ПСИХОЛОГИЈА
уџбеник за други разред гимназије и други и трећи разред подручја рада економија, право и aдминистрација
„Када сам се прихватио незахвалног и веома тешког посла писања уџбеника за предмет Психологија, имао сам пред очима пре свега шеснаестогодишњег ученика, његове способности, интересовања, потребе. Настојао сам да направим савремен, обухватан, информативан и занимљив уџбеник, који ће ученицима бити користан, разумљив и близак. Желео сам да их ова књига уведе у узбудљив свет психологије као науке и да у њему нађу одговоре на многа питања која муче данашње девојке и младиће. Он је замишљен тако да подстакне младе да критички, слободно размишљају о проблемима појединца као личности и као члана друштвених група. Нов програм ми је омогућио да се у новом издању продубљеније позабавим интимним проблемима адолесцената, идентитетом (развојем, кризама, конфузијом), емоцијама (посебно љубављу, партнерским односима), мотивима, конфликтима и њиховим решавањем, болестима зависности, као и проблемима у интерперсоналним односима, ставовима, стереотипима, предрасудама и вршњачким насиљем (узроцима, облицима, превенцијом и третманом).“ Аутор: Проф. др Жарко Требјешанин
ВОДИЧ КРОЗ УЏБЕНИК је у потпуности усклађен с новим програмом наставе и учења ••Узаџбеник предмет психологија у другом разреду гимназије и другом и трећем
разреду подручја рада економија, право и администрација.
џбеник садржи 19 поглавља распоређених у три велике целине: ••УПсихологија као наука и пракса, Личност као јединство психолошких
процеса, особина и стања и Особа у социјалној интеракцији. На почетку сваке целине дат је кратак увод чија је сврха да ученике обавести чиме ће се у том делу књиге бавити.
вако поглавље започиње таксативним навођењем онога што ће ученици ••Смоћи после обраде изложених садржаја. Циљ ових најава јесте да ученике
заинтересује за градиво, али и да их упути како се оно може употребити.
сваког поглавља налазе се сажетак обрађеног садржаја ••Н(Даа крају видимо шта смо научили), две врсте питања – за обнављање градива
и за размишљање – као и препоручена литература за даље читање.
а би се садржаји учинили пријемчивијим и олакшало учење, из основног ••Дтекста су издвојени боксови различитог типa. појмови и непознате речи посебно су означени у основном тексту •• Киључни додатно објашњени на маргинама. ••Уџбеник је богато опремљен ауторским илустрацијама и фотографијама.
Образовни исходи
3. Развој психичког живота човека Шта ћете овде сазнати и шта ћете моћи • Разумећете шта се подразумева под филогенетским развојем, а шта под онтогенетским. • Сазнаћете која су то различита схватања о чиниоцима развоја, супротстављеним гледиштима, нативизму и емпиризму. • Моћи ћете аргументима да поткрепите схватање да у психичком развоју важну улогу има и лична активност. • Сазнаћете како се особине наслеђују путем гена и хромозома и разумећете колико је наслеђе важно за развој многих психичких способности. • Сазнаћете ко су деца-вукови и зашто је њихов случај важан за расправу о чиниоцима развоја. • Моћи ћете да објасните како данас психолози решавају старо питање о односу наслеђа и средине у развоју психичких способности и функција, односно моћи ћете аргументовано да образложите становиште интеракционизма.
Развојна психологија проучава претежно онтогенезу физичких и психичких функција, али и филогенезу. Филогенеза се односи на постанак и развој различитих живих врста, укључујући ту и људску. Развојна психологија проучава посредно (на основу података палеонтологије, упоредне анатомије и физиологије) постанак и развој појединих човекових способности и функција током еволуције. Савремени еволуциони психолози показали су да су многи важни психички процеси (говор, опажање, нагони, емоције, учење итд.) филогенетски програмирани. Еволуција људске врсте Током веома дугог периода антропогенезе човек је еволуирао у анатомско-физиолошком и менталном погледу. Захваљујући усправном ходу, употреби руку, оруђа, као и сложеном друштвеном животу, човеков мозак (посебно велики мозак) развио се, а упоредо са овим променама развиле су се способности говора и интелигентног решавања проблема, односно мишљења и имагинације. Човеков организован и ка циљу усмерен рад, као и говор, који је постао моћно средство споразумевања и мишљења, битно су изменили његов начин живота и прилагођавања. Да би се што боље адаптирали на променљиве услове живота, људи су активно мењали околину и прилагођавали је својим потребама, а на тај начин мењали су и себе и подстицали развој унутрашњег, све сложенијег психичког живота.
антропогенеза – настанак и развој људске врсте
ФИЛОГЕНЕТСКИ И ОНТОГЕНЕТСКИ РАЗВОЈ ПСИХИЧКОГ ЖИВОТА Развојна психологија дужна је да одговори на три важна питања: 1. Шта је развој и каква је његова природа? 2. Који су главни чиниоци развоја? 3. Да ли је развој континуран или скоковит? На наизглед лако питање: Шта је развој?, није лако одговорити. Уосталом, пробајте најпре сами да одговорите. Наведите какве врсте промена подразумева развој. психички развој – узастопни низ релативно трајних и прогресивних промена психичког живота који путем диференцијације и интеграције води до све стабилнијих и сложенијих структура и све боље прилагођених функција
______________________________________ ______________________________________ ______________________________________ ______________________________________ Психички развој подразумева узастопни низ релативно трајних, неповратних и прогресивних квантитативних и квалитативних промена психичког живота који путем све виших облика диференцијације и интеграције води до све стабилнијих и сложенијих структура, као и до све ефикаснијих, боље прилагођених и зрелијих функција.
42
43
Занимљиви задаци чије решавање захтева примену наученог
2
Шаљиви приказ човекове еволуције
Онтогенеза означава постанак и развој јединке од зачећа до пуне зрелости или до краја живота. Она проучава историју развоја појединачног организма, насупрот филогенези, која проучава еволуцију врсте. Човеков онтогенетски развој обично се у психологији разматра по одређеним периодима, као што су: пренатални период (развој у мајчиној утроби, пре рођења), период одојчета (од рођења до годину дана), детињство (1–11 година), пубертет (од 10/12 до 14 година), адолесценција (15–20 година), позна младост (22–27 година), зрело доба (28–65 година) и старост (од 66 година надаље). Овај развој биће подробније разматран касније. Прастаро је питање о томе да ли на човеков психофизички развој више утиче наслеђе (генетска основа) или средина (стечено искуство).
ВОДИЧ КРОЗ УЏБЕНИК Указивање на повезаност онога што се тренутно учи са оним што је учено раније
Дефинисање кључних појмова СТРЕС И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ
стресор – било који догађај (развод, смрт рођака, рат) који од организма захтева појачан напор и нов вид прилагођавања измењеним условима
општи адаптивни синдром или стрес – неспецифична адаптивна реакција организма на повећане захтеве које изазива стресор
Дуготрајне непријатне емоције (страх, бес, туга) представљају ризик по психофизичко здравље. Оне се јављају ако особа често доживљава стресове. Термин стрес (енгл. stress – притисак, напор, напрезање) веома је много коришћен, а двосмислен је јер означава чиниоце који изазивају узнемиреност, неравнотежу и изискују појачан напор организма, али и саму реакцију организма на њих. Зато је добро разликовати стресни догађај (стресор) од реакције на стресну ситуацију (стрес). Стресор је било која ситуација или догађај који од организма изискује појачан напор и нов вид прилагођавања измењеним условима. Он може бити физички (електрични удар, рањавање итд.), психички (губитак блиске особе, разочарање итд.) или социјални (рат, затвор, развод итд.). Али стресори могу да буду и пријатни догађаји (добитак на лутрији, венчање итд.), који изазивају поремећај психичке равнотеже, напетост и веома бурне афективне реакције (еуфорија, раздраганост). Стресна ситуација, било да представља опасност, било да је изазов, нарушава психофизичку равнотежу и изазива одбрамбену, стресну реакцију организма, познату као општи адаптивни синдром. Према Селију, стрес или општи адаптивни синдром (ОАС) јесте неспецифична адаптивна реакција организма на повећане захтеве. Та реакција је неспецифична, тј. иста је у физиолошком смислу и када добијемо на лутрији и када банкротирамо, када се женимо и када се разводимо. Сели ову реакцију пореди са алармним системом у банци, који се активира и позива полицију на било какав и било чији упад у банку. Ова реакција има три фазе. Схема општег адаптивног синдрома
ности организма тада расте, али само до неке границе. И, најзад, ако се стрес настави, наступа фаза исцрпљености, када организам није више кадар да се успешно бори. Јављају се психофизичка изнуреност, слабост организма, слом система одбране, а у екстремним случајевима догађа се чак и да особа умре. Знаци за узбуну: како препознати стрес Симптоми стреса су: умор (безразложан, хроничан), неспособност концентрације, депресивност (хронично нерасположење, апатија), анксиозност (неспокојство, тахикардија), раздражљивост, нервоза, поремећаји сна (несаница, предуго спавање), поремећаји апетита (анорексија или булимија), поремећаји сексуалне функције (импотенција, фригидност). Живот без икаквих стресова био би досадан, те је за ментално здравље потребна извесна оптимална (ни прејака, ни преслаба) количина стресора као својеврсног изазова за наше могућности. Стрес има негативне физичке и менталне последице само када притисак интензитетом или трајањем превазилази адаптивне способности организма да им се адекватно одупре. Дуготрајна изложеност стресу може довести до разноврсних психосоматских поремећаја и обољења (хипертензија, дијабетес, гастритис, астма, чир на желуцу и сл.). Одбијање суочавања са стресом, тзв. нојева тактика, јалово је и штетно. Последице стреса могу, међутим, бити и позитивне ако организам успе да му се одупре и да очврсне, стекне отпорност или пак развије нове, конструктивне механизме за његово савладавање. Постоји више различитих стратегија превладавања стреса (зависе од културе, искуства и личности). Типичне стратегије превладавања стреса наведене су у табели на следећој страни.
За анксиозност в. поглавље Емоције.
Замислите живот без икаквог стреса. „Стрес је зачин живота. […] Kо би уживао у животу без трке, без удараца, без грешака?“ (Ханс Сели) За психосоматска обољења в. у овом поглављу одељак Ментални поремећаји.
СТРЕСОР ОДГОВОР ОРГАНИЗМА
АЛАРМ Мобилизација ресурса да би се организам одупро штетном деловању стресора
ОТПОР Пружање отпора стресору, превладавање
ИСЦРПЉЕНОСТ Ако деловање стресора не престане, ако се организам не одупре, настаје исцрпљеност
Прва фаза реакције организма на стрес јесте алармна реакција, која укључује стимулисање симпатичког нервног система, што повећава енергетски набој и одбрамбену способност организма (бежати или се борити). Друга фаза је пружање отпора или одупирање, када се организам активно супротставља околностима које га угрожавају, адаптира се, али и трпи оштећења. Ниво отпор204
205
Схеме и прегледи за лакше разумевање и памћење градива
музику упознали момка/девојку, велика је вероватноћа да ће вам та музика касније бити пријатна. ИНСТРУМЕНТАЛНО УСЛОВЉАВАЊЕ Инструментално условљавање је облик учења у којем само понашање организма представља средство (инструмент) долажења до циља, тј. до последице која је награда или до избегавања непријатне последице. Учење покушајима и погрешкама: Торндајк и мачке. То је облик учења који је први крајем XIX века експериментално изучавао амерички психолог Торндајк. Његови испитаници биле су мачке које су училе како да реше проблем путем случајних покушаја и погрешака. Торндајков експеримент: Шта ради гладна мачка? У Торндајковим експериментима гладна мачка се ставља у кавез, а изван њега, у видном пољу, али 400 ван домашаја, налази се награда – парче укусне 300 рибе. У тој проблемској си200 туацији мачка изводи низ насумичних безуспешних 100 покушаја да би се домогла хране (да се провуче изме10 20 30 40 50 60 70 0 Покушаји ђу шипки, пружа шапу ка риби, удара, гребе по кавезу, фркће итд.). После бројних неуспешних покушаја она сасвим случајно успева да подигне резу на вратима и тако стиже до награде. У наставку експеримента, кад се мачка поново стави у кавез, она опет много пута безуспешно покушава док опет случајно не дође до циља. Али у сваком новом низу покушаја број неуспешних покушаја мачке се смањује, све док најзад одмах не дође до циља.
Време потребно за бекство (сек.)
Едвард Ли Торндајк (1874–1949)
600 500
За ову врсту учења карактеристично је, дакле, да је поступно, јер мачка до решења долази путем слепих покушаја и случајних успеха, тј. лаганим смањивањем броја неуспешних (ненаграђених) одговора (а не путем мишљења). На основу тих експеримената Торндајк је 1911. године формулисао закон ефекта, којим се објашњава принцип инструменталног учења. По том закону, одговори који доводе до пожељних последица (задовољства или избегавања непријатности) учвршћују се, а одговори који доводе до непожељних последица (непријатност, бол) слабе и елиминишу се. Одговори, дакле, јачају или слабе у зависности од ефеката до којих доводе. Поткрепљењем се назива последица неког понашања која води до веће вероватноће његовог јаваљања у будућности, односно до јачања тог понашања. 112
Оперантно условљавање: Скинер и голубови. То је такође инструментално учење током којег организам, међу бројним другим реакцијама, спонтано емитује и неку инструменталну радњу (операцију) која доводи до циља – задовољења потребе. Овај вид условљавања описао је и објаснио Б. Ф. Скинер на основу својих експеримената с пацовима и голубовима које је стављао у експерименталну, тзв. Скинерову кутију (в. слику). Гладан голуб прави разне покрете све док случајно притиском на полугу не активира механизам који му избацује лоптицу хране у једну посуду, те тако научи да је то операција којом задовољава глад. Та награђена операција биће учвршћена. Скинер је експерименталном анализом дошао до важних законитости оперантног понашања: оно се може по жељи експериментатора обликовати вештим коришћењем поткрепљења (нпр. храна, вода итд.). Показао је да промишљеним начином поткрепљења спонтано емитованих одговора можемо да научимо животињу веома сложеним понашањима (нпр. научио је голубове да играју пинг-понг и да наводе ракете на циљеве!). Он је експериментално показао ефекте различитих врста режима поткрепљења. Наиме, поткрепљење се може давати повремено, за сваку десету, парцијално, а не за сваку успешно изведену радњу. Могу се мењати и количина и време одлагања поткрепљења. Како се ствара коцкарска упорност Један од парадоксалних Скинерових експерименталних налаза јесте да је научено понашање много отпорније на гашење (стечена навика је снажнија) ако се поткрепљење даје парцијално или неправилно (рецимо, за сваку стоту исправну радњу или некада за сваку другу, а некада за сваку десету). Као да организам научи да упорно ради за ретке и непредвидљиве награде, па га бројни неуспеси не обесхрабрују. Ова правилност успешно објашњава патолошку упорност коцкара, који устрајавају у својој игри упркос великим губицима и тек повременим, малим добицима. Али оперантно условљавање није карактеристично и важно само за животиње, већ и за човека. Васпитачи путем награда и казни настоје да код деце развију одређене, пожељне облике понашања, а да непожељне елиминишу. У обликовању понашања деце, али и одраслих људи, осим примарних поткрепљивача (храна, мажење итд.), често се примењују и секундарни поткрепљивачи (новац, оцене итд.). Да ли је боље награђивати или кажњавати? Скинер је истраживањима утврдио да је за обликовање понашања животиња и деце боље користити награду него казну. Пре свега, коришћењем награде у васпитавању усваја се ново понашање, а казном се само може елиминисати већ постојеће, непожељно. Тачније, казном не елиминишемо непожељне начине понашања, већ само привремено инхибирамо њихово испољавање (чим нема казне, они се обнављају). Често кажњавање које кочи, рецимо, агресивно понашање истовремено повећава осећање фрустрације,
Богардус Ф. Скинер (1904–1990)
Голуб кљуца по тастеру у тзв. Скинеровој кутији режим поткрепљења – план по којем се врши поткрепљење, нпр. може се давати повремено (парцијално), а може за сваку успешно изведену операцију примарни поткрепљивач – средство које природно (урођено) доводи до задовољења потребе (вода, храна, близина родитеља) секундарни поткрепљивач – драж која своју моћ поткрепљења стиче тако што је асоцијативно повезана с примарним поткрепљивачем (жетон, новац, диплома) 113
Главне идеје из основног текста илустроване на занимљив начин
Објашњење мање познатих речи
3
Провера колико су ученици усвојили обрађене садржаје
Резиме обрађених садржаја
теорија интерференције (активног заборављања) – заборављање је производ међусобног ометања раније наученог и новог материјала
потискивање – несвесни, аутоматски процес одбацивања у несвесно непријатних сећања и жеља које су неприхватљиве свесном егу (изазивају страх, кривицу, стид)
противрече неке чињенице и законитости (нпр. спорије пропадају ранија него каснија сећања). Она се може оспорити и логичким аргументом: само време не може бити узрок неке појаве, већ једино збивања у њему. Најзад, теорија интерференције и експерименти на којој она почива представљају озбиљну критику теорије неупотребе. Према теорији интерференције (или активног заборављања), заборављање је производ међусобног ометања (услед сукобљавања) раније наученог и новог материјала. Када ново омета старо градиво, ради се о ретроактивној инхибицији, а када старо омета ново, о проактивној инхибицији. Када испитаник није активан или када спава после учења неког градива, он га много боље памти него ако после тог учења одмах почне да учи неко друго, ново градиво. По Фројдовој теорији потискивања, заборављање је процес у којем оно што је непријатно бива потиснуто из свесног памћења и одгурнуто у несвесно. Најбрже и најлакше се заборављају непријатне обавезе и догађаји (заборављамо да одемо код зубара или име неке мрске особе). То је интуитивно схватао и Дарвин, који је брижљиво записивао све критике своје теорије еволуције јер је знао да ће их иначе, као непријатне, заборавити. Ова теорија добро објашњава само једну врсту заборављања – мотивисано заборављање – али не и друге. Поред тога, ова теорија је у складу с хипотезом о вечитости памћења, јер је „заборављено“ само неприступачно свести, али није и нестало из сећања.
► ТЕОРИЈЕ ЗАБОРАВЉАЊА Постоји више покушаја да се објасне природа, узроци и ток заборављања. Од класичних теорија заборављања најпознатије су теорија спонтаног заборављања и теорија потискивања, а од новијих теорија интерференције. Питања и задаци за понављање градива 1. У чему се састоји процес памћења? 2. Како се манифестује и мери памћењe? 3. Шта је краткорочно, а шта дугорочно памћење? 4. Наведите фазе обраде информација према Аткинсоновом и Шифриновом моделу. 5. По чему је специфично дугорочно памћење у односу на чулно и краткорочно памћење? Објасните. 6. Наведите услове за прелазак информација из краткорочног у дугорочно памћење. 7. Које су одлике процедуралног памћења? 8. Наведите аргументе у прилог тези да је процес памћења конструкција, а не репродукција. 9. Шта је мнемотехника и када је користите? Наведите неки свој пример. 10. Шта је заборављање и како се испољава? 11. Шта нам све открива Ебингхаусова кривуља заборављања? 12. Која теорија добро објашњава појаву да пре заборављамо болна и непријатна искуства од пријатних?
ни всмоанаучили и ђ а Дагвидимо шта р а н е ш и и и најв у издавач за дец аштву в а д з и м о н в о з на у обра кмичењу а т м о н д о р а н у да на међ џбеник у и к с п о р в е и љ вача а Подстицај за критичко д з и а њ е ж у р д у г и стваралачко бављење о к с роп обрађеним садржајима не а од 2006. годи ► ПОЈАМ ПАМЋЕЊА Памћење је сазнајни процес који се састоји од обраде, задржавања и проналажења информација, а затим од њиховог репродуковања и коришћења. Манифестује се и мери препознавањем (рекогницијом), репродуковањем и уштедом при поновном учењу.
► ВРСТЕ ПАМЋЕЊА Постоје три врсте памћења: чулно, краткорочно и дугорочно памћење. Чулно памћење је вид непосредног памћења и одликује се изузетно верном репродукцијом, али врло кратким трајањем. Краткорочно памћење представља оперативни подсистем памћења у којем се перцептивни подаци прерађују и одабирају да би убрзо, на основу процене важности садржине, били дефинитивно одбачени у заборав или прешли у дуготрајно памћење. Дугорочно памћење је посредовано мишљењем и траје релативно дуго. Организовано је у неколико система, па говоримо о процедуралном, семантичком и епизодичком памћењу.
► ПОЈАМ ЗАБОРАВЉАЊА Заборављање је губљење наученог (делимично или потпуно, привремено или трајно). Испољава се као немогућност репродуковања, немогућност препознавања или као потреба да се поново уче раније запамћени садржаји.
Питања и подстицаји за аналитичко и критичко мишљење, индивидуално и групно
1. Покушајте да у групи замислите и опишете што више тешкоћа човека који је изгубио памћење. 2. Објасните значење Џејмсове тврдње да „добро памтити значи размишљати о ономе што се учи“. Како се ова поставка може применити у пракси? 3. Наведите лоше и добре стране заборављања. 4. Наведите доказе у прилог тези да постоје посебни системи памћења. 5. Шта је узрок заборављања по теорији интерференције? Објасните. 6. Зашто је важно да судије познају психологију памћења? Дајте у групи што више аргумената. 7. Расправите у групи која је теорија инфантилне амнезије прихватљивија – психоаналитичка или когнитивна. Зашто? Наведите аргументе.
ШТА ЈОШ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ 1. А. Бедли, Људско памћење: теорија и пракса, Завод за уџбенике, Београд 2004. 2. А. Костић, Когнитивна психологија, Завод за уџбенике, Београд 2014, стр. 105–233 (поглавља Оперативна меморија и Дуготрајна меморија).
134
135
Препоручена литература за даље читање
Креативна школа За све информације јавите се тиму за вашу територију
Креативни центар • Градиштанска 8, 11120 Београд 35 • Тел./факс: (011) 30 88 446, 38 20 483 Продаја: за град Београд – тел. 011 / 24 40 659, 38 20 464 • e-mail: jelena.banjanin@kreativnicentar.rs за Војводину – тел. 011 / 24 00 333 • e-mail: jelena.markovic@kreativnicentar.rs за централну Србију и КиМ – тел. 011 / 38 20 483 • e-mail: dragan.nikolic@kreativnicentar.rs
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs
ISBN 978-86-529-1024-3 COBISS.SR-ID 56263689