БУКТИЊА
Часопис за књижевност, уметност и културу Број 47 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 Неготин krajinskiknjizevniklub.wordpress.com krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Миљан Ристић Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Милоје Димиресковић Градимир Станисављевић Филип Благојевић Лектура и коректура Радојка Плавшић Ранковић Компјутерска обрада Миљан Ристић Дизајн слова Буктиња Милоје Димиресковић Дизајн корица Миљан Ристић Фотографија на корици: Стубови - Иван Александровић а.к.а Alex Ivanji Штампа Штампарија Happy Зајечар Тираж 500 примерака Неготин 2016. Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин
ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ БРОЈ
НЕГОТИН 2016.
47
РЕЧ УРЕДНИКА Имајући у виду чињеницу да је средином марта 2016. године одржана скупштина Крајинског књижевеног клуба (ККК) на којој је изабран нови управни одбор клуба, нова редакција и уредник часописа БУКТИЊА, даћу себи за право да у овој уводној речи изнесем неке мале смернице у вези са тим. Часопис Буктиња покренут је далеке 1954. године као лист средњошколских литерарних дружина. 1955. године постаје часопис за уметност и културу. У временском периоду од 1956. до 1984. године часопис није излазио. Буктиња је обновљена 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и објављивана је у издању Књижевне омладине општине Неготин. Од 2008. године Буктиња излази у издању Крајинског књижевног клуба из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу. За 62 године постојања и 33 годинe активног објављивања часописа, објављено је укупно 46 бројева часописа са различитим тематикама. Кроз тај временски период часопис је имао своје успоне и падове. У неколико наврата су мењани уредници и редакција, али оно што је најбитније часопис је истрајао кроз све те године. Истрајао и још увек траје. Као нови уредник Буктињe залагаћу се да тај пламен запаљен још пре више од пола века и даље гори. И не само то. Потрудићу се да пламен појачам. Нећу доливати уље на ватру, али настојаћу да тај огањ интезивирам новом крвљу и новим идејама. Из тог разлога визуелни и садржајни концепт Буктињe биће модификован. Текстови ће се разврставати у неколико области: поезија, проза, есеји, критике, кратке форме... Такође, покренуће се и област посвећена новом виду књижевног изражавања посредством модерне технологије и многобројних друштвених мрежа, чиме желимо да омогућимо да Буктиња буде у складу са временом у којем настаје. На тај начин покушаћемо да објединимо прошлост и садашњост, јер само тако се може ишчекивати и дочекати неизвесна будућност. Категорија под називом Младе снаге обухватаће радове млађих нараштаја ради активирања и укључивања адолесцената у читаву причу. Циљ је да пламен Буктиње употпунимо тим младалачким жаром, а уједно да кроз млађе генерације благовремено устројимо „наследство“ које ће ширити ватру Буктиње и после нас. У свему томе очекујемо сарадњу неготинских професора српског језика и књижевности.
Садржај Буктиње ће се пре свега фокусирати на објављивање необјављених литерарних радова, али то не значи да ћемо се строго држати тог правила. Тема овог броја је посвећена култури читања и књизи, са освртом на годишњицу неготинског читалишта, али неће цео број „говорити“ само о томе. Да не бих више дужио, јер сматрам да имате шта да прочитате на страницама које следе, желим вам угодно читање. И пазите да се не опечете. Ипак је то Буктиња. А играње ватром понекад може бити и опасно. Зато пажљиво читајте! Уредник Миљан Ристић
ggg БУКТИЊА - Број 47.
ПОЕЗИЈА Ана Ристовић МИШИМА Из вечери у вече, мајка чита: „Кодекс самурајских вештина“: свако ново јутро је белина тела коју открије растворени црни кимоно – врх сечива треба забости што дубље. Са данима се носити као са блиском кожом увек спремном на сепуку. Крај узглавља, уместо Библије држати Мишиму чије корице сличе кутији од липових дашчица. Из њих и најтужнију истину бирати пажљиво прстима, као да је трешњин цвет коме се ритуално, два мала демона – демон сећања и демон заборава – клањају у исто време. Из вечери у вече, мајка изучава самурајске тајне: пред спавање места у књизи обележава иглом склизнулом низ пробуђени вулкан расплетене пунђе.
7
ggg ПОЕЗИЈА
Само она зна: постоји још један, неписани закон који каже да су године завеса од папирних птица кроз коју се треба провући очувавши тишину, а погрешним речима и сувишним дахом не заљуљати ниједну. Поднети само благи шум малих крила за леђима. КОЛИКО ЈЕ САТИ (страх од мушкарца) Он има савим леп, мали ручни сат на коме су сказаљке у облику женских бедара спојених само у поноћ Али и тада их покоси и раздвоји секундара, као самурајски мач и већ је вече, не твоје Како да идеш у биоскоп итд. када не знаш хоћте ли се венчати а и пријатељице већ сецкају конфете од припремљених уздаха, јер би хтеле да се радују нечему конкретном Како да идеш у биоскоп итд. када би му већ дала оба своја бедра да њима замени те сказаљке али не знаш, нити те интересује не како ћеш онда ходати већ хоћете ли се венчати 8
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Радојка Плавшић Ранковић ДВОГЛАВА осетим некако кад ми је глава на пању
беле брезе звоне танким гласовима увек ми се у хору обраћају све владе жртвују своје народе то је сада већ опште место мрачно исконско још су варвари полагали право на моју главу декретима је често укидали данас вреди још мање наслућујем пола луле дувана у тешким временима у безизлазним ситуацијама хитра промена агрегатног стања постати дим или јутарња измаглица у брезовој шуми са пуно пањева за моје главе
9
ggg ПОЕЗИЈА
ТРОГЛАВА отпловићу на свом језику ако докажем да постоји све ће бити могуће дрвета ће расти располућена распомамљена поново ће птице певати у дивљим крошњама под будним оком новоствореног у њиховом хладу играће се деца невашљиве косе са чуперком пребаченим преко изоштреног слуха трагични комади одувек су део ове сценографије на тромеђи је Ђаво оседлао коња и потерао га кроз Дунав где још трчи слепим галопом измахујући и лево и десно укидајући једну по једну главу
10
ggg БУКТИЊА - Број 47. Катарина Фиаменго КОЛОТЕЧИНА То је добро за тебе Мокре улице миришу на домаћу питу од јабука на канализацију растужују ме осветљени прозори То је добро за тебе Журим, и од умора може да се побегне верујем у своје тело То је добро за тебе Небитне ствари отпадају успут (немој да се окрећеш) тестираш своје границе То је добро за тебе Ионако немаш шта друго осим да издржиш и то мора да је добро
11
ggg ПОЕЗИЈА
ЦИЉ Тражиш мир по другим градовима јер га не носиш у себи Са собом вучеш проблеме и несигурности пун кофер лебдећих питања Није ти тежак пртљаг ни пут тешка ти је глава Мисли сређујеш алкохолом сан обезнањивањем Једино што те некад прене је плаветнило Спајање 2 нијансе на хоризонту пробуди чак и веру у прочишћење
ПРОГНОЗА Кажу да ће рат Новембар је био ужасно топао, а и децембар се чини таквим Чудно је вадити новогодишње украсе на 15 степени 12
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Одужило се лето и створило бајковите пејзаже златно – зелене мозаике Дрвеће цвета и умире истовремено Птице су се збуниле не знају да ли да се пакују или остају Дрекавци додуше нису виђени али људи причају Спрема се рат
* Новембар у Београду Весник је славља Пијанци су боеми Скитнице су бонвивани Људске љуштуре Су писци Празнична еуфорија
13
ggg ПОЕЗИЈА
Марија Крсмановић ДРУГА ШАНСА
Неки кажу да си толико добар за одвести те у мрак. а моје име крвари од сујетног ти срца. твоје срце не мења разум, у мрак. У мраку минираш солитере све је то игра машта... плачи... не мислиш, само ходаш без главе из мрака, у мрак. Не сећам се више твог отрова. Срећу Купујемо на граме, и килограме. Сјај и плач у очима детета, и крв по плочнику твоје собе ми просута. Јави се са последњег солитера ископај име. . . не брини за хиљаде сломљених копаља
14
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Мирослав Б. Душанић САЊАР СЛОБОДЕ
Због чега јесмо само јалови спавачи? Крв низ лице и врисак. Пред зору. Очи на длану – Нож за рибу. Камен. Кости. Црне птице на збуњеном хоризонту. У срцу мрак. А земља се и даље окреће. Празнине. Пустиње. Лажне вјере граде свијет. Ломни смо као сасушен цвијет. Без заноса. Без плама. Без наде. Због којег је свако постојање непотпуно – Беспућа. Звијери око скелета. Враћају вријеме уназад. У пакао. Чудовишта и отровне шкорпије. На уласку у наша дворишта. И баш нико да се постиди –
ФЕНОМЕН ВЕЛИКОГ ЕПА Искорачивши из мита Насели нас студен И земљом овлада зло На путу ка вјечном рају Стројним кораком Маршираше хероји – Наши и њихови. За жртве са обадвије Стране Довољне су биле јаме
15
ggg ПОЕЗИЈА
*** Губим потребу да било шта кажем, повлачим се у моју библиотеку. Да будем сјенка у царству тишине, а не тумач, овом нашем вијеку. Досадила дневна бука, трчкарања, бескорисна бдијења као на стражи. Осјећам, како ми се тијело сасвим заморило, а и душа спокој тражи.
Игор Савић - уље на платну
16
ggg БУКТИЊА - Број 47. Olja Wagner
MODERATO CANTABILLE А онда сам тог јутра после неисањане ноћи без дна доживела ненадани наставак сопственог васкрснућа у питомим водама у пределу очаравајућих боја ране јесени што нестаје кривудавим серпентинама у далека пространства нека Остао је окамењени спектар боја и ту на површини воде међу травама родио се Вилин Коњиц некога праскозорја Морам ли љубави уклета да корачам путевима да носим име Вилиног Коњица да живим за тебе један дан само Далеко си од мене и ако корачаш са мном у ритму водопада Хоће ли узбуркана крв из вена да поплави беспућа по којима ходамо Видех птицу у кружноме лету да слеће на моје руке Видех Сунце у својим очима Видех звезду на хоризонту како плеше за нас Заволех извориште заувек бесконачно вечно заволех тебе заувек бесконачно вечно у пролеће лето јесен у сва годишња доба на све четири стране света на свим меридијанима глобуса тражим те у јатима птица тражим те у мукама ноћи да осетим топлину препланулог тела на сунцу живота
17
ggg ПОЕЗИЈА
ОДАЗИВАЊЕ X Хладан је простор што ме сурово грли Чекам сунце на рањеној стени надања чекам љубав у аутомобилу времена чекам љубав са ловоровим венцем да ме походи у часовима безнађа да ми донесе пролеће у очима да ме ослободи зиме у пределу срца Месец му је удахнуо снагу Прометеја ветрови га научили вертикалним корацима Орфеј га научио лиром да пева Море га научило шапатом да снева а кише и врбе да исплаче наше чемере Хтела бих да га олује науче викати непреглед пустиње да му покаже ћутање тајанствена ноћ како се дискретно грли само нема никог да га научи волети
18
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Тамара Луцић Динић ЋУТЊА
Тесне речи не уклапају се у шеме и калупе дана који следи. Устајем са мирисом липе на уснама И певушим у себи мелодије ранијих разговора. Ћути и не покушавај да ме узнемириш извињењем Немоћни смо само када галамимо. Спашени смо кад застанемо и само ослушкујемо. Ослушкујемо да ли дишемо правилно и искрено. Да ли нам срца лупају у грудима како доликује. Ћутимо и погледом се договарамо да скочимо заједно са мостова, са кровова, са литица. Да водимо љубав на сред концерта док људи око нас плешу. Договарамо се да ходамо док не стигнемо до реке. Да у реци крстимо један другог и окајемо своје грехе. Шшшш, ћути само још мало, можда у ћутњи роде се наша деца. Можда им наденемо имена која она желе. Можда се откине од наших глава поезија тако бритка Да ће је милијарде после нас говорити једни другима у љубавној страхоти. Гледај ме само нетремице, дотакни ме кожом. Пожели да си све мистерије света у трену решио. Пожели да ми од среће плачеш и ридаш на рукама. Пожели да нико никада не каже више ни реч Да се у наредним вековима чују само ветрови у крошњи. Да се таласи уз громове обрушавају на обале. А ми да само дишемо док их волимо. Речи су за несхваћене. Речи су за оне који се расправљају са разлогом. Нама не требају, ми смо неми сами пред собом. Ми смо одавно заборавили да говоримо.
19
ggg ПОЕЗИЈА
ДАЉИНЕ Отпутоваћу негде далеко... Негде где ме нико неће наћи И где ћу саму себе губити сваки дан. Отићи ћу у нека друга времена где се ствари крећу лагано и са стилом. Отићу ћу на ивицу свега и на почетак илузије И храбро закорачити. Отићи ћу брзим кораком без страха … Оставићу све људе и све нељуде далеко иза себе... Потрошићу и задње зрно хлеба да нахраним птице И задњу кап воде да умијем нечије уплакано лице И поставићу руке на меке образе дечије неке … Пољубићу дим и окусићу маглу. Затворићу душу да не испари у најмању могућу кутију И прекрићу је снегом и лавом да је више нико никад не раскрвари и убије. Понећу само мирис дана и укус мора , и биће свака година слана и мека... а ја јака и неповратно далека....
НИСКЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ ОСЕЋАЈА Ниске фреквенције осећаја да је нешто тупо пало на под Ниски ниво и толеранције немирљивих аљкавих погледа То је удар у центар главе што мења мод То је оно што бешчујно убрзава рад срца И успорава ход. Детоксикују ме у начелу и једу ме живу и целу А Ви отргните ме од свести и воље Нека горе буде боље И нека ме не чују и нека ме не воле .
20
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Ја ипак заслужујем милост у сваком погледу И кад се чврсто држим за ваздух И кад сам у сталном заносу и бегу А бежим од слепила и од сортирања мисли Јер сви су ми они једном обећали мир И сви су у том миру од беса пресвисли.
Игор Савић (уље на платну)
21
ggg ПОЕЗИЈА
Саша Станимировић
ОНА ЈЕ ВОЛЕЛА ПОЕЗИЈУ Открио сам је бежећи прошлошћу гоњен Прекинула је своју игру свој лет Свим бићем осетих да бићу њен Обична шетња са њом балет Једном је напросто нестала као трема Отишла као што је и дошла кришом Слутим за мене више је нема Док се братимим с кишом Она је важна као богородица Прави је песници у себи крију Звезде и ноте њена су породица Она је волела поезију ЖИВЕТИ ПОЕЗИЈУ Све бих због ње учинио Убио чак и срну Млад црн и оштар Људе будио Вичући да је волим Лепотица се примиче трну Додирни ме бар само зато Јер свим сам бићем тебе славио Верношћу вреднијом него злато Хартију твојим сјајем плавио После сна сећање рђаво Душу ми цепа без осећаја кривице Гледа ме погледом девице У којој се притајио ђаво
22
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Пред болом најјачим остајем нем Да претерујем рећи ће људи Па ако изнова ја ћу да гинем А ти љубави буди ДИЛЕР За звездом звезда зри За једну стварност Дајем два сна Хајде даћу ти три За стварност и по Нико не мора да сазна За такво злодело лепо Мењам их увек на слепо Уместо поздрава Позвони помислим ко ли је Уместо поздрава загрљај пољубац Па затим тајац Ко кад се чаша пролије Остаће вечно питање вредно Зашто се сенка удвара сјају Крај ње знам да је све једно Да се нисам изгубио у себи Изгубио би се у њеном загрљају
23
Саша Мицић (Монегоријас) - уље на платну
ggg БУКТИЊА - Број 47.
ПРОЗА(К) Саша Стојчић БЕЗ ДАХА И БЕЗ РЕЧИ... Кад год би она њега оставила без даха, он би њу остављао без речи... и тако у недоглед, једно без другог, наставили су да одузимају једно другом све што су могли и да дају само онолико колико су смели... Учинила је да схвати колико вреди и није штедела речи да му то покаже, никад не прелазећи границу која је од почетка била исцртана између њих. Некима су требале године да ту границу само наслуте, а они су је дотакли за неколико тренутака, али је никада нису прегазили. Он је видео њену лепоту на начин на који нико до сада није. Лепоту у најдубљем смислу те речи, која га је од тренутка када ју је угледао остављала без даха. Лепоту која неће с годинама избледети. Рекао јој је да никад неће бити мање лепа него што данас јесте и оставио је без речи. Ћутали су... Без даха ни речи не излазе... Једно о другом нису знали ништа. Нису имали заједничке пријатеље, заједничке догађаје, анегдоте које би препричавали, тренутке којих би се сећали, а ипак, тема им није недостајало. Онај чудни осећај, као да неког целог живота познајеш и све ти је лако и једноставно, без неразумевања. То је свакако имало име, али се само он усудио да га изговори и поново је оставио без речи. Жудео је за њеним речима исто онолико колико је жудео за њом, ипак, из њеног ћутања, схватио је да се и у њеном вокабулару то исто тако зове. Поново га је оставила без даха. Сада су ћутали обоје... Тишина је из дана у дан постајала све гласнија и почели су да је чују и људи око њих. Та заглушујуће гласна тишина реметила је границу коју су обоје поштовали, а коју је он тако жарко желео да обрише. Постојала је само једна ствар коју је желео више од тога да она буде његова -- желео је да он буде њен, да га својата пред свима, свуда и на сваком месту. И био је њен, у истој оној мери у којој је она била његова, али само до проклете границе. Знао је да, ако на тренутак дође до даха, да ће тражити од ње да уклони границу. Надао се да ће она, ако на тренутак дође до речи, изговорити да границе више нема. Без даха, без речи, без границе... више му не би оволико недостајала... 25
ggg ПРОЗА(К)
Тања Млађен ВИД
Раздаљина између орданације и Видове куће била је релативно велика или сасвим незнатна. Док је грабио ка кући, дужим и спретнијим корацима него иначе, размишљао је о томе колико један метар заиста има метара када си у журби. Приметио је да је сва несигурност из његових корака нестала. Освратао се махнито око себе као да први пут хода тим улицама. Хватао је секундама сваки пејзаж свог приградског насеља, памтивши (у журби) само рашчлањене ентитете целине, доминатне величином. Дрво, део пејзажа који је прошао, добило је на оштрини и пуноћи, изгледало је величанствено, бело и усамљено. Сви ентитети који су некада били само обриси наметали су се издвојени суштином. Сваки понаособ. Рационализацијом Вид је покушао да метре сажме у метре, не ли би одредио реалну раздаљину до куће, али је његово усхићење метре ирационално растезало. Није издржао. Застао је да се погледа у ретровизору неког аутомобила, пре него што стигне кући и препусти огледалу свој лик. Док је прилазио сасвим близу ретровизору, размишљао је како ће увек носити огледало, свој лик са собом у џепу. На његовом су лицу стајала трослојна сочива, причвршћена упадљивим, црним рамом. Гледао је јасну, оштру линију обода свог лица и помислио како је и он сам део издиференциране слике окружења. Осмехнуо се. Неко време се огледао у стаклу, покушавајући да се навикне на свој изглед. Док се из окрета придизао, осетио је снажан удар у нечије тело од кога је завибрирао. - Извините, чуо је док је покушавао да се потпуно усправи и погледа пролазника. - Опростите Ви, промрмљао је бесним, али учтивим гласом човек у журби. Вид је, пре него што се потпуно усправио, успео да крајичком 26
ggg БУКТИЊА - Број 47.
ока види лице пролазника које је испод бесне гримасе крило сету. Махинално је скинуо наочаре, ненавикао на њихово присуство. Призор је постао потпуно другачији. У магли и сенци одлазећег човека упоредо је ишао још један човек. Осврнуо се око себе. Сви пролазници, случајни и намерни, имали су, чинило се Виду, своју отелотворену, брижну сапутницу/сапутника поред себе. Ставио је поново наочаре и поново видео како се међупростор међу пролазницима шири. Оптичка снага сочива филтрирала је све имагинације, жеље, хтења, пропуштајући кроз оквир наочара само голу реланост. Затресао је главом у покушају да одагна мисао, реалност, (с)мисао – реалност. Спаковао је сочива у торбу. Никуда више није журио. Стајао је насред улице празног, нефокусираног погледа. Мисао га је обузимала. Клецање у ногама одавало тромост, безвољност цело тела. Сва крв циркулисала око (с)мисао – реланости. Осујећен, зомбисан гледао је махнито око себе у потрази за клупом, степеницама, било чим где је могао да седне. Сетио се дрвета на ливади које је прошао. Човек мора да застане пред конфузијом мисли и усмери њихов ток. Живот ће свакако пратити нашу брзину, убрзање – помислио је док се враћао пар стотина метара до дрвета. Стао је испред дрвета да га осмотри. Очи брезе биле су упрте на све четри стране света, у све овоземаљаске димензије. Урези на кори били су ожиљци подсећања на промишљања и стапања реаланих димензија које је многоока бреза видела. Сео је на клупу исцрпљен и завукао руку у ранац да извади флашу воде. Руком је прво напипао наочаре. Извадио их је и ставио поред себе. Гледао је у њих. –- Зашто сам отишао да проверим вид? Неко ми је рекао да би требало? Човек у белом мантилу је тврдио да сам кратковид, али моја реланост без сочива види даље. Диоптрија је инверзна вредност фокусне даљине. Оно што је даље, ближе је, приближава нам се. Зато сам видео сапутнике и тамо где их нема. Заболело га је закључак. Погледао је у плаво, чисто небо. Чинило му се као права призма перцепције. Далеко и близу. У том погледу није било ни људи ни сапутника, ни жеља ни хтења. Само усамљености и наочара.
27
ggg ПРОЗА(К)
Иван Потић ПЕЧУРКЕ
Боб Фрост није знао ништа о печуркама, а ипак је страсно желео да их бере и да их једе. У пиљари је видео како јестиве печурке изгледају и то му је било довољно. Исцепао је неколико страна из књиге коју је узео у библиотеци, тамо су отровне печурке биле приказане јарким бојама. Једна врста је изгледала мирољубиво, жућкасто-белих капица, па Боб помисли како је ова врста печурака замка за неопрезне бераче са вишком оптимизма и мањком новца. Он, додуше, није био оптимиста још откад је схватио какве га године чекају. Са садашњом влашћу, стопом смртности, продајом природних ресурса и заглупљивањем генерација које долазе, знао је да ће будућност бити баш онаква као у блокбастеру Mad Max: Fury On The Road. Због тога је одлучио да проживи као дивљак пре него што га пламени талас покупи. Мислио је да је ово згодан почетак. У шуми је прво срео неког залудног писца који је на дрва качио некакве стрелице, а гране увијао тракама исеченим из књига које је волео. Писац се звао Ливингстон. - Је л ово ваш уметнички израз, или сте само полудели? – упитао је Боб. - Остављам траг. Због оних који ће можда пожелети да ме читају – рече Ливингстон. - Луд сам колико и ви, колико и било који становник ове поремећене планете. Шта ви мислите да постигнете с печуркама? - Да их једем – рече Боб. – Остао сам без пара, па прибегавам пустињском начину живота, као и сви Срби са уметничким именима. - Аха – рече Ливингстон – није вам то право име... Па како се зовете? - Далибор Крнета. - Потпуно разумем зашто се одабрали име Боб Фрост. Зваћу вас и даље Боб. - И ја вас Ливингстон. Слутим да вам је име исувише обично, па сте прибегли истом решењу. - Да... Многи људи који не разумеју постмодернистички стил сакаћења прихватљивих друштвених образаца и језичких законитости, чуде се кад виде да неко жели да побије постулате реализма у приповедању. Воле да читају само о домаћицама које воле перверзне 28
ggg БУКТИЊА - Број 47.
сексуалне игре. Или о вампирима у пубертету који се заљубљују у петнаестогодишњакиње. Или о малом слабовидом мађионичару... - Знате шта, Ливингстоне – рекао је Боб – мислим да би сада требало да се растанемо, да би се у овој причи десило нешто, на пример, да би се појавила фабула... Ливингстон чу фибула, уместо фабула, па истог трена паде на тло, погођен магијском формулом коју је Боб случајно изустио, сруши се на расквашену земљу, на којој је већ било две хиљаде мрава, који нису ни слутили да је овај хармонични тренутак њиховог небивствовања угрожен стопалима и телима неуморних трагача за смислом. - Па како ћу, сад – цикну - са сломљеном ногом, да остављам трагове у тексту... Идући даље, спази маленог црвеног југића у којем је видео неку длакаву мушку задњицу како се подиже и спушта. Док су женске ноге упирале у стакло аута. Помисли како је ово реализам у приповедању, али би можда било боље да се настави са описима жене, њених ногу, црвених мало огуљених ципела, сукње која је била задигнута, њене косе која је била светлосмеђа, мало искрзана на крајевима...Ипак, одлучи се да прислони нос на стакло, све док га проћелави човек из кола није приметио. Онда је жена почела да вришти и Боб се ухватио за главу. Осетио је да му се дијафрагма диже и да ће почети да повраћа. Кад је ћелави човек подигао панталоне, изашао из аута и замахнуо песницом према њему, Боб бљуцну на њега некакву зеленкасту течност, за коју је мислио да је жуч. Човек, са престрашеним израом на лицу, поче да јауче, Бобова бљувотина прогорела му је мајицу, кожу и кости. Поче да се топи пред његовим очима, прво онај део на који је повратио, а затим и остатак, као у познатом треш филму Ван Хелсинг. Жена, вриштећи истрча из кола и упути се, кроз шибље, у непознатом правцу. Боб погледа ону хрпу пепела пред собом, одмахну главом и настави пут. После неколико минута, виде жбун најлепших бобица и одлучи да их проба. Биле су љубичасто-плавкасте, те је добро знао да нису отровне, јер се сећао да је такве сличне конзумирао Мик Џегер пред концерт у Београду. После неколико тренутака, зачу како негде у даљини рже некакав коњ. Са коња је силазио неки шиљати коњаник са мајицом групе Грејтфул Дед. Када му је коњаник пришао, видео је да му је лице прошарано зеленкастим стрелицама, које су изгледале као стрелице на компјутерској тастатури, оне које долазе испод типке ентер. 29
ggg ПРОЗА(К)
- Добро дошао, дресеру змајева – рече човек. –Дуго сам те чекао. – Овај мач можеш да узмеш само ти. Тада извади мач и пружи му га. -Хвала, није требало – био је збуњен Боб. – Шта да радим с њим? -Можеш да посечеш шибље и да нађеш пут до бине. Боб се запита није ли ово последица конзумирања бобица, о којима није знао ништа, а ипак је јео са оног жбуна. Можда су ипак неотровне оне црвенкасто-жућкасте, а отровне ове љубичасто-плавкасте. - Ти си из реда вилењака – рече коњаник. - Као и ја. Али ја сам шумски вилењак, а ти змајолики, твоја је аура другачија. Знам да си се борио са силама мрака док си се звао Далибор, ипак, твоја вилењачка природа је победила и ти си аванзовао. Ја, са друге стране, морам још да претачем бакар, све док боговима не створим специјалну легуру, што ће ми онда омогућити несметани приступ Силиконској долини вечног блаженства. Иди сад са овим мачем, будно те пратим и штитим, као и остали шумски становници. Боб поче, држећи онај мач да бауља кроз дрвеће, трљајући очи, али мач је био толико тежак да га је већ после педесетак метара зафрљачио у грмље. Из уста му покуља нека густа и лепљива течност, садржај желуца проспе му се на патике, те једва стиже да их изује, пре него што их је претворио у пепео. – Вотдфак, рече, иако није говорио ни реч енглеског, а онда се се ухвати за уста, изненађен магијском снагом речи, те настави свој пут кроз шуму, праћен крицима вилењака, читалачког тела и покоје птичурине. Како је одмицао даље кроз шуму, приметио је да су отровне бобице са почетка текста порасле у велике црвене балоне, као и да је маховина са дрвећа добила облик демонске бљувотине, правилно распоређене по омањим барама са обе стране дуж утабане стазе. Одједном, пред њим се указа и украшена бина, изнад које је шареним словима писало „Годишња конвенција акционих јунака из прозе егзистенцијалиста“, док је испод, мањим словима, било написано „Вражогрнац, 2015“. Свашта, помисли Боб, ко би у шуми, осим баке и вука, могао да се бави оваквим стварима. Добро, можда би неки припадници краљевске војске из романа Александра Диме, или нови хорор писци са краја миленијума ово могли да смисле, али, помисли, ипак је реализам у приповедању мајка за све ове остале књижевне правце. У том тренутку, до њега дотрча, дахћући и балавећи, неки раздрљени домаћин, који му се представи као власник издавачке куће „Космички пупак“, Безбожидаров. Слабашним гласом, рече му, као да издише: - Ако не продамо бар 2000 комада, пропали смо. 30
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Затим паде, а на његовим белим уснама Боб примети трагове пене. Збуњен и згрожен, попе се на бину, где су на столу лежале слике отровних печурки. Видео је тада фотографије смрдљиве пупавке, зелене пупавке, пантеровке, мухаре, бљуваре, лударе и оловасте рудолиске и трудио се да их меморише. Међутим, чим је сишао са оне бине, нешто се у њему преломило. Схватио је да му судбина није наменила онакав пут какав је можда желео, схватио је да о својој судбини, на крају крајева, и не одлучује он, него Бог, читаоци, редакција, уређивачки одбор... И кад су сви они јунаци почели да излазе из шуме и пењу се на бину, било му је јасно да је он овде са извесним разлогом, да тако и треба да буде. - Боб Фрост – рече му џиновски сумо рвач којег су ословљавали са Манго. – Човек са телепатским моћима, који живи у шуми, храни се бобицама и печуркама и убија брже од звечарке, змијским отровом који избацује из тироидне жлезде? - Тај сам – рече Боб поносно.
31
ggg ПРОЗА(К)
Милоје Демир Неготински ГОСПОДАР АЛКОХОЛ
Велики је проблем кад ноћу останеш без цигарета. Све је било ту, класична музика са Интернета, пиво, радио сам неки дизајн. Мој крај је добар, то је шири центар града, миран, а опет имаш све у крају, пар продавница, пекару, најјефтинији дисконт пића код газда Виобрана и што је најважније трафику која ради до поноћи. Седох у моју “Мазду купе” и лењо се одвезох по цигарете кроз мирну ноћ. Ту испред трафике панично сам закочио. На сред асфалта лежао је човек. Поред њега други који је покушавао да га подигне. Изађох брзо из кола да помогнем. Нити је овај који лежи био у стању да устане, нити је помоћник био у стању да га подигне. Нико није био крвав, значи пијани су. У сваком случају треба их макнути с пута да не погину. Ухватих под руку оног лежећег, онај стојећи ми је мало помагао. Кад сам га подигао запрепастио сам се. „Гуне, шта учини од себе човече?“ Ту код газда Виобрана где је најјефтиније пиће је Карађорђев парк са чесмом из које тече жива вода. Згодно место. Стециште локалних алкохоличара. По васцели дан, од раног јутра пазаре пиће у дисконту и опијају се у парку. Знао сам да је Гуне члан екипе и да је алкохоличар, али га нисам скоро видео. Ко је Гуне? Упознао сам га неких давних дана док сам радио у Хемијској индустији. Био је вредан, волео је да попије, увек весео и пун разних прича. Умео је да се дружи са локалним боемима и осталим битангама. Поштено је зарађивао свој хлеб и своје пиће. По образовању је био учитељ, јако надарен за сликарство што је аматерски и радио. Тако смо се ваљда и упознали, не сећам се више. Имао је стан у добром насељу “Вељка Влаховића”, где је становао и туговао. Туговао је за женом која га је оставила. О њој је ретко причао, само кад је био трезан, кад се напије никад. Ваљда се зато и опијао. Моји контакти с њим су се сводили углавном на информативне разговоре о сликарству. Нарочито га је интересовао цртеж и технологија. Говорио сам му све што ме је питао, увек сам гајио симпатије за аматере. После неколико година видео сам га на Булевару, на берзи физичких радника. Добро је зарађивао, био је јак и вредан. У неким приликама, кад ми је то било потребно ангажовао сам га, око селидби, цепања дрва и слично. Боље њега него неког кога не знам. И даље се распитивао о сликарству, помињао је Сезана, импресионисте... По њему се није много примећивало да толико пије, али сам једног дана успут чуо да је продао свој стан и купио некакву викендицу 32
ggg БУКТИЊА - Број 47.
надомак Неготина. Све ређе се налазио на берзи физикалаца. Виђао сам га углавном у парку где пије са локалним алкохоличарима и троши новац од продатог стана. Кад год бих га видео, љубазно би ме поздравио и обавезно питао понешто о техноилогији сликарства. Више пута ми је био досадан, журио сам да купим своје пиво и дуван. Једном приликом ми је био потребан да помогне нешто око дрва, али више није био способан за физички рад. Љубазно ми се извинио и препоручио пар својих пријатеља који су ми завршили посао. Нико га више није видео да било шта ради. Питао сам се те вечери шта да радим с њим. Склонио сам га с пута да га неко не прегази. Тражио ми је двадесет динара колико је њему и његовом ортаку фалило за паклу цигара. Извадих 20 динара, дадох им и кренух да купим своје цигарете и пиво. Кад сам се окренуо опет је лежао на асфалту. Шта радити са човеком кога колико толико познајеш и који лежи на асфалту? Отворих врата своје “Мазде купе” и убацих га унутра. Његов ортак ме је чезнутљиво гледао не би ли се огребао још неко пиће. “Марш кући” - повиках и залупих врата аута. Возио сам полако према викенд насељу “Братујевац” где он станује. То је на три-четири километара од града. Успут ме је питао да ли има нешто да ми помогне, захваљивао се и питао о технологији сликарства. “Не сери будало”, рекох му, “и понекад се отрезни”. “Украли су ми бициклу”, рече тужно. “Цигани. После су ме избили, овде су ме ударили у браду, пао сам”, рече тужно. “А сваког дана смо заједно”. Имао је посекотину на подлактици. Заударао је на зној и мокраћу. Погледао сам га онако мршавог, руинираног, ураслог у белу браду. Било ми је жао. Стигосмо до насеља где је живео. Изашао је из кола непрестано се захваљујући. “Иди кући и спавај”, рекох, и кренух. Погледах у ретровизор и опет видех човека који лежи на путу. Вратих се, паркирах ауто и брзо га подигох да нека кола не наиђу и прегазе га. Нема друге, морам да га водим до куће, човек једноставно не може да стоји на ногама. Слаб је, ко зна кад је задњи пут јео. Ухватих га под руку и кренусмо кроз шуму до његове куће. Толико је смрдео на зној и мокраћу да нисам ни осетио алкохолни задах. Руке су му биле прашњаве и крваве. Водио сам га и псовао успут гласно. За нама су лајале xукеле у намери да нас уједу за ноге. Сагох се и дохватих пар каменица. Трудио сам се да запамтим пут кроз ноћ, како бих се лакше вратио. Стигосмо најзад до његове куће, а онда је кренуло трагање за кључем. Тражио га је по гредама на стрехи, свуда около, трајало је. Све време сам држао то смрдљиво тело да се не стропшта са малене терасе. 33
ggg ПРОЗА(К)
Напољу није било светла, само се назирала малена шупа крај куће. Није могао да нађе кључ. Улетео је у батерфлај стилу у шупу и стропоштао се на неке xакове. Рекао је да је у реду, захваљивао се много и питао нешто о сликарству. Окренух се, узех неколико каменица за xукеле и кренух ка колима. Возио сам лагано, резигнирано. Ту на улазу у град зауставила ме је полиција. Показао сам исправе а онда су ме терали на алкотест, заударао сам на пиво које сам пио поподне. Написали су ми пријаву и љубазно поздравили саветујући ме да одмах идем кући. Полиције никад нема кад је потребна, они су ту углавном да те казне, оглобе. Мрзело ме је да се свађам, баш је њих брига што сам неком можда спасао живот вечерас. Дошао сам кући, пустио псе из бокса, пустио класичну музику, запалио цигарету, наточио пиво и помислио: “Добро је, Гунета нико није прегазио а добро је што још увек нисам на његовом месту”. После петнаест дана одох у парк да наточим живу воду са чесме. Алкоси су били на својој дужности ревносно испијајући чокање ракије купљене у оближњој продавници. Препознах оног што је био са Гунетом, гледајући да он мене не препозна. Отворио је бочицу ракије и питао пријатеље: “ Да поделимо Гунету за душу?” “Подели”, рече један. “Проспи мало на земљу”, што овај и учини, а онда отпи повећи гутљај, па изговори: “Бог да ‘прости”. “Ко је умро?”, упитах одједанпут сподобу са чокањем у руци. “Гуне”, одговори он. Нисам био изненађен, то је био његов избор, то се очекивало, само нисам мислио да ће се окончати тако брзо. Можда је и боље тако, ако у смрти има нешто добро. Новац од продатог стана је ионако пропио, скоро да је своју смрт планирао, а дужину свог живота одредио према стању у новчанику. У повратку кући сам размишљао о томе како је живот свима дат и како га свако искористи на свој начин. Има људи који болују и боре се сваким новим даном за свој живот. Има људи који су физички здрави, а немају више вољу за животом. живот, уствари траје онолико колико има смисла. Ни краће, ни дуже.
34
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Александар Марковић
ДЕВОЈКА МИ ЈЕ НИНЏА Прича је почела једне вечери, кад сам позвао своју девојку Аниту да дође код мене да гледамо филм „У змајевом гнезду . У почетку се успротивила због филма, рекла да јој се гледа нека романтична комедија, али сам ја инсистирао и она је на крају пристала. Купио сам неколико лименки пива за себе и ђус за њу, испуцкао кокице и сачекао је. - Мени се стварно не гледа тај филм, волела бих да гледамо нешто друго. - Не, договорили смо се, обећала си и гледаћемо то. Промрмљала је нешто као и обично, опрала руке у купатилу и села поред мене. Отворио сам лименку пива. - Опет си купио пиво. Дај јеботе, могао си вечерас да прескочиш, не мораш свако јебено вече да се напијеш, мука ми је више од тога. Нисам одговорио. Волео сам да пијем и Анити се то није свидело, и понекад су је моја учестала пијанства смарала. Нисам могао да јој замерим, јер је претрпела гомилу гована са мојих пијаних усана, али нисам ништа ни предузео поводом тога, створио сам исувише лепу жеђ да бих је угасио. Пустио сам филм, њено звоцање је престало и чим је видела Бруса, занемела је. После неког времена већ је почело вриштање, ломљава разних дрвених предмета, савршено прецизни ударци овог истренираног Кинеза. Брус Ли није јебао живу силу читав филм, а моја девојка Анита је седела и гледала ко опчињена у екран. Није се померила, није коментарисала филм, није ни окусила сок, а кад сам је једном погледао и насмејао се, деловало ми је као да не дише. Просто је упијала пројекције са малог екрана лаптопа, на неки језив начин. Кад се филм завршио, отворио сам последњу лименку. Погледала ме је и насмејала се, премештајући свој поглед на испијена пива. - Извини, морам да идем кући, уморна сам нешто, видећемо се сутра. - Чекај бре, шта ти је? Ниси се ваљда опет надркала? - Не, не, стварно нисам, све је у савршеном реду. Нешто није било у реду, десило се нешто чудно. - Је л’ ти се свидео филм? - Не мораш да ме пратиш, легни и спавај, већ је касно. Пришла је, пољубила ме и одмаглила. Сутрадан, око један поподне, позвао сам је, али није се јављала. 35
ggg ПРОЗА(К)
Јавила се тек око осамнаест часова, задихана и усхићена. - Еј, извини, цео дан сам била са Маријом (њеном другарицом) и нисам чула мобилни. - Добро, рекох надркано и спустих слушалицу. Није ме позвала, нити сам ја њу. Имала је обичај да лаже, и то је и сад радила, али нисам имао појма зашто. Знао сам да ћу увече да одем, попијем 6,7 лименки пива са ортацима, вратим се кући и легнем да спавам. Био је летњи распуст и нисам имао паметнија посла. Тако сам и урадио те вечери, и следеће, и следеће. Анита се није јављала. Нисам имао појма шта се са њом дешава. Почео сам да пиздим због тога. Међутим, после недељу дана, зазвонио ми је мобилни: - Еј, Александре, молим те саслушај ме. Нисам хтела одмах да ти кажем, али ових неколико дана сам посветила тренирању једне борилачке вештине. Дане проводим напорно тренирајући. Надам се да ћеш моћи да разумеш. Коначно сам пронашла себе у неком спорту, и не смем то сад да испустим. Нећемо се видети наредних осам дана. Хвала ти. Волим те. Ту ту ту ту. - Који курац?, помислих. Наредних осам дана су прошли слично као и претходних осам. Баскет, књиге, игрице, и наравно пиво. Међутим, једне ноћи се десило нешто необично. Враћао сам се из града, уобичајено накресан, очајнички желећи свој кревет. На улазу у моју улицу, на једној клупици, у пола четири ујутру је неко седео. Била је то Анита. Устала је и пришла ми. Носила је црну мајицу, црне тренерке и црне патике. - Је л’ си пио? - Анита, шта радиш ти овде? - Пио си. Осећаш се. Ако се сутра увече понови, најебао си. Попиздео сам. - „Шта ћеш да урадиш, да ме казниш?, рекох уз грохот. У том тренутку сам приметио како нам се веома брзо приближавају две силуете. - Ооо, голупчићи, охохо, шта радите ви ту овако касно ?- рекао је пијани мушкарац средњих година, пропраћен церекањем другог. Пре него што сам успео да изустим било шта, десило се нешто невероватно. Анита је скочила, и у окрету пукла човека ногом у главу. Онда је другог, који није стигао да се прибере, ухватила за руку, урадила нешто и бацила га на земљу, стављаући му своју ногу на главу. Први је био у несвести, а други је тихо јаукао. Погледала ме је и рекла: казнићу те. Мислио сам да ми је пиво коначно попило мозак, да ми се привиђа, 36
ggg БУКТИЊА - Број 47.
али ово се стварно догађало, ту испред мене. Пустила је човека који је подигао свог друга и нестао у све блеђој тами августовске ноћи. Окренула се и почела да трчи невероватном брзином низ улицу. Стајао сам и немо гледао. Ујутру сам је позвао. Јавила се као да се ништа није десило и договорили смо се да прошетамо мало. Питао сам је за синоћни догађај, али она се правила блесава и почела да ме убеђује да сам све то умислио. Јебига, коначно сам полудео, почеле су проклете лоше халуцинације. Изашла је те вечери са мном, ја сам попио неколико пива, отпратио је кући, попио још неколико са ортацима, и кренуо кући око три. Ником нисам причао о догађају од прошле ноћи. На истом месту ме је чекала. Устала је и пришла ми. - Шта сам ти рекла за пиће? - Анита, смири се. Који ти је ђаво? Је л’ си пошандрцала? Али било је касно. Пре него што сам успео да се измакнем, пукла ми је такву шамарчину, да је цела улица зујала. - Рекла сам ти да престанеш да пијеш. Хтео сам да је ухватим за руку, оборим и пробам да је уразумим. али ми је једним вештим покретом уврнула зглоб, и бацила ме на земљу. - Слушај ме. Добијаћеш батине кад год попијеш. Ово није било ништа, само мала опомена. Сад иди кући, одспавај и сутра размисли о овоме. Проклети Брус Ли, ко ме је јебено терао да јој пуштам тај проклети филм, сад је постала јебени антиалкохоличарски психопата. Отишао сам кући, бесан, решен да је сутра позовем, и рашчистим срање које се дешавало. - Али Александре, ја немам појма о чему ти причаш. Ако је то још једна од твојих шала, онда ме боље зајеби, нисам нешто расположена. Упорно ме је правила лудаком, или сам стварно био. Тај дан сам преседео кући, и увече намерно отишао, попио шест пива, и кренуо назад. Видео сам је на истом месту. - Јебем ти, бре! Немој опет! - Је л’ си пио нешто? Јеси, осећам!ААААААААААААААА!!! Скочила је уз врисак и пукла ме ногом у главу. Пао сам доле. Она ме је подигла и вриштећи ми пукла песницу у сред ока. - АААААА! Смири се Анита. Лежао сам доле и јаукао. Кад сам се подигао, ње није било. Био сам испребијан као пичка, и пошао кући. Извукао сам из замрзивача замрзнуто млевено месо и ставио на натекло око. Ујутру сам се пробудио и погледао се у огледало. Нисам имао ни једну једину огреботину, нити било какве флеке. Била је то обична 37
ggg ПРОЗА(К)
натекла мамурна фаца. Сео сам на кревет и почео да плачем. Позвао сам Аниту, и рекао јој да је кучка, да се носи у пизду материну, и она и Брус Ли и карате и све у курац. И она је почела да плаче, рекла да сам полудео, да неће више да трпи то, да сам је повредио итд. Видели смо се, ја сам јој испричао шта ми се десило синоћ, али она је кроз сузе вриштала да нема ништа са тим. Питао сам је шта је радила тих осам дана, а она је признала да је била фасцинирана Брус Лијевим филмовима. Погледала је неке тренинге једне борилачке вештине која јој се учинила као најближа Брусовим вештинама на интернету и кренула да тренира ко суманута. Сваки дан је тренирала по осам, девет сати. Трећег дана се, док је трчала, поред ње створио мали јапански старац, који се представио као врач Кобајаши. Понудио се да је тренира, и она се одушевила. Рекла је да је после две недеље просто нестао, и да она одлази и сад, тренира сама, али не толико интезивно као тих четрнаест дана. Рекла је да мисли да и даље не влада вештином, али да полако напредује. Нисам имао појма о чему се ради. Прочачкао сам по нету и на једном сајту о борилачким вештинама пронашао причу о чувеном врачу Кобајашију, који се по легенди појављује младим ратницима, учи их вештини, све док не постану довољно опседнути, да би он од њихове подсвести створио савршеног ратника налик на домаћина, који ће по сваку цену искоренити незадовољства која се налазе у свести. Писало је да је једини начин да пројекција нестане, нестанак незадовољства или да је оригинал победи у борби. Укењао сам се од страха. Позвао сам Аниту и испричао јој то. Почела је да плаче, јер је мислила да ћемо морати да се растанемо. - Не, Анита, само мораш да престанеш да мрзиш моја опијања. - Али како? Не могу да се борим са собом на тај начин! То је немогуће! Ја једноставно не волим алкохол, и не волим да гледам како пијеш. - Постоји алтернатива. - Каква алтернатива? - Да победиш себе у борби. - Ако се толико добро борим, како кажеш, онда нема шансе. - Има, помоћи ћу ти да тренираш. И тако. Правио сам Анити друштво у свакодневним тренинзима, бодрио је, трчао са њом колико сам могао, доносио јој воду, и гледао филмове које је она хтела. Нисам попио ни кап алкохола наредних десет дана, и глава ми је била читава. Чак сам научио и неке борилачке потезе. Дошао је одлучујући петак. Морао сам да се напијем, и да се Анита враћа са мном кући. Купио сам шест лименки пива и онда схватио да ми се уопште не пије. Отворио сам прву, узео гутљај, и некако ми је 38
ggg БУКТИЊА - Број 47.
било мука. Шалим се, наравно, попио сам шест лименки, прописно се накресао и кренули смо кући. Анита нас је чекала на договореном месту. - Је л’ си пио? , упитала ме је Анита. - Јесам. Али сад је са мном Анита. Анита је плакала. Анита ме је пукла ногом у главу, и онда је Анита скочила и кроз сузе рекла нешто на неком чудном језику. Од брзине нисам могао да видим све, али била је то невероватна борба. Анита се добро држала, задала је пар добрих ударца у стомак, и пробала да поломи Анити колено, али је ове спретно избегавала све то. Онда је Анита извела нешто и бацила Аниту на земљу. - Не можеш да се бориш против своје подсвести Анита! Ја сам твој сан, а његов кошмар, прихвати то! ОН МОРА ДА ПРЕСТАНЕ ДА ПИЈЕ, и ако треба, убићу га! Гле чуда! Поред мене се створила лепа дрвена мотка. Кад сам чуо ово, зграбио сам је и развалио кучку у ребро. Пала је доле и почела да јауче. - Проклета кучко, ко ће да умре?! Ком ћеш ти да забраниш да пије? Ја волим да пијем и крај. Напијаћу се до краја свог јебеног живота, макар се он завршио сутра увече. Звук отварања лименке пива ме усрећује више него било шта на овом јебеном свету, шта је ту проклето лоше?! Ништа не може да замени мој осећај сабијања десетог пива, осећај мучнине ујутру, и безосећајна пијана просеравања, ЈЕ Л’ ТИ ЈАСНО БРЕ?! Анита је у том тренутку нестала. Анита је устала, и уплакана отрчала низ улицу. - Анита, стани! Није стала, само је трчала и плакала. Ујутру ме је позвала да се нађемо. Пољубила ме и оставила, сва у сузама. Плакао сам и ја, било ми је криво. Али, онда је дошла ноћ. Купио сам шест лименки пива, попио их са ортацима и кренуо кући.На клупици је седео неко. Пришао сам и престравио се. Био сам то ја. - Здраво Александре. Је л’ си пио нешто? Често легнем са разбијеном главом, нафлекан, изгребан, почупан, поломљених руку или ногу, али се увек пробудим и у огледалу видим своју чувену читаву мамурну маску.
39
ggg ПРОЗА(К)
Владислав Рупић
ДАН ЗА МЕШАЛИЦОМ
Буковскомe
Јутро је праснуло као петарда препуна златнога праха који ми улети у сањиве очи. Опсовах. Чекала ме је лопата. Бол у мишићима и жуљеви на длановима. - Устај! Устај Јеленко! Мрзео сам цео свет. Збацих устајалог мириса ћебе са себе. Знам, ово се римује – помислих. Можда ћу једног дана постати песник. До пакла и назад ако се то икада деси. Јешћу корење и пити кисело млеко целога живота. Чарапе су ми се осећале на буђ, мајица на зној, али ме је било баш брига. Више бих волео да цркнем од глади него да ломим кичму на гређевини, том проклетом послу где шегртујем мамлазима који не разликују Жанa-Полa Сартра од Лепе Лукић. Џаба, морам да идем. Мојим маторима недостаје новац – увек им недостаје – па морам ја да попуњавам финансијске рупе. Устадох и почех да се облачим. Већ сам могао да чујем мајку како виче: „Касниш“! Одевен отидох у кухињу да ставим нешто под зуб. Мајка је била ту. - Касниш – рече мргудно. - У, заболе ме! - Овај посао не смеш да изгубиш. Разумео? - Да, мама. - Не климај ми тако безвезе главом. Имаш саламу у фрижидеру, направи себи сендвич. Свака будала зна да је у нашој земљи сухомеснато на најнижем квалитетном нивоу прехрамбених производа, а ова моја вештица ме кљука тим срањем. Можда зато што не уме да кува. Та за живота ништа није научила. Салама је била сувише хладна да бих осетио њен укус. Што је добро јер је никако не волим. Купују ону најјефтинију. Пре него што сам иазашао и залупио улазна врата куће, за собом, зачух оца: 40
ggg БУКТИЊА - Број 47.
- Купи новине! - Купи их сам! - Добро, тата.
Мој матори је невиђена ленчуга, а уз то и много пијанчи. Ради у електро дистрибуцији.Обичан бандераш. Питам се како га досад није ударила струја. Бог чува такву копилад. Када сам био мали, лешио ме од батина и то често без разлога, када је био пијан и када је био трезан, и никада нисам имао појма зашто је уз ту огавну радњу весело звиждукао. Како је глупаво време мог детињаства протицало, све мење је био агресиван. Сада понекада од мајке добије неку ћушку када му скочи притисак па се онда уз антикултуран програм електронске кутије за емитовање покретних слика, умири. Погледа неку утакмицу. За боље и не зна. Вероватно ни он не разликује Сартра од Лепе Лукић. Чим сам изашао из уредног дворишта – то је ипак одржавала моја матора – сусрео сам комшију Г како га ја то називам. Врат му је истурен као у глупаве ћурке, мршав је и висок па цела његова појава подсећа на четврто слово ћирилице. - Добро јутро! – поздрави ме. Сређивао је нешто око ограде. Он стално нешто сређује око ограде. - Добро јутро – отпоздравих. Није „Г“ лош човек, можда је мало приглуп, али то није његова грешка. Једноставно, такав је рођен. Неки се роде с високом интелигенцијом, као што сам, на пример ја, а други, као мој комша, с ниском и то не треба да чуди. Природни поредак је такав. У ствари, не сматрам ја себе нешто изузетно паметним и не гајим илузије да сам мудар као Далај Лама, али сам свестан својих квалитета. То што се понекада осећам као говно и ни за шта нисам, то је већ нека друга ствар. Свако се понекада нађе избачен из колосека. Мало промаши своју шину па постане неподесан. Пролазећи крај пекаре ноздрве ми се испунише мирисом свежег пецива који ми заголица желудац. Да је моја матора нека мајка, дала би ми за доручак да купим нешто ваљано, неку кифлу од интегралног брашна или нешто слично. Па, опет, кифла ме не би држала на арбачењу. Не вреди да размишљам о томе. Трамвај је баш пристизао на станицу када сам од ње био удаљен десетак метара. Дадох се у трк као оне будале што све раде у последњи минут. Успех да се углавим у ту црвену конзерву. Једва се унутра дисало, а један чова поред мене мргудно је и непрекидно гунђао. Нисам имао 41
ggg ПРОЗА(К)
петље да му разбијем нос иако сам то страсно желео; да му видим црвену крв и изобличено лице, па чујем, можда, и неки јаук. Само сам стајао крај њега и једва успевао да се држим за наслон једног седишта тако оставши све до уласка кондуктера, проклете пијавице која би овоме бедном народу да извуче и последњу цркавицу из џепа. Тада се трамвај зауставио и задња врата се отворила, а ја сам истрчао напоље. Неки инат, мени неко својствено јогунство ми никада није дозвољавало да платим карту за градску вожњу, како у трамвају, тако и у аутобусу или шинобусу.Они тиквани за воланом не заслужују своје плате јер смо за њих, ми путници, само безвредна врећа кромпира. (Исправите ме ако грешим) Кренуо сам пешке ка градилишту помешавши се са двоножним мравима који су у рукама носили црне акт-ташне, пластичне кесе из којих су вирили француски хлебови, цегере напуњене воћем и поврћем са пијаце. Неки од тих људи који су се враћали из јутарње куповине једва су ходали – старци и старице у које се, надам се, никада нећу претворити. Боље да ме убију на месту него да чисте за мном говна у кревету. Паднеш у постељу и ничему више немаш да се надаш, а други се старају о теби. Јебеш такав живот. Када сам скренуо за угао пиљарнице, прасну у моме видокругу градилиште у свом својем сивилу. Могао сам не бечећи се да видим сву ону жалосну братију која ми душу трује својом нискоинтелигентношћу и некултуром. Псују к’о кочијаши, кезе се к’о будале, причају к’о лудаци, али раде као прави професионалци. На крају крајева, као професионалци су и плаћени, а мени, маленом шегрту и потрчку баце по коју кост, онако, оглодану и суву. - Где си ти, мали? – викну Степо. Степо је расељено лице, дебео и брадат, увек за мешалицом. - Данас си ти за мешалицом, мали – рече ми. - Зашто? - Зато што је тако договорено. - Ма, носи се у пизду материну! - Добро – климнух главом. Наранџаста мешалица ми се пакосно смешила, ругала као погано биће прозвано из врелог, подмуклог пакла да би ми живот учинила што горчим и тупавијим. Ђоле Грбавац ме ошину погледом. Звали смо га Грбавац зато што је имао велику, ружну красту на носу која је подсећала на грбу. Он је био неки наш глевешина. За све се он питао. 42
ggg БУКТИЊА - Број 47.
- Ти, мали, добро да запнеш – обрати ми се ужасно нељудским тоном. – Нећемо ми да трпимо твоја кашњења! Ти к’о да си неки цар, је ли?! Увек задњи дођеш. И, шта сад? Ми сви треба због тебе да трпимо. Одма’ да си се бацио на посао! - Можеш да ме ухватиш за ону ствар, необразовани тупаџијо! Можете сви да ме ухватите за ону ствар! Навукао сам гумиране зелене рукавице и кренуо да лопатом убацујем цемент и шљунак у стомак мешалице додајући воду коју бих белом кантом захватао из великог пластичног бурета. Један онижи радник стално је долазио с колицима и гледао ме испод ока као полицајац. Хтео сам да му нешто обрусим у то његово ружно лице, али сам се ипак суздржао, више због својих маторих него због себе. Могли су ме одмах истог трена послати кући, а мојој мајци и оцу то никако не би годило. Стегао сам зубе и наставио дружење с мешалицом. - Мали! – после неког времена ми се опет обрати Грбавац. – После посла ћеш добро да испереш ту машину. Јасно? - Јасно. - И нема да ми ’ваташ кривине! - Ја то никада нисам радио. - Јес, ђавола ниси! Стално то радиш. Шта ти мислиш, да сам ја магарац!? Ако данас не запнеш, готово је! Када сам му видео леђа, пожелео сам да му заријем нож у њих. Но, ја нисам убица, нисам ни лажов, а још мање забушант. Држим до себе, имам мана, али имам и врлина. Показаћу ја том гаду ко је Јеленко! Негде око једанаест, руке ми се већ умориле, а колена и стопала су ми севала од болова. Тада Грбавац објави да је тренутак за одмор. (Он је то радио онда када му се ћефне.) Сви ноншалантно поседоше по прашњавом градилишту и извукоше своје ужине које су носили у пластичним посудама или пак, у дрвеним корпицама па се бацише на ждрање. Ту и тамо неко би се закашљао, ту и тамо неко би подригнуо, али ја, који од мајке и лењог оца нисам ништа добио за под зуб, нисам могао ни једно ни друго. Посматрао сам наранџасту мешалицу. Мучиће ме та још подоста до истека радног времена. Масирао сам колена која су ми, ако нисам халуцинирао, натекла, и бол који је у њима обитавао постајао је све безобразнији те сам му у себи псовао матер, псовао сам матер свима онима око мене, па и онима које нисам могао видети, и онима с друге стране проклете планете Земље! 43
ggg ПРОЗА(К)
Сунце се срамежљиво сакрило за један паучинасти облак који се развлачио као топљени сир по плавоме небу. Када се истањио, сунце се опет насмешило испод и изнад облака. Мене је занимало оно у средини, оно што се није видело. Да ли је и то део сунца? Шта ако ствари које не видимо заправо и не постоје? Таквим питањима сам се бавио још од малих ногу и природа ме је просто бомбардовала њима на свакоме ћошку, на свакој раскрсници, у свакој изазовној ситуацији. Ко сам? Шта ако сам неки експеримент, само део велике замисли коју не могу да уочим и докучим? Шта ако је живот само, заправо, један испит? Па ко како прође. Некада би ми ноћу глава била пуна таквих мисли и од њих ни ока не бих склопио. Свашта човека мучи. Свашта! Бум! Трас! Окренух се брзо улево ка изворишту буке. Један клипан је оборио мешалицу. - Да ли си ти нормалан? – Грбавац се раздрао. Нисам могао да се судржим и праснух у смех, у излив смеха који је из мене шикљао као гејзир. - Шта је теби смешно? Што се смејеш, будало једна? Ти ћеш све то да скупиш! Ти, ти! На крају радног времена има машина да се блиста! - ОК, шефе – поздравих га војнички. Он нешто промрмља себи у грбу и склони се. Остали су буљили у мене као у неког лудака управо побеглог с криминалистичког одељења. Нису ме волели, знао сам то. Од како сам почео да радим, нико ме није волео. Брига ме, нека излече своје комплексе на некоме другоме. Када се пауза завршила, паркирао сам се за мешалицом, уловио лопату у шаке и бацио се на посао, мукотрпан, лоше плаћен и крајње безвезан. Ако неко постоји горе, гледа нас и рукује нама као марионетама, мора да ме силно подјебава тиме што ми све ово ради. Вероватно се гуши у горопадном смеху. Смеј се, смеј се, нећеш још дуго! Средиће Јеленко ствари, и те како! Шљунак је бивао све тежи, досадно сиви цемент ми дувао у лице, вода квасила радничке ципеле, а када год би колицима дошао по малтер, суви, високи радник с црвеним качкетом на глави, који је заменио оног онижег, гледао ме прекорно и понижавајуће. Ћутао сам и гутао псовку. Један од радника ми безвезно добаци да бих морао мало брже да радим. Ја не радим за тебе, већ за грбавог – обрусих му и наставих да се мучим с лопатом. 44
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Усне су ми биле пуне задаха цемента и непрестано сам их брисао рукавом који се сваким таквим потезом све више прљао. Било је прошло два сата по подне када сам осетио да сам сав мокар. Увек понесем резервну мајицу, али сам то овога пута заборавио. Отићи ће ми плућа, отићи ће ми бубрези, знао сам, али сам морао да наставим. Наравно – због својих маторих. С времена на време Грбавац би ме обишао и из близине посматрао мој рад и стручно одмеравао какав му је учинак. Завртео би главом и укиселио ружно лице, а када би отишао неког другог да гњави, била ми је лакша лопата. Или ми се то само чинило. Претпостављам да човек сам себи изгради животни поглед, па чак и онај који му не иде у корист, једноставно се некако прилепи за оно њему најлакше схватљиво и не може из даља да погледа на ствари. Када би то могао, можда би свет био лепше место за живот. Овако је сав... Да не лајем... Скинуо сам мајицу, као из језера извађену, и простро је на оближње даске и летве да се осуши. - Значи и ти глумиш Тарзана – добаци ми Грбавац. –Немој да се прехладиш па да морамо да те шаљемо код татице и мамице. - Послао бих ја тебе хирургу да, након моје песнице, покуша да те скрпи, само да ми моји нису на грбачи! - Не брините се ви за мене... - А је л’? Ти си неуништив, нико ти ништа не може? Суперхерој из неког твог стрипа? Зачух смех око себе. Ошинух све пргавим, претећим погледом, али нико за то ни паре не даде. Да су мрави – згазио бих их. С каквим све будалама се човек у животу бакће! Шта је ту је, стисни, Јеленко, зубе и настави с шљаком. Само напред, само напред гледај. Добићеш на руке новац и дати их родитељима и то је све. Издржи. Издржи. Чинило ми се да ћу раскрвавити усне колико сам их стегао, а зуби су шкрготали као воденични камен по сељачком житу. Покушао сам да се из овога бабела пројектујем негде другде, на неко сасвим другачије место које би ми макар мало мање шприцало горчину у главу, једњак и желудац. А, зашто не отићи на место које ће мирисати на нове могућности, снове који чекају да се остваре, не зелену мирисну ливаду без проклетих облачића цемента који шкакља ноздрве, на један пурпурни облак исткан од угодне шећерне вуне? Да, једноставно отићи! Отићи и не освртати се.
45
ggg ПРОЗА(К)
- Не, то не може... Јеленко, буди рационалан!
Захватио сам ко зна по који пут шљунак лопатом и убацио га у гротло мешалице, потом лопату цемента и на крају полако додавао воду, а када је онај сувоњави с црвеним качкетом дошао с колицима, изврнуо сам коктел у њих и угасио мешалицу, на изненађење свих јадних радника. - Шта је сад па то? – викну Грбавац. - Уморан сам. Молим одмор од неколико минута. - Сада? - Боле ме руке, боле ме ноге, а и једва дишем... - Слушај, забушанту, ја да плаћам нераднике нећу, а сада, када си већ овде, доврши започето! Ниси ни трунку привилегованији од осталих, буразеру мој! - Само бих да се мало одморим... - Робовласнику нечовечни! - Нема одмора! Је л’ се други одмарају? Не, раде. Ради и ти! Стегох песнице које се ратоборно осоколише па зауставих дах на трен и склопих очи. Уши су ми изгарале од гнева, али сам се некако суздржао да клипану испред себе не поломим кости. Окренух се и одох до греда на којима је још увек била моја мајица коју одмах, пред будним, злик оком Ђолета Грбавца навукох. - Шта је сад? Нећеш ваљда да идеш? - Хоћу. - Нећеш бити исплаћен целом дневницом. - Дај кол’ко даш. - У реду, у реду и бежи ми с очију! Не желим овде више да те видим! – из коверте с мојим именом, извуче половину новца, а половину ми да. – Марш! Држ’ и м’рш! Нераднику! Пођох с градилишта лаким и спорим кораком, а онда се изненада окренух и Грбавцу ударих аперкат тако да се испружио на земљи пренеражен и забезекнут. Док сам одмицао, а кући се примицао, знао сам да ће ме моји матори грдити, да ће се опет хватати за главу и нарицати као на сахрани јер, ето, њихов неспособни син ни једну обичну дневницу није у стању да заради, ниједан посао да задржи. Драће се и балавиће. Али, знате шта? Баш ме брига! 46
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Ника Душанов
ОСВЕТА ЏОРЏА МЕДОУЗА Целу тежину свог торза професор Робинсон је пребацио на штап пуштајући га да тоне, а и себе заједно са њим, у растреситу и влажну земљу. Пенетрирао је у тло Алабаме, њено смрдљиво црно тело. Набио јој га је добро. Свој бели штап. Када се усправио, седа коса му је била на челу и залисцима. Стајао је у шуми као бескрвни бели дух, без мисли, без пљувачке за сливене гласове енглеског језика. Јасно је чуо жубор малог водопада, затим вијугање поточића који се пробијао кроз лишће и завршавао се млаком барицом која је лагано тонула у земљу. Није дуго стајао тако сам, а од маске достојанства, која је иначе била залепљена за његово лице, није остало ништа. У тренутку кад је Елиза поново изашла пред њега, његова разбарушена коса и бели штап прекривен блатом приказивали су оно што заиста јесте био, слабашни слепи старац. Елизу је преплавио осећај самилости. Схватио је давно да не може да је импресионира својом ауром некадашњег научника. Оно што је пролазило некада код његових студенткиња, код Елизе није. Никад не би посрнула пред његовим ауторитетом и моћи. Елиза није била збуњена, није имала амбиција. Имала је прав и непоколебљив поглед искреног верника, чија је вера нарасла до тачке без повратка. То се често дешава онима који верују да су присуствовали чудима (а тих путујућих циркуса са исцељењима и прочишћењима грешника било је заиста много на Југу). Једина карта на коју је могао да игра, а која га је ипак остављала на милост девојци за којом је жудео, било је сажаљење. Елиза је претпоставила да је пао, што је за њега била одлична околност. Није морао да се спотиче пред њом и да стварно пада ризикујући тако да се озбиљно повреди. Ненамерно је постигао што је наумио, нашао се у Елизином наручју, и њена рука се нашла у његовој коси. А већ се толико науживао док је иза грма жуборило топло злато њеног осамнаестогодишњег тела. 47
ggg ПРОЗА(К)
Како су млади наивни. Довољно је да се човек не очешља и мало упрља, а млада чиста душа спомене се Исусових мука. Исус је био Божји син, а спао је на лик пребијеног пса. Е, па мази овог маторог пса, мислио је Робинсон. Мази га добро Одувек је знао да ће израсти у побожну милосрдну лепотицу и чекао је да је се нагледа и наужива. Чекао је прекривен паучином и буђи којом одишу стари породични пријатељи и због које је Елиза имала пуно поверење у професора, али му добри Господ одузе вид кад је Елиза имала девет година. Било је то на путу за Дамаск, тридесет шест миља од Бирмингема. Добра земља Алабама, као и цео лепи Југ, имају све – Вавилоне и Витлејеме. У ствари, постоји седамнаест Витлејема, места рођења Нашег Господа, у Сједињеним Државама. А ако једног дана доживите саобраћајну несрећу и у њој ослепите, где би се то догодило ако не на путу ка Дамаску, Алабама. Десило се то док је прелазио Кларктон поток. Возач камиона га је заслепио својим фаровима као Господ Саула светлошћу са неба и Саул је пао на земљу и чуо је Глас који му је рекао: „Сауле! Сауле! Зашто ме гониш?“ Робинсон је добро знао шта се после десило са Саулом. Одвели су га у Дамаск и побожни Анан му је отворио очи рекавши му да га је Господ изабрао за сведока. И Робинсона су одвели у Дамаск, у општу болницу где су га закрпили, али од контузија је остао трајно без вида. Лекар, који ће петнаест година касније снажно подржати десегрегацију Универзитета Алабама, био је, бар што се чуда тиче, бледа сенка побожног Анана. И те ноћи у болници, десило се први пут. Џорџ Медоуз га је тамо први пут посетио. Медоуз му је ставио парче канапа у руку и легао иза њега онако црн и смрдљив. Шапнуо му је у ухо: „Сауле! Зашто ме гониш?“ * Робинсон је у болници те ноћи гледао себе како трчи за светином која се окупља око колибица у Прет Мајнсу. Година је 1889. Има седам година и носи једну од очевих пушака у руци. Рукавом брише слине које му цуре низ наусницу. Ово је његово прво линчовање, иако их је било много у последње време у округу Џеферсон. У шумици, 200 јарди 48
ggg БУКТИЊА - Број 47.
од пута који води од Прет Мајнса ка Бирмингему, један вешти човек издваја се из гомиле и пење се на мали храст. Quercus stellata, тако ће га дечак у будућности звати кад постане ауторитет за ботанику америчког југа. Његови листови имају облик малтешког крста, а од његовог тврдог дрвета изграђене су све оне ограде које окружују куће на југу. Чувени тексашки роштиљ дугује своју арому управо његовом диму. Вешти човек седи на грани храста и виче да му баце крај ужета. Заостала руља жури ка дрвету са тројицом људи на челу који испред себе гурају везаног црнца Медоуза. Под стаблом му затежу уже око врата и покушавају да добаце други крај човеку на стаблу. Не успевају јер је уже прекратко. Помислио је да вешања неће ни бити јер поред овог проблема, Робинсон сад слуша једног боље обученог господина који тражи од људи да размисле да ли чине праву ствар и да још постоји шанса да је црнац невин. Но, стиже однекуд још једно уже и сад један човек спаја два ужета везавши чвор између њих и Робинсон се пита да ли ће уже издржати тежину црнца. Црнац је био ситан, али Робинсон није никад био вешт у практичним стварима па отуд није знао да су ови чворови сигурни као смрт. Питао се шта би се десило кад би се уже прекинуло. Да ли би га поново вешали? Чуо је приче да неке црнце обесе само стопу изнад земље. За тако нешто, чини му се, довољно је уже од две стопе. Тек из трећег пута човек на дрвету успева да дохвати крај ужета који су му добацивали одоздо. Било је једва довољно дугачко. Зато један грмаљ обухвата око паса црнца везаних руку и подиже га са земље. Уже пребачено преко гране је сад нешто дуже, али опет недовољно дугачко да га људи под дрветом дохвате. Сад још двојица људи помажу да се црнац подигне на већу висину, па га прислањају уз дрво и гурају га увис уз стабло колико год могу. Робинсон примећује да се уже спушта ка земљи, ка шесторици људи који се пропињу на прсте да га дохвате. Изгледају му попут дављеника док тако пружају руке. Уже је напокон ухваћено и завезано за младицу на деблу храста и веома брзо исколачене очи црнца гледају право у малог Робинсона. Пуцањ га је бацио на земљу, јер када је неко викнуо: „Пуцајмо сви у њега“ и када се из пет стотина пушака раштрканих по околном растињу запуцало у исти мах, дечак је импулсивно опалио из очевог карабина. Осећао је како му топла течност клизи низ ногу. 49
ggg ПРОЗА(К)
Тачно у 9:25, јануара петнаестог, 1889. године Нашег Господа, први метак је опаљен у обешено тело Џорџа Медоуза. У њему је завршило око стотину метака, а једно зрно умало да убије малог Џимија Паскала који је стајао близу дрвета. Метак му прошао кроз шешир. Река људи је дошла из града да види леш, а конопац је исечен у парчиће и раздељен као сувенир. * Прет Мајнс је сад практично северозападно предграђе Бирмингема. Ту је још рудник угља, али и гомила нових кућа никлих западно од њега. Остала је шумица коју пресеца Вилиџ поток. Можда је остало и Медоузово дрво. Робинсон није био у Прету годинама, још од несреће. И пре несреће се трудио да избегава свој стари крај и углавном се трошио на своје игрице ауторитета и понижења пред младим јужњакињама до којих је долазио захваљујући свом положају на универзитету. Ово је била његова прва слепа шетња кроз шуму. Његов водич, млада слатка Елиза, управо је изашла из грма „човечје браде“, крила се иза траве Andropogon glomeratus, знао је то јер је опипао у пролазу познати гроздасти цват. Његова Елиза испустила је своје течно злато на „човечју браду“, а он је умало изгубио свест. Сад лежи у њеном крилу, а она пролази прстима кроз његову косу и почиње да га драшка по носу. Лудица, убрала је неку травку и игра се с њим као с младићем. Нос га сврби и он мора да поквари ову игру која постаје све грубља према једном слепом старцу. Узима јој травку из руке и у својој руци осети нешто неочекивано, али познато. Био је то Медоузов канап, онај исти који је држао у руци 1889. и убрзо га изгубио. Пре десет година, опет, у болници у Дамаску, док је био у стању шока. Медоуз је тад лежао са њим у болничком кревету. Медоуз му је спустио исти овај канап на длан. Медоуз га је упишао те ноћи. Опипао је Елизине руке, биле су хладне и грубе. Окренуо се и посегнуо за њеним лицем. Чврсте руке су га шчепале за запешћа. „Отвори очи Сауле Робинсоне“, рекао му је дубок глас, „отвори очи и гледај!“
50
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Стеван Д. Јовановић ОДГАЈИВАЧ РУЖА
Женио се никада нисам. Зашто? Хм... Слушајте... Имам двојицу синова. Воле ме премда никада нисам спавао са њиховим мајкама. Женио се никада нисам можда и због тога што волим да једем искључиво оно што ми се једе, што, када видим да неко много, и чудно једе, изгубим апетит. Никада се нисам женио, можда и због тога што се тако удубим у само једну мисао, те запоставим остале, те запоставим све остало. Ипак, једно обично питање млађег сина покренуло је непокретности унутар дефиниција које бране моју мисао. - Тата, зашто ти не живиш са нама? - Ха, тата, зашто ти не живиш са нама? – поновио сам разрогачених обрва. Одвео сам лице у осмех. Сетио се улице којом сам пролазио као двадесетрогодишњак. Када ме је тринаестогодишњак зауставио. - Чико, имате ли цигару? – питао је. - Имам. А, како си ме то назвао... Чико? - Да, па шта?! – одговорио је. Морао сам да одговорим и ја. - Па... Знаш, мама и ја не можемо да живимо заједно. - Зашто? – питао је, а и ја сам себе, неколико пута након што је отишао. Одговора није било. Са мном и било којим одговором никада није било лако сарађивати. Просто, не лежимо један другоме, увек нас збуне питања. Ипак, утешио сам се чињеницом да је у годинама када му само треба отац, без обзира на то што ми је мисао голицала и идеја о мајци која треба мужа. Његова мајка је... не тако лепа жена, али јако искрена и добра. Не, није да патим од искрености и доброте, само хоћу да сам искрен и добар у овоме што хоћу да вам кажем... Колико сам је искрено волео, толико нисам могао да јој објасним зашто не могу да живим са њом. Сутрадан сам закаснио на посао који сам обављао сасвим случајно. Дошло ми је друштво у стан, мајка је сређивала неке папире у вези са Црвеним крстом, а ја сам с времена на време одлазио у другу собу како бих дорешио неки проблем, у то време тако мио. Мајка је приметила и скинула наочаре. - Батали студије или ћеш полудети! 51
ggg ПРОЗА(К)
Тако је и било. Најбољи пријатељ ме је запослио без питања, а математику сам баталио, два испита пре него што би ми кучићи појели диплому. - Зашто касниш? - Мислио сам ноћас о својој породици. - И? - Шта и? Закаснио сам. Будала. Никада неће сазнати када ћу му затребати. Тако сам остао без посла и решио да никада више не радим. Да објавим роман и живим од продаје књиге. Да, да... Никада се нисам женио и имао сам времена да само седим и разрађујем крај. Мала расправа о времену из Чаробног брега постала ми је блиска. У свакој од ситуација у којима бих се постављао, остајао бих чист, и као прозаист, и као поета, и као критичар, и само због те чистоте која све више постаје чистоћа, сасвим напрасно, јер је у свакој ситуацији било исувише доконости, решио сам да скратим (или продужим) своје време, устао и отишао да се окупам пре но одем у посету свом млађем сину... Успут сретох старијег сина. Ко зна колико већ дана неочешљан, заиста је личио на мене. - Тата, зашто ти не живиш са нама? – упитао је након што смо се пољубили. - Па, сине, мама има другог мужа... - Нема, тата је прекјуче умро. - Умро!? Пожелех да помиришем нешто најлепше на свету, само како би ме на миру оставио неописиви бол. Муж жене мог детета био ми је најбољи пријатељ. Толико о пријатељству, помислио сам. Није ми ништа причао. - Како? - Па, мислим да га је мама убила... А што нећеш да живиш са нама? Хајде к нама... - Баш сам пошао твом млађем брату... Рођендан му је... - Рођендан му је био, ниси био... - Тако се каже када некоме мораш у посету... Доћи ћу, обећавам... - Мрзим свог млађег брата! Он ме не воли. Наравно, ништа му нисам рекао на ту опаску. Мислио сам да је боље да се ни једној мајци не мешам у васпитање. Мислио сам како никада нисам мислио о смрти најбољег пријатеља јер би ме исход превише извлачио из самога себе када сам ушао у улицу која је носила моје име. Ушао сам у зграду и позвонио на врата број двадесет и четири. - Здраво. - Здраво, откуд ти? Уђи... 52
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Хтела је да ме пољуби, али као и увек, остао сам хладан. Увек тако поступим и осетим се глупљим, али оно што чинимо знајући да нас чини глупљим треба неговати. Треба себе спуштати. Насмејала се. Ја нисам. - Како си? – упитах. - Као и ово време – рекла је знајући да мрзим тај одговор. - Зашто се не удаш? – процедих спуштајући се на двосед. - За кога? – растопи пристављајући за кафу. - За мене – подгрејах се. - Охо! Како да променим себе? Само путем промене! – испарафразира ЕКВ. - Добио сам отказ. Разрађујем крај... - Романа? - Да! - Ха-ха-ха! Поново пишеш? - Тако некако... - Не долази у обзир. Од чега ћемо живети? Немој ми поново митове... Попиј кафу и одлази. - А дете? - Пусти дете. Будала, занесењак... - На оца? - На оца. - Да... Уосталом, то те никада нисам питао... Признајем, није ми било ни важно... Али, сада јесте – како је дете моје? - Вештачка оплодња. И она и ја. - И она? Јеси ли чула да је умро? - Јесам... А, како је другачије било могуће? Обе смо те волеле... Желеле смо твоју децу. - Сада деца хоће да живим са њима... - Али то је неизводљиво! - Да – некако задовољно попих последњи гутљај кафе – знаш... - Знам... - Волим и ја тебе... - Знам, знам... И баш тада у стан уђе са рекетом у руци наш син. У мајци са ликом Новака Ђоковића који плаче. - Хеј, ћао, тршо... Знаш да ипак нећу живети са вама? - Хооћеш... - Неће – рече му мама и оде у купатило. - Тата, бојим се... - Ех, бојиш се... Него реци ми, зашто ти не волиш брата? - Зато што он мене мрзи. 53
ggg ПРОЗА(К)
- Је л’ се мама дружи са његовом мамом? - Да. На послу, а и иду у шетње. Оне те, тата, мислим, више не
воле... Знаш како се бојим?! - Чега се бојиш? - Свега тога – рекао је и склопио очи. Такав је од малена. Кад склопи очи, склопио их је. Мислим да их је отворио тек кад сам изашао на улицу, која носи моје име. Шта ћу? Можда је и ту на мене? Једно дете – једна брига, два – две бриге. Упутио сам се сада старијем сину. Гледам да одржавам обећања иако, знам, многима није стало до њих. На тргу сретох једног од ближих пријатеља. Просио је. Оставих му нешто ситнине и поздравих га. - Здраво и продужи – тако је гласила његова синтагма. - Гле! Шта ти је? - Не питај ме шта ми је! Ништа! Само продужи. - Види га!? Шта је? - Шта је? Питаш шта ми је? Показаћу ти шта ми је. Устао је, погледао и ударио песницу. Затим још једну и још неколико. Пао сам, нашутирао ме је, речју, претукао. Нисам веровао шта ми се дешава. Нисам могао да се сконцентришем ни на који мирис. Крвав, понижен и претучен скренуо сам у улицу која носи моје презиме. Ушао сам у зграду и покуцао на врата број дванаест. Отворио је он. - Тата, шта ти је? - Где је мама? - У купатилу... Већ цео дан... Шта ти је? Шта одговорити? Знам, небо је сијало, облаци су били пуни жилета. Падао је есцајг. Са неба је нека жена трљала црвене руже. Затим их је жвакала. Био је то пионирски призор. Онда ју је неки човек ухватио отпозади и тако почео да јебе. Развалио сам врата. - Тата, шта ти је? Угледао сам је мртву на плочицама. Била је толико лепа да никада нисам могао схватити да ли је искрена или добра. И сада је била тако лепа. Лепотица на плочицама. - Знао сам да је мртва! - Није, сине, спава... У јеботе... - Не псуј, тата... - Нећу више... Кажи ми, зашто ти мрзиш свог брата! - Зато што он мене не воли, рекао сам ти... Лажеш да спава... - Оцу се не говори да лаже... Требало је да те томе мајка... - Мајка ме томе није научила!ца! - Отвори... Отворио је врата свом брату. Како су се угледали, тако су се 54
ggg БУКТИЊА - Број 47.
потукли. Било је невероватно колико се нису штедели. Овај је млађи, али не попушта. Нисам више могао да их гледам. Нису ни приметили када сам отишао. А отишао сам јер мириса нигде није било. Нигде. Сем можда код ње. Отворила је врата. Питао сам је, само из навике, како је. - Као и ово време. - Она се убила. - Знам. Лепо те је средио... Хтедох да питам на шта мисли када ми то каже, али угледах чудан призор. Из плафона, одмах до плафоњере, привезана о кукицу коју раније никада нисам приметио, висила је омча. - Шта је ово? - Омча! - Знам да је омча, али шта ће овде? - Онда питај шта ће овде омча, а не шта је ово... Ја сам је поставила. - Ти? - Ја! Ракија? - Дај... - Пиј – рекла ми је након што је грубо спустила флашу на сто. - Из флаше? - Аха... И попих... Богами... Док сам натезао, она се попела на столицу, провукла главу кроз омчу и... Не дао бог никоме... Устао сам, али јој нисам могао помоћи. У ствари, није хтела да јој помогнем... И шта друго? Попио сам остатак ракије и кренуо. Кренуо деци којој сам једино још ја остао. Али у стану их није било. Или их ја тада нисам видео, не знам... Нешто касније сазнао сам да је долазила полиција и хитна помоћ... Вести о мени путују најбрже на свету, убрзо су сви сазнали да је живот себи одузела и мајка мог другог детета. Обојица су плакали како ја никада у животу нисам. Добро, мени се мајка убила када сам имао много више година. Било ми их је баш жао, а поготово када су нам рекли да би најбоље било да их прихвати Центар за социјални рад. - Па, добро... - Тата... - Тата... - Ништа ви не брините... То је само тренутно – тако сам им рекао. И нисам био у праву. Али да вам сада о томе не причам. Ето, кажем вам, ја се никада нисам женио. Нисам још увек ни онај крај разрадио... Моја деца су сада људи и немају деце. Не знам да ли се не воле или мрзе. Свакако, ја се нисам никада женио, а до смрти гајио сам руже.
55
ggg ПРОЗА(К)
Саша Скалушевић Скала
УМРЕТИ НА КЊИЖЕВНОЈ ВЕЧЕРИ Било је то време док сам шетао најчешће ноћу и најчешће (барем на почетку мог телесног преживљавања) сам Oranienburger Straße-ом, која мије (и данас) била омиљена дестинација ноћних шетњи. Беше то још на самом почетку овог нашег тужног и заблуделог века.Тек што сам зашао у улицу видех Андреса Брауна мог старог познаника, књижевног јеретика и колегу са којим сам већ имао више прилика да укрстимо руке и чаше, а богами и флаше, како по свом обичају ужива у некој бучној расправи.Угледао ме је пре него што сам успео да га поздравим или умакнем. - Хеј Макс! Где си ти разбојниче библиотека и књижара! Волео је да се служи језиком оне неразумније и можда за мрвицу склоније мистификацији половине својих предака, које је из углавном неких својих разлога, понајвише интелектуалних и гастрономских, обожавао. - Управо објашњавам овим анфенгерима како авангарда нема везе само са слободом и правилним тумачењем права. Развојем технолошких дела и осталих глупости којима се данас уста перу као шампонима за себореју и масну косу. Што ће рећи, дејствују само први пут. Витлао је предамном флашом неког дункел пива са које је била откинута етикета; имао је и више него чест обичај да то ради. Једном ми је рекао да сматра да је то вишак. А да сваки вишак треба откинути, употребити или злоупотребити. Овисно о моралу. - А ти? Знам зашто си овде. Пратиш траг нашег дрводеље из Набисала? Јел тако? Рећићу ти ово: Било је то негде седамдесет треће или седамдесет пете, нешто тако, више се ни ја не сећам. Јебеш га, нисам ни ја више тако млад. Тако ти ја овде близу, готово иза угла, сретох тог неочекиваног човека. Онако у коси, бради, тексасу и обојеним ленонкама, изгледао је као и сваки Европљанин са оне стране зида или барем из Југе. Којих је искрено тада овде било и превише. Елем, позвах га ја по имену, он застане са пљугом у руци, другом само мало придигне наочаре. Након пар речи, на нашем сочном језику, препознамо се као два уклетника, одосмо ту иза, био је један вински бар, а ти знаш колико 56
ggg БУКТИЊА - Број 47.
он као стари Банаћанин воле вино. Небитно које боје и купажа. Те тако ми након пар пар пинти вина и доста пљуга, рекао да је овде дошао да осети дах Деблиновог Alexanderplatza. Како намерава да што више преводи Хесеа, који је све популарнији доле код нас. Брехтове драме и поезију, како не зна како ће се вратити ако му пође за руком да упадне на неки концерт Стоунса. Мислио је да се запосли као баштован. Волео би да то буде неки јапански врт или барем воћњак са трешњама. Може и оне жуте. Ако ништа од тога не бидне отићиће да ради у фабрици сапуна,као толики други који су успели да претекну од оног маснијег, швапског. Док је путовао овамо, сећао се, попут неке дечије бројалице успављавала га је и будила она Целанаова:са змијама се игра и снева, смрт је мајстор из Немачке.... Рекао је још да намерава да упозна Фасбиндера.Зна да је негде у Минхену са Ханом Шигуломи остатком екипе, да намерава да сними филм по Алфредовом најпознатијем роману. Сећаш се како смо се ми из наших генерација добро разумели. Знали смо готово све језике наших народа и народности. Када је у току те вечери лануо ДЊИЖЕПТА БИБИЛ ЗИЗРА УХУНТ, неки наш потрошени гост који је барио поприлично габаритну госпођу, бармен, који је пљувао свим домаћима у кафу и ја смо се само насмејали. Остали су се правили да нису ни чули, иначе би због тог артиурлика морали да зову мурију, која више личи на нашу зелену бригаду при комуналној служби. Једино не носе метле и грабуље са собом. Казао је још да ћемо ми малко млађи бити награђени тиме што ћемо се сећати овог доба. Да ће она попут Буњуеловог филма изгледати златна у односу на она која ће доћи, иако ја лично мислим да времена никад нису ружичанствена. Само сачувајте здравље и барем десет дека душе,рекао ми је. Предложио сам Андиу да га частим пићем, верујући да га као добар приповедач неће одбити. Са приметним задовољством у гласу које хладно пиво уме да створи, Анди је наставио. Говорио ми је о својој идеји да направи и објављује први приватни књижевни часопис који би се звао HEY JOE.То дугује Хендриксу који је више урадио за напредну југословенску студенску омладину него сви апаратчици свих република СФРЈ заједно. Велику наклоност имао је и према Панкртима као и целом новом валу,који се тек њихао на јарболу Запада. Већ тада је знао да ће Керуака, Бароуза, Гинзберга, Ферлингетија, Снајдера, Платову, Буковског или Боба Хофмана од америчких и Креца, Кермануера, Загоричника, Ханжека, Огоревца, од наших преводити. Но некад нису довољна ни два живота за све напоре.Те вечери дошли смо на идеју да 57
ggg ПРОЗА(К)
одемо до Витенберг трга и нађемо зграду где је једно време становао Набоков.Наравно да је то било немогуће. Најпре због многих рушења и поновог зидања а онда и због тога што појма нисмо имали где би се она тачно требала налазити. Требам ли поменути да је неко позвао жбирове који су нас након провере његовог црвеног пасоша и мојих исправа на граници озбиљног притварања због пијанства и узнемиравања јавног реда и ситних ноћних сати немачких савесних радника отпратили до његовог хотела. Ујутру смо се лечили киселом чорбом од карфиола и наравно шнапсом. Након тога га више нисам видео. Након Дизелдорфа и касније Америке где је лично упознао Алена Гинзберга и ко зна како се запили, вратио се кући а ја сам остао овде. Проповедао је будизам док је бујао простаклук и дивљаштво. Био је Психопатак. Волео је дубок снег и прљаве снове. Али шта ћеш, стварала се Европа број 2 .Јебеш га, нас су рушили да би се Они могли спојити. Када је полазио из свог рођеног Петровграда, а да се у њега никада више не врати, дигла се велика прашина. Одбијао је да робује било ком ауторитету традиције или форме ма са којег места он долазио. Нажалост, био је то лавеж усамљеног и врућег пса. Када сам чуо да је преминуо негде крајем јануара 2000-те само сам се насмејао. Веровао сам да је то желео. Попут смртног ритера или самураја који жели да оконча свој живот у боју, глумца који жуди да му у оном тананом грчу док изговара какав Шекспиров текст у театру, баш у том часу стане срце, тако је отишао и он. На једној од својих многобројних и увек другачијих књижевних вечери. Право у весели пакао поезије. Сви смо ми џезери, говори ми је, само су нам мазнули инструменте.
58
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Војислав Деспотов
КРАЈ СРПСКОГ ЦАРСТВА Јутрос, око 6 и 45, протеглио сам се у кревету, на крају ноћи и царства снова, десном руком закачивши велику књигу на полици изнад главе, тамно смеђу књигу у тврдом повезу. Књига је пала усправно, на корен мог носа, начинила ми дубоку посекотину између очију, шикнула је крв, прелио ме мрак, нисам видео никакву звезду националну. Има неке правде у смрти од књиге, луксузно штампане и фино повезане. Али, рат је рат. Пре него што сам отишао у купатило,у врховни штаб, да пред огледалом Самаре сретнем ожиљак и знак, видео сам да је то књига Крај српског царства, III том, од Р.Михаљчића. Ставио сам том пред зид и немилосрдно стрељао тај агресивни Крај српског царства.
59
Саша Мицић (Монегоријас) - сегмент слике - уље на платну
ggg БУКТИЊА - Број 47.
МЛАДЕ СНАГЕ Алекса Дамњановић ЗАШТО СЕ ХАМЛЕТ КОЛЕБА поводом 400 година од смрти Вилијама Шекспира „Хамлет“ је једна од најпознатијих, најактуелнијих и „најживотнијих“ Шекспирових трагедија. Чини ми се да своју актуелност највише дугује Хамлетовом одлагању освете и многим тумачењима и трагањима за објашњењима таквог Хамлетовог односа према освети. Проблем хамлетовштине и данас представља изазов књижевним критичарима. Хамлетовштина пре свега представља одлагање акције, неодлучност, размишљање и колебање уместо чињења. У чувеном монологу који почиње речима: „Бити ил’ не бити? – питање је сад“ он промишља о томе да ли треба да настави да трпи неправду или да јој се супротстави тако што ће убити свог стрица, који је убио његовог оца и преотео му престо. Хамлет јасно испољава своје колебање, које заправо траје скоро све време од његовог појављивања на сцени. Он размишља о томе још од сусрета са духом и поимања онога што му је дух изрекао. Могао је у афекту да дела одмах, да одмах убије Клаудија, али то не чини, што нам говори да он након разговора с духом запада у велику дилему. Он се заклео 61
ggg МЛАДЕ СНАГЕ
духу да ће убити братоубицу, али се његовом неодлучношћу освета доводи у питање. Чему толико колебање? Одговор налазимо у констатацији да дански краљевић не верује духу потпуно и беспоговорно, већ мора да провери његове наводе и увери себе у њихову истинитост. Хамлет је то учинио веома вешто, помоћу глумаца и представе „Мишоловка“, те на сцени у истом тренутку имамо представу у представи. И заиста, миш – односно краљ Клаудије – упада у мишоловку. Тиме су све сумње отклоњене. Хамлет зна да мора да дела, да „маска лудака“ није довољна за освету његовог оца. Убрзо Хамлет наилази на краља у молитви и не убија га. То је био можда најбољи и најмање опасан тренутак за освету, јер је краљ био сам у соби, окренут леђима, у молитви, на коленима, није могао приметити свог синовца. Међутим, Хамлет у монологу говори да не сме да убије краља за време молитве, јер би му, како сам наводи, тиме учинио услугуи послао га у рај, где он као братоубица засигурно не заслужује да иде. Хамлет не извршава освету, јер зна да би такав чин, напад на човека који се моли, духовно прочишћава, и који је уз то и окренут леђима, био потпуно неетички и кукавички. Из Хамлетовог помињања раја можемо закључити да сматра да би таквим чином отворио себи врата пакла. Такво размишљање и доза страха коју оно улива, може такође бити узрок. Хамлетова интровертност утиче на главног јунака трагедије да стално преиспитује себе, да трага за храброшћу у своме карактеру. Међутим, да је Хамлет убио Клаудија одмах, сигурно би трагедија изгубила на својој уметничкој вредности и то је главни разлог одлагања освете. Хамлет је одлучан у својим поступцима према свим осталим ликовима у трагедији. Он се лако одриче љубави, игнорише Офелију; одлучан је у освети према Полонију, у презирању према мајци; свесно дела против Розенкранца и Гилденстерна. Али, када се Клаудије појави, као да имамо неког другог Хамлета. Недостатак чврстих доказа је главни разлог Хамлетовог колебања. Његова младост и лирско срце ипак су на страни правде. Чини ми се да Хамлет очекује да његовом руком у освети управља неко други, неко свевишњи, Праведник, који ће на себе преузети грех проливања људске крви, уместо да то учини он сам.
62
ggg БУКТИЊА - Број 47.
ЕСЕЈИ И КРИТИКА ДВАДЕСЕТ И ТРЕЋЕ ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ Жири за доделу књижевне награде Песничке руковети, двадесет и треће по реду, објавио је да ће признање за 2015. годину припасти Ани Никвул за песничку збирку Како се оно беше плаче (Altera Books, Београд). Радојка Ранковић, председница жирија, и Саша Скалушевић Скала гласали су за збирку Ане Никвул, док је Милоје Димиресковић свој глас доделио песничкој збирци Везмарово сећање Јована Н. Бундала. На конкурс за најбољу књигу поезије пристигло је двадесет и осам песничких наслова тако да је жири имао тежак задатак јер су књиге углавном биле уједначеног квалитета. У образложењу жирија наглашава се да се збирка Како се оно беше плаче ипак издваја оргиналношћу и модерношћу израза као и критичким, саркастичним и аутоиронијским изразом и поетиком коју ова песникиња нуди. У свом предговору мр Никола Бјелић о овој књизи пише: “У новој збирци Никвулова се не бави језиком. Како се оно беше плаче је збирка чије песме причају причу и које носе у себи безброј поетских слика. У том смислу, она представља значајан напредак у односу на претходну збирку, јер се Никвулова овде определила да ради оно у чему је маестрална: да песничким језиком исприча причу, која може и треба да гане, потресе, узбуди, најзад да катарзично делује на читаоца и саму песникињу. Збирка Како се оно беше плаче писана је модернијим, огољенијим, исцизелиранијим језиком, без потребе за сувишним гомилањем придева, што је мана многих песника. Ако је код Верлена кључна реч музика, за Никвулову кључна реч је слика. Њене песме доживљавамо као слике, савим особене, посебне, никвуловске, са дозом хумора и иронијским отклоном од стварности, којом се поезија изједначава са смрћу“. Књижевну награду Песничке руковети на годишњем новоу традиционално додељује Крајински књижевни клуб из Неготина . Жири књижевне награде Песничке руковети Неготин
63
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
Песма из победничке збирке Како се оно беше плаче Ана Никвул ЈЕДНА ВЕЧЕРЊА ПАТРИОТСКА СЛИКА
даљински и представа креће дрндање по каналима грицкање ноката зузање коленом заваљеним у фотељи коментари и нагли повици то мајсторе не пичка ти материна удри сад нееее а онда мода на писти кошчате манекенке упредају коленима испадају лопатице криве се штиклице смеју се измучена лица ледене очи усахлих страсти пљескају блицају фотографи стални сведоци успона и падова суза и осмеха онда избори и псовке ти ћеш мени да обећаваш педеру мислиш ја сам наиван мрш у пизду материну мрш у пичку материну а вечера се хлади а деца заспала у фотељама а списак дневних обавеза на столу а нерегистрован ауто са птичјим изметом а цури чесма и каменац се суши а запуштена жена једе семенке виклери на глави и тесто међ ноктима вунене назувице и појас за загревање кичме чека да прође представа с цигаром у устима исфлекана виртуелна србија исфлекана домовина иде на починак
64
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Радојка Плавшић Ранковић
ЈУБИЛЕЈ НЕГОТИНСКЕ БИБЛИОТЕКЕ Неготинска Народна библиотека ,,Доситеј Новаковић’’ ове године обележава сто седамдесет година од оснивања. Давне 1846. године, на дан Светог апостола и јеванђелисте Луке, осамнаестог односно тридесет првог октобра, личном иницијативом и трудом епископа Тимочке епархије Доситеја Новаковића основано је читалиште у Неготину. Иницијативу господина епископа снажно је подржао и окружни начелник Јефрем Гавриловић. Неготинско читалиште било је прва културна институција у Неготину и пут за ширење књижевности и знања у народу. Читалиште је имало директора, књиговодитеља- архивара и казначеја (благајника). Почетком те 1846. године прво је основано Београдско читалиште, а потом су основана читалишта и у другим седиштима округа (Крагујевац, Неготин, Ужице, Пожаревац и Смедерево). Након Другог светског рата, библиотека броји око 1500 књига, а при библиотеци ради и прва разгласна станица преко које се грађанство информисало о битним догађајима у својој средини. Године 1961. Градска народна библиотека добија статус матичности. Поводом обележавања сто педесетогодишњице рада, библиотека добија простор у згради на Тргу Ђорђа Станојевића где је смештено одељење за децу, а отворена је и сала за промоције, књижевне и културне програме. И данас, пратећи савремене трендове, библиотека се бави издаваштвом, отвара Одељење завичајног фонда и Одељење периодике, сарађује са другим удружењима и институцијама и одржава живу везу са својим читаоцима.
65
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
Филип Благојевић
„ВАШАРТ“ Приказ стваралаштва Драгише Ћосића Драгиша Ћосић – Ћоса, рођен је 1951. године у Буковчу, крај Неготина. Како сам каже: ‘‘Потичем са тромеђе, тамо где се Тимок улива у Дунав, тамо где су одвајкада живели различити људи‘‘. Након завршетка Више педагошке школе, студира графику на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Живка Ђака кога изузетно цени због ‘’магије’’ у његовом раду, а касније прелази по сопственом избору код професора Халила Тиквеше, о коме пише: ‘‘У мојим облицима смо се срели, а његова подршка утицала је на моје стицање искуства‘‘. Постдипломске студије завршава у Београду код професора Небојше Радојева. Почиње да излаже 1968. године од Аустрије до Грчке, а самим тим се његова дела налазе у многим галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света. Поред графике, превасходно бакрописа и акватинте, бави се и осталим медијима уметности попут сликарства, вајарства, али и графичког дизајна. Поред својег традиционалног заната, пише и поезију инспирисану античким благом Старих Грка, као и његовим родним крајем, Неготинском Крајином и Ђердапом, који представљају његов идентитет и корен, у свим медијима његовог рада - ‘‘Као инспирацију за моје стваралаштво, воше пута призивам сећање на влашко детињство‘‘. Дуги низ година борави у Грчкој где неуморно ствара. Члан је УЛУСА – графичке секције и уметничког удружења Грчке, као и добитник више признања. Трентуно живи и ствара у Београду. Своју другу неготинску изложбу је Драгиша приредио на једном неконвенкционалном месту за излагање уметности – вашару под називом ,,ВАШАРТ‘‘. Поред трговаца, углавном Рома који продају своје ствари око самог изложбеног простора, кафанске музике, удаљене од уметничкоестетских норми, налази се шатор попут оних номадско-источњачких, пун пејзажа и портрета у техници акварела и темпере. Велики контраст између шунда, али и саме традиције вашара која има дубоке корене са једне стране, и уметност и квалитет са друге, могу бити намерни план. Драгиша је домишљата, луцидна личност, у овом случају и носилац авангардних мисли и идеја, којима жели да пробуди и провоцира народ и доведе их у једну несвакидашњу сцену и прилику, на коју се варош Неготин сигурно није навикла, нити припремила. 66
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Драгиша је свој богати рад стварао у више етапа и периода, који се разликују и по одабиру тема, техници, али и експресији и богатству односно редукцији протагониста. Глад за експериментисањем, променом мотива, боја или надахнућем неке тренутне инспирације, јесу одлике великих уметника током историје. У пејзажима рађеним у акварелу можемо пратити нит апстракције, па чак и самог апстрактног експресионизма.
Занимљив је акценат на боји као најбитнијем - једином средству комуникације које гради једну чисту апстрактну композицију, коју пак можемо сагледати као нешто нама познато. Прелази боја, њихово мешање и преливање, коришћење топло-хладних односа и неутралних боја, стварају јасно дефинисан циљ који наша перцепција повезује са темом пејзажа – природе. А експериментисање флекама и стварање узајамне хармоније у горњем делу рада, као и корисћење различитих видова линија, повезује га са радом Кандинског, који је теоретски утемељио пут апстракцији. У сликама – уљу на платну, Драгиша такође ствара у свом маниру, држећи се свог препознатљивог језика.
67
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
Редукција боја на три основне – плаву, црвену и жуту можда буде засићење због непостојања комплементарних, али је то највероватније и био циљ. Нагласак је на експресивност, наивност - боје ‘‘вриште‘‘ и вибрирају - сукобљавају се, стварају причу и све је подређено њима. Утицај јарких боја на посматрача је једнак ономе које је и Ван Гог искористио у својој познатој слици ,,Ноћни кафе‘‘ или још ближе, једном другом уметнику, не само због боја, већ и протагониста који лебде у простору – Марк Шагала, кога ћу поменути касније када буде било речи о графикама где је та сличност још израженија. Поетику у сликама је Драгиша изразио и тематиком која асоцира на спиритуалност, унутрашњи мир и метафизику.
У овом случају томе помаже и валерска плава са својим умирујућим прелазима, као и тамнији тонови који чине склад. А уметник овде, као прави ренесансни стваралац нашег доба, вешто користи и технику сфуматоа – одсуство наглих прелаза и пригушене мешавине светлости која даје утисак као да се ликови налазе иза неке танке завесе или слабог дима. Уколико се осврнемо на неколико портрета, можемо закључити да је експресија лица, повезана са унутрашњом експресијом и осећањима, најбинтија карика у проучавању.
68
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Ово је један својеврстан триптих неколико људских експресија. Са леве стране влада мешавина великог страха, понора и патње, можда и лудости. Целу ту теорије наглашавају широм отворене очи које асоцирају на ужас. У средишњем цртежу видимо мир, благостање, можемо да осетимо пријатну тишину и срећу – потпуни контраст од претходног цртежа који уноси немир и стрепњу код посматрача. У трећем цртежу влада потпуна тама, не само у ликовном погледу, већ и у експресији и мимици лица. Загонетка чије је решење покривено велом мистерије представљене у мрачним тоновима протагонисте и у веома подозривом погледу који се шири и фиксира ван видокруга посматрача. Драгишин опус је створен као једна креативна игра, која не тражи перфекционизам, већ тежи ка слободној интерпретацији. Поготово у најплоднијем медијуму уметниковог стваралаштва – графици. Протагонисти, пејзажи, хоризонталним линијама подељене равни чине једну групу, стварају дело у коме је све живо, пуно енергије и/или унутрашње експресије. Експериментисање перспективом, тј. удаљавање од грађења тродимензионалне перспективе, наглашавање одређених делова композиције у односу на друге, ствара једну хармонију и један уткан свет, обогаћен и опхрљен осећајем маште, миницуозним и плански одређеним темама самог уметника. Овакав принцип рада можемо повезати, као што је већ речено, са делима великог француског уметника руског порекла, Марк Шагала, који припада стиловма експресионизма и надреализма, а своје теме често црпи као и Драгиша, из традиције и његовог родног краја. Преплетање фигура и њихово прожимање, има за задатак стварање когнитивних асоцијација на одређене иконографске представе, не само уметничког света, већ и оног око нас, коме припадамо и чији смо свакодневни сведоци. Повезује нас призорима од еротике и љубави, преко пејзажних идила, наших снова, маштања, надања или брига. Самим тим 69
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
у овим бакрорезима можемо да препознамо и нашу унутрашњу борбу и егзистенцијализам - метафизичку линију која нас повезује са обичајима и такође често представљеном вером. Боја се ограничава на црвену, наранџасту, браон и окер, као и неизоставну у изградњи композиције, контрастну плаву. Самим тим су његова дела колористички обогаћена односом топло-хладних боја и валера. То нас доводи до закључка да је Драгиша желео да нам кроз рад приближи тонове, полутонове и валерне нијансе, које стоје у директној вези са земљом и њеним природним бојама, чинећи њен идентитет и важност за све нас, а и протагонисте ових дела. Постојање и деловање илузионизма, који нас враћа на сам почетак развијања сликарства од праисторије преко старог античког сликарства, као и одступање од тродимензионалног приказивања, које можемо повезати са самим почетком авангардне уметности и редукције у композицији попут руских неопримитивиста, али и враћања ка дечијем, изворном и нагонском на који се Драгиша сигурно ослања, не умањује утисак хармоније. Напротив! Чаролија, богата дескрипција и активна радња у неким делима, или у супротности, статични распоред фигура и боја чине минимализам кроз који се итекако може комуницирати, а самим тим у нама буде све сем успорености и досаде. Самим тим граде композицију јасног квалитета и наративности.
70
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Као закључак можемо нагласити, да је у Драгишиним делима најбитнија карика поетика коју уметник такође са великим жаром и задовољством користи и у писаној форми, стварајући аналогију и повезујући је са легендама старих Грка, традицијом и светом око њега. Тако је и у ликовном подручју и продуктивитету овог уметника. Мешавина митологије античких народа, влашких обичаја и корена које није заборавио и који су ту, и прате га, стварају један разноврсни свет маште. Он нас мами да му приђемо, додирнемо га унутрашњим чулом, осетимо и помиришемо и одгонетнемо његову поруку. Поруку једног изузетног уметника, хуманисте, особењака који на даровити начин повезује садашњост и прошлост у једну целину која нам се заувек урезује у мислима. И као такав, неће нас изненадити уколико следећу изложбу у Неготину не отвори, и не изложи на неготинском вашаристу или некој другој нековенкционалној локацији. Ту би се поново радило о Драгишином богатству хумора, рушењу граница, али и бројгеловском виђењу ,,обрнутог света и вредности``. А на крају се може додати и најверодостојнија дефиниција о овом уметнику: ,,Драгиша Ћосић је Драгиша Ћосић‘‘. Она довољно говори о величини, енигми и комплексности, која је обједињена у једну оригиналну целину стојећи у нераскидивој вези са уметниковим именом и личношћу. ,,Уметничко дело је егзибиција уметника који у својој самоћи општи у мраку, у своја четири зида. Рађа облике које ће продавати, а то је општи циљ! Ако продајеш, можеш да се развијаш, али та борба и сви мали залогаји, у ово вече на крају године, на крају века, рађају ми проклету изреку: ,,Сваку жену бих осудила да макар годину дана има за мужа уметника’’.’’ Драгиша Ћосић – Ћоса Низ Ђердапске дубине Заборављам Искривљеност висине Мудрост Исписану у пањевима И, лепо ми је (нада: одлазиш кући)
Драгиша Ћосић - Ћоса
71
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
Миљан Ристић
ДА ЛИ ЋЕ МОДЕРНА ТЕХНОЛОГИЈА УБИТИ КЊИГУ?! Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих јесте не читати их. Јосиф Бродски Свака револуција је донела промене. Понекад врло болне, тешке и крваве. Понекад са много жртава, али једино се револуцијама мењала, усавршавала и унапређивала цивилизација. Прогрес је одувек подразумевао и одређени број жртава. За добробит свих, неколицина се увек жртвовала. Колатерална штета. Подношљиви и планирани губитак. Револуција се одигравала у готово свим сферама људског живота и у свим периодима човековог постојања. Политичке револуције. Технолошке револуције. Културолошке револуције. Филозофске револуције. Интелектуалне револуције. Сексолошке револуције... Једна од последњих револуција, трећа индустријска или дигитална револуција1, која још увек траје, у великим мерама мења досадашњи начин живота сваког појединца, али и читавог човечанства. Одавно смо постали свесни чињенице да развој технологије неминовно утиче на побољшање и унапређење људског живота. Погледајте које предности су читавом човечанству донеле прва и друга индустријска револуција. То се до сада могло посматрати као прогрес друштва, али и као својеврсна еволуција човека. Међутим, све већом дигитализацијом и компјутеризацијом сваке поре и сваког сегмента људског живота, неминовно су се почела наметати питања: Није ли нам све то неопходно? Неће ли нас сва та модерна технологија дехуманизовати и самим тим уништити суштину људског бића? Поробила нас већ јесте. На један индиректан начин. Сви смо јој, у мањој или већој мери, подређени. Када само погледамо период пре тридесетак или педесетак година и начин живота који се тада живео и одмах се потом осврнемо на данашњицу, сигурно је да ћемо се збунити чињеницом колико се све променило за тако кратак временски период. Ко је могао да претпостави да ће технологија омогућити оно што нам данас омогућава? За већину је то тада била чиста научна фантастика, која је ето нама постала 3. индустријска револуција или дигитална револуција представља примену дигиталне технологије уместо аналогно механичке и електронске технологије. Почеци дигиталне револуције везују се за осамдесете година 20. века. Дигитална револуција још увек траје. 1
72
ggg БУКТИЊА - Број 47.
стварност коју живимо. Ко је могао само и наслутити да ће бити могуће комуницирати са другим људима на другом крају света, слати им фотографије, музику и видео снимке за свега неколико секунди. Да ће се моћи посматрати планета Земља из сателита и том приликом видети и анализирати сваки њен педаљ, физички не напуштајући своју собу. Да ће бити могуће виртуелно се шетати улицама неког града удаљеног хиљадама километара, а притом не устати са своје компјутерске столице. Да ће готово све информације бити доступне, информације до којих ће се стизати са свега неколико куцкања на интернет претраживачу, у делићу секунде. Да ће све мање бити тајни. Да ће приватност полако почети да нестаје. Да ће данас готово свако од нас имати уређај, који се силом прилике зове паметни телефон, преко којег ће моћи да задовољи све своје потребе и хирове, да убије досаду, испуни свој неиспуњени живот. Да ће та нова технологија постати суштина и нужност живота модерног човека. Да ће се људи максимално отуђити и све више комуницирати посредством технологије, да се од ње неће одвајати чак и када спавају. Да ће нон-стоп бити умрежени. Нон-стоп он-лајн. Није ли то оно о чему су писали Орвел, Хаксли и Замјатин?2 Не живимо ли ми сада њихово време, њихову дистопију о којој су писали у својим романима? Развој технологије кроз године и векове се исто тако одразио и на књижевност као вид уметности, као што јесте и на све остало. Тај прогрес утицао је на њену масовност, заступљеност, форму и суштину. То су данас познате чињенице, али хајде укратко да се осврнемо на њих. Све је почело још у пећинама – прве слике исцртане на зидовима, којима је пећински човек оставио одређене поруке наредним покољењима као својеврсно завештање. Пролазили су векови и векови и како се усавршавао и еволуирао човек, усавршавало се и мењало писмо које је човек користио. Писало се на каменим, глиненим и дрвеним плочама, бамбусовим плочицама, потом на кожи, свиленим свицима, папирусу... И све су то биле претече књиге коју ми познајемо данас. До средине 15. века, са појавом првих штампарија, када је омасовљено штампање књига, књиге су ручно писане и умножаване што је представљало један прилично тежак, напоран и дуготрајан процес. Књиге су биле Џорџ Орвел – роман 1984 (објављен 1949), Олдос Хаксли – роман ВРЛИ НОВИ СВЕТ (објављен 1932), Јевгеније Замјатин – роман МИ (објављен 1924) - дистопијски романи који приказују не тако светлу будућност људске цивилизације. Антиутопије у којима је човек као индивидуа у потпуности дезинтегрисан и изманипулисан. Друштво у коме више не постоји ЈА него МИ, то јест ОНИ. И дан-данас се воде полемике ко је од њих тројице био у праву односно чија је дистопија најближа садашњости коју живимо, али и будућности која нас неминово ишчекује. 2
73
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
тада прилично ретке и скупоцене баш због начина израде. Употребом штампарије у изради књига, књига постаје све масовнија, важнија и утицајнија. Данас, у времену ове треће индустријске револуције, у 3. миленијуму, у 21. веку, развојем технологије, пружена је могућност да сваки појединац који има рачунар и иоле знања за рад на рачунару може да изради књигу. Довољан је само одговарајући софтвер. На крају је настала и електронска књига. Значи, крајњи облик књиге, у тој вишевековној, миленијумској трансформацији, испољио се у губљењу материјалне природе и форме књиге. Књига је постала виртуелна. Нематеријална. Неопипљива. Дигитални запис манифестован у новој димензији званој виртуелна реалност која се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета. Погледајте ту амплитуду еволуције и трансформације књиге: све је почело у утроби неке планине, сликањем на зидовима пећине, да би се коначно дошло до тога да књига изгуби своју материјалну природу. Од планине је постала ништа. Етар. Нешто неопипљиво. Свакако да ће електронска књига пронаћи своје место у том новом дигиталном свету, али сигурно је да ће бити подређена насупрот силним друштвеним мрежама, блоговима, порталима, форумима који су данас тако популарни и које користе милијарде људи широм света. Модеран човек нема времена да чита књиге. То изискује пуно времена. Није у фазону. Чак је и досадно. Радије ће да упали свој нови огромни лед телевизор и гледа неку тривијалност и баналност или ће сурфовати по нету трагајући за којекаквим перверзијама и настраностима или ће чачкати свој паметни телефон дивећи се његовим могућностима и перформансама. А штампана књига, ко још за њу мари? Из тих разлога, свако ко иоле има потребе да се бави писаном речи, пре ће се определити за деловање преко интернета покретањем свог блога или посредством других друштвених мрежа, него да крене у реализацију објављивања књиге. Јер ово прво је модерно, много брже, ефектније, ефикасније, приступачније, масовније, доступније. Постоји интеракција и повратна информација. Могуће је деловати мултимедијално, а не само преко писане речи. Садржај на интернету је доступан целом свету одмах по објављивању. Уколико је садржај квалитетан, може се стећи велика популарност, читаност па чак и добра зарада. Такође, могућности промоције и маркетингa су веће и једноставније. И што је најважније, углавном је све то бесплатно, ако се изузме интернет и 74
ggg БУКТИЊА - Број 47.
струја који се плаћају. То су само неке од предности информационе и интернет технологије у односу на класичну књигу. Надам се само да књига неће доживети судбину књиге из дистопијског романа „Фаренхајт 451“3, односно да се неће догодити спаљивања књига у толикој мери (спаљивање свих постојећих књига), имајући у виду чињеницу да су одређене књиге, одређених аутора, од антике па до данашњег дана, спаљиване и уништаване4. Међутим вероватније је да се књиге неће читати, као што је константовао Јосиф Бродски. Људи ће изгубити интересовање за књигу. Уништиће их пламен незаинтереованости и равнодушности. Као што је већ поменуто, ових последњих година књига је суочена са новом опасношћу - могућностима које пружа модерна технологија, што свакако утиче на њену популарност и важност, тако да није никакво чудо што се све чешће поставља питање: Није ли време штампане књиге прошло? Није ли књигу коначно прегазило време? Хоће ли модерна технологија убити књигу, као што је видео убио радио-звезду5? Међутим, и поред свега горе поменутог, књига никад није било више. Штапају се и доштампавају свакодневно. Што нови, што стари наслови. У чему је поента у овој контрадикторности када је позната „Фаренхајт 451“ дистопијски роман Реја Бредберија објављен 1953. године у којем је приказан друштвени систем у којем је забрањено читање књига. Роман такође говори и о утицају технологије (пре свега телевизије) на мишљење сваког појединца као члана изманипулисаног и затупљеног друштвеног система. У ,,Фаренхајту 451“ књиге се спаљују у интересу свих грађана. Постоје одреди којима је посао да проналазе књиге и да их спаљују. А ретки читаоци који се открију приликом спровођења те свете дужности спаљивања, брутално се кажњавају, што је у екстремним случајевима такође подразумевало спаљивање 4 Књига је кроз људску историју у много већој мери спаљивана и уништавана него што се да претпоставити. Да ли као последица ратног разарања и освајања, природних катастрофа или као вид цензуре или спречавања ширења идеја и мисли супротних одређеним идеологијама и стремљењима, књига је често била осуђивања на уништење „пакленим“ огњем. Развој човечанства и еволуција људског бића нису имали никаквих утицаја на оваква варварска деловања, па смо и данас у 21. веку сведоци уништавања непожељних и наводно опасних књига (уништавање књига и друге културне заоставштине од стране Исламске државе у Ираку, Сирији, Либији). Уништавање књига одиграло се и на простору Балкана почетком деведесетих година двадесетог века у Хрватској, за време рата, када су хрватски националисти уништили преко 2.800.000 књига написаних на ћирилици, српских аутора као и књиге које су говориле о концентрационом логору Јасеновац и геноциду који се тамо догодио, само да би се на тај начин уништила и прикрила ужасна истина и стравичан злочин. Такође, уништено је и преко 100.000 књига на Косову за време Нато бомбардовања 1999. године. Када се говори о спаљивању књига, неминовно је споменути једног познатог писца: ФРАНЦА КАФКУ, који је обавезао свог пријатеља и биографа, такође писца Макса Бродија да уништи све његове књиге по његовој смрти, што овај, на сву срећу, није учинио. Од писаца поменуо бих још и Салмана Рушдија чија је књига САТАНСКИ СТИХОВИ спаљивана широм света од стране исламских екстремиста јер је проглашена за богохуљење и увреду за Ислам. 5 позната песма The Buggles — Video kill the radio star (1979) која представља критички осврт на утицај технологије у свакодневном животу 3
75
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
чињеница да су многи штампани медији попут магазина и часописа угашени или пред гашењем баш због експанзије електронских часописа и магазина? Зашто би неко плаћао нешто што може да добије бесплатно? Зашто би неко куповао часописе када исто то може да прочита на нету? Е, то је поента целе приче. Књига је књига. Није магазин и није часопис. Вредност класичне књиге је константна. Иако се у последње време више вреднује по броју страница и квалитету папира, него по оном што је написано на тим страницама, књига има вредност и значај који се не могу обезвредити. Зато и опстаје. Не може је угрозити њена нова нематеријална форма. Такође, као што сам претходно напоменуо, никад није било лакше израдити и одштампати књигу. И то свакако да утиче на масовност књига. Поред поменутог, књига постоји више хиљада година. Она је суштина људског постојања. У књизи је садржана и обухваћена читава историја хомо сапијенса и свега осталог што је хомо сапијенс могао да уочи, перципира и запише. У књизи је садржана прошлост и садашњост. У књигама је покушана да буде предвиђена будућност. Идеје, визије, идеологије, филозофије, културе, уметност, осећања, знања, мудрости, искуства, пророчанства, упозорења, тајне, фикције, фантазије и све остало што је продукт и дејство људског интелекта налази се на страницама књиге. Зато књига и не може да буде уништена. Модерна технологија ће је можда обезвредити, бацити у засенак, али никако неће моћи да убије, јер то би значило крај људске цивилизације. Иако је штампана књига у тој својеврсној еволуцији донекле изгубила своју материјалну природу и добила свој пандан – електронску књигу у том виртуелном свету, она ће увек постојати. Ми јесмо духовна бића, али ипак живимо у материјалном свету. Књига јесте духовно стваралаштво, али у материјалној форми. Ова нова виртуелна стварност одузима на важности простору као димензији и материјализму као суштини. Материја и простор постају све мање битни на интернету. А да ли је оно што је неопипљиво и што физички не постоји стварно? И шта је данас стварно када већина нас живи у тим неким имагинарним световима и новим димензијама које нам је наметнула нова модерна технологија? Можда одговоре на ова питања пронађемо у некој књизи!
76
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Иван Вучковић
НОВЕ СЛУЧАЈНЕ МИСЛИ ИЗ ЈЕДНЕ БЕСАНЕ НОЋИ (проблем односа језика и стварности за могућност просвећености) Пре непуних десет минута имао сам прилику да, по ко зна који пут, чујем оглашавање градске сирене. С обзиром на то да сам из рударског ‘града’ (боље: места), мени та појава ни најмање није страна. Ипак, дугујем објашњење. По некаквој традицији, већ деценијама уназад (са краћим прекидима) се, да би означила крај радног времена, у Бору у пар наврата оглашава градска, рударска сирена. Оне које готово увек чујем су сирене у 07, затим у 15 а потом и у 23ч. Да би означила крај радног времена – или да би означила почетак?! Ускоро ће поноћ и, мада верујем да се најбоље пише рано ујутру, заправо почињем „у глуво доба“ (Минервина сова је радник треће смене, зар не ?!). Морам признати – осећам се прилично лоше. Све време ми писање одлаже властито убеђење да нећу имати читаоце. Још горе – да, ако их и будем имао – неће ме разумети (јер некако се чини да је немогуће више ишта разумети). По образовању сам филозоф, о позиву да и не говорим. Ужаснут сликом свакодневице – културом, пре свега, у најширем могућем разумевању тог тако проблематичног термина – схватио сам да је потребно отворено рећи све оно што ме већ дуже време тишти. Како сам се, најзад, осмелио на тај корак – не знам. Ипак, треба се осмелити и, попут многих искрених претходника, писати својом крвљу. Данас, приметио сам, ретко ко пише крвљу. Све су то већ унапред економски прорачунати подухвати – циљ није у самом стилу, лепоти израза, значајној идеји или јаком увиду, већ у било чему што може донети (материјалну) корист. У тв серији The Sopranos jедан музички продуцент изјављује: „Волим сваку ону музику која од говна прави долар“. Свака част на искрености! Ипак, шта ћемо да урадимо поводом тога? Како да прекинемо ту фешту? На једном месту Ниче каже – „...наши филозофи, кваритељи 77
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
весеља...“1 . Иако истргнута из контекста, ова је мисао прелепа и сама по себи већ довољно казује. Питање које се сада намеће јесте – чије ми то весеље кваримо? Ствар је кристално јасна – весеље народа! Да ли је то довољно? Шире гледано, то и јесте оно чиме се ми филозофи бавимо. Покушавамо да, попут Линкеја, широм отворених очију, јасно сагледамо ствари како бисмо их поделили са онима који то, надамо се, и даље могу да разумеју, без страха и зле крви. Даље, морамо рећи да је народ овде синоним за Платоново мњење (mnesis). Данас, можда, немамо такво схватање мњења, али свакако имамо јавно мњење (што је готово исто што и народ). Уосталом, велика је разлика између народа и грађана. Уколико оставимо по страни политичке теорије, ја разумевам разлику између народа и грађана на следећи начин – народ је увек нешто (из)ванредно. Када се, рецимо, на тргу окупи гомила људи да прослави медаље својих спортиста – можемо рећи – окупио се народ. Затим, народ учествује у сеобама, ратовима и сл. Са друге стране, грађани су људи који бивствују у редовним државним ситуацијама – посао, концерти, биоскопи, позоришне представе итд. Народ ‘ јесте’ само у оквиру колективног духа. Због тога, грађани се могу поделити (на појединачне грађанине – citizen) док народ увек остаје један посве апстрактни термин, термин који се прикривено врло често користи за обезглављене трупе и, тобож, изворне људе неке државе – некакве репрезенте нације. Са друге стране „човек из народа“ се, у одређеном контексту, и уколико то прилике дозвољавају, назива и – „домаћин“ . Немци за то користе термин Hausvater. Међутим, тај термин нема сасвим исто значење. Hausvater је „глава (отац) куће“. Код муслимана, у неку руку, ту улогу игра бабо. Међутим – уколико сагледамо право значење, ван религијског контекста, – бабо није само„отац“ – најстарији члан породице, већ и – најмудрији. И „домаћин“ треба да је „бабо“ (на већ поменути начин)2. Па ипак, српски домаћин је изгубио своју основну функцију – да буде глава куће, да буде најмудрији! Данас домаћин може да буде било ко – чак суштински и традиционално потпуно необразован и неупућен човек – ко претежно живи на селу и притом пије, једе и понаша се као једна („у Срба“) веома популарна домаћа животиња – а све то да би, наводно, сачувао српски идентитет! Такав се „домаћин“ заправо и форсира на разним телевизијама у разним тв емисијама – „домаћин“ је обично необразован (или, још горе – полуобразован) сељак (у погрдном смислу) који је, на тобоже духовит начин, носилац свих српских архаичних вредности. Српски Чарли Чаплин таквим обезглављеним трупама је трагично-карикатурна фигура под именом – Ђоша3. Наравно, примитивни аудиторијум просто вапи за 1 Фридрих Ниче, О будућности наших образовних установа, И.К Зорана Стојановића, Нови Сад, 1997 год., страна 19 2 Отприлике онако како је то Дедо Музамер (Павле Вујисић) у филму „Отац на службеном путу“ 3 Био би прави изазов расписати конкурс и дати велику новчану награду оном сликару који успе
78
ggg БУКТИЊА - Број 47.
оваквим емисијама док актери у појединим од њих (Прељубници, ДНК и сл.) који су представници самог тог аудиторијума, заправо никада нису свесни да су, суштински, јавно понижавани (за симболичну новчану надокнаду!). На крају, сви су задовољни (а највише, разуме се, аутори тих „пројеката“). Већ овде имамо огроман проблем. Име и оно што се под именом подразумева не иду руку под руку – и то не само у маленој и неугледној Србији, већ и у добром делу источне Европе. Име је изгубило своју првобитну функцију, односно, неколико кључних културолошкосоциолошких појмова су, временом, радикално изменили своје значење (свој садржај). Нпр. појавом Великог брата у медијима, термин номинација више није само термин са позитивним контекстом, већ, исто тако, ако не и јаче, и са негативним. Некада се беше могло чути „номинован за оскара“, „номинован за Нобелову награду“ и сл. а данас „номинован за избацивање из куће“, „номинован за прање судова“... Поред овог термина постоје још многи који су изгубили (искривили) своје значење (нпр. екстра, брат(е), матори, турбо итд.) Ипак, сматрам да, и поред тога што је ситуација видно трагична, реалност не треба оплакивати. Много се може урадити – али треба радити. Уосталом, појмови као такви нису вредносно фиксирани – њихово се значење мења, у зависности од социјалних услова (у најширем смислу) – то треба јасно рећи и од тога не треба бежати. Језик је налик кожи – прилично скрива, али и открива сасвим довољно. Изјаснимо се отворено – језик је огледало народа и његово варирање се не може зауставити. Нама и не треба фиксиран језик, јер нама не треба фиксирана стварност. Напротив, ми морамо погледати у лице језику, ма колико он био уништен, искривљен и дефектан. Ствар стоји исто и када је у питању стварност. Језик и стварност се међусобно преплићу. Због тога – ствари треба назвати њиховим правим именом (В.Иго)! И на први поглед, нема ничег лакшег, ничег једноставнијег, док заправо... Чувена шала браће Маркс (Груча) отприлике гласи: „Овај човек се понаша као идиот, облачи се као идиот, говори као идиот. Немојте да вас то завара – овај човек ЈЕСТЕ идиот“. Ако схватимо шалу схватићемо и добар део проблема релације језик – стварност као и готово целокупан телевизијски шоу програм. Стварност треба именовати – има ли тежег посла?! Познати музичар Рамбо Амадеус је то фасцинантно урадио кованицом турбо-фолк. Он је именовао стварност – она је била актуелна и пре именовања, али врло нејасно, магловито, скривено – да наслика (нацрта) карикатуру овог, тобоже, српског комичара који је остао заглављен у једној посве симпатичној улози популарне домаће серије из 98’ године.
79
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
готово као да и није. Ниједном интелектуалцу (чак ни академику) није пошло за руком да (ондашњу?!) стварност тако јасно увиди како је то пошло за руком Рамбу Амадеусу. Тек он је изнео стварност на видело. Тек језик фиксира стварност (послушајте пажљиво песму турбо фолк и изненадићете се њеном запањујућом моћи да продре у мас-стварност). „Шта је оригиналност? Видети нешто што је још безимено, што још није названо, мада се већ налази пред очима својим. Људима какви су обично тек неко име чини неку ствар уопште видљивом [ подвукао И.В ]. Оригинали су најчешће били и даваоци имена.“4 То је фасцинантно увидео и Хелдерлин. На једном месту, он јасно показује да ствар нестаје уколико се не именује. Ово је тако снажан увид да су, очигледно, готови сви олако прешли преко њега, преко тог места и преко тог, лудог немачког песника. Ниче у Веселој науци на једном месту каже „моје [се] уши опиру речи „класичан“, она је постала и превише отрцана, сувише округла и непрепознатљива.“5 Још крајем XIX века Ниче региструје кварење језика. Од тога доба, прошло је преко сто година. Данас се, још више, не зна прецизно значење те речи. Класично може да значи шта год. Са друге стране, тај појам је и раније био вишезначан (али не и нејасан!). Татаркјевич га готово до краја анализира и тумачи.6 Ипак, данас се у свакодневном говору појмом „класично“ често не реферише ни на једно од познатих значења. „Класично“ данас не значи ништа, и значи све. „Класика“ значи – нешто уобичајно, стандардно, чак досадно. „Класичан нападач“ у фудбалској терминологији значи – стандардни нападач, или школски добар нападач па чак и обичан нападач. „Класично“ се чак користи и у следећим терминима: класична будала, класичан ауто, класична кућа и сл. Како, и због чега је овај термин готово потпуно променио своје значење, није до краја јасно. Али без обзира на дато стање ствари, треба бити свестан проблема, треба се – освестити. „Проблем свести (тачније: себе освешћивања) јавља се пред нама тек тада када почињемо да схватамо колико можемо да будемо без њега [...] финоћа и снага свести увек се односе на с п о с о б н о с т с а о п ш т а в а њ а неког човека [...] а способност саопштавања опет односи се на п о т р е б у з а с а о п ш т а в а њ е м; [...] Укратко речено: развитак језика и развитак свести [...] иду руку под руку [ подвукао И.В ] [...] Човек који проналази знакове уједно је човек који је увек оштрије свестан самог себе;“7 Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 184 Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 288 Погледати књигуИсторија шест појмова Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 257, 259
4 5 6 7
80
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Заиста, језик и свест су невероватним нитима испреплетани и повезани. И само је привидно космос већа мистерија од мистерије ‘како је могуће да језик креира стварност, како је могуће да језик креира моје расположење, враћа ентузијазам, изазива и лечи депресију’? “I don’t have to tell you things are bad. Everybody knows things are bad. It’s a depression. Everybody’s out of work or scared of losing their job[ ...] We sit in the house, and slowly the world we are living in is getting smaller, and all we say is, ‘Please, at least leave us alone in our living rooms [...] Just leave us alone.’ Well, I’m not gonna leave you alone. I want you to get mad![...]You’ve got to say, ‘I’m a HUMAN BEING, God damn it! My life has VALUE!’.“8 Како је могуће (у филму или не) изазвати побуну пуким речима. Хауард Бил, новинар, изазива реакције широм Америке, и то само својим говором у вестима чији је водитељ. Како? Тако што Хауард Бил, кристално јасно, показује људима да, оно што већ дуже време назиру, заправо јесте једна тешка, болна, сурова реалност. Ствари не постоје све док их неко не именује. Она Кантова ‘Опажаји без појмова су слепи, појмови без опажаја су празни’ се никако не сме изгубити из вида. Треба посматрати и треба размишљати. Треба именовати ствари, треба именовати појаве, обелоданити проблеме. Рецимо, уколико не бисмо знали за термин ‘трансцендентно’ и његово значење, онда бисмо сваки пут морали да кажемо ‘оно што превазилази границе нашег могућег искуства, или – оно тамо, оно несазнатљиво’ и сл. Сваки појам (био он филозофски, научни или чак уско технички) јесте једна својеврсна пречица при разумевању неког облика стварности. Доћи до пречице можемо тек када у потпуности схватимо пут – пут стварности и пут језичког разумевања стварности. ‘Језик говори’ – ова Хајдегерова мисао је у најмању руку изванредна. Просто, језик, такав какав је, хоће нешто да нам каже. А ‘казати значи показати’ – сматра Хајдегер. Наша стварност јесте језичка стварност. Све што желимо да по-кажемо морамо да по-кажемо језиком. Човек говори језиком, а језик, опет, стоји сам за себе. Човек бивствује у стварности а, она, опет, стоји сама за себе. Међутим, морамо разликовати стварности, као што морамо разликовати и језике. Језик математике се прилично 8 Quoted fromNetwork movie, ( 1976, USA ) – цитирано из филма Мрежа ( 1976, САД ) – „Не морам да вам кажем да ствари стоје лоше. Сви знају да стоје лоше. Депресија. Људи су истерани са посла или страхују да га не изгубе [...] Ми седимо код куће и полако свет у коме живимо почиње да се смањује, а све што ми кажемо јесте само: ,,Молимо вас, оставите нас на миру барем у нашим дневним собама [...] Само нас оставите на миру. Е па, ја нећу да вас оставим на миру. Ја хоћу да побесните. [...] Морате да кажете :“ Ја сам ЉУДСКО БИЋЕ, мајку му, мој живот ВРЕДИ“ – превео И.В.
81
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
разликује од језика уметности, језика књижевности и, свакако, језика свакодневице. При почетку филма Сталкер Андреја Тарковског води се разговор између физичара и писца: Физичар: „А о чему ви пишете?“ Писац: „Ја пишем о читаоцима.“ Физичар: „Очигледно не постоји нека друга тема о којој би неко писао.“ Писац: „Неко би требао да пише ни о чему. А... шта сте ви? Хемичар.“ Физичар: „Физичар, радије.“ Писац: „То мора бити такође досадно – трагање за истином. Она се крије, а ви настављате да је тражите. Копате на једном месту – еурека! Језгро се састоји од протона. Копате на другом – сјајно! Троугао A,B,C једнак је троуглу A’, B’, C’. Код мене је скроз другачије. Док ја копам за истином толико јој се ствари догоди да, уместо ископавања ње, ископам гомилу гов... пардон, боље да не именујем то.“9 Част, врлина, рад, борба, љубав, здравље, богатство, морал, правда, срећа, истрајност, разумевање... – сви ови термини имају свој пут, своје време и – своје значење. Данас, сви ови термини постају неухватљиви а неки од њих готово да ништа и не значе. Какво је неко друштво зависи искључиво од тога како разумева ове термине и како се према њима опходи. Својеврсно, разумети и живети ове термине на прави начин, значи бити просвећен. Међутим, питање је да ли ми, данашњи, уопште можемо да разумемо овај термин? Шта значи бити просвећен? И ко је уопште просвећен? Најпре, одговорно тврдим да просвећеност није и не би требало да се односи једино на ratio. Штавише, најмање у једнакој мери, просвећеност треба везати и за емоционалност и вољу. Кратак текст који је пред вама управо то износи – просвећеност, ако је уопште и могућа, мора бити синтеза интелекта, воље и емоционалности - pistis, elpis agape. Ко год не може спојити ово у себи, не може бити (до краја) просвећен. Показати важност сва три аспекта као и њихову суштинску, нераскидиву повезаност – биће један од примарних задатака неког будућег обимнијег рада. Са друге стране, биће врло важно показати на који начин језик обликује стварност – или – проблем односа језика и стварности те и утицај и значај језика у домену образовања и просвећености као Цитирано из филма : Сталкер, Андреј Тарковски ( Andrei Tarkovsky ) Мосфилм, 1979 год.
9
82
ggg БУКТИЊА - Број 47.
својеврсне последње инстанце на том мукотрпном путу (сходно томе и пратеће проблеме у комуникацији, протоку информација и њиховом гомилању...) Просвећеност као задатак Врло је важно приметити – неспособни смо да се одушевимо.У друштву у каквом живимо, све је мање простора и времена за одушевљења и изненађења. Све нам је свеједно и све се одвија вратоломном брзином. Оно што је Енди Ворхол рекао и што отприлике гласи ‘свако је уметник и свако ће у будућности бити славан на петнаест минута’ све више бива наша реалност. Људима је постало досадно и, у утркивању за новцем и славом, свакоме је свакога дана потребан неко наизглед нов, некакав Бодријаров look, некаква приказа која ће на кратко скренути пажњу на себе – наравно, помоћу нечега што никако не би требало да завређује пажњу. Баш зато, дубља емоција бива угушена и нешто што заиста вреди да буде примећено не може да пробије пут од бескрајно много свакодневних тричарија. Медији, у најширем могућем смислу, непогрешиво убијају све оно што се може назвати бар основом просвећености. Дакле, медији и просвећеност – не могу се ни замислити друга два појма која би у толикој мери била опречна и искључива. Медији (како у Србији тако и ван ње) готово увек, свесно или не, имају за циљ да нас држе у незнању, или боље, у некаквом привидном знању – знати, са једне стране, само најважније догађаје око нас – нарочито ако су застрашујући (терористички напади, болести, поплаве, земљотреси, убиства...) – и, са друге стране, забавити људе примитивним емисијама и примитивним хумором – најкраће, свим оним што буди и побуђује најпростије нагоне – нагоне за јелом, пићем, сексом... Panem et circenses – дати народу хлеба и игара (забаве, циркуса) – римски песник Јувенал је још пре две хиљаде година то врло добро знао. И не само знао – именовао! У потрошачком друштву у каквом се неминовно налазимо – све је постало роба и све је у домену забаве. Медији, не само да форсирају робу преко реклама, већ су и сами роба. Телевизијски програми су роба – тржиште које, природно, жели да се прошири и да обухвати што шири аудиторијум који се изједначује са што већим бројем купаца (различитих производа, у директном и пренесеном значењу). Стога, све више игара и све мање едукативних садржаја. Ко још купује едукативне садржаје?! Интриге, сплетке, прељубе, весеља, фудбалске утакмице... – то је оно што је 83
ggg ЕСЕЈИ И КРИТИКА
пожељно – то је оно што се купује. Онда, како бити просвећен? Можда још боље – зашто? Као што је поменуто бити просвећен значи ујединити у себи три најважнија аспекта – интелект, емоцију и вољу. Занемари ли се било који од ових аспеката, не може се бити (комплетна) личност, не може се бити просвећен. Ниче је јасно у својим делима увидео да проблем Европе често није недостатак интелекта, већ недостатак воље. ‘Не интелект, него вољу. Васпитавати вољу је хитнија потреба времена’ каже отприлике он. И воља за моћ је, у неку руку, ништа друго до воља да се буде просвећен – односно – конкретније – воља да се просвећеност истакне и наметне. За истинитост тврдње да је „хитније васпитавати вољу“ можемо узети прегршт савремених, свакодневно очигледних примера – колико је само омладине уништило свој интелект алкохолoм, коцком, компијутерским играма – и то тако што им је најпре убијена воља. Колико само има већ сада безнадежних случајева у оквиру ових наведених порока као специфичном врстом савременог начина живота?! Порок као начин живота – постоји превише деце која нису ни загазила у живот, а већ им је та могућност искључена. Наравно, начин живота који нам је наметнут, разгарајући жељу за што већим успехом и непрестану потребу за робом коју нам тржиште пласира, често нас, јер смо стално под притиском, уједно ослобађа тог притиска тако што се свесно поведемо за одмором као уживањем – уживањем дрога, најрадије. Притисак од неуспеха нас тера у порок као алтернативу, а порок се поистовећује са уживањем – уживање, опет, са једном врстом успеха (као са циљем живота) – и из тог круга је готово немогуће изаћи (а да бисмо били свесни круга неопходно је видети га – а то није могуће докле год смо у њему). Овим смо већ увелико загазили у један од неколико кључних појмова савременог разумевања суштине живота – појма уживање. Модерно друштво у коме смо се рођењем нужно нашли је тако конципирано да, све што нам се нуди, треба да задовољи, у већој или мањој мери, оно што се зове уживање. Држава, град, кућа у којој живимо, намештај који имамо, технологија којом се служимо, роба коју једемо и пијемо, емисије и дешавања која пратимо – све треба (или је устројено тако) да нам омогући да доспемо до суштине – да уживамо. Управо с тим у вези бројне су рекламе чије поруке гласе – буди свој, створено за тебе, ти то заслужујеш, опусти се, уживај, препусти се, осети срећу, само за праве мушкарце, ти знаш шта желиш – и још безброј сличних слогана са јасном поруком – ти си јединствен (наравно, у том баналном контексту, свако је јединствен) и, самим тим, ти заслужујеш да уживаш. Одмах ваља рећи – срећа и просвећеност не иду заједно. Ретко ћете наћи некога од научника, писаца, песника, филозофа – а да је срећан. Људи од знања нису срећни. Наравно, људи од знања 84
ggg БУКТИЊА - Број 47.
нису тужни већ – да одмах разјаснимо – нису срећни у оном смислу у коме од нас то захтева потрошачко друштво. А потрошачко друштво – друштво у коме је потребно да што пре почнемо да уживамо – захтева да нам глава буде празна те да имамо што мању могућност (или, још боље, да немамо уопште) самосвети и критичког мишљења а да, притом, као пожељно, стално носимо оно што се зове кез. Морамо бити насмејани и то готово стално. Самосвест и свест – тј. критичко мишљење према себи и критичко мишљење према свету (и другима) – треба одбацити и на њих треба што пре заборавити. Песник каже празну главу ветар носи – а ветрова има разних – од телевизије до кладионица и ноћних клубова – сва та места која нуде инстант срећу... Још једном, зашто бити просвећен? Или, много искреније, зашто се трудити око тога да се буде просвећен? Почетни, а уједно и кључни одговор је врло прост – зато што можеш, а можеш зато што си човек – биће које може да разуме шта се око њега дешава. И не само да разуме, већ много важније, да одлучује шта ће да се дешава. Стварност не постоји – стварност се креира, ствара, прави, чак измишља и симулира. „Истина није дата попут готовог новца већ је тек треба створити“ – каже Хегел. Шта је стварно и шта може да буде стварно – о томе се свакодневно одлучује. Ти још ниси оно што треба да будеш каже Сартр. Схватити ову мисао значи бар покуцати на врата просвећености.
85
Саша Мицић (Монегоријас) - Уље на платну
ggg БУКТИЊА - Број 47.
К РА Т К Е Ф О ( Р ) М Е Нинус Несторовић КРУГ Од свих геометријских тела наши „књижевници“ највише воле кругове. Ако ми не верујете, погледајте наше књижевно небо и видећете да је на њему врло мало звезда, а пуно кругова. Сваки књижевни круг има свог председника, потпредседника, дежурног критичара (читај: хвалоспевца), књижевне новине, књижевни конкурс и наравно оно без чега се овакав круг не би могао ни замислити, „књижевнике“ одане свом кругу. Најомиљенији део круга је свакако дежурни критичар. Он за мале паре пише хвалоспеве о осталим члановима те књижевне породице. Наравно, да би све те лепе речи, које је критичар написао о ствараоцима из свог круга, угледале светло дана, неопходан је књижевни лист. Посебна прича су награде. Оне се додељују у круг. Тако да сваки „књижевник“ за свог живота добије бар једну „вредну“ награду. Е сад, једино што недостаје у целој овој причи је круг читалаца. Али, поред свих ових „књижевних“ кругова, без тог једног, читалачког, се ваљда може. Јер… Кад изађу књижевне новине дотичног круга и кад их „књижевник“ узме и прочита критику о свом капиталном делу, он истог тренутка отрчи до књижаре и купи своју књигу! Затим одлази кући и жури да је прочита пре него што за њу добије неку „значајну“ књижевну награду. А онда ће је прочитати и по други пут, јер то она свакако заслужује! Следећег месеца изаћи ће нова књига неког од чланова књижевног круга, нови број књижевног часописа, нова критика, биће додељена нова књижевна награда… И тако у круг!
87
ggg К РАТ К Е Ф О ( Р ) М Е
АФОРИЗМИ У нашој држави је свеједно где се налазиш. Увек си на месту несреће. Судији је свеједно која ће страна победити у спору, јер он зна да страна која победи мора да части! Руке су нам чисте. Прљави су нам унутрашњи органи. Чим почне да смрди у држави, то је знак да је владајућој гарнитури истекао рок трајања. Имате посао, а хоћете још и плату?! Е, због таквих је наша држава и пропала! Од када нам улица школује децу, сви су нам ђаци одлични. У болесном друштву полиција је најчешћи узрок костобоље. Наши пензионери иако немају пара за месо, млеко, лекове… воле своју државу. Она их хлебом храни! Транзиција није готова. Још увек има запослених! Богати сами себи могу да плате погреб. Сиромашне грађане сахраниће држава.
88
ggg БУКТИЊА - Број 47.
АУ Т О Р И Ана Ристовић рођена 1972. године у Београду. Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Њене песме су превођене на бројне језике и заступљене су у више домаћих и страних антологија, а појединачне књиге су јој преведене на немачки словеначки и словачки језик. Преводилац је са словеначког језика, са којег је до сада превела 14 књига савремене словеначке прозе и поезије. Живи у Београду. Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, П.Е.Н. центра Србије и почасни члан Словеначког друштва писаца (од 2010. године). Oбјављена дела: Сновидна вода, 1994. Уже од песка, 1997. Забава за доконе кћери, 1999. Живот на разгледници, 2003. Око нуле, 2006. П. С. (изабране песме), 2009. Метеорски отпад, 2013. Нешто светли, 2014. Радојка Плавшић Ранковић, рођена 30.4.1978. у Неготину. Пише поезију, збирка је у припреми. Објављивала у књижевним часописима. Члан је Крајинског књижевног клуба. Професор је српског језика и књижевности у Средњој пољопривредној школи ,,Рајко Боснић’’ Буково. Живи и ради у Неготину. e-mail: akodokaz@yahoo.com Катарина Фиаменго, рођена 10.03.1984. у Кладову. Пише поезију, хаику и кратке приче. Објављује радове у књижевним зборницима, часописима и порталима. Наступала на књижевним вечерима ,,Клуба 9’’, ,,Поезина’’, АРГХ-а, ,,Поетариума’’, ,,Песничењу’’, као и на вечерима отвореног микрофона у Инеx-у, и хуманитарним књижевним вечерима за ,,Девојку која воли живот’’. Песме су јој изложене на поетским плакатима на манифестацији ,,Реч у простору’’ (,,Априлски сусрети’’, СКЦ, Београд). Уредница рубрике поезије у електронском часопису ,,Афирматор’’. Живи у Београду. Књиге:,,Рциоадина’’ (зборник радова са књижевне радионице ЦСМ-а, 6 аутора, 2005), ,,Профили’’ (збирка поезије, 2007), ,,Вече пре’’ (збирка поезије, 2009), ,,Симбиози’’ (збирка поезије у преводу Елене Пренџове на македонски, 2015). Марија Крсмановић је underground поетеса из Крушевца . Објавила је: „punx and R’n’R књигу ,,ПОБУНА НЕБЕСКИ ЈАХАЧ (2011), музички цд ПОБУНА, где су многи бендови преточили њене стихове у музику. (2012), књигу„Револуција, оргазми малих смрти“ у сарадњи са познатим Словеначким песником Фрањом Фрањчичем. (2013), други цд ПОБУНА (2014/2015), књигу “ СлободоУмље” (2016). Тренутно ради у оквиру пројекта „Побуна с преступом“, музичку емисију http://pobunaumetnosti.blogspot.com) Активни је дописник музичког портала “ Rockomotiva”.
89
ggg АУ Т О Р И
Мирослав Б. Душанић, рођен 1961. у Појезни/Дервента (БиХ). Прије избјеглиштва живео и радио у Београду, до 1990. године. У Немачкој објављује у књижевним часописима у Немачкој, Аустрији и Швајцарској (Schnippsel, Die Brucke, Schrieb, Dulzinea...), заступљен у многобројним антологијама и ауторским књигама, између осталих, 2006. трећа награда реномираног часописа “Die Berliner Literaturkritik”, прва награда за поезију библиотеке и музеја града Цириха, једно вријеме био уредник за поезију у часопису “Schrieb” из Ердингена, његов ауторски блог “Lyrik — Lyric — Poezija” архивира Немачки архив за литературу (Deutsches Literaturarchiv — Marbach) као и Виртуелна библиотека за Германистику (Germanistik im Netz), поезија превођена на шпански и румунски језик... [...] Olja Wagner (aka ohbabyw) је мултидисциплинарна концептуална уметница из Ниша, пре свега позната по својој музичкој каријери још са почетка деведесетих. Као чланица култног бенда „Wagner hat lang gehalten“ утицала је на алтернативну културу града на свим пољима. Сарађивала је са многим уметницима из Ниша и региона на различитим пројектима. Певачица је и композитор хеви-поп састава „G.“ И басиста new wave бенда „Language.Sex.Violence“ и резидент ди-џеј бренда „Music 2 Play in the Dark“.Новинар „Helly Cherry“ вебзина за алтернативну културу. Спорадично пише поезију ван музике, коју неко и објави. Има викиншко и хајдучко порекло. Тамара Луцић Динић рођена је 25.12.1975. године у Зајечару. Основну школу и гимназију завршила је у Неготину, а Економски факултет у Нишу. Пише поезију и прозу. »Трн у слепоочници –метак у оку« је њена прва самостална књига . Књижевну критику књиге објавио је БЛИЦ, а промоције су одржане у Београду и Неготину. Тамара такође сарађује и са разним часописима из области културе и уметности као што су - Диоген, Аванград, Фанзин побуна уметности, Фанзин Арсенал, Буктиња, Авлија, Књижевне вертикале итд. Објављиване су јој песме и приче и у неколико зборника: Гласови Kрајине и Кључа, Сија књига мајке Ангелине, Сазвежђа, Вршачко перо, Море на длану, Валентиново, Трујумф песме и вина, Зборник савремене љубавне поезије, Зборник савремене љубавне прозе, Зборник најкраћих прича 2013. итд. Добитница је прве награде на конкурсу за најбољу необјављену причу за 2013. годину који је расписао часопис за културу “Авлија” из Рожаја, ЦГ и добитница је прве награде на међународном конкурсу за најбољу песму “Лирични гласови“ Софија, Бугарска. Интервјуе са песникињом су објавили Фанзин Арсенал и Народне Новине Завичај. Живи и ради у Неготину. e-mail- tamara.lucicdinic@hotmail.com Саша Станимировић рођен је у Неготину 1977. године. Земаљског порекла а звезданих тежњи. Раднички син, бавио се разним занимањима, тренутно професор без запослења... Рано оболео од самоће и преживео. Заљубљиве природе, ћудљив и импулсиван. Верује углавном у поезију, цени сваку уметност и таленат. Објавио збирку лирских песама „Крај ружног пачета“ и „Страх од Провинције“. Учесник и организатор многих књижевних догађаја.
90
ggg БУКТИЊА - Број 47.
Жељан потврде о свом таленту и раду, остварио скромну сарадњу са неким од наших највећих књижевних имена и добио позитивне критике. У припреми му је ауторско издање... Саша Стојчић рођен је 7.9.1978. године у Зајечару. Основну школу Завршио је у Великом Извору, а средњу Економску школу у Зајечару. Доживотни је апсолвент Више школе за менаџмент, а новинарством се бави од 1996. године. Писао је за неколико локалних штампаних издања, а у оквиру разних пројеката, текстови су му објављивани и на сајтовима Времена и УНС-а, чији је члан. Прозу и поезију пише пуних 20 година, али до сада никад није издавао, нити је слао на конкурсе своје текстове, тако да је ово први пут, а ако наиђе на одобравање читалаца, обећава да неће бити последњи. Тања Млађен Рођена и живи у Крагујевцу. Пише. Иван Потић рођен је 1972. године у Зајечару. Основну школу и гимназију завршио у Зајечару, студирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао 2001. Радио хонорарно на радију и као новинар, објављивао прозу и поезију, учествовао у културном животу града као организатор изложби. Писао текстове за каталоге ликовних уметника овог краја. Један од оснивача Фестивала алтернативне културе ,,Залет”. Бави се музиком. ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: Вратоломије , 2003, То што је створило човека, 2005, Још једном о невидљивом, 2007, Нетачни одговори на погрешна питања 2009, Вилењаци у живом блату, 2010. Било би лепо да празнина има облик, 2012. Веселе приче о туговању, 2013. Квадрат на црном квадрату, 2015. Милоје Димиресковић дизајнер, сликар и писац. Рођен 1962. године у Београду. У Нишу завршава примењену уметност а у Београду стиче звање новинара на Југословенском институту за новинарство. Од 1980. године активно излаже своје слике. Имао је шест самосталних и много групних изложби широм Србије. Графичким дизајном се бави професионално преко тридесет година, како у земљи тако и у иностранству. Као прозни писац објављивао је кратке приче а 2013. године и први роман. Живи и ради у Неготину Александар Марковић, рођен у Неготину гелеричне ‘91, препорођен на Сатурну ко зна кад. Рокенрол апостол и неуморни викенд-манијак. Воли Карвера, Фантеа, Селина, Орвела и Оливеру Катарину. Бави се гледањем у дрон, дресирањем демона и импресионирањем шумских делфина. Шуња се београдским сокацима. Владислав Рупић је рођен 1983. године у Доњем Милановцу. До сада је објавио роман-новелу Планина двоглавих скакаваца (2003), збирку приповедака
91
ggg АУ Т О Р И
Прича ни о коме (2005), књигу песама А седмога дана (2006), збирку песама Завештање и роман Рика пегавих лавова (2009). Живи у Доњем Милановцу, где се поред писања бави и цртањем стрипова. Ника Душанов (Осијек, 1978) дипломирао је српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан је књижевне групе БЕС. Један је од оснивача Културног центра Луна. Објављене збирке поезије: Бацач ножева (Матица српска, Нови Сад, 2005) Повратак у Шарлевил (едиција Најбоља, Панчево, 2015) Његова поезија и проза присутна је у неколико зборника и панорама нове српске поезије. Превођен је на немачки језик. Живи у Кладову и Сремским Карловцима. Стеван Д. Јовановић. (1979) професор српске књижевности и језика из Доњег Милановца. Живи и ради у Зајечару. Последњих година објављивао је у часописима Градина и Развитак. Има две књиге поезије Савремена поезија духа и тела (Алма, 2010) Из песме (Центар за културу града Зајечара, 2013) и драму Још један школски час (Центар за културу и туризам града Зајечара, 2014) Саша Скалушевић Скала рођен 3.априла 1981.године у Неготину. Од 1998. објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој периодици, зборницима, антологијама и блоговима. Добитник је награде Песничке руковети и награде Мирко Петковић за поезију. Аутор је књиге поезије Митови и сенке. e-mail:s.s.skala@gmail.com Алекса Дамњановић рођен je 1997. године у Неготину. Основну школу је завршио у Неготину и тренутно похађа Неготинску гимназију на друштвенојезичком смеру. Има више диплома са средњошколских такмичења у области српског језика и књижевности. Радио је као новинар-сарадник на сајту „Заједница младих писаца Пише кратке приче и поезију. Има више признања за прозно стваралаштво. Прозни радови су му објављени у више зборника. Филип Благојевић рођен је 7. јула 1992. године у Неготину, основну и средњу школу завршио у Неготину, студент историје уметности у Бечу. Писао за више културних портала. Миљан Ристић рођен је 3. 11. 1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четри књиге постмодерних прича Увертира (2001), ДемоНкратија (2004), Нитоген (2013) и Визије (2015) као и књигу дечје поезије Екстра немирци (2009) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и web магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови превођени су на светске језике.
92
ggg БУКТИЊА - Број 47.
У интернет свету познат је као eXperiment. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника часописа Буктиња. email: miljan.cann@gmail.com Иван Вучковић рођен је 17.04.1987. године у Бору. Студије филозофије започео је 2007. Године, а као најбољи на департману завршио 2011 године са просечном оценом 9,45. Под окриљем СКЦ Ниш 2010. године објављује збирку песама под називом „Игра Ветрова“. Исте године на Филозофском факултету Ниш покренуо је и готово две године водио Кино клуб „Макавејев“. Исте године, са још неколико студената, покреће факултетски Часопис за културу и књижевност „Недогледи“ који је и данас актуелан. Објавио је више стручних текстова, песама и кратких прича у часописима: Бележница (Бор), Недогледи (Ниш), Бдење (Књажевац-Сврљиг), P.U.L.S.E (on line часопис). Држао је више званичних и незваничних предавања у земљи и иностранству. У радном је односу тј. ради као наставник филозофије од 2011. године у неколико средњих школа у Бору. Говори енглески и доста добро барата немачким језиком. Нинус Несторовић, сатиричар, рођен је 1965. године у Смедеревској Паланци. Објавио је пет књиге афоризама: Изгужване мисли (1997), Сизифе, Србине! (1999), Нераскидива веза (2003), Војна тајна (2006) и Ћути и пливај (2014). Приредио Антологију новосадског афоризма: ПЕЧАТ ВРЕМЕНА. Добитник је више значајних награда: ВИБ-ове (2000.), ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ на Међународном фестивалу хумора и сатире у Крушевцу, прве и друге награде на ЧИВИЈАДИ у Шапцу, награде за најбољег афористичара на петом Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловград (2008), најбоља књига афоризама у 2014. години за књигу „Ћути и пливај” Члан је ДКВ, где је и председник секције хумориста и сатиричара. Живи у Новом Саду. Иван Александровић а.к.а Alex Ivanji, рођен је 18.02.1976. године. Заљубљеник је у музику и фотографију. Као ди-џеј пушта музику по разним клубовима широм Србије и иностранству. Фотографија је његов визуелни начин уметничког изражавања. Покренуо је пројекат ФАБРИКА који се бави промоцијом електронске музике. Од месеца новембра 2015. године, сваког петка под етикетом Фабрике у кафеу CINEMA у Неготину, многи ди-џејеви из Србије, пре свега источне Србије, имали су прилике да представе своју музику. Живи и ради у Неготину. Саша Мицић а.к.а Монегоријас, рођен је 1969. године у Београду. Као што воли да каже: Рођен је у димензији планете коју данас покушава пренети земљанима, схватио је своју сврху када је дотакао кист, боје, неравнине платна. Своје фатазмагоричне слике – уља на платну продаје у Кнез Михајловој у Београду. http://monegorijas.rs/
93
Игор Савић, рођен је 06.07.1982. у Неготину. Ради углавном у техници уље на платну, ређе акрил на платну. Најчешће се фокусира на апстрактне мотиве, али понекад одлута у неки пејзаж. Сова је његов омиљени симбол који најчешће слика. Апстракција је нешто што га заиста покреће и инспирише. http://www.serbianaart.rs/umetnici/igor-savic/ https://www.facebook.com/savicart Андреја Никодијевић, рођена је у Књажевцу 13.09.1995. године. Завршила је средњу техничку школу са звањем архитектонски техничар – оглед. Из хобија се бави сликањем, а највише графичким радовима.
СА Д РЖ А Ј Р Е Ч У Р Е Д Н И К А .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 ПОЕЗИЈА ...................................... 7
Ана Ристовић Мишима..................................................................................................7 Колико је сати ........................................................................................8 Радојка Плавшић Ранковић Двоглава..................................................................................................9 Троглава.................................................................................................10 Катарина Фиаменго Колотечина............................................................................................11 Циљ........................................................................................................12 Прогноза................................................................................................12 *...............................................................................................................13 Марија Крсмановић Друга Шанса.........................................................................................14 Мирослав Б. Душанић Сањар слободе......................................................................................15 Феномен великог епа...........................................................................15 * * *........................................................................................................16 Olja Wagner Moderato cantabille................................................................................17 Одазивање X.........................................................................................18 Тамара Луцић Динић Ћутња....................................................................................................19 Даљине..................................................................................................20 Ниске фреквенције осећаја..................................................................20 Саша Станимировић Она је волела поезију...........................................................................22 Живети поезију.....................................................................................22 Дилер.....................................................................................................23
П Р О З А ( К ) .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 5
Саша Стојчић Без даха и без речи...............................................................................25 Тања Млађен Вид.........................................................................................................26
Иван Потић Печурке.................................................................................................28 Милоје Демир Неготински Господар алкохол..................................................................................32 Александар Марковић Девојка ми је нинџа ............................................................................35 Владислав Рупић Дан за мешалицом..............................................................................40 Ника Душанов Освета Џорџа Медоуза.........................................................................47 Стеван Д. Јовановић Одгајивач ружа.....................................................................................51 Саша Скалушевић Скала Умрети на књижевној вечери..............................................................56
МЛАДЕ СНАГЕ..............................61
Алекса Дамњановић Зашто се Хамлет колеба.......................................................................61
Е С Е Ј И И К Р И Т И К А .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 3 Двадесет и треће песничке руковети..................................................63 Радојка Плавшић Ранковић Јубилеј неготинске библиотеке...........................................................65 Филип Благојевић ВАШАРТ Приказ стваралаштва Драгише Ћосића...........................66 Миљан Ристић Да ли ће модерна технологија убити књигу?!...................................72 Иван Вучковић Нове случајне мисли из једне бесане ноћи........................................77
К РА Т К Е Ф О ( Р ) М Е .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 7
Нинус Несторовић Круг........................................................................................................87 Афоризми...............................................................................................88
А У Т О Р И .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 9
„Буктиња“ се појавила као лист средњошколских литерарних дружина 1954. године (четири броја), а 1955. године као часопис за уметност и културу (један број). Обновљена је 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и излазила је у издању „Књижевне омладине општине Неготин“. Од 2008. године „Буктиња“ излази у издању „Крајинског књижевног клуба“ из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Миљан Ристић. - Год. 1, бр. 1 (1954)-год. 2, бр. 1 (1955) ; 1985 (мај)- . - Неготин : Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985- (Зајечар: Happy). - 25 cm Тромесечно. - Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR-ID 65253890