Малени вук тога јутра кренуо је у оближњи шумарак у којем је с другим животињицама у вртићу проводио време док су тата и мама на послу. − Здраво, вуче! Погледај шта имам! − весело му се обратио његов најбољи пријатељ дабар и показао му гранчице.
− Ооо, није то ништа. Види шта ја имам! − похвалио се вук, показао му вееелики штап и почео да се договара са својим пријатељем чега ће се тога дана играти. − Хоћемо ли да одемо до потока и направимо прави правцати мост од наших штапова и грана? − узбуђено је запитао мали дабар. − Јуху, може! − одговорио му је вучић и њих двојица појурилa су према потоку колико их ноге носе.
Сакупили су неколико већих и много мањих грана, а потом су их пажљиво наслагали преко поточића око којега су се увек радо играли. Када је мост деловао довољно чврст, дабар је предложио: − Хајде да видимо ко ће брже и спретније претрчати преко моста! − Један, два, три, четири, пееет! Требало ти је пет секунди! − бројио је вук дабру, а потом га је замолио: − Сада ти мени број, дабре. − Један, два три… Три! Само три секунде! − узвикнуо је дабар након бројања. − Јеее, ја сам био бржи! − веселио се вучић. И док су се двојица пријатеља играла, дошла је кртица. И она је хтела да пређе преко моста од грана и шибља. Али због слабијег вида, по мосту je ходала опрезно и полако.
Вучић ипак није могао да сачека да кртица пређе преко моста јер је свима хтео још једном да покаже како је он најбржи и најспретнији. Одлучио је да поново претрчи преко моста иако је кртица била тек на пола пута. Протрчао је поред ње и притом је закачио, а она се зањихала и − хоп − пала у воду!
− Вуче, шта си то опет урадио?! − повикала је зечица, која је брзо дојурила да помогне малој кртици да се извуче из поточића. − Видиш ли шта се догодило зато што ниси пазио? Кртица је сада због тебе мокра, а можда се и ударила.
− Жао ми је… Нисам хтео да се то догоди − тихо је промрмљао вучић, којем више није било ни до игре ни до весеља што је победио. Баш му је било жао што се његова пријатељица кртица сквасила до голе коже. Требало је да буде пажљивији! „Ух, зашто не могу да вратим време и причекам да кртица полако пређе, а да ја тек после ње претрчим преко моста?“, размишљао је вучић.
ТЕЉЕ И Д РО
Сличност и разлика између емоција стида и кривице
САВЕТ
ИЗ
А
Емоције стида и кривице могу да се јаве заједно, па их је понекад тешко разликовати. Врло су комплексне и постоје различита гледања на њих. У сврху њиховог објашњења на нивоу који је важан у васпитном смислу и у односу према деци, те у смислу психолошких порука ових сликовница, употребљаваће се поједностављени описи разлика између ових емоција. Кривицу ћемо дефинисати као осећање које се јавља када наше понашање није у складу с нашим моралним системом, или када нас неко прекори због понашања, а такође и онда када постоји јасна идеја да се може поступити другачије и избећи та неугодна емоција. Стид/постиђеност дефинисаћемо као осећање које се јавља када примимо критику усмерену на нас као личност (на нивоу особина или идентитета), па се стога осећамо недовољно добри и „погрешни“, па немамо осећај да се то може променити. На пример, када некога повредимо својим понашањем, можемо помислити: „Учинио/ учинила сам нешто лоше“ (кривица), али можемо и помислити: „Ја сам лош/лоша јер сам повредио/повредила другога“ (постиђеност). Људи с бољом психичком отпорношћу и бољом сликом о себи чешће осећају кривицу него стид те тако имају осећај да могу променити своје понашање и утицати на то да се непријатно осећање не понови. Ти ће људи чешће свесно доносити одлуке како би исправили понашање. Они који чешће осећају стид уз њега доживљавају и осећај беспомоћности јер им недостаје идеја или уверење да се нешто може променити. Интензивно јављање ових емоција у детињству одражава се на развој слике о себи и на различите обрасце које развијамо током одрастања. Стога је нарочито важно обратити пажњу на то да ли својим васпитним поступцима према детету подстичемо јављање кривице или стида, те на то да ли се код детета подстиче осећање одговорности, или му се можда поручује да је беспомоћно и да ништа не може променити. Кривица Кривица је неугодна емоција коју осећамо када оно што чинимо није у складу с нашим моралним системом или када од ауторитета добијемо критику да је то што чинимо лоше. Док деца одрастају, нормално је да од одраслих често чују „Не!“, „Немој!“, „Стани!“ и сличне забране. Другим речима, одрасли често критикују дететово понашање или неки његов недостатак. Деца тек упознају овај свет, разне контексте и социјалне ситуације и потребна им је помоћ, то јест упутства о томе који облици понашања јесу а који нису безбедни или примерени у одређеној ситуацији. Зашто је понекад тешко управљати понашањем? С развојем когнитивног и моралног система деца све више и сама распознају да неки облици понашања нису у реду. Ипак, да би се дете могло понашати у складу с правилима која је запамтило или у складу с упутствима одрасле особе, потребни су му одређена емоционална освешћеност и механизам саморегулације. Они се развијају спорије и кроз много искуствених ситуација, а не кроз теорију и давање упутстава. Управо ће због тога често бити видљиве неусклађености између онога што дете зна (не смем да ударам) и онога што дете чини (ипак удара). Дакле, понекад, у тренуцима емоционалне побуђености, дете неће испољити довољно саморегулације да се заустави у понашању за које врло добро зна (на свесном нивоу, у ситуацијама када није под интензивним емоцијама) да није пожељно. Зато је потпуно нормално
и чак важно да му околина помогне у томе, у усмеравању и заустављању непожељних облика понашања а да се дете притом због реакција околине не осећа промашеним, лошим или злим, односно да не осети емоцију стида. Емоција стида успориће дете у учењу адекватног понашања. Осећање кривице због конкретног поступка и реакција одрасле особе (која помаже детету да спозна како ће реаговати у следећој сличној ситуацији) може допринети бржем учењу адекватних облика понашања. Додатно, дете развија осећање одговорности тако што уочава обрасце и увиђа да својим избором реакција и понашања (који није увек на свесном нивоу) утиче на то како ће се осећати или какве ће се последице јавити. Када осећамо кривицу, треба да урадимо следеће: • подсетити се да је у реду правити грешке • нормализовати осећање кривице спознајом да повремено грешимо чак и ако се својски трудимо • подсетити се да из сваке ситуације можемо нешто научити • усредсредити се на будуће ситуације уместо на прошлост • подсетити се да у следећој ситуацији можемо реаговати другачије • подсетити се да имамо избор: препустити се осећању кривице и жаљењу што нешто нисмо учинили другачије или промислити како себи можемо помоћи да се у следећој сличној ситуацији понашамо на пожељан начин Да би адекватно усмеравали дететово понашање, одрасли треба да чине следеће: • упозорити децу на генерално неприхватљиве видове понашања (ударање, уједање, вређање…) • упозорити их на реалне последице неког понашања (нпр. „Ако пријатељима рушиш дворац од коцкица, неће те пустити да се играш с њима.“) • процењивати и (не) одобравати дететово понашање: шта би било лепо понашање, шта би било ружно понашање, шта је у реду чинити другима, шта није у реду чинити другима • нормализовати чињеницу да понекад, када се ружно осећамо, желимо да урадимо нешто што је ружно, и да је то једноставно тако (на пример, можемо рећи: „Када се ружно осећамо, теже је зауставити се да не урадимо нешто ружно. Тако је у свету одраслих, а тако је и у свету деце. Када се осећамо ружно, важно је да се трудимо и успевамо у томе да наше понашање не буде ружно за нас и за друге.“) • дати детету идеје како да се понаша када се ружно осећа а да притом не повреди (ни физички ни емоционално) ни себе ни друге око себе • подстицати развој свести о личној одговорности и могућности избора.
Мали вук и његов пријатељ дабар одлучили су да од грана и штапова направе мост преко потока. Када је мост био готов, мерили су који ће од њих брже преко њега претрчати а да га притом не сруши и не падне у воду. Вучић је био бржи, и то га је веома развеселило. Био је узбуђен и поносан на себе. Мост је одлучила да пређе и кртица. Она не види добро, па је мост прелазила полако и опрезно. Узбуђени вучић није могао да дочека да свима поново покаже колико је брз и спретан, па је пројурио покрај кртице, а она се спотакнула и пала у поток. Када је видела шта се догодило, зечица је одмах прекорила малог вука, који је осетио кривицу.
Сликовница „Погрешно понашање боли: Вук осећа кривицу“, као што и њен наслов говори, бави се осећањем кривице код деце. Кривица у васпитном процесу има улогу да дете из ње научи зашто неки видови понашања јесу, а неки нису безбедни или примерени у одређеној ситуацији. Кроз једноставну причу и животињске ликове деца ће научити како да уоче и именују осећање кривице код себе, што им може помоћи у регулацији тог осећања, то јест у изградњи свести о томе шта и како следећи пут могу другачије да ураде. Сликовница има и додатак са саветима за родитеље, старатеље и стручњаке у образовању деце. Сва издања из серије
ISBN 978-86-7609-964-1
9 788676 099641