− Јуху, данас ми је рођендан! − весело је узвикнуо нилски коњић и искочио из кревета.
Врло дуго ишчекивао је свој пети рођендан. Много је размишљао хоће ли да иде у играоницу или у ресторан, али је ипак одлучио да овог пута рођендан прослави код куће.
Чим је устао, на сто је поставио тањириће и чаше, распоредио рођенданске капице, о зид окачио натпис „Срећан рођендан, нилски коњићу!”, и ставио торту у фрижидер.
Ускоро су почели да му пристижу пријатељи. Свако му је честитао рођендан, пољубио га и дао му поклон. Кад су сели за сто, нилски коњић почео је нестрпљиво да отвара поклоне. Од папагајчића је добио велику кутију у којој је била − лопта! Сав срећан, гласно је узвикнуо: − Јеее! Нилски коњић највише воли да се игра лоптом, па га је тај поклон нарочито обрадовао. Лопту је оставио крај себе и почео да отвара друге поклоне. Од жирафице је добио сликовницу, а од тигрића дрвене коцке.
− Хајде да се играмо − ускликнуо је нилски коњић и посегнуо за лоптом, али ње није било! Тужан и разочаран, погледао је око себе и спазио тигрића како с његовом новом лоптом трчи према ливади. Љутито је појурио за њим, ујео га за шапу, отео му лопту и рекао: − То је моја лопта!
Тигрић се веома растужио јер му је нилски коњић тако нагло одузео лопту, а и зато што га је шапа много болела од уједа. − Нилски коњићу, то није лепо − рекла је жирафица. − Али он је узео моју нову лопту! − одвратио је љутито нилски коњић. − Сад га замоли да ти опрости − посаветовао га је папагајчић. − Нећу − још љуће је рекао нилски коњић, стегао лопту и одмакао се од свих.
Е
С
ЗА РОДИ ТЕ ЕТИ В Љ А Љутња и агресивно понашање код деце
Љутња припада групи основних емоција. Може бити врло снажна, па ако не знамо адекватно да се носимо с њом, може подстаћи непромишљене одлуке и реакције, као и негативно расположење. Један од највећих изазова у ношењу с љутњом код деце јесте то што се истовремено и код родитеља могу јавити снажне емоције. Стога је важно следеће: како би детету могао помоћи да на прихватљив начин искаже љутњу, родитељ најпре треба да регулише своје понашање. Дете ће, опажајући понашање родитеља, научити да се носи с љутњом и да је адекватно изрази. Осим тога, ако родитељ бурно реагује кад је љут, у детету се може јавити и страх да ће родитељ престати да га воли, повредити га или чак напустити. Стога родитељи треба да буду одговорни и да контролишу своје реакције, али и да именују осећање љутње кад се оно појави. Именовање осећања деци помаже да схвате како је љутња нормална емоција и да се јавља и код одраслих. Ако одрасли претерају у реакцији кад су љути и не успеју да је исконтролишу, тада је важно признати грешку и извинити се детету. Дете тако добија поруку да и одрасли понекад могу погрешити и да је нормално што нисмо савршени, те да се савршенство не очекује ни од њега. Зашто се деца љуте? Љутња може бити одбрана од још непријатнијих осећања, и може бити повезана с неуспехом, ниским самопоштовањем, усамљеношћу или анксиозношћу у ситуацијама над којима дете нема контролу. Може се јавити када дете осећа да га други не разумеју или да се према њему не односе праведно, па је због тога повређено. Љутња која се у неком тренутку испољава не мора нужно бити повезана с конкретном ситуацијом која јој је претходила, већ може бити и последица бројних других накупљених и потиснутих осећања. Зато је врло важно да се дете учи да исказује сва своја осећања, како пријатна тако и непријатна. Која емоционална потреба се крије иза љутње? Све емоције, па тако и љутња, носе у себи потребу коју дете, као и свака одрасла особа, тежи да задовољи. Љутња је изразито усредсређена на друге, а емоционална потреба која стоји у основи љутње јесте жеља да нас други схвате озбиљно, да нам дају време и простор, да нас саслушају и разумеју шта нам је то засметало, шта нас је повредило, с чиме се тешко носимо… Однос љутње и агресивног понашања Важно је разумети разлику између љутње и агресивног понашања и правилно их уочити код детета. Љутња је привремено емоционално стање које је најчешће подстакнуто неком фрустрацијом, док је агресивно понашање покушај да се неко намерно повреди или да се нешто уништи. У комуникацији с љутитим дететом треба да будемо мотивисани жељом да га заштитимо и разумемо његово осећање (јер је у реду бити љут), те да му ставимо до знања да је његово осећање уочено. Ако га дете жели изразити агресивним понашањем, тада му је потребно поставити јасну границу и предложити прихватљив начин изражавања љутње.
Како препознати љутњу? Деца најчешће врло јасно показују љутњу. Тада могу бити не само вербално него и физички активна (одгуривати се, махати рукама или ногама, отимати се, викати, плакати и слично). Осим тога, неки од показатеља дечје љутње су и ови: • стиснуте шаке • укоченост или напетост тела • специфични изрази лица (мрштење) • повређивање самог себе − аутоагресија Шта чинити како бисмо помогли детету да љутњу регулише на прихватљив начин? • Повећати његову свест о емоцијама (именовати емоције кад их уочимо код себе или код детета и повезати их с оним што их је подстакло). • Задржати смиреност. • Поставити јасну и недвосмислену границу давањем неколико једноставних упутстава (кад је дете љуто, није време да га поучавамо, већ да му помогнемо да се смири, то јест да регулише своје емоције). • Усмерити дете да на прихватљив начин изрази љутњу. Према потреби, треба моделирати пожељно понашање (на пример ударање рукама у јастук, лупање ногама о под и слично). • Детету дати довољно времена и простора да се смири (треба му дати довољно простора у физичком смислу, али му притом и јасно поручити да то није само зато што је љуто). • Кад се дете смири, треба се заинтересовати и обратити му се питањем шта га је наљутило. • Ако је дете веома љуто и почне да се самоповређује или повређује некога другог, треба га физички обуздати а да му се притом не нанесе бол, и поручити му да је оно „вредно људско биће које не заслужује бол“. Шта није пожељно чинити? • Игнорисати дететово агресивно понашање према другима. Изузетно је важно да се детету сваки пут упути врло јасна порука како „није у реду да оно некога удара“, баш као што „није у реду ни да неко удара њега“. Спречавањем агресивног понашања даје се јасна порука да је дете, као и свако други, особа вредна поштовања, те да је његов телесни и психички интегритет подједнако важан. • Важно је и да се дете не спутава у исказивању љутње. Љутња је нормална емоција и њу, као и остале емоције, треба изразити. Зато треба подржати дете да искаже своју љутњу на друштвено прихватљив начин. • Не смемо се смејати дететовој љутњи или агресивном понашању.
Нилски коњић је славио рођендан и од пријатеља добио своју најдражу играчку – лопту! Убрзо је пожелео да се први поигра својом новом лоптом, коју је већ био узео тигрић. Нилски коњић се толико наљутио да је ујео тигрића и бурно се с њим посвађао. Сва срећа да је на истој реци живела и мудра сова, која им је помогла да реше проблем. Сликовница „Кад је љут, нилски коњић уједа“ бави се проблемом изражавања љутње кроз агресивно понашање код деце. Кроз једноставну причу деца се уче да препознају сопствене емоције и реше проблем или задовоље потребу која стоји у основи љутње. Сликовница садржи и додатак са саветима за родитеље који ће им олакшати да разумеју понашање свога детета како би му помогли да на прихватљив начин изрази своја осећања.
Издања серије „Емоције: љутња”
ISBN 978-86-7609-960-3
9 788676 099603