J a redmerski na ivici ponora

Avada&Chia&Ex

1

Avada&Chia&Ex

J.A. REDMERSKI

NA IVICI

P ONORA www.bosnaunited.net www.crowarez.org

2

Avada&Chia&Ex

Ljubavnicima, sanjarima i svima koji nikada nisu iskusili nijedno od ta dva.

3

Avada&Chia&Ex

JEDAN

NATALI UVRĆE istu loknu poslednjih deset minuta i to počinje da me izluđuje. Odmahujem glavom i privlačim ledenu kafu, strateški postavljajući usne na slamku. Natali sedi preko puta mene nalakćena na okrugli stočić, bradom oslonjena na jednu ruku. „Predivan je” kaže ona zureći prema momku koji je upravo stao u red. „Ozbiljno, Kam, zar nećeš ni da ga pogledaš?”

Kolutam očima i otpijam još jedan gutljaj. „Nat”, kažem spuštajući kafu nazad na sto,„ti imaš momka - treba li stalno da te podsećam?”

Natali mi se spadalački i podrugljivo osmehuje. „A šta si ti, moja majka?” Ipak, ne može duže da zadrži pogled na meni, ne dok onaj seksi tip stoji pored kase i poručuje kafu i kolače. „Osim toga, Dejmonu je svejedno ako gledam - sve dok mu se svake noći naguzim, njemu to ne smeta.”

Kratko huknem, crveneći. „Vidiš! A haaa”, kaže ona, široko se osmehujući. „Uspela sam da te nasmejem.” Pruža ruku i zavlači je u svoju ljubičastu torbicu. „Moram to da zapišem”, izvlači telefon i otvara digitalnu beležnicu. „Subota. Petnaesti jun.” Prelazi prstom preko ekrana. „13:54 - Kamrin Benet se nasmejala jednoj mojoj šali o seksu.” Zatim vraća telefon u torbicu i gleda me onim zabrinutim pogledom koji mi uvek upućuje kada se sprema da pređe na terapijski pristup. „Pogledaj samo jednom”, kaže, sad ozbiljna.

Tek da je primirim, pažljivo okrećem bradu tako da mogu da bacim pogled na momka. On odlazi od kase i ide prema kraju pulta gde sa ivice uzima svoje piće. Visok. Savršeno izvajane jagodice. Očaravajuće zelene oči modela i smeđa kosa sa jež frizurom. „Da”, priznajem gledajući ponovo u Natali, „seksi je, pa šta?”

Natali mora da ga otprati pogledom dok on izlazi kroz dvokrilna staklena vrata i promiče ispred prozora pre nego što bude u stanju da me opet pogleda i odgovori mi. „Oh, moj bože”, kaže razrogačenih očiju od neverice. „Nat, on je samo momak.” Ponovo spuštam usne na slamku. „Slobodno bi mogla da staviš sebi na čelo natpis 'opsednuta'. Toliko si opsednuta da samo što ne počnu da ti cure bale.” „Ti to mene zezaš?” Lice joj se iskrivilo u izraz čistog šoka. „Kamrin, imaš ozbiljan problem. To ti je jasno, zar ne?” Oslanja se leđima na stolicu. „Treba da povećaš dozu lekova. Ozbiljno.” „Prestala sam da ih uzimam u aprilu.” „Molim? Zašto?” „Jer je besmisleno”, kažem bez ikakvih emocija. „Nisam sklona samoubistvu, pa nema razloga da ih pijem.”

Odmahuje glavom i skršta ruke preko grudi. „Misliš da ih prepisuju samo onima koji hoće da se ubiju? Ne. Nije tako.” Nakratko uperi prst u mene, a zatim ga sakrije u pregibu ruke. „To ti je nekakav hemijski disbalans ili nekakvo slično sranje.”

Podrugljivo joj se smeškam. „E, stvarno? Otkad si postala stručnjak za mentalno zdravlje i lekove koji se koriste za stotine dijagnoza?” Jedva primetno podižem obrvu, tek toliko da vidi koliko mi je jasno da nema pojma o čemu govori.

Kada namršti nos, umesto da odgovori, kažem: „Izlečiću se kad mi dođe vreme i ne treba mi pilula za to.” Počela sam ljubazno da objašnjavam, ali sam odjednom postala ogorčena pre nego što sam izgovorila poslednju rečenicu. To se često dešava.

Natali uzdiše i osmeh joj potpuno nestaje s lica.

4

Avada&Chia&Ex

„Izvini”, kažem, osećam se loše jer sam prasnula na nju. „Vidi, u pravu si. Ne poričem da imam emocionalnih problema i da ponekad umem da budem kučka.” „Ponekad?” , mrmlja gotovo nečujno, ali se opet kezi i već mi je oprostila.

I to se često dešava.

Uzvraćam joj blagim osmehom. „Samo hoću sama da nađem odgovore, razumeš?” „Koje odgovore da nađeš?” Iznervirala sam je. „Kam”, kaže naginjući glavu u stranu da bi delovala brižno. „Mrzim da to kažem, ali sranja se zaista dešavaju. Jednostavno treba to da prebrodiš radeći stvari koje te čine srećnom.”

Okej, možda ipak i nije tako užasna po pitanju terapije. „Znam da si u pravu”, kažem, „ali...”

Natali podiže obrvu, čeka. „Šta? Hajde, na sunce s tim!”

Zurim neko vreme u zid i razmišljam. Često sedim tako misleći o raznim aspektima života.

Pitam se šta, kog đavola, radim ovde. Čak i sada. U ovom kafiću s ovom devojkom koju poznajem gotovo celog svog života. Juče sam razmišljala zašto osećam potrebu da ustanem tačno u isto vreme kao i prethodnog dana i radim isto što sam radila i juče. Zašto? Šta nas tera da radimo stvari koje radimo kada duboko u nama želimo samo da se oslobodimo svega toga?

Skrećem pogled sa zida pravo u svoju najbolju drugaricu za koju znam da neće razumeti ono što se spremam da kažem, ali iz želje da to izbacim iz sebe ipak govorim. „Da li si se ikad zapitala kako bi bilo da s rancem na leđima obiđeš ceo svet?”

Lice moje prijateljice kao da se srozalo. „Uh, zapravo i nisam”, kaže ona. „To bi moglo da bude... bezveze.” „Pa, razmisli o tome na trenutak”, kažem, naslanjajući se na sto i usmeravajući svu svoju pažnju na nju. „Samo ti i ranac s nekoliko nužnih stvari. Nema plaćanja. Nema polaganja računa. Nema ustajanja u isto vreme svakog jutra da bi išla na posao koji mrziš. Samo ti i svet pred tobom. Uopšte ne znaš šta će doneti sutrašnji dan, koga ćeš sresti, šta ćeš ručati i gde ćeš prespavati.” Svesna sam da sam se toliko pogubila u slikovitom opisu da sam možda i sama na trenutak izgledala pomalo opsednuto. „Počinješ da me plašiš”, kaže Natali odmeravajući me preko stočića nesigurnim pogledom.

Njena izvijena obrva se spušta, poravnava se s drugom i ona zatim kaže: „A tu je i sve to pešačenje, rizik da budeš silovana, ubijena i bačena negde pored puta. Oh, a onda i sve to pešačenje...”

Jasno, misli da sam skoro odlepila. „Šta te je uopšte podstaklo na to?”, pita ona i brzo srkne kafu. „Zvučiš kao da si u krizi srednjih godina - a tebi je tek dvadeset.” Ponovo uperi prst kao da hoće da naglasi reči: „A teško da si platila ijedan račun u životu.”

Uzima još jedan gutljaj; sledi užasan zvuk srkanja. „Možda i nisam”, kažem razmišljajući tiho za sebe, „ali moraću kada se jednom preselim kod tebe.” „Tačno tako”, kaže lupkajući vrhovima prstiju po čaši. „Sve se deli po pola - stani malo, nije valjda da odustaješ?” Nekako se sledila i zabrinuto me gleda. „Ne, dogovor važi. Iduće nedelje napuštam maminu kuću i odlazim da živim s droljom.” „Kučko jedna!”, smeje se.

Osmehnem se krajičkom usana i vraćam se svom razmišljanju, onom prethodnom na koje nije reagovala, ali tako nešto sam i očekivala. Čak i pre nego što je Ijan umro, uvek sam nekako kreativno razmišljala. Umesto da sedim i izmišljam nove seksualne poze, kao što Natali često radi zbog Dejmona, s kojim je u vezi već pet godina, ja maštam o zaista važnim stvarima. Barem su važne u mom svetu. Kako je osećati na koži vazduh dalekih zemalja, kako miriše okean, zašto mi zvuk kiše oduzima dah. „Ti si jedna dubokoumna riba.” To mi je Dejmon rekao već nekoliko puta.

5

Avada&Chia&Ex

„Bože!”, kaže Natali. „Ti si mašina za ubijanje raspoloženja, znaš li to?” Odmahuje glavom sa slamkom medu usnama. „Hajde” kaže iznenada i ustaje od stola. „Ne mogu više da podnesem tešku filozofiju, a čudna mestašca poput ovog kao da ti pogoršavaju stanje - idemo večeras u Andergraund.” „Molim? - Ne, ja ne idem tamo.” „Da. Ideš.” Baca praznu čašu u kantu metar dalje i grabi me za ruku. „Ovog puta ideš sa mnom jer bi trebalo da si mi najbolja prijateljica i ne prihvatam opet odbijanje.” Njen smešak sa stisnutim usnama širi joj se po celom blago preplanulom licu.

Znam da ovog puta ozbiljno misli. Uvek ozbiljno misli kad ima taj pogled: prepun uzbuđenja i rešenosti. Verovatno će biti najlakše da ovog puta odem i to prebrinem, jer me inače nikad neće ostaviti na miru. To je nužno zlo kada ti je najbolja drugarica nasrtljiva osoba.

Ustajem i prebacujem tašnu preko ramena. „Tek je dva sata”, kažem.

Ispijam ostatak ledene kafe i bacam praznu čašu u istu kantu. „Da, ali prvo treba da ti nabavimo novu odeću.” „A, ne”, kažem odlučno dok me izvodi kroz staklena vrata na letnji vazduh s malo povetarca. „Odlazak s tobom u Andergraund dovoljan je dokaz moje dobre volje. Odbijam da idem u kupovinu.

Imam gomilu odeće.”

Natali spušta ruku na moju dok hodamo trotoarom pored reda parking satova. Smeška se i brzo me pogleda. „Dobro. Onda ćeš mi bar dozvoliti da te obučem u nešto iz mog ormana.” „Šta fali mojoj garderobi?”

Pući usta ka meni i uvlači bradu kao da se pita zašto sam uopšte postavila tako glupo pitanje. „To je Andergraund”, kaže ona, kao da ne postoji očigledniji odgovor.

Okej, slažem se. Natali i ja možda jesmo najbolje drugarice, ali po onom principu da se suprotnosti privlače. Ona je riba, rokerka koja se pali na Džareda Letoa1 još od Borilačkog kluba. Ja sam više opuštena devojka koja retko nosi tamnu odeću sem kad ide na sahranu. Nije da Natali nosi sve crno niti ima tamo neku emo frizuru, ali ni mrtva ne bi dozvolila da je zateknu u nečemu iz mog ormana jer kaže da je sve isuviše obično. Ja imam drugačije mišljenje. Znam kako da se obučem, a momcima - dok sam obraćala pažnju na to kako mi merkaju guzu u mojim omiljenim farmerkama nikad nije smetala odeća koju bih odabrala.

Ipak, Andergraund je pravljen za ljude kao što je Natali pa pretpostavljam da ću morati da istrpim tu jednu noć obučena kao ona da bih se uklopila. Nisam pomodarka. Nikad nisam ni bila.

Ali ću na nekoliko sati definitivno postati neko ko nisam ako će to pomoći da se uklopim, bolje nego da bodem oči i privlačim pažnju.

Natalina spavaća soba je sušta suprotnost od opsesivno-kompulzivno čistog. A to je samo još jedna stvar po kojoj smo ona i ja sasvim različite. Ja svoju odeću vešam po bojama. Ona svoju ostavlja u korpi pored kreveta nedeljama pre nego što je baci na pranje jer je izgužvana. Ja svakodnevno brišem prašinu. Mislim da ona u svojoj sobi nikada nije obrisala prašinu, osim ako čišćenjem ne nazovete brisanje pet centimetara prašine sa tastature laptopa. „Ovo će izgledati savršeno na tebi”, kaže Natali podižući tanku belu bluzu kratkih rukava koja na prednjoj strani ima natpis 'Ožiljci na Brodveju'. „Prijanja uz telo, a ti imaš savršene sise.”

Prislanja mi bluzu na grudi i proverava kako bih izgledala u njoj.

1

Jared Leto - američki glumac, režiser, producent i muzičar, (prim. prev.)

6

Avada&Chia&Ex

Režim, nezadovoljna prvim izborom.

Koluta očima i sleže ramenima. „Dobro”, kaže i baca bluzu na krevet. Zavlači ruku u orman i skida još jednu, pa je podiže uz širok osmeh koji je istovremeno njena taktika za manipulaciju. Zbog tih širokih osmeha ne želim da joj upropastim trud. „Može li nešto što nema ispisano ime tamo nekog benda?” kažem. „To je Brendon Bojd2”, kaže kolačeći oči na mene. „Zar je moguće da ne voliš Brendona Bojda?” „On je u redu”, kažem. „Samo nisam za to da ga reklamiram na svojim grudima.” „Ja bih zapravo volela da ga imam na svojim grudima”, kaže ona diveći se tesnoj bluzi sa V izrezom, sličnoj onoj prvoj koju je pokušala da mi pokaže. „Pa dobro, onda ga ti nosi.”

Gleda me i klima glavom kao da razmišlja o toj ideji. „Mislim da hoću.”

Skida majicu koju je do tada nosila i baca je u korpu za prljav veš pored ormana, a zatim navlači lice Brendona Bojda preko svojih ogromnih sisa. „Dobro izgleda na tebi”, kažem posmatrajući je kako se namešta i divi onom što vidi u ogledalu iz nekoliko raznih uglova. „Nego šta”, kaže. „Kako će se Džared Leto osećati zbog ovoga?” šalim se.

Natali prasne u smeh i zabaci svoju dugu tamnu kosu, pa pruži ruku ka četki. „On će za mene uvek biti najbolji.” „A šta je sa Dejmonom, znaš, dečkom koji je stvaran?” „Prekini”, kaže, gledajući me u ogledalu. „Ako mi budeš i dalje držala lekcije zbog Dejmona...”

Zaustavlja četku usred poteza i okreće se u struku da me pogleda. „Da li se pališ na Dejmona ili tako nešto?”

Glava mi odskače unazad i osećam kako mi se obrve skupljaju na čelu. „Ne, Nat! Koji ti je?”

Natali se smeje i vraća se četkanju kose. „Večeras ćemo ti naći momka. To je ono što ti treba. To će sve popraviti.”

Moje ćutanje joj istog časa kaže da je preterala. Mrzim kada to radi. Zašto svako mora da bude s nekim? To je glupa zabluda i potpuno patetičan način razmišljanja.

Vraća četku na toaletni stočić i sasvim se okreće ka meni puštajući da joj podsmeh nestane sa lica, pa teško uzdahne. „Znam da nije trebalo to da kažem - vidi, kunem se da neću nikoga nikome da nabacujem, važi?” Diže obe ruke u znak predaje. „Verujem ti” kažem, popuštajući pred njenom iskrenošću. Naravno, znam i da nju obećanje nikad sasvim ne sputava. Možda neće direktno pokušati da me smuva s nekim, ali je dovoljno da Dejmonu samo zatrepće tim svojim tamnim trepavicama prema bilo kom tipu i Dejmon će odmah znati šta treba da uradi.

Mada meni ne treba njihova pomoć. Ne želim da se smuvam ni sa kim. „Joj!”, kaže Natali ne vadeći glavu iz ormana. „Ovaj komad je savršen!” Okreće se mlateći komotnom crnom bluzom otvorenom na ramenima. Na prednjoj strani piše 'GREŠNICA! „Nabavila sam je u Hot Topiku”, kaže skidajući je s vešalice.

Ne želim više da razvlačim ovu seansu oko izbora bluze, pa skidam svoju i uzimam drugu iz njene ruke. „Crni brus”, kaže ona. „Pravi izbor.”

Navlačim bluzu i proveravam u ogledalu kako izgledam.

2

Brandon Boyd - američki muzičar, autor i vizuelni umetnik. Najpoznatiji je kao pevač rok grupe Incubus, (prim.

prev.)

7

Avada&Chia&Ex

„Daaa? Reci”, kaže i pojavljuje se iza mene sa širokim osmehom na licu. „Sviđa ti se, je l' da?”

Slabašno joj se osmehnem gledajući kako donja ivica bluze jedva doseže do mojih bokova.

I tad primetim da na zadnjoj strani piše 'SVETICA'. „Okej”, kažem, „stvarno mi se dopada.” Okrećem se i strogo upirem prst u nju. „Ali ne dovoljno da počnem da rovarim po tvom ormanu, zato nemoj previše da se nadaš. Zadovoljna sam svojim lepim bluzama na zakopčavanje, hvala lepo.” „Kam, nikad nisam rekla da tvoja odeća nije lepa.” Smeška se, pruža ruku i puca mi po leđima lastišem mog grudnjaka. „Devojko, svakog dana izgledaš đavolski seksi - definitivno bih te startovala da nisam s Dejmonom.”

Zinem od čuda.„Nat, potpuno si poremećena!” „Znam”, kaže dok okrećem leđa ogledalu i čujem đavolsko cerenje u njenom glasu. „Ali to je istina. Rekla sam ti ranije i nisam se šalila.”

Samo odmahujem glavom i smeškam se dok dohvatam njenu četku s toaletnog stočića. Natali je jednom imala devojku, tokom kratkog raskida s Dejmonom.

Ipak, tvrdila je da je 'isuviše luda za kitom' (njene reči, ne moje) da bi život provela s devojkom.

Natali nije prava fuksa - razbiće ti načisto facu ako je ikad tako nazoveš - ali neosporno je nimfo san svakog momka. „Sad me pusti da te našminkam”, kaže mi prilazeći toaletnom stočiću. „Ne!” Natali besno stavlja ruke na svoja izvajana bedra i gleda me razrogačeno, kao da mi je mama i da sam se upravo izdrala na nju. „Hoćeš na silu?”, pita, besno me gledajući.

Predajem se i spuštam se na stolicu ispred ogledala. „Svejedno”, kažem i podižem bradu da joj olakšam pristup do lica koje se za nju upravo pretvorilo u platno. „Samo bez rakunskih očiju i sličnih sranja, važi?”

Energično me hvata za bradu. „Sad ćuti”, zahteva, jedva obuzdavajući osmeh dok pokušava da izgleda ozbiljno. „Umetniku” kaže dramatičnim francuskim akcentom dok maše slobodnom rukom, „thrreba tisina da bi hrradio! Sta zamišljaš da je ovo, salon lepote u Dethrroitu?”

Nešto kasnije završila je sa mnom i sada izgledam isto kao ona. Izuzev džinovskih sisa i svilenkaste smeđe kose. Imam onu boju plave kose za koju neke devojke daju gomilu para kod frizera i seže mi do pola leđa. Priznajem da sam imala sreće u rubrici 'savršena kosa. Natali je rekla da bi mi kosa bolje izgledala ako je puštena, pa sam tako i uradila. Nisam imala izbora. Bila je zastrašujuća...

I nije me nalickala da izgledam kao rakun, ali nije bila ni štedljiva s tamnom senkom. „Tamne oči uz plavu kosu”, rekla je stavljajući mi gustu, crnu maskaru. „To je superseksi.” I očigledno je da moje sandalice s otvorenim prstima neće valjati, jer me je naterala da ih bacim i uzmem njene čizmice u špic koje prijanjaju uz tesne farmerke. „Ti si jedna seksi kučka”, kaže odmeravajući me pogledom. „A ti si moj veliki dužnik zbog ovog što si uradila”, kažem. „Moliiim? Ja tvoj dužnik?” Naginje glavu u stranu. „Ne, dušo, neće moći. Ti ćeš biti moj dužnik pre nego što završimo s ovim, jer ćeš se super provesti pa ćeš me preklinjati da te tamo češće vodim.”

Skrštenih ruku i isturenih bokova smeškam se podrugljivo. „Sumnjam u to”, kažem. „Ali recimo da je tako i da ću se bar pristojno provesti.” „Dobro”, kaže ona i obuva čizme. „A sad brišimo odavde. Dejmon nas čeka.”

8

Avada&Chia&Ex

DVA

STIŽEMO DO Andergraunda baš kad padne noć, ali tek pošto smo Dejmonovim nabudženim pikapom obišli nekoliko kuća. Zastao bi na prilaznom putu, izašao, zadržao se unutra par minuta i ne bi rekao ni reč kad bi se vratio. Bar ne o tome zašto je išao unutra ili s kim je razgovarao uobičajene stvari koje bi te posete učinile normalnim. Ali mnogo toga u vezi s Dejmonom nije ni uobičajeno ni normalno. Volim ga beskrajno. Znam ga gotovo isto toliko dugo koliko i Natali, ali nikada nisam bila u stanju da prihvatim njegove narkomanske navike. On gaji popriličnu količinu trave u svom podrumu, ali ne duva. Zapravo, niko sem mene i nekolicine njegovih bliskih prijatelja nikad ne bi pomislio da seksi šmeker kao što je Dejmon Vinters može da bude uzgajivač, jer uzgajivači uglavnom izgledaju kao beli propaliteti i često imaju frizure zaglavljene negde između 70-ih i 90-ih. Dejmon je daleko od toga da izgleda kao beli propalitet - mogao bi da bude mladi brat Aleksa Petifera3.1 Dejmon kaže da trava jednostavno nije za njega.

Ne, Dejmonova omiljena droga je kokain, a travu gaji i prodaje samo da bi plaćao svoju kokainsku naviku.

Natali se pretvara da je ono što Dejmon radi savršeno bezopasno. Zna da on ne puši travu i kaže da trava, u stvari, i nije tako loša, a ako drugi hoće da je duvaju da bi malo oladili i opustili se, ona ne vidi zlo u tome što im Dejmon pomaže.

Ipak, ona ne želi da prizna da je kokain ostavio najviše traga upravo na njegovom licu. „Okej, lepo ćeš se zabavljati, zar ne?” Natali dupetom zatvara zadnja vrata nakon što sam izašla iz kola i beznadežno gleda u mene. „Samo nemoj da se opireš i pokušaj da uživaš.”

Kolutam očima. „Nat, nikad se ne bih namerno trudila da se loše provedem”, kažem. „Stvarno želim da uživam.”

Dejmon dolazi do nas i hvata nas obe pod ruku. „Moram da uđem sa dve seksi ribe.”

Natali ga ćuška laktom i pravi se da je uvređena. „Ućuti, ljubavi. Postaću ljubomorna.”

Već mu se vragolasto ceri.

Dejmon pušta da mu ruka padne s njenog struka i hvata je za dupe. Ona odvratno stenje i propinje se na prste da ga poljubi. Hoću da im kažem da uzmu sobu, ali bih zalud pričala.

Andergraund je najžešće mesto blizu strogog centra Ralija u Severnoj Karolini, ali ga nećete naći u telefonskom imeniku. Samo ljudi poput nas znaju da postoji. Neki tip po imenu Rob unajmio je napušteno skladište pre dve godine i utrošio milionče svog bogatog tate da ga pretvori u tajni noćni klub. Dve godine je prošlo, a i dalje mu ide odlično; Andergraund je u međuvremenu postao mesto gde lokalni rok seks bogovi mogu da žive rokenrol san sa vrištavim obožavaocima i grupi devojkama. Ipak, nije to bezvezna rupa. Spolja možda izgleda kao napuštena zgrada u nekakvom gradu duhova, ali unutra je kao svaki vrhunski hard-rok noćni klub opremljen živopisnim stroboskopima koji neprestano šaraju prostorom, konobaricama kurvinskog izgleda i pozornicom dovoljno velikom da dva benda sviraju istovremeno.

Da bi Andergraund sačuvao svoju tajnost, svako ko dolazi mora da parkira negde u gradu i da dođe peške jer bi ulica prepuna vozila ispred 'napuštenog' skladišta sve odala.

Parkiramo se iza obližnjeg Meka i hodamo desetak minuta kroz avetinjski grad.

Natali se premešta s Dejmonove desne strane i dolazi između nas, ali to radi samo da bi me maltretirala pre nego što uđemo.

3

Alexander Richard „Alex“Pettyfer - engleski glumac i model, poznat po ulozi Aleksa Rajdera u filmu Stormbreaker. (prim. prev.)

9

Avada&Chia&Ex

„Okej”, kaže ona kao da se sprema da prekontroliše spisak onoga šta smem i šta ne smem da radim. „Ako neko pita, ti si slobodna, važi?” Odmahuje rukom prema meni. „Ništa od onih fazona koje si izmišljala momku koji ti se nabacivao u Ofis Depou!' „Šta je ona radila u Ofis Depou?”, pita Dejmon smejući se. „Dejmone, taj tip je otkinuo na nju”, kaže Natali, potpuno ignorišući činjenicu da sam prisutna, „hoću da kažem, trebalo je samo da trepne i on bi joj kupio auto - znaš li šta je ona umesto toga rekla?”

Kolutam očima i izvlačim ruku iz njenog stiska. „Nat, baš si glupa. Uopšte nije bilo tako.” „Tako je, mala”, kaže Dejmon. „Ako tip radi u Ofis Depou, neće taj nikome da kupi auto.”

Natali ga nestašno lupka po ramenu. „Nisam rekla da radi tamo - u svakom slučaju, tip je izgledao kao da je vanbračno dete... Adama Levina4 ili...” vrti prstima iznad glave čekajući da joj se još jedan slavni primer materijalizuje na jeziku, „... Džensena Eklsa5, a prisutna gospođica Stidljiva rekla mu je da je lezbejka kad joj je tražio broj telefona.” „Joj, Nat, umukni!” kažem, iznervirana njenim bolesnim preterivanjem. „Nije ličio ni na jednog od ta dva tipa. Bio je samo običan momak koji slučajno nije ružan ko akrep.”

Odmahuje mi da se sklonim i okreće se prema Dejmonu. „Svejedno. Poenta je da će ona lagati da bi ih oterala. Ne sumnjam da je spremna da ode tako daleko i kaže tipu da ima klamidiju i težak oblik picajzli.”

Dejmon se smeje.

Zastajem na mračnom pločniku, prekrštam ruke na grudima i grickam iznutra donju usnu od uzbuđenja.

Natali primećuje da više ne idem pored nje i trči nazad prema meni.„Okej! Okej! Vidi, samo ne želim da sebi upropastiš stvar, ništa drugo. Tražim samo da ako neko - ko nije totalni grbavac krene da ti se nabacuje, da ga ne oteraš istog časa. Neće škoditi ako popričate i upoznate se. Ne tražim da odeš kući s njim.”

Već je mrzim zbog ovoga. Zaklela se!

Dejmon prilazi iza nje i grli je oko struka, njuškajući joj usnama vrat koji se migolji. „Mala, možda treba samo da je pustiš da radi šta hoće. Prestani da budeš tako nasrtljiva.” „Hvala ti, Dejmone”, kažem, brzo klimajući glavom.

On mi namiguje.

Natali pući usne i kaže: „U pravu si”, a zatim diže ruke. „Neću više ništa da kažem. Kunem se.”

Aha, čula sam to i ranije... „Dobro”, kažem i svi nastavljamo dalje. Ove čizme me već ubijaju.

Monstrum na ulazu u skladište odmerava nas sa prekrštenim rukama na grudima. Pruža ruku.

Natalino lice pretvara se u uvređeno mrštenje. „Šta? Rob je počeo da naplaćuje?”

Dejmon se hvata za zadnji džep i vadi novčanik, proverava novčanice u njemu. „Dvadeset dolara po glavi”, brunda monstrum. „Dvadeset? Ložiš me?!” vrišti Natali.

Dejmon je nežno gurne u stranu i pljusne tri novčanice po dvadeset dolara monstrumu u šaku.

Monstrum zavlači novac u džep i sklanja se da prođemo. Prolazim prva, a Dejmon spušta ruku na Natalinu zadnjicu gurajući je ispred sebe.

Ona podrugljivo pogleda monstruma dok prolazi. „Verovatno će ih zadržati za sebe”, kaže. „Pitaću Roba za ovo.”

4

Adam Levine - američki muzičar i pevač, frontmen i gitarista grupe Maroon 5, a povremeno i glumac. (prim. prev.)

5

Jemen Acklas - američki glumac i režiser. Poznat je po ulozi u TV sapunici Days of our Lives. (prim. prev.)

10

Avada&Chia&Ex

„Hajde”, kaže Dejmon i prolazimo kroz vrata i niz dugačak, sumoran hodnik sa samo jednom treperavom fluorescentnom svetiljkom do industrijskog lifta na njegovom kraju.

Metal škljoca dok se vrata zatvaraju i prilično je bučno dok se vozimo do podruma, nekoliko metara ispod. To je samo sprat niže, ali lift toliko zveči da imam osećaj da će svakog časa pući i da ćemo se sunovratiti u smrt. Buka tutnjećih bubnjeva i vika pijanih i verovatno uglavnom propalih studenata probijaju se kroz podrum u lift, sve glasniji svakim centimetrom našeg spuštanja u utrobu Andergraunda. Lift se uz kloparanje zaustavlja i još jedan monstrum otvara rešetke da izađemo.

Natali me udara otpozadi. „Požuri!” kaže, nestašno mi gurajući leđa. „Mislim da svira For Koližn!” Njen glas nadjačava muziku dok se probijamo u glavnu prostoriju.

Natali hvata Dejmona za ruku, a onda pokuša da zgrabi i moju, ali ja znam šta mi sprema i neću u gomilu skakutavih, oznojenih tela u ovim glupavim čizmama. „Ma hajde!” , navaljuje, gotovo preklinjući. Onda se jedna bora ogorčenosti produbljuje pored njenog nosa, grabi me za ruku i privlači sebi. „Prekini da budeš beba! Ako te neko sruši, lično ću mu isprašiti tur, važi?”

Dejmon mi se ceri sa strane. „Dobro!” kažem i krećem s njima, a Natali samo što mi ne iščupa prste iz ruke.

Stižemo na podijum za ples i posle nekog vremena Natalinog truda da radi ono što bi svaka najbolja prijateljica radila trljajući se o mene da se ne bih osećala isključeno, ona polako odlazi u isključivo Dejmonov svet. Mogla je i da ima seks s njim tamo pred svima, ali niko to ne primećuje.

Primećujem samo ja jer sam verovatno jedina devojka na ovom mestu bez partnera. Koristim priliku da se iskradem s podijuma i krećem ka šanku. „Šta ćemo za tebe?” pita visok plavokosi momak iza šanka dok se propinjem na prste i sedam na praznu barsku stolicu. „Rum-kolu.”

Odlazi da mi spremi piće. „Žestoko, a?”, govori dok puni čašu ledom. „Hoćeš da mi pokažeš ličnu kartu?” Ceri se.

Pućim usne prema njemu. „Aha, pokazaću ti ličnu kada mi pokažeš dozvolu za točenje alkohola.” Sad se ja cerim njemu i on se smeška.

Završava mešanje pića i gura ga prema meni. „Ja zapravo i ne pijem mnogo”, kažem srčući malo kroz slamku. „Mnogo?” „Pa dobro, mislim da će mi večeras trebati opijanje.” Spuštam čašu i opipavam limetu na njenom rubu. „A zašto?”, pita dok briše šank papirnim ubrusom. „Stani malo”, dižem prst, „pre nego što stekneš pogrešnu predstavu, nisam ovde da bih ti se ispovedila - u stilu one barmen-mušterija terapije.” Natali je sva terapija koju mogu da podnesem.

On se smeje i baca papirni ubrus negde iza šanka. „Pa, dobro je da to znam jer nisam tip koji deli savete.”

Srknem još malo, naginjući se ovog puta umesto da dignem čašu sa šanka; puštena kosa pada mi svuda oko lica. Ponovo dižem glavu i jednu stranu sklanjam iza uveta. Stvarno mrzim da idem sa puštenom kosom; više štete nego koristi. „Pa, ako baš moraš da znaš”, kažem gledajući pravo u njega, „ovde me je dovukla moja nemilosrdna najbolja drugarica koja bi mi, da nisam pošla, verovatno uradila nešto na spavanju da me obruka i napravila fotku za ucenjivanje.” „Aaa, jedna od tih”, kaže on oslanjajući se na šank sklopljenih ruku. „Imao sam svojevremeno takvog prijatelja. Šest meseci nakon što je moja verenica zbrisala od mene, odvukao me je u noćni klub pored Baltimora - hteo sam samo da sedim kod kuće i patim, ali ispostavilo se da je taj noćni izlazak bio baš ono što mi je trebalo.”

11

Avada&Chia&Ex

O super, ovaj tip misli da me već zna, ili bar moju 'situaciju'. Ali on ne zna ništa o mojoj situaciji.

Možda je imao ružan raskid - pošto se to kad-tad desi svakom od nas - ali ostatak priče, razvod mojih roditelja, odlazak mog starijeg brata Kola u zatvor, smrt ljubavi mog života... Neću ovom tipu ništa da kažem. Onog trena kad to nekom drugom kažeš, pretvaraš se u patetičnog plačljivca. Istina je da svi imamo probleme, svi prolazimo kroz teškoće i bol, a moj bol je raj u poređenju s bolom mnogih ljudi i stvarno nemam prava da cmizdrim. „Mislila sam da nisi tip koji deli savete?” slatko se smeškam.

Odmiče se od šanka i kaže: „Nisam, ali ako izvlačiš pouku iz moje priče, onda budi zahvalna.”

Mrštim se i ovog puta glumim da otpijam gutljaj. Zapravo mi ne treba ništa žestoko i sigurno ne želim da se napijem, naročito otkad imam osećaj da ću ponovo biti ona koja treba da vozi nazad.

Pokušavajući da skrenem pažnju sa sebe, nalakćujem se na šank, spuštam bradu na šaku i kažem: „Pa, šta se desilo te noći?”

Leva strana njegovih usta razvlači se u osmeh i on, odmahujući plavokosom glavom, kaže: „Povalio sam nešto po prvi put otkad me je ostavila i prisetio se kako je dobar osećaj ne biti vezan za jednu osobu.”

Nisam očekivala takav odgovor. Većina momaka koje znam lagala bi o fobiji koju imaju prema vezama, naročito ako mi se nabacuju. Ovaj tip mi je nekako simpatičan. Čisto kao tip, naravno; ne nameravam da mu se, kako bi Natali to rekla, naguzim. „Razumem” kažem pokušavajući da zadržim pravu meru smeška. „Pa, bar si iskren.” „Ne može se drugačije”, odgovara i uzima praznu čašu da i sebi napravi rum-kolu. „Shvatio sam da je u današnje vreme većina devojaka podjednako uplašena od vezivanja koliko i momci i ako si otpočetka iskren, veće su ti šanse da iz jednovečernje epizode izađeš nepovređen.”

Klimam glavom, smeštajući prste oko slamke. Nema teorije da mu otvoreno priznam, ali potpuno se slažem s njim i čak smatram da je to za promenu drugačije. Nisam, zapravo, nikad mnogo razmišljala o tome, ali koliko god ne želim vezu ni sa kim na manje od pedeset metara, i dalje sam ljudsko biće i ne bi mi smetala jednovečernja epizoda.

Samo ne s njim. Ili s bilo kim drugim ovde. Okej, možda sam velika kukavica za jednovečernju epizodu, a ovo piće je već počelo da mi udara pravo u glavu. Istina je da nikada ranije nisam uradila tako nešto pa me, iako je pomisao uzbudljiva, to i dalje beskrajno plaši. Do sada sam bila samo s dva momka: Ijanom Volšom, mojom prvom ljubavi, koji mi je oduzeo nevinost i poginuo u automobilskoj nesreći tri meseca kasnije, a zatim sa Kristijanom Deringom, tipom koji je uleteo kao zamena za Ijana, drkadžijom koji me je prevario s nekom crvenokosom fuksom.

Samo mi je drago da mu nikad nisam uzvratila onu otrovnu rečenicu od dve reči koja se završava sa 'te', jer sam, kada je on to meni govorio, osećala duboko u sebi da nema pojma o čemu priča.

A opet, možda je i imao i možda je to razlog zašto se posle pet meseci našeg zabavljanja smuvao s nekom drugom: jer to nikada nisam uzvratila.

Dižem pogled ka barmenu i primećujem da mi se osmehuje, strpljivo čeka da nešto kažem. Ovaj tip je dobar; ili to, ili zaista pokušava da bude druželjubiv. Priznajem, zgodan je; nema više od dvadeset pet i ima blage smeđe oči koje se smeše pre usana. Primećujem koliko su mu čvrsti bicepsi i grudi ispod tesne majice. A i preplanuo je; definitivno tip koji je veći deo života živeo negde pored okeana.

Prestajem da ga gledam kad primetim da mi misli lutaju i da ga zamišljam u kupaćim gaćama bez majice. ,Ja sam Blejk” kaže on. „Robov brat.” Rob? A da, tip koji je vlasnik 'Andergraunda'. Pružam ruku i Blejk je nežno prihvata. „Kamrin.” Čujem Natalin glas iznad muzike pre nego što je i vidim. Probija se kroz grupu ljudi u blizini plesnog podijuma i gura se ne bi li stigla do mene. Istog časa primećuje Blejka i oči joj zablistaju, ozare se od širokog napadnog osmeha. Dejmon, koji je prati i ne ispušta njenu ruku, takođe primećuje, ali me samo bezizražajno pogleda. Od toga me podilaze žmarci, ali potiskujem taj osećaj dok me Natali ćuška ramenom.

12

Avada&Chia&Ex

„Šta ti radiš ovde?” pita očigledno optužujućim tonom. Ceri se od uva do uva i šeta pogledom od Blejka do mene nekoliko puta pre nego što mi posveti punu pažnju. „Pijem piće”, kažem. „Jesi li i ti došla po jedno ili da mene proveravaš?” „I jedno i drugo”, kaže puštajući Dejmonovu ruku da bi podigla svoju i lupkala po šanku smeškajući se Blejku. „Bilo šta s votkom.”

Blejk klima glavom i gleda u Dejmona. „Ja ću rum-kolu” kaže Dejmon.

Natali prislanja usne na moju glavu i osećam vrelinu njenog daha na uvu dok mi šapuće: „U jebote, Kam! Znaš li ko je to?”

Primećujem kako se Blejkova usta blago razvlače u osmeh, jer je čuo šta je rekla.

Osećam da mi lice gori od stida i uzvraćam šapatom: „Aha, zove se Blejk.” „To je Robov brat!” ,sikće ona; pogled joj opet pada na njega.

Dižem pogled ka Dejmonu u nadi da će ukačiti i odvući je nekuda, ali se on ovog puta pravi da 'ne kapira'. Gde je onaj Dejmon kojeg znam, onaj koji me obično štiti kada je reč o Natali?

Joj, mora da je opet besan na nju. Ovako se ponaša samo kada Natali otvori svoja velika usta ili uradi nešto preko čega Dejmon jednostavno ne može da prede. Ovde smo tek nekih tridesetak minuta. Šta je mogla da uradi za tako kratko vreme? A onda shvatam: ovo je Natali i ako neko može da razbesni svog momka za manje od sata, a da to ni ne primeti, to je ona.

Spuštam se s barske stolice, hvatam je za ruku i odvlačim je od šanka. Dejmon, koji verovatno zna kakav mi je plan, ostaje sa Blejkom.

Muzika kao da je još jača dok bend završava jednu pesmu i počinje sledeću. „Šta si to uradila?” Insistiram dok je okrećem da me pogleda. „Na šta misliš?” Ona jedva i da obraća pažnju na mene; telo joj se blago pomera u ritmu muzike. „Nat, ozbiljno te pitam.”

Konačno, ona staje i gleda pravo u mene tražeći odgovor na mom licu. „Da naljutiš Dejmona?”, kažem. „Bio je dobro raspoložen kada smo stigli.”

Ona nakratko pogleda u Dejmona koji stoji za šankom i pijucka piće, a zatim opet u mene sa zbunjenim izrazom na licu. „Nisam ništa... čini mi se.” Podiže pogled kao da je zamišljena, pokušavajući da se priseti šta je mogla da kaže ili uradi.

Spušta ruke na bokove. „A zašto misliš da je nadrndan?” „Tako izgleda”, kažem bacajući pogled prema njemu i Blejku, „a ja mrzim kada se vas dvoje kačite, posebno kada sam zarobljena s tobom cele noći i moram da slušam kako oboje tupite u nedogled o nekoj gluposti koja se dogodila pre godinu dana.”

Natalin zbunjen izraz pretvara se u prepreden osmeh. „Pa, mislim da si paranoična i možda pokušavaš da me odvratiš da ne kažem nešto o tebi i Blejku.” Ponovo ima taj vragolasti izraz, a ja to mrzim.

Kolutam očima. „Ne postoji 'ja i Blejk', samo razgovaramo.” „Razgovor je prvi korak. Smeškanje - (osmeh joj postaje još širi) koje sam bez greške primetila kad sam vam prišla - naredni je korak.” Skršta ruke i istura bok. „Mogu da se kladim da si već razgovarala s njim, a da nije morao da čupa odgovore iz tebe - pobogu, već mu znaš ime.” „Za nekoga ko želi da se lepo provedem i upoznam nekog momka, ne znaš da ućutiš kada stvari naizgled krenu tokom koji si priželjkivala.”

Natali se opet pomera u ritmu muzike, malo podiže ruke i zavodljivo mrda kukovima. Ja samo stojim. „Ništa se neće desiti”, kažem ozbiljno. „Dobila si šta si tražila i ja pričam s nekim kome ne nameravam da kažem da imam klamidiju, pa te zato molim da ne praviš scenu.”

13

Avada&Chia&Ex

Ona popušta uz dug, dubok uzdah i prekida da igra dovoljno dugo da kaže: „Valjda si u pravu.

Ostaviću te njemu, ali ako te odvede na Robov sprat, hoću da znam detalje.” Oštro uperi prst u mene, spušta obrvu i pući usta. „Važi”, kažem tek da je otkačim, „ali nemoj džabe da čekaš jer se to neće desiti.”

14

Avada&Chia&Ex

TRI

POSLE JEDNOG SATA I DVA popijena pića, ja sam na 'Robovom spratu' sa Blejkom. Samo sam pripita. Hodam i gledam savršeno pravo, pa znam da nisam pijana. Ali sam nekako previše srećna, i to me pomalo brine. Kada je Blejk predložio 'da se nakratko sklonimo od buke', sirene upozorenja oglasile su mi se u glavi kao lude: Nemoj posle nekoliko pića da odlaziš sama s ovim tipom kojeg ne poznaješ. Ne radi to, Kam. Nisi glupa devojka, pa nemoj da dozvoliš da te alkohol učini glupom.

Sve je to vrištalo na mene. A ja sam slušala sve dok u nekom trenutku Blejkov zarazni osmeh i način na koji mi je pomogao da se osećam potpuno opušteno nisu utišali glasove i sirene toliko da ih više nisam čula. „Ovo zovu Robov sprat?”, pitam, gledajući obrise grada s krova skladišta. Zgrade u centru osvetljene su bleštavim plavim, belim i zelenim svetlom. Sjajne ulice okupane su narandžastom nijansom koja lije iz stotina uličnih svetiljki. „Šta si očekivala?” kaže on hvatajući me za ruku, ja se trgnem zbog tog gesta, ali ga prihvatam. „Otmenu sobu za seks sa ogledalima na plafonu?”

Stani malo... upravo sam to mislila - pa, na neki zaobilazan način - ali zašto sam onda, kog đavola, uopšte došla ovde s njim?

Okej, sad pomalo paničim.

Mislim da sam ipak malkice pijana, u suprotnom ne bih ovoliko omanula u rasuđivanju. A zaprepašćuje me i gotovo sasvim otrežnjuje pomisao da sam spremna za nekakvu seks sobu' čak i u pijanom stanju. Da li me alkohol zaista samo zaglupljuje ili izvlači iz mene skrivene nagone koje želim da potisnem?

Bacam pogled na metalna vrata u zidu od cigala i primećujem svetio između njih i dovratka.

Ostavio ih je otvorena; to je dobar znak.

Blejk me prati do drvenog izletničkog stola. Nervozno sedam pored njega, na sto. Vetar mi mrsi kosu i povlači mi nekoliko pramenova u usta. Dižem ruku, zavlačim prst i sklanjam pramenove. „Dobro je da sam to bio ja”, kaže gledajući grad, s rukama skupljenim između kolena; noge je oslonio na klupu.

Povlačim noge i sedam indijanski, skupljam ruke u krilu. Gledam ga upitno.

Smeška se. „Dobro je da sam te ja doveo ovde”, objašnjava. „Devojka kao što si ti ne ide uz one momke dole.” Okreće glavu i gleda pravo u mene; njegove smeđe oči blago zrače u mraku. „Da je na mom mestu neko drugi, mogla bi da budeš žrtva silovanja u sopstvenoj TV sapunici.”

Sada sam potpuno trezna. Tek tako, za samo dve sekunde, kao da nikada ništa nisam popila.

Naglo se ispravljam i nervozno i duboko udahnem.

Na šta li sam mislila, jebote?! „Sve je u redu”, kaže, blago se smešeći i podiže obe ruke okrećući dlanove ka meni, „nikad nekoj devojci ne bih uradio nešto što ne želi, a ni onoj koja je popila nekoliko pića i samo misli da je to ono što želi.”

Mislim da sam upravo izbegla smrtonosni metak.

Ramena mi se malo opuštaju i osećam da opet mogu da dišem. Mislim se, naravno, da mi možda samo puni glavu još nekim sranjima kako bih mu verovala, ali mi instinkt govori da je potpuno bezopasan. Zadržaću gard i biću oprezna dok sam sama s njim, mada mogu i da se opustim malo. Mislim, da je hteo da me iskoristi, ne bi najavljivao opasnost od takve mogućnosti.

Smejem se jedva čujno, pomišljajući na nešto što je rekao. „Šta je tako smešno?” Gleda me, smeška se i čeka.

15

Avada&Chia&Ex

„Tvoje pominjanje TV sapunica”, kažem i osećam kako mi se usta razvlače u slabašan, sramežljiv osmeh. „Gledaš ih?”

Skreće pogled, posramljen jer se smejem zbog njega. „Ma ne”, kaže, „to je poređenje sa nečim što je opštepoznato.” „Stvarno?” zadirkujem ga. „Ne znam, ti si prvi tip kojeg sam čula da koristi izraz TV sapunica u priči.”

Počinje da crveni, a meni je žao što se osećam dobro zbog toga. „Pa, samo nemoj nikome da kažeš, važi?” Pravi grimasu kao da se duri.

Smešim mu se zauzvrat, a zatim posmatram svetla grada, nadajući se da ću obeshrabriti bilo kakva očekivanja koja su mu možda pala na pamet tokom kratkotrajnog zezanja. Ne zanima me koliko je lep ili šarmantan ili seksi, neću popustiti. Jednostavno nisam spremna za bilo šta osim ovoga što upravo radimo: da vodimo bezazlen, prijateljski razgovor bez ikakvih seksualnih ili ljubavnih obaveza. Teško je postići to s bilo kojim tipom, pošto oni izgleda uvek misle da običan osmeh ima neko veće značenje od stvarnog. „Pa, reci mi”, kaže, „zašto si ovde sama?” „A, ne...” odmahujem glavom smešeći se i pretim mu prstom, „hajde da ne zalazimo u to.” „Ma hajde, učini mi malo. Ovo je samo razgovor.” Okreće se u struku da bi gledao u mene i spušta jednu nogu na sto. „Stvarno želim da znam. Nije reč o taktici.” „Taktici?” „Aha, kao čeprkanje po tvojim problemima da bih našao nešto da se pretvaram kako mi je stalo tek da bih ti se uvukao u gaćice - da sam hteo u tvoje gaćice, otvoreno bih ti rekao.” „O, ti znači ne želiš u moje gaćice?” Gledam ga popreko smešeći se krajičkom usana.

Malkice je poražen, ali ga to ne zaustavlja, a lice mu postaje blaže dok govori: „Kad-tad, da. Bio bih jebeni retard da ne želim da spavam s tobom, ali da je to jedino što želim od tebe i da je to jedino zbog čega sam te doveo ovde, rekao bih ti pre nego što si pristala da pođeš ovde gore.”

Cenim tu iskrenost i nesumnjivo ga više poštujem zbog toga, ali mi se osmeh nekako sledio kad je rekao nešto na temu 'da je to jedino što želi od mene'. Šta bi drugo mogao da želi od mene?

Izlazak, koji bi mogao da vodi u ljubavnu vezu? Hmmm, ne. „Vidi”, kažem povlačeći se malo i dajući mu to do znanja, „ne tražim ništa od toga, tek da znaš.” „Ništa od čega?” Sekund kasnije on shvata značenje reči 'toga'. Smeška se i odmahuje glavom. „To je u redu. Slažem se s tobom u vezi s tim - zaista sam te doveo ovde samo zbog razgovora, ma koliko ti bilo teško da u to poveruješ.”

Nešto mi govori da bi mi, da sam htela nešto od toga, seks ili izlaske, ili oboje, Blejk to i pružio, ali se on spretno povlači tako da ne deluje kao da je odbijen. „Da odgovorim na tvoje pitanje”, kažem, popuštajući mu razgovora radi, „sama sam jer sam imala nekoliko loših iskustava i trenutno ne tražim nikakvu priliku za novi početak.”

Blejk klima glavom. „Kapiram.” Skreće pogled, a povetarac se poigrava njegovom plavom kosom, sklanjajući mu prilično duge šiške s čela. „Novi počeci su po pravilu bezveze, naročito na samom startu. Sam proces učenja je noćna mora.” Ponovo gleda u mene da bi mi objasnio. „Znaš, kada si dugo s nekim, navikneš se na njega. To ti je stvar sigurne zone. Kada se naviknemo na našu zonu komfora, pokušaj da nas iz nje iščupaju, makar tamo sve bilo pakleno i nezdravo, dođe mu kao da neku debelu guzicu koja samo pilji u televizor isteraš iz dnevne sobe dovoljno dugo da vidi stvarni život.” Shvativši da možda prebrzo zalazi u ozbiljne teme sa mnom, Blejk dodaje da bi popravio raspoloženje: „Trebalo mi je da provedem tri meseca sa Džen pa da se ne ustežem da kenjam kad je ona u kući.”

Smejem se glasno i kada skupim hrabrost da ga pogledam, vidim da se smeška.

16

Avada&Chia&Ex

Osećam da nije preboleo svoju bivšu verenicu ma koliko se trudio da sebe uveri u to. Zato pokušavam da mu učinim uslugu skretanjem bolne teme na sebe pre nego što mu naiđe trenutak otkrovenja i njegov svet počne iznova da se ruši. „Moj dečko je poginuo”, izbrbljam, ponajviše zbog Blejka. „Saobraćajna nesreća.”

Blejkovo lice se smrači, gleda pravo u mene pogledom punim kajanja. „Izvini, nisam mislio da...”

Podižem ruku. „Ne, sasvim je u redu; nisi ti ništa uradio.” Nakon što jedva primetno klimne glavom čekajući da nastavim, ja kažem: „To se desilo nedelju dana pre mature.” Blejk spušta ruku na moje koleno, ali znam da to čini samo da bi me utešio.

Spremam se da mu ispričam šta se desilo kada čujem glasno tras! i Blejk pada na pod. Sve se dogodilo tako brzo da nisam ni videla Dejmona kako ga iznenada napada, niti sam čula kada je proleteo kroz metalna vrata koji metar od nas. „Dejmone!” vrištim dok napada Blejka i pesnicama ga mlati po licu pre nego što ovaj uspe da ustane. „PREKINI! DEJMONE! O, BOŽE!” Još jedna serija udaraca sručuje se na Blejka pre nego što me šok popusti i otrčim da pokušam da odvučem Dejmona od njega. Bacam se Dejmonu na leda, hvatam ga za ruke kojima mlati, ali je on toliko koncentrisan na prebijanje Blejka da se osećam kao na leđima nekakvog mehaničkog bika.

Zbacuje me sa sebe i treskam na beton na zadnjicu i ruke.

Blejk konačno ustaje nakon što je zadao jedan dobar udarac Dejmonu u lice. „Ma koji ti je, čoveče?!”, kaže Blejk dok se teturajući diže na noge. Jednom rukom stalno trlja vilicu kao da pokušava da je gurne nazad na mesto. Krv mu curi iz obe nozdrve, a gornja usna mu je pocepana i naduvena. Sva ta krv izgleda crno u tami. „Znaš ti dobro koji mi je!” urla Dejmon i kreće opet da ga napadne, ali mu pritrčavam i činim koliko mogu da ga zadržim. Obilazim ga i stajem ispred njega gurajući rukama njegove kao stena čvrste grudi. „Dejmone, prestani! Samo smo razgovarali! Koji ti je đavo?” Vičem tako glasno da me glasne žice već bole.

Okrećem se, čvrsto držeći ruke na Dejmonovim grudima i gledam pravo u Blejka.„Blejk, mnogo mi je žao, ja...ja...” „Ne brini”, kaže mi s neprijatnim, prezrivim izrazom na licu. „Brišem odavde.”

Okreće se i odlazi kroz metalna vrata. Glasno beng! odzvanja kada ih tresne za sobom. Besno se okrećem ka Dejmonu uzavrelog pogleda i guram ga u grudi što jače mogu. „Seronjo! Ne mogu da verujem šta si uradio!” Bukvalno vrištim na deset centimetara od njegovog lica.

Dejmonova usta se skupljaju, još uvek teško diše od tuče. Njegove tamne oči su razrogačene, razuzdane i nekako svirepe. Deo mene postaje sumnjičav prema njemu, ali drugi deo koji ga poznaje dvanaest godina odbacuje tu sumnju. „Šta ti bi da odeš s nekim jebenim tipom kojeg si tek srela? Mislio sam da si pametnija, Kam, čak i kad ti piće popije mozak!”

Odmaknem se od njega i besno prekrstim ruke preko stomaka. „Ti to meni kažeš da sam glupača? Samo smo razgovarali.” Urlam, a moja plava kosa pada mi oko očiju. „Savršeno sam sposobna da razlikujem seronje od finih momaka, a upravo sada vidim kompletnog jebenog seronju!” Čini mi se da škripi zubima iza čvrsto stisnutih usana. „Zovi me kako hoćeš, ali ja sam te samo štitio.” Kaže to iznenađujuće mirno. „Od čega?” , vičem. „Od lošeg razgovora? Od momka koji je iskreno hteo samo da popriča?”

Dejmon se prezrivo smeška. „Nijedan momak ne želi samo razgovor”, kaže kao da je stručnjak za to. „Nijedan momak neće da odvede devojku koja izgleda kao ti samu na krov jebenog skladišta tek da popričaju. Još deset minuta i bacio bi tvoje dupence na taj sto i radio s tobom šta hoće. Kam, niko ne može da te čuje ako vrištiš ovde.”

17

Avada&Chia&Ex

Gutam knedlu, ali se druga stvara na njenom mestu. Možda je Dejmon u pravu. Možda sam bila toliko zaslepljena Blejkovom iskrenom i ranjenom ličnošću da sam sasvim nasela na taktiku koju uopšte nisam očekivala. Naravno, zamišljala sam takve situacije ranije i viđala one tipične na televiziji, ali je Blejk možda isprobavao nešto drugo na meni... Ne, ne verujem. Bacio bi me na baštenski sto da sam to od njega tražila, ali mi srce kaže da to inače ne bi uradio.

Okrećem leđa Dejmonu jer ne želim da vidi nešto na mom licu što bi odalo da sam mu na trenutak zapravo poverovala. Besna sam kao ris zbog njegovog postupka, ali ne mogu doveka da ga mrzim jer je zaista samo pazio na mene. Alfa muškarac s prevelikom količinom testosterona, nema sumnje, ali ipak pazi na mene. „Kam, pogledaj me, molim te.” Čekam nekoliko sekundi čisto iz prkosa, pa se okrećem držeći i dalje prekrštene ruke.

Dejmon zuri u mene nešto blažim pogledom nego ranije. „Izvini, samo sam...” uzdiše i odvraća pogled u stranu kao da ono što se sprema da kaže ne može da izgovori gledajući pravo u mene, „Kamrin, ne mogu da podnesem pomisao da si s nekim drugim momkom.”

Osećam se kao da me je neko udario u stomak. Iz grla mi se otima čudno cviljenje, a oči mi se razrogače.

Nervozno gledam prema metalnim vratima, a onda ponovo u njega. „Gde je Natali?” Moram načisto da rasteram ovu temu sa krova. Šta je to, pobogu, upravo rekao? Ne, sigurno ne misli onako kako zvuči. Mora da sam pogrešno čula. Da, ošamućenost se vratila i ne rasuđujem pravilno.

Prilazi mi bliže i hvata me za laktove. Istog trena osećam potrebu da se sklonim od njega, ali stojim kao ukopana u mestu i jedva mogu da pomerim bilo šta sem očiju. „Stvarno to mislim”, kaže, spuštajući glas do očajničkog šapata. „Želim te od sedmog razreda.”

Eto opet tog udarca u stomak.

Konačno uspevam da se odmaknem od njega. „Ne. Ne.” Odmahujem glavom pokušavajući da shvatim. „Dejmone, jesi li pijan? Ili razvaljen od droge? Nešto nije u redu s tobom.” Rasplićem ruke i dižem šake. „Treba da nađemo Natali. Neću joj kazati ništa o ovome što si rekao jer se toga nećeš sećati ujutru, ali stvarno treba da odemo. Odmah.”

Polazim prema sad zatvorenim metalnim vratima, ali osećam kako me Dejmon hvata za ruku i okreće. Zastaje mi dah, a onaj sumnjičavi osećaj prema njemu koji sam imala od ranije vraća se svom silinom, potpuno se protiveći godinama kada sam ga poznavala i imala poverenje u njega.

Zvera u mene još mahnitijim pogledom, ali uspeva da zadrži u njemu i nekakvu sablasnu blagost. „Nisam pijan i nisam uzimao koku od prošle nedelje.”

Sama činjenica da koristi koku više je nego dovoljna da nema teoretske šanse da me ikada privuče, ali oduvek je bio jedan od mojih najbliskijih drugova, pa sam večito prelazila preko njegovog drogiranja. Ipak, on u ovom času govori istinu i upravo to što smo tako dugo bliski prijatelji omogućava mi da to znam.

Po prvi put želim da je stvarno razvaljen od droge jer bismo onda zaista mogli da zaboravimo da se ovo ikada dogodilo.

Gledam u njegove prste koji mi stežu ruku i konačno primećujem koliko me pritiska i to me uplaši. „Dejmone, pusti mi ruku, molim te.”

Umesto da popusti, osećam kako me njegovi prsti stežu još jače i pokušavam da se otrgnem.

Cima me prema sebi i, pre nego što se snađem, njegova usta gnječe moja, a slobodna ruka obuhvata mi vrat i ne dozvoljava da odmaknem glavu. Pokušava da mi ugura jezik u usta, ali uspevam da odmaknem glavu tek toliko da ga njome zveknem u čelo. To ga zapanjuje - kao i mene - i on me instinktivno pušta. „Kam! Stani!” čujem ga kako viče dok bežim i otvaram metalna vrata. Čujem njegove besne korake kako prate moje dok juri za mnom niz bučno metalno stepenište, ali uspevam da mu pobegnem kad stignem do lifta, tresnem vrata i žestoko udarim po dugmetu

18

Avada&Chia&Ex

PRIZEMLJE. Isti onaj monstrum koji nas je pustio u klub stoji na ulazu dok protrčavam pored njega, tako da moram malo da ga gurnem u stranu da bih izletela. „Polako, mala!”, viče za mnom dok trčim trotoarom što dalje od skladišta.

Odlazim peške sve do „Šelove” pumpe i pozivam taksi da me pokupi.

19

Avada&Chia&Ex

ČETIRI

MOBILNI TELEFON ME BUDI narednog jutra. Čujem kako zuji na noćnom stočiću pored moje glave. Preko ekrana masnim slovima piše NATALI i njeno lice sa razrogačenim očima i osmehom od uva do uva pilji u mene. To me potuno razbudi, ukočeno se dižem s kreveta i držim telefon puštajući ga da mi zuji na dlanu još nekoliko sekundi pre nego što konačno skupim hrabrost da se javim. „Kud si ti otišla?” , njen glas mi vrišti na uvo. „Pobogu, Kam, samo si nestala i ja sam otkinula, a Dejmon se nakratko izgubio i onda se opet pojavio, i videla sam u nekom trenutku da Blejk odlazi sav krvav po njegovom prokletom licu, i tad sam počela da shvatam o čemu si zapravo govorila kad si rekla da je Dejmon besan...” Konačno hvata dah. „Uporno sam ga pitala šta sam to uradila ili rekla, ili je to bilo zbog onog prošle nedelje u restoranu, ali on uopšte nije obraćao pažnju na mene i rekao je da je vreme da pođemo, a ja...” „Natali”, prekidam je jer mi se vrti u glavi od njene beskrajne rečenice, „samo se smiri na trenutak, može?”

Bacam ćebe i ustajem iz kreveta ne sklanjajući telefon od uva. Znam da moram ovo da uradim, da joj kažem šta je Dejmon učinio. Moram. Ne samo zato što mi nikad ne bi oprostila kasnije kada sazna već i zato što ja ne bih oprostila sebi. Da su uloge obrnute, htela bih da i ona meni kaže.

Ali ne preko telefona. Ovo mora da bude razgovor licem u lice. „Možemo li da se nađemo na kafi za jedan sat?” Muk. „Aha, da, naravno. Jesi li sigurna da si dobro? Baš sam brinula. Mislila sam da si kidnapovana ili nešto tako.” „Natali, da, ja sam...” uopšte nisam dobro,„da, dobro sam, u redu je. Samo dođi za jedan sat i to sama, molim te.” „Dejmon se zanesvestio kod svoje kuće”, kaže ona, a ja prepoznajem osmeh u njenom glasu. „Devojko, sinoć mi je radio stvari za koje nisam imala pojma da je u stanju.”

Zadrhtim od njenih reći. One su poput vrištećih bića koja dreče na mene s druge strane telefona, ali moram da se pretvaram da su samo reči. „Hoću da kažem da nisam mogla ni da pomislim na seks dok nisam znala da si dobro. Nisi se javljala na mobilni pa sam pozvala tvoju kevu negde oko trojke, a ona mi je rekla da spavaš u svom krevetu. Bila sam i dalje mnogo zabrinuta jer si samo otišla i...” „Za jedan sat”, upadam joj u rečenicu pre nego što opet krene da zastranjuje.

Prekidamo vezu, a ja odmah proveravam propuštene pozive u telefonu. Šest ih je od Natali, a preostalih devet od Dejmona. Međutim, jedine govorne poruke su od Natali. Pretpostavljam da Dejmon nije hteo da ostavi nikakve inkriminišuće dokaze za sobom.

Mada mi dokazi i ne trebaju. Natali i ja smo najbolje drugarice otkad mi je ta kučka otela barbiku kad je bila kod mene na spavanju.

Već se vrpoljim. U vreme kad se ona pojavi popila sam više od pola ledene kafe. Ona se baca na praznu stolicu. Htela bih da se ne smeška toliko; samo još više otežava stvar. „Kam, izgledaš užasno.” „Znam.”

Trepće, zaprepašćena. „Moliiim? Nema sarkastičnog 'hvala' propraćenog tvojim čuvenim kolutanjem očiju?”

Nat, molim te prekini da se smejuljiš. Molim te, bar jednom ozbiljno shvati moje čudno ponašanje BEZ osmeha i uozbilji tu facu.

20

Avada&Chia&Ex

Naravno da to ne čini. „Vidi, prelazim pravo na stvar, okej?”

Evo ga: osmeh konačno počinje da bledi.

Gutam i duboko uzdišem. Bože, ne mogu da poverujem da se to dogodilo! Da je to neki levi tip s kojim se viđala tokom nekog od kratkotrajnih raskida s Dejmonom, ovo ne bi bilo tako teško. Ali ovo je Dejmon, tip s kojim se zabavlja pet godina, kome uvek trči nazad u zagrljaj posle raskida ili svađe. On je jedini tip u kojeg je stvarno zaljubljena. „Kam, šta se dešava?” Oseća ozbiljnost onoga što se spremam da joj kažem i vidim u njenim smeđim očima kako pokušava da provali da li je to, ili nije, nešto što želi da čuje. Mislim da zna da ima veze s Dejmonom.

Vidim kako joj se knedla spušta niz grlo. „Sinoć sam bila na krovu sa Blejkom...”

Njeno zabrinuto lice iznenada obasjava osmeh. Kao da grabi priliku da neizbežne vesti maskira nečim čime može da se zeza.

Zaustavljam je pre nego što joj se ukaže prilika da prokomentariše. „Samo me saslušaj na trenutak, važi?”

Konačno sam doprla do nje. Onaj prirodno đavolasti duh koji uvek zrači iz njenog lica sada zamire.

Nastavljam: „Dejmon je pomislio da me je Blejk odveo na krov da bi me povalio. Uleteo je i bacio se na Blejka; ubio je boga u njemu. Blejk je otišao razumljivo besan i tada smo ostali samo Dejmon i ja.

Sami.”

Nataline oči već odaju njene strahove. Kao da zna šta ću joj reći i počinje ćutke da me mrzi zbog toga. „Nat, Dejmon me je spopao.”

Zatvara oči. „Poljubio me je i rekao mi da mu se sviđam još od sedmog razreda.”

Osećam da joj se puis ubrzao po tome kako teško i kratko udiše. „Htela sam da ti kažem...” „Ti si lažljiva kučka.”

Opet se osećam kao da sam dobila udarac u stomak, samo što mi ovaj potpuno isteruje dah.

Natali skače sa stolice, stavlja torbu na rame i besno me gleda kao ugalj crnim očima koje uokviruje isto tako crna kosa.

I dalje ne mogu da se pomerim, ošamućena sam od onoga što mi je rekla. „Želela si Dejmona otkad sam počela da se zabavljam s njim”, sikće na mene. „Misliš da nisam videla svih ovih godina, to kako ga gledaš?” Usta joj se zatežu u ravnu crtu. „Sranje, Kamrin, uvek se zauzimaš za njega, pljuješ po meni kad se zajebavam okolo s drugim momcima.” Počinje da mlatara rukama ispred sebe i da me imitira preterano nazalnim glasom: „Nat, imaš dečka - Nat, ne zaboravi na Dejmona - Trebalo bi da misliš na Dejmona.” Treska rukama o sto, toliko jako da se opasno zaljulja pre nego što se konačno smiri. Čak se i ne pomeram da uhvatim svoje piće, ali se šolja ne prevrće. „Drži se dalje od mene i od Dejmona.” Uperi prst u moje lice. „Ili ću te, kunem ti se bogom, olešiti od batina.”

Odlazi pravo kroz dvokrilna staklena vrata dok zveckanje zvončića iznad njih odjekuje naokolo.

Kad se konačno prenem iz šoka, primetim da me ostali gosti posmatraju. Devojka za šankom skreće pogled kada pogledam ka njoj. Samo gledam u sto, puštam da šare drveta poigravaju u mom nefokusiranom pogledu. Spuštam glavu u ruke i sedim tako beskrajno dugo.

Dvaput krećem da pozovem Nat, ali nateram sebe da prekinem i ponovo spuštam telefon na sto.

21

Avada&Chia&Ex

Kako je došlo do ovoga? Godine nerazdvojnog prijateljstva - pobogu, čistila sam za tom devojkom kada je imala stomačni grip! - a ona me odbacuje kao buđave ostatke. Samo je povređena, pokušavam da ubedim sebe. Trenutno je u fazi poricanja i treba joj dati vremena da istina dopre do nje.

Predomisliće se, šutnuće ga, a meni će se izviniti pa će me odvući opet u 'Andergraund' da obe nađemo nove momke. Ali, zapravo ne verujem u ovo što govorim, ili tačnije, onaj nerazumniji, povređeni deo mene ne dozvoljava mi da vidim dalje od besa.

Prolazi jedan od gostiju, visok stariji čovek u izgužvanom odelu, i krišom me pogleda pre nego što izađe. Potpuno sam ponižena. Ponovo podižem glavu i zatičem iste parove očiju kako me gledaju, ali odmah odvraćaju pogled. Osećam kako me sažaljevaju. A ja mrzim kada me sažaljevaju.

Grabim torbicu s poda, ustajem, nemarno prebacujem kaiš preko ramena i izlećem gotovo isto onoliko ozlojeđeno kao i Natali.

Prošlo je nedelju dana, a nisam se uopšte čula s Natali. Jeste da sam konačno popustila i nekoliko puta pokušala da je pozovem, ali uvek sam dobijala govornu poštu. A poslednji put kada sam pozvala, ona je svoju pozdravnu poruku promenila u: Ćao, ovo je Nat. Ako si prijatelj - pravi prijatelj - onda mi ostavi poruku i uzvratiću poziv, u suprotnom, nemoj da se trudiš. Tada sam poželela da je dohvatim kroz telefon i zviznem je u lice, ali zadovoljila sam se time da ga bacim na drugi kraj sobe. Srećom, kupila sam zaštitnu masku kad sam uzimala ovaj telefon, inače bih sad bila u „Eplovoj” radnji i istresala još par stotki dolara za novi. Čak sam toliko pukla da sam pokušala da zovem Dejmona. On je poslednja osoba na ovoj planeti s kojom želim da razgovaram, ali je onaj koji drži ključ prijateljstva između mene i Natali.

Nažalost, ali tako je. Ne znam šta sam mislila: da će izdati sebe i reći Natali istinu? Aha. Nema teorije.

I tako sam prestala da zovem. Namerno sam izbegavala naš omiljeni kafić i pomirila se sa sranjem u najbližem dragstoru, i išla tri kilometra izokola na razgovor za posao u Dilardsu samo da ne moram da se provezem pored Natalinog stana.

Dobila sam posao. Mesto pomoćnice u prodaji - moja mama je rekla poneku lepu reč za mene; ona je dobra prijateljica gđe Filips, žene koja me je zaposlila - ali me posao u robnoj kući uzbuđuje koliko i ispijanje ove govnjive kafe svakog jutra.

A onda mi sine dok sedim za kuhinjskim stolom i posmatram svoju izblajhanu majku kako pretura po frižideru: sada se neću odseliti da živim s najboljom drugaricom. Moraću ili da nađem stan i živim sama ili ću ostati zaglavljena ovde s majkom još neko vreme dok se Natali ne opasulji. Što bi moglo da bude nikada. Ili može da potraje toliko da ne budem raspoložena za oproštaj i kažem joj da se nosi kada to konačno uradi.

Soba kao da se ljulja. „Izlazim večeras s Rodžerom” kaže mama iza vrata frižidera. Uspravlja se i gleda me, stavila je previše senke za oči. „Upoznala si Rodžera, je l’ tako?” „Da, upoznala sam Rodžera.” U stvari nisam, ili možda jesam, ali brkam njegovo ime s poslednjih pet tipova s kojima je izlazila proteklog meseca. Prijavila se za jednu od onih blesavih šema za brzo upoznavanje. A ona takvom brzinom prelazi preko ovih tipova, pa je termin valjda bukvalan u njenom slučaju. „On je fin momak. Ovo mi je treći izlazak s njim.”

Smešim se usiljeno. Želim da moja mama bude srećna, čak i ako to znači da se ponovo uda, a to je nešto od čega se nasmrt plašim. Volim tatu - ja sam tatina devojčica - ali ono što je uradio mami je neoprostivo. Sve od razvoda, pre četiri meseca, moja mama je ova čudna žena koju samo upola poznajem. Kao da je otvorila fioku zaključanu trideset godina i izvukla ličnost koju je nosila pre

22

Avada&Chia&Ex

nego što je upoznala mog oca i dobila mene i mog brata Kola. Samo što joj ta ličnost više ne pristaje, ali se ona svakog prokletog dana trudi da je nosi. „Već priča o tome da me povede na krstarenje.” Lice joj se ozari od same pomisli na to.

Zatvaram laptop. „Zar ne misliš da je prerano za krstarenje posle samo tri izlaska?”

Ona pući usta i odmahuje. „Ne, dušo, to je taman. On ima mnogo para pa je za njega to isto tako obično kao da me izvodi na večeru.”

Samo odvraćam pogled i grickam kraj sendviča koji sam napravila, iako uopšte nisam gladna.

Mama leprša po kuhinji pretvarajući se da je čisti. Obično ima ženu koja sredom dođe da sredi kuću, ali kad svraća neki muškarac, ona smatra da je prelaženje krpom za sudove preko pulta i prskanje osveživača po kući čišćenje. „Ne zaboravi za subotu”, kaže ona krećući da puni mašinu za sudove, što predstavlja iznenađenje. „Aha, mama, znam.” Uzdišem i odmahujem glavom. „Mada bih to mogla da pomerim za neki drugi put.”

Ispravlja se i gleda me. „Dušo, obećala si da ćeš poći”, kaže očajnički, nervozno lupkajući noktima po pultu. „Znaš da ne volim da ulazim u tu robijašnicu sama.” „Mama, to je zatvor.”Nehajno skupljam nekoliko mrvica hleba i bacam ih u tanjir. „I oni ne mogu da te dohvate; svi su zaključani, baš kao i Kol. I sami su krivi za to.”

Mama obara pogled i ogroman teret užasne krivice skuplja mi se u stomaku.

Duboko uzdišem. „Izvini. Nisam htela to da kažem.”

Mislila sam upravo to što sam rekla, samo to ne treba reći naglas i ne njoj jer je boli svaki put kada govorim o starijem bratu Kolu i njegovoj petogodišnjoj zatvorskoj kazni jer je ubio čoveka vozeći pijan. Ovo se desilo šest meseci nakon što je Ijan poginuo u automobilskoj nesreći.

Osećam kao da gubim sve ljude... Ustajem od stola i stajem ispred pulta, a ona se vraća punjenju mašine za sudove. „Ići ću s tobom, u redu?”

Smeši se na silu, mada taj osmeh ne prikriva da je i dalje povređena, i klima glavom. „Hvala, dušo.” Žao mi je mame. Srce mi se slama što ju je otac prevario posle dvadeset dve godine braka.

Mada smo svi videli da se to sprema.

A kad se samo setim, moji roditelji su pokušali da razdvoje Ijana i mene kad sam se sa šesnaest godina poverila mami i rekla joj da se volimo.

Roditelji imaju uvrnuto shvatanje da niko ispod dvadeset godina ne može da zna šta je ljubav, kao da je ljubav alkohol i da su ti potrebne određene godine da bi počeo da je konzumiraš. Oni smatraju da 'emotivni razvoj' tinejdžera nije na dovoljnom nivou da bi razumeli ljubav, da bi znali da li je ona 'prava' ili ne.

To je potpuno glupo.

Istina je da odrasli vole na drugačije načine, ne na jedini način. Ja sam Ijana volela u postojećem trenutku, volela sam kako me je gledao, kako mi je držao kosu dok sam povraćala nakon što sam pojela pokvarenu enčiladu, volela sam leptiriće u stomaku koje je on budio.

To je ljubav.

Obožavam svoje roditelje, ali davno pre njihovog razvoda, poslednji put kad je mama bila bolesna, jedino što je moj tata učinio bilo je da joj donese lek za smirenje želuca i da na izlasku pita gde je daljinski upravljač.

Svejedno.

Pretpostavljam da su me roditelji stvarno sjebali negde usput, jer iako su dobri prema meni, iako čine mnogo za mene i ja ih volim, ipak sam odrastala nekako prestravljena da ću završiti kao oni. Nesrećni, samo se folirajući da žive ovaj divni život s dvoje dece, psom i belom ogradom. Ali, ja

23

Avada&Chia&Ex

sam znala da spavaju okrenuti leđima jedno drugom. Znala sam da mama često razmišlja kakav bi joj bio život da je samo pružila drugu šansu onom momku kojeg je tajno 'volela' u srednjoj školi. (Čitala sam njen stari dnevnik. Znam sve o njemu.) Znam da je tata - pre nego što je prevario mamu s njom - mnogo mislio na Rozan Hartman, njegovu pratilju na maturskoj večeri (i prvu ljubav), koja i dalje živi tamo u Viltširu.

Ako je iko u zabludi oko toga kako funkcioniše ljubav, kakav je osećaj stvarno voleti, onda je to većina odraslih.

Ijan i ja nismo imali seks one noći kada mi je oduzeo nevinost; mi smo te noći vodili ljubav.

Mislila sam da nikada neću reći te dve reči zajedno: „voditi ljubav”, jer su uvek zvučale banalno, kao fraza za odrasle. Trgnula bih se kada čujem nekog da ih izgovara ili kada bi onaj tip svakog jutra pevao Feel Like Makin' Love6 na radiju u tatinim kolima na klasik rok stanici.

Ali ja to mogu da kažem jer se tačno to dogodilo.

Bilo je čarobno, i divno, i fenomenalno, i ništa neće moći da se uporedi s tim. Nikada.

Otišla sam s mamom te subote da vidim Kola u zatvoru. Ali nisam mnogo pričala, kao i obično, a Kol mi je uzvratio lako što me je ignorisao. Nikada to ne radi da bi bio odvratan, već se plaši da mi bilo šta kaže jer zna da sam još uvek besna i povređena i razočarana onim što je učinio. To nije bila slučajnost koja bi mogla da se nazove 'tragičnom nesrećom'; Kol je bio alkoholičar pre nego što je napunio osamnaest godina. On je crna ovca u našoj porodici. Pokvareno malo đubre koje je odrastalo u popravnom domu i izluđivalo roditelje od brige kada bi nestao na nekoliko nedelja i radio šta mu se prohte. Oduvek je mislio samo na sebe.

Počela sam da radim kao pomoćnica u prodaji narednog ponedeljka. Zahvalna sam što imam posao jer ne želim da živim do kraja života od očevog novca, ali dok sam stajala obučena u lepo crno odelo, u pantalonama i beloj košulji i u štiklama, osećala sam da uopšte ne pripadam tamo. Ne samo zbog odeće već... jednostavno mi tamo nije mesto. Ne mogu tačno da uperim prst u ono što mi smeta, ali kad sam se tog ponedeljka i ostalih dana te nedelje probudila i obukla i ušla u robnu kuću, nešto me je kopkalo u mislima. Nisam mogla da razaznam reči, ali osećala sam kao da mi govori: Kamrin Benet, ovo je tvoj život. Ovo je tvoj život.

Pogledala bih tada kupce koji prolaze i sve što sam videla izgledalo je bezvezno: nadobudno podignuti nosevi, skupe tašne, kupovina beskorisnih proizvoda.

Tada sam shvatila da šta god da sam uradila od tog trenutka, ishod je bio isti: Kamrin Benet, ovo je tvoj život. Ovo je tvoj život.

6

Pesma rok grupe Bad Company, osnovane 1973. (prim. prev.)

24

Avada&Chia&Ex

PET

JUČE JE BIO DAN koji je promenio sve.

Ono kopkanje u glavi teralo me je da ustanem. Pa sam to i uradila. Govorilo mi je da obujem cipele, stavim nekoliko nužnih stvari u manju torbu i uzmem novčanik. Sve sam poslušala.

Nije bilo logike u mojim postupcima niti sam znala njihovu svrhu, osim što sam znala da moram da učinim nešto nesvakidašnje ili mi se može desiti da ne isplivam iz ovoga. Može se desiti i da završim kao moji roditelji.

Oduvek sam smatrala da je depresija precenjena, po tome kako se ljudi razmeću okolo tom rečju (veoma slično onoj reči na V koju nikada neću ponovo reći nekom momku dok sam živa). Kada sam bila u srednjoj školi, devojke su često govorile da su 'depresivne' i da su ih mame vodile kod psihijatra da dobiju lekove, a zatim bi se okupile da vide čije će pilule da isprobaju. Za mene depresija ima značenje tri reči: tuga, tuga i tuga. Videla sam one glupe reklame sa likovima kao iz crtaća koji se vuku okolo kao prebijeni dok im na glave bez prestanka pada kiša iz crnih oblaka i pomislila kako ljudi zapravo preuveličavaju tu stvar s depresijom. Žao mi je ljudi. Oduvek sam se tako osećala. Ne volim da vidim da neko pati, ali priznajem da sam, kad god sam čula nekoga da igra na kartu depresije, samo zakolutala očima i otišla dalje svojim poslom.

Nisam imala pojma da je depresija ozbiljna bolest.

One devojke u školi nisu imale predstavu šta znači biti stvarno depresivan.

Nije u pitanju samo tuga. Istinu govoreći, tuga ima malo veze s tim. Depresija je bol u svom najčistijem obliku i uradila bih bilo šta samo da opet osetim neku emociju. Bilo kakvu emociju. Bol boli, ali bol koji je toliko jak da više ne možeš ništa da osećaš ono je što te navodi na pomisao da ćeš poludeti.

Strašno me uznemirava što uviđam da sam poslednji put plakala onog dana u školi kada sam saznala da je Ijan poginuo u sudaru. Plakala sam u Dejmonovom zagrljaju. U Dejmonovom, od svih ljudi.

Bio je to poslednji put kad sam prolila suzu, a od tada je prošlo malo više od godinu dana.

Posle toga, jednostavno više nisam mogla. Ni zbog razvoda mojih roditelja, ni kada je Kol osuđen, ni kada se Dejmon pokazao u pravom svetlu, ni kada mi je Natali zabola nož u leđa. Stalno mislim da ću se jednog od ovih dana slomiti i zariti lice u jastuk da se dobro isplačem. Mogla bih da povratim od tolikog plakanja.

Ali to nikako da se desi, i dalje ne osećam ništa.

Izuzev ovog oslobađajućeg osećaja. Ono kopkanje, iako neodređeno i neprijatno, tera me da ga poslušam. Ne znam zašto, ne umem da objasnim, ali ono je tu i ne mogu sebe da nateram da ga ne slušam.

Veći deo noći provela sam na autobuskoj stanici, sedeći tamo i čekajući da mi kopkanje kaže šta da radim.

A onda sam otišla do šaltera. „Mogu li da vam pomognem?” ravnodušno mi se obratila žena iza šaltera.

Razmislila sam o tome na trenutak i rekla: „Idem u Ajdaho da posetim sestru koja se upravo porodila.”

Smeteno me je pogledala i, priznajem, osećala sam se neprijatno. Nemam sestru i nikada nisam bila u Ajdahu, ali je to bila prva laž koja mi je pala na pamet. A ona je jela pečeni krompir. Stajao je iza šaltera u aluminijumskoj posudi i kiselom sosu. Tako je Ajdaho, naravno, bio prva država na koju sam pomislila. Uopšte i nije bilo važno kuda ću otići, jer mi je sasvim svejedno.

25

Avada&Chia&Ex

Pomislila sam, čim stignem u Ajdaho, samo ću kupiti još jednu kartu za neko drugo mesto.

Možda ću otići u Kaliforniju. Ili u Vašington. Ili ću možda krenuti na jug da vidim na šta liči Teksas.

Oduvek sam ga zamišljala kao džinovski pejzaž od prašine, drumskih barova i kaubojskih šešira. A ljudi u Teksasu bi trebalo da su grubijani ili tako nešto. Možda će me namrtvo izgaziti svojim kaubojskim čizmama.

Neću to ni osetiti. Više ništa ne osećam, sećate se?

To je bilo juče, kada sam odlučila da samo ustanem i odem, da se oslobodim svega. Oduvek sam želela to da uradim, da se oslobodim, ali nikada nisam zamišljala da će to ovako izgledati. Ijan i ja smo, pre nego što je poginuo, planirali život na nekonkvencionalan način. Hteli smo da izbegnemo sve predvidljivo, sve što nas je činilo robotima društva koji ustaju u isto vreme svakog jutra i kopiraju jučerašnjicu. Hteli smo da putujemo s rancima po svetu - zato sam to i pomenula Natali onog dana u kafiću. Možda se deo mene ponadao da će se i ona oduševiti tom idejom koju smo Ijan i ja imali i da će krenuti sa mnom, ali kao i sve drugo, nije ispalo kako sam se nadala. „Ne smeta da tu sednem?”, pita starija dama u autobusu sa žućkastozelenom tašnicom stisnutom uz grudi. „Ne, naravno, samo izvolite”, kažem blago se osmehujući. Zapravo mi uopšte nije do osmeha, ali ni slučajno ne želim da joj dam razlog da poveruje da sam mlada dušica u nevolji kojoj treba dobra doza saveta starije gospođe.

Nakon što je smestila putnu torbu iznad sedišta, ona se meškoljeći progura na sedište pored mojeg. Nekako je zdepasta, ali se dobro drži. I lepo miriše. „Izgledaš mlado”, kaže mi. „Kud si pošla?” „U Ajdaho.” „Stvarno?”, smeši mi se, otkrivajući duboke bore oko usta. „Mora da je zbog porodice - ne bih rekla da neko ide tamo na odmor.” „Aha. Idem da posetim sestru.”

Ona blago pući usta i klima glavom kao da arhivira moje odgovore. Zatim počinje da pretura po torbici.

Gledam kroz visoki prozor od pleksiglasa i posmatram putnike iz drugih autobusa kako dolaze i odlaze. Podne je i trenutno sam u Memfisu. Prespavala sam veći deo puta tokom noći - pa, pokušala sam da spavam, ali sam uglavnom dremala dok me neravnina na putu ili moj bolni vrat i leda nisu probudili sasvim zgrčenu na sedištu. Nikada ranije nisam bila u Memfisu, ali moram da kažem, ova autobuska stanica mi stvara nervozu. Videla sam nekolicinu ljudi sumnjivog izgleda kako hodaju naokolo. „Pa, ja sam pošla za Montanu”, kaže gospođa stavljajući belu pilulicu na jezik. „Obično idem vozom, ali sam ovog puta rešila da idem drugim putem. Da vidim neke nove predele.” „Sigurno mnogo putujete”, kažem i ovlaš je pogledam. „Ne mnogo”, kaže. „Samo jednom godišnje obiđem mamu. Ima devedeset osam godina.” „Opa.” „Aha, ta žena je tvrdoglava ko magarac. Imala je rak već pet puta i još je živa. Svaki put ga pobedi.” Toplo joj se smešim. „Nemoj mi zameriti”, kaže ona zavaljujući se dublje u sedište i spuštajući glavu na njega, „moram dobro da se naspavam. Nisam ni trenula u prethodnom autobusu - vozač je samo ševrdao po putu.” Pokazuje nagore. „Čuvaj se u ovim autobusima. Naići ćeš na svakakve čudake, a vozači autobusa obično su neispavani. Treba da paziš na njih, da im pričaš da bi ostali budni, il' mo'š da završiš preko bankine prevrnuta u gomili metala.”

Zašto je baš to morala da kaže? Potiskujem sećanje na Ijanov sudar, koji pomalo liči na njen opis, i klimam joj glavom.

Ona sklapa oči, ali ih opet otvara i pogleda me još jednom. „Mada, zapravo, treba da pripaziš na ljude. Nikad se ne zna koga možeš da sretneš ili šta ti je sudbina spremila.”

26

Avada&Chia&Ex

„Zapamtiću to”, kažem. „Hvala.”

Tenesi promiče pored mog prozora kao nejasan obris. Noć pada i u nekom času i mene hvata san. Ne sanjam ništa; nisam sanjala ni jedan jedini san od Ijanove pogibije, ali je tako verovatno i bolje. Ako bih sanjala, to bi moglo da izazove emocije, a s njima sam završila. Počinjem da se navikavam na ovaj osećaj da me ni za šta nije briga. Osim nekolicine dronjavih stanovnika autobuskih stanica, zapravo se više ničega ne plašim. Kada vas nije briga, pretpostavljam tla mu to dođe kao da ste sjebali strah.

Nikada nisam ovoliko psovala.

Starija gospoda i ja se rastajemo u Sent Luisu, a ja putujem sve do Kanzasa sama na dva sedišta i konačno uspevam da se opružim umesto da sedim uspravno lica pritisnutog na prozor.

Sve izgleda isto. Od moje kuće do Misurija kao da se menjaju samo registarske tablice i znaci dobrodošlice putnicima na ulasku u svaku državu, ali kada se provezete pored njih, ostaje vam samo još puta i drveća. U svakoj državi vidim poneki pokvareni auto kraj puta. Uvek je tu neki auto-stoper i neki tip u siledžijki koji nosi kantu za benzin od svog kamiona do najbližeg izlaza gde su grupisane sve benzinske pumpe i restorani brze hrane. I uvek, uvek je tu samo jedna cipela negde na ivici puta. Ne znam šta je to s cipelama na putu. Nikad ne vidite pantalone ili košulju, ili neku kapu ili naočare za sunce. Samo po jednu cipelu. Šta je to s tim cipelama?

Putovanje autobusom je kao da si u drugom svetu.

Svako ko uđe zna da će u autobusu provesti određeno vreme. Odnosno da će tu biti dugo.

Gužva je. Ljudi su obično toliko zbijeni da možete osetiti sve moguće vrste parfema i dezodoransa i sve moguće vrste deterdženata i omekšivača koje oni koriste. Nažalost, možete osetiti i ljude koji uopšte ne upotrebljavaju parfem ili dezodorans i čija odeća verovatno danima nije oprana.

Za sada, ova vožnja je podnošljiva. Smeta mi samo kada delim prostor s nekim.

Naredni bus mi kasni dva sata pa se probijam kroz delimično zakrčenu stanicu u Kanzasu tražeći usamljenu stolicu da mi niko ne bude preblizu. Sve autobuske stanice mirišu isto, uglavnom na gorivo od kojeg mi pomalo pripada muka. Vrtim se na tvrdoj plastičnoj stolici ne bi li mi bilo udobno, ali ne uspevam da se namestim. U blizini je nekoliko telefonskih govornica i na trenutak pomišljam kako su one suvišne u današnje vreme. Instinktivno tražim mobilni po torbi, tek da se uverim da je još uvek tamo.

Dvosatno kašnjenje se razvlači u beskraj i kada autobus konačno stigne u stanicu, ja sam medu prvima koji ustaju i staju u red. Sedišta u busu su tapacirana i ponovo će mi biti udobno.

Vozač autobusa, obučen u tamnoplavo i tamnosivo od glave do pete, pruža ruku za moju kartu i otcepi deo pružajući mi ostatak. Guram je u torbu, na sigurno, i penjem se u bus, zagledajući oba reda sedišta kako bih našla ono koje deluje kao pravo. Zauzimam sedište pored prozora u zadnjem delu i istog časa se osećam bolje kada mi telo dodirne udobno meko sedište. Uzdišem i privlačim torbu uz stomak, sklapajući ruke preko nje. Vozaču treba desetak minuta da sav zadovoljan utvrdi da su prisutni svi putnici koje treba prevesti u ovoj turi. Ovog puta u autobusu je samo šačica ljudi i, hvala bogu, nema bučne dece ni ljigavih parova koje je baš briga što je odvratno satima se žvalaviti pred publikom. Ništa ne fali ljubljenju na javnom mestu - Ijan i ja smo to stalno radili - ali kada se graniči s pornografijom, to je ipak previše.

Vozač kreće da zatvara vrata, ali zatim vraća polugu i ona se ponovo otvaraju. Ulazi neki tip s crnom putnom torbom okačenom preko ramena. Visok, moderno ošišane kratke smeđe kose, u tesnoj tamnoplavoj majici i s nekako iskrivljenim osmehom, pa deluje ili iskreno ljubazan ili nešto samouvereniji. „Hvala”, kaže vozaču nemarno.

Mada ima puno praznih sedišta gde bi mogao da se smesti, ipak spuštam torbu na sedište pored mojeg, tek za slučaj da odluči da je to pravo mesto za njega. Znam, mali su izgledi za to, ali ja sam tip devojke za-svaki-slučaj. Vrata se škripeći ponovo zatvaraju dok tip ide kroz autobus prema meni. Spuštam pogled na časopis koji je stajao u autobuskoj stanici i počinjem da čitam neki članak o Branđelini7.

7

Kovanica za poznati par Bred Pit - Anđelina Džoli. (prim, prev.)

27

Avada&Chia&Ex

Odahnem kada me prođe i sedne na par praznih sedišta iza mene.

Konačno poluprazan bus u kome mogu da spavam dubokim snom. To je stvarno sve što želim. Što sam duže budna, sve više razmišljam o svim onim stvarima na koje ne želim da mislim. Ne znam ni šta radim, ni kuda idem, ali znam da želim da uradim bilo šta i da negde stignem ubrzo.

Nakon zurenja kroz prozor, uspevam da dremnem jedan sat.

Prigušena muzika iz slušalica koja trešti odmah iza mene budi me malo posle mraka.

U početku mirno sedim nadajući se da će on možda primetiti kako se moja sad sasvim razbuđena glava klatara po sedištu i odlučiti da utiša muziku.

Ali ništa od toga.

Izvijam se, trljam mišić na vratu koji se zgrčio od spavanja na ruci i zatim se okrećem da ga pogledam. Da li spava?Kako neko može stvarno da spava kada mu muzika trešti u ušima? U busu je mračno kao u tunelu, osim dva slabašna svetla za čitanje koja odozgo sijaju na knjige i časopise i malih zelenih i plavih svetala u prednjem delu busa, na komandnoj tabli. Tip koji sedi iza mene je u potpunom mraku, ali mogu da vidim jednu stranu njegovog lica osvetljenu mesečinom.

Razmišljam nekoliko sekundi, a zatim se izdižem oslonjena kolenima na sedište i naginjem se preko naslona, pružam ruku i lupkam ga po nozi.

On se ne pomera. Lupkam ga jače. Meškolji se i polako otvara oči, gleda naviše, u mene, dok mi stomak visi preko naslona sedišta.

Pruža ruke i vadi slušalice iz ušiju, puštajući da se muzika širi iz malecnih zvučnika. „Možeš li malo da utišaš?” „Čuje se?” kaže.

Podižem obrvu i kažem: „Aha, da, prilično je glasno.”

On sleže ramenima, traži po MP3 plejeru dugme za jačinu i muzika se utišava. „Hvala”, kažem i klizam nazad na svoje sedište.

Ovoga puta ne ležem u fetalni položaj, već se naslanjam na sedište i pritiskam glavu na prozor.

Skrštam ruke i sklapam oči. „Hej.” Oči mi se trenutno otvaraju, ali ne pomeram glavu. „Zar si već zaspala?”

Dižem glavu s prozora i vidim onog tipa kako se nadnosi iznad mene. „Bukvalno sam tek sklopila oči”, kažem. „Kako sam mogla već da zaspim?” „Pa, ne znam”, šapuće on. „Moj deda je mogao da zaspi za dve sekunde kad sklopi oči.” „Da li ti je deda bio narkoleptik?”

Sledi pauza. „Ne da ja znam.”

U jeee, ovo je baš tupavo. „Šta hoćeš?” govorim tiho kao i on. „Ništa” kaže cereći se. „Samo sam hteo da znam da li si već zaspala.” „Zašto?” „Da bih opet pojačao muziku.”

Razmišljam o tome koji trenutak, ispravljam ruke i sasvim se dižem sa sedišta da bih gledala u njega. „Hoćeš da sačekaš da zaspim da bi pojačao muziku i tako me opet probudio?” “Teško mi je da to shvatim.

On se podrugljivo smeška. „Spavala si tri sata, a da te nije probudila” kaže. „Pa pretpostavljam da te ni sada nije probudila moja muzika, već nešto drugo.”

28

Avada&Chia&Ex

Mrštim obrve. „Ne, hmmm, prilično sam sigurna da je muzika.” „Okej” kaže on i sklanja se sa sedišta i iz vidika. Čekam nekoliko sekundi pre nego što zažmurim za slučaj da ovo postane još blesavije, a kada se to ne desi, odlebdim nazad u zemlju bez snova.

29

Avada&Chia&Ex

ŠEST

SUNČEVI ZRACI SIJAJU kroz prozore autobusa i bude me narednog jutra. Podižem se da bih bolje videla, pitajući se da li se predeo išta promenio, ali nije. A onda čujem muziku koja trešti iz slušalica iza mene. Šunjam se preko naslona svog sedišta jer očekujem da on uveliko spava, ali on me gleda i smeška se onim jesam-li-ti-rekao osmehom.

Zakolutam očima i utonem nazad u sedište, uzimam torbu u krilo i kopam po njoj. Sada bih volela da sam ponela nešto što će mi zaokupiti pažnju. Neku knjigu. Ukrštenicu. Nešto. Teško uzdišem i bukvalno krećem da vrtim palčevima. Pitam se koje li je ovo mesto u Sjedinjenim Državama, da li smo još uvek u Kanzasu, i zaključujem da mora da je tako pošto svi automobili koji promiču pored busa imaju oznaku Kanzasa na registarskim tablicama.

Kada ne uspem da nađem ništa zanimljivo za gledanje, obraćam više pažnje na muziku iza sebe.

Da li je to...?Mora da me zezaš.

Feel Like Makin' Love dopire iz slušalica onog tipa; shvatam to iz prve po prepoznatljivom gitarskom rifu u solo deonici koju svi znaju čak i ako Bed Kompani nije po njihovom ukusu. Ne mrzim klasični rok, ali su mi mnogo draže novije stvari. Dajte mi Mjuz, Pink ili Sivil Vorz i ja sam zadovoljna.

Slušalice koje landaraju preko naslona sedišta i praktično su mi na ramenu načisto me prepadaju. Trzam se, a ruka mi poleće kao da treba da otera bubu za koju sam pomislila da je upravo sletela na mene. „Koji ti je?”, kažem i gledam naviše u onog tipa koji se ponovo nadnosi nada mnom. „Izgleda da ti je dosadno”, kaže. „Možeš da ih pozajmiš ako hoćeš. Možda i nije tvoj tip muzike, ali hej, primičeš se na nju. Garantujem.”

Gledam u njega sa užasno iskrivljenom facom. Da li je ovaj tip ozbiljan? „Hvala, ali neću”, kažem i hoću da se okrenem. „Što nećeš?” „Pa, kao prvo”, kažem, „ovo ti je bilo nagurano u uši poslednjih nekoliko sati. Odvratno.” „I?” „Šta hoćeš da kažeš tim i?” Mislim da mi se lice još više iskrivilo. „Zar to nije dovoljno?”

On se opet smeši onim davolastim osmehom, a na dnevnom svetlu primećujem da to pravi dve rupice u uglovima njegovih usta. „Pa”, kaže on vraćajući slušalice u uši, „rekla si 'kao prvo', pomislio sam da postoji još neki razlog.” „Čoveče”, kažem, zabezeknuta, „ti si neverovatan.” „Hvala.” Smeši se i mogu da mu vidim sve te prave, bele zube.

Definitivno nisam mislila da mu dam kompliment mada mislim da je i njemu to jasno.

Vraćam se prekopavanju po torbi, mada znam da neću naći ništa sem odeće, ali i to je bolje nego da imam posla s ovim čudakom.

On upada na prazno mesto do mene, baš pre nego što jedan drugi putnik prođe prema toaletu.

Samo se nekako ukočim na mestu s jednom rukom u torbi, ne mrdam. Mogla bih da pogledam pravo u njega, ali moram da sačekam da šok oslabi pre nego što smislim kakvo predavanje hoću da mu održim.

30

Avada&Chia&Ex

Tip zavlači ruku u svoju torbu i vadi paketić antibakterijskih maramica, otvara ga i izvlači jednu. Temeljno briše slušalice i zatim mi ih pruža. „Ko nove”, kaže i čeka da ih uzmem.

Pošto shvatim da se zapravo trudi da bude fin, moja odbrana malo popušta. „Stvarno, dobro mi je i ovako. Ali hvala.” Iznenađuje me kako sam brzo prešla preko tog sedanja do mene bez pitanja. „Tako ti je verovatno i bolje”, kaže on i vraća MP3 plejer u torbu. „Ja ne slušam Džastina Bibera ni onu ludaču koja nosi meso8, pa ćeš valjda prosto morati bez toga.”

Okej, odbrana je opet na svom mestu. Upotrebi je.

Režim na njega i skrštam ruke. „Kao prvo, ja ne slušam Džastina Bibera. Kao drugo, Gaga nije tako loša. Priznajem, možda predugo igra na kartu šokiranja publike, ali mi se neke njene stvari dopadaju.” „To je sranje od muzike i ti to znaš”, odgovara i odmahuje glavom.

Trepćem dvaput, samo zato što sam se pogubila i ne znam šta da kažem.

On spušta torbu na pod i zavaljuje se u sedište, diže jednu čizmu na naslon ispred sebe, ali su mu noge toliko dugačke da izgleda kao da mu je neudobno. Nosi one elegantne čizme koje liče na radne cipele. Martinke, rekla bih. Dođavola. Ijan je uvek nosio takve. Gledam na drugu stranu, nisam raspoložena da nastavljam ovaj vrlo čudan razgovor sa ovom vrlo čudnom osobom.

Bakica koju sam srela u Tenesiju bila je u pravu.

On me gleda, glava mu je udobno oslonjena na bockavu tkaninu. „Klasični rok je prava stvar”, kaže sasvim mirno i zatim gleda nekud napred. „Cepelini, Stonsi, Džurni, Foriner.” Pušta da mu glava padne na stranu kako bi opet gledao u mene. „Da li ti nešto od toga zvuči poznato?”

Podsmehnem se i opet zakolutam očima. „Nisam glupa”, kažem, ali menjam ploču kada shvatim da ne mogu da se setim mnogo klasičnih rok bendova, a ne želim da ispadnem glupača nakon što sam tako elokventno rekla da to nisam. „Sviđa mi se... Bed Kompani” Usta mu se krive u blagi osmeh. „Kaži mi naziv jedne pesme Bed Kompani i ostaviću te na miru.”

Sada sam đavolski nervozna, pokušavam da se setim bilo koje druge pesme grupe Bed Kompani osim ove koju je on slušao. Neću da pogledam ovog tipa u lice i da kažem: Feel Like Makin`Love.

On strpljivo čeka, smešak mu je i dalje isti. „Ready For Love9”, kažem, jer je to jedina, osim one njegove, koje mogu da se setim. „Jesi li?” pita on. „Molim?”

Osmeh mu postaje još izraženiji. „Ništa”, kaže i odvraća pogled.

Crvenim. Ne znam zašto i ne želim da znam. „Vidi”, kažem, „imaš li nešto protiv? Ja sam nekako koristila oba sedišta.”

On se smeši, ovog puta bez onog podsmeha skrivenog u očima. „Nemam”, kaže dok ustaje. „Ali ako želiš da pozajmiš moj MP3 plejer, znaš šta treba.”

Bledo se smeškam, veoma zadovoljna što će se vratiti na svoje sedište bez prepiranja. „Hvala”, kažem, ipak zahvalna.

Baš pre nego što sedne na svoje mesto, naginje se pored naslona i kaže: „A kud si, uopšte, pošla?” „U Ajdaho.”

Blistave zelene oči kao da mu se ozare kada se osmehne. „Pa, ja idem za Vajoming i izgleda da ćemo zajedno promeniti nekoliko buseva.” Njegovo nasmejano lice zatim nestaje negde iza mene.

Ne kažem da nije zgodan. Kratka, razbarušena kosa, mišićave ruke i izvajane jagodice, rupice na obrazima i taj njegov jebeni glupi osmeh koji me tera da gledam u njega više nego što bih htela.

8

Misli se na Lejdi Gagu. (prim. prev.)

9

Naslovi i jedne i druge pesme aludiraju na vođenje ljubavi. (prim. prev.)

31

Avada&Chia&Ex

Ali ja stvarno ne mislim da ga muvam ili tako nešto - on je samo slučajni prolaznik u busu za nigde.

Ni u ludilu ne bih pomišljala na tako nešto. A čak i da nije tako, čak i da ga poznajem šest meseci, ne bih se u to upustila. Nikada. Nikada više.

Beskrajna vožnja kroz Kanzas kao da traje duže nego što bi trebalo. Valjda nikad nisam razmišljala o tome koliko su zaista velike države. Pogledate u mapu i pred vama je samo parče papira s čudno iscrtanim granicama i malim venoznim linijama. Čak i Teksas izgleda prilično mali kada ga tako gledate, a stalno putovanje avionom pothranjuje iluziju da je susedna država na svega sat vremena od vas. Prolazi još sat i po, a leda i zadnjica su mi kao ukočeni i tvrdi komadi mesa.

Neprestano se nameštam na sedištu u nadi da ću naći položaj koji će smanjiti ukočenost, ali uvek završim tako što me bole drugi delovi tela.

Počinjem da žalim zbog ovoga jer je vožnja busom bezveze. Čujem pištanje razglasa u autobusu, a zatim vozačev glas: „Napravićemo pauzu za pet minuta”, kaže on. „Imaćete petnaest minuta da nešto prezalogajite pre nego što nastavimo put. Petnaest minuta. Neću da čekam duže, pa ako se ne vratite do tada, autobus će otići bez vas.” Zvučnik zamire.

Nakon ovog obaveštenja svi počinju da se meškolje po sedištima i uzimaju novčanike - ništa ne može tako da razbudi kao najava da ćete protegnuti noge posle mnogo sati provedenih u busu.

Stajemo na ogroman parking gde ima nekoliko šlepera, a između su prodavnica, auto-perionica i restoran s brzom hranom. Putnici stoje u prolazu između sedišta i pre nego što se bus zaustavi. Ja sam jedna od njih. Leda me užasno bole.

Izlazimo iz busa jedan po jedan i istog časa kad zakoračim napolje, uživam u betonu pod nogama i povetarcu na licu. Uopšte me ne zanima što se nalazim bogu iza nogu ili što su benzinske pumpe toliko staromodne i što su zbog toga toaleti verovatno užasni; prosto mi je drago da budem bilo gde samo ne zgurana u onom busu. Praktično jedrim (kao nimalo graciozna, ranjena gazela) po asfaltiranom parkingu prema restoranu. Prvo idem do toaleta i kada se vratim, već je nekoliko ljudi ispred mene u redu. Razgledam jelovnik, pokušavajući da se odlučim između velikog pomfrita i šejka od vanile - nikada se nisam razbijala od brze hrane. I kada konačno izađem iz restorana sa šejkom od vanile, vidim onog tipa iz busa kako sedi na travi između parking mesta. Savio je kolena i jede hamburger. Ne gledam u njega dok prolazim, ali to očigledno nije dovoljno da bi prestao da mi dosađuje. „Još osam minuta pre nego što treba da otpuziš nazad u onu konzervu”, kaže mi. „Stvarno ćeš provesti to dragoceno vreme unutra?”

Zastajem pored malog drveta koje je ružičastom krpicom još uvek vezano za pritku. „To je samo osam minuta”, kažem. „Neće se ništa bitno promeniti.”

On odgriza veliki zalogaj hamburgera, žvaće ga i guta. „Zamisli da si živa zakopana”, kaže on i otpija gazirano piće. „Ne bi ti ostalo mnogo vremena pre nego što se ugušiš. A da su stigli do tebe samo osam minuta ranije, ma đavola, čak i minut, ti bi još uvek bila živa.” „Okej, kapiram” kažem. „Nisam zarazan”, kaže i prelazi na naredni zalogaj.

Valjda sam bila kučka. Hoću da kažem, na neki način je to i zaslužio, ali zapravo nije bio nepodnošljiv toliko, pa nema razloga da nimalo ne spustim gard. Više bih volela, ako se ja pitam, da ne stvaram neprijatelje na ovom putovanju. „Kako god”, kažem i sedam na travu metar ispred njega.

32

Avada&Chia&Ex

„Pa, zašto Ajdaho?” pita, mada više gleda u hranu i svuda okolo nego u mene. „Idem da posetim sestru”, lažem. „Upravo se porodila.”

Klima glavom i guta. „Zašto Vajoming?” pitam u nadi da ću odvratiti razgovor dalje od sebe. „Idem da posetim ćaleta” kaže. „Umire. Tumor na mozgu koji ne može da se operiše.” Odgriza još jedan zalogaj. Izgleda da ga ono što mi je upravo rekao ne potresa previše. „On...” „Ne brini zbog toga”, kaže i ovog puta me na trenutak pogleda. „Svi moramo nekad. Moj matori nije zabrinut zbog toga i rekao nam je da ne budemo ni mi.” Smeška se i ponovo me gleda. „U stvari, rekao je da će nas, ako budemo izvodili onu pizdariju s plakanjem, izbrisati iz testamenta.”

Srčem svoj šejk od vanile na trenutak, tek da nešto radim i zabavim usta da ne bih odgovorila na ono što je rekao. A nisam sigurna ni da bih mogla, stvarno.

On otpija još jedan gutljaj. „Kako se zoveš?” pita i spušta svoje piće na travu.

Pitam se treba li da mu kažem pravo ime. „Kam”, odgovaram pošto sam se odlučila za kraću varijantu. „Skraćeno od?”

Nisam to očekivala.

Oklevam, polako pomeram pogled. „Kamrin” priznajem. Pošto ću morati da vodim računa o svim tim lažima koje sam već rekla, mogla bih da budem iskrena bar oko imena. To je informacija od manjeg značaja na koju onda ne moram da mislim. „Ja sam Endru. Endru Pariš.”

Klimam glavom i blago se osmehujem, ne pada mi na pamet da mu kažem da mi je prezime Benet. Moraće da se zadovolji samo s imenom.

Dok završava hamburger i satire nekoliko pomfrita, tajno ga proučavam i primećujem krajeve tetovaža koji vire ispod oba rukava njegove majice. Ne može da ima više od dvadeset pet, dvadeset šest godina, ako ima i toliko. „Pa, koliko imaš godina?” Ipak je zvučalo kao suviše lično pitanje. Nadam se da neće protumačiti da ono u sebi krije nešto čega nema. „Dvadeset pet”, odgovara mi. „A ti?” „Dvadeset.”

Zamišljeno me odmerava pogledom, zastaje, a zatim malo pući usta. „Pa, drago mi je što smo se upoznali, dvadesetogodišnja Kamrin, skraćeno Kam, koja putuje za Ajdaho da poseti sestru koja se upravo porodila.”

Usta mi se smeše, ali ne i lice. Proći će neko vreme pre nego što moji osmesi upućeni njemu budu iskreni. Iskreni osmesi umeju ponekad da stvore pogrešan utisak. Ovako bar mogu da budem uljudna i ljubazna, ali ne uljudnaljubazna koja posle nekoliko velikih osmeha završi u prtljažniku s prerezanim grlom. „Znači, ti si iz Vajominga?” pitam i pijuckam šejk.

Klima glavnom. „Aha, tamo sam rođen, ali su mi se roditelji razveli kad sam imao šest godina i preselili smo se u Teksas.”

Teksas. Baš zabavno. Možda me moje lupetanje o njihovim kaubojskim čizmama i reputaciji konačno sustiže. A on ne izgleda kao da je iz Teksasa, bar ne onako stereotipski kako većina ljudi zamišlja da izgledaju svi Teksašani. „Tamo ću krenuti nakon što posetim ćaleta - a ti?”

33

Avada&Chia&Ex

Okej, slagati ili ne slagati? Ma zajebi. Nije on neki privatni detektiv kojeg je moj tata poslao da prikupi informacije. U redu je sve dok preskačem: 1) moje prezime i 2) neku adresu i brojeve telefona koji bi mogli da ga odvedu do moje kuće u slučaju da se ikad vratim kući, a onda završim u njegovom prtljažniku s prerezanim grlom. Mislim da će biti mnogo lakše da uglavnom govorim istinu umesto da smišljam prigodnu laž za svako pitanje koje mi postavi, pa da posle moram sve da ih pamtim. Uostalom, biće ovo duga vožnja autobusom i, baš kao što je rekao, zajedno ćemo promeniti nekoliko buseva pre nego što se raziđemo. „Iz Severne Karoline”, kažem.

Odmerava me pogledom. „Pa, ne izgledaš kao da si iz Severne Karoline.”

A? Okej, ovo je bilo stvarno čudno. „Dobro, a kako treba da izgleda devojka iz Severne Karoline?” „Baš bukvalno shvataš”, kaže mi smešeći se. „A ti nekako zbunjuješ.” „Ma ne”, kaže on bezopasno i šaljivo režeći, „samo sam bez dlake na jeziku, a ljudi ponekad ne mogu da se nose s takvim sranjem. To mu dođe kao da pitaš onog tipa tamo da li ti dupe izgleda veliko u tim farmerkama, a on ti kaže ne. Pitaš mene, a ja ti kažem istinu - sve što nije u skladu s onim što ljudi očekuju, izbaci ih iz koloseka.” „Stvarno?” Nisam ništa bliža da razumem ličnost ovog tipa nego što sam bila pre nego što sam čula njegovo ime. Samo nastavljam da ga gledam kao da je lud i to me nekako intrigira. „Stvarno”, odgovara on glatko. Čekam da to obrazloži, ali on to ne čini. „Vrlo si čudan”, kažem. „Pa, zar nećeš da pitaš?” „Šta da pitam?”

Smeje se. „Da li mislim da ti dupe izgleda veliko u tim farmerkama.”

Osećam kako mi se lice zgužvalo. „Radije ne bih... ja uhhh...” Ma jebeš ti to. Ako će on ovo da pretvori u igru, neću da sedim skrštenih ruku i puštam ga da pobeđuje. Usiljeno se smeškam i kažem: „Znam da mi dupe ne izgleda veliko u ovim farmerkama, pa mi zapravo ne treba tvoje mišljenje.” Đavolski simpatičan osmeh pojavljuje mu se u uglovima usta. Otpija još jedan gutljaj i diže se na noge, pružajući mi ruku. „Izgleda da je naših osam minuta isteklo.”

Prihvatam ruku, možda zato što sam još uvek potpuno zbunjena celim ovim razgovorom i on me povlači na noge. „Kamrin”, kaže i pogleda me jednom dok mi pušta ruku, „vidiš koliko smo naučili jedno o drugom u svega osam minuta.”

Hodam pored njega, ali i dalje zadržavam malo rastojanje. Još uvek nisam sigurna da li me njegovi vešti odgovori i utisak samouverenosti kojim zrači nerviraju ili su originalniji nego što moj mozak želi da prizna.

Svi u busu zauzimaju uobičajena mesta. Ostavila sam na svom sedištu časopis koji sam pokupila na prethodnoj stanici, u nadi da niko neće naići posle mene i zauzeti ga. Endru takođe seda na ona dva sedišta iza mene. Drago mi je što moje prihvatanje razgovora nije shvatio kao znak da može da se uvali na sedište do mene.

Sati prolaze, a mi ćutimo. Mnogo mislim o Natali i Ijanu. „Laku noć, Kamrin”, čujem kako Endru kaže sa sedišta iza mene. „Možda ćeš mi sutra reći ko je Nat.” Brzo ustajem i naginjem se preko naslona. „O čemu ti to pričaš?” „Devojko, smiri se”, kaže i podiže glavu s torbe koju je namestio da mu posluži kao jastuk. „Pričaš u snu.” Tiho se smeje. „Čuo sam te prošle noći kako pizdiš na nekoga ko se zove Nat - nešto u vezi s kozmetičkim preparatima ili takvim nekim sranjem.” Primećujem kako sleže ramenima iako leži opružen s nogama prebačenim preko praznog sedišta i rukama skrštenim preko grudi.

34

Avada&Chia&Ex

Super. Pričam u snu. Savršeno. Pitam se zašto mi mama to nikada nije rekla.

Nakratko razmišljam šta li sam to mogla da sanjam i shvatam da sam možda ipak sve vreme sanjala, ali se prosto više ne sećam. „Laku noć, Endru”, kažem, pokušavajući da se smestim udobno. Pomišljam na Endruovu pozu koja je izgledala prilično dobro i pokušavam da se namestim kao on. Nekoliko puta ranije padalo mi je na pamet da tako spavam, ali nisam htela da budem nepristojna i pustim da mi noge stoje na prolazu. Valjda nikome neće smetati, pa i ja guram torbu iza glave i pružam se preko oba sedišta kao Endru. Već mi je bolje. Šteta što to nisam odavno uradila.

Narednog jutra budi me vozačeva najava da za deset minuta stižemo u Garden Siti. „Proverite da li ste pokupili sve svoje stvari”, kaže vozač preko razglasa, „i ne ostavljajte otpatke na sedištima. Hvala vam što ste se vozili kroz veliku državu Kanzas i nadam se da ću vas nekad ponovo videti.”

To je zvučalo šablonski i bezlično, ali verovatno bih i ja tako zvučala da ponavljam to putnicima svakog božjeg dana.

Ostatak puta prevaljujem sedeći, izvlačim i otvaram torbu da potražim autobusku kartu.

Nalazim je zgužvanu između farmerki i retro bebi-dol majice sa Štrumpfovima, ispravljam je i gledam svoje naredno odredište. Izgleda da je Denver na šest i po sati odavde, sa dva usputna stajanja. Dođavola, zašto sam izabrala Ajdaho? Stvarno. Od svih mogućih mesta na mapi, ja sam svoje odabrala na osnovu pečenog krompira. Prelazim ceo ovaj put, a ništa me i ne čeka kada jednom stignem tamo. Osim još putovanja. Dođavola, možda ću samo da iskoristim kreditnu karticu i kupim avionsku kartu do kuće. Ne, nisam još spremna za to. Ne znam zašto, ali znam da još uvek ne mogu da se vratim. Jednostavno ne mogu.

Iznenađena što je Endru bio tako ćutljiv, hvatam sebe kako pokušavam da virnem kroz mali razmak između sedišta, ali ne vidim baš ništa. „Jesi li ustao?”, pitam i podižem bradu kako bi mogao da me čuje.

Ne odgovara i ustajem da pogledam. Naravno, opet ima slušalice u ušima. Malo sam šokirana što ovog puta ne čujem muziku.

Endru me primećuje i osmehuje se, podiže ruku i mrda kažiprstom kao da kaže dobro jutro. I ja gestikuliram prstom prema prednjem delu busa da mu objasnim da je bila najava. Vadi slušalice iz ušiju i gleda me, čekajući da rečima izrazim ono što sam pokazala.

35

Avada&Chia&Ex

ENDRU Nekoliko dana ranije...

36

Avada&Chia&Ex

SEDAM

DANAS ME JE POZVAO BRAT iz Vajominga. Rekao je da naš matori neće još dugo. Već je proveo poslednjih šest meseci malo u bolnici, malo van nje. „Ako oćeš da ga vidiš”, rekao je Ejdan preko telefona, „bolje dođi odmah.” Čujem Ejdana. Čujem ga. Ali jedino što stvarno razumem, jeste da će moj ćale umreti. „Da se niste usudili da plačete za mnom”, rekao je mojoj braći i meni prošle godine kada su mu saopštili da ima redak oblik tumora na mozgu. „Momče, istog časa ću te izbaciti iz testamenta” Mrzeo sam ga zbog toga što mi je kratko i jasno rekao da će me ako plačem za njim, jedinim čovekom u mom životu za kojeg bih život dao, proglasiti za slabića. Uopšte me ne zanima njegov testament. Šta god da mi zavešta, samo ću ostaviti tako kako je. Možda ću to dati kevi. Ćale je bio pravi diktator dok smo odrastali. Vaspitavao je braću i mene sprovodeći čeličnu disciplinu, ali mislim da smo ispali pristojni (a to je verovatno i bio cilj njegovog drila). Ejdan, najstariji, vlasnik je uspešnog bara i restorana u Čikagu, a oženjen je ženom koja je pedijatar. Ašer, najmlađi, na koledžu je i nameračio se da radi u Guglu.

Ja? Sramota me je da kažem da sam krišom manekenisao na nekoliko moćnih tezgi za neke prestižne agencije, ali sam to uradio samo zato što sam se našao u teškoj situaciji prošle godine.

Odmah nakon što sam saznao za ćaleta. Nisam mogao da plačem, pa sam sve iskalio na svom ševrolet kamaru iz '69. Rasturio sam ga bejzbol palicom. Ćale i ja smo taj auto zajedno restaurirali.

Bio je to projekat oca i sina koji smo započeli baš pre nego što sam diplomirao. Zaključio sam: ako njega neće biti, ne treba da postoji ni auto.

A da, manekenisanje.

Ma kakvi, uopšte nisam tražio tezgu. Boli me uvo za takva sranja. Samo sam se zatekao u Ejdanovom baru kad me je par lovaca na talente primetio pijanog ko letvu. Valjda im nije bilo važno što sam bio... pa, pijan ko letva, pošto su mi gurnuli vizit-kartu i ponudili mi velikodušan iznos da se samo pojavim u njihovoj zgradi u Njujorku. Posle tri nede-Ije zurenja u taj kamaro i žaljenja što sam to uradio, rešio sam, što da ne? Samo jedan ček za pojavljivanje mogao je da pokrije deo limarije. I zato sam otišao. Uprkos tome što je novac koji sam zaradio od nekoliko snimljenih reklama bio dovoljan da popravim auto, odbio sam ugovor vredan pedeset hiljada dolara koji mi je ponudila firma LL Elit jer, kao što sam rekao, zarađivanje za život šepurenjem okolo u donjem vešu jednostavno nije za mene. Ma zajebi, osećao sam se prljavo što sam prihvatio i onih nekoliko tezgi.

Zato sam uradio ono što bi uradio svaki tip koji jede crveno meso i pije pivo, pa sam se potrudio da izgledam više kao muškarac, a manje kao pederko, tako što sam nabacio nekoliko tetovaža i našao posao mehaničara.

Nije to budućnost kakvu je moj matori želeo za mene, ali za razliku od braće davno sam shvatio da je to moja budućnost i moj život i da ne mogu sebe naterati da živim životom kakav neko drugi želi za mene. Napustio sam koledž čim sam shvatio da studiram nešto za šta me načisto zabole. Šta je to s ljudima i njihovom spremnošću da slede?

Ja nisam takav. U životu želim samo jedno. A to nisu ni novac, ni slava, ni Fotošopom sređena kita na bilbordu na Tajms skveru, ni više obrazovanja od kojeg bih, a možda i ne bih, kasnije imao koristi. Nisam siguran šta to želim, ali osećam to duboko u sebi. To je tamo, uspavano. Znaću kada ga vidim. „Busom?”, rekao je Ejdan u neverici. „Da” kažem. „Doći ću busom. Treba da razmislim.” „Endru, ćale možda neće izdržati dotle”, kaže on i po njegovom glasu shvatam da se obuzdava. „Ozbiljno, burazeru.”

37

Avada&Chia&Ex

„Stići ću kad stignem.”

Prelazim prstom preko tastera za završetak razgovora.

Mislim da se delić mene nada da će umreti pre nego što stignem. Jer znam da ću odlepiti ako umre dok sam tamo. To je moj otac, čovek koji me je odgajio i u kojeg gledam kao u uzor. A on mi kaže da ne plačem. Uvek sam radio sve što mi je rekao i kao dobar sin, što sam se uvek trudio da budem, znam da ću se boriti da zadržim suze jer mi je on tako rekao. Ali isto tako znam da ću time stvoriti u sebi nešto mnogo destruktivnije.

Ne želim da završim kao moj auto.

Jedna sportska torba sa čistom odećom, četkicom za zube, mobilnim i MP3 plejerom s mojim omiljenim pesmama klasičnog roka - još jedan trag koji je ćale ostavio na meni: „Sine, one nove stvari koje klinci danas slušaju sranje su od muzike”, govorio je bar jednom godišnje. „Puštaj Cepeline, momče!”

Priznajem da nisam sasvim izbegavao noviju muziku samo zato što je ćale tako radio. Imam ja svoj prokleti mozak, je l’ tako? Ali odrastao sam na zdravoj dozi klasika i vrlo sam ponosan na to. „Kevo, ne treba mi to.”

Ona puni jednu kesicu sa desetak paketića vlažnih maramica da ih ponesem. Oduvek je imala fobiju od mikroba. Živeo sam na relaciji Teksas-Vajoming od šeste godine. Na kraju sam shvatio da se bolje uklapam u Teksas jer volim Zaliv i vrućinu. Već četiri godine imam svoj stan u Galvestonu, ali je keva sinoć zahtevala da ostanem kod nje. Zna šta osećam prema ćaletu i zna da umem da budem eksplozivan kad me nešto pogodi ili kad sam besan. Prošle godine sam prenoćio u zatvoru zato što sam prebio Darena Ebsa jer je zviznuo svoju devojku preda mnom. A kada su mog najboljeg prijatelja Maksimusa morali da uspavaju zbog kongestivne srčane slabosti, prilično sam rasturio ruke dok sam iskaljivao emocije na drvetu iza mog stana.

Nisam inače nasilan, osim prema vrećama za vežbanje i, povremeno, prema sebi. „Ti autobusi su gadni”, kaže ona i gura mi kesu u torbu. „Vozila sam se jednim pre nego što sam upoznala tvog oca i bilo mi je muka nedelju dana posle toga.”

Ne raspravljam se s njom; bilo bi uzalud. „I dalje ne razumem zašto nećeš da odeš avionom. Stigao bi začas.” „Kevo”, kažem i ljubim je u obraz, „to je jednostavno nešto što moram da uradim - kao da je tako zacrtano ili nešto slično.” Ne verujem zapravo u ovaj drugi deo, ali sam pomislio da će je oraspoložiti nešto što ima izvesno značenje, iako zna da samo lupetam. Odlazim u kuhinju i vadim iz kutije dva keksića sa žutim šećerom i cimetom i spuštam ih u torbu. „Možda je tom avionu suđeno da padne.” „Endru, to nije smešno.” Gleda me ozbiljno.

Smešim se i grlim je. „Biće mi dobro i stići ću na vreme da vidim ćaleta pre...” glas mi se gubi.

Keva me grli snažnije nego ja nju.

Kada stignem do Kanzasa, počinjem da se pitam da li je keva bila u pravu. Mislio sam da bih dugo putovanje mogao da iskoristim za razmišljanje, da razbistrim glavu i možda shvatim šta radim i šta ću raditi posle ćaletove smrti. Zato što će sve biti drugačije. Stvari se uvek promene kad umre neko koga voliš. Prosto ne možeš da se pripremiš za te situacije šta god unapred uradio.

Jedino je sigurno da se uvek pitamo ko će biti sledeći.

Znam da kevu više nikada neću moći da pogledam istim očima...

Mislim da je vožnja busom bila više mučenje nego vreme za korisno razmišljanje. Trebalo je da znam da će vreme kada ostanem sam sa svojim mislima biti nezdravo. Već sam zaključio da je moj život poprilično protraćen i da prolazim kroz sve faze pokušaja da otvorim oči: Zašto sam ovde?

Koji je smisao života? Šta to, koji moj, radim? Sigurno je ko smrt da nisam imao nikakva otkrovenja, niti sam blejao kroz prozor autobusa, izgubljen u nekakvom dramatičnom filmskom trenutku kad

38

Avada&Chia&Ex

mi je život iznenada postao sasvim jasan. Jedina muzika koja svira u pozadini ovog filma je Would? grupe Alis in Čejns10, a to baš i nije tip pesme za trenutak spoznaje.

Vozač se upravo sprema da zatvori vrata busa kad prilazim i on me primećuje.

Hvala bogu, bus u kome bih mogao čak i da odspavam; mnogo praznih sedišta.

Idem prema zadnjem delu, pogled sam ustremio na dva prazna sedišta odmah iza slatke plavuše za koju sam prilično siguran da je navlaka za robiju. Moj radar za te maloletne klinke zbog kojih možeš da popiješ ćorku stalno je uključen, naročito otkad sam zamalo kresnuo onu jednu koju sam upoznao u poslastičarnici. Rekla je da ima devetnaest godina, ali sam kasnije saznao da ima šesnaest i da je njen otac krenuo ka kuglani u kojoj smo bili, spreman da me razvali od batina.

Lepo mi je ćale jednom rekao: „Sine, u današanje vreme ne možeš da razlikuješ da li joj je dvanaest ili dvadeset. Mora da je to od nečega što vlada stavlja u vodu - dooobro proveri pre nego što neku povališ.”

Dok se približavam devojci u autobusu, primećujem kako premešta svoju torbu na sedište do prolaza da ne sednem tamo.

To je smešno. Jeste, slatka je i sve to, ali u busu ima bar desetak praznih sedišta, što znači da ću uzeti dva za sebe da opružim guzicu kako mi se ćefne i priuštim sebi toliko potreban kunt.

Stvari se ne odvijaju po planu i nekoliko sati kasnije, samo što je pao mrak, ja sam i dalje potpuno budan, zurim u visoki prozor do sebe, a muzika mi trešti u ušima. Devojka ispred mene se komirala pre otprilike jednog sata i dosadilo mi je da je slušam kako priča u snu; mada jedva razaznajem šta govori, u stvari i ne želim da znam. To mu dođe kao da špijuniraš, kao da slušaš misli nekoga ko nema pojma šta radi. Radije bih slušao pesme koje sam poneo.

Kada konačno zaspim, osetim da me nešto lupka po nozi i jedva odlepim kapke. Opaaa, zapravo je lepa čak i sa slepljenom kosom na jednoj strani lica dok tama prekriva ostatak. Mamac za robiju, Endru. Ne moram da podsećam sebe da je ona verovatno mamac da ne bih uradio ništa što ne bi trebalo, ne, podsećam sebe jer ne bih hteo da se razočaram kad saznam da sam bio u pravu.

Posle kratke prepirke oko toga da li ju je moja muzika probudila, smanjujem jačinu i ona se spušta nazad u svoju kabinicu od autobuskog sedišta.

Kad se nagnem preko naslona njenog sedišta da je pogledam, pitam se šta me je spopalo da to uradim. Ali, ja sam oduvek bio spreman za izazov, a njen oštar stav prema meni u razgovoru koji je trajao manje od četrdeset pet sekundi bio je dovoljan da sklopim s njom metaforičnu opkladu.

Oduvek sam se lako navlačio na oštre pristupe.

I nikada nisam okrenuo leđa izazovu.

Narednog jutra, nudim da joj pozajmim moj MP3 plejer, ali ona očigledno ima fobiju od mikroba isto koliko i moja majka.

Neki muškarac, verovatno u ranim četrdesetim, sedeo je na drugoj strani busa, tri reda dalje od te devojke. Video sam kako je gleda kada sam prvi put ušao. Ona nema predstavu da je on posmatra i uznemirujuće je pomisliti koliko ju je dugo gledao pre nego što sam ušao ili šta je radio sebi dok je sedeo tamo sasvim sam u mraku.

Na neki način ga držim na oku sve od tada. Toliko je zaluđen njom pa sumnjam da zna da motrim na njega.

Gleda čas u nju, a čas niz prolaz prema minijaturnom toaletu. Maltene mogu da čujem zupčanike kako mu se vrte u glavi.

Pitam se kada će pokušati da povuče prvi potez. Baš tada, on ustaje.

Skliznem sa svog sedišta i uvlačim se na ono do nje. Pretvaram se da to nije ništa. Osećam njen pogled na sebi, gleda me i pita se šta ja to, dođavola, radim.

10 Alice in Chains - američka rok grupa koju su 1987. oformili gitarista i kompozitor Džeri Kantrel (Jerry Cantrell) i tadašnji pevač Lejni Steli (Layne Staley). (prim.prev.)

39

Avada&Chia&Ex

Onaj čovek prolazi, ali ne dozvoljavam da mi vidi oči, jer bi one odale da sam ga provalio.

Trenutno, verovatno misli da ja samo igram svoju igru s ovom devojkom; da sam krenuo da je muvam i da će, za sada, preći preko toga i verovatno pokušati kasnije.

A kasnije je ono kad ću mu zavaliti pesnicu u facu.

Guram ruku u torbu i tražim kesicu sa antibakterijskim maramicama koje mi je keva spakovala.

Cepam jednu iz pakovanja, brišem slušalice i pružam ih njoj. „Ko nove”, kažem i čekam da ih uzme, mada znam da neće. „Ne treba, stvarno. Ali hvala.” „Tako ti je verovatno i bolje”, kažem i vraćam MP3 plejer u torbu. „Ja ne slušam Džastina Bibera ni onu ludaču koja nosi meso, pa ćeš valjda prosto morati bez toga.”

Sudeći po nervozi na njenom licu, razbesneo sam je. Smejem se u sebi i skrećem malo glavu da me ne uhvati kako se cerim. „Kao prvo, ja ne slušam Džastina Bibera.”

Hvala bogu. „Kao drugo, Gaga nije tako loša. Priznajem, možda predugo igra na kartu šokiranja publike, ali mi se neke njene stvari dopadaju.” „To je sranje od muzike i ti to znaš”, citiram svog oca i odmahujem glavom.

Spuštam torbu na pod i zavaljujem se u sedište, dižem jednu čizmu na naslon sedišta ispred mene. Pitam se zašto mi još nije rekla da odem. I to me zabrinjava. Da li bi bila 'suviše fina' da kaže onom čoveku da smesta ode da je stigao do nje pre mene? Nema šanse da bi se nekom poput nje dopao neko kao on, ali, budimo iskreni, devojke ponekad dozvole da ih onaj preterano popustljivi gen izradi. A tih nekoliko sekundi je više nego dovoljno.

Ponovo gledam u nju, puštajući da mi glava padne na stranu uz sedište. „Klasični rok je prava stvar,” kažem, „Cepelini, Stonsi, Džurni, Foriner - da li ti nešto od toga zvuči poznato?”

Ona zakoluta očima. „Nisam glupa”, kaže, a meni se usne izvijaju u osmeh, jer ponovo kreće s onim žustrim stavom. „Kaži mi naziv jedne pesme sastava Bed Kompani i ostaviću te na miru”, izazivam je.

Jasno mi je da je nervozna po tome kako gricka donju usnu i, kao kada je reč o pričanju u snu i posmatranju onog pokvarenjaka, verovatno toga nije ni svesna.

Strpljivo čekam, nemoćan da skinem osmeh s face jer je zabavno gledati je kako se grči, kako pokušava da premota sve one situacije kad je bila u kolima sa svojima koji su slušali takve stvari, tražeći neku uspomenu koja će joj pomoći u ovom kritičnom trenutku. „Ready For Love”, konačno odgovara i ja sam impresioniran. „Jesi li?” pitam i nešto mi u tom času sine u glavi. Dođavola, ne znam šta je to 'nešto', ali tu je, maše mi iza zida, kao kad znaš da te neko posmatra, a ipak nikoga ne vidiš. „Molim?”, kaže ona, kao da ju je moje pitanje zateklo nespremnu, kao što sam i ja bio posle toga.

Osmeh mi se iskrada na licu. „Ništa”, kažem i odvraćam pogled.

Perverznjak iz toaleta tiho dolazi niz mračan prolaz i vraća se na svoje mesto, nesumnjivo popizdeo što sedim tamo gde bi on želeo da sedi. Drago mi je što je sačekala da on prođe pre nego što je konačno zatražila da odem da bi ponovo imala oba sedišta na raspolaganju. Čim odem iza nje, naginjem se preko naslona njenog sedišta i pitam: „A kud si, uopšte, pošla?”

Odgovara mi da ide u Ajdaho, ali mislim da njen odgovor nešto krije. Ne mogu tačno da kažem šta, ali imam utisak da me ili laže, što je verovatno dobro jer sam potpuni neznanac, ili krije nešto drugo.

Puštam za sada da ovo prođe ovako, kažem joj kuda sam ja pošao i ponovo utonem u sedište iza nje.

40

Avada&Chia&Ex

Onaj čovek tri reda iza samo pogleda opet u nju. Sad sam već spreman da mu prospem jebeni mozak i samo zbog gledanja.

Nekoliko sati kasnije bus staje kod motela i vozač nam daje petnaest minuta da izađemo, protegnemo noge i uzmemo nešto za jelo. Posmatram onu devojku kako ide prema toaletu, a ja sam prvi u redu da naručim hranu. Uzimam hranu i izlazim, sedam na travu pored parkinga.

Perverznjak prolazi pored mene, ulazi sam nazad u bus.

Uspevam da je ubedim da sedne sa mnom. U početku okleva, ali sam očigledno dovoljno šarmantan. Keva mi je uvek govorila da sam njeno šarmantno srednje dete. Valjda je sve vreme bila u pravu.

Pričamo minut ili dva o tome zašto idem u Vajoming i zašto ona ide u Ajdaho. I dalje pokušavam da je provalim, šta je to u vezi s njom što ne leži kako treba, ali se istovremeno trudim da me ne privuče, jer sad znam da je ili mamac za robiju ili će me slagati u vezi s godinama.

Ipak, izgleda da je približno mojih godina, mlađa od mene, ali ne mnogo.

Majku mu! Zašto uopšte razmišljam o tome da li me privlači? Ćale mi upravo umire, a ja sedim ovde na travi pored nje. Ne bi trebalo da mislim ni na šta sem na ćaleta i šta ću mu reći ako uspem da stignem u Vajoming pre nego što umre. „Kako se zoveš?”, pitam i spuštam piće na travu, pokušavajući da potisnem misli o tome da mi ćale umire.

Razmišlja neko vreme jer se verovatno pita da li treba da mi kaže pravo ime ili ne. „Kam” konačno odgovara. „Skraćeno od?” „Kamrin.” „Ja sam Endru. Endru Pariš.” Kao da je malo stidljiva. „Pa, koliko imaš godina?”, pita me i time me potpuno iznenađuje. Možda ona, ipak, i nije mamac za robiju, jer kad maloletne devojke žele da slažu godište obično po svaku cenu izbegavaju tu temu.

Sad se nadam da je možda od onih punoletnih. Aha, stvarno bih voleo da jeste... „Dvadeset pet”, kažem. „A ti?” Odjednom ne mogu da dišem. „Dvadeset”, kaže ona.

Na trenutak razmišljam o njenom odgovoru i pućim usta. Još nisam siguran da ne laže, ali ću posle više vremena provedenog s njom na ovom putovanju, koje nas je izgleda spojilo, možda saznati istinu. „Pa, drago mi je što smo se upoznali, dvadesetogodišnja Kamrin, skraćeno Kam, koja putuje za Ajdaho da poseti sestru koja se upravo porodila.”

Osmehujem se. Pričamo još nekoliko minuta - osam minuta da budem precizniji - o svemu i svačemu i još malo je zezam jer onaj njen oštar jezik to zaslužuje.

U stvari, rekao bih da joj se to dopada, to kako se odnosim prema njoj. Vidim da tu postoji privlačnost. Iako mala, mogu da je osetim. I sigurno je nije privukao moj izgled - dođavola, dah mi sad verovatno smrdi ko bulja i danas se nisam tuširao - ako je zbog izgleda, za razliku od većine devojaka zainteresovanih za mene, ova me je već odbila. Nije htela da sedim do nje u onom busu.

Nije se ustručavala da mi kaže da utišam muziku i pritom se ponašala kao nadmena kučka.

Iznervirala se kad sam je optužio da je zaražena Biber groznicom (ja popizdim već i od toga što znam šta to znači - za to krivim društvo) i imam osećaj da bi me bez ustručavanja šutnula u jaja ako bih je nepristojno pipnuo. Mada ne bih. Ma ne pada mi na pamet. Ali je dobro znati da je taj tip.

Au, jebote, sviđa mi se ova devojka.

Ulazimo u bus i uvlačim se na svoje sedište, ispružim noge slobodno na prolaz, a onda vidim bele patike koje se pojavljuju s njenog sedišta i smešim se zbog pomisli da sam joj dovoljno zanimljiv da preuzme moje ideje. Proveravam je dvadesetak minuta kasnije i, kao što sam i mislio, potpuno se komirala.

41

Avada&Chia&Ex

Pojačavam muziku i slušam je dok i ja ne zaspim, a narednog jutra se budim znatno pre nje.

Glava joj izviruje preko naslona, a ja joj se smeškam i mašem joj prstom.

Na dnevnom svetlu je još lepša.

42

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

43

Avada&Chia&Ex

OSAM

„JOŠ DESET MINUTA”, kažem„ ,i izlazimo iz ove konzerve.”

Endru se smeška i odvaja se od sedišta da bi sklonio MP 3 plejer.

Ne znam tačno zašto sam osetila potrebu da mu to kažem. „Jesi li bolje spavala?” pita zatvarajući torbu. „Aha, zapravo jesam”, kažem i pružam ruku da opipam zadnju stranu vrata i ovog puta ne osećam zgrčene mišiće. „Hvala za nesvesno datu ideju.” „Nema na čemu”, kaže uz širok osmeh. „Denver?” pita gledajući me.

Pretpostavljam da me pita da li mi je to naredno odredište. „Aha, za otprilike sedam sati.”

Endru odmahuje glavom i izgleda nezadovoljan koliko i ja predstojećim dugim putovanjem.

Deset minuta kasnije autobus ulazi na stanicu Garden Sitija. Na ovoj stanici je triput više ljudi nego na prethodnoj i to me brine. Prolazim kroz staničnu zgradu do prvog slobodnog mesta koje ugledam jer ih brzo zauzimaju. Endru skreće iza ugla ispod reklame za prodavnice i vraća se s gaziranom vodom i velikom kesom čipsa.

Seda pored mene i otvara flašu. „Šta je?” , pita i gleda me.

Nisam bila svesna da sam ga s gađenjem posmatrala kako loče onu gaziranu vodu. „Ništa”, kažem i odvraćam pogled, „samo mislim da je to odvratno.” Čujem ga kako se smeje sebi u bradu pored mene i zatim otvara kesu s čipsom. „Izgleda da je tebi mnogo toga odvratno.”

Ponovo ga gledam, smeštajući torbu sebi u krilo. „Kada si poslednji put pojeo nešto što manje... doprinosi srčanom udaru?”

On krcka još jedan čips i guta. „Jedem šta mi se jede - a šta si ti, neka od onih nadobudnih vegetarijanki koje prigovaraju kako se od brze hrane cela nacija deblja?” „Nisam jedna od tih”, kažem, „ali mislim da ima neke istine u onome što govore nadobudne vegetarijanke.”

Mljackajući jede još nekoliko komadića čipsa i otpija vodu cereći mi se. „Ljude ne goji brza hrana”, kaže dok mirno žvaće. „Ljudi sami biraju. Restorani brze hrane pametno igraju na kartu gluposti Amerikanaca koji odluče da jedu njihovu hranu.” „Da li si onda ti glupi Amerikanac?” kezim se i ja njemu.

Sleže ramenima. „Valjda jesam kada mi je izbor sužen na prodajne automate i restorane s hamburgerima.”

Kolutam očima. „E, kao da bi uzeo da jedeš nešto bolje da imaš izbora. Ne nasedam na to.” Čini mi se da postajem sve bolja u ovim prepucavanjima.

Glasno se smeje. „Jeste, izabrao bih nešto bolje. Uvek bih radije uzeo šniclu od pedeset dolara nego bajati hamburger od juče, ili pivo umesto kisele.”

Odmahujem glavom, ali ne mogu da skinem kez sa lica. „A šta ti, inače, obično jedeš?” pita on. „Salate i tofu?” „Bljak” kažem i mrštim se. „Ni u ludilu ne bih jela tofu i salate, to je samo trenutna pomama za mršavljenjem.” Zastajem i cerim mu se. „Iskreno?” „Pa, da - ispljuni”, kaže.

Gleda me kao da sam nešto smešno i slatko što treba proučavati.

44

Avada&Chia&Ex

„Volim špagete s ćufticama i suši.” „Šta, sve to pomešano?” Sada on deluje zgađeno.

Treba mi nekoliko sekundi da ukačim. „A, ne”, kažem odmahujući glavom,„i to bi bilo odvratno.”

On se smeška, izgleda kao da mu je laknulo. „Nisam veliki ljubitelj šnicle”, nastavljam,„ali bih je verovatno pojela da mi je neko ponudi.” „O, znači izazivaš me da te pozovem na sudar?” Osmeh mu postaje još širi.

Oči mi se iskolače i vilica mi pada. „Ne!” kažem, gotovo crveneći.„Samo sam htela da kažem da...”

Endru se smeje i otpija još jedan gutljaj. „Znam, znam”, kaže, „ne brini. Nikada ne bih pomislio da te pozovem da izađemo.”

Oči i usta mi postaju još veći, a lice mi bukti.

Smeje se još jače. „Boga mu, devojko”, kaže, a u glasu mu se još oseća smeh, „ne kapiraš baš brzo, je l’ tako?”

Mrštim se.

Mršti se i on, ali se istovremeno nekako i dalje smeška. „Da ti kažem nešto”, govori malo ozbiljnije, „ako nam se posreći na nekom stajalištu da naidemo na restoran koji može da spremi šniclu za petnaest minuta, koliko imamo da autobus ne ode bez nas, uzeću ti jednu i pustiti te da odlučiš da li je to što zajedno jedemo šnicle u busu sudar ili nije.” „Pa, mogu odmah da ti kažem da to neće biti sudar.”

On se prepredeno smeje. „Neka ti bude”, kaže. „Preživeću.”

Mislila sam da je završio s tom temom, ali onda iznenada dodaje: „A šta bi to onda bilo, ako nije sudar?” „Kako to misliš?” kažem. „Onda će to, valjda, biti prijateljska stvar. Znaš ono, dvoje ljudi koji slučajno jedu zajedno.” „O”, kaže on, a oči mu se cakle,„znači sad smo prijatelji?”

To me iznenađuje. Dobar je. Razmišljam o tome na trenutak i zamišljeno pućim usta. „Svakako”, kažem. „Valjda smo nekakvi prijatelji bar do Vajominga.”

Naginje se i pruža mi ruku. Rukujem se neodlučno s njim. Stisak mu je nežan ali čvrst, a osmeh iskren i ljubazan. „Onda smo prijatelji do Vajominga”, kaže, protrese mi ruku jednom i pušta je.

Nisam sigurna šta se upravo desilo, ali nemam osećaj da sam uradila bilo šta zbog čega ću kasnije zažaliti. Valjda nema ničeg pogrešnog u tome da imaš 'prijatelja' tokom puta. Mogu da zamislim stotinu različitih ljudi na Endruovom mestu i moglo bi da bude gore. Ali on deluje bezopasno i priznajem da mi je zanimljivo da razgovaram s njim. Nije neka bakica koja pokušava da mi priča priče iz vremena kada je bila mojih godina, niti neki stariji muškarac koji živi u zabludi da je još uvek seksi kao kada je imao sedamnaest godina i misli da ga vidim onakvog kakav je nekad bio. Ne, Endru je baš kako treba. Naravno, iz raznoraznih razloga bilo bi mnogo bolje da je žensko, ali mi je bar blizak po godinama i uopšte nije ružan. Ne, Endru Pariš je daleko od rugobe.

Iskreno, izgleda veoma seksi i mislim da je to jedino što me brine u celoj ovoj situaciji.

Vrlo dobro znam da nije važno šta nam se dešava u životu, koga smo upravo izgubili, koliko mrzimo ceo svet, ni kako je neprikladno da nas neko privuče pre nego što je faza oporavka u prihvatljivoj zoni. I dalje smo ljudska bića i onog časa kad vidimo nekog privlačnog, ne možemo da ne primetimo. To je ljudska priroda. Šta ćemo preduzeti oko toga, sasvim je druga priča i ja tu povlačim crtu.

45

Avada&Chia&Ex

Ništa se neće desiti, ni pod razno.

Ali da, činjenica da je on seksi me brine jer to znači da ću morati više da se potrudim da ne kažem ili ne učinim ništa što bi kod njega izazvalo pogrešan utisak. Seksi momci znaju da su seksi.

Jednostavno znaju, čak i oni koji se ne razmeću time. A takođe je u njihovoj prirodi da automatski podrazumevaju da su bezazlen osmeh ili razgovor koji potraje tri minuta bez neprijatne tišine znaci privlačnosti.

Zato će ovo 'prijateljstvo' zahtevati da se svojski potrudim. Hoću da budem fina, ali ne preterano fina. Hoću da se smeškam kada je to nužno, ali moram da pazim i odmerim smešak. Hoću da se smejem ako je smešno nešto što kaže, ali ne želim da pomisli da je to smeh koji govori tako-seložim-na-tebe.

Da, da, ovo će zahtevati dosta truda. Možda bi mi, ipak, bolje došla neka bakica...

Endru i ja čekamo na stanici gotovo ceo sat pre nego što stigne naredni bus. I kao što se moglo očekivati, izgleda da ovog puta nećemo imati po dva sedišta za sebe. Red onih koji čekaju da udu već govori da možda neće ni biti mesta za sve. Dilema. Sranje. Endru i ja smo iznenada privremeni prijatelji, ali ne mogu da ga pitam da sedi sa mnom. To bi moglo da se ubroji u one stvari koje odaju pogrešan utisak. I zato, dok se red polako pomera i on stoji iza mene, nadam se da će se potruditi da sednemo zajedno. Više bih volela da sedim s njim nego s nekim koga uopšte ne poznajem.

Prolazim ka sredini busa do dva slobodna sedišta, preskačem prvo i sedam na ono do prozora.

Seda do mene, a ja krišom odahnem. „Pošto si žensko”, kaže spuštajući torbu na pod između nogu, „pustiću te da zadržiš mesto do prozora.”

Smeška se.

Kada se autobus napuni i temperatura poraste od toliko tela zguranih u mali prostor, čujem škripu vrata i autobus uz trzaj polazi.

Sada kada imam s kim da razgovaram, vožnja više nije tako duga i mučna. Potreban je samo približno jedan sat neprestanog razgovora o svemu, od toga koji su sve njegovi omiljeni klasični rok bendovi, do toga zašto mi se dopada Pink i koliko su njene stvari bolje od Bostona ili Forinera koji meni zvuče isto. Oko toga smo se prepirali dvadeset minuta - stvarno je tvrdoglav, mada je i on isto to rekao za mene, pa smo možda oboje krivi. I otkrivam mu ko je 'Nat', mada ne zalazim u grozne detalje našeg odnosa.

Kada padne mrak, shvatam da nije bilo nijednog trenutka neprijatne tišine otkad smo ušli u bus i on resio da sedne do mene. „Koliko dugo ostaješ u Ajdahu?” „Nekoliko dana.” „A onda se vraćaš busom?” Začudo, na Endruovom licu nema onog vedrog raspoloženja. „Aha”, kažem, ne želeći da se udubljujem u tu temu pošto odgovore ne znam unapred. Čujem ga kako uzdiše. „Nije moje da se mešam” kaže gledajući pravo u mene, a ja osećam kako se rastojanje medu nama smanjuje jer on sedi tako blizu, „ali ne bi trebalo da putuješ ovako sama naokolo.”

Ne gledam ga. „Pa, manje-više moram.” „Zašto?” pita. „Ne pokušavam da ti se nabacujem ili nešto slično, ali vrlo je opasno kad mlada, đavolski zanosna devojka kao što si ti putuje sama po ćumezima autobuskih stanica Amerike.”

Osećam kako mi se lice razvlači u osmeh, uzalud se trudim da to sakrijem.

Gledam ga. „Ne pokušavaš da mi se nabacuješ”, kažem, „a ipak kažeš da sam 'đavolski zanosna' i praktično koristiš repliku šta-devojka-poput-tebe-traži-ovde, sve u istoj rečenici.”

Izgleda malo uvređen.

46

Avada&Chia&Ex

„Kamrin, govorim ozbiljno”, kaže, a vragolasti osmeh nestaje s mog lica. „Stvarno bi mogla da budeš povređena.”

Pokušavam da preokrenem nelagodnu situaciju, smeškam se i kažem: „Ne brini za mene.

Sigurna sam da mogu da vrištim stvarno glasno ako me napadnu.”

Odmahuje glavom i duboko uzdiše, popuštajući polako pod mojim pokušajima da razvedrim situaciju. „Pričaj mi o tvom tati”, kažem.

Osmeh mu nestaje sa lica i skreće pogled. To što sam upravo rekla nije uopšte bilo slučajno. Ne znam zašto, imam čudan osećaj da nešto krije. Kada je u Kanzasu pomenuo da mu tata umire, nisam mogla da primetim da ga to potresa. Ipak, on prevaljuje ceo ovaj put, i to busom, da bi video oca pre nego što umre, pa mora da ga voli. Izvinite, ali nikada niste ravnodušni kada neko koga volite umre ili umire. Čudno zvuči kada to kažem ja, koja više ne mogu da zaplačem. „On je dobar čovek”, kaže Endru koji i dalje gleda ispred sebe. Imam osećaj da u ovom trenutku zamišlja svog oca, da pred sobom zapravo ne vidi ništa osim svojih uspomena.

Okreće glavu prema meni i smeška se, ali to nije osmeh koji pokušava da prikrije bol već više osmeh koji je izazvala prijatna uspomena. „Umesto da me odvede na utakmicu bejzbola, ćale me je odveo na boks meč.” „O?” Osećam kako se i meni širi osmeh. „Nije valjda?”

Ponovo gleda napred, ali ona toplina na njegovom licu ostaje. „Ćale je želeo da budemo borci...”

Ovlaš me pogleda. „Ne bokseri niti stvarni borci, mada mu ni to verovatno ne bi smetalo. Hoću da kažem borci uopšte, znaš, u životu. Metaforično.”

Klimam glavom pokazujući da sam razumela. „Sedeo sam pored ringa, imao sam osam godina, očaran onom dvojicom koji su se tukli i sve vreme sam čuo oca kako se nadglasava s gomilom i govori: 'Sine, oni se ničega ne plaše', rekao je. 'A svi njihovi pokreti su sračunati. Krenu u jednom pravcu i to ili upali, ili ne, ali nauče nešto iz svakog pokreta, svake odluke.'“ Endru primećuje moj pogled i osmeh mu nestaje s lica ostavljajući uobičajeni izraz. „Rekao mi je da pravi borac nikad ne plače, nikad ne dozvoljava da ga silina udarca obori. Osim onog konačnog udarca, onog neizbežnog, ali čak i tada uvek odlazi muški.”

Ni ja se više ne smeškam. Ne znam šta se tačno odvija u Endruovoj glavi u ovom trenutku, ali nam je zajedničko nekakvo uzvišeno raspoloženje. Hoću da ga pitam da li je dobro, jer očigledno nije, ali izgleda da nije pravi trenutak za to. Osećaj je čudan jer ga ne znam dovoljno dobro da bih kopala po njegovim emocijama. Ne govorim ništa. „Sigurno misliš da sam skot”, kaže on.

Trepćem, iznenađena. „Ne”, odgovaram. „Zašto to kažeš?”

On se istog časa povlači i umanjuje ozbiljnost svog pitanja jer pušta da onaj razorni osmeh opet izbije na površinu. „Videću ga pre nego što otegne papke”, kaže i taj izbor reči me malo zaprepasti, „jer se to tako radi, zar ne? Takav je običaj, slično kao kad kažeš 'nazdravlje' kad neko kine ili kad nekoga pitaš kako je proveo vikend iako te, u stvari, zabole za to.”

Dođavola, odakle sve ovo dolazi? „Treba živeti u sadašnjosti”, kaže, a ja zabezeknuto ćutim. „Zar ne misliš tako?” Glava mu pada na stranu i ponovo me gleda.

Treba mi koji trenutak da se saberem, ali ni tada nisam sigurna šta da kažem. „Živeti u sadašnjosti”, citiram ga i istovremeno mislim na svoje uverenje da treba voleti u sadašnjosti. „Valjda si u pravu.” Mada se i dalje pitam kakav je tačno njegov stav po tom pitanju.

47

Avada&Chia&Ex

Ispravljam leđa i malo podižem glavu da ga bolje pogledam. Iznenada imam jaku želju da saznam sve njegove stavove. Da saznam sve o njemu. „Šta je za tebe život u sadašnjosti?”, pitam.

Vidim kako mu se jedna obrva trza na trenutak i izraz lica mu se menja, iznenađen je ozbiljnošću mog pitanja ili nivoom moje zainteresovanosti. A možda i jednim i drugim.

I on ispravlja leda i podiže glavu. „Znam samo da su mozganje i planiranje sranje” kaže on. „Mozgaš o prošlosti, ne možeš da kreneš napred. Provedeš previše vremena planirajući budućnost i samo sebe gurneš unazad ili ostaneš na istom mestu celog života.” Pogledi nam se susreću. „Živi u sadašnjem trenutku”, kaže kao da naglašava nešto veoma važno, „gde je sve kako treba, ne žuri i svedi neprijatne uspomene na razumnu meru, i stići ćeš kud god da si krenuo mnogo brže i s manje truckanja na putu.”

Tišina vlada medu nama samo zato što naša dva mozga razmišljaju o onome što je upravo rekao. Pitam se da li su mu misli iste kao moje. A pitam se i više nego što želim da priznam, zašto zbog većine njegovih misli imam osećaj da gledajući u njega gledam u ogledalo.

Autobus odmiče autoputem, bučan, s retkim zatišjima. Mada je posle toliko vremena lako zaboraviti kako je vožnja busom neprijatna u poređenju s luksuzom automobila. A kada više mislite na pozitivne strane vožnje busom, a manje na negativne, lako je zaboraviti da je tu bilo šta negativno. Pored mene sedi tip s divnim zelenim očima i divnom izvajanom facom i divnim načinom razmišljanja. Ne postoji loša vožnja busom kada si u društvu nekog divnog.

Ne bi trebalo da sam ovde...

48

Avada&Chia&Ex

ENDRU

49

Avada&Chia&Ex

DEVET

NE MOGU DA VERUJEM da je povela razgovor o mom ćaletu. Nisam popizdeo zbog toga, već sam iznenađen što je stvarno bila zainteresovana. Što se uopšte setila. Nije se bacila na pitanja kojim poslom se bavim da bi sračunala koliko otprilike zarađujem, niti se kikotala i crvenela izgledajući potpuno glupavo dok mi pipka tetovaže, koristeći ih kao izgovor da dodirne mene. Super stvar da se ohladiš. Mislim dobro, to može da te napali ako samo tražiš nešto da povališ - olakšava stvar - ali iz nekog razloga vrlo sam srećan što Kamrin to nije uradila.

Ko je, dovraga, ova devojka?

I zašto uopšte razmišljam o tome?

Ona naslanja glavu na prozor i zaspi pre mene. Opirem se želji da je posmatram, primećujući kako nežno i nevino izgleda, što u meni još više budi ono iskonsko, da je zaštitim.

Izgleda da je perverznjak prestao da je gleda kad je video da sedimo zajedno na stanici. Očima muškarca, on je sad verovatno vidi kao moju 'teritoriju', moje vlasništvo. To je dobro, jer znači da će je ostaviti na miru dok god sam u blizini. Mada je tačno da ćemo biti zajedno samo do Vajominga, i to me jebeno brine. Nadam se da će čovek promeniti autobus pre nego što se Kamrin i ja raziđemo.

Do Denvera ima još dve stanice - nadam se da mu je Denver krajnje odredište, a ako nije, paziću na njega ostatak puta do Vajominga.

Neće taj za Ajdaho. Pre ću da ubijem kretena.

Zurim u mrak u tišini autobusa. Onaj čovek spava, glava mu je oslonjena na sedište do prolaza.

Neka žena sedi pored njega do prozora, ali je prematora da bi mu zapala za oko. On voli mlade, verovatno stvarno mlade. Bljuje mi se od pomisli šta je možda već uradio nekoj drugoj devojčici.

Uprkos generalno bučnom busu, zviždanju vetra, brzom pucketanju guma koje se glatko kreću po drumu, upornom hučanju ogromnog motora koji vuče gomilu metala po auto-putu, ipak je tiho.

Gotovo mirno. Onoliko mirno koliko to vožnja busom može da bude.

Stavljam slušalice u uši i uključujem MP3 plejer, puštajući nasumično biranje pesme. Koja li će biti? Koja li će biti? Uvek puštam da prva pesma napravi atmosferu. Imam preko trista pesama u ovoj stvarčici. Trista pesama za trista različitih raspoloženja. Mada mislim da je moj plejer pristrasan, pošto je prva pesma gotovo uvek 'Kanzasov' Dust in the Wind, Going to California od 'Cepelina' ili nešto od 'Iglsa'. Čekam nešto od toga ne gledajući u plej-listu, kao da je to neka igra pogađanja, a ja neću da varam. Uuu, dobar izbor. Aerosmitov' Dream On. Oslanjam glavu na naslon i žmurim, i tek posle primećujem da moj prst nežno pritiska dugme za smanjenje jačine. Jer ne želim da probudim Kamrin.

Otvaram oči i gledam u nju, vidim kako čvrsto steže svoju torbu jer je potpuno svesna nje i u dubokom snu. Pitam se šta bi moglo da bude u njoj, ima li unutra nečega što bi mi reklo više o njoj.

Ima li nečega što može da mi kaže istinu o njoj.

Ali to nije važno. Neću je ni poznavati posle Vajominga, a ona mi verovatno neće zapamtiti ni ime. Ipak, znam da je tako bolje. Nosim preveliki teret, a ona ne zaslužuje da joj uvalim ni delić, čak ni kao prijateljici. Ne bih to poželeo nikome.

Dubok, melodičan glas Stivena Tajlera11 uljuljkuje me u polusan. Osim kad krene s onim prodornim vriskom, gde sačekam da ga ispusti do kraja, a zatim odremam ostatak.

11

Steven Tallarico (Tyler) - frontmen hard-rok grupe Aerosmith. (prim. prev.)

50

Avada&Chia&Ex

„Ma daj, čoveče”, čujem neki glas kako govori.

Nešto mi pritiska rame. Budim se i vidim Kamrin kako me gura sa sebe svojim malim rukama.

U stvari je nekako i zabavno, taj izobličeni izraz na njenom tek razbuđenom licu, ali koliko god da ona zapinje, moje telo je preteško da me celog pomeri. „Izvini”, kažem, još uvek pokušavajući da se razbudim. Budim se dezorijentisan i osećam da mi je zadnja strana vrata tvrda kao kamen. Stvarno nisam nameravao da završim s glavom na njenoj ruci i mislim da se ne oseća toliko poniženo zbog toga koliko se pretvara da jeste. Bar sam prilično siguran da se pretvara. Svojski se trudi da prikrije osmeh.

Hajde da joj malo pomognem. Cerim joj se. „Misliš da je ovo smešno?”, kaže ona, usta joj ostaju malo otvorena, a obrve skupljene na ljupkom malom čelu. „Aha, stvarno mislim da je smešno.” Cerim se još više i onaj njen osmeh se konačno pojavljuje. „Ipak, izvini. Ozbiljno.” Zaista joj se izvinjavam.

Ona čkilji na jedno oko i gleda me iskosa, proverava da li sam iskren, što je takode simpatično.

Skrećem pogled i podižem ruke iznad glave da se protegnem, a to me natera da zevnem. „Odvratno!” kaže ona i ta reč me uopšte ne iznenađuje. „Dah ti smrdi ko dupe” Smeh mi se meša s recima mog odgovora: „Pobogu, devojko, otkud ti uopšte znaš kako dupe smrdi?”

To je ućutkava. Ponovo se smejem i preturam po torbi nakon što sam ubacio MP3 plejer.

Otvaram pastu za zube i štrcnem malo na vrh jezika, dobro promuljam po ustima, a zatim progutam. Naravno, Kamrin me zgađeno posmatra kako sve to radim, ali to sam i hteo.

Izgleda da se ostatak busa izbudio pre mene. Iznenađen sam što sam tako dugo spavao bez jedno tri buđenja da se nekako udobnije namestim, što mi nikad ne uspeva.

Na mom satu je 09:02. „Gde smo uopšte?” pitam i gledam kroz veliki prozor pored Kamrin, pokušavajući da vidim neku oznaku. „Oko četiri sata od Denvera”, odgovara. „Vozač je upravo najavio pauzu za deset minuta.” „Super” kažem i ispružim nogu na prolaz, „treba mi malo šetnje. Užasno sam se ukrutio.”

Primećujem da se smeška, ali okreće lice prema prozoru. Užasno sam se ukrutio. Okej, znači i ona ima pokvarenu maštu. Smejem se misleći na to.

Mesto naredne pauze ne razlikuje se mnogo od nekoliko prethodnih, niz benzinskih pumpi s obe strane auto-puta i dva restorana s brzom hranom. Ne mogu da verujem da me je ova devojka zapravo navela da se premišljam da li da uđem u neki od njih, kad bih inače to uradio bez razmišljanja. Samo ne mogu da odredim da li je to zato što hoću da joj dokažem da bih uzeo nešto bolje za jelo da imam izbora ili zato što znam da će ona vikati na mene.

Stani malo. Ko ovde kontroliše situaciju?

Očigledno ona. Majku mu.

Izlazimo iz busa, Kamrin ide prva, i nakon što obiđe bus, ona staje, okreće se, prekršta ruke i gleda me napućenih usta. „Pa, ako si tako pametna”, kažem, a zvučim kao da sam u trećem osnovne i priznajem to, „onda vidi možeš li da nađeš nešto zdravo za jelo - a da nema ukus govnjive gume - na nekom od ovih mesta.”

Osmeh joj zaigra u uglu usana. „Važi”, prihvata izazov.

51

Avada&Chia&Ex

Pratim je u ogromnu prodavnicu, a ona ide prvo prema frižiderima. Kao ona plava riba u televizijskoj emisiji (ne znam kojoj jer ne gledam TV emisije, ali svi znaju tu plavušu), Kamrin maše rukama ispred vrata frižidera, kao da mi po prvi put otkriva svet voćnih sokova i flaširanih voda. „Kao što možete da vidite, počinjemo s raznim vrstama sokova”, kaže ona pravim televizijskim tonom.„Svaki od njih je bolji od gaziranih napitaka. Izaberite sami.” „Mrzim sok.” „Ne budi maza. Izbor je veliki. Sigurna sam da ćeš naći nešto što možeš da podneseš.”

Odmiče se nekoliko koraka puštajući me da vidim desetine flaširanih voda raznih ukusa izloženih iza susednih vrata. „A tu je i voda”, kaže ona, „ali prosto ne mogu da zamislim nekoga kao ti kako pijucka neku fensi vodicu.” „Ne, to je suviše pozerski.” Zapravo, nemam ništa protiv flaširanih voda, ali mi se dopada ova igra koju igramo.

Ona se smeška, ali pokušava da zadrži ozbiljan izraz lica.

Mrštim nos, pućim usta i gledam levo-desno, nju i frižider sa sokovima.

Teško uzdišem i prilazim frižideru, prelećem pogledom preko imena raznih firmi i različitih ukusa, i pitam se zašto ima toliko jagode, kivija, ili jagode s kivijem. Mrzim i jedno i drugo.

Konačno, otvaram staklena vrata i odlučujem se za običan sok od pomorandže. Ona se malčice štrecne. „Šta je?”, pitam dok i dalje držim otvorena vrata. „Sok od pomorandže nije baš dobar uz klopu.” Huknem i piljim u nju. „Izaberem nešto, a ti mi kažeš da to nije dovoljno dobro.” Hoću da se nasmejem, ali pokušavam da joj nabacim osećaj krivice.

Izgleda da uspevam.

Mršti se. „Pa, to ti je, u stvari, samo... kljukanje vitaminom C na brzaka. Od toga ćeš biti još žedniji.”

Izgeda da stvarno misli da me je uvredila i to me na neki čudan način pogađa. Smešim se tek da joj ponovo izmamim osmeh.

Ceri mi se kao sam đavo.

Auu, stvarno je dobra...

52

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

53

Avada&Chia&Ex

DESET

DENVER KONAČNO PROMIČE i bližimo se Endruovom krajnjem odredištu u Vajomingu. Ne mogu da kažem da mi je svejedno. Endru je bio u pravu kada je rekao da je opasno da putujem sama. Pokušavam da shvatim zašto me ta činjenica nije mnogo uznemiravala pre nego što sam njega upoznala. Možda se samo osećam sigurnije kada mi on pravi društvo jer deluje kao da bi mogao da polomi nekoliko vilica, a da se i ne oznoji. Boga mu, možda uopšte nije trebalo da razgovaram s njim; definitivno nisam smela da mu dopustim da sedi pored mene jer sam se sad nekako navikla na njega. Kada stignemo u Vajoming i svako ode svojim putem, opet ću zuriti kroz prozor u svet koji proleće i neću znati kuda idem dalje. „Pa, imaš li devojku?” pitam tek da podstaknem razgovor i da ne razmišljam o tome da ću za neki sat ponovo biti sama.

Pojavljuju se Endruove rupice na obrazima. „Zašto te zanima?”

Kolutam očima. „Ne laskaj sebi; to je samo pitanje. Ako nećeš...” „Ne”, odgovara, „srećno sam sam.”

Samo me gleda, smeška se, čeka, i treba mi nekoliko trenutaka da shvatim šta čeka.

Nervozno pokazujem na sebe, više bih volela da sam pokrenula neku manje ličnu temu. „Ja? Ne, ne više.” Sada se osećam sigurnije, pa dodajem: „I ja sam srećno sama i hoću da tako i ostane. Još otprilike... zauvek.” Trebalo je da ostanem na onom 'srećno sama' umesto što sam se izbrbljala i ispala providna.

Naravno, Endru to odmah primećuje. Imam utisak da je od onih kojima nikada ne promakne kad neko odvali glupost. Stvarno uživa u takvim trenucima. „Imaću to u vidu”, kaže i ceri se.

Hvala bogu, ne čačka dalje.

Spušta glavu na naslon i na trenutak odsutno lupka prstima po farmerkama. Kradom bacam pogled na njegove mišićave, pocrnele ruke i pokušavam već jednom da vidim kakve su mu tetovaže na rukama, ali su one, kao i obično, uglavnom skrivene rukavima majice. Onu na desnoj ruci videla sam nešto ranije kada se sagnuo da veže pertle. Mislim da je nekakvo drvo. Ne vidim šta je na ruci koja je trenutno okrenuta prema meni, ali šta god da je, ima perje. Nijedna tetovaža koju sam do sada videla nije obojena. „Radoznala?”, pita, a ja se trgnem. Nisam primetila da me vidi kako ga zagledam. „Valjda.”

Da, u stvari sam veoma radoznala.

Endru ustaje sa sedišta i zavrće rukav na levoj ruci, otkrivajući feniksa sa dugim, lelujavim repom od divnog perja, koji se završava desetak centimetara ispod rukava. Ali ostatak pernatog tela izgleda kao kostur, dajući mu 'muževniji' izgled. „Strava je.” „Hvala. Tu sam uradio pre otprilike godinu dana”, kaže i vraća rukav na mesto. „A ovo”, kaže dok se okreće u struku i podiže drugi rukav (prvo zapažam konture njegovih trbušnjaka ispod majice), „to je moje čvornato drvo kao iz Uspavane doline12 - sviđa mi se opako drveće - a ako se baš dobro zagledaš...” piljim tamo gde pokazuje prstom na drvo, „tu je i moj ševi kamaro iz '69. Auto mog ćaleta, u stvari, ali pošto on umire, valjda ću morati da ga zadržim.” Gleda pravo ispred sebe.

12

Sleepy Hollow - američki film sa Džonijem Depom i Kristinom Riči, baziran na kratkoj priči Vašingtona Irvinga „Legenda o Uspavanoj dolini” (The Legend of Sleepy Hollow). (prim. prev.)

54

Avada&Chia&Ex

Eto ga, onaj tračak bola koji je ranije krio kada je govorio o svom ocu. To ga pogađa mnogo više nego što dozvoljava da se vidi i to mi nekako slama srce. Ne mogu da zamislim da su moji mama ili tata na samrtnoj postelji, a ja sedim u Grejhaund busu i putujem da ih vidim poslednji put.

Posmatram sa strane njegovo lice i stvarno želim da mu kažem nešto utešno, ali mislim da nisam u stanju. Iz nekog razloga osećam da nije moje da se petljam. „Imam ih još par”, nastavlja on i opet me gleda glave oslonjene na sedište. „Jednu malu ovde”, okreće zglob desne ruke da mi pokaže jednostavnu crnu zvezdu u korenu šake; iznenađena sam kako je nisam primetila ranije. „I jednu veću na levoj strani rebara.” „Šta je na njoj, na toj sa strane? Koliko je velika?”

Zelene oči mu blistaju dok se toplo smeška i naginje glavu da bi me pogledao. „Strašno je velika”, vidim da mu se ruke pomeraju kao da će podići majicu da mi je pokaže, ali odustaje. „To je samo žena. Ništa vredno skidanja u autobusu.”

Sad još više želim da je vidim, samo zato što neće da mi je pokaže. „Neka žena koju znaš?” pitam. I dalje gledam u opisano mesto u nadi da će se predomisliti i podići majicu, ali on to ne čini.

Odmahuje glavom. „Ma ne, ništa slično. Već Euridika.” Odmahuje rukom ispred sebe kao da ne želi dalje da objašnjava.

To ime zvuči nekako mnogo staro, možda je grčko, i svakako deluje poznato, ali ne mogu da ga povežem ni sa čim. Klimam glavom. „Da li je bolelo?” Smeška se. „Malčice. Pa, zapravo najviše i boli na rebrima, dakle da, bolelo je.” „Jesi li plakao?”, cerim se. Smeje se. „Ne, nisam plakao, ali boga mi, možda i bih da sam rešio da bude samo malo veća. Sve zajedno, potrajalo je oko šesnaest sati.”

Trepćem, zapanjena. „Čoveče, sedeo si tamo šesnaest sati?”

Toliko dugo pričamo o toj tetovaži, čudim se što i dalje neće da je pokaže. Možda ne izgleda dobro, možda je tatu majstor zeznuo stvar ili tako nešto. „Ne odjedanput”, kaže on, „to smo uradili u nekoliko dana - pitao bih imaš li ti neku tetovažu, ali mi nešto govori da nemaš.” Smeška se kao čovek od iskustva. „I bio bi u pravu”, kažem i malo crvenim. „Mada nije da nisam pomišljala na to.” Podižem ruku i spajam palac i srednji prst oko korena šake. „Mislila sam da stavim neku ovde, samo reč sloboda' ili nešto na latinskom - očigledno je da nisam mnogo razmišljala o tome.” Smeškam se i malo posramljeno huknem. To što pričam o tetovažama s tipom koji o tome zna više nego što ću ja ikada znati, pomalo je zastrašujuće.

Dok polako spuštam ruku na sedište, Endruovi prsti se obaviju oko mog ručnog zgloba.

Ošamutim se na trenutak zbog toga, čak me podilazi i čudna jeza, ali brzo nestaje kada on počne da priča sasvim opušteno. „Tetovaža na ručnom zglobu devojke može da bude vrlo elegantna i ženstvena.” Vuče prst po unutrašnjoj strani moje ruke da pokaže gde ona treba da se nalazi. Malo zadrhtim. „Ovde negde bi baš lepo došlo nešto na latinskom, vrlo suptilno.” Zatim nežno pušta moju ruku i ja je spuštam na naslon za ruke. „Očekivao sam da ćeš reći 'ni u ludilu' za tetovažu”, smeje se i podiže nogu, prekršta je preko druge. Prepliće prste i zavaljuje se u sedište da bi mu bilo udobnije.

Sumrak se vrlo brzo spušta; sunce jedva proviruje iznad horizonta, kupajući sve u bledonarandžastu i ružičastu i ljubičastu. „Valjda nisam predvidljiva osoba.” Smešim mu se. „Ne, valjda nisi”, kaže i smeši se i on meni, a zatim zamišljeno gleda ispred sebe.

Endru me budi narednog dana negde posle dva popodne na autobuskoj stanici u Čejenu, u Vajomingu. Osećam kako me njegovi prsti bockaju u rebra. „Stigli smo”, kaže, pa napokon otvaram oči i sklanjam glavu s prozora.

55

Avada&Chia&Ex

Znam da mi dah užasno zaudara jer imam osećaj da mi je grlo suvo i smrdljivo, pa se okrećem od njega dok zevam.

Bus se škripeći zaustavlja na stanici i, kao i uvek, putnici se dižu sa sedišta i grabe putne torbe iz pregratka iznad glava. Samo sedim i osećam blagu paniku, pažljivo gledajući u Endrua. Bukvalno mislim da će me uhvatiti blagi napad anksioznosti. Jeste, znala sam da će doći ovaj trenutak, da će Endru otići i da ću opet biti sama, ali nisam očekivala da ću se osećati kao uplašena devojčica poslata u svet da se brine sama o sebi.

Sranje! Sranje! Sranje!

Ne mogu da poverujem da sam sebi dopustila da mi bude prijatno s njim, a posledica je što više ne mogu da savladam svoj strah.

Strah da budem sama. „Ideš li?”, pita i pruža mi ruku. Smeši mi se nežno, preskačući sveznalačke komentare i šale na moj račun jer, na kraju krajeva, ovo je poslednji put da se vidimo. Nije da smo zaljubljeni ili nešto tako ludo, ali desi se nešto uvrnuto kad provedeš nekoliko dana s neznancem u busu, upoznaš ga i počneš da uživaš u njegovom društvu. A kada ti je sličan i kada se uspostavi povezanost među vama, a da zapravo ne kažete jedno drugom šta vas boli, to mnogo otežava neizbežan rastanak.

Ipak, ne smem mu dozvoliti da primeti da mi je teško. Glupo je. Sama sam se uvalila u ovu situaciju i nameravam da je prebrodim. Bez obzira gde će me to na kraju odvesti.

Smešim se i ja njemu i pružam mu ruku. Sve vreme dok hoda ispred mene kroz autobus, pažljivo drži iza leda moju ruku u svojoj. Osećam toplinu njegovog dodira, držeći se za njega što duže mogu kako bih bila samouverenija kada opet budem sama. „Pa, Kamrin...”, gleda me kao da iščekuje moje prezime. „Benet.” Smeškam se kršeći sopstveno pravilo. „Pa, Kamrin Benet, bilo je zadovoljstvo upoznati te na ovom putu za nigde.” Namešta bolje kaiš torbe na ramenu, a zatim zavlači ruke u džepove farmerki. Mišići na rukama mu se zatežu. „Nadam se da ćeš naći ono što tražiš.”

Pokušavam da se osmehnem, ali znam da to liči na nešto između osmeha i mrštenja.

Nameštam bolje tašnu na jednom ramenu i torbu na drugom, pa puštam da mi ruke padnu pored tela. „Drago mi je što sam te upoznala, Endru Pariše”, kažem, mada ne želim to da izgovorim. Hoću da putuje sa mnom samo još malo. „Učini mi uslugu ako nemaš ništa protiv.”

Uspela sam da ga zaintrigiram i on naginje bradu malo u stranu. „U redu. Kakvu uslugu?

Seksualnu?” Rupice na obrazima se produbljuju, a đavolski lepe usne mu se izvijaju u osmeh.

Nasmejem se i obaram pogled jer mi se lice užarilo, ali onda puštam da taj trenutak izbledi jer ovo zapravo nije neki lakomisleni zahtev. Lice mi postaje mnogo blaže i gledam ga sa iskrenim saosećanjem. „Ako tvoj ćale ne preživi”, počinjem, a njegovo lice se menja, „isplači se, važi? Jedan od najgorih osećaja na svetu je ne biti u stanju da se isplačeš i kad-tad... stvari zbog toga počnu da izgledaju sve mračnije.”

Dugo zuri u mene ćuteći, a zatim klima glavom i dozvoljava sebi smešak zahvalnosti koji mu se pojavljuje samo u dubini očiju. Pružam mu ruku na rastanku i on čini isto, ali je zadržava trenutak duže nego što je uobičajeno, a zatim me privlači u zagrljaj. I ja njega čvrsto grlim, želim da mu kažem da se plašim što će me ostaviti samu, ali znam da ne mogu.

Kamrin, izbori se s tim!

Odmiče se od mene, klima mi glavom po poslednji put uz onaj osmeh koji mi se tako brzo dopao i zatim izlazi iz stanične zgrade. Stojim nepomično, čini mi se čitavu večnost, nesposobna da pomerim noge. Posmatram ga kako ulazi u taksi i gledam sve dok se auto ne izgubi iz vida.

Ponovo sam sama. Preko hiljadu i po kilometara od kuće. Bez određenog pravca, bez svrhe, bez ikakvog cilja, sem da pronađem sebe na ovom putovanju na koje uopšte nisam verovala da ću

56

Avada&Chia&Ex

naterati sebe da pođem. I uplašena sam. Ipak, moram to da uradim. Moram to da uradim jer mi je potrebno ovo vreme nasamo, daleko od svega kod kuće što me je zapravo i navelo da budem ovde.

Konačno uspostavljam kontrolu i odlazim od visokih prozora da nađem mesto da sednem.

Imam četiri sata do polaska narednog autobusa za Ajdaho, pa treba da nađem nešto da pametno iskoristim to vreme.

Prvo idem do automata za hranu.

Ubacujem sitninu u prorez i krećem da pritisnem E4 da dobijem štanglicu s biljnim vlaknima nešto najbliže zdravoj hrani u celoj mašini - ali mi prsti naglo skreću i pritiskaju D4, i na dno mašine pada odvratna čokoladna štanglica puna šećera koji goji. Sva srećna vadim svoju džank hranu i odlazim do mašine s gaziranim napicima, prolazim pored one s vodom i sokovima, pa umesto njih uzimam gazirano piće od kojeg propadaju zubi i nadima se stomak.

Endru bi bio tako ponosan.

Pobogu! Prekini da misliš na Endrua!

Uzimam svoju džank hranu i nalazim slobodnu stolicu. Četiri sata između autobusa pretvara se u šest sati. Objavili su preko razglasa da baš taj bus kasni zbog kvara. Hor razočaranog stenjanja odzvanja po celom terminalu.

Super. Baš super. Zaglavljena sam na autobuskoj stanici usred nedođije i lako bih mogla da provedem ovde celu noć, pokušavajući da spavam sklupčana kao fetus na tvrdoj plastičnoj stolici koja nije udobna ni za sedenje.

Ili jednostavno mogu da odem i kupim kartu za neki drugi bus, da odem negde drugde.

To je to! Problem rešen!

Samo mi je žao što se nisam ranije setila i uštedela šest sati koliko sam već protraćila ovde. Kao da sam obmanula svoj razum da misli da stvarno moram da otputujem sve do jebenog Ajdaha samo zato što sam već platila kartu.

Uzimam torbu i tašnu sa sedišta pored mene i stavljam ih na ramena, žustro hodajući kroz terminal pored silnih mrzovoljnih putnika koji očigledno nemaju ovu opciju, i prilazim šalteru za prodaju karata. „Gospođice, zatvaramo šalter”, kaže službenica s druge strane. „Sačekajte, molim vas”, kažem i ogorčeno bacam ruke preko šaltera, „samo mi treba karta za neki drugi pravac. Molim vas, učinićete mi veliku uslugu!”

Kovrdžava starija žena mršti nos prema meni i kao da iznutra gricne obraz. Uzdiše i pritiska nekoliko dugmića na tastaturi. „Joj, hvala vam!” kažem. „Strava ste! Hvala vam!” Ona koluta očima.

Skidam tašnu, bacam je na šalter i brzo tražim svoj mali novčanik. „Kuda putujete?” pita me.

Oh, super, eto opet tog važnog pitanja na koje ne znam odgovor. Gledam po šalteru tražeći neke znake' poput onog pečenog krompira na stanici u Severnoj Karolini, ali ne vidim ništa očigledno. Stariju ženu sad još više nerviram i zbog toga sam još nervoznija. „Gospođice?”, kaže ona teško uzdišući. Baca pogled na zidni sat. „Odjavila sam se pre petnaest minuta. Zaista bih volela da stignem kući na večeru.” „Aha, izvinite.” Vadim kreditnu karticu iz novčanika i pružam je. „Teksas”, kažem prvo probe radi, ali kasnije shvatim da to dobro zvuči. „Aha, neko mesto u Teksasu bi bilo super.”

Starija žena podiže zaraslu riđu obrvu. „Ne znate kuda idete?”

Energično klimam glavom. „Uh, da, hoću da kažem da ću otići u Teksas prvim busom koji kreće odavde.” Smešim joj se u nadi da će mi proći ovo sranje i da mi neće tražiti ličnu kartu da proveri da li je nešto sumnjivo. „Ovde sam već šest sati. Nadam se da razumete.”

Dugo me posmatra pogledom koji mi izaziva nervozu, a zatim mi uzima karticu iz ruke i ponovo počinje da kuca po tastaturi.

57

Avada&Chia&Ex

„Sledeći autobus za Teksas polazi za jedan sat.” „Super! Hoću taj!” Kažem i pre nego što joj dam priliku da mi kaže kuda zapravo ide.

Nije ni važno. A i ona toliko žuri kući pa izgleda da ni nju nije briga. Ako mene ne zanima, što bi zanimalo nju.

Uzimam potpuno novu autobusku kartu i guram je u novčanik pored stare dok se šalter iza mene zatvara u 21:05, i osećam kako me preplavljuje olakšanje.

Dok se vraćam prema svom mestu, tražim po torbici telefon, vadim ga i proveravam da li sam propustila neki poziv ili poruku. Mama je zvala dvaput i oba puta ostavila govornu poruku, ali i dalje nema poziva od Natali. „Dušo, gde si?”, pita moja mama kada je pozovem. „Pokušala sam da zovem Natali da vidim da li si kod nje, ali ne mogu da je dobijem. Jesi li dobro?” „Aha, mama, dobro sam.” Hodam držeći telefon pritisnut uz samo uvo. „Rešila sam da otputujem i posetim prijateljicu Anu u Virdžiniji. Biću ovde neko vreme s njom, ali sam dobro.” „Ali Kamrin, šta je s tvojim novim poslom?” Zvuči razočarano, naročito zato što mi je njena prijateljica pružila priliku i zaposlila me. „Megi kaže da si radila jednu sedmicu i više se nisi ni pojavila, ni pozvala, ništa.” „Znam, mama, i stvarno mi je žao, ali to jednostavno nije bilo za mene.” „Pa, mogla si makar da budeš učtiva i kažeš joj - najaviš joj dve nedelje unapred - nešto, Kamrin.”

Osećam se užasno zbog svog postupka i obično ne bih bila tako neuviđavna, ali je situacija, nažalost, to zahtevala. „U pravu si”, kažem, „i kada se vratim, pozvaću gđu Filips lično i izviniti joj se.” „To ipak ne liči na tebe”, kaže, a ja se brinem da se suviše približila razlozima zbog kojih sam zaista otišla i svemu onome o čemu odbijam da raspravljam s njom. „I da se samo tako pokupiš i odeš za Virdžiniju, a da me ne pozoveš niti ostaviš poruku. Jesi li sigurna da si dobro?” „Da, dobro sam. Prekini da brineš. Molim te. Pozvaću te opet uskoro, ali sad moram da idem.”

Ona ne želi da prekine, što mi je jasno po tome kako duboko uzdiše u telefon, ali odustaje. „Okej, vodi računa o sebi i volim te.” „Volim i ja tebe, mama.”

Proveravam telefon još jednom u nadi da mi je Natali možda poslala poruku, a ja je nisam videla. Premotavam nekoliko dana unazad, mada sasvim dobro znam da bi mi crveni kružić na ikonici pokazao da postoje nepročitane poruke u telefonu.

Na kraju nesvesno listam poruke toliko unazad da iskače ljanovo ime i srce mi se sledi u grudima. Zaustavljam se tu i prelazim palcem preko njegovog imena da bih pročitala našu prepisku neposredno pre nego što je poginuo, ali ne mogu.

Besno vraćam telefon u tašnu.

58

Avada&Chia&Ex

JEDANAEST

SAD SAM SE SETILA JOŠ JEDNOG RAZLOGA zašto ne volim gazirana pića: od njih mi se piški. Pomisao da ću biti zarobljena u onom busu koji ima toalet malo veći od kutije šibica tera me pravo prema staničnom sanitarnom čvoru. Usput bacam do pola ispijenu konzervu gaziranog soka.

Prolazim pored prve tri kabine jer su odvratne, zatvaram se u četvrtu i kačim tašnu i torbu na kukicu postavljenu pri vrhu plavih vrata. Stavljam debeo sloj toalet papira preko daske da ne zakačim nešto; brzo obavljam posao i sad dolazi strateški deo. Jednu nogu držim na dasci da senzor ne aktivira ispiranje šolje, petljajući sa dugmićima farmerki, pružam ruku da dohvatim okačene torbe i zatim otvaram vrata, i sve to dok mi jedna noga stoji na dasci.

Onda brzo izlećem pre nego što krene ispiranje.

Za ovo okrivite Razbijače mitova13; mesecima sam bila nasmrt preplašena posle epizode u kojoj su pokazali kako se po toaletu razleću nevidljive klice dok se ispira šolja.

Fluorescentna svetla u sanitarnom čvoru prigušenija su od onih u čekaonici. Jedno treperi iznad mene. Dva pauka su ukopana iza mreža sa ponekom mrtvom bubom u ćošku. Ovde bazdi. Stajem pred ogledalo i tražim neki suv deo pulta da spustim torbe, a zatim perem ruke. Super, nema ubrusa. Jedini način da osušim ruke je odvratna duvaljka na zidu koja zapravo ne suši ništa, već samo oduvava vodu. Umesto toga, krećem da obrišem ruke o farmerke, ali usput dodirujem veliko srebrnasto dugme na sušilici za ruke i ona se bučno aktivira. Štrecam se. Mrzim taj zvuk.

Dok se pretvaram da sušim ruke (pošto znam da ću ih na kraju ipak obrisati o farmerke), prime tim iza sebe senku koja se pomera. Okrećem se i sušilica se istovremeno isključuje, vraćajući tišinu u toalet.

Neki muškarac stoji na ulazu i gleda me.

Srce mi lupa i grlo mi se suši. „Ovo je ženski toalet.”

Bacam pogled prema torbama na pultu. Imam li neko oružje? Aha, bar sam spakovala nož, ali će mi slabo pomoći kada je metar duboko u mojoj zakopčanoj torbi. „Izvini, mislio sam da je muški.”

Dobro, izvinjenje je prihvaćeno, a sad, molim te, bezi bestraga odavde.

Muškarac u prljavim, starim patikama i izbledelim farmerkama s mrljama od farbe na nogavicama još uvek stoji tamo. To nije dobro. Da je zaista došao greškom, sigurno bi izgledao postiđeno, podvio bi rep i otišao.

Energično koračam prema svojim torbama i krajičkom oka primećujem da mi se približio nekoliko koraka. „Ja... nisam hteo da te uplašim”, kaže on.

Otvaram torbu i prekopavam u potrazi za nožem, a istovremeno pokušavam da ne skinem pogled s njega. „Video sam te u busu”, kaže mi i približava se još više. „Zovem se Robert.”

Gledam ga. „Vidite, ne treba da budete ovde. Ovo baš i nije mesto za razgovor i predlažem da odete. Smesta.” Konačno osećam obrise noža i stežem ga u ruci koja je i dalje skrivena u torbi. Prst mi pritiska metalno dugmence koje oslobađa sečivo iz drške. Čujem kako klikće i zabravljuje se u otvorenom položaju.

13

Myth Busters - popularna američka naučna šou-emisija na kanalu Diskaveri u kojoj voditelji, stručnjaci za specijalne efekte, koriste naučne metode da dokažu ili opovrgnu razne urbane mitove i legende. (prim. prev.)

59

Avada&Chia&Ex

Čovek staje na dva metra od mene i smeši se. Njegova crna kosa je masna i zalizana unazad. Da, sad ga se sećam; bio je sa mnom u svim busevima od Tenesija.

O bože, da li me je sve vreme posmatrao?

Izvlačim nož iz torbe i stežem ga u ruci, spremna da ga upotrebim, dajući mu do znanja da neću oklevati.

On se samo smeška. I to me plaši.

Srce mi udara o rebra. „Sklanjaj se od mene, pizda ti materina”, kažem stisnutih zuba. „Kunem se bogom da ću te rasporiti ko svinju.” „Neću da te povredim” kaže, još uvek se jezivo smešeći. „Platiću ti - debelo - samo da mi popušiš kurac. To je sve. Otići ćeš iz toaleta za oko petsto dolara bogatija, a ja ću isterati ovu sliku iz glave. Oboje ćemo imati koristi.”

Počinjem da vrištim iz sve snage kad iznenada primetim još jednu tamnu senku. Endru skače na ovog čoveka, baca ga pola metra dalje na dugačak pult. On treska leđima u ogledalo. Staklo pršti, a komadići padaju svud naokolo. Odskačem unazad i vrištim, leđima se oslanjam na sušilicu za ruke i tako je opet aktiviram. Nož mi je u nekom trenutku ispao iz ruke. Vidim ga na podu, ali sam isuviše preplašena da bih ga sad podigla.

Krv kaplje sa slomljenog ogledala kad Endru povuče onog čoveka s pulta, držeći ga za prednju stranu majice. Zamahuje drugom rukom i zariva mu pesnicu u lice. Čujem mučno krckanje i krv počinje da mu lipti iz nosa. Iznova i iznova, Endru mu zasipa glavu pesnicama, krvavi udarci pljušte jedan za drugim tako da čovek više ne može da drži uspravno glavu, već mu ona pijano leluja na ramenima. Ali Endru hoće još, zavlači mu obe ruke pod ramena, diže ga s poda i dva puta treska o zid. Od toga čovek pada u nesvest.

Endru ga pušta i on pada na pod. Čujem kako mu glava treska o pločice. Endru stoji nad njim, možda čeka da vidi hoće li ovaj ustati, ali je zabrinjavajuće neobuzdan što se vidi po njegovoj pozi i besu na licu dok zuri u onesvešćenog čoveka.

Jedva dišem, ali uspevam da izustim: „Endru? Jesi li dobro?”

On kao da se trza iz transa, okreće se i gleda me. „Molim?” Odmahuje glavom, a oči mu se skupljaju od neverice. Žustro prilazi. „Da li sam ja dobro? Kakvo je to pitanje?” Hvata me za ruke i zagleda se duboko u moje oči. „Da li si ti dobro?”

Pokušavam da odvratim pogled jer je intenzitet njegovog pogleda teško izdržati, ali njegova glava sledi moju, a on me protrese jednom ne bih li ga pogledala. „Aha... dobro sam”, konačno kažem, „zahvaljujući tebi.”

Endru me privlači na svoje kao stena čvrste grudi i steže ruke oko mojih leda, praktično me ostavljajući bez daha. „Treba da pozovemo pandure”, kaže i odmiče se.

Klimam glavom. Hvata me za ruku i odvodi napolje niz sumorni sivi hodnik.

Dok su panduri stigli, čovek je nestao.

Endru i ja zaključujemo da je verovatno zbrisao čim smo otišli. Mora da je izašao na zadnja vrata dok je Endru telefonirao. Endru i ja dajemo pandurima opis čoveka i izjave. Panduri pohvaljuju Endrua - nekako nezainteresovano - što je priskočio u pomoć, ali on kao da jedva čeka da završi razgovor s njima. „Moj bus za Teksas je otišao pre deset minuta. Ponovo sam zaglavljena u Vajomingu.” „Mislio sam da ideš za Ajdaho?”, kaže Endru.

Upravo mi je izletelo da je 'autobus za Teksas' otišao bez mene.

Grickam donju usnu i prekrštam noge. Sedimo u staničnoj zgradi blizu ulaznih vrata i kroz visoke prozore posmatramo putnike koji dolaze i odlaze.

60

Avada&Chia&Ex

„Pa, sad idem za Teksas”, jedino je što kažem, iako znam da sam 'uhvaćena i osećam da ću vrlo brzo istresti deo istine. „Mislila sam da si otišao taksijem?” kažem pokušavajući da promenim temu. „I jesam”, kaže, „ali ne skreći temu na mene, Kamrin. Zašto više ne ideš za Ajdaho?”

Uzdišem. Znam da neće prestati s pitanjima dok to ne iščupa iz mene, pa se predajem. „Zapravo i nemam sestru u Ajdahu” priznajem. „Samo putujem. Nema u tome, u stvari, ničeg drugog.”

Ljutito frkće pored mene. „Uvek postoji nešto drugo - da li si pobegla od kuće?” Konačno pogledam u njega. „Ne, nisam pobegla, bar ne u onom smislu kako zakon to definiše za maloletnike.” „A u kom smislu jesi?”

Sležem ramenima. „Samo sam na neko vreme morala da odem od kuće.” „Pa si pobegla od kuće?”

Oštro hukćem i gledam prvo u njegove intenzivne zelene oči koje me netremice gledaju. „Nisam pobegla, samo sam otišla” „I tako si uskočila sama u bus?” „Da.” Ovo ispitivanje počinje da me nervira. „Moraćeš da mi kažeš nešto više od toga”, kaže neumoljivo. „Vidi, cenim ono što si uradio za mene više nego što možeš da zamisliš. Stvarno. Ali nemoj misliti da ti to što si me spasao daje za pravo da se mešaš u moje stvari.”

Mali talas uvrede prelazi njegovim licem.

Istog trena se osetim loše, ali to je istina: nisam u obavezi da mu bilo šta kažem.

On odustaje i gleda pravo, podiže nogu na koleno druge. „Video sam tog govnara kako te merka otkad sam seo u bus u Kanzasu” otkriva mi i privlači moju pažnju. „Ti nisi primetila, ali ja jesam i počeo sam da motrim na njega” I dalje ne gleda u mene, ali ja njega krajičkom oka posmatram. „Video sam kako ulazi u taksi i odlazi pre mene, pa sam tek tada osetio da je okej da te ostavim ovde samu. Ali sam na putu ka bolnici prosto imao loš predosećaj. Rekao sam vozaču da me ostavi kod restorana, pa sam jeo. Međutim, i dalje nisam mogao da isteram to iz glave.” „Stani”, prekidam ga, „nisi otišao u bolnicu?”

On me gleda. „Ne, znao sam da ako odem...” opet odvraća pogled, „... neću biti dovoljno priseban da obratim pažnju na taj loš predosećaj ako budem gledao oca koji umire.”

Razumem i ne govorim više ništa. „Zato sam otišao do ćaletove kuće i uzeo njegov auto, vozio se okolo neko vreme, a kad više nisam mogao to da podnesem, vratio sam se ovamo. Parkirao sam preko puta i čekao neko vreme i, naravno, taksi je stao i dovezao onog tipa nazad.” „Zašto nisi ušao nego si čekao u kolima?”

On gleda nadole, zamišljen. „Nisam hteo da te prepadnem.” „Kako bi me to prepao?” smeškam se.

Endru gleda pravo u mene i vidim kako mu se onaj vragolasti, superiorni osmeh opet iskrada na licu.

Podiže ruke okrećući dlanove nagore. „Hmmm, čudan tip kojeg si upoznala u busu dolazi nekoliko sati kasnije da sedne pored tebe?” Obrve mu se podižu. „To je jezivo gotovo koliko i tip popuši mi kurac za pet glava', zar ne?”

Smejem se.„Ne, mislim da nije ni nalik” Pokušava da sakrije osmeh, ali odustaje.

61

Avada&Chia&Ex

„Kamrin, šta ćeš da radiš?” Lice mu je opet ozbiljno pa i moj osmeh bledi.

Odmahujem glavom. „Ne znam; valjda ću sačekati dok ne dođe naredni bus za Teksas i onda odoh tamo.” „Zašto Teksas?” „Što da ne?” „Ozbiljno?”

Pljeskam rukama po butinama. „Jer neću još kući!”

Ne reaguje na to što vičem na njega. „Zašto nećeš?”, pita mirno i odlučno. „Možeš slobodno sve da ispljuneš na sunce jer te ne ostavljam samu na ovoj stanici, naročito posle onoga što se desilo.” Čvrsto skrštam ruke preko grudi i zurim ispred sebe. „Pa onda ćeš dugo sedeti ovde dok ne uđem u bus.” „Ne. To uključuje da te ne puštam da ideš sama još nekim busom bilo kuda. Za Teksas. Za jebeni Ajdaho. Bilo kuda. Opasno je, a vidim da si inteligentna devojka - i zato ćemo uraditi ovako...”

Trepćem nekoliko puta, zabezeknuta njegovom iznenadnom autoritativnom arogancijom.

On nastavlja: „Sačekaću ovde s tobom do jutra. Imaš dovoljno vremena da odlučiš hoćeš li me pustiti da ti platim avionsku kartu da se vratiš kući ili ćeš pozvati nekog da dođe avionom po tebe. Biraj.”

Gledam ga kao da je lud.

Njegov pogled mi govori da je smrtno ozbiljan. „Ne vraćam se u Severnu Karolinu.”

Endru skače sa sedišta i staje ispred mene. „Okej, onda idem s tobom.”

Trepćem, gledam u njegove intenzivne oči; savršeno izvajane jagodice mu izgledaju naglašenije iz ovog ugla, pa mu pogled deluje još žešći. Zatreperi mi u stomaku. „To je suludo”, smejem se iako znam da misli ozbiljno, a onda dodajem mnogo oštrije: „A šta je s tvojim tatom?”

Stiska zube, a snaga njegovih očiju pretvara se u očaj.

Gleda u stranu i iznenada mi predlaže: „Onda pođi sa mnom.”

Molim? Nema teorije...

Nada smenjuje malopređašnju odlučnost. Seda pored mene na plavo plastično sedište. „Ostaćemo ovde do jutra”, nastavlja, „jer sigurno ne bi otišla s neznancem po mraku. Je l' tako?”

Okreće se od mene, gleda me ispitivački sa strane. „Ne, ne bih”, kažem, iako zapravo osećam da mu verujem - pobogu, spasao me je od silovanja! I ništa u vezi s njim ne izaziva one strahove koje sam imala kada je Dejmon uradio praktično isto. Ne, u Dejmonovim očima je bilo nečeg mračnijeg kada me je gledao one noći na krovu. U Endruovim očima vidim samo zabrinutost.

Ipak neću da odem s njim ovako. „Dobar odgovor”, kaže, očigledno zadovoljan što sam 'inteligentna' kao što se nadao da jesam. „Sačekaćemo da svane i tek da bi bila mirnija, otići ćemo taksijem u bolnicu umesto mojim autom.”

Klimam glavom, zadovoljna što je mislio na to. Jeste, već mu dovoljno verujem, a on kao da želi da se uveri da mu ne verujem, kao da me uči lekciji na neki miran, zaobilazan način.

Sramota me je da priznam da uopšte treba da 'me uči' bilo čemu od ovoga. „A onda ćemo iz bolnice uzeti taksi nazad do stanice i ja ću poći s tobom gde god budeš htela.”

Pruža mi ruku da potvrdimo. „Dogovoreno?”

62

Avada&Chia&Ex

Razmišljam na tren, zbunjena, a istovremeno fascinirana njim. Klimam glavom, u početku neodlučno, a zatim s mnogo pouzdanja. „Dogovoreno”, kažem i spuštam ruku u njegovu.

Iskreno, nisam sigurna da se sasvim slažem s tim. Zašto bi to uradio? Zar nema svoj život na nekom drugom mestu? Sigurno se kod kuće ne oseća jadno kao ja.

Ovo je ludilo! Ko je ovaj tip?

Sedimo nekoliko sati na stanici i pričamo o nevažnim stvarima, a ipak obožavam svaki sekund našeg razgovora. Pričam mu kako sam popustila i popila gazirano piće i da je ono krivo što sam završila u toaletu s onim čovekom - on se nasmeje i kaže mi da samo imam slabu bešiku. Tiho ćaskamo o putnicima koji dolaze i odlaze; o onima koji izgledaju šašavo i onima koji kao da su mrtvi, kao da su se vozili busom nedelju dana i nisu ni oka sklopili. Pričamo o klasičnom roku, ali prepirka ostaje u pat poziciji kao i kada smo prvi put o tome razgovarali u busu.

Zamalo je umro kad sam rekla da ću radije slušati Pink nego Rolingstonse. Hoću da kažem, bukvalno sam ga ranila. Stavio je svoje krupne ruke preko srca i zabacio glavu zbog potpunog očajanja. Bilo je vrlo dramatično. I zabavno. Pokušala sam da se ne smejem, ali je bilo teško kada se i njegovo prenaglašeno oštro lice smešilo.

Baš kad smo polazili, čim je sunce izašlo, zastala sam na trenutak da ga pogledam. Povetarac je zavijorio njegovu moderno ošišanu smeđu kosu. Iskrenuo je glavu u stranu, nasmešio se i mahnuo mi da uđem u taksi. „Dogovor i dalje važi, je l’ tako?”

Toplo sam mu se nasmešila i klimnula glavom. „Naravno.” Prihvatila sam njegovu ruku i uvukla se na zadnje sedište pored njega.

Ono o čemu sam mislila kada sam ga pogledala jeste da sam shvatila da se nisam ovoliko osmehivala od kada je Ijan poginuo. Čak ni Natali nije uspevala da iz mene izvuče iskrenu veselu emociju, a stvarno se trudila. Stvarno se upinjala da me izvuče iz depresije, ali ništa od onoga što je učinila nije bilo ni blizu ovome što je Endru uspeo za tako kratko vreme i bez takve namere.

63

Avada&Chia&Ex

ENDRU

64

Avada&Chia&Ex

DVANAEST

GRLO MI SE STEŽE kad zakoračimo u bolnicu, kao da je zid tame došao niotkuda i progutao me. Zastajem sekund na ulazu i stojim tako, spuštenih ruku u kojima osećam težinu. A zatim osetim Kamrinin dodir na ruci.

Gledam je. Smeši se tako toplo da me malo raskravljuje. Njena plava kosa je upletena u neurednu pletenicu koja joj pada preko desnog ramena. Nekoliko slobodnih pramenova koji nisu uhvaćeni gumicom padaju joj s jedne strane lica. Obuzima me želja da pružim ruku i nežno ih sklonim prstom, ali to ne radim. Ne mogu da pravim takva sranja. Treba da se rešim ove privlačnosti. Ali ona je drugačija od ostalih devojaka i mislim da mi upravo zbog toga sve ovo teško pada. Ne treba mi to u ovom času. „Izdržaćeš “, kaže ona.

Sklanja ruku s moje kad primeti da mi je privukla pažnju. Bledo joj se smešim.

Idemo hodnikom prema liftu i vozimo se na treći sprat. Što sam bliži, sve više razmišljam da se okrenem i odem odavde. Moj otac ne želi da pokažem emocije kad uđem tamo, a trenutno samo što ne eksplodiram od njih.

Možda treba da izađem napolje i izudaram nekoliko stabala da isteram sve to iz sebe pre nego što uđem.

Stižemo do čekaonice gde nekoliko ljudi sedi i čita časopise. „Sačekaću te ovde” kaže Kamrin, a ja pogledam pravo u nju. „Zašto ne pođeš sa mnom?”

Zaista želim da to uradi. Ne znam zašto.

Kamrin počinje da odmahuje glavom. „Ja... ja ne mogu da uđem tu”, kaže ona i izgleda kao da joj je neprijatno. „Stvarno, ja... samo mislim da je to neprikladno.”

Pružam ruku i nežno joj skidam torbu s ramena i stavljam je na svoje. Laka je, ali kao da se zbog te torbe oseća nelagodno. „U redu je”, kažem. „Želim da uđeš sa mnom.” Zašto to govorim?

Ona gleda u pod, a zatim pažljivo razgleda ostatak prostorije pre nego što se njene plave oči opet okrenu ka meni. „Okej” kaže i blago klima glavom.

Osećam kako mi se osmeh širi preko lica i instinktivno hvatam Kamrin za ruku. Ona je ne povlači.

Izlišno je reći da mi je prijatnije s njom i imam osećaj da mi rado čini ovu uslugu. Sigurno zna koliko je ovo teško.

Držimo se za ruke i idemo prema sobi mog oca.

Steže mi ruku, gleda me kao da želi da me ohrabri. Otvaram vrata bolničke sobe. Medicinska sestra pogleda u nas kad uđemo. „Ja sam sin g. Pariša.”

Dostojanstveno klima glavom i vraća se podešavanju aparata i cevčica prikačenih za mog oca.

Soba je tipično nezanimljiv i sterilan prostor s blistavo belim zidovima i podom s tako sjajnim pločicama da plafonske svetiljke blešte na njima. Čujem neprestani i postojani pulsirajući zvuk koji dolazi od monitora rada srca pored očevog kreveta.

Još nisam ni pogledao svog oca. Uviđam da gledam sve u sobi osim njega.

Kamrin mi steže prste.

65

Avada&Chia&Ex

„Kako se drži?” pitam, mada znam da je to glupo pitanje. On umire; eto kako se drži.

Jednostavno ne mogu ništa drugo da izgovorim.

Sestra me bezizražajno gleda. „Dolazi svesti i gubi je, kao što verovatno već znate.” Ne, zapravo nisam znao. „Nije bilo nikakve promene, ni nabolje ni nagore.” Ona podešava braunilu koja se nalazi u korenu njegove grube šake.

Zatim obilazi oko kreveta, podiže tablu s pomoćnog stočića i stavlja je pod mišku. „Da li je još neko bio ovde?” pitam. Sestra klima glavom. „Porodica dolazi i odlazi poslednjih nekoliko dana. Neki su otišli pre otprilike jednog sata, ali očekujem da će se vratiti.”

Verovatno Ejdan, moj stariji brat, i njegova žena Mišel. I moj mlađi brat Ašer.

Medicinska sestra izlazi iz sobe.

Kamrin me gleda i steže mi ruku. Oči joj se pažljivo smeše. „Sešću tamo i ostaviti te sa ocem, važi?”

Klimam glavom, mada mi je sve što je rekla nekako proletelo kroz misli, kao maglovita uspomena. Njeni prsti se polako odvajaju od mojih i ona seda uza zid na praznu plastičnu stolicu.

Duboko udišem i oblizujem suve usne.

Lice mu je otečeno. Cevčice mu ulaze u nos, snabdevaju ga kiseonikom. Iznenađen sam da ga u životu ne održavaju aparati, to mi budi malo nade. Zaista malo. Znam da mu neće biti bolje; već je ustanovljeno. Ono što mu je ostalo od kose, obrijano je. Doktori su razmišljali da pokušaju sa operacijom, ali kada je ćale saznao da ga to neće spasiti, naravno da je počeo da gunđa. „Nećete da mi sečete jebenu glavu” rekao je. „Hoćete da pljunem hiljade dolara da biste ih vi, momci, dali onim lekarima što se smeškaju s poleđine kutija zdrave hrane da mi rascopaju prokletu glavu? Zajebi, momče! (Prvenstveno se obraćao Ejdanu.) Načisto si prolupao!”

Bili smo spremni da učinimo sve što treba da ga spasemo, ali je on iza naših leđa potpisao nekakav 'sporazum' da niko nema prava da donosi odluke umesto njega kada se stvari pogoršaju.

Keva je upozorila bolnicu na njegove želje nekoliko dana pre nesuđene operacije i dostavila im pravne papire. Uznemirili smo se zbog toga, ali moja majka je pametna i brižna žena i niko od nas nije mogao da se ljuti na nju zbog onoga što je uradila.

Približavam se i gledam ono što je ostalo od oca. Moja ruka kao da ima vlastitu volju i sledećeg trenutka svestan sam da se približava njegovoj i hvata je. U meni se javlja čudan osećaj. Kao da ne treba to da radim. Da je u pitanju bilo ko drugi, ne bi mi bio problem da ga držim za ruku. Ali ovo je moj ćale i osećam da radim nešto što ne bi trebalo. Njegov glas mi odzvanja u glavi: „Momče, ne drži se za ruku s drugim muškarcem. Koji ti je đavo?”

Iznenada, ćaletove oči se malo otvaraju, a ja instinktivno sklanjam ruku s njegove. „Endru, to si ti?”

Klimam glavom, gledam ga. „Gde je Linda?” „Ko?” „Linda?”, kaže on, a njegove oči ne mogu da odluče da li da ostanu otvorene. „Moja žena, Linda. Gde je ona?”

Gutam s mukom i gledam Kamrin koja ćutke sedi i posmatra.

Okrećem se opet prema ćaletu. „Tata, ti i Linda ste se razveli prošle godine, zar se ne sećaš?”

Njegove svetlozelene oči cakle se od vlage. Ne od suza. Samo od vlage. Na trenutak deluje dezorijentisano i mljacka, prelazi suvim jezikom preko usta. „Hoćeš li vode?”, pitam i pružam ruku prema dugačkom bolesničkom stočiću koji je sklonjen dalje od kreveta. Na njemu je ružičasti bokal s vodom pored debele plastične šolje kroz čiji poklopac viri slamka. Ćale odmahuje glavom.

66

Avada&Chia&Ex

„Jesi l’ sredio gđicu Ninu?” pita.

Opet klimam glavom. „Aha, izgleda super. Cela prefarbana i s novim felnama.” „Dobro, dobro”, kaže, pa i on slabo klimne glavom.

Osećam se šašavo i znam da mi se to vidi i na licu i po držanju. Prosto ne znam šta treba da kažem i da li da pokušam da ga nateram da popije malo vode ili da samo sednem i sačekam da se Ejdan i Ašer vrate. Više bih voleo da to urade umesto mene. Ne idu mi dobro ovakve stvari. „Ko je ta lepotica?” pita gledajući prema zidu. Čudim se što uopšte vidi Kamrin, a onda primećujem da je gleda u visokom ogledalu s njegove druge strane u kojem se vidi taj deo sobe. Kamrin se načas ukoči, ali joj onaj njen ljupki osmeh razvedrava lice. Diže ruku i maše mu u ogledalo.

Uprkos naduvenoj koži, vidim smešak na ćaletovim ustima. „Da li je to tvoja Euridika?” pita, a moje se oči rašire od čuda. Nadam se da Kamrin nije ukapirala, mada ne znam kako bi joj promaklo. Ćale slabašno podiže jednu ruku i maše prema Kamrin.

Ona ustaje i prilazi do mene. Smeši mu se tako toplo da sam i ja impresioniran. Ona ne glumi.

Znam da je nervozna i verovatno joj je neugodnije nego ikad da stoji u ovoj sobi s čovekom na samrti kojeg i ne poznaje, ali se ne predaje. „Zdravo, g. Pariše”, kaže. „Ja sam Kamrin Benet, Endruova prijateljica.”

Njegov pogled prelazi na mene. Znam taj pogled; poredi njen odgovor sa izrazom mog lica, pokušavajući da dešifruje značenje reči prijateljica.

Otac tada iznenada radi nešto što nikad nisam video: pruža ruku... prema meni.

Od tog gesta se načisto oduzmem.

Tek kad primetim da me Kamrin krišom besno gleda da odreagujem, trzam se iz oduzetosti i nervozno prihvatam njegovu ruku. Držim je tokom nekoliko čudnih trenutaka i moj otac zatim sklapa oči i ponovo tone u san. Vadim ruku iz slabašnog stiska tek kad osetim da je popustio.

Vrata se otvaraju i ulaze moja braća, zajedno s Ejdanovom suprugom Mišel.

Kao na dati signal, odmičem se od oca i vodim Kamrin sa sobom ne uviđajući da je opet držim za ruku sve dok Ejdan ne obori pogled na naše prepletene prste. „Drago mi je da si uspeo”, kaže Ejdan, mada nema sumnje da u njegovom glasu ima malo prezira.

I dalje je ljut na mene što nisam seo na avion i došao ranije. E pa, jebiga, moraće da se pomiri s tim; svako žali na svoj način.

Bez obzira na to, povlači me u zagrljaj, hvata me za ruku i lupka po leđima. „Ovo je Kamrin”, kažem i pogledam u nju.

Ona im se osmehuje izdaleka, pošto se već vratila na stolicu pored zida. „Ovo je moj stariji brat Ejdan i njegova supruga Mišel.” Nežno pokazujem prema njima. „A ovo je onaj žgebac, Ašer.” „Seronjo”, kaže Ašer. „Znam”, kažem.

Ejdan i Mišel zauzimaju preostala dva mesta pored stola i počinju da dele hamburgere i pomfit koje su upravo kupili. „Matori nije došao svesti”, kaže Ejdan trpajući nekoliko krompirića u usta. „Mrsko mi je da kažem, ali mislim i da neće.”

Kamrin gleda pravo u mene. Oboje smo razgovarali s mojim ocem pre svega nekoliko trenutaka i znam da očekuje da im prenesem novost. „Verovatno neće”, kažem i vidim kako se Kamrin zbunjeno mršti. „Koliko dugo ostaješ?”, pita Ejdan. „Ne dugo.” „Zašto me to ne čudi?” Grize hamburger. „Ne počinji s tim tvojim sranjima, Ejdane, nisam raspoložen, a nije ni vreme ni mesto za njih.”

67

Avada&Chia&Ex

„Kako kažeš”, odgovara Ejdan, odmahuje glavom i okreće se prema hrani. Umače nekoliko krompirića u gomilicu kečapa koju je Mišel upravo napravila na salveti između njih. „Radi šta hoćeš, samo budi ovde za sahranu.”

Na njegovom licu nema emocija. Samo nastavlja da jede.

Telo mi se koči. „Boga mu, Ejdane”, govori Ašer iza mojih leđa. „Možeš li, molim te, da ne radiš to sada?

Ozbiljno, burazeru, Endru je u pravu.”

Ašer je oduvek bio posrednik između Ejdana i mene. I uvek najodmereniji. Kad je o meni i Ejdanu reč, bolje razmišljamo pesnicama. Uvek je pobeđivao u tučama dok smo bili klinci, ali nije bio svestan da me je sve vreme podučavao dok je ubijao boga u meni.

Sad smo prilično izjednačeni. Izbegavamo pravu tuču po svaku cenu, ali moram da priznam da mi je fitilj kraći od njegovog. On to zna. Zato se sad povlači i koristi Mišel da odvuče pažnju. Uzima salvetu i briše joj kečap s lica. Ona se kikoće.

Gledam u Kamrin; verovatno već nekoliko minuta pokušava da mi privuče pažnju, pomislim da pokušava da mi kaže da hoće da ode, ali ona odmahuje glavom i pokazuje mi da se smirim.

Istog časa to činim. „Pa”, upada Ašer ne bi li smanjio napetost, „koliko dugo vas dvoje izlazite?” Oslanja se na zid pored televizora i prekršta ruke preko grudi.

Izgledamo gotovo isto, sa istom smeđom kosom i jebenim rupicama na obrazima. Ejdan je izrod; njegova kosa je mnogo tamnija, a umesto rupica ima mali mladež na levom obrazu. „A, ne, samo smo prijatelji”, kažem. Mislim da je Kamrin upravo pocrvenela, ali nisam siguran. „Mora da je dobra prijateljica kad je došla čak u Vajoming s tobom”, kaže Ejdan.

Srećom, nije zlonameran. Ako odluči da svoj bes prema meni istrese na njoj, moraću da mu sredim facu. „Aha”, javlja se Kamrin i istog časa sam obuzet milinom njenog glasa, „živim blizu Galvestona; pomislila sam da neko treba da pođe s njim pošto ide autobusom.”

Iznenađuje me što je zapamtila grad u kojem živim.

Ejdan joj ljubazno klima glavom; obrazi mu se mrdaju dok žvaće. „Baš je seksi, burazeru”, čujem kako mi Ašer šapuće otpozadi.

Okrećem se i besno ga pogledam da umukne. On se smeška, ali ćuti.

Matori se mrda gotovo neprimetno i Ašer prilazi krevetu. Šaljivo lupka ćaleta po nosu. „Probudi se. Doneli smo hamburgere.”

Ejdan podiže svoj hamburger kao da tata može stvarno da ga vidi.„A i dobri su. Bolje se probudi uskoro ili ih neće biti.” Ćale se više ne mrda.

Svu trojicu nas je istrenirao. Ne bismo ni pomislili da stojimo oko njegovog kreveta i izgledamo utučeno. A kad umre, Ejdan i Ašer će verovatno naručiti picu i kupiti gajbu piva i praviti sranje sve do izlaska sunca.

Ja neću biti tu tada.

Zapravo, što duže stojim ovde, veće su šanse da će umreti pre nego što odem.

Pričam s braćom i Mišel još nekoliko minuta, a zatim prilazim Kamrin. „Jesi li spremna?”

Hvata me za ruku i staje pored mene. „Već idete?” pita Ejdan.

Kamrin odgovara pre mene smešeći se: „Vratiće se on; idemo samo nešto da pojedemo.”

Ona pokušava da onemogući prepirku pre nego što do nje dođe. Gleda me, a ja prihvatam igru i kažem Ašeru: „Pozovi me ako se nešto promeni.”

On klima glavom, ali ne govori ništa. „Ćao, Endru”, kaže Mišel. „Lepo je što sam te ponovo videla.”

68

Avada&Chia&Ex

„Takođe.”

Ašer izlazi s nama u hodnik. „Ne vraćaš se?”, kaže.

Kamrin se odvaja od nas i odlazi malo dalje niz hodnik da nas ostavi na trenutak same.

Odmahujem glavom. „Izvini, Aš, prosto ne mogu da se nosim s ovim. Ne mogu.” „Znam, burazeru.” Odmahuje glavom. „Ćaleta ne bi ni bilo briga, to znaš. Više bi voleo da nešto povališ ili da se uroljaš, nego da visiš oko njegove stare guzice u onom krevetu.”

Govori istinu, ma koliko čudno zvučalo.

Nakon što je to rekao, još jednom gleda u Kamrin. „Samo prijatelji? Stvarno?” , šapuće mi i ceri se. „Da, samo smo prijatelji, zato zaveži.”

Tiho se smeje i lupka me po ruci. „Pozvaću te kad budem morao, važi?”

Klimam glavom, slažem se. Ono 'kad budem morao' znači kad ćale umre.

Ašer podiže ruku da mahne Kamrin. „Drago mi je što smo se upoznali.”

Ona se osmehuje, a on se vraća u sobu. „Endru, stvarno mislim da treba da ostaneš. Zaista.”

Prolazim brzo hodnikom, a ona ide pored mene. Guram ruke u džepove. Uvek to radim kad sam nervozan. „Znam, verovatno misliš da sam sebični dripac što odlazim, ali ne razumeš.” „Pa, reci mi”, kaže i hvata me za lakat dok hodamo. „Ne mislim da si sebičan. Mislim da samo ne znaš kako da se boriš s ovom vrstom bola.”

Pokušava da mi uhvati pogled, ali ja je izbegavam. Hoću samo da izađem iz ove smrtne kazne sagrađene od crvenih cigala.

Stižemo do lifta i Kamrin prestaje da priča pošto je u njemu još dvoje ljudi, ali čim stignemo u prizemlje i otvore se srebrnasta metalna vrata, ona nastavlja. „Endru. Stani. Molim tel!”

Stajem na zvuk njenog glasa i ona me okreće. Gleda me s tako izmučenim izrazom lica da me srce zaboli. Duga plava pletenica i dalje joj pada preko desnog ramena. „Pričaj mi”, kaže blago pošto mi je sad privukla pažnju. „Razgovor ne boli.” „Kao što ne boli da mi ispričaš zašto Teksas?”

To je pecne.

69

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

70

Avada&Chia&Ex

TRINAEST

NJEGOVE REČI ME UĆUTKUJU celih pet sekundi. Ruka mi pada s njegovog lakta. „Mislim da je tvoja situacija trenutno malo važnija od moje”, kažem. „Stvarno?” pita. „A to što hoćeš da putuješ naokolo sama autobusom, iako ne znaš kuda uopšte ideš i sebe dovodiš u opasnost, tebi to ne deluje dovoljno važno?”

Izgleda besno. Jasno mi je da jeste, ali to je uglavnom, ako ne i sasvim, zbog njegovog oca koji umire, a Endru ne zna kako da ga pusti da ode. Žao mi ga je, jer je vaspitavan da ne pokazuje emocije, koje su potrebne u ovakvoj situaciji, jer zbog toga neće biti pravi muškarac.

Ni ja ne mogu da pokažem emocije, ali ja nisam tako vaspitana već sam prisiljena na to. „Da li uopšte plačeš?” pitam. „Zbog nekih drugih stvari? Jesi li si ikada plakao?”

Ruga mi se. „Naravno. Svako plače, čak i veliki opaki momci kao što sam ja.” „Okej, daj mi jedan primer.”

Odgovara s lakoćom: „Zaplakao sam... zbog nekog filma”, ali iznenada izgleda postiđeno i možda žali što je ovo rekao. „Kojeg filma?”

Ne može da me pogleda u oči. Osećam kako se raspoloženje medu nama popravlja. „Kakve to veze ima?”, kaže.

Smešim se i prilazim mu jedan korak. „Ma daj, samo mi reci - šta, misliš da ću ti se smejati i nazvati te slabićem?”

Osmeh se probija kroz crvenilo od srama na njegovom licu. „Beležnica14”, kaže tako tiho da jedva čujem. „Da li si rekao Beležnica?” „Da! Plakao sam dok sam gledao Beležnicu, je l` si sad srećna?”

Okreće mi leđa, a ja se svim silama trudim da obuzdam smeh. Uopšte ne mislim da je smešno što je plakao gledajući Beležnicu; smešan je njegov stid što je to priznao.

Smejem se. To je jače od mene, jednostavno je izletelo.

Endru se naglo okreće razrogačenih očiju većih od tanjira i na trenutak me besno gleda. Cičim dok me grabi i prebacuje preko ramena iznoseći me pravo iz bolnice.

Smejem se toliko da su mi oči pune suza. Suza od smeha, ne onih koje su mi presahle kada je Ijan poginuo. „Spusti me!” lupam pesnicama po njegovim leđima. „Rekla si da se nećeš smejati!”

Zbog njegovih reči samo se još jače smejem. Kokodačem i ispuštam čudne zvuke za koje nisam ni znala da mogu da ih stvorim. „Endru, molim te! Spusti me!” Zarivam prste u njegova leđa kroz tanku majicu.

Konačno, osećam kako mi patike dodiruju beton. Gledam ga i prestajem da se smejem jer hoću da priča sa mnom. Ne smem da mu dopustim da ostavi oca.

Ali on progovara prvi: „Jednostavno ne mogu da plačem ni zbog njega, kao što sam ti objasnio ranije.”

Nežno mu dodirujem ruku. „Pa onda nemoj da plačeš, ali bar ostani.”

14

The Notebook - američki film sa Rajanom Goslingom i Rejčel Makadams, zasnovan na istoimenoj knjizi Nikolasa Sparksa. (prim. prev.)

71

Avada&Chia&Ex

„Kamrin, neću da ostanem.” Gleda me duboko u oči i po tom pogledu vidim da ga neću nagovoriti da se predomisli. „Cenim što pokušavaš da pomogneš, ali ovo nije nešto gde ću popustiti.”

Nevoljno klimam glavom. „Možda ćemo tokom ovog putovanja na koje si pristala moći jedno drugom da kažemo stvari koje ne želimo”, kaže, a srce mi, iz nekog razloga, reaguje na njegov glas.

Nešto mi zatreperi u grudima.

Endru se ozareno smeši, njegove savršeno oblikovane zelene oči ukrašavaju mu lepo izvajano lice. Stvarno je prelep... „Pa, šta si odlučila?” pita, skršta ruke i izgleda kao islednik. „Da li ti kupujem avionsku kartu do kuće ili stvarno hoćeš da putuješ u Nigde u Teksasu?” „Stvarno hoćeš da pođeš sa mnom?” Prosto ne mogu da poverujem, a istovremeno želim više od svega da je to istina.

Ne dišem čekajući odgovor.

Smeši se. „Da, stvarno hoću.”

Ono treperenje se pretvara u ljutu sentimentalnost, a usne mi se šire u toliki osmeh da ne mogu da ga obuzdam. „Mada, imam jednu primedbu u vezi s tim da ti budem prišipetlja” kaže i podiže prst. „Koju?” „Vožnja busom”, kaže on. „Stvarno je mrzim.”

Tiho se kikoćem i moram da se složim po tom pitanju. „Pa, kako ćemo onda?”

Jedna strana usta mu se izvija u sračunati osmeh. „Možemo da uzmemo auto”, kaže. „Ja ću voziti.” Ne oklevam. „Okej.” „Okej?”, kaže i zastaje. „To je sve? Samo ćeš uskočiti u auto s tipom kojeg jedva poznaješ i pouzdati se da te neće silovati negde na zabačenom delu puta - mislio sam da smo o tome već razgovarali.”

Naginjem glavu u stranu i prekrštam ruke. „Da li je to išta drugačije nego da sam te srela u biblioteci i da noć ili dve kasnije izlazim s tobom, sama u tvom autu?” Naginjem glavu u drugu stranu. „Svi počinju kao neznanci, Endru, ali ne sreće svako neznanca koji ga spase od silovanja i vodi ga praktično iste noći da upozna njegovog oca na samrti - rekla bih da si položio ispit pouzdanosti.”

Leva strana njegovih usta razvlači se u osmeh, remeteći ozbiljnost mojih iskrenih reči. „Znači da je ovo putovanje izlazak?” „Molim?” smejem se. „Ne! To je bila samo analogija.”

Znam da mu je to jasno, ali moram nešto da kažem da bih skrenula pažnju s mojih crvenih obraza. „Znaš šta sam htela da kažem.”

Smeška se. „Da, znam, ali mi duguješ 'prijateljsku' večeru u društvu šnicle.” Prstima pokazuje navodnike dok izgovara 'prijateljsku'. Ne skida osmeh s lica. „Dugujem ti, priznajem.” „Onda je dogovoreno”, kaže, hvata me pod ruku i vodi do taksija koji čeka pored parkinga. „Uzećemo ćaletov auto s autobuske stanice, staćemo kod njegove kuće da pokupimo neke stvari i krećemo na put.”

Otvara zadnja vrata taksija da uđem prva, pa ih zatvara čim sedne do mene.

Taksi kreće s parkinga. „A da, verovatno treba da razjasnim neka osnovna pravila pre nego što ovo uradimo.” „O?” Okrećem se u struku i radoznalo ga gledam. „Kakva osnovna pravila?”

72

Avada&Chia&Ex

Smeška se. „Pa, pod jedan: moj auto, moja muzika; siguran sam da nema potrebe da to objašnjavam.”

Kolutam očima. „Znači, zapravo mi kažeš da sam zarobljena s tobom u autu tokom putovanja i mogu da slušam samo klasični rok?” „Ah, ući će ti u uši.” „Nije mi ušao u uši ni dok sam odrastala i morala da trpim roditelje kako ga slušaju.” „Pod dva”, kaže i pokazuje dva prsta, potpuno odbacujući moj argument. „Moraćeš da uradiš šta god ti kažem.”

Glava mi se trza, a obrve spajaju. „Molim? Šta si, dođavola, time hteo da kažeš?”

Osmeh mu je sve širi, čak prepreden. „Rekla si da mi veruješ, pa mi veruj i oko ovoga.” „Pa, moraćeš malo da mi pojasniš. Stvarno, bez zezanja.”

Zavaljuje se u sedište i skuplja ruke između kolena. „Obećavam da neću tražiti da uradiš ništa štetno, ponižavajuće, opasno ili neprihvatljivo.” „Ukratko, nećeš tražiti da ti popušim đoku za pet stotki, i tako to?”

Endru zabacuje glavu i smeje se glasno. Taksista se okreće na prednjem sedištu. Primećujem da sklanja pogled s retrovizora kad pogledam tamo. „Ne, definitivno ništa nalik - kunem se.” I dalje se smejulji. „Okej, ali šta ćeš onda tražiti da uradim?”

Potpuno sam sumnjičava u vezi s celom ovom idejom. Priznajem, i dalje mu verujem, ali sam pomalo užasnuta u stilu onoga brinem-da-ću-se-probuditi-s-nacrtanim-brkovima.

On me lupne po butini. „Ako ćeš se bolje osećati, možeš mi reći da odjebem ako nešto hoćeš da odbiješ, ali nadam se da nećeš jer zaista želim da ti pokažem kako se živi život.”

Opa, uopšte nisam ovo očekivala. Ozbiljan je; nema zezanja u tim rečima i ja još jednom shvatim da me fascinira. „Kako se živi život?” „Postavljaš previše pitanja.” Opet me lupne po butini i vraća ruku sebi u krilo. „Pa, da si ti na mom mestu, i ti bi mnogo pitao.” „Možda.”

Usne mi se malo razdvajaj u. „Vrlo si čudna osoba, Endru Pariše, ali u redu, verujem ti.”

Osmeh mu postaje još topliji dok oslanja glavu na sedište da me pogleda. „Ima li još osnovnih pravila?” pitam.

Zamišljeno me gleda i na trenutak gricka svoj obraz. „Nema.” Glava mu opet pada na stranu. „To je otprilike sve.”

Sad je red na mene. „Pa, imam i ja neka svoja osnovna pravila.”

Radoznalo podiže glavu, ali su njegovi snažni prsti i dalje skršteni na stomaku. „Važi, samo napred”, kaže i ceri se, uveren da je spreman za bilo šta što sam smislila. „Pod jedan: ni pod kojim uslovima nećeš zalaziti u moje gaćice. Samo zato što sam prijateljski raspoložena prema tebi i što pristajem - pa, to je nešto najluđe što sam ikada učinila - unapred te upozoravam da neću biti sledeća koju ćeš povaliti, niti ću se zaljubiti u tebe (on se sad ceri od uva do uva i strašno mi odvlači pažnju), niti nešto slično. Je l’ jasno?” Trudim se da budem ozbiljna.

Stvarno. I ozbiljno mislim ono što sam rekla. Ipak, njegovo glupavo cerenje tera me da se osmehnem i mrzim ga zbog toga.

Zamišljeno pući usta. „Sasvim jasno”, slaže se, mada osećam da iza njegovih reči stoji neko skriveno značenje.

Klimam glavom. „Dobro.” Osećam se bolje jer sam to razjasnila.

73

Avada&Chia&Ex

„Šta još?” pita.

Na tren sam zaboravila drugo osnovno pravilo. „Aha, broj dva glasi: nema Bed Kompani” Izgleda smrtno preplašen. „Kakvo je to pravilo?” „To je samo moje pravilo”, kažem i na silu se smešim. „Da li ti predstavlja problem? Na raspolaganju su ti svi drugi bendovi, a ja ne mogu da slušam ništa što bih htela, pa ne vidim ništa pogrešno u mom maleckom ograničenju.” Razmičem palac i kažiprst jedan centimetar pokazujući koliko je malo. „Pa, ne sviđa mi se to pravilo”, gunđa. „Bed Kompani je odličan bend - zašto ga mrziš?”

Izgleda povređeno. To mi je simpatično.

Pućim usne. „Iskreno?” Verovatno ću zažaliti zbog ovoga. „Pa da, iskreno”, kaže i skršta ruke. „Na sunce s tim.” „Previše pevaju o ljubavi. To je tako sladunjavo.”

Endru se opet glasno smeje i pada mi na pamet da će taksista danas svašta čuti dok smo mu mi u autu. „Zvuči kao da je neko ogorčeeen”, kaže Endru i osmeh mu obasjava lice. Tačno, zažalila sam.

Skrećem pogled od njega jer ne smem da dozvolim da mi na licu vidi nešto što će potvrditi da me je provalio. Bar što se tiče mog bivšeg, Kristijana, koji me je prevario. Zbog njega osećam ogorčenost. Zbog Ijana osećam okrutan, stoprocentni bol. „Pa, sredićemo i to”, kaže nonšalantno.

Opet ga pogledam. „Hmmm, pa hvala, doktore Fil, ali ne treba mi pomoć oko takvih stvari.” Čekaj malo! Ko je uopšte rekao da treba da budem 'sređena'? „A?” naginje bradu, deluje radoznalo. „Aha”, kažem. „Osim toga, to bi na neki način narušilo moje prvo osnovno pravilo.”

On trepće i smeška se. „O, automatski si pretpostavila da ću se ponuditi za zamorče?” Ramena mu se tresu od smeha.

Jao! Trudim se da ne delujem uvređeno. Nisam sigurna koliko uspevam, pa isprobavam drugu taktiku. „Pa, nadam se da nećeš”, kažem i mlatim trepavicama. „Nisi moj tip.”

Teee, opet sam preuzela inicijativu; mislim da se stvarno štrecnuo! „A šta mi fali?”, pita i više uopšte ne verujem da ga je moj komentar uvredio. Ljudi se obično ne smeškaju kada su uvredeni.

Potpuno se iskrećem, leđa naslanjam na vrata taksija i odmeravam ga. Lagala bih ko pas da kažem da mi se ne sviđa ono što vidim. Još nisam primetila ništa što govori da nije moj tip. Tačnije, da nisam sasvim protiv seksa, izlazaka, veza i ljubavi, Endru Pariš bi bio tip momka za kojim bih totalno otkinula i zbog kojeg bi Natali bez blama balavila. Istetovirala bi ga na grudima. „Ništa tebi ne 'fali'“, kažem. „Samo što ja nekako uvek završim sa... pitomim tipovima.”

Po treći put Endru zabacuje glavu od smeha. „Pitomim?”, kaže i dalje se smejući. Klima glavom nekoliko puta i dodaje: „Aha, valjda si u pravu kad kažeš da nisam baš pitom tip.” Podiže prst kao da hoće nešto da istakne. „Ali od toga što si upravo rekla više me zanima ono da 'završiš' sa njima - šta si time htela da kažeš?”

Kako li je opet preoteo inicijativu? Nisam to očekivala.

Gledam u njega ne bih li pronašla odgovor, iako je on postavio pitanje. Ne prestaje da se smeška, ali je u tom osmehu sad nešto mnogo blaže i pronicljivije, ne samo uobičajeni podsmeh.

On ćuti.

74

Avada&Chia&Ex

„Ja... ne znam”, kažem odsutno, a zatim pogledam pravo u njega. „A zašto bi to uopšte moralo nešto da znači?”

Blago odmahuje glavom, gleda pravo ispred sebe dok se taksi zaustavlja na parkingu kod autobuske stanice. Ševi ševel iz '69. Endruovog tate jedini je auto na parkingu. Mora da su stvarno potpuno obuzeti starinskim automobilima.

Endru plaća vozaču i mi izlazimo. „Laka ti noć, čoveče”, kaže on i maše dok vozač polazi.

Do kuće Endruovog tate vozim se uglavnom ćuteći, udubljena u misli, razmišljajući o onome što je rekao, ali prekidam s tim kada se zaustavimo na prilazu besprekornoj kući njegovog oca. „Opaaa”, kažem zevajući od čuda dok izlazim iz kola. „Poprilično je velika.”

Njegova vrata se zatvaraju. „Aha, ćale je vlasnik uspešne građevinske i projektantske kompanije”, kaže opušteno. „Dođi, ne želim da se ovde predugo zadržavam da ne naleti Ejdan.”

Idem pored njega krivudavim prilazom sa živom ogradom koji vodi do prednjeg ulaza dvospratnice. To je tako bogata, besprekorna kuća da jednostavno ne mogu da zamislim baš njegovog oca kako živi u njoj. Njegov otac deluje kao mnogo jednostavnija osoba, ne materijalista kao moja majka.

Mama bi se onesvestila kad bi videla ovu kuću.

Endru prebira po ključevima i vadi pravi da otključa vrata.

Ona se s lakoćom otvaraju. „Ne bih da guram nos u tuđe stvari, ali zašto tvoj tata živi u ovako velikoj kući?”

Predvorje miriše na potpuri od cimeta. „Ma ne, ovo je maslo njegove bivše žene, ne njegovo.” Pratim ga do stepeništa prekrivenog belim tepihom. „Ona je fina žena - Linda, žena koju je pomenuo u bolnici - ali nije mogla da izađe na kraj s ćaletom i ne zameram joj.” „Mislila sam da ćeš mi reći da se udala za njega zbog novca.”

Endru odmahuje glavom dok me vodi na sprat. „Ne, nije tako - moj otac je prosto čovek s kojim je teško živeti.” Stavlja ključeve u prednji desni džep farmerki.

Krišom bacam pogled na njegovu guzu u tim farmerkama dok se penje stepenicama ispred mene. Grizem donju usnu, a zatim nateram sebe da se trgnem. „Ovo je moja soba.” Ulazimo u prvu spavaću sobu s leve strane. Prilično je prazna; više liči na ostavu s nekoliko kutija uredno naslaganih uz sivkasti zid, nešto opreme za vežbanje i čudnom statuom Indijanca gurnutom u ćošak koja je delimično uvijena folijom. Endru odlazi do garderobera i pali svetio u njemu. Ostajem na sredini sobe, skrštenih ruku, razgledam okolo i pokušavam da ne izgleda kao da špijuniram. „Kažeš da je ovo tvoja soba?” „Aha”, odgovara iz plakara, „kad dođem u posetu ili ako poželim da živim ovde.”

Prilazim plakaru i vidim kako prebira po odeći obešenoj onako kako ja vešam svoju. „Vidim i ti si opsesivno-kompulzivan.”

Upitno me gleda.

Pokazujem na odeću okačenu po bojama na plastične vešalice odgovarajućih boja. „Ma ne, ni slučajno”, objašnjava. „Tatina domaćica dolazi ovamo i bavi se tim sranjem. Mene načisto zabole uvo da mi odeća uopšte bude okačena, a još manje po bojama - to je takođe... čekaj malo...” Odmiče se od majica i gleda me iskosa. „Ti ovo radiš sa svojom odećom?” Pokazuje prstom na okačene majice. „Aha” kažem, ali osećam se šašavo što mu to priznajem, „volim da mi sve bude uredno i na svom mestu.”

75

Avada&Chia&Ex

Endru se smeje i vraća se prebiranju stvari. Zapravo ih i ne gleda mnogo, cima nekoliko majica i par farmerki s vešalica i prebacuje ih preko ruke. „Zar to nije stresno?”, pita. „Šta? Uredno vešati odeću?”

Smeška se i gura mi onu hrpu odeće u ruke.

Zbunjeno gledam odeću, a onda opet njega. „Nema veze”, kaže i pokazuje negde iza mene. „Možeš li ovo da staviš u torbu okačenu na klupi za vežbanje?” „Naravno”, kažem i odnosim odeću.

Prvo je spuštam na crnu klupu obloženu vinilom, a zatim dohvatam torbu koja visi sa tegova. „Pa, kuda ćemo prvo?”, pitam, slažući majicu na vrhu gomile.

On još pretura po plakaru. „Ne, ne, Kamrin”, govori iznutra; glas mu je nekako prigušen, „bez planiranja. Samo ćemo da sednemo u auto i da se vozimo. Nikakvih mapa, ni planova, ni...” Isturio je glavu iz plakara i glas mu je sada jasniji. „Šta to radiš?”

Gledam ga, druga majica iz one gomile već je napola složena. „Slažem ih.” Čujem kako baca crne patike na pod i ide prema meni. Gleda me kao da sam uradila nešto pogrešno i uzima složenu majicu iz mojih ruku. „Mala, ne budi tako savršena; samo ih naguraj u torbu.”

Radi to umesto mene kao da mi pokazuje kako je to lako.

Ne znam šta mi više zaokuplja pažnju: njegova lekcija iz dezorganizacije ili što mi se stomak zgrčio kada me je nazvao 'mala'.

Sležem ramenima i puštam ga da pakuje svoju odeću kako želi. „Ono što nosiš zapravo i nije mnogo važno”, govori vraćajući se u garderober. „Važno je kuda ideš i šta radiš dok to nosiš.”

Baca mi crne patike, jednu po jednu, i ja ih hvatam. „Uguraj i njih tamo, ako nemaš ništa protiv.”

Radim tačno kako je rekao, bukvalno ih guram u torbu i ježim se dok to radim. Dobro je da donovi izgledaju kao da patike nikad nisu nošene, inače bih morala da protestujem. „Znaš li šta mislim da je seksi kod devojke?”

Stoji s jednom mišićavom rukom visoko podignutom iznad glave dok pretražuje neke kutije na najvišoj polici plakara. Vidim kraj tetovaže koju ima na levoj strani, proviruje ispod samog ruba njegove majice. „Hmmm, nisam baš sigurna”, kažem. „Izgužvana odeća?” Mrštim nos. „Kada samo ustane i navuče nešto”, odgovara i spušta kutiju od cipela.

Izlazi odande noseći kutiju na dlanu. „Taj izgled upravo-sam-ustala-i-jebe-mi-se-za-sve je seksi.” „Kapiram”, kažem. „Ti si od onih koji preziru šminku i parfeme i takve stvari koje devojke čine devojkama.”

Pruža mi kutiju od cipela i, kao i odeću, gledam je blago upitno.

Endru se smeška. „Ma neee, ne mrzim to, samo mislim da su jednostavne stvari seksi, ništa više.” „Šta hoćeš da uradim s ovim?” Lupkam prstom po kutiji. „Otvori je.”

Gledam neodlučno u nju, a zatim ponovo u njega. On klimne glavom podstičući me.

Podižem crveni poklopac s kutije i zurim u gomilu kompakt diskova u originalnim kutijama.

76

Avada&Chia&Ex

„Moj ćale je bio suviše lenj da ugradi MP3 plejer u svoj auto”, počinje on, „a na putovanju ne dobijaš uvek čist radio-signal - ponekad uopšte ne možeš da uhvatiš pristojnu stanicu.”

Uzima mi poklopac iz ruke. „To će biti naša zvanična plej-lista.” Široko se osmehuje, otkrivajući sve svoje prave, bele zube.

Ja ne toliko. Pravim grimasu i kiselo krivim usta.

Sve je tu, svi bendovi koje je pomenuo kada sam ga upoznala u busu i još nekoliko za koje nisam ni čula. Prilično sam ubeđena da sam u ovoj ili onoj prilici čula devedeset posto muzike u koju zurim boraveći pored svojih roditelja. Ipak, da me neko pita za naziv ove ili one pesme, ili s kog je albuma, ili koji bend je peva, verovatno ne bih znala. „Super”, kažem sarkastično, smrknuto mu se osmehujem mršteći nos.

Osmeh mu postaje samo još širi. Mislim da voli da me maltretira.

77

Avada&Chia&Ex

ENDRU

78

Avada&Chia&Ex

ČETRNAEST

SLATKA JE kad je maltretiram. Uživa u tome.

Ne znam kako sam se uvalio u ovo, ali dobro znam da koliko god mi savest urla u jebene uši da je ostavim na miru, ne mogu. Ne želim.

Već smo otišli predaleko.

Znam da je trebalo da je ostavim na autobuskoj stanici, kupim joj avionsku kartu prve klase do kuće, jer bi osećala obavezu da je iskoristi zato što papreno košta, a onda joj pozovem taksi da je odveze do aerodroma.

Nisam smeo da joj dozvolim da pođe sa mnom, jer sad znam da neću moći da je pustim da ode.

Moram prvo da joj pokažem. To je sad neizbežno. Moram da joj pokažem sve. Možda će biti povredena na kraju, posle svega, ali bar će biti u stanju da se vrati kući u Severnu Karolinu s nečim čemu će moći da se nada u životu.

Uzimam kutiju za cipele iz njenih ruku i vraćam poklopac, pa je stavljam preko otvorene torbe.

Posmatra me dok otvaram gornju fioku i vadim nekoliko čistih bokserica i čarapa, a onda i njih guram u torbu. Sav pribor za higijenu već mi je u torbi u autu, onoj koju sam doneo iz busa.

Prebacujem torbu preko ramena i gledam je. „Spremna?” „Valjda”, kaže ona. „Stani malo, samo valjda?” pitam i prilazim joj. „Ili si spremna, ili nisi.”

Ona mi se smeši onim divnim kristalnoplavim očima. „Da, definitivno sam spremna.” „Dobro, ali čemu oklevanje?”

Blago odmahuje glavom pokazujući mi da grešim. „Uopšte nema oklevanja”, kaže. „Sve je ovo nekako... čudno, znaš? Ali pozitivno čudno.”

Deluje kao da pokušava da raspetlja nešto u svojoj glavi. Očigledno je da ima dosta toga na umu. „U pravu si”, kažem. „Jeste čudno na neki način - okej, vrlo je čudno jer nije prirodno da ovako poludiš.” Gledam je prodorno, teram je da uhvati moj pogled. „Ali u tome je fora.”

Lice joj se razvedrava kao da joj moje reči aktiviraju nekakvo zvonce u glavi.

Klima glavom i kaže raspoloženo i s entuzijazmom: „Dobro, šta čekamo?”

Izlazimo ponovo u hodnik i taman kad treba da krenemo niz stepenište, zastajem. „Sačekaj malo.”

Ona čeka na vrhu stepeništa, a ja se okrećem, prolazim pored svoje spavaće sobe i idem u Ejdanovu. Njegova soba je jadna kao i moja. Vidim njegovu akustičnu gitaru prislonjenu uz zid, prilazim joj, hvatam je za vrat i uzimam. „Sviraš gitaru?” pita Kamrin dok silazimo niz stepenice. „Aha, pomalo.”

79

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

80

Avada&Chia&Ex

PETNAEST

ENDRU BACA SVOJU TORBU na zadnje sedište zajedno s drugom manjom torbom, mojom torbom i tašnom. Istina, malo je pažljiviji prema gitari, nju uredno spušta na sedište. Uskačemo u starinski crni auto (sa dve bele trkačke pruge preko poklopca motora) i istovremeno zalupimo vrata.

On pogleda mene.

Ja pogledam njega.

Gura ključ u bravu i ševel se bučno oglašava.

Ne mogu da verujem da ovo radim. Ne plašim se i nisam zabrinuta, niti osećam da bi istog časa trebalo da prekinem ovu igru i vratim se kući. Sve u vezi sa ovim deluje kao ono pravo; po prvi put posle veoma dugo vremena osećam da mi je život opet na koloseku, samo na nekom mnogo drugačijem putu koji nemam pojma kuda vodi. Ne mogu to da objasnim... osim da, pa, kao što sam rekla: deluje kao ono pravo.

Kad stignemo do izlazne rampe, Endru nagazi papučicu za gas i izlazimo na put 87, u smeru prema jugu.

Nekako volim da ga gledam kako vozi, kako je opušten čak i dok ubrzava pored nekoliko sporih vozača. Ne izgleda kao da pokušava da se pravi važan dok krivuda između drugih kola; izgleda kao da mu je to instinktivno. Hvatam sebe kako svaki čas bacam pogled na njegovu mišićavu desnu ruku koja steže volan. I dok mi pogled pažljivo prelazi preko svega drugog na njemu, opet razmišljam o onoj tetovaži skrivenoj ispod tamnoplave majice koja mu tako dobro stoji.

Neko vreme pričamo o svemu i svačemu; kako je to Ejdanova gitara i kako će Ejdan verovatno eksplodirati ako otkrije da ju je Endru uzeo. Endru nije zabrinut zbog toga. „Jednom mi je ukrao čarape”, kaže Endru. „Tvoje čarape?” upitala sam sa sluđenim izrazom na licu. A on me je pogledao kao da govori: hej; čarape, gitara, dezodorans - vlasništvo je vlasništvo.

Samo sam se nasmejala, smatrajući i dalje da je to besmisleno, ali sam ga lako pustila da se izvuče.

Uleteli smo i u stvarno dubok razgovor o misteriji pojedinačnih cipela koje leže na autoputevima po celim Sjedinjenim Državama. „Neka devojka je popizdela i bacila smrdljivu cipelu svog momka kroz prozor”, rekao je Endru. „Aha, i to je moguće”, rekla sam, „ali mislim da mnoge potiču od auto-stopera, jer su oni uglavnom odrpani.”

On me začuđeno gleda, kao da čeka nastavak. „Auto-stoperi?”

Klimam glavom. „Pa, da, mnogo pešače pa pretpostavljam da im se obuća brzo cepa. Hodaju tako, stopala ih bole i ugledaju cipelu - verovatno onu koju je izbacila besna devojka - pa kada vide da je u boljem stanju od onih koje imaju na nogama, zamene jednu.” „Glupo je”, kaže Endru.

Hukćem kao da sam uvređena. „Moguće je!” Smejem se i lupim ga po ruci. On mi se samo smeška.

Razglabali smo poduže na tu temu, svako od nas je iznosio novu teoriju, uvek gluplju od prethodne.

Ne pamtim kad sam se poslednji put ovoliko smejala.

81

Avada&Chia&Ex

Konačno opet stižemo u Denver skoro dva sata kasnije. To je predivan grad s ogromnim planinama u pozadini, čiji vrhovi liče na bele oblake razastrte po blistavoplavom horizontu. Još uvek je prilično rano i sunce sija svom snagom.

Kada stignemo u srce grada, Endru usporava tako da auto mili četrdeset milja na sat. „Moraćeš da mi kažeš na koju stranu”, kaže dok se lagano približavamo ulaznoj rampi autoputa.

Gleda u tri pravca, a zatim u mene.

Uhvatio me je nespremnu, pa šaram pogledom prema svakom putu, a što smo bliži tački gde moramo da odlučimo u kom pravcu da krenemo, on sve sporije vozi.

Trideset pet milja na sat. „I, kuda ćemo?”, pita, a u njegovim svetlucavim zelenim očima nazire se malo zadirkivanja.

Tako sam nervozna! Osećam se kao da me pitaju koju žicu treba preseći da bi se deaktivirala bomba. „Ne znam!” vičem, ali mi se usta razvlače u širok i nervozan osmeh.

Dvadeset milja na sat. Ljudi nam trube, a neki tip u crvenom autu prozuji pored nas pokazujući srednji prst. Petnaest milja na sat.

Ahhh! Ne mogu da podnesem ovo iščekivanje! Osećam da ću pući od smeha, ali mi se smeh zaglavio u grlu.

Bip! Biiip! Jebi se! Mrdaj s puta seronjo!

Endru se ne potresa zbog toga i ne prestaje da se smeška. „Tamo!” konačno viknem i pokazujem rukom prema istočnoj rampi. Cičim od smeha i zavaljujem se dublje u sedište da me niko drugi ne vidi, toliko me je sramota.

Endru uključuje levi migavac i glatko se ubacuje u levu traku, između dva auta. Prolazimo na žuto, baš pre nego što pređe u crveno i nekoliko trenutaka kasnije nalazimo se na još jednom autoputu, a Endru dodaje gas. Nemam pojma gde putujemo, znam samo da idemo na istok, ali je i dalje nejasno kuda tačno. „Nije bilo baš teško, je l' da?”, kaže i ovlaš me pogleda kezeći se. „Uzbudljivo je u neku ruku”, kažem, a zatim prasnem u smeh. „Stvarno si razbesneo one ljude.”

On na to samo odmahuje rukom i sleže ramenima. „Svi strašno žure. Ne daj bože da voziš koliko je ograničeno, mogli bi da te linčuju.” „Baš tako”, kažem i gledam ispred sebe kroz vetrobran. „Mada, moram priznati - obično sam jedna od njih” Trgnem se kada to izgovorim. „Aha, i ja sam ponekad.”

Sve se iznenada utišava i nastupa prvi trenutak ćutanja koji oboje primećujemo. Mozgam da li i on razmišlja o istom, o meni, želeći da mi postavi puno pitanja, baš kao što sam i ja vrlo radoznala po pitanju mnogih stvari kada je o njemu reč. To je jedan od onih neizbežnih trenutaka koji gotovo uvek otvara vrata za fazu kada dvoje ljudi zaista kreću da se upoznaju.

Mnogo je drugačije od onoga kad smo bili zajedno u busu. Tada smo mislili da nam je vreme ograničeno i da nema razloga da zadiremo u lične stvari ako se nećemo ponovo videti.

Ipak, stvari su se promenile i sve što je preostalo je lično. „Pričaj mi o svojoj najboljoj drugarici, o Natali.”

Ne skidam pogled s puta nekoliko trenutaka i otežem s odgovorom, pošto nisam sigurna koji deo da ispričam. „Ako ti je i dalje najbolja drugarica”, dodaje on, nekako osećajući netrpeljivost.

Gledam preko u njega. „Nije više. Rekla bih da je nekako zbrisana, u nedostatku boljeg objašnjenja.”

82

Avada&Chia&Ex

„Siguran sam da imaš bolje objašnjenje”, kaže i opet skreće pogled na put. „Možda samo ne želiš da mi ispričaš.”

Donosim odluku. „Ne, zapravo želim” Izgleda da je zadovoljan, ali to ne pokazuje previše. „Znam je od drugog osnovne”, počinjem, „i mislila sam da ništa ne može da pokvari naše prijateljstvo, ali gadno sam pogrešila.” Odmahujem glavom, gadi mi se od same pomisli na to. „Pa, šta se desilo?” „Odlučila se za svog dečka, ne za mene.” Čini mi se da je očekivao potpunije objašnjenje, i nameravala sam da tako bude, ali mi je samo izletelo ovako. „Ti si je naterala da bira?”, pita i malo podiže obrvu.

Okrećem se da ga pogledam. „Ne, uopšte nije bilo tako.” Dugo i teško uzdišem. „Dejmon - njen dečko - zatekao se jedne noći nasamo sa mnom, pokušao je da me poljubi i rekao mi da me želi.

Sledeće što znam je da me Natali zove lažljivom kučkom i kaže mi da ne želi nikad više da me vidi.”

Endru dugo i odlučno klima glavom i tako mi pokazuje da sad sasvim razume. „Nesigurna devojka”, kaže. „Verovatno se dugo zabavlja s njim, je l’ da?” „Da, nekih pet godina.” „Znaš, ta tvoja najbolja drugarica, ona ti veruje, je l’ tako?” Zbunjeno piljim u njega.

On klima glavom. „Veruje ti; razmisli malo o tome, poznaje te praktično celog života. Da li stvarno misliš da bi odbacila takvo prijateljstvo jer ti nije poverovala?”

I dalje sam zbunjena. „Ali jeste” prosto kažem. „Tačno je to uradila.” „Ma ne” kaže on, „Kamrin, to je samo reakcija. Ona ne želi da poveruje u to, ali ne baš tako duboko u sebi zna da je to istina. Samo joj je potrebno vreme da razmisli i uvidi stvari. Predomisliće se.” „Pa, dok ona to uradi, ja je možda neću hteti.” „Možda”, kaže, uključujući desni migavac i menjajući traku, „mada ne bih rekao da si taj tip.” „Koji ne prašta?” kažem.

Klima glavom.

Pretičemo spori šleper i vraćamo se u traku ispred njega. „Ne znam”, kažem, nesigurna u sebe, „nisam kakva sam nekada bila.” „A kakva si to bila?”

U stvari, ni u to nisam sigurna. Koristim trenutak da smislim kako da izbegnem pominjanje Ijana. „Nekada sam bila zabavna i druželjubiva i...” iznenada se smejem uspomeni koja mi je zagolicala um, „... i umela sam svake zime da utrčim gola u zamrznuto jezero.”

Celo Endruovo divno lice izobličava se u znatiželjan, energičan osmeh. „Opa”, kaže on, „mogu samo da zamislim...”

Opet ga lupim po ruci. Smeškam se sve vreme. Pretvara se da ga je zabolelo, ali ne nasedam. „Bilo je to povodom prikupljanja para za bolnicu u mom gradu”, kažem, „koje se organizuje svake godine.” „Gola?” Izgleda potpuno zbunjen mada se ceri dok misli o tome. „Pa, ne sasvim gola”, kažem, „ali kada na sebi imaš samo majicu i šorts u ledenoj vodi, to mu dođe isto kao da si go.” „Sranje, prijaviću se za prikupljanje para za bolnicu čim stignem kući”, kaže i lupa po volanu. „Nisam ni znao šta propuštam.”

Malo obuzdava osmeh i ponovo me gleda. „A zašto su to stvari koje si nekada radila?”

83

Avada&Chia&Ex

Jer je Ijan bio taj koji me je nagovorio i s kim sam to radila dve godine. „Samo sam prestala pre otprilike godinu dana - jedna od onih stvari s kojima prosto prekineš.”

Osećam da ne veruje da je to celo objašnjenje, pa odmah menjam temu. „A šta je s tobom?”, pitam i okrećem se prema njemu da mu posvetim punu pažnju. „Ima li nešto ludo što si ti učinio?”

Endru zamišljeno pući usne, zagledan u put. Pretičemo još jedan šleper i vraćamo se u sporiju traku. Saobraćaj je sve redi kako se udaljavamo od grada. „Jednom sam se vozio na haubi - što nije toliko ludo koliko je zapravo glupo.” „Aha, prilično je glupo.”

Podiže levu ruku i spušta je tako da se vidi unutrašnja strana ručnog zgloba. „Pao sam s jebene haube i pošteno rasekao koren šake, neću da kažem na šta.” Zagledam pet centimetara dug ožiljak koji se pruža od korena palca prema laktu. „Otkotrljao sam se preko ulice. Razbio glavu.” Pokazuje desnu stranu potiljka. „Tu sam zaradio devet šavova, pored onih šesnaest na ruci. Nikad to neću ponovo uraditi.” „Pa, nadam se da nećeš”, kažem strogo, i dalje pokušavajući da vidim ožiljak kroz njegovu smeđu kosu.

Menja ruku kojom drži volan, hvata me za koren šake i spušta svoj kažiprst na moj da bi mi pokazao gde se ožiljak tačno nalazi.

Privlačim mu se bliže i puštam da njegova ruka vodi moju. „Otprilike... ovde”, kaže kada ga nađe. „Osećaš li?”

Sklanja ruku sa moje, ali je na trenutak posmatram.

Opet se vraćam na glavu, pa zagledam i opipavam neravan meki pojas na njegovoj koži, a zatim mu prstima razmičem kratku kosu. Ožiljak je dug oko tri centimetra. Još jednom prelazim prstom preko njega i nerado se odmičem. „Pretpostavljam da imaš mnogo ožiljaka”, kažem.

Smeška se. „Ne previše; zaradio sam jedan na leđima kad me je Ejdan dokačio lancem bicikla kojim je mlatio kao bičem (štrecam se, stežem zube). A kad sam imao dvanaest godina, stavio sam Ašera da se vozi na guvernalu mog bicikla. Naleteo sam na kamenčinu. Bicikl se prevrnuo i obojica smo pikirali na beton.” Pokazuje na svoj nos. „Polomio sam nos, a Ašer je polomio ruku i zaradio četrnaest šavova na laktu. Mama je mislila da smo se slupali kolima i da lažemo kako bismo se izvukli.”

Još uvek gledam u njegov savršeno oblikovan nos; ne vidi se nikakav trag da je ikada bio polomljen. „Zaradio sam čudan ožiljak u obliku slova 'L' na unutrašnjoj strani butine”, nastavlja on i pokazuje gde otprilike. „Mada ti taj neću pokazati.” Ceri se i spušta obe ruke na volan.

Crvenim jer sam nekoliko trenutaka zaista zamišljala kako skida pantalone da bi mi pokazao. „Tako je bolje”, smejem se i naginjem se napred prema kontrolnoj tabli da povučem iznad bedara majicu sa Štrumpfetom. Hvatam ga kako me gleda i u stomaku mi se javlja čudan osećaj, ali ga ignorišem. „Kampovala sam jedne godine”, kažem, „i skočila sa strme obale u vodu, pogodila sam stenu - zamalo da se udavim.”

Endru se mršti i pruža ruku, prati prstom ivice malog ožiljka na mojim bedrima. Drhtaj mi prostruji uz kičmu i zadnju stranu vrata kao da mi nešto ledeno proteče krvotokom.

Ignorišem i to, koliko god mogu. Puštam da mi majica padne preko bedara i zavaljujem se u sedište. „Pa, drago mi je da se nisi udavila.” Oči i lice mu se ozare. Uzvraćam mu osmehom. „Aha, bilo bi truba.” „Apsolutno.”

84

Avada&Chia&Ex

ŠESNAEST

BUDIM SE po mraku kada Endru uspori zbog naplatne rampe. Ne znam koliko sam dugo spavala, ali se osećam kao da sam odspavala celu noć, iako sam bila sklupčana na suvozačkom sedištu glave oslonjene na vrata. Trebalo bi da protrljam nekoliko ukočenih mišića kao i kada sam se vozila busom, ali osećam se dobro. „Gde smo?”, pitam i stavljam ruku na usta dok zevam. „Nedođija Velington u Kanzasu”, kaže. „Dugo si spavala.”

Potpuno se budim i puštam da mi se oči i telo naviknu na to. Endru skreće na drugi put. „Valjda jesam, bolje sam odspavala nego u busu na celom putu od Severne Karoline do Vajominga.”

Gledam osvetljena plava slova stereo-uređaja: 22:14. Neka pesma tiho dopire iz zvučnika. To me podseća na situaciju kada sam ga srela u busu. Smešim se u sebi jer imam osećaj da se potrudio da utiša muziku dok spavam. „A šta je s tobom?”, pitam i okrećem se da ga pogledam, lice mu je delimično u senci. „Bezveze mi je jer je ovo auto tvog tate, ali dobro se osećam i mogu da vozim ako zatreba.” „Ma kakvi, ne treba da se osećaš bezveze”, kaže on. „To je samo auto. Jeste da je dragocen antikvitet zbog kojeg bi te moj ćale obesio naglavačke za ventilator da ikad sazna da si bila za volanom, ali sigurno ću te pustiti da ga voziš.” Uprkos senci vidim da se desna strana njegovih usta razvlači u osmeh. „Pa, nisam više sigurna da to želim.” „On umire, zar si zaboravila? Šta ti može?” „Endru, to nije smešno.”

Zna i on da nije. Potpuno sam svesna igre koju igra sa sobom, tražeći uvek bilo šta što će mu pomoći da se izbori s tim što se dešava, ali ne uspeva. Pitam se samo koliko će još dugo izdržati ovako. Neumesne šale će kad-tad presahnuti i onda neće znati šta sa sobom. „Staćemo kod narednog motela”, kaže dok skreće na neki drugi put. „Tamo ću da zakoljem sovu.”

Zatim nakratko pogleda u mene. „Zasebne sobe, naravno.”

Drago mi je što je taj deo tako brzo razrešio. Možda jesam na šašavoj vožnji po SAD-u sama s njim, ali mislim da ne bih mogla s njim da delim i sobu. „Super”, kažem i protežem ruke spojenih prstiju. „Treba mi oko sat vremena samo za tuširanje i pranje zuba.” „Oko toga se nećemo prepirati”, šali se. „Hej, ni tvoj dah nije baš bajan.” „Znam”, kaže i zaklanja usta rukom, pa energično duva u nju. „Bazdi ko da sam jeo onaj govnjivi đuveč koji moja tetka pravi svake godine za Dan zahvalnosti.”

Smejem se glasno. „Loš izbor reči”, kažem. „Govnjivi đuveč? Nije valjda?” Šalim se.

Smeje se i Endru. „Pa, kao da jeste - volim tetku Dinu, ali joj bog nije podario umeće kuvanja.” „To me podseća na moju mamu.” „Sigurno je bezveze”, kaže i pogleda me na tren, „odrastati na makaronama i supi iz kesice.”

Odmahujem glavom. „Ne, naučila sam da kuvam - hranim se zdravo, sećaš se?”

85

Avada&Chia&Ex

Endruovo nasmejano lice osvetljeno je nežnim sivkastim svetlom koje se širi sa uličnih svetiljki. „A da, tako je”, kaže, „nema prokletih hamburgera ni masnih krompirića, za malu gospođicu pirinčani kolačići.”

Pravim zgađenu facu, osporavajući njegovu teoriju o pirinčanim kolačima.

Nekoliko minuta kasnije zaustavljamo se na parkingu ispred malog motela na sprat; jednog od onih sa sobama koje se otvaraju prema zajedničkom spoljnom hodniku. Izlazimo iz auta i protežemo se - Endru razgibava noge, ruke, vrat, manje-više sve - pa uzimamo torbe sa zadnjeg sedišta. Ostavlja gitaru. „Zaključaj vrata”, kaže pokazujući mi.

Ulazimo u predvorje koje smrdi na prašnjave kese od usisivača i kafu. „Dve jednokrevetne, jednu do druge ako ima”, kaže Endru i vadi novčanik iz zadnjeg džepa.

Povlačim torbicu napred i vadim mali novčanik s rajsferšlusom. „Mogu da platim svoju sobu.” „Ne, ja ću.” „Ne, ozbiljno, pusti me da platim.” „Rekao sam ne, u redu, zato samo lepo skloni svoj novac.”

Nevoljno to uradim.

Sredovečna žena s prosedom plavom kosom skupljenom u neurednu punđu gleda nas bledo.

Proverava u računani koje su sobe slobodne. „Pušači ili nepušači?” pita i gleda u Endrua.

Vidim kako joj pogled luta niz njegove mišićave ruke dok on traži kreditnu karticu. „Nepušači.”

Tap, tap, tap. Klik, klik, klik. Malo po tastaturi, malo mišem, pa opet isto. „Slobodne su samo dve susedne jednokrevetne sobe, jedna za pušače i jedna za nepušače.” „Uzećemo ih”, kaže i pruža joj karticu.

Ona je uzima iz njegovih prstiju i sve vreme posmatra svaki pokret njegove ruke dok je ne spusti iza pulta.

Kurva.

Posle plaćanja računa dobijamo ključeve i odlazimo do kola gde Endru uzima gitaru sa zadnjeg sedišta. „Trebalo je ranije da pitam”, kaže dok idem pored njega, „ali ako si gladna, mogu da trknem niz ulicu da ti donesem nešto ako hoćeš.” „Ne, nisam gladna. Hvala.” „Jesi li sigurna?” Gleda me. „Ma da, nisam uopšte gladna, a ako ogladnim mogu da uzmem nešto iz automata.”

On uvlači karticu u prorez na prvim vratima i pojavljuje se zeleno svetio. Vrata se otključavaju i on ih otvara. „Ali u tim stvarima nema ničega sem šećera i masnoća”, kaže jer se setio naših ranijih razgovora o džank hrani.

Ulazimo u prilično sumornu sobu u kojoj je jedini krevet gurnut do drvenog uzglavlja postavljenog direktno na zid. Prekrivač je smeđe boje, ružan je i užasno me plaši. Sama soba miriše na čisto i izgleda prilično pristojno, ali nikada nisam prenoćila u nekom motelu, a da nisam prvo skinula posteljinu s kreveta. Nemoguće je znati šta živi u njoj ni kad je poslednji put oprana.

Endru duboko udiše da bi omirisao sobu. „Ovo je nepušačka soba”, kaže razgledajući kao da proverava sobu. „Ta je tvoja.” Spušta gitaru uza zid i odlazi u malo kupatilo, pali svetio, isprobava ventilator, a zatim ide do prozora s druge strane kreveta da proveri klima uređaj - ipak, sredina je jula. Zatim prilazi krevetu i pažljivo povlači prekrivač da pregleda čaršave i jastuke. „Šta tražiš?”

86

Avada&Chia&Ex

Odgovara mi i ne gledajući me. „Proveravam da li je čisto; ne želim da spavaš u nekom smrdljivom sranju.” Žestoko pocrvenim i okrećem se pre nego što on vidi. „Možda je prerano za spavanje”, kaže odmičući se od kreveta i opet uzima gitaru, „ali me je vožnja dobro iscrpela.” „Pa, praktično nisi spavao otkad smo izašli iz busa tamo u Čejenu.”

Spuštam tašnu i torbu na donji deo kreveta. „Tačno”, kaže. „Što znači da sam budan otprilike osamnaest sati. Majku mu, nisam bio ni svestan.” „Hoće to kad si iscrpljen.”

Odlazi do vrata, pritiska kvaku i otvara ih. Samo stojim pored kreveta. Čudan je to trenutak, ali ne traje dugo. „Pa, vidimo se ujutru”, kaže na izlasku. „Ja sam odmah do tebe u 110, pa ako ti zatrebam, samo viči, kucaj ili lupi u zid.” Na licu mu se vide samo ljubaznost i iskrenost.

Klimam glavom, smeškam se zauzvrat. „Pa, laku noć”, kaže. „Noć.”

Zatim izlazi, pažljivo zatvarajući vrata za sobom.

Odsutno razmišljam o njemu na trenutak, ali se prenem i počnem da preturam po torbi. Ovo će mi biti prvo tuširanje u nekoliko dugih dana. Bale mi kreću na usta od same pomisli na to. Vadim čiste gaćice, omiljeni beli pamučni sorts i univerzitetsku majicu s ružičastom i plavom prugom na tričetvrt rukavima. Zatim nalazim četkicu, pastu za zube i tečnost za ispiranje usta, pa sve to odnosim u kupatilo. Skidam se, radosno bacam danima nošenu odeću na pod. Gledam se u ogledalu. O bože, odvratna sam! Šminka mi se načisto skinula; jedva da je ostalo malo maskare.

Neposlušni pramenovi plave kose ispali su mi iz pletenice i slepili se na jednoj strani glave kao pacovsko gnezdo.

Ne mogu da verujem da se vozikam naokolo s Endruom ovakva.

Podižem ruke da skinem gumicu s pletenice i raspustim ostatak kose, a zatim provlačim prste kroz nju da je razmrsim. Prvo perem zube i ostavljam puna usta dezinfekcionog sredstva s ukusom mentola dugo nakon što je prestalo da me pecka u ustima.

Tuširanje je božanstveno. Ostajem ispod tuša čitavu večnost, puštam gotovo vrelu vodu da bije po meni sve dok mogu da izdržim i dok vrelina ne počne da me uspavljuje na nogama. Perem sve.

Dvaput. Samo zato što mi se može i što je proteklo prokleto mnogo vremena od poslednjeg tuširanja. Na kraju se brijem, zadovoljna što mogu da se otarasim gadne perike koja je počela da mi raste na nogama. Konačno zatvaram škripave slavine i odlazim po beli motelski peškir sklopljen u opsesivno-kompulzivnom fazonu na polici iza klozetske šolje. Čujem tuš u Endruovoj sobi i hvatam sebe kako ga slušam. Zamišljam ga tamo unutra, samo kako se tušira, ništa seksualno ni perverzno, mada bih i to mogla bez po muke da dočaram. Samo uopšteno razmišljam o njemu, o tome šta radimo i zašto to radimo. Razmišljam o njegovom tati i srce mi se ponovo slama jer znam koliko to pogađa Endrua i kako ni na koji način ne mogu da mu pomognem. Konačno, na silu se vraćam na sebe, na svoj život i svoje probleme, koji su zapravo ništa u poređenju s Endruovim.

Nadam se da nikada neću morati da mu ispričam sve ono što me je navelo na putovanje busom za nigde, jer ću se osećati glupo i sebično. Moji problemi su ništa u poređenju s njegovim.

Odlazim u krevet s mokrom kosom, raščešljavam je prstima. Uključujem TV - nisam uopšte umorna jer sam prespavala veći deo puta od Denvera - i pregledam kanale, ostavljam ga na nekom filmu sa Džet Lijem. Ipak, to je više zbog pozadinske buke nego nečeg drugog.

Mama je zvala četiri puta i ostavila četiri poruke.

I dalje ništa od Natali. „Kako ti je u Virdžiniji?”kaže mi mama na uvo.„Ludo se provodiš, nadam se.” „Aha, stvarno je super. Kako si ti?”

87

Avada&Chia&Ex

Mama se kikoće na drugoj strani veze i to mi se instinktivno gadi. S njom je neki muškarac. Joj, odvratno, nadam se da ne priča sa mnom iz kreveta, gola, pored nekog tipa koji joj liže vrat. „Dobro sam, dušo”, kaže ona. „I dalje se viđam s Rodžerom - idemo na ono krstarenje sledećeg vikenda.” „Mama, to je super.”

Ponovo se kikoće.

Mrštim nos. „Pa, dušice, moram da prekinem (Rodžere, prestani).” Opet se kikoće. Meni se povraća. „Samo sam htela da znam kako si. Molim te, pozovi me sutra u neko doba i prijavi šta ima novo, važi?” „Okej, mama, hoću. Volim te.”

Prekidamo vezu i puštam telefon da padne na krevet ispred mene. Zatim se bacam pozadi na jastuke i istog časa pomišljam na to da je Endru u susednoj sobi. Možda mu je glava oslonjena na isti zid. Još malo prelistavam kanale dok ne preletim sve bar pet puta, a onda odustajem.

Spuštam se još niže niz jastuk i gledam po sobi.

Zvuk Endruovog sviranja na gitari trza me iz tog stanja i ja se polako dižem s jastuka da bih bolje čula. To je neka nežna melodija, nešto između traganja i tugovanja. A kada naiđe refren, tempo se samo malo ubrza, ali se već u narednom stihu ponovo pretvara u tužbalicu. Apsolutno predivno.

Slušam ga kako svira narednih petnaest minuta, a onda nastupa tišina. Isključila sam TV čim sam čula muziku i sad jedino čujem neprestano kapanje koje dopire iz lavaboa u kupatilu i poneki automobil koji prođe kroz parking motela.

Oči mi se polako sklapaju i onaj san se vraća: Tog jutra nisam dobila uobičajeni niz tekstualnih poruka od Ijana i pre nego što sam ustala. Pokušavala sam da ga pozovem, ali mu je telefon zvonio i zvonio, a govorna pošta nikako da se uključi. A Ijan nije bio u školi kada sam tamo stigla.

Svi su zurili u mene dok sam išla hodnicima. Neki nisu mogli da me pogledaju u oči. Dženifer Parsons je grunula u plač kada sam prošla pored nje kod njenog ormarića, dok je jedna druga grupa devojaka, navijačice, podigla noseve odmeravajući me pogledima kao da sam zarazna. Nisam imala pojma šta se dešava, ali sam se osećala kao da sam ušetala u neku jezivu paralelnu stvarnost. Niko nije hteo da mi kaže ni reč, ali je bilo tako užasno očigledno da svi u toj školi znaju nešto što ja ne znam. I to nešto loše. Nikada zapravo nisam imala neprijatelje, osim što je nekoliko navijačica ponekad pokazivalo ljubomoru prema meni jer me je Ijan voleo, a njima ne bi rekao ni dobar dan. Šta da kažem? Ijan Volš je veći frajer od najpopularnijeg kvoterbeka i nikome nije smetalo, čak ni Emili Derting, najbogatijoj devojci u srednjoj školi 'Milbruk', što Ijan nije bogatun i što ga roditelji još uvek dovoze u školu. Želela ga je i pored toga.

Kao i sve druge.

Otišla sam do svog ormarića u nadi da ću uskoro videti Natali, da će mi ona možda reći šta se dešava.

Zadržala sam se pored ormarića duže nego obično ne bih li je dočekala. A zapravo je Dejmon našao mene i rekao mi šta se desilo. Odveo me je u stranu, prema onoj niši s fontanama za vodu. Srce mije tuklo kao ludo.

Znala sam da je nešto naopako čim sam ustala tog jutra, čak i pre nego što sam shvatila da nema poruka od Ijana. Osećala sam se... isključeno. Kao da sam nekako znala... „Kamrin”, rekao je Dejmon i smesta sam znala da se sprema da mi kaže nešto ozbiljno, pošto su me on i Natali uvek zvali 'Kam'. „Ijan je sinoć imao saobraćajnu nesreću...”

Osetila sam da mi zastaje dah i obe ruke su mi poletele prema ustima. Suze su mi pekle grlo i lile iz očiju. „Umro je rano jutros u bolnici.” Dejmon se toliko trudio da mi to saopšti, ali se na njegovom licu nepogrešivo video bol.

Samo sam zurila u Dejmona neko vreme koje mi je delovalo kao večnost, a onda više nisam mogla da stojim, već sam mu se sručila u naručje.

88

Avada&Chia&Ex

Plakala sam i plakala dok mi nije pozlilo, a onda nas je Natali konačno našla i oboje su mi pomogli da odem do ambulante.

Budim se sva u znoju iz te noćne more, srce mi kuca kao ludo. Sklanjam čaršav sa sebe, sedam nasred kreveta i privlačim kolena uz grudi, prelazim rukama preko glave i dugo uzdahnem.

Odavno nisam sanjala ovaj san. U stvari, bio je to poslednji san kojeg se sećam. Zašto ga ponovo sanjam?

Bučno lupanje na vratima moje sobe tera me da poskočim. „PROBUDI SE, LEPOTICE!” Harmonično govori Endru s druge strane vrata.

Ne sećam se ni kada sam ponovo zaspala posle onog sna. Sunce sija kroz prorez između zavesa i obasjava drap tepih ispod prozora. Ustajem iz kreveta sklanjajući neurednu kosu s lica i krećem da otvorim vrata pre nego što izbudi ceo motel.

Bleji u mene kada otvorim vrata. „Prokleta devojko”, kaže zagledajući me, „šta to pokušavaš da mi uradiš?”

Gledam dole u sebe pokušavajući da se potpuno razbudim i shvatam da sam u onom tankom belom pamučnom šortsu i univerzitetskoj majici, i bez brusa. O bože, bradavice su mi kao svetionici koji sijaju kroz majicu! Prekrštam ruke preko grudi i pokušavam da ga ne gledam u oči dok ulazi u moju sobu. „Hteo sam da ti kažem da se obučeš”, nastavlja on i ceri se unoseći u sobu svoje torbe i gitaru, „ali zapravo možeš da ideš i tako ako hoćeš.”

Odmahujem glavom i skrivam osmeh koji mi se iskrada na licu.

On seda na stolicu pored prozora i spušta svoje stvari na pod. Na sebi ima drap bermude koje mu sežu malo ispod kolena, jednostavnu tamnosivu majicu i one plitke crne patike u kojima se ne vide čarape ili ih i nema. Primećujem mu tetovažu na skočnom zglobu; liči na nekakav okrugli keltski znak, odmah iznad samog zgloba. I sasvim je sigurno da ima noge trkača; listovi su mu nabrekli od zategnutih mišića. „Sačekaj tu da se spremim”, kažem i krećem ka svojoj torbi koja stoji na drugom kraju komode na kojoj je televizor. „Koliko će to potrajati?” pita me glasom koji pomalo podseća na islednički.

Setim se šta je rekao u kući svog oca, pa prvo razmišljam o odgovoru i odmeravam opcije: moje uobičajeno vreme od trideset minuta za pripremu ili da popustim i pristanem na navlači-to-ipolazi?

On mi razrešava dilemu: „Imaš dva minuta.” „Dva minuta?,” bunim se.

Klima glavom i ceri se. „Dobro si me čula. Dva minuta.” Diže dva prsta i mrda ih. „Pristala si da uradiš šta god ti kažem, sećaš se?” „Aha, ali sam mislila da će to biti nešto ludo, kao ono da u vožnji nekome pokažeš dupe ili da jedeš bube.”

Podiže jednu obrvu i uvlači bradu kao da sam mu upravo nabacila dve ideje. „Vremenom ćeš već pokazati nekome dupe u vožnji i poješćeš bubu - doći ćemo do toga.” Šta sam, koji klinac, upravo uradila?

Svađalački i uvređeno zabacujem glavu, a ruke mi lete na bokove. „Aaa, nema teorije...”

Primećujem da se sada kezi više u stilu lukavog srednjoškolca i gledam dole, primećujući da mi

89

Avada&Chia&Ex

ruke više ne pokrivaju bradavice koje ponosno štrče kroz tanku majicu. Besno huknem, a usta mi ostaju otvorena. „Endrul!”

On pokunjeno spušta glavu jer se kao stidi, ali zbog toga izgleda samo još pokvarenije dok me posmatra kroz trepavice.

Strava koliko je seksi... „Hej, ti bi radije da protestuješ zbog osnovnih pravila nego da zaštitiš svoje devojke od mog pogleda - moram te upozoriti da one imaju sopstvenu volju. Aha, a kladim se i da nisu jedino na tebi što ima sopstvenu volju.”

Mrštim se i grabim torbu, odlazim bosa u kupatilo i zatvaram vrata.

Kada se pogledam, u ogledalu vidim da mi je osmeh izveštačen kao sa onih portreta iz fotoradnji 1980-ih.

Okej, dva minuta. Bukvalno navlačim brus i uskačem u tesne farmerke, skakućući gore-dole da bi mi skliznule preko zadnjice. Rasjferšlus. Dugme. Brzo pranje zuba. Munjevito ispiranje vodicom za usta. Gucnem. Grgoljim. Ispljunem. Četkam neposlušnu kosu i skupljam je u neurednu pletenicu preko desnog ramena. Malo podloge i tanak sloj pudera. Crna maskara, jer je maskara najvažniji deo u arsenalu šminke. Ruž za...

BAM! BAM! BAM! „Tvoja dva minuta su istekla!”

Uprkos tome nanosim ruž i upijam višak komadićem toalet papira.

Sigurna sam da se on smeška s druge strane vrata i kada ih otvorim sekund kasnije, vidim da sam u pravu. Stoji s podignutim rukama, oslonjen o dovratak. Njegovi čvrsti trbušnjaci delimično se vide pošto mu se podigla majica. Vide se i dlačice koje počinju odmah ispod pupka i nestaju u bermudama. „Vidiš? Pogledaj se!” Zviždi dok mi blokira prolaz, ali od nas dvoje sigurno nisam odabrala da gledam sebe. „Jednostavno je seksi.”

Proguram se pored njega, koristeći savršenu priliku da se oslonim rukom na njegove grudi i on me pušta da prođem. „Nisam ni znala da se trudim da budem seksi zbog tebe”, kažem mu okrenuta leđima i bacam u torbu odeću u kojoj sam prespavala. „Opa, vidi ti to”, nastavlja on,„jednostavna, seksi i dezorganizovana - ponosan sam!”

Nisam to ni primetila. Samo sam nagurala odeću u torbu i ne pomislivši da budem uredna. Ja nisam 'klinički' slučaj opsesivno-kompulzivnog poremećaja; takvu 'dijagnozu' sam zaradila zbog nekoliko metodičnih navika. Pa, ipak, uvek sam sklapala odeću i trudila se da budem uredna otkad sam napunila jedanaest godina.

90

Avada&Chia&Ex

ENDRU

91

Avada&Chia&Ex

SEDAMNAEST

RAZGOVOR O RANOJUTARNJOJ seksualnoj frustraciji. U redu, moraću malčice da oladim ili će pomisliti da je upravo to razlog zbog kojeg se ovde motam. U bilo kojoj drugoj prilici, s bilo kojom drugom devojkom, do sada bih već ustao iz kreveta da bacim kondom u klonju, ali sa Kamrin je drugačije. S njom se sve diže (igra rečima nije slučajna) na viši nivo, ali ću morati da olabavim s flertovanjem. Ovo je, za oboje, važno putovanje. Imam samo jedan pokušaj da sve uradim kako treba i nek sam proklet ako ga sjebem. „Pa, šta je sledeće na našem spontanom putovanju?”, pita ona. „Prvo doručak”, kažem i uzimam torbe s poda, „ali valjda ne bi bilo spontano da imam nekakav plan.”

Ona uzima mobilni sa stočića pored kreveta, proverava da li ima novih poruka ili poziva, pa ga ubacuje u tašnu.

Izlazimo.

Nastupa tvrdoglava, cmizdrava Kamrin: „Endru, molim te, ne mogu da jedem na takvim mestima”, kaže ona sa suvozačkog sedišta.

Gradić je mali i većina mesta gde može da se jede ili nudi samo brzu hranu ili nije otvorena ovako rano. „Ozbiljna sam” kaže s onom slatkom nadurenom facom koju bih najradije dohvatio u ruke i polizao tako da vrišti i pretvara se da je to nešto najodvratnije. „Ako ne želiš neprijatnog saputnika koji se drži za stomak od mučnine i jauče ceo sat, nećeš me naterati da jedem to, naročito ovako rano ujutru.”

Zabacujem glavu i stiskam usne gledajući je. „Ma hajde, ne preteruj.”

Mada već sad mislim da ne preteruje.

Odmahuje glavom, naslanja lakat na vrata, a palac na prednje zube. „Ne preterujem, ozbiljno ti kažem; svaki put kada jedem brzu hranu, pripadne mi muka. Ne trudim se da ti otežam stvari, veruj mi, to predstavlja problem svaki put kada odem nekuda s mamom ili Natali. Moraju dobro da se potrude i nađu restoran koji me neće unesrećiti.”

Okej, znači govori istinu. „U redu, naravno da ne želim da ti bude muka”, malo se nasmejem, „vozićemo se dalje i naći nešto drugo usput. Za par sati će biti mnogo više otvorenih restorana.” „Hvala ti.” Simpatično se smeši.

Nema na čemu...

Dva i po sata kasnije stižemo u Ovasu, u Oklahomi.

Kamrin gleda veliki crno-žuti logo restorana i mislim da se premišlja hoće li ili neće ovde da jede. „Postoji u stvari samo jedno mesto za doručak”, kažem dok ulazim na parking, „naročito na jugu zemlje - nešto nalik Starbaksu, tu je Vafl Haus na svakom ćošku.”

Klima glavom. „Mislim da to mogu da podnesem - da li imaju salate?” „Pazi sad, složio sam se da te neću terati da jedeš brzo i masno”, naginjem glavu i okrećem se na sedištu, „ali nisam ti obećao salatu svaki put.”

Ona skuplja usta i gricka obraz, a zatim klimajući glavom kaže: „U redu, neću jesti salatu, mada u salati mogu da budu i piletina i svakakve dobre stvari na koje neko kao ti verovatno nikad nije ni pomislio.”

92

Avada&Chia&Ex

„Ne. I zato samo odustani”, odlučno kažem i malo trzam glavom unazad zbog efekta. „Hajde sad, dovoljno sam čekao da nešto pojedem. Crkavam od gladi. A postajem džangrizav kad sam gladan.” „Već si džangrizav”, mrmlja ona.

Hvatam je za ruku i privlačim je do sebe. Pokušava da sakrije crvenilo na licu.

Sviđa mi se miris Vafl Hausa; to je miris slobode, podseća te da si na otvorenom putu i da je devedeset procenata ljudi koji jedu oko tebe takođe na tom putu. Kamiondžije, drumski putnici, pijanci - svi oni koji ne žive monotonim životom društvenog ropstva.

Restoran je gotovo pun. Kamrin i ja nalazimo separe blizu roštilja, najdalji od visokih prozora.

Neizbežan džuboks - simbol Vafl Haus kulture - stoji uz jedan od ovih prozora.

Konobarica nas pozdravlja osmehom i stoji s blokom za narudžbine u jednoj ruci i olovkom u drugoj, spremna da piše. „Mogu li da vam donesem kafu?”

Podižem glavu i gledam Kamrin koja već drži jelovnik ispred sebe i zagleda ga. „Ja ću čašu ledenog čaja”, kaže.

Konobarica zapisuje i ponovo gleda u mene. „Kafu.”

Klima glavom i odlazi da nam donese piće. „Nešto od ovoga izgleda dobro”, kaže Kamrin udubljena u jelovnik, obraza oslonjenog na ruku.

Njen kažiprst klizi preko plastike i spušta se na mali odeljak sa salatama. „Hej, vidi”, pogleda me nakratko, „imaju salatu s pečenom piletinom i salatu s piletinom, jabukama i orasima.”

Ne mogu da odolim tom pogledu punom nade u njenim krupnim plavim očima.

Predajem se. Popuštam i načisto se predajem. „Naruči šta god hoćeš”, kažem s puno topline. „Stvarno, neću ti zameriti.”

Trepće dvaput, pomalo zabezeknuta što sam tako lako popustio i tada kao da mi se njene oči osmehnu. Zatvara jelovnik i vraća ga na držač baš kada se konobarica vrati s našim napicima. „Spremni da naručite?”, pita konobarica nakon što nam je poslužila čaj i kafu. Vrh njene olovke kao da nikad ne napušta tu tačku, opet je oslonjen na uvek spreman blok. „Ja ću omlet Fiesta”, kaže Kamrin i primećujem smešak kad nam se pogledi na trenutak sretnu. „Tost ili biskvit?” pita konobarica. „Biskvit.” „Griz, pomfrit ili paradajz?” „Pomfrit.”

Konobarica zapisuje njenu narudžbinu, a zatim se okreće meni.

Zastajem na trenutak, a onda kažem: „Ja ću salatu s piletinom, jabukom i orasima.”

Kamrinin osmeh nestaje istog časa i lice joj se skameni. Namigujem joj i spuštam jelovnik pored njenog. „Vodiš opasan život, a?”, kaže konobarica.

Otcepljuje listić iz bloka. „Samo danas”, kažem, a ona odmahuje glavom i odlazi. „Otkud sad to?”, pita Kamrin i drži ispružene ruke s nagore okrenutim dlanovima. Ne zna da li da se smeši ili da me gleda čudno, pa na kraju radi obe stvari pomalo. „Pa, ko velim, ako si ti voljna da pojedeš nešto da bi meni učinila, mogu valjda i ja zbog tebe.” „Aha, samo ne vidim kako će ti salata biti dovoljna.” „Verovatno si u pravu”, kažem, „ali što je fer, fer je.”

Ona se blago podsmehne i zavali u sedište. „Ne bi bilo fer da te slušam kako prigovaraš da si gladan kada opet krenemo na put - sam si rekao da si džangrizav kada si gladan.”

93

Avada&Chia&Ex

Ne bih mogao stvarno da budem džangrizav prema njoj, ali u pravu je: salata mi neće biti dovoljna. Od zelene salate dobijam i gasove - sigurno joj se neće dopasti da se vozi sa mnom ako pojedem to sranje. Ali, mogu ja to. Samo se nadam da sve to mogu da pojedem, a da ne izustim nijedan od sto prigovora, koji su mi već na vrh jezika, da me oda.

Ovo će sigurno biti zanimljivo.

Nekoliko minuta kasnije konobarica donosi Kamrin hranu i spušta moj bogohulnički tanjir ispred mene. Sipa nam još čaja i kafe, pita treba li nam još nešto i onda se vraća ostalim gostima.

Kamrin me već pomno proučava.

Gleda u svoj tanjir, premešta biskvit na drugu stranu pomfrita, a zatim okreće ceo tanjir da lakše priđe omletu. Dohvatam viljušku i mešam salatu nekoliko puta, pretvarajući se kao i Kamrin da je pripremam.

Dižemo pogled jedno ka drugom i zastajemo kao da čekamo da ono drugo nešto kaže. Ona pući usta. Pućim i ja moja. „'Oćeš da se trampimo?” pita ona. „Aha” kažem bez oklevanja i jedno drugom guramo hranu preko stola.

Olakšanje je vidljivo na oba lica.

Nije baš ono što bih naručio, ali je sigurno bolje od zelene salate.

Na pola obroka - pa, na pola što se nje tiče, ja sam svoj završio - naručujem parče čokoladne pite i dobijam dolivaču kafe. Pričamo nadugačko o njenoj bivšoj najboljoj drugarici Natali i o tome kako je ona neumerena biseksualka s velikim sisama. Tako sam bar shvatio iz Kamrininih opisa. „I šta se desilo posle incidenta u klonji?” pitam i odgrizani komad pite. „Nikada više nisam s njom otišla u javni toalet posle toga”, kaže ona. „Ta devojka ne zna za stid.” „Zvuči kao da je zabavna”, kažem.

Kamrin izgleda zamišljeno. „Bila je.” Ćutke je proučavam. Izgubljena je u nekom sećanju, gurka viljuškom poslednji komadić piletine u salati. Moja viljuška zvecka o tanjir jer sam doneo odluku i spuštam je. Brišem lice salvetom i izvlačim se iz separea. „Kud si pošao?” Gleda me dok izlazim.

Samo se cerim i odlazim do džuboksa pored prozora. Ubacujem novac i zagledam naslove, konačno biram jednu pesmu i pritiskam tastere. Dok se vraćam na mesto, počinje Raisins In My Toast.

Sve tri konobarice i kuvar se besno beče na mene i nepomirljivo me gledaju. Ja se samo smeškam.

Celo Kamrinino telo se ukočilo na sedištu. Leđa su joj stegnuta, beonjače joj blešte prema meni, a kad počnem i da mrmljam reči pesme koja zvuči kao da je iz pedesetih, ona duboko sklizne u sedištu, lice joj je crvenije nego što sam video ikada ranije.

Uvlačim se na svoje mesto, mešajući kukovima sve dok ne sednem. „O, pobogu, Endru, nemoj to da pevašl!”

Svim silama se trudim da ne prsnem u smeh, ali samo nastavljam da pevam stihove sa širokim osmehom koji kao da je zalepljen na moje lice. Ona zariva lice u ruke, njena mala ramena prekrivena tankom belom majicom poskakuju dok obuzdava smeh. Pucketam prstima u ritmu muzike kao da mi je kosa zalizana briljantinom, a kada dođu oni visoki tonovi, prelazim na pantomimu, lice mi se potpuno izobliči od prenaglašenih emocija. Pevam i niže note, obaram bradu na grudi i trudim se da izgledam ozbiljno. I ne prestajem da pucketam prstima. Što pesma dalje odmiče, unosim sve više emocija u nju. I, negde na pola, Kamrin više ne može da se obuzda. Smeje se tako žestoko da joj oči suze.

Toliko je skliznula sa sedišta da joj je brada sada u nivou stola.

94

Avada&Chia&Ex

Kad se pesma završi - na olakšanje zaposlenih - dobijam aplauz od jedne starije dame koja sedi u separeu iza Kamrin. Ostale je baš briga, ali po izrazu Kamrininog lica pomislili biste da nas svi u restoranu gledaju i smeju nam se. Urnebesno. A ona je tako simpa kada se stidi.

Nalakćujem se na sto i spajam ruke. „Šta kažeš, nije bilo tako loše?”, smeškam se uobraženo.

Prelazi vrhom prsta ispod svakog oka da obriše onu crnu crticu za koju instinktivno zna da je tamo. Još poneki napad smeha protrese joj grudi koje se smiruju. „Ni ti ne znaš šta je stid”, kaže i nasmeje se još jednom.

„Ono je bio živi blam, ali mislim da mi je to trebalo.” Kamrin otresa cipele i diže bose noge na prednje sedište auta.

Opet smo na drumu, a kuda idemo određuje Kamrinin prst koji pokazuje neki pravac. Idemo na istok putem 44; izgleda kao da ćemo proći kroz južnu polovinu Misurija. „Drago mi je ako sam pomogao.”

Pružam ruku i uključujem CD plejer. „O, neee”, zadirkuje me, „pitam se koliko ćemo daleko otići u sedamdesete ovog puta.”

Naginjem glavu i samozadovoljno se smešim. „Ovo je dobra pesma”, kažem i pružam ruku da malo pojačam, a zatim lupkam palčevima po volanu. „Aha, čula sam je već”, kaže ona i spušta glavu na naslon sedišta. „ Wayward Son” „Blizu”, kažem,„Carry On Wayward Son” „Jeste, dovoljno blizu da i nisi morao da me ispravljaš.” Pretvara se da je uvređena, ali baš i ne uspeva u tome. „A koji je bend?” testiram je.

Beči mi se. „Ne znam!” „Kanzas”, kažem sa intelektualno podignutom obrvom. „Jedan od meni najdražih.” „To kažeš za svaki.” Ona pući usta i trepće nekoliko puta. „Možda i kažem”, popuštam, „ali stvarno, pesme Kanzasa su pune emocija. Na primer, Dust in the Wind; ne mogu da zamislim prikladniju muziku za smrt. Na neki način te oslabađa straha od nje.” „Oslobađa te straha od smrti?” , kaže ona, ne baš ubeđena. „Pa da, valjda je tako. To mu dođe kao da je Stiv Volš15 Smrt sa kosom u rukama koja ti govori da nema razloga da se plašiš. Sranje, ako bih mogao da biram pesmu uz koju ću umreti, ta bi bila na vrhu moje plej-liste.”

Ona izgleda obeshrabreno. „To je nekako previše morbidno za moj ukus.” „Ako tako gledaš, verovatno i jeste.”

Sada je sasvim okrenuta prema meni, obe noge su joj podignute na sedište, kolena je obuhvatila rukama, a ramena i glava su joj oslonjeni na naslon. Njena zlatna pletenica zbog koje izgleda toliko nežno uvek je prebačena preko desnog ramena. „Hotel California”, kaže. „Iglsi”

15

Steve Walsh - muzičar, pevač i autor, najpoznatiji kao član rok grupe Cansas. (prim. prev.)

95

Avada&Chia&Ex

Gledam u nju. Impresioniran sam. „To je klasična pesma koja mi se dopada.”

To me tera na osmeh. „Stvarno? Ta je super; baš je jeziva - uz nju se osećam kao da sam u nekom crno-belom horor filmu - dobar izbor.”

Zapravo sam veoma impresioniran.

Još malo lupkam prstima po volanu uz Carry On Wayward Son, a onda čujem pucanj i posle toga ujednačeno flap-flap-flap-flap-flank-flap-flank dok vrlo polako ne skrenem i stanem uz ivicu puta.

Kamrin je već spustila bose noge na pod i osvrće se po kolima pokušavajući da provali iz kog pravca stiže buka. „Probušila nam se guma?”, pita, mada to više zvuči kao: „O super, probušila nam se guma!” „Jeste”, kažem dok izbacujem iz brzine i gasim motor. „Dobro je da imam rezervnu u gepeku.” „Onaj ružni minijaturni točak?”

Smejem se. „Ne, imam gumu u pravoj veličini sa sve felnom i svim ostalim, i obećavam ti da će biti ista kao preostale tri.”

Prvo joj malo lakne, a onda shvati da je zezam pa mi se plazi i gleda me razroko. Ne znam zašto sam zbog toga poželeo da je sredim na zadnjem sedištu, ali je valjda svako opičen na svoj način.

Otvaram vrata, a ona ponovo podiže noge na sedište. „Za šta se to nameštaš?” Trepće. „Kako to misliš?” „Obuvaj se”, kažem i pokazujem glavom prema njenim patikama, „i izvlači dupe da mi pomažeš.”

Gleda me zblanuto i sedi kao da čeka da prasnem u smeh i kažem joj da se zezam. „Ja... ne znam kako da promenim točak”, kaže kada vidi da uzalud čeka. „Znaš kako se menja točak”, ispravljam je i to je još više zapanji. „Videla si kako se to radi stotinu puta u životu i u filmovima - veruj mi, znaš; svako to zna.” „U životu nisam zamenila točak.” Samo što ne zaplače. „Pa, onda ćeš danas”, kažem smeškajući se i samo malo otvaram vrata da ih ne odvali šleper u prolazu.

Još nekoliko sekundi neverice i Kamrin obuva patike i lupa vratima iza sebe. „Dođi ovamo.” Dajem joj znak rukom dok ide sa mnom ka zadnjem delu auta. Pokazujem bušnu gumu na zadnjem točku sa suvozačke strane. „Da je pukla guma bliža ulici, verovatno bi se izvukla da je ne menjaš.” „Stvarno ćeš me naterati da promenim točak?”

Mislio sam da je to već rešeno. „Da, mala, stvarno ću te naterati da promeniš točak.” „Ali, u kolima si rekao da ti pomognem, ne da baš sve sama uradim.”

Klimam glavom. „Pa, zapravo ćeš pomagati tehnički gledano, ali - samo dođi ovamo.”

Ona dolazi do prtljažnika, a ja dižem rezervni točak i spuštam ga na put. „Sad uzmi dizalicu i ključ za točkove iz gepeka i daj ih ovde.”

Radi šta sam joj rekao, gunđajući sebi u bradu kako će joj se nahvatati 'crna prljavština' po rukama. Obuzdavam užasnu želju da joj se smejem dok kotrljam točak do onog s probušenom gumom i prevrćem ga na stranu. Još jedan šleper protutnji pored nas; vetar blago ljulja auto levodesno.

96

Avada&Chia&Ex

„Ovo je opasno”, kaže ona spuštajući dizalicu i ključ pored mojih nogu. „Šta ako nešto skrene s puta i udari nas? Zar ne gledaš Najveće gluposti16 ?”

Jebote! I ona gleda tu emisiju? „Zapravo gledam”, kažem, „a sad dolazi ovamo da to obavimo. Ako bi čučnula i sakrila se iza auta, bile bi manje šanse da nas neko pregazi.” „Kako bi nam to bile manje šanse?” Obrve joj se spajaju na čelu. „Pa, kad tako sva seksi stojiš ovde na otvorenom, verovatno bih i ja skrenuo s puta zablenut u tebe.”

Koluta očima i saginje se po ključ za točkove. „Uh!” stenje pokušavajući da odvije šrafove. „Stegnuti su kretenski jako!”

Olabavim svaki, ali je puštam da ih ona odvija do kraja i sve vreme gledam automobile i kamione koji dolaze ne dozvoljavajući joj da primeti da sam nervozan zbog toga. Ako ja pazim, veće su šanse da je na vreme zgrabim i da se sklonimo, nego što bi bile da su uloge obrnute.

Sledi dizalica; pomažem joj, pokazujem joj kako da je olabavi da se raširi i pomažem joj da nađe najbolje mesto da je postavi, mada to izgleda zna i bez moje pomoći. U početku petlja s ručkom dizalice, ali brzo ukapira kako treba i malo podiže auto. Zagledam joj dupe, to bih propustio samo da sam idiot ili gej.

A onda niotkuda, bez ikakve grmljavine ili munje, kiša bukvalno kreće da lije kao iz kabla.

Kamrin viče kako će biti sasvim mokra i to joj potpuno odvlači pažnju od zamene točka. Skače i kreće da trči prema vratima, ali se zaustavlja kad shvati da verovatno ne treba da ulazi u auto koji je na dizalici. „Endru!” Mokra je kao miš, drži ruke iznad glave kao da će joj to nešto pomoći i zaštititi je od kiše.

Kikoćem se. „Endrul!”

Besna je da crkneš od smeha.

Hvatam je za ramena i govorim dok mi kiša dobuje po licu: „Ja ću završiti točak.” Teško je ostati ozbiljan. I ne uspeva mi.

Neki minut kasnije novi točak je dotegnut, a točak s probušenom gumom, dizalicu i ključ ubacujem u prtljažnik. „Stani!” kažem kad Kamrin krene u auto iako je sad bezbedno.

Zaustavlja se. Drhti na kiši i mokra je do gole kože. Zatvaram prtljažnik i prilazim joj, osećam kako mi voda šljiska u patikama jer ne nosim čarape, smeškam joj se, nadajući se da će se i ona nasmešiti. „To je samo kiša.”

Ona malo popušta, tražeći bez sumnje neki veseliji podsticaj od mene. „Dođi.” Pružam ruku i ona je hvata. „Šta je?”, pita uzdržano.

Pletenica joj je teška od vode; nekoliko slobodnih pramenova koji joj uvek nežno padaju oko lica zalepljeni su joj na čelo i s jedne strane vrata. Odlazim s njom do prtljažnika i skačem na njega. Ona samo stoji dok kiša neprestano lije po njoj. Pružam ruku i ona je oklevajući prihvata, pa je podižem na zadnji deo auta. Penje se sa mnom i na krov, a sve vreme me gleda kao da sam ludak kome ne može da se odupre. „Lezi”, kažem nadjačavajući kišu koja pljušti i ležem na krov tako da mi noge vise iznad vetrobrana.

Bez pitanja i prigovora - mada su i jedni i drugi kao ispisani na njenom licu - leže pored mene.

16

World's Dumbest - američka televizijska serija, originalno poznata pod nazivom World's Dumbest Criminals, koja prikazuje neuobičajeno glupe i smešne situacije zabeležene kamerom ili tokom poziva hitnoj službi. (prim. prev.)

97

Avada&Chia&Ex

„Ovo je ludo”, viče, „ti si lud.”

Mora da joj se ludo dopada jer osećam da želi da bude ovde gore sa mnom.

Bacam kroz prozor svoj raniji plan, onaj po kojem treba da se kontrolišem u njenoj blizini, spuštam ruku pored sebe, a ona instinktivno naslanja glavu na nju.

Teško gutam. Nisam to očekivao. Mada mi je drago što je to uradila. „Sad samo otvori oči i gledaj gore”, kažem i već gledam tamo.

Neki manji kamion prozuji pored nas, a za njim i nekoliko automobila, ali mi ne obraćamo pažnju na to. Projuri još jedan šleper i vetar malo zanosi auto, ali nas ni za to nije briga.

U početku se trza kad joj kiša upadne u oči, ali ne odustaje, svaki čas čkilji i pokušava da pribije lice uz mene da ga zaštiti od kiše, sve vreme se tiho smejući. Natera sebe da gleda gore, ali ovog puta zatvara oči i ostavlja malo otvorena usta. Posmatram njene usne, kako se kiša sliva preko njih u potočićima i kako se ona smeška i štreca kada joj kapljice upadnu u usta. Posmatram kako joj se ramena izdižu kad pokušava da sakrije lice, smešeći se iako je potpuno mokra.

Posmatram je i zaboravljam da pada kiša.

98

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

99

Avada&Chia&Ex

OSAMNAEST

KAD SAM MOGLA dovoljno dugo da držim otvorene oči, gledala sam gore u kišu koja me je zasipala. Nikada je nisam tako gledala, pravo prema nebu, i mada sam se više štrecala nego što sam zaista uspevala da vidim, kad bih uspela, bilo je apsolutno predivno. Svaka kap koja se kao raketa ustremljivala na mene kao da je bila odvojena od hiljada drugih i u nekom zaustavljenom trenutku mogla sam da je spazim i vidim njene prefinjene fasete. Videla sam sive oblake kako se komešaju iznad mene i osećala kako se auto ljulja kad bi ga gurnuo vetar koji su stvarala vozila u prolazu.

Drhtala sam iako je bilo dovoljno toplo za plivanje. Ali ništa što sam videla i osetila nije bilo tako toplo i fascinirajuće kao Endruova blizina.

Vrištim i smejem se dok jurimo nazad u kola nekoliko minuta kasnije.

Moja vrata se uz tresak zatvaraju, a zatim i njegova. „Sledila sam se!” Drhtavo se smejem, guram ruke medu grudi, čvrsto preplićem prste i oslanjam bradu na njih.

Endru se toliko smeši da mu se celo lice širi, stresa se i uključuje grejanje.

Pokušavam da zaboravim da sam ležala na njegovoj ruci i činjenicu da ju je tamo spustio zbog mene. Mislim da i on pokušava to da zaboravi ili se bar trudi da ne bude tako očigledno.

Trlja ruke, pokušavajući da se ugreje dok vrelina izbija iz ventilacionih otvora. Zubi mi cvokoću. „Truba je nositi mokru odeću”, kažem kroz zube koji mi cvokoću. „Aha, tu se slažem s tobom”, kaže dok razvlači pojas i zakopčava ga.

Radim isto, mada ću ga, kao i uvek posle dugog boravka u autu, ipak otkopčati da bih našla neki drugi udoban položaj za sedenje. „Osećam da su mi nožni prsti ljigavi”, kaže gledajući u stopala.

Celo lice mi se zgužva. On se smeje, a zatim izuva patike i baca ih pozadi na pod.

Odlučujem da sledim njegov primer jer, iako to neću da kažem, osećam da su i moja stopala ljigava. „Treba da nađemo neko mesto da se presvučemo”, kažem.

On pali auto i gleda me. „Postoji zadnje sedište”, kaže i ceri se. „Neću gledati, majke mi.”

Podiže ruke da me ubedi, a onda ponovo hvata volan, vraća se na put kada se ukaže prilika.

Rugam se. „Ma ne, sačekaću dok ne nađemo zgodno mesto.” „Kako hoćeš.”

Znam da bi sigurno gledao. Mada, nije da bi mi baš smetalo...

Brisači fijuču levo-desno najvećom brzinom, ali je kiša tako žestoka da je i pored toga teško videti put. Endru ostavlja grejanje dok ne počnemo da se osećamo kao u sauni, a zatim ga smanjuje kad se uveri da mi tako odgovara. „Znači, Hotel California, je l’ tako?” pita dok mi se smeška s onim njegovim rupicama na obrazima. Pruža ruku i pritiska dugme da izabere drugi CD, a zatim nastavlja da pritiska dok ne nađe tu pesmu. „Da vidimo koliko znaš.”

Ruka mu pada nazad na volan.

Pesma počinje kao što oduvek pamtim, onom jezivom, sporom i ukletom svirkom na gitari.

Gledamo naizmenično jedno drugo, puštamo da muzika struji kroz nas i između nas, čekamo da počnu stihovi. A onda istovremeno podižemo ruke i mlatimo po vazduhu jedan, dva, tri u ritmu i počinjemo da pevamo s Donom Henlijem.

100

Avada&Chia&Ex

Potpuno se unosimo u pevanje, stih po stih, i ponekad se smenjujemo, on pušta mene da otpevam jedan stih, a onda on peva naredni. A kada naiđe prvi refren, pevamo zajedno iz sveg glasa, praktično urlamo u vetrobran. Čkiljimo i mlatimo glavama i pretvaram se da se ne užasavam svog pevanja. A onda naiđe drugi stih i spetljamo se zbog našeg naizmeničnog pevanja, ali nam je stvarno zabavno, a ja brkam redosled samo dvaput. I zajedno glasno kažemo 1969! Zatim malo gubimo entuzijazam i puštamo da muzika preplavi ceo auto. Ali kada naiđe legendarni drugi refren, a pesma uspori i postane još ukletija, ponovo se uozbiljimo i pevamo svaku reč zajedno, gledajući jedno u drugo. Endru ubada 'alibiji!' tako besprekorno da mi se ruke ježe. I oboje smo u istom trenutku 'proboli beštiju', pumpamo pesnicama sa strane i potpuno smo uneti u pesmu.

I tako je u narednih nekoliko sati prolazila vožnja za bilo gde.

Toliko sam pevala s njim da me je grlo zabolelo.

Naravno, sve je to bio klasični rok s povremenim ranim devedestim: Alis in Čejns i Aerosmit17 pretežno, i ništa mi od toga nije nimalo smetalo. Zapravo mi se sve dopalo, kao i uspomena koja se stvarala u mom umu. Uspomena sa Endruom.

Nalazimo odmorište pored puta u Džeksonu, u Tenesiju, i maksimalno ga koristimo. Upadamo u toalete da presvučemo mokru odeću u kojoj smo bili predugo. Pretpostavljam da nas je zajednička zabava u kolima s mojim ne baš savršenim pevanjem i njegovim pretvaranjem da mu se dopada navela da ne primetimo ništa drugo.

On se presvukao pre mene i već me čeka u kolima kad izađem u jedinom čistom što mi je ostalo u torbi: beli pamučni šorts i univerzitetska majica u kojoj volim da spavam. Ponela sam samo jedan brus koji je bio na meni kada sam kisnula, pa je i dalje potpuno mokar. Ali ga nosim i pored toga jer nema šanse da uđem u auto s njim bez brusa. „Ovaj šorts ne nosim zbog tebe”, kažem i strogo pokazujem na njega dok se uvlačim u auto. „Tek da znaš.”

Ugao njegovih usta izvija se u osmeh. „Zabeleženo”, kaže i piše po zamišljenoj beležnici.

Dižem dupe sa sedišta i hvatam rub šortsa, povlačim ga malo niže da mi ne klizi do prepona i da mi malo više pokrije butine. Krećem da izuvam japanke na pod, ali onda primećujem koliko je on mokar, pa ih ipak ostavljam na nogama. Dobro je da su sedišta kožna. „Moraću da nađem još odeće”, kažem.

Endru opet nosi farmerke i crne martinke, i još jednu sivu majicu bez ikakvih natpisa, malo svetliju od prethodne.

Kao i sve ostalo, to izgleda dobro na njemu, ali mi nedostaju pocrneli mišićavi listovi i crno-siva keltska tetovaža na njegovom skočnom zglobu. „Zašto si samo to ponela?” pita ne skrećući pogled s puta. „Naravno, to nije prigovor.”

Ljutito ga gledam. „Valjda zato što nisam znala kuda idem i nisam htela da vučem gomilu sranja naokolo.” „Ima smisla.”

Sunce sija u Tenesiju i sad idemo na jug. Druga strana auto-puta je zatvorena zbog radova i oboje govorimo da nam je drago što nismo 's one strane puta'. U neko doba svetio bledi iza horizonta i mrak kupa polja pirinča i pamuka ljubičastom izmaglicom; u svakom času je s jedne strane auto-puta neko ogromno polje koje se proteže u nedogled.

Stižemo u Birmingem, u Alabami, malo posle sedam uveče. „Gde hoćeš da pogledaš odeću?” pita dok mili ulicom sa nizom semafora i benzinskih pumpi.

Izdižem se sa sedišta i zagledam okolo, pokušavajući da ugledam svetleću reklamu neke prikladne radnje.

17

Aerosmith - američka hard-rok grupa, veoma popularna 70-ih godina. (prim. prev.)

101

Avada&Chia&Ex

Endru pokazuje napred. „Tamo je Valmart.” „Valjaće kao i ma šta drugo”, kažem i on skreće ulevo na semaforu i zavlači se na parking.

Izlazimo i prvo izvlačim gaćice iz dupeta. „Treba li ti pomoć?” „Ne!” smejem se.

Japanke mi šljapkaju o pete dok hodamo zajedno kroz more kola na parkingu. Istog časa se povlačim u sebe jer znam da izgledam užasno s prljavom, raščupanom pletenicom preko ramena i u ovom oskudnom šortsu koji ne prestaje da mi puzi uz dupe. Više nemam šminke jer je sprana tokom mog 'sjedinjavanja s kišom'. Ne dižem pogled sa blistavobelog poda dok idemo kroz prodavnicu i izbegavam da ikoga pogledam u oči.

Idemo prvo prema ženskoj odeći i tu uzimam nekoliko jednostavnih stvarčica: dva pamučna šortsa koji jesu kratki, ali ne baš kao ovaj na meni koji mi se penje do prepona, i dve simpatične majice sa V izrezom i nekakvim šarama. Obuzdavam želju da odem do odeljenja s gaćicama i grudnjacima. Mislim da ću za sada morati da se zadovoljim onim što imam.

Zatim pratim Endrua do dela pored apoteke gde su svi vitamini, preparati protiv prehlade i zubne paste.

Odlazimo pravo do gondole s brijačima i kremama za brijanje. „Nisam se obrijao nedelju dana”, kaže i trlja čekinje koje su mu izrasle u poslednjih nekoliko dana.

Mislim da je to seksi, ali s tim ili bez toga i dalje je seksi, pa ne prigovaram.

A i zašto bih?

I ja kupujem pakovanje brijača i neku pastu za brijanje. Zatim iz naredne gondole uzimam bočicu tečnosti za ispiranje usta, jer toga nikad ne možete imati previše. Nameštam torbicu na suprotnom ramenu jer mi se u drugoj ruci gomila sve više stvari. Odlazimo do naredne gondole i skidam sa police šampon zapakovan zajedno sa regeneratorom, pokušavajući da ih držim sa svom ostalom robom, ali mi Endru pomaže. I on uzima tečnost za ispiranje usta.

Odlazimo do lekova, a tamo jedan sredovečni par stoji ispred sirupa protiv kašlja i čita nalepnice.

Endru govori nemarno, ne stišavajući glas: „Mala, jesi li našla nešto za tu gljivičnu infekciju?”

Razrogačim oči i ukopavam se pred paracetamolom.

On uzima paketić brufena s police.

Onaj par se pravi kao da nije čuo šta je Endru rekao, ali dobro znam da jeste. „Hoću da kažem, da li si uopšte sigurna da ti to izaziva svrab?” nastavlja, a ja se bukvalno topim od vreline na licu.

Onaj par sad krišom gleda prema nama.

Endru mi se ceri krišom kao guzica, pretvara se da čita šta piše na kutijicama. Želim da ga tresnem, ali mu uzvraćam istom merom. „Aha, dragi, našla sam”, kažem nemarno kao i on. „Šta je s tobom? Jesi li video imaju li ekstramale kondome?” Žena okreće glavu i gleda pravo u njega, odmerava ga od glave do pete, a zatim zagleda mene pre nego što se vrati čitanju oznaka.

Endru ne odustaje; nekako sam i znala da neće. Samo mi se smeška, uživa u svakom trenutku. „Ma oni su univerzalni, mala”, kaže. „Rekao sam ti da se bolje popune kad stvarno uspeš da ga ukrutiš.”

Iz usta mi izleće nekakvo frktanje, a zatim prsnem u smeh.

Onaj par odlazi.

102

Avada&Chia&Ex

„Baš si pokvaren!” sikćem na njega, još uvek se smejući. Pakovanje kreme za brijanje čangrlja po podu kad mi ispadne iz ruke, pa se saginjem da ga podignem. „Nisi ni ti nevinašce.”

Endru uzima tubu antibiotske kreme i drži je u istoj ruci s brufenom, pa krećemo prema kasi.

Baca na pokretnu traku dva pakovanja sušene govedine i kutijicu tik-taka. Uzimam bočicu antiseptika, tubicu sjaja za usne i pakovanje sušene govedine za sebe. „Ohrabrila si se, a?” kaže za sušenu govedinu.

Mrštim mu se i stavljam sivi plastični razdelnik između njegovih i mojih stvari. „Ne”, kažem. „Volim sušenu govedinu. I da ima u sebi radioaktivne materije, ipak bih je pojela.”

Samo se osmehne, a zatim pokušava da objasni kasirki da su njegove i moje stvari 'zajedno' dok iz novčanika vadi kreditnu karticu. „Nisu, ne ovog puta”, krećem u prepirku i spuštam ruku pored razdelnika. Gledam pravo u kasirku i odmahujem glavom, ubeđujem je da ne meša moje stvari s njegovim. „Ja ću platiti svoje.”

Ona na trenutak šeta pogledom između mene i Endrua, kao da čeka njegov odgovor.

Kada on počne da mi uzvraća, okrećem bradu u stranu i kažem: „Ja plaćam svoje stvari i gotovo. Pomiri se s tim.”

Koluta očima i predaje se, gurajući karticu kroz čitač.

Kada se nađemo opet u autu, Endru cepa gornji rub kese sa sušenom govedinom i ubacuje reckavi komadić u usta. „Jesi li siguran da nećeš da ja malo vozim?” pitam.

Odmahuje glavom, vilice su mu vrlo zaposlene komadom govedine. „Naći ćemo sledeći motel i odsvirati fajront za danas.”

Guta i stavlja još jedan komad u usta, a zatim ubacuje u brzinu i krećemo.

Nalazimo motel posle nekoliko kilometara, uzimamo sve stvari i nosimo ih u naše dve ogromne susedne sobe. Ova soba je sa zelenim kariranim tepihom koji se slaže sa tamnozelenim teškim zavesama i tamnozelenim prekrivačem za krevet. Istog časa uključujem televizor, tek da unesem malo svetla i pokreta u mračnu i sumornu atmosferu.

Opet je platio sobe, koristeći kao izgovor to što sam 'isterala po svom' plaćajući svoje stvari u robnoj kući.

Endru prvo proverava sobu, baš kao i prošli put, a zatim se sruči u fotelju pored prozora.

Spuštam svoje stvari na pod, sklanjam ukrasni prekrivač s kreveta i bacam ga u ćošak pored zida. „Ima li nečeg na njemu?”, pita me, zavaljuje se u fotelju i širi noge.

Deluje premoreno. „Ne, samo me plaši.” Sedam na rub kreveta i otresam japanke s nogu, podižem noge na krevet u indijanski sed. Spuštam ruke u krilo jer još uvek nosim mali beli pamučni šorts, pa se osećam pomalo izloženo sa ovako raširenim kolenima. „Rekla si: pošto nisam znala kuda idem”, kaže Endru.

Dižem glavu i gledam ga jer na trenutak ne shvatam o čemu priča: ono u kolima kada sam navela razlog zašto nisam ponela više odeće. On prepliće prste i spušta ruke na stomak.

Treba mi trenutak da odgovorim, iako mu dajem samo nejasan odgovor: „Aha, nisam znala.”

Endru ispravlja leđa i naginje se napred u fotelji, spuštajući ruke na butine i spajajući šake ispod kolena. Naginje glavu u stranu i gleda me iskosa. Znam da me čeka jedan od onih naših razgovora gde ne mogu da predvidim da li ću prihvatiti ili izbeći njegova pitanja. To će zavisiti od toga koliko je dobar da iz mene iscedi odgovore.

103

Avada&Chia&Ex

„Nisam stručnjak za te stvari”, kaže, „ali ne mogu da zamislim da tako zapališ sama i to busom, od svih mogućih rešenja, s tašnicom i malom torbom i bez apsolutno ikakve predstave kud si pošla samo zato što te je izdala najbolja drugarica.”

U pravu je. Nisam otišla zbog Natali i Dejmona; oni su samo deo cele šeme. „Ne, nije to bilo zbog nje.” „A zbog čega jeste?”

Ne bih da pričam o tome; ako ništa drugo, mislim da ne bih. Deo mene oseća da mogu da mu kažem šta god hoću i nekako to želim, ali me drugi deo upozorava da budem oprezna. Nisam zaboravila da on ima veće probleme od mojih i osećala bih se glupo i sebično i kao cmizdra da mu kukam zbog bilo čega.

Gledam u TV umesto u njega i pravim se da me pomalo interesuje.

On ustaje. „Mora da je bilo prilično gadno”, govori dok mi prilazi, „i hoću da mi sve ispričaš.”

Prilično gadno? O super, upravo je učinio da to bude još gore; čak i da sam mu rekla, ranije bar ne bih imala u glavi da očekuje nešto stvarno užasno. Sada kad znam da to očekuje, imam osećaj da treba nešto da smislim.

Naravno, ne radim to.

Osećam kako se krevet mrda kada on sedne pored mene. Ne mogu još da ga pogledam; pogled mi je i dalje prikovan za televizor. Stomak mi se komeša od krivice i nekakvih žmaraca kad pomislim koliko mi je blizu. Ali uglavnom od krivice. „Već sam te dugo pustio da se izvlačiš i ništa mi ne govoriš”, kaže. Opet spušta laktove na butine i seda onako kako je sedeo u fotelji, sa sklopljenim rukama koje mu vise između nogu. „Moraš nekad da mi ispričaš.”

Gledam preko u njega i kažem: „To nije ništa u poređenju s onim kroz šta ti prolaziš”, ostavljam objašnjenje na tome i ponovo se okrećem ka televizoru.

Endru, molim te, prekini da čačkaš. Više od svega želim da ti kažem jer nekako znam da ti možeš da nađeš nekog smisla u tome, možeš sve to da poboljšaš - šta to pričam? Molim te, prestani da čačkaš. „Ti to porediš?” kaže i budi moju radoznalost. „Znači, ti misliš da je to što te je navelo da tako postupiš nekako manje vredno zato što moj otac umire?” Izgovara to kao da je i sama ta pomisao apsurdna. „Da”, kažem, „upravo tako mislim.”

On mršti obrve i nakratko baca pogled na TV, a zatim se okreće prema meni. „Pa, to je čisto sranje”, kaže otvoreno.

Iznenađeno trzam glavu.

On nastavlja: „Znaš, oduvek sam mrzeo onu frazu: Drugima je gore nego tebi; ako hoćeš na to da gledaš čisto takmičarski, naravno, svakako ću radije biti na socijali nego slep, ali to nije jebeno takmičenje. Zar ne?”

Da li me ovo pita jer želi da zna kako se osećam ili je to njegov način da mi kaže da nisam u pravu i nada se da ću ukapirati?

Samo klimam glavom. „Mala, bol je bol.” Svaki put kad mi kaže 'mala', zapazim to više nego bilo šta drugo što kaže. „To što je problem jedne osobe manje traumatičan od problema druge, ne znači da sigurno i manje boli.”

Rekla bih da je to lepo obrazložio, ali se i dalje osećam sebično.

Dodiruje mi ruku, a ja gledam kako njegovi muževni prsti obuhvataju brid mog dlana. Želim da ga poljubim; taj poriv u meni upravo je izbio na površinu, ali ga potiskujem i vraćam u stomak koji poslednjih nekoliko sekundi podrhtava sam od sebe.

104

Avada&Chia&Ex

Izvlačim ruku iz njegove i ustajem s kreveta. „Kamrin, pazi, nisam mislio ništa loše. Samo sam pokušavao...” „Znam”, tiho kažem, skrštam ruke i okrećem mu leđa. To je definitivno jedan od onih nije-todo-tebe-već-do-mene trenutaka, ali nemam nameru da mu to prebacujem.

Osećam kako ustaje, oprezno se okrećem i vidim ga kako uzima svoje torbe i gitaru koja je bila oslonjena na zid.

Odlazi prema vratima.

Hoću da ga zaustavim, ali ne mogu. „Pustiću te da odspavaš”, nežno kaže.

Klimam glavom, ali ne govorim ništa, jer se plašim da bi moj mozak izdao moja usta i da bih se samo još dublje ukopala u ovu opasnu situaciju s Endruom koja mi izgleda sve očiglednija sa svakim danom koji provedem s njim.

105

Avada&Chia&Ex

DEVETNAEST

MRZIM SEBE što sam ga pustila da izađe na ona vrata, ali morala sam. Ne mogu ovo da uradim. Ne mogu sebi da dozvolim da padnem u svet koji čini Endru Pariš, mada mi srce govori da učinim to. Nije reč samo o tome da se plašim da ću opet biti povređena; svi prolaze kroz tu fazu i možda još nisam sasvim ni izašla iz nje, ali je reč o nečem mnogo važnijem.

Ne poznajem sebe.

Ne znam šta hoću, ni kako se osećam, ni kako treba da se osećam, i mislim da to nikada nisam ni znala. Bila bih sebična kučka da pustim Endrua u svoj život. Šta ako se on zaljubi ili poželi od mene nešto što ne mogu da mu dam? Šta ako mu slomim srce i taj bol dodam onom zbog smrti njegovog oca? Ne želim da mi njegova tuga visi nad glavom.

Naglo se okrećem i gledam opet u vrata, zamišljam kako je izgledao baš pre nego što je tuda izašao.

Možda se to čak i ne postavlja kao pitanje. Prilično je uobraženo što sam uopšte i pomislila da bi se zaljubio u mene. Možda hoće samo prijateljicu ili nešto jednokratno.

U glavi mi se vrzma gomila haotičnih misli, a mislim da nijedna ne deluje kao prava, iako su sve moguće. Odlazim do ogledala i piljim u svoj odraz, gledam u oči neke devojke za koju mi se čini da sam je srela, ali je nikada zapravo nisam upoznala. Zaista se osećam izdvojenom od same sebe, od svega. Jebeš ovo! Škripim zubima i treskam rukama o postolje za televizor. Zatim uzimam novi crni pamučni šorts, novu belu majicu s natpisom je t'aime koji je obmotan oko Ajfelove kule i odlazim na tuširanje.

Ostajem beskrajno dugo i puštam da voda bije po meni ne zato što se osećam prljavo, već zato što se osećam kao govno. Jedino na šta mogu da mislim je Endru. I Ijan. I zašto uopšte odjednom osećam ovaj čudni, provokativni poriv da istovremeno mislim na obojicu.

Kada osetim kao da mi je topla voda zgulila gornji sloj kože, završavam tuširanje, brišem se, a kosu prosušim peškirom. Zatim je sušim fenom dok gola stojim pred ogledalom, pa se vraćam u sobu da se obučem jer nisam ponela čiste gaćice sa sobom. Konačno, četkam napola suvu kosu i puštam je da se osuši do kraja, guram je iza ušiju da je sklonim s lica.

Opet kroz zid čujem kako Endru svira gitaru. Televizor i dalje brblja i to me izluđuje, pa besno prilazim i isključujem ga da bih bolje čula Endrua.

Samo stojim nekoliko sekundi, upijajući note koje se probijaju kroz zid i bolno dopiru u moje uši. Nije to neka tužna pesma, ali je meni iz nekog nepoznatog razloga bolno da je slušam.

Konačno, uzimam ključ, navlačim japanke i izlazim iz sobe.

Nervozno ližem suve usne, duboko uzdišem, gutam i podižem ruku da tiho pokucam na njegova vrata.

Zvuk gitare zamire i nekoliko sekundi kasnije vrata se otvaraju.

I on se istuširao. Njegova smeđa kosa još uvek je mokra; ponegde je još razbarušena iznad čela.

Gleda me netremice, bez majice i ičeg drugog sem crnog šortsa. Pokušavam da ne gledam u njegove blago preplanule trbušnjake, niti u vene na njegovim rukama, koje ovako izbliza deluju izraženije od ostatka kože.

O... bože. Možda je bolje da se vratim...

Ne, došla sam ovamo da razgovaram s njim i to ću i uraditi.

Po prvi put vidim tetovažu duž njegove leve strane i hoću da ga pitam za nju, ali to ću sačuvati za kasnije.

Nežno mi se smeška.

106

Avada&Chia&Ex

„Sve je počelo pre otprilike godinu i po dana”, prosto izlećem s tim, „nedelju dana pre mature moj dečko je poginuo u saobraćajnoj nesreći.”

Njegov nežan osmeh bledi i oči mu postaju blaže, u njima vidim dovoljno sažaljenja da mi postane jasno da saoseća sa mnom, a da to ne deluje lažno ili preterano.

Otvara širom vrata i ja ulazim. Pre nego što sedne na kraj kreveta, navlači majicu preko grudi.

Možda ne želi da se osećam kao da pokušava da mi skrene pažnju ili flertuje, naročito jer sam ovamo došla da mu kažem nešto očigledno bolno. Još ga više cenim zbog toga. Taj mali, naoko beznačajni gest govori mnogo i mada je, nažalost, zaklonio telo, meni to ne smeta. Nisam došla zbog toga. Čini mi se...

Ima iskrene tuge u tim zelenim očima, pomešane s nekakvom zamišljenošću. Isključuje televizor i seda pored mene, isto kao što je uradio na mom krevetu, i gleda me, strpljivo čeka da nastavim. „Zaljubili smo se sa šesnaest godina”, počinjem i gledam ispred sebe, „ali je čekao na mene dve godine - dve godine..”. , pogledam nakratko u njega da bih to naglasila, „pre nego što sam spavala s njim. Ne znam nijednog tinejdžera koji bi čekao tako dugo da stigne u gaćice neke devojke.”

Na Endruovom licu se vidi nešto što može da se protumači kao to-si-uspela-da-me-ubediš. „Pre Ijana sam se nekoliko puta kratkotrajno zabavljala, ali su ti momci bili tako...” podižem pogled i tražim pravu reč, „... nezanimljivi. Iskreno rečeno, od svoje dvanaeste godine počela sam da smatram mnoge ljude nezanimljivim.”

Endru izgleda zamišljeno, obrve su mu blago podignute. „Ali je Ijan bio drugačiji. Prvo što mi je rekao kada smo se upoznali i vodili prvi pravi razgovor bilo je: Pitam se da li okean miriše drugačije na drugoj strani sveta. Isprva sam se smejala jer sam mislila da je šašavo to što je rekao, ali sam zatim uvidela da ga ta jednostavna rečenica odvaja od svih koje sam poznavala. Ijan je bio momak koji je stajao s druge strane stakla, gledao nas ostale kako se muvamo tamo-amo, radimo iste stvari svakog dana, idemo istim stazama, kao mravi na nekakvoj mravljoj farmi. E, pa, oduvek sam znala da želim nešto više od života, nešto drugačije, ali su mi stvari postale jasnije tek kada sam upoznala Ijana.”

Endru se nežno smeška i kaže: „Stabilna i zrela pre dvadesete - to se retko sreće.” „Aha, valjda je tako”, kažem i uzvraćam osmeh, a zatim se i nasmejem, „ne bi mi verovao koliko su me često Dejmon ili Natali ili čak i moja mama i brat Kol zadirkivali kako sam 'dubokoumna'.” Uz ono 'dubokoumna' pokazujem prstima navodnike i kolutam očima. „Dobro je biti dubokouman”, kaže, a ja na tren stidljivo pogledam u njegovom pravcu jer osećam da ga privlačim, mada to odlično obuzdava zbog razgovora. Ali osmeh mu zatim bledi i malo utišava glas. „Znači kad si izgubila Ijana, izgubila si svog saučesnika.”

I moj osmeh bledi i oslanjam se ispruženim rukama na ivicu kreveta, a telo mi se opusti između ramena. „Da. Nameravali smo da s rancima na leđima proputujemo svet posle mature, ili možda samo Evropu, ali bili smo rešeni da to izvedemo; bar smo toliko isplanirali.” Sada gledam pravo u Endrua. „Znali smo da ne želimo na koledž i da završimo radeći isti posao četrdeset godina - hteli smo da radimo svuda, da isprobamo svašta na tom putovanju!”

Endru se smeje. „To je zapravo kul ideja”, kaže. „Jedne nedelje radiš kao konobarica u baru i izdržavaš se od bakšiša, a naredne nedelje si trbušna plesačica u nekom drugom gradu, na ulici, i turisti ti u prolazu ubacuju novac u posudu.”

Moja obešena ramena malo poskakuju od smeha i crvenim gledajući ga. „Konobarica u redu, ali trbušna plesačica?” Odmahujem glavom. „Ne baš.”

On se ceri i kaže: „Ah, mogla bi ti to.”

I dalje vrelog, crvenog lica gledam pravo ispred sebe i puštam da mi osmeh izbledi. „Šest meseci nakon Ijanove pogibije”, nastavljam, „moj brat Kol je pregazio čoveka vozeći pijan i sada je u zatvoru. Posle toga, tata je prevario mamu pa su se razveli. Moj novi dečko, Kristijan, prevario je mene. A onda, naravno, već znaš šta se desilo s Natali.”

107

Avada&Chia&Ex

To je cela priča. Rekla sam mu sve što me je, tako u kombinaciji, navelo da poželim da pobegnem. Mada ne mogu da ga pogledam jer imam osećaj da ne bi trebalo da završim, kao da on u sebi misli: Okej, a gde je ostatak? „To je poprilična gomila sranja koja može da se sruči na nekoga”, kaže, a ja podižem glavu kad osetim da se premešta na krevetu pored mene. Sad osećam mentol u njegovom dahu pošto se sasvim iskrenuo u struku da bi me gledao. „Kamrin, s punim pravom se osećaš povređeno.”

Ne kažem ništa, ali mu zahvaljujem pogledom. „Mislim da mi je sada jasno zašto te nije bilo teško ubediti da pođeš sa mnom na ovo putovanje”, kaže.

Ništa ne može da se pročita s njegovog lica. Nadam se da ne misli da ga koristim da bih oponašala onaj deo života koji sam isplanirala sa Ijanom. Cela ova situacija s putovanjem deluje slično, čak i meni sada kada razmislim o tome, ali ni slučajno nije bila razlog zašto sam krenula sa Endruom. S njim sam sada jer tako hoću.

Upravo u ovom času shvatam da sam onoliko razmišljala o Ijanu i Endruu ne zato jer pokušavam da nađem Ijana u Endruu... već zbog osećaja krivice... možda pokušavam da u potpunosti zamenim Ijana.

Ustajem s kreveta i otresam te misli iz glave. „Pa, šta ćeš da radiš?”, pita Endru. „Šta planiraš da uradiš sa svojim životom kad se ovo putovanje završi?”

Srce mi se steže u grudima. Ni u jednom trenutku tokom ovog putovanja s Endruom, pa ni pre nego što sam ga srela nakon odlaska iz Severne Karoline, nisam razmišljala dalje od sadašnjeg trenutka. Nije reč o tome da sam se trudila da ne gledam dalje, jednostavno na to nisam ni pomišljala. Endruovo pitanje me budi i sada osećam paniku. Nisam uopšte želela dozu stvarnosti; bila sam zadovoljna svojom iluzijom.

Okrećem se, ruke su mi skrštene na grudima. Endruove divne oči intenzivno su zagledane u mene. „Ja... stvarno ne znam.”

On deluje pomalo iznenađeno, pogled mu postaje zamišljeniji i odvraća ga od mene. „Još uvek možeš na koledž”, kaže, valjda nudi ideje da bih se bolje osećala, „i to ne znači da moraš da se zaposliš posle toga i radiš tamo dok ne crkneš - pobogu, i dalje možeš da proputuješ Evropu ako to hoćeš.”

Ustaje i staje pored mene. Osećam kako premotava misli po glavi dok nekoliko puta besciljno korača preko tamno-zelenog tepiha. „Ti si divna”, kaže i srce mi zatreperi, „inteligentna si i očigledno si mnogo odlučnija od prosečne devojke; mislim da možeš da ostvariš bilo šta što poželiš - sranje, znam da ovo zvuči kao kliše, ali je sasvim tačno u tvom slučaju.”

Sležem ramenima. „Valjda je tako”, kažem, „ali nemam nikakvu predstavu šta želim, osim što znam da ne želim da idem kući da to provalim. Mislim da se plašim da ću, ako se vratim tamo, utonuti u ista sranja iz kojih sam se izvukla kada sam onog dana sela u bus.” „Reci mi nešto”, kaže Endru iznenada i pogledi nam se sreću, „šta je to što te najviše frustrira kad si s drugima?”

Frustrira me?

Razmišljam na sekund, pogled fiksiram na mesinganu lampu montiranu na zid iznad kreveta. „Ja... nisam sigurna.”

Prilazi mi i spušta dva prsta na moj lakat, daje mi do znanja da sednem s njim i ja to prihvatam. „Samo razmisli o tome”, nastavlja on, „na osnovu onoga što si mi već rekla, u čemu je razlika između tebe i njih?”

Mrsko mi je što mi treba više vremena da shvatim nešto o čemu je on izgleda već stvorio nekakvu predstavu. Zurim u svoje ruke u krilu i razmišljam o tome dugo i intenzivno dok ne dođem do jedinog odgovora za koji osećam da bi mogao biti pravi, iako sam i dalje nesigurna u sebe:

108

Avada&Chia&Ex

„Očekivanja?” „Da li je to pitanje ili tvoj odgovor?” Odustajem. „Stvarno ne znam - hoću da kažem osećam se... sputano pored svakoga, sa izuzetkom Ijana, naravno.”

Klima glavom i sluša, pušta me da nastavim bez prekidanja dok mi je odgovor tu negde u mozgu, nadohvat.

I tada iznenada, odgovori sami stižu: „Niko neće da radi ono što ja hoću”, kažem i moje objašnjenje počinje da se razvija znatno brže sada kada sam mnogo sigurnija u odgovor. „Baš kao to da živim slobodno i da ne krenem uobičajenim putem, kapiraš? Niko neće da mrdne iz ustaljene svakodnevice u kojoj se oseća udobno da bi to radio sa mnom jer to nije nešto što većina ljudi radi. Plašila sam se da kažem roditeljima da ne želim na koledž jer su oni to očekivali od mene. Prihvatila sam posao u robnoj kući jer je moja mama očekivala da će me to na neki način ispuniti. Odlazila sam s mamom svake subote da posetim brata u zatvoru jer je to očekivala od mene, zato što je on moj brat i treba da želim da ga vidim, mada nije tako. Natali je neumorno pokušavala da mi nabaci momke jer je mislila da nije normalno da budem sama. Mislim da sam se većim delom svog života plašila da budem ono što jesam.”

Naglo okrećem glavu da ga pogledam. „Na neki način, tako je bilo čak i sa Ijanom.”

Brzo odvraćam pogled jer ovo poslednje nije bilo nešto što sam nameravala da kažem naglas.

Prosto mi je izletelo dok mi se u glavi brzo formirala svest o tome.

Endru izgleda radoznao, ali je istovremeno i nesiguran treba li dalje da čačka.

Nisam sigurna da li treba dalje da obrazlažem.

On klima glavom.

Očigledno je odlučio da nije umesno da dalje zalazi u ovu temu.

Uvlači obraze, povlači ih između zuba. Posmatram ga na tren, neprestano pokušavajući da savladam očiglednu privlačnost koju osećam prema njemu, ali mi to sve teže polazi za rukom. Na trenutak gledam njegove usne i pitam se kakav im je ukus. A zatim na silu odvraćam pogled - opet to radim. Upravo sada. Plašim se da mu kažem šta želim. Ili bar, šta mislim da želim. „Endru”, kažem i njegovo lice ćutke reaguje na moj glas kada izgovorim njegovo ime.

Razmisli o ovome, Kam, kažem sebi. Jesi li sigurna da je to ono što želiš? „Molim?” pita me. „Da li si ikada imao avanturu za jednu noć?”

Imam osećaj kao da sam upravo izlanula najveću tajnu koja mi je ikada rečena stojeći pred mikrofonom u prostoriji punoj ljudi. Ali, to je sada izletelo iz džaka. I dalje nisam sasvim sigurna da li je to ono što želim, ali mi je na umu i bilo je tamo već neko vreme. Nejasno se prisećam da sam o tome razmišljala kada sam se zatekla na onom krovu s Blejkom.

Sve emocije nestaju sa Endruovog lica i on kao da ne može da nađe reči. Srce mi se u trenu sledi i pripada mi muka. Znala sam da ne treba to da kažem! Pomisliće da sam fuksa ili nešto slično.

Skačem s kreveta. „Izvini - o, bože, sigurno misliš da sam...” On pruža ruku i hvata moju. „Sedi nazad.”

Neodlučno to činim, ali ne mogu da ga pogledam u oči. Načisto sam premrla. „Šta je to s tobom?” pita. „Molim?” Gledam ga. „Upravo to radiš.” Pokazuje rukama da naglasi 'upravo'; skupio je obrve. „Šta radim?”

Oblizuje usne, uzdiše kao da je razočaran i konačno kaže: „Kamrin, krenula si da mi kažeš nešto o čemu si možda razmišljala jednom ili dvaput i baš kad si skupila hrabrost da kažeš šta misliš, praviš zaokret za sto osamdeset stepeni i žališ zbog toga.” Gleda duboko u moje oči, pogled mu je intenzivan i pun razumevanja i nečeg što još ne mogu da odredim. „Postavi mi to pitanje još jednom i ovog puta sačekaj da odgovorim.”

109

Avada&Chia&Ex

Zastajem, gledam njegovo napeto lice, nesigurna zbog toga. Ili sam možda samo nesigurna u sebe.

Gutam s mukom i kažem: „Da li si ikada imao avanturu za jednu noć?”

Izraz lica mu se ne menja. „Da, imao sam nekoliko, tu i tamo.”

Sada on čeka mene, iako još nisam sigurna kako da se osećam prijatno u ovom razgovoru koji je krenuo u nekom čudnom pravcu. Kao da zna da se vrpoljim u sebi, ali da bi me naučio lekciji, nateraće me da o tome pričam umesto da mi bude psihijatar kao što je bio otkada sam ušla u ovu sobu.

Izvija malo obrve kao da kaže: Dakle? „Pa, samo sam se pitala... pošto ja nikada nisam uradila nešto slično.” „A što nisi?” kaže to tako nehajno.

Obaram pogled, a zatim ponovo gledam u njega da me ne bi grdio zbog toga. „Pa, to je valjda nekako droljasto.”

Endru se smeje i to me iznenađuje.

Konačno, malo popušta s torturom. „Ako to neka devojka radi čeeesto”, razvlači tu reč uz gadljiv osmeh, „onda je to svakako droljasto. Jednom ili dvaput, ne znam...” odmahuje rukama u nivou ramena kao da neodlučno odmerava brojeve u mislima,„tome ništa ne fali.”

Zašto odmah ne iskorišćava u potpunosti ovu situaciju? Počinjem malo da šizim u sebi, pitam se zašto se još uvek ponaša kao psihijatar umesto da navali na flertovanje i pređe na stvar. „Dobro, onda...”

Ne mogu to da izgovorim. To jednostavno nisam ja, ne mogu nonšalantno da pričam ni o čemu u vezi sa seksom. Mogu samo uvijeno sa Natali.

Endru uzdiše, a ramena mu padaju. „Da li hoćeš da spavaš sa mnom, da imaš avanturu za jednu noć sa mnom?” Znao je da neću to otvoreno reći, pa je popustio i učinio to umesto mene.

To pitanje, mada tako očigledno i njemu i meni, zaustavlja mi dah. Stidim se i osećam se poniženo kad ga je izgovorio, možda i više nego da sam to sama učinila. „Možda...”

On ustaje, gleda me i kaže: „Izvini, ali nisam zainteresovan za tebe na taj način.”

Najveća pesnica koja postoji na svetu upravo se sručila u moj stomak. Ruke su mi se potpuno ukočile od stezanja ivice dušeka, pa ne mogu ni da ih pomerim, sve gore do ramena. Jedino što u ovom času želim je da izletim kroz ta vrata i zaključam se u svoju sobu i nikad više ne pogledam Endrua. Ne zato što ne želim da ga vidim, već zato što ne želim da on vidi mene.

Ovakvu bruku nisam doživela nikad u životu.

A dotle me je dovelo što sam rekla šta mislim!

Ne znam da li da prihvatim ovo kao naučenu lekciju ili da ga mrzim što me je na to naterao.

110

Avada&Chia&Ex

DVADESET

U DELIĆU SEKUNDE skačem s kreveta i što brže mogu, krećem prema vratima. „Kamrin, stani.”

Nastavljam da se krećem i to još brže kada osetim da ide za mnom, hvatam kvaku, otvaram vrata i istrčavam u hodnik. „Sačekaj malo, molim te!” govori dok me prati, a ja čujem sve veću uznemirenost u njegovom glasu.

Ne obraćam pažnju na njega, zavlačim ruku u džep šortsa, vadim karticu za otključavanje i guram je u vrata. Uvlačim se u sobu i krećem da zatvorim vrata, ali je Endru već ušao za mnom.

Vrata se zatvaraju iza njega. „Hoćeš li da me saslušaš?” “ Pokušava još jednom, očajan.

Ne želim da ga pogledam, ali ipak to činim.

Kada se konačno okrenem, oči su mu širom otvorene, divlje i iskrene.

Staje uz mene i pažljivo me hvata za mišice. Zatim se naginje i nežno spušta usne na moje. Žudim za tim, ali sam još uvek suviše zbunjena da bih odgovorila kako treba. Zbunjena sam i zaprepašćena, a srce mi ludački ubrzava.

On se odmiče i gleda me, lice mu je potpuno iskreno dok naginje glavu u stranu... smeška se. „Šta je tako smešno?”, oštro pitam i krećem da ga odgurnem od sebe.

Drži mi ruke i primorava me da ostanem mirna hvatajući moj uvređeni pogled koji počinje da izražava ljutnju. „Kamrin, kažem da nisam zainteresovan za tebe na taj način jer...” zastaje, zagleda moje lice, gleda na trenutak moje usne kao da se misli da li da ih opet poljubi ili ne, „... jer nisi devojka s kojom bih mogao da spavam samo jednom.”

Njegove reči me trgnu iz misli, a srce koje mi već luđački kuca zatreperi iza rebara. Ne mogu da nateram sebe da shvatim šta je upravo rekao i umesto da pokušam da provalim šta je tačno mislio, priberem se koliko mogu pokušavajući da povratim nešto od sabranosti koju sam izgubila kad sam istrčala iz njegove sobe. „Pazi”, kaže on i staje pored mene, obuhvatajući me jednom rukom oko struka. Već sam osećaj da njegovi prsti dodiruju moju kožu izaziva drhtaje na toj strani tela. Šta se, pobogu, dešava sa mnom? Stvarno ga želim... hoću da kažem, u ovom trenutku osećam da nema povratka, da ću naterati sebe da budem fuksa samo noćas tek da ga zadržim u ovoj sobi. Ali ono što ne razumem je zašto osećam da od njega želim više od seksa... „Kamrin?” Njegov glas me trza nazad na ono što je pokušavao da mi kaže pre nekoliko trenutaka. Vodi me da sednem na krevet i zatim čučne ispred mene na pod. Netremice me gleda u oči. „Neću avanturu za jednu noć s tobom, ali ću se pobrinuti da svršiš ako mi dozvoliš.”

Blagi udar struje pogađa me u stomak i dole, između nogu. „... Molim?” Ne mogu ništa više da kažem, zaista.

Nežno se smeška, rupice mu postaju malčice dublje i pruža ruke preko mojih golih butina, hvatajući me za bokove. „Bez ikakvih obaveza”, kaže. „Dovešću te do vrhunca, a sutra ujutru, kad se probudiš, ja ću biti u svojoj sobi do tvoje, spremaću se da krenemo na naše naredno odredište. Ništa se neće promeniti između nas - neću pominjati ono što se desilo čak ni u zezanju. Kao da se nikada nije dogodilo.”

Jedva dišem. Upravo je izazvao da mi ono željno mesto među nogama nabrekne od svega nekoliko direktnih reči.

111

Avada&Chia&Ex

„Ali... šta s tobom?” , uspevam da izgovorim. „Šta sa mnom?”

Pritiska mi prstima bokove malo snažnije. Pretvaram se da ne primećujem. „To ne... izgleda fer.”

Stvarno nemam pojma šta govorim. I dalje sam preneražena što se ovo uopšte dešava.

Endru mi se samo smeška, nimalo uznemiren zbog moje primedbe, a onda se naglo podiže iz čučnja i premešta među moje noge, što me tera da malo kliznem unazad na krevet. Seda ispred mene i povlači me u svoje krilo, noge su mi prebačene preko njegovih bokova. Oči su mi širom otvorene i praktično grizem svoju donju usnu. Toliko je nonšalantan u vezi s ovim da se već samo zbog toga što je tako neočekivano ovlažim.

Obavija ruke oko mojih leda i privija se uz mene, ovlaš dodirujući ustima moju bradu. Žmarci me obuzimaju od glave do pete. Zatim me povlači prema svom telu i šapuće blizu mojih usta: „Fer je. Želim da te navedem da svršiš i, veruj mi, ja ću definitivno izvući nešto iz toga.” Čujem mu u glasu da se ceri, gledam ga pravo u oči i ne mogu da im se oduprem. Da mi je Endru u ovom času rekao da mu se naguzim na sve četiri, učinila bih to bez oklevanja.

Dodiruje usnama drugu stranu moje brade. „Pa zašto onda samo ne spavaš sa mnom?”, pitam tiho, ali onda pokušam da se drugačije izrazim,„Hoću da kažem, ako si hteo nešto drugo... da mi uradiš...”

Izvija se dalje od moje brade i spušta tri srednja prsta na moje usne da me ućutka. „Ovo ću reći samo jednom”, počinje, a oči su mu kao bez dna, u njima ključa od žestine, „ali neću da komentarišeš kad to izgovorim, važi?”

Nervozno klimam glavom.

Zastaje, vlaži usne jezikom i zatim govori: „Ako me pustiš da te pojebem, moraćeš da me pustiš i da te posedujem.”

Talas bezgraničnog užitka potresa mi celo telo. Njegove reči me sablažnjuju i potčinjavaju. Srce mi govori da kažem jedno. Razum mi govori da kažem drugo. Mada ne mogu da čujem šta, kog đavola, govore ni jedno ni drugo zbog onog osećaja između mojih nogu koji svakim trenom postaje jači i nemoguće ga je ignorisati.

S mukom gutam, očajnički tražeći pljuvačku. Imam osećaj da je svaki delić mog tela koji normalno stvara vlagu prestao da funkcioniše, jer mi se sva vlaga skupila u jednoj tački posred tela.

I dalje ne mogu da dišem.

O, bože, nije me još ni dodirnuo, a već se osećam ovako? Da li sanjam? „A šta ako te sredim rukom ili tako nekako?” Priznajem; od ove pomisli osećam krivicu. On naginje glavu u stranu, mršti se, a ja zbog toga poželim da ga ludački ljubim. „Rekao sam ti da ne komentarišeš.” „Ja... ovaj... nisam zapravo komentarisala ono što si rekao, samo sam...” Zavlači prste pod tanku tkaninu mojih gaćica i dodiruje me. Ostajem bez daha, zaboravljam šta sam ono htela da kažem. „Ćuti”, nežno zahteva, mada to nedvosmisleno traži. Zatvaram usta i ponovo ostajem bez daha kada gurne dva prsta u mene i samo ih drži tamo dok spolja pritiska palcem prema mojoj karlici. „Kamrin, hoćeš li da ćutiš?”

Tresem se i nekako izgovaram: „D... da”, pa grizem donju usnu.

Zatim njegovi prsti klize iz mene. Preklinjala bih ga da ih ne sklanja, ali mi je rekao da ćutim na takav način da sam potpuno luda za njim i podjednako pokorna, pa ne govorim ništa. Oprezno otvaram oči dok svojim mokrim prstima prelazi preko mojih usana i instinktivno ih ližem, samo malkice, dok ih ne povuče prema svojim usnama i pokupi ostatak mene jezikom. Naginjem se prema njemu, dodirujem njegova usta svojim, nežno sklapam oči želeći samo da osetim njegov ukus i sebe na njemu. Jezik mu se izvija da dodirne moj, ali me zatim pažljivo gura nazad na krevet umesto da se preda neutoljivom poljupcu koji tako očajnički želim.

112

Avada&Chia&Ex

Klizi rukama po tkanini oko mog struka i povlači mi šorts i gaćice preko butina i dalje niz noge, baca ih negde na pod.

Zatim se izdiže i leže do mene, prebacuje jednu ruku preko mog tela i klizi njom preko prednje strane moje majice. Nisam stigla da obučem brus. Nežno mi štipka jednu bradavicu, pa drugu, i opet me ljubi po bradi. Ježi mi se svaka dlačica na zadnjoj strani vrata dok mi njegov jezik prati krivinu uva. „Hoćeš li da je dodirujem?” Dah mu je topao. „Da” , dahćem.

Hvata moju resicu među zube, a ruka mu klizi niz moj stomak, ali se zaustavlja blizu pupka. „Kaži mi da želiš da je dodirujem”, dahće mi na uvo. Jedva mogu da otvorim oči. „Želim da je dodiruješ...”

Njegova ruka klizi dalje i srce počinje ludački da mi udara u grudima, ali kad pomislim da će me dodirnuti, ruka mu skreće na unutrašnju stranu moje butine. „Raširi ih.” Širim malo noge, ali ih on rukom razmiče više, gurajući me prstima dok nisam potpuno izložena.

Diže se sa mesta pored mene i naginje se preko mog tela, gura naviše majicu da mi otkrije grudi, a zatim stiska bradavice zubima, jednu, pa drugu. Zatim ih liže vrhom vlažnog jezika i spušta na njih usne, gladno ljubeći obe. Hvatam pune ruke njegove kose, želim da je zgrabim i povučem je, ali to ne radim. Endru se spušta niz moje grudi i rebra, prelazeći jezikom preko njih sve do pupka.

Gleda me dominantnim, zamagljenim očima i kaže sa usnama nežno pritisnutim na moj stomak: „Kamrin, moraš da mi kažeš šta želiš.” Liže mi jednom stomak tako polako da mi se cela koža ježi. „Nećeš to dobiti ako mi ne kažeš i ne navedeš me da ti poverujem.”

Udišem tako drhtavo da mi grudi bukvalno zazveče. „Molim te, molim te, dodirni je...” „Ne verujem ti”, zadirkuje me i lizne mi klitoris jednom. Samo jednom. Zastaje i gleda me preko tela, čeka da kažem.

Pošto se plašim da izgovorim tu reč, veoma tiho šapućem: „Molim te... hoću da mi ližeš picu”, a on se pravi da me nije čuo. „Šta si rekla?”, kaže i ponovo mi liže klitoris, ovog puta se zadržava malo duže, a mene potresa talas drhtaja. „Nisam baš dobro čuo.”

Izgovaram to ponovo, podižem glas samo malo, i dalje se suviše stidim da izgovorim zabranjenu reč, onu koju sam uvek smatrala prljavom i prostom, onu kojoj je mesto samo u pornofilmovima.

Endru mi zavlači ruku među noge i razdvaja usmine s dva prsta. Liže me jednom. Samo jednom. Butine počinju da mi se tresu jače.

Ne znam koliko još mogu da čekam. „Žena koja zna šta želi u seksu”, opet me liže, a njegov zamagljeni pogled ne silazi s mene, „i ne plaši se da to kaže jebeno je izazovna, Kamrin... kaži... mi... šta... želiš. Ili ti to neću pružiti.” Opet me liže i više to ne mogu da podnesem.

Pružam ruke dole i grabim pune šake njegove kose, guram mu lice dublje među moje noge, koliko god mi dozvoljava, i govorim mu bez oklevanja: „Oliži mi picu, Endru; jebote, oliži mi jebenu picu!”

Hvatam najmračniji osmeh koji sam ikad videla da mu preleće licem baš pre nego što mi se oči naglo sklope i glava mi se izvije unazad kada počne da me liže, i ovog puta ne prestaje. Žestoko mi sisa klitoris i istovremeno gura prste u mene i izvlači ih, i čini mi se da ću se onesvestiti. Ne mogu da otvorim oči; osećam da su opijene užitkom. Propinjem bokove prema njemu i čupam mu kosu, ali on ne zastaje ni za trenutak. Liže me žestoko i brzo, a povremeno uspori da me sisa i prelazi palcem preko mog nabreklog klitorisa, pre nego što opet uroni unutra. A kada me obuzme osećaj da to ne mogu više da podnesem i pokušam da se odmaknem od njegovog lica, grabi me za butine i tera me da ostanem u tom položaju dok žestoko ne svršim, tresući nekontrolisano nogama i držeći rukama njegovu glavu iz sve snage. Jecaj mi se otima sa usana i pružam obe ruke iznad glave,

113

Avada&Chia&Ex

hvatam se za dasku kreveta pokušavajući da se tako odvojim od njegovog jezika koji palaca. Ali me on steže jače, ruke su mu savijene ispod mojih butina i preko kukova; toliko me pritiska da me boli, prsti mu se zarivaju u moju kožu, ali mi se sviđa.

I dok moje uzdrhtalo telo počinje da se smiruje, a teško disanje da usporava, mada neravnomerno, i Endru počinje da me liže nežnije. Kada mi se telo smiri, ljubi mi obe butine s unutrašnje strane, a zatim odmah ispod pupka pre nego što počne da puzi naviše prema ustima, oslanjajući se svojim čvrstim, mišićavim rukama na dušek s obe moje strane. Njegove meke, vlažne usne spuštaju se prvo na moj vrat sa obe strane, pa zatim na čelo. Na kraju me dugo gleda u oči, zatim se naginje i nežno me cmokne u usta.

A zatim se diže s kreveta.

Ne mogu da se pomerim.

Hoću da pružim ruku da ga uhvatim i povučem ga dole, na sebe, ali ne mogu da se mrdnem.

Ne samo da mi se sve još vrti od orgazma koji mi je upravo priuštio već mi se vrti i u glavi od celog ovog događaja.

Samo ga gledam, jedva podižem glavu s jastuka dok on ide prema vratima. Pogleda me jednom nakon što spusti ruku na kvaku.

Ipak ja prva progovaram: „Kud si pošao?”

Znam kuda je pošao, ali to je jedino što uspevam da smislim i kažem ne bih li odložila njegov odlazak iz moje sobe.

On se nežno smeška. „U svoju sobu”, kaže kao da to treba da znam.

Vrata se otvaraju i svetio iz hodnika ispunjava prostor oko njega, osvetljava ga dok stoji u senci.

Hoću da kažem nešto, ali ne znam šta. Podižem leda s kreveta i uspravljam se; moji prsti se nervozno poigravaju s čaršavom. „Pa, vidimo se ujutru”, kaže i smeši mi se značajno, baš pre nego što zatvori vrata za sobom i svetio iz hodnika nestane. Ipak, u mojoj sobi je i dalje prilično svetio; ostavila sam upaljenu lampu pored kreveta. Gledam na tu stranu, razmišljam o lampi. Bila je uključena sve vreme. Oduvek sam bila stidljiva u krevetu, pa čak i sa Ijanom, najviše svetla tokom seksa bilo je od televizora, nikada to nije bilo jako svetio. O tome nisam stigla ni da mislim ovog puta.

I one reči koje su izašle iz mojih usta... Nikada nisam rekla ništa slično. Ne onu reč na 'P'. Ne mogu da je izgovorim ni sada. Naravno, često sam Ijanu govorila 'molim te, pojebi me ili 'jebi me žešće', ali to je bio vrhunac mog porno-rečnika. Šta mi to Endru Pariš radi? Šta god da je... mislim da ne želim da prestane.

Ustajem s kreveta, ponovo navlačim gaćice i šorts i odlazim do vrata rešena da odmarširam opet pravo tamo i... ne znam šta.

Stajem kod vrata pre nego što ih otvorim i gledam u svoja bosa stopala na zelenom tepihu. Ne znam ni šta bih rekla da odem tamo, jer ne znam ni šta hoću ni šta neću. Zatim puštam da mi ruke padnu pored tela, a duboki uzdah mi izleće iz usta. „Kao da se nikada nije dogodilo”, zajedljivo mu se rugam. „Aha, nisi dovoljno dobar da ti to uspe.”

114

Avada&Chia&Ex

ENDRU

115

Avada&Chia&Ex

DVADESET JEDAN

BUDAN SAM JUTROS od osam sati. Pozvao me je brat, Ašer, i plašio sam se da odgovorim na poziv jer sam pomislio da ima 'vesti' o ocu. Zvao je samo da me obavesti da je Ejdan nadrndan što sam mu uzeo gitaru. Zabole me uvo; šta će da uradi, da se doveze do Birmingema i pobije se sa mnom zbog toga? Znam da to, zapravo, nema nikakve veze s gitarom; Ejdan se samo nadrndao što sam otišao iz Vajominga dok je ćale još živ.

I Ašer je hteo da vidi da li sam dobro. „Jesi li dobro, burazeru?”, pitao je. „Aha, u stvari, savršeno.” „Da li je to sarkazam?” „Ne”, rekao sam u telefon. „Iskreno ti kažem, Aš, u životu se nisam bolje provodio nego sada.” „To je zbog one devojke? Kamrin? Tako se beše zove?” „Aha, tako se zove, da, to je zbog nje.”

Smejuljio sam se u sebi, rasejan zbog vrlo jasne slike u mislima o onome što se odigralo sinoć, ali sam se zatim samo nasmejao, razmišljajući o Kamrin uopšte. „Pa, znaš gde sam ako ti zatrebam” rekao je Ašer i čuo sam prećutnu poruku u njegovom glasu, za koju dobro zna da ne treba da je kaže naglas. Već sam mu ranije rekao da to nikad više ne poteže ili ću ga prebiti na mrtvo ime. „Aha, znam, hvala, burazeru - hej, kako ćale gura?” „Isto mu je kao i pre nego što si otišao.” „To je valjda bolje od najgoreg.” „Da.” Prekinuli smo vezu i pozvao sam kevu da joj kažem da sam dobro. Još jedan dan i poslala bi policiju da me traži.

Ustajem i bacam stvari u putnu torbu. Dok prolazim pored televizora, lupam u zid dlanom tamo gde s druge strane verovatno leži Kamrinina glava na jastuku. Ako već nije budna, to bi moglo da završi posao. Pa, dobro, možda ne, pošto je takva spavalica - osim kada je u pitanju muzika, očigledno. Na brzaka se tuširam i perem zube i razmišljam kako mi je ona sinoć bila u ustima, pa mu dođe prava šteta što uopšte moram da perem zube. Pa, dobro, možda ću to opet uraditi kasnije.

Naravno, ako bude htela. Sranje, meni to uopšte ne predstavlja problem, osim što posle moram da se pobrinem za sebe, ali i to je u redu. Radije ću tako, nego da je pustim da me dodirne. Znam da će kad to uradi sve biti gotovo. Bar što se mene tiče. Ludački je želim, ali ću je uzeti samo ako to bude obostrano. Trenutno, jasno mi je da ona ne zna šta želi.

Oblačim se i uvlačim noge u crne patike za trčanje, drago mi je što su suve nakon što ih je kiša natopila. Stavljam obe torbe na ramena i uzimam Ejdanovu gitaru za vrat, a zatim krećem u hodnik do Kamrinine sobe. Čujem unutra televizor, pa znam da se probudila.

Pitam se koliko će joj vremena trebati da prsne.

116

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

117

Avada&Chia&Ex

DVADESET DVA

ČUJEM ENDRUA KAKO KUCA na vrata. Oštro udišem i zadržavam dah duže vreme pa ga naglo ispuštam, oduvavam njime pramen kose koji mi je ispao iz pletenice - pripremam se da ne puknem.

Kao da se nikada nije dogodilo, malo sutra.

Konačno otvaram vrata i kada ga ugledam kako stoji tamo onako nonšalanto - i sladak da ga pojedeš - pucam. To je, u stvari, više gadno crvenilo, toliko vrelo da imam osećaj da mi lice gori.

Gledam u pod jer bih mogla da se istopim kada bih zadržala pogled i sekund duže na njegovim nasmejanim očima.

Uspevam da ponovo pogledam u njega nekoliko sekundi kasnije.

Njegov osmeh stisnutih usana sada je još širi i još rečitiji.

Hej! Čini mi se da je takav izraz lica isto kao i da govori o tome!

Odmerava me od glave do pete, vidi da sam se već obukla i da sam spremna da pođem, pa cima glavom unazad i kaže kezeći se: „Hajdemo.”

Uzimam tašnu i torbu i izlazim za njim.

Uskačemo u auto i trudim se da skrenem misli s najboljeg oralnog seksa u životu, tako što nalazim neke nasumične teme za priču. On miriše izuzetno lepo danas: prirodni miris kože s primesom sapuna i nekakvog šampona. Ni to mi ne pomaže. „Pa, hoćemo li samo da se vozimo do nekakvih slučajnih motela i ne stajemo nigde sem u Vafl Hausu?”

Mada me to uopšte ne brine, mučim se da nađem 'slučajno' u ovome.

On vezuje sigurnosni pojas i pali auto. „Ne, imam zapravo jednu ideju.” Pogleda me ovlaš. „O?”, pitam, probudio mi je znatiželju. „Kršiš pravilo spontanosti našeg putovanja i nešto si isplanirao?” „Hej, formalno gledano to uopšte i nije bilo pravilo”, kaže, naglašavajući tu činjenicu.

Izlazimo s parkinga i starinski ševel kreće da prede po putu.

Endru nosi isti crni šorts koji je nosio i juče i nakratko pogledam njegove kao kamen tvrde listove dok jednom nogom blago pritiska pedalu za gas. Tamnoplava majica mu lepo prijanja uz grudi i ruke, malo je zategnutija preko bicepsa. „Pa, kakav je onda plan?” „Nju Orleans”, kaže i smeška mi se. „On je na samo pet i po sati odavde.”

Lice mi se ozari. „Nikada ranije nisam bila u Nju Orleansu.”

Smeška se u sebi, kao da je uzbuđen što će me baš on prvi put odvesti tamo. Uzbuđena sam zbog toga koliko i on. Mada me zapravo nije briga kuda idemo, čak i da su rojevi komaraca na Misisipiju, sve dok je Endru sa mnom.

Dva sata kasnije, nakon što smo iscrpli sve slučajne teme koje su bile samo povod da ne pričamo o onome što se desilo sinoć, odlučujem da to presečem. Pružam ruku i utišavam zvuk na stereouređaju. Endru me radoznalo gleda. „Tek da znaš, onako nešto nikada ranije nije izašlo iz mojih usta”, skidam breme sa svojih pleća.

Endru se ceri i premešta ruku na volanu, pušta da autom upravljaju samo prsti. Deluje znatno opuštenije, leva ruka mu je na vratima s druge strane, levo koleno je podignuto, dok mu desna noga ostaje na pedali za gas.

118

Avada&Chia&Ex

„Ali ti se dopalo”, kaže, „mislim, da to izgovoriš.”

Hmmmm, nije sinoć bilo ničega što mi se nije dopalo.

Lice mi se samo malo crveni. „Aha, zapravo, jeste”, priznajem. „Nemoj mi reći da nikad ranije nisi pomišljala da izgovoriš nešto tako tokom seksa”, kaže.

Oklevam. „U stvari, jesam.” Pogledam ga oštro. „Ali nije da samo sedim i maštam o tome, samo sam pomislila.” „Pa što onda nikad ranije to nisi uradila, ako si imala želju?” Postavlja mi ova pitanja, ali sam prilično sigurna da već zna odgovore.

Sležem ramenima. „Valjda sam se prepala pri samoj pomisli.”

Smeje se tiho i premešta prste na volanu, čvršće ga hvatajući dok idemo krivudavim delom puta. „Valjda sam oduvek mislila da je to nešto što bi Dominik Starla ili Sinamon Drims rekle u Legally Boned ili Friday Night Dikes18.” „Gledala si te filmove?”

Glava mi se trza i hvatam dah. „Ne! Nisam znala da stvarno postoje, samo sam izmislila...”

Endruov smešak postaje vragolast. „Ni ja ne znam da li postoje”, kaže, popuštajući pre nego što umrem od blama,„mada ne sumnjam. I shvatio sam šta si htela da kažeš.”

Lice mi se opušta. „Pa, to je seksi”, kaže, „tek da se zna.”

Crvenim još više. Mogla bih to crvenilo da zadržim za stalno pošto mi se to s njim često dešava. „Znači, misliš da su porno-zvezde seksi?” strepim u sebi, nadajući se da će reći ne.

Endru nežno skuplja usne i kaže: „Ne baš, odnosno, to je seksi na neki drugačiji način kada one to rade.”

Mrštim obrve. „U kom smislu drugačiji?” „Pa, kad... Dominik Starla”, uspeva tačno da ubode ime, „to radi, ona to čini tamo nekom tipu koji jedva čeka da se vrati za tastaturu.” Pogled njegovih zelenih očiju zadržava se na meni. „Taj tip ne mašta ni o čemu s njom, osim da mu se njeno lice nade u krilu.” Pogled usmerava ponovo na drum. „Ali kada to radi... tamo neka... recimo slatka, seksi devojka, koja uopšte nije droljasta, tip razmišlja o mnogo čemu sem njenog lica u svom krilu. Verovatno uopšte i ne razmišlja o tome, bar u nekom dubljem smislu.”

Konačno shvatam skriveno značenje njegovih reči i njemu je to verovatno jasno. „Ono me je izluđivalo”, kaže i gleda prema meni dovoljno dugo da nam se pogledi sretnu, „tek da znaš.” Ali se zatim okreće nazad i pretvara se da je koncentrisan na put. Možda ne želi da ga optužim da 'priča o tome', iako sam ja započela ovaj razgovor. Preuzimam svu krivicu na sebe i nije mi žao. „Šta je s tobom?”, pitam, narušavajući kratkotrajno ćutanje. „Da li si se ikada plašio da tokom seksa probaš nešto o čemu si maštao?”

Razmišlja na trenutak, pa kaže: „Aha, kada sam bio mladi, sa recimo sedamnaest godina, plašio sam se da isprobam stvari s devojkama jer sam znao da su one...” „Da su one šta?”

Nežno se osmehuje, skuplja usne i obuzima me osećaj da će uslediti nekakvo poredenje. „Mlađe devojke, bar one s kojima sam ja izlazio, 'grozile' su se bilo čega što nije konvencionalno. Verovatno su ti bile slične na neki način, a krišom su se palile na nešto drugačije 18

Naslovi porno-filmova koji zaista postoje. (prim. prev.)

119

Avada&Chia&Ex

od misionarskog položaja, ali bile su suviše stidljive da to priznaju. A u tom uzrastu je bilo suviše rizično reći: 'Hej, daj da te sredim u bulju', jer su postojale ogromne šanse da će se od toga uspaničiti i pomisliti da si perverznjak.”

Smeh mi se probija između usana. „Aha, mislim da si u pravu”, kažem. „Kada sam bila tinejdžerka, grozila sam se kada bi mi Natali pričala šta je puštala Dejmonu da joj radi. Nisam znala da to može da te pali dok nisam izgubila nevinost sa osamnaest godina, ali...”, glas mi se gubi dok razmišljam o Ijanu, „... ali sam čak i tada bila isuviše nervozna. Htela sam da... hmm...”

Previše sam nervozna da to priznam i sada. „Nastavi, samo reci”, podstiče me, ali ima tu i malo zadirkivanja. „Do sada si sigurno shvatila da ne možeš da me oteraš.”

Potpuno sam iznenađena (i od toga mi srce zatreperi). Da li mi na licu piše da se plašim da ću na njega ostaviti loš utisak? Blago se smeška kao da me uverava da bilo šta što kažem ne može da ostavi loš utisak na njega. „U redu, ako ti kažem, da li obećavaš da to nećeš shvatiti kao poziv?” Možda to i jeste, mada ni sama još nisam sigurna, ali definitivno ne želim da on pomisli tako. Ne baš sada, možda i nikada.

Ne znam... „Kunem se”, kaže, a oči su mu ozbiljne i ne deluju uopšte uvređeno, „neću ni pomisliti na to.”

Duboko uzdišem.

Uh! Ne mogu da poverujem da ću mu ovo reći. Nikada to nikome nisam odala; pa, osim Natali kojoj sam rekla zaobilazno. „Agresija.” Zastajem, i dalje osećam stid da nastavim. „U većini slučajeva kada maštam o seksu, ja...”

U očima mu vidim osmeh! Kada sam izgovorila 'agresija', nešto se promenilo u njegovom stavu.

Gotovo kao da je... ne, sigurno ne može da bude to.

Pogled mu postaje blaži. „Nastavi”, kaže i opet se nežno smeška.

I nastavljam, jer se bez ikakvog objašnjenja manje plašim da dovršim rečenicu nego pre nekoliko sekundi: „Obično maštam da muškarac bude... grub.” „Pališ se na grub seks?”, pita mirnim glasom.

Klimam glavom. „Pali me pomisao na to, mada ga nikada nisam doživela, bar ne onako kako sam zamišljala.”

On deluje pomalo iznenađeno ili, možda, zadovoljno? „Valjda sam na to mislila kada sam ti rekla da uvek završim s pitomim momcima.”

Nešto mi je upravo sinulo u glavi: Endru je znao pre mene šta sam stvarno mislila u Vajomingu kad sam rekla da uvek 'završim s pitomim momcima'. Iako nesvesno, zapravo sam izrazila da je to što završim s njima nešto vredno žaljenja, nešto što mi nije po volji. Možda do sada nije znao kako glasi moja definicija 'pitomog', ali je i pre mene znao da to nije ono što želim.

Ali ja sam volela Ijana i sada se osećam užasno što ovako razmišljam. Ijan je bio seksualno pitom, a pomisao da o njemu negativno razmišljam stvara mi osećaj krivice. „Znači, dopada ti se čupanje kose i...” kreće on ispitivački, ali mu glas zamire kad primeti moj kontroverzni izraz. „Da, ali još agresivnije”, sugestivno kažem, pokušavajući da ga navedem da on to kaže umesto mene. Opet sam se unervozila.

Okreće bradu u stranu, malo podiže obrve. „Šta, kao... čekaj malo, koliko agresivno?”

Gutam i skrećem pogled. „Na silu, valjda. Ne baš silovanje ili nešto tako ekstremno, ali mislim da mi se dopada da u seksu budem potčinjena.”

120

Avada&Chia&Ex

Sad ni Endru ne može da gleda u mene.

Iskrećem se dovoljno da vidim da su mu oči malo raširenije nego koji sekund ranije i prekrivene nekom intenzivnom koprenom. Adamova jabučica mu se nežno pomera dok guta. Sada su mu obe ruke na volanu.

Menjam temu. „Uopšte mi nisi rekao šta si se ti plašio da zatražiš od neke devojke.” Smešim se u nadi da će to povratiti onu veselu atmosferu kakva je vladala ranije.

Opušta se i smeška se kada me pogleda. „Aha, jesam”, kaže i dodaje nakon čudne pauze, „analni seks.”

Nešto mi govori da to nije ono čega se plašio. Ne mogu tačno da odredim, ali mislim da je cela ta priča o analnom seksu samo dimna zavesa. Ali zašto bi od nas dvoje Endru bio taj koji se plaši da prizna istinu? On je taj koji pomaže meni da budem opuštenija kada je reč o seksu. On je taj za kojeg sam mislila da se ne plaši da prizna bilo šta, iako više nisam tako sigurna.

Volela bih da mogu da mu čitam misli. „Pa, verovao ili ne”, kažem i na trenutak bacim pogled na njega, „Ijan i ja smo jednom pokušali, ali je vraški bolelo i nema potrebe da naglašavam da sam ono 'jednom' rekla u najbukvalnijem mogućem značenju.”

Endru se smeje.

Zatim gleda naviše u saobraćajne znake i kao da u glavi rešava kojim putem da krene. Silazimo s jednog puta i uključujemo se na drugi. Sa obe strane proteže se još polja. Pamuk, i pirinač, i kukuruz, i ko zna šta još; zaista ne znam razliku između većine useva osim onog očiglednog: pamuk je beo, a kukuruz je visok. Vozimo se satima i satima dok sunce ne počne da zalazi i Endru staje kraj puta. Gume krckaju po šljunku dok se zaustavljamo. „Da li smo se izgubili?” pitam.

Naginje se preko sedišta ka meni i pruža ruku prema pregratku za rukavice. Laktom i donjim delom ruke ovlaš mi dodiruje nogu dok otvara pregradak i vadi prilično iskrzanu auto-kartu. Čudno je sklopljena, kao da posle otvaranja nikada nije bila savijena na istim mestima. Širi mapu i spušta je preko volana, pažljivo je razgleda i vuče prst po njoj. Krivi desnu stranu usta i upitno pućka usnama. „Izgubili smo se, zar ne?”, hoću da se smejem, ne njemu, već ovoj situaciji. „Ti si kriva”, kaže pokušavajući da bude ozbiljan, ali ne uspeva jer mu se oči smeškaju.

Bučno hukćem. „A kako sam ja kriva?”, raspravljam se. „Ti voziš.” „Pa, da mi nisi toliko odvlačila pažnju pričom o seksu i tajnim željama i pornografiji i onoj fuksi, Dominik Starli, primetio bih da sam skrenuo na put 20 umesto da ostanem na putu 59, kao što je trebalo.” Udara prstom po sredini mape i odmahuje glavom. „Putovali smo dva sata u pogrešnom pravcu.” „Dva sata?” Ovog puta se smejem i lupam o instrument tablu. „A ti si tek sada primetio?”

Nadam se da mu nisam povredila ego. Osim toga, nisam ni besna ni razočarana; možemo da se vozimo deset sati u pogrešnom pravcu i mene bi bolelo uvo za to.

Deluje povređeno. Prilično sam sigurna da se folira, ali koristim situaciju i grabim priliku da uradim nešto što sam želela još od onda kada smo kisnuli na krovu u Tenesiju. Pružam ruku, otkopčavam pojas i klizim preko sedišta da sednem pored njega. On ćuti i deluje iznenađeno, ali podiže ruku kao poziv da se sklupčam ispod nje. „Samo te zezam što smo se izgubili”, kažem i naslanjam glavu na njegovo rame. Osećam malo oklevanje pre nego što mu se ruka obavije oko mene.

Baš je pravi osećaj biti ovako ovde. Isuviše pravi...

Pravim se da ne primećujem kako se sada oboje prijatno osećamo i da smo opušteni kao ranije.

Gledam u mapu s njim, vučem prst po novoj ruti.

121

Avada&Chia&Ex

„Možemo da idemo ovuda”, kažem i povlačim prst prema jugu, „da izađemo na put 55 pravo ka Nju Orleansu. Je l’ tako?” Naginjem glavu da mu pogledam u oči i srce mi poskoči kada vidim koliko je njegovo lice blizu mom. Ali se samo smeškam, čekam da odgovori.

Osmehuje se i on meni, ali imam osećaj da uopšte nije čuo šta sam rekla. „Aha, izaći ćemo na pedeset peticu.” Prelazi pogledom preko mog lica i na trenutak ga zadrži na mojim usnama.

Savijam mapu, a zatim pojačavam muziku. Endru sklanja ruku da ubaci u brzinu.

Kada pođemo, spušta ruku na moju butinu stisnutu uz njegovu i tako se dugo vozimo; sklanja ruku samo da bi bolje kontrolisao volan u oštroj krivini ili da bi podesio muziku, ali je uvek odmah vraća.

A ja uvek poželim da to uradi.

122

Avada&Chia&Ex

DVADESET TRI

„DA LI SI SIGURAN da smo i dalje na putu 55?” pitam znatno kasnije, po mraku, jer bih rekla da vekovima nismo videli svetla ni u našem ni u suprotnom smeru.

Jedino što vidim su polja i drveće i poneka krava. „Da, mala, i dalje smo na pedeset petici; proverio sam.”

Upravo kada to kaže, prolazimo još jednu oznaku na kojoj zaista piše: 55.

Dižem se sa Endruovog ramena koje sam mu pritiskala glavom poslednjih sati i krećem da protežem ruke, noge i leđa. Saginjem se i masiram listove; čini mi se da su mi svi mišići kao beton naliven oko kostiju. „Hoćeš li da izađeš i malo protegneš noge?” pita Endru.

Gledam njegovo lice u senci; svetloplavo svetio obasjava mu kožu. Brada mu deluje još izraženije u mraku. „Aha”, kažem i naginjem se prema instrument tabli da bih kroz vetrobran bolje pogledala pejzaž. Naravno. Polja i drveće i - eno još jedne krave - mogla sam da pretpostavim. A onda primećujem nebo. Guram se još više uz staklo i gledam u zvezde obavijene beskrajnim crnilom, zapažam kako ih je lako videti i koliko ih je tamo gde kilometrima daleko nema svetlosnog zagađenja. „Hoćeš da izađeš i prošetaš?” pita me on, čekajući i dalje moj odgovor.

Pada mi na pamet druga ideja, pa mu se veselo smeškam i klimam glavom. „Da, mislim da je to odlična ideja - imaš li ćebe u prtljažniku?”

Radoznalo me posmatra na trenutak. „U stvari da, držim jedno tamo sa ostalim stvarima za neprilike na putu - zašto?” „Znam da zvuči kao kliše”, počinjem, „ali to je nešto što sam oduvek želela - da li si ikada spavao pod zvezdama?” Osećam se malo blesavo što to pitam, valjda zato što jeste kliše, a ništa u vezi s Endruom do sada nije bilo ni blizu klišea.

Lice mu se širi u topao osmeh. „U stvari ne, nikad nisam spavao pod zvezdama - da li postaješ romantična zbog mene, Kamrin Benet?” Gleda me spadalački. „Ne!” smejem se. „Hajde, ozbiljno sam mislila; mislim da je ovo savršena prilika.” Pokazujem rukom prema vetrobranu. „Pogledaj ova silna polja.” „Aha, ali ne možemo da raširimo ćebe na polju pamuka ili kukuruza”, kaže, „i takva polja su najčešće puna vode do članaka.” „Ne i ona pokrivena travom i kravljim bombama”, kažem. „Hoćeš da spavaš na polju po kome kenjaju krave?” kaže nonšalanto, ali ništa manje smešno.

Pištim na to. „Ne, samo na onima s travom. Hajde...” zatim ga izazivajući gledam. „Šta, uplašio si se malo balege?” „Haha!” Odmahuje glavom. „Kamrin, ništa nije malo kad pričaš o gomili kravlje balege.”

Opet se privijam uz njega i spuštam mu glavu pravo posred krila, gledam ga dureći se. „Molim te?” Mlatim trepavicama.

I pri tome beznadežno pokušavam da ne obraćam pažnju na čemu mi zapravo leži glava.

123

Avada&Chia&Ex

ENDRU

124

Avada&Chia&Ex

DVADESET ČETIRI

SAV SE RASTOPIM kada me onako pogleda. Kako mogu išta da joj odbijem? Bilo da je reč o spavanju pored gomile kravlje balege ili u podvožnjaku pored pijanog beskućnika - spavao bih s njom bilo gde. U tome i jeste problem.

Mislim da je to postalo problem onog časa kad je rešila da sedi do mene u kolima. Jer se tada promenila, tada sam poverovao da od mene želi nešto više od oralnog seksa. Mogao sam to da joj uradim još u Birmingemu, ali ne smem joj dopustiti da želi više od toga. Ne smem joj dozvoliti da me dodiruje i ne mogu da spavam s njom. Želim je, želim je na svaki zamislivi način, ali ne mogu da podnesem da joj slomim srce - njeno malo telo, ono je druga priča; mogao bih da podnesem da ga slomim. Ali ako mi ikad dopusti da je imam, to će joj na kraju slomiti srce (i moje).

Još je teže od kad mi je ispričala za bivšeg... „Molim te” kaže ona još jednom.

Uprkos tome što sam upravo sebe preispitivao kao najgori islednik, pružam ruku, milujem je prstom po licu i vrlo tiho kažem: „Važi.”

Nikad nisam slušao razum kad se radi o nečemu što želim, ali sa Kamrin hvatam sebe kako razumu govorim da odjebe mnogo češće nego inače.

Posle desetak minuta vožnje nalazim polje koje izgleda kao ravno, beskrajno more trave i parkiram auto pored puta. Bukvalno smo usred ničega. Izlazimo i zaključavamo vrata, ostavljajući sve u kolima. Otvaram gepek i preturam po kutiji tražeći smotano ćebe koje miriše na stari auto i pomalo na benzin. „Smrdi” kažem kad ga onjušim.

Kamrin se naginje i njuška, mršti nos. „E, pa dobro, baš me briga.”

I mene isto. Siguran sam da će od nje mirisati bolje.

Bez ikakvog razmišljanja, hvatam je za ruku i spuštamo se niz malu padinu, preko jarka i na drugu stranu do niske ograde koja nas odvaja od polja. Tražim najzgodnije mesto gde bi ona mogla da je prede. A sledećeg trenutka prsti joj puštaju moje i ona se pentra po prokletoj ogradi. „Požuri!” kaže kad se spusti na zemlju s druge strane ograde.

Ne mogu da skinem osmeh s lica.

Preskačem ogradu i dočekujem se na noge pored nje, a zatim krećemo u trk po čistini; ona kao graciozna gazela, a ja kao lav koji je goni. Čujem japanke kako joj šljapću o noge dok trči i vidim slobodne pramenove njene plave kose koji izgledaju kao obasjani oko njene glave kad ih povetarac podigne. Držim ćebe jednom rukom i trčim za njom, puštajući je da ostane nekoliko koraka ispred mene, ako padne da budem tu da joj se prvo ismejem, a onda da joj pomognem. Vrlo je mračno jer samo mesečina osvetljava pejzaž. Ipak, ima dovoljno svetla da vidimo gde gazimo i da ne upadnemo u neki jarak ili se sapletemo o drvo koje nam se nade na putu.

I ne vidim nikakve krave, što možda znači da na polju nema balege, a to je čist dobitak.

Toliko se udaljavamo od auta da od njega vidim samo odblesak sa srebrnastih felni. „Mislim da će ovde biti dobro”, kaže Kamrin kad se zaustavi sva zadihana.

Najbliže drveće je tridesetak metara od nas u bilo kom pravcu.

Ona podiže ruke visoko iznad glave i naginje bradu unazad, puštajući da je vetrić rashladi.

Toliko se smeška dok žmuri, da se plašim da bilo šta kažem i poremetim njenu vezu s prirodom.

Razmotavam ćebe i prostirem ga na zemlju.

125

Avada&Chia&Ex

„Reci mi iskreno”, kaže ona, hvatajući me oko ručnog zgloba i povlačeći me da sednem na ćebe s njom, „nikada ranije nisi proveo noć pod zvezdama s nekom devojkom?”

Odmahujem glavom. „Iskreno, nisam.”

Izgleda da joj je drago zbog toga. Gledam je kako mi se smeši dok blagi vetrić pirka između nas i razbacuje joj pramenove po licu. Podiže ruku i sklanja nekoliko vlasi između usana, pažljivo zavlačeći prst ispod njih. „Nisam baš momak za ružine latice po krevetu.” „Nisi?”, pita, pomalo iznenađena. „U stvari, mislim da si verovatno romantičan momak.”

Sležem ramenima. Ona to ispipava? Rekao bih da je tako. „Zavisi od toga šta smatraš romantičnim”, kažem. „Ako neka devojka očekuje večeru uz sveće s Majklom Boltonom19 koji svira u pozadini, ta je definitivno naletela na pogrešnog.”

Kamrin se kikoće. „Pa, to jeste nekako previše romantično”, kaže, „ali kladim se da si imao romantične poteze.” „Valjda jesam”, kažem, mada iskreno ne mogu da se setim nijednog.

Ona me gleda, glava joj je nagnuta u stranu. „Ti si jedan od onih” kaže. „Jedan od kojih?” „Tipova koji ne vole da pričaju o svojim bivšim.” „Hoćeš da ti pričam o svojim bivšim devojkama?” „Naravno.”

Ona leže na leđa, ostavljajući gola kolena i dalje podignuta i lupka po ćebetu.

Ležem pored nje i zauzimam isti položaj. „Pričaj mi o svojoj prvoj ljubavi”, kaže i već imam osećaj da je ovo razgovor koji ne bi trebalo da vodimo, ali ako je njoj do razgovora o tome, potrudiću se najbolje što mogu da joj kažem šta je zanima.

Valjda je tako fer pošto mi je ona pričala o svojim bivšim. „Pa”, kažem i gledam u nebo puno zvezda, „zvala se Danijela.” „I voleo si je?” Kamrin me gleda, puštajući da joj glava padne na stranu.

Nastavljam da gledam zvezde. „Aha, voleo sam je, ali nam nije bilo suđeno.” „Koliko ste dugo bili zajedno?” Čudim se što hoće to da zna; većina devojaka koje poznajem zapada u naglu promenu raspoloženja podstaknutu ljubomorom zbog koje poželim da me nema kad počne razgovor o bivšim. „Dve godine”, odgovaram. „Raskid je bio sporazuman; počeli smo da overavamo druge ljude i valjda smo shvatili da se ne volimo onoliko koliko smo mislili.” „Ili ste samo prestali da budete zaljubljeni.” „Ne, nikad nismo ni bili zaljubljeni.”

Ovog puta gledam u nju. „A po čemu si to prepoznao?”

Razmišljam na trenutak, zagledajući njene oči svega tridesetak centimetara od mojih. Dok diše, osećam pastu za zube s ukusom cimeta kojom je jutros oprala zube.

19 Michael Boltin (Bolton) - američki pevač i autor. Počeo je kao pevač hard-rok i hevi-metal žanra, ali je 80-ih godina promenio stil i postao poznat po soft-rok baladama, (prim, prev.)

126

Avada&Chia&Ex

„Mislim da nikad stvarno i ne prestaneš da budeš zaljubljen u nekoga”, kažem i vidim kako joj neka misao blesne u očima. „Mislim da kad se zaljubiš, kad istinski zavoliš, to je ljubav za ceo život.

Sve ostalo su samo iskustvo i zablude.” „Nisam znala da si tako filozofski nastrojen.” Smeje se. „Moram da ti kažem, i to se računa u romantiku.”

Obično je ona ta koja se zacrveni, ali ovog puta je red na mene. Pokušavam da je ne gledam, ali nije tako lako. „Dobro, u koga si onda bio zaljubljen?” pita.

Ispružam noge, prekrštam stopala i spajam ruke preko stomaka. Gledam u nebo i krajičkom oka vidim da Kamrin radi isto. „Iskreno?” „Pa da”, kaže. „Samo sam radoznala.”

Zurim u bleštavu grupu zvezda i kažem: „Pa, ni u koga.”

Ona frkće.„Ma daj, Endru; mislila sam da ćeš biti iskren?” „I jesam”, kažem i brzo je pogledam, „nekoliko puta sam mislio da sam zaljubljen, ali... - a zašto uopšte pričamo o tome?”

Kamrin opet pušta da joj glava padne na stranu i više se ne smeška. Izgleda tužno. „Pretpostavljam da sam te opet koristila kao svog psihijatra.”

Upitno trzam glavu. „Kako to misliš?”

Ona gleda u stranu; lepa plava pletenica pada joj s ramena na ćebe. „Počinjem da mislim da možda nisam... Ne, ne bi trebalo da kažem nešto tako.” Ona više nije srećna, nasmejana Kamrin s kojom sam ovde dotrčao.

Dižem leda s ćebeta i podupirem se laktovima. Radoznalo je gledam. „Treba da kažeš šta god osećaš i kad god imaš potrebu za tim. Možda ti je baš to potrebno.”

Ne gleda me. „Ali, osećam krivicu kada samo pomislim na to.” „Pa, osećaj krivice je gadna stvar, ali ako uopšte razmišljaš o tome, zar ti ne pada na pamet da bi moglo da bude tačno?” Glava joj pada. „Samo reci. Ako nešto izgovoriš i posle imaš osećaj da to nije ono pravo, samo se izbori s tim, ali ako to sranje zadržiš u sebi, nesigurnost će biti još gora od osećaja krivice.”

Ona se ponovo zagleda u zvezde. I ja radim isto, tek da joj dam vremena da razmisli. „Možda uopšte nisam bila zaljubljena u Ijana” kaže. „Volela sam ga, mnogo, ali da sam u njega bila zaljubljena... mislim da bih još uvek bila.” „To je dobro zapažanje”, kažem i blago se osmehujem, nadajući se da bi i njoj mogao da se vrati osmeh na lice. Stvarno mrzim da je vidim namrštenu.

Lice joj je bezizražajno, zamišljena je. „Pa, šta te je navelo da misliš da nikad nisi bila zaljubljena u njega?”

Gleda pravo u mene, proučava mi lice i zatim kaže: „Jer kada sam s tobom, ne mislim više često o njemu.”

Istog časa ležem nazad i fiksiram pogled na crno nebo. Verovatno bih mogao da prebrojim sve te zvezde ako bih pokušao, tek da odvratim pažnju, ali pored mene leži neko ko mi mnogo više odvraća pažnju nego što bi mogle sve zvezde u svemiru.

Moram da prekinem s ovim, i to brzo. „Pa, ja sam vrlo dobro društvo”, kažem i u glasu mi se oseća da se cerim. „A neko veče sam naveo tvoje dupence da puzi po krevetu, pa mi je sasvim jasno zašto više voliš da misliš na moju glavu medu tvojim nogama nego na nešto drugo.” Samo pokušavam da sve opet okrenem na zezanje, makar to značilo da će me zviznuti i optužiti da sam prekršio svoje obećanje kao-da-seništa-nije-desilo.

127

Avada&Chia&Ex

I zaista me pljesne, čim se podigla i oslonila na laktove kao i ja.

Smeje se. „Seronjo!”

Smejem se još jače; zabacio bih glavu da mi nije već pritisnuta na zemlju.

Primiče mi se zatim uz bok, nalakćena na jednu ruku i gleda u mene. Osećam mekoću njene kose koja mi dodiruje ruku. „Zašto nisi hteo da me poljubiš?”, pita i iznenađuje me. „Kada si se sinoć spustio na mene, nijednom me nisi poljubio. Zašto?” „Jesam te poljubio.” „Nisi me zaista poljubio”, kaže i tako je blizu mojih usana da bih je sada poljubio, ali to ne radim. „Ne znam šta da mislim - ne sviđa mi se kako se osećam zbog toga, a nisam sigurna ni kako treba da se osećam.” „Pa, ne treba da se osećaš loše, toliko znam”, kažem, najneodređenije što mogu. „Ali zašto?” čačka i dalje, a lice joj postaje ozbiljnije.

Popuštam i kažem: „Jer je ljubljenje vrlo intimno.”

Naginje glavu u stranu. „Znači nećeš da me poljubiš iz istog razloga zbog kojeg nećeš da me pojebeš?”

Istog časa mi se ukrutio. Iskreno se nadam da ona ne primećuje. „Da”, kažem i pre nego što imam priliku da kažem još nešto, ona mi puzi u krilo. Sranje, ako i nije znala da mi je čvrst ko stena, sad sigurno zna. Njena gola kolena pritisnuta su na ćebe s obe strane i ona se naginje, oslanjajući se svom težinom na ruke, a ja crkavam kad usnama dodirne moje.

Gleda me pravo u oči i kaže: „Neću te terati da spavaš sa mnom, ali hoću da me poljubiš. Samo poljubac.” „Zašto?” pitam.

Stvarno mora da mi se mrdne iz krila. O, sranje... uopšte nije od pomoći što mi je kita u ovom času stisnuta između njenih guzova. Ako se pomeri samo dva centimetra unazad... „Jer hoću da znam kakav je osećaj”, šapuće mi na usnama.

Ruke mi se pomeraju uz njene noge, a zatim i oko struka, gde stežem prste oko nje. Miriše strava. Osećam se fantastično, a ona samo sedi na meni. Ne mogu ni da zamislim kakva bi bila iznutra; izluđuje me sama pomisao na to.

Zatim osećam i kroz odeću kako se pribija uz mene, pomerajući nežno svoje male bokove, samo jednom da me ubedi, a zatim se zaustavlja i ostaje tamo. Bolno pulsiram. Pogledom mi ispituje lice i usne, a ja jedino želim da joj strgnem odeću i zabijem kitu u nju.

Naginje se i spušta usne na moje, zavlačeći vlažan jezik u moja neodlučna usta. Moj se jezik kreće po njenom polako, prvo ga isprobavajući, osećajući njegovu toplu vlažnost dok se prepliću.

Dišemo duboko jedno drugom u usta i, nesposoban da joj se oduprem ili odbijem ovaj poljubac, hvatam je za lice i na silu privlačim, neutoljivo sklapajući usne oko njenih. Ona ječi u moja usta i ja je ljubim jače, obavijam ruku oko njenih leđa i privlačim njeno telo uz svoje.

A zatim se poljubac prekida. Naše usne ostaju spojene tokom dugog trenutka dok se ona podiže i gleda u mene sa zagonetnim izrazom koji pre nisam video, takvim da mi u srcu stvara osećaj kakav nikad ranije nisam doživeo.

A zatim joj se lice snuždi, prethodni izraz nestaje u tami i smenjuje ga neka zbunjenost i povređenost, mada to pokušava da prikrije smešeći mi se. „Posle ovakvog poljupca”, kaže i nestašno se ceri kao da hoće da prikrije nešto dublje, „verovatno nikada nećeš morati da spavaš sa mnom.”

Ne mogu da se ne nasmejem; prilično je besmisleno, ali ću je pustiti da veruje šta god hoće.

Ona se povlači iz mog krila i leže opet pored mene, stavljajući ruke pod glavu. „Divne su, zar ne?”

128

Avada&Chia&Ex

Gledam u zvezde s njom, ali ih zapravo uopšte ne vidim; u ovom trenutku mogu da mislim jedino na nju i onaj poljubac. „Aha, divne su.”

A i ti si... „Endru?” „Da?” Ne skidamo pogled s neba. „Htela sam da ti zahvalim.” „Na čemu?”

Odgovara posle kraćeg ćutanja: „Na svemu: što si me naterao da zguram tvoju odeću u onu torbu umesto da je lepo složim, i što si utišao muziku u kolima da me ne probudi, i što si pevao o suvom grožđu.” Glava joj pada na stranu, a i moja. Gleda me u oči i kaže: „I što si uspeo da se osećam živom.”

Osmeh mi zaigra na licu, pa skrećem pogled i kažem: „Pa, svakome ponekad treba pomoć da se opet oseti živim.” „Ne” kaže ozbiljno, pa je ponovo pogledam, „Endru, nisam rekla opet; hvala ti što si me naveo da se osećam živom po prvi put” Srce mi reaguje na njene reči i ne mogu da odgovorim. A ne mogu ni da odvojim pogled od nje.

Razum opet urla na mene, govori mi da prekinem ovo pre nego što bude prekasno, ali ne mogu.

Suviše sam sebičan.

Kamrin se nežno smeška pa joj uzvraćam osmeh, a zatim ponovo zurimo u zvezde. Topla julska noć je baš ona prava, s vetrićem koji pirka po širokom otvorenom prostoru i bez oblačka na nebu.

Na hiljade cvrčaka i žaba i poneka noćna ptica pevaju u mraku. Oduvek sam voleo da slušam te ptice.

Tišinu naglo narušava Kamrinin vrisak i ona skače s ćebeta brže od mačke ispod tuša. „Zmija!” Pokazuje jednom rukom dok drugu drži preko usta. „Endru! Eno je tamo! Ubij je!”

Skačem kad vidim nešto crno kako puzi na kraju ćebeta. Brzo skačem da budem na odstojanju, a zatim krećem da to zgazim. „Ne-ne-ne-ne!” vrišti ona i mlatara rukama ispred sebe. „Nemoj da je ubiješ?”

Trepćem, potpuno sam zbunjen. „Ali upravo si rekla da je ubijem.” „Pa, nisam mislila bukvalno!”

Ona i dalje divlja, leđa su joj malo pognuta kao da štiti ostatak tela od zmije, što je urnebesno smešno.

Podižem ruke i okrećem dlanove nagore. „Šta je, hoćeš da se pretvaram da je ubijam?” Smejem se, odmahujem glavom koliko mi je smešna. „Ne, samo... nema šanse da ja sada ovde spavam.” Hvata me za ruku. „Hajde samo da odemo.”

Bukvalno se trese i pokušava da se istovremeno ne smeje i ne plače. „U redu”, kažem i saginjem se da pokupim ćebe s trave sada kada se zmija pomerila. Istresam ga jednom rukom jer se Kamrin svom snagom drži za drugu. Zatim je hvatam za ruku i krećemo nazad prema kolima. „Endru, mrzim zmije!” „To mi je jasno, mala.”

Svojski se trudim da se ne smejem.

Dok idemo preko polja, polako počinje da me vuče, ubrzavajući hod. Ciči kad njena gotovo bosa stopala nagaze na bezazlenu grudvu zemlje i vidim da možda nećemo ni stići do auta pre nego što se onesvesti. „Dođi ovamo”, kažem i zaustavljam je usred trčanja. Povlačim je iza sebe i pomažem joj da mi se popne na leđa, držeći je za butine dok mi obavija noge oko struka.

129

Avada&Chia&Ex

DVADESET PET

KAMRIN ME BUDI sledećeg jutra dok premešta glavu u mom krilu na prednjem sedištu auta. „Gde smo?” pita dok se budi; sunce sija kroz prozore kola i skuplja se na unutrašnjoj strani njenih vrata. „Na oko pola sata od Nju Orleansa”, kažem i pružam ruku da protrljam bolni mišić u vratu.

Sinoć smo se ponovo vratili na put nakon što smo otišli s polja i nameravali smo da se odvezemo u Nju Orleans, ali sam bio toliko umoran da umalo nisam zaspao za volanom. Ona je zaspala prva. Zato sam stao kraj puta, naslonio glavu pozadi i obeznanio se. Mogao sam udobnije da spavam sam na zadnjem sedištu, ali mi je bilo draže da budem ukrućen ujutru ako to znači da ću biti pored nje kad se probudim.

A kad već pričamo o ukrućenosti...

Trljam oči da ih razbistrim i mrdam naokolo da razradim poneki mišić. I da se uverim da mi je šorts dovoljno komotan napred da to što mi se luđački digao ne bude očigledna tema za razgovor.

Kamrin se proteže i zeva, a zatim podiže noge i naslanja bosa stopala na instrument tablu, zbog čega joj se šorts povlači visoko uz butine.

To nije dobar potez odmah izjutra. „Mora da si bio stvarno umoran”, kaže, provlačeći prste kroz kosu da rasplete pletenicu. „Aha, da sam pokušao još da vozim, mogli smo da završimo smotani oko nekog drveta.” „Endru, moraćeš da mi daš da i ja vozim, inače...” „Inače šta?.”, mrštim se na nju. „Kukaćeš i spustičeš mi glavu u krilo i reći ćeš molim te?” „Upalilo je sinoć, zar ne?”

Tu je u pravu. „Pazi, ne smeta mi da voziš.” Ovlaš je pogledam, a zatim palim auto. „Obećavam, posle Nju Orleansa, gde god da krenemo, pustiću te da voziš neko vreme, važi?”

Umilni smešak praštanja ozari joj lice.

Izlazim na drum nakon što neki džip prozuji pored nas, a Kamrin se vraća raspetljavanju svoje kose. Zatim počinje da upliće kosu u uredniju pletenicu, tako brzo i bez gledanja da nikako ne mogu da skapiram kako nešto tako može da se izvede.

Moj pogled ipak se vraća na njene gole noge.

Stvarno moram da prestanem s tim.

Okrećem se i zveram kroz prozor, gledam malo tamo, pa opet kroz vetrobran. „Moramo uskoro da nađemo neku perionicu veša” kaže vezujući kraj pletenice gumicom za kosu. „Nemam više čiste odeće.” Čekao sam priliku da ga 'bolje namestim' i kad ona počne da gleda u svoju tašnu, koristim je. „Da li je istina...” pita gledajući me, s jednom rukom u tašni.

Sklanjam ruku iz krila, čini mi se da sam uspeo da sve izgleda kao da samo udobnije nameštam šorts, kad ona kaže: „... da se svim momcima gadno digne izjutra?”

Oči mi postaju krupnije. Samo gledam napolje kroz vetrobran. „Ne svakog jutra”, kažem i dalje se trudeći da je ne gledam. „Šta, samo recimo utorkom i petkom ili tako nekako?” Znam da se ona smeška, ali odbijam da potvrdim. „Da li je danas utorak ili petak?” dodaje da bi me zadirkivala.

Konačno je ovlaš pogledam. „Petak je”, kažem jednostavno. Ona uznemireno hukće.

130

Avada&Chia&Ex

„Nisam fuksa niti nešto slično”, kaže i spušta noge sa instrument table, „i sigurna sam da i ti tako misliš, pošto si me ti na neki način naterao da budem otvorenija o svojoj seksualnosti i onome što želim...” Glas joj se gubi. Kao da čeka da potvrdim ono što je upravo rekla, kao da se i dalje brine šta mislim o njoj.

Gledam je pravo u oči. „Ne, nikad ne bih pomislio da si fuksa, sem ako ne ideš okolo i tucaš se s gomilom momaka, a tad bih bio u zatvoru jer bih morao sve da ih isprebijam - ali ne, zašto si to rekla?”

Ona crveni i kunem se da su joj se ramena savila gotovo do samih obraza. „Pa, samo sam mislila...” i dalje nije sigurna da li želi to da kaže, šta god da je. „Mala, šta sam ti rekao? Reci ono što ti je na umu.”

Naginje bradu u stranu i nežno me gleda. „Pa, pošto si ti učinio nešto za mene, pomislila sam da bih možda mogla i ja da učinim nešto za tebe.” Menja pesmu brzo posle toga, kao da se i dalje brine šta bih mogao da pomislim. „Hoću da kažem, bez ikakvih obaveza, naravno. Kao da se nikada nije dogodilo.”

Ah, sranje! Zašto nisam predvideo da ovo sledi? „Ne”, kažem brzo.

Trza se istog časa.

Ublažavam lice i glas. „Ne mogu ti dopustiti da učiniš tako nešto za mene, u redu?” „Zašto ne, pobogu?” „Jednostavno ne mogu - o, bože, hoću ja, nemaš pojma koliko, ali prosto ne mogu.” „To je glupo.”

Sada se već ozbiljno nervira. „Stani malo...” gleda me ispitivački i iskreće lice, „da nemaš nekakav problem' tamo dole?”

Vilica mi pada od iznenađenja. „Hmmm, ne?” Kažem razrogačenih očiju. „Sranje, sad ću da stanem i da ti pokažem.”

Zabacuje glavu i smeje se, a zatim opet govori ozbiljno: „Pa nećeš seks sa mnom, nećeš da me pustiš da ti pomognem da svršiš i morala sam da te nateram da me poljubiš.” „Nisi me naterala.” „U pravu si”, praska ona, „navela sam te da to učiniš.” „Poljubio sam te jer sam želeo”, kažem. „Kamrin, želim svašta da ti radim. Veruj mi! U svega nekoliko dana zamislio sam više poza s tobom nego što ih ima u Kamasutri. Hteo sam da...”

Primećujem da su mi prsti pobeleli na volanu.

Ona deluje povređeno, ali ovog puta ne popuštam. „Rekao sam ti”, kažem oprezno, „ne mogu da radim takve stvari s tobom jer...” „Jer ću morati da te pustim da me poseduješ”, besno dovršava moju rečenicu, „aha, pamtim šta si rekao, ali šta to tačno znači: da te pustim da me poseduješ?.”

Mislim da Kamrin tačno zna šta to znači, ali hoće da se uveri.

Stani malo... ona se poigrava sa mnom; ili je to ili i dalje ne zna šta hoće, po pitanju seksa i svega ostalog, pa je samo zbunjena i neodlučna kao i ja.

131

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

132

Avada&Chia&Ex

DVADESET ŠEST

POLOŽIO JE TEST. Bila bih lažljivica kada bih rekla da nisam želela seks s njim ili da mu na drugi način priuštim užitak kao što je on priuštio meni - apsolutno želim da radim sve te stvari s njim. Ali sam stvarno htela da vidim hoće li progutati mamac. Nije to uradio. I sad ga se užasno plašim.

Užasno se plašim zbog onoga što sad osećam prema njemu. Ne bi trebalo da se ovako osećam i da mrzim sebe zbog toga.

Rekla sam da to nikada neću uraditi. Obećala sam sebi da neću...

Pokušavam da vratim opuštenu atmosferu u razgovor, pa mu se nežno smeškam. Želim samo da povučem ponudu i vratim se tamo gde smo bili pre nego što sam to potegla, samo što sad znam jedno: Endru Pariš me ceni i želi me na način koji mislim da ne mogu da mu pružim.

Privlačim kolena, dižem stopala na kožno sedište. Ne želim da odgovori na moje poslednje pitanje: šta je mislio time da me poseduje? Nadam se da je zaboravio da sam to uopšte pitala. Znam već šta je time hteo da kaže, ili bar mislim da znam: da me poseduje znači da budem s njim, onako kako sam bila sa Ijanom. Samo što u srcu verujem da u Endrua mogu da se zaljubim, da ga stvarno volim. Mogla bih to tako lako. Već ne mogu da podnesem pomisao da sam razdvojena od njega. Sva lica u mojim maštanjima već su zamenjena Endruovim licem. I već se pribojavam dana kada će se naše putovanje završiti, kada bude morao da ode nazad u Galveston ili Vajoming i ostavi me.

Zašto me to plaši? I otkud mi je tako iznenada naišao ovaj osećaj mučnine u želucu? „Izvini, mala, stvarno mi je žao. Nisam hteo da te uvredim. Ni na koji način.”

Dižem glavu i gledam ga žestoko, odmahujući glavom. „Nisi me uvredio. Molim te, nemoj da misliš da me vređaš.”

Nastavljam: „Endru, istina je da..” uzdišem vrlo duboko. Njemu je sad teško da drži pogled na putu. „... istina je da ja - pa, kao prvo, neću da te lažem da je pružanje užitka tebi nešto što ne bih uradila uradila bih. Ali hoću da znaš da mi je drago što si me odbio.”

Mislim da razume. Vidim mu na licu.

Nežno se smeška i pruža ruku prema meni. Prihvatam je i privijam se uz njega, a on prebacuje ruku preko mog ramena. Podižem bradu naviše da ga pogledam i spuštam ruku na njegovu butinu.

Tako je divan prema meni... „Plašiš me”, konačno kažem.

Moje priznanje izaziva blagu reakciju u njegovim očima. „Rekla sam da ovo nikada više neću uraditi; moraš da me razumeš. Obećala sam sebi da se nikada više neću zbližiti ni sa kim.”

Osećam kako se njegova ruka steže oko moje i kako mu otkucaji srca postaju sve brži; osećam njegov ubrzani puls na svom vratu.

Usta mu se zatim izvijaju u osmeh i pita me: „Kamrin Benet, da li si se zaljubila u mene?”

Užasno crvenim i razvlačim usne u stegnutu crtu, pritiskajući lice jače uz njegove čvrste grudi. „Nisam još”, kažem sa smeškom u glasu, „ali sam sve bliže tome.” „Pričaš gluposti”, kaže i steže mi ruku malo jače. Ljubi me u teme. „Aha, znam”, kažem isto tako kroz šalu, a zatim dodajem nedovršeno, „znam...”

133

Avada&Chia&Ex

Primetim Nju Orleans već izdaleka: jezero Pontčartrejn, a zatim i prostrani krajolik s kućicama, zgradama i bungalovima. Zadivljena sam svime: od Superdoma20 koji uvek mogu da prepoznam jer sam ga viđala u vestima tokom Katrine, do ogromnih, razgranatih hrastova koji su jezivi i divni i stari, do ljudi koji promiču ulicama Francuskog kvarta, iako mislim da su to uglavnom turisti.

I dok se vozimo tuda, očarana sam poznatim balkonima koji se prostiru celom dužinom mnogih zgrada. Izgledaju baš kao na televiziji, samo što nije u toku Mardi gra21 i niko ne seva sisama niti baca perle sa balkona.

Endru mi se smeška jer vidi koliko sam uzbuđena što sam ovde. „Već ga volim”, kažem i ponovo se sklupčam uz njega nakon što sam prethodnih nekoliko minuta maltene zalepila lice za prozor gledajući sve to. „Ovo je sjajan grad.” On sija, sav je ponosan; pitam se koliko dobro poznaje ovo mesto. „Trudim se da dođem svake godine”, kaže, „obično za Mardi gra, ali mislim da je super u svako doba.” „O, znači obično dođeš kada su tu sise.” Namigujem mu. „Kriv sam!”, kaže i diže obe ruke s volana u znak predaje.

Uzimamo dve sobe u Holidej Inu, odakle možemo peške do čuvene ulice Burbon. Zamalo da mu kažem da ovog puta uzmemo samo jednu sobu s dva kreveta, ali se obuzdavam. Ne, Kamrin, samo pothranjuješ želju. Ne ulazi u sobu s njim. Prekini s ovim dok još možeš.

Na trenutak, dok smo stajali jedno pored drugog ispred pulta i recepcioner nas pitao kako može 'da nam pomogne', Endru je zastao i to mi je izazvalo veoma čudan osećaj. Ipak smo završili s dve velike susedne sobe, kao i uvek.

Idem prema svojoj sobi, a on odlazi prema svojoj. Gledamo se u hodniku dok stojimo s karticama u rukama. „Idem da se tušnem na brzaka”, kaže držeći gitaru u jednoj ruci, „ali čim si spremna, samo dođi ovamo da znam.”

Klimam glavom i smeškamo se jedno drugom pre nego što nestanemo u svojim sobama.

Nisam provela unutra ni pet minuta kada čujem da mi telefon zuji negde u tašni. Prilično sigurna da je moja mama, izvlačim ga i spremna sam da odgovaram i kažem joj da sam još uvek živa i da se dobro zabavljam, ali vidim da nije ona.

To je Natali.

Ruka mi se sledi oko telefona i samo zurim u osvetljeni ekran. Da li da se javim ili ne? Pa, bolje da ovo rešim što pre. „Halo?” „Kam?”, govori Natali opreznim glasom s druge strane.

Ne mogu da izgovorim ni reč. Nisam sigurna da li je prošlo dovoljno vremena da bih se pretvarala da joj neću oprostiti ili treba da budem fina. „Jesi li tu?” pita kad ne odgovorim. „Da, Nat, tu sam.” Ona uzdiše i ispušta taj čudni, cvileći, prenemažući zvuk, kao i uvek kada je nervozna zbog nečeg što treba da kaže ili uradi.

20

Mercedes-Benz Superdome - sportski stadion u Nju Orleansu. (prim, prev.)

21

Mardi Gras - ili Masni utorakje karneval u Nju Orleansu koji se održava poslednjeg dana uoči uskršnjeg posta. (prim, prev.)

134

Avada&Chia&Ex

„Ja sam totalna jebena kučka”, kaže ona. „Znam to i užasna sam najbolja drugarica i trebalo bi da ti sad puzim pred nogama i moljakam te za oproštaj, ali ja... pa, to mi je bio plan, ali je tvoja mama rekla da si u... Virdžiniji? Kog đavola radiš u Virdžiniji?”

Bacam se na krevet i otresam japanke. „Nisam u Virdžiniji”, kažem, „ali nemoj da kažeš mojoj mami niti bilo kome drugom.” „Pa gde si onda? I gde si to nestala duže od nedelju dana?”

Auu, zar je prošla tek jedna nedelja? Imam osećaj kao da sa Endruom putujem bar mesec dana. „U Nju Orleansu sam, ali to je dugačka priča.” „Hmmm, pa, alooo?” kaže sarkastično. „Imam vremena na pretek.”

Pošto me je začas iznervirala, uzdišem i kažem: „Natali, ti si pozvala mene. I ako se dobro sećam, nazvala si me lažljivom kučkom i nisi mi verovala kad sam ti rekla šta je Dejmon uradio.

Izvini, ali mi u ovom času ne izgleda kao najbolje rešenje da pređemo preko svega i ponovo budemo najbolje prijateljice kao da se ništa nije desilo.” „Znam, u pravu si i žao mi je.” Ona zastaje da se pribere, čuje se zvuk otvaranja konzerve nekog gaziranog pića u pozadini. Uzima gutljaj. „Nije da ti nisam verovala, Kam, samo sam bila stvarno povređena. Dejmon je kopile. Šutnula sam ga.” „Zašto, uhvatila si ga na delu kako te vara, umesto da poveruješ najboljoj drugarici od drugog osnovne kada ti kaže da je on svinja?” „Zaslužujem to”, kaže, „ali ne, nisam ga uhvatila kako me vara. Samo sam shvatila da mi nedostaje moja najbolja drugarica i da sam počinila najgori zločin prema Pravilniku najboljih drugarica. Konačno sam se suočila s njim i naravno da me je slagao, ali sam nastavila da ga gnjavim jer sam htela da mi prizna. Ne zato što mi je trebala njegova potvrda, već samo... Kam, samo sam htela da mi kaže istinu. Htela sam da je čujem od njega.” Čujem bol u njenom glasu. Znam da misli to što govori i nameravam da joj potpuno oprostim, ali nisam dovoljno spremna da joj to kažem, a ni da joj ispričam za Endrua. Ne znam zašto, ali kao da je Endru sad jedina osoba koja postoji u mom životu. Volim Natali svim srcem, ali još nisam spremna da ona sazna. Nisam spremna da ga podelim s njom. Ona ume da... sve nekako vulgarizuje, ako tako može da se kaže. „Slušaj, Nat” kažem, „ne mrzim te i stvarno želim da ti oprostim, ali mi je potrebno vreme; stvarno si me povredila.” „Razumem”, kaže, ali osećam i razočaranost u njenom glasu. Natali je oduvek bila nestrpljiva devojka tipa hoću-to-ali-odmah. „Pa, jesi li dobro?”, pita me. „Ne mogu da zamislim zašto bi zbrisala baš u Nju Orleans - da li je sezona uragana?” Čujem tuš iz Endruove sobe. „Ma da, super mi je”, kažem, misleći na Endrua. „Da ti pravo kažem, Nat, nikad se nisam osećala ovako živom i ovako srećnom kao tokom protekle nedelje.” „O, bože... postoji neki tip! Ti si s nekim tipom, zar ne? Kamrin Meribet Benet, kučko jebena, bolje da ne kriješ takve stvari od mene!”

Upravo sam na to mislila kad sam rekla da ume sve da vulgarizuje. „Kako se zove?” Bučno dahće kao da joj je odgovor na misterije sveta upravo pao u krilo. „Povalio te! Je l’ seksi?” „Natali, molim te”, žmurim i pretvaram se da je ona zrela dvadesetogodišnjakinja, a ne neko ko je još uvek zaglavljen negde u srednjoj školi. „Neću sada da pričam s tobom o tome, je l’ jasno?

Samo mi daj nekoliko dana i pozvaću te i reći ti kako stvari stoje, ali molim te...” „Prihvatam!” kaže u znak pristanka, ali ne primećuje nagoveštaj da bi trebalo malo da olabavi sa svojim entuzijazmom. „Samo da si ti dobro i da me ne mrziš više, prihvatam.” „Hvala ti.”

135

Avada&Chia&Ex

Konačno, spušta se sa svog uspaljeno-tračerskog oblaka: „Kam, stvarno mi je žao. Ne mogu to dovoljno da iskažem.” „Znam. Verujem ti. I kada te kasnije pozovem, možeš i ti meni da ispričaš šta se desilo s Dejmonom. Ako hoćeš.” „Važi”, kaže, „zvuči dobro.” „Pozvaću te kasnije... i Nat?” „Da?” „Stvarno mi je drago što si pozvala. Mnogo si mi nedostajala.” „I ti meni.”

Prekidamo vezu i zurim u telefon par trenutaka dok misli o Natali ne izblede u misli o Endruu.

Baš kao što sam rekla: sva lica u mojim maštanjima postala su Endruovo lice.

Tuširam se i oblačim farmerke koje još nisu oprane, ali ne smrde, pa verujem da će biti u redu za sada. Ipak, ako uskoro ne operem odeću, moraću da posetim još neku robnu kuću i kupim nešto novo. Samo mi je drago što sam spakovala dvanaest pari gaćica u svoju putnu torbu. Šminkam se i radim uobičajene stvari, ali se onda oslonim prstima na lavabo i gledam se u ogledalu, pokušavam da vidim šta Endru vidi. Video me je u gotovo najgorem izdanju: bez šminke, s podočnjacima nakon što sam toliko dugo bila budna na putu, s neprijatnim dahom, raščupanom, štrokavom kosom - smeškam se pri pomisli na to i onda ga zamišljam kako stoji iza mene, upravo sada, u ogledalu. Vidim njegova usta uronjena u krivinu mog vrata i njegove snažne ruke obavijene oko mog tela, njegove prste koji mi pritiskaju rebra. Čuje se kucanje na vratima koje me trza iz maštanja. „Jesi li spremna?”, pita Endru kada mu otvorim.

Ulazi u sobu. „A kuda uopšte idemo?”, pitam vraćajući se do kupatila gde mi je šminka. „I treba mi nešto čiste odeće. Ozbiljno.”

Prilazi iza mene i to me malo šokira jer je osećaj skoro isti kao u maštanju od pre nekoliko trenutaka. Krećem da nanosim maskaru, naginjem se preko lavaboa ka ogledalu. Žmurim na levo oko dok stavljam maskaru na desno, a Endru mi zagleda dupe. Ništa ne krije. Želi da vidim kako je loš. Kolutam očima i vraćam se svojoj maskari, prelazeći na drugo oko. „Postoje uslužne mašine za veš na dvanaestom spratu”, kaže.

Spaja ruke oko mojih bokova i gleda me u ogledalu s vragolastim osmehom i donjom usnom stisnutom između zuba.

Okrećem se. „Onda je to prvo mesto na koje ćemo otići”, kažem. „Molim?” Deluje razočarano. „Ne, hoću da izađem, da prošetam po gradu, sručim nekoliko piva, čujem svirku nekoliko bendova. Neću da se bavim pranjem veša.” „Oh, prestani da kukaš”, kažem i okrećem se nazad ka ogledalu dok vadim ruž za usne iz torbe. „Nije ni dva popodne - nisi jedan od onih tipova koji piju pivo za doručak, je I' tako?”

Trgne se i pritiska ruku na srce, pretvarajući se da je uvređen. „Apsolutno nisam! Uvek sačekam bar do ručka.”

Odmahujem glavom i guram ga iz kupatila; sledi blistavi osmeh s puno zuba i rupicama i svim tim, a zatim zatvaram vrata, tako da on ostaje s druge strane. „Čime sam to zaslužio?”, govori mi kroz vrata. „Moram da piškim!” „Pa ne bih te gledao!” „Endru, idi i donesi prljavu odeću iz svoje sobe!” „Ali...” „Smesta, Endru! Ili nećemo izaći kasnije!”

Mogu da ga zamislim kako pući donju usnu, mada to naravno nije ni slučajno ono što radi. Buši rupu u tim prokletim vratima od cerenja. „Dobro!” kaže i zatim čujem kako se vrata sobe otvaraju i zatvaraju za njim.

136

Avada&Chia&Ex

Kada zavrťim u kupatilu, skupljam svu prljavu odeću, guram je u torbu i obuvam japanke.

137

Avada&Chia&Ex

DVADESET SEDAM

PRVO PEREMO VEŠ i sve stvari slažem nakon što ih izvadim iz mašine za sušenje, umesto da ih samo naguram nazad u torbe. On pokušava da se buni, ali ovog puta isterujem po svom. Posle toga palimo u grad i vodi me svuda, čak i na groblje St. Luis gde su grobovi iznad zemlje, tako nešto nikada nisam videla. Šetamo zajedno sve do ulice Kanal i prema Svetskom trgovinskom centru Nju Orleans gde nalazimo više nego potrebni Starbaks. Pričamo u nedogled uz kafu i kažem mu da me je zvala Natali. Pričamo i pričamo o njoj i Dejmonu, kojeg je Endru brzo omrznuo.

Kasnije prolazimo pored restorana sa šniclama gde Endru pokušava da me navede da svratim s njim, potežući onaj dogovor koji smo postigli još u autobusu. Ali ja uopšte nisam gladna i pokušavam da objasnim Endruu koji cvili jer je lišen šnicle da moram da budem spremna za ozbiljan obrok ako hoće da uživam u šnicli.

Nalazimo i tržni centar: Šops u Kanal Plejsu, gde jedva čekam da uđem jer sam cele prošle nedelje nosila istu dosadnu garderobu. „Ali upravo smo oprali odeću”, protestuje Endru dok ulazimo. „Šta će ti, kog đavola, nove krpice?”

Prebacujem tašnu na drugo rame i hvatam ga za lakat. „Ako izlazimo večeras”, kažem dok ga vučem za sobom, „onda hoću da nađem nešto simpatično za šta se bar može reći da je pristojno.” „Ali to što sad imaš na sebi je strava”, buni se. „Hoću samo nove farmerke i nešto za gore”, kažem, a onda zastajem i pogledam ga. „Možeš da mi pomogneš da izaberem.”

To mu privlači pažnju. „U redu”, kaže uz osmeh.

Vučem ga dalje. „Ali nemoj mnogo da se raduješ”, kažem i cimam ga za ruku da to naglasim, „rekla sam da možeš da pomogneš, ne da biraš” „Nema sumnje da danas isteruješ sve po svome”, kaže. „Samo da znaš, mala, dopustiću ti samo ovoliko, a onda ću iskoristiti svoje adute.” „A koje to tačno adute misliš da iskoristiš?” Pitam ga samouvereno, jer mislim da blefira.

Pući usne kada ga pogledam, a moja samouverenost počinje da kopni. „Ako se sećaš”, kaže vrlo uglađeno, „i dalje imaš obavezu da radiš šta god kažem.”

Samouverenosti više nema.

Smeje se i povlači me za ruke ka sebi. „A pošto si me već jednom pustila da te sredim dole”, dodaje, a moje oči se šire, „mislim da bih mogao da ti kažem da legneš i raširiš noge i ti ćeš morati da poslušaš, je l' tako?”

Jedva mogu da pomerim oči da bih videla da li ga je neki prolaznik čuo. Endru nije baš šaputao, ali to ne bih ni očekivala od njega.

Zatim usporava tempo i naginje se prema mom uvu da mi tiho kaže: „Ako mi uskoro ne dozvoliš da nešto jednostavnije bude po mom, mogao bih opet da te bacim na muke jezikom između tvojih nogu.” Ceo vrat mi se ježi od kombinacije njegovog daha na mom uvu i reči od kojih se sva ovlažim. „Pa, ti radi kako hoćeš, mala.”

Odmiče se, a ja poželim da ga ošamarim i sklonim mu taj kez s lica, ali bi mu se to verovatno dopalo.

138

Avada&Chia&Ex

Dilema? Da mu popustim na nečem jednostavnom ili da nastavim po svom i kasnije zaradim njegovu 'torturu'? Hmmm. Čini mi se da sam veći mazohista nego što sam mislila.

Noć pada i ja sam spremna za naš večernji izlazak. Nosim nove tesne farmerke, seksi crnu majicu bez bretela koja mi prijanja uz struk i najlepše crne cipele s visokom štiklom koje sam ikada našla u nekom tržnom centru.

Endru blene u mene na vratima. „Trebalo bi da odigram svoje adute istog časa” kaže ulazeći u sobu.

Kosu sam ovog puta uplela u dve labave pletenice i svaku prebacila preko jednog ramena tako da se završavaju baš iznad grudi. I uvek ostavljam nekoliko pramenčića plave kose da mi slobodno padaju pored lica, jer mi je to uvek lepo izgledalo na drugim devojkama, pa što da ih i ja nemam?

Izgleda da se Endruu to dopada. Podiže ruke i prelazi prstima duž svake pletenice.

Crvenim. „Mala, bez zezanja, izgledaš strava” „Hvala...” O, bože, da li sam se upravo... zakikotala?

Odmeravam i ja njega, celog, i mada je ponovo obukao farmerke, jednostavnu majicu i crne martinke, on je nešto najseksepilnije što sam ikada videla, šta god imao na sebi.

Krećemo ka izlazu, a nekoliko matoraca okreće glave za mnom u liftu i hodniku. Endru je ponosan ko svinja, sigurna sam. Sija hodajući pred mene, a lice mi zbog toga poprima boju rotkvice.

Prvo provodimo neko vreme u jednom baru i slušamo svirku nekog benda jedno sat vremena.

A kada mi zatraže ličnu kartu i kada postane jasno da ovde neću dobiti piće, Endru me povede dalje niz ulicu do drugog bara. „Kako ti se zalomi”, kaže dok se približavamo baru držeći se za ruke. „Većina će ti tražiti ličnu, ali ponekad ti se posreći i nije ih briga, samo ako izgledaš kao da ti je dvadeset jedna.” „Pa, napuniću dvadeset jednu za pet meseci” kažem i stežem ga za ruku dok prelazimo prometnu raskrsnicu. „Plašio sam se da ti je sedamnaest kad sam te sreo u busu.” „Sedamnaest?!” Majku mu, nadam se da ne izgledam stvarno tako mlada. „Hej”, kaže i pogleda me još jednom, „video sam petnaestogodišnjakinje koje izgledaju kao da im je dvadeset - teško je provaliti.” „Znači misliš da izgledam kao da mi je sedamnaest?” „Ne, izgledaš kao da ti je dvadesetak”, priznaje. „Samo kažem.”

To je olakšanje.

Ovaj bar je nešto manji od prethodnog i ljudi u njemu su mešavina tek svršenih studenata i onih u ranim tridesetim. Nekoliko bilijarskih stolova poredano je duž zida i svetio je prigušeno, uglavnom koncentrisano na bilijarske stolove i hodnik s moje desne strane koji vodi ka toaletima.

Dim od cigareta je gust, za razliku od prethodnog mesta gde ga uopšte nije bilo, ali ima nečeg prirodnog u duvanskom dimu u baru. Kao da bi bar izgledao golo bez njega.

Neka poznata rok muzika čuje se iz zvučnika u plafonu. Tu je i mala bina s leve strane gde obično sviraju bendovi, ali ih večeras nema. Ali to ne umanjuje atmosferu žurke jer jedva mogu da čujem Endrua koji mi govori nadglasavajući muziku i viku ljudi svuda oko nas. „Igraš li bilijar?” naginje se i viče mi na uvo.

Vičem i ja: „Igrala sam par puta! Ali sam užasna!”

139

Avada&Chia&Ex

Povlači me za ruku i odlazimo prema stolovima za bilijar i jačem osvetljenju, pažljivo se probijajući između ljudi koji stoje otprilike na svakom mestu kuda bi moglo da se prođe. „Sedi ovde” kaže, ovog puta malo tiše jer su zvučnici sada ispred nas. „Ovo će biti naš sto.”

Sedam za stočić stisnut uza zid, odakle se iznad moje glave i s leve strane pruža stepenište koje vodi na sprat. Dok mi prilazi konobarica, gurkam vrhom prsta što dalje od sebe pepeljaru prepunu opušaka.

Endru razgovara s nekim tipom koji metar dalje, pored bilijarskih stolova, verovatno o tome da se priključi igri. „Izvini zbog toga”, kaže konobarica, uzima pepeljaru i menja je čistom koju spušta prevrnutu na sto. Briše površinu stola mokrom krpom i podiže pepeljaru da bi očistila mesto ispod nje.

Smeškam joj se. Ona je lepuškasta crnokosa devojka koja je verovatno i sama upravo napunila dvadeset jednu i drži poslužavnik u jednoj ruci. „Šta mogu da ti donesem?”

Imam samo jednu priliku da se ponašam kao da mi se to pitanje često postavlja bez traženja lične karte, pa praktično istog časa odgovaram: „Hajneken.” „Neka budu dva”, kaže Endru koji se vraća sa bilijarskim štapom u ruci.

Konobarica malo sporije reaguje kada ga primeti, a ja, kao Endru kad je bio sa mnom u liftu, sijam kao pun mesec. Ona klima glavom i pre nego što ode dobacuje mi pogled tipa ti-si-jednasrećna-kučka. „Onaj tip ima još jednu igru i sto je onda naš”, kaže sedajući na praznu stolicu.

Konobarica se vraća sa dva hajnekena i spušta ih pred nas. „Samo mahnite ako 'oćete nešto” kaže pre nego što opet ode. „Nije te legitimisala” kaže Endru i pritom se naginje preko stola da ga niko ne čuje. „Ne, mada ne znači da me u neko doba neće legitimisati - desilo mi se u jednom baru u Šarlotu, Natali i ja smo bile gotovo pijane kad su nas legitimisali i oterali.” „Pa, ako je tako, onda uživaj dok možeš.” Smeška se, prinosi pivo ustima i brzo otpija gutljaj.

Radim isto.

U nekom trenutku počinjem da žalim što sam ponela tašnu pa sad moram da vodim računa o njoj, ali kad dođe naš red za bilijar, spuštam je na pod ispod našeg stola. Sedimo u nekakvom separeu pa i nisam preterano zabrinuta za nju.

Endru me vodi do poredanih štapova da izaberem svoj. „Koji ti je po volji?”, pita i maše rukom prema silnim štapovima. „Treba da odabereš onaj za koji osećaš da je pravi.”

Oh, ovo će biti stvarno zabavno; on zapravo misli da me uči nečemu.

Glumim da sam naivna i da nemam pojma, zagledam štapove za bilijar onako kako bi neko zagledao knjige na polici i zatim skidam jedan. Prelazim rukama duž njega i držim ga kao da ću udariti kuglu, kao da želim da steknem osećaj. Znam da u ovom času izgledam kao glupa plavuša, ali upravo tako i hoću da izgledam. „Ovaj je podjednako dobar kao i bilo koji drugi”, kažem i sležem ramenima.

Endru namešta kugle u trouglasti okvir, zamenjuje „pune” onim „šarenim” dok ne dobije pravilan poredak, a zatim ih gura preko stola na njihovo mesto. Pažljivo sklanja okvir i gura ga u prorez ispod stola.

Klima glavom. „Hoćeš da razbijaš?” „Ma ne, možeš ti.”

Hoću samo da ga gledam kako je sav seksi, koncentrisan i nagnut nad sto. „U redu”, kaže i namešta belu kuglu kojom će početi igru. Nekoliko sekundi vrti vrh svog štapa u četvrtastoj kredi, a zatim kredu spušta pored stola.

140

Avada&Chia&Ex

„Ako si igrala ranije”, kaže dok se vraća na mesto za početni udarac, „siguran sam da znaš osnovna pravila.” Vrhom štapa pokazuje najbližu kuglu. „Očigledno, udaraš samo belu kuglu.”

Ovo je smešno, ali tek će on da vidi svoje.

Klimam glavom. „Ako su šarene tvoje, treba da ubaciš u bilo koju rupu samo šarene kugle - uteraj neku punu i samo ćeš mi pomoći da te pobedim.” „A šta je sa crnom kuglom?” Pokazujem na kuglu s brojem osam, blizu centra. „Ako uteraš tu pre svih svojih šarenih”, kaže namrgođenog lica, „gubiš. A ako uteraš belu kuglu, gubiš svoj red.” „To je sve?” pitam dok i ja vrtim štap u kredi. „Za sada, da”, kaže; pretpostavljam da je propustio da mi kaže još nekoliko osnovih pravila.

Endru se odmiče nekoliko koraka i naginje se preko stola, izdiže prste u luk na plavoj čoji i strateški naslanja štap u krivinu kažiprsta. Gura štap napred i nazad nekoliko puta da bolje nanišani pre nego što zastane, pa zatim udara vrhom štapa u belu kuglu koja rasteruje sve ostale po stolu.

Dobro razbijanje, dušo. Kažem u sebi. Ubacuje dve - jednu punu i jednu šarenu. „I, šta ćeš?” pita me. „Na šta misliš?” nastavljam da se ponašam smotano. „Pune ili šarene? Puštam te da biraš.” „Oh”, kažem kao da sam tek sad shvatila, „nema veze; uzeću one šarene.”

Malo odstupamo od pravila kako se propisno igra osmica, ali sam prilično uverena da on to radi u moju korist.

Dolazi moj red i obilazim oko stola u potrazi za savršenim udarcem. „Hoćemo li da najavljujemo ili kako?”

Endru me gleda radoznalo - možda je trebalo da kažem nešto kao: Mogu li da udarim bilo koju moju kuglu? Ma, sigurno me nije još provalio. „Samo izaberi bilo koju šarenu kuglu za koju misliš da možeš da je uteraš i navali.”

Okej, izgleda da ga i dalje vučem za nos. „Stani, zar nećemo da se kladimo u nešto?”, pitam.

Izgleda iznenađeno, ali se iznenađenje brzo pretvara u lukav izraz. „Naravno, u šta hoćeš da se kladiš?” „U vraćanje moje slobode.”

Endru se mršti. Ali se zatim njegova divna usta ponovo razvlače u osmeh kada shvati da očigledno ne znam da igram bilijar. „Pa, malo sam uvređen što želiš da je povratiš”, kaže prebacujući štap iz ruke u ruku dok mu je jedan kraj na podu, „ali, naravno, prihvatam opkladu.”

Baš kada sam pomislila da smo postigli dogovor, on podiže prst i dodaje: „Međutim, ako ja pobedim, podići ću ono 'uradi sve što ti kažem' na potpuno nov nivo.”

Sad je na mene red da podignem obrvu. „Potpuno nov nivo, kako?”, pitam oprezno gledajući iskosa.

Endru naslanja štap i oslanja sa rukama na ivicu stola, zaklanjajući svetio. Njegov samouvereni pokvareni osmeh, koji skriva neku smicalicu, izaziva mi žmarce na leđima. „Kladimo se ili ne?”, pita on.

Prilično sam ubeđena da mogu da ga pobedim, ali me je ovom primedbom prestravio, toliko da sam se usrala. Šta ako je bolji od mene i izgubim opkladu, pa završim jedući one bube ili pokazujući golo dupe u vožnji? To je onaj tip stvari od kojih sam htela da se uzdrži i da me na njih ne natera u nekom trenutku - nisam zaboravila šta je rekao: stići ćemo i do toga. Naravno, mogu da odbijem bilo

141

Avada&Chia&Ex

šta što mi kaže; uverio me je u to pre nego što smo otišli iz Vajominga, ali ja bih radije da i ne dolazim u takvu situaciju.

Ili... stani malo... šta ako je to nešto seksualne prirode?

Oh, sad je prekasno... gotovo se nadam da će on zaista pobediti. „Dogovoreno.”

Pokvareno se smeška i odmiče od stola noseći svoj štap sa sobom.

Jedna mala grupa mladića i dve devojke upravo su završili partiju za susednim stolom i njih nekoliko počinje da nas posmatra.

Naginjem se preko stola, postavljam štap skoro isto kako je to Endru učinio, guram ga napred i nazad kroz prste nekoliko puta i udaram belu kuglu po samoj sredini. 11 udara u 15, a 15 udara u 10, pa obe upadaju u rupu u ćošku.

Endru me samo gleda, držeći svoj štap koji stoji vertikalno ispred njega.

Podiže jednu obrvu. „Da li je to bila početnička sreća ili sam nasankan?”

Cerim se i obilazim na drugu stranu stola da odmerim svoj naredni udarac. Ne odgovaram.

Samo se blago smeškam i ne skidam pogled sa stola. Namerno biram udarac koji je najbliži Endruu, savijam se preko stola ispred njega (kradom bacam pogled da se uverim da mi sise nisu sasvim izložene pogledu momaka preko puta) i odmeravam udarac pre nego što žestoko zviznem kuglu broj 9 u bočnu rupu. „Znači naseo sam”, kaže Endru iza mene, „i još me zezaš.”

Uspravljam se i smešeći se gledam u njegove oči dok idem prema kraju stola.

Ovaj udarac namerno mašim. Raspored na stolu je bezmalo savršen i zapravo bih mogla lako da pobedim, ali neću da bude tako lako. „Aaa, ne mala”, kaže i prilazi, „ne počinji s tim sranjem od sažaljivih udaraca - mogla si lako da uteraš 13.” „Kliznuo mi je prst.” Čedno ga gledam.

Odmahuje svojom divnom glavom prema meni i čkilji, potpuno svestan da lažem.

Konačno, vraćamo se igri: on bez greške uteruje tri kugle zaredom pre nego što promaši 7. Ja uterujem jednu. On uteruje jednu. I tako naizmenično, ne žurimo s udarcima i oboje povremeno promašujemo da bi igra bila zanimljiva.

Sad je vreme da se obavi šta treba. Na mene je red, a jedine preostale kugle na stolu su njegova 4, bela i kugla broj 8. Osmica je petnaest centimetara predaleko za savršen udarac u ugao u bilo kom pravcu, ali znam da mogu da je pogodim na odbitak o stranicu stola da se vrati na ovu stranu i upadne u levu rupu.

Još dva mladića su počela da posmatraju, nesumnjivo zbog toga kako sam obučena (slušala sam sve vreme njihove tihe komentare o mojim sisama i dupetu, naročito kad se sagnem da bih izvela udarac), ali im ne dozvoljavam da me dekoncentrišu. Mada sam primetila da ih Endru često gleda i uzbuđuje me što je ljubomoran.

Pokazujem štapom prema stolu i najavljujem: „Leva rupa.”

Pomeram se u stranu i čučim da mi oči budu u visini stola, da vidim da li sam dobro izračunala pravac. Uspravljam se i ponovo proveravam položaj bele kugle i osmice iz druge perspektive, a zatim se naginjem nad sto. Jedan. Dva. Tri. Kada mi štap četvrti put klizne unazad, udaram lagano belu kuglu i ona pogađa kuglu 8 baš pod pravim uglom, šalje je u desnu stranu stola od koje se odbija nazad nekoliko centimetara i upada bez greške u levu rupu.

Nekoliko momaka koji nas posmatraju ispuštaju razne prigušene zvuke od uzbuđenja, kao da ne mogu da ih čujem.

Endru je s druge strane stola i široko mi se smeši. „Dobra si, mala”, kaže i ponovo namešta kugle. „Valjda si sad ponovo slobodna.”

142

Avada&Chia&Ex

Ne promiče mi da deluje pomalo tužno zbog te činjenice. Lice mu se možda smeje, ali ne može da sakrije razočaranje u svojim očima. „Ne”, kažem, „neću takvu slobodu osim ako dode do jedenja buba i proturanja dupeta kroz prozor auta - nekako mi se sviđa da ti kontrolišeš ostalo.”

Endru se smeši.

143

Avada&Chia&Ex

DVADESET OSAM

IGRAMO JOŠ JEDNU PARTIJU u kojoj fer pobeđuje, a zatim odlučujem da ponovo sednemo pre nego što nove cipele počnu da mi prave žuljeve na nogama. Pijem već drugi hajneken i za sada ga osećam samo u nožnim prstima i u dnu želuca. Poručiću još jedan da me dobro zvekne. „Ortak, jesi li za partiju?” pita neki tip koji prilazi Endruu baš kada se on sprema da sedne.

Endru me pogleda, a ja mu mahnem da ide. „Samo ti idi, meni je ovako dobro - proveriću poruke i odmoriću malo noge.” „Važi, mala”, kaže, „samo reci ako budeš htela da krenemo i pre nego što završim.” „Dobro mi je”, kažem, nagovarajući ga, „idi i igraj.”

Smeška mi se i vraća se prema bilijarskom stolu koji nije ni četiri metra udaljen od mene. Vadim tašnu ispod stola i spuštam je pred sebe, preturam po njoj da nađem telefon.

Baš kao što sam i očekivala: Natali mi je zasula telefon porukama, ukupno ih je šesnaest, ali bar nije pokušavala da zove. Nije zvala ni moja mama, ali se prisećam da je ovog vikenda trebalo da ode na ono krstarenje sa svojim novim dečkom. Nadam se da se super provodi. Nadam se da je i njoj ovako sjajno kao meni.

Nova pesma počinje da se probija iz zvučnika na plafonu i primećujem da se broj ljudi u baru utrostručio od našeg dolaska. Iako Endru nije mnogo daleko od mene, mogu samo da vidim kako mu se usne pomeraju kada nešto govori tipu s kojim igra bilijar. Konobarica se vraća i tražim još jedno pivo, ona odlazi da ga donese, ostavljajući me kraljici SMS-ova. Natali i ja nekoliko puta razmenjujemo poruke o tome šta je radila danas i kuda ide večeras, ali dobro znam da je to samo usputna konverzacija, zamena za ono što crkava da sazna: o meni u Nju Orleansu sa ovim 'misterioznim tipom', na koga on liči (ne 'kako izgleda' jer ona momke uvek poredi s poznatim ličnostima) i da li sam mu se već 'naguzila'. Na sve odgovaram neodređeno, tek da je mučim. Ako ništa drugo, stvarno je zaslužila. Osim toga, nisam još spremna da s njom pričam o Endruu. U stvari, ni sa kim drugim. Imam utisak da bi, ako uopšte pričam o njemu ili bar samo potvrdim njegovo postojanje i da sam s njim, celo ovo iskustvo nestalo kao čarolijom. Izbaksuziraću celu stvar. Ili ću se probuditi i shvatiti da je Blejk tutnuo nešto u neko od onih pića koja mi je sipao one večeri pre nego što sam otišla s njim na krov i da samo haluciniram celo ovo putovanje sa Endruom. „Ja sam Mičel”, kaže neki glas iznad mene, propraćen jakim zadahom viskija i jeftinog muškog parfema.

Tip je prosečno građen, od one sorte razbacanih, ali ne baš previše razbacan. Oči su mu krvave, kao i plavokosom tipu koji stoji pored njega.

Smeškam mu se gadljivo i brzo pogledam ka Endruu koji već ide prema nama. „Nisam sama”, nežno kažem.

Razbacanko gleda u drugu stolicu pa nazad u mene, kao da hoće da mi pokaže da je prazna. „Kamrin?”, kaže Endru koji već stoji iza njega. „Jesi li dobro?” „Aha, dobro sam”, kažem.

Razbacanko se okreće u struku da pogleda Endrua. „Rekla je da joj je dobro”, kaže i u njegovom glasu čujem izazivanje.

Nisam mislila: 'Dobro sam, Endru, ostavi me na miru', i Endruu je to sasvim jasno, ali ovim tipovima očigledno nije. „Ona je sa mnom”, kaže Endru, pokušavajući da ostane miran, verovatno samo zbog mene - u očima mu se već vidi onaj nepogrešivo agresivni pogled.

Plavušan se smeje.

144

Avada&Chia&Ex

Razbacanko opet gleda u mene, u ruci mu je flaša badvajzera. „Je l’ ti on dečko ili nešto tako?” „Ne, ali mi smo...”

Razbacanko se podrugljivo smeška i opet gleda Endrua, prekida me u pola rečenice. „Ti joj nisi dečko i zato odbij, momak.”

Agresija je upravo prerasla u ubistveno divljanje. Endru neće moći još dugo da se suzdržava.

Ustajem. „Ona možda hoće da priča s nama”, kaže razbacanko i još jednom poteže svoje pivo. Ne deluje pijano, samo pripito.

Endru prilazi još malo i naginje glavu u stranu, zuri u onog tipa. Zatim gleda u mene: „Kamrin, hoćeš li da razgovaraš s njima?”

Zna da neću, ali je to njegov način da doda so na ranu koju će upravo naneti ovom tipu. „Ne, neću.”

Endru zakreće bradu i vidim kako mu se nozdrve šire dok se tipu unosi u lice i govori: „Odjebi odavde ili ćeš gutati svoje zube.”

Okupljeni oko bilijarskih stolova počinju da formiraju grupicu na rastojanju.

Plavušan, pametniji od te dvojice, spušta onom drugom ruku na rame. „Ajmo, čoveče, da se vratimo.” Pokazuje glavom prema mestu gde su sigurno sedeli ranije.

Razbacanko gura ruku sa sebe i još više se unosi Endruu u lice.

Samo toliko je i bilo potrebno.

Endru se sa bilijarskim štapom odmiče unazad i treska tipa u grudi, obara ga s nogu i isteruje mu vazduh iz pluća. Tip tetura unazad, za malo promašuje moj stočić, ali uspeva da ga zgrabi za ivicu i da se zadrži na nogama. Vrištim i cimam tašnu sa stola baš pre nego što tresne na pod pored njega. Moje pivo se razbija o pod, pretvara se u srču. Pre nego što tip ima priliku da ustane, Endru je već na njemu i zasipa mu lice udarcima.

Odmičem se i stajem bliže stepeništu, ali drugi ljudi žure da gledaju i formiraju barijeru iza mene.

Plavušan skače na Endrua otpozadi, hvata ga za vrat da ga odvuče od svog prijatelja. Tada ja skačem na njega, tučem ga po licu slabašnim malim pesnicama, a tašna koja mi visi sa ramena ometa mi udarce i mlatara svuda oko mene. Ipak, Endru se lako oslobađa iz stiska plavušana, zamahuje unazad i pogađa ga pravo u leđa, tako da ovaj pada licem na pod.

Endru me hvata za ruku. „Sklanjaj se s puta, mala!” Gura me unazad prema gomili i u deliću sekunde se okreće prema onoj dvojici.

Razbacanko je konačno uspeo da stane na noge, ali ne zadugo jer mu Endru plasira dva brza udarca u obe strane vilice, a zatim i aperkat od kojeg pršti krv. Vidim krvav zub kako pada na pod.

Užasavam se. Tip pada unazad na još jedan stočić i obara ga s metalnog postolja. A kad plavušan opet krene na Endrua, onaj tip s kojim je Endru igrao bilijar skače i preuzima ga, ostavljajući Enruu razbacanka.

Dok su se izbacivači probili kroz gužvu da prekinu tuču, Endru je već napravio razbacanku šljive na oba oka i tipu curi krv iz nosa. Razbacanko posrće i drži ruku na nosu dok ga izbacivač hvata za rame i odvodi u masu.

Endru gura u stranu ruku drugog izbacivača koji kreće po njega. „Skapirao sam”, preti, podižući jednu ruku da objasni izbacivaču da ne prilazi, a drugom rukom briše krv sa nosa. „Idem odavde, nema potrebe da mi pokažeš gde je izlaz.”

Trčim do njega i on me hvata za ruku. „Kamrin, jesi li dobro? Da li te je neko udario?” Zagleda me, pogled mu je besan i neobuzdan. „Ne, dobro sam. Hajde samo da odemo.”

Steže mi ruku i vuče me za sobom, probija se kroz gužvu koja se razmiče pred nama.

145

Avada&Chia&Ex

Kada izađemo napolje na noćni vazduh, muzika iz bara prestaje onog časa kada se vrata zatvore. Ona dva idiota s kojima se tukao već su napolju i idu niz ulicu, razbacanko i dalje drži ruku na okrvavljenom licu. Ubeđena sam da mu je Endru slomio nos.

Endru me zaustavlja na trotoaru i hvata me za mišice. „Nemoj da me lažeš, mala, da li si povređena? Kunem ti se bogom, ako jesi, sad ću da pojurim onu dvojicu.”

Srce mi se topi kad me zove 'mala'. A onaj zabrinuti, divlji pogled njegovih očiju... Prosto mi dođe da ga poljubim. „Ozbiljno ti kažem”, odgovaram, „dobro sam. Zapravo sam i ja udarila onog tipa par puta kad te je napao s leđa.”

On brzo premešta ruke s mojih mišica i obuhvata mi lice, zagleda me svuda kao da mi i dalje ne veruje. „Nisam povređena”, kažem poslednji put. Čvrsto pritiska usne na moje čelo.

Zatim me hvata za ruku. „Idemo u hotel.” „Ne” bunim se, „dobro smo se provodili, a ostala sam bez prokletog pića zbog onoga.”

On naginje glavu u stranu, a pogled mu postaje blaži. „Pa, gde onda hoćeš da odemo?” „Hajdemo u neki drugi klub”, predlažem. „Ne znam, možda u neki mirniji.”

Endru teško uzdiše i steže mi ruku. Zatim me ponovo odmerava pogledom: prvo stopala, gde moji lakirani nokti izviruju na prednjoj strani cipela, pa duž tela, sve do majice bez bretela kojoj bi dobro došlo da je malo bolje namestim.

Izvlačim ruku iz njegove i hvatam tkaninu iznad grudi pa je malo povlačim naviše da bolje legne na mesto. „Sviđaš mi se u tome” kaže, „ali moraš da priznaš, stvarno privlači pažnju smorovima.” „Pa, ne ide mi se peške do hotela tek da promenim majicu.” „Ne, ne moraš da je menjaš”, kaže i opet me hvata za ruku. „Ali ako hoćeš da odemo u još neki klub, moraćeš nešto da učiniš za mene, važi?” „Šta to?” „Samo se pretvaraj da si mi devojka”, kaže i na usnama mi se pojavljuje smešak. „Tako te niko neće zajebavati ili su bar manje šanse da pokušaju.”

Zastaje, gleda me i kaže: „Osim ako želiš da ti se tipovi nabacuju?”

Mojoj glavi ne treba nimalo vremena da počne da odmahuje. „Ne. Neću da mi se nabacuje nijedan frajer. Nevino flertovanje, to je u redu - čini čuda za moju samouverenost - ali ne i smorovi.” „Dobro, onda je rešeno. Ti si moja seksi devojka za večeras, što znači da kasnije moram da te odvedem u sobu i nateram te da malo cičiš.” Opet mu se pojavljuje onaj dečački osmeh koji mi se toliko sviđa.

Osećam golicanje između nogu. Teško gutam i odupirem se tome tako što vragolasto čkiljim u njega.

Samo mi je drago što ponovo vidim njegove rupice, za razliku od onog besnog - mada neverovatno seksi - izraza koji je dominirao njegovim licem pre nekoliko trenutaka. „Ma koliko mi se dopadalo - pa, 'dopadalo' je stvarno slab izraz - neću ti dopustiti da to više radiš.”

Deluje uvređeno i pomalo zabezeknuto. „Zašto?” „Jer, Endru, ja... pa, prosto ti neću dozvoliti - a sad dolazi ovamo.” Grlim ga oko vrata i povlačim ga prema sebi.

A zatim ga nežno ljubim, puštajući da mi se usne zadrže na njegovim posle poljupca. „Šta to radiš?”, pita zagledan u moje oči.

146

Avada&Chia&Ex

Slatko mu se smeškam.„Uživljavam se u ulogu.”

Osmeh mu se pojavljuje u uglovima usana. Okreće me i hvata oko struka dok idemo prema ulici Burbon.

147

Avada&Chia&Ex

ENDRU

148

Avada&Chia&Ex

DVADESET DEVET

MOŽDA MOGU da uradim ovo sa Kamrin. Zašto moram da mučim sebe i odričem se onoga što najviše želim kad je došlo vreme da imam šta god poželim? Možda će sve krenuti drugačije i ona neće biti povređena. Mogao bih da se vratim kod Marstersa. Šta ako je pustim da ode i nikad je više ne vidim, a Marsters kasnije shvati da se zajebao? Jebem ti! Sve su to izgovori.

Kamrin i ja svraćamo u još dva bara u Francuskom kvartu i ona u oba uspeva da prođe kao da ima dvadeset i jednu. Samo jednom su joj zatražili da pokaže ličnu i valjda zato što joj je rođendan u decembru konobarica je rešila da joj progleda kroz prste.

Zato je sad pijana i nisam siguran da li je u stanju da otpešači do hotela. „Pozvaću taksi”, kažem držeći je uz sebe na trotoaru.

Parovi i grupe ljudi dolaze i odlaze iz bara iza nas, neki teturaju pri izlasku. Čvrsto stežem Kamrin oko struka. Ona podiže ruku i spušta je na moje rame; jedva drži glavu uspravno. „Mislim da je taksi dobra ideja”, izgovara, mučeći se da joj kapci ostanu otvoreni.

Uskoro će ili da se onesvesti ili da povrati. Samo se nadam da će sačekati da stignemo u hotel.

Taksi nas ostavlja pred ulazom i ja joj pomažem da izađe sa zadnjeg sedišta, na kraju je uzimani u naručje jer jedva može sama da hoda. Nosim je do lifta dok mi njene noge vise preko ruke, a glava joj je naslonjena na moje grudi. Ljudi zure u nas. „Zabavno veče?”, pita neki čovek u liftu. „Aha”, klimam glavom, „neki od nas podnose piće bolje od drugih.” Čuje se zvono lifta i čovek izlazi kad se vrata otvore. Još dva sprata i iznosim je i nosim prema našim sobama. „Mala, gde ti je ključ?” „U tašni”, kaže jedva čujno. Bar smisleno govori.

Ne spuštam je već povlačim tašnu s njenog ramena i otvaram je. U običnoj situaciji bih se našalio o tome šta sve nosi u torbici i ima li tamo nešto da me ugrize, ali znam da joj nije do zezanja.

U teškom je stanju.

Biće ovo duga noć.

Vrata se zatvaraju za nama i nosim je pravo na krevet, spuštam je. „Osećam se kao govno”, ječi ona. „Znam, mala. Treba samo da odspavaš.”

Skidam joj cipele i spuštam ih na pod. „Mislim da ću...” Okreće glavu preko ivice kreveta i kreće da povraća.

Pružam ruku da dohvatim kantu za đubre oslonjenu o noćni stočić i hvatam većinu toga, ali izgleda da će čistačica biti besna ujutru. Ona izbacuje iz želuca sve što je bilo u njemu, što me iznenađuje jer danas, zapravo, nije mnogo jela.

Prestaje da povraća i pada na jastuk. Suze od povraćanja cure joj iz uglova očiju. Pokušava da gleda u mene, ali znam da zbog vrtoglavice ne može da fokusira pogled. „Ovde je tako vruće”, kaže. „U redu”, kažem i ustajem da pojačam klimu.

Zatim odlazim u kupatilo i kvasim krpu hladnom vodom, pa je cedim. Vraćam se u sobu i sedam pored nje na krevet, brišem joj krpom lice. „Izvini”, mrmlja ona. „Trebalo je da prekinem posle one votke. Sad moraš da čistiš ovo što sam povratila.” Brišem joj još malo obraze i čelo, sklanjam zalutale vlasi kose koje su joj se zalepile na lice, a zatim joj mokrom krpom brišem usta.

149

Avada&Chia&Ex

„Bez izvinjavanja”, kažem, „dobro si se provela i jedino je to važno.” Dodajem smešeći se: „Osim toga, sad mogu u potpunosti da te iskoristim.”

Pokušava da se osmehne, pruža ruku da me udari u mišicu, ali je preslaba čak i za to. Ono što je zamalo bilo osmeh pretvara se u bolni izraz i graške znoja joj se u trenu pojavljuju na čelu. „O, ne...” Diže se s kreveta. „Moram u kupatilo”, kaže držeći se za mene dok ustaje, pa joj pomažem.

Vodim je do kupatila gde se bukvalno baca na klozetsku šolju, stežući porcelan obema rukama.

Leđa joj se izdižu i spuštaju dok pokušava da povrati, ali nema šta, pa samo još jače plače. „Mala, trebalo je da smažeš onu šniclu sa mnom.” Stojim iznad nje, pazim da joj pletenice ne stradaju od unakrsne vatre i držim joj mokru krpu na vratu. Saosećam s njom kad vidim kako joj se telo grčevito trza, a da od toga nema praktično nikakve koristi. Znam da će je grlo i grudi i unutrašnji organi boleti posle ovoga.

Kad završi, pruža se na hladne pločice poda. Pokušavam da joj pomognem da ustane, ali ona slabašno protestuje: „Ne, molim te... hoću da ležim ovde; pod je hladniji od moje kože.”

Disanje joj je plitko, a njena blago pocrnela koža bolesno je bleda kao kod plućnih bolesnika.

Donosim čist peškirić, kvasim ga i nastavljam da joj brišem lice i vrat i gola ramena. Zatim joj raskopčavam pantalone i pažljivo ih skidam, oslobađajući joj stomak i noge da je tesna odeća ne bi stezala. „Ne brini, neću da te zlostavljam”, kažem iz zezanja, ali ona ovog puta ne odgovara.

Zanesvestila se ležeći na boku, lica pritisnutog uz pod.

Ako je sad pomerim, znam da će se verovatno probuditi i opet početi da povraća na prazno, a ne želim ni da je ostavim ovakvu da leži pored klozetske šolje. Zato ležem pored nje i satima joj brišem čelo, ruke i ramena peškirićem, sve dok u nekom času i sam ne zaspim.

Nikad nisam pomišljao da ću namerno spavati na podu kupatila pored klozetske šolje u treznom stanju, ali sam zaista to mislio kada sam rekao da bih s njom spavao bilo gde.

150

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

151

Avada&Chia&Ex

TRIDESET

VRATA MOJE SOBE se otvaraju. Jarko sunce sija kroz uski prorez u zavesi. Štrecam se kao vampir i zrikim dovoljno dugo da se prevrnem na drugu stranu. Treba mi trenutak da shvatim da ležim na svom krevetu u onoj majici bez bretela koju sam sinoć nosila i u ljubičastim bikini gaćicama. S kreveta je poskidano sve sem čaršava na kojem ležim i gornjeg čaršava koji miriše i čini se da je nedavno opran. Valjda sam se ispovraćala na onaj prethodni; Endru je sigurno uzeo ovaj od sobarica. „Osećaš li se išta bolje?” pita Endru ulazeći u sobu s kofom leda u jednoj ruci i puno plastičnih čaša i flašom sprajta u drugoj.

Seda pored mene i sve to spušta na stočić, a zatim otvara sprajt.

U glavi mi bubnji i još uvek se osećam kao da bih svakog časa mogla da povratim. Mrzim mamurluk. Više bih volela da pijana ko čep padnem i polomim nos ili nešto drugo, nego da se borim s ovolikim mamurlukom. Već sam jednom imala takav; tako je gadno da se ne razlikuje bitno od trovanja alkoholom. Bar ako je verovati Natali koja se jednom otrovala alkoholom i to iskustvo opisala 'kao da narednog jutra Satana lično kenja po tebi'. „Nimalo”, konačno odgovaram, a od sopstvenih reči me preseca bol sa zadnje strane glave i iza ušiju. Čvrsto zažmurim kada soba počne da se duplira. „Mala, gadno si zaglibila”, kaže Endru, a zatim osećam kako mi hladnim peškirićem trlja vrat. „Možeš li da navučeš zavesu? Molim te.”

Ustaje istog časa i čujem ga kako odlazi, a zatim i zvuk debele tkanine koja se pomera dok je ne namesti kako treba. Privlačim gole noge uz grudi, pritom vučem čaršav da bih se bar delom pokrila i ležem u fetalni položaj na meki jastuk.

Endru vadi plastičnu čašu i čujem kako led šuška dok ga stavlja u nju. Sipa sprajt preko leda, a zatim čujem kako otvara neku bočicu s pilulama. „Uzmi ovo”, kaže i osetim kako se krevet pomera kada sedne i spusti ruku preko moje noge.

Polako otvaram oči. Iz plastične čaše sad već viri slamka, pa neću morati mnogo da se podižem iz kreveta da bih srknula. Pružam ruku i uzimam tri brufena s njegovog dlana i ubacujem ih u usta, a zatim ih zalivam s dovoljno sprajta da ih progutam. „Molim te, reci mi da nisam uradila ili rekla nešto strašno ponižavajuće sinoć u barovima.”

Mogu da ga gledam samo kroz jedva otvorene oči.

Osećam da se smeška. „Aha, zapravo jesi”, kaže i srce mi se steže. „Rekla si jednom tipu da si srećno udata za mene i da ćemo imati četvoro dece - ili si možda rekla petoro, nisam zapamtio - a onda je kasnije došla jedna riba i nabacivala mi se, a ti si skočila sa stolice i izvređala je kao poslednji propalitet - bilo je da crkneš od smeha.”

Mislim da ću sad sigurno povratiti. „Endru, bilo bi bolje da lažeš - koji blam!”

Glava me boli još više. Mislila sam da to nije moguće. Čujem ga kako se tiho smeje i još malčice otvaram oči da bih mu jasnije videla lice. „Ma da, mala, lažem te.” Podiže ruke i premešta hladnu oblogu na mom čelu. „Iskreno rečeno, dosta si se dobro držala, čak celim putem.” Primećujem da gleda moje telo. „Izvini, morao sam da te skinem - pa, iako sam lično uživao u tome, sve je bilo u sklopu dužnosti. To je moralo da se uradi, razumeš.” Sada se iz sve snage pretvara da je ozbiljan i ne mogu da se ne osmehnem.

Zatvaram oči i spavam još par sati dok sobarica ne pokuca na vrata.

Pitam se da li je Endru sve vreme dežurao pored mene.

152

Avada&Chia&Ex

„Da, uđite i sačekajte da je odnesem kod mene u susednu sobu da biste mogli da počistite.”

Starija gospođa s loše ofarbanom crvenom kosom ulazi u sobu u uniformi sobarice. Endru prilazi do mog kreveta. „Hajde, mala”, kaže i podiže me u naručje sa čaršavom i dalje obmotanim oko mog tela, „da pustimo ženu da očisti.”

Verovatno bih mogla i sama da odem do tamo, ali nemam nameru da protestujem. Nekako mi je draže da budem tu gde jesam.

Dok prolazimo pored moje torbice na stočiću za televizor, pokušavam da je dohvatim u prolazu i Endru zastaje, podiže je i nosi je sa mnom. Spuštam glavu na njegove grudi i obavijam mu ruke oko vrata.

On zastaje na vratima i gleda u sobaricu. „Izvinite za nered pored kreveta.” Pokazuje glavom u tom pravcu i pravi grimasu. „Zaslužili ste dobru napojnicu za to.”

Izlazi sa mnom i nosi me u svoju sobu. Čim me spusti na jastuk, prvo odlazi do prozora i navlači zavese. „Nadam se da će ti biti bolje do večeras”, kaže hodajući po sobi kao da nešto traži. „Šta je večeras?” „Još jedan bar” kaže.

Nalazi svoj MP3 plejer na fotelji pored prozora i spušta ga na postolje televizora pored svoje torbe.

Ječim u znak protesta. „O, ne, Endru, odbijam da odem u još neki bar večeras. Neću više uopšte da pijem dok sam živa.”

Na licu mu primećujem kez koji mi šalje s druge strane sobe. „Svi to kažu”, objašnjava. „Večeras te ne bih pustio da piješ ako rešiš da idemo. Treba ti bar jedna noć između mamurluka ih ćeš prerano overiti karticu anonimnih alkoholičara.” „Pa, nadam se da ću se osećati dovoljno dobro da uradim još nešto sem da se celog dana razvlačim po krevetu - mada izgledi za to trenutno nisu baš najbolji.” „Pa, treba da jedeš, tu nema rasprave. Ma koliko ti je sad verovatno muka od same pomisli na hranu, ako nešto ne pojedeš, sigurno ćeš se celog dana osećati usrano.” „U pravu si”, kažem i osećam mučninu, „stvarno mi je muka i kada samo pomislim na jelo.” „Tost i jaja”, kaže i ponovo mi prilazi, „nešto lako - znaš kako već ide.” „Aha, znam kako već ide”, odgovaram ravnodušno, a volela bih da mogu samo da pucnem prstima i da mi odmah bude bolje.

153

Avada&Chia&Ex

TRIDESET JEDAN

DO KASNOG POPODNEVA već se osećam bolje; ne baš stoprocentno, ali dovoljno dobro da se provozam sa Endruom po Nju Orleansu tramvajem do nekoliko mesta koja juče nismo stigli da obidemo. Pošto sam nekako uspela da uguram u sebe malo jaja i dva parčeta tosta, krećemo tramvajem duž obale do Odubon akvarijuma i prolazimo kroz deset metara dug tunel u kojem su voda i ribe svuda oko nas. Hranili smo iz ruke šarene papagaje i probijali se kroz prašumsku postavku. Hranili smo i raže i fotografisali se zajedno mobilnim telefonima, praveći one glupave fotke na kojima su vam ruke ispružene napred jer držite telefon. Pogledala sam kasnije ono što smo slikali, kako su nam obrazi priljubljeni i kako se smešimo u telefon kao da smo bilo koji par koji se provodi najbolje u životu.

Bilo koji par... ali mi nismo par i uviđam da moram sebe da podsećam na to.

Stvarnost je mučna.

S druge strane, mučno je i ne znati šta hoćeš. Ne, istina je da ja znam šta hoću. Ne mogu više da silim sebe da sumnjam u to, mada se i dalje toga plašim. Plašim se Endrua i koliko mi bola može naneti ako me ikada povredi, jer osećam da to neće biti bol koji ću moći da podnesem. Već sada je nepodnošljivo, a još me nije ni povredio.

Nema sumnje da sam se do kolena uvalila u nevolje.

Kada ponovo padne noć na Nju Orleans i oni željni provoda izađu iz svojih kuća, Endru me vodi na vožnju trajektom preko Misisipija i šetnju do mesta koje se zove Old Point Bar. Drago mi je što sam odlučila da opet obujem crne japanke, a ne nove cipele. Endru je u neku ruku to zahtevao, imajući u vidu da ćemo dosta pešačiti. „Nikad ne odem iz Nju Orleansa, a da ne posetim ovo mesto”, kaže dok hoda pored mene držeći me za ruku. „Šta, ti si ovde redovni posetilac?” „Aha, moglo bi reći; redovni sam posetilac bar jednom ili dvaput godišnje. Svirao sam ovde nekoliko puta.” „Gitaru?”, pretpostavljam i radoznalo ga posmatram.

Grupa od četvoro ljudi prolazi u suprotnom smeru i pribijam se uz Endrua da im napravim mesta na trotoaru.

Pušta mi ruku i hvata me za struk otpozadi. „Sviram gitaru od šeste godine.” Smeška mi se. „Nisam bio baš dobar sa šest godina, ali od nečega moraš da počneš - nisam odsvirao ništa vredno slušanja tamo negde do desete.”

Hukćem impresionirana. „Dovoljno mlad da bi bio muzički nadaren, rekla bih.” „Valjda je tako; dok smo odrastali, ja sam bio 'dečko za muziku', a Ejdan je bio 'dečko za arhitekturu' (tu me ovlaš pogleda) jer je večito nešto pravio - jednom je u šumi napravio veliku kuću na drvetu. A Ašer, on je bio 'dečko za hokej'. Ćale je voleo hokej, gotovo više od boksa (opet me letimično pogleda), ali samo gotovo. Ašer je digao ruke od hokeja posle prve godine - imao je samo trinaest godina (tiho se smeje). Ćale je to želeo više od Ašera. U stvari, jedino što je Ašer oduvek želeo je da petlja po elektronici - pokušavao je da komunicira s vanzemaljcima preko skalamerije koju je sklopio od onoga što se zateklo po kući i oko nje nakon što je odgledao film Kontakt” Smejemo se uglas. „Šta je s tvojim bratom?”, pita. „Znam da si rekla da je u zatvoru, ali u kakvim ste odnosima bili pre toga?”

Lice mi poprima pomalo kiseo izraz.

154

Avada&Chia&Ex

„Kol je bio divan stariji brat dok nije pošao u osmi razred i počeo da gluvari s propalicom iz kraja - Brakstonom Hikslijem; oduvek sam mrzela tog tipa. U svakom slučaju, Kol i Brakston su počeli da se drogiraju i da prave sva moguća sranja. Tata je pokušao da ga smesti u dom za problematičnu omladinu ne bi li mu nekako pomogao, ali je Kol pobegao i samo se zaglibio u još veće nevolje. Od tada je samo bilo sve gore.” Ponovo gledam ispred sebe gde se još neki prolaznici gegaju pločnikom prema nama. „Sada je tamo gde i zaslužuje da bude.” „Možda će više ličiti na onog starijeg brata kakvog pamtiš kad izađe.” „Možda.” Sležem ramenima, jer vrlo sumnjam u to.

Prelazimo ostatak trotoara i stižemo do ugla gde se ulica Paterson spaja s ulicom Olivier i tu je Old Point Bar koji spolja izgleda više kao jednospratna istorijska zgrada s pridodatim stanom sa strane. Prolazimo ispod duguljastog starog znaka gde se pored zgrade nalazi par plastičnih stolova i stolica s nekoliko ljudi koji puše i pričaju veoma glasno. Čujem neki bend kako svira unutra.

Endru drži otvorena vrata za nekim parom koji izlazi i hvata me za ruku. Nije to veliki prostor, ali je unutra prijatno. Gledam u visoke tavanice, primećujući brojne fotografije, registarske tablice, svetleće reklame za pivo, šarene zastave i stare znake koji vise na svakom raspoloživom centimetru.

Nekoliko nisko spuštenih ventilatora visi sa drvenog plafona. S moje desne strane je šank koji, baš kao i u svakom drugom baru, ima televizor na crnom zidu. Mada je za šankom poprilična gužva, neka žena koja tu radi podiže ruku i čini se da maše Endruu.

Endru joj se smeška i maše joj s dva prsta kao da hoće da joj kaže 'popričaćemo za par minuta'.

Izgleda da su svi stolovi zauzeti, a neki ljudi igraju na podijumu. Grupa koja svira je stvarno dobra; sviraju neku vrstu bluz-roka ili nešto tako. Dopada mi se. Tu je neki crnac koji cepa srebrnu gitaru sedeći na stolici, a neki belac peva uz akustičnu gitaru koja mu visi spreda. Za bubnjevima je jedan korpulentan tip, a na bini se nalaze i klavijature pored kojih nema nikoga.

Zastajem i vraćam se kada na podu primetim olinjalog crnog psa koji me gleda i maše repom.

Pružam ruku i češkam ga iza ušiju. Zadovoljan, gegajući odlazi prema svom gazdi koji sedi za stolom do mene i leže mu kraj nogu.

Posle nekoliko minuta čekanja, Endru primećuje troje ljudi koji ustaju od stola nedaleko od mesta gde je bend, hvata me za ruku, odlazimo tamo i stižemo da zauzmemo mesto.

Još uvek nisam sasvim pri sebi od mamurluka i glavobolja mi nije sasvim prošla, ali me prilično iznenađuje što mi ovo veoma bučno mesto nimalo ne pogoršava glavobolju. „Ona ne pije”, Endru pokazuje na mene i ljubazno govori ženi koja je ranije stajala za šankom.

Uspela je da se probije kroz masu i stigne do našeg stola čim smo seli.

Ta žena, s mekom smeđom kosom sklonjenom iza ušiju, izgleda kao da je u ranim četrdesetim i smeška se toliko srdačno kada uhvati Endrua u medveđi zagrljaj da počinjem da se pitam da mu nije neka tetka ili rođaka. „Prošlo je deset meseci, Pariše”, kaže lupkajući ga po leđima obema rukama. „Gde si bio, kog đavola?”

Ona se smeška prema meni. „A ko je ovo?” Nestašno gleda u Endrua, ali u njenom smešku prepoznajem još nešto: valjda joj je već jasno.

Endru me hvata za ruku i ustajem da me propisno predstavi. „Ovo je Kamrin”, kaže. „Kamrin, ovo je Karla; radila je ovde tokom najmanje šest mojih užasnih nastupa.”

Karla ga gura u grudi, smeje se, pa gleda opet u mene. „Ne daj da te laže”, pokazuje na njega i podiže obrve, „ovaj dečko ume da peva.” Namiguje mi i zatim se rukuje sa mnom. „Drago mi je što sam te upoznala.”

Osmehujem joj se na isti način.

Peva? Mislila sam da je ovde svirao gitaru; nisam znala da ume i da peva. Valjda me to i ne iznenađuje. Već mi je na izvestan način dokazao da ume da peva tamo u Birmingemu kad je sasvim

155

Avada&Chia&Ex

skinuo onu notu 'alibiji' u pesmi Hotel California. Često bi mu se desilo tokom vožnje kolima da zaboravi da sam prisutna - ili mu je bilo svejedno - pa bi pustio glas uz poneku pesmu klasičnog roka koja je dopirala iz zvučnika.

Ipak, nisam uopšte očekivala da je negde stvarno nastupao. Prava šteta što nije poneo gitaru; volela bih da ga vidim večeras kako nastupa. „Pa, lepo je videti te opet”, kaže Karla i zatim pokazuje onog crnca na bini. „Edi će se obradovati kad čuje da si ovde.”

Endru klima glavom i smeška se dok se Karla probija nazad kroz grupicu okupljenu ispred šanka. „Hoćeš li nešto gazirano ili nešto drugo?”

Odmahujem rukom. „Neću, ništa mi se ne pije.”

On i dalje stoji, a kada bend prekine svirku, shvatam i zašto. Crnac sa srebrnom gitarom primećuje Endrua i smeška se dok oslanja gitaru na stolicu i prilazi nam. Grle se isto onako kao što se Endru grlio s Karlom, a ja opet ustajem da se upoznam, rukujem se s 'Edijem'. „Pariše! Baš te dugo nema”, kaže Edi sa izraženim kajunskim22 akcentom. „Kol'ko je prošlo, godinu dana?”

I Karla je malo vukla na kajunski, ali ne koliko Edi. „Skoro”, kaže Endru sav ozaren.

Endru izgleda stvarno srećno što je ovde, kao da su mu ovi ljudi neki davno izgubljeni rođaci s kojima se nikada nije zamerio. Čak mu je i osmeh topliji i srdačniji nego što sam ikada ranije videla.

Zapravo, kad me je upoznavao s Karlom i Edijem, njegov osmeh je obasjao prostoriju. Osećala sam se kao ona jedina devojka koju je konačno odlučio da dovede kući i upozna s porodicom, a sudeći po njihovim pogledima pri upoznavanju, izleda da su i oni osetili isto. „O'š sviraš noćas?”

Ponovo sedam i gledam Endrua, radoznalo iščekujući njegov odgovor ništa manje nego Edi. Na nasmejanom Edijevom licu vidi se da odbijanje ne dolazi u obzir, bore oko njegovih očiju i usta postaju dublje. „Pa, ovog puta nisam poneo gitaru.” „E”, Edi odmahuje glavom, „al' ti je izgovor - praviš budalu od mene?” Pokazuje na binu. „Imam gitara ko pleve.” „Hoću da te čujem kako sviraš”, govorim otpozadi. Endru me nesigurno gleda. „Ozbiljno mislim. Molim te.” Nežno naginjem glavu u stranu i upućujem mu nevini osmeh. „Oho, ta cura ima dobre oči, jes vala.” Edi se sa strane ceri Endruu.

Endru popušta. „Važi, ali samo jednu pesmu.” „Oš sam' jednu?” Edi zateže svoju naboranu bradu i kaže: „Akos sam' jednu, ondak ja birkam.”

Pokazuje na sebe, tamo gde mu je otkopčana bela košulja. Paklo cigareta mu viri iz gornjeg levog džepa.

Endru klima glavom u znak pristanka. „Okej, biraj.”

Endijev osmeh postaje izraženiji i sumnjičavo me gleda iskosa. „Onu od koje žemske odlepiju, ko ondak.” „Rolingstonsi?” „Aha”, kaže Edi. „Baš ta, bato.” „Koja?”, pitam i oslanjam bradu na ruku. „Laugh, I Nearly Died”, odgovara Endru. „Verovatno je nikad nisi ni čula.”

22

Cajun - etnička grupa koja pretežno živi u američkoj državi Luizijani koja se tu doselila iz Kvebeka. Osim kajunskog francuskog jezika postoji i varijanta kajunskog engleskog jezika, (prim, prev.)

156

Avada&Chia&Ex

U pravu je. Blago odmahujem glavom. „Ne, ne bih rekla da sam je čula.”

Edi daje znak glavom Endruu da ga prati do bine. Endru se saginje i iznenadi me tako što me nežno cmokne u usta, a zatim ode.

Sedim nervozno na stolici nalakćena na sto, uzbuđena sam. Toliko je raznih razgovora svuda unaokolo da stvaraju ujednačen zvuk brujanja koji lebdi u vazuhu po celoj prostoriji. Svakog časa čujem neku čašu ili pivsku flašu kako zvecka o drugu ili o sto. Celo mesto je prilično mračno, osvetljavaju ga samo obojena svetla sa brojnih svetlećih reklama za pivo i mesečina i ulično svetio koji se probijaju kroz visoko postavljene prozore. Povremeno se pojavi blesak žutog svetla s desne strane iza bine kad neko ode ili se vraća iz nečega za šta pretpostavljam da su toaleti.

Endru i Edi stižu do bine i kreću da se nameštaju: Endru dohvata još jednu barsku stolicu negde iza bubnjeva i smešta je na sredinu bine, pravo iza mikrofona na stalku. Edi govori nekoliko reči bubnjaru - verovatno mu objašnjava koju pe-smu da svira - i bubnjar klima glavom. Još jedan čovek se pojavljuje iz senke iza bine sa još jednom gitarom, ili je to možda bas gitara; nikada u stvari nisam obratila pažnju po čemu se razlikuju. Edi daje Endruu crnu gitaru, već priključenu u obližnje pojačalo i nešto se dogovaraju, ali ne mogu da čujem o čemu. Endru zatim seda na stolicu, oslanjajući se jednom nogom na donji obruč. Nešto kasnije i Edi seda na svoju.

Počinju da podešavaju ovo i štimuju ono, a bubnjar nekoliko puta nasumice udara u činele. Čujem krckanje i pisak kada se uključi još jedno pojačalo, ili su ga samo više odvrnuli, a zatim tuptup-tup kada Endru nekoliko puta lupi palcem u mikrofon.

Stomak mi već treperi, nervozna sam kao da ja treba da pevam pred gomilom neznanaca.

Mada, stomak mi uglavnom treperi jer će to učiniti Endru. On mi dobacuje poglede s bine, pogledi nam se jednom sreću i bubnjar zatim počinje tako što nekoliko puta jedva dotiče činele. Edi zatim kreće da svira gitaru; sporu melodiju koja lako ulazi u uši i s lakoćom navodi većinu ljudi koji stoje okolo da se okrenu i obrate pažnju na pesmu koja počinje - očigledno onu koju su već čuli ranije i nikada im nije dosadila. Endru svira nekoliko akorda zajedno s Edijem i već osećam kako mi se telo njiše u ritmu muzike.

Kada Endru počne da peva, osećam kao da imam oprugu u vratu. Prestajem da se njišem i trzam glavu unazad, ne verujem u to što čujem; tako je melanholično i očaravajuće. On žmuri dok peva dalje, mrdajući glavom u ritmu strasne, osećajne muzike.

A kada počne refren, Endru me ostavlja bez daha...

Osećam kako mi se leđa oslanjaju na stolicu, a oči se šire dok muzika ubrzava i Endruova duša izbija sa svakom reči. Lice mu postaje odlučnije sa svakom jačom notom i ublažava se kada melodija postane nežnija. U baru više niko ne razgovara. Ne mogu da odvojim pogled od Endrua, ali osećam da se atmosfera u baru promenila onog trena kad je on započeo taj moćni refren, iz njega izbija seksi melanholična boja glasa koju nisam ni sanjala da poseduje.

Kada tempo opet uspori u drugoj strofi, on je već potpuno zaokupio pažnju svakog živog stvora u ovoj prostoriji. Ljudi plešu i njišu se oko mene, parovi priljubljuju butine i usne, jer na ovu pesmu ne može drugačije da se reaguje. A ja... samo bez daha piljim, puštajući da Endruov glas kola po svakoj šupljini i kosti u mom telu. On je poput neodoljivog otrova: hipnotisana sam osećajem koji u meni stvara iako u sebi ima potencijala da mi slomi dušu, a ja ga ipak ispijam.

Endru i dalje drži zatvorene oči kao da mu je potrebno da ne vidi svedo da bi osećao muziku. A kada usledi drugi refren, on se još više unosi, gotovo toliko da se izdiže sa stolice, ali ipak ostaje na mestu, vrata istegnutog prema mikrofonu, a svaka strastvena emocija urezana mu je na licu dok peva i svira na gitari.

Edi, bubnjar i basista počinju da pevaju dva stiha sa Endruom, a publika se prigušeno pridružuje.

Do trećeg stiha hoću da zaplačem, ali ne mogu. Neka pritajena seta leži usred mog stomaka i hoće da me muči. Laugh, I Nearly Died...

Endru peva i peva, tako strastveno da zamalo ja umrem, a srce mi kuca sve brže i brže. Bend zatim počinje ponovo da peva i muzika se usporava, ostaju samo bubnjevi; duboki, grubi udari bas

157

Avada&Chia&Ex

bubnja koje osećam na podu pod stopalima. I publika udara nogama o pod u ritmu bas bubnja i počinje da peva refren. Svi pljeskaju u istom času šaljući odsečni talas energije kada im se dlanovi spoje. Još jednom. A Endru peva: „Jea, Jea!”, i muzika naglo prestaje.

Slede povici i prodorni zvižduci i brojni uzvici 'jea i poneko 'jebote'. Žmarci mi idu duž kičme i šire se ostatkom tela.

Laugh, I Nearly Died... Neću zaboraviti tu pesmu dok sam živa.

Da li je moguće da je on stvaran? Čekam da zla sreća proradi svakog časa ili da se probudim na zadnjem sedištu Dejmonovog auta sa Natali koja se nadnosi nad mene i govori mi kako me je Blejk drogirao zbog seksa u Andergraundu.

Endru spušta pozajmljenu gitaru uz stolicu i odlazi da se rukuje s Edijem, zatim sa bubnjarom i konačno sa basistom. Edi ga prati pola puta do mene, ali zastaje i namiguje mi pre nego što se vrati na binu. Stvarno mi se sviđa Edi. Ima nečeg poštenog, dobrog i osećajnog u tom čoveku.

Endru ne stiže sasvim do našeg stola jer ga nekoliko ljudi iz publike zaustavlja da se rukuje s njim i da mu verovatno kaže koliko im se dopao nastup. Zahvaljuje im i polako ali sigurno stiže do mene.

Vidim nekoliko žena u čijem pogledu primećujem nešto više od divljenja. „Ko si ti?”, pitam, uglavnom da bih ga zadirkivala. Endru pomalo crveni i prinosi stolicu da bi seo pred mene. „Endru, ti si neverovatan. Nisam imala pojma.” „Hvala, mala.”

Vrlo je skroman. Očekivala sam da će početi da me zadirkuje da sam njegova grupi devojka i zatražiti da odem s njim iza zgrade ili nešto slično. Ali izgleda da uopšte nije voljan da priča o svom talentu, kao da mu je neprijatno zbog toga. Ili mu je možda neprijatno zbog ovolikog veličanja? „Ozbiljno mislim” kažem, „volela bih da ja mogu tako da pevam.”

To izaziva njegovu reakciju, mada slabašnu. „Naravno da bi mogla”, kaže.

Zabacujem glavu i žestoko odmahujem njome. „Ne-ne-ne-ne”, zaustavljam ga pre nego što mu nešto padne na pamet. „Ne umem baš dobro da pevam. Mislim da nisam užasna, ali nisam za binu, to je sigurno.” „Zašto nisi?” Karla mu donosi pivo, smeši mi se i vraća se ostalim mušterijama. „Strah od pozornice?”

On prinosi flašu do usana i zabacuje glavu. „Pa, Endru, nikada nisam ni pomislila da pevam sem uz muziku u kolima.” Naslanjam se na stolicu. „Nikada nisam odmakla s tom idejom toliko da bih i pomislila na nešto kao što je strah od nastupa.”

Endru sleže ramenima i otpija još gutljaj pre nego što spusti pivo na sto. „Pa, tek da znaš, mislim da imaš lep glas. Čuo sam te u autu.”

Kolutam očima i prekrštam ruke na grudima. „Hvala, ali lako je pevati kada pevaš uz nekog drugog. Ostavi me samu i verovatno ćeš se naježiti.”

Naginjem se prema njemu i dodajem: „A kako se ovo uopšte okrenulo na mene?” Šaljivo čkiljim jednim okom u njega. „Trebalo bi da pričamo o tebi - odakle ti taj talenat?” „Uticaj drugih, valjda”, kaže. „Mada niko ne može da otpeva kao Džeger.” „Oh, ne slažem se baš”, kažem i isturam bradu. „Šta ti je Džeger, muzički idol ili nešto slično?”

Pitam pomalo u šali, a on se toplo smeška. „On ima značajno mesto medu onima koji su uticali na mene, ali ne, moj muzički idol je malo stariji od njega.”

Nešto tajanstveno i duboko krije se iza njegovih očiju. „Ko?” pitam, potpuno uneta.

158

Avada&Chia&Ex

Bez upozorenja, Endru se naginje napred i hvata me oko struka, podižući me u krilo tako da mi je lice okrenuto prema njemu. Malo sam šokirana, ali se ni na koji način ne protivim tom gestu.

Zagleda mi se u oči dok mu sedim u krilu. „Kamrin?”

Smeškam se, ostaje mi samo da se pitam šta je dovelo do ovoga. „Molim?” Malo naginjem glavu u stranu; ruke su mi spuštene na njegove grudi.

Neka misao mu preleće licem i on ne odgovara. „Šta je?” pitam, još radoznalija.

Osećam kako steže ruke oko mog struka, a zatim se izvija i ovlaš mi dodirne usne svojima. Oči mi se nežno sklapaju dok upijam njegov dodir. Osećam da bih mogla da ga poljubim, ali nisam sigurna treba li to da uradim.

Oči mi se otvaraju kada odmakne usne. „Endru, šta nije u redu?”

Smeši mi se i to me bukvalno zagreje iznutra. „Sve je u redu”, kaže i nežno me pljesne po butinama, postajući ponovo onaj veseli, ne tako ozbiljni Endru. „Samo sam hteo da mi budeš u krilu.” Smeška se spadalački.

Pokušavam da se izmigoljim - ne baš - a on mi obavija ruke oko struka i samo me tako drži.

Tokom ostatka večeri pušta me iz krila samo kada sam morala do toaleta, a on je stajao pred vratima i čekao me. Ostali smo u Old Pointu i gledali Edija i bend kako sviraju bluz i bluz-rok, pa čak i poneku staru džez stvar, a zatim smo pošli prema hotelu negde posle jedanaest.

159

Avada&Chia&Ex

TRIDESET DVA

KADA SE VRATIMO U HOTEL, Endru ostaje u mojoj sobi dovoljno dugo da odgledamo film.

Dugo smo razgovarali i mogla sam da osetim ustezanje medu nama: želeo je nešto da mi kaže isto koliko sam ja želela da njemu kažem neke stvari.

Valjda smo suviše slični, pa nijedno od nas nije prešlo tu crtu. Šta nas sprečava? Možda sam to ja; možda ovo što je između nas ne može da ode dalje dok on ne oseti da je to ono što želim. Ili, moguće je da ni on nije siguran ni u šta.

Ipak, kako je moguće da dvoje ljudi među kojima neporecivo postoji nešto više od privlačnosti ne popuste? Putujemo zajedno skoro dve nedelje. Razmenili smo intimne tajne i bili smo intimni na neki način. Spavali smo jedno pored drugog i dodirivali se, a ipak, evo nas ovde, stojimo sa suprotnih strana debelog staklenog zida. Pružamo ruke i prstima dodirujemo staklo, gledamo u oči jedno drugo i znamo šta želimo, ali staklo neće nimalo da popusti. Ovo je ili neka čelična disciplina ili čisto, stopostotno mučenje koje smo sami sebi nametnuli. „Nije da mi se naročito žuri da odem” kažem kada vidim da se Endru sprema za povratak u svoju sobu, „ali koliko dugo ostajemo u Nju Orleansu?”

On uzima mobilni sa stočića i proverava ekran. „Platili smo do četvrtka”, kaže, „ali sve zavisi od tebe; možemo da odemo sutra ili da ostanemo duže ako želiš.”

Pućim usne, smeškam se, pravim se da duboko razmišljam o odluci, lupkajući kažiprstom po obrazu. „Ne znam”, kažem ustajući s kreveta. „Ovde mi se nekako dopada, ali i dalje ostaje da kad-tad treba da stignemo u Teksas.”

Endru me znatiželjno gleda. „Oh? Znači još uvek si rešena da stigneš u Teksas, a?”

Polako klimam glavom, ovog puta stvarno razmišljam o tome. „Aha” odgovaram odsutno, „mislim da jesam - počelo je u Teksasu...” i tada mi na pamet padaju reči: možda će i završiti u Teksasu, od čega mi se kvari raspoloženje.

Endru me ljubi u čelo i osmehuje se. „Vidimo se ujutru.”

Puštam ga da ode jer je onaj stakleni zid previše debeo i zastrašujući da bih pružila ruke i zaustavila ga.

Satima kasnije, uveliko po mračnom ranom jutru, kada većina ljudi spava, naglo se budim i sedam nasred kreveta. Nisam sigurna šta me je probudilo, mada imam osećaj da je to bila neka velika buka. Dok pribiram misli, zagledam po sasvim mračnoj sobi, puštam da mi se oči prilagode na tamu i gledam da li je nešto palo. Ustajem i hodam okolo, razmičem sasvim malo zavese da bi bilo više svetla. Gledam prema kupatilu, pa prema televizoru, na kraju i prema zidu. Endru. Sad se prisećam: čini mi se da sam čula nešto iz njegove sobe, odmah iza moje glave.

Navlačim beli pamučni sorts preko gaćica, uzimam svoju karticu za otključavanje sobe i njegovu rezervnu i izlazim bosa u blistavo osvetljeni hodnik.

Podižem ruku i isprva kucam sasvim tiho. „Endru?”

Nema odgovora.

Kucam ponovo malo jače i dozivam ga, ali i dalje nema odgovora. Posle pauze guram karticu u vrata i otvaram ih tiho za slučaj da još uvek spava.

160

Avada&Chia&Ex

Endru sedi na ivici kreveta nalakćen na kolena, s rukama skupljenim između nogu. Leđa su mu pognuta, a glava oborena tako da može da gleda samo u tepih.

Vidim na podu njegov mobilni kojem je razbijen ekran. Istog časa mi je jasno da ga je tresnuo o zid. „Endru? Šta se desilo?” pitam, približavajući mu se polako, ne zato što ga se plašim, već zato što se plašim za njega.

Zavese su potpuno razmaknute, puštaju da mesečina obasja sivoplavom nijansom celu sobu i Endruovo polunago telo. Na sebi ima samo bokserice. Prilazim mu i klizim rukama do njegovih šaka, nežno ih hvatajući prstima. „Možeš da mi kažeš”, govorim, mada već znam o čemu je reč.

Ne podiže pogled, ali hvata moje prste.

Srce mi se slama...

Prilazim bliže, stajem između njegovih nogu i on bez oklevanja čvrsto obavija ruke oko mog tela. Osećam da mi grudi drhte dok prihvatam njegov bol i grlim mu glavu povlačeći je sebi na stomak. „Dušo, tako mi je žao”, govorim isprekidano, suze mi liju niz lice iako se trudim da ostanem pribrana. Nežno ga držim za glavu, a on gura čelo dublje ka mom stomaku. „Endru, ovde sam”, oprezno kažem.

Nečujno plače naslonjen na moj stomak. Ne ispušta ni zvuk, ali osećam kako mu se telo trese.

Otac mu je umro i sad dozvoljava sebi da žali kako priliči. Drži me veoma dugo, stežući ruke oko mene kada mu najgori naleti bola prostruje kroz telo i ja ga grlim jače, uplićući prste u njegovu kosu.

Konačno, podiže pogled i gleda me. Jedino što želim je da uklonim taj bol s njegovog lica. U ovom času, to je jedino za šta me je briga na celom svetu. Samo želim da njegov bol nestane.

Endru me hvata za struk, povlači me sa sobom na krevet i samo me drži tamo, stežući me čvrstim rukama tako da mi telo celom dužinom naleže na njegovo. Prolazi još jedan sat i posmatram mesec kako se pomera s jedne tačke na nebu do druge. Endru ne progovara ni reč, a ja ga ne podstičem jer znam da mu je potreban ovaj trenutak, i ako nijedno od nas više nikada ne progovori, meni je to prihvatljivo pod uslovom da ostanemo ovako.

Dvoje ljudi nesposobnih da plaču konačno plaču zajedno i da danas bude smak sveta, mi bismo bili ispunjeni.

Rano jutarnje sunce počinje da spira mesečinu i neko vreme su i sunce i mesec skriveni u istom ogromnom beskraju neba, pa nijedno ne odnosi prevagu. Sve je okupano tamnoljubičastom i sivom sa mrljama ružičaste, dok sunce konačno ne prevlada i razbudi našu stranu sveta.

Okrećem se na drugu stranu, licem prema Endruu. I on je još uvek budan. Nežno mu se smešim i on me toplo dočekuje kada se nagnem da ga lako poljubim u usta. Pruža ruku i miluje mi prstom obraz, zatim mi miluje usta jedva dodirnuvši palcem sredinu donje usne pre nego što ga skloni.

Pribijam se uz njega i on me hvata za ruku, naše ruke sada leže između stisnutih tela. Njegove divne zelene oči nežno mi se smeškaju, a zatim mi pušta ruku i grli me oko struka, privlačeći me toliko blizu da osećam toplinu njegovog daha na bradi pri svakom njegovom udisaju i izdisaju.

Znam da ne želi da razgovara o svom ocu i da bi potezanje te teme moglo da uništi ovaj trenutak, pa to ne činim. Koliko god to želela i koliko god verovala da mu je potrebno da priča o tome da bi prežalio, čekaću. Treba mu vremena.

Podižem slobodnu ruku i pratim obrise njegove tetovaže na desnoj mišici. A zatim prstima veoma nežno klizim sve do rebara. „Mogu li da je vidim?” tiho šapućem.

Zna da pričam o tetovaži Euridike na njegovoj levoj strani koja je još uvek pritisnuta uz krevet.

Endru me netremice gleda, ali mu je lice nedokučivo. Oči mu na trenutak lutaju pre nego što se podigne s kreveta i prevrne se da bi tetovaža bila vidljiva. Leže na drugi bok u istom položaju kao ranije i povlači me malo bliže, a zatim odmiče ruku od rebara. Podižem je da bih bolje videla i

161

Avada&Chia&Ex

prelazim prstima preko vrlo kompleksnog crteža koji je tako divan i realističan. Glava žene počinje nekih pet centimetara ispod njegove ruke i crtež se zatim pruža tako da se njena bosa stopala nalaze po sredini njegovog kao izvajanog bedra i prelaze nekoliko centimetara na stomak. Žena nosi dugu, lepršavu i providnu belu haljinu koja joj se pripija uz telo kao da je nošena jakim vetrom. Komadi duge tkanine lepršaju iza nje i svuda okolo od nevidljivog vetra.

Ona stoji na grebenu i gleda nadole s jednom rukom delikatno zabačenom unazad.

A tada cela stvar postaje otkačena.

Euridika pruža drugu ruku, ali crtež prestaje kod njenog lakta. Još jedna ruka je dodata s druge strane, ali ta nije njena; deluje kao da pripada nekom drugom i izgleda kao muška. Na slici se pojavljuju komadi tkanine tamo gde im nije mesto; nošeni vetrom kao i njeni. A baš ispod toga, oslonjeno na isti greben, nalazi se neko stopalo na kraju muške noge koja je na crtežu prekinuta odmah ispod kolena.

Prelazim prstima po svakom deliću tetovaže, očarana njenom lepotom, ali istovremeno pokušavam da razumem njenu kompleksnost i nedovršenost.

Gledam Endrua i on kaže: „Pitala si sinoć ko mi je muzički idol, a odgovor glasi Orfej - prilično šašavo, znam, ali mi se oduvek dopadala priča o Orfeju i Euridici - naročito ona koju je ispričao Apolonije iz Rodosa i koja mi se nekako urezala u pamćenje.”

Nežno se smeškam i opet zagledam tetovažu; prsti su mu i dalje položeni na rebra. „Znam za Orfeja, ali ne toliko o Euridici.” Malo me je sramota što ne znam tu priču, naročito zato što ona izgleda mnogo znači Endruu.

Počinje da mi objašnjava: „Niko nije mogao da se poredi sa Orfejevim muzičkim umećem jer je on bio sin muze. Kad bi on zasvirao liru ili zapevao, svaki živi stvor bi ga slušao. Nije bilo boljeg muzičara od njega, ali je njegova ljubav prema Euridici bila još veća od njegovog talenta; sve bi učinio za nju. Venčali su se, ali je ubrzo posle venčanja Euridiku ujela zmija, tako da je umrla. Skrhan bolom, Orfej je otišao u podzemni svet, rešen da je vrati.”

Dok Endru priča ovu priču, ne mogu da ne budem sebična i da ne zamišljam sebe na Euridikinom mestu. A Endrua na mestu Orfeja. Poredim čak i onaj glupavi trenutak u polju, one noći s Endruom, kada je zmija puzila preko našeg ćebeta. Znam da je sebično i glupo što tako razmišljam, ali je to jače od mene... „Orfej je u podzemnom svetu svirao liru i pevao i svi su bili očarani njim, padali su na kolena od emocija. I tako su dopustili da Euridika ode sa Orfejem pod jednim uslovom: Orfej nije smeo ni na trenutak da pogleda nazad u Euridiku tokom njihovog povratka u nadzemni svet.” Endru zastaje. „Ali dok su se penjali, nije mogao da se izbori s tom željom, s tom potrebom da se okrene i uveri se da je Euridika i dalje tu.” „Pogledao je unazad”, kažem.

Endru tužno klima glavom. „Aha, uradio je to samo trenutak prerano i video je Euridiku po slabašnom svetlu sa vrha pećine. Pružili su ruke jedno prema drugom i baš pre nego što su im se prsti dodirnuli, ona je pala u tamu podzemnog sveta i više je nikad nije video.”

Gutam svoje emocije i čežnjivo zurim u Endruovo lice. On me ne gleda, deluje izgubljen u mislima, zureći nekud pored mene.

Zatim se trza iz tog stanja. „Ljudi stalno stavljaju tetovaže s dubokim značenjem”, kaže, opet gledajući u mene. „Ovu je zadesilo da bude moja.”

Gledam ponovo u tetovažu, a zatim u njegove oči, prisećajući se nečega što je njegov otac rekao one noći u Vajomingu. „Endru, šta je tvoj otac mislio kada ti je rekao ono u bolnici?

162

Avada&Chia&Ex

Oči mu postaju blaže i nakratko pogleda u stranu. Zatim ponovo spušta ruku i hvata moju, mazeći me palcem po prstima. „Nije ti promaklo?”, pita i nežno se smeška. „Pa, i nije u neku ruku.”

Endru mi ljubi prste i pušta mi ruku. „Imao je običaj da me zeza zbog toga”, kaže. „Uradio sam letovažu i rekao Ejdanu šta znači i zašto nije dovršena, a onda je on rekao ocu.” Endru koluta očima. „Nikad nisam pregrmeo tu bruku, to je sigurno. Poslednje dve godine ćale mi je pomerao dupe zbog toga, ali znam da je samo bio ćale: čvrst momak koji ne plače i ne veruje u osećanja. Mada mi je rekao jednom, kad Ejdan i Ašer nisu bili prisutni, da bez obzira što je značenje moje tetovaže 'pičkasto', on to razume - ovako mi je rekao: (Endru skladno vrti prstima kroz vazduh) 'Sine, nadam se da ćeš jednog dana naći svoju Euridiku - samo da te ne pretvori u pičkicu, nadam se da ćeš je naći.'“ Pokušavam da odagnam smešak sa usana, ali ga on primećuje pa se i sam smeška. „Ali zašto je nedovršena?” pitam, ponovo je gledajući i sklanjajući njegovu ruku. „I kakvo tačno značenje krije u sebi?”

Endru uzdiše, mada je sve vreme znao da ću doći do tih pitanja. Imam osećaj da se nadao da ću to jednostavno pustiti da tek tako prođe.

Nema šanse.

Iznenada, Endru se podiže s kreveta i povlači me da sednem s njim. Zavlači prste pod rub moje majice i kreće da mi je podiže. Bez pogovora, podižem ruke uvis i skida mi majicu, sedim gola od pojasa naviše pred njim. Samo mali deo mene je samosvestan i ramena mi se instinktivno skupljaju da svojom senkom pokriju golotinju.

Endru me polako spušta na krevet i privlači me toliko uz sebe da su mi gole grudi slepljene između naših tela. Namešta mi ruke oko svojih, isto kao što je svoje obavio oko mene, privlačeći me bliže sebi, a gole noge preplićemo. Rebra nam se dodiruju, telo mi se uklapa s njegovim glatko kao dva dela slagalice.

I, iznenada, počinjem da shvatam... „Moja Euridika je samo polovina tetovaže”, kaže, a pogled mu odlazi do mesta gde tetovaža stiže do mog tela. „Mislio sam da bi jednog dana, ako se ikad oženim, moja žena stavila drugu polovinu da ih ponovo ujedini.”

Srce mi je u grlu. Pokušavam da ga potisnem dole, ali se zaglavilo, nabreklo i toplo. „Mada je to otkačeno, znam”, kaže i osećam kako njegov stisak popušta.

Stežem ga jače, držim ga da ne ode. „Nije otkačeno”, kažem, a glas mi je dubok i odlučan. „I nije pičkasto; Endru, to je divno. Ti si divan..”

Licem mu preleti emocija koju ne uspevam da odredim.

Zatim ustaje i ja ga nevoljno puštam.

Diže smeđi šorts s poda i počinje da ga navlači preko bokserica.

Oklevam nekoliko trenutaka pre nego što ponovo obučem majicu jer sam još uvek malo sluđena zbog njegovog brzog ustajanja i čuđenja zašto je to uradio. „Pa, da, možda je moj stari bio potpuno u pravu”, kaže stojeći ispred prozora i gledajući Nju Orleans pod sobom. „Provalio je nešto i koristio je sve ono sranje 'pravi muškarci ne plaču' da to prikrije.” „Šta da prikrije?”

Stajem iza njega, ali ga ovog puta ne dodirujem. Nepristupačan mi je, u smislu da imam osećaj da me ne želi ovde. Nije reč o nezainteresovanosti ili manjoj privlačnosti, već o nečem drugom...

Odgovara ne okrećući se: „Da ništa ne traje večno.” Okleva, i dalje zagledan kroz prozor s rukama prekrštenim na grudima. „Bolje je kloniti se emocija, nego pasti na njih i dozvoliti im da te

163

Avada&Chia&Ex

pretvore u njihovog roba - a pošto ništa ne traje večno, na kraju sve što je nekad bilo dobro, uvek pakleno boli.”

Njegove reči me seku poput mača. Svaki delić mene koji se promenio za ovo vreme provedeno s Endruom, svi zidovi koje sam srušila zbog njega, vraćaju se u trenu svuda oko mene.

Zato što je u pravu i vrlo dobro znam da je u pravu.

Logika je ono što me je sve vreme sprečavalo da sasvim uskočim u njegov svet. I u svega nekoliko sekundi istina u njegovim rečima naterala me je da se opet podredim toj logici.

Odlučujem da to ostavim po strani. Trenutno postoji mnogo važniji problem od mog i trudim se da se prema njemu ne ponašam drugačije. „Ti ćeš... morati da odeš na očevu sahranu, pa...”

Endru se okreće prema meni, u očima mu se vidi odlučnost. „Ne, neću ići na sahranu.”

Navlači čistu majicu preko trbušnjaka. „Ali, Endru... moraš.” Mrštim obrve. „Nikada nećeš sebi oprostiti ako ne odeš na sahranu svog oca.”

Vidim da mu se vilica mrda kao da škripi zubima. Odvraća pogled od mene i seda na ivicu kreveta, saginje se i gura bose noge u crne patike, ne trudeći se ni da ih zaveže.

Ustaje.

Mogu samo da stojim nasred sobe, u neverici. Osećam da bi trebalo da mu kažem nešto zbog čega bi se predomislio, ali u srcu znam da je to rasprava u kojoj neću pobediti. „Moram nešto da obavim”, kaže i gura ključeve od kola u džep šortsa. „Vratiću se ubrzo, važi?”

Pre nego što stignem da odgovorim, on mi prilazi, obuhvata mi lice rukama i naginje se, dodirujući čelom moje.

Gledam mu oči, vidim toliko bola, sukoba i neodlučnosti u oluji drugih stvari koje ne mogu čak ni da imenujem. „Hoćeš li ti biti dobro?”, pita nežno dok mu je lice blizu mog.

Odmičem se da ga pogledam i klimam glavom. „Biće mi dobro”, kažem.

Ipak, to je sve što mogu da izgovorim. I ja se borim sa sobom i neodlučna sam koliko i on. Ali sam i povređena. Osećam da se nešto dešava među nama, ali nas to više razdvaja nego što nas zbližava, kao što je ovo putovanje radilo. I to me plaši.

Razumem ovu logiku. Moji zidovi su opet podignuti. Ipak, to me plaši više nego što me je ikada išta plašilo.

Ostavlja me da stojim ovde i gledam ga kako izlazi iz sobe.

Ovo je prvi put da me ostavlja otkad se vratio po mene na onu autobusku stanicu. Bili smo zajedno, praktično nerazdvojni, sve ovo vreme, a sada... otkad je izašao na ona vrata, osećam se kao da ga nikada više neću videti.

164

Avada&Chia&Ex

ENDRU

165

Avada&Chia&Ex

TRIDESET TRI

„RANO POČINJEŠ, ZAR NE?” pita barmen dok mi gura čašu žestokog pića duž šanka pravo u ruke. „Ako ste otvorili i već radite, onda nije prerano.”

Već je tri popodne. Ostavio sam Kamrin samu rano jutros, još pre osam. Nekako je čudno što smo na ovom putovanju bili stalno zajedno, a nijedno od nas nije pomislilo, ili htelo, da pomene razmenu brojeva telefona. Valjda i nije bilo važno jer smo stalno bili zajedno. Siguran sam da je do sada već prestala da se pita hoću li se uopšte vratiti, želeći možda da ima moj broj da sazna jesam li dobro - ekran mobilnog je polomljen, ali telefon još uvek radi. Mada sam poželeo da ne radi jer su Ašer i moja majka pokušavali da me zovu već desetak puta.

Nameravam da se vratim u hotel, ali sam odlučio da to uradim samo da bih uzeo Ejdanovu gitaru iz sobe i da bih ostavio avionsku kartu za Kamrin na svom krevetu. Soba je plaćena za još dva dana, pa će se ona snaći. Ostaviću joj i novac za taksi do aerodroma. To je najmanje što mogu. da učinim. Ja sam je nagovorio da se uvali u ovo sranje sa mnom. Ja ću se i pobrinuti da joj putovanje kući bude plaćeno u celosti i da ovog puta to ne bude vožnja autobusom.

To se završava danas.

Uopšte nisam smeo da dozvolim da ovo ode tako daleko, ali su me obmanula i zaslepela moja bolno zabranjena osećanja prema njoj. Ipak, mislim da će ona biti dobro; nismo spavali i niko nije rekao one dve proklete reči koje bi definitivno zakomplikovale stvari, prema tome... mislim da će dobro podneti ovo.

Na kraju krajeva, nikad mi nije popustila. U suštini sam joj izneo opciju na sto: Ako me pustiš da te pojebem, moraćeš da me pustiš i da te posedujem. Ako to nije bio otvoren poziv, ne znam šta jeste. Nije baš romantičan, ali takav je kakav je.

Plaćam piće i odlazim iz bara. Samo mi je trebalo nešto da me malo otupi. Mada bih morao da popijem celu jebenu flašu da bih otupeo za ovako nešto. Guram ruke u džepove i idem ulicom Burbon i ulicom Kanal, i na kraju nekim ulicama kojima se čak i ne sećam imena iako prolazim pored znakova. Hodam beskrajno dugo, svuda, vrlo slično mom i Kamrininom haotičnom putovanju bez pravca i svrhe. Samo hodam.

Mislim da ne pokušavam da utučeni vreme dok ne padne noć pa da mogu tiho da se ušunjam i išunjam dok ona spava, već da vreme trošim u nadi da ću se predomisliti. Ne želim da je ostavim, mada znam da moram.

Završavam u parku Voldenberg Riverfront, sedim uz obalu Misisipija i posmatram brodove i trajekt koji plovi do Algiersa i nazad. Pada noć. A društvo mi najduže pravi statua Malkolma Voldenberga, sve dok ne došetaju dve devojke, očigledno turistkinje sudeći po majicama I Love NOLA23.

Plavokosa mi se stidljivo smeška, dok se smeđokosa obrušava na plen. „Ideš na neku žurku večeras?” Naginje glavu i gleda me. „Ja sam Lea, a ovo je Ejmi.”

Plavuša,'Ejmi', mi se smeška na takav način da treba samo da zatražim da me pojebe i ona bi to učinila.

Klimam glavom pokušavajući da budem učtiv, ali ne govorim svoje ime. „Pa? Zabavljamo se večeras ili ne?”, pita smeđokosa i seda pored mene na beton.

Već sam im zaboravio imena. „Ne, zapravo neću”, kažem, ne komentarišući dalje.

23

NOLA - skraćenica od Nju Orleans, Luizijana. (prim, prev.)

166

Avada&Chia&Ex

Plavuša seda s druge strane, podiže kolena da bi joj šorts kliznuo visoko duž butina.

Kamrin izgleda bolje u takvom šortsu.

Samo odmahujem glavom i ponovo gledam Misisipi. „Trebalo bi da pođeš s nama”, kaže smeđokosa. „Biće puno akcije u jednom klubu večeras; izgledaš neviđeno smoreno.”

Ovlaš je pogledam. Prilično je seksi, baš kao i plavuša, ali shvatam da mi je sve odbojnija što više priča. Mogu da mislim jedino na Kamrin. Ta devojka mi je ranila dušu. Nikad više neće biti ista.

Odmeravam noge smeđokose devojke, a zatim posmatram kako joj se usne mrdaju dok govori: „Stvarno bismo volele da nam se pridružiš; biće zabavno.”

Mogao bih... ako odlazim i ne nemaravam da ikad više vidim Kamrin, trebalo bi da odem s ove dve, uzmem sobu negde drugde i obe ih pojebem. Prilično sam siguran da bi ovim tempom kako se stvari odvijaju njih dve odradile jedna drugu preda mnom. Bio sam već u takvoj situaciji, par puta, i to mi je uvek zabavno. „Ne znam”, kažem. „Čekao sam nekoga.”

Nemam pojma šta govorim ni zašto to govorim.

Smeđokosa devojka se naginje i spušta ruku na moju butinu. „Mi ćemo ti biti bolje društvo”, kaže nekakvim zavodničkim šapatom sa očiglednim prizvukom devojke koja je prečesto imala avanture za jednu noć.

Sklanjam joj ruku i ustajem, ponovo gurajući ruke u džepove. Odlazim. U bilo koje drugo vreme mogao bih da se pridružim, ali ne i danas.

Da, duša mi je verovatno toliko ranjena da nema leka. Moram da odem iz ovog grada.

Dok bez reči odlazim od ove dve devojke, čujem komešanje njihovih glasova iza sebe. Zabole me šta pričaju i kako prihvataju ovo odbijanje. Za jedan sat će jahati na đoki nekog drugog frajera i zaboraviti da su ikada pričale sa mnom.

Prošla je ponoć. Već sam zastao u nekom internet kafeu i onlajn kupio Kamrin avionsku kartu do Severne Karoline, a posle svratio do bankomata i podigao nešto više novca da joj platim vožnju taksijem do aerodroma i od aerodroma do njene kuće.

Dok prolazim predvorjem hotela, tražim od recepcionera koverat, list hartije i nešto čime mogu da pišem, a zatim sedam na kauč u predvorju i pišem poruku za Kamrin: Kamrin, žao mi je što sam ovako otišao, ali znam da s tobom ne mogu da se oprostim licem u lice. Nadam se da ćeš me zapamtiti, ali ako ti je lakše da me zaboraviš, mogu i to da podnesem.

Kamrin Benet, nikad se ne ustručavaj; uvek se pobrini da u životu radiš šta želiš, kažeš šta osećaš i nikad se ne plaši da budeš ono što jesi. Jebeš šta svi drugi misle. Živiš za sebe, ne za njih.

Dole je lozinka koju treba da daš na aerodromu da bi ušla u avion za kući. Treba ti samo lična karta.

Avion poleće sutra ujutru. Novac je za taksi.

Hvala ti za dve najbolje nedelje u mom životu i što si bila uz mene kad mi je bilo najpotrebnije.

Endru Pariš KYYBPR Pet puta iščitavam poruku pre nego što sam zadovoljan njom i konačno presavijam papir i s novcem ga stavljam u koverat.

167

Avada&Chia&Ex

Odlazim do lifta. Još jedna prepreka je savladana, a da Kamrin to ne zna. Nadam se da još uvek spava. Molim se da spava. Mogu ovo da izvedem samo ako ne moram da je vidim, ali ako ona vidi mene... Ne. Treba da sam u stanju da to uradim u svakom slučaju.

I hoću.

Izlazim iz lifta na našem spratu i prelazim jedan dug, jarko osvetljen deo hodnika pored nekoliko soba. Kad ispred ugledam naše sobe, želudac mi se skupi od nervoze. Prolazim tiho; brine me da šuškanje mojih cipela po podu može biti dovoljno da ona sazna da sam ovde. Na njenim vratima stoji znak 'NE UZNEMIRAVAJTE' i ne znam zašto mi se zbog toga stomak vezuje u čvor.

Možda zato što je jedina prilika kad sam takav znak okačio na vrata neke hotelske sobe bila kad sam nešto povalio. Pomisao da neki drugi tip jebe Kamrin... Škripim zubima dok prolazim. Kako je to bolesno patetično! Ona i nije moja, a upravo me je obuzela luđačka ljubomora. Što pre odem iz Nju Orleansa, to bolje.

Guram karticu u vrata i uvlačim se u sobu. Izgleda baš onako kako sam je ostavio: odeća razbacana pored mojih torbi i Ejdanova gitara prislonjena na zid ispod zidne lampe. Muvam se po sobi, skupljajući sve, i u jednom o-da trenutku shvatim da bi mi punjači verovatno ostali u zidu da ih krajičkom oka nisam primetio u prolazu. Vadim ih iz utičnica i guram ih zajedno s odećom u torbu.

Na kraju, žurim u kupatilo po četkicu za zube koja je na lavabou.

Kamrin stoji u dovratku kad izađem iz kupatila.

168

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

169

Avada&Chia&Ex

TRIDESET ČETIRI

„ENDRU? JESI LI DOBRO?” Gledam preko u njega, skrštajući ruke, dok se vrata sobe tiho zatvaraju iza mene.

Toliko sam brinula zbog njega... brinula sam jer sam se plašila da je otišao bez pozdrava, ali još više zbog raspoloženja u kakvom je bio kada je otišao. Ipak mu je upravo umro otac.

Tiho uzdišem, a on prolazi pored mene prema torbama koje su u dnu kreveta.

Zašto neće da me pogleda?

Ponovo bacam pogled na torbe i istog časa shvatam šta radi. Puštam da mi ruke padnu pored tela i prilazim mu bliže. „Molim te, razgovaraj sa mnom”, nežno kažem. „Endru, načisto sam se prepala zbog tebe...” On gura četkicu za zube u putnu torbu, okrenut leđima prema meni. „... ako treba da odeš na sahranu, to je u redu. Mogu da se vratim kući. Možda možemo da razgovaramo...”

Endru se naglo okreće. „Kamrin, ovo nije zbog sahrane ili mog oca”, kaže, a njegove reči me vređaju iako isprva ne znam šta zapravo znače. „A zbog čega jeste?”

Ponovo se okreće od mene, pretvara se da pretura po torbi, mada znam da to služi samo za odvlačenje pažnje. Vidim koverat koji mu viri iz zadnjeg džepa. 'RIN' piše na prednjoj strani; prva polovina onoga za šta pretpostavljam da je moje ime zaklonjena je njegovim džepom.

Pružam ruku i vadim ga.

Endru se opet okreće i mršti se. „Kamrin...” hukće tužno i nakratko gleda u pod. „Šta je ovo?” pitam gledajući u svoje ime.

Već otvaram koverat.

Endru ne odgovara; samo stoji i čeka da pročitam poruku, jer zna da ću to svakako učiniti. On to i hoće.

Vidim novac i ostavljam ga netaknutog u koverti koju spuštam u dno kreveta. Jedino za šta me je briga je poruka u mojim rukama koja mi već slama srce iako je još nisam ni pročitala. Gledam nekoliko puta u njega pa u poruku pre nego što je najzad otvorim.

Ruke mi se tresu.

Zašto mi se ruke tresu?

I dok čitam, neka vrela knedla mi se zaglavljuje usred grla. Oči mi gore od besa, uvređenosti i suza. „Mala, znala si da ovo putovanje mora nekad da se završi.” „Ne zovi me mala”, praskam, čvrsto stežući poruku rukom koja mi je sada pored tela. „Ako odlaziš, više nemaš pravo na to.” „Pošteno.”

Besno ga gledam, na licu mi se vide bol, pitanja, zbrka. Zašto sam toliko besna, toliko povređena? Endru je u pravu: moralo je nekad da se završi, ali zašto dozvoljavam da to tako utiče na mene?

Suze počinju neobuzdano da mi liju. Ne mogu da ih zadržim, ali nek sam prokleta ako ću da cmizdrim kao beba. Samo ga gledam, lice mi je napeto i obuzeto bolom i gnevom. Ruke su mi stegnute, gornja polovina Endruove poruke zgužvana mi je u šaci.

170

Avada&Chia&Ex

„Da odlaziš tako zbog oca, jer ti treba vreme da budeš sam, i da je u dnu poruke broj tvog telefona, a ne nekakva lozinka za aerodrom, onda bih razumela.” Podižem zgužvanu poruku ispred sebe, pa ponovo spuštam ruku. „Ali da odeš zbog mene i pretvaraš se da se među nama ništa nije desilo... Endru, to boli. To jebeno boli.”

Vidim kako mu se vilica steže. „Ko je rekao da se ikada mogu pretvarati da se ovo nije desilo?” isprekidano cedi reči, očigledno zabezeknut onim što sam rekla. Ispušta ručku putne torbe i odmiče se od kreveta prema meni. „Kamrin, nikada neću biti u stanju da zaboravim ma šta od ovoga! Zato nisam mogao da se suočim s tobom!” Rukama šiba vazduh između nas.

Odmičem se unazad, dalje od njega. Ne mogu da se izborim s ovim. Srce me previše boli.

Strašno se nerviram što ne mogu da prestanem da plačem. Gledam u poruku u svojoj ruci, a zatim opet u njega, konačno ga obilazim i idem do kreveta da je spustim pored koverte i novca. „Dobro. Samo napred, idi. Ali sama ću platiti svoj povratak.”

Brišem oči i krećem prema vratima. „I dalje se plašiš”, viče za mnom.

Okrećem se u mestu. „Nemaš ti pojma!” Otvaram vrata, ispuštam njegov rezervni ključ na pod i vraćam se u svoju sobu.

Hodam po sobi. I hodam. I hodam. Hoću da tresnem zid ili pocepam nešto, ali se na kraju pomirim s tim da cmizdrim kao beba.

Endru uleće u moju sobu, puštajući da se vrata zalupe za njim. Hvata me za ruke, zarivajući mi prste u mišiće. „Zašto se još uvek plašiš?!” Oči su mu pune suza: suza bola, besa. Trese me. „KAŽI ŠTA OSEĆAŠ!”

Od njegovog gromoglasnog zahteva telo mi se koči na trenutak, ali guram mu ruke sa sebe.

Tako sam zbunjena. Znam šta želim da kažem. Neću da ode, ali... „Kamrin!” Na njegovom licu se vide bes i očaj. „Kaži šta osećaš, ma šta da je! Nije me briga koliko je opasno, glupo, ili povređuje srce, ili je urnebesno smešno - KAŽI MI KAKO SE OSEĆAŠ!”

Njegov glas me načisto prži.

Nastavlja i dalje. „Budi iskrena prema meni. Budi iskrena prema sebi!” Mlati rukama gestikulirajući. „KAMR...” „Želim te, proklet da si!” Derem se na njega. „Pomisao da odeš i da te nikada više ne vidim razdire me iznutra!” Grlo mi gori kao vatra. „Ne mogu ni da dišem bez tebe!” „KAŽI TO! Jebem ti” viče u očajanju, „samo izgovori!” „Hoću da me poseduješ!” Jedva stojim. Celo telo mi se trese od jecaja. Oči me peku, a srce me boli kao nikada ranije.

Endru me hvata, zavrćući mi ruke iza leđa jednom rukom. Grubo povlači moja leđa sebi na grudi. „Kaži to opet, Kamrin”, zahteva, a toplina njegovog daha obliva mi vrat od čega mi se naježe udovi. Osećam kako me njegovi zubi nežno grickaju odmah ispod uva. „Majku mu, samo to reci, mala.” Ruka mu se toliko steže oko mojih ručnih zglobova da to boli. „Pripadam tebi, Endru Pariše... Hoću da me poseduješ..”

Prstima druge ruke snažno me hvata za kosu, povlačeći mi vrat unazad i izlažući sebi moje grlo.

Gricka me za bradu, a zatim duž vrata. Osećam njegovu kitu kako me pritiska otpozadi kroz odeću. „Molim te..”, šapućem,„ne daj mi da odem.”

Dok su mi leđa i dalje pritisnuta uz njegovo čvrsto telo i drži me jednom rukom za ručne zglobove, zavlači prste pod moj sorts i gaćice i kida ih. Tera me da se okrenem prema krevetu, gde se kolenima oslanjam na dušek, a on mi podiže ruke iznad glave svlačeći mi majicu.

Ne gledam iza sebe, ali osećam da otresa patike i skida odeću. Pomeriću se tek kada mi on to dozvoli.

171

Avada&Chia&Ex

Njegovi kao kamen tvrdi trbušnjaci čvrsto mi pritiskaju leđa. Osećam kako njegove tople ruke klize do mog nagog struka; jedna ruka se podiže da snažno zgrabi dojku, druga mi klizi medu noge.

Vrat mi pada nazad na njegove grudi kada zavuče prst među moje pulsirajuće usmine dražeći me njime. Ostajem bez daha, zabacujući glavu da bih doprla do njegovih usta. Njegov jezik migolji poput zmije da dodirne moj, izluđujući me svojom mesnatom toplom vlažnošću. Nasrće usnama na moje ljubeći me neutoljivo, do te mere da nijedno od nas ne može da diše. A zatim me gura napred, na krevet. Ukopavam ruke u čaršave, stežući prstima tkaninu, sve dok mi on celom težinom ne pritisne leđa, pa ruke više ne mogu da mi drže telo. Ponovo me hvata za ruke i povlači ih na leđa, pribijajući se uz mene. „Boga mu, Endru, pojebi me, molim te... molim te”, preklinjem, glas mi podrhtava. Ovog puta kažem šta osećam bez podsticanja.

I osećaj je baš pravi.

Endru celom dužinom naleže na mene; osećam njegovu moćnu i postojanu krutost. Tako ga očajnički želim u sebi, ali se on namerno usteže, navodi me da se osećam kao da će ga svakog časa zabiti u mene, ali to ne čini.

Drhtaji mi opet obuzimaju telo kad osetim kako mi vrh njegovog jezika liže zadnju stranu vrata.

Jedna strana lica mi je pritisnuta uz dušek, a čvrsta težina njegovog tela na meni ne da mi da se pomerim. Grizem usnu kada se njegovi zubi stegnu na mojim leđima, dovoljno da izazovu bol, ali ne i da pocepaju kožu. A nakon tog ugriza ljubi me i liže svaku tačku da mi ublaži bol.

Moja težina kao da ne predstavlja ništa za njega, Endru me prevrće jednom rukom na leđa i gura me na sredinu kreveta. Puzi mi među noge, razdvajajući ih kolenima, tako da sam mu potpuno izložena. Pritiska dlanovima gornje delove mojih butina da bi ostale raširene.

Njegove zelene oči sevnu jednom ka meni, a zatim me gleda onako raširenu pred njim. Draška me izazivački, gurajući mi jedan prst među usmine, a zatim po rubovima kliće. Dahćem i tresem se, osećajući kako mi se iznutrica prevrće od svakog dodira. Ponovo me pogleda opasno zamagljenim očima i gura prst znatno dublje. Spuštam ruku da se pridruži njegovoj i on me na trenutak pušta da dodirujem sebe, a zatim mi više ne da. Sada me već luđački izluđuje prstima, dodirujući svaku moguću tačku osetljivu na dodir i ja počinjem lagano da se izvijam, pritiskajući glavu jače u jastuk.

A on kao da zna da ću uskoro svršiti, izvlači ruku da me spreči u tome.

Penje se puzeći na mene, ljubi me i liže i grize mi kožu od butina sve do grla, držeći mi ruke iznad glave tako da ne mogu da ga zgrabim. Njegove vučje oči proučavaju mi usta, pa zatim nalaze oči i on kaže: „Jebaću te tako žestoko... Bože, nemaš ni jebenu predstavu kako.” Ove reči mi prosecaju stazu užitka od uva sve do pulsirajuće vlažnosti među nogama. Grize mi jezik, pa me zatim žestoko ljubi dok jedno drugom teško dišemo u usta i stenjemo na usnama.

Ne prekidajući poljubac, spušta desnu ruku, uzima kitu u nju i nalazi me, ulazeći jedva malčice u mene, tako da me izludi. Guram bokove prema njemu, pokušavam da ga uguram dublje, ljubim ga još žešće i konačno uspevam da mu stavim jednu ruku na potiljak. Grabim ga za kosu tako jako da imam osećaj da ću je iščupati. Nije ga briga. Nije ni mene. Uživa u bolu koliko i ja.

A zatim veoma polako, da bih osetila svaku bolnu senzaciju koja me prži po celom telu, klizi u mene. Vrat mi se izvija unazad prema jastuku, usne mi se razdvajaju. Dahćem, ječim i cvilim. Oči me toliko peku da postaju teške i jedva uspevam da ih držim otvorene. Imam osećaj da mu kita narasta u meni, a butine mi se tresu priljubljene uz njegovo telo.

U početku me jebe polako, tera me da držim otvorene oči i da ga gledam. Hvata mi donju usnu zubima, a onda je pušta i liže je vrhom jezika celom dužinom.

Nasrćem ustima na njegova, guram ga bokovima i teram dublje.

Noge mi se tresu. Ne mogu da ih kontrolišem. Počinje da me jebe jače i ne mogu više da održim poljubac. Ponovo izvijam vrat sa jastuka, počinjem da izdižem leđa gurajući dojke prema njemu i on mi gladno liže bradavice. Obavijam ruke i noge oko njegovog tela, zarivam mu nokte u leđa i osećam graške znoja pod njima. Cepam mu kožu. A on me samo jebe još jače. „Svrši sa mnom”, vrelo mi šapuće na uvo i ponovo me ljubi.

172

Avada&Chia&Ex

Nekoliko sekundi kasnije to i činim. Telo mi se trese i podrhtava dok osećam kako se stežem oko njega. „Ne izvlači”, šapućem mu dok oboje svršavamo. Sluša me. Duboki uzdrhtali jecaj širi se njegovim grudima i ja osećam njegovu toplinu dok se prazni u meni. Stežem noge oko njegovog struka dokle god to mogu, ali one polako posustaju. Ne prestaje da se gura u mene sve dok telo ne počne da mu se opušta.

Leže pored mene; lice mu je na mom srcu, a moja noga je prebačena preko njegovog struka.

Ležimo tako neko vreme, sklupčani jedno uz drugo, puštamo da nam se povrati dah i primire tela.

Ali dvadeset minuta kasnije, počinjemo opet. I pre nego što se noć završi i zaspimo jedno drugom u naručju, imao me je na više načina nego iko ikada ranije.

Narednog jutra, dok sunce sija kroz zavese, pokazuje mi da nije uvek grub i agresivan, tako što me budi nežnim poljupcima. Ljubi mi svako rebro i masira mi leđa i butine pre nego što nežno vodi ljubav sa mnom.

Mogla bih ovog časa da umrem u ovom krevetu s njim, u njegovom naručju, i nikada ne bih znala da sam umrla.

Endru me privlači ka sebi i ljubi me po vratu. „Sad ne možeš nikuda da odeš”, šapućem. „Nikad nisam ni želeo.”

Okrećem se licem prema njemu, preplićući svoje gole noge s njegovim. On čelom dodiruje moje. „Ali si krenuo da to uradiš”, tiho kažem. Klima glavom. „Da, krenuo sam jer...”, ne završava misao. „Zašto?” pitam. „Jer sam se suviše plašila očiglednog?” Znam da to mora biti razlog. Mislim.

Nadam se...

Endruov pogled luta nadole. Podižem ruku i prstom mu prelazim duž obrve, a zatim i duž nosa. Naginjem se malo unapred i nežno mu ljubim usne. „Endru? Da li je to razlog?”

Srce mi govori da nije.

Njegove oči počinju da se smeše i on me privlači ka sebi, grli me jače i strasno me ljubi. „Da li si sigurna da želiš ovo?” pita, kao da ne veruje da bih ikada mogla da ga poželim na ovaj način, mada je meni to potpuno apsurdno.

Pokušavam da otkrijem šta znači njegovo premišljanje i ne uspevam. „A zašto ne bih?” pitam. „Endru, mislila sam ono što sam rekla: ne mogu da dišem bez tebe.

Sinoć, nakon što si bio odsutan celog dana, sela sam na ivicu kreveta i bukvalno ostala bez daha.

Mislila sam da si već otišao, a ja nemam ni broj tvog telefona i nikada neću uspeti da te nađem...”

Prstom mi dodiruje usne, smirujući me. „Sada sam ovde i ne idem nikuda.” Čežnjivo se smeškam i spuštam glavu na njegove grudi. Brada mu je oslonjena na moju glavu.

Slušam mu otkucaje srca i dah koji ravnomerno izlazi kroz nos. Ležimo tako satima, jedva progovarajući. Shvatam da sam tačno ovde želela da budem otkad sam s njim razgovala onog dana u busu.

Prekršila sam sva pravila... Od prvog do poslednjeg.

173

Avada&Chia&Ex

ENDRU

174

Avada&Chia&Ex

TRIDESET PET

SRCE UVEK NADVLADA um. Srce, mada nepromišljeno i samoubilačko, i mazohističko samo po sebi, uvek istera po svom. Um je uvek za ono što je najbolje, ali sad me zabole šta mi um poručuje. Upravo sada, hoću da živim u ovom trenutku. „Ustaj, mala”, kažem pljusnuvši Kamrin po dupetu.

Ponovo je zaspala u mom naručju nakon što smo se rano jutros probudili. Možda sam i ja zaspao u nekom času, ali jedino o čemu mislim od prošle noći je ona, pa to nikad neću znati.

Ona stenje buneći se i prevrće se licem prema meni, tela upetljanog u beli čaršav i užasno raščupane plave kose, ali još uvek đavolski seksi. „Ma daj, dušo”, kaže, a srce mi zalupa jače kad je čujem da me tako zove, „hajde da prespavamo ceo dan.”

Oblačim majicu i šorts, pa sedam na krevet pored nje, spuštajući joj ruke sa strane.

Naginjem se i pritiskam usne na njeno čelo. „Želim svašta da radim s tobom”, kažem i smešim se toliko jako da mi je jasno da je to blesavo, ali me baš briga. „Možemo da idemo gde god hoćemo, da radimo šta god nam padne na pamet.”

Nikad nisam bio ovoliko srećan. Nisam ni znao da postoji ovakva sreća.

Kamrin mi se smeška tako slatko, a plave oči joj svetlucaju nevino. Kao da me proučava, kao da pokušava da me provali, ali pritom uživa.

Pruža mi obe ruke. „Plašim se da ćeš morati da me nosiš”, kaže.

Prihvatam je za ruke i ona se uspravlja da sedne. „Pa, to mi ne predstavlja nikakav problem”, smejem se. „Fućka mi se, nosiću te svuda - ljudi će se čuditi, pa šta - ali zašto da te nosim?”

Ljubi me u nos. „Zato što mislim da ne mogu da hodam.”

Shvatam i smešak mi prerasta u zabrinutost.

Ona polako ustaje s kreveta prebacujući noge preko ivice, a na licu joj vidim nelagodnost. „Oh, sranje, stvarno mi je žao, mala.” Jeste mi žao, ali ne mogu da prestanem da se smeškam.

Zapravo, ne može ni ona. „Ne govorim ovo da udovoljim tvom seksualnom egu”, kaže, „ali me nikada ranije niko nije ovako pojebao.”

Smejem se naglas, zabacujući glavu od smeha. „Kakve gadosti izlaze iz tvojih usta!”, kažem. „Hej” pokazuje na mene, „za to si isključivo ti kriv. Ti si me pretvorio u prostačku, perverznu nimfomanku koja će očigledno dan-dva vrlo čudno hodati.” Klimne glavom da naglasi te činjenice.

Pažljivo je podižem u naručje, prebacujući obe njene noge preko jedne ruke da je ne bih terao da me objaši u ovakvom 'stanju'. „Izvini, mala, ali već si se prilično prostački izražavala i kad sam te upoznao”, kažem i cerim joj se primetivši kako me gleda sa otečenom gornjom usnom. „Perverzna? Možda. Ali to si već imala u sebi, samo sam pomogao da to izbije na površinu. A sad, nimfomanka? To bi značilo da želiš to da radiš stalno, čak i ako budeš čudno hodala nekoliko dana.”

175

Avada&Chia&Ex

Oči joj postaju sve krupnije i krupnije. „Ne, definitivno sam neupotrebljiva, makar do sutra ujutru.”

Ljubim je u čelo i nosim je u kupatilo. „Dobro zvuči”, kažem, a moj šaljivi ton prelazi u nežniji. „Ionako ti ne bih dozvolio. Kamrin Benet, danas ću ti ugađati. A prva stvar na dnevnom redu je dugo kupanje u kadi s toplom vodom.” „U peni?”, pita napućenog lica i s očima kao u bambija.

Smeškam joj se. „Da, u peni.”

Puštam vodu u kadu dok ona sedi na pultu gde sam je spustio, skroz naskroz gola. „Mala, mehurići bi mogli da budu problem”, kažem, cedeći šta je ostalo od šampona iz onog minijaturnog pakovanja koje hotel nudi. „Znaš šta?”, kaže i klati nogama napred-nazad, držeći se rukama za ivicu pulta. „Potrošila sam otprilike sve - pasta za zube mi je sasvim tanka, a dobro bi mi došla i pena za kupanje ili nešto slično.” Pruža ruku da opipa gole noge. „Gotovo da imam krljušt.” Pravi gadljivu facu.

Uvlačim obraze medu zube i kažem: „Otići ću do prodavnice.” Ostavljam da se kada puni i okrećem se prema njoj da proverim šta je sve poredala po pultu. Zatim odlazim u sobu i vraćam se sa minijaturnom hotelskom olovkom i listom iz bloka. „Šta ti treba?”

Dok ona smišlja, zapisujem ono što je već pomenula. „Pasta za zube, pena za kupanje...” Gledam je upitno: „To je, u stvari, tečni sapun, je l’ tako?” „Pa, ne baš”, kaže, a ja pokušavam da joj ne overim sise. „Nije to tečni sapun, to je - pa, skapiraćeš.” Zapisujem: ne tečni sapun.

Opet je gledam: „Okej, čega još možeš da se setiš?”

Ona zamišljeno pući usne. „Šampon i regenerator za kosu, najradije L'Oreal; to je ružičasta bočica, ali u stvari nema veze, samo nemoj da uzimaš one bočice gde su šampon i regenerator zajedno - bočice koje sam nedavno kupila ostavila sam u poslednjem motelu. Oh! Donesi mi i malo pakovanje ulja za bebe!”

Vrlo zainteresovano podižem obrvu. „Ulje za bebe? Imaš nešto na umu?” „Ne!” Nežno me pljeska nadlanicom, ali jedino što primećujem jeste kako joj je sisa poskočila dok je to radila. „Ni slučajno! Samo volim da ga koristim pri tuširanju.”

Zapisujem: veliko pakovanje ulja za bebe (za svaki slučaj). „I možda neke grickalice i pakovanje od šest konzervi vode ili čaja bez limuna - nečega što nije gazirano - i, oh!” Podiže prst. „Malo sušene govedine!”

Cerim se i zapisujem. „To je sve?” „Aha, ne mogu ništa više da smislim za sada.” „Pa, ako se nečeg setiš”, kažem i vadim telefon iz džepa, „pozovi me i kaži - koji ti je broj?”

Smeška se i srećno mi odgovara dok je pozivam sa svog telefona. Javlja se govorna pošta i kažem: Hej, mala, to sam ja. Odmah se vraćam; trenutno sam prezauzet zurenjem u ovu neverovatno seksi plavušu koja sedi gola na pultu.

Kamrin se osmehuje i crveni, povlači me među svoje noge i strasno me ljubi. „Uh, sranje! Voda!” kaže kad primeti da voda umalo što se nije prelila preko kade.

Brzo zatvaram slavinu.

Spuštam telefon i spisak za kupovinu na pult, pa je uzimam u naručje. „Endru, nisam invalid.” Kaže, mada se zapravo ne opire.

Pomažem joj da uđe u kadu i ona se zavaljuje u njenu toplinu, puštajući da joj kosa padne oko ramena i u vodu. „Vraćam se ubrzo”, kažem odlazeći. „Obećavaš li?”

176

Avada&Chia&Ex

Zaustavljam se u mestu. Okrećem se i gledam je, a ona se ovog puta ne šali. Osećam se neprijatno što je uopšte morala da pita, ne zato što me vređa, već zato što sam joj uopšte dao razlog da me to pita.

Vrlo ozbiljno je gledam. „Da, mala, obećavam. Na neki način si zaglavila sa mnom, to ti je jasno?”

Slatko mi se smeška, mada i pomalo spadalački. „Prokleto da je ono u šta sam se uvalila.”

Namigujem joj i odlazim.

177

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

178

Avada&Chia&Ex

TRIDESET ŠEST

SEKS UVEK SVE PROMENI. To je kao da živite u mehuru gde je sve sigurno i zabavno i često predvidljivo. Simpatija prema pravom tipu osobe može trajati zauvek kada ta intimna misterija ostane netaknuta, ali onog časa kada ste spavali s nekim, sigurno, zabavno i predvidljivo često se pretvore u svoje suprotnosti. Da li će se simpatija sada ugasiti? Hoćemo li i dalje želeti jedno drugo koliko i pre seksa? Da li ijedno od nas krišom misli da smo napravili ogromnu grešku i da je sve trebalo ostaviti kako je bilo? Ne. Da. I ne. Znam jer to osećam. Nije to preterano samopouzdanje niti zanošenje mlade, neiskusne žene koja ima problema zbog nesigurnosti. To je očigledna činjenica: Endruu Parišu i meni je bilo suđeno da se sretnemo u onom busu u Kanzasu.

Koincidencija je samo konformistički izraz za sudbinu.

Još neko vreme se kiselim u kadi, ali odlučujem da izađem pre nego što se smežuram. Boli me dole, ali sam savršeno sposobna da hodam. Mislim da je simpatično što on oseća potrebu da brine o meni.

Navlačim sivi pamučni šorts koji sam kupila na putovanju i crnu majicu. Nameštam krevet i malo sređujem sobu, a zatim uzimam telefon da proverim poruke: iste nevezane stvari od Natali.

Još uvek ništa od mame. Uvek ostavljam telefon na vibriranju. Ne podnosim da čujem zvonjavu telefona. Nije važno što mogu da izaberem ton kakav god hoću; zvonjava telefona je za mene isto kao kad kreda zacvili po tabli. Idem do prozora i sasvim razmičem zavese da jarko sunce preplavi sobu, naslanjam se na sims i zurim u Nju Orleans. Nikada neću zaboraviti ovo mesto.

Mislim nakratko o Endruu i njegovom ocu, ali ih potiskujem iz misli. Daću mu još nekoliko dana pre nego što ponovo pokušam da razgovaram s njim o tome. Tugovaće neko vreme, ali ne želim da me nesvesno koristi kao prepreku. Moraće jednom da se izbori s tim.

Spuštam telefon na sims i pregledam šta imam od muzike. Prošlo je dosta vremena otkad sam slušala nešto svoje; iznenađujuće, nisu mi mnogo nedostajale te pesme. Ne samo da sam se navikla na Endruov klasični rok nego i više od toga; naveo me je da ga nekako zavolim.

Barton Hollow od Sivil Vorza24. Stajem kod te - moje omiljene stvari u poslednja dva meseca - i uključujem zvučnik, puštajući da muzika ispuni sobu kantri-folk stilom koji je moje tajno zadovoljstvo i pored osećaja krivice. Nisam baš devojka koja voli kantri muziku, ali ovaj bend je izuzetak. Pevam zajedno sa Džonom i Džoj, potpuno se opuštam jer sam sasvim sama u sobi i pevam iz sveg glasa. Malo plešem stojeći ispred prozora. A kada Džoj počne svoju solo deonicu, pevam zajedno s njom kao i uvek, pokušavajući da doteram svoj neuvežbani glas da zvuči baršunasto kao njen. Nikada neću zvučati kao ona, ali mi prija da pevam s njom.

Usta mi se naglo zatvaraju, a razigrano telo mi se skameni kada primetim Endrua oslonjenog o zid pored vrata kako me posmatra. Cereći se, naravno.

Bukvalno se topim ispod crvenila na licu.

On ulazi u sobu, sada kada je otkriven, i spušta dve plastične kese na postolje televizora. „Za nekog 'oh što me boli'“, zeza me, a rupice mu postaju još dublje, „sasvim dobro mrdaš tim bokovima.”

Još uvek crveneći, pokušavam, koliko je moguće, da mu skrenem pažnju s mog malog nastupa odlaskom do kesa. „Aha, ali ne bi trebalo da mi se tako prikradaš.” „Nisam se prikradao”, kaže, „samo sam uživao - stvarno imaš simpatičan glas.”

Crvenim još više, okrećem mu leđa i preturam po kesi.

24

The Civil Wars - američki duet koji čine pevači i autori Džoj Vilijams i Džon Pol Vajt. (prim, prev.)

179

Avada&Chia&Ex

„Hvala, dušo, ali mislim da si nekako pristrasan.” Osvrćem se prema njemu dovoljno dugo da mu se podrugljivo osmehnem. „Ne, stvarno sam to mislio”, kaže i deluje ozbiljno, „nisi tako loša kao što misliš.” „Nisam tako loša?” Okrećem se držeći veliko pakovanje ulja za bebe. „Šta to tačno znači kad misliš da sam samo malo loša?” Rugam mu se i podižem ulje za bebe. „Rekla sam malo pakovanje.” „Pa, nestalo im je malih pakovanja.” „A-ha”. Opet se podrugljivo smeškam i spuštam ulje na postolje za televizor. „Pa, mislim da uopšte nisi loša”, kaže i čujem škripu kreveta kada sedne na njega.

Gledam ga u ogledalu koje je ispred mene. „Dobro si se snašao sa šamponom i regeneratorom” kažem, vadeći bočice i spuštajući ih pored ulja za bebe.„Ali ne baš i sa penom za kupanje.” „Molim?” Izgleda iskreno razočaran. „Rekla si ne tečni sapun. Na prednjoj strani jasno piše pena za kupanje.” Pokazuje na to da mi dokaže. „Samo se zezam”, kažem i nežno se smeškam zbog njegove reakcije. „Ova je savršena.”

Izgleda kao da mu je laknulo i pušta ruku da mu padne pored kreveta. „Treba da nastupaš. Bar jednom. Tek da vidiš kako je to.”

Ne dopada mi se taj trenutak otkrovenja u kojem se upravo nalazi. Nimalo. „Hmmm, da... ne” Odmahujem mu glavom u ogledalu. „To mu dođe kao jedenje buba ili biti astronaut na jedan dan, to se neće desiti.”

Zavlačim ruku u kesu i izvlačim.... oh, ne, nije valjda... „Zašto da ne?”, pita. „To bi bilo jedno iskustvo, nešto što si mislila da nikad nećeš moći, a posle toga ćeš se osećati oduševljeno.” „Šta-je-bre-ovo?”, pitam i okrećem se držeći kutijicu kreme protiv vaginalnih iritacija i gljivičnih infekcija.

Izleda kao da mu je krajnje neprijatno. „To je... pa, znaš već”, štreca se,„za tvoje... ženske delove.” Uznemireno pokazuje glavom prema mojim 'ženskim delovima'.

Vilica mi pada. „Misliš da smrdim? Jesi li me video da se češem?” pokušavam da se ne nasmejem.

Endru iskolači oči. „Molim - Ne! Samo sam mislio da može pomoći oko preterane osetljivosti.”

Nikada ga nisam videla tako postiđenog, a istovremeno i zaprepašćenog. „Hej, nije bilo baš prijatno stajati pored te gondole i čitati oznake.” Počinje da gestikulira. „Video sam zašta je otprilike i ubacio je u korpu.”

Spuštam kremu i odlazim do njega. „Pa, to baš i nije nešto što će pomoći kod osetljivosti zbog...”, pućim usne, „... 'preteranog trenja', ali važno je da si mislio na mene.” Sedam mu u krilo, savijam noge oko njegovog struka i naginjem se da ga poljubim.

Obavija ruke oko mojih leđa. „Pa, pretpostavljam da sam u pravu ako kažem da nam više ne trebaju odvojene sobe”, smeška mi se dok govori.

Grlim ga oko vrata, naginjem se i ponovo ga ljubim. „Pošla sam da donesem tvoje stvari dok si bio odsutan, a onda sam shvatila da sam bacila rezervni ključ na pod kad sam sinoć izletela odande.”

Klizi rukama naniže i hvata me za dupe povlačeći me bliže. Zatim me ljubi u vrat i ustaje držeći me uz sebe. „Idem po stvari”, kaže i pušta me da polako kliznem iz njegovog stiska. „Mislim da će mi trebati par dana da naučim da sviram tu pesmu i naučim tekst - izgleda da ga ti znaš.”

Sram malo...

180

Avada&Chia&Ex

Čkiljim u njega i gledam ga iskosa. „Da naučiš zašto?” Rupice na obrazima postaju mu još dublje. „Ako se dobro sećam, odustala si od svoje slobode nakon što si je zaradila na bilijaru.”

Na licu mu se vidi čista pakost.

U početku polako odmahujem glavom, a zatim sve jače kako počinjem da shvatam u kakvu se situaciju uvaljujem. „Tvoje reči su bile”, klima jednom glavom, „citiram: Neću takvu slobodu osim ako dođe do jedenja buba i proturanja dupeta kroz prozor auta - izvini, mala, ali treba da naučiš kad da začepiš.” „Ne... Endru”, odmičem se od njega i skrštam ruke, „ne možeš me naterati da pevam pred ljudima. To je jednostavno okrutno.” „Prema tebi ili prema publici?”

Ceri se.

Gazim ga po nozi. „Šalim se! Šalim se!” Smeje se glasno. „Pa, ne možeš me naterati da to uradim.”

Naginje glavu, njegove zelene oči ozarene su pomalo od svega onoga što ga čini neodoljivim. „Ne, neću te terati da bilo šta uradiš, ali...” O super, sada se fol duri. A što je još gore, to pali! „...

Stvarno, stvarno, stvarno želim da pokušaš.” Hvata me za laktove i privlači do sebe.

Režim na njega i škripim zubima iza čvrsto stisnutih usana.

Jedan... dva... tri...

Duboko uzdišem. „Važi.”

Na licu mu se vidi oduševljenje. „Ali samo jednom!” pokazujem jedan prst. „I ako mi se neko bude smejao, bolje me ne ostavljaj na cedilu!”

Obuhvata mi lice rukama, stiska mi obraze i ljubi moje napućene usne.

181

Avada&Chia&Ex

TRIDESET SEDAM

NEKOLIKO MINUTA KASNIJE, Endru se vraća sa svojim torbama i bratovljevom akustičnom gitarom.

Stvarno je uzbuđen zbog mog pevanja.

Nasmrt sam preplašena i već se žderem što sam pristala na to. Ali moram da priznam, postoji u meni i tračak uzbuđenja. Ne plašim se sasvim da se nađem pred masom - nije mi predstavljalo problem da održim govor o ugroženom živom svetu u srednjoj školi, niti da na bini igram ulogu medicinske sestre Rečid u Letu iznad kukavičjeg gnezda na poslednjoj godini. Ipak, pevanje je drugačije. Moja gluma uopšte nije loša. Moje pevanje, naročito u duetu s nekim kao što je Endru, koji peva kao bluz-rok kralj od kojeg spadaju gaćice, to je druga priča. „Mislila sam da uopšte ne želiš da slušaš moju muziku?”

Endru spušta torbe na pod i odlazi s gitarom do kreveta. „Pa, koja god da je ta pesma uz koju si tako slatko đuskala i pevala, može da prođe - uživao sam u njoj.” „Sivil Vorz - moji 'ljubimci za ovaj mesec, valjda”, kažem izlazeći iz kupatila s mokrom kosom i sušeći peškirom krajeve (odlučila sam da je ponovo operem nakon što se Endru vratio s potrepštinama). „Pesma se zove Barton Hollow” „Vrlo moderni narodnjaci”, kaže prebirajući po žicama. „Dopada mi se.”

A zatim dodaje gledajući me: „Gde ti je telefon?”

Odlazim i uzimam telefon sa simsa, premotavam na početak pesme i pružam ga njemu. Spušta ga pored sebe na krevet i pritiska da počne. Vraćam se sušenju kose dok on po sluhu skida pesmu, stalno zaustavljajući i puštajući muziku, kriveći prste oko vrata gitare i isprobavajući zvuk koji ispuštaju žice dok ne nađe onaj pravi. Za svega nekoliko minuta, uz po koji promašeni akord, počinje s lakoćom da svira prvi rif.

Do večeri je uglavnom uspeo da savršeno skine celu pesmu, sa izuzetkom jednog kratkog rifa koji uporno brka s jednim drugim. U želji da ga nauči što pre, potražio je muziku na internetu i kada ju je našao, to mu je definitivno ubrzalo napredak.

Sa stihovima je išlo lakše. „Mislim da sam je skoro skinuo”, kaže sedeći na simsu naspram tmurne i oblačne, kišovite pozadine. Kiša je počela oko osam i od tada ne prestaje.

Povremeno mu se pridružujem i pevam malo s njim, ali sam suviše nervozna. Stvarno ne znam kako ću da isteram nešto ovako ludo ako sam nervozna i kada sam samo s njim u sobi. Toliko o tome da ne cvikam od mase. Uostalom, predviđam da će to biti ekstremni primer straha od pozornice. „Hajde, mala”, kaže i klima glavom, držeći prste na gitari, „to što već znaš sve reči ne znači da ne treba da vežbaš sa mnom.”

Sručim se na kraj kreveta. „Obećaj da nećeš praviti nikakve blesave face, niti se ceriti, ni smeškati, ni...” „Neću ni da dišem”, kaže i smeje se. „Kunem se! Hajde.”

Uzdišem i ustajem s kreveta, spuštajući dopola pojedeni komadić suve govedine na sto. Endru namešta gitaru na butinu i na brzinu otpija čaj iz boce da bi pripremio usta za pevanje. „Ne brini”, kaže dok polako prilazim, „momak ima mnogo više stihova za pevanje od devojke ona ima samo jedan solo, ostatak ćeš pevati zajedno sa mnom.”

182

Avada&Chia&Ex

Nervozno sležem ramenima. „To je tačno”, priznajem. „Tvoj glas će bar tokom većeg dela pesme pomoći da se moj priguši.”

Stavlja trzalicu između usana i pruža ruku prema meni. „Mala, dođi ovde.”

Prilazim i prihvatam njegovu ruku, a on me povlači među svoje noge tako da je gitara između nas. Kada se smirim i namestim tamo gde je hteo, vadi trzalicu iz usta. „Sviđa mi se tvoj glas, jasno?

A čak i da mislim da ne umeš da pevaš, i dalje bih želeo da uradiš ovo. Nije važno šta drugi misle.”

Usne mi se izvijaju u nesiguran, uzdržan smešak. „Okej” kažem, „uradiću to zbog tebe, ali samo zbog tebe; bolje bi ti bilo da to zapamtiš.” Strogo pokazujem na njega. „I bićeš mi dužnik.”

Odmahuje glavom. „Kao prvo, neću da to radiš samo zbog mene, ali pošto je vežbanje važnije od svađanja, sačekaću da otpevaš svoje u Old Pointu, pa ću te posle pitati da li si time dobila nešto više sem što si uradila po mom.” „Mislim da je to fer.”

Klimne glavom jednom i ponovo se namesti, a zatim stavlja trzalicu medu žice. „S-stani... ako i ti ustaneš, možda se neću osećati tako izdvojeno.”

Endru se smeje i ustaje. „Dođavola, devojko - važi, kako god hoćeš. Ako rešiš da nastupiš s džakom preko glave, može i tako.”

Gledam ga kao da razmatram taj glupi predlog. „Nema šanse, Kamrin, bez džakova. A sad hajde da uradimo ovo.”

Vežbamo do duboko u noć sve dok ne budemo prinuđeni da prekinemo jer očigledno uznemiravamo goste u susednim sobama. I to baš kada sam stvarno počela da se uživljavam i kad me više nije brinulo šta Endru misli o mom pevanju.

Mislim da mi je dosta dobro išlo.

Odlazimo u krevet ranije jer smo skratili vežbanje i ležimo sklupčani jedno uz drugo i razgovaramo. „Drago mi je što ti je prekipelo od mog sranja”, kažem ležeći u pregibu njegove ruke. „U suprotnom, sada bih možda bila u Severnoj Karolini.”

Osećam njegove usne na kosi. „Moram nešto da ti priznam”, kaže. Čuljim uši. „Da?” „Aha”, kaže i gleda u plafon gde svetla grada u pokretu povremeno prave čudne šare. „Tamo u Velingtonu, u Kanzasu, u prvom motelu gde smo odseli, kad si ujutru bila u kupatilu i ja ti dao dva minuta da se spremiš...” Zastaje i osećam da mu se glava pomera da bi gledao u mene.

Odmičem glavu s njegove ruke da bih i ja gledala njega. „Aha, sećam se, šta si uradio?”

Nervozno se smeška. „Fotografisao sam tvoju vozačku dozvolu mobilnim telefonom.”

Trepćem, zatečena. „A što?” Malo se pridižem da bih ga pogledala. „Jesi li besna?”

Hukćem. „Valjda zavisi od toga šta si planirao s tim prilično ličnim informacijama.”

On odvraća pogled, ali vidim da je pocrveneo, iako je u sobi mračno. „Pa, sigurno ne zbog toga da bih te kasnije pronašao i isekao na komadiće ili nešto tako.”

Pada mi vilica. „O, to je stvarno utešno!” smejem se. „Nego ozbiljno, zašto si je slikao?”

Ponovo gleda u plafon, naizgled izgubljen u mislima. „Samo sam hteo da budem siguran da te mogu naći”, priznaje, „znaš... tek za slučaj da odlučimo da krenemo svako na svoju stranu.”

183

Avada&Chia&Ex

Moje oči mu se smeškaju, ali ne i usta. Ne ljutim se što je fotografisao iz tog razloga - dođe mi da ga poljubim zbog toga - ali mi se nešto ne sviđa onaj deo 'tek za slučaj'. Zbog toga sam još sigurnija da je planirao da ode u nekom trenutku, bez obzira kako bude išlo. „Endru?” „Da, mala?” „Ima li još nešto što mi nisi rekao?” Zastaje. „Ne. Zašto pitaš?” I ja gledam u plafon. „Šta znam, uvek sam nekako osećala to tvoje čudno... oklevanje.” „Oklevanje?”, kaže, iznenađen. „Da li sam oklevao da te nagovorim da pođeš sa mnom na ovo putovanje? Ili sam oklevao da gurnem jezik među tvoje noge?” „Ne, valjda nisi.” „Kamrin, jedino oko čega sam ikada oklevao bilo je što sam se pitao da li je u redu da budemo zajedno.”

Dižem se s kreveta i potpuno se iskrećem prema njemu. Zbog senke preko njegovog lica oči mu izgledaju još prodornije. Na sebi nema majicu i leži s jednom rukom podvijenom ispod glave. „Misliš li da nismo jedno za drugo?”

Već mi sve kuva u stomaku od ovog razgovora.

Pruža slobodnu ruku i nežno me hvata za moju. „Ne, mala, ja... mislim da jesmo jedno za drugo po svemu... i zato mis... zato sam mislio da je bolje da se ne upetljavamo.” „Ali to nema nikakvog smisla.”

Povlači me na sebe i ležem mu na grudi oslonjena dlanovima na njih. „Samo nisam bio siguran treba li da nastavimo dalje”, kaže češljajući mi prstima kosu iza ušiju. „Ali, mala, ni ti sama nisi bila sigurna ni u šta.”

Ponovo ležem pored njega. Time mi je zapušio usta.

Jedino što još ne razumem jeste koji su tačno bili njegovi razlozi da toliko pazi da se ne uplićemo. On zna zašto sam otišla od kuće i sve o Ijanovoj smrti. Imam spisak dobrih razloga zakačen na frižider magnetom u obliku banane da bi svi mogli da ih vide. A Endruovi razlozi su i dalje skriveni u nekoj kutiji od cipela na kojoj piše „novogodišnje čestitke”.

Mislim da njegov otac nije jedini razlog.

Izvlači ruku ispod moje glave i penje se na mene, po jedna njegova noga mi je sa obe strane dok telo drži na mišićavim rukama. „Drago mi je što ne možeš da spavaš uz muziku”, kaže, očigledno se prisećajući prve stvari koju sam mu rekla, pa se naginje i ljubi me.

Podižem ruke i obuhvatam njegovo divno lice, privlačeći ga da me opet poljubi. „A meni je drago što je Ajdaho čuven po krompirima.”

Obrve mu se izvijaju od čuđenja.

Samo se smeškam i opet ga privlačim do svojih usana. Ljubi me strasno, preplićući jezik s mojim. A zatim nastavlja da me ljubi prema stomaku. Vrhom jezika pravi krug oko mog pupka i gura prste pod lastiš mojih gaćica. „Misim da nisam u stanju...” tiho kažem netremice gledajući u njega.

Liže mi stomak, a zatim mi ljubi prste kada rukom krenem ka njegovom licu i kosi. „Neće biti seksa”, kaže, „i obećavam da ću te pažljivo lizati.” Svlači mi gaćice, a ja malo podižem guzu da mu pomognem.

Ljubi mi unutrašnju stranu jedne butine, a zatim i druge. „Vodiću računa da mi jezik bude stvarno mokar da te ne bi peklo”, kaže tiho i opet mi ljubi butine, prilazeći bliže toplini.

Ostajem bez daha kada me njegovi prsti vrlo oprezno dodirnu i razmaknu mi usmine. „Boga mu, mala, stvarno si otekla.” Ovaj komentar je zaista iskren, ne zadirkuje me.

184

Avada&Chia&Ex

Jeste da malo peče, ali želim to tako očajnički...

Osećam njegov vreo dah medu nogama. „Biću vrlo nežan” kaže, a ja ostajem bez daha kad me njegov vlažan jezik lizne jednom polako, držeći me još uvek raširenu, ali pazeći da me ne pritiska.

Telo mi se topi po čaršavu dok me liže i liže, pritiskajući taman toliko da ne osećam bol, već samo potpunu i bezgraničnu ekstazu.

Vežbali smo Barton Hollow dva dana, uglavnom u našoj sobi u Holidej Inu, ali smo odšetali niz Misisipi na kraju ulice Kanal, pa i tamo malo vežbali. Mislim da je Endru to predložio da bi me naveo da se opustim dok pevam pred publikom. Nije tamo bilo mnogo ljudi u to doba, ali sam ipak bila užasno nervozna. Većina ljudi je prolazila bez zastajanja (nismo bili u potpunom izvođačkom maniru i često smo prekidali i počinjali iznova pojedine delove pesme, pa zapravo i nije bilo bogzna šta da se sluša), ali bi jedno ili dvoje povremeno zastalo u prolazu. Neka žena mi se nasmešila. Ali ne znam da li je to bilo iz sažaljenja, jer sam užasna, ili joj se slučajno dopao moj glas.

Moglo bi da bude i jedno i drugo.

Trećeg dana Endru je siguran da smo oboje savladali pesmu i rešen je da uskoro odemo u Old Point i nastupimo.

Ja baš i nisam. Treba mi još jedna nedelja, ili mesec, ili godina, ili dve. „Dobro će ti ići”, kaže dok vezuje cipele. „Zapravo, ići će ti sjajno. Na kraju pesme ću morati da bijem momke da bi ih rasterao od tebe.” „Ma zaveži”, kažem i navlačim crnu tuniku s otvorenim ramenima i simpatičnim prugama u obliku lanaca. Sasvim sigurno neću nositi onu bez bretela za ovu priliku. „Videla sam kako su te devojke gledale ono veče - mislim da je to što ćeš biti pored mene jedino što mi ide u prilog jer će svi biti preokupirani tobom da bi primetili kad nešto zabrljam.” „Mala, znaš pesmu bolje od mene” kaže. „Prestani da budeš tako negativna.” On navlači crnu majicu preko trbušnjaka. Nosi crno-srebrni kaiš, ali majicu uvlači samo malo oko kopče, ostatak pušta da mu slobodno pada oko izvajanih bokova. Tamne farmerke, razbarušena kosa malo podignuta napred - šta je ono rekao? „Jedina stvar koju zaista treba da zapamtiš”, nastavlja stavljajući dezodorans, „jeste da ne pevaš svaki stih pesme - iskoristi priliku da ne pevaš punim glasom, ali ipak pevaj moje deonice.” Podiže obrvu dok me gleda. „Nije da mi smeta, samo procenjujem da će ti biti lakše ako manje pevaš.” „Znam, ali sam toliko navikla da pevam celu pesmu - nekako mi je teško da se odviknem od pevanja pojedinih delova.”

On klima glavom.

Obuvam nove cipele i odlazim do ogledala da proverim kako izgledam. „Strava koliko si seksi”, kaže Endru i prilazi mi s leđa.

Klizi rukama do mog struka i ljubi me u vrat, pa me pljesne po dupetu i mojim kao koža tesnim farmerkama, a ja ciknem jer me malo zaboli. „I kao i uvek, mala, dopadaju mi se pletenice.” Pruža ruku i klizi prstima duž pletenica preko ramena, pa me nestašno ljubi u obraz.

Povlačim se i guram ga od sebe šaleći se. „Pokvarićeš mi šminku.”

On odlazi smešeći se, uzima novčanik sa stočića i gura ga u zadnji džep. „Pa, to je valjda to”, kaže.

Staje nasred sobe i pruža jednu ruku ka meni, a drugu vodoravno preko leđa i klanja se, cereći se. Polako primičem vrhove prstiju prema njegovoj ruci, on ih hvata i povlači me za sobom prema vratima.

185

Avada&Chia&Ex

„A šta je sa gitarom?”

Stajemo baš pre nego što otvori vrata i on me zahvalno, pogleda. „Da, mogla bi dobro da dođe”, kaže i hvata gitaru za vrat. „Ako Edi nije tamo, mogli bismo ozbiljno da nadrljamo bez gitare.” „Oh, onda nije trebalo ništa da kažem.”

Odmahuje glavom i povlači me napolje.

186

Avada&Chia&Ex

TRIDESET OSAM

OVOG PUTA UZIMAMO ševel. Endru je bacio pogled na moje cipele i odmah je znao da neću stići do Algiersa u njima, a nije imao nameru da nosi i mene i gitaru. Krećemo auto-putem umesto trajektom, prelazimo Misisipi i stižemo tamo u vreme kada pada mrak. Bilo bi bolje da smo pošli peške kao prvi put, jer kako se približavamo, znam da ćemo stići začas. Počinjem da osećam mučninu.

Parkiramo se u ulici Olivier i izlazimo. Noge su mi zabetonirane za ulicu.

Endru dolazi do mene i privlači me u naručje, nežno me stežući. „Neću da te teram na ovo”, kaže, kao da se predomišlja. Prilično sam ubeđena da izgledam kao da ću povratiti kasni ručak koji smo nedavno završili.

Odmiče me od sebe, pa mi obuhvata lice i duboko mi se zagleda u oči. „Ozbiljno mislim, mala, šalu na stranu - neću da radiš ovo ako to apsolutno ne želiš, čak ni zbog mene.”

Nervozno klimam glavom i duboko uzdišem; lice mi je i dalje u njegovim rukama. „Ne, mogu ja ovo”, kažem i klimam glavom pokušavajući da skupim hrabrost. „Želim to da uradim.”

Miluje mi obraze palčevima. „Jesi li sigurna?” „Da.” Smeška mi se onim zelenim očima za koje počinjem da verujem da me nekako začaravaju, pa me hvata za ruku. Vadi gitaru sa zadnjeg sedišta i zajedno ulazimo u Old Point. „Pariše!” kaže Karla iza šanka. Diže ruku i maše nam da priđemo.

Ne ispuštajući moju ruku, Endru krivuda prema njoj kroz veliku gužvu. Na televizoru iza njene glave su neke reklame; svetio ekrana baca beli oreol oko nje. „Hej Karla”, kaže Endru i naginje se preko šanka da je zagrli, „da li je Edi ovde večeras?”

Ona spušta ruke na bokove i smeška mi se. „Ma, naravno”, kaže, „tu je negde. Ćao, Kamrin, lepo je videti te opet.”

Uzvraćam osmeh. „I tebe.”

Endru seda na barsku stolicu i pokazuje mi da sednem do njega. Penjem se i nervozno sedam.

Trenutno mogu da mislim samo na to koliko je mnogo ljudi na ovom mestu. Uznemireno zagledam po prostoriji, preko glava u pokretu i u ljude koji stoje sada kada je bend ponovo počeo svirku.

Kako muzika pojačava, Endru i Karla se praktično dovikuju preko šanka: „Ima li malo mesta za nas večeras?”, pita Endru.

Karla se naginje bliže njemu. „Nas?” kaže i dobacuje mi pogled. „Oho, znači oboje ćete pevati?”

Deluje uzbuđeno.

Srce mi je upravo otkazalo i spustilo se u kolena.

Nervozno gutam knedlu gledajući između njih, ali se istog časa na njenom mestu stvara nova.

Karla naginje glavu i njen već široki osmeh postaje topliji. „Ma, dušo, bićeš super - nema razloga da budeš nervozna; svi ovde će te obožavati.” Pruža ruku negde iza šanka i vadi čašu za žestoka pića. Neki čovek seda za šank s moje druge strane, očigledno redovni posetilac pošto ne treba ništa da joj kaže, a Karla mu već toči piće.

Ipak, ona zadržava pažnju uglavnom na meni i Endruu. „To sam pokušavao da joj objasnim”, kaže Endru, „ali ovo joj je prvi put, pa moramo da joj oprostimo.” „Prvi i poslednji put” ispravljam ga.

187

Avada&Chia&Ex

Karla se krišom smeši Edruu, a zatim mi kaže: „Pa, ja nisam nasilna, ali ako budeš imala problema s bilo kim tamo, samo dođi do mene i izbaciću ga na zadnja vrata onako kako si videla da se radi u filmovima.” Namiguje mi, a onda se ponovo okreće Endruu. „Evo Edija”, kaže, pokazujući glavom u pravcu bine.

Edi se probija kroz gužvu, na sebi ima isto ono što je nosio i prvi put kada sam ga videla: zakopčanu belu košulju, crne široke pantalone, uglancane crne cipele, zborani osmeh. „Vid ga sad, došo Pariš!” kaže Edi hvatajući Endruovu ruku i povlačeći ga u zagrljaj. Zatim pogleda mene. „Vidiii! Izgleš ko one žemske iz novina, da znaš!” Pa grli i mene. Oseća se na jeftin viski i cigarete, ali to na mene iz nekog neobjašnjivog razgloga deluje utešno.

Endru sija kao pun mesec. „Kamrin će pevati sa mnom večeras”, ponosno kaže Endru.

Edi se beči, oči mu od uzbuđenja postaju blistave bele kugle na tamnosmedoj pozadini njegove kože. Od toga bi trebalo da se unervozim više nego kada je Karla saznala, ali mi Edijevo prisustvo zapravo pomaže da se smirim. Možda bi trebalo da ga privežem za ruku dok pevam. „O, la, la” kaže Edi cereći mi se, „kla'im se da poješ lepo ko š'o izgledaš.” Žestoko crvenim. „Pa da đipimo tamo!” Pokazuje na binu. „Ka' završe s ovu pesmu!”

Endru me hvata za ruku i privlači uz sebe. Osećam da je Edi kao drugi otac Endruu, pa je Endruu drago što mu se toliko dopadam.

Edi prilazi bini i podiže tri prsta prema nama. „Jošte trrrri minuta!” „O, bože, tako sam luđački nervozna!”

Da, da, trebalo je da Edi ostane u blizini.

Endru steže ruku oko moje. Naginje se do mog uva. „Samo zapamti: svi ovi ljudi ovde samo se zabavljaju; niko te neće ocenjivati - nije ovo Američki idol” Duboko udišem da se opustim.

Slušamo bend kako završava svoju poslednju stvar i muzika zatim prestaje, slede uobičajeni zvuci dok se instrumenti premeštaju, štimuju ili samo lupaju o nešto. Žamor glasova se pojačava bez muzike u kojoj bi se utopio, valja se po prostoru kao pojačano, nepravilno zujanje. Vazduh je zagušljiv od sloja gustog duvanskog dima u kombinaciji sa svim telima zguranim u taj prostor.

Kad Endru počne da me vuče prema bini, ruke kreću da mi se tresu i ja pogledam dole, shvatajući da sam zarila nokte u njegove prste.

On mi se nežno osmehuje i penjem se s njim. „Da li izgledam dobro?”, šapućem mu.

Iznenadiću se ako ovo pregrmim bez napada panike. „Mala, izgledaš savršeno.”

Ljubi me u čelo, a zatim spušta gitaru pored bubnjeva da bi namestio mikrofon. „Delićemo mikrofon”, kaže. „Samo nemoj da me nabodeš u glavu.”

Bečim se. „To nije smešno.” „Ne pokušavam da budem duhovit”, tiho se smeje. „Ozbiljan sam.”

Nekoliko ljudi iz gomile već nas gleda, ali su gotovo svi ostali zauzeti nečim drugim. Ne ostaje mi ništa sem da stojim tamo, a to me samo po sebi čini nervoznijom. Endru bar može da se zanima gitarom. Meni se samo vrte misli po glavi. „Jesi li spremna?”, pita stojeći pored mene. „Ne, ali hajde da to obavimo.”

Pogledamo se i on usnama oblikuje reči: „Je'n. Dva. Tri...” Pevamo zajedno: „Uuuuuu... uuu... uuu... uuuuul” Pauza od jedne sekunde. „Uuuuu... uuu... uuu... uuuuuu!”

Gitara.

188

Avada&Chia&Ex

Desetine glava okreću se istovremeno i žamor razgovora zamire kao da je neko zavrnuo slavinu.

Dok Endru svira prvi rif i sprema se da zapeva prvu strofu, toliko sam užasnuta da imam osećaj da ne mogu ništa da pomerim sem očiju. Ali što on više svira, moje telo se sve više predaje i kreće u ritmu muzike.

Sada se otprilike svi u klubu njišu i mrdaju glavama.

Endru peva prvu strofu.

A zatim opet kratko zajedničko: „Uuuuu uuu...” Zatim dolazi refren i oboje pevamo reči i znam da ću morati da dosegnem najvišu notu... Uspelo mi je!

Endru mi se duboko osmehuje dok se priključuje u narednoj strofi, stalno prebirajući po žicama, a da nijednom ne promaši akord, kao da svira ovu pesmu oduvek.

Publika se stvarno unela. Klimaju glavama jedno drugom kao da kažu: Stvarno su dobri. Osećam da mi se lice ozarilo kad opet počnem da pevam sa Endruom i postepeno stičem samopouzdanje.

Sada prirodnije njišem telom uz muziku i mislim da sam se potpuno resila straha, ali moj solo... o, bože, moj solo je sledeći...

Endru me gleda u oči kao da će mi tim pogledom pomoći da se koncentrišem i ostanem smirena, pa prebira po žicama gitare.

Prestaje da svira baš na vreme i lupka po drvetu gitare pre mog prvog stiha, još jednom prebira po žicama i prestaje, lupka po drvetu posle drugog stiha i tako dalje dok ne stignem do svoje poslednje note i Endru opet počinje da svira punom parom dok mi šapatom govori: „Bez greške”, a zatim opet počinje da peva. Široko se smeši. Kao i ja. Oslanjamo se licem uz lice dok iz srca pevamo u mikrofon tokom bržeg prelaza. „Vuuuu... uuuuu... uuuuul” Gitara usporava i oboje tiho pevamo poslednji refren, a on me ljubi u usta čim zajedno kažemo: „... duša.” I pesma se završava.

Iz publike se čuje provala pljeskanja i povika. Čak čujem nekog tipa kako kaže: „Bis!” tamo negde pozadi.

Endru me privlači i ponovo me ljubi, žestoko pritiskajući usne na moje pred svima. „Mala, jebote, bila si strava!” Oči mu blistaju, ozaruju mu celo lice. „Ne mogu da verujem da sam uspela!” Praktično urlam na njega jer je svuda oko nas tako bučno. Ježim se od glave do pete. „Hoćeš li ponovo?”, pita.

Gutam. „Ne, nisam spremna! Ali mi je drago što sam to učinila jednom!” „Tako sam ponosan na tebe!”

Nekoliko starijih muškaraca prilazi s pivom u rukama. Jedan s bradom kaže: „Moraš da plešeš sa mnom!” Spušta ruke pored tela i postiđeno pravi mali naklon.

Lice mi crveni i primećujem da se Endru ceri. „Ali nema muzike!”, kažem tom čoveku. „Đavola nema!” On daje znak nekome na drugom kraju prostorije i nekoliko sekundi kasnije uključuje se džuboks.

Toliko sam uzbuđena što sam pregrmela pevanje na bini tako da je, u želji da izbegnem neprijatnosti, igranje s ovim tipom obavezno.

Još jednom gledam u Endrua i on mi namiguje.

Bradonja me hvata za ruku, drži je visoko iznad moje glave i ja se instinktivno okrećem. Igram s njim dve pesme pre nego što me Endru „spase” spretnim uletanjem, pobijajući moje telo uz svoje koliko god je to moguće i kružeći bokovima spojenim s mojim. Ruke su mu na mom struku.

Plešemo i ćaskamo s ljudima, čak igramo i pikado s Karlom pre nego što konačno odemo posle ponoći.

189

Avada&Chia&Ex

Dok se vozimo nazad, Endru me gleda i pita: „Pa, kako se osećaš?” Usne mu se izvijaju u pepreden osmeh. „Bio si u pravu”, kažem. „Osećam se... ne znam, drugačije, ali u pozitivnom smislu... nikada nisam ni pomislila da ću uraditi tako nešto.” „Pa, drago mi je da jesi.” Toplo se smeška.

Otkačinjem sigurnosni pojas i sedam uz njega. Grli me jednom rukom. „I, šta ćemo za sutra uveče?” „Molim?” „Hoćeš li da pevaš sutra?” „Ne, mislim da ne bih mogla...” „Važi, to je u redu”, kaže i trlja mi ruku. „Jedanput je više nego što sam očekivao, pa neću da te proganjam.” „Ne”, kažem, odmičem se i okrećem se da bih gledala u njega. „Znaš šta? Hoću. Hoću ponovo to da uradim.”

Trza glavom od iznenađenja. „Stvarno?” „Da, stvarno.” Smejem mu se od uva do uva. On čini isto. „Onda važi”, kaže i lupka u volan, „nastupamo sutra uveče.”

Endru me vozi nazad u hotel i tucamo se ispod tuša pre odlaska u krevet.

Ostajemo u Nju Orleansu još dve nedelje, nastupamo u Old Pointu, a zatim obilazimo još nekoliko barova i klubova po gradu. Pre mesec dana su mi pevanje i živi nastupi u klubovima bili tako nisko na spisku stvari koje sam mogla zamisliti da ću raditi da to sve deluje besmisleno, ali eto me kako od srca pevam Barton Hollow i još nekoliko drugih pesama u kojima uglavnom ostajem u Endruovoj senci da ne bih bila u centru pažnje. Ali svima se dopadamo. Toliko ljudi nas zaustavlja posle svakog nastupa i rukuje se s nama, pita možemo li da otpevamo ovu ili onu pesmu, a Endru to uvek odbija. Još uvek sam suviše nervozna da bih mogla da pevam po porudžbini. I potpuno sam zabezeknuta što mi je već nekoliko ljudi zatražilo autogram ili da se slika sa mnom. Mora da su bili stvarno pijani. Teram sebe da tako razmišljam jer bi u suportnom to bilo stvarno čudno.

Pred kraj ove dve nedelje, Endru dodaje još jedan omiljeni bend na svoj spisak. Obožava Sivil Vorz isto koliko i ja. A sinoć, tokom naše poslednje večeri u Nju Orleansu, ležali smo zajedno u krevetu i pevali uz Poison & Wine koja je dopirala iz telefona pored kreveta... i... mislim da smo kroz te stihove rekli jedno drugom stvari koje smo želeli da kažemo...

Mislim da jesmo...

Nečujno sam plakala uspavljujući se u njegovom naručju. Umrla sam i otišla u raj. Aha... Mislim da sam konačno umrla.

190

Avada&Chia&Ex

ENDRU

191

Avada&Chia&Ex

TRIDESET DEVET

„TREBA TO DA URADIŠ, tek da budemo sigurni”, rekao je Marsters sedeći u svojoj stereotipnoj stolici s točkićima i sa stereotipnim sakoom na sebi. „Nema potrebe”, rekao sam sedeći s druge strane. „Šta još ima da se kaže? Šta još ima da se nađe?” „Ali ti..” „Ne, znaš šta? - Jebi se” Ustao sam i odgurnuo stolicu tako da se otkotrljala u biljku iza mene. „Neću da izlažem sebe tom sranju” Otišao sam, tresnuo sam vratima kancelarije za sobom tako jako da se staklo zatreslo u okviru. „Endru! Dušo, probudi se”, čujem Kamrinin glas. Naglo otvaram oči. I dalje sam na suvozačkoj strani auta. Pitam se koliko sam dugo spavao.

Izdižem se, savijam vrat na obe strane i prelazim rukom preko lica. „Jesi li dobro?”

Noć je. Gledam preko i vidim Kamrinin koncentrisani pogled uperen u mene dok opet ne skrene pogled na put. „Aha” kažem i klimam glavom. „Dobro sam. Valjda sam imao noćnu moru, ali se ne sećam o čemu se radilo”, opet lažem. „Tresnuo si instrument tablu”, kaže, kikoćući se. „Tvoja pesnica je odjednom sevnula niotkuda; usrala sam se od straha.” „Izvini, mala.” Naginjem se smešeći se i ljubim je u obraz. „Koliko dugo voziš?”

Gleda osvetljene brojke na satu. „Ne znam, valjda nekoliko sati.”

Gledam u oznaku na putu da vidim da li me je poslušala i nastavila da vozi putem 90. „Zaustavi ovde.” Pokazujem glavom na čistinu pored puta.

Skreće s puta na oštećeni asfalt, zaustavlja auto. Hoću da izađem, ali me ona hvata za ruku i zaustavlja. „Endru... stani.”

Gledam je. Gasi auto i ispetljava se iz pojasa. „Ja ću voziti neko vreme da možeš da odspavaš.” „Znam” kaže ona snuždeno me gledajući. „Šta nije u redu?”

Prebacuje prste preko volana i zavaljuje se u sedište. „Nisam više tako sigurna za Teksas.” „Zašto nisi?”

Pribijam se uz nju.

Ona me konačno pogleda u oči. „Zato što ne znam šta onda”, kaže. „Imam osećaj da je to poslednja stanica. Ti živiš tamo. Šta je još ostalo da se uradi?”

Razumem šta hoće da kaže i kako se oseća i potajno sam delio ove strahove s njom već neko vreme. „Ostalo je sve ono što želimo da uradimo”, kažem.

Okrećem se na sedištu i pružam ruke, hvatam je za bradu. „Pogledaj me.”

Posluša me. Vidim čežnju u njenim očima, nešto uplašeno i izmučeno. Prepoznajem to jer i ja osećam isto.

Gutam knedlu s mukom, a zatim se naginjem i pažljivo je ljubim.

192

Avada&Chia&Ex

„Smislićemo kad stignemo tamo, važi?”

Neodlučno klima glavom. Pokušavam da se osmehnem na silu, ali teško mi ide kad znam da ne mogu da joj dam nijedan od odgovora koje traži. Ne mogu da joj pružim one koje želim da joj dam.

Kamrin se premešta po sedištu i prebacuje se na suvozačku stranu, a ja izlazim i obilazim oko kola. Dva automobila prolaze zaslepljujući nas dugim svetlima. Zatvaram vrata i na trenutak samo sedim. Kamrin zuri kroz bočni prozor, misli su joj nesumnjivo u istom stanju kao i većina mojih: izgubljene i nesigurne, a možda i uplašene. Nikad ni sa kim nisam osetio povezanost kakvu osećam s njom i to me polako ubija. Krećem da okrenem ključ, ali zastajem kada ga uhvatim. Teško uzdišem. „Ići ćemo dužim putem”, nežno kažem, ne gledajući u nju, i mašina zatim ponovo zabrunda.

Osetim kad okrene glavu da me pogleda.

Ovlaš je pogledam. „Ako hoćeš.”

Lice joj živne od blagog osmeha. Klima glavom.

Uključujem CD plejer i uređaj menja disk. Bed Kompani počinju da sviraju. Pamtim naš dogovor pa krećem da zamenim disk nekim drugim, ali Kamrin kaže: „Ne, ostavi ga”, a smešak joj postaje još topliji.

Pitam se da li pamti prvu noć kada smo se sreli u busu, kad sam je pitao da navede neku pesmu od Bed Kompani. Rekla je: „Ready For Love” A ja sam rekao: „Jesi li?” Tada nisam znao zašto sam to rekao, ali sad uviđam da nisam pogrešio. Čudno je da baš ta pesma sada svira.

Vozimo se velikim delom kroz južni deo Luizijane, a zatim ostajemo na putu 82 sve do Teksasa.

Kamrin se celog jutra samo smeška - uprkos tome što smo u Teksasu - i kad je vidim takvu, mogu samo da se osmehujem. Prozori su spušteni dok se vozimo i ona je poslednjeg sata držala bose noge izbačene kroz prozor; jedino što sam video u retrovizoru s njene strane kada bih pogledao saobraćaj bili su lepi lakirani nokti. „Kao da i nisi na putovanju ako ne proturiš noge napolje dok se voziš auto-putem!”, viče nadjačavajući muziku i vetar koji fijuče. Kosu je ovog puta uplela u jednu pletenicu, ali joj vetar stalno vijori slobodne pramenove oko lica. „U pravu si”, kažem i nagazim gas, „a na pravom drumskom putovanju treba i da se zajebavaš sa šoferom kamiona.”

Kosa joj opet udara u lice kad okrene glavu. „Molim?”

Cerim se. „Aha.” Lupkam prstima po volanu u ritmu muzike. „To je obavezno. Nije valjda da nisi znala - treba da uradiš jednu od ove tri stvari: pod jedan...” Podižem jedan prst. „Treba jednom da pokažeš dupe.”

Plave oči joj postaju veće. „Pod dva: treba da vozimo pored nekog dok fol odrađuješ sebe.”

Oči joj postaju još krupnije i vilica joj pada. „Ili pod tri: jednostavno pumpaj rukom...” mrdam rukom gore-dole sa stegnutom pesnicom, „da bi ga naterala da zatrubi.”

Preplavljuje je olakšanje. „U redu”, kaže i uglovi usana joj se izvijaju u tajanstevni osmeh, „kada ugledamo sledećeg, zaokružiću ovo putovanje time što ću se zajebavati s kamiondžijom.” Izgovara to bespogovorno.

Deset minuta kasnije, naša žrtva - pa 'srećno kopile je bolji opis; to je Kamrin, na kraju krajeva pojavljuje se na vidiku. Nalazimo se na dugoj deonici pravog puta koji se pruža kroz beskrajnu ravnicu bez drveća s obe strane. Pristižemo šleper i održavamo postojanu brzinu od sto pet na sat iza njega. Kamrin, u onom đavolski oskudnom belom šortsu koji mi se toliko dopada, spušta noge sa sedišta na pod auta. Pokvareno se ceri i to me nekako pali. „Jesi li spremna?”, pitam i malo utišavam muziku.

193

Avada&Chia&Ex

Kamrin klima glavom, a ja pogledam u retrovizore i zatim napred, u traku u suprotnom smeru, da se uverim da nema vozila nigde oko nas.

Dok ubrzavam iza šlepera i prelazim u traku za suprotni smer, Kamrin zavlači desnu ruku u prednji deo svog šortsa.

Istog časa mi se diže.

Bio sam ubeđen da se odlučila za bezbedno izmamljivanje trubljenja od kamiondžije.

Zbunjeno joj se smeškam dok mi se po glavi motaju sve moguće perverzne misli, a ona mi se ceri. Pritiskam papučicu za gas malo jače i postepeno ubrzavam dok se ne poravnamo sa šoferovim prozorom.

Oh, bog te jebo...

Kamrinina ruka se pomera nežno, ali vidljivo ispod tanke tkanine šortsa; kažiprst i palac njene leve ruke zavučeni su ispod lastiša, povlače ga dovoljno da se vidi njen goli stomak. Ona naslanja glavu na sedište i klizi još malo niže. Praktično sam isuviše zaokupljen time da bih gledao u put.

Ona grize donju usnu i življe pomera prste ispod šortsa. Već pomišljam da se uopšte ne folira.

Toliko mi je čvrst da bih kitom mogao da sečem dijamante. Šleper održava istu brzinu s nama. Kamrin mi toliko skreće pažnju da nisam primetio da sam olabavio pritisak na gas i kad brzinomer počne da pokazuje malo manju brzinu, šleper i dalje ide ukorak s nama.

Prodoran, grub glas začuje se kroz prozor šlepera: „Sunce ti poljubim! Dobiću srčku od tebe, dušice! U-huuuu!” Bučno trubi od uzbuđenja.

Osetim se posednički pa usporavam na sedamdeset i vraćam se iza kamiona. Baš na vreme, pošto nam neki kombi dolazi u susret.

Gledam u Kamrin i znam da mi je pogled sigurno izbezumljen. Ona izvlači ruku iz šortsa i smeška mi se. „Nisam to očekivao!” „Baš sam zato to i uradila” kaže i opet diže noge na vrata auta zaklanjajući mi retrovizor nožnim prstima. „Da li si se... stvarno dodirivala?”

Onih sedamdeset kilometara na sat sad se spustilo na šezdeset. Srce mi lupa o grudni koš. „Aha, jesam”, kaže, „mada to nisam radila zbog kamiondžije.”

Ceri se još više dok sklanja nekoliko zalutalih vlasi koje su joj dospele među usne. Ne mogu da ne gledam u te usne, gledam ih, hoću da ih grizem i ljubim. „Pa, nije da prigovaram”, kažem pokušavajući da obratim pažnju na put da nas ne poubijam,„ali sad imam... mali problem.”

Kamrinin pogled pada na moje krilo, a zatim ponovo gleda u mene, naginjući glavu u stranu raspoložena za zezanje i zavođenje. Zatim se pomera po sedištu prema meni i hvata punu šaku između mojih nogu. Sada mi srce luđački udara o grudni koš. Stežem volan obema rukama, prsti su mi pobeleli. Ljubi me po vratu i duž vilice, a zatim pomera usne prema usnoj školjki, ježim se do bola. Počinje da mi raskopčava šorts. „Ti si meni pomogao s mojim problemima'“, šapuće mi na uvo, a zatim me opet grize za vrat. „Pošteno je da ti uzvratim uslugu.”

Gleda me.

Samo glupavo klimam glavom jer trenutno ne mogu da razmišljam dovoljno dugo da bih smislio rečenicu.

Guram leđa još više u sedište dok ga ona hvata ćelom dužinom u šaku i spušta glavu između mog stomaka i volana. Telo mi se malo trgne kad osetim da je ispružila jezik da ga lizne. Oh, bog te jebo... oh, bog da te jebo... ne znam kako ću da vozim...

194

Avada&Chia&Ex

Kada ga uvuče u zadnji deo grla, tresem se, glava mi malo pada unazad, još uvek pokušavajući da gledam u put, otvaram usta. Sad do bola stežem volan samo levom rukom; dok ga sisa brže i jače, desna ruka mi pada s volana i steže njenu glavu, hvatajući plavu kosu između stegnutih prstiju. Šezdeset na sat je postalo osamdeset.

Do stotke mi se noge tresu i ne vidim jasno. Opet stežem volan obema rukama, pokušavajući da zadržim kontrolu nad nečim, naročito nad prokletim autom, i duboko uzdišem i ispuštam jecaj dok svršavam.

Uspeo sam da nas ne poubijam na putu posle onog pušenja od kojeg krv uzavri. Ujutru smo u Galvestonu, a ona je još komirana preko sedišta, s nogama koje joj delimično vise po podu. Ne žurim da je probudim. Prvo polako vozim pored kevine kuće, primećujem da auto nije pred kućom što znači da danas radi u banci. Da ubijem vreme, vozim dužim putem do svog stana, idem Pedeset trećom ulicom. Kamrin se sinoć nije naspavala, mada nagađam da je vožnja sporija od uobičajene dovoljna da je i pored toga probudi. Počinje da se meškolji pre nego što se zaustavim pred kompleksom zgrada Kedar Loun, u kojem je moj stan.

Ona podiže svoju divnu plavu glavu sa sedišta i kad joj vidim lice, ne mogu da obuzdam napad smeha koji mi izmiče između usana.

Naginje u stranu glavu ošamućenu od nedavnog buđenja i gunđa: „Šta je tako smešno?” „Oh, mala, pokušao sam da te ne pustim da tako zaspiš.”

Izdiže se, gura lice prema retrovizoru i koluta očima kad vidi tri duge brazde preko obraza sve do uva. Opipava ulegnuća gledajući u ogledalo. „Joj, to čak i boli”, kaže. „Divna si čak i s tim brazdama.” Smejem se, a ona ne može da odoli pa se i ona smeši. „E pa, stigli smo.” Konačno kažem i ulazim na parking, gasim mašinu i spuštam ruke pored sebe.

Auto je neprijatno tih. Iako nijedno od nas nije zapravo reklo da će se naše putovanje završiti u Teksasu, ni da će se stvari među nama promeniti, kao da oboje to osećamo.

Jedina razlika je... ja jedini znam zašto.

Kamrin sedi savršeno mirna, ruku položenih u krilo. „Hajdemo unutra”, kažem da prekinem tišinu.

Smeši mi se usiljeno i zatim otvara vrata. „U jeee, ovo mesto više liči na studentski dom nego na stambeni kompleks.” Kači torbu i tašnu na ramena i razgleda istorijsku zgradu i ogromne hrastove koji se pružaju svuda okolo. „To je bila bolnica ratne mornarice u 1930-im”, kažem podižući svoje torbe iz gepeka.

Kamrin uzima Ejdanovu gitaru sa zadnjeg sedišta.

Idemo vijugavim belim pločnikom i stižemo do mog jednosobnog stana u prizemlju. Guram ključ u bravu i otvaram vrata ka velikom prostoru dnevne sobe. Čim uđemo, zapahnjuje me miris stana u kojem niko ne živi; ništa zapravo ne zaudara, samo se oseća da nije korišćen.

Spuštam torbe na pod.

Kamrin u početku samo stoji, ispituje mesto. „Mala, stavi svoje stvari gde god hoćeš.”

Odlazim do kauča i sklanjam farmerke koje su nehajno prebačene preko njega, pa grabim bokserice i majicu sa otomana.

195

Avada&Chia&Ex

„Ovo je stvarno lep stan”, kaže razgledajući okolo. Konačno spušta stvari na pod, a Ejdanovu gitaru naslanja na kauč. „Nije baš momački stan”, kažem dok odlazim u trpezariju, „ali mi se dopada ovde i želeo sam da budem bliže plaži.” „Ne deliš ga s nekim?” pita i dolazi za mnom.

Odmahujem glavom i ulazim u kuhinju, otvaram frižider; razne flaše i tegle u vratima zveckaju jedna o drugu. „Ne više. Moj prijatelj Hit je živeo sa mnom neka tri meseca kad sam se prvi put uselio ovde, ali se odselio u Dalas sa verenicom.”

Izvlačim dvolitarsku flašu džindžer ejla i zatvaram vrata frižidera. „Hoćeš piće?” Podižem flašu da bi videla šta joj nudim. „Vidiš? Imam nešto u frižideru što nije ni gazirano ni pivo, a videla si da nisam bio tu ranije da ga unapred poturim.”

Ona se ljupko smeška i kaže: „Hvala, ali trenutno nisam žedna - za šta li si to kupio: za mamurluk ili stomačne tegobe?”

Usiljeno se smeškam i pijem direktno iz flaše. Ona se ne ježi na to, mada sam delimično očekivao da će tako reagovati. „Aha, uhvatila si me”, priznajem zatvarajući flašu. „Ako hoćeš da se istuširaš”, kažem dok odlazim u kuhinju i pokazujem niz hodnik,„kupatilo je tamo; ja ću da zovnem kevu da ne brine i da malo pospremim ovde pre nego što se i ja istuširam.

Biljka mi je verovatno mrtva.”

Kamrin deluje pomalo iznenađeno. „Imaš biljku?”

Smešim se. „Aha, zove se Džordžija.”

Obrva joj se podiže još više.

Smejem se i nežno joj ljubim usne.

Dok se Kamrin tušira, prelazim svaki vidljivi pedalj stana u potrazi za nečim inkriminišućim: odvratne, skorele čarape (našao sam jednu pod krevetom), neotvorena pakovanja kondoma (imam celu kutiju na noćnom stočiću - guram ih na samo dno đubreta), otvorena pakovanja kondoma (dva u korpi za otpatke u mojoj sobi), još prljave odeće i jedan porno-časopis (Sranje! Taj je iza klozetske šolje - njega je sigurno već videla!).

Zatim perem onih nekoliko prljavih sudova koje sam ostavio u sudoperi pre odlaska i sedam u dnevnu sobu da pozovem kevu.

196

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

197

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET

KAD UGLEDAM porno-časopis pored klozetske šolje, nehajno ostavljen kao da je reč o motociklima, ne mogu da se ne nasmejem. Nakratko se pitam da li postoji ijedan momak na svetu koji ne gleda pornografiju, a onda shvatim koliko je to glupo pitanje. Nije moje da komentarišem; i sama sam odgledala pristojnu dozu pornografije na internetu.

Dugo se tuširam toplom vodom i brišem peškirom za plažu koji mi je Endru dao, pa se oblačim.

Ne sviđa mi se ovde. U njegovom stanu. U Teksasu.

U bilo koje drugo vreme i pod drugim okolnostima, bilo bi drugačije, ali ono što sam mu rekla pre neko veče kada smo stali kraj puta i dalje stoji. Ovo mesto, sve u vezi s njim, pruža osećaj kraja. Čarolija vremena koje smo zajedno proveli na putu praktično je isparila u prošlonedeljnoj kiši. Ne naša osećanja prema onom drugom... ne, ona su tako jaka da me pomisao na kraj metaforično baca na kolena. Ono što osećamo jedno prema drugom je... pa, to je jedino što nam je ostalo. Drumovi su za nama. Spontani predasi i to što ponekad nismo znali gde smo i što nas je bolelo uvo za to, to je za nama. Moteli i one sitnice kao što je suva govedina i ulje za bebe i kupanje u peni, sve je to za nama.

Muzika našeg zajednički provedenog vremena, našeg kratkog zajedničkog života, utihnula je kao poslednja pesma na kraju albuma. Sada mogu da čujem samo tiho vibriranje tišine koje dopire iz zvučnika. Imam osećaj da jedino želim da pružim ruku i ponovo pustim muziku, ali ruka neće da mi se pokrene i pritisne dugme. A ne razumem zašto.

Brišem suzu s lica i potiskujem emocije dole, ka plućima, i zadržavam ih tamo, duboko udišući pre nego što otvorim vrata kupatila. Čujem Endrua kako razgovara telefonom dok prolazim kroz dnevnu sobu: „Ejdane, ne zajebavaj me sada. Ne treba mi to sranje. Da, pa šta? Ko si ti da mi kažeš šta da radim sa svojim životom? Molim? O'ladi malo, burazeru: sahrane nisu obavezne. Što se mene lično tiče, radije ne bih otišao ni na jednu ako nije moja sopstvena. Uopšte ne znam zašto ljudi prave sahrane; tek da odu da vide nekog do koga im je stalo kako leži potpuno beživotan u prokletoj kutiji. Više bih voleo da nekoga koga vidim poslednji put vidim živog. Ejdane, ne pričaj mi te gluposti! I sam znaš da je to živo sranje!”

Ne želim da stojim iza ćoška kao da prisluškujem, ali u ovom trenutku ne deluje kao pravo rešenje ni da odem kod njega.

Ipak to činim. Gadno se iznervirao i hoću samo da ga primirim. Onog časa kada me ugleda, prestaje s onim besnim tonom i diže leđa s kauča. „Slušaj, moram da idem”, kaže. „Da, već sam zvao kevu. Da. Aha, u redu. Čujemo se. Kasnije.”

Prekida vezu i spušta telefon na stočić od hrastovine pored svojih podignutih bosih nogu.

Sedam pored njega na kauč. „Izvini zbog ovoga”, kaže, pljeska me po butini i trlja je dlanom. „Nikad neće prestati s tim.”

Premeštam se i sedam mu u krilo, a on me privlači na grudi kao da sam ono što mu je potrebno da bi se smirio. Obavijam mu ruke oko vrata i spajam prste na njegovom ramenu. Naginjem se i ljubim ga u ugao usana. „Kamrin.” Gleda me netremice u oči. „Slušaj, ni ja ne želim da ovo bude kraj”, kaže, kao da mi je čitao misli dok sam maločas bila u kupatilu.

Odjednom me podiže i namešta da mu sedim u krilu s nogama prebačenim sa strane, licem prema njemu i s kolenima na kauču. Hvata me za ruke i gleda pravo u mene, veoma ozbiljno i napeto.

198

Avada&Chia&Ex

„Šta ako bismo...”, odvraća pogled, duboko razmišljajući o svojim rečima, mada bih volela da znam da li zato što hoće da ih kaže kako treba ili zato što uopšte ne želi da ih izgovori. „Šta ako bismo šta?” pokušavam da ga podstaknem. Neću da sada ustukne, bez obzira o čemu se radi; hoću da to kaže. Osećam da se opet budi nekakva nada i ne mogu da podnesem da tek tako promakne. „Endru?”

Njegove napete zelene oči gledaju u moje kada ga moj glas vrati u sadašnji trenutak. „Šta ako bismo otišli zajedno?” kaže i srce počinje da mi lupa brže. „Ne želim da budem ovde. I ne kažem to zbog svog oca ili svog brata - ništa od toga nema veze s tim kako se osećam. U ovom času. Ovde s tobom. Kako sam se osećao sve ovo vreme, od dana kad sam te ugledao kako sediš sama u onom busu u Kanzasu.” Čvršće mi steže ruke. „Znam da si izgubila svog pravog saučesnika, ali... Želim da ti budeš moj. Možda treba zajedno da obiđemo svet, Kamrin... Znam da ne mogu da zamenim tvog bivšeg...” Suze mi liju kao lude.

On to pogrešno shvata. Njegove ruke puštaju moje i iznenada ne može više da me gleda.

Obuhvatam njegovo lice, okrećem njegov izmučeni pogled prema sebi. „Endru...” odmahujem glavom dok mi se suze slivaju niz obraze, „... to si oduvek bio ti”, šapućem promuklim glasom. „Čak i sa Ijanom, osećala sam da nešto nedostaje. Rekla sam ti, one noći u polju; rekla sam ti da...” Glas mi se gubi. Smeškam se i kažem: „Ti si moj saučesnik. Znala sam to odavno.”

Ljubim ga u usta. „Ne mogu da zamislim ništa što bih radije radila nego da vidim svet s tobom. Nama je mesto na drumu. Zajedno. To je ono gde želim da budem.”

Oči mu zasuze, ali on blistavim osmehom potiskuje suze pre nego što poteku. A zatim nasrće ustima na moja, oboje obuhvatamo rukama lice onog drugog. Njegov poljubac mi oduzima dah, ali ga samo ljubim još strasnije, upijajući njegov dah što više mogu. Ne prestajući da me ljubi, sklanja ruke s mog lica i čvrsto ih steže oko mog tela, podižući me da ustanem s njim. „Moraš danas da upoznaš moju kevu”, kaže, prelazeći pogledom preko mog lica i duboko se zagledajući u moje oči. Šmrcam i klimam glavom. „Volela bih da upoznam tvoju mamu.” „Super”, kaže, navodeći me da skliznem s njegovog struka i stanem na noge. „Istuširaću se i obavićemo neke stvari po gradu, pa ćemo otići da je vidimo kad završi s poslom.” „Važi”, kažem, ne dozvoljavajući da mi osmeh izbledi s lica.

Ne bih mogla da ga skinem sve i da hoću.

Gleda me veoma dugo kao da ne želi da se odvoji ni da bi se istuširao, njegove nasmejane oči zrače kao one noći posle našeg nastupa u Old Pointu. Na licu mu čitam sve i svašta što neko ko je van sebe od sreće želi da kaže, ali on ne govori ništa.

Nema ni potrebe.

Endru konačno odlazi iz sobe na tuširanje, a ja proveravam telefonske poruke. Mama je konačno pozvala. Ostavila je govornu poruku u kojoj je opisala svoje krstarenje po Bahamima koje se završilo posle osam dana. Zvuči kao da se stvarno zagrejala za tog tipa, Rodžera. Možda bih morala da skoknem do kuće tek toliko da ga overim i obavim svoju odvratnu inspekciju njegove ličnosti za slučaj da je mama zaslepljena nečim što zasenjuje znake upozorenja: većom lovom od mog ćaleta, seksepilnijim telom od Endruovog - pa, teško da je tako - ili stvarno velikim... nisam sigurna kako bih otkrila nešto tako sem da otvoreno pitam mamu. A to neću uraditi.

Zvao je i moj tata. Rekao je da ide na ceo mesec u Grčku, na službeni put, i pitao me hoću li s njim. Rado bih, ali izvini, tata, ako odem u Grčku u neko doba sledeće godine, to će biti s Endruom.

Oduvek sam bila tatina devojčica, ali nekad mora i da se odraste, a sada... sada sam Endruova devojčica.

199

Avada&Chia&Ex

Rasterujem maštanja iz glave i vraćam se proveri poruka. Natali je konačno pozvala umesto da se grize za jezik i šalje tekstualne poruke. Znam da je sad načisto poludela od želje da sazna šta radim i s kim sam. Možda sam je dovoljno pustila da se grči oko toga.

Hmmmm... mogla bih da joj dam samo mrvicu.

Lukavo se smeškam. Mrvica je možda još veće mučenje, ali bolje išta nego ništa.

Kada Endru završi s tuširanjem i izađe s mokrim peškirom prebačenim preko vrata, zovem ga da dođe u dnevnu sobu. Stoji tamo bez majice: najseksepilniji jebeni stvor kojeg sam videla u životu, s vodom koja mu se cedi niz preplanule trbušnjake. Želim da je svu poližem, ali se uzdržavam zbog Natali. „Dušo, dođi ovamo”, kažem, dozivajući ga prstom, „hoću da pošaljem Natali našu sliku. Zbog tebe mi se ne skida s vrata od Nju Orleansa, a nisam joj još ništa rekla, čak ni tvoje ime. Ostavila mi je govornu poruku.” Počinjem da bockam slova na telefonu.

Smeje se dok peškirom briše kosu. „Šta je rekla?” „Samo što ne pukne. Hoću načisto da je sludim.”

Endruove rupice postaju još dublje. „Ma, naravno, računaj na mene.” Baca se na kauč i privlači me uz sebe. Škljocam nekoliko fotosa nas dvoje: jedan gde samo gledamo pravo u aparat, jedan gde me on ljubi u obraz i jedan gde zavodnički gleda u aparat dok mu je jezik isplažen u stranu i liže mi lice. „Ova je savršena”, uzbuđeno govorim za tu treću. „Šiznuće. Pripremi se, Teksas može da očekuje da uragan Natali protutnji ovuda kad bude dobila ovu fotku.”

Endru se smeje i ostavlja me na kauču s telefonom. „Biću spreman za nekoliko minuta” kaže izlazeći iz dnevne sobe.

Priključujem fotos uz poruku i dopisujem: Nat, evo nas, u Galvestonu, Teksas ;-) A zatim šaljem poruku. Čujem Endrua kako se muva po stanu. Spremam se da krenem da ga špijuniram kada mi, ni minut od slanja fotosa, Natali uzvraća porukom: OMFG25! Spavaš sa Kelanom Lucom?!?!!!!?26 Prasnem u smeh. Endru se pojavljuje iza ćoška, nažalost, ovog puta sa majicom na sebi koju zavlači iza kaiša. Sorts je već zamenio farmerkama. „Šta, već ti je odgovorila?” To ga pomalo zabavlja. „Aha”, kažem, a u glasu mi se oseća smeh, „znala sam da joj neće dugo trebati.”

Poruke počinju da iskaču jedna za drugom kao da je s druge strane mašina: Kam, JBT, on je neviđeno seksi! Šta je ovo???

Zovi me. Recimo ODMAH!!!!!!!!!!!

KAMRIN MARTIBET BENET! Bolje da me pozoveš!!

Ja drkavam ovde!!!

Ozbiljno DRKAVAM. GRRR!!!!!!!

JEBEM TI AUTOMATSKE ISPRAVKE! Stvarno mrzim ovaj telefon. CRKAVAM, ne drkavam!!

Ne mogu da prestanem da se cerim. Endru mi prilazi iza leđa i uzima mi telefon iz ruke.

Smeje se dok prelistava njeno lupetanje.

25

U internet komunikaciji skraćenica za Oh, my fucking God - dramatičniju verziju za O, moj božel (prim, prev.)

Kellan Lutz - američki model i televizijski i filmski glumac, najpoznatiji po ulozi Emeta Kalena u seriji Sumrak (Twilight), (prim, prev)

26

200

Avada&Chia&Ex

„Greška u kucanju?” kaže. „Ko je bre Kelan Luc - je l’ ružan?” Gleda me s primesom straha u očima.

Ne... hmmm, definitivno nije ružan. „To je tamo neki glumac”, pokušavam da objasnim. „I ne, nije ružan. Ne obraćaj pažnju na to; Natali uvek, mislim stvarno uvek svakoga poredi s nekim poznatim, obično uz veliko preterivanje.”

Uzimam telefon od njega dok je delimično zauzet mojim objašnjenjem i spuštam ga na kauč. „Ona i ja smo išle u školu sa Šej Mičel i Hejden Panitijer, Megan Foks je bila kraljica mature, a Kris Hemsvort kralj.” Klikćem jezikom. „A tu je zatim bio i Natalin najcrnji neprijatelj, navijačica koja je pokušala da joj preotme Dejmona u desetom razredu; Natali je rekla da je ona fuksasta verzija Nine Dobrev - niko od tih ljudi zapravo ne liči na ove glumce, bar ne stvarno. Natali je samo... čudna.”

Endru odmahuje glavom i smeška se. „Pa, ona je definitivno lik, to priznajem.”

Iako čujem da mi telefon zuji na kauču, ignorišem ga i prilazim Endruu, grlim ga oko struka. „Jesi li siguran da želiš ovo da radiš sa mnom?”

Gleda me pravo u oči, spuštajući ruke na moje obraze. „Kamrin, nikada u životu nisam bio sigurniji u nešto.”

Zatim ustaje, korača po sobi. „Oduvek sam osećao ovu... ovu...” oči su mu napete, koncentrisane, „... ovu rupu... hoću da kažem nije to prazna rupa, uvek je bilo nečega u njoj, ali to nikada nije bilo ono pravo. Nikada se nije uklapalo. Išao sam kratko na koledž, dok jednog dana nisam seo i rekao sebi: Endru, koji moj radiš ovde? I kliknulo mi je u glavi da nisam tamo jer ja to želim, već zato što to ljudi očekuju od mene, čak i ljudi koje ne poznajem, društvo. To je ono što ljudi rade. Odrastaju, idu na koledž, zapošljavaju se i rade isto sranje svakog dana do kraja života dok ne ostare i umru - baš kao što si objasnila one noći kad si mi pričala o planovima tebe i tvog bivšeg.” Maše desnom rukom kao da šamara vazduh. „Većina ljudi nikad ne vidi ništa sem mesta gde odraste.” Korača brže, zastajući povremeno kad hoće da naglasi neku važnu reč ili značenje. Jedva i gleda u mene; izgleda da sve ovo više govori sebi, kao da reka odgovora koje je tražio celog života konačno plavi njegov um, a on pokušava da ih sve odjednom primi. „Nikad nisam bio stvarno srećan radeći nešto...” Konačno, gleda pravo u mene. „A onda sam sreo tebe... i kao da mi se nešto pokrenulo u glavi, ili se probudilo, ne-ne znam, ali...” Staje opet pred mene. Hoću da zaplačem, ali se ne dam. „... ali sam znao da je to ono pravo, šta god to bilo. Uklapalo se. Ti se uklapaš.”

Podižem se malo na prste i ljubim mu usne. Ima toliko stvari koje želim da kažem, ali sam preplavljena njima i ne mogu da odaberem. „Valjda i ja tebe treba da pitam isto”, kaže. „Jesi li sigurna da želiš to da uradiš?”

Moje oči mu se toplo smeše. „Endru, to uopšte i nije pitanje”, kažem. „Da!” Endru mi se smeška tako blistavo da njegove đavolski seksi zelene oči blistaju. „Onda je zvanično”, kaže, „sutra krećemo odavde. Imam u banci novca da nas pokrije za neko vreme.”

Klimam glavom, smeškam se i kažem: „Ja zapravo i nisam zaradila novac koji imam u banci i zato sam ga uvek štedljivo trošila, ali za ovo ću potrošiti i poslednju paru, a kad ga nestane...” „Pre nego što dođemo blizu toga da potrošimo sav novac”, upada, „radićemo na putovanju, baš kao što si pomenula ranije. Možemo da sviramo i pevamo u klubovima i barovima i na vašarima.”

Smeje se glasno toj ideji, mada je prilično ozbiljan. „A možemo čak i da radimo u barovima i restoranima, da kuvamo i peremo sudove i poslužujemo i... ne znam, smislićemo već.”

Sve zvuči kao da ludi san pretvaramo u stvarnost, ali nas nije briga. Živimo u ovom trenutku. „Aha, pre nego što ga potrošimo je nesumnjivo bolji plan”, kažem i crvenim. „Ne bih da završim kao prosjak, niti da spavam iza kontejnera, ni da stojim na ulici sa znakom 'Radiću za hranu'.”

Endru se smeje i steže mi ramena.

201

Avada&Chia&Ex

„Ne, nikada nećemo stići dotle. Uvek ćemo raditi, ali ne predugo na jednom mestu i nikako nećemo raditi jedno te isto.”

Gledam ga na trenutak u oči, a zatim ga grlim oko vrata i strasno ljubim.

On uzima svoje ključeve. „Hajde”, kaže i pokazuje mi glavom pozadi pružajući mi ruku. Prihvatam je. „Prvo ono prvo: moram da proverim svoju mašinu. Mora da sam joj nedostajao!”

Porno-časopisi i auto koji pazi kao ženu!

Samo vrtim glavom i smejem se u sebi dok me vuče prema vratima. Uzimam u prolazu torbicu s poda.

202

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET JEDAN

SVRAĆAMO PRVO na mesto gde je Endru ostavio svoj starinski kamaro iz šezdeset devete i ja vidim prvi pravi stereotip Teksašanina kada skrenemo u garažu gde je Endru očigledno nekada radio. „Znaš li da sam najurio tvoju guzicu odavde?” kaže visoki čovek s kaubojskim šeširom i crnim kaubojskim čizmama dok izlazi da nas dočeka. Do tada je stajao pored kanala i razgovarao s nekim drugim čovekom koji zapravo više liči na mehaničara.

Rukuje se sa Endruom i povlači ga u muški zagrljaj lupkajući ga po leđima. „Aha, znam”, kaže Endru lupkajući i on njega, „ali sam uradio ono što sam morao.”

Endru se okreće prema meni. „Bili, ovo je moja devojka, Kamrin. Kamrin, ovo je moj bivši gazda, Bili Frenk.”

Srce mi je poskočilo kada me je nazvao svojom devojkom. To što sam čula od njega deluje na mene mnogo više nego što sam zamišljala.

Bili pruža grubu ruku umazanu uljem i ja je bez oklevanja prihvatam. „Drago mi je što sam vas upoznala.” Smeškam se.

Smeška se i on; zubi su mu krivi i požuteli, verovatno od dugogodišnjeg uživanja u kafi i cigaretama. „Jes' vala, stvarno je lepotica”, kaže Bili cereći se Endruu. „I ja bih zbriso s posla zbog takve cure.” Udara iz zezanja Endrua u ruku. Okreće se meni. „Je l’ dobro pazio na tebe? Momak ima dugačak jezik.”

Smejem se malo i kažem: „Aha, lajav je, ali je super pazio na mene.”

Endruove oči mi se smeše. „Pa, ako ti nekad pravi probleme, znaš di da me nadeš. Nema ovde niki ko zna da ga stavi na svoje mesto ko ja.” Ceri se Endruu. „Hvala, zapamtiću to.”

Ostavljamo Bilija Frenka i prolazimo kroz radionicu, a zatim izlazimo na bočna vrata koja vode u ograđeni prostor gde se čuvaju kola. Istog časa znam koji je auto njegov, iako ga nikada ranije nisam videla sem zakamufliranog u kori drveta na Endruovoj tetovaži. To je najlepši auto tamo.

Tamnosivi sa dve crne trkačke štrafte po sredini haube. U mnogo čemu liči na starinski ševel njegovog oca. Probijamo se kroz lavirint automobila i on otvara vozačka vrata nakon što je proverio auto sa svih strana. „Da nije trebalo uraditi još neke stvari na njoj kad sam odlučio da ne idem avionom za Vajoming”, kaže i prelazi prstima duž vozačkih vrata, „odvezao bih se njome umesto da idem onim busom.” „Pa, nije da mislim nešto ružno o tvojoj ovde prisutnoj devojci”, kažem, smeškajući se i lupkajući po haubi, „ali mi je drago što nije bila spremna za vožnju.”

Endru me gleda, lice mu se ozari onako kako sve češće viđam iz dana u dan. „I meni je drago što nije bila”, kaže.

Samo na trenutak razmišljam gde bi mi sada bili da se to desilo, da se nismo ni sreli. Ali taj trenutak je dovoljno dug, od takvih misli mi se želudac vezuje u čvor. Ne mogu ni da zamislim da ga nisam upoznala. A ne bih ni volela da to zamišljam. „Pa, hoćemo li da vozimo ovaj umesto ševela?”

203

Avada&Chia&Ex

Endru gricka obraz iznutra, premišlja se. Stoji kod otvorenih vrata dlana položenog na krov.

Lupne ga jednom nežno i pogleda u mene. „Šta ti misliš? Šta ti hoćeš, mala?”

Sada je moj red da zamišljeno grickam obraz. Nije mi padalo na pamet da će na meni biti da odlučim. Prilazim bliže autu i virim unutra, proveravam kožne kadice sedišta i... pa, to je zapravo jedino što proveravam.” „Iskreno?” pitam i skrštam ruke.

On klima glavom. „Nekako mi se dopada ševei”, kažem. „Sviđa mi se ovaj auto - prava je strvina - ali mislim da sam se navikla na onaj drugi.” Da bih obrazložila svoj stav, pokazujem na sedišta. „I kako bih ti spustila glavu u krilo ili spavala na ovakvim prednjim sedištima.”

Endru se nežno smeška i trlja krov svoje mašine kao da je uverava da to nije ništa lično. Nežno je lupi još jednom i zatvara vrata. „Onda ćemo uzeti ševei”, kaže. „Samo ću je kasnije odvesti kući da je parkiram.”

Endru me vodi da jedemo i na još nekoliko mesta koja voli da obiđe na Galveston Ajlendu. A onda, posle saobraćajnog špica, prima poziv od mame. „Nervozna sam”, kažem sa suvozačkog sedišta dok idemo prema njenoj kući.

On podiže obrve, gleda u mene i kaže: „Nema razloga; moja mama će te obožavati.” Gleda ponovo na put. „Ona nije od onih uobraženih kučki koje misle da niko nije dovoljno dobar za njihovog sina.” „Definitivno mi je laknulo zbog toga.” „A čak i da jeste”, kaže i ceri mi se, „ipak bi te obožavala.”

Skupljam ruke u krilo i smeškam se. Nije važno; može on da je hvali koliko hoće i da priča kako je slatka, ali to uopšte neće umanjiti nervozu koju osećam u stomaku. „Hoćeš li da joj kažeš?” pitam.

Gleda me na trenutak. „Šta, da odlazimo?” „Aha.” Klima glavom. „Reći ću joj, jer bi inače završila u bolnici od brige zbog mene.” „Šta misliš da će reći?”

Endru se kikoće. „Mala, imam dvadeset pet godina. Ne živim s majkom od devetnaeste. Ništa joj neće smetati.” „Pa, samo sam mislila... znaš... na razlog zbog kojeg odlaziš i šta tačno planiramo da radimo.”

Skrećem pogled opet na vetrobran. „Nije to isto kao da se spakuješ i preseliš u drugi grad; čak bi se i moja mama izborila s nečim takvim. Ali da joj kažem da planiram da putujem neznano kud i to s momkom kojeg sam upoznala u autobusu, verovatno bi bar malo prolupala.” „Verovatno?” pita Endru. „Misliš, u slučaju da joj kažeš?”

Gledam pravo u njega. „Ne, definitivno ću joj reći. Kao i ti, mislim da bi trebalo da zna... ali, Endru, znaš šta hoću da kažem.” „Da, znam, mala”, kaže i uključuje levi migavac, skreće kod znaka 'stop'. „U pravu si; to nije baš normalno.” Zatim mi se ceri i istog časa izmamljuje osmeh na mom licu. „Ali zar to i nije jedan od razloga zašto to radimo? Jer nije normalno?” „Da, tako je.” „Naravno, glavni razlog je društvo”, dodaje. Crvenim.

204

Avada&Chia&Ex

Još dva bloka ušuškanih kuća u prigradskom stilu i belih trotoara po kojima klinci zuje na biciklima i zaustavljamo se na prilazu kuće njegove mame. To je prizemna kuća s lepim cvetnjakom koji se pruža s prednje strane i s dva razgranata zelena žbuna sa obe strane staze koja vodi ka ulaznim vratima. Ševei prede dok prilazi porodičnom autu sa četvoro vrata koji je parkiran u širom otvorenoj garaži. Na brzaka se pogledam u retrovizoru da se uverim da nemam sline po nosu ili salatu na zubima zaostalu iz sendviča s piletinom koji sam ranije pojela, a Endru obilazi oko auta i otvara mi vrata. „Oh, vidim kako je to”, zadirkujem ga. „Otvaraš mi vrata samo kad možda gleda tvoja majka.”

Pruža ruku prema mojoj i teatralno se klanja. „Gospo, otvaraču vam vrata od sada pa doveka ako vam se tako nešto dopada... međutim...” Spuštam ruku u njegovu i cerim se zbog ove predstave, „... nisam procenio da ste taj tip.” „Oh, zar je tako?”, kažem sa užasnim engleskim akcentom i podižem bradu. „A koji tip ste procenili da sam, gospodine Pariše?”

Zatvara vrata i hvata me pod ruku, držeći pravo leđa i podignutu bradu. „Procenio sam da ste od onih koje zabole dupe sve dok se otvore kad poželite da izađete.”

Kikoćem se. „Pa, u pravu ste”, kažem i oslanjam se o njegovo rame dok me vodi prema vratima unutar garaže.

Vrata se otvaraju prema kuhinji i mirisu pečene govedine. Mislim se: imala je vremena da ispeče govedinu? Ali tada na pultu primetim aparat za sporo kuvanje na pari. Endru me vodi oko šanka u prostor za sedenje baš kada lepa proseda žena uđe iza ugla iz hodnika. „Tako mi je drago što si kod kuće”, kaže ona i srdačno ga grli, praktično ga stiskajući svojim malim telom. Endru je sigurno deset centimetara viši od nje. Sad mi je jasno odakle mu zelene oči i rupice.

Smeši mi se, najtoplije me dočekuje i, na moje iznenađenje, grli i mene. Prihvatam bez rezerve, uzvraćam joj zagrljaj. „Ti si sigurno Kamrin”, kaže. „Imam osećaj da te već poznajem.”

To mi se čini čudnim. Nisam znala ni da zna da postojim do danas. Krišom gledam Endrua, a njegove usne se razvlače u tajanstveni osmeh. Valjda je imao obilje prilika da priča o meni tokom putovanja, naročito pre nego što smo počeli da delimo sobu, ali me najviše iznenađuje što je uopšte pričao o meni. „Drago mi je što sam vas upoznala, gospođice...” Širim oči i gledam Endrua da mi kaže ono što je propustio da mi kaže ranije i za šta ću ga šutnuti u cevanicu. Skupljam usne jer se ljutim na njega, ali on se samo smeška. „Zovi me Marna”, kaže i spušta ruke da bi uhvatila moje. Podiže mi ruke koje drži u svojima, zagleda me ne skidajući onaj njen blistavi osmeh. „Da li ste vas dvoje jeli?”, pita, gledajući u Endrua pa u mene. „Da, kevo, pojeli smo nešto ranije.” „Oh, ali morate da jedete. Spremila sam pečenu govedinu i đuveč sa boranijom.” Pušta mi samo jednu ruku, drugu nežno drži u svojoj i ja je pratim do dnevne sobe gde je džinovski televizor montiran iznad kamina. „Ti samo sedi, a ja ću ti sipati.” „Mama, nije gladna, veruj mi.”

Endru dolazi za nama.

Svašta mi se mota po glavi. Ona zna sve o meni, očigledno dovoljno da se oseća kao da me poznaje. Tako je ljubazna i nasmejana kao da me je već zavolela. Da ne pominjem, držala je mene za ruku a ne Endrua kad me je vodila po kući. Da li mi je nešto promaklo ili je ona najmilija osoba i najdivnija ličnost na svetu? Pa, šta god da je u pitanju, i ja osećam isto prema njoj.

Ona me gleda i naginje glavu, čeka da progovorim. Malo se štrecnem jer ne bih da je uvredim, pa kažem: „Hvala vam što ste me ponudili, ali mislim da sad ne mogu ništa više da pojedem.”

205

Avada&Chia&Ex

Njen osmeh postaje blaži. „Dobro, a da li bi nešto popila?” „To bi bilo sjajno; imate li čaja?” „Naravno”, kaže. „Crni zaslađen, nezaslađen, limun, breskva, malina?” „Zaslađen bi bio super, hvala vam.” Sedam na sredinu sofe boje burgunca. „Dušo, šta bi ti?” „Isto što i Kamrin.”

Endru seda do mene, a ona nas nakratko pogleda pre nego što se vrati u kuhinju, smeška se od neke neizrečene pomisli. A zatim zamiče iza ugla.

Istog časa se okrećem ka Endruu i šapućem: „Šta si joj ispričao o meni?” Endru se ceri. „Zapravo ništa”, kaže pokušavajući da izgleda nemarno, ali mu ne uspeva. „Samo da sam upoznao stvarno slatku, nezamislivo seksi devojku koja priča ko kočijaš i ima mali mladež na unutrašnjoj strani leve butine.”

Pljeskam ga po nozi. Samo se ceri još više. „Ne, mala”, kaže, sada ozbiljan, „samo sam joj rekao da sam te upoznao u autobusu i da smo od tada zajedno.” Trlja me po butini da me primiri. „Izgleda da joj se previše dopadam da bi to bilo sve što si joj rekao.”

Endru blago sleže ramenima, a onda se njegova mama vraća u sobu s dve šolje čaja. Spušta ih ispred nas na stočić. Imaju male žute suncokrete utisnute sa strane. „Hvala”, kažem i otpijam gutljaj, a zatim pažljivo spuštam šolju nazad. Zagledam po stočiću da li je tu neki podmetač, ali ga nema.

Ona seda na stolicu naspam nas. „Endru mi kaže da si iz Severne Karoline?”

Aha... to je sve što joj je rekao, malo sutra! Mogu da ga čujem kako se ceri u sebi; bučno je kao bilo šta čujno. Zna da ne mogu da ga prostrelim pogledom ni da ga lupim, niti da uradim bilo šta što. bih obično uradila. Samo se smeškam kao da on ne sedi odmah pored mene. „Da”, odgovaram. „Rođena sam u Nju Bernu, ali sam uglavnom živela u Roliju.” Otpijam još malo.

Marna prekršta noge i skuplja ruke okićene prstenjem u krilo. Nakit joj je jednostavan, po dva mala prstena na svakoj ruci i par malih zlatnih minduša sa odgovarajućom ogrlicom u naborima njene bele bluze. „Moja najstarija sestra je živela u Roliju šesnaest godina pre nego što se doselila u Teksas - to je divna država.”

Samo klimam glavom i smeškam se. Nagađam da je to samo tema za probijanje leda jer posle nje nastaje period neprijatne tišine koja se oseća u vazduhu i primećujem da ona često gleda u Endrua. A on ne govori ništa. Od ove tišine me hvata čudan osećaj, kao da sam jedina u sobi koja ne zna kakve misli promiču između ostalih. „Pa, Kamrin”, kaže Marna, odvraćajući pogled sa Endrua, „kojim si povodom putovala kada si srela Endrua?”

Oh, super; to nisam očekivala. Ne želim da lažem, a istina nije nešto što tek tako nehajno kažete uz čaj nekome koga ste upravo upoznali.

Endru ispija veliki gutljaj čaja i spušta šolju. „Bila je u neku ruku u istom sosu kao i ja”, odgovara umesto mene i njegov odgovor me toliko zapanjuje da ćutim. „Ja sam putovao dužim putem, a Kamrin se zaputila nikuda i samo se desilo da su ta dva puta vodila na istu stranu.”

Mamine oči se ozare od znatiželje. Iskreće bradu u stranu, gleda prvo u mene pa u Endrua, a zatim u oboje. Ima nečeg toplog, vrlo zagonetnog na njenom licu, umesto zbunjenosti i skepse koje sam očekivala. „Pa, Kamrin, hoću da znaš da mi je veoma drago što ste se vas dvoje sreli. Izgleda da je tvoje prisustvo pomoglo Endruu da prebrodi neke teške trenutke.”

206

Avada&Chia&Ex

Njen blistavi osmeh malo bledi posle tog komentara, a krajičkom oka primećujem da je Endru oprezno gleda. Pretpostavljam da je rekla dovoljno o tome ili se on plaši da bi mogla reći nešto čime bi ga obrukala preda mnom.

Osećam se pomalo neprijatno što sam jedina ovde koja je očigledno neobaveštena, na silu se smeškam zbog njegove majke. „Pa, da budem iskrena, mnogo smo pomogli jedno drugom”, kažem, i sada se otvorenije smeškam jer je ono što govorim sasvim tačno.

Marna nežno pljeska dlanovima po svojim butinama, veselo se smeška i ustaje. „Moram na brzinu da obavim jedan poziv”, kaže i odmahuje rukom. „Potpuno sam zaboravila da kažem Ašeru za onaj motocikl koji pokušava da kupi od g. Sandersa. Bolje da ga pozovem pre nego što opet zaboravim; izvinite me na nekoliko minuta.” Krišom pogleda Endrua baš pre nego što izađe iz sobe. Videla sam to, nije valjda da neko od njih misli da ne znam da se dešava još nešto što ne treba da znam. Ne znam da li sam joj u stvari antipatična i samo se pretvara preda mnom da Endruu ne bi bilo neprijatno ili je u pitanju nešto sasvim drugo. To me izluđuje pa nisam onako opuštena kao kada sam je tek upoznala.

I naravno, nekoliko sekundi nakon što ona izađe iz sobe, Endru ustaje. „Šta se dešava?” pitam mirno.

Gleda me, osećam da mu je jasno da neću ovo večito ignorisati. Sasvim je svestan da zapažam stvari mnogo bolje nego što bi voleo.

Prelazi pogledom preko mog lica, ali se ne osmehuje, samo me gleda onako kako se gleda neko od koga ćete se upravo oprostiti. Zatim se naginje i ljubi me. „Ništa se ne dešava, mala”, kaže i odlučuje da bude onaj nasmejani, veseli Endru kojeg tako dobro znam, ali to kod mene ne prolazi.

Znam da laže i da nema šanse da odustanem. Odustaću privremeno dok smo ovde, ali posle toga će biti druga priča. „Vraćam se za sekund” kaže i odlazi na istu stranu kuda i njegova mama.

207

Avada&Chia&Ex

ENDRU

208

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET DVA

VEROVATNO NIJE TREBALO da dovedem Kamrin ovamo jer je pametna i znao sam da će zapaziti najmanje oscilacije u razgovoru. Keva joj to baš i nije otežala. Ipak, ovo je važan sastanak između njih i uradio sam šta sam morao.

Prolazim kroz radnu sobu i idem hodnikom do mamine sobe. Ona stoji tamo i čeka me. Plače. „Mama, nemoj to da radiš, molim te.” Hvatam je u zagrljaj, obuhvatajući joj rukama glavu. Šmrca i guši se, pokušava da prestane da plače. „Endru, hoćeš li, molim te, samo da odeš na zakazano i..” „Mama, neću. Saslušaj me.” Pažljivo je odmičem sa svojih grudi i gledam je, ruke su mi spuštene na njena ramena. „Prošlo je previše vremena. Predugo sam čekao i ti to znaš. Priznajem da je trebalo da odem pre osam meseci, ali nisam i sad je prekasno.” „Ti to ne znaš.” Suze joj liju niz lice.

Lice mi postaje blaže, ali znam da me neće slušati ma koliko uverljivo zvučao. „Pogoršalo se”, kažem. „Pazi, jedino što želim jeste da je upoznaš. Ona mi je veoma važna. Obe ste mi veoma važne i mislim da treba da upoznate jedna drugu...”

Keva mlati rukom ispred mene. „Ne mogu da pričam o ovome”, grca od suza, „jednostavno ne mogu. Uradiću sve što hoćeš i, sine, već je volim. Već mi je jasno da je divna devojka. Odmah vidim da je mnogo drugačija od ma koje devojke s kojom si bio u vezi. I važna mi je ne samo zato što je važna tebi već i zbog svega što ti je pružila.” „Hvala ti”, kažem pokušavajući da i ja ne zaplačem.

Ruke mi padaju s njenih ramena.

Zavlačim ruku u zadnji džep i izvlačim presavijeni koverat, stavljam ga u neodlučnu ruku moje majke. Ljubim je u čelo.

Odbija da ga pogleda. Za nju, to je nešto konačno. Za mene, to govori o stvarima koje ne bih bio u stanju da kažem.

Moja majka klima glavom i suze joj ponovo poteku. Spušta koverat na toaletni stočić i uzima maramicu iz kutije pored kreveta. Briše suze sa obraza i šmrca, pokušavajući da se ponovo pribere pre nego što se vrati u dnevnu sobu kod Kamrin. „Endru, zašto joj samo ne kažeš?” pita i okreće se da me pogleda. „Treba da joj kažeš da biste vas dvoje uradili stvari koje si oduvek želeo da uradiš pre...” „Ne mogu”, kažem, a sopstvene reči mi buše rupu u grudima. „Hoću da se stvari dešavaju kako bi se normalno dešavale, a ne na silu iz nekog razloga.”

Ne dopada joj se moj odgovor, ali ga razume.

Vraćamo se zajedno, a ona se smeška koliko god može zbog Kamrin dok ponovo ulazimo u dnevnu sobu.

I Kamrin nastavlja da se smeška, ali joj se na licu jasno vidi da zna da je moja majka plakala.

Keva prilazi do Kamrin, a Kamrin instinktivno ustaje. „Žao mi je što moram da skratim ovu posetu”, kaže moja mama i grli Kamrin, „ali sam primila neprijatne vesti o nekom rođaku dok sam razgovarala sa Ašerom. Nadam se da ćeš razumeti.” „Naravno”, kaže Kamrin, a lice joj se steže od brige. Pogleda me na brzinu. „Žao mi je što to čujem. Nadam se da ćete biti dobro.”

Moja mama klima glavom i uspeva da se osmehne kroz suzne oči. „Hvala ti, dušo. Neka te Endru dovede ovamo kad god hoće; uvek si dobrodošla.”

209

Avada&Chia&Ex

„Hvala vam”, tiho kaže Kamrin i preuzima inicijativu tako što ponovo grli moju mamu.

„Endru, o čemu se radi?” pita i pre nego što zatvorim vrata od kola.

Uzdišem i okrećem ključ. „To je samo nešto u vezi s bratskim rivalitetom”, kažem, pokušavajući da je ne gledam. Palim auto i krećem u rikverc. „Keva se uznemiri kad se Ejdan i ja svađamo.” „Lažeš.”

Lažem i nastaviću s tim.

Pogledam je ovlaš pa krećem u rikverc do ulice. „Samo nije htela da te uvlači u to”, počinjem, a ostatak laži kreće da se sklapa. „Ali sve je to povezano sa sahranom mog oca. Obrati pažnju da to nije pominjala pred tobom. Odvela me je u drugu sobu da razgovara sa mnom i da te na taj način poštedi.”

Ne veruje mi i dalje, ali mi se čini da pomalo počinje. „Pa, kakve su to vesti o nekom rođaku?” „Nije ih ni bilo”, kažem. „Samo je htela da razgovara sa mnom, a ja sam joj rekao za telefonsku prepirku sa Ejdanom pre nego što smo pošli iz stana, pa ju je to uznemirilo.” Kamrin uzdiše i okreće se ka prozoru. „Stvarno se sviđaš mojoj mami.”

Ona me gleda. U početku imam utisak da hoće da nastavi razgovor o Ejdanu, ali odustaje. „Pa, vrlo je draga žena”, kaže Kamrin. „Možda bi trebalo da ti i Ejdan (naglašava njegovo ime kao da mi još sasvim ne veruje) pokušate da se bolje slažete da je ne biste toliko uznemiravali.”

Mada je dat za pogrešnu situaciju, to uopšte nije loš savet. „Slušaj, mala, žao mi je; možda je trebalo da sačekam s vašim upoznavanjem.” „To je u redu”, kaže i premešta se da sedne uz mene. „Drago mi je što si nas upoznao. Osećala sam se kao da sam... nešto posebno.”

Mislim da mi sada veruje ili samo pokušava da potisne iz misli ono što oseća jer shvata da joj neću uskoro reći istinu.

Obavijam ruku oko nje. „Pa ti i jesi nešto posebno.”

Naslanja glavu na moje grudi. „Nisi joj rekao da odlazimo sutra.” „Znam, ali hoću. Mogu je pozvati kasnije večeras da je obavestim.” Nežno je stežem uz sebe. „Sada kada te je upoznala i definitivno zavolela, mislim da neće toliko brinuti što radim nešto tako nenormalno.”

Kamrin zavlači ruku među moje butine i smeška mi se. „Aha, sada još samo ja treba da kažem svojoj mami.” Naglo se izdiže kao da joj je sinula neka ideja. „Mogla bih da sačekam i kažem joj kada budemo prolazili kroz Severnu Karolinu i svratili da je upoznaš.”

Njene plave oči zrače od osmeha.

Osmehujem se i ja njoj i klimam glavom. „Želiš da odvedeš kući nekog kao što sam ja da se upozna s tvojom kevom? Šta ako baci pogled na moje tetovaže i ne svide joj se?” šalim se. „Nema teorije”, kaže smejući se. „Naprotiv, mislim da će biti očarana tobom.” „Uh, hoćeš da mi nabaciš matorku!”

Oči joj se iskolače, a ja zabacujem glavu i smejem se. „Zezam se, mala.”

210

Avada&Chia&Ex

Reži na mene i uvređeno duboko uzdiše, ali ne uspeva da sakrije da je i njoj to smešno. „Hej, jesi li ikada... znaš...?”

Ne može da izgovori naglas i meni je to urnebesno smešno. „Bio sa starijom ženom?” kažem, usiljeno se smeškajući. Ova tema joj je očigledno neprijatna, ali ona ju je načela pa imam punu slobodu da je time mučim koliko god mogu. „Aha, bio sam.”

Naglo okreće glavu prema meni, a oči joj se još više iskolače. „Nisi valjda?!”

Smejem se i istovremeno odgovaram, „Da, bio sam.” „Koliko je bila stara? Ili... su bile stare?” Glava joj se iskreće, ali ne pomera pogled.

Varijanta sa množinom iznenada deluje kao opasna teritorija, ali želim da budem potpuno iskren prema njoj. Pa, bar kad je reč o ovakvim stvarima...

Spuštam ruku na njenu nogu. „Nekoliko puta. Jedna je imala oko trideset osam, što za mene nije mnogo drugačije od dvadeset osam. Ali sam spavao i sa ženom koja je imala oko četrdeset tri.”

Kamrinino lice gori od crvenila, ali nije ljubomorna niti besna na bilo koji način. Mada mi se čini da je pomalo... zabrinuta. „Šta ti se više dopada?” pita vrlo oprezno. Pokušavam da se ne cerim. „Mala, nije stvar u godinama” priznajem. „Hoću da kažem, ne palim se na bakice ili nešto slično i mislim da je svaka žena, bez obzira koliko je stara, ako i dalje izgleda seksi, sasvim pogodna za jebačinu.” „O,pobogu!”, smeje se Kamrin. „I posle pričaš da ja imam pogana usta!”

Prene se iz zapanjenosti od mojih reči i zatim kaže: „Nisi mi odgovorio na pitanje.” „Formalno jesam”, zezam je još malo. „Pitala si šta mi se više dopada, a ne postoji baš konkretan odgovor na to pitanje, samo uopšten.”

Znam tačno šta je značilo njeno pitanje i siguran sam da je toga svesna. Ali nikad ne propuštam priliku da je nateram da se grči. Čkiljeći me gleda.

Smejem se i konačno popuštam. „Mala, seks sa tobom je najbolji koji sam ikada imao”, kažem, a ona pući usne kao da kaže: Aha, ma nemoj, tako govoriš samo zato što si trenutno pristrasan. „I stvarno to mislim, Kamrin. Ne pokušavam da ti samo napunim glavu glupostima jer sediš ispred mene i jer su mi moja muda draga.”

Smeška se i koluta očima, ali sad veruje mojim recima. Privlačim je bliže, a ona je srećna što može da spusti glavu na moje grudi. „Seks sa tobom je bio najbolji jer sam od tebe dobio nešto što nisam dobio ni od jedne druge devojke.”

Naginje glavu unazad da me gleda pravo u oči, čekajući da čuje na šta tačno mislim.

Smešim joj se i kažem: „Oduzeo sam nevinost tvojoj nevinosti, učinio da ti bude prijatnije s tvojom seksualnošću. A to me strašno pali.”

Kamrin se izdiže i ljubi mi bradu. „Dopadam ti se samo zbog onog pušenja na autoputu.”

Gledam naviše i cerim se. „Pa, u tome sam stvarno, stvarno, stvarno uživao, ali ne, mala, ne dopadaš mi se zbog toga.”

Mislim da se konačno oseća sigurnije. Gurka mi glavu uz grudi, a desnom rukom me čvrsto hvata oko stomaka.

Ostatak puta do mog stana vozimo se u tišini. Osećam da njeno ćutanje nije tako turobno kao moje. Ali ne želim da brine niti da bude očajna. Ne odmah. Ne nikada. To je neizbežno, ali želim da odlažem koliko god mogu.

211

Avada&Chia&Ex

Provodimo četiri sata gledajući filmove u dnevnoj sobi, oboje opruženi na kauču. Držim je u naručju i ljubimce kad pokuša da obrati pažnju na neku važnu scenu i guram joj jezik u uvo tek da je nateram da vrišti kako je to odvratno. Tako je slatka kada se 'zgadi' zbog nečega, sama je kriva jer toliko uživam u tome. Ubacujemo kokice jedno drugom u usta, a ona vodi. Pobedila me je sa šest prema četiri pre nego što smo odustali i počeli stvarno da jedemo kokice umesto da se igramo njima. Upoznao sam je i s mojom biljkom, Džordžijom koja nije uvenula u mom odsustvu. Kamrin mi je ispričala o svom psu mešancu kojeg je usvojila iz nekog utočišta za životinje i nazvala Bibap, a ja sam joj rekao koliko mi je žao što je pas dobio tako sjebano ime. Čista koincidencija, i Bibap je uginuo od urođene srčane mane baš kao i moj pas i najbolji drug, Maksimus. Pokazao sam joj ga na slikama, a ispalo je da i ona ima Bibapa na jednoj slici. Toliko je bio ružan, da je bio simpatičan.

Pričamo satima i satima dok mi se ona ne uvuče u krilo na kauču, objahujući me. Spušta telo na moje i kaže tako nežno da me podilaze žmarci: „Hajdemo u krevet...”

Ustajem s njenim nogama i dalje obmotanim oko mog struka, pridržavam je za dupe i nosim u spavaću sobu. Svlačim svu odeću sa sebe i ležem nasred kreveta. Bio mi je tvrd kao kamen i pre nego što sam je doneo ovamo. Posmatram je dok se polako skida preda mnom, uklanjajući ne samo odeću već i svoje uobičajeno stidljivo ponašanje. Puzi na mene od dna kreveta i smešta mi se u krilo tako da se osećam stešnjen između njenih toplih usmina. Ni u jednom času ne skida pogled sa mene dok se naginje da bi prinela usne bliže mojima, ljubeći mi grudi i kružeći jezikom oko mojih bradavica. Čuvam vrelinu njenih butina pod rukama dok me ljubi, pa ih podižem i ispunjavam ih njenim grudima. „Stvaraš tako dobar osećaj”, šapućem joj na usnama baš pre nego što mi ukrade dah poljupcem.

Ulazim nežno u nju, a ona uzvraća nešto jačim pritiskom, zadirkujući me da poželim da se duboko zarijem u nju. Ali u ovom času ona kontroliše stvari i ja joj to rado prepuštam.

Prekida poljubac pa mi ljubi jednu stranu vrata, a zatim i drugu, sve vreme mrdajući bokovima tako sporo da je od toga samo još više želim. „Pusti me da te prvo ovlažim”, šapućem joj, a ruke su mi stegnute oko njenih uzanih bokova.

Već je vlažna, ali nije stvar u tome. „Mala, pomeri se ovamo”, kažem i dižem bradu da bih pokazao na lice.

Ona mi prvo liže usne i kad krene da se pomera naviše, ja se pomeram na krevetu da bih joj dao više prostora.

Ne gubim vreme kad se njene butine spuste oko moje glave i počinjem mahnito da je ližem, usisavajući joj kliću tako žestoko da počinje da trlja butine o moje lice stežući prstima dasku na uzglavlju. Tako je jebeno vlažna. Kada počne da ječi i cvili, prestajem. I ona zna zašto. Zna da želim da svršimo zajedno.

Spušta se niz moje telo i seda mi u krilo, trlja se o moju kitu pre nego što je uzme u ruku.

Kada sklizne polako na mene, oboje ostajemo bez daha i uzdrhtimo.

Posle noći u kojoj vodimo ljubav ona se komira u mom naručju, a ja je samo držim, ne želeći nikada da je pustim. Tiho plačem u njenu meku kosu dok u nekom času konačno i sam ne zaspim.

212

Avada&Chia&Ex

KAMRIN

213

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET TRI

„ENDRU?”, KAŽEM, PREVRĆUĆI SE na njegovu stranu kreveta. Polako podižem glavu budeći se i vidim da nije tu. Osećam miris slanine.

Pomišljam na noć koju smo proveli i ne mogu da skinem očigledan osmeh s lica. Ispetljavam se iz posteljine i ustajem iz kreveta, navlačim gaćice i majicu.

Kada uđem u kuhinju, Endru stoji pored šporeta. „Dušo, zašto si tako rano ustao?”

Odlazim do frižidera i otvaram ga tražeći nešto da ovlažim usta. Treba da operem zube, ali ako sprema doručak, neću da mu upropastim ukus mešajući ga s pastom za zube. „Mislio sam da ti donesem doručak u krevet.”

Trebalo mu je nekoliko sekundi više da odgovori na moje pitanje i glas mu zvuči dalek.

Skrećem pogled sa frižidera na njega. On stoji tamo i netremice gleda u mast. „Dušo, da li ti je dobro?”

Puštam da se frižider zatvori iako nisam uzela ništa iz njega.

On jedva podiže glavu da me pogleda. „Endru?”

Srce mi kuca sve brže i brže, mada ne znam zašto.

Prilazim mu i spuštam ruku na njegovu. On podiže pogled s tiganja i polako ga skreće na mene. „Endru...”

Kao na nekakvom surovom usporenom snimku, Endrua izdaju noge i njegovo telo treska na pod s belim pločicama, varjača koju je držao u rukama pada s njim, rasprskavajući vrelu mast.

Pružam ruke da ga uhvatim, ali ne mogu da ga zadržim na nogama. Još uvek se sve kreće kao na usporenom snimku: moj krik, moje ruke koje ga hvataju za ramena, njegova glava koja odskače od pločica. A kad nakon toga njegovo telo počne da se trese i nekontrolisano grči, onaj usporeni snimak postaje brz i užasavajuć. „ENDRU! O,BOŽE, ENDRU!” Hoću da mu pomognem da se podigne, ali njegovo telo ne prestaje da se trese. Vidim mu beonjače i vilicu stegnutu u nekakvom užasnom izrazu. Udovi su mu ukrućeni.

Ponovo vrištim, suze mi kao kiša naviru iz očiju. „Upomoć!” A zatim se prizovem svesti i trčim do najbližeg telefona. Njegov mobilni je pored pulta. Zovem hitnu pomoć i u dve sekunde koliko im treba da se neko javi, isključujem šporet. „Molim vas! On ima napad! Molim vas, neka mi neko pomogne!” „Gospođo, morate prvo da se smirite. Da li napad još traje?” „Da!” Užasnuto gledam kako se Endruovo telo trese na podu. Toliko sam preplašena da imam osećaj da ću povratiti. „Gospodo, hoću da iz njegove blizine sklonite sve što bi moglo da ga povredi. Da li nosi naočare? Da li postoji opasnost da udari glavom u nameštaj ili neki drugi predmet?” „Ne! Ali je udario glavom kada je pao!” „U redu, sada nađite nešto da mu podmetnete pod glavu, jastuk, nešto što će ga sprečiti da se opet udari.”

Prvo se osvrćem po kuhinji, ali ne vidim ništa, a zatim izbezumljeno trčim u dnevnu sobu i dohvatam jastuče sa kauča i donosim ga. Spuštam telefon tek toliko da podvučem jastuk pod njegovu glavu koja se trza.

O, ne... o, bože, šta mu se to dešava?!

214

Avada&Chia&Ex

Vraćam telefon na uvo. „Okej, stavila sam mu jastuk pod glavu!” „U redu, gospođo”, mirno govori operaterka iz hitne pomoći, „koliko dugo traje napad? Da li boluje od neke bolesti koja može dovesti do napada?” „Ja-ja n-ne znam, oko... možda neka dva minuta, tri najviše. I ne, nikada ga ranije nisam videla da mu se to dešava. Nije mi rekao ni za kakvu...” Počinjem da shvatam: nikada mi nije rekao.

Svakakve misli počinju da mi padaju na pamet, zbog čega samo ponovo gubim pribranost. „Molim vas, pošaljite hitnu pomoć! Molim vas! Požurite!” Gušim se u sopstvenim suzama.

Endruovo telo prestaje da se trza.

Pre nego što operaterka stigne da odgovori, kažem: „Prestao je! Š-šta da radim?” „U redu, gospođo, treba da ga prevrnete na bok - poslaćemo hitnu pomoć. Koja je vaša adresa?”

Dok ga prevrćem na bok, skamenim se od tog pitanja.

Ja... ja ne znam, jebote! U pizdu materinu! „Ja-ja ne znam...” Skačem s poda i žurim do pulta gde stoji nagomilana pošta, nalazim adresu na prvoj pošiljci i čitam je. „Hitna pomoć je već krenula. Hoćete li da ostanete na vezi sa mnom dok ne stigne?”

Nisam sigurna šta je rekla, pa čak ni da li je uopšte nešto rekla ili sam umislila, ali ne odgovaram. Ne mogu da odvojim pogled od Endrua koji bez svesti leži na kuhinjskom podu. „On nije pri svesti! O, bože, zašto se ne budi?!” Slobodna ruka mi je na usnama. „Ništa neobično”, kaže ona i konačno se trzam od njenog glasa. „Hoćete li da ostanem s vama dok ne stigne hitna pomoć?” „... Da, molim vas, ne prekidajte. Molim vas” „U redu, tu sam”, kaže, a njen glas mi je jedina uteha. Ne mogu da dišem. Ne mogu ljudski da mislim. Ne mogu da govorim. Mogu samo da ga posmatram. Previše sam uplašena čak i da sednem na pod pored njega jer se plašim da bih mu zasmetala ako napad ponovo počne.

Nekoliko minuta kasnije čujem sirene kako zavijaju negde u ulici. „Mislim da stižu”, odsutno govorim u telefon. I dalje ne mogu da gledam nigde sem u Endrua.

Zašto se ovo dešava? Čuje se kucanje na vratima i konačno ustajem i trčim da pustim ekipu unutra. Ne sećam se ni da sam ispustila Endruov telefon na pod dok je operaterka još bila na drugoj strani veze. Sledeće čega sam svesna je da Endrua podižu na nosila i privezuju. „Kako se zove?”, pita neki glas i sigurna sam da je to neko iz hitne pomoći, ali ne mogu da mu vidim lice. Vidim samo Endruovo dok ga odvoze kroz ulazna vrata. „Endru Pariš”, tiho odgovaram.

Neodređeno čujem ime bolnice u koju mi bolničari kažu da ga vode. A kada odu, samo stojim i zurim u vrata gde sam ga poslednji put videla. Treba mi nekoliko minuta da se saberem, a prvo što radim posle toga je da uzmem njegov mobilni i potražim broj njegove majke. Čujem je kako počinje da plače s druge strane kad joj ispričam šta se desilo i mislim da je ispustila telefon. „Gđo Pariš?” osećam kako mi suze peku oči. „Gđo Pariš?” Ali nje nema.

Konačno, navlačim neku odeću - pojma nemam ni šta imam na sebi - i uzimam Endruove ključeve od kola i tašnu, i žurim na vrata. Vozim ševela unaokolo nekoliko minuta pre nego što shvatim da ne znam kuda idem i šta sam naumila. Nalazim benzinsku pumpu i stajem da se raspitam za pravac prema bolnici i oni me upućuju, ali i dalje jedva uspevam da stignem tamo, a da se ne izgubim. Ne mogu ljudski da mislim.

Treskam vrata auta i trčim na urgentno s tašnom nemarno prebačenom preko ramena. Mogla bi da mi ispadne i ne bih primetila. Sestra na prijemu kuca po tastaturi da nađe tražene informacije i pokazuje mi pravac tako da završavam u nekoj čekaonici. I sasvim sam sama.

215

Avada&Chia&Ex

Mislim da je prošao jedan sat, ali možda grešim. Jedan sat. Pet minuta. Nedelju dana. Nema nikakve razlike; sve bi mi delovalo isto. Grudi me bole od silnog plača. Tako sam čvrsto koračala da sam počela da brojim mrlje na tepihu dok sam išla napred-nazad.

Još jedan sat. Čekaonica sa smeđim zidovima i smeđim stolicama uredno poredanim u dva reda po sredini prostorije neverovatno je nezanimljiva. Časovnik visoko na zidu iznad vrata kuca u krug i mada je isuviše tih da bih ga čula, moj um veruje da ga čujem. U blizini se nalaze bokal s kafom i lavabo.

Neki čovek - rekla bih - upravo je ušao na bočna vrata i puni malu plastičnu čašu, a zatim odlazi.

Još jedan sat.

Glava me boli. Usne su mi izgrizene i ispucale. Stalno ih ližem, što samo pogoršava stanje. Već neko vreme nisam videla nijednu sestru da prolazi i počinjem da žalim što nisam zaustavila onu poslednju koju sam videla pre nego što je otišla niz dugi, sterilni, fluorescentno osvetljeni hodnik koji vodi iz čekaonice.

Zašto ovako dugo traje? Šta se dešava?

Udaram čelom o dlan i baš kada se spremam da uzmem Endruov telefon iz tašne, čujem poznati glas. „Kamrin?”

Smesta se okrećem.

Endruov mladi brat, Ašer, ulazi u prostoriju. Želim da se bolje osećam jer je konačno došao neko da razgovara sa mnom, da me trgne iz ovog dubokog osećaja bolnog ništavila, ali ne uspevam jer samo očekujem da će mi reći nešto užasno o Endruu. Koliko znam, Ašer čak i nije bio u Teksasu i ako se iznenada našao ovde, to sigurno znači da je potegao prvim letom s mesta gde se zatekao, a ljudi to rade samo kada se desi nešto loše. „Ašere?” kažem glasom deformisanim od suza.

Ne oklevam ni da mu potrčim u zagrljaj. On me čvrsto steže. „Molim te, reci mi šta se dešava?”, kažem, a suze počinju ponovo da mi teku. „Da li je Endru dobro?”

Ašer me hvata za ruku i vodi me do stolice i ja sedam pored njega, stežući tašnu u krilu tek da bih se za nešto držala.

Ašer toliko liči na Endrua da me srce boli.

Nežno mi se smeška. „Sada je dobro”, kaže i ta kratka rečenica je dovoljna da mi celo telo ispuni nekom energijom. „Ali verovatno neće još dugo biti tako.”

Isto tako brzo, ona energija nade ističe iz mene, odnoseći sa sobom delove mene: moje srce, moju dušu, onaj tračak nade koji sam čuvala sve vreme otkad se ovo desilo. Šta to Ašer govori... šta pokušava da mi kaže?

Grudi mi se tresu od suza. „Kako to misliš?”, jedva uspevam da izgovorim.

On smireno uzdiše. „Pre nekih osam meseci”, oprezno govori, „moj brat je saznao da ima tumor na mozgu...”

Srce mi je nestalo. Dah mi je nestao.

Tašna mi pada na pod i sve iz nje se prosipa, ali ne mogu da se pomerim da to pokupim. Ne mogu da pomerim... ništa.

Osećam kako me Ašer hvata za ruku. „Zbog stanja našeg oca Endru je odbio da ide na dalja ispitivanja. Trebalo je da se vrati kod doktora Marstersa iste nedelje, ali nije hteo. Mama i naš brat, Ejdan, učinili su sve da ga nateraju da ode. Koliko znam, u nekom trenutku je i pristao, ali to nikad nije uradio jer se očevo stanje pogoršalo.” * 216

Avada&Chia&Ex

„Ne...” neprestano odmahujem glavom, ne želeći da poverujem u ovo što sam upravo čula, „ne...” Samo želim da isteram ove reči iz svoje glave. „Zato su se Endru i Ejdan dokačili”, nastavlja Ašer. „Ejdan je samo hteo da ovaj uradi ono što treba, ali se Endru, onako tvrdoglav, svađao sa Ejdanom u svakoj prilici.”

Gledam u zid i kažem: „Zato i nije hteo da vidi oca u bolnici...” Shvatam to i samo još više obamirem. „Aha”, tiho kaže Ašer, „a to je i razlog zašto nije hteo da dođe na sahranu.”

Gledam pravo u Ašera prodornim pogledom, prsti mi poigravaju na usnama. „Plaši se. Plaši se da će se i njemu isto desiti, da se i njegov tumor ne može operisati.” „Da.” Skačem sa stolice, ruž za usne mi krčka pod nogom. „Ali šta ako nije tako gadno?”, mahnito govorim. „Sada je u bolnici; mogu da urade šta je potrebno.” Krećem odlučno prema izlazu. „Ja ću ga naterati na ispitivanja. Nateraću ga! Mene će poslušati!”

Ašer me hvata za ruku. Okrećem se. „Kamrin, po onome što mogu da kažu u ovom času, izgledi su mu vrlo loši.”

Povratiću. Imam osećaj kao da mi hiljade iglica bocka obraze dok mi nove suze izbijaju na površinu. I ruke mi se tresu. Trese mi se celo jebeno telo!

Ašer nežno dodaje: „Previše vremena je prošlo.”

Dižem ruke i pokrivam lice, jecam u njih, a telo mi se nekontrolisano trese. Osećam Ašerove ruke koje me čvrsto grle. „Želi da te vidi.”

Njegove reči me teraju da podignem pogled. „Već su ga smestili u sobu; odvešću te do njega. Samo sačekaj ovde još par minuta dok mama ne izađe, pa ću te odvesti tamo.”

Ne govorim ništa. Samo stojim, bez reči... umirem u sebi, to je najgori bol koji sam ikada osetila.

Ašer me pogleda još jednom da se uveri da sam ga dobro čula, a zatim oprezno kaže: „Začas se vraćam po tebe. Sačekaj ovde.”

Ašer odlazi i da se ne bih srušila, hvatam najbližu stolicu i sedam. Ne mogu ljudski ni da gledam, suze mi peku oči, liju mi niz obraze. Imam osećaj kao da mi je neko upao u grudi i bukvalno mi iščupao srce.

Ne znam da li ću biti u stanju da ga vidim, a da potpuno ne otkačim.

Zašto je ovo uradio?! Zašto se ovo dešava?!

Pre nego što načisto poludim i počnem nešto da lomim i šutiram i povredim se, spuštam se na ruke i kolena na pod po svoju tašnu. Nisam ni primetila da je Ašer sve pokupio umesto mene i vratio u tašnu koju je spustio na stolicu. Iskopavam telefon i zovem Natali. „Halo?” „Natali, ja-ja, treba nešto da mi učiniš.” „Kam... da li ti plačeš?” „Natali, molim te, slušaj me.” „Okej, važi, tu sam. Šta ne valja?” „Ti si mi najbolja drugarica”, kažem, „i treba mi da dođeš u Galveston. Što je pre moguće.

Hoćeš li da dođeš? Trebaš mi. Molim te” „Oh, pobogu, Kamrin, šta se dešava? Jesi li dobro?” „Ništa se nije desilo meni, ali si mi potrebna ovde. Potreban mi je neko, a imam samo tebe. Moja mama ne bi... Natali, molim te!” „U-u redu”, kaže ona ozbiljno zabrinutim glasom. „Stižem prvim letom. Doći ću. Samo drži telefon pri ruci.”

217

Avada&Chia&Ex

Spuštam ruku pored sebe, drobim telefon u pesnici i zurim u zid čini mi se beskrajno dugo kada me Ašerov glas trgne. Gledam ga. Prilazi mi i hoće da me uhvati za ruku, znajući da će mi trebati.

Imam osećaj da su mi noge krhke, kao da hodam na protezama i ne znam dobro da ih koristim.

Ašer me čvrsto drži za ruku. Odlazimo u blistavo osvetljeni hodnik i produžavamo prema liftu. „Moram da se smirim”, kažem naglas, ali više sebi nego Ašeru. Izvlačim ruku iz njegove, brišem lice i provlačim prste kroz kosu. „Ne smem da histerišem kada ga budem videla. Poslednje što mu sad treba je da on mene smiruje.”

Ašer ništa ne govori. Ne gledam ga. Vidim naše odraze u vratima lifta, izobličene i bez boja.

Primećujem da se broj u liftu povećao za dva sprata i lift zatim staje. Vrata se otvaraju. Samo stojim tamo i u početku se plašim da izađem, ali zatim duboko udišem i ponovo brišem oči.

Idemo do sredine hodnika i do sobe s velikim drvenim vratima koja su odškrinuta. Ašer gura vrata da ih otvori, ali ja gledam u pod i u onu nevidljivu liniju koja razdvaja mene u hodniku od Endrua u sobi i užasno se plašim da je pređem. Imam osećaj da će sve ovo postati stvarno i da neće biti povratka kada to učinim. Zatvaram oči i potiskujem novu navalu suza, dišem duboko stežući ruke u pesnice oko moje tašne.

A zatim otvaram oči kada se Endruova mama pojavi na vratima.

Njeno nežno lice je iscrpljeno od emocija, baš kao što sam sigurna da je i moje. Kosa joj je raščupana. Kapci su joj crveni. Ipak uspeva da mi se s ljubavlju nasmeši, nežno spuštajući prste na moje rame. „Kamrin, drago mi je što si ovde.”

Zatim odlazi iz sobe ruku pod ruku sa Ašerom.

Gledam ih na trenutak kako odmiču niz hodnik, ali njihove figure kao da postaju nejasne i utapaju se u okolinu.

Gledam u sobu s vrata i vidim ivicu kreveta na kojem znam da leži Endru.

Ulazim. „Mala, dođi ovamo”, kaže Endru kad me ugleda.

U početku sam skamenjena na ovom mestu, ali kad pogledam u njegove oči, one nezaboravne zelene oči koje tako snažno deluju na mene, ispuštam tašnu na pod i žurim do njegovog kreveta.

218

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET ČETIRI

PRAKTIČNO PADAM PREKO njegovog tela i njemu u naručje. Steže me veoma jako, mada ne onoliko koliko bih htela. Hoću da me nasmrt zdrobi i nikada me ne pusti, da me povede sa sobom.

Ali on je i dalje slab. Jasno mi je da ga ovo kroz šta prolazi brzo iscrpljuje.

Endru mi obuhvata lice rukama, sklanja mi kosu iz očiju i ljubi suze koje sam se toliko trudila da sakrijem zbog njega, da ne bi trošio snagu na mene. Ali srce postupa po svom i uvek istera po svom, naročito kada umire. „Mnogo mi je žao”, kaže bolnim, očajničkim glasom; lice mi je i dalje u njegovim rukama. „Kamrin, nisam mogao da ti kažem... Nisam hteo da vreme koje smo proveli zajedno bude bilo šta drugo sem onoga što je bilo.”

Suze mi liju iz očiju, kaplju na njegove prste i niz ruke. „Nadam se da nisi...” „Ne, Endru...” ušmrkavam nekoliko suza, „...razumem zašto; ne treba da objašnjavaš. Drago mi je što mi nisi rekao...”

Izgleda iznenađeno, srećan je zbog toga. Privlači moje lice i ljubi mi usne. „U pravu si”, kažem. „Da si mi rekao, tada bi naše zajednički provedeno vreme bilo mračno i... n-ne znam, ali bilo bi drugačije, a ne mogu da podnesem pomisao na drugačije - mada Endru, volela bih da si mi rekao samo iz jednog razloga: učinila bih sve, ama baš sve da te dovedem u bolnicu ranije.” Glas mi se pojačava jer me tužna istina mojih reči boli dok ih izgovaram. „Mogao si...”

Endru odmahuje glavom. „Mala, već je bilo prekasno.” „Ne govori to! Nije prekasno ni sada! Još uvek si ovde, šansa još postoji!

On se nežno smeška, a ruke mu padaju s mojih obraza, smiruju se na belom bolničkom ćebetu kojim je pokriven. Cevčica za infuziju vijuga od njegove ruke do mašine. „Kamrin, samo sam realan. Već su mi rekli da su mi izgledi loši.” „Ali šansa još postoji”, bunim se, što izaziva nove suze, tako da poželim da imam prekidač da ih isključim. „Mala šansa je bolja nego nikakva.” „Ako ih pustim da me operišu.”

Osećam se kao da sam upravo dobila šamar. „Kako to misliš, ako?”

Skreće pogled od mene.

Pružam ruku i energično ga hvatam za bradu, okrećem mu lice prema sebi. „Endru, ne postoji 'ako' - ne misliš valjda ozbiljno.”

Endru me hvata za ruke i pomera se u stranu. Blago me povlači da legnem pored njega i dok se sklupčavam uz njegovo telo koje leži na boku, prebacuje ruku preko mene i privlači me bliže. „Da te nikada nisam sreo”, kaže duboko zagledan u moje oči svega nekoliko centimetara dalje od njegovih, „nikada ne bih prošao kroz to. Da nisi ovde sa mnom upravo sada, ne bih to učinio.

Smatrao bih to bacanjem para i traćenjem vremena i samo bih svojoj porodici dao lažnu nadu, otežući ono neizbežno.” „Ali ćeš im dozvoliti da te operišu”, kažem sumnjičavo, mada više zvuči kao pitanje.

Palcem mi dodiruje obraz. „Kamrin Benet, za tebe ću učiniti bilo šta. Ne zanima me šta je u pitanju, nije me briga... uradiću bilo šta što ikada zatražiš od mene. Bez izuzetka.”

Grudi mi se tresu od jecaja.

219

Avada&Chia&Ex

Pre nego što mi se ukaže prilika da kažem još nešto, Endru me miluje po obrazu, sklanja mi kosu s lica. Gleda me duboko u oči. „Učiniću to.”

Nasrćem na njegova usta i grozničavo se ljubimo. „Ne mogu da te izgubim”, kažem. „Pred nama je otvoren put. Ti si moj saučesnik.” Smešim se na silu kroz suze.

Ljubi me u čelo.

Ležimo zajedno još neko vreme i pričamo o operaoiji i ispitivanjima koja tek treba obaviti i kažem mu da ću stalno biti uz njega. Ostaću ovde s njim koliko god bude potrebno. Pričamo i pričamo o mestima koja želimo da obiđemo, a on počinje da nabraja pesme koje hoće da naučim da bismo ih zajedno pevali na putu. Nikad nisam toliko želela da pevam s njim kao sada. Pokušaću da skinem Selin Dion ili neku opersku pevačicu - baš me briga. Učiniću to. Sasvim sigurno ću naterati sve žive da vrišteći zbrišu na vrata, ali ću to uraditi. U nekom trenutku dolazi medicinska sestra da proveri kako mu je, a Endruu se malo vraća onaj šaljivi duh i malo je zeza, predlaže joj da nam se pridruži ako je raspoložena za malo akcije 'dve na jednoga'.

Sestra se samo osmehnula, zakolutala očima i nastavila da radi svoj posao. Osetila se bolje zbog toga, a to je i bio cilj.

Neko vreme, dok ležim u ovom krevetu sa Endruom, osećaj je isti kao kada smo bili na putu.

Ne razmišljamo o bolesti ili smrti, ne plačemo. Samo pričamo i smejemo se, a on povremeno pokušava da me dodirne na pravim mestima. Kikoćem se i guram mu ruku dalje od sebe, jer imam osećaj da radim nešto pogrešno. Imam osećaj da treba da se odmara.

Na kraju popuštam. Jer je uporan. I, naravno, jer je neodoljiv. Puštam da me zadovolji prstom ispod ćebeta, a zatim rukom radim to isto njemu.

Posle još jednog sata, ustajem iz kreveta. „Mala, šta ne valja?” „Sve je u redu”, kažem toplo se smeškajući, a zatim skidam pantalone i majicu.

On se ceri od uva do uva. Znala sam da će se perverzni zupčanici u njegovoj glavi pokrenuti pre nego bilo šta drugo. „Ma koliko želela seks s tobom u bolničkoj sobi”, kažem dok se zavlačim u krevet s njim, „to se neće desiti; sva snaga ti treba za operaciju.” Apsolutno sam za seks s njim u ovom krevetu, ali trenutno nije reč o seksu.

Radoznalo me posmatra dok ponovo ležem pored njega samo u gaćicama i brusu i sklupčavam se uz njega kao ranije. Ispod ćebeta na sebi ima samo donji deo tanke plave bolničke pidžame. Čvrsto pribijam grudi uz njegove i preplićem noge oko njegovih. Naša tela su savršeno poravnata, rebra nam se dodiruju. „Šta to radiš?” pita, sve radoznaliji i nestrpljiviji, mada mu se dopada svaki sekund.

Spuštam slobodnu ruku i pratim prstima njegovu tetovažu Euridike. On pažljivo posmatra. A kad moj kažiprst nađe Euridikin lakat tamo gde crtež prestaje, premeštam ga na moju kožu da nastavim tamo gde njegov završava. „Želim da budem tvoja Euridika ako mi dozvoliš.”

Celo lice mu se ozari, a jamice mu se produbljuju. „Hoću da uradim drugu polovinu”, nastavljam, dodirujući sada prstima njegove usne. „Želim da stavim Orfeja na moja rebra da se ponovo spoje.”

Oduševljen je. Vidim to u njegovim sjajnim očima. „Oh, mala, ne treba to da radiš; to na rebrima boli ko đavo.” „Ali hoću je i nije me briga koliko boli.”

Oči počinju da mu suze dok me gleda, a onda mu usta pokrivaju moja i naši jezici plešu jedan s drugim tokom nekoliko dugih trenutaka prepunih ljubavi. „Voleo bih to”, šapuće mi na usnama.

220

Avada&Chia&Ex

Ljubim ga nežno i uzvraćam šapatom: „Otići ćemo posle tvoje operacije, kada se budeš bolje osećao.”

Klima glavom. „Aha, Gasu ću sigurno trebati i ja kako bi se linije tvoje tetovaže nastavljale na moje - ismejao me*je kada sam došao da mi to uradi na rebrima.”

Smeškam se. „Je l’ tako?” „Aha.” Kikoće se. „Optužio me je da sam beznadežni romantičar i zapretio da će reći mojim prijateljima. Kazao sam mu da je isti kao moj otac i da začepi gubicu. Gas je dobar momak i strava tatu majstor.” „To vidim.” Endru mi češlja kosu prstima, stalno je gurajući unazad preko temena. I dok me posmatra, zagledajući mi lice, pitam se šta li mu prolazi kroz glavu. Njegov divan osmeh je nestao i on sad izgleda napetije i opreznije. „Kamrin, hoću da budeš spremna.” „Ne počinji s tim...” „Ne, mala, moraš to da mi učiniš”, kaže brižnog pogleda. „Ne smeš sebi da dozvoliš da stopostotno veruješ da ću preživeti. To ne možeš.” „Endru, molim te. Samo prestani.”

Spušta mi prste na usne, ućutkujući me. Već ponovo plačem. Pokušava da mi što nežnije saopšti istinu, potiskujući suze i emocije bolje nego ja. On je taj koji može da umre, a ja sam ona koja nema snage. To me nervira, ali ne mogu da učinim ništa sem da plačem i budem besna na sebe. „Samo mi obećaj da ćeš nastaviti da govoriš sebi da mogu umreti.” „Ne mogu da nateram sebe da kažem nešto tako!” Steže me jače. „Obećaj mi.” Škripim zubima, osećam kako mi se vilice stežu pod obrazima. Nos i oči me peku i gore.

Konačno kažem: „... Obećavam”, a srce me boli zbog toga. „A ti moraš meni da obećaš da ćeš se izvući iz ovoga”, kažem i ponovo guram glavu pod njegovu bradu. „Endru, ne mogu da postojim bez tebe. Moraš da znaš da ne mogu.” „Znam, mala... znam.”

Tišina. „Hoćeš li da mi pevaš?” pita. „Šta hoćeš da pevam?” „Dust in the Wind”, odgovara. „Ne. Neću da pevam tu pesmu. Nemoj nikada više to da tražiš od mene. Nikada.” Steže me uz sebe. „Onda pevaj bilo šta”, šapuće, „samo želim da ti čujem glas.”

Počinjem da pevam Poison & Wine, istu pesmu koju smo zajedno pevali u Nju Orleansu dok smo ležali jedno drugom u naručju one noći. Peva sa mnom nekoliko stihova, ali mi je jasno koliko je zapravo slab jer jedva može da drži notu.

Padamo u san zagrljeni.

„Treba da obavimo neka ispitivanja”, čujem neki glas iznad kreveta.

Otvaram oči i vidim menage a trois27 sestru kako stoji pored kreveta.

Endru se takođe meškolji i budi.

Kasno je popodne i po onome što vidim kroz prozor, jasno mi je da će se uskoro smračiti. „Trebalo bi da se obučete”, kaže sestra pronicljivo se smešeći.

27

Menage a trois - francuski izraz za domaćinstvo u kojem bračni par živi s ljubavnikom jednog od partnera i imaju seks utroje. (prim, prev.)

221

Avada&Chia&Ex

Imajući u vidu da sam polugola, verovatno misli da smo u nekom trenutku Endru i ja to obavili ovde.

Izvlačim se iz kreveta i navlačim svoju odeću dok sestra proverava Endruove podatke i očigledno ga sprema da napusti sobu s njom. U podnožju kreveta stoje invalidska kolica, „Kakva ispitivanja?” slabašno pita Endru.

Slabost u njegovom glasu tera me da ga pogledam. Ne izgleda dobro. Izgleda... dezorijentisano. „Endru?”, vraćam se do kreveta.

Pažljivo podiže ruku da me spreči. „Ne, mala, dobro sam; samo mi se malo vrti u glavi.

Pokušavam da se razbudim.”

Medicinska sestra se okreće prema meni i mada su uvežbane da izgledaju opušteno i ne pokazuju pravu meru zabrinutosti na licu, vidim to u njenim očima. Ona zna da nešto nije kako treba.

Usiljeno se smeška i odlazi da mu pomogne da sedne, sklanjajući cevčicu za infuziju da ne smeta. „On neće biti ovde sat ili dva, možda i duže, dok ne obave još neka ispitivanja”, kaže sestra. „Trebalo bi da odete i nešto pojedete, opružite noge i vratite se kasnije.” „Ali ja-ja neću da ga ostavim.” „Uradi kako ti je rekla”, mrmlja Endru i što ga više slušam kako pokušava da govori, sve se više plašim. „Hoću da odeš i jedeš.” Ovog puta uspeva da okrene glavu da me pogleda i strogo pokazuje prstom. „Ali ne šniclu”, naređuje šaleći se. „Još uvek mi duguješ šniclu za večeru, sećaš se? Kad izađem odavde, to je prvo što ćemo uraditi.” Uspeo je da iz mene izmami željeni, mada slabašan, osmeh. „Okej”, slažem se i neodlučno klimam glavom. „Vratiću se za koji sat i čekaću te.”

Vraćam se do njega i nežno ga ljubim. Duboko mi se zagleda u oči kada se odmaknem. Jedino što vidim u njegovim očima je bol. Bol i iscrpljenost. Ipak, pokušava da bude jak i blagi osmeh mu zaigra u uglu usana. Seda u invalidska kolica i osvrće se jednom ka meni pre nego što ga sestra izgura iz sobe.

Ostajem bez daha.

Imam osećaj kao da želim da vrisnem da ga volim, ali ne govorim ništa. Volim ga svim srcem, ali duboko u sebi osećam da će se sve pretvoriti u prah i pepeo ako to izgovorim, ako konačno glasno priznam. Možda se naša priča nikada neće završiti ako sve zadržim u sebi, ako to ne iskažem rečima. Reći te dve reči može biti početak, ali za mene i Endrua, plašim se da će biti kraj.

222

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET PET

NE BIH BILA U STANJU da jedem ni da mi život zavisi od toga. Rekla sam Endruu da hoću, tek da ga zadovoljim. Umesto toga, izlazim napolje i sedim neko vreme ispred bolnice. Ne želim da odem nikuda dok je on unutra. Morala sam da skupim svu snagu da bih pustila sestru da ga odveze od mene.

Dobijam poruku od Natali: Upravo sletela. Uzimam taksi. Stižem uskoro. Volim te.

Kada vidim taksi kako se zaustavlja ispred bolnice, treba mi koji sekund pre nego što skočim na noge. Prošlo je neko vreme otkad sam je poslednji put videla; od onog problema s Dejmonom.

Mada mi ništa od toga nije više važno. I tako je već neko vreme. Bez obzira šta vaši najbolji prijatelji učine ili koliko vas povrede, to boli toliko samo zato što oni jesu vaši najboji prijatelji. Niko nije savršen. Greške se prave, a najbolji prijatelji ih opraštaju; to je ono što ozvaničava status najboljeg prijatelja. Na neki način kao i za Endrua, ne mogu da zamislim da Natali ne postoji u mom životu. A sada mi je potrebnija nego ikada.

Trči prema meni kada me ugleda, njena duga kosa boje čokolade slobodno leprša za njom. „O bože, Kam, mnogo si mi nedostajala!” Praktično me guši svojim stiskom.

Trebalo je samo da se nade ovde i ja već koristim njen zagrljaj i jecam joj na grudima. Prosto nisam mogla da obuzdam suze. U životu nisam toliko plakala koliko u prethodna dvadeset četiri sata. „Oh, Kam, šta se dešava?” Osećam kako mi prstima češlja kosu dok tiho plačem u njenu majicu. „Hajde da sednemo.”

Natali me vodi do kamene klupe smeštene ispod jednog hrasta i sedamo tu zajedno.

Pričam joj sve. Od toga zašto sam otišla iz Severne Karoline do susreta s Endruom u busu za Kanzas, pa sve do ove tačke, sedenja s njom na ovoj klupi. Plakala je i smejala se sa mnom dok sam joj opisivala trenutke koje sam provela sa Endruom i retko kad sam ranije viđala kod nje ovoliko ozbiljnosti u vezi s bilo čim. Samo kada je Kol otišao u zatvor i posle razvoda mojih roditelja. I nakon Ijanove smrti. Natali je možda blesava devojka bez dlake na jeziku koja voli zabave i obično ne zna kada da ućuti, ali zna da postoje prilike i mesto za sve, a u ovakvoj prilici daje mi samo svoje srce. „Prosto ne mogu da verujem da prolaziš kroz ovo posle svega što si preživela s Ijanom. Liči na neku okrutnu jebenu šalu koju sudbina zbija s tobom.”

Imam osećaj da je u neku ruku tako, ali s Endruom, osećaj je mnogo gori od okrutne šale. „Devojko”, kaže, oslanjajući ruku na moju nogu, „razmisli o ovome: kakve su šanse da je sve ono što ti se desilo čista slučajnost?” Odmahuje glavom prema meni. „Izvini, Kam, ali tu je prosto previše slučajnosti - vama je bilo suđeno da budete zajedno. Znaš, to je kao neka uvrnuta jebena bajkovita ljubavna priča koju prosto ne možeš da izmisliš.”

Ne govorim ništa; samo pomno razmišljam o tome. Obično bih prokomentarisala njenu dramatičnu upotrebu reči, ali ovog puta ne mogu. Prosto nemam potrebu.

Tera me da je pogledam. „Ozbiljno, misliš li da bi bila dovedena u situaciju da prolaziš kroz sve ovo tek da bi ga gledala kako umire?”

Peče me ta reč koju je upotrebila, ali to zadržavam za sebe. „Ne znam.” Gledam drveće na travnjaku, ali ga zapravo ne vidim. Vidim jedino Endruovo lice. „Biće on dobro.” Natali mi obuhvata lice rukama i zagleda mi se u oči. „Prebrodiće on ovo, ti samo treba da kažes smrti da odjebe, da ti pobeđuješ ovog puta, znaš?”

223

Avada&Chia&Ex

Ona me ponekad stvarno iznenađuje. A upravo sada je jedna od tih prilika.

Blago se osmehujem, a ona mi briše suze sa obraza. „Hajde da nađemo Starbaks” Natali ustaje pružajući svoju ruku sa koje visi džinovska crna kožna tašna i hvata moju.

Neodlučna sam. „Natali... ja, stvarno želim da ostanem ovde.” „Ne, moraš da pobegneš na neko vreme od loše energije - bolnice isisavaju nadu - vrati se kad se on vrati u svoju sobu i onda možeš da me upoznaš s tim seksi komadom Kelana zbog kojeg sam tako jebeno ljubomorna na tebe.” Smeši mi se od uva do uva.

Uvek uspeva da i mene natera da se osmehnem.

Prihvatam njenu ruku. „U redu”, popuštam.

Idemo ševelom do najbližeg Starbaksa. Natali je balavila po autu celim putem dovde. „Isuse, Kam, stvarno si dobila premiju s ovim tipom.” Sedi preko puta mene pijuckajući svoju ledenu kafu. „Tako savršeni momci su retkost.” „Pa, nije on savršen”, kažem vrteći slamku po svojoj šolji. „Ima pogan jezik, tvrdoglav je, tera me da pravim sranja koja ne želim i uvek istera po svom.”

Natali se ceri i srče kroz slamku.

Zatim nakratko pokazuje na mene. „Vidiš, kao što sam rekla: savršen.” Smeje se, a zatim koluta svojim smeđim očima. „Ma daaaaj, molim te - tera te da praviš sranja koja ne želiš, malo sutra. Nešto mi govori da voliš kad ti kaže šta da radiš.” Lupa rukom po stolu i beči oči. „Ooooh, grub je u krevetu, je l’ tako? Je l' tako?” Jedva se uzdržava.

Rekla sam joj da smo imali seks, ali joj nisam pričala pikantne detalje.

Gledam u sto.

Ona opet lupa, a neki tip koji sedi iza pogleda u nas. „O, bože, jeste!” „Da, jeste!”, sikćem, pokušavajući da se ne nasmejem. „A sad, hoćeš li da se utišaš?!” „Ma hajde, moraš da mi ispričaš sve do najsitnijeg detalja.” Pritiska zajedno palac i kažiprst da pokaže na koliko sitno misli i čkilji na jedno oko.

Ma nek ide dođavola. Sležem ramenima i naginjem se nad sto osvrćući se levo i desno da vidim da li nas neko sluša. „Prvi put”, počinjem da pričam, a njena glava deluje kao skamenjena u vremenu, oči su joj iskolačene, usta otvorena, „uradio je to praktično na silu... znaš šta hoću da kažem... naravno, želela sam to, razumeš.”

Ona samo klima glavom, ali ne progovara jer hoće da nastavim. „Jasno mi je da je prirodno dominantan i da to nije radio samo zato što sam mu rekla da mi se tako sviđa. I jasno mi je da je pritom bio još i oprezan, pazio je da ne pretera, jer je hteo da bude siguran da je to u redu.” „Da li je nekad preterao?” „Ne, ali znam da hoće.”

Natali se smeška. „Ti si jedna nastrana mala seksualna nakaza”, kaže, a ja crvenim toliko da na trenutak ne mogu da podignem pogled. „Zvuči kao da je on tačno ono što ti je trebalo po svakom pitanju. Isterao je iz tebe ona sranja koja Ijan i Kristijan nisu mogli.” Gleda u nebesa i brzo kaže: „Ijane, znaš da te volim”, i ljubi dva prsta gurajući ih prema nebu. Brzo gleda nazad u mene. „Pa, to nije razlog zašto ga volim.”

Natali u sekundi zatvara usta. I ja činim isto. Čini mi se da je sav vazduh upravo isisan iz ove prostorije. Nisam ni shvatila šta sam rekla.

224

Avada&Chia&Ex

Zašto sam to morala da kažem naglas? „Zaljubljena si u njega?”, pita, mada ne deluje iznenađeno.

Ne govorim ništa. Samo gutam sve one druge reči koje sam se spremala da kažem. „Da nisi zaljubljena u njega posle svega što si prošla s njim, pomislila bih da ti imaš tumor na mozgu.”

Iako mrzim što je upotrebila te tri surove i užasne reči, znam da time nije mislila ništa loše.

Bez obzira na njeno veselo zadirkivanje i njene metode da me lako navede da zaboravim da stvari u ovom času nisu tako ružičaste, već sam iscrpela svoju sposobnost da igram njenu igru.

Zahvalna sam joj što mi je pomogla da skrenem misli sa depresije i straha za Endrua, makar i na nekoliko minuta dok je pričala o seksu i dok smo obe bile kao nekada. Ne mogu više.

Samo želim da se vratim u bolnicu i budem s njim.

Natali i ja krećemo nazad posle zalaska sunca i ulazimo zajedno u bolnicu, stižemo do lifta. „Nadam se da je već završio”, nervozno kažem, zureći opet u onaj izobličeni odraz u vratima lifta.

Osećam kako me Natali hvata za ruku. Gledam je i vidim da mi se nežno smeška.

Vrata lifta se otvaraju i mi krećemo hodnikom.

Ašer i Marna idu prema nama u suprotnom smeru.

Izraz njihovih lica izaziva da mi srce padne u stomak. Stežem Natalinu ruku toliko jako da je verovatno drobim.

Kada Ašer i Marna stanu licem u lice s nama, njoj suze nemilice pokuljaju niz obraze. Hvata me u zagrljaj i drhtavo mi kaže: „Endru je pao u komu... misle da neće preživeti.” Odmičem se od nje.

Svaki i najmanji zvuk, od vazduha koji se filtrira kroz otvore u tavanici do ljudi koji prolaze pored nas hodnikom, isključuje se istog trena. Osećam Natalinu ruku koja traži moju, ali je odsutno guram i posrćem još više unazad, pritiskajući rukama grudi iznad srca. Ne mogu da dišem... ne mogu da dišem. Vidim Ašerove oči koje svetlucaju od suza dok me gleda, ali odvraćam pogled.

Odvraćam pogled jer on ima Endruove oči, a to ne mogu da podnesem.

Marna gura ruku u tašnu i vadi neki koverat. Prilazi mi oprezno, hvata me za obe ruke i stavlja koverat u njih. „Endru je hteo da ti ovo dam ako mu se nešto desi.” Savija mi prste oko koverta. Ne gledam u koverat; samo gledam u nju dok mi suze natapaju lice.

Ne mogu da dišem... „Izvini” kaže Marna drhtavim glasom. „Moram da idem.” Majčinski me lupka po šakama. „Uvek si dobrodošla u moj dom i moju porodicu. Molim te da to imaš na umu.”

Ona umalo pada i Ašer je hvata oko struka i vodi je niz hodnik.

Stojim nasred hodnika. Prolazi nekoliko sestara, ali me obilaze. Osećam kako mi vetar dodiruje lice kada prođu. Potrebna mi je čitava večnost da skupim hrabrost i pogledam koverat u rukama.

Tresem se. Prsti mi se spetljaju dok ga otvaram. „Daj da ti pomognem”, čujem Natali i suviše sam izbezumljena da bih protestovala.

Pažljivo uzima koverat iz mojih ruku i otvara ga umesto mene, polako razvija pismo koje je u njemu. „Hoćeš li da ti ja pročitam?”

Gledam je, usne mi nekontrolisano drhte i odmahujem glavom kada konačno shvatim njeno pitanje. „Ne...ja ću...”

Pruža mi pismo i ja ga potpuno širim, suze mi padaju na papir dok čitam:

225

Avada&Chia&Ex

Draga Kamrin, nisam želeo da ovako ispadne. Hteo sam ove stvari lično da ti kažem, ali sam se plašio. Plašio sam se da će ono što smo imali umreti zajedno sa mnom ako ti naglas kažem da te volim. Istina je da sam znao još u Kanzasu da si ti ona prava. Voleo sam te od onog dana kad sam prvi put pogledao u tvoje oči dok si me besno gledala preko naslona onog autobuskog sedišta. Možda nisam znao šta tačno, ali znao sam da mi se u tom trenutku nešto desilo i da te nikada neću pustiti da odeš.

Nikada nisam živeo onako kako sam živeo ovo kratko vreme s tobom. Po prvi put u životu osetio sam se celim, živim, slobodnim. Ti si bila onaj delić koji nedostaje mojoj duši, dah u mojim plućima, krv u mojim venama. Ako prošli životi postoje, mislim da smo bili ljubavnici u svakom od njih. Znao sam te kratko, ali osećam kao da sam te poznavao oduvek.

Hoću da znaš da ću te i u smrti pamtiti. Uvek ću te voleti. Voleo bih da su stvari mogle da krenu drugim tokom. Mislio sam na tebe u mnogim noćima tokom putovanja. Zurio sam u plafon u motelima i zamišljao kakav bi bio naš zajednički život da sam poživeo. Čak sam i preterivao sa sentimentalnošću i zamišljao te u venčanici, pa čak i s mojom mini-verzijom u tvom stomaku. Znaš, stalno sam slušao kako je seks u trudnoći super.;-) Kamrin, žao mi je što moram da te napustim. Mnogo mi je žao... Voleo bih da je priča o Orfeju i Euridici istinita jer bi ti onda mogla da dođeš u podzemni svet i pesmom me vratiš u život. Ne bih se osvrtao. Ne bih to zajebao kao što je Orfej uradio.

Mala, mnogo mi je žao...

Hoću da mi obećaš da ćeš biti i dalje jaka, i divna, i mila, i brižna. Želim da budeš srećna i da nađeš nekoga ko će te voleti koliko i ja. Želim da se udaš i imaš decu, da živiš svoj život. Samo zapamti - budi uvek ono što jesi i ne plaši se da kažeš svoje mišljenje ili da maštaš naglas.

Nadam se da me nikada nećeš zaboraviti.

Još jedno: nemoj da se loše osećaš jer mi nisi rekla da me voliš. Nije bilo potrebe da mi kažeš. Znao sam sve vreme.

Uvek ću te voleti, Endru Pariš Padam na kolena nasred hodnika sa Endruovim pismom među prstima.

I to je poslednje čega se sećam u vezi s tim danom.

226

Avada&Chia&Ex

Dva meseca kasnije

227

Avada&Chia&Ex

ČETRDESET ŠEST

SUNCE SIJA i nema ni oblačka na nebu. Čujem čak i cvrkut ptica. Valjda mu to dođe savršen dan za ovako nešto. Štikla moje cipele pritiska meku travu. Na sebi imam lepu belo-žutu letnju haljinu koja mi pada do kolena. Kosa mi je skupljena u pletenicu na jednoj strani, onako kako je Endru insistirao da je nosim. Ruke su mi skupljene dok zurim u nadgrobnu ploču na čijoj zadnjoj strani piše velikim uklesanim slovima: PARIŠ. Bilo je teško doći ovamo, ali predugo se čekalo.

Držim oboren pogled, odsutno zurim u humku od glinene zemlje koja i dalje izgleda sveža i dva meseca posle sahrane. Čak ni kiša koja je mnogo puta padala na nju nije pomogla da se poravna. Bacam pogled na sve ostale grobove, većina je već pokrivena travom i ne mogu da budem tužna, samo osećam utehu kao da ovi ljudi ovde, mada odavno otišli za sve nas ostale, prave društvo jedni drugima.

Par ruku mi se obavija oko struka. „Mala, hvala ti što si došla sa mnom”, kaže mi Endru na uvo i zatim mi ljubi obraz.

Hvatam ga za ruku i povlačim ga pored sebe da po poslednji put zajedno pogledamo grob njegovog oca.

Odlazimo iz Vajominga uveče, ali idemo avionom. Naši planovi da zajedno putujemo po svetu samo su odloženi. Posle Endruove kome i operacije, počeo je da se oporavlja kroz tri nedelje. Lekari su bili iznenađeni koliko i mi ostali, ali mu je ipak trebalo vremena da se sasvim oporavi pa sam bila sve vreme s njim, živela sam u Galvestonu. On ide na fizikalnu terapiju jednom nedeljno, ali već izgleda kao da mu nije potrebna.

Endru je insistirao da mrdnemo guzice i krenemo na put kao što smo planirali - pati od onog razdraganog osećaja pružene šanse za drugi život zbog čega je više nego ikad orniji za maltene sve.

Gospode, uživa u pranju sudova i veša. Ali smo mu njegova mama Marna i ja strogo zabranile da previše radi ili da se suviše napreže. Endruu se to ne dopada, ali dobro zna da nema šanse da nam se obema istovremeno suprotstavi.

Bukvalno bismo ga prebile.

Ipak, Endru i ja i dalje planiramo da obiđemo svet i da se držimo svog obećanja da se ne ukopamo u monotoniju života. Ništa se od toga nije promenilo i znam da nikada i neće.

Natali se vratila u Severnu Karolinu i pričamo svakog bogovetnog dana. Sada se zabavlja s Blejkom, onim tipom kojeg je Dejmon napao one noći na krovu. Smešim se pri pomisli da su njih dvoje sada zajedno. Kada skajpujem s njima, jasno mi je da su stvoreni jedno za drugo. Bar za sada; sa Natali se nikada ne zna šta će biti dalje. Dejmon je, s druge strane, uhapšen zbog posedovanja droge. To mu je drugi prekršaj i ovog puta će verovatno provesti godinu dana u zatvoru. Možda će nešto naučiti iz svojih grešaka, mada sumnjam. Što se tiče mog brata Kola, međutim, mislim da je Endru bio u pravu. Endru i ja smo seli u avion do Severne Karoline da posetimo moju mamu i dok smo bili tamo, otišli smo s njom da posetimo Kola u zatvoru. On izgleda drugačije, iskreno se kaje. Vidim mu u očima. On i Endru su se stvarno dobro uklopili. Mislim da će moj brat možda biti isti onaj stariji brat kakvog pamtim kada izađe. I uz Endruovu pomoć, oprostila sam Kolu ono što je učinio. Uvek ću žaliti zbog porodice koju je uništio kada je u saobraćajki ubio onog čoveka, ali shvatila sam da oproštaj leci mnogo toga.

Moja mama se i dalje viđa s Rodžerom. Zapravo, venčaće se na Bahamima u februaru. Mnogo mi je drago zbog nje. Uspela sam da upoznam Rodžera i obavim svoju odvratnu inspekciju, i sa zadovoljstvom kažem da je položio s odličnom ocenom. Mama je sada retko kod kuće; on je večito nekuda vucara.

Ona to u potpunosti zaslužuje.

228

Avada&Chia&Ex

Endruova mama i braća su mi raširenih ruku pružili dobrodošlicu u porodicu. Ašer i ja smo stvarno bliski. I bez obzira na to što sam uvek mislila da je Ejdan uzdržan, volim ga neizmerno.

Nikada, zapravo, nije bio kreten prema Endruu. Iskreno, Endru je to zaslužio. Ejdan i njegova žena Mišel pričaju sa mnom i o meni kao da sam Endruova žena. Zbog toga uvek pocrvenim. Što je još važnije, Endru i Ejdan se u poslednje vreme dobro slažu. Pre nego što su se Ejdan i Mišel vratili u Čikago posle kratke posete prošle nedelje, sijala sam od sreće dok sam ih gledala kako se zadirkuju i rvu u dnevnoj sobi. Umalo nisu slomili televizor, a Mišel i ja smo samo sedele po strani i smejale se, puštajući ih da se kočopere svojim testosteronom alfa muškarca.

A danas... pa, danas će biti malo drugačije nego što je Endru navikao.

Ulazim u dnevnu sobu gde se on zavalio na kauč i gleda Prometeja.

Pruža ruke prema meni dok mu prilazim. „Ne”, kažem i odmahujem glavom. „Hoću da ustaneš.” „Mala, o čemu se radi?” Ustaje s kauča i diže ruku da se počeše po glavi. Kosa je opet počela da mu raste, ali se još nije navikao na taj osećaj, naročito na ožiljak od operacije.

Spušta noge na pod da ljudski sedne i ja stajem između njih, mazeći ga po glavi. Ljubi mi jednu ruku, a zatim i drugu. „Pođi sa mnom.” Pokazujem glavom unazad, hvatam ga za ruku i on me prati do spavaće sobe.

Kao i uvek kada ga odvedem u spavaću sobu, on refleksno pomišlja da je nešto u vezi sa seksom i njegove seksi zelene oči zablistaju kao u dečaka. „Hoću samo da legneš malo sa mnom”, kažem i skidam svu odeću.

Deluje pomalo zbunjeno, ali je to vrlo simpatično. „Važi”, kaže smešeći se. „Hoćeš da se i ja skinem? Definitivno ću se skinuti do gole kože. Kog đavola uopšte i pitam?” Počinje da se svlači.

Leže pored mene, okrenuti smo licem jedno prema drugom, pribijamo tela i preplićemo noge.

Obavija ruke oko mene, a zatim njegovi prsti prate moju tetovažu Orfeja koju sam uradila pre dve nedelje. Savršena je, uklapa se sa Endruovom bez i najmanje greške. Kada tako ležimo jedno uz drugo, dva dela postaju celina. „Mala, jesi li dobro?” Endru radoznalo zuri u mene, prelazeći prstima lagano preko mojih rebara.

Smeškam se i ljubim ga u usta.

Zatim se malo odmičem i hvatam njegovu ruku, spuštam je na svoju tetovažu, prema onom delu koji se pruža preko mog stomaka. „Dušo, volim svoju tetovažu”, šapućem u mali prostor između naših lica, „ali mislim da bi za sedam i po meseci Orfej mogao malo da se rastegne.”

Endru zbunjeno žmirka i treba mu nekoliko sekundi da shvati o čemu govorim.

Pomalo zabezeknuto cima glavu unazad i posle kratke pauze se podiže. „Termin mi je u maju.”

U početku me zabezeknuto gleda; zapanjen je i bez reči, ali zatim uspeva da izgovori: „Trudna si?” Ruka mu istog časa kreće ka mom stomaku.

Zbog njegove reakcije se još više osmehujem.

Rupice mu postaju još dublje dok me gleda i sledeće što osećam je njegov jezik u mojim ustima.

Poljubac me ostavlja bez daha, a on me podiže u naručje nasred kreveta. „Udaj se za mene”, kaže i sada sam ja zapanjena i bez reči. „Nameravao sam da te pitam sutra uveče kad izađemo, ali sad ne mogu da čekam. Udaj se za mene.”

Počinjem da plačem, a on me ponovo grli i ljubi.

Kada se konačno odmakne i pogleda me u oči, odgovaram. „Da, udaću se za tebe, Endru Pariše.”

229

Avada&Chia&Ex

„Mnogo te volim”, kaže i ponovo me ljubi. Obuhvata mi lice rukama. „A sad je vreme za seks sa trudnicom.” Šta da kažem? To je Endru i ne bih volela da je imalo drugačiji.

230

Avada&Chia&Ex

DODATAK

231

Avada&Chia&Ex

UPOZORENJE: ČITANJEM NAREDNIH STRANICA UPOZNAĆETE SE SA NAJBITNIJIM DELOVIMA KNJIGE I RASPLETOM PRIČE!!

Dragi čitaoče, ROMAN NA IVICI PONORA se za mnoge završio srceparajućim notama i priznajem da sam, kada sam ga pisala, i ja bila pogođena kao i svi drugi. Imala sam osećaj da bi, ako bih dodala još nešto, to bila preduga priča i da bi svako dodavanje moglo umanjiti ono što su mnogi osetili. To definitivno nisam želela da uradim. Međutim, nakon što je knjiga objavljena dobila sam gomilu elektronskih poruka i komentara od ljudi iz celog sveta koji su od mene tražili samo jedno: Da li biste, molim vas, napisali bolničku scenu iz Endruovog ugla ? Kako sam mogla da odbijem?

Zato sam se odmah bacila na posao i napisala je u jednom danu. Zatim sam dugo razmišljala.

Dugo. Nameravala sam da okačim tekst na svoj blog i svima prepustim da ga pročitaju tamo, ali u to vreme sam se još nadala da će se neki izdavač zainteresovati za moju knjigu. Zamišljala sam da je ta scena u samoj knjizi, ne kao deo priče, već kao prilog umetnut na kraju zbog svih onih koji su tražili da je napišem.

Onda se moj san obistinio i jedan izdavač se stvarno zainteresovao, pa sada svi dobijate na čitanje taj posebni prilog od Endrua. Čitaoci konačno mogu da zavire u njegovu glavu i saznaju šta je mislio dok je ležao u bolničkom krevetu sa Kamrin sklupčanom kraj njega. Imate priliku i da vidite šta se desilo kada su se on i Kamrin razdvojili dok ga je sestra odvozila iz sobe. Želim da iskoristim ovu priliku i da zahvalim svim fanovima koji su učinili da priča o Kamrin i Endruu bude ono što jeste - za njihovu podršku i neumorno obaveštavanje drugih zbog čega je knjiga postala bestseler Njujork Tajmsa! Bez svih vas, ništa od toga ne bi bilo moguće. Ogromna zahvalnost mom superagentu Džejn Dajstel koja me je spasla u nekim zaista neugodnim trenucima i agentu za inostrana prava Lorin Abramo koja je sklapala ugovore sa stranim partnerima naizgled svakodnevno. I, naravno, izdavaču Grand Central Publishing I Forever Romance i urednici Magi Pereh koja je zavolela moju knjigu NA IVICI PONORA i verovala u nju dovoljno da je udomi u Forever Romance.

Dakle, evo dodatne bolničke scene iz Endruovog ugla. Volela bih da čujem vas šta o njoj mislite komentarima na mojoj Facebook stranici (Facebook.com/J.A.Redmerski), Twitter (@JRedmerski), Goodreads ili na mom sajtu www. jessicaredmerski.com!

Još jednom hvala i uživajte!

J. A. Redmerski

232

Avada&Chia&Ex

SCENA U BOLNICI IZ ENDRUOVOG UGLA

ZAISTA SAM MISLIO da mi je ostalo više vremena. Nema ni godinu dana otkad mi je Marsters sručio teret na leđa kad mi je manje-više rekao da ću završiti kao otac. Pa, striktno govoreći, nije tako rekao, ali sam to ukačio iz onih nekoliko njegovih reči. Znam da sam se poneo kao seronja; dr Marsters - i moja porodica - terali su me da se vratim i obavim još neka ispitivanja, da utvrdim koliko je cela stvar ozbiljna, ali šta je još mogao da mi kaže sem onoga što već znam? Za mog ćaleta nije bilo nade. Iako je obavio sva ispitivanja. Otišao je na sve zakazane preglede. Uzimao je lekove koje su mu dali i odlazio na terapije. Neko vreme. Sve dok nije shvatio da će svejedno umreti i odbio da odlaže neizbežno. Dok nije shvatio da će isprazniti bankovne račune na sve sem na svoju porodicu. A ja sam njegov sin i smatrao sam da su takve stvari nasledne. Zato se nikad nisam vratio kod Marstersa. Jer, baš kao i moj otac, nisam hteo da rastežem s tim. Tek posle šest meseci od postavljene dijagnoze konačno sam pukao i malo istražio o tome. Saznao sam da tumori na mozgu uopšte nisu nasledni, tek u nekih pet procenata. Čitao sam nešto o retkim sindromima. Nemam nijedan od tih, a nije ih imao ni moj otac. Ali su u to vreme glavobolje postale gadnije. Mnogo gadnije. Onda su krenuli napadi. Usro sam se od straha.

Tad mi je postalo jasno da je prekasno. Nisam hteo da se pojavim kod Marstersa i tražim nekakvo čarobno rešenje kad sam znao da ne može da mi ga da. Zato što sam predugo čekao.

Ah, dosta o tome.

Sada je jedino važna Kamrin. Pravi sam seronja što sam je uvalio u ovo, naročito posle... boga mu, na šta li sam mislio? Njen poslednji dečko je umro, a ja joj sad priređujem reprizu.

Valjda nema drugog objašnjenja sem da sam sebičan. Volim je i znao sam od trenutka kad mi se obratila u onom autobusu tamo u Kanzasu da je ona prava.

Ali sudbina je okrutna i da sad stoji preda mnom, garant bih je šutnuo u jebena jaja.

Samo se nadam da će mi Kamrin oprostiti...

Vrata bolničke sobe se otvaraju i vidim je prvi put od sinoć kad smo vodili ljubav. Samo me pogleda na trenutak, na licu joj se čita neizreciva bol, mučenje - a to me ubija. Zatim mi prilazi, pada mi u naručje. Stežem je čvrsto. Ne želim nikad da je pustim da ode.

O, bože... neću da ikada ode...

Držim je za obraze i sklanjam joj kosu iz očiju, poljupcima brišem suze koje joj liju niz lice.

Gušim sopstvene suze jer znam da će se Kamrin osećati još gore ako ih vidi. „Mnogo mi je žao”, kažem bolnim, očajničkim glasom. „Kamrin, nisam mogao da ti kažem...

Nisam hteo da vreme koje smo proveli zajedno bude išta sem onoga što je bilo.”

Oči su joj ponovo pune suza. „Nadam se da nisi...” krećem da govorim. „Ne, Endru... razumem zašto; ne treba da objašnjavaš. Drago mi je što mi nisi rekao...”

Sad osećam još veću krivicu. Stvarno zaslužujem dobar šamar! Molim te, mala, samo me ošamari!

Vrišti na mene! Uradi bilo šta, samo nemoj da mi govoriš daje to u redu...

Nežno privlačim njeno lice i ljubim joj usne. „U pravu si”, kaže ona. „Da si mi rekao, naše zajednički provedeno vreme bilo bi mračno i... nne znam, ali bilo bi drugačije, a ne mogu da podnesem pomisao na drugačije - mada Endru, volela bih da si mi rekao samo iz jednog razloga: učinila bih sve, ama baš sve da te dovedem u bolnicu ranije.” Glas joj postaje napetiji. „Mogao si...”

Odmahujem glavom. „Mala, već je bilo prekasno.” „Ne govori to! Nije prekasno ni sada! Još uvek si ovde, šansa još postoji!”

233

Avada&Chia&Ex

Nežno se smeškam i konačno puštam njene obraze, spuštam ruke uz bokove na belo bolničko ćebe kojim sam pokriven. Dosadna cevčica za infuziju vijuga iz moje ruke naviše. „Kamrin, samo sam realan. Već su mi rekli da su mi izgledi loši.” „Ali šansa još postoji”, opire se, iako je sve ovo bolno za nju. „Mala šansa je bolja nego nikakva.” „Ako ih pustim da me operišu.” Izgleda kao da je upravo dobila šamar. „Kako to misliš ako?”

Skrećem pogled.

Ona pruža ruku i energično me hvata za bradu, tera me da je pogledam. „Endru, ne postoji 'ako' - ne misliš valjda ozbiljno.”

Pomeram se u stranu i pružam ruke ka njoj, pokazujem joj da legne do mene.

Privlačim je bliže. „Da te nikada nisam sreo”, kažem duboko zagledan u njene oči, „nikada ne bih prošao kroz to.

Da nisi ovde sa mnom upravo sada, ne bih to učinio. Smatrao bih to bacanjem para i traćenjem vremena i samo bih svojoj porodici dao lažnu nadu, otežući ono neizbežno.” „Ali ćeš im dozvoliti da te operišu” kaže sumnjičavo.

Palcem joj dodirujem obraz. „Kamrin Benet, za tebe ću učiniti bilo šta. Ne zanima me šta je u pitanju, nije me briga... uradiću bilo šta što ikada zatražiš od mene. Bez izuzetka.”

Grudi joj se tresu od jecaja.

Milujem joj obraz, sklanjam joj kosu i gledam je duboko u oči. „Učiniću to.”

Prinosi usta mojima i grozničavo se ljubimo. „Ne mogu da te izgubim”, kaže. „Pred nama je otvoren put. Ti si moj saučesnik.” Smeši se na silu kroz suze.

Ljubim je u čelo.

Dugo ležimo zajedno i pričamo o operaciji i ispitivanjima koja tek treba obaviti. Kaže mi da će stalno biti uz mene i da će ostati ovde sa mnom koliko god bude trebalo. Pričamo i pričamo o mestima koja želimo da obidemo i počinjem da nabrajam pesme koje hoću da nauči da bismo ih zajedno pevali na putu. Naravno, njoj je stvarno stalo do Sivil Vorza, a meni to ni najmanje ne smeta. „Endru, moraš da naučiš Tip of My Tongue”, kaže, a u očima joj se vidi koliko je uzbuđena. „To je tako vesela pesma i mogu tačno da nas zamislim kako je izvodimo. Već imam u glavi kako će to izgledati!”

Ne mogu da podnesem pomisao da kažem nešto negativno ili zloslutno i rizikujem da s njenog lica nestane osmeh. Osećam u srcu da to nikad nećemo stići da ostvarimo, da ću biti mrtav i da me neće biti pre nego što se ukaže prilika da nastupim s njom.

Pa ipak, zadržavam osmeh na licu. Neću da dozvolim da vidi poraz u mom srcu. „Možemo da nastupamo kao kaver bend ili tako nešto”, dodaje sva srećna. Malo se i zarumenela, kao da ju je na neki način sramota što to predlaže. Razmišljam o tome na trenutak, pa klimam glavom i kažem: „Nije loša ideja. Svirao sam po mnogim barovima i klubovima” odavde do Luizijane. Poznajem vlasnike. Ma, mogli bismo čak da odemo i u Čikago da sviramo u Ejdanovom baru.”

Lice joj se ozari i ona gura glavu do moje. Nežno je ljubim u kosu. „Onda ćemo tako i uraditi”, kaže. „Ti i ja, stalno na putu i radimo ono što volimo. Nije baš putovanje s rancem na leđima, ali je...”, zastaje, razmišlja kakvo je značenje svega toga, pa sa entuzijazmom dodaje, „to je nešto još bolje.”

Nasmejem se malo i milujem je prstom po slepoočnici i obrazu. Srce me boli kad je čujem kako govori o tim stvarima, što je toliko jaka da dopušta sebi da veruje da će se one ikada dogoditi.

Užasno mnogo boli što neću biti ovde s njom. I uopšte me ne bi bilo briga u šta će se naši životi pretvoriti samo da smo zajedno.

234

Avada&Chia&Ex

Neko vreme dok ležimo u ovom krevetu osećaj je isti kao kad smo bili na putu. Ne pričamo o bolesti i smrti. Samo pričamo i smejemo se i u meni se javlja sve ono perverzno, zavlačim joj prste ovde i onde, zadirkujem je. Ona se kikoće i sklanja mi ruku, ali u nekom času popušta i pušta me da joj uradim ono što hoću. I uzvraća mi uslugu.

A zatim samo ležimo zajedno, ponekad se pogledamo u oči, ponekad gledamo jedno kroz drugo kao da smo oboje zaneti dubokim razmišljanjem koje slama srce.

Kamrin ustaje iz kreveta. „Mala, šta ne valja?” „Sve je u redu”, kaže i toplo se smeška.

Skida pantalone i majicu.

Cerim se od uva do uva kao derište. Nikad ranije nisam to uradio u bolničkom krevetu. „Ma koliko želela seks s tobom u bolničkoj sobi”, kaže dok se zavlači u krevet sa mnom, „to se neće desiti; sva snaga ti treba za operaciju.”

Gledam je znatiželjno dok ponovo leže pored mene samo u gaćicama i brusu. Čvrsto pribija grudi uz moje i prepliće noge oko mojih. Naša tela su savršeno poravnata, rebra nam se dodiruju. „Šta to radiš?”, pitam, radoznalo se smeškajući.

Spušta slobodnu ruku i prati prstima moju tetovažu Euridike. Pažljivo je posmatram, uživam u njenim pokretima, njenom dodiru, njenoj toplini. Njen kažiprst nalazi Euridikin lakat tamo gde boja prestaje i zatim ga premešta na svoju kožu da nastavi tamo gde se moja završava. „Želim da budem tvoja Euridika ako mi dozvoliš.”

Srce mi staje na sekund, ostajem bez daha. Ova devojka mi je upravo pomilovala samu dušu svojim usnama. Hoću da zaplačem, ali se to pretvara u neizbežno cerenje. „Hoću da uradim drugu polovinu,” nastavlja, dodirujući prstima moje usne. „Želim da stavim Orfeja na svoja rebra da se ponovo spoje.”

Prolazi još trenutak pre nego što mogu da progovorim. „Oh, mala, ne treba to da radiš; to na rebrima boli ko đavo.” „Ali hoću je i nije me briga koliko boli.”

Osećam da mi se oči konačno pune suzama i saginjem se da ustima pokrijem njena. „Voleo bih to”, šapućem joj na usnama.

Ljubi me nežno i uzvraća šapatom: „Otići ćemo posle operacije, kada se budeš osećao bolje.”

Klimam glavom. „Aha, Gasu ću sigurno trebati i ja da proveri da se linije tvoje tetovaže nastavljaju na moje - ismejao me je kada sam došao da mi to uradi na rebrima.”

Smeška se. „Je l’ tako?” „Aha.” Kikoćem se. „Optužio me je da sam beznadežni romantičar i zapretio da će kazati mojim prijateljima. Rekao sam mu da je isti kao moj otac i da začepi gubicu. Gas je dobar momak i strava tatu majstor.” „To vidim.” Zavlačim prste u njenu kosu, stalno je guram unazad preko temena. A tada hladna, surova, okrutna stvarnost uspeva da se uvuče između nas i budi me. Zamalo da dozvolim sebi da me iluzije ponesu. „Kamrin, hoću da budeš spremna.” „Ne počinji s tim...” „Ne, mala, moraš to da mi učiniš”, kažem. „Ne smeš sebi da dopustiš da stopostotno veruješ da ću preživeti. To ne možeš.” „Endru, molim te. Samo prestani.”

Spuštam prste na njene usne, ućutkujem je. Opet počinje da plače. Boli me kad je vidim da plače, ali je ovo nešto što mora da se kaže. „Samo mi obećaj da ćeš nastaviti da govoriš sebi da mogu umreti.”

235

Avada&Chia&Ex

„Ne mogu da nateram sebe da kažem nešto tako!” Stežem je jače. „Obećaj mi.” Škripi zubima.

Konačno popušta i prisiljava sebe da kaže: „... Obećavam.”

To radi samo zbog mene. Znam da neće tako postupiti. „A ti moraš meni da obećaš da ćeš se izvući iz ovoga” dodaje i opet gura glavu pod moju bradu. „Endru, ne mogu da postojim bez tebe. Moraš da znaš da ne mogu.” „Znam, mala... znam.”

Između nas zavlada tišina. „Hoćeš li da mi pevaš?” pitam. „Šta hoćeš da pevam?” „Dust in the Wind”, odgovaram. „Ne. Neću da pevam tu pesmu. Nemoj nikada više to da tražiš od mene. Nikada.” Stežem je uz sebe. „Onda pevaj bilo šta”, šapućem, „samo želim da ti čujem glas.”

I počinje da peva Poison & Wine, istu onu pesmu koju smo pevali zajedno u Nju Orleansu kad smo ležali jedno drugom u naručju one noći. Pevam s njom nekoliko stihova, ali sam slab. Slab sam od emocija. Slab od bolesti i stresa. Slab od bola i očaja. Slab zbog neizbežnog.

Padamo u san zagrljeni.

„Treba da obavimo neka ispitivanja”, čuje se neki glas iznad kreveta.

Pokušavam da se razbudim i vidim medicinsku sestru kako stoji s moje strane kreveta. Vrti mi se u glavi i osećam se neobično. Slično onome kako sam se osećao nekoliko minuta pre nego što sam se onesvestio u svom stanu. Kada sam se probudio u ovom krevetu, jedino čega sam se sećao bio je miris slanine. I satima posle toga mogao sam da namirišem slaninu. Nekoliko puta sam pitao sestre da li je u blizini kantina jer se jako osećala slanina. „Trebalo bi da se obučete”, kaže sestra pronicljivo se smeškajući.

Verovatno misli da smo Kamrin i ja obavili još nešto sem što me je posetila i prespavala ovde, imajući u vidu da smo oboje polugoli.

Kamrin se izvlači iz kreveta i oblači se dok sestra proverava moje podatke. U podnožju kreveta stoje invalidska kolica. „Kakva ispitivanja?” slabašno pitam.

Osećam se malo dezorijentisano. Sranje. Samo se molim * da Kamrin izađe pre nego što mi se desi još nešto... „Endru?” Kamrin se vraća do kreveta. Zna da nešto nije u redu.

Podižem ruku da je sprečim. „Ne, mala, dobro sam; samo mi se malo vrti u glavi. Pokušavam da se razbudim.”

Medicinska sestra se okreće prema meni i pomaže mi da sednem, sklanjajući cevčicu za infuziju da ne smeta. „On neće biti ovde sat ili dva, možda i duže, dok ne obave još neka ispitivanja”, kaže ona. „Trebalo bi da odete i nešto pojedete, opružite noge i vratite se kasnije.” „Ali ja - ja ne želim da ga ostavim.” „Uradi kako ti je rekla”, zahtevam, mada najnežnije što mogu. „Hoću da odeš i jedeš.” Okrećem glavu da je ovog puta pogledam i strogo pokazujem prstom. „Ali ne šniclu”, zezam se. „Još uvek mi

236

Avada&Chia&Ex

duguješ šniclu za večeru, sećaš se? Kad izađem odavde, to je prvo što ćemo uraditi.” Izmamljujem iz nje onaj osmeh za kojim sam čeznuo, mada nije onako blistav kako sam se nadao. „Okej”, slaže se i neodlučno klima glavom. „Vratiću se za koji sat i čekaću te.” Žurno se vraća i nežno me ljubi, provodimo jedan zajednički trenutak u ćutanju.

Konačno, sedam u invalidska kolica i sestra me gura iz sobe. Osvrćem se samo jednom, a zatim otržem pogled sa nje. Osećam da je ovo poslednji put da je vidim. Blistavi beli pod se kreće poput tekuće vode ispod mene dok me sestra gura niz hodnik. Na svetlucavim pločicama počinju da se pojavljuju šare dok usredsredeno zurim u njih jer ne smem da podignem pogled. U početku mislim da je to samo nedostatak volje, ali zatim shvatam da je nešto drugo. Skrećemo udesno iza narednog ugla. Čujem glasove koji nam se približavaju, ali ne dižem pogled. Čujem vetar koji mi duva preko golih leda dok kolica ubrzavaju. Osećam da mi je glava veoma teška, kao betonski blok postavljen između ramena. Čujem Kamrinin glas i mislim da sam podigao glavu da je pogledam, a zapravo se uopšte nisam pomerio. To nije Kamrinin glas. Već glas medicinske sestre. Govori mi nešto o tome koliko prstiju...

To je poslednje čega se sećam pre nego što sve obavije crnilo.

Smrt. To je nešto čudno. Nisam je ovako zamišljao. Osećam kao da ništa nema težinu.

Moje telo. Moj um. Ruka koju stalno pokušavam da prinesem licu.

Stalno čujem glasove oko sebe, ali nikako ne uspevam da shvatim šta govore.

Da li sam stvarno mrtav? Uopšte ne razumem. Koliko sam dugo ovde? I gde sam ja, dođavola?

Osećam kao da sam spavao čitavu večnost. Ali me brine kako sam uopšte svestan toga.

„Endru? Molim te, probudi se...” „Endru...”

by Chia&Avada&Ex

www.bosnaunited.net www.crowarez.org

237

Avada&Chia&Ex

O AUTORU

Dž. E. Redmerski, pisac bestselera prema časopisima New York Times i USA Today, živi u Nort Liti Roku u Akranzasu sa troje dece i maltezerom.

Možete joj pisati na: JessicaRedmerski. com Twitter, @TRedmerski Facebook.com/J.A.Redmerski Pinterest.com/ jredmerski.

238