Vestica Istine

SUZAN DENARD

VEŠTICA ISTINE Prva knjiga iz serijala „Veštičje zemlje“ Prevod Đorđe Milutinović

Naslov originala: Susan Dennard TRUTHWITCH

Beograd, 2018.

ZA MOJU NIT-SESTRU, SARU

1. POGLAVLJE

* S

ve je krenulo zlu.

Nijedna od užurbanih zamisli Safije fon Hastrel nije se odvijala po planu.

Prvo, crna zaprega sa blistavozlatnim barjakom nije bila meta koju su Safi i Izelda očekivale. Još gore, ova ukleta kočija išla je pod pratnjom osam redova gradske straže u čijim se očima caklilo podnevno sunce.

Drugo, Safi i Izelda nisu imale nikakvu odstupnicu. Prašnjava staza pod njima bila je jedini put do Venjaze. Nad putem su se dizale sive, krečnjačke stene, a pod putem nije bilo ničeg do tirkiznog mora, u nedogled. Liticu visine sedamdeset stopa šibalo je uzburkano more i tukao još suroviji vetar.

I treće, najgore od svega, sve se odigravalo u trenutku kad su stražari marširali ka zamkama sa eksplozivnim nabojem koje su devojke zakopale.

Ukoliko bi ih nagazili, svojim bi telima premerili svaki centimetar morske hridi. „Dovraga, Iz.“ Safi baci pogled kroz durbin. „Po četiri stražara u svakom redu. Osam puta po četiri ispada…“ Čelo joj se nabralo. „Petnaest, šesnaest, sedamnaest…“ „Trideset dva“, učtivo reče Izelda. „Trideset dva prokleta stražara sa trideset dva prokleta samostrela.“ Izelda je samo klimnula i zabacila kapuljaču svogbraon ogrtača. Sunce joj je osvetlilo lice. Bila je savršen opozit Safi, kosa tamna kao ponoć, naspram Safine kose boje žita. Bleda, mesečeva koža, naspram Safine preplanulosti. Oči boje lešnika, naspram Safinih plavih.

Te oči, boje lešnika, sada su kliznule ka Safi, dok je sklapala durbin. „Mrzim to da kažem – 'zar te nisam upozorila?'“ „Onda ćuti.“ „Ali“, završavala je Izelda, „sve što ti je on prošle noći rekao bila je laž.

On svakako nije bio zainteresovan za puko kartanje.“ Izelda izvuče dva prsta iz rukavice. „On jutros nije napustio grad severnim putem. I kladim se“ – izvuče i treći prst – „da se čak i ne zove Kejden.“

4

Kejden. Hm… Kada se Safi dokopa tog Derikože polomiće svaku kosku na njegovom savršenom, rutavom licu.

Safi zajeca i lupi glavom o stenu. On joj je pokupio sve pare. Ne neke pare, već sve.

Prošla noć nije bila prvi put kako je Safi u kartaroškoj igri uložila svu svoju (i Izeldinu) ušteđevinu. Ali nikad nije izgubila, jer kako izreka kaže: Ne možeš prevariti vešticu istine.

A samo jedna ruka taroa s visokim ulozima u Venjazi mogla je da kupi Safi i Izeldi mesto za život. Bio bi kraj Izeldinom životu na tavanu, i kraj pretrpanoj esnafskoj gostinskoj sobi za Safi.

Ali Sudba je tako htela, da se Izelda nije mogla pridružiti Safi u igri – njeno poreklo sprečavalo ju je da se pojavi u prefinjenom svratištu gde se partija održavala. A bez svoje nit-sestrice pokraj sebe, Safi je bila sklona… greškama.

Pogotovo greškama izazvanim od strane one sorte sa jakom vilicom i dvoličnom naravi, čiji su komplimenti toliko obasuli Safi, da joj više ni veštičje čulo istine nije pomagalo. Ona, zapravo, nije osetila ni jednu jedinu lažljivu kost u telu Derikože, kada joj je kuća unovčila dobitak… niti kada ju je Derikoža-varalica uzeo za ruku i poveo je u vrelu noć… ili kad se nagnuo ka njoj i poljubio je u obraz, čedno, ali zapanjujuće odvažno.

Nikad se uiše neću kockati, zaklela se, nervozno lupkajući petom o krečnjak. I nikad uiše neću zauoditi. „Ukoliko ćemo da pokušamo“, reče Izelda, prekidajući Safine misli, „hajdemo pre nego što stražari stignu do naših zamki.“ „Ma šta kažeš.“ Safi osmotri nit-sestru, koja je promatrala dolazeće stražare kroz durbin. Vetar se poigra sa Izeldinom tamnom kosom, podižući nežni uvojak njene pletenice. Udaljeni galeb je nepodnošljivo zakričao skriiik, skri-skriiik, skri-skriiik!

Safi je mrzela galebove. Uvek su joj srali po kosi. „Još stražara“, promrmlja Izelda, dok su joj talasi zaglušujuće davili reči.

Ali onda je ponovila, glasnije, „Još dvadeset stražara dolazi sa zapada.“ Na trenutak, Safi je progutala knedlu. Čak i kada bi Izelda i ona nekako savladale trideset dva stražara u pratnji kočije, ostalih dvadeset bi ih zaskočili pre nego što bi stigle da uteknu.

Safi je napokon duboko udahnula, osvetnički. Iz usta su joj izletele sve kletve koje je ikad naučila.

5

„Spali smo na dve mogućnosti“, prekinu je Izelda, dojurivši pokraj nje. „Da se predamo, ili…“ „Samo preko trulog leša moje babe“, ispljunu Safi. „…ili da pokušamo da stignemo do stražara pre nego što upadnu u zamke. Tada, sve što treba da uradimo jeste da ih nagovorimo da nas propuste.“ Safi baci pogled na Izeldu. Kao i uvek, izraz lica njene nit-sestre bio je ravnodušan. Prazan. Jedini deo njenog tela koji je pokazivao uznemirenost bio je njen nos, koji se ugibao i trzao svakih nekoliko sekundi. „Kad se probijemo“, dodade Izelda, vraćajući kapuljaču na glavu i nanovo obavijajući lice tamom, „nastavljamo sa uobičajenim planom. A sada požuri.“ Safi nije trebalo dvaput govoriti da ubrza – naravno da će požuriti – ali ovaj put je progutala svoj ljutit odgovor. Izelda je, još jedanput, spašavala njihovu kožu.

Uzgred budi rečeno, ako bi Safi morala da čuje još jedno Zar ti nisam rekla? rasporila bi svoju nit-sestru i ostavila njeno truplo krabama da se goste.

Izeldine pete su lupile na šljunkovitu stazu i prašina se podigla oko njenih čizama, dok se Safi hitro spuštala do nje. I, najednom, osinu je trenutak inspiracije. „Stani, Iz.“ U deliću trenutka, Safi strže sa sebe ogrtač. U njenoj ruci blesnu oštrica i, za tili čas, jednim potezom odseče kapuljaču. „Sad imamo kecelje i marame. Svakako ćemo, kao seljanke, izgledati manje preteći.“ Izelda suzi oči. A onda se baci na prašnjavi put. „Ali sada će naša lica biti lako prepoznatljiva. Namazi što više prljavštine.“ I dok je Izelda mazala lice, koje je postajalo blatnjavo braon, Safi je prebacila kapuljaču preko kose i obmotala ostatak ogrtača oko struka. Nakon što je zadenula krajeve ogrtača za pojas, pažljivo skrivajući korice bodeža u njemu, i ona je posula obraze prašinom i blatom.

Za manje od minuta, obe devojke su bile spremne. Safi baci brz, podozriv pogled na Izeldu… njeno prerušavanje je uspelo. Bilo je dovoljno dobro. Njena nit-sestra izgledala je kao seljanka koja očajnički čezne za kupanjem.

Dok ju je Izelda pratila u stopu, Safi, zadržavajući dah, munjevito jurnu za stenovitu okuku, zatim izdahnu, ne usporavajući. Stražari su bili na trideset koraka od zakopanih naboja dinamita.

6

Safi nespretno mahnu brkatom stražaru koji je išao napred. On podiže ruku, i svi ostali se odmah ukopaše u mestu. Nakon toga, jedan po jedan, svi samostreli se podigoše i nanišaniše na devojke.

Safi se napravi da ne primećuje, a kada je naišla do gomilice sivih kamenčića koji su označavali mesto na kom je postavljena zamka, preskoči ih u nehajnom poskoku. Izelda, za njom, napravi isti, gotovo neprimetan pokret.

Brkajlija – očigledno predvodnik ove grupe – podiže svoj samostrel. „Halt!“1 Safi se povinova, trudeći se da ukrade još koji komad puta pre nego što će se zaustaviti. „Onga?“ upita, što je bila jeritanska reč za da. Na kraju krajeva, ako će već biti seljanke, mogu biti i seljanke emigranti. „Pričate li dalmocki?“ upita vođa, gledajući najpre u Safi, potom i u Izeldu.

Izelda se nespretno zaustavi iza Safije. „Mi zboriti. Malečko.“ Bio je to, bez sumnje, najgori pokušaj imitacije jeritanskog akcenta koji je Safija ikad čula iz Izeldinih usta. „Jesmo li… u nevolji?“ upita Safi, šireći ruke u opšte-prihvaćenom gestu podčinjavanja. „Mi samo hoćemo da stignemo do Venjaze.“ Izelda se dramatično zakašlja, a Safi je poželela da je zadavi. Ne čudi što je Iz uvek bila džeparoš, a Safi ona koja odvraća pažnju. Njena nit-sestrica je bila užasan glumac. „Tražimo gradskog vidara“, požuri Safi da objasni, ne dozvolivši Izeldi da sve upropasti još jednim nakašljavanjem. „U slučaju da ova ima kugu.

Naša mama je umrla od toga i… uf… kako je samo kašljala u svojim zadnjim danima. Bilo je toliko krvi…“ „Kuga?“ prekinu je stražar. „O, da.“ Safi klimnu. „Moja sestra je vrlo bolesna.“ Izelda se još jednom nakašlja, ali ovog puta toliko ubedljivo da i sama Safi ustuknu, a potom odšepa do nje. „O, tebi treba vidar. Dođi, dođi. Pusti svoju sestru da ti pomogne.“ Stražar se okrenu svojim ljudima, već otpisujući devojke i dajući im naređenja, „Nazad u formaciju! Napred marš!“ Odjeknu korak i izdrobljeni šljunak. Devojke se pokunjeno povukoše pokraj garde koja je marširala dignutih noseva. Činilo se da niko ne želi Izeldinu „kugu“.

1

Stoj! Prim. prev.

7

Safi je upravo teglila Izeldu pokraj zaprege, kad se vrata crne kočije naglo otvoriše. Oronuli starac pomoli napolje svoj torzo obavijen grimiznom odećom. Njeni nabori se zanjihaše na vetru.

To je bio starešina Zlatnog Reda, čovek po imenu Jotiluci, koga je Safi videla izdaleka, i to sinoć u gostionici.

Stari zapovednik udruženja očigledno nije prepoznao Safi, i nakon što ih je tek letimično osmotrio, podiže svoj tanušni glasić, „Edun! Sklanjaj ovo strano đubre od mene!“ Silueta u belom se pomoli iza zadnjih točkova kočije. Njegov valoviti ogrtač se zanjihao, i iako mu je senka skrivala lice, videli su se redenici2 noževa koji su mu unakrst prekrivali grudi i mač za opasačem.

Bio je to karavenski monah – plaćenik naučen da ubija od najranijeg detinjstva.

Safi se sledila i, ne razmišljajući, opusti svoju ruku kojom je pridržavala Izeldu, a ova se, u tišini, napregnu. Garda će svakog časa stići do mesta na kom su postavljene zamke, i ovo je bila njihova poza za pozornost – Spremne. Izvršavaj.

Jeritanke“, obrati im se monah. Njegov glas je težak i hrapav, ali ne od godina, već od retke upotrebe. „Iz koje naseobine?“ Približio se Safi za korak.

Ona se borila protiv nagona koji joj je govorio da odstupi. Njeno veštičarstvo je najednom pretilo da se rasprsne od nelagode – strašan osećaj, kao da joj je neko počeo guliti kožu sa zatiljka.

Nije njegov glas bio ono zbog čega se Safina magija uznemirila. Bilo je to njegovo prisustvo. Bio je ovo mlad monah, ali nešto u vezi s njim nije bilo na svom mestu. Bilo je nečeg odviše nemilosrdnog – odviše opasnog – da bi mu se ikad moglo verovati.

Svukao je svoju kapuljaču, otkrivajući bledo lice i vrlo kratko podšišanu smeđu kosu. Dok je mirisao vazduh oko Safine glave, otkrivali su mu se crveni vrtlozi u zenicama.

Safi se okrenulo u stomaku.

Krv-veštac.

Sveštenik je bio prokleti krv-veštac. Mitsko biće, stvorenje koje je moglo da namiriše nečiju krv – oseti njihovo veštičarstvo – i da ih prati preko čitavih kontinenata. Ukoliko se zakači za Safin i Izeldin miris, onda su u velikom, velikom…

Fššš-fššš-fššš!

2

Pribor od tkanine, kože ili metala koji služi za smeštanje i nošenje metaka.

8

Barut u nabojima se zapalio. Garda je nagazila zamke.

Safi je reagovala brzinom munje – ali isto je učinio i monah. Njegov mač je poleteo iz korica; izleteo je i njen nož. Zakačila je ivicu njegovog sečiva, odbijajući ga u stranu.

On se oporavio i uzeo vazduh. Safi je posrnula unatrag, zakačivši Izeldu, koja je, u hitrom, gotovo uvežbanom pokretu, klekla – i Safi joj se vesto preturila preko leđa.

Spremne. Izvršavaj. Tako su se devojke borile. Tako su živele.

Safi se uspravila i isukla mač, dok su Izeldina sečiva u obliku polumeseca zazvečala. Daleko iza njih, zagrmelo je još eksplozija. Konji zanjištaše i počeše da se otimaju.

Izelda je ciljala sveštenikove grudi. On odskoči unatrag i zamače za točkovima zaprege. I dok se Safi nadala trenutku koji će im pomoći da umaknu, jedino što je dobila bio je monah, koji se sada obrušavao na nju iz vazduha.

Bio je odličan. Najbolji borac koji im se ikad suprotstavio.

Ali Safi i Izelda su bile bolje.

Safi je skliznula van domašaja, dok je Izelda uletela pravo u monahovu putanju. Kroz zamagljenu sliku brzo rotirajućeg čelika, njene oštrice zariše se u njegove ruke, grudi i utrobu – a zatim, poput tornada, ona je već prošla.

Safi je čekala, gledajući nešto u šta nije mogla da poveruje, a što se, eto, ipak događalo: svaka posekotina na monahovom telu zarastala je pred njenim očima.

Više nije bilo dileme. Ovaj monah je bio prokleti krv-veštac iz Safinih najgorih noćnih mora. Uradila je jedino čega je mogla da se doseti: zavitlala je svoj bodež direktno u monahove grudi.

Bodež je prošao tačno kroz grudnu kost, prodirući duboko u njegovo srce. Zateturao se, spuštajući se na kolena. Njegove crvene oči zurile su u Safi. Stisnuo je zube, zarežao, i iščupao nož iz sopstvenih grudi. Iz rane je potekao mlaz…

A onda je rana počela da zarasta.

Safi nije imala vremena za sledeći udarac. Stražari su dolazili sebi.

Starešina je vrištao iz svoje kočije i konji su stupali u mahniti galop.

Izelda se bacila pred Safi i u letu odbila dve strele svojim sečivima. A onda, nakratko, zaprega se isprečila između devojaka i stražara. Jedino je krv-veštac mogao da ih vidi i, iako je posegao za svojim noževima, bio je usporen. Previše iscrpljen od magije isceljenja.

9

Ipak, on se smešio – smešio – kao da zna nešto što Safi nije znala. Kao da zna da će je loviti, da on to može, i naterati je da plati za ovo. „Hajdemo!“ Izelda trže Safinu ruku, povlačeći je u trk ka liticama.

Ovo je, ako ništa, bio bar jedan deo njihovog plana. Ovo su toliko puta vežbale da su mogle to uraditi i zatvorenih očiju.

U trenutku kad su prvi hici iz samostrela počeli da zatrpavaju put iza njih, devojke su dosegle u zaklon visine njihovog struka koji je odvajao put od morske litice.

Vratile su svoja sečiva u korice. Nakon toga, u dva hitra skoka, Safi prelete preko stene, a zatim i Izelda. Sa druge strane, litica se okomito spuštala u bele talase koji su tutnjali.

Dva užeta, pobodena kočevima duboko u zemlju, čekala su ih. Safi, zapanjujućom brzinom, silovito ščepa svoj konopac, ubaci stopalo u omču na njegovom kraju i zgrabi čvor u visini svoje glave…

I skoči.

10

2. POGLAVLJE

* V

etar je zazviždao kroz Safine uši i nos dok se odbacivala… nadole, ka belim valovima… odbijajući se od sedamdeset stopa visoke litice.

Dok nije stigla do kraja konopca, snažni trzaj joj je uzdrmao celo telo i počeo da čepa ruke, dok je letela ka hridinama prekrivenim školjkama. Ovo će boleti.

Pala je uz jak udarac, nabijajući zube u jezik. Bol joj je prostrujao kroz telo. Stene su joj sekle ruke, lice i noge. Otpustila je uže kako bi dograbila liticu, a Izelda je tresnula u kamenje pored nje. „Bukni“, progundala je Safi. Magijska reč namenjena konopcima progutana je rikom valova okeana – ali je naredba stigla na svoje odredište. U blesku belog plamena, brže nego što bi oko moglo da isprati, vatra je zahvatila i progutala užad.

Fini pepeo rasuo se po vetru. Nekoliko čestica posulo se po njihovim maramama i ramenima. „Strele!“ zagrmela je Izelda, privijajući se uz stenje, dok su hici zujali pored njih. Neki se odbiše o stenje, a neki nestaše u talasima.

Jedna strela proseče kroz Safinu suknju. Onda je uspela da ubaci nožne prste u pukotine u stenama, uhvati se rukama za izbočine, i preokrene se u stranu. Mišići su joj napregnuto drhtali, sve dok, napokon, ona i Izelda ne nađoše zaklon ispod male nadstrešnice. Napokon, mogle su da predahnu i puste strele da bezopasno padaju oko njih.

Stenje je bilo mokro, školjke oštre, a voda je spirala njihove članke.

Slane kapi su ih mlatile iznova i iznova. Dok napokon strele ne prestadoše da padaju. „Da li dolaze?“ Safi oštro upita Izeldu.

Izelda je odmahnula glavom. Još su tamo. Osećam njihove napete strune kako čekaju.“ Safi je trepnula, pokušavajući da izbaci so iz očiju. „Moraćemo da plivamo, zar ne?“ Obrisala je lice o svoje rame; nije pomoglo. „Možeš li da se

11

domogneš svetionika?“ Obe devojke su bile dobri plivači – ali to nije značilo mnogo u talasima koji bi isprebijali i delfina. „Nemamo izbora“, reče Izelda. Pogledala je Safi neustrašivim pogledom, koji je uvek činio da se ova oseća jačom. „Možemo pobacati ove naše haljine koje su nam ostale, i dok garda bude streljala u njih, mi ćemo zaroniti.“ Safi je klimnula, i uz grimasu nagnula svoje telo kako bi se svukla. Kada su se obe devojke oslobodile odeće, Izelda je zamahnula rukom. „Spremna?“ upitala je. „Spremna.“ Safi se podigla. Prnje su poletele ispod kamene nadstrešnice, a odmah za njima i Izelda.

Nakon toga, obe devojke se udaljiše od stenja i zaroniše ispod talasa.

Izelda od Midencija se iskobeljala iz svoje natopljene suknje, čizama, pantalona i, naposletku, donjeg veša. Sve je bolelo. Svaki novi sloj koji je skidala otkrivao je deset novih posekotina od stenja i školjki, a svaka nova opekotina od šušteće morske pene još deset.

Drevni, oronuli svetionik bio je dobar za skrivanje, ali se iz njega nije moglo pobeći dok se plima ne povuče. Zasad, voda koja ih je spolja okruživala bila je dobrano iznad Izeldinih grudi i, nadajmo se, ta dubina – kao i valovi koji su se razbijali o močvarnu obalu – odvratiće krv-vešca od praćenja.

Unutrašnjost svetionika nije bila veća od Izeldine tavanske sobe iznad Matejeve gostionice. Sunčeva svetlost probijala se kroz prozore sluzave od algi, a vetar je nanosio morsku penu kroz lučna vrata. „Žao mi je“, prigušenim glasom reče Safi, dok se izvlačila iz svoje natopljene tunike. Košulja je bila skroz upropašćena, i ona je baci na prozorsku dasku. Safina koža, obično preplanula, sada se belila ispod pega. „Ne izvinjavaj se.“ Izelda je skupljala sopstvenu razbacanu odeću. Ja sam ta koja ti je rekla za kartarošku partiju.“ „To je tačno“, odvratila je Safi, drhtavim glasom, dok je skakutala na jednoj nozi pokušavajući da skine pantalone – pritom je i dalje bila u čizmama. Uvek je to radila, i Izelda nije mogla da se načudi – kako to da osamnaestogodišnjakinja može biti toliko nestrpljiva da svuče odeću po redu, kako dolikuje. „Ali“, dodade Safi, „ja sam ta koja je želela lepše sobe. Da smo samo pre dve nedelje kupile ono mesto…“

12

„Onda bismo imale pacove za cimere“, prekide je Izelda. Odvukla se do najbližeg suvog, suncem obasjanog mesta na patosu. „Bila si u pravu kad si želela drugo mesto. Bilo. bi skuplje, ali vredelo bi.“ „Vredelo bi, to su ključne reči.“ Glasno proštenja Safi, konačno odbacivši pantalone. „Nigde više neće biti mesta za nas, Iz. Kladim se da nas svaki gardista uVenjazi upravo traži. Da ne pominjem…“ Za trenutak, Safi se zagledala u svoje čizme. Zatim, luđačkim potezom, strže sa sebe desnu. „I krv-veštac, takođe.“ Krv. Veštica. Krv Veštica. Reči su pulsirale kroz Izeldu u ritmu njenog srca. U ritmu njene krvi.

Izelda nikad pre nije videla krv-vešticu… ili nekog čija je magija poticala iz bezdana. Veštice bezdana su, do sada, živele samo u strašnim pričama – nisu bile stvarne. Nisu branile starešine i pokušavale da vam raspore utrobu svojim mačevima.

Nakon što je iscedila pantalone i fino ih složila na prozorskoj dasci, Izelda se odgegala do kožne torbice u dnu prostorije. Ona i Safi su uvek imale spreman pribor za prvu pomoć nakon pljački, u slučaju da nešto krene po zlu. Što ne znači da su mnogo pljačkale u prošlosti.Tako su se ophodile samo prema podlacima koji su to i zaslužili.

Kao što su ona dvojica pomoćnika, koji su uništili pošiljku svile gazde Aliksa, pa pokušali da za to okrive Safi.

Ili oni lupeži koji su provalili u Matejevu kafedžinicu dok je ovaj bio odsutan, i poharali srebrninu.

A bilo je i četiri pojedinačna slučaja, kada su se Safine partije taroa završavale kavgama i nestalim novčićima. Pravda je morala biti zadovoljena, naravno – da ne pominjemo povraćaj ukradenih dobara.

Današnji susret, doduše, bio je prvi put da je torbica s prvom pomoći zaista bila potrebna.

Nakon što je pretresla rezervnu odeću i meh s vodom, Izelda je pronašla dve krpare i kacu s lanolinom. Nakon toga, prikupila je odbačeno oružje i obratila se Safi, „Hajde da očistimo bodeže i smislimo plan. Nekako se moramo vratiti u grad.“ Safi je svukla i drugu čizmu, a onda je prihvatila svoj mač i bodež. Obe devojke su sele prekrštenih nogu na grub pod i Izelda je utonula u poznati miris masti iz seljačkih kuća i oprezne pokrete briSafija svojih polumeseca. „Kako krv-veštičja sorta izgleda?“ zapitala je tiho Safi.

13

„Nisam primetila“, promrmlja Izelda. „Sve se tako brzo odigralo.“ Sve jače je trljala čelik, štiteći od rđe svoje predivno marstočko sečivo – poklon od Matejevog nitsrca, Habima.

Tišina je zavladala kamenim ruševinama. Jedini zvuk bio je škripa tkanine i čelika i večni tresak jadanskih valova.

Izelda je znala da deluje spokojno, ali bila je potpuno uverena da su njene Niti obavijene istim tamnim senama kao i Safine.

Izelda je bila nit-veštica, što je značilo da ne može videti sopstvene Niti, niti Niti druge nit-veštice.

Kada se njeno veštičarstvo prvi put ispoljilo, Izelda je imala devet godina i srce joj je bubnjalo kao da će prepući. Mrvila se pod težinom miliona Niti, od kojih nijedna nije bila njena. Kuda god bi pogledala, ugledala bi Niti koje grade, Niti koje vežu, Niti koje pucaju. A opet, nikad nije videla svoju Nit i kako je ona sama protkana sa svetom.

Kao i sve druge nomacijanske nit-veštice, Izelda je, dakle, naučila da ohladi svoje telo kada je ovo bilo toplo. Da smiri svoje ruke kada su drhtale.

Da obuzda emocije koje su vodile sve ostale. „Mislim“, reče Safi, prekidajući Izeldine misli, „krv-veštac zna da sam ja veštica istine.“ Izelda prekide ribanje. „Zašto“, glas joj je bio ravan kao čelik koji je držala u rukama, „…zašto to misliš?“ „Zbog načina na koji mi se osmehnuo.“ Safi uzdrhta. „Namirisao je moju magiju i sada me, kao što stare priče kažu, može uloviti.“ „To bi značilo da nas već sad prati.“ Žmarci su prostrujali duž Izeldine kičme i prodrmali joj ramena. Još jače je navalila na glačanje svog sečiva.

Sam čin čišćenja obično joj je pomagao da nađe mir. Pomagao joj je da sredi misli i dozvoli njenoj pragmatičnosti da izbije na površinu. Bila je rođeni taktičar, dok je Safi bila ona kojoj su se javljale iskre novih ideja.

Spremne. Izvršavaj.

Ali Izelda u ovom času nije nalazila rešenje. Ona i Safi mogu da se pritaje i na nekoliko nedelja izbegavaju gradske straže, ali ne mogu se sakriti od krv-vešca.

Pogotovo ako je krv-veštac znao šta je Safi, mogao ju je prodati onome ko ponudi više.

Kada bi osoba stajala direktno ispred Safi, ona je mogla da razluči istinu od laži, stvarnost od obmane. A koliko je Izelda mogla da nauči u svojim lekcijama sa Matejom, poslednja veštica istine umrla je pre nekoliko vekova

14

obezglavljena je od strane cara Marstoka, jer je stupila u savez sa kartorijanskom kraljicom.

Ukoliko se javno sazna za Safinu magiju, ona bi postala politički instrument.

Safine moći bile su toliko dragocene i toliko retke. Zbog toga ih je Safi krila, tokom celog svog života. Kao i Izelda, ona je bila jeretik: neregistrovana veštica. Nadlanica Safine desne ruke nije bila ukrašena, a tetovaža sa veštičjim znakom nije proglašavala njene moći. Ipak, jednog dana, neko ko ne spada u red Safinih najbližih prijatelja mogao bi otkriti šta je ona, i kada bi taj dan došao, vojnici bi nagrnuli u gostinsku sobu gazde svilarskog esnafa i odvukli Safi u lancima.

Ubrzo su sečiva bila očišćena i naoštrena, i Safi je piljila u Izeldu svojim teškim, pronicljivim pogledom. „Govori!“ Naredi joj Izelda. „Možda ćemo morati da bežimo iz grada, Iz. Da napustimo čitavo Dalmocko carstvo.“ Izelda je stegla svoje solju natopljene usne, trudeći se da se ne namršti.

Pokušavajući da ne oseća.

Misao o napuštanju Venjaze… Izelda to nije mogla. Glavni grad Dalmockog carstva je bio njen dom. Ljudi iz Severno-obalske četvrti prestali su da primećuju njenu bledu nomacijansku kožu i njene kose nomacijanske oči.

Trebalo joj je šest i po godina da to postigne. „Zasad“, tiho reče Izelda, „treba da brinemo kako da se neprimećene vratimo u grad – i molimo se, takođe, da krv-veštac nije namirisao tvoju krv.“ Ili tvoje moći.

Safi je namrgođeno i umorno uzdahnula, nameštajući se pod sunčeve zrake. Činili su da njena koža i kosa zasijaju. „Kome bi trebalo da se molim?“ Izelda se počešala po nosu, zahvalna što je skrenula temu. „Karavenski monah nas je umalo pobio, zašto se ne bismo molile Vrelima Postanja?“ Safi je pomalo uzdrhtala. „Ako se ta osoba moli Vrelima Postanja, onda ja ne želim. A nubrevskom bogu? Kako je njegovo ime?“ „Nodin.“ „To je taj.“ Safi steže ruke na grudima i zagleda se u tavanicu. „Nodin, bog nubrevskih talasa…“ „Mislim svih talasa, Safi. I, takođe, svega ostalog.“

15

Safi je prevrnula očima. „Bože svih talasa i svega ostalog, možeš li molim te da se pobrineš da niko ne krene za nama? Pogotovo… on. Samo njega drži podalje. A i gardu iz Venjaze, takođe, to bi bilo baš fino.“ „To je verovatno najgora molitva koju sam ikad čula“, izjavi Izelda. „Lasice te popišale, Iz. Nisam još gotova.“ Safi izdahnu kroz nos i nastavi svoju molitvu. „Molim te da mi vratiš sve moje pare, pre nego što se on i Habim vrate s puta. I… to bi bilo to. Mnogo ti hvala, o Sveti Nodine.“ A onda brzo dodade, „O, i molim te da se pobrineš da Derikoža dobije ono što zaslužuje.“ Izelda bi se umalo zasmejala na poslednju molbu – da se talasi ne razbiše o kameni svetionik, teško i iznenada. Voda je zapljusnula Izeldino lice, a ona je razjareno obrisala. „Molim te, Nodine“, prošapta, brišući morsku penu sa čela. „Molim te samo da preživimo sve ovo.“

16

3. POGLAVLJE

* D

olazak do Matejeve kafedžinice, u kojoj je Izelda živela, ispostavio se mnogo težim nego što je to Safi očekivala. Ona i Izelda bile su iscrpljene, gladne, i u paklenim modricama, pa je i prost čin hodanja terao Safi na jaukanje. Želela je da sedne. Ili makar da olakša svoje muke toplom kupkom i poslasticama.

Ali kupatilo i poslastice nisu mogle da očekuju u doglednom periodu.

Garda se razmilela po Venjazi, i dok su se devojke dokopale Severno-obalske četvrti bila je skoro zora. Provele su pola noći u napornom pešačenju od svetionika do prestonice, a onda drugu polovinu noći u šunjanju kroz uličice i pentranju po kuhinjama i baštama.

Svaki trag svetlosti, svaki komad veša koji se njihao na žicama, svaka pocepana tkanina i dronjava zavesa, činili su da se Safino srce spusti u pete.

Ali bogovima hvala, to nikad nije bio krv-veštac, i upravo kada je noć počinjala da bledi u zoru, pojavila se Matejeva kafedžinica, štrcala je na uskom drumu, na mestu gde se ovaj ukrštao s glavnom priobalnom alejom.

PRAVA MARSTOČKA KAFA NAJBOLJA U VENJAZI Nije to, u stvari, bila prava marstočka kafa – čak ni sam Matej nije poticao iz Carevine Marstok. Umesto toga, kafa je filtrirana i mešana da bi bila poslužena, kako je to Habim uvek govorio, „otupelim zapadnjačkim nepcima“.

Matejeva kafa, takođe, nije bila najbolja u gradu. I sam Matej bi priznao da sumorna rupa-u-zidu u Južno-obalskoj četvrti drži mnogo bolju kafu. Ali ovde gore, na severni rub prestonice, ljudi nisu zalazili zbog kafe. Dolazili su zbog poslova.

Zbog onog tipa poslova u kojima su se reč-veštice poput Mateja isticale – trgovina glasinama i tajnama, planiranje pljački i zlodela. On je vodio svoje

17

krčme širom Veštičjih zemalja, i sve vesti o svemu uvek su prvo dolazile do Mateja.

Upravo njegovo reč-veštičarstvo učinilo ga je najboljim izborom za Safinog staratelja, jer mu je omogućavalo da govori sve jezike. Što je još važnije, Matejev pobratim po srcu, Habim, radio je za Safinog ujaka čitav svoj život – kao čovek-od-oružja, jednako kao i večito nezadovoljni učitelj. Kada je Safi, dakle, bila poslata na jug, bilo je jedino logično da Matej nastavi tamo gde je Habim stao.

Nije Habim potpuno odustao od Safine obuke. On je često posećivao svog pobratima u Venjazi – i nastavljao da zagorčava Safin život iscrpljujućim vežbama brzine i drevnim borbenim strategijama.

Safi je prva došla do kafedžinice i nakon što je preskočila baricu fekalija, koja je bila zastrašujuće narandžasta, ona pokuca zvekirom na ulazna vrata – nedavni izum, izmišljen nakon incidenta s nestalom grnčarijom. Habim se, koliko je hteo, mogao žaliti Mateju povodom troškova ključ-čini veštice vazduha, mada, koliko je Safi mogla da primeti, ova je vredela uloženih novaca. Grad Venjaza imao je veliku stopu kriminala, najpre zato što je bio lučki grad, a potom i stoga što su bogate esnafske gazde mamile polusvet gladan pjastera3.

Naravno, iste te izabrane starešine esnafa plaćale su ogroman, naizgled beskonačan broj gradskih stražara – od kojih je jedan upravo zastao na ulazu u uličicu. Okrenut leđima, promatrao je kršne brodove zapadno-obalskog kvarta. „Brže“, promrmlja Izelda. Ona podbode Safi u leđa. „Stražar se okreće… okreće…“ Vrata se otvoriše širom, Izelda je gurnu, i Safi se stropošta u mračni dućan. „Dođavola!“ prosikta, okrećući se ka Izeldi. „Ovde nas stražari poznaju.“ „Upravo“, ljutito odvrati Izelda, zalupivši vrata i namičući rezu. „Ali izdaleka izgledamo kao dve seljančice koje provaljuju u zaključan dućan.“ „Ima smisla“, nevoljno je promrmljala Safi, dok je Izelda koračala napred i prošaptala, „Sve je u redu.“ Odjednom, dvadeset šest zamađijanih fitilja oživeše, otkrivajući svetlu, valovitu marstočku arhitekturu na zidovima, plafonu i podu. Bilo je odveć neukusno – previše sagova sa preplićućim motivima navalilo je na Safi – ali 3

Stara novčana jedinica u obliku metalne ploče. Koristila se u mnogim zemljama i imala različitu vrednost. Prim. prev.

18

kao i u slučaju kafe, zapadnjaci su imali svoje mišljenje o tome kako bi marstočki dućan trebalo da izgleda.

Sa teškim uzdahom nekog ko je napokon prodisao, Izelda pođe ka spiralnom stepeništu u donjem uglu prostorije. Safi je pratila. Odoše gore, najpre do prvog sprata, gde su Matej i Habim živeli, a zatim do tavana s kosim plafonom, koji je Izelda zvala domom, a čiji je uski prostor bio pretrpan s dva mala krevetića i jednim ormarom za garderobu.

Skoro će šest i po godina, kako je Izelda živela, učila i radila ovde.

Nakon što je napustila svoje pleme, Matej je bio jedini poslodavac voljan da uposli i ugosti Nomacijanku.

Izelda se otad nije selila – ali ne zbog toga što to nije htela.

Moj dom.

Safi mora da je čula svoju nit-sestru kako po hiljaditi put izgovara ove reči. Stotinu hiljada puta. Možda bi i Safi da je, poput Izelde, delila krevet sa svojom majkom u kolibi sa jednom prostorijom želela komforniji, intimniji, ličniji prostor za sebe.

Ipak… Safi je upropastila sve Izeldine planove. Svi ušteđeni pjasteri su sada nestali i svi venjazanski stražari su aktivno tragali za Safi i Izeldom. Ovo je bio, bukvalno, najgori mogući scenario i nikakva torbica za prvu pomoć i skrivanje u svetioniku nije ih mogla spasti iz ove zbrke.

Gutajući knedlu, Safi se oteturala preko uske sobe, do prozora, i širom ga otvorila. U sobu je nagrnuo, poznat i umirujući, topao vazduh s mirisom ribe. Dok je sunce izlazilo na istoku, glineni krovovi grada su sijali kao narandžasti plamenovi.

Bilo je predivno; opuštajuće. Safi je volela taj vidik. Odrastajući u sumornim ruševinama usred Orhin planina, zaključavana u istočnom krilu svaki put kad bi ujka Eron menjao raspoloženja, Safin život u zamku Hastrelovih bio je ispunjen razbijenim prozorima i snegom koji je provejavao kroz njih. Bio je ispunjen ledenim vetrovima i vlažnom, sluzavom budi. Kud god bi se osvrnula, ugledala bi gravire, ili slike, ili tapiserije slepog miša, znamenja Hastrelovih. Groteskno biće, nalik na zmaja, sa motom Ljubav i teror, koji mu je raširen u kandžama.

Ali ćuprije i kanali grada Venjaze bili su uvek okupani suncem i predivno su mirisali na pokvarenu ribu. U Matejevoj kafedžinici bilo je uvek svetlo i nekako skučeno. Dokovi su uvek bili ispunjeni sočnim, uvredljivim mornarskim kletvama.

19

Ovde, Safi se osećala ugodno. Ovde, osećala se dobrodošlo i, katkad, čak i poželjno.

Safi je pročistila grlo. Ruka joj je pala sa zasuna i okrenula se da vidi Izeldu, koja se presvukla u maslinastozelenu haljinu.

Izelda je zaronila glavom u orman. „Ti možeš da nosiš moju odeću za specijalne prilike.“ „Ona će, doduše, otkriti ove stvari.“ Safi zasuka rukav krut od soli, otkrivajući rasekotine i modrice koje su joj pržile ruke – koje će se videti u kratkim rukavima. „Onda imaš sreće što još uvek čuvam…“ Izelda izvuče dva kratka, crna kaputa iz garderobera. „Ovo!“ Safi je iskrivila usta. Kaputići su bili deo standardne nošnje za sve esnafske šegrte – a konkretno ova dva su bila trofeji iz njihove prve avanture. „Ostajem pri tome“, izjavi Safi, „da je trebalo da im pokupimo više od kaputa kad smo ih ostavile svezane u ostavi.“ „Da. Pa, sledeći put kad neko upropasti pošiljku svile i za to optuži tebe, Saf, obećavam ti da ćemo uzeti više od njihovih kaputa.“ Izelda dobaci crnu vunu Safi, koja je uhvati u vazduhu.

Dok je užurbano skidala svoju odeću, Izelda je sela na ivicu svog kreveta, usta napućenih u stranu. „Nešto sam razmišljala“, počela je ujednačenim glasom. „Ako se taj krv-veštac zaista okomio na nas, možda nas starešina svilarskog esnafa može zaštititi. On je, na kraju krajeva, i tehnički tvoj zaštitnik i staratelj, i ti živiš u njegovoj gostinskoj sobi. „Ne verujem da bi on skrivao begunce.“ Safino lice zategnulo se u grimasi. „Svakako ne bi bilo u redu uvlačiti gazdu Aliksa u ovo. Oduvek je bio dobar prema meni i ne bih želela da mu se odužim nevoljom.“ „U redu“, reče Izelda, ne menjajući izraz lica. „Moj sledeći plan uključuje bardove pakla. Oni su u Venjazi zbog Samita o primirju, zar ne? Zbog zaštite Carstva Kartore? Možda im se možeš obratiti za pomoć, jer je tvoj ujak bio jedan od njih – a sumnjam da bi čak i dalmocka garda bila tako glupa i neoprezna da se zakači sa bardovima pakla.

Od te ideje, Safina grimasa postade još veća. „Ujka Eron je nečasno otpušteni bard, Iz. Cela bardovska brigada ga sad prezire, a car Henrik ga mrzi iz dna duše.“ Ona se zakikota, prezrivim zvukom koji se odbijao od zidove i zvečao u njenom stomaku. „Da bude još gore, car traži bilo kakav izgovor da moju

20

titulu dodeli nekom od svojih ljigavih ulizica. Sigurna sam da je pljačka starešine esnafa više nego dovoljna za tako nešto.“ Veliki deo Safinog detinjstva, ujak ju je trenirao i tretirao kao vojnika – ili barem kad bi bio dovoljno trezan da može da obrati pažnju na nju. Ali kada je Safi napunila dvanaest, car Henrik odluči da joj je vreme da dođe u kartorijansku prestonicu radi sticanja obrazovanja. Šta ona zna o upravljanju farmerima i organizaciji žetve? Henrik je urlikao na ujka Erona, dok je Safi čekala, sitna i mirna, iza njega. Kakvo iskustvo ima Sofija u vođenju domaćinstva ili plaćanju desetine?

Ta poslednja briga – plaćanje prekomernih kartorijanskih poreza – bila je ono oko čega se car Henrik najviše brinuo. Sa svim plemstvom, koje je držao u svojim prstenjem prekrivenim šakama, želeo je da se pobrine da mu ni Safi ne umakne.

Ali Henrikov pokušaj – da ščepa još jednu odanu plemkinju – raspao se, jer ujka Eron nije poslao Safi u Prag da studira sa ostalim mladim plemićima.

Umesto toga, Eron je poslao na jug, gazdama i učiteljima u Venjazi.

Bio je to prvi i poslednji put da je Safi osetila zahvalnost prema svom ujaku. „U tom slučaju“, reče Izelda, opuštajući ramena u pomirljivom tonu, „mislim da moramo napustiti grad. Možemo se pritajiti… negde, dok se sve ne izduva.“ Safi se ugrize za usnu. 'Pritajiti se negde' je zvučalo tako jednostavno kada Izelda to izgovara, ali u stvarnosti je nomacijansko poreklo Izeldu činilo metom gde god bi se pojavila.

Jedini put kad su devojke pokušale da napuste Venjazu – ne bi li posetile prijatelja u okolini – jedva su uspele da se domognu kuće.

Doduše, ona trojica što su napali Izeldu u krčmi, nisu nikad više ni stigla kući. Barem ne čitavih kostiju.

Safi odskakuta do ormara i naglo ga otvori, pretvarajući se da je ručka Derikožin nos. Ako ikada – ikada – ponovo vidi tog prokletnika, polomiće svaku kost u njegovom pokvarenom telu. „Naša najbolja šansa“, nastavi Izelda, „biće Južno-obalski distrikt. Tamo su usidreni dalmocki trgovački brodovi, i možda nam dozvole slobodan prolaz u zamenu za rad. Da li ti treba nešto od gazda Aliksa?“ Kako je Safi odmahnula glavom, Izelda nastavi, „Dobro. Onda ćemo Habimu i Mateju ostaviti poruke u kojima ćemo sve objasniti. Onda… pretpostavljam… da ćemo otići.“

21

Safi je zanemela dok je vukla zlatnu spavaćicu. Reči su joj zastale u grlu.

Prevrtalo joj se u stomaku.

U trenutku – dok je Safi zakopčavala deset miliona drvenih dugmadi, a Izelda vezivala svetlosivi šal oko glave – kucanje je odjeknulo dućanom. „Gradska straža!“ dopirao je prigušeni glas. „Otvarajte! Videli smo da ste provalili!“ Izelda je uzdahnula – zvuk tako duge, duge patnje. „Znam“, progunđa Safi, zakopčavajući poslednje dugme. „Lepo si mi rekla.“ „Dobro je dok znaš.“ „Kao da ćeš mi ikad dozvoliti da zaboravim.“ Izeldine usne se iskriviše u osmeh, ali bio je to slab pokušaj. Safi je to videla i bez svog veštičarstva.

Dok su devojke navlačile svoje ofucane šegrtske kapute, stražar je nastavio sa urlanjem. „Otvarajte! Ima samo jedan ulaz i izlaz iz dućana!“ „Netačno“, dobaci Safi. „Nećemo oklevati da primenimo silu!“ „A nećemo ni mi.“ Na mig svoje nit-sestre, Safi jurnu na Izeldin krevet.

Onda zajedno odvukoše ormar do vrata. Drvene noge zaškripaše, i ubrzo su ga oborile na bok, napravivši barikadu – znale su da ovo funkcioniše, jer im nije bio prvi put da moraju da beže.

Doduše, uvek su Matej i Habim urlali na drugoj strani, nikad naoružana garda.

Trenutak kasnije, Safi i Izelda su stajale na prozoru, ubrzano dišući i slušajući kako se ulazna vrata, uz lomljavu stakla i podrhtavanje celog dućana, provaljuju.

Povijajući se, Safi se popela na krov. Prvo je izgubila sav svoj novac, a sada je upropastila Matejev dućan. Možda… možda je bila sreća što su njihovi staratelji bili van grada poslom. Bar neće morati da se suoči s Matejom i Habimom u skorije vreme.

Izelda zagreba gore, do Safi. Torbica na njenom ramenu bila je prepuna potrepština. Izeldino oružje stalo je u korice od teleće kože pod njenom suknjom, ali Safi je morala da zatakne svoje bodeže u čizme. Njen mač – njen predivni zakrivljeni mač – vijorio se za njom. „Kuda ćemo?“ upita Safi, znajući da se u lepoj glavici njene nit-sestre već ukazivao put za beg.

22

„Idemo na kopneni deo, kao kad se zaputimo gazda Aliksu, a onda ciljamo na jug.“ „Preko krovova?“ „Dokle kod možemo. Ti predvodi.“ Safi je kratko klimnula, pre nego što je stupila u trk – na zapad, u samo srce Venjaze – i kada je stigla do ivice Matejevog krova, povila se i snažno odbacila do sledeće šindre.

Ona skoči na sledeći krov. Golubovi su odleteli naviše i u lepetu krila pokušavali da im se smaknu s puta, a onda se Izelda zakucala pored nje.

Ali Safi je već odmicala dalje leteći ka sledećem krovu. I na sledeći nakon njega, sve dalje i dalje, dok ju je Izelda pratila u stopu.

Izelda je puzala popločanom ulicom, dva koraka iza Safi. Devojke su se spuštale ka centru grada, dalje od dućana, prelazeći kanale i uvijajući se ispod mostova, ne bi li izbegle gradske stražare. Srećom, jutarnja vreva je već počinjala – vesela gomila vagona natovarenih voćem, magaraca, koza i ljudi svih rasa i nacija. Niti najrazličitijih boja, poput koža njihovih vlasnika, kovitlale su se kroz jutarnju žegu.

Safi je zaobišla kola sa prasićima, dok je Izelda jurila za njom. Onda su zamakle oko prosjaka, pored grupe purista koji su vikali nešto o magijskim znamenjima, a onda ravno kroz stado nesrećnih ovaca, dok nisu stigle do nepomične mase koja je zagušila saobraćaj. Pred njima, Niti su se kovitlale u crvenim, uznemirujućim bojama.

Izelda pomisli kako je i njena Nit isto tako crvena. Devojke su bile tako blizu Južno-obalskom kvartu, da je Izelda mogla da vidi stotine ukotvljenih brodova s belim jedrima pred sobom.

Ali razočaranje ju je nadvladalo. Drugi osećaji – koje nije htela da imenuje i kojima nijedna nit-veštica nikad ne bi dozvolila da izbiju na površinu – potresali su joj grudi. Ukočenost, reče sebi, onako kako ju je majka učila pre mnogo godina. Ukočenost u vrhovima prstiju na rukama i nogama.

Ubrzo, Niti gomile se razmaknuše u modroplavim, saosećajućim bojama. Razmileše se, poput zmije, preko zaliva, kao da je gomila razumevala, jedan po jedan, uzrok ovog zastoja.

Boje su se povlačile sve dalje i dalje, dok starica pored devojaka ne zakrešta, „Šta? Zastoj ispred nas? Ali ja ću propustiti najsvežije krabe!“ Izeldi se sledi krv u žilama.

23

I Safine Niti posiveše od straha. „Dovraga“, prosikta. „Šta ćemo sada, Iz?“ „Još pretvaranja, čini mi se.“ Gunđajući i premeštajući težište, Izelda izvadi debelu, sivu knjigu iz gomile. „Izgledaćemo kao dva vrlo ozbiljna učenika ako budemo nosile knjige. Ti uzmi Kratku istoriju dalmocke nezavisnosti.“ „Kratka malo sutra“, promrmlja Safi, ali ipak prihvati ogromnu knjigu.

Nakon toga, Izelda potegnu plavi tom u kožnom povezu, naslovljen Ilustrouani uodič kroz karavenski manastir. „Oh, sada mi je jasno zašto ih nosiš“, reče Safi, podižući obrve i izazivajući Izeldu. „Ne služe one prerušavanju. Ti jednostavno nisi htela da ostaviš svoju omiljenu knjigu.“ „Pa?“ Izelda izdahnu kroz nos. „Da li to znači da nećeš da nosiš tu knjigu?“ „Ne, ne, zadržaću je.“ Safi visoko podignu bradu. „Samo mi obećaj da ćeš mi dopustiti da ja glumim kad dođemo do stražara.“. „Izvoli, glumi, Saf.“ Osmehujući se u sebi, Izelda spusti kapuljaču svog ogrtača. Bila je natopljena znojem, ali joj je ipak zaklanjala lice. Kožu. Zatim je tako namestila rukavice da ni jedan jedini centimetar njenih zglavaka ne ostane vidljiv. Sva pažnja će biti usmerena na Safi i ostaće na Safi.

Jer, kako je Matej uvek govorio, svojom desnom rukom, daj mu ono što očekuje – a svojom levom rukom, rasparaj mu torbicu. Safi je uvek igrala desnu ruku i skretala pažnju – i bila je dobra u tome – dok se Izelda skrivala u senama, spremna da seče torbice.

Dok je Izelda ključala od iščekivanja, ona steže korice knjige tako da ove zaškripaše. Još otkad je monah pomogao Izeldi, kada je bila sasvim mala devojčica, ona je bila nekako… pa, opsednuta je reč koju je Safi koristila. Ali nije samo zahvalnost bila uzrok Izeldine opčinjenosti Karavenima – bile su to njihove čiste odore i sjajne minđuše od opala. Njihov ubojiti trening i svete zakletve. Život je u karavenskom manastiru delovao tako jednostavno. Tako dovoljno. Bez obzira na nečiju prošlost, on je mogao da pristupi i dobije članstvo. Dobije poštovanje.

Bilo je to osećanje koje je Izelda jedva mogla i da zamisli, a opet je njeno srce tuklo žudnjom kad god bi pomislila na njega.

24

Stranice knjige zašuštaše otvarajući se na trideset sedmoj stranici – gde zasija bronzani pjaster. Ubacila je novčić, kako bi obeležila poslednju stranicu, a krilati lav na njemu izgledao je kao da joj se smeje.

Prui pjaster ka našem novom životu, pomisli Izelda. A onda joj oči skliznuše na dalmocki rukopis ukrašen ornamentima. Opisi i slike raznih karavenskih monaha, od kojih je prvi bio plaćenik – monah, hladan kao kamen, sa svojim noževima i mačem.

Izgledao je kao krv-veštac.

Krv. Veštica. Krv. Veštica.

Izelda oseti mučninu u stomaku, prisećajući se njegovih crvenih očiju i otkrivenih zuba. Mučninu… i nešto dublje. Teže.

Razočaranje, shvati konačno, jer bilo je neizmerno pogrešno da zver poput njega može biti primljena u manastirske redove.

Izelda pogleda natpis ispod crteža, kao da joj on može pružiti neko objašnjenje. Ipak, sve što je pročitala bilo je: Treniran da se bori u tuđini, u ime Kahr Aven.

Izelda izgubi dah od same reči – Kahr Aven – i stegnu joj se u grudima.

Kao devojčica, provodila je sate pentrajući se po drveću i pretvarajući se da je ona jedna polovina Kahr Aven – da je ona jedna od dve veštice rođene iz Vrela Postanja, koja može pročistiti i najmračnije zlo.

Ali kao što su mnogi izvori koji su pojili Vrela bili mrtvi već vekovima, tako ni nova Kahr Aven nije bila rođena već skoro pet stotina godina – i Izeldine maštarije su se neizbežno završavale sa bandama seoske dece. Ona bi se sjatila oko svakog drveta na koje se ona penjala, s mržnjom uzvikujući kletve koje su naučili od svojih roditelja. Nit-veštica koja ne zna da napravi nitkamen ne pripada ovde!

Izelda je, u ovim trenucima, uvek znala – dok je čvrsto grlila grane drveća i molila se da je majka uskoro pronađe – da je Kahr Aven ništa drugo do lepa pričica.

Gutajući knedle, Izelda je potisnula ova sećanja. Ovaj danje već bio dovoljno loš; nije bilo potrebno iskopavati i stare jade. Uzgred, ona i Safi su skoro stigle do stražara, i Habimova najstarija lekcija joj je šaputala u sećanju.

Proceni svog protivnika, uvek je govorio. Analiziraj okruženje. Biraj svoje bojište, kada možeš. „U liniju!“ uzvikivali su stražari. „Sva oružja na videlo!“

25

Izelda naglo zatvori knjigu, uzburkavši ustajao vazduh. Deset stražara, izbrojala je. Raširenih po drumu, sa naslaganim kolicima koja su iza njih blokirala rulju. Samostreli. Sablje. Ukoliko ovo malo propitivanje ne prođe dobro, nema nikakve šanse da se devojke borbom probiju napred. „Dobro“, promrmlja Safi. „Na nas je red. Sakrij svoje lice.“ Izelda učini po naređenju i zauze svoju poziciju iza Safi koja je neustrašivo marširala ka prvom stražaru kiselog lica. „Šta ovo treba da znači?“ Odjeknuše Safine reči, jasno i odsečno, preko neprekidne graje. „Sada smo zakasnile na sastanak sa starešinom Žitnog esnafa. A znate li kakva je njegova narav?“ Stražarevo lice se umiri u nemarnom zurenju – ali njegove Niti zasijaše s oštrom pažnjom. „Imena.“ „Safija. A ovo je moja pratilja, Izelda.“ Iako je stražarev izraz ostao nezainteresovan, njegove Niti zasijaše s još više pažnje. Okrenu se na stranu, pokretom pozivajući drugog stražara da se približi, i Izelda je morala da se ugrize za jezik da ne bi glasno upozorila Safi. „Ja zahteuam da saznam otkuda ovaj zastoj!“ Safi je vikala na drugog stražara, džinovskog čoveka. „Tražimo dve devojke“, reče dubokim glasom. „Traže se zbog pljačke na ulici. Pretpostavljam da ne nosite nikakvo oružje?!“ „Da lija izgledam kao tip devojke koja nosi oružje?“ „Onda vam neće smetati da vas pretresemo.“ Safi u prilog, nijedan od strahova u njenim Nitima nije se očitavao na njenom licu, i ona je samo podigla bradu još više. „Naravno da hoće, i ukoliko samo i dotaknete moju malenkost, postaraću se da budete smesta otpušteni. Svi vi!“ Ona steže svoju knjigu, i prvi stražar ustuknu. „Sutra u ovo vreme, bićete na ulici, i poželećete da se niste kačili sa starešinskim pripravnicama…“ Safi nije stigla da završi svoju pretnju, jer u tom trenutku, galeb zakriča iznad njihovih glava… i bela izlučevina joj štrcnu po ramenu.

Njene Nitiblesnuše do tirkiznog iznenađenja. „Ne“, uzdahnu ona iskolačenih očiju. „Ne!“ Oči stražara se takođe izbuljiše, a njihove Niti zasijaše roze.

Oni prasnuše u smeh. Onda su počeli da upiru prstom, i čak je i Izelda morala da pokrije usta rukom u rukavici. Ne smej se, ne smej se…

Ona prasnu u smeh, a Safine Niti buknuše u crvenoj srdžbi. „Zašto?“ prosikta na Izeldu. A onda i na stražare, „Zašto uvek na mene? Ima na hiljade

26

ramena spremnih da se galebovi na njih poseru, ali zašto uvek odaberu mene?“ Broj stražara se već bio udvostručio, i onaj drugi podiže otromboljenu ruku. „Prođite. Samo… prođite.“ Suze su mu tekle iz očiju – što je samo podstaklo Safi da progunđa u prolazu. „Zašto ne iskoristite vaše vreme za nešto smisleno? Umesto što se smejete devojkama u nevolji, idite, borite se protiv kriminala ili nešto slično!“ Onda je Safi prošla barikadu i pohitala ka najbližem brodu debelog trupa – sa Izeldom, koja joj se, za petama, kikotala sve vreme.

27

4. POGLAVLJE

* P

rsti Merika Nihara sklopili su se oko kuhinjskog noža. Kartorijanska plemkinja prekoputa širokog hrastovog stola za ručavanje imala je dlakavu bradu niz koju je curila pileća mast.

Kao da je osetila Merikov pogled, dama podiže bež ubrus i potapša se po ispucalim usnama i izboranoj bradi.

Merik ju je mrzeo – jednako kako je mrzeo i sve druge diplomate ovde.

Možda je proveo godine učeći se da savlada svoju čuvenu porodičnu narav, ali u ovom trenutku i jedna kap bi prelila čašu. Jedno zrno soli i potekao bi okean.

Kroz dugačku sobu za ručavanje čuo se žamor glasova na bar desetak jezika. Kontinentalni Samit o primirju će početi sutra i diskutovaće o Velikom ratu i zaključenju Dvadesetogodišnjeg primirja. Grad Venjaza je okupio stotine diplomata iz svih Veštičjih zemalja.

Dalmocija je možda bila najmanje od tri carstva, ali je bila najmoćnija u trgovini. I kako je bila zgodno smeštena između carstva Marstok na istoku i carstva Kartore na zapadu, predstavljala je savršeno mesto za međunarodne pregovore.

Merik je bio ovde u svojstvu predstavnika Nubrevne, svoje domovine.

On je u stvari doputovao tri nedelje ranije, u nadi da će dogovoriti novu trgovinu – ili možda obnoviti stare veze sa esnafima. Ali bilo je to potpuno traćenje vremena.

Merikov pogled napusti staru plemkinju i pređe na ogromno stakleno prostranstvo iza nje. Bašte duždeve4 palate sijale su s one strane, oblivajući prostoriju zelenkastim sjajem i mirisom jasmina. Kao izabrani lider Dalmockog veća, dužd nije imao porodicu – kao ni druge starešine esnafa u Dalmociji, jer se govorilo da porodica odvraća pažnju od potpune posvećenosti esnafu – tako da mu nije zaista trebalo da ima onoliku baštu, u koju je Merik mogao smestiti dvanaest svojih brodova.

4

Dužd – vojvoda; titula nekadašnjeg poglavara Mletačke i Đenovske republike.

28

„Diviš se staklenom zidu?“ upita crvenokosi starešina svilarskog esnafa koji je sedeo s Merikove desne strane. „To je veliko dostignuće naših veštica zemlje. Napravljen je od jednog jedinog komada stakla.“ „Veliko dostignuće, zaista“, reče Merik, iako je njegov ton odavao suprotno. „Ipak se pitam, gazda Aliks, da li ste razmatrali da veštice zemlje uposlite na nekom korisnom poslu?“ Starešina se kratko nakašlja. „Naše veštice su vesto specijalizovani pojedinci. Zašto insistirati na tome da veštica koja dobro barata zemljom radi isključivo na farmi?“ „Ali ima razlike između veštice tla koja jedino može da radi sa zemljom i veštice zemlje koja bira da radi jedino sa zemljom. Ili na pretapanju peska u staklo.“ Merik se zavalio u stolici. „Uzmimo Vas, gazda Aliks. Vi ste veštac zemlje, pretpostavljam? Verovatno je Vaša magija delotvorna i na životinje, ali je svakako ne ograničavate na svilene bube?“ „Ah, ali ja uopšte nisam veštac zemlje.“ Aliks polako okrenu podlakticu, otkrivajući svoj veštičji znak: krug vazduha i isprekidanu liniju, koja je označavala njegovu umetničku umešnost. „Ja sam krojač od zanata. Moja magija sastoji se u oživljavanju duha osobe u njegovoj odeći.“ „Naravno“, odvrati nehajno Merik. Starešina trgovine svilom je upravo dokazao Merikovu tvrdnju, a da to nije ni primetio.

Zašto traćiti magičnu veštinu umetnosti na modu i tkanine? Na samo jednu vrstu tkanine? Merikov krojač uradio je odličan posao s lanenim odelom koje je upravo nosio – bez magije.

Dugački, srebrno-sivi ogrtač prekrivao je krem košulju, i iako su oba dela imala više dugmića nego što je to bilo dozvoljeno. Merik je voleo ovu odeždu. Njegove pripijene, kratke pantalone bile su ušuškane u nove kožne čizme, a široki pojas na kukovima bio je više od pukog ukrasa. Kada se Merik bude vratio na brod, ponovo će okačiti sablju i pištolje.

Jasno osećajući Merikovo nezadovoljstvo, gazda Aliks usmeri svoju pažnju na plemkinju s druge strane. „Kako komentarišete predstojeće venčanje cara Henrika, moja gospo?“ Merik se još više namrštio. Na ovim gozbama jedino se diskutovalo o tračevima i površnim stvarima. Postoji čovek u bivšoj Republici Jeritaniji – toj divljoj, anarhijskoj zemlji na severu – koji je ujedinjavao pljačkaške grupe i nazivao se „kraljem“, ali ove carske diplomate nisu brinule o tome.

Uopšte nisu brinuli.

29

Bilo je glasina o tome da Brigada bardova pakla tera veštice da rade za njih, ali čini se da niko od prisutne gospode nije nalazio da su ove vesti alarmantne. Pa opet, Merik je pretpostavio da nisu njihovi sinovi i kćeri oni koji će biti primorani da se regrutuju.

Merikov ljutiti pogled se spusti na tacnu. Bio je omazan. Čak su i kosti bile složene u njegovu maramicu. Bujon od kostiju se lako pravio, a mogao je danima da održava mornare sitim. I nekoliko prisutnih gostiju je primetilo – nije da je Merik krio kada je izvadio bež svilu i pokupio kosti iz tanjira.

Merik je čak došao u iskušenje da upita svog najbližeg suseda može li da pokupi njegove pileće kosti koje su još bile netaknute i okružene zelenim pasuljem. Mornari nisu bacali hranu – ne znajući kada će uhvatiti sledeću ribu i videti sledeće kopno.

A pogotovo kad je njihova domovina gladovala. „Admirale“, reče debeli plemić s Merikove leve strane. „Kako kralja Serafima služi zdravlje? Čuo sam da je njegova teška bolest u posleđnjoj fazi.“ „Onda ste pogrešno čuli“, odgovori Merik, glasa opasno smirenog za nekog ko je poznavao porodični bes Nihara. „Mom ocu se stanje popravlja.

Hvala Vam… kako beše Vaše cenjeno ime?“ Plemićevi obrazi zadrhtaše. „Don Filip fon Grig.“ Preko lica prevuče lažni osmeh. „Grig je jedno od najvećih preduzeća u kartorijanskom carstvu – sigurno ste čuli za njega. Ili… niste? Pretpostavljam da Nubrevljanin nema potrebe za poznavanjem kartorijanske geografije.“ Merik se jedva nasmeja na to. Naravno da je znao gde se nalazi Grigova kompanija, ali neka lord misli da je neznalica, bila je to kartorijanska odlika. „Imam tri sina u Brigadi bardova pakla“, nastavi lord, dok su njegovi, poput kobasica debeli prsti, posegnuli za vinskim peharom. „Car im je obećao po kompaniju, svakom, u bliskoj budućnosti.“ „Ma šta kažete.“ Merik se trudio da održi smirenost na licu, dok je iznutra kuvao od besa. Brigada bardova pakla – taj elitni odred nemilosrdnih boraca sa zadatkom da „očiste“ Kartom od elementarnih veštica j ere tika – bila je jedan od glavnih razloga zbog kojeg je Merik mrzeo Kartorijance.

Na kraju krajeva, Merik je bio veštac elementa, kao i svaka druga osoba do koje mu je stalo u Veštičjim zemljama.

Dok je fon Grig pijuckao iz svog pehara, Merikova srdžba je rasla… i rasla… i rasla.

Dok poslednja kap nije prelila čašu, i Merik je pokleknuo pred poplavom.

30

Sa oštrim, promuklim udahom povuče vazduh iz sobe. A onda ga razjareno Izbaci.

Vetar osinu lorda, njegov pehar se nakrivi i vino isprska njegovo lice, njegovu kosu, njegovu odeću. Čak odlete i do prozora, raspršujući crvene kapi po staklu.

Nastupi tišina. Za trenutak, Merik je razmišljao šta mu je činiti.

Izvinjenje, naravno, nije dolazilo u obzir, a pretnja je izgledala odveć teatralno. Onda Merikov pogled pade na neispražnjenu tacnu gazda Aliksa.

Ne dvoumeći se, odgurnu se nogama i olujnim bleskom pređe preko zblanutih plemićkih lica i izbuljenih sluga koji su stajali u dovratnicima i senkama.

Nakon toga, Merik dograbi maramu iz starešininog krila. „Nećete ovo da pojedete, zar ne?“ Merik nije čekao odgovor. Jedva da je progunđao, „Fino, fino – jer moja posada svakako hoće.“ I poče da skuplja kosti, zeleno povrće, pa čak i poslednje zalogaje barenog kupusa. Nakon što je dobro uvezao svilenu maramu, ćušnu ih u svoj prsluk, zajedno sa kostima koje je ranije sačuvao.

Onda se okrenu ka ustreptalom dalmockom duždu i izjavi, „Hvala Vam na Vašem gostoprimstvu, Vaša visosti.“ I ni sa čim drugim do podrugljivim salutiranjem, Merik Nihar, princ Nubrevne i admiral Nubrevske mornarice, izmarširao je sa duždovog ručka, iz duždove ručaonice i, napokon, iz duždeve palate.

I dok je hodao, počeo je da planira.

Dok je Merik stigao do najjužnije tačke Južno-obalske četvrti, udaljena zvona su zvonila u ponoć i nastupala je plima. Vrelina dana je potonula u pločnike, ostavljajući bednu toplinu da se puši sa ulica.

Kada je Merik pokušao da preskoči baru nečega – ni sam Nodin ne bi znao čega – on je omašio i nove čizme su zakačile ivicu. Zamućena voda prsnu uvis, noseći sa sobom težak zadah pokvarene ribe – i Merik se borio sa nagonom da razlupa prozor na najbližem dućanu. Nije grad bio kriv što su mu starešine lakrdijaši.

Za devetnaest godina i četiri meseca, otkako je Dvadesetogodišnje primirje zaustavilo sve ratove u Veštičjim zemljama, tri carstva – Kartora, Marstok i Dalmocija – uspešno su diplomatskim putevima uništile Merikovu zemlju. Svake godine, po jedan trgovački karavan manje je prolazio kroz njegovu zemlju i po jedna isporuka manje nije stizala do kupca.

31

Nubrevna nije bila jedina manja država koja je patila. Navodno, Veliki rat je počeo, pre toliko vekova, oko spora o svojini nad pet Vrela. U tim danima, Vrela su birala svoje vladare – to je imalo neke veze sa Dvanaest Paladina… Ali kako dvanaest vitezova ili neživi izvori mogu da biraju kralja, Merik nikad nije stvarno razumeo.

Sve je to sada bilo deo legende, i nakon više decenija, a potom i vekova, iz haosa Velikog rata izrasla su tri carstva – i svako carstvo je želelo isto: uiše.Više veštičarenja, više useva, više morskih luka.

I onda su postojala tri ogromna carstva nasuprot šačice malih, neustrašivih nacija – malih neustrašivih nacija koje su napokon počele da odvlače prevagu, jer rat ište novac, a čak i carstva mogu da presuše.

Mir, proglasio je kartorijanski car. Mir tokom dvadeset godina, a potom pregovori. To je zvučalo savršeno.

Isuviše savršeno.

Ono što ljudi poput Merikove majke – ljudi koji su svojim imenima potpisali Dvadesetogodišnje primirje – nisu znali, jeste to da je car Henrik, rekavši Mir! zapravo mislio Odmor. A kada je rekao Pregovori, mislio je: Obezbediti sigurnu pobedu nad ostalim nacijama, kada naše armije nastave da marširaju.

Sada, dok je Merik gledao dalmocke vojske kako nadiru sa zapada, marstočke žar-veštice kako se okupljaju na istoku, i tri mornarice kako lagano plutaju ka obalama njegove domovine, izgledalo je kao da se on – a sa njim i cela Nubrevna – dave.Tonuli su pod talase, gledajući kako iščezava sunčeva svetlost, sve dok ne ostane ništa do Nodinovih slepulja5 i pluća punih vode.

Ali Nubrevljani još uvek nisu bili izgubljeni.

Merik je imao još jedan sastanak – ovaj put sa Zlatarskom gildom6. Ako bi Merik uspeo da otvori bar jedan kanal za trgovinu, bio je siguran da bi ga i drugi esnafi pratili.

Kada je Merik konačno stigao do svog bojnog broda – frigate sa tri jedra i oštrog pramca u obliku kljuna, kakav su imali brodovi Nubrevske mornarice – on je nađe gde mirno leži u oseki. Njena jedra su bila spuštena, njena vesla uvučena, a nubrevska zastava sa svojom crnom pozadinom i irisom – živopisnom plavom bojom u svom središtu – lagano se njihala na popodnevnom povetarcu.

5 6

Vrsta okeanske ribe. Prim. prev.

Gilde, cehovi ili esnafi – udruženja i savezi trgovaca i zanatlija. Prim. prev.

32

Dok se Merik peo na Janu preko mostića, njegova narav se malo umirila – samo da bi na njeno mesto došla napetost u ramenima i potreba da proveri da li mu je košulja dobro uvučena u pantalone.

Bio je ovo brod Merikovog oca; polovinu posade činili su ljudi kralja Serafima; i uprkos tome što im je tri meseca naređivao, ovi ljudi nisu još uvek bili kivni na Merika.

Visoka figura, pepeljaste kose, nagnu se preko glavne palube ka Meriku.

Izbegavši nekoliko mornara koji su ribali pod, protegao je svoje duge noge preko sanduka, a zatim prešao pramac pre svog princa. Bio je to Merikov nitbrat, Kalin Ikraj – koji je takođe bio i prvi oficir na Jani. „Rano si se vratio“, reče Kalin. Kada se okretao, Meriku nisu promakle crvene fleke na Kalinovim bledim obrazima, kao ni njegov kratak dah. To je značilo da je možda nastupilo još jedno gušenje. „Loše ti je?“ upita Merik, tihim glasom.

Kalin se pretvarao da ne čuje, iako se osećala nelagodnost u vazduhu.

Siguran znak da je Kalin želeo da promeni temu.

Na prvi pogled, ništa na Merikovom nitbratu nije odavalo da je vičan morskom životu: bio je previsok da bi komotno stao ispod palube, njegova svetla put je s lakoćom crvenila na suncu, a ni mačevanje mu nije bila jača strana. Da ne pominjemo da su njegove guste, bele obrve odavale isuviše emocija za jednog mornara.

Ali Nodina mu, Kalin je itekako mogao da upravlja vetrom.

Za razliku od Merika, Kalinova elementarna magija nije bila vezana isključivo za strujanje vazduha – on je bio potpuni vazduh-veštac, sposoban da kontroliše ljudska pluća, upravlja vrućinama i olujama, a jednom je čak zaustavio i uragan u punoj snazi. Vešci poput Merika bili su relativno česta pojava, i sa više ili manje veštine su upravljali vetrom, ali koliko je Merik znao, Kalin je bio jedini živi stvor koji je mogao da kontroliše sve aspekte vazduha.

A ipak, nije Kalinova magija bila ono što je Merik najviše cenio. Bile su to njegova pronicljivost i oštroumnost, kao i njegova smirenost na koju se uvek moglo računati. „Kakav je bio ručak?“ upita Kalin. Vazduh oko njega se grejao, dok je navlačio svoj uobičajeni, zastrašujući osmeh. On nije bio baš mnogo dobar u osmehivanju.

33

„Bilo je to gubljenje vremena“, odgovori Merik. Koračao je preko palube, dok su mu pete na čizmama lupale o hrastove daske. Mornari su zastali da salutiraju, udarajući se pesnicom u srce. Merik je odsutno klimnuo svakom.

Onda se setio nečega u svom džepu. Izvukao je maramice i predao ih Kalinu.

Nekoliko uzdaha prođe. „Onda, ostaci?“ „Pokušavao sam da dokažem nešto“, promrmlja Merik, a koraci mu još jače zazvečaše. „Nešto što je potpuno omanulo. Ima li vesti iz Lovata?“ „Da… ali…“ Kalin je oklevao da nastavi, podižući ruke, „to nema nikakve veze sa zdravljem kralja. Sve što sam čuo jeste da je i dalje prikovan za postelju.“ Merik slegnu razočarano. Već nedeljama nije čuo nikakve pojedinosti o očevoj bolesti. „A moja tetka? Da li se vratila od vidara?“ „Aha.“ „Dobro je.“ Odobri Merik, zadovoljavajući se bar nečim. „Pošalji tetka Evranu u moju kabinu. Hoću da je priupitam nešto o Zlatarskoj gildi.“ On se povuče, tromo vukući noge. „Šta se dogodilo? Ti tako buljiš u mene samo kad nešto nije u redu.“ „Aha“, potvrdi Kalin, češući potiljak. Očima potraži veliki bubanj vetra na krmi. Novi regrut – čije ime Merik nikako nije uspevao da upamti – čistio je dva drvena malja. Začarani malj, koji je proizvodio topovske udare vetra i drugi, običan malj, za poruke i davanje ritma mornarskim pesmama. „Razgovaraćemo o tome nasamo“, konačno dovrši Kalin. „Radi se o tvojoj sestri. Nešto je… došlo po nju.“ Merik podiže ramena i prigušeno opsova. Otkada je Serafini imenovao Merika da zastupa Nubrevnu na Samitu o primirju – što je značilo da privremeno postaje i admiral Kraljevske mornarice – Vivija je na hiljadu različitih načina pokušavala da preuzme kontrolu izdaleka.

Merik je upao u kabinu, dok su mu koraci odjekivali od opranih, belih plafonskih greda i uputio se ka pričvršćenom krevetu u desnom uglu.

Za to vreme, Kalin je došao do dugačkog stola za pomorske mape i dnevnike, koji se nalazio u središtu prostorije. Bio je, takođe, zakucan, a mala ogradica od osam centimetara sprečavala je da se papiri razlete, za vreme nemirnih mora.

Sunčeva svetlost dopirala je kroz prozore postavljene ukrug, i odbijala se od zbirke mačeva kralja Serafima, koja je bila pedantno izložena na

34

suprotnom zidu – savršeno mesto da Merik u snu dotakne neki i ostavi otiske prstiju.

U tom trenutku, brod je bio Merikov, ali Merik nije gajio iluzije da će tako i ostati. Za vreme rata, kraljica je vladala zemljom, a kralj je vladao morima. Jana, nazvana po kraljičinom imenu, bio je, dakle, brod Merikovog oca, i ponovo će biti Serafimov kada on ozdravi.

Ako on ozdravi – a morao je. U suprotnom, Vivija je bila sledeća u lozi naslednika trona… a to Merik još uvek nije želeo da zamišlja. Niti da se time bavi. Vivija nije bila osoba koja bi se ograničila na vladanje zemljom ili morem. Ona je želela potpunu kontrolu nad oba – i više od toga – i čak se nije ni trudila da to prikrije.

Merik je kleknuo pored jedinog svog imanja na brodu: kovčega, čvrsto privezanog konopcima za zid kabine. Nakon kratkog preturanja, pronašao je čistu košulju i tamno-plavu admiralsku uniformu. Želeo je da izađe iz svečane odeće što je pre moguće, jer ništa ne unižava čovekov ego kao nabori oko kragne.

Dok su Merikovi prsti otkopčavali deset miliona dugmića na košulji, on se pridružio Kalinu za stolom.

Kalin je raširio kartu Jadanskog mora – takoreći izlivenog parčeta okeana koji je delio Dalmocko carstvo. „Evo šta je došlo po Viviju.“ On porinu minijaturni brodić koji je bio identičan brodovima dalmocke gilde zaduženih da regrutuju spolja. Brodić kliznu preko karte, zaustavljajući se kodVenjaze. „Očigledno, brod je bio pod magijom veštica vazduha, i ploviće svuda gde ide njegov prateći brod.“ Kalin promotri Merika. „Ako je verovati lupežu koji je doneo vesti, prateći brod pripada Žitnoj gildi.“ „A zašto“, otpoče Merik, odustajući od dugmadi i skidajući košulju preko glave, „Viviju interesuje običan trgovački brod?“ Baci košulju u kovčeg i nasloni se rukama na sto. Njegov izbledeli veštičji znak zategnu se u nepravilni dijamant. „Šta očekuje da mi uradimo s njim?“ „Lisice“, reče Kalin, i studen zavlada sobom. „Lisice“, ponovi Merik. Reč, bez značenja, odzvanjala je u njegovoj lobanji. Onda, odjednom, sve kockice se složiše – i on ubrza, okrećući se ka svom kovčegu. „To je najgluplja stvar koju sam ikad čuo od nje – a rekla je mnogo glupih stvari u svom životu. Reci Herminu da dozove Vivijinu zovvešticu. Odmah. Hoću da razgovaram s njom sa narednim zvonom.“

35

„Aha.“ Odjek Kalinovih čizama se udaljio, dok je Merik navlačio prvu košulju koju je dograbio. Uvukao ju je u pantalone, dok su se vrata kabine širom otvarala… a potom su škljocnula.

Od tog zvuka, Merik je zaškripao zubima i suzdržavao svoj bes. Čvrsto zaključan.

Bilo je to očekivano od Vivije, pa zašto bi onda Merik bio toliko iznenađen i ljutit?

Nekada davno, Lisice su bile nubrevski pirati. Njihova taktika se oslanjala na male polugalije. One su bile pliće od Jane, sa dva jedra i veslima koja su im omogućavala da s lakoćom skliznu kroz peščane sprudove i mala ostrvlja, te tako prepadaju veće brodove.

Ali njihovo znamenje – serpentina morske lisice koja obrazuje krug oko cveta irisa – nije primećeno na morima već vekovima. Nije bilo potrebe za njima, otkako je Nubrevna imala vlastitu mornaricu.

Dok je Merik stajao i pokušavao da smisli argument koji bi njegova sestra poslušala, nešto trepnu pokraj najbližeg prozora. A opet, nije bilo ničeg neobičnog osim talasa koji su gulili znak koji je pokazivao visoku plimu i ljuljanja obližnjih trgovačkih lađa.

Osim… trenutno nije bilo visoke plime.

Merik pohita ka prozoru. Bio je ovo gradVenjaza – grad močvara – i samo su dve stvari mogle izazvati neprirodnu plimu: zemljotres.

Ili magija.

I samo je jedan razlog zbog kog bi veštice prizvale talase u pristanište.

Lučenje.

Merik otrča do vrata. „Kaline!“ zaurla kako je stupio na glavnu palubu.

Talasi su se već uspinjali visoko i Jana je počinjala da se naginje.

Severno, na udaljenosti dva broda, gorostasni mornar teturao se niz brodski mostić ka popločanoj ulici. Mahnito se grebao po svojim podlakticama i vratu – i čak i sa ove udaljenosti, Merik je mogao da vidi crne čireve kako bubre na čovekovoj koži. Uskoro će njegova magija dostići vrhunac, i on će se gostiti prvim ljudskim životom koji mu dopadne šaka.

Talasi, dozvani magijom vešca u lučenju, brisali su sve više i jače. Iako je nekoliko ljudi videlo osobu i zavrištalo u strahu, većina nije mogla videti talase niti čuti vriske. Bili su nesvesni i nezaštićeni.

Merik je učinio jedinu stvar koje se mogao setiti. Još jednom je dozvao Kalina, a onda je prizvao svoju magiju kako bi ga vinula visoko i odnela daleko.

36

Trenutak kasnije, u naletu vetra, Merik je poleteo.

37

5. POGLAVLJE

* S

afin bes je bio na tački ključanja, sa sve galebovim izmetom na ramenu, zamornom popodnevnom žegom i činjenicom da nijednom od šest brodova na dokovima nije trebalo novih radnika (posebno ne radnika obučenih kao učenici gilde).

Izelda je odmicala napred, već obišavši ceo dok i pridružujući se rulji na obali. Čak i sa ove udaljenosti, Safi je mogla da vidi uznemirenu Izeldu, sa svojim šalom i rukavicama, kako proučava nešto u mutnoj vodi.

Podigavši obrve, Safi se i sama zagledala u slanu vodu. Osećao se elektricitet u vazduhu. Peckao joj je dlačice na rukama i slao hladne žmarce duž njene kičme.

A onda su njena čula eksplodirala – osećaj koji joj je grebao niz vrat i nagoveštavao zlo. Nečija magija se lučila.

Safi je jednom ranije osetila isto – osetila je oticanje svoje magije, kao da će i ona da se razluči. Svako, s veštičjim moćima, mogao je da predoseti njen dolazak. Mogao je da oseti da svet ispada iz svoje magijske ravnoteže.

Naravno, ukoliko niste posedovali magiju, kao većina ovih ljudi što je bežala uz dokove, to je bilo jednako kao da ste već mrtvi.

Glasan povik raspara Safine uši poput groma. Izelda. Ubrzavajući korak i upozoravajući ljude da se Pomere u stranu! Safi zaroni napred, pritiskajući svoju bradu uz grudi, i poče da se kotrlja. Dok joj se telo tumbalo preko dasaka, ona dohvati bodež iz svoje čizme. Bila je to odbrana od mačeva, ali i dalje je bio oštar.

Još uvek je mogao da raspori čoveka, ukoliko bude potrebno.

Sila kotrljanja uspravi Safi nazad na noge, ona brzo povuče bodež nadóle, i brzim rezom iseče suknju. Sada je ponovo trčala, nogu slobodnih da se kreću i s nožem u rukama.

Talasi su se kovitlali sve više. Sve jače. Nalet snage koji je strugao Safinu kožu poput hiljadu laži izrečenih istog trenutka.

Magija čoveka koji se lučio je bila u vezi sa vodom, i sada su se trgovački brodovi naginjali, naginjali… pucali, pucali… i potom se lupali o dokove.

38

Safi stiže do kamenog pristaništa. U pola daha, osmotrila je situaciju: Veštac plime u lučenju, koža mu je bila prekrivena masnim čirevima iz kojih je tekla trula magija, a krv crna kao tama tekla mu je iz rane na grudima.

Nedaleko odatle, Izelda je zauzela nizak stav – njena suknja je takođe bila u fronclama. To je moja devojka, pomisli Safi.

A s leve strane, otmeno poput slepog miša, kroz vazduh je leteo neki etar-veštac. Ruke su mu bile raširene, dok je prizivao vetar da ga nosi.

Safi su proletele samo dve misli u glavi. Prva: Ko je, dođavola, taj nubrevski veštac etra? I druga: Stvarno bi trebalo da nauči kako se zakopčava košulja.

A onda je, čovek go do pojasa, sleteo tačno ispred nje.

Vrisnula je što je jače mogla, ali je samo uspela na brzinu da odbaci svoj nož u stranu, pre nego što se telom zakucala u njega. Oboje su pali na zemlju – i mladić je odgurnuo, vičući, „Skloni se! Ja ću se postarati za ovo!“ Safi se nije obazirala na njega – očigledno je bio idiot – a zatim, sporije nego što bi joj inače trebalo, udaljila se od Nubrevljanina i dohvatila svoj bodež.

Safi se zakotrljala ka vešcu plime u lučenju – baš kad se Izelda približavala, kovitlajući čelikom kako bi mu privukla pažnju. Ali nije vredelo.

Veštac se nije sklanjao s puta. Izeldini srpovi mu se zariše u stomak, i još crne krvi jurnu napolje.

Napolje ispadoše i pocrneli organi.

A potom je voda nagrnula na ulice. Brodovi su udarali u stenje u zaglušujućoj buci drveta koje se čepa. Podiže se i drugi talas, a odmah iza njega treći. „Kaline!“ Povika Nubrevljanin iza Safi. „Zadrži vodu!“ U eksploziji magije koja je projurila kroz Safino telo, vazduh se okrenuo prema nadirućim talasima.

Začarani vetar udari vodu, razbijajući valove i vraćajući ih unazad.

Ali veštac plime nije mario. Njegove pocrnele oči sada su bile na Safi.

Njegove okrvavljene ruke su se podigle kao kandže i stuštio se na nju kao vihor.

Safi se odbaci u vazduh, i njene pete se zariše u njegova rebra; on se zanjiha unapred, a Izelda ga sačeka udarcem iz okreta. Njene čizme ga mlatnuše po bradi, promenivši ugao pod kojim je padao.

On je udario o pločnik. Crni čirevi prsnuše svuda po njegovoj koži, prskajući krv svuda po ulici.

39

Ali još uvek je bio živ – bio je pri svesti. Sa urlikom poput uragana, pokušao je da se uspravi.

Tada je Nubrevljanin odlučio da stupi na scenu. Stao je pokraj Izlučenog, a Safi poče da panici, „Šta to radiš?“ „Rekao sam ti da ću se ja poštara ti za ovo!“ odvrati on. On zategnu ruke unazad, a potom, u udaru koji zapali Safina pluća, po ušima udari mornara u lučenju. Vazduh je eksplodirao u čovekovom mozgu. Njegove pocrnele oči se okrenuše.

Veštac plime pade na ulicu. Mrtav.

Izelda je pomerila suknju, i zatakla svoje srpove u obliku meseca nazad u skrivene kožne korice. Blizu njih, Dalmoćani su panično prelazili s dva prsta preko svojih očiju. Bio je to znak koji je terao zlo – molba njihovim bogovima da zaštite njihove duše. Neki su pokretima nišanili mrtvog Izlučenika, ali mnogi su ciljali i na Izeldu.

Kao da je ona bila zainteresovana za njihove duše.

Njen današnji interes nije bio da bude pokradena i pretučena, zato, okrećući se ka mrtvom vešcu, ona namače maramu oko glave – zahvalivši se Mesečevoj Majci što nije spala u toku borbe.

Takođe se zahvalila boginji što niko drugi nije počeo da se luči. Tako snažna magična isijavanja mogla su vrlo lako da gurnu još neku vešticu preko ivice – nakon čijeg prestupanja više nema povratka.

Iako niko nije znao zbog čega zapravo kod osobe dolazi do lučenja, Izelda je čitala teorije koje su povezivale ovo strašno kvarenje sa pet Vrela raširenih širom Veštičjih zemalja. Svako Vrelo bilo je povezano s jednim od pet elemenata: vazduh, zemlja, voda, vetar ili vatra. Iako su ljudi pričali o elementu bezdana, i o vešticama bezdana kao krv-vešticama – nikada nije potvrđeno postojanje Bezdan-Vrela.

Možda je Bezdan-Vrelo postojalo tamo negde, ali je odavno bilo zaboravljeno. Izvori koji su ga pojili, presušili su. Drveće koje je svake godine cvetalo oko njega, usahnulo je u sasušene čaure. Ista stagnacija dogodila se i Zemljanom, Vetrovom i Vodenom Vrelu, i možda će i oni jednog dana biti izgubljeni u istoriji.

Bez obzira na sudbinu Vrela, učenjaci nisu smatrali za puku slučajnost to što se lučenje vezivalo za veštičarenje s vodom, vetrom i vazduhom. A ako je verovati karavenskim monasima, jedino što je moglo zalečiti mrtva Vrela i Izlučene, bio je povratak Kahr Aven.

40

Izelda nije mislila da se to može dogoditi u skorije vreme. Niti će se Kahr Aven vratiti – niti će ona izbeći ove poglede pune mržnje koji su joj upućivani.

Kada je Izelda bila sigurna da joj je kosa dovoljno pokrivena, lice dovoljno zasenčeno i rukavi dovoljno spušteni da prekriju njenu bledu put, ona potraži Sarme Niti, kako bi pronašla svoju nit-sestru među gomilom.

Ali njene oči i njena magija uhvatiše nešto drugo. Niti kakve još nije videla. Odmah pored nje… na lešu.

Njen pogled se upravi na truplo Izlučenog. Crna krv… i možda nešto drugo, oticalo je iz njegovih ušiju, između popločanog kamena. Čirevi na telu su mu se otvorili u erupciji, a nešto od tog masnog spreja dospelo je i na Izeldinu iscepanu suknju i znojavu bluzu.

Pa ipak, iako je čovek bio nedvosmisleno mrtav, i dalje su tri Niti igrale nad njegovim grudima. Poput crva, one su se razvlačile i skupljale u sebe.

Kratke Niti. Niti koje se kidaju.

To nije moglo biti – Izeldina majka je uvek govorila da mrtvi nemaju Niti, i na svim nomackim pogrebnim svečanostima, na koje je Izelda išla kao dete, nikada nije videla Niti na lešu. Što je duže Izelda blenula, masa se približavala. Ljubopitljivi posmatrači su dolazili zbog leša, i Izelda je morala da se napregne da bi videla kroz njihove Niti. Da suzbije sve emocije koje je osećala oko sebe.

Onda je grimizna, crvena Nit zasijala u blizini i sa njom je došlo i ljutito rezanje, „Šta ti, dođavola, umišljaš? Imali smo sve pod kontrolom.“ „Pod kontrolom?“ odvrati muški glas, oštrog akcenta. „Upravo sam vam spasao živote.“ Jesi li ti idiot7?“ zajeca Safi, a Izelda zadrhta zbog lošeg odabira reči.

Naravno, Safi je davala sebi oduška. Njenoj tugi i strahu. Njenim prenapregnutim Nitima. Uvek je bila ovakva, kada se nešto loše – istinski loše – događalo. Ili bi pobegla od svojih emocija koliko je noge nose ili bi potisnula osećanja.

Kada je, napokon, Izelda stigla do svoje nit-sestre, bilo je to baš na vreme da vidi kako Safi uzima u šake jedan kraj nezakopčane košulje. „Ovako se svi Nubrevljani oblače?“ Safi ščepa i drugu stranu njegove košulje, „Ovo ide u ovo!“

7

Neprevodiva igra rečima. Reč cleaved, odnosno izlučeni, u engleskom jeziku može označavati i idiota, budalu. Prim. prev.

41

Nubrevljaninu treba odati poštovanje, jer se nije ni mrdnuo. Samo mu se lice oblilo divljom, skarletnom bojom – kao i njegove Niti – i on čvrsto steže usne. „Znam“, odgovori svađalački, „kako se postupa s košuljom.“ Odmače Sanne ruke od sebe. „I ne treba mi savet od žene koja nosi ptičji izmet na ramenima.“ Oh, ne, pomisli Izelda, a usta joj se raširiše u iščekivanju.

Nečiji prsti dohvatiše Izeldu za ramena. I pre nego što je uspela da dohvati ruku i izvrne zglob svom napadaču, on to isto uradi s njenom rukom i zavrnu je za leđa.

Nit glineno-crvene boje zatreperi u Izeldinoj viziji. Bila je to poznata, uznemirujuća boja, koja je govorila o godinama trpljenja Safinih ispada – što je značilo samo jedno – stigao je Habim.

Marstočanin zavrnu Izeldin zglob jače uz njena leđa i zareza, „Napred, Izelda. Tamo, u taj mačji sokak.“ „Možeš me pustiti“, reče ona, mirnog glasa. Mogla je da vidi Habima samo krajičkom oka. Nosio je sivo-plavu livreju familije Hastrel. „Bezdan-veštica?! Nazvao si me vešticom bezdana?! Ja pričam nubrevski, magarče jedan!“ Ostatak Safinog gnevnog izliva bio je na nubrevskom i nestao je u žamoru gomile.

Izelda je mrzela kada Safine Niti postanu toliko sjajne da zasene sve ostalo. One su pekle Izeldine oči i žarile njeno srce. Ali Habim nije usporavao dok je s Izeldom obilazio jednonogog prosjaka koji je pevao Eridinu tužbalicu. Onda stigoše do uzanog prolaza između sumorne taverne i još sumornije prodavnice korišćenih stvari. Izelda se otetura u prolaz. Čizmama ugazi u neprimetnu baricu i jak vonj mačjeg urina je buknuo u njenoj lobanji.

Ona otrese zglob i okrete se ka svom mentoru. Ovakvo ponašanje nije pristajalo blagom Habimu. Svakako, on je bio smrtan čovek – dve decenije je služio kod Erona fon Hastrela kao desna ruka – ali Habim je takođe bio slatkorečiv i nežan. Miran, držao je pod kontrolom svoj temperament.

Barem je obično bio takav. „Šta ste to radile?“ otpoče Habim, približavajući se Izeldi. „Vaditi oružje na taj način, u javnosti? Dođavola, Izelda, trebalo je da pobegneš.“ „Taj veštac plime u lučenju“, otpoče ona – ali Habim je prišao još bliže.

On nije bio visok čovek, a njegove oči su bile u nivou Izeldinih poslednje tri godine.

42

Upravo sada, te oči su bile okružene gnevom i njegove Niti su se presijavale istom, gnevno-crvenom bojom. „Svi koji se luče su problem gradske straže, a stražari su sada tvoj problem. Drumska pljačka, Izelda?“ Njoj zastade dah. „Kako si saznao?“ „Svuda su blokade. Matej i ja smo naleteli na jednu na putu dok smo se vraćali u grad – da bismo saznali kako stražari traže dve devojke, jednu s mačem i drugu sa mesečevim srpovima. Šta misliš, koliko se ljudi bori sa srpovima u obliku meseca, Izelda? To je…“ Habim pogleda u pravcu njenih bodeža, „…očigledno. A kao Nomacijanka, ti nemaš pravnu zaštitu u ovoj zemlji, i zbog samog nošenja oružja u javnosti, možeš biti obešena.“ Habim se okrenu na prstima, da bi odmarširao tri koraka dalje, a zatim domaršira tri koraka nazad. „Razmišljaj, Izelda! Misli!“ Izelda skupi usne. Ukočenost. Ukočenost u vrhovima prstiju, na rukama i nogama.

Mogla je da čuje, u daljini, nadolazeći bat doboša, koji je značio da se garda grada Venjaze približava. Oni će obezglaviti leš vešca, kao što nalaže zakon za sve izlučene leševe.

Je… jesi li završio sa dranjem na mene?“ Napokon reče, dok joj je staro zamuckivanje vezivalo jezik. Krivilo njene reči. Jer ja se moram vratiti Safi i m… mi moramo napustiti grad.“ Habimove nozdrve se raširiše u dubokom udahu, i Izelda je gledala kako obuzdava svoja osećanja. Linije njegovog lica se smiriše i Niti mu se opustiše. „Ne možeš natrag do Safi. Štaviše, ne možeš izaći iz sokaka istim putem kuda si ušla. Gazda Jotiluci ima krv-vešca u svojoj službi, a to biće dolazi pravo iz bezdana, bez milosti i straha.“ Habim zavrte glavom i sivi znaci straha se upleše u njegove Niti. Što je učinilo da se Izeldino grlo još jače stegne.

Krv. Veštac. Krv. Veštac. „Safin ujak je u gradu“, nastavi Habim, „zbog Samita o primirju, zato…“ „Lord fon Hastrel je ovde?“Izelda je širom otvorila usta. Habim je mogao reći hiljadu stvari, ali nijedna je ne bi više iznenadila. U prošlosti je dvaput srela Erona, prekrivenog ožiljcima iz bitaka, i njegovo aljkavo pijančenje je odmah potvrdilo sve Safine priče i žalbe. „Sve kartorijansko plemstvo je sazvano“, objasni Habim, nastavljajući svoj hod od tri koraka. Levo. Desno. „Henrik sprema neku veliku objavu i, po svom običaju, koristi Samit kao svoju pozornicu.“

43

Habimov izraz se umirio. Njegove Niti zatreperiše u nežnoj i blagoj boji breskve. „To se odnosi i na Safi. Što znači da trenutno ima svog ujaka – i ceo dvor dama i lordova – da je zaštiti od Jotilucijevog krv-vešca. Ali ti…“ Habim nije morao da izgovori ostatak. Safi ima svoju titulu da je zaštiti, a Izelda ima svoje prokleto poreklo da je osudi.

Izeldine ruke su se podigle. Trljale su njene obraze. Njene slepoočnice.

Ali njeni prsti su bili samo udaljen osećaj pritiska na kožu – kao što je rulja bila brujanje, a zveket gardijskih doboša duboka piska. „Pa šta mogu da uradim?“ napokon upita. „Ja ne mogu da priuštim prolaz brodom, a sve i da mogu, nemam gde da odem.“ Habim pokaza na kraj uličice. „Postoji svratiste pod nazivom Hotorn kanal nekoliko blokova dalje. Tamo sam iznajmio sobu i konja. Ostaćeš preko noći, a sutra, u smiraj dana, možeš da otputuješ do Hotorn kanala sestrinskog svratišta na severnoj strani. Matej i ja ćemo te čekati. U međuvremenu, mi ćemo se pobrinuti za krv-vešca.“ „Zašto samo jednu noć? Šta se uopšte može r… rešiti za jednu noć?“ Tokom poduže pauze, Habim je tako piljio u Izeldu, kao da on može da čita njene Niti. Kao da on može da traga za istinom i laži. „Safi je rođena plemkinja. To moraš da zapamtiš, Izelda. Sav njen trening je bio posvećen toj jednoj stvari. Večeras, njeno prisustvo na Samitu je neophodno. Henrik je otvoreno tražio da se ona pojavi, što znači da ne može da odbije – i ti joj ne možeš stajati na putu.“ Od tih jednostavnih reči – ti joj ne možeš stajati na putu – Izeldi se steglo u grudima. Iako je Safi možda izgubila njihovu ušteđevinu, i iako je krv-veštac bio na njihovom tragu, Izelda je još uvek verovala da će, nekako, sve to nestati. Da će se ovo zamršeno klupko nekako razmrsiti i da će se život vratiti u normalu za nekoliko nedelja.

Ali ovo… ovo je osećala kao kraj. Safi će morati da postane plemkinja, jednostavno i prosto, i nema mesta Izeldi u takvom životu.

Gubitak, nejasno je pokušavala da odredi osećanje u svojim grudima. ovo mora biti gubitak. „Već sam ti ovo rekao“, grubo reče Habim. Njegov pogled je šetao goredole, kao kod generala koji vrši inspekciju vojnika. „Rekao sam ti hiljadu puta, Izelda, ali ti me nikada nisi slušala. Nikada nisi verovala. Zašto smo Matej i ja ohrabrivali tvoje druženje sa Safi? Zašto smo odlučili da te treniramo zajedno s njom?“

44

Izelda je ostala bez daha, terajući u stranu misli i osećanja. „Zato“, reče ona, „što niko ne može da zaštiti Safi kao njena nitporodica.“ „Upravo tako. Veze među nitrođacima su neraskidive – i ti to znaš bolje nego bilo ko drugi. Na dan kada si joj spasila život, pre šest godina, ti i ona ste se vezale kao nit-sestre. Do ovog dana, ti bi dala svoj život za Safi, kao i ona svoj za tebe. Zato učini ovo za nju, Izelda. Sakrij se na jednu noć, ostavi da se Matej i ja pobrinemo za krv-vešca, a onda ponovo stani uz Safi sutra.“ Pauza. Potom Izelda značajno klimnu. Prestani da maštaš, ukorila je samu sebe baš kao što je njena majka uvek radila. Ovo nikako nije bio kraj, i Izelda je morala imati dovoljno pameti da vidi to odmah. „Daj mi tvoje oružje“, naredi Habim. „Vratiću ti ga sutra.“ „To je moje jedino oružje.“ „Da, ali ti si Nomacijanka. Ne možemo da reskiramo da budeš zaustavljena na nekoj blokadi…“ Izelda jako protrlja nos, i potom promrmlja, „dobro“, pre nego što će skinuti svoja dragocena sečiva. Gotovo detinjasto, ona ih dobaci Habimu.

Njegove Niti su bile tužno plavičaste, dok su se udaljavali u uličici, a onda izvuče platnenu torbu u senci. On povuče grub crni pokrivač. „Ovo je tkanina od salamandra.“ On je prebaci preko Izeldinih ramena, zategnu je, i učvrsti običnom šnalom. „Dok god je nosiš, krv-veštac ne može da te namiriše. Ne skidaj je, dok ne budemo zajedno sutra uveče.“ Izdelda je klimnula. I neka joj je Mesečeva Majka u pomoći, bila je pretopla.

Habim stavi ruku u džep i izvuče šaku zveckavih novčića. „Ovo bi trebalo da pokrije troškove svratišta i konja.“ Nakon što je prihvatila pjastere, Izelda se okrenu trošnim vratima. Zvuk seckanja noževa i kipućih lonaca je dopirao kroz drvo, ali njena ruka je ipak oklevala na zarđaloj kvaki.

Ovo se činilo… pogrešno.

Kakva bi to nit-sestra Izelda bila, kada bi ostavila Safi bez pozdrava – ili barem rezervnog plana za one neizbežne, najgore moguće situacije? „Možeš li da preneseš poruku San?“ upita Izelda, trudeći se da izgleda smireno. Nakon što je Habim klimnuo, ona nastavi, „Reci Safi da mi je žao što moram da idem, i da se potrudi da ne izgubi moju omiljenu knjigu. I… oh!“

45

Izelda podiže obrvu, praveći se da se upravo nečega doselila. „Molim te, reci joj da ti ne prereze grkljan, jer sam sigurna da će to pokušati kada sazna da si me udaljio.“ „Reći ću joj“, reče Habim, mirnog glasa i mirnih Niti. „Sada požuri, taj krv-veštac je sigurno već na putu ovamo.“ Izelda pokloni glavu jednom – kao vojnik svom generalu – pre nego što će otvoriti vrata i zakoračiti u zaparenu, pretrpanu kuhinju.

46

6. POGLAVLJE

* D

ok se bat doboša približavao, Safin bes je rastao i rastao. Jedini razlog zbog kog nije pojurila ukletog Nubrevljanina dok je išao ka svom brodu (sa još uvek raskopčanom košuljom) je bio taj što je pored njega marširao najviši i najbleđi čovek koga je ikada videla… I zato što je izgubila Izeldu iz vidokruga.

Ali njeno panično traganje za nit-sestricom bilo je prekinuto maršem koraka i batom bubnjeva nadolazeće straže. Masa na dokovima je utihnula.

Parčence, komadić… kapljica.

U dugom trenutku, jedini zvuk su pravili golubovi, povetarac i mirni talasi.

A onda prigušeni jecaj – nekog ko je, možda, poznavao mrtvaca – raspara tišinu kao nazubljeni nož. Odzvanjao je u Safinim ušima. Uzdrmao je u grudima. Molski akord koji popunjava ostavljenu prazninu.

Nečija ruka dohvati Safi za nadlakticu. Habim. „Ovuda, Safi. Tamo je kočija…“ „Moram da nađem Izeldu“, reče ona, ne mrdajući. Ne trepćući. „Ona je na sigurnom.“ Habim se mrštio, ali to nije bilo ništa neuobičajeno. „Obećavam.“ Dodade on, a Safina magija došapnu, Istina.

Toplota joj obli grudi.

Ukrućena kao jarbol, Safi je pratila Habima do bezlične, skrivene kočije.

Kada je sela unutra, on zalupi vrata i navuče tešku, crnu zavesu na prozor.

Potom, u kratkim crtama, Habim objasni kako su Matej i on prepoznali devojke po njihovom oružju i kako su zatekli Matejev uništeni dućan.

Stid je podilazio Safi dok ga je slušala. Matej je za nju bio više od običnog učitelja. On je bio porodica, a sada je Sarmom greškom uništena njegova kuća.

Ipak, kada je Habim pomenuo da je poslao Izeldu u svratiste – samu i nezaštićenu – svi popodnevni užasi nestadoše pred navalom besa u Safinoj lobanji. Safi polete ka vratima.

47

Habim je čvrsto sputao, pre nego što je stigla da okrene kvaku. „Ako otvoriš ta vrata“, zareza, „krv-veštac će te osetiti. Ali ako ih budeš držala zatvorenim, onda te monah ne može pratiti.Ta zavesa je napravljena od salamandrove tkanine, Safi, i Izelda upravo sada nosi ogrtač od istog materijala.“ Safi je pretrnula. U mislima je prelazila od nemogućnosti da diše, do ožiljka na Habimovoj desnoj ruci, koji se mutio. Nije mogla da poveruje da se Izelda prosto okrenula i otišla bez borbe. Bez Safi…

To nije imalo smisla, ali njena magija joj je odzvanjala u grudima i govorila joj da je to istina.

Zato ona klimnu, Habim je pusti, i ona pade nazad u sedište. Habim je uvekbio stroži od dvojice mentora. Reagovao je impulsivnije od ostatka sveta i nije imao strpljenje za Safinu ćudljivost. „Znam da je ova pljačka tvoje maslo, Safi.“ Habimov mekani glas nekako ispuni sve kutke u kočiji. „Samo si ti mogla biti tako nepažljiva, a onda te je Izelda, kao i uvek, pratila.“ Safi se nije raspravljala. Bila je to neporeciva istina. Kartaroška partija je možda i bila Izeldina ideja, ali svaka sledeća loša odluka se mogla pripisati Safi. „Ova greška“, nastavi Habim, „zakomplikovala je, možda i upropastila, dvadeset godina planiranja. Sada, kada je Eron ovde, radimo šta možemo da spasemo situaciju.“ Safi se ukruti. „Ujka Eron“, ponovi ona. „Ovde?“ Dok je Habim govorio o Henrikovom okupljanju sveg kartorijanskog plemstva radi svoje velike objave, Safi se naterala da oponaša Habima. Da se zavali i opusti. Morala je da promisli o svemu, kao što je Izelda uvek radila.

Morala je da prouči svoje protivnike i okruženje…

Ali analiza i strategija nisu bile njene prednosti. Svaki put kad je pokušavala da organizuje dnevne događaje, oni su se razilazili i bilo ih je sve teže ponovo uklopiti. Jedina misao koja joj je ostajala u glavi bila je: Ujka Eron je ovde. U Venjazi. Nije ga videla dve godine; nadala se da više nikada i neće. Samo razmišljanje o Eronu podsećalo ju je da i pored života koji je za sebe izgradila u Venjazi, postoji još jedan, koji je čeka nazad u Hastrelu.

Safi je bila potrebna Izelda upravo sada. Ona se uzdala u Izeldu i na to da će njene misli držati fokusiranim i jasnim. Gluma, bežanje i borba – to su bile jedine stvari koje je Safi znala.

48

Njeni prsti su žudeli za vratima. Njeni nožni prsti su se stegli u iščekivanju, dok je sa bolnom sporošću posegnula za kvakom. „Ne pipaj to“, uozbilji se Habim. „Šta bi uopšte uradila, Safi? Pobegla?“ „Pronašla Izeldu“, reče tiho, dok su joj prsti i dalje bili u vazduhu. „I onda pobegla.“ „Što bi omogućilo krv-vešcu da vas pronađe“, odvrati Habim. „Dokle god ostaneš sa svojim ujakom, bićeš bezbedna.“ „Jer je tako dobro zaštitio moje roditelje.“ Reči su joj izletele, pre nego što je stigla da ih proguta. Ipak, uprkos što je očekivala brzu odmazdu od Habima, naišla je samo na tišinu.

A potom hladno, „Bardovi pakla štite svoje porodice, da, ali carstvo je na prvom mestu. U tom slučaju, pre osamnaest godina, carstvo je bilo važnije.“ „I to je razlog zašto ga je car Henrik nečasno otpustio, zar ne? Da li je on dodelio ujka Eronu da bude moj staratelj i dadilja iz zahvalnosti?“ Habim se nije uključio. U stvari, on se uopšte nije kolebao. Nije ovo bio prvi put da ga Safi zaskoči sa prošlošću svoga ujaka, niti je bio prvi put da, u tom slučaju, ona nailazi na tišinu. » „Vraćaš se kući, gazda Aliksu“, napokon reče Habim, zavrćući ivicu zavese i provirujući napolje. „Trebalo je da odmah odeš k njemu. On te može zaštititi od krv-vešca.“ „Kako sam mogla to da znam?“ Safi konačno povuče svoje prste dalje od kvake i uspravi se u sedištu. „Mislila sam da činim dobru stvar, izbegavajući da nevolju odnesem na Aliksov prag.“ „Kako uviđavno s tvoje strane. Sledeći put, ipak, pokušaj da veruješ čoveku zaduženom za tvoju bezbednost.“ „Izelda me je takođe štitila“, reče Safi. „A ti si je ipak udaljio.“ Habim je, još jednom, ignorisao Safin mamac. Umesto toga, spustio je bradu i posmatrao je ispod pogleda. „Kad već pominjemo Izeldu, poručila ti je da mi ne prerežeš grkljan. Takođe se izvinila zbog odlaska, i molila te je da joj ne izgubiš knjigu.“ „Izelda… izvinila?“ To nije ličilo na Izeldu – pogotovo kada je sve očigledno bila Safina krivica. Što znači da je ovde negde skrivena poruka.

Bila je to igra koju su devojke godinama igrale. Matej ih je naučio – Reci jedno, ali misli drugo – i bilo je vrlo zabavno tokom dugih i napornih Matejevih časova istorije.

Sada nije bilo zabavno.

49

Nemoj prerezan' Habimou grkljan – to je značilo da čeka. Da radi kako Habim naredi. U redu. Safi će ga, zasad, poslušati. Ali knjiga… Nije mogla da odgonetne taj deo poruke. „Izeldine i moje stvari“, polako reče Safi, „nalaze se u vreći u luci.“ „Već sam ih pokupio. Kod kočijaša su.“ Habim još jednom potajno pogleda kroz prozor, pre nego što će pokucati na krov.

Kočija se zaustavila, i Habim ponudi Safi savet, „Kloni se nevolja, molim te.“ Potom se izvukla kroz vrata i stopila s kakofonijom popodnevne graje.

Sa stisnutim pesnicama, Safi zakorači u grad. Konjska kopita, točkovi kočija i elegantne potpetice na čizmama terale su je da nervozno škrguće zubima. Aliksov dom bila je vila sa kolonadom, okružena prašumom ruža i jasmina. Kao i sve dalmocke starešine, živeo je u najimućnijem delu grada: Istočno-obalskoj oblasti.

Safi je imala svoju sobu unutra, i mladi Aliks je uvek bio ljubazan prema njoj. Ali ovo luksuzno, lavirintsko imanje nikad nije doživljavala kao dom – ne na način na koji je to osećala prema Izeldinoj tavanskoj sobi.

Ne na način na koji će to biti njene i Izeldine nove sobe.

Nekoliko dugih trenutaka, Safi je stajala pred gvozdenom kapijom i razmatrala bekstvo. Njeno grlo je gorelo u želji za brzinom. Ali znala je da ne može da pronađe Izeldu. Ne bez rizika od krv-vešca.

Oh bogovi, sve se raspadalo, i to Sarmom krivicom. Safi je nasela na Derikožin šarm. A onda je Soji predložila pljačku.

Uvek je bilo ovako: Safi bi započela nešto što ne može da dovrši, a neko drugi bi posle čistio za njom. Taj neko je već šest godina bila Izelda… ali koliko brljotina je Safi trebalo da napravi da bi bilo suviše i za Izeldu? Jednog dana, Izelda bi odustala od nje, kao i svi ostali. Safi se samo molila – očajnički, nasilnički molila – da taj dan nije danas.

Ipak nije, govorio je njen razum. Izelda, inače, ne bi ostavila poruku Habimu i rekla joj da pronađe knjigu. Pa, Safi će moći da dešifruje Izeldinu poruku jedino ukoliko uđe u Aliksovu vilu, kako joj je naređeno.

I tako, stisnutih pesnica, ona dođe do vrata i pozvoni.

Uprkos cveću i mirisnim teglama u domu starešine svilarskog esnafa, miris obližnjeg kanala je uvek prevlađivao u Safinim nozdrvama. Nije mogla da mu pobegne. I dok je gledala kroz prozor svoje spavaće sobe na drugom spra tu, tapkala je prstima po ćilimu nebeskoplave boje. Panični kontraritam njenom srcu.

50

Fine svilene večernje haljine bile su rasprostrte na velikom krevetu na kom je retko spavala. Nije bio prvi put da je gazda Aliks pravio haljine za Safi, iako su ove bile mnogo finije od svih što je dosad primila.

Koraci zazvečaše iza njenih leđa. Matej. Safi je poznavala taj skakutavi hod, a kada se okrenula ka svom učitelju, susrela je njegovo usko, pegavo lice, poput maske jasnih i tvrdih linija, dok mu je crvena kosa blistala na popodnevnom svetlu.

Matej i Habim su bili veoma različiti – kako u izgledu, tako i po naravi – i ako je morala da bira između ove dvojice, Safi je prednost davala Mateju.

Verovatno zato što je znala da je Matej ceni više nego što će to Habim ikada moći. Bili su srodne duše, ona i Matej. Skloniji delovanju nego razmišljanju, i smejanju nego mrgođenju. Čak i bez svog reč-veštičarstva, Matej je bio pravi majstor među razbojnicima – prevarant najvećeg kalibra. Habim je učio Safi da koristi svoje telo kao oružje, ali Matej je bio taj koji ju je učio da u te svrhe koristi svoj um. Svoje reči. I iako Safi nikada nije zaista razumela zašto Matej insistira na vežbanju njenog samopouzdanja, uvek je bila isuviše uplašena da bi ga pitala; plašila se da bi ovaj mogao prestati.

Poput Habima, Matej je trenutno nosio sivo-plavu livreju Hastrelovih, ali za razliku od njega, Matej nije bio sluga Safinog ujaka. „Tvoje prnje.“ Matej šutnu poznatu vreću na krevet, ali Safi se nije pomerila da je dohvati iako je pogledala u nju, pokušavajući da prepozna obrise Izeldine knjige…

Bila je tu; plava ivica izvirivala je na vrhu. „Moja trgovina je uništena.“ Matejeva visoka figura nadvila se nad Safi, blokirajući joj pogled na knjigu – ili na bilo šta drugo, osim njegovih zelenih, plamtećih očiju. „Razvaljena vrata, razvaljeni prozori. Šta ti bi, dođavola, da poharaš starešinu esnafa?“ Safi ovlaži usne. „To… to je bio nesrećan slučaj. Pogrešna meta je upala u našu zamku.“ „Ah.“ Matej slegnu ramenima. A onda joj najednom priđe vrlo blizu i uhvati je za bradu, kao što je to mnogo puta činio u proteklih šest godina.

Okrenu joj glavu levo, desno, tražeći posekotine i modrice ili bilo kakvu naznaku koja bi odavala da će Safi početi da plače. Ali ona je bila nepovređena, a njene suze su bile veoma, veoma daleko.

Matej opusti ruku. Povuče se za jedan korak. „Drago mi je da si nepovređena.“

51

Čuvši te reči, Safi duboko uzdahnu, obesivši mu se rukama oko vrata. „Žao mi je“, promrmlja mu u rever sa izvezenim nesrećnim, planinskim slepim mišem Hastrelovih. „Žao mi je zbog tvog dućana.“ „Bar si živa i zdrava.“ Safi se oslobodi zagrljaja, poželevši da i Habim misli to isto. „Potrebna si svom ujaku večeras“, nastavi Matej, koračajući ka krevetu.

Podiže jednu od balskih haljina sa pokrivača, dok se njena zelenožuta svila presijavala na popodnevnom suncu.

Safi je piljila u haljinu. Bila je, a to ju je još više razdražilo, predivna i baš onakva kakvu bi ona sama odabrala. „Da li sam mu potrebna ja ili moja magija?“ „Ti si mu potrebna“, reče Matej. „Samit o primirju počinje večerašnjim balom. Henrik je naglasio da zahteva tvoje prisustvo.“ Safijina utroba se prevrnula. „Ali zašto? Ja nisam spremna da postanem plemkinja ili da vodim zemlje Hastrelovih…“ „Nije to u pitanju“, prekinu je Matej, ponovo usmeravajući pažnju na haljinu koju je držao u rukama… a potom odmahnu glavom i spusti je natrag na krevet. „Nisi mu potrebna u tom svojstvu.“ Istina. „Istina je da mi ne znamo zašto Henrik zahteva tvoje prisustvo, ali Eron nikako nije mogao da ga odbije.“ Magija ustrepta na Safinoj koži. Laž. „Ne laži me“, reče tiho.

Smrtonosno.

Matej joj nije odgovorio. Umesto toga, izvukao je drugu haljinu koja je bila još raskošnija, zagasitoroze boje. „Ne možeš udaljiti moju nit-sestricu od mene, Matej, a da mi pritom ne objasniš zašto.“ Matej je izdržavao Safin pogled za vreme nekoliko dugih uzdaha, nepopustljivo kao Niti srca. Onda mu se stav opusti – i spusti ramena u znak izvinjenja. Ispusti odoru na gomilu. „Točkovi istorije su se pokrenuli, Safi.

Točkovi koje su tvoj ujak i mnogi drugi pripremali dvadeset godina. Primirje se završava za osam meseci, i Veliki rat će biti nastavljen. Mi… ne možemo dopustiti da se to dogodi.“ Safi zabaci glavu. Ovo nije očekivala. „Kako ti i moj ujak, na bilo koji način, možete uticati na Veliki rat?“ „Uskoro ćeš saznati“, odgovori Matej. „A sada se dovedi u red i obuci ovu haljinu večeras.“ Matejeve reči se zaodenuše finim prizvukom moći i, dok je nosio srebrnasto-belu haljinu, veštičji amblem na njegovoj nadlanici –

52

prazan krug koji je označavao vetar i upisano 'R' za reč-vešca – skoro da je zasijao.

Safine nozdrve se raširiše. Ona dograbi prozirnu haljinu, a tkanina joj je klizila kroz prste kao morska pena. „Ne moraš da trošiš svoju magiju na mene.“ Nešto u njenom istinozborstvu uticalo je na Matejevu moć ubeđivanja.

Ali sve što je Matej odvratio, bilo je, „Hmmm“, kao da je znao mnogo više nego što je ona mogla i da zamisli. Onda se on graciozno okrenuo ka vratima. „Sluškinja će uskoro doći da ti pomogne oko kupanja. Ne zaboravi delove iza ušiju i ispod noktiju.“ Safi je pokazala šipak iza Matejevih leđa… ali ovaj čin protivljenja činio se ispraznim. Ništavnim. Njena žestina, koju je ponela iz kočije, već se rasipala i curila između dasaka na podu, kao pocrnelo ulje iz krvi čoveka u lučenju.

Safi odbaci haljinu na krevet i zaustavi pogled na rikni karavenske knjige. Popraviće ovu zbrku koju je napravila. Kada rastumači Izeldinu poruku, Safi će odmeriti svoje protivnike – svog ujaka, krv-vešca, gradske stražare – i proceniće svoju okolinu – grad Venjazu, bal na Samitu.

A onda će Safi popraviti ovo.

53

7. POGLAVLJE

* I

zelda se sklonila u ulici iza pristaništa, kao što je Habim naredio. Zavlačeći se duboko u načičkano susedstvo, provlačila se mimo konja i kola, trgovaca i lakeja, Niti nezamislivih preliva i snaga. Napokon, ugleda utisnuti drveni znak na kom je stajalo: Hotorn kanal.

Izelda ga je sada prepoznala. Safi je, pre nekoliko meseci, ovde igrala taro. Ali za razliku od prošle noći, dobila je partiju.

Izelda primeti beličasti blesak ispod znaka, neuobičajen i sumnjiv u premazima koji su bili zaštitni znak glavne ulice grada Venjaze.

Bio je to karavenski monah bez Niti. Ni jedne jedine.

Izeldi se sledila utroba. Ona se skameni u pola koraka, gledajući kako monah nastavlja niz ulicu, udaljavajući se od nje. Nedvosmisleno, pošao je u lov. Svakih par koraka bi zastajao, a njegova kapuljača se krivila uvis, kao da miriše vazduh.

Ali njegovih Niti nije bilo, i to je držalo Izeldu ukočenom. Mislila je da je jednostavno propustila da vidi Niti krv-vešca u jučerašnjoj borbi, ali ne – još uuek se nad njim nadvijala samo praznina. Što je bilo nemoguće.

Svako ima Niti. Kraj priče. „Treba Vam čilim?“ Upita prodavač tepiha, približivši se Izeldi, odeće uflekane znojem i teško dišući. „Moji dolaze direktno iz Azmira, ali daću Vam dobru cenu.“ Izelda podiže dlan. „Odbij, ili ću ti iseći uši i njima nahraniti pacove.“ Obično, ovakve pretnje su dobro služile Izeldu. Ali obično, ona je bila u Severno-obalskom kraju, gde su njenu nomacku kožu uglavnom ignorisali. I obično, imala je Safi uz sebe, da pokaže zube i izgleda prikladno zastrašujuće.

Danas, Izelda nije imala nijednu od ovih stvari i, za razliku od Safi – koja bi munjevito reagovala i pobegla čim bi spazila monaha – Izelda je samo nepotrebno gubila vreme procenjujući svoju okolinu.

54

U toj pauzi, između dva daha, prodavač čilima se približio i zavirio ispod njene kapuljače.

Njene Niti blesnuše u sivom strahu i crnoj mržnji. „Matsi đubre“, prosikta ovaj, prevlačeći prstima preko očiju. Onda udahnu, dižući glas dok je cepao Izeldinu kapuljaču. „Gubi se, Matsi đubre! Gubi se!“ Izeldi nije trebalo dvaput govoriti. Napokon je radila ono što bi Safi odmah učinila: pobegla je.

Odnosno, pokušala je, ali rulja je zastajala da je pogleda. Približavala se.

Gde god bi se okrenula susretala je poglede prikovane za njeno lice, njenu kožu, njenu kosu. Ona se prenerazila u Nitima sivog straha i metalnog nasilja.

Graja privuče pažnju Karavenjanina. On zastade. Okrete se ka rastućem komešanju mase…

I pogleda direktno u Izeldu.

Vreme je stalo i rulja oko Izelde je nestala u zamućenoj izmaglici Niti i zvukova. U trenutku koji se činio dugim poput večnosti, sve što je Izelda videla bile su monahove oči. Crveni vrtlozi preko najblede plave koje je ikad videla. Kao krv koja se topi kroz led. Kao loza Niti srca kroz plave Niti razumevanja. Izelda se neodređeno pitala kako joj je ranije promakla ta besprekorna plava boja.

Dok su se sve ove misli pronosile njenim umom brzinom od hiljadu milja u sekundi, ona se pitala da li bi je ovaj monah zaista ozledio, kako su se svi plašili…

A onda se monahove usne povukoše. On ogoli svoje zube i vreme koje je stalo se rasulo u komade. Život pokulja napred, uobičajenom brzinom.

Izelda napokon potrča, provlačeći se iza sivog ždrepca. Ona ga nabi laktom – jako – u stražnjicu. Devojka koja ga je jahala je zavrištala, a sa tim naletom piskutavog glasa i njištanjem konja, iznenada i nasilno, masa duž cele ulice se smaknula s puta.

Panične, narandžaste Niti su buktile svuda oko Izelde, ali ona jedva da ih je primećivala. Ona se već probijala i jurila ka raskrsnici, udaljenoj jedan blok niže.Tamo se nalazio most preko najbližeg kanala. Ukoliko uspe da pređe kanal, možda se može osloboditi krv-vešca.

Noge su joj šibale kroz blato, skakale preko prosjaka, zaokretale iza kola za vuču, ali na pola puta do mosta, ona se okrenula i poželela da se nije okrenula. Krv-veštac ju je pratio, i bio je brz. Isti ljudi koji su spoticali Izeldu, sada su se njemu sklanjali s puta.

55

„Mrdaj!“ Izelda zavrišta na puritanca sa njegovom Pokoj se! parolom.

Nije se pomerio i ona ga je zakačila po ramenu.

Zajedno sa znakom koji je držao, on se zavrte poput vetrenjače. Ali ovo je koristilo Izeldi, jer, iako je izgubila na brzini i iako je morala da zaroni pod nosiljku koju su teglila četiri čoveka u prolazu, skrenula je ulevo, ka mostu. I čula je puritanca kako dovikuje za njom: Preko kanala!

Zato nije otišla levo, kako je planirala. Umesto toga, ona se okrenula i pojurila nazad, pravo u gužvu, nadajući se da je monah čuo puritanca i produžio ulevo. Moleći se – moleći se u očajanju – da ne može da namiriše njenu krv kroz vlakna salamandra.

Prebacila je kapuljaču preko glave i pojurila dalje. Nailazila je na drugu raskrsnicu, a reka ljudi slivala se ka sledećem mostu. Morala je da se probije napred i nastavi pravo.

Ili ne. Tek što se bacila iza tesarskih kolica i iskočila iza mlekarske tezge, udari u prazno.

Izelda raširi ruke, kolebajući se pred neočekivanim kanalom zelene, sluzave vode, koja je bila prekrivena ljudima gotovo kao i ulica.

A onda ugleda čamac ispod sebe, i u trenutku proceni situaciju: Plitka paluba prekrivena vršama. Ribar blene u mene.

Izelda je prestala da se opire padu; naprotiv, odbacila se još jače.

Osetila je nalet vazduha. Bele, pletene mreže su se munjevito približavale. Čučnula je i zaštitila se rukama.

Nešto je proseče kroz dlan. Zarđala udica, shvatila je dok se koprcala da ustane. Čamac se zaljuljao. Ribar je zaurlao, ali Izelda je već jurila ka sledećem brodiću koji je tuda prolazio – niskom trajektu sa grubim, crvenim šatorom na palubi. „Pazi!“ Uzviknu Izelda, zadihana, dok se hvatala za balustradu. Onda se snažno podiže preko ograde, pred putnicima, koji su je i dalje posmatrali razrogačenih očiju. Krv se razmazala po ogradi. Klonula, ona se nadala da je ova posekotina neće učiniti još lakšim plenom za krv-vešca.

U četiri skoka je prešla preko palube trajekta. Činilo se da svi žele da napusti brod što pre, kao i ona sama. Pope se na ivicu ograde i duboko uzdahnu, dok su prolazili pored ukotvljenog brodića prekrivenog skušom.

Ona se odbaci. Stopala joj proklizaše i ona se nađe na gnjecavoj podlozi, lica prekrivenog ljigavim očima. Ribar zaurla na nju – više ljutit nego iznenađen – i Izelda ugleda njegovu crnu bradu dok se podizala na noge.

56

Još jedan paklen skok i Izelda se dočeka na popločano stepenište.

Nijedan ribar nije ponudio svoju pomoć. Oni su se samo zgražavali. Jedan je čak napao dugačkim štapom na kom se nalazila oštra udica, dok su mu Niti bile preplašeno sive.

Izelda dohvati drugi kraj motke. Niti čoveka su posvetlele, i on je pokušao da trgne štap nazad – ali je samo povukao Izeldu bliže. Huala ti, pomisli ona, dok se mučila da se popne stepenicama. Na brzinu pogleda za sobom i ugleda krvav trag na stepenicama. Iz njenog dlana je curilo mnogo više nego što je to udaljeni bol sugerisao.

Napokon stiže do ulice. Reka ljudi je prolazila pored nje, i ona je očajnički pokušavala da se doseti nečega. Svi njeni planovi su otišli dovraga, ali svakako je imala nekoliko trenutaka da razmisli. Bila je vrlo loša u ovom bezglavom jurcanju, pa je zato Safi uvek bila predvodnik u ovakvim situacijama. Bez vremena za razmišljanje, Izelda bi se uvek saterala u ćošak.

Ali dok je potajno stajala ovde, pored kanala, i skrivala svoju okrvavljenu ruku u ogrtač, dobila je vreme koje joj je bilo potrebno. Široka ulica, pomisli. Glavna gradska arterija, koja se, verovatno, proteže duž celog kanala. Saobraćaj se oduija u dua smera; jedan čovek vodi osedlanu šarenu kobilu. Na njenim sapima nema tragova znoja. Ako je uzjašem, mogu da pobegnem iz grada i preko noći se skrijem kod plemena.

Iako povratak kući, od kojeg je zazirala ceo život, nije bio idelan plan za Izeldu, naseobina Midenci je bila jedino utočište za koje je sa sigurnošću mogla da tvrdi da je iz nje neće odstraniti čim je ugledaju.

To je, takođe, bilo jedino mesto na kom je krv-veštac – makar je video i namirisao joj krv – ne može pratiti. Okolina naseobine je bila prekrivena zamkama koje nijedan čovek koji ne pripada plemenu nije mogao da izbegne.

I tako, u naletu brzine, Izelda odbaci svoj ogrtač, prebacujući ga preko glave čoveku s kobilom, i podiže se u sedlo – nadajući se da su kobiline načuljene uši znak da je spremna za galop. „Zaista mi je žao“, doviknu čoveku koji se izubijao pod ogrtačem od slamandra. „Vratiću je nazad!“ Zatim podbode petama i ostavi ga za sobom.

Kad je kobila počela da galopira ulicom, Izelda baci pogled na kanal.

Krv-veštac ju je posmatrao. Brodići su se već pomerili i on nije mogao da pređe kanal poput nje.

Alije mogao da je podrugljivo posmatra – čak i da maše. Podigao je desnu ruku i lupkao prstima gore-dole o svoj dlan.

57

Znao je da joj ruka krvari i poručivao je da može da je prati. Da hoće da je prati, i da će se verovatno celim putem osmehivati tim strašnim smeškom.

Izelda se otrgnu pogledu na njega, usmeravajući svoju pažnju napred.

Dok se spuštala nisko u sedlu i podbadala kobilu još jače, molila se Mesečevoj Majci ili Nodinu, ili bilo kom drugom bogu koji je gledao, da joj pomognu da živa napusti grad.

Merik je posmatrao minijaturni dalmocki brod kako jedri preko karte Jadanskog mora. Njegov brod parnjak je sazivao vetrove iz luke Venjaze – i Merik je poželeo da zavrljači prokletu minijaturu kroz prozor.

Janin zov-veštac, Hermin, seo je u pročelje. Zov-veštice bile su najčešće među etar-vešticama i, s obzirom na to da su mogle da se pronađu i komuniciraju s drugim zov-vešticama na velikim udaljenostima, svaki brod Nubrevske kraljevske mornarice imao je ukrcanu jednu – pa tako i Vivija, s kojom je Hermin upravo uspostavio kontakt.

Herminove oči su sijale ružičasto – znak da je bio povezan na zovveštičje Niti – i popodnevno svetlo mu se presijavalo na pegavom licu. Kroz otvoreni prozor su dopirali udaljeni zvuči glasova, čegrtanja kola, topota kopita.

Merik je znao da ga treba zatvoriti, ali bilo je previše natrpano i previše vruće bez promaje. I loj u fenjerima se pušio i smrdeo još gorim smradom od onog odvratnog mirisa kanala u Venjazi.

Ali Merik je mislio da vredi uštedeti novac koristeći smrdljivi životinjski loj, umesto bezdimnih fenjera žar-veštica. Naravno, to je bila tačka oko koje se on i Vivija nisu složili.

Jedna od mnogih. „Mislim da ne razumeš, Meri.“ Iako je Hermin govorio svojim dubokim glasom, način njegovog govora je bio kao i Vivijin – otezanje reči i snishodljiva naglašavanja. „Lisice izazivaju veliki strah među stranim mornaricama. Isticanje te zastave sada, bila bi ogromna prednost kada se Veliki rat nastavi.“ „Izuzev“, reče smireno Merik, „što smo mi ovde da pregovaramo o miru.

I iako se slažem da su zastave Lisica nekada bile dobre za zastrašivanje, to je bilo pre nekoliko vekova. Pre nego što su carstva imala mornaricu koja može da smrvi našu.“ Sve je tako lepo zvučalo – napadanje trgovačkih brodova, kako bi se nahranili siromašni – i priče o staroj mornarici Lisica još uvek su bile 58

omiljene kod kuće. Ali Merik nije gajio iluzije. Krađa od bogatijih je i dalje krađa, a obećanje da neće biti nasilja je mnogo lakše od suzdržavanja od istog. „Imam još jedan sastanak“, insistirao je Merik. „Sa Zlatarskom gildom.“ „Koji će propasti kao i ostali tvoji sastanci. Mislila sam da želiš da nahraniš svoje ljude, Meri.“ Merik planu. „Nikad“, povika, „ne sumnjaj u moju želju da nahranim Nubrevnu.“ „Tvrdi kako hoćeš, ali kada sam ti pokazala način da nahraniš siromašne – način da očitaš lekciju carstvima – ti si propustio tu šansu.“ „Zato što ti predlažeš gusare.“ Meriku je bilo teško da gleda u Hermina, dok je zov-veštac prenosio Vivijine reči.

Ja samo predlažem da se spremimo na vreme. I, ako mogu da te podsetim, Meri, za razliku od tebe, ja sam već bila na Samitima. Videla sam kako nas imperije gaze svojim čizmama. Ova minijatura koju je izveo veštac vazduha je naš način da uzvratimo. Sve što treba da uradiš je da mi javiš kad trgovački brod dođe do nubrevske obale. Ja ću se postarati za prljave poslove.“ Postaraćeš se za ubijanja, misliš. Merik je napregnuo sve svoje snage da sačuva samokontrolu i ne sruči to na Viviju… Ali bilo je besmisleno. Sada kada dve zov-veštice i hiljade milja stoje između njih.

Merik sleže ramenima jedanput. Dvaput. Konačno nastavi, „Šta otac kaže na sve ovo?“ „Ništa.“ Hermin je razvukao ovu reč upravo onako kako bi to Vivija učinila. „Otac je na samrti, i ne daje glasa od sebe, kao i kad si ti odlazio. Šta ga je nagnalo da odredi tebe za predstavnika, nikada neću razumeti… Ipak, izgleda da stvari idu u našu korist, jer sada imamo priliku, Meri.“ „Misliš priliku koja se odlično uklapa u tvoje planove o sopstvenom carstvu?“ Tišina. „Pravda mora biti zadovoljena, batice.“ Vivija je zaoštrila ton. „Ili si možda zaboravio šta je carstvo učinilo našem zavičaju? Veliki rat se završio za njih, ali ne i za nas. Najmanje što možemo da učinimo jeste da im ljubazno uzvratimo – za početak s malo plemenitog piratstva.“ Na te reči, Merik je pobesneo i stegao pesnice. Da je bio pored Vivije, odavno bi planuo. Istini za volju, i ona je posedovala sličnu narav, bes je kolao i njenim venama.

59

Kada je Merik bio dečak, njegov otac je bio siguran da je i on, poput sestre, moćan veštac, te da su njegovi ispadi odraz velike moći koja leži u njemu. Zato ga je kralj Serafini, kada je napunio sedam godina, naterao da polaže veštičji ispit.

Ipak, Merikovi ispadi uopšte nisu bili znak njegovih magijskih moći.

Merik se pokazao jedva dostojnim da ponese veštičji znak, a kralj je jedva uspevao da sakrije svoj prezir pred ispitnom komisijom.

Istog jutra, dok su se kočijama vraćali nazad u kraljevsku palatu, Merik je, dok mu je nova dijamantska tetovaža gorela na nadlanici, spoznao na jasan i nedvosmislen način, koliko duboko seže očevo gađenje. Koliko slab princ nije ni od kakve koristi porodici. Merik je trebalo da se pridruži svojoj tetki, Niharskoj izgnanici, na porodičnom imanju na jugozapadu. „Ti zaboravljaš“, reče Hermin, još uvek podražavajući Vivijin govor, „ko će nas voditi kada otac umre. Možda trenutno imaš autoritet, ali ti si samo privremeni admiral. Ja ću biti kraljica i admiral, kada san vodeni napokon preuzme oca.“ „Znam ja šta ćeš ti biti“, blago reče Merik, dok se njegov bes povlačio pred nastupom jezivog straha.

Kraljica Vivija. Admiral Vivija. Vivija šalje Nubrevljane kao jagnjad u klanicu. Seljaci i vojnici, trgovci i rudari, pastiri i pekari – sui oni će poginuti od kartorijanskih mačeva ili od plamena Marstoka. I to dok Vivija sve posmatra.

A Merikov jedini izlaz – obnavljanje trgovine kao dokaz da je moguće i u mirnodopskim uslovima nahraniti Nubrevljane – je propao.

Najgore od svega, Merik je znao da ukoliko i odbije da pomogne Viviji u ovim gusarskim poduhvatima, ona će već naći drugi način.

Ona će, nekako, razviti zastavu Lisica i, nekako, osuditi njihove zemlje na Nodinov pakao.

U trenutku tišine, dok je Merik pokušavao da pronađe izlaz iz ove noćne more, začu se kucanje na vratima kabine.

Rajber, brodska devojka i Kalinova nitsrca, pomoli glavu. „Admirale? Žao mi je što Vas prekidam, gospodine, ali stvar je hitna. Ovde je čovek koji želi da Vas vidi. Rekao je da se zove fon…“ Grimasa se pojavi na njenom tamnom licu. „Fon Hastrel – da, tako. Iz Kartore. I želi da razgovara o mogućoj trgovini s Vama.“ Merik je osetio da mu je ispala vilica. Trgovina… sa Kartorijancima.

Zvučalo je nemoguće, ali Rajberino iskreno i ozbiljno liceje ostajalo

60

nepromenjeno. – Nodin lično mu je pritekao u pomoć – i učinio je to kada je Meriku bilo najpotrebnije.

Merik nipošto neće zanemariti ovakav dar, te se okrenuo ka Herminu. „Vivija“, uzviknu, „pomoći ću ti, ali pod jednim uslovom.“ „Slušam.“ „Ako uspem da izdejstvujem bar jednu trgovinsku liniju za Nubrevnu, prekinućeš svoje gusarske planove. Smesta.“ Tišina. A zatim, polagano, „Možda, Meri. Ako nekako uspeš da uspostaviš trgovinu, ja ću… razmotriti spuštanje piratske zastave. A sada mi reci, gde se dalmocka maketa trenutno nalazi?“ Merik nije mogao da sakrije prepredeni osmeh dok je gledao mapu.

Maketa je upravo napuštala močvarnu ivicu zaliva grada Venjaze. „Još nije podigao jedra“, objavi on, dok mu je neka živahna nada rasla u grudima. „Ali obavestiću te čim to učini. Hermine…“ Merik potapša zovvešticu po ramenu. Stari morski vuk, Hermin, se prenu. „Sada možeš prekinuti zov. Rajber?“ Merik pogleda ka vratima, šireći lice u osmeh. „Odmah mi dovedi tog fon Hastrela.“ *** Nakon kupanja, Safi je pošla za nepoznatom sluškinjom kafene kose do svoje sobe, gde je ova obuče u srebrnasto belu haljinu koju je Matej odabrao.

Potom je sluškinja povezala Safinu kosu u viseće kovrdže, koje su odskakale i blistale se u povečerju.

Bilo joj je neobično što je tako odvažno doterana – Safi to nije iskusila već sedam godina. Ujka Eron nikad nije priuštio više od šačice slugu na imanju Hastrelovih, pa su sluškinje služile Safi samo tokom njenih godišnjih putovanja u Prag.

Eron je možda bio nečasno otpušten bard pakla, a sam bog zna zašto je ražalovan – a potom postavljen kao privremeni upravitelj dok Safi ne stasa dovoljno da preuzme – ali je i dalje plaćao desetinu, onako kako je Henrik zahtevao. Svake godine su Eron i Safi odlazili u kartorijansku prestonicu da predaju svoj oskudni deo i zakunu se na vernost caru Henriku.

I svake godine, bilo im je užasno.

Safi je uvekbila viša i snažnija od dečaka, dok su druge devojčice šaputale o njenom pijanom ujaku i krišom se podsmevale njenim prastarim haljinama.

61

Ipak, nije stid činio ove posete užasnim. Bio je to strah.

Strah od paklenih bardova. Strah da će videti Safi kao jeretika – kao vešticu istine.

U stvari, da nije bilo princa Leopolda – Polija, kako ga je Safi uvek zvala – koji ju je uzimao pod svoje okrilje svaki put kad je dolazila, bila je ubeđena da bi je bardovi do sada već uhvatili. To je, na kraju krajeva, bio posao bardova – da iščeprkaju neoznačene jeretike.

Oni su, po naredbi krune, mogli da obezglave te jeretike ako bi otkrili da su opasni ili nevoljni za saradnju.

Poli će verovatno biti tamo večeras, mislila je Safi, dok se promatrala u uskom ogledalu pored kreveta. Prošlo je osam godina otkako se poslednji put iskrala s njim kako bi istraživala ogromnu carsku biblioteku. Nije mogla da zamisli kako se njegove duge, svetle trepavice i zlatne kovrdže mogu transformisati u dvadesetjednogodišnjeg muškarca.

Safi je svakako izgledala drugačije i ova svetla balska haljina je to naglašavala. Stegnuti mider naglašavao je snagu njenog struka i abdomena.

Uski, dugi rukavi otkrivali su njene tanke ruke, steznik naglašavao obline koje je imala, a obrub suknje koja je padala preko njenih kukova, činio je ove ženstveno zaokrugljenim. Njišuće pletenice naglašavale su crte njenog lica.

Blistavost njenih očiju.

Starešina Aliks i njegovo osoblje, zaista su prevazišli sami sebe ovoga puta.

Kada je sluškinja izašla – ostavljajući veličanstveni beli ogrtač na krevetu – Safi pohita ka torbici i izvuče Izeldinu knjigu. Potom odšeta do prozora, ispod kog su gradski kanali sijali kao plamenovi pod zracima sunca na zalasku.

Prozirno ružičasto svetlo presijavalo se preko plavog omota, i kad je Safi otvorila knjigu, stranice odlepršaše na broj trideset sedam. Bronzani krilati lav je obasjavao Safi, označavajući poslednju stranicu koju je Izelda čitala.

Safi brzo prođe preko teksta – spisak podele karavenskih monaha.

Vrata sobe se širom otvoriše. Safi je imala taman toliko vremena da sakrije knjigu natrag u torbicu, pre nego što će njen ujak umarširati u sobu.

Lord Eron fon Hastrel je bio čovek visokog rasta; mišićav i čvrst poput Safi. Ali za razliku od nje, njegova plava kosa se prelivala u srebrnosivu i visile su mu ljubičaste kesice ispod zakrvavljenih očiju. Koliko je nekada bio vojničina, sada je isto toliko bio pijandura.

62

Eron se zaustavi nekoliko koraka od Safi i počeša se po temenu. Kosa mu ostade razbarušena. „Dvanaestorice mi“, procedi, „zašto si toliko bleda?

Kao da te se bezdan dočepao.“ Eron podiže glavu i Safi je primetila blago klaćenje u njegovom stavu. „Sigurno si nervozna zbog večerašnje svečanosti?“ „Kao i ti“, reče ona. „Zašto bi inače bio ovako pijan pre večere?“ Eronove usne se iskriviše u osmeh. Iznenađujuće budan osmeh. „To je nećaka kakve se sećam.“ On pođe do prozora, usmeri pogled napolje, i poče da se igra s tankom, zlatnom ogrlicom koju je uvek nosio.

Safi se ujede za usne; mrzela je to. Kao i obično, kiptela je od samog pogleda na ujka Erona. Iako je njena krv bila obojena istom Hastrelskom plavom, ona i njen ujak bili su stranci.

I kada je Eron bio pijan – a to je bilo češći slučaj nego ovo drugo – Safina magija nije osećala ništa. Ni istinu, ni laž, ništa pod milim bogom – kao da je vino ispralo sve od čoveka koji je živeo u njemu.

Postojao je, i uvek će biti, kameni zid ćutanja između njih.

Ispravljajući ramena, Safi došeta pored Erona. „Pa, zašto sam ja ovde, ujko? Matej kaže da planiraš da se umešaš u Veliki rat. Kako tačno nameravaš to da učiniš?“ Eron se grubo nasmeja. „Znači, to mu je izletelo?“ „Da li su ti potrebne moje moći?“ Safi nije odustajala. „Da li je o tome reč? Nekakav pijani plan kako bi povratio svoju izgubljenu čast među bardovima…“ „Ne.“ Reč izlete, snažno. Nepopustljivo. „Nije ovo pijani plan, Safija.

Daleko od toga.“ Eron stavi svoju šaku na staklo, i stari ožiljci na prstima i zglavcima su se napregli.

Safi je mrzela te ožiljke. Gledala je te bele, rošave tragove milion puta u detinjstvu. Kako grle buteljku vina, ili štipaju neku kurvu za guzicu. Ti ožiljci su sve što je ona u stvari znala o svom ujaku – jedini prozori u njegovu prošlost – i kad god bi ih videla, nije mogla da se otme strahu da je to budućnost koja nju čeka; neutoljiva žeđ za nečim što ne može biti.

Eron je želeo svoju čast.

Safi je želela svoju slobodu.

Slobodu od svoje titule i svog ujaka, i smrznutih, hladnih Hastrelskih dvorana. Slobodu od straha bardova pakla i obezglavljivanja. Slobodu od veštičarenja i čitavog Kartorijanskog carstva.

63

„Ne znaš ti šta je rat“, reče nejasnim tonom Eron, kao da su i njegove misli odlutale preko starih ožiljaka: „Vojske pustoše sela, flote potapaju brodove, veštice koje te spaljuju samo pomoću misli. Sve što voliš biva ti oduzeto, Safija… i poklano. Ali uskoro ćeš saznati. Saznaćeš, vrlo slikovito ukoliko ne učiniš što tražim od tebe. Posle ovoga večeras, možeš da ideš, zauvek.“ Tišina ispuni sobu. Safi škljocnu zubima. „Čekaj! Ja mogu da odem?“ „Da.“ Eron je pozeleneo, gotovo tužno, još jednom okrećući svoj lančić.

Kada je ponovo progovorio, prva iskra istine – iskra tople sreće – probudila se u Safinim grudima. „Nakon što odigraš ulogu plemkinje koja pleše i pije“, poče on, „i učiniš to tako da cela imperija vidi… Pa, nakon toga, potpuno si slobodna da odeš.“ Slobodna da odeš. Bilo je ovo više nego što je njen razum mogao da podnese – više nego što je njena magija mogla da podnese. Eronove reči su odzvanjale i gorele istinom. „Zašto“, pažljivo otpoče Safi, plašeći se da pogrešnim rečima ne izbriše sve što je njen ujak rekao, „zašto bi me pustio da odem? Ja bi trebalo da upravljam zemljom Hastrelovih.“ „Ne baš.“ On podiže ruku iznad glave i nasloni se na staklo. Sve u njegovom stavu je bilo opraštajuće, i ogrlica, sada skinuta, visila mu je među prstima. „Titule uskoro neće ništa vredeti, Safija, i budimo iskreni, ni ti ni ja nismo očekivali da ćeš ti upravljati imanjem. Nisi baš sazdana za vođu.“ „A ti jesi?“ Ona se nakostreši. „Zašta sam se spremala i učila ceo život, ako je ovo od početka bio tvoj plan? Mogla sam jednostavno da odem…“ „Nije to bio moj plan“, oštro je preseče Eron. „Ali stvari se menjaju kad je na pomolu rat. Uzgred, da li žališ zbog treninga i znanja koje si dobila?“ Glava mu se nakrivi u jednu stranu. „Tvoj susret sa starešinom Zlatarske gilde mi je skoro pomrsio sve planove, ali uspeo sam da spasem stvar. Sve što sada treba da radiš, jeste da izgledaš kao površna plemkinja na jedno veče, i time je tvoja dužnost obavljena. Zauvek.“ Safi prasnu u smeh. „I to je sve? Sve što tražiš od mene? Sve što si ikad želeo od mene? Oprosti, ali ne verujem ti.“ On pomirljivo slegnu ramenima. „Ne moraš da mi veruješ, slušaj svoju magiju. Šta ti ona govori?“ Safino veštičje čulo je brujalo istinom, toplo, iza njenih rebara. A opet joj je bilo nemoguće da proguta ovu priču. Sve što je ikada želela sada joj je posluženo na tacni. Bilo je isuviše, isuuiše dobro da bi bilo istinito.

64

Eron podiže obrvu, očigledno zabavljen Safinom neodlučnošću. „Kad zvona otkucaju ponoć, Safija, krv-veštac više neće biti problem. Onda možeš da radiš šta želiš i nastaviš da vodiš isti, neambiciozni život u kom si uvek uživala. Iako…“ On zastade, oštreći pogled. Više nije bilo znakova pijanstva. „Ako to želiš, Safija, ti možeš da savijaš i oblikuješ svet. Ti si trenirana za to – ja sam se postarao za to. Nažalost…“ on napeto podiže svoje ruke u ožiljcima, „…čini mi se da ti nedostaje volja.“ „Ako ja nemam volje“, prošapta Safi, reci su joj se kotrljale pre nego što je uspevala da ih zaustavi, „to je zato što si me ti napravio takvom.“ „Istina.“ Eron joj se osmehnu, skrušeno i bolno istinito. „Ali me nemoj mrzeti zbog toga, Safija. Voli me…“ Ruke mu se besciljno otvoriše. „I užasavaj me se. To je, nakon svega, način Hastrelovih. Sada završi oblačenje. Polazimo sa sledećim otkucajem.“ Bez reči, Eron prođe mimo Safi i napusti sobu. Safi je posmatrala kako odlazi. Naterala se da gleda njegov okretan hod i široka leđa.

Safi je utonula u nepravdu nekoliko bolnih sekundi. Bezvoljna?

Neambiciozna? Možda je to i bila istina, ukoliko se misli na život u ledom okovanom zamku, među plemstvom gladnim moći i stalno budnim paklenim bardovima, ali ne i kada je u pitanju život sa Izeldom.

Safi još jednom izvuče i otvori karavensku knjigu. Pjaster zasija, cvetajući poput ruže u sumraku. Ova stranica je bila važna i Safi je morala da dokuči zašto…

Prelazila je prstom preko kategorija i vrsta monaha. Monah plaćeni, monah učitelj, monah zaštitnik, monah meštar… Prst joj se zaustavio na monahu vidaru. Jedan takav monah je našao Izeldu kada je napustila svoje pleme. Izelda se izgubila na raskršćima puteva severno od Venjaze, i ljubazni monah vidar joj je pomogao da nađe put.

A ta stara ukrštanja puteva bila su u blizini svetionika koji devojke sada koriste. Izelda mora da je planirala da napusti grad i sakrije se na uobičajeno mesto.

Safi ispusti knjigu. Glava joj pade unazad. Još uvek nije mogla da krene.

Mora prvo da pregura veče. Mora da se pobrine za ujaka i da zavara trag krvvešcu. Tada, bez bojazni da će je ifead više goniti, može da se uputi severno od grada i pronađe svoju nit-sestricu.

Safi oštro izdahnu, spuštajući glavu i okrećući telo ka ogledalu. Eron je želeo odgovornu plemkinju? Pa, Safi mu to može dati. Tokom svog

65

detinjstva, kartorijansko plemstvo je na nju gledalo kao na tiho, stidljivo biće, koje se krije iza svog ujaka dok cupka nogicama.

Ali Safi više nije bila taj devojčurak, a bardovi pakla nisu imali ovlašćenja u ovom carstvu. Zato je ona izbacila grudi, zadovoljna kako joj haljina ističe ramena. Kako su se rukavi podigli dovoljno visoko da joj otkriju dlanove, prošarane sa toliko žuljeva kao kod svakog vojnika.

Safi je bila ponosna na svoje ruke i nije mogla da dočeka da plemići i plemkinje gledaju u njih s odvratnošću. Da plemstvo oseti njene prste, hrapave kao šmirgla, dok bude plesala s njima.

Na jednu noć, Safi će biti ledi od Kartore. Dovraga, bila bi i carica, ako je to potrebno da se vrati Izeldi i izbegne krv-vešca.

Nakon večerašnje svečanosti, Safija fon Hastrel biće slobodna.

66

8. POGLAVLJE

* I

zelda je gledala crnu grivu svoje pegave kobile, s jednom rukom na uzdama, a drugom podignutom visoko uvis, pokušavajući da zaustavi krv koja je oticala iz rane.

Kanali pored nje su se presijavali u narandžastu boju na zalazećem suncu, a smrad Venjaze je konačno počeo da iščezava u njenim nozdrvama – zajedno sa dnevnom žegom. Uskoro, Izelda će potpuno napustiti ovu močvaru i ući u divlju stepu, koja je okružavala njen nomacijanski dom.

Komarči će je ujedati, a konjske muve će se gostiti.

Saobraćaj, koji je dolazio od istočne stražarske kule, bio je dovoljno gust da bi se Izelda mogla stopiti s njim i neopaženo napustiti grad. Nakon toga, kada je s puteva nestalo ljudi, mogla je da skoči na svoju životinju i natera je u najbrži galop.

Krvarenje iz posekotine na dlanu nije prestajalo, tako da je ona pocepala ukrasni gajtan sa svoje suknje i zavila ruku. Svaki put kad bi krv natopila i probila, cepala je i dodavala još jedan sloj. Povezivala je ranu sve jače – sve više i više uzdižući ruku.

Samo jedna noć, govorila je sebi iznova i iznova, odbrojavajući vreme u četvorotaktnom galopu, a zatim u trotaktnom kasu. Konačno, na nekih sedam milja od gradskih zidina, kada je kobilu oblio znoj, Izelda pređe u dvotaktni kas. Jedna noć, jedna noć.

Ispod tog bata, koji ju je podsećao na protok vremena, pulsirala je očajnička nada da nije nekim slučajem ugrozila Safi šaljući je ka starom svetioniku. Brzo donete odluke nisu bila njena jača strana – a to je bila poruka za Habima. Nesređena. Ishitrena.

Napokon, Izelda stiže do šiblja crne jove i uspori kobilu u korak, pre nego što će skliznuti sa sedla. Leđa su je žigala do jaukanja. Nije uopšte jahala već nedeljama, a ovom brzinom mesecima. Još je osećala cvokotanje zuba od galopa. Ili su to bili cvrčci u žbunovima gloga.

Iako je izgledalo da Izelda ne prati ništa do obične stazice kroz travu, ona je znala šta je to: nomacijanski put.

67

Kretala se usporeno, kako joj ne bi promakla obeležja koja su iskrsavala. Štap uboden u zemlju, gotovo slučajno – oznaka za kljuse za medvede na sledećem zavoju. Pregršt divljih ljiljana s leve strane puta naznačavao je da se put račva – istočna staza je vodila do otrov-veštičje magle, a zapadna do naseobine.

Praćenjem ove staze Izelda će zavarati trag krv-vešcu. A nakon nekoliko Safi provedenih iza debelih zidova nastanbe, ponovo će moći da potraži Safi.

Iako je Dalmocko carstvo dozvolilo Nomacijima da žive kako žele – dok god njihovi karavani ne prilaze gradovima na bliže od dvanaest milja – oni su proglašeni „životinjama“. Nisu imali pravnu zaštitu, ali je većina stanovnika Dalmocije izbegavala da ulazi u sporove s njima. Dakle, blago rečeno, Midenciji se nisu nimalo srdačno ophodili prema došljacima. Kao jedino nomadsko pleme koje je rešilo da se skrasi i prekine svoja putovanja, oni su ovde pronašli mesto za sebe i čvrsto ga se držali.

Zidovi su bili debeli, a strelci revnosni, i ako bi krv-veštac nekako i dospeo ovako daleko, dočekali bi ga s punim grudima oštrih strela.

Ipak, kao što su se Midenciji trudili da strance drže podalje, jednako su se upinjali da sopstvene ljude zadrže unutra. Ukoliko biste napustili naseobinu, bivali ste označeni kao ostali, a nijedan Nomacijanac nije želeo da bude ostali – čak ni Izelda.

Kada se zid, sačinjen od reda hrastova koji su maskirali obode naseobine konačno pojavio, crn i preteći iz noćne tmine, Izelda se zaustavila. Ovo joj je bila poslednja prilika da pobegne. Mogla je da se okrene i provede ostatak života a da nikad više ne vidi pleme – ali to bi mogao biti kratak život, s krvvešcem za petama.

Mesec se uzdizao istočno od Izelde, osvetljavajući je tako da je svi mogu videti. Uvila je svoje pletenice i čvrsto ih svezala ispod marame. Nomacijanke su puštale svoje kose samo do iznad ramena, negde u visini brade; Izeldina je padala do polovine leđa, i morala je to da sakrije. „Ime“, začuo se grleni glas na nomacijanskom. Neprijateljske, čelične Niti, plamtele su s Izeldine leve strane, iznad nejasnih obrisa strelaca na drveću.

Podigla je ruke u znak predaje, nadajući se da bandaža na povređenom dlanu nije previše uočljiva. „Izelda“, povika. „Izelda Midencijanka.“ Hrastovo lišće se razmaknu, grane zapucketaše. Niti zasijaše i počeše da se miču, dok su stražari jurili kroz krošnje da se posavetuju, da odluče.

Vreme je prolazilo u bolno dugim trenucima. Izeldino srce je htelo da iskoči.

68

Osećala je damar u ušima, dok je kobila zabacivala glavu. Trebalo joj je timarenje.

Povik zapara noćnu tišinu.

Dva vrapca poletoše.

Onda još jedan povik, glasom koji je Izelda poznavala – osećala se kao da propada u provalije među planinskim vrhovima, gubeći ravnotežu, dok se zemlja brzo približavala.

Ukočenost, povika u sebi. Ukočenost u vrhovima prstiju, na rukama i nogama.

Ali to je bila ukočenost, ne smirenost. Škripa ogromne ulazne kapije zapara joj uši. Koraci počeše da odzvanjaju, dok je figura u crnom trčala ka njoj. „Izelda!“ Njena majka je vikala, dok su joj suze tekle niz lice gotovo identično Izeldinom. Lažne suze, naravno, budući da nit-veštice nisu plakale, a Grečja je bila istinska nit-veštica.

Izelda je imala tek toliko vremena da opazi koliko joj se majka učinila niskom – jedva da joj je bila do nosa – pre nego što će je ova snažno obgrliti, stiskom od kojeg pucaju rebra, i Izeldu prožme samo jedna misao. Molitva, u stvari, što je krv-veštac ostao daleko, daleko.

Izelda je nalazila da je kretanje kroz mesečinom obasjanu naseobinu istovremeno i lakše i teže nego što je očekivala.

Bilo je lakše, jer iako se ništa nije promenilo za tri godine otkako je otišla, sve se činilo nekako umanjeno. Zid od debala, kog je zub vremena posiveo, bio je isti kakvog ga se sećala, ali sada nije delovao tako nesavladivo.

Samo… visoko. Da nije bilo nomacijanske staze i strelaca na drveću, ne bi predstavljao nikakvu prepreku za krv-vešca.

Okrugle, kamene kuće, iste boje kao i blato na kom su bile podignute, izgledale su poput igračaka, sa svojim uskim, niskim vratima i zamandaljenim prozorima. Čak i hrastovi, koji su se prostirali tu i tamo na petnaest hektara velikoj naseobini, delovali su minorno u odnosu na one u Izeldinom sećanju.

Nedovoljno visoki i odveć slabi da bi se ona njihala kroz granje, kako je to nekad činila.

Ono što je kretanje kroz naseobinu otežavalo, bili su ljudi – odnosno njihove Niti. Dok je pratila majku do njihovog doma u samom centru naselja,

69

prozorski kapci su se širom otvarali, otkrivajući radoznala lica. Njihove Niti bile su čudno prigušene, iznošene, poput starih krpa.

Izelda se trzala svaki put kad bi neka figura iskočila iza ćoška ili dok su se prozori, uz snažan tresak, otvarali. Ipak, uvek iznova, Izelda nije prepoznavala mesečinom obasjana lica koja su je promatrala.

To nije imalo nikakvog smisla. Novi ljudi u plemenu? Niti izbledele gotovo do nevidljivosti?

Kad je Izelda napokon došla do majčinog okruglog doma, videla je da je jednako sićušan kao i sve ostalo. Iako su u Grečjinoj kolibi bili prostrti isti narandžasti ćilimi, preko istih daščanih podova Izeldinog detinjstva, sve je bilo tako sićušno.

Radni sto, koji joj je nekada dopirao do struka, sada joj je jedva bio do iznad kolena – kao i sto za ručavanje ispod prozora na istočnoj strani kućice.

Iza pećnice su stajala vratanca, koja su vodila do iskopanog podruma.

Izgledala su tako tesno, da Izelda nije bila sigurna da li bi se usudila da siđe dole.

Dva puta, koliko se vraćala – na jednu noć u svakoj od tih poseta – podrum joj je delovao zastrašujuće skučeno u odnosu na prostranost Matejevog tavana. A kako je tamo posedovala svoj sopstveni krevet, paleta od dasaka, koju je delila sa svojom majkom, delovala je tako usko. Tesno. „Dođi.“ Grečja dohvati Izeldu za ruku i posadi je na jednu od četiri niske stoličice, koje su, kako je to bio običaj u kućama nit-veštica, stajale oko ognjišta. Izelda je osetila potrebu da se oslobodi majčinog stiska. Grečjin dodir je bio hladniji čak i od onog dodira kog se sećala.

I, naravno, majka nije zapazila krvavi povez na ćerkinoj šaci – ili je možda opazila, ali nije marila. Izelda nije mogla da oceni i raspozna majčina osećanja, jer nit-veštice nisu mogle da vide sopstvene Niti, kao ni Niti drugih nit-veštica. A Grečja je bila daleko spretnija od Izelde, po pitanju skrivanja svojih osećanja.

Pri prigušenoj svetlosti fenjera, Izelda je, doduše, mogla da vidi da se lice njene majke tek nešto malo promenilo za tri godine. Možda je malo uže i možda ima koju boru više oko usta koja su se često mrštila, ali to je bilo sve što je bilo drugačije.

Grečja je konačno oslobodila Izeldin zglob, dograbila obližnju stolicu i sela pred ognjište. „Sedi dok ja poslužim boršč8.

8

Vrsta čorbastog jela. Prim. prev.

70

Danas je kozje meso… nadam se ti je još uvek po volji. Buvaro! Dođi!

Buvaro!“ Izeldin dah je zapinjao. Buvaro! Njen stari pas.

Dum-dum-dum, čulo se na kućnom stepeništu i tamo je bio on… star i zarastao.

Izelda je skliznula sa stolice. Njena kolena lupiše o tepih, a radosna vrelina kikotala se u njoj. Raširila je svoje ruke, a matori crveni pas je trčao prema njoj… sve dok nije stigao tamo, mašući repom i mirišući svojom posivelom njuškom Izeldinu kosu.

Buvaro, pomisli Izelda, uplašena da izgovori njegovo ime. Uplašena od toga kakvog će zamuckivanja biti od neočekivanog naleta emocija.

Suprotstauljenih osećanja kroz koja nije želela da prolazi niti da ih tumači.

Da je Safi ovde, ona bi znala šta je to Izelda osećala.

Izelda počeša duge Buvarine uši. Vrhovi ušiju su bili prekriveni mrljama koje su izgledale kao peršun. „Jesi li j-jeo boršča?“ Izelda se naslonila na stolicu, još uvek mazeći Buvarinu njušku i pokušavajući da ne obraća pažnju na to koliko su mu oči maglovite. Koliko sivila je dobila njegova njuška.

Melodični glas se provalio. „Oh. Ti si kod kuće.“ Izeldini prsti zalediše se na Buvarinom vratu. Njen pogled je treperio unutra, prekrivajući sobu i lice psa. Možda, ako bi se pretvarala da ne primećuje Almu, druga devojka bi jednostavno nestala u bezdan.

Nije bila te sreće. Alma je doskakutala od vrata do Izelde. Kao i Grečja, nosila je tradicionalnu nit-veštičju crnu haljinu koja joj je bila pripijena kod grudi, ali je kod ramena, struka i nogu bila labavija. „Mesečeva Majka spasila me je, Izelda!“ Alma je zjapila nadole, a njene zelene oči dugih trepavica treperile su od iznenađenja. „Ti sada izgledaš isto kao Grečja!“ Izelda ne odgovori. U grlu ju je stezalo nešto… nešto. Bes, pretpostavljala je. Nije želela da izgleda poput Grečje… prave nit-veštice kakva Izelda nikada ne bi mogla biti.

Dodatno, Izelda je mrzela što je Buvara mahao repom. Položio glavu na Almino koleno. Okrenuo se Almi, otišao od Izelde. „Ti si sada žena“, dodade Alma, sedajući na stolicu.

Izelda je klimnula glavom iz kurtoazije, prelazeći brzim pogledom preko druge nit-veštice. Alma je sada, takođe, bila žena. Prelepa žena… nije ni čudo. Njena ugalj-crna kosa do ispod ušiju, bila je gusta, sjajna… savršena.

Njen struk bio je malen, kukovi zaobljeni, a njen oblik ženstven i… savršen.

71

Alma je bila, kao i uvek, savršena nit-veštica. Savršena Nomaci žena.

Osim kada bi Izeldin pogled sleteo na Almine šake, tada je videla debele žuljeve.

Izelda okrenu Almin dlan. „Trenirala si i koristila si mač.“ Alma je krišom pogledala u Grečju koja je klimala glavom lagano. „Mačetom“, priznala je Alma. „Vežbala sam s istim mačem nekoliko godina.“ Izelda pusti Almin zglob. Naravno da je Alma naučila kako da se bori.

Naravno da bi ona bila i u tome savršena. Ne postoji ništa što bi Izelda izvodila bolje… to je, kao da je Mesečeva Majka osigurala da, koju god veštinu da Izelda pokuša da usvoji, Alma je usvajala, takođe… i usavršavala je.

Kada je postalo jasno da Izelda neće nikada moći da napravi nitkamenje ili da svoja osećanja drži na uzici, Alma je uspela da se usavrši od vrhunske nit-veštice u usputnom Nomaci plemenu, do toga da je postala učenica nitveštice Midencija. Kada Grečja postane suviše stara da vodi pleme, Alma će preuzeti njeno mesto.

U nomadskim karavanima, posao nit-veštica je bio da ujedine nitporodice, da ugovore brakove, urede prijateljstva i da razmrse konce ljudskih života. Jednog dana, Alma će uz pomoć svoje magije voditi Midenci pleme, upravo kao što to Grečja čini sada. „Tvoja ruka“, reče Alma. „Ti si ranjena!“ „Nije to ništa“, slagala je Izelda, sakrivajući dlan u suknju. „Krvarenje je prestalo.“ „Očisti to svakako“, reče Grečja, nepromenjenim tonom.

Izelda je uzdrhtala. Bile su tu dve žene čije Niti nije mogla da vidi. Ipak, pre nego što je dobila priliku da ostane sama i sredi misli – povratak kući, krv-veštac je lovi, Almino souršenstvo – čovek proturi svoju crnokosu glavu na vrata. „Dobro došla kući, Izelda.“ Izeldu podiđu žmarci. Alma je stisnula prste oko Buvarinog vrata, a Grečja preblede. „Korlan“, otpoče ona, ali čovek je prekide, uvlačeći celo svoje telo unutra.

Korlan Midencijanac se gotovo nimalo nije promenio otkad ga je Izelda poslednji put videla. Kosa mu je možda bila proređenija i sivkasta sa strane, ali bore iznad obrva su bile jednako duboke, kao što ih je Izelda i pamtila – paralelne brazde, sa tendencijom da uvek izgleda blago iznenađen.

72

Blago iznenađeno, visoko podignutih obrva i caklećih očiju, pogledao je Izeldino zapanjeno lice. Priđe joj, a Grečja ne učini ništa kako bi ga zaustavila. Naprotiv, Alma skoči na noge i prosikta na Izeldu, „Ustaj!“ Izelda ustade iako joj nije bilo sasvim jasno zašto je to potrebno. Grečja je bila vođa plemena, a ne ovaj slatkorečivi puritanac koji je sejao razdor u vreme Izeldinog odrastanja.

On stade pred nju, a Niti su mu sijale u zelenoj ljubopitljivosti i tamnoj sumnji. „Sećaš li me se?“ „Naravno“, reče Izelda, sakrivajući šake pod suknju, i podižući glavu kako bi presrela njegov pogled. Za razliku od ostalog plemena, on je bio jednako visok kako ga se sećala, i čak je nosio isti tamnobraon ogrtač i iste prljavozlatne lance oko vrata.

Bio je to loš pokušaj oponašanja puritanskog sveštenika. Izelda se do sada nagledala prauih sveštenika, treniranih u pravim puritanskim ispostavama, da bi mogla da prosudi koliko je Korlan omašio.

Ipak, to nije remetilo činjenicu da su mu Alma i Grečja odavale poštovanje. Uspaničeno su se pogledavale iza njegovih leđa, dok je on zagledao Izeldu. Šepurio se oko nje, odmeravajući je pogledom. To je činilo da joj se koža na rukama naježi. „Ti nosiš ljagu na sebi, Izelda. Zašto si se vraćala?“ „Ovog puta planira da ostane“, dobaci Grečja. „Nastaviće svoj trening sa mnom.“ „Ti si je, dakle, očekivala?“ Korlanove Niti postadoše mračno neprijateljske. „Meni ništa o tome nisi pominjala, Grečja.“ „To nismo mogle da potvrdimo“, povika Alma, pokušavajući da se izvuče. „Znate koliko Grečja mrzi da uznemirava naseobinu, ukoliko to nije neophodno.“ Korlan progunđa, usmeravajući pažnju na Almu. Niti mu se uviše s još više tamne sumnje, a duboko ispod toga, nazirala se požudna lila boja. Onda njegov pogled prostreli Grečju, a požuda pokulja napolje.

Izeldi se prevrnulo u stomaku. Ovo nisu bili odnosi koje je ostavila iza sebe. Korlan je, kao dete, bio smetnja i dosada; uvek je blebetao o opasnostima i gresima veštičarenja. Uvek je tvrdio da prava odanost Mesečevoj Majci leži u negiranju magije. U iskorenjivanju iste.

Ali Izelda ga je ignorisala, zajedno sa ostatkom plemena. Istina je, Korlan se motao oko nje, željan Grečjine pažnje. Čak je i zaprosio – kao da je

73

ona mogla da se uda. Samo oni sa nitsrcima su se mogli venčati u nomackom plemenu, a veštice istine nisu imale Niti srca.

Grečja je, isprva, ignorisala Korlanovo napredovanje. Potom se koristila razumom, skrećući pažnju na nomacke plemenske zakone i pravila Mesečeve Majke. Ali sve dok Izelda nije napustila pleme, Grečja je pribegavala zaključavanju vrata tokom noći železnim katancima, i plaćala je dvojicu lokalaca da zadržavaju zmiju Korlana podalje.

Tokom prošle Izeldine posete, Korlan nije bio tu, i Izelda je pomislila da je otišao jednom za svagda. Očito, to nije bio slučaj – i stvari su se, očito, promenile. Korlan je nekako profitirao. „Upozorio sam pleme na Izeldin dolazak“, reče Korlan, ispravljajući leđa. Glava mu je gotovo dodirnula tavanicu. „Doček će uskoro da počne.“ „Kako pažljivo s tvoje strane“, reče Grečja, ali Izeldi nije promakao trzaj mišića na majčinom licu.

Grečja je bila uplašena. Istinski uplašena. „Toliko me je omeo Izeldin povratak“, nastavi Grečja, „da sam potpuno zaboravila na doček. Moraćemo da je presvučemo…“ „Ne.“ Razreza Korlan. Ponovo se okrenu prema Izeldi, surovog pogleda i neprijateljskih Niti. „Neka je pleme vidi kakva jeste, zaprljanu spoljašnjošću.“ On pocepa Izeldin rukav, i Izelda se natera da pokloni glavu.

Možda nije mogla da pročita svoju majku i Almu, ali je mogla da pročita Korlana. On je želeo kontrolu; želeo je Izeldino potčinjavanje, i ona je zastenjala kad su joj kolena škljocnula u neuvežbanom naklonu. Izvukla je uzdah iz stomaka, uhvativši se rukama za utrobu.

Sve je izgledalo odviše teatralno, i na trenutak je Izelda poželela da je Safi ponovo s njom. Safi bi se bestidno prošetala kroz sve ovo.

Ali ukoliko je Alma i osetila neiskrenost u Izeldinom jaukanju, ona to nije pokazivala. Jednostavno se nagnula ka Izeldi. Jesi li bolesna?“ „To je mesečnica“, hrabro istraja Izelda. Ona pogleda u Korlana, zadovoljna što vidi Niti koje blede od odbojnosti. „Trebalo bi da promenim poveze za krv.“ „Ah, jadnice!“ Alma je saosećala. „Imam za to tinkturu od kupinovog lista.“ „Moramo spaliti poveze koje sada nosiš, i naći ti čistu odeću“, dobaci Grečja, okrećući se ka Korlanu, koji se, na Izeldino zaprepašeenje i zadovoljstvo, povlačio. „Ako možete, molim Vas, da zatvorite vrata po

74

izlasku, svešteniče Korlan, a mi ćemo početi s dočekom uskoro. Hvala Vam, još jednom, što ste izvestili pleme o Izeldinom povratku.“ Korlanove obrve su se podigle, ali nije se prepirao niti je prozborio reč.

Skliznuo je napolje i snažno zatvorio vrata. Vrata bez katanaca, sa starim, okrunjenim drvetom, na mestu gde je nekad bilo gvožđe. „Dobro si se dosetila“, prosiktala je Alma na Izeldu,bez traga pređašnjeg sjaja. „Nisi zaista u svom mesečnom ciklusu, zar ne?“ Izelda odmahnu glavom, ali je onda Grečja čvrsto dograbi za mišicu. „Moramo brzo da delamo“, prošapta. „Alma, pozajmi Izeldi jednu od tvojih haljina i pronađi melem veštica zemlje za njenu ruku. Izelda, skini maramu.

Moramo se pozabaviti s tvojom kosom.“ „Šta se ovde događa?“ Izelda se trudila da govori tiho, bez obzira na uzbuđenje koje je osećala. „Zašto Korlan naređuje? I zašto ga nazivaš sveštenikom Korlanom?“ „Ššš“, reče Alma. „Niko te ne sme čuti.“ Nakon toga, pohita ka podrumskom otvoru i nestade ispod podnih dasaka.

Grečja pogura Izeldu ka svom radnom stolu. „Sve se promenilo. Korlan sada komanduje plemenom. Koristio je svoju magiju za…“ „Magiju?“ Preseče je Izelda. „On je puritanac.“ „Ne baš sasvim.“ Majka se okrete ka stolu, sklanjajući kamenčiće i koture raznobojnog kanapa u stranu – tražeći sam bog zna šta. „Pravila su postala mnogo striktnija otkako si otišla“, nastavi Grečja. „Kada su krenule da kruže glasine o Lutkarki i sve češćem izlučivanju, Korlan je uspeo da se nametne sve dublje i dublje u plemenu. On se hrani njihovim strahom i rasplamsava ga.“ Izelda zbunjeno zatrepta. „Šta je to Lutkarka?“ Majka joj nije odgovorila. Pogled joj je konačno pao na ono što je tražila: makaze. Ona ih dograbi. „Moramo da ti skratimo kosu. To je… previše ličiš na nekog uljeza i, ako je verovati Korlanu, onda previše ličiš na Lutkarku.

Hvala Mesečevoj Majci da si imala dovoljno pameti da sakriješ glavu. Sada ćemo se pretvarati da je oduvek bila kratka.“ Grečja je pokazala Izeldi da sedne. „Moramo ubediti pleme da si bezopasna. Onda ti nećeš biti stranac.“ Grečja uhvati Izeldin pogled; tišina je rasla.

Onda Izelda klimnu, govoreći sebi da je nije briga. Bila je to samo kosa, i uvek je može ponovo pustiti.To nije imalo nikakvog značaja. Njen život u Venjazi je završen. Mora se osloboditi prošlosti.

75

Nakon toga je sela, makaze štricnuše prvi pramen kose, i to je bilo to.

Sada se nije moglo nazad. „Koliko god se Korlan pretvarao da je puritanac“, otpoče Grečja, istim spuštenim glasom uz koji je Izelda odrastala, „on je takođe ibezdanveštac.Veštac kletvi. Shvatila sam to nedugo nakon tvoje poslednje posete.

Primetila sam da, kada je on pored mene, Niti drugih postaju prigušene.

Možda si i ti to opazila?“ Izelda je klimnula u znak potvrde i žmarci joj prodoše duž vrata. Tupe i nejasne Niti plemena bile su Korlanovo maslo. Nije čak ni znala da je tako nešto moguće. „Kada sam shvatila šta je on“, nastavi Grečja, „i kada sam videla da njegove moći presušuju moje, mislila sam da to mogu iskoristiti protiv njega.

Zapretila sam da ću ga razotkriti pred plemenom… Ali je onda on zapretio da će mi potpuno oduzeti moju magiju. Iskopala sam samoj sebi jamu, jer nakon tog razgovora, Korlan je ponavljao svoje pretnje kad god bi mu nešto zatrebalo.“ Grečja je govorila toliko opušteno, kao da je to što je Korlan tražio bilo nešto poput činije boršča ili pozajmljivanja Buvare na jedan dan. Ali to nije zavaralo Izeldu. Sećala se kako se Korlan krio u senkama pored kokošinjca i promatrao Grečju kroz prozor. Kako su njegove pulsirajuće, ljubičaste Niti naterale Izeldu da prerano nauči šta znači „požuda“.

Da je Boginja sačuva, ko zna štabi se dogodilo s Izeldom da nije napustila naselje? Koliko je bila blizu da ponese isti teret kao i njena majka?

I pored šest i po godina gnušanja, koje je Izelda pažljivo i s namerom usavršavala, sada se osećala kao da je nož probija kroz grudi. Krivica, govorio je njen razum. I sažaljenje prema majci.

Izelda je zadrhtala na pomisao da je Korlan sve vreme bio veštac kletvi, jednako sposoban da ubije magiju u čoveku kao što ona može da vidi tuđe Niti. Bilo je to još jedno veštičarenje vezano s bezdanom, još jedan mit koji se pokazao isuviše stvarnim.

Izelda izgubi dah, trudeći se da bude pribrana, dok je Grečja sec-secseckala. „Šš-šta…“ otpoče ona, prestrašena siktanjem u svom glasu. Praktično je osećala mrštenje svoje majke – gotovo je osećala neizbežni ukor: Obuzdaj svoj jezik. Obuzdaj svoje misli. Nit-veštica nikad ne zamuckuje. „Šta“, proškrguta Izelda napokon, „šta je Lutkarka?“ „Ona je mlada nit-veštica.“ Makaze su navalile na Izeldinu kosu – jače, brže. Kosa se rasula po podu, kao pesak. „Svaki nomacki karavan koji je

76

prolazio imao je nešto drugačiju priču, ali suština je ostajala nepromenjena.

Ona ne može da napravi nitkamen, ne može da kontroliše svoja osećanja i… i ona je napustila svoje pleme.“ Izelda proguta knedlu. Ova Lutkarka jeste zvučala poznato. „Kažu, da za razliku od naših vazdušnih veza sa Nitima“, nastavi Grečja, „snaga ove devojke potiče iz bezdana. Kažu da može kontrolisati Izlučene.

Da se velike armije njih nalaze pod njenom komandom, a u mračnijim verzijama priče, ona čak može oživeti mrtve.“ Drhtaj prostruji Izeldinim ramenima. „Kako?“ „Iskidane Niti“, odgovori Grečja mekano. „Ona tvrdi da može da kontroliše Niti Izlučenih. Da ih savija po svojoj volji, čak i kada su mrtvi. „Tri crne Niti Izlučenih“, prošapta Izelda, i škljocanje makaza iznenada prestade. U istom trenutku, Alma dotrča iz podruma, noseći u jednoj ruci crnu haljinu, a u drugoj bele poveze za krvarenje. Ona požuri do šporeta i brzo otvori metalna vratanca.

Grečja se okrete ka Izeldi. „Ti znaš za iskidane Niti?“ „Videla sam ih.“ Grečja iskolači oči, beskrvnog lica. „Nikom ne smeš pričati o tome, Izelda. Nikom. Alma i ja smo mislile da je sve to laž. Da je Lutkarka Korlanova izmišljotina, njegov način da zaplaši ljude.“ Izeldina usta se osušiše. „Ti ne možeš da vidiš te Niti?“ „Ne. A viđale smo Izlučene.“ „]… ja ne m… mogu da stvaram nitkamenje“, ispljunu Izelda, „pa z… zašto bih ja bila ta koja vidi odrubljene Niti?“ Grečja je ćutala, pa zatim povuče Izeldinu kosu i škljocanje makaza se nastavi. Trenutak kasnije, dim se zavijorio iz pećnice. Alma se vrati do radnog stola i ponudi Izeldi tradicionalnu crnu haljinu nit-veštica. Kada bi se boje svih Niti iskombinovale, rezultat bi bio crna boja, a duž kragne, uske manžetne i ruba suknje, bile su tri linije: čiste ljubičaste, boje Niti koje se vezuju; vrtlozi boje žalfije za Niti koje grade; isprekidana linija sive za Niti koje pucaju. „Koliko planiraš da ostaneš?“ Almino pitanje je bilo grub šapat, ne glasniji od vatre. „Samo na jednu noć“, reče Izelda, terajući se da odagna pomisao na krvvešca. Imala je o čemu da brine i u plemenu.

77

Odsutno, ona podiže vrpcu neobrađenog crvenog kamena sa stola.

Rubin, pomisli Izelda, a okolo se nalazila niska sumrak-ružičastih niti, majstorski isprepletenih s petljama i čvorovima.

Nekoliko kamenčića dalje, bio je njegov blizanac. I Izeldi nisu promakli safiri na drugoj strani stola i nekoliko opala.

Samo su u domu nit-veštice mogli da se vide tako vredni dragulji, nezaštićeni. Ali nit-veštica je poznavala svoje kamenje – čak je mogla i da ga prati – i nijedan Nomacijanac nije bio toliko glup da krade od nit-veštice. „Da li ti se dopada nitkamenje?“ upita Alma. Ona se nagla preko stola – iako je i dalje dlanovima trljala butine, kao da su znojavi.

Više nego jednom, Grečja je ponovila Almi: Umiri svoje ruke. Nit-veštica se nikad ne urpolji. „Alma ih je napravila“, reče Grečja.

Naravno da je ona. Izelda nikad nije umela da napravi nitkamen, a evo je Alma, čiji komadi nadvisuju sve druge.

Jesam“, reče Alma, ali reči izađoše gotovo poput pitanja: Jesam?

Izelda je pogleda. „Zašto si pravila dijamante za mene?“ Osetila je kako joj se čelo nabralo i usne povukle unazad. To je bila tako odvratna faca – nekontrolisana ekspresija nedostojna nit-veštica – da se odmah pokajala što je napravila.

Alma se trgla, ali se brzo povratila. Umirila je svoj izraz lica, i nanizala sledeći rubin na ružičastu nit. „To je…“ Ona odluta, tražeći pogledom Grečju, nesigurna šta bi trebalo da kaže. „To je poklon“, ubaci Grečja. „Nemoj se stideti. Izelda se mršti na tebe samo zato što je zbunjena i ne može da kontroliše svoja osećanja.“ Razjarena vrelina pojuri u Izeldine obraze. Ili možda stidljivost. „Ali kako si ih napravila?“ upita ona. „Ja sam nit-veštica, ti ne možeš da vidiš moje Niti, pa ih ne možeš ni vezati za kamenje.“ „Tvoja… tvoja majka“, poče Alma.

Ja sam je naučila“, dovrši Grečja. Ona ispusti makaze na sto i odšeta do pećnice. „Tkanina će uskoro izgoreti i Korlan će se vratiti. Požurite.“ Izelda stisnu usne. Majka joj, zapravo, nije dala nikakav odgovor. „Trebalo bi da budeš zahvalna“, nastavi Grečja, dok je džarala plamen u pećnici. „Ti rubini u tvojoj ruci će svetleti kada je Safija u opasnosti, ili kada si ti u opasnosti. Čak ćete moći i da pratite jedna drugu pomoću njih. Takav dar ne treba primati olako.“

78

Ona nije prihvatala poklon olako, ali nije ni osećala zahvalnost prema Almi. Nikad. Alma ih je napravila zbog osećaja krivice. Ona je, nakon svega, bila razlog zbog kog je Izelda izgubila mesto nit-veštičjeg učenika – mesto Grečjine naslednice. „Oblači se“, naredi Grečja Izeldi. „Brzo, dok Alma pokupi pramenove kose. Moramo ubediti Korlana i ostale da ti želiš da se zauvek vratiš u pleme, kao nit-veštica.“ Izelda je zinula – njena majka nije mogla imati dva učenika, a pleme je jako dobro znalo njene magijske neuspehe – ali je ipak zatvorila usta. Alma je dograbila metlu i slušala naređenja, onako kako bi svaka prava nit-veštica to radila. Jer nit-veštice se ne raspravljaju; one prate hladni tok logike tamo gde ih vodi.

Logika je Izeldu dovela ovamo, zato će ona ignorisati bol i strah, i pratiće logiku, kao što je učena. Kao što je preživljavala u Venjazi, dok je Safi bila uz nju.

79

9. POGLAVLJE

* N

ikad – ni u deset miliona života – Safi ne bi očekivala da sklizne u ulogu plemkinje s takvom lakoćom. Ne s ovoliko ljudi oko nje, i vrelinom koju je u sebi osećala u zasvođenoj dvorani, i njihovim stalnim lažima koje je osećala na svojoj koži. Deca, kojih se sećala iz prošlosti, sada su odrasla, a njihovi roditelji postali su stari ljudi.

Penušavo vino i svetlo lustera, zidovi od caklećeg stakla koji su gledali na Jadansku močvarnu obalu – bilo je zaista teško da Safi ne uživa u svemu.

Istini za volju, nije videla nikakvu razliku u odnosu na izvođenje prevara s Izeldom. Ona bi skretala pažnju, dok je njen ujak sekao neke nepoznate kese. Ako je ovo bilo sve što je ujka Eron tražio od nje, onda bi Safi mogla da se, gotovo srećno, povinuje. Pogotovo s princom Leopoldom Kartorijancem pokraj sebe.

Izrastao je u lep primerak čoveka – iako je bio isuviše lep da bi ga ljudi shvatali ozbiljno. U stvari, on je bio, van svake sumnje, najlepša osoba u dvorani, uključujući i žene. Njegove kovrdže bile su blistave jagode, koža mu je sijala zlatno-crvenom bojom, a duge plave trepavice, kojih se Safi tako živo sećala, još uvek su se nadvijale nad njegovim morskim, zelenim očima.

Ipak, iako mu se spoljašnjost promenila, on je i dalje bio zaigrani dečak, oštar na jeziku, kako ga se Safi sećala.

On je otpio gutlja vina. Kovrdže mu se zanjihaše, a okolne plemkinje uzdahnuše. „Znaš li“, procedi on, „plavom somotu na mom odelu nedostaje dubina kojoj sam se nadao. Izričito sam zahtevao carski safir.“ Glas mu je bio duboki bariton, i način na koji je izgovarao reči, sa pauzama, činio ga je gotovo muzikalnim. „Alija bih ovo pre nazvao mutnomornaričkom plavom. Šta ti misliš?“ Safi se nasmeja. „Drago mi je da vidim da se nisi promenio, Poli. Uz svu svoju oštroumnost, i dalje si zaluđen svojim izgledom.“ On pocrvene na ime Poli, kao što bi činio svaki put, što je nju samo nagnalo da ga češće izgovara.

80

„Naravno da se nisam promenio.“ Leopold ljupko sleže ramenima. „Moje savršeno lice je sve što imam, a napornim učenjem nećeš daleko dogurati u Karton.“ On pokaza svojom rukom, na kojoj nije bilo veštičjeg znaka, na nju. „Ali ti, Safija“, zastao je na trenutak, „itekako si se promenila, zar ne?

Napravila si prilično teatralan ulaz večeras.“ Ona pogleda u stranu; obrazi su joj se žarili. Ali ne od sramote. Od besa.

Pristigla je u dvoranu kasneći čitav sat. Sumrak se već istopio u mesečinu, jer je ujka Eron insistirao da dovrši pun krčag vina pre polaska.

Nakon što su stigli do duždeve palate, Safi je shvatila zašto: Eronova bivša braća i bardovi pakla su bili na dužnosti. Četiri oklopljena viteza stražarila su u duždevoj bašti, gde su se kiparisove grane njihale na povetarcu. Još dvojica bardova čuvala su ulaz u palatu, a šestorica su ukočeno čekala imperatora Henrika.

Svaki put, kad bi Safi ugledala još jednog ogromnog viteza sa sekirom, srce joj se spuštalo u pete. Čvrsto je stezala pesnice. Ipak, svaki put je uspevala da održi visoko podignutu bradu i ramena povučena unazad.

Istini za volju, bardovi nisu primećivali ni nju ni njenog ujaka. Samo jedan od njih je pokazao reakciju kad su prolazili pored – a koliko je Safi mogla da proviri ispod čeličnog šlema koji su svi pakleni bardovi nosili, on je bio mlad. Isuviše mlad da je mogao služiti s ujka Eronom.

U stvari, kad je Safi malo promislila o tome, možda je taj odvažni mig bio upućen njoj, a ne ujka Eronu.

Jer ona je izgledala prelepo večeras.

Dok su Safi i ujka Eron stigli do ulaza u dvoranu, ostale plemkinje i plemići već su se odavno premestili u plesnu dvoranu. Car, s druge strane, insistirao je da on i princ Leopold sačekaju dolazak poslednje dame.

Kada je Poli primetio da mu Safi prilazi, on je pojurio da se ispreči kod trona svog ujaka – kao da je štiti od pogleda paklenih bardova, kao što je uvek činio u detinjstvu – i šarmantno se naklonio. Čak se umešao i kada je Henrik nešto duže zadržao Safinu ruku, dok je ova odano kleknula (bogami, zaboravila je koliko car Kartore liči na krastavu žabu i koliko je znojav njegov stisak).

Leopold je čak otišao toliko daleko da je lično ispratio Safi na bal, a to je, uf, pokrenulo lavinu tračeva. Ona se gotovo nasmejala dami koja ih je gledala otvorenih usta. Kao da su svi zaboravili koliko su ona i Leopold bili vezani kao deca.

81

Kada je princ uputio Safi do sluga s penušavim vinom, on joj tutnu u ruku čašu, a potom pokupi i jednu za sebe, pre nego što će je otpratiti do hrane.

Hrana!

Stolovi su bili nanizani pored prozora i krcati delikatesima iz sva tri carstva. Safi je bila odlučna da proba ama baš sve, pre nego što se bal završi. „Vulkan kolačići“, reče Leopold, pokazujući na srebrni poslužavnik na kom je stajao čokoladni preliv. „Jedna od loših strana zabrane pristupa vatravešticama u Kartori je ta“, zastao je, „nedostaju nam stari trikovi.“ On se obrati slugi u bež satenu. Ovaj brzo zagrabi čokoladu kutlačom, i preli je preko činije napunjene svežim jagodama.

Safi iskolači oči, ali kada je htela da dohvati činiju, Leopold je hitro izmaknu, smejući se. „Dozvoli mi da te poslužim, Safija. Previše godina smo proveli rastavljeni.“ „A ja odavno nisam jela.“ Pogledaše se. „Daj mi ih, Poli, ili ću te kastrirati viljuškom.“ Sada se njegove oči iskolačiše. „Dvanaestorice mi, čuješ li ti sebe?“ Ali je ipak ustupio činiju s jagodama, i nakon što je zagrizla prvu, Safijauknu od oduševljenja. „Ovo je uzvišeno“, davila se s ustima punim čokolade. „Podsećaju me na one iz…“ Naglo je prekinu nešto u grudima.

Zaustila je da kaže da je jagode podsećaju na one od kuće. Kuća! Kao da su planine i livade oko imanja Hastrelovih ikad predstavljale dom ili imale ovako uzvišene jagode. Činilo se da Leopold ne primećuje Safinu iznenadnu ćutnju. Prelazio je pogledom šarenilo diplomata. Dame u svojim uskim, crnim suknjama i opuštenim visoko zatvorenim miderima, prelivale su se u hiljadama tonova.

Lordovi su izgledali smešno u svojim crnim kaputima i naduvenim somotskim čakširama koje su činile da im noge deluju kvrgavo.

U stvari, Leopold je bio jedini kome je pošlo za rukom da mu kratke pantalone i hulahopke izgledaju privlačno, i videlo se da je svestan toga po načinu na koji se šepurio okolo. Čarape su otkrivale snažne noge – iznenađujuće mišićave – a plavi somot je izvlačio mrlje istih nijansi u njegovim očima.

Safi je bilo milo da primeti da i njena toaleta privlači zavidne poglede, a jedina haljina za koju je Safi pomislila da je bolja od njene, bila je ona koju je nosila Vanes, carica Marstoka. Bele trake tkanine padale su u hiljadu nijansi

82

preko njene bronzane kože, a njena tamna kosa je odlučno otkrivala desno rame. Zlatni obruči su joj prekrivali veštičji znak – kvadrat koji je označavao zemlju i jedna, uspravna linija, koja je označavala gvožđe – dok su dve narukvice ukrašavale njene zglobove (govorilo se da predstavljaju njenu odanost svom narodu). Nije nosila krunu i bila je, po Sarmom mišljenju, čista jednostavnost i elegancija.

Iako je Safi videla Vanes sa distance, odmah joj se dopao izraz dosade u držanju mlade žene. Izraz koji je govorio da ima boljih mesta na kojima je mogla biti, i pametnijih poslova koje je mogla obavljati.

Safi je odmah pokušala da iskopira takvo držanje, ali je isto tako brzo i zaboravila na to, čim je ugledala prve paštete punjene pastom.

Kao da joj je čitao misli, Leopold upita, „Da li si videla caričinu odvažnu haljinu? Svim muškarcima je krenula voda na usta.“ „Ali ne i tebi?“ upita Safi, suženih očiju. „Ne. Ne i meni.“ Neiskrenost prostruja preko njene kože, ali nije marila. Ukoliko Leopold želi da prikrije interesovanje za caričina gola ramena, zašto bi se ona uzrujavala? „Želiš li da upoznaš caricu?“ On je naglo upita.

Safi se iznenadi, „Zaista?“ „Naravno.“ „Onda hoću, moliću lepo.“ Ona dobaci svoju nedovršenu porciju jagoda slugi koji je čekao, dok je Leopold oprezno kretao kroz masu ljudi. Pratila ga je ka niskoj uzvisini na suprotnom kraju sale, gde je mali orkestar štimovao svoje instrumente.

Ali bilo je u svemu nečeg čudnog, jer dok su se Safi i Leopold kretali uz ljubopitljivo plemstvo svih uzrasta i nacija, na svačijim usnama je gorelo jedno te isto pitanje. Safi nije razaznavala njihovo mrmljanje, kao što nije mogla da čita njihove misli, ali šta god da su imali na umu, njihovo je pitanje lebdelo u oštroj svetlosti istine. Taj osećaj je gušio Safi i spuštao joj se niz kičmu – i učinio je strašno zaisnteresovanom da sazna šta je posredi.

Leopold dođe do grupe šareno odevenih dama. Haljine su im bile napravljene od istih traka kao i caričina. Nubrevljani, pomisli Safi kad je ugledala njihovu raspuštenu dugu, crnu kosu i kožu očvrslu od soli. Kaputi su im padali do kolena, većina je bila olujno plave boje, ali jedan je nosio srebrnasto-sivi i taj joj preseče put. „Izvinite me“, promrmlja ona, pokušavajući da ga obiđe.

83

Ali čovek je stao, potpuno blokirajući prolaz.

Safi se zagrcnu. Bio je to Nubrevljanin s dokova, doteran, bukvalno je svetleo pod svećama. „Ah, to si ti“, reče ona na nubrevskom, s previše ljupkosti u glasu. „Šta tražiš ovde?“ Ja bih mogao isto da pitam tebe.“ Nije izgledao impresionirano dok se okretao ka njoj.

Ja sam gospa od Kartore.“ „Zašto me to ne iznenađuje.“ „Vidim“, nastavi ona, „da si naučio da zakopčaš košulju. Čestitam ti na tom životnom dostignuću.“ On se nasmeja, iznenađujuće, i nakloni glavu. „A vidim da si ti očistila ptičji izmet s ramena.“ Ona je pobesnela. „Izvinite me, ali princ Leopold od Kartore me očekuje.

A svakako i tvoj princ očekuje tebe.“ Govorila je brzopleto, jedva svesna onoga što izgovara.

Ipak, rezultat je bio neočekivan, jer se mladić smešio. Iskren, prelep osmeh, koji je učinio da sve ostalo u dvorani nestane. Sve što je Safi videla u jednom opčinjujućem otkucaju srca, bile su njegove crne oči i njegovo lice.

Kako mu se brada blago uzvisila i otkrila snažan, mišićav vrat. „Nemam apsolutno nikakavih drugih obaveza“, blago odgovori. „Nigde osim ovde.“ Onda, kao da nije bila već dovoljno impresionirana, mladić je obgrli oko struka i reče, „Da li ćete me udostojiti jednim plesom?“ I tako lako, sve Safine odbrane se porušiše. Zaboravila je kako da bude dama. Izgubila je pribranost i hladnoću. Čak joj se i nubrevski jezik činio preteškim.

Jer ovaj mladić joj se rugao – poput dama i lordova iz njenog detinjstva, poput ujka Erona. On se nameračio da je obruka. „Ali nema muzike.“ Požuri ona da kaže, dok su se probijali kroz gužvu.

Ali je on dohvatio njenu ruku s lakoćom jednog borca. „Biće muzike“, obeća joj, pre nego što će pozvati, „Kaline?“ Ogromni čovek s dokova pojavi se pokraj njih. „Hoćeš li zamoliti orkestar da zasvira ples?“ Nubrevljaninov pogled nije napuštao Safino lice, dok se vragolasto osmehivao. „Ako ne znate nubrevski ples od četiri koraka, moja gospo, možemo, naravno, odabrati nešto drugo.“ Safi je mudro ćutala. Ona je znala da pleše, i ako je ovaj mladić naumio da je obruka na podijumu, čeka ga veliko iznenađenje.

84

„Znam ples“, promrmlja. „Vi vodite.“ „U stvari“, odgovori on, a glas mu je odzvanjao zadovoljstvom, „ja se ne pomeram, moja gospo. Drugi se pomeraju za mene.“ On učini pokret jednom rukom, i odjednom se svi Nubrevljani razmakoše.

Safi je razaznala reči obližnjih posmatrača, „Vidite li s kim to princ Merik pleše?“ „Princ Merik Nihar pleše s devojkom fon Hastrelovih.“ „To je princ Merik?“ Princ Merik. Ime je prostrujalo dvoranom i napunilo Safine uši, sijajući čistotom svoje iskrenosti.

Pa, dođavola, nije čudo što je čovek izgledao tako uglađeno. Bio je to zanosni princ Nubrevne.

Ples otpoče i nije prošlo mnogo, a Merik je uvideo svoju grešku.

Na mestu gde se nadao da će naučiti devojku nekim manirima – ona je trebalo da bude plemkinja, a ne neki ulični mangup – i možda izbaciti iz sebe stalno prisutni bes, Merik je samo brukao samog sebe.

Jer je ova ne baš slatkorečiva dama bila daleko bolji plesač nego što bi on ikada mogao da pretpostavi. Ne samo da je znala da igra četiri koraka – nubrevski ples popularan među ljubavnicima ili izvođen kao prikaz majstorskih atletskih dostignuća – već je bila jako dobra u tome.

Svaki udar na trokorak, koji je Merik izvodio petama, izvodila je tačno u ritmu. Svaki dupli okret koji je izveo, ona je ponavljala za njim.

A bila je ovo samo prva četvrtina nubrevske igre. Kada se približe, telo uz telo, nije ni sumnjao da će se ona znojiti i boriti za vazduh.

Naravno, da je Merik zastao i promislio pre nego što će joj ponuditi ples, uvideo bi bruku koja ga očekuje. Uostalom, gledao je devojku kako se bori i ostao impresioniran njenom brzinom i voljom da se upusti u okršaj sa većim i snažnijim čovekom.

Muzika prestade da svira jednostavnu koračnicu i prebaci se u rastegnuti zvuk gudala i violina. S tihom molitvom Nodinu na njegovom koralnom tronu, Merik je krenuo napred. Marš gospodara mora, zvala se numera. Onda zastade, s podignutom rukom i uvis okrenutim dlanom.

Mlada dama kliznu napred. Ona namignu na Merikova dva koraka i pre nego što će se sresti, dodade okret, gotovo bez ikakvog napora. Zaista, bio je to valcer hirovite reke.

85

I druge ruke im se uzdigoše, dlan o dlan, i Merikova jedina uteha, dok su on i plemkinja klizili u sledeći pokret, bila je ta što je i ona jednako zadihana kao on.

Merik snažno obgrli devojku desnom rukom, i divljački je odbaci dok se ona ne okrenu pun krug, a potom je privi na svoje grudi. Njegova ruka kliznu preko njenog stomaka, raširenih prstiju. Njena leva ruka iskoči uvis, i on je uhvati.

Tada poče stvarno težak deo igre. Poskakivanje u nadolazećim ritmičkim promenama i lomovima.

Njihanje kukovima pratilo je rad stopala, kao što se brodovi ljuljaju na olujnom moru.

Lupkanje Merikovih prstiju po njenim ramenima, rebrima, kukovima – kao kiša na brodskom jedru.

Sve jače i jače, plesali su uz muziku, oboje okupani znojem. Dok ne dođoše do trećeg stava.

Merik okrete devojku, da bi se ponovo susreli licem u lice. Njene grudi udariše o njegove – i tako mu Vrela, bila je visoka. Nije opazio ranije koliko je visoka, do ovog trenutka, kada su im se pogledi susreli u istoj ravni, a njen isprekidani dah naleteo na njegov.

Muzika ubrza još jednom, njene noge se upetljaše u njegove, i on zaboravi ko je ona, šta je ona, i zašto je uopšte zamolio za ples.

Jer njene oči su bile nebo posle oluje.

Ne shvatajući šta radi, on ožive svoju magiju vešca vetra. Nešto je, u ovom trenutku, probudilo divlju stranu njegovih moći. Svaki njegov izdah slao je mali kovitlac vazduha. Podigao je devojčinu kosu. Udario u njene divlje suknje.

Ona nije pokazivala nikakvu reakciju. Tačnije, ona nije skidala pogled s Merika, i bilo je nečeg žestokog u tom pogledu – izazov koji je slao Merika dublje pod talase valovitog plesa. Muzike. Tih očiju.

Svako pregibanje njenog tela unazad – pokret nalik snažnom povlačenju plime – vodio je do silovitog treska, svaki put kada bi je Merik iznova trzao ka sebi. Za svaki pregib i trzaj, devojka je dodavala dodatni udarac potpeticama. Još jedan izazov koji Merik nikada nije video, koji se uzdizao do njega, i preko. Vetrovi su lupali oko njih poput nadolazećeg uragana, a on i ova devojka su bili u njegovom središtu.

Devojka nijednom nije odvratila pogled. Nijednom nije uzmakla.

86

Čak ni kada je otpočeo poslednji stav plesa – taj nagli prelaz od klizećeg ciklona gudača do jednostavnog, odvažnog basa koji prati svaku oluju – Merik nije oslabio pritisak kojim se pribijao uz devojku. Figurativno.

Bukvalno.

Tela su im dostizala uzbuđenje, a srca lupala jedno uz drugo. On je spuštao prste niz njena leđa, preko njenih ramena, i napolje do njenih šaka.

Poslednje kapi oštrog pljuska.

Muzika je usporila. Ona se prva povukla propisana četiri koraka. Merik nije sklanjao pogled s njenog lica i jedva je primetio kako se njegovo vetarveštičarstvo smiruje s njenim udaljavanjem. Njena suknja je prestala da leti, a kosa ponovo pala na ramena.

Onda on kliznu četiri koraka od nje i prekrsti ruke na grudima. Muzika je završila.

Merik se povrati u stvarnost, sa bolnom sigurnošću da mu se Nodin i njegove veštice-slepulje smeju sa dna mora.

87

10. POGLAVLJE

* po jedan, pripadnici Midenci plemena su prilazili da dočekaju Izeldu.

Jedan Da procene i prouče devojku koja je napustila zajednicu i sada hoće da se vrati.

Izelda je osećala preveliku vrtoglavicu, a odsečena kosa ju je grebala po pozadini vrata, ali kao dobra nit-veštica, kakva je trebalo da bude, ona nije grebala. Nije se ni vrpoljila na stolici pored ognjišta, niti je pokazivala bilo kakav izraz lica, sem potrebnog smeška.

Niti Nomaci plemena bile su zastrašujuće blede. Samo su Korlanove Niti, koje su pulsirale pored Izelde dok je stajao pokraj šporeta i posmatrao doček gorele u punom sjaju. Možda čak i previše sjajno.

Kod tridesetog posetioca, Izelda je bila iscrpljena od pretvaranja da Korlan nije prisutan jer je posmatrao kao predator. Almino lice je ostalo ozbiljno tokom dočeka, a osmeh kojim je pozdravljala posetioce činio se iskrenim. Da ne pominjemo i neumornim.

Kada je došao red na šezdesetog posetioca, Izelda je toliko mazila Buvaru, da je on, zapravo, delovao kao da mu je neprijatno. Kada je došao osamdeseti posetilac, on je ustao i pomerio se.

Ukočenost. Ukočenost u vrhovima prstiju, na rukama i nogama. „Prisustvovao je samo sto devedeset jedan“, objavio je Korlan nakon što je poslednji posetilac otišao. „Gde je ostatak plemena, pitam se?“ Ništa nije bilo začuđujuće u Korlanovom tonu, i dok se spuštao prema vratima, njegove Niti su bile ružičaste od uzbuđenja. „Potrudiću se da celo pleme sazna za doček.“ Prikovao je dugački pogled na Grečju i prljavim glasom dodao, „Ne. Odlazi.“ „Naravno da neću“, rekla je Grečja spuštajući se na stolicu pokraj Izelde.

Korlan je tada otišao, a Grečja se istog trena podigla na noge. Povukla je Izeldu, dok je Alma odjurila do otvora za podrum. „Moramo da požurimo“, prošaputala je Grečja. „Korlan očigledno zna šta smo Alma i ja smislile. On će pokušati da nas zaustavi.“

88

„Smislile?“ upitala je Izelda, ali u tom momentu, osetilo se iznenadno šibanje kroz Izeldinu kosu. U jednom eksplozivnom trenutku, sve što je povezivalo tri veštice sa selom lupilo ih je u grudi.

Niti koje povezuju su se pokidale.

Izelda nije mogla to da vidi, ali je mogla da oseti. Iznenadno teturanje u srcu, koje ju je gotovo srušilo s nogu.

Alma je pogurala Izeldu prema vratima. „Trči“, prosikta. „Do kapije… trči.'“ Nešto u vezi sa Alminim uspaničenim, zelenim očima prikovalo se u Izeldin mozak. Projurila je kroz vrata… i onda je zastala i podigla ruke.

Jer, rulja je čekala ispred. Sa svetiljkama i lampama i samostrelima. Četiri stotine iz Nomaci plemena koji su propustili doček, okupilo se tiho, a Niti su im bile skrivene Korlanovom magijom.

A među njima je bio i Korlan lično, gmižući kroz gomilu, viši od svih, a Niti su mu se koprcale u ljubičastoj gladi.

Ljudi su mu se pomerali s puta. Lica su stajala u senama. Lica, koja je Izelda prepoznavala, zlobna lica iz njenog detinjstva, zbog kojih je gubila dah, a kolena klecala.

Na brzinu pogleda iza sebe, ali kuća je bila prazna. Samo je Buvara ostao, režeći od srdžbe.

Izelda je čekala, zadržavajući dah, dok je Korlan streljao halapljivim pogledom od kog su mu Niti postale ljubičaste. Potom, polako prekrsti svoje palčeve na Izeldu. Bio je to znak koji je terao zlo. „Stranac“, reče tiho, gotovo nečujno u večernjoj buci cvrčaka i diSafiju plemena. „Obesite stranca.“ Onda ponovi, glasnije. „Stranac, stranac. Obesite stranca!“ Pleme je pokupilo parolu. Stranac, stranac. Obesite stranca1. Otrovne reči su rasle dok su se kotrljale preko jezika. Ljudi su se grupisali. Izelda se nije pomerala. Pokušavala je da pronikne duboko u logiku nit-veštice.

Postojao je izlaz iz svega ovoga. Morao je da postoji. Ali ga ona nije videla.

Ne bez Safi pored sebe. Ne bez vremena da zastane i planira.

Ljudi su nagrnuli na nju. Njihove Niti su zasijale u erupciji života, kao da su iznenada oslobođeni – hiljade preliva strahom obuzete bele, i krvožedne ljubičaste koja stremi na Izeldu. Oni spustiše ruke na nju. Prsti su hvatali i boli. Glava joj je pucala dok su je vukli za kosu. Suze su joj potekle iz očiju.

Stranac, stranac. Obesite stranca!

89

Niko više nije izgovarao reči. Bili su previše zauzeti uzvikivanjem bojnih pokliča u noći i kreštanjem u kom su tražili Izeldinu smrt. Ali Niti su im brujale u istom ritmu u kom su se gurali, šutirali i dodirivali. Dok su je primoravali da se u agoniji odvlači, korak po korak, do najvišeg hrasta u naseobini.

A ispod tog četvorotaktnog ritma – Stranac, stranac. Obesite stranca! – ležala je brza trotaktna vibracija. Lutfearfea. Lutfearfea. Zastrašujući bas ispod već nasilne melodije.

Korlan je zaista ubedio pleme da je Izelda Lutkarka, i sada će ona zbog toga umreti.

A zatim hrast izroni pred Izeldom, obrisi oštrih linija nasuprot svetlom, mesečinom obasjanom nebu. Jedan čovek dohvati Izeldu za grudi, dok su mu se Niti grešno tresle. Jedna žena joj zari nokte u obraze, dok su joj Niti bile gladne nasilja.

Kada su mrlje bola preplavile Izeldine vizije, njeno srce se konačno pretvorilo u kamen, kako je i trebalo da bude. Puls joj je usporio; temperatura tela joj se spustila; i svi znaci, zvuči i bol tog datog trenutka, nestali su pred zidom objektivnog mišljenja.

Ovaj napad je režirao Korlan. Strahom. Ljudi su se plašili Izlučenih i nepoznate Lutkarke… dakle Izelde.

Svojom desnom rukom, daj mu ono što očekuje – a svojom levom rukom, rasparaj mu torbicu. „Odrubiti.“ Reč je kuvala u Izeldinom grlu i prosiktala s pljuvačkom. „Odrubiti“, prosikta još jednom. Ista dubinski prazna ekspresija na njenom licu. „Zavrnuti i odrubiti.“ Onda ponovo. „Odrubiti, odrubiti. Zavrnuti i odrubiti.“ U istom ritmu pulsiranja Niti mase i njihovom pulsirajućem strahu, Izelda se priključila tom četvorotaktnom ritmu i trotaktnom basu…

A onda im je dala ono što su želeli da vide.

Dala im je Lutkarku. „Odrubiti, odrubiti. Zavrnuti i odrubiti. Niti koje pucaju. Niti koje umiru.“ Reči koje je vrištala poput besmislenog blebletanja. Izelda nije mogla ništa Nitima ovih ljudi, i svakako nije mogla da ih kontroliše. Ali Nomaciji nisu to znali, i zato je nastavila da uzvikuje, „Odrubiti, odrubiti. Zavrnuti i odrubiti. Niti koje pucaju. Niti koje umiru.“ Sve jače, Izelda je kreštala, dok se nije oslobodilo dovoljno mesta da se uspravi. Da udahne i prodere se još jače. Dok i poslednja krvožedna Nit nije

90

počela da posustaje pred oslepljujućim belim Nitima straha. Korlana nije bilo na vidiku.

A onda nastupi još jedna pometnja. Vatrena činija polete kroz vazduh i začu se Grečjin glas, „Zapali se!“ Činija je eksplodirala. Izelda se baci na zemlju, dok su vatreni opiljci zviždali naokolo. Njena majka je nije napustila.

Ljudi su bežali; Izelda takođe. Ka majčinom glasu – ka majčinoj kući. Ali dok je jurila kroz prašinu, a vatrene zdele padale i na krovove drugih kuća i palile slamene krovove, šaljući pleme u panično bekstvo, Izelda oseti kako su se Niti oko nje još jednom promenile.

To se uvek događalo – kada žrtva shvati da je prevarena – i dogodilo se i ovog puta. Ljudi su primetili da su izgubili svoju Lutkarku, a njihova žeđ za krvlju još nije bila utoljena; naprotiv, ta žeđ je rasla.

Izelda je stigla do zida majčinog doma, ali Grečje nije bilo nigde na vidiku. „Izelda!“ Brzo pogleda nalevo. Alma je letela ka njoj na neosedlanoj kobili. Njen braon pokrivač i crne noge bile su gotovo nevidljive u tami – kao i Almina braon haljina.

Alma zauzda konja i ovaj stade, a onda povika Izeldi da skoči na dorata ispred nje. Tradicionalni nomacki štitovi su joj bili zavezani na leđima – drveni kvadrati koji su štitili pripadnike plemena u bekstvu.

Alma potera dorata u galop prema kapiji. Besne Niti su se izduživale.

Pulsirale brže. Znali su da su nasamareni.

Bio je to razlog što kamenice poletoše ka devojkama, i nepogrešivi fijufe otpuštenih lukova ispuni vazduh zajedno s Korlanovim urlikom. „Zaustavite ih! Ubijte ih!“ Ali Izelda i Alma su već bile kod hrastova pored zida. Kamenje je padalo na krošnje drveća. Strele su proletale kroz granje i zabijale se u Almin štit. „Gde mi je majka?“ povika Izelda. Kapija se brzo zatvarala – i bila je zatvorena.

Ne… ne zatvorena. Pukotina. Vrata su se, odškrinuta, ljuljala.

Alma je usmerila konja na otvor koji se širio. Dorat promeni putanju u galopu, nakratko ostavljajući desnu stranu devojaka nezaštićenom. Nešto udari u Izeldin desni biceps.

Silina udara je odbaci u stranu, u Almino naručje. Nije znala šta je udarilo – možda kamenica… Ali je osetila probadajući bol. Ona pogleda dole,

91

uznemireno, i ugleda oštri vrh strele kako viri iz kože na nadlaktici. Dugo telo od kedrovine s petlovim perjem izlazilo je na drugu stranu.

Na brzinu pogleda iza sebe i ugleda Korlana kako spušta luk, a lice obasjano mesečinom mu se zadovoljno osmehuje. Almin glas joj je odzvanjao u ušima. „Drži se!“ Tako se Izelda okrenula i držala se, dok su galopirali u mesečinom obasjane livade. Pokliči plemena nakratko su bili zaustavljeni kapijom. Izelda je čvrsto stisnula noge, a nožne prste upravila kako ju je majka učila.

Majka.

Izelda je pročkiljila i učinilo joj se da vidi figuru na konju kako jaše kroz travu, sa manjom figurom odmah iza nje. Buvara. Grečja mora da je otvorila vrata i dala se u beg, uzdajući se u Almu, da će sigurno izvući Izeldu.

Korlan očigledno zna šta smo Alma i ja isplanirale. To je Grečja rekla…

Plan. Plan protiv Korlana, koji je želeo Izeldu mrtvu. Iako Izelda nikako nije mogla da dokuči zašto.

Za trenutak, Izelda je poželela da se radije sukobi s krv-vešcem nego s Korlanom. Nego s plemenom. A ipak, ta ideja je odmah iščezla, jer je zasad, bila živa. Da je krv-veštac ciljao, ne veruje da bi promašio.

Ipak, Korlan je umalo uspeo. Da je njegova strela išla osam centimetara ulevo, probila bi Izeldina prsa. Tri centimetara udesno i pokidala bi vitalnu arteriju.

I zato Izelda pošalje tihu molitvu mesecu pod kojim su galopirali – uz molitvu da je Safi još čeka, tamo negde…

Ali ne i krv-veštac.

92

11. POGLAVLJE

* K

rv-veštac, imena Edun, dosađivao se. Dosađivao se od zagrevanja zglobova, tegljenja prstiju i okretanja zglavaka, kako bi svoje mišiće održavao spremnim za borbu – ili održavao svoju narav u dozvoljenim okvirima. Četiri zvona su prošla otkako se uspeo na krovnu gredu na plafonu duždeve palate, i odavno je već svukao kapuljaču i raskopčao dugmiće svog ogrtača. Jer jedini ljudi koji su ga videli bili su šesnaest unajmljenih stražara, takođe na gredama, i porodica golubova koja nije prestajala da guguče otkad se Edun protegnuo pored njihovog gnezda – a on nije bio posebno zabrinut zbog ovog kršenja karavenskih protokola koji su se ticali manastira.

Stari monasi su se prvenstveno brinuli za plaćeničke misije, a manje za odavanje počasti Kahr Aven. Na kraju krajeva, Kahr Aven je bila samo mit, a bronzani pjasteri su bili itekako stvarni.

Mada, uvek van Edunovog domašaja. Jotiluci je raspisao poternicu za devojkama koje su napale njegovu kočiju i Edun je želeo nagradu. Jako. I zato je pratio vešticu istine do Južno-obalskog distrikta… samo da bi nakon toga izgubio njen miris.

Nedugo zatim, pukom srećom, naleteo je na Nomacijanku kod kanala, ali je i ona uspela da mu umakne. Još gore, Edun nije mogao da je prati, jer nije imala nikakvog krvmirisa.

Za svojih dvadeset godina života, Edun se nikad nije susreo s nekim čiju krv nije mogao da namiriše. Nikad.

Ovo ga je iznenađenje… uznemirilo. Škrgutao je zubima gore nego kad je izgubio vešticu istine. I evo ga sada, zarobljenog na plafonu, umesto da lovi te dve devojke.

Edun je uzeo svoj tanki, bronzani durbin i prislonio ga na rupu izdubljenu na tavanici. Ljudi su proticali preko mermernih podova, kao žive nijanse narandžastog, zelenog i plavog somota, prošaranog pastelnom svilom. Bilo je ovo gubljenje vremena. Ništa se neće dogoditi na

93

diplomatskom balu, kao što je Edunov otac uvek govorio: Dvadesetogodišnje primirje načinilo je ljude lenjim i neambicioznim.

Kada su prvi taktovi nubrevskog plesa došli do Edunovih ušiju, a pete počele da lupkaju, on se povukao da promeni lokaciju. Nakon što se, poput krokodila, provukao kroz uzani prostor, Edun je došao do merdevina. On prođe pokraj dvojice drugih plaćenika, koji su ga nervozno posmatrali. „Demon iz bezdana“, šaputali su, i Edun se pretvarao da ne čuje. On je voleo takve glasine. Na kraju krajeva, bilo je prednosti u tome što ga se ljudi plaše; recimo najbolja mesta u zasedama. Čak i pakleni bardovi Kartore i Guje Marstoka, lična garda carice Vanes, dopuštali su Edunu da se prvi popne na zidine palate.

Kada je Edun udario o ivicu plafona, otvorila se rupa – pre kao prostor za špijuniranje iza zida sobe za bal. Merdevine od užadi nisu imale nikakvog kvaliteta ili koristi u odbrani kada su bile na pedeset stopa od poda. To je bio još jedan primer toga koliko su aljkavi i nemarni Dalmoćani (i svi ostali) postali. Kada bi i bilo istinske potrebe za čuvarima na plafonu, trebalo bi im previše vremena da se, u slučaju potrebe, spuste.

Kada se koračnica prebacila u svoj drugi stav, Edunove čizme su lupile o pod. Violine su svirale u zasenčenom prostoru, podižući prašinu i drmusajući drvo svojim vibratom. Preko njih se čulo blago lupanje štikli koje je Edun prepoznao kao ples koji podseća na lozu.

Edun je zapravo znao nubrevsku koračnicu. Ne tako dobro, i radije bi se upustio u borbu nego da se u to upušta. Ali on je znao pokrete. Njegov mentor ga je naterao da ih nauči tokom prvih nekoliko godina u manastiru.

Edun se uputio udesno, kada je osetio poznati miris krvi u nosu.

Otrovom zaodenute tajne i besomučne laži. Edun nije znao da li su ove glasine bile istinite – da li je krv Guja Marstoka bila zaista od kiseline – ali je znao da su čuvari, veštice otrova, bili najbolji za izbegavanje, ako ne zbog nečeg drugog, onda zato što je njihov miris povređivao njegov nos.

Tako da je Edun napustio svoju levu stazu i prebacio se u desnu. Kada je konačno našao špijunsku rupu, čak manju od one u plafonu i stavio oko na nju, treći deo plesa je već počeo.

Ali Edunove obrve su bile visoko.

Bilo je samo dva plesača, njihove pete i prsti su lupkali o mermerni pod brzinom koju Edun nikada nije video – i ono što je bilo još impresivnije, vetar je počeo da se kovitla oko njih. Jedan od plesača je, očito, imao neku vrstu vazdušne magije.

94

Posmatrači su se povukli poput plime, dok su se plesači vrteli, a stopala su im se munjevito kretala, dok su njihova lica ostajala mirna, oči smirene i fokusirane. Vetar je nastavljao da se ubrzava, vrteći se uz muziku. Zajedno sa koracima. Bacao je devojčinu suknju, njenu kosu i vukao do posmatrača koji su virili, dok se par vrteo munjevito. Što je duže Edun gledao, blago zabavljen veštinom koja je bila potrebna da se pleše takvom brzinom i gracioznošću, nos je počeo sve više da ga svrbi.

On je instinktivno pogledao u najbliža lica i ušmrknuo. Osetio je… čistu krv. Divlju.

Onu koja ga je podsetila na planinske vence i litice; na doline ukrašene maslačcima i istinom koja je skrivena ispod snega.

Uzbuđenje mu je raslo u stomaku. Veštica istine je bila ovde – baš na ovoj zabavi.

Poslednje note plesa su odsvirale, vraćajući Edunov pogled na plesače.

Vetar se smirivao, a oni su se razdvajali za poslednji deo plesa. Nubrevljanin je bio neko od velike važnosti, sudeći po tome kako su ga ljudi gledali sa strahom i poštovanjem. Ali Eduna on nije zanimao. Miris njegove krvi mu je bila nepoznata.

Devojka je bila ta koja mu je privukla pažnju – privukla njegovo veštičarenje. Edunu se raširio osmeh na licu, a prsti su mu posegnuli ka malom nožu koji je bio kod njegovog srca. Srca, koje je ona juče probola.

Ipak, dok se on pitao ko bi takva žena mogla biti, glasno tapšanje je odjekivalo balskom salom. To je bilo samo sa jedne strane i, iako su se svi drugi posmatrači priključili aplauzu, ovaj jedan je ostao najsnažniji.

Edunov pogled koji nije sezao daleko, konačno je dospeo do carskog naslednika blede kose, Leopolda. On je stajao blizu carice Vanes i čekao ljude da se razgrnu pre nego što bi on kročio da priđe plesačima. „Vrlo lepo“, konačno je Leopold rekao, tapšući i dalje. Ali bilo je nečeg previše u ovom njegovom aplauzu. „Tako predivni plesači.“ Nubrevljaninovo liceje zablistalo kada je pogledao princa. Nisko je kleknuo. „Prinče Leopolde.“ Leopold mu je samo klimnuo glavom. „Prinče Meriče, Vi ste ukrali Safi od nas.“ Nije nedostajalo crnila u njegovom tonu, niti ohole namere u načinu na koji je otpustio princa da bi pogledao oštro u svog ujaka, cara Kartore, koji je stajao u blizini.

Safijin izraz lica se menjao od opijenog plesom do sramežljivog roze. „Poli“, promrmlja, gotovo nečujno. „Žao mi je, izgubila sam te u gužvi.“

95

„Nema potrebe da se izvinjavaš.“ Leopold je, raširivši ruke, progovorio mnogo glasnije nego što je to njegova blizina zahtevala. Još jedan ples! Neka bude praški valcer.“ Onda se kraljevski naklonio pred vešticom istine i lupnuo rukama.

Edunovi prsti su lupkali u uzbuđenom ritmu: noć je upravo postala veoma interesantna. Veštica istine koja je pokušala da opljačka gazda Jotilucija upravo je igrala, ne s jednim, već s dva princa.

Ah, krv-veštac Edun se više nije dosađivao. Nikako se nije dosađivao.

A sada je imao posla.

Safi je bilo muka od igranja. Bukvalno, osećala je mučninu od svog tog vrtenja, a njen dah – nije imala prilike da pošteno udahne još od… Merika.

Princa Merika.

Ispostavilo se da je čovek koji nije znao ni da se pošteno obuče od kraljevske krvi. Čovek koji se bacio na Izručenog bio je princ. Bilo je to gotovo neshvatljivo, ali je objasnilo dosta toga – njegovo držanje, njegovo odsustvo straha kada ga je Safi gurnula – i njegovu odlučnost da i on nju odgurne.

Nešto se dogodilo između Safi i Merika za vreme plesa. Nešto moćno poput udara vetra i muzike oko njih. Pramena u vazduhu koja nagoveštava oluju.

Grom i pakao, Safi je sada nedostajala Izelda. Njena nit-sestrica bi joj pomogla da razreši ovu divljinu u svojim grudima.

Dok su se dvorana i lica prisutnih smenjivala pred njom u još jednom iscrpljujućem valceru, i dok su laž i istina dolazili iz svih pravaca i razbijali se o Safi, znala je da mora da prekine. Da ode.

A ipak, kao što se nešto promenilo u Safi nakon plesa, nakon Merika, nešto se promenilo i u dvorani. Tenzija je rasla do napetosti zmije pred skok.

A ples – nikada se nije zaustavljao. Šest puta je Safi obišla dvoranu u Leopoldovom naručju. A onda još šest puta, jer je car insistirao da i on pleše s njom. Ruke su joj bile znojave i odveć zgrčene. Znoj se skupljao u njenoj rošavoj koži i poželela je da se Leopold ponovo umeša.

Dok muzika nije iznenada stala, a ples zajedno s njom.

Dok Henrik nije pozvao na tišinu u prostoriji i dao znak Safi da mu se pridruži na uzvišenom podijumu.

Dok teška, nemoguća rečenica nije prevalila preko Henrikovog jezika, „Gledajte Safiju fon Hastrel. Moju verenicu i buduću caricu Kartore.“ 96

Safina kolena klecnuše. Ona pade u naručje Leopoldu, koji je – bogovima slava – bio u blizini. Nekako je uspeo da je uspravi i okrene ka dvorani ispunjenoj izveštačenim aplauzom, kao da su svi bili zaprepašćeni objavom kao i ona. „Poli“, zakuka ona, zureći u njegovo lice. „Poli, molim Vas… recite mi…

Poli…“ „Istina je“, promrmlja on, čvrsto joj stežući ruku.

Ona je pokušala da se povuče, a srce je htelo da joj iskoči iz nedara.

Verovala je Leopoldu. Verovala je i ujka Eronu. Ali ovo… Ona nije glumila plemkinju, već neuestu.

Leopold je nije puštao. Njegove more-zelene oči su postale čelične. U njegovoj vilici se oslikavala neočekivana odlučnost.

Safi uzdahnu. „Ti si znao da se ovo sprema. Zašto mi nisi rekao?“ Njegov jedini odgovor je bio odgurivanje – snažno, ali ne i neuljudno – ka njegovom ujaku. Ka imperatoru. Sarmom budućem mužu. „Mnogo srećnih godina zajedno!“ povika Leopold, odgurujući Safi napred. Ona se otetura u Henrikovo naručje. Njegove znojave ruke se zatvoriše nad njom.

Safi se umalo trgnula od njegovog dodira i njegovog osmeha punog pokvarenih zuba. Umalo je zavrištala da ovo nije sloboda koja joj je obećana.

Udaja za cara je bila nešto najdalje od slobode što je Safi mogla da zamisli, i kakvim ju je to besmislicama i pričama njen ujak hranio?

Koliko je ona mogla da vidi, ovo je bilo to. Ovo je bio kraj svega.

Pogledala je sva lica u sobi, dok su joj se ruke tresle u Henrikovim.

Tražila je plave oči ujka Erona. Matejevu crvenu glavu. Bilo feo, zaboga.

Trebalo joj je da neko uhvati njen pogled i potvrdi joj da je u redu da oseća bes. Da je u redu što je uplašena do srži.

Ali u masi nije bilo prepoznatljivih lica. Pogledom je čak tražila i princa Merika, u njegovom srebrno-sivom kaputu, ali on i ostali Nubrevljani su već nestali iz dvorane.

Safi je ostala sama sa svojim klecajućim kolenima. S mučninom u grlu. S Henrikovim kvrgavim dlanovima koji su joj lomili prste.

Safin prestrašeni pogled pade na pegavo lice i krepko telo kog se nejasno sećala iz detinjstva: plemkinju fon Brask. Ženina dlakava brada se pomerala poput krave koja žvaće seno; i ona kratko, ohrabrujuće klimnu Safi.

97

Dok su dvadeset četiri zvona počinjala da zvone i aplauz se stišavao, plemkinja fon Brask je pošla ka Safi. Pogledom nije napuštala Safino lice, nije usporavala. Četiri koraka između svakog otkucaja zvona.

Tada je i poslednje zvono otkucalo, odjekujući kroz dvoranu.

Svi plamenovi u sali, po baštama i u luci se ugasiše. Zabavu je progutala tama.

Edun je još uvek bio u zidu kad su se svetla ugasila.

On je puzao od špijunke do špijunke, nikad ne gubeći pogled na vešticu istine, ili miris njene krvi, dok je ona pratila pozive cara Henrika.

Devojka nije bila svesna onog što dolazi. Edun nikad nije video da neko prebledi tom brzinom i, nakratko, Edun je osetio sažaljenje.

Ali dok je Edun gledao kako devojka posrče ka caru Henriku, ruke su mu se naježile. A onda mu je jeza prošla duž celih leđa.

Imao je tek toliko vremena da promisli, Magija – nakon toga da precizira vrstu – Veštica vatre – pre nego što će svi plamenovi zamreti.

U dva duboka uzdaha, Edunovo krv-veštičarstvo je dostiglo vrhunac svoje moći, i on je prepoznao miris krvi svih prisutnih u plesnoj dvorani i svih stražara na zidovima i tavanici. To je bio način na koji je pamtio raspored, da bi posle mogao da se kreće u mraku, bez gledanja.

Jer neko je upravo organizovao ovaj nestanak svetla, i Edun je odmah znao da je to u vezi sa Safi, jer se njen miris gubio.

Kao što je znao i neko drugi, kog je osećao oštrim mirisom bitaka i spaljenih tela. I neko treći, mirisa planinskih vrhova… i osvete.

Edun se zaputio ka najbližem prolazu u zidu, kad lampe ponovo oživeše, u drugom naletu magije od koje se dizala kosa na glavi. Uzdasi olakšanja i cmizdrenja dopreše do njega kroz zid, i snopovi žute svetlosti zasijaše kroz špijunke.

Edun zapuca ka najbližem, i pogleda tamo gde bi devojka, kako su mu čula govorila, trebalo da bude…

Prostor je bio prazan. Potpuno prazan. Tamo gde je devojka stajala… ona je stajala još uvek. Nije se, na neki njemu nepoznat način, ni udaljavala od Henrika. Edun izoštri čula.

To nije bio miris devojke po imenu Safija. Ovo je bio neko potpuno drugi. Neko starije krvi. Mnogo starije, u stvari.

Vazduh-veštica, pomisli. Preciznije, Opsenar-veštica.

98

Edun pretraži pogledom ljude u vidokrugu, koje je mogao da oseti. Nije bilo ni traga nekome ko je izvodio magiju. Ipak, Edun nije imao dilemu oko toga da je u dvorani prisutna Opsenar-veštica, koja manipuliše onim što ostali vide.

Edun se takođe nije dvoumio da je on jedina osoba prisutna u palati, možda i u Veštičjim zemljama, koja je mogla da shvati šta se događa. Nije to bila arogancija, već prosta istina.

Istina zbog koje su ga dobro plaćali, i zbog koje bi, nakon ove večeri, mogao naći zaposlenje i kod nekog imućnijeg od gazde Jotilucija. Devojka je bila veštica istine i buduća nevesta kartorijanskog cara. Neko bi želeo da sazna ko ju je odveo i, taj neko bi, sasvim sigurno dobro platio za tu informaciju.

Edun, još jednom, ubrza laki korak. Devojka se gubila iz njegovog dosega. Iako je mogao pratiti iz velike udaljenosti, bilo je lakše držati je na stotinak stopa.

Ali dok je trčao, put mu prepreci osoba oštrog mirisa bojišta, a sa tim čovekom naiđe i miris dima od stvarnih plamenova. Žar-veštac je spaljivao prolaz kroz zid.

Edun je tek nakratko osetio strah. Požar ga je… zabrinjavao.

Ali on je potisnuo instinkt koji mu je govorio da se zaustavi, da se ukopa u mestu, i snažnim mentalnim naporom on vrati svoj um u prvi plan i usisa još više moći u svoja pluća.

Takođe se pobrinuo da se zaštiti od vatre reverima svog ogrtača, navlačeći ih preko nosa. Reći da je karavenski monah na sve bio pripremljen, nije bilo preterivanje. Edun je tu frazu uzdigao na sasvim novi nivo. Njegov beli karavenski ogrtač je bio načinjen od salamandrove tkanine, i vatra mu nije mogla ništa. Iako ga je materijal sprečavao da koristi svoje čulo i prati miris krvi, trebalo je da ga nosi samo dok ne prođe kroz plamen.

Edun je došao do izlaza, pošao pravo kroz vatru, i bacio svoj prvi nož. A onda, pošto se zakotrljao kroz plamen i ponovo uspravio na noge, bacio je i drugi. Žar-veštac se baci u stranu, zaklonivši se iza saksije u dugoj ulaznoj dvorani palate. Drugi nož udari u glinu, zadrmavši žbun azaleje.

Edun smaknu ogrtač sa nosa i miris krvi pokulja u njegove nozdrve.

Mora da je prvi nož pogodio žar-vešca. Odlično. Edun pogleda niz hodnik.

Nije video ništa, ali je osetio da je devojka već stigla do velikih vrata na drugom kraju.

99

Žar-veštac se uvio iza saksije. Plamenovi su mu izletali iz usta i očiju, dok mu je krv liptala iz probodenog kolena.

Edun nikada nije video ništa slično. Nije znao da žar-veštac može posedovati takvu moć.

Ali o tome će misliti kasnije. Skačući u stranu, on se baci u trk koji je bilo nemoguće pratiti. Edun je mogao da kontroliše sopstvenu krv, što je značilo da može naterati svoje telo u ekstremne brzine i osloboditi iz njega ogromnu snagu u naletima iscrpljujućeg intenziteta.

Ali dok je trčao preko mermernog poda, još figura se stvaralo ispred njega, iskačući iza vaza ili se čak spuštajući užadima sa plafona.

Ali ne. Dok su ovi obrisi jurišali ka Edunu, on je shvatio da ne oseća ništa. Bez mirisa, bez krvi.

Opsenar-veštica je još uvek izvodila svoju magiju, i zato se Edun, pumpajući krv, ponovo baci u brzi trk. Njegovi prsti su jedva dodirivali mermer; senke su se približavale; plamenovi grmeli – vruće i očajnički – iza njega.

Onda je Edun bio dovoljno blizu ulaznih vrata da bi usporio. Gutajući vazduh i ponovo usmeravajući svoje krv-veštičarstvo na praćenje veštice istine, umalo da je zaboravio da obrati pažnju na prave ljude.

Fatalna greška za svakog, osim za krv-vešca. I dok se pozlaćeni nož zabijao u Edunovo rame, iz njega zatutnji narav koju je retko oslobađao – prava erupcija.

Uz bojni poklič, Edun potrže mač iz korica i napade osobu ispred sebe.

Osobu, čiji je nož sada parao njegovu ključnu kost. Čoveka svetle kose.

Gazda svilarskog gilda, Aliks. Sićušni, feminizirani čovek je bio nenaoružan. Čekao je da umre. Bio je spreman da umre.

Ali Edun nikad nije napadao nezaštićene. Jedva je imao vremena da skrene mač, koji prohuja pored čovekovog ramena, kliznuvši preko njegove svilene odore.

Esnafski starešina je samo raširio ruke, ne otvarajući oči, kao da kaže uzmi me – što je značilo da su njegove nabrane obrve fokusirane na nešto drugo. Njegovo vestičarenje je bilo fokusirano drugde.

I Edun oseti krv koja je mirisala na tornada i svilu, na opsenu i iluziju.

Ovaj čovek je bio Opsenar-veštac. Čovek, s kojim je Edunov gazda, Jotiluci, večerao nebrojeno puta. Čovek, koji je vodio gild svile, nije svojom magijom ni na koji način bio povezan sa svilom.

100

Dok se ova misao nadvijala nad Edunom, on je takođe shvatio da je izgubio Safm miris. Ona se udaljila više od sto koraka, i moraće da je prati kao gonič u lovu. Edun se baci u trk i pohita kroz vrata… gde je dvadeset gradskih stražara čekalo pod belom mesečinom.

Nije to bilo nešto s čim Edun ne može da izađe na kraj. U stvari, bilo je to gotovo smešno. Dvadesetorica ga nisu mogla zaustaviti. U najboljem slučaju, mogli su samo da ga uspore. Ali dok je Edunov mač vitlao kroz vazduh i dok su se četiri munje iz samostrela zabijale u njegova prsa, on je shvatio da se ovi ljudi pregrupišu poput vojnika. Dok se Edun ne probije kroz sve ove mačeve, strele i noževe, možda će biti previše iscrpljen da nastavi da prati Safiju .

Zato je uradio nešto što je retko činio, jer je mrzeo da poziva one koje je zadužio životom. Stisnuo je plavi opal u svom levom uhu i prošaptao, „Dođi.“Plava svetlost zasija u uglu njegovih očiju; magija prostruja kroz njegovo telo. Nitkamen je sada bio aktivan. Što je značilo da će mu svaki karavenski monah koji se zadesi u blizini priskočiti u pomoć.

101

12. POGLAVLJE

* D

ok je Safi jurila kroz duždov mermerni hodnik na ulazu u palatu, a ujka Eron je vukao pokraj sebe brzinom koju nikad nije videla kod njega, nije imala pojma šta se događa.

Svetla su se pogasila i onda je Habimova ruka obgrlila Safi. Nije znala kako ga je prepoznala – možda su godine hvatanja tih očvrslih dlanova uticale na to – ali ona je znala i pratila ga je bez pogovora.

Ali svetla su oživela pre nego što su ona, Habim i ujka Eron izašli iz plesne dvorane. Većina pogleda bila je uprta u mesto gde je ona maločas stajala, a nekoliko očiju koje su gledale u njihovom pravcu, samo su ih preletale.

Ona je rizikovala da se okrene, i videla je sebe. Stajala je isto kao do tada. Laž! Magija joj prostruji duž kičme.

Potom je Habim ugurao Safi u mračnu dvoranu, i sve što je dalje mogla da učini jeste da skloni s puta svoju srebrnu haljinu dok su ona i Eron jurili kroz hodnik. Habim je zaostajao. „Brže“, siktao je Eron, ne gledajući u svoju nećaku. Ne objašnjavajući joj šta se to, dođavola, događa. Ujka Eron je krio stvari i uvijao istinu, ali nije otvoreno lagao. Bila je ponoć. Safi je odlazila.

Safine i Eronove pete su odjekivale dvoranom poput doboša gradskih stražara dok se nije prolomila zastrašujuća buka. Plamenovi.

Ali je Safi držala prikovan pogled na Eronovu osedelu glavu i koncentrisala se na pumpanje svake trunčice snage koja joj je ostala u nogama. Ona neće gledati za sobom. Spotakla bi se kad bi pogledala.

Bili su skoro kod ulaznih vrata kada je Safi ugledala starešinu Aliksa, preznojanog i koncentrisanog. Ali šta je on radio i zašto, Safi nije imala vremena da dokuči. Ona je jednostavno preskočila preko praga i naletela na vojsku.

Plač joj je zastao u grlu, ali je Eron sekao direktno kroz njih, koji su mu, jedan za drugim, salutirali.

102

Safi nije nikad – nikad – videla ljude kako odaju počast njenom ujaku.

Umalo je izgubila kontrolu nad svojim nogama, svojim plućima. Ali je onda Eron pogledao, a oštrina njegovog pogleda koji je nagoveštavao narav koju je ona prepoznala i razumela, naterao je još jednom u pakleni trk.

Preko kamene staze, ispod jasmina, Safi nije usporavala. Konačno je dostigla tu neobičnu apatiju koju je Izelda tako lako praktikovala. Ono čemu je Habim godinama pokušavao da je nauči.

Kao što ju je naučio da se odbrani.

Kao što ju je naučio da se bori i da sakati.

I da trči kao da joj je sam bezdan za petama.

Dok ju je Eron usmeravao preko uske baštenske stazice i prema neobeleženim vratima za radnike u gvozdenoj ogradi koja je okruživala palatu, Safi shvati da joj ujka Eron nikad nije namenio da bude plemkinja.

Svaki delić njenog treninga, svaka lekcija koju su Habim i Matej urezali u njen mozak, vodio je do ovog trenutka.

Trenutka kada će biti proglašena budućom caricom Kartore i kada će bežati od toga vratolomnom brzinom.

Eron je stigao do kapije; ona se širom otvori i pojavi se Matej. Ali Eron nije usporavao. Zapravo, sada je na otvorenoj ulici on ubrzao. Tako su učinili i Safi i Matej.

Promukli uzdasi uskoro napuniše Safine uši. Glasnije od noćnog vetra i čelika koji udara o čelik, unutar zidina palate besnela je borba.

Dođoše do raskršća, i Eron se zaputio u senku ispod nadstrešnica. Safi ga je pratila, trepćući kroz tamu. A onda, kada su joj se oči privikle, pred njom iskrsoše kola i magarac. Snažni seljak je nezainteresovano sedeo sa punim tovarom suncokreta iza sebe.

Eron je dograbio gomilu suncokreta i prevrnuo ih. Ispod njih je bilo ćebe od salamandrove tkanine. „Ulazi ispod“, naredi Eron, glasa promuklog od naprezanja. „Mi ćemo se pobrinuti za krv-vešca, ali do tada moraš da se sakriješ.“ Safi se nije podvukla ispod. Umesto toga, ona je zgrabila ujakovu ruku. „Šta se događa?“ Između svake reči se gušila. „Gde me šaljete?“ „Moraš da pobegneš“, reče on. „Ne samo iz grada, već iz cele Dalmocije.

Ako nas se dočepaju, povešaće nas kao izdajnike.“ Eron je uhvatio kraj ćebeta i trgao pljosku iz svog kaputa. Otpio je dobar gutljaj i ispljunuo ga na pločnik. Još tri puta je ponovio ovo dok je Safi izbezumljeno gledala.

103

Potom je razbarušio kosu i belo pogledao u Safi. „Nemoj nas izneveriti“, reče tiho, pre nego što poče da se tetura i posrče.

Poput leta koje se pretvara u zimu, Eron fon Hastrel se transformisao pred Safmim očima. Smireni, odvažni vojnik, koga je promatrala par trenutaka ranije, postao je iskeženi, oronuli pijanac. I ništa u Safinoj magiji nije reagovalo. Kao da su obe verzije njenog ujaka bile istinite.

Ili lažne, jer nije osećala ama baš ništa.

U tom trenutku, osetila je panični strah. Njen ujak nikad nije bio pijanica. Koliko god to bilo nezamislivo, nemoguće i odveć čudno za njen razum da to odmah prihvati, nije se moglo poreći ovo što je Safi upravo videla. Ujka Eron je ubedio Safi, Safinu magiju i celu Kartom da nije ništa drugo do pijana matora luda.

A onda je iskoristio tu obmanu da joj pomogne da pobegne večeras.

Pre nego je Safi mogla da ga dozove i zamoli za odgovore, njegov odraz je zasijao, a zatim nestao. Tu gde je prošao, Safi je sada videla samo pločnik i mesečinu.

Ona se okrenu Mateju. „Gde je otišao? Veštica-opsenar je napravila ovo?“ Matej klimnu. „Rekao sam ti da tvoj ujak ima ozbiljan plan. Mi se plašimo… ne, mi znamo da će se Primirje ovih dana raspasti, bez nade da se nastavi.“ Na Sarmo zbunjeno odmahivanje, Matej nastavi, „Znam da ti je nemoguće da sve shvatiš u ovom trenutku, ali veruj mi: mi se borimo za mir, Safi. Ali savez s Henrikom bi sve upropastio.“ „Ali zašto“, zamuca Safi, „Henrik uopšte želi da me oženi? Imanje Hastrelovihje bezvredno Ja sam bezvredna!“ Matej je oklevao, sklanjajući pogled, dok konačno nije nastavio, „Mi mislimo da je Henrik saznao za tvoje moći.“ Safi je zastala knedla u grlu. Kako? Želela je da se sruši. Krila je to jedanaest godina i nijedan bard pakla je još nije uhvatio. „Brak sa Henrikom“, nastavi Matej, „za tebe bi bio isto što i ropstvo, Safi.

Ne bi bilo izlaza. Ali pošto se ni Eron ni ti ne možete otvoreno usprotiviti takvom savezu, mi smo izrežirali ovu otmicu. Zato te Eron nije upozorio. Da si znala šta sledi, ne bi delovala ni približno ovako iznenađeno. Henrik i njegovi bardovi bi odmah nešto posumnjali.“

104

Safi proguta. Ili je to pokušala. Grlo joj je bilo suviše stegnuto. Ne samo da je krv-veštac znao šta je ona, već je to znao i sam imperator Kartore. Ko je još mogao saznati? Ko bi je još mogao loviti? „Ne brini“, reče Matej, očigledno shvativši uzrok njenog straha. „Sve je pripremljeno, Safi, i mi ćemo te odvesti na sigurno.“ Pokušao je da je pogura ka crnom prekrivaču, ali se ona ukopala u mestu. „A šta će biti sa Izeldom? Ja je neću napustiti.“ „Habim i ja ćemo je pronaći…“ „Ne.“ Safi se otrže iz njegovog stiska, ne mareći za plamen koji se već dizao preko krovova. Ne mareći što je zvuk obližnje borbe bivao sve glasniji, svakog trena, dok je oklevala. „Ne odlazim bez Izelde. Recite mi gde bi trebalo da idem, i sama ću otići tamo.“ „I nakon svega, ti nam i dalje ne veruješ?“ Matejevo lice je bilo skriveno u tami, ali osetila je povređenost u njegovom glasu. „Sve smo rizikovali da bismo te izveli sa svečanosti.“ „Ne verujem ujka Eronu“, reče Safi. „Ne nakon svega što sam videla večeras.“ „Trebalo bi da mu veruješ. On je sagradio život u senkama i lažima, a ipak te nikad nije uvukao u njega. Znaš li koliko ga je to koštalo? Koliko je koštalo sve nas?“Matej se približavao kolima. „Veruj mi kada ti kažem da je jedina briga lorda Erona da ti budeš bezbedna. To je ono što svi želimo. Sada pođi. Nemamo više vremena.“ Matej je stegao Safiri lakat i njegove sumorne oči su gledale u njene. „Vbzićeš se na sever, Safi, a tamo te čeka lađa. Nećeš se mrdati dok ne stigneš tamo. Brod će te preko mora odneti u grad Lejnu, u Hiljadu Ostrvlja, gde ćeš čekati u kafe-dućanu. Mom dućanu. Kroz četiri dana će neko doći po tebe, i voditi te ostatak puta. U slobodu, Safi, da ne bi morala da se udaš za Henrika. I kunem ti se, svojim životom i Habimovim, kunem ti se da ćemo dovesti Izeldu s nama.“ Reči su preplavile Safi. Strujale su joj kroz ruku, na mestu gde ju je Matejeva koža dodirivala. On ju je lišavao veštičjih moći. Znala je da on to radi; njeno istina-veštičarstvo je skričalo da je u pitanju obmana. Ipak, Matejeva magija je bila jača od Safine. Nije se mogla opirati toj nadolazećoj bujici.

Noge su je odnele do kola, telo joj se skvrčilo pod ćebetom, a usta su govorila, „Videćemo se, preko mora, Mateju.“

105

Lice njenog učitelja se izdužilo.Trzaj bola ili žaljenja, Safi nije mogla da razluči. Davila se pod snagom njegove magije.

Ali kada se nagnuo i ovlaš spustio poljubac na njeno čelo, svet se zamračio i kola su nelagodno krenula pod njom.

Vreme koje je Safi provela pod odvratnim pokrivačem od salamandra i lišćem suncokreta koje joj je grebalo glavu, činilo se poput godina. Nije čula ništa drugo do magarećih potkovica i pucanja točkova; nije osećala ništa do vlastitog vrelog daha; i videla je samo tamu.

Bila je pod vlašću Matejevog reč-veštičarstva, reči toliko duboko urezanih u mozak da je morala da se povinuje – mora da leži, tiho i nepomično, dok se kola odvlače na sever.

Nikad, ali nikad joj Matej nije učinio nešto slično. Možda je nekad izrekao nekoliko prinudnih fraza, ali je njeno istina-veštičarstvo uvek uspevalo da se izbori. Ovaj put je magija bila toliko moćna, da će je držati i nakon sledećeg otkucaja zvona.

Tihi plač je kljucao u Safinim grudima. Eron ju je iskoristio. Čuvao je ovu ogromnu tajnu da bi ona izgledala „istinski iznenađena“ na zabavi, i to je bilo obično sranje. Safi nije bila marioneta kojom se moglo upravljati na sceni, ili karta za taro, da je ujak baca po svojoj volji.

I kako je uopšte mogla da zna da je ujka Eron zaista šalje u slobodu?

Očigledno je da je njeno veštičarenje izdalo kad se susrela s njegovim obmanama i obećanjima. Ako je Eron s takvom lakoćom mogao da iskrivi istinu večeras, mogao je to da ponovi još jednom.

Mučna vrelina navali na Safina usta, prekrivajući joj jezik. Izelda je bila jedina osoba kojoj je mogla da veruje i njih dve su imale život u Venjazi.

Prost život, moguće je, ali je bio samo njihov. Safi nije mogla tako lako da ga se odrekne.

Pa ipak, koliko dugo će je Izelda čekati kod svetionika? A kad je već reč o tome, ukoliko se Izelda upravo sada nalazi tamo, ne znači li to da Matej i Habim neće moći da je pronađu? Kako mogu da dovedu Izeldu ako ona nije tamo gde bi trebalo da bude?

Ne mogu, što znači da je vreme za Safi da preuzme konce u svoje ruke.

Da još jednom zaigra svojim kartama.

Vreme je prolazilo. Safina odlučnost je rasla i, naposletku, Matejeva magija popusti svoj stisak. U paničnom, brzom pokretu, Safi se izvuče na sam rub kola, podižući ćebe…

106

Obliše je svež vazduh i mesečina. Ona udahnu, trepćući i čkiljeći, zahvalna što se ponovo kreće. Svratišta slamenih krovova i taverne su prolazile pokraj njih. Štale takođe.

Bilo je ovo predgrađe Venjaze, u kom su se množila svratišta i počinjali prazni putevi. Da je Safi otputovala nešto dalje, ne bi bilo šanse da pronađe pastuva koji će je odvesti dalje na sever, ka svetioniku. Safi je trebalo i oružje.

Devojka koja putuje sama, odevena u finu svilu, prosto mami nevolju.

Dok je Safin pogled pretraživao staje, ona ugleda umornog konjušara kako vodi sivog, pegavog uškopljenika. Bila je u pripravnosti i spremna da jaše.

Još bolje, na ulazu u dvorište su stajale vile. Nisu bile mač i svakako su bile teže od oružja na koje je Safi navikla, ali neće se dvoumiti da ih upotrebi protiv svakog ko joj stane na put.

Ona proviri nešto više ispod ćebeta, gledajući seljaka koji je terao kola.

Nije gledao unazad, i zato se ona, odbacivši se rukama i nogama, otkotrlja sa zaprege. Skamenila se na osušenom blatu, dok joj se telo naviklo na nov položaj. Nije čula zvuk okeana, iako je ritam vetra nagoveštavao da je obala vrlo blizu kao i ustajali miris ribe.

Iako nije prepoznala ovo predgrađe, Safi je pogodila da je svetionik blizu – najviše par milja severno.

Ona potrča u dvorište svratišta, koliko su je noge nosile. Brzim pogledom se uveri da zaprega nastavlja dalje i da je sivi ždrebac pored vrata štale.

Safi je usporila samo jednom, ispod kapije svratišta, kako bi dohvatila vile u prolazu. Bile su definitivno teže od mača, ali čelik nije bio zarđao i još uvek su bile oštre.

Ona ih visoko podiže, zadovoljna što je mladi, suvonjavi konjušar vidi kako trči ka njemu. On preblede, ispusti uzde, i pribi se uz vrata štale. „Hvala ti što mi olakšavaš ovo“, reče Safi, grabeći uzde. Konj je gledao, ali nije nameravao da beži.

Ipak, pre nego što je Safi stavila stopala u uzengije, njen pogled pade na mali kožni bodež koji je momak nosio za pojasom. Ona skoči nazad i visoko podiže vile. „Daj mi svoj nož!“ „A… ali to je poklon“, poče momak. „Da li izgledam kao neko koga je briga? Ako mi daš taj nož, daću ti dovoljno svile da kupiš dvadeset pet istih takvih.“

107

On je oklevao, očigledno pokušavajući da dokuči kako bi taj biznis izgledao i Safi proškrguta zubima. On otpetlja nož sa pojasa.

Ona ga uze, zabivši vile u blato, i poče da seče svoju suknju. Ali nožić je bio tup, a svila jaka. Trebalo je isuviše vremena da uradi šta je naumila…

Zvuk upozorenja se začuo u svratištu. Kome god je ovaj sivac pripadao, taj je odlučio da ga zadrži.

Safi. je bacila svilu dečaku u lice. Potom, sa mnogo manje otmenosti nego obično kada se penje na konja, ona uskoči u uškopljenikovo sedlo, čvrsto stežući novi nož, položi vile preko kolena i da se u galop.

Vlasnik konja je stigao do vrata taman da vidi Safi kako maše za otpozdrav i čuje kako dovikuje, „Hvala Vam!“ Dobacila mu je jedan od svojih najsjajnijih osmeha. Potom, upravi konja na jug, dalje od zaprežnih kola koja su se zaputila ka severu. Zaokružiće do nekog drugog puta.

Ali nije daleko odmakla. U stvari, sivac je jedva dogalopirao do sledećeg svratišta, kada je shvatila da nešto nije u redu.

Petorica ljudi su stajali ispred nje, na ulici. Trčali su u savršenoj formaciji, dok su im beli ogrtači lepršali, a bodeži i oružje zveckali.

Karavenski monasi, a onaj u sredini je bio prekriven krvlju. Čak su mu strele virile iz grudi, nogu i ruku.

Krv-veštac.

Safi se prevrnulo u stomaku. Eron je pokušao, ali nije uspeo da zaustavi monaha. Potezom koji je delovao neverovatno sporo, Safi trže uzde i okrete uškopljenika ka severu. Bogovima slava, konj je bio dobro istreniran. Opali kopitama po osušenom blatu i poče da galopira u novom smeru.

Safi se nije osvrtala. Znala je da će je monasi pratiti. Poslednje svratiste je nejasno promaklo pored nje i ispred nje se ukazala močvarna obala.

Daleko napred, put se uzdizao u litice i krečnjačko stenje.

Na trenutak, opazi seljaka na zaprezi iz koje je nedavno pobegla i ugleda njegov veštičji žig. Prepoznala ga je čak i pri ovoj brzini. Čovek uopšte nije bio seljak već zov-veštac.

Safi je imala toliko vremena da mu dovikne, „Krv-vešci me love! Reci mom ujaku!“ pre nego što će ga prestići na praznom putu, obasjanom mesečinom.

108

13. POGLAVLJE

* I

zelda i Alma se pridružiše Grečji.

Povici su ih pratili još neko vreme, kao i sive, nasilničke Niti, ali se samo još dve strele zabiše u Almin štit. Alma, nekako, nije pratila nomacijansku stazu, ali njena kobila je sigurno stupala i mimo nje.

Nakon nekih sat vremena, Alma upravi konja ka velikoj vrbi kod sporog potočića. Grečja prva skoči dole, sa vatrenim posudama u rukama i Buvarom pokraj nje. Ona obiđe drvo, i potom im pokaza da je sve čisto.

Izelda skliznu s konja i umalo se stropošta na svoju majku. Njene noge su bile kao od gume, a ruke… „Izgubila si previše krvi“, reče Grečja. „Hajde.“ Ona uhvati Izeldinu ruku i povede je kroz svet mekog granja i šaputavog lišća. Kobila je pratila, kao da već poznaje ovo mesto. Alminom ukradenom pastuvu trebalo je malo ubeđivanja. „Ti si planirala ovo“, promumla Izelda, prateći majku do stabla prošaranog mesečinom. „Da, ali ne za večeras.“ Grečja podiže nagore dugačak štap, koji je ležao prislonjen uz deblo, ka dve vreće na granama, koje se nisu mogle dosegnuti i videti spolja. Grečja otrese oba džaka.

Trup, trup! Debele vreće lupiše dole i podiže se prašina. Zelena jabuka se zakotrljala.

Izelda se dovuče do korenja vrbe, prislonivši leđa uz široko deblo.

Buvara se smesti pokraj nje, i mazila ga je oko ušiju levom rukom, dok je Alma dovlačila ponija ispod granja vrbe, sa nomacijanskim štitom još uvek pričvršćenim na leđima.

Iako Izelda nije mogla da vidi krv na desnom rukavu, ne u ovom mraku, nije mogla da ne oseti bol. Ako ništa drugo, mutilo joj se, bar me posekotina na desnoj šaci više ne boli.

Nakon što je ispreturala po vrećama, Grečja dođe do Izelde s prašnjavom jabukom i malim kožnim kompletom za prvu pomoć. Obrisa jabuku o svoje krpe. „Jedi!“

109

Izelda je jedva prinela ustima, kada joj majka dade ogrlicu. Mali ružičasti kristal je visio s upletene niti. „Nosi ga“, naredi Grečja, puzeći pored Izelde.

Ali Izelda ne napravi pokret da prihvati ogrlicu. Jabuka je bila jedna stvar, ali bol-kamenje je bilo retko i koštalo je na hiljade pjastera.

Grečja joj nestrpljivo dobaci kamen; on pade na Izeldino krilo, a staklo je sijalo u mutno-ružičastoj boji. U trenutku, bol se povukao. Izelda je došla do daha. Osećala je da ponovo može da misli.

Nije ni čudo što su ove stvari stvarale zavisnost.

Izelda još jednom pogleda Almu, koja je sedela leđima okrenuta njoj i Grečji. Čuvala je stražu, dok su konji žvakali mali grm trave. „Korlan“, poče Izelda, dok joj je Grečja prilazila sa skalpelom u jednoj ruci i lanenom tkaninom u drugoj, „je želeo da me ubije. Zašto?“ „Ne znam.“ Grečja je oklevala. „Mogu… da pretpostavim da tvoj dolazak smatra znakom mog i Alminog odlaska. On je, mislim, prokljuvio naše planove, i odlučio da nas zadrži u naseobini tako što će te obesit…“ Ona se slomi, navlaži usne, ne završivši rečenicu.

Pre nego što je Izelda uspela da primeti da su Korlanove mere isuviše ekstremne, ukoliko je samo želeo da zadrži Grečju u plemenu, ova je već sekla strelu u Izeldinom bicepsu. Onda dohvati vrh strele… i trgnu je na drugu stranu.

Pokulja krv. Mlaz je pulsirao u Izeldinim otkucajima srca iako ga nije osećala. U stvari, ona je i dalje grizla jabuku, s vremena na vreme češući Buvaru po glavi dok je posmatrala majčin rad.

Potom su došli na red balzami i kreme veštica-vidara, koji će sprečiti infekciju i ubrzati zarastanje. Bile su to skupe stvari, ali pre nego što je Izelda stigla da zausti, Grečja je nastavila da priča, i ona se našla u poznatom, mirnom glasu svog detinjstva. „Alma i ja smo pripremale beg odmah nakon tvog odlaska, pre šest i po godina“, objasni Grečja. „Sakupljale smo pjastere i dijamante, jedan po jedan.

Onda smo ih, jedan po jedan, ušivale u našu odeću. Bio je to spor posao.

Korlan je često bio u blizini, ulazio u kuću po svojoj volji. Ali je isto tako i odlazio, ponekad napuštajući i naseobinu na čitav dan. Za to vreme, Alma je ovde dovlačila potrepštine. Poslednje stvari je kupila koliko juče. Plan je bio da pobegnemo za četiri dana. Dugujem Mesečevoj Majci zahvalnost što nismo otišle pre nego što ćeš ti doći.“

110

Nekako, među svim ovim rečima, na Izeldu je najveći utisak ostavilo ono neizgovoreno. „Ti si planirala sve ovo… i pre nego što sam ja otišla iz plemena? Zašto si me onda otposlala? Zašto nisi pošla sa mnom? Ili mi bar rekla k… kad sam d… dolazila?“ „Upravljaj svojim jezikom, Izelda.“ Grečja joj dobaci prekoran pogled. „Možda ne razumeš, ali bile su potrebne godine planiranja da te izbavim.

Trebalo je da ti nađem smeštaj u Venjazi. Da ti nađem posao, a da pritom Korlan ništa ne primeti. Tako, kada smo Alma i ja odlučile da odemo, trebalo je opet planirati godinama. Došle bismo po tebe, Izelda. U Venjazu. Zašto si otišla?“ Zahtevala je odgovor. „Ja… dospela sam u nevolju.“ Izelda oseti da će početi da zamuckuje, i zagrize jabuku, kako bi to prikrila. „Nisam mogla da smislim bolje mesto od naseobine za skrivanje…“ „Trebalo je da ostaneš u gradu, kako sam ti rekla. Ja sam ti naredila da se ne vraćaš.“ „Ti si to naredila pre tri godine“, odvrati Izelda. „O… o… oprosti mi ako sam pokidala tvoje brižljivo tkanje.“ Majčino povezivanje Izeldinih rana bivalo je sve jače i grublje. Ali nije bilo bola… i, bogovima hvala, nije više bilo primedbi o njenom zamuckivanju. „Sada ćemo poći u Saldoniku“, napokon reče Grečja. „Možeš zajedno sa nama.“ Izelda podiže obrve. Saldonika se nalazila preko Jadanskog mora – divlja grad-država, prepuna ilegalne trgovine i svih mogućih zločina. „Ali zašto tamo?“ Alma pročisti grlo i napusti svoje bdenje pokraj grana vrbe. „Imam ujnu i rođake koji žive u Sirmajanskim planinama. Njihovo pleme svake godine odlazi u Saldoniku.“ „U međuvremenu“, dodade Grečja, „prodaćemo nitkamenje. Kažu da su izuzetno traženi u Saldonici.“ „I gusarima je potrebna ljubav.“ Alma se blago osmehnu i uputi pogled Grečji, kao da je ova šala bila nešto razumljivo njima dvema.

Bolno vrenje u Izeldinom grlu postajalo je sve jače. Jedva je gutala jabuku.

Grečja odloži svoj pribor za prvu pomoć. „Imamo dovoljno ušteđevine za treću kartu do Saldonike, Izelda. Htele smo da te pozovemo.“

111

Izeldi je bilo teško da poveruje u to, ali ipak nije imala pojma šta njena majka ili Alma upravo osećaju. Nije znala koje su boje njihove Niti, ni koje emocije zadržavaju.

To, u svakom slučaju, nije bilo ni važno, jer je Izelda imala svoje planove. Život koji će izgraditi zajedno sa Safi. „Ne mogu da idem s vama“, reče Izelda. „Ako ne s nama, gde ćeš?“ Grečja je ustala, gotovo… s olakšanjem. To je želela sve vreme: kćer poput Alme. Pravu nit-vešticu. „Safi me čeka u blizini.“ „Ali ona te ne čeka“, izbrblja se Alma, i potrča ka Izeldi raširenih ruku.

Na njenom dlanu je sijao rubin. Drugi nitkamen.

Izelda se zagrcnu i ispusti jabuku. Ona izvadi svoj nit-kamen koji je takođe sijao. Safi je bila u opasnosti.

Izelda skoči na noge. Bol-kamen joj skliznu s krila. Agonija se nadvila nad njom.

Prvo je to bio bol, u zastrašujućem naletu. Potom iscrpljenost koja je pretvorila njeno telo u mlitavu slamu. Zateturala se napred ka Grečjinom naručju. Ali pre nego što je pala na majku i onesvestila se, Alma je pokupila ogrlicu sa zemlje i okačila je oko njenog vrata.

Trenutno olakšanje. Uznemiravajuće, zastrašujuće olakšanje.

I dok se Izelda udaljavala od majke, Grečja se okrenula Almi. „Možeš li da lociraš San?“ Alma klimnu, čvrsto stežući kamen. Potom pokaza na jugoistok. „Onuda. Ali se kreće ka severu velikom brzinom. Mora da je u velikoj opasnosti.“ „Poći ćemo“, izjavi Grečja, krećući se ka konju. „Imamo dve sablje i luk…“ „Ne.“ Izelda se uspravi. Povetarac prostruja kroz vrbu, njišući grane i krajeve njene podšišane kose. Nekako, s naletom hladnog, osvežavajućeg vetra, Izelda konačno povrati moć govora. Svog srca. „Molim vas, uradite kako ste planirale i putujte u Saldoniku.“ Izelda dohvati bol-kamen, s namerom da ga vrati. „Zadrži ga.“ Grečja stavi ruku na njen zglavak. „U suprotnom nikad nećeš stići do Safije.“ „I uzmi Aliči“, reče Alma, pokazujući na svog konja. „Ona poznaje teren.“ „Vranac će biti sasvim dovoljan.“

112

„Vranac neće biti dovoljan“, razgnevi se Grečja i Izelda se trgnu.

Prepoznala je pravu emociju u majčinom glasu. „Aliči je odmorna i poznaje puteve. Zato ćeš uzeti nju, bol-kamen i nešto novca. Sablju takođe.“ Grečja pogura Izeldu ka kobili. „Ili bi radije luk? Možeš da uzmeš i štit.“ „U redu je, biću dobro.“ „Kako to mogu da znam?“ Grečja se okrete ka Izeldi, ozbiljnog pogleda. „Nikad nisam znala da li ću te ikad videti. Misliš da mi je bilo lako da te pustim? Misliš li da mi je sad lako? Previše sam te volela da bih te držala iza onih zidina.“ Majka joj priđe sasvim brizu, brižljivo brzajući reci. „Uzećeš Aliči, i otići ćeš da spaseš Safi, kao što uvek činiš. Ostavićeš me jer si predodređena za veće stvari od ovih koje ja mogu da ti pružim. I, kao i uvek, moliću se Mesečevoj Majci za tvoje dobro.“ Ona stavi uzde u Izeldin levi dlan, ali Izelda primeti da su joj prsti otkazali poslušnost. Njen glas takođe, jer na mestu gde joj je bilo srce, sada je stajala izloženost i duboka praznina. „Uzmi.“ Alma je došla do Izelde i ponudila joj sablju – vrstu koja je služila za seču neprohodnih terena – u prostim koricama okačenim na iznošeni opasač.

Ali Izelda nije mogla da odgovori. Još uvek je bila pod utiskom majčinih reči. Alma sveže opasač oko Izeldinog struka i obesi joj oko vrata drugi nitkamen. Dva jarko-crvena svetla sijala su preko zagasito ružičastog. Potom uhvati Izeldinu levu nadlakticu. „Moje porodično pleme se naziva Koreli“, reče Alma. „Dolaze u Saldoniku s kasne jeseni. Ako ikada dođeš, potraži ih.

Nadam se da hoćeš.“ Izelda nije odgovarala. Nije imala vremena da tone u sve ove nejasnoće, jer je, u kratkom trenutku, već bila na kobili, sklonivši sablju pozadi da joj ne smeta pri jahanju. „Potraži me ponovo“, reče Grečja. „Molim te, Izelda. Još mnogo toga ti nisam rekla o… svemu. Potraži me ponovo jednog dana.“ „Hoću“, promrmlja Izelda. A potom, bez reči i pogleda, podbode petama Aličijine sapi, i ona i kobila pojuriše ka Safi.

Izelda i Aliči su relativno lako pronašle put. Kao što je Alma obećala, Aliči je poznavala teren i njen kas je bio siguran. Buvara ih je pratio nekoliko minuta, ali je ubrzo odustao.

Izeldino srce se stezalo sa svakim korakom koji je pas zaostajao i nije mogla da se uzdrži od mahanja, kada je napokon stao.

113

Nakon četvrt časa, srebrna livada se pred njima presijavala u mesečinom obasjanu močvaru sa peščanim sprudovima. Povetarac je nosio miris soli i sumpora, a potom pred njom puče široki, prašnjavi drum.

Ipak, umesto da nagna kobilu u trk, Izelda je zaustavi. Bila je nešto severnije od zarasle raskrsnice na kojoj je srela srebrnokosu monahinju – ženu toliko različitu od nje, kao što se bezdan razlikuje od vazduha.

A onda se kobiline uši okrenuše ka jugu. Aliči je osetila društvo. Izelda baci pogled na put, odakle su konj i jahač dolazili u punom galopu. Izelda je nepogrešivo videla plavi oreol Safine kose. Takođe je nepogrešivo videla četiri bela ogrtača karavenskih plaćenika na udaljenosti manjoj od četvrt milje.

U šta se to, dođavola, Safi uvalila? I kako će, dođavola, Izelda da ih izvuče?

Izelda zatvori oči, i tri puta uzdahnu dok je pokušavala da nađe to mesto za koje nikako nije uspevala da se zakači kad su njena majka i Alma bile u blizini. Aliči se nemirno okrenula, očigledno spremna da beži od onoga što je nailazilo; i Izelda je bila sklona da se složi s njom. Konji ne mogu da galopiraju doveka, a karavenske monahe će biti teško zaustaviti bez neke odbrane.

Odbrane poput svetionika.

Izelda potera kobilu u kas. Mora biti u pravoj brzini da bi se pridružila San… „Pomeri se!“ Safi je vrištala. „Sklanjaj se s puta, ti idiote!“ Izelda je samo jednom pogledala unazad, da bi doviknula, „To sam ja, Safil“ Potom potera kobilu u galop, baš dok je Safi jurila pored nje.

Galopirale su jedna pokraj druge. „Izvini što si me čekala!“ Safi je dovikivala kroz buku galopa. Noge su joj bile gole, svilena haljina iscepana, a vile je prikleštila stomakom. „I izvini zbog nevolje koju dovlačim sa sobom!“ „Onda je dobro što imam plan!“ doviknu joj Izelda. Nije mogla da čuje monahe koji su ih gonili, ali je osetila njihove Niti – smirene, spremne. „Svetionik je dovoljno blizu, da se tamo zabarikadiramo.“ „Plima se povukla?“ „Trebalo bi da jeste!“ Sarme bele Niti zasijaše u ledeno-plavičastom olakšanju. Ona nakratko pogleda Izeldu, a zatim ponovo usmeri pogled na put. „Gde ti je kosa?“ povika. „I šta ti se desilo s rukom?“

114

„Ošišala sam se i pogodila me strela!“ „Zaboga, Izelda! Samo nekoliko sati je prošlo i tvoj život je već otišao dovraga.“ „Isto bi se moglo reći i za tebe“, odvrati Izelda, iako je bilo teško istovremeno vikati i jahati. „Četiri protivnika za petama i upropašćena haljina!“ Safine Niti gotovo da zasijaše vragolasto ružičasto, ali potom zaplamsaše panično narandžasto. „Čekaj! Ima samo četiri Karavenjana?“ „Da!“ „Trebalo bi da je tu i peti.“ Safine Niti zacakliše se još jače. „I to je on.

Krv-veštac.“ Izelda opsova i kroz telo joj prostruji nešto što je skroz poremetilo njenu smirenost. Ako vojnik poput Habima nije bio u stanju da zaustavi krv-vešca, onda ona i Safi nemaju nikakvih šansi.

Ali su bar obrisi svetionika počeli da se približavaju; njegovi debeli zidovi bili su odvojeni od puta dugačkom plažom i plimom koja se povlačila.

Konji skočiše s obale u talase. Slana voda skoči uvis. Stari toranj sa svojim školjkama i izmetom galebova bio je udaljen trideset skokova… dvadeset… pet… „Sjaši!“ zavrišta Izelda, povlačeći uzde toliko jako, da se kobila mogla sažaljevati. Ona izokrenu konja i izvuče sablju s rukama koje su se gotovo tresle. Pokraj nje, Safi doskoči u plićak do gležnjeva, sa čvrsto stegnutim vilama.

A potom, bez reči, devojke zauzeše odbrambeni položaj, leđa okrenutih tornju, i čekale su četiri monaha da zagalopiraju preko plaže, prema njima.

115

14. POGLAVLJE

* je tiho klizila kroz priobalne vode. Merik je stajao uza istrošenim Jana kormilom, čvrsto ga stežući i upravljajući ratnim brodom, dok su pored njega na krmi stajali Kalin i tri oficira, plima-vešca.

Kalin i oficiri su, kao jedan, pevali ispod glasa, gledajući kroz naočare koje su ih štitile od vetra. Sočiva su ih štitila od začaranog vazduha, dok ih je morska pesmica sa njihovih jezika držala fokusiranim. Bilo je uobičajeno da Rajber udara maljem u bubanj, dajući ljudima ritam za pesmu. Uobičajeno, cela posada bi pevala uglas.

Ali noćas, bilo je neophodno biti tih i nevidljiv, i zato su samo četiri čoveka pevala, dok su vetar i plime koje su dozvali teglili brod napred.

Preostali deo Merikove posade posedao je besposleno po glavnoj palubi, nemajući šta da radi dok magija obavlja njihov posao.

Merik je svako malo pogledavao Kalina, iako je znao da njegov nitbrat to mrzi. Ipak, Merik je mrzeo da gleda Kalinova pluća kako se nadimaju i njegova usta napućena poput ribljih, a napadi su se obično događali kada bi Kalin prizvao više magije nego što bi trebalo.

Upravo sada, zbog načina na koji je Jana sekla morsku površinu, Merik je znao da je Kalin dozivao ogromnu moć.

Merik i njegovi ljudi napustili su duždevu palatu ranije nego što je planirano. Nakon katastrofalnog nubrevskog plesa, Merik je želeo da bude na bilo kom drugom mestu osim na balu. Njegova magija je bila van kontrole, a temperament mu je ključao u venama. I sve to zbog Kartorijanke olujnih očiju.

Sve to, naravno, nikada ne bi priznao. Umesto toga, za rani polazak je okrivljavao novi posao za račun lorda Erona fon Hastrela.

Taj čovek je došao u savršenom trenutku, i razgovor koji su vodili bio je plodonosniji nego što bi se Merik mogao nadati.

Lord Eron je bio vojnik. Sve u njegovom držanju i promuklom glasu je to nagoveštavalo, i Meriku se odmah dopao.

116

Eron nije bio revnosni biznismen, i Merik je mogao uveriti ljude da je dogovor bio takav da je itekako išao njima u korist.

Sve što je Merik trebalo da uradi jeste da preveze jednu putnicu – Eronovu nećaku ili kćer ili tako nešto – do napuštenog lučkog grada u najsevernijoj tački Hiljadu Ostrvlja. Dok god žena dospe do Lejne neozleđena (bio je vrlo jaSafi kod reči „neozleđena“), ugovor koji je sada stajao u Merikovom krilu smatraće se ispunjenim. Pregovori o trgovini sa farmerima Hastrelovih mogu da otpočnu.

Bilo je to čudo. Trgovina će promeniti sve za njegovu naciju, od toga koliko ljudi umire od gladi do toga kako je Samit o primirju prošao. Merik se čak nije bunio što mora ponovo da plovi do Venjaze, nakon što iskrca devojku na dokovima Lejne. Za šta su služile plima i veštice vetra, ako ne da se za par dana pređe Jadansko more.

I zato je Merik zajedno s Eronom potpisao ugovor, a čim je ovaj otišao, pozvao je Herminu nazad u svoju kabinu. „Obavesti Viviju da se gusarski poduhvat otkazuje i takođe napomeni da dalmocki trgovački brod tek napušta Venjazu. U slučaju da odluči da neće da odstupi.“ Kao što je Merik očekivao, Vivij a nije bila spremna da se odrekne svog nauma, ali to je bilo u redu. Merik je mogao nastaviti da laže. Uskoro će uspostaviti trgovinu sa nekim, i to je jedino bilo bitno. „Admirale!“ Rajberin visoki glas raspara Merikove misli.

Kalin i drugi vešci se trgoše, a Merik opsova. Naredio je tišinu, a posada je znala kako kažnjava neposlušnost. „Ne stajte“, Merik promrmlja Kalinu, i dok se igrao vrteći krajeve košulje, on obiđe kormilo i siđe s krme. Mornari su razrogačeno buljili dok je prolazio. Nekoliko ljudi požudno pogleda gore ka izvidnici, gde je Rajber panično mahala rukama kao da Merik nije znao ko je brodska devojka.

Ah, Merik će sutra svakako okovati Rajber. Nije mario što su ona i Kalin bili niti-srca, dok god je Rajber bila pouzdan mornar. Ovo je, ipak, bila direktna neposlušnost, i zaradiće joj šest sati okova, na suncu, bez hrane i vode. „Admirale!“ Začu se još jedan glas, ovaj put s palube. Bio je to glas promukao od soli – Hermin. „Admirale!“ zaurla on još jednom.

I Merik umalo izgubi kontrolu nad sopstvenim glasom. Dva najbolja mornara krše pravila? Deset sati u gvozdenim okovima. Za svakog od njih.

Rajberina bosa stopala tresnuše o palubu. „U toku je bitka, gospodine!

Kod starog svetionika, nedaleko odavde!“

117

Merika nije bilo briga za stari svetionik. Bitka koju je Rajber videla nije bila njegov problem. „Gospodine“, vikao je Hermin dok je šepao ka Meriku. Sakata noga glasvešca jedva je držala korak sa zdravom, pa ipak je žurio koliko je mogao. „Gospodine, imamo poruku od glas-veštice Erona fon Hastrela.“ On duboko uzdahnu. „Naša putnica je u bekstvu. Zadnji put viđena na konju, severno od grada, kako jaše ka svetioniku. Hastrelovi ljudi ne mogu stići do plemkinje na vreme. Sad je sve na nama.“ „Karavenski monasi?“ Rajber upita Hermina. A potom se okrenu Meriku. „To sam videla kroz durbin, admirale. Dvoje ljudi protiv četiri monaha.“ „Aha, Karaveni“, potvrdi Hermin, klimajući glavom. „I ako ne prevezemo ovog putnika, sve što ste ugovorili pada u vodu.“ U kratkom trenutku, Merik je jedva gledao Hermina. I Rajber. A onda, bes Nihara izvuče najbolje iz njega. On zabaci glavu unazad i, stisnuvši pesnice, zaurla.

Izgleda da je bitka kod starog svetionika ipak bila njegov problem, i više nije bilo nikakvog razloga za skrivanje. Želeo je da sporazum sa Hastrelovima ostane netaknut. Bio je začaran od strane glas-veštica, i ako Merik ne ispuni svoj deo pogodbe, njegov potpis će jednostavno nestati s papira.

Nepotpisani ugovor o trgovini je bio bezvredan.

Dozivajući veslače da zauzmu položaj, Merik se okrenuo na prstima i požurio natrag ka svojim oficirima i svom zameniku. Oni nisu prekidali svoju magiju, iako su promenili kurs. Jana je sada plovila na zapad, ka obali. Ka svetioniku. „Stanite“, naredi Merik. Četvoro usta prekinu vračanje. Vetar utihnu… i nestade. Jana je nastavila napred, ali joj se brzina drastično smanjila.

Merik pogleda Kalina. Graške znoja su mu izbile na licu, ali nije pokazivao znake umora. „Idem na obalu“, reče Merik. „Brod je pod tvojom komandom. Želim da približiš Janu svetioniku koliko je to moguće, i koliko dubina dozvoljava.“ Kalin povi glavu, s pesnicom na srcu. „Neka Rajber dobro posmatra kroz durbin“, nastavi Merik. „Kada oslobodim putnicu od ovih monaha, razmahnuću vetrom. Vi ćete tada preneti putnicu ovamo. Čim njena stopala dotaknu palubu, naredićete veslačima i plima-vešcima da brod zaplovi.“

118

Merik nije čekao potvrdu dok je išao ka ogradi. Iza njega, plima-vešci i Kalin su nastavili bajanje. Vetrovi i struje ih ponese još jednom.

Merik se nagnuo na ogradu u visini struka, hvatajući dubok udah.

Potom oštro izdahnu, pa još jednom duboko udahnu.

Vazduh se kovitlao oko njegovih nogu i on usmeri svoju magiju ka unutra. Vazdušne struje dobiše na brzini i snazi. Merik polete.

Oči su mu zasuzile. Slani vetar mu je nagrnuo u usta i niz grlo. Srce mu je uzletelo u lobanju.

U tom kratkom trenutku, dok je njegovo vetar-veštičarstvo bilo usmereno u levak ispod njega – dok je leteo kroz vazduh lak kao morska lasta na talasima – bio je nepobediv. Stvorenje radosti, snage i moći.

Potom bi se sručio. Obrušio bi se nisko, gotovo do vode, i štedeo energiju lebdeći na prirodnim, vazdušnim strujama. Zato što su njegove moći bile ograničene, a magija se mogla potrošiti. Nije mogao dugo da se održava u letu.

Svetionik se približio. Voda je postala plitka, talasi beličasti od pene.

A onda je bio toliko blizu kule da je mogao videti dve devojke kako izbijaju sa strane. Penjale su se stepenicama koje on nije video.

Jedna je bila devojka u plavom, sa kratkom oštricom.

A druga je bila devojka u srebrnasto-beloj…

Devojka koju je Merik prepoznao istog časa, čak i sa ove udaljenosti. Čak i sa dopola isečenom haljinom. Imao je tek toliko vremena da prokune Nodina i njegov Koralni tron, takođe, pre nego što će svoju pažnju usmeriti na spuštanje…

I zgromiće svakog bledog monaha koji se usudi da priđe njegovom putniku.

119

15. POGLAVLJE

* K

ako je Gospa Sudba želela, Edun je bio jedini Karavenjanin koji nije uspeo da pronađe konja. Njegova magija vodila je njega i ostale Karavenjane do oboda grada Venjaze. Potom, među mnoštvom svratišta, veštica istine je jednostavno dojahala ulicom do njih. Sa jednim potezom Edunovog prsta, četiri monaha su stala u formaciju i počela je prava potera; bar za drugu četvoricu, koji su relativno lako „pozajmili“ pastuve u prve dve gostionice na koje su naišli.

Dok je Edun napokon našao jednu pegavu ragu, već je kasnio pet minuta za ostalima. Edun je, srećom, bio odličan jahač, i šarenko mu je verovao. Konji uvek veruju.

Nedugo zatim, jahao je duž širokog priobalnog puta, dok su mu strele u grudima nelagodno odskakivale. Vrhovi strela su bili prekriveni bodljama, i da je pokušao da ih izvuče još više bi potrgao meso – a potom bi mu telo zaraslo. Bio bi to gubitak dragocene energije koja mu je bila potrebna za ovu poteru.

Edun je dostigao kola koja su brzo išla na sever. Nejasno su mirisala na vešticu istine i Edun je zapazio ćebe ispod plastova suncokreta.

Usne su mu se razvukle u osmeh zadovoljstva. Bio je to prekrivač od tkanine salamadera, i da je devojka ostala pod njim, Edun nikada više ne bi uhvatio njen miris. Njena greška.

Uskoro je Edun obišao zapregu i uspaničenog kočijaša. On i šarenko su jurili maksimalnom brzinom još nekih sedam minuta.

Tada se pojavio toranj poput tamne mrlje na noćnom nebu. Edun bi ga promašio da nije opazio četiri bele figure ispred kamenih ruševina, ili konje, koji su bez jahača galopirali prema njemu. Čim je Edun poterao ka talasima, njegova raga odluči da su drugi konji u pravu. Edun je odustao od nje. Njegove čizme dotakoše vodu koja je prskala i on je počeo da trči.

120

Ipak, stigao je na svega pola puta do tornja, kada su se Karavenjani zavrteli uvis i nestali sa vidika. Trenutak kasnije, jedna figura se sručila s neba. Vetar-veštac.

Edun je opkružio toranj… i olujni nalet se zabio u njega. Jedva je uspeo da dograbi kameni svetionik, dok su dva monaha letela pored njega zahvaćeni u tornadu vetra i vode. Dvadeset stopa, pedeset… oni, mlohavih tela, padoše na plažu i verovatno neće ustati još dugo vremena.

Dok je vetar utihnjavao, vrtložeći se iznad plitkih talasa, Edun se uspravi na noge i potrča gore kružnim stepenicama. Miris veštice istine je jačao, a sa njim je jačao i on.

Ali je otišao ukrug, stepenicama od školjki oko kule, kad druga dvojica monaha iskočiše pred njega. Edun je ščepao prvog za ogrtač. „Šta se događa?“ Monah je bio zgranut, kao da se upravo probudio iz ošamućenosti. „Kahr Aven“, zakrešta. „Video sam ih. Moramo da odstupimo.“ „Šta?“ Zakrešta Edun na njega. „To je nemoguće…“ „Kahr Aven“, ponavljao je monah. Potom se nad Edunom prolomio urlik, koji je zaglušio vetar i talase, „Odstupite, ljudi!“ Monah otrže ogrtač iz Edunovih ruku i nastavi dalje niz stepenice.

Edun je s užasom gledao kako ga drugi monah prati. „Budale“, urlao je Edun. „Budale!“ On je preskočio nekoliko poslednjih stepenica i kada je dospeo na najviši sprat… naglo se zaustavio.

Nomacijanka je bila tu, obučena u crno. Zauzela je niski stav. Držala je sablju, savijenu u struji srebrnog čelika, dok je njen crni ogrtač nit-veštice brisao u istom pravcu… Pored nje, obučena u belo, s haljinom koja se njihala na vetru, stajala je Safija, mašući vilama u izmaglici tamnog čelika.

Bio je to potez koji je oblikovao savršeni krug. Potez lučonoše i nosioca tame, osnivača sveta i uništitelja senki. Pokret početka i svršetka.

Bio je to simbol Kahr Aven.

Kahr Aven.

U toj desetinki zaleđenog otkucaja srca dok su ove slike s bukom navirale u Edunov mozak, dopustio je sebi da se zapita da li je to moguće – da li ove dve devojke mesečine i sunčevog sjaja mogu biti mitski par koji je red njegovog manastira nekad štitio.

Ali tada se devojke razdvojiše i vetar-veštac se pojavi iza njih. Čovek u nubrevskoj mornaričkoj uniformi bio je pogrbljen, kao da je isuviše iscrpljen da bi se borio. Lice mu je bilo skriveno u senkama, prsti zgrčeni, a vetrovi su se kovitlali i polako okupljali oko njega.

121

Edun opsova samoga sebe. Naravno da će devojke izgledati kao Kahr Aven sa svim ovim vetrovima koji se kovitlaju oko njih. „Odstupi!“ povika veštica istine. „Ne mrdaj!“ „Ili šta?“ promrmlja Edun. On podiže stopalo da krene napred…

Alije Nomacijanka zaista odgovorila. „Ili ćemo te obezglaviti, krv-vešce.“ „Srećno s tim.“ On je zakoračio napred, i Safija ga nanišani vilama. „Sklanjaj se od nas…“ Glas joj je pukao kako je Edun preuzeo kontrolu nad njenom krvlju.

Bilo je to njegovo tajno oružje. Manipulacija krvlju, koju je koristio samo u krajnjoj nuždi. Morao je izolovati činioce Safijine krvi – planinske vence i maslačke, litice i smetove – i potom je morao da ih precizira. Bio je to iscrpljujući posao i zahtevao je više energije i koncentracije od napornog sprinta. Edun nije mogao da održi kontrolu na duže vreme.

Safijino telo se udrvenilo, s vilama isturenim poput koplja. Izgledala je zarobljena u vremenu. Čak joj se ni oči nisu mrdale.

Velikom brzinom, Edun pojuri ka Safi. Ali kad je stigao do nje, taman kad se sagnuo i krenuo da je nabaci na ramena, vetar-veštac je stupio u akciju.

Njegove ruke se podigoše ka nebu i Safija i on odleteše s tornja u naletu vetra. To je odbacilo Eduna unazad, do same ivice kule.

Edun je izgubio kontrolu nad Safijinom krvlju.

On pojuri. Safija je bila deset stopa u vazduhu, letela je naopako, telo joj se vrtelo u kovitlacu udova i suknji. Dozivala je kroz vetar, „Izelda.' Izelda.'“ Ako bi Edun požurio, mogao je uskočiti u kovitlac vetar-veštice…

Ali telo udari u njega. On se preturi na stranu kad ga je Nomacijanka tresnula o zemlju.

Ali Edun se već vrteo, mašući rukama u pokušaju da je dohvati za zglob, lakat ili bilo šta što je mogao da slomi, a njegovo krv-veštičarstvo tražilo je krv za koju se može uhvatiti.

Ali kao što su se njegovi prsti sklapali nad praznim prostorom, tako ni njegova magija nije pronašla ništa. Devojka je već odskočila od njega, jureći prema ivici kule.

Ona bi skočila. Edun je znao da bi skočila.

Zato i on skoči na noge i ustremi se prema devojci imena Izelda.

On dođe do samog ruba svetionika; ona skoči.

Edun, takođe, dođe do ivice, potom skoči.

122

I oboje padoše. Zajedno. Toliko blizu da je Edun mogao dohvatiti da je hteo.

Ali bilo je kao da je ona to znala. Kao da je to planirala sve vreme.

Usred pada, koji je trajao jedva sekundu, ona se premetnu. Njene noge uhvatiše njegove i okrenuše njihova tela…

On pade leđima na pesak. Toliko jako da mu se zamračilo. U daljini, osetio je kako je devojka pala na njega. Vrhovi strela su se zabadali još dublje. Mrvili su njegova rebra i pluća. Bol je bio svuda. Njegovi organi su bili uništeni.

I bio je prilično siguran da mu je i kičma slomljena.

To bi bilo prvi put.

Onda ga prekriše talasi. Ostao je bez daha. Edun je pomislio da bi, možda, mogao da se izvuče…

Dok nije osetio crnu eksploziju u svojim prsima.

Ona je odagnala sav drugi bol, i oči su mu se širom otvorile. Drška njegovog bodeža virila je iz njegovog srca. Njegov ogrtač i tunika bili su isuviše isflekani da bi se jasno videla krv koja ističe. Ali on je znao da je tu.

Pulsirajući u ritmu koji njegove moći nisu mogle da isprate.

Nije mogao da izvuče nož. Nije mogao da učini ništa, jer nije mogao da se mrdne. Njegova kičma je, sasvim sigurno, bila slomljena.

Edun podiže pogled; svet je bio zamućen… a potom se preokrenuo u jedno lice.

Lice senke i mesečine, na samo korak od njega. Devojčine usne su podrhtavale sa svakim njenim udahom. Kosa joj je letela na povetarcu, prirodnom povetarcu, shvatio je Edun, a njena bedra drhtala su uz njegova slomljena rebra.

Nije video nikog drugog, nije čuo nikog drugog. Koliko je mogao da zna, njih dvoje su jedini preživeli ovu borbu.

Na celom svetu.

A onda, njegov pogled je pao na bol-kamen koji je visio oko njenog vrata. Njegov ružičasti sjaj je bledeo, i mogao je, po grču na njenom licu, da vidi da je povređena. Teško povređena.

A ipak je uspela da izvuče sataru iz Edunovog redenika. Ipak je uspela da je stavi pod njegov vrat i drži je tamo. Oštrica je drhtala na njegovoj koži.

Ubola ga je u srce njegovim bodežom, a sada se spremala da ga obezglavi.

123

Ali satara je zastala. Devojka po imenu Izelda se presavi i njen bolkamen zaplamsa nežno ružičasto… pre nego što će potpuno iščeznuti.

Bolni jecaj se ote s njenih usana. Umalo pade napred i Edun zapazi ranu na njenoj desnoj nadlaktici. Krvave zavoje. Krv koju bi trebalo da oseti. „Ti… nemaš… miris“, reče on. Osećao je sopstvenu krv, kako mu navire preko zuba i curi niz usta. „Ne mogu da osetim… tvoju krv.“ Nije odgovarala. Sva njena snaga bila je usmerena na držanje satare. „Zašto… zašto ne mogu da te osetim? Reci… mi.“ Edun nije bio siguran zašto želi da zna. Ako mu odseče glavu, on će umreti. Bila je to jedina rana od koje se krv-veštac nije mogao oporaviti.

Pa ipak, nije mogao da prestane da zapitkuje. „Zašto…“ Krv poteče s tom rečju, prskajući pljosnati čelik satare. Mrlja poprska i njen obraz. „Zašto… ne mogu…“ Ona je odmakla sečivo od njegovog grla. Ne previše oprezno, jer je ono zakačilo kožu i iseklo ga, kao da je bila isuviše umorna čak i da ga podigne.

Edunovo probodeno srce zatreperi. Bio je to čudan osećaj olakšanja i konfuzije koji se podigao s krvlju u njegovim ustima. Ona ga neće ubiti. Nije imao pojma zašto. „Učini to“, prosikta. „Ne.“ Ona nehajno odmahnu glavom. Potom se vetar – neprirodni, snažni vetar – nadvio nad njima. Oduva kosu s njenog lica, i Edun se potrudi da zapamti svaki detalj.

Možda ne može da oseti njenu krv, ali on će je zapamtiti. Zapamtiće njenu zaobljenu vilicu koja se baš i nije slagala uz njenu šiljatu bradu.

Zapamtiće njen prćast nos i blede pegice. Njene mačje oči. Njene kratke trepavice. I njena mala usta.

Ja ću te loviti“, proštenja on. „Znam.“ Devojka ispusti sataru na pesak i iskoristi Edunove grudi da se odgurne i pridigne. Njegova rebra pukoše i stomak se zdrobi. Nije bila laka, a njegovi organi su se pretvorili u kašu. „Ubiću te“, nastavi on. „Nećeš“, devojčine oči se skupiše; ona se uspravi u mesečini. „Ja misi…“ zakašlja se. Potom obrisa svoja usta. „Ja mislim da nećeš.“ Izgledalo je da koristi sve svoje snage da izgovori te reči, uz prizvuk nelagodnosti, dok je prstima čvrsto uhvatila dršku bodeža.

Potom zari oštricu dublje u Edunovo srce.

124

Mimo svoje očajne, panične želje – protiv svih instinkta koji su mu govorili da ostane na oprezu – njegove oči se zatvoriše u trenutku bolnog udaha. Jecaj se prevali preko njegovog jezika.

U tom trenutku, sva težina njegovog tela iščeznu. Koraci kroz vodu su se udaljavali od njega.

Kada su mu se oči konačno otvorile, nije bilo ni traga od devojke. Iako nije mogao da okrene glavu i pogleda.

Potom se nad njim nadvio talas i Edun je potonuo u morskoj peni.

125

16. POGLAVLJE

* V

etar je urlao u Safinim ušima dok je letela. Oči su je bolele, suknje su joj bile rascepane, i uskoro je prestala da viče princu Meriku da se vrate nazad. On je nije mogao čuti.

Okean ispod nje se zamutio, blistav i drhtav, i Safi je nejasno pomislila kako bi mogla da uživa u ovom trenutku. Na kraju krajeva, ona je letela.

Ali nije uživala. Mislila je samo na Izeldu, koja je ostala sama. Sa krvvešcem.

U kutku njenog uma, rađale su se i druge, nejasne misli – zašto je princ Merik dograbio sa svetionika? Kako se stvorio tu baš u pogodno vreme?

Safi je jurila ka oštrom pramcu nubrevskog ratnog broda i to je trenutno postala njena najveća briga.

Udari veslima, užurbani mornari u plavom i tupi odjek bubnjeva navališe u Safine uši. Tek što je pomislila da će se survati na glavnu palubu i izlomiti sve kosti, oni usporiše. Nežno se spustila dole.

Za nekoliko trenutaka, Safi povrati ravnotežu i čvrsto stade na noge. Još jedan trenutak, i pogleda na princa Merika. On je skoro već došao do krme, ali ona ga dohvati za košulju i prodra se. „Vraćaj me nazad'.“ On se nije opirao, samo je pokazao na obalu. „Moj prvi oficir dovodi tvoju prijateljicu.“ Safi je gledala u pravcu koji je pokazivao. Sasvim sigurno, videla je visokog plavog mladića kako leti ka njima.

Izelda.

Ali telo Safine nit-sestrice je bilo potpuno opušteno. Dok je Safi trčala ka prvom oficiru, on je urlao da dozove vidara, hirurga ili nekoga ko bi mogao da pomogne.

Zamenik spusti Izeldu na krmu. Safi je već bila pokraj nje. Ona stavi njenu glavu u svoje krilo i pritisnu prstima njen vrat, moleći se da opipa puls… Da, da. Slab, ali je tu.

Pod svetlom mesečine, jasno je videla krvavu mrlju na Izeldinoj ruci i mrtvi bol-kamen oko njenog vrata.

126

Safi je, krajičkom oka, zapazila kretanje oko sebe. Princ, glavni oficir i drugi mornari su se približavali. Potom ugleda belinu i začu ženski glas. „Donesite moj pribor!“ Safi se okrenula i ugledala karavenskog monaha kako korača prema njoj preko palube. „Pomeri se od devojke“, naredi žena.

Ali Safi se nije pomerala. Nakon što su je Karavenjani jurili, nije imala nameru da ih ponovo pusti da joj se približe. Ako su ona četiri monaha radili zajedno s krv-vešcem, onda je to pretpostavila i za nju. Žena je imala srebmobelu kosu, ali kako joj je mesec prelazio preko kože, nije mogla biti starija od Habima ili Mateja. Potezala je svoje sečivo s odlučnošću iskusnog mačevaoca. „Odmakni se, devojko.“ „Da bi mogla da završiš ono što su drugi monasi započeli? Ne, hvala.“ U brzom potezu, Safi izvuče sablju iz korica s opasača prvog oficira, i zavitla je ka karavenskoj sveštenici… koja se vesto skloni od Safinog napada, a potom pljosnatom stranom sečiva opali Safi po kolenu. „Neka je neko zaustavi“, vikala je monahinja.

I ubrzo Safi nije mogla da diše.

Pokušavala je da udahne, da zgrči utrobu, da učini bilo šta kako bi udahnula, ali nije išlo.

Monahinja je s lakoćom izbila Safi oštricu iz ruke. Sablja je zazvečala na drvenim daskama, a Safino grlo se steglo. Prebrajala je zvezde. Prvi oficir je bio vazduh-veštac i njena pluća su kolabirala pred njegovim moćima.

U tom trenutku, dok su se Safina kolena povijala, a svet obavijala tama, Merik se nadvio nad njom, strogog ali ne okrutnog izraza. „Evrana ne želi zlo tvojoj prijateljici. Ona je monahinja-vidar, plemkinja. Vidar veštica vode.“ Safi se steglo u grlu, nije mogla da govori. Da diše. „Ako obećaš da ćeš se smiriti“, nastavi on, „Kalin će ti povratiti dah.

Obećavaš li?“ Safi očajnički klimnu, ali bilo je prekasno. Bila je predugo bez vazduha, i utonula je u tamu.

Probudila se sa zadebljanim i lepljivim jezikom. Čula je korake iznad sebe, voda je spirala drvo koje je škripalo, a miris soli i katrana je bio duboko u njenim nozdrvama. Sve što je uspela da razazna za nekoliko trenutaka, bilo je da se nalazi u mračnoj sobi, sa slabim snopom svetlosti koji je dopirao kroz prozor s njene leve strane. Potom se soba primirila, i videla je Izeldu 127

opruženu preko pričvršćene palete, u ćošku prekoputa. Izeldine oči su bile zatvorene, a dah hrapav.

Safi se brzo pridigla, spotakla se preko druge palete i umalo se opružila koliko je duga od krvi koja joj je u naletu zamutila vid. „Izelda?“ Ona pade na pod pokraj svoje nit-sestrice. Znoj je oblivao Izeldino lice, koža joj je delovala još bleđe nego obično, i kada je Safi nežno spustila ruku na njeno čelo, koža je ključala.

Samo jednom je Safi videla Izeldu u ovako teškom stanju – kada je slomila cevanicu – ali ova povreda je bila gora. Sada nije bilo Mateja i Habima da im pomognu. Safi i Izelda su bile same. Potpuno usamljene na stranom brodu, i ni sa kim na njihovoj strani.

I ništa od toga nije imalo smisla. Izelda je pomenula da je prostreljena, ali kako, gde i zašto, Safi nije imala pojma.

Gvozdena reza na vratima se podiže. Safi se ukočila. Čitav svet se ukočio. Monahinja u beloj odori je ušla unutra. Polako, kao da prilazi divljoj životinji, ona okrenu ruku ka Safi. Koža opaljena suncem je bila označena trouglom okrenutim naopačke, znakom vodenog veštičarstva, a krug u sredini je označavao specijalizaciju u telesnim tečnostima. Safi je usredsredila pogled i magiju na pridošlicu, i što je duže gledala, sve je više shvatala da je vidarkino srce ispravno.

Ipak, Safi nije mogla da se opusti i potpuno joj veruje… kako ju je ono princ pozvao? Evrana. Safi je u zadnje vreme mnogo puta prevarena. Za sada, posmatraće monahinju dok radi i pokušati da iskoristi povoljnu priliku kako bi dobila informacije koje su joj bile potrebne.

Safi se podiže na noge i udalji od Izelde, podižući ruke u znak predaje. „Neću se mešati. Samo se pobrini da je izlečiš.“ „Učiniće najbolje što može“, reče novi glas. Merik se pojavio na vratima, dok je monahinja polako prilazila Izeldi.

Safi se okrenula princu, otkrivajući prijateljski osmeh. „Pitala sam se kada ćete doći, prinče. Možete li mi reći gde se nalazimo?“ „Zapadno Jadansko more. Na brodu ste četiri sata.“ On je oprezno stupio u centar prostorije, pokazujući da nije toliko glup da veruje Sarmom trenutnom ophođenju. Nosio je jednostavan mornarski kaput, preko čiste košulje i kratkih pantalona, i Safi je odjednom pogodila njena vlastita nečistoća. Haljina joj je bila iscepana i uflekana, i isuviše njenih umazanih i prljavih oblina je bilo izloženo.

128

Potom, brže – i mnogo tiše – nego što bi Safi to očekivala, Merik se približio i savio joj ruku na leđa, prislonivši joj nešto hladno na vrat. Miris sandalovine i limuna joj zapara nozdrve.

Safi se, doduše, nije branila. Jednostavno je nakrivila glavu i procedila, „Nadam se da shvataš da je nož i dalje u koricama?“ „A ti shvataš da te i dalje mogu ubiti s njim?“ Merikov dah je golicao po uhu. „Recite mi, ledi: Da li Vas vlasti traže? Bilo koje vlasti bilo koje države?“ Oči joj se skupiše. Merik je prisustvovao balu. Čuo je objavu veridbe… Ili možda nije? Safi ga nije videla u gužvi. Možda je napustio bal pre Henrikove objave.

Safi ga pecnu svojom magijom, pokušavajući da utvrdi Merikovu pravu prirodu. Snaga joj istog časa prostruji celim telom, istovremeno teška i topla.

Suprotnosti obmane i iskrenosti, kao da bije Merik mogao vratiti Henriku, ukoliko mu se ukaže prilika… Ili možda ne bi.

Safi nije mogla da reskira. Ali pre nego što je zaustila, Merik pritisnu bodež jače uz njenu kožu. Ja moram da štitim posadu, kao i celu naciju. Vaš život je ništa u poređenju s tim. Zato me nemojte lagati. Da li Vas traže?“ Safi je oklevala, promišljajući da li ugrožava Merikovu flotu. Ujka Eron je izveo njen beg tako da izgleda kao otmica. Toliko joj je Matej rekao. Ali koliko je mogla da zna, car Henrik nikako nije mogao znati gde je odvedena.

Zato ona podiže bradu još više otkrivajući vrat. „Vaša zamisao je vrlo loša, prinče, jer ako i ima ljudi koji me prate, nemam nameru da Vam to kažem.“ „Pretpostavljam da ću Vas onda ubiti.“ „Učinite tako“, podsmehnu mu se ona. „Prerežite moje grlo Vašim bodežom koji je još uvek u koricama. Volela bih da vidim kako ćete to učiniti.“ Merik nije menjao raspoloženje. Čvrsto je držao bodež. „Prvo mi recite zašto su vas Karavenjani tražili?“ Monahinjina leđa se ukočiše, što je Safi primetila. „Nemam pojma. Zašto ne upitate ovu monahinju? Čini mi se da ona zna.“ „Ne zna.“ U Merikovom glasu se osećalo nestrpljenje. „I obraćajte joj se s poštovanjem. Ona je monahinja Evrana, sestra kralja Serafima od Nubrevne.“ To je bila korisna informacija. „Ako je monahinja Evrana, dakle, kraljeva sestra“, razmotri Safi, „a kralj je Vaš otac… Opa, monahinja Evrana onda mora biti Vaša tetka. Baš zgodno.“

129

„Iznenađen sam“, reče Merik, „da Vam je trebalo toliko vremena da to shvatite. Čak bi i ledi od Kartore trebalo da bude dobro obrazovana.“ „Nisam nikad mnogo brinula o svojim studijama“, vrati mu Safi istom merom i Merik je otpuhnuo.

Bilo je to duvanje kroz nos u naletu smeha, koji ga je izgleda iznenadio i očigledno ga nervirao, jer on brzo umiri svoj izraz i skloni bodež.

Safi se cerila. Protegnu se. „Baš je ovo bio neki zanimljiv dvoboj.

Hoćemo li ponoviti sutra?“ Merik se nije obazirao, i slobodnom rukom pocepa deo tkanine s kaputa i obrisa njime izgraviranu dršku. „Na ovom brodu moja reč je zakon, ledi. Da li me razumete? Vaša titula je ovde beznačajna.“ Safi klimnu i jedva se savladala da ne zakoluta očima. „Ali voljan sam da Vam ponudim dogovor. Neću Vas baciti u okove ako obećate da ćete prestati da se ponašate kao besan pas i da ćete se ponašati kao plemkinja, što i jeste.“ „Ali prinče“, ona spusti svoj pogled u nemarnom treptaju, „moja titula je ovde beznačajna.“ „To ću shvatiti kao 'ne'.“ Merik se okrenuo da ode. „Dogovoreno“, ispljunu Safi, videći da je vreme da popusti. „Imamo dogovor, prinče. Ali samo da znate, to je mačka.“ Princ se snuždio. „Šta je mačka?“ „Ako ću da budem nešto besno, to će onda biti mačka.“ Safi ogoli zube. „Planinski lau, iz bogatog nubrevskog životinjskog carstva.“ „Hm.“ Merik se potapša po bradi. „Moram priznati da nisam čuo za tu zver.“ „Onda pretpostavljam da sam ja prva.“ Safi mu mahnu, pre nego što će ponovo stati pokraj Izelde.

Ali je Evrana zaustavila rukom. „Previše ste prljavi da biste bili ovde, ledi.“ Glas joj je bio odlučan, ali ne i neljubazan. „Ako zaista želite da pomognete svojoj prijateljici, onda se očistite. Meriče, da li ćeš se postarati za to?“ Ona pogleda u svog nećaka koji je već išao ka vratima. „Admiral Nihar“, ispravi je princ. „Bar dok smo na moru, tetka Evrana.“ „Je l’ tako?“ mirno upita monahinja. „U tom slučaju, monahinja Evrana.

Bar dok smo na moru.“ Safi je taman imala toliko vremena da vidi Merikov kiseo izraz lica, pre nego što će izaći na vrata i Safi pođe za njim.

130

Penjanje uz merdevine ispostavilo se težim nego što je to Safi očekivala sa svojom iscrpljenošću i nemilosrdnim prženjem ranog jutarnjeg sunca.

Trljajući oči, izašla je na izlizanu palubu. Noge su joj bile otupele od nekretanja i čim bi nekako uspostavila ravnotežu, brod se ljuljao i naginjao na drugu stranu.

Princ je išao ispred nje, zapodenuvši razgovor sa svojim zamenikom, Kalinom, a Safi je pokrila oči, štiteći se od sunca. Prouči svoje okruženje. Nije se imalo šta videti do kovitlajućih talasa – samo se na istočnom horizontu ocrtavala krševita zemlja, koja je razdvajala more od vedrog neba.

Safi je zaobilazila mornare. Oni su glancali drvo, žurno raspremali, ribali i teglili – sve uz promuklu harmoniku starog svirača. Iako su neki prekidali posao da bi pozdravili princa, nisu se sui zaustavili. Posebno je jedan čovek skrenuo Safinu pažnju na sebe, jer se njena magija uznemirila kad ga je ugledala. Recimo da je bio nepouzdan. Iskvaren. „Ljigo, voliš Macije“, prosikta na Safi dok je prolazila.

Ona mu se namršti u povratku, potrudivši se da dobro zapamti tu četvrtastu facu.

Uskoro je došla do kormila (izbrojala je trideset koraka) i popela se na krmu. Merik je otvorio vrata, mrmljajući nešto Kalinu. Onda je prvi oficir salutirao i vratio se u pravcu iz kog je došao. U glasu mu je bio iznenađujući bes. Jesam li ti ja dozvolio da dremneš, Liri? Nema odmora dok ne umreš!“ Uši su joj zvonile od Kalinovog urlanja a vid se zamutio od nedostatka sunčeve svetlosti. Zastala je na vratima, dok soba nije poprimila oblik.

Bila je to elegantna kabina i nije baš bila mesto kakvo bi ona dodelila grubom čoveku poput Merika. On i jeste delovao ukočeno i neprijatno dok je čekao pored fino izbrušenog stola sa visokim stolicama. „Zatvori vrata“, naredi on. Safi je učinila tako, napregnuvši se. Možda je plesala i borila se s ovim čovekom, ali to nije značilo da mu veruje dok su nasamo u sobi.

Laž, reče joj njena magija, i olakšanje joj prostruji grudima. Merik je čovek od poverenja.

Safi se opustila… ali samo donekle. Možda joj neće naneti ništa fizički, ali i dalje nije znala da li je on saveznik ili protivnik.

Merik pokaza na kraj sobe. „Tamo ti je voda za pranje i uniforma.“ Safi je pratila njegov prst preko kolekcije mačeva na suprotnom zidu.

Ispod mačeva se nalazilo malo bure i nekoliko čistih peškira prebačenih preko kreveta.

131

Nije marila za vodu i peškire, mačevi su joj bili zanimljiviji. Bili su uvezani, ali su se, sasvim sigurno, lako mogli skinuti. Naravno, samo ukoliko bi joj neki zatrebao.

Merik je očigledno pogrešno protumačio Safin pogled, jer mu je izraz smekšao. „Moja tetka je dobar vidar. Pomoći će tvojoj nit-sestri.“ Istina. „A Vi prinče? Da li ćete Vi ubiti Izeldu jer je Nomacijanka?“ Merikova usta se otvoriše u šoku. Sa gađenjem. „Da mrzim Nomacijance, ledi, ubio bih je čim sam je spazio.“ „A Vaši ljudi?“ pritiskala je Safi. „Da li će oni povrediti Izeldu?“ „Oni izvršavaju moja naređenja“, odgovori on.

Ali Safi se nije svidelo kako je njegova magija uzdrhtala dok je to govorio. Kao da to nije bilo baš sasuim tačno. Počela je da lupka nogom.

Golom nogom. „Da li ću dobiti nove cipele?“ „Nisam pronašao neke koje bi Vam odgovarale.“ Merik popravi košulju, pripijajući je uz liniju svojih grudi. „Zasad ćete ići bosonogi. Da li ćete preživeti to?“ „Da.“ Habim je insistirao da Safi očvrsne svoja stopala. Nikad ne znaš u kakuim uslouima ćeš se zadesiti, uvek je govorio. Cipele su luksuz, ne neophodnost. Bar jednom mesečno je zahtevao od nje i Izelde da ceo dan koračaju bose, i obe devojke su imale dovoljno srčanosti da hodaju preko vrelog ugljevlja. Ili… bar urlo toplog peska.

Merik progunđa, gotovo sa zahvalnošću, i pozva je da mu se pridruži za stolom. Ona je to i učinila, ali se pobrinula da sedne na suprotnu stranu. Na razmak zamaha mača – samo u slučaju da odjednom svet propadne (kao što se i ranije događalo) i da mora da krči sebi put preko celog broda.

Jana je ovde.“ Merik stavi minijaturnu maketu broda na kartu. Poput magneta na čeliku, brod skliznu preko mape i zaustavi se blizu istočne obale uskog Jadanskog mora. „Mi plovimo ovamo.“ Merik zavrte prstima – odvažnim prstima, i pored njihove grubosti – i blagi povetarac napuni minijaturna Janina jedra. Brod skliznu preko mape, prolazeći pored još jednog majušnog plovila dok se nije zaustavio pored grupacije ostrva. „Postoji grad u Hiljadu Ostrvlja pod imenom Lejna, i ja sam zadužen da te tamo odvedem. Sutra ćemo stići.“ „Hiljadu Ostrvlja“, blago ponovi Safi. „I šta očekujete da ja radim tamo?“ „Meni je jednostavno rečeno da Vas tamo ostavim. Ne znam zašto, jer je to grad duhova, ali kompenzacija je tolika da nisam mogao da je ignorišem: trgovinski ugovor s Hastrelovima.“

132

Safi visoko podiže obrve. „Da li shvatate da naša država praktično pripada kruni, seljaci su na ivici gladi, i nije nam preostalo ništa novca?“ „Svaki ugovor“, reče Merik, stiskajući vilicu, „bolji je od onog što Nubrevljani trenutno imaju. Ako uspem da otvorim trgovinu s bilo kojom državom u Kartori, tako ću i učiniti.“ Safi je odsutno klimnula, ne slušajući više. Kada je Merik pomenuo ugouor, njegove oči su pale na rolnu papira na ivici stola. Ipak, pre nego što je Safi uspela da ga zapita nešto više o tome, njena creva su zakrčala. „Šta imamo za jelo, prinče?“ „Zar se niste dovoljno najeli na balu?“ Merik se našali.

Ali Safi nije mogla da mu uzvrati osmehom. Svečanost i nubrevski ples dogodili su se u prošlom životu.

Kao da joj je čitao misli, Merik skloni osmeh. Igrao se sa svojom kragnom. „Nisam znao da ćete to biti Vi, ledi. Da sam tada znao da ste Vi moja putnica…“ On slegnu ramenima, očigledno se okrećući nekim svojim mislima. Misli mu glasno izleteše. „Pretpostavljam da bih Vas doveo na Janu i uštedeo nam mnogo vremena i muka. Ali Vaše ime se nije pojavilo na mom ugovoru, dok nisam napustio palatu. Pa i tada, ja nisam znao da ste Vi ledi Hastrel.“ Safi klimnu, neiznenađena. Eronu je ona trebala na zabavi da odvrati pažnju imperatoru, i da ju je Merik prerano odveo, to nikad ne bi uspelo. Što je još važnije, Merik nikada ne bi pristao da preveze Safi da je znao čija će zaručnica da postane.

Utonuli su u tišinu, prekidanu jedino škripom trupa i povicima mornara. Merik je usmeno svoju pažnju na karte i Safi nije odolevala da ga ne proučava.

Iako je znala da Merik mora biti istih godina kao i Leopold, on je delovao mnogo starije. Ramena su mu bila visoka i široka, mišići trenirani, a koža opaljena suncem i gruba. U tom trenutku, koža mu se nabrala između obrva, kao da se često mrštio.

Merik je ozbiljno shvatao svoje dužnosti princa i admirala. Safi nije bila potrebna magija da to primeti, i neočekivani strah se pojavio u njenim grudima. Koliko je mogla da primeti, oboje su bili samo marionete. Oboje su karte kojima su drugi igrali, mimo njihove volje.

Kraljica Šišmiša i Kralj Lisica, znatiželjno je razmišljala… A potom brutalnije: Ili možda mi nemamo naše taro boje, oboje smo samo lude.

133

Merik namesti kragnu i pogleda ka vratima. „Hrana stiže, ledi, zato se sredite. I molim Vas, radi nas svih, dobro se istrljajte.“ Ponovo se blago osmehnuo napuštajući kabinu. Safi je gledala kako odlazi, čekajući da potpuno izađe…

Vrata se zatvoriše, i u trenutku otkucaja srca, ona zaroni u papir koji je odmotavala.

Zapisano poznatim rukopisom, stajalo je tačno ono što je Merik rekao.

Ovo je ugovor između Erona fon Hastrela i Merika Nihara, Nubrevljanina.

Merik Nihar će obezbediti prevoz Safiji fon Hastrel, od grada Venjaze u Dalmockom carstvu do Lejne u Nubrevni. Nakon što putnica bezbedno siđe na sedmi dok u Lejni, pregovori oko trgovinskog ugovora će otpočeti.

Sve dogovoreno na sledećoj strani smatraće se nevažećim ukoliko Merik Nihar ne uspe da dovede putnicu u Lejnu, ukoliko putnica bude pustila krv ili ukoliko putnica umre.

Safi okrenu drugu stranu, koja je bila prepuna dosadnih izraza poput „izvoza“ i „tržišne vrednosti“. Ona protrlja papir između prstiju. Bili su tanki i meki.

Reč-veštičarstvo. A pošto je rukopis očigledno bio Matejev, Safi je znala čija je magija u pitanju.

Bila je to ista vrsta dokumenta kao i Dvadesetogodišnje primirje. Kada dogovor bude ispoštovan, Merik i ujka Eron mogu promeniti jezik ugovora i pregovarati na velikoj udaljenosti.

Safi se prebaci na kraj dokumenta. Bio je ispisan uobičajenim jezikom, u stvari, identičnim kao i poslednja strana Primirja.

Sve strane u ugovoru moraju se potpisati ispod. Ako neka od strana ne ispuni ugovorne obaveze, njeno ili njegovo ime će nestati s ovog dokumenta.

Začu se kucanje na vratima.

Safi skoči, a potom brzo zavi rolnu s ugovorom. „Samo trenutak!“ „Doneo sam Vam hranu“, mumlao je glas iza vrata.

Kalin. Surovi prvi oficir. Ona baci ugovor na sto, a potom se brzo udalji na drugi kraj sobe. Nakon što je umočila tkaninu u bure, ona pozva, „Uđite!“ Safi uozbilji lice. Ona će sarađivati sa svojim novim saveznicima, ali na prvi znak nevolje – bilo koji nagoveštaj da bi joj Kalin mogao ponovo oduzeti dah – Safi će uzeti stvar u svoje ruke. Mačevi su joj nadohvat ruke, a tu je i ugovor u kom stoji da joj ne smeju proliti ni kap krvi.

134

17. POGLAVLJE

* M

erik je koračao preko Janine glavne palube, čkiljeći u užareno sunce.

Dovesti Safiju fon Hastrel do Lejne, bez ikakvih incidenata, činilo se težim nego što je zamišljao. Ponašala se isto kao što se borila, isto kako je plesala, gurajući ljude na ivicu njihovih mogućnosti.

Nije pomagalo to što su Safijine noge bile otkrivene otkako je spasao, primetno bleđe od njenih ruku i lica. Bilo je to bledilo koje je činilo Merika nejakim. Neporeciva činjenica da je video deo kože koji je namenjen isključivo pogledu ljubavnika.

Merik je teško uzdahnuo. Razmišljati ovako intimno o Safiji fon Hastrel nije bilo mudro. Kada god bi mislio o njoj – ili bio blizu nje – bes Nihara bi se raspalio. Ključao je vrelo i brzo.

Otkad je Merikova narav pukla u duždevoj dvorani, njegove vene su bile pod nabojem nečega što mu je dah pretvaralo u vihor. Želeo je da prizove puste, divlje vetrove. Bio je to isti divljački bes koji je tako lako ispuštao kao dete. Sada nije mogao da mu se prepusti, ako ni zbog čega drugog a ono da ne bi ličio na Viviju. Neobuzdan i nasilan.

Merik nije voleo neobuzdanost. Nije voleo divlja mora. Voleo je red i mir i savršeno upasane košulje. Voleo je mirne talase, vedro nebo i saznanje da je njegov bes miljama daleko.

Zbog svega toga, Merik će se truditi da izbegava Safiju koliko je to moguće, bez obzira na to s kojom lakoćom je ona kadra da mu izmami osmeh. I bez obzira na to koliko njena gola stopala odvlače pažnju.

Jedan od Merikovih najbližih mornara – čovek s njegovog prethodnog broda – zastao je s čišćenjem da bi ga pozdravio. Jasan, iskren gest mornara kome Merik može verovati do njihovog vodenog groba.

Merik učtivo klimnu pre nego što je pogledom potražio plima-vešca kormilara. Taj čovek je ostao od posade kralja Serafima, i kao i većina starih kraljevih ljudi, bio je potpuno neimpresioniran Merikom. Ali barem je upravljao Janom kako valja.

Zasad.

135

Merik odmeri oči u oči svakog od posade, na jarbolima, preko palube i na jedrima. Sve je izgledalo u najboljem redu, i zato se on uputi stepenicama u potpalublje.

Kada je sišao ispod i fino se namestio unutar putničke kabine, našao je svoju tetku kako kroz ruke premešta svoje minđuše od opala. „Upravo sam razgovarala sa glas-vešcem Herminom“, tiho reče ona. „Uspeo je da kontaktira glas-vešticu u karavenskom manastiru. Ispostavilo se da su monasi kod svetionika imali naređenje da uhvate plemkinju živu, ali kada su je ugledali, razbežali su se.“ „Zašto?“ zapitao je Merik, gledajući u Izeldu koja je zaspala. Nije shvatao zašto bi se iko nje plašio. Pa opet, video je mnogo nomacijanskih karavana kao dečak, pa je navikao na njihovo samrtničko bledilo i potpuno crnu kosu.

Kada mu tetka nije odgovorila na pitanje, Merik se okrenuo prema njoj.

Ona je odmahivala glavom. „Sve što znam sa sigurnošću, jeste da jedan karavenski monah i dalje lovi plemkinju. Njegovo ime je Edun, i radi za onog ko više ponudi.“ Uz duboki uzdah, Evrana se pomeri do prozora i pogleda u sunce. „Dok je on živ, devojke su u opasnosti, jer je Edun krv-veštac, Meriče.“ Merik zabaci glavu. „Takva stvar postoji?“ Nakon što mu je tetka to sumorno potvrdila, on se setio borbe kod svetionika. U ludilu trenutka, njemu se učinilo da jedan mladi monah ima nešto crveno u očima. Način na koji je prikovao Safi u mestu.

Ali ne. Sve je bilo istina. Krv-veštice su bile istinite. „Naravno“, polako reče Merik, „ovaj krv-veštac nas ne može stići pre Lejne. A kad jednom istovarimo plemkinju, monah više nije naš problem.“ Evranine obrve se nabraše. „Tako lako bi prepustio ove devojke vukovima?“ „Bih, da zaštitim svoju posadu. Da zaštitim Nubrevnu.“ „Ali cela posada bi se mogla suprotstaviti tom jednom čoveku. Pa makar on bio i krv-veštac.“ „Ne bez gubitaka. Ali ne mogu da rizikujem mornare zbog dve devojke, bez obzira na to koliko žarko želimo taj ugovor. Jednom kada dovezemo plemkinju, ona i njena prijateljica više neće biti moj problem.“ „Zar je toliko vremena prošlo otkad sam te poslednji put videla?“ Evranini obrazi su se zažarili. „Ako misliš da će te otac više ceniti ako se budeš ponašao poput Vivije, tako što ćeš napustiti bespomoćne devojke, onda tebi možda i ne treba očevo poštovanje.“

136

Jedno vreme, jedini zvuk koji se čuo bio je škripa brodskih dasaka i lupanje talasa. „Nemaš pravo“, puče napokon Merik, „da me porediš s Vivijom. Ona svoju posadu smatra hranom za ribe; ja ih gledam kao porodicu. Ona će se okrenuti gusarenju da bi prehranila Nubrevnu; ja tražim trajno rešenje.“ Merikov glas se pojačavao dok je govorio, a njegov bes je bivao sve jači. Ključao je. „Ledi fon Hastrel nam rešava jednu bitnu stvar, i ona je sve samo ne bespomoćna. Zato ću ja štititi svoje ljude, ako treba i zubima, i ostaviti plemkinju da se sama brine o sebi.“ Izelda se, u snu, pridigla na dušeku, i Merik prekide dah. On potisnu svoju narav ispod površine. Tetka mu je želela dobro, i imala je svako pravo da pokuša da spreči Merika da se ponaša poput svoje sestre. „Molim Vas“, završi grubo Merik, „zapamtite da nubrevski mornari ne prevoze često monahinje – niti izgnano plemstvo – preko okeana, i ako otac sazna da sam Vas primio… pa, možete zamisliti njegovu reakciju. Nemojte da zažalim što sam Vas povezao. Zaštitiću ledi Safiju dokle god ugovor s Hastrelom ne bude ispunjen, i dovešću je do Lejne kako znam i umem. Ali na prvi znak krv-vešca, moji ljudi su mi na prvom mestu.“ Nekoliko dugih trenutaka Evrana je stajala tiho i nepomično, zagledana u Merika. Potom kratko odahnu i okrenu se. „Da, admirale Nihar. Kako Vi želite.“ Merik je gledao njenu srebrnu glavu dok je klizila do palete i još jednom kleknula pokraj Izelde. Potreba da se izvini svrbela ga je u grlu. Potreba da uveri Evranu u ispravnost svojih postupaka.

Ali Evrana je davno odlučila šta misli o familiji Nihara. Njen odnos s kraljem Serafimom nije bio ništa bolji od Merikovog s Vivijom. Čak i gori.

Dok je Merik napuštao kabinu i peo se gore, razmišljao je o najboljem načinu da se pobrine za krv-vešca, ukoliko je ovaj zaista bio živ. Izgledalo je da je jedini plan da stigne do Lejne što je pre moguće. Zato, iako je Merik to nerado činio, još jednom je pozvao plima-vešce. Naravno, to će njegove mornare ostaviti besposlenim.

Na sreću, Merik je znao kako da ispuni vreme. „U poziciju za vežbu!“ prodrao se, lupajući rukama. „Hoću sve mornare u poziciji za vežbu, odmah!“ Izelda je odlutala u snu. Bila je zarobljena na tom odvratnom mestu između sna i jave – toj rupi u kojoj znaš da ako samo otvoriš oči, bićeš živ. Ovaj polusan je uvek napadao za vreme bolesti. Tada je samo želela da se probudi i zamoli za tinkturu koja će joj olakšati otečeno grlo i svrab boginja.

137

Najgore je bilo kada je polusan hvatao Izeldu tokom noćnih mora. Kada je znala da se može otrgnuti senkama ukoliko bi se samo….

Probudila.

Ustala.

Iznad nje se začulo jako pucanje, i s teškim naporom, ona je otvorila kapke. Senke se povukoše… samo da bi ih zamenio bol. Svaki centimetar njenog tela bio je u agoniji.

Stvori se žena, poznatog lica i srebrne kose. Još uuek Safijam, maglovito pomisli Izelda.

Ali žena dodirnu Izeldinu nadlakticu i to je bio okidač. Ovde i sada stušti se u Izeldino telo. „Ti“, zakriča Izelda. „Zašto… si ti ovde?“ „Ja te lečim“, mirno odvrati monahinja, dok su joj Niti bleštale usredsredeno zeleno. „Imate ranu od strele na ruci…“ „Ne.“ Izeldu je zbunio monahinjin divni beli ogrtač. „Hoću da kažem… ti?“ Njene reči se zavrteše… ne, soba se zavrtela, a reči su zaigrale zajedno s njom. Nije bila sigurna ni da li priča na dalmockom. Možda joj se nomacijanski prevaljivao preko jezika. „Ti“, pokuša ona ponovo, gotovo sigurna da zaista koristi dalmocku reč za ti, „spasila si me“. Dok je cedila reči iz bola i vrtoglavice, ona opazi prljave fleke na monahinjinom ogrtaču. Odmah je povukla ruku, osramoćeno.

Potom je polako udahnula. Toliko bola koji ključa poput vrelog katrana.

Ukočenost. Ukočenost u vrhovima prstiju, na rukama i nogama. „Pre šest i po godina, ti si me p… pronašla na raskrsnici. Severno od Venjaze. Bila sam mala devojčica i izgubila sam se. Imala sam lutku.“ Žena se zaprepastila. Odskočila je dalje, a Niti su joj sijale u tamnoj konfuziji. Onda je počela da brže odmahuje glavom dok su joj Niti poprimale boju tirkizne neverice.

Onda je, odjednom, prišla sasvim blizu trepćući i trepćući i trepćući. „Tvoje ime je Izelda?“ Izelda klimnu, nakratko je zaboravila na bol. Monahinjine oči su se čudno caklile, kao u suzama. Možda je to bila tama u sobi. Ugao sunčevih zraka. Monahinjine Niti nisu pokazivale plavu tugu; jedino znatiželju boje breskve i uzbuđenu ružičastu. „To si bila ti“, nastavi monahinja, „na obali, pre šest i po godina.“ „Imala sam dvanaest“, reče Izelda. „M… moja lutka se zvala Eridisi.“

138

Još jednom, brz uzdah monahinje. Zateturala se zbog onoga što je slušala. „A da li si zapamtila moje ime? Da li sam ti rekla?“ „Mislim da nisi.“ Izeldin glas je bio slab i udaljen, ali nije razaznavala da li je to bilo zbog njenog sluha ili ju je grlo izdavalo. Plamen iz ruke je išao naviše, poput nadolazeće plime.

Monahinja se povukla unazad, još jednom postavši umešan vidar.

Položila je toplu ruku na Izeldino rame, tik iznad rane od strele. Izelda je uzdrhtala, a potom se opustila u snu.

Ali Izelda nije želela san. Nije mogla ponovo da se suoči sa snovima. Zar nije bilo dovoljno loše što je prebijana i opljačkana u stvarnom životu?

Pomisao da sve mora da proživi ponovo u snu… „Molim te“, reče, još jednom posegnuvši za monahinjinim ogrtačem i ne mareći za prljavštinu. „Bez snova.“ „Neće biti snova“, promrmlja žena. „Obećavam ti, Izelda.“ „A… Safi?“ Dremež se peo uz Izeldinu kičmu. „Da li je ovde?“ „Ona je ovde“, potvrdi monahinja. „Vratiće se svakog trenutka. Sada spavaj, Izelda, i ozdravi.“ I Izelda učini kako joj je rečeno – nije se mogla opirati čak i da je htela – i potonu pod plimom oporavljaj ućeg sna.

139

18. POGLAVLJE

* M

nogo severnije od Jane, a opet u istim vodama, probudio se krv-veštac Edun. Bio je uznemiren osećajem prstiju koji ga bodu po rebrima.

Kako su se oblaci nesvestice povlačili, Edunova čula se izoštriše. Sunčeva svetlost mu ogreja lice, a voda mu je milovala ruke. Mirisao je usoljeno. Je l’ mrtav?“ upita piskavi glas. Dete. „Neg' šta neg' je mrtav“, reče drugo dete, za koje je Edun pretpostavio da se igra s njegovim remenjem. „Izbacilo ga more juče na obalu, i otad se nije mrdn'o. Šta misliš, kol'ko koštaju ovi noževi?“ Zvuk trzanja. Edunov bodež je bio izvučen. Poslednji krajičci sna se raspadoše. Njegove oči se iskolačiše, i on dohvati dečaka za zglob. Suvonjavi dečak koji ga je džepario zacvili. Nekoliko koraka dalje, drugi dečak je zjapio.

Potom obojica počeše da ciče. Edunove uši umalo pukoše.

On je pustio prvog dečaka, koji je odskakutao kroz zavesu podignutog peska. On poprska Eduna i urlik mu se ote sa usana. Udario je pesnicama o plažu koje su propale u gusti, vlažni pesak i on se uspravio.

Svet se zatresao i zalelujao: siva plaža, plavo nebo, braon žbunje, dečaci koji beže, i užurbana mala gazivoda9 nekoliko stopa dalje. Edun je odustao od pokušaja da shvati gde se nalazi. Ovaj pejzaž je mogao pripadati bilo gde oko grada Venjaze. Umesto toga, usmeno je pažnju na svoje telo. Iako su mu mišići bili napeti, on se sagnuo da počne sa nožnim prstima. Čizme su bile netaknute, ali potpuno natopljene. Koža će se skupiti čim se osuše, ali njegova stopala nisu bila slomljena.

Noge su, takođe, potpuno zarasle, ali je desna nogavica bila rasparana od struka do kolena i iz nje je provirivao snop šaše.

Potom pogleda svoja bedra, kukove i struk, rebra (još uvek ugruvana), ruke… Ah, ožiljci na grudima su krvarili, što je značilo da će i oni na leđima krvariti. Ali su te tanke posekotine bile stare rane. Drevne, moglo bi se reći.

Prokletinje su se otvarale i prskale svaki put kad bi Edun bio na ivici smrti.

Barem ništa novo nije krvarilo, ništa nije bilo slomljeno, nije nedostajalo ništa što ne može da nadomesti. I dalje je imao ogrtač od salamandra i 9

Vrsta morske ptice. Prim. prev.

140

karavenski opal. Ono što je Nomacijanka odnela – sataru i nož – mogao je lako da nabavi.

Pomisao na Nomacijanku bez mirisa krvi činila je da se Edun oseća nelagodno. Prsti mu se približiše redenicima, i dok se gazivoda približavala, rukom je dohvatio nož za bacanje.

Ali ne. Neće ublažiti svoj bes tako što će uplašiti malu pticu. Učiniće to kada pronađe nit-vešticu.

Iako nije znao šta će učiniti s njom kada je pronađe. Sigurno je neće ubiti. Sada joj je dugovao život. Ona ga je poštedela (na neki način) i on joj se mora odužiti.

Ali ako je postojala stvar koju je Edun mrzeo, to je bilo spašavanje života za koje nije mario. Postojala je samo jedna osoba kojoj je dugovao život, i ta osoba je, ako ništa drugo, to i zasluživala.

Edun spusti prste s noža. S poslednjim pogledom na izlazeće sunce, on se uspravi na nogama. Vid mu se još više zamaglio, a mišići zgrčili, poručujući mu da mu trebaju voda i hrana. Čula se udaljena zvonjava. Devet zvona, što je značilo da je dan još mlad.

Edun je okrenuo glavu ka ovom zvuku. Daleko na jugu, nazirao je seoce.

Verovatno tamo žive dečaci. Verovatno nije daleko od Venjaze. Okrećući zglobove i rastežući prste, Edun je krenuo kroz talase nadolazeće plime.

Kada je Edun konačno stigao do kuće starešine Jotilucija, zvona su otkucavala četvrt do dvanaest. Stražari ga pogledaše, ustuknuše, i potom otvoriše kapiju.

Reći da je Edun ličio na nekog ko je otišao do pakla i nazad, nije bilo preterivanje. Ogledao se u prozorima dok je prolazio kroz grad, i zaključio da izgleda još gore nego što se osećao. Kratka kosa je bila zamrljana zgrudvanom krvlju, koža i odeća pokriveni peskom, i uprkos tome što je hodao već tri časa, čizme i ogrtač se još uvek nisu osušili.

Niti je krv prestala da teče iz grudi i leđa.

Na svakoj ulici i mostu, u svakoj bašti i aleji, ljudi su mu se sklanjali s puta. Ustuknuli bi upravo kao i Jotilucijeva straža. Građani barem nisu izgovarali „bezdan-veštac“ ili prelazili s dva prsta preko očiju i tražili zaštitu vazduha, kao što su to stražari upravo činili.

Edun prosikta na čoveka dok su se mimoilazili. Stražar se prenerazio, a onda se brzo sakrio iza vrata. Dok je Edun koračao kroz baštu, jedna izreka 141

mu pade na pamet: Ne diraj lava dok spaua. To mu je majka stalno ponavljala dok je bio dečak, a Edun godinama nije pomišljao na to.

To je samo produbilo njegovo neraspoloženje, pa je morao svojski da se potrudi da ne iseče cveće i lišće koje je visilo nad stazom. Mrzeo je ove dalmocke bašte, sa njihovom prašumskom vegetacijom i nekontrolisanim rastom. Ovakve bašte nije bilo moguće braniti – bile su samo porok starih starešina i još jedan primer nemarnosti u Dalmockom carstvu.

Kada je Edun napokon došao do velike verande u zapadnom krilu Jotilucijevog doma, video je da sluge čiste sto za kojim je Jotiluci obično provodio jutra.

Sluškinja ugleda Eduna kako se dovlači preko staze. Ona je zavrištala; čaše su joj ispale iz ruku i izlomile se.

Edun bi jednostavno nastavio, da sluškinja nije zavrištala, „Demon!“ „Jeste“, prodra se on, dok je mokrim čizmama šljapkao po verandi.

Pogleda je u oči; ona zadrhta. „Ja sam demon, i ako još jednom zavrištiš, pobrinuću se da bezdan proguta tvoju dušu.“ Ona zatvori usta rukom, tresući se, i Edun se osmehnu. Neka priča tu priču svima koje sretne. „Gde si tibio?“Jotilucijev piskutavi glas je dolazio iz biblioteke. On pokupi svoju garderobu i izađe napolje, dok mu se izborana vilica tresla. Pod jasnim svetlom nije bilo dileme da se bes ogleda u gazdinom oku. „I šta ti se to dogodilo?“ „Bio sam odsutan“, odgovori Edun. „Znam, dođavola, da si bio odsutan.“ Jotiluci zamahnu prstom u pravcu Edunovog lica.

Edun je mrzeo kad je starac to činio. Želeo je da mu slomi prst napola. „Ja želim da znam gde i zašto?“ Jotilucijev prst je i dalje mahao. „Jesi li se napio? Izgledaš kao svinja i niko te nije video od prošle noći. Ako nastaviš ovako, moraću da prekinem tvoj ugovor.“ Edun nije odgovorio. Stegao je usne u liniju i čekao da starešina dođe do poente. Pozadi, sluge su nastavljale da skupljaju tanjire od doručka. Pomerali su se polako, očiju prikovanih na Eduna, a suđe se treslo u njihovim rukama. „Možeš mi biti od velike koristi“, napokon reče Jotiluci. „Novac čeka, i svaki trenutak koji protraćiš znači manje novca u mom džepu. Zaručnica Henrika od Kartore je kidnapovana i imperator želi da je pronađeš.“ „Ah?“ Edun podiže bradu na to. „I car je spreman da plati?“

142

„Itekako.“ Jotilucijev prst se ponovo nabio u Edunovo lice. „I ja ću te dobro nagraditi ako je pronađeš…“ U deliću sekunde, Edun dohvati starca za prst i privuče ga k sebi. „Sam ću otići izravno caru, hvala Vam.“ Jotilucijev bes iščeznu. Bio je preneražen. „Ti radiš za mene.“ „Više ne.“ Edun pusti starčev prst koji je i dalje je bio mastan od doručka. Edun je trenutno bio sve samo ne čist, ali taj sluzavi puter je učinio da se oseća zaista prljavo. „Ne možeš to da učiniš“, kukao je Jotiluci. Ja te posedujem.“ Edun provali u kuću. Jotiluci je vikao za njim, ali Edun je uskoro bio van domašaja, trčao je kroz raskošne hodnike, uz dva reda stepenica, i napokon je bio u svojoj majušnoj sobi.

Sve što je posedovao stajalo je u jednom džaku; jer on je bio karavenski monah, pripremljen na sve i uvek spreman za pokret.

On je rovario kroz vreću, tražeći dva predmeta: dodatnu sataru i papir sa dugim spiskom imena. Nakon što je zadenuo sataru u svoj vlažni redenik koji je škripao, Edun pregleda listu. Bilo je svega nekoliko neprecrtanih imena.

Jedno u poslednjem redu, Ulica Ridensa br. 14.

Iako je Edun već znao šta će njegov otac želeti – da se Edun pridruži caru, pronađe vešticu istine i zatim zadrži devojku u rastućoj armiji svoga oca – prošlo je nekoliko nedelja otkako je Edun poslednji put posetio oca.

Mnogo toga se dogodilo od tada, pa je Edun čekao slobodan trenutak da poseti zov-vešca u Ulici Ridensa broj 14.

Edun, naravno, neće pominjati Nomacijanku. Bio je toliko oprezan da sakrije prvu priliku kada je nekome dugovao život, pa će sakriti i ovu drugu od svog oca. Devojka bez mirisa krvi samo bi otvorila još pitanja.

Edun nije voleo pitanja.

Ignorišući vlažni ogrtač od salamandra, on okači svoju vreću na rame i napusti sobu koju je protekle dve godine nazivao domom, ne pogledavši je.

Potom se vrati istim putem, kroz Jotilucijevu vilu. Kad bi se pojavio, sluge su mu se sklanjale s puta, a Jotiluci je još uvek dozivao iz svoje biblioteke.

Dok se Edun udaljavao, bilo mu je milo da vidi da je kroz celu kuću ostavio trag blatnjavih čizama.

Ponekad se pravda nalazila u sasvim malim pobedama.

143

Kada je Edun došao u duždevu palatu, nekih pola otkucaja nakon što je napustio Jotilucijev dom i okupao se u javnom kupatilu (hvala Vrelima da su stari ožiljci do tada prestali da krvare), bio je zaprepašćen da vidi da je bašta, u kojoj se sukobio s neočekivanim bataljonom, sada samo ugljenisano cveće i pepeo koji raznosi vetar.

Nije trebalo da se iznenadi; divlja vatra je harala tuda kada je odlazio.

Dalmocki stražari i vojnici su puzali naokolo i nijedan nije obraćao pažnju na Eduna. Kada je stigao do ulaznog hodnika kroz koji se prethodne noći probijao – koji je sad bio ogoljen zid i žeravica – jedan stražar mu je ipak preprečio put. „Stoj“, naredi čovek. On ogoli svoje čađave zube. „Niko ne sme ući ni izaći, bezdan-vešce.“ Stražar ga je, očevidno, prepoznao. Odlično. Biće ga lakše uplašiti.

Edun je omirisao vazduh. Znao je da će mu oči pocrveneti dok to radi, uhvativši čovekov miris krvi. Kuhinjska so i bebin zadah. Porodični čovek – šteta. Znači, bez nasilja. „Pustićeš me unutra“, Edun podiže obrvu. „A potom ćeš me ispratiti do duždeve kancelarije.“ „O, zaista?“ podrugljivo reče stražar, ali bilo je nekog kolebanja u njegovom glasu. „Da, jer ja sam jedini čovek na ovom kontinentu koji može da pronađe devojku po imenu Safija. I ja znam ko ju je oteo. Sada, polazi.“ Edun mu klimnu glavom. „Reci svom nadređenom da sam ovde.“ Kao što je Edun i mislio, stražar odjuri. Nakon nekoliko minuta čekanja (okupiran brojanjem ljudi oko sebe), stražar se vratio s porukom da Edun odmah može ući.

Edun je pratio porodičnog čoveka-stražara, gledajući štetu od prošle noći. Bar polovina palate je kompletno izgorela. Bašte su bile u još gorem stanju. Ako je i bilo preživelih biljaka, bile su prekrivene pepelom.

Kada je Edun napokon stigao do duždevih privatnih odaja, pažljivo osmotren od strane dvanaest odreda stražara – svaki za jednu naciju prisutnu u prostoriji – činilo se da je pronašao sigurno utočište. Soba prekrivena bogatim, crvenim tepisima, policama do tavanice i svetlucavim kristalnim lampama, bila je očigledno duždov lični kutak, ali sada je bila puna ljudi razne dobi, staleža i boja – dok su okolo marširali vojnici u raznoraznim uniformama.

144

Iliri bademaste kože sakrili su se uz vrata, želeći da se što pre vrate u svoje planine na jugu. Tanki Švedi nagomilali su se kod prozora, gledajući ka severu, a Balmani su se gurali oko nečega što je ličilo na vinski krčag.

Sumračani, Krićani, Portoljanci – sve nacije su se držale skupa.

Ipak je bilo primetno odsustvo Marstoka. Brzim pogledom kojim je osmotrio prostoriju, Edun nije video caricu Vanes i njen Sultanat.

Niti je video Nubrevljane.

Uskoro je Edun pronašao cara Kartore. Dok je prolazio pokraj dugačkog stola, ruke su mu se razmahale u svim pravcima, a od njegove dreke je zveckao kristal. Dalmocki dužd, kome su kletve bile upućene, sedeo je za stolom, preplašen i ukočen. „Aha!“ povika tenor s Edunove leve strane. „Tu si.“ Leopold od Kartore dostojanstveno iskoči iz sene, ostavljajući Eduna da se pita kako mu je promakao svetlokosi princ, odeven u zeleno, koji je stajao iza police s knjigama.

Njegova dezorijentisanost ubrzo je postala još jača, kada je začuo i drugi glas i video još jednu figuru kako se pomalja iz senke. Edunu su, nekako, promakla ova dva čoveka što ga je još više žestilo. Pogotovo što je drugi čovek bio bar za glavu viši od svih u prostoriji. „Znaš nešto o mojoj nećaki“, procedi ovaj drugi čovek. Izgledao je kao da danima nije spavao. Oči su mu bile crvene poput ambera, a njegov dah…

Edun podiže nos. Ovaj čovek mirisao je na vino jače od vina samog. To je čak gušilo miris njegove krvi. „Priđi, monaše“, pozva ga Leopold, pokazujući ka svom ujaku. „Čuli smo da imaš informacije o zaručnici mog ujaka. Moraš nam sve ispričati i… oh, čekaj!“Leopold je opazio svoj rukav, koji je bio zamrljan katranom. S izrazom odvratnosti poče žestoko da ga otire. „Pa pretpostavljam da mi tako i treba kad nosim svetli somot u svetu pepela. Pretpostavljam da mi kosa nije ništa bolja.“ I nije bila. Crvenkasto-plava bila je skoro siva, ali Edun nije prozborio ni reč tim povodom. „Car“, kratko se podseti. „Da, naravno.“ Leopold je bezobzirno gurao sluge i vojnike. Edun ga je pratio, a pijanac – za kog je Edun pretpostavio da je lord Eron fon Hastrel – vukao se iza njih. „Ti znaš ko drži moju nećaku“, reče čovek. „Govori! Govori sve što znaš!“ On dohvati Eduna za ogrtač.

145

Edun se polako odmakao, nakon čega je lord Eron zabauljao ka caru.

Potom u cara. Henrik gurnu Erona nazad, a potom pogleda u Eduna.

Stisnutih usana.

Znači ovo je imperator Kartore, pomisli Edun. Video ga je izdaleka prošle noći, ali nikada nije stajao dovoljno blizu, da bi mogao razaznati sve kratere na Henrikovim obrazima. Niti“ da opazi sve pokvarene zube u njegovoj vilici.

Izvirivali su preko njegove gornje usne, dok su mu usta bila zatvorena, poput kakvog psa.

Besnog psa. „Ko je oteo plemkinju?“ zapita Henrik. Iako je bio bar dvadeset centimetara niži od Eduna, glas mu je bio prodoran i dubok. Bio je to glas podoban za nadglasavanje topovske buke, i Edun je namirisao nagoveštaj bojnih polja u carevoj krvi. „Reci nam šta znaš“, nastavi Henrik. Jesu li to bili prokleti Marstoci?“ „Ne“, oprezno odgovori Edun. Polako. Morao je da se poštara da niko ne sazna da je Safija veštica istine. Verovatno je ujak znao… a možda i ne. Edun je sumnjao da bi čovek poput Erona besramno iskoristio vešticu istine, ako bi mu se ukazala prilika. „Vidite?“ dahtao je dužd. „Rekao sam Vam da nije Vanes!“Besomučno je lupao po nečemu što je ležalo na stolu. „Caričin potpis bi nestao da su oni to učinili!“ Edunove usne se stisnuše, kada je shvatio da gleda u Dvadesetogodišnje primirje. Ili njegovu poslednju stranu, koju su potpisali svi kontinentalni lideri. Video je Vanesinu detinju žvrljotinu – bila je mala devojčica kad je stavljala potpis – koja je još uvek bila postojana u dnu stranice. Ili je magija Primirja bila razbijena, ili Nubrevljani nisu odveli plemkinju protiv njene volje.

Edun se okrenuo imperatoru, „Nubrevljani imaju plemkinju. Video sam ih kako je odnose morem.“ Svi su zinuli u sobi. Čak je i sam Henrik gledao kao da je pojeo nešto pokvareno. „Ali“, otpoče princ Leopold, trljajući donju usnu palcem, „marstočka žar-veštica je spalila palatu do temelja. I…“, pogleda u Henrika, kao da traži znak odobravanja, „Marstoci su napustili Venjazu. Carica i njena svita su otišli ubrzo nakon svečanosti. Ja bih rekao da je to znak krivice.“ „Da“, potvrdi dužd, i dalje uznemireno kuckajuću rukom, „ali isto su učinili i Nubrevljani. Otišli su odmah nakon prvog plesa i…“

146

„I princa i moje nećake“, dovrši Eron, koji je stajao malo uspravnije nego maločas. „Prokleti Nubrevljani! Ja ću ih zatrti…“ „Neće biti nikakvog zatiranja!“ Henrik ga pogleda s gnušanjem. Potom se okrenuo Edunu. „Govori šta si video, monaše. Govori sve.“ Edun nije učinio tako. U stvari, on je pretrčao preko skoro svih detalja i došao do bitne stvari: bitke između nubrevskog vešca vetra i karavenskih monaha kod svetionika. „Odveo je plemkinju ka moru, na svojim vetrovima“, završi Edun. „Nisam mogao da ga pratim.“ Henrik je mudro klimnuo, dužd je besno blinkao iza svojih đozluka, lord Eron je izgledao kao da nema pojma o čemu Edun govori, a Leopold ga je nezainteresovano promatrao. „Kako si pratio devojke do svetionika?“ upita Henrik. „Sa svojim veštičarstvom?“ „Da.“ Henrik šmrknu, i maleni osmeh otkri njegove očnjake. „Da li možeš ponovo da koristiš svoje moći? Čak i preko Jadansija?“ „Da“, Edun tapnu po dršci svoga mača. „Pratiću je za određenu nadoknadu.“ Henrikove nozdrve se raširiše. „Za kakvu vrstu nadoknade?“ „Koga briga?“ zakriča lord Eron, zalećući se na Eduna. „Platiću ti koliko god tražiš, krv-vešce. Reci svoju cenu i ja ću platiti…“ „S kojim novcem?“ prekinu ga Henrik. On se smejao, cinično. „Ti si se zadužio kod krune da bi prisustvovao Samitu, Erone, i ako imaš nešto novca koji skrivaš u torbici, prvo meni duguješ.“ Još jednom se nasmejavši, Henrik se okrenuo Edunu. „Pokrićemo tvoje troškove, bezdan-vešce, ali će oni biti isplaćeni iz riznica onih koji su oteli ledi Safiju. Ako je Nubrevljani imaju, onda će Nubrevljani platiti.“ „Ne.“ Edunovi prsti su brže tapkali. „Zahtevam pet hiljada pjastera unapred.“ „Pet hiljada?“ Henrik se zanjihao unazad. A potom se nagnuo napred, dovoljno blizu da bi svaki čovek zadrhtao.

Edun nije zadrhtao. „Shvataš li ti s kim pričaš, bezdan-vešce? Ja sam car Kartore. Bićeš plaćen kada ja kažem da ćeš biti plaćen.“ Edun prestade s tapkanjem. „A ja sam krv-veštac. Ja poznajem devojčin miris krvi i mogu da ga pratim. I neću to uraditi bez pet hiljada pjastera.“

147

Henrik se naduo, spreman da pobesni, ali Leopold se umešao. „Dobićeš novac, monaše.“ Princ pokorno pruži ruke ka svom ujaku. „Ona je tvoja zaručnica, ujka Henriče, zato moramo platiti bilo koju cenu da je vratimo, zar ne?“ Onda se od imperatora okrenuo ka duždu i lordu Eronu, nekako uspevajući da dobije klimanje u znak potvrde od obojice.

Edun je bio impresioniran. I postao je još zaprepašćeniji kada se princ Leopold od Kartore okrenuo ka njemu i rekao, gledajući ga u oči, „Možeš poći sa mnom u moje odaje. Imam bar polovinu novca tamo. Da li će biti dovoljno?“ „Da.“ „Odlično.“ Leopold se prazno osmehnuo. „Sada, mislim da se svi možemo složiti“ – pogleda ponovo u svog ujaka – „da smo dovoljno gubili vreme ovde. Ako mi dozvolite, Vaša visosti, ja ću se pridružiti monahu u potrazi za Vašom zaručnicom. Dobro poznajem Safiju, i mislim da mogu biti od pomoći.“ Sve procene koje je Edun imao, padoše kod tih reči. Princ će ga usporiti.

Odvlačiti mu pažnju. Ali pre nego što je mogao da se pobuni, Henrik je učtivo klimnuo. „U redu, pridruži se bezdan-vešcu. I drži ga na kratkom povocu.“ Imperator se namrštio na Eduna, očevidno očekujući nekakav odgovor.

I zato mu Edun nije dao nikakav.

Trenutak kasnije, Leopold je pokazao Edunu da ga prati, i krenuo iz sobe. Edun ga je pratio, okrećući zglobove i ključajući u besu.

Barem niko nije pomenuo da je Safija veštica istine. Kada Edun bude isplaćen za sve nedaće koje ga prate otkad lovi devojku, i dalje je može predati svom ocu.

Jer, iako su svi ovi Kartorijanci plaćali Edunu da je pronađe, niko nije pominjao vraćanje.

148

19. POGLAVLJE

* Z

a dva sata, koliko je proteklo otkad je Merik vratio Safi Lu njenu sobu i naredio joj da ostane u potpalublju iz bezbednosnih razloga, ona je iste misli premetala u svojoj glavi iznova i iznova.

I pitanja – toliko pitanja. Od planova svog ujaka, do zaruka s Henrikom, sve je nadmašio panični strah za Izeldu.

Tu je bio i bat koraka, snažan i neumoran. Ječali su u Safinoj lobanji toliko da je zaželela da vrišti. Dok nije završila šetajući gore-dole duž majušne kabine, dok je Evrana viđala Izeldine rane. „Prestani“, napokon dozlogrdi Evrani. „Ili napusti kabinu. Ometaš me.“ Safi požuri da izađe, pogotovo sada kada je dobila nečije odobrenje da to uradi. Ovo je bila njena šansa da ispita unutrašnjost broda. Da smisli kako da odvede Izeldu u njihovu mukom zarađenu slobodu. Mogla je tako jasno čuti Habimova učenja, kao da on stoji pokraj nje, tupeći o strategiji i mestu bitke.

Ispostavilo se da je trup mračan prostor pun kovčega i mreža, vrša i buradi. Svaki ćošak koji je ispitivala imao je nešto nagurano u njega – uključujući mornare – i sve je bilo u mraku osim kvadrata koji je sijao nad otvorom izlaznih stepenica.

Sve je zaudaralo na znoj i prljava tela, dok se ustajali smrad kokošjeg izmeta dizao iz pilićarnika ispod. Safi je bila zahvalna što bar ne čuje kokoške ili druge životinje. Bilo je i previše buke za njen ukus.

Iako se činilo da je većina mornara napolju, Safi je izbrojala dvadeset sedam ljudi sklupčanih pokraj gajbi i ugneždenih pored sanduka. Izgleda da nije bilo posebnog odeljka za posadu i Safi uze to u razmatranje.

Od dvadeset sedmorice koliko ih je Safi mimoišla, devetorica su grizla palac ili siktala, „Đubre koje voli Marije!“ na nju. Ona se pretvarala da ne čuje, i išla čak dotle da klima u znak odobravanja. Ipak, pod prigušenim svetlom, ona zapamti njihova suncem opaljena lica. Njihove zlobne glasove.

Kada je vižljasti, crnoputi dečak s pletenicama do ramena skočio s merdevina u potpalublje, Safina magija objavi da se njemu može verovati.

149

Zato ga Safi ćušnu po ramenu dok je prolazio. „Misliš da će se posada okrenuti protiv Nomacijanke?“ Dečak žmirnu, i pletenice mu se zatresoše pre nego što će odgovoriti verodostojnim ženskim glasom, „Ne ako je admiral protiv toga, a ja mislim da jeste. On nema problema s Macijima kao mi ostali.“ „Mi?“ „Ne ja!“ Devojka lupi rukama. „Kunem se, kunem se. Ja nemam problem s Macijima. Mislila sam na posadu.“ Istina. Safi je protrljala oči. Iznad glave, vukli su se nožni prsti, lupali su mačevi, glasovi su urlali. Kakva god vežba da je bila u toku, Safi je poželela da se prekine.

Ona nastavi svoju šetnju. Dvaput, pa triput brže od ritma bubnjeva.

Zašto ne može da osmisli nekakav plan? Kod Izelde se to činilo tako lako, a svaki put kad bi Safi pokušala da sredi svoje misli, one su se raspadale kao mulj u potoku. „Ne bi trebalo da hodaš toliko“, reče devojka, još uvek u stopu prateći Safi. „Posada će se žaliti i onda te admiral može zatvoriti.“ Safi zastade. Ukoliko bude zatvorena, to će joj umnogome otežati šanse za odbranu ili beg ako tako nešto bude neophodno.

Ja imam fino mesto gore, na palubi“, ponudi se devojka. Pokaza na merdevine. „Ne možeš da šetaš, ali možeš da posmatraš vežbu.“ Safi je mrdnula nozdrvama. Otišla je do najnižih stepenika i gledala sunčev sjaj nad njom. Merik je bio tamo gore. I Kalin, takođe, koji može onesposobiti Safi kod najmanje neposlušnosti.

Ali odlazak gore će dati Safi bolji pogled na brod, posadu, i sve ukupno.

Možda će skovati plan ako više nauči. „Niko nas neće videti?“ upita devojku, prisećajući se Merikove naredbe da ostane ispod. „Obećavam ti.“ „Vodi me onda.“ Devojka se iskezila i pošla uz merdevine. Safi je pratila iza, i ubrzo se našla okružena mornarima, koji su vitlali visoko podignutim sabljama, krećući se u polučučećem stavu preko palube koja je škripala. Iako su mnogi buljili u Safi dok se šunjala pored njih, nije čula dobacivanje niti osetila agresiju. Ljudi s predrasudama, činilo se, uglavnom su bili ispod. Što je značilo da neće dugo ostati ovde. Saznaće šta joj je potrebno i vratiće se da bude uz Izeldu.

150

Safi je pratila devojku, izbrojavši petnaest koraka od merdevina do uzdignuća na krmi. Devojka se zavukla iza četiri bureta, koja su zaudarala na crknutu ribu, i čučnu dole. Safi je puzala pokraj nje, zadovoljna što vidi da je zaista sakrivena. Mesto je bilo dobro za promatranje mornara koji su vežbali – kojih je, primeti to s mučninom, bilo zaista mnogo.

Cela posada je bila poredana u redove, umesto da se penje po jarbolima i čisti palubu, i Safi proceni da ih ima bar pedesetak. Verovatno duplo toliko, s obzirom na to da joj matematika nije išla od ruke.

Safi je okretala vrat dok nije spazila Merika, Kalina i još tri čoveka pored kormila. Svi su nosili zaštitne naočare i pomerali usta kao jedan.

Iza njih, Safi pronađe izvor neprekidne grmljavine. Mladić – sa pletenicama kao u devojke – udarao je u ogromni položeni bubanj.

Safi je poželela da mu slomi malj napola.

Ali više od toga, želela je da udahne svež vazduh. „Boga mu“, opsova, okrećući se ka devojci. „Šta to zaudara?“ „To su iznutrice. Mi ih čuvamo.“ Devojka skinu prstom mast s najbližeg bureta, i kada je Safi pogledala naokolo, videla je mnogo slične tekućine.

Curila je iz buradi, preko palube, niz trup broda. „To je za morske lisice“, dodade devojka. „Moramo da ih hranimo kada prolazimo pored njih, inače će nas napasti.“ „Morske… lisice“, Safi ponovi hladnokrvno. „Misliš na mitske zmije koje se hrane ljudskim mesom?“ „Aha.“ Devojka se još jednom osmehnu. „Ali sigurno da ne ueruješ u njih. To su samo priče za zastrašivanje male dece poput planinskih šišmiša. Ili Dvanaest Paladina.“ „Koji su tafeođe stvarni“, prepirala se devojka. Da bi dokazala da je u pravu, izvuče iz džepa ofucani špil taro karata zlatne poleđine i prevrnu gornju kartu.

Bio je to Paladin Lisica, i ljuta guja obavijena oko mača. Njeno lisičje lice zurilo je u Safi. „Dobar trik“, promrmlja Safi, dok su joj prsti žudeli za špilom. Videla je mnogo taro karata u svom životu, ali nikada nije videla špil sa morskim lisicama umesto običnih, cruenih lisica. Bila je znatiželjna da vidi šta je oslikano na ostalih pet boja. „Nije trik“, odvrati devojka. „Samo ti pokazujem kako izgleda morska lisica. One su ove ogromne zmije u vodi, vidiš? Ali svakih nekoliko dekada,

151

one odbacuju svoju kožu i izlaze na obalu kao prelepe devojke koje zavode mladiće…“ „I odvlače ih u grob“, završi Safi. „Legenda o planinskim šišmišima je ista. Ali ja želim da znam da li si ti zaista videla morsku lisicu?“ „Ne. Ali“, devojka požuri da doda, „neki stariji članovi posade tvrde da su se borili protiv njih za vreme rata.“ „Vidim“, procedi Safi – i jeste videla. Merik i njegovi kapetani drže iznutrice na brodu da zadovolje one sujeverne, kao što je ujka Eron svake godine slao ovce u pećine Hastrelovih, da bi zadovoljio „planinskog šišmiša“.

U detinjstvu, Safi je prepešačila alpske šume oko imanja Hastrelovih tražeći bilo kakav znak zmaja koji liči na šišmiša. Istraživala je obližnje pećine, gde su šišmiši navodno živeli, i provodila je sate pored presahlog Vrela Zemlje, čekajući da se predivna gospa iznenada pojavi.

Ali nakon deset godina bez ijednog traga, Safi je konačno prihvatila da su planinski šišmiši, ako su ikad i postojali, bili mrtvi poput Vrela pored kojeg su živeli.

Morske lisice takođe, odlučila je Safi. „Uzgred budi rečeno, moje ime je Rajber.“ Devojka povi glavu. „Rajber Forca.“ „Safija fon Hastrel.“ Rajber se ugrize za usnu, kao da pokušava da savlada smeh. Ali onda je odustala. „Ti si plemkinja, zar ne?“ Ona okrete još jednu taro kartu.

Veštica. Pokazivala je ženu, skrivenog lica, kako gleda u Vrelo – Vrelo Zemlje, u stvari. Samo što je za razliku od Vrela pored kog je Safi odrastala, ovo još uvek bilo aktivno. Šest bukvi oko izvora su bujale, kameni prilaz je bio netaknut, a voda je kuljala.

Kao i Paladin Lisac, slika na karti je bila nešto što Safi nikada nije videla.

Rajber vrati kartu u špil i Safi odvrati pogled ka mornarima. Jedan mladić joj je zadržao pogled, lice mu je bilo preliveno znojem i crvenim bolom, a baratanje sabljom očajno.

Za vreme koje je bilo potrebno Safi da ispuca zglobove na prstima, već je bio dvaput razoružan od strane svog protivnika. Najgore od svega je bilo to što je njegov protivnik već bio mornar pred penzijom, a uz to je imao i sakatu nogu.

Ako Safi zatreba sablja u skorije vreme, zna kome će se obratiti. „Tvoja posada“, reče Safi, okrećući se da uhvati svež povetarac, „izgleda podeljena.

Neki znaju da se bore, ali većina ne zna.“

152

Rajber uzdahnu u znak odobravanja. „Nemamo mnogo iskustva. Ovi dobri“, pokaza na starca koji je šepao, „borili su se u ratu.“ „Zar nije dužnost prvog oficira da se pobrine da svi napreduju?“ Safi je pogledala ka kormilu. Kalinova svetla kosa je letela na vetru, a on je i dalje mrmljao uz druge veštice. Merik, naprotiv, nije više bio tamo. „On čak i ne posmatra vežbu.“ „Zato što on trenutno upravlja brodom. Obično nas zaista trenira.“ Nešto poput odbrambenog mehanizma s kojim je devojka govorila, nateralo je Safi da je pažljivo posmatra. Uprkos njenoj dečačkoj figuri i očajnim pletenicama, Rajber nije bila neugledna devojka. U stvari, sada kada je Safi pažljivije posmatrala, ona je shvatila da su njene oči brilijantno srebrne. Ne sive već, zaista, sjajno srebrne.

Prvi oficir bi morao da bude slep, pa da se ne zaljubi u te oči. „Znači, vi ste zajedno“, bočnu je Safi. „Ne“, brzo reče Rajber – previše brzo. „On je dobar zamenik, to je sve.

Pošten i pametan.“ Laž prostruji Safinom kožom, i morala je da savlada osmeh dok se okretala ka Kalinu. Sve što je videla bio je ogroman čovek s moćnim veštičarstvom. Čovek koji je odveć lako mogao da savlada Safi. Ali možda se ispod njegove ledene spoljašnjosti krilo nešto više.

Rajber duboko uzdahnu i izvuče sledeću kartu iz špila. Paladin Pseći.

Buljila je u psoglavu zmiju, takođe obmotanu oko mača, sa prazninom u očima koja govori o stvarima koje je najbolje zaboraviti. Ali potom je njen pogled pao na Kalina i crte lica joj se opustiše.

Rajber i prvi oficir su bili zajedno, i bilo je tu nečeg više od običnih telesnih strasti. Bilo je ozbiljno i duboko.

Istinito.

Safi stisnu usne. Ona i Rajber su bile otprilike istih godina, ali o ovome Safi nije znala mnogo. Imala je romanse u Venjazi. Flertovanja s mladićima poput onog s Derikožom, ali takvi susreti su se uvek završavali brzim poljupcem i još bržim rastankom. „Da li je princ“, upita odsutno, „u vezi sa nekim?“ Safi se trgnu, poželevši da proguta svoje reći. Nije znala odakle su došle. „Mislim, da li je dozvoljeno posadi da se zabavlja?“ „Ne jedni s drugima“, odgovori Rajber. „Takođe, mi se nalazimo van nubrevskog tla, ledi. To čini princa admiralom Niharom.“

153

To je privuklo Safinu pažnju i ona svesrdno prihvati skretanje s teme. „Prinčeva titula se menja u zavisnosti gde se nalazi?“ „Naravno. Zar nije tako i kod vas?“ „Ne.“ Safi se ugrize za usnu dok je svezi, slani povetarac fijukao iza bačvi. Umesto da je rashladi, učinio je da ključa – sveže graške znoja joj iskočiše na obrvama. Ali ovo je bila drugačija vrsta vreline od one malopre – vrelina ljutnje. Vrelina uplašenosti.

I postajala je sve vrelija, dok je Rajber objašnjavala kako je Merikova racionalizacija obroka uznemirila mnogo ljudi i produbila jaz između onih naklonjenih njemu i onih koji favorizuju princezu Viviju. Kako je prljava i prenaseljena prestonica postala nakon Velikog rata.

Teška istina iza ovih priča činila je da Safi krši prste. Svet koji je Rajber opisivala nije bio poput onog koji je Safi ostavila iza sebe. Bilo je siromaštva u Dalmockom carstvu – naravno da je bilo – ali nije bilo gladovanja.

Možda… možda Meriku zaista treba trgovina – čak i sa prokletom državom kao što je Hastrelova.

Tek što je Safi krenula da se uspravi, da se vrati u kabinu i obiđe Izeldu, začu Evranin glas u ušima. „Znači, dozvolićeš da devojka umre?“ Evrana je dovikivala s obližnjih merdevina. Glasnije od mornara koji su trenirali. Glasnije od bubnja koji je odzvanjao. „Moraš nas odvesti na obalu.“ Jeza prođe Sarmom kičmom. Kroz svaki delić njenog tela. Ona se uspravi na kolena, zatim ustade. Onda je stajala, zanemarujući Rajberina upozorenja da ostane skrivena. Tek što se podigla iznad bačvi, tamna Merikova glava se pojavila na merdevinama. Brzo se penjao na palubu, dok ga je njegova tetka pratila u svom ogrtaču.

Merik je prešao nekoliko koraka napred, vrteći glavom kao da traži nekoga, i mornari se razmaknuše.

Evrana stade uz njega. „Devojci treba žar-veštičji vidar, Meriče! Umreće bez njega.“ Merik nije odgovarao čak ni kada se Evranin glas prolomio u besu, zahtevajući da ih odvede na obalu.

Safi je stisnula prste. Svoje nožne prste, svoje obline, svoju utrobu. Sve je bilo spremno za akciju.

Ako Merik nije voljan da spase Izeldin život, to bi prosto potvrdilo da on nije Safin saveznik. Dakle, bilo ugovora ili ne, bilo neprijateljskih mornara ili

154

ne, admiral Nihar bi tada bio Safin protivnik, a Ä?itav brod njeno popriĹĄte bitke.

155

20. POGLAVLJE

* M

erik je otišao u potpalublje da obiđe plemkinju. Nije mu se svidelo kako ju je ostavio u kabini. Njena nit-sestra je bila bolesna i Merik je shvatao kako to može obrnuti nečije raspoloženje.

Gde god je bilo obrtanja, Merik bi ispravljao. Na stranu što je ova situacija bila jedina stvar koju je trenutno mogao da ispravi. Vivijine zovveštice su lovile Hermina, zahtevajući da je Merik obavesti gde se nalazi dalmocki trgovački brod i nije htela da odstupi dok svojim očima ne vidi ovaj novi ugovor s Hastrelovima.

Merik je lagao, još jednom, i tvrdio da je trgovački brod na pola puta od svoje stvarne udaljenosti, ali imao je osećaj da Vivija počinje da shvata.

Pre nego što je stigao do putničke kabine, njegova tetka ga je presrela na merdevinama. „Moramo da se zaustavimo“, reče mu, lica obavijenog senkama, ali joj se srebrna kosa presijavala. „Izelda je previše loše da bi preživela. Koje luke su u blizini?“ „Nijedna koju možemo da posetimo. Još uvek smo na dalmockoj teritoriji.“ Merik je pokušao da krene dalje.

Evrana mu preseče put, sevajući. „Šta ti nije jasno u rečenici 'previše loše da bi preživela'? Ovo nije podložno raspravi, Meriče!“ „A ovo nije Vaš brod da njime komandujete.“ Merik trenutno nije imao strpljenja za raspravu. „Staćemo kada ja kažem da stajemo, tetka. Sada se uklonite, kako bih posetio plemkinju.“ „Ona nije u kabini.“ I tako lako, poznati pritisak naraste pod Merikovom kožom. „Gde“, upita nežno, „je ona?“ „Na palubi, pretpostavljam.“ Evrana nemarno pokaza tovarni prostor, kao da kaže, Ne uidiš je ovde, zar ne? „Ipak“, nastavi Merik, i dalje opasno spuštenog glasa, „trebalo je da ostane u potpalublju. Zašto je niste zadržali u kabini?“ „Zato što to nije moja nadležnost.“

156

Na te reči, Merikova narav se zapali. Evrana je znala šta se nalazi u ugovoru s Hastrelovima. Znala je da Safija mora ostati u potpalublju iz bezbednosnih razloga. Jedna kap njene krvi označila bi kraj ugovora.

I pomisao na to da Safija proliva krv… da se povređuje….

On se uspeo uz merdevine, praćen povicima svoje tetke. „Znači dozvolićeš da devojka umre? Moraš nas odvesti na obalu!“ Merik je ignorisao tetku. Pronaći će Safiju i objasniti joj nežno, naravno, a ne s ovom vatrom koja ga je kontrolisala, da nipošto ne sme napuštati kabinu. Ona će saslušati, povinovati se, i onda se Merik opet može opustiti.

Nema više problema na vidiku.

Merik je režao na ljude da se pomere u stranu, dok je išao prema krmi.

Njegova magija je želela da se oslobodi, a on je bio bespomoćan da joj se odupre. „Admirale!“ Merik naglo stade. Bio je to Safijin glas. Iza njega.

Polako se okrenuo nazad, s besom koji mu je rastao u grudima. Njegovi vetrovi su se razmahali unutra, mnogo gore nego ranije. Gore nego godinama unazad. Gubio je kontrolu.

Potpuno se raspao kada je video kako stoji na palubi, sa sabljom u rukama. „Odvešćete nas na obalu.“ Glas joj je bio hladan i precizan. „Odvešćete nas sada.“ „Vi ste se oglušili o naređenje“, reče Merik, opsovavši u sebi. Šta se dogodilo s nežnim objašnjavanjem?! „Rekao sam Vam da je moja reč zakon, rekao sam Vam da ostanete u potpalublju.“ Njen jedini odgovor bio je visoko podizanje sablje. „Ako Izeldi treba žarveštičji vidar, onda idemo na obalu.“ U daljini, Merik je primetio da su bubnjevi utihnuli. Da je brod počeo da se kreće bez pomoći veštica plime, koje su ga smirivale.

Merik izvuče sopstvenu sablju. „Idite u potpalublje, ledi. Odmah.“ Safija se zlobno nasmejala i krenula mirno ka Merikovom sečivu. Potom zabaci ramena unazad i prisloni svoje grudi na vrh sablje. Majica joj je uronila. „Dovedite žar-veštičjeg vidara, admirale, ili ću se postarati da Vam upropastim ugovor.“ Vatra je dobovala iza Merikovih očiju. Safija će se sama povrediti. Ona će proliti krv i Merik će izgubiti sve za šta se borio. Nekako je znala šta je u ugovoru i stavljala ga je na probu.

157

Zato Merik spusti sečivo.

Potom se prepusti besu. Vetrovi se oslobodiše i zaurlaše preko posade. „Kaline! Oduzmi joj dah!“ Safija preblede. „Kukauice!“ prosikta. „Sebična kukavice!“ Ona ga napade.

Merik je jedva imao vremena da se baci unazad, ka svojoj kabini, kada sablja zapara vazduh na mestu gde je maločas stajala njegova glava.

On je poleteo ka krmi, dok mu je reč „kukavica“ odzvanjala u ušima sa svih strana. Bila je napisana na usnama njegovih mornara, i kada se spustio na palubu, on ugleda Kalinove oči u gomili. Prvi oficir je odmahivao glavom u znak da mu ovog puta neće pomoći.

Onda je Merik razumeo zašto: sve što su mornari njegovog oca videli – bila je žena – Kartorijanka – koja je njihovog novog admirala nazvala „kukavicom“. Da su Vivija ili Serafini komandovali ovim brodom, pravda bi bila brza, potpuna i nasilna. Ovi ljudi su to očekivali. Zahtevali.

I nije bilo kao da su znali za ugovor s Hastrelovima. Što je značilo da će se Merik boriti sa Safijom fon Hastrel, i moraće to da uradi tako da joj ne prolije krv.

Merik je našao čvrst oslonac, a devojka je letela ka njemu sa svojim pletenicama koje su letele iza nje. Mornari su joj se uklonili s puta, čekajući šta će se dalje desiti.

Onda je Safija bila ispred njega, vitlajući sabljom. Merik je dočeka sa svojom sabljom. Varnice zasijaše duž čelika. Devojka je bila snažna. Morao je da izbaci sečiva iz borbe, što je pre moguće. Čak i najmanja posekotina bi bila suviše za ugovor.

Devojka je zadala još jedan snažan udarac. Merik je parirao, ali leđa su mu bila naslonjena uz zid kabine. Što je još gore, svet sa nakrivio ulevo, a brod je zastao u tom položaju, između sledećeg ljuljanja.

Devojka je iskoristila inerciju i, tako mu Vrela, bila je brza. Jedan udarac je postao dva. Tri. Četiri…

Ali tada. Brod se nagnu na drugu stranu i njena kolena klecnuše. Morala je da povrati ravnotežu pre sledećeg napada.

Merik je bio spreman. Kada je zamahnula sečivom visoko, on se sagnuo.

Njen mač udari u zid kabine i Merik je spotaknu. Ali u sledećem trenutku je već bila na njegovim ramenima, dok su joj se pesnice zabijale u njegove bubrege. U njegovu kičmu.

158

On izgubi ravnotežu, i brod se zaljuljao. Osećao je da će pasti. Ona će udariti o palubu glavom.

Zato se on posluži svojim vetar-veštičarstvom. Vazduh se zgusnu ispod devojke, podižući njen torzo uvis i vraćajući njegovu ravnotežu… dok mu se nije uzverala na ramena i zabila kolena u rebra.

On napravi kolut. Nije imao kud. Lice mu pojuri ka daskama.

Njegova magija je eksplodirala. U ciklonu snage, on i plemkinja odletoše s palube. Oni su se vrteli. Oni su se tumbali. Svet se zamutio dok nisu bili iznad jedara. Vetar je šibao oko i ispod njih. Safija je jedva primećivala koliko su visoko.

Merik je pokušavao da obuzda magiju ispod svoje kože. U svojim plućima. Ali nije bilo dileme da je devojka probudila ovaj bes u njemu.

Njegovo veštičarstvo nije više reagovalo na njega, već na nju.

Njena pesnica pojuri ka njegovom licu. Imao je tek toliko vremena da je blokira, pre nego što će se njeno stopalo zakačiti za njegov zglob. Ona ga zavrljači unazad, a tela su im se vrtela dok oboje nisu bili naopačke. Sve što je video bila su odela mornara i jedra i Safijina pesnica koja je doletala.

Merik je odgovorio, ali prejako – ili je to možda bilo njegovo veštičarstvo. Kako god, ona poče da se okreće i odleće unazad, udaljavajući se od jedara. Potom potpuno napusti Merikove vetrove i poče da se obrušava, glavom nadole, ka stotinama izbuljenih mornara.

Merik zamahnu magičnim vetrom ispod nje, vraćajući je u svom pravcu.

Okrećući i nju i sebe u uspravan položaj. Okean i jarboli su mu proletali kroz viziju.

Onda ga je Safija šutnula. Pravo u međunožje.

On izgubi dah. Njegova magija se zaguši.

On i dama padoše.

Merik je imao toliko vremena da postavi svoje telo ispod njenog i pomisli, ovo će boleti, kada su mu leđa tresnula o palubu.

Ne… to nije bila paluba. To je bio kovitlac vetra. Kalin je usporavao njihov pad, pre nego…

Merik zveknu u drvo takvom silinom da mu se mozak uzdrmao!

Devojka pade preko njega, lomeći mu pluća i rebra.

Uprkos bolu i šoku, Merik je iskoristio priliku koju je dobio. Zakačio je svoja kolena za njena i okrenuo je ispod sebe. Onda je uhvatio s obe ruke za glavu i pogleda. Jesi li završila?“

159

Ona je kuvala. Obrazi su joj bili rumeni poput zalaska sunca, ali su joj oči oštro caklile. „Nikad“, povika. „Ne dok ne pristaneš uz obalu.“ „Onda ću te baciti u lance.“ Merik je pokušao da ustane, ali ga je ona uhvatila za košulju i povukla. Njegovi laktovi ga izdaše; on pade preko nje, a nosevi su im se skoro dodirnuli. „Ti se… ne boriš fer.“ Njena rebra su dodirivala njegova sa svakim uzdahom. „Bori se sa mnom… ponovo. Bez magije.“ „Da li sam ti povredio ponos?“ On se grubo zakikotao i približio usta njenom uhu. Nos mu je dodirivao njen obraz. „Čak i bez mojih vetrova“, prošapta, „izgubila bi.“ Pre nego što je stigla da mu odgovori, Merik se otkotrljao s nje i uspravio se na noge. „Odvedite je dole i okujte je.“ Safija je pokušala da pobegne, ali dvojica mornara – ljudi iz Merikove prvobitne, lojalne posade – već su je dohvatili. Ona se rvala i urlala, ali kada je Kalin mirno stao uz nju, ona je prestala s borbom. Doduše, nije prestajala da viče. „Nadam se da ćeš goreti u paklu. Tvoj zamenik i cela tvoja posada.

Nadam se da ćete svi goretil“ Merik se okrenuo od nje, praveći se da ne čuje. Da ga nije briga. Ali istina je bila da je čuo i da ga je bilo briga.

160

21.POGLAVLJE

* E

dunu je trebalo nekoliko minuta da nagovori imperatora Henrika da ga angažuje. Ali sve vreme koje je uštedeo, izgubljeno je dok su njegov novi kompanjon, ulickani princ Leopold, kao i osmorica paklenih bardova u pratnji, izlazili iz palate.

Dva sata nakon što je napustio duždevu privatnu kancelariju, Edun se konačno zatekao kako trčkara pored Leopoldove kočije, krećući se ka Južnoobalskom distriktu. Saobraćaj je bio gust. Ljudi su se sjatili iz svih delova Venjaze da vide „spaljenu duždevu palatu“.To jest, da vide, kako je većina to govorila, „šta su prokleti marstočki gutači vatre napravili“.

Edun nije znao kako je ta glasina krenula, ali je sumnjao da je krenula.

Možda se izbrbljao neki stražar koji ne zna da drži jezik za zubima, ili je neki ratno-huškački nastrojeni diplomata namerno pustio glasinu. Kako god, netrpeljivost prema Marstoku je porasla, dok je Edun trčao kroz ulice i preko mostova Venjaze – loš predznak za obnovu Dvadesetogodišnjeg primirja – i čitava situacija je izgledala režirano. Neko je želeo Marstok za neprijatelja.

Edun zapamti to da bi ispričao svom ocu.

Takođe je zapamtio činjenicu da je od osam bardova koji su pratili Leopolda, jedino komandir normalno disao nakon trčkaranja kroz dva bloka.

Toliko o elitnoj borbenoj jedinici.

Pa opet, i Edun se sramno umorio, dok je prinčeva kočija stigla do Južno-obalskog distrikta, gde su kartorijanski ratni brodovi bili ukotvljeni.

Već je padalo veče i Edunovi tek zarasli mišići su goreli od grčeva.

Njegova nova koža bila je pregrejana zbog gužvi na ulicama, a stari ožiljci su mu ponovo prokrvarili što je značilo da mu je jedina čista košulja upropašćena.

Ah, Edun nije mogao da dočeka da sprovede osvetu – nekako – kada je ponovo ugledao tu nit-vešticu.

Leopold izađe iz kočije u toplo veče. Nosio je plavo-zelenkasti somot, neprikladan i odveć fini za plovidbu, a za pašom je bio oštar dvosekli mač u zlatnim koricama, više za paradu nego za upotrebu.

161

Ali novac je bio novac, i Edunov novi kovčežić srebrnih talira u kočiji, bio je vredan kuvanja na suncu i slušanja neprekidnih žalbi ovog uštogljenog princa. „Šta“, povika princ, pokrivajući usta rukom u rukavici, „da li je to smrad?“ Kako niko od paklenih bardova nije prišao da odgovori – u stvari su se odmaknuli da im ne bi probio uši, odnosno da bi namerno izbegli razgovor s princom – dužnost da odgovori pade na Eduna. „Taj smrad“, odgovori ovaj smireno, „to je riba.“ „I fekalije prljavih Dalmoćana“, dodade bradati čovek koji je prilazio duž doka. Nosio je kaput boje zada, koji je pripadao Kartorijanskoj mornarici, a sudeći po visoko podignutoj bradi i tri čoveka koja su ga u stopu pratila, bio je to admiral koga je Leopold trebalo da upozna. Četvorica oficira formirali su liniju ispred Leopolda i saginjali glave kako je prolazio, četiri puta ponovivši „Vaše carsko visočanstvo“.

Leopold je žmirkao kao dečačić s novom igračkom i nakon što je popravio svoj mač, objavio je na kartorijanskom, „Ukrcajte se na brodove, ljudi. Flota isplovljava s plimom i, sudeći po ovom monahu, Nubrevljani su ti koje lovimo.“ Admiral se promeškolji, kapetani se zgledaše, a pakleni bardovi se odmaknuše još dalje. Jer, naravno, neće biti isplovljavanja s plimom. Jedan brod koji plovi put Nubrevne je bio rizik, u najboljem slučaju. Cela flota je bila samoubilačka misija. Svi prisutni su to znali, osim čoveka koji je trebalo da zna: naslednika trona Kartore.

Ipak, niko od oficira nije pokazivao želju da govori. Čak ni admiral.

Edun je režao u sebi. Nemoguće da se ovi ljudi boje ovog nebitnog princa.

Edun je razumeo da se plaše imperatora Henrika, ali car nije bio tu da provali svoju nestabilnu srdžbu.

Edun se britko okrenuo ka princu i rekao na dalmockom, „Ne možete povesti flotu ka Nubrevni.“ „Oh?“ zatrepta Leopold. „A zašto ne?“ „Zato što će biti neupotrebljiva.“ Leopold se trgnuo i pocrveneo; prvi znak plahovitosti. I zato Edun, iako ga je to ubijalo, dodade, „Vaše carsko visočanstvo“. „Neupotrebljiva, kažeš?“ Leopold pređe palcem preko usana. „Da li ja onda nešto propuštam?“ On se okrenuo admiralu i upitao, na čistom kartorijanskom, „Zar mornarica ne služi za ovakve stvari? Da povrati ono što

162

nam ratno-huškački Nubrevljani oduzmu?“ Leopoldovi obrazi su se grčili dok je pričao, i Edun se priseti onog o čemu je ranije razmišljao.

Leopold je možda zaista posedovao strahovitu narav – pogotovo ako titula jednog admirala zavisi od plačljivog prinčevskog derišta.

Zato, uz dubok uzdah, Edun progovori još jednom. On nije, na kraju krajeva, imao admiralsku titulu da bi je izgubio. „Mornarica služi za pomorske bitke, Vaše carsko visočanstvo. Znači na moru. A mi ne idemo u Nubrevnu zbog bitke, jer će dama verovatno već biti u Lovatu dok Vaši razarači stignu do obala Nubrevne. Da sam ja taj nubrevski vetar-veštac, tamo bih je ja odveo.“ Leopoldovi obrazi se još jednom zažariše, i kad je progovorio bilo je to na dalmockom. Obratio se Edunu. „Zašto njen dolazak u Lovat pravi razliku?

Nubrevljani su oteli zaručnicu mog ujaka. Mi ćemo je vratiti.“ „Dvadesetogodišnje primirje“, reče Edun, „ne dopušta stranim plovilima da stupe na strano tle bez dozvole…“ „Znam šta stoji u prokletom Primirju. Ali ponavljam, oni drže zaručnicu mog ujaka. Samim tim su već prekršili Primirje.“ Osim što nisu, pomisli Edun. Ali nije mu bilo do svađe, zato samo oštro klimnu. Jedini način da dođemo do Lovata je da plovimo pored Nodinove straže, ali ti kameni spomenici su dobro branjeni od strane nubrevske armije.

Ako pretpostavimo da Vaša flota može da ih prođe – a ne može – i dalje bi morali da se nose sa začaranim Vodenim mostovima Stefin-Ekarta. „Pa“, Leopoldov glas je bio nepromenjenog tona, „šta mi je onda činiti?“ Admiral, kapetani i udaljeni bardovi pakla kolektivno se trgnuše, i Edun ih više nije krivio. Henrik je barem razumeo rat, gubitke i strategiju.

Da ne pominjemo elementarno znanje iz istorije.

Ipak, ovo je bila prilika za Eduna. Dobra, koju možda više nikad neće imati. Bila je to šansa da zadobije prinčevo poverenje. „Jedan brod“, polako reče Edun, okrećući zglobove – triput ka unutra, triput ka spolja. „Treba nam najbrža fregata u floti, kao i sva plima i veštice vetra koje su nam dostupne. Ako uspemo da presretnemo Nubrevljane pre nego što stignu do njihove otadžbine, možemo vratiti damu bez kršenja Primirja… Vaše carsko visočanstvo.“ Leopold je gledao Eduna, dok su povetarci Venjaze dizali njegove plave kovrdže u svim pravcima. Potom, kao da je prelomio neku unutrašnju dilemu, tapnu dršku mača i klimnu Edunu. „Učini tako, monaše. Smesta!“

163

I Edun učini upravo tako, zadovoljan što vidi četiri oficira i osmoricu bardova – koji su svi gledali u Edunova krvava prsa – kako su primorani da primaju naređenja od njega.

Iskustvo je bilo… nelagodno. Ljudi su retko gledali pravo u Eduna, a još manje stajali na tako maloj udaljenosti. I zato je Edun, kada se priprema završila i svi opet počeli da ga ignorišu, osetio olakšanje.

Kao da se vratio u Leopoldovu kočiju nakon nadgledanja transporta svog kovčežića na kartorijanski kuter10, poznati miris mu je zastrujao nozdrvama.

On je zastao, dva koraka od kočije, i omirisao vazduh.

Bistra jezerska voda i hladne zime.

Edun je znao taj miris, ali nije uspevao da ga poveže s osobom. Leopold je mirisao na novu kožu i zadimljen kamin. Bardovi pakla su mirisali na omče i hladno gvožđe, a oficiri su svi nosili prepoznatljivi miris okeana u krvi.

Ko god da je maločas prošao dokom, Edun ga je upoznao, ali se nije potrudio da upamti miris. Što je značilo da nije niko bitan.

Odbacujući, dakle, miris u stranu, Edun navuče kapuljaču. Sedamnaest zvona je tuklo, što je značilo da Edun ima taman toliko vremena da pronađe Ulicu Ridensa 14, i da konačno obavesti oca o ovom poslednjem, najprofitabimijem nameštanju.

10

Mali, brzi jedrenjak s jednim jarbolom. Prim. prev.

164

22. POGLAVLJE

* O

kovi su žuljali Safine ruke, dok je posmatrala Izeldino uspavano lice.

Nepogrešiva linija balavljenja je klizila niz Izeldine usne, ali Evrana je već otišla, a Safi je bila okovana suviše daleko da bi išta učinila.

Nije mogla da učini ništa bitno, činilo se. Ponela se kao dete, dozvoljavajući svom temperamentu da proključa na Merika, i bilo ju je baš briga. Ali je brinula o tome što je njen napad propao. Da je, na kraju, situaciju učinila još gorom.

Soba je bila zamućena, oblaci su se kotrljali preko podnevnog sunca, a voda je pljuskala iza njih. Brod je ubrzao, buka nije stajala, a džinovski bubnjevi su se ponovo začuli. Bat mornarskih koraka se takođe nastavio.

Safi je prislonila kolena na grudi. Lanci su zvečali, podrugljivim tonom. „Baš je to lepa slika.“ Safi se uspravi i vide Evranu u dovratku. Tiho poput miša, monahinja prođe sobom do Izelde. „Kako je ona?“upita Safi. „Mogu li ja nešto da učinim?“ „Ne možeš ništa okovana.“ Evrana se spusti na pod i spusti šaku na Izeldinu ruku. „Stabilno je. Zasad.“ Safi izgubi dah.

Zasad nije dovoljno dugo. Šta ako je Safi započela nešto što ne može da dovrši? Šta ako se Izelda nikad ne probudi – nikad ne bude mogla da se probudi?

Evrana se okrenula ka Safi. „Trebalo je da te držim u sobi. Žao mi je zbog toga.“ „Napala bih Merika svakako, ispod palube ili iznad.“ Evrana izdahnu. „Da li si povređena od vašeg… sparingovanja?“ Safi je ignorisala pitanje. „Reci mi šta je s Izeldom. Zašto joj treba vidar žar-veštica?“ „Zato što nešto nije u redu s njenim mišićima, a to je u domenu žarveštičjeg vidara.“ Evrana izvuče staklenu teglu ispod ogrtača. Ja sam vidar vodena-veštica, i zato sam stručna za telesne tečnosti. Moji balzami“, ona

165

pokaza Safi teglu, „potiču od vidara veštica zemlje, i mogu da zaleče samo kožu i kosti.“ Evrana spusti balzam na paletu. „Izeldini mišići su pod upalom koja je začarana. Posekotina na njenoj šaci ili strela u ruci su bile proklete.

Ja… ne mogu sa sigurnošću da tvrdim koja rana tačno, ali je to nedvosmisleno delo veštice prokletstva.“ „Veštice prokletstva?“ ponovi Safi. Pa opet, „Veštice prokletstva?“ „Videla sam čini poput ovih ranije“, nastavi Evrana. „Mogu da zadržim kletvu dalje od njene krvi, ali se bojim da će nastaviti da se širi kroz mišiće.

Upravo ide ka ramenu, dok pričamo. Ako dođe bliže, moraću da amputiram, ali riskantno je da to sama radim. Najbolje je takav zahvat izvesti uz asistenciju žar-veštice i veštice zemlje. Naravno, kad bismo i imali takvu vešticu. Većina veštica zemlje su Kartorijanci. Žar-veštice su, većinom, iz Marstoka. Merik nikad ne bi pustio takve neprijatelje da se ukrcaju. „Sada nam nisu neprijatelji“, promrmlja Safi, još uvek ošamućena od ideje o amputaciji. Ta reč je tako čudno zvučala. „Rat je završen pre dvadeset godina.“ „Reci to ljudima koji su se borili u njemu.“ Evrana pokaza ka glavnom skladištu. „Reci to mornarima koji su izgubili porodice u marstočkim vatrama.“ „Ali vidar ne može da povređuje.“ Safi pritisnu prst o drvo, dok joj zglob nije pucnuo. „Zar to nije deo vaše magije?“ „Oh, možemo mi da povredimo“, odgovori Evrana. „Samo ne s našim moćima.“ Safi ništa nije rekla. Nije bilo šta da se kaže. Svakim uzdahom, tonula je dublje u pakao i Izeldine šanse za preživljavanje su se smanjivale.

Ali iako je Safi bila vezana, ona nije odustajala. Merikov sporazum, ujakov plan, pa čak i njena rođena budućnost mogu da idu do sto đavola. Safi će pronaći način da ode s ovog broda i ona će odvesti Izeldu žar-veštičjem vidaru. „Ti si, dakle, plemkinja“, reče Evrana, „a ipak vesto barataš sečivom.

Pitam se kako se to dogodilo.“ Ona pažljivo dohvati svoj pribor za lečenje u dnu palete. Potom, odmerenim i tačnim potezima, otpusti zavoj na Izeldinoj ruci. Bubanj je tukao i tukao i tukao. „U Nubrevni“, nastavi Evrana, „mi naše plemstvo nazivamo 'većnicima', a moje porodično imanje – posedi Nihara – bilo je jugoistočno od prestonice.

Usrano imanje, da ti kažem istinu.“ Evrana dobaci Safi gorak osmeh dok je s velikim oprezom skidala zavoj. „Ali ispostavilo se da se na usranim imanjima

166

ga je većnici najlakomiji na moć, i moj brat nije bio izuzetak. Naposletku je osvojio i ruku kraljice Jane, i Nihari su primljeni među kraljevske zmije.“ Plemstvo Kartore je isto, pomisli Safi. Opako, ubilačko, lažljivo. Dok čovek poput Merika može osećati dužnost prema svojoj otadžbini i narodu, Safi nikad nije patila od takve odanosti. Hastrelovi ljudi je nikada nisu želeli, kao ni dame i gospoda iz njenog sveta plemstva. I kako je to ujka Eron precizno sročio, Safi nije bila od materijala za vođu.

Evrana skloni u stranu prljave zavoje i poseže za teglom balzama. „Politika je svet laži, i nubrevski dvor nije ništa drugačiji. Ipak, kada moj brat postane kralj…“ Zastala je i otvorila teglu. „Kada je Serafim postao kralj i admiral Kraljevske mornarice, postao je otrovnica gora od svih. Huškao je većnike protiv većnika, sinove protiv kćeri – čak i svoju rođenu decu. Ja sam ostala još nekoliko godina, nakon što se porodica preselila u Lovat“, nastavi Evrana, „ali sam na kraju odustala. Želela sam da pomognem ljudima, a to nisam mogla u prestonici.“ Evrana zameni posudu u svom kompletu, a potom pokaza znak veštice u Sarmom pravcu. „To je deo nas koji smo blagosiljani vidarstvom veštica vode, pretpostavljam. Ja moram da pomognem, a onda odlazim, onda sam nesrećna. Zato sam se, godinama pre nego što će početi Primirje, odrekla svoje titule i zaputila u Sirmajanske planine da položim karavensku zakletvu. Vrela su me uvek dozivala, i znala sam da mogu da pomažem drugima s belim plastom na svojim leđima.

Odakle ti dolaziš, ledi?“ Safi umorno uzdahnu; lanci su zvečali dok se pomerala. „Ja sam iz Orhin planina, u centralnoj Kartori. Bilo je hladno i vlažno i mrzela sam mesto.“ „A Izelda je iz Midenzi naseobine?“ Evrana položi novi lan preko Izeldine ruke, gotovo bolnom sporošću, i zavije oko njene nadlaktice. „Sad sam se setila.“ Safi izgubi dah. Srebrna kosa. Monah uidar. „Ti“, izdahnu Safi, „ti si bila monahinja koja ju je pronašla?“ „Aha“, jednostavno odgovori Evrana, „i to je vrlo značajna stvar.“ Evrana pogleda u Safinom pravcu. „Znaš li zašto je to značajno?“ Safi polako zaklima glavom. „To je… neverovatna koincidencija?“ „Ne koincidencija, ledi, već Gospa Sudba na delu. Znaš li Eridisinu tužbalicu?“ „Misliš pesmu koju pevaju pijani mornari?“ Evrana blago klimnu. „To je ta, doduše. Ona je deo mnogo veće poeme.

Epa, zapravo, za koji karavenski monasi veruju da se dogodio…“ Ona zastade,

167

pogled joj je lutao, kao da traži prave reči. „Proročanstvo“, reče napokon, klimnuvši, „jer Eridisi je bila veštica vidovnjak, znaš, i mnoge njene vizije su se obistinile. Otkad sam pristupila manastiru, osećam, ledi, da sam deo tužbalice.“ Safi podozrivo pogleda Evranu. Koliko je ona znala reči pesme, pevala je o izdajstvu, smrti i večnom gubitku. Teško da je to stvar koju bi neko želeo da se ostvari, a još manje da bude proročanstvo njegovog ličnog puta.

Ipak, kada je Evrana ponovo progovorila, nije pričala o Gospi Sudbi i proročanstvima, i njena usredsređenost je bila na nežnom Izeldinom licu. „Izelda je jako bolesna“, promrmlja, „ali kunem se Vrelom Postanja da neće umreti. Ja ću umreti pre nego što ću dozvoliti da se to dogodi.“ Te reči prodrmaše Safi, odzvanjajući takvom snažnom istinitošću da je Safi mogla samo da uzvrati klimanjem. Jer, ona bi učinila isto za Izeldu, kao što je znala da bi Izelda uvek učinila isto za nju.

Merik je buljio u sto s kartama pred sobom – u minijature omađijane od strane veštica vazduha, koje je Vivija dobavila. Kalin se naslonio na obližnji zid, ukočen i bezizražajan. Hladnoća u vazduhu je bila jedini znak njegovog nemira.

Sunčevi zraci su se pomaljali kroz oblake, a Jana je uranjala i klizila u ritmu okeana. Na mapi, minijaturna Jana je lako klizila napred… ali ne i dalmocki trgovački brod. Značajno je usporio, i uskoro će stići na tačno ono mesto gde je Merik rekao Viviji da će biti, i doći će baš u tom času koji je on njoj rekao.

Merikove laži su postajale istina pred njegovim očima.

Pomišljao je da spreči sestru nekom novom pričom, o tome kako brod naglo menja kurs… ali sumnjao je da će mu verovati. Najverovatnije da je već na poziciji, čekajući plen koji ništa ne sumnja da naiđe. „Iskopao sam nam dubok grob“, reče Merik, grubim glasom. „Ali ti ćeš nas iz njega ponovo iskopati.“ Kalin raširi ruke. „Uvek to učiniš.“ Merik popravi njegovu kragnu. „Bio sam neobazriv. Zaslepljen zbogprokletog ugovora, a sad…“ On oštro izdahnu i okrete se Kalinu. „Sada moram da znam da li si spreman da uradiš šta je potrebno.“ „Ako me pitaš“, reče nestrpljivo Kalin, „kako su moja pluća? Ona su savršeno dobro.“ Temperatura se spustila još niže. Sneg je zaigrao oko Kalinove glave. „Nisam imao problema već nedeljama. Zato ti se kunem“ – 168

Kalin stavi pesnicu na srce – „da mogu da odletim do Vivijinog broda i sprečim njenu pirateriju. Barem dok ti ne stigneš.“ „Hvala ti.“ „Ne zahvaljuj mi.“ Kalin odmahnu glavom. „Sreća je da smo ovde, a ne u Venjazi. Da smo još uvek na suprotnoj strani mora, onda ne bismo nikako mogli da intervenišemo.“ Nastupila je tišina, a vazduh se malo ugrejao. „Moramo razgovarati o još jednoj stvari, pre nego što odem.“ Meriku se nije svidelo kako je to zvučalo. „Maci devojka u potpalublju“, nastavi Kalin. „Znaš li šta ćeš s njom?“ Merik uzdahnu i proveri košulju. Još uvek je bila upasana. „Radim na tome, Kaline. Neću dozvoliti da umre, u redu? Ali Jana i naši ljudi moraju biti na prvom mestu.“ Kalin klimnu, donekle zadovoljan. „Onda ću ja uraditi ono što se mora uraditi.“ „I ja ću“, reče Merik. „Sada okupi posadu i veštice plime. Vreme je da vetrovi zapevaju.“

169

23. POGLAVLJE

* B

ližio se zalazak sunca, i Evrana je otišla da nađe hranu, ostavljajući Safi da u samoći razmišlja o Izeldi i Gospi Sudbi. Naravno da su šanse da Izelda sretne istu monahinju koja joj je pomogla bile velike – na kraju krajeva, koliko karavenskih monahinja uopšte može biti na čitavom kontinentu?

I zasigurno je ovaj ponovni susret bilo prirodnije pripisati šansi i verovatnoći, kao što je Rajber izvukla Paladina Lisca iz špila taro karata, nego nekakvoj drevnoj poemi koja upravlja monahinjinim životom.

Safine misli se razbežaše, nakon što je čula korake koji su se približavali.

Vrata kabine se otvoriše i otkriše Merika, s drvenom posudom u ruci.

Njena usta se iskriviše. „Došao si da se ponovo boriš?“ Bio je to detinjast komentar, ali Safi nije mogla da se natera da brine. „Treba li?“ On ušeta u kabinu i zatvori vrata nogom. „Čini se da si se dobro ponašala.“ „Nisam“, viknu ona, i to je bila istina. Iako je želela da urla i krešti i natera ga da zažali što se usudio da ikad stavi gvožđe uz njenu kožu, nije bila toliko glupa da nepotrebno troši energiju. Sada, više nego ikad, treba joj plan. „Odlično.“ Merik priđe i ostavi posudu na udaljenosti na kojoj je mogla dohvatiti, iako je on mudro ostao povučen pozadi.

Lanci zazvečaše, a Safi proviri u činiju. Bleda supa sa suvim rolnicama na površini. „Šta je to?“ „Ono što uvek imamo.“ Merik je čučnuo. Njihove oči su se srele. Njegove su bile pune, tamnobraon. Iako je izgledao odsutno, trougao na čelu mu se namrštio. „To je većinom bujon od kostiju, i šta god pronađemo za lonac.“ „Zvuči… ukusno.“ „Nije.“ On slegnu ramenima. „Ali pogledaj, čak sam ti udrobio hleb.“ On podiže rolnicu iz činije i, gotovo s izrazom žaljenja, pocepa je napola, i ubaci oba zalogajčića u bujon.

170

Safi ga je posmatrala kroz napola spuštene kapke. „Da li je to neki trik?

Zašto si dobar prema meni?“ „Bez trikova.“ Još hleba upade u činiju. „Hoću da znaš da razumem zašto si me… napala.“ Polako, ponovo podiže pogled ka njenom. Bio je bezbojan sad. Gotovo crn. „Učinio bih isto na tvom mestu.“ „Zašto me onda nisi zaustavio? Ako razumeš, zašto ne odvedeš Izeldu na obalu?“ Merikov jedini odgovor je bilo neuvredljivo gunđanje i ubacivanje poslednjih komada hleba u činiju. Safi je zurila, kako pluta po činiji, i frustracija joj se penjala duž kičme. „Ako“, reče ona tiho, „očekuješ da budem zahvalna zbog supe…“ „Očekujem“, prekide je on. „Nemamo mnogo hrane na brodu, ledi, i Vi. jedete moju porciju. Da, dakle, malo zahvalnosti ne bi bilo na odmet.“ Safi nije imala odgovor na to. U stvari, ostala je potpuno bez reči, i njena zabrinutost se uskoro udvostručila. Šta Merik hoće od nje? Njena magija nije osećala obmanu.

Merik joj primače činiju. Jedite, ledi… oh, čekajte! Umalo sam zaboravio!“ Izvadi kašiku iz kaputa. „Kako Vam se čini ovakvo posluženje?

Znate li koliko bi ljudi na ovom brodu ubilo za mogućnost korišćenja kašike?“ „A znate li Vi“, odvrati ona, „koliko ljudi ja mogu ubiti s kašikom?“ Ta izjava joj izmami umorni osmeh, ali kada je dohvatila kašiku, Merik je nije puštao. Njihovi prsti se dodirnuše…

Vrelina se pope uz Safinu ruku. Ona se trgnu, povlačeći unazad ruku i kašiku. „Uskoro ćemo stati“, reče Merik, donekle nesvestan njene reakcije. „Možda će biti borbe i… želeo sam da vas upozorim.“ „Ko će se boriti?“ Safin glas je bio neprirodno visok, i prsti su joj još uvek drhtali kad je uhvatila kašiku. Jesmo li Izelda i ja u opasnosti?“ „Ne.“ Merik jednom odmahnu glavom, ali ta reč, i pokret, razbiše se o Safinu magiju. Neistina. Ja ću vas čuvati“, dodade on, gotovo kao da se nečega priseća. Safina magija se pročisti. Istina.

Mršteći se, ona srknu supu. Bila je odvratna, iako je bila previše gladna.

Izmešana do tačke bez ikakvog ukusa, i hladna do tačke pretvaranja u žele. „Ne gledaj me kako jedem“, nakašlja se. „Neću zaista ubiti nekog s kašikom.“

171

„Hvala Nodinu.“ Njegove usne se stisnuše. „Brinuo sam se za celokupnu posadu.“ Zastao je, a potom neučtivo klimnuo glavom, kao da otresa crne oblake koji su ga pritisnuli.

Kada je Merikov pogled susreo Safiri, njegove oči su bile oštre – oštrije nego ikada pre kada ih je gledala – i imala je nelagodan osećaj da je on uidi.

Ne samo njenu spoljašnjost, već i sve njene tajne. „Da budem iskren“, reče napokon, „ledi, Vi ste pretnja. Zato Vas držim u lancima. Učinili biste bilo šta za Vašu nit-sestru, i ja bih učinio isto za Kalina.“ Istina.

Kada je Safi oćutala, osim što je srkala supu, Merik nastavi. „Kalin i ja se poznajemo od detinjstva, otkada sam posećivao imanje Niharovih, na kojem je njegova majka radila. Kada ste Vi upoznali Izeldu?“ Safi proguta puna usta, umalo se zagrcnuvši hlebom, i onda povika. „Zašto želite to da znate?“ Merik uzdahnu. „Dobroćudna radoznalost.“ Istina.

Safi iskrivi usta u jednu stranu. Merik je bio neobično otvoren prema njoj – što svakako nije morao da bude – i Safi je pretpostavila da neće zadobiti nikakvu taktičku prednost time što će saznati kada su se ona i Izelda upoznale. „Upoznale smo se pre šest godina“, odgovori ona konačno. „Ona radi… ili je radila, pretpostavljam, za mog staratelja u Venjazi. Kad god sam dolazila na časove, Izelda je bila tamo. Ja… u početku mi se nije svidela.“ Merik klimnu. „Ni meni se nije svideo Kalin. Bio je jako napregnut i ogroman.“ „I dalje je.“ Merik se nasmejao, a pun, bogat zvuk je slao tople signale oko Safinog stomaka. Sa razvučenim osmehom i opuštenim licem, Merik je bio zgodan.

Razoružana, protiv svoje volje i najjače želje, Safi primeti da se opustila. „I ja sam mislila da je Izelda napeta“, reče polagano. „Tada nisam razumela nit-veštice ili Nomacije. Jednostavno sam mislila da je Izelda čudna. I hladna.“ Merik počeša svoju bradu, grubu i zaraslu. „Šta se promenilo?“ „Spasla mi je život od Izručenog.“ Safi pogleda Izeldu, ukrućenu na paletama. Isuviše bledu. „Imale smo svega dvanaest godina, i ona me je spasla, ne misleći na sebe.“ Blizu Matejeve kafedžinice je bila veštica zemlje. Žena je počela da se luči, dok je Safi bila udaljena svega nekoliko koraka, i kada je veštica napala,

172

Safi je pomislila da je s njom svršeno. Pakla mu i slepulja, koje nije znala, ali bila je sigurna da dolaze po nju.

Dok se Izelda iznenada nije pojavila, skočila ženi na ramena, i borila se s njom kao da je njen život u pitanju.

Naravno, Izelda nije bila dovoljno snažna da zaustavi vešticu, zato hvala bogovima što je Habim naišao koji trenutak kasnije.

To je bio prvi dan kada je Habim počeo da trenira Izeldu zajedno sa Safi. Što je još važnije, bio je to prvi put kada je Safi prepoznala Izeldu kao prijatelja.

A evo kako joj Safi vraća – šaljući njihove živote u prah i pepeo.

Safi je mešala supu, gledajući kako se hleb uvija. „Kako ste Vi i Kalin postali prijatelji?“ „Slična priča.“ Merik ovlaži usne i, suviše nonšalantno, reče, „Kalin je imao loša pluća. Ja… ne znam da li si primetila. To je, u stvari, ironično. On je vazdušni veštac i može da kontroliše tuđa pluća, ali ne i svoja sopstvena.“ Merik se suvo nasmeja. „Kalin je imao prvi ozbiljniji napad diSafija sa osam godina, i ja sam iskoristio svoje vetrove da ga oživim. Prilično očekivano.“ Merik pokaza glavom ka supi. „Kakva je večera?“ „Jela sam i gore.“ On pokloni glavu. „Shvatiću to kao kompliment. Radimo šta možemo ovde, s ovo malo što imamo.“ Podiže obrve kao da je mislio na dvostruko značenje.

Nije imalo svrhe sa Safi. „Šta hoćete da kažete?“ „Hoću da kažem da ti postupaš isto. Raspolažeš s onim što imaš. Pomoći ću Izeldi kada budem mogao.“ Ja ne mogu da čekam toliko. Izelda ne može da čeka.“ Merik nakrivi jedno rame. „Ali ti nemaš izbora. Ti si ona u lancima.“ Safi se trgnu kao da hoće da je udari. Ispusti kašiku i gurnu činiju od sebe. Bujon se prosu preko ivica.

Neka se Merik ruga njenoj bespomoćnosti. Neka se smeje njenim lancima. Ona je upalila ovu vatru; ona će je i ugasiti. I ne treba joj njegovo ili bilo čije drugo odobrenje za to. „Ima ukus govana“, reče ona. „Ima.“ Merik je potvrdno klimnuo glavom što je samo još više razljutilo. „Ali ću sada bar večerati.“ On pokupi činiju i išeta iz sobe opušteno kao što je i ušao.

173

*** Izelda je ponovo bila zaglavljena u polusnu. Glasovi su visili na ivici njene svesti, a ispod su plutali snovi. Neko je bio ovde.

Nisu to bili ljudi u kabini broda, koje je Izelda mogla maglovito da čuje.

Ovo prisustvo bilo je drugačija senka; neko ko se uvijao i vrteo u najdubljim kutcima njenog uma.

Probudi se, reče Izelda sebi. „Spavaj“, promrmlja sena. Imala je glas koji je poznavala: njen, Izeldin glas. „Spavaj, ali otvori oči…“ Glas je bio jači od Izelde. Prekrivao je njen um lepljivim, neizbežnim sirupom, i iako je Izelda vrištala na sebe, da se probudi, sve što je uspevala bilo je upravo ono što je glas zahtevao.

Naglo je otvorila oči, i videla je nauljenu pregradu u kabini. „Brod“, promrmlja sena. „Sada mi reci, nit-veštice, kako ti je ime?“ Sena je i dalje pričala Izeldinim glasom, ali pokrivao ga je nalickani sloj, kao da se stalno osmehivala. „I putuješ li sa drugom devojkom? Vešticom istine? Mora da je tako, jer ima vrlo malo nit-veštica na moru u ovom trenutku – tri, da budemo precizni, od kojih je samo jedna odgovarajuće dobi.“ „Ko“, poče Izelda, iako se borila da prevali i tu jednu jedinu reč preko usana. Glas joj je zvučao udaljen milion milja, i pitala se da li možda govori u stvarnom svetu i da li joj se zbog toga čini da joj grlo gori od naprezanja. „Ko si ti?“ Obrisi sene se učvrstiše, i ledeni žmarci se spustiše duž Izeldine kičme. „Ti si prva osoba koja me je osetila! Niko nikada nije čuo staja govorim ili šta naređujem. Oni jednostavno prate naređenja. Kako to da ti znaš da sam ja ovde?“ Izelda nije odgovorila. Jedno pitanje koje je izgovorila poslalo je agoniju kroz njeno telo. „Uf, uf, reče sena, „ti si vrlo bolesna, i ako umreš, neću ništa naučiti.“ Sena priđe još bliže, i njeni prsti su preturali po Izeldinim mislima. „Svakako te je teško pročitati.

Ti si veoma zatvorena. Da li ti je to neko rekao ranije?“ Sena nije čekala odgovor. Umesto toga, pitanje zatutnji Izeldinim mislima. „DA LI PUTUJEŠ SA VEŠTICOM ISTINE PO IMENU SAFIJA?“

174

Izeldi se steže utroba. Led duž njene kičme provali napolje. Sa svakim delićem snage i treninga kojim je ovladala, ona udari na svoja osećanja, svoje misli, i svaki delić znanja koji je pretio da izađe na površinu.

Ali bila je suviše spora. Sena je osetila njen strah i udahnula ga je. „Istina je! Istina je! Mora biti, da bi imala takav divlji odgovor. Ova, Gospa Sudba me voli danas. Bilo je ovo mnogo lakše nego što sam očekivala.“ Sreća je izbijala iz sene. Izelda je zamislila kako tapše u oduševljenju. „Sada, ti moraš ostati živa, mala nit-veštice, jasno? Možeš li to? Trebaćeš mi ponovo kada kucne čas.“ Čas? Pomisli Izelda, nesposobna da govori. „Dok se ne sretnemo ponovo!“ oduševljeno reče sena. Nakon toga, mračno prisustvo nestade.

I Izelda se probudi u stvarnom svetu.

Sledećih nekoliko minuta bilo je zamućeno monahinjom koja je pomagala Izeldi da sedne, Safinim Nitima koje su gorele po celoj sobi, svetom koji se okretao i ljuljao. „Safi?“ „Ovde sam, Iz.“ Izelda se malo opustila dok joj monahinja nije pregledala zavoje.

Koristila je svu samokontrolu da ne zakriči na nju da se gubi! O, Mesečeva Majko spasi je, kako može biti toliko bola?

Ti si zaista vrlo bolesna. To joj je rekao glas sene i, gledajući uplašene sive Niti koje su iskrile iznad monahinje i Safi, Izelda nije imala dilemu da li je glas u pravu.

Ali nije znala da li je glas stvaran.

Izelda dohvati monahinju za zglob. „Hoću li umreti?“ Monahinja je bila smirena. „Ti… možeš umreti. Mišić je proklet, ali ja činim sve da krv ostane čista.“ Izelda se umalo nasmeja na to. Korlan je sigurno prokleo strelu. Nije ni čudo da je izgledao tako zadovoljno kad me je prostrelio. Znao je da će je rana na kraju ubiti.

Ali… zašto? Razlog zašto je Korlan želi mrtvu i dalje joj je izmicao. Ako je zaista samo kovao osvetu protiv Grečje i Alme, onda ne bi tako otvoreno ispalio strelu na Izeldu.

Ali bilo je to više nego što je Izelda sada mogla da razluči. Previše misli, zbunjujućih i oprečnih. Bez mentalne snage da ih ponese.

175

„Voda će pomoći.“ Monahinja umoči njenu glavu u meh s vodom. „Molim te, pokušaj da piješ, dok ja pronađem hranu.“ Ona se podiže na noge i odleprša iz sobe.

Izelda je nakrivila glavu ka Safi. U jednom otkucaju srca, Izelda je gotovo poželela da može da zaplače, da može da istisne nekoliko suza lako kao i ostatak sveta. Samo da bi Safi znala koliko olakšanje Izelda oseća, jer je ima pokraj sebe. „Ti si okovana.“ Safi skupi oči. „Uznemirila sam admirala.“ „Naravno da jesi.“ „Nije smešno.“ Safi potonu uza zid, dok su joj Niti pulsirale između iste sive i zabrinute zelene. „Stvari stoje loše, Iz, ali ja ću ih popraviti, znaš?

Obećavam ti, popraviću ih. Evrana je obećala da će nam pomoći.“ Evrana. To je, dakle, bilo monahinjino ime. Evrana. Tako jednostavno i neočekivano. „Šta se dogodilo s tobom, Iz? Kako si ranjena?“ Izelda ispusti promukli dah. „Kasnije“, promrmlja. „Objasniću… kasnije.

Reci mi kako smo dospele ovde.“ Safi oprezno pogleda ka vratima, pre nego što je spustila glas. „Sve je počelo u Venjazi, nakon što te je Habim udaljio.“ Dok je Safi objašnjavala događaje, Izelda je primetila da sve teže i teže ostaje vezana za stvarni svet – da teško razaznaje bitne detalje. Čokoladne jagode… Nebitno, maglovito odluči. Ali ples s princom Merikom do Nubrevne? Bitno. I imenovanje zaručnicom Henrika od Kartore samo zato što je imperator možda saznao za Safinu magiju… „Čekaj“, ubaci se Izelda, trepćući od bola u ruci. „Ti si careva zaručnica?

Da li te to čini caricom Kartore…“ „Ne!“ zbuni se Safi. Potom, smirenije, „Ujka Eron je rekao da neću morati da se udam za Henrika.“ „Ali ako je Henrik saznao za tvoje moći, šta to znači? Ko još zna?“ „Ne znam.“ Safi podiže čelo. Nakon toga, u još bržem naletu reči, završi priču.

Ali druga polovina priče je bila još konfuznija od prve, i Izelda izgleda nije mogla da pređe preko veridbe. Ako Safi postane carica, Izelda neće imati gde da ode.

Vrata se otvoriše. Uđe Evrana sa činijom. „Zašto“, prosikta Evrana na Safi, „moj pacijent izgleda duplo bleđe nego kad sam otišla? Izmorili ste je, ledi!“

176

Ja sam uvekbleda kao smrt“, reče Izelda, izmamljujući umoran Safin osmeh.

Kada je Evrana napokon odlučila da je Izelda dovoljno jela, ona je položi na leđa. Nakon toga, Safi podiže glas, dok su lanci zveckali. Ja ću pronaći žarveštičjeg vidara, Iz, razumeš? Kunem ti se da hoću, i kunem ti se da ćeš biti bolje.“ „Zakletva prihvaćena“, disala je Izelda. Oči su joj bile isuviše teške da bi ostale otvorene, zato ih ona zatvori. „Ako ne pronađeš vidara, Saf, i ja umrem, obećavam ti da ću te pohoditi ostatak… tvog bednog… života.“ Safi prasnu u smeh, prejako, i Izeldini kapci se nakratko širom otvoriše.

Sarme Niti su bile histerično bele.

Oh, Evrana se smešila.To je bilo lepo. Nakratko je ugrejalo Izeldino srce.

Izelda je osetila da ženina ruka počiva na njenom čelu. Prošao je jedan otkucaj srca, i uprkos cvilenju brodske drvenarije, Evranina magija brzo ušuška Izeldu ispod valova sna.

177

24. POGLAVLJE

* K

ada je Merik stupio na glavnu palubu da pošalje Kalina za Vivijom, i da pošalje Janu za njim, video je izmaglicu purpurnih oblaka koji su prošarali večernje nebo.

Kiša će svakako pasti, ali zasad je vazduh bio gust i miran. Ona vrsta zatišja bez vetra, koja bi brod bez veštica ostavila zarobljenim.

Kao i veče pre ovog, Merikova posada je bila organizovana u redove preko palube. Samo je Rajber stajala iza bubnja vetra, a njen pogled je bio usidren na Kalina, koji je stajao kod katarke.

Merik je prostrelio pogledom, kada ju je video takvu. Morao je da je podseti da zamaskira tako otvorenu naklonost. On je znao šta ona i Kalin dele, ali ostatak ljudi nije, i nije smeo da zna. Ne ukoliko Rajber želi da ostane na ovom brodu, u Merikovoj posadi.

Merik se uspeo na krmu da bi posmatrao svoje ljude. Za razliku od prošle noći, nije bilo potrebe za tišinom. Zato se Merik nacerio, onako kako je to činio kada su on i njegova majušna posada plovili slanim vodama Nubrevne. „Dajte nam pesmu da uz nju plovimo“, zaurla. „Možda Stari Ejlen za početak?“ Stari Ejlen je bila omiljena i nekoliko mornara spazi osmeh na Merikovom licu kad je odšetao do bubnja i primio nemagijski malj od Rajber.

Ni ona ni ostatak posade nisu znali čemu plove u susret, i koliko god da je Merik želeo da misli da će sprečiti Vivijino gusarenje, nije bio potpuno uveren u to.

Merik udari bubanj četiri puta i, na peti udar Janini mornari zapevaše. Četrnaest dana se s olujom boriše Četrnaest dana s vetrom se juriše! Četrnaest dana okean diše, Starog Ejlena oni videše.

Hej! Trinaest dana posrtaše i skretaše 178

Trinaest dana za kraj se moliše!

Trinaest dana plovljenja, Otkad videše starog Ejlena.

Dok su glasovi posade, zarđali od soli, počinjali treću strofu, Merik prosledi malj do Rajber, i zauze svoje mesto, iza tri veštice plime. Kalin odabra taj trenutak da se vine sa palube, dok su vetrovi urlali oko njega.

Uskoro je bio samo tačka na horizontu.

Najmlađa veštica ponudi Meriku zaštitne naočare, i kada ih je Merik zavezao – i kada je svet postao iskrivljen prostor pun mehurića – on zagrme, „Prizovite vaše vode, ljudi!“ Kao jedan, veštičja prsa se naduvaše. Merikova takođe, i s udahom mu dođe i prepoznatljiva snaga. Nije bilo iskre besa ispod nje. Merik je bio smiren poput mirne vode. A onda, Merik i veštice plime izdahnuše. Vetar je zakovrnuo oko Merikovih nogu. Talasi se prolomiše ka brodu. „Pripremite plimu!“ Naređivao je Merik, a elementarni naboj u njemu je rastao, paleći vazduh oko njega. „Dajte mesta!“ U velikom izlivu energije, magija napusti Merikovo telo. Vrući, suvi vetrovi se zgusnuše oko broda. Naduvaše jedra.

U istom trenutku, plime-veštice vode poguraše brod i Jana je krenula napred. Merikova kolena klecnuše, i on je bio zapanjen koliko su bolje prolazila ova lansiranja pod Kalinovom kontrolom.

Devet dana jurenja, Devet dana zuba i peraja, Devet dana čeljusti i griženja, Videh ljude starog Ejlena.

Hej! Merika uhvati ritam bajalice i udari bubnja vetra. Snaga je pulsirala kroz njega, čudno glatko i neuobičajeno široko. Po prvi put u životu, osetio je da je pun magije s kojom zna šta treba da uradi, i dok su veštice mirno pevale, Merikovi vetrovi napuniše Janina jedra. Uskoro, i on se pridružio u pesmi. Četiri dana bez vode sveže, 179

Četiri dana grlo žeže! Četiri dana soli i vazduha vrelina Videh ljude staroga Ejlena.

Pesmica se uskoro završi, ali je Rajber nastavila da udara u bubanj i povika Deue severno od Lovata. Merik je znao da joj je to omiljena pesma, jer je ona bila upravo to. Četiri udara kasnije, hor mornara je nastavio, i Jana je jurila napred, sekla je more kao igla brodska jedra, nikad ne izgubivši pogled na malene Kalinove obrise.

Dok Kalin nije prestao da bude mali. Dok nije počeo da raste takvom brzinom da je Merik pomislio da će se sudariti.

Kalin je usporavao, usporavao i potom se srušio na palubu, dok su mu se mornari razbežali s puta. „To nije dalmocki brod!“ zaurla, skačući na noge. Trčao je ka kormilu i Meriku, strašno crven u licu. „Vivija je već napala, a to uopšte nije trgovački brod!“ Merik glupavo trepnu na te reči. Bile su neshvatljive. Blebetanje koje je zaglušivala krv koja mu je jurnula u glavu. „Nije trgovački brod?“ „Ne“, odgovori Kalin, „To je marstočka navalna galija, i prevozi oružje i žar-veštice.“ Safi je kroz prozor posmatrala nebo boje lavande i mirno more. Otkako je Evrana uletela u kabinu i režala o „Viviji, toj kučki“, Safi je razvukla lance i premestila svoju pažnju na staklo. Teren je menjao oblik pred njenim očima, a verovatno i njeni protivnici. Merik je pomenuo borbu, i Safi je jedino mogla da pretpostavi da plove pravo u nju.

S vremena na vreme, Evrana ih je obilazila, pokazujući zabrinutost zbog nečeg neodređenog, ali radeći to u ritmu bubnjeva. Izelda je jednostavno prespavala.

Napokon, Safina prismotra se isplatila: mračni obrisi se pojaviše na horizontu, konačno uzimajući oblik nubrevskog ratnog broda, poput Merikovog, sa trupom tako tamnim da je bio gotovo crn.

Safi povuče okove, ruke su joj ostajale iza tela, dok nije bila dovoljno blizu prozora da dobro osmotri crni brod. Tri katarke polomljene napola.

Zastava, pala preko zaštitne ograde.

180

Njoj zastade dah. Nije bilo zabune oko zlatnog meseca na toj zastavi. Bio je to simbol Carevine Marstok, a zelena pozadina označavala je Marstočku mornaricu. „Oh, dođavola“, prošapta Safi. „Da li Vivija misli“, reče Evrana, ne obraćajući se nikome posebno, „da neće biti odmazde od strane Dalmoćana? Gusarenje ne prolazi neprimećeno, posebno ne od strane marstočkog carstva.“ „Ne verujem da će se Dalmoćani svetiti“, reče Safi. Evrana zastade u hodu, a Safi joj pokaza kroz prozor, dok su joj lanci zvečali. „Brod koji je napala pripada Marstoku.“ „Neka su nam Vrela u pomoći“, zadihano reče monahinja. Potom priđe prozoru i preblede. „Šta si to učinila, Vivija?“ Safi je prislonila lice uz prozor, pokraj Evrane. Nubrevski mornari su preko daske organizovali ljude u zelenim uniformama Marstoka. Ruke su im bile sputane, ali su bili dovoljno blizu da Safi primeti znak u obliku trougla na nekolicini.

Znak veštice. Oznake žar-veštica. „Zašto niko od veštica ne uzvraća?“ Safi nikada ne bi štedela svoje moći da spase sebe ili svoje prijatelje. Ona poče da odskače, dok su joj pitanja navirala. „I zašto Marstoke odvode s njihovog broda?“ „Pretpostavljam“, reče Evrana, nastavljajući svoj panični hod, „da Vivija namerava da zapleni marstočko plovilo i sve na njemu, a potom napusti sopstveni brod. Zbog Primirja, ne može ih pobiti.“ Polako klimajući, Safi se vrati na ujka Erona i njegove planove za zaustavljanje Velikog rata. Da li je ovo bio akt koji će prerano okončati Primirje? Da li se nadao da će ovo zaustaviti?

Safi nije imala pojma i nikako to nije mogla znati, tako da ona usmeri svoju pažnju nazad na Marstoke, koji su se ukrcavali na Vivijin brod. Nije bilo mnogo žar-veštica, ali bilo ih je dovoljno da s lakoćom uzvrate princezinoj posadi.

U stvari, jedan bradonja je izgledao kao da bi sam mogao spasiti čitav brod. Frktao je i negodovao svaki put kad bi ga Nubrevljani poterali preko daske. Safi primeti njegovu trouglastu oznaku – u sredini je bio prazni krug. „Oni imaju žar-veštičjeg vidara“, reče ona, šokiranim glasom. „Možda“, promrmlja Evrana. „Ne možda“, Safi nije odustajala. „Videla sam znak na njegovoj ruci.

Upravo je prešao na drugi brod.“

181

Evrana se okrenu Safi, razrogačenih očiju. „Da li si sigurna da si to videla?“ „Aha.“ Safi se odaljila od prozora, vukući lance. Upravo je shvatila šta mora da uradi. Znala je kako da se kreće u potpalublju, kako neprimećeno da se popne na palubu i koje mornare da izbegava. „Možemo doći do žar-vešca“, reče. „Dok su svi zaokupljeni, možemo ga dovesti ovamo.“ „Ne.“ Evrana se namršti. „Ne možemo dovesti neprijateljskog vojnika na ovaj brod. To je previše, čak i za mene. Ali možemo promeniti tvoj plan i odneti Izeldu do vidara.“ Monahinja je pokazala ključ koji je izvukla ispod ogrtača.

Safi uzdahnu. „Kako si to nabavila?“ „Ukrala sam od Merika.“ Ona se namršti i ustade na noge. „Otključaj se, i potom probudi Izeldu. Dok seja uverim da je sve čisto, ti je digni na noge.

Imaćemo samo jednu priliku da pokušamo.“ Safi klimnu, otresajući pritisak u svojim ramenima i nogama. Konačno je stupila na scenu – još bolje, zahuktala se. To je bilo nešto što je dobro znala da radi.

Kopkala ju je, doduše, jedna misao: Merik će se razbesneti zbog ovoga.

Na kraju krajeva, ona je rizikovala njegov ugovor, i zbog toga je već bila bačena u lance.

Ali cilj je bio vredan. Izelda je bila vredna.

I zato Safi trže ključ iz Evranine šake. Potom, kad je monahinja izjurila iz kabine, Safi ubaci ključ u prvu narukvicu. Otvorila se uz divni klik.

Merik je leteo do ratne galije Marstoka toliko brzo, da mu je utroba ostala iza njega. Kalin je jezdio pokraj njega. Bili su gotovo nevidljivi u svojim divljim vetrovima. I pored svega toga, Merik je, ipak, uspeo da primeti Viviju.

Naočita i tamnokosa poput Merika, urlala je naređenja pokraj daske, spajajući njen i marstočki brod. Nubrevski vojnici su vodili marstočke, koji su se potčinjavali, i organizovali ih u sedeće redove na glavnoj palubi.

Merik je sleteo, ali nije zaustavljao magiju. Umesto toga, on se okrenuo jednom i zauitlao je preko palube.

Ona se obmotala oko njegove sestre, dovlačeći je do Merika. Ali ona se samo namrštila, dostojanstveno slećući pored brata. „Lagala si“, zaurlao je, cepajući svoje naočare, „o minijaturi.“ „A ti si lagao o tome gde se nalazi.“

182

Maglovito, Merik je primetio mornare koji su pristizali poput džinovskog talasa kako se valjaju ka njemu. Ali Vivijina magija je bila spora, a Merikov bes je sve gutao. On poteže pištolj i prisloni ga na njenu glavu. „Ne bi se usudio“, prosikta ona. Voda pljusnu kako je napustila svoj talas. Ja sam tvoja sestra i buduća kraljica.“ Još uvek nisi kraljica. Vrati ove ljude na njihov brod.“ „Ne.“ Reč je gotovo nestala u vetru, glasovima. „Nubrevni treba oružje, Meri.“ „Nubrevni treba hrana.“ Vivija se samo nasmejala kreštavim zvukom kojim se izrugivala Meriku kroz ceo njegov život. „Rat dolazi. Prestani da budeš tako naivan i počni da brineš o svojim sunarodni…“ Njene reći utihnuše kada je Merik nategao pištolj, napunjen kletvom žar-veštice. „Nikad“, prosikta on, „ne reci da ja ne brinem za svoje sunarodnike. Ja se borim da ih održim u životu. Ali ti… ti ćeš navući vatre Marstoka na njihove glave. Ovo što si učinila krši Dvadesetogodišnje primirje. Odvešću te pred većnike i kralja Serafima da primiš kaznu…“ „Osim što ne kršim Primirje“, puče Vivija, cereći se, „zato nemoj biti tako formalan sa mnom, Meri. Niko nije povređen. Moja posada je mirno ispratila marstočku na naš brod, koji ću predati da bih osigurala nastavak Primirja.“ „Tvoja posada će odmah ispratiti Marstoke nazad. Napuštamo ovo plovilo, Vivija, i napuštamo ovaj kontinent.“ S poslednjim naporom mišića i magije, Merik se okrenuo, spremajući se da okonča ovu 'mirnu pratnju'. „Hoćeš li obavestiti oca, onda?“ drala se Vivija. „Hoćeš li mu reći da si izgubio brod koji je on tražio?“ Merik se zaustavio i okrenuo se nazad ka svojoj sestri. Njene oči, tamne poput Merikovih, sijale su. „Šta si to rekla?“ Ona razvuče lice u osmeh. „Šta misliš, Meri, ko je naručio te minijature?

To su sve očeve ideje i očeva naređenja…“ „Laži.“ Merik zakorači napred, podižući pištolj…

Zid vetra udari u njega. Posrnuo je, umalo pao, a potom u izmaglici ugledao Kalina.

Drugi vetar mu povrati ravnotežu i zdrav razum. Njegov nitbrat, gde god da je dođavola bio, konačno je zaustavljao nešto što Merik nikada nije

183

trebalo da počinje. Nikada ne bi počinjao, da ulog nije bio toliko veliki. Ovo je bila njegova sestra, Nodina mu.

Kalin uleti u Merikovu putanju, razrogačenih očiju i crven u licu. „Imamo problem“, reče zadihano. „I vrlo je ozbiljan.“ On pokaza ka glavnom jarbolu na galiji i potrča.

Merik je trčao za njim, zaboravljajući na Viviju i oca, preplavljen novom plimom užasa. „Pomišljao sam… čudno“, Kalin je vikao između hvatanja vazduha, „da je ovo posada skeleta. Nema šanse… da je brod mogao preploviti Jadans… sa ovako malo ljudi. Zato sam pogledao u potpalublje.“ On zaobiđe merdevine, pokazujući dok je prolazio. „Ima još ljudi.“ „Ne razumem“, vikao je Merik u trku. „Šta hoćeš da kažeš? Da je posada otišla?“ „Upravo tako.“ Kalin se zaustavio pored slomljenog glavnog jarbola.

Grudi su mu podrhtavale dok je govorio, „Mislim… većina posade se ukrcala… na druge brodove. A onda su ovi ljudi… Pa, uveri se i sam.“ On je pokazao na jarbol, koji je bio polomljen, i Meriku je zastao dah. Kalin je mahao ka nečemu – nečemu što je stajalo na balustradi, svega nekoliko koraka dalje.

Dve sekire.

Meriku se prevrnu u stomaku. „Sami su isekli jarbol. Sranje. Sranje.

Vivija je upala u klopku, Kal… „Admirale!“ u vazduhu se začuo glas Rajber. „Admirale!“ povika ponovo, i Merik shvati da mu je ta titula dozlogrdila. I težina koja se slamala o njega svaki put kad ga neko tako oslovi. „Četiri ratna broda na horizontu! S podignutim pramcima, dolaze ovamo1.“ Merik razmeni jedan razrogačeni pogled s Kalinom. Potom potrča nazad do glavne palube, do svoje sestre koja je nastavljala da prebacuje Marstoke na svoj brod.

Ali Merik nije imao vremena da besni i da naređuje, jer je Hermin dotrčao do ograde Jane i doviknuo kroz šake, „To su Marstoci, admirale!

Pozivaju na momentalnu predaju zaručnice cara Henrika. U suprotnom će nas potopiti!“ Merik je dojurio do ograde. „Oni traže koga?“ „Oni traže imperatorovu zaručnicu!“ Hermin je zastao, dok su mu oči gorele ružičasto od njegove magije. Onda dodade, „Safiju fon Hastrel!“

184

Kao da je ceo svet usporio. Kao da je usisao vazduh i tako ga zadržavao.

Talasi su se kotrljali sporo poput blata, a brod je napola usporio.

Sofija fon Hastrel. Zaručnica cara Henrika.

Odjednom, sve je imalo smisla – zašto je ona pobegla iz Venjaze, zašto je njena sigurnost vredela sporazuma s Hastrelovima, i zašto joj je krv-veštac za petama.

Ali Merik još uvek nije mogao to da prihvati. Ako je ona Henrikova zaručnica, to je čini budućom caricom Kartore. To je, takođe, čini Henrikovim vlasništvom.

I zašto je Merik gubio dah od te pomisli?

Koraci su odzvanjali na daskama. Pojavio se Kalin, toliko crvenih obraza, da je napad gušenja bio neminovan. S tom strašnom pomisli, svet se vrati u normalu. Merik dohvati Kalinovu ruku. „Da li si dobro?“ „Dobro sam.“ Kalin nije imao strpljenja. „Šta hoćeš?“ „Trebaš mi na Jani, da bismo…“ Merik je oklevao, a reči komande iznenada nestaše pod navalom sumnje. „Da bismo…?“ ubaci Kalin. „Predali plemkinju“, napokon reče Merik. Njemu se to nije sviđalo, ali bio je jedan život nasuprot mnogih. „Da ispratimo Safiju gore i predamo je Marstoku.“ Kalin je gledao u čudu, mračnog pogleda, ali se nije raspravljao. Možda se nije slagao, ali je i dalje salutirao i izvršavao naređenja. On odlete s marstočke palube.

Merik se okrenuo da izda naređenja Viviji i njenoj posadi, ali mu reči zamreše na usnama. Nubrevljani su ulazili u marstočko potpalublje, a šest veštica je stajalo u redu, očiju uprtih u Viviju.

Uključujući i Merikove veštice plime. „Sazovite vaše vetrove i vode!“ naređivala je Vivija.

Merik je duboko disao, koristeći svoje vetrove da pređe brod u nekoliko dahova. Spustio se pored svoje sestre. „Šta to, dođavola, radiš? Kao tvoj admiral, naređujem ti da pustiš Marstoke i vratiš se na svoj brod!“ Vivija je uzdahnula. „Svi znamo da je trebalo da ja budem admiral.

Osvrni se oko sebe, Meri.“ Ona pokaza ka vešticama plime. „Ti si izgubio očeve ljude, a ja sam nabavila arsenal.“ Meriku zastade dah od ovih reči – od stvarnosti s kojom se suočavao.

Njegov brod, njegova komanda, i sve za šta je radio, raspadalo se pred 185

njegovim očima. Sestra, koja ga je oduvek gazila svojim petama, sve je preuzela. „Ovo neće proći tek tako“, reče on, spuštenog, ali očajničkog glasa.

Gotovo se zaklinjući. „Neko, negde, zahtevaće krv za ovo što činiš.“ „Možda.“ Ona slegnu ramenima, toliko opušteno, da je to iskazivalo njena osećanja bolje nego što bi to reči ikada mogle. Ja ću bar biti ona koja je zaštitila svoj narod, kao i ona koja je bacila imperije na kolena.“ Vivija je okrenula leđa Meriku. „Pripremite plime, ljudi! Plovimo ka Nodinovim stražama da isporučimo naše novo oružje!“ Začuo se udaljeni udar. Merik pogleda ka horizontu, gde su četiri ratne galije Marstoka plovile. I odakle su đulad poletela ka Jani. Imao je tek toliko vremena da panično pogura svoje vetrove. Đulad popadaše u more.

Merik polete sa marstočkog broda i slete na Janinu glavnu palubu.

Kolena mu pucnuše; on prebaci svoju moć u cilindar, i ponovo se podiže i pojuri ka Herminu. „Reci Marstoku da se predajemo! Reci im da obustave paljbu i da ćemo im predati plemkinju.“ Zov-veštac je hramao po palubi, ružičastih očiju, dok su mu se usta furiozno mrdala.

Merik pregleda brod i posadu, a srce mu se stezalo dok je brojao one koji nedostaju. Nisu ga svi očevi mornari napustili. Merikova prvobitna posada je ostala.

Odjeknuo je i drugi udar. Merik se okretao, pokušavajući da sakupi dovoljno magije kako bi zaustavio i drugu topovsku salvu.

Vetri se podigoše, ali ne za Merika… za Kalina. Prvi oficir se dovukao do Merika i izbacivao svoje veštičarenje iz sebe.

Merik nije imao vremena da se zahvali Kalinu, ili da se brine o Kalinovim plućima. „Zašto Marstoci ne prestaju?“ urlao je na Hermina. „Kaži im da mogu da uzmu devojku!“ Herminova glava se klatila. „Kažu da devojka sada nije dovoljna. Oni žele svoj brod natrag, admirale.“ Drhtavom šakom je Hermin pokazao na galiju Marstoka.

Uprkos slomljenim jarbolima, plovio je prema Nubrevni na talasima veštice-plime; i bez svojih veštica, Merik je bio taj koga će ostaviti da plati ceh.

186

25. POGLAVLJE

* I

zelda se maglovito vraćala k svesti, pitajući se zašto svet smrdi na crknutu ribu, zašto se tavanica pretvorila u oblačno, purpurno nebo i zašto joj je ruka gorela.

Jauk joj se prevalja preko usana. Ona otvori oči i odmah zavrišta. Čovek se nagnuo nad njom, a kovrdžava brada mu je bila tolika da je padala preko njenog stomaka. Njegove ruke su bile položene na njenu nadlakticu i šta god da je radio, bolelo je kao sto đavola.

Izelda zakuka još jednom i pokuša da se oslobodi. „Mirno“, prošapta Safi, nežno držeći Izeldina ramena. „On te leci.“ „Mišić se oporavlja“, promrmlja Evrana sa druge strane. „I biće još gore, pre nego što postane bolje.“ Nakon što je teško progutala – grlo joj je bilo veoma suvo – Izelda ponovo pogleda bradatog vidara. Njegove Niti su bile fokusirano zelene, iako su presijavale i zabrinutim nijansama crvene.

On je lečio, ali time nije bio zadovoljan.

Tada je Izelda ugledala jedeke11 oko njegovih zglobova. Bili su skoro sakriveni ogromnim rukavima. On je bio zarobljenik. I da, sada kada je pogledala i mimo njega, videla je još uznemirenih i furioznih Niti. Pod Nitima su bili ljudi u redovima, iste uniforme kakva je bila i vidareva.

Ona se nakrivi ka Safi. „Da li je ovo prinčev brod?“ „Ne. Ovo je, u stvari, brod njegove sestre…“ Udar se začu u daljini. „Šta je to bilo?“ povika Izelda.

Safine Niti zasijaše u rđi krivice. „Mi smo, uf, napadnuti od strane marstočke navalne flote.“ „Navodno“, reče Evrana hladnim tonom, „tvoja prijateljica je zaručena za imperatora Kartore, i sada su Marstoci došli po nju.“

11

Katanac, uže. Prim. prev.

187

Još jedna grmljavina plotuna12 odjeknu u Izeldinim ušima. Safi panično pogleda ka okeanu. „Oni nam brzo prilaze.“ Prebaci se na marstočki, okrećući se vidaru. „Požuri, ili ćeš okusiti mač Karavena…“ „Sasvim sigurno da neće“, dobaci Evrana. „… i karavenski bodež.“ „Neće okusiti ni to, ali“, Evrana se takođe prebaci na marstočki, „svi ćemo se podaviti ako uskoro ne završiš.“ Čovek uzdahnu. „Ja radim ovom brzinom. Ova jadna Nomacijanka ima vraški zaraženo meso.“ U potezu, isuviše brzom da bi bio sprečen, Safi izvuče nož iz Evraninog opasača i stavi ga vešcu na vrat. „Reci to još jednom, i umireš.“ Covekov pogled se produbio, ali je, takođe, prionuo na posao s više truda. Čulo se još topovskih plotuna, ali izgledalo je kao da su hiljadama milja daleko. Kao i smrad crknute ribe i golicanje vidareve brade.

Naposletku, Safin glas se probi kroz Izeldine bolove, „Jesi li završio? Žena je izlečena?“ „Da, ali treba vremena da se oporavi.“ „Ali neće umreti?“ „Ne. Nažalost. Maci đubre…“ Glas mu se zaguši u kriku, i brada nestade s Izeldinog stomaka.

Dok se Izeldin vid izoštravao i postajao jasniji, Safi je pokazala vidara ostalim mornarima. „Proklet da je“, otpljunu za njim. „Sin bezdan-veštice.

Dabogda se doveka mlatio kroz kapije pakla…“ „To će biti dovoljno“, reče Izelda.

Ona je pokušala da se uspravi. Evrana je duboko čučnula, nudeći joj ruku – ne, nudeći joj nešto u ruci. Kratak kanapčić s malenim bol-kamenom. „Ovo će te otupeti, dok ne prođe vidareva magija.“ Ona nabaci narukvicu preko Izeldinog desnog zgloba. Kamen je oživeo i odneo bol.

Sveza energija je pokuljala Izeldom, i čak izmamila i Evranin osmeh, dok se uspravljala.

Ali čim se Izelda pridigla, oštro svetlo joj zapara oči.

Nije mogla da vidi ama baš ništa, od srebrnastih iskri, koje su vibrirale i uvrtale se. Sijajući u linijama ljubičaste gladi i crne smrti…

Niti, shvatila je Izelda, strah i očajanje, pomešani zajedno. Najveće Niti koje je ikada videla – dužine kao bar polovina broda. I što je najčudnije od svega, činilo se da dolaze ispod trupa broda. Ispod vode.

12

Plotunska paljba – istovremeno okidanje pušaka jednog odreda vojnika. Prim. prev.

188

„Nešto dolazi“, prošapta ona. „Nešto ogromno i… gladno.“ Evarana se ukoči. A potom dohvati Izeldu za rame. „Ti možeš da vidiš životinjske Niti?“ „Ne.“ Srebrna i crna su bile tako sjajne, tako brze. „Ali šta drugo može biti ispod broda?“ „Nek nam je Nodin u pomoći“, Evrana je gubila dah. „Morske lisice su ov…“ Poslednje Evranine reči su se izgubile u eksploziji vode i zvuka. Ratni brod se nakrivio, dok je nešto ogromno, nešto monstruozno, izranjalo iz mora.

Voda ih je sve prelila, i zarobljeni Marstoci su počeli da urlaju u panici.

Ali Izelda jedva da je primećivala mornare. Sve što je videla bilo je stvorenje pred njom. Zmija širine glavnog brodskog jarbola vijugala je iz mora ka njima. Umesto krljušti, na sebi je imala debelo srebrno krzno, a glava joj je imala oblik lisičje – doduše deset puta… dvanaest puta veća od bilo koje obične lisice.

Dok je razjapila čeljusti i jurnula prema brodu, Izelda je videla više zuba nego što bi ijedno prirodno stvorenje trebalo da poseduje.

I očnjaci. Stvorenje je, nesumnjivo, imalo očnjake.

Ali ono što je Izeldu najviše prestrašilo, jeste kako je stvorenje sijalo u krvožednim Nitima i kako joj se čeljust otvarala.

Stvorenje zavrišta.

Kada je Rajber opisivala morsku lisicu, Safi nije ovo zamišljala. I sasvim sigurno nije zamišljala da će vrištati kao duše prokletih. Hiljade glasova skričalo je iz čudovišnih usta, a potom i iz drugog čudovišta, koje se nadvilo nad obližnju Janu.

Safi su se zapušile uši, i tek nejasno je bila svesna pulsa koji je ubrzavao.

Ona baci pogled ka Jani, tražeći pogledom Merika, kroz zapenušano more.

Ali njena potraga je bila kratkog daha, jer se prolomio krik najbliže lisice. Čudovište je našlo svoju metu: jednog od Marstočana, koji je bio najbliži brodskoj obali. Čovekove ruke su zaplamsale dok je posezao za svojim veštičarstvom, ali zavezanih ruku, bio je isuviše nespretan da uzvrati.

Safi skoči na noge, zavitla svojim nožem i zaurla, „Ostaui ga na miru1.“ Morska lisica okrete svoj dugački vrat u pravcu Safi.

Sranje. Safi je imala tek toliko vremena da se zadivi ledenoplavom bojom u očima čudovišta – koje se brzo približavalo – pre nego što će baciti 189

svoj bodež. On se zabode u mastiljavu ženicu, i zmija se okrenu i zavrišta, nestavši pod vodom. Brod se opasno nagnuo, ali lisica nije ponovo izašla na površinu.

Safi dobaci očajnički pogled u pravcu Jane i vide da je i druga morska lisica otišla. „Dobar posao“, povika Izelda. Pažljivo je koračala preko glavne palube, još uvek ne mogavši da se navikne na 'morsko hodanje'. Satara joj je blistala u levoj ruci.

Safino srce se spusti u pete. Gledajući Izeldu, uspravljenu – bez obzira na to što je njena energija poticala sa bol-kamena – poželela je da se zasmeje od olakšanja. Ili zaplače. Verovatno oba.

Ali najviše su je pogodile Izeldine oči. Bile su svetle i bile su otvorene. „Novo oružje“, upita Safi, glasa sramotno visokog i jakog.

Izelda razvuče usne u osmeh. „Morala sam nekako da pričuvam ono što si sakrila.“ Safino grlo se steže još više. „Karavenski čelik je najbolji, da znaš.“ Jeste“, doviknu Evrana, dok je prilazila devojkama. Morski hod joj je bio čvrst, iako se brod jako drmao. „A Vi, ledi“, ona pogleda u Safi, „samo ste protraćili čelik da biste još više razbesneli čudovište.“ Ja sam ga se otarasila.“ Safi pokaza ka praznim talasima. „Ne! Ovako one love.“ Evrana skinu sa sebe još jedan nož za bacanje. „One testiraju brod da vide kako se borimo. Dok pričamo, obe lisice plivaju ka površini, zalećući se. Pokušaće da zatresu brod i dohvate svakog čoveka koji padne u more.“ Safina usta se razjapiše, a slani vazduh se ušunjao u njih. „Ti misliš da se vraća?“ „Da.“ Mahnula je nožem prema Safi. „Tako da, uzmi ovaj nož i raširite se po palubi, naivčine1.“ Safi je dograbila nož u trenutku kada je Izelda viknula, „Evo ga, dolazi!“ Drvo je ekslodiralo zaglušujućim zvukom. Čamac se oštro nakrivio nalevo… levo… Safi je nakrivila telo ka palubi, dok se brod podizao.

Vrisci su se cepali iza nje. Marstočki mornari su se kotrljali ka vodi, i sa zavezanim rukama, upašće pravo u nju.

Safi i Izelda su se pogledale, i Safi je znala da njena nit-sestrica misli isto. Kao jedan, prestale su da se opiru podizanju broda; umesto toga, prepustile su mu se.

190

Drvo se zabilo u Safina gola stopala. Zakucalo je nadole, i nagnalo u majušne odskoke, iza Izelde, čije su čizme lakše klizile preko vlažnih dasaka.

Izelda prva stiže do druge strane i, uz snažan povik, dohvati zelenu tuniku trenutak pre nego što će se njen vlasnik pretumbati preko ograde. Bio je to bradati vidar žar-veštac. „Sad nisam đubre, a?“ Ali tada se začuo plač. Drugi Marstočanin, tek dečak, padao je ka ogradi.

Safi se bacila za njim. On se preturio preko ivice. Safi se prevrnula za njim.

Ona je dohvatila njegov članak, a potom Izelda njen. „Imam… te“, zajauka Izelda, obgrlivši ogradu svojom bolesnom rukom. „Ali ne zadugo – ah, sranje.“ Brod je prestao da se naginje. Gravitacija je učinila svoje, i brod je pao na drugu stranu, uz udar vode i drveta koje se opiralo.

Safi i dečak se zaljuljaše na palubi, a Izelda je skičala, u bolovima od držanja… dok Evrana nije prišla, nekako se još uvek održavajući na nogama, i povukla Safi nagore.

Morska lisica iskoči iz talasa, preblizu mesta gde je Izelda grebala da se izvuče.

Safi baci nož. On pogodi lisicu u oko, svega nekoliko centimetara dalje od prvog noža. Čudovište zakriča i još jednom zaroni. Slana voda je padala dole, a brod se još divlje njihao.

Safi povuče Izeldu za stopala. Izeldina desna ruka je opušteno visila, a na licu joj se ocrtavala bolna grimasa. Ali je ipak uspela da poviče, „Dobar hitac!“ „Samo što sam ja gađala drugo oko.“ „Prestani to da radiš!“ povika Evrana, udaljena nekoliko koraka sa malim dečakom. „Uzalud trošiš noževe!“ Njen mač izlete napolje. Ona preseče dečakove vezove. „I prestani da stojiš tu! Moramo da oslobodimo ove ljude, dok još možemo.“ Izelda umorno klimnu i zatetura se ka najbližoj grupi mornara. Ali Safi je, još jednom, ostala bez oružja.

Evrana otkopča s pojasa svoj poslednji nož. „Nemojte izgubiti i ovaj, ledi.“ „Da, da.“ Safi ga stisnu i okrete se ka najbližem mornaru. S tri brza reza, bio je oslobođen. Pomeri se do sledećeg čoveka, pa do sledećeg. Jednog za drugim, ona ih je oslobodila iz konopaca. Oslobođeni požuriše da pomognu

191

svojim drugovima, dok se šačica oslobođenih žar-veštica poredala u odbrambenu, kvadratnu formaciju na centralnom delu palube. Safi je nakratko pogledala vodu – i dalje ništa – i prema )ani.

Morska lisica koja ih je terorisala, takođe, nije bila na vidiku.

Za trenutak, Safi pomisli da su čudovišta možda odustala od svog lova… ali tada Izelda zakriča, „Dolazi! Južna strana!“ Južna strana. Tačno ona strana na kojoj je Safi oslobađala mornare.

Sranje, sranje, sranje… Ona preseče i poslednju užad i mladić se izmigoljio napolje.

Morska lisica grunu iz talasa, prebacujući glavu preko ograde. Zubi se ogoliše – zubi i kolutajuće oči i vrisak koji je mrvio Safinu lobanju.

Poješće je. Slomiće joj telo napola i progutaće je…

Vetar udari u Safina prsa. U njene noge. Ona se zavrte unazad, dalje od monstruoznih čeljusti. Dok su se more i nebo i brod skupa mutili od plamena žar-veštica, ona primeti Merika kako leti prema njoj.

Zahvalnost – olakšanje – prostruji kroz nju.

Safi opali o palubu, kao i on. Na nju. Onda, nakon što se brod nakrivio, on se zakotrlja i zagrme, „Šta, dođavola, tražiš ovde?“ Safi zatrepta, nakratko zaprepašćena. Onda se podiže gore i povika, „Ti me predaješ Marstoku!“ „Ne, više ne!“ On oslobodi sablju i, u deliću sekunde, poče da oslobađa marstočke mornare. Jednog za drugim. I dok je napredovao, vikao je, „Nodin me voli, ledi, i samo budala odbija takve darove.“ „Darove?“ zakrešta ona, sekući kanape starijem čoveku, i gledajući u vodu. „Kako je, dođavola, morska lisica dar?“ „Prestani da brbljaš!“ Merik pokaza na brodske merdevine. „Siđi dole i skloni se odavde!“ „Ne čini to!“ jecala je Izelda, posrćući ka Safi, sa Evranom za petama.

Disanje joj je bilo hrapavo, a lice namršteno. „Lisica ide ka zadnjem kraju.

Moramo da prebacimo ljude napred.“ Bez ijedne reči, svi jurnuše ka prednjem kraju broda. Safi i Izelda su redom izvlačile ljude koji su visili sa ograde, dobacujući ih Evrani i Meriku, koji su im sekli užad. Žar-veštice su ostale čvrsto grupisane u formaciju, spremne da se bore.

Ali lisica je bila prebrza za žar-veštice ili bilo kog drugog. Ona se zalete u pramac broda. Drvo je puklo i brod se žestoko nagnuo, dok je Safi pokušavala da se održi na palubi.

192

Voda pokulja s pramca broda. Druga morska lisica se prišunjala sa druge strane, spremna da pokupi sve ljude koji su stajali nezaštićeni na palubi – ma bilo im meso u plamenu ili ne.

Safi pogleda u Izeldu. Njena nit-sestra klimnu. Kao i maločas, devojke prestaše da se opiru vertikalnom uzdizanju broda, i zajedno skliznuše niz palubu. Pravo prema ustima morske lisice.

Safi se dočeka na ogradi – bila je skoro u ravni talasa – i uspravi se do svoje pune visine. Njen nož zaseče kroz strašne čeljusti. Krv poprska daske.

Onda se i Izelda stvorila, nisko se kovitlajući uz ogradu. Njena satara prodre duboko u vrat čudovišta. Morska lisica posrnu, spuštajući glavu.

Još krvi pokulja, dok je Izelda ponovo dizala sataru, a Safi duboko zabijala nož, ulažući svu svoju snagu iza svakog udarca.

Usta stvorenja se širom otvoriše. Safi zabaci nož. On polete pravo u grlo lisice.

I Izelda udari satarom, pravo kroz čelo.

Morska lisica zavrišta; sirov, poslednji zvuk, pre nego što će potonuti u talase.

Prva morska lisica otpusti stisak na brod. Safi i Izelda su imale tek toliko vremena da se uhvate za ogradu, da ne bi bile katapultirane u more kada je ratni brod pao. Talasi prsnuše, ljudi su se kotrljali i padali, ali Safi i Izelda su se čvrsto držale.

Dok se, napokon, krivljenje broda nije smirilo. Dok, napokon, Safi nije uspela da se dovuče do Izelde i uspravi svoju nit-sestricu. „Kako si? Gde te boli?“ „Svuda.“ Izelda prasnu u smeh. „To baš i nije bog-zna-kakav bolkamen.“ Pre nego što je Safi povikala Evrani upomoć, pojavio se Merik, „Nemojte još slaviti!“ Njegova stopala dotakoše palubu, a vetrovi su se kovitlali oko njega sve jače i jače. Evrana je trčala odmah iza. „Ta stvar još nije krepala.“ Merik doseže Safi. Njegovi vetrovi uzeše njenu kosu i haljine. „Vratiće se.“ „I“, ubaci Evrana, pokazujući ka horizontu, „još uvek imamo da brinemo o floti Marstoka koja dolazi ovamo.“ „Da ne pominjemo drugu morsku lisicu.“ Izelda dohvati Safi za rukav i pomeri je od ograde. „Dolazi, brzo. I udariće napred ovog puta.“ „Prigrlite se“, zagrme Merik. „Iskoristiću moć da nas odvedem…“

193

Morska lisica udari. Brod polete ka nebu, i dok su Safina stopala napuštala palubu, dok se svet pretvarao u svetle oblake i purpurnu izmaglicu, ponese ih Merikov vetar. U naletu vazduha, Merik prebaci njih četvoro do Jane. Popadaše po krmi, ne baš graciozno, u velikim bolovima. Ali Safi nije imala vremena da proverava da li je povređena. Kada je potražila Izeldu i videla je kako grči ruku nekoliko koraka dalje, Safi je primetila i vatru.

Ne, četiri vatre. Burad s iznutricama su bila u plamenu, u vazduhu. S njih je isijavala vrelina, kao i smrad pržene ribe, a pored je stajao Kalin.

Teško je disao, a oči su mu bile izbuljene, kao da će iskočiti iz glave. Ali držao je podignute ruke, kontrolišući let buradi. Magija mu je još bila jaka. „Kaline“, povika Merik, već na nogama i jureći ka bubnju. „Postavi prvu burad u poziciju!“ On je pokupio malj i čekao dok najbliže plameno bure nije prošlo pored bubnja.

Merik udari maljem. Vazduh se podiže i dohvati bure. Ono polete preko vode, i dalje u svetlom plamenu. Zatim pade u talase, pred najbližu marstočku galiju. „Sledeću bačvu!“ pozva Merik, i trenutak kasnije, lansirana je i druga.

Potom i treća i četvrta. Svaka je padala tačno ispred Marstoka. „Ono odlazi!“ reče Izelda. Gledala je ispod broda, a potom dalje, ka potopljenim iznutricama. „Ono juri za bačvama!“ „One su rušilačka stvorenja“, reče Evrana, a Safi poskoči. Potpuno je zaboravila na monahinju, koja je, pognute glave, umorno stajala nedaleko od njih. „Vole ukus ugljenisanog mesa.“ Safi je i dalje promatrala vodu, dok su dve crne senke u žurbi odlazile od broda, a potom izletele iz talasa u daljini. One napadoše zapaljenu burad; uvrtale su se i borile za iznutrice.

Za to vreme, marstočke galije su plovile u blizini, tačno ka lisicama. U deliću sekunde, Safi se skoro sažalila na Marstoke, koji, nesumnjivo, nemaju iznutrice koje bi katapultirali u daljinu.

Ali tada ugleda Izeldu, oznojenu i u bolovima. I dok je Safi posvetila pažnju pomaganju, vetar – magični vetar – dunu preko palube Jane i napuni njena jedra.

Uz škripu, bojni brod zaplovi na istok.

194

26. POGLAVLJE

* U

prkos malom bol-kamenu i poslu koji je vidar obavio, Izeldina ruka je pulsirala slabim, upornim bolom, i bilo joj je teško da sve to stoički podnese, dok su se sivi Jadansi i daleke obale stapale u prolazu. Magični vetrovi admirala i njegovog zamenika praktično su podigli Janu iz mora, ne bi li je što pre udaljili od Marstoka.

Izelda i Safi su sedele na krmi, pluća su im čeznula za vazduhom, a Izelda je stalno pogledavala na Evranu, koja je sedela pokraj njih. Nije mogla da se odupre. Ova žena ju je vodila – spasla je, u stvari – pre šest i po godina.

Bila je istovremeno sve čega se Izelda sećala, a opet potpuno drugačija.

Evrana, iz sećanja, je bila tako anđeoska. I viša. Ali stvarna Evrana je bila uplašena i očvrsla i tako materijalna; da ne pominjemo pola glave niža od Izelde.

Ali monahinjina kosa – ona je bila sjajna i svetla kako se Izelda sećala.

Oreol same Mesečeve Majke.

Izelda prekide svoje ljubopitljivo buljenje. Bilo je teško piljiti toliko dugo. Evrana i Safi i svi ostali nosili su Niti u hiljadama sjajnih nijansi. One su pritiskale Izeldu, bez obzira na to gde bi joj pogled sleteo. Na mornare koji su bili prestravljeni ili slavljenički raspoloženi, kojima je bilo muka od nasilja, ili su bili spremni da kolabiraju od iscrpljenosti.

A onda je nekoliko obližnjih Niti zasijalo s odbojnošću. Njihovi vlasnici primetili su Izeldinu kožu i oči. Niko, doduše, nije izgledao neprijateljski, stoga ih je Izelda blokirala.

Nakon nekog vremena, a to su mogli biti sati ili minuti, Jana je usporila.

Magični vetrovi su se skroz zaustavili, ostavljajući rupu u Izeldinim ušima, na mestu gde je urlalo. Nežnost na njenoj koži, tamo gde je udaralo. Samo je prirodni povetarac sada nosio brod, dok je nad njim sijao pun mesec. „Dobro došli u Nubrevnu“, promrmlja Evrana.

Izelda se podiže na noge. Bol-kamen je nakratko zasijao i ona pođe ka zaštitnoj ogradi. Safi i Evrana su je pratile.

195

Zemlja nije bila mnogo drugačija od obala severno od grada Venjaze – kamenita, nepristupačna, šibana divljim talasima. Ali na mestima gde bi trebalo da stoje šume, velike, kamenite mase su štrcale na liticama. „Gde je drveće?“ upita Izelda. „Drveće je tamo“, umorno odgovori Evrana. „Ali više ne liči na drveće.“ Uz trzaj, ona razveza korice od svoje satare. A potom izvuče nauljenu tkaninu iz svog ogrtača.

Safi zastade dah. „To nije kamenje, zar ne?“ Okrenu se Evrani. „To su panjevi.“ „Aha“, odgovori monahinja. „Mrtvo drveće ne stoji dugo, kada oluje prolaze.“ „Zašto… zašto je mrtvo?“ upita Izelda.

Evrana je nakratko delovala iznenađeno, i pogledavala je čas Safi čas Izeldu, da bi se uverila da je pitanje verodostojno.

Nakon što je videla da jeste, Evrana se namrštila. „Ove obale su uništene u Velikom ratu. Kartorijanske veštice zemlje su zatrovale tlo od zapadne granice do ušća reke Timet.“ Hladnoća se uvuče u Izeldine grudi. Ona pogleda Safi, čije su se prestravljene Niti skupljale. „Zašto“, Safi upita Evranu, „to nikad ranije nismo čule? Mi smo učile o Nubrevni, ali… naše knjige iz istorije su uvek živopisno opisivale ove zemlje.“ „Zato“, reče Evrana, „što istoriju pišu oni koji pobede u ratu.“ „Ipak“, reče Safi, podižući glas, „ako je sve to bila laž, trebalo je da znam.“ Ona uhvati Izeldu za ruku, stežući je toliko jako da je zabolelo i pored toga što je nosila bol-kamen. Pulsirao je na Izeldinoj rani.

Ali bol je bio osvežavajući. Izelda ga prigrli, srećna što ispravlja njenu kičmu i otvara joj grlo. Njen pogled se smirio na Evraninom svetačkom, koncentrisanom licu, dok je monahinja čistila svoju sataru. Onu, koju je Izelda koristila. Zgrušana krv morske lisice još uvek je stajala na oštrici.

Dok je Evrana trljala, izvežbanim i sigurnim pokretima, Izeldu pogodi saznanje o tome koliko je noževa Evrana morala obrisati u svom životu. Ona je bila monahinjavi-dar, ali je takođe bila i borac i proživela je bar pola svog života u Velikom ratu.

Kada su Izelda i Safi premazivale oštrice uljem, brisale su tragove prstiju i znoj, zaštićujući čelik od svakodnevnog baratanja.

196

Ali kada je Evrana, ili kada su Habim i Matej… pa čak i Grečja, čistili svoja sečiva, oni su skidali krv, smrt i prošlost, koju Izelda nije mogla ni da zamisli. „Reci nam“, reče ona blago, „šta se dogodilo s Nubrevnom?“ „Počelo je s Kartorom“, prosto reče Evrana, a reči su joj igrale na povetarcu. „Njene veštice zemlje su zagadile tlo. Nedelju dana kasnije, Dalmocko carstvo je poslalo svoje veštice vode da otruju obale i reke. Na kraju, marstočke žar-veštice su spalile i sravnile sa zemljom čitavu istočnu granicu. Bio je to, očigledno, orkestriran napad, jer morate razumeti: Lovat nikada nije pao. U svim vekovima rata, Nodinove straže i Vodeni mostovi Stefm-Ekarta su nas štitili. Pretpostavljam da su imperije mislile, da ukoliko se nakratko ujedine, mogu nas se rešiti jednom za svagda.“ „Ali nije im pošlo za rukom“, reče Izelda. „Ne, ne odmah.“ Evrana je prekinula čišćenje, i otpočela udaljenim glasom. „Carevine su svoje poslednje napade izvodile u mesecima koji su prethodili Primirju. A potom, kada su njihove armije i mornarice bile primorane da se povuku, ostavili su svoju magiju da nas dokrajči. Otrov se proširio kroz tle, prenoseći se rekama, dok su marstočki plamenovi spalili čitave šume. Seljaci i farmeri su bili naterani da se povuku u unutrašnjost. Što bliže Lovatu. Ali grad je već bio prenaseljen. Mnogi su umrli tada i mnogi su umrli od tada. Naš narod gladuje, devojke, i imperije su vrlo blizu svog plana, da nas porobe jednom za svagda.“ Izelda je trepnula. U Evraninom glasu se mogla osetiti neka konačnost – pomirenje prošarano ružinim bojama u njenim Nitima.

Pored nje, Safi je gubila dah. „Meriku je zaista potreban ovaj ugovor“, prošapta ona, glasom ispunjenim emocijama. Niti su joj bile nejasne i sleđene kao da je bila previše šokirana da bi osećala. „A ipak ga je moj ujak sačinio nemogućim za ispunjenje. Previše detalja bez prosute krvi…“ Tišina je lebdela u vazduhu. Vetar i povici mornara su otupeli. Onda, iznenada, sve puče napred – isuviše brzo. Isuviše svetlo.

Safi pohita sa obale, dok su joj Niti sijale s više boja nego što je Izelda mogla da isprati. Crvena krivica, narandžasta panika, sivi strah i plava tuga.

Nisu to bile iznošene Niti koje pucaju, već misli koje su dosezale. Niti koje se grade. Svaka emocija, bez obzira na boju, izlivala se iz nje, posezala preko palube kao da pokušava da se spoji sa nekim, bilo kim, ko se oseća poput nje.

197

Potom se Safi okrete Izeldi i reče glasom kamena i zime, „Veoma mi je žao, Izelda.“ Njen pogled prede na Merika, i ona ponovi, „Veoma mi je žao što sam te uvukla u ovo.“ Pre nego što je Izelda mogla da je primiri i objasni joj da ništa od ovog nije njena krivica, bela Nit zaiskra u uglu njenih očiju. Strah. Ona se u grču okrenula udesno, čim je Kalin, stojeći na glavnoj palubi, počeo da kašlje.

Onda se udvostručio. Potom je pao.

Izelda potrči prema njemu. Safi i Evrana su je pratile u stopu. Dođoše do Kalina u vreme kad i devojka sa kikama, a njena koža bila je sušta suprotnost Kalinovoj mrtvačkoj belini. Ali Merik je već bio tamo. Već je stavljao Kalina u poziciju za sedenje i masirao mu leđa.

Masirao mu je pluća, shvatila je Izelda, nakon što se zaustavila nekoliko koraka dalje. Safi je zastala pokraj nje. Evrana je prišla skroz do Kalina i čučnula. „Ovde sam, Kaline“, govorio je Merik, isprekidanim glasom. Njegove Niti se gorele istim belim strahom kao i Kalinove. „Ovde sam, opusti pluća i vazduh će doći.“ Prvi oficir je otvarao usta kao riba, gutajući u prazno. Iako je izgledalo da vazduh curi napolje, nije mogao da udahne. I svaki sledeći kašalj koji ga je protresao, bio je slabiji od prethodnog.

Iskolačenih očiju i bledih obraza, Kalin se okrenuo ka Meriku i odmahnuo glavom.

Safi se spustila na palubu pokraj njih. „Kako mogu da pomognem?“ Najpre je pogledala Merika, potom devojku, i na kraju Kalina – koji je buljio u nju.

Ali prvi oficir je mogao samo da klima glavom na Safi, dok mu se oči nisu prevrnule. Pao je u Merikovo naručje.

Merik i mlada devojka ga odmah prebaciše na leđa, i Merik mu širom otvori usta. Spustio se do Kalina i izdahnuo snažan magični vazduh u grlo svog nitbrata.

Ponavljao je ovo, iznova i iznova. Čitava večnost duvanja i naprezanja, hitnih, prestravljenih Niti. Mornari su se okupili, ali su bili dovoljno pametni da ostanu povučeni. Safi je panično pogledala Izeldu, ali ova joj nije mogla ponuditi rešenje. Nikada nije videla ništa slično.

Potom je trzaj prošao kroz Kalinove grudi. On je disao.

Merik je držao Kalinova rebra još nekoliko trenutaka, dok nije popustio pritisak. Njegove Niti sijale su ljubičastom bojom nitbraće, čisto i iskričavo.

198

„Hvala Nodinu“, promrmlja u Kalinove grudi. „O, Nodine, hvala ti.“ Isti osećaj prosija kroz Niti svih mornara – kroz Safine i Evranine Niti takođe.

Ipak, ničije nisu bile toliko svetle kao Merikove i devojčine, a devojčine su sijale čisto crvenom Niti srca. „Proveriću kako mu je“, reče Evrana, nežno stavljajući ruku na Merikova leđa. „Da budemo sigurni da nije oštetio nešto.“ Merik je naglo ustao, lica iskrivljenog u besu. A njegove Niti…

Izelda se trgnula od ovolike sile. „Oglušila si se o moja naređenja!“ povika na svoju tetku. „Ugrozila si moj brod i moje ljude! Plemkinja je bila jedina karta s kojom sam mogao da igram1.“ Evrana je nepomično stajala, smirenih Niti. „Morali smo da nađemo žarveštičjeg vidara za Izeldu. U suprotnom bi umrla.“ „Svi bismo umrli!“ Merik ponovo grunu na Evranu. Ona se nije opirala. „Napustila si svoj položaj ne misleći na druge!“ Safine Niti blesnuše u odbrambenom besu. Ona skoči na noge. „Nije ona kriva. Radila je ono što sam joj ja naredila.“ Merik se brzo okrenuo ka Safi. „Zar je tako, ledi? Znači Vi niste napustili svog zaručnika? Niste hteli da izbegnete zarobljavanje, veštice istine?“ Hladnoća se uvukla u Izeldin stomak. U njene mišiće. Kako je znao?

Nije ni uažno, reče Izelda sebi, dok je zauzimala stav da pohrli ka Safi.

Da je zaštiti…

Dok Safine Niti ne zasijaše u bež nesigurnosti; kao da je pokušavala da sakrije ovu istinu od Merika. Zato Izelda preokrenu izraz svog lica u potpunu smirenost nit-veštice. Neće odati Safinu tajnu. „Gde ste čuli te glasine?“ napokon upita Safi, oprezno i ujednačeno.

Merik se nagnuo ka njoj. „Marstoci znaju. Njihov zov-veštac je bio ljubazan da kaže našem. Poričete li?“ Svet se vukao, kao da se Safina unutrašnja borba širila oko nje.

Povetarac je postao blag i udaljen. Nemoj priznati. Molim te, nemoj priznati.

Ukoliko je car Henrik, nekako, saznao za Safino veštičarstvo, to je bila jedna stvar, ali nije bilo razloga da to sazna i čitav svet. Šta ako Merik odluči da je iskoristi ili da je oženi, kao što je Henrik hteo? A šta ako Merik, umesto toga, odluči da ubije Safi, pre nego što je se neprijatelj dočepa?

Dok su se Safine Niti pretapale iz sivog straha u bujnu, odlučnu zelenu, Izelda odahnu s olakšanjem.

199

„Pa šta?“ Safi slegnu ramenima. „Šta ako sam ja veštica istine, admirale?

Zar to pravi nekakvu razliku?“ Velikom brzinom, Merik je dohvatio Safi za ruku, okrenuo je ukrug i obavio ruke oko nje. „To pravi svaku razliku“, odbrusi on. „Rekli ste mi da Vas niko ne traži. Rekli ste mi da niste važna osoba, a Vi veštica istine zaručena za imperatora Henrika.“ On joj je još jače stegao ruku na leđima.

Safino lice se zateglo, ali kada je Izelda zakoračila napred da je odbrani, da se bori za svoju nit-sestru, Safi je odmahnula glavom u znak upozorenja.

Kada je Safi ponovo progovorila, njen glas i njene Niti su bile iznenađujuće kontrolisani. „Mislila sam da ćete me predati Kartori, ako saznate ko sam.“ „Lažeš.“ Merik se nagnuo vrlo blizu. Lice mu je gotovo dodirivalo njeno. „Vaša magija zna kada govorim istinu, ledi, a rekao sam da Vam ne želim zlo.

Ja samo hoću da prehranim svoj narod. Zašto je to toliko teško razumeti?“ Njegov glas puče. On zastade, dok su mu se Niti iz grimiznog besa topile u duboku, plavu tugu. „Izgubio sam svoje veštice plime, ledi, a Marstoci me prate. Sve što mi je ostalo je moj brod, moji odani mornari i moj prvi oficir.

Ali Vi ste mi zamalo i njih oduzeli.“ Safi je zaustila kao da će da se prepire, ali Merik nije završio. „Mogli smo pobeći čim su morske lisice naišle. Umesto toga, umalo smo izginuli, jer Vi niste bili u Vašoj kabini, gde je trebalo da budete. Morao sam da Vas pronađem, a time smo postali mamac za lisice.

Vaša nesmotrenost je zamalo pobila moju posadu.“ „Ali Izelda…“ „Bila bi u redu.“ Merik je povukao unazad i Safino telo se nakrivilo. „Planirao sam da Vašoj prijateljici pronađem vidara čim dotaknemo nubrevsko tlo. Znate da je to istina, zar ne? Vaše veštičarstvo Vam sigurno to govori.“ Safin pogled se sreo s Merikovim. A potom, dok su joj Niti gorele sjajnim plavim žaljenjem i crvenom krivicom, ona klimnu. „Da, vidim.“ Merik je još jednom izgubio živce. Zarobio je Safi i naredio, „Polazite!“ Na Izeldino potpuno iznenađenje, Safi se pomerila, dok su joj se Niti stapale s Merikovim i sijale s nagoveštajem svetlocrvene.

Izelda je zakoračila da krene za Safi. Da spreči Merika da uradi šta god da je naumio.

Ruka je uhvati za zglob. „Nemoj.“

200

Ona je okrenula glavu i ugledala devojku s kikama kako odmahuje glavom. „Ne mešaj se“, reče ona dubokim glasom. „Nekoliko sati u gvozdu je neće ubiti.“ „U čemu?“ Izelda je mahala naokolo. Bilo joj je muka od pogleda na Merika koji gura Safi u potpalublje, dok joj se noge vuku…

I zaključava njene članke u gvožđe.

Ogromni lanci su se zatvorili, brave su kliknule, i Safi nije mogla ništa drugo, osim da gleda preko broda u Izeldu.

Još jednom, Izelda je zakoračila napred, ali sada joj je put preprečio stariji mornar. „Ostav' je tamo, curo. II' će i tebe okovati.“ Kao da to želi i da dokaže, Evrana zapuca napred, vičući, „Ne možete ovo da joj radite, Meriče! Ona je ledi od Kartore! Ne Nubrevne!“ Merik se uspravio i nejasno mahnuo svojim mornarima iako je pogledom i dalje pratio tetku. „Ali Vi ste Nubrevljanka, i Vaša neposlušnost, takođe, neće proći nekažnjeno.“ Evranine Niti zasijaše u tirkiznom iznenađenju, dok su joj dva mornara okivala noge. Dok su mornari gurali Evranu i stezali nanogice, Merik se okrenuo da ode. „Sviđa Vam se da mučite plemkinju, Meriče?“ povika Evrana. „Povredićete je, Meriče! Sami ćete upropastiti Vaš ugovor!“ Merik je zastao, gledajući u tetku. Ja je ne mučim, kažnjavam je. Znala je kakve su posledice za neposlušnost. I“, dodade on, opasno smiren, „kakav bi to admiral – ili princ – ja bio, kad ne bih sprovodio sopstveni zakon?

Plemkinja je, neogrebana, preživela napad morske lisice, pa joj ni nekoliko sati u okovima neće naškoditi. Ali će joj dati vremena da promisli o svemu što je uradila.“ „Nisam htela“, reče Safi, gledajući Merika. „Nikada nisam želela da povredim Vas, ili Kalina… ili Nubrevnu. Nisam znala za Marstoke, kunem se, admirale! Moj ujak mi je rekao da me niko neće pratiti.“ Izelda je razjapila vilicu dok je gledala ovo. Niti iznad Safine i Merikove glave pulsirale su u divljoj, hitnoj potrebi. Safine Niti su grabile ka Merikovim, a njegove su se motale i mrsile u njene.

Upravo pred Izeldinim očima, Safine Niti su se menjale iz onih koje grade, u one koje vezuju.

U dva duga koraka, Merik dođe do Safi i čučnu. Gledao je pravo u oči. I ona u njegove.

201

„Da nije bilo Kalinove magije, sada bismo svi bili mrtvi, a umalo nas je ubila Vaša impulsivna neposlušnost koja ne može proći nekažnjeno. I dalje imam ugovor s Vašom porodicom i ja ću Vas, ovako ili onako, odvesti do Lejne. Tada ću nahraniti svoju zemlju.“ U otkucaju srca… pa još jednom, prostor između Merika i Safi – Niti su gorele između njih – zaplamtio je u vatri skerletnih Niti.

Ali Izelda nije imala vremena da razlikuje tačne nijanse da li su to bile rastuće Niti ljubavi, ili neoprostive mržnje pre nego što su boje nestale i ostavile je da se pita, da li je možda izmislila čitavu stvar.

Bilo je gotovo smešno, kako je Safi od uspravnog držanja završila zaključana, poput isprebijanog psa, u lancima. Zaglavljena. Zarobljena. Nepokretna.

A čak se nije ni borila. Samo se predala, pitajući se zašto tako lako pristaje na sve ovo. Pitajući se kada je izgubila svoje mogućnosti da napadne.

Da trči. Ako ne može da potrči kako treba, šta joj je još ostalo od starog života? Njen srećni život ispunjen taroom, kafama i dnevnim Safijarenjima.

Sve njene nade o slobodi su nestale. Nema mesta za nju i Izeldu. Ne može pobeći sudu cara Henrika, ili šemama ujaka Erona, ili životu veštice istine, begunca.

Ali Izelda će živeti. Njene rane su izlečene i ona će živeti. Bilo je vredno toga, zar ne?

Safi je gledala nit-sestricu, koja je pratila Merika duž palube – nagađala se s njim, mirnog izraza lica, iako su joj se mornari sklanjali s puta. Merik ju je ignorisao, i peo se na krmu. Zauzeo je svoje mesto kod kormila i naredio bubnju vetra da nastavi.

I Izelda je odustala. Prestala je da ga juri i okrenula se da bi pogledala Safi, izgledajući još bespomoćnije nego kad je umirala.

Kiša je počela da pada. Nežni šapat na Safinoj koži, koji je trebalo da je osveži, ali je, umesto toga, štipao kao kiselina. Safi je utonula u svoje misli.

Svet je pulsirao oko nje. Nije mogla da pomeri noge. Bila je zarobljena tu, u sebi. Ona će, zauvek, biti ova osoba. Zarobljena u ovom telu i ouom umu.

Sputana sopstvenim greškama i neispunjenim obećanjima.

Zato će te svi napustiti. Tvoji roditelji. Tvoj ujak. Habim i Matej. Merife.

Prinčevo ime je bubnjalo u Safinim ušima. Pulsiralo u njenoj krvi, u ritmu kiše. U ritmu bubnjeva.

On je samo želeo da spase svoju domovinu, ali Safi nije marila; ni za Merika ni za sve živote koji su zavisili od njega.

202

Izelda je bauljala preko palube, ka Safi, stegnutog i bledog lica. Bila je jedina osoba koja je ostala sa Safi, jedini deo njenog starog života. Ali koliko će proći pre nego što i Izelda odustane?

Izelda je došla do Safi i spustila se na kolena. „Neće da me sasluša.“ „Treba ti odmor“, reče Evrana. „Idi u kabinu.“ Safi se trgnula. Njeni lanci zazvečaše. Zaboravila je da je monahinja okovana pored nje. Bila je toliko zarobljena u svojoj koži, da je zaboravila na sve ostale.

Kao što je uvek radila.

Safina sebična pohlepa je stavila cenu na Izeldinu glavu. Naterala Izeldu da napusti Venjazu i nekako zaradi i prokletu strelu u ruci. A potom, kada se Safi borila za nju i činila sve što može da je spase od štete koju je sama napravila, uvek se završavalo tako što je povređivala nekog drugog. Mnoge druge. Njen uski pogled na svet je odveo na stranputicu. A sada Merik, Kalin i čitava posada ispaštaju zbog toga.

S tom mišlju, reči koje je ujka Eron izrekao u Venjazi, padoše na Safino srce.

Kada zuona otkucaju ponoć, možeš da radiš šta hoćeš i nastaviš da živiš isti, neambiciozni život u kom si uvek užiuala.

Upravo to je i uradila, zar nije? U ponoć, izašla je iz uloge plemkinje.

Nastavila je svoj stari, impulsivni život u zaboravu.

Ali… Safi je odbijala da prihvati to. Odbijala je da bude to što Eron – ili bilo ko drugi – očekuju od nje. Zaglavila je u ovom telu, sa ovom glavom, ali to nije značilo da ne može da se izdigne iznad toga.To nije značilo da ne može da se promeni.

Susrela je Izeldin pogled, tužan i bistar u sumraku. „Idi u kabinu“, naredila joj je. „Moraš da se skloniš sa kiše.“ „Ali ti…“ Izelda je dopuzala bliže, a pokisle ruke su joj se ježile. „Ne mogu te ostaviti ovako.“ „Molim te, Iz. Ako ti ne ozdraviš, onda je sve ovo bilo uzalud.“ Safi se zasmejala. „Ja ću biti dobro. Ovo je ništa naspram Habimovih vežbi bodenja.“ Izelda se nije nasmejala, kako se Safi nadala, ali ipak klimnu i nemirno se podiže na noge. „Obići ću te sa sledećim zvonom.“ Pogleda u Evranu i podiže ruku. „Hoćete li da Vam vratim bol-kamen?“ Evrana kratko odmahnu glavom. „Treba ti da zaspiš.“ „Hvala Vam.“ Izelda još jednom pogleda Safi dubokim pogledom. „Sve će biti u redu“, reče jednostavno. „Sve ćemo ispraviti. Obećavam ti.“ Potom je

203

sklopila ruke na grudima i udaljila se, ostavljajući Safi sa nadolazećom plimom njenog veštičarstva.

Jer one će, nekako, ispraviti sve ovo.

204

27. POGLAVLJE

* Z

a sedam sati, kako je kartorijanski kuter podigao jedra u Venjazi, sunce je zašlo, mesec je izašao, a Edun nije prestajao da povraća. Njegova jedina uteha u ovoj nevolji bio je trač, koji se proširio među mornarima koji su se plašili bezdana: Krv-veštac ne može da pređe vodu.

Neka ih, neka šire tu glasinu u svakoj luci koju posete. Taman se Edun navikao na stomačne tegobe koje je osećao, kada brodić naiđe na četiri uništena plovila – tri marstočka i jedno nubrevsko. Uprkos Edunovom najžešćem protivljenju i tvrdnji da se Safija fon Hastrel ne nalazi ni na jednom od ova četiri broda, princ Leopold je insistirao da se svakako zaustave. Jer činilo se da carica Marstoka jeste na brodu, i Leopold je želeo da mu se Edun pridruži na tom brodu. Kako se niko od bardova nije usprotivio ovom ludilu – čak ni komandant, lenji, neozbiljni mladić po imenu Fic Grig – Edun se uskoro našao kako leti ka caričinoj galiji, uz pomoć veštica vetra.Tamo ih odmeri deset pripadnika Guja. Ali nisu svojim posetiocima oduzeli oružje, pre nego što će ih odvesti u caričinu kabinu.

Očigledno su bili uvereni da ni Leopold ni Edun nemaju nikakve šanse protiv strelica otrov-veštica.

Edun je prepoznao neke od Guja, doduše samo po mirisu krvi, jer su im lica bila obavijena maramama. Njihovi cikcak mačevi, poput plamena čelika, svetlucali su preko palube, u svetlosti lampi žar-veštica.

Glupa oružja. Bila su beskorisna i nepotrebna, pogotovo kad je najveća prednost Guja bila u njihovom veštičarenju s otrovima.

Njihova moć nad otrovima bila je mračni aspekt vodenog veštičarenja – iskvarenost vidara vodenih veštica, o kojoj je Edun slušao – a ipak su Edunove moći nazivali magijom bezdana. On je bio taj kog su nazivali demonom.

To ga je uvek pogađalo kao… nezasluženo.

Pa opet, radilo je u njegovu korist.

205

Kada su ušli u caričinu kabinu, Guje su se rasporedile po sobi i uz zidove. U središtu sobe su se nalazili niski, jednostavni sto i dve klupe, a pored jedne je stajala imperatorka Marstoka.

Bila je niža nego što je to Edun mislio, video je samo izdaleka, ali uprkos njenoj delikatnoj strukturi, njen miris krvi je bio nepogrešiv. Pustinjska mudrost i zidovi peščanika. Ndkovanj i železno mastilo. Bio je to miris veštice čelika, vrlo moćne, kao i obrazovane žene. I uprkos činjenici da je Vanesina flota bila u rasulu, ona je nosila novu belu haljinu, a njen izraz je bio hladno civilizovan.

Edun se smestio iza druge klupe, široko raširenih nogu, računajući kako se sve može izaći iz kabine, dok se smeštao – i carica se nasmejala. Bio je to nežan osmeh. Kao da su se ona i Leopold tek sreli na kakvom podijumu.

Carica je morala da zna ko – i šta – je Edun, ali nije komentarisala njegovo prisustvo. Nije nikako nagovestila da nalazi za čudno to što Leopold dolazi bez pratnje bardova.

Očigledno, bila je majstor performansa, a svaki njen izraz je bio vesta maska, kojom je snage u sobi držala u svojim tankim rukama.

Ali zašto se truditi? Pitao se Edun. Ako je bila toliko moćna veštica gvozda, kao što priče tvrde, onda joj nisu bili potrebni trikovi da istera svoje.

Stariji karavenski monasi još uvek pričaju o danu kada je uništila Kendurin prolaz – dan kada je prizvala magiju toliko rušilačku i toliko neustrašivu, da je srušila čitavu planinu.

A imala je samo sedam godina.

Edun pomisli da je to znak da će se sastanak održati u prijateljskoj atmosferi. „Uzeo bih malo marstočkog voća, ako dozvoljavate“, reče princ Leopold.

Klizio je pokraj stola, izgledajući više zainteresovan za proučavanje svojih rukava, nego za razgovor sa Vanes.

Maska koju je Leopold nosio bila je nespretna i preterana. Kao da je princ glumio plemstvo, dok je carica to jednostavno bila.

Vanes pođe ka klupi, gvožđe na njenoj ogrlici se zatreslo. „Sedite, prinče Leopolde. Poručiću da Vam donesu poslastice.“ „Hvala Vam, Najsvetija od Svetih.“ Leopold joj odvrati kezom i, poput nekoga koje ceo dan naporno radio, utonu u klupu. Crno drvo je zaškripalo.

Vanes je sela na klupu prekoputa njega. Ispravljene kičme, nakrivila je glavu u stranu i čekala. Njeno čekanje je ubrzo nagrađeno od strane mladog sluge, koji je utrčao s poslužavnikom zašećerenog voća. Leopold dograbi

206

jednu voćku, otpusti uzdah kao znak zadovoljstva, i potom pokupi još dve.

Sekunde su se slile u minute, i iako Edun nije sumnjao da princ ovo izvodi kao neki vid uvrede, a imperatorka je pokazala samo strpljenje, što je bilo i više nego što se Edun nadao.

Ako je Leopoldova namera bila da ovde prosipa neke jadne uvrede, onda je ovo skretanje s puta bilo još veće gubljenje Edunovog vremena nego što se on plašio da će biti. Ovim tempom, Safija fon Hastrel će stići do Nodinovih straža pre nego što Leopold završi gutanje svojih slatkiša.

Kod četvrte voćke, Vanesino lice skliznu u blago mrštenje. „Kada sam rekla da mi je flota oštećena“, reče ona učtivo, „nadala sam se Vašoj pomoći.

Možda nisam bila dovoljno jasna.“ Leopold se još jednom uobičajeno iskezio, i polako obrisao usne palcem. „Ali zasigurno, ako Vaše najvisočanstvenije visočanstvo uzme malo šećera, moći će da popravi i najgorče situacije.“ On joj ponudi smokvu. „Nisam gladna.“ „Ne treba biti gladan da bi se uživalo u ovome.“ Leopold joj još jednom pokaza slatkiš. „Okusite. Gotovo su božanstvene kao Vaša lepota.“ Ona nakloni glavu iz poštovanja i, na Edunovo iznenađenje, prihvati zašećerenu voćku. Čak je otišla toliko daleko da je gricnula ćošak.

Edun je zbunjeno prelazio jezikom preko zuba, ne mogavši da objasni ovakvo ponašanje. Leopold je, nedvosmisleno, želeo da razljuti Vanes, ali je ona vesto izbegavala njegov mamac. Što je značilo da šta god ona želi, to je nešto važno, a šta god poželi, ona i dobije. Zašto onda razvlačiti sve ovo?

Zašto bi neko, ko ima moći poput nje, održavao ovaj privid smirenosti? Edun se svakako nikad nije trudio.

Izgledalo je da Leopold misli isto, jer je posle šeste voćke, prestao sa svojom igrom. S loše odglumljenom nervozom, on se zabaci unazad i prekrsti noge. „Šta se dogodilo s Vašom flotom, Vaše visočanstvo?“ „Morske lisice“, jednostavno reče ona, što je izmamilo prinčev osmeh. „Morske lisice“, ponovi on, podižući obrve. „Očekujete da poverujem u to? Da Vas nisu napali i mračni zmajevi i vatreni sokolovi? Ili, da pogađam: Dvanaestorica su se vratila sa svojim zlim mačevima i probušila rupu u trupu?“ Vanes nije odreagovala, ali je izgledalo da se vazduh u sobi zgusnuo.

Guje su se ukrutile, i Edunova ruka se pomače ka balčaku.

207

„Vatreni sokolovi i dalje postoje u Marstoku“, reče Vanes, istim smirenim tonom. Njena maska je istrajala. „A izgleda da su se morske lisice vratile.“ Edun podiže oči ka Leopoldu, pokušavajući da oceni prinčevu reakciju.

Edun je čuo za morske lisice, ali koliko je on znao, nije bilo prijavljenih slučajeva već decenijama.

Ipak, Leopold je ostao miran.

Zato je Vanes nastavila. „Imam posla u Azmiru, Vaše visočanstvo, ali se plašim da mojim ljudima treba predugo vremena da dovedu u red flotu.

Tražim da mi pozajmite veštice plime iz Vaše posade. Nama nije ostala nijedna.“ Zašto onda, ironično pomisli Edun, osećam miris bar tri veštice plime u potpalublju? Nije bilo greške. Mirisale su na visoke vodostaje i rečne brzake.

Dok je Edun razmišljao na koji način da obavesti Leopolda o caričinoj laži, Leopold protrlja ruke. „Vaša Imperijalna Savršenosti“ promrmlja, „nisam mogao a da ne primetim netaknut brod u Vašoj floti. Ne slaže se sa Vašim drugim brodovima. U stvari, izgleda – kako mi to kažemo?“ Leopold dobaci pogled Edunu – pogled koji je jasno govorio da ne traži odgovor. Potom princ pucnu prstima. „Izgleda nubrevljanski. To je to. Pitam se, Vaše Imperijalno Savršenstvo, otkud taj brod u Vašem posedu?“ „Slučajno smo naišli na njega“, odgovori Vanes s lakoćom. „Verovatno su i njega napale morske lisice.“ „Onda, sigurno“, Leopold se podboči laktovima o kolena, „njegova mrtva posada neće imati ništa protiv ako ga izvedete na obalu.“ Za trenutak, Vanes se zaledila. Nije govorila, treptala, čak ni disala.

Potom brzo ustade, ogrlica je zazvečala i navučena je nova maska: bes. Ili možda to nije bila maska, jer kada je Edun duboko udahnuo, osetio je da joj je puls brži. Topliji. „Odbićete moj poziv za pomoć?“ reče ona tiho. „Meni, koja sam Imperatorka Dece Plamena, Odabrana Kćer Vatrenog Vrela, Najobožavanija od svih Marstoka?“ Ona raširi obe ruke na stolu s takvom čvrstinom, da nijedna železna karika nije škljocnula. „Meni, koja sam Uništiteljka Kendurinog Prolaza? Odbiti mene, to znači da palite sopstvenu lomaču, prinče Leopolde. Ne želite da Vam ja budem neprijatelj.“ „Nisam znao da smo saveznici.“

208

Vanesino telo se zategnu poput zmije pred skok, i Edun instinktivno prizva svoju magiju – koncentrični krugovi koji će očistiti njegove oči od crvenila. Ako situacija eskalira, Edun će zauzdati caricu u trenutku.

Leopold pokaza prstom na Vanes. „Evo kako ja vidim situaciju, Vaše visoko visočanstvo. Prvo, mislim da Vi pratite zaručnicu mog ujaka. Jer zašto biste napustili Samit primirja, na kom treba da budete? Drugo“, on odmota i drugi prst, „mislim da ste se ovde sreli sa Safijinim otmičarima, i upustili u bitku koja se, na neki način, provukla kroz pukotine Primirja.“ Leopold opruzi i treći prst, mršteći se. „Ne znam tačno čemu ovaj treći prst, koji je razlog za sve ovo. Safija Vama nikako ne može biti od koristi, Vaše Prevashodstvo.“ Vazduh u prostoriji se još više zgusnuo. Vanesine grudi su se raširile… ali onda je Edun osetio hladnoću njene krvi, njen bes pod kontrolom. „Ja“, promrmlja ona, „ne želim zaručnicu Vašeg ujaka, prinče Leopolde.“ „A ja“, Leopold ustade na noge, nadvisujući caricu za glavu i po, „ja Vam ne verujem, carice Vanes.“ Magija pokulja napolje, brže nego što bi Edun ikada mogao da pretpostavi. Ona istrže tri noža iz njegovog redenika, i posla ih preko klupe, ciljajući Leopoldov vrat, srce i stomak.

Edunova moć ožive. Njegova krv potraži Vanes. Telo mu se spremi za akciju.

Ali dok si dlanom o dlan, deset Guja spremiše svoje duvaljke i nanišaniše Eduna i Leopolda.

Edunov pogled je leteo preko sobe, dok je u mislima tražio put za bekstvo. On može da kontroliše Vanes, ali će i dalje završiti s grudima punim otrova ili čelika. I iako će Edun to preživeti, Leopold neće.

Princ smireno podiže ruku, bez znakova straha u glasu – ili, na Edunovo iznenađenje, u njegovoj krvi. „Ako pronađete Safiju fon Hastrel pre mene, carice, smesta ćete je vratiti, ili ćete se suočiti s posledicama.“ „Da li toliko volite ujakovu igračku?“ Vanes okrenu jedan dlan i nož na Leopoldovom vratu se povuče nekoliko centimetara. „Da li toliko cenite njen život, da biste rizikovali moje nezadovoljstvo?“ Iako su se prinčeve usne iskrivile, nije bilo zadovoljstva u njegovom osmehu. „Safiju fon Hastrel poznajem ceo svoj život, Vaše Carsko Savršenstvo. Biće izvanredan vođa, kada za to dođe vreme.Tip koji stavlja svoju naciju iznad sebe.“ Njegove oči značajno pogledaše u Vanesinu ogrlicu. „Zato zapamtite moje reči, Odabrana Kćeri Vatrenog Vrela! Ako mi ne

209

predate buduću caricu, ja ću doći u Marstok i sam ću je uzeti. A sada spustite noževe, pre nego što se slučajno nabodem na neki. To bi izbrisalo Vaše ime s Dvadesetogodišnjeg primirja, to Vam garantujem.“ Gluva tišina se raširila sobom. Edun je držao svoju magiju visoko u pripravnosti. Spreman… Spreman…

Sečiva su se lenjo zavrtela. Onda su iskliznula i pala.

Edun je uhvatio ono koje je bilo najbliže, ali druga dva su udarila o sto.

Dok ih je hvatao, Leopold se naginjao unapred, da uzme još ušećerenog voća. „Hvala Vam za nasladu, Veliki Uništitelju.“ Osmehnuo se blago. „Uvek je pravo zadovoljstvo videti Vas.“ Bez ijedne reči i širokih pleća, kao što priliči čoveku koji je glavni, Leopold Četvrti krenu ka vratima. „Hajde, monaše“, pozvao ga je. „Izgubili smo. Sada moramo da ga nadoknadimo.“ Edun je marširao za Leopoldom, a njegov pogled i moć nisu napuštali imperatorku i njene Guje. Ipak, niko nije pokušao da zaustavi Leopolda ili Eduna dok su odlazili, a već kroz nekoliko trenutaka, oni su brzo napustili raspolućene marstočke galije.

Kada su ponovo bili sigurni na svom brodu – dok je Leopold dozivao komandanta Fic Griga i tražio da mu se donesu nove pantalone – Edun je posmatrao princa oštrim, nepoverljivim pogledom. „Carica je“, reče Edun, nakon što je komandant bardova nestao u potpalublju, „lagala da nema veštica plime na brodu.“ „Pretpostavio sam.“ Leopold je buljio u nešto nevidljivo na njegovom rukavu. „Takođe je lagala da ne želi Safiju fon Hastrel. Ali“, Leopold podiže pogled, „ja imam jednu prednost u odnosu na imperatorku.“ Edun podiže obrve. „Imam tebe, monaše Edun, i veruj mi kada ti kažem da zbog toga imperatorka Marstoka sada otplovljava u strahu.“

210

28. POGLAVLJE

* D

ok su dva mornara upravljala Janine reflektore u talase, Merik je dovikivao sa kormila, „Mirno držite svetlo!“ Mesec je slabo osvetljavao, kada bi se oblaci razmakli, ali to nije bilo dovoljno, pogotovo uz kišu koja je sipala.

Bez Kalina da joj napuni jedra, ili Merikovih veštica da joj ponesu trup, Merik je morao žestoko da potera svoju oskudnu posadu – kao, uostalom, i sebe.

Ali nije imao drugog izbora. Vremena je bilo malo.

Morao je da pronađe tu nazubljenu stenu – Usamljeno Kopile, kako su je Kalin i on oduvek nazivali – pre nego što je plima skroz proguta. Iza nje je bila skrivena pećina. Porodična tajna, koja će omogućiti Merikovoj posadi da se odmara na sigurnom.

Ako bi Jana promašila povoljnu plimu, Merik bi morao da čeka do sutra po podne, što bi omogućilo Marstocima ili morskim lisicama da ih sustignu.

Merik je pogledavao ka plemkinji i Evrani, koje su i dalje bile vezane.

Safijina puštena, zlatna kosa je visila, a beli tetkin ogrtač je bio natopljen do sivila. Prvi put, Izelda nije bila na vidiku. Ona bi stotinu puta proveravala Safiju i Evranu tokom prva četiri sata njihove kazne. U zadnja dva udara zvona, devojka je ostala u potpalublju. Verovatno spavajući.

Meriku je bilo drago zbog toga. Svaki put kada bi Izelda došla da izmoli Safmo puštanje, mišići na vratu su mu se stezali. Ramena su mu se podizala ka ušima, i on bi preturao po džepovima, proveravajući da li je sporazum s Hastrelovima još uvek zašuškan unutra. Te stranice su postale njegova poslednja nada za spasenje, zato ih je držao uz sebe.

Proverio je dokument po hiljaditi put. Stranice su bile izlizane i natopljene kišom.

Potpisi su bili netaknuti, tako da će Merik još neko vreme zadržati Safiju u okovima. Možda nije bio poput Vivije, kada je disciplina u pitanju, ali moraju postojati posledice za neposlušnost. Merikova posada je to znala – čak i očekivala – i zato Merik ne može najednom omekšati. Čak i ako može

211

biti dugoročnih posledica za vezivanje žene koja jednog dana može postati imperatorka Kartore… Iako Safija i njen zaručnik Henrik mogu da primoraju Merika da plati za ovakav tretman… Merik nije mario. Radije će zadržati poštovanje svoje posade, nego brinuti o tome šta neki idiotski imperator može da učini zemlji koja je već obogaljena.

Henrik. Merik nikada nije voleo tog lošeg starca. Pomisliti da je Safija bila njegova zaručnica. Pomisliti da će se ona udati – deliti krevet – za čoveka triput starijeg od nje…

Merik nije mogao da se navikne na tu pomisao. Verovao je da se Safija razlikuje od ostalog plemstva. Impulsivna, da, ali takođe, i lojalna. A možda i sama poput Merika, u svetu nemilosrdnih političkih igara.

Ali ispostavilo se da je Safija ista poput ostalih kartorijanskih plemića i plemkinja. Živela je pod staklenim zvonom, posvećena samo onome što ona smatra vrednim.

Ipak, iako je Merik negovao svoju srdžbu, iako je govorio sebi da prezire Safiju , nije mogao da smiri leptiriće u stomaku.

Ali ti bi učinio isto za Kalina. Rizifeouao bi živote da ga spaseš.

Ali možda ona ne želi da se uda za Henrifea i bude carica. Možda beži da bi to izbegla.

Merik gurnu u stranu ove argumente. Činjenica je, da je Safija odmah rekla Meriku za svoju veridbu, on bi je odmah mogao vratiti u Dalmociju i završiti sve poslove s njom. Nikad se ne bi zatekao u delu Jadansija gde mora da se bori s morskim lisicama, Marstocima, i na kraju toliko opteretiti Kalina. „Admirale?“ Hermin se iskobeljao na krmu, bled u licu. „Još uvek ne mogu da dozovem zov-veštice iz Lovata.“ „Ah.“ Merik mehanički otrese kišu s kaputa. Hermin je bio priključen na Niti zov-veštica već satima, pokušavajući da se probije do Lovata. Do kralja Serafima. „Moguće“, izgovori Hermin, nadvisujući svojim glasom talase i kišu, škripu konopaca i dreku mornara, „da su sve zov-veštice zauzete.“ „Usred noći?“ Merik se namršti. „Ili, možda je“, nastavi Hermin, „problem u mojoj magiji. Možda sam prestar.“ Merikovo mrštenje se produbilo do natmurenosti. Veštičarstvo nije slabilo s godinama. Hermin je to znao, i Merik je to znao, i ako starac pokušava da ublaži ono što se očigledno događalo – da zov-veštice iz Lovata ignorišu Merikove pozive – onda nije imalo smisla.

212

Ako su Vivijine reči istinite i ako je Merikov otac zaista naručio začarane minijature, onda će se Merik time kasnije pozabaviti. Za sada, samo treba da skloni ove ljude na obalu, dalje od marstočkih plamenova.

On baci pogled na noge u okovima – na Safiju – i ugleda Rajber kako puzi pokraj nje. „Preuzmi kormilo“, reče Merik, već se spuštajući merdevinama na palubu. Zatim zagrme. „Rajberl Sklanjaj se odatle.'“ Brodska devojka je grčevito odskočila, a čak je i Safija držala pognutu glavu kad je Merik tresnuo na glavnu palubu i napredovao ka Rajber. „Ti“, zaurla, „trebalo bi da ribaš.“ On pokaza prstom na obližnjeg, novog regruta, koji je revnosno trljao vodu s palube. „To je tvoja dužnost, Rajber, i ako te još jednom uhvatim da je izbegavaš, bićeš išibana. Razumeš?“ Plemkinja podiže bradu. „Ja sam pozvala Rajber ovamo“, reče promuklim glasom. „Neko mora da obiđe Izeldu“, dobaci Evrana, suvim, ogrubelim glasom. „Devojka se još nije potpuno oporavila.“ Merik je ignorisao Safiju i Evranu, posežući prstima za kragnom. „Oribaj palubu“, obrati se Rajber. „Odmah!“ Rjber je salutirala, i nakon što je nestala s vidika, Merik se okrenuo damama, spreman da se izdere, da mu ostave mornare na miru.

Ali njena glava je bila zabačena, oči zatvorene i usta otvorena. Čak i uz svetlo fenjera na njenoj koži, videlo se da guta. Da palaca jezikom.

Ona je pila kišu.

Merikov bes je nestao. Strah ga je celog progutao, i on pocepa sporazum s Hastrelovima. Potpis je i dalje bio na svom mestu.

Naravno da jeste, pomisli on, ljut na sebe što uopšte brine, Sofija ne krvari. Ipak njegovi prsti su se tresli i on se u podsvesti pitao zašto je to tako.

Možda ovaj strah nema veze sa ugovorom.

Ta misao tinjala je u njegovoj lobanji, i on je žurno skloni, zakopavši je duboko, i vrati ugovor u džep. Potom pronađe ključeve od okova. Šta god bio uzrok ovom paničnom strahu, Merik će se time pozabaviti kasnije, zajedno sa stalnom brigom oko kralja Serafima, Vivije i Kalina.

Ali sada, ova kazna se mora okončati. Čučnuvši pokraj Safije, Merik otključa prvu bukagiju. Izgledala je iznenađeno. „Slobodna sam?“ „Slobodni da ostanete zaključani u svojoj kabini.“ Merik joj oslobodi i drugu nogu i potom se podiže. „Ustanite.“

213

Ona povuče svoje nakvašene noge i pokuša da ustane. Brod se zaljuljao.

Ona se zateturala unapred.

Merik je posegnuo za njom.

Koža joj je bila glatka i hladna, a telo joj je drhtalo. On je uspravio, uz uzdah, i privio je uz sebe. Njegovi ljudi su posmatrali, i Meriku nije promaklo Herminovo klimanje u znak odobravanja, dok je silazio ka merdevinama u potpalublju.

Dama je odslužila svoju kaznu; ljudi su to ispoštovali.

Safijino lice je bilo blizu, trepavice su joj bile guste i vlažne. Njena rasparana odeća se trljala uz Merikovu kožu, a dah joj je bio plitak. Merik je čvrsto ignorisao sve to, koncentrišući se da zakorači jednim stopalom ispred drugog, dok konačno nije stigao do zamračene putničke sobe. Izelda je spavala, drhteći na svom ležaju. „Iz“, promrmlja Safija, okrećući se u Merikovom naručju i posežući za svojom nit-sestricom. Merik je odnese do palete, malo se povi, i potom je ispusti. Ona je pala pokraj Izelde, koja se probudila.

Dok se Izelda borila da pomogne Safiji, Merik se okrenuo i napustio prostoriju, umirujući sebe time da je Safija zbrinuta. Da sada više neće misliti na nju. Da nikad više neće misliti na nju.

Ipak, kada je došao do kormila očevog broda, i ugledao Usamljeno Kopile kako dere horizont, ruke su mu još uvek bile tople, a vrat mu je još uvek pulsirao od Safijinog zagrljaja.

Pre nego što se Safi vratila, Izelda je ponovo bila zarobljena u noćnim morama…

Odrubiti, odrubiti, zavrnuti, odrubiti.

Prsti su grabili ka Izeldi. Povlačili njenu kosu, njeno meso.

Niti koje pucaju! Niti koje umiru!

Strela joj je probola ruku; bol je prostrujao njenim telom, Celim bićem. A magija, magija – crna, gnojna magija… „Ružne snove sniš.“ Senin glas prenu Izeldu iz košmara. „Toliko se mnogo treseš i podrhtavaš danas“, nastavi sena, s radosnim prelivima u glasu. „Šta te je uznemirilo? Nije to bio samo san; taj isti ti snevaš svaki put.“

214

Izelda je pokušala da okrene glavu, ali sena bi je pratila, gde god da je gledala. Svaki mentalni napor, sena je izbegavala. Svako očajničko povlačenje, sena se svojim šapama ukopavala još dublje.

I nastavljala je svoje blebetanje, tačnije, ona je blebetala, jer sena je bila žensko. Još jedna nit-veštica, ubeđena da su ona i Izelda vrlo slične.

Bio je to taj govor, koji je Izeldu najviše plašio. Mogućnost da je ovaj strani glas bio poput njenog. Da sena, možda, razume njene privatne muke, bolje nego iko drugi. Što je, naravno, nagnalo Izeldu da se zapita, ne umišlja li ona sve ovo.

Upada u ludilo, dok joj sve njene nade o budućnosti promiču kroz prste.

Ili se možda Izelda konačno izvijala ispod Niti sveta dok je njeno obično srce ležalo srušeno u prašini. „Uznemirena si zbog svog plemena“, objavi sena, dolazeći do Izeldinih najskorijih sećanja. „Znaš, moje pleme je isto tako pritiskalo mene, jer nisam bila poput ostalih nit-veštica. Nisam mogla da napravim nitkamen, nisam mogla da kontrolišem svoja osećanja, i zato me pleme nije želelo. Zbog toga si ti napustila svoje, zar ne?“ Ljubopitljivost u seninom glasu se udvostručila. Izelda je znala da ne bi trebalo da odgovori… ali nije mogla da se opire kada je sena ponovila: „Zbog toga si ga napustila, zar ne?“ Poriv da kaže istinu – o sramoti pred Grečjom i ljubomori zbog Alme – golicala je Izeldino grlo. Zašto nije mogla da se odupre ovoj seni? Iskoristi tu frustraciju, panično je govorila sebi. Iskoristi je da se boriš.

Izelda okrenu svoje uspavano telo na stranu i uhvati se za prvo sećanje na koje je pomislila: njene tablice množenja. Devet puta jedan jednako je devet. Deuetputa dua jednako je osamnaest…

Ali sena se samo nasmejala. „Smešno je što od nas očekuju da ništa ne osećamo“, nastavi sena, ponovo ljupkim glasom. „Ja ne verujem u priče koje kažu da mi nemamo nitsrca i nitporodice. Naravno da imamo! Samo, jednostavno, ne možemo da ih vidimo. Zašto bi Mesečeva Majka svoj svojoj deci dala tako moćne veze, a onda nas isključila iz svega toga?“ „Ne znam.“ Izelda je bila zahvalna na tako lakom pitanju. Ako odgovori – ako bude izgledalo da sarađuje – možda će sena otići.

Ali nije. Umesto toga, sena se nasmejala svojim vedrim smehom i nastavila, „Zašto, pazi! Pričanje o nitporodici te uzbuđuje, Izelda. Zašto?

Zašto?“

215

Devet puta četiri jednako je trideset šest. Devet puta pet… „Ah, to je zbog tvoje majke! I njene učenice. Ostavile su te, povređenu i slomljenu. Pobogu, Izelda, tebe je tako lako pročitati. Svi tvoji strahovi se skupljaju na površini, i mogu da ih pokupim kao mast s činije borša. Evo, ja vidim da ne možeš da napraviš nitkamen, i da te je zato tvoja majka poslala od nje. I, ah, šta je ovo?“ Sena je postajala samozadovoljna, i koliko god se Izelda borila, nije mogla da je spreči da čita njene misli. „Grečja i Alma su planirale svoje bekstvo čak i pre tvog odlaska! I, pogledaj ovde, Izelda! Ona je pokušala da utvrdi da te voli. Pa, očigledno te nije volela dovoljno da bi te povela sa sobom. Dobro te je izradila, Izelda, kao što njen posao i nalaže. Kao što naš posao nalaže. Mi moramo da pletemo Niti kada možemo i lomimo ih kada to moramo. To je jedini način da razmrsimo razboj.“ Senin glas se utišao do šapata. Zvuk poput vetra na groblju. „Zapamti moje reči, Izelda: Majka te nikada neće voleti. I taj monah, kome se tako diviš? On te nikada neće razumeti. A Safija – ah, Safija! Ona će te napustiti jednog dana. Mislim da se taj dan približava. Ali ti možeš to da promeniš.“ Sena zastade, i Izelda je zamišljala kako se smeje dok to čini. „Ti možeš promeniti pletivo sveta samog. Dohvati Safijine Niti, Izelda. Slomi ih, pre nego što te povrede…“ „Ne“, prosikta Izelda. „Dosta mi je. Dosta… mi je.“ Sa poslednjom snagom svojih mišića i svog uma, Izelda otvori usta u stvarnom svetu i reče, „Devet puta osam jednako je sedamdeset dva.“ Svet pokulja u nju, donoseći bol u ruci i zvuk koraka, zvuk Safinog glasa.

Izelda otvori oči i Safi se prevali na nju.

Safi je drhtala od kiše i, iako je pokušavala, izgledalo je da ne može da proceni teren, ni svog protivnika, a trebalo je da uzme u razmatranje nešto povodom strategije. „Ti se smrzavaš“, reče Izelda. „Dolazi ispod ćebeta.“ „Dobro sam.“ Safi se nasmejala na silu. „Zaista. To je samo povređen ponos i malo kiše. Ali da li si ti dobro? Kako ti je ruka?“ „Bolje.“ Izelda nije menjala izraz lica. To je dobar znak. „Boli, sada kada je nitkamen mrtav.“ Ona okrenu zglob, da bi pokazala Safi otužno staklo. „Alije bolje nego ranije.“

216

Klimajući, Safi uroni u dušek. Seno je provirilo iz uglova. „A kako ti je ovde?“ Ona opipa njene grudi. „Pričala si u snu. Da li je… da li je to bila kletva?“ „Ništa tako strašno.“ Izelda se namesti pokraj nje. „Bio je to samo košmar, Saf.“ Safi nežno dotaknu zavoj na Izeldinoj desnoj ruci. „Reci mi šta se dogodilo.“ Linije na Izeldinom licu se ispraviše i, gledajući u daljinu, ona objasni kako je, bežeći od krv-vešca, bila primorana da se vrati kući. Glas joj je ostao ravan i prazan, dok je nastavljala da opisuje naseobinu, vešca kletvi, rulju.

Safi se stislo u stomaku. Poput čelika. Gutala je knedle od krivice.

Jer ovo je bila njena krivica. Kao i sve što je pošlo po zlu u prethodna dva dana. Izeldina, zamalo pogibija, bila je Safina krivica.

A nedostatak prekora – činjenica da Safi zna da je Izelda ne krivi – samo je pogoršavao stvar.

Pre nego što je Safi stigla da otvori usta i izvini se, Izeldino lice se razvuče u osmeh. Bilo je tako neobično, imajući u vidu priču koju je upravo ispričala; toliko iznenađujuće. „Umalo da zaboravim. Imam poklon za tebe.“ Izelda izvuče kožni gajtan iz svoje bluze i smaknu ga preko glave.

Safino čelo se naboralo, terajući misli o krivici. „To je nitkamen?“ „Aha.“ Izelda je ćušnu levim laktom. „To je rubin.“ „Ali zar oni ne služe pronalaženju nitsrca?“ „Ne mora da znači. Mogu se koristiti za pronalaženje bilo koga u nitporodici.“ Izelda izvadi i drugi kamen iz svoje prljave bluze. „Ja imam parnjaka, vidiš? Sada, kada je jedna od nas u opasnosti, kamenje će zasijati. Što budemo bliže jedna drugoj, oni će utihnuti.“ „Vrela, blagoslovite me“, disala je Safi. Kamen se odjednom učinio duplo težim na njenom dlanu. Duplo sjajniji ispod ružičastih Niti, i hiljadu puta vredniji. Mogućnost da pronađe Izeldu ma gde se nalazila – mogućnost da je zaštiti od pakla poput onog od prošle noći – to je, zaista, bio dar. „Odakle ti ovo kamenje?“ Izelda je prešla preko pitanja. „To kamenje“, reče ona, „spasilo ti je život.

Našla sam te severno od Venjaze.“ Severno od Venjaze. Gde je Izelda zaradila strelu u ruci od sopstvenog naroda. Nije ni čudo što nije htela da razgovara o tome.

217

Safi okači gajtan oko vrata. „Žao mi je“, tiho reče. „Nikad više nećeš morati da se vraćaš Midencijima. Nikad.“ Izelda se počeša po vratu. „Znam, ali… gde ćemo da idemo, Safi?

Sumnjam da se s… sada možemo vratiti u Venjazu.“ „Ići ćemo sa princom. U Lejnu, da bih mu pomogla da ispuni ugovor.“ „Sa princom“, ponavljala je Izelda. Iako joj je lice ostalo smireno, nos joj se malčice pomerio. „A posle Lejne?“ Safi je lupkala prstima po kolenu. Šta da kaže, kako bi Izeldi izmamila osmeh? Gde će se njena nit-sestrica ponovo osećati sigurnom? „Šta misliš o Saldonici?“ Budalasto se nacerila. „Bile bismo odlični gusari.“ Izelda nije odgovorila osmehom. Umesto toga, nos joj se još očiglednije pomerio i posmatrala je svoje ruke. „Moja majka je tamo. J… ja… ne želim da je vidim.“ E, dodavola. Naravno da će Safi odabrati baš to mesto na kom je Grečja.

Pre nego što je mogla da iznese druge predloge, one koji će garantovano nasmejati Izeldu, vrata kabine su se otvorila uz tresak.

Evrana uđe unutra, s dva mornara koja su je gurala otpozadi. Monahinja im zalupi vrata pred nosom, pošavši ka devojkama, i Safi nije promaklo kako se Izelda ukočila. Kako je ispravila ramena. „Dajte da Vas pregledam“, povika Evrana, sedajući na pod, pokraj Safi. „Vi ste u modricama, ledi.“ „Nije to ništa.“ Safi zašuška noge. „Modrice Vas možda ne bole, ali više nije reč o Vama.“ Evrana pogleda kroz prozor – obala okupana mesečinom je prolazila pored. „Modrice su prosuta krv ispod kože. Ne treba da zanemarujemo uslove ugovora.“ Safi duboko uzdahnu, dok su je misli vraćale na Merika. Princa.

Admirala. On joj nikad nije zadugo napuštao misli i jedva je i pomišljala na nešto drugo za sve vreme životarenja u okovima. Jedva da je gledala u išta drugo izuzev u njegovu kišom pokvašenu kosu, dok je odlučno i čvrstog pogleda upravljao Janu prema svom domu.

Nakon što je Evrana, činilo se, bila umirena Safinim zdravstvenim stanjem, ona je pregledala i Izeldinu ruku, a Safi se pomerila do prozora kako bi posmatrala obalu koja se približavala. Njeni mišići su goreli od kretanja, pa čak i od prostog stajanja. Ali njoj se to dopadalo.Tako nije mislila na hladnoću, na Merika, na užase u Izeldinom plemenu, i sve ostale stvari koje je najbolje bilo ignorisati.

218

Nije bilo mnogo toga napolju za Safi da vidi. Kameni zidovi i pena koja je mutila okno. Ako bi nategla vrat, mogla je samo da nasluti bledo jutarnje nebo. „Gde smo mi?“ upita ona Evranu. „U pećinama koje pripadaju porodici Nihara“, odgovori monahinja. „Bile su tajna stolećima. Do danas.“ Njen ton je bio hladan, i kada se Safi okrenula, ugledala je natmurenu monahinju kako previja sveže obloge na Izeldinu ruku. „Pećinama se ne može prići s kopna“, nastavi Evrana, „jer ih okružuju litice, a ima dovoljno mesta samo za jedan brod. Ali“, zavezala je čisto platno, zadovoljno klimajući, „mislim da ćete se uskoro uveriti i vlastitim očima.

Admiral planira da nas izvede na obalu. Odavde, nastavićemo peške ka Lejni.“

219

29. POGLAVLJE

* M

erik je stajao u Kalinovoj kabini, gledajući u svog nit-brata. Kalinovo lice je bilo sivo, zglavcima je masirao grudni koš, dok je gledao u Merika s kreveta. Rajber je nagurala vreću brašna ispod Kalina da bi mu izdigla leđa, pa mu je sada beli prah bio na kosi i obrazima. Sa bledom zorom koja ga je osvetljavala, izgledao je poput leša.

Kabina je, s druge strane, izgledala prilično živo.

Kalinov jednini kovčeg, pod prozorom, bio je pretrpan njegovim haotičnim stvarima, i od njega do kreveta je ostao trag košulja i pantalona. „Previše si zauzet čitanjem da bi složio uniformu?“ upitao je Merik, sedajući na ivicu ležaja. „Ah, uhvatio si me.“ Kalin je zatvorio knjigu s crvenim, kožnim povezom. Istinita priča o Dvanaest Paladina. „Ne mogu da odolim ponovnom iščitavanju epova. Ako sam primoran da ostanem u krevetu, bar ću se zabaviti.“ On baci kratak pogled na odeću po podu. Potom se osmehnu. „Pretpostavljam da sam napravio mali haos.“ Merik odsutno klimnu i savi se u kolenima. Nije ga bilo briga za uniforme. Kalin je to znao. „Ne bi trebalo da budem odsutan duže od pola nedelje“, reče Merik. „Ne moraš da žuriš zbog mene.“ Kalin, zastrašujuće, pokuša da se nasmeje, ali je sve odmah bilo prekinuto kašljem.

Kada je napad prošao, Merik je nastavio. „Ići ću na sever imanja da pronađem Jorisa. Ne verujem da će imati problema sa Safijom, ali će mu, možda, Izelda smetati. Nikad nije voleo Macije.“ „Takođe nikada nije voleo tvoju tetku.“ Kalin pažljivo izdahnu i nagnu se na vreću brašna. „Pretpostavljam da će se ona pridružiti tvojoj maloj zabavi?“ „Sumnjam da mogu da je sprečim.“ „Pa, ako ti Joris bude stvarao nevolje, poruči mu“, Kalin je okrenuo ruku, i struja hladnog vazduha zagolica Merika, „da ću ga zgromiti uraganom.“

220

Merik se namrštio na Kalinovu demonstraciju sile, ali opet, prećutao je.

Godinama su se prepirali oko toga koliko često i koliko duboko Kalin koristi svoje moći. Merik nije želeo da i danas ode s takvim razgovorom. „Da obiđem i tvoju majku dok sam na kopnu?“ Kalin odmahnu glavom. „Otići ću sam, kada prezdravim. Ako ti je to u redu?“ „Naravno. Povedi Rajber sa sobom. Za svaki slučaj.“ Kalinove obrve se visoko podigoše. „Reći ću Herminu da sam naredio“, Merik požuri da doda. „Rajber zna kako da ti pomogne u slučaju napada, a posada je svesna toga. Razumno je da ti se pridruži. Osim toga…“ Merik se namrštio na svoje nokte; bili su puni brašna i prljavštine. „Mislim da više nije važno da li će posada saznati za vas dvoje. Svršeno je s admiralom, Kaline. Lovat neće da odgovori, i sve se više čini da je Vivija rekla istinu o ocu.“ „Nisam iznenađen“, tiho reče Kalin.

Merik je progunđao i čačkao nokat na palcu. Bilo je to još jedno pitanje o kom su dugo vremena imali različita mišljenja. Kalin je verovao da je Vivijina priroda ponesena Serafimom. Da je kralj želeo da mu deca zauvek budu u nesuglasicama.

Ali je Merik tu teoriju smatrao za totalnu glupost. Uz sve svoje nedostatke, Serafini ne bi trošio energiju na raspirivanje problema, pogotovo što ih je Vivija dovoljno i sama izazivala. „Ono što ja sigurno znam, Kaline, to je da je ovaj grob dubok, a ja nas još nisam iskopao napolje.“ „Ali ti to možeš.“ Kalin se nagnuo napred, dok je brašno prhnulo iz džaka. Da je situacija bila drugačija, obojica bi se nasmejali. „Ako odeš do Lejne i ostvariš svoj trgovinski ugovor, onda će sve biti u redu. Tebi su suđena velika dela, Meriče. I dalje verujem u to.“ „Ne baš mnogo velika. Trgovina će se odvijati samo s jednim kartorijanskim imanjem, od njih stotinu. A zemlja ovde…“ Merik je pokazao kroz prozor, dok mu je tužan osmeh zastao u grlu, „nije ništa bolja od one od pre godinu dana. Ne znam zašto se još uvek nadam, ali se nadam. Svaki prokleti put kad se vratimo ovamo, nadam se da će oživeti.“ Kalin je ispustio vazduh, takvim zvukom da je naterao Merika da ustane. „Umoran si. Idem.“ „Čekaj.“ Kalin dohvati Merika za rukav kaputa, i toplina u vazduhu ponovo nestade. „Obećaj mi nešto.“

221

„Bilo šta.“ „Obećaj mi da ćeš razmotriti jedno gužvanje u postelji dok si odsutan.

Mnogo si napet“, on udahnu jednom, „od samog pogleda na tebe mi se stiska u plućima.“ Merik se naceri. „A ja očekivao nešto ozbiljno. Imam mnogo razloga da budem napet, znaš to.“ „Pa ipak.“ Kalin nehajno mahnu. „A s kim tačno treba da se gužvam? Ne vidim da se žene baš otimaju za tu ulogu.“ „Sa plemkinjom.“ Sada se Merik zaista nasmejao. „Neću se gužvati s plemkinjom. Posebno ne s onom koja je zaručena za cara Kartore. Plus, ona čini da mi se temperament otrgne kontroli. Svaki put kad pomislim da je sve u redu, ona kaže nešto ofanzivno i ponovo se stvori nered.“ Kalin se zagrcnuo, ali kada ga je Merik uplašeno pogledao, on vide da se ovaj prosto smeje, premda zadihano. „Nije to tvoja narav, tikvane. To tvoja magija reaguje na ženu onako kako je to Nodin zacrtao. Šta misliš, dođavola, šta se događa s mojom magijom, kad Rajber i ja…“ „Ne želim da znam!“ Merik se razmahao opruženim rukama. „Zaista ne želim da znam.“ „Dobro, dobro.“ Kalinov smeh se smirio, iako mu je na usnama ostao mudri osmeh.

Merik je morao da smiri potrebu da zadavi nitbrata. Ovo nije bio razgovor zbog kojeg je dolazio, i nije želeo da ostavi Kalina s ovom potpuno besmislenom mišlju o gužvanju posteljine.

Zato se Merik natera da se osmehne i klimne. „Prenesi majci moje pozdrave i, ako ti zatrebam, udaraj u bubanj vetra. Ostaćemo uz obalu, dobrim delom puta do Lejne.“ Jasno.“ Kalinova pesnica se vrati na njegove grudi i on umorno klimnu. „Sigurne luke, Meriče.“ „Sigurne luke“, odgovori ovaj, pre nego što će otići iz sobe. Kada je bio gore, povika Rajber da izvede zarobljenike i poštara se da ih nazove zarobljenicima.

Ne pridošlicama, niti putnicima.

Jednostavno zarobljenicima. Tako mu je bilo lakše da ignoriše Kalinov predlog. Neće gledati Safi, neće pričati s njom, a svakako neće misliti o njoj u tom smislu.

222

Potom, kada Merik stigne u Lejnu, ostaviće je iza sebe, i više je nikad neće ponovo videti.

Izelda je pratila Safi – koja je pratila Evranu koja je pratila Rajber – kroz mračni otvor merdevina. Dva mornara su piljila u Izeldu, dok se penjala na prvu prečku. Mrmljali su među sobom, a Niti su im sijale s nezadovoljstvom.

Safi – tipično za nju – pogleda ih u oči i polako povuče pakom preko vrata.

Njihove Niti zasijaše sivim strahom.

Izelda zaškrguta zubima, bacajući pogled na Evranu, da vidi da li je i ona to primetila. Nije, ali ipak, Izelda je morala da podseća Safi (po hiljaditi put) da ne pravi takve agresivne ispade. Safi je mislila najbolje, ali su njene pretnje privlačile još više pažnje na Izeldinu različitost, još više skretale pažnju Izeldi na poglede, kletve i sive, sive Niti.

Safi je, uglavnom, bila opreznija i nije tako napadno izražavala svoja negodovanja, ali sada su stvari bile drugačije. Otkad je bila bačena u gvožđe, Safine Niti nisu prestajale da pulsiraju u krivici boje rđe. Zlatnoj sramoti.

Plavom kajanju.

Izelda nikada nije videla tako nešto kod svoje nit-sestre. Nije znala da Safi ikada može brinuti toliko duboko, jer je prouzrokovala nekome tugu – nekome ko nije Izelda, ako ništa drugo.

Izelda i Safi su stigle do ispražnjene krme. Safine Niti, iznenada, zasijaše u novim bojama. Smeđem strahu. Plavoj tugi. Sve se vrtelo oko krivice, srama i žaljenja.

U podnožju litica koje su se dizale visoko iznad Jane, nalazila se tiha plaža, prekrivena sivim oblucima. Jedino je bat mornarskih koraka narušavao ritmičnost talasa i vetra. Nije se čuo cvrkut lasta ni hrapavi smeh galebova.

Nije bilo pelikana koji bi elegantno sedeli na kamenju, ni zovoja13 da nadleću preko.

Ptice su bile tamo, ali nisu bile u stanju da pevaju i lete. Truli leševi i šuplji skeletoni su prekrivali plaže i plutali na nežnim, niskim talasima. Bilo je, takođe, mnogo mrtve ribe, nasukane na obalu i hrskave od sunca.

Koliko hiljada leševa se ovde nakupilo tokom godina? Koliko još bi bilo sprano svakoga dana?

13

Obalska i ostrvska vrsta ptice. Prim. prev.

223

Izelda je pogledala ka Evrani, pitajući se kako se monahinja oseća nakon što ponovo vidi svoj dom. Ali Evranine Niti su ostale mirne, i samo je naznaka tuge prosijavala kroz njih.

Izelda pročisti grlo i otrese potrebu da zamuckuje. „Mislila sam da je voda otrovana, monahinjo Evrana. Ne i riba.“ „Ali riba“, odgovori Evrana, premeštajući se na drugu Izeldinu stranu, „pliva kroz otrovanu vodu i umire. Potom ih ptice jedu i one, takođe, umiru.“ Safi se njihala uz ogradu, s prestravljenom maskom na licu i Nitima.

Izelda je, ipak, ostala potpuno mirna, želeći da može da oblikuje svoje lice poput Safi. Želeći da može da pokaže Evrani da njene grudi jecaju na prizore uništene zemlje, da joj je na srcu kamen težine granita. Ali Izelda nije imala izraz i reči, zato je ostala prikovana u mestu.

Niti su plamtele u krajičku njenog oka, i nije bilo potrebe da se okreće da bi videla ko dolazi uz lestve. Ko je došao do Evrane i izvukao durbin iz kaputa.

Niti između Merika i Safi su sada bile jači, konfuzni sudar protivrečja.

Spoljni sloj, poput kraka morske zvezde, posezao je i hvatao u ljubičastoj gladi. Strast burgundca. Naznake plave tuge.

I više nego naznaka grimiznog besa.

Ova veza može postati rušilačka, pomisli Izelda, dok je brzo trljala vrh nosa. „Šta je to?“upita Safi.

Izelda se trgnula. Bila je toliko obuzeta Nitima, da nije primetila Safi kako se okreće prema njoj. „Nije to ništa“, promrmlja Izelda, iako je znala da će Safi prepoznati laž. „Ona je bosa!“ povika Evrana, skrećući Safinu pažnju.

Merik se razbesneo, i iako je Safi zaustila – verovatno da objasni kako joj je sasvim dobro bez cipela – Merik se prodrao, „Rajber! Nabavi plemkinji neke cipele!“ Brodska devojka iskoči sa lestvica, grizući usnu. „Mogu da joj nađem čizme, admirale, ali mora da pođe sa mnom u potpalublje. Lakše je nju odvesti do cipela, nego obrnuto.“ „Uradi tako.“ Merik odmahnu u znak pristanka, ponovo okrećući svoj durbin ka obali.

Safi baci pogled na Izeldu. „Želiš li da pođeš?“ „Ostaću.“ Ukoliko bi se pridružila Safi, ova je može preplaviti pitanjima.

Pitanjima koja mogu odvesti do Niti koje vezuju…

224

Ili još gore – do seninog glasa iz Izeldinog košmara. „Želim da budem napolju“, dodade Izelda, „na svežem vazduhu.“ Safi nije poverovala u to. Pogledala je u najbližeg mornara, koji se peo uz jarbol. Potom je vratila svoj skeptični pogled na Izeldu. „Jesi li sigurna?“ „Biću dobro, Safi. Zaboravljaš da sam te ja učila umetnosti prosipanja utroba.“ Safi se podsmehnu, ali njene Niti zasijaše veselo ružičasto. „Je l’ tako, draga nit-sestrice? Zar si već zaboravila da sam ja bila ta koju su zvali Veliki Trbosek u Venjazi?“ Safi dramski, visoko podiže ruku, dok se vrtela ka Rajber.

Sada Izelda nije morala da lažira osmeh. „Ti misliš da su tako govorili?“ upita je. „Bilo je, u stvari, Veliki Galamdžija, Safi, jer imaš tako velika usta.“ Safi zastade na lestvicama taman toliko da pokaže šipak u Izeldinom pravcu.

Izelda joj uzvrati istom merom.

Kada se okrenula prema ogradi, ugledala je Merika s visoko podignutim obrvama i Evranu kako se smejulji. Bila je neobično zadovoljna da vidi monahinju veselu, i toplina joj obli ramena. „Lepo je videti da Vam je bolje“, reče Evrana. „Lepo je osećati se bolje“, odgovori Izelda, pretražujući svoje misli za nečim pametnim što bi mogla da doda. Ili bilo čim što bi mogla da doda, istini za volju.

Ali ništa nije iskrslo, i nelagodna tišina se ušunja s povetarcem. Izelda stade da masira njen desni lakat, samo da bi se zaokupila nečim.

To je uticalo na Evranine Niti da zasijaju zelenom zabrinutošću. „Ruka Vas boli, a ja, budala, ostavila sam kreme u potpalublju.“ Ona požuri dole, ostavljajući Izeldu sa Merikom.

Samu sa Merikom.

Princ koji je mogao postati deo Safine nitporodice ili, jednako lako, postati njen neprijatelj. Princ koji je sada odlučivao gde – i kako – Izelda i Safi putuju.

Ne shvatajući šta je učinila, Izelda izlete s pitanjem, Jeste li Vi oženjeni?“ Bilo je to prvo pitanje koje nit-veštica postavlja kada nekome izrađuje nitkamenje, i Izelda je, dok je odrastala, čula Grečju kako ga izgovara na hiljade puta.

Merik je čvršće stegnuo durbin; njegove Niti iznenađeno zasijaše. „Uf… ne.“

225

„Imate li ljubavnicu?“ Merik spusti staklo, Niti su mu sada već odbojno pulsirale. „Nemam ljubavnicu. Zašto pitate?“ Izelda odahnu u sebi. „Nisam zainteresovana za Vas, Vaša visosti, zato nema razloga za prezirom. Jednostavno pokušavam da odlučim da li da Vas pratimo do Lejne ili ne.“ „Da li da me pratite?“ Merikove Niti i stav se opustiše. „Nemate mnogo izbora.“ „Ako tako mislite, onda debelo potcenjujete Safi i mene.“ Merikovi obrazi i Niti zasijaše u crvenom besu, zato Izelda odluči da skrati ovo nit-veštičje propitivanje. Ali kada se Merik okrenuo da ode, Izelda mu je preprečila put. Ja Vam se ne sviđam“, reče ona. „I ne treba. Samo zapamtite, ako ikada povredite Safiju fon Hastrel, iseckaću Vas na komade i s Vama nahraniti pacove.“ Merik nije ništa odgovorio iako je izgledao istinski razjareno dok je zaobilazio Izeldu na putu ka lestvicama.

Ali svetloplavo razumevanje u njegovim Nitima govorilo je Izeldi da on, ne samo što je slušao, već je upozorenje primio k srcu. Što je bilo dobro, jer je ozbiljno mislila svaku reč.

Safi se nisko spustila u čamcu; voda je zapljuskivala preko ivica, dok je Rajber izveslavala nju, Izeldu, Evranu i Merika na obalu.

Kada je Rajber odvela Safi u potpalublje, ova joj se izvinila što je zbog nje dospela u nevolju, ali Rajber je samo slegla ramenima. „Admiral samo laje, ne ujeda. Osim toga, nisam ja ta na koju je ljut.“ Sve je bilo bolno istinito. Merik je jedva pogledao Safi otkad su stigli u pećinu, a kad god je pokušavala da nešto zapita – Hoćemo li putouati pešaka? – on bi se jednostavno okrenuo na drugu stranu. Što je, naravno, još više uticalo na Safi da odlučnije pokuša da dobije neki odgovor. Radije će osetiti njegovo lajanje i ujedanje, nego mu dozvoliti da se pretvara da ona ne postoji.

Za nekoliko minuta su bili na obali, i Rajber je uskočila u vodu do kolena da bi izvukla čamac. Merik i Evrana odmah iskočiše. Safi i Izelda su, međutim, bile mnogo manje elegantne. „Ovo je nešto što Habim i Matej nisu uspeli da nas nauče“, reče Izelda, koristeći Safinu i Rajberinu ruku za silazak. „Moramo ih obavestiti da je izlazak iz čamca vredna životna veština.“ 226

„Nije baš toliko vredna“, reče Rajber. „To je samo uskakanje i iskakanje.“ Safi se kratko nakašljala. „To je bio Izeldin pokušaj zbijanja šale.“ „Ah.“ Rajber se zagrcnu. „Izvini, samo sam jednom ranije srela nitvešticu, i bila je prestara. Pretpostavljam da možeš da mi vidiš Niti sada.“ „Aha“, odgovori Izelda. „Zelene se od ljubopitljivosti.“ Zadovoljni osmeh pređe preko Rajberinog lica. „Pa… možeš li da vidiš i moje Niti srca?“ Izelda promigolji nosom, i ispali brz, skoro nervozan pogled ka Safi, pre nego što će reći, „Aha. Mogu da ih vidim. On je na brodu.“ Rajberin osmeh se povećao, iako je i dalje bilo nečeg mučnog, praznog u njenom pogledu. „Rajber“, zaurla Merik. Devojka pogleda, a potom ozbiljno pođe ka admiralu.

Safi se nagnula ka Izeldi. „Zašto si pogledala u mene kada je Rajber pitala za Niti srca?“ „Zato što ima plavog u njima“, reče ona smireno. „To znači da je jedan deo njene ljubavi pogođen tugovanjem.“ „Ah“, Safi je duboko uzdahnula. Ideja o podeljenoj tugi između Rajber i Kalina učinila je da joj se stegne u grlu.

Dok je Izelda posrtala preko plaže da bi se pridružila Evrani – koja je ispitivala mrtvu morsku lastu, nekoliko koraka dalje – Safi je čekala Merika. „Kao drugi zamenik“, reče on Rajber, kojoj su se kike vijorile na vetru, „Hermin komanduje brodom dok Kalin ne prezdravi. I zapamti: nemoj jesti ribu ili piti vodu. Ovo nije poput reke Timet. Naše veštice zemlje nisu stigle dovde. Umrećeš i pre nego što progutaš. Pobrini se, takođe, da Hermin ne forsira previše svoje veštičje moći. Ako Lovat ne odgovara, mi tu ništa ne možemo učiniti.“ Rajber je pozdravila, pesnicom preko srca, i Merik je pogledao brod.

Nekoliko dugih trenutaka, morska voda je zapljuskivala Safina stopala, ali ona se nije sklanjala. Jednostavno je čekala princa da završi sa svojim tihim opraštanjem.

Kada je završio – što je označilo njegovo iznenadno uspravljanje i ušuškavanje kragne – on se okrenuo i prošao pored Safi. „Sigurne luke!“ povika Rajber za njim. „Sigurne luke“, doviknu Safi, već krećući za Merikom.

Izelda pođe uz nju, a Evrana ih je jednako pratila u pozadini, s mnogo više pribranosti od Safi i Izelde. Plaže oko grada Venjaze su bile peskovite, i

227

Safini zglobovi nisu bili oduševljeni ovim sitnim kamenčićima. Uskoro je saznala da preskakanje mrtvih ptica, takođe, nije baš najlakša disciplina.

Kada se okrenula ka Izeldi da se požali, ona primeti da je njena nitsestra već zadihana. „Jesi li dobro? Da usporimo?“ Izelda je insistirala da se dobro oseća. Potom podiže glas. „Gde idemo, Vaše visočanstvo? Jer deluje kao da hodamo ka zidu.“ Zaista je izgledalo da idu prema dve visoke litice, koje su se susretale i tvorile nadstrešnicu s koje su visili stalaktiti. „Pećina je tamo skrivena“, odgovori Evrana, kada je postalo jasno da Merik nema nameru da govori, ali Safi je ipak bila impresionirana što je Izelda pokušala. „To bi, doduše, trebalo da bude tajna pećina, kao što je skrovita i ova uvala.“ „Niko nas neće vide ti“, promrmlja Merik, dok je išao ka krajnjem desnom uglu litice. On se sagao ispod stalaktita.

Safi promače za njim. Sićušne tačkice svitanja svetlele su kroz stenoviti svod. Put ispred Safi, očigledno isklesan ljudskom rukom, bio je toliko uzan da je morala da se okrene na stranu.

Nekoliko koraka dalje, Merik se ispravio, pa je i Safi rizikovala da se uspravi. Nijedna oštra sena joj nije ubola ruke iako je voda kapljala s njih. „Da li je i ova voda otrovana?“ upita ona, trljajući kosu. „Ne na dodir“, odgovori Evrana, a glas joj je prigušivala Izelda koja je išla ispred nje. „Većina bistrih voda u ovoj oblasti je opasna za piće, ali neke ostaju čiste, bez obzira na sve.“ Merik prigušeno progunđa. „Niko ne želi da sluša o Vrelima Postanja.“ „Ja želim da slušam o Vrelima“, usprotivi se Safi. „I ja“, reče Izelda, očevidno plitkog daha. „Toliko sam čitala o njima. Da li je istina da Voda Vrela može da leci?“ „Mogla je. Sva Vrela su mogla da lece, dok su bila živa, Meriče“, puče Evrana, „uspori. Nismo svi upoznati s ovom stazom i nismo svi u savršenom zdravstvenom stanju.“ Merik je usporio, ali ne mnogo. Onda je Safi sama odlučila da skrati svoj korak. Kada je Merik shvatio da su svi klonuli, nije imao izbora, osim da i on zastane.

Uskoro, Safine butine su gorele, a zglobovi su joj se rastezali, kako se staza izdizala. „Postojalo je Vrelo Postanja na zemlji moje porodice“, rekla je, kada je bila uverena da Izelda nije imala poteškoća sa usponom. „Nije bilo živo, doduše.“

228

„Ne“, reče Evrana. „Ne bi trebalo da bude. Preostala su samo dva netaknuta Vrela. Od pet, samo su Vrelo Vazduha u karavenskom manastiru i Vatreno Vrelo u Azmiru još živi. Njihove vode teku, drveće tokom cele godine rađa, a vode mogu da te izleče. Mada kažu…“ „Stepenice slede“, reče Merik. „… da, ako bi se Kahr Aven vratio, i druga Vrela bi dobila svoje moći, i njihove vode bi potekle ponovo.“ Dok je Safi čkiljila i gledala u uzane stepenice, uz koje se Merik sada peo, ona je pokušala da se priseti priča iz svog detinjstva. „Koliko je Kahr Avena bilo, pre nego što je poslednji par umro?“ „Cenimo da ih je bilo barem devedeset“, reče Evrana, „ali imamo samo Zabeleške Sećanja za četrdeset parova.“ „Zabeleške“, ubacio se Merik negodujući „ih ne čine stvarnim.“ „Zabeleške Sećanja“, dodala je Evran, „ih čine neporecivo stvarnim.

Sestra veštice proroka je prebacila sećanja direktno sa kostiju Kahr Aven.“ „Osim ako te Zabeleške Sećanja nisu bile lažne, tetka Evrana. Sada, ako ste završili sa držanjem časova, odavde moramo da budemo tihi.“ „Ali nema gde da se ode“, rekla je Safi. Trideset stepenica ispred njih bilo je osvetljeno slabim sunčevim sjajem, i nije bilo ničega osim ravnog zida. „Dobro obavljeno, prinče.“ Nije odgovorio na njeno bockanje, pa je Safi išla na prstima, sve dok i Merik i ona nisu stigli do zida, a kada joj se Merik obratio, sunce je oslikavalo samo najblaže crte njegovog lica. „Moramo da guramo zajedno“, prošaputao je, naslanjajući rame o zid i pritiskajući dlanom. Safi je uradila isto što i on svojim drugim ramenom. „Jedan“, promrmlja Merik. „Dva… Tri.“ Safi je gurala. Merik je gurao. Onda su gurali još snažnije. I još jače ponovo, a Safi prosikta, „Ništa se ne dešava!“ Naravno, čim su njene, ne tako tihe reči, bile izgovorene, zid se pomerio unapred bučno.

I Safi se strovalila u svet mrtvog drveća i blede zemlje. I Merik je pao, ali je idiot pokušao da se zaustavi, pokušao da se zadrži za klateća vrata od kamena, što ga je samo zavrtelo ukrug, i pao je na leđa.

Safi je pala preko njega, a pleća im se spojiše. Merik je zajaukao – kao i ona – i ispustio bolni uzdah. „Šta?“ zahtevala je, pokušavajući da ustane. Šaka joj je bila zaglavljena ispod njega, i svakim trzajem se njeno telo sudaralo sa njegovim.

229

Vrelina je plamtela u njoj. Juče je bila toliko blizu Meriku, tokom njihove prepirke, a opet, ovo je bilo… drugačije. Bila je previše svesna Merikovog oblika. Ugla njegovih kostiju na kukovima i mišića na njegovim leđima – mišića, u koje su se njeni prsti zarivali. Slučajno. Potpuno slučajno.

Safije, takođe, bila budno svesna da se Evrana smejala i da je Izelda piljila na njen nit-veštičji način. Ali pre nego što je Safi uspela da im naredi da im pomognu, Merik je podigao glavu, dok mu se stomak zgrčio pod njenim. „Siđi. Sa. Mene.“ Njegova dreka prostrujala je kroz Safina rebra, a opet, ona nije stigla da mu uzvrati. Evranino cerekanje se raširilo, a zvuk drveća je odjekivao čistinom.

Dvadeset vrhova strela je izvirilo iza suncem opaljenih borova, a Izelda progovori, „Oh, Safi. On je rekao da budemo tihi.“

230

30. POGLAVLJE

* M

erik je očekivao vojnike sa lukovima. Zaista jeste. Ono što nije očekivao, to je činjenica da će njihovom vođi, Velikom Lovcu Jarisu, biti potrebno toliko vremena da ih opozove.

Ili da će Safija fon Hastrel biti na njemu, dok je on čekao.

Izelda i Evrana – kapuljača njegove tetke bila je skroz navučena – stajale su leđima uz pećinu i sa rukama podignutim uvis, a Merik je uradio sve što je mogao da bi se pretvarao da nije prikovan pod Safijom. Da njegove noge nisu bile isprepletane sa njenim, da se njegove grudi nisu nadimale pod njenim tako mekanim grudima, i da to nisu bili njeni nokti, koji su se zarivali u njegova leđa ili da njene olujne plave oči nisu bile samo na nekoliko centimetara.

Njene oči su to uvek činile; izvlačile bes na površinu. Ali nije hteo da dozvoli da mu magija oslabi, koliko god da je bolelo. Bez obzira na to koliko je želeo da okrene Safiju…

Nodine spasi ga.

Krik se kovitlao na dnu Merikovog grla, a on se molio zemlji da ga celog proguta.

Safija je pogrešno procenila njegovu uzrujanost kao smeh. „Mislite li da je ovo smešno? Jer ja se ne smejem, prinče.“ „Ni ja“, odgovori on. „I rekao sam Vam da budete tihi.“ „Ne, Vi ste mi rekli da guram. Što sam i učinila, samo što ste Vi pali. Gde je bilo Vaše predivno veštičarstvo vetra tada?“ „Mora da sam ga ostavio na Jani.“ Grčeći stomak, podigao je lice i pogledao je. „Odmah pored mog strpljenja za Vaše stalno brundanje.“ Sve dok je bio ljut, nije morao da misli o obliku njenih usana. O težini njenih kukova koji se zarivaju u njegove.

Oči su joj se zatamnele. „Ako mislite da je ovo brundanje, onda Vas tek čeka prava stvar…“ „Vaše visočanstvo?“ odjeknuo je glas. „Da li je to kraljevski sin Nubrevne koji se druži sa damom? Spustite svoja oružja, momci.“ Kao jedno, strele u

231

šumi su se spustile. Merik je momentalno odgurnuo Safiju sa sebe i podigao se na noge. Čim je i Safija bila na nogama, Izelda i Evrana su se približile, u odbrambenom stavu, dok su Jorisovi „momci“ izlazili iz šume na čelu sa svojim vođom.

Joris je bio visok čovek, sa samo tri prsta na svojoj levoj šaci – navodno mu je druge odnela morska lisica. „Maci đubre.“ Joris prosikta kroz zube u Izeldinom pravcu. Potom pijunu pod njene noge. „Vrati se u bezdan.“ Izelda je jedva stigla da uhvati Safiju , pre nego što će ova skočiti. „Pokazaću ti jabezdan“, urlala je Safija, „ti prokleti…“ Šestorica Jorisovih vojnika podigoše lukove na Safiju i još se vrhova strela pojavilo iz mrtvih borova.

Merik podiže ruku. „Opozovi ih, Jorise.“ Nije ovo bilo srećno ponovno sretanje, kakvom se nadao, s jednim od idola svog detinjstva. „Strele ti neće spasiti kožu“, promrmlja Safija. „Oguliću je s mojim nož…“ „Dosta“, puče Izelda s više emocija nego što je Merik ikad čuo. „Njegove Niti su bezopasne.“ Na to Safija začepi usta iako se još uvek kretala ispred Izelde. „Spustite lukove“, naredi Merik, glasnije. Ljuće. Ja sam princ Nubrevne, Jorise. Ne bilo ko.“ „Ali ko je, onda, ovo?“ Joris pokaza glavom na Evranu, koja je i dalje imala navučenu kapuljaču i stav spreman za akciju. Na Jorisov znak, vojnik izduži svoj luk i smače joj kapuljaču. „Zdravo, Veliki Lovce“, procedi ona. „Ti“, zaurla Joris, jurnuvši pored Merika. „Izdajico Nihara. Ti ovde nisi dobrodošla.“ Evranin mač izlete u istom trenutku kad i Merikova sablja, i prisloni se uz starčeva leđa. „Ako uvredite još nekog iz moje družine, Veliki Jorise, ja ću Vas probosti.“ Merik pritisnu sečivom napred, dok se Jorisova košulja nije naborala. Bilo mu je dosta svega, a Joris je vrlo dobro znao koliko brzo bes Nihara može da eskalira. „Evrana je većnik Nubrevne i sestra kralja, i zato ćete joj odati počast kakvu zaslužuje.“ „Ona je napustila svoju titulu kada je postala karav…“

232

Merik opali Jorisa čizmom u koleno. Čovek se preturio na zemlju, strela razbacanih svuda naokolo.

Ali Joris samo prasnu u smeh; zvuk poput lomljenja kamena. Glava mu se podiže. „E, to je princ kakvog poznajem. Samo sam morao da proverim da li Vas je Maci veštica začarala. To je sve.“ Još jednom se zasmejao, i lako se podigao na noge.

Lukovi i strele se spustiše u jednoličnom zvuku, i Joris se elegantno nakloni. „Dozvolite slugi poniznom da Vas isprati do Vašeg novog doma.“ „Novog?“ Merik se namršti, vraćajući sablju.

Mali osmeh se pojavio na Jorisovom licu. „Nodin nas je pogledao ove godine, Vaša visosti, a samo budala ignoriše njegove darove.“ *** Jutarnje sunce je pržilo po Meriku, ocrtavajući trakastu senku iza njega, koja je prelazila preko borovih panjeva izbledelih od sunca i prašnjave, žute zemlje. Safija je ostala deset koraka iza, držeći se blizu Izelde, dok je Evrana išla skroz pozadi.

Merik je osetio olakšanje što može lako da ignoriše plemkinju, dok god je ne čuje i ne vidi.

I dok god ne leži na njemu.

Pogledavao je iza sebe svakih par minuta, ipak, kako bi se uverio da žene prate korak. Iako se Izelda nije žalila i to pokazivala, još nije potpuno prezdravila. I pored njenog lica čistog kao sneg, nedvosmisleno se primećivala napetost u vilici.

Pa opet, izgledala je prilično snažno na Jani, kada je obasula Merika onim čudnim pitanjima. Bilo je teško razlučiti šta oseća i da li uopšte nešto oseća.

Srećom po Izeldu i Evranu, Jorisove zatucane sluge su nestale u šumi tokom prve milje njihovog pešačenja. A srećom po Merika, isti ti vojnici puzali su ovim šumama duhova, koje su se prostirale hiljadama hektara.

Ako Safija odluči da beži, Jorisovi ljudi će je ščepati za nekoliko minuta.

Merik, doduše, nije očekivao od Safije da beži.

Grupa je pešačila uzbrdo, a tihi krajolik se nije promenio. Dalje i dalje, bila je to nepregledna grobnica posečenog drveća i suncem izbeljenih panjeva, ptičjih leševa i tla suvog kao kost. Kad god je Merik bio ovde, držao je glas nisko i pognuo bi glavu.

233

Joris nije imao taj nagon. On je uveseljavao Merika, glasno, vestima o muškarcima i ženama s kojima je Merik odrastao. Muškarcima i ženama koji su nekada radili na imanju Niharovih. Izgledalo je da su se sada svi preselili do tog novog doma, sa Jorisom i njegovim vojnicima.

Uprkos svim dokazima, Merik se i dalje nadao da će ugledati nešto živo.

Komad lišaja, grm mahovine – prihvatio bi sve, dokle god je zeleno. Ali bilo je upravo onako kako je rekao Kalinu: ništa se nije promenilo. Svejedno je bilo da li se kreću na istok ili na zapad, u svetu smrti i otrova.

Kada je Joris došao do račvanja na putu – desni put je nastavljao uz Jadansi, dok je levi krivudao dublje u kopno – Meriku se javila opominjuća misao. „Ako su se svi preselili, nije li i Kalinova majka učinila isto? On planira da je poseti.“ „Keril je ostala na imanju“, reče Joris, „Kalin će je pronaći tačno tamo gde je ostavio. Ona je bila jedina koja nam se nije pridružila. A opet, ovo nikad nije bio njen dom. Ona je još uvek Jeritanka u srcu.“ On otkači čuturicu s pojasa, tresući glavom dok je hodao levom stazom.

Merik ga je pratio, usporavajući korak taman toliko da se uveri da Safija, Izelda i Evrana takođe prate. Pratile su. „Vode?“ upita Joris. „Molim Vas.“ Merikove usne su bile poput papira, a jezik poput lepka.

Kao da je suvoća sveta isisala svu vlagu iz njegovih pora.

Ali bio je oprezan da ne pije previše. Ko zna koliko prečišćene vode Joris ima ovih dana? „Ovo Vaše novo mesto“, otpoče Merik, vraćajući čuturu, „očigledno nije blizu imanja Niharovih. Da li je vredno ovolikog puta?“ „Aha“, reče Joris, osmehujući se. „Ali neću Vam reći ništa više od toga. Želim da se sami uverite u Nodinov dar. Prvi put kad su ga moje stare oči ugledale, plakao sam kao beba.“ „Plakao?“ Merik sumnjičavo ponovi. Nije mogao da zamisli suze na licu starog lovca, kao što nije mogao da zamisli lišće na ovim hrastovima i borovima.

Jorisova troprsta šaka se podiže. „Kunem se Nodinovim Koralnim tronom, da sam plakao i plakao, Vaša visosti. Samo sačekajte i videćemo da li ćete i Vi uraditi isto.“ Jorisov osmeh je nestao brzo kao što je i došao. „Kakvo je kraljevo zdravlje? Ne dobijamo mnogo vesti u ovim krajevima, ali pre par nedelja sam čuo da se pogoršalo.“

234

„Stabilno je“, bilo je sve što je Merik odgovorio. Stabilno je i ignoriše Herminoue poziue i možda nagrađuje Viuiju za gusarenje.

U jednom trenutku, Merik je skinuo svoj kaput i obrisao znoj s lica.

Prokuvao je. Davio se. Želeo je da je ostavio prokleti kaput na Jani. Bila je to samo okrutna šala. Svaki zrak koji je sijao s njenih pozlaćenih dugmića – dugmića koje je tako studiozno polirao, a koji su označavali njegov rang glavnokomandujućeg u Kraljevskoj mornarici – bio je poput sjaja Vivijinog osmeha.

Joris i Merik prođoše okuku na putu, i umesto mrtve šume pojavi se jalova padina. Merikove butine su gorele prvih desetak koraka, a čizme su mu suviše lako klizile preko krševite zemlje. On zastade na pola puta gore, brišući znoj sa čela i proveravajući žene pozadi.

Safijin pogled srete Merikov. Njene usne se razmaknuše, i ona podiže jednu ruku, mašući.

Merik se pravio da ne vidi, i prebaci pogled na Izeldu, koja je otvorenih usta zjapila u zemlju. Lice joj je oblio znoj, i izgledala je opasno pregrejana u svom crnom, nit – vesti čj em ogrtaču.

Merik, napokon, prebaci pažnju na Evranu. Poput Merika, ona je skinula ogrtač i držala ga savijenog u ruci. Bio je prilično siguran da se to kosi s protokolima manastira, ali teško da je mogao da je krivi.

Taman kad je Merik otvorio usta da objavi kratak predah, Evrana je usporila. Rekla je nešto nejasno i pokazala na istok. Safija i Izelda, takođe, zastadoše, prateći pogledom Evranin prst. A onda su im se lica razvukla u osmeh.

Merik je brzo pogledao ulevo, samo da bi i njemu ispala vilica. Bio je toliko okupiran kretanjem napred, da se nije trudio da pogleda na istok, da vidi udaljene, visoke, crne siluete naspram narandžastog jutra. S dva jahača sa obe strane, izgledalo je kao lisičja glava.

Bilo je to Vrelo Vode Veštičjih zemalja – Vrelo Postanja Nubrevne. Pre nekoliko vekova, bilo je ponos nacije, i najmoćnije vodene veštice su dolazile iz Nubrevne. Ali ljudi su se odselili i Vrelo je umrlo. Danas, ako je i jedna prava veštica vode ostala na kontinentu, sigurno nije bila u Nubrevni. „Požurite, visočanstvo!“ pozva Joris, remeteći Merikove misli i požurujući ga napred. Njegove pete su klizale preko kamenja, a kolena pucala… a onda je bio tamo – na vrhu – s razjapljenim ustima i mlitavim nogama. Morao je da se osloni na Jorisovo rame da bi ostao u uspravnom položaju.

235

Zeleno, zeleno i još zelenog. Šuma je bila živa. Njen veliki potez je još uvek disao i pupio u podnožju brda, prostirući se kroz prostor beline i sivila. Grleći reku dok…

Merik ugleda torove sa ovcama koje su pasle.

Ovce.

Smeh je zastao u njegovom grlu. Trepnuo je nekoliko puta. Ovo je bila zemlja njegovog detinjstva. Džungla, život i pokret. Ovo je bio dom. „Reka nije zaražena.“ Joris je pokazao na lelujavi tok kroz šumu, gde su se ptice – stvarne ptice – igrale i obrušavale. „Ide skroz pored naše naseobine u onom pravcu. Možete li da vidite? To je onaj razmak u drveću.“ Merik je čkiljio dok nije opazio čistinu među drvećem, južno od stoke koja se napasala. Na čistini su bili ravni krovovi i… brod.

Brod okrenut naopačke.

Merik je brzo izvadio durbin i prineo ga oku.

Sasvim sigurno, ovalni, debeli trup nekog suncem izbeljenog transportnog broda, stajao je prevrnut u centru naseobine. „Odakle je brod došao?“ zapita u neverici.

Pre nego što je Joris stigao da odgovori, iza Merika se začuše koraci i teško diSafije. Iza njega je bila Safija, koja se borila za vazduh i dovikivala Izeldi da sačeka, da će se odmah vratiti po nju.

Merikovi prsti se stisnuše oko stakla. Plemkinja je sve kvarila, kao i uvek. On se okrenuo prema njoj, spreman da je ućutka.

Ali Safija se smešila. „To je tvoj dom“, nežno reče. „Tvoj bog te je poslušao.“ Merikova usta su se osušila. Povetarac, šuštanje granja, pucketanje Evraninih i Izeldinih koraka – sve je postalo otupela, udaljena jeka.

Safija je otresla lice, a glas joj se spustio do šapata, gotovo kao da priča samoj sebi, a ne Meriku. „Ne mogu da verujem, ali tu je. Tvoji bogovi su zaista slušali.“ „Da, On jeste“, reče Joris.

Merik se trgnuo. Zaboravio je da je Joris tu. Zaboravio je da se Evrana i Izelda penju. Sve u njemu se izgubilo u Safijinom osmehu. U istinitosti njenih reči. Nodin je poslušao. „Taj brod“, nastavi Joris, „pao je s neba pre skoro godinu dana, nošen olujom. Udario je zemlju s takvim praskom da ne biste poverovali.

Naopačke, baš kako ga vidite, sa hranom koja je virila sa prozora.“

236

Merik zavrte glavom, vraćajući se natrag u sadašnjost. „A… šta je bilo sa mornarima?“ „Nikog nije bilo na brodu“, odgovori Joris. „Bilo je, doduše, znakova lučenja. Nekoliko crnih mrlja koje smo izribali, i neka oštećenja na trupu koja su lisice mogle napraviti. Ali to je bilo to.“ Začuo se plač iza Merika. On se okrenuo. Evrana se uspela na brdo.

Videla je šumu i život.

Pala je na zemlju, dlanovi su joj udarili u prašnjavo tlo, pre nego što je Merik stigao do nje. Samo je odmahivala da se skloni, dok joj se molitva kotrljala preko jezika i suze navirale na oči. Slivale su se niz prašnjave obraze.

Potom i Merikove oči počeše da gore, jer ovo je bilo ono za šta je radio – ono za šta su on, Evrana, Kalin, Joris i svi ostali iz Merikovog detinjstva radili, znojili se i borili. „Kako?“ promrmlja Evrana, privijajući prljavi ogrtač na grudi i odmahujući glavom. „Kako?“ Uprkos Jorisovom dugom nepoverenju u Evranu, on se raznežio. Čak i on nije mogao da porekne da je Evrana Nihar volela ovu zemlju. „Reka je čista“, reče Joris, grubim ali nežnim glasom. „Ne znamo zašto, to smo otkrili – i početak ove nove šume oko nje – tek kad smo pronašli brod. Nakon toga, nije nam dugo trebalo da osnujemo naseobinu, i imamo nove porodice koje pristižu svake nedelje.“ Porodice. Za trenutak, Merik nije znao šta je ta reč predstavljala…

Porodice. Žena i deca. Zar je takva stvar moguća?

Novo saznanje ga pogodi, isterujući mu vazduh iz prsa. Ako je Joris izgradio ovo za nekoliko meseci, šta bi se tek moglo desiti sa uspostavljanjem redovnih pošiljki hrane? Šta bi se još moglo podići i uzgajati?

Merikovi prsti se pomeriše do kaputa, do dokumenta u njemu. On pogleda u Safiju . Ona dočeka njegov pogled i još šire se osmehnu.

I Merik je potpuno zaboravio kako da diše.

Tada se Safi okrenula da pomogne Izeldi da se popne do vrha, a Merikova pluća su povratila svoje funkcije. Razum mu je povratio jasnoću, i nakon što je popravio kragnu, ponudio je ruku Evrani. „Hajdemo, tetka. Uskoro smo tamo.“ Evrana je trljala obraz, razmazujući suze i prašinu više nego što ih je brisala. Potom je pokušala da se nasmeje, kao da je zaboravila kako se to radi.

237

U stvari, Merik nije mogao da se seti poslednjeg puta kada je svoju tetku video nasmejanu. „Mi nismo prosto 'uskoro tamo', Meriče.“ Ona uze njegovu ruku i uspravi se na noge. „Moj dragi, dragi nećače, mi smo uskoro kući.“

238

31. POGLAVLJE

* N

odinovi darovi bili su, vrlo moguće, najsrećnije naselje koje je Safi videla. Ona i Izelda su pratile Jorisa, Merika i Evranu preko grubo izgrađenog mosta, a reka pod njima je u brzacima oticala kroz žutu zemlju.

Most je vodio do spoljne grupe drvenih koliba, sa okruglim slamenim krovovima i daščanim zidovima, izbledelim poput drveća od kojih su napravljene. Domovi su se Safi činili veoma nepouzdanim – kao da bi ih prva oluja oduvala u brzu reku.

Pa opet, Nubrevljani su očevidno bili otporan soj. Ako bi im vihor odneo kuće, oni bi, jednostavno, počeli iz početka. I ponovo i ponovo.

Vrabac je leteo preko mosta, gavran je graktao sa krova, a široko lišće paprati se presijavalo na strmim rečnim obalama.

I svi – sui koje je Safi mimoišla – smešili su se.

Ne zbog Safi. Ona je samo uzrokovala ljubopitljive poglede. I svakako ne zbog Izelde, koja se okačila na Safinu ruku i zavukla duboko ispod Evraninog plašta. Ali Merik… kada su ljudi ugledali svog princa, Safi nikada nije videla toliko vedre osmehe. Nikada nije osetila svoje moći kako gore tolikom količinom iskrenosti za njima.

Ovi ljudi su ga voleli. „Ti si oduševljena“, reče Izelda, navučene kapuljače, kako niko ne bi video belinu njene kože i boju njene kose. Polako je koračala, teško disala na Safinoj ruci, ali izgledala je odlučna da prevali ceo put do Jorisove baze, pre nego što prizna bilo kakav vid bola ili iscrpljenosti. „Tvoje Niti su toliko svetle, da bi i slepac progledao“, nastavi Izelda. „Možeš li da ih obuzdaš? Mogu dobiti neke pogrešne ideje.“ „Pogrešne ideje?“ odvrati Safi. „U kom smislu? Zar ti nisi oduševljena?“ Safi klimnu bradom na staricu koja je gunđala u dovratku kućice bez prozora. „Ta žena zaista rida što vidi svog princa.“ „I ona beba plače, takođe.“ Izelda je pokazala na ženu širokih kukova, koja je držala malo dete na svom kuku. „Očigledno se mladi Nubrevljani dive svom princu.“

239

„Ha-ha“, suvo reče Safi. „Ozbiljna sam, Izelda. Da li si ikad videla da ljudi ovako reaguju na starešine u Dalmociji? Jer ja nisam. I ljudi u Pragu sigurno nikad nisu bili ovakvi zvog svojih kartorijanskih dama i lordova.“ Ona zavrte glavom, odbacujući misli o sopstvenom imanju, gde niko nikada – nikada – nije gledao ujaka Erona na ovaj način.

Ili Safi. Ceo svoj život, govorila je sebi da je nije briga. Da ne želi da je stanovnici i seljaci vole ili da je čak i primete. Pa šta ako su oni krivili Safi zbog njenog pijanog ujaka, kao da je ona trebalo nekako da spreči njegovu razvratnost.

Ali videvši šta ljudi iz Niharovih zemalja osećaju za Merika – videvši divljenje kao nikada pre… Možda je bilo nečega u predavanju sebe svome narodu.

Naravno, Safi više nema svoj narod. Povratak u Kartom bi bio ravan samoubistvu. Ili barem sigurnom ropstvu u svojstvu Henrikove lične veštice istine.

Pošto je Merik odmarao u bašti, grupa obožavalaca se okupila okolo, i Safi se zaustavila.

Izelda umorno, zadovoljno odahnu pokraj nje i pogleda ka reci „Tamo grade mlin.“ Ljudi su se drali i dovikivali preko brzaka, čekićali i zatezali okvire nove građevine. Bili su odeveni poput vojnika od ranije, a iza njih, borovi – žiui borovi – njihali su se na povetarcu. „Izgledaju kao Jorisovih ljudi“, reče Safi, tupkajući petama po prašini. „Izgleda da ih ima mnogo, zar ne? Bar dvanaest njih nas je zaskočilo jutros, a to su bili samo oni raspoređeni pored pećine. Ovde ih je još mnogo više.“ Ona pokaza dva vojnika koji su prelazili preko mosta. „Ne mogu svi biti vojnici imanja Niharovih. Čak i dok su moji roditelji bili živi, a zemlje Hastrelovih bile na vrhuncu, Habim je rekao da nikada nije bilo više od pedeset ljudi.“ „Mi smo tačno na granici sa Dalmocijom.“ Izelda se, razmišljajući, počešala po bradi. „Što čini ove zemlje prvom linijom fronta.“ Safi polako klimnu. „I pošto je već osakaćeno, ovo će biti savršeno bojište kada se rat nastavi.“ „Nastavi?“ Izelda iskosa pogleda Safi. „Da li ti sa sigurnošću znaš da Primirje neće biti nastavljeno?“ „Ne… ali sam prilično sigurna.“ Safi je odsutno promatrala psa koji je trčao oko mesta gde su zidali. Imao je nešto malo, krzneno u ustima, i

240

izgledao je bezgranično srećan zbog svog ulova. „Kada sam bila u gradu Venjazi“, reče ona, pažljivo birajući reči, „ujka Eron je rekao da rat stiže, ali da se on nada da će ga zaustaviti. I Matej je pominjao nešto o brzom okončanju Primirja.“ „Ali zašto održavati Samit o primirju, ako niko neće da pregovara o miru?“ „Nisam sigurna, ali znam da je Henrik hteo da iskoristi Samit kao pozornicu za objavu mojih… zaruka.“ Safi je jedva ispljunula tu reč. „I ta objava je dodatno zakomplikovala ujka Eronov plan.“ „Hmmm.“ Izeldin ogrtač se njihao, dok je prebacivala težinu. „Pa, s obzirom na to da Marstoci znaju da si sa princom Merikom, onda to sigurno zna i car Henrik. Pomislila bih da to znači da se obe imperije mogu pojaviti ovde, u svakom trenutku.“ Safi se naježila. „U pravu si“, promrmlja, i nije mogla da ignoriše strašnu jezu koja joj se penjala uz kičmu niti sigurnost u svoj osećaj da će se Kartora i Marstok zaista pojaviti ovde.

I da uopšte ne mare za kršenje Primirja, ako to znači da će se dočepati veštice istine. „Moramo da požurimo“, rekla je Safi Meriku, dok se on nadvijao nad mapom Hiljadu Ostrvlja. Stajali su udaljeni nekoliko koraka u kabini s prozorima, sličnoj poput one Merikove na Jani – osim što je sve bilo naopačke. Zidovi su se izvijali ka unutra, umesto ka spolja, a vrata su visila na korak iznad poda, zahtevajući dugačak korak da se pređe preko praga.

Nakon što je Safi požurivala Merika i Jorisa kroz Nodinove darove – Merik može i kasnije pozdraviti svoje ljude – Joris ih je poveo do galije, na koju se čak i Izelda osmehnula.

Brod je ležao na krmi, dok je ispod pramca stavljena dodatna potpora, kako bi galija stajala ravno. Otvoreni prolaz je vodio kroz središte broda, s glavnom palubom kao tavanicom. Viseće lestvice su omogućavale prilaz do brodskog skladišta, a grubo stepenište je napravljeno zarad ulaska u nešto što je nekada predstavljalo kapetanovu kabinu.

Dok je Joris nevoljno odvodio Evranu i Izeldu po hranu, Safi je pratila Merika u kapetanovu kabinu i do stola s mapama – isto nalik onom na Jani – u središtu sobe. Sada nije bilo stakla na prozorima, ali je kroz otvorene kapke dopirao zvuk svakodnevne vreve, kao i povetarac dobrodošlice. Brod je bio debelih zidova, jutarnja vrelina deprimirajuća, pa se Safi zatekla kako više 241

briše znoj unutra nego napolju. Čak je i pedantni Merik skinuo kaput i podigao rukave na košulji. „Kartorijanci su me verovatno pratili“, reče Safi, kada je Merik odbio da odvrati pogled sa svog temeljnog ispitivanja mape. Ona podboči ruke na sto. „Moramo da odemo u Lejnu što je pre moguće, prinče. Koliko je daleko?“ „Ceo dan, ako se zaustavimo preko noći.“ „Onda se nećemo zaustavljati.“ Merikova vilica se zgrčila, i on konačno pogleda Safi. „Nemamo izbora, ledi. Joris može da nam da samo dva konja, znači ako nam se Izelda pridruži…“ „Što ona sigurno hoće.“ „…i ako nam se pridruži Evrana, a siguran sam da hoće, onda ćemo morati da jašemo po dvoje na konju. A to znači da ćemo morati da stanemo preko noći, kako bi se grla odmorila. Osim toga, niko ne može da pronađe pećinu Nihara, tako da niko neće moći da se iskrca na obalu u blizini nas.“ Merik prebaci kaput preko obližnje stolice i pročeprka je, pre nego što će izvući poznati dokument – sada spljošten i ispresavijan.

S ogorčenom sporošću, on je razvio dokument pored mape. Potom je dohvatio komad suvog hleba iz činije na sredini stola i otkinuo debeli, podrugljivi zalogaj.

Safi se nakostrešila. „Pretpostavljam da ste još uvek ljuti na mene.“ Merikov jedini odgovor je bilo još brže žvakanje i zurenje u mape i ugovor. „To i zaslužujem“, dodade ona, primičući se za korak bliže i potiskujući svoj temperament, koji je pretio da se zapali. Sada je bila njena prilika da nasamo razgovara s Merikom. Da se napokon izvini za… za sve. Nije mogao da pobegne i nije bilo nikog da ih prekine. „Načinila sam grešku“, dodala je, nadajući se da deluje jednako iskreno kako se osećala.

Merik je progutao gutljaj vode i obrisao usta na način koji mu nije priličio. Potom je, konačno, usmerio pogled na Safi. „Kada kažete 'grešku', to zvuči kao da je posredi bila nesreća, ledi. Ono što ste učinili mojoj posadi i prvom oficiru, bila je proračunata oholost.“ „Proračunata štct?“ Ozlojeđenost se ocrta na Safinom licu. „To nije istina, prinče. Ja nikada nisam nameravala da dovedem Kalina ili Vaše ljude u opasnost, a moje moći mi govore da čak ni Vi ne verujete u to što govorite.“ To ga je ućutkalo, iako su mu se nozdrve i dalje širile, a Safi je pomišljala da bi se mogao ugušiti, ako bi nastavio da brže guta vodu.

242

Zaobišla je stolicu na kojoj je bila njegova jakna.

On se momentalno udaljio za dva koraka. Dokument i mapa su šuštali na drvetu.

Safi izbaci bradu, i ovoga puta, ona se približila tri koraka. Stala je odmah do njega.

Uz oštar izdah, on je glasno odšetao do druge strane stola. „Zaista?“ upita ona. „Jesam li ja toliko užasna, da ne može da se bude pored mene?“ Jesi.“ Ja samo želim da pogledam u dokument!“ Podigla je ruke uvis. „Zar ne bi trebalo da znam šta moj ujak očekuje od tebe? Šta očekuje od mene?“ Merikov položaj postade ukrućen, ali na kraju je samo rezignirano izdahnuo – a kada je Safi krenula oko stola, on se nije pomerio s mesta.

Doduše, ramena su mu se podigla do ušiju, a Safi je mogla da čuje koliko je njegovo disanje postalo ubrzano. „Opustite se“, promrmlja, nadvijajući se nad ugovorom. „Ne ujedam.“ „Da li se krvoločni lav umirio, dakle?“ „O, vidi to“, Safi reče mazno, pokazujući svoj najprkosniji osmeh. „Ima smisao za humor.“ „O, vidi to“, uzvratio je on, „pokušava da promeni temu.“ Zario je ispruženi prst u dokument. „Pročitajte prokleti ugovor, ledi, i odlazite.“ Njen osmeh se pretvorio u napeti pogled, a onda se savila, spuštajući svoje laktove na sto i pretvarajući se da je ovo prvi put da čita ovaj ugovor.

Osim što je ovo bilo drugačije čitanje ugovora, ovoga puta. Jezik ugovora je bio nepromenjen, ali opet, način na koji se Safi osećala, način na koji je to nagrizalo njen stomak…

Sva pregovaranja na stranici dua ovog ugovora biće okončana ako Merik Nihar ne uspe da dovede putnicu do Lejne, ako putnica prolije krv ili umre.

Kolena su krenula da joj klecaju. Ona je bila toliko blizu tome da prolije krv – ili da umre – kada se borila sa morskom lisicom. I uradila bi to ponovo za Izeldu, ali mogla je to da učini drugačije. Safi je trebalo prvo da razmisli o rizicima, da razmišlja o široj slici.

Ali ono što je Safi zaista mrzela – ono što joj je vadilo utrobu – bila je činjenica da je ujka Eron uopšte ovaj uslov stavio u ugovor.

Progutala je, a bes joj se nakupljao u grlu. „Moj ujak je zaista serator.

Prolivanje krvi je besmisleno i moglo je da se desi i od posekotine papirom.

On to zna i uverena sam da je ovo namerno dodao. Žao mi je.“

243

Omorina u vazduhu gorela je sve snažnije. Bukvalno je svetlucala uz Safino izvinjenje i, kroz nekoliko dugih otkucaja srca, Merik ju je posmatrao.

Onda se osmeh pojavio na njegovom licu. „Ne mislim da se izvinjavaš zbog svog ujaka sada. Bar ne u potpunosti.“ Safi se ugrize za usnu i pogleda ga. Ona je želela da on vidi ono što je ona osećala. Bilo joj je potrebno da on pročita žaljenje u njenim očima.

Njegov osmeh je postao još širi i uz klimanje glavom, koje je skoro i moglo biti shvaćeno kao prihvatanje njenog izvinjenja, okrenuo se od ugovora. „Tvoj ujak jednostavno želi da budeš nepovređena. Što se toga tiče, bio je vrlo jasan i potpuno je prirodno da će biti vrlo precizan, kada je u pitanju zdravlje njegove nećake.“ „Moj ujak“, reče ona, mašući šakom, „bi smatrao da sam savršenog zdravlja, čak i kada bih bila ubodena četiri puta i probodena stotinama strela. Vi biste, verovatno, mogli da me osakatite, prinče, a moj ujak ne bi ni primetio.“ Merik uzdahnu. „Hajde da to ne iskušavamo, u redu?“ Uz uzdah, nagnuo se unapred, sve dok mu leva ruka nije bila gotovo uz Safinu. Sve dok se njegov miris nije raširio u Saunom nosu. Slana voda, znoj i sandalouina.

Nije bilo potpuno neprijatno. Da ne spominjemo to da nije mogla da skloni pogled sa njegovih golih zglobova, koji su bili dva puta veći od njenih, ili od finih dlaka na njegovoj podlaktici. „A šta je sa“, blago i pažljivo upita Merik, „Vašim zaručnikom? Kako bi se car Henrik osećao ako biste bili probodeni stotinama strela?“ Za tren oka, Safina krv je krenula da ključa u ušima. Zašto ju je Merik ispitivao o Henriku? I zašto je ona osećala kao da je sudbina sveta počivala u njenom odgovoru?

Kada je, na kraju, pokušala da govori, glas joj je bio napet kao strela. „Henrik nije moj zaručnik. Ne mogu da prihvatim to. Neću. U jednom trenutku sam plesala sa Vama na balu, a u sledećem…“ Oštro se nasmejala. „U sledećem trenutku, car Henrik me je proglašavao za svoju buduću nevestu.“ Merik ispusti grubi izdah. „Mislite, niste to znali pre toga?“ Ona je odmahnula glavom, izbegavajući Merikov pogled. Mada, mogla je da oseti kako njegove oči uranjaju u nju. „Nisam znala da će moj ujak izvesti ovo divlje bekstvo. On je spominjao velike planove, ali ni za milion godina ne bih pretpostavila da je to značilo da ću biti ukradena iz Venjaze, gonjena od strane krv-vešca i gurnuta na Vaš brod. To je bila ogromna,

244

beskonačna lavina iznenađenja. Ali to me, barem, drži dalje od Henrikovih kandži.“ Još jednom se napeto nasmejala i pokušala da se nagne unapred, da se pretvara da razgleda mapu. Ali sekunde su protekle, a ona nije videla nijednu reku, niti put. Delovalo je kao da se moć u prostoriji menjala – izlazeći iz njenih šaka i prelazeći u Merikove.

Zatim je Merik prešao preko mape i lupnuo prstom u vijugavu liniju plave boje. Njegova ruka očeša njenu.

To je bio naizgled slučajni dodir, ali opet, Safi je znala – znala je – iz načina na koji se Merik pomerao, samouvereno i posvećeno, da to nije bilo nimalo slučajno. „Postavićemo kamp ovde“, rekao je. Jorik je rekao da je izvor čist.“ Safi je klimnula glavom, ili je bar pokušala. Srce joj je bilo zaglavljeno negde u grlu i činilo je da svi njeni pokreti budu nespretni. Susret sa njegovim pogledom luđački ju je plašio. Zapravo, ona je gledala u svaki deo njegovog lica, osim u njegove oči.

Imao je čekinjavu bradu na vilici i oko zaobljenog dela usana. Trougao između njegovih obrva bio je uvučen, ali nenamršten. Bio je napet od koncentracije. Udubljenje u Merikovom vratu bilo je to koje joj je privuklo pažnju; puls koji je tamo treperio.

Konačno, rizikovala je i podigla pogled, i susrela se sa Merikovim očima koje su lutale po njenom licu. Po njenim usnama. Po njenom vratu.

Vrata se širom otvoriše. Safi i Merik se odmakoše jedno od drugog.

Evrana je ušetala… a onda, odmah rekla. „Da li…. da li ja prekidam nešto?“ „Ne“, Safi i Merik su akcentovali negodovanje i udaljili se dva koraka. A onda još jedan, za svaki slučaj.

Izelda je ušetala u sobu iza Evrane, dok joj je lice bilo bledo, a karavenska kapuljača spuštena. Izgledala je kao da će povratiti ili se onesvestiti – ili i jedno i drugo.

Safi je krenula prema Izeldi i uhvatila je za ruku, vodeći je do stolice.

Zatim je odvezala karavenski plašt sa Izeldinog vrata i bacila ga prema Evrani. „Previše se znojiš. Jesi li dobro?“ „Samo mi je potreban odmor“, odgovori Izelda. Onda je klimnula glavom, u znak zahvalnosti, dok joj je Merik dodavao čašu vode. „Hvala Vam.“ „Njoj je potrebno više od odmora“, Evrana je insistirala. „Potrebno joj je lečenje.“

245

Hladni strah obavio je Safin dah. „Žar-veštičje lečenje?“ „Ne žar-veštičje lečenje“, Evrana je požurila da je umiri, „ali više od onoga što ja sada mogu da ponudim. Ja sam isušena od mnogo dana korišćenja svoje moći“ Udaljila se, a pogled joj je prešao na Merika. „Kad bismo mogli da stignemo do Vrela, onda bih mogla da joj pomognem“ Merik se ukočio, a trougao između njegovih obrva se produbio. „Vrelo nije nikoga izlečilo već vekovima.“ „Moglo bi da uveća moje moći, doduše“, ubacila se Evrana. „Na kraju, možemo da speremo Izeldine rane, tamo gde je voda u celosti čista.“ „To nije daleko“, reče novi glas. Joris. Zakoračio je preko visokog praga i obrisao čelo svojim rukavom. „Postoji staza uz reku. Ne bi trebalo više od deset minuta da se stigne“ „A šta je sa tvojim ljudima“, upita Merik, i dalje napregnutih obrva. „Da li oni čuvaju i tu oblast?“ „Naravno. Sve do granice Niharovih zemalja.“ Nastupila je tišina. Zatim je Merik klimnuo glavom, a izraz lica mu je postao nešto nalik na smiren. „Tetka“, reče on, okrećući se prema Evrani, „Vi možete da odvedete Izeldu do Vrela. Iscelite je, ako možete, a ja ću doći uz sledeće zvono.“ Evrana je odahnula. „Hvala ti, Meriče.“ Provuče šaku iza Izeldinih leđa. „Hajdemo. Ići ćemo lagano.“ Izelda je ustala, a Safi je krenula da je prati… ali onda zastade.

Okrenula se prema Meriku, koji je gledao u nju. Ja bih želela da im se pridružim“, reče ona. „Ali neću ići, ukoliko Vi smatrate da bi to mogla biti pretnja za ugovor.“ Blago se uspravio, kao da je bio zapanjen time što je razmišljala o ugovoru. Razmišljala o njemu. „Ugovor bi trebalo da bude u redu. Mada…“ Onda se približi, i sa bolnom usporenošću, posegnuo je i okruznuo je prstima Safin levi zglob. Kada se ona nije opirala, podigao joj je šaku, a dlan okrenuo nagore. „Ako pobegnete, ledi“, glas mu je bio poput niskog bubnjanja, koje je treslo Safine grudi. Ja ću Vas naći.“ „Oh?“ Nakrivila je obrvu, praveći se da je Merik nije dodirivao. Da njegov glas nije činio da se njena utroba izdubljuje i varniči. Je li to obećanje, prinče?“

246

Nežno se nasmejao, a njegovi prsti skliznuše niz njen zglob. Njegov palac prelazio je preko vatre na njenom dlanu… Onda joj ispusti ruku, ostavivši je bez objašnjenja zašto je i podigao isprva. „To je obećanje, ledi Safija.“ „San“, rekla je, zadovoljna što je primetila da joj je glas bio smiren, i da se Merik, zapravo, sada osmehivao. „Možete da me zovete Safi.“ Onda je naklonila glavu, napustila sobu i krenula za Izeldom i Evranom do Vrela Postanja Nubrevne.

Staza do Vodenog Vrela nije bila lagodna, a Izelda je bila umorna do srži pre nego što su Nodinovi darovi nestali sa vidika. Zapravo, ona čak nije bila ni uverena da je Evrana išla pravom stazom. Bila je strma, obrasla bodljikavom koprivom (u koju je Safi ulazila i sklanjala je), a insekti i ptice su se toliko glasno čuli, da je Izelda mislila da bi rebra mogla da joj se rasprsnu od sve te vibracije.

Najteži deo je bio, doduše, strmi uspon do vrha sa dva grebena, na kom se nalazilo Vrelo Postanja. Uz Evraninu i Safinu pomoć, Izelda je, konačno, uspela da dođe do vrha brda prekrivenog crnim kamenjem i odmah je krenula da uzdiše. Jer bila je na Vrelu Postanja. Na tom Vodenom Vrelu Veštičjih zemalja. U knjizi Karavena je postojala, ali ovo, stvarnost…

Bilo je to toliko uiše uživo. Nijedna slika nije mogla da uhvati sve uglove i senke i pokrete mesta.

Uzano korito, sa šest čempresa (potpuno golih i bez lišća) prostirali su se ravnomerno po stranama, a tu je bila voda, toliko čista, da je otkrivala oštro i kamenito dno. Kamenom popločana staza, koja je okruživala Vrelo, izgledala je sivo u knjizi, ali sada je Izelda videla da je tu bilo milion nijansi drevne bele boje. Iza kamenitog grebena, ležao je Jadansi, plav i beskonačan a opet čudno miran. Samo je najtananiji slani povetarac mreškao vodu na površini Vrela. „Uopšte ne izgleda kao Vrelo Zemlje“, reče Safi, izraza i Niti prepunih poštovanja, a Izelda je znala da i njene moraju biti takve.

Evrana je izrecitovala objašnjenje. „Svako Vrelo je drugačije. Ono kod karavenskog manastira nalazi se na najvišim vrhovima Sirmajanskih planina i stalno je prekriveno snegom. Mi imamo borove, ne mrtve čemprese.“ Ona upitno pogleda Safi. „Kako izgleda Vrelo Zemlje?“

247

„Nalazi se ispod litice.“ Safin pogled odluta u daljinu, kao da pretura po prošlosti. „Bilo je tamo šest bukvi i vodopad koji je padao u Vrelo. Ali je tekao samo kad je padala kiša.“ Evrana znalački klimnu. „Isto se dogodilo i ovde.“ Ona pokaza na kamenu branu koja je delila istočni greben napola. „Ova stvar je služila da natapa reku, ali sada teče samo za vreme oluja.“ „Možemo li da pogledamo?“ upita Izelda, radoznala da vidi kako izgleda kanjon. Nije bilo nikakvog pomena o tome u knjizi. „Zar ne želiš prvo da se odmoriš?“ upita Safi, naboranih obrva i zabrinutih Niti. „Hajde da te skinemo i stavimo u Vrelo.“ „Skinete?“ Izelda je osetila kako bledi u licu. Odupirala se petama o kamene ploče. „Ne treba samo ranama čišćenje“, uporna je bila Evrana, gurajući Izeldu napred. „A ukoliko i ima nešto magije u ovom Vrelu, moraš pokvasiti što veći deo kože.“ A potom, kao da joj je još nešto palo na pamet, i ona je dodala, „Možeš da ostaneš u donjem vešu, ako će to pomoći.“ „Skinuću se i ja sa tobom“, ponudi se Safi, već razvezujući košulju. „Ako se neko pojavi“ – košulja je skliznula – „ja ću igrati naokolo i odvući im pažnju.“ Izelda se slabašno osmehnula. „Dobro. Ti si pobedila. Kao i uvek.“ Dok je Safi spuštala košulju na kamene ploče, Izelda je počela da se otkopčava. Uskoro su obe devojke bile svučene do donjeg veša, a nitkamenje im se presijavalo na vratovima. Dok je Safi pomagala Izeldi da sedne na ogradu – oh, voda je bila strašno hladna – Evrana se, takođe, skinula.

Monahinja uskoči u Vrelo, i jedva da se pojavio talas oko njene naježene kože. „Daj mi ruku, Izelda. Otupeću ti bol, kako bi mogla da zaplivaš.“ „Zapliva?“ zakrešta Safi. „Zašto Izelda mora da pliva?“ „Isceljenje je jače u središtu Vrela. Ako bi mogla da dodirne ishodište izvora, to bije potpuno iscelilo.“ Safi je uhvatila Izeldinu levu ruku. „Pomoći ću ti da dođeš do dna.

Nisam se borila sa morskim lisicama, da bi me sad obično gnjuranje sprečilo.“ Iako Izelda nije bila posebno oduševljena idejom plivanja, ona ponudi ruku Evrani. Uskoro, poznata toplina obli njen biceps, ramena, prste, i osetila je kako joj se lice opušta. Osetila je da udiše dublje nego što je to mogla već satima.

248

Izelda okrenu ramena. Ispravi ruke. Potom ispusti isuviše bespomoćan uzdah. „Kada bi samo pravili kamenje koje može ovako lako da odnese bol.“ Evranino čelo se naboralo. „Prave. Ti si koristila jedan od… ah. Ah. To je bila šala.“ Izelda se nasmejala – Evrana je počinjala da shvata njen humor – i Safi je prasnula u smeh. Potom je krenula u vodu, vodeći Izeldu pored sebe.

Zajedno, plivale su prsno ka centru, prskajući naokolo. „Samo polako“, doviknu Safi, „ja ću vas povući ka dnu.“ „Mogu i sama.“ „Baš me briga. Iako ne osećaš bol, to ne znači da on nije tu. Sada zadrži dah.“ Izelda je udahnula, šireći prsa…

Safi je zaronila, vukući Izeldu kroz mehuriće. Izelda otvori oči.

Nespretno je udarila nogama i krenula dole.

Izelda nije bila sigurna kako ona i Safi znaju gde je izvorište. Svet Vrela bio je kamen, kamen, i još kamenja.

Ipak, nešto unutar nje je upravljalo. Nit se zatezala sve jače i jače, ali samo dok je plivala u ovom jednom, pravom smeru.

Pritisak je jačao u Izeldinim ušima, bubnjajući joj iza očiju. Svaki zamah donosio je sve hladniju i hladniju vodu koju je osećala na koži, čineći da teško prati Safi. Pre nego što su bile na pola puta, Izeldina pluća počeše da gore.

Potom su bile na dnu. Safi je posegla za kamenjem. Posegla je i Izelda…

Njeni prsti su udarili u nešto. Nešto što nije mogla da vidi, ali nešto što je slalo energiju – statičnu – koja joj je prolazila kroz telo.

Zasvetlelo je crveno svetlo. A potom opet, još svetlije. Safino i Izeldino nitkamenje je treptalo.

Tada se dogodilo. Prasak! koji je udario u Izeldu. Okrenuo ju je na stranu, isterujući joj vazduh iz pluća. Ali ona nije puštala Safi dok su se bućkale ka površini pogurane vodom i dok je tutnjava punjenja još uvek odjekivala oko njih.

Isplivaše na površinu. Talasi su udarali i nosili ih ka obali. Izelda je buncala i okretala se, potpuno dezorijentirana jačinom Vrela i snagom moći koja je proticala kroz nju.

Odjednom, siva glava izroni pokraj nje. „Hajdemo!“ Evrana zakači svoju ruku za Izeldinu i zapliva ka ogradi. „Šta se događa?“ vikala je Safi, mučeći se iza njih.

249

„Zemljotres“, povika Evrana, sigurnog zamaha. Onda su Izeldine noge zakačile kamen, i ona se uspravila na noge. Evrana i Safi su učinile isto, a svuda oko njih su vode Vrela nadolazile i prskale, komešale se i tresle. „Trebalo je da vas upozorim“, zabrektala je Evrana, „s vremena na vreme imamo podrhtavanja.“ Voda i zemlja su se već umirivale. Ali Izelda je jedva primetila, bila je zaokupljena Evraninim Nitima. Bile su pogrešne boje, da bi se ova uplašila zemljotresa ili čak zabrinula za bezbednost devojaka.

Evranine Niti su gorele u oslepljujućem strahopoštovanju ružičastog sumraka.

I sada, kada se Izelda zateturala kroz vodu pokraj monahinje, učinilo joj se da vidi suze kako se slivaju iz Evraninih tamnih očiju. „Jesi li dobro?“ upita Safi, podupirući Izeldu i odvlačeći njenu pažnju s Evrane. „Ah. Uf…“ Izelda je istegla ruku i osetila izvijanje mišića, okretanje zglobova. „Da. Zaista se čini bolje.“ U stvari, celo telo joj se osećalo bolje. Kao da je mogla da trči miljama ili izdrži najteže Habimove vežbe.

I sada, kada se koncentrisala na to, osetila je čudnu, oslobađajuću radost kako protiče kroz nju – gotovo u ritmu talasa uz njene obline. Vetar se zgusnuo iznad Vrela. Vihor sreće u Evraninim Nitima. „Mislim“, reče Izelda, susrećući pogledom Safine svetle oči i osmehujući se, „da je sada sve bolje.“

250

32. POGLAVLJE

* I

skrcala se na obalu“, reče Edun. Stajao je na vratima Leopoldove kabine – „ koja, iznenađujuće, nije bila ništa veća od njegove. Manjom su je, doduše, činili prinčevi kovčezi uz zidove, i nekoliko slikovito povezanih epova razbacanih svuda naokolo.

Zrak sunčeve svetlosti je sijao preko jednog ležaja, na kom se Leopold ošamućeno uspravljao. „Koje uradio šta, monaše?“ „Devojka po imenu Safija se iskrcala na obalu, i sada je Vaš brod otplovio previše na istok…“ Leopold iskoči iz kreveta, razbacujući pokrivače. „Zašto meni ovo govorite? Recite to kapetanu! Ne, ja ću reći kapetanu.“ Leopold zastade, gledajući u svoju pidžamu. „U stvari, obući ću se, a onda ću reći kapetanu.“ Ja ću mu reći“, reče Edun. Zašto je princ spavao u kasno prepodne, Edun nije mogao da dokuči. Još manje zašto je morao da oblači specijalno odelo za tu priliku.

Uskoro, Edun se našao na pramcu, govoreći na lošem kartorijanskom, dok su ga se mornari klonili, a njihovi prsti pokazivali znak za teranje zla.

Edun ih je sve ignorisao. Plemkinjin miris je otišao dalje na sever, a dalji sever znači kopno.

Kopno je značilo da vreme ističe. „Želite da se iskrcamo gde?“ upita bradati kapetan, podižući do te mere glas, kao da je Edun ogluveo. Držao je durbin na oku i osmatrao stenovitu obalu. „Nemamo gde da pristanemo ovde.“ „Napred.“ Edun pokaza usamljenu stenu koja je streljala iz vode. „Nubrevljani su otišli iza nje, što znači da i mi moramo tuda.“ „Nemoguće.“ Kapetan se narogušio. „Bićemo razbijeni i potopljeni u trenutku.“ Edun je oteo durbin od kapetana, i piljio u usamljeni kamen okružen divljim talasima. Njihov kartorijanski kuter će uskoro projuriti pored i skroz napustiti ovo mesto. Ipak se činilo da je kapetan u pravu i da je iskrcavanje nemoguće.

251

Osim… što nije bilo.

Sada, kada je brod prolazio pored, Edun je mogao da pogleda iza stene.

Postojao je razmak između litica. Zaliv.

Edun dobaci durbin natrag kapetanu koji ga nije uhvatio. Mesing pade na palubu. Kapetan opsova.

Edun je ignorisao glupaka i počešao nos. Duboko je udisao dok mu se grudi nisu savile, a njegova magija uhvatila zavejanu istinu Safijine krvi.

Ona je otišla u zaliv i potom stala na kopno – kretala se na istok. Ipak nije bila daleko. Njen miris je bio jak.

Uzbuđenje je preplavilo Eduna. Iskrilo mu je u krvi i plućima. Ako se bude kretao dovoljno brzo, već danas će uhvatiti vešticu istine.

I Nomacijanku, takođe. „Treba mi veštica vetra“, reče Edun, okrećući se kapetanu i trudeći se da kontroliše svoje veštičarstvo. Želeo je da mu oči budu crvene, dok izgovara ovaj zahtev. „Vešticu vetra ili nekoliko njih. Koliko god ih je potrebno da me prenesu do litice sa mojim stvarima.“ Sa mojim novcem.

Kapetan se ukočio, iskolačivši oči. Ali potom se javi glas iz pozadine. „Uradite kako monah naređuje, kapetane. Istog trena idemo na obalu.“ Vrlo polako, on se okrenuo ka princu Leopoldu, koji je sad bio obučen u skroz nepraktično uštavljeno odelo. „Mi?“ zapita Edun. „Ne mogu da smestim osam bardova…“ „Ne bardove, monaše.“ Leopold prođe prstima kroz kosu, zureći u brda Nubrevne. „Safija je zaručnica mog ujaka, zato ću Vam se ja pridružiti. Sam.“ Edunov vrat se ukočio od besa. „Vi ćete me samo usporavati“, napokon reče, više se ne zamarajući formalnostima.

Ali Leopold ga jednostavno pogleda, smešeći se. „Ili ću Vas možda ja, monaše Edune, iznenaditi.“ Edun je izgubio nekoliko dragocenih sati zbog princa. Za početak, Leopoldu je bila potrebna večnost da spakuje jednu jedinu torbicu i da poveže svoj beskorisni mač. Potom, Leopold i komandant bardova su se povukli da razgovaraju u poverenju, spuštenim glasovima, samo Vrela znaju o čemu.

Za to vreme, Edun je stajao na krmi, istežući zglobove i prste, besneći zbog prinčeve sporosti.

Kada je, napokon, veštica vetra oduvala sve sa palube, Edun se ponadao da će konačno ubrzati. Ali nije. Čim su se spustili na najbližu liticu, Leopold je izgubio još više vremena obaveštavajući veštice o istim naredbama koje je 252

već izdao kapetanu. Nešto o svitku reč-veštica, što će uzbuniti bardove i reći im gde i kada Leopold i mlada njegovog ujaka zahtevaju izvlačenje.

Zato je Edun napustio princa na nekoliko minuta, otisnuvši se u svet izbledelih borovih stabala. Težina srebrnih talira i gvozdenog kovčega su bili suviše za Edunovu najveću brzinu, pa je svakako mogao da iskoristi ovo propalo vreme za sakrivanje kovčežića.

Ovde nije bilo mirisa i zvukova. Bilo je poput pučine, usamljeno, samo je so punila nozdrve i povetarac golicao uši. Bilo je mirisa, kao da su ljudi ovuda prošli, ali trenutno nije bilo nikoga u blizini.

U ovoj praznini Edun se osetio… nelagodno. Izloženo, poput čoveka na vešalima. Čak i u manastiru, na vrhovima planine, bilo je ptica koje su parale nebo. Bilo je znakova života.

Priča Edunovog starog učitelja, nepozvana, ispliva na površinu. Priča o otrovu, magiji i ratu. Ovo, ipak, nije bila slika koju je Edun zamišljao. On je zamišljao pustoš, poput one iz njegovog detinjstva. One koju su ostavili plamenovi Marstoka.

Ova tiha pustinja je, nekako, bila gora od domova u plamenu. Barem je u ugljenisanoj zemlji i ruševinama naselja bilo znaka ljudskog delanja.

Nubrevna je, s druge strane, izgledala kao da su bogovi jednostavno digli ruke. Odlučili da zemlja nije vredna njihovog vremena i napustili je.

U bezbožnom svetu barem neće biti nikog da vidi kako Edun skriva svoje talire.

Našao je šuplje deblo i spustio gvozdenu kutiju unutra. Ukoliko neko ne prođe toliko blizu da zaviri unutra, kovčežić je bio nevidljiv.

Edun zapara nožem od zgloba naniže, posekavši svoju desnu šaku. Krv je potekla, slivala se niz dlan, i napokon poprskala gvožđe.

Sada je novac bio označen. Sada ga Edun može pronaći, čak i ako zaboravi gde ga je sakrio. Ili, još gore, ako neko pokuša da ga uzme.

Vetar je eksplodirao. Veštice su odletele preko drveća. „Monaše Edune?“ vikao je Leopold kroz zgusnuti vazduh. „Gde ste?“ Za trenutak, strašan bes je krenuo iz Edunovih nožnih prstiju. Goreo u njegovim venama. Leopoldova imperija je uništila ove prostore. Okončala živote ne samo ljudi, već i same zemlje. A sada je njome hodao princ, bez poštovanja, bez kajanja.

Edun dođe do princa za nekoliko sekundi, škrgućući zubima. „Tišina“, prosikta. „Bez priče do kraja našeg putovanja.“

253

Princ je pognuo glavu. Pogrbio se. Spora jeza je prostrujala Leopoldovom krvi.

Leopold je znao šta su njegovi ljudi učinili ovde, i bilo ga je sramota. Što je još važnije, nije to želeo da sakrije od Eduna.

Ali Edun nije imao vremena da se opterećuje time. „Ljudi se približavaju“, tiho reče, dok je uzimao Leopoldov prtljag. „Mirišu kao vojnici, zato ostanite blizu i ostanite tihi.“ Uzimajući u obzir vreme, prevalili su priličnu razdaljinu. Što su duže putovali, pejzaž je više oživljavao. Insekti su zujali, ptice su pevale, i male, zelene lisnate površine su šuštale u povetarcu s Jadansija. Priobalne litice su bivale sve više i Safijin miris se pomerao dublje u kopno – ka kotlini.

Vojnici su patrolirali, ali Edun nije imao poteškoća da ih izbegne.

Namirisao bi ih mnogo pre nego što će Leopold i on naići na njih. Zaobilasci su usporavali napredovanje, i sunce je krenulo da se spušta u kasno popodne, pre nego što će znaci civilizacije postati učestaliji.

Prvo su došli udaljeni dim i tragovi stopala. Potom su došli glasovi, većinom žena i dece. Pošto su se Edun i Leopold približavali reci, a put je izgledao kao da se često koristi, došlo je vreme za veću neprimetnost. Edun će morati da izviđa – sam – i nakratko ostavlja princa iza sebe.

Ubrzo je Edun pronašao pali hrast, koji je bio dobro skriven od puta, a nije nosio miris patrola koje su prolazile. Drvo je nedavno oboreno, pa raspadanje nije još ni počelo, ali je Edun bio siguran da će se princ ipak žaliti.

Međutim, kada je Edun naredio mladiću da ide ispod, Leopold se nije žalio ni opirao. U stvari, upuzao je ispod hrastovog stabla s neočekivanim dostojanstvom.

Jeza je puzala uz Edunovu kičmu dok ga je gledao. Princ je bio vrlo povinovan i iznenađujuće oprezan na ovoj kopnenoj stazi.

Ali kada je jednom princ bio nevidljiv, Edun je stavio u stranu misli o Leopoldu. Safija je sada bila ono najbitnije.

Dok se Edun šunjao ka reci koja je tutnjila, njegova magija se zakačila za previše mirisa – previše. Ovde je bila gužva i nije bilo šanse da se on i Leopold provuku neopaženo. I reka je bila problem. Edun je, sam, lako mogao da je pređe, ali nije mogao da prebaci i princa.

Moraće da nađu drugi put, i kasnije ponovo pronađu Safijin trag.

Dok se vraćao nazad do princa, Edun je razmišljao o najboljem smeru kretanja – koliko brzo može ići princ, čak i pri najvećoj brzini. Čučnuo je pokraj palog debla, spreman da doda ruku princu.

254

Leopolda tamo nije bilo.

U deliću sekunde, Edun pomirisa vazduh, tražeći prinčevu krv, novu kožu i zadimljeni kamin.

Ali ni toga nije bilo. Nije bilo ničega do najslabijeg Leopoldovog mirisa koji je lebdeo u vazduhu. Edun se spustio na sve četiri i upuzao ispod hrasta, u slučaju da ga je veštica opsenar obmanula ili ako ispod postoji skriveni prolaz.

Nijedno od ta dva nije bilo slučaj; princ Leopold je nestao.

Edun je ispuzao napolje i uspravio se, puls mu je skakao, a jedna vrsta nasilnog strana je provejavala u njemu. Treba li Edun da traži princa ili da ga napusti?

Nalet vetra dođe kroz krošnje, remeteći mu misli, a potom ga je potpuno oduvao. Ovde je bilo mirisa još nečije krvi. Koju je već mirisao ranije. Čista jezera i hladne zime.

Edunova ruka je krenula ka balčaku mača. Pogledao je šumu, a magija je pokušavala da utvrdi miris. Da prepozna i zapamti.

Kada je prepoznao, Edun je umalo odskočio. Namirisao je ovu krv na dokovima Venjaze. Što znači da ga je neko pratio do Nubrevne – i taj neko je sada oteo princa Leopolda od Kartore.

255

33. POGLAVLJE

* M

erik nije znao da jahanje može biti tako dvojno iskustvo, mizerno i ugodno istovremeno.

Popodnevno sunce se probijalo kroz granje mrtvog hrasta i šaralo prašnjavu stazu čipkastim senkama. Trideset liga14 istočno od Nodinovih darova i život je ponovo prestajao. Vladala je tiha grobnica, i jedini zvuk su proizvodila kopita Merikovog kestenjastog konja, zveket njegovih bisaga i lupa Evraninog i Izeldinog riđana, dvadesetak koraka iza.

Joris je dao Meriku najbolja grla koja je imao, i opremio je Merikovu družinu hranom, vodom, prostirkama za spavanje i kamenom upozorenja – kristalom veštica vazduha, koje će zasijati ukoliko se opasnost približi kampu. Tako će moći da spavaju bez smenjivanja straža.

Merik je priželjkivao san. Odavno nije mogao da ga priušti.

Oštar miris soli je ispunio Merikov nos, nošen svežim naletom vetra.

Iako je Jadansi bio skriven šumom iza koje je zalazilo sunce, staza se nikada nije suviše udaljavala od njegovih povetaraca.

Nije da je ovaj povetarac mogao da ohladi Merika. Ne dok je delio sedlo sa Safijom fon Hastrel.

Iako je Merik imao opravdanje da se uzbudi zbog njenih oblina, dok su mu ruke obavijale njeno telo i držale uzde, on je sve više češao kolenima, a noge su mu uporno trnule. Imao je osećaj, kada su se zaustavili da naprave kamp, da će hramati poput Hermina.

Pa ipak, mišići su mu bili poslednja briga, dok je konj sigurno kasao duž ogolele staze. Svaki korak konja mu je priljubljivao butine, kukove i stomak uz Safin donji deo leđa, i iako je pokušavao da razmišlja o Nodinovim darovima – da se priseća kako su ga primili i ponovo proživljava taj vrtoglavi ponos – Merikov mozak je imao druge stvari na umu.

14

Stara mera za udaljenost, nekada se naširoko koristila, danas izbačena iz upotrebe. Iznosila je od 3,25 km do 4,68 km. Prim. prev.

256

Oblik Safinih butina. Kosinu gde se njen vrat susretao s njenim ramenima. Način na koji ga je izazvala u kabini – ples očima, rečima, i neobaveznim dodirom.

Od tada, pritisak Merikove magije, besa koji možda uopšte nije bes, vitlao je pod njegovom kožom. Prevruće. Prejako.

Safi i on su, ako ništa drugo, barem malo popravili odnose i sada su lakše razgovarali. Ona je prevalila hiljadu pitanja preko jezika. Koliko ljudi živi u Lovatu? Da li je Nodin bog svega ili samo vode? Koliko jezika ti gouoriš?

Merik je odgovarao na svako pitanje. U Louatu ima oko 150,000 ljudi, iako taj broj može biti četuorostruko ueći za vreme rata. On je bog svega.Ja natucam kartorijanski, solidno govorim marstočki, i odlično dalmocki.

Naposletku je, doduše, i on imao pitanje. „Da li su Kartora ili Marstok blizu? Mogu li mi tvoje moći dati odgovor na to?“ Ona odmahnu glavom. „Ja znam kada ljudi govore istinu i laž. I ako pogledam čoveka, mogu da vidim njegovo pravo srce, njegove namere. Ali ne mogu da potvrdim činjenice ili tvrdnje.“ „Hmmm. Čovekovo pravo srce?“ Merik je ponudio Safi vodom. Dok je pažljivo otpijala, on je dodao, „I šta vidiš kada gledaš u mene?“ Ona se ukrutila. Blagi elektricitet je prostrujao kroz njegove grudi. Onda se ona opustila, smejući se. „Ti zbunjuješ moje veštičarstvo.“ Pružila mu je nazad mešinu s vodom. „Upravo sada kaže da mogu da ti verujem.“ On je progunđao i nagnuo vodu. Ugrejala se na suncu. Dva gutljaja i zastao je. „Mogu li da ti verujem?“ Ona ga je gledala preko ramena.

On se nasmejao. „Dokle god izvršavaš naređenja.“ Bio je zadovoljan, neobično mnogo, jer je zaradio jedan nadmeni uzdah. „Opasna je moć koju imaš“, reče on, kada se ona ponovo okrenula napred. „Vidim zašto su ljudi spremni da ubiju za nju.“ Jeste moćna“, potvrdila je ona. „Ali nije moćna koliko ljudi misle, a u zadnje vreme, nije moćna ni koliko ja mislim. Lako me zbuni čvrsta vera.

Ako ljudi veruju u ono što kažu, onda moja magija ne vidi razliku. Vidim kada neko otvoreno laže, ali ako neko misli da govori istinu, moje veštičarstvo to prihvata.“ Odlutala je, a potom, gotovo zlovoljno, dodala, „Zato ti nisam verovala kada si rekao da Nubrevni treba trgovinski sporazum.

Moja magija mi je rekla da je to tačno. Ali je istovremeno verovala u laži iz mojih istorijskih knjiga.“

257

„Ah“, otrglo se Meriku, nemoćnom da ignoriše tugu u Sarmom glasu – ili to kako je njegova magija vitlala ispod grudne kosti. Njegov veštičji znak se pomicao preko tetiva šake.

Merik je uhvatio sebe, za trenutak, kako se pretvara da ona nije plemkinja, a on nije princ. Da su jednostavno dvoje putnika na pustom putu, gde je jedini zvuk nežno kloparanje konjskih kopita, ćarlijanje povetarca i mrmljanje Evrane i Izelde pozadi.

Ali se tama zemlje uskoro usadila u Merikove misli – uz druge brige koje nije mogao da kontroliše. Kalina. Viviju. Kralja Serarima.

Kao da je osećala u kom smeru razmišlja, Safi mu reče, „Nosite suviše tereta, prinče.“ Naslonila se unazad, dok mu nije legla na grudi. „Više od svakog koga sam ikad upoznala.“ „Rođen sam s ovom titulom“, on grubo reče, nežno je privukavši bliže.

Prihvatajući mir koji je nudila u razgovoru. U dodiru. „Ja je ozbiljno shvatam, iako drugi to ne žele od mene.“ „Da li je to sve?“ Izazov joj je zatreperio duž kičme. „Vi volite da se osećate potrebnim. To Vam daje svrhu.“ „Možda“, promrmlja on, pometen njenom blizinom. Načinom na koji njegov dah i vetar kovrdžaju nemirne krajeve njene kose. „Ti govoriš nubrevski kao maternji“, napokon reče, terajući se da promeni temu.

Pokušavajući da se koncentriše na Safine reči, umesto na njenu blizinu. „Akcenat je gotovo neprimetan.“ „Godine učenja“, priznala je ona. „Najviše sam, doduše, naučila od svog učitelja. On je reč-veštac, i njegova magija neutrališe njegov akcenat. Terao je mene i Iz da vežbamo satima.“ „Eh, to obrazovanje.“ Merik zavrte glavom. „Sav taj trening, još i veštičarstvo za koje bi ljudi ubili. Zamisli šta sve možeš da postigneš, Safi.

Zamisli šta sve možeš da budeš.“ Blagi drhtaj je prošao njenim telom, sve do stopala. „Pretpostavljam“, reče napokon, „da mogu da budem moćna, da mogu da menjam stvari, ili radim to u čemu se čini da sam tako dobra, prinče, ali jabijem izgubljenu bitku. Nemam to što je potrebno da bih vodila ljude. Da ih vodim. Ja sam suviše… nemirna. Ja mrzim da stojim mirno, i osim Izelde, nije bilo ničeg dugotrajnog u mom životu.“ „Zar nećeš nikad prestati da bežiš? Čak i ako neko želi…“ Nije završio.

Nije zaista mogao da prevali i te poslednje reči – da ostaneš – preko svojih usana.

258

Ali je sevnulo u vazduhu između njih, i kada se Safi nagnula prema njemu, njene obrve su bile ravne. Onda je njen pogled našao mesto, tik ispod Merikovog, suviše tužan.

Odjednom, prostor između njih je bio isuviše mali. Ova reka je bila van Merikove kontrole, i on nije mogao da misli o drugom, osim da zaustavi konja, skine Safi i…

Ne. Merik nije smeo da dozvoli svom mozgu da ode tamo. On neće dozvoliti. Flertovanje je bilo jedna stvar, ali dodirivanje… Nije mogao da rizikuje kuda će to odvesti. Kako se može završiti. Ne sa ledi od Kartore. Ne sa imperatorovom zaručnicom.

I zato se Merik očajnički molio Nodinu da se ovaj dan uskoro završi, pre nego što on – ili njegova magija – potpuno izgube kontrolu.

259

34. POGLAVLJE

* D

ok su Izelda i ostali stigli do lokacije određene za prenoćište, ljubičasto sunce je padalo za Jadansi i Izelda je bila ubeđena da je unutrašnjost njenih butina bila dugoročno izobličena.

Kao što je Joris obećao, potok je bio čist, i kao takav iznedrio je minijaturnu prašumu. Potok je, takođe, narastao, i ako krene kiša mogao je da preplavi tesne obale. Zato je, nakon što su napojili konje, Merik naredio da dignu prenoćište na obližnjem brežuljku, u senci hrastova i stena.

Naravno, Meriku je dugo trebalo da izda tu naredbu. On i Evrana su bar četvrt časa piljili u olistalo drveće i slušali noćni kreket žaba. Njihove Niti su bile tako euforične, tako trijumfalne, da je Izelda predložila Safi da ih prosto ostave na miru.

Napokon, zelenku je bilo dosta čekanja. On je ćušnuo Merikovo rame, vraćajući ga u sadašnjost. Dok su Izelda i Evrana prikupljale drva za vatru za kuvanje, Safi i Merik su timarili konje. Čiope15 su cvrkutale iznad glava, izgledale su zadovoljne društvom kao što je Izelda bila zadovoljna njihovom bukom. Bila je zadovoljna onim što bi joj skrenulo pažnju sa Niti koje su svetlele iznad Safi i Merika. Dok su delili konja, Niti su im bile toliko svetle, da su Izeldi zadavale glavobolju.

I Evranine Niti su bile zaslepljujuće, i nisu prestajale da svetle vrtoglavom ružičastom i zelenom sigurnošću otkad su napustili Nodinove darove.

Kako je troje ljudi moglo da oseća toliko toga, zabavljalo je, i iscrpljivalo Izeldu.

Dok je skupljala drva za ogrev, prevrnula je skelet cvrčka sa otpale grane, i dodala ga na gomilu za potpalu. Merik je insistirao da vatra ne bude velika, i Izelda je imala više nego dovoljno drva, ali nije još bila spremna da se vrati u grupu. Trebalo joj je vreme da se sabere. Da smiri svoje nitveštičarstvo.

15

Vrsta ptice, slična lastavici. Prim. prev.

260

Konačno se dovukla nazad, i pomogla Evrani da rasprostre posteljinu, ispod ogromne stene koja se nadvijala nad njima. Na njoj je stajao kamen upozorenja, sijajući crveno u sutonu.

Kada je sve bilo sređeno i porcije tople zobene kaše pojedene, Izelda se uvukla na ležaj i zatvorila oči koje su je pekle, boreći se za taj savršeni osećaj pripadanja, koji je doživela u hladnim vodama Vrela Postanja. Ipak, iako se Izelda dobro sećala šta je osetila, nije mogla ponovo da prizove to osećanje.

Dok je ležala, misleći, tragajući i tumačeći, odlutala je.

A sena je čekala. „Ti si ovde! I skroz si ozdravila.“ Sena je izgledala zadovoljna time, i Izelda je zamišljala kako tapše u stvarnom svetu – u stvarnom svetu za koji je bila sigurna da postoji. Ovaj glas nije bio samo puko luđačko produženje njenih najdubljih strahova. „U pravu si“, zapevušila je sena. Ja sam jednako stvarna kao i ti. Ali čuj, pustiću te da gledaš mojim očima, za trenutak, da te ubedim.“ Izgledalo je kao da dolazi duboko ispod vode. Svetlost je zaplivala Izeldinim vizijama, praćena bojama – sivom i zelenom – i iskrivljenim oblicima… dok napokon ne dođe prasak crne, kao da je sena zatreptala, dugo i polako, i svet se materijalizovao. Izeldine oči ugledale su sivo kamenje, izlizano i izdrobljeno. Ne, senine oči, kroz koje je ona sada gledala.

Izgledalo je kao zapušteni svetionik pored Venjaze, ali umesto močvarne obale, ova zemlja je bila prekrivena bogatim zelenilom. Bršljan se kačio i probijao kroz zidove. Trava je ušuškala podnožje građevine. „Prati me, prati me“, pevušila je sena, iako Izelda nije mogla da prati, odnosno nije mogla uopšte da se pomiče. Čim je progledala kroz senine oči, premestila se u senino telo. „Gde smo?“ upita Izelda, želeći da može da okrene seninu glavu, kako bi videla više od zasvođenog ulaza u okruglu sobu.

Večernje sunce – svetlije od onog u Nubrevni – svetlelo je kroz prozore slomljenog stakla, i osvetljavalo zavojite stepenice u dnu sobe. Pomicala se čudnim, skakutavim hodom, kao da je stajala na jastučićima stopala dok se kretala. Kao da će početi da skače svakog trena.

I počela je, kada je stigla do trošnih stepenica. Gore, sve više, pogleda prikovanog u stepenice, ne razmišljajući. Kada je stigla na drugi sprat, odlutala je do prozora, čije su krhotine zvečale na bronzanom ramu. „Mi smo u Poznanu“, napokon je odgovorila sena. „Da li ga poznaješ? To je prestonica nekada moćne Republike Jeritanije. Ali svaka nacija ima uspon i

261

pad, Izelda. A potom sve ponovo ustaju. Uskoro će ove ruševine nestati u gradovima, i biće to druge nacije, koje će ovog puta umirati.“ Dok je sena govorila, ona se nagnula na sims i ugledala široku aveniju – i još stotine… Ne, stotine stotina ljudi.

Izelda je zurila. Ljudi i žene su stajali u redovima, i čak i u sutonu boje ćilibara, videla se ugljenisana boja njihove kože. Čisto crnilo njihovih očiju.

Tri odrubljene Niti lutale su nad svakom glavom. „Lutkarka“, dolazila je Izelda do daha.

Devojka-sena je postala vrlo mirna. Kao da je zadržavala dah. Potom je kratko klimnula glavom, što je zanjihalo sve oko njih. „Zovu me Lutkarka, da, ali meni se ne sviđa. Razumeš li ti, Izelda? Zvuči tako… ah, ne znam.Tako površno. Kao da se ja bavim dečjim igrarijama. Ali to nije to.“ Ona prosikta te reči. „To je umetnost. A ipak me niko ne zove vešticom tkanja. Čak ni kralj!

On je bio taj koji mi je rekao da sam veštica tkalac, a sada ne želi da me zove mojim pravim imenom.“ „Hmmm“, reče Izelda, jedva podnoseći devojčino brbljanje. Morala je da shvati što više toga, sa svakim Lutkarkinim pogledom na Izlučene. A izgledalo je da devojka ne može da čita Izeldine misli, dok je suviše ophrvana svojim.

Svaki red je imao još deset redova unakrst. Ljudi, žene… i povremeno sitne figure, poput starije dece. Ali Lutkarkin pogled se nikad nije zadržavao na pojedincima, i Izelda je bila suviše zauzeta pokušavajući da utvrdi veličinu ove armije, da bi se fokusirala na detalje.

Izelda je izbrojala pedeset redova, a nije još bila ni na pola avenije, kada joj u misli dođe Lutkarkin glas, „Ti si, takođe, veštica tkalac, Izelda, i kada naučiš da tkaš, zajedno ćemo promeniti naše nazive.“ „Za… jedno?“ „Ti nisi poput drugih nit-veštica“, objašnjavala je Lutkarka. „Ti imaš potrebu da menjaš stvari, i mržnju da ih promeniš. Bes kojim slamaš svet.

Uskoro ćeš to videti. Prihvatićeš ono što zaista jesi, a kada to učiniš, doći ćeš k meni. U Poznan.“ Vrela mučnina je rasla u Izeldinim grudima, opaka, koju je teško sakriti.

I zato ona probrblja najbolju laž koju je mogla da smisli. „I… izgledaš umorno. Žao mi je. Da li je tkanje iscrpljujuće?“ Izgledalo je da se Lutkarka smeje. „Znaš li“, reče ona nežno, „da si ti prva osoba koja me to pita. Kidanje Niti me iscrpljuje, ali najviše me iscedi razgovor s tobom. Ipak…“ Odlutala je, zatvarajući oči, a njena iscrpljenost je

262

bila vidljiva kada se savila napred, pritiskajući čelo uz čeličnu šipku u visini očiju. „Ali razgovor s tobom je vredan ovog zamora. Kralj je tako ljut na mene u zadnje vreme, iako činim sve što mi nalaže. Razgovor s tobom mi je najradosniji deo dana. Nikada ranije nisam imala prijatelja.“ Izelda nije odgovorila. Svaka misao ili pokret bi izdali ono što je pulsiralo duboko u njoj: užas.

I, još gore, male trunčice sažaljenja.

Na sreću, devojka-sena nije primetila Izeldinu rezervisanost, jer njen govor nije usporavao. „Neće me biti narednih nekoliko dana, Izelda. Moj kralj mi je dao zadatak koji će iscrpeti moje moći. Mislim da ću biti suviše umorna da te pronađem, nakon toga. Ali“, reče sa obećanjem u glasu, „kada se potpuno oporavim, ponovo ću ti doći.“ Zastala je da bi jako zevnula. „Moram ti se zahvaliti pre nego što odem.

Svi ti planovi i mesta u tvojoj glavi učinili su kralja razbojnika veoma srećnim. Zato mi je za sutra namenio ovu grandioznu misiju. Zato ti hvala – ti si sve ovo učinila mogućim. A sada, moram da se odmorim, ako ću da izlučim sve ove ljude, kao što je naređeno.“ Koje ljude? I kakvi planovi i mesta? Izelda je pokušala da upita. Šta si uzela iz moje glaue?

Ali reči nisu izlazile. Ništa osim panične, hitre vatre nije dolazilo – u njenom mozgu, na njenom jeziku, preko njenih pluća, poput vena svetlosti.

Potom, iznenada kako se i pojavio, pogled na Poznan ugasio se poput lampe, ostavljajući Izeldu u svojoj koži. Nazad u svojim snovima, zaglavljenu sa svojim strahovima. *** Nikad u Edunovom životu, on nije morao da potroši ovoliko snage i koncentracije da bi nekoga pratio. Sa Safijom je bilo lako – njena krv je lako ostajala u nozdrvama – ali krv oue osobe, sa svojim kristalno čistim jezerima i zimama prekrivenim snegom, bila je obmanjujuća. Jednog momenta bi je Edun imao, a potom bi je izgubio dvadeset koraka dalje, samo da bi opet nabasao na nju dublje u šumi.

Nije imalo nikakvog smisla, i nakon što je Edun izgubio miris i po stoti put, on i dalje nije odustajao od princa.

263

Svakako je trebalo da ga izda i sačuva vešticu istine za svog oca. Pa ipak, svaki put kada je Edun razmatrao prepuštanje princa nevidljivom protivniku, čudno zvocanje mu je odzvanjalo ramenima. Češalo ga po vratu. Kao daje…

Kao da je dugovao princu život, i osećao obavezu da mu se oduži.

Pre nego što će potpuno izgubiti trag, sunce se već spustilo na horizontu. Edun je stajao pred crnom, mračnom liticom sa strmim stepenicama koje su vodile do vrha. Reka je hučala, a debeli slepi miševi su mu proletali nad glavom.

Veštica istine je ranije bila ovde. Edun je uhvatio tragove njenog mirisa.

Ali nije se zadržavala. Što je značilo da se ni Edun neće zadržavati. Princ Leopold nije bio njegova briga; Safija jeste. Bilo je vreme da odustane od princa.

Ipak, dok se Edun spremao da nastavi jedini lov koji je zaista bitan, povetarac se zgusnuo nad liticom i doneo miris u Edunov nos, u njegovu krv.

Leopold.

Edun potrča istrošenim stepenicama. Dve, a potom tri odjednom, leteo je gore dok nije stigao do vrha. Ljubičasto sunce presijavalo se na uzburkanoj vodi. Vetar je šuštao u lisnatom granju šest stabala čempresa, a oluja je tutnjila u daljini.

Edun je bio na Vrelu Postanja. Vrelo Vode Veštičjih zemalja. Trebalo je da zna da je ovde, da pretpostavi da bi trebalo da je ovde. Njegov stari učitelj je neprekidno govorio o njemu, dok je Edun bio dete.

Ipak, ovo mesto nije izgledalo onako kako ga je učitelj opisivao. Ovde je bilo života. Zeleno na drveću, komešanje u vodi. Bilo je kao da je Vrelo zamalo živo – osim što je to bilo nemoguće.

Edun je to odbacio. Nije imao vremena da pretražuje okolinu, i nije mario za to.

Visoko podignutog nosa, on pođe desno uz izvor. Načinio je dvanaest koraka i tada je osetio miris neprijatelja i začuo lagani aplauz.

Leopold je izašao iza najbližeg čempresa, tapšući. „Našao si me, monaše.“ Nasmejao se. „Brže nego što sam se nadao.“ Edun se namrštio. Dohvatio je nož za bacanje. „Ti si planirao ovo?“ Leopold je uzdahnuo. Jesam. Pre nego što me probodeš, doduše, moram napomenuti da je trebalo da te ubijem, ali sam ja odlučio da to ne učinim.“ „Da me ubiješ“, ponovio je Edun. U trenutku je uzeo nož i zavitlao rukom. „Po čijem naređenju?“

264

Leopold se samo još jednom nasmejao praznim, bljutavim osmehom koji je Edun mrzeo.

Zato je Edun podigao levu ruku…

I preuzeo kontrolu nad Leopoldovom krvlju.

Uhvatio je novu kožu, zadimljene kamine. „Mogu da isteram odgovor iz tvog grla“, reče izravno. „Zato mi reci ko ti naređuje?“ Slani povetarac je prošao kroz Leopoldovu kosu dok je munja sevala na horizontu, izgledajući – iz ovog ugla – poput krune na zamrznutoj prinčevoj glavi. „Niko mi ne naređuje“, napokon je odgovorio Leopold. „I nema nikoga sa mnom.“ Edun je čvršće stegao Leopoldovu krv. Prinčeve ženice su se raširile, sve više i više… Nedovoljno široko. Leopold se uznemirio, ali nije bio prestrašen.

Tada je Edun shvatio, On želi ouo. Leopold je želeo da Edun iznudi istinu od njega.

Jer će biti potrebno ureme.

Princ je namerno protraćio gotovo čitav dan. Njegov cilj, još od Venjaze, bio je da uspori Eduna. „Konačno si shvatio“, reče Leopold. „Mogu da ti vidim to u očima, monaše.“ „Zovi me demonom, kao i svi ostali.“ Edun je stegao prinčevu krv još jače – dovoljno da povredi.

Ali Leopold ga je samo mirno posmatrao, pre nego što će reći, promuklim glasom, „Ne mogu… da ti dozvolim da pronađeš Safiju pre nego što stigne do Lejne. Ona je skoro tamo, i uskoro će biti potpuno van tvog domašaja.“ „Kako znaš to? Ko upravlja tobom?“ Čim je izgovorio pitanje, Edun je znao odgovor i, tako mu Izvora, bio je idiot što to nije ranije video.

Leopold je bio deo grupe koja je kidnapovala Safiju.

Bes – žestok i potpun – pojuri u Edunovu lobanju, vrat i ramena. Mrzeo je Leopolda, jer ga je prevario. Mrzeo je sebe, jer nije spazio obmanu.

Iako nije bilo nikakve logike, sada je bilo jasno da princ radi sa Nubrevljanima, marstočkom žar-vešticom, vešticom opsene… i sa kim još?

Mreža koja je ukrala vešticu istine bila je široko ispletena, i Edun je bio u iskušenju da mučenjem iznudi odgovore koje je tražio.

265

Ali ako je Safija zaista skoro u Lejni, i ako će to zaista – kao što je Leopold rekao – sprečiti Eduna da je se domogne, onda više nije smeo da gubi vreme.

Pustio je Leopoldova pluća i grlo, ali ništa drugo. Edun će držati princa dok ne bude toliko daleko da ga ovaj više ne može stići.

Ipak, taman kad se Edun spremao da skoči u pakleni sprint, Leopold prošaputa, „Ti nisi demon kakav tvoj otac želi da budeš.“ Edun stade kao presečen. Sistematski polako, okrenuo se nazad. „Šta si rekao?“ „Ti nisi demon…“ „Posle toga!“ Edun je došao do Leopolda i uneo mu se u lice. „Ja nemam oca.“ „Imaš“, hrapavo reče princ, „onog koji sebe naziva…“ Edun se tada uhvatio za svu Leopoldovu krv. Zaustavio je funkcije njegovog tela, sve do jedne – diSafije, puls, vid.

Ali ne i prinčev sluh. Ne njegove misli. „Ja“, prošapta Edun, „jesam demon kakvim me smatraju. A Vi, Vaša visosti, trebalo je da me ubijete kad ste imali priliku.“ Stegnuo je svoj stisak. Jače, jače… dok nije osetio da je krv u Leopoldovom mozgu suviše slaba da održi misao. Da održi svest.

Edun je oslobodio princa. Leopold se srušio na kamene ploče, hladan kao kamen. Hladan kao smrt. Čak ni olujni vetar više nije dopirao do princa.

Nekoliko dugih uzdaha ispunjenih solju, Edun je gledao u prinčevo telo.

Pronašao je Leopolda, ali ne i drugi miris. Ta krv je nestala. Ko god da je to bio, nesumnjivo je da je radio sa Leopoldom – i možda je znao i o Edunovom ocu.

Edun je trebalo da ubije princa. Otac bi mu rekao da ga ubije. Ipak, da je Edun to učinio, onda nikada ne bi saznao čija je krv mirisala poput bistrih jezera i zaleđenih zima. Nikada ne bi saznao ko je naredio Leopoldu da ga ubije ili zašto.

Edun je pretpostavljao da je uvek mogao da slaže oca i da onda sam istraži.

Edun je klimnuo glavom, zadovoljan time. Ostaviće Leopolda u životu i goniti princa ponovo kasnije. U potrazi za odgovorima.

I tako, bez ijednog pogleda, Edun je napustio carskog princa Kartore i Vrelo Postanja, i dok je trčao, sunce koje je zalazilo grejalo mu je leđa, a vetar je za njim ubrzavao.

266

35. POGLAVLJE

* M

erik se probudio čuvši zvuk udaljenih gromova – i od dodira prstiju na svojoj ključnoj kosti. Da nije bio u toliko dubokom snu, možda bi mogao i da nasluti jedino troje ljudi koji su mogli da svoje šake približe toliko.

Ali Merik je bio previše zaronjen u snu i njegov mozak nije mogao da reaguje paralelno sa njegovim instinktima.

Sklonio je prste sa grudi, zaljuljao jednom nogom i obrnuo prepadača…

Oči su mu se širom otvorile, dah mu se cepao, a istovremeno, svaki delić njega je bio budan.

Njegov pogled susreo se sa njenim plavim očima, koje su bile gotovo crne pod oblačnom mesečinom. „Ledi.“ Jednom šakom dodirnuo je prljavštinu pored njene glave. Drugom joj je stegnuo zglob.

Njeni prsti su se sklapali, zglob joj se uvijao pod Merikovim zglobom, a on je mislio da je osetio udarce njenog srca uz svoje grudi. Da je čuo lupanje koje je bubnjilo preko povetarca nošenog olujom i preko beskonačne pesme šume – mada su to, lako, mogli biti i njegovi udarci srca.

Safi ovlaži svoje usne. „Šta radite?“ Njen šapat je zagolicao Merikovu bradu. Stvorio jezu niz njegov vrat. „Šta Vi radite?“ prošaputao je. „Džeparite me?“ „Hrkali ste.“ „Vi ste balavili“, uzvratio je, malo prebrzo. On je bio poznat po hrkanju.

Merik je pomerio ruku, koja je bila iza njene glave, i spustio je, sve dok nije uspeo da sakrije mesečinu sa njenog lica. Sve dok nije video njene svetlucave oči. „Recite mi“, sporo je izgovorio, „istinu, ledi. Šta ste radili sa svojom šakom u mojoj košulji? Koristili me u snu?“ „Ne“, zareza ona, podižući nos. „Samo sam pokušavala da Vas probudim. Da Vas nateram da prestanete da hrčete.“ Ponovo se izmigoljila, a telo joj je bivalo napeto pod Merikovim – znak da joj se raspoloženje menjalo. Ako se Merik ne pomeri uskoro, njene noge će se uplesti među

267

njegove, njeni prsti će zagrebati, a njene oči će goreti tako da bi odupiranje od njegove magije bilo nemoguće.

Merik je opustio svoj stisak na Sarmom zglobu, podigao svoje grudi sa njenih i pustio joj ruku.

Telo joj se uvilo.

Merik se zaledio.

Delimično na laktovima, sirovost mu se pojavila u rebrima. Kovitlala se kroz njega, kao i kroz nju. Bila je to kao nit koja je povezivala njegove grudi i kakav god pokret da je napravio, njime bi se spojio sa njom.

Oči su mu se napajale njom. Ona je bila značajno drugačija od žena iz njegove domovine. Kosa joj je bila boje peska, oči su joj bile boje mora. Merik je odahnuo grubo. Bez obzira na to koliko su njegovi prsti i njegove usne patili za tim, on nije smeo da se preda ovoj… gladi.

Skliznuo je sa nje i legao na leđa, stavljajući šaku preko očiju, da ne vidi nebo. Da ne vidi vrelo prisustvo Safi pored sebe. Svaka kap njegovog veštičarstva i svaki centimetar njegovog mesa joj je odgovarao. „Ne mogu da uradim ovo“, priznao je konačno – njoj. Sebi. Onda se podiže na noge, uzimajući kaput sa kreveta i uputivši se ka šumi. Prema moru.

Oblačio je jaknu dok je marširao. Nekako, dok ju je nosio, to je činilo da se osećao smirenije. Pod kontrolom… Osim što ga je, naravno – naravno – Safi pratila. „Zašto ste Vi ovde?“ zahtevao je odgovor, kada je skrenuo u bučnu i svezu šumu. Ona je koračala nekoliko koraka iza njega. „Ne mogu da se vratim da spavam.“ „Niste ni pokušali.“ „Ne moram.“ Merik odahnu. Zašto se raspravljati? Imao je već dovoljno bora bez Safi u svemu tome. I nastavio je da hoda, a prsti su mu prolazili preko lišća paprati i preko borovih iglica. Tako je bilo hladno na dodir. Tako živo.

Kada je stigao do mora, kada su udaljena i svetlucava oluja i beli talasi bili u njegovom vidokrugu, nešto unutar njega se odmotalo. Opustilo. Safi je odskakutala ka velikom brdu krečnjaka, a Merik ju je pratio, iako je držao odstojanje od dva duga koraka između njih. Potom, oboje su se oslonili leđima na kamen i u tišini posmatrali more, mesec, munje.

Bilo je mirno, i Merik je primetio da se opustio. Stapao se s ritmom talasa i zujanjem insekata.

268

Dok nije prestalo da bude mirno. U jednom trenutku, puls noći se nakupio u njemu – pritisak je morao da se oslobodi. Nasilna vrelina poput oluje na horizontu. Safi se okrenula, privlačeći Merikov pogled. Svetlina krečnjaka ju je oslikavala prigušenim sjajem mesečine.

Njene usne se razvukoše u osmeh. „Prestanite tako da buljite, prinče.“ „Kao… kako?“ „Kao da ćete me napasti.“ Merik se nasmejao, toplim, iskrenim glasom. Ipak, njegov pogled je i dalje bio zarobljen na Safi. Na njenom grlu, u stvari. Njegova kosina bila je osenčena svetlošću s krečnjaka, i nije mogao da se seti da je ikada video tako elegantno izvajan vrat. „Moje izvinjenje“, napokon reče. „Napadanje je poslednja stvar o kojoj razmišljam.“ Ona se zarumenela poput mesečine, a potom, kao da je nezadovoljna sobom, visoko je uzdignula bradu. „Ako Vam je na pameti više… intimna vrsta napada, prinče, onda Vas moram obavestiti da ja nisam takva devojka.“ Gledala je – i izgledala – poput prave plemkinje. „Nikada nisam mislio da jeste.“ Sada je bio Merikov red da pocrveni. Ne od bruke. Od nezadovoljstva. Nagoveštaj besa. „I nemojte pretpostavljati da Vas ja želim, ledi. Ako budem tražio neobavezno stiskanje, Vi ste poslednja osoba koju bih izabrao.“ „Odlično“, odgovori ona, „jer ste Vi poslednja osoba koju bih ja odabrala.“ „Što je Vaš gubitak, budite uvereni.“ „Kad biste Vi bili toliko talentovani, prinče.“ „Vi znate da jesam“ Njen pogled je uhvatio Merika. Grudi su joj se nadimale. Zaledile.

I Merik je prišao korak bliže. A potom još jedan, dok nije stajao pokraj nje. „Da ste Vi takva vrsta devojke, onda…“ Merik podiže ruku do njene vilice – pokušaj samo, a onda s više odlučnosti, kada je video da ne uzmiče. „Onda bih počeo ovde i nastavio duž Vašeg vrata.“ Njegovi prsti su prošaputali po njenom vratu, do njenog ramena, i Merik je bio zadovoljan što je osetio da ona diše sve dublje. Da joj usne podrhtavaju. „Onda“, nastavi on, a glas mu je parao negde duboko u grlu, „zaokružio bih nazad. Stao bih iza Vas.“ On skloni njenu pletenicu… „Stanite“, teško je disala.

Merik je stao, ali Nodina mu, nije to želeo.

269

Ali potom se Safino telo okrenulo i njene usne su bile na Merikovim. Ne, njene usne su bile iznad njegovih. Pauza. Čekala je, kao da je samu sebe iznenadila i sada ne zna šta da učini.

Dah se uzbudio u Merikovim prsima i zastao tamo s njegovim mislima.

Centimetri između njihovih tela su mogli biti milje, a razmak između njihovih usana je mogao biti nepremostiv.

Osećao je Safiri dah na bradi. Ili je to, možda, bio povetarac. Više nije mogao da razluči. Bilo je teško raditi bilo šta osim zuriti u njene oči, svetlucave i bliske.

Spustila je pogled, podižući obrvu, kao da želi nešto više. A potom su se njene ruke podigle i završile na Merikovim kukovima. Njeni prsti su se stegli.

Merikovo veštičarstvo je planulo.

Vetar se podigao, sklanjajući Sarmu kosu s njenog lica i umalo je odgurujući, ali Merik se još približio. Pritisnuo je Safi uz stenu i, u naletu razularenog vetra vreline, poljubio je.

Glad čitavog dana se usijala u njemu i, na njegovo veliko zadovoljstvo, Safi je prihvatila. Ona ga je dograbila s prstima koji su kopali i s ritmom u kukovima koji je nadilazio svaki ples.

Ona je, sada, bila divlja – besramna – i Merik je počeo da grize, vuče i odguruje. Šapama, zubima i brutalnim, snažnim vetrovima.

Ali nije mogao da je približi dovoljno blizu koliko god da su se snažno njegove usne sudarale s njenim ili njene šake stiskale pod njegovim kaputom… ispod njegove košulje…

Pakla mu, njeni prsti su sada bili na njegovoj goloj koži.

Sveza vrelina prostruji kroz njega. Kolena su mu umalo klecnula, i njegovi vetrovi zavitlaše napolje. Naviše. Pribio je Safi uz nisko uzvišenje, a prsti su mu kidali rub njene košulje. Njegove usne naslađivale su se na svim mestima koje je obećao. Njeno uho – gde je uzdisala. Njen vrat – gde se migoljila. Njena ramena…

Njene ruke se isprečiše između njih. Gurnule su ga.

Merik se zateturao unazad, zblanut. Izgubljen. Safine grudi su se nadimale, i oči su joj bile iskolačene, ali Merik nije mogao da shvati zašto je zaustavila ovu oluju između njih. Da li je prešao neku liniju? „Da li“, napokon reče ona, promuklim glasom, „čuješ to?“ Merik je odmahnuo glavom, još uvek izgubljen, i jedva uvukao vazduh.

A onda je i on čuo. Siguran ritam koji je dolazio s mora. Bubanj uetra.

Merik je posrtao naokolo. Janin bubanj vetra.

270

Za nekoliko trenutaka, žurio je natrag putem kojim su došli, a Safi je bila odmah iza njega. Šipražje i šljunak su škripali pod nogama, ali Merik je to jedva primećivao. Bubanj vetra je postajao glasniji. Jana će svakog trenutka uploviti u vidokrug, i Merik je morao da zna zašto – morao je da vidi koliko je brod daleko od obale. Mogao je da odleti do svojih ljudi, samo kad bi ih video…

Safi je povukla Merika za rame, zaustavljajući ga. „Onamo.“ Pokazala je na jug, tamo gde je Merik jedva razaznavao sive talase od sivih oblaka.

On je izvukao svoj durbin, proučavajući vodu… dok napokon nije ugledao svetla. Mislio je da su deo oluje, ali ne. Iz slike je izronio nubrevski bojni brod. Jana, sa svojim svetlima i ogledalima, osvetljavala je vodu pred sobom. Bela jedra su bila naduvana – začarana Kalinovim veštičarstvom.

Bubanj vetra je udarao i udarao, preglasan za ovu udaljenost, što je značilo da Rajber koristi magični malj i stremi ka obali. Ka Meriku.

Kalin ga je dozivao.

Zato je Merik duboko udahnuo i sazvao svoje vetrove. Naelektrisali su mu kožu, goreli u njegovom telu. „Odmakni se“, upozorio je Safi. Morao je savršeno da cilja – da pogodi tu majušnu tačkicu na horizontu kako bi njegova posada znala gde je.

Zabacio je obe ruke unazad… a potom je Merik ispustio vazduh. Veliki tunel vetra izvio se iz njega, preko talasa.

I Merik je čekao. Čekao i gledao sa Safi pored njega. Bio je zahvalan što je ona tamo. Njena kockasta ramena i neustrašivi pogled sprečavali su ga da previše razmišlja. Da se vine sa litice i odleti pravo svom nitbratu.

Bubanj se zaustavio, i Merik se spremio da primi poruku, kakvu god Kalin da pošalje. Kada se konačno probila – kada je kombinacija udara i pauza konačno zabubnjala u njegovim ušima – zaškripao je zubima i razbesneo se. „Šta je?“ upita Safi, hvatajući ga za ruku. „Krv-veštac nas je pratio“, povikao je.

Safi ga je stegla čvršće za ruku. „Vratićemo se u Nodinove darove…“ „Osim što nas je on pratio otpozadi. A Marstoci otplovili ka Lejni, ispred nas.“ Sa tim rečima, Merikov bes se provalio – istinska srdžba, koja ga je nagnala da se udalji dva koraka.

Morao je da zadrži ovaj bes pod kontrolom, jer nije bio ljut na Safi. Bile su to ove proklete okolnosti, koje su bile van njegove proklete kontrole. Kako su Marstoci uopšte znali gde se on zaputio?

271

„Odleteću do Jane“, reče on napokon, dok mu je kuvalo u prsima. „Vi, Izelda i Evrana jašite na istok. U Lejnu. Brzo koliko vas konji nose.“ „Zašto nas ne odnesete do Jane, da svi zajedno otplovimo?“ „Zato što će Marstoci prvo stići do Lejne, a Kalin nije dovoljno jak za borbu. Ne bi smeo ni da jedri.“ Merik je prestrašeno pogledao u more. U Janu.

Prokleta budala, njegov nitbrat. „Naša najbolja šansa je da sustignemo Marstoke“, nastavio je. „Ako Kalin i ja uspemo da im barem odvučemo pažnju, možda ćete još uvek uspeti da dođete do Lejne kopnom. Da odete na sedmi dok, a onda dođavola iz svega ovoga.“ „Kako ćete nas pronaći? Nakon… nakon toga?“ „Kamen upozorenja. Evrana zna kako da ga upali, i ja ću videti njegovo svetlo s mora.“ U dva duga koraka, Merik je prišao Safi. „Jaši na istok i ja ću te pronaći. Uskoro.“ Safi je odmahnula glavom, polako s jedne strane na drugu. „Ja samo… imam osećaj da te više nikada neću videti.“ Merika je preseklo u grudima, i ostao je bez reči u tom trenutku. Potom je dohvatio njeno lice i poljubio je. Mekano. Kratko. Jednostavno.

Ona je prva prekinula poljubac, ujedajući se za usnu, dok je uzimala krajeve Merikove košulje. Upasala je, ispravljajući pamuk na grudima. „Lagala sam te, znaš. Ti nisi poslednja osoba koju bih izabrala.“ „Nisam?“ „Nisi.“ Ona se nasmešila, vragolasto otkrivajući zube. „Ti si drugi otpozadi. Možda treći.“ Smeh je načeo u Merikovom stomaku. Niz njegovo grlo. Ali pre nego što je mogao pošteno da joj odgovori, Safi se osvrnula i rekla, „Sigurne luke, Meriče.“ Zato je jednostavno odgovorio, „Sigurne luke“, dok je šetao ka litici.

Merik Nihar je zakoračio preko ivice i poleteo.

Safi nije gledala kako Merik odlazi. Potreba za žurbom ju je terala na akciju kao i vrlo sveže sećanje na krv-vešca. Način na koji ju je ukopao u mestu… način na koje su njegove oči plamtele crveno.

Od toga se Safi ježila po rukama. I duž kičme.

272

Safi se provlačila kroz šumu, ubrzavajući… ubrzavajući dok nije potrčala, dok nije sprintala. Lišće paprati je šibalo po rukama, i prosipalo spore svud naokolo. Pomisliti da su ona i Merik maločas jurili istom ovom džunglom.

Safi je naletela na već spakovan kamp i osedlane konje. Evrana je već vezivala prostirke uz bisage, a Izelda je zatezala kaiševe na riđanu. Konji su zabacivali glave, spremni za jahanje, uprkos dugom jučerašnjem putovanju.

Nakon što je čula pucketanje pod Safinim čizmama, Izelda je usmerila svoju pažnju na nju. „Odlazite… bez mene?“ zadihano reče Safi. „Čule smo bubnjeve“, objasnila joj je Izelda, a sedlo je zvečalo dok je jače stezala vezove. „Evrana mi je rekla kako glasi poruka.“ „Ali gde je Merik?“ upitala je Evrana, udaljujući se od sedla. Ogrtač joj je bio u rukama, a opasač pričvršćen na grudima. „Odleteo je do Jane“, reče Safi. „Pokušaće da prestigne Marstoke.“ Izelda se blago namrštila. „Mi onda ne jašemo na sever? Nećemo da pobegnemo, zar ne?“ S brzim klimanjem glave, Safi je zatirala ognjište. Još uvek možemo stići do Lejne pre Marstoka.“ Pokrila je prašinom i pepelom preostale žeravice. „Potom možemo ići na sever.“ „U sedla, onda“, naredila je Evrana. „Safi, ti možeš da jašeš sa mnom…“ „Ne. Svaka na posebnog konja.“ Evrana je navlačila ogrtač, zatežući kopče efikasnim, urođenim pokretima. Ja ću čekati ovde i zaustaviti Eduna.“ Napeta pauza. Potom će Izelda, „Molim Vas ne činite to, monahinjo Evrana.“ „Molim Vas“, složila se Safi. „Bićemo brže od njega…“ „Osim što je to nemoguće“, prekinula ih je Evrana, uskačući Safi u reč. „Edun je brz jednako kao i konji, i stići će vas gde god da pođete. Ja usput mogu da nađem povoljno mesto za odbranu, i dam sve od sebe da ga usporim.“ „Usporite“, ponovi Izelda. „Ne, zaustavite!“ „Edun se ne može zaustaviti, ali se može urazumiti. Ili, ako bude neophodno, ovo“, izvukla je jedina dva preostala noža; kopče su zazvečale, „nisu dečje igračke.“ „Izgubićete glavu tako“, prepirala se Safi. Zahtev za brzinom joj je disao za vratom, ali nije mogla da dozvoli da Evrana učini nešto ovako istinski glupo. „Molim Vas, samo učinite kako je Merik naredio i pođite s nama.“

273

Evranino lice se ukočilo, i dok je pričala, ton joj je bio ispresecan nestrpljenjem. Uvređenošću. „Merik je zaboravio da sam ja monahinja obučena za borbu. Ja ću se suočiti s Edunom, a vas dve ćete jahati za Lejnu.

Sada, u sedla.“ Ponudila je Safi ukrućenu ruku, i iako Safi nije bila potrebna, ipak ju je prihvatila.

Nakon što je pomogla da se i Izelda popne, Evrana s namerom priđe bisagama i izvadi kvarcni kamen upozorenja. Presijavao se u sivim nijansama, poput neba pred svitanje, i dok je mrmljala „oprez“, sjajna plava svetlost zaiskri u njemu. „Sada će vas Merik pronaći.“ Ponudila je kamen Safi. „Držite ga izvan, uvek kada vas put bude vodio pored mora.“ Safi je gledala Evranu, dok joj se siva kosa njihala na jutarnjem povetarcu i sjajila se plavim, safirnim nijansama od stena. Safi otvori šaku da primi teško staklo.

Evrana je razneženo klimnula glavom. Zatim je skinula svoj mač za pojasom. „Izelda, uzmi Merikov bodež. Prikačen je na šarčevom sedlu. A Safi, ti uzmi ovaj.“ Stavila je svoj prekriveni bodež na Safino krilo. „Karven čelik je najbolji ipak.“ Safi je progutala knedlu. Taj sićušni pokušaj šale ju je vratio u onaj trenutak – na tešku istinu da je mnogo ljudi rizikovalo svoje živote, da bi bili sigurni da će Safi stići do Lejne, a da će Merik dobiti svoj ugovor.

Safi ih neće izneveriti. „Izelda“, reče ona, izvlačeći reči iz svoje utrobe, iz samog središta svog veštičarenja, „idemo na Lejnu sada. Nećemo stati i nećemo usporiti.“ Izelda je pogledala Safi u oči, a njene bademaste oči postase živo zelene od žara. Hrabrost je bila tamo – ona koju je Safi činila još jačom – dok je podizala bradu i izgovorila, „Vodi ti, Safi. Ti znaš da ću te uvek pratiti.“ Čuvši te reči, Evranine usne se nakriviše. „Nemate predstavu koliko sam dugo čekala da čujem te reči. Da vidim vas dve zajedno. Žive.“ Neobičan sjaj bio je u njenim očima. „Znam da moje reči vama ne znače ništa, ali uskoro će značiti. Kada se suočim sa Edunom – kada mu pokažem šta je on – pronaći ću vas obe u Lejni. Hvala…“ Evrana je zastala na tu reč i smeh se pojavio u njenim grudima. „Hvala vam što mi dajete nadu, devojke. Nakon svih ovih vekova, Eridisina tužbalica se konačno obistinjuje; pronašla sam Kahr Aven, a vi ste probudile Vodeno Vrelo. A sada, kako mi zakletva nalaže, ja ću vas štititi svime što imam.“ Naklonila se, načinivši ozbiljan pokret koji je Sarmu magiju pretvorio u pesmu istine.

274

Onda se Evrana Nihar okrenula i otišla. „Majka Mesec nas štiti“, prošaputala je Izelda. „Š-š… šta je bilo to?“ Safi je pogledala Izeldu, koja je ponovo dobila svoju masku nit-veštice, ali ne i potpunu kontrolu nad jezikom. „Ne znam, Iz. Da li ona misli da smo mi…“ „Kahr Aven“, dovršila je Izelda. „Ja… ja mislim da je tako.“ „Bogovi, ne mogu više da podnesem iznenađenja danas.“ Safi je vodila konje prema svitanju, smirujući svoju sumnju i zbunjenost – daleko, daleko van domašaja.

I dok je vodila svog konja, bila je zadovoljna što je videla kako konj vuče.

Konji su bili spremni za brzinu. Izelda je bila spremna za brzinu, a Safi je bila spremna da ovo okonča.

Zaranjajući petama u rebra konja, Safi je krenula jurišavim galopom i uputila se u Lejnu na Hiljadu Ostrvlja.

275

36. POGLAVLJE

* je bila u grmljavini kada je Merik konačno zakoračio na glavnu palubu.

Jana Sada su plovili na zapad, ka izlazećem suncu i ljuta stvar je ostala iza.

Kada je Merik začkiljio na rudu kormila – pravo u sunce – video je Kalina. Zgrbljen oblik koji je, nekako, održavao vetar da duva. Kalin. Merik se naslonio preko palube, a grmljavina se kovitlala preko pojasa. Pratnja je grmela iza. „Admirale“, doviknu mu Rajber. Merik je odmahnuo. „Hermine“, dahtao je, pokušavajući da trči, govori i diše. Ako je on već bio iscrpljen, nije mogao da zamisli Kalinovu iscrpljenost. „Šta se dešava?“ Hermin je šepao uz Merika. „Joris je pronašao princa Leopolda bez svesti kod Vrela Postanja. Navodno ga je krv-veštac napao i izdao ga.“ Merik je posrtao. I Leopold je bio ovde? Šta je on, kog đavola, radio sa pokvarenim princom? U glavi je to ostavio za kasnije. „Admirale!“ ponovo je viknula je Rajber. „Važno je, gospodine!“ „Ne sada.“ Merik je doskakutao do krme, gde je vetar lupao sve glasnije i jače. Dok je prilazio Kalinu, naglo došavši do kormila, pitao se zašto je Rajber dozvoljavala svojoj niti-srca da ga toliko snažno gura. „Zaustavi ovaj brod!“ ječao je Merik. „Zaustavi svoj vetar!“ Uhvatio se za Kalinov kaput i gurnuo čoveka i podigao ga.

Kalinovo lice je bilo sivo, ali oči su mu bile oštre iza zaštitnih naočara. „Ne može se… zaustaviti“, dahtao je. „Moramo stići do… Marstoka.“ „I hoćemo, ali nije nam potrebna tolika brzina…“ „Ali upravo to!“ vikala je Rajber, gurajući Merika. „Nama jeste potrebna brzina, zato što je krv-veštac ovde.“ Za trenutak, Merik je samo mogao da bulji u Rajber. Začarani vetar mu je štipao oči, vrištao je u njegovim ušima. Potom je potrčao ka kormilu i izvukao durbin. „Gde?“ Dolazio je do daha, a srce mu je zastalo u grlu. „Više prema istoku“, Rajber je nežno usmerila durbin udesno, dok Merik nije ugledao: Usamljena bela tačka jurila je duž priobalnog puta.

276

Merik je pomerio durbin dalje na istok dok… tamo. Dve figure, jedna u crnom, druga u belom, na konjima. Jurile su istim putem, a krv-veštac nije bio više od jedne lige iza njih. On će dostići Safi i Izeldu pre nego što Merik doleti do obale.

Merik je spustio durbin i naterao se da udahne kroz nos. Težak miris nadolazeće kiše. Potom je izdahnuo, kroz zube koji su škrgutali.

Nije pomoglo. „Kako je, dođavola“, prodrao se, „to čudovište tako brzo stiglo ovamo?“ „Svega mi svetog“, opsova Hermin, gledajući kroz sopstveni durbin. Je l' ta bela mrlja on?“ „Njegove moći potiču iz bezdana“, značajno reče Rajber. A potom zakuka, „Kaline!“ i pojuri od ograde.

Merik se sjurio za njom, i uz njenu pomoć, počeo da skida Kalinove stisnute ruke s kormila. A potom je obavio svoje ruke oko nitbrata.

Kalin je bio isuviše hladan na dodir, a odeća odveć natopljena znojem. „Moraš da zaustaviš ovo!“ povika Merik. „Zaustavi svoje vetrove, Kaline!“ „Ako stanem“, odgovori Kalin s iznenađujućon snagom, „onda ćemo izgubiti tvoj ugovor.“ „Tvoj život vredi više od ugovora“, reče Merik, ali je Kalin tada počeo da se smeje – isprekidanim kašljem – i podigao slabu ruku kojom je pokazao na jug. „Imam ideju.“ Merik je pratio Kalinov prst, ali sve što je tamo video bilo je crno nebo i odsjaj udaljenih munja.

Ali je onda Rajber povikala „Ne“, i Meriku se prevrnulo u stomaku. „Ne.“ Okrenuo je Kalina da se suoči s njim. Kosa prvog oficira je bila toliko slepljena znojem, da se uopšte nije pomicala na vetru. „To nam nije opcija, Kaline. Nikada.“ „Ali to je jedina šansa. Nubrevni je potreban ovaj… trgovinski ugovor.“ „Ti jedva stojiš.“ „Ne moram da stojim“, reče Kalin, „ako jašem na oluji.“ Merik je odmahnuo glavom, sada već u strahu. Paničeći, dok je Rajber šaputala iznova i iznova, „Molim te, ne čini to, molim te, ne čini to, molim te, ne čini to.“ „Zar si zaboravio šta se dogodilo prošlog puta kada si prizvao oluju?“ Merik je gledao u Rajber, tražeći podršku, ali ona je sada plakala – i Merik je shvatio, s mučnom sigurnošću, da se ona već povinovala ovom kursu.

277

Ali kako? Kako je mogla da odustane tako lako i tako brzo? „Ne treba nam trgovinski ugovor“, bio je uporan Merik. „Zemlje Nihara ponovo rastu. Rastu, Kaline. I zato ti, kao tvoj admiral i tvoj princ, naređujem da to ne činiš.“ Kalinov kašalj se smirivao. Uvukao je dug, divljački udah, koji je zvučao poput noževa i vatre.

A potom se čovek osmehnuo. Pun, zastrašujući osmeh. „A kao tvoj nitbrat, ja odlučujem da te ne poslušam.“ U vihoru vreline i snage, magija je oživela i Kalinove oči su zasijale. Prevrnule se. Njegove ženice su se skupljale… nestajale…

Vetar je jurnuo preko palube, sudarajući se s Merikom i Rajber, i gotovo ih obarajući na pod. Merik nije imao izbora.

Pocepao je svoj kaput, i Rajber je prišla da ga uzme. Vetar ih je mlatio, ali su se oboje savijali u njegovom pravcu. Ona je jurnula ispod palube, a on se dovlačio do kormila.

Kada je zauzeo poziciju.na kormilu očevog ratnog broda, Merik se još jednom pomolio Nodinu, ali ovog puta se molio da Kalin i sva ostala posada prežive noć.

Jer oluja je sada bila na putu, i Merik nije mogao da učini ništa što bi je zaustavilo.

Safi nikada nije ovako jako terala konja. Znoj mu je lio niz slabine, a Izeldinom riđanu je udarila pena na usta. U svakom trenutku su mogli da izgube potkovicu ili izvrnu nogu. Ali dok se to ne dogodi – dok stvorenja ne pokleknu od iscrpljenosti – Safi nije imala izbora, osim da galopira ovim putem duž litice.

Dugačke senke devojaka su galopirale pored njih, a jutarnje sunce je preko Jadansija tako jarkim plamenom osvetljavalo zaliv, da mu Safi nije videla kraja. Golo stenje svih oblika i veličina svetlucalo je na površini vode.

Hiljadu Ostrvlja.

Put je silazio i zavijao, konačno dosežući nivo mora – i Lejnu, takođe.

Nakon pola milje zelenila, odjednom su iznova ugalopirali u pustoš. Sve je bilo suviše tiho. Suviše mrtvo. Safi se nije dopadalo kako kamen upozorenja para svojom svetlošću nebo, okačen o njene bisage. Bukvalno su tražile da budu primećene. „Ima li koga?“ urlala je Safi kroz ritmični odjek kopita.

278

Izeldine oči su se nakratko zatvorile. Potom su se naglo širom otvorile. „Nikoga. Još uvek ne.“ Safi je čvrsto stezala uzde. Jedna ruka joj je pošla ka dršci mača. Samo da stigne do doka. To je sve što je trebalo da uradi. „Znak!“ prodrala se Izelda.

Safi je čkiljila ispred sebe. Ono što je nekada bio ukrasno izgraviran znak, sada je visilo iz razvaljenog gvozdenog rama. Bio je to četvrti takav koji su videle.

LEJNA: I LIGA Jedna liga – to je bila udaljenost od nekoliko minuta. Uprkos suzama u očima, od vetra i prašine, i uprkos činjenici da joj je srce, od straha, htelo da iskoči iz grla, i uprkos činjenici da nju i Izeldu u svakom trenutku može da poseče krv-veštac, Safi se osmehnula.

Imala je pored sebe svoju nit-sestricu. To je jedino bilo bitno. Sve što je ikada bilo bitno.

Njen konj je uleteo u krivinu. Šuma duhova se otvorila i pred njima otkrila grad. Lejna, u obliku polumeseca koji je grlio obalu, grubih zgrada i pravih ulica, koje su nekad možda bile razdragane i, sada su oronule, a krovovi su se urušavali. Samo tri doka su još uvek stajala, ostali su se smanjili na napuštene ispostave, povučeni pred talasima.

Safi je brže poterala konja. Jače. Obezbediće ona Meriku njegov prokleti trgovinski ugovor. „Je l' to Merik?“ upita Izelda, raspršujući Safine misli.

Safi je pogledom ispitivala more, a nada joj se uvlačila u lobanju… dok nije primetila ratni brod Nubrevne u Lejninom polukružnom zalivu.

Pomerao se vrtoglavom brzinom, dok su mu jedra sijala narandžasto na suncu.

Sa mornarima u zelenim odelima, koji su se micali po palubi.

Safina nada se sručila u njene pete. Povikala je Izeldi da se zaustavi, i zauzdala svog konja dok nije stao.

Izeldin riđan se zaustavio u oblaku prašine koja je letela svuda naokolo, i devojke su nastavile vodeći svoje konje duž litice, čkiljeći na suncu. Konji su stenjali od iscrpljenosti, ali su još uvek držali visoko podignute uši. „Mislim da je to brod koji smo ostavili Marstocima“, napokon reče Safi. „Brod princeze Vivije.“ 279

„Svakako izgledaju kao njihove uniforme. Što znači da ćemo možda imati posla sa žar-vešticama.“ Safi je opsovala i prevukla vrelom rukom preko lica. Bila je ulepljena prašinom. Sve je bilo ulepljeno – njeno grlo, njene oči, njen mozak – i prašina se i dalje skupljala. „Zašto ima toliko vojnika na jednom jedinom brodu?

Sigurno nisu svi tu zbog mene?“ Grom je opalio s juga, kratak i sveprožimajući. Safi se okrenula prema njemu… i mnoštvo masnih psovki se zakotrljalo s njenog jezika.

Olujni oblaci su se brzo valjali ka njima, a u ulazu u zaliv je stajalo još brodova. Marstočke navalne galije, čekale su u redu, kao da brane Hiljadu Ostrvlja.

Ili da spreče Janu da uđe. „Merik neće moći da uplovi.“ Safi je ubrzala konja u lagani kas. Staza je ulazila u kopno; možda će šuma mrtvih borova ponuditi nekakvu zaštitu od brzih galija i pogleda marstočkih mornara. „To nam je najmanja briga“, reče Izelda, ubrzavajući riđanov korak. „Taj prvi brod je skoro stigao do dokova Lejne. Ovo je očigledno zaseda…“ Prekinule su sa razgovorom kad ih je pogodio svež nalet vetra.

Obe su okrenule lica, skrivajući usta i oči. Vetar im se mrsio u odeću i kose, kloparao na konjskoj opremi, a potom zvečao kroz grane suve kao kosti, ispred njih. Jedina stvar koja se nije potčinjavala volji vetra bila je svetlost kamena upozorenja – koju je, shvatila je Safi, možda najbolje skloniti. Nema potrebe da privlači Marstoke.

Dok je odvezivala kamen sa sedla, Izelda je pozvala, „Na koji dok treba da dođeš?“ Dobro pitanje. Safi nije imala nikakvu ideju o tome gde je na pristaništu Dok Sedam. Bilo je suviše praznih mesta na obali da bi shvatila. „Moraću da probam sva tri.“ Potapšala je konja, koji je i dalje bio crn od znoja, ali je izgledalo da lakše hoda. A potom je usmerila konja među mrtve borove. „Imaš li neku ideju za plan?“ „U stvari“, polako je odgovorila Izelda, „možda imam. Sećaš li se vremena izvan Venjaze? Kada smo zamenile odeću?“ „Misliš kada su nas ona kopilad što mrze Nomacije zamalo pobila?“ „E, na to mislim!“ Izelda potera riđana bliže uz Safi, nadajući se da neće morati da viče ceo plan. Kosa joj se zavijorila i pala preko lica. „Dali smo tim ljudima ono što su želeli da vide, sećaš se? Ali se onda ispostavilo da je Nomacijanka, koju su mislili da su uhvatili, u stvari ti.“

280

„Jedan od naših boljih trikova.“ Safi se malo kiselo osmehnula, sklanjajući sopstvenu jogunastu kosu iz očiju. „Zašto isti plan ne bi i sada upalio?“ upita Izelda. „Još uvek možemo pokušati da stignemo do Lejne pre tog broda, ali ako nam to ne prođe…“ „Izgleda da neće.“ „…onda se možemo osloboditi konja, sakriti kamen upozorenja i razdvojiti se. ja ću biti mamac i odvući ću ih u grad. Ti možeš ići na pristanište. Kada stigneš do sva tri doka, vrati se do kamena upozorenja.

Upali ga, i ja ću te pronaći.“ „Aposlutno prokleto ne.“ Safi se mrštila na Izeldu. „To ti je najgora ideja ikad. Zašto da izlažeš sebe opasnosti…“ „Nije tako“, prekinula je Izelda. „Primirje kaže da ne mogu ubiti nikoga na stranom tlu, zar ne?“ „Takođe kaže i da ne smeju da se iskrcaju ovde, ali oni očigledno ne mare za to.“ „U stvari, Primirje kaže da strani brodovi ne smeju pristati ovde“, odvratila je Izelda. „Njihovo plovilo nije strano.“ „O tome ti upravo govorim, Iz! Ako su izradili i zaobišli tu klauzulu ugovora, zašto ne bi i ostale? Koliko mi znamo, možda uopšte ne mare da li će prekršiti Primirje.“ Zbog toga se Izelda zamislila, hvala bogovima, ali kada je Safi podigla uzde da nastavi, Izelda je podigla ruku. „Nitkamenje“, mirno je rekla. „Znaćeš da li sam u opasnosti po svom nitkamenu. Ako zasija, onda možeš doći da me spaseš.“ „Ne…“ „Da.“ Osmeh se pojavio na uglovima Izeldinih usana dok je povlačila svoj nitkamen i čvrsto ga stezala. „Znaš da ovaj plan može da upali i da nam je to jedina šansa koju mogu da smislim. Budimo zahvalne što je Lejna grad duhova. Nema nikog ko bi mogao završiti povređen.“ „Osim nas, misliš.“ „Prestani da se prepireš i počni da se svlačiš.“ Izelda je skliznula iz sedla i prebacila uzde preko niske grane. A potom je počela da otkopčava bluzu. „Oluja dolazi, Saf, a ti si u njenom središtu. Ja mogu biti desna ruka, a ti možeš biti leva.“ Leva ruka veruje desnoj, oduvek je govorio Matej. Leva ruka se nikad ne osvrće, dok torbica nije ugrabljena.

281

Izelda je oduvek bila leva ruka – uvek je verovala da će Safi odvlačiti pažnju do samog kraja. A sada je bio Safin red da učini isto.

Naelektrisani vazduh je prostrujao kroz šumu. Ošinuo je u Safi i oko nje… a potom se skupio iza nje. Ona je pogledala iza, suznih očiju. Olujni oblaci, potpuno crni, kovitlali su se nad vrhovima drveća. „Ne sviđa mi se ovo“, reče Safi, a sada je zaista morala da viče. „U stvari, mrzim ovo – oluju i plan. Zašto mora da bude 'mi'? Zašto ne samo ja?“ „Zato što mi nismo 'samo ja'“, prodrala se Izelda. „Ja te uvek pratim, Safi, i ti mene uvek pratiš. Nit-sestre do kraja.“ Onda je postupila po Izeldinom naređenju: Sjahala je s konja i počela da se svlači.

Edun je namirisao svoju staru učiteljicu na milju. Njen miris – bistra izvorska voda i slane litice – bio je nepogrešiv. Edun ga je poznavao kao i sopstveni puls.

Bilo ju je nemoguće izbeći, poput smrti, ako Edun ne skrene s puta, a on to neće učiniti – ili je mora saseći tu gde je zatekne. Što takođe ne želi da učini.

Put koji je vodio do nje prolazio je kroz zamrljane zelene šume i žuto kamenje, jutarnje svetlo i morsku oluju koja se kotrljala. Kada je stigao do najužeg dela staze, mesta koje su natkrivale stene s jedne strane i litica o koju su gruvali talasi s druge, Edun je opustio kontrolu nad svojom krvlju.

Vratio je snagu mišića i puls svome telu, i zaustavio se.

Sveštenica Evrana je stajala mirno ispred njega, poput statue. Jedini pokret je pravio vruć vetar u njenoj kosi i karavenskom ogrtaču. Iz opasača su joj nedostajali svi bodeži, osim dva. Njenog mača nije bilo na vidiku.

Starija monahinja se nije promenila za dve godine, otkad je Edun napustio manastir. Malo tamnija u licu, moguće. I umornija – izgledala je kao da danima nije spavala. Možda čak nedeljama. Ali kosa joj je bila srebrna kao i uvek.

A izraz nežan i zabrinut, kakvog ga se Edun sećao.

To ga je žestilo. Nikada nije imala prava da brine za njega, a svakako nije imala to pravo sada. „Prošlo je isuviše vremena“, rekla je, svojim grlenim glasom. „Odrastao si.“ Edun je osetio da mu se vilica steže. I da mu oči žmirkaju. „Odstupi.“ „Znaš da to ne mogu da učinim, Edune.“ 282

On je izvukao mač. Začulo se jedva kao šapat, preko valova koji su se razbijali pod njima. „Saseći ću te.“ „Ne tako lako.“ Evrana je okrenula zglob. Oštro sečivo joj je upalo u ruku. Uz uvežbani pokret svog zadnjeg stopala, ukopala se u odbrambeni položaj. „Zaboravio si ko te je trenirao.“ „A Vi ste zaboravili moje moći, monahinjo Evrana.“ Izvukao je nož iz pojasa i zauzeo je jednak stav, s povijenim kolenima.

Ona se pomerila, a okret je učinio da joj beli ogrtač zaleprša. Odvraćanje pažnje, sasvim sigurno, ali Edun je gledao njenu ruku. Ona je, ipak, bila ona koja ga je naučila da je u borbi s noževima najhitnije kontrolisati ruku koja drži nož.

Evrana se približila. On se sagao vrlo nisko, da je sačeka.

Ali nije susreo njenu oštricu. To je bila njena noga – peta čizme u vrat.

Potom bodež u grudi.

On je neodlučno krenuo unazad, ne onoliko brzo koliko je bilo potrebno. Kao što bi učinio da se borio s bilo kim drugim, osim sa njom.

Uz nalet magije, on se odmaknuo deset koraka – prebrzo i predaleko za nju, da bi ga olako uhvatila. Potom je pogledao dole.

Njen nož ga je posekao. Četiri plitke posekotine, koje će njegova magija zaceliti, hteo on to ili ne. Samo bi bespotrebno trošio moći na bezopasne površinske rane. „Ti znaš ko su one“, reče mu Evrana. Jednako je koračala ka Edunu. „Tvoja je zakleta dužnost da ih zaštitiš.“ Edun ju je posmatrao ispod oka. „Da li ste, može biti, čuli glasine?

Garantujem Vam, sveštenice Evrana, one nisu Kahr Aven. Obe su veštice vazduha.“ „To nema nikakve veze.“ Ona se osmehnula, istovremeno ushićeno i odvažno ratoborno. „Mora da smo pogrešno protumačili Zapise, i nije potrebna veštica bezdana. Jer ja sam videla, Edune: te devojke su probudile nubrevsko Vrelo Postanja…“ Edun je tada napao, isukanog mača, ali iz nekog razloga nije navalio onoliko snažno koliko je trebalo. Nije promenio putanju u poslednjem trenutku ili izbacio svoje noževe, jedan za drugim. Jednostavno je poturio svoj mač i, kao što je i očekivao, Evrana je odskočila ulevo i lako mu parirala. „Devojke su plivale do središta izvora“, reče Evrana. „Nemoguće“, Edun se zavrteo ulevo.

283

„Videla sam da to čine. Videla sam oslobađanje magije i podrhtavanje zemlje.“ Ubadala je Eduna svojim noževima, a potom ga tresnula stopalom po kolenu.

Stopalom koje je imalo sakrivenu oštricu.

Bol je eksplodirao u Edunovoj nozi – kao i krv. On je progutao urlik, i okrenuo se u stranu, pre nego što ga još sečiva dohvati.

Ona je pokušavala da ga skroz iseče. Male rane koje će ga usporiti.

Ali sada je već otežano disala – nešto što se pre dve godine ni slučajno ne bi dogodilo. Bila je umorna, i nikada neće izdržati koliko i Edun. Čak i sa svojim brzim, nemilosrdnim napadima. Čak i ako joj je on popuštao. „To što ste videli“, reče Edun, odskačući unazad, „bilo je ono što ste želeli da vidite. Vrelo nikada ne bi dozvolilo da dođu do središta.“ „Ali ipak jeste.“ Evrana je zastala, spremnih ruku i sečiva, pobedonosno gledajući Eduna. „Te devojke su dotakle ishodište izvora i ono se probudilo.

A potom je voda zalečila Izeldu.“ Izelda. Nomacijanka bez mirisa krvi.

Ona nije bila jedna od svetih Kahr Aven – Edun je odbijao da poveruje u to. Bila je previše obična. Previše mračna. Što se tiče veštice istine, ako je ona zaista bila druga polovina Kahr Aven, onda bi njeno predavanje njegovom ocu značilo kršenje zaveta Karavena. Pomisao na to palila je srdžbu u Edunovim žilama. Neće izgubiti sve svoje bogatstvo zbog jedne lakoverne, očajne stare budale, kakva je monahinja Evrana.

I zato, ogromnom brzinom, Edun je bacio nož.

Evrana ga je odbila u letu, koristeći momentum svog okreta da i sama izbaci nož.

Edun je skočio ulevo. Uhvatio je nož i zavitlao ga nazad.

Ali Evrana je već plesala na steni koja ih je natkrila, koristeći teren u svoju korist. Brzo se uspela uz kamenje, oslobađajući svoj tanki mač – njeno poslednje oružje – a potom je skočila na Eduna.

On je zaronio napred, kotrljajući se ispod nje. A potom je bio na nogama, vitlajući mačem…

Njegov mač se sudario s Evraninim, zaustavljajući ga u mestu. Njena ruka je zadrhtala. Njeno malo sečivo nikada neće moći da parira maču; njena snaga neće nikada moći da parira Edunovoj. „Seri se… ko si“, rekla mu je. Čelik Edunovog mača je skliznuo… skliznuo bliže njoj. U svakom trenutku, njen lakat će popustiti. Edunov mač će proći

284

kroz njen vrat. „Kahr Aven su došle da nas spasu, Edune. Seti se svoje dužnosti prema njima.“ Njen mač je proklizao.

Edunov mač se savio nadole. Zabio se u njen vrat…

Ali on ga je zaustavio. Sprečio je oštricu u zadnjem trenutku. Krv je poprskala čelik. Evrana se borila za vazduh, iskolačenih očiju. „Završili smo“, reče Edun. Vratio je svoj mač. Kaplje krvi su prsnule. Na Evranino lice i Edunovu uniformu.

Evranino čitavo lice se opustilo. Pred njegovim očima, ona je sada bila samo umorna starica.

Bilo je to više nego što je mogao da podnese; bez daljih reči vratio je mač u korice i potrčao stazom.

Ali kada je izašao iz krivine u šumu, i dok je grmljavina odjekivala mnogo bliže nego pre, čelik se zabio u Edunova leđa. Grebao je uz njegova rebra. Probio desno plućno krilo.

Prepoznao je taj osećaj. Karavenski nož za bacanje – isti onaj koji je pre nekoliko trenutaka bacio na Evranu.

Bolelo je – na stranu što mu je krv koja je grgoljila u grlu otežavala diSafije. Ali Edun se nasmejao, jer Evrana je bila nemilosrdna kao i uvek. Bar se to nije promenilo.

285

37. POGLAVLJE

* O

vo je mogao biti najgluplji plan koji je Izelda ikad izvela i bolje bi bilo, za ime Mesečeve Majke, da su Merik i njegov ugovor vredni toga.

Osam koraka, razmišljala je Izelda, dok je gledala kako se sedamnaest mornara punom brzinom približava duž Lejnine glavne priobalne ulice. Još dvanaestorica su lupala nogama preko prvog doka, gde se njihov brod sada usidrio.

Jer su, naravno, Marstoci stigli do grada u isto vreme kad i Izelda i Safi.

Sada su vojnici – neki od njih bez sumnje su bili žar-veštice… ili nešto još gore – grabili ka njoj sa zastrašujućom otmenošću.

Izelda se nije mrdnula. Nije zadrhtala. Stajala je na samom rubu grada.

Kada se vojnici približe na dvadeset koraka, pomeriće se.To će biti dovoljna udaljenost da ostane ispred njih – ili barem da ostane ispred njih dovoljno dugo dok Safi ne uđe u grad.

Izelda je dobro osmotrila okruženje dok su dolazili, ali njen plan je bio zasnovan na pretpostavkama. O većini toga što je ona mislila da je znala, o ulicama sa kamenčićima i prolazima Lejne, moglo je da bude pogrešno, a ako te rupe na krovovima nisu bile ulice i ta velika kvadratna rupa nije bila centralno dvorište, onda je ona bila, jednostavno, u problemu.

Bilo je i drugih rupa u njenom planu – kao na primer, da bela marama, napravljena od Safine košulje (namenjena da sakrije Izeldinu kosu) možda neće stajati na vetru. Ili da je njen izbor prolaza između redova kuća – u tamnim senkama i pod strmim usponom – bio užasan.

Ili da bi stajanje sa visoko podignutim rukama i prekrivenom sabljom moglo biti previše otvoreno. Šezdeset koraka.

Oči mornara su sada bile vidljive, sjaj njihovih sablji je bilo nemoguće ignorisati, kao i njihove Niti ljubičaste žudnje.

Neće te ubiti, podsećala je samu sebe po stoti put. Zastoji. Zastoji u tvojim prstima i nožnim stopalima.

286

Izelda je osetila Safine Niti iza sebe, kako gore tamnom i zelenom spremnošću, dok se šunjala kroz senke šume. Ako je Safi bila spremna, onda bi i Izelda bila. Podstaknuta potpuno – samo obrnuto ovog puta.

Trideset koraka.

Izelda se oslanjala na svoja stopala, udisala…

Dvadeset koraka.

Trčala je.

Senke su je čitavu progutale, ali sivo svetlo je sijalo ispred. Kamenčići i ulazi ispred radnji.

Koraci su je pratili. Čak i u svojim mekanim čizmama i sa svetlošću koje se svake sekunde približavalo, nije se mogao prevideti tutanj marstočkih stopala.

Izelda je brzo koračala do kraja puta, skrećući udesno. Ulica – široka.

Upravo se tome nadala i krenula je dijagonalno uzbrdo, prema nekom udaljenom mestu koje bi moglo biti dvorište.

Bolje bi bilo da to jeste dvorište.

Polomljena vrata i odškrinuti prozori prolazili su pored nje. Vetar je bio i dalje za njenim petama, gurajući je napred. I kiša je krenula da pada.

Dobovala je po ulicama i činila put od kamenčića klizavim.

Negde u dubini, Izelda je razmatrala kako da protumači kišu kada je stigla u dvorište. To bi uticalo na njenu odbranu.

Ili ne bi, pošto je definitivno sve više ljudi bilo koji su dolazili sa ulice ispred. Oni sa nasipa su se sigurno kretali ka brdu, da je blokiraju.

Izelda je otrčala direktno u ćošak i njen plan je bio uništen, pre nego što je i počeo.

Ne, ne. Ona nije smela da dozvoli da je nadvlada panika; spoticala se i išla unapred… i uhvatila sebe kod putokaza. Izgubila je dragoceno vreme radeći to, ali nije bilo vremena za žaljenje. Gutajući vazduh, ispružila je noge i dala se u najveću brzinu. Sigurno će je ovaj put voditi do drugog glavnog puta. Sigurno će pronaći trenutak da razmisli.

Izelda se saplitala o kamenčiće, o jedno stopalo ispred drugog i još jednom pokušavala da diše duboko… Onda još jednom. Pauza. Pauza. Ona je mogla da uradi ovo.

Došla je do još jedne široke ulice.

Na njoj je bilo još uiše Marstočana, koji su se slivali iz jedne manje ulice ispred. Jedan za drugim, jurišali su ka njoj. Bila je zarobljena. Ili… Izelda skrenu desno, pravo kroz slomljena vrata.

287

Rame joj je od udara zaškripalo. Ugrizla se za jezik, puneći usta i um bolom i ukusom krvi. Upravo je to bilo skretanje pažnje koje joj je bilo potrebno. Smirenost je polako nadošla i dopustila joj da pregleda teren: prodavnica sa kasom i vrata iza.

Izelda se bacila preko kase. Prozor je prasnuo, a oluja je uletela.

Kao i vojnici, ali Izelda se već gurala i izletala kroz zadnja vrata na ulicu.

Skrenula je udesno – oštro i brzo. Svetlost je zasijala, vetar je prohujao iznad, ali zgrade su je zaštitile.

Izelda je udarila na ćošak, i zamakla iza… otrovne strelice su se zabile u zid iza nje. Što je značilo da je sada gone i veštice otrova. Guje Marstoka.

Odjednom su se zgrade razmaknule. Svetlost i vetar su je poklopili, i Izelda se našla na trgu. Baš onom kom se nadala. Oronula, drevna fontana stajala je u središtu. Bio je to nubrevski bog Nodin – izvajanih mišića i uskovitlane kose – čekajući na svom koralnom tronu.

Izelda je skočila na ogradu fontane, visoku do kolena, klizavu od mokrih algi i ptičjeg izmeta. Na njoj je mogla lakše da se okrene ka Marstočanima, ali joj nije pružala siguran oslonac.

Za to vreme mornari su jurili ka Izeldi, u roju natopljenih uniformi i koncentrisanih Niti. Od malih, gipkih do ogromnih širokih pleća, od žena do onih koje mogu-biti-i-jedno-i-drugo.

S vetrom i kišom koja je šibala, i s crnim oblacima koji su se mešali nad glavom, Izeldine uši su bile beskorisne, a koža otupela od natopljenosti.

Onda su prvi vojnici stigli do trga i usporili. Pažljivo su se zaustavili, a ženski glas je dozivao kroz hučanje bure, „To nije ona!“ Izelda se prestravila. Njena leva ruka je pojurila ka glavi. Nema marame.

Njena crna kosa je bila skroz natopljena i potpuno vidljiva. „Pronađite pravu plemkinju!“ naredila je žena. „Nazad na obalu!“ Led u Izeldinom stomaku je krenuo nagore. Zagušio joj je vazduh. Oni će otići – tek tako. „Stanite!“ zavrištala je, iskačući iz fontane. Ako je mogla da uposli njih nekoliko i zadrži ih ovde, možda Safi još uvek može uspeti.

Izelda je požurila za vojnicima koji su se povlačili. Nekoliko njih je stalo i okrenulo se. Polako, tako polako. Izelda je posegnula za sabljom, spremna da napadne.

U deliću trenutka, nebrojene Niti su se jednostavno raspale. Pukle.

Izlučile.

Najbliži vojnik se okrenuo ka Izeldi, crnih očiju. Koža mu je ključala.

288

Potom je počeo da čepa svoje rukave – svoju kožu – dok se iza njega sve više i više vojnika okretalo ka Izeldi.

I svi su se lučili.

289

38. POGLAVLJE

* S

krivena iza izbledele jove, Safi je posmatrala ulicu koja , je vodila pored trošnog pristaništa. Nožni prsti su joj poskakivali, a nokti su joj se zabijali u grubu koru, a nagon da pomogne Izeldi joj je bukvalno kidao kičmu.

Ali držala se plana, i čekala je dok i poslednji Marstočanin nije zapratio Izeldu duž aleje. A potom je jurnula prema Lejni.

Gledala je u brod, koji se divlje ljuljao na prvom doku. Nekoliko mornara je trčalo naokolo, ali bili su previše zauzeti olujom da bi gledali u Sarmom pravcu. Ipak, Safi je izvadila svoj karavenski mač, za svaki slučaj.

Pogledavala je čas na put, čas na najbliži dok. Prazno, prazno… nigde nije bilo nikog živog. Jedan od ovih dokova mora biti Dok Sedam, koji je ujka Eron precizirao u ugovoru.

Iako, u ovom trenutku, Safi ne bi iznenadilo da uopšte ne postoji sedmi dok i da ujka Eron nikada nije ni imao nameru da ispuni svoj deo pogodbe.

Pa, to je bila njegova šteta, jer Safi je, tako mu pakla, odlučila da Meriku izdejstvuje taj ugovor.

Krupne kapi kiše počele su da dobuju po njenoj glavi, čim je stupila na pločnik. Bacila je pogled na nebo, a potom odmah počela da psuje. Oluja je skoro stigla do Lejne, i sasvim sigurno nije bila prirodna – ne sa svim ovim crnim oblacima. Šta to radiš, prinče?

Kiša je pojačavala. Iznenadni talas se razbio preko zabrana, potapajući prvi dok i prekrivajući pločnik vodom.

Toliko, onda, o nevidljivosti. Safi je potrčala… punom brzinom. Ako oluja nastavi ovako, sva tri doka će biti potpuno progutana za nekoliko minuta.

Safi je stigla do prvog drvenog proširenja. Bilo je prekriveno algama i opasno je pucketalo pod njenim nogama. Načinila je četiri koraka, ne skidajući pogled sa ratnog broda koji se nakrivio na drugom kraju, a potom se okrenula, spremna da pojuri ka sledećem doku.

290

Ali pristanište je bilo klizavo, talasi snažni, a vetar prejak. Safi je bila zaokupljena razmišljanjem gde da načini sledeći korak, kako da preskoči nadolazeći talas, da nije ni primetila mračnu siluetu koja se potajno kretala u blizini.

Tek kad je ponovo bila na ulici, ugledala je Guje Marstoka trideset koraka dalje, tačno između nje i sledećeg doka. „Ako pođeš sa mnom“ – povikala je Guja – sasvim sigurno ženskim glasom – „niko neće biti povređen!“ Ne hvala, pomislila je Safi, podižući svoj mač. Ova žena je bila nenaoružana, a Safi nije. Zavitlala je mačem. „Dajem ti jednu šansu, veštice istine! Možeš se pridružiti Marstocima kao saveznik, ili umre ti kao naš neprijatelj!“ Safi se umalo nasmejala na to. Mračnim, gnevnim smehom, jer ovo je bio trenutak koji je celog života čekala: momenat kada će joj njene moći nacrtati metu na čelu i kada će vojnici doći po nju.

Treba priznati da je sve ove godine očekivala bardove pakla, ali i Guje će biti više nego dovoljne.

Safi se spustila u stav, spremna da napadne. Munja je zaparala nebo.

Ona je trepnula – nije mogla da se suzdrži – i, dok je otvorila oči, vetar je udarao u nju. Kiša ju je zalivala. I, naravno, žena više nije bila nenaoružana.

Ruke, koje su do pre nekoliko trenutaka bile prazne, sada su držale buzdovan, čija je čelična kugla bila veličine Safine lobanje. „Odakle se, dođavola, to stvorilo?“ progunđala je Safi. Jesu li to bodlje na kugli?“ Odskočila je unazad – iako joj je vetar jedva dozvoljavao da se pomakne – i nakratko je proučavala da li je karavenski čelik dovoljno jak da prošeće kuglu.

Odlučila je da nije, upravo kada je bodljikavi, smrtonosni teg poleteo ka njenoj glavi.

Safi je čučnula u stranu. Buzdovan je prozujao pored čela. Jedna bodlja joj je zaparala kožu. Krv joj je navrla na oči i, za trenutak, reči ugovora su joj sevnule iza očiju. Sui pregouori će biti okončani ako putnica prolije krv.

A potom je Gujina čizma opalila po licu, i Safi nije više imala vremena da razmišlja.

Safi je blokirala stopalo laktom, uspešno poljuljavši Gujinu ravnotežu i, takođe uspešno, dočekujući buzdovan.

Safin mač je dočekao lanac buzdovana. Ali kada je pomislila da će momentum kugle uticati na to da se lanac obavije oko mača – i da će tako

291

otrgnuti buzdovan iz Gujinih ruku – čelik se, nekako, rastopio… prošao kroz sečivo mača… i ponovo se sastavio na drugoj strani.

Safi je treptala kroz krv i kišu u svojim očima, misleći da zapravo nije dobro videla. Žena je menjala kariku po kariku, prema čeličnoj kugli, pretvarajući buzdovan u još veći, sa dužim bodljama.

Ah, sranje. Safi se borila protiv veštice čelika. Ah, sranje, sranje, sranje.

Opasno loše je procenila svog protivnika. Nije mogla sama da se bori protiv ove žene. Karavenski čelik je i dalje bio gvožđe, i zato je njena najbolja šansa bila da odbaci mač, prođe pored Guje, i potom beži kao da joj je bezdan za petama.

I to je bilo upravo ono što je Safi učinila. Odbacila je svoj mač u stranu – u sebi se izvinjavala Evrani – i kada je Guja ponovo zavitlala buzdovanom, ciljajući Safina bedra, ova je skočila koliko je jače mogla.

Ali ipak, nedovoljno visoko. Buzdovan je išao ka njenim člancima, bodlje i gvožđe su pretili da joj smrve kosti.

Instinkt je preuzeo stvar. Safi se preokrenula u vazduhu, i udarila desnom nogom. Peta se zabila u Gujino grlo.

Nije stigla da vidi šta se posle toga dogodilo. Naelektrisani vetar je opalio ispod nje i, dok trepneš okom, pretumbala se preko Guje nošena uraganom. Lice joj je jurilo ka pločniku – prebrzo – i Safi je pala. Bol joj je uzdrmao čitavo telo.

Pala je kiša. Munje su pucale i siktale, nošene pobesnelim vetrom.

Safi se pribrala, trepćući očima kroz vodu i osetila bol od kog su joj škrgutali zubi. A potom se uputila, odlučno, ka drugom doku. Kao i prethodno, načinila je četiri koraka preko drvenog doka, pre nego što će potrčati nazad do keja.

I tamo je Guja sustigla.

Zato je Safi uradila jedinu stvar koje je mogla da se seti: podigla je ruke uvis i povikala, „Predajem se!“ Ali Guja nije spustila buzdovan. „Dozvoli mi da te okujem, veštice istine, pa ću ti onda poverovati!“ „Veštica istine?“ povika Safi, nevino sležući ramenima. „Mislim da si uhvatila pogrešnu devojku.“ Laž, grebala je njena magija. „Ja sam samo plemkinja, i to iz slabe familije!“ „Ne možeš me prevariti“, zaurlala je žena. Uniforma joj se vijorila na vetru. Šal joj se odvijao; bila je to crna zastava koja se okretala i letela.

292

Iz nekog razloga, Safi nije mogla da prestane da gleda u taj crni, lepršavi komad tkanine… i nije mogla da razmišlja od svog veštičarstva. Laž, laž, laž!

Kreštalo je iznova i iznova. Pogrešno, pogrešno, pogrešno! Bila je to isuviše velika reakcija na jednu običnu, jednostavnu laž.

Onda je Safi razumela. Onda je prepoznala.

Lučenje. Čim je reč prohujala njenom svešću, nebo je eksplodiralo.

Blesak vreline i svetlosti provalio se iz oblaka. Zasenio je sve poglede, progutao sve zvukove, zamaskirao sva osećanja.

Safina kolena su popustila. Posrnula je unapred, trepćući, posežući i stremeći, pokušavajući da shvati gde se nalazi, gde se Guja nalazi…

A više od svega, ko se izlučuje.

Zamućena slika se spajala – Guja. Na kolenima. Buljeći u svoje ruke sa užasom – ruke na kojima su, primetila je Safi kroz maglu, bili iskidani rukavi.

Da li se ova žena lučila?

Safi je uložila svu svoju snagu da se uspravi u sedeći položaj, boreći se protiv vetra, ne bi li videla neke znake crnila ili ulja na ženinoj koži…

A potom je shvatila da Guji nedostaje šal. Potpuno se razvio i sada se ženina crna kosa razíetela na sve strane, uokvirujući bronzano, oštro, prelepo lice.

Safi je gledala u caricu Marstoka. *** Začarana oluja je ometala Edunovu magiju – blokirala miris Safije u njegovoj krvi. Ilije, možda, ona nosila tkaninu od salamandra. Kako god, nije imao izbora osim da odustane od magije i jednostavno pogledom prati Marstoke kroz Lejnu, nadajući se da će ga oni odvesti do Safije. Kada je shvatio da se mornari okupljaju na trgu, on se uspeo na krovove da bi bolje video – i nadajući se bržem kretanju.

Ali kada je Edun stigao do trga, video je kako mornari trče nazad ka moru… A Nomacijanka bez mirisa krvi stajala je pokraj statue nubrevskog božanstva. Sve ih je obmanula. Mamac.

Edun je opsovao, istog trena oslobađajući svoju magiju u potrazi za vešticom istine. Kasnije će se pozabaviti Nomacijankom. Ali onda je Edun uhvatio miris nečeg poznatog: Crne rane i razorna smrt. Bol i nečistoća i uečna glad.

293

Lučenje.

Edunova magija se, iznenađena, nakratko povukla. Od odbojnosti, dok su Marstočani cepali svoje uniforme. Dok ih je Nomacijanka spremno čekala na borbu.

Edun je znao da treba da se skloni – odmah. Ali ipak nije. Čekao je.

Gledao je… Potom je odlučio.

Rezanje se provalilo sa njegovih usana. Ovo je bilo delo Lutkarke. Edun je do sada naučio da ga prepozna. Sigurno je znala gde je veštica istine i sada je pokušavala da pomogne Edunu na njen iskrenuti, izlučeni način. Što je značilo da ako Izelda pogine ovde, to će biti Edunova krivica – upravo suprotno od onoga što joj je dugovao.

Zato je Edun potrčao do ivice krovova i skočio. Preleteo je tri sprata ka fontani. Vazduh mu je nagrnuo u uši. Glasan, brz. Doskočio je na desno stopalo. Preturio se preko glave i dočekao na noge – jedva je imao toliko vremena da se ne zatetura u nit-vešticu koja je mahala svojom sabljom, ciljajući Edunovu glavu. Nisko se sagnuo i sečivo je prohujalo kroz vazduh. „Ne.'“ bilo je sve što je mogao da vikne, pre nego što je izvukao mač i okrenuo se ka najbližem Izlučenom. Bio je Guja, crna kapuljača mu je bila u fronclama, a koža masna i zgrčena. Žvakao je u prazno, tražeći nekoga vrednog proždiranja.

Edun je provukao oštricu kroz njegovo rame… a potom je izvukao napolje. Vruća kiselina je bezbedno poprskala Edunov ogrtač. Ali kap je pala na njegovo lice, prodirući kroz obraz.

Znači njihova krv je zaista otrou.

Nije bilo vremena da se razmišlja o tom otkriću. Izlučeni čovek se već vukao napred. Njegova kisela krv je grizla kroz uniformu, otkrivajući prsa i ruke spremne da eksplodiraju od kipećih čireva. „Glava!“ povikala je devojka, pre nego što će široko razmahnuti svojim sečivom. Čelik je prošao kroz meso. Kroz nerve i kosti. Gujina glava je poletela, a telo se nesigurno klatilo, dok je krv špricala po trgu. Prekrila je devojčinu odeću, prolazeći kroz tkaninu. Zateturala se unazad… a potom je šutnula obezglavljeno telo. Ono se srušilo.

Buljila je u svoje rukave, kao da je šokirana rupama. Budala. Zar nikad nije videla kiselinu na delu? Sama je kriva što je tek tako uletela u nju. Ali Edun je otvorio usta i reci „Ostani iza mene“ su izašle napolje.

294

A potom se okrenuo ka četvorici preostalih Marstočana i krenuo da dela. Oni su navalili na Eduna… a glupa nit-veštica, naravno, nije ostala iza, kao što joj je naredio. Umesto toga, iznenada je napala, držeći sečivo u visini vrata.

Promašila je; najbliži Izlučeni je odskočio unazad neprirodnom brzinom. Veštica uetra, zaključio je Edun, dok je i sam napadao svojom oštricom. Još jednom, čovek je odskočio unazad, dok mu je koža vrila u crnilu.

Vazduh je opalio Eduna; zateturao se prema fontani. I nit-veštica je bila na udaru, ali je bolje držala svoj stav.

Zaglušujući pucanj je odjeknuo iza Eduna. Imao je tek toliko vremena da se okrene – da vidi naprslinu koja čepa fontanu – pre nego što će nit-veštica dohvatiti njegov ogrtač i povući ga u stranu.

Fontana je eksplodirala u mešavini drevnog kamena i vode, ali Edun i devojka po imenu Izelda su već leteli ka najbližoj uličici. Očigledno je jedan od Marstočana bio veštica plime i sada, kada je imao izvor, Edun mu se nije mogao suprotstaviti.

Začarani vetar razbio se o Edunova leđa, poput noža koji je hteo da mu oguli kožu. Ipak, Eduna je zaštitio ogrtač, a on je zaštitio devojku.

Edun je ubrzavao, gurajući Izeldu napred. „Desno!“ naredio je, odjurivši u narednu uličicu.

Kiša je sada jako padala. Grizla je. Samo je dodavala snagu Izlučenoj veštici plime. Krvožedni vrisak se razlio ulicama. Nekoliko vrisaka – čak na desetine. „Levo!“ grmeo je Edun pred sledećim mračnim raskršćem. Nije imao pojma gde ide, samo je znao da mora da poveća rastojanje između sebe i Izlučenih. Sakriće Nomacijanku dok se sve ne završi.

Da, Edun će vratiti svoj dug Izeldi, i onda više nikad neće misliti na nju.

Ona nije bila Kahr Aven; ona nije bila njegov problem.

Edun je primetio uvučena vrata na kraju puta. Olabavljeno su visilana šarkama. „Napred!“povikaoje. „Unutra!“ Nit-veštica se saplela u trku. On je bacio pogled unazad, razrogačenih očiju. „Učini to.“ Dohvatio je njenu ruku, snažno, i upumpao svoje veštičarstvo u njenu krv. Potrčao je duplo brže. Uličica se zamutila, a devojka je zavrištala. Nije trčala toliko brzo, a on nije mogao da gura njenu krv brže.

295

Ali potom su stigli do vrata i on ju je ubacio unutra, vukući je ka drugom kraju kuće, gurajući je kroz kuhinju – vapili su za vazduhom, glasno koliko i vetar koji je zavijao napolju, i voda koja je dobovala.

Ostaua. Edun je ugledao visoki kredenac na drugom kraju prostorije, opasno blizu razlupanog prozora… ali to je bilo jedino mesto za skrivanje koje je mogao da pronađe. Gurnuo je devojku ka njemu. „Ulazi unutra.“ „Ne.“ Okrenula se kako bi se suočila s njim. „Šta to pokušavaš da učiniš?“ „Pokušavam da vratim život koji dugujem. Ti si me poštedela; sada ću ja poštedeti tebe.“ Jednim potezom je razvezao svoj ogrtač od salamandra. „Sakrij se ispod njega. Neće moći da te nanjuše.“ Ponudio joj je plašt. „Ne.“ Jesi li gluva ili si samo glupa? Izlučeni će svakog trena biti ovde. Veruj mi.“ „Ne.“ Njene oči boje lešnika su zatreperile, ali ne od straha. Od tvrdoglavog odbijanja. „Veruj. Mi.“ Edun je sada nežnije govorio, ušiju i magije načuljenih da traže znakove Izlučenih. Svakog momenta će biti ovde, a Nomacijanka se još uvek nije micala.

A ako se ne bude mrdnula, Edun neće otplatiti svoj dug.

I zato je prizvao jedine reči koje će je naterati da pođe, „Mhe varujta“, rekao je. „Mhe varujta.“ Ona je visoko podigla obrve. „Kako… kako ti znaš te reči?“ „Isto kako i ti. A sada ulazi unutra.“ Edun je gurnuo ka kredencu – snažno. Bio je kraj njegovom strpljenju, i namirisao je Izlučene koji su dolazili. Kruaui sekret i laži okorele u prljauštini.

Devojka je učinila kako joj je rečeno. Kročila je u ostavu, posmatrajući Eduna tim svojim čudnim izrazom. Dobacio joj je ogrtač. Lako ga je uhvatila. „Koliko dugo da čekam?“ upitala je. A potom joj je pogled prešao preko njegovog tela. „Ti krvariš.“ Edun je osmotrio krvave fleke od starih rana i nove Evranine posekotine. „Nije to ništa“, promrmljao je pre nego što će zalupiti vrata. Sena je prekrila devojčino lice, ali Edun je zastao pre nego što će je potpuno zatvoriti. „Moj dug je odužen, nit-veštice. Ako nam se putevi ponovo ukrste, nemoj se zavaravati: ja ću te ubiti.“ „Ne, nećeš“, prošaptala je dok su se vrata zatvarala.

296

Edun se naterao da ostane tih. Ona nije zaslužila odgovor – njena je greška ako misli da će je poštedeti.

Zatim, podižući nos i skupljajući svoje krv-veštičarstvo, Edun se okrenuo i jurnuo u svet kiše, vetra i smrti.

Merik je leteo užasno prestravljen. Kalin je skoro stigao do Lejne, jureći prema prvom doku. Ali nešto nije bilo kako treba. Odvojio se od Merika brže nego što je ovaj mogao da leti – sa nekontrolisanim nasiljem, koje Merik nikada ranije nije video. Bio je oduvan iza njega, i pokušavao je da uspostavi kontrolu kako je znao i umeo.

Kada je Merik konačno stigao do grada, udario je u prvi, razvaljeni dok – tamo gde je video da se Kalin spušta. Ipak, ništa nije mogao da vidi u uraganu. Što je bilo još strasnije, magija je unutar njegovog tela pulsirala protiv njega. Češala ga je ispod kože – kao da su se ljudi lučili u blizini. Kao da će uskoro i on preći preko ivice.

U dugačkim skokovima, Merik je prešao dok i izašao na obalu. Munja je opalila ispred jednog izloga i ugledao je Kalina. Klečao je na ulazu u uličicu, a debele, zaslepljujuće vene elektriciteta su jurile svud po njemu. Potom je svetlost iščezla, i Kalina je sakrila magla i morska voda, alge i pesak.

Merik je došao do ulice. Leteo je, glavom napred, ka zidu munja i vetra koji se okretao.

Ne – bilo je još toga. Staklo i drveni opiljci. Kalin je rušio čitave zgrade.

Merik je udario u sve to, u naletu svetla, zvuka i elektriciteta. A onda ga je uvuklo unutra. Vetar ga je savio. Voda ga je tukla. Magija ga je obuzela.

I Merik nije mogao da joj se odupre. Nije bio ni upola veštac kao Kalin, a kako su se i njegove moći osećale kao da će se svakog trena izlučiti, nije mogao da učini ništa osim da se prepusti.

Uragan ga je usisao uvis, toliko brzo da mu je stomak ostao negde daleko dole. Gore, gore, gore, leteo je. Oči su mu bile čvrsto zatvorene.

Krhotine su ga šibale. Staklo je gulilo izloženu kožu.

A zatim, brzo kao što je bio usisan u oluju, Merik je bio pušten.

Okretanje se zaustavilo; vetar je popustio. Oluja je, ipak, besnela i dalje – i Merik je čuo, osećao…

Ispod.

Naterao se da otvori oči, naterao je svoje veštičarstvo da ga zadrži gore, samo kako bi mogao da osmotri šta se događa.

297

Merik je bio u oblacima iznad Kalinove oluje. Ali uragan se penjao, uvlačeći oblake oko Merika i, uskoro, usisače i njega.

Ali tamo, stotinama stopa nadole, stajala je mračna mrlja usred oluje.

Kalin.

Bez razmišljanja, Merik se bacio dole, u bolnom naletu vlastitih vetrova.

A potom je otpustio svoju magiju i pao. Brže nego što se dizao kroz oluju, sada se obrušavao na ulicu. Dok je leteo kroz svet pakla i veštičjeg uragana, nijednom nije izgubio iz vida svog nitbrata.

Kalin ga je ugledao. Klečeći na pločniku pokraj porušene… ne, pokraj zgrade koja se još uvelu rušila. Kalin je stegao grudi i zabacio glavu unazad, i Merik je znao da ga je on ugledao.

Kalin je podigao ruke. Udar vetra je opalio Merika, hvatajući ga u padu.

Spuštajući ga na ulicu. U samo središte Kalinove oluje. Čim su mu čizme dotakle tlo, pojurio je do svog nit-brata. Kalin je klečao, sada lica okrenutog nadole. „Kaline!“ urlao je Merik, dok je njegovo grlo pokušavalo da proizvede bilo kakav zvuk koji će nadjačati neprekidne olujne gromove, rušenje zgrada i lomljenje prozora. Pao je na ulicu. Krhotine stakla su mu se zabile u kolena. „Kaline! Zaustavi oluju! Moraš da se opustiš i zaustaviš oluju!“ Kalinov jedini odgovor bilo je podrhtavanje u ramenima – podrhtavanje koje je Merik isuviše dobro poznavao. Video ga je i previše puta u životu.

Merik je pokušao da uspravi nitbrata. „Diši!“ urlao je. „Đišil“ Kalin je pogledao ka Meriku, usne su mu se bespomoćno pomerale, lice mu je bilo sivo i naduto…

Oči su mu bile crne poput Nodinovog vodenog pakla.

Disanje nije moglo spasiti Kalina. Ne od ovakvog napada. Merikov nitbrat se lučio.

U jednom, bolnom trenutku, Merik je zurio u svog najboljeg prijatelja.

Pretraživao je Kalinovo lice ne bi li ugledao trag čoveka koga je poznavao.

Kalin je široko razjapio usta, uragan je vrištao u svom besu, a iskvarena magija se praznila kroz Merika, preteći da izluči i njega.

Ali Merik se nije zaklonio ili odgurnuo Kalina. Oluja napolju nije bila ništa spram onoga što je besnelo u njemu.

Kalinovi prsti i crna krv koja je, poput taloga, kapala iz naprslih čireva, kačili su se za Merikovu košulju. „Ubij… me“, zagrmeo je. „Ne.“ To je bilo sve što je Merik mogao da kaže. Jedina reč koja je mogla da sadrži sve što je osećao.

298

Kalin ga je pustio i, u trenutku dugom kao otkucaj srca, crnilo u Kalinovim očima se povuklo unutra. Poslao je Meriku tužan, slomljeni osmeh. „Doviđenja, kralju moj. Doviđenja, prijatelju moj.“ Zatim, u izmaglici brzine i moći, Kalin se podigao na noge i lansirao se s pristaništa. Vetar i olupine su grunule na Merika, pribile ga uz ulicu i zamračile mu sva čula. Čitavu večnost, sve što je Merik osećao i sve što je Merik bio – bio je Kalinov uragan.

Dok strašan tresak nije rascepao haos, i drvo i bol zatutnjali nadole.

Merikov svet se zacrnio.

299

39. POGLAVLJE

* I

zelda je sedela u kredencu, čvrsto zatvorenih očiju, naoštrenih čula, pokušavajući da oseti bilo kakav trag života napolju. Trag Izlučenih. Što se tiče krv-vešca po imenu Edun, za njegove Niti je bila šlepa kao i za svoje, jedino je po izrazu njegovog lica mogla da nasluti šta je osećao – što, koliko je mogla da vidi, nije bilo ama baš ništa. I pomisao da je Izelda verovala Edunu da je neće ubiti – i da njome neće nahraniti Izlučene – tu nije bilo verujta.

Mhe verujta. Bila je to najsvetija od svih nomacijanskih fraza – izraz koji je značio veruj mi kao da je moja duša tvoja.

To je Mesečeva Majka saopštila Nomaci narodu, kada ga je vodila sa istoka zahvaćenog ratom. To su roditelji govorili svojoj deci kada su ih ljubili za laku noć. To su nitsrca govorila u svojim bračnim zavetima.

Da bi Edun znao te reči, morao je živeti sa Nomaci plemenom… ili je bio Nomaci.

Odakle god da ih je saznao, to nije bilo važno. Pomogao je Izeldi; a sada je otišao.

Izeldina magija se nakostrešila. Osetila je Izlučenog Marstočanina kako prolazi pored prozora. Tri vijugave trake smrti su se pomerale s njim, poput onih koje je videla iznad leša u gradu Venjazi. Poput onih koje je videla kroz Lutkarkine oči.

Ove Niti su bile veće; deblje i neobično duge. Razvlačile su se i nestajale u oblacima, poput krhkih mladica, poput marioneta na sceni…

Izelda je duboko izdahnula. Lutkarka. Upravo je gledala delo Lutkarke.

Ove raskidane Niti razvlačile su se sve do Poznana – Izelda je bila sigurna u to – što znači da je Lutkarka, na neki način, izdaleka izlučila sve ove ljude.

Ne, ne na neki način. Učinila je to uz Izeldinu pomoć.

Svi ti planovi i mesta zašuškani u tvojoj glavi, rekla je Lutkarka, učinili su Kralja Razbojnika urlo srećnim. Zato mi je za sutra dodelio ouu veliku misiju.

Zato ti se zahualjujem – ti si sve ovo omogućila.

300

Lutkarka je saznala da Izelda i Safi idu ka Lejni, i izlučila je sve koje je mogla da dosegne.

Izelda je počela da ključa ispod ogrtača. Gušila se unutar ovogkredenca.

Gorela je u svojoj sopstvenoj glavi.Trebalo je da se jače odupre Lutkarki.

Trebalo je da izbegava Safi i da se drži podalje od seninog dosega.

Izelda je želela da povrati…

Ne, ona je povraćala. Teško je uzdisala i suvo kašljala, jer ovi Izlučeni su sada bili na njenoj duši. Ubila ih je svojom slabošću.

Nove Niti zasijaše u Izeldinoj svesti. Svetle, živahne, kopale su kroz Izeldinu mučninu. Znala je ove Niti – tu određenu nijansu odlučne zelene i zabrinute bež.

Evrana. Monahinja je bila tačno pod prozorom.

U otkucaju srca, Izelda je izašla iz kredenca. Nije mogla dopustiti da i Evrana umre. Iskočila je kroz razbijeni prozor. Staklo joj se zabilo u ogrtač, ali su kopče dobro držale. A potom je jurila uskom uličicom, udesno, u smeru u kom je osetila Evranine Niti.

Kiša ju je sekla, peckajući rane na njenom licu. Oluja se pogoršavala – nebo je oživelo. Sve se rojilo i kovitlalo u istom pravcu: ka luci.

Izelda je, kroz kišu, spazila belinu. Potrčala je brže, vičući, „Evrana!“ Belina je zastala. Pretvorila se u Evraninu figuru i sivu kosu. Osvrnula se, iznenađenog lica, ali su joj Niti bile plave od olakšanja.

Crne senke su se kretale krovovima. Trakasto prosijavale kroz izloge.

Izlučeni. „Iza tebe!“ zavrišta Izelda, izvlačeći sablju.

Ali bilo je kasno. Izlučeni su se približili Evrani i monahinja je nestala ispod horde smrti. Izelda je jurnula drumom najbrže što je mogla, vrišteći i sekući celim putem. Njena oštrica je sekla vratove, odsecala noge. Čirevi su pucali, prskajući zidove kiselinom. Prskajući Izeldin ogrtač.

Ona je, ipak, i dalje zamahivala, sekla i kidala, sve vreme uzvikujući Evranino ime.

Uskoro, nije više bilo nikog koga bi ubila… a na mestu gde je Evrana pala, nije bilo ničeg osim široke crvene mrlje.

Izelda se okrenula, panično pretražujući dovratke i skrovita mesta.

Ali monahinja je nestala kao i Izlučeni.

Zato je Izelda začkiljila očima pred olujom, i potražila Niti. Tamo. Na drugoj strani najbliže uličice nalazila se grupa belih, prestrašenih Niti, koje su svetlele u sivom strahu. Sa mnogo sivog straha.

301

Izelda je jurnula protiv vetra, čvrsto stežući Edunov ogrtač. Rekao joj je istinu: izgledalo je da Izlučeni ne mogu da je nanjuše.

Stigla je do reda uskih kućica. Krv se vukla po zemlji, a kiša ju je već spirala.

Izelda je ubrzala i pratila Evranin trag koliko god je mogla, ali je pljusak brzo oprao krv. Iako se trudila da dosegne monahinjine Niti, ubrzo je i njih izgubila. Kretale su se tako brzo. Mnogo brže nego što je Izelda mogla da se kreće kroz oluju.

Kada je Izelda izbila u poznatu usku uličicu, nekoliko blokova dalje je ugledala luku koju su zapljuskivali talasi.

Bila je u zapadnom deru grada, gde je prvo isprva i ušla. Pesak i slana voda su je gušili, a oluja je šibala. Drvo je pucalo; zgrade su se rušile.

S rukom podignutom da zaštiti lice, Izelda je panično tražila Evranin trag. Odsjaj beline u oluji ili svetlost monahinjinih Niti. Ali nije ugledala ništa. Oluja je sve proždirala. Izelda je jedva još osećala Izlučene. U stvari, izgledalo je da beže iz grada i kreću se na sever.

Svetlost je eksplodirala. Izeldine oči su se zatvorile pred svetlošću i vrelinom. Magija se slomila preko nje, trepereći na koži i u plućima. Srušila se uz najbliži zid, zavijajući se u ogrtač.

U jednom, činilo se beskrajno dugom dahu, Izeldu je sputao osećaj krivice. Koliko je mrzela sebe, svoju magiju, Lutkarku.

Ali potom se oluja povukla. Buka, pritisak i pljusak su se povukli…

I Niti su zasijale pred Izeldom. Žive Niti u blizini. Brzo se podigla, odbacujući ogrtač i gledajući kako uragan odlazi. Tvorio je spiralu iznad mora, poput izvijene crne zmije.

Izelda je odšepala do razrušene uličice, tražeći žive Niti. Stopalima je gazila staklo, dok napokon nije naišla na princa od Nubrevne, u modricama, krvavog, i zarobljenog ispod srušene zgrade.

Ipak, još uvek je bio živ, i Izelda je još uvek bila živa da ga spase.

Smeh se migoljio u Safinom grlu, dok je zaprepašćeno gledala u Vanes.

Narauno da će to biti imperatorka Marstoka. Ko bi drugi imao petlju da se bori s buzdovanom? Ili bio toliko lud da krene protiv San? Kiša je pala. Vetar se naelektrisao – jak poput bika i sve jači – a talasi su pretili da prekriju čitavu ulicu. Uragan je pustošio na drugom kraju grada, ali Safi nije skidala pogled sa Vanes. Ako se žena izluči…

Nego, boga mu, može li ona ubiti caricu?

302

Safine oči su nakratko pogledale topuz, nadohvat ruke od Vanes. Ako se imperatorka bude lučila, to oružje je jedina Safina šansa.

Vanes se ukočila. Prestala je da češe ruke, prestala je da se pomera. Njen pogled je bio prikovan na nešto iza Safi. „Dvanaestorica, zaštitite me“, rekla je.

Ako priča, onda se ne luči, pomislila je Safi. Kakva god iskvarena magija je strujala kroz Vanes, carica nije bila klonula.

Ali onda je Safi napravila grešku i pratila Vanesin pogled. Oluja je odlazila, sa jednom siluetom u svom središtu. Munje su prštale duž crne figure, dok se ova uvijala, okretala, puna naboja, ka otvorenom moru.

Kalin.

Ah, bogovi. Safi se zaljuljala, ali se naterala da ostane uspravne glave, kako bi mogla da posmatra ulicu. Nije videla Merika. Sasvim sigurno nije poginuo. Ali pre nego što je Safi mogla da se uteši u tom smislu, Vanes je povikala, „Predaj se, veštice istine!“ Sranje. Safi se, polako, okrenula ka Vanes, koja je stajala sa spremnim topuzom.

Safi je navlažila usne. Imale su ukus krvi i soli. Ako odvuče Vanesinu pažnju, možda će moći da pobegne. „Zašto ti?“ upitala je. „Zašto ne poslati vojnike da me ubiju? Zašto lično rizikovati?“ „Zato što sam ja sluga svog naroda. Ako moram da uprljam nečije ruke, onda ću uvek uprljati svoje.“ Safi je trepnula. A zatim se nasmejala – slomljenim, uznemirujućim tonom. Izgledalo je daje, po tom pitanju, Vanes ista kao Merik. Pa ipak… „Ovo je mnogo više nego puko… prljanje ruku, carice. Umalo ste poginuli u uraganu i, takođe, umalo ste se izlučili.“ „Da su te se moji neprijatelji prvi dokopali, ti bi me oborila. Ali u mojim rukama, ti ćeš spasiti kraljevstvo. Moje kraljevstvo. Za mene, to je vredno umiranja.“ Ah. Safi je uzdahnula na te reči, i nešto duboko i iskonsko je kvrcnulo u dnu njene kičme. Jedan zarad mnogih. Sada je to razumela. „Predaj se.“ Vanes je okrenula ruku i kugla s bodežima se zaklatila. „Ništa više ne možeš da učiniš.“ Laž, govorila je Sanna magija, i s tim peckanjem magije, preplavilo je sve što se događalo u prošlih nekoliko dana. Potop reči i laži o njoj, u koje su ljudi verovali.

303

…živeti svoj neambiciozni život u kom si oduuek užiuala… ne radi se više o tebi… samo ti možeš biti tako nesmotrena… ništa uiše ne možeš da učiniš…

Zatim je jedna svetla misao izbila na površinu: Ako to želiš, Safija, možeš da kriviš i oblikuješ svet.

Ujka Eron je to rekao, i Safi je shvatila – gotovo se smejući dok je to činila – da je on bio u pravu. Nije bila zarobljena u svojoj koži ili svojim greškama, i nije morala da se menja. Sve što joj je trebalo bilo je unutar nje same: znanje Mateja i Habima – čak i ujka Erona – i čvrsta, beskompromisna ljubav njene nit-sestrice.

Safi može kriviti i oblikovati svet.

U jednom, brzom potezu, Safi je zakačila petu iza Vanesinog članka i opaučila imperatorku po nosu. Vanesa je pala unatrag, na ulicu.

I Safi je potrčala, pravo ka trećem doku. Bez osvrtanja, bez razmišljanja.

Ovo je bila Safi, onakva kakva je želela da bude. Mislila je tabanima svojih stopala, osećala dlanovima svojih ruku. Hrpa mišića i snage usavršavana da se bori za ljude koje voli i ciljeve u koje veruje. Njen život nije vodio u Venjazu ili u bekstvo s bala. Vodio je ovoj trci, do poslednjeg doka.

Nije želela slobodu. Bila je to vera u nešto – nagrada dovoljno velika da je za nju vredno trčati. Boriti se i grabiti napred, bez obzira na sve.

Sada je imala nagradu. Trčala jeza Nubrevnu. Trčala je za Merika. Trčala je za Izeldu. Trčala je za Kalina i Rajber i Mateja i Habima i, iznad svega, trčala je za sebe.

Vojnici su iskakali u kutovima njenog pogleda. Zamagljene zelene uniforme pristizale su iz Lejninih poprečnih ulica. Ali bili su suviše spori da bi je sustigli – barem ne dok Safi ne stigne tamo gde je trebalo da bude.

Osetila je to do same srži svog veštičarstva, i sa svakim eksplozivnim vapajem istina-istina-istina u njenim grudima, Safi je brže pomerala noge.

Bila je deset koraka od doka.

Pet. Nešto malo i snažno – poput drške topuza – udarilo je Safi po kolenu.

Pala je, ali je instinkt preuzeo kontrolu. Nastavila je, u ne tako gracioznom kotrljanju… a potom se ponovo odmotala u trk.

Stupila je na prvu dasku doka, i bol je prostrujao kroz nju.

Tako furiozno, da je zamaglio njen vid. Toliko snažno, da je progutao sve zvuke. Safi je zavrištala. Srušila se. Ruke su joj se zgnječile pod njom.

304

Njeno levo stopalo. Bila je pogođena bodljikavom glavom buzdovana.

Kosti su joj bile smrskane. Krv je nahrupila.

Ali bila je na doku. Prosute krvi ili ne, taj ugovor mora biti ispunjen.

Mora biti.

Crne čizme su se sjatile u Safin pogled iz svih pravaca. U trenutku, dve Guje su uspravile Safi i zaključali je u okove.

Dok je carica prilazila, izdajući naredbe na marstočkom, koje je Safi nalazila previše teškim da bi ih razumela, bila je zadovoljna da vidi kako crno oko cveta na caričinom licu. I, ah, mnogo krvi joj je isticalo iz nosa.

Dvojica Guja stavili su svoje šake na Safina ramena, uprkos činjenici da ona nije mogla da trči – čak ni da hoda – bez obzira na to koliko je pokušavala. Zapravo, da nije bilo tih ruku na njenim ramenima, ona nije bila sigurna da li bi mogla da stoji dok se Vanes približavala.

Uprkos tome što je najviše od svega Safi želela da trepne, da zaplače, da preklinje da joj neko isceli stopalo, susrela se sa Vanesinim pogledom i nije skrenula pogled.

Konačno, Vanes se osmehnu. To je bio zastrašujući osmeh, uz svu tu krv koja joj je kapljala niz zube. „Sada ne možeš da mi pobegneš.“ „Ja… nisam ni pokušavala“, Safi promrmlja – iako je, zapravo, samo želela da vrišti. Naterala se da se nasmeje. „Ako želite moju magiju carice… ako mislite da sam toliko moćna… grešite. Ja znam da razlikujem istinu od laži, ali to je sve. A čak i kada znam istinu… to ne znači da je uvek kažem.“ Vanes je stisla zube. Približila se, kao da je pokušavala da pročita tajne u Safinim očima. „Šta je potrebno da mi postaneš odana? Da te nateram da mi govoriš istinu koja mi je potrebna i da mi pomogneš da spasem svoje kraljevstvo? Kaži cenu.“ Safi je gledala netremice u caričino ljubičasto lice i pokušala je da nađe svoje veštičarstvo i da dobije neki znak iskrenosti ove žene. Delovalo je nemoguće da bi Vanes ponudila nešto uzalud… Opet, ispod sveg tog zaslepljujućeg bola, njeno veštičarenje je potvrdno zasjajilo.

Pobedonosni osmeh pojavio joj se u uglu usana – mada je to mogla biti grimasa bola. Bilo je teško odrediti sada.

Ja želim razmenu sa Nubrevnom“, reče. „Želim da pošalješ izaslanika u Lovat i da pregovaraš oko izvoza hrane u zamenu za… za bilo šta što Nubrevljani imaju da ponude.“ Vanes je zaoštrila svoju krvavu obrvu, a povetarac joj je podigao vlažnu kosu preko lica. „Zašto bi to želela?“

305

„Isto kao ivi“, nakrivi glavu prema Vanes – ali je odmah zažalila. Gubila je mnogo krvi brzim pokretima. Ili bilo kakvim pokretima, zapravo. „Uprljaću svoje ruke za ljude koji su mi važni. Trčaću daleko koliko moram i boriću se snažno koliko mogu. Ako je to ono što je potrebno da im pomognem, onda ću to i uraditi.“ Na Safino iznenađenje, Vanes se blago – iskreno – osmehnula. „Onda imamo dogovor, veštice istine.“ „A ti ćeš imati koristi od moje magije.“ Olakšanje je protreslo Safi – ili možda samo upozoravajući znak gubitka krvi.

Safi je maglovito pogledala prema ulici, niz koju je mislila da je Merik nestao. Bila je blizu one gde je poslednji put videla Izeldu. Drugo, sve što je Safi čula bilo je lupanje vode o dok. Sve što je osećala bila je blaga, pročišćujuća kiša po njenim obrazima. Sve o čemu je mislila bila je njena porodica.

Klimnula je glavom u pravcu svojih prijatelja, tiho se pozdravljajući sa njima. Moleći se da su dobro… i znajući da će doći po nju.

A onda je tup udar stopala proleteo kroz Sarme misli i doneo joj neizdržiui bol. „Sada ćemo leteti“, reče Vanes, mašući najnižem moreplovcu iz gomile.

On je nosio tetovažu veštice vetra. „Naša flota nije daleko. Možeš li?“ „Da“, odahnu Safi, klateći se dok ju je jedan od muškaraca podizao.

Osmehnula mu se i rekla. Ja sam Safija fon Hastrel i ja mogu da uradim bilo šta.“ Kako su ove reče bile izgovorene, njena magija se probudila… a onda zarežala poput lava na sunčevoj svetlosti.

Istina, reče. Uvek i zauvek istina.

306

40. POGLAVLJE

* K

ada je Edun video da je Izlučeni napao njegovog mentora, on je delao bez razmišljanja – roneći da nađe njen krvav oblik. Jureći, lupajući, vadeći utrobu svakome ko mu se našao na putu.

Kada je došao do nje – kada je imao njeno telo u svojim rukama – Edun je držao prst na Evraninoj rupi, da ne dopusti da isteče krv iz vrata.

Onda je Edun sprintom otišao iz Lejne, što je brže mogao, a njegovo veštičarenje ga je ubrzavalo. Hteo je da odvede Evranu do Vrela Postanja, jer je to jedino mesto koje mu je palo na um. Ako je voda još jednom tekla, onda bi to moglo da spase Evranu od rupe u vratu.

Kada nije mogao više da juri, Edun je trčao.

Kada nije mogao da trči, hodao je, a njegova magija nije puštala Evraninu krv. Negde duboko, on je znao da je izgubio šansu da prisvoji vešticu istine, ali nije mario. Ne sada.

Edun je nosio Evranu milju za miljom, stenama, strmim stepenicama, i po prvi put, posle mnogo godina, on je bio uplašen.

Trebalo mu je pola dana da prepozna to što je osećao. Praznina u njegovim grudima, neprekidno kruženje njegovih misli – Nemoj umreti, nemoj umreti.

Znao je da je ovo otišlo dalje od toga da se nekome duguje život.

Nasuprot onome što je želeo da bude – nasuprot onoga što je uerouao da jeste – Edun je bio uplašen.

Pre nego što je ugledao reku, čuo je kako se kotrlja, preko zujanja popodnevnih insekata i kreštavih ptica. Osetio je izmaglicu njenih brzaka, pomešanu s vlažnošću dana. Namirisao je, takođe, osam vojnika koji su čekali kod stepenica Vrela Postanja. Mora da je neko pronašao princa Leopolda i pomislio da bi se Edun mogao vratiti.

Zato je Edun iskoristio to malo snage što mu je ostalo, da vojnicima oduzme dah. Trajalo je čitavu večnost. Edun je bio oslabljen; osmorica ljudi nisu. Edun se njihao na vetru, gibajući se poput drveća. Da je morao da stoji još malo duže, ispustio bi Evranu.

307

Vojnici su konačno trupnuli na zemlju, i Edun je prošao pored. Potom se penjao, polako ali odlučno, uz zagrejane stepenike Vrela. Preko pločnika do ograde. Položio je Evranu na leđa, u vodu.

Počela je da zaceljuje.

Edun je to više osetio nego što je video. Kakva god sila da je ovde bila na delu, biće potrebni dani da se njeno telo potpuno zaleči. Ali Edun je osetio da njena krv slobodno struji. Osetio je da novo mesto raste na mestu gde je grlo bilo prerezano.

Još uvek je čvrsto kontrolisao njenu krv, dok se grlo nije dovoljno obnovilo da bi sama mogla da diše. Dok srce nije počelo nesmetano da kuca.

Zatim je Edun pažljivo odneo Evranu do ograde Vrela i položio je na kamenje. Deo njenih nogu je ostavio u vodi – kako bi se isceljenje nastavilo – pre nego što će izaći iz vode, prskajući pločnik. I pored dodatne težine od natopljene odeće, iznenadio se što mu se kičma ispravila. Njegovo veštičarstvo je bilo potpuno obnovljeno…

A njegov um nije mogao da ignoriše ono što je očigledno bilo pred njim: Vrelo je ponovo živelo. Iako nije video magiju na delu, osetio je to dok je stajao u vodi.

Jedinstvo.

Potpunost.

Ovo Vrelo je otvorilo jedno, pospano oko, i neće mu dugo trebati da se potpuno probudi. Što je značilo samo jedno – koliko god bilo nemoguće za Eduna da to prihvati – veštica istine je bila polovina Kahr Aven, a Izelda…

Ta nomacijanska nit-veštica bez mirisa krvi, i još jedna veštica vazduha…

Bila je druga polovina. Bile su par kome se Edun životom zakleo da će ga štititi. Zakletva koju je položio kada mu je bilo trinaest – dok se otac još nije bio pojavio u njegovom životu – sada je tražila izvršenje, ali Edun nije mogao da odluči da li da je ispuni.

Nikada nije mislio da će ovaj dan zaista svanuti – dan kada će njegov kompletan trening i njegova budućnost biti predati mitskoj, drevnoj Kahr Aven.

Evrani je bilo lako. Ceo svoj život je provela kao vernik. Povratak Kahr Aven ju je upotpunjavao.

Ali Edunu je to bila smetnja. Okolnosti su ga naterale da stupi u manastir, i ostao je tamo jer nije bilo drugog mesta na koje bi otišao – mesta

308

na kom ne bi ubili krv-vešca čim ga spaze. Ali sada, imao je planove. Planove za sebe. Planove za svog oca.

Edun nije znao kome duguje odanost – ali je barem bio siguran u jednu stvar: bio je zahvalan što je Vrelo spasilo monahinju Evranu.

Možda su zato Eduna njegove noge sada vodile do najbližeg čempresa.

Krošnja je sijala zaslepljujuće crveno u sumraku, a zelene grane su se njihale na vlažnom povetarcu.

Od juče je naraslo još listova.

Edun je kleknuo na pločnik. Voda je curila, curila i curila – iz njegove odeće, kose, čak i iz korica mača, koje je zaboravio da skine. Jedva je to primećivao, jednostavno se pognuo, kleknuo na kolena i naslonio dlanove na stablo čempresa. Zatim je izgovorio molitvu Kahr Aven.

Tačno onako kako ga je Evrana naučila. Štitim onu što donosi svetlo, Branim onu što donosi tamu, Živim za onu što pokrenu svet, Umirem za onu što ugasi sene, Krv svoju, nudim dobrovoljno, Niti svoje, predajem voljno.

Moja duša večna ne pripada drugome, Uzmi moj etar.

Vodi moji oštricu.

Od sada do večnosti.

Kada je izgovorio naučene reči, bio je zadovoljan što je osetio da i dalje zvuče snažno, kao i uvek – i bio je zadovoljan što mu se novi zadaci već motaju kroz misli. Moje oštrice su mokre; moram da ih nauljim. Potreban mi je ogrtač od salamandra – i konj, takođe. Brz konj.

To što je lako mogao da ignoriše karavensku zakletvu, bilo je oslobađajuće, čak i ovde, pored Vrela Postanja. Za sada mora predati kovčeg sa srebrnjacima svom ocu, i to je jedino bilo bitno.

Edun je poslednji put osmotrio svoju staru učiteljicu, monahinju po imenu Evrana. Dobila je boju u obrazima.

Dobro je. Edun je konačno otplatio jedan od dugova koji joj je dugovao.

Zatim, dok je istezao prste i zglobove, krv-veštac po imenu Edun krenuo je da se susretne s ocem, jeritanskim kraljem pljačkaša.

309

S ogromnim naprezanjem, koristeći svu snagu koja joj je preostala, Izelda se uspravila i odgurnula drvene grede s Merika Nihara. Prvi zraci jutarnje svetlosti probijali su kroz sive oblake. Prvi dok i čitav blok zgrada su bili sravnjeni sa zemljom. Kalinova oluja je sve pretvorila u drvene opiljke – oluja koja je, verovatno, odnela i prvog oficira. Nijedna duša i nijedna Nit se nisu nazirale uz, sada, mirne valove. Nije bilo klepeta ptičjih krila, pesme insekata, života…

Osim zelenog roja, koji je leteo ka horizontu. U samom njegovom centru, Izelda je osetila najslabiji nagoveštaj treperenja Niti.

Sofi.

Ona je nestala. Nestala. Izelda je izgubila, i to je još jedna greška koja pada na njenu dušu.

Ali uspela je da odgurne te misli i nastavi da se bori s ruševinama. Buka i pokret su prenuli Merika iz nesvesti, i Niti su mu iznenada oživele. Čelični bol i plava patnja.

Ležao je na leđima, oguljene kože, dok su mu komadi stakla bili zariveni duboko u telo. „Šta te boli?“ upitala je Izelda, približivši mu se. Nije zamuckivala. Nije otkrivala osećanja. „Sve“, promuklo je rekao Merik, otvarajući oči. „Videću da li je nešto slomljeno“, reče Izelda. Ili nešto još gore. Kako se Merik nije usprotivio, počela je nežno da mu pritiska delove tela, od vrha glave do nožnih prstiju. Tokom godina je na stotinu puta radila isto sa Safi – Habim ju je naučio kako – i utonula je u pomirljivost hladnog, metodičnog pokreta.

Ukočenost. Vetar je duvao kroz natopljenu odeću nekog drugog i ljubio kožu nekog drugog. Merikove rane – sve su krvarile na nekog drugog – i Izelda nije pomišljala na Lutkarku. Na Izlučene. Na Evranu, Kalina ili Safi.

Ukočenost.

Dok ga je pregledala, Izelda je posmatrala njegove Niti, gledajući da li će bolno zasijati. Svetlele su svaki put kada bi izvadila staklo, ali su se provalile u agoniji tek kada je Izelda dotakla rebra. Zaurlao je. Rebra su mu bila slomljena; moglo je biti i gore.

Zatim je Izelda usmerila pažnju na Merikovu kožu, proveravajući da li je odstranjeno staklo ostavilo neku opasnu posekotinu. Krv je zaprljala ulicu i, dok mu je zavijala svoju iscepanu košulju oko rane na ruci, Merik je upitao, „Gde…je Safi?“

310

„Marstoci su je odveli.“ „Hoćeš li je… ti vratiti?“ Izelda je zaustavila dah, iznenađena koliko je pluća bole od toga. Da li će ona vratiti San? U nastupu panike, završila je previjanje i otpetljala svoj nitkamen. Nije sijao, što je značilo da je Safi sigurna. Nepovređena.

To je, takođe, značilo da Izelda ne može da prati svoju nit-sestricu. Ali šta joj je Safi rekla? Jedan od Eronovih ljudi dolazi ovamo – do dućana s kafom. Izelda je mogla da pričeka, morala je da pričeka, tu osobu. Ona će joj pomoći da dođe do Safi, ko god bila.

Ispustila je nitkamen. Vratio joj se u nedra. Potom je ponovo vratila svoju pažnju na Merika i rekla, „Treba Vam vidar.“ Čim je to izgovorila, pokajala se, jer je Merik, naravno, besno upitao, „Moja… tetka?“ Nagon da slaže je bio prejak. Ne samo da slaže Merika, već i samu sebe.

Nije bila moja krivica, želela je da kaže. Izlučeni su je ščepali, i to nije bila moja krivica.

Ali bila je njena krivica, Izelda je to znala. „Evranu su napali Izlučeni.“ Izeldin ton je bio bezbojan. Promišljen.

Udaljen hiljadu liga, dolazio je iz usta nekog drugog. „Ne znam da li je preživela. Pratila sam je, ali napustila je grad.“ Merikove Niti su tada popustile. Plava tuga je potpuno preuzela, i on je ispuštao suze, i gušio se tako da je to moralo silno povređivati njegova slomljena rebra.

Tada je glečer konačno pukao i Izelda je izgubila kontrolu. Savila se na kolena, pokraj Merika i, po drugi put u životu, Izelda od Midencija je zaplakala.

Danas je ubila toliko ljudi. Ne namerno i ne neposredno, ali teret se nije činio ništa manjim. Ništa strasnijim.

Umalo je… umalo je poželela da je Korlanova kletva ubila na kraju. Bar jedna od ovih duša bi sada mogla biti živa.

Nakon svega, Merik je bio suviše povređen da bi ga ignorisala. Bio je bled, tresao se, i Niti su mu brzo bledele.

I zato je Izelda gurnula u stranu sve što je osećala – svaku Nit kojoj nije bilo suđeno da se vijori – i približila se Meriku. „Gde je Jana?“ upitala je, misleći da ga njegova posada može odvesti do vidara. Ona i Safi su pustile konje, a Izelda nije imala pojma gde bi mogao biti najbliži grad.

311

„Visočanstvo, moram da znam gde je Jana.“ Uozbiljila se. „Kako da dođem do broda?“ Merik se tresao, ruku stisnutih na grudi, a koža mu je gorela na dodir.

Niti su mu bile sve bleđe i bleđe…

Ali prokleta bila ako mu dozvoli da umre. Nagnula se vrlo blizu. Susrela je njegov pogled. „Kako da kontaktiram Janu, visočanstvo?“ „Lejnin… bubanj vetra“, povikao je. „Udaraj u njega.“ Izelda se osvrnula, pogled joj je leteo preko ulice… Tamo. U istočnom delu grada, samo nekoliko blokova dalje, stajao je bubanj identičan onom na Jani.

Izelda se pridigla. Posoljena jutarnja svila, a njeni mišići su se osećali kao komadići razbijenog stakla. Ali išla je nogu pred nogu… dok napokon nije stigla do bubnja.

Podigla je malj – bio je samo jedan, i molila se da je magični, sposoban da stvarno i daleko baci vetar. A onda je počela da udara u bubanj. Ponovo, ponovo i ponovo.

Dok je udarala – dok je razvaljivala svoju dušu i svoje greške glavom malja – smišljala je plan. Jer i dalje je imala to u sebi. I dalje je posedovala veštine strategije, analiziranja okruženja i svojih protivnika. I dalje je imala instinkt koji je birao najbolje poprište za bitku.

Safi je, ovog puta, napravila nešto veliko – biti otet od strane Marstoka je definitivno njen novi rekord – ali bez obzira na sve, Izelda će pronaći rešenje.

Odvešće Merika vidaru.

Naći će način da zaustavi Lutkarku. Sprečiće tu devojku iz sene da ikad više izluči nekoga.

Dobiće odgovore o Korlanovoj kletvi i, možda, ponovo pronaći Grečju i Almu.

I, iznad svega, Izelda će tražiti Safi. Čim probije ovaj bubanj vetra, čim pređe preko vriska u njenim rukama i iscrpljenosti u nogama, pratiće Safi i vratiće je nazad.

Nit-sestre do kraja.

Mhe verujta.

Merik je bio bez svesti kada je Jana stigla. Dok je stigao do Nodinovih darova i Vrela Postanja, bio je gotovo mrtav. Slana voda mu je napunila rane,

312

njegovo veštičarstvo je bilo gurnuto preko ivice, a tri slomljena rebra nisu htela da se oporave.

Kada se, napokon, probudio u niskom krevetu, u kabini okrenutoj naopačke u Nodinovim darovima, zatekao je svoju tetku pokraj njega. Njena srebrna kosa je bleštala kao i uvek. Njen nežni osmeh je ulivao olakšanje. „Imam dobre vesti“, rekla mu je, dok se njen osmeh brzo menjao u koncentrisanu namrštenost, dok je utapkavala melem na Merikove ruke, lice i šake. „Zov-veštice iz Lovata su čitav dan dozivale Hermina. Izgleda, uprkos njihovom napadu na Lejnu, da Marstoci hoće da započnu trgovinu. Ali će pregovarati samo sa tobom, Meriče – i mogu da zamislim kako je Viviji udarila pena na usta.“ „Ah.“ Merik je odahnuo, znajući da bi trebalo da je srećan. Oduvek je samo želeo da obnovi trgovinu, i sada je dokazao da je može vratiti u Nubrevnu.

Ali trijumf je imao ukus pepela, i nije mogao da uveri sebe da je vredan cene koja je plaćena. „Gde je… Izelda?“ upitao je, slabim, tankim glasom.

Evrana se snuždila. „Tvoja posada je ostavila u Lejni. Navodno je ubedila Hermina da zna da se brine o sebi i da mora da se susretne s nekim u kafedžinici.“ Dok je Merik pokušavao da dokuči s kim bi se to Izelda mogla susresti, Evrana je nastavila da opisuje kako je princ Leopold nestao iz Nodinovih darova. „U jednom trenutku, bio je u tamnici, pod stražom, a u sledećem, njegova ćelija je bila potpuno prazna. Jedino što mogu da smislim, to je da mu je veštica-opsenar nekako pomogla da se izbavi.“ Bilo je to suviše za Merikov slomljeni, napaćeni mozak. Odmahnuo je glavom, promrmljao nešto o tome kako će se time kasnije pozabaviti i zatim uronio u magijski Safi, koji je lečio.

Dva dana kasnije – tri dana nakon što je izgubio Kalina – Merik je napokon otišao od Nodinovih darova do pećine Nihara. Evrana se rastala od njega, tvrdeći da mora da ode do karavenskog manastira, a Merik nije mogao da pređe preko svog ponosa i zamoli je da ostane.

Dolazila je i odlazila otkad je bio dečak, i zašto bi se to sada promenilo?

I tako, uz Hermina koji je hramao pokraj njega, Merik je pešačio kroz žbunje i granje i sve je odisalo novim naletom života. Lišajevi, insekti, zelenilo, zelenilo, zelenilo – Merik nije mogao da objasni… želeo je da Kalin bude ovde, da vidi isto što i on.

313

U stvari, Merik je stalno mislio o Kalinu. Uspomene su mu gorele u sećanju, i gubitak je odzvanjao u njegovoj lobanji. Čak i dok je posmatrao žive ptice koje su nadletale pećinu, dok je Hermin veslao do broda, a ribe se, neočekivano, praćakale u talasima – sve je to imalo ukus pepela.

Merikova posada je bila postrojena na palubi, kada se konačno dovukao do Jane. Svako je nosio štrafte u boji plavog irisa oko ruke, oplakujući palog druga, i svi su jasno salutirali, dok je Merik prolazio.

On je to jedva primećivao. Samo jednu osobu je želeo da vidi – jedinu koja bi razumela šta Merik oseća.

Pogledao je Hermina. „Dovedi Rajber, molim te.“ Hermin je zadrhtao. „Ona je… otišla, gospodine.“ „Otišla?“ namrštio se Merik, ne shvatajući. „Gde je otišla?“ „Ne znamo, gospodine. Bila je na brodu kada smo došli po Vas u Lejnu, i mislili smo da je još uvek tu, kada smo stigli do pećine Nihara. Ali… nismo sigurni. Sve što znamo je da sada nije na brodu.“ Merik se još uvek mrštio. Jer gde bi Rajber mogla otići? Zašto bi Rajber otišla? „Ostavila je poruku, ali ne govori ništa o tome gde je otišla. Na Vašem krevetu je, gospodine.“ Merik je požurio u kapetansku kabinu, dok su mu rebra protestovala protiv tog naglog pokreta. Dugim koracima, gotovo trčeći, prešao je preko sobe, gde je opazio svoj naborani kaput raširen preko madraca. Na njemu je stajalo parče papira.

Merik ga je dograbio, oči su mu letele preko Rajberinih, gotovo nečitkih škrabotina.

Moj admirale, moj prinče, Žao mi je što odlazim, ali ću Vas, jednog dana, opet pronaći. Dok sam odsutna, Vi morate postati kralj, onakau kakav je Kalin verovao da možete da budete. Molim Vas. Potrebni ste Nubrevni.

Rajber (I pogledajte u džep od kaputa.)

314

Merikovo čelo se ispravilo na te, poslednje reči. Džep od kaputa?

Trgovinski ugovor.

Merik je dohvatio kaput, rukama koje su se tresle, i nežno razmotao ugovor. Na poslednjoj stranici, svuda su bili tragovi prljavih prstiju – zajedno sa podebljanim rukopisom.

Ujače: Prestani da budeš takav seronja povodom ovog trgovinskog ugovora. Princ Merik Nihar je učinio sve da me nepovređenu doveze do Lejne, i zato…

Merik je okrenuo stranicu. …ne možeš njega da kriviš ukoliko ja budem povređena na putu ili ne stignem do doka koji si proizvoljno odabrao. Princ Merik i Nubrevna zaslužuju trgovinski ugovor s Hastrelovima. Obećavam ti jedno, ujače: ako ne ispuniš ugovor i ne otvoriš trgovinu s Nubrevnom, ja ću, jednostavno, sama napraviti ugovor s njima. I biće to očajan ugovor, koji Nubrevni daje svu prednost i sav novac.

Zapamti: moje ime nosi težinu, i uprkos tvom mišljenju, nisam baš potpuno bez inicijative.

Potom, užasno nečitkim rukopisom, stajao je potpis: Safija fon Hastrel Ledi od Kartore Nešto vrelo je zastalo u Merikovom grlu. Ponovo je prelistao ugovor i video da su njegov i lord Eronov potpis još uvek tu – dok je referenca o „prolivenoj krvi“ potpuno uklonjena.

Merik nije mogao da veruje. Pamet mu je otupela; srce mu je zastalo. Te noći, kada se probudio sa Safinom rukom na grudima – to je bilo zbog ovoga.

Ukrala je dokument i pisala po njemu pepelom iz ognjišta.

I sada Merik ima trgovinu s Hastrelovima. I sa Marstocima.

315

Obuzeo ga je tihi, histerični smeh. Izgubio je više nego što je ikad mislio da može da izgubi, a ipak mu se neka vesela sigurnost budila u grudima.

Polako, gotovo ošamućeno, Merik je seo na kraj kreveta. Ispravio je trgovinski ugovor, zacrnjenih prstiju, i odložio ga u stranu.

Potom je Merik Nihar, princ Nubrevne, zabacio glavu i pomolio se.

Za sve koje je voleo, sve koje je izgubio, i za sve što on – i njegova domovina – mogu dobiti.

Safija fon Hastrel se nagnula na ogradu lične galije carice Marstoka, i podbočila se štakom. Pokraj nje je promicala bujna obala zemlje koju je Dalmocija prisvojila, a ona je pokušavala da se pretvara da ne gori na podnevnom suncu.

To je bila zemlja palmi i džungle, ribarskih naselja i vlažnosti toliko velike da se kroz nju moglo plivati. Želela je da uživa u njenoj lepoti, ne da se topi na ovoj bednoj toploti.

Pre nekoliko stotina godina, ova zemlja je pripadala naciji koja se nazivala Biljani. Koliko je Safi mogla da se priseti svojih časova. Sada je znala da ne treba verovati knjigama istorije.

Barem je, uprkos žegi, njena haljina od belog pamuka bila relativno hladna – ali nelagodni gvozdeni pojas koji joj je učvršćivao struk nije. Metal je bio sva moda Azmira – sigurno zbogVanes, koja je od njega napravila modu. Ipak je ona mogla da kontroliše svakoga koje takve stvari nosio.

Ipak, čak i sa pojasom, Vanes je insistirala da Safi dobije i metalnu ogrlicu. Bio je to lančić, delikatan i tanak, ali bez kraja i početka. Carica ga je zavila oko Safinog vrata i, koliko god se ova mučila i vukla, nije mogla da ga raskida.

Hvala bogovima, doduše, što je Vanes Safino nitkamenje smatrala bezopasnim.

S kvarnim osmehom na pejzaž, Safi se oslonila na štaku. Njeno levo stopalo je bilo zavijeno i zarastalo je, zahvaljujući upornosti šest veštica vidara iž Vanesine posade. Navodno, kako je imperatorka neprestano insistirala, ona nije nameravala tako ozbiljno da povredi Safi. Safi je jednostavno bila previše dragocena (tako se Vanes izrazila) za svako „grubo ophođenje“, i Safin život nikada nije bio u opasnosti u Lejni.

Safino veštičarstvo je govorilo da je to istina, ali ona je dozvolila da se laži provuku uprkos tome.

316

Iza Safi su se začuli koraci, i imperatorka Marstoka je stala uz nju. Njena haljina od cmog pamuka je šuštala na vetru, odajući poštu osamnaestorici Guja i mornara koji su se izlučili u Lejni. Vanes će održati komemoraciju kada stignu do njene palate u Azmiru. „Imam vesti za Vas“, rekla je, na marstočkom. „Dvadesetogodišnje primirje je okončano.“ Vanes nije pokazala nikakvu reakciju, dok je dodavala, „Kartora se već priprema za prvi napad u nameri da Vas oslobodi. Zato se nadajmo“, podigla je jednu obrvu, „da ste bili vredni toga, veštice istine.“ Nasmejala se, hladno i tajanstveno. Potom, bez daljih reči, carica Marstoka se vratila odakle je došla.

Safi je utonula u štaku, ošamućena. Nije znala da li da se naglas smeje ili histerično zarida, jer ovo je bilo upravo ono što je ujka Eron – i svi ostali koji su bili uključeni u njegov plan – pokušavao da spreči, zar ne? Primirje se brzo okončalo; sada više ne može biti mira.

A Safi sigurno nije pomagala Eronov plan tako što se udružila sa Vanes – samim tim i čitavom Carevinom Marstok. Ipak, odbijala je da oseća krivicu ili kajanje zbog svojih nedavnih postupaka. Po prvi put u životu, Safi je sama birala svoj put. Igrala je svojim kartama i niko nije vodio njenu ruku osim nje same.

Ruku koja podrazumeva caricu i vešticu, sitničavo je pomislila – iako je zbog pomisli na taro sada mislila i o Derikoži… a to je silno gnevilo. Vratiće ona svoje pare nazad, jednog dana.

Mršteći čelo, Safi je izvadila nitkamenje. Rubin se caklio na suncu, i videći koralna vlakna obavijena oko kamena osećala se manje usamljenom.

Volela je da se pretvara da Izelda – gde god bila – takođe drži svoj nitkamen.

Safi možda nije bila sa svojom nit-sestricom, možda nije kupovala kuću u Venjazi, i možda je, tehnički, bila zarobljenica, ali nije se bojala onoga što predstoji.

Sav taj naporan fizički trening, govorio je Merik, i veštičarstvo zbog koga bi ljudi ubili. Pomisli šta sve možeš da učiniš. Pomisli šta sve možeš da postaneš.

Safi je izdahnula, duboko, izbacujući nešto teško iz grudi i dozvoljavajući srcu da zaigra kao nikada pre – na način koji je usporavao njen hod. Potpuno je zaustavljao. Jer sada je znala šta može da učini. Šta može da postane. Obezbedila je Meriku njegov ugovor i izvojevala pobedu u pregovorima s Marstocima. Iskrivila je svet i oblikovala ga u nešto bolje.

317

Safijina magija pevušila je, zadovoljna i topla od saznanja istine, a nakon što je bacila svoj nitkamen iza sebe, otvorila je svoje ruke. Dopustila da joj glava padne.

Onda se Safija fon Hastrel osetila u suncu na svojim obrazima. U vetru na svojim rukama. I u budućnosti koja ju je čekala u Marstoku.

318