Paja se tuče u vrtiću

ИЗАЗОВНА ПОНАШАЊА

ПAJA

СЕ ТУЧЕ У ВРТИЋУ

Ауторке: Ева Брлек и Јулија Кукец Илустрације: Свен Немет

Одрасли се често сусрећу с понашањима детета сa којима не

знају како да се носе, како да реагују и шта да раде. Стручњаци их стога најчешће описују као изазовна понашања.

Ради се о неприхватљивим понашањима јер њихов интензитет, учесталост или трајање могу довести у опасност физичку сигурност детета или других особа, ометати или представљати ризик оптималном учењу или укључивању детета у социјалне интеракције с вршњацима и одраслима.

Једно од таквих изазовних понашања приказано је у причи која следи.

Видећемо како изазовно понашање може бити подстакнуто

осећајем кривице и стида.

Панда Паја се страшно наљутио, ударио је свог друга у вртићу и порушио му коцкице. Тиме

је угрозио сигурност друге животињице, потенцијално и своју сопствену сигурност, њихов пријатељски однос и ускратио себи забаву с вршњацима и учење кроз игру.

Паја и сва деца која показују слична изазовна понашања бирају таква понашања јер нису

усвојили боље и ефикасније начине ношења с фрустрацијом. Такву децу не можемо

сврстати у групу неваљале или неваспитане деце. У сржи сваког изазовног понашања

могу бити незадовољене потребе детета, лоша слика о себи, снижено самопоуздање

или понашање може да буде реакција на проживљено трауматско искуство. Иза сваког дететовог понашања постоји одређени разлог који одрасли често не препознају гледајући ситуацију из своје перспективе.

Да би дете научило да бира боља и ефикаснија понашања, неопходно је да усвоји способност саморегулације. Саморегулација је адаптацијски процес, а укључује

способност детета да се суочи са изазовима и стресовима.

Саморегулација укључује: управљање емоционалним реакцијама, промишљање о ономе што је изазвало емоције, избор примерене реакције и способност детета да задовољи поједине жеље и потребе.

Ако помогнемо детету у учењу саморегулације, не само да ћемо с њим градити

квалитетнији однос с мање стреса, већ ћемо му помоћи да има позитивније и боље односе са вршњацима. А то значи више самопоштовања, самопоуздања, више емпатије, боље социоемоционалне компетенције и ментално здравље у целини.

Прочитајте како је наш Паја успео у томе у причи која следи.

Свануло је дивно сунчано јутро. Пандица Паја се протезао на свом

креветићу, два-три пута зевнуо, па викнуо: – Мама, је л‘ идем данас у вртић?

Наравно да идеш. Данас је понедељак, твој омиљени дан у недељи.

Паја је искочио из кревета брзином муње и с нестрпљењем рекао:

Једва чекам да видим све своје другаре! Данас ћемо да играмо

фудбал у дворишту, да градимо високе зграде од коцкица, а вероватно ћемо имати и трке аутомобилима.

Мама панда само се насмешила.

Хајде пожури онда да што пре кренемо.

Кад је дошао у вртић, Паја је прво

угледао своју васпитачицу. Широко

јој се осмехнуо и поздравио је са

„Добро јутро“. Затим је отрчао према

својим другарима и загрлио Максима, Ивана, па онда и Сару и Лану. Они су

се већ играли коцкицама.

– Могу ли и ја да се играм с вама? –

питао их је Паја.

– Можеш, али немој опет да нам

рушиш торањ – одговорио му је Максим.

Наравно да нећу, па ја знам лепо да

се играм – озбиљно је рекао Паја, јер

се мало забринуо, кад је од Максима

чуо те речи.

– Ти не знаш лепо да се играш и

стално рушиш торњеве. Јуче си

мени порушио два. Изградио сам

један огроман шарени солитер,

био је скоро до неба велики, а ти

си овде правио колутове и ваљао

се по поду и срушио си га. Зар

се не сећаш? – устао је Максим и

покушао да подсети Пају шта му

је засметало.

Кривица и стид као позадина изазовних понашања

ШТА ЈЕ У ПОЗАДИНИ ИЗАЗОВНИХ ПОНАШАЊА?

У причи је приказано како је Паја након расправе са другом у вртићу исказао агресивно понашање. Шутнуо је

Максима и порушио му торањ од коцкица.

Но, таквом понашању претходило је нешто друго – непријатни осећај љутње, разочарања, стида и кривице. Паја није могао односно знао да регулише те емоције, па је његова реакција била неприкладна и неприхватљива.

Код изазовних понашања управо је дететова активност (понашање) оно што чини највидљивији аспект целокупног понашања. Међутим, целокупно понашање осим активности садржи и мисли, осећања и

адекватан физиолошки одговор организма. Све наведене компоненте понашања међусобно делују једна на другу.

ФИЗИОЛОГИЈА

Највидљивија компонента Пајиног понашања била је рушење торња. Али, у Пајиној глави такође су се ређале мисли попут: „Максим лаже!”, „То није фер!”, „Нисам ја крив!”, „Не желе да се играју са мном”, па се појавио осећај љутње, туге, кривице, стида и нервозе. Такође, Паја је осетио врућину у телу, немир, црвенило лица и убрзано дисање.

Кроз промену неких компоненти унутар целокупног понашања (на пример активности и мисли), можемо да утичемо на промену других (осећања и физиолошке реакције организма). Често се најпре може утицати управо на промену активности, а то чинимо вођењем детета кроз неку од техника које олакшавају саморегулацију.

Мало неурофизиологије: шта се догађа у мозгу детета Како бисмо боље разумели позадину Пајиног понашања, потребно је разумети и неурофизиолошку позадину истог. Изазовна понашања пропраћена су физиолошким променама у мозгу детета. Када дете доживљава или перципира нешто као претњу или нелагоду, у мозгу се покреће реакција коју је најлакше објаснити појмовима

„бори се“, „бежи” или „смрзни се”. Оне описују стања у којима се мозак припрема да се одбрани и заштити од могуће претње. У наведеном процесу су активне одређене структуре мозга попут фронталног режња

који је одговоран за планирање, решавање проблема, рационално размишљање, контролу импулса и

саморегулацију. Често га зовемо и „рационални мозак“.

Друга структура мозга важна за саморегулацију изазовног понашања је амигдала (део је лимбичког система)

која се често назива „инстинктивни мозак“. Амигдала непрестано прима и обрађује информације из наших

чула и када се она активира и препозна нешто као претњу, привремено искључује раније споменути

фронтални режањ и спречава нас да рационално размишљамо и доносимо одлуке. То се манифестује на

начин који ми у понашању видимо као да је дете изгубило контролу и да не може да се саморегулише, као у

овој причи где Паја има нагле, бурне и импулсивне реакције (његов мозак је преферирао реакцију „бори се”).

Како би Паја поновно успоставио неурофизиолошку равнотежу, неопходно је да научи технике саморегулације. У овој причи упознаћемо технику дисања балончић. Пајино вежбање наведене технике

уз подршку васпитачице омогућава формирање нових неуронских путева у мозгу и тако он почиње лакше да преузима контролу над својим понашањем, освешћује своја емоционална стања, као и потребе које стоје иза њих.

Када је дете спремно за учење техника саморегулације?

Познавање неуробиолошких основа појашњава нам како у тренуцима конфликтних ситуација или тантрума

мозак детета није спреман за учење техника саморегулације, већ је тада потребно пружити детету осећај

сигурности, бити уз њега и пружати му континуирану подршку.

Тек када се дете умири, оно је спремно да усваја нове технике и стратегије управљања својим понашањем.

Васпитачица из наше приче уочила је да Паја доживљава и

процесуира снажне непријатне емоције. Покушала је да га умири загрљајем, али је Паја то одбио. Зато му је понудила више простора и времена да се умири, па му је предложила да оде на место које делује умирујуће за њега. Тамо је могао да сабере мисли, процесуира осећања и умирити тело. Пре тога му је

нежним и умирујућим гласом рекла да је у реду бити љут, али није у реду повређивати друге.

Важно је знати да су потешкоће саморегулације реверзибилан процес и да се вештине саморегулације могу учити и усвајати у било којој фази или тренутку развоја редовним увежбавањем адекватних техника.

ШТА МОГУ ДА УРАДЕ ОДРАСЛИ? Корегулација – улога одраслих у учењу саморегулације

Паја је реаговао бурно и агресивно, па у његовом понашању најпре можемо да уочимо моторичку активност (шутирање, викање). Остале компоненте које су једнако важне, али много мање уочљиве, јесу његове мисли (нисам ја крив), осећаји (стид, кривица) и физиологија (врућина, црвенило, моторички немир, сузе).

Како би променио понашање и осећао се боље, била му је потребна помоћ васпитачице.

Наиме, да би дете могло да научи технике саморегулације, односно емоционалне регулације сопственог

нервног система, неопходно је да прво искуси корегулацију са особама које су му важне, блиске и са којима има успостављен добар, квалитетан и подржавајући однос (родитељ, васпитач, учитељ). Корегулација подразумева добру емоционалну саморегулацију одрасле особе која је у стању да помогне другој особи приликом регулације. Деца уче саморегулацију кроз корегулацију са одраслима.

Корегулација започиње дететовим изазовним понашањем које је често пропраћено снажним моторичким

реакцијама (ударање, гурање и сл.), плакањем и преплављеношћу интензивним емоцијама. Задатак одрасле

особе је да буде уз дете када их оно процесуира. Није препоручљиво игнорисати дете са циљем одузимања

љубави због тога што исказује непријатне емоције и изазовна понашања.

Одрасли могу да користе своје тело како би корегулисали емоцију. Нека деца воле јак „медвеђи“ загрљај, док други у тим тренуцима траже „више простора“ (притом не мислимо на физичко одвајање и удаљавање детета у други простор као облик казне, већ на простор у којем могу да „избаце љутњу“ без интервенције одрасле особе) који им треба омогућити уз повремено проверавање да ли им је потребна наша подршка.

Васпитачица из наше приче омогућила је панди Паји потребан простор и време да се умири. Видела је да Паја доживљава и процесуира врло интензивне емоције, да његово понашање може додатно да угрози друге животињице и њега самог, па га је послала у такозвани Свемирски кутак. Такође му је нежним и умирујућим

гласом рекла да је у реду бити љут, али није у реду повређивати друге. У том познатом и умирујућем кутку

уследила је анализа Пајиних емоција и предлагање технике која му је омогућила саморегулацију. Робот у овој

причи може бити схваћен као метафора за присећање. Паја се сетио како сам може да се умири.

Саморегулација се развија кроз три стадијума:

1. саморегулација одрасле особе,

2. корегулација вођена од стране одрасле особе,

3. дететова саморегулација.

одрасле особе

Подршка одраслих је од изузетног значаја у тренуцима када дете доживљава тешкоће саморегулације и

проживљава бурне и интензивне емоције. Одрасла особа детету треба да пружи подршку, па је потребно да

разуме ситуацију и дететове емоције. Одрасла особа је ментор односно учитељ који дете води кроз изазовну

ситуацију и нуди му алтернативе. Уз то је и модел детету и сопственим понашањем показује детету како да се

суочава и носи са изазовним ситуацијама.

Кад се изазовна понашања код детета јављају често, одраслима није увек лако да остану смирени попут маме панде у нашој причи. Понекад је и одраслима потребна помоћ у сопственој саморегулацији. Ако дете уз себе има одраслу

усвоји технике

У овој причи васпитачица и робот понудили су Паји технику дисања балончић.

ТЕХНИКА САМОРЕГУЛАЦИЈЕ У ПРИЧИ Техника дисања балончић

Након што се умирио, Паја је био спремнији да слуша савете који му могу помоћи у будућим изазовним ситуацијама.

У причи је описана техника дисања балончић. Дубоко и контролисано дисање помогло је Паји да се умири и преузме контролу над свим компонентама свог понашања како би био срећнији и задовољнији.

Технике дубоког дисања веома су корисне приликом умиривања интензивних реакција. Дете мења своју дотадашњу активност и усресређује се на нову – дисање. Такође, долази до промене његових мисли – почиње

да размишља о ономе што ради, када да удахне, колико да задржи дах, када да издахне. Самим тим се мења и

физиолошки одговор организма – тело се смирује и постаје опуштеније, па се тако смирују и емоције.

Осим технике балончића, како је описана у причи, можете испробати и следеће технике.

• Дисање уз бројање Дете треба удобно да се смести на столицу. Потом треба полако да удахне и гледа како му се стомачић пуни ваздухом. Удисај траје све док не изброји до три (кроз целу вежбицу бројте заједно са дететом или уместо њега). Потом нека дете задржи дах док не изброји до три. И потом иде издисај у којем дете обраћа пажњу на то како му се празни стомак док броји до три. Ову вежбу можете поновити колико год пута је детету потребно или то жели.

• Дисање уз помоћ плишане играчке Нека дете легне на кревет или на под. Нека на свој стомачић стави своју омиљену плишану или неку другу играчку. Потом дететову пажњу усмерите на гледање како се играчка помера: сваки пут кад удахне и напуни свој стомак ваздухом, плишана играчка се подигне, а када издахне, она се спушта. И ова вежба може да се понови онолико пута колико је детету потребно.

• Остале технике из овог серијала сликовница

Паја се још много пута нашао у ситуацији да своју унутрашњу врућину „хлади“ балончићима. Али, временом је

освестио многе важне ствари: да тучом неће придобити пријатеље, да не може да контролише оно што други раде или говоре, али да постоје начини да контролише своје целокупно понашање. Научио је да променом своје активности може последично да регулише и своје мисли, емоције, па чак и физиолошке реакције.

Технику балончића као и све друге технике описане у овом серијалу потребно је увежбавати пре него што се појави изазовно понашање, јер само када је дете смирено и регулисано, тада је спремно и за учење

Једном када дете научи да примењује технике саморегулације, у средишњем нервном систему ће се стварати и повезивати нови неуронски путеви, те ће дете бити у могућности да регулише своје понашање у присуству такозваних „окидача“ који би раније изазивали нежељена понашања.

ШТА ЈЕ ЈОШ ВАЖНО ДА ОДРАСЛИ ЗНАЈУ?

Повезивање је важније од исправљања

Деца ће вас радије и пажљивије слушати и лакше усвајати ваше смернице и савете ако се осећају повезано и сигурно.

Повезаност се гради тако што: • признајете и поштујете дететова осећања, односно не покушавате да их умањите говорећи „Није ти ништа“;

• емпатички приступате и причекате са учењем техника саморегулације док дете није смирено и спремно да

вас чује и види;

• освестите сопствене обрасце понашања, јер деца уче по моделу, а одрасли су најважнији модел детету;

• освестите емоције које стоје иза изазовних понашања;

• описујете прво што видите и чујете код детета („Видим да си љут“);

• нормализујете ситуацију („У реду је бити љут“);

• наводите сопствени пример изазовног понашања из вашег детињства и штa је вама тада помогло („И мене је често љутило кад се то догaђало“);

• имате на уму да деца уче кроз приврженост, повезујући однос, љубав и разумевање;

• будете свесни да деца уче кроз успостављање здравих граница и доследност у спровођењу тих граница.

Понашања која нас приближавају детету и граде однос су: давање похвала, афирмисање дететових јаких страна, показивање разумевања за оно са чиме се дете суочава. Пружајте им подршку корак по корак и награђујте и мале кораке према циљу.

Шта никако не чинити: • посрамљивати дете, • критиковати личност детета јер је циљ усмеравање понашања, а не карактеристика личности детета, • телесно кажњавати дете.

Наведеним понашањима угрожава се однос повезаности са дететом, што на крају доводи до удаљавања.

Понашања која нас удаљавају од детета су критиковање, кажњавање, претње, уцењивање.

Ако користите понашања која вас удаљавају од детета, количина изазовних понашања ће се само повећавати, а не смањивати.

Важност самопоуздања

Вештине саморегулације у значајној мери су повезане са самопоуздањем детета. Самопоуздање се најчешће описује као веровање у сопствене способности и потенцијале. Самопоуздана деца не боје се нових ствари нити промена и верују у своју способност ношења са изазовима, препрекама и повременим неуспехом.

Панда Паја обожава да се игра са својим другарима у вртићу. Једног понедељка дошао

је у вртић сав срећан што их види и желео је да им се придружи у грађењу кула од

коцака. Али, његов друг Максим подсетио га је да пази да не сруши коцкице јер му се то

већ раније догађало и пореметило им је игру. Кад је чуо те оптужбе, Паја се постидео, па

онда и веома наљутио, па је чак два пута шутнуо Максима.

Паја се тешко носио с осећајем стида и кривице, а последично и љутње, те је уз помоћ

васпитачице научио технику умиривања интензивних емоционалних реакција и саморегулације емоција коју називамо техника балончић. Тек кад се умирио, могао је да освести своје изборе, односно да може да изабере другачија или ефикаснија понашања

у сличним ситуацијама у будућности.

Серија сликовница Изазовна онашања доноси приче за децу које их уче да препознају

непријатне емоције, када се оне појаве у телу, умире се и изаберу прихватљивије

начине понашања. У сликовницама се налазе и савети за родитеље, васпитаче и

старатеље у којима је објашњена улога одраслих у процесу корегулације емоција које

су у позадини изазовних понашања и шта се заправо догађа у неурофизиологији детета

када их уочимо.

ISBN 978-86-6120-035-9

9 788661 200359