– Добро јутро, Гајо, ја сам Миша.
– Добро вече, ја сам Гаја!
– Јутро је, Гајо!
–
Добро вече, ја сам Гаја!
– Добро. Добро вече, Гајо!
Пошто се спремио, Миша је узео сендвич и, упркос мајчиној поруци, кренуо је у школу у дуксерици. А онда се, уверивши се да је напољу заиста хладно, вратио у стан, обукао плаву је Миша у џепу напипао заборављену, одавно искоришћену папирну марамицу.
Миша је, дакле, напипао искоришћену
марамицу, што само по себи није довољно
шокантно да би неко вриснуо. Или цикнуо.
Или крикнуо. Или побегао у другу просторију.
Или престравио сопственог љубимца. Или излетео из стана урлајући: – Упомоћ! Упомоћ, људи! Управо сам напипао прљаву марамицу у џепу!
Не, наравно да није! Разлог због којег је
Миша вриснуо било је некакво мигољење.
Мигољење, кажеш? – питала је мама
преко телефона.
– Да, нешто се мрдало у марамици
– потврдио је Миша. – Мрдало се, је л’?
– Да, нешто влажно и мекано. А када сам
отворио марамицу, ТО нешто ме је погледало
и скочило иза ормана. – А-ха! – рекла је мама. – Знам да звучи шашаво, али то је истина.
Чак се и Гаја накострешио, као увек кад се уплаши. – Чак и Гаја! Баш занимљиво. Могао би
да почнеш да снимаш научнофантастичне
филмове, знаш? – рекла је мама и зевнула не
би ли му скренула пажњу да
не верује. – Него, Мишо, управо ми почиње састанак. Обуци јакну и пожури да не закасниш. – Али, али, али...
Али како је то могуће? – у неверици је
рекла Маша.
Маша живи у истој згради као и Миша (или супротно), и иде у исто одељење као и
(или супротно), и шали
(или супротно), па су
Заклео бих се да је неко цикнуо – тихо је рекао господин Томислав одозго.
Ти ћути! – одбрусила је Смиља.
Сигурно вам се учинило – рекао је
Миша и заједно с Машом шмугнуо напоље. Као и обично, испред зграде су
срели ужурбану новинарку Марину
из поткровља, а онда и гос’н
Чеду, остарелог научника који је целог живота трагао за
праптицом, диносаурусима
и другим прастворењима.
Иако је знао све и свашта,
о њему је владало мишљење
да је мало шашав. – Добро јутро, децо, када будете
имали више времена, морам да
вам испричам шта сам видео 1966,
кад сам истраживао у једној
пећини…
Може, гос’н Чедо, али други пут. Извините, сада журимо у школу!
Објасни ми сад лепо шта се догодило! – нестрпљиво је рекла Маша када су мало одмакли.
– Па рекао сам ти. Нешто је искочило из
марамице.
–
–
Нешто?
Да, нешто. Не знам шта.
– Нешто као…?
– Не знам.
–
Ванземаљац?
–
Више ми је личило на некаквог пужа са
веома крупним тужним очима.
– На пужа са крупним очима?! Аууу!
велику звер са још већим
зубима?
Искрено, није
опасно, више, онако, слатко.
баш онако слатко поједе? Затим
родитеље, па почне
другог
Илустрације
Лектура
Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 30 88 446 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs
© Креативни центар 2025
За издавача Љиљана Маринковић, директорка
Штампа Калиграф, Београд
Година штампе 2025
Тираж 1500
