Једног јутра, у шуми, мала веверица ужурбано је сакупљала жирове. Весело је свуда скакутала, хоп-хоп, с гране на грану, с дрвета на дрво. Скочила је тако и на један врло стар храст.
Баш у том тренутку по стази испод храста пролазио је меда. − Не, веверице! Немој туда да скачеш! − рекао јој је озбиљним гласом. Веверица је помислила како је меда непотребно гњави, па се правила да га не чује. Наставила је да скакуће по гранама старог храста и тражи жирове. Испод дрвета је вредни јежић сакупљао лишће на једну гомилу. Када ју је уочио, одмах јој је рекао: − Веверице, стани! Смири се! Немој туда да скачеш! − Јој, немој ми и ти говорити шта да радим. Пусти ме на миру! − побунила се веверица и скочила на другу грану. Била је веома, веома љута што јој стално говоре шта не сме да ради. И сметало јој је што јој стално говоре да се смири.
Одједном се гласно зачуло крц и једна грана је пукла. Спретна веверица ипак је успела да скочи на другу грану.
− Добро је! Нисам се повредила − помислила је помало уплашено. Но убрзо се поново охрабрила и наставила да скаче по истом старом дрвету. Док је тако скакутала и сакупљала жирове, дошла је и лија да мало поразговара с пријатељем јежићем. Спазила је веверицу како се пење према највишој грани. − Не! Стани! Немој да идеш тамо! Срушићеш… − није стигла ни да заврши реченицу, а веверица је скоком зањихала лагану гранчицу и с ње срушила једно мало гнездо.
Е
С
ЗА РОДИ ТЕ ЕТИ В Љ А Љутња и отпор деце према постављеним ограничењима
Љутња припада групи основних емоција. Може бити врло снажна, па ако не знамо адекватно да се носимо с њом, може подстаћи непромишљене одлуке и реакције, као и негативно расположење. Један од највећих изазова у ношењу с љутњом код деце јесте то што се истовремено и код родитеља могу јавити снажне емоције. Стога је важно следеће: како би детету могао помоћи да на прихватљив начин искаже љутњу, родитељ најпре треба да регулише своје понашање. Дете ће, опажајући понашање родитеља, научити да се носи с љутњом и да је адекватно изрази. Осим тога, ако родитељ бурно реагује кад је љут, у детету се може јавити и страх да ће родитељ престати да га воли, повредити га или чак напустити. Стога родитељи треба да буду одговорни и да контролишу своје реакције, али и да именују осећање љутње кад се оно појави. Именовање осећања деци помаже да схвате како је љутња нормална емоција и да се јавља и код одраслих. Ако одрасли претерају у реакцији кад су љути и не успеју да је исконтролишу, тада је важно признати грешку и извинити се детету. Дете тако добија поруку да и одрасли понекад могу погрешити и да је нормално што нисмо савршени, те да се савршенство не очекује ни од њега. Зашто се деца љуте? Љутња може бити одбрана од још нелагоднијих осећања, и може бити повезана с неуспехом, ниским самопоштовањем, усамљеношћу или анксиозношћу у ситуацијама над којима дете нема контролу. Може се јавити када дете осећа да га други не разумеју или да се према њему не односе праведно, па је због тога повређено. Љутња која се у неком тренутку испољава не мора нужно бити повезана с конкретном ситуацијом која јој је претходила, већ може бити и последица бројних других накупљених и потиснутих емоција. Зато је врло важно да се дете учи да исказује сва своја осећања, како пријатна тако и непријатна. Која емоционална потреба се крије иза љутње? Све емоције, па тако и љутња, носе у себи потребу коју дете, као и свака одрасла особа, тежи да задовољи. Љутња је изразито усредсређена на друге, а емоционална потреба која стоји у основи љутње јесте жеља да нас други схвате озбиљно, да нам дају време и простор, да нас саслушају и разумеју шта нам је то засметало, шта нас је повредило, с чиме се тешко носимо… Однос љутње и агресивног понашања Важно је разумети разлику између љутње и агресивног понашања и правилно их уочити код детета. Љутња је привремено емоционално стање које је најчешће подстакнуто неком фрустрацијом, док је агресивно понашање покушај да се неко намерно повреди или да се нешто уништи. У комуникацији с љутитим дететом треба да будемо мотивисани жељом да га заштитимо и разумемо његово осећање (јер је у реду бити љут), те да му ставимо до знања да је његово осећање уочено. Ако га дете жели изразити агресивним понашањем, тада му је потребно поставити јасну границу и предложити прихватљив начин изражавања љутње.
Дететов отпор према постављеним ограничењима Многи родитељи нису свесни колико је заправо велик број упутстава, упозорења и прекора које свакодневно упућују свом детету. У ужурбаном темпу свакодневице важно је ипак понекад застати и упитати се шта таквим реченицама детету поручујемо. Иако је често све то изговорено у најбољој намери, порука коју дете добија може подстаћи збуњеност, нелагоду, стид, или пак негативно деловати на дететово самопоштовање. Да би се код детета наишло на мањи отпор, а и како би се повећала вероватност да ће дете заиста прихватити ограничење које му је постављено, треба одабрати начин да се детету саопшти оно што му се мора рећи. Наиме, деца свакодневно чују веома велик број упутстава и правила и није необично да се изгубе у шуми разних садржаја. Стога више заиста не знају шта је веома важно и чега треба да се придржавају, а шта им је речено тек „успут“. Зато је важно запитати се шта нам је на првом месту важно да дете научи и усвоји, а шта нам можда и није толико важно. Добар начин да се то просуди јесте тај да се запитамо шта је најгоре што би се могло догодити ако у овом тренутку не буде онако како ми мислимо да би требало да буде. Млађој деци теже је да запамте и придржавају се свих упутстава и захтева које добијају из околине. Зато је важно узети у обзир узраст и капацитете детета. Довољно је да постоји свега неколико основних правила понашања код куће, а за постизање осталих облика пожељног понашања или навика треба више да се усредсредимо на то да дете мотивишемо, а не да му постављамо правила која „мора“ следити. Шта учинити да се код детета смањи отпор према постављеним ограничењима? • Исказати детету разумевање за његову потребу и именовати је. • Давати детету јасне предлоге како може задовољити своју потребу. • Боље је детету нагласити шта треба да ради него му наглашавати шта да не ради (уместо упутства „Немој да трчиш!“ боље је рећи „Полако ходај.“). • Кад је то могуће, дететово понашање треба преусмеравати, а не потпуно заустављати. • Потребно је детету дати одређен осећај контроле давањем избора. Шта не чинити? • Не постављајте детету много ограничења и забрана. • Не употребљавајте често изразе: „Не!“, „Стани!“, „Немој!“, „Смири се!“ и слично. • Не игноришите дететову потребу.
Једна веверица скакутала је по старом дрвету. Пријатељи су је стално упозоравали да не скаче по том дрвету и да буде опрезна. Веверицу је веома наљутило то што јој сви говоре шта не сме да ради, па је одлучила да их не слуша, но убрзо затим догодила се незгода. Сва срећа да је у тој истој шуми живела и паметна сова, која јој је помогла да реши проблем. Сликовница „Кад је љута, веверица не слуша“ бави се проблемом изражавања љутње у виду отпора деце према постављеним ограничењима. Кроз једноставну причу деца уче да препознају сопствене емоције и реше проблем или задовоље потребу која стоји у основи љутње. Сликовница садржи и додатак са саветима за родитеље који ће им помоћи да боље разумеју понашање свога детета, те да га науче да на прихватљив начин изрази осећања.
Издања серије „Емоције: љутња”
ISBN 978-86-7609-958-0
9 788676 099580