Paja se svađa sa mamom

ИЗАЗОВНА ПОНАШАЊА

ПAJA

СЕ СВАЂА С МАМОМ

Ауторке: Ева Брлек и Јулија Кукец Илустрације: Свен Немет

ТЕХНИКЕ УМИРИВАЊА И САМОРЕГУЛАЦИЈЕ

+ САВЕТИ ЗА РОДИТЕЉЕ

Одрасли се често сусрећу с понашањима детета сa којима

не знају како да се носе, да адекватно реагују и шта да раде. Стручњаци их стога најчешће описују као изазовна понашања.

Ради се о неприхватљивим понашањима јер њихов интензитет, учесталост или трајање могу довести у опасност физичку сигурност детета или других особа, ометати или представљати ризик оптималном учењу или укључивању детета у социјалне интеракције с вршњацима и одраслима.

Једно од таквих изазовних понашања приказано је у причи која

следи.

Видећемо како изазовно

понашање може бити подстакнуто

отпором на постављање граница.

Панда Паја се страшно наљутио јер је истекло договорено време за гледање цртаног филма

и

морао је да иде на спавање. Лупао је рукама и ногама и ударао све што му се нашло у близини. У интензивној емоционалној реакцији ударио је и своју маму.

Паја и сва деца која показују слична изазовна понашања бирају таква понашања јер нису усвојили боље и ефикасније начине ношења с фрустрацијом. Такву децу не можемо

сврстати у групу неваљале или неваспитане деце. У сржи сваког изазовног понашања

могу бити незадовољене потребе детета, лоша слика о себи, снижено самопоуздање, или понашање може да буде реакција на проживљено трауматско искуство. Иза сваког

дететовог понашања постоји одређени разлог који одрасли често не препознају гледајући

ситуацију из своје перспективе.

Да би дете научило да бира боља и ефикаснија понашања, неопходно је да усвоји способност саморегулације. Саморегулација је адаптацијски процес, а укључује

способност детета да се суочи са изазовима и стресовима.

Саморегулација укључује: управљање емоционалним реакцијама, промишљање

ономе што је изазвало емоције, избор примерене реакције и способност детета да задовољи поједине жеље и потребе.

Ако помогнемо детету у учењу саморегулације, не само да ћемо с њим градити квалитетнији однос с мање стреса, већ ћемо му помоћи да има позитивније и боље односе са вршњацима. А то значи више самопоштовања, самопоуздања, више емпатије, боље

социоемоционалне компетенције и ментално здравље у целини.

Прочитајте како је наш Паја успео у томе у причи која следи.

Било је хладно зимско вече и одавно је пао мрак. Ближило се време за одлазак

на спавање. Панда Паја је вечерао кашицу од бамбуса, а затим се завалио у

мекани кауч. Сваке вечери би пре купања, прања зубића, приче за лаку ноћ и

мажења Паја погледао свој омиљени цртани.

Паја је обожавао цртаће. Да се он питао, гледао би цртаће по цео дан, па чак и

ноћу уместо да спава.

Али мама панда му је увек говорила: – У реду је погледати кратак цртани.

Али није добро за малу панду да по читав

дан гледа у екран.

Рекла му је мама то и данас, али Паја се толико забављао и уживао у

цртаћу да је није чуо.

Кад се цртани завршио, мама је угасила телевизор и рекла: – Пајо, цртани је

готов. Идемо да се спремимо за спавање. – Али мамааа, ја бих да погледам још само један цртаћ. Молим те, молим те.

Још само један – молио је Паја маму плачљивим гласом.

Пајо, овај цртани је трајао веома дуго, а ти мораш на спавање. Крени у

купатило. Ја ћу одмах доћи – одговорила је мама благим али одлучним тоном.

Кад је схватио да му мама неће дозволити да погледа још један цртани, Паја се наљутио.

Осетио је како му срце убрзано и јако лупа. Затим је почео брзо да дише, па све брже, и брже, и брже... У једном тренутку чинило му се да остаје без даха и

Мама је гледала свог малог панду како се црвени, пукће, вришти, лупа рукама и ногама око себе. Ударао је где год је могао и стигао и рушио ствари око себе.

Отпор на постављене границе као позадина изазовних понашања

ШТА ЈЕ У ПОЗАДИНИ ИЗАЗОВНИХ ПОНАШАЊА?

Прочитали смо како се Паја наљутио када га је мама подсетила да је истекло време за гледање цртаног филма

и да је време за спавање. Зацрвенео се, почео да вришти и лупа рукама и ногама око себе.

Но, таквом понашању претходило је нешто друго – Пајина фрустрација пропраћена осећањима љутње и беса.

Паја није био у стању да регулише те емоције, па је његово понашање било непримерено и неприхватљиво.

Код изазовних понашања управо је дететова активност (понашање) оно што чини највидљивији аспект

целокупног понашања. Међутим, целокупно понашање осим активности садржи и мисли, осећања и адекватан физиолошки одговор организма. Све наведене компоненте понашања међусобно делују једна на другу.

ФИЗИОЛОГИЈА Највидљивија компонента Пајиног понашања било је викање и ударање. Али, у Пајиној глави такође су се ређале мисли попут: „Хоћу цртани!”, „То није фер!”, „Правила су глупа!”, па се појавио осећај љутње и беса. Паја је мислио да ће му „глава експлодирати“. Осетио је како му срце убрзано и јако лупа. Затим је почео брзо да дише, па све брже, и брже, и брже... У једном тренутку чинило му се да остаје без даха и да више уопште не

може да дише.

Кроз промену неких компоненти унутар целокупног понашања (на пример активности и мисли), можемо

да утичемо на промену других (осећања и физиолошке реакције организма). Често се најпре може утицати управо на промену активности, а то чинимо вођењем детета кроз неку од техника које олакшавају саморегулацију.

Мало неурофизиологије: шта се догађа у мозгу детета

Како бисмо боље разумели позадину Пајиног понашања, потребно је разумети и неурофизиолошку позадину истог. Изазовна понашања пропраћена су физиолошким променама у мозгу детета. Када дете доживљава

или перципира нешто као претњу или нелагоду, у мозгу се покреће реакција коју је најлакше објаснити

појмовима „бори се“, „бежи” или „смрзни се”. Они описују стања у којима се мозак припрема да се одбрани и

заштити од могуће претње. У наведеном процесу су активне одређене структуре мозга попут фронталног

режња који је одговоран за планирање, решавање проблема, рационално размишљање, контролу импулса и саморегулацију. Често га зовемо и „рационални мозак“.

Фронтални режањ одговоран је за извршне функције, а управо се у њему налази и већина допамин-осетљивих неурона.

Допамин је један од такозваних хормона среће, ствара се у мозгу, када се осећамо добро, а делује као неуротрансмитер (шаље поруке из тела у мозак). Управо гледање аудиовизуелних садржаја утиче на појачано ослобађање допамина у мозгу, што је механизам сличан као код развоја било које зависности.

Временом је мозгу потребно све више стимулације како би искусио једнаки ниво задовољства. Због тога

често видимо да деца изразито бурно реагују када им се нагло прекине гледање у екране, као што се то

догодило Паји у овој причи.

Према препорукама Америчке педијатријске асоцијације (АПА), деца до друге године не би требало да буду

изложена аудиовизуелним садржајима. Деци у узрасту од два до пет година важно је ограничити време

које проводе уз аудиовизуелне садржаје на максимално сат времена дневно, уз пажљиво биране садржаје

и разговор о одгледаним садржајима. У овом раном и предшколском периоду живота, дечји мозак је

најрањивији на негативне утицаје, а такође у том раздобљу мозак расте брже од било ког другог дела тела. Према новим научним истраживањима претерано гледање у екран утиче на промене у структури дечјег мозга.

Како би Паја поново успоставио неурофизиолошку равнотежу, неопходно је да научи технике саморегулације.

У овој причи упознаћемо технику торањ осећања, односно технику освешћивања интензитета љутње и технику избацивања љутње. Уз подршку и вођење од стране маме Паја увежбава наведене технике које му омогућавају формирање нових неуронских путева у мозгу. Паја почиње лакше да преузима контролу над својим понашањем и освешћује своја емоционална стања, као и потребе које стоје иза њих.

Када је дете спремно за учење техника саморегулације?

Познавање неуробиолошких основа појашњава нам како у тренуцима конфликтних ситуација или тантрума

мозак детета није спреман за учење техника саморегулације, већ је тада потребно пружити детету осећај сигурности, бити уз њега и пружати му континуирану подршку.

Тек када се дете умири, оно је спремно да усваја нове технике и стратегије управљања својим понашањем.

Мама панда из наше приче уочила је да Паја доживљава и процесуира снажне непријатне емоције. Покушала је да га смири својом близином, али Паји то није одговарало, па му је омогућила више простора и времена. Мајка је описивала оно што уочава да се код пандице догађа („Видим да си се наљутио јер се цртани завршио“), такође је уважавала његове емоције („У реду је што си љут“), али је нагласила да његово понашање није прихватљиво („Није у реду да ме удараш и то ме боли“). На тај начин мајка је освешћивала понашање детета, истовремено прихватајући његове емоције, што је Паји помогло да умири интензивну емоционалну реакцију.

Важно је знати да су потешкоће саморегулације реверзибилан процес и да се вештине саморегулације могу учити и усвајати у било којој фази или тренутку развоја редовним увежбавањем адекватних техника.

ШТА МОГУ ДА УРАДЕ ОДРАСЛИ?

Корегулација – улога одраслих у учењу саморегулације

У Пајином понашању најпре можемо да уочимо моторичку активност (ударање, вриштање). Остале компоненте које су једнако важне, али много мање уочљиве, јесу његове мисли (хоћу још цртаћа, нећу да идем да спавам), осећања (љутња, бес због постављених граница) и физиологија (зајапуреност, убрзано дисање, кратак дах, моторички немир).

У реду је да родитељи некад не знају шта да раде и како да реагују, такође је у реду да потраже помоћ за себе

у ношењу са изазовним понашањима и емоцијама свог детета.

У овој причи мама је свом Паји понудила технику торња осећања. Ради се о техници освешћивања

интензитета љутње и избацивања љутње.

ТЕХНИКА САМОРЕГУЛАЦИЈЕ У ПРИЧИ

Торањ осећања – техника освешћивања интензитета љутње и избацивања љутње

Пандица Паја осећа се бесно јер мора да прекине гледање цртаћа. Ову емоцију прати низ физиолошких

реакција (снажно лупање срца, убрзано дисање), различите непријатне мисли и ситуација ескалира снажним

изливом љутње – тзв. тантрумом.

Тантруми су најчешће краткотрајни и изненадни налети беса и агресије који су одраз дететове фрустрације

јер не може да постигне или добије оно што жели. У оваквом стању Паја не може да слуша нити процесуира

шта му мама говори, па она најпре покушава да га умири. Примарна ствар код овако бурних дететових

реакција је: (1) осигурати да дете не може да повреди себе, друге или уништи ствари, па тек када се дете

умири, може уследити (2) разговор о догађају и проналажење алтернативних облика понашања.

Уз помоћ одраслог, своје маме, Паја схвата да су сва осећања, па тако и љутња, дозвољена. Али, постоје различити, учинковити и мање учинковити начини њиховог изражавања. Примењујући их, Паја учи да своју љутњу може да искаже на много примеренији начин.

У причи је описана техника цртања интензитета љутње, како би се љутња лакше освестила, као и

алтернатива – избацивање љутње ударањем по јастуку или бацањем мекане лоптице (уместо ударања маме и бацања ствари). Тако променом сопствене активности Паја утиче на промену физиолошког одговора организма и мења оно о чему размишља и како се осећа. На тај начин Паја преузима контролу над сопственим целокупним понашањем.

За изражавање или избацивање љутње детету можете да понудите бројне алтернативне активности.

• Интензивнија моторичка активност Скакање по трамболини или трчање на отвореном може бити изузетно корисна физичка активност која ће допринети да дете избаци накупљену енергију која је узрокована интензивним емоцијама попут беса и љутње.

• Медвеђи загрљај

Када је дете у стању интензивног излива емоција или тантрума, може му помоћи чврст загрљај одраслог. Овај поступак доприноси осећају сигурности и може помоћи да се дете умири. Али, треба бити опрезан и имати на уму да некој деци додир у оваквим тренуцима смета и може изазвати даљу стимулацију њиховог сензорног система и додатно појачати ионако интензивну реакцију.

• Најава прекида или промене активности Врло је важно, нарочито код сензибилније деце, да им се активност не прекида нагло. То значи да је потребно да им се најави надолазећи прекид одређене активности, и то треба радити поступно. Можете рећи нпр. „Можеш да погледаш још један цртани“. Или „Можеш да гледаш телевизију још 10 минута“. Затим најавите када остане 5 минута, па 3, па 1 и онда реците: „Прошло је време одређено за гледање и сада ћу угасити телевизор“.

Панда Паја обожава да гледа цртаће и гледао би их по цео дан и ноћ. Али, његова

мама мисли да то није здраво и добро, па се с Пајом договара колико дуго сме

да буде испред екрана сваког дана. Једне вечери је након договореног времена

угасила телевизор јер је било време за спавање. Паја се на то веома наљутио,

почео је да вришти, баца се по поду, удара ручицама и ножицама и баца ствари. У

налету љутње ударио је и своју маму.

Паја се тешко носио с осећајем фрустрације и љутње на постављене границе, па је

уз помоћ маме научио технику умиривања интензивних емоционалних реакција и саморегулације емоција коју називамо техника орањ осећања. Тек кад се умирио, могао је да освести своје изборе, односно да може да изабере другачија или ефикаснија понашања у сличним ситуацијама у будућности.

Серија сликовница Изазовна онашања доноси приче за децу које их уче да препознају непријатне емоције, када се оне појаве у телу, умире се и изаберу прихватљивије начине понашања. У сликовницама се налазе и савети за родитеље, васпитаче и старатеље у којима је објашњена улога одраслих у процесу корегулације емоција које су у позадини изазовних понашања и шта се заправо догађа у неурофизиологији детета када их уочимо.

ISBN 978-86-6120-034-2

9 788661 200342