Paja ne želi da deli igračke

ИЗАЗОВНА ПОНАШАЊА

ПAJA

НЕ

ДА ДЕЛИ ИГРАЧКЕ

Одрасли се често сусрећу с понашањима детета сa којима не знају како да се носе, да адекватно реагују и шта да раде. Стручњаци их стога најчешће описују као изазовна понашања.

Ради се о неприхватљивим понашањима јер њихов интензитет, учесталост или трајање могу довести у опасност физичку сигурност

детета или других особа, ометати или представљати ризик оптималном учењу или укључивању детета у социјалне интеракције с вршњацима и одраслима.

Једно од таквих изазовних понашања приказано је у причи која следи.

Видећемо како изазовно

бити подстакнуто емоцијом страха од губитка драгоцених ствари.

Панда Паја није желео да се другари играју његовим играчкама, посебно оним које су му

много важне и драге. Када је његова другарица узела једну такву играчку, наљутио се, отео

јој играчку из руке и снажно је одгурнуо од себе. Тиме је нарушио њихов однос, угрозио

физичку сигурност друге животињице и ускратио себи забаву и дружење са пријатељима.

Паја и сва деца која показују слична изазовна понашања бирају таква понашања јер нису усвојили боље и ефикасније начине ношења с фрустрацијом. Такву децу не можемо

сврстати у групу неваљале или неваспитане деце. У сржи сваког изазовног понашања

могу бити незадовољене потребе детета, лоша слика о себи, снижено самопоуздање или понашање може да буде реакција на проживљено трауматско искуство. Иза сваког дететовог понашања постоји одређени разлог који одрасли често не препознају гледајући

ситуацију из своје перспективе.

Да би дете научило да бира боља и ефикаснија понашања, неопходно је да усвоји

способност саморегулације. Саморегулација је адаптацијски процес, а укључује

способност детета да се суочи са изазовима и стресовима.

Саморегулација укључује: управљање емоционалним реакцијама, промишљање

ономе што је изазвало емоције, избор примерене реакције и способност детета да задовољи поједине жеље и потребе.

Ако помогнемо детету у учењу саморегулације, не само да ћемо с њим градити квалитетнији однос с мање стреса, већ ћемо му помоћи да има позитивније и боље односе са вршњацима. А то значи више самопоштовања, самопоуздања, више емпатије, боље

социоемоционалне компетенције и ментално здравље у целини.

Прочитајте како је наш Паја успео у томе у причи која следи.

Панда Паја живи у кући са великим двориштем, а има и своју собу

са пуно играчака. Он зна сваку своју играчку и сваке вечери их

пажљиво слаже у кутије и на полице.

Данас Паја слави рођендан. Цела породица се радовала том

посебном дану – мама, тата, а највише мали панда. Све је било

спремно за долазак другара – и торта, и балони, и укусни кексићи

од бамбуса.

Мама и тата знају да се Паја осећа врло забринуто када се други играју његовим играчкама. Зато су одлучили да помогну Паји да направи план како да се лакше носи са тим нелагодним

осећајем.

– Пајо, знаш да ће на рођендан доћи пуно твојих другара који једва чекају

да се поиграју твојим играчкама? Сети се како и ти волиш да се играш

играчкама својих другара, када одеш код њих у госте, јер су ти нове и посебно

занимљиве – пажљиво је рекао тата.

– Дааа, највише волим Ланине слагалице – узбуђено је рекао Паја, али се онда

мало забринуо.

– Али ја се бојим да ми неко не узме моје играчке или да их не упропасти.

Разумем твоју забринутост. Није лако делити ствари, посебно ако су нам

важне и драге. Имам једну идеју. Пре него што дођу гости, идемо нас двојица да одаберемо и спакујемо твоје најважније и најомиљеније играчке на сигурно место – предложио је тата. – Може! Идемо да их ставимо у ормар и тамо ће бити на сигурном – сложио се Паја и одмах почео да трпа

играчке у велики ормар.

А са свим преосталим играчкама твоји другари могу

да се играју, слажеш ли се? – питао је тата, али Паја на то

ништа није рекао, па је тата предложио још једну

идеју: – Ако будеш много забринут, уплашен или тужан, јер се други играју твојим играчкама, можеш да одеш да се поиграш у свом шатору. Знаш да се у њему налази мноштво ствари које ти пружају сигурност

и помажу да се лакше носиш са осећањима која ти нису пријатна.

У једном тренутку Паја је угледао Лану како се игра његовим омиљеним

плишаним медом ког је заборавио да стави на сигурно место у ормар. Паја

је од једном почео убрзано да дише и узрујано је дотрчао до Лане. Отео јој је

медведића из руке и гурнуо Лану, која је потом пала.

Лана је заплакала, а одмах после ње и Паја.

Кад је чуо гласни плач, Пајин тата је одмах дошао у собу и

схватио шта се догодило.

– Пајо, сећаш ли се о чему смо разговарали пре него су

стигли твоји пријатељи? Када те преплаве непријатна

осећања, увек можеш да одеш у свој шатор за игру. Дођи, идемо заједно... – тата је Паји пружио руку и заједно су

кренули према шаторчићу који је био подигнут у углу собе. Паја је љутито ушао у свој шатор, сео на јастук и брзо у руке узео љигавца и почео да га стиска. Стискање љигавца понекад му је помагало да избаци љутњу из себе.

У шатору се налазило и пуно других ствари које су помагале Паји да се умири и смањи

свој осећај забринутости – бодљикава

јежић-лоптица, играчка за дување балончића од сапунице, малени шушкави јастуци, мирисни јастучићи и бочице испуњене бојама

и шљокицама.

Страх од губитка драгоцених ствари као позадина изазовних понаш ања

ШТА ЈЕ У ПОЗАДИНИ ИЗАЗОВНИХ ПОНАШАЊА?

Прочитали смо како је пандица Пaja бурно реаговао када му је другарица узела играчку коју је заборавио да

стави на сигурно. Наљутио се, отео јој играчку из руке и гурнуо је тако јако да је пала.

Но, таквом понашању претходило је нешто друго – осећање љутње, страха и забринутости. Зато што није

могао, односно знао, да регулише своје емоције и своја понашања, његова реакција била је неприкладна и неприхватљива.

Код изазовних понашања управо је дететова активност (понашање) оно што чини највидљивији аспект целокупног понашања. Међутим, целокупно понашање осим активности садржи и мисли, осећања и адекватан физиолошки одговор организма. Све наведене компоненте понашања међусобно делују једна на другу.

ФИЗИОЛОГИЈА Највидљивија компонента Пajиног понашања било је гурање другарице и грубо отимање играчке из њених

руку. Али, у Пајиној глави такође су се ређале мисли попут: „То је моје!”, „Не желим да ми то дираш!”, па се јавио осећај забринутости, љутње и панике. Паја је осетио немир и почео убрзано да дише.

Кроз промену неких компоненти унутар целокупног понашања (на пример активности и мисли), можемо

да утичемо на промену других (осећања и физиолошке реакције организма). Често се најпре може утицати управо на промену активности, а то чинимо вођењем детета кроз неку од техника које олакшавају саморегулацију.

Мало неурофизиологије: шта се догађа у мозгу детета

Како бисмо боље разумели позадину Пајиног понашања, потребно је разумети и неурофизиолошку позадину истог. Изазовна понашања пропраћена су физиолошким променама у мозгу детета. Када дете доживљава

или перципира нешто као претњу или нелагоду, у мозгу се покреће реакција коју је најлакше објаснити

појмовима „бори се“, „бежи” или „смрзни се”. Оне описују стања у којима се мозак припрема да се одбрани и

заштити од могуће претње. У наведеном процесу су активне одређене структуре мозга попут фронталног

режња, који је одговоран за планирање, решавање проблема, рационално размишљање, контролу импулса и

саморегулацију. Често га зовемо и „рационални мозак“.

Друга структура мозга важна за саморегулацију изазовног понашања је амигдала (део је лимбичког система)

која се често назива „инстинктивни мозак Амигдала непрестано прима и обрађује информације из наших чула и када се она активира и препозна нешто као претњу, привремено искључује раније споменути фронтални

режањ и спречава нас да рационално размишљамо и доносимо одлуке.

То се манифестује на начин који ми у понашању видимо као да је дете изгубило контролу и да не може да се

саморегулише, као у овој причи где Паја има нагле, бурне и импулсивне реакције (његов мозак је преферирао

реакцију „бори се”).

Како би Паја поновно успоставио неурофизиолошку равнотежу, неопходно је да научи технике

саморегулације. У овој причи упознаћемо технику сензорног шатора. Уз подршку и вођење од стране тате Паја увежбава наведену технику, што му омогућава формирање нових неуронских путева у мозгу. Паја почиње лакше да преузима контролу над својим понашањем и да освешћује своја емоционална стања, као и потребе које стоје иза њих.

Када је дете спремно за учење техника саморегулације?

Познавање неуробиолошких основа појашњава нам како у тренуцима конфликтних ситуација или тантрума

мозак детета није спреман за учење техника саморегулације, већ је тада потребно пружити детету осећај сигурности, бити уз њега и пружати му континуирану подршку.

Тек када се дете умири, оно је спремно да усваја нове технике и стратегије управљања својим понашањем.

У причи видимо како је тата препознао Пајин тренутни изазов и понашање и подсетио га да има свој малени

шатор у ком се налазе предмети који му помажу да се умири и смањи свој осећај забринутости и напетости.

Такође му је дао времена да сам истражи који би предмети могли да му помогну у томе.

Важно је знати да су потешкоће саморегулације реверзибилан процес и да се вештине саморегулације могу учити и усвајати у било којој фази или тренутку развоја редовним увежбавањем адекватних техника.

ШТА МОГУ ДА УРАДЕ ОДРАСЛИ?

Корегулација – улога одраслих у учењу саморегулације У Пајином понашању најпре можемо да уочимо моторичку активност (отимање играчке, гурање). Остале компоненте које су једнако важне, али много мање уочљиве, јесу његове мисли (пусти моју играчку, то је моје), осећања (страх, забринутост, љутња) и физиологија (убрзано дисање, сузе). Како би променио

понашање и осећао се боље, била му је потребна помоћ његовог тате. Наиме, да би дете могло да научи технике саморегулације, односно емоционалне регулације сопственог нервног система, неопходно је да прво искуси корегулацију са особама које су му важне, детету блиске и са којима има успостављен добар, квалитетан и подржавајући однос (родитељ, васпитач, учитељ). Корегулација подразумева добру емоционалну саморегулацију одрасле особе која је у стању да помогне другој особи приликом регулације. Деца уче саморегулацију кроз корегулацију са одраслима.

Корегулација започиње дететовим изазовним понашањем које је често пропраћено снажним моторичким

реакцијама (ударање, гурање и сл.), плакањем и преплављеношћу интензивним емоцијама. Задатак одрасле

особе је да буде уз дете када их оно процесуира. Није препоручљиво игнорисати дете са циљем одузимања

љубави због тога што исказује нелагодне емоције и изазовна понашања.

Када се Паја умирио у свом шатору, тата је тек тада смиреним гласом нагласио да разуме и уважава Пајина осећања. Говорио му је да је сасвим у реду да се брине за своје играчке. Али, тата је ставио нагласак и на

његово понашање.

Панди Паји су веома важне његове играчке и осећа се забринуто када се неко

други игра њима. На Пајиној рођенданској прослави његова другарица Лана узела

је његовог омиљеног плишаног меду да се поигра. Кад је то видео, Паја се страшно

наљутио, отео јој играчку из руку и гурнуо је тако јако да је пала.

Паја се тешко носио са непријатним осећајем забринутости, страха и љутње, па је

уз помоћ тате научио технику умиривања интензивних емоционалних реакција и

саморегулације емоција коју називамо сензорни шатор. Тек кад се умирио, могао

је да освести своје изборе, односно да може да изабере другачија или ефикаснија

понашања у сличним ситуацијама у будућности.

Серија сликовница Изазовна понашања доноси приче за децу које их уче да препознају непријатне емоције, када се оне појаве у телу, умире се и изаберу

прихватљивије начине понашања. У сликовницама се налазе и савети за родитеље, васпитаче и старатеље у којима је објашњена улога одраслих у процесу корегулације емоција које су у позадини изазовних понашања и шта се заправо

догађа у неурофизиологији детета када их уочимо.

ISBN 978-86-6120-033-5

9 788661 200335