Татјана Гјурковић и Теа Кнежевић Осећам страх да нећу успети Илустрације: Јелена Брезовец Велика брига малог тигра АНКСИОЗНОСТ И ПАНИКА због oчекивања околине и неуспеха + Савети за родитеље и стручњаке у образовању деце
Анксиозност се донедавно углавном спомињала у контексту потешкоћа с којима се сусрећу одрасли. Међутим, стручњаци који раде са децом примећују велики пораст симптома анксиозности код деце. Код све млађе деце расте субјективни осећај да ће се нешто лоше догодити у будућности, те да неће моћи и умети да се носе с том ситуацијом. Анксиозно дете преплављено је осећајима дубоке забринутости, напетости, тескобе, немира, нелагоде, збуњености и несигурности. Претерано је усредсређено на потенцијалне изворе претње, па се у њему јавља порив да их избегне и да учини све што може да се од њих заштити. Дете се тешко опушта и игра, тешко памти и учи, има проблема да заспи, осамљује се, жали се на болове у стомаку, главобољу и друге психосоматске симптоме, одбија активности и дружења у којима је раније уживало, развија фобије или паничне нападе, па му је потребна помоћ одраслих како би научило да се носи са овим нелагодним стањима. С обзиром на узрок, разликујемо више врста анксиозности, а у овој сликовници упознајемо маленог тигра који пати од анксиозности због очекивања околине и страха од неуспеха . У причи упознајемо малог тигра којег је тата желео да научи врло важну вештину – да гласно и храбро риче. Та вештина помоћи ће му у будућности у преживљавању, па је тати било веома важно да је мали тигар што пре усвоји. Али тигрић је био још млад и нежан, па је из његовог грла излазио тек тихи и пискутави гласић. Тата тигар сматрао је да се тигрић не труди довољно, па се много наљутио и био груб према свом сину. Кад је следећи пут требало да вежба рикање, тигрић је доживео напад панике због страха да неће успети да испуни очекивања родитеља и да није прихваћен такав какав је. Како ћемо видети у овој причи, у циљу смањења анксиозности код детета, важно је да родитељи разумеју да сигурно постоји неки узрок анксиозности и паничних реакција и да науче како да помогну детету да врати осећај да је вољено, довољно добро и прихваћено . Савети за одрасле на крају сликовнице могу им у томе помоћи. И не заборавите, ваш умирујући глас, пажња и блискост коју успостављате с дететом док му читате, могу и те како да помогну у смањењу анксиозности и враћању осећаја сигурности, а тиме и свеопштем здрављу вашег малишана. Уживајте у тим заједничким тренуцима. Анксиозност и паника због oчекивања околине и неуспеха
Здраво! Ја сам тигар и живим с мамом и татом у савани. Недавно ми се догодило нешто грозно. Тата је био веома љут и незадовољан јер је мислио да се не трудим довољно да извршим један задатак, а ја сам се толико уплашио, да сам почео да дрхтим, знојим се, срце ми је снажно лупало и морао сам да побегнем и да се сакријем. Помислио сам да нисам довољно добар и да никад нећу успети да постигнем оно што се од мене тражи. Удобно се смести и послушај моју причу... “
У једној великој савани живео је весео и заиграни тигрић. Био је знатижељан и волео је да упознаје нове другаре. Често је посматрао слонове, антилопе и мајмуне у пролазу или носороге, патке и лабудове који су се купали у реци.
Тигрић је често с мамом и татом шетао саваном. Свакога дана морали су да обиђу своје тајно место на ободу саване на којем су скривали храну. Прекривали су га лишћем и грањем како га не би пронашле друге животиње и да не би остали гладни. Када би се друге животиње приближиле њиховој храни, одједном би се саваном проломило гласно: – Ррррррррр! Тата тигар је тим страшним рикањем терао животиње. Рикање је било тако гласно да би се и тигрић понекад препао и укочио у месту. – Све је у реду, тигрићу. Морамо да бранимо оно што је наше. Друге животиње морају да науче да не смеју да долазе овде – умиривао би га тата. Тигрићу друге животиње нису толико сметале. Он би се с њима чак мало и поиграо да их тата није увек терао.
Једног јутра, тигрић се запутио према реци са жељом да се игра и пронађе нову пустоловину, али га је тата зауставио и рекао: – Данас ћеш ићи са мном да учиш да ричеш. Важно је да добро научиш да ричеш како би и ти могао једног дана да чуваш наше тајно место. Мораш да изгледаш опасно и снажно. Друге животиње морају да те се плаше да би их отерао што даље од наше хране. Тигрић је испрва био мало изненађен и збуњено је слушао тату, али је био и знатижељан. Желео је да буде снажан попут свог тате, па је кренуо за њим. Кад су дошли до свог скровишта хране, тата је одмах кренуо са упутствима: – Најважније је да чврсто станеш у месту и дубоко удахнеш да би могао да рикнеш као прави велики тигар. Гледај мене.
Тата је чврсто стао на све четири ноге, озбиљног погледа упереног према напред, отворио је снажна велика уста, дубоко удахнуо и гласно и дуго рикао. Од тог гласног звука затресло се лишће на дрвету, једна антилопа је у даљини нагло потрчала од страха, а и малени тигрић је осетио трнце у телу. – А сада ти – рекао је тата и гледао у сина. Тигрић је покушао да стане исто као и тата, удахнуо је што је дубље могао, уздигнуо главу, погледао испред себе и... пустио глас најбоље и најгласније што је могао.
Ипак, уместо снажног рикања, зачуо се само пискутави и нежни гласић. Толико нежан да је папагај на оближњем дрвету полако отворио очи и благо се насмешио тигрићу. Али, тата тигар није се смејао. Прво је био изненађен, а онда се страшно наљутио. Помислио је да се тигрић уопште није потрудио. Очекивао је много више од свог сина. Желео је да буде снажан, јак, стасит као и он, и да га једног дана препознају као краља саване. Никако му се није свидео пискутав глас који је чуо. Да би га научио другачије, строго је зарикао: – Ово је први и последњи пут да си тако зарикао! Тако не ричу снажни тигрови, највеће мачке на свету! Чак те се ни папагај није уплашио, а ни овај мали мрав. Ово је невиђена брука! Кад је чуо ове татине речи и кад је видео његово мрко лице и велико напето тело, тигрић се јако растужио, али и уплашио. Било му је тешко, јер је разочарао свог тату. Желео је да буде попут њега – велики и снажан, али није знао како. Потрудио се, није успео, а чак му се није баш ни свидела идеја да плаши друге животиње. „Како ћу онда да се играм с њима ако ће они да ме се плаше?”, питао се забринуто.
Идућег дана, тата је поново позвао тигрића да заједно вежбају рикање. На сам позив тигрић је осетио како му се тело укочило, а срце почело убрзано да лупа и помислио је: „Не! Ја то не могу... Ја то не желим! Нешто страшно ће се догодити”. Убрзо је сав пребледео, тело је почело да му се тресе, постало му је мука и осетио је да мора да побегне.
Шта је анксиозност? Анксиозност је нелагодно стање унутрашње тескобе, бриге, немира, страха и немогућности да се опустимо. Испољава се кроз осећај нервозе, понављајућих негативних мисли, физичког немира и појавом телесних симптома. Ова осећања често су повезана сa умором, проблемима с концентрацијом и напетошћу мишића. Даље, анксиозност може да укључује претерани осећај кривице, опсесије, веровања у натприродне силе, осећај збуњености, фрустрираности, а понекад и осећај очаја. Особа има субјективни осећај да ће генерално нешто лоше да се деси и дубоко у себи верује да неће моћи и умети да се носи с том ситуацијом када се она догоди. Иако сви људи понекад осећају анксиозност, она постаје проблематична када због свог преплављујућег интензитета смањује квалитет свакодневног функционисања (нпр. дете се тешко опушта и игра, тешко памти и учи, има проблема да заспи и слично). Разлика између страха и анксиозности Анксиозност је стање које је више усмерено на будућност, то јест особа брине како ће се носити с неким изазовом који се не дешава сада него ће се тек догодити. Управо то раздваја страх од анксиозности, будући да је страх емоционална реакција на садашњи тренутак. Такође, страх је углавном краткотрајан, усмерен на конкретан извор опасности, па инстинктивним реакцијама тела (бег, борба, укоченост), често можемо да се одбранимо од извора страха или умањимо штетност претеће ситуације. Анксиозност пак временски траје дуже, без обзира на то да ли се ради о оправданој бризи или не. Усмерена је на различите изворе претње и особа је појачано предострожна и планира како да се избори с потенцијалном претњом, због чега није у могућности да се квалитетније и конструктивније носи са ситуацијом. Анксиозност је повезана и сличним песимистичним погледом на то како ће се одвијати неке будуће ситуације. Зашто постајемо анксиозни? Према еволуционој психологији, сматра се да повећана анксиозност омогућава да особа буде опрезнија с обзиром на потенцијалне опасности у околини, што јој омогућава да предузме активне кораке у случају опасности. Анксиозност може бити генетски условљена, али може и да се научи према моделу. Уколико су родитељи (или други старатељи) анксиозни, већа је вероватноћа да ће и дете бити анксиозно. Стога је, у циљу смањења анксиозности код детета, нужно пружити подршку и родитељима, односно целом породичном систему. Савети за родитеље и стручњаке у образовању деце АНКСИОЗНОСТ И ПАНИКА због очекивања околине и неуспеха
Мали тигар је био раздраган и весео, али његов тата је желео да га научи важну вештину преживљавања – да гласно и снажно риче. Тигрић је желео да буде снажан као његов тата, али из његовог грла излазио је тек тихи и пискутави гласић. Тата тигар мислио је да се тигрић уопште не труди, па се страшно наљутио и био груб према сину. Следећи пут кад га је позвао да учи рикање, тигрић је доживео напад панике. Тата је морао да застане, размисли и пронађе нову методу подучавања која у тигрићу неће изазивати тако велики страх и панику. Сликовница се бави темом анксиозности због очекивања околине и страха од неуспеха. Кроз причу је описан један од честих симптома стања анксиозности – панични напад. Анксиозност се јавља због унутрашњег конфликта у којем дете истовремено жели да удовољи родитељима и буде прихваћено, али с друге стране жели да буде онакво какво јесте, у складу са сопственим потребама и жељама. Прича и савети за родитеље у овој сликовници помажу свим члановима породице да разумеју узроке, уверења, осећаје и понашања која прате анксиозност и дају им основне савете како да се носе са овим стањем. Издања из серије АНКСИОЗНОСТ: 9 788661 200533 ISBN 978-86-6120-053-3