Naslov originala Siobhán Parkinson FOUR KIDS, THREE CATS, TWO COWS, ONE WITCH (MAYBE) Copyright for text © Siobhán Parkinson Copyright for editing, typesetting, layout, design © The O’Brien Press Ltd Za izdawe za Srbiju i Crnu Goru © Kreativni centar 2005 Biblioteka Svet je jedan kwiga {esnaesta prvo izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa Sla|ana Ili} Ilustracije Du{an Laki}evi} Lektor i redaktor Ivana Igwatovi} Dizajn korica Du{an Pavli} Priprema za {tampu Qiqana Pavkov Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel.: 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.co.yu e-mail: info@kreativnicentar.co.yu Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum, Beograd Tira` 3000 ISBN 86-7781-361-6
S engleskog prevela
Vesna Sofrenovi}
GLAVA 1
Kako ubediti Elizabet Ostrva se ne pojavquju tek tako, ne izrawaju zelena iz mora kao le|a neke nemani iz dubina, koja, kad izroni, ispusti duga~ak, te`ak uzdah. Beverli je to znala. Znala je da je ostrvo oduvek bilo tamo. Samo {to na to nikada ranije nije obra}ala neku posebnu pa`wu. Beverli je, kao po pravilu, zaista sve prime}ivala. Gde god da je bila, volela je da u glavi napravi snimak onoga {to je okru`uje i da taj snimak potom arhivira za budu}u upotrebu, {to je u~inila i s Tranaroneom ve} prvog dana, kada su stigli pre nedequ dana. O Tranaroneu zapravo i nije imala neko posebno mi{qewe. I nije bilo ba{ neko mesto. Ili je mo`da vi{e nisu zanimala primorska letovali{ta. Volela ih je kada je bila mala, kad su jo{ letovali svi zajedno, kao porodica, i zabavqali se onako kako to ~ine porodice. Igrali su se frizbijem na pla`i, ~eprkali po vodi u udubqewima stena, razvla~ili po morskom dnu staru ru`i~astu mre`u koja se klimala zaka~ena na dr{ku od bambusa – a nikada nisu uspevali da ulove bilo {ta zanimqivo, 5
[ivon Parkinson
osim nekoliko polomqenih {koqki i duga~ke qigave morske trave – i po jarkom suncu prire|ivali izlete na pe{~anoj pla`i. Sve se to promenilo kada su joj starija bra}a porasla i oti{la na neki stari, dosadni univerzitet, ostavqaju}i je da sama s roditeqima odlazi na sumorne raspuste, dok su oni leti Interrejlom putovali po Evropi. Da bi sve bilo jo{ gore, roditeqi su joj prolazili kroz jedan od onih problemati~nih perioda kada su se prepirali i trudili se da jedno drugo nadmudre; jednom re~ju – pona{ali su se kao prave sviwe. Onoga dana kad je prvi put zaista primetila ostrvo Beverli je tumarala hladnom pla`om – u junu je obi~no bilo dosta hladno, s povremenim naletima nepodno{qive vru}ine, kada bi se moglo pomisliti da }e leto ipak sti}i – vuku}i za sobom duga~ak komad vla`ne sme|e alge koji je li~io na neki {iroki ko`ni kai{ i prili~no neprijatno mirisao. Otkinula ga je nevoqno, kao da je neko |ubre, zbog ~ega je sada ose}ala neshvatqivu gri`u savesti. Na pla`i se nije moglo videti ni{ta posebno, a ona je tu ve} bila stotinama puta da bi skupqala sve mogu}e vrste {koqki – kasnije ih je razvrstavala i pedantno zapisivala sve podatke o wima u bele`nicu pod naslovom Svet mora. Po ko zna koji put ispitala je u stenama svaku {upqinu u kojoj se zadr`ala voda, mada je dobro znala da je jedino {to se mo`e na}i na irskim pla`ama jedna vrsta morske anemone – to su providne crvene alge koje izgledaju kao poluotopqena `vaka s ukusom maline – i verala se 6
^etiri deteta, tri ma~ke, dve krave, jedna ve{tica (mo`da)
po stenama bezuspe{no poku{avaju}i da skine prilepke s wih. Sunce je jarko sijalo, mada nije preterano grejalo, tako jarko da je Beverli, kada je podigla pogled s peska i usmerila ga ka moru, morala da stavi dlan na ~elo i za{titi o~i od bleska. Mo`da se ba{ zato {to je {kiqe}i gledala ispod dlana, koji joj je slu`io kao {titnik za o~i, vi{e nego obi~no usredsredila na ostrvo koje je mirno le`alo tamo, u zalivu. U svakom slu~aju, koji god da je bio razlog, ostrvo joj je privuklo pa`wu kao da se u tom trenutku pomerilo ili joj mahnulo. Bilo je to sasvim obi~no ostrvce, ukoliko se za bilo koje ostrvo uop{te mo`e re}i da je obi~no – ne preterano veliko, ali svakako pristojne veli~ine. Nije to bilo neko kamenito i negostoqubivo ostrvo, kakva se ponekad uzdi`u nad morskom povr{inom. Zapravo je izgledalo kao otrgnut komad kopna. Kao da ga je neko zbuweno xinovsko dete ostavilo po strani, ne znaju}i gde je mesto tom delu u ogromnoj slagalici zapadne obale Irske. Beverli se sva stresla, poput nekog mokrog psa, kao da `eli da sa sebe strese tu luckastu ideju. Ostrva nisu delovi slagalice. Ona su prirodni fenomeni za koje postoji razumno obja{wewe. Da, to su ostrva. O wima se mo`e ~itati u kwigama iz geografije. Nastaju sudarawem kontinentalnih plo~a, ili su vrhovi podvodnih planina, ili ve} ne{to tome sli~no. Ipak, to ostrvo nije izgledalo kao prirodni fenomen o kojem se mo`e ~itati u geografskim kwigama. Delovalo je kao napu{ten, nenastawen, 7
[ivon Parkinson
odba~en komad kopna. Beverli se ~inilo kao da ostrvo ~ezne da ga neko poseti, kao da se ose}a usamqeno tamo, na morskoj pu~ini, odvojeno od mesta na kojem bi trebalo da bude. Opet se sva stresla. [ta ju je to spopalo? Svejedno bi bilo lepo, pomislila je, napraviti izlet na to ostrvo. Mogla bi da ga istra`i, mo`da da nacrta wegovu mapu. Mo`da tamo u stenama postoje zanimqivija udubqewa ispuwena vodom, ili pe}ine, ili obluci kakvi se mogu videti na slikama u `ivopisnim kwigama o morskoj obali, obluci u ~ijem se jezgru, kada se raspolute, mo`e prona}i poludrago kamewe koje se bru{ewem dovodi do neslu}ene lepote. Mo`da ima i morskih je`eva ili morskih zvezda – svega onog divnog {to se, koliko god da se predano tra`i, u stvari nikad ne nalazi na pravim morskim obalama. A nije potreban ni ~amac niti bilo {ta drugo. Kada je oseka, do ostrva se mo`e otpe{a~iti. Ostrvo je blizu obale – to bi zapravo bila obi~na {etwa, samo uz pquskawe i {qapkawe kroz vodu. Ali to ne}e biti tek obi~na {etwa. Bi}e to prava ekspedicija, nau~no putovawe, istra`iva~ki pohod. Sva uzbu|ena, Beverli je ispustila komad morske trave koji je vukla za sobom i uputila se prema selu, takvom kakvo je – s dve prodavnice, dva paba i malim restoranom iz kojeg je hrana mogla i da se ponese. Neophodno je da napravi plan za tu ekspediciju. Beverli je smatrala da sve treba obaviti onako kako treba. Nikada se nije tek tako ne~emu prepu{tala. Volela je sve da zapi{e, da napravi 8
^etiri deteta, tri ma~ke, dve krave, jedna ve{tica (mo`da)
spiskove, da svemu promi{qeno pristupi. Nije volela da je po`uruju. Razmi{qaju}i o tome koliko je takav pristup pustolovini vredan divqewa, a o sebi kao o vrlo organizovanoj i potpuno razumnoj osobi, Beverli se uputila ka seoskoj prodavnici, dok su joj noge u sandalama bile uprqane peskom i plave od hladno}e. Ta prodavnica istovremeno je bila i po{ta, a sa susednom sku~enom starinskom bakalnicom, koja je slu`ila i kao pab i mirisala na pivo i {unku, zadovoqavala je dnevne potrebe me{tana i posetilaca Tranaronea. Stvari kao {to su olovke i papir nalazile su se u stra`wem delu, blizu po{tanskog odeqka, pored neshvatqivo o~ajnog izbora ro|endanskih ~estitki, s ru`ama i ma~kama za dame, a sa {tapovima za pecawe i sportskim kolima za gospodu. Nije bilo ni velikog izbora olovaka i papira: hemijske olovke bik, s plavim ili crvenim umetkom, `ute drvene olovke faber, HB, ve} za{iqenog vrha, poput opasnih malih {ila za razbijawe leda, plasti~ni reza~i za olovke, plavi i crveni kao i hemijske, papir za pisawe belvedere, ali samo mali format i ve} i{partan, prili~no neprivla~ne koverte, od papira kao {to je onaj za brisawe ruku, sa zelenonaranxastim okvirom, slikom aviona u uglu i od{tampanim Par Avion / Aerphost ispod, ali bez odgovaraju}eg papira za pisawe. Beverli je zami{qeno prelistala papire s iscrtanim linijama. To nije bilo ono {to je `elela. Ali nije bilo notesa, samo {kolskih svezaka, s kvadratima za matematiku i onih s crvenim i plavim linijama za zajedni~ke ve`be pisawa. Jo{ 9
[ivon Parkinson
malo je ~eprkala naokolo nadaju}i se da }e na}i ne{to prikladnije. Rukom koju je zavukla me|u sveske kona~no je napipala jednu ~iji joj je oblik odgovarao. Izvukla ju je. Bila je lepa, crvenih tvrdih korica, glatkih kao haqina od tafta koju je Beverlina starija sestra od tetke nosila na maturi. Ali, kada je otvorila svesku, ispostavilo se da joj notes ne odgovara, jer je imao uspravne crvene linije za pravqewe ra~una ili ve} ne~eg takvog. Iznervirana, }u{nula ju je u stranu. – Hej, ti tamo! Nema potrebe da rastura{ radwu! Re~i su bile o{tre, ali je ton kojim su izgovorene bio {aqiv i izaziva~ki. Bio je to Kevin, najstariji sin vlasnice prodavnice. Beverli je to znala, mada ga nije pogledala. Bio je gotovo uvek u radwi: ili je pomagao majci, ili mu se glas ~uo iz prostorija u stra`wem delu u kojima su `iveli. Tamo je poslovao oko mla|ih sestara i bra}e, kuvaju}i im ~aj ili urlaju}i na wih da smesta obuku pixame. Bio je visok i nosio je ko`nu jaknu veruju}i da je to – to. Eto {ta ispadne kada si najstariji i kada se sve vreme na tebe ugledaju. Uzdahnuv{i, Beverli je uzela svesku za ra~unawe i od{etala se do kase, nagla{eno ne obra}aju}i pa`wu na Kevina. Gospo|a Malruni je bila zauzeta pakovawem bakaluka u kartonsku kutiju. Zbrajala je cene namirnica koje je u wu stavqala. ^itala ih je upola glasa s malog umrqanog spiska i odmahivala glavom s neodobravawem. Beverli se osvrnula da vidi ~ije su to namirnice, ali nijedna druga 10
^etiri deteta, tri ma~ke, dve krave, jedna ve{tica (mo`da)
mu{terija nije bila u radwi. Mora da je gospo|a Malruni pakovala stvari koje je neko poru~io. – Devedeset pet – mrmqala je gospo|a Malruni. – Jedan-auh-{est. Trideset {est. Sedamdeset dva. [est tegli meda (ovog puta, hm, {est?) po devedeset pet penija – pet funti sedamdeset. ^etrdeset pet. Beverli je shvatila da }e to trajati beskona~no. Po~ela je nestrpqivo da lupka nogom, ma{u}i sveskom u skladu sa svojom nervozom. Odjednom, taman kad je zamahnula nagore, osetila je da joj je neko izvukao svesku iz ruke. Okrenula se i pored sebe ugledala Kevina sa sveskom u ruci. – Ja }u se za ovo pobrinuti – ponudio se. – U{tede}u ti vreme. Dvadeset pet pija, molim. Beverli je prezirala qude koji su govorili pi umesto peni. Naborala je nos i pru`ila novac bez re~i. Kevin je ve} stajao s druge strane kase i savijao svesku poku{avaju}i da je ugura u plasti~nu kesu. – To mi ne}e biti potrebno – rekla je prezrivo Beverli vade}i svesku iz kese, u nadi da je tonom kojim je to izgovorila odr`ala pravu lekciju iz ekologije. – U redu – rekao je Kevin veselo, kao da se ona zbog ne~eg pravdala. Zubi su mu bili neverovatno pravilni i jednaki, a tamna kosa o~e{qana na stranu tako da se moglo videti koliko je gusta. O~igledno je svaki sloj kose bio zasebno ise~en i potom name{ten ba{ tamo gde treba. – Ve} se sprema{ za povratak {kolskim obavezama? Mora da si vrlo priqe`an |ak. Ha-ha. 11
[ivon Parkinson
– Ne – odgovorila je Beverli hladno, ne upu{taju}i se u obja{wavawe o tome za{to joj je sveska potrebna. – Pa, dobro – Kevin je slegao ramenima. Dok je govorio, videla mu se unutra{wost usnice. Bila je tople crvene boje. Onda se nasmejao bez ikakvog razloga, a Beverli je ponovo mogla da vidi blesak wegovih pravilnih zuba. Nasuprot crvenoj usnici izgledali su jo{ beqe. – Tra`ila sam, zapravo, notes – kazala je Beverli bla`e. – E, `ao mi je zbog toga – rekao je Kevin. – Naru~ili smo neke ju~e, ali ne}e sti}i jo{ dan-dva. Eto, poku{avao je da bude qubazan. Makar je bio u~tiv. Beverli je uspela da se osmehne dok je stavqala kusur u xep. Nije trebalo to da uradi. Kevin je iskoristio wenu dobru voqu i otvoreno joj namignuo. Beverli se brzo okrenula da bi sakrila zajapurene obraze. Kako se samo usu|uje?! Istr~ala je iz radwe, a vrata su se za wom s treskom zalupila. Jurila je putem koji je bio nejednako poplo~an sve dok nije stigla do izletni~kih ku}ica. Kada je stigla, obrazi su joj goreli vi{e od napora nego od pometenosti. Bacila se na krevet i nekoliko puta duboko udahnula pre nego {to je otvorila notes za ra~unawe i po~ela da zapisuje. Evo {ta je napisala na prvoj, ~istoj i glatkoj stranici. Ciq ekspedicije: istra`iti Gospino ostrvo iz slede}ih uglova: geografija, geologija, fauna, flora, ekologija, razno. Istra`iva~i: Beverli Vilson (vo|a), Elizabet Rajan, Xerard O’Konor. 12
^etiri deteta, tri ma~ke, dve krave, jedna ve{tica (mo`da)
Potrebno – bilo je slede}e {to je zapisala. Potom je navela sve ~ega je mogla da se seti: – bakqa i baterije – konopac – notes i olovka – {ibice – perorez – namirnice – prostirka – tople jakne i rezervne sokne – ~okolada. Trebalo je da budem izvi|a~, pomislila je zadovoqno dok su joj se promrzli no`ni prsti migoqili u sandalama. A signalne rakete? – setila se. Dobro bi nam do{le u slu~aju opasnosti. Ali {ta su zapravo signalne rakete? Kako izgledaju i gde se mogu nabaviti? Slegla je ramenima, ali je ipak i wih stavila na spisak. Ve} }e ne{to smisliti. Zatvorila je notes i skliznula s perjanog du{eka. Sada je trebalo da na|e Elizabet, koja se pro{le nedeqe preselila u jedan od onih u`asnih izletni~kih bungalova gore, uz put. Elizabet }e sigurno pomisliti da je ovo sjajna ideja. – Ne znam – rekla je Elizabet Rajan usporeno, a duga~ka svetla pletenica klatila joj se izme|u lopatica na le|ima. Dve devoj~ice sedele su u bungalovu, za okruglim sme|im stolom ~iji je gorwi deo bio od plastike. Jele su sladoled od malina iz ~inija u kojima se za doru~ak slu`e pahuqice, s nacrtanim neprivla~nim ru`i~astim cvetovima koji nikada nigde nisu postojali, ni u divqini, a ni u ba{ti. 13
[ivon Parkinson
– Za{to da ne? – Ne znam – odgovorila je Elizabet, udubiv{i se u lizawe ka{i~ice, razroko gledaju}i svoj iskrivqeni odraz u woj. – Postoji ne{to u vezi s tim ostrvom. Ni sama ne znam {ta. Neko tamo `ivi, mislim. – Pa {ta ako neko zaista i `ivi tamo? Te{ko da to {to idemo tamo na piknik mo`e da bude zlo~in zato {to neko tamo `ivi. Neko `ivi i na ostrvu Ini{bofin, i na Aranskim ostrvima, i na mnogim drugim. To ne zna~i da tamo ne mo`e da se ode i da se razgleda. – Mo`da je privatan posed – Elizabet se prepirala. – Mo`da to zna~i da nezakonito stupamo na ne~ije imawe. – A, na to misli{! Koga je briga? Mislim da zapravo ne mogu krivi~no da te gone ako nezakonito stupi{ na ne~iji posed. – Krivi~no gone? Misli{ – sud i to? Zaboga, na to nisam ni pomislila! – Ma ne, glupsone, naprotiv! Ne sud i sve ostalo. Htela sam da ka`em da mislim kako nezakonito stupawe na ne~iji posed u su{tini i nije zlo~in, ali svejedno. To sad i nije bitno. – A {ta jeste? – pitala je Elizabet, netremice gledaju}i Beverli. – Zaboravih! Elizabet je bila takva sawalica! Pa`wa je nije dr`ala ni toliko koliko je trajala re~enica od po~etka do kraja. – Ono {to je va`no – rekla je Beverli veoma strpqivo – jeste to da li }e{ krenuti sa mnom u istra`ivawe ostrva ili ne}e{. 14
^etiri deteta, tri ma~ke, dve krave, jedna ve{tica (mo`da)
– A {ta ako tamo nismo po`eqne? [ta ako, recimo, imaju dobermana? – Eto, opet sve ispo~etka – Beverli je uzdahnula. – A {ta ako imaju tigra?! Ili krdo slonova?! – To nije mogu}e, zar ne? – Elizabetina usta bila su {irom otvorena, kao jedno veliko okruglo O. – Naravno da nemaju, glupa~ice. Gde ti je pustolovni duh? Ide{ li ili ne? – Pa... – OK – rekla je Beverli zapovedni~kim tonom, prihvataju}i neodlu~nost kao pristanak. – Sada je samo pitawe da li }emo povesti Xerarda. Boqe je da budemo u dru{tvu de~aka – iako je on obi~na dosada – da bi nam obavqao prqave poslove. Kapira{? – Aha, da – slo`ila se Elizabet. O svom bratu od tetke ni ona nije imala visoko mi{qewe i bila je prili~no zadovoqna time {to mu je dodeqena uloga nekoga ko obavqa prqave poslove. ^im je to izgovorila, shvatila je da je nedvosmisleno pristala na tu ekspediciju. Pa, kako god, mo`da }e biti zabavno. U svakom slu~aju }e biti zabavnije od muvawa po hladnom i nezanimqivom Tranaroneu. Elizabet je podigla ~iniju i po~ela da li`e ostatke sladoleda duga~kim pokretima ru`i~astog jezika. Beverli ju je prvo pogledala s neodobravawem, razroga~enih o~iju. A onda je i ona podigla ~iniju uz kikot i po~ela isto to da radi. Zbog nekog razloga sladoled je tako bio ukusniji nego kada se jeo ka{i~icom. Eto, kako bi nauka to objasnila, pitala se.
15