Једнога јутра мама и тата корњаче морали су нешто важно да обаве, па су своју ћерку корњачицу одвели да се мало дружи с баком. − Корњачице, данас ћеш бити код баке, а када се тата и ја вратимо по тебе, донећемо ти фине, слатке јагоде − обећала јој је мама пре поласка.
− Јагоде?! Можеее! − развеселила се мала корњача. − Већ их дуго нисам јела! Корњачица је веома волела јагоде. Оне су јој омиљено воће! Зато се овом мамином обећању толико и обрадовала.
Читавог дана бака и корњачица заједно су уживале у сунцу, лотосима, цвркуту птица, пливању и игри. Неколико пута корњача се сетила јагода које су јој родитељи обећали. Већ је сковала план, рекла је баки: − Знам! Пола јагодица појешћу данас за вечеру, а пола ћу оставити да сутра направимо сладолед!
Бака јој је дала још неколико одличних идеја с чиме може да једе своје омиљено воће. Њих две су се баш добро забављале. − Бако, види шта могу! – весело је узвикнула корњачица и скочила са скакаонице. Пљус!, зачуло се гласно када је својим оклопом додирнула воду. − Ох, мила, како је ово био добар скок и једно лепо „пљус“! − казала је бака поносно, а корњачица јој је весело појурила у загрљај.
Како се ближило топло послеподне, родитељи су се вратили по своју малу корњачу. Она се још увек играла у језеру с пријатељима када је чула да је бака дозива: − Дођи! Стигли су мама и тата! Корњачица је одмах поздравила пријатеље и потрчала према бакиној кући. − Љубави, како ти је било с баком данас? − нежно ју је упитала мама. − Супер! А где си ти била? − радознала је била мала корњача. − Радила сам, знаш − одговорила јој је мама и чврсто је загрлила. И тата ју је поздравио и загрлио, а затим је наставио да разговара с баком.
Корњачица је била срећна што види маму и тату, али је силно желела да добије јагоде које су јој били обећали и којима се цео дан радовала.
Но када јој мама није дала јагоде, а онда ни тата, корњачица је стала са стране, помало збуњена. Потом се њено лице растужило, спустила је главицу и обузело ју је неко ружно осећање, па се готово цела увукла у свој оклоп и тихо зајецала. − Корњачице, дођи! − позвала ју је мама, али она није извирила из оклопа и остала је на истом месту. − Шта је било? Шта се догодило? − забринула се мама, али корњачица ни на то није хтела да одговори. − Видим да си се увукла у оклоп и лице ти изгледа тужно. Нешто није у реду. Можда ми можемо да ти помогнемо?
Разочарање
Разочарање је непријатна емоција која се јавља као последица ситуације када наша жеља, нада или очекивање нису у складу с оним што се догодило у стварности. Разочарање може бити усмерено на неку особу, на ситуацију или на нас саме. У разочарању најчешће можемо препознати елементе туге, љутње и огорчености (на другога), или обесхрабрености (ако смо разочарани у себе). Свако од тих стања само по себи је неугодно, стога њихов спој носи још већу тежину. Туга се јавља због процењеног губитка приликом поређења оне ситуације коју смо очекивали и радовали јој се и онога што се у реалности догодило. Емоционалне потребе које прате разочарање јесу повлачење у себе и утеха. Љутња може бити усмерена на другога или на нас саме. Код љутње је нормално да се појаве мисли које реалност приказују много негативније, на пример, може се негативно тумачити узрок ситуације (то је зато што ме родитељи не воле, не мисле на мене, само на себе мисле, бату воле више, за њега би се тога сетили...). Емоционална потреба која стоји иза љутње јесте то да нас други чују и доживе озбиљно. Огорченост на другога или обесхрабреност јављају се у облику губитка поверења. Особа не види смисао у томе да верује, очекује или се нада да нешто може бити другачије од тога како се догодило у ситуацији која ју је разочарала.
ВЕ Т СА
ОДИТЕЉЕ АР
И
З
Различитост у исказивању разочараности Деца могу различито реаговати кад су разочарана, у зависности од интензитета емоције, од темперамента, од узраста, али и од претходних реакција околине. Добар је пример двогодишњак или трогодишњак који силно жели да нешто направи сам, а онда у томе не успе. Иако је логично да тада осети разочарање, његова ће реакција често изгледати као љутња, а може се чак јавити и агресивно понашање. С друге стране, нека деца ће разочарање (нарочито оно усмерено на себе) исказивати кроз тугу, повлачење, беспомоћност или осећање стида. Тада ће и теже поделити с околином своје осећање и ређе тражити помоћ у задовољењу емоционалне потребе, то јест да добију разумевање или утеху. Интензитет и трајање емоције разочарања могу бити различити, у зависности од тога колики је контраст између очекивања и губитка те од тога колико нам је тај губитак важан. Додатно, исказивање разочарања може зависити и од општег дететовог стања када дође до ситуације разочарања. Ако је дете тог дана уопштено раздражљивије, тада ће теже поднети и ситуацију која га је разочарала. Ако се дете тог дана осећа задовољније, врло је вероватно да ће лакше поднети разочарање и брже регулисати своја осећања. Улога одраслога када је дете разочарано веома је важна јер својим реакцијама може допринети томе како ће се доживљај и исказивање разочарања усмеравати, и како ће дете проћи кроз ову неугодну емоцију. У наставку су примери за то шта је важно избегавати, а шта је добро чинити када је дете разочарано. Када је дете разочарано, треба да избегавамо следеће: • пребацивати кривицу на дете • постиђивати дете због реакција које има • набрајати све оно што смо за дете урадили и наглашавати да није у реду да се сада жали • набрајати детету када је оно разочарало нас, како бисмо умањили важност своје грешке (тиме шаљемо поруку да смо дете овога пута намерно разочарали да бисмо му „вратили“) • негирати свој део одговорности Да би дете учило да развија осећање одговорности за сопствено понашање, важно је да то понашање види и од својих родитеља и других одраслих. Сви можемо погрешити и у реду је то признати. То нас не чини „погрешнима“ или лошима. (Више о овој теми прочитајте у сликовници на тему постиђивања.)
Шта чинити када је дете разочарано због нас? • Ако смо погрешили (на пример нисмо поштовали договор), важно је извинити се детету, признати неправду и преузети кривицу. • Треба да нагласимо како наша грешка није порука детету да га мање волимо или да нам до њега није стало, него да су у питању други разлози што је ситуација испала другачије него што је оно очекивало. • Не треба журити са објашњењем зашто нисмо поштовали договор (сигурно да као родитељи имамо неки разлог, но најпре треба да оставимо простор детету да подели своје незадовољство, а тек потом можемо поделити своју страну приче). • Најпре треба да помогнемо детету да умири неугодну емоцију и покажемо му да га разумемо и да је нормално да се осећа разочарано, љуто или тужно – у зависности од дететовог понашања и начина исказивања емоција (на пример: „У реду је да се осећаш разочарано. И ја бих била узнемирена / био узнемирен да се то догодило мени.“). • Тек када дете види да не негирамо његову емоцију и када има капацитета да нас чује, можемо му објаснити ситуацију те заједно с њим одабрати шта је то што сада можемо учинити. • Уместо да детету нудимо „решење“, треба да га упитамо шта можемо учинити за њега. (Ово је важно искуство јер поучава дете да и оно само може смислити начине да неку тешку ситуацију учини мало лакшом.) Када је дете разочарано у себе, важно је следеће: • признати детету тренутно осећање незадовољства • охрабрити га • подстицати га да упоређује своје резултате пре ситуације која се догодила и своје резултате сада, како би приметило свој напредак (дете можда још није стигло до циља, али му је ближе него раније) • пружити му утеху • допустити му да изрази љутњу на своје понашање • исправити га ако негативно говори о себи, односно ако себи приписује негативне особине или вређа самога себе; ту критику свога бића треба преобликовати у критику свога понашања. На пример, када дете дође из школе разочарано јер се приликом усменог одговарања није сетило одговора па је добило лошију оцену и сада је разочарано или љуто те каже: „Био сам глуп“, можемо му одговорити: „Понекад не знамо и то не значи да смо глупи. Овог пута ниси успео да се сетиш тачног одговора и добио си лошију оцену. Можемо видети како да се следећи пут лакше сетиш одговора. Шта ти мислиш, шта би следећи пут могао да урадиш другачије?“ (Више о овој теми прочитајте у сликовници на тему осећања кривице.) Понекад је нормално бити разочаран Многи родитељи се својски труде да заштите децу од осећања разочараности. Током одрастања је ипак потпуно нормално да се јављају ситуације када ће дете бити разочарано и све оне могу бити корисне ако дете уз одрасле научи како да прође кроз ову неугодну емоцију. Ако дете с временом научи како је нормално да понекад осетимо разочарање, ова ће му се емоција чинити мање страшном када је доживи. Деца која немају искуства с малим животним разочарањима или на њих имају отежавајуће реакције околине, теже ће се носити с великим животним изазовима те могу бити рањивија у раздобљу адолесценције и касније као одрасли. Део психичке отпорности јесте у развоју капацитета за то како проћи кроз неугодне емоције а да их не доживљавамо као потврду некаквог негативног уверења о себи или о другима. У дететовом одрастању биће бројних ситуација када нешто силно жели, а то не успе да уради или да добије, и управо је зато важно свесно управљати тиме како на то реагујемо, не бисмо ли детету дали потребне ресурсе да се са сличним ситуацијама носи и када нисмо физички уз њега.
Мама корњача и тата корњача требало је нешто да обаве, па су своју ћерку корњачицу оставили на чувању код баке. Обећали су да ће јој по подне донети њен омиљени слатки десерт − јагоде! Корњача највише на свету воли да једе јагоде, стога је цео дан маштала о њима. По подне су родитељи дошли по своју девојчицу. Корњача им се веома обрадовала јер су јој недостајали. Но није заборавила на јагоде које је очекивала, али јагода није било. Мама и тата заборавили су на своје обећање и нису их донели. Корњача је осетила тугу, потом љутњу, а заправо је била разочарана.
Сликовница „Неиспуњено очекивање боли: Корњачица се осећа разочарано“, као што и њен наслов говори, бави се осећањем разочарања код деце. Разочарање се јавља као последица ситуације у којој наша жеља, нада или очекивање нису у складу с оним што се догодило у стварности. Кроз једноставну причу и животињске ликове деца ће научити да препознају, именују и олакшају себи осећање разочарања. Научиће и да је у реду погрешити, али и да се за погрешно понашање треба знати извинити. Сликовница има и додатак са саветима за родитеље, старатеље и стручњаке у образовању деце.
Сва издања из серије
ISBN 978-86-7609-961-0
9 788676 099610