ПЛОВЕЋИ НЕВЕНИ ОСТРВА ВИДА (Kатарина Бранковић Гајић) Тражила Вукосава гроб свог мужа Лутала чамцем морем сињим Хтела је јадна да га сахрани У крају где се родио, где она живи... Тражила, Драгомира, девера свога Јанка, брата рођенога, Све мушке из свог села и околине Уморна од пута пређенога... Рекоше да их прекрило плаво море А, она видела црвену боју Крв се разлила површином Сви поређани у једном строју... Часно бранише српски крст Због душмана пређоше Албанију Много их било, болест их сатрла ВИДО не виде војску оданију... Вукосава клечи, љуби сваки камен Богу се моли, дозива своје Да бар кости пронађе њине И првим бродом крене До солунске луке, па до Србије... Суза не пада, скамењена оста Моли се да је Бог не остави Зна да их нема, хоће јадна Да венац на њихов гроб стави... Хеј, Милутине, обећао си Да ћеш се вратити још за видела Једне године кад српска војска Буде победник туђих злодела... Издао си ме, а ниси хтео Мили мој мужу, Миличин брате
Она те тражи по Албанији По туђини лутам и све се надам Да ће једном, сви да се врате... Када би стала ова бура Зауставила све галије Заронила бих на дно мора Само да очи препознам твоје... Клања се свима, ко` да су један Нема тог мора, нити буре Да скрије душе што плове морем Уз невене жуте, црвене божуре... Гробнице плава, чувај нам јунаке Господе смилуј се, даруј опело Окади море, растерај облаке Да виде последњи пут своје село... У Рај пресели душе њихове Само су бранили част земље своје У нашим срцима, Плава гробница Ко споменик свети, остала је... Катарина Бранковић Гајић