krompir

Кромпир дангубић

Најпродаванији ауторски тандем Њујорк тајмса ЏОРИ ЏОН И ПИТ ОСВАЛД

Ја сам кромпир дангубић. Да, то је истина! Ово је мој дом и све своје време ја проводим на каучу свом. Извалим се и уживам и душом и телом. Кауч је моје омиљено место на свету целом!

Видите? Имам

имам њих.

ове. Све што ми затреба имам сместа, ту на лицу места.

ово.

И

ово. И ово. И ово.

И

ово.

И

Видите ли шта се налази испред мене? Погледајте добро. Спектакуларно, зар не? Да, да! Мноштво бљештавих екрана од зида до зида. Каква лепота! Каква радост! Каква дивота!

На овим екранима

своје омиљене

серије гледам.

На овим екранима

играм видео-игрице

са пуно жара, јер за

то баш имам дара.

На овом екрану видим

све непрочитане поруке.

А овај екран служи да

ми у сваком тренутку

информације пружи:

шта мој најбољи друг ради,

шта смера и прави, и чиме

се у сваком тренутку дана

бави.

ДИВНО!

То је била моја најновија справа.

Видео-камера помоћу које ћу

моћи самог себе да надгледам, да

посматрам како реагујем када своје

омиљене серије гледам.

Само треба да је у струју укључим.

И опремање моје собе – биће

готово. Сада је све на месту и

све је коначно савршено. Али...

Изненада, нисам се ни снашао,

у потпуном мраку сам се нашао…

Пази!

Ево, долазим. Упс. Ух.

Стигао сам некако до прозора. Развукао сам завесе. Али, јао! Сунце ми се чинило много бљештавије него што сам га се сећао!

А док сам шетао, око себе сам се стално окретао… Све је

било тако живописно, препуно боја и лепоте личило је на

закривљен екран високе резолуције у први мах, али све је било стварније, шареније и изражајније.

Све је мирисало на свеже.

Након неколико тренутака

схватио сам да је то свеж

ваздух. Толико дуго

напољу нисам био,

да сам и мирисе

заборавио.

Онда сам зачуо неки звук.

Неко цвркутање. Можда

неки телефон звони као

из даљине? Али то је био

црвкут птица.

Одлучио сам тада да прошетам улицама мога

града. И да прођем поново стазама којима сам

шетао некада.

Све су бриге око нестанка струје и

пропуштених ствари престале.

Све мисли о мојим омиљеним

серијама, непрочитаним порукама

једноставно су нестале.

Онда сам свој одраз угледао на једном од екрана. Колико сам времена провео баш на овом месту? Колико сати? Колико дана? Тада сам донео одлуку важну. Заиста ми је стало да се од овог кауча одлепим мало и да инспирацију нађем да свакога дана из куће изађем.

Другари и ја одлучили смо да се природом окружимо

и да се убудуће напољу више дружимо.