− Малена моја, спреми се, морамо да кренемо. Ускоро у шумском биоскопу почиње цртани филм рађен према твојој омиљеној причи о Супер Банани! А код биоскопа нас чекају и твоји пријатељи − казала је мама весело својој ћерки мајмунчици.
− Јооој да, заборавила сам! − насмешила се мајмунчица, ставила свој омиљени рајф који јој је поклонила бака, спремно поскочила до маме и дала јој руку, и њих две кренуле су шумским путељком према биоскопу.
− Здравооо! − мајмунчица је весело поздравила своје друштво кад су она и мама стигле пред биоскоп. − Погледајте шта имам! − извадила је сличицу Принцезе Мајмунице у дивној, златној хаљини и показала је пријатељицама. − Дивна је! И ја бих то хтела! − одушевила се мала тигрица. − Децо, дођите! Време је да седнемо на своја места − звали су родитељи своју децу. Мајмунчица је весело дотрчала до маме и пружила јој руку. Мама је приметила да је мајмунчица веома узбуђена, а када јој је тело тако узбуђено, треба јој дуго времена да се смири. Ипак, мами је било драго да је види тако срећну.
Мајмунчица се јако радовала цртаном филму јер јој је мама много пута читала причу о Супер Банани, па ју је већ знала и напамет. Била је врло узбуђена и око тога где ће седети, па је стално запиткивала маму где су њихова места, који су бројеви њихових седишта и хоће ли бити у првом реду. Онда се сетила да би најрадије седела поред своје пријатељице слончице. А онда се још сетила и да би баш радо јела кокице с преливом од банане пре него што седну.
− Нема кокица с преливом од банане. Сад се, молим те, смири, јер ће цртани ускоро почети − замолила ју је мама када су напокон селе на своја места. Но мајмунчица није могла да се смири и наставила је весело да истражује биоскоп, да се врзма на све стране, гледа ко је све дошао, испитује малог пауна који је број његовог седишта... Потом је мами тражила воде, па чипса, па чоколаде… За то време њени мали другари паун, слончица и тигрица мирно су седели и чекали да цртани почне.
ТЕЉЕ И Д РО
Сличност и разлика између емоција стида и кривице
САВЕТ
ИЗ
А
Емоције стида и кривице могу да се јаве заједно, па их је понекад тешко разликовати. Врло су комплексне и постоје различита гледања на њих. У сврху њиховог објашњења на нивоу који је важан у васпитном смислу и у односу према деци, те у смислу психолошких порука ових сликовница, употребљаваће се поједностављени описи разлика између ових емоција. Кривицу ћемо дефинисати као осећање које се јавља када наше понашање није у складу с нашим моралним системом, или када нас неко прекори због понашања, а такође и онда када постоји јасна идеја да се може поступити другачије и избећи та непријатна емоција. Стид/постиђеност дефинисаћемо као осећање које се јавља када примимо критику усмерену на нас као личност (на нивоу особина или идентитета), па се стога осећамо недовољно добри и „погрешни“, па немамо осећај да се то може променити. На пример, када некога повредимо својим понашањем, можемо помислити: „Учинио/ учинила сам нешто лоше“ (кривица), али можемо и помислити: „Ја сам лош/лоша јер сам повредио/повредила другога“ (постиђеност). Људи с бољом психичком отпорношћу и бољом сликом о себи чешће осећају кривицу него стид те тако имају осећај да могу променити своје понашање и утицати на то да се неугодно осећање не понови. Ти ће људи чешће свесно доносити одлуке како би исправили понашање. Они који чешће осећају стид уз њега доживљавају и осећај беспомоћности јер им недостаје идеја или уверење да се нешто може променити. Интензивно јављање ових емоција у детињству одражава се на развој слике о себи и на различите обрасце које развијамо током одрастања. Стога је нарочито важно обратити пажњу на то да ли својим васпитним поступцима према детету подстичемо јављање кривице или стида, те на то да ли се код детета подстиче осећање одговорности, или му се можда поручује да је беспомоћно и да ништа не може променити. Стид Стид је непријатна емоција која се јавља када се осећамо промашеним, мање вредним. Јавља се када дете доживи да га одрасла особа осуђује на нивоу бића, то јест на нивоу његове личне вредности. Другим речима, када негативне особине приписује детету као бићу, уместо да понашање детета процењује као непожељно или неприхватљиво у конкретној ситуацији. Дакле ДА, деци је важно и потребно да им одрасли помажу у регулацији осећања и бирању примерених облика понашања. Стога је важно да од одраслих чују критику због својих непожељних поступака, односно одобравање пожељних поступака. Оно што НИЈЕ пожељно, а често се догађа, јесте процењивање детета као доброг или лошег, послушног или непослушног, и тога да ли је вредно пажње и љубави или није вредно пажње и љубави. Родитељска љубав и пажња, као и брижност и пажња других одраслих (бака и дедова, васпитача/васпитачица, учитеља/учитељица…) не би требало да буде нешто што деца имају да „заслуже“ својим понашањем. То је нешто што мора да буде безусловно, самим тиме што деца још увек интензивно уче да управљају собом − својим понашањем, емоцијама, потребама те усклађивањем тога са средином и потребама средине у којој живе. Интеграција тих двеју ствари нешто је што сви ми, и деца и одрасли, учимо цео живот, те је важно освестити чињеницу да је и нама одраслима то понекад тешко. Стога не чуди да је то много теже дечици, која
имају много мање животних искустава кроз која би се усавршавала. Дакле, сасвим је нормално да деци требају реакције одраслих како би учила облике понашања који су примерени одређеним животним ситуацијама и њиховим емоционалним стањима. Постиђивање деце веома је често у нашем друштву, па се може чути да га неки употребљавају као васпитну методу у дисциплиновању детета. Дугорочно је то веома штетно за дететов социоемоционални развој. Неке негативне последице честог постиђивања детета могу бити: • негативна слика о себи • смањена вера у своје способности • осећање мање вредности • нормализација и прихватање тога да је то начин на који други реагују на нас • претерана субмисивност или претеран бунт и отпор • развијање веровања да су други важнији и вреднији од нас, па је у реду да нас одбацују или понижавају, што води толеранцији према агресивним облицима понашања других према нама • поунутрашњено веровање, то јест став „Проблем је у мени“ и „Ја нисам ОК“ • слабија психичка отпорност Конкретне ситуације које за последицу могу имати емоцију стида: • називање детета лошим, неваљалим, немогућим... • вређање и псовање детета • дуготрајно и/или грубо критиковање детета • када дете осети да је одрасла особа толико љута да нема могућност да се смири, него исказује претеће или насилне облике понашања према детету (вербалне или физичке) • када се дете осећа лоше због себе таквог какво верује да јесте (јер је то много пута чуло о себи, на пример да је неваљало), а нема осећај да је то нека особина коју може променити. Како јачати дететово осећање личне вредности када знамо да ће понекад сигурно доживљавати постиђивање? С децом је потребно разговарати о томе да људи, када им је тешко, понекад изговоре грубе речи или кажу нешто на груб начин. Због тога се деца каткад могу осећати промашеним, лошим или неваљалим. Но важно је да дете зна да оно, такво какво јесте, није промашено. Штавише, важно је детету исказати уверење да оно само може утицати на своје понашање и много тога учинити да се понаша тако да не штети ни себи ни другима. Ако дете има барем једну одраслу особу која ће му врло сигурно и јасно рећи да оно није промашено, лоше или неваљало, независно од тога шта уради, него да је важно и вредно љубави, то може бити важан заштитни фактор у психичком развоју детета. Када осећамо стид, треба да учинимо следеће: • подсетити се да смо важни, вредни и довољно добри управо такви какви јесмо (као бића) • подсетити се да заслужујемо ненасилну комуникацију • подсетити се да не заслужујемо да нас вређају и омаловажавају други, али ни ми сами • развијати саосећајност према самима себи и позитиван говор о себи.
Малена мајмуница ишла је с мамом да гледа цртани филм у шумском биоскопу. У биоскоп су дошли и њени мали пријатељи са својим родитељима. Док су чекали да цртани филм почне, мајмунчица је постала толико узбуђена и нестрпљива да се није могла мирно да седи на свом седишту. Стално се врпољила и правила галаму. У једном тренутку мами мајмуници је дојадило што њена ћерка мајмунчица прави неред и проблеме, док су остали мирни и стрпљиво чекају да цртани почне. Одлучила је да јој то гласно и пред свима каже. Укорила ју је и рекла јој да се не понаша лепо и пристојно. Мајмунчицу је преплавило осећање постиђености. Сликовница „Критика боли: Мајмунчица се осећа постиђено“, као што и њен наслов говори, бави се осећањем стида, то јест постиђености код деце. Стид се јавља када се дете осећа промашеним, мање вредним, то јест када доживи да га одрасла особа осуђује на нивоу његовог бића и његове личне вредности. Кроз једноставну причу и животињске ликове деца ће научити да препознају, именују и олакшају себи осећање стида. Родитељи ће научити да поставе васпитна ограничења деци и да критикују њихово понашање, али тако да код деце не покваре осећање сопствене вредности и њихову слику о себи. Сликовница има и додатак са саветима за родитеље, старатеље и стручњаке у образовању деце. Сва издања из серије
ISBN 978-86-7609-963-4
9 788676 099634