspešno završena, tako što su javni statusi tih ljudi marginalizovani, nepodržani, neprepoznati i nevrednovani, dok se kroz državne konkurse i generalno kroz sisteme sprovođenja državne moći podržavaju strukture, organizacije i pojedinci koji održavaju status quo, dakle situaciju bez intelektualnog i profesionalnog integriteta kako u polju kulture, tako i u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji, pravnim pitanjima, unutrašnjoj i spoljnoj politici. Drugo izdanje Sređivanja dvorišta o odnosu nezavisnih/vaninstitucionalnih profesionalaca u kulturi izvedeno je u formi plenuma u kome su učestvovali: Marko Pejović (Hajde da…), Stevan Vuković (SKC), Milica Pekić (Kiosk), Radomir Lazović i Dobrica Veselinović (Ministarstvo prostora), Ljubica Beljanski Ristić i Sanja Krsmanović Tasić (CEDEUM), Nebojša Milikić (KC Reks), Sandra Stojanović i Irena Ristić (Hop.La!), Mina Aleksić (Prostor), Nela Antonović (Mimart), Marko Miletić (Kontekst kolektiv), Nataša Vranić, (koordinatorka Asocijacije), Andrija Stojanović i Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije), Zoran Ilić (Prozaonline) i moderatorka dijaloga Mirjana Boba Stojadinović (Frekvencija). Pošlo se od pitanja: Šta je to što akteri nezavisne kulturne scene očekuju od države? Kao i uzvratno: kako vidimo da nas država vidi? Na prvu loptu, „podrazumeva se” da su očekivanja vezana za finansijska sredstva od kojih zavisi produkcija, ali suštinski, razmena između države i nezavisnih profesionalaca u kulturi ostaje neartikulisana i, iz ugla nezavisnih, deluje represivna od strane državne uprave. U kojoj meri se razmena sa „državom” u praksi svodi na lične kontakte, na činjenja usluga u kojima će državni službenici upražnjavati svoju moć iz senke institucije u kojoj će biti doživotno zaposleni, u zamenu za odobravanje u formi „netalasanja”, tj. nepostavljanja nezgodnih pitanja od strane onih koji potražuju svoja prava kao građani. Suptilnija pitanja uključivala su i pitanje – kako definisati državu u odnosu na nezavisnu kulturu. Da li se država svodi na upravljanje sredstvima prikupljenim od poreza (zajedničko dobro) i njegovu distribuciju putem različitih organa, kao što su ministarstva, gradske i opštinske uprave, agencije i kancelarije. Koje su dodirne tačke nezavisnih profesionalaca i države? Kako sebe definišemo u odnosu na državu? Da li je naš status – status građana, aktera nezavisne kulturne scene, profesionalaca u kulturi, ili nešto četvrto? Šta je država u odnosu na ove „statuse”? Da li država uopšte želi da vidi među građanima profesionalce koji ne žele da pripadaju armiji državnih činovnika, uplašenih da će izgubiti posao i spremnih da rade i ono što ih direktno diskredituje, pa čak i egzistencijalno srozava?

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

Šta nas frustrira u saradnji sa državom i državnom upravom? Da li je to neusklađenost sa realnim zahtevima kulturne produkcije, pravljenje lažne istorije (na primeru izveštaja projekata koji su podržani na konkursima), neodazivanje na pozive za komunikaciju? Početak razgovora obeležila je inicijativa Milice Pekić da se postave praktični zahtevi nas kao protagonista nezavisne scene prema državi, koji bi uključivali „sistemsko finansiranje rada od države, bilo da se radi o zasebnoj budžetskoj liniji koja bi bila usmerena samo na finansiranje aktera nezavisne kulture, bilo da se radi o nekim operativnim grantovima, odnosno višegodišnjem finansiranju koje bi pokrilo i organizacionu strukturu i operativne troškove rada nezavisnih aktera, (zatim rešavanje) pitanja prostora, i mogućnosti da se obezbede javni prostori, kao i obaveza da institucije ustupaju resurse nezavisnoj sceni.”

Pitanje Magacina Pitanje prostora nametnulo se kao najopipljivija tačka bez koje nezavisna scena ne može da radi, pri čemu u javnoj upravi postoje resursi koji bi mogli da joj se stave na raspolaganje. Magacin u ulici Kraljevića Marka jedan je od primera prostora koji je 2007. godine Uprava grada Beograda dala na korišćenje nezavisnoj sceni, nakon što je inicijativa zaživela sa obe strane. Kako u pravnom pogledu gradska uprava to ne može da uradi direktno, ona je formalno dala prostor Domu omladine, koji je onda po konkursu ustupio prostor određenom broju organizacija. Ugovor koji je trebalo da se potpiše po ulaženju organizacija u Magacin nikada nije potpisan, te formalni status organizacija koje su tu radile nikada nije validiran. Iako je pet organizacija, na konkursu, dobilo prostor na korišćenje, prostorom je „upravljano” i paralelno ga je koristio samo Dom omladine, mahom za izložbe amatera. U trenutku izrade ove publikacije, u toku je obeležavanje desetogodišnjice korišćenja prostora, sa nedefinisanim statusom, iako se u međuvremenu Dom omladine povukao iz formalnog upravljanja prostorom, koje je prebačeno na otvoreni kalendar članova Asocijacije NKSS. Upravo na dan kada je održana ova diskusija u okviru platforme Sređivanje dvorišta, članovi Asocijacije bili su na sastanku sa Sekretarom za kulturu. Sastanku je prethodio sastanak sa direktorom Doma omladine, na kome je učinjen napor da se dođe do razumnog rešenja, s obzirom na to da Dom omladine očigledno nema kapacitet da uređuje program u Magacinu, a s druge strane, nezavisna scena ne samo da ima kapacitet, već joj je prostor neophodan za svakodnevne pripreme programa i njihovu realizaciju.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Radna grupa za Magacin, koja je među ostalim uključivala Irenu Ristić, Radomira Lazovića i Milicu Pekić, kao prisutne na ovoj diskusiji, sačinila je model kako Magacin treba da izgleda, i detaljno razradila njegov program rada i način upravljanja, na osnovu iskustava sličnih prostornih struktura u okolnim zemljama. Ovaj predlog, zajedno sa predlogom ugovora o saradnji, odnosno potencijalnom statusu Magacina, predat je Domu omladine na spomenutom sastanku. Razmenjeni su utisci o mogućim ishodima. Stevan Vuković: „Ja ne verujem da Dom omladine, kao i druge budžetske institucije, imaju kapaciteta, niti da imaju dovoljno motivisane zaposlene da rade i preko toga što inače rade.” Milica Pekić: „[Sekretarijatu] je [naš] predlog razuman; oni smatraju da imamo mnogo više argumenata, kao i da smo sa našim predlogom i bekgraundom u prednosti. Ipak, ne žele ništa da prejudiciraju, očekuju i tražiće odluku Doma omladine. Istovremeno su nas pitali, u slučaju da Dom omladine već ima neki svoj program, da li smo zainteresovani za neki drugi prostor? Nama svakako treba multifunkcionalni prostor koji zadovoljava potrebe različitih formata, po logici resurs centar, kao servis za veliki broj organizacija.” Radomir Lazović: „To je fora – možemo da vam pomognemo, ali samo ako vi nađete prostor koji je idealan; onda nema baš nikakvih problema: niko ga ne koristi, nema dugova... E tu, navodno, hoće da pomognu. Kako da dođete do te informacije?”

Pitanje prepoznavanja Prostorni kapaciteti, čak i za institucionalne kulturne produkcije, sužavaju se u odnosu na lokalnu istoriju u periodu od pedesetih do devedesetih. Iako su se poslednjih desetak godina pojavili prostori za kulturne industrije, kao što su vaninstitucionalne produkcije sadržaja koji koriste sredstva umetnosti i kulture radi ostvarivanja političkih ili striktno profitabilnih ciljeva, prostori za nezavisnu i neprofitnu kulturnu produkciju su više nego ograničeni. Jedan od takvih prostora je Magacin u ulici Kraljevića Marka, a jedan od razloga koji je prepoznat u razgovoru jeste pitanje valorizacije neprofitabilne kulturne produkcije kao društvene vrednosti, a ne samo kao lične.

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

PRIZNANJE „Ako bi meni nešto trebalo od države, uprave, konkretnih institucija i sistema, to bi bila neka vrsta priznavanja i prepoznavanja. Sve drugo, mislim da će onda mnogo lakše doći. Ovako, možemo da izvučemo neku korist, ali ne vidim suštinsko shvatanje onoga šta mi radimo i zašto treba rešiti prostor i ostale potrebe. Ne znam kako se do te vrste prepoznavanja i priznavanja dolazi.” (Marko Pejović)

Marko Pejović: „Ja ne vidim da oni prepoznaju šta tačno radi nezavisna scena. Možda samo neki od njih, u svoje lično ime, znaju o čemu je reč, ali ne postoji potvrda institucije koja će reći: ovi ljudi su važni, ove organizacije su važne, to što oni rade je važno za ovaj grad i za ovu zemlju, pa ih onda treba nekako podržati. Ja to ne vidim kao osnovu za saradnju, na kojoj bi se onda sve drugo postavilo.” Sanja Krsmanović Tasić: „Mislim da je Marko dotakao suštinski problem. Pre par godina, održan je sastanak u Rige od Fere kada je Nebojša Bradić [bivši Ministar kulture] ekplicitno objasnio da postoji nekakav glavni deo kojim se bavi Ministarstvo kulture i onda ‘dođete na red vi, kako vas ja šaljivo i ljubazno zovem – autsajderi’. Ja sam reagovala na to, pitala sam da li shvata koliko je takva formulacija uvredljiva, jer vrlo često smo upravo mi koji dolazimo iz polja nezavisne kulture na neki način epicentar promene. Onda je bio potpisan protokol [između NKSS i Ministarstva kulture i informisanja] koji je vrlo brzo, za vreme mandata ministra Tasovca, ukinut. Ja zaista mislim da oni tako percipiraju stvari: nismo ni „neka tamo margina”, ni „ključna margina”, ma ne – [mi smo] autsajderi. To je osnovno pitanje: kako promeniti takvu percepciju?” Radomir Lazović: „Priznanje i prepoznavanje koje mi očekujemo očigledno neće doći. Sad bi, u stvari trebalo, sagledati šta mi možemo da uradimo.” Stevan Vuković: „Ne treba biti u toj meri idealističan pa misliti da je potrebno neko priznanje i da postoji instanca koja može nekog da prizna, kao i da to priznanje može da rezultuje nekom ključnom promenom. Koliko ja vidim, i Ministarstvo kulture i Grad Beograd na silu prihvataju to da su osnivači nekih institucija i s obzirom na njihove formalne obaveze oni moraju da ispoštuju te institucije, iako smanjuju plate i

SREĐIVANJE DVORIŠTA

smanjuju budžete. Teško im je da ispune i svoje formalne obaveze, a kamoli još da podrže nekog drugog prema kome nemaju formalne obaveze. Znači, institucije nezavisne scene i ove druge institucije razlikuju se samo po tome što ove sa nezavisne scene nemaju taj budžetski status, ili nemaju osnivače koji imaju obavezu.” Marko Pejović: „Upravo je tu razlika – neko je rekao da priznaje BITEF ili koga god. A onda imaju obavezu i moraju toga da se pridržavaju. Znači, oni su prepoznali instituciju tog festivala kao instituciju koja je za ovaj grad i državu vrlo važna.” Stevan Vuković: „Nisu je oni prepoznali, oni su je osnovali.” Marko Pejović: „Ali za Polifoniju nije tako. Ona je uvek bila doživljena kao deo nezavisne scene, a ne kao institucionalna.” Milica Pekić: „I nema sredstava.” Stevan Vuković: „Dobro, ali to je u stvari išlo kao prateći program BITEF–a, to je druga stvar.” Marko Pejović: „Tako država doživljava celu scenu, kao prateći program institucionalne kulture.”

PRAZNA SLAMA „Meni se čini da govorimo o državi, a zaboravljamo činjenicu da društvo čini državu. Da svi ovi problemi o kojima pričamo kao što je neprepoznavanje, potiču iz nepostojanja društvenog konsenzusa oko toga šta su vrednosti za koje se kao društvo zalažemo i iz kojih onda proizlazi cela država. Čini mi se da to možemo da napravimo jedino ako pravimo koalicije sa drugim akterima u društvu. Meni se čini da ne postoji konsenzus oko toga da je ovo čime se mi bavimo zapravo važno. Hoću da kažem da naš problem nije u tome što nas ne prepoznaje država, nego što nas ne prepoznaju naše komšije. Nego sve – ‘Ljudi gladuju, a vi tu hoćete neku publiku, mlatite praznu slamu...’ ” (Dobrica Veselinović)

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

Marko Miletić: „Plašim se da u ovom političkom polju nažalost postoji konsenzus oko liberalizma, mera štednje itd, pošto sve stvari koje mi zahtevamo – nestaju, država se povlači, postaje manja. Mi tražimo stvari koje efektivno nestaju iz našeg društva, političkog i ekonomskog polja. Ne može država da utiče na Ministarstvo da vrši pritisak na medije da prate kulturu, ukoliko mi imamo zakon koji kaže da od juna ne postoje državni mediji. Dakle, država po svojim zakonima ne može od privatnika da zahteva da rade ovo ili ono. Postoje neke odredbe kao što je „javni program” koji se podrazumeva. Ali, oni pod kulturu mogu da gurnu i Grand šou i Pink zvezde, ili bilo šta: ‘To je kultura i ćao’. Grad je pre neki dan nekoliko institucija kulture prestao da finansira, prebacivši ih u nadležnost opština koje izjavljuju da nemaju para za to. Navodno, ove godine će ih finansirati sa 15, 20, 30%, a sledeće sa 0%. U Barajevu ili u Grockoj će nestati javne institucije kulture. Čini mi se da treba da vidimo kojoj državi se mi obraćamo. Mislim da zapravo nije pitanje šta zahtevamo od države kao nezavisna scena, već kakvu državu hoćemo. To je ono mnogo šire i teže pitanje.” Nebojša Milikić: „Mislim da se vrtimo oko izbegavanja teme o kojoj smo na prošlom sastanku diskutovali. Da li mi hoćemo da zatvorimo oči pred činjenicom da nezavisni, uopšte nevladin sektor nije stabilizovana društvena institucija u ovom društvu? On nije prihvaćen, osim što je neka referentna tačka za iznošenje različitih stavova o svemu ovome. To što mi ne možemo, to što kaže Dobrica, da komšijama objasnimo uopšte čime se bavimo i šta radimo i zašto je to važno, to je takođe posledica toga što to nije društvena institucija… Nezavisno delovanje u kulturi je deo građanske mitologije Zapada i ono ima svoje konstitutivno mesto u toj mitologiji. To mesto je problematično; recimo, sve te nezavisne asocijacije na Zapadu finansirane su i od države, manje ili više. Zato mi u nekom vakuumu u vezi budžetiranja kao da nećemo da se orijentišemo, jer se bojimo posledica. Bojim se da su one vrlo, vrlo kritične, ali mislim da nam to ne pomaže. Mi pričamo o državi kao da je to nezavisan, samostalni birokratski mehanizam koji ima neku svoju logiku, koju delom zaista ima. Ali to je ujedno i aparat političkih elita. Ko je danas politička elita u Srbiji? SPS i SNS, a te partije su samo otkrile pravu sliku poželjne elite u zemlji perifernog kapitalizma: poslušna, politički potpuno neambiciozna, bez ikakvih ideja, samo prima agendu iz političkih metropola i procesira je u sopstvenu ekonomiju i društvo. Uz povremenu patriotsku galamu, da se zamažu oči. To je taj ideal. Tu agendu otvoreno i kontinuirano generišu zapadni centri moći, odnosno politički i ekonomski centri neokolonijalnog sistema. Isti ti centri formalno insistiraju i na pomoći države ovom i onom sektoru, na saradnji sa nevladinim

SREĐIVANJE DVORIŠTA

oganizacijama, finansiranju elementarnih potreba, a s druge strane politički i ekonomski forsiraju te elite kojima to uopšte nije blisko. Za šta bi jednom Ivici Dačiću ili Aleksandru Vučiću bio potreban bilo kakav nezavisni centar u kulturni, ili bilo čemu? To je naša realnost. Bojim se da takav centar ne treba realno ni Demokratkoj stranci, ni ovim drugim strankama, samo tu priču one tako pričaju iz neke kurtoazije, nekog bontona političkog... Pritom, ove nametnute ekonomske „reforme“ uništavaju i decenijski razvijane resurse i procese edukacije, odgajanja publike; uništavaju slobodno vreme u kom ti jedino stvarno i praktično možeš da razvijaš interesovanja, obrazuješ se za učešće i razmenu u različitim oblicima kulturnog života i produkcije. To sve planski nestaje, jer nije potrebno dominantnim konzumerskim principima kulturne proizvodnje i potrošnje. Dakle, na osnovu čega mi očekujemo da će sad neko da iskoristi taj aparat države da podupire rad nečega što je nezavisni sektor? Ja pozdravljam i čestitam ljudima iz UO Asocijacije koji idu na sastanke i lome se. Bez toga nema ni razvoja političke svesti generalno. A s druge strane znam, kao što smo videli na nizu naših sastanaka, da mi imamo različita mišljenja u okviru Asocijacije. To je sad neka patpozicija, ne možeš ništa da namećeš ljudima. Ali kako god da okreneš, šta god da sa mukom ispregovaraš ili prećutiš, vratiš se na isto – sve dok se ne ispostave neki generalni zahtevi prema političkom sistemu, sve je to od-danas-do-sutra. Ja ne vidim prostor u kome bi nekom pametnom taktikom i strategijom stvari mogle da se promene u datim okvirima. Doduše, možda mogu da se ne pogoršaju, što je takođe velika stvar.” Sandra Stojanović: „Kako smo svi svesni da nećemo dobiti priznanje, nemamo priznanje, za mene se pitanje svodi na to – gde su te pukotinice u kojima možemo pronaći neku korist za nas? Meni ne treba priznanje od države; pomirila sam se s tim da nemam priznanje od države, jer nemam ništa od nje. Trenutno je država nešto prema čemu se konstantno upravljamo, stalno se nešto korigujemo i ograničavamo, umesto da pokušamo da radikalizujemo svoju poziciju u drugom pravcu, da osvajamo neki drugi prostor. Da osvajamo prostor koji je alternativan, i za koji mislim da sad stvarno ljudima treba. Meni je pitanje imamo li neki pametan način da prečešljamo sve te zakone, da vidimo šta u ovom trenutku možda možemo da izvučemo za sebe, ali suštinski to ništa ne menja. Šta mi tražimo od države nije rešenje ni za šta.”

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

Pitanje političke borbe Kada praksa kulture, bilo da se radi o vaninstitucionalnoj ili inistitucionalnoj, biva potiskivana iz javnog života i iz javnih budžeta, odnosno, kada deli sudbinu svih javnih neprofitabilnih delatnosti kao što su npr. i zdravstvo i obrazovanje, onda se pitanje neminovno diže na viši nivo. Da li činjenica da su umetnost i kultura toliko ograničeno prisutni u javnom životu ukazuje na to da pitanja konstitutivnosti sadašnjeg upravljanja državom, na svim nivoima, nisu javno redefinisana nakon naizgled neupitnih tranzicijskih procesa? Dok se u javnosti gaji slika o državi blagostanja, zašto se u praksi sprovodi privatizacija javnog polja za odabrane? Da li je pitanje trpanja kulture pod tepih indikacija, ne partikularnih društvenih praksi, već opštih društvenih procesa koje je potrebno frontalno adresirati? Sanja Krsmanović Tasić: „Možda bi trebalo da preokrenemo celu priču? Želim da podsetim, i da pitam da li smo svi zaista svesni kojim resursima raspolažemo i kakvo je to bogatstvo koje Asocijacija ima. A to smo mi. Nije to pitanje prostora, ili da li se soba greje, ili ima li buđi – to su ljudi, to je moja glava i ono što ima u mojoj glavi i kod svakog od vas. Postoje u svetu razni alternativni pravci. Ne znam jeste li čuli za Banku vremena. Mi možemo da napravimo našu Banku vremena i da na taj način razmenjujemo svoje kapacitete, znanje, talente, štagod, međusobno. Ja mogu nekome da pomognem da napravi performans na otvaranju izložbe, a da taj meni pomogne da uradim dizajn za program predstave... Mi imamo kapacitete koje moramo da pokušamo da razvijemo, jer mislim da je zaista mračno vreme. Kad god kreneš da se sa sistemom rveš, shvatiš da se rveš sa dimom, da tog sistema i nema, i da je to sve uzalud.” Irena Ristić: „Mislim da je odustati od države pomalo detinjasto. Država je jedna velika riznica tvojih ličnih para i para tvojih komšija. I onda, odustati od toga, pustiti tamo neke lopove da kradu, a mi ćemo sami.. takav rezon meni nije prihvatljiv.” Radomir Lazović: „Pitanje je – šta je granica našeg političkog delovanja i da li je ima.” Nebojša Milikić: „Mi se nismo udružili u ovu asocijaciju da bismo politički delovali i ne treba to sad forsirati. Nije bitna samo Asocijacija; pitanje je da li imamo nas dvoje-troje ovde želju da promenimo ovaj sistem i da mu se suprotstavimo ozbiljno. Ima načina kako se to radi. Samo što mi izgleda da realno nemamo tu želju i ta ideja nam nije privlačna, i onda je sve drugo agonija, manje ili više romantična. Nije to samo do Asocijacije, vidite da ni dobro artikulisane levičarske grupe

SREĐIVANJE DVORIŠTA

ne mogu da naprave smislenu političku platformu ili akciju, nego sve isto „prčkaju” nešto, zavisi kako se koja snašla. Situacija je sledeća: srednja klasa je okupirala društvene resurse promene i htela-ne-htela koristi ih za očuvanje svog položaja.”

VODEĆA ULOGA „Asocijacija nije faktor koji može da napravi koherentni politički predlog ili projekat, ali ne bih ni na koji način sprečavao dalju politizaciju Asocijacije zato što se ona dešava na najprirodniji način. S druge strane, kako situacija deluje sad u Evropi, mislim da dobar deo tih pokreta, partija, koje su uspele nekako da se organizuju i da dodirnu politički establišment, učinile su to uz podršku civilnog sektora koji je u tome imao ogromnu ulogu. Meni deluje da će i ovde, ukoliko dođe do bilo kakvog političkog organizovanja, civilni sektor imati jako vidljivu ulogu.” (Marko Miletić) Nebojša Milikić: „Po mom uvidu, nema tog političkog predloga na političkim scenama Evrope, možda ima u Južnoj Americi ponešto, i to u vrlo specifičnim uslovima svaki put. Nema toga zato što je dominantan model kapitalističkog načina produkcije hegemon. I onda moraš sa tim da igraš gubitničku igru. Šta imamo u Kini? Komunistička partija je uvela kapitalizam, najsuroviji na svetu, jer da bi se odbranio od hegemonije moraš neprekidno da je konceptualno obuhvataš, studiraš, a moraš nešto i da jedeš... i da se braniš... i dok to sve radiš, i to svakoga dana, revolucionarni žar te ne greje baš mnogo... uloga vođstva je da taj žar održi... ali ne vođstva koje je unapred odustalo da ide bilo gde” Marko Pejović: „Da li mi sada govorimo o tome kako je tema ovog skupa pogrešna? Onda mi nemamo šta da pitamo državu, ne očekujemo ništa od države, ja to tako razumem – nego mi očekujemo od sebe, pitamo se da li ćemo se nekako drugačije angažovati ili ne.” Nebojša Milikić: „Ja od države očekujem da podrži proizvodnju i održanje sistema koji ljude čini jednakim. Eto ti u jednoj rečenici.” Ljubica Beljanski–Ristić: „U okviru države postoje određeni zakoni iza kojih država, kobajagi, stoji. Samo treba insistirati da država radi ono

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

što treba da radi, ono što u zakonima piše. Na kraju krajeva, vlast je promenljiva kategorija. Nezavisna scena, po meni, nije toliko promenljiva i mnogo je izdržljivija.” Nebojša Milikić: „Mene zanimaju ti primeri saradnje nezavisnog sa javnim institucijama; nisam baš siguran da oni postoje.” Stevan Vuković: „Nije to saradnja javnih institucija i nezavisne scene, već saradnja sa pojedincima. Pa evo Nela, Nela pravi toliki broj programa u javnim institucijama...” Nela Antonović: „Sedamdeset dva u SKC-u povodom 30 godina rada Teatra Mimart tokom prošle godine.” Nebojša Milikić: „Ali SKC nije imao takve ambicije, on samo ustupa prostor.” Ljubica Beljanski–Ristić: „Nije to samo ustupanje prostora, oni to stave u svoj program.” Nebojša Milikić: „Ali ja to ne računam u program SKC, izvinite. Taj program je nastao nezavisno od SKC, i samo koristi resurse, to nije to.” Stevan Vuković: „Evo ja primam platu u SKC, ti resursi meni nisu dostupni kao zaposlenom u SKC, zato što je oficijelna politika – smanjujemo vam plate, smanjite obim aktivnosti. Javne institucije se gase direktivom odozdo, programski.” Nebojša Milikić: „Ali ja ne vidim da je to dokaz da akteri sa nezavisne scene, u bilo kojoj kombinaciji, doprinose programu javnih institucija. Ja to tako ne mogu da vidim. Ja to vidim samo kao jedan oblik suživota.” Radomir Lazović: „Šta bi po tebi bila saradnja?” Nebojša Milikić: „Saradnja bi bila da se, u generisanju programa, nađu zajednički interesi, zajedničke platforme i neka dugoročna...” Stevan Vuković: „Ali to ne može da se dobije mirnim putem, na tome može jedino da se insistira.” Radomir Lazović: „Mislim da ti napori da steknemo neki uticaj, koliko su oni politički – to je pitanje... Zato sam pitao: koja je granica našeg političkog delovanja kao Asocijacije. Je l’ ima neko ideju gde je ta granica?”

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Nebojša Milikić: „Kako da se jedna grupa ljudi, nebitno da li je u pitanju Asocijacija ili ne, bavi tim pitanjima u ovim uslovima, kad je svaki dan borba za preživljavanje? Kako da se bavi političkim problemom? To je čista umetnost.” Irena Ristić: „Ipak, kapaciteti su dinamička struktura. To se menja i stoga se ne slažem da ne treba da se time bavimo, samo zbog toga što u ovom trenutku ne možemo. Mi smo okupljeni ovde zapravo iz potrebe za politizacijom, i ako pogledaš ljude koji ovde sede to su ljudi koji imaju potrebu za artikulacijom ideološke pozicije Asocijacije.”

NEZNANJE „Mislim da mi i ne znamo ko se čime bavi i da ne znamo koji su nam resursi, tako da je to jedna od osnovnih stvari: trebalo bi da se upoznamo.” (Ljubica Beljanski–Ristić) Marko Miletić: „Što se tiče neprofitnog, čini mi se da bilo kojoj kapitalističkoj državi veoma odgovara da civilni sektor preuzima socijalno staranje, preuzima edukaciju, preuzima kulturu, preuzima sve... To njima odgovara, zato što ova država tako ima manje troškova. Programi koje mi pravimo državu manje koštaju nego program neke institucije, itd. Zato se stvaraju ‘gongovi’, lažni NGO-ovi koji uzimaju pare, pa se to zapravo preliva partijama.” Nebojša Milikić: „Nezavisni sektor svuda, ne samo u kulturi, ima upravo tu istorijsku funkciju da preuzme funkcije države blagostanja koja je uništena prvim talasom neoliberalizma krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih. To je rodno mesto nezavisnog sektora.” Marko Miletić: „Ja mislim da mi jesmo u nekoj vrsti transformacije, ali ne mislim da je ona svesna. Mislim da se ona dešava zbog okruženja u kome se nalazimo koje nas tera na to. I dobro je da mi uspevamo, makar se trudimo da balansiramo i da se ponovo snađemo, da postavimo nove temelje ili šta već. Ovo što ste pričali oko istorijata nezavisne scene čini mi se da je veliki talas formiranja novih NGO-ova, pa i u kulturi, poslednji put bio negde sredinom prošle decenije, 2005–2008, i mi zapravo nemamo mlađe ljude, kao što nemamo ni mlađu publiku, nemamo ni mlađe članove u Asocijaciji, nemamo novih NGO-ova, ovo što je sakupljeno je sakupljeno. Nema novih zato što su takvi uslovi. Šta mladi mogu

LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE?

sada? Da započnu beskonačno volontiranje, a to isto mogu da rade u institucijama sa nadom da će možda dobiti neki sigurniji posao. U našoj organizaciji mogu da volontiraju isto tako beskonačno, ali verovatno neće dobiti taj siguran posao, kao ni ja. To je veliki problem. Mi trenutno uopšte nemamo uslove za reprodukciju nezavisne scene, ukoliko ona treba da preživi iz nekih razloga. Ona se ne reprodukuje, ona zapravo zamire. Ne samo zbog toga što mi manje produkujemo programa, nas je sve manje na nezavisnoj sceni.” Ljubica Beljanski–Ristić: „Mislim da se stvaraju razne nove scene za koje mi ne znamo.” Marko Pejović: „Stvaraju se, ali imaju drugačije agende od onih koje ti očekuješ, o tome se radi, zato i ne znaš za njih.” Nebojša Milikić: „Prvi taj talas u vezi sa otporom Miloševiću, pojavom stranih fondacija, to je sredina devedesetih. Drugi talas o kome ti govoriš posledica je pomeranja jednog broja te NGO elite u državne institucije i otvaranje tog prostora, pod relativno blagonaklonim ili bar zamišljeno blagonaklonim stavom te vlade koju je NGO sektor podržavao dok je dolazila na vlast. Posle toga, kad su sve te iluzije razbijene, zašto bi se neko pojavio u nezavisnom sektoru?” Radomir Lazović: „Meni je jako zanimljiva kombinacija tvoje razočaranosti i revolucionarne svesti. Bilo mi je zanimljivo i ovo šta se dešavalo u Zvezdi. Ljudi koji su tamo sa nama napravili tu okupaciju, to su filmadžije, svršeni studenti koji su svesni problema u sistemu, svesni su da za njih nema mesta. U trenutku kad ima mesta za njih, prestaje sistem da bude problem. Sad je već sve u redu. Mi smo napravili mesto, i to je to. Za mene je to bio jako veliki šok. Ni mi nismo bili svesni šta se tačno dešava, jer smo sa njima proveli nekoliko meseci planirajući situaciju, i kako smo ušli u Zvezdu sve se okrenulo za 180 stepeni, bez ikakve kritike, bez ičega.” Marko Miletić: „Potpuno razumem to što pričaš, ali čini mi se da je to realno stanje. To bi se desilo i sa radnicima iz čuvene Jugoremedije, međutim, oni se bore i danas. Pitanje je šta bi bilo da su uspeli na kraju da pokrenu svoju proizvodnju, da ih niko tamo ne smara, i da oni budu mali akcionari, da li bi ostali politički aktivni? Čini mi se da bi se samo neki od njih možda cimali oko drugih stvari.” Radomir Lazović: „Muka natera čoveka da se bavi time.” Marko Miletić: „Nisu svi jednako zainteresovani da se bave politikom. To što ti želiš da šire politizuješ ili što bih ja voleo, je jedna stvar, a druga

SREĐIVANJE DVORIŠTA

stvar je realnost.” Radomir Lazović: „To je samo loša procena. Mi nismo to videli u njima, jer smo mi tri meseca proveli u zajedničkim dogovorima oko toga, a onda primetiš da su najosnovnije stvari odmah prvog dan nestale. Za sastanak na koji su svi pozvani dobiješ odgovor: ‘Ne možemo mi sad sve da pozovemo.’ Čekaj, kako ne možemo? Nije ovo vaše! Reprivatizacija tog prostora je nastupila u istom trenutku.” Ova diskusija postavlja pitanje de facto obespravljenim pojedincima – koja su njihova očekivanja od države, od centra moći koji upravlja resursima, i kojima doprinose i sami ti pojedinci. Odgovori su varirali od konkretnih: šta je to što zahtevamo od države da ona promeni u tretiranju vaninstitucionalnih aktera u kulturi kako bi društveni i socijalni položaj ovih aktera bio trenutno bolji i kako bi imali perspektivu; do druge strane spektra koje se ogledalo u pitanju – šta hoćemo da sistemski promenimo u društvu; šta je to što nezavisna scena nudi kao alternative; koji su principi za koje se zalažemo kada govorimo o javnom dobru? Svojevrsni zaključak može da bude da poboljšanje opšte situacije u kojoj se nalazi kultura, a posebno odsustvo bilo kakvog javnog položaja za vaninstitucionalnu kulturu, ne leži samo u radu na poboljšanju komunikacije sa aktuelnim vlastima i uticaju na strukturalnu podršku kulturi, već očekivanja leže u mnogo široj društvenoj promeni koja će izgraditi kapacitet da razume važnost savremenog stvaralaštva. Nije društvo to koje treba da se menja da bi primilo kulturu, već savremena vaninstitucionalna kulturna produkcija već sada ima kapacitet da sagleda mogućnosti za bolju društvenu situaciju koje samo društvo, na čelu sa političkim elitama, trenutno nema. U trenutku kada se u diskusiji kaže da država ne postoji mimo svojih građana, tj. da država nije veća od skupa naših pojedinačnosti, sagovornici su suočeni sa nepostavljenim pitanjem – šta očekujemo jedni od drugih? Majka političnosti svih politika, banalno pitanje „šta očekujemo od države” lomi se u internim odnosima u okviru Asocijacije. Zbog same prirode subjektivnosti umetnosti i kulture one nikada neće moći da deluju u polju svakodnevnih politika onako kako ih tretiraju dnevne novine i TV programi. Osnovana kao utilitarna organizacija, Asocijacija možda nije u mogućnosti da osvoji javno polje zato što njene politike kulture nikada nisu bile artikulisane mimo podrazumevanih modernističkih vrednosti dvadesetog veka, koje su danas izgubile aktuelnost. Više puta su u okviru Asocijacije postojale inicijative da se postavi pitanje ideološkog usmerenja Asocijacije, no uvek bi preovladao stav da ukoliko se ukrste mačevi na ovom pitanju, postoji realan rizik da se Asocijacija raspadne. Da li onda Asocijacija opstaje zbog partikularnih interesa? Eto nam teme za sledeću diskusiju.

Sandra Stojanović

VAINSTITUCIONALNA SAVREMENA UMETNIČKA PRODUKCIJA Da li je ideološko pozicioniranje nužno? 31. mart 2015. Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd Platforma Sređivanje dvorišta nastala je usled potrebe Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije da ostvari prostor za razgovor i podelu stavova po pitanju, prvenstveno, položaja nezavisne scene i njenih aktera. Asocijacija broji skoro stotinak članica, drastično različitih samoorganizovanih struktura i inicijativa širom Srbije, usled čega se susreće sa posebnim izazovom: kako konzistentno delovati i biti relevantan igrač u kulturnom i političkom domenu, a da se pritom pomire i prevaziđu pojedinačne pozicije i individualni stavovi članica Asocijacije. Drugačije rečeno, kako identifikovati polje u kome su članice voljne da učine kompromise zarad jedne šire društveno osvešćene strategije i dugoročnijih ciljeva, a da pritom to ne znači brisanje raznovrsnosti pozicija u okviru Asocijacije? Godišnja skupština Asocijacije uglavnom okuplja članice za dogovor oko operativnih pitanja, a mejling liste su nepregledne i, za ozbiljniju debatu, neprimerene. Platforma Sređivanje dvorišta predstavlja za sada jedini struktuiran prostor za diskusiju na teme u kojima se interesi članica ukrštaju. Četvrto po redu Sređivanje dvorišta, održano je krajem marta 2015. godine u prostoru Magacina u ulici Kraljevića Marka (MKM), u Beogradu. Koncipirano je kao panel diskusija koju je moderirala Sandra Stojanović (umetnica i menadžerka u kulturi), a kao sagovornici pozvani su da učestvuju Marko Radenković (Nova iskra), Vladimir Nikolić (umetnik i asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu), i Vida Knežević (Kontekst kolektiv). Panel je bio fokusiran na pitanje transparentnosti ideološkog pozicioniranja aktera vaninstitucionalne savremene umetničke produkcije. Polazište je bila

SREĐIVANJE DVORIŠTA

neutralna definicija ideologije, kao sistematizovanog skupa političkih stavova, društvenih ideala i vrednosti. Ni pitanje Magacina, ni pitanje nezavisnosti, koja su bila teme prethodnih razgovora Sređivanja dvorišta, ne mogu se dalje produbiti bez jednog opštijeg sagledavanja odnosa prema ideološkom pozicioniranju na sceni. Stoga, ovog puta tema nisu bili ni konkretni umetnički ili projekti u kulturi, niti dogovor oko najpodesnijeg kursa delovanja, već pitanje koliko je za odabrane paneliste i učesnike u razgovoru bitna osvešćena ideološka pozicija, te šta su sve posledice netransparentnog delovanja. U kakvoj su međusobnoj relaciji ideološke pozicije prisutnih? Ključno pitanje artikulisano je u samom nazivu panela: Vaninstitucionalna savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje nužno? Iz tog prvog, proizlaze i druga pitanja: Kakve su moguće posledice, s jedne strane, nefleksibilnosti zagovornika „čistih” ideologija ili, s druge, netransparentne ideološke pozicije? Da li je odnos prema (umetničkom) tržištu i komercijalizaciji umetnosti jedno od najvažnijih mesta razmimoilaženja na heterogenoj sceni u Srbiji? Na koji način (anti)tržišna logika učesnikâ u panelu utiče na savremenu umetničku produkciju, i sa kakvim se izazovima susreću pri primeni svog stava prema tržištu u praksi? Da li postoje i, ukoliko postoje, koje su to tačke u kojima se panelisti slažu bez obzira na svoje ideološke pozicije? Moderacija razgovora tekla je tako da su ova pitanja gradirala diskusiju, a razgovor se izdvajao od prethodnih, jer je po prvi put u okviru dijaloške platforme Sređivanje dvorišta organizovan panel reprezentativnog karaktera. Njega su činili pažljivo odabrani pojedinci i predstavnici organizacija-članica Asocijacije, ali i onih koji to nisu, a za koje je identifikovano da se, po vrednostima, modelima rada i ciljevima, među sobom značajno razlikuju. Sastav panela, kao i tema, prevazišli su okvire same Asocijacije i postavili jedan širi kontekst suprotstavljenih pozicija na razmatranje. Na poziv za učešće u panelu odazvao se Marko Radenković, generalni menadžer inicijative Nova iskra, koja je koncipirana kao samoodrživi hab za zastupanje interesa, edukaciju, umrežavanje i rad ljudi iz kreativnih industrija. O njihovom uspehu, između ostalog svedoči i intervju koji je Marko Radenković dao o ovoj organizaciji na Forbsovom portalu (Forbes).4 U okviru intervjua dotakao se nekoliko ključnih pitanja ideološkog pozicioniranja, što je uradio i na samom početku razgovora: „Mi se bavimo primenjenim dizajnom i arhitekturom, a to je nešto što je direktno vezano za, ‘ajde da iskoristim tu reč, ‘tržište’ u nekom negativnom kontekstu. Dakle, to je nešto što će izaći iz okvira kreacije i uz pomoć proizvođača, kompanija i nekih drugih partnera, ili nečega što nema veze sa profitnom delatnošću, naći svoj put tamo negde napolju. 4 Članak o Novoj iskri dostupan je na portalu Forbes, 2015: forbes.com/sites/amyguttman/2015/03/20/ serbias-matchmaker-for-creative-types/#69f9db79229f;

DA LI JE IDEOLOŠKO POZICIONIRANJE NUŽNO?

S druge strane, ono što je vrlo bitno je da je Nova iskra pokrenuta prvenstveno od strane grupe ljudi koji su, kao pojedinci, inicirali različite projekte nezavisne kulture. Svi smo na neki način funkcionisali do pre dve godine kao nezavisni producenti ili menadžeri u kulturi; da li kroz neke andergraund muzičke festivale, ili pojedine projekte u oblasti vizuelnih umetnosti. Dakle, svi mi dolazimo iz iste sfere. Ono što je bila neka naša odluka, na osnovu višegodišnjeg iskustva, je da prosto ne prihvatamo stvari zdravo za gotovo, pa smo odlučili da pokušamo da kreiramo neki naš mikrosvet, gde ćemo ispoštovati vrednosti za koje mislimo da su bitne. One možda mogu da se interpretiraju u okviru neke ideologije, koju mi možda ne izgovaramo, ili pak nedovoljno komuniciramo, već više volimo da je komuniciramo kroz projekte i aktivnosti koje radimo. Zanimljivo je da se za neke [projekte] manje, a da se za neke više zna, i zbog toga je ljudima i dalje Nova iskra zanimljiva kao fenomen, mada vidim da i dalje ne znaju tačno čime se mi bavimo.” Kada govori o vrednostima oko kojih su ljudi u Novoj iskri okupljeni, Radenković naglašava: „Ja ne mogu da pričam o vrednostima cele grupe, mi pojedinačno imamo različite poglede i shvatanja. Mogu da pričam o nekom svom utisku i onome na čemu radimo u protekle tri, odnosno pet godina. Mi smo, imajući ceo taj istorijat rada u nezavisnom sektoru iako i dalje funkcionišemo na taj način, shvatili da je za nas vrlo bitno da pokušamo da pronađemo što nezavisniju poziciju, odnosno [da razumemo] novu aktuelnu situaciju koje smo svi svesni. Pitanje nezavisnosti za nas predstavlja pitanje finansijske nezavisnosti, odnosno kako ponuditi ili eksperimentisati sa nekim novim modelima koji možda koketiraju sa tržištem, koji možda izlaze u neke potpune eksperimente, u open koncepte itd. upravo kako bismo mogli da se izmaknemo i da ne gledamo stalno prema jednom izvoru, prema potencijalnom kreatoru i tvorcu od koga zavisimo. Upravo s tim u vezi, uspeli smo da preživimo sve ovo vreme i nadam se da ćemo i ubuduće. Naša ideologija je ideologija realnosti, gde se trudimo da sačuvamo te vrednosti koje smo postavili. S jedne strane, mi možda i delujemo na neki način sindikalno, iako dolazimo iz sveta dizajna i arhitekture, žustro zastupamo stavove profesionalaca koji se bave time.” Nakon Marka Radenkovića, predstavila se Vida Knežević, istoričarka umetnosti i članica Kontekst kolektiva. Kontekst već neko vreme funkcioniše kao platforma bez fizičkog prostora, a njihovi umetnički i kustoski napori mogu se podvesti pod levičarsko-aktivističke. Vida Knežević u svom predstavljanju publici kaže:

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Prvo par reči o Kontekst kolektivu za publiku koja nije upoznata sa našim radom. Mi delujemo na sceni već desetak godina i za to vreme se naša ideološka i politička pozicija menjala, kristalisala, fokusirala... Ukoliko gledamo neke naše ranije projekte, naravno da je moguće uočiti kako se ta pozicija formatirala i koliko nije bila u potpunosti jasna na samom početku. Kada smo počinjali da radimo, možda nismo bili svesni toga kakve ideološke i političke pozicije zastupamo, kroz naš rad – kustoski, organizatorski, umetnički, galerijski itd. Međutim, što se tiče današnje leve pozicije, treba se osvrnuti na naš razvoj. Sredinom dvehiljaditih godina, kada smo počinjali, izgovoriti da je tvoja ideloška pozicija, ili da su svetonazori, levo orijentisani bilo je i dalje, u velikoj meri, tabuizirano. Ili bar u nekim širim krugovima, osećala se nelagoda kada se o tome govorilo i naravno da to možemo kontekstualizovati kroz konkretnu društveno-političku situaciju i ekonomske odnose. Mora se uzeti u obzir i nasleđe levice, naročito devedesetih godina uloga SPS-a i JUL-a, koji su zapravo preuzeli reprezentaciju takve ideologije u javnosti i u potpunosti je degradirali. Takvo nasleđe je bilo poprilično upitno i moralo se uzeti u obzir. Dok danas, iz razloga donekle drugačije društveno-političke situacije, ne samo lokalne već i šire evropske, gde su odnosi snaga relativno drugačiji, gde sada imamo pojavu pojedinih levih političkih organizacija (govorim na evropskom nivou) i usled drugih društvenopolitičko-ekonomskih uslova, npr. ekonomska kriza 2008. godine, mere štednje, osiromašenje, povlačenje države, privatizacija itd. – sve to je takođe uslovilo da se leve političke pozicije sada artikulišu na mnogo otvoreniji način i da zapravo počnu da zauzimaju javni prostor, mada i dalje vrlo marginalizovano.” U artikulaciji sopstvenih pozicija u okviru Kontekst kolektiva, Vida Knežević izdvaja dva događaja: „To je jedna izložba koju smo radili 2008. godine, izložba Odstupanje, izložba koja se bavila savremenom umetničkom scenom iz Prištine. Situacija u kojoj smo se našli i cenzura te izložbe i čitav društveno-politički događaj koji je proizašao, “iscureo” iz samog domena umetnosti je u velikoj meri uticao na nas. Ne samo konkretan događaj, već celokupna situacija u kojoj smo se našli, zatim neki događaji nakon toga, pozicija scene, pojedinih protagonista, s jedne strane. Zatim, s druge strane, određena solidarnost koja se javila u tom trenutku i koja je prosto uticala na naše dalje politizovanje. Druga situacija koja nam je bila jako bitna jeste izlazak iz Centra za kulturu „Stari grad”. Zapravo, završetak projekta Kontekst galerije, što je opet bilo uslovljeno određenom kulturnom politikom opštine Stari grad. Centar je zatvoren, otvoren je UK Parobrod, koji je imao

DA LI JE IDEOLOŠKO POZICIONIRANJE NUŽNO?

vrlo jasnu neoliberalnu kulturnu politiku. Mi nismo hteli da ulazimo u takav ideološko-politički okvir. Izašli smo iz tog Centra i nastavili rad u drugim prostorima, u drugim formatima itd. To nam je bilo bitno ne samo zbog pitanja sadržaja, tema naših projekata, već i zbog načina našeg rada. Zapravo nas je to nekako dovelo u situaciju gde smo počeli da preispitujemo radne odnose u kojima smo se našli, ali i uslove produkcije koji su nam dati, ili koje mi možemo da koristimo, i više smo počeli da se bavimo analizom kulturne politike, pojavama koje nisu samo lokalnog karaktera nego evropskog, globalnog, kao što je na primer pritisak neoliberalne kulturne politike.” Kako su se i Marko Radenković i Vida Knežević dotakli pitanja radnika u kulturi na samom početku diskusije, napravili su odličan uvod za narednog panelistu – Vladimira Nikolića, aktivnog savremenog umetnika koji u trenutku izvođenja panela tek započinje rad na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u zvanju asistenta. Vladimir Nikolić, is perspektive samostalne višegodišnje umetničke produkcije u svom predstavljanju ističe: „Ja bih odmah na početku odbio da pričam sa pedagoške pozicije, zato što radim tek tri meseca na Fakultetu, tako da bi bilo neozbiljno da dajem bilo kakve ozbiljne izjave na tu temu. E sad, moja ideološka pozicija – to traži šest zagrada, minimum. Nemam problem s tim da se deklarišem kao komunista, i to nije rezultat nekakvog učenja, već sam prosto to shvatio kada sam otišao prvi put u Ameriku. Kada sam posle izvesnog vremena video da na ulicama Njujorka sve poslove koji su na najnižim lestvicama rada, do poslednjeg popunjavaju Afro-Amerikanci i Latino-Amerikanci. Oni su vozači taksija, metroa, autobusa, kasirke, saobraćajni policajci, tu bledolikih apsolutno nema. Onda prosto čovek u stomaku oseti da ima nešto protiv toga i da se s tim duboko ne slaže. Tu sam ja otkrio svog malog komunistu, kojeg nisam u toj meri video dok nisam izašao iz nekog prostora u kome je to stvar nasleđa. Taj mali komunista je čulnog porekla, ne kognitivnog, ja do njega nisam došao nekim stavovima. To nije tako jednostavno kada se prebacim na pitanje umetničke produkcije. Definitivno mislim da umetnost nema nikakve veze sa demokratijom, sa pitanjima jednakosti. Za mene su to dijametralno suprotne stvari u odnosu na ono što se dešava unutar umetničke delatnosti. S druge strane, otkad je uljano slikarstvo preuzelo produkciju – vi da bi pomerili sliku, više niste morali crkvu ili zgradu da pomerite: od kada je slika ušla u modele kapitalističke razmene, ona je do dana današnjeg ostala jedan od najdekadentnijih oblika te razmene. Kada bih svojoj produkciji postavio ideološko pitanje na tako direktan i jednostavan način, ja ‘štafelaju’ više ne bih prišao nikad. Ne znam da li se sećate one rečenice iz Volstrita, kada Gordon Geko kaže: ‘Ja, brale, ne radim, ja posedujem’. I onda pogleda na sliku u svojoj kancelariji i kaže: ‘Ovo je esencijalno

SREĐIVANJE DVORIŠTA

stanje kapitalizma, platio sam je šezdeset hiljada dolara, danas vredi deset puta toliko’.” Na pitanje kako miri aspekt komunizma i umetničku produkciju, Vladimir Nikolić kaže: „Tako što ostajem zbunjen nad tim stvarima. Znači, ja nemam odgovor, tu dilemu nisam razrešio unutar sebe. Tako da je za mene to nerešivo. Onda gledam da nekako ne postavljam stvari u tu perspektivu.”

Ova vrsta kontradikcije donekle je obojila ceo segment diskusije na temu odnosa prema tržištu, te i ličnog doprinosa uspostavljanju tržišne logike u Srbiji. Iako se u toku dvoipočasovne diskusuje otvorilo nekoliko tema od kojih je značajno pomenuti pitanje nezavisne scene kao jedinstvenog političkog subjekta, čini se najzanimljivijim to što je ovaj događaj bio dobra refleksija nepovezanosti i pojmovnih odnosno značenjskih razmimoilaženja učesnika.

POZICIJA RADNIKA „Stvari se moraju posmatrati iz šireg društvenog konteksta. Upravo ono što se dešava u Srbiji jeste da je ona iz jednog socijalističkog sistema preorijentisana u kapitalistički gde je zemlja potpuno devastirana, deindustrijalizovana, i jedan od načina da se pokrene ekonomija te zemlje ili samog grada, recimo Beograda, kažu stručnjaci, jeste to da se ulaže ili da se iskoristi polje umetnosti i kulture za pokretanje određene ekonomije. Sad ovo više nije nikakva nova priča, mi smo svedoci toga i u kontekstu Zapadne Evrope gde se taj koncept kreativne industrije na mnogo višem nivou dešava, i koristi. Mi sada već možemo sagledati negativne strane svega toga, a radi se o tome da je upravo tu ideološki učinak jak i snažan. Zapravo se čitav jedan jezik formuliše na drugi način, i ono što se koristi kao pojmovni okvir u smislu profesionalca, kreativca, samopreduzetnika ne dovodi se ni u kakvu vezu sa pozicijom rada ili radnika” (Vida Knežević)

Vida Knežević je u toku razgovora podsetila na značaj analiziranja sopstvenog i tuđeg ideološkog delovanja: „Prvo, mislim da je jako bitno reći da, ako neko pokušava da analizira kakvi odnosi proizvodnje postoje u nekom okviru u kome neko radi,

DA LI JE IDEOLOŠKO POZICIONIRANJE NUŽNO?

to ne znači upiranje prsta u nekog konkretno. Mislim da zapravo, moja i naša polazišna tačka, zbog čega analiziramo i pokušavamo da otkrijemo koji su to procesi u pitanju, proizlazi iz činjenice da je i sama naša pozicija vrlo problematična, u smislu radnih i proizvodnih uslova. Ja nemam nikakvo stalno zaposlenje, u statusu sam samostalnog umetnika. Gomila ljudi na sceni nema nikakav radni ugovor, što je vrlo teška i neizvesna pozicija. Uglavnom, gomila ljudi radi na nekoj volonterskoj bazi. A kada radi, to su ugovori od danas do sutra, bez ikakve izvesnosti u smislu garancije da će neko u narednih nekoliko godina moći sebi da obezbedi neke sigurne uslove. I ta konstantna neizvesnost dovodi ljude u situaciju da razmišljaju u kojim to uslovima rade. E, sada naravno, kada koristim koncept neoliberalnog kapitalizma, naravno da mora da se uzme u obzir i određena specifičnost. Nije ista situacija kod nas, kao u Americi ili u Zapadnoj Evropi, ali poređenjem i detektovanjem nekih procesa koji se i ovde dešavaju, možemo da zaključimo da su nekakvi slični procesi na snazi. “

Aleksandra Savanović je proširila pitanje solidarnosti: „Ja bih se nadovezala na ono što je Vida rekla. Ok, svi shvatamo da je pozicija umetnika, svih aktera na sceni neizvesna. Samo što zaboravljamo da je situacija takva za još 50% stanovništva u svim ostalim profesijama. Meni se u stvari čini da je ta leva pozicija poprilično nesolidarna, što uopšte nije ’’levo”. Ona je nesolidarna sa svim ostalim radnicima na neki način. Ono što se meni čini, i to naročito u kontekstu nezavisne scene [srpske umetničke savremene scene], jeste to da ona pokušava samo da očuva privilegije koje je nekad imala, a koje odavno više nema. Ne razumem na koji način su umetnici u tom smislu solidarni...”

VIŠAK „Mi stupamo na scenu kada se eksploatacija završi, kad se višak kapitala razliva okolo. Umetnost se uvek mota ili oko novca ili oko političke moći. Pa sad, da li je u nekom komunizmu, da li je u nekom kapitalizmu, ali to je uvek jedna vazalna pozicija, otkad je ima.” (Vladimir Nikolić) Na trenutke je izgledalo kao da se odvija nekoliko paralelnih razgovora, što objašnjava izostanak većih konfliktnih situacija. Aleksandar Popović je u diskusiju uveo pojam perifernog kapitalizma u relaciji sa neoliberalnim tržištem:

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Još jedan parametar vezan za tu neoliberalnu priču jeste taj da smo mi neka vrsta invalidne periferije. Problem je u tome što mi učestvujemo u istoj... hajde da prihvatimo neoliberalno tržište kao nešto što je validno... ali problem je u tome što mi učestvujemo u utakmici sa celim svetom, a startne pozicije su nam kljakave. Možda će neki nabeđeni novopečeni bogataš čak umeti da odabere da kupi neku savremenu umetnost, hipotetički gledano; možda su ga savetovali, možda će radu da raste vrednost ili šta-ja-znam, i kupiće nešto. Opet, ne zagovaram ja sad ovde neki kapitalizam s ljudskim likom, pa da se zatvorimo i jedni drugima prodajemo... Ja samo skrećem pažnju da je malo ljudi koji uopšte nešto kupuju; pitanje je da li kupuju odavde, a opet, malo ljudi nešto prodaje, i retko prodaje ovde, već negde drugde. Problem je u tome što je kapitalizam utakmica, a mi smo invalidi. Pa sad to treba da bude neka paraolimpijska Olimpijada... To je samo primer koliko su naše startne pozicije jako čudne.” Svebor Midžić se nadovezao podsećanjem na širi kontekst: „Na perfieriji tako izgleda kapitalizam – u Ukrajini, u Grčkoj, i tako će izgledati kod nas. Jer petsto metara dalje odavde niče fantomski grad, grad koji ne postoji, to je „Beograd na vodi”. To je kapitalizam u Srbiji. Duh-zgrade. On će se na kraju urušiti. Ovde nije pitanje samoodrživosti Nove iskre ili Konteksta, ovde je pitanje samoodrživosti države.”

Iz diskusije o tržištu, koja je prerasla u stub ideološke analize, valja izdvojiti i izjavu Nebojše Milikića, koji je tom prilikom problematizovao odnos privatnog i javnog sektora:

“Mislim da sada imamo dobru priliku da (razmotrimo) upravo ono o čemu je Marko (Radenković) govorio. Jer on kaže: „Evo mi smo entuzijasti, pozitivni mladi ljudi, napredni, koji hoće da promene nešto u ovom društvu, a društvo neće to da promeni, jer je lenjo i konzervativno i nazadno itd“, s čime ja mogu i da se složim kada su u pitanju neke paušalne opservacije, da se razumemo. Mi možemo da analizom ustanovimo inertnost institucija koja je zaista štetna za društvo i postojanje nekih delova društva koji imaju energiju, ambiciju... Ali zna se zašto je tako. To nije tako zato što je tako pa ne znamo zašto je tako, već postoji razlog zašto je došlo do te situacije; ona nije pala sa neba. U tom smislu, kada se interveniše sa strane privatnog sektora u taj inertni sistem, u taj organizam institucija koje, eto, ništa neće da preduzmu, to privatni sektor zapravo radi u svom interesu. Znači, on ne može to da uradi u drugom interesu od onog interesa u kome posluje, i to je naravno dozvoljeno zakonom da posluje u svom interesu; to je teško dovesti u pitanje. Međutim, šta je poenta? Kakav je to privatni sektor kod nas? Ko su ti ljudi? Da li su to ljudi koji potiču iz mita o

DA LI JE IDEOLOŠKO POZICIONIRANJE NUŽNO?

snalažljivom preduzetniku koji je prvo kupio jednu šibicu, pa je prodao dve, pa je onda dobio četiri..? Ili su to ljudi koji su upravo uništavanjem društvenog sektora došli do svojih privatnih biznisa? Ja se bojim da je ovih drugih devedeset odsto privatnika ovde, ne sumnjam da ima i ovih prvih, ali mislim da je takvih privatnika jako mali deo; a drugi deo je onaj koji su jednostavno agenti međunarodnog kapitala – lokalni. I kada taj, tako nastao, privatni sektor, da tako kažem – harasira društveni sektor koji je propao zato što je nastao taj privatni, u tom trenutku postoji momenat gde kreativci, umetnici, mogu da intervenišu i gde ih situacija nagoni, postavlja ih u jednu poziciju koju ne mogu da izbegnu, ali mogu da proizvedu refleksiju koja nije jednostavno klanjanje pred celom tom situacijom, nego proizvodi neku vrstu tačke otpora, mogućeg, simboličkog makar. Eto, zato mislim da je uvek imperativ imati svest.”

O J A Č AT I „Ojačati struku, ojačati same pojedince unutar toga, treba ojačati kolektiv, sve…” (Marko Miletić) Marko Radenković je, pak, prisutne podsetio na nivo kontrole i odgovornosti koje jedna organizacija i svako od nas ima prilikom delovanja i odlučivanja: „Ako mi sada pričamo o privatnom kapitalu koji naravno postoji, i ako postoji prilika za saradnju, vrlo je bitno da ste vi ti koji uspostavljate vrednosti i granicu, i na neki način vi ste ti koji dozvoljavate tom kapitalu i tom tržištu da uradi određenu stvar u odnosu na ono čime se vi bavite.” Međutim, Vida Knežević je iznela nešto drugačiji stav: „Način funkcionisanja tržišta u samoj svojoj suštini jeste proizvodnja nejednakosti. Znači biće mesta za Novu iskru, i Nova iskra je u pravom trenutku i u pravom momentu otvorena. Ja sad opet ponavljam, nije to sad samo analiza Nove iskre, nego procesa koji se dešavaju u širem smislu. Deset-petnaest Novih iskri ne mogu da funkcionišu. Ne mogu da funkcionišu zato što sistem podrazumeva da ti imaš samo par ‘iskrica’ ili ‘zvezdica’ koje mogu da se vide, koje mogu da se finansiraju ili da žive, ali gomila ljudi, gomila aktera, gomila inicijativa će se raspasti, oni su mrtvi, nevidljivi, ne mogu da prežive zato što je to

SREĐIVANJE DVORIŠTA

u srži načina na koji kapitalizam funkcioniše. Kada ti kažeš, to je kao razvoj i pokušaj da se podrži razvoj malih i srednjih preduzeća – ali opet, ukoliko ne želiš da to bude utopistička pozicija moraš da uzmeš u obzir analizu savremenog kapitalizma. Analiza savremenog kapitalizma je takva da se u Srbiji, na primer, dešava čitav spektar privatizacije i otvaranje terena za velike firme, velike strane kompanije koje će pojesti, koje će uništiti čitavu pojavu onih malih ili srednjih firmi koje žele da opstanu.” Miloš Miletić se složio i dodatno otvorio pitanje pozicije radnika: „Mislim da u celoj priči Iskre nedostaje ono što je Vida negde dotakla; ne znam kako će Iskra rešiti, da li pokušavate, da li radite na tome, kako vi obezbeđujete, u stvari, stalan posao tim ljudima? Da li ih edukujete u tom planu? Da li ih edukujete u tome da oni prosto moraju da plaćaju neke doprinose, kako će oni živeti bez penzionog osiguranja? Ceo taj sistem postoji. Čini mi se da Iskra u stvari podržava takav model gde su dizajneri konstantno frilenseri, koji rade i žive od nekih honorara; u većini slučajeva, čak nije ni plaćen porez na honorar, nego to ide nekim crnim kanalima.”

Na samom kraju, Vida Knežević je sumirala potrebu za diskusijom u toku samog razgovora:

„Čini mi se da svi mi ovde pokušavamo da delujemo politički i proaktivno, u smislu da želimo da menjamo zajednicu, okolinu, društvo itd. Ali mislim da je tu užasno bitno menjati i boriti se protiv tog ideološkog učinka, kad je već tema ideologija, ideološkog narativa koji govori da je ovo situacija koja nema alternativu, koja nema drugu mogućnost, koja nema rešenje, te da mi moramo jedino pod tim pravilima da se ponašamo, radimo, živimo itd. Mislim da je to pre svega borba koja se vodi na nivou jezika i znanja, pokušaja da se pokažu neki drugačiji načini ili modeli mišljenja, koji onda naravno mogu da doprinesu i konkretnim stvarima i borbama.”

Prilikom raspave o političkoj borbi Marko Radenković je izneo sumnju u to da prisutni i uopšte akteri na nezavisnoj sceni potpadaju pod isti politički subjekt. Ovo je verovatno i najvažnija dilema sa kojom se susreće Asocijacija NKSS i čija problematizacija definiše sudbinu organizacije. Sređivanje dvorišta je do sada, sa svakom novom temom, otvaralo mogućnost da saznamo nešto o samima sebi i Asocijaciji. Biće zanimljivo pratiti na koji način se ova platforma dalje razvija ili šta će se umesto nje uspostaviti kao mehanizam ideološkog sazrevanja organizovane nezavisne scene. Jedno je sigurno – veći izazov Asocijacija nije imala do sada.

Aleksandar Gubaš

RAZVOJ PUBLIKE Edukacija, participacija ili propaganda umetnosti? 7. oktobar 2016. Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd

Šesta sesija Sređivanja dvorišta bila je posvećena razvoju publike i održana je u formi okruglog stola koji je moderirao dr Goran Tomka iz Novog Sada, a učestvovalo je preko 20 aktera sa domaće nezavisne kulturne scene. Budući da je ovaj okrugli sto bio ujedno i deo projekta Neko nas posmatra/ Audience is looking at you, koji finansira Regionalna platforma za kulturu Kooperativa, a realizuje MKC Bitola u partnerstvu s Asocijacijom NKSS i mostarskim OKC Abrašević, događaju je prisustvovalo i dvoje predstavnika MKC Bitola. Među prisutnima bilo je i nekoliko studenata, od kojih su neki učestvovali kao polaznici raznih programa razvoja publike.

Početni okvir za diskusiju dao je sam moderator. Goran Tomka: „Predložio bih da krenemo od jedne stare filozofske ideje da u svakom društvu postoji nepisani društveni ugovor, u kome stoji šta znači biti deo nekog društva. Po toj ideji, svaki ugovor podrazumeva da postoje neke jasne ugovorne strane, koje slobodno dolaze u neki prostor i dogovaraju se eksplicitno, otvoreno, racionalno, transparentno. Ono što je pitanje je – da li mi danas imamo društveni ugovor? Ja mislim da ga nemamo, da smo u nekim prethodnim verzijama ovog društva to možda imali malo jasnije. Danas kao da ne znamo da li smo neoliberalni, da li smo levi, birokratski, koja je uloga tržišta... U nedostatku tog ugovora, čini se da je ono što radimo kopiranje drugih ugovora, možda sa Zapada. E sad, zašto ja pričam o svemu ovome kada mi govorimo o razvoju publike? Zato što mislim da, ako želimo da temeljno promišljamo razvoj publike, mi zapravo razmišljamo o odnosu između organizacija, institucija, umetnikâ, stvaralaca i njihove publike. I ono što mi je pitanje i metafora večeras jeste – da li postoji društveni ugovor sa publikom? Da li organizacije – u ovom slučaju nezavisna kulturna scena (NKSS) - poseduju nekakav

SREĐIVANJE DVORIŠTA

društveni ugovor sa svojom publikom? Šta bi to značilo posedovati takav ugovor? Šta je to što zahtevamo od publike, šta je to što dajemo publici, kako mi komuniciramo, šta postoji u tom odnosu, kako mi razumemo jedni druge? Na kraju uvoda, Goran Tomka je pozvao prisutne da se prisete svojih prvih susreta s pojmom razvoja punlike, što je podstaklo Višnju Kisić na kratki istorijski osvrt: „Radila sam pre par godina u Narodnom muzeju u zbirci strane umetnosti i zanimalo me je na koji način je ta zbirka od svog osnivanja 1850-i-neke godine pa do tog trenutka korišćena, istraživana i izlagana... a posebno me je zanimao odnos prema publici. Mnoge tehnike koje se danas sugerišu u okviru razvoja publike kao koncepta itekako su primenjivane i tada, prvo samo u okviru propagandne delatnosti, pa onda i pedagoške (jer onda se nije koristio pojam “edukativno”). Čini mi se da je tada postojao mnogo sistemskiji odnos, i mnogo jasniji ugovor između onog šta jedna institucija treba da radi u odnosu na svoje društvo i korisnike i donosioce odluka. Svaka izložba bila je praćena pozorišnom predstavom, radio programom, obrazovnim aktivnostima... A primenjivane su i „oglašivačke” metode: npr. prilikom promocije gostujuće izložbe Van Goga u Beogradu šezdesetih, Narodni muzej je, kao organizator, štampao pamflete na kojima je pisalo „S verom u Boga i Van Goga” i bacao ih po gradu. Osim svojoj redovnoj publici, muzej se obraćao i slučajnim prolaznicima na ulici, provokativnim pamfletima koji „padaju sa neba”. Danas je u ovoj ustanovi odnos sa publikom mnogo zamagljeniji, zatvoreniji i manje hrabar, a mnoge prakse o kojima danas govorimo i ‘uvozimo’ ih kao razvoj publike itekako su postojale i ranije.“ Ovo prisećanje na prve susrete sa centralnim pojmom okruglog stola podsetilo je Srđana Tunića na njegova prva razmišljanja o tome ko su zapravo ti misteriozni posetioci i koliko institucije (ne) razbijaju glavu oko toga. „Ja sam se prvi put susreo s terminom ‘razvoj publike’ radeći u Muzeju afričke umetnosti, gde se postavilo pitanje – ko je ta publika što dolazi u muzej i šta oni zapravo žele u muzeju, šta očekuju od neke izložbe, odnosno, šta mi koji radimo u instituciji mislimo da je njima neophodno? Čini mi se da se veliki broj institucija postavio tako kao da publika treba da se prilagođava institucijama. Naravno, uvek treba da postoji neki balans između toga šta profesionalci žele da ponude i onoga šta potencijalni ‘korisnici’ (što je isto ušlo kao neki pojam u celu priču) možda žele i šta bi se njima možda dopalo da vide. Postavlja se i pitanje – kako neke diskusije otvoriti prema publici, koju uglavnom čine mladi profesionalci, ali i neki drugi ljudi koje to zanima.“

RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA?

Dalji tok rasprave o prvim susretima s pojmom „razvoj publike“ naveo je neke učesnike da se dotaknu i uloge obrazovnog sistema. Ivana Jovanović Arsić: „Većina institucija – u našem slučaju organizacija sa nezavisne kulturne scene, zaista ne zna ko je naša publika. Prvo je neophodno sprovesti upoznavanje naših posetilaca, a još važnije je da se vidi ko su ti koji nisu posetioci, i zašto nisu posetioci, da li je odgovornost samo na nama ili je problem mnogo dublji? Moje udruženje [Kulturis] se već par godina bavi projektima koji razvoj publike posmatraju pre svega iz perspektive edukacije, još u školskom, pa i predškolskom uzrastu. Putem razvoja potreba i navika kod dece, polako gradimo publiku koja će jednog dana biti publika savremene umetnosti ili nekih drugih oblika umetnosti.“ Ana Fotev: „Ja ne znam kad sam se prvi put susrela sa pojmom „razvoj publike”, ali s edukacijom publike srela sam se odavno, zato što sam student muzičke pedagogije, te je naš osnovni cilj da stvorimo ljude koji su zainteresovani za muziku – klasičnu, tradicionalnu, koju god vrstu – i da kod njih podstičemo otvorenost, da od početka gajimo kritički način mišljenja i analitičko slušanje. To bi trebalo raditi od samog početka i ne prepuštati porodici, zato što deca dolaze iz raznoraznih miljea, a sam školski sistem je jako bitan.“ Tema je zatim vraćena na definisanje publike i na postavljanje odnosa između organizacija i zajednica u kojima deluju, uz problematizovanje stavljanja znaka jednakosti između te dve strane. Irena Ristić: „Ceo taj prosvetiteljski manir da mi edukujemo nekoga zapravo implicira da smo mi bolji i da nešto znamo – pitanje je da li možemo da pomerimo taj diskurs na neku zajedničku proizvodnju znanja. “

KRUG „Meni je u kontekstu nezavisne scene potpuno jasno ko nam je publika: mi smo publika jedni drugima. Samo je pitanje da li mi želimo da proširimo taj krug i koliko smo spremni da taj krug proširimo? Jedni drugima ćemo biti veća publika onda kada bude više ljudi koji se bave onim čime se i mi bavimo.“ (Irena Ristić)

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Virdžinija Đeković: „Sam taj pojam „razvoj publike“ je negde posledica razvoja kreativnih industrija. Kreativne industrije, odnosno ta vrsta publike koja njima pripada, izazvale su neke nove oblike razvoja publike – koji su, kao što je Višnja rekla, zapravo sve ono što već vrlo dobro poznajemo, samo što mislim da je sad prosto pretočeno u novi društveni kontekst, u kome postoje i kreativne industrije, i savremeno stvaralaštvo, i nekakve institucije i ustanove, a s druge strane i nekakva nezavisna kulturna scena. I sad ta nezavisna scena na neki način želi da pristupi publici, da uvede principe participacije i sve ostalo – a zapravo dolazimo do toga da se nezavisna scena i dalje drži vrlo uskih krugova i na tome zasniva pravila svog kvaliteta. Mi stalno ispitujemo kako da povećamo publiku i očigledno u tome ne uspevamo. Problemi su razni; ja uvek ističem da je to na prvom mestu manjak kapaciteta samih organizacija, koje uz pomoć štapa i kanapa treba da naprave program, pa ne stižu da se bave tamo nekom publikom.” Još malo istorijske perspektive u diskusiju unela je Irena Ristić: „Kulturna politika socijalizma imala je decentralizovanu platformu, u kojoj je svaka mala opština imala svoj Dom kulture i direktno je komunicirala s ljudima. To je potpuno drugačija vizija odnosa prema zajednici. Sada se navodno priča o decentralizaciji, ali zapravo smo u jednom krajnje centralizovanom periodu, koji je isključivo u funkciji ukrupnjavanja, festivalizacije, industrijalizacije kulture... [...] Ja to vidim kao krajnje orkestrirano. Ne mislim da su svi ti mali domovi kulture propali zato što ljudi više nisu imali potrebu za njima, već je trebalo stvoriti uslove za upliv krupnog kapitala.“ U okviru pokrenute teme, neizbežna je bila i terminološka debata o tome koji izraz je najbolje koristiti: publika, korisnici, konzumenti ili ciljna grupa? Goran Tomka: „Zanimljivo je pitanje zašto u ovom sektoru koristimo pojam koji je u toj meri otvoren i neodređen. Ko je publika? Čini se da svako može biti publika, ali recimo kad Ceca peva, ona ne kaže “draga publiko”, već kaže “moj narode”, a ni DJ nema publiku, već klabere itd... S druge strane, smatramo uvredom kada kažemo “korisnici” ili “ciljne grupe”? Dakle, tu se vode razne simboličke borbe koje nisu gotovo uopšte rasvetljene.“ Ivana Jovanović Arsić: „Kako izgleda zapravo odnos koji se gradi s korisnicima? Da li će on biti iskren, konzistentan i odgovoran ako se pozovu ljudi na neki događaj koji nazovemo interaktivnim i participativnim, a on je samo simbolično takav? To je jedan delikatan odnos koji vi s poverenjem gradite s nekim ko je vaša publika, i terminologija u tom smislu jeste važna, jer njome definišemo vrstu odnosa koji želimo

RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA?

da kreiramo s nekim ko dolazi da vidi nešto što smo mi stvorili. Ja sam dosta radila sa bibliotekama, i onda su mi ljudi skretali pažnju da mi ne možemo da kažemo da su njihovi konzumenti čitaoci – ne, oni su korisnici, i to je jako važno u javnim bibliotekama zašto je neko korisnik, a ne samo čitalac.“ Nela Antonović: „Ovo je 21. vek; kad čujem da su publika konzumenti, to je tragedija! Razvoj publike odnosi se na nešto sasvim drugo, što se očigledno ovde u Srbiji ne kapira. Nije suština u tome da vi razvijete publiku da bi vas ona pratila, nego da ona pre svega utiče na projekte, da dolazi na predstave i postane aktivna publika. Suština je da dovedete jedan-na-jedan što više ljudi da ovde govore, što više mladih. Kad čujem ‘konzument’, pomislim – idi u samoposlugu pa kupuj!“

FINESE „Ja bih rekao da postoji razvoj publike koji je zapravo razvoj potreba publike da želi ono što mi nudimo; postoji i razvoj publike koji je zapravo razvoj programa koje možemo da ponudimo za publiku koja već postoji; a postoji razvoj publike koji razvija kod publike neke alate koji je generalno čine boljim i kritičkijim građaninom.“ (Goran Tomka) „Postoji i razvoj publike koji nije razvoj publike za tvoje programe, nego za neku umetnost uopšte. Sve vreme pričamo o razvoju publike za organizacije; ja vodim čitalački klub za tinejdžere, ali naša organizacija nema neke programe za njih, nego mi jednu manju grupu mladih, koji su neka vrsta mladih ambasadora čitanja, šaljemo po školama da pokažu svojim vršnjacima šta sve ima od savremene književne produkcije interesantne za njih koju bi mogli da otkriju, i da od njih naprave čitaoce. Dakle, ti kojima se oni obraćaju nisu konzumenti naših programa, već ih učimo da postanu čitaoci generalno.“ (Aleksandar Gubaš) Posle pokušaja definisanja publike i njenog odnosa sa organizacijama, rasprava se približila suštini procesa koji se dešavaju i aktivnostima koje se vrše pod tim, ne sasvim preciznim, pojmom „razvoj publike“.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Višnja Kisić: „Prvi termin za odnos organizacija kulture sa građanima je bio propagandna delatnost, pa onda pedagoška delatnost, pa razvoj publika, a danas na toj skali najvišu poziciju zauzima participacija građana. Meni je zanimljivo da posmatram taj naš prosvetiteljski napor kao neku vrstu propagande. Propaganda je baš iskrena reč za ono što u većini slučajeva radimo, a svaki sledeći termin sve više zamagljuje taj odnos, bez da nužno podrazumeva i promenu pretpostavki i praksi tog odnosa. Iako se mnoge naše metode nisu mnogo promenile od onih koje su korišćene u sklopu propagande, postalo je kulturnije i politički korektnije da to nazovemo „pedagoška delatnost“, i sugerišemo da se bavimo decom i edukujemo ih, iako je uglavnom i način te edukacije usmeren na stvaranje kulturnih potreba kod dece (a samim tim i potrebe za našim delovanjem) i jeste deo nakakve propagande za umetnost. E onda postaje nedovoljno samo da prosvetiteljski „edukujemo“, nego je poželjno i da “razvijamo“ publiku, pa je, kad razmislimo bolje, arogantna i pozicija u kojoj razvijamo, pa hajde da kažemo da, u stvari, radimo zajedno, i da i oni učestvuju. Umetnost i kultura gube onu društveno-političku poziciju koju su imale, i koja je omogućavala neke resurse i neki simbolički kapital u kome je bilo ok reći da propagiramo ili edukujemo; mi u novim uslovima gledamo kako da se ušunjamo koristeći poželjnije termine, a da pri tom eksplicitno ne objašnjavamo da nam je jedna od agendi održavanje pozicije kulture i umetnosti kao javnog dobra, a time i naše pozicije.“ Posebno zanimljiv deo cele ove diskusije bavio se razmatranjem postojećih praksi participacije, uz pokretanje pitanja da li je to u sadašnjoj situaciji zaista uključivanje ili možda pre neka vrsta “silovanja” publike. Višnja Kisić: „Mislim da je važno osmišljavati prostore za participaciju kao praksu kulturne demokratije, ali na način koji nije tiranski prema učesnicima, ali i prema profesionalizmu ili stvaralaštvu aktera u kulturi. Ako se sva umetnička dela, produkcije i stvaralački procesi pretvore u participativne poligone u kojima simuliramo kvazi demokratiju i korišćenje kulture i umetnosti isključivo za postizanje ciljeva drugih javnih politika, učestvujemo u podrivanju struke i društvene pozicije kulture i ne omogućavamo stvarno osnaživanje građana. U domenu kulturnog nasleđa, imamo ipak malo drugačije pretpostavke – pitanje mesta pojedinca i određene društvene grupe u politikama sećanja usko je vezano i za poziciju te grupe u današnjoj strukturi moći, pa su zato važni procesi učešća građana kroz usmena sećanja, predanja, doniranje predmeta.“ Srđan Tunić: „Često institucije žele da opravdaju neke svoje delatnosti tako što će uključiti publiku, a onda je pitanje do koje mere se publika zaista uključuje, da li oni mogu da menjaju neke strukture i pristup – i

RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA?

opet, da li je to samo neko povremeno otvaranje onako kako to ljudi iz institucija žele, i pod njihovim uslovima, a ne zapravo neki sadržaj koji zaista može da bude kontrolisan ili iniciran ili podržan od strane same publike?“

P I TA N J E P A R T I C I P A C I J E „Kad govorimo o razvoju publike, participaciji, uključivanju, stalno razmišljam o tome da je to zapravo na neki način silovanje publike – ti nekako tu previše angažuješ te ljude, a s druge strane, u svim tim procesima mnogo je zapostavljena praksa kritike, koja bi trebalo da bude osnovna funkcija publike. U tom smislu mi se čini da je užasno smanjen prostor za kritiku.“ (Virdžinija Đeković) Na temelju zanimljivih primera koje je iznela Višnja Kisić, povela se priča i o propustljivosti granica između konzumenata, publike i stvaralaca, te o mogućnostima aktivacije građana da zaista koriste prostor otvoren za participaciju. Višnja Kisić: „Kroz rad Evropa Nostre Srbija, pokušavali smo nekoliko projekata koje smo zamišljali s idejom participacije građana, i koji su naivno otvoreni svima, a vidite da ih ti “svi” ne koriste. Navela bih kao primer dva zanimljiva projekta participacije koje smo radili poslednjih godina. Jedan je bio Mesto koje volim, sa Banca Intesom i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture, za koji je odziv bio neverovatan: 1.400 ljudi pravilo je aplikacije za mesta koja oni vole i još je njih nekoliko desetina hiljada glasalo za tri glavna mesta! [...] I ti ljudi su zaista kreirali sadržaj aplikacija, nisu samo došli na neki masovni festival. Postojala je nagrada, ali ne za one koji učestvuju, već za restauraciju odabranih lokaliteta koje građani predlažu, dakle za javni prostor. Posle toga radimo projekat Beopatrimonium, kao online platformu za nasleđe Beograda, i ko god ode na tu platformu, može da mapira svoju tačku u gradu i postavi svoju priču i sećanje u vezi tog mesta. Dakle, osmišljeno je nešto što je navodno potpuno otvoreno, a u realnosti ga nije koristio niko ko direktno nije učestvovao u radionici ili mu nismo direktno prišli u nekoj od akcija na ulici. Znači da samo postojanje neke platforme koja je otvorena, kao i organizacije koja je otvorena, ne znači apsolutno ništa samo po sebi, već da su stvaranje prostora za susrete sa građanima, ciljanje na specifične grupe i procesi edukacije važni za podsticanje učešća. Ali nam jeste bilo važno da

SREĐIVANJE DVORIŠTA

shvatimo da npr Banca Intesa ima mnogo širu mrežu korisnika nego Evropa Nostra Srbija ili Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, ali i mnogo veće budžete za javno oglašavanje svog prisustva i aktivnosti. Tako da i u realizaciji Mesta koje volim bez partnerstva sa bankom ne bismo uspeli da dođemo do tog broja građana i učinimo da ljudi participiraju.“ Bilo je reči i o vremenskoj dimenziji procesa razvoja publike, te o otporima koji oni mogu da izazovu u tradicionalnim institucijama. Virdžinija Đeković: „Ispostavilo se da to uključivanje u donošenje odluka nije baš uvek najsrećniji model, što smo mogli da vidimo na primeru jednog od tih čuvenih programa Kreativna Evropa – Take Over, koji se dešavao na Kolarcu. U okviru njega, pozvano je jedanaestoro mladih između 18 i 25 godina da zajedno sa zaposlenima učestvuju ne samo u programima, nego i u odlučivanju o kreiranju programa. Ali se onda na kraju ispostavilo da vi zapravo pravite paralelnu instituciju, tj. da sad ti mladi unutar Kolarca postaju telo za sebe, koje paralelno pravi neke programe za mlade, u odnosu na one programe koji u Kolarcu postoje. Bila je loša konstelacija prenosa znanja ljudi koji rade neki posao trideset godina u jednoj instituciji, pa su tu sad došle neke mlade kolege, pa neka oni rade po svom, a ja ću se tu držati ovog svog, još to malo do penzije... Tu se zapravo nije desila suštinska promena – ti mladi su uključeni u proces koji je trajao dve i po godine, ali taj proces razmene znanja bio je uspešan možda samo sa jednom ili dve osobe od zaposlenih. Proces još nije gotov, ovaj projekat traje do sredine 2017. godine, pa nemam još utisak da li smo mi tu nešto uspeli ili ne, ali mi se čini da su ti procesi i promene mnogo teški i spori – i u pogledu onih koji nekakav program stvaraju, i u pogledu publike koja to percipira.“ Višnja Kisić: „Meni je Take Over interesantno pitanje, jer može se argumentovati i da je metodološki problematično spakovati tako ozbiljan proces u takvoj ustanovi u dve-i-po godine i projektnu logiku. Mislim da se u ovom slučaju manje desila transformacija programa i otvaranje ustanove za nove javnosti, a više razvoj mladih menadžera u kulturi, što mislim da je takođe dragoceno s obzirom na okruženje. I sam koncept razvoja publike pretpostavlja da se razvoj ustanove, programa i odnosa dešava dugoročno te da je dve-i-po godine malo vremena za dubinsku promenu.“ Završni deo diskusije bavio se specifičnostima vezanim za razvoj publike u okvirima nezavisne kulturne scene, pri čemu je ponovo adresiran fenomen zatvorenosti scene, odnosno činjenica da su tu sami akteri zapravo publika jedni drugima.

RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA?

Srđan Tunić: „Možda se može reći, ukratko, da to ide od nekog tipa kontrakulture, odnosno, kontra mainstream-a (koji postoji ili manjeviše ne postoji), do nekog paralelnog sistema koji treba da popuni rupe baš zato što postoji nedostatak neke kulturne politike. Ali po samom tipu sadržaja je jako raznoliko i može da bude od nečega što je amatersko do nečega što je totalno profesionalno. Onda ostaje pitanje: koliko je to umreženo između sebe i koliko je zapravo to pitanje razvoja na nekom širem nivou van nezavisne scene – ili van kulturne scene – i koliko može da se utiče na donosioce odluka da to postane deo neke sistematičnije priče?“ Višnja Kisić: „Ja bih rekla slično ovome što je Irena već sugerisala: mislim da smo često jedni drugima publika, mislim da je specifično to što ne postoji kontinuitet programa, što je velika veština raditi projektni menadžment na način da ga uklopiš u neku dugoročnu programsku viziju koja bi imala neku svoju stalnost. Uz to je tačno da smo pre svega fokusirani na sam sadržaj programa, i na to što komuniciramo, a ne na samu komunikaciju, i stvaranje, i negovanje odnosa. Mislim da je nekako uvek lakše doći do stručne zajednice i koristiti to za razvoj kapaciteta same te stručne zajednice i našu uživanciju i razmišljanja i napredovanje, ali da jeste teško iskomunicirati dalje od toga – sem ako nisu u pitanju tvoji prijatelji, porodica i obožavaoci...“ Goran Tomka: „Friends of Facebook friends...“ Osim priče o čvrstoj definisanosti i prilično jasnoj omeđenosti publike nezavisne kulturne scene, završni deo okruglog stola pozabavio se i prednostima tako odnegovane publike. Posebno je istaknuta čvrsta povezanost publike sa organizacijama, te izuzetan značaj takve publike kao najvernije i najkompetentnije kritike programa i sadržaja koji im se nude na nezavisnoj kulturnoj sceni. Virdžinija Đeković: „Prednosti nezavisne kulturne scene jesu u tome što je publika prilično vezana za organizacije čiji rad prati: može da se poistoveti i da odrasta, da se razvija zajedno sa organizacijom – što je prednost u odnosu na ustanove, jer nemate distancu i odnos autoriteta, već ste ovde manje-više ravnopravni. Tako na primer imate ljude koji prate rad Dah teatra, već 20 godina, od kad teatar postoji. Pošto se verovatno bavite manje-više bliskim temama, onda vežete ljude za te teme i od njih možete da očekujete i neku suvisliju kritiku i razgovor o tome, možete da iskoristite tu publiku kao potencijal za dalji razvoj, sugestije, kritike...“ Ljubica Beljanski-Ristić: „Ova scena je pokretljivija, fleksibilnija, otvorenija. Ja ne znam nikog iz nezavisne scene ko ima radno vreme i ko

SREĐIVANJE DVORIŠTA

prestaje da misli o onome šta radi kad mu prođe radno vreme. Nezavisna scena je bliža onima koji su publika. Često sam osetila tugu i nezadovoljstvo kod ljudi koji rade u pozorištima – oni jedni druge ne posećuju. A mislim da je mnogo veća bliskost među onima koji su na nezavisnoj sceni, i to je taj kvalitet, to je put razvoja publike. Jedan od puteva.“

P R I R O D N O S TA N J E „Mislim da je jako važno da postoji jedna široka ponuda, jer svi su publika, nema nikog da nije publika u bilo kom trenutku u kome se otvori ta mogućnost da bude publika. Mogućnosti se sve više sužavaju što se više rade neke stvari koje se – kao i obrazovanje, kao i institucije, kao i organizacije – jednostavno izmeštaju iz nekog prirodnog stanja koje bi trebalo odnegovati. Ako govorimo o najmlađima, mislim da se vrlo brzo zaboravi da upravo dete kad se igra može da nam da savršen model istovremenog delovanja u različitom obliku: kad se igra, dete je istovremeno i publika, i reditelj, i kritičar.“ (Ljubica Beljanski-Ristić) Višnja Kisić: „Kreativno mentorstvo je dobar primer, kao jedna od organizacija koja nema publiku u standardnom smislu, ali ima zajednicu učesnika koje itekako gradi kao zajednicu. Svako ko je menti i mentor postaje deo mreže koja je zamišljena da se dalje širi, i mislim da ta zainteresovanost za program kao prostor profesionalnog razvoja stvara povezanost koja je mnogo veća nego povezanost s institucijama.“ Srđan Tunić: „Mi smo svi počeli i kao nekakvi profesionalci i kao korisnici, i u nekom momentu smo reagovali na nešto što nam je smetalo, pa smo odlučili da napravimo nekakvu drugačiju, konstruktivnu akciju, ili program, da bismo nešto nadomestili. Tako da, između ostalog, dolazimo i sa te pozicije publike, i ne smemo da zaboravimo tu poziciju da bismo razumeli ljude s kojima radimo i kojima namenjujemo neki program – walk in my shoes, na neki način.“ Višnja Kisić: „I treba da budemo eksplicitni i u našim agendama, tj. činjenici da šta god da razvijamo ili organizujemo, koju god ulogu da imamo, kroz nju pokušavamo da očuvamo i razvijemo i poziciju umetnosti i kulture u društvu. Razvijanje, negovanje i očuvanje publike, stvaranje nove publike, istovremeno je i jedan od oblika legitimizacije kulture i umetnosti.“

RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA?

Akcenti i zaključci Kroz istorijski osvrt, učesnici su došli do zaključka da su mnoge prakse o kojima se danas govori kao o razvoju publike zapravo postojale kod nas i mnogo ranije, neke još i u 19. veku. Prilično konsenzualno nametnuo se zaključak da je nepisani društveni ugovor sa publikom bio mnogo jasniji i bolje definisan u vreme socijalizma nego što je sada, tokom i nakon procesa tranzicije. Sadašnji trenutak je opisan kao „krajnje centralizovan period, u funkciji ukrupnjavanja, festivalizacije i industrijalizacije kulture”, kao i koncentracije stvari u velikim centrima gde je prisutan dotok kapitala. Stavivši na stranu terminološke nesuglasice oko toga da li koristiti izraz „publika”, „korisnici”, „konzumenti”, „ciljna grupa” ili nešto peto, kao pitanje svih pitanja iskristalisala se nedoumica oko toga – ko je zapravo publika danas, pogotovo publika nezavisne kulturne scene. Diskusija se najviše približila mišljenju da smo u kontekstu nezavisne scene mi publika jedni drugima, uz iskazanu bojazan da je možda jedini način za povećanje publike to „da bude više ljudi koji se bave onim čime se mi bavimo”. Tu je bilo i samokritičkog ukazivanja na romantično mistifikovanje pojma publike, uz zatvaranje očiju pred činjenicom da tu publiku u najvećoj meri čine sami pripadnici stručne zajednice. S druge strane, činjenica da su akteri scene jedni drugima publika posmatrana je u ovoj diskusiji i kao jedno sasvim prirodno stanje stvari, kroz poređenje s modelom deteta koje je tokom igre istovremeno i stvaralac, i publika, i kritičar. Problemi u izlasku van postojećeg začaranog kruga su brojni. Najčešće je pominjan manjak kapaciteta samih organizacija koje, u stalnom procepu između borbe za golu egzistenciju i borbe za što kvalitetniju produkciju u nemogućim uslovima, vrlo često i volonterski, prosto nemaju snage ni kadrova koji bi se posvetili unapređenju komunikacije s publikom (ko god ona bila). Brojne kritičke primedbe upućene su i obrazovnom sistemu, u kome ne postoji strategija razvoja kulturnih potreba niti praksa edukovanja za participaciju. Posebno zanimljiva su bila kritička razmišljanja o tome kako politički korektni novogovor često zamagljuje suštinu procesa i aktivnosti koje čine razvoj publike. Naročito je na tapetu bio koncept participacije, za koji su mnogi učesnici rekli da je postao precenjeni projektno-konkursni imperativ. Izneto je i mišljenje da je takvo insistiranje na participaciji zapravo svojevrsno maltretiranje publike, te da se u svemu tome gubi praksa kritike, koja je vrlo važna funkcija publike u razvoju umetnosti. Umesto forsiranja termina kao što su „participacija”, „edukacija” ili „razvoj publike”, u ovoj diskusiji čuo se zanimljiv i prilično energičan pledoaje za termin „propaganda”, definisan kao najiskreniji izraz koji opisuje ono što se tu zaista dešava između ugovornih strana, a koji pritom uopšte ne mora nužno

SREĐIVANJE DVORIŠTA

da ima negativan prizvuk. Govoreći o razvoju publike, prisutni su se složili da je to istovremeno i razvoj institucija i organizacija. Ulažući u svoju publiku, „edukujući” je, „razvijajući” je i razmišljajući o njenim potrebama, organizacije rade i na sopstvenom razvoju. Fidbek koji dobiju od korisnika/publike/ciljne grupe pomaže istim tim organizacijama da rastu, tako da u nekom idealnom modelu koliko organizacije razvijaju publiku, toliko i publika razvija organizacije. Kao specifičnosti nezavisne kulturne scene u oblasti prakse razvoja publike, izdvojene su sledeće stvari: • već pomenuta činjenica da smo često jedni drugima publika; • teškoće u održavanju kontinuiteta programa i dugoročne programske vizije; • ključna fokusiranost na sam sadržaj programa, i na „ono što komuniciramo a ne na samu komunikaciju”; • mnogo čvršća vezanost publike za organizacije čiji rad prate; • odsustvo distance i odnosa autoriteta, što omogućuje daleko bliskiji i iskreniji odnos između onih koji program prave i koji ga prate. No, i pored svih prednosti odnosa koji organizacije nezavisne kulturne scene gaje sa svojom publikom, ostaje hroničan problem izlaska iz tog uskog p(r)osvećenog kruga. Ovaj okrugli sto kao da se s uzdahom pomirio s nedostižnošću tog iskoraka u bližoj budućnosti.

Marko Pejović

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA Koga hoćemo, za šta smo spremni, a šta nam visi nad vratom? 29. oktobar 2016. Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, Smederevo

Sedmi skup dijaloške platforme Sređivanje dvorišta održan je u Smederevu, tokom Redovne skupštine Asocijacije NKSS i festivala „Na sopstveni pogon”. Sama Asocijacija je od osnivanja svoje delovanje usmerila na uticaj u domenu kulturne politike, na podsticaj saradnje sa sličnim asocijacijama u regionu, na odnos sa telima državne i lokalne uprave, ali (osim zajednice organizacija koje se bave kulturom) ne promišlja mnogo o potencijalnoj saradnji sa nekim drugim zajednicama. Ako Asocijacija ima u svom Statutu kao jedan od ciljeva i prepoznavanje kulture jednakosti i različitosti (član 4, paragraf 12), postavlja se pitanje kako, kojim sredstvima i postupcima to Asocijacija čini, ako ne uspostavlja direktan odnos sa zajednicama koje su primer te raznolikosti (npr. bilo koja manjinska zajednica). Istovremeno, same članice NKSS-a imaju odnose sa drugim zajednicama. Stoga je kao osnovni stimulus prisutnima da artikulišu svoje pozicije bilo pitanje „Prema kojim zajednicama smo usmereni u svom radu?“ (odnosno „Za koje zajednice, za koga, prevashodno radite to što radite“?). Da bismo olakšali i usmerili diskusiju, prisutnima je bilo ponuđeno da odaberu neku od kategorija zajednica kojoj se obraćaju – umetnicima, najširoj javnosti, zainteresovanoj zajednici, uže stručnoj javnosti, deci i mladima, osetljivim grupama (kao što su osobe sa invaliditetom, korisnici psihijatrijskih usluga, etničke manjine, seksualne radnice, ekonomski ugrožene grupe...), drugima (nekim zajednicama koje nisu navedene). Postavljajući sebe u taj klasifikacioni prostor, od prisutnih se tražilo i da razmotre sa kojim od drugih aktera iz Asocijacije NKSS stupaju i u kakav odnos (npr. da li oni koji se prevashodno obraćaju umetnicima, stupaju u odnos i sa onima koji se obraćaju osetljivim grupama).

SREĐIVANJE DVORIŠTA

O ovoj temi se delimično raspravljalo i zato što je o bilo kakvoj monolitnosti društva teško/nemoguće govoriti, samim tim i o monolitnosti onih sa kojima kulturni radnici ostvaruju interakciju postavljanjem svojih artefakata u javni prostor. Takođe, želeli smo da artikulišući pozicije pojedinačnih organizacija, otvorimo diskusiju o tome kako se po ovom pitanju pozicionira sama Asocijacija. Pitanje za diskusiju koje smo postavili je i da li NKSS kao asocijacija uspostavlja odnos sa institucijama i državnim telima (kao zajednicom u odnosu sa kojom je u različitoj poziciji moći) ili treba/želi da sistematski uspostavlja odnos i sa drugim delovima društva. Takođe, da li je uspostavljanje odnosa sa drugim delovima stvar pojedinačne odluke delova Asocijacije ili zajednička platforma sa koje (bi trebalo da) Asocijacija nastupa? Sam termin „zajednicа“ može се koristiti barem u dva (a zasigurno i više) značenja: 1) Zajednica kao interaktivna populacija različitih individua na jednoj lokaciji, kao što su recimo pripadnici neke ulice, kvarta, opštine i sl. 2) Zajednica kao grupa ljudi koja ima neku bitnu zajedničku karakteristiku ili interes, kao što su na primer: umetnička zajednica, zajednica penzionera, aktiv roditelja i sl. I ako na prvi pogled za pitanje odnosa umetnikâ i kulturnih radnika prema zajednicama nije u toj meri važno geografsko pitanje, ono se ne može od njega odvojiti, s obzirom na to da je deo umetničkih produkcija zavisan od lokaliteta svoje prisutnosti, te se pitanje geografske dostupnosti i decentralizacije svakako mora postaviti kao jedno od relevantnih. Način na koji je zajednica definisana u drugom iskazu dozvoljava da se različite prakse kategorišu, predstave skoro topografski, a da pri tom ne budu vrednosno određene. Ponuđena klasifikacija (najšira javnost, zainteresovana zajednica, uže stručnoj javnosti...) svakako nije iscrpna i u potpunosti dosledna u svojim kriterijumima, pošto nije proizašla iz neke teorijske/naučne platforme. S druge strane, ona može korespondirati sa praksama i stavlja pred praktičara zadatak određenja. Takvo određenje uvek nosi rizik simplifikacije i osiromašenje same prakse, ali pomaže artikulaciju i samorefleksiju, čak i ako se sama klasifikacija kao produkt te refleksije odbaci. Tako postavljena tema proizvodi nekoliko dilema, koje su bile razmatrane tokom ovog izdanja Sređivanja dvorišta. Ovaj tekst je pokušaj da se u jednoj hibridnoj formi – koja je i transkript dijaloga, tekst koji pokušava da fokusira neke diskurse, ali i tekst koji artikuliše dileme – zabeleži raspored pozicija i stavova unutar Asocijacije NKSS u pogledu odnosa prema zajednicama. Svakako da pri tome nije lako sačuvati neutralan stav (pitanje je da li je on i potreban), kako i sam autor teksta polazi iz svoje pozicije; stoga je i tekst vođen osnovnim polazištima te pozicije. Jedan od njih jeste da je kulturni prostor zajednički prostor, da pripada svima, da je zajedničko dobro, te da je neophodno da on bude

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

uređen po principima koji omogućuju da mu svaki član/članica društva priđe. Osim načelnog slaganja (barem sa delom takvog iskaza), ovakav postulat zapravo pobuđuje mnoštvo dilema među članicama Asocijacije. No, pre nego što pređemo na dileme koje su se tokom ovog Sređivanja dvorišta pojavile, prikazaćemo koje su ključne karakteristike članovi Asocijacije izdvojili kao dominantne za njihov odnos sa određenim zajednicama, odnosno za svoju poziciju unutar tih zajednica ili za poziciju tih zajednica u njihovim praksama. Organizacije koje se obraćaju umetnicima:5 „Pokušali smo da mapiramo određenu problematiku, koja je relevantna kako za izlagačku, tako i za izvođačku umetnost, slikarstvo, muziku… Došli sam do te tačke kada svi percipiramo da je ta komunikacija među umetnicima jako bitna. Komunikacija umetnika sa umetnicima. I to je problematika koja je definitivno prisutna.” Organizacije koje se obraćaju zainteresovanoj javnosti: „U okviru naše koncentrisane grupe, došli smo do pet ključnih reči – popularizacija, edukacija, komunikacija, animacija i proizvodnja sadržaja. “ Organizacije koja se obraćaju osetljivim grupama: „Mi imamo jednu ključnu reč, a ona je dosta široka – politike. Takođe nam je bitno da smo prepoznali da oni koji se bave marginalizovanim grupama i sebe na neki način marginalizuju. Tako, recimo, bitna nam je demarginalizacija uopšte, u smislu i organizacija i onih kojima se organizacije bave, tj. marginalizovanih grupa […] Ali čak i organizacije koje bi možda radile sa nama i sa našim korisnicima nas dodatno marginalizuju zato što misle da je to nešto mnogo strašno i mnogo komplikovano. Onda nekako uopšte ni ne pokušaju da uđu u bilo kakav dijalog, a kamoli nešto konkretnije.” Organizacije koje se obraćaju deci i mladima: „Ključne reči koje smo mi izdvojili su – aktivizam, razvijanje kritičkog mišljenja, neformalno obrazovanje, razvoj veština i kompetencija, aktivno provođenje slobodnog vremena, prevencija nasilja, podsticanje lične kreativnosti i razvoj tolerancije. “ Organizacije koje se obraćaju najširoj javnosti: „Imali smo ovako – izlazak u javni prostor, promena pojedinca, uznemiravanje pojedinca, angažovanje, političko delovanje, de-elitizacija, mogućnost za slučajno, za nepredvidljivo, razvoj publike, „neumetnička” publika, sveža krv, razmena, podučavanje publike, […] Onda smo imali vidljivost i edukaciju. U delovima ovog teksta gde su predstavnici iznosili stavove u ime malih grupa u kojima su diskutovali, navodio sam samo naziv grupe. U delovima kada učesnici nisu više bili smešteni u male grupe prema kategorijama koje su im bile ponuđene, već su sedeli u plenumu, te je svako pričao iz pozicije člana Asocijacije, navodio sam i imena osoba koji su govorili.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Organizacije koje se obraćaju nekim drugima: Ovu grupu čine ljubitelji rokenrola, pa zaposleni u obrazovanju, srednja klasa u propadanju, drugi aktivisti i organizacije. Nekako se ispostavilo da sve grupe ili inkliniraju ili pripadaju ovoj srednjoj klasi u propadanju.

Pitanje otvorenosti umetničkog polja i pristupačnosti sadržaja Kome se svojim delima obraćamo zapravo često određuje i kome su naši produkti pristupačni. Pitanje pristupačnosti se nekada zamagljuje idejom da su pristupačni svima, ako ti „svi” to žele. Zapravo, ako svojim pristupom umetnici i kulturni radnici ne ograničavaju svoje produkte na samo jedan deo društva, pitanje je da li to neminovno implicira da su njihova dela pristupačna svakom iz kategorije onih koji bi potencijalno mogli biti publika za to delo. Čini se da se dilema tog pitanja najlakše očitava u odnosu prema osetljivim grupama. Da li su naši programi pristupačni za pripadnike/ce koji dolaze iz siromašnog dela društva, ili za osobe sa invaliditetom? Dilema koja se pojavila odnosi se na pitanje – da li kada radimo u kontekstu umetnosti, uopšte pravimo uslove i da li treba da ih pravimo, da bi i ovi sugrađani/ke mogli da se uključe. Deo dilema se upravo „vrti” oko pitanja – da li treba organizovati neke posebne uslove. Stav da to nije potrebno, ili čak da je nepoželjno, argumentuje se upravo idejom da uspostavljanje nekih specijalnih uslova izdvaja osobu (npr. sa invaliditetom) iz pozicije publike i stavlja je u neku posebnu poziciju izloženosti, te se pravi svojevrsna segregacija. Takođe, to se doživljava kao poseban pritisak na one koji proizvode umetnički sadržaje ili ih prezentuju, da moraju da uspostave te uslove, čak i ako to ne žele.

N A M E TA N J E „Upadamo stalno u istu zamku da sad mi pristajemo na to da se određujemo prema osetljivim grupama, deci i mladima... mi se obraćamo zainteresovanoj javnosti. Ako zainteresovana javnost dolazi iz te grupe, naravno da ćemo naći način da komuniciramo s njima. Ali ja zaista ne želim da pristanem da me neko stalno ubeđuje da moram... to je finansijerska logika –kako dobiti pare. To nije iskrena logika. […] Ja razumem da se pojedine organizacije samo time bave, ali nametanje te logike svima je, po meni, nešto potpuno strašno”.

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

U ovakvoj postavi se lako, sa pozicije učesnikâ u polju kulture (pojedinca), „sklizne” na pitanje donatorskih agendi. Umesto pitanja podrške konkretnom pripadniku/ci zajednice, prelazi se na pitanje koliko je smisleno činiti iskoraka ka pojedincu (a onda i zajednici u koju se sam po svom doživljaju često svrstava), s obzirom da nije intrinzički motivisano, već je u pitanju zahtev koji dolazi spolja. Kao da se ne postavlja pitanje kako razumemo to da nemamo potrebu da učinimo takve uslove koji će omogućiti različitim pojedincima da imaju istu mogućnost pristupa umetničkom delu. Stvar se postavlja kao da se ona tiče prevashodno političke korektnosti, a ne realnih potreba realnih subjekata. A onda se problematizuje i realnost potrebe za tim uslovima, te stoga ne treba unapred činiti nikakve iskorake, ako ne znamo koliko će pripadnike te zajednice biti u prilici da bude u poziciji publike. Biće ih malo, ako imaju utisak da nisu dobrodošli. Nije pitanje korektnosti prisustvo korisnika/ce kolica na izložbi, ili gluve osobe na pozorišnoj predstavi, već prava i potrebe da budu deo kulturnog života jednog društva. „Mislim da je većina ljudi zapravo otvorena, ali susret sa tom vrstom problema (koje imaju osobe sa invaliditetom, prim. autora) nije bio na taj način redovan. Da li ćeš ti staviti Brajevu azbuku na sve oko sebe, za mogućnost da dođe neko ko je slep? Mi možda ne razmišljamo o ovim pitanjima, zato što nam u ovoj grupi nisu kao prva ciljna grupa osobe sa invaliditetom ili neke druge osetljive grupe. Ali kada imamo projekat, program ili bilo šta, što se na neki način dotiče njih ili tih grupa, mi ćemo i te kako vrlo razmišljati o tome.” (Iz grupe koja se obraća zainteresovanoj zajednici) No, na taj način se istovremeno zaboravlja na to da je takav sugrađanin/ka osuđen da dolazi samo na one programe koji su direktno za njega/ nju kreirani. Odnosno, neće doći na bilo koji drugi događaj iz domena kulture i umetnosti, jer nema poverenja da je dobrodošao/la, pošto nema uslova koji su mu/joj potrebni da bi bio/la u ravnopravnoj poziciji kao publika na tom događaju. Ova pozicija takođe posmatra kulturne radnike kao one koji rade u svom dvorištu i ne treba da čine nikakve posebne korake ka bilo kom delu društva. Računa se na publiku kao na monolitnu zajednicu za koju su dovoljni naši jedinstveni načini prikazivanja umetničkog dela, kome ta publika treba da se prilagodi. „Niko ovde ne osporava pravo i mogućnost ugroženim grupama da razumeju određenu vrstu programa. […] Ali kada kažeš ‘zainteresovana javnost’, to je javnost koja prvenstveno ima predispoziciju, nazovite to kako god hoćete, da razume programe kojima ih mi targetiramo, a ne fizičku realnost i kulturološku, to da li su svi prostori u kojima mi realizujemo, recimo, program, prilagođeni da ih posete osobe koje su deo ugroženih grupa.” (Iz grupe koja se obraća zainteresovanoj zajednici) Bilo je i podgrupa koje su upravo artikulisale ove različite pozicije u

SREĐIVANJE DVORIŠTA

kontekstu elitizacije kulturnog polja, koja skoro po pravilu isključuje osetljive grupe. Naravno da ima i primera kada se osetljive grupe koriste u clju ostvarivanja ekonomske dobiti, ali to ne bi trebalo da čini manje važnim pitanje diskriminativnih politika u kulturi. „Mislim da je neizbežna ova napetost, jer s jedne strane postoji makar etički imperativ da se obrati pažnja na nekoga ko nije u istoj poziciji kao i neka grupa koja se bavi nekom delatnošću da uživa produkte te delatnosti. Ja recimo u insistiranju na tome vidim mnogo veće probleme. Dakle, prvom mestu savremena umetnost, čiji sam ja veliki ljubitelj, je elitistička delatnost, odnosno snobovska. Po svojoj prirodi, uvek je vezana za elitu i od nje zavisi. Uzalud silni programi, za koje inače mislim da su potrebni… I sad govorim o tome zašto recimo mi očekujemo da bi celo društvo preko države plaćalo za delatnost grupa koje se obraćaju samo elitnoj publici.” Da li je pitanje zajednice moguće razmatrati bez razmatranja pitanja klasa? Osnovni argument ove pozicije je u tome što se članovi iste zajednice mogu naći u potpuno različitim ekonomskim uslovima, pozicijama moći i odnosom prema resursima. U tom smislu, članovi iste zajednice ne mogu baš da dele istu platformu. Neminovno će se onda u ovakvoj diskusiji postaviti i pitanje politike identiteta. 6 „Pitanje manjinskih prava i specijalnih grupa je jedna vrsta ekstenzije politike identiteta koja zamagljuje pitanje identiteta klasnog društva i treba sada da nekim čudom omogući emancipaciju preko identitetskih politika. Imaš ti ljude slepe, koji su deo elite i imaju po dvoje, troje pratilaca. A imaš ljude slepe koji ne mogu da izađu iz kuće, jer su gladni. Kako može jedna politika za njih da bude? Pa ne može. Ona zapravo prikriva njihov unutrašnji društveni sukob. Tako da mislim da si u pravu i ti što to pokrećeš, i recimo Darka koja daje tome otpor, ali ne treba da ulećemo u te zamke. Treba da kažemo: politika identiteta ima svoje kapacitete na nekoj aktivističkoj ravni, ali ona je i oruđe potiskivanja mnogo bitnijih društvenih problema.” (Iz grupe organizacija koje se obraćaju drugima) Stvar postaje komplikovanija u kontekstu rada u kulturi, pošto se organizacije u okviru Asocijacije NKSS ne mogu odnositi prema klasi, sve dok klasa nije definisana skupina. Istovremeno se izgleda očekuje da su klase stabilne kategorije, te se nekada i klasa postavlja kao identitetsko pitanje. Istovremeno, među predstavnicima organizacija koje su članice Asocijacije ima i stanovišta koja polaze od pretpostavke poštovanja ljudskih prava i standarda. Trebalo bi da je standard da svaka osoba može da pristupi umetničkom produktu, bez obzira da li će ona to pravo koristiti ili ne.

6 Sintagma „politika identiteta” se ovde koristi da bi označila tendenciju da se osobe određene religije, rase, društvenog porekla, itd, dožive kao pripadnici, odnosno organizuju u ekskluzivne političke saveze.

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

ISKORAK „Ako pričamo o odnosu Asocijacije prema osetljivim grupama […] onda su tu dva diskursa. Jedan je taj da smo otvoreni i naravno da ko god dođe dobrodošao je, uz potpuno zanemarivanje toga da neće jednako često moći da dođe neko ko nema iste druge vrste mogućnosti, ne pričam o znanju, kompetencijama itd. Znači, naravno da smo otvoreni kada nam neko dođe, ali mislim da je naša odgovornost bez nametanja bilo kakve finansijerske logike da učinimo poseban korak, poseban napor i iskorak da pozovemo nekog, da privučemo, da objavimo da postoji mogućnost, da napravimo mogućnost, itd. Jedno je da će se to spontano desiti, pa ćemo podići kolica i uneti nekog ko ne može da pređe te stepenice, a drugo je da proaktivno prepoznamo svoju odgovornost u tome da stvorimo mogućnosti pre nego što osoba dođe prvi put da bi ona i došla prvi put.”

Međupovezanost Većina pripadnika organizacija, smeštajući se u neku od kategorija zajednica, kao onu kojoj se te organizacije prevashodno obraćaju, navode svoju povezanost i sa drugim zajednicama. Oni koji se obraćaju osetljivim grupama, nekada su u poziciji da se obraćaju i mladima, ili umetnicima iz tih društvenih grupa. Ovde ću navesti samo jedan od primera. Predstavnik grupe koja se obraća deci i mladima istakao je: „U sve naše zaključke uključili smo najširu javnost, prvenstveno građane i publiku, događaj i produkt rada, dok stručna javnost negde doprinosi radu svojom ekspertizom i kompetencijama. Međutim, ona isto tako može biti podjednako važna, ukoliko nam je cilj da delujemo na polju za koji smatramo da treba da se promeni. Zainteresovana javnost u suštini konzumira te kulturne sadržaje. Tu bi negde spadali roditelji dece i mladih sa kojima se radi, ali isto tako i prosvetni radnici i radnice, kao i umetnici i umetnice. Sa grupom umetnika se u suštini isto sarađuje; oni uzimaju učešće u tim programima – ulogu saradnika i saradnice, mentora, a isto tako bivaju i učesnici programa. E sada, što se tiče osetljivih grupa, moj neki zaključak iz diskusije koju smo

SREĐIVANJE DVORIŠTA

imali je da su oni deo dece i mladih sa kojima se radi. Negde spontano je proizašla neka vrsta saradnje, vidljivost i osnaživanje ovih grupa, ali to je ono što se, u stvari, radi i sa svima ostalima. Tako da su oni u suštini deo te naše primarne grupe.” Tu međupovezanost je teško uočiti ako se praktičari obraćaju najširoj zajednici, pošto je to najširi skup koji obuhvata sve ostale, manje podskupove. Proizlazi da se oni neminovno obraćaju svim zajednicama, te svakom pojedinačnom članu svake zajednice, što je u praksi neodrživo. Matrica elemenata i dimenzija koje bi u tom slučaju trebalo uzeti u obzir bi bila prevelika. Pitanje je onda da li se iz pozicije za-svakoga, lako sklizne u poziciju ni-za-koga-posebno. Takođe, za grupu koja se obraća zainteresovanoj publici, kriterijum zainteresovanosti usko određuje granice onih kojima se obraćaju, te će onda npr. zainteresovani mladi sami prići ovim organizacijama odnosno njihovim produktima, te nije neophodno praviti poseban iskorak u pravcu formiranja publike među mladima (i ako je to jedan od ciljeva Asocijacije NKSS, barem kako je to navedeno u njenom Statutu).

Delovanje Asocijacije Prethodni deo teksta je ukazao na različite pozicije koje predstavnici organizacija koje čine Asocijaciju imaju u pogledu odnosa prema zajednicama. Postavilo se pitanje kako članice razmišljaju o ovoj temi kada je sagledavaju iz pozicije same Asocijacije. Jasno je da NKSS kao asocijacija koja se bavi poboljšanjem položaja svojih članica uspostavlja odnose sa telima lokalne i državne uprave, ali je pitanje i da li treba da ima planski odnos i prema nekim drugim zajednicama, ili sa najširom javnošću? Da li bi trebalo da ima ikakve strategije za razvoj bilo koje druge vrste relacija. Tatjana Nikolić (Kreativno mentorstvo) ocenila je da jasno treba odrediti usmerenje Asocijacije u odnosu na postavljene ciljeve: „Mislim da treba jasno da razdvojimo kome se obraćaju naše pojedinačne organizacije, a kome se obraća NKSS kao Asocijacija. NKSS se ne obraća najširoj javnosti, ne obraća se prosečnom posetiocu (ako postoji takva kategorija), nego ako smo zagovaračka platforma za određene ciljeve, onda se, kao grupa, obraćamo na primer institucijama. Sve dok imamo neku vrstu griže savesti, ili preispitivanje da li smo elitistički (nastrojeni), znači da ne razumemo da smo zagovaračka platforma. Mislim da tu treba da budemo svi jasni i da prihvatimo to kao okej i legitimno.” Ostalo je ipak upitno – mogu li se razgraničiti ciljevi Asocijacije od ciljeva pojedinačnih organizacija, ocenila je Slađana Petrović Varagić (NFC Filmart):

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

„Mislim, zbunjena sam… Sada mi treba da kažemo kome se obraća Asocijacija, a posebno kome se obraćaju pojedinačne organizacije članice Asocijacije. Da li to onda znači da to kome se obraćaju pojedinačne organizacije treba da anuliram, isključim, da bih ovde bila član Asocijacije? Evo sinoć, bili smo na predstavi „Alisa” pozorišta Patos, koja je održana u sastavu festivala „Na sopstveni pogon”, a koji realizuje Asocijacija, je l’ tako? Je l’ tamo bio koji „prosečan posetilac“? Pa, bio je! Znači, obraćamo se i prosečnom posetiocu. Mislim, kako se ne obraćamo? Ne razumem.” Pitanje strateškog usmerenja zavisi od potencijalnog konsenzusa unutar Asocijacije, istakao je Radomir Lazović (Ministarstvo prostora): „Šta je NKSS u ovoj priči? Da li je to Asocijacija ili je to skup svih organizacija? Jer ako je Asocijacija ja bih onda rekao – ako se postigne konsenzus oko nečega, onda se možemo baviti i nekim dodatnim temama ili zajednicama. Za mene bi to bilo – pravljenje povoljne klime, solidarnost, zajednički rad sa organizacijama koje pokažu inicijativu za bavljenjem nekom temom. […] Na Asocijaciji je da omogući da se postignu što bolji uslovi za tu grupu da funkcioniše u određenom pravcu” Stav na koji se često nailazi, a koji ima utemeljenje i u pravilnicima Asocijacije NKSS je da, ako nekoliko članica pokrene određenu temu i želi da se bavi nekim delom zajednice, Asocijacija može svojim resursima to da podrži, ali sama ne pokreće takve inicijative. Međutim, osim pitanja zajednica, da li Asocijacija nekada može da kao programsku, otvori temu koja postaje značajna u društvenom kontekstu? Jedan od dijaloga tokom skupa jasno ilustruje pokrenutu polemiku.

NKSS SE TIČE SVIH „Ako se mi ne obraćamo svima, neko će se već obratiti svima povodom nas. U novinama je pisalo da je NKSS asocijacija koja uzima pare od države, a ruši državni poredak. Novine nemaju problema da kažu da NKSS referira na sve, da se obraća svima i da se tiče svih. Samo NKSS ima neki problem s tim.” (Zoran Gajić) Nebojša Milikić: „Da li imamo kapacitet i želju da se bavimo nekim specifičnim pitanjima van pitanja našeg statusa, proceduralnih dovijanja, uspeha i neuspeha? Hoćemo li da otvorimo pitanje sadržaja koji

SREĐIVANJE DVORIŠTA

produkujemo, veze sa problemima u društvu, itd.? To je valjda okej, sama ta pitanja da li hoćemo ili nećemo, možemo ili ne možemo, možda postoje grupe. Ne bi bilo isto da se oglasi jedna organizacija i da kaže to je problem, ili se oko toga oglasi cela mreža; ali mi nemamo zajedničke političke stavove o tome, na primer, stav o tome odakle potiču ti problemi. Mi ćemo svi da kažemo – da, problem je što postoji siromaštvo, ali nemamo isti odnos prema poreklu siromaštva” Marko Pejović: „Prema tome, ako sam dobro razumeo, pošto nemamo te zajedničke stavove, mi ne treba da se obraćamo bilo kome za bilo šta osim…” Nebojša Milikić: “…što ne znači da ne možemo da radimo na tome! Ko zna, možda kroz rad napravimo neku platformu.” Irena Ristić: „Ako se ikada počnemo baviti radnim odnosima, našim radnim odnosima, mi ćemo nužno ući u preispitivanje eksploatacije u kojoj i sami učestvujemo. Često smo vodili polemike da li uopšte imamo kapaciteta da se bavimo radnim odnosima u Asocijaciji, odnosno na koji način mi sami učestvujemo u reprodukciji određenih radnih odnosa; kako mi eksploatišemo druge i samoeksploatišemo se, i na koji način održavamo sistem eksploatacije. Ja mislim da u trenutku kada budemo poželeli da se bavimo našim radnim odnosima, što mislim da bi bilo vrlo važno, - to će pokazati izvestan stepen zrelosti i funkcionalnosti Asocijacije. Zapravo mislim da je izbegavanje ovih pitanja vrlo konkretna politika.” Izgleda da je pitanje odnosa Asocijacije prema zajednicama, teško odvojiti od ostalih društvenih i političkih pitanja. Pitanje eksploatacije, održavanja kapitalističkih mehanizama, kao i klasnih odnosa, su izgleda neminovna pitanja koja se stavljaju pred Asocijaciju, čime se postavlja i dilema promene unutar same Asocijacije, odnosno da li Asocijacija ima želju da u skladu sa okolnostima i potrebama (barem dela članica) širi i svoje fokuse. Izgleda da usled te ambivalencije u odnosu prema promenama proizlazi jedan deo prigovora koji se na ovom izdanju Sređivanja dvorišta mogao čuti – da li je ova tema (odnos prema zajednicama) uopšte relevantna za NKSS. Mislim da ova dilema koja kao da uvodi neku vrstu tabuizacije, proizlazi iz straha da se time otvara ceo korpus tema za koje ne postoji poverenje da Asocijacija može da ih drži u domenu konstruktivnog dijaloga. Kako je Nikoleta Kusovac (LICEULICE) istakla, izgleda „da se u ovom slučaju ne radi o programskom usmerenju nego o nekom ideološkom oko koga bismo morali da imamo konsenzus, ako bismo se bavili onim o čemu pričaju Irena ili Nebojša.”

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

TA M O N E K I N K S S „Ako sad ovde pričamo o tome, i ako se to ispostavilo kao tema, onda je sasvim jasno da NKSS to vidi kao temu. U tom smislu, hajde da izbegnemo tu mistifikaciju neidentifikovanog tela Asocijacije. Tamo neki NKSS… Ako o nekim društvenim pitanjima priča jedan ili dva čoveka na Skupštini, onda je to tema u okviru NKSS-a. “ (Milica Pekić) Složenost pokrenutih pitanja Milikić analizira u socio-istorijskom kontekstu: „Cela evropska srednja klasa je u neizbežnom propadanju. Na duge staze ne može a da se ne izjednači sa indijskom i kineskom srednjom klasom, jer globalna privreda tako funkcioniše, po pravilima koja je sama nametnula i idealizovala. Ali šta sad, mi bismo mogli da kažemo – šta nas sve to briga? Problem je što se tu javlja fašizam. To je problem. Ta opadajuća srednja klasa je društveni supstrat fašizma a fašizam znamo do čega može da dovede, ne moramo čak ni da gledamo Drugi svetski rat i istoriju. Dajte da vidimo šta je bilo devedesetih i kako je to funkcionisalo. Evo, juče su u Idriji uleteli nacisti u jedan skvot, prebili su dvoje mladih anarhista, koji imaju teške unutrašnje povrede, i tako to ide polako. To je samo vrh ledenog brega.”

Ć U TA N J E „Ne može NKSS da ćuti kada se pojavljuju određene stvari, fašističke prakse, tendencije. Uzmimo da se sutra dogodi ‘Kristalna noć’. Mi smo dužni da se obratimo svima, kao Asocijacija. Ne možemo biti izvan politike, i baviti se samo svojom zagovaračkom politikom, tako ja to vidim.” (Olja Nikolić Kia) „To možda tako jeste u tom slučaju, ali pitanje je da li imamo plan, da li NKSS ima projekat koji se bavi fašizacijom društva i da li sad to mi kažemo – hajde sada da se bavimo time. To je, barem tako mislim, suštinsko pitanje.” (Radomir Lazović, Ministarstvo prostora)

Razumeti povezanost kulturne i drugih javnih politika čini se da je

SREĐIVANJE DVORIŠTA

ključno za dalje profilisanje Asocijacije. Uz osvrt na događaje u Kulturnom centru Požega, Milikić je zaključio: „Ja bih samo, Slađi /Slađani Varagić, prim.autora/ ako je moguće, replicirao. Ponašanje čoveka koji te izbacio ili pokušao da te izbaci/ uruči otkaz na mestu direktorke galerije u Požegi – prim. autora/ -, to je samo simptom. To je simptom ogromne frustracije stanovništva delovanjem i rezultatima prethodne vlasti uz koju smo mi svi bili, …manje-više srcem, ali profilom i javnim delovanjem bili smo uz tu vlast; to je bila proevropska, demokratska opozicija, do kraja se zvala opozicija, koliko god bila na vlasti. Znači to bahato i protivzakonito ponašanje je samo simptom, to nezadovoljstvo koje stoji iza njega je ogromno i ono nije samo ovde. Rezultat toga su desne „populističke“ vlade, koje izgleda kao da nikada neće na izborima izgubiti. One su rezultat decenijskih politika štednje, nametanja diskursa bezalternativnosti kapitalizmu, komercijalizacije svega pa i kulturne produkcije, uništenja javnog sektora itd... E, to je razlog da se svime time i bavimo.” Stoga, dileme koje su ostale otvorene (a cilj Sređivanja dvorišta i nije da ih razrešava, već da otvori prostor za dijalog) je da li je NKSS ista Asocijacija koja je bila i u vreme svog nastanka, odnosno da li je prevashodno zagovaračka platforma koja teži da poboljša položaj i uslove rada svojih članica, ili je Asocijacija koja se, osim odnosa s telima državne i lokalne uprave, upušta u odnose i sa nekim drugim delovima društva? Takođe, da li se bavi i nekim drugim temama (kao što je npr. tema fašizma), na koji način, kojim sredstvima i kapacitetima? Da li zauzima neku ideološku poziciju i da li sebi dozvoljava razvoj svog identiteta, odnosno proširivanje ciljeva? Jasno je da su organizacije članice Asocijacije na različitim pozicijama u pogledu ovih pitanja, ali je jasno i da otvaranje dijaloga ne mora da vodi drastičnoj repturi unutar Asocijacije, već da može da ojača njene dijaloške kapacitete – ukoliko ima dobre volje da se ti kapaciteti ojačaju.

Olja Nikolić Kia

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI Socijalni ogled o participaciji: neliderska debata 4. decembar 2016. Kulturni centar REX, Beograd

Dijaloška platforma Sređivanje dvorišta gostovala je u decembru 2016. godine, u okviru Festivala društveno angažovanog teatra „Van okvira”, u Kulturnom centru Rex. Ovom izdanju festivala bilo je inherentno preispitivanje mogućnosti participativne demokratije, a publika je bila pozvana da predlaže i kreira programe na temelju zajedničkog odlučivanja. Trebalo je na početku festivala razmotriti i principe po kojima će odluke biti donesene, pa i kako će uopšte biti doneta ta prva odluka o načinu odlučivanja. Da li će se odlučivati glasanjem, konsenzusom ili nekako drugačije? Hoće li se do odluka dolaziti radom u malim grupama, plenarno ili drugim pristupima? Budući da je prema agendi platforme bilo predviđeno da neke od sesija budu posvećene razgovorima o modelima facilitacije i diskusionih formata, kao i o mogućnostima participacije uopšte, a želeli smo da razgovaramo i o eksploataciji u umetnosti, učinilo nam se da je festival „Van okvira” pravo mesto za naš eksperiment. Kako razokviriti diskusiju, kako se ne osloniti na već poznate formate, kako napraviti razliku, dozvoliti da se stvari odvijaju bez kontrole i kontrolora? Uostalom, najstrašnije što je moglo dogoditi se, bilo je da ne dobijemo rezultate, da ne dođemo ni do kakvih uvidâ. Strah od haosa i neuspeha, od blamaže, jaki su motivatori ka ponavljanju iskustava. Zagovornici kolaborativnog učenja kažu da je za učenje u kontekstu rada u grupi, potreban izlazak iz zone komfora, prostor koji nije tako „spakovan” da u njemu nema mesta za fleksibilnost, ali do tog saznanja dolazimo tek nakon eksperimenta, prizivajući neke zaboravljene lekcije, konsultujući svoje papire i literaturu sa različitih treninga. U pripremi ogleda, napravljen je poziv za učešće koji je glasio ovako:

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Budući da smo svi upleteni u odnose dominacije i subordinacije, da nekada eksploatišemo, a nekada smo eksploatisani, svi smo i pozvani i odgovorni da ravnopravno učestvujemo u razgovoru o eksploataciji u umetnosti, i o aktivizmu. Zbog toga praznimo mesto (od) autoriteta, koje bi zauzeo moderator/ moderatorka, uvodničar/uvodničarka, u duhu Delezove ideje da se, ako ne ostavimo prazno mesto, ništa novo ne može dogoditi. Svi učesnici mogu postavljati pitanja, komentarisati, davati sudove, primere, biti lični, odgovarati na pitanja, kritikovati, iznositi svoje nedoumice, i predloge, bez pritiska da diskusija mora živo da teče, jer „ne treba ukidati pauzu u pozorišnom činu”. Raspored u prostoru kao ni sam prostor unutar Rexa nije unapred zadat, već je stvar pregovaranja i/ili spontanosti u odnosu na paralelna dešavanja festivala „Van okvira”, kao i u odnosu na interni kontekst eksperimenta. Ovaj eksperiment se po sebi, pored najavljene teme, ‘Eksploatacija u umetnosti’, dotiče i pitanja participacije, kao i mogućnosti transgresije formata razgovora.” Petnaestoro učesnika/ca se uključilo u eksperiment, između ostalih: Lidija Antonović, Vesna Nestorović Coka, Sofija Pješčić, Ana Marjanović Shane, Uroš Jovanović, Boba Mirjana Stojadinović, Marko Pejović, Ljubica Beljanski Ristić, Milica Ponjavić, Irena Ristić, i autorka ogleda Olja Nikolić Kia.7 Ideja je bila da se učesnicima pre početka diskusije podeli odštampano uputstvo i da bez straha od praznina, kao i bez premošćavanja eventualnog ćutanja od strane organizatora, uđemo u eksperiment, dozvoljavajući mogućnost da on ne uspe. Mogu se desiti duge pauze, ali je to i dobro, jer onda ima više vremena za autorefleksije. Početak diskusije je obeležila rasprava o načinu na koji ćemo se organizovati u prostoru, pošto ništa, kao što je i najavljeno, nije bilo unapred namešteno. Stolice su nameštene pokraj zida, sala je „zjapila” i nudila različita rešenja, negde na bini su bili i neki jastuci. Nekoliko učesnika je odmah uzelo stolice; neki su se kolebali, pa odlučili da će sedeti na podu, što je atmosferi dalo neku razbarušenost. Sedenje u krugu je, ipak, bilo neupitno. Argumenti prirodnosti sedenja u krugu, „jer se tako najbolje čujemo” su nadjačali, tako da su neki glasovi koji su se zalagali za mogućnost preispitivanja ove forme, kao i sedenja uopšte, ostali u ofu. Mogli smo se možda i kretati, menjati pozicije, Kasnije u ovom tekstu, kod pojedinačnih iskaza neće biti isticana imena osoba koje su učestvovale u ogledu., Autorka je procenila da je grupna dinamika važnija za razumevanje ishoda no imenovanje pojedinačnih izvora, kao i da specifičnost sesije koja se većim delom odvijala u mraku na simboličkom nivou potcrtava odnos između onih vidljivih i manje vidljivih aspekata problema, posebno u odnosu na pitanje deindividualizacije u postupku eksploatacije pripadnika osetljivih grupa, analiziranih u više navrata tokom sesije To je ujedno i razlog što je autorka odlučila da imenuje samo jednu učesnicu, koja se sa takvim postupkom složila (prim. prir.).

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI

razbijati u manje grupe ili parove, pa ponovo spajati. Međutim, otvorena forma je tek u svom začetku; evo, neki sede na podu, neki na stolici, a neki će uskoro i ležati, neki da se masiraju, dok diskusija počinje da teče. Postojao je prazan hod i lutanje, pre nego što ćemo se najzad fokusirati na temu, što je bila direktna posledica nedostatka moderacije. No, istovremeno, to je trajalo taman onoliko koliko bi ljudima i inače bilo potrebno da se adaptiraju na situaciju i da se malo naviknu jedni na druge. Dobro je što niko nije postao nervozan i preuzeo stvar u svoje ruke. Iako svako od nas ima iskustvo nemoderiranog sastanka, to je ipak drugačije, jer na spontano nemoderiranim sastancima, veoma često neko preuzima kontrolu i najčešće vodi glavnu reč, što ne znači da se to ne dešava i kada moderacija postoji. „Ja sam stvarno fascinirana kako nas uvek neko pozove, obavesti, napiše poziv: ‘bilo bi nam veliko zadovoljstvo da Vašim prisustvom uveličate...’ onda mi dođemo, ja se odlučim da dođem, i onda ima neko ko tu stoji, sačeka nas pa nas pozdravi, onda obavezno taj neko ko treba da otvori događaj kasni, a on je sav nešto važan, a onda ga svi nešto čekamo, i onda on priča, i onda taj prvi treba da krene da priča, i onda se čeka, i onda zadnji nikad ne stigne, i onda je to zapravo fenomenalno, da idem kao neka ovca, kao ovca za nekim pozivom... ... idem na okrugle stolove, tribine, idem da slušam ljude šta pričaju... i oni me vode ko budalu, i stalno razmišljam... i sad sam mislila da čistimo dvorište i opet ste me zajebali, jer sam ušla u prostor gde znam lepo da nema dvorišta, a pisalo je: čišćenje dvorišta!” „Ali pisalo je lepo: Sređivanje dvorišta!” „Kad dođem na neko mesto, uvek imam nekog ko želi nešto meni da objasni.” „...pitam se da li postoji mogućnost da diskusija bude performativna ... šta bi bilo kada bi neko hteo sada nešto da kaže ali pri tom nije u krugu; da zna da ljudi treba da ga čuju, možda bi uradio nešto drugačije od ovog?” „Šta bi bilo kad bi se svetlo ugasilo? Šta bi onda bilo ko imao da kaže?” Gasimo svetla. Među učesnicima razgovora je i Coka, sa kojom u mraku postajemo ravnopravni po pitanju čula vida. Ona ne vidi, a sada ne vidimo ni mi. „Javite mi kad upalite. Ako počnem da te masiram, to će biti žešća masaža.” „Ovo je sad već nešto... da l’ neko sedi ili leži potpuno je svejedno!”

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„I to je super skroz. A znate šta mi nedostaje? Ona lista da se svi potpišemo... hahaha... ja sam radila okrugli sto u Skupštini sa povezom, i svi su odlučili da se upišu na sredini, sigurno je! Neće pisati po stolu!” „Kako je super, kad dam sebi malo prostora, meni je mrak super, ne moram da sam u konceptima koji su, u nekom smislu, nametnuti, gde se očekuje da sedim mirno, na određeni način, mogu da se namestim da mi bude najprijatnije, ne mora da bude pristojno,... i mogu da učestvujem aktivnije u nekim uslovima koji su mi prijatni.” „Može žena i da se raskreči. Jeeeee!” „To sam i ja mislila prvih godina slepila. Ahahaha.. Pa sam se zeznula.” „Pa to je pitanje, s jedne strane, što mi ne vidimo, a s druge strane što nas ne vide.” „Šta to menja? Nakon što smo se dotakli pitanja kako se neko oseća objektivizovano kada očekuje participaciju, a doživi eksploataciju i držanje u pasivnoj poziciji, poziciji nekoga ko samo treba da popuni broj i potpiše se na listu učesnika, došli smo i do teme objektivizacije tela i osećaja koji imamo zbog konvencija o tome kako treba da se sedi u određenim prilikama. Ovaj uvid nam je omogućilo solidarisanje sa Cokom, u mraku, a i sama situacija eksperimenta. Pitanja politika tela i udobnosti retko su predmet rasprave ili pokušaja da „malo olabavimo”, čak i kada se neka formalna situacija odigrava u krugu dugogodišnjih saradnika i prijatelja. Telo je podrazumevani resurs koji treba trošiti nemilice, a na primer jesti na nekom predavanju ne smatra se pristojnim ponašanjem. Osuđujući pogled drugog koji smo introjektovali, ukinuo je svako pitanje o tome da li je moguće, recimo, ležati tokom sastanka, masirati nekog iz tima, ili se postarati da se određeni napori koji prate rad, umanje kada oni i nisu deo radnog procesa. „Ima šta da se troši.” „Koliko je teško ćutati u mraku sa nepoznatim ljudima.” „Nije.“ „Onom ko priča nije. Hahahaha…” “Meni više prija da slušam u mraku nego da govorim.” „Meni nedostaje tišina.”

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI

„Mislim da je tišina potrebna da bi bilo lakše ljudima koji se teže odlučuju da nešto kažu, da imaju vremena za tu svoju odluku.” „Po meni se eksploatacija u umetnosti odnosi na radne odnose koje mi uspostavljamo dok se bavimo umetničkim praksama. Kako samoeksploatacijom pravdamo eksploataciju drugih. Bolela me je glava od toga dok sam mislila kako umem da budem ubedljiva kada ubeđujem nekog da radi sa mnom zato što je nešto važno.” „Zato što si ti potrošila već dovoljno sati sebe eksploatišući.” „... zapravo tim odnosom pozivaš nekoga da ti se pridruži u radu, ali ga sa kapitalističkog stanovišta definišeš kao eksploataciju, ne znam da li je to eksploatacija. Mi se udružujemo da bismo nešto uradili, ne vidim zašto bi naš rad neminovno morao da bude meren finansijskim ili novčanim učinkom?” „Ne mora, ne neminovno... u motivacijama, ali u ishodima da, imamo neku zaradu od toga.” „Ne znam da li imaš zaradu od toga? Ne mora ništa da se zaradi.” „Ja mislim da ti moraš da zaradiš!” Smeh. „Ja često ostanem bez zarade. Ne znam da li neko drugi zaradi. Kad se obično priča o neoliberalnom kapitalizmu, bojim se da povremeno iz te perspektive, utvrđujemo sve što bismo voleli da kritikujemo. Odnosno, da je cela premisa, da počnemo da gledamo sve kroz te odnose, a nijedne druge. I to mi je velika dilema. Da li sami sebe, platformom da je kapitalizam sam sebe pojeo, uništavamo.” „Ja funkcionišem drugačije trenutno. Samoeksploatacija nije dobar primer za ljude oko mene... jednostavno ne mogu, na kraju krajeva, da se oslobodim potrebe za egzistencijom.” „Tu se ne treba brinuti, o tome se brinu oni koji nas pozovu da jako lepo pričaju o tome; da, pogotovu o eksploataciji, ali bih volela da se moje učešće u tome izjednači, da se moj ček za penziju izjednači sa uplatom njihovog honorara, za to dešavanje gde sam ja došla. Eksploatacija kod mene više neće postojati, u glavi, eto. “ „Možda je rešenje odustati od produkta. Pre godinu-i-po, dve, kupila sam knjigu jednog sociologa: Secret World of Doing Nothing, i sad,

SREĐIVANJE DVORIŠTA

već neko vreme me gleda ta knjiga, ne stižem da je pročitam... To doživljavam kao svojevrstan paradoks, u toj zamci produktivizma. Mislim da eksploatacija ima veze s tim nametnutim... s nužnošću produktivizma. Razmišljam koliko je teško shvatiti možda dokolicu, kao praksu otpora...” „Inspirisao me Agamben jednom revolucionarnom idejom, možemo da ne radimo i možemo da ne možemo da radimo. Mi se stalno dokazujemo u kapitalizmu da možemo sve pa čak i ono što ne možemo. Dakle, mogu da vozim kola, mogu da radim 24 sata, mogu da stojim dugo, reći ću da znam i ono što ne znam, pa ću to i naučiti, itd. Mi nismo u stanju da govorimo da to ne možemo, i nismo u stanju da ne radimo. To što tebe ta knjiga gleda, to je zato što se ti plašiš subverzivnog dejstva nerada.” Agamben8 u svom ogledu O onome što možemo ne činiti polazi od Deleza koji govori o tome kako moć operiše na način da odvaja ljude od njihove potencije, od onoga što mogu da rade. Ova moć se vrši ili tako što su oni zakinuti za potrebne materijalne uslove da ispune taj potencijal, ili su sprečeni zbog određene zabrane. Agamben ističe da, na suptilnijem nivou, moć radi tako da čini ljude nemoćnima po pitanju izbora da nešto ne rade ili, još bolje, mogućnosti da ne mogu da rade. Na istom tragu, Džodi Din9 razlaže ono što je i tokom našeg razgovora posredno izrečeno, da većom proizvodnjom sadržaja nastaje i više nejednakosti. Zašto pita se ona, prilikom predstavljanja knjige Komunistički horizont, dajemo svoje vreme i informacije besplatno, dok samo nekoliko njih od toga zarađuje, kao u primeru društvenih mreža gde više nije potrebna roba da bi kapitalizam opstao. Da li je i participacija neka vrsta prinudne proizvodnje, i za koga? Koji je naš dobitak od učešća i da li ono ispunjava našu želju za kolektivom, za zajednicom, ili je to samo još jedan novi oblik eksploatacije. Koliko često u procesu proizvodnje (sadržaja) izostaje pitanje o proizvodnim odnosima, a bez njega nije moguće ispunjenje razloga za njegov nastanak? Potrebno je da ovo pitanje, kao mač nad glavom, stoji u kontinuitetu tokom procesa rada. „Ma da, to je najcrnji deo neoliberalizma, što nam se zakačio za vrednost marljivosti, u koju u stvari istinski verujemo. U stvari nas jaše na ‘konto’ marljivosti.“ „Htela sam samo da kažem za to takmičenje – sve se zasniva na takmičarskom odnosu, na borbi… koja prerasta u neko ludilo.” „A ja kao ciljna grupa?… Mora da postoji ciljna grupa. Odjednom su se setili u zemlji Srbiji, da nije inkluzija kad stave rampu i uđeš u zgradu... da ja, pošto sam slepa, kao da sam retardirana... ometena u razvoju, izvinite... politički korektan govor... s posebnim potrebama... “ 8 9

Agamben, G. (2010). Goloća. Zagreb: Meandarmedia. Din, Dž. (2014). Komunistički horizont. Beograd: FMK Fakultet za medije i komunikacije.

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI

I S P L AT I V O S T I N K L U Z I J E „Od kada se raspiše konkurs Ministarstva pravde, svi projekti se odjedanput smatraju dobrim, ako im je ciljna grupa osobe sa invaliditetom. I onda smo mi ciljna grupa tako što svi nešto kao sednu i osmisle za nas… što sam bila, kako sam se osetila, tako čovek zaradi na meni. Eksploatacija mrak!”

„Na primer, u radionici integracije… al’ sam bila dobra ciljna grupa u tom projektu... I tako su iskoristili moj mrak, i N, one devojke sa Kosova... i onda smo mi shvatili kako nas umetnost eksploatiše, pa smo imali Okvir tela gde sam postala Coka, gde sam postala neko koga pitaju nešto, znaš, odjednom si neko, i to umetnost ne shvata. To je eksploatacija. Zovu te, jer si ciljna grupa. ... Ko od vas nije gledao kako se radi sa nama, ne zna šta je izgubio... e to je umetnost kada eksploatišu nas, a mene nikad nije eksploatisala ni Lj, ni N, ni M, ni J, J, A... nikad nisu s nama radili, a da nas nisu pitali šta mislimo. I baš sam srećna što sam tu s njima i što mogu sve ovo da vam kažem, i što me ne vidite. I baš sam srećna što ste me vi pitali da vam ja objasnim o festivalu… samo zato što smo mi tu ime i prezime. Nisam slepa, nego sam Coka. Ja vodim tri emisije, volontiram, pa me zove direktor i kaže: objasni još malo taj angažovani teatar... “

Plače. Ovde se pojavio trenutak zajedništva u ćutanju koje je trajalo više od šest minuta. Rastvorio se prostor, dogodila se pauza u pozorišnim činu, koju smo anticipirali i prizivali, ali koja nije bila usiljena. Dogodio se i terapijski momenat, a rekli bismo i teatarski momenat koji je bio utkan u toj tišini. Svi smo, bez da izgovorimo, prepoznali mehanizme po kojima se često rade projekti prema zahtevima fondera, radi se sa osetljivim grupama neosetljivo. U jednom trenutku, Coka je ustala da nam objasni kako nekad neko ekploatiše članove sopstvene porodice ne imenujući ih, već isključivo preko njihovog invaliditeta, rekavši npr. „moja slepa sestra”. „Coko, mi te ne vidimo!” „Ne vidim ni ja vas, pa vam ipak aplaudiram.”

Osobe sa disabilitetom ne vidimo u punoći njihovih ličnosti već isključivo

SREĐIVANJE DVORIŠTA

kroz njihov invaliditet, čime im oduzimamo individualnost i pravo na ravnopravnu razmenu. „... hoće da nam uzmu. To je otimanje. Eksploatacija je kad nešto imaš i kad troše to tvoje. A mogli bi da eksploatišu i možda bi neko bio srećan u toj situaciji. Neko drugi troši nešto... a kad istroši može da se baci. To je otimanje. Podsetila sam se na nešto što sam ja prošla, što je isto bilo otimanje, isto tako sa institucijom koja je oteta, mogli su da me eksploatišu i ja bih bila srećna da mogu da radim, da me puste da radim, pa neka me eksploatišu. Već su me eksploatisali kad su dolazili da radimo.”

NAGODBA „Dok god smo eksploatisani imamo neku moć.” „Izgleda mi važno ovo što Lj. kaže, da dok god smo eksploatisani imamo neku moć... Jedno je boriti se za neeksploataciju u kulturi, a drugo je kad imamo ljude koji spavaju na hladnom, nemaju šta da jedu, imaju šugu, telesne vaši, a jednostavno to ostaje neprimećeno.” U okviru četvrte sesije Sređivanja dvorišta: Vainstitucionalna savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje nužno?, koju je moderirala Sandra Stojanović, čuli su se drugačiji glasovi na temu mogućnosti ostajanja u istoj instituciji koja se i ovde tokom razgovora pomenuta, te je zanimljivo uporediti različite politike, jer su i pozicije različite, te u tom smislu nije moguća jedinstvenost, niti je treba očekivati.10 Reč je o preuzimanju Centra za kulturu Stari grad, njegovom preimenovanju u UK Parobrod i izlasku Kontekst galerije iz ovog novog, neoliberalnog okvira, što je i uticalo da se njeni članovi kasnije bave analizom radnih odnosa, uslovima produkcije i pritiscima neoliberalne kulturne politike. Nije ista pozicija mladih radnika u kulturi koji napuštaju jedan prostor shvaćen više kao utilitaran i nekoga ko je u njemu posvećeno gradio svoju višedecenijsku radnu biografiju, i čiji rad je ovom promenom omalovažen i izbrisan simbolički i materijalno, uništavanjem dokumentacije. Mogućnost da se nastavi sa radom, pa makar on bio i eksploatisan, značilo bi i neki minimum priznanja za sve ono što je prethodilo, te bi tako nešto bilo i sačuvano, a štete diskontinuiteta umanjene. Zanimljivo je i kako nas nekada sticaj okolnosti navodi da se bavimo politikama kojima možda ne bismo, da nismo došli u određenu situaciju. Oni s društvenog dna možda su jedini u stanju da sagledaju društvenu stvarnost, a nedostatak solidarnosti sa onima sa najmanje moći može se posmatrati kao neki oblik pasivne eksploatacije.

Fragment dijaloga na koji autorka referira dostupan je u ovom zborniku, na strani 34 (prim.prir.)

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI

I, da se vratimo na našu sesiju: „Mi smo im dali tu vrstu legitimiteta da raspolažu zajedničkim dobrom. Ne postavlja se pitanje da li neko ko se bavi prostorima ili čime god, u strukturama vlasti, ima pravo da dodeljuje, uzima, preimenuje, jer mu navodno po poziciji to i pripada. Mi već nakon rođenja, dok nas roditelji uvode u sistem, pa dok idemo u školu, prihvatamo pozicije i odnose moći. Neko je, na primer, rekao to više nije to, već je sad gradski interes nešto drugo, i mi kažemo: “pa dobro!”, jer smo mu mi dali tu vrstu moći. Prihvatamo, malo se uzbunimo, malo neke građanske akcije, ali dok se ne promeni ideja da neko drugi odlučuje šta je gradski interes a ne građani, to se zapravo neće, kao odnos moći, promeniti.” „...jedni druge eksploatišemo, nije samo da nas neko odozgo eksploatiše od vlasti, već ako je reditelj vlast, ako neko dobije određena sredstva, neku moć, pa uhvati marginalizovane grupe, pa onda radi sa njima, pa eksploatiše ... Glumci su navikli na eksploataciju; s jedne strane, to pristajanje na eksploataciju uvek ima određenog razloga i opravdanja – dajemo nešto što mislimo da možemo da dajemo, zbog nečeg drugog što mislimo da ćemo sačuvati ili dobiti. Čim eksploatacija krene to je uništavajuće – uništava i sve ostalo... to je bolno. “

STRAH „Eksploatacija je u stvari povezana sa strahom. Dok nema straha da će neko da ostane bez posla, bez egzistencije, taj neko... nekada čovek… nije ni svestan da je eksploatisan. “ „Ako ne učestvujem u toj igri koju svi igraju, biću odbačena… tu se čak ide i dalje od straha za osnovnu egzistenciju” „Sad razmišljam kako ja nekad, zarad nekog opšteg dobra, radi nečeg što mislim da je društveno ispravno, neophodno, u nekom smislu eksploatišem.” „Da, to je pristajanje na eksploataciju, ali samo u onoj meri u kojoj mi nećemo da odustanemo od privilegija. Mada je to samo privid, jer privilegija nema…. Evo, mi ovde sedimo, imamo cipele, niko nije gladan; dobro, možda je neko preskočio ručak…sve to ima veze sa strahom, ali nije samo strah. Privid je povlastica.”

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Ako ja ne pristajem, ako drugi ne pristaju, onda ja neću moći ni za ovolicko da pomerim stvari...” „Stvar je u tome što se mi navikavamo na dnevnom nivou… to je normalizacija tog odnosa. Ti se vežbaš svakoga dana kada odlaziš u prodavnicu da kupiš hleb, da daš sitno svom beskućniku; ti se vežbaš, malo potkupljuješ svoju savest, častiš sebe tim doživljajem velikodušnosti, zapravo ti se vežbaš da održavaš sistem povlastica.” „A kako ako hoćeš da mu pomogneš?” „Da ga povedeš kući?” „Pa daaaa, da! Nisu svi odnosi eksploatacija, ali ovo što je A pominjala jeste. Zarobljeni smo u okvirima klase. Nažalost. Sve su to klasne tvorevine. I odnos prijateljstva je klasna povlastica”. Strah da ne budemo mimo sveta i velika želja za kolektivom, zbog koje se često konformiramo, odvajaju nas od mogućeg izlaza iz kruga uzajamne eksploatacije. Izgleda da je strah od odbacivanja i veći od straha za opstanak. A na sesiji Da li je ideološko pozicioniranje nužno?, bilo je izgovoreno još nešto što povezuje naša iskustva polemike, i što se prepliće, tako da lako može da pripadne ovoj našoj maloj dramatizaciji. Možemo li se boriti protiv hegemonije koristeći se fondovima onih koji tu hegemoniju i proizvode, ostajući u svom klasnom krugu, a u segregaciji od onih koji nemaju tu privilegiju da se bore za bilo šta drugo osim preživljavanja? Zabluda da se stvari mogu menjati iznutra i nije toliko zabluda koliko konformiranje radi opstanka u sopstvenom kulturnom miljeu, što odvraća naš pogled sa društvenog dna i ne samo da smanjuje, nego i ukida naš revolucionarni potencijal. „Slažem se s tobom u vezi sa konformiranim pozicijama. Stvorena je kontra-hegemonija u savremenoj umetnosti levice, da kažem levičarsko mišljenje. To jeste komforna pozicija da budeš u savremenoj umetnosti i da apliciraš kod privatnih fondacija i da produkuješ levičarski sadržaj. Ali to je deo problema, definitivno. I to što ne umemo da izađemo iz toga, to je za nas izazov, treba da bude izazov. Kako se iz toga izlazi? Naravno da će možda da se završi upravo na tome da se interveniše u ovaj ili onaj kontekst, institucionalni, medijski. Postoji hiljadu primera, ali nismo sami u ovoj poziciji i nismo samo mi u tome da moramo da promišljamo kako da se suprotstavimo toj hegemoniji. Većina je sa nama, ogromna većina. I ovde i u drugim zemljama.” I sada, ono što je pred vama je proizvod, o čijoj potrebi smo se toliko pitali, izveštaj sa diskusije, eksperimenta, koji ne uspeva da prenese nešto što

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI

je nevidljivo i nije imenovano, a stvaralo se u mraku. Bez obzira što su i sada neke/neki govorili manje, neke/neki i više, neke/neki su se čuli, neke/neki nisu, sama namera da se isproba format koji to i nije i da se propitaju odnosi moći na nivou i sadržaja i forme, stvorili su prostor zajedništva, prostor za opipljivo prisustvo, za emocije i osećaj da smo nešto dobili.

„Mislim da smo sada nešto dobili.”

„Dobili smo neizvesnost.”

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Mirjana Boba Stojadinović

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU Da li postoji izbor? 24. februar 2017. Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd

Deveto izdanje Sređivanja dvorišta održano je u Beogradu, kao panel diskusija u kojoj su pozvane da učestvuju četiri panelistkinje: Jasna Dimitrijević (direktorka Zadužbine Ilija Milosavljević Kolarac u Beogradu), Branka Ćurčić (u trenutku javnog razgovora, ova učesnica je bila članica kuda.org i zastupala je poziciju i iskustvo stečeno tokom rada u ovom udruženju; sada je članica Grupe za konceptualnu politiku, Novi Sad), Milica Ivić, teoretičarka umetnosti i jedna od osnivačica Matrijaršije, i Paola Petrić, koordinatorka za projekte iz oblasti demokratije i ljudskih prava u najširem smislu reči, u Fondaciji Hajnrih Bel. Moderatorka panela bila je autorka ovog teksta Mirjana Boba Stojadinović. Tema diskusije bila je usmerena ka preispitivanju uticaja projektnog finansiranja na kulturnu produkciju – na koji način u realnosti funkcioniše veza između novca/moći i kulturne produkcije. Koliko i kako domaći i strani fondovi pod pokrićem dotacija za kulturu i „projekata” iz oblasti kulture stimulišu i generišu političke sadržaje? S druge strane, kakav odnos umetnici, menadžeri i uopšteno profesionalci u oblasti kulture, uspostavljaju sa ovakvim sistemom? Da li postoji alternativa ovakvom načinu rada (koja ne bi bila ruralni eskapizam)? Na šta treba biti spreman ukoliko neko želi da se odupre ovakvom uzročno–posledičnom redu stvari? Gde su kritički oslonci za promišljanje ovakvih „škakljivih” tema? U okviru panela, razmatrane su četiri pozicije u oblasti kulture: državna službenica, civilni sektor/udruženje/zadužbina, autonomna umetnička produkcija, strani fond. Četiri panelistkinje bile su upoznate sa kompletnom listom pitanja za razgovor i pravcem u kome je diskusija usmerena. Ipak, svaka je odlučila da se kreće u sebi svojstvenom smeru i promišlja odnos svoje prakse i izvora finansiranja. Tokom razgovora obigravalo se oko same teme, kao da učesnici nisu bili spremni za razgovor o politikama novca, a kojih su sami veoma svesni, utoliko više ukoliko se njihova praksa (posredno ili neposredno, iz

SREĐIVANJE DVORIŠTA

ugla finansijera, ili iz ugla onoga ko je potraživao sredstva) upušta u kultur– društveni aktivizam. Osetljivost pitanja finasiranja, posebno u poređenju sa društvenim aktivizmom shvaćenim u širokom polju kulture, proističe iz preosetljivosti na novčane uplive koji deluju kao merilo uspeha i kvaliteta bez alternative, kako u kulturi tako i u svim drugim aspektima javnog života u zapadnoj civilizaciji, uprkos humanističkoj retorici koja te novčane uplive uljuljkava u okvire normativnog. Jasnu Dimitrijević je profesionalno oblikovao sistem Jugoslavije osamdesetih: njena radna biografija obuhvata niz izuzetnih radnih dostignuća na zavidnim položajima, uključujući i rad u Domu omladine od urednice do direktorke, mesto direktorke Sava centra, direktorke Turističke organizacije Beograda, do današnje pozicije direktorke Kolarčeve zadužbine. Njena percepcija sistema je pogled iznutra; polazi od pitanja koje su mogućnosti za realnu savremenu kulturnu produkciju u datim okvirima i sa datim sredstvima: „U toku profesionalnog rada u institucijama kulture primenjivala sam znanja stečena na fakultetu u oblasti menadžmenta.” Stoga, njeni pokušaji za obezbeđivanje sredstava su, u samoj njenoj interpretaciji, gotovo komični u suočavanju sa nesuvislostima sistema koji ne razume kulturnu produkciju, niti načine njenog stvaranja, nadogradnje i razvitka: „Danas, u kulturnoj politici Srbije producent je profesija koja mora da odgovori na sva pitanja i probleme kulturne politike. (Radeći u Domu omladine kao producentkinja, i kasnije direktorka, prim. aut.) nisam menjala postojeće koncepte, navike, načine rada, već sam stvarala prostor u okviru institucije za nove inicijative, bilo da su u pitanju autori pojedinci ili organizacije van insitucije, koje su svoje programe realizovali u instituciji. Tako, na primer, u Domu omladine Beograda uvek smo dobijali više finansijskih sredstava od Sekretarijata za kulturu za programsku oblast koju sam nazvala „Nove inicijative”, nego za redovne programske sadržaje koji su imali višedecenijsku tradiciju. To je bilo sredinom devedesetih. Većina projekata za koje smo dobijali finansijsku podršku od Sekretarijata za kulturu bili su proaktivni, angažovani i tematski u vezi sa tadašnjom političkom situacijom kao vrsta otpora režimu, ili su bili programi koji su predstavljali otpor izolaciji u kulturi, u tadašnjim političkim okolnostima. Sada, kao upravnik u Kolarčevoj zadužbini prepoznala sam mogućnost za novim inicijativama u instituciji koja ima višedecenijsku programsku tradiciju, kroz partnersko učešće Kolarca u projektu u okviru programa ‘Kreativna Evropa 2014–2020’.”

Branka Ćurčić nosi petnaestogodišnji zamor nalaženja odgovora na

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

svako pitanje koje se pojavi u kulturnim politikama iz pozicije nezavisne kulturne produkcije. Podelila je iskustvo iz Centra za nove medije kuda.org, koji je pokrenut iz ličnog interesovanja za tada novu granu umetničkog delovanja, a potom je prerastao u žilavu strukturu četverca koji je uspeo da se frontalno suočava sa svakim izazovom i da opstane iz projekta u projekat. U međuvremenu, kuda.org se suočio sa internim trzavicama, i ostaje da se vidi kako će ih oni sami artikulisati, kako će graditi ili prekidati uzajamne odnose, i kako će se sve to odraziti na njihov rad. „Do sada sam samo radila u ambijentu udruženja građana, čak se nadam da neću morati da ikada tražim drugi posao (sic!). To je zaista mesto koje je autodidaktičkog karaktera kada je generisanje znanja u pitanju, i mislim da je, za razliku od obrazovnog sistema kakav imamo i javnih ustanova kulture kakve imamo, zapravo poprilično otvoren prostor koji možemo da organizujemo po drugačijim principima oko kojih se složimo. Možemo čak od toga da živimo, dosta teško doduše. Možemo da pravimo projekte koji su nekad uspešni ili ne. Možemo da se bavimo svim temama koje nas zanimaju počev od umetnosti, kulture, aktivizma – ja otvoreno kažem – i politike. Uspeli smo za ovih koliko sam ja tamo šesnaest godina, da nakupimo dve godine radnog staža, i to je bilo stvarno iznimna situacija, dakle svi smo nezaposleni. Nas je četvoro, radimo honorarno, radimo po projektima, ali pošto smo već dugo zajedno, smatramo se prijateljima i političkim saborcima. Počev od 2007, napravili smo sistem, kako ga zovem „kvazi– platom” – svi honorari skupljaju se u jednu „kasu” i mi ih delimo na jednake delove. Hteli smo zapravo da kažemo da iako postoji blaga podela rada, ne moramo se bar kao ljudi razdvajati. Ta jednakost može da se nazove ekonomskom jednakošću nezaposlenih koji pokušavaju kroz ovakav rad i ovakvu vrstu organizovanja, kao preškolovani, da prežive.”

Milica Ivić se vispreno suočava sa nelogičnostima finansiranja kulture iz oportunog i izuzetno životnog aspekta iskorišćavanja raspoloživih resursa. Umrežavanje i građenje međunarodnih veza, uz osvajanje lokalnih prostora za polujavnu umetničku produkciju, deluju da su trezveno postavljeni spram preživljavanja supkulturne produkcije. Ona svoju poziciju predstavlja iz ugla gotovo romantičarskog „plemenitog divljaka”, nekoga ko je doktorirao u teorijskom polju na najozbiljnijem umetničkom univerzitetu u Srbiji, dok zajedno sa drugim ljudima vodi umetnički kolektiv koji namerno opstaje na marginama grada, društva i kulturnog života. Svakako, ove dve linije rada nisu nužno suprotstavljene, ali se one retko preklapaju na način na koji ih Ivić uklapa:

„Matrijaršija postoji mnogo kraće od pomenutih institucija. Nastala je zapravo kao jedna poluformalna struktura od nekoliko neformalnih i nekoliko postojećih udruženja. Ja sam deo tog najmanje formalnog

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Mubareć; to je bio umetnički kolektiv koji postoji skoro deset godina. S jedne strane, stekla sam visoko formalno obrazovanje iz teorije umetnosti, ali zapravo moja delatnost tiče se krajnje neformalnih kolektivnih umetničkih struktura, koje u ovom trenutku postoje kao Matrijaršija – mesto u Zemunu koje mi zovemo Autonomnim kulturnim centrom. Zapravo, to je mnogo manje čvrsta struktura, mnogo više jedan skup poetika, kosmogonija, međuljudskih odnosa, i uopšte načina uverenja o mogućnostima rada i funkcionisanja, i jedna zapravo vrlo široka mreža koja u tom smislu nije čak ni čvrsto povezana sa jednim mestom, koje je možda privremeno, možda nije. Sasvim smo spremni za sve modifikacije našeg statusa.” Pozicija Paole Petrić je takva da ona ima bogat uvid i razumevanje za šire polje savremenog stvaralaštva. Zanimljiva specifičnost njenog rada jeste obrazovanje i interesovanje za nemačku kulturu, pa još u kombinaciji sa srpskom (uključujući i književno prevođenje), i diplomatiju. Možda je upravo „prevođenje” ključni termin koji obuhvata njenu praksu u kulturi – prevođenje iz jednog konteksta u drugi, prevođenje jednog dela nemačke politike u kontekst Srbije, i prevođenje socijalno–aktivističko–kulturne realnosti Srbije u sferu interesa njene matične fondacije, tj. uzvodno ka političkoj partiji, sve do poreskih obveznika Nemačke. „Zainteresovanost za politiku rezultirala je time što sam počela da radim u međunarodnoj nevladinoj organizaciji Hajnrih Bel koja je netipična u odnosu na sve ove multinacionalne ili multilateralne organizacije utoliko što je ona bliska jednoj političkoj opciji u Nemačkoj; to je stranka Zelenih, tako da dobija određeni deo javnih sredstava. U našem slučaju su to sada sredstva Ministarstva spoljnih poslova, zato što je Srbija u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i onda u odnosu na taj deo sredstava Upravni odbor Fondacije u Berlinu odlučuje šta, gde i kako će ta sredstva da se raspoređuju u odnosu na strateške ciljeve koje postavlja Upravni odbor, ali i Skupština Fondacije i u odnosu na to gde postoje kancelarije. Mi tako imamo budžet, javne novce nemačkih građana i građanki. Deo mog posla jeste da zajedno sa svojim kolegama i sa upraviteljem ili upraviteljkom naše kancelarije odlučujem o tome šta ćemo raditi, odnosno koje ćemo oblasti podržavati, ali u skladu sa našim programom i programskim ciljevima.” Zašto bi nemačka strana, fond, partija, odnosno nemački narod ulagali svoja sredstva u stranu zemlju kao što je Srbija? Petrić odgovara: „Nemačka politička tradicija je takva. Tradicionalne političke struje imaju svoje fondacije. To su fondacije koje su bliske određenoj političkoj opciji, ali su nezavisne u svom delovanju, zato što dobijaju javni novac, kao što ga dobijaju i političke stranke, ali ove fondacije

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

imaju mogućnost i da generišu privatan novac, ali javnim novcem one bi onda trebalo da delaju za javne interese u zemlji. Istovremeno, one imaju međunarodno delovanje, to je deo međunarodnih geopolitičkih odnosa, gde one onda, u stvari, žele da šire svoj „kunst und kultur”, gde god je to moguće i da onda svaka politička fondacija u odnosu na svoje opredeljenje pokušava da pronalazi prirodne partnere u datim zajednicama. U slučaju Fondacije Hajnrih Bel, nemamo političkog prirodnog partnera, nego su nama organizacije civilnog društva partneri i partnerke; dakle, sve te nezavisne udruge koje pokušavaju da budu korektiv i kritika postojećim politikama, mi sa njima sarađujemo. Zato što po našem mišljenju i u odnosu na ono što jeste tradicija „zelenih”, ovde trenutno ne postoji stranka ni u naziranju na tragu onoga što je „zeleno”. Postoji par njih koje imaju u svom nazivu „zeleno”, ali nijedna oblast njihove politike nije bliska „Zelenima”. To je pojednostavljeno stanje. Da li poreski obveznici, kako...? To su odluke koje su donete Ustavom, zakonima i to je konsenzus koji postoji, ali naravno da uvek postoji debata i kritika toga šta se s tim novcem van Nemačke radi. Fondacije su neka vrsta razvojnih agencija, samo što su ovo, u stvari, mnogo manje razvojne agencije nego recimo GIZ i u skladu s tim imaju manji okvir u kome teže da, u odnosu na političko, pronađu one koji su im bliski i koji bi sutra mogli da im budu dobri partneri, recimo jednog dana u Evropskoj uniji, danas u Evropi ili, da kažem, na obodu Evrope.” Civilno društvo postaje sila koja deluje u sopstvenom društvu, ali ujedno i nezavisno od njega, tj. ulazi u sferu homogenizacije i konsultacija sopstvenih inicijalnih impulsa ka stvaranju, preko podrške koja dolazi od strane interesnih grupa (uglavnom stranih), a koji njih kooptiraju kao svoje partnere, pretvarajući ih u produženu ruku sopstvenih interesa u međunarodnom ringu. Upravo ovaj momenat je osetljiv na svim nivoima i za sve strane koje u tom ringu učestvuju. To je investicija koja je dugoročna. Ova vrsta „nacionalnih ekonomija” možda čak pripada i modelima koji današnji svet više ne prepoznaje kao interesne u onoj meri u kojoj ga logika korporacija prepoznaje. Na pitanje Branke Ćurčić o prirodi hipotetičke saradnje sa lokalnom strankom Zelenih, Petrić kaže: „Sav rad koji se ovde dešava, rad političkih fondacija, jeste u stvari političko-obrazovni rad. Mi bismo mogli da im pružamo programe u svrhu podizanja njihovih znanja, kapaciteta, i veština za buduće upravljanje, na primer. I to bi uvek bilo javno – to je javni novac, mi onda javnost o tome izveštavamo i bilo bi vrlo jasno i naznačeno.“

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Zanimljivo je da upravo tu gde sredstava kojima se raspolaže ima najmanje, pojavljuje se i želja za iznalaženjem alternativnih modela funkcionisanja. Milica Ivić kaže: „Finansiranje Matrijaršije je mozaičko. Kada je osnovana, Matrijaršija nije imala nikakvu ideju o stalnom finansiranju i ono što je zadržano u principu funkcionisanja jeste da mi ne tražimo pare od projekata za nešto što nameravamo da radimo, nego isključivo tražimo podršku za ono što već svakako radimo. Naša logika je da tražimo podršku za produkciju koja se već događa i koja će se svakako dogoditi u toku te planirane godine ili perioda. Za sada, to su samo tri godine funkcionisanja. Prva godina je prošla bez sredstava, osim za podršku festivala Novo doba, koji je festival nesvrstanog stripa i koji je od trenutka od kad je osnovana Matrijaršija uglavnom tu stacioniran. Druga godina jeste bila podržana od strane Ministarstva kulture. Treća godina je bila u potpunosti bez te vrste podrške zbog naše greške, ali je to bila jedna zanimljiva godina koja je u Matrijaršiji definisana kao test koji nam šalje Bog andergraunda. To je onda u potpunosti ispalo jako dobro, zato što niko nije bio ni blizu obeshrabren tom idejom da zapravo sad treba da se dogodi festival na koji dolazi veoma veliki broj stranih autora; na lokacijama u gradu su produkcije koje treba da se dogode, kao i naš rezidencijalni program i stalna produkcija koja se tamo dešava. Zatim je postojala samo ideja da se vidi kako da se izvede svaki od tih vrlo malih pojedinačnih segmenata. I onda je to bila jako interesantna godina, jer je mozaičko finansiranje išlo kroz privremene relacije sa pojedinim institucijama koje su onda u produkcijskom smislu to omogućavale, uz jednu Indi–go–go kampanju koja je bila prvenstveno namenjena festivalu, za koji je nužno imati sredstva da bi ljudi doputovali i za ostalo. Zapravo, taj osnovni princip jeste da prvo shvatimo šta hoćemo da radimo, a onda da shvatimo kako ćemo to da dodatno finansiramo. Kroz tu široku mrežu koja postoji, a koja nije samo lokalna, nego je vrlo razgranata; to su u principu mreže slično organizovanih mesta, koje jesu neka vrsta samoorganizacije i zasnivaju se na nekoj vrsti samofinansiranja – upravo u tim međusobnim relacijama postoji prostor za to da i mi odlazimo, da izlažemo i da dolaze umetnici, da rade. Ja nemam bolje određenje osim da to definišem kao – ‘mozaičko finansiranje’. Mi koristimo naš prostor. Nema zaposlenih. Postoje ljudi koji tu žive, zato što je to kuća u kojoj postoji rezidencijalni deo i postoji deo gde su ateljei i koji je isključivo za rad, pa u tom smislu ne postoje formalno zaposleni; postoje, na primer, zaduženi za atelje sitoštampe koji od toga isto tako zarađuju, ili sad već muzičke radionice, slikarske

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

radionice, itd. Ta vrsta mozaičkog finansiranja je moguća upravo zbog te fleksibilnosti i te neformalnosti cele strukture, koja jeste materijalizovana na tom mestu, ali je zapravo jedna čudna formacija koja je razgranata drugačije.” Da li je kontekst oblikovan novcem koji dolazi iz određenih fondova relevantan, ili ima suštinski pozitivan uticaj na kulturne prakse? Koliko kulturni stvaraoci postaju instrumentalizovani u igrama moći i paravan za kvazi–kulturnu delatnost koja je pokriće za političku i ekonomsku dominaciju? Da li se stavljamo u službu tuđih ideja, koji su, čini se, više pojedinačni interes no opšti ljudski? Šta se dešava sa simboličkim kapitalom koji se akumulira kroz projekte? Milica Ivić delimično odgovara: „Ja sam poznata po tome da zagovaram neetičnost. Zapravo smo mi u jednom trenutku došli do toga da ni na koji način ta naša produkcija ne može da bude ugrožena izvorom finansija, i u tom smislu smo se rešili te vrste dileme – šta je dobar novac, šta nije dobar novac. U jednom razgovoru s Irenom [Ristić], pričala sam o ilegalnim načinima finansiranja koja, isto tako uvek naglašavam – ja lično podržavam. Ni po pitanju etike zapravo ne postoji ta vrsta problematike, moguće je da se nismo suočili sa nekim ozbiljnim problemom te vrste. Najvažnije pitanje je upravo pitanje produkcije i onda su rešene te dileme – ako to nije ugroženo, sve su to privremene konstelacije koje nas ne ugrožavaju.” Da se bave drugom vrstom umetničkog rada, hipotetički, da li bi to bilo pitanje? „Razumem ja tvoje pitanje, ali mi se baš zato ne bavimo drugom vrstom rada. Upravo je to pitanje izbora. Ono što je Matrijaršija nije nastalo slučajno; nastalo je iz vrlo jasne potrebe u odnosu na ostalu ponudu i vrlo je jasno bilo da je nama potrebno nešto što je nemoguće ostvariti u drugim institucijama i na druge načine. Ta produkcija jeste rubna u određenom smislu; ona jeste problematična i po svojim političkim sadržajima, pri tom ne mislim samo doslovno na sadržaj, nego ona jeste sklonjena u taj prostor polu-javnog i mi uvek kalkulišemo s tim, s velikim brojem sadržaja, umetnika i stvari koje je potrebno izlagati: šta se izlaže u Matrijaršiji, šta se izlaže u drugim partnerskim prostorima, više javnim nego što je Matrijaršija. Tako da smo mi vrlo svesni zapravo toga šta je nama bilo potrebno, i zbog čega, svesni smo ostalih prostora i zahteva. Vrlo jasno radimo s tim. Jeste marginalna, ali je svesno marginalna...”

Branka Ćurčić ističe nešto drugačiji pristup:

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Apropo našeg načina finansiranja, ono jeste projektno. Gradska uprava za kulturu, Pokrajinski sekretarijat, Republičko ministarstvo, druga ministarstva, zatim su tu projekti evropskog karaktera, dakle koje finansira Evropska komisija: administrativna dimenzija je jedna strana, druga strana je struktura samog tog fonda koji podrazumeva tzv. mečing. Počela sam sa evropskim fondovima, koje u svom razvoju od 2008. do danas vidimo kao mogućnost da nađemo neophodnu podršku. Vrlo često smo morali da se obraćamo Evropskoj kulturnoj fondaciji iz Amsterdama da se takođe uključi u mečing, a ovde je jedino na nivou republike, i to radom NKSS, uspostavljena posebna konkursna linija koja podržava međunarodne projekte, što je veliki presedan i obezbeđuje deo tog mečinga, ali ne u potpunosti. Naši drugari, partnerske organizacije iz Hrvatske, to imaju obezbeđeno, radili su na tome mnogo vremena. Ovde se radilo, ali ipak sa drugačijom državom i drugačijom vrstom otvorenosti prema ovakvoj vrsti inicijativa.” Da li je moguće da će se, u nekoj daljoj perspektivi, državno uređenje društva ukinuti, i da će ostati nesamostalne i zavisne organizacije civilnog društva, nasuprot privatnim korporacijama? Tu su i novije tendencije u Evropskoj uniji sa zadrugarstvom, koje su zapravo rešenje da organizacije civilnog društva, udruženja građana i male inicijative postanu samoodržive. Branka Ćurčić kaže: „Prošle godine tokom proleća objavljeni su vrlo loši rezultati konkursa za projekte u kulturi u Novom Sadu. Čitava nezavisna scena, uključujući i naše dve organizacije, primila je nula dinara. Pri tome, mi imamo taj tekući evropski projekat, a Novi Sad se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture. Postoji već duže vreme urušavanje svake oblasti delovanja u Novom Sadu, sa promenom većinske partije ili koalicije na vlasti. Dolaze ljudi koji zapravo uopšte ne poznaju kulturnu scenu. Oni znaju za Exit, koji sa svakom vlašću blisko sarađuje i proglašeni su za organizaciju, ako hoćete i nevladinu organizaciju, od posebnog značaja. Mi smo pokušali u ranijim inicijativama i gradskim mrežama organizacija (jedna od njih „Za kulturne politike” iz 2009. godine), da kritikujemo ovakvu situaciju. “

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

POMAK „Prošle godine u proleće, sa kandidaturom za Evropsku prestonicu kulture, mi pokrećemo novu Inicijativu. Baš iz ove prošlogodišnje situacije, po treći put u poslednjih deset-dvanaest godina pokušavamo da se organizujemo sa drugim udruženjima i da krenemo u direktne pregovore sa vlašću, pre svega sa gradskom upravom za kulturu i Ministrom, i tu zaista ima nekakvih pomaka. Uspeli smo da izborimo posebnu konkursnu liniju za infrastrukturne troškove, što je do 45% tekućih troškova za organizacije, što nikada nije postojalo. Sada učestvujemo u pisanju Akcionog plana za kulturni razvoj Novog Sada, u koji ćemo uneti veći broj izmena, te pokušati da obezbedimo i fond za podršku evropskim projektima. Shvatamo da su kulturni fondovi sve manji i manji. Tako da je zaista pitanje u nekoj daljoj perspektivi kako to može da izgleda. Sada, u ovom trenutku, fokus je na drugim oblicima samopodrške, samoorganizovanja svakako, ako ne baš delovanje kroz projektni rad udruženja građana, kao i pokušaj menjanja tih uslova rada, a videćemo ubuduće.” (Branka Ćurćič) Nameću se brojna pitanja u savremenom stvaralaštvu: Ko danas finansira kulturu? Da li se prećutno javno nameće stav da kultura treba da bude zahvalna finansijerima? Koji je sistem vrednovanja kulture kako u širokoj, tako i u stručnoj javnosti? Čime je najlakše korumpirati kulturnu produkciju i navesti je da preusmeri svoje ograničene kapacitete u pravcu promocije i podrške preduzetničkih nastojanja? Ipak, ideja o javnom dobru postojala je u Beogradu, barem u namerama pojedinaca još u devetnaestom veku, ističe Jasna Dimitrijević: „Zadužbina, da se sad ne bavim istorijskom analizom pojmova, je širi pojam i odnosi se na trajnu namenu određene imovine pojedinca koji je iz plemenitih opštih razloga svoju imovinu uputio u opštedruštvenu korist. Fondacija je pravno lice bez članova i osnovne imovine, a koje je osnovano radi ostvarivanja opštekorisnog cilja. Kad vam pričam o Kolarcu samo želim da ga uporedim sa ostalim institucijama kulture, jer smo mi isti po načinu organizovanja, broju

SREĐIVANJE DVORIŠTA

sala, kapacitetima, broju programa, vrsti programa, kao i svi ostali kulturni centri, mislim i na Dom omladine, i KCB i SKC, ali smo različiti po načinu finansiranja i osnivačkom statusu, po poreklu imovine. Naš osnivač je pojedinac, bogati trgovac. Pred smrt, Kolarac se posvetio podizanju Kolarčevog narodnog univerziteta, što je uobličeno u njegovom testamentu, kao trajno zaveštanje imovine. To što je zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta izgrađena 1932. godine, znači pedeset godina nakon njegove smrti, ukazuje na činjenicu da nije bilo ni lako ni jednostavno ispoštovati volju osnivača. Posle 1945. godine, do 1956, kada je ta imovina nacionalizovana, napravljen je dogovor između države i Odbora koji je nezavisno telo, jer je vodilo računa po testamentu o imovini koja je poverena Odboru, da država 20% finansira delatnost Kolarčevog narodnog univerzijteta. Meni su bila posebna inspiracija u radu na Kolarcu reči prvog predsednika Odbora, Aleksandra Belića, koji je rekao da će u Srbiji uvek biti potrebne institucije kulture kao što je Kolarčev narodni univerzitet, jer državni sistem svojim obrazovnim i ostalim državnim institucijama nikada neće zadovoljiti potrebe građana za znanjem i kulturom. Kolarac je bio model kulturnog i obrazovnog centra, nekoliko decenija pre nastanka mreže kulturnih centara, domova omladine i domova kulture u Srbiji sedamdesetih godina, a čiji koncept je bio difuzija kulture i edukacija, i razvoj stvaralaštva u lokalnim zajednicama. U tom periodu je postojalo oko 260 kulturnih centara u Republici. Sledeća faza razvoja kulturnih centara i promena u sferi kulturne politike u ovoj oblasti dogodila se devedesetih godina. Imali smo ratno i posleratno vreme i sve burne političke promene, ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Nastajali su paralelni kulturni centri u fabričkim halama, industrijskim zonama, kao alternativa postojećim državnim kulturnim centrima, sa različitim finansijskim izvorima za svoju delatnost. I to jeste važno vreme i za Srbiju, ali to je bio trend na evropskoj kulturnoj sceni. Tada je u Beogradu počeo sa radom Reks, i u unutrašnjosti zemlje, razna udruženja i asocijacije, kulturne organizacije u Novom Sadu, kao i drugim gradovima u Srbiji, Vranju i u Čačku, itd. Bio je to neki angažovani stav grupa ljudi, pojedinaca koji su formirali svoje kulturne scene, u skladu sa zakonima i novim mogućnostima finansiranja, kao paralelne institucije kulture, jer postojeće državne institucije, mislim pre svega na kulturne centre, nisu imale aktivnosti koje su podržavale drugačiji i angažovani stav u kulturi i politici tadašnjeg vremena. Nikada ove institucije nisu više imale neku angažovanu i vidljivu ulogu u javnom političkom i kulturnom životu, ali se 100% finansiraju iz budzeta i nemaju finansijskih problema. Danas smo, nakon oko dve decenije postojanja nezavisne kulturne scene u situaciji da pričamo o tome kako će ona opstati i kako će se finansirati nadalje.”

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

Govoreći o kraju devedesetih, Paola Petrić zaključuje: „Definitivno diskontinuitet, to je moj lični osećaj, u odnosu na to kako sam doživela kulturu pre devedesetih. Devedesete su za mene lično velika izolacija i velika ‘crna rupa’ i zaista jedno mračno doba, ali nažalost, dvehiljaditih se, da kažem, sa demokratskim promenama nismo snašli, odnosno naši demokratski upravitelji. Transformacija i tranzicija i dalje traju, jedna opšta pljačka bez ikakvog dogovora o tome šta nam je važno. Trebalo bi da da se pitamo zašto smo mi u situaciji u kojoj se većina stvari finansira projektno? I vidimo šta je uporedna praksa u Beču, ili šta je uporedna praksa u Saveznoj Republici Nemačkoj, dakle koliko tamo udruženja trči za evropskim projektima, koliko njih u Italiji trči za evropskim projektima, a koliko, u stvari, finansiraju njihove različite regije. Njima je kultura jedna od pet najvažnijih stvari koje žele da razvijaju sa svojim građanima i građankama.“

U Srbiji je svakako sada drugačije, podseća Dimitrijević: „Nakon 2011. godina i donošenja novog Zakon o zadužbinama prestao je da se primenjuje (raniji) model finansiranja Kolarca i mi se danas finansiramo 100% od sopstvenog prihoda. Sadašnje finansiranje Kolarca je dupla greška gradske kulturne politike. Niti Kolarac dobija sredstva za troškove objekta, niti dobijamo dovoljno sredstava za projekte, a ni drugi organizatori nemaju besplatnu dvoranu, sa mogućim prihodima koji bi ostvarili od ulaznica. U međuvremenu smo zaboravili da je nestao Jugokoncert i time je Kolarac ostao bez oko četrdeset plaćenih koncertnih termina. To je bila greška kulturne politike i sistema. A partnersko učestvovanje Kolarca u projektu TAKE OVER, u okviru programa Kreativna Evropa, dokaz je da smo kao institucija spremni da pratimo trendove.”

Koliko u trci za sredstvima program počinje da prati konkursne profile? Koliko ljudi konkurišu sa namerom da dobiju novac u okviru onog što je interes fondacije koja sredstva dodeljuje? Da li se prijavljuju na konkurse da bi udovoljili zahtevima koji se traže? Kao predstavnica jedne od takvih međunarodnih fondacija, Paola Petrić objašnjava: „Ne mogu da kažem da stičem utisak da oni koji nas kontaktiraju same projekte adaptiraju u odnosu na posebnosti naše fondacije, ali se dešava da mi nekad u komunikaciji kažemo: „Da, jeste, to jeste nama bliska tema, ali se mi njom ne bavimo na taj način, nego malo ako može da se ‘zavrne’ ovako ili onako”, ali uvek je zaista stvar dijaloga, i interna politika je da to bude dvosmerni proces.””

SREĐIVANJE DVORIŠTA

To „zavrtavanje” Petrić ovako pojašnjava: „Mi, u stvari, više volimo da pokušamo da mapiramo pojedine nezavisne udruge, formalne ili neformalne (npr.) po Vojvodini, u seoskim sredinama, i da onda krenemo od udruženja žena na primer u Stanišiću, da kažemo: ‘Koja su vaša znanja, iskustva, resursi, kapaciteti i da li uopšte razmišljate o tome da biste ikada započele neku ekonomsku delatnost na tragu socijalnog preduzetništva ili kooperativa, odnosno zadrugarstva?’”

O S L U Š K I VA N J E „Mi nismo organizacija koja javno raspisuje konkurs, dakle nikada na našoj veb-stranici nećete pronaći javni konkurs, kriterijume, tražimo ovo i ono, itd. Pošto nismo klasična donatorska organizacija, više je zadatak nas koji smo tamo zaposleni kao koordinatori ili koordinatorke da se krećemo u zajednici, da osluškujemo šta se dešava u oblastima koje su nama zanimljive. To je netipično delovanje za međunarodne organizacije gde postoje konkursi i jasni kriterijumi, a u stvari opet i upitni načini odlučivanja ili donošenja odluka. Zajedno sa kolegama iz departmana za Istočnu i Jugoistočnu Evropu, pošto smo prvo utvrdili i oslušnuli, i znamo šta jesu potrebe ovdašnje zajednice, kreiramo program i konkurišemo sa tim programom zajedno sa ostalim kolegama iz ovog departmana kod Ministarstva spoljnih poslova [Nemačke, prim. aut.]. Nekad se desi da i mi tražimo tri puta više para, pa dobijemo polovinu. Nekad se desi da na pola programskog perioda oni kažu: „Ima još nešto malo, zato što je u Ukrajini napeta politička situacija, (tamo organizacije ne mogu ni da delaju, ili u Rusiji ih proganjaju kao veštice u Srednjem veku) tako da mi onda dobijemo dodatni novac i pokušavamo da ga raspoređujemo na najbolji mogući način. Kriterijuma nema, postoje teme.” (Paola Petrić) Zanimljivo je da ni jedna od ovih panelistkinja nije imala iskustvo da fondacija koja je podržala projekat napravi vrednovanje projekta nakon njegovog završetka. Ili, kako kaže Dimitrijević: „Kada se završi poslednja isplata, tada počinje već sledeći konkurs, niko nema vremena da čita.”

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

Na provokaciju mlađe koleginice Nine Mihaljinac o cilju diskusije, Ivić je sažela pitanje nezavisne kulturne produkcije, direktno referirajući na rad Asocijacije NKSS: „Ja bih se nadala da je ovaj razgovor postavljen sa ciljem da nezavisna kulturna scena sebe dovede u ozbiljno pitanje, to bi bilo jako dobro. Ja bih volela da je to, na primer, odgovor. Ti partikularni, pojedinačni primeri, to je sve jako zanimljivo, ali zapravo meni je prirodan način posmatranja malo više meta-teorijski; to sad nema veze sa mojim angažmanom iz organizacije iz koje dolazim, nego više sa ovim mojim formalnim obrazovanjem. Nemoguće je razgovarati o ovoj temi, a ne biti svestan činjenice da se uopšte princip vaninstitucionalnog, odnosno antiinstitucionalnog, ako ćemo ga nazvati nezavisnim kulturnim delovanjem, dešava u određenom trenutku i da se dešava s određenim ciljem. Ono nastaje devedesetih: tada je bio taj rat, tada nije bilo moguće sarađivati sa institucijama kulture, to je bila nužnost trenutka. I ako je nezavisna kulturna scena sebe generisala u nekom trenutku kada se činilo da je to bio jedini mogući način, mislim da je sada već vrlo jasno i da se mora shvatiti da je taj model koji je ponuđen pre svega kroz projektno finansiranje zapravo vodio ka vrlo jasnom uvođenju neoliberalnih modela, i da nezavisnost NKSS jeste tragično problematična pozicija, bez obzira što ona sebe teorijski pokušava da artikuliše u poziciji između tih institucija kulture koje su problematične zato što baštine nacionalne i nekakve nazadne vrednosti ili kako god, i tog nekog privatnog sektora u kojem kao sad postoji taj neki strašni Mikser kao nekakva neoliberalna konstelacija, dok se zapravo kroz ovu najproblematičniju, a to je ta nezavisna pozicija koja bi kao mogla biti odbranjena već uveo takav model u kulturi, koji se i dalje podržava. Mislim da je danas stvarno nužno da se ta stvar vrlo jasno sagleda i da NKSS shvati i da je to taj veliki tabu o kome je jako teško razgovarati i da zapravo mora nešto da se uradi, inače teži svom samoukidanju. Poenta je suočiti se sa genezom zatečenog stanja i sa odgovornošću za to. Istražujući kroz teorijsku literaturu pojavljuju se sada, ono što je meni jako drago, analize tog stanja i onda se kaže na primer da treba da nezavisna kulturna scena prizna da je propuštena prilika da se deluje iznutra, iz institucija. Ako kažemo da to tad [devedesetih, prim. aut.] nije bilo moguće, zato što su institucije bile takve kakve su bile, to je sve moguće, ali je jako važno suočiti se s tom vrstom odgovornosti i sa vrstom odgovornosti za perpetuiranje takvih modela danas. Ja mislim da to jeste zapravo jedan veliki tabu. Moguće je da treba da protekne neko vreme, kako bi bilo jasno šta je u stvari značilo preuzimanje tih modela proizvodnje.”

SREĐIVANJE DVORIŠTA

TABU „Najlakše ćemo sa sadržajima. Zapravo je problem u modelima proizvodnje, mislim upravo na pristajanje na neoliberalni model.” (Milica Ivić) Sagledavajući problematiku na primeru Matrijaršije, Ivić precizira da se njihova produkcija održava „…kroz formiranje mreže. I to nije entuzijazam, ja se ne slažem sa tom kvalifikacijom, to je vrlo svestan izbor. Zapravo je nemogućnost za participaciju u bilo kom drugom modelu. I moguće je da je neodrživ taj entuzijazam, ali je sve ostalo neprihvatljivo. Ako je ovo neodrživo, ne postoji onda alternativa za participaciju u nečemu drugom što je ponuđeno. Postoji mogućnost da se prizna neodrživost ove entuzijastične strukture i da se onda radi na nečemu novom. Imam jako veliki problem sa pristajanjem na ponuđene modele, pre svega u mišljenju. Mislim da potencijalnost uopšte proizlazi iz nemogućnosti. Zato su meni mogućnosti jako dosadne. Kada se izgubi ta vrsta prostora za mišljenje nemogućeg, što ja mislim da se apsolutno desilo nezavisnoj kulturnoj sceni, da onda participacija u tome postaje vrlo problematična, politički, na svim ostalim osnovama.“ Nakon što se diskusija završila, razmenjujući poslednje neformalne, iako potencijalno poslovne, misli i planove, u krugu nekoliko poslednjih ljudi koji su se spremali da napuste prostor, neko je s kritičkim tonom razočaranja prokomentarisao – kako ovakve diskusije obično ne dođu do konkretnih koraka i rešenja. Zanimljiva je težnja za efikasnošću i direktnim planom delovanja, iako se širi problem očigledno ne sagledava. Sagledati problem, prozreti ga, razumeti gde zaista izmiče ono čemu se teži, istovremeno donosi i pojašnjenje šta je moguće da se uradi u datim okolnostima. Razgovori kao što je ovaj nisu prilika da se biju bitke, već su prilika da se shvati zašto se biju te bitke. Konkretno, zašto profesionalizacija i kvalitet rada u kulturi više nije dovoljan kriterijum za savremenu umetničku produkciju, već glavni argument mora da bude akt ubeđivanja, počevši od samog procesa izbora, bilo da je u formi konkursa ili van njega. Upravo u vihoru efikasnosti koji troši mnogo energije, a ne donosi mnogo koristi i smisla, pokušaj dubinskog razumevanja jeste gest pobune razuma kao iskliznuće. Imperativ produkcije u savremenoj kulturnoj produkciji u Beogradu jeste kanalisanje pobune u predvidljive, „civilizovane” , bezbedne i konačno potpuno benigne intelektualne igre bez granica; umaranje i trošenje

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU

na apsurdne radnje i delatnosti – predvidljiva pobuna kanalisana sredstvima visokog modernizma.

SREĐIVANJE DVORIŠTA

100

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Dve godine od prvog okupljanja organizovan je Karavan Sređivanje dvorišta, kao putujuća dijaloška platforma koja ispituje mogućnosti građanske participacije i delovanja nezavisnih kulturnih organizacija u javnoj sferi. Uz podršku Umetnobila, Karavan je putovao po Zapadnoj Srbiji, a dijalozi su organizovani u formi plenuma na glavnim gradskim trgovima i u drugim javnim prostorima. Tematski su bili usmereni na razumevanje uloge nezavisnih kulturnih delatnika u procesima odlučivanja i kreiranja javnih politika koje se tiču kulture, obrazovanja i informisanja. Govorilo se o preprekama s kojima se suočavaju i tragalo za odgovorom na koji način je moguće prevazići probleme, umrežiti se i zajednički delovati na jedinstvenom frontu.

101

Virdžinija Đeković

SUSRETI U (RAZ)MIMOILAŽENJIMA Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi 8. april 2017. Trg šabačkih žrtava, Šabac

Na zvaničnoj veb prezentaciji grada Šapca, kažu:

„Šabac je uporedo s početkom razvoja moderne srpske države, to jest, početkom 19. veka, postao ,,kulturna žiža” Srbije, zadržavajući visok nivo kulturnog razvoja do današnjih dana. U Šapcu deluju ustanove kulture poput Biblioteke šabačke, Šabačkog pozorišta, Narodnog muzeja, Međuopštinskog istorijskog arhiva, Kulturnog centra, a u blizini Šapca nalazi se i Dom kulture Prnjavor. Sve ove ustanove učestvuju u kreiranju i sprovođenju kulturne politike grada Šapca. Osim njih, značajno mesto u kulturnom životu predstavljaju brojna udruženja kao što je Udruženje likovnih stvaralaca Šapca, ali i kulturno umetnička udruženja kao što su KUD Abrašević, Ansambl narodnih igara Hajduk Stanko, Umetnički ansambl Čivija.“ 11 Karavan Sređivanje dvorišta prvi put po izlasku iz Beograda12 odlazi u Šabac. Partnerska organizacija s kojom u saradnji osmišljavamo temu, pozivamo na razgovor i prepoznajemo probleme koji bi mogli biti predmet dijaloškog kruga je Kombinart. Ova neformalna, samoorganizovana grupa mladih šabačkih umetnika, paralelno sa osnivanjem Ulične galerije13 u Beogradu pokreće prvu Otvorenu galeriju u svom gradu i od tada u kontinuitetu, lokalno i šire, deluju u zajednici; kako sami navode, kroz umetnički aktivizam. Prema rečima osnivača, Kombinart je zajedništvo u umetnosti. Kombinacija različitih umetničkih praksi, tendencija, ideja. Kombinart je i kombinat za umetnike, mesto okupljanja, mesto odakle se polazi u stvaranje14. Grupa je za samo sabac.rs Sređivanje dvorišta prvi put izvan Beograda održano je u Smederevu, u oktobru 2016. godine tokom godišnje Skupštine Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, ali je Šabac prvi grad u kojem je održan plenum u javnom prostoru gradskog trga. 13 Ulična galerija je otvoreni prostor nastao u Beogradu 2012. godine u prostoru pasaža (danas Čavketov pasaž) pored Bezistana. Izlozi za plakate ruiniranog bioskopa „Kozara“ pretvoreni su u prostor za izlaganje radova savremene umetničke scene umetnika iz celog sveta. 14 Facebook stranica Kombinart 11

102

SREĐIVANJE DVORIŠTA

nekoliko godina delovanja uspela da ostvari značajne rezultate u zajednici i postane prepoznatljiva, tako da je valorizovana ne samo od strane publike i korisnikâ, već i od strane gradskih institucija i ustanova kulture. Njihova saradnja sa Šabačkom bibliotekom uzima se kao reprezentativan i nažalost usamljen primer dobre i dugoročne saradnje javnog i civilnog sektora u Srbiji. Prvi u nizu karavanskih razgovora bio je tematski široko postavljen upravo na pitanje odnosa i mogućnosti, potencijalâ, mehanizama i prepreka saradnje organizacija civilnog društva i ustanova i institucija javnog sektora. U plenumskom krugu na Trgu šabačkih žrtava okupili su se predstavnici/e lokalne samouprave, organizacija civilnog društva i neformalnih grupa (Kombinart, Cerski marš), samostalni umetnici/e i aktivisti/kinje, profesorka književnosti, pedagoškinja, kao i predstavnik lokalne turističke organizacije: Marko Gavrilović, Dragana Đurđević, Milena Obradović i Dragan Đurđević (Kombinart), Božidar Katić (Lokalna samouprava i Udruženje Cerski marš), Ivan Glišić (samostalni umetnik i pisac), Živko Ivković (Prozaonline), Đorđe Damjanović (vaspitač), Zoran Ilić (Prozaonline), Danijela Petrović (profesorka), Nataša Starčević (pedagoškinja), Srđan Mitrašinović (Turistička organizacija grada Šapca), Ivan Zupanc (fotograf i autor koncepta Umetnobil), Irena Ristić (Hop. La!) i Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije). Već ovako raznolik odziv aktera koji na drugačije načine doprinose javnom životu zajednice pokazao je da Šabac prepoznaje potencijal međuresorne i međusektorske saradnje, kao osnovnih parametara merila kvaliteta života jedne sredine. U tom suživotu, ispostaviće se da su često upravo organizacije civilnog sektora te koje podstiču programske i tematske inovacije, pozivaju na dijalog, prepoznajući mogućnost implementacije savremenih kulturnih praksi na lokalnom nivou i u skladu s internim prilikama. Dok se s druge strane institucije prepoznaju kao trome, automatizovane i „ušuškane“ u sigurno finansiranje bez izloženosti evaluaciji i proceni kvaliteta, pa i broja programa koje realizuju. Na takve predstave koje negujemo, a koje su dobrim delom zasnovane na posledicama praktičnih iskustava radnikâ i radnica u kulturi utiče niz različitih spoljnih i unutarnjih faktora. Šire gledano, zajedno s nama, generacije iza nas svedoče o nepremostivom jazu dva gorepomenuta sektora, iako obe strane deklarativno duboko veruju da bi takva promena pozitivno uticala na rad i jednih i drugih. Iz pozicije države, civilni sektor skoro da je i dalje u potpunosti neprepoznatljiv, ili namerno zanemaren. Primerice radi, Zakon o kulturi jedva da pominje organizacije civilnog društva, svrstavajući ih nakon fondacija, zadužbina i preduzetnika u „druga pravna lica i subjekte u kulturi15“. U istom dokumentu, od predviđenih mehanizama saradnje ili podrške predviđen je samo instrument finansijske potpore javnim konkursima koje raspisuje nadležno Ministarstvo, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava. U nedostatku nacionalne dugo očekivane Strategije ili nekog sličnog dugoročnijeg i sveobuhvatnijeg dokumenta, ni jednom posebnom uredbom nije predviđena stimulacija povezivanja sektora, te osnaživanje organizacija civi15

Član 73, Drugi subjekti u kulturi, Zakon o kulturi

SARADNJA CIVILNOG I JAVNOG SEKTORA U KULTURI

lnog društva, ili podsticanje ustanova na progresivnije oblike saradnje. Deetatizacija ipak nije samo proces svojstven Srbiji. On se dešava u većini savremenih zemalja, a kultura i aktivizam se sve više prepuštaju tržišnim obrascima s imperativom samoodrživosti. Ipak, u državama poput naše, gde ekonomija još uvek nema viška resursa za prepoznavanje i ulaganje u zajednicu, a tržište skoro da i ne postoji, ovakav model je skoro pa nemoguće realizovati. S druge strane, aktuelna kulturna politika ne prepoznaje savremeno stvaralaštvo kao vid umetničkog i društvenog iskoraka i progresa, već kao promociju tradicionalnih vrednosti i nacionalnih obrazaca, pa prema tome i u skladu s državnim modelom uređenja, čak i postojeći instrumenti grade sve veći otklon od nezavisne scene i njenih aktera. Očekivalo bi se da u ovakvim okolnostima, upravo ta scena reaguje intenzivnijim javnim zagovaranjem i pritiscima u pravcu poboljšanja uslova u kojima radnice i radnici u kulturi danas deluju. Međutim, takvog snažnog ujedinjenijeg fronta još uvek nema, ali se njegovo formiranje nazire usled akumuliranog nezadovoljstva i potrebe za promenom, koja će zameniti stagnaciju. Značajnu ulogu u tim procesima ima i podrška šire javnosti, odnosno publike koja i na ovaj način, zauzimajući aktivniji stav, može biti saveznik za artikulaciju težnji savremene scene. Govoreći o problemima i izazovima s kojima se suočavamo u kontekstu nacionalnog, slične, skoro preslikane obrasce susrećemo i na lokalnom nivou, što potvrđuju primeri iz gradova koje je Karavan Sređivanje dvorišta posetio u proteklom periodu. Osećaj devastacije značaja kritičke kulture i savremenog stvaralaštva prisutan je kod većine sagovornika i sagovornica već na prvom javnom razgovoru u ovom ciklusu. Božidar Katić: „Šabac je grad koji je bio, po mnogo čemu, vodeći, pa se tako može reći da ima i bogatiju kulturnu tradiciju od većine gradova u Srbiji. I danas, grad Šabac izdvaja čak sedam posto od ukupnog budžeta za kulturu. Ovde se vodila velika polemika oko toga. Inače, ovo je jedan od retkih gradova gde je opozicija na vlasti. Kažu da nije vreme za kulturu, a ono što smo mi pokušali da odgovorimo je to da, ukoliko ne radimo za kulturu, svi drugi segmenti života postaju uzaludni. Uzalud su sređeni trotoari i sve ostalo, ako nemamo svoj kulturni identitet. Verujem da su veze koje postoje između obrazovanja i kulture, između turizma i kulture manje-više svuda u svetu jako čvrste i nalaze se u istoj oblasti. Kod nas to nije tako. Kod nas postoji ta tradicija da je kultura nešto za šta se daje jedino ako se mora. I tako, ako se krene s pogrešne pozicije, ne postoji mogućnost da dođete do kvalitetnog rešenja. Ja verujem da smo u gradu ipak uspeli da napravimo neke pomake. Ove godine smo izdvojili 12 miliona za projekte u kulturi kroz javni konkurs. Lično sam mislio da to nije dovoljno, ali veliki deo sredstava odlazi uvek na plate zaposlenih u javnim ustanovama. Ono što je meni bilo čudno jeste to da mi ovde imamo jedan deo budžeta koji se odvaja referendumski, gde građani na različitim lokacijama u gradu glasaju i predlažu projekte za realizaciju.

103

104

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Za to imamo još deset miliona dinara. Tu skoro da nije bilo predloga vezanih za kulturu. Uglavnom su bili prepoznati komunalni problemi, koji čak nisu toliko strašni ovde.“ U današnje vreme, pitanje balasta javnog sektora, ne samo u kulturi, postaje veoma relevantno. Posebno u oblasti kulture, ne postoji nikakva vrsta programske evaluacije: za javne ustanove, budžetska sredstva se izdvajaju prilično automatizovano i neselektivno, a saradnja s ustanovama uglavnom je svedena na ustupanje prostornih resursa za potrebe realizacije programa. Jedan od dobrih primera ove vrste razmene iskustava, resursa, znanja i veština nalazi se upravo u Šapcu. Simptomatično i za ostale slične prakse jeste to da su one uglavnom posledica dobre saradnje pojedinaca, međusobnog razumevanja i želje za povezivanjem. Božidar Katić: „Rezultati se tu javno ili nikako mere, a ogroman novac odlazi na administraciju. Vi morate da dajete ogroman novac, a rezultat zavisi od dobre volje pojedinaca.“

DOBRE PRAKSE „Mi [iz Kombinarta] imamo baš dobru saradnju sa Šabačkom bibliotekom. Imamo slobodan prostor tamo, ali ne samo to. Trudimo se da nam programi stvarno budu zajednički realizovani i osmišljeni. Ono što ovde nedostaje jeste strategija, posebno strategija koja podrazumeva zajedničko delovanje. U to bismo onda mogli da se uklopimo, tu saradnju osiguramo na neki način i planiramo za budućnost.“ (Milena Obradović) Dragana Đurđević: „To s bibliotekom je saradnja na individualnom nivou. Oni jesu tradicionalna ustanova, ali su u jednom trenutku shvatili da im je ovakva vrsta saradnje potrebna zbog inovacije. Prepoznali su da povezivanje tradicionalnog i nečeg novog može biti interesantno, odnosno drugačije za okolinu u kojoj zajedno delujemo. Kasnije su ljudi, publika, prepoznali uspešnost ove saradnje, tako da su sada naši programi mnogo posećeniji.“ Milena Obradović: „Oni su otvoreni za nove ideje, to je najvažnije. Uz poštovanje tradicije, kreiramo nove programe.“ Ivan Glišić: „Nekada su institucije negovale pojedince i nezavisne umetnike. Bilo je nezamislivo da bez nas prođe Dan biblioteke, Dan

SARADNJA CIVILNOG I JAVNOG SEKTORA U KULTURI

muzeja, Dan pozorišta, Dan omladine… Danas su uglavnom zatvorene za nas starije, i za mlađe. Sve je zamrlo ‘75., u vreme Brozove bolesti, iz straha vlasti od slobodne misli. Ukinut je „Klub zavičajnih studenta’’, a vodili su ga Miomir Gruić Fleka, Bane Moskovljević i Đorđe Popović. Ukinuti su časopisi za mlade stvaraoce Korak, Plamen, Susreti, Kolokvijum… Ukinut je i „Zavičajni klub mladih stvaralaca“, bio sam predsednik, i slikarsko-pesnička grupa „Boje i reči“, bio sam suosnivač. Vodio sam od 2001. do 2004. i Art Otpor Scenu, koji je bio dobar [Otpor] dok je bio u funkciji političara. Kasnije je i to ugašeno, s prestankom delovanja NO ‘Otpor’. Danas mladi retko posećuju javne ustanove kulture, ne prepoznaju se u njima. I to je sve pitanje nečije volje. Ako ne znaš da obavljaš posao za drugoga, i kako drugi želi, nisi podoban. Ukinuto je i „Udruženje književnika“. Ukinut i časopis za književnost Ispod duge. Ja sam toliko toga uradio, a danas me niko ne zove sem Kombinarta. A sam, ne mogu da platim salu i sve troškove potrebne za događaj.“ Iskustvo pokazuje da represivni kulturni modeli, često rezultiraju upravo razvojem nezavisne scene, osnažujući pojedince da u takvim uslovima stvaraju, kritikuju i angažuju se. Tako je bilo i u periodu s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka kada je za kratko vreme osnovan veliki broj novih inicijativa, pokreta i festivala. Demokratizacijom kulture16 značajno su uvećani njeni infrastrukturni kapaciteti, ali je sloboda izraza i dalje bila ideološki i partijski ograničena, što je i pored svih mera, čini se predstavljalo podsticaj za novo stvaralaštvo izvan zvaničnog diskursa. Ipak, čini se da iako danas živimo u vremenu pretpostavljene demokratičnosti, udaljenost javnih ustanova i samoorganizovanih kolektiva daleko je veća nego što je to bila gorepomenutih godina. Ipak, nije to jedini raskorak ukoliko govorimo o nezavisnoj sceni i povezivanju. Usled nedostatka resursa (vremena i ljudi) i same organizacije, grupe i pojedinci ne posvećuju dovoljno pažnje međusobnoj saradnji i razmeni. Dragana Đurđević: „Imamo uglavnom komunikaciju s ljudima po potrebama projekta.“

PREĆUTNA PODELA „Ovde je prećutno napravljena podela na oblasti kojima se bavimo. Mi se recimo baziramo na programima likovne umetnosti u javnom prostoru. Komunikacija s gradom ide uzlaznom putanjom. Obično dobijemo ono što tražimo, ali bilo bi dobro da imamo zajedničku strategiju u cilju realizacije zajedničkih programa.“ (Dragan Đurđević) Izveštaj Srbije na zvaničnoj sajtu Compendium posvećenom evropskim kulturnim politikama dostupan je na linku http://www.culturalpolicies.net/down/serbia_022015.pdf

105

106

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Milena Obradović: „Uvek smo otvoreni za nove članove. Ali ljudi odustaju, jer misle da je lakše sve ovo nego što zapravo jeste.“ A o kome govorimo, kada govorimo o publici? Nastavlja se u Šapcu priča koja je započeta u septembru 2016. u beogradskom Magacinu. Da li je istina često pominjano to „da smo sami sebi publika” i da mladi danas nemaju interesovanja za programe iz kulture, ili da ipak kultura ne ume da govori njihovim jezikom. Pominjali smo prethodno publiku kao saveznika, ali saveznika bi trebalo na vreme pripremati i graditi, posebno ukoliko govorimo o mladima. Postavilo se pitanje na koji način organizacije nezavisne scene mogu to da učine? Gde je ulazak u škole? Evropske studije17 pokazuju da je u iščitivanju kulturnih sadržaja nastupila velika smena generacija, koju kako izgleda, nismo uspeli da savladamo. Za posledicu, danas imamo najmanji broj kulturnih programa za tinejdžere, u čijim očima zidovi institucija, pa i organizacija svakodnevno rastu, a želja da se one posete srazmerno tome je sve manja. Postavlja se tako pitanje da li je možda baš taj problem put zajedničkog delovanja različitih aktera, jer je na kraju krajeva interes zajednički. Danijela Petrović: „Društveno je nekada bilo vrlo poželjno da ste informisani, da znate koja su kulturna dešavanja oko vas. Umetnost je bila važna, bilo da je upražnjavate ili stvarate. Danas to nije slučaj. Umetnošću se bave čudaci. Prenošenje znanja i saznanja o tome šta je lepo se usađuje i uči. A ja ne mogu nikoga da prisiljavam. Deca veruju da sve pokriva interes. Oni idu sa mnom u biblioteku ili muzej, samo zato jer će dobiti neke beneficije. Shvatila sam da je to jedini način motivacije. U pozorište ih ne vodim jer im tamo naplaćuju kartu. Iako postoje programi, mlade publike nema. Biblioteka je primer za to. Iako organizuju veliki broj programa, posećuju ih uglavnom penzioneri. Decu moramo primerom naučiti. Umetnost jeste individualni čin i jeste elitistička. Ali morate biti edukovani da biste neke stvari razumeli.“ Dragan Đurđević: „Svako dete ima određenu pažnju koju bi trebalo preusmeriti. Moj lični primer su bili stripovi. Naučio sam da čitam jer sam želeo da razumem stripove. To je komplikovano pitanje. Mediji su previše jaki, a nude mnogo gluposti. Zato su važne stvari koje komuniciraju u javnim prostorima, koje mogu da budu na mestima gde se ti mladi ljudi kreću. Oni će barem to videti, kad već ne ulaze u zgradu.“ Đorđe Damjanović: „Danas je sve već viđeno na internetu. Ja nemam mehanizam da odatle skrenem pažnju.“ Ivan Glišić: „Dok sam uređivao školske časopise Sele i Braća Srnić, potom i list Drugar, za školarce podrinsko-kolubarskog regiona, tražio sam da isključivo mladi pišu. Prosvetni radnici su se jako ljutili zbog 17

http://www.interarts.net/descargas/interarts1834.pdf

SARADNJA CIVILNOG I JAVNOG SEKTORA U KULTURI

toga, ali sam ja insistirao i imao sam podršku prosvetnih savetnika. Nažalost, vremenom su ugašeni; prosvetni radnici nisu hteli da vrše distribuciju po školama, kupovali su listove za mlade iz drugih republika jer su dobijali procenat od prodaje.“ Kao što vidimo, mehanizmi aktivnog uključivanja postojali su i mnogo pre nego što je publika „viđena“ za to. Za uspeh u ovom slučaju ne postoji jasan recept, ali se određeni modeli i prakse ipak mogu primenjivati. Jedan od primera programa koji bi publiku učinio i kreatorom programa je projekat TAKE OVER Kolarac18 realizovan u protekle dve godine u Beogradu. Uprkos mnogobrojnim preprekama, programi ipak ne mogu bez svoje publike. Božidar Katić: „Mi smo predstavnici udruženja „Cerski marš” i nama se dogodila situacija da su pre nekoliko godina svi mediji odjednom bili zatvoreni za nas. Onda smo prešli na društvene mreže i danas samo tako komuniciramo. Dok smo se držali konvencionalnih medija, imali smo oko 500 učesnika marša; onog trenutka kada smo krenuli da se oglašavamo preko društvenih mreža, broj učesnika porastao je na 1000, a prošle godine ih je bilo oko 1,500. Imamo tu glavnu aktivnost na koju uvek dođe najviše učesnika, a pored toga mi koristimo priliku da ih okupimo i na književnim večerima i na drugim programima koji su više umetnički, ali su vezani za našu temu. Takođe, svake godine promovišemo neku temu ili ličnost, s kojom upoznamo učesnike.“ Dragan Đurđević: „Mi smo napravili tu uličnu galeriju. Išli smo i na gostovanja u druge prostore i druga mesta. Sarađivali s drugim otvorenim galerijama u celom regionu. Na taj način se razvijamo i trudimo se da naši programi dolaze do različitih grupa ljudi. Nama su stvari koje se dešavaju u drugim gradovima inspiracija. Imamo saradnju s različitim grupama. Ali ipak smatram da bi postojeće modele trebalo implementirati u skladu s lokalnim potrebama i mogućnostima.“

Šta bi mogla biti potencijalna rešenja? Srđan Mitrašinović: „Ove godine na sajmu turizma, mi smo udarnog dana izašli s predstavljanjem ustanova kulture iz našeg grada. Odlučili smo se da napravimo tu vrstu zaokreta, kako bismo i njih prodrmali.”

PROBLEM „Posebna vrsta problematike je razjedinjenost scene. Svako deluje u svom malom zatvorenom krugu; potrebno je daleko više saradnje.“ (Srđan Mitrašinović) 18

http://www.takeoverproject.eu/

107

108

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Irena Ristić: „U tome bi mogao da pomogne zajednički prostor. Možda bi tako nešto moglo da objedini više organizacija, recimo kada bi zajedno radile u jednom multifunkcionalnom, višenamenskom, zajedničkom prostoru za izraz, intervenciju, verifikaciju, delovanje i razvoj praksi. U Beogradu, mi imamo slučaj borbe za Magacin – jedini autonomni kulturni centar koji pokušava da se razvija na bazi samoupravljanja, otvorenog kalendara, mreže koja intenzivno sarađuje uz sve svoje probleme. Može li se naći takav prostor ovde? Možda neki prostor kao što je Dom JNA?“19. Ivan Glišić: „Prostor bi mogao biti rešenje. Recimo, zgrada Starog mlina, kod železničke stanice. Vodili smo akciju da je preuzme grupa Kolektiv, ali to je zamrlo. A kada govorimo o domu JNA, potrebno je mnogo ulaganja u infrastrukturu koja je potpuno uništena. Kad je Grad kupio zgradu, trebalo je odmah da se ustupi mladima, recimo Domu omladine, sadašnjem Kulturnom centru, jer ima veliku salu, i mnogo prostorija pogodnih za rad. Krajem šezdesetih i do sredine sedamdesetih, svakog četvrtka smo organizovali susret mladih šabačkih stvaralaca i vojnika.“

A koje su to i dalje nepremostive prepreke? Božidar Katić: „Grad je kupio zgradu od Vojske. Nije održavana, na kraju je uništena i zaključana. Postoje problemi i sa ozakonjenjem određenih delova, a sada je objekat u procesu zaštite. Mnogo administrativnih prepreka postoji i ja se nadam da će to biti rešeno i da će projekat moći da se dobije zbog ozakonjenja i zaštite, što će kasnije odrediti i njegovu svrhu. “

RESURSI „Stanje u ustanovama kulture je zabrinjavajuće. S jedne strane se bune jer im NVO uzima sredstva, a pri tom ništa ne rade. Sve su partijski raspoređene i određene u odnosu na stranku iz koje uprava dolazi. Nedostatak resursa je takođe jedan od razloga nepostojanja saradnje, a i što se resursi posmatraju isključivo na nivou materijalnih sredstava.“ (Božidar Katić)

Do poslednjeg trenutka ni jednom pomenut, kao zatvarajuća tema

Tekst Marije Ratković o genezi inicijative „Sačuvajmo Dom JNA”dostupan je na linku: http://pescanik.net/ dom-vojske-u-sapcu-ne-sme-pasti/

SARADNJA CIVILNOG I JAVNOG SEKTORA U KULTURI

nametnulo se pitanje Šabačkog letnjeg festivala (ŠLF) koji je godinama nudio besplatne programe za sve posetioce, da bi ga od 2016. preuzela velika muzička korporacija MTV, što značajno menja odnos lokalne scene prema ovom događaju. Na jednoj strani su zagovornici teze da bi zabavu trebalo iskoristiti za privlačenje publike, a tome afilirati prateće programe iz kulture koji bi time našli put do novih korisnika. Ipak, glasni su i oni koji tvrde da je takva politika Grada koja ide u pravcu brendiranja lokalne sredine zabavnim manifestacijama potpuno pogrešna. Činjenice govore u prilog tome da je upravo ŠLF prošle godine (2016) kada je uvedena i prodaja karata, a kampanja bila daleko agresivnija, bio posećeniji nego u svojim prethodnim izdanjima uprkos tome što je kvalitet programa, kao i njegova koncepcija, u potpunosti zadržana. Pitanje takozvane „festivalizacije” kulture, pa i čitavih gradova jedno je od osnovnih s kojima se suočavaju, kako lokalna, tako i nacionalna kulturna politika. Analiza rezultata konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture i informisanja iz 2016. godine20 pokazuje da su izdvojena sredstva dakako najveća baš za produkcije različitih tipova festivala gde su u istom košu privatne inicijative, komercijalni festivali, kao i neprofitne manifestacije ovog tipa daleko manjeg obima. Imajući u vidu da i sam grad Šabac značajna sredstva izdvaja za Šabački letnji festival osvrćemo se na dilemu – da li kulturna politika podstiče razvoj potrošnje ili produkciju.21 U sistemima gde je kultura nakon turbulentnog tranzicionog perioda naglo istisnuta na nedovoljno razvijeno tržište, osuđena je na ad hoc ulaganja i nespretne pokušaje povezivanja s privatnim sektorom. Ovakva vrsta saradnje različitih sektora nije za osudu, štaviše, ali se u našem slučaju ne stiče utisak ujednačenog i jedinstvenog modela odnosa države prema festivalima. Težnja ka nekakvoj vrsti kategorizacije i dugoročnih odluka koje će biti u skladu s jedinstvenom kulturnom politikom kao da ne postoje. Pod pritiskom neoliberalne okupacije, mišljenjem da prepoznatljivim brendingom postižemo uspeh u pogledu pre svega razvoja publike, svaki kulturni model završava prebrojavanjem prodatih karata, s mogućnošću da se pored main stage-a provuče još po neki program koji jedna sredina ima da ponudi kao reprezenta savremenog umetničkog stvaralaštva. Pitanje je onda da li grad zaista nešto dobija od takve vrste samopromocije ili postaje stanica za skupo plaćene izvođače? Imajući to u vidu, kao i sve prethodno rečeno, postavlja se pitanje – da li je onda moguće povratiti snagu istrošenim institucijama i da li je strateško partnerstvo s ustanovama kulture deplasirano u odnosu na moć korporativnog ustrojstva? Ovo ujedno otvara i polje razmišljanja o pronalaženju načina povezivanja sva tri sektora u obliku gde je neophodno da svaki od aktera unosi resurse koji bi podjednako doprinosili finalnom rezultatu te saradnje. Odmeravanje snaga u kontekstu takvog predloga i dalje je, ipak, čini se „na dugom štapu”. Da bismo zauzeli ravnopravnu poziciju pregovarača neophodno je za početak prepoznati zajedničke ciljeve, pa i interese, što bi vodilo ka formiranju ujedinjenog tela za dugoročnije promatranje mogućeg delovanja. Dobar model koji može biti Stefanović, M. (2017). Festivali i kulturna politika: između države blagostanja i neoliberalizma. Zbornik Fakulteta dramskih umetnosti, 30. Ibid.

109

110

SREĐIVANJE DVORIŠTA

uzor za pokretanje slične platforme je inicijativa Kulturnjaci 201622 iz susedne Hrvatske čiji cilj govori u prilog i našim zaključcima, a to je da okolnosti ne pružaju više prostora partikularnim interesima, već da je aktuelna borba zajedničko pitanje struke, bilo da ona svoju manifestaciju ima u muzejskoj postavci ili uličnoj izložbi.

http://www.kulturnjaci2016.org/

111

Slađana Petrović Varagić

USLOVI PROMENA Od kulture participacije do participacije u kulturi 7. maj 2017. GASI/Forca, Požega

Činilo se da se „požeško dvorište“ ne da srediti. Ništa tom sređivanju nije išlo na ruku, a ponajmanje vreme. Neko bi mogao reći da je zbog ovog „sređivanja“ čak neko „sredio“ da krajem aprila Požega i Užice osvanu pod snegom. Pa ti ‘ajd sređuj dvorište po snegu i niskim temperaturama. Čak ni Umetnobil angažovan za ovaj karavan, nije prilagođen vožnji u tako ekstremnim uslovima, pa je postojala opasnost da se glavni „sređivači i sređivačice dvorišta“, usput od Beograda do Užica i Požege, smrznu i da se Umetnobil zaledi. Takođe, sedeti po snegu i mrazu na trgovima i razgovarati o problemima u kulturi, bilo je nezamislivo. Setimo se mi, radnici u kulturi, koliko je problematično animirati publiku, pa čak i kad se kaže onim žargonom zlatiborskog kraja da je „muzika obezbeđena, sala zagrejana!“23 desi se da i tada u tu „zagrejanu salu“ retko ko dođe, a kako bi onda iko došao na tribinu o kulturi, napolju po snegu. Složili smo se da to nije moguće. Otkazali smo prvi zakazan termin, tačnije pomerili smo termin Karavana Sređivanja dvorišta za početak maja 2017. godine (Užice 6. maja, a Požega 7. maja). Usprotivih se ponuđenim datumima zbog slave Svetog Đorđa, verujući da će to biti prepreka mnogoljudnom okupljanju i učešću u „sređivanju“, ali nađosmo dovoljno razloga da to ipak bude u Požegi 7. maja, dakle na „drugi Đurđevdan“ u podne, na malom platou ispred Narodne biblioteke Požega. Bila je želja kolega iz Beograda, kao i nas lokalaca da Karavan Sređivanje dvorišta ugostimo na širokom požeškom trgu, ali kako propisi ne dozvoljavaju kretanje motornih vozila, kao što je naš Umetnobil, preko trga, u toj nameri smo odustali. Teško pronađena alternativa bio je upravo taj mali plato ispred zgrade požeške biblioteke, iako je postojala bojazan da nam tu površinu zauzmu vlasnici automobila iz okolnih zgrada u nedostatku adekvatnijeg parkinga. U traženju ove alternativne lokacije, otkrili smo važnu činjenicu – da Požega ima jedan park i to onaj iza Doma zdravlja koga nažalost 23 Kod nas u Zlatiborskom okrugu postoji kolokvijalni izraz „Muzika obezbeđena, sala zgrejana!“, koji je ostao sačuvan iz perioda posleratnog uzleta kulturno-obrazovne i zabavne delatnosti omladinskih organizacija, koje su organizovale igranke u tada brojnim domovima kulture, zadružnim domovima, salama u mesnim zajednicama i slično. I danas vrlo često prilikom pripreme bilo kakvog kulturnog događaja, kada se postavi izložba, pripremi predstava, koncert, premijera, književno veče, izgovaranjem ove rečenice saopštavamo da je sve spremno i da nam samo nedostaje publika.

112

SREĐIVANJE DVORIŠTA

prati neki loš glas i koji je uglavnom pust. Takođe, otkrili smo da drugih manjih trgova ili prostora za okupljanje osim glavnog Gradskog trga nema. Tako je Karavan Sređivanje dvorišta pomogao osvešćivanju jednog prilično velikog problema, a to je nedostatak javnih prostora za okupljanje građana (parkova, manjih trgova, šetališta, zabavnih parkova za decu i sl.). Tako da, ako želite da organizujete neki događaj u javnom prostoru u Požegi, a da ne zalazite u školska dvorišta, na školske sportske terene, u dvorišta vrtića, ili baštu Kluba mladih, ili na Gradski trg, mogućnosti su izuzetno sužene.

A zašto je baš važan „javni prostor“?

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije krenula je u Karavan Sređivanje dvorišta s namerom da u gradovima Zapadne Srbije, u kojima deluju organizacije i kolektivi nezavisne scene, otvara nove teme i započinje razgovore o pitanjima koja su važna za zajedničko delovanje. Umetnobilom se dolazi na trgove Valjeva, Šapca, Užica i Požege, gde se sa lokalnim partnerskim organizacijama i ostalim sagovornicima, razgovara o mogućnostima razvoja lokalne scene, o tekućem stanju i problemima u kulturi u lokalnim sredinama, a posebno o participaciji građana u kulturnom životu zajednice. I sama odluka autorke projekta da se krene van granica Beograda gde se već duži period organizuju dijalozi Sređivanja dvorišta na različite teme, bila je upravo ići u karavan sa Umetnobilom na trgove, proizvesti neku vrstu omanje „cirkuske atrakcije” i na taj način zainteresovati širu javnost, pa i onu standardnu (ne) publiku, da se pridruži karavanu u opuštenoj atmosferi kao „na klupici u parku“ i kaže ponešto o svojim potrebama u kulturi. I zato je bitan javni prostor, da tu može da dođe svako, da mi kulturni radnici, producenti i umetnici izađemo iz naših začaurenih prostora u koje smo ponekad previše zatvoreni, gubeći kontakt za širom javnošću. Međutim, vreme se ponovo okrenulo protiv nas. Prognoza za 7. maj 2017. godine za Požegu, izgledala je ovako: „Pljuskovi i oluje sa grmljavinom, 12° maksimalna temperatura, Padavine 70%24” I veče pred dolazak Karavana, zavirismo u „komšijsko dvorište“. Gledali smo fotografije na FB i videsmo da se Užičanima posrećilo – sedeli su na užičkom Trgu partizana i pričali. Videli smo na suncem-okupanom trgu Umetnobil, a oko njega okupljene kulturne i prosvetne radnike, umetnike, novinare; bilo je nepoznatih i slučajnih prolaznika, a videsmo i neku decu i kučiće. Beše to vesela i prava karavanska atmosfera. Nadali smo se, osvanuće i nama sutradan sunčan dan, pa nije prvi put da se vremenske prognoze pogrešno saopšte. Međutim, ništa od toga. Oblačno, kišno i hladno vreme odvede nas u naš alternativni prostor – GASI (Građanska alijansa za socijalnu inkluziju) gde se nalaze i prostorije Force. Mi kao organizatori tj. lokalne partnerske organizacije, NFC Filmart i Forca, toga jutra obevestismo goste iz Karavana Sređivanje dvorišta, potencijalne učesnike tribine i širu javnost, o ovoj promeni. 24

www.accuweather.com

USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI

Oko podne u nedelju, 7. maja, započesmo nas dvadesetak da „sređujemo požeško dvorište“. Pošli smo od pitanja: Koliko građani Požege učestvuju u kulturnom životu zajednice? Ima li na kulturnoj sceni mesta za njihove potrebe i prohteve? U ustanovama kulture ili van njih? Kako misle da kulturna scena u gradu treba da izgleda? Šta im nedostaje? Šta bi promenili? Kako? Važilo je staro pravilo: Pitanja mogu postaviti svi, a odgovore tražimo skupa. Odgovore su tražili: Nadežda Kandić (građanka, publika), Ilija Kandić (građanin, pratilac supruge), Dejan Petrović (reditelj, NFC Filmart), Marina Petrović (profesorka srpskog jezika i kniževnosti), Petar Matović (pesnik i profesor srpskog jezika i kniževnosti), Ivan Zupanc (saradnik na projektu, vizuelni umetnik), Uroš Todorović (student Učiteljskog fakulteta), Jovana Avramović (studentkinja FDU), Vladan Matić (publika), Vladimir Radojičić (Trag fondacija), Sanja Varagić (građanka, publika), Vera Slavković (građanka, pratilac ćerke), Ivanka Pavlović (kulturna radnica, Narodna biblioteka Arilje), Milica Slavković (radnica u Narodnoj biblioteci Arilje), Olja Nikolić Kia (ArteQ), Goran Đukić (Forca), Miroslav Tamburić (Forca), Irena Ristić (Hop.La!), Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije) i moja malenkost – Slađana Petrović Varagić (kulturna radnica, angažovana u javnom i u nezavisnom sektoru). Bili su tu prisutni predstavnici medija – Predrag Stojković (RTS, Beograd), Milunka Nikolić (Portal Pasaž, Užice) i Rajko Novaković (TV Požega). Još na samom početku razgovora, jasno se videlo da se kod nas na lokalnom nivou, u percepciji šire javnosti, ne pravi sasvim jasna podela na javni i nezavisni sektor. To onim prisutnim predstavnicima građana i šire publike nije ni bitno. Oni su okrenuti pitanjima kao što su: brojnost i sadržaj kulturnih programa, razgovaraju o posećenosti, o publici, o apatiji mladih, o nezainteresovanosti prosvetnih radnika da kod mladih odneguju kulturne navike, o odgovornosti celokupnog obrazovnog sistema, dok ih odnos između javnog i nezavisnog sektora u suštini ne interesuje. Na samom početku mi se učinilo da će, ako započnemo razgovor u tom pravcu, veliki broj njih ostati nezainteresovan da u njemu učestvuje. Zato smo krenuli sa „opštim mestima“, sa davanjem mišljenja o trenutnom stanju u kulturi u našem gradu. Takvo usmerenje razgovora, učesnicima je dalo mogućnost da iznesu svoje opšte stavove. I oni su uglavnom bivali negativni. O stanju u kulturi u lokalnom okviru, o institucijama, o tretmanu koji imaju umetnici i stvaraoci, o poštovanju zakona govorio je pesnik Petar Matović: „Lično sam jako nezadovoljan kako funkcionišu institucije kod nas. Ako pogledate da u Požegi zaista postoji neki broj književnika koji deluju šire od samog grada, koji su jako priznati u samoj Srbiji, imate i likovnjake i ljude koji su iz neke treće sfere umetnosti, oni zaista nigde nisu uključeni. Ako pogledate Upravne odbore, ne postoji niko ko se bavi umetnošću, a da je uključen oko toga. Nije to ne znam koliko

113

114

SREĐIVANJE DVORIŠTA

velika mudrost uključiti nekog, naročito kada je u pitanju kultura, jer kultura je nešto što ne donosi političke poene kada su lokalni izbori, budimo realni. S druge strane, nekako mi se čini da je kultura, a da se to vezuje za sve lokalne zajednice u Srbiji, osnovno mesto gde ćete da uključite neke svoje članove, ljude kojima ste nešto obećali jer treba nešto da se završi i onda lepo izbrišete, kao gumicom, ljude koji se zaista bave tim stvarima. Imate Zakon o kulturi koji decidno govori da bi u Upravnim odborima trebalo da sede ljudi koji se bave kulturom. Toga nema, ali nemate nikakve konsekvence koje će lokalna zajednica da istrpi ako se to prekrši. Prekršite Zakon i nema veze! Bilo bi dobro da postoji svest, gore negde, da se to izmeni. Zašto smo mi došli u tu poziciju? Ako imate situaciju da su polovinom 19. veka ljudi po selima ulagali u razvoj lokalnih čitaonica, a sada imate lokalne privrednike koji govore „Zbog čega bi biblioteka trebalo da radi u dve smene?“ i „Čemu čitaonice?“, onda se zaista pitate kako smo mi uspeli da dođemo do tih regresija “. Kao moderatorka, na trenutak sam pokušala ne da „odbranim“ javni sektor, jer je to nemoguće, nego da iz svog dugogodišnjeg iskustva i saradnje sa brojnim ustanovama i pojedincima iz javnog sektora, dam mogući uvid u uzroke stanja koje imamo danas. Iznela sam svoje mišljenje o odgovornosti predstavnika vlasti na svim nivoima (čitaj: predstavnika političkih stranaka) o kreiranju loše slike o javnom sektoru i to ne samo u sektoru kulture, već i u drugim oblastima – obrazovanju, nauci, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i slično. Postoji takav odijum prema javnom sektoru koji se seje kroz medije, a upravo potiče od donosilaca odluka. I u društvu se kreira negativna klima, koja nažalost dovede do toga da pacijent u zdravstvenoj ustanovi fizički napadne ili čak usmrti medicinskog radnika, jer u njemu percipira „krivca“ za celokupni problem sistema koji ne funkcioniše. A krivac je upravo država, tj. sami donosioci odluka i vrh vlasti, koja nesređivanjem sistema javnog sektora demonstrira svoju nesposobnost, ali i nedostatak „političke volje“ da se sa tim uhvati u koštac. Ne zna se tačan broj zaposlenih, ne zna se tačan iznos njihovih zarada, ne poštuju se zakoni, sistematizacije radnih mesta i slično. Kome takva haotična situacija zapravo odgovara? Upravo toj „partokratskoj državi“ koja je iznikla iz takvog haosa i na njemu se neprestano održava. Pokušala sam, možda ne dovoljno jasno, da na takve procese ukažem, ali i da napomenem da u javnom sektoru u svakoj oblasti, pa i u kulturi, postoje neki profesionalci, neki stručni, vredni i pošteni ljudi koji svoj posao obavljaju najbolje što mogu, samo se oni nažalost sklanjaju u stranu. I još sam pokušala da ubedim sagovornike da možda sistem i nije toliko truo, koliko ga političari predstavljaju da jeste. I da verujem da postoji način da se on brže povrati u stanje ispravnosti, podržan od nezavisnog sektora i stručnog kadra.

USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI

Na istom tragu rešenja problema u javnom sektoru u kulturi je, čini se, bila i koleginica Virdžinija Đeković iz beogradske Tačke komunikacije, koja je kazala: „Čini mi se da smo se mnogo udaljili od same države, odnosno javnog sektora, na taj način da uopšte ne osećamo da je to zajedničko dobro i da je to deo našeg vlasništva, nego je, čini mi se, toliki stepen okupacije zajedničkih dobara, da uopšte ne želimo da spram njih na bilo koji način sarađujemo. To je poslednja instanca; dakle, mi smo odustali od toga, prepuštamo im i povlačimo se... Žalosno je da smo došli do toga da se potpuno odvajamo od javne sfere. Jedan od zaključaka je da je definitivno neophodna razmena resursa, kapaciteta, znanja i mogućnosti za formiranje šireg fronta, da li u okviru nacionalne asocijacije kao što je Nezavisna kulturna scena Srbije, ili u okviru manjih entiteta na lokalu koje bi udružile te snage i opet išle na zajednički rad, zajedno sa ustanovama uz pojedinačne primere saradnika koji mogu u takvim stvarima da učestvuju.“ Ipak, bilo je i drugačijih mišljenja, koja su možda nekome zazvučala prilično surovo, ali upravo zbog toga je ovakav tip tribina odličan. Daje se mogućnost da se na stvari pogleda iz različitih uglova, da se pruže različita rešenja. Miroslav Tamburić iz Force je potpuno sigurno, na osnovu ličnog iskustva dugogodišnjeg rada u nezavisnom sektoru, tvrdio da promene u sektoru u kulturi ne mogu biti ostvarene bez političkog angažmana: „Posmatram širi kontekst. Ono što mislim da je praktično nerešiv problem i ni jedan projekat, ni jedna inicijativa, bilo da se radi o najjačoj organizaciji i najjačoj mreži u Srbiji, ne može promeniti jednu situaciju, a to je promena pristupa kulturi. Promeni delovanja u kulturi može se, nažalost, pristupati isključivo kroz politiku. Šta to znači? Mislim da su ljudi koji su u kulturi sebi dali malo više na značaju [...] Kada govorim o javnom sektoru, mislim da je tu situacija jako loša zato što mi kao organizacija već dvadeset godina pokušavamo da radimo sa javnim sektorom razne stvari, pokušavam da nađem još bar dva primera. Ovaj prostor u kome sedimo25 je nešto što smo mi uradili i nešto što ostaje za sva vremena, to je jedan retko dobar primer na nivou Srbije. Međutim, u poslednjih dvadeset godina, dvadeset različitih inicijativa koje su dolazile od strane nezavisnog sektora ne samo iz oblasti kulture udarale su u zid javnog sektora u opštini Požega. I ovo je, nažalost, jedan izolovan primer, zašto? Zato što javni sektor jeste, nažalost, takav kakvim ga vidi većina građana. I to je nešto u šta sam ja duboko ubeđen, jer to je rezultat mog rada i prakse i svega onoga što smo radili svih ovih godina.”

GASI – prostor Građanske alijanse za socijalnu inkluziju, koji koristi nekoliko udruženja građana, a koji je dobijen rekonstrukcijom sprata Kulturnog centra Požega kroz saradnju GASI, Opštine Požega i Kulturnog centra Požega, a doniran od strane Ambasade Norveške (prim.aut.)

115

116

SREĐIVANJE DVORIŠTA

NEMA DRUGOG „Svaki put pred lokalne izbore, svestan sam ovoga o čemu sad pričam i svestan sam da ne postoji niko na svetu ko će promeniti svest političara tako da kažu : ‘E, od danas će kultura biti drugačije tretirana’. Ne, neće! Zauvek! Dakle, zauvek! Te promene su nemoguće, i na lokalnom nivou, sve dok mi kulturu posmatramo izolovano od kompletnog društvenog konteksta, dok čekamo da neko drugi nešto promeni. Dakle, ako hoćemo da se menja situacija, ako hoćemo da budžet za kulturu Opštine Požega bude veći, jedini način da se to menja je da se umešamo i na taj način (kroz politiku, prim.aut.). Znam i to da nekima ne pada na pamet da se bave politikom. Žao mi je! Onda ćemo da sedimo zauvek ovako i da čekamo.” (Miroslav Tamburić) I od tog trenutka se priča proširila; postavilo se pitanje – da li mi živimo u iluziji da su javne politike odvojene od kulturne politike. Pomenuta je, upravo tog vikenda aktuelna, skandalozna peticija grupe crkvenih predstavnika, pa čak i nekih akademika za preispitivanje utemeljenosti Darvinove teorije evolucije, kao primer nečega na šta je naučna stručna javnost trebalo glasnije i utemeljenije da reaguje. Onda je govorila Irena Ristić, autorka Sređivanja dvorišta: „Ja mislim da je to dobar primer kako je uopšte omogućeno da se tako nešto desi u društvu, sada kada je predsednik Odbora za obrazovanje već rekao da je to relevantan predlog o kome će se ozbiljno razmatrati. Problem je što smo već dopustili da predsednik Odbora za obrazovanje ne bude predstavnik sekularne države, i kada smo već dopustili imenovanje takvog predsednika Odbora, napravili smo osnovu za ovu peticiju protiv Darvinove teorije. Čini mi se da nezavisni umetnici ili kulturni delatnici prosto kaskaju na sličan način. Kada se kucne na vrata kulture, zapravo je već sedam instanci izgubljeno pre toga. Ideja da možemo da se bavimo samo kulturnom politikom naprosto je jedna divna iluzija. Kada odlučiš da se baviš samo kulturnom politikom, ti ćeš u međuvremenu izgubiti EPS, i sve druge javne ustanove i onda će neko doći na vrata najmanje poželjnih javnih ustanova u kulturi, pošto tamo već ima najmanje para, ali kad-tad dođu i na ta vrata. Tako konformizam nezavisnih kulturnih delatnika koji smatraju da je ispod časti baviti se bilo čime drugim osim kulturnom politikom, na neki način omogućava kulturni genocid.“

USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI

Nastavio se razgovor o tome da se mora sagledavati šira slika, da se mora graditi širi front javnog i nezavisnog sektora u kulturi, i nauke i obrazovanja, da bi se stanje popravljalo, da bi se izašlo iz stanja „uzurpacije“ i da bi se urušene institucije revitalizovale. Ponovo sam iznela svoju teoriju „hroničnog diskontinuiteta“ od koga pati celokupan institucionalni sistem u Srbiji. Goran Đukić iz Force govorio je baš o nepostojanju institucionalnog, i koliko se sve svelo na personalno, a što uvek zavisi od nečije „političke volje“: „Ono što je problem ovde kod nas u Požegi, a i u Srbiji, generalno, jeste što se to institucionalno svelo na nivo personalnog. Mi nemamo institucije kulture, i ne samo kulture. Većina institucija u našoj državi ne radi kao institucija. Institucija je sistem koji je ustanovljen tako da funkcioniše, razvija se i ostvaruje svoje ciljeve i misiju bez obzira na ljude koji ga čine. Ti ljudi dolaze, prolaze i ostavljaju nešto kreativno, daju svoj doprinos, dolaze neki drugi, ali taj proces se odvija u kontinuitetu. To je institucija. Ako ste vi pravno lice registrovano da se bavi kulturom, i dobijate pare iz budžeta, niste institucija, vi ste javno preduzeće. Da biste postali institucija, treba da funkcionišete na način kao što sam već rekao. Zbog toga u zakonu između ostalog stoji, kao što je Petar već rekao, da u Upravnim odborima treba da budu ljudi iz kulture, i (treba da bude jasno) kako se menjaju ti ljudi. Ljudi iz kulture (treba) da se bave kulturom, da kreiraju neke pravce delovanja, i tada će se javiti kontinuitet, a ne diskontinuitet. Nama se sve svelo na personalno: u zavisnosti od toga ko vam se zalomi negde, tako vam je. Da sam u pravu govori činjenica da u Srbiji imamo iste političke, ekonomske i društvene okolnosti, ali različite primere saradnje nezavisne scene i institucija, a od čega to zavisi? (Zavisi) ko je na čelu te institucije, i on će za dve godine da ode, doći će neko drugi pa ćemo mi reći Šabac sad ne valja, nego valja Palanka, jer se njima zalomilo u Palanci da im je došao neko ko je super. Pa će se i to promeniti i sve tako, kao lutrija.“ Verujem da smo došavši do određene tačke u razgovoru, kada smo ponovo osvestili koliko je situacija u sektoru kulture ozbiljno loša, okrenuli razgovor u pravcu „širenja fronta“ i pridobijanja saveznika za onu borbu koja nam tek predstoji. Tako se ušlo u teme otvaranja prema široj javnosti, prema publici, u razgovore o razvoju publike i modelima koji mogu biti produktivni, ali i kontraproduktivni. Takođe, valorizacija i davanje zvaničnog priznanja umetnicima i kulturnim delatnicima je u jednom trenutku nametnuta kao tema, a na taj način se govorilo i o lokalnim sredinama koje nisu u stanju da percipiraju i prepoznaju svoje resurse i da ih iskoriste i valorizuju na pravi način, a naročito u odnosu prema mladima kojima treba omogućiti veću participativnost. Petar Matović je, kao profesor književnosti u požeškoj gimnaziji, govorio o svom iskustvu:

117

118

SREĐIVANJE DVORIŠTA

„Mi sada u gimnaziji radimo jednu knjižicu pod nazivom Festivali poezije gimnazije Sveti Sava. Tako se zove naša škola. Iz prostog razloga što smo u poslednje dve godine imali šest do sedam učenika koji su osvojili neka od najznačajnijih priznanja na nivou svog uzrasta u Srbiji. Između ostalog, pre nekoliko godina dok sam bio u Tehničkoj školi, pobednik na Limskim večerima poezije bila je Dunja Janković iz Lučana. Pravili smo ovde promociju knjige i ja sam lično otišao u Lučane, a i u Guču, pošto je tamo sedište biblioteke i u tom kulturnom centru, ne znam tačno kako se zove (tada je bio direktor Adam Tadić), obavestio ljude šta znače te Limske večeri poezije za srednjoškolce, napomenuo da bi bilo lepo da se organizuje promocija. Mislite li da su organizovali promociju? Nisu! Pa nisu to gradovi gde postoji ne znam koliko ljudi koji se bave književnim stvaralaštvom. Iako je neko iz tih krajeva, on je napravio možda svoje prve iskorake van svojih sredina, a sada imate situaciju da neko pravi iskorak u svojoj sredini. Naša učenica Radmila Petrović je iz Arilja. Da li ste vi kao biblioteka njoj pravili promociju do sada? (odgovor: Nismo) [...] Nekako mi se čini da su mali gradovi osuđeni na to da budu migratorne tačke. Školujemo ljude koji će većinom da odu iz zemlje. Koliko se zaista ljudi vrati ovde? Iz recimo filmske radionice koju Dejan (Petrović) vodi, koliko njih je otišlo na fakultet koji se bavi filmom, a koliko njih će se vratiti?“ Lokalni resursi kao što je pesnička mlada scena proizašla iz pedagoškog rada Petra Matovića i grupa mladih filmadžija koji su se edukovali u Nezavisnom filmskom centru Filmart i volontirali tokom kampa „Interakcija“, a danas su studenti filmskih akademija, nisu prepoznati na pravi način u lokalnoj zajednici. Nema neke vrste institucionalnog inkubatora u lokalnoj sredini koja bi te mlade ljude „pogurala“, koja bi im otvorila neka vrata; oni su prepušteni sami sebi. Poredili smo i to kako su uspesi mladih sportista u lokalnoj sredini mnogo više zvanično priznati, prezentovani i označeni kao prihvaćeni i važni, kao i mesto sporta u budžetu, u odnosu na mesto kulture. Pričali smo o apatiji mladih i nezainteresovanosti većeg broja mladih da se na neki način ugleda na te pozitivne primere, na pojedince koji su mladi kreativni stvaraoci. I opet smo došli do zaključaka da se sve to ne dešava slučajno. Kako kaže Irena Ristić: „Problem je šireg opsega i odnosi se na valorizaciju. Utisak je da se to dešava stihijski, ali to nije tako. Kultura je sistemski mariginalizovana, posebno savremena umetnost koja problematizuje ono što nam se dešava, i kao takva je subverzivna. [...] Nisam sasvim sigurna da mladi pate od opšte apatije i da ne mogu da se investiraju ni u šta. Kada postoje određene i vrlo konkretne inicijative, idealizam počne da džiklja na sve strane, jer je to prirodna potre-

USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI

ba u nekom razvojnom periodu, prirodno je da se vežete za stvari u koje verujete, ali izgleda da im je, na neki način teško da sada pronađu stvari u koje je moguće poverovati. Možda zbog toga što i mi sumnjamo u domašaje u različitim sferama, te ne možemo pružiti osnovu za valorizaciju.“ Problematizovali smo koncepte razvoja publike i participativnost u kulturi. Pitali smo se gde je problem, u edukaciji, u davanju primera mladima. Prisećali smo se tuđih modela. Dejan Petrović, reditelj i osnivač NFC „Filmart“-a i profesor na Akademiji umetnosti Beograd govorio je na tu temu i isticao potrebu posebne edukacije stručnog kadra za razvoj publike, za animaciju publike i povratak publike u bioskopske sale: „Zapravo je identičan problem i u Francuskoj, iako su oni radili na decentralizaciji bioskopa, ne samo po većim mestima nego i po selima. Imaju problem sa publikom i oni su došli do toga da je najbitnije obrazovanje ljudi koji se isključivo bave motivacijom kako vratiti gledaoce u salu, uopšte kako vratiti ljude u bioskop da gledaju neku vrstu autorskog filma. Mislim da je to ključna stvar kod nas: bavimo se tehnologijom, bavimo se digitalizacijom, kada je u pitanju bioskop, bavimo se i programima, a osnovna stvar jeste da se edukujemo, kako da pre svega edukujemo publiku i kako da je motivišemo da se vrati u bioskop. Evo na primer, sa studentima sa kojima radim na fakultetu je ista stvar, ne samo sa studentima već i profesorima. Pošto pratim kratki metar i dokumentarni film, na festivalima mogu da nabrojim tri studenta koji su uvek tu, jednog do dva profesora od mojih kolega sa akademije i niko drugi ne dolazi. Sale su im poluprazne, postavlja se pitanje: zašto? To je ključna stvar, zašto? Mislim da je potrebno da se ljudi iz struke bave motivacijom ljudi za povratak u (bioskopsku) salu... “ Priznali smo sami sebi da je često prisutan kvazi elitistički pristup u ustanovama kulture, kod kulturnih radnika i u javnom i u nezavisnom sektoru, a da kultura treba da ima edukativnu ulogu i da podstiče upravo društveno angažovani pristup. Zaključili smo da se moraju izbeći zamke elitizma i da je za mlade i za publiku neophodno naći mesto u sistemu kulture.

NOVI MODELI „Istraživanja pokazuju da mladi danas imaju potpunu odbojnost i da su im previsoki zidovi ustanova kulture, jednostavno ih ne žele uopšte; to nije njihov prostor, ne osećaju ga kao svoj, niti kao prostor

119

120

SREĐIVANJE DVORIŠTA

oplemenjivanja, niti kao prostor nečega novog, niti kao prostor nekakve zajedničke komunikacije, odnosno jezika. Čak i u gradovima u kojima postoje vrhunske ustanove kulture, muzeji, interaktivni program i sve ostalo, očigledno da bioskopska sala više nije prostor te vrste komunikacije. Rešenje će se nametnuti samo, jer činjenica je da ljudi neće izgubiti potrebu za kulturom: ona je uvek postojala, i uvek su postojali oni koji je žele i podstiču, ali jednostavno moramo da prihvatimo i to da su neki novi modeli danas aktuelni.” (Virdžinija Đeković) Studentkinja režije na Fakultetu dramskih umetnosti, Jovana Avramović problematizovala je tematski okvir produciranih filmova i govorila o temama kojima se bave domaći reditelji, i koliko je to razlog da mladi ljudi ne žele da gledaju takve filmove. „Jedan od razloga što mladi ne posećuju neke manifestacije je upravo taj što ne uspevamo da pronađemo zajednički jezik između njih i nas. Mi neprestano plasiramo ono što mislimo da je važno, ne slušajući šta je zapravo njima važno. Pri čemu mi se čini da obe strane razmišljaju na sličan način, samo ni jedna nije raspoložena da čuje šta ovi drugi imaju da kažu.“ Takođe, Jovana Avramović je, iz svog ugla, istakla i problem nekomunikativnosti savremene vizuelne umetnosti, i teško razumevanje ove vrste umetnosti navela kao razlog zašto uglavnom izbegava odlazak u galerije, na izložbe. Irena Ristić je govorila o razvoju publike: „Ceo koncept razvoja publike je vrlo problematičan, zato što se publika i dalje posmatra kao da je u pitanju nekakav pasivni konzumentski entitet koji služi za zarađivanje para. Postavlja se pitanje kakve su vaše mogućnosti za participaciju u kulturi. Ima li mesta za vas u Kulturnom centru? Ima li mesta za vas da učestvujete i pravite određeni program, izložbu, film ili bilo šta drugo? Da li ti posmatraš svog sugrađanina kao nekog ko učestvuje u kulturnom životu grada, ili ga posmataš kao nekog ko treba da puni box office. Ako rezonuješ tako kako je malopre pomenuto: ‘Ovi će da umru od starosti, nama treba neko nov ko će da plaća ulaznice’, razumljivo je zašto mlade boli uvo da dođu da plaćaju ulaznice, posebno što se njihove preferencije ne poštuju.“ Raspetljavali smo i zamke spajanja kulture i zabave, govorili o komercijalizaciji kulture u cilju povećanja posećenosti programa. Dejan Petrović je naveo kontraproduktivne primere pokušaja omasovljenja posete određenim

USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI

kulturnim programima, koji, neznanjem kadra koji čak nije ni stručan za bavljenje kulturom, lako skliznu u komercijalnu zabavu: „Sve se više zabava baca kao udica, da se privuku ljudi i tako publika, ali ne samo publika nego i ljudi koji su menadžeri institucija, pa i ovi današnji u Požegi mešaju zabavu i kulturu. To je najveći problem za nas šta se publici u lokalnom okviru plasira kao kultura i umetnost.“ Olja Nikolić Kia (ArteQ) istakla je primere dobre prakse u kojima dolazi do spoja kulture i zabave, jer današnja publika to očekuje: „Možda se ne bavimo dovoljno analizom primera dobre prakse. Zašto su recimo poetski događaji „Pesničenje“ i „Poezin“ tako posećeni? Obično veliki broj ljudi dolazi i osim toga ta publika postaje učesnik, i na neki način postoji konverzacija. Za taj događaj isto važi da je povezan sa zabavom, ali to je sada recimo poezija u nekoj drugoj formi, muzičkoj formi, kao performans. Čini mi se zaista da publika više nije spremna da uđe u bele zidove, da sedi mirno i da odsluša i odgleda... Okej kada je film u pitanju nećeš sad da se šetaš, ali publika kao da danas želi više slobode da uđe, da izađe, da se muva, da se kreće, da dobacuje, da tu postoje još neki sadržaji.“ Ono što je prepoznato takođe kao odbijajući faktor za publiku jeste često padanje u zamku zaštite profesije i naših akademskih referenci i svega što uz to ide, pri čemu zauzimamo elitističku poziciju. Ipak, treba se držati toga da „Građanin nije konkurent!“ (Irena Ristić).

PA R T I C I PA C I J A v s . P O P U L I Z A M „Zapravo antiteza ne isključuje participaciju građana, ne isključuje kvalitet te participacije. Praviti uslove za participaciju građana u kulturi nije isto što i praviti populistički nacionalistički program koji će za nekog da zaradi velike pare.” (Irena Ristić) I na kraju je, po ko zna koji put, istaknut značaj zajedništva u ostvarenju ciljeva, značaj obrazovnog sistema i uticaja nastavnikâ, medija, kulturnih radnika, ujedinjenja oba sektora. Olja Nikolić Kia ističe: „Vidim da je, uz sve te prepreke, najbolji način borbe u saradnji, bilo da su samo pojedinci u pitanju, ili organizacije iz javnog sektora, ili iz nezavisnog sektora u zajedničkom kreiranju programa, ali ne samo programa nego uopšte borbi.“

121

122

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Zaključili smo da je partokratsko „divljanje“ moguće dok god smo mi razjedinjeni. Više od dva sata je dvadeset ljudi sedelo i razgovaralo o problemima u kulturi; bilo je ljutih, bilo je hrabrih, bilo je nadahnutih... Izašli smo napolje; kiša je prestala; meni se činilo da smo mogli da nastavimo naš razgovor, barem još dva sata napolju. Karavan Sređivanje dvorišta je otputovao iz našeg malog grada, a mi lokalci smo se dogovorili da započnemo slična okupljanja barem jednom mesečno, da pričamo o kulturi i svim drugim pitanjima, jer izgleda da jeste velika iluzija ukoliko se bavimo samo kulturnom politikom, a ne i ostalim javnim politikama. Rečima Irene Ristić: „Kada se kucne na vrata kulture, zapravo je već sedam instanci izgubljeno pre toga!“

123

O autorkama i autorima Vesna Tašić je direktorka ZMUC-a od 2011. godine, angažovana na organizaciji, strategijskim, menadžerskim, projektnim i politikama društvenog pozicioniranja. ZMUC je malo udruženje, osnovano 2005. godine, koje deluje u Beogradu, regionima bivše Jugoslavije i Balkana. Jedan je od osnivača Asocijacije NKSS. Nakon maturiranja na novinarskom smeru u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji, Tašić diplomira na orijentalistici Filološkog fakulteta u Beogradu. Radi u NON-u, arapskoj redakciji Radio Jugoslavije, sarađuje s dopisnicima iz arapskih zemalja u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. U agenciji Tanjug je od 1994. do 1996, kada joj je, zbog učešća na građanskom protestu, zabranjen ulazak u zgradu. Radila je u dnevnim listovima i nedeljnicima – Dnevni telegraf, Centar, Reporter, Blic News, Evropa, a sarađivala u magazinima Reč, Status, Zemlja... Novinarstvo napušta 2008, posle angažmana u dnevnom listu Borba. Mirjana Boba Stojadinović je vizuelna umetnica. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (2006), i magistrirala na Institutu Pit Cvart u Roterdamu, Holandija, kao i na Fakultetu umetnosti u Plimutu, Velika Britanija (2008). Od 1998, samostalno je izlagala u zemlji i inostranstvu, a takođe i kurirala, organizovala i učestvovala u brojnim grupnim izložbama. U centru njenih interesovanja su prostor i prostorni odnosi – performativno upotrebljava fotografiju, tekst, zvuk, objekat. Dobitnica je nagrade 25. Memorijala Nadežde Petrović (2010). Takođe se bavi produkcijom polja savremene kulture. Od 2010. godine, autor je i realizator foruma UMETNIK KAO PUBLIKA. U periodu 2015–2017. kurirala je i vodila beogradsko izdanje transnacionalnog projekta ACTOPOLIS. Jedna je od osnivača magazina za nezavisnu kulturu MANEK. http://bobaart.wordpress.com Aleksandar Gubaš je beogradski kulturni radnik rođen u Puli, voditelj omladinskih radionica, filmski reditelj i popularizator književnosti za decu i mlade. Na prelazu milenijuma učestvovao je u pokretanju i vođenju projekta LOW-FI VIDEO, koji se bavio promocijom nezavisnog, bezbudžetnog i underground filma. Jedno vreme uređivao je Beoramu, gradski mesečni vodič kroz programe kulture. Pokretač je projekta Femix, koji se bavi promocijom ženskog omladinskog stvaralaštva. Autor je nekoliko dokumentarnih filmova o mladima. Poslednje tri godine vodi čitalački klub za tinejdžere Mreža B.O.O.K. – Biblioteka odabranih omladinskih knjiga, kao i sopstveni blog Knjigoskop, specijalizovan za književnu produkciju za decu i mlade. Vlasnik je Studija Novo poglavlje, posvećenog promociji dečje književnosti.

124

SREĐIVANJE DVORIŠTA

Marko Pejović radi kao psiholog, teoretičar umetnosti i pozorišni praktičar. Vodio je veliki broj radionica baziranih na dramskim formama, kao i na principima performance art-a. Autor je više projekata koji primenjuju inkluzivne principe u savremenom plesu i dramskom teatru, u kojima su učestovali umetnici i pripadnici različitih marginalizovanih grupa (osobe sa invaliditetom, veterani ratova 1991-1999, korisnici psihijatrijskih usluga, mladi sa razvojnim teškoćama). Autor je dramskih tekstova Smrt i život pokusnih kunića (pohvala Udruženja dramskih pisaca Srbije, 2006.) i Dorina zemlja Oz (za Kazalište lutaka Mostar). Radio je dramaturgiju za nekoliko plesnih produkcija: Kriva za Gausa, Reset (nagrada INFANT-a 2010), Tanatos, Psi, Hegel i duga lista prevara, Vrste. Izvršni je direktor Festivala društveno angažovanog teatra Van okvira/Off Frame, koji realizuje Grupa „Hajde da...“, čiji je član. Olja Nikolić Kia je kuratorka autsajderka, umetnica, performerka i aktivistkinja, članica umetničko-aktivističkih kolektiva ARTEQ i 3a3or. Polje njenog delovanja uključuje inicijative u vezi sa pitanjima stanovanja, queer i disability teoriju, alternativne telesne tehnike u teoriji i praksi, a posebno ontologiju konstrukcije tela i seksualnosti. Aktivno je uključena u podršku migrantima u okviru samoorganizovanih kolektiva koji okupljaju migrante i internacionalne aktiviste. Virdžinija Đeković je menadžerka u kulturi i aktivistkinja, rođena u Pančevu. Studirala je Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti. Na istom fakultetu stekla je i diplomu mastera, a trenutno je na doktorskim naučnim studijama Menadžmenta kulture i medija. Radila je kao radio voditeljka, novinarka, PR, projektna menadžerka i organizatorka na programima u oblasti kulture. Stalna je saradnica uličnih novina Liceulice, a sa kolegama i prijateljima 2011. godine osniva organizaciju Tačka komunikacije u kojoj je najaktivnija. Članica je upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Veruje u građansko delovanje i svakodnevne borbe, voli radio i zajedničke ručkove. Deo je inicijative Neda(vi)mo Beograd. Slađana Varagić je kustoskinja i kulturna radnica. Diplomirala je 2001. godine na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, na odseku za istoriju umetnosti. Magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2014. godine, na odseku – Studije filma i medija. Radila je kao urednica Gradske galerije Požega, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, direktorka Kulturnog centra Požega. Trenutno radi kao urednica programa Gradske galerije Požega. Od 2006. godine, članica je i programska koordinatorka NFC „Filmart“ iz Požege, i koordinatorka je programa Međunarodni studentski filmski kamp „Interakcija”. Autorka je i projekata Fotodokumenti, Ideja-ne-realizacija, Kritika na delu

125 i Inter-video-akcija (rezidencija za video umetnike). Radila je kao kustoskinja i selektorka brojnih grupnih i samostalnih izložbi domaćih i stranih umetnika. Irena Ristić deluje u polju umetnosti i nauke. Pravi istraživačke i ogledne radove, mahom na granici vizuelnog i performativnog. Jedan je od osnivača družine Hop.La!, i vanredna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autorka je većeg broja istraživanja u oblasti psihologije umetnosti, od kojih su važnija objavljena u međunarodnim naučnim publikacijama, kao i monografijama Početak i kraj kreativnog procesa (2010) i Psihologija kreativnosti (2013). U poslednjih nekoliko godina, posvećena je istraživanjima kreativnog procesa, polimedijskim i video ogledima, među kojima su ostali zapaženi: Proba (2016/17), Autopejzaž (2016), Šta kaže Irena Ristić? (2015), Pažljivo posmatranje (2013/14), Nepar (2012), proces_K (2011), Apetit (2010), Soba malih strahova (2009), i dr. www.irena-ristic.com

126

SREĐIVANJE DVORIŠTA

SREĐIVANJE DVORIŠTA Dijalozi o kulturi

Urednica Irena Ristić Izdavači Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije Maršala Birjuzova 7 • 11000 Beograd • Srbija www.nezavisnakultura.net Hop.La! Uzun Mirkova 10 • 11 000 Beograd • Srbija www.hop-la.org Tačka komunikacije Kolarčeva 9 • 11000 Beograd • Srbija www.tackakomunikacije.org Za izdavače Radomir Lazović, predsednik UO Asocijacije NKSS Irena Ristić, predsednica UO Hop.La! Virdžinija Đeković, menadžerka organizacije Tačka komunikacije Lektura Dragana Kitanović Fotografije Ivan Zupanc Prelom i dizajn Mihaela Drakulović Štampa Pozitiv Print Ugrinovački put 16k • Zemun Beograd • Srbija Tiraž 300 U 2016. godini dijaloška platforma “Sređivanje dvorišta” podržana je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Trag fondacije u okviru programa Demokratija – to sam ja.

127

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 7+008]:061.2(497.11)”20”(082) 316.75(497.11)”20”(082) SREĐIVANJE dvorišta : dijalozi o kulturi / [urednica Irena Ristić ; fotografije Ivan Zupanc]. Beograd : Asocijacija nezavisna kulturna scena Srbije : Hop.La! : Tačka komunikacije, 2017 (Beograd : Pozitiv print). - 128 str. : fotogr. ; 23 cm Tiraž 300. - O autorkama i autorima: str. 117-125. ISBN 978-86-89121-03-2 (ANKSS) a) Асоцијација независна културна сцена Србије (Београд) - Зборници b) Србија - Културна политика - Зборници COBISS.SR-ID 238318348

128

SREĐIVANJE DVORIŠTA