Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО Ивана ЗеленбабиниНешићдарови
Ивана ЗеленбабиниНешићдарови Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО
1. глава 5 Мика М ико, дете, видим те! Остави тај хлеб!“, заорило би се кућом чим би се Мика приближио кухињи. Бранили су му и да улази у шпајз да не би крао кекс. Нису га слали у продавницу јер би успут начео све што је тамо пазарио. И то ако би уопште купио оно по шта су га послали, а не оно што му је срце тражило. Уколико вас Микина превелика љубав према храни не наведе на погрешан пут, и сами ћете већ закључити да је Мика био добар дечак. Поштовао је старије, пуштао је баку да га облачи онако како је желела, иако би тада изгледао као какав прерасли лутак из доба када је она још облачила лутке. Тамну косу уредно је чешљао на страну. Једини уступак царству шпилхозни и карираних кошуљица била је Микина обућа. Одмалена су његове пуначке ножице одбијале да проводе време у лакованим ципелама које је бака с љубављу бирала. Мика је скичао, викао, а када би га натерали да се обује и пође – клизао би се и падао на леђа. Бака је тешка срца одустала од ципела и дозволила Мики да носи изношене цокуле које су припадале његовом покојном деди. У почетку су му биле толико велике да је носио вунене чарапе и лети и зими. Захваљујући чарапама, цокуле су му само мало ландарале. Када су му стопала нарасла, избацио је вунене
Зеленбабини дарови 6чарапе, а цокуле су и даље мало ландарале. На крају су му ноге некако попуниле унутрашњост обуће, а сви су се зачудили на кога се изметнуло тако ногато дете. Мика се ништа није чудио – Мика је био срећан. Како је само волео своје цокуле! Оне су га односиле свуда: на места која је волео и познавао, а онда би га изненадиле и одвеле на неко сасвим ново и непознато место. Не знајући тајну његове чудесне обуће, људи су мислили да он само тумара. Ти исти људи питали су се и како дете које толико времена проводи у шетњи на свежем ваздуху може да остане толико дебело. Али они нису знали тајну његових џепова: у једном је крио фишек пун ратлука, а у другом књигу. Чим би се нашао изван погледа одраслих, Мика би засео у неку хладовину, извукао би књигу и ратлук, па би се препустио читању и жвакању. Као што је ратлук увек био мекан, мирисан и посут ситним шећером, тако су и књиге увек биле узбудљиве, с јунацима пред које је судбина постављала задатке којима је изгледало да нису дорасли, прелепе деве и чудотворне предмете. Мику деве нису нарочито занимале; када би уопште о њима размишљао, питао се зашто се јунаци замлаћују с девојчицама које су досадне и понашају се размажено, уместо да се мачују чаробним мачевима или пале ствари ватреним лоптама. Понекад би Мика пустио књигу да падне у траву и почео да изиграва хероја по ливади. „Хаи!“, пробо би замишљеним мачем кржљав жбун. „Сју!“, спалио би планину која се назирала на хоризонту својом ватреном лоптом далеког домета. Пушке, пиштоље и остало оружје новог доба није користио. Бака му је испричала како је оно криво што је дека нестао у великом рату, оном другом по реду, и оставио му цокуле. Дечак с тим није желео ништа да има. Микино омиљено место била је једна пољана на другом крају града. Планирано је да се на том месту сагради вишеспратница, па су готово сви станари кућица које су окруживале пољану подигли око својих дворишта високе ограде да их штите од
Зеленбабини дарови 7 погледа зи дара и ста нара будуће зграде. Тиме су себи пре времена уск ра тили поглед на још празну по ља ницу и Мика се ту осећао за штићеним. То је тако било откако су почела његова лутања и остаће тако ко зна до кад – због неких дозвола и осталог у шта се Мика нима ло није разумео на пољаници никада ништа није сазидано. Дечак је волео градилишта јер су га подсећала на маму и тату. Њих двоје били су архитекти и путовали су широм земље како би подизали лепе и нове грађевине уместо старих које су нестале у великом рату. Мика је био поносан на то што су они стварали и увек се хвалио друговима чији су родитељи радили обичне послове. Оно што никоме од њих није признао било је то колико пати што их због њиховог посла виђа много ређе него што његови другари виђају своје родитеље. Волео је он и места предвиђена за градњу јер је у томе видео прилику да се његови родитељи прихвате тог посла и остану с њим бар док траје изградња. Зато се надао и да ће на маленој ливади бити подигнута највиша зграда на читавом свету, од сто спратова, и да ће његови родитељи остати на том задатку до пензије. У паузама између читања критичким оком премеравао је ливаду и замишљао велелепну творевину коју ће управо они туУподићи.тимплановима једино га је мучило старо, прошупљено стабло дивље крушке под којим је најрадије лежао. Било би му жао да крушка страда како би уступила место конструкцији од метала и бетона. Стабло је било дебље него што крушке знају да буду. Мора да је много старо, помислио би дечак с времена на време. Нека чудесна сила уврнула га је некада давно тако да је кора дрвета спирално вијугала око дебла све до ретке крошње, суве с једне стране, а пуне лишћа и слатких плодова с друге. Иако искривљено, дрво дечаку никада није изгледало претеће, већ сасвим супротно – као да му још издалека жели добродошлицу. И по највећој припеци могао је да нађе хлада под тим дрветом, ако ништа друго – гурнуо би главу у шупљину при корену дебла и чинило би му се да је невидљив за читав свет.
8 2. глава Од свих чудесних створења која су икада настањивала ове просторе маљуци су без сумње најтајновитији. Толико су се клонили људи да данас многи и не знају за њих. Да су их само ретки видели, не треба ни помињати. Али шта је то што помаже маљуцима да остану неприметни иако нису невидљиви? То је најобичнија превара: када их неки човек изненади, они се брзо спусте на све четири, погну главу и шмугну у траву. Ако их човек и спази, угледаће њихов дебео реп, покривен крљуштима, и помислиће да је у траву побегао обичан гуштер. Децу није тако лако преварити. Делом јер су ближа земљи, па боље виде шта је то што по њој гмиже, делом јер деца виде тачно оно што је пред њима, а не оно што очекују да виде. Нека су мудра, па задрже за себе то што су видела. Другу децу одрасли називају маштовитом, ако су благонаклони, и којекако ако то нису. Али шта је уопште то што може да се види код једног маљутка? Не баш много јер није већи од палца. Онда, ту је тај реп. По ред репа су и две јареће ноге, длакаве и црне. Две ноге ма љутку су сасвим довољне за нормално кретање и четвороножном увијању прибегава само у случајевима крајње нужде. Ноге излазе из пара ватреноцрвених гаћица. Нико Маљуци
Зеленбабини дарови 9 не зна зашто, али маљуци се с тим гаћицама рађају и оне су им једино добро које поседују. Руке су им налик на људске и веома снажне. И као да то све није довољно, глава им је рогата, с лицем тако ругобним да га је страшно и погледати. На свету више нема тако много магијских створења. Нека су протерана, нека су једноставно одлучила да је време да се њихово постојање у свету који припада људима заврши. Колико је њима било познато, маљуци с пољане били су једина преостала нељудска разумна бића. Није ни чудо што би се кадикад осетили усамљеним и пожелели друштва, било чијег. Зашто ли се онда никада нису обратили људима? Није у питању то што нису говорили људским језиком – јер јесу. Није у питању ни то што су тако мали да су им и гласићи претанки, јер би маљутак, само кад би хтео, могао надгласати војску од пет хиљада људи. Ни њихова страховита ружноћа није их бринула јер се маљуци својом ружноћом диче и с муком је стичу; са сваком годином коју преживе постају све ружнији. Шта је онда то што је маљутке спречавало да се придруже људима и окруже се свим дивотама које је свет ван ливаде могао да им понуди? Да би се одговорило на то питање, мора се кренути од самог почетка. Прича о Дедици Некада давно један је човек начуо како људи причају о маљуцима. Било је згодно имати маљутка, казивала је прича, јер је створ свом господару могао да буде пријатно друштво и да му испуњава све жеље. Нису биле у питању обичне жеље, попут биштења или чишћења обуће, већ праве жеље. Онакве какве су се могле испунити једино чаролијом. Друго је то време било, па је маљутака било чак и на продају: продавали су се на вашарима, у маленим затамњеним теглама у које купац не би смео да завири пре него што дође кући. Ако би
Зеленбабини дарови 10случајно завирио у теглу – маљутка би нестало, а из тегле би се извио прамичак дима. Ако би пак стигао кући и тек онда завирио у теглу, и тамо уместо маљутка опет пронашао прамичак дима, он би се вратио на вашар да се буни, јер маљуци нису били јефтини, али би онда најчешће открио да је и продавца нестало. Можда би се и човек из наше приче тако преварио само да је имао довољно пара да себи купи једну теглицу. Али је њему маљутак управо зато и био потребан, да би дошао до пара, јер сам никако није умео да их заради. Постојао је још један начин на који је могло да се дође до маљутка. Само … он је био страшно мукотрпан. Ваљало је пронаћи јаје које је петао снео, па га девет година под пазухом грејати. Предање не каже како, али је човек успео да пронађе такво јаје. Девет га је година чувао и под пазухом грејао. А кад је прошла девета година, јаје је, кажу, напукло и из њега се појавио зрак светлости шареније од дуге и лепше од ичега што је људско око дотад видело. Из светлости се промолила једна рука, па и друга, и за њима читав маљутак. Када се искобељао из љуске, маљутак је зевнуо, осврнуо се да види где се то нашао и громким гласом упитао: „Има ли овде нешто за јело?“ Тако је настао Дедица, први предак свих маљутака с пољане. Дедица је свог човека из захвалности дуги низ година служио: сваку жељу срца његовог испуњавао је, а увече је с њим пред огњиштем седео и причао му приче. Умео је Дедица лепе приче да испреда, о чудима каква на свету не постоје нити ће, а умео је чуда и да чини: ни из чега је стварао предмете и ствари које су његовог господара учиниле срећним и богатим. Заузврат човек му је пружио дом, неговао га је и хранио јелима бираним. Лепо су се слагали човек и Дедица, али је с временом људско срце отврднуло. Већ је добио све што му је маљутак добавити могао: злато, сребро, блага небројена. Имао је још и верну љубу и синчића руменог као јабука. Чим се човек навикао на благостање, пожелео је више. Пожелео је ствари о којима му
Зеленбабини дарови 11 је Дедица приповедао, али пошто оне нису заиста постојале, маљутак их није могао створити. Човек му је то љуто замерио јер му се учинило да је непослушан и одлучио је да више нема рачуна да га храни и поји. Решио је да га се отараси. Замолио га је да оде, али је Дедица то глатко одбио. Избацио га је из куће и закључао врата, али се Дедица с лакоћом спустио низ оџак и вратио. Запретио му је батинама – Дедица ни да чује. На крају га је убацио у врећу, везао ју је и бацио у реку. Када се вратио кући, Дедица га је мирно чекао на свом старом месту, иза пећи. Човек је тада схватио да се те беде неће лако решити и да му не преостаје ништа друго него да се отисне у бели свет по помоћ. Највећи богаташ у срезу потуцао се попут скитнице по туђини. Предање каже да је седам гвоздених чизама поцепао док није сазнао да у кршу, у пећини, постоји једна баба која му знаде лека. Безнадан се упутио у пећину, умало главу не изгубивши: пећина је била мрачна, на сваком се кораку могло упасти у бездан или се утопити у мрачној води. Коначно, у срцу пећине, седела је нека баба и џарала ватру штапом. Човек је поздрави и повери јој своју муку. На крају завапи: „Баба, помажи како знаш и умеш, мени живота са оним створом више нема!“ „Шта је било? Добио си све што си желео од маљутка, па ти је досадио?!“, гракнула је баба. „Немој да се љутиш на малог створа; није он крив што не може да оде. Маљуци се за цео живот вежу за онога који их је створио и ни претње ни молбе не могу их отерати. Ако се на силу раздвоје од свог створитеља, они пате и све ће урадити да се поново уједине. Једино што је твом маљутку важније од тебе јесте његов голи живот, и то једва. Претње смрћу не помажу. Ја знам како да га се решиш, али ми пре тога мораш обећати половину свега што ти је маљутак прибавио!“ Човек брже боље обећа. „Добро. Упамти шта си ми обећао, а упамти и шта ти сада говорим: најсигурнији начин на који маљутак може да се усмрти
14 3. глава Д о пољане се могло стићи на два начина: новим асфалтним путем или кроз двориште неке од кућа које су је окруживале. Иако је био мало дужи, асфалтни пут био је бољи. Стари кестенови правили су лепу хладовину и Мика је ишао њиме све док једног дана иза једног кестена нису искочили његови школски другови: Буре и Слинац. Они су припадали групи деце коју одрасли упорно називају школским друговима, док су она у стварности ваши злотвори и заклети не„Штапријатељи.јебило? Шеташ мало?“, наднео се Буре над њега као сивОноблак.јебио вођа њихове мале групе, једноставно јер је могао да пребије кога год је хтео, укључујући и Слинца. „Лепо,„Мало.“лепо. Хоћеш да се играмо заједно? „Па… Може.“ Мика се није често играо с другом децом. Ако би морао да учествује у игри која је укључивала лопту или штап, Мика би стајао са стране покушавајући да избегне лопту или штап, зависно од случаја, и, у оба случаја, друге играче. Ако би у томе успео, на крају дана био би мање Непријатељиочајан.
Зеленбабини дарови 15 Тај љубазни позив морао је да прихвати ако ништа друго оно зато што је долазио од Бурета. Буре је био познат по томе што одбијање није баш најбоље подносио, а онда они који су га одбили то не би најбоље поднели. „Добро. Ајде да се играмо телефона. Ја ћу тебе први да позовем.“„Може“, пристаде Мика, срећан што неће морати да бежи, јури или скаче. Буре је онда подигао замишљену слушалицу и окренуо замишљени бројчаник. „Звррр. Звррр. Звррр“, звонио је. „Хало“, јавио се Мика после трећег звона. „Свињска будало!“, повика силеџија у слушалицу. Буре се смејао док му сузе нису потекле, а мало даље Слинац се ситно кикотао. Мика је стајао отворених уста и даље држећи замишљену слушалицу у руци. Чим је то схватио, још се више насекирао и кренуо да одлази. „Еј, чекај! Куда си пошао? Још нам ниси рекао шта то имаш у џепу.“Улевом џепу Мика је носио ратлук. У десном је имао књигу. Ако им каже да носи ратлук, мораће и да га подели с њима. Већ му се дешавало да мора нешто да дели с њима: на крају би силеџијама обично припало све, а њему не би остало ништа. Ако им пак каже да носи књигу, могло би да се догоди да му је отму и добацују се њоме док не заврши у прашини. Умели су они да ураде и нешто горе: да је отворе и читају из ње смејући се као да унутра пише нешто много глупо. Након што су му тако огадили Земљу без батина и Чаробно самарче, које је до тада сматрао изузетно занимљивим делима, није више смео да ризикује. Ратлук или књигу – шта да жртвује? Док му се кап зноја од напора због доношења одлуке већ сливала низ чело, Слинац се иза њега спустио на све четири, а Буре га је лагано ударио у груди, довољно да овај изгуби равнотежу, посрне уназад, саплете се о Слинца и падне на леђа. При паду му се отворио фишек и неколико слаткиша откотрљало се на асфалтни пут.
Зеленбабини дарови 16 „Опа, имаш ратлук, а нећеш да га поделиш с пријатељима!“, сиктао је Буре. „Хајд сад лепо предај све овамо. Ако нећеш да делиш, не мораш, можемо ми и без тебе.“ Док је стављао руку у џеп и вадио фишек, Мики је дошло тешко. Не толико због самог ратлука него што га малтретирају, и гуркају, и наређују му шта да ради. Када би бар имао делић оних моћи о којима је читао! Овако се осетио беспомоћним и незаштићеним и до суза је поцрвенео од тог ружног осећаја немоћи.„Паон плаче!“, узвикну Буре. „Као мала беба. Бебица! Млакоња!“ „Ха ха ха! Млакоња!“, прихвати Слинац послушно. Док је Мика одлазио, сиромашнији за фртаљ кила ратлука али богатији за нов надимак, за њим се орио смех и чуле су се поруге његових тлачитеља. Уши су му биле црвене, а срце мрачно. Шмрцкао је и жудео за својим уточиштем, али није отишао право тамо. Последње што је желео било је то да га грубијани следе и открију једино место на свету које је било само његово. Намерно би висили тамо сваког дана само да би ми напакостили, мислио је стежући песнице. Проклет био ако то дозволим! Нека ме малтретирају, нека ме зову како хоће, али да ми оскрнаве пољаницу – е то не дам! Након тог дана одлучио је да избегава асфалтни пут и убудуће пролази путем пуним опасности – путем који је водио кроз дворишта околних кућа. Као што већ знамо, све су оне биле ограђене бетонским оградама које су биле тако високе да их Мика није могао ни у сну прескочити или нешто нижим, од кованог гвожђа, које су се без изузетка завршавале шиљцима. Оштрина тих шиљака није била страна Микиним панталонама, а ни „Уденибаки.ми де тај конац у иглу. Не видим као некад, а сунце залази“, наредила би она. Мика би ћутке уденуо конац. „Сад ћутиш? Сигурно ниси ћутао док си цепао тур. Сигурно си викао као Индијанац, или гусар, или неки трећи магарац.“
Зеленбабини дарови 17 Мика је и даље ћутао, мало увређено јер заиста није викао као Индијанац ни као гусар нити као неки трећи магарац. Ти мали ратови остајали су без победника. Ипак, у њима су најгоре пролазиле Микине панталоне пошто бака стварно није видела онако добро као некада. Зато је Мика сада пролазио кроз једно двориште ограђено тарабама, старим и трулим, толико проређеним да се између њих могао провући. Широм тог дворишта биле су стратешки распоређене препреке на које се могло стати или у њих упасти: даске са зарђалим ексерима који су гарантовали сепсу ако се на њих стане, шерпе са обијеном глеђи у којима се накупљала жабокречина и велике локве блата које се нису исушивале ни током најтоплијих месеци. Можда се питате како је могуће да никоме није засметало то што му неко дете свакодневно пролази кроз имање. Можда чак мислите да је кућа морала бити напуштена. Један од Микиних главних проблема лежао је управо у томе што није била. Поред свих ствари у које се могло угазити или упасти, морао је да пази и на покретне опасности, односно становнике блатног дворишта: јато агресивних гусака које би појуриле да искљуцају сваког ко би ушао, пошандрцалу мачку која је искакала из заседе право на Мику и домаћина куће који је знао да се појави ниоткуда, у најгорем тренутку. Ако би успео да ухвати дечака, наредног дана би одлазио код баке да га тужи. Пре тога би му наравно добро изувртао уши. Бака Мику никада није кажњавала, само би га тог дана попреко гледала и уздисала, што је њему било теже него да је остао без вечере. Имајте на уму да су то била друга времена и да су сви одрасли сматрали да имају пуно право да деци уврћу уши, потежу зулуфе и да их шаљу по пиво и цигарете. Неки су чак сматрали да ће дете које се не одгаја с потребном строгоћом постати непослушно и неваспитано. Доказ да су то оправдане васпитне методе пружали су учитељи, који су имали обичај да гађају децу кредама како би их утишали, да их шаљу у ћошак ако креда не помогне, а нису се либили ни да употребе прут,
23 4. глава Д едице на пољани већ одавно не беше. Нико није могао да се сети тренутка у којем се растао са животом. Само је једног дана нестао, па су га прописно ожалили. Дедичина прича није умрла с њим, али се – као што с причама зна да се догоди – њено ткање увијало и кривило, помало и парало у току дугих ноћи око ватре. Кроз те подеротине полако су испадале неке истине, а њихово место заузимале су измишљотине, као да су одувек биле ту. Због тога је сада било и оних који су веровали да је Дедица погрешно схватио свог господара. Сигурно и није наумио да га скува у уљу. Мора да је само мислио да му припреми ручак , мислили су они који су се потајно надали повратку међу људе. Сањали су о људском домаћину који ће их хранити, и појити, и неговати, јер су маљуци током својих ливадских година били стално гладни. Али сујеверни страх од кувања у уљу спречавао их је да покушају да се врате. Иако су модернији међу њима веровали да они човека могу слушати докле сами то хоће, али и да не морају и да могу од њега отићи кад год пожеле, сама могућност таквог ужасног скончавања била је довољна да их задржи на ливадици.Код краља
Зеленбабини дарови 24 „Нема те жеље за лагодним животом која је јача од страха од врелог уља“, мудровао је Јародар, маљутак који је наследио Дедичино место краља свих маљутака. Тако је мислила и његова свита која се састојала од врача и кувара. Али нико не зна шта се крије у срцу маљутачком, па је захтев који му је једног дана био упућен веома изненадио Јародара.„Јадођох по благослов да одем и потражим срећу у беломе свету.“„Уком то свету, добри мој Завиша?“, изненади се краљ. Одмах затим схватио је да је поставио глупо питање. Наљутио се на молиоца, као да је он за то крив. „Одлучио сам да пронађем човека и ступим у службу. Не верујем старим бајкама. Хоћу да живим боље од овога. Кад ми није хладно – мокар сам. Кад нисам мокар – врућина ми је. А гладан сам стално. Мора бити да негде постоји бољи живот од овога којим живимо“, Завиша није ни приметио да се краљ узрујао.„Аврело уље?“ „Пусте приче! Човека ћу добро служити, па неће пожелети да ме се отараси. Уосталом, ако приметим да сам непожељан, ја ћу сам отићи.“ „Све ћеш нас одати. Неко ће те видети и свако ће пожелети да има по једног маљутка. После тога ћемо сви завршити у уљу.“ „Мислим да нећете. Ко је луд да с другима подели тајну свог успеха? Човек ће ме скривати и чувати. Хранити и појити. Можда ће ми начинити и креветац с јастуком од паперја и вуненимЗавишапокривачем.“себлажено осмехивао маштајући о срећи која га чека. Он је до у најмању ситницу испланирао свој будући живот, па је имао одговор на свако краљево питање. Краљ је схватио да тај разговор већ одавно није под његовом контролом и веома се ражестио. Набрао је веђе. Није он навикао да се тако с њим разговара. Поцрвенео је до корена рогића, а Завиша и даље ништа није примећивао.
Зеленбабини дарови 25 „Дошао сам, кажем, по бла гослов“, рече Зави ша, а он да, видевши да краљ није расположен за дељење бла гослова, додаде пркосно, „ако га и не добијем, оти ћи ћу да опро бам срећу.“Јародарљеве очи опасно севнуше. „Отићи ћеш, него шта него ћеш отићи. Ако не знаш да цениш оно што имаш, ако не знаш да поштујеш власт, ако желиш да нас све одаш и не бринеш се за добробит свог рода, онда нам такав и не требаш. Из ових стопа ћеш, дакле, отићи и нећеш више изаћи пред мене.“ „Рекао„Али…“си шта си имао“, махну краљ нестрпљиво. „И ја сам. Ослободи ме свог присуства!“ Ту се Завиша поклони и без речи напусти краљевски скуп. Краљево ружно опхођење само га је учврстило у одлуци да оде негде где ће се према њему лепо понашати, уместо да вичу на њега само зато што се дрзнуо да пожели нешто боље. То одмах би јасно и Јародару, али је штета већ била начињена. Ражалошћен али решен, Завиша се упути према рупи коју је називао домом, не да би узео нешто из ње, јер су маљуци били тако сиромашни да ништа до својих црвених гаћица нису имали, већ да би је још једном видео и опростио се с њоме. Није осећао ни бол ни губитак. Било је мало зебње у његовом срцу, али то не би признао никоме, нарочито не после свега. Напустио је рупу да се никада више не врати. Није се ни осврнуо.
26 5. глава П омажући се штапом који је успут пронашао, Завиша је крчио пут кроз високу траву. Још никада не беше одмакао тако далеко од насеља маљутака и већ се осећао као да је пропутовао света. Пред очима му је био циљ: чађави димњак који се као кула уздизао у даљини. Планирао је да до сумрака стигне на своје одредиште, представи се домаћину и преспава на топлом. Пут до димњака био је дугачак, па је журио што је више могао. Заједно с маљутком журило је и Сунце. Док дланом о длан –жарило се право изнад њега и почело је да га мучи. Свако мало је застајкивао и отирао зној са чела. Уста су му била сува и пуна прашине и већ се осећао прилично бедно, али није одустајао. Знао је да нема чему да се врати. Док Завиша жури, ми имамо времена да разјаснимо једно у вези с маљуцима. Иако су они по својој природи магијска створења и могу да чине разноразна чудеса и створе све што се замислити може, они то могу само када им човек код кога су у служби наложи. На почетку својих ливадских дана Дедица је покушавао да себи створи кућу, па кад то није успело, окренуо се ситницама попут хране или ватре, али од свега тога ништа не беше. Једино што је успео да створи био је још један маљутак. И већ је мислио да ће све бити у реду јер ће макар њему успети Путовање
Зеленбабини дарови 27 да услиши жељу, али ни то није функционисало. Ту су маљуци одустали од магије и окренули се једноставном животу. Сада, када то знамо, знамо и зашто Завиша себи није могао да створи нешто за ужину, зашто се од Сунца штитио листом боквице, који је натакао на рогиће као какав накарадни шешир, и зашто је био тако жедан. Читав свет маљутака био је ограничен на ту ливадицу, те им није било познато све оно што и најмање људско дете зна. На пример, нису знали да негде на свету постоје пустиње. Самим тим, нису чули ни за фатаморгану. Да су знали, Завиша се можда не би толико обрадовао када је, изашавши на чистину, у треперавој златној даљини видео одсјај водене површине. Овако је, неоптерећен сумњом, што је игда могао појурио, све топоћући копиташцима, и јурио је све док није добрано загазио у воду. Ипак је то била права бара, упркос врелини ваздуха тога дана. Могли бисмо рећи да је то права срећа, али причекајмо тренутак пре но што донесемо такав суд. Завиша је у међувремену уронио и браду у воду и почео халапљиво да пије. Када је утолио прву жеђ, осетио је нечији поглед на себи и бојажљиво подигао главу. Сусрео га је поглед највеће жабе коју је у животу видео. Жаба Завишатрепну.схвати да то путовање неће протећи тако лако као што је Погледомзамишљао.јепремерио жабина уста. Изгледала су довољно велико да маљутак прође кроз њих и сконча у жабљем стомаку. Више пута је виђао жабе на делу. Био је довољан само трептај ока и жртва би се копрцала унутар ње. Завиша трепну. Осети трзај и нађе се у потпуном мраку. Одмах је знао где се налази. Не жалим , помислио је. Покушао сам да пронађем боље место и скончао јуначком смрћу. Тако се размисли и спреми да се опрости од живота. Загладио је гаћице, прекрстио руке на грудима и савио се тако да је
Зеленбабини дарови 28рогатим челом додиривао колена, јер је некада чуо да се тако сахрањују јунаци. Знао је да ће бити сварен, али се надао да ће бар његов костурак бити пронађен у достојанственој пози. Достојанствену позу напустио је само неколико тренутака доцније: киселина из жабиног стомака почела је да му пече очи, те он нададе силну дреку и поче да се бацака унаоколо. Притом је из све снаге ритао копитанцима, набадао роговима и млатио штапом, што је за жабу изгледа било превише. Ма љутак осети како је хитнут и након величанственог лета кроз ваздух пљусну у бару, која је после загушљивог стомака изгледала веома свеже. Уронио је да би испрао киселину из очију, па се, сетивши се да је жаба још у близини, придигао тетурајући се и жмиркајући на светлости сунца, за које је мислио да га више никада неће огрејати. Али грабљивицу није више било брига за оно што се са Завишом дешавало. Она је остала на обали, понижена. Када се покају због нечега што су појеле, неке жабе избаце стомак кроз уста и очисте га предњим ногама. То не изгледа лепо, али жабе не хају за то. Ни Завиша није хајао, поглавито јер је био сигуран да га нико није видео. Жаба је решила да запамти да никада више не по куша да поједе нешто слично овом створу. Завиша је помислио како би било добро да се убудуће клони бара и наста вио је да се удаљава од жабе. Вода му је допирала до груди, па ју је могао прегазити. Иако му се чинило да су му ноге начињене од пихтија, енергично се пробијао напред не осврћући се. Када је оценио да је довољно одмакао, пронашао је жбун довољно густ да га заштити од насртљиваца и увукао се под њега. Мислио је да се мало прибере како би у миру наставио пут. Очи су га и даље љуто болеле, светлост му је сметала, али чим би их затворио, учинило би му се да је поново прогутан, те би их од пустога страха морао отворити. Напослетку се умири, слике страшне жабе повукоше се пред слатким сликама будућег живота и он заспа.
Зеленбабини дарови 29 Следеће чега је постао свестан била је хладноћа. Посегао је за прекривачем и, када је уместо сламног брлога на којем је код куће спавао напипао тврду земљу, одмах се расанио. Сунце је било на заласку, а он ни близу свога циља. Испузао је испод жбуна и појурио напред не часећи ни часа. Није у реду, мислио је прекорно, да се човеку први пут улази у кућу ноћу. Е Завиша, Завиша, тако ли се трага за срећом? Постајало је све мрачније док се пробијао кроз траву мрмљајући себи прекоре у браду. Иако није желео да у домаћинову кућу први пут уђе по мраку, још мање је желео да заноћи на отвореном. Пољаном су ноћу гмизала створења којима је сваки разумни маљутак гледао да се склања с пута. Иако је покушао да не мисли о њима, Завиша се присетио прича о маљуцима који би нестали преко ноћи и остацима који би ујутру били пронађени и то га је нагнало у кас. Трчао је као да га ђаволи гоне, не пазећи. Неколико пута се и заврзао о неки корен или камен и простро се колико је дугачак (што и није било неко завидно простирање кад се у обзир узме његова дужина), али би се придигао и наставио не отресавши прашину са изубијаних колена. „Издржи још један корак! Сад још само један!“, храбрио се иако му се чинило да ће му стомак излетети кроз уста као несрећној жаби, да ће му срце препући од напора и да ће остати да лежи на трави по којој је већ почела да се хвата роса. И стварно, успео је да издржи довољно корака да стигне до дрвенеЗастаоограде.јенапорталу који је чинио простор између две тарабе, решен да упамти тај тренутак. Први пут је ступао у људско двориште. Било је исувише мрачно да би га разгледао, а оштри мириси људи, домаћих животиња и ствари које Завиша није познавао измешали су се, па ни помоћу њих није могао да закључи ко су његови нови домаћини. Ипак, осећао је сасвим нову врсту радости. Ишчекивање му је надимало груди, а очи су му се замаглиле од страхопоштовања које до тада никада није био у прилици да осети.
Зеленбабини дарови 30 Пришао је кући и потражио улаз. Док се провлачио кроз пукотину у зиду од лепа, осећао је топлоту која струји ка њему. Чуо је веселе гласове и песму. Осећао је да је надомак среће за којом је толико дуго чезнуо када је, махнит од радости, ступио у осветљену просторију. У просторији није било никога. Гласови су потицали из црне кутије која је стајала насред собе. Кутија није имала ни отворе ни прозоре, само округлу мрежицу која је вероватно служила за проветравање. То је могао бити затвор за бића попут њега, уплашио се, али ту мисао није стигао да домисли јер је зачуо крупне кораке. На вратима се појавио горостас придржавајући се једном руком за довратак. Подригнуо је, па се дотетурао до фотеље и незграпно спустио у њу. Пружио је руку према црној кутији и протресао ју је. Изгледа да су они унутра уживали у томе јер су одједном запевали живље и разговетније. Завиша је ћутећи пиљио у човека: од танких власи које су раније тог дана очигледно биле зачешљане преко главе како би покриле ћелу, а сада су се растуриле у неколико масних бичева, преко ситних, закрвављених очију, неизбријане браде која му је у чуперцима избијала по мршавом лицу, па све до босих ногу у папучама. Како је само ружан!, задивљено га је погледао маљутак. Као да је један од нас. То га је охрабрило, па је иступио несигурно набадајући својим црним, козјим ножицама по тврдом дрвеном поду. Поглед крвавих очију заустави се на њему. Завиша схвати да до тог тренутка није ни помислио на то како ће га људи примити. Човек развуче усне у осмех показујући низ кривих зуба боје стареЗавишинослоноваче.срце огреја се на жутој топлини тог осмеха. Пронашао је свој дом.
38 7. глава П регрејано уље зацврчало је када га је бака кашиком сипала на растањено тесто. Ухватила је крајеве теста и пребацила их преко уља да би га равномерно распоредила, а онда кренула да обилази око стола подвлачећи руке испод онога што ће убрзо постати кора за питу, тањећи је тако све док не постане прозирна и не покрије читав сто. Мика је обично радо помагао баки у том послу. И он би подвлачио руке испод теста и пажљиво га вукао према себи пратећи баку укруг. Замишљао је да њих двоје обављају озбиљан индијански обред, па је мрмљао идући око стола и након седмог круга објављивао је крај и одлазио. Бака би онда крпила рупе које су направиле његове трапаве руке и довршавала тањење коре. Тако је то обично бивало. Тог дана Мика је – уместо да као обично уђе у кућу само како би јео, спавао или послушао баку – седео поред радио пријемника и готово не дишући слушао вести.Кашика пуна сира и сумње сручи се на кору за питу. Није то било само тог дана. Бакин мали црквени календар показивао је већ пети дан откако се Мика вратио кући сјајних очију и потпуно промењен. Када би им неко дошао у кућу, дечак би га загледао тако помно да је баки почело да бива непријатно. Бака
Зеленбабини дарови 39 Претходног дана ју је чак замолио да с њом однесе повојницу код Гининог унучета, а до тада га на тако нешто није могла натерати ни претњама ни обећањима. Када су стигли тамо, пришао је колевци и дуго посматрао бебу записујући нешто у свој нотес. И тај нотес секирао је баку. Била је то малена свеска повезана кожом коју је Мика добио од ње када је пошао у школу. Као и све мале свеске и пенкала с лажном позлатом које деца добију од одраслих, и та је убрзо пронашла пут до дна фиоке Микиног претрпаног писаћег стола и бака се није љутила. Али у последње време је дечак није испуштао из руку: носио ју је и у тоалет и стављао испод јастука током ноћи. Бака је само током посете новорођенчету успела да баци брз поглед на садржај дечакове свешчице и тамо угледала унакрст прецртан цртеж бркате бебе. Ништа од тога није се допадало баки, али јој никако није полазило за руком да смисли на који би начин стала на крај Ми кином новом хиру. Нарочито се нервирала јер ни себи није умела да објасни зашто јој се промена не допада: није више јурио, није цепао панталоне, није више бежао када би јој пријатељице дошле у посету, већ је седео с њима, послушно млео кафу у месинганом ручном млину и учтиво их је Љутитимслушао.покретом смотала је тесто у дугачку, дебелу змију. Није изгледао болесно. Чак му ни апетит није ослабио. Једино је постао некако пажљив и плашљив. Свако мало би се тргао и питао је: „Јеси ли и ти чула овај звук?“ „То је жижак у дрвету. Кућа је већ стара“, одговорила би она понекад. Понекад, наравно, не би чула никакав звук јер је била наглува.Тадаби дечак увукао главу у рамена, одлазио до фотеље и настављао да прати вести. Пита је лежала уредно смотана у округлој тепсији и бака ју је убацила у шпорет, подглавила врата жарачем да не би
Зеленбабини дарови 40 Како се салива страва? За саливање страве потребни су вам: • једна саливачица (може ваша бака, може и нечија туђа) • једна црвена тканина • једно лонче (што олупаније) • велика кашика • неколико комадића ужареног дрвета из ватре • олово (најбоље оно које је летело, односно од пушчаних зрна, али и риболовачко ће послужити) спадала и додала још груменчић угља у ватру. Онда, као да се нечега досетила, живнула је и почела да припрема потребне стварчице.„Мико,дете. Оди дер часком.“ Мика пажљиво спакова свеску у џеп на панталонама и дође. Један поглед његовог истренираног ока био је довољан да схвати да је бака решила да му салије страву.
Зеленбабини дарови 41 Прво седнете на столицу коју вам је саливачица припремила. Потом ће вас она покрити преко главе црвеном тканином тако да не можете да видите шта се догађа. Пошто је црвена тканина обично њена стара кецеља, нађе се ту и која рупица кроз коју ћете моћи да провирите и видите следеће: Саливачица у велику кашику ставља комад олова, па га гурне у ватру да се греје док се не отопи. Када се то догоди, извади га и убаци у лонче с водом, које држи у висини ваше главе. Олово се уз цврчање охлади формирајући неки кошмарни облик. Пошто облик из првог покушаја никад не испадне довољно кошмаран, саливачица још два пута враћа олово у ватру, па га поново убацује у лончић с водом, једном у висини вашег стомака и једном код ногу. Ту негде је ваша страва већ прешла с вас у растопљени комадић олова обликујући га по свом лику. Хладна вода стегне олово, па страва остаје заробљена у њему и вама више не може да нашкоди. Саливачица ће се онда, вероватно потпомогнута оловним испарењима, потрудити да прочита шта је то што вас је уплашило или ко вам је приредио белај који вас мучи. Након сваког нагађања у воду ће убацити комадић ужареног дрвета, који ће потонути ако је нагађање погрешно, а испливати ако је исправно. Када једно дрвце коначно остане на површини, одгонетнућете порекло свог проблема и остало је још само да прогутате кашику воде обогаћене оловом и пепелом, па ћете бити као нови. Док сте ово читали, и Микина страва већ је саливена и затичемо га како поставља баки последње питање које бисмо очекивали да неко постави: „Могу ли ја још једну кашику овога?“ Бака је имала обичај да у воду за саливање дода мало пиле ће масти, поврћа и соли како би Мика пристао да попије кашику и доврши обред. Пошто бака није била професионална саливачица, већ је само чинила оно што је видела вирећи кроз просењену црвену кецељу док су њој као девојчици саливали страву, није знала на које све начине њени додаци могу ути
Зеленбабини дарови 42цати на целу ствар. Зато је, док се дечак враћао свом месту испред радија, чепркала по његовој оловној страви да би је очистила од комада ватреноцрвене паприке која се закачила за њу. Када је успела, ставила је наочаре како би испитала шта је то добила, па је поцрвенела као она паприка и брже боље скинула наочаре.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41 93 31 НЕШИЋ, Ивана, Зеленбабини1981дарови / Ивана Нешић ; [илустровао Добросав Боб Живковић]. 6. измењено изд. Београд : Креативни центар, 2022 (Београд : Caligraph). 186 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 5.000. Стр. 183 185: Путовање кроз три ватре / Гордана Малетић. ISBN 978 86 529 1032 8 COBISS.SR ID Шесто59781897измењено издање Написала Ивана Нешић Илустровао Добросав Боб Живковић Дизајнирао Душан Павлић Уредник Анђелка Ружић Лектор Мирјана Делић Kоректор Бранка Тарбук Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел./факс: (011) 3088 446 e mail:www.kreativnicentar.rsinfo@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Caligraph, Београд Тираж 5000 Година штампе 2022 Ивана ЗеленбабиниНешићдарови Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО
Вођен жељом да спасе свет, али не сасвим лишен себичних мотива, дечак по имену Мика пролази кроз чудесне светове и необична искушења. Потпуно неочекивано затиче се у служби код Зеленбабе, старице велике моћи и тајанственог порекла. Хоће ли успети да се избори с моћним митским бићима и да докаже да заслужује тајанствене Зеленбабине дарове? Чудесна прича о магијским бићима, људском свету и њиховом спајању и раздвајању. Маштовито, забавно, страшно и смешно истовремено. Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић 9 788652 910328
