Covek promena

Elizabet Sajts

ﾄ経vek promena

by voki

1.

Klor Kameron je zastala pred zgradom, radio-stanice. Bio je ponedeljak. Prekrasno junsko jutro prelivalo je grad suncem. Sve oko nje bilo joj je Inko drago i dobro poznato. Ista stara fasada od crvenih cigala, isti maleni tornjovi u pozadini, ista stara ulazna kaplja. Uživala je u prisnom prizoru.

Ušla je u zgradu, popela se na prvi sprat. Za prijemnim stolom sedela je Liza Peri.

Zdravo, Liza — pozdravi je Kler vedro. Šta ima novo od jutros?

Traži te Majkl— spremno se ođazva Liza. — Dva puta je već pitao jesi li stigla.

Hej, tek je četvrt do devet! Išla sam do koledža, da pokupim neke papire, šta je toliko hitno?

Materijal za savetnika, eto, to je - naglašavala je Liza svaku reč.

—Potreban je materijal za savetnika.

Za savetnika? — ponovila je Kler ne shvatajući. — Za kakvog savetnika?

— Nemam pojma — slegnula je ramenima Liza. — Znam jedino da Majkl treperi od sreće. Tatica mu je doveo izvesnog Rosa Nikolasa, i taj Ros će sad da nas savetuje.

Kler zastade. U trenutku, kao da je sve stalo.

— Ros Nikolas? Iz agencije Nikolas—Grifin?

— On lično — klimnu Liza — Zašto? Koliko treba da budemo impresionirani?

— Pa sad — reče polako Kler — ne znam da li je impresionirani prava reč. On je čuveni ... Nije završila misao. Pitam se šta li Majkl smera s njim.

Zazvonio je telefon, Liza podiže slušalicu i dalje netremice gledajući u Kler.

— Možda ćeš saznati prva — reče poklapajući mikrofon. — Majkl ti poručuje da odmah dođeš u njegovu kancelariju.

by voki

Vrata kancelarije Majkla Logana bila su zatvorena. To nije bilo uobičajeno. Kler je nekoliko sekundi zurila u sjajno tamno drvo, a onda kucnu. Na Majklovo „napred" pritisnu kvaku i uđe.

Majkl je sedeo za svojim stolom. Kler pomisli kako je čudno izveštačen izraz njegovog, inače dobroćudnog bucmastog lica.

— Dobro jutro, Majkl. Zvao si me.

— Da — rekao je kratko i pogledao prema nekome van njenog vidnog polja. — Hoću da ti predstavim Rosa Nikolasa, iz agencije Nikolas i Grifin, Dalas.

Okrenula se. Kraj prozora je stajao visok čovek, lako razbarušene riđe kose, odeven ležerno ali već na prvi pogled skupo. To je, dakle, veliki Ros Nikolas, pomislila je, ne bez iznenađenja. Stajao je naspram nje, i sam, reklo bi se, nečim iznenađen.

— Ros — prekinuo je tišinu Majkl — ovo je Meri Kler Kameron, šefica odeljenja za kontinuitet.

Načinila je nekoliko koraka prema njemu i pružila ruku. — Milo mi je — reče.

Njegova šaka obujmila je njenu. Osećala je svaki njegov prst, njegov topli dlan. Pogledala je u sive oči, pametne, znalačke, malo umorne. I ljute.

Zapravo besne. Taj bes se nije mogao skriti. Kler se trže. Zašto bi Ros Nikolas bio besan na nju?

Ali, već u sledećem trenutku, to što je ličilo na bes nestalo je iznenadno i potpuno, kao da joj se samo učinilo da postoji. Umesto njega, Rosovo lice prelio je osmeh, donekle konvencionalan, ali bez sumnje ljubazan.

— Veoma se radujem, Kler — rekao je nešto prisnijim glasom. — Majkl mi je toliko pričao o vama ...

— Naša šefica za kontinuitet ponovio je Majkl. — ... Svake godine odnosi nagradu Oglasnog kluba. Kod a nas je već ... koliko, Kler?

Ros Nikolas je i dalje držao njenu ruku. Kler je zurila u njega nastojeći da razabere prve utiske. Pred njom je stajao slavni producentprogramer. Njegov pogled bio je kontrolisan, držanje uzdržano, ali je negde iza toga Kler naslućivala iskru interesovanja. U magnovenju je primetila njegove sugestivne usne, usne sposobne da ubede, i da

by voki

čuvaju tajnu ... usne koje znaju sve što se može znati o sporom, čulnom poljupcu...

Osetila je da rumeni i povukla ruku. U ušima joj je zvonilo Majklovo pitanje.

— Šest godina — odgovorila je kratko.

- Pre toga, bila je asistent u odeljenju za reklame — brbljao je Majkl. — A još pre toga, honorarac u odeljenju za porudžbine, telefonska služba ... Stvarno ne znam šta bismo bez nje — zavrteo je glavom. — Ona pamti sve rođendane, donosi nam kolače, čak čuva i moju ćerčicu kad zatreba ... Zaista, Kler, koliko je to godina kad se sve sabere?

Kler se čudila Majklovoj brbljivosti. Od kakvog su značaja svi ti privatni detalji.

— Dvanaest — odgovorila je hladno, nadajući se da će njen ton obuzdati govorljivost njenog mlađanog šefa. Ali, iz nekog razloga šef se nije dao zaustaviti. Trijumfalno je dodao kako Kler uveče predaje na koledžu Nokema i kako njeni studenti, na praksi u radiju, pričaju da je zaista sjajna.

A ja kažem, govorila je u sebi Kler, osećajući se sve neprijatnije, da bi mogao konačno da zaćutiš, Majkl.

Ros Nikolas joj se nasmeši kao da čita njene misli.

— Ne sumnjam da je Kler žena s mnogo talenata — reče meko. — Ali, sada nas zanima njen posao ovde, u stanici, Majkl.

Majklu bi nelagodno.

— Zapričao sam se, izvini, Ros. Ros se ponovo nasmeši Kler, a ona, gotovo nesvesno, uzvrati osmeh. On očigledno zna kako treba s Majklom, prolete joj kroz glavu. A zatim, svesna da sama gotovo ne skida očiju s njega, pomisli uznemireno da možda zna i kako treba s njom.

— Čuo sam neke vaše spotove, Kler — započe ponovo Ros Nikolas.

— Veoma su dobri. Vi ih i snimate, zar ne?

— Da, snimam... — promucala je, zbunjena. Da li zaista Ros Nikolas iz agencije Nikolas-Grifin hvali njene tekstove i režiju? Je li moguće da misli ozbiljno?

Ali, njegov pogled bio je iskren, nepatvoren.

— I dvanaest godina ste ovde? — pogledao ju je upitno. — To je dugo za jedno mesto. Posebno u ovom poslu.

by voki

Kler podiže obrve. — Sviđa mi se, zato sam tu — odgovori malo prkosno.

— Sviđa mi se kad stvari ostaju iste.

— Eh, iste! — upade ponovo Majkl. — Ros je čovek promene. Došao je da pretvori ovo mesto u pravu radio-stanicu, Kler. Menjamo programsku koncepciju, signale, vesti... Ukratko, sve! Molim te, objasni, Ros! Kler je zurila u obojicu. Koncepciju, ponavljala je u sebi. Vesti, produkciju. Tu, u stanici vaš Radio Peregrin, gde se nikada ništa nije menjalo. Dah joj, za trenutak zastade.

— Na kakve promene zapravo mislite? — zapitala je praznim glasom.

Na licu Rosa Nikolasa ponovo je bljesnuo onaj čudni bes i, kao malopre, nestao u trenu.

— Majkl preteruje — rekao je blago — To može da znači i običnu racionalizaciju. Proverićemo neke stvari.

Pogledao je u Kler svojim jasnim, intenzivnim očima, i ona je ponovo imala utisak da joj cita misli. Da čita njeno iznenađenje. Čak i potajnu plimu straha i sumnje. Iracionalne, naravno. Sve je ležalo u toj jednoj reči: promena. Zar nije bilo dovoljno promena, i zajedno s njima toliko nesreće?!

— Treba nam nekoliko uzoraka produkcije, Kler — opet se oglasio Majkl. — Nekoliko spotova sa svakim od najavljivača. Morali bismo imati kasete do podneva.

Okrenula se prema njemu. Čak je i dobro poznati, prijazni Majkl odjednom bio nepoznat, gotovo da je ulivao strah. Sta će mu uzorci produkcije? Zbog selekcije najavljivača? Kuda vodi sve to?

— Greg Mejsi snima u deset — uspela je da kaže. — Mogu da počnem odmah posle njega.

— U redu — reče Majkl. — Kasnije će ti Ros objasniti novu koncepciju.

Najviše promena biće, naravno, u programskom odeljenju, a ti ćeš, Kler...

— Majkl — prekinuo ga je Ros. Nije podigao glas, ali je Majkl stao usred rečenice i nekoliko trenutaka zurio otvorenih usta.

— Kler — nastavio je mirno Ros — kasete ne treba da vas brinu.

Zanima me samo kako najavljivači deluju u spotovima. To je sve. A kasnije popodne bih zaista voleo da porazgovaramo o produkciji.

by voki

Kler pogfeda u vrhove svojih cipela. — Ako vam budem potrebna — reče kratko — biću u svojoj kancelariji, ili u studiju.

— Oh da, bićete mi potrebni — rekao je gledajući je dugim pogledom.

— Računajte na to.

Kler nije mogla da proceni da li je podtekst u njegovim recima nameran. Lice joj se ponovo zarumene. Pogledala je u Majkla.

— To je sve?

— Jeste, za sada. Samo mi, ako možeš, pozovi Dejva.

— Svakako — reče poluglasno Kler i okrete se prema Rosu, nastojeći da, koliko je moguće, izbegne magnet njegovog pogleda.

— Onda, doviđenja, gospodine Nikolas.— Njen pozdrav zvučao, je sasvim formalno.

Ros kao da je hteo nešto da kaže, a onda se, ipak, samo naklonio.

— Gospođice Kameron, doviđenja.

Dok je išla prema vratima, osećala je na sebi pogled njegovih sivih očiju i pod kožom joj zaigraše trnci. Na pragu stade i još jednom se okrete. Majkl je gledao u Rosa Nikolasa kao desetogodišnjak u dugo očekivani, željeni poklon. Ros je gledao u nju, radoznalo, zamišljeno, i malo iznenađeno. Bez reči, ona načini poluokret na petama i izađe iz prostorije. *** Nekome ko je, kao Kler, poznavao svaka vrata, svaki hodnik i ćošak u radio-stanici nije bilo teško da izbegne Rosa Nikolasa tokom dana.

Pretpostavljala je gde bi mogli da se sudare, pa je tokom čitavog dana bez velikog truda izbegavala ta mesta. Ali, došlo je veče. Mali koktel u Rosovu čast upravo je počinjao. U magnovenju joj prolete kroz glavu da bi mogla da se ne pojavi. Znala je, međutim, da to ne dolazi u obzir.

Događaju dana bili su obavezni da prisustvuju svi.

Za koktel je oslobođena najveća kancelarija Odeljenja prodaje. Bila je dupke puna. Pa ipak, Kler je smesta uočila Rosa. Stajao je nedaleko od ulaza, njoj okrenut profilom, naginjući se lako prema Majklu Loganu, koji mu je gestikulirajući nešto objašnjavao. Zurila je u njegova široka ramena iznad kojih se, kao kruna, vila njegova riđa razbarušena kosa.

Podigao je glavu i pogledao prema njoj. Oči im se sretoše i ona požele da ti odstupi za korak, lako se distanciran, uzdržan izraz njegovog lica

by voki

nije menjao, u njegovim očima bljesnulo je na i tren nešto što je izazvalo iskonsku fizičku reakciju u samoj srži njenog bića. A gde si čitavog dana ti, Kler Kameron?, govorile su njegove oči. Mislio sam da znaš da si mi potrebna ...

A onda ga Majkl povuče za ruku i njegove oči opet postadoše daleke, hladne.

— Ohooo! — začu se glas pored Klerinog ramena. - Šta se to zbi? Čudi me da osigurač nije iskočio!

Kler se trže. Pored nje je stajala Dona Fild. Videla je, očigledno, kratku malopređašnju scenu. Kler se napravi da je prečula njenu opasku.

— Otkud ti? — upita je običnim glasom. — Nisi u programu?

Dona zakoluta očima.

— Saberi se, Kler. Završila sam, ima već pola sata. A i da nisam, zar da propustim ovoliki šampanjac? Davno ga nisu ovako točili...

— Slušaj, Dona... — pogleda je ozbiljno Kler — šta misliš o ćelom ovom tumbanju? Nova ekipa, novo ... sve ... ?

Dona veselo slegnu ramenima. — Poneka pramena će dobro doći.

— Ali ne onima koji će morati da odu — obrecnu se Kler. — Svakoga bi to moglo da zakači...

— Moglo bi! A mogla bi da se desi i životna šansa! Kažu da je Nikolas kadar da te preko noći lansira. Daću sve samo da radim s njim!

— Stvarno si kao iz lošeg filma — pogleda je Kler. Daću sve samo da radim s njim! Misliš da bi producent-programer tog ranga bio zainteresovan za tvoje ... šta god!

— Računaj da će biti više zainteresovan za moje šta god, nego za tvoje — pogleda je Dona ispod oka. — Da se kladimo?

— Nemamo zašto — reče Kler. — Ja svoje šta god čuvam za sebe.

— U tome i jeste tvoj problem, lutko! Suviše ga čuvaš za sebe!

— Za razliku od tebe, da.

— Tako je, za razliku od mene! — odgovori Dona sa zločestim osmehom.

Kler primeti da je Ros Nikolas nešto šapnuo Majklu i da se potom uputio u njihovom pravcu.

— Hej, gledaj, dolazi moja šansa! — gurnu Dona laktom Kler.

U narednom trenutku, Majkl je već stajao kraj njih.

— Dona? Možeš li da dođeš na minut?

by voki

Kler ga upitno pogleda.

— ... Ne, Kler, ti mi nisi potrebna. Nastavi da uživaš u zabavi...

I obgrlivši Donu oko struka, krete ne čekajući komentar.

— Ja ću probati da je zabavim — reče za njim Ros Nikolas, stajući pored Kler i gledajući s onim neprimetno podrugljivim osmehom kako Majkl odvodi Donu.

— Lepo! — reče lakonski Kler.

— Lepo — lakonski odgovori on.

Nebrojeno puta učinio je nešto slično: odabrao nervoznu, nesigurnu devojku i povratio joj samopouzdanje pre nego što nesigurnost uzme maha. Ali, Kler Kameron nije bila tek nervozna. Nije ni imala razloga za to, bar ne očiglednog. Sve je ličilo na zagonetku. Neobičnu i intrigantnu, i to usred male, pospane radio-stanice Volta Logana, usred provincijalnog llinoisa, gde bi se čovek tome najmanje nadao.

— Hteo sam da vas uhvatim samu — kazao je.

Kler ga pogleda.

— Bila sam neprijatna jutros, u Majklovoj kancelariji, je li? — reče kruto. — Imate moje izvinjenje.

Posmatrao ju je zamišljeno. Njeno duguljasto lice bilo je inteligentno, imalo je izraz radoznale pažnje koja je uvek svedočanstvo kreativnosti.

Videla se i snaga, ucrtana u finu liniju usana, i negde u očima — neka tajna.

— Ne — reče Ros bili ste, u stvari, sasvim prijatni. Sve dok Majkl nije počeo da govori o promeni koncepcije. Tek tad ste me pogledali kao da imam rep i rogove!

Ona skrenu pogled.

— Iznenadila sam se, to je sve.

Ros prođe rukom kroz kosu. — Nema rogova, kao što vidite!

Odsustvo repa bilo bi nešto teže demonstrirati, osim ako ...

Ona ga samo pogleda podignutih obrva.

Oči su joj bile poput lešnika, svetlo-smeđe, sa zlatnim tačkicama i oivičene mekom zelenom linijom. Imala je divnu kožu, čak i pod neumoljivom fluorescentnom svetlošću, kožu boje slonovače, sa lakim senkama oko uglova očiju i ispod jagodica. Kožu koju bi čovek morao da dodirne da bi poverovao. Rosova ruka zapravo je krenula ka njoj,

by voki

dok nije shvatio šta radi i zaustavio se. Ako vam budem potrebna, biću u svojoj kancelariji, ili u studiju. A onda je nestala. Ako vam budem potrebna... U nekom skrovitom delu bića osetio je slatko uzbuđenje.

Duboko je udahnuo.

— Čujte, Kler — rekao je — verujte, vi nemate razloga za brigu. Majkl Logan vas izuzetno ceni. Stara koncepcija, nova koncepcija, on uvek računa na vas.

— A drugi, šta će biti s drugima? pitala je. — Sa najavljivačima. S programskim direktorima. S Dejvom, Skotijem, Donom, Mikijem, Gregom i Šilom ...

U tome je, dakle, problem. Ili bar deo problema. Deo koji veoma otežava stvari.

— Najavljivači — ponovio je. — Pa, dobro. Pošto se Majkl jutros tako nespretno izbrbljao, bilo bi glupo lagati. Tačno je. Programska šema se menja. Spreman sam da svakome dam šansu, ali ne mogu da obećam ništa više do to.

Kler je gledala na drugu stranu i pijuckala šampanjac. Kovrdže koje su uokvirivale njeno lice senčile su liniju njenog obraza, brade i vrata.

Nešto nije u redu, mislio je. Nešto joj ne da da se opusti. Tog jutra, kad je ušla u Majklovu kancelariju, samo što nisam podigao ruku na njega.

Da li je mogla da pomisli... ?

— Šta god vam se činilo, jutros sam bio malo besan na Majkla, kad nas je upoznao. Na Majkla — naglasio je — ne na vas. S vama to nije imalo nikakve veze, Kler.

— Ah, tako — reče Kler hladnim glasom. — Pitala sam se.

— No, to mi daje nade — reče on.

— Bar ste se pitali u vezi sa mnom. Ponovo je skrenula pogled i prinela usnama čašu sa šampanjcem. Ros se namršti. Najbolje bi, svakako, bilo ostaviti je samu. Povući se. Jer, reči, izgleda, samo pogoršavaju. Ali, na drugoj strani, njeno zauzdano neprijateljstvo predstavljalo je za njega izazov. Hteo je da zna šta se krije iza tih smeđe-zeleno-ćilibarskih očiju.

— Želim da razumem — rekao je. — Što god kažem, čini vas neraspoloženom. Kako mogu da vas oraspoložim?

— Ne možete.

— Mogu bar da pokušam — rekao je mirno. — Ako mi pomognete.

by voki

Podigla je bradu i uzdahnula. — U redu rekla je. — Vi ćete sve promeniti. A ja ne želim da se sve promeni.

Gledao ju je nekoliko trenutaka ćuteći. — Naravno da ću menjati stvari — kazao je polako. — Zato su me doveli. To mi je posao. Volim da vidim kako se stvari menjaju. Pokušavam da promenim stvari nabolje.

Kler nije bila naročito vesta u skrivanju osećanja. Ros je mogao sasvim jasno da pročita indignaciju i ozlojeđe-nost u njenom držanju i položaju ramena, u kratkom i brzom disanju. Ali, postojalo je još nešto, neizrecivo, ali čudno poznato, neka daleka zebnja duboko u njenim očima. I sve to kao rezultat jedne jedine reči, promena...

— Ne pokušavate vi da promenite stvari nabolje — rekla je s naglom, a neočekivanom žestinom. — Činite to zabave radi. Svi producenti su isti. Menjate, tek da bi bilo uzbudljivije.

Tek da bi bilo uzbudljivije.

Peregrin, država llinios, svakako nije bio Ljanito, a ta izuzetna mlada žena Kler Kameron nije bila Gejl. Gejl je bila viša i nekoliko godina starija; nosila je kratku kosu, a koža joj je bila preplanula i mestimično izborana od teksaškog sunca i vetra. Ali, po nekoj bizarnoj slučajnosti reči su bile potpuno iste. Tačno je to Gejl rekla, na pogrebu u Ljanitu, toliko godina ranije.

Sve si nam uzeo, iako si znao da će joj to slomiti srce. Morao si da imaš svoj drugačiji život, zar ne, Rosu bez obzira koliko to košta, bez obzira ko je povređen. I sve to ni za šta, tek da bi bilo uzbudljivije...

— Tako vi, dakle, mislite o producentima ... rekao je vrlo polako.

— Ispada, ipak, da imam rep i rogove. I šape i kandže, pretpostavljam.

Rumenilo je obojilo njen vrat i pelo se uz lice. Upola je podigla desnu ruku, s dlanom okrenutim upolje, kao da se tim gestom izvinjava. — Oprostite — rekla je — nisam htela to da kažem.

Udahnuo je. Iskra ljutnje i frustracije iščezla je. — Ne — rekao je. — Ja treba da se izvinim. Bio sam detinjast. Ali, Kler, ja ...

Prekinula ga je. — Želela bih da odem — rekla je — sada bih želela da odem.

— A ja bih ... rekao je, i stao. Ja bih želeo da negde budemo sami, ti i ja, mislio je. Negde gde je senovito i tiho, gde bismo mogli na miru da

by voki

razgovaramo. Želeo bih da dodirnem tvoje lice, tvoju kožu, samo jednom, samo vrhovima prstiju, da bih video da li je zaista tako somotasta i sveza kao što izgleda.

Gledali su se nekoliko trenutaka.

— Nemojte ići — rekao je.

— I drugi ljudi žele da razgovaraju s vama — odgovorila je kratko. — Laku noć, gospodine Nikolas. *** Ali, nije bilo tako lako otići. Ljudi su je zaustavljali, reč-dve ovamo, reč-dve onamo. Ivicom oka Kler je primetila Grega Mejsija, kako sedi sam u ćošku, metodično obrađujući bocu šampanjca. To nije valjalo. U deset ga je čekao mikrofon. Zastala je na trenutak da še sama pribere, a onda se probila kroz gomilu i sela pored Grega.

— To piće se samo srkuće — rekla je, tapšući ga po ruci. — Noćas radiš.

— Ja srkućem — odgovorio je, nalivajući vino u plastičnu čašu. Čaša se prelila i nešto šampanjca prosulo se po tapisonu. — Samo su srkovi nešto duži. Ne sekiraj se, Kleri, ionako će sve da nas otpusti.

Kler mu uze čašu iz ruku.

— Kaže da će svakome dati šansu, Greg. Hajde, ostavi se pića.

Odvešću te kući.

— Neću kući.

— A šta hoćeš?

— Hoću da znam šta taj jastreb smera sa mnom.

— Ne brini, saznaćeš. Svi ćemo saznati.

— Vraga — odmahnu glavom Greg. Gledao ju je s upornom usredsređenošću. — Ja hoću da znam odmah.

— I ja — rekla je. — Ali kako?

— Ne znam za tebe — reče Greg mračno — ali ja ću da mu ukradem tašnu.

Kler se nasmeja. - Daj, Gregi, uozbilji se.

— Smrtno sam ozbiljan.

— Ozbiljan kradljivac! — našali se ona.

by voki

— Naravno — reče Greg polupijano. — Drugačije ne ide kad su producenti u pitanju. Svako zna kakav su oni ološ.

Tako vi, dakle, mislite o producentima...

— Greg — rekla je — u tom stanju svakako nećeš naći tu tašnu. A i da je nađeš, nećeš biti u stanju da pročitaš ni slova od onoga što otkriješ u njoj.

— Hoću! Hoću! — insistirao je Greg s upornošću pijanca. Ustao je naglo i podjednako naglo ponovo seo. — Naći ću! — rekao je ljutilo. — Moram da znam, Kleri.

— Greg, dosta! — Uzela mu je bocu iz ruke i Gregova ruka mlitavo dotače pod.

Boca je bila prazna. Kler je spusti kraj sebe. — Greg — reče oštro — onesvestićeš se ovde. Vodim te kući.

Obuhvatila ga je oko struka i postavila na noge.

— Hodaj, Greg — rekla je s naporom — ne mogu da te nosim.

Hodao je. Nekako su izišli iz prodajnog odeljenja. Skoro na kraju hodnika on iznenada stade.

— Sala za konferencije — reče — Tamo.

Bože, daj mi snage, pomislila je u sebi.

— U redu, Greg. Ako hoćeš da padneš u nesvest, možeš to i u sali za konferencije.

Uđoše. Greg se zatetura, a zatim se naglo uspravi i strese njenu ruku.

— Eno je, reče. — Na stolu.

Na konferencijskom stolu stajali su rokovnik, penkalo, telefonski imenik. I tašna. Naravno. Sala za konferencije bila je jedino mesto u stanici gde je no-vodošavši gost mogao na miru da radi. Sve je na stolu bilo njegovo. Rosove stvari, Rosova tašna.

— Greg — reče Kler — dođi ovamo, sedi. Ovo je smešno.

— Mani me se — reče Greg mračno. — Hoću da saznam.

Odvukao se do druge strane stola. Privukao je tašnu k sebi, otvorio je.

Odjednom, oči mu se zatvoriše, kolena pokleknuše.

Kler pritrča. Nekako je uspela da ga odvuče do kauča pre nego što se srušio kao kamen.

— Tako — rekla je. - Odspavaj, Greg. Imaćeš sutra o čemu da razmišljaš.

by voki

Okrenula se da pođe. Na konferencijskom stolu stajala je otvorena tašna. Ne razmišljajući, Kler priđe.

Na stolu su stajali papiri s beleška-ma. Brojevi telefona, primljene telefonske poruke, lista stvari koje treba obaviti. I na njoj ponovo imena. Verovatno će sve da otpusti, bez obzira šta priča. Producenti uvek počinju time da neće menjati ništa bitno. U samoj tašni stajao je pokretni telefon, par fascikli, opet beleške, krupnim štampanim slovima.

Pružila je ruku da zatvori tašnu. U tom trenutku, ni tren pre ni tren kasnije, otvorila su se vrata. Crna figura ocrtala se naspram jasne svetlosti u holu. Kler se sledi. Onda se vrata tiho zatvoriše i Ros Nikolas meko reče: — Našli ste nešto zanimljivo? Nije postojalo ništa što bi mogla da kaže, nije bilo načina da objasni šta radi u toj sali za konferencije, s Rosovom tašnom otvorenom na stolu i Gregom Mejsijem, koji je, kao u komi, ležao na kauču u uglu. Kler je osećala kako joj se lice žari.

— Besmisleno pitanje, znam — reče Ros. — Možda biste mi ipak rekli šta to tražite, Kler?

Sada ga je videla jasnije, više nije bio tek silueta. Jasno je razabirala crte lica, liniju njegovog vrata s otvorenom kragnom košulje, i rukama kao i obično u džepovima sakoa. Otvorila je usta, ali i dalje nije znala šta da kaže. Zakoračio je prema njoj i ona oseti strah, nerazuman, fizički. Odstupi za g korak.

— Šta želite da znate — pitao je ljubazno — koliko me plaćaju?

— Ne — odgovorila je — što se mene tiče, mogu da vas plaćaju i milion dolara, ne marim.

— Zaista ljubazno od vas — reče polako Ros. — A šta se desilo s vašim prijateljem Mejsijem? Kad sam ga poslednji put video, visio vam je oko vrata.

Pratila je njegov pogled i primetila kako su mu se obrve podigle kad je ugledao Grega. Prišao je zatim stolu i spustio čašu s šampanjcem.

Kažiprstom je prošao kroz hartije u torbi, pažljivo gurnuvši list s telefonskim porukama ustranu.

Kler još jednom ustuknu. Iza nje je bio zid.

— Nisam ... — počela je, i odmah stala, stisnuvši usta. Neću da mu pružim satisfakciju da me gleda kako pokušavam da objasnim.

by voki

Prišao joj je, stao pred nju i položio dlanove na zid, s leve i desne strane.

— Tako — rekao je. Njegove oči, oivičene srebrom, bile su odjednom veoma tamne u prigušenoj svetlosti. — Možda ćete pokušati da me ubedite da vam ispričam sve?

— Ne treba — rekla je. Srce joj je snažno lupalo. Posmatrala je liniju njegovih usana. — Ni ja vama nemam šta da kažem. Možete da me otpustite, kao i sve ostale.

— Naravno, — rekao je lako. — Bezdušni producent Nikolas. Taj sam.

Gledali su se ćutke. Zarobljena njegovim rukama, Kler se nije pomerala. U trenu, on se nagnu prema njoj i poljubi je blago, ovlaš.

Te ironične usne bile su tako tople i tako iznenađujuće nežne na njenim usnama. Kler pusti da joj glava ponovo padne na zid. Bio joj je tako blizu. Slušala je kako diše, udisala miris njegove kože, čak i reskost šampanjca na njegovim usnama. Maleni prostor između njihovih tela bio je ispunjen napetošću.

— Nisam smeo to da uradim, — promrmljao je. — Oprostite.

— Sve ... sve je to strašna greška — prošaputa Kler.

Njegovo disanje se uspori. — Moja, ne vaša.

Opet su zaćutali.

— Neću nikoga da otpustim, — rekao je. — Svakako ne sad odmah, dok me oprobaju svoje šanse. Rekao sam vam.

— Da, da. Znam.

— Ali mi ne verujete.

Kler ništa ne odgovori. Nije imalo šta da se kaže. Jer, ona mu, doista, nije verovala. Podigao je dlanove sa zida, odvojio se od nje i prišao stolu.

— Kler — pogledao ju je smireno, — Znam da niste dirnuli moju tašnu. Slutim da krivac leži na onom kauču.

Greg. Kler oseti krivicu. Potpuno je zaboravila Grega.

Ros se sporo nasmeši. — Kako vaše lice sve kazuje, — reče. — Neverovatno mi je koliko ste prirodni, u svakom gestu, svakom izrazu lica... Koliko je vremena prošao otkako gledam samo ljudske fasade ...

by voki

— Sve što bi sada trebalo da vidite — reče Kler s naporom — jeste da brinem za onesvešćenog Grega na onom kauču. Moram da kažem Seli da ga zameni noćas. Pokušaću da ga odvezem kući.

— Pustite ga, — reče Ros. Podigao je sa stola svoju čašu šampanjca.

— Hoćete li sa mnom natrag na zabavu? Vreme je da im se vratim, da ne bi došli ovamo po mene.

— Poći ću kući, — kratko odgovori Kler.

— Morate znati, Kler — kazao je otvarajući vrata — to obično ide drugačije . . .

U njegovom glasu postojala je neka čudna nota, nešto što je ličilo bezmalo na molbu.

— Ne treba ništa da mi objašnjavate — reče ona.

— Da, ali želim to — reče Ros. — Majkl je napravio grešku. Pogrešno me je predstavio osoblju. Ovde sam kao savetnik, Kler. To je sve.

Obično niko osim glavnog menadžera i ne zna da sam u gradu. Zato sam, uzgred, bio onako ljut na Majkla jutros.

Svima je rekao. Sve ih je preplašio.

— Vi obično vučete konce iza scene — reke ironično Kler. — Kako je to plemenito.

Videla je zatezanje i napetost oko njegovih vilica. Nastupila je duga pauza.

— Kako da učinim da razumete, Kler? Pramena je ponekad dobra.

— Pramena nikada nije dobra — odvrati ona impulsivno.

— Nije? — rekao je meko. — Pitam se zašto tako mislite.

Ona ga pogleda. — O bože, zašto me to pitate?! Nikada ne bih mogla da objasnim nekome kao što ste vi.

I plašeći se njegove ponovne blizine, ona se hitro provuče između njega i dovratka, i pohita hodnikom prema izlazu. Žurila je onamo gde će biti bezbedna, gde čak ni Ros Nikolas neće moći ništa da promeni.

Zaključala je za sobom ulazna vrata i, bez daha, naslonila se na zid.

Ispužila je ruku i potražila prekidač. Mlečno bela svetlost starinske lampe, koja je pripadala njenoj baki, meko je obasjala prisni prostor dnevne sobe. Sve je bilo na mestu, nepromenjeno, i Kler oseti kako joj se disanje usporava, a napetost smanjuje. Ispred sofe stajala je kedrova škrinja njene majke. Na polici za knjige bile su uredno poredane zbirke poezije, koje je baka dobila kao nagradu na nekom davnom takmičenju

by voki

u pisanju. Kler u prolazu nežno pređe prstom preko hrbata knjiga.

Spusti tašnu na sto, gde ju je uvek ostavljala. Bila je kod kuće.

U spavaćoj sobi, spusti nakit na komodu od mahagonija, koja je odisala nekim posebnim mirom, sigurnošću. Na noćnom ormariću pored kreveta otkucavao je bakin časovnik od belog porculana. Kler pogleda fotografije na komodi. Sve su bile tu, na broju. Fotografije se nikad ne menjaju, nikad ne napuštaju čoveka. Samo ljudi to čine.

Njen otac, obgrlivši Elen i dva deteta, ispred kuće u Vermontu. Srećan u svom novom životu, s novim ćerkama. Njen brat, svečan i ukočen u vojničkoj uniformi. Već je godinama stacioniran u Severnoj Karolini, oženio se, ima dete. Njena sestra, vihor uspeha, čak ne ni na pravoj fotografiji nego na isečku iz novina, iz reportaže o ekonomskim analitičarima. Njena majka sa svojim novim mužem, koji predaje ekonomiju na Univerzitetu u Arizoni. Naslonila je glavu na njegovo rame, smešeći se, ispunjena.

Baka. I baka se smešila. Kler uzvrati smešak, sasvim tiho. Bar je baka bila ostala, tada. A evo, šesta je godina otkad je nema.

I najzad, tu je ona sama. Jedina koja je još tu. Pramena za pramenom.

Otišao je tata, pa Keni, Suzan, a onda i mama. Bio je to njihov izbor. Taj izbor nije podrazumevao nju.

U ogledalu ugleda svoje lice, meke uglove jagodica, bradu kakva je majčina, iskošene obrve. Oči koje nisu imale nikakvu posebnu boju.

Kestenjastu kosu, nepopravljivo kovrdžavu. Njeno ,lice, obično bledo, sada je bilo preliveno rumenilom. Usne stisnute u nekom osećanju klonulosti. Pomislila je na Rosov poljubac. Tako ovlašan, čak ne ni posebno strastan. Prijateljski, pre. Nežan. Ohrabrujući. Odjednom uzdrhta.

Kako bi bilo kad ... Stani. Stani!

On će tu biti samo neko vreme. Taman toliko da promeni stvari. Onda će otići. Upamti to.

Okrenula se od ogledala i legla na prabakin krevet. Posteljina je mirisala na lavandu. Bilo je tako tiho i spokojno.

Promena je ponekad dobra, rekao je. A njen glas mu je odgovorio Promena nikad nije dobra.

Nikad, Mari Kler? Nikad? Nikad? Dugo je potrajalo dok nije zaspala.

by voki

2.

Kler Kameron je zastala pred zgradom radio-stanice. Prekrasno junsko jutro prelivalo je grad suncem. Bio je utorak. Sve je oko nje bilo tako drago i dobro poznato. Ista stara fasada od crvenih cigala, isti maleni tornjevi u pozadini, ista stara ulazna kapija.

Ali, unutra više ništa nije isto, mislila je. Niti će ikada više biti isto.

Gotovo da joj je bio napor da uđe u zgradu radio-stanice. Zapravo, ne samo zbog promena. Negde unutra bio je Ros Nikolas. Ros, sa svojim toplim dlanom na njenom, s očima koje lutaju kroz prostoriju, s ukusom šampanjca, i brzim, neočekivanim poljupcem. Neće biti lako sresti se s njim.

— Hej, zdravo, Liz — pozdravila je sekretaricu. Čudno, glas joj je zvučao sasvim normalno. — Ništa novo od ju-če?

— Čekaj samo da čuješ — odgovori Liz u pola glasa i pogleda preko ramena, u pravcu kancelarije Majkla Lo-gana. Vrata su bila zatvorena.

— Potukli su se. Sinoć.

— Potukli... ? — Kler je pogleda zapanjeno. — Ali, zar nije bila zabava... ?

— Otišla si ranije, propustila si najbolji deo. Dejv Kolins je digao ruku na Rosa Nikolasa.

— Šališ se, Liza ... ?!

— Pokušao je pesnicom da markira nos gospon-velikoproducentskog savetnika. Biva to od previše šampanjca — kikotala se Liza. — Javio se jutros — Dejv, mislim. Kaže, ionako će biti najuren, pa bar da svima pokaže kako se oseća.

— Stvarno ga je udario?

— Hteo je, hteo! Ros je uživao. Stajao je savršeno spokojan i gledao kako Dejv hvata zalet. Pa se, dabome, samo malo pomerio ustranu. Ni šam-panj mu se nije prosuo, đavo da ga nosi.

— A Majkl, šta je, pobogu, on uradio?

— Majkl i Ros odvukli su Dejva u Majklovu kancelariju, zatvorili su vrata, počelo je urlanje? uglavnom se čuo Dejv. Posle toga se društvo

by voki

manje-vi-še osulo. Kraj priče! Nego, slušaj, u devet je sastanak. U sali za konferencije!

— Ja neću moći... — zausti Kler. — Moram ...

— A ne — prekide je Liza hitro. — Zaboravi na to što možeš. Ovo važi za sve, bez izuzetka. Tačno u devet. Možeš eventualno još da popiješ kafu.

Kler neodlučno zastade na vratima sale za konferencije. U trenutku nije mogla da shvati šta nije u redu. U sali je vladala potpuna tišina.

Zaposleni u radio-stanici sedeli su zajedno, u istoj sobi, i niko nije govorio. Moglo je biti smešno, da nije bilo toliko bizarno. A onda, neki su i nedostajali. Dejv Kolins, na primer. Tim Konor, koji je obično radio o vikendu, bio je u programu. Od Grega Mejsija nije bilo ni traga.

Glave se okretoše prema njoj, a onda od nje. I dalje bez reči. Sve stolice za konferencijskim stolom bile su zauzete, izuzev one u čelu. Slobodno je bilo još samo mesto na kauču, pored Done Fild. Dona je, u tišini, vrtela neku sitnicu u rukama, rđavo prikrivajući nervozu. Kler ode do kauča i sede kraj nje. Na tom kauču ostavila je sinoć Grega Mejsija.

Dona je uhvati za ruku, prsti su joj bili kao led. Kler stisnu njenu šaku u znak solidarnosti. Htela je da nešto šapne Doni, da prekine tenziju, neprirodnu tišinu, ali to nekako nije bilo moguće. Dona misli da nemam zašto da brinem, razmišljala je Kler. Zato što nisam u programu, zato što mi je posao s one strane mikrofona. Kad bi samo znala šta se desilo sinoć. Ako on sada dođe ... i ja u njegovim očima vidim flert, ili prezir, ili bes, ne mislim da ću biti u stanju da to podnesem. A, opet, ako vidim golu nezainteresovanost, neću moći da podnesem ni nju. Vrata se otvoriše.

Majkl Logan uđe u salu, stade okle-vajući, pa priđe pročelju i sede.

Stolica zaškripa u potpunoj tišini.

Za njim je, gotovo neprimetno, ušao Ros Nikolas. Kao i obično, držao je nonšalantno ruke u džepovima pamučnog sakoa. Pogledao je oko sebe. Slobodnog mesta nije bilo.

Majkl je zaboravio da broji, mislila je Kler, zgrčeno.

Ros obiđe sto i ode do zida. Naslonio se i prekrstio ruke. Čekao je. Sve oči su ga izbegavale.

— Pa, da počenemo — kazao je otežući Majkl, s vidnim osećanjem nelagode. — Ovde ... Mi... Kao što znate, pravimo novi raspored ...

by voki

Ros je pogledom kružio od jednog do drugog prisutnog. Neprozirne sive oči stigoše do Kler, zaustaviše se na njoj par trenutaka, kao na svima drugima, i produžiše. Ništa. Ni po čemu je nije izdvojio. Osetila je nešto nalik na ubod, ali je u isti mah počela ponovo da diše.

— Sinoć smo ... je l' da ... imali malu gužvu — nastavljao je Majkl. — Novih neće biti... nadam se ... Nova koncepcija će biti sjajna... Videćete ... Ros, izvoli — uspeo je još da izgovori Majkl i povukao se u dubinu svoje fotelje.

Napetost u sali zgusnula se bezmalo u nešto materijalno. Ros se otisnu od zida. Stao je negde na sredinu sale, usredsređen, kontrolisan, hladan. I apsolutno dominantan.

Kako samo uspeva, mislila je Kler. Da mi je da znam.

— Koliko vas — progovorio je —očekuje da ću ih otpustiti smesta?

Podignite ruke, molim vas.

Troje-četvoro ljudi podigoše ruke, kao deca u školi, dok se ostali nelagodno promeškoljiše u foteljama. Ros se osmehnu.

— Pa, izgleda da imamo konsen-sus — reče. — Pretpostavljam da i oni koji su sinoć otišli ranije znaju šta Majkl misli kad kaže da smo imali... malu gužvu.

Ledena tišina.

Dok je govorio, Ros je išao oko stola, a tenzija je išla za njim. Majkl Logan gledao ga je i fascinirano i bespomoćno, sve više tonući u fotelju.

Kad je načinio pun krug, Ros stade.

— Neće biti nikakvih otpuštanja — reče glasno i nekako naglašeno. — Da se gospodin Kolins nalazi ovde, veru-jem da bi vam rekao da ja ne primam lako ostavke. Sinoć je pokušao, prilično spektakularno, zaista, ali bez uspeha.

Nešto nalik na pritajeni smeh prođe salom. Tišina više nije bila tako ledena. Ljudi su disali slobodnije, opuštali su se u foteljama.

— Sutra pravimo novi raspored — produžio je Ros. — Hoću da svi, svi do jednoga — spustio je ruku na Majklovo rame — budete uključeni. Svi, bez izuzetka.

U sali se odjednom začu glasniji žamor.

— A sad, da počnemo sa individualnim sastancima. Pretpostavljam da svi to više volite.

— Sasvim tačno — reče, više za sebe, Dona.

by voki

— U tom slučaju, da počnemo sa vama, gospođice Fild.

Jedan sat kasnije, Dona hrupi u Klerinu kancelariju. Oči su joj blistale.

— Ostajem! — uzviknula je trijumfalno. — Prvih devedeset dana svakako!

Kler je zagrli i vrati se za svoj sto. Vrhovima prstiju poče da lupka po tastaturi kompjutera.

— Šta je rekao? — upita najzad.

— Dovešće novog operativnog menadžera. Nikoga ne smenjuje. Rok je tri meseca — e pa, pokaži šta znaš! — odgovori uzbuđeno Dona. — Slučaj, Kler, čula sam mnogo priča o Rosu Nikolasu — dodade — ali ovako nešto ne.

Kler bi više volela da je prećutala svoje pitanje, ali joj to ne pođe za rukom.

— Šta si to čula, Dona?

— Znala sam da ćeš da pitaš — začkiljila je Dona prema njoj. — Možda nisam bila mnogo prisebna sinoć, ali dobro sam videla kako te je gledao. A i ti si se bila zanela, lutko. — Napravila je malu pauzu. — Da sam na tvom mestu .. . pripazila bih se. Ti si... toliko ispravna, Kleri.

A po svemu što sam ja čula, naš prijatelj Ros Nikolas... išao je mnogim krivudavim drumovima.

— Šta bi to trebalo da znači? Dona slegnu ramenima. — Počeo je kao disk-džokej u nekom jedva postojećem mestu u Teksasu. Sa dvadeset pet bio je u Los Anđelesu. Napravio je kompaniju ni iz čega.

Energija kao uragan. Neverovatne veze. Neke sumnjive prirode. Na trenutak je stala.

— Kažu da nikad ne greši i nikad ne gubi. I nikad ne ostaje na istom mestu više od par dana.

— A.. . — Kler se nakašlja da pročisti grlo — privatni život, ima li ga uopšte?

— Ženio se nije, ako to pitaš. Ali to je manje važan deo priče — reče trezveno Dona. — Ohladi, dušo! Tu žena ima gde se god okreneš. Nije on ovde zbog žena. Tip je došao da nas izvrne naopačke, zaradi gomilu love, napuni kasu Majklu i vrati se natrag u Dalas. Kažem ti, Kleri, suviše si ti ispravna za tipa kao što je on.

Bilo je četiri kad joj je zazvonio telefon.

— Kleri — čula je Lizin glas — Ros te očekuje u kancelariji.

by voki

Vrata sale za konferencije bila su otvorena. Na neki čudan način, prostor je izgledao drugačije. Pospremljen, bez tragova sastanka.

Neonska svetla ugašena, roletne podignute. Popodnevno sunce padalo je na glatku površinu stola, na otvoreno pismo, uredno složene fascikle. U vazduhu se osećao svezi miris limuna.

Ros Nikolas sedeo je zavaljen u fotelji, s nogama podignutim na sto i telefonskom slušalicom priklještenom između ramena i uha. Podigao je ruku da je pozdravi i pokazao joj da sedne.

Sela je sa druge strane stola. Neko je zaista pospremio salu, i to prilično temeljno. Čak se ni pod zracima sunca nije video ni trun prašine.

— Moram sad da idem — rekao je Ros u telefon. — Samo sam hteo da misliš na to. Zovem te sutra. Aha. Zdravo.

Spustio je slušalicu i pogledao u Kler.

— Znam šta mislite. Da ni prašinu nisam mogao da ostavim na miru.

Morala je da se nasmeje. — Prvi put vidim da čistačica dolazi i pre petka — rekla je nešto manje ukočeno.

— Da, čistačica! — reče Ros nali-vajući mineralnu vodu u čaše. — Ja sam bio ta čistačica dok ste vi, gospodo, sedeli u restoranu za ručkom.

— Sami ste počistili kancelariju ... ? U vreme ručka . . . ? — Kler ga je gledala s nevericom.

— Neverovatno, ali istinito. Alergičan sam na prašinu. A onda, imao sam osećanje da me niko neće uzimati ozbiljno ako po ceo dan budem sedeo ovde i kijao.

Kler samo podiže obrve.

— Dobro znate da bi vas uzimali ozbiljno i da sedite po ceo dan s kesom na glavi, kijajući.

— Da? — Odložio je papirnu maramicu. — Teško je poverovati. Znači — osvrnuo se — dopada vam se novi izgled?

— Dopada mi se svetio.

— Sasvim je drugačije nego sinoć, je l' da?

No, dobro, mislila je. On je zaista direktan. Ali, neću pocrveneti.

— Dopada mi se svetlost — ponovila je, dok su joj se jagodice žarile.

— Kler, nemojte me pogrešno ra-zumeti. Ne želim da budem neprijatan. Ali hoću da razgovaramo o onome što se desilo sinoć.

Njegov pogled bio je uporan, intenzivan. Pogledala je ustranu.

by voki

— To je bio samo mali nesporazum — rekla je. — Sve je u redu.

— Ne, nije — reče on. — Ne mogu da pustim da ostane tako. Ne želim da mislite da sam samo hteo da se malo zabavim.

Ona nije sumnjala da je posredi bilo samo to. Ćutala je.

— Oprostite ... — produžio je. — Sve je to malo šašavo. — Naslonio se i podigao glavu prema plafonu. — Želim da budem iskren ... Ima nešto u vama ... Izgledate nesrećni što sam ovde. — Kad se ponovo nagnuo napred, u njegovim pokretima nije bilo uobičajene ekonomičnosti, nego, naprotiv, neke grčevitosti i naglosti. — Kleri, verujte mi, da sam vas sreo u drugačijim okolnostima, ja...

Zazvonio je telefon.

Nijedno od njih nije se pomerilo.

Za Kler, trenutak kao da je bio isklesan u vazduhu. To sunce, i Rosovo ozbiljno lice, zlatni sjaj njegove guste kose, njegove ruke, napete na površini stola. Da sam vas sreo u drugačijim okolnostima. .. Onda je telefon zazvonio ponovo i preko Rosovog lica spusti se drugi izraz, kao zavesa. Podigao je slušalicu.

— Da? Džim? — rekao je nestrpljivo. — Moraću da te pozovem kasnije. Ne, kasnije večeras. — Pritisnuo je su-sedno dugme. — Liza?

Da li sam uo-brazio ili sam vam stvarno rekao da me ne povezujete? — I pored formalne ljubaznosti, ton mu je bio prigušeno ljut. — Molim vas, nemojte opet da zaboravite. — Pažljivo je spustio slušalicu. Ćutao je.

— Treba li da odem? — upita Kler.

— Ne, ne ... Dajte da porazgovaramo malo o novoj koncepciji...

— A gde je Majkl? Zar nije trebalo da i on bude ovde?

— Krije se negde, pretpostavljam. Sve ovo uopšte nije moj posao. Ali on nije imao snage da se sam suoči sa svojim ljudima. Nešto se moralo pre-duzeti, inače bismo — uzdahnuo je — imali pravi egzodus.

— I sad, pošto je egzodus sprečen — reče ne bez ironije Kler — kako ja mogu da pomognem?

— Čujte, Kler, u datim okolnostima, treba mi vaša pomoć da sprovedemo ono što se mora sprovesti.

— Vi to ne mislite ozbiljno ... — pogledala ga je s nevericom.

— Sasvim ozbiljno. Produkcija je veoma važan deo opšteg programiranja. A osim toga, novom menadžeru su neophodni ljudi

by voki

kao što ste vi. Neko iz starog programa, ko će praviti novi. Jedino tako može da uspe.

— Ros ... — reče Kler. Bio je to prvi put da je glasno izgovorila njegovo ime. Zvučalo je prisnije nego što je že-lela. Nesvesno stisnu usne.

— Bojim se da ste nešto zaboravili — rekla je promenjenim glasom. — Ja i ne želim da uspe. Ne želim uopšte nikakve promene. Kazala sam vam juče. I — Glas je počinjao da joj drhti. — Menjate po svome ćefu, samo zbog nekog hira Majkla Logana . . .

U njegovim očima bijesnu iskra, nalik na potisnuti gnev.

— Kler — reče glasnije — ni ulicu ne bih prešao zbog Majkla Logana.

Došao sam zbog Majklovog oca. Volt Logan je čovek koga poštujem. I onda — pogledao je prema prozoru — nisu to nikakvi hirovi. Znam dobro šta radim, i nikad ne radim proizvoljno ...

— Proizvoljno ili ne — prekide ga Kler — ipak su u pitanju životi ljudi... S njima se vi poigravate!

Njegov jedva primetni gnev kao da se potpuno povukao.

— Ljudima promena ponekad dobro dođe — reče mirno.

— Tako pravdate štete koje izazivate, zar ne?

— Kler — glas mu je postao skoro molećiv. — Stanite. Predaleko ste otišli.

Ustao je i prešao na njenu stranu stola.

— Kako — pogledala ga je dok je prilazio — kako možete da tražite da vam pomognem?

Stao je pored nje. Spustio je kažiprst na njene usne. — Dosta je, Kler, molim vas.

Okrenula je glavu na drugu stranu, kako bi izbegla njegov dodir.

Veoma nežno, on pređe rukom preko njenog čela, sklanjajući joj kosu.

— Kosa vam je kao svila — prošaputao je.

— Oh, ostavite me, molim vas — reče Kler gotovo očajno.

— Kler — reče Ros, već drugačijim glasom — zašto me ne pustite da vam kažem što mi je na umu?

— Ne želim da čujem — reče ona tvrdoglavo. I neistinito.

— Ako lažete, nos će vam porasti — prošaputao je opet.

by voki

Krajičkom usana, ona se protiv volje nasmeši. Napetost se povlačila kao talas. Ros je to morao osetiti, jer se nasmešio i sam i prstom prešao niz njen nos.

— Ovoga puta ste se izvukli. Zatvorila je oči. Njen gnev ustupio je mesto želji da ga obrgli oko struka i spusti glavu na njegovo rame.

On se odvoji od nje i nasloni se na sto. — Na neki način vi i ja moramo da nađemo zajedničku tačku. Radićemo, najzad, zajedno. Ne možemo večito da skačem jedno drugom za vrat.

— Kunem se — reče Kler — da nisam htela da budem ovako teška. Ne dopada mi se to što radite i ne razumem zašto gospodin Logan traži da to radite. Ali, znam takođe da to nije moja radio-stanica! Pomoći ću.

— Verujem vam — rekao je. — Ali saradnja protiv volje ne vodi prema uspehu.

— Daću sve od sebe — reče ona. I odjednom pomisli kako sad ona njega nastoji da uveri da će mu pomagati. Kako se to desilo?

— Da se pogodimo, Kleri — kazao je blago — razgovaraću s vama ako vi budete razgovarali sa mnom. Probaću tačno da vam objasnim šta pokušavam da uradim ovde, i na koji će način to biti bolje za ljude. Ali, sve to samo ako vi meni objasnite zašto vas moje prisustvo toliko uznemirava.

Kler otvori oči. Sunce se pomerilo i svetlost sa prozora sada ga je osvetljavala pod drugačijim uglom. Kosa mu se zlatila, a lice mu je bilo veoma mirno. Na trenutak, izgledalo je kao da čeka, s nekim ranjivim izrazom oko usana. Je li to bio samo trik svetlosti?

— U redu — rekla je — ali ne danas. Danas sam jedva sposobna da mislim.

— Onda sutra.

Plima sukobljenih osećanja kao da se potpuno povukla. Kler je bila iscrpljena, lagana i čudno oslobođena. On se nije pomerio. Dok je izlazila iz sale, stajao je i dalje naslonjen na sto, sa suncem u kosi, gledajući je.

by voki

3.

Kod kuće su je čekali studentski zadaci. Prethodnog četvrtka njeni letnji studenti predali su joj svoje prve pokušaje za reklamu od šezdeset sekundi. Većina tekstova bila je preduga. Neki su bili smešni.

Neki veoma dobri.

Zaista volim da predajem, mislila je Kler. Volim da podelim sa studentima sve ono sto sam naučila tokom godina, i da vidim rezultate. A ipak, kad su me pitali hoću li da prihvatim stalno mesto na fakultetu, rekla sam ne. Nisam čak ni razmišljala o tome.

Ljudima promena ponekad dobro dode.

Nikad nisam radila nigde osim u VRP-u. Od svoje šesnaeste sam tu. Šta bi se desilo kad bih stvarno napustila radio i prihvatila profesuru?

Kad bi se i sama vratila u školu, doktorirala, preselila se možda na veći univerzitet...

Zaustavila se, preplašena neočekivanom navalom mogućnosti. Otkud mi sve te misli, pitala se. Da li zbog onoga što mi je Ros Nikolas rekao danas popodne? Ili su sve vreme bile tu?

Bilo je prošlo deset kad je završila sa zadacima. Prestani da razmišljaš o tome, naredila je sebi. Odbila si profesuru na Univerzitetu Nokema. Šansa ti je propala. Prekasno je da išta menjaš, bez obzira kakve mogućnosti postoje, bez obzira šta ti je on rekao. Idi u krevet i prestani da misliš o njemu.

Ali, s karakterističnom upornošću, Ros Nikolas odbijao je da ode.

Sklupčana u postelji, dok je bleda mesečina ulazila kroz poluotvorene zavese, Kler je prestala da se opire i pustila ga k sebi.

Ros. Ros u izmaglici svetlosti, kako iskoračuje prema njoj i pruža joj ruku. Ros, dok je posmatra kako izlazi iz kancelarije Majkla Logana, s intenzivnim, usredsređenim, iznenađenim izrazom lica. Ros na prijemu u njegovu čast, sa onim srebrnim bljeskom u pogledu koji joj je uputio preko polovine sale. Ros u tami sale za konferencije, s rukama koje su je zarobile ... i njegov poljubac, tako brz i ovlašan kao da se nikada nije ni dogodio. Nisam smeo to da uradim ...

by voki

Ros, čiji je hladni, promišljeni autoritet predupredio paniku na sastanku tog jutra, dok je Majki Logan bespomoćno tonuo u fotelju, a osoblje se u strahu zbijalo oko njega.

A onda, Ros tog popodneva, prijateljski, ohrabrujući. Da sam vas sreo u drugačijim okolnostima... Šta bi bio kraj rečenice da nije zazvonio telefon?

Ros, koji je pod onim posebnim uglom svetlosti izgledao kao da mu je njen odgovor najvažnija stvar na svetu.

Oblak je zaklonio mesec i Kler se nespokojno okrenula u postelji.

Stvarno si poverovala u to? prošaputao joj je drugačiji glas, poznati glas nepoverenja i usamljenosti, sumnje. Seti se, rekao ti je takođe da mu je potrebna tvoja pomoć. Neko iz starog programa, ko bi pravio novi.

Jedino tako može da uspe. Tako joj je rekao. Sve dok si bila u onoj sali, verovala si mu. Šašava, lakoverna mala luda. Čak si stala da ga uveravaš da ćeš mu svakako pomoći...

Sve je to igra. Samo igra.

Zašto to nisam odmah videla? Bila je to delom svesna misao, delom početak sna. Kažu da nikad ne greši i nikad ne gubi. I nikad ne ostaje na istom mestu više od par dana.

Igrao je igru sa mnom. Naravno. A ja sam stajala i posmatrala sunce u njegovoj kosi. *** Kad je vozeći se na posao uključila radio, u sredu ujutro, čula je drugačiju, bržu muziku. I mnogo više muzike nego pre. Nije bilo brbljanja, ni besmislenih telefonskih poziva publike, ni ćaskanja od strane komentatora. Samo i Dejv Kolins, neuobičajeno smiren, sakratkim, blago ironičnim komentarima, i s mnogo muzike. Pogledala je staničnu tablu. Da, bio je to VRP. A zvučao je sasvim različito. Ruke joj jače stisnuše volan.

U radio-stanici, monitori koji su uvek bili utišani sada su se glasno čuli. Činilo se da svekoliko osoblje sluša novi program, dopadalo im se to ili ne. Vrata sale za konferencije bila su otvorena, ali je sala bila prazna. Kler uđe u svoju kancelariju. Monitor je i tu bio glasan. Ona ga isključi. Spusti se u fotelju, uključi kompjuter.

— Ne znam, stvarno ne znam — reče naglas.

— Ne znate, šta? — pitao je glas Rosa Nikolasa iza nje.

by voki

Ona se okrete. Stajao je ležerno oslonjen na dovratak, sive oči su mu bile prijazne i otvorene, riđa kosa je blistala. Delovao je odmorno, pun zauzdane energije, i u njegovom držanju, u načinu na koji ju je gledao bilo je nečeg samouverenog, gotovo sopstve-ničkog. Kako se usuđuje, mislila je. Sve je drugačije, sve je promenio, se-deo je tamo na suncu i manipulisao njome znalački prefinjeno, a sad stoji tu, na svome, i opušten, i tako zadovoljan samim sobom. Kako se usuđuje?

— Ništa — rekla je. — Imam posla. Nije se pomerio, samo mu je lice izgubilo izraz.

— Nešto nije u redu? — pitao je.

— Sve je u redu — rekla je. Namrštio se, dve bore kao urezane skalpelom pojavile su se između njegovih obrva. — Kler — rekao je.

— Zar se nismo dogovorili da razgovaramo?

— Ne želite vi u stvari da razgovarate — rekla je — vi se samo poigravate mnome, zar ne, Ros? Poigravate se sa svima nama.

— Je l' tako? — rekao je. Glas mu je i dalje bio ljubazan, ali su reči ipak zvučale tvrdo.

— Da — rekla je. — Poigravate se. Kako ste dragi bili juče popodne.

Kako simpatični. Kako ozbiljni! Jednostavno ste manipulisali mnome, zar ne?

Oči mu zasvetleše i na trenutak ona u njima vide pravi bes i frustraciju, i nešto što bi, da nije u pitanju Ros Nikolas, verovatno nazvala povređenošću.

- I, po vašem mišljenju, zašto ja ridlm sve to? — pitao je. U mekom glasu osećala se doza opasne britkosti.

Kler oseti da rumeni.

- Da biste od mene dobili to što hoćete.

— Zar ne mislite da je to malo meli uh amatično? — rekao je. Lice mu je i.iio mirno i bledo, oči kontrolisane. Ruko mu se u džepovima stisnuše, narušavajući besprekornu liniju pantalona.

— A po vašem mišljenju, šta je to Što ja hoću?

— Hoćete da sarađujem u vašoj novoj koncepciji — reče Kler gnevno.

Sami ste to rekli.

On pruži ruku i uključi monitor. Vedra, zamamna muzika ispuni kancela-iijii Onda se melodija završi i poče jedna od njenih reklama.

Zvučalo je §poro i nekako pretenciozno u poređenju s muzikom.

by voki

— Da li je ovo toliko strašno? — pitao je.

Kontrast između prethodne muzike i niklame bio je toliki da su svi njeni piofosionalni instinkti prihvatili izazov. Ako napišem novi uvod i ubrzam ritam, mislila je, spot će zvučati stoposto bolju. Ako nađem drugu muziku za pratnju, i...

Da li je toliko strašno? — ponovio je.

Skrenula je pogled. — Ne — izustila jo polako. — Mislim da nije .. .

Oklevala je trenutak, i pogledala ga je ponovo. — Ali, volela bih kad bih osećala da to radim svojom voljom — rekla jo ranjeno — umesto što sam navedena na to ...

Njegovo lice se zažari. — Dovraga, nisam ...

Jedan glas iza njega reče: — Hej, Ros? Ros stade u pola reči, napola se okrenu. Bio je to Dejv Kolins.

— Vesti za pet minuta — reče Dejv. Pogledao je od Rosa u Kler, namrštio se. — Rekao si da te zovem — izusti kao da se izvinjava.

Ros uzdahnu. — Izvinite, Kler... Ovako će biti čitavog dana. Novi program po prvi put. ... Da li se sećate šta ste mi juče obećali?

Da se pogodimo, Kler, razgovaraću s vama ako vi budete razgovarali sa mnom...

— Sećam se — rekla je nevoljno.

— Držim vas za reč. Videćemo se kasnije. Kasnije tokom dana. *** U vreme ručka, nije bilo mogućno naći je. Bila je to još jedna frustracija, na sve ostale dnevne stresove. Ros je hodao gore-dole po sali za konferencije, s telefonom u ruci. Na vezi je bio Hal Grifin, partner iz Teksasa.

— Tako stvari stoje, za sada — zaključio je Ros. Došao sam ovamo zbog malih promena u programu, a odjednom sam u središtu najveće predstave na svetu.

— Iznenađuje me Majki Logan — reče Hal Grifin — ali još me više iznenađuješ ti, prijatelju. Puštaš ga da te uvlači u sve te zamorne sitnice. Okačio ti je osoblje na vrat. Godinama se nisi time bavio.

— Jedna stvar vuče drugu — reče Ros. — A osim toga, obećao sam Voltu.

by voki

— Da znaš da sam u iskušenju da sednem u prvi avion i uzmem kartu za prvi red.

— Prvi red, za šta?

— Za tvoju najveću predstavu na svetu — reče Grifin. Po glasu mu se § videlo da se dobro zabavlja. — Udžbenički primer tvoje gvozdene volje. Postigni uspeh. Budi pravi. Pobedi. Novi program je bio tvoja ideja, zar ne? I nećeš da je pustiš da propadne samo zato što je Majkl Logan nesposobnjaković.

— Promena programa bila je Voltova ideja — reče Ros sa zavodljivom umilnošću.

— Mmmm. Ali ti si ga ubedio da se drži svojih lokalnih spikera, umesto da ih sve najuri i automatizuje stanicu. Da su se uspaničili i digli sidro, ti bi ispao budala.

— Volt se bio malo zaneo — reče Ros. — A osim toga, najuriti celo osoblje bez ikakvog razloga ne bi bilo baš mnogo fer.

— Pa da, ne bi — podsmehnu se Hal prijateljski. — Ne daj bože da život ne bude baš mnogo fer.

— Ne mogu da ti kažem — reče Ros — koliko me raduje što te sve ovo tako zabavlja.

— Zabavlja, zabavlja — smejao se Grifin. — Baš razmišljam kakav je Ros Nikolas kojeg ja znam. Nerđajući čelik. Apsolutna distanca.

Nedodirljiv za ljudsku ruku. Šezdeset sekundi — i više nije tu. O, što bih voleo da te sad vidim kako se srećeš, iz sata u sat, sa gomilom sitnotržišnih disk-džokeja i pokušavaš da ih ubediš da, u stvari, ne planiraš da ih najuriš. Priznaj, Ros, užasno smešna situacija.

— Užasno smešna, tačno — reče gorko Ros. — A znaš tek polovinu.

— Imaj milosti, Ros! Hoćeš da kažeš da ima još?

Ros skliznu u fotelju u čelu konferencijskog stola, zavali se i upre pogled u plafon. — Postoji jedna žena — reče polako. — Jedna posebna žena...

Jedna posebna žena, kako to jednostavno zvuči. A kako je složeno kad je ta žena Kler Kameron. Tog jutra primetio je bledoljubičaste senke ispod i njenih očiju. Senke ranjivosti. Dok je nisam video, nisam ni bio svestan koliko se radujem tom susretu. Njenom osmehu.

Ali, tog jutra nije se osmehnula.

by voki

— Žena — reče Hal Grifin. — Posebna žena. Pretpostavljam da bi bilo suviše grubo ako bih te podsetio da si tu došao da radiš.

— I radim — reče Ros nervozno.

— Nisi, nadam se, pomislio da sam se upustio u neku divlju romansu? Bio bih sav srećan da je tako jednostavno.

— Ako je tebi divlja romansa jednostavna — reče Grifin — ježim se pri pomisli šta bi ti bilo komplikovano. U redu stvar. Posebna žena.

Ako nije romansa, šta je?

— Ne bih baš umeo da opišem — reče oklevajući Ros. — Pored nje se osećam tako prokleto odgovoran.

— Za šta odgovoran?

— Za promene. Za sve.

— Pa i jesi odgovoran — reče Grifin trezveno. — I? Ros se sumorno nasmeja. — Ona ne voli promene. Prosto ne mogu da joj objasnim.

— Ti kao da to uzimaš jako lično? — raspitivao se Grifin. — Je li ona jedna od spikerki?

— Nije. Direktorka za kontinuitet, menadžerka produkcije. Najbolja koju sam video na trištu ovog tipa. Bože, koje traćenje talenta.

— Ne nužno — reče Grifin. — Neki ljudi vole male gradove, prijatelju.

Samo zato što si ti, čim si naučio da voziš kola, napustio onu božju bestragiju usred Teksasa, ne znači...

— To nema nikakve veze s tim — preseče ga oštro Ros. — Mmmm. — Obojica znamo da ima, govorio je ovaj mrmor. Ali, prijatelji smo godinama, i naučili smo kad treba da pritisnemo jedan drugog, kad da puštamo... — E pa, ako ti pravi probleme, šarmiraj je — nastavljao je Grifin. — Bar si ti u stanju da svakog ubediš u sve.

— Ne bih da igram tu igru s njom — odgovori Ros. Još je mogao da čuje njen glas, tako mek a opet. Ali volela bih kad bih osećala da to radim svojom voljom. Umesto što sam navedena na to... — Od početka nisam to hteo. A osim toga, savršeno jasno mi je stavila do znanja da ne želi da bude šar-mirana.

— Kad već govorimo o šarmu — reče Grifin. — Kouplend je zvao.

Moraš da središ svoj raspored tako da pre vikenda stigneš u Los Anđeles. Preti da će opet da otpusti svog programskog direktora.

— Kouplend je budala — reče Ros kratko.

by voki

— I naš najveći klijent.

— Znam. Zvaću ga. Otići ću sutra. Ali, večeras ... Pokušaću još jedanput večeras.

— Pokušaćeš...?

— Da doprem nekako do nje. Da joj pokažem da nisam ... da joj ne preti nikakva opasnost. Ali, moraću da je izvučem odavde. Iz stanice.

Da je odvedem na neutralan teren.

— Ma hajde, Ros — za par nedelja bićeš na drugom kraju zemlje i teško mi je da zamislim da ćeš ikada hteti da se vratiš. Da li je sve to uopšte toliko važno?

Svojim dugim prstima Ros je uvrtao telefonsku žicu.

— Jeste. Važno je. *** Na prozoru svoje kancelarije Kler je hranila ptice. Bilo je prošlo pet.

Hranila ih je obično pre polaska kući.

— Mogu li da uđem?

Okrenula se. Na vratima je stajao Ros. Slegnula je ramenima i načinila mali pokret rukom, prema stolici za goste. On uđe. Stajao je. Kada je ona sela, seo je i sam.

— Tražio sam vas u vreme ručka — rekao je. — Od svih koje znam, vi ste osoba koja najviše iščezava.

— Imala sam mnogo obaveza.

— Znači, moraćemo na večeru, umesto na ručak.

Ona ga pogleda iznenađeno. — Na večeru?

Položio je levu ruku na njen sto i lagao lupkao dugim prstima po površini.

— Hteli smo da razgovaramo o tome šta nameravam da uradim ovde, sećate se? I da mi vi kažete zašto vas moje prisustvo tako obespokojava. — Gledao ju je uporno. Osmeh s kojim je ušao u kancelariju nestao je i njegove sive oči bile su ozbiljne. — Ako hoćemo da obavimo sve to — podigao je obrve — najbolje da odemo nekud odavde.

Pogledala je ptice na prozoru. Večera s Rosom Nikolasom. Sami, daleko od bezbednosti stanice. Nisam smeo to da uradim...

by voki

— Žao mi je zbog onoga što sam rekla jutros. — Učinilo joj se da govori suviše brzo, preterano srdačno. Ne mislim da zaista manipulišete mnome. Radiću za novi program. Nisam nespokojna. Ne mislim da treba da se trudite oko mene i da me izvodite na večeru, Ros. — Ali, ja mislim da treba — reče on. *** Počelo je da se smrkava kad su skrenuli na Jezerski bulevar. U neboderima sa desne strane bulevara palila su se svetla i njihov odbljesak na vodi jezera Mičigen činio je da predeo treperi nekim posebnim, gotovo nadrealnim sjajem. Ros je jednom rukom okretao volan automobila, dok je u drugoj držao telefon i s nekim poluglasno raspravljao o složenom istraživačkom projektu. Elegantno su se probijali kroz gust saobraćaj.

Zaustavili su se pred tržnim centrom i Ros pomože Kler da izađe iz kola. Držao je njenu ruku još nekoliko trenutaka vodeći je prema ulazu u kompleks prodavnica i restorana. Ros je preporučio restoran Japanski cvet. Idući prema restoranu, zagledali su bogatu ponudu u izlozima luksuznih radnji. Videli su jednog originalnog Pikasa, nekoliko kineskih vaza od kojih staje dah, starinski nakit među kojim se isticao prsten od ružičastog dijamanta, izrezanog u obliku ruže, sa tankim platinastim obrubom. Ros se naginjao pažljivo prema njoj pokazujući joj te skupocene, prelepe predmete. Samo ruke su im se doticale.

Našli su povučen sto u jednoj od manjh sala Japanskog cveta. U prigušenoj i prisnoj svetlosti, seli su jedno naspram drugog i naručili šest različitih predjela i bocu beiog kalifornijskog vina: — Ros — reče tiho Kler — osećam se kao na drugoj planeti. U ovom trenutku, čini mi se da više nikada neću poželeti da se vratim u stanicu.

— Za sada ćeš morati — osmehnu se on. — Ali, barem će biti drugačije.

Ona spusti vinsku čašu praveći unakrsne krugove po stolnjaku. — Ne volim mnogo kad stvari postaju drugačije.

— Šta je to što te muči, Kler — reče on blago — hoćeš li da mi ispričaš?

by voki

— Ne znam ni sama odakle da počnem. Promene su prosto uvek bile rđave.

Spustio je kažiprst na gornju površinu njene šake i povlačio ga polako gore dole. Oči su im se srele i ona oseti struju čiste fizičke senzacije, napola zadovoljstvo, napola prazninu. Ne razmišljajući, okrenula je šaku i njegov prst skliznuo je na osetljivu kožu njeng dlana, jedva ga dodirujući. Nesvesno, ona stisnu šaku u pesnicu. Njegova ruka mirovala je na stolu pored njene, § dugi prsti bili su opušteni.

— Kaži mi — ponovio je.

Gledala je u stolnjak i načinila još jedan krug vinskom čašom.

— To je zato što su svi oni otišli — rekla je.

Prošao je trenutak.

— Ko su oni? — pitao je na kraju.

— Moj otac i moja majka. Moj brat i moja sestra. Moja baka. Cela moja porodica.

Nastupila je još jedna pauza. — Kada? — upitao je najzad.

Na neki čudan način probijao je sve zaštitne slojeve njene zrelosti i stigao do onog dubokog mesta, koje boli. Letimično ga je pogledala.

Sva njegova koncentracija bila je usmerena na nju. Kontrolisano, toplo, hrabreći.

— Tata, kada mi je bilo sedam.'Ke-ni, moj brat, kad mi je bilo deset.

Suzan, kad mi je bilo dvanaest. Mama, kad mi je bilo šesnaest. Baka je umrla kad mi je bilo dvadeset dve.

— Roditelji su ti se razveli?

— Tata je hteo da živi s Elen. Imaju dve ćerke, u Vermontu.

— To se događa, Kleri.

— Znam. Znam. Ali, bila sam mala. A on je voleo nju, ne nas.

— A majka? - pitao je pažljivo.

— Zaljubila se. Bila je dugo nesrećna, a onda se pojavio doktor Bahman i ona se promenila preko noći. Sišla sam jednog jutra na doručak i videla da za nju postoji samo on.

— Hm — mrmljao je Ros. lako nije mogla da ga pogleda, osećate je po tonu njegovog glasa da se osmehuje. — Znači, neočekivana romansa potpuno ju je zanela. Ličiš li u tome na nju?

Kler oseti kako rumeni. — Sumnjam, zaista.

by voki

— I onda su se ona i dr kako-se-zvaše odselili. Opšti egzodus iz prekrasnog Peregrina. Zašto nisi pošla sa njima?

— Nisam htela u Arizonu — rekla je. — A osim toga, nisu me ni oni hteli sa sobom.

— Tvoja rođena majka te nije htela?

Kler napravi prstom krug po stolnjaku. — U pravu si — reče. — Ali tako mi je to izgledalo onda.

— Kako to da su te ostavili samu?

— Nisu. Kratko pre maminog odlaska, baka se uselila kod nas. Tako sam ja pazila nju, ona je pazila mene... Oh, Ros, htela sam da ostanem u svojoj školi, sa svojim prijateljima. Da živim u svojoj kući. Nisam htela da se život menja. Kad je tata otišao, sve je bilo tako grozno ... Mama nesrećna, Keni i Suzan jedva čekajući da odu. Svi su prosto samo odlazili. A to je bila kuća u kojoj sam odrasla. Moj dom. Sve naše porodične stvari bile su tu, nameštaj, knjige. Niko osim mene nije mario za njih.

— Kuća — rekao je zamišljeno. — Stvari. Ne mogu da zamislim kako izgleda imati kuću koja toliko mnogo znači. Uopšte, imati kuću. Selio sam se bar stotinu puta, i ne sećam se polovine mesta gde sam živeo.

Riskirala je hitar pogled. Njegove oči imale su čudan, dalek izraz.

— Gde je tvoja kuća, Ros? — upitala je snebivajući se. — Mislim, gde si se rodio.

— To nije ista stvar — rekao je, namrštivši se jedva primetno. — Rodio sam se u malom mestu Ljanito, u Teksasu. Planinski kraj severno od Ostina. Bogu za leđima.

— Zvučiš... oklevala je — .. .kao da ti se tamo nije dopalo?

— Nije — reče on kratko.

— A tvoja porodica? Oni još žive tamo.

— Imam samo sestru — rekao je. — Još je tamo, ali mi nismo ... da, nismo bliski. Ona ne voli Dalas, a ja ne idem onamo.

— Nikada?

— Nikada.

Bilo je neke konačnosti u njegovom glasu. Nikada. I ne želim da govorim o tome.

by voki

— Ja sam Ciganin — produžio je posle nekoliko trenutaka. Lakoća u njegovom Jonu delovala je malo iznuđeno. — Živim na drumu. Sviđa mi se tako.

Ispružio je ruku, uhvatio je za bradu i okrenuo njeno lice prema sebi.

— I tako, živiš sama u svojoj kući otkako ti je baka umrla? Koliko godina? Pet? — Šest — rekla je, lako naježena. — Skoro sedam.

Pokušala je da se okrene, ali su njegovi prsti čvrsto držali njenu bradu, a njegove oči su je tražile.

— I nikada se ne osetiš usamljeno? — pitao je meko.

— Ne — kazala je, pomalo kao da se brani. — Dobro mi je ovako kako je.

Dok je to izgovarala, mislila je na njegov prst na njenom dlanu i osetila kako sva trne. Pogledala ga je. Njegove oči nisu se odvajale od nje. Na neprobojnom oklopu njegovog samopouzdanja pojavila se pukotina. To nije ista stvar. Bogu za leđima. Ne idem onamo... Šta se desilo u Ljanitu, usred Teksasa? Ja sam Ciganin. Zašto, Ros? Zašto nikada ne ideš kući?

Ali, on joj se sada smešio, lagodno, toplo, preko večere koja je upravo stigla, tajvanskog pileta, punjenih peču-raka, lubenice u pršuti... Kler podiže čašu. *** Bila je prošla ponoć kad su se vratili u Peregrin. Ros zaustavi auto ispred kuće i ugasi motor. U slaboj svetlosti ulične rasvete njegovo lice nije odavalo emocije., — Mislim, Kler, da te tvoja susetka čeka — reče.

Odista, zavesa na prozoru dnevne sobe gospođe Hisop u jednom trenutku je pala. Potom se ugasila i svetlost.

— Gospođa Hisop nema zlih misli, Ros — reče Kler. — Bila je najbolja prijateljica moje bake.

— O, znam sve o susedima — reče on neodređeno. — Dođi, ispratiću te do kapije.

Otvorio je vrata automobila i pomogao joj da izađe iz kola. Bez reči, priđoše kući.

by voki

Kler izvadi ključeve iz tašne. Prsti kao da su joj se saplitali. Ovo je toliko banalno, mislila je. Stojim tu s njim na tremu, preturam tražeći ključeve, treperim samo zato što je on odmah tu, pored mene.

— Ros, bilo mi je dvino — reče. Činilo joj se da je fizički nemoguće da pogleda u njega. Osećala je vrelinu u licu.

— Mmm. I meni — uzvratio je.

— Hvala ti što si me odveo u Japanski cvet.

— Nema na čemu.

Pogledala ga je kroz trepavice i videla da se smeška. Oči su mu veselo sijale. „Vrag da te nosi, Ros Nikolas", reče u sebi „stojim tu zbunjena kao de-vojčica, a ti uživaš u svakom trenutku tog prizora".

On stavi ruke na njena ramena. — Volim da mislim da si zbog mene nervozna — reče. — To je dobro za moj ego.

— Ne bi se reklo da je tvom egu potrebna potpora.

— Kleri. — Prošao je rukom nežno preko njenog vrata i počeo da joj miluje potiljak. — Pozovi me unutra.

— O, Ros — rekla je. U trenutku se seti svega što joj je pominjala Dona. — Ne ... Jedva da poznajemo jedno drugo.

Njegova ruka stade. — Što bi trebalo da znači — reče posle trenutka pauze — da se ti ne upuštaš u uzgredne prisnosti s ljudima koje ne znaš. — U njegovom glasu zazvučalo je nešto što je ličilo na senku povređenosti. — Dok ja, bez sumnje, ne znam za drugo.

Ona ponovo oseti kako joj se vrelina penje od vrata u obraze, intenzivna gotovo do bola. Zatvorila je oči. On ovlaš poljubi kapke njenih očiju.

— Nisam sreo nikoga ko rumeni ovako kao ti — šaputao je. — U redu je, Kleri. Ne krivim tebe. Ko ti je pričao te priče, tvoj prijatelj Greg? Ili šarmantna i zanosna Dona? — Nasmejao se kratko, ironično. — Legenda o mojim počecima u Los Anđelesu pratiće me, izgleda, doveka. Ponešto od svega toga je čak i istina. A ponešto je, draga moja pristojna Kleri, bilo i veoma zabavno. Ali, kao što rekoh, sve spada u legendu, a legenda je, kao što znamo, dobra za dobar posao. — Ruka mu je skliznula niz njena leđa. — Kleri, nisam tražio da ostanem. Ali bih voleo da te poljubim za laku noć a da mi tvoji susedi ne mere svaki pokret. Pusti me da uđem. Samo na pet minuta.

by voki

Mislila je na salu za konferencije i na njegove ruke koje su je zarobile naslonjenu na zidu. Na njegov neočekivani poljubac i struju koja je od toga prošla njenim telom. Šta bi bilo da on... Morala je da spusti pogled i koncentriše se kako bi umirila drhtanje svojih ruku dok je uvlačila ključ u bravu. Otvorila je vrata i uđoše unutra. Kuća je bila u mraku, ali je svetio sa trema bacalo svetlu prugu preko tepiha pod njenim nogama.

Pružila je ruku da upali lampu, ali je Ros uhvati za ruku.

— Nemoj — reče.

Podigao je njenu ruku do svojih usana i nežno poljubio svaki prst, a zatim prepleo svoje prste s njenima i priljubio njen dlan uz svoj obraz.

Na trenutak je zatvorio oči. — Kleri — rekao je — hoćeš li da me poljubiš? Zato što sama to hoćeš a ne što sam te ja zarobio u mračnoj sobi?

Kler izvuče ruku iz njegove i zagrli ga. — Vidiš, Ros — reče — grlim te zato što sama to hoću... — Stajao je ne pomerajući se. Ona se privi uz njega, obavi mu ruke oko vrata i poljubi ga lako, ne oklevajući.

— Ljubim te — rekla je glasom promuklim od emocije. Svaki njegov mišić bio je napet, kada ga je ponovo poljubila, otvorenih usana, osetila je kako drhti. — O, Ros — Šaputala je opijeno — pitala sam se.

Toliko sam se pitala.

— I ja — rekao je. Obujmio ju je obema rukama, a njegove usne pođoše od njenog obraza do usana i pređoše lako sa jedne srane na drugu, otvarajući se u novi poljubac.

Izgledalo joj je da nema kraja, da nema granice. Bila je preplavljena osećanjem. Svaki dodir, svaki dah izazivao je novu senzaciju, novo zadovoljstvo.

Okrenula je glavu bežeći od njegovih usana. — Ovo je ludo — prošapta.

— Ne, nije — rekao je. Ljubio je njenu slepoočnicu i spustio se do vrata. Njegov dah bio je spor i vreo na njenoj koži.

— Ros, pet minuta — rekla je.

Udahnuo je duboko. — Znam — reče. Prošao je trenutak, i još jedan.

Onda se odvojio od nje, samo su mu još ruke počivale na njenim ramenima. — lako sada zaista ne bih želeo da stanem. Znaš to, zar ne?

by voki

Pokušala je da izbegne njegov dodir. — O, Ros, — rekla je — sve se to događa suviše brzo... ne mogu da držim korak, ne mogu ... Ti ćeš biti ovde tako kratko ... Otići ćeš ...

Nekoliko sekundi je ćutao. — Otići ću — reče. — Tačnije, već sutra moram u Los Anđeles. Ali, vraćam se u petak. Šta radiš za vikend?

— Oh, čuvam Majklovu ćerčicu od subote na nedelju.

— Kako sam samo mogao da zaboravim! — dobroćudno se podsmehnu Ros. — Pa dobro, onda ćemo na večeru u petak uveče?

Oklevala je. — Ros, to postaje suviše komplikovano. Ide suviše brzo i suviše daleko ... — Stala je. Bilo je suviše teško izgovoriti.

— Suviše brzo i suviše daleko — ponovio je — za odnos s nekim ko će u svakom slučaju otići, misliš?

Spustila je pogled. — Tako je — reče.

On uze njenu ruku i provuče svoje duge prste kroz njene. — To ne mora da bude tako, znaš — reče meko. — To da ću otići.

— Ros. Nema razloga da me la-žeš.

— Ne lažem. Dalas nije na mese-cu. A skoro svakih nedelju dana prolazim kroz Čikago. Postoji bezbroj mogućnosti za nas, ljubavi.

Ona pogleda u njihove ruke, još uvek prepletene, i duboko uzdahnu.

— Postoje li, Ros? Ja ne želim ... stvarno ne želim uzgrednu vezu ...

On se nasmeši krajičkom usana. —-Znam — reče. — Nije to ono što sam hteo, Kler. Pogledaj me.

Ona podiže pogled.

— Još uvek misliš da manipulišem tobom? — pitao je. — Ne skreći pogled. Reci mi.

Ona prisili sebe da susretne njegov pogled. — Ne — reče.

Njegov kažiprst je klizio linijom njenih usana. — Dobro je — reče.

— Dogovorili smo se. U petak.

— U petak — izusti tiho.

On podiže njenu ruku do usana i nežno poljubi kupice njenih prstiju.

— Misli na mene, Kler — reče promuklo. Zastao je na tren. — Jer, ja ću misliti na tebe.

by voki

4.

Kler je spavala u svojoj spavaćoj sobi. Na neki način uopšte nije izgledalo čudno što je Ros Nikolas pored nje.

Pogledala ga je, i srce joj zakuca jače pod navalom nežnosti. Ros, šaputala je.

Njegove oči osvojio je plamen. Priljubio se uz nju i uzeo je u naručje.

Dugi glatki mišići njegovih ruku stezali su se i opuštali dok su mu šake lutale po njenim nagim leđima. Kler ga je čula kako diše, udisala je fini miris njegove kože. Instinktivno, poče jezikom da prati liniju njegovih usana.

On uplete prste u njenu kosu i lagano joj povuče glavu unatrag. Naže se i poljubi njene rastavljene usne, ispitujući jezikom njen jezik i tajne dubine njenih usta. Svojom nagom kožom osećala je njegovu želju.

Približila mu se izvijajući se kao luk.

Poljubio je jamicu u dnu njenog vrata. Na trenutak, ruka mu je počivala na njenoj nadlaktici, a onda njegovi prsti pođoše fragilnom linijom njene ključ-njače. Veoma sporo, pomerao je dlan mekim prevojima odakle su se njene grudi pele sa delikatnog luka njenih rebara.

Podigla je ruke, preplićući prste na njegovom potiljku, i jeknula od milja. On je prošaputao nešto, neku dragost bez reči, i ona još jednom uzdrhta.

Idućeg trenutka, više ga nije bilo.

Bolni uzdah gubitka i usamljenosti ote joj se iz grudi. Otišao. Kao svi drugi. Ispružila je ruke. Ničega nije bilo. Otišao je.

by voki

Ali, ne. Nije otišao. Neko je stajao na drugoj strani sobe, napola skriven senkom. Oblik koji se menja, onako kako to biva u snu: otac, majka, Keni, Suzan. Onda je zasvetlucao i učvrstio se, i ona vide srebrnkasti sjaj Rosovih očiju dok je posmatrao stari mahagoni, beli porculanski sat, fotografije na komodi.

Ne mogu da zamislim kako izgleda imati kuću koja toliko mnogo znači, rekao je. Glas mu je bio vrlo spor i dubok, gotovo da je zvučao nepoznato. I ne sećam se polovine mesta gde sam živeo. Ja sam Ciganin. I nikad ne idem kući. Nikad. Nikad. Nikad... Otvorila je oči. Zaista je bila u svojoj sobi.

Bila je sama. Srce joj je lupalo, dlanovi su bili hladni i vlažni. A ipak, osećala je drhtavi trag milja, slasti njegovih usta i ruku, na usamljenoj površini svoje kože.

Danas odlazi, mislila je. Tokom prošle dve nedelje, pravila sam se kao da će ovo večno trajati, ali sad više ne mogu da se pravim. Dolazio je i odlazio, jedan dan u Los Anđelosu, dva dana u Dalasu, dan u Detroitu.

Ali uvek se vraćao. Sada je, međutim, nova koncepcija sprovedena i sve se odvija samo od sebe. Novi operativni menadžer je tu. Svi su zadovoljni. Ovog puta, kad ode, neće se vratiti.

Sem ako...

Ako bude želeo. Ako se bude vratio zbocj mene. Hoće li? Želim li ja to?

Skliznula je u krevet, krijući lice u jastuku. Znala je da neće moći da zaspi. Podigla je glavu i pogledala na porculanski sat. Bilo je šest i dvadest. Ustade i ode do kupatila.

Iz njenih očiju zračila je neka nova seta, od koje je njeno bledo lice delovalo čudnovato tajanstveno. Usne su joj izgledale punije i mekše.

Prethodne noći, Ros ju je izveo na večeru. Dovezao ju je do Univerziteta, gde je imala čas, i ponovo došao po nju, kad se čas završio. Sedeli su više od sata u praznoj učionici, kao zaverenici, i pregledali studentske zadatke, smejući se dok su čitali njene komentare. Svojim jasnim četrvtastim rukopisom, koji je tako dobro upoznala, on je dodavao svoje, često vrlo zabavne primedbe. Kasnije u kolima, uzeo je njeno lice između svojih dugih maštovitih šaka i poljubio je sporo, intenzivno, usredsređeno. Njenim licem prelete trag užitka i ona se naglo okrete od ogledala.

by voki

Istuširala se i obukla, a kad je kafa bila gotova, odnela je svoju plavobelu porculansku solju u dnevnu sobu. Tako je lepo i mirno ovde rano izjutra, mislila je. Gledam sunce kako se penje, iz dana u dan, iz godine u godinu. Tačno znam njegovu putanju, od mesingane gondole pored kamina, preko tepiha, do šrkinje od kedrovine i preko police s knjigama do akvarijuma i maminog stola za šivenje na drugoj strani sobe. To je moj dom. Sve su moje stvari tu. Ovde, u ovoj sobi je sve što želim.

Sve? Soba kao da se malo smanjila. Vazduh je bio veoma topao i miran. Na škrinji od kedrovine bili su naslagani studentski zadaci sa njenim ocenama, i pored njih njene trake i knjige koje su joj bile potrebne za naredna predavanja. Postoji još nešto što želiš, šaputali su joj zadaci. Želiš da preuzmeš stalnu profesuru. Odavno to želiš, zar ne? Ali, bilo te je strah. Da li te je još uvek strah? Na kraju krajeva, Ros je prome-nio radio stanicu, čitav program tokom samo dve nedelje, a ti si još tu, i svet nije propao.

Kler spusti šolju i zatvori oči. Slike su vrvele oko nje. Zoološki park u nedelju popodne. Mala crna nosorogova beba. Rosova ruka, sasvim laka na njenom ramenu, na mestu gde počinje linija vrata. Poredili su me s nosorogom, šapnuo joj je na uvo, savršeno ozbiljnog lica. Debelokožac, tako su govorili, s jakim nosom... Ali, onda su iste noći razgovarali do tri ujutro, samo razgovarali, ne dodirujući se, osim kada bi se njegovi prsti poigrali nekim pramenom njene kose. Volela je da razgovara s njim.

Izgledalo je da zna ponešto o svemu. Mislio je hitro, dobro je procenjivao, primećivao svaki detalj. I nije bio debelokožac. Ni izdaleka.

A sada odlazi, mislila je. To je nešto o čemu nismo razgovarali.

Nikada posle one prve noći, kad je pomenuo nešto o mogućnostima.

Ali možda nije želeo da razgovara o tome. A da budem sasvim iskrena, možda ni ja nisam želela. Živimo toliko udaljeno. Toliko smo različiti u mnogim stvarima. I ako nastavimo da se viđamo ... ako zaista postanemo važni jedno drugom, moraće mnogo šta da se menja, na način na koji se i ne usuđujem da pomislim.

Srce joj opet jače zalupa i od napetosti oseti teskobu u grudima.

Priberi misli, gospođice Meri Kler, rekla je sebi, nesvesno imitirajući

by voki

Rosovu samoi-roniju. Čega se toliko bojiš jutros? Znaš da on danas odlazi. Bojiš li se da se neće vratiti?

Ili se bojiš da hoće? *** U kancelariji Majkla Logana, Ros je sa pola pažnje slušao kako Majkl i Robin Stil čestitaju jedan drugom na uspehu nove koncepcije. Kroz prozor je gledao Kler Kameron kako prelazi preko parkirališta i ulazi u zgradu.

Na sebi je imala bluzu tirkizne boje, koja, mislio je, naglašava boju njenih očiju. I usku suknju, i sandale. Njene duge, elegantne noge, preplanule, bile su bose. Pa, polovina juna već je prošla. Sunce je bacalo zlatne iskrice po njenoj kosi.

Zvaću je večeras iz Dalasa, mislio je. Zvaću je svake večeri, a ponekad i preko dana, ako ne budem mogao da izdržim da je čujem tek uveče.

Za posete će verovatno biti najbolji vikend. Ne ovaj, na žalost. Ovaj je rezervisan za Dalas, Hala i knjigovođe. A sledeći za konvenciju u Atlanti. Ali, onda posle toga...

Ne želim uzgrednu vezu sa tobom, Ros. Nasmešio se u sebi. Ni ja ne želim uzgrednu vezu sa tobom, slatka Kler, mislio je. Nikad nisam ni mario uzgredne veze, šta god tvoji prijatelji imali da kažu o tome. Nisam sasvim siguran šta je to što želim, ali u ovom trenutku bilo bi nemoguće da mislim o sledećoj nedelji ili sledećem mesecu, a da ti nisi tu negde.

Razgovaraćemo. Viđaćemo se. Postoje parovi koji žive u različitim gradovima. Postoje veze na daljinu.

Nerđajući čelik. Apsolutna distanca. Glas Hala Grifina zazvonio mu je u mislima. Nedodirljiv za ljudsku ruku. Šezdeset sekundi — i više nije tu. Hal ga je znao verovatno bolje nego iko drugi. Svakako bolje nego Gejl. I bolje nego Kleri.

Ta divna Kleri, koja voli svoj dom i neguje svoje stvari, svoj nameštaj, knjige, drage predmete. Koja voli svoju porodicu uprkos bolu koji joj je nanela, uprkos zadobijenim ožiljcima. Kleri, koja je tako nezavisna, i osećajna i velikodušna.

Gejl bi, razume se, bila srećna da kaže Kler stvarčicu ili dve. Gotovo je čuo glas svoje sestre, promukao, s jakim teksaškim akcentom. Mogu da

by voki

vam objasnim ko je Ros Nikolas. Čovek koji sluša samo sebe. Tuđi razlozi ne postoje. Izbacio je mene i mamu iz te kuće, sa te zemlje, pre nego što se tata i ohladio u grobu. Sve je to njegova greška, sve što se dogodilo, i kako se dogodilo...

— Zar ne, Ros? — pitao je Majki Logan. — Ros? Usredsredio se. Deo njegovog mozga koji je pratio konverzaciju u kancelariji aktivirao se da ga spase. Majklov glas: I zato ja mislim da nadalje možemo da se snađemo sami, zar ne, Ros? — Apsolutno — reče. Video je kako Majki i Robin Stil izmenjuju izveštačene, samozadovoljne poglede. — Dobro je što vam ne nedostaje samopouzdanja — dodade s lakom ironijom. — Jer jednom kad odem odavde, ništa na svetu neće me naterati da se vratim. *** Svi u imali poneki problem koji je trebalo rešiti u poslednjem trenutku. Bilo je skoro podne kad je uspeo da ugrabi slobodan minut.

Kler je tako zadubljeno zurila u ekran svog kompjutera da nije ni primetila kad je ušao. Pritisnula je dirku za štampanje i laserski štampač poče tiho da šumi.

— U dobar čas — reče Ros. Ona poskoči. — Oh! — reče podižući oči k njemu. U sledećem trenutku već je skrenula pogled. — Ros. On se namršti. Njene oči, u kratkoj sekundi susreta, bile su osenčene.

Izgledala je umrono.

— Vreme je ručku — reče on. — Hajdemo da proslavimo.

Ona izvuče list hartije iz štampača.

— Da proslavimo? Šta?

— Moje oslobođenje — reče on. — Ne sećam se da sam skoro bio ovako zadovoljan što se nešto završava.

Poznato rumenilo oboji njeno lice.

— Oh — reče opet. I dalje nije podizala pogled.

Tu, u radio-stanici, nije smeo da je dodirne. Želeo je da podigne k sebi tu malu četvrtastu bradu. Zašto izbegava da ga pogleda? — Kleri — reče — šta se desilo?

by voki

— Jutros ... — rekla je. Glas joj je odjednom bio hrapav. Ros je video kako guta. — Samo sam razmišljala... U stvari, ne, nije važno. U pravu si. Znam da se raduješ što se završilo.

Ne sećam se da sam skoro bio ovako zadovoljan što se nešto završava.

Suviše kasno, shvatio je šta ona misli. — Ah — reče — razumem. Naglo je zatvorio vrata, prišao i nagnuo se prema njoj.

— Kleri — reče — saslušaj me. Govorio sam o radio-stanici, ljubavi.

Samo o tome.

Gledala je u kopiju koju je držala u ruci. — Oh — rekla je kratko.

— Kleri. — Vrata su bila zatvorena. Ispružio je ruku i gotovo ovlaš prešao nadlanicom preko njenog obraza. Koža joj je bila tako meka i neočekivano vrela. Gotovo da je osećao njen ubrzani puls, gotovo ga je video. Blago pokuša da okrene njenu glavu k sebi.

Ona se izvuče od njegovog dodira.

— Nemoj — reče. — Kako da znam šta misliš?

On povuče ruku. — Pa, rekao sam ti.

Naglo je ustala i, kao da traži oslonac, uhvatila se za okvir prozora.

Kao da joj je samo ta staromodna, čvrsta solidnost mogla pružiti snagu.

— Kako da znam? — ponovila je.

Da je bio u stanju da misli hladno, shvatio bi da je nesigurna, nespokojna, uhvaćena u stare mreže svojih strahova. Nerazumnih strahova. Strahova od samoće i napuštanja. Na trenutak, bio je svestan toga. Ali, i u njegovom srcu postojalo je tamno mesto koje boli. To što je rekla bilo je toliko nefer. Nefer.

— Znači, misliš da te lažem — rekao je. — Misliš da... kako si onda rekla ... manipulišem tobom? Je li tako? Sve vreme? I kad razgovaramo, i kad se zajedno smejemo, i kad ...

— Stani, Ros — rekla je. — Molim te, stani.

Stao je. Ivice vidnog polja mu se zamutiše. Pojaviše se beli svetlaci.

— Ništa više nemoj da kažeš, Ros — prošaputala je. Samo idi. Molim te.

— U redu — rekao je glasom koji se učinio nepoznat i njemu samom.

— Ako je to ono što želiš.

Okrenuo se, otvorio vrata i izašao bez reči. ***

by voki

Nije znala koliko dugo sedi za kompjuterom, kao da zuri u prazno.

Nije imalo smisla. Ne vredi da pokušavam, rekla je sebi. Mogu da nastavim ovako do jutra, rezultat će biti isti — nikakav. Ne mogu da ostanem ove. Činilo joj se da će, ako ostane, početi da vrišti i da se neće moći zaustaviti. Izvukla je tašnu iz ormara i primetila da joj ruke drhte.

Udahnula je duboko i izišla iz kancelarije.

— Liza — rela je prolazeći pored prijemnog deska — idem kući na ručak. Neću se vraćati. Reci, molim te, Majklu.

Liza upitno podiže pogled, ali Kler nije sačekala pitanje.

Na parkiralištu, naslonila se na svoju „hondu", vruću od sunca.

Osetila je malaksalost. Posle nekoliko trenutaka, došavši malo k sebi, uđe u kola, zalupi vrata i krenu.

Svaki put kad se vraćala kući, osećala je spokojstvo i mir. Prisnost doma osvajala ju je na samom pragu. Ovoga puta ne. Ros je bio tu.

Hoćeš li sada da me poljubiš? I njen glas, kako šapuće Toliko sam se patila.... Ispustila je tašnu na patos i pošla u spavaću sobu.

Tu, na velikom krevetu od mahagonija, na kojem se rodila njena baka, bila je bezbedna. Spustila je glavu na rukom rađeni prekrivač, pravljen posebno za taj krevet. Zavese su bile napola navučene, popodnevno sunce prijatno se probijalo kroz njih. Osećala je miris lavande, i kedrovine, i porodice. Posle nekoliko trenutaka, srce joj se smirilo, a dah ujednačio. Iscrpljena od povre-đenosti, neizvesnosti, straha, zatvorila je oči. Postojao je jedan siguran način da se pobegne. Umor od neprospavane prethodne noći počivao je na njoj. Prebacila je pokrivač preko sebe i zaspala. *** Probudilo ju je zvono. Bio je suton i ona se uspravi na krevetu, ne snalazeći se gde je. Je li jutro? Ili noć? Šta radi tu, u krevetu? Otkad se čuje zvono? Ustala je i pomalo teturajući pošla u hodnik. Na podu je ležala njena tašna. Odjednom, sve joj se vrati. Zvono je ponovo zazvonilo. Setila se svakog detalja, ali bilo je kasno. Otvorila je.

Pred vratima je stajao Ros Nikolas. Promenio je odeću, jedva da je ličio na sebe u farmericama, svetloplavoj pamučnoj košulji, jakni od teksas platna i, što je najviše čudilo, u kaubojskim čizmama. Iznenađenje koje je osetila bilo je praćeno olakšanjem.

by voki

— Ros, ti...? — uspela je da kaže.

Gledao ju je ravno u oči. — Hoću da znam — rekao je polako — da li zaista želiš da odem zauvek.

Ona s naporom uhvati dah. — Ne — reče najzad — ne zauvek.

— Možemo li da razgovaramo? Bez nuklearnog oružja?

— Znam, Ros — rekla je vezujući se za svoju misao — govorio si o radio-stanici. Oh, toliko mi je žao. Bila sam ..

— Kleri — reče on — nemoj. Moja je greška.

Gledala ga je. Podigao je ruku, dlan okrenuo prema njoj.

— Hoću samo da razgovaramo — rekao je. — Hoću samo da nađem odgovor na sve ovo, Kleri.

Idućeg trenutka spustila je ruku u njegovu. Njegov dodir sad nije bio čulan, nego prijateljski, ohrabrujući. — Dobro je — reče. — Uđi. — Ustupila je za korak, uvodeći ga u kuću.

Seli su na sofu, svako u svoj ugao, bez dodira.

— Zašto si se preobukao? — upitala je, i dalje iznenađena njegovom novom pojavom. — Skoro da te nisam poznala.

— Preobukao? — Ispružio je svoju dugu nogu, zadovoljno odmeravajući svoju čizmu. — Nisam se preobukao. To je moja prava odeća. Ja sam iz Dalasa, sećaš se?

— Zar nisi rekao Ljanos... kako se se ono zvaše?

— Mmm — rekao je. Glas mu je bio savršeno čvrst, ali ona primeti u njemu trag napetosti. — A presvukao sam se da bi mi bilo udobnije u avionu. Ne sviđa ti se?

— Činilo mi se da se u svojim elegantnim sakoima savršeno osećaš, kao kod kuće.

— Čovek s mnogo lica! — reče on. Volela je njegov humor. — Hoćeš da kažeš da ih ima još?

— Barem ti neće biti dosadno. ... Čuj, Kleri, došao sam da razgovaramo — rekao je.

— Koliko je sati?

— Malo je prošlo šest. Pogledala ga je upitno. — Zar nije trebalo da putuješ?

— Jeste. Uzeću kasniji avion. Nisam shvatio da si otišla iz stanice, inače bih došao pre ... Voliš da iščezavaš ...

by voki

Ona spusti pogled na svoje ruke. — Oprosti što sam bila nerazumna — rekla je. — To je zato što ti je ovo poslednji dan.

— O tome i hoću da razgovaramo — rekao je. — Kleri, jutros ... razmišljao sam ... kako da nastavimo da se viđamo? To bi morala da bude veza na daljinu.

Kler je mogla da oseti kako joj se boja penje u obraze. — Veza na daljinu — ponovila je, kao da isprobava kako to zvuči.

— Ja sam navikao na to — rekao je polako. — Ali, za tebe bi to bio pakao.

— Zašto? — prošaputala je.

— Zato što bih te ostavljao. Dolazio bih i odlazio. Stalno. Mislim zastao je i nekoliko trenutaka su sedeli u potpunoj tišini. — Mislim — nastavio je — da si imala toga dovoljno za čitav život.

— Ne — reče Kler. U njenoj glasu nije bilo snage. — Ne — ponovila je jasnije.

— Ne, šta? — pitao je.

— Ne bi bio pakao. — Pogledala ga je. — Ros — rekla je — zar ne treba ja da odlučim?

Između njih je ležao tako mali prostor. Kad bih ispružila ruku, mislila je, ili kad bi on ...

Kao da je govorila glasno. Ispružio je ruku i vrhovima prstiju dotako njen obraz. Zatvorila je oči i odjednom se našla u njegovom zagrljaju, preplavljena milinom i olakšanjem. Priljubila se uz njega, pritisnula lice uz njegovo rame. Držao ju je čvrsto da je gotovo bolelo, disanje mu je bilo neujednačeno, osećala je kako drhti..

— O bože, tako mi je žao — rekao je tiho. — Nisam hteo ... Ne želim da te povredim, Kleri. Bili bismo razdvojeni toliko mnogo vremena. Ja prosto ne želim da te povredim.

— Znam — rekla je. Ćutao je nekoliko trenutaka. Njena glava mirovala je na njegovom ramenu i on je prstima lako prelazio preko njenog čela, sklanjajući rasute kovrdže.

Osećala je kako se prekinuta nit među njima ponovo uspostavlja.

Obuhvatio je njeno lice obema rukama i spustio usne na njene. Osećala je po dodiru koliko žudi za poljupcem. Ali, nešto ju je zadržavalo.

— Mmm? — pitao je. — Šta je?

by voki

— Ništa, Ros — rekla je blago. — Bila sam tako neraspoložena. A i ti.

Treba nam malo vremena.

— Da li... Želiš li da te ne grlim?

Razmišljala je. Ros, na drugom kraju sofe, ne dodirujući je, ne ljubeći je. Bez kontakta. Pred njom se otvori neka praznina. — Ne — reče brzo.

— Grli me. Samo to želim.

Obavila je ruke oko njega. Ispod tvrde tkanine osećala je čvrste oblike njegovog tela, mišiće njegovih ruku, široka ramena, snažnu liniju njegovog vrata. Ponovo se priljubila uz njega i podigla usne k njemu.

Poljubio ju je pažljivo, veoma nežno i ona mu uzvrati. Na trenutak je ponese talas istinske strasti i ona zadrhta.

— Kleri — reče Ros sporo — hajde da pravimo planove...

5.

— Pročitala sam reportažu o tebi u Zvuku i slici — govorila je Kler u slušalicu. — Doneli su i fotografiju. Čudno me se dojmila.

— Čudno, kako? — reče Ros. Bio je u Sijetlu, zvao ju je s aerodroma.

Kler uglavi slušalicu između ramena i uha i poče da lista stranice časopisa. Naišla je na odeljak oglasa, zastala na trenutak, ali se vratila na prethodnu sekciju o radiju, sa čije je prve strane u nju gledalo Rosovo lice, intenzivno i smireno, diskretno nasmešeno. — Dok si bio ovde, bio si prosto ti — rekla je.

— Ali, kad čitam o tebi u novinama, kao da si neko drugi.

Nasmejao se. — Veruj mi, potpuno sam ja. Nemam čak ni čizme na nogama. Ali, nisam znao da čitaš i te novine, Kleri.

— Nisam ranije. Sad su mi nekako zanimljivije. Pre sam mislila da je VRP jedini radio na svetu.

— Hvala bogu što nije — reče Ros. — Nadam se da im nisi kazala da dolazim za vikend? Hoću da budem samo s tobom, ne želim da gubim vreme ni sa kim drugim.

by voki

Sama u dnevnoj sobi, Kler oseti talas topline. - Ne - reče - nisam im kazala.

— Šta ćemo da radimo kad dođem?

— Pa... ići ćemo na piknik — reče Kler malo oklevajući — gledaćemo vatromet...

— Vatromet?!

— Ros — reče ona — u subotu je četvrti.

— Četvrti? Koji četvrti? — pitao je.

— Ah, da, naravno. Četvrti juli, Dan nezavisnosti.

— Zaboga, Ros! Stvarno se nisi setio?

— Pa, ne — rekao je. — Nisam razmišljao o tome. U poslu sam. A onda, mislio sam na tebe, ne na to koji je datum.

— Šta bi radio kad ne bi dolazio ovamo?

— Verovatno bih išao pravo u Vašington. Moram da budem tamo u po-nedeljak ujutro.

— Ali, Četvrti juli je praznik! Ovako uzima slobodan dan, ide na piknik, gleda vatromet! Zar niste imali vatromet u tvome Ljanosu, ili kako se već zove? Ćutao je trenutak. U daljini je čula buku aerodroma, žamor ljudi, najavu letova.

— Ljanito — rekao je na kraju. — Kako si tradicionalna, ljubavi. Zar ne bi volela da se izvezemo u grad na ručak? Da odemo, možda, u bioskop?

— Pa, ne — rekla je malo odbram-beno. — Sve sam isplanirala. Uvek tako provodim Četvrti juli, Ros. Mislila sam da će ti se dopasti.

Opet je trenutak oklevao. — Hoće — rekao je. — Sa tobom, hoće.

— I nema razgovora o poslu — do-dade Kler. — Moraš da se opustiš.

Ponovo se nasmejao. Zvučalo je drugačije, možda zbog telefonske veze, možda zbog aerodromske buke u pozadini. — Stalno govoriš da me ne prepoznaješ — rekao je. — Ako se ovako nastavi, ni sam neću prepoznati sebe. *** Kad je spustila slušalicu, Kler zatvori časopis koji joj je stajao na krilu i zagleda se jedan trenutak preda se. Onda ga ponovo otvori, i pronađe

by voki

odeljak s oglasima. Nešto joj je bilo palo u oči. Okrenula je pretposlednju stranicu.

Radio-produkcija. Otvoreno mesto asistenta/docenta na predmetu radioprodukcije, Katedra za komunikacije. Zainteresovani mogu poslati prijavu i rezime na Univerzitet Zapadna Florida, Pensakola...

Zar to ne bi bilo savršeno, razmišljala je. Samo kad bi bilo u Čikagu.

Ne mogu da zamislim da sam odbila profesuru na Nokemi samo zato što nisam htela nikakve veće promene. Kako daleko to sad izgleda! I koliko sam sada drugačija. Mislim da bih sada to mogla. Znam da bih.

Da je taj posao u Čikagu, poslala bih prijavu sutra.

Oči su joj preletale preko ostalih oglasa. Na sledećoj stranici, oko joj ponovo stade.

Državni koledž u Dalasu traži kvalifikovanog nastavnika za radio i produkcijsku tehnologiju. Potrebna diploma u radio-produkciji, masovnoj komunikaciji ili srodnim poljima. Mesto je slobodno od jesenjeg semestra.

Podneti prijavu, biografiju, zvanični prepis dokumenata, tri preporuke...

Pročitala je dva puta. Onda je zatvorila časopis. Nemoguće. Profesura u Čikagu je jedna stvar, mislila je. Ne bih morala da se selim. Ne bih morala sve da menjam odjednom. Ali, Dalas!. Ne dolazi u obzir.

Zaista ne?

Pitam se šta bi Ros rekao. Da li bi bio zadovoljan? Ili bi mislio da sam požurila? Da suviše očekujem od, kako on kaže, veze na daljinu. Jer, u Dalasu, to više ne bi bila veza na daljinu.

Stala je pored komode od kedrovine. Kolenom je uprla u nju pokušavajući daje pomeri. Komoda je bila solidna, teška. Uprla je jače i komoda se pomeri nekoliko santimetara. Na mestu gde je stajala bio je uravnjen tepih.

Da, trebalo je napora. Ali se pome-rila. Stvari mogu da se pomere.

Zatvorila je oči. Smešila se, iako nije znala čemu. Sam posao zvuči savršeno, mislila je. Samo kad bi bio u Čikagu. *** — Da li je Četvrti juli neki poseban datum? — pitao je Ros. Sedeo je za kuhinjskim stolom i Ijuštio obarena jaja. Njegovi dugi prsti bili su neobično spretni. Oljuštena jaja blistala su na tanjim, savršeno obla, besprekorna. — Ili tako gledaš na svaki praznik?

by voki

— Mogla bih da te pitam isto — odgovorila je Kler. — Da li uvek radiš na praznike? Da li planiraš programe i na Božić?

Ros se nasmeja. — Predajem se. Nikada nisam imao mnogo vremena da mislim na praznike, Kleri.

Započeo je sledeće jaje. Kler stavi u činiju iseckan celer i kockice krompira, pa uze da seče na pruge zelenu papriku.

Tišina je trajala.

— Slušao sam vas na putu sa aerodroma — reče Ros najzad. — Dobri ste. Tvoji spotovi su odlični.

— Hvala — reče Kler. — Počela sam da koristim drugačije. — Stala je.

— Nećemo da razgovaramo o poslu. Sećaš se?

— Mmm — klimnuo je. — Izvini. Ovo je gotovo, Kleri.

Nova tišina. Ovo je smešno, mislila je Kler. Kuda je nestala sva ona lakoća? Ranije smo mogli da razgovaramo satima. Nikad, nikad nije bilo dovoljno vremena za sve što smo imali da kažemo jedno drugom.

Da, ali tada on nije bio ovde zbog tebe, odgovorila je sebi. Nego zbog posla. Mogao je sebi da kaže da si ti prijatelj, slučajni kompanjon, razbibriga. I, budi iskrena, ti si mogla da kažeš isto. Nije bilo obaveze.

Sada je drugačije. Sada je on uložio svoje vreme i svoj novac da bi te video. Niste više slučajni prijatelji. Sada ste veza ga daljinu.

A to sve menja, zar ne. Sve je važnije. Složenije. Opasnije, na svoj način. Ne želim da te povredim... Ali sada, naravno, može da me povredi.

Kao i ja njega, uostalom. Ili, što je još gore, možda sam sasvim pogrešno shvatila njegove namere. Šta je zapravo imao na umu kad je govorio o vezi na daljinu? I sada, kad je ovde, šta očekuje?

Nije čudo, mislila je. Nije čudo što ne znam šta da kažem.

— Kako ti idu predavanja? — pitao je Ros. Zvučalo je malo nezgrapno. To je tek korak od uobičajenog: Kako je toplo danas! ili Pročitala si neku dobru knjigu u poslednje vreme? Nategnuta konverzacija.

Zanima me šta bi rekao kad bih mu ispričala za Dalas. Da sam poslala prijavu. Predavanja mi idu odlično, Ros, i, kad smo već kod toga, možda ću dobiti stalnu profesuru u Dalasu ove jeseni. Nikada ne bih imala hrabrosti da pošaljem tu prijavu da mi on nije pokazao da promena ne mora uvek da bude rđava. lako se sad, ipak, pitam da li je ta prijava bila baš prava stvar.

by voki

— Dobro idu — rekla je. — Svi su oduševljeni tvojim komentarima. U stvari, mislila sam da možda... — Stala je.

— Možda, šta? — pitao je.

Kler je i dalje pažljivo sekla papriku. — Da li bi možda mogao da dođeš i razgovaraš s njima, jedne večeri — rekla je. Hoćeš li ikada moći da budeš ovde u četvrtak uveče? Pogledala je u njega preko ramena.

Nasmešio joj se. — Možda bi mogla da me nagovoriš. Ako bi zaista, zaista lepo pokušala.

Kler porumene. — Pravim ti bakinu salatu od krompira. Ne znam mogu li da pokušam mnogo lepše od toga.

On je pogleda na trenutak. Onda, ne skidajući oči sa nje ustade i prođe gore-dole kroz kuhinju. Njegove čizme oglasiše se nekoliko puta na podnim pločicama. Kler je stajala sasvim mirno. Činilo joj se kako se vazduh razmiče dok on prolazi. Zaustavio se na maloj udaljenosti od nje.

— Ne osećaš se prirodno sa mnom, zar ne? — rekao je mirno.

— Donekle — prošaputala je.

— U čemu je stvar? Opet ti delujem tuđe?

— Ne. U stvari, ne.

— Pa šta je onda?

Gledala je u isečene komade zelene paprike na dasci i nije rekla ništa.

Bio joj je toliko blizu da se prostor između njih činio komprimiran, kao da više nije vazduh nego nešto toplije i teže, nekako tečnije. Podigao je ruke i stavio ih veoma lagano na njena ramena.

— Za slučaj da želiš da znaš — rekao je — već sam rezervisao stari apartman u Mariotu. — Dočekali su me kao davno izgubljenog člana porodice.byvoki Bilo je, naravno, sasvim iracionalno što je osetila ubod razočarenja.

Sada bar znaš šta očekuje, pomislila je. Ili ne očekuje. Ili ne želi. — Oh — rekla je malo ukočeno. — Naravno.

Njegova ruka poče da je miluje, prsti su prelazili njenim vratom i privlačili njenu glavu njegovom ramenu. Sagao je glavu i poljubio njene kapke, a ona oseti neki nagoveštaj osmeha. — To ne znači da ne želim da te ljubim, ljubavi — rekao je. Njegove ruke skliznuše preko zavrnutih rukava na golu kožu njenih ruku. — Ne znači da ne želim, da te dodirujem.

by voki

Ona uzdrhta i nasloni se na njega. On je ponovo poljubi, sada na mestu gde su joj kovrdže padale preko uva. — a pogotovu ne znači — reče — da me misao na tebe nije držala budnog tolikih noći otkako smo poslednji put bili zajedno.

Držao ju je u zagrljaju, i njena nelagoda poče polako da se povlači pred osećanjem prisnosti i razumevanja. *** Zvao se Smeđi park, ali bio je sav zelen. Hrastovi i javorovi obrubljivali su vijugave staze, trava je bila uredno podšišana. Na jednom kraju nalazili su se tobogani, Ijuljaške i klackalice na kojima su već vrvela deca. Kler i Ros prođoše pored stolova za piknik i uputiše se prema senci jednog velikog hrasta. Rosu je to mesto izgledalo kao i sva druga, ali je Kler u njemu očevidno videla nešto posebno. Poslušno joj je pomogao da prostre ćebe i povadi stvari iz korpe i izletničkog frižidera.

Sve je ličilo na klasičan američki piknik iz pedesetih godina: ćebe na zemlji, pletena korpa s crveno-belom kariranom postavom, hladno pečeno pile i krompir - salata sa šargarepom i celerom, i ledeno slatko vino. Ros nije tačno znao šta misli o tome, osećanja su mu bila ambivalentna. Zabavljalo ga je to malo pozorište, ali nije mogao reći da mu se ne dopada.

— Zašto se ovo zove Smeđi park? — pitao je dokono, sipajući vino u čaše. Ručak je bio savršeno ukusan i Ros se, donekle čudeći se i sam, osećao savršeno opušteno i u skladu sa celim svetom. Nije bio navikao na takva osećanja. — Meni izgleda prilično zelen.

Kler ga pogleda nasmešeno. Kosu je povezala tamnoplavom trakom i to joj je davalo praktičan, realistički izgled. Nije uopšte bila našminkana i koža joj je ličila na somotastu površinu cvetnih latica obasjanih zracima, zala-zećeg sunca. — Zbog gospodina Brauna — rekla je. — Gospodin Ver-non Atvud Braun nekada je bio vlasnik sve ove zemlje.

— Hodi, sedi pored mene — reče Ros. Sedeo je prekrštenih nogu na jednom kraju ćebeta, naslanjajući se na stablo drveta. — Kad već imamo drvo, nema razloga da ga ne koristimo.

Završila je pakovanje posuđa i spustila se kraj njega.

by voki

— Odlično — rekao je. — Ovo je neko posebno mesto, pod ovim drvetom?

— Aha — klimnula je. — Odavde sam uvek gledala vatromet.

Godinama i godinama unatrag.

— Godinama i godinama... — ponovio je. — Zvučiš kao da si stara bezmalo kao ja — šalio se.

Srknula je vino. — Koliko ti je godina, Ros? — Kakvo lično pitanje, gospođice Kameron! Trideset pet. Tačnije, trideset šest u novembru. Sedamnaestog.

— Mlad si — rekla je zamišljeno — a toliko si postigao.

— U poređenju s čim? Dobio sam prvi posao na radiju kad mi je bilo petnaest. Pre dvadeset godina. Bože, ponekad mi se čini kao da je sto.

— Ali, deluješ vrlo zadovoljno — rekla je. Bio joj je spustio ruku oko ramena i ona s izvesnom uzdržanošću nagnu glavu prema njegovoj obnaženoj podlaktici. — I zaista si toliko uspe-šan.

— Mmm. Pa, da, moglo bi se reći. — Okrenuo je dlan prema njenom obrazu i lako je pomilovao. — Mislio sam da nećemo da govorimo o poslu.

— I ne govorimo — uzvratila je. — Govorimo o tebi. Znaš, Ros, ne deluješ kao Teksašanin.

— Ako počinješ kao disk-džokej, moraš da menjaš naglasak.

— Išao si na koledž?

On se nasmeja. — Šta je ovo, inkvizicija? Nisam išao na koledž. Bio sam, u mladosti, toliko zaluđen radijom da sam jedva završio srednju školu. Ako sam uopšte studirao, to.se događalo samo dok sam se vozio u radio-stanicu i natrag kući. Na tom putu ionako nikad nije bilo žive duše.

— Toliko malo znam o tebi — rekla je. — Stalno pričamo samo o meni.

— Oh — nasmejao se — volim da budem misteriozan. To je deo mog šarma.

— Ros, stalno mi se rugaš!

On lagano pređe rukom preko njene kose provlačeći kroz prste svilenkaste pramenove. — Bez zle namere — reče. — Šta bi htela da ti ispričam? Priču svoga života? Započeo sam u maloj radio-stanici u Lampasasu.

by voki

— I završio u Los Anđelesu. To sam čula od Done.

— Odgovarajuće začinjeno, siguran sam.

Ona ne odgovori. — A kako si postao savetnik?

— Kako se uopšte postaje savetnik? Otpustili su me!

— Ros! Budi ozbiljan!

— Ozbiljan sam. — Naslonio se, poigravajući se i dalje njenom kosom.

— I onda sam naišao na Hala.

— Mnogo držiš do njega?

— Mnogo! Ima savršenu glavu, Kleri. Takvog istraživača nema u zemlji. Sasvim smo suprotni, i zato smo odličan tim.

— I vas dvojica radite sa svim tim radio-stanicama širom zemlje?

— Tako je, širom zemlje. Na putu sam tri nedelje, od četiri.

— Pitam se kako podnosiš.

— Volim to — slegnu on ramenima. — Volim da stignem na novo mesto i da utičem na stvari. Volim da se osećam slobodnim da dođem i odem. Hal ima ženu i četvoro dece, i mrzi putovanja.

— I sve je na vama dvojici? Na tebi i tvom partneru?

Nasmejao se. — Šališ se, Kleri — reče. — Neko mora da drži administraciju. Imamo četrnaest ljudi, plus Hal i ja.

Pogledala ga je. — Nisam imala pojma — rekla je polako.

On ispi svoje vino. — U stvari — reče — moja kancelarija mi je mnogo više dom nego moj stan.

Kler spusti pogled na svoju čašu i pređe prstom po njenom rubu. — Kakav je tvoj stan?

— Sasvim drugačiji od tvoje kuće.

— Spustio je čašu i privukao je bliže k sebi. — Voleo bih da ti ga pokažem. Uskoro.

Protrljala je obraz o njegovo rame. A onda je, bez ikakvog povoda rekla: — Zašto nikada ne ideš kući, Ros? Uhvatila ga je potpuno nespremnog i nekoliko trenutaka je sedeo ne progovarajući. U glavi su mu se rojili laki odgovori, izvlačenja. Toliko putujem da nikad nemam vremena. Za mene, to više nije dom. Tamo su samo Gejl i deca, i mi nemamo ničeg zajedničkog. Ali u čudnom, bezvremenom spokojstvu malog zelenog parka, s toplinom Klerine glave na ramenu, ti odgovori su izgledali

by voki

suviše laki. Suviše kao izvlačenje. Počeo je da govori, a da ni sam nije bio suviše siguran šta će reći.

— Ljanito je u brdima — čuo je sebe. — U severoistočnom uglu pokrajine Ljanito, zapadno od jezera Bjukanan. Malen je. Možda pedesetak ljudi kad je dan lep.

— Mali gradić s jezerom, u brdima. Lepo zvuči.

— Da, mislim da jeste lep. To je većinom samo turistički kraj, Kleri.

Milioni lovaca u sezoni jelenova. Nešto vinograda. I, naravno, rančevi sa stokom.

— Tvoji su rančeri? Mislim, porodica?

— Ne — rekao je polako. — Više nisu. Otac je imao nešto zemlje ... nekada ... i držao je nešto stoke. De-da i pradeda su imali više.

— A ti se nikad nisi zanimao za to?

— Ne, nisam. — Poćutao je. — Otac je mislio da po tome ličim na njegovog strica. Taj je kao mlad otišao sa imanja, i na kraju je loše završio.

Ubila ga je Federalna vojska negde između Vaka i Ostina. Kad sam počeo noću da vozim dok sam radio u radio-stanici u Lampasasu, moj stari mi je neprestano govorio da ću završiti kao on.

— Ali, prevario se.

— Nije to uspeo da vidi. On ... umro je kad je meni bilo sedamnaest.

— Oh, Ros. — Davno je to bilo, Kleri. Ja sam otišao od kuće odmah posle toga.

Neko je morao nešto da učini.

— Na šta misliš?

— O, Kleri, to je dugačka priča.

— Ispričaj mi.

— Nekoliko godina pre nego što je umro — govorio je polako Ros — pao je zajedno sa konjem. Glup incident, jer se on bezmalo rodio na konju. No, kako bilo da bilo, ostao je mentalno ubogaljen, i to, čini mi se, više nego fizički. Nije mogao sam da opslužuje ranč, a što god da sam ja uradio, nije bilo dovoljno dobro. Nismo imali novaca da uzmemo radnike, a on nije hteo da digne ruke i proda zemlju. Nije mogao da zamisli da pređe u grad.

Zaćutao je na trenutak, čekajući da mu glas ponovo postane jasan i čvrst.

by voki

— Nije mogao da se promeni, Kleri — produžio je. — Nije mogao da napusti kuću. Kad je ... kad je konačno umro, otkrio sam da je zemlja zadužena daleko preko sume koju smo mi mogli da platimo. Majci nije ostao ni peni. Ostavio ju je duboko u dugovima i bez igde ičega.

— I onda si ti otišao? — reče Kler oklevajući. — Nije mi palo na pamet ...

— Neko je morao nešto da učini — rekao je. Zvučao je Ijutito. Ne na mene, mislila je Kler. Ljut je na prošlost.

— Radio-stanica u Lampasasu je plaćala veoma malo. Našao sam posao u Ostinu. Mnogo bolji posao. Ranč je propao i nisam imao više nikakvog posla u Ljanitu. Kad sam se preselio u Ostin, bar sam zarađivao dovoljno da majka i Gejl ne umru od gladi.

— Rekao si da je samo tvoja sestra tamo?

— Majka je umrla — rekao je — neposredno pre nego što sam otišao u Los Anđeles.

Začu se lako zviždanje. Kler podiže glavu. Nebo je već bilo prilično tamno i iznad krošnji se nešto zablista. Blještava loptica pela se gotovo lenjo, dostigla vrh i lučno poletela naniže, da bi se smesta rasprsnula u bezbroj zvezdica.

Okrenula se i pogledala u njega. Iznenadni pirotehnički bljesak pokazao je duboke senke na njegovom licu, bore bola i nepomirljivosti i kajanja oko njegovih usana.

Majka je umrla neposredno pre nego što sam otišao u Los Anđeles.

Jednom ranije već je bila čula taj ton ravne konačnosti, tako malo nalik njegovom glasu inače. Pa da, bilo je to u Japanskom cvetu, kad su prvi put izašli zajedno. Tamo je samo moja sestra, rekao je tada. Mi nismo bliski. Ne idem tamo. Nikada ... I to je bilo sve što je rekao. Bez daljih pitanja, molim. I bez odgovora.

Njegova ruka oko njenog ramena bila je napeta i nepokretna. Svetlost vatrometa je iščezla. Kler nije ništa rekla. Polako, napetost se smanjivala, malo-pomalo, kao da se to događa planski. Mala vežba u redukovanju stresa. Meki sumrak spusti se na njih i senke na njegovom licu iščezoše. Nasmešio joj se.

— Glavni događaj — rekao je. Njegov glas opet je bio onaj stari. I njegovo lice. — Najzad. Hoćemo li da se raskomotimo?

by voki

Pre nego što je shvatila šta radi, on obavi ruku oko njenog struka i spusti je na ćebe pored sebe. — Ne Ros — reče ona — nemoj.

Još se jedna raketa rasprsnula iznad njihovih glava i nebom se rasuše grimizne svetlosti. Skarletne iskre su tinjajući vukle prema horizontu trake dima. — Nemoj, šta? — promrmljao je pored njenog uva. — Na javnom smo mestu. Samo lezi ovde pored mene. Gle, dolazi još jedna!

Okrenula se na stomak i podbočila rukama naslanjajući bradu na šake.

On se ispružio pored nje, naslonjen na lakat. Vrh njegove čizme doticao je đon njene sandale. U nizu oštrih praštavih pucnjeva, prsten paučinaštih narandžastih zraka rasprostro se po nebu, oklevajući, kao da zna šta gledaoci u parku čekaju, i onda planuo u mnoštvo raznobojnih buketa. Sa svih strana se začu žamor odobravanja.

— Pretpostavljam da treba da kažemo oooh — promrmljao je Ros. Počeo je da se igra trakom u njenoj kosi. Kler je posmatrala nebo. Iz nekog razloga, udisaj, običan udisaj, postao je tako komplikovan. Čitavo njeno telo kao da se zateglo, svi mišići njenih ruku i grudi, i stomaka i nogu. A u isto vreme, nešto se negde duboko u njoj opuštalo, otvarajući se malo-pomalo, sporo, toplo, svilasto. Oseti kako se traka raspliće.by voki Nova raketa rasprsnu se na nebu. Nad stablima se rasipalo srebro, safir i rubin. Jedno dete ushićeno ciknu. Traka spade, a njena kosa rasu se po ramenima.

— Kako je lepa — reče Ros tiho. Njegovi prsti skupljali su je i rasipali ponovo. Spustio je poljubac na njen vrat, lagan kao dah.

Odjednom se začu niz glasnih prasaka i pucnjeva, praćenih bljeskovima bele svetlosti. Oboje se trgoše, Kler sede. — Sad će pauza — reče — vrati mi moju traku.

Nije se pomerio, ostao je gde je već bio, samo joj se smešio i vrteo traku u ruci. — Vratiću — reče — ako mi nešto obećaš.

— Šta treba da obećam!

— Da ćeš doći u Dalas sledećeg vikenda.

Pogledala ga je. — Sledećeg vikenda. Tako skoro.

— Tako skoro, da. Toliko si mi nedostajala poslednje dve nedelje, Kleri.

— I ti si meni nedostajao.

— Zašto onda misliš da je sledeći vikend suviše skoro?

by voki

— Ne mislim — oklevala je — samo ...

— Kleri — rekao je. Načinio je mali pokret, kao da hoće da je dodirne, i stao. — Nisam siguran da ... Slušaj. Ne očekujem da budeš druga osoba samo zato što si u drugom gradu. Možeš da odsedneš i u Šeratonu. Ili, ako hoćeš, kod Hala i Pegi. Imaju ogromnu kuću u predgrađu i biće srećni da im budeš gost.

Ona spusti pogled. — Stvarno misliš da sam staromodna konzervativna usedelica.

Ovoga puta on uze njenu ruku. Podiže je do usana i poljubi joj prste jedan po jedan. — Ne — reče — uopšte to ne mislim. Mislim da si divna i obožavanja dostojna devojka. I mislim da želim da budem s tobom sledećeg vikenda.

— Dobro — reče ona. — Doći ću. Želim da dođem.

On okrete njenu šaku i poljubi joj dlan. — Odlično — reče. — A sad, želiš li natrag svoju traku? Što se mene tiče, volim tvoju kosu ovakvu kakva je sad.

Podigla je glavu i nasmešila se. — Svu raščupanu?

— Baš tako.

Uzela mu je traku iz ruke i zamišljeno je provukla kroz prste. Ako odem u Dalas iduće nedelje, razmišljala je, moram bar da se provezem pored koledža. Do tada mi se sigurno još neće javiti, ali hoću, ako ništa drugo, da vidim kako izgleda ...

— Ros — reče.

— Mmm? Oklevala je. Možda od svega neće biti ništa. Razočarenje je lako podneti ako niko drugi ne zna za plan. A onda, on bi opet mogao pomisliti da suviše podrazumevam. Koliko god govorio da mu nedostajem, koliko god mi pričao o ljubavi, ipak postoji neka čudna, nedodirljiva udaljenost, taj otpor da se govori o sebi i sopstvenoj porodici. Dlanovi su joj bili hladni, protrljala ih je igrajući se trakom za kosu.

— Šta, Kleri? — pitao je Ros. — Ništa — rekla je. — Gledaj. Izgleda da ponovo počinju.

Novi buket svetlosti podigao se nad tamom, ostavljajući tanak rep za sobom. Visoko nad drvećem, se rascvetao i rasprsnuo u pljusak blistavog zlata. Na trenutak, mali park bio je osvetljen kao da je dan.

by voki

Pružio je ruku prema njoj i ponovo je privukao k sebi. Sklupčala se kraj njega, s leđima priljubljenim uz njegove grudi i glavom udobno smeštenom ispod njegove brade.

— Nešto ti je bilo na jeziku — rekao je. — Zar nećeš da mi kažeš?

— Nije bilo važno, Ros — odgovorila je. — Kako je lepo prosto biti ovako, ovde! Ćutao je jedan trenutak. — Draga Kleri — rekao je na kraju — lepo je, zaista.

Milovao je njenu rasutu kosu. Kako bi lako bilo, mislila je, ostati ovako zauvek.

— Volela bih da ovako ostanemo zauvek — reče.

— Zauvek je dugo vremena da se ostane na istom mestu — odgovori on — veoma dugo vreme, ljubavi.

6.

U petak popodne Ros ju je čekao na aerodromu u Dalasu. Došao je limuzinom koju je vozio šofer.

— Pošto dolaziš prvi put u Dalas, hteo sam da te dočekam kraljevski.

— Impresionirana sam — reče Kler. — Hoćemo li se sve vreme voziti limuzinom?

On se nasmeja. — Bojim se da nećemo — reče. — Jedna vožnja za jednu mušteriju. Limuzina nas vozi samo do kancelarije. Za posle nam preostaju moja skromna kola.

— A to su?

— Da vidimo koliko me poznaješ. Pogodi!

Pogledala ga je. Ponovo je nosio izbledele farmerke i čizme, a ipak je delovao toliko domaće u luksuznoj limuzini s tamnoplavim plišanim sedištima.

— Mislim — rekla je — da voziš... — i namerno je stala — odsluženi stari kamionet.

by voki

On se nasmeja. — U trenutku sam pomislio da ćeš me ubaciti u BMV — reče. — Kakav bi to udarac bio za moju potajnu sliku o meni samom kao o divljem individualisti! Jeste, uglavnom si pogodila. Vozim džip.

Ali moram da priznam da je to blistavi novi džip.

Naslonila se na njegovo rame, a on ležerno prebaci ruku preko njenog ramena. Kako složen može da bude mali gest kao što je ovaj, mislila je.

Ili je to tako zato što je on takav? Zato što samo on ume da unese i osećanje i podršku i posesivnost, pa čak i iskru uzbuđenja u nešto toliko obično kao što je prebacivanje ruke preko nečijeg ramena? — Kuda ćemo najpre, Ros? — U kancelariju — reče. — Hoću da ti pokažem šta radimo i da te predstavim svima, ljubavi.

Promeškoljila se s lakom nelagodom i smesta osetila napetost u njegovoj ruci.

— Mmm? — pitao je bez reči.

— Šta si im rekao — pitala je — ko sam ja?

Njegova se ruka opusti. — Ništa naročito — reče lako. — Prijateljca.

Zašto?

— Samo pitam — reče.

On je privuče tako da se malo okrenula i na trenutak naslonila glavu na njegove grudi. — U čemu je problem, ljubavi? — reče blago.

— Nervozna si?

— Možda malo.

— Zašto?

— Sve je toliko drugačije. t)a li znaš da je prošao tek mesec dana otkako smo se upoznali?

— Trideset devet dana — rekao je — tačnije, tridest devet i po.

Ona se zakikota. — Zaista se brojao?

— Pa, ne baš svakog dana. Ali, iz-brojao sam jutros.

— Toliko se toga promenilo.

— Nabolje?

— Mislim, da — rekla je. — Najčešće mislim da je nabolje.

— A kad misliš drugačije?

— Onda mi se čini da vodim nečiji tuđ život, greškom.

On vrlo lagano poljubi vrh njene kose. — Ako je tako — reče — treba jedino da se nadamo da se ta druga osoba neće vratiti.

by voki

Zgrada je bila u staklu bronzane boje, okružena parkirnim rampama i redovima niskog drveća podšišanog do neprirodnog savršenstva.

Prigušeni elektronski glas najavio je deseti sprat.

Ispred lifta pružao se hodnik u sivom mermeru, sa trakom sivog tepiha po sredini. Odmah sdesna nalazio se dvostruki zid od stakla, a iza njega moderna sivo-bela recepcija. Na jednim vratima, diskretnim srebrnim slovima bilo je napisano Ros Nikolas, Radio-programiranje i istaživanje.

— Dome, slatki dome — reče Ros. Položio joj je dlan desne ruke na leđa, gestom koji je mogao biti samo ljubazna pomoć da se pođe ispravnim pravcem. A ipak, ona je u tom gestu osećala nežnost i ohrabrenje.

— Hej, zdravo, Ros, rekao je službenik na recepciji. — Stavio sam ti sve poruke na sto. Tražio te je Kris zbog govora na izbornoj konvenciji, a Halu trebaš smesta zbog Detroit-Arbitrendsa. I, da, gospodin Kouplend je zvao iz L.A. skoro svakih deset minuta.

— O, savršeno — reče Ros. Odjednom je opet osetila u njemu onaj intenzitet koji ga je činio većim od života, velikim Rosom Nikolasom sa prvih stranica Zvuka i slike. — Ako je otkazao svom programskom direktoru, sešću u prvi avion i prebiću ga lično. Kleri, ovo je Džil Harper. Džil, Kler Kameron. Molim te, primaj i dalje moje poruke.

Mada, možda je bolje da me povežeš s Tomom Kouplendom. Poruka za Kirs: s njom ću se videti sutra. Poruka za Hala: nek me ostavi na miru. Ovuda, Kleri.

Krenuli su niz hodnik. Debeli tepih gutao je šum njihovih koraka.

— Šta je „Arbitrends" — upita Kler šapatom.

— Oh, očito si vodila veoma zaštićen život u lepom gradu Peregrinu, moja Kleri — uzvrati Ros veoma tihim glasom. A onda se vrati svom normalnom tonu. — Ne moraš da šapućeš, Kleri, ljudi ovde stalno postavljaju takva pitanja. „Arbitrends" su mesečni izveštaji o uspehu na glavnom tržištu. Mogućnost da se izvičeš na nekoga dvanaest puta godišnje, umesto samo jednom ili dvaput.

— Mi nikad nismo imali te izveštaje u VRP-u.

— Zato me je Volt Logan i pozvao, na prvom mestu — reče on. Vrata kancelarije na kraju hodnika bila su od obične hrastovine i na njima ništa nije pisalo. On ih otvori.

by voki

Prvo što je videla bila je svetlost. Dolazila je s istočne strane i odbijala se od dveju drugih zgrada s druge strane autoputa. Dva zida su bila potpuno u staklu, otkrivajući panoramu ekspresnog autoputa u sva četiri smera. Daleko na jugu mogla je da vidi obrise centra Dalasa kako se ocrtavaju na popodnevnom nebu. Treći zid bio je prekriven policama na kojima su ležale knjige, kompjuterski ispisi, kom-pakt diskovi i složen stereo sistem. Ispred police stajale su dve udobne kožne stolice sa malim stočićem u sredini. Spram četvrtog zida nalazio se sto u obliku slova L, sa staklom debelim 2-3 santimetra i kompjuterom i crnim bežičnim telefonom. Površina stola blistala je na suncu, prazna i čista, izuzimajući poruke na ružičastoj hartiji, spojene štipaljkom.

— Moj bože — reče Kler.

Ros spusti njene torbe i svoj samsonit koferčić na pod. — Sviđa ti se?

— Divno je! Kao neka advokatska kancelarija.

On se trže, zbunjen. Onda poče da i se smeje. — Bože moj, Kleri! — reče.

— Proveo sam pola života gradeći nešto što mislim da je jedna od najboljih konsultantskih radio-kompanija u ovoj zemlji, a ti mi kažeš da izgleda kao advokatska kancelarija! Mogla si da kažeš, kompjuterskoprogramerska, ili, ako ništa drugo, psihijatrijska, ali advokatska!

— U svakom slučaju ne izgleda kao radio-stanica!

— I ne treba! A osim toga, ti si bila samo u jednoj radio-stanici u životu, ljubavi.

— Prošle godine — reče ona ozbiljno — svratila sam u stanicu Nacionalnog javnog radija u Čikagu. Znam šta su velike radio-stanice.

Zazujao je telefon. Ne gledajući, on ispruži ruku i podiže slušalicu.

— Da? Ah, Tom! — Slegnuo je ramenima izvi-njavajući se i pokazao joj prema jednoj od fotelja. Kler sede.

Mogao je on da se smeje, ali je sve to ipak bilo preterano moćno.

Toliko lepo, toliko luksuzno, toliko mirno. Naravno. Nije bilo uključenih monitora. Jer, naravno, nije bilo ni studija, ni disk džokeja.

Ponovo je pogledala kroz prozor na grad u daljini. Nijedna ptica ne bi se usudila da približi svoj kljun ovom preskupom staklu.

A onda, Ros. Otkako su ušli kroz ova vrata, nivo njegove energije vidno se podigao. Je li to bio isti Ros koji je spremio salu za konferencije u VRP-u, već pomalo izlizanu od dugogodišnje upotrebe?

by voki

Posmatrala ga je kako korača gore-dole s telefonom uglavljenim između uha i ramena, lica potpuno usredsređenog, s kosom koja blista crveno i zlatno na sucnu. Stao je pored stola i dok je razgovarao, uzeo je da prebira po porukama. Bio je to isti Ros. A ipak, drugačji.

— Tom — govorio je — saslušaj me. Čekaj! Moraš biti strpljiv. Nemoj, ponavljam ti, nemoj da otpuštaš programskog direktora. Ne, tvoja reakcija je nerazumna. Izgubićeš vrednog čoveka! Dobro, razgovaraćemo u ponedeljak. — Spustio je slušalicu malo žešće nego što je bilo neophodno. Skoro istog časa, telefon je ponovo zazvonio.

Automatski, Ros podiže slušalicu.

— Da? - reče. - O, Hal, da. Znam. Slušaj, možeš li da mi to kažeš u dve reči?

Kler vide bljesak trijumfa na njegovom licu. — U redu — rekao je meko.

— Zadovoljni su? Ne, čekaj. Zaboravi da sam to ikad rekao. Nemoj sad to da mi pričaš. Hoću da pokažem Kleri još štošta ovde, a onda možemo da sednemo i odlučimo kuda ćemo na večeru.

Zastao je na trenutak, slušajući.

— Stvarno? — rekao je. — Ne znam, Hal, nisam shvatio da se ide na tako otmeno mesto. Sečakaj trenutak.

Pogledao je u Kler s osmehom.

Hal i Pegi rezervisali su sto u restoranu Kornjačin zaliv — reče.

— Bojim se da tamo ne možemo u farmericama i čizmama. Imaš li neku večernju haljinu?

— Mmm, imam. Nešto slično zapravo. Nije suviše formalna haljina, ali je lepa.

— Lepa, to će biti sasvim dovoljno.

— Podiže dlan sa slušalice. — Moraćemo da se presvučemo. Aha. Srešćemo se, znači, tamo, u osam. U redu.

Spustio je telefon. — Oni će poći nešto ranije — reče. Vratio je svežanj poruka ponovo na sto, podelivši ih na dve grupe. Telefon ponovo zazvoni, ali on ga je ignorisao. — Imaćemo dovoljno vremena da se još malo osvrnemo po zgradi. A onda ćemo otići da se presvučemo. Ja ne stanujem daleko. Želeo sam, u svakom slučaju, da ti pokažem svoj stan.

by voki

Petkom popodne saobraćaj je bio u haosu. Bilo je gotovo sedam kad su stigli kod Rosa. Stan se nalazio na trideset prvom spratu impozantne rezidencijalne kule. Ros otključa vrata i pred Klerinim okom otvori se širok, sumračan i hladovit prostor.

Visoki prozori bez zavesa prekrivali su čitavu jednu stranu dnevne sobe. Pogled na centar Dalasa bio je spektakularan. Na zidu nasuprot vratima nalazio se kamin, dok je treći zid bio sav u ugrađenim policama za knjige. Preovlađivale su bela i sva boja.

— I, kako ti se dopada? — pitao je Ros. — Jako je lepo — rekla je polako Kler. — I tako čisto. Šta si radio, spremao čitavog jutra?

— Bedinerka dolazi dvaput nedeljno. Zahvaljujući njoj, moje alergije su mirne. Hodi, da ti pokažem ostalo.by voki Uzeo ju je za ruku i poveo niz hodnik. Na jednoj strani nalazila se trpezarija, s lakovanim parketom i belim zidovima, i jednostavnim, četvrtastim stolom i stolicama. Produžiše do kuhinje.

Kuhinja je bila besprekorna, s belim ormarićima i pločicama u vrlo bledoj sivoj boji. Uz jedan zid, stajao je pravou-gaoni sto sa jednostavnim niskim stolicama. Mogla je to biti kuhinja iz nekog časopisa za stanovanje. Jedino, u časopisima je uvek na radnoj površini stajao otvoren bar kuvar, ili je u korpici na stolu bilo nekoliko kriški hleba. Postojao je neki znak da tu žive ljudi. Rosova kuhinja je, međutim, bila netaknuta. I bila je potpuno različita od njene sopstvene, staromodne i tople kuhinje. Cak su i prozori gledali pravo u prazan prostor, umesto na travu, stabla, baštenske leje.

— Mmm? — pitao je bez reči Ros. — Ne znam šta sam očekivala — reče Kler. — Ali, sve zaista liči na tebe, Ros. Toliko je čisto i lako. Veoma je lepo.

Gledao ju je malo ispitivački. — Kao da nisi sasvim sigurna?

— Strašno je visoko, Ros — rekla je — kao da lebdimo. Kao da uopšte ne dodirujemo tle.

— Među vlasnicima stanova, ljubavi — rekao je — visina se smatra posebnom vrednošću. Taj širok pogled je nešto što mi se ovde toliko dopada.

— Dobro razumem zašto — rekla je. — Samo, sasvim je različito od onoga na šta sam navikla.

by voki

On je poljubi u vrat. — Da, različito — ponovi. U njegovom mirnom glasu začu se nagoveštaj napetosti. A onda je opet uze za ruku i povede prema spavaćoj sobi.

Spavaća soba bila je prostrana, ali bez suvišnog nameštaja. Samo veoma širok, moderan krevet i veliki plakar preko čitavog zida, u ogledalima. Posteljina je bila golubije boje, bez ukrasa. Večernja svetlost, padajući sa prozora okrenutih zapadu, obasjavala je prostor, dajući mu neku nestvarnu dimenziju.

— Ovo je pozornica onih nepro-spavanih noći o kojima sam ti govorio — reče Ros. Uzeo je njenu ruku i vrelina njegove kože je iznenadi.

— A onda — povuče je dalje niz hodnik — tu su još dve spavaće sobe, svaka sa svojim kupatilom. Jedna na ovoj strani, druga na kraju hodnika.

Zastali su u hodniku, ćuteći. — Toliko se radujem što si ovde — prošaputa on najzad, saginjući glavu i ljubeći je lako oko usana.

— Kleri, zagrli me.

Obavila je ruke oko njegovog struka.

— Snažnije.

Ona se priljubi uz njega i stisnu ruke. Blizina njegovog toplog tela, čvrstina zagrljaja, njegovi dugi prsti na njenim leđima slali su trnce uzbuđenja čitavim njenim telom. Njegovo disanje. Njegov miris. Činilo joj se da se slivaju jedno u drugo.

— Znaš šta — rekao je.

- Šta?

— Nezahvalan, kakav sam, uopšte ne želim da idem na tu luksuznu večeru.

— A šta želiš? — prošaputala je.

— Da ostanem ovde s tobom. Bar još neko vreme. — Zastao je. — Nije to ono što misliš, Kleri. Hoću da razgovaramo. Ozbiljno.

— Ali, obećali smo. U osam.

— Znam — reče. — Do đavola.

— Moramo da se presvučemo.

— Aha. Ali, poljubi me najpre.

Podigla je ruke do njegovih ramena. Ispod savršenog pamuka njegove košulje, dugi, fini mišići se pomeriše i zategoše. Onda ona stavi ruke oko njegovog vrata.

by voki

— Pet minuta — rekla je.

— Deset.

— Pet. — Dobro. Pet. Samo me poljubi.

Prstima jedne ruke Kler pređe preko njegovog lica, prateći liniju njegovih obrva i dodirnuvši nežnu kožu njegovih kapaka, pa najzad ivice njegovih usana. Spusti na trenutak svoje usne na njegove, a onda povuče glavu. On se nagnu ka njoj, zatvorenih očiju, tražeći njene usne.

— Hteo si da te poljubim — prošaputa ona promuklo. Osećala je kako se tetive njegovog vrata zatežu. Polagano pređe jezikom po ivici njegovih usana i uplete prste u njegovu kosu, držeći njegovu glavu među svojim rukama. Disao je napregnuto, usne mu se razdvojiše.

— Sada — reče ona. — Sada možeš ti mene da poljubiš.

Poljubio ju je s iznenadnom dubokom, gotovo grubom posesivnošću, dok su mu se dugi prsti zahvali u mekotu njenih ramena. U sledećem trenutku je pusti, odstupajući par koraka i držeći je na udaljenosti ruku.

— Toliko se radujem što si ovde — reče ponovo. Glas mu je bio rapav i malo nesiguran. — Je li mojih pet minuta prošlo?

— Mislim da jeste.

— Mogu da pozovem i ostavim poruku u restoranu. Da sam pao niz stepenice i slomio nogu, na primer.

— Ros. Budi ozbiljan.

— Ozbiljan sam.

— Kod tebe nema stepenica.

Nasmejao se. — Nema, zaista. Moja doslovna Kleri! Idi sad u sobu na kraju hodnika i presvući se ... I zovi ako ti nešto zatreba ...

*** — Kleri, evo, probaj ovaj. — Pegi Grifin dodala joj je kupaći kostim s tropskim motivima. Ne mogu da uđem u njega otkad se Kristof rodio, ali tebi bi mogao sasvim odgovarati.

— Pegi, zaista, ne moram da se kupam — odgovori Kler. Pogotovu posle obilate večere. Radije ću šesti pored bazena...

by voki

— Ne budi luda — prekide je Pegi. — Sad kad imamo kuću s bazenom, Hal i ja ne jazvoljavamo nikome od gostiju da se ne kupa.

Pegi je već imala na sebi kupaći kostim boje šljive, preko kojeg je nosila košulju odgovarajuće boje. Srećna Pegi.

— Idem samo da proverim da li Amanda spava — reče. — Prolazi kroz fazu noćnih mora, uobičajenu za dvogodišnjake. To će, nadam se, proći kad napuni tri. Hajde, presvući se, Kleri. Ja ću se vratiti za minut.

Kler ostade sama u spavaćoj sobi, s kupaćim kostimom u ruci. Kostim je imao dubok izrez na kukovima i dubok dekolte na grudima. Između takođe nije bilo mnogo tkanine, ali su palme, orhideje i dugonogi flamingosi ipak našli na njemu dovoljno mesta. Bilo je teško zamisliti veselu, sasvim pragmatičnu Pegi u tom kostimu. Teško mi je da i sebe zamislim u njemu, reče Kler u sebi. Šta li će Ros pomisliti?

Hoću da razgovaram s tobom, rekao joj je. Ozbiljno.

Kler polako skide odeću i navuče kostim. Bedra su joj bila naga gotovo do struka. Okrenula se i pogledala preko ramena u ogledalo.

Suviše golotinje, mislila je. Povuče kostim naniže, on se spusti na grudima. Beznadežno.

Hoću da razgovaram s tobom.

Pegi joj je bar dala peškir. Ružičast kao flamingo, da se slaže s kostimom. Kler ga poveza oko struka, nastojeći da izgleda nonšalantno. Duboko udahnu i iziđe iz sobe.

Zastala je kod kliznih staklenih vrata koja su vodila na bazen. U srebrnoj svetlosti mesečine videla je Hala Grifi-na u pletenoj beloj naslonjači na jednom kraju bazena. U prvi mah pomisli da je sam. A onda Rosova glava izroni iz vode.

Mahnuo je glavom i zabacio kosu dok su se bezbrojne blistave kapi rasipale na sve strane. Rekao je nešto Halu, uz smeh. Onda je s lakoćom iskočio iz bazena i uspravio se.

Pomislila je kako je te večeri izgledao u restoranu. Nosio je ozbiljno tamnoplavo odelo s besprekornom belom košuljom i kravatom.

Delovao je tako zvanično. Kakva razlika u odnosu na čulnu muževnost ovog bezmalo nagog tela koje bi, činilo joj se, mogla da posmatra danima. Stajala je nepokretno, pod talasom vreline koja joj je, u toj lepoj noći, postepeno osvajala telo.

— Nisi morala da me čekaš — začula je Pegin glas iza sebe i poskočila.

by voki

— I ja sam uvek tako nosila taj kostim — nastavi Pegi posmatrajući je uvezanu peškirom. — Ali, šara je zaista lepa — dodade. — Hajdemo. *** — Hoćeš li da ostaneš tako uvijena čitave večeri? — promrmljao joj je Ros na uvo. — Ili ćeš mi dati priliku da vidim i ostatak tog izazovnog kostima pre nego što krenemo kući?

Hal i Peg Grifin bili su u vodi. Kler je sedela malo ukočeno u jednoj od belih pletenih naslonjača, s Rosom koji se, iznad naslona, nadvijao nad njom.

— Veruj mi — reče Kler — nema još mnogo da se vidi. U tome i jeste problem.

On se meko nasmeja. — Možda ti to zoveš problemom — reče. — Ja bih rekao da je to savršeno čarobna prilika.

— Ros, dosta. Nikad ne bih obukla ništa slično samo da sam mogla da biram.

— Ne razumem zašto. Kostim je savršeno pristojan.

— Pristojnost je — uzvrati Kler — u očima posmatrača. — Ako mene pitaš, ovaj kostim nije nimalo pristojan.

On pruži ruku i povuče čvor na peškiru. Ne verujem ti — reče.

— Pokaži mi.

— Ne — trgnu se Kler. — Molim te, Ros. On stade. Onda ponovo uveza čvor i skloni ruke. — Izvini — reče.

Nisam mislio da ...

Iznenadni poluglasni vrisak prekide ga. Kroz otvorena vrata trpezarije dolazila je mala figura u žutoj spavaćici s crvenim dinosaurusima. Hal Grifin uzviknu. Pegi zapliva prema ivici bazena.

Kler se našla na nogama pre nego što je i shvatila šta se događa.

Zgrabila je dete dva koraka ispred ivice bazena.

— Ću-ću-voz — tepala je devojči-ca. Obavila je ručice i nožice oko Kler, dok joj je svilasta kosica padala preko čela. — Tamo, vrata.

— Neću mu dozvoliti da te uhvati — reče Kler. Nejasno je osećala iza sebe Rosa, i Pegi kako izlazi iz bazena, ali je njena svest bila potpuno usredsređena na maleno dete u njenom naručju. — Sve je u redu, dušo — umilirivala ju je. — Izbaciću ga iz šina i on će se prevrnuti na leđa, i

by voki

točkovi će mu otići u vazduh, pa više neće moći da dođe do vrata.

Glupi stari voz. Ne plači. Sve je u redu.

— Ja ću je uzeti, Kleri — reče Pegi Grifin. — Dođi, Mendi, voz je otišao. Hajde da te mama vrati u krevet.

— Neće — reče Amanda zarivajući vrelo lišće u Klerino rame.

— Mama mokra.

Pegi se nasmeja. — Udavićeš Kler, dušo, hajde, hodi.

— Nece! — Malenim šačicama devojčica se čvrsto uhvati za Klerinu kosu. — Tamo voz!

Kler pogleda u Pegi. Pegi bespomoćno raširi ruke. — Ne znam otkud joj taj voz — reče. — Imala je, doduše, jednu knjižicu sa slikama vozova, ali... Ne daj joj da te vuče za kosu, Kleri... Oprosti, za minut će sve biti u redu.

— Oh, ne smeta mi — reče Kler.

— Kakav je bio taj voz, Mendi? Žut? Amanda prestade da plače i raširi svoje plave okice gledajući pravo u Kler. — Neee zut. Voz ne zut.

— Stvarno? — reče Kler i kleknu tako da je Amanda dodirnuta tle svojim malenim stopalima.

— Zelen-zelen voz! — odgovori Amanda.

— E, sad mi je sve jasno. Zeleni voz je uvek takav.

— Kakav? — pitala je Amanda.

— Budan do dugo u noć — reče Kler. — Iskrade se iz stanice onda kad treba da je u krevetu. Sigurna sam da se njegova mama ljuti.

Amanda se zakikota. — Manda ima mama, voz nema mama!

— I sad mama zove Mendi — reče Pegi. — Poljubi Kleri za laku noć, pa da idemo u krevet.

— Kleri, Kleri! — zatapša Amanda.

— Jeste, ja sam Kleri — reče Kler.

— U stvari, ja sam Kler, ali moj brat me je zvao Kleri, i sad me svi koji me vole zovu tako.

— Ja — pokaza Amanda prstićima na sebe — Manda. Manda ima brata. Jedan-dva-tri. — I onda, odjednom, protrlja pesnicama oči.

— Mami, Manda hoće spava.

Pegi podiže ćerku i zagrli je. — Idemo, Manda-Panda. Čeka te tvoj krevetac.

by voki

Kler polako ustade gledajući Pegi kako se udaljava sa Amandom u naručju. Mala Amandina glava počivala jo poverljivo na Peginom ramenu. Kako bih volela da imam takvu malu devojčicu, mislila je Kler. Moju malu devojčicu.

Hoću da razgovaram s tobom, rekao je Ros. Ozbiljno.

Pitaće me hoću li da se udam za njega, pomisli iznenada Kler. Ali, to je nemoguće, dobaci neki unutrašnji glas. U životu Rosa Nikolasa nema mesta za male devojčice kakva je Amanda. Deca nisu predviđena za onaj besprekoran, luksuzni stan, koji lebdi kao neka slika iz mašte visoko iznad uzburkanog grada. Nema mesta za decu u životu s čovekom koji jedva da i boravi u sopstvenoj kući.

Hoću da govorim s tobom.

Ali, o čerrriaja govorimo? Jer, za nas je to nemoguće, zar ne?

Nemoguće!

— Kleri? — reče Ros. Njegov glas kao da je dolazio iz velike daljine.

Gotovo da joj je pričinjavalo bol da ga pogleda. Čak i da sluša šta joj govori. Kako da susretne njegove oči sa srebrnastim odsjajima? Bio je tako fascinantan, tako lep, tako vitalan, tako pun energije. A koliko je bio njen?

— Kleri? — pozva je ponovo, kao da se čudi.

Okrenula se k njemu. Držao je u ruci njen peškir. Bila je potpuno zaboravila kako se bila uvila u meku tkaninu čuvajući se od njegovog pogleda. S dvogodišnjom Amandom uz ivicu bazena, ta zaštita je postala beznačajna.

Ruke su joj drhtale. Uze peškir i obavi se njime čitavom dužinom.

— Hladno ti je? — reče on blago.

— Ne, nije — reče Kler. — Da, jeste, u stvari. Oh, Ros, ne znam ni sama. Kasno je. Vreme je za spavanje. *** Dokle god su bili među svetom, dokle god su bili s Halom i Pegi, nije mogao da joj kaže šta je to o čemu je hteo da razgovara. Ali, u nedelju ujutro došao je po nju sat ranije. Više nije bilo odlaganja.

— Toliko nam vremena treba do aerodroma? — pitala je, s malom napetošću u glasu.

by voki

— Ne — rekao je. — Hoću da svratimo do kancelarije na nekoliko minuta. Ima nešto što bih hteo da ti pokažem.

To što je hteo da joj pokaže bila je, ispostavilo se, kancelarija iza ugla od njegove, udaljena za dvoja vrata. Zatvorio je vrata za njima dvoma i zagrlio je. — Šta misliš?

— Lepa kancelarija — reče Kler malčice zbunjena. Bila je to prijatna kvadratna soba sa jednim zidom u staklu. Na jednom kraju nalazio se hrastov sto i par stolica tapaciranih mekom tkaninom srodne boje.

Kancelarija, videlo se, još nije imala vlasnika.

— Proširuješ se? — upita.

— Na neki način — rekao je. — Mislio sam da bi ti volela da radiš ovde.

— Da radim ovde? — pogledala ga je. — Šta da radim?

— Ne — rekao je. Sagnuo je glavu i poljubio njene kapke. — Ne sada.

Stalno. Mislio sam da bi volela da radiš sa mnom. Ovde, u Dalasu.

To sasvim sigurno nije bilo ono što je očekivala. — Nudiš mi posao! — reče.

Nasmešio joj se. — Na neki način, da. Voleo bih da radiš sa mnom da bi mogla da putuješ sa mnom.

— Da putujem s tobom?

— Mmm. Strahovito si mi nedostajala poslednjih nedelja, ljubavi. Ne želim da ikada više odem i ostavim te.

Ona uzmače, kidajući fizičku vezu među njima. Posao, mislila je.

Putovanje? Da li je to on imao na umu? — Ros — reče — molim te, nemoj više ništa da kažeš.

Bilo zato što je upoznala način na koji on reaguje, ili zato što je on bio manje kadar da svoje reakcije prikrije, Kler je uhvatila tračak nesigurnosti u njegovim očima. — Kleri — rekao je — pitam te ...

— Nemoj — ponovila je tvrđe. — Znaš li šta si rekao? Želiš da radim s tobom. Želiš da putujem s tobom. Za ime boga, Ros. Šta tražiš, novog poslovnog partnera? Čovek koji je stajao pred njom, naslonjen na vrata kancelarije, nije bio Ros Nikolas koga je ikad ranije videla. Ros nikada nije izbegavao njen pogled. Sada je, međutim, pogledao naniže, u pod. Kad je podigao oči, lice mu je bilo bez boje. — Ne — rekao je.

by voki

— Ne tražim novog poslovnog partnera.

— Ne znam šta tražiš, Ros... Ali... Sigurno ne tražiš ... — Stala je.

— Šta? — rekao je mirno.

— Ništa. Nije važno.

— Šta ne tražim, Kleri? Reci.

— Dom — prošaputala je. — Porodicu.

On ponovo spusti pogled. — Trebalo je da znam — reče kao za sebe.

— Trebalo je da shvatim kad sam te video s Amandom.

Ona se nagnu napred i prisloni čelo uz staklo prozora. Volela bih da sam kod kuće, mislila je. Volela bih da sam u mojoj radio-stanici.

Ne, ne bi, došaptavao joj je jedan glas.

— Nikada nisam rekao da ne želi lim dom — rekao je posle duge, iscrpljujuće pauze. — Nikada nisam rekao da ne želim porodicu.

Ona pogleda kroz prozor. — Nisi morao da kažeš — reče.

Na trenutak je ćutao. — Ne — uzdahnu — verovatno nisam.

Saobraćaj na ekspresnom putu duboko ispod nje potpuno je stao.

— Toliko putuješ — reče Kler. — Sam si rekao da se u kancelariji osećaš najviše kod kuće. Ti voliš kad su stvari čiste, sređene i savršene.

U tvom životu prosto nema mesta za decu, Ros. Nastupio je još jedan trenutak duge tišine. — Ali, ja volim da menjam stvari — rekao je. — Sećaš se? Da menjam nabolje.

— Ne mislim da to možeš da pro-menis.

— Nisi mislila ni da tvoj život može da se menja, a ipak, evo te ovde.

Kler duboko uzdahnu. — Da — reče meko. — Evo me ovde.

Osetila je kako njegova ruka prelazi preko njene kose, lagano, blago.

— Ne znam kako se to dogodilo — rekao je. Odjednom je zvučao veoma umorno. Iscrpljeno i poraženo. Taj ton nikada ranije nije čula u njegovom glasu.

— Samo sam mislio ... — govorio je Ros dalje. — ... Kleri, kazao sam sve same pogrešne stvari... Oprosti mi. Toliko mi je žao.

Gledala je kako saobraćaj ponovo kreće. — U redu je — reče.

I dalje je vrlo blago milovao njenu kosu. — Ne, nije — rekao je. — Kleri, hoću da ti kažem samo jedno: kad sam govorio da želim da radiš ovde, sa mnom, nisam pokušavao da svedem naš odnos na nekakvu poslovnu transakciju. Mislio sam da bih tako mogao da delim s tobom

by voki

deo svog života. Da ti dam deo onoga što mi veoma mnogo znači. To je sve.

— U redu je — ponovi Kler.

On obema rukama obujmi njeno lice i okrenu ga k sebi. — Reci mi istinu.

— Ne znam — rekla je. — Mislim da ne znaš šta hoćeš, Ros. Mislim da ne znaš ni šta tražiš.

Lice mu se uozbiljilo, pa smrklo. — Još mi niko nije rekao da ne znam šta hoću od života. A sad mi se najednom čini da si možda čak u pravu.

Odstupio je za korak i pogledao na sat. — Vreme je da pođemo, Kleri, ako nećemo da zakasniš na avion.

— Ros? — Mmm? — Tvoje predavanje za moje studente sledećeg meseca. Ne moraš da dođeš. Shvatiću.

Jedan deo iscrpljenosti iščeze sa njegovog lica. Glas mu je ponovo postao čvrst. — Oh, razume se da ću doći, ljubavi. Mislim da za toliko znam šta hoću od života.

7.

Pečat Državnog koledža oblasti Dalas bio je utisnut zlatnoreljefno u levom gornjem uglu koverta i pisma. Draga g. Kameron, stajalo je u pismu. Milo nam je što možemo da vam ponudimo radno mesto nastavnika za radio — i produkcijsku tehnologiju...

Kler ispust pismo iz ruku, na sto gde je stajala lampa sa abažurom od mlečnog stakla, i nasloni se na vrata. Talas trijumfa i zadovoljstva bio je toliko snažan da se i sama iznenadila. Uspela sam, mislila je. Ja, devojka za koju su svi mislili da nikada neće imati dovoljno hrabrosti da načini krupnu promenu. Samo dok kažem majci. Samo dok kažem tati, i Keniju, i Suzan. Samo dok kažem...

by voki

... Rosu.

Podigla je pismo sa stola i prešla u kuhinju. Već je počela da bira Rosov broj, kad je nešto iznutra zaustavi. Sutra će biti ovde. Možda je bolje da sačekam i kažem mu to lično. Na kraju krajeva, još ne mogu da budem sigurna u njegovu reakciju. Hteo je da radim s njim. Toliko je ponosan na svoju kompaniju. Mislio sam da bih tako mogao da delim s tobom deo svog života. Da ti dam deo onoga što mi toliko znači, rekao joj je.

A sada, ne samo što sam odbila njegovu ponudu, nego sam prihvatila posao koji mu ni jednom rečju nisam pominjala. Išla sam čak u Dalas na razgovor, a on uopšte nije znao za to. Iznenadiće se, u najmanju ruku. Verovatno je zaista bolje da sačekam i lično mu ispričam sve.

Spustila je slušalicu i osvrnula se po kuhinji. Pogledom poče da klizi preko starih, toliko poznatih stvari. U ogromnoj remi masivnog štednjaka još je baka pekla kolače. Brašno je odu-vek stajalo u porculanskoj tegli s baroknim slovima, na radnoj površini odmah pored štednjaka. Na polici iznad nje nalazili su se kuvari koje je koristilo nekoliko generacija u porodici. Stvari su tu imale patinu vremena, ali i toplinu svih onih ruku koje su ih decenijama dodirivale, koristile, čuvale. Mnogo toga će morati da ostavi.

Grlo joj se steže. Trijumf prethodnih trenutaka smenila je naglo neka duboka tuga. Neću da plačem, pomislila je Kler. Želim taj posao u Dalasu i zato neću da plačem. No, oči joj se ovlažiše i protiv njene volje.

Svakako, biće teško otići posle dvadeset osam godina. Ali, to je ono što želim. Zaista.

Dobro je ponekad menjati.

Sutra dolazi Ros. Toliko mi je nedostajao sve ovo vreme. Možda ćemo ipak naći zajednički put. Kada budemo u istom gradu sve može postati jednostavnije. Sutra uveče biće u mom razredu na Nokemi, a posle toga ćemo večerati ovde, kod kuće. I onda ćemo razgovarati. *** — Otkazali ste let? — rekao je Ros. — potpuno?

— Žao mi je, gospodine Nikolas — reče službenica u putnoj agenciji — mašina je ta koja je otkazala. Mogu da vam rezervišem sedište za let u tri.

by voki

— Ne — odgovori Ros. — Moram § da budem u Čikagu u šest po njihovom vremenu. Potrebno mi je nešto g mnogo ranije. Devojka poče da kucka po tastaturi kompjutera. — Junajted leti u 2.10 — reče. — I stiže u 8.20 po čikaškom vremenu. Avion je pun, ali mogu da vas stavim na listu čekanja.

Trebalo bi da sam usred Los Anđelesa i da držim Toma Kouplenda za ruku, mislio je Ros iznervirano. Četiri sata letenja i dve vremenske zone — i ništa osim greške. — To mi je još uvek kasno — rekao je. — imate li neki let iz bilo kog drugog pravca? Devojka nastavi da lupka po dirkama tastature. — Imamo let iz Mineapolisa u 5.30 po njihovom vremenu. Stiže u Čikago u 7. I... da vidimo. Postoji jedan Deltin let za Mineapolis, polazi za pola sata.

Imate oko pola sata za vezu.

— To je najbolje što možete da nađete?

— Tako je. Izvinite, gospodine Nikolas. Let koji smo morali da otkažemo bio je pun, pa smo slali ljude kojim smo god linijama mogli.

Sve je dupke puno.

— U redu — reče on. — Stavite me na Mineapolis. Moraću da telefoniram.

Ali, Kler nije bila u radio-stanici. Uzela je slobodno popodne, rekao mu je recepcioner. Kod kuće niko nije odgovarao. Zaboga, Kleri, sekirao se u sebi, zašto nemaš telefonsku sekretaricu! Ne mogu čak ni poruku da ostavim.

Pozvao ju je na kuću još jednom iz aviona, u prvoj turi letenja.

Nikakvog odgovora. Na koledžu mu je pospana službenica dva puta tražila da ponovi svoje ime i saopštila da bi mogla da ostavi poruku u poštanskom pretincu gospođice Kameron samo kad bi taj pretinac bio u istoj zgradi, je l' da. Za poziv iz Mineapolisa nije bilo vremena. Let iz Los Anđelesa je kasnio, ostalo mu je tek toliko da utrči u drugu mašinu. Čas počinje u sedam, mislio je, trčeći uz stepenice aviona. Ako sletimo na vreme i ako stignem u Čikago do sedam, trebaće mi dvadeset minuta da dobijem kola i četrdeset da se dovezeni u Pergrin. Čitav sat.

Tačno ću toliko zakasniti. Samo da sam mogao da je nađem i nekako je obavestim.

by voki

*** Bilo je pet do sedam, a Ros se još nije pojavio.

Učionica je bila puna. Nijedan student nije izostao. Neki su čak doveli prijatelje, ljude zainteresovane za radio. Šefica Odseka za komunikacije došla je s mužem. Dva docenta su upala kao slučajno. Sva lica pokazivala su iščekivanje.

Uvek zaboravim da je Ros više nego poznat u radio-branši. Za mene je on prosto Ros. Ali, za ove ljude, on je najuspešniji programski konsultant u zemlji. Kažu da nikad ne greši i nikad ne gubi. I nikad ne ostaje na jednom mestu duže od par dana.

Gde li je?

U sedam, od njega i dalje nije bilo ni traga. Klerino lice bilo je vrelo, a ruke hladne i vlažne. Nešto ga je zadržalo, govorio joj je racionalni deo mozga. Neka hitna stvar u poslednji čas. Zadocneli let. To se neprestano događa. Stići će za neki minut. Nema razloga za paniku.

Ali, zašto nije zvao?

Neće doći, govorila je nesigurnost. Nije čak mislio ni da treba da se javi i kaže da otkazuje. Neka ti to pokaže gde stojiš s gospodinom Rosom Nikolasom, izvanredno uspešnim programskim konsultantom.

O bože, šta li ćeš reći svim ovim ljudima?

A iza svih tih misli čula je neko tiho mrmljanje koje je bez prestanka potiskivala: njegov avion se srušio. Kasnije večeras okrenućeš vesti i čućeš...

Najzad, Kler udahnu i ustade. — Gospodin Nikolas očigledno kasni — reče. — Zato mislim da je bolje da počnemo. Večeras ćemo govoriti o tome kako se različiti tipovi reklama uklapaju u razne vrste programa i kakve produkcione tehnike zahtevaju ...

Prvi čas izdužio se pred njom kao beskonačno, neispunljivo vreme.

Dok je govorila, nekoliko posetilaca, ljudi koje nije poznavala, ustadoše i iziđoše, šapućući nešto jedni drugima. U 20.15 Kler odluči da najzad da dugačku pauzu. Bilo je to petnaest minuta pre uobičajenog vremena.voki — Hajde da sada uzmemo odmor — rekla je. — Pola sata. A kad se vratimo, videćemo...

— ... kako da nadoknadimo izgubljeno vreme — reče glas s vrata.

Sve se glave u učionici okrenuše.

by voki

Stavio je obe ruke na okvir od vrata i dok su oni zurili u njega, nagnuo se malo napred, na,wiejan, staložen i savršeno pribran, zračeći nekom posebnom energijom, koja je činila da izgleda i veći nego što je bio.

Samo ga je Kler poznavala dovoljno da po njegovom ubrzanom disanju prepozna da je trčao.

— Avionske linije — rekao je — nisu danas bile suviše kooperativne.

Gospođice Kameron, nadam se da ćete me izviniti zbog ovako kasnog dolaska.

Gledao je u nju. Njegove oči govorile su, Kleri, oprosti mi. Došao sam što sam najbrže mogao. Kad se čas završi, sve ću ti objasniti.

Ona se osloni jednom rukom na katedru. — Razume se — reče.

Ros uđe u učionicu. Nosio je ležeran sako boje divljeg žita i belu košulju, otvorenu na vrhu kod vrata, s platnenim pantalonama, očigledno skrojenim po dužini i eleganciji njegovih nogu. Blede boje isticale su kristalno sivu boju njegovih očiju i kosu boje rđe. Kroz učionicu prođe uzbuđen žamor, listanje svezaka, poneki pljesak.

— Još uvek želite pauzu? — upita Kler. — Ili biste više voleli da nastavimo? Ko god želi da ode po kafu ili piće, može to slobodno da uradi. Svi su ostali na svojim mestima. *** — Za Božić ću ti — reče Ros — kupiti telefonsku sekretaricu.

— Nećeš — odgovori Kler — jer ću ja sutra otići da je kupim sama.

Sedeli su u trpezariji, za stolom jedne od Klerinih tetaka. U prvi mah, Ros je gledao hladne šnite bifteka i salatu od baštenskog paradajza kao da to vidi prvi put u životu. A onda se bacio na hranu kao vuk.

Doduše, vuk veoma lepih manira, ali ipak vuk. Bilo je očigledno da čitavog dana nije ništa okusio.

— Zvao sam te bezbroj puta tokom dana — rekao je. — Zvao sam čak i koledž. Stvarno sam pokušavao.

— Znam. Sve je u redu. Ros. Predavanje ti je bilo sjajno. Široko se osmehnuo. — Ne daj bože da nije bilo. Adrenalin mi je drastično pao.

Na vrhu viljuške Kler je vrtela krišku paradajza. — Ros? — rekla je.

— Hmmm?

by voki

— Ja... Nešto se desilo. Nešto zbog čega sam vrlo zadovoljna. Nadam se da ćeš i ti biti.

On spusti viljušku. — Ako si ti zadovoljna — reče — biću zadovoljan i ja. Šta je to?

Cutala je jedan trenutak, sređujući misli. Čudila se koliko joj je teško da nađe prave reči. — Ponudili su mi profesuru.

Najpre nije rekao ništa. U načinu na koji je podigao obrve Kler vide iznenađenje i neočekivani nagoveštaj straha. — Stvarno? — rekao je.

— Nisam znao da . . . tražiš drugi posao, ljubavi.

— Nisam zaista tražila. Natrčala sam na ovaj i prijavila se.

— Znam da voliš nastavu — rekao je polako. — I odlično ti ide. Mislio sam samo ... Prihvatićeš? Majki Logan će dobiti srčani udar, znaš.

— Prihvatiću — rekla je. — Šta ti misliš o tome, Ros? On se zavali u duboku stolicu i zatvori oči za trenutak. — Sebičnjak, kakav sam — reče — mislio sam da ćemo ipak moći da smislimo nešto vezano za Dalas. Ako prihvatiš novi posao ovde, Kleri, bićeš vezana za dugo vreme, zar ne?

— Posao nije ovde, Ros —reče ona, i dalje zabavljena svojim komadom paradajza.

On raširi oči. Bile su veoma svetle i ona odjednom vide bore oko njegovih usana. — Nego gde?

— Oh, Ros, samo zaplićem stvari... Trebalo je da ti kažem na samom početku. Posao je u Daiasu. Na Državnom koledžu oblasti Dalas.

Počinje u septembru.

Zurio je u nju. — U Dalasu — reče.

— Da, u Dalasu.

— Profesura.

— Da, profesura.

— A kako si, za ime boga ... kako si natrčala na profesuru u Dalasu?

— Videla sam oglas u Zvuku i slici. Sećaš se, u onom broju koji je doneo reportažu o tebi.

— Ah, da — rekao je. — Sećam se.

— Ros — rekla je. — Oprosti. Stvarno oprosti. Volela bih da sam mogla da budem konsultant u tvojoj kompaniji, ali nije to ono što želim.

Ros, molim te, budi zadovoljan. Rekao si da ćeš biti zadovoljan!

by voki

Polako, njegova se usta smekšaše i posle jednog trenutka osmehnu joj se s karakterističnom samoironijom. — Naravno da sam zadovoljan, ljubavi. Samo si me iznenadila do boga! Računao sam da ću ja biti mudri, snažni w muškarac pomagač, koji brine o tebi. Ali, očigledno, to nije potrebno.

— Toliko dugo brinem sama o sebi — rekla je.

— Sećam se. To si mi rekla još prve večeri u Japanskom cvetu. Da i ne pominjemo sve one ptice, ili kolege pod dejstvom prevelike količine šampanjca ... — začikavao ju je. — I onda, kad se seliš?

— Čim budem mogla. Moram da obavestim svoju stanicu i da dam oglas za prodaju kuće. Neću moći da kupim drugu u Daiasu. Dok ne dobijem novac za ovu. Možda je i bolje da najpre nešto iznajmim, dok se ne osvrnem unaokolo. Trebaće mi tvoja pomoć, Ros — pogleda ga — nikada se dosad nisam selila. Jedva da znam od čega da počnem.

On pomeri svoju stolicu i ustade. Ne govoreći ništa, obiđe sto i stade iznad nje, nagnu se i obujmi rukama njena ramena. Mogla je da oseti da sasvim lako drhti.

— Selidbe su moja specijalnost — prošaputao je. — O, Kleri. Ne mogu da ti kažem ... Uplašila si me do srži. Na trenutak sam pomislio da si našla nešto ovde i da ćemo večno ostati vezani za lepi Peregrin.

— Ne — rekla je — ne zauvek. Zaista se raduješ, Ros? Poljubio ju je u vrh kose. — Sad zaista loviš komplimente, ljubavi — rekao je. — Da, zaista se radujem.

Kler je sipala brendi u kristalne čaše i jednu dodala Rosu. Posle večeri, seli su na sofu i ona se odjednom bezmalo začudi njegovom prisustvu.

Kako su ga samo posmatrali svi u učionici! A evo ga sad ovde, pored mene... Volela bih ... Šta bih volela?

— Voleo bih — reče Ros, kao da ponavlja njene misli — da život nije tako složen. Razmišljao sam, Kleri, o onome što si mi rekla prošli put u Dalasu. O porodici.

Držala je svoju čašu obema rukama i sagnula glavu da oseti bogati miris brendija. — Da? — rekla je s malim oklevanjem. — Šta si...? Jesi li nešto zaključio?

Dodirnuo je vrhom kažiprsta njenu bradu i ona nagonski privi glavu ka njegovoj ruci.

by voki

— Možda — rekao je. — Ti si tako otvorena sa mnom, Kleri. Ne kriješ šta te boli. Ili plaši. Ispričala si mi sve o porodici...

— S tobom je lako razgovarati, Ros. Nasmejao se kratko, gorko, nekako čudno. — Nisam siguran da je to zato — reče. — S tobom se lako razgovara, ljubavi. Ja tebi nisam rekao gotovo ništa o mojoj porodici, zar ne? O stvarima koje ... koje me plaše.

— Teško je poverovati da tebe išta plaši.

On podiže svoju čašu i poče da je okreće spram svetlosti lampe.

— Mmmm. Da. To je ono što želim da misliš. To misle i svi drugi.

— Ali, naravno, to nije istina.

— Ne — reče — nije.

U tišini koja je nastupila Kler je bila sva usredsređena na laki dodir njegove ruke, koja je počivala između njenog vrata i ramena. — Reci mi, Ros — prošaputala je — reci mi sada. Udahnuo je. — Rekao sam ti da je moj otac umro. Postoji i nešto više nego to.

Zastao je i posle nekoliko trenutaka povukao ruku s njenog ramena.

Kler je čekala.

— Ubio se, Kler. Još je mogao da vozi, posle nesreće. Jedne noći naleteo je na ivicu nadvožnjaka. Miljama naokolo nije bilo drugog automobila.

— Oh, bože, moj Ros. — Želeo je da umre. Očigledno. Bilo je strahovito teško s njim, posle nesreće. Majka.... Ona i ja pokušavali smo da održimo ranč i nju je to gotovo ubilo. Gejl je tada imala samo trinaest godina. Novac koji sam zarađivao na radiju u Lampasasu bio je jedina gotovina koju smo imali.

A to teško da je bilo dovoljno.

Pogledala ga je. Oko očiju ponovo su mu se javljale bore. Je li to bilo od umora i iscrpljenosti? Kad razgovara, kad se zabavlja, ili razmišlja, ili planira, mislila je, taj izraz umora ne postoji, gubi se u vitalnosti njegovih crta. A sada su se bore produbile, ne suviše vidljive, ali ipak jasno tu, kao deo njegove ličnosti. I zato možda jeste bilo moguće zamisliti Rosa, u sedamnaestoj, siromašnog i očajnog, i bez moći.

— Ali, ti si vodio brigu o njima — rekla je — pričao si mi da jesi.

— Jesam. — Stao je. Mišići vilice mu se napregnuše. Postojalo je još nešto što još nije mogao da kaže. Kler je čekala.

by voki

— Otišao sam u Ljanito jedanput — nastavio je najzad. Glas mu je zvučao malo drugačije, kao da je odjednom odlučio da govori o nečemu drugom. — Na pogreb moje majke. Voleo bih da nisam. ...

Gejl... Mislila je da sam ja kriv za sve.

— Za šta?

— Za smrt moje majke, na prvom mestu. Ti ne znaš Gejl. Isplela je tu melodramsku priču da je majka umrla zbog slomljenog srca.

— Zato što si ti otišao?

Usta mu se gorko stisnuše. — Otprilike — rekao je. — A ja sam mislio da osiguravajući im krov nad glavom, osiguravajući im materijalnu sigurnost i sve što im je potrebno, činim pravu stvar.

— Uradio si najbolje što si mogao, Ros. — Kako god — glas mu je zvučao promuklo — posle toga sam stalno bežao. Bežao sam od porodice. Od doma. Ako govorimo o melodrami, gori sam nego što je sirota Gejl ikada bila.

Kler pogleda čašu u svojim rukama. Brendi je svetlucao u njenim drhtavim rukama.

— A sada?

On spusti svoju čašu na kedrov stočić iprimače joj se, gledajući je u oči. — Kler — reče. Nagnuo se prema njoj, njegove sive oči posmatrale su je intenzivno, usredsređeno. Svetlost iz trpezarije zlatasto se ljeskala na njegovoj riđoj kosi. — Ne mogu postati druga osoba preko noći, ljubavi — rekao je mirno. — Ali više ne pokušavam da bežim.

U sobi je vladala takva tišina da je Kler mogla čuti njegovo ubrzano disanje. Vrlo polako spustila je čašu na lakovani stočić, pored njegove.

On ponovo pruži ruku i uplete prste u njenu kosu. — O, Kleri — reče — poljubi me, sada.

Zatvorio je oči i spustio usne na njene. Talas miline preplavi je jednako kao svaki put pre. Osetila je slepi vrtlog koji je nosi dok su njegove usne dodirivale najpre nežno, a zatim vrelo, sve žešće, otvarajući u njoj neznane dubine. Pod rukama je osećala njegove napete mišiće i drhtaj svakog njegovog damara. Zabacila je glavu prekidajući poljubac i osetila kako se Ros bori za vazduh.

— Ros — prošaputala je — treba da stanemo.

Spustio je glavu na njeno rame, stežući je obema šakama, oko struka.

Osetila je da ih samo tanka granica deli od trenutka kad bi se potpuno

by voki

prepustili jedno drugom. — Treba da stanemo, Ros — ponovila je više sebi nego njemu.

— Znam — odgovorio je oporo. Osećala je na vratu vrelinu njegovog daha. — Ali, Kler, ti pališ vatru u meni! Žestoku vatru!

Prošla je rukom kroz njegovu kosu. Dugo su tako sedeli, licem jedno prema drugome, zatvorenih očiju. Sve je u sobi izgledalo sasvim nepokretno. Najzad se njegovo disanje uspori i smiri i on podiže glavu.

— U pravu si, naravno, kao i uvek — reče s izvesnim naporom. — A i vreme je da pođem ...

Ona ga pogleda.

— Znaš da sutra rano letim dalje. Ali kroz nekoliko nedelja, bar ćemo biti u istom gradu. Bar nećemo morati da brinemo gde će jedno od nas da noći.

Ona porumene. — U pravu si — reče jedva čujno.

On je još jednom poljubi, ovog puta ovlaš, i ustade da pođe.

— Ros ...?

— Hmm? — Nisi mi sve ispričao, zar ne? On stade. U prvi mah je pomislila da joj neće odgovoriti.

— Kako me dobro poznaješ — reče on najzad. — Ne, Kleri, nisam ti rekao sve. Šta je to što je učinio, mislila je Kler. Učinio ili propustio da učini, da kaže, da da?

— Hoćeš li mi ispričati jednoga dana?

On duboko udahnu. — Da — reče.

— Jednoga dana ću ti ispričati. Obećavam.

by voki

8.

Stajali su usred Klerinog privremenog stana u Dalasu, okruženi mnoštvom manjih kutija, dok su krupni delovi nameštaja uglavnom već zauzeli svoja mesta. Sofa i komoda od kedrovine, polica za knjige, iako još bez knjiga, bronzana korpa ispred kamina, kao i sto za šivenje, koji je pripadao njenoj majci, bili su razmešteni s ukusom, mada se pravi izgled stana tek naslućivao.

— Znaš — reče Ros — da nema kutija, mislio bih da smo u Peregrinu.

Ko ti je poslao cveće?

— Moja sestra. A i mama je zvala da proveri jesam li dobro stigla. Svi su još pomalo šokirani, čini mi se.

Ros joj, malo posesivno, prebaci ruku preko ramena. — I ja bih želeo da ti dam nešto — reče. — Poklon za dobrodošlicu. Nešto posebno.

— Ne moraš ništa da mi daš, Ros — reče Kler.

— Mislio sam — nastavio je — da bi volela da pođeš na jedno putovanje. Pre nego što počne nastava, naravno. Ako hoćeš da budeš Teksašanka, ljubavi, treba da vidiš Teksas. Alamo. Padre Ajlend. Big Beng. Kanjon Palo Duro. Izaberi mesto — tamo ću te odvesti.

Kler se malo zamisli. — Bilo kuda? Bilo kuda u Teksasu?

— Bilo kuda!

Izvukla se iz njegovog zagrljaja i otišla do prozora. Gradska kuća imala je malenu baštu prema ulici, s travom tako gustom da je delovala kao veštačka. U samoj sredini stajalo je usamljeno drvo s ružičastim cvetovima na vrhu.

— Ros — reče Kler okrećući se k njemu — postoji mesto u Teksasu koje bih veoma volela da vidim.

— Tamo ćemo, onda, otići. Koje je to mesto Kler?

— Mesto tvog.rođenja, Ros. Mesto gde je tvoj dom, iako ne voliš da ga tako zoveš, Ljanito.

Nastupio je trenutak potpune tišine. Ros kao da je prestao da diše.

— Rekao si da više ne bežiš — prošapta Kler.

— Bože na nebesima — reče Ros najzad, muklim glasom. — Je li to zaista ono što želiš?

by voki

— Jeste — odgovori Kler. Nadam se da činim pravu stvar, mislila je napeto, u sebi.

— U redu — reče on. — Možda si u pravu. Možda je vreme. Ako hoćeš da ideš u Ljanito, odvešću te u Ljanito.

Klar ga je samo gledala. A onda on reče nešto tako tiho da ga je jedva čula.

— Odvešću te kući, Kleri.

Vozili su tri sata kroz Vako i Templ, u pravcu Ostina. Kod Džordžtauna skrenuše na zapad, kroz Liberti Hil i Bertram i Barnet, sve vreme putem 261, koji zavija prema severu duž zapadne obale Jezera Bjukanan. Posle Blaftona, obala jezera produžavala se na istok, a nekoliko milja kasnije oni skrenuše na zapad, nemarkiranim putem koji je vodio u Ljanito.

Ros je uglavnom ćutao, očiju skrivenih iza tamnih stakala naočara za sunce. Njegove šake na volanu najpre su izgledale sasvim opuštene, ali sa svakim novim kilometrom dugi prsti snažnije su se stezali. Bio je odeven u belu košulju, čije je rukave zavrnuo, i sive pantalone od grubljeg platna. Na nogama je nosio mokasine. Delovao je veoma urbano. Kosmopolitski. Kako je čudno, mislila je što se upravo tako obukao, on, koji je jedva čekao da sklizne u farmerke i čizme.

A možda i nije čudno, prolete joj kroz glavu. Ja nisam deo svega toga, govorila je odeća. Sada sam drugi čovek... Ona oseti nežnost u srcu i, hrabreći i njega i sebe, stisnu mu obnaženu podlakticu.

— Sve će biti u redu — reče — Tvoja sestra je rekla da se raduje što ćeš doći, zar ne?

— Mmm. Pošto je savladala prvi šok čuvši moj glas. Prošlo je deset godina, znaš. I nismo se rastali u najvećoj ljubavi. Daj bože da uopšte prepoznamo jedno drugo.

— Naravno da hoćete. Deset godina nije suviše dugo vreme.

— Ne bi bilo strašno i ako ne bismo — reče on. — U Ljanitu nikad nije bilo više od pedesetak ljudi. Teško da bismo se mogli promašiti. ***

by voki

Velika viktorijanska kuća bila je obojena svezom belom bojom, dok su žaluzine i štitnik za kišu bili zeleni. Velika prednja terasa počivala je na elegantnim stubovima, koji su takođe bili u zelenoj boji.

— Ros — uzviknu Kler — to je tvoja kuća?!

— Nikada nisam živeo u njoj — reče on suvo. — Kupio sam je za majku i Gejl kad su se preselile u grad. Gejl sama ima neku vrstu pansiona. Turisti su ovde jedini način da se zaradi, kako mi je rekla. O, moj bože, evo je.

Visoka, mršava žena u majici i šor-cu izašla je iz kuće i zaustavila se na stepenicama. Kler je videla jedino da nosi kratku kosu, crvenkastu, ali tamniju od njegove i da poseduje istu vrstu fizičke upečatljivosti kao njen brat, neki spoj vitalnosti, prirodne elegancije i lakog samoironičnog samopouzdanja. Upravo je navršila trideset dve godine, rekao joj je Ros, razvela se i ima dvoje dece. Žena podiže jednu ruku da zaštiti oči od sunca, a onda se nasmeja.

Zubi su joj bili blistavo beli spram preplanulog lica.

Na trenutak, Ros položi ruku na Klerinu, pa zatim otvori vrata džipa i pođe u susret sestri.

Gejl Vajat ispružila je ruke. On ih prihvati. Rekla je nešto gledajući u njega, ne osmehujući se više, ozbiljna, upitna. U sledećem trenutkku, Ros joj priđe za korak i gestom tako zbunjenim da nimalo nije bio nalik na njega zagrli sestru.

by voki

9.

— Nikada u životu nisam bila toliko iznenađena kao kad je Ros zvao — rekla je Gejl Vajat. — Kako si uspela da ga nagovoriš, Kler?

Sedele su na tremu, dok je plavi sumrak polako padao na maleni Ljanito i bregove po okolini. Gejlina deca bila su u krevetu. Ros je rekao da ide u šetnju. U dugu šetnju, doviknula mu je Gejl dok je odlazio. Ros se samo nasmejao, ali Kler je u zvuku njegovog smeha čula tenziju.

— Zašto misliš da sam ga ja nagovorila? — pitala je.

Gejl se zavali u svojoj naslonjači za ljuljanje. — Pa, ako nisi, onda mora da je posredi čudo. Jer, do tada, Ros i ja nismo progovorili ni reč čitavih deset godina.

— Znam.

— A znaš li i zašto?

— Donekle.

— Dobro — reče Gejl. — Sada ću ti ja ispričati istinu.

Kler je pogleda. U sve slabijoj svetlosti Gejl joj je, zahvaljujući intenzivnom sivilu očiju i naglašenim crtama lica, zaista veoma mnogo ličila na Rosa. — Istinu? — upitala je. — Zar misliš da mi Ros nije rekao istinu?

— Mislim — reče Gejl — da ti je rekao ono što on smatra istinom. Ali, postoje stvari koje on ne vidi. Stvari koje nije bio u prilici da vidi.

— Koje stvari?

— Ros je toliko ponosit — reče Gejl trezveno. — Uvek je bio. I toliko tvrdoglav. Jeste li se ikad posvađali, Kler? Zaista posvađali?

— Nne . . . nismo — prošapta Kler.

— Nikada nije voleo da daje objašnjenja, ni da se brani — reče Gejl.

— Naročito kad je mislio da nešto nije fer. U tim situacijama, on se prosto povuče. Tata je bio takav. Tvrdoglav. To je, ja mislim ono što se desilo na maminoj sahrani.

— On ... rekao mi je da si krivila njega. Za majčinu smrt.

Gejl Vajat duboko uzdahnu i poče da se ljulja u svojoj stolici. Neko vreme je ćutala. — Mama i ja smo se strašno ogrešile o njega — reče

by voki

najzad — jer nijedna od nas nije znala ništa o novcu. U prvi mah on nije shvatao šta se događa. Ali, kad je došao na sahranu, shvatio je isuviše dobro.

Bela boja na stolici na kojoj je Kler sedela malo se Ijuštila. Ona uze ljuspicu boje noktom i poče da je trlja među prstima.

— Moram da se vratim malo unatrag — reče Gejl. — Tata je ostavio ranč Rosu. Otac sinu, znaš. A Ros ga je takoreći smesta prodao. Mama i ja nismo mogle da verujemo. Nismo hte-le da se selimo. Ranč je bio naš dom.

Kad je konačno umro, otkrio sam da je zemlja zadužena daleko preko sume koju smo mi mogli da platimo, rekao joj je. Majci nije ostao ni peni.

— Sećam se da je pokušavajući da nam objasni — rekla je Gejl. —Ali ja sam bila dete. Imala sam trinaest godina. A mama prosto nije htela da veruje.

— Tako da ste mislile ...

— Mislile smo da je zadržao novac za sebe i iskoristio ga da ode u Ostin, da započne karijeru u radio-biznisu. Ah, naravno, kupio nam je kuću. Slao nam je svakog meseca novac za izdržavanje. Ali, verovale smo da je to tek delić onoga što postoji. Da on samo iskupljuje svoju krivicu šaljući nam taj iznos. Toliko je želeo da ode iz Ljanita. Da ima drugačiji život.

Kler nastavi da grebe stolicu koja se ljuštila. — A šta se desilo na pogrebu?

— Optužila sam ga — reče Gejl tvrdo. — Direktno. O, mislila sam da sam tako hrabra. Da sam odrasla i da se borim za mamine i moje interese. Optužila sam ga da je prodao našu kuću kako bi sebi stvorio drugačiji život. I da je time slomio mami srce. Da ju je, drugim recima, ubio.

Miran glas se prekide i stade. U tišini, čuli su se zrikavci.

— Mama je godinama govorila o tome svojim prijateljima, susedima — nastavi Gejl. — Bili su ... sasvim hladni prema njemu, na sahrani. I gore nego hladni, zapravo.

— A kako .. . kako si saznala istinu? — prošaputala je Kler.

— Kad smo se Bobi Li i ja razveli — reče Gejl I pitala sam advokata da li mogu da dobijem nešto novca natrag. Mislila sam na novac od ranca.

Pogledao me je kao da sam luda. I onda mi je sve ispričao. Nikakav

by voki

novac od ranca nije postojao. Jedva ga je bilo za kaparu za kuću. Sve ostalo, kredit, novac za život sve do mamine smrti, sve je to dolazilo od njegove zarade.

— A on nikada ništa nije rekao? Nije pokušao da objasni?

— Toliko je ponosit — ponovi Gejl, kao da je time sve objašnjeno. — Sve je to bilo veoma nefer, znaš. A onda, posle sahrane nismo više govorili. Nije ni imao mogućnosti da objasni.

— Da li sada zna da ti shvataš šta se desilo?

— To je bila prva stvar koju sam mu rekla — reče Gejl. — Ali, naravno, mama ne može da zna. Dala bih sve na svetu da mogu da joj kažem istinu. ... Ne krivim Rosa što nije želeo da se vraća u Ljanito.

Kler pruži ruku prema njoj i stisnu njenu šaku. — Nikada nije želeo da dugo boravi na istom mestu — rekla je. — Nije želeo da igde svija dom.

— Da, takav sam utisak stekla — odgovori Gejl. — Porodice ponekad čine jedna drugoj užasne stvari. O bože, toliko se radujem što si mi ga vratila, Kler. Imala si više hrabrosti nego ijedno od nas.

— Nije u pitanju hrabrost — reče Kler. — Strašno sam se plašila da možda ne grešim. Da biste mogli da me zamrzite, i ti i on.

Gejl ustade. Stara stolica škripnu. Ispružila je ruke prema Kler, a Kler ih prihvati i zadrža u svojima. Neobičan sjaj sijao je u Gejlinim očima.

Rosovim očima.

— Hrabrost — ponovila je Gejl. — I nešto više od toga. Možda ljubav?

— Ne znam — prošaputa Kler. — Nisam sigurna.

Gejl joj se nasmeši. U trenutku je toliko ličila na Rosa da Kleri zastade dah.

— Možda ti nisi — reče Gejl — ali ja jesam. *** Kler nije mogla da spava. Postelja je bila udobna, soba prijatna, ali san ipak nije dolazio na oči. Mislila je na Rosa. Rosa, koji se vratio iz svoje šetnje pun smeha, ali i pritajene napetosti. Nije rekao ni kuda je išao, ni šta je video. Nije bio spreman da mnbgo govori. Smejao se često, britkim, kratkim smehom. Kao da ga je povratak kući ispunio

by voki

emocijama koje je tek trebalo savladati. Nikad joj se nije činio toliko dalek.

Ustala je, obukla svileni kimono preko spavaćice i izišla na terasu koja se pružala ispred spavaćih soba, sve do trema. Nadala se da će mala šetnja terasom da joj umiri misli.

Vazduh napolju bio je topao i težak od mirisa meda i pokošene trava.

Mesečina je bledo osvetljavala pejzaž. Ljanito je bio suviše mali da bi imao uličnu rasvetu, a na Gejlinom tremu nije bilo svetlosti. Samo su zvezde kristalno blistale spram tamnog neba.

Kler polako pređe prema Ijuljašci na tremu. Vladala je apsolutna tišina, čuli su se samo njeni bosi koraci i šuštanje kimona. Daske zaškripaše na mestu gde je terasa zavijala oko kuće. Kler se okrete i upre pogled niz fasadu kuće.

— Ni ti ne možeš da spavaš? — reče joj glas iz tame.

Mogla je da se uplaši, da se začudi, ali zbog nečega kao da je očekivala da će ga naći tu. Stajao je naslonjen na zid kuće, desna noga mu je bila savijena u kolenu i podignuta tako da se stopalom oslanjao o kuću.

— Ros — rekla je.

— Pitao sam se — reče on — da li i ti misliš .o istim stvarima kao i ja.

— Imao si težak dan — rekla je. Njegovim licem pređe nešto nalik na ironičan osmeh.

— Nisam to imao na umu, ali... da ... u pravu si...

Prišla mu je. Stajao je nepokretan, očiju uprtih u nju, dok su joj kolena podrhtavala, a svila kimona se priljubljivala uz njeno telo.

— Gejl mi je rekla — reče. — Sve. — Mislio sam da hoće.

On ju je samo posmatrao, i dalje nepokretan u tami.

— Zašto nisi sam hteo da mi kažeš?

— Bojao sam se — odgovorio je lagano. Opet se nasmejao, kratko, samoironično. — Nikada nisam bio siguran da u tome što ona misli ne leži i zrnce istine.

— Ali, Ros — prošaputa Kler — znaš da nema.

Malo-pomalo, počinjala je da shva-ta razliku između tihe topline noćnog vazduha i nemirne vreline kojom je zračio njegovo telo. Na koži je osećala njegovu blizinu, intenzitet njegovih misli, gotovo opipljiv kao dodir. Nagonski se uhvatila za ogradu terase.

by voki

— Nemoj.

— Šta? — prošaputala je.

— Nemoj da ideš od mene.

— O čemu govoriš, Ros? On se odvoji od zida. — Oh, Kleri, dobro znaš.

— Ne znam — rekla je automatski. Ali, to nije bilo istina. — U stvari, znam — dodade, svesna protivrečnosti. — Oh, Ros! On joj priđe, obgrli je, obujmi. Činilo joj se da ju je potpuno prekrio, da se izgubila u njemu. A ipak je jasno osećala svaki damar njegovog napregnutog tela. Njegove usne spustiše se na prevoj između njenog vrata i ramena. Priljubila se uz njega, boreći se za dah. On podiže šake do njenog lica i poljubi je s iznenadnom, gotovo nasilnom snagom.

— Volim te, znaš — rekao je glasom napuklim i oporim. Sagnuo je glavu i poljubio njen vrat. — Ti si me dovela kući, Kleri. A opet, ti si ona koja pripada tu, ne ja. Ja pripadam tamo gde mi je posao, ti tamo ne pripadaš. I svuda kud god krenemo, jedno od nas pripada, drugo ne.

— Oh, ne, Ros, ne govori tako.

On se odvoji od nje. — Svuda — reče.

— Ne, i sto puta ne — gotovo viknu. Kler.

Stajao je veoma mirno, teško dišući.

— Ros — reče Kler stišanijim tonom — možda si u pravu, možda nisi.

Ne znam. Nadam se da nisi. Ali, ne možeš tek tako da se predomisliš.

Ne posle dana kao što je ovaj. Ni posle ovakve noći. Ti prosto ne misliš jasno u ovom trenutku!

On duboko udahnu. — Drugim recima, i dalje ne znam šta hoću od života.

— Nisam to rekla. Kažem jedino da ne misliš dovoljno jasno u ovom trenutku.

On na tenutak zatvori oči. — Vero-vatno si u pravu — reče najzad. — Kao i uvek. O, bože. Ništa nije isto kao što je bilo. Nikada više neće biti isto.

— Ali ti voliš da se stvari menjaju — rekla je. — Zar nije tako? On otvori oči, iznenađen. Oko usana zaigrao mu je osmeh.

— O, da — rekao je. — Volim, zaista.

by voki

10.

Vratili su se iz Ljanita u nedelju uveče. Sledećeg jutra Ros je morao da krene na jednonedeljno putovanje u Majami. Čekao ga je novi projekat.

Evo me u Dalasu, razmišljala je Kler, tu, gde smo oboje mislili da više nećemo biti veza—na—daljinu, a ipak neprestano razmišljam kako već punih šest dana nisam videla Rosa. Da, telefonirali smo svakog dana, pričali o svemu mogućem, jedino nismo pominjali Ljanito. Volim te, znaš, rekao je one noći na terasi, glasom gotovo paćeničkim. Bila je to čudna izjava ljubavi, pre oglašavanje bola i frustracije, nego radosti ili strasti.

Problem je, rekla je u sebi, što Ros nije video ono što sam videla ja. Bio je suviše u sebi, pa nije uspeo da primeti trenutke kada je bio srećan.

Nije video koliko je uživao u igrama s Gejlinom decom. Ni u Gejlinim staromodnim kuvarskim veštinama. Ni u tome kako nam je objašnjavao geografiju Okruga Ljano, dok nas je vozio po okolini Gejlinim starim ševroletom. Porodični čovek, to je ono što sam videla ja. Čak i u načinu na koji se naslanjao na zid kuće, one noći na terasi.

Sve je to njemu samom ostalo skriveno. Možda će jednoga dana shvatiti.

Dogovorili su se da, kad se vrati, pođe sa njom da pogledaju kuće od kojih je jednu nameravala da kupi. Ne tražim tvoju pomoć, Ros, rekla mu je tada. Hoću samo da budeš pored mene u obilasku. Hoćeš? A on se jedva primetno zarumeneo i jedva primetno skrenuo pogled s njenih očiju.

Oh, rekao je, da bismo... da bismo možda videti postoji li neko mesto gde oboje pripadamo? Bio je to jedini put da su dotakli ono što je izrečeno na Gejlinoj terasi. Zar misli da je to zaista nemoguće, pitala ga je uzimajući obe njegove ruke u svoje. On je zaćutao gledajući je nekoliko trenutaka, a zatim poljubio vrhove njenih prstiju. Počinjem da mislim, rekao joj je, da s tobom, ljubavi, ništa nije nemoguće.

— Postoje četiri kuće koje želim da pogledamo — doviknula je u subotu ujutro, češljajući se ispred ogledala u spavaćoj sobi. — Jedna je u Prosperu, možda da počnemo od nje.

by voki

Iz dnevne sobe, gde je sedeo Ros, začuo se glasan smeh. — U Prosperu? Znaš li koliko je to daleko? Provodićeš pola dana u vožnji.

— Nije važno — odgovorila je navlačeći majicu. — Želim da živim u predgrađu. Želim baštu. — Uvezala je kosu svetlocrvenom trakom i uputila se u dnevnu sobu. — Ako je Prosper tako daleko, trebalo bi da krenemo odmah. *** Telefon u luksuznom džipu je zazvonio u trenutku dok joj je Ros pridržavao vrata. — Dovraga — rekao je pomažući joj da se popne.

— Mora biti da je Hal. Prešao je na svoju stranu, popeo se u sedište i podigao slušalicu. Po izrazu njegovog lica Kler je shvatila da nije u pitanju Hal. Ros je slušao i mrštio se. — Mora biti da se šališ — rekao je najzad. — Daj mi pet minuta. Gde si? U redu. Zvaću te.

Nameštao je slušalicu u ležište nešto duže nego što je bilo zaista potrebno. Podigao je pogled k njoj; jed i frustracija jasno su se očitovali na njegovom licu.

— Ros? — reče Kler. — Šta je bilo?

— Tom Kouplend — odgovori on smrknuto. — Moj klijent iz Los Anđelesa. Pazio sam na svaki njegov korak mesecima i onog časa kad sam prestao da pazim, otpustio je svog programskog direktora. Digla se prava revolucija. Hoće da budem tamo danas popodne, Kleri.

— O, ne! — uzviknu Kler. — Pa subota je, Ros. Mislili smo da provedemo vikend zajedno. Mislili smo da razgledamo kuće koje dolaze u obzir za kupovinu, šećaš se?

— Sećam se — rekao je. — Slušaj, ljubavi — nastavi posle jednog trenutka. — Te kuće biće tu i idućeg vikenda. Hajde da danas to odložimo.

— Ne razumem — rekla je. — Zar ne možeš da pošalješ nekog drugog, ili prosto da kažeš ne?

Ponovo je spustio pogled na telefon. Na njegovom licu javio se čudan izraz, i molba i, u isti mah, brižljivo kontrolisano uzbuđenje. Deo njegovog uma već je tamo, shvatila je iznenada, tri hiljade milja odavde, na mestu gde je trebalo rešavati krizu — Kleri — rekao je.

by voki

— To je moj posao. To je ono što sam ja.

— Mislila sam ... — Nije uspela da završi rečenicu.

— Znam. Žao mi je. Ne mogu da pošaljem nikoga. Kouplend traži mene lično, i tako je oduvek bilo. On je možda prava budala — uzdahnuo je — ali njegova kompanija poseduje pet radio-stanica. On je naš najveći klijent.

Kler pogleda kroz prozor. Izgledalo je da je sve tako dobro krenulo. I odjednom, eto zaokreta. Nije u pitanju putovanje, toga će uvek biti. To je moj posao. To sam ja. Nije u pitanju čak ni nesrećna vremenska podudarnost. Ono što ju je ubolo u srce bila je činjenica da je putovanje, a ne razgledanje kuća sa njom, bilo ono što je on zaista želeo.voki O, Ros, hoćeš li ikada prestati da bežiš?

S očima koje su se polako punile suzama mislila je kako je jedini odnos koji će ikada imati sa njim biti ta veza na daljinu. Bez obzira gde će živeti, treba se suočiti s tim. I ne treba plakati.

— Kleri? — rekao je. — Kleri, pogledaj me.

Zažmurila je. Hrabrost, rekla je Gejl Vajat. Hrabrost... Duboko je udahnula, a onda se okrenula k njemu.

— Da, razočarana sam — rekla je. — Naravno da sam razočarana. — Na njeno sopstveno iznenađenje, glas joj je zvučao mirno, gotovo normalno. — Radovala sam se današnjem danu. Ali, ako moraš da ideš, onda moraš da ideš. Tu se ništa ne može.

Dugo ju je posmatrao. — U redu — rekao je naglo. — Užasno mi je žao, ljubavi. Nadoknadiću to. Kunem se da ću nadoknaditi.

I kroz deset minuta bila je ponovo u svojoj spavaćoj sobi, sama.

Izvukla je iz kese lepu crvenu traku. Hrabrost, mislila je na Gejline reči.

I još nešto ljubav? Sela je na ivicu starog bakinog kreveta i zagnjurila glavu u ruke. I tek tada je zaplakala. *** Ros je stajao pored staklenog zida aerodromske zgrade i posmatrao boing 747. Pogledao je na sat. Na vreme. Ovoga od svih jutara poleteće na vreme. Za nekoliko trenutaka pozvaće ih da uđu. Razmišljao je o Kler. Bilo mu je jasno, dok mu je u ušima odzvanjao njen glas, da mu prvi put nije rekla istinu. Pravila se kao da ne mari, a bilo joj je toliko

by voki

stalo. Štitila se, mislio je s gorčinom, od mene. To je moj posao, to sam ja, ponavljao je u sebi, ironično svoje reči. lako smo oboje znali da to razgledanje kuća predstavlja neku vrstu prečice do učvršćenja naše veze. Do — zaustavo je misao na trenutak — doma, porodice, zajedništva. Do svega onoga što je izgledalo toliko nezamislivo samo nekoliko meseci ranije. Pre nego što sam je sreo. Pre nego što me odvela u Ljanito.

A ja sam joj okrenuo leđa.

Ponovo je pogledao na avion. Onda se okrenuo i uputio prema telefonskim govornicama nanizanim na suprotnom zidu. Znao je da će Tom Kouplend napraviti skandal, možda čak i nešto gore od toga, ali nije mario. *** Suze, reče sebi ozbiljno Kler, ništa ne pomažu. Ustala je i u kupatilu ispljuskala lice hladnom vodom. S čašom mirisnog čaja sela je na sofu u dnevnoj sobi.

Imaš posao koji si želela više od bilo čega drugog, govorila je sebi.

Smestila si se udobno, iako privremeno. Otkako si stigla, upoznala si toliko zanimljivih, prijatnih ljudi na Koledžu. Preostalo ti je da kupiš kuću, stalno stanište. I savršeno si sposobna da to učiniš sama. Nije ti potreban ni Ros Nikolas, niti iko drugi da bi se odlučila. Popij svoj čaj, gospođice Kameron, ustaj sa sofe, sedi u kola i kreni.

Popila je dve šolje čaja, napravila sendvič i još jednom se umila. Pitam se koliko je Prosper zaista daleko, razmišljala je. Namestiću sat za kilometražu, da bih znala koliko tačno ...

Na vratima se začulo zvono. Kao u šoku, Kler se skameni u mestu.

Ne budi smešna, reče sebi. Njegov avion je negde iznad Kolorada. Zar si već zaboravila? Jedini odnos koji možeš imati s tim čovekom je veza na daljinu. Sada ideš u Prosper. Sama ćeš razgledati kuće.

Otvorila je vrata. Pred njom je stajao Ros. Pustila ga je da uđe ne govoreći ništa. Tek kad je zatvorila vrata, pogledala ga je. — Šta se dogodilo? — upitala je ravnim glasom.

— Propustio si let?

by voki

Njegovim licem prelete senka. Gledao ju je nekoliko trenutaka ispitivački, kao da pokušava nešto da dokuči. — Ne, nisam — rekao je najzad.

— Zašto si onda ...? Ne razumem, Ros. — Nisam otputovao — rekao je polako. — Predomislio sam se. Hoću da budem s tobom, Kler... Nije trebalo da te ostavljam, jutros.

— Oh ... — rekla je. Reč je očigledno bila neprimerena, ali u trenutku nije mogla da smisli šta da kaže. Dobra dva sata borila se da ubedi sebe da nije važno. Da će on dolaziti i odlaziti, a da ona u međuvremenu mora da vodi sopstveni život. Na kraju je povrerovala da je tako. A onda je odjednom opet sve izgledalo drugačije. Namrštila se.

— Plakala si — rekao je meko. — O bože, Kler, toliko mi je žao. — Ispružio je ruku da dodirne njen obraz.

— Nemoj — okrenula je glavu. — Ne znam šta očekuješ da kažem, Ros, Ili da uradim. Kad si otišao, ja ... No, pa eto, isplanirala sam sebi dan. Ručala sam, sada krećem u Prosper.

Njegova ruka pade. — Želiš da i dalje idem s tobom? — pitao je.

Pogledala ga je. — Ne, Ros — reče. — Ne želim.

Nije se pokrenuo. — Tako— rekao je poluglasno. — Razumem.

Nju odjednom obuze vatra. — O, Ros, da li zaista razumeš? Danas si se vratio. Cenim to. Jasno mi je da želiš da mi nešto dokažeš. Ali, ne mogu da se oslonim na to. Sledeće nedelje, meseca, svejedno, opet će se dogoditi isto. Neko će te pozvati, i ti ćeš otići. Nećeš stati čak ni da razmisliš. Prosto ćeš otići.

Ros je pobledeo, donja usna mu je jedva vidljivo zadrhtala. Stajao je pred njom nepomičan, samo ju je posmatrao. — Zar ne misliš da je to pomalo nefer? — reče najzad, savršeno mirno. — Nisi mi čak dala mogućnost ni da ti kažem šta se dogodilo.

Napeta mirnoća njegovog glasa učinila je da se Kler gotovo pokoleba.

Ne smeš, upozorio ju je neki unutrašnji glas. Ako se sada predaš ...

— Ros ... — rekla je. — Moram da idem. Zovi me u ponedeljak, pa možemo da razgovaramo.

Uzmakao je. Lice mu je bilo sasvim bezizražajno. — Svakako — rekao je jednako bezizražajnim glasom. ***

by voki

Već je bila na autoputu kad joj pred oči izađe Gejl Vajat kako se ljulja na svojoj škriputavoj stolici, na tremu, u sumrak. Nikada nije voleo da daje objašnjenja, ni da se brani, rekla je Gejl tada. Naročito kad je mislio da nešto nije fer. Prosto se povlačio.

I tako se povukao od svog doma i svoje sestre na čitavih deset godina.

Zar ne misliš da je to pomalo nefer? Nisi mi čak dala mogućnost da kažem šta se dogodilo.

Naglim zaokretom na otvorenom drumu Kler promeni pravac i dade gas. Ali, kada je stigla kući, on naravno više nije bio tu.

11.

Ros nije zvao u subotu uveče, nije zvao ni u nedelju. Ponedeljak je bio uspunjen sastancima na fakultetu. Telefonska sekretarica nije, međutim, zabeležila nikakvu poruku.

Zar ne misliš da je to malo nefer?

Da, jeste, priznala je Kler tom tihom, bestelesnom glasu koji ju je progonio iz minuta u minut, iz časa u čas. Stvarno je bilo nefer. Trebalo je da te pustim da mi kažeš ono što si hteo. Ali, ti se me ostavio, Ros. Jedan telefonski poztiv bio je dovoljan da odeš. A onda si se odjednom opet pojavio, s tim čudnim odlučnim izrazom lica. Znam da je trebalo da stanem i saslušam te, ali toliko sam se trudila da me ne bude briga.

A u svakom slučaju, ti si me ostavio.

Ruke su joj bile hladne i vlažne, osećala je kako joj srce lupa, grlo joj je bilo stegnuto. A sada si me stvarno ostavio, prošaputala je poluglasno.

Zar nisi? Ili misliš da sam ja ostavila tebe?

Nije mnogo razmišljala pre nego što je počela da okreće broj Rosove kancelarije. Bio je to nagonski gest, na svoj način neizbežan.

by voki

Džuli Harper odgovorila je posle drugog zvona. — O, zdravo, Kleri...

Ne, nije tu . .. Nisam . . . Čekaj! Hal mi domahuje, hoće da govori s tobom!

Kratak klik, pa pauza, i Kler začu Halov glas.

— Kler, slušaj, hteo sam da te zovem. Nadam se da se nećeš ljutiti ako te pitam šta se desilo s Rosom ovog vikenda. Nikad nije uradio ništa slično.

U Halovom glasu čula se istinska briga. — Na šta misliš — pitala je Kler.

— Otkazao je Tomu Kouplendu u subotu. Znaš li ko je Kouplend?

— O, da — reče Kler — znam vrlo dobro.

— Tom je zvao jutros. Pomamljen. Poslao mi je šest furioznih strana faksom. Telefonska linija samo što se nije istopila. Prekida svaku saradnju.

— Prekida saradnju?

— Svih pet stanica! Kaže da je upozorio Rosa u subotu. Ne znaš ništa o tome .. . ? Rekao mu je da smesta dođe ili će ukinuti svih pet stanica.

Ros mu je rekao neka samo izvoli.

Kler je ćutala.

— Čuješ li me? Jesi li tu? — viknuo je Hal u slušalicu.

— ...Da, da — rekla je polako. — Znači to je ono što nije uspeo da mi kaže...

— Šta?

— Ništa, Hal. Znaš li gde je Ros trenutno?

— Nije dolazio od jutros. Ostavio je poruku da je u Čikagu.

— U Čikagu? — pitala je iznenađena Kler. — Da nije — upita instinktivno — u Peregrinu?

— U kakvom Peregrinu zaboga! Šta bi tek tamo ima da traži! U svakom slučaju, zvao sam Čikago, niko od njih nema pojma. Mislio sam da ćeš bar ti znati.

— Ne znam — reče Kler. — Nisam govorila s njim od subote. I nije mi po-minjao Čikago.

— Kler, šta se, dovraga, dešava? To uopšte ne liči na Rosa!

— Ne, ni najmanje — reče Kler — zaista ne. ***

by voki

Bilo je već deset, mrak je pao odavno. Kler je sedela u dnevnoj sobi s ugašenim svetlima, gledajući kroz prozor kako jesenji vetar njiše lišće čudnog malog stabla u sifelnjoj bašti. Mislila je na Rosa.

Klijent mu je postavio ultimatim, a Ros je bio spreman da rizikuje gubitak velikog posla, važnog posla, samo da bi se vratio k meni. Čak ne samo da rizikuje. Bio je spreman da izgubi posao da ne bi izgubio nju.

To nije ličilo na Rosa. Ne na onoga kojeg je srela u kancelariji Majkla Logana. Niti na onoga koji je gledao sa fotografija u radio-časopisima.

Ali, šta je sa Rosom s kojim sam posmatrala vatromet? Ili, koji je leteo iz Los Anđelesa u Čikago, samo da bi održao čas mojim studentima? I najzad, šta je sa Rosom naslonjenim na zid Gejline kuće, dok izgovara Volim te, znaš? I još: Više nikada ništa neće biti isto.

Osetila je kako se vrelina penje u njene obraze. Razmišljala je o tome kako mu je rekla da ne može da se osloni, i kako, hvala lepo, ne treba da krene s njom ...

Na uglu, jedna kola skrenuše i farovi osvetiliše zaspalu ulicu. Dok je posmatrala skrivena u tami, kola stadoše u samoj blizini. Bio je to crni džip.

Ros. Vrata na džipu nisu se otvarala. Iz daljine je mogla da vidi samo obrise Rosove glave i ramena, nepokretne potpuno. Onda se, posle nekoliko trenutaka, nagnuo i naslonio glavu na ruke, prekrštene na volan pred njim.

Vreme kao da se usporilo. Kler je stajala kao paralizovana. Zašto nije pogledao gore? Zašto nije izišao iz džipa? Odjednom, videla je kako podiže glavu i u sledećem trenutku začuo se zvuk motora.

Odlazio je.

Kler je bila na vratima pre nego što je shvatila šta čini. Teško drvo zalupilo se za njom s treskom koji je odjeknuo kroz čitavu ulicu.

Motor stade.

U narednom trenutku, ni sama nije znala kako, bila je u njegovom naručju. — Ros — rekla je bez daha — hteo si da odeš!

Nije odgovorio ništa, samo ju je poveo prema kućnim vratima.

— Sve se to desilo zato što mi nisi rekla istinu — kazao je Ros.

by voki

Sedeo je prekrštenih nogu na jednom kraju njene sofe, ispijajući kafu.

Sve do nekoliko trenutaka pre toga nije shvatao da čitavog dana ništa nije okusio. Pomisao na hranu još uvek mu je bila strana, ali kafa je bila upravo ono što mu je trebalo. — Stajao sam tamo i gledao kako se avion priprema za let — nastavio je — i malo-pomalo, počeo sam da razumevam. Ti si najiskrenija osoba koju znam, ljubavi, a tad sam shvatio da sam te naterao da me lažeš.

Kler se nasmeja. Gledajući je, Ros je osetio posesivni, zaštitnički talas emocija, tako snažan da mu je bio potreban fizički napor da ne pruži ruke prema njoj.

— Ros, zar to nije smešno? Parovi obično doživljavaju preokret kad jedno od dvoje kaže istinu ...

— Potpuno si u pravu — reče joj — jedino, u onom trenutku baš nije bilo smešno ...

— Znam — rekla je — i ja sam bila u nekoj vrsti šoka... — On se nagnu napred, uze joj solju s kafom iz ruke i spusti je na komodu od kedrovine. Onda je uhvati za ruke i privuče je k sebi u zagrljaj.

— Obećavam da te neću ostavljati, bilo ko da se javi, zbog bilo kog posla — mrmljao je.

— Hal mi je rekao šta se dogodilo, Ros. Nisam mislila da će ikada doći do nečeg sličnog.

— Nije važno — odgovorio je. Neopoziva iskrenost tih reči iznenadila je i njega samog. — Zaista nije ponovio je. — I nije u pitanju samo Tom Kouplend. Uvek ću morati da putujem, ljubavi, ali nijedno putovanje nikada mi neće biti važnije od tebe.

Priljubila je lice uz njegov vrat tako da je jedva razabirao njene reči.

— A ja te čak nisam pustila ni da mi kažeš šta se desilo, Ros. O bože, toliko mi je žao. Mislila sam da više nikada nećeš doći. Da ćeš se odseći od mene kao što si se odsekao od Gejl, tokom svih ovih godina.

On privuče k sebi njenu glavu i stade nežno da je ljubi. U načinu na koji se privijaia uz njega osetio je čulnost kakve do tada nije bilo.

Otvarala mu se i prepuštala, izazivala ga i pozivala slobodnije nego što je mogao da se nada. Zastao je.

— Zar... — prošaputao je hrapavim glasom — zar mi nećeš reći da stanem ...?

by voki

Ona se izvi u njegovim rukama, a svila njene bluze se na grudima rastvori. — Počinje da me zamara da to ponavljam ... — reče, prilagođavajući se njegovoj ruci, koja je od ramena polako klizila naniže.

— Mene takođe — reče Ros osećajući kako mu se dlanovi žare. — Ali, to je možda lako rešiti... Imam iznenađenje za tebe.

Ona podiže pogled i oči, zamućene od slatke napetosti čula, postaše na trenutak jasnije.

— Ništa me od tebe više ne može iznenaditi.

— Baš ništa?

— Pa... Bila sam malo iznenađena jutros, kad je Hal rekao da si otišao u Čikago. Išao si u Peregrin?

— Ne. — Nisam znala da imaš još jednog klijenta u Čikagu.

— I nemam.

— Ali...

— Otišao sam u Japanski cvet. Hteo sam nešto da kupim. — Posegao je u džep svojih pantalona. — Nešto što sam primetio one prve večeri kad sam te tamo izveo.

Otvorio je dlan. Ružičasti dijamant u diskretnom zlatnom okviru ljeskao se hvatajući zrake svetlosti.

Ostala je bez daha. Naslonivši glave jednu na drugu ćutali su neko vreme, čvrsto zagrljeni.

— Hoćeš li da se udaš za mene, ljubavi? — rekao je najzad glasom gotovo zadihanim od uzbuđenja.

— Oh, da, Ros, hoću ... — šaputala je ustreptalo.

— Želim da imamo dom — nastavio je isprekidano — dom gde ćemo oboje pripadati...

Suze u njenim očima bile su suze sreće. I on je to znao. "

- kraj –

Naziv originala:COWBOY GET AWAY

by voki