Жирафица и њена породица веома воле море. Сваке године летују на обали и купају се, играју и забављају у песку. Жирафица нарочито воли да тражи шкољке и лепе каменчиће, а њена пријатељица корњача, с којом често летује, воли да гради куле од песка.
− Погледај шта сам нашла! – рече жирафица пријатељици и показа јој светлуцави каменчић зелене боје. − Како леп камен! − узбуђено повика корњачица.
Жирафица весело отрча мами и тати, надајући се да ће се и они одушевити као њена пријатељица корњачица.
− Камен је предиван − рече тата. − Можеш да му даш и неко име ако желиш, жирафице. − Хм... не могу сад да му смислим име, али ако смислим, одмах ћу доћи да ти кажем! – осмехну се жирафица и одјури својој пријатељици, која је већ градила другу кулу од песка.
У томе тренутку тати је зазвонио мобилни телефон. Јавио се и чуо узнемирујућу вест. − Жирафице, дођи, морамо кући! Деда је у болници и идемо да га видимо. Жирафица је послушно дошла, мама и тата су узели ствари, и у чудној тишини сви заједно пошли су према колима. Брзо су се спаковали и кренули на пут кући.
Болница је била блештаво бела. Сунчеви зраци чинили су је још сјајнијом, па је жирафица, ходајући ходником, у једном тренутку и зажмурила. − Мама, какви су то чудни мириси? – упитала је жирафица. − Такав је мирис у болници, душо − одговорила јој је тихо мама. Жирафица је погледала тату и спазила врло чудан израз на његовом лицу. Никад га раније није видела таквог и осетила је да се нешто ружно догађа. − Дедааа! – узвикнула је жирафица и потрчала деди у загрљај чим га је угледала у соби. − Буди нежна, жирафице, деда је веома болестан – упозорила ју је мама. − А шта му је? Шта ти је, деда? – упита жирафица забринуто. − Стар сам и болестан, драга моја жирафице − рече деда и помилова је по главици.
Туга због губитка блиске и вољене особе
С АВ
ЕТ И
ТЕЉЕ ОДИ Р ЗА
Здрава беба заплаче одмах по рођењу. Међутим, први нејасни знакови туге јављају се око осме недеље живота. У том раздобљу беба је тужна кад нема позитивних интеракција с одраслима. До бебиног узраста од шест месеци пожељно је реаговати на сваки плач и остале позиве како би се задовољиле њене потребе. Тиме се беби даје осећај сигурности и развија се поверење у околину. Зашто се јавља туга? Основни разлози за осећање туге јесу губитак или одвојеност од драгоценог предмета или вољене особе. Но и сама могућност губитка може изазвати осећање туге. Без обзира на то је ли се губитак стварно догодио или само мислимо да би се могао догодити, емоционална потреба која стоји иза осећања туге јесте потреба за подршком, утехом и надокнадом изгубљенога, и то на начин на који је то могуће остварити. Како препознати невербалне знакове туге? • по спуштеној глави и погледу који је усмерен надоле • по опуштености и тромости тела • мишићни тонус је смањен • глас је мекши • особа употребљава мање речи у говору Шта чинити када је дете тужно? Најпре му покажите да разумете његово осећање туге. То можете учинити речима: „Видим да те је ово растужило.“ Или једноставним физичким контактом попут загрљаја. Могуће је да ће таква реакција одрасле особе изазвати код детета још јачи плач, али то је нормална појава јер смо својим поступком детету дали допуштење да у потпуности изрази своју тугу. Када видите и осетите да се дете смирило, понудите му опције. 1. Предложите му да поразговарате о томе шта га је растужило. Имајте на уму следеће: што је дете млађе, број речи и трајање разговора треба да буду мањи, каткад је то разговор од свега неколико минута ако је посреди дете које, на пример, има две године. 2. Ако је дете старије и лакше се изражава цртањем или писањем, понудите му да нацрта или напише шта га је растужило. Деца се на различите начине изражавају. Ако ми сами волимо све да изговоримо, а дете није такво, сетите се да постоји разлика између вас и детета те да детету вербализација доживљенога неће увек помоћи. 3. Поразговарајте о томе постоји ли нешто чиме му се може надокнадити изгубљено. Ако снажно жели да буде с татом који је на службеном путу, питајте га има ли нешто друго што би му могло барем мало олакшати потиштеност. На пример, да телефонира тати, да за тату припреми нешто чиме ће му показати колико му недостаје, да разговарате о тати или о ономе што највише воле заједно да раде и шта ће радити када се тата врати… Дакле, постоји много опција да се ублажи осећање изгубљенога.
Шта не чинити када је дете тужно? У великој жељи да помогну детету и што брже га усреће, одрасли често пожеле да проблем реше тако што ће одагнати тугу речима као што су ове: „Не брини се, није то ништа страшно.“ Или то чине нудећи готово решење за одређену ситуацију или дететов проблем. Штавише, одраслима је најтеже да се носе управо са осећањем туге код детета. Други чест разлог што одрасли покушавају да брзо смире децу јесте то што их често нервира дететова плачљивост и туга. Понекад су дечје емоције бурне, интензивне, снажне и нестабилне, па их одрасли неретко покушавају прекинути оваквим порукама: „Дечаци/девојчице не плачу.“ Или: „Ти си велик дечак / велика девојчица, немој да плачеш.“ Иако дететове емоције имају наведене карактеристике, оне су истовремено једноставне, спонтане и краткотрајне. Дете их показује отворено, што одраслој особи олакшава разумевање његовог унутрашњег света. Туга због губитка блиске и вољене особе Врло често одрасли сматрају да дете које отворено не тугује због губитка вољене особе и није много погођено. Али деца тугују на нешто другачији начин од одраслих. Шта би то тачно значило? Језик којим се дете често изражава није говор, већ је посреди невербалан језик (испољава се кроз игру и понашање), што значи да деца најчешће неће самоиницијативно говорити о губитку и тузи коју осећају. Осим тога, свака већа промена, попут губитка вољене особе, код детета буди снажно осећање несигурности и беспомоћности. Управо је зато изразито важно како ће одрасли реаговати у таквој ситуацији. Шта одрасли могу да учине? • Освестите цопствена осећања и уобичајене начине ношења с губитком (недостатак жеље да се разговара, претерано конзумирање хране, пушење и слично). • Реците детету искрено, јасно и отворено шта се догодило, на пример: „Знаш да је деда био веома, веома болестан. Дуго је био болестан и лекови му нису помогли. Морам да ти кажем нешто много тужно… Деда је умро.“ • Емпатично рефлектујте дететова осећања и реците нешто попут овога: „Знам да ти јако недостаје.“ „Знам да би хтео/хтела да поново буде с нама.“ „Видим да си јако тужан/тужна.“ „Каткад се уплашиш да ни мене више неће бити, али с тобом сам, верујем да ћемо још дуго живети.“ • Више пута грлите, љубите и тешите дете. Допустите му да изнова поставља иста питања како би стекло јасну представу о догађају. • Објасните, у складу с узрастом детета, да оно није одговорно за смрт друге особе и да су сви око њега покушали учинити све да вољена особа не умре. • Омогућите детету да смрт доживи јасније писањем опроштајног писма или цртањем за умрлу особу. • Гледајте с дететом слике преминуле особе, разговарајте о лепим успоменама и слично. Када потражити стручну помоћ? Деца: Ако дете током неколико месеци, без назнака да се стање побољшава, слабо једе, лоше спава или ако му пође лоше у школи или у односу с родитељима, браћом и сетрама или вршњацима, важно је потражити стручну помоћ. Деца, као и одрасли, могу да доживе депресивно стање, због чега је нужно реаговати на време. Одрасли: Ако слабо или претерано једете, лоше спавате, примећујете промене у расположењу, избегавате да мислите на губитак или не можете да мислите ни на шта друго осим на то, односно ако примећујете неке друге промене које се ни након пола године не повлаче, свакако је важно потражити стручну помоћ. Ако ви нисте добро и не не бива вам боље, тада ни дете неће имати прилику да се опорави од губитка и прихвати га као саставни део живота.
Жирафица се играла и с родитељима уживала на плажи када је њеном тати изненада јављено да је деда у болници. Када су га посетили, жирафица га је чврсто загрлила, а деда јој је рекао да је веома стар и болестан. Након неколико дана тата је упалио свећу и рекао жирафици да деде више нема, да је умро. Жирафица је била збуњена, па забринута, па тужна, нарочито када је видела да су и тата и мама веома тужни. Тата је одлучио да јој помогне да боље разуме оно што се догодило. Објаснио јој је да деда сада живи на другачији начин, у њиховим мислима и срцима, а потом је жирафицу чврсто загрлио, пољубио је и утешио. Сликовница „Жирафица је тужна јер деде више нема“ бави се осећањем туге због губитка блиске и вољене особе. Кроз једноставну причу и животињске ликове деца ће препознати сопствену ситуацију и емоцију туге која се због ње јавља. Сликовница има и додатак са саветима за родитеље који ће им помоћи да боље разумеју понашање свог детета, да задовоље његову емоционалну потребу која стоји у основи туге и науче га да регулише то негативно осећање.
Издања серије „Емоције: туга”
ISBN 978-86-7609-956-6
9 788676 099566