Aleksandar Djordjevic 20. Maj u 12:10
КУЈ ЋЕ ДА МЕ ИЗДА? МЕАНО ПРОКЛЕТА БИЛА (за Манчу и Зоне) Свирџије сам чочеци да ми свирите И муку на срце лечка да смирите Лупа, оће из груди да ми искочи Душа иска вино, меанџијо точи Куде је онај песник, песму да склепа Песму од патњу што срце мојто цепа Од патњу што ко голем камик притиска Кад неког волиш и срце ти га иска Сузне очи њојну шефтелију влаже Мир немам, пијем, ал вино не помаже А чочек проклет на њу ме одма сети Пуста била меано с’г ћу теб клети Место њум у меану чашке целивам Пијах уђох а овден се с’м доливам И рањено срце чочеци ми солив А ти песнику писуј како се волив Како се волив њена и моја душа Писуј убаво нек чаршија слуша Да њојзин татко љубав голему трује За сирома момка неће ни да чује Јужни песник Александар Ђорђевић БЕМ ТИ ГРАМАТИКУ Викав неки да граматику не знаемо По цел дн се по пластеници маемо Е а кад би туј граматику знали Тија што викав од глад би се усукали Писмени се бунив викав пприка скупа А јадничко сељак главу да си лупа Буљи у небо, сам град да не падне Е ондак читава работа пропадне Мучил се сас орање сас дрљање Куј зна колко пут је бил на копање Да малечку дечицу своју израни Па вика „Сас граматику ме мани“ Баци писаљку узни мотику у руке Па да видиш какве су тој муке Тој што падежи мешам неје брука Живот на сељака голема је мука Па и с кога на њивче да оратим Ти бе школован не виш да се патим Неје лако данасне да биднеш сељак Док да трепнеш градинче изеа мрак Ил га слунце испржи док припица Па никое из земљу неће да ница Остави науке бидни сељак бар два дана Мотика неје страшна, неје рак рана. Јужни песник Александар Ђорђевић БОМБА ЏИНЧЕ ТЕРОРИЗАМ НА ЛЕСКОВАЧКИ НАЧИН Лесковчани несу баш сас мозак чисти И тешко си га на свет ако бидбев терористи Од малечко сас обуку крећев и тој у градинче Тг деда на уници показује како да садив џинче
Па ги вика: Од џинче нема на овај свет по љуто пприче Куј га изеде има одма ки одран ован да риче Тек јутре наступав муке кад отиднш у клозет Гузица пече, а тој јоште не знаје овај свет Трнив зуби, ки огањ, гори језик и читава шија А куј га тури на фурунче цел дан ће кука и кија Од џинчики се ки пожар упалив на човека уши Колко воду пије, бунарче на двор ће пресуши Кад би бомбу напраили од џинчики туцани И терористи и НАТО били би разбуцани Бил би то голем резил и пукла би брука А онај куј се млого курчи време је да закука Јужни песник Александар Ђорђевић МЛОГО ГА ТРТОМУДИ Још не савне а он се разбуди И одма почне да га тртомуди Те неје му сан бил како треба А по цел ноћ спије ки мицка беба Те оладила му се скувана кава Па би тел још лечка да по спава А вика да га грбина боли од легање Па по ваздан пцује пусто спање Сви му газив ливаде и орев међе Па се натутнтил и оборил веђе Пцује људи ни криви ни дужни Сам он убав а сви остали ружни Сас комшилак коџа одавно не збори Распирује ватру и там куде не гори Благи Боже од овог паламуђу не ослободи Нема га тај куј ће на чукнутог Ацу да угоди Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић НАДМОЧУВАЊЕ И ДЕДА ПЕРИНО КАЗИВАЊЕ Кад бе помлад, голобрад дечко И кад мочало беше ми малечко Надмића се с другари у мочање Тој ни беше главно занимање Игру овакој треба да отпочнеш И од белешку што даље да мочнеш Док сас дрвце неки домет тефтери И тај је тефтерџија, задужен да мери И док тефтерџија чучи мери и бележи Неки од нас га често с мочку освежи Куј му крив кад заспал на мочалиште Он си кука а остали од смешку вриште „Јутре си понеси амрелче“ сви га ебавав И бајаги му другарски савети давав Тефтерџија је увек најмалечак и знање тек учи Да га мочка на надмочување више не опаучи Премочувамо ки деца разне ствари и мерке Беомо млади а мочала ни беоше ки на зверке И преко плотови и преко тарабе и врз прошке, Мочамо по разни циљеви и по разне ћошке Ал мочало време сас године полагачки гази И онај што најдалеко мочал сг мора да пази „Битно је синко чешире да су суве“, вика ми деда Дошло време да и најбољи см мож да приповеда. Јужни песник Александар Ђорђевић
"НЕ БИРАЈ МОМКА ДА ТЕ МУЧИ УЗМИ ЧИЧУ ДА ТЕ НАУЧИ" Кад на чичу на очи падне мрак Па га потера неки голем мерак Да убаво младо девојче обали Крене да се бричи, лицка и фали Ноћу се по кревет преврћа, не спије А од сабајле пред огледало џмије Полудела му глава шупља, па пуца Док сас маказичке брчики штуца Оће чича да се подмлади бар лечка И вика „Још могу неје заиграла мечка“ На лице кришом тура од жену помаде Сам да се дочепа до некоје убаве младе Чешире на ивицу пегла јајца да исече мрав И збори у брк „неће се обрукам још сам здрав“ Ондак кошуљче тура у чеширке натенане И у брк казује „Неће ваљда срчка да ми стане“ Све што живот пружа, оће чича да узме Све сабира у главу, а никако да одузме Момци не знав, ал се више пут заврате А код чичу од једнуш сам могу да пате Е с’г кое е боље, едампут ил више пута Битно је да девојче у бројање не лута Кад нешто сврби треба по чешће да се чеша Па дакле с кое право да се овден чича меша Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић КАД ЋЕ ПАМЕТ ДА СИ СПЕЧАЛИШ Тешко си га ноге под луду главу И кад шунтави мислив да су у праву Кад ли ће едампут да затворив клопку Да брабоњци не испадав ки из попку Амзо селска мозак ти компир огуљен Докле ће више да биднеш зажуљен Своју луду тинтару од дувар чукни Два пут ако треба, па тек ондак гукни Од како знам језик ти од памет бржи А да се не трка, узми па га вржи Неје кер да се по сокачики смуца И од млого памет оће глава да пуца Одбегли јужни песник Александа Ђорђевић МИЛОЈКОВА ФРЕЗА Милојко тера фрезу И има хипотезу Да му сви завидив Кад му фрезу видив Од стра му бабе бајев Цел д’н се с њега маев Угљенчики гасив Милојков стра да спасив Врзал на фрезу врчку Да напраи збрчку Збрчку од мађије Стра га од комшије Стра га од комшије Па своју фрезу крије У малену шупче Ки миш сирење у рупче
А бре Милојко Куј је теби стојко Од кое се плашиш Када фрезу јашиш Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ОДИ ЧИЧИ ДА ТИ ЧИЧА ЗБИЧИ А бе чичо, што си нешто не работиш, Сам се смуцаш по сокаци и ломотиш, Немаш у главу мозак ни за едан грам, Неје ли те од човеци бар лечка срам. Млого гадно старче од теб ће израсне, Викав сви, а’л нема на ког да објасне. Тешко си га на ноге под луду главу, Сас такав памет, неће си стекнеш славу. Одамно преплићаш с краци по путишта, Пропала ти работа, неје за ништа, Сас четалке одоздол гу подупираш За кое се курчиш, кад не мож да свираш. Викаш, оди чичи да те чича збичи, А код чичу алатка на дудинку личи, Седи си дом и сићај се док си мого, Сас тој дудинче ће се обрукаш млого. Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић МАЂИЈАРКА Она оштроконђа га омађијала А лепо му вика да ву се окане Куј би га знал сас кое му све бајала Па ву титра јајца, не мож да одане А она сам си неке ујдурме иска Печен вол ву не мож алаву нарани Огули га начисто, паре му спљиска Живог гледа у земљу да га сарани Б’ш ми га жал, од нос не види даље Постал је голема овца за шишање Бем ти мађијарку, уватила га у раље Постана му живот срање и пишање Казујте како да спасимо човека Дал мож оваква мађија да се скиђа И’л ће кукавац да се мучи до века Да му се оштроконђа и у с’н привиђа Од мађије мож се млого награише Дабогда наебал онај куј ги прави За век такој да бидне, да се запише А ви ми били вазда весели и здрави Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ОД ПЛАСТЕНИК ЗБОРИВ „Леле мени куј ће цевке да савија Леле мени куј ће ги у земљу набија Куј ће најлон по жегу да развлачи Кад би тело да лечка наоблачи“ „А бе комшијо не си кукај више У пластеник се млого тешко дише Језик ми јучер испаднул до цволике Док расуђува петлиџани и пприке“
„ Најубаво је кад се пприка продава Кад се поред џаци на кванташ спава И сањаш како ће јутре цена да рипи А за сг, нека га зној по лечка да кипи“ “Леле, тг убаве домаћице сам доодив Од тезгу до тезгу време проводив За пуњење и туцање бирав робу А код мен све изложено за пробу“ Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ГЛАДНА САМ Стомак празан, црева ми крче, Данас нисам јела, нисам ни јуче А он свима обећава боље дане Док мени свиће ново јутро без хране ГЛАДНА САМ, ал редовно плаћам рачуне И слушам како лажима уши ми пуне Кидају десетак од моје мале плате, Да буду лепи, да мењају кравате ГЛАДНА САМ, а сита од њихових обећања Лажу да је боље, а плата ми је мања ГЛАДНА САМ и деца ми данима трпе А жељна су јадна чоколаду да купе Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ЈАГЊЕЋЕ БРИГАДЕ Време је избора кад се шишају овце А ја песник да вам кажем неко словце Ими ли Србија политичара од наде Ил су све то брате јагњеће бригаде Нагојили се стомачине своје шире У сваку печењару би сместа да завире И једино уз помоћ селфи штапа јагњеће фаце Могу свој гласачки листић у кутију да убаце Јагњенце младо обрће се на ражњу И могу вам рећи привукло је пажњу Председника из клуба јегњећих бригада Па размишља како цело да га савлада Дал ће му у стомаку били лепо и фино Дал да пије бело или црно вино Дал да пије чисто ил у шприцер форми А сутра ће размишљати о реформи О реформи како да спаси предузеће Он велики председник бригаде јагњеће И сад му је нешто паметно на ум пало За реформу предузећа једно јагње је мало. Мора фирму да спаси из страшне ситације А довешће дијаспору и стране делагиције И сви сточари морају с њим да се сложе Да по једно јагње у реформу уложе Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ЋЕ КОПАМО БУНАР Тој лето беше баш жега голема И мука за оног кој бунар нема Да се ладне воде жедан напије Да зној од челенку своју измије
Врућу воду татко из чашку пије И реши да викамо бунарџије, Да се више не патимо за воду Јер кој има бунар има и згоду „Сирома мора за све да трпи И закрпу на закрпу да крпи Фала Богу неће помремо ог глад Човек печали док је здрав, прав и млад“ Мудро збори татко, деда се слаже Па одоше бунарџије да траже Татко на Дората деда на Вранца Одјахаше право код Перу Босанца Пера Босанац бунарчики копа Чула је за њег читава Јевропа Татко и деда машев ни с руке И јашив коњи кроз шуму и буке Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ЋЕ КОПАМО БУНАР (одломак II – СТРЕПЊА) Бринем за татка, бринем и за деду, Мајка вика ће се врнев тек у среду. Сам да биднев добро тој ми је жеља, До среду још коџа има, сг је недеља Не брини синко, здрави ће се вратив Бунар ће копамо чим капару платив. Мајка ме теши а и сама брине бригу, Док чита молитву из црквену књигу. Моли се на вечер славскоме свецу Да чува укућани а посебно децу С мајку се крстимо и ми пред спање Да Свети Илија чува стоку и имање Сирома смо ал не напуштамо веру Док мајка пали кандило за вечеру Кандило испод громовника Илије Да благослови њене најмилије. Понедељак и торник прођоше брго У среду у зору рану у сан се трго Сања неку страшну птицу црну Па питам мајку „Кад ће се наши врну“ јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ГАСТРБАЈТЕРКЕ То су ти батке женчики што имав млого паре Шминкав се сас скупу шминку па ич не старе Гледам ги ки да су од модну писту изашле Мењав гардеробу, ципелке и Армани ташне Гледам ги па ми на очи од муку идев сузе Што не мог лечка да ги пипнем те чврсте гузе Коџа су далеко, а мен неје толко дугачка рука Цел ноћ се преврћам по кревет и ваћа ме мука Она работа напраи ми шатор ноћаске на ћебе Па не знаем дал ми лева, дал десна нога зебе Гастарбајтерке су криве што извиђач постадо Оће из груди да искочи мојто срце младо Бем ти пусту даљину што ме од њи раздваја Ал затој волим лето, лето ме сас њи спаја
Тг ти батке гастарбајтерке у Србију доодив Па се надам да ће и мен у швапско да водив јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ГАСТАРБАЈТЕРИ Кад дође лето мен ми се цел дн плаче Од набеђене девојке и старе удаваче На гастарбајтери оне тг у лов крену И свака ги вика „Узми ме за жену“. Неје битно дал је ружан ки гробље Има га служив ки у хотел особље Ће му месив пите и колачики ситни За добру рекламу они су нај битни. Купујев тг танге сас трачку ки конац Да ги гастарбајтер загледа задњи лонац А на неке је Богами лонац ки шерпа за ајвар Па мислив да ће биднев царице а он ги цар Такве су те жене, млого волив увозну робу Па на гастарбајтери дајев бш све на пробу Гледам и размишљам од овуја ситуацију Па се питам како да спасим српску нацију Од срам спашавам јадну српску нацију Јер се чуло да неке добивав и алиментацију Дизаше ноге за иностранство ал за џабе Не отидоше даље од комшијске тарабе. Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић GASTARBAJTEN BLUZ Gastarbajteri su goleme poliglote i švabski i srpski kad pričav, lomote a kurčiv se ki da su članovi od SANU bem li gi na svi nepismeni, NANU Perca od lukac prazi milujev opanci, a iz guzicu viriv na ovija naši stranci što ovden mesto bubrezi prodev muda, a kurčiv se da živiv ki Alisa u zemlji čuda Kibla po kibla i jevrići se gomilav al sas kiblu dođe i poneki pilav što gi retko usira na biznis daske mora da mu proliv od lanjske praske Dasiz fantastičen kiblen aromen vikav gastarbajteri ja, ja, dabomen pa si gas masken turav na facu i na pisanje terav južnoga Acu JUŽNI ODBEGLI PESNIK Aleksandar Đorđević ДИЈАСПОРА ОД ОВИЈА НАШИ ИЗ ДИЈАСПОРУ НОЋАСКЕ САМ ИМАЛ ГОЛЕМУ МОРУ САЊА ГИ ДА МЕ ЈУРИШЕ САС МОТКУ ПА НА СН ДАВАМ ГАС НА СТОТКУ БЕГАЈ АЦКЕ ЗАЕБИ ПЕСНИЧКУ СЛАВУ ВИШ ДА ЋЕ ТЕ КРАТИВ ЗА ЦЕЛУ ГЛАВУ УВРТАЊЕ ЈАЈЦА АЦКЕТОВА СГ ЈЕ МОРА ПОТЕРНИЦУ РАПИСАЛА ЦЕЛА ДИЈАСПОРА КУКУ МЕНИ АКО МЕ ДИЈАСПОРЦИ УВАТЕ ЗА СВО ПИСУВАЊЕ ДЕБЕЛО ЋЕ МИ НАПЛАТЕ КРИЈЕМ СЕ ПО БУЏАЦИ ДОК НЕ ПРОЈДЕ ЛЕТО ЧЕКАМ ДА СЕ ВРНЕВ МЛОГО САМ ГИ СМЕТО ОЋЕ ДА МИ УСКРАТИВ СЛОБОДУ ОД ПИСАЊЕ
МЛОГО ГИ СТРА ОД МОЈО ПЕСНИЧКО ЗНАЊЕ ЈУЖНИ ОДБЕГЛИ ПЕСНИК АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ ТЕЖАК ЈЕ ЖИВОТ ГАСТАРБАЈТЕРСКИ Отидоше из Србију због овуја кризу Па се мучив да зарадив некоју девизу Овден код нас посо га нема ни за лек Па зар за све мора да трпи наш човек Ал наш човек је млого радник вредан Зар у Србију да трпи гладан и жедан Мука га натерала да бега преко грану Овден се не мож да заради ни за рану А куде су рачуни, телефон, струја и вода Не идев они у странско што је тој мода Идев да рмбав и све преко леђа и грбачу Ал несу заборавили ни кокарду ни шајкачу Некад ги на срце падне голема муја и јад Сетив се од шљиваче, њивче и виноград На ноћ мислив и тугујев за српско проклето И једва чекав да си дођев овден на лето јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ГЛЕДАЈ МАЈКУ БИРАЈ ЋЕРКУ Младо момче па си шиљи зверку Гледа у мајку, а бира си ћерку А мајка у је тамн у године зреле Кад ву нема ћерка да се повеселе Пелцер се од добру сорту узима Мора се крадне боље да се прима Дал је греота, кад човек има машту Па си размишља од убаву ташту Девојче јоште је зелено и младо А сас ташту поиграл би се радо И на мајку и на ћерку одговара Да се млад возач учи на кола стара Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић У ТУЂЕГА ТАТКА ПОГОЛЕМА ПАТКА Нема га тај куј ће да ву удовољи Па све вика на другога је бољи На сваког си најде по неку ману Да исправља накривену банану У туђега татка поголема је патка Ал и та ву је патка, опет кратка Оће си патку сас жирафину шију Па ву тражи од комшију до комшију И од голему патку има поголема Па си опет сас патке срећу нема Кад ли ће се скраси едампут, аман И да си најде патку што ву таман Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ЛОША ЈЕ ГЛАВА НА КОЈУ ЈЕ СВАКА КАПА ТАМАН Е мој Рајко створе главати Главуџа ти коџа одавно пати Куј ли ће теби капче да сашије Да ти кошава главуџу не бије
Глава ти од глобус поголема Такву главу нико овден нема На њу земљопис деца мож да учив Зар сас глобус да се јадни мучив А ти кукаш како за теб нема капче Млого те стра да те не усере врапче Док се ваздан смуцаш кроз по сокаци Седни бе лечка одмори тија краци Тури прс на челенку па размисли виш бе да су сви поред теб покисли Лоше ги главе кад ги све капе таман Једино је твоја добра аман за аман. Александар Ђорђевић ZBORIM OD PPRIKU Seckan luk, perinač i mleveno meso kod Leskovčanku od jutroske odneso koe mi rekne, će radim, neće se bunim od merak i natenane ima da vu punim. Meša Leskovčanka, sta vu da ne zagori Vrcka s guzicu i pitue, "Koe be čekaš mori" A ja neuk slušam vu pa se ič ne bunim jedva čekam kad će počnam da vu punim. Pokaza mi od merak kako treba da se buta I ona blaga, a i ona što je po lečka ljuta pa eve od jutroske punim rupu, guram masu će postanem punjač, punjač na dobrom glasu južni odbegli pesnik Aleksandar Đorđević ИМА ДАНА Кад га човек утупи све му равно ки Бачка. Легне да спије, а ноћ постане бш дугачка. По кревет се преврћа и од свашта мисли Ал кое ће јадан кад га проблеми стисли. Судбина је тој, свак си своје носи бреме У овој лудо, да га рекнем магареће време Магарца натоваре, ал га послен истоваре Ал човек је од магаре по големо магаре. Има дана кад је и кожа тесна на човека Таман решил један проблем а други га чека Таман помислел лечка ће главу да дигне Кад ете ти га нов проблем сам му намигне Е пуста муко, пал пређи на другог лечка Зар само пред моја врата да игра мечка Што не желиш себи не жели ни другима Бар ти бидни човек, јер свак си своју муку има. Александар Ђорђевић НЕ ПОМАГАЈТЕ НИ ВИШЕ Неје наш сељак глуп и затуцан Сељак је век од државу испрцан Прцав га разноразне ждероње Директори, министри и сероње Бајаги сви за сељака бринев А до голу кожу ће га скинев Па не знајеш куј повише лаже Кад вика да сељаку помаже И сви дајев нека обећања Кад за избори крене кампања Сликујев се сас телци и праци Јер стока у стоку види ортаци.
Куде сте сг кад град тепа поље А викасте ће живимо боље? На избори ствар ће ви пропадне А разлог су рекете противградне Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ВЕПАР СВРДЛАР Вепар сврдлар сас алтку се дичи Сг ће свињче некоје да разбичи Цел скокак слуша како кмечи Док ву вепар сврдлар керебечи Запенил бш ки мутав на тоцило Па сврдла ли сврдла сас шило А свињче од мерак си крсти очи На прњицу душа ће ву искочи Гледам ги ја а и комшика гледа Ја ву питуем а она бајаги неда Све на изволте врцка с гузицу И вика на вепра да турим брњицу Александар Ђорђевић ЛУБЕНЧИКИ Кад год ми очи лунбеничке виде Одма почне вода на уста да ми иде Замишљам да ги у бунарче ладим Па ће послен убаво да се сладим Сас чврге проверавам дал су зреле А које звонив слађе су од карамеле Ал мене ништа не мож да изненади Па викам на лубенџију „Срчку ву вади“ Кврцка кора на лубече засица гу чича И чини ми се лубенче почну да прича Узми ме слатка сам, неће ич да се кајеш Кад ме изеш цел ноћ с мочање ће се мајеш Викав сви доктори добра је за бубрези И чисти бешику сваком куј ву мези За здравље човек не треба паре да штеди А зрело лубенче ки дукат жут си вреди јужни одбегли песник Александар Ђорђевић НЕ ДАМ ВИ КОМПИРИ Бем ти маркети и овуја скупоћу Кад си не мог да купим које оћу Гледам цене па ме мука нека ваћа Век ми она корпа за ставку краћа Де год се обрнеш сам пише „Акција“ А кад плаћаш ондак се види реакција И последњу банку ти ишчукав из џеп Па тек тг сватиш колко је живот леп Кад има да јемо, јемо док не пукнемо А кад нема ће трпимо док не цркнемо Гулим компири сваки дан а јел би месо Ал место месо дома си компири донесо Поче на нос да ми искача пире мрчкав Док гледам аламни како месиште ручкав И ја би месо јел ал овако сам га гледам Нек добијев колестерол компир ги недам
Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић МА КО ТЕ ШЉИВИ Кад србин србину каже „Ма ко те шљиви“ Питање је да ли га воли, дал му се диви Ил га попреко са висине чудне гледа И чиатву му фамилију помиње од реда И оца, и стрица, стрину, стару мајку, И ујницу и теткицу и млађану снајку, У оно проклето „Ко га шљиви“ сви стану И док их Србин помиње сваком нађе ману Зар је у Србији нашој толико лоше Па нико никога не зарезује и шљивоше Велика је ово и срамна српска брука Кад је слатка комшији, комшијина мука Читаву Србију ударила је шљивка у главу Кад за ружно помињу комшији славу Шта ће бити ако Срби под шљиву стану Дал ће и онда једни другима налазити ману Није ваљда за мржњу ранка шљивка крива Зар у слози не може овде да се ужива Што не нађоше за мржњу неко друго воће Да сачувамо шљиве од српске финоће јужни одбегли песник Александар Ђорђевић ЈУЖЊАЧКА СВАЂА Кад се јужњаци посвађав Сас тешке речи погађав И тој право у центар на мету А перца не све стране лету Не знаје се куј пије а куј плаћа И куј је главан за свађу баћа Свашта од јужњака мож чује Док те сас лепе речи описује А тој лепо ки до моега звучи Ки да у клозет по ваздан чучи И затвор му мешину пробада Е сг ће неки богами да страда Од затвор си очи на сви колачи Па вика „Има ли куј јачи“ Затој га боље пустите да се исере Па неће више из клозет да се дере. Јужни песник Александар Ђорђевић ЋЕ БИДНЕ Ће ни бидне поголема плата А на кредит ће се смањи рата Путеви више неће имав рупе Ће терате и лимузине скупе Слушам политичари које орате А они у чашире кликери клате До голу кожу оће да не скинев А бајаги за народ свој бринев Платиш рачун голема је ставка Па неје ми мозак испила чавка Кило месо едва се у месару купи Бем ти власт кад мора да га тупи
Да га тупи и да народ свој лаже И вика да му сас реформу помаже Газда ми на работу повећао норму Мочам се ја у њину трулу реформу Јужни одбегли песник Александар Ђорђевић НЕ МОЧАЈ УЗ ВЕТАР Онај куј воли уз ветар да моча Неће поживи колко старац Фоча Од њег на сви попушћав живци Једино он прав а сви су кривци Тој је батке зацепотина најголема Од такву зацепотину повеће нема На ону ствар воли да исправља леђа Геометар аметер, а он знаје куде је међа Бем ти будалу кад с мочку правен И такав је увек за шефа поставен Ал Ацке ће га у смени у овуј песму Неће више моча уз ветар ки на чешму САН О СРПСКОЈ РЕБЕЛИЈИ (ребелија- устанак, буна) Сан о српској ребелији Подићи ће они најсмелији Што зулум трпети не могу Помолиће се анђелима, Богу За спас душе своје у боју Ако погину да у спокоју Почивају и грле земљу своју Коју су копали у зноју Вера ће српска опстати И кад јединца сина мати Са сузама у бој шаље Устаће тад и шваље и ткаље Да храбре јунаке одену Да у борби по студену Не цвокућу од циче зиме И свака мајка помиње име Свог храброг ратника сина Па јој у грудима милина Чини да срце прескаче И ноћима дугим куца јаче „Мајко не мој да бринеш“ „Сине не мој да погинеш“ Мајко вратићу се из боја“ Чувај се сине душо моја“ Александар Ђорђевић СРБИЈА Отаџбино моја српска јуначка Храбрим ратницима си пуначка Имаш земљо чине да се поносиш Док оцило части у срцу носиш И малени твоји ђачићи Сви су редом јуначићи Још у клупицама док седе Знај да они највише вреде За тројство наше српско се муче И када певају весело и када уче
Немаш зато разлога да се бојиш Србијо вечно ћеш да постојиш Србијо о теби и гробови причају Дух времена прошлог величају Свака хумка Мир Божији заслужује Своје потомке опомиње и задужује Света земља и хумке прошлости Дедовима нашим чувају кости И грле их корени родних шљива Србија је и испод земље жива Не бој и када под земљом трулиш Са шљивом родном вечно се грлиш Чувајмо благо земљицу црницу Сваки манастир цркву и црквицу Сваки бистри поток реку и речицу Чувајмо веселу српску дечицу Време је да се у тројство скупе прсти Нек се поносно Србин сваки крсти Понос Србину не даје да клечи С колена на колено корачају речи Код Србина понос највише вреди Унук од дедова својих понос наследи Александар Ђорђевић СРБСКИ ИНАТ Отаџбино моја тврдоглава Инат српски у теби спава И са раним јутром се буди Због тврдоглаве ћуди Србин тада пркоси свима Ко да на језику гују има Инат га на то тера Да се свађа и закера Србину је најрођенији брат Његов сопствени инат О коме Србин највише брине И за брата је спреман да гине Нећеш га тек тако покорити Свим силам ће се борити Макар и на своју штету Ал упркос целом свету Док сви спавају Србин је будан И сви се питају што је чудан Док су сви будни Србин спава Тврдоглава је српска глава Србина није стид Да главом иде кроз зид Иако зна да то боли Али шта ћеш тако воли Србин не уме да се каје Ваљда зато и траје Србин је увек у праву Па ће и главу за славу На пањ части ставити И жене у црно завити Зна да ће га славити Па се зато неће савити Показаће зубе свима Показаће да кичму има
Која се не може свити Иначе Србина неће бити И кад му изборе покреду Србин не губи наду Отвориће рајске ДВЕРИ И поносно кренути на звери Александар Ђорђевић ТУПАВИ СТОЈКО Једног дана ловац Стојко Узе пушку ко главну алтку Па отиде на Нишаву Да улови коју патку Ал од патку ни трага ни гласа Узалудно у вабило свира Кад одједном спази у Нишаву Стојка се у плићаку запира „Које радиш туна Стојке?“ Стојко ће гу мавка „Ете коси ја ливаду Па ми уђе травка“ „А какво ми па ти радиш Овдена на реку?“ „Мајем се ко глуво куче Да убијем патку неку“ Него да ти помогнем Травку да извадимо Па би после могли Још нешто да радимо Несам се надала На те речи слатке Још у сред косидбе Да дођем до патке Излегоше на ливаду Стојка скину јакну Падоше му чешире А гаће се саме смакну Диже Стојко своју „пушку“ Удрви га како мотку Стојка рашити ноге И разјапи своју „шотку“ А риба јој густа Ко север код Вељу А црна ко соц од кафу Сам да убодеш жељу Гузица јој ко печенка Голема и глатка Спремна ко замка Да улети дивља патка Кад поче да вришти Да стење, да на травке смрди „Леле Боже“ мисли Стојко „Све ће да ме нагрди“ Па истресе сике Ки задњица на слона Боже ми опрости Ко црквена звона Ландарају лево десно Бркају по очи
Кад ето ти Стојко Од једном скочи Елем док посао свршава Он зевну у небо Виде јато шотки Леле Бог ме ебо Зафркну .ебање Па се пушке лати И више се никад Стојки не врати Стојку више тако нешто Неће се понови Јер је прешал у планине Сг дивље свиње лови Епилог Две три речи кратке Барем се Стојка Дочепала дивље патке Без обзира на то Она исто ради Чека неког новог Да јој травку вади Александар Ђорђевић ШТО МИ НЕЋЕ ЈЕВ ПРАЦИ Што ми неће јев праци шише ги ебем Траву ги дајем, куруз ги дајем По цел дан се с њи мајем Трпам ги у уста, остала ги пуста Од умор не видим, на ноге едва стоим За глад њиов дубоко се боим Што ми неће јев праци, ебем ли ги племку Бем ги племку, ебем ги свињску семку По ваздан вичу и см скуличу Исушише се како олупена кунина А мен на очи пада нека тамнина Зар на Мику праци да биднев по убави А ови мојти ки да су губави Што ми неће јев праци бем ги шантрљиви Мора ги пцујем кад несу алапљиви Микин вепар клатил е јајца с мојто свињче Бем ли му Станојку у минџу пуклу ки дињче Станојку ћу му натртим у шљиваче И његов вепар на мојто свињче неће више да скаче На Станојку рекну кое ћу ву праим А она орати да ву на време јавим За мојти праци и на њу гу жал Па ће ми минџу дадне с алал Збори Станојка „Има комшо по ваздан да ширим краци Сам нек пројев твојти праци Нек ти на душу бидне мило и севап Јер мој ме Мика нервира с његов ћевап Бем ти ћевапче нећу си арчим гузицу А и фрљила сам очи на твојту кобасицу“ Проедоше праци док Станојка мрдаше сас гузицу Ал бем гу шунтаву ицеди ми начисто кобасицу. Александар Ђорђевић