U okovima nevere%2c tes stimson

~1~

Tes Stimson

U OKOVIMA NEVERE www.crowarez.org www.bosnaunited.net

~2~

1

Ela Često se pitam da li je preljuba zacrtana u genima, kao plave oči ili izbačeni zubi. Da li sam neverna zato što je tako zapisano u mojoj DNK? Nismo li svi mi samo nosioci određenog genetskog bar-koda, ništa manje i ništa više, sinulo je naučnici u meni. Pogledajte, eto tu je, ušuškana između riđe kose i kruškastih kukova - nevernost, jasna kao dan. Biološki dokaz da ne mogu ostati verna isto kao što ne mogu da smanjim broj cipela, ma koliko se trudila.

Vilijam se meškolji pored mene. Poseže za mojom dojkom i bradavica mi se momentalno kruti pod njegovim dodirom. Njegov ud - već tvrd - ponovo udara u moje bedro. Smešim se. Posle osam godina više i nemamo seks tako često, ali kad se desi, zaista vredi svake pare.

Okreće se na leđa i povlači me na sebe; blago se grčim dok prodire u mene. On ne treba da zna da sam prošle noći bila s Džeksonom - i to dvaput.

Dok se odozdo zabija u mene, hvatam se za mesingani okvir kreveta tražeći oslonac, a moje se grudi izazovno njišu nad njegovim ustima. Usne mu se stežu oko moje bradavice, a ja među nogama osećam šetajuće pulsiranje. Pojačavam stisak. Vilijam je veoma sebičan ljubavnik; naučila sam da uzimam od njega zadovoljstvo bez pitanja. Džekson je obzirniji: uvek u potrazi za novim načinima da mi udovolji, kontroliše se sve dok ne svršim, ponekad i tri-četiri puta.

Izbacujem Džeksona iz glave. Suprotno popularnom mitu, žene mogu da budu dobre u preljubi.

Sve što treba da rade jeste da nauče da razmišljaju kao muškarci.

Moj klitoris se trlja o Vilijamovu karlicu i poznata vrelina raste. Zubima nasrće na moju dojku; brzi, pohlepni ugrizi. Posežem rukom između njegovih butina, žustro klizeći noktima po njihovoj unutrašnjoj strani i testisa. Trza se u meni, dodirujući G-tačku, i ja se stežem, uživajući u trenutku na vrhuncu rolerkostera. Orgazam me preplavljuje u munjevitim, skoro bolnim talasima.

Jednom rukom pronalazim sićušnu osetljivu tačku između njegovih testisa i anusa i pritiskam je tek toliko da ga izludim. Drugom hvatam telefon koji pisti.

Samo dve osobe mogu da mi pošalju poruku u ovo doba noći. Džekson ili... „Sranje!” Svaljujem se s Vilijama i napipavam gde su mi stvari. On udara glavom o jastuk. „Hriste. Mislio sam da večeras nisi dežurna!” „Hitan slučaj!” Zakopčavam grudnjak i grabim ispod kreveta u potrazi za gaćicama. „Vraćam se najbrže što mogu.” „Zar to nije moglo da sačeka bar dok svršim?”

Odustajem od gaćica, uskačem u sivu usku suknju i navlačim na stopala par skerletnih cipela s vrtoglavim štiklama. Uspevam da pronađem samo jednu naušnicu s topazom, a mrzim kad rasparim komplet.

Dok zakopčavam belu svilenu bluzu, naginjem se i spuštam poljubac na Vilijamov kao šmirgla grub obraz. Miriše na seks sa mnom. „Srećan Dan zaljubljenih!”

On se mršti. „Duguješ mi!” „Stani u red!”

Petnaest minuta kasnije oslobađam nožne prste iz cipela s ubilački visokim potpeticama dok lift melje svojim putem nagore ka odeljenju za akušerstvo. Mora da je malo dalje od one preljubničke dvostruke spirale ušuškan i jedan mali nisam kriv genom, koji objašnjava moj neobuzdani fetiš prema lepoj obući. Kako drugačije protumačiti kupovinu poslednjeg preostalog para crvenih dina u ~3~

veličini šest (i ne, nisu se „proširile od nošenja”, kako je obećala prodavačica u komisionoj radnji), kad celog svog života nosim sedmicu?

Moja majka je oduvek imala savršenu obuću. Čak i kada su nas francuski sudski izvršitelji izbacili iz našeg malog appartementa u Rue du Temple zato što je moj otac prestao da plaća kiriju, njene cipele su bile besprekorne, ako njen ugled već nije. Mogle smo umirati od gladi, ali ona nije mogla da se odupre novom paru tufnastih sandala s otvorenim prstima, ništa više nego što je mogla mom ocu.

Odgajila je svoju jedinu ćerku u istom duhu.

Vrata lifta se otvaraju i ja šepam prema porođajnim salama, nelagodno svesna strujanja vazduha ispod suknje. Lusi mi je najbolja prijateljica i volim je do ludila, ali se zaista nadam da večeras nije u smeni. Navikla sam da slušam moralne propovedi svoje majke; ona, naposletku, govori iz vlastitog lošeg iskustva. Ali Lusi i ja smo les soeurs sous la peau1 još od vremena kad smo na Oksfordu, kao studentkinje medicine, ukrstile skalpele preko napola seciranog leša. Ona mi prepisuje ksanaks pre letenja. I upoznata je s mojim višegodišnjim aferama.

S druge strane, kad vas muž napusti zbog neke tinejdžerke koja se bavi koreografijom zaboravite semantiku: kad imate trideset i šest, ona kojoj je dvadeset i tri jeste tinejdžerka - to vam daje za pravo da gledate na brakolomstvo drugih ljudi s više zavisti nego zadovoljstva.

Dok se približavam sali za porođaje, zvoni mi mobilni telefon. Virim kroz okno i shvatam da je moja pacijentkinja sigurno još u ambulantnim kolima, zaglavljenim u neumoljivom saobraćaju negde na Fulamskom putu, pa prihvatam poziv. „Džeksone”, kažem, „s pacijentkinjom sam.” „Ti si na poslu?” „Znaš da sam dežurna.”

Jedna od prednosti lekarskog poziva (osim sjajnih molbi nepoznatih ljudi da im na zabavi pregledam tiroidne žlezde ili analne fisure u gostinskom kupatilu, zanemarujući ujedno i društvene skrupule i činjenicu da sam neonatolog) jeste mogućnost izbijanja iz kuće po celu noć bez ikakvih pitanja. Kao pedijatrijski savetnik na odeljenju za neonatalnu intenzivnu negu bolnice Princeza fuženi, dugujem toj ustanovi šest noći dežurstva svakog meseca, a moj muž je oduvek verovao da ih ima bar sedam. „Imaš pet minuta”, govorim Džeksonu. „Nisi mi to govorila prošle noći”, zadirkuje me, a njegovo otezanje, karakteristično za američki Jug, neumanjeno je uprkos decenijama u Engleskoj.

Ne varam muža zato što je naš seksualni život neredovan ili nezadovoljavajući. Naprotiv: on je savestan ljubavnik. Premda imam hrpu prihvatljivih razloga za neverstvo, nisam sigurna da mogu da pronađem izgovor koji me stvarno opravdava.

Navlačim beli mantil na ramena. „Pričaj!” „Moramo da razgovaramo.” „Sada? Zar to ne može da pričeka?”

Okleva. „Upravo sam našao mnogo lep motocikl na Ibeju - indijan. Licitacija se završava u ponoć pa sam hteo prvo s tobom da porazgovaram o tome...”

Ne mogu a da ne pomislim da je hteo da kaže nešto drugo. „Motocikl?” „Daj, El, znaš da sam oduvek želeo motocikl. Njime ću stvarno brzo stizati na posao. Lako je tebi”, dodaje, a izvesna oštrina mu se uvlači u glas, „kad živiš tako blizu bolnice. Ne gubiš ti dva puta dnevno po sat u prevozu.” „Ubeđena sam da bi Dakejn farmacija još...” „Za boga miloga, Ela! Koliko puta?”

1

* Fr. sestre pod kožom, sestre u duši. (Prim, rev.)

~4~

„Niko ne traži od tebe da podižeš novac za njihove pilule”, kažem čvrsto. „Svima nam je poznato da su to nemoralni podvodači koji uvaljuju lekove i koji će otići pravo u pakao, bla-bla.

Ipak, istraživački program se razlikuje...” „Istraživanje matičnih ćelija naprasno je postalo u redu?” „Džeksone, ja sam lekar. Šta hoćeš da kažem?” „Ne moraš da ostaviš savest na ulazu kad navučeš beli mantil, Ela”, kaže on s gorčinom. „Samo svoje pomodarske cipele.”

Eh, kad bih mogla. „Ne vidim kakve veze ima moja savest sa...” „Mislio sam da treba da spašavaš bebe, a ne da ih ubijaš.” „Niti to ima ikakve veze s neonatologijom, Džeksone”, uzvraćam iznervirano, „ali otkad se petljanje sa zigotima izjednačava s baliranjem novorođenčadi vilama?” „Glupo je od mene što sam pomislio da ti je stalo.” „Glupo je od mene što sam pomislila da ćeš rasuđivati kao odrasla osoba.”

Implicitno značenje kovitla se kroz etar. Oboje znamo o čemu se ovde zaista radi.

Prebacujem mobilni na drugo uvo, s teškoćom obuzdavajući nervozu. Sada nije trenutak da ga prozivam što želi da prekrši naš dogovor - od prvog dana smo se složili: nema dece. Ne čini se da će ta tema ikad nestati s dnevnog reda, mislim ogorčeno. „Vidi, samo sam mislila...” „Znam šta si mislila, Ela.” To je jedna od onih osobina kojima sam se kod Džeksona uvek divila (naročito zato što je sama nemam): njegov nepokolebljiv, staromodni integritet. Kao nadareni prikupljač sredstava, šarmantan, iskren i artikulisan, on poseduje onu vrstu dopadljive samouverljivosti koja bi, da je politički nastrojen, mogla da ga progura do Bele kuće (mada mu, naravno, njegovo neizlečivo poštenje ne bi išlo u prilog). U poslednjih nekoliko godina, od više prestižnih nevladinih organizacija dobio je šestocifrene ponude i otvoreni račun za sve troškove vođenja kampanja za prikupljanje sredstava za projekte ili posao u kancelariji za razvoj. Sve su doživele razočaranje mada tek pošto ih je Džekson dovoljno očarao da doniraju velike svote novca za Jedan je svet., najnoviju rupu od dobrotvorne ekološke organizacije u kojoj radi.

To je jedna od stvari koja me oduvek nervirala kod mog muža, njegov strogi južnjački osećaj časti, koji se svodi na: po mome ili nikako.

Stežem mobilni između brade i ramena da zakopčam beli mantil preko elegantne suknje od krepa. Ne postoji ništa što mogu da preduzmem u vezi sa izazovnim crvenim cipelama. „Dobro.

Ako si već odlučio.” „Razmišljaj o tome kao o zakasnelom rođendanskom poklonu.” Zatvaram oči, iznenada preplavljena kajanjem. „Oh, Džeksone, žao mi je.” „Zaboravi.” „Bila sam toliko zauzeta u bolnici - nema nas dovoljno...” „Zaboravi, rekoh!” Ćutanje se oteže. Kako je mogao da mi promakne njegov rođendan? Rođen je na Dan zaljubljenih, zaboga. Baš i nije teško za pamćenje.

Džekson se ponovo nakašljava. „Kako prehlada?”, pitam tiho, sa osećajem krivice. „Zapravo se osećam nekako odvratno, da budem iskren. Mislim da me hvata groznica.”

Suzdržavam osmeh. Neverovatno je kako jedan bacil različito utiče na muški i ženski imuni sistem. Trebalo bi da napišem rad o tome: „Virus koji će proizvesti samo kijavicu kod ženki jedne vrste, čudesno postaje infekcija gornjih disajnih organa u trenutku kad se susretne s mačo Yhromozomom...” „Vidi, Džeksone, izaći ćemo za vikend, obećavam. Izmisliću neki izgovor...” „Kako da ne.”

~5~

„Biraj. Gde god hoćeš.” „Važi. Kakogod...” „Ionako ćeš više uživati kad se budeš osećao bolje.” Zatim dodajem: „Volim te”, delimično zato da umirim savest, a delimično i zato što je, uprkos Vilijamu, uprkos svemu, to i dalje istina. „Ja tebe još više.”

To je naša krilatica, jedna od onih razmena između partnera, koje razvijete u prvim mesecima veze i kasnije ih se držite kao za pojas za spašavanje, koristite ih s pomešanim sujevernim predosećanjima, uz nadu i strah kada se situacija zakomplikuje.

To je, takođe, u šest reči, sinopsis našeg braka.

Upoznali smo se u Americi pre jedanaest godina, u trenutku savršene oluje; jedne noći, kad sam bila dovoljno umorna i dovoljno ranjiva i (da budemo iskreni) dovoljno pijana da prozor na mom brižljivo negovanom cinizmu napukne i ponudi Džeksonu prostor da se provuče.

Izgubila sam nevinost sa sedamnaest godina (s mojim tridesetčetvorogodišnjim trenerom tenisa; taj kliše više me je posramio od činjenice da me je in flagrante uhvatila baka, koja je samo klimnula glavom, trijumfujući, jer se, konačno, dokazalo da je u pravu). Od tog momenta, svi muškarci s kojima sam izlazila imali su samo jednu zajedničku karakteristiku: nijedan ni izdaleka nije bio dostupan, a meni se upravo tako i sviđalo.

Deo mene je znao da takvo ponašanje nije baš prihvatljivo, ali je ostatak računao da će se to samo od sebe rešiti kad budem upoznala onog pravog.

Nije to bila coup defoudre.2 Džekson Garet je besposličio u pijano-baru u Burbonskoj ulici, u francuskoj četvrti Nju Orleansa, i uputio se pravo ka Lusi i meni kao da smo nas dve celu noć samo njega čekale. Ljubav s tim nije imala nikakve veze.

Džekson je bio - i jeste - najzgodniji muškarac kog sam ikad srela. Krasi ga taj američki, zaslepljujuće beli osmeh filmske zvezde i onaj tip kože koji deluje pozlaćeno čak i usred engleske zime. Oči tifani-tirkizne, s bezobrazno dugačkim trepavicama i nekakvom iskrom od koje vam se koža ježi, a odeća sama raskopčava. A usta - njegova usta su tako pokretljiva i senzualna da nemate drugog izbora nego da bacite svoju analnu britansku suzdržanost niz vetar i molite za poljubac.

Hajde, rođendan mi je, nisi valjda stidljiv? (Kad se toga setim, ubeđena sam da su se tog trenutka pokrenula tri uragana.)

Nakon što smo izašle malo na vazduh, zgrabila sam upaljač i nespretno pokušala da održim ravnotežu, čekajući da se on ustremi na Lusi. Muškarci uvek to rade, što nimalo ne iznenađuje s obzirom na njene naglašene obline iz pedesetih, savršen ten i kosu do struka, boje starog zlata; tokom prve godine našeg poznanstva ozbiljno sam uzela u razmatranje sapfički preobražaj.

Univerzalni zakon privlačnosti - koji nalaže da ljudi završe s partnerima jednako privlačnim kao što svi i oni sami, jedna stavka gore-dole, osim ako novac ili moć ne naruše tu jednačinu - stavljao je Džeksona nedvosmisleno u njenu ligu, a ne u moju.

Međutim, nagnuvši glavu ovenčanu tamnoplavom kosom, počeo je nešto da mi mrmlja na uvo, dahom sladunjavim od ruma: „Oduvek sam znao da vi kolonizatori ne igrate pošteno. Trebalo bi sve da vas upozorim, lako se predajem.” „Ni ja baš nisam Virdžinija.” „Nikad ne bih rekao.” „Znam da postoji nešto nepristojno što bih mogla da uradim s Kanzasom i Misisipijem”, razmatrala sam, „ali su ovi uragani jači nego što izgledaju.”

Obrazi su mu mirisali na kožu i sapun i borovo drveće odmah posle kiše. Predelom mojih gaćica prostrujao je drhtaj.

Uzeo je nezapaljenu cigaretu koju sam držala među prstima i poveo me prema vratima. „Mislim da treba da porazgovaramo o stanju ove unije na nekom drugom mestu.”

2

* Fr. ljubav na prvi pogled. (Prim, prev.)

~6~

To očigledno nije trebalo da bude ništa više od kratke avanture na odmoru, pošto smo se Lusi i ja spustile u Severnu Karolinu samo na vikend. Nameravale smo da iskusimo filozofiju Velike opuštencije - dođi i promeni se - pre nego što diplomiramo na Djuku (ovo su njene reči), vratimo se kući u London i ponovo zabijemo glave u naše stisnute britanske guzice.

I tako, pošto me je Lusi ispratila srdačnim mahanjem, otišla sam se u njegov stan i spavala s njim (oh, stvarno sam bestidna!) prve noći, bez ikakvih zamornih igrarija i pravila poput: nema diranja ispod struka do petog izlaska.

Sledećeg jutra za doručkom - kreolske prženice od testa, sveži uštipci punjeni voćem i tortilje od brašna i bundeve s cimetom - dragi bože, čovek zna da kuva! - razmenili smo neke lične detalje koje smo prethodne noći zapostavili u korist energičnog seksa. Na primer, naša imena. Džekson se bavio prikupljanjem sredstava na Univerzitetu Tulejn u Nju Orleansu. Kada sam mu rekla da studiram medicinu na Djuku, malo je falilo da ispljune (jaku, crnu) kafu. „Neka sam proklet! Upravo sam dobio posao na Djuku. Prelazim tamo za nekoliko sedmica.”

I dalje u prijatnim bolovima od sinoćnih naprezanja, odlučila sam da je Džekson savršeni odskočni ljubavnik - nedavno sam okončala kratko i nesrećno flertovanje s oženjenim profesorom istorije i najbolje je da o tome više ne razmišljam - povremeni, okrepljujući odnos, koji pomaže da se oporavi slomljeno srce posle romantičnog promašaja, ili makar neko s kim može da se dangubi dok ne naiđe onaj Pravi. Kako me je tada upozorio, on neće biti muškarac za kog ću se udati.

Sve veze su suštinski neravnopravne; naučila sam tu lekciju još kao devojčica. Ko voli manje, ima veću moć.

Dok sam odrastala, često sam se pitala zašto moja majka uvek izgleda kao da čeka nešto što se uporno ne dešava. Dok sam iz noći u noć slušala majčino jecanje s druge strane zida, zaklinjala sam se da neću završiti kao ona. Neću čekati sedamnaest godina na harizmatičnog nevernog čoveka koji nema nameru da ostavi svoju ženu zbog mene, s kojim ću zatrudneti, a koji našem detetu neće dati čak ni prezime, koji će umreti i ostaviti me, u četrdeset i šestoj godini, kao ilegalnu udovicu u stranoj zemlji, s devetogodišnjom ćerkom koju treba da izdržavati, a bez apsolutno ikakvih sredstava.

Neslavno izbačene na ulicu nakon što je mon pere prerano preminuo, majka i ja spavale smo na zadnjem sedištu njenog prastarog zelenog pežoa pune tri nedelje, živeći na bajatim bagetima i prevrelom siru, dok nije priznala poraz i skupila hrabrost da se, s beretkom u ruci, vrati kući u Northemptonšir. Njen otac je umro a da joj nikad nije oprostio. Njena majka je o meni govorila kao o francuskom kopiletu. U ono vreme mi se sve to činilo vrlo opravdanim.

Narednih devet godina posmatrala sam majku kako grebe rukama i nogama za mrvice odobrenja od stare veštice, boreći se beznadežno da okaje svoj jedan jedini propali prkosni čin. Kako je uopšte skupila snage da pobegne u Pariz, ni dan-danas mi nije jasno. A ja bih zurila u svoj priprosti odraz u tufnastom ogledalu, s neprivlačnom gomilom crvenih lokni i očima boje slabog čaja, koje su se tako očigledno razlikovale od njenih, i zato su morale biti njegove, i pitala se šta je to videla u mom ocu što je moglo da ga učini vrednim ovog jada. Čim sam napunila osamnaest godina, pobegla sam u Oksford, rešena da ni po koju cenu ne zavisim od muškarca po pitanju bilo čega: ljubavi ili novca.

Džekson je imao sva obeležja otrovnog neženje; tako šarmantan, seksi i nesputan, trebalo je da mi slomi srce. Ali od samog početka i nasuprot svakoj logici, čak i kad je imao prehladu zbog koje mu je liptalo iz nosa, ocena za njegov izgled definitivno je dostizala devet i po; na dan venčanja, uz pomoć čete Vogovih šminkera, ja bih bila srećna ako bih se dočepala i sedmice - nekako sam oduvek znala da sam ja ta koja drži situaciju pod kontrolom.

Nije to bila samo jedna sitnica, već hiljadu sitnih znakova pažnje. Napunio je našu spavaću sobu jasminom zato što sam napomenula da mi se sviđa njegov miris. Ostajao je budan po celu noć i preslišavao me pred ispite, i nikad se nije ljutio kad bih se izdrala na njega zbog nervoze ili iz obesti.

Kad sam htela na skijanje u Kolorado, bilo mu je zadovoljstvo da me odveze, iako je mrzeo hladnoću svim žarom rođenog Južnjaka, koji nikad nije iskusio ni jutarnji mraz. Nije to bila sreća samo radi održavanja mira. Sreća deteta u osvit božićnog jutra. Bilo mu je dovoljno da bude sa

~7~

mnom. Šta god da predložim, smešio bi se lakim osmehom, koji je skupljao uglove njegovih plavoplavih očiju i govorio da je to, čim je dobro za mene, dobro i za njega.

Naša lagana romansa premostila je jaz između praznovanja i stvarnog života sa iznenađujućim uspehom. Bili smo veoma različite osobe, a ipak smo se razumeli. Oboje smo znali kako je to kad kao dete izgubite roditelja - u Džeksonovom slučaju oba: roditelji su mu poginuli u požaru hotela kad je imao jedanaest godina, ostavljajući ga na staranje bratu Kuperu, koji je bio šest godina stariji.

Oboje smo morali da odrastemo brzo i teško. Mada su naše reakcije na ovu preuranjenu svest o krhkosti života bile veoma različite - on je izabrao da živi za danas, a ja da kontrolišem sutra - bila nam je zajednička spoznaja haosa koji se iza toga krio. Oboje smo voleli džez i bluz, Gregorija Peka i baroknu arhitekturu. Džekson je obožavao umirujuće šetnje po planinama skoro isto koliko sam ja volela izazov planinarenja; oboje smo uživali u uzbuđenjima raftinga po brzacima, vožnji kajaka i kanua. Moram da priznam da su mi nedostajala jarka svetla Londona, ali tih ranih dana oboje smo bili najiskrenije srećni kada smo bili daleko od civilizacije, skriveni negde u nekoj kolibi, imajući za društvo samo čudnog bezopasnog crnog medveda.

Naravno da sam ga volela; bilo je nemoguće ne voleti ga. On je velikodušno davao i ništa nije tražio od mene (razgovor o deci došao je mnogo kasnije). Uvek je bio tu za mene, moj poverenik i saputnik, moj najdraži prijatelj.

A meni je bio potreban iz mnogo razloga, ali najviše da bi bio protivteža fatalnoj privlačnosti koju sam osećala prema muškarcima s kojima nisam mogla da izađem na kraj, muškarcima zbog kojih se nisam osećala sigurnom. Muškarcima poput mog oca, muškarcima koji bi me zahvatili kao vir i povukli pod vodu.

Svi se mi venčavamo delimično iz straha da ćemo ostati sami, da ćemo umreti nevoljeni. Tri meseca nakon što smo se upoznali, zaprosila sam Džeksona jer sam se plašila onoga što bih mogla da uradim ako se ne udam za njega, znajući da on neće biti u stanju da me odbije.

*** Lusi podiže pogled sa prijemnog pulta, za kojim je listala kartonsku fasciklu pozamašne debljine. „Lepe cipele.”

Oklevam. Ona se pokajnički smeši i ja joj uzvraćam osmeh, pošto mi je laknulo od neočekivanog podizanja bele zastavice.

Dodaje mi fasciklu. „Žao mi je što sam morala da te pozovem. Reč je o Ani Šor.”

Prokletstvo. Ana je Lusina beznadežna pacijentkinja s ginekologije, koja se stalno vraća: trideset devet godina, šest pobačaja za pet godina, od toga dva u zastrašujuće kasnoj fazi, u devetnaestoj i dvadesetoj nedelji. Ova trudnoća je njena poslednja nada da dobije dete; ona i njen muž Din već su odlučili da ne mogu da prođu kroz još jedan razarajući ciklus nade i očaja ako im sad ne uspe. „Podseti me. Koliko je odmakla?” „Dvadeset dve nedelje i šest dana.” „Sranje!”

Proučavam beleške i pokušavam da nađem deo o napredovanju bebe. Politika bolnice je da se ne spašavaju bebe starosti manje od dvadeset tri nedelje; ako se rode na samom rubu sposobnosti razvoja, šanse za preživljavanje su minimalne, čak i uz našu intervenciju. Laknulo mi je što me je Lusi pozvala; Vilijam će to preboleti. Ne bih volela da neki specijalizant vodi ovakav slučaj u mom odsustvu. „Vidi, Ela”, kaže Lusi oprezno, „izvini što sam prasnula na tebe pre neki dan. Samo sam bila u šoku što sam onako naletela na vas dvoje. Reci Vilijamu da mi je stvarno žao zbog soka od šargarepe. Platiću mu hemijsko čišćenje...” „Zaboravi. Barem nije bila vrela kafa.” „Ti znaš koliko mi je Džekson drag, a i ovo sa - s Lorensom...” „Da li je pristao na savetovanje?” ~8~

Izgleda kao da se sklupčala iznutra i da joj koža odjednom visi na kostima, opuštena. „Zatražio je razvod.” „Oh, Lusi. Oh, draga, tako mi je žao.” „Sranje, Ela! Nemoj da si snishodljiva ili ću načisto skrenuti.” Smiruje se uz vidljiv napor. „Znam da ne želiš da čuješ ovo, ali brinem za tebe. Džekson je tako dobar čovek. Vas dvoje biste mogli biti stvarno sjajan par. Ne želim da ti se ovo sa Vilijamom obije o glavu.” „Haotično je, znam, ali...” „Osam godina, Ela!” „Vidi, u redu. Nekako se otelo kontroli. Ali nije baš da se viđamo tako često.” Zatvaram karton. „Lusi, znaš li koliko je sati. Ovo ima veze s tobom i Lorensom, ne...” „Da li ga voliš?” „Džeksona? Ili Vilijama?” „Bilo koga”, uzvikuje razdraženo. „Nije to tako jednostavno. Život nije crno-beo, znaš da...” „U stvari, Ela, nešto jeste.” Gleda me oštro. „Jedno je igranje vatrom na koledžu, ali sad je drugačije. Ovo je stvarni život. Mislila sam da si konačno izbacila iz sistema ono što te je izjedalo kad si upoznala Džeksona. Očigledno sam se prevarila.”

Vrpoljim se od nelagode. Postoji li smisleno objašnjenje? S dvadeset pet godina, kad sam se udala za Džeksona, nameravala sam da mu budem verna zauvek. Mislila sam da je dovoljna želja da budem zaljubljena u njega. Ali u roku od godinu dana otkrila sam da dobiti ono što priželjkujete nije baš dobro kao što se priča. Lep i bezbrižan, Džekson mi nikad u životu nije rekao ne. Ipak, uskoro sam shvatila da me je puštao da radim po svome ne toliko iz ljubavi koliko iz želje da se oslobodi odgovornosti za bilo šta. Nisam se udala za sebi ravnog, već za osećajno dete; i zašto bih htela bebu - što je poduhvat oko kojeg sam se duboko dvoumila s obzirom na zapanjujuću nesposobnost svojih roditelja - kada sam već bila majka svom mužu?

Nadala sam se da će nam prijati povratak u London - gde je trebalo da se zaposlim kao lekar da će žagor grada nekako premostiti i oživeti naš odnos. Ali tada, samo nedelju dana pre naše treće godišnjice braka, upoznala sam Vilijama.

Nije bio ni blizu zgodan ili šarmantan kao Džekson. Dvanaest godina stariji, grub, ciničan, seksistički nastrojen i željan kontrole, bio je sušta suprotnost mom nezahtevnom mužu džentlmenu.

Ali za razliku od njega, jednostavno je imao to što je trebalo. U izobilju.

To je kao kad vas udari voz. Seksualna hernija bila je opipljiva, ali tu je bilo i mnogo više toga.

Susret s njim otvorio mi je oči i pokazao koliko toga sam uskratila i Džeksonu i sebi kad sam izabrala siguran izlaz i udala se za njega. Kad sam bila s Vilijamom, preobraćala bih se u neku drugu osobu, osobu kakva sam oduvek želela da budem - samouverena, poželjna, uzbudljiva. On me je izazivao; veza s njim bila je nalik hodanju po žici - istovremeno zastrašujuća i uzbudljiva.

Jedna omaška i mogla bih da ga izgubim; ili - još gore - da se zaljubim.

Nikad nisam ni pomislila da napustim Džeksona. Udala sam se za njega da bih zaštitila sebe od muškaraca poput Vilijama Ešfilda. Osim toga, osećala sam veliku naklonost prema svom suprugu.

On nije ni za šta kriv. Međutim, nisam mogla da se suočim s mišlju da provedem ostatak života ne osetivši više nikad ništa što je jače od naklonosti.

Vilijam je želeo isto što i ja: beg. Šansu da otkrije šta bi bilo kad bi bilo, a da ne ugrozi ono što jeste.

Na moje zaprepašćenje, suze prete da poteku. Počinjem da trepćem, iznenađena i šokirana, a nikad ne nosim privatan život na posao. „Ela, izvini. Nisam htela da te uznemirim...” „Nisi. To je moj problem, nije tvoj.” „Sigurna sam da znaš šta radiš”, kaže Lusi nesigurno. „Dalo bi se pomisliti, posle osam godina.”

~9~

Prekršta ruke. „Ela, ti si najprisebnija osoba koju sam ikad upoznala, ali čak ni ti ne možeš da vodiš paralelne živote a da se oni nekad ne sudare, pa makar samo i u tvojoj glavi. Osećanja imaju običaj da isplivaju na površinu, svidelo se to tebi ili ne.”

Lusi je moja najdraža prijateljica, ali ne zna o čemu priča. Sve je u apsolutnom redu. Moj život je besprekorno organizovan. Sve je divno izbalansirano. Vilijam i ja imamo savršen sporazum.

Džekson neće saznati; ništa neće poći po zlu. Imam potpunu kontrolu. Štrecam se na astmatični zvuk viktorijanskog lifta. Hvala nebesima, istog momenta se koncentrišem na svog pacijenta. Bežiš iz života u posao i to zoveš altruizmom, rekao mi je Džekson jednom u naletu ljutnje. Ja to zovem izlazom za kukavice.

Medicinsko osoblje u naletu izvlači bolnički krevet iz lifta. Izbezumljeni muž Ane Šor bori se da zadrži njenu ruku u svojoj dok kavalkada ubrzava korak. Iza njih krupnim koracima stupa Ričard Ejndžel, glavni računovođa bolnice - poznat, bez trunke ironije, i kao Anđeo Smrti. Njegova tanka plava kosa toliko je loše podšišana da se to graniči s nepristojnošću. Neprestano pucketa prstima pored bokova, nervozni tik koji nervira. „Sranje”, mrmlja Lusi, „htela sam da te upozorim.” „Ako bih mogao da porazgovaram s vama...” počinje Ejndžel.

Lusi nestaje u sobi, da pregleda Anu, dok Ejndžel i ja zurimo jedno u drugo preko prijemnog pulta. Najednom postajem svesna činjenice da ne nosim gaćice.

Kad se vrati, na čelu joj piše prognoza. „Lekovi ne deluju, Ela. Porođaj je u punom jeku. Rekla sam joj da ćeš da razgovaraš s njom i objasniš joj šta sledi.”

Naravno. Uvek sam ja ta koja mora da saopšti loše vesti. Lusi je isuviše lepa da bi neko poverovao da nosi sumorne vesti. Očigledno da ja, preplavljena pegama, obdarena užasnim riđim uvojcima i depardjeovskim nosom svog oca, posedujem pravi profil za tragediju.

Preplavljena naletom tuge, ulazim u Aninu sobu i sedam na ivicu kreveta. Nije strah u njenim očima ono što me razoružava, već uporna nada. „Ana”, govorim joj nežno. „Probali smo da zaustavimo porođaj, ali ne uspeva. Tvoja beba će se roditi za sat-dva, otprilike toliko. Dali smo joj steroide da pomognemo njenim plućima da sazru, ali nismo imali baš mnogo vremena. Veoma je sitna, Ana. Nema više od pola kilograma. Znaš li koliko je to malo?” „Kao pola pakovanja šećera”, šapuće Ana. „Ona je tako mala, draga. Nema još ni dvadeset tri nedelje. Moram da popričam s tobom o tome šta to znači, i moraćeš da budeš veoma hrabra. Možeš li to?”

Ona baca pogled na muža i zatim klima glavom, a stisak joj postaje jači. „Tokom porođaja gubimo dve trećine beba tog uzrasta. One jednostavno ne mogu da se bore, draga, njihova mala pluća nisu dovoljno jaka. Ako ipak i uspeju, ne mogu same da dišu. Dajemo im surfaktant, što sprečava da se njihova plućna krila slepe i olakšava disanje...” „A šta je s oštećenjem mozga?” bojažljivo pita Din, njen muž. „Kad se beba ovako rano rodi, postoji povećan rizik da će imati intrakranijalnu hemoragiju krvarenje u mozgu.” „Koliki je rizik?” „Od ovako malih beba preživi svaka treća.” Ana sklapa oči i okreće glavu.

Bože, ovo postaje sve teže. „To ne mora da znači da će beba imati oštećenje mozga, Ana. Loš ishod je u malom procentu slučajeva...” „Čekajte, čekajte. Šta vi zovete lošim ishodom?”, prekida Din. „O čemu mi ovde govorimo?” „O nekoj vrsti ograničenog kretanja i intelektualnim problemima u školi, o tome.” „I koliko prođe pre nego što saznate da li će beba biti - normalna?” „Ne možemo da znamo kad su bebe ovako male. Žao mi je, znam da je teško.” Zastajem, srce me boli dok tražim prave reći da ih utešim. „Kad je beba tako sitna, ponekad je bolje da je

~ 10 ~

jednostavno pustimo. Intervencije mogu biti vrlo traumatične, i za vas i za bebu, a kad su izgledi nesigurni kao sada...” „Briga me i ako nije savršena!” viče Ana. „Briga me ako budemo morali da provedemo ostatak života brinući o njoj!”

Din guta pljuvačku. „A ako uspe? Šta onda, doktorko Stjuart?” „Zovite me Ela, molim vas.” Uzdišem. „Vidite, Dine, neću da vas lažem. Ima mnogo prepreka s kojima prerano rođena beba mora da se suoči, ali nema svrhe da vam zadajem noćne more predočavajući svaku opasnost. Stvarno bi trebalo da se koncentrišemo na sadašnji trenutak, ne na nešto što može da se razvije u daljem toku događaja. Želim da razumete šta će se desiti čim krenemo da vas porađamo, zato što možda neću moći u tom trenutku sve da objašnjavam. Možda ćete morati veoma brzo da donesete neke vrlo teške odluke.”

On klima glavom, a vilica mu se trese dok se bori da zadrži suze. Isuse, zašto bi iko želeo da bude roditelj i rizikovao da prolazi kroz sve ovo? Imati dete isto je kao i živeti sa srcem koje okolo šeta izvan tvog tela. „Ako želite da u bilo kom času oživljavanja prestanemo, samo treba da kažete”, dodajem nežno. „Niko neće misliti loše o vama.”

Suze liju između Aninih sklopljenih kapaka. „Briga me šta morate da uradite. Samo ne odustajte od nje. Molim vas.”

Sledećih četrdeset minuta provodim pripremajući neonatološki tim, svesna strašne činjenice da se negde u ovoj bolnici još jedan tim medicinskog osoblja priprema da izvrši abortus bebe tek jednu nedelju starije od ove koju pokušavamo da spasimo. Znam da su velike šanse da će Anina beba umreti. Imala sam hiljadu slučajeva tragičnih poput njenog. Zašto mi se ovaj uvukao pod kožu?

Ričard Ejndžel sprema mi zasedu dok mi Lusi šalje pejdžerom poruku da se vratim u porodilište. On baca pogled na moje skerletne potpetice, otvara usta da nešto kaže, a onda mudro zaključuje da je pametnije da odustane. „Šta vi još radite ovde?”, zahtevam odgovor. „Niko vas ne čeka kod kuće?”

Požuruje da bi držao korak sa mnom, a prsti mu pucketaju kao koštani metronom. „Nova politika. Očekujem da me obavestite svaki put kad budemo imali neko nedonošče na granici.” „Na granici?” „Znate kakva je politika bolnice, doktorko Stjuart. Savršeno je opravdano...” „Izvinite, molim vas! Je li mi promakla vaša diploma medicinskog fakulteta?”, sikćem. „Otkad ste vi kvalifikovani da odredite održivost, Ričarde? Da li to samo male bebe hoćete da sperete u kanalizaciju ili planirate da obiđete i gerijatriju i poisključujete aparate?”

Izgleda kao da želi da me udari, ali se kontroliše. Znam da sam upravo stekla stalnog i opasnog neprijatelja, ali ne hajem za to. „Neko mora da bude odgovoran za operativne troškove ove bolnice, doktorko Stjuart. Ako vaše odeljenje preteruje, moraćemo da zakinemo na nekom drugom mestu. Jedan dan na odeljenju intenzivne nege za novorodenčad košta isto koliko i...” „Da li vi očekujete od mene da stojim po strani i gledam ovu bebu kako umire?” „Ovaj fetus je”, naglašava on, „previše mlad da bi opstao.” „Upoznajte se s činjenicama. Deset minuta je prošlo od ponoći”, praskam. „Što znači da je pre deset minuta ova beba ušla u dvadeset treću nedelju i osvaja večerašnju veliku nagradu: šansu da živi. A sada me izvinite, čeka me pacijentkinja.”

Trebalo bi da sam ushićena. Ejndželu je u prilog išla i verovatnoća i statistika. Međutim, uprkos svim izgledima, Anina i Dinova beba, prikladno nazvana Houp - Nada, ugrabila je šansu koju smo joj pružili.

Provešće naredna četiri meseca na neonatalnoj intenzivnoj nezi, s desetinom cevčica zabodenih u njeno sićušno telo; proći će nedelje pre nego što bude samostalno disala, ali je živa. Skener mozga

~ 11 ~

nije pokazao nikakve abnormalnosti, mada nas čeka dug put pre nego što budemo mogli da se opustimo. Rizik od infekcije je prevelik kod bebe rođene ovoliko rano. No, za sada je dobro.

Pa ipak, uobičajena euforija mi izmiče. Tiho ulazim u Vilijamov stan malo posle četiri ujutru, iako je dobro raspoloženje već isparilo. Osećaj nelagode prati me u stopu. Po prvi put posle mnogo godina žudim da zapalim cigaretu.

Sipam sebi čašu vode iz slavine, dodajem četiri kocke leda - hvala ti, Ameriko - i kroz zamračeni hodnik na prstima hodam prema spavaćoj sobi, trzajući se kao tinejdžerka na svako bučno kuckanje leda u oznojenoj čaši. Dugo stojim na otvorenim vratima, naslonjena na dovratak. Dok spava, bez cinizma u izrazu lica, Vilijam izgleda kao da ima manje od četrdeset osam godina. Nije lep prema uobičajenim standardima; crte lica su mu isuviše nepravilne da bi to bio. Sedam i po centimetara dug ožiljak, uspomena na nesreću s planinarenja kad je imao jedanaest godina, seče mu desni deo vilice. Još ga ponekad recne kad se brije. To je jedan od razloga što razmetljivo nosi trodnevnu bradu, koja je sada već prošarana sedim, primećujem, kao i predugačka kosa. Glava mu je teška, lavovska; kad se smeje, njegove žutosmede oči sijaju poput bakra. Potamne kad je besan i dobiju boju zrna kafe. Nemoguće je spoznati opseg njegove harizmatičnosti i snagu seksualne energije sve dok je ne usmeri na vas.

Nisam zaljubljena u njega. Otpočetka sam znala da ne mogu sebi to da dozvolim - naročito ne posle Kipra. Razvod od Bet nije dolazio u obzir, zbog njenih problema, niti bih ja htela da do toga dođe. To nikad nije bio deo naše pogodbe.

Najednom istrošena, dovršavam čašu vode i skidam odeću, pa tabanam do kupatila da operem zube. Primećujem da sam dobila menstruaciju nekoliko dana ranije; iznervirana što sam zatečena, grabim tampon za hitne slučajeve iz svog nesesera i beležim da treba da nabavim novo pakovanje u radnji na uglu sutra; ili, još bolje, danas.

U pola pet se konačno uvlačim u Vilijamov krevet: prekasno je da nastavimo gde smo stali.

Njegov budilnik će početi da zvoni za pola sata; uprkos tome što poseduje uspešnu agenciju za odnose s javnošću i osoblje koje broji više od četrdeset ljudi, Vilijam uvek prvi dolazi u kancelariju i poslednji iz nje odlazi. Da sam ja u braku s Bet, sigurno bih postupala isto. Imam veliku sreču što idem kući čoveku kog barem mogu da poštujem.

Lusine reči prodrle su mnogo dublje nego što želim da priznam. Po prvi put posle mnogo, mnogo vremena dozvoljavam sebi da zamislim kako bi bilo kad bih morala da živim bez Džeksona.

Blago sam iznenađena koliko ne želim da se to desi. Svesna sam da zaslužujem da ga izgubim.

Uvek sam vrlo pažljivo upravljala osećanjima prema Vilijamu, kako bih našu vezu razdvojila u glavi i srcu. Nikad ne bih ostavila Džeksona. Ipak, znam da bi mu to bila slaba uteha ako bi ikad saznao za moju preljubu. To bi mu slomilo srce; a time bi slomilo i moje.

Shvatam da je nepoznato osećanje u dnu mog stomaka zapravo stid. Nikad nisam ni htela ni nameravala da budem ovakva supruga. Zakinula sam svog muža. Ne samo da ga varam, već mu uskraćujem ono jedino što mi je tražio. Da li bi stvarno bilo tako loše imati bebu?

Mobilni mi zvoni i tera me da poskočim. Uzimam ga dok se Vilijam meškolji i prepoznajem bolnički broj na ekranu. Srce mi tone. Beba Houp je izgledala dovoljno stabilno kad sam napustila intenzivnu negu...

Ali s druge strane veze je hitna pomoć, ne intenzivna nega. A kad nekoliko minuta kasnije završim razgovor, više nisam nikakva supruga, niti neverna niti ikakva.

Postala sam udovica.

~ 12 ~

8. mart 1997. Čapel Hil roud Daram Severna Karolina 27707 Dragi Kuperu, Eto, još nisam mrtav, uprkos onome što sigurno misliš! Žao mi je što je prošlo toliko vremena od mog poslednjeg javljanja, ali ovih nekoliko meseci bili su ludnica. Bilo bi lakše da se prikačiš - na netu možeš da dobijaš ona opaka elektronska pisamca, zovu ih imejlovi, možda si i čuo za njih?!

Kakogod, vratio sam se u Zemlju katrana; uvek si govorio da ne mogu dugo da izdržim daleko od planina!

Zvao bih te pre nego što sam otišao iz Nju Orleansa, ali sve se odigralo tako brzo, nisam imao vremena. Moj novi stan još nema telefon, a gazda se razvlači, tako da je ovo pismo sve za sada.

U stvari, upoznao sam jednu devojku. Zove se Ela Stjuart i najlepša je žena koju sam ikad video. Britanka je (ima onaj ljupki naglasak) i doktorka - dobro, još studira na Djuku, ali će uskoro postati doktorka.

Pretpostavljam da upravo sada slažeš kockice, odmahuješ glavom i pitaš se u šta se tvoj mlađi brat ovog puta uvalio, ali nije ništa takvo. Ova devojka je prava stvar, Kupe. Ima nečeg u njoj; čim je upoznaš, znaćeš na šta mislim.

Bilo kako bilo, pre nekoliko nedelja, prve noći Mardi gr a festivala ušao sam u „Fejmos dor” (sećaš se, vodio sam te tamo kad si prošli put bio u Velikoj uživanciji, kad te pokupio onaj transvestit) i ugledao sam je čim sam ušao u bar. Teško je bilo promašiti je, Kupe, s onom njenom dugom divljom kosom, crvenom poput zalazećeg sunca, i krupnim zlatnim očima koje su me podsetile na Lolin ledeni čaj. Smejala se s prijateljicom, a onda se okrenula i uhvatila moj pogled. Nešto je u meni kvrcnulo, kao kad osigurač pištolja legne na svoje mesto. Nisam mogao da skrenem pogled s nje. Bilo je nečeg u njoj što se krilo ispod tog drskog stava: nečeg opreznog i istovremeno tužnog. Dobro to prikriva, ali to je svejedno tu. Prvo pomisliš daje oštra kao žilet, ali je u suštini slatka kao med.

I tako, sedim i pokušavam da smislim šta pametno da kažem, kad Ela jednostavno prilazi i poljubi me!

Kunem ti se, osećao sam peckanje u nožnim prstima deset minuta posle toga. Kako se to kaže? „Coup de foudre”, ili tako nešto. Kada znaš da tvoj život više neće biti isti.

Kladim se da se sad prevrćeš od smeha na zadnjem tremu i pitaš se kako je tvoj brat završio sav obnevideo od zaljubljenosti u tamo neku devojku, kao luđak pogođen amorovom strelom. E pa gucni još malo džeka, braco, jer to nije ni pola priče.

Sledećeg dana mi kaže da studira na Djuku. Odmah se istrčim i kažem da tamo radim - ne pitaj me šta me je na to nateralo, Kupe, ne znam šta mi je bilo, samo sam znao da ne smem da pustim da mi isklizne kroz prste. Tako sam proveo poslednje tri nedelje tražeći protivuslugu za sve moguće usluge koje sam ikad nekome učinio, i pre dva dana primim pismo u kom mi nude posao na Katedri za fizičku geografiju, počevši od ponedeljka! Slabije je plaćen nego na Tulejnu, ali mi se sviđa ideja da radim u korist ekologije, dosta mi je kapitalnih projekata. Dao sam otkaz na poslu, otkazao sam i stan i juče se dovezao ovamo.

Sad sedim ovde u iznajmljenom stanu, bez ikakvog nameštaja, osim kreveta i stolice, i pitam se da li sam napravio najveću budalu od sebe još otkad me je matori Alen uhvatio golog u strugari s Bler! Štos je u tome, Kupe, što me je Ela potpuno očarala, ali nisam baš tako siguran da se i ona upecala na mene. Uopšte ne znam šta da radim. Ne bih da se hvalim, ali moj problem je obično obrnut! Znam da joj se sviđam, ali sam prilično siguran da je naš izlet smatrala za vezu za jedan vikend. Kako ovo da resim, stariji brate? Ona je tako nestalna; jednog trenutka me spopada, a sledećeg se osećam kao da me šutira u dupe i izbacuje na vrata. Pretpostavljam da su je u prošlosti zafrkavali likovi koji ništa časno u životu nisu uradili, a meni jedno moraš priznati, a to je da govorim ono što mislim i radim ono što kažem. Ako je nateram da mi veruje, nikad joj neću dati povoda da zažali.

Pretpostavljam da je sve ovo deo famoznog karmičkog plana otplate kredita, jelda? Vraćanje duga za sva ona srca koje sam usput slomio. Jedva čekam da je ti i Loli upoznate. Ona je prava, Kupe. Mogu da nas zamislim kako sedimo na Ijuljašci u tatinoj vikendici pored jezera, gledamo kako sunce zalazi za planine i osećamo se kao kod kuće. Želim da ostarim s ovom ženom, gledam našu decu kako rastu, ljuljam unučice na kolenu kao što je deda nas ljuljao. Ne smem da uprskam, batice.

~ 13 ~

Bolje da ovo sada privedem kraju i odem da raspakujem kutije pre nego što dođe. Mislio sam da nađem neki jasmin - kaže da joj se sviđa miris, baš kao što se i mami nekada sviđao. Gospode, još mi nedostaje.

Piši mi uskoro, poljubi Loli umesto mene i vidi više za taj računar!

Džekson

~ 14 ~

2

Vilijam Isuse svemogući, jadno kopile imalo je samo četrdeset i jednu godinu! Sedam godina mladi od mene! A bio je i vraški aktivan, kako Ela kaže: tenis, biciklizam, vikendom džogiranje duž Temze.

Uvek čitam o tim zaludenicima za zdravlje kako se samo stropoštaju u svojim šortsevima za trčanje, savršeni primerci fizičke spremnosti (ako zanemarimo žalosnu činjenicu da su mrtvi); ali nije zbog trčanja doživeo infarkt! Jebeni virus! Isuse!

Tera na razmišljanje. Sranje, moglo je svakom da se desi; ja bih mogao da budem sledeći. Ela kaže da nije zarazno, to je samo jedan od onih opakih bacila što dođu niotkuda, ali - da se ne lažemo - ona je pedijatar, a ne imunolog... „Gospodine Ešfilde, je li sve u redu?”

Trgnem se. „Izvini, Kerolin, odlutao sam.”

Moja predstavnica za štampu lista beležnicu dok joj se bradavice polako probijaju kroz bluzu zbog klime. „Džou treba odgovor na predlog za Brunzvik. Rekla sam mu da još čekate da vam se javi Nataša, rekao je da ćete se čuti kad prođe vikend. Nije zadovoljan, ali preživeće.” „Dobro. Da li nam se Skaj javio u vezi s intervjuom s Malinče Lajon?” „Čekamo da se javi. Imate jedno šest poruka od Andamona, stvarno su voljni...” „Nisam zainteresovan. Zbrisaće nam svi dragoceni klijenti ako počnemo da predstavljamo žene fudbalera. Reci im da nikoga više trenutno ne primamo i daj im Klifordov broj.”

Dokono posmatram kako njena živahna zadnjica vrckajući izlazi iz kancelarije, a zatim povlačim stolicu unazad prema prozoru, jedva primećujući pogled na Kanarsku luku, koji se proteže od poda do tavanice. Čudno je kako godinama stremimo nečemu, a šest meseci kasnije ga jedva i primećujemo.

Ne mogu da izbacim Elinog muža iz glave. Što je ironično, s obzirom na to da mu redovno tucam ženu poslednjih osam godina, a sve dok se pre nedelju dana nije prijavio u mrtvačnicu, jedva da sam i pomislio na njega.

Nisam ja ponosan na to; petljanje sa ženom drugog muškarca nije nešto što shvatam olako.

Nema dileme, da je Džekson snimio šta se dešava, imao bi svako pravo da mi zakuca muda za drvo.

Ipak, da se odbranim, nisam baš nameravao da rasturim taj brak. Možda, da nije bilo Bet, da nije takva kakva je...

Uvek je bilo savršeno jasno, od samog početka, da razvod nije prihvatljiva opcija za nas; a naročito ne posle Kipra. Ela ne bi ni htela da bude drugačije.

Pa ipak, bila je u mom krevetu kad je saznala da je zakovrnuo. Teško da je to moja krivica, ali ipak se pomalo osećam kao kreten.

Naravno, sada je ubeđena da bi bilo drugačije da je bila s njim. Kaže da bi možda uočila znake; iako ih, koliko sam shvatio, nije ni bilo.

Nikad ranije nisam primetio da Ela može da oseća krivicu. Ona ne sumnja u sebe kao mi, obični smrtnici; veoma je seksi takva vrsta samopouzdanja. A i korisna je doktorima; skrenuli bi pameću da se preispituju nakon svake odluke o životu ili smrti. Pretpostavljam da takva vrsta oholosti na kraju sustigne svakoga. Čak i drsku, predivnu Elu. Šakom trljam lice, pokušavajući da oteram upornu iscrpljenost. Ne spavam baš najbolje u poslednje vreme. Bet baš i ne briljira u ovom trenutku. Uporno se nadam da joj samo nedostaju dečaci, da nismo ponovo na klizavom terenu, ali u međuvremenu imam mnogo toga da sredim kod

~ 15 ~

kuće. A naravno, Kejt je sad u tom dobu - majke i ćerke, nikad s njima nije lako, čak ni u normalnoj kući.

A sad i Ela. Teško je reći kako će se tu stvari odvijati. Odjednom je sama. Dostupna nakon svih ovih godina.

Nadam se da joj se neće javiti neke ideje o nama. Izgleda da ona to prihvata mirne glave, po običaju, ali nikad se ne zna. Čak sam jednom-dvaput sebe uhvatio kako igram onu staru igru - šta bi bilo kad bi bilo. Džeksonova smrt je potpuno uzburkala strasti, sve u svemu...

Zvoni mi telefon. „Kejt!”, uzvikujem radosno. Ničim izazvan telefonski poziv od moje sedamnaestogodišnje ćerke predstavlja vrlo retku čast. „Baš sam mislio na tebe...” „Tata”, prekida me ona, „mislim da je bolje da dođeš kući! Odmah!”

Kuća je bila hladna i tiha kad sam otvorio ulazna vrata. Istog momenta osetio sam paljevinu.

Bacam akten-tašnu na stočić u predsoblju i jurim u kuhinju. U rerni su ugljenisani ostaci paprikaša s mesom i džigericom koji sam jutros u šest stavio unutra. Udaram pesnicom u zid. Dođavola, Bet! Možda nisam Džejmi Oliver u kuhinji, ali sam ustao u cik zore da ljuštim proklete šargarepe! Sve što sam od tebe tražio jeste da pre podne izvadiš jebenu đuvečaru. Je li to stvarno previše?

Bacam pocrnelu posudu u sudoperu i puštam vrelu vodu, s mukom se obuzdavajući. Nije ona kriva. Nije ona kriva! Ali Isuse Hriste svemogući, nisam ni ja!

Na spratu su vrata Kejtine sobe zatvorena. Jedva čujni muzički ritam odjekuje hodnikom.

Dižem ruku da pokucam, a onda uviđam da to nije pametno. Kejt je prilično oštroumna, ali je na kraju krajeva ipak dete. Trebalo bi da je opsednuta pop zvezdama i odećom i da brine o kontrolnim zadacima, a ne da mi pomaže da držim sve na okupu dok se njena majka raspada. Ponovo.

U našoj sobi Bet sedi na ivici nenameštenog kreveta u svojoj bezobličnoj roze flanelskoj spavaćici, bose noge joj vise nad frotirskim papučama. Koliko mogu da vidim, nije se pomerila otkad sam je jutros ostavio.

Ispunjavaju me zle slutnje. Nisam je video ovakvu godinama, još otkad je Sem bio mali. Zovem je, ali se ne odaziva. Čak i kad čučnern ispred nje i ponovo je pozovem, ne pokazuje ni jednim jedinim pokretom da me je čula. „Bet, dušo, hajde, ne možeš to da mi radiš. Moraš da pokušaš!”

Nežno hvatam njenu bradu palcem i kažiprstom i okrećem joj glavu da bi me pogledala. Ona trepće, kao da sam joj uperio svetlost u oči. „Znam da si unutra, draga. Ne dopuštam ti da tek tako odustaneš...”

S olakšanjem primećujem da su bezizražajne suzne plave oči i dalje lucidne. „Hajde, mila. Znam da ti nedostaju dečaci, ali oni će se uskoro vratiti, čim se završi tromesečje.

Sem uskoro dolazi za vikend, a Ben stiže iz Oksforda nekoliko sedmica kasnije...” „Želim da umrem”, kaže moja žena.

Divota! Dobro je, barem priča. „Znam da ne misliš tako.” „Ne želim više ovako da se osećam. Želim da se ovo završi. Želim da jednostavno ne budem!”

Ustajem i uključujem lampu na noćnom stočiću, koja preplavljuje sobu svetlom. Oštro navlačim zavese koje sam jutros razvukao. „To nije opcija, Bet. Ni za mene ovo nije žurka. Ali preguraćemo to, uvek preguramo. Možda treba da se vratimo kod doktora Stouna i nabavimo neki drugi recept.

Da povećamo dozu.” „Ne želim još lekova.”

E pa ja, jebiga, želim. Blagotvorno drvo života raste ispod staklenog zvona jabukove krošnje, među stabljikama paradajza, da ga bodljikavo lišće ne bi odalo. „Bet, draga, sigurno uviđaš da ne može više ovako”, kažem kroz stisnute zube. „Pogledaj se: nisi se pomerila više od dvanaest sati. Nisi čak uspela ni da se obučeš ili da izvadiš večeru iz rerne, a kamoli da se pobrineš za Kejt. Draga, ne možeš čak ni o sebi da se staraš!”

~ 16 ~

Njeno i dalje lepo lice samo je prazna maska. Nemam pojma šta se dešava u njenoj glavi - ako se išta i dešava. Mrzim kad se ovako isključi.

Opirem se iznenadnom porivu da je protresem dok ne odgovori. Ona ne može da se obuzda.

Moram da nastavim da govorim sebi to. „Vidi. Ako treba da ti promenimo lek, draga, to ćemo i da uradimo. Uzeću nekoliko slobodnih dana na poslu, bog zna kako, ali otići ćemo negde na neko kraće vreme, uraditi sve što moramo da uradimo...” „Zar ne shvataš?” neočekivano uzvikuje Bet. „Ne radi se o tome što su dečaci otišli! Ne radi se ni o čemu! Ja sam u pitanju! Takva sam! To se neće promeniti. Ne možeš da me razveseliš ili razgališ putovanjem na more. Zar misliš da ne bih dala sve da ne budem ovakva?” Udara se pesnicom u butinu. „Pre bih umrla nego da se još jedno jutro probudim osećajući se ovako, a jedini razlog što sam još tu je taj što sam prevelika kukavica da uradim bilo šta povodom toga!”

Uranja lice u šake, a ja se spremam da je tešim, da je zagrlim, kao što uvek radim; ali ovog puta mogu da pomislim samo na Elu, koja mi je osam godina bila oslonac; jaka, neustrašiva Ela, koju je smrt za tren oka gurnula u stranu. Userem se od straha pri pomisli šta to može da znači za nas i koliki sam gubitak spreman da podnesem.

Strah eksplodira u bes. „Smrt bi možda bila bolja za tebe, ali šta je s onima koje ostavljaš za sobom? Šta s Benom, i Kejt, i Semom? Šta je sa mnom?” „I tebi bi bilo bolje bez mene.”

Obuzet stidom, ne protivrečim joj. Dvadeset jednu godinu ja tešim i smirujem svoju unesrećenu ženu, grizem se za jezik i slažem sa svim. Možda nisam ispunio sve svoje zavete, oprosti bože, ali sam se držao onog koji je stvarno bio bitan: ona mi je žena i u dobru i u zlu. Čak i u najgorem izdanju, čak i kad ne zna kako se zove. Volim je najjače što mogu, najbolje što znam. Naravno da sam imao povremene vezice -Hriste, i ja sam ljudsko biće! - ali ništa ozbiljno. Sve do Ele. A ona je otpočetka jasno stavila do znanja da neće ostaviti muža, tako da je razvod jednom zasvagda ispao iz priče.

Ali najednom izvor sažaljenja presušuje. Iscrpljuje me da nosim Bet iz dana u dan. Umoran sam od njene depresije i inercije i suštog neumoljivog jebenog jada. „Saberi se, Bet”, oštro kažem i izlazim iz sobe.

Sve je počelo kad se rodila Kejt. Bet je uvek bila malo napeta, ali dotad sam to pripisivao PMS-u i umetničkom temperamentu - upoznali smo se na njenoj studentskoj izložbi u Sent Martinu, gde je moj rođak takođe izlagao. Ne sećam se kako smo počeli priču. Naravno, Bet nije diplomirala. Ben je to onemogućio na pola završne godine.

Bila je sedam godina mlađa od mene, a u dvadesetoj je bila lepa, na neki devičanski način, prava devojka iz susedstva. Bila je nekako staromodna; delom zbog paž frizure do ramena i svetle kose koju je rajfom sklanjala sa lica, delom zbog načina odevanja, njenih kašmirskih kompleta i bisera - više kao debitantkinja nego izgladnela umetnica - ali više od svega bilo je to zbog ranjivosti u njenim bledoplavim očima. Izgledala je krhko, oštećeno, kao da joj treba neko da je sredi. Ja sam bio u potrazi za naučnim projektom, a Bet Levelin je baš to i bila.

Takođe se jebala kao zečica. Nikad nisam sreo ženu koja je htela seks toliko često kao Bet; erotika je bila utoliko jača jer je sve to bilo neočekivano. Prethodnih deset godina proveo sam navlačeći bankrot na vrat otmenim večerama i cvećem ne bih li odvukao devojke u krevet; a sada je tu bila ta sramežljiva engleska ruža, koja bi iznenada strgnula svu odeću s mene svaki put kad bih ušao na vrata.

Kao glupan, pretpostavio sam da preduzima mere opreza. Tek kad su joj izostale dve menstruacije, rekla mi je, na sebi svojstven nevešt način, da je prestala da pije kontraceptivne pilule zato što su joj izazivale mučninu. Naravno da sam joj ponudio brak. Tražio sam način da zavučem onoj kučki od moje majke, a ona nikad nije volela Bet. Na našem venčanju su se svi složili da smo savršen par. Moram da priznam, nisam baš bio zacopan, ali dobro smo se slagali, bilo nam je lepo zajedno, a seks je bio čest, mada pomalo

~ 17 ~

nezačinjen. Nikad nisam tajio da želim da se skrasim s finom običnom devojkom kojoj će biti zadovoljstvo da se brine o ognjištu i domu dok ja zarađujem za hleb. Samo bez uvrnutih karijeristkinja, moliću lepo; bilo mi je za čitav život dosta alfa ženki koje gnječe jaja. Nisam nameravao da završim kao moj jadni otac.

Jedva da smo iščetkali konfete iz kose, a već sam počeo da uviđam da je ono što sam shvatio kao popustljivost u stvari apatija; da je Betina saglasnost po svim pitanjima - osim seksa - poticala ne toliko od želje da mi udovolji, koliko zato što jednostavno nije marila. Ni za šta. Nikada.

Ja sam izabrao prvu kuću koju smo kupili, nameštaj kojim smo je opremili, čak i jastučiće na prokletom kauču. Govorio sam sebi da su to samo njeni hormoni - svi znamo da su trudnice spokojne i smirene. To mora da je dobra stvar? Bolje nego da baca tiganje i ispituje me da li imam ljubavnicu.

To se desilo kad se rodio Ben, četiri meseca nakon našeg venčanja. Jadni dečačić, sigurno je pomislio da je rođen u Bejrutu. Prvih nekoliko meseci njegovog života samo smo se izdirali jedno na drugo. Ona bi briznula u plač kad god bih doneo punomasno umesto obranog mleka. Zamalo nisam završio slomljenog nosa zato što sam zaboravio da snimim epizodu serije Hitna pomoć, dok je bila u prodavnici. Polomili smo više tanjira nego grčki restoran.

Ali između svađa smo se tucali kao sumanuti. I kada je Bet (nimalo iznenađena) otkrila da je ponovo trudna samo devet nedelja nakon što se Ben rodio, sve se još jednom primirilo. Postavši ponovo ona stara smirena Bet, sedela bi u dvorištu i satima ljuškala Bena u kolicima, te gladila svoj natekli stomak, naizgled zadovoljna što uranja u materinstvo i porodični život.

Kad se rodila Kejt, naoružao sam se, spreman za vazdušni napad posuđem, ali se to nije desilo.

Umesto toga, Bet je naglo skliznula u stanje obamrlog jada. Kad bih došao kući, zatekao bih je kako stoji za sudoperom ruku zauzetih pranjem sudova dok joj suze liju niz lice, a ne može da mi kaže šta nije u redu.

Uskoro je čak i bandoglavom mladom mužjaku kakav sam bio postalo očigledno da to nisu normalne promene raspoloženja nakon porođaja. Nije jela, nije spavala; raspoloženje joj je variralo od želje da mi otkine glavu do pretkatatoničnog stanja. „Ona tone, Vilijame”, upozorila me je Klara, Betina umešna majka, kada je Kejt imala oko četiri nedelje. „Sigurna sam da si dao sve od sebe, ali njoj je potrebna profesionalna pomoć. Nije dobro zavaliti se, dati joj vremena i čekati da joj bude bolje. Bet nikad nije bila previše dobra u upravljanju svojim životom. Moraš da preuzmeš odgovornost.”

Lakše je to reći nego uraditi. Probao sam manje da radim, ali u to vreme sam pokušavao da pokrenem novonastalu firmu, pa nisam mogao sebi da priuštim da sedim kod kuće i čuvam decu dok se moja žena stropoštava u komatozno stanje uz seriju Susedi. Ipak, uspevao sam da odvodim Bena i Kejt u obdanište lokalnog parohijskog centra dvaput nedeljno i da jednom nedeljno unajmim čistačicu, koju smo tad jedva mogli da plaćamo. Bet je prošli put bilo bolje; da smo samo mogli da se još malo iskoprcamo, sve bi se ponovo sredilo, bio sam ubeđen. Šest nedelja kasnije stigao sam kući i zatekao policiju na stepenicama. Desila se nekakva nesreća - deca su bila vezana u svojim sedištima za kola dok je Bet otrčala do mesare, ručna kočnica je popustila, a kola parkirana na vrh brda... „Pravo je čudo da niko nije ozbiljno povređen, gospodine”, rekao mi je mladi policajac na putu do bolnice. „Auto vaše žene prešao je četiri trake na A-22, zakucao se u zid dvorišta i završio u dnevnoj sobi jedne starice.”

Zahvaljivao sam nebesima što je jedina žrtva nesreće bio staričin papagaj - izleteo je iz svog kaveza u tom metežu pa ga je pojela komšijina mačka - i zagrlio decu malo jače nego obično kada sam ih smestio u krevet. „Nisam stvarno htela da ih povredim, Vilijame”, rekla mi je Bet žalosno, „samo Kejt nije htela da prestane da plače - a onda je i Ben počeo da vrišti, nisam mogla više to da podnesem, mislila sam samo da... samo sam htela da prestanu...”

~ 18 ~

Zaprepašćen njenim priznanjem i potajno posramljen zbog svog nemara, sledećeg dana odveo sam Bet kod psihijatra, koji je postavio dijagnozu izražene postporođajne depresije i prepisao joj antidepresive. Kad je moja žena počela da govori o sebi kao o Devici Mariji i da se baca na čišćenje tavana u tri ujutru da bi sve bilo spremno za drugi dolazak Hrista, prebacio ju je na antipsihotike.

Reagovala je tako što je iza kuće napravila lomaču.

Opet sam je odveo kod doktora. „Možda bi trebalo da razmislimo o elektrokonvulzivnoj terapiji”, savetovao je smrknuto.

Užasnut idejom da moju ženu prikače žicama na struju, rekao sam mu gde može da nabije svoju frankenštajnovsku terapiju. Sledeće nedelje sam naizmenično sa Klarom čuvao Bena, za slučaj da pokuša još nešto s decom, i drobio joj tablete u hranu kada sam shvatio da se samo pretvara da ih uzima.

A onda me je jednog jutra Klara pozvala na posao, da mi kaže da je uhvatila Bet kako na silu trpa kuhinjsku so u usta četvoromesečnoj Kejt - da bi je pročistila! Posle toga sam se nevoljno složio i sa elektro-konvulzivnom terapijom.

Dva meseca sam triput nedeljno vozio Bet na privatnu kliniku za mentalno zdravlje, sat vremena udaljenu od kuće, dok su Klara i Betina najbolja drugarica Enja čuvale decu. Sedeo sam s glupim glomaznim mobilnim telefonom ispred klinike u kolima i pokušavao da održim svoj stagnirajući posao u životu dok su mojoj ženi davali anesteziju, lepili joj elektrode na lobanju i izazivah joj grčeve elektrošokovima.

Izlazila je toliko zbunjena da nije znala kako se zove. Vozio bih je nazad kući i smeštao u krevet, zahvalan što su bar deca bila suviše mala da se sećaju poremećene žene koja luta po kući u spavaćici po ceo dan i noć i toroče besmislice.

Bio je to materijal za horor filmove, ali elektrokonvulzivna terapija je, preko svake nade, delovala. U narednim nedeljama, Bet je bilo sve bolje i bolje; kad je Kejt napunila šest meseci, skoro se vratila na staro, mada dramatično potčinjeno stanje.

Ipak, terapija je izbrisala velike delove njenog pamćenja, a neki od njih se nikad nisu vratili nije se sećala kako me je upoznala, na primer, ili kako je rodila Bena i Kejt. Imalo je to i svoje dobre strane: zaboravila je da voli Istenderse, hvala Isusu! Međutim, postala je zaboravna i nesigurna; njeno samopouzdanje, koje nikad nije bilo jako, došlo je dotle da je mogla da zaplače od stresa i kad treba samo da uđe u sobu punu neznanaca.

Promene raspoloženja ublažio je šarenoliki izbor antidepresiva i lekova za smirenje. Povremeno se žalila da je izgubila osećanja - kao da su mi osećanja otupela, Vilijame, nisam ni srećna ni tužna, izgleda da ne osećam ništa - ali kad god je probala da se skine s lekova, depresija bi se u nju ponovo uvukla.

Nažalost, lekovi su izbrisali i Betin libido.

Ne samo da više nije inicirala seks; jednostavno ga je odbijala.

Taj uticaj na naš brak bio je poguban. Nisam mogao da komuniciram sa svojom ženom ni u spavaćoj sobi ni van nje; da nije bilo dece, iskreno, ne verujem da bih ostao uz nju.

Kada su Kejt i Ben imali tri, odnosno četiri godine, vratio sam se s poslovnog puta u Dablin (s prilično lepom sekretaricom brinetom, koja ne bi naučila da kuca ni da joj život zavisi od toga; budimo pošteni, do tada Bet i ja nismo spavali dve i po godine), da bih zatekao ženu kako gola golcata trči kroz susedov voćnjak i deli prolaznicima novčanice od pet funti. „Dobro, barem sad znamo u čemu je problem”, opazio je doktor; postavio joj je dijagnozu manične depresije i prepisao litijum. „Ovo bi trebalo da joj pomogne da se vrati na staro. Čudi me da to nismo ranije primetili, ali možda je postporođajna depresija bila okidač. Lekovi koje je tada dobila verovatno su je zamaskirali. Pretpostavljam da nikada niste primetili neke manične tendencije pre nego što je prvi put zatrudnela?” „Na primer?” „O, nesmotreno ponašanje, višak energije, nekontrolisano trošenje novca, takve stvari.” „Upravo ste opisali devedeset odsto mojih bivših devojaka, ali ne i Bet. Mada je ponekad često slikala noću, kad malo bolje razmislim. Ispunjavala bi čitava platna u jednom dahu, ali tako rade umetnici, zar ne? Osim toga, ja ne...”

~ 19 ~

„Nenormalno jak libido?” upita doktor dok je žvrljao po beležnici. „Molim?”, rekoh.

Litijum je omogućio Bet da kontroliše svoja raspoloženja, a da se ne pretvori u zombija.

Postepeno je počela da hvata korak sa starim životom. Stvari su se poboljšale i u spavaćoj sobi, iako je seks svaki put bio na moju inicijativu; izgledalo je da je njen divlji entuzijazam zauvek nestao.

Povremeno je i dalje plakala bez razloga ili se previše energično bacala na nove poduhvate - kuća je bila krcata poluzavršenim tapiserijama i glinenim posudama čudnih oblika - ali sve u svemu, ako niste bili tu kad bi imala loš dan, ne biste nikad pogodili da nešto ne valja. Bio sam ubeđen da se Ben i Kejt neće sećati svoje majke nikako drugačije nego ovakve kakva je sada.

A onda, kad je Kejt imala devet godina, Bet je ponovo zatrudnela.

Kada joj je u dvadeset devetoj nedelji počeo prevremeni porođaj, najviše sam brinuo za svoju ženu, a ne za bebu. Trudnoću su budno pratili; smanjili su joj dozu litijuma, ali nisu smeli potpuno da ga izbace, zbog rizika da se bolest navrati. Sve na šta sam mogao da mislim otkad sam otkrio prokletu nepouzdanost grčkih kondoma (kupljenih za vreme odmora na Rodosu) bilo je da li će porođaj izazvati još jednu psihotičnu epizodu ili ne.

No, kad su nas odveli u porođajnu salu i kad je ginekolog, divna plavuša s grudima koje su odvlačile pažnju, objasnio moguće komplikacije, obuzeo me je novi, užasni strah; da ću možda, nakon svega što smo rizikovali, izgubiti najmlađeg sina i pre nego što se rodi. „Preduzela sam mere opreza i pozvala neonatologa, za svaki slučaj”, objasnila je doktorka, „ona je jedna od najboljih. Vaš sin će pored nje biti u sigurnim rukama, obećavam.”

Tako sam upoznao Elu.

*** „Udata sam”, rekla je. „I ja sam oženjen.” „Srećno sam udata”, naglasila je Ela. „Nemam nameru da ostavim muža.” „Ja sam - samo oženjen”, napravio sam grimasu, „i obećavam ti, nemam nameru da ostavim ženu.” „U tom slučaju”, reče Ela, „šta mi ovde radimo?” „Ako stvarno moram da objašnjavam, onda sam upravo napravio najveću grešku u životu.”

Njene čudne zlatne oči igrale od interesovanja dok joj se luda crvena kosa izvijala u svim pravcima. Kipela je od jedva obuzdavane energije, od vrhova dugih nežnih prstiju na rukama, kojima je tapkala svežu tetovažu kesicom šećera na laminatnoj površini stola, do žilet-oštrih vrhova bizarnih ljubičastih čizama do kolena, s visokim štiklama (što baš i nije obuća koju bi neko očekivao da vidi ispod belog doktorskog mantila). Zasigurno nije bila lepa - veliki nos i pege su se za to pobrinuli, ali je bila najupečatljivija žena koju sam ikad video. Visoka, možda metar i sedamdeset osam ili tako nešto, imala je obline na svim pravim mestima. Usta su joj bila široka i punih usana, osmeh beo i ujednačen, da nije bilo karakterističnog razmaka između prednjih zuba, pomislio bih da su veštački. Ipak, samosvest u njenim očima bila je ono zbog čega sam zamalo svršio u gaće. Bila je to žena koja je znala šta - i koga - hoće. I nije se plašila da to i uzme.

Hemija između nas bila je očigledna od prvog dana. Dok smo očijukali preko Semovog inkubatora, oboje smo znali da ćemo, čim dečak bude otpušten i svaki sukob interesa između doktora i pacijenta uklonjen - Ela se vrlo zaštitnički odnosila prema svojoj karijeri - završiti u krevetu. Jedino pitanje bilo je u čijem. Šest nedelja kasnije pokupio sam Sema iz bolnice, odveo ga kući Klari, čedno poljubio Bet u obraz i vratio se kolima pravo u bolnicu, gde me je čekala Ela. Ustala je i prebacila ogromnu kožnu torbu preko ramena. „Htedoh reći”, rekla je dok je spuštala novčiće od četiri funte na svoju tacnu, „šta mi radimo ovde?”

~ 20 ~

Pratio sam je na izlazu iz bolničke menze, ušao u crni taksi koji je pozvala - tako što je stala na sred puta i despotski podigla jednu ruku poput Budike, ne obazirući se na škripu kočnica i navalu psovki koje su usledile - i smestio se u uglu da bih mogao da je gledam dok ne stignemo gde god da nas je povela.

Ela je povukla torbu u krilo pokriveno antilopom boje cimeta i preturala po njoj. „Tvoja žena nikad nije došla na intenzivnu negu. O čemu se radi?” „Bet ima problema. Postporođajna depresija, bipolarni poremećaj...” „Da, videla sam to u njenom kartonu. Ali prima terapiju?” „Isuse, da! Prošli put je zamalo ubila decu, tako da su je ovog puta nadrogirali do nosa čim je rodila bebu. To pravi prokletog bolida od nje, što je upravo razlog zašto nikad nije došla da vidi Sema, ali bolje i to nego...” „O, evo ih.” Bacila mi je paketić u krilo. „Nemoj da pomisliš da im je istekao rok, ali bi možda hteo da proveriš.” „Kondomi? Ti si baš sramežljiva, jelda?” „Izvinjavam se. Volim bebe, ali ne bih mogla da progutam jednu celu.” „Ne isključujem mogućnost prenošenja tripera, ali ne nameravam da prosipam seme, ako te to brine. Uradio sam vazektomiju iste nedelje kad smo saznali da je Bet ponovo trudna.” „Svejedno.” „Popili smo tek jednu kafu”, rekoh, „a ni nju mi nisi dala da dovršim.”

Ela me je pogledala u oči, uhvatila moju ruku i gurnula je ispod suknje. Njene čvrste butine, gole ispod kožne suknje, razdvojiše se, a vrhovi mojih prstiju prođoše kroz oštre dlačice njene pice.

Ne nosi gaćice! Isuse Hriste! „Ne unajmljuješ me da budem dadilja tvojoj deci, Vilijame. Šta čekaš, preporuke?”

Taksi se zaustavio kod Hajd parka. Ela je ćušnula vozaču nekoliko novčanica u šaku, a ja sam se teturao za njom, našavši se na slabašnom septembarskom suncu s kitom koja je zatezala pantalone.

Bez reči me je uvukla u tajanstveni zeleni hlad kestena, čije je lišće tek počelo da menja boju. Na metar od nas, majka s dvoje male dece hranila je patke. Rekreativac je protrčao pored nas, jedva poremetivši korak kad su dva tinejdžera na rolerima zagrmela trotoarom.

Oslanjajući se o drvo, Ela mi je otkopčala šlic na pantalonama i podigla suknju. Gulio sam zglobove o hrapavu koru drveta dok sam jednom rukom grabio njenu stražnjicu. Drugom sam navukao kondom i uronio kitu u njenu klizavu i lepljivu vlažnost. Iza mene su odjekivala kopita dok je jahač promicao u kasu.

Zaronio sam lice u njen vrat, udišući miris morske vode, pačulija i borovine, i rastrgao njenu ljubičastu bluzu bez petljanja s dugmićima. Nije nosila grudnjak. Bradavice su joj bile tvrde kao kestenje oko mojih nogu. „Ela, ja ću...” „Prekasno”, prodahtala je dok joj se telo trzalo. „Ja već jesam.” Kasnije, dok smo prolazili pored penzionera i turista, upitao sam je: „Hoćeš li da ovo ponovimo, ili je bilo samo jednom?” „Šta bi više voleo?”

Zastao sam posmatrajući čamdžije na Serpentinu. Dosad sam imao samo kratke veze s devojkama prema kojima ništa nisam osećao i nijedna nije trajala duže od nekoliko nedelja. Jednom ili dvaput stvari su se malo zakomplikovale; jedna devojka, plavokosa predstavnica za štampu koja je izgledala kao da ju je pregazilo pola bataljona, jednom se čak pojavila u mom samačkom stanu koji sam kupio u Bejzvoteru godinu ili dve nakon što se rodila Kejt, da ne bih morao da bauljam kući posle duge noći s klijentima. Iako sam cenio seks bez obaveza, sve više sam pazio da ne pravim brljotine na sopstvenom pragu i bio sam užasnut što će se pre ili kasnije ispostaviti da je neka od zečica iz teretane u stvari zečica osvetnica.

Očigledno sam rešavao stvari na pogrešan način. Prirodno je da su slobodne žene uvek tražile da ostavim ženu, što nisam imao nameru da uradim. Ali udata žena, srećno udata žena, koja ima da

~ 21 ~

izgubi isto koliko i ja... Udata žena, zainteresovana za seks u parku, koja se nije plašila da preuzme inicijativu, koja je jasno stavila do znanja da ni ona ne želi da ljulja svoj bračni brod. Žena koja je prinela moju ruku ustima dok smo stajali usred mase ljudi usred bela dana i probala ukus svojih sokova sa mojih prstiju.

Sedeli smo za gvozdenim stolom kafića blizu kioska sa sladoledom i pretresali uslove svog sporazuma. Razvod ni na jednoj strani ne dolazi u obzir - nikada; to se podrazumevalo. Ništa što je predstavljalo rizik da se razotkrijemo: bez poziva telefonom kući, a na mobilni samo u slučaju nužde (za osam godina nikad ih nije bilo); obazrivi i ograničeni imejlovi i to poslati samo na poslovne adrese; bez ličnih poklona ili zajedničkih fotografija. Dogovorili smo se da se sastajemo najviše jednom mesečno da bismo sveli rizik od sumnje kod supružnika na minimum, ali i da bismo se oboje što manje upleli ili uključili u život onog drugog. Ako iko od nas ikad zaželi da ode, neće biti nikakvih pitanja, a ni povratka.

U nekom drugom dobu, Ela bi bila savršena kurtizana. Inteligentna, domišljata, ostvarena i uslužna, bila je dobro društvo i u krevetu i van njega. Uvek civilizovana, uvek obuzdana: bez zahteva, svađa i glumatanja. Ne računajući jedan mali incident te nedelje na Kipru - koji je brzo ispeglan i nikad više ponovljen - sporazum je savršeno funkcionisao.

Nisam pitao Elu ništa o braku; ni ona mene nije pitala o mom. Znao sam kad joj je rođendan samo zato što sam rezervisao let za Kipar. Mogao sam da vam kažem veličinu njenog grudnjaka i to da je alergična na jagode, ali nisam imao pojma šta ju je pokretalo - i drago mi je što je na tome i ostalo. Bilo je dovoljno loše što sam morao da se pretvaram da me zanima odnos moje žene s njenom majkom. Proklet bio ako se u to zaglibim i s drugom.

Imali smo savršen sporazum. A sad je Džekson morao da umre i sve zajebe.

Kad sam se vratio u prizemlje, zatekao sam Kejt kako stoji ispred šporeta i greje pozadinu dok čeka da voda u ulubljenom metalnom čajniku provri na ringli. Njen dečko Den grli je oko struka, a prsti su mu duboko zaronjeni u zadnji džep njenih farmerica. Želim da ga zviznem tako jako da se jebeno onesvesti.

Kejt je imala četrnaest godina kad je našla prvog momka. Otkad se rodila, onako plavokosa i plavooka i sasvim savršena, šalio sam se - samo što nije bilo smešno - da ću je odvesti u rumunski manastir i da će svaki momak koji želi da se zabavlja s njom morati prvo da prođe pored mene.

Birajte lopatu ili sačmaru, rekao bih im. Kad se kačiš s mojom devojčicom, sam sebi kopaš grob.

Pokazao bih joj crtež na poleđini jeftinog belog vina, koje je njena majka ponekad pila. „Vidi”, rekao bih, „to ćeš da budeš kad porasteš.” „Kaluđerica”, ozbiljno bi klimnula glavom Kejt.

Pa opet nikad nisam stvarno razmišljao o tome kako bih mogao da se osećam kad konačno bude dovela dečka kući, koliko bi me ljutio i koliko bi mi se gadio pogled na muškarčevu posedničku ruku oko njenog struka. Nikad mi nije palo na pamet da će ikad pogledati u drugog muškarca s tim zlatnim odsjajem u očima, okrećući se prema njemu kao cvet prema suncu, jedva me i primetivši. „Kako vam je žena, Vilijame?” upita Den brižno.

Den ima dvadeset tri godine. Očigledno je previše mator da bi me zvao gospodine Ešfilde. I previše mator da bi zavlačio ruke u farmerke moje sedamnaestogodišnje kćeri.

Kako li me je samo Kejt ubedila da ga angažujem za izradu novog logotipa firme... „Samo je umorna”, odgovaram kratko. „Biće bolje kada se dobro naspava.” „Tata, mora da ide kod doktora Stouna”, reče Kejt. Otrže se iz Denovog zagrljaja da se pozabavi kuvanjem čaja. „Od Božića joj je sve gore. Opet moraju da joj promene tablete.”

Den ljubi Kejt u teme. Znam da hoće da mi jebe ćerku. Možda već i jeste.

Kada Kanel dotapka u kuhinju, Kejt pada na kolena i zaranja lice u svilenkasto zlatno pseće krzno. „Hoćeš malo zagorelog paprikaša?”, pita životinju. „Tata je usred noći ustao i spremio ga specijalno za tebe, zar ne, Kanele?”

~ 22 ~

„Moram da idem”, kaže Den. „Obećao sam da ću pomoći da se postavi izložba. Neke od tih skulptura su poprilično teške.” „Vidimo se u petak?” „Ne mogu, Kejt. Moram na predavanje, slikamo akt, zar se ne sećaš? Računa mi se u profesorske bodove. Možda u subotu. Zvaću te.” Kejt smrknuto sleže ramenima.

Den preko njene glave hvata moj pogled dok odlazi i smeje se kao da kaže: „Žene!” Ali Kejt ne spada u tu kategoriju - ona je moja ćerka. Ne želim da neki jebeni popaljeni profesor likovnog u pocepanim farmerkama i uskoj majici - OVO JE ZEMLJA PRSLUKA OD DABROVOG KRZNA, za ime božje - prevrće očima ka meni kao da smo najbolji ortaci: ove ribe, uvek pokušavaju da te vežu, dobre za zigovanje, ali momak mora da ide u štetu, je li tako? Šta on - jebote! -misli ko je? Ako je samo takne, ja ću... „Tata, pobogu!”, praska Kejt. „Hoćeš li da se uključiš malo? Kažem da treba mami odneti čaj gore.” „Izvini, Kitket.” Razbašurujem joj kosu. „Ovo je bio dug dan.”

Mršti se i gura mi ruku. „Pusti to, tata, naručiću picu, u redu? U frižideru nema otprilike ničega.

Rekao si da ćeš ići u kupovinu.” „Može pica. U kupovinu ću za vikend.” „Bolje bi ti bilo. Ben je zvao da kaže da dolazi u subotu i da će usput pokupiti Sema iz škole.

Znaš kako uvek jede kad je kod kuće, kaže da je hrana u Korpusu gora nego što je bila u školi.” „U redu.” „Ako ne doneseš neke hamburgere i čips, on će...” „Kejt, rekao sam da ću ići u kupovinu za vikend”, kažem iznervirano. „Slušaj, idi i naruči picu, a ja ću da vidim da li mogu da nateram tvoju majku da siđe. Pretpostavljam da ceo dan ništa nije jela.” „Našla bi nešto da se potrudila”, promrmlja Kejt i odleprša.

Ja uzimam Betinu šolju čaja i u prolazu ispravljam nakrivljenu sliku na stepeništu. Samo mi ovo treba. Ela je utuvila u glavu da ide i pospe Džeksonov prokleti pepeo po Kaliforniji, ili Karolini, ili odakle god da je, što znači da će proći nedelje nakon što je ponovo vidim. Ako je ponovo vidim. Ne mogu da znam kakav će stav imati o nama kad se oporavi od šoka i kada ovo stvarno dopre do nje.

Ali Kejt je u pravu: Bet mora ponovo kod doktora Stouna. Do sada smo već naučili kako to ide.

Ako napad ne sasečemo u korenu, najpre će opet utonuti u depresiju, a onda će - što je još gore klatno da se zanese na suprotnu stranu. Uhvatiće je neprirodna manična energija, trčaće mahnito po kući, spremaće, slikaće i čistiće dok se ne sruši na patos kao mlažnjak. Poslednji put kad je imala maničnu epizodu unajmila je helikopter koji je platila kreditnom karticom moje firme - 49.000 dolara! Srećom, imali su mnogo obzira pa su mi vratili novac. „Bet?” kažem dok prelazim pogledom po praznoj sobi.

Spuštam čaj na noćni stočić. Vrata kupatila su zatvorena i čujem zvuk tekuće vode. Možda se oseća bolje, tušira se.

A onda ugledam praznu bočicu valijuma na podu. „Bet?” Drmam ručku. „Bet!!!”

Isuse, nije valjda - saberi se! - o, dragi bože, ne opet, ne dok sam ja na straži, o Isuse, neee...

Vrata popuštaju posle trećeg naleta, drvo puca pod mojom težinom.

Prvo pomislim da je kupatilo prazno. Kada s nogarima preliva, vrela voda još teče; šljapkam kroz dva i po centimetra vode da zavrnem slavinu i opsujem pošto zamalo da se okliznem i šljusnem na crno-bele pločice.

Na trenutak je vidim, ali još ne shvatam.

Moja žena leži na dnu kade, u pola metra vode, plavih očiju širom otvorenih - i obnevidelih.

Onda shvatam da je mrtva.

~ 23 ~

3

Bet Ja nisam žrtva. Doktor Stoun mi stalno to govori. Ja nisam žrtva, ja sam pacijent.

Ako je iko u ovome žrtva, onda je to Vilijam. Znam da ga volim; u stvari, sasvim sam sigurna da ga volim, čak i više nego što on voli mene. Problem je u tome što strašno dugo to ne osećam. Što znači da to ne mogu ni da pokažem.

Krivi su lekovi. Više ne osećam mnogo toga. „Idem sada, Bet. Bićeš dobro, hoćeš li, draga?”

Ništa. Čak me i ne boli ovih dana. „Dušo? Kejt će danas učiti kod Dena, ali je tvoja majka rekla da će naići kasnije da te obiđe.

Pristavio sam gulaš od mesa i bubrega za večeru, u pećnici je. Samo treba da ga izvadiš pre podneva.”

Ako bih mogla da biram između naredne četrdeset i jedne godine ove turobne praznine koja uništava dušu, usamljenosti i lišenosti svih osećanja, ili naprosto potpunog nepostojanja... „Dobro. Bolje da krenem. Vidimo se kasnije. Nemoj da zaboraviš na gulaš.”

Skupljam se u stisnutu loptu na krevetu i posmatram krhko zimsko nebo u nijansama od crne do sive. Zaboravila sam mnogo toga, sve zbog pilula i elektrošokova, ali još se sećam svake pojedinosti našeg susreta i ta se uspomena prostire pred mojim očima kao roto-roman Moj čovek.

Grubi tvid suknje, vreo i grebuckav u predelu struka; merdevine, a ja u potpuno novim hulahopkama; apstrakcija u gvaš tehnici na papirusu koju sam kačila baš kada je on ušao u izložbenu salu. Mogla bih da ponovim svaku reč razgovora koji smo vodili nakon što je Vilijam zastao da mi pomogne da umirim sliku i umiri mene. Reč po reč.

Odmah sam znala da je on taj zbog kog sam vodila računa o urednosti, o lepom izgledu.

Ponekad poželim da sam imala nekog s kim bih ga uporedila, a onda pomislim - a zašto? Kakvo bi to dobro donelo? Da je bio lošiji u krevetu (mada ja ne znam šta zaista znači to lošije - da li se meri orgazmima? minutima posvećenim predigri? da li vam posle odnosa spremi šolju ukusnog čaja?), zar se tada ne bih osećala pomalo izneverenom, razočaranom, kao kad se drugog dana rasprodaje pojavite u M&S i otkrijete da su se sve lepe boje rasprodale, a vama su preostale tek blatnjavosmeđe i sive? A ako bi bio bolji, od kakve bi koristi bilo saznati to? Jednostavno bih se kajala što sam se trošila na one koji nisu baš dorasli zadatku.

On je bio tako divan. Čaršavi su se palili kad smo bili zajedno u postelji, šta god svi sada mislili. Čvrsto, mišićavo telo; muževna snaga; nikada pre nisam videla nagog muškarca. Kada je bio u meni, to su bili jedini trenuci kada se ne bih osećala usamljenom. „Mama! Zar me nisi čula kad sam te zvala? Tost ti se dosad potpuno ohladio.”

Kejt proviruje kroz vrata, a zatim visi na njima, njišući se na okrugloj bravi, kao da ne želi da uđe u sobu iz straha da se nečim ne zarazi.

Ljudi se tako ponašaju kad se suoče s depresijom. Jednom sam pročitala neku pesmu: „Ti si gubavac savremenog doba, iako ne nosiš zvonce.” Ponašaju se prema meni kao prema izopšteniku, kao da sam sama na sebe ovo navukla nekom falinkom u karakteru. Ipak, ništa od svega što sam mogla da uradim ne zaslužuje ovakvu kaznu. Ne bih je poželela ni najgorem neprijatelju - živim u užasnom strahu da sam to prenela na svoju decu, kao što je moj otac preneo meni. Da sam znala na vreme, uopšte ne bih ni imala decu. Niko nije shvatao da je tata bolestan, naravno. Bio je naprosto razmetljivac i donekle izveštačeno druželjubiv gostioničar koji je znao da popije najveći deo svoje

~ 24 ~

zarade, sve dok ga moja majka nije ostavila, a on otkrio Boga (i Lilijan). „To je samo Hektor”, imali su ljudi običaj da kažu, „takav mu je karakter.”

Pažljivo sam posmatrala Kejt dok je odrastala, daleko pažljivije nego dečake; nekako sam oduvek znala da su uspeli da se izvuku. Dečake je ionako toliko lakše voleti, zar ne? Manje je nadmetanja. Još nisam primetila nikakve znake kod moje ćerke, ali opet, niko nije primetio ni kod mene, samo su mislili da sam umetnički nastrojena i kreativna; a onda se, jasno, rodila Kejt i... „Mama, prestani da zuriš tako u mene, plašiš me.”

Kejt je bliskija s ocem; obožava zemlju kojom on hoda. To je u redu: i ja mrzim svoju majku. „Sjajno, mama, nemoj da pričaš sa mnom. Kao da mi je pa stalo. Idem kod Dena, vraćam se po podne. Nemoj da zaboraviš tatin gulaš ili će pobacati sve igračke iz dečjih kolica, znaš kakav je.”

Nekoliko snežnih pahulja kovitla se i udara u prozorsko staklo. Sivo napolju, sivo unutra. U ovo doba godine čini se da nikad nije svetio koliko treba. Kako februar može da bude najkraći mesec? Čini mi se da traje čitavu godinu.

Kasnije, kada me budi kucanje na ulaznim vratima, sneg se već pretvorio u kišu. Prodoran glas moje majke probija se i probada kroz poštansko sanduče. Umotavam se u jorgan. Njegova zaštitna mekoća obavija se oko mene poput oklopa.

Klara mi je upropastila venčanje, baš kao što sve upropašćava. Čak je i ime koje je za mene odabrala bilo čin zlobe. Luiza i Džordža za moje sestre; samo jedan glupi, sumorni slog za mene, srednju sestru. Bet. Ne Betani, niti Elizabet, što bi se moglo skratiti na tako mnogo drugih nadimaka; drsko Liz, glamurozno Eliza. Samo Bet, po jednoj od sestara iz romana Devojčice. Po onoj tihoj, dosadnoj i nesposobnoj, onoj koja na kraju i umire.

Toliko sam želela da se udam za Vilijama da sam gotovo sagorela od uzbuđenja u nedeljama koje su prethodile danu određenom za venčanje. Ništa nije moglo da ga zamagli, čak ni moja majka niti grozna najlonska haljina zasečena ispod grudi, koju je ona odabrala da sakrije moje stanje. (Kako je Klara istakla: Zašto bi se inače ženio mnome? Mada čak ni ona nije naslućivala da bi jedna glupa guska kao što sam ja mogla biti sposobna da nešto tako pametno uradi namerno. Ona me zaista uopšte nije poznavala.) Kao nevestina majka, bila je, naravno, zadivljujuća. Prelepa haljina Džin Mjur, od mat zlatne svile, s providnim rukavima i malim svilenim dugmićima sa strane, tamo gde se elegantno obavijala oko njenih kukova konfekcijskog broja šest.

Nedelju dana nakon što mi ju je pokazala, zajapurena od trijumfa, nova žena mog oca naišla je u istoj takvoj haljini (samo četiri broja većoj). Već je bila dala da je preprave kako bi odgovarala njenoj maloj visini, tako da nije mogla da je vrati.

Bolesna od straha i nervoze, rekla sam majci za to. „Nema veze”, rekla je ljupko. „Nabaviću drugu haljinu. Naposletku, to je tvoj dan.”

Nekoliko dana kasnije, vratila se s jednom još lepšom haljinom marke Šanel. „Jesi li vratila onu prvu haljinu?” upitala sam je dok se vrtela pred okretnim ogledalom. „Da li sam je vratila? Naravno da nisam.” „Ali ona je tako svadbena! Gde ćeš je, zaboga, nositi?” „Oh, smisliću nešto”, odgovorila je Klara osmehujući se tajanstveno.

Pojavila se u njoj na našoj probnoj večeri, noć uoči venčanja. Jadna Lilijan provela je veče u suzama, svesna da nikako neće moći da obuče svoju haljinu sutradan. Moja majka sedela je samozadovoljno u pročelju stola na našoj sedeljci, puna gracioznog šarma i sa izgledom kao da je upravo progutala kanarinca.

Zimi se tako rano spušta mrak. Četiri sata po podne, a ja sam još zamotana u jorgan dok se kvadrati stakla iza mene polako smračuju od sive ka crnoj. Mogu da namirišem da nešto gori.

Trebalo je pre sto godina da siđem dole i izvadim Vilijamov gulaš iz pećnice, ali nisam htela.

Vrata spavaće sobe tupo su zveknula kad su udarila u zid. „Mama! Nisi valjda još u krevetu! Baka me je zvala na mobilnj i rekla da joj nisi otvorila vrata.

Oh, zaboga! Pozvaću tatu!”

~ 25 ~

Kad bih samo mogla jednog dana da legnem i da se nikad ne probudim. Nisam dovoljno hrabra za samoubistvo - deluje previše proračunato da bih ga uzela u obzir, previše voljno, njegov uticaj na decu bio bi suviše poražavajući - ali ako bi neko to uradio umesto mene, samo došao i isključio prekidač...

Svi misle da se valjam u jadu i samosažaljenju po svom izboru. Da sam dobijala po funtu za svaki put kad mi je rečeno da se saberem!

Ponovo se budim jer čujem Vilijama na stepenicama; prepoznala bih njegov hod bilo gde.

Prisiljavam se da se napokon podignem u sedeći položaj. Znala sam da mu neće biti drago kad ga Kejt bude pozvala da dođe kući. Trebalo je da je sprečim. „Bet!” Pomislili biste da bih mogla da dopustim suprugu da vodi ljubav sa mnom, čak i kad nisam raspoložena. Ipak, vi ne znate kako to izgleda. Ne možete ni da zamislite kako se ja osećam. Ili tačnije: ne pokušavajte. Na kraju, postalo je nepodnošljivo. Sve to udaranje i dodirivanje i ljubljenje i milovanje, a ja nisam mogla ništa da osetim. Oh, ne bukvalno; moji nervni završeci nisu odumrli.

Ali nije mi pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo. A to ubija Vilijamovo. Mrzim to više od svega.

Zabrinutost u njegovim očima, rešenost da postupi bolje, da učini seks boljim. A kasnije: iznerviranost, brzo skrivena. (Ali ne dovoljno brzo.) Šteta. „Bet, dušo, hajde, ne možeš to da mi radiš. Moraš da pokušaš!” Kleči ispred mene i okreće mi bradu ka sebi, tako da mi svetlost iz hodnika dopre u oči. „Znam da si unutra, draga. Ne dopuštam ti da tek tako odustaneš.”

Lako je njemu da to kaže. „Hajde, mila. Znam da ti nedostaju dečaci, ali oni će se uskoro vratiti, čim se završi tromesečje.

Sem uskoro dolazi za vikend, a Ben stiže iz Oksforda nekoliko sedmica kasnije.”

Naravno da mi nedostaju dečaci, pogotovu Sem; njemu je samo osam godina. Nisam želela da ide u internat, ali je Vilijam rekao da bi to bilo dobro za njega, tako da nije imalo mnogo svrhe raspravljati se.

Zar on ne razume koliko me košta da radim ono što svi drugi uzimaju zdravo za gotovo?

Naravno da ne želim da jedem; to samo produžava agoniju. Ako bih se obukla i sišla u prizemlje i prošla kroz sva životna kretanja, samo bih morala da se ponovo popnem u sobu, svučem se i vratim u krevet, iako ne mogu da spavam, a zatim opet da ustanem i radim sve to isto sledećeg dana, znajući da će sve biti u dlaku isto, da ću se osećati potpuno isto.

Kad bi samo neki asteroid pogodio svet dok ja spavam. Nema bola, nema neprijatnosti, nema preostale porodice da sakuplja deliće. Želim da se ovo okonča, želim da umrem... „Znaš da to ne misliš.”

Nisam shvatila da sam govorila naglas. „Ne želim više ovako da se osećam”, mrmljam, kažnjavajući ga. „Želim da se ovo završi. Želim da jednostavno ne budem.” „Ni za mene ovo nije baš žurka. Ali preguraćemo to, uvek preguramo. Možda treba da se vratimo kod doktora Stouna i nabavimo neki drugi recept. Da povećamo dozu.”

Užasne pilule! Pilule koje me sprečavaju da se previše oraspoložim ili oneraspoložim, pilule da mogu da zaspim, pilule protiv paranoje, pilule protiv opadanja kose zbog svih stabilizatora raspoloženja koje moram da pijem. Protresite me - znam da Vilijam to želi - i ja ću zveckati. „Ne želim još lekova.” „Bet, draga, sigurno uviđaš da ne možeš više ovako. Pogledaj se: nisi se pomerila više od dvanaest sati. Nisi čak uspela ni da se obučeš ili da izvadiš večeru iz rerne, a kamoli da se pobrineš za Kejt. Draga, ne možeš čak ni o sebi da se staraš!”

Namerno nisam ništa rekla, znajući da će ga to razbesneti.

Teško uzdiše. „Vidi. Ako treba da ti promenimo lek, draga, to ćemo i da uradimo. Uzeću nekoliko slobodnih dana na poslu, bog zna kako, ali otići ćemo negde na neko kraće vreme, uraditi sve što moramo da uradimo...”

~ 26 ~

„Zar ne shvataš?”, vičem, isprovocirana iz svog ćutanja. „Ne radi se o tome što su dečaci otišli.

Ne radi se ni o čemu. Ja sam u pitanju. Takva sam. To se neće promeniti. Ne možeš da me razveseliš ili razgališ putovanjem na more.” Zašto ne razume? Zašto? „Zar misliš da ne bih dala sve da ne budem ovakva? Pre bih umrla nego da se još jedno jutro probudim osećajući se ovako, a jedini razlog što sam još tu je taj što sam prevelika kukavica da uradim bilo šta povodom toga!” „Smrt bi možda bila bolja za tebe, ali šta je s onima koje ostavljaš za sobom? Šta s Benom, i Kejt, i Semom? Šta je sa mnom?” „Tebi bi bilo bolje bez mene.” „Saberi se, Bet!” puca i izleće iz sobe kao vetar.

Zabezeknuta sam. Vilijam se nikad ne ljuti na mene. On je blag i tolerantan i razume me.

Njegovo sažaljenje je skoro podjednako teško podnošljivo kao i njegova nezainteresovanost. Takvo je neočekivano zadovoljstvo biti tretirana normalno, doživeti da na mene neko vikne, da moje suze presušuju iznenadno, kao što su i počele.

Tanjir s rasutim mrvama i neka stara bočica valijuma padaju na pod s gomile zgužvane posteljine dok ustajem i krećem u kupatilo. Možda bih se osećala bolje kad bih se okupala. Kad bih barem bila čista.

Skidam spavaćicu i ravnodušno piljim u svoj odraz dok voda teče u kadu. Kilogrami su poslednjih nedelja spali s mene, ali ne na laskav način; izgledam kao bezoblična, široka vreća mesa.

Moja lepa plava kosa ošišana je u istom pristojnom stilu koji je moja majka za mene izabrala kada sam imala šest godina. Nikad ne bi prestala da mi zvoca da sam se usudila to promenim. Čini da izgledam kao neka žena iz druge epohe - iz Klarinog doba, doba midera i kecelja i pamučnih uložaka koji se provlače kroz posebne petlje na pojasu. Moje grudi su opuštene, moji obrazi vise, moj stomak je spušten. Ja visim. Izgledam kao ono što jesam: isceđeno, istrošeno, nikome ne valjam.

Ne bih krivila Vilijama da ima ljubavnicu. Prošlo je mnogo godina od kada smo vodili ljubav.

Moraš da budeš svetac da ne poželiš seks ni sa kim.

Voda je tek mlaka dok ulazim u kadu, pa još neko vreme ostavljam slavinu za toplu vodu otvorenu. Volim osećaj potopljenosti pod vodom, kada je spoljni svet prigušen i dalek. Nekada sam bila dobar plivač, kad sam bila dete. Moj nastavnik fizičkog želeo je da se takmičim u školskom ronilačkom timu, ali Klara je rekla da nikad ne bih uspela da se nosim s pritiskom. Moje sestre imale su običaj da broje koliko dugo mogu da izdržim pod vodom. Mogla sam dvaput duže nego bilo ko od...

Iznenada, Vilijam izranja iznad mene, s licem izobličenim kroz vodu u kadi. U šoku gutam vodu koja mi ispunjava pluća, a on me grabi za ramena, vičući moje ime. Moja rebra, kukovi, laktovi i kolena udaraju o staru gvozdenu kadu dok me nespretno vuče napolje i spušta na pod. „Isuse Hriste, Bet, šta to radiš! Hajde, Bet, ostani sa mnom! Nemoj da umreš, molim te, nemoj da umreš...”

Borim se za vazduh na paperjastoj prostirci boje breskve kao riba na suvom. Udaram dlanovima njegove ruke, da ih skine s mene, dok on pokušava da mi proveri puis. „Vilijame”, brekćem kad konačno uspevam da progovorim, „šta se, za ime sveta, događa?”

Pa stvarno! Morate da se nasmejete, zar ne? Ja tu ništa nisam mogla, svaki put kad bih pokušala da objasnim, emocionalno bih se slomila. Ne smatram da je histerični smeh zapravo pomogao mom cilju, ali do trenutka kad sam prestala da se kikoćem, nisam mogla da se smaram da kroz to opet prolazim. Ionako ne mislim da mi je poverovao. Na kraju krajeva, zaista imam ono što bi Ben nazvao preuranjenom reakcijom. „Moraš da me spaseš”, govorim tri dana kasnije mojoj najboljoj prijateljici Enji. „Ko šta radi, svi samo paze da se ne ubijem. Majka je sad u prizemlju, motri na žilete.”

Enja frkće u slušalicu. „Svako bi poželeo da se obesi posle sat vremena u njihovom društvu.” „To je apsurdno. Kejt mi je sinoć dala plastičan pribor za jelo i rekla mi da je sve drugo u mašini za pranje sudova. Iskreno, depresivna sam, ali nemam pomračenje uma. Mada”, dodajem, „verujem

~ 27 ~

da je najgore prošlo, za sada. Sva ta drama me je oraspoložila, živnula sam. Mesecima nisam osetila ovoliki optimizam.” „Bet, draga, ne želim ništa da ti kvarim, ali ne osećaš se valjda previše optimistično, šta misliš?

Samo ti znaš kako ponekad postaneš...” „Nisam manična”, kažem ljutito. „Samo sam puna prolećnih radosti, to je sve. Oh, molim te, Enja, tebe će propustiti kroz kordon, plaše te se. Hoću da se vratim u atelje, da vidim da li je još čitav. Pomislila sam da bih čak kasnije mogla malo i da radim.” „Čuda nikad ne prestaju. U redu, uvrnula si mi ruku. Dolazim tamo čim završim s lemljenjem buzdovana. Ali ne odgovaram za posledice ako Klara pokuša da me pretrese.”

Nestrpljivo hodam tamo-amo po spavaćoj sobi, nastojeći da se ne sapletem o hrpe odeće koje sam frenetično sortirala u gomile: stvari koje treba zadržati, stvari koje treba baciti, stvari koje treba donirati na prolećnoj proslavi Kejtine škole. Soba miriše na svezu farbu, iako nisam sigurna za sivozelenu koja je sada na zidovima. Previše liči na dno ribnjaka. Ali opet, nije mi se dopadala ni bledožuta - možete videti na nekim mestima da nisam pustila da prođe dovoljno vremena da se boja osuši, pa se pomešala sa zelenom, tako da sad asocira na dijareju. Ne bih rekla da će Vilijam biti zadovoljan kad stigne kući. Sviđali su mu se zidni tapeti koje smo imali. Možda je trebalo da ostanem pri smeđesivoj, s kojom sam i počela... Čim čujem škripu Enjinog prastarog narandžastog spačeka na šljunku, letim niza stepenice.

Klara, blistava u elegantnim pantalonama od sive vune i s biserima, čuva stražu u kuhinji. „Plavo i zeleno, mila”, prekoreva me.

Bacam pogled nadole. „Ponoć nije stvarno plava, zar ne? A ove pantalone su tako udobne.”

Upućuje mi pogled koji je usavršila tokom godina, pun pomešanog razočaranja i rezignacije: ovo je njena sudbina, ćerka kojom je opterećena, ali ona će stoički poneti njen krst i izvući najbolje iz toga. Bežim nazad na sprat i presvlačim se u platnene tregerke, za koje znam da ih mrzi. Enja će već parkirati kola dok se ja spustim dole; Klara se neće usuditi da bilo šta kaže ako je ona tu. Čini mi se da se moja ćerka manje zamara lepim manirima nego moja majka. „Bože, mama, izgledaš kao perač prozora!” uzvikuje Kejt kad sam se pojavila.

Njih dve pilje sažaljivo u mene. Ponovo me šokira koliko su slične. Sve delimo isti polarnobledi ten i plavu kosu - u Klarinom slučaju, postoji ovih dana jedva primetna pepeljasta nijansa, a u Kejtinom previše kane, primećujem uz mrštenje - ali ja nisam zaista kao one. Nedostaje mi samopouzdanje, nadmoćna samouverenost, koja se kroz moju majku i moju ćerku provlači kao kamena linija. Dobre stvari padaju im u krilo zato što veruju da tako treba. Ja ne očekujem ništa i nikad nisam razočarana.

Enja marševskim korakom ulazi u trpezariju. „Vraćaj se ovamo, Bet, apsolutno nema potrebe da se presvlačiš.”

Moja majka je direktno pogođena Enjinim neuglađenim izražavanjem. Papirna ruka podrhtava joj ka grlu, da se poigra s biserima (treća generacija; neuobičajen poklon njenoj baki od kraljice Viktorije, ako se Klari može verovati). „Drži se nisko dok ne prođemo ogradu”, šapuće Enja dok me tera napred kroz stražnja vrata, „kada ugledaš bodljikavu žicu, trči.”

Enja je srodna duša. Ona se seća spengelsa3, dečje emisije Džekanori i časopisa Džeki. Ona zna kako je to kad pođete na sprat da nešto uzmete i zaboravite šta ste hteli već do prvog odmorišta.

Ona savršeno razume da je, kad se savijete da nešto podignete s poda, naprosto razborito zapitati se šta biste još mogli da uradite dok ste dole. Enja shvata kako je to imati četrdeset i jednu i ne biti nepogrešiv.

Ona takođe zna kako to izgleda biti okružen svetom koji misli da ste sišli s uma.

3

* Popularne britanske okrugle bombone s udubljenjem u sredini koje su se proizvodile od 1950. do osamdesetih godina XX veka. (Prim, prev.)

~ 28 ~

Upoznale smo se na mojoj prvoj godini studija umetnosti na Sent Martinu - jeste li primetili kako prestajete da stičete prave prijatelje negde u dvadesetim? Vaše prijatelje, hoću da kažem. Posle toga sve se vrti oko majki drugara vaše dece ili supruga muževljevih kolega; vaših vlastitih kolega takođe, pretpostavljam, ako vam se dovoljno posrećilo da imate posao. Ali prijatelje - koje biste potražili u kriznom trenutku, žene koje biste pozvale ako vas muž napusti ili ih zamolile da brinu o vašoj deci ako oboje poginete u avionskoj nesreći - takve vrste prijateljstava prestajete da sklapate mnogo ranije nego što mislite.

Nismo zajedno pohađale mnogo časova; ja sam iz lepih umetnosti pratila kurs 2-D, crtanje i slikanje, dok je Enjin bio 3-D, vajanje i instalacije; kad malo bolje razmislim, to nas baš opisuje: u poređenju s Enjom, ja sam više nekako ravna. Ipak, stanovale smo vrata do vrata u studentskom domu, i premda se obe nismo uklapale nigde, nas dve smo se nekako uklapale jedna s drugom. Dok ja nisam mogla da se ne oblačim kao da sam pošla na čaj kod kraljice, Enja je izgledala kao prava studentkinja umetnosti, s bodljikavom frizurom (prirodno crnom, ali ružičastom u tom prvom tromesečju), s kaftanima, pirsingom i visokim, gipkim telom, ali nije bila baš tako hrabra i neustrašiva kako se predstavljala. Koliko je zapravo bila krhka, otkrila sam tek na drugoj godini, kada je imala strastvenu vezu s nekim slavoljubivim glumcem po imenu Kit Vestbruk, koja se okončala prilično užasno kad je jednog dana rano otišla do njegovog stana i našla ga u krevetu sa svojim bratom.

Ja sam pozvala Hitnu pomoć i držala je za ruku dok su joj ispumpavali želudac, i ja sam je slušala dok je vrištala i vikala i želela da bude ostavljena da umre.

Nazvali su to nervnim slomom, ali mislim da se samo izvrnula od tuge kao rukavica. A kad se vratila s klinike, bila je čvršća, vedrija i oštrija nego ikada pre. I mada se zabavljala s momcima kao luda, nikada nije - ni tada niti ikada više - dopustila ikome da joj se ponovo približi. Kroz svu tu strast i energiju koje je pretočila u umetnost, ljudi koji su nešto značili u umetnosti, i mnogo pre nego što je diplomirala, već su znali ko je Enja Brompton.

Nestrpljivo se vrpolji dok se borim da otključam vrata svog ateljea, adaptiranu ludoriju u dnu bašte, koja je zimi ledena, a leti zagušljiva. Nisam bila unutra mesecima. Čim su se vrata otvorila, Enja je počela da se gura pored mene. Naglo se zaustavila ispred ogromnog platna koje je ispunjavalo najveći deo jednog zida, monotip u crnoj, ljubičastoj i sivoj. „Sranje! Ovo je neverovatno. Osećam se kao Alisa kad propada u zečju rupu.”

Ona povlači platno naslikano ugljenom i uljanim pastelama sa stalka, oslobađajući oblak prašine, i pravi korak unazad s glavom (ovih dana ofarbanom u boju šljive) nagnutom u stranu. „I ovo je zadivljujuće. I ovo! Sranje, toliko si toga uradila otkad sam poslednji put bila tu!” „Neke nisu sasvim završene...”

Okreće se unaokolo, a srebrne narukvice zveckaju. „Vidi, Bet, zašto mi ne dopustiš da ti organizujem izložbu? Duguju mi nekoliko usluga, bilo bi tako lako organizovati predstavu...” „Ne bih mogla.” „A zašto ne? Imaš dovoljno umetničkih dela za to. Moraš neka i da ih izložiš. Oslobodi se Vilijama. On te čini tako prokleto bespomoćnom.” „Naravno da me ne čini. Ne bih uspela bez njega, Enja. Ti ne razumeš. Potreban mi je.” „Da. A njemu je potrebno to.”

Turobno vraćam platna nazad na stalak. „Ne razumeš.” „Ono što ja ne razumem, Bet, jeste zašto uporno kriješ svoj talenat daleko u plesnivoj staroj šupi, kad bi mogla da zablistaš na londonskoj umetničkoj sceni. A pošto je Sem sad u školi, imaš vremena...” „Još sam potrebna Kejti.” „Nikad nisam srela sedamnaestogodišnjakinju kojoj je majka manje potrebna nego njoj. Mi o vuku...” dodaje kad se Kejt pojavila na vratima.

~ 29 ~

Kejt oseća strahopoštovanje prema Enji, delom zato što je ova zastrašujuća (povremeno čak i meni), a delom zato što je pre nekoliko godina osvojila Tarnerovu nagradu i sve počasti koje idu uz to. „Nadam se da vas ne prekidam?”, pita Enju glasom koji se iritantno podiže na način karakterističan za današnje tinejdžere. „Samo sam se pitala da li bih mogla, kao, nešto da vas pitam?” „Kao da me pitaš? A na koji način se to razlikuje od običnog pitanja?”

Kejt crveni. Znam da je to zlobno s moje strane, ali ne mogu a da pomalo ne uživam u njenoj nelagodi. Uvek je tako nadmoćna.

Moja ćerka obavija ruke oko svog uzanog torza i obara glavu tako da joj duga kosa pada preko lica. „Kejt”, uzvikujem kad joj se tanki bluzon s kapuljačom podiže usled te kretnje, „da li je to ono što mislim da jeste na tvom pupku?” „Izbušila ga je pre godinu dana”, kaže Enja. „Dobro jutro, Kolumbo!” „Otac će se mnogo naljutiti!” „Samo ako mu kažeš”, mrmlja Kejt.

Ona veruje da govori nešto važno kada se buni. Ne radi se o tome da sam ljubomorna. Samo pokušavam da je zaštitim od sveta koji se prema buntovnicima ne ponaša ljubazno. Morate da držite glavu dole i da pokušate da se uklopite. Naučiće.

Enja podiže dagerotip s kojim sam eksperimentisala prošlog leta. „Šta si to htela, Kejt?” „Pa, održaće se kao ta naša - mislim, priređujemo”, žurno se ispravlja, „tu našu prolećnu proslavu za nekoliko sedmica, a moj razred mora da organizuje dobrotvornu aukciju. Pitala sam se da li biste nam možda dopustili da prodamo nešto, znate, neko umetničko delo, na aukciji. To je stvarno u dobrotvorne svrhe, mi kao skupljamo sredstva za to dobrotvorno ekološko udruženje koje se zove Jedan je svet koje...” „Znam ko su oni”, kaže Enja hladno, „dizajnirala sam pre nekoliko godina njihovu nagradu Zelena scena . Koga vam šalju?” „Nikoga. U stvari, dolazio je kao taj neki čovek, ali on je usput umro, kakav baksuz.” „Kejtlin!”

Enja se mršti. „Džekson Garet? Čitala sam o tome u novinama. Srela sam ga nekoliko puta dobar momak. Amerikanac, oženjen nekom doktorkom. Bio je naših godina, Bet.” „Oh, bože, baš žalosno. Njegova jadna žena mora da je...” „Dakle, bćemo li?”, prekida nas Kejt. „Hoću da kažem, možemo li dobiti nešto.”

Enja sleže ramenima. „Zašto da ne? Potražiću nešto za vas i doneću ti.” „Mogla bih i ja da se pojavim”, kažem veselo. „Na proslavi.”

Kejt navlači grimasu. „Sjajno, mama! Uništi mi kredibilitet, zašto da ne!” „Kejt...”

Vrata mi se zalupiše pred nosom.

Kad je Enja otišla, preplavio me je iznenadan nalet energije. Razvukla sam zastore i udubila se u poludovršena platna sve dok nije postalo previše mračno. U mom umu se čitave noći smenjuju slike i inspiracija; ustajem u zoru i vraćam se u atelje pre nego što se Vilijam uopšte i probudi.

Narednih deset dana ne radim ništa, samo slikam, ispunjavajući platno za platnom apstraktnim slikama rađen im vodenim bojama, uljima, ugljenom i gvaš tehnikom, obuzeta gorućom potrebom da prenesem na papir vrtlog u glavi, pre nego što se vrata kreativnosti ponovo s treskom zatvore.

Ne spavam, jedva da jedem. Očigledno mi pilule više nisu potrebne; konačno sam potpuno prevazišla depresiju, hvala nebesima, pa prestajem da ih uzimam. Nisam manična, naprosto imam nekoliko dobrih dana, to je sve. Vilijam pokušava da me natera da se odmorim, ali ja ne mogu.

Mozak mi gori, pa me on ostavlja na miru, pušta me da sagorim u svom vremenu, kaže on. „Biću tu za tebe posle, Bet, nemoj da brineš.”

~ 30 ~

Naručujem još boja, još platna, bezobzirno kupujem profesionalni Nikonov foto-aparat koji košta nekoliko hiljada funti i plaćam kreditnom karticom kad odlučujem da prenesem crno-bele slike na staklo, a zatim ih oslikam. Radeći s veoma slatkim moka pigmentom, iznenada maštam o belgijskim čokoladama. Bez razmišljanja uređujem da mi se kurirskom poštom dostavi kutija iz Brisela. Vilijam neće zameriti. Enja je u pravu, ja jesam dobra, ono što sada radim spada u najbolja dela koja sam ikad napravila, moram da joj dopustim da izloži moje slike. Zašto sam, zaboga, bila toliko stidljiva? Kad samo pomislim da me je strah od toga da će me procenjivati sprečio da se vratim na koledž, iako sam bila jedan od najboljih studenata koje su ikad imali. Možda bi trebalo da završim studije, samo da dokažem... ne znam, da dokažem nešto.

Atelje je uskoro krcat platnima, a onda shvatam da je, naravno, premali. Potrebno mi je nešto više nalik onome što Enja ima u Londonu, ogroman, svetao i prozračan, s mnogo slobodnog prostora, četiri puta veći od moje užasne male šupe. Ova bašta je dovoljno velika za proširenje - ne, mogli bismo isto tako da kompletno srušimo ovu glupost i da krenemo ispočetka. Ako ćemo da uradimo, treba da bude kako valja. Tako je, veliki otvoreni atelje; dobićemo puno prostora ako se resimo Vilijamove staklene bašte, on je ionako nikad ne koristi - naravno, moraćemo da premestimo garažu, stoji na putu, a meni je neophodno svetio, mnogo, mnogo prirodne svetlosti...

Arhitekta je bio veoma predusretljiv kada sam ga pozvala i objasnila šta želim da uradim, i da je vreme od suštinskog značaja, a da novac apsolutno nije problem. Narednih nekoliko dana bila sam zadubljena u planove i razgovore o mogućnostima. Naravno da je Mari u pravu kad kaže da ne treba da mislim samo o svojim trenutnim potrebama, već da moram da planiram i budućnost. U tom smislu, katedralski plafoni i zasebno fotografsko potkrovlje zapravo predstavljaju štednju.

Nema svrhe sada gnjaviti Vilijama svim tim, posebno s obzirom na njegovo trenutno raspoloženje.

Nikad ga nisam videla tako razdražljivog. Danas se toliko naljutio zbog buldožera (jadan Mari, vrlo se uzrujao nakon sveg našeg napornog rada), a zatim izjurio kad je primio taj telefonski poziv s posla, nije čak zastao ni da se pozdravi, što uopšte ne liči na njega.

Ne. Možda bismo isto tako mogli i da sačekamo da se sve privede kraju, ali u datim okolnostima, pedeset posto od depozita sasvim je razumno - Semu neće trebati fond za koledž još mnogo godina, a dotle ću mu ga otplatiti desetostruko; prodaja mojih dela učiniće da sav ovaj mali trošak izgleda kao kap u okeanu.

Skakućem nazad do kuće u uzavrelom raspoloženju, pa prebacujem ruke oko moje ćerke dok petlja nešto pored pećnice s čajnikom, nastojeći da ne primetim način na koji se izvlači iz mog zagrljaja. „Zlato, imam fantastičnu ideju! Treba sutra da odem do Brajtona, moram da vidim more potrebna mi je ta boja u glavi, ništa drugo ne pomaže, moram da budem tamo. Zašto i ti ne pođeš, Kejt? Divno ćemo se provesti i...” „Mama, ne mogu. Uskoro polažem testove, ne mogu tek tako da izostanem.” Deluje usukano, jadnica. Mnogo uči.

Znam da su testovi važni, ali ponekad jednostavno morate da napravite pauzu i uživate u životu! „Naravno da polažeš, mila”, kažem umirujućim tonom. „Nisam zaboravila, samo sam pomislila da bi ti odmor prijao. Ne provodimo dovoljno vremena zajedno, nedostaješ mi, dušice, a glupava stara škola biće tu i sledeće nedelje...” „Ne kopčaš, mama!” puca, perući ruke pod slavinom. „Ne želim da idem u prokleti Brajton i gledam more! Nemam pet godina, imam sedamnaest i moram da učim!” „U redu, dušo. Nema potrebe da budeš toliko ogorčena. Samo sam mislila da bi bilo zabavno, samo sam pokušavala da ti odvojim misli od...” „Vidi, ako stvarno hoćeš da pomogneš, pozovi Enju i pitaj je za skulpturu koju nam je obećala!

Aukcija je u subotu i njeno ime je na svim brošurama, a ako se ne pojavi, ja ću naprosto umreti!” „Sigurna sam da će ona...” „Oh, nije važno! Idem kod Klem!”

~ 31 ~

Ne znam šta ju je spopalo u poslednje vreme. Danima je u nekom čudnom raspoloženju; sigurno je pritisak zbog škole.

Zovem Enju u vezi s umetninom; „Oh, Hriste!”, kaže ona. „Obećala sam, zar ne? Jedino što sam sad usred nečega, stvarno ne mogu da se izvučem. Ako pošaljem prokletu skulpturu taksijem, pretpostavljam da bi ti mogla da je preuzmeš?” A ja odgovaram - naravno; zato što zaista, za promenu, osećam da mogu.

Očito nisam očekivala da me pozovu na binu da predstavim tu nesrećnu stvar. Ali u subotu sam bila u tako dobrom raspoloženju da me uopšte nije bilo stid, pa sam se uspentrala uz stepenice na kraju igrališta, s umetničkim delom koje je Enja priložila, izvrsnom (i prilično teškom) apstraktnom bronzanom skulpturom visokom više od pola metra.

Uprkos mlakom učtivom aplauzu, niko zapravo i nije obratio pažnju. Čak se i Kejt besno došaptavala s Denom dok su se ponude na licitaciji odvijale.

Voditeljka daje sve od sebe: „Delo Enje Brompton”, govori ona otresito. „Sigurno imamo neke kupce? Tamo pozadi? Hajde, dame i gospodo, to je u dobrotvorne svrhe! Da vidimo, ko će početi s hiljadu funti?”

Gomila se komeša na nogama. Nije da nemaju novca - na kraju krajeva, školarine u Kejtinoj školi trenutno dostižu skoro dvadeset hiljada funti godišnje - ali ovo nije ona vrsta ljudi koja ceni umetnost. Oni samo žele lepu sliku nečega što mogu da prepoznaju, drveća na brdu, krava na poljani. Nešto što se dobro slaže s novim zavesama. „Pet stotina, onda!”

Potrebno je nešto da ih probudi, da ih oraspoloži, natera ih da podignu glave i obrate pažnju...

Naravno! Kako se ranije nisam setila? Uvek je imalo efekta.

Spuštam skulpturu i naginjem se do mikrofona. „Hajde, ovo je Enja Brompton. Znate li koliko njeni radovi vrede na otvorenom tržištu? Postoji dvogodišnja lista čekanja za naručene komade.”

Hvatam Kejtin pogled i namigujem joj.

Onda otkopčavam svoju jednostavnu mornarsku haljinu, skidam grudnjak i gaćice i - pre nego što iko uopšte shvata šta se dešava - brzim koracima naga prelazim preko igrališta.

Na trenutak vlada zaprepašćena tišina. Zatim provaljuje oduševljeni aplauz, a ponuda za Enjinu skulpturu dostiže četiri hiljade funti pre nego što sam prešla pola puta do sportskog paviljona. Kejt će sigurno biti uzbuđena kad shvati koliko smo prikupile za njenu omiljenu dobrotvornu priredbu.

Taman počinjem da shvatam da je tek mart i da je zapravo prilično sveže, kad neko baca mantil preko mene i sklanja me s vidika, sprovodeći me oko bočne strane paviljona. „Dene! Mnogo ti hvala, jeste malo hladno. Ali zar nije bilo vredno toga? Jesi li čuo ponudu sjajno, zar ne? Nisam ja nikakav strašno uzbudljiv prizor, naravno, više nisam, pre će biti da sam zastrašujući, trebalo je da pretpostavim, zapravo, ali stvarno mislim da sam ih sve razmrdala, učinila stvari malo zanimljivijim - sećam se da smo kao studentkinje imale običaj da radimo ovakve stvari, Enja i ja, trebalo je da nas vidiš jedne godine na festivalu Edinburg frindž...”

A onda me Den ućutkuje.

Ne užasava me njegov poljubac, topao i s ukusom dima i šećera - naposletku, najefikasniji način da ućutkate ženu jeste da date njenim ustima nešto drugo da rade - već činjenica da, sa strašću koju nisam osetila dvadeset godina, uzvraćam poljubac dečku moje ćerke.

~ 32 ~

4

Kejt „Hajde, Kejt! Opusti se!”, mrmlja Den. „Neću da te teram da radiš ništa što ne želiš.” „Znam, ali...”

Nadlanicom me mazi po obrazu, naginje mi glavu i nežno me ljubi u usta. Kao da sam u filmu; mogla bih ovako čitav dan.

A onda se njegova ruka penje uz moj list i tad brzo prekrstim noge da ne bi stekao pogrešan utisak. „Hej! Ma u redu je, znaš. Moji studenti neće doći još sto godina. Super smo.” Nežno i mazno me ljubi po vratu; golica me pa se kikoćem. „Samo se prepusti, dušo. Čim budeš htela da prestanem, reci i prestaću.”

Njegovi zglobovi se trljaju o moju dojku, napred-nazad, napred-nazad. Iako nosim grudnjak i školsku bluzu i ogroman vuneni džemper, bradavica mi se kruti i nešto vlažno i toplo mi se širi među nogama. „Tako si lepa, Kejt”, kaže Den polurazgovetno. „Molim te, mogu li bar da te vidim kako treba?

Neću ti ništa, kunem se. Samo hoću da te vidim. Daj da ti otkopčam bluzu, molim te. To je sve, obećavam.” „Jane...” „Ne plašiš se valjda, zar ne?” „Ne!” „Barem skini džemper. To ništa ne boli, zar ne?” Zašto sam mu rekla da sam devica? Kao da sam biku pokazala crvenu maramu. Sad je još odlučniji da mi se uvuče u gaćice. Mama i tata su krivi. Prvo me teraju da idem u školu za devojke, a onda pošalju Bena u internat. Kakva je svrha starijeg brata kad svi njegovi kao zgodni drugari žive četiristo pedeset kilometara odavde? Pa stvarno. Tata se izgleda nije šalio kad je rekao da će me kao poslati u rumunski manastir. Isto kao da me je već poslao. Kako da steknem pravo iskustvo kad nikad ne srećem nikakve momke?

U činu prkosa, obema rukama povlačim obod džempera, osećajući se neočekivano seksi i odraslo dok Denove oči tamne i on oblizuje suve usne. Borim se da skinem džemper preko ramena i on mi pomaže, vukući i dodirujući i gladeći malo više nego što treba, u stvari, nekako je istovremeno izvukao i moju bluzu, a znam da nisam toliko dugmića otkopčala... „Gospode, Kejt! Oseti šta mi radiš!”

Hvata moju ruku i stavlja je na njegovu stvar. Nekako sam zgrožena, ali je istovremeno i kao kul. Ne mogu da verujem koliko je krut ispod farmerica. Mislim, totalno krut, kao kost ili tako nešto. Malo ga stisnem, samo da bih osetila, a on se zavali na pete i zatvori oči i uzdiše. „Nemaš pojma koliko si seksi, Kejt! Izluđuješ me!”

Otkopčavam još jedno dugme na bluzi, kao samo da vidim kakav efekat to izaziva. On guta pljuvačku i trlja bradu rukom. Ne mogu da verujem da imam ovakvu moć nad njim, baš je super trip.

Isprobavam onaj seksi pogled koji me je najbolja drugarica Fler naučila i izazovno otkopčavam još jedno dugme tako da mi se košulja otvara do struka. Tako mi je drago što sam obukla svoj novi čipkasti grudnjak, kupljen kod gospođice Selfridž. Nisam baš planirala da ga Den vidi, ali opet, nisam baš planirala ni da ga ne vidi. Bože, zamislite da sam obukla veš koji nosim za vreme menstruacije - nije ni bitno, ne puštam ga još ispod struka, ali opet. Niko se ne oseća zgodno i seksi u rublju za menstruaciju.

~ 33 ~

Uvlačim stomak dok Denov pogled putuje uz i niz moje telo i malo se uspravljam. Da samo ne nosim školsku uniformu. Mora da misli da sam pravo dete. Mislim, on ima dvadeset tri godine.

Njegovi studenti su stariji od mene.

Nežno me gura nazad na jastuke na kauču i priljubljuje telo uz moje, rukama mi gnječi i stiska grudi. Sviđa mi se to, ali ga zaustavljam kad pokuša da ih oslobodi grudnjaka. Nekako me kao boli između nogu, a kada mi kolenom razdvoji butine, zaljuljam kukove blago ka njemu, kao da se češem. Stvarno je dobar osećaj, kao toplo piće po hladnom danu.

Ovde postaje pomalo vruće, tako da mi ne smeta previše kada mi Den povuče bluzu s ramena.

Nabrana siva suknja nabrala mi se oko struka i ja obavijam jednu golu nogu oko njegovih kukova dok me privlači sebi, a njegove ruke lutaju po mojim leđima. Bože, ovo je stvarno dobro. Mada moram da prekinem za trenutak. Ne želim da stvari odu predaleko. Za trenutak ću ga zaustaviti.

Oslanja se na jedan lakat i zuri u mene s takvom žestinom da ga jedva prepoznajem. Zatim zaranja glavu u moje grudi, i ja uviđam u izdisaju punom iznenađenja i zadovoljstva da mi je grudnjak volšebno spao i da su njegove usne na mojoj bradavici, mojoj goloj bradavici, da sam gola od struka nagore i da je njegova ruka među mojim butinama - o bože, to je dobro, moram da prestanem sada, ali to je tako dobro... „Dene...”

Njegovi prsti uvlače se ispod ivice mojih pamučnih gaćica i maze me tamo dole, on me dodiruje dole! Mnogo je lepše nego kad ja to sama radim, toplo je i vlažno i teško i... „Dene, nemoj...”

Svaki put kad mi gricne bradavicu, osetim neko pulsiranje tamo dole, o bože, ovo je tako dobro, ali moram da ga zaustavim, moram da prestanem...

Iznenada se zavaljuje i otkopčava farmerke. Bacam kratak pogled na njegovu stvar, crvenu i nabreklu i totalno ogromnu, i iznenada svi topli i divni osećaji nestaju kao da me je neko polio hladnom vodom. Uspravljam se na kauču, spuštam suknju i grabim džemper s poda. „Ne mogu, Dene. Žao mi je, samo...” „Hajde, Kejt, biću pažljiv! Neće boleti!”

Podižem grudnjak s poda i zakopčavam ga. „Žao mi je, Dene”, mrmljam upaljenih obraza. „Moram da idem kući. Mama će se pitati gde sam.”

Skače na noge, a njegova stvar štrči iz farmerica. Izgleda ljubičasto i besno. Ne mogu da skinem pogled s nje. „Da li me ti to zezaš? Ne možeš tako da mi se nabacuješ i onda prestaneš! Nisam ja jebeni robot, Kejt!” Izraz lica postaje mu grublji, okreće se i upasuje odeću. „Ne mogu da ga odvrnem i zavrnem kao slavinu, iako ti možeš!” „Nisam htela...” „Isuse! Tako mi i treba kad se zabavljam s detetom!” „Dene, to nije pošteno...” „Nije pošteno ni da me napališ, pa ugasiš. Imaš li predstavu koliko me jebena muda sad bole?”

Najednom počinjem da plačem. Den okleva, zatim izdahne i polako prođe rukom kroz kosu. „Vidi, izvini”, kaže Den dok ja očajnički šmrkćem. „Nije trebalo da te teram, očigledno nisam dobro shvatio. Nisam hteo da te teram na nešto na šta nisi spremna.”

Dodaje mi bluzu, čeka da se okrenem i obučem je, a onda me hvata u naručje i nežno me mazi po leđima. „Moraš da budeš pažljivija, Kejt. Ja sam fin momak i uvek stanem kad mi kažu. Ali postoje muškarci koji misle da kad nešto pokreneš, moraš da ideš do kraja.” „Žao mi je. Nisam htela da...” „Da, znam. U redu je.”

Mucam. „Nećeš da me šutneš?” „Misliš da bih to uradio zato što nećeš da spavaš sa mnom?” Udaljava me od sebe ozbiljnog lica. „Za koga me to smatraš? Stalo mi je do tebe, Kejt. Ti si lepa i zabavna i totalno šašava. Volim kad sam s tobom. Osim toga”, ceri se, „zavisim od tebe. Ko će drugi da pazi da ne skrenem s puta?”

~ 34 ~

Dah mi se ledi na hladnom martovskom vazduhu dok odlazim kući. Tako sam posuđena, kad bi se samo zemlja otvorila i progutala me. Ne čuvam se ja baš za princa Vilijama ili kao tako nekog.

Hoću da to obavim da bih mogla da prestanem da mislim o tome - pa dobro, ne baš da prestanem da mislim, ali da ga štikliram na listi obaveza. Gubitak nevinosti: obavljeno.

Zašto mi se onda to čini kao nešto mnogo važno? Mislim, Den je stvarno fin i totalno zgodan, i ima dvadeset tri godine, barem će jedno od nas znati šta radi. Fler je u pravu, on bi bio prava osoba za prvi put.

Volela bih da se prošlog leta nije vratila u Francusku. Stvarno mi nedostaje. Tako je kul i znala je sve neka stvarno jaka mesta za bleju posle škole. I nije mislila da sam jadnica što mnogo učim da bih mogla da se upišem na Univerzitet u Njujorku i postanem novinarka. Jedino o čemu brinu ostale devojke u školi jeste kad će da uđu o odeću veličine S. Prošle godine sam ostavila čokoladu zbog Velikog posta, kao i svi, ali moja najbolja drugarica Klem prestala je da jede sve što sadrži šećer. Sve. Skoro sva hrana ima malo šećera u sebi, je li tako?

U suštini, živela je na celeru i zelenoj salati, pa su je svi u odeljenju kopirali. Bilo je to kao neki uvrnuti virus. Nedeljama niko nije razmišljao ni o čemu osim o dijetama. Ljudi su kao padali u nesvest na svakom koraku. Vaterpolo ekipa je bila u totalnoj krizi jer su svi prestali da plivaju da od plivanja ne bi dobili mišiće. Devojke bi sedele oko mene na odmoru i gledale me kako jedem jabuku - jabuku, za ime boga! - a oči su im bile totalno koncentrisane na moja usta, sve dok više nisam mogla ni da žvačem. Samo su čitale glupave časopise sa slikama žgoljavih zvezda na masnom papiru, i samo su pričale i pričale i pričale o slavnim ličnostima i šta one jedu i koliko su mršave.

Većina njih je odustala nakon nekoliko nedelja, ali nekolicina je bila uporna. Klem je čak napisala i čitav blog koji propagira anoreksiju na svojoj Fejsbuk stranici, sve dok gospođa Bjukenan, naša direktorka, nije saznala za to i naterala je da ga ukloni.

Den ih zove devojkama iz Svetog Žgolje. Kaže da muškarci ne vole mršave devojke ili žene koje su opsednute svojom težinom. Kaže da starije žene mogu da budu veoma seksi jer ne brinu uvek o tome kako izgledaju. Ma da, kako da ne! Kao da se probudiš jednog jutra i pomisliš: O, trideset mi je godina, od sada ću sve da puštam da visi. Totalno sranje!

Trebalo bi da prestanem da razmišljam o tome i da jednostavno spavam s njim. Da završim s tim.

Tata ga mrzi. Svaki put kad Den svrati, on ga strelja laserskim pogledom. Sav je u fazonu: Da li su ti namere časne, mladiću? Jer ako nisu, iskasapiću te i baciti te ribama. Čitavu večnost nagovarala sam tatu da mu dozvoli da osmisli novi logo za firmu. Ali Den je bio stvarno kul, znao je sve u vezi s firmom Ešfild PR, tako da je tata na kraju popustio. Kad bi samo prestao da se ponaša kao viktorijanski paterfamilias, to je tako ponižavajuće.

Mislim da se mami kao prilično dopada, mada je teško reći šta ona stvarno misli. Kad se ponaša kao zombi, čak mi se i ne obraća; možeš da kažeš nešto kao „Gori kuća i upravo sam se zveknuo sekirom u nogu”, a ona će samo da sedi na krevetu i, kao, gleda u tebe bez mrdanja. Ili može da se pretvori u opičenu lujku, slika po celu noć i tupi ti nešto trista na sat, i pravi gluposti, kao kad je prošlog leta odlučila da sruši staklenu baštu i sagradi pozorište na otvorenom za neki glupi triptih na kom je radila. Srećom, došla sam kući ranije tog dana, kad je stigla ekipa za rušenje, inače bismo ostali bez pola kuće. Volela bih da ponekad mogu samo da razgovaram s mamom. Stvarno zavidim Klem na tome. Njena majka je tako normalna. Možeš da pričaš s njom o školi i momcima i svačemu i ona te stvarno kapira.

Ipak, Dena sam srela upravo zahvaljujući mami. Kao, pre nekoliko meseci, obećala je da će otići na otvaranje Enjine nove izložbe u Londonu, ali kad je trebalo da krene, nije mogla da se suoči s tim da treba da ide sama. Tata je bio prezauzet, po običaju, tako da me je povukla sa sobom, što u stvari nije ispalo toliko trulo jer su se tamo pojavili svi ti kul ljudi, izložba je sutra bila u svim novinama i svi su u školi bili ozbiljno impresionirani. Klem mi je čak zatražila i autogram; brinem ponekad za tu curu.

Bilo kako bilo, stojimo mi tako u tom ogromnom holu, i ja sam kao ostavila mamu samu samo začas, da ćapim čašu vina na brzaka, a kad sam se vratila, ona već truća s nekim tipom o umetnosti

~ 35 ~

ili čemu već, a ja pomislim kao, opa, zgodan je, i najlepše mu se nasmešim, ali on nastavi da brblja o ekspresionizmu ili individualizmu ili čemu već, a meni se dotad već smučilo i odvukla sam mamu.

Zatim, nedelju dana kasnije, sedim kod kuće na raspustu, pred kontrolnom vežbom, a mama je u božićnoj kupovini, kad se Zgodni Lik pojavljuje na vratima! Očigledno se dobro pomučio da mi uđe u trag, tako da nisam mogla da ga ostavim tu da sedi. U stvari je mnogo zanimljiviji kad ga skreneš s teme umetnosti. Elem, pitala sam ga da li hoće da dođe na našu žurku za Novu godinu, i odmah je pristao. I to je, u suštini, to.

Kad bi nam samo Enja poslala onu skulpturu što je obećala. Ako ne stigne, mrtva sam.

Otvaram baštensku kapiju i vučem noge po prilazu. Imam gomilu posla da odradim. Nije trebalo da svratim kod Dena. Sada ću morati da ostanem budna cele noći ako mislim da završim onaj glupi esej o Američkoj revoluciji.

Kanel skače na noge da me dočeka dok ulazim u kuhinju. Snažno ga grlim, a zatim bacam torbu na kuhinjski sto i stavljam čajnik na šporet. Kad bismo samo imali pravi električni šporet, kao svi ostali. Prezirem ovo starinsko AGA sranje. Živci su mi totalno rastrojeni. Imam glavobolju i sve me boli. Kao da je PMS ili nešto slično.

Bože, mrzim što sam žensko!

Mama uleće na zadnja vrata i ja se trgnem i prospem vrelu vodu po ruci. „Zlato, imam fantastičnu ideju! Treba sutra da odem do Brajtona, moram da vidim more potrebna mi je ta boja u glavi, ništa drugo ne pomaže, moram da budem tamo!” Vuče me po kuhinji i zamalo da se spotaknem o psa. „Zašto i ti ne pođeš, Kejt? Divno ćemo se provesti i...”

Skidam je sa sebe. „Mama, ne mogu. Uskoro polažem testove, ne mogu tek tako da izostanem.” „Naravno da polažeš, mila. Nisam zaboravila, samo sam pomislila da bi ti odmor prijao. Ne provodimo dovoljno vremena zajedno, nedostaješ mi, dušice, a glupava stara škola biće tu i sledeće nedelje...”

Kao da sam još u obdaništu. Zamalo da spavam s dečkom na kauču ovog popodneva, mama! Zašto me za to ne pitaš? „Ne kopčaš, mama!”, praskam, odlazim do sudopere i puštam hladnu vodu preko opekotine. „Ne želim da idem u prokleti Brajton i da gledam more! Nemam pet godina, imam sedamnaest i moram da učim!” „U redu, dušo. Nema potrebe da budeš toliko ogorčena. Samo sam mislila da bi bilo zabavno, samo sam pokušavala da ti odvojim misli od...”

Najednom postajem toliko besna da mi dode da vrisnem. Zašto bar jednom ne može da bude normalna? Zašto uvek mora da bude ovakva? „Vidi, ako stvarno hoćeš da pomogneš, pozovi Enju i pitaj je za skulpturu koju nam je obećala!”, vičem. „Aukcija je u subotu i njeno ime je na svim brošurama, a ako se ne pojavi, ja ću naprosto umreti!”

Sva se zbunila. „Sigurna sam da će ona...” „Oh, nije važno! Idem kod Klem!”

Grabim torbu i izlećem ponovo napolje. Suze mi magle pogled. Kao da mi nigde nije mesto - ni u školi, ni kod kuće, ni s Denom. Kad bih samo mogla da radim šta hoću i kad ne bih morala da odgovaram ni za koga.

Idem prečicom ka Klem i pognute glave prolazim uličicom pored železničke stanice. Dah mi se pretvara u oblak dima dok užurbano trčim niz stazu u mraku, zamišljajući silovatelje i ubice kako vrebaju u svakoj senci. Da sam samo povela Kanela. Srce mi lupa sve do parkinga i skretanja u Kleminu ulicu, mada malo usporavam kad snimim par koji se ljubaka u jednom od onih odvratnih džipova parkiranih blizu klizne kapije. (Tata je prošle godine kupio takav; zar mu kao nije stalo do planete?) Barem je neko u blizini ako me zaskoči luđak sa sekirom. Bože, pogledaj ih, baš su se napalili...

~ 36 ~

Iznenada se razdvajaju i žena širom otvara vrata, tako da svetio navire unutra. Čini mi se poznato. Ima nekako ludu kosu koja se ne zaboravlja, poput zarđalih federa - sranje! Ona doktorka koja se brinula o Semu kad je bio mali! I mene su svake godine vukli na njegove godišnje kontrole, dok nije napunio oko pet godina.

Naravno, odmah sam prepoznala tatu. „Isuse”, mrmlja Den. „Jesi li sigurna?” „Naravno da sam sigurna. Živim s njim samo, ne znam, ceo život!” „Možda si pogrešno razumela? Možda ju je samo dovezao...” „Dovezao? Meni se činilo da ju je dobro provozao!” „Verovatno postoji neki bezazlen...” „Vidi, nisam kao pogrešno shvatila ili umislila ili bilo šta slično, u redu?” prasnula sam. „Ukratko, moj otac je gurao jezik u grlo druge žene, a nije joj davao veštačko disanje, razumeš?” „Hoćeš li reći mami?”

Gledam kako mi se majka tetura na bini s Enjinom glupom bronzanom skulpturom. Obično mrzi ovakve stvari, ali bi sve uradila za Enju. Bizarno je, kao da ju je ta hipi lezbijka nekako opčinila... A-ha. To bi bio dan za pamćenje. Dan kada je moja mama uradila nešto zbog čega bi mogla biti ucenjena. „Naravno da neću da joj kažem”, uzvraćam. „Hoćeš da ponovo flipne i proba da iseče vene rebrastim nožem?” „Pa šta ćeš onda da uradiš?”

Kao da ja znam. Tako je konfuzno. Mislim, trebalo bi da sam ljuta na tatu, i jesam; ali istovremeno ne mogu baš ni da ga krivim. U suštini, mama je kompletna lujka veći deo vremena. I tako je dosadna. Neće nikad ništa da radi, samo sedi sve vreme i plače ili sažaljeva sebe. Dobro, ponekad postane sva manična i slika i tome slično, kao što je poslednju nedelju-dve, ali nikad ništa s tim ne uradi. Slike nikad nigde ne završe. Enja kaže da bi mogla da bude velika slikarka, samo da hoće, ali ona uvek samo zapadne u depresiju i bespomoćno i jadno stanje. Znam da je bolesna, ali zar ne bi mogla malo kao da se potrudi?

Nikad neće moći sama da se izbori ako on ode. Što znači da ću ja da zaglavim brinući o njoj.

Gore na bini gospođa Bjukenan pokazuje na statuu. „Delo Enje Brompton”, kaže, puna lažnog entuzijazma. „Sigurno imamo neke kupce? Tamo pozadi? Hajde, dame i gospodo, to je u dobrotvorne svrhe! Da vidimo, ko će početi s hiljadu funti?” „Biće srećna ako uzme i pet”, šapuće Den. „Štagod!” Trljam čizmu o travu. „Glupa aukcija! Došla sam ovamo samo da je skinem s vrata.”

Gospođa Bjukenan deluje poraženo. „Pet stotina onda!” „Hajde, Dene. Ovo je tako pederski, ne znam zašto si i hteo da pođeš. Hajdemo odavde”, preklinjem. „Ne možemo. Obećao sam tvom tati da ću odvesti tvoju mamu kući.” „Da, da, dobro on zna te vožnje.” „Hajde!” mama navaljuje na mikrofon. „Ovo je Enja Brompton. Znate li koliko njeni radovi vrede na otvorenom tržištu? Postoji dvogodišnja lista čekanja za naručene komade.”

Iza mene se dve devojke iz razreda cerekaju. „Baš divno, mama!” mrmljam zatvarajući oči. „Baš divno! Sad si našla da izlaziš iz ljušture.” „Kejt...” počinje Den. I baš u tom trenutku moja majka skida svu svoju odeću i naočigled celog mog razreda, nastavnika i mog dečka trči gola preko igrališta s rukama u vazduhu.

Den skida kaput i trči za njom. Ne trudim se da ga pratim. Oči su mi suve i teške dok se probijam kroz uzbuđenu bučnu masu prema izlazu.

Nikad joj neću oprostiti ovo! Nikad, nikad, nikad!

~ 37 ~

*** Toliko sam ponižena da mi dođe da umrem, ali joj nikad neću pružiti to zadovoljstvo. Kako je mogla ovo da mi uradi? Nikad više neću moći da pomolim nos u školu. Hvala bogu da su uskršnji praznici i da mogu jednostavno da se zatvorim u svoju sobu s Kanelom. Ne želim nikog da vidim, pa ni Dena. Mrzim je! Upropastila mi je život! Jedina dobra stvar je što sam smršala tri kilograma, ali pošto ću ostatak života provesti sakrivena od sveta, čak me ni to ne vredi ništa.

Morala sam da nalazim izgovore za mamu otkad me sećanje služi. Ona je bolesna. Ona tu ne može ništa. Ne zna šta radi. Kada ceo dan sedi i zvera kroz prozor i čak se ne iscima ni da se obuče, tata kaže: „To je zbog tableta. Nije ona kriva.”

Ali on na kraju pobegne u kancelariju. Nije on taj koji mora da dođe kući i obriše kuhinjski pod zato što je ona ostavila vodu da osam sati teče iz slavine. Ne mora da mi kreči spavaću sobu nakon što je mami nešto dunulo pa je rešila da je okreči u groznu narandžastu boju. Nije on tri meseca štedeo od džeparca da joj kupi filcanu torbu jedne poznate novinarke, samo da bi doživeo da je pokloni Armiji spasa u toku jedne od euforičnih epizoda.

Nije on taj koji je došao kući i našao je Tog Dana.

Pitam se kakva je. Njegova devojka. Uvek je delovala u redu, ali to je bilo pre nego što sam saznala da se ševi s mojim tatom. Kako može da ima vezu s njim kad zna da ima decu? Zar joj nije stalo? Šta ako nas ostavi zbog nje? Imaće bebu s njom, sasvim novu porodicu, i zaboraviće na nas.

Mama će se raspasti u paramparčad. Ili još gore. Da njegova devojka zna koliko nam je potreban, morala bi da ga ostavi na miru i nađe nekog drugog. Ona je doktor za bebe. Sigurno ne može da bude baš tolika kučka, zar ne?

Samo je jedan način da se to sazna.

Nije teško naći je. I dalje je u istoj bolnici, ali je promenila kancelariju. Manje od sat vremena od kuće, vrata do vrata. Baš zgodno za tatu.

Ima muda, to je sigurno. Čak nije bila ni iznenađena kad sam se pojavila ispred njene kancelarije. „Kejtlin, zar ne?” kaže. „Kejt.” „Kejt.” Klima glavom. „Pa, bolje da uđeš.”

Ulazim za doktoricom Elom Droljom Stjuart u svetlu skučenu prostoriju, koja me podseća na tatinu novu kancelariju, ali bez onog fenomenalnog pogleda. Njen otmeni stakleni sto prekriven je hrpom obrazaca i papira pritisnutim šoljama za kafu i knjigama; dva tanka kompjuterska monitora postavljena su pod pravim uglom nasred stola, kao otvorena knjiga. Zidovi su puni polica s debelim knjigama u kožnom povezu koje deluju dosadno.

Nigde nema fotografija.

Rukom mi pokazuje da sednem na sunđerastu sivu stolicu s moje strane stola, ali ona ne seda, već se umesto toga naslanja na ivicu stola. „O čemu si htela da razgovaraš sa mnom?” „O tati”, kažem.

Ona odvezuje dugu crvenu kosu, oštrije je zabacuje s lica, a zatim ponovo vezuje. „O čemu si tačno...” „Ne pravite se da ne znate o čemu pričam! Videla sam vas prošle nedelje na parkingu! Ljubili ste se!” optužujem je.

Dugo se samo gledamo. „Imala si oko trinaest godina kad sam te poslednji put videla”, kaže konačno. „Bila si besna mislim da si morala da propustiš koncert, ili tako nešto, da bi došla s mlađim bratom...” „Četrnaest! Jeste li i onda spavali s mojim tatom?”

~ 38 ~

„I dalje si besna”, primećuje. „Pa? Jeste li?”

Prelazi prstom preko nanizanih knjiga i ispravlja hrbate. Deluje mršavije nego što se sećam i nekako bledo, kao da je bolesna ili tako nešto. Stresem se. Gospode, za koji trenutak počeću da žalim ovu kravu. „Kako si došla ovde?” pita. „Vozom! Metroom! Pešaka! Nalaženje bolnice baš i nije bila nuklearna fizika! Nisam više dete!

Još mi niste odgovorili na pitanje!” „Šta tačno hoćeš da ti kažem?”

Otvaram usta želeći da kažem: Hoću da kažete da vam je žao, da ćete prestati, hoću da obećate da mi nećete ukrasti tatu. Umesto toga, pitam: „Volite li ga?” „Mislim da te se to ne tiče”, kaže blago. „On je moj tata! Oženjen je mojom mamom! Mislim da me se i te kako tiče!” „Ne. Zbog toga su samo tvoji roditelji.” „Zar vam nije nimalo žao?” razjareno insistiram. „Zbog čega?” „Imate vezu s mojim tatom! Kako možete samo da sedite tu i ponašate se kao da to nije bitno?

Vi rasturate porodicu!”

Oslanja se na sto i prekršta ruke. Nosi mnogo kul čizme do kolena, od nekakvog antilopa čokoladne, narandžaste i crvenkastosmeđe boje, s indijskim motivima i niskim potpeticama. „Nisam rasturila ničiju porodicu. Nikad to ne bih uradila.” „Otkud znate? Šta ako mama sazna?” „Hoćeš li da joj kažeš?”

Zašto me svi uporno to pitaju? „Neće biti potrebe ako nastavite da žvalavite tatu svuda redom!

Praktično ste radili ono u našem autu! Svako je mogao da vas vidi!” „Žao mi je zbog toga”, priznaje. „Nije trebalo da odem tamo. Imala sam loš... Nema veze. Neće se ponoviti.”

Nervozno okreće prsten na svojoj levoj ruci. Treba mi jedan tren da registrujem taj gest. „I vi ste udati!” uzvikujem. „Zna li vaš muž?”

Okleva. „On je umro.” „Oh! Izvinite! Nisam znala.” „Zašto bi i znala?” Uranja pesnice duboko u džepove svog belog mantila. „Danas je mesec dana kako je umro. I ne, nije znao.” „Da li je bio baš star?” „Ne. Mada bi tebi možda delovao, ne znam. Imao je četrdeset jednu godinu. Četrdeset dve”, ispravlja se. „Uporno zaboravljam da mu je bio rođendan.” „Da li je doživeo nesreću?” „Virus je napao njegovo srce. To je jedna od onih neočekivanih komplikacija, koje se dešavaju jednom u milion slučajeva. Niko nije mogao da zna...” „Imate li dece?”

Saginje glavu. Za trenutak ne deluje ništa starije od mene ili Klem. „Ne. On je želeo da ih ima, a ja nisam.” „Kladim se da vam je sada drago zbog toga.” „Ne baš.”

Ne znam šta više da kažem. Ovaj razgovor ne ide onako kako sam ga zamislila. Imala sam neku maglovitu ideju da će biti šokirana i postiđena kad me vidi, da će se slomiti, plakati i obećati da više nikad neće prići tati. Pretpostavljam da sam mislila da će možda malo da se brani, da se malo svađamo, možda čak i da plače, ali da će na kraju shvatiti da je igra završena i da se tiho preda.

A muž joj je upravo umro. Sranje! A ona je tako normalna, uzvraća mi prikladnim odgovorima i ne tretira me kao glupo derište. Deluje - skoro fino.

~ 39 ~

Pre nego što me potpuno obeshrabri, užurbano joj postavljam pitanje. „Pa, hoćete li vi i tata da pobegnete zajedno?” „Da li zbog toga brineš?” Obrazi joj se oblivaju rumenilom. „Neću da pobegnem s Vilom, to jest s tvojim tatom. Ne rasturam porodice. Znam kako izgleda, ali volela sam svog muža. Nisam htela da bilo ko bude povređen...” „Zar vas ne zabrinjava što on vara moju mamu?”, pitam radoznalo. „Mislim, mogao bi i vas da vara. Možda ima još gomilu devojaka.” „Mogla bi isto da kažeš i za mene”, kaže s napetim smeškom.

Gospode, izgleda užasno. Tresu joj se ruke. „Jeste li... doktorko Stjuart, jeste li dobro?”

Uvlači vazduh. „Možeš li da mi dodaš - malo vode...”

Neotvorena flaša mineralne vode stoji na stolu.

Odvijam zatvarač i dodajem joj je. Zadihana je kao da je trčala: počinje da me izbezumljuje. „Doktorko Stjuart? Ela? Da idem da pozovem nekog?” „Oh, Kejt! Izvini!” uspeva da kaže.

Pada kao gumena lutka. Pokušavam da je uhvatim, ali sve se dešava prebrzo. Čuje se potmuli udarac kad joj glava udara o ivicu staklenog stola. „Ela! Ela! Jeste li dobro?”

Ne pomera se. Čučim i nežno joj okrećem glavu ka sebi. O, bože, koliko krvi! Ne mogu da vidim da li je možda izbila oko - prevrće mi se po stomaku - ili je samo udarila glavom. Opet je dozivam, ali ne odgovara. Tako je bleda. Ne mogu da razaznam ni da li diše.

Otvaram vrata koja vode u hodnik i vrištim.

~ 40 ~

5

Ela Ne plašim se letenja. Užasava me pomisao na pad aviona, to da. „U slučaju vanredne situacije, dame moraju da skinu cipele s visokim potpeticama”, samo muškarcu može da padne na pamet takvo pravilo. Šta ako baš tad nosim moje omiljene manolo cipele? Možda bi mi dopustili da ih ponesem; druge žene nose svoje bebe niz tobogan za spašavanje, pa zašto ne bih...

Neočekivani nalet adrenalina, protkan užasom, gotovo me izbacuje iz sedišta.

Udišem duboko i usredsređujem se na stjuarda koji vezuje demonstracioni pojas za spašavanje.

Naravno da sam uznemirena. Moj suprug je upravo preminuo. Teško da bi i Polijana4 bila u prazničnom raspoloženju, s obzirom na okolnosti.

Avion se odvaja od nosača: tačka bez povratka. Obliva me topao talas znoja. Podižem ruku i petljam oko ventila za vazduh, ali izgleda da nema nikakve razlike. „Gospođice?” Stjuard me tapše po ramenu. „Oprostite, ali moramo to da stavimo u ormarić iznad glave, zbog poletanja.” „U redu je, ja ću to držati.” „Žao mi je, gospođice. Bojim se da moramo da...” „Gospođa.” „Izvinite?” „Nisam gospođica, nego gospođa.” „Izvinite, gospođo. Ako mogu sada to da uzmem od vas...”

Grudi mi se stežu. Stomak mi se steže: mučnina i strah. Putnik s moje leve strane razdražljivo se vrpolji na svom sedištu. Ima oko dvadeset pet kilograma viška; naslon za ruke neće da se spusti preko njegovog masivnog bedra. Njegovo salo preliva se i na moje sedište, okupirajući moj prostor.

Sputana sam, zarobljena. To nije pošteno - kladim se da njemu nisu naplatili dvesta četrdeset funti za prekomerni prtljag. Nisam kriva, nisam mogla da odlučim šta da spakujem; potrošila sam jutros punih dvadeset minuta jecajući na podu pored garderobera, nesposobna da izaberem između ugljen-sivih vunenih pantalona i crnih. Na kraju je ispalo lakše da spakujem sve.

Još jedan talas adrenalina juri kroz mene. Ruke me svrbe i peckaju, kao da su u njima špenadle i igle. Počinjem da osećam istinski strah. Dragi bože, da li to doživljavam srčani udar? Da li se ovako Džekson osećao?

Stjuard se naginje nada mnom. „Zaista moram to da uzmem...” „Ne! Ja ću to držati!” „Bojim se da vam to ne mogu dozvoliti, gospođice.” „Ja sam gospođa!” vičem. „Gospođa Garet! Gospođa!!!”

Stjuard se nervozno povlači niz prolaz između sedišta. Ne mogu da dišem. Grebem po kopči pojasa dok avion dobija na brzini. Ne mogu da dišem, moram da izađem odavde, moram da napustim avion...

Hladna i čvrsta ruka pruža se preko prolaza i poseže za mojom. „Bićete dobro”, kaže ženski glas uverljivo. „Imate hiperventilaciju. Treba da dišete polako. Udišite kroz nos, izdišite na usta.

Polako! Udišite kroz nos. Izdišite na usta. Udišite kroz nos. Izdišite na usta...”

4

Glavni lik iz istoimenog romana (Pollyanna) američke spisateljice Elenor Porter. Simbolično, osoba koja je stalno preterano optimistična bez razloga. (Prim, prev.)

~ 41 ~

Hiperventilacija. Da. Znam šta je to. Stranica iz mojih medicinskih beležaka pluta mi pred očima: „Hiperventilacija (lat. hyperpnoea), stanje bržeg ili dubljeg (hiper) disanja nego što je potrebno, zbog čega se koncentracija ugljen-dioksida u krvi smanjuje ispod normalne...”

Gušenje postepeno popušta. Nekoliko trenutaka ne mogu da govorim. „Imala si napad panike, mila”, kaže žena nežno. „I ja sam ih nekad imala, posle majčine smrti.

Veoma je zastrašujuće, ali ti zapravo uopšte neće naškoditi.”

Izvlačim ruku iz njene. „Nemam napade panike.” „Ponekad nailaze kao grom iz vedra neba, ako si pod stresom ili previše zabrinuta. Svako može da ih ima. Ne treba se toga stideti.” „Verovatno je zbog visine. Sada se osećam dobro.”

Nema potrebe da ističe da smo se jedva odlepili od zemlje.

Stjuard se vraća niz prolaz. „Gospođo Garet”, naglašava sa zlobom, „zaista ne možemo da dopustimo da ponovo tako ugrozite svoju bezbednost i bezbednost ostalih putnika. Morate da spakujete svoje stvari za vreme...” „To je moj suprug”, odgovaram. „Molim?”

Stežem drvenu kutiju u zagrljaj. Suncem obasjana uspomena treperi mi u glavi: Džekson čuči pored puta od crvene prašine u Paragvaju i s osmehom se trampi s dečakom, kome nije više od osam godina, znajući da koju god cenu da plati na kraju, to će biti deset puta manje nego što kabasta izgravirana kutija vredi. „Ali kako ćemo je, za ime sveta, odneti kući?” pitala sam ga, planirajući i organizujući. „Naći ćemo neki način”, uzvratio je Džekson nemarno. „To će biti deo zabave.” „To je pepeo mog muža”, kažem stjuardu, mračno uživajući u tome što je zinuo od iznenađenja. „Vodim ga kući.”

Nikad nisam srela Džeksonovog brata, ali ga momentalno prepoznajem. Ima iste te crte: karipski plave oči, široka, puna usta, četvrtastu vilicu. Ali dok je Džeksonova lepota toliko više od zbira delova, Kuperova uspeva da bude tek nešto manje od toga.

Njegov izraz lica je okrutan i neprijatan; duboke brazde između obrva i oko usta sugerišu da je to kod njega više stvar navike nego karaktera. Klima glavom bez i najblažeg smeška kad mu se predstavim i ostavlja me da guram svoja kolica za njim, okrenuvši se na peti i zaputivši se ka aerodromskom izlazu. Jasno je da je Džekson iscrpeo sve zalihe porodičnog šarma, mislim ljutito.

Pratim Kupera napolje, do parkirališta. Moje srce tone kad se zaustavio pored iščukanog Fordovog pikapa s dvojim vratima. Izgleda kao da su njegovi poslednji putnici bila dva nilska konja koja su se borila u blatu.

Penje se na vozačevo sedište, ne trudeći se da mi pomogne da utovarim kofer u prljavi prtljažnik, ali nevoljno ponovo izlazi kad vidi da se batrgam. „Hvala ti”, dahćem dok on baca kofer preko zadnjih vrata. Ignoriše me i vraća se u pikap.

Toliko o legendarnim južnjačkim manirima. Ne mogu da verujem koliko je Džekson drugačiji od svog brata... Koliko je bio. Bio. Kuper skreće na prometni međudržavni put, ostavljajući otvoren prozor, tako da je razgovor nemoguć usled promaje. Kosa mi šiba oko lica, ulazeći mi u oči i usta. Četiri trake ogromnih američkih automobila izbacuju oblake sivog dima, pretičući nas s obe strane - jedna stvar koju je Džekson zaista voleo u vezi s Engleskom, nevezano za čokoladne bombone i autobuse na sprat, bila su naša mala, čista mala kola. Stresam se dok vetar zviždi oko mojih ramena. Pošto uključim grejanje, Kuper odmah pruža ruku i isključuje ga. Nije ni čudo što se Džeksonov brat nikad nije oženio ako je ovo njegov način sticanja prijatelja i komunikacije s ljudima.

Dok odskačem o tvrdo sedište, privlačim jaknu tešnje uza sebe i zatvaram oči. Njegova vožnja je podjednako agresivna kao i njegovo držanje, ali ja sam naprosto previše prokleto umorna i nesrećna da bih marila. U poslednje dve sedmice, otkako je Džekson umro, namerno sam sukcesivno radila duple smene u bolnici: rad je jedina stvar koja sad pomaže. Čak i kada nisam bila na dužnosti,

~ 42 ~

hvatala sam sebe kako mislima gravitiram prema toplini mog odeljenja, provodeći sate nadneta nad inkubatorom bebe Houp, podstičući je da nastavi da se bori. Iz nekog razloga, ta sićušna beba dotiče deo mene koji nazivam dušom, ako uopšte više verujem u Boga. Imam utisak kao da sam je, spašavajući njen život, učinila delom svog. Želudac mi se prevrće. Dok sedim tu pored Džeksonovog brata, doslovno mi je muka od osećaja krivice. Vilijam kaže da moram prestati da krivim sebe za Džeksonovu smrt, ali kako mogu?

Ja sam lekar; da sam bila kod kuće umesto što sam bila s Vilijamom, možda bih shvatila koliko je bilo ozbiljno. Da je samo...

Da je samo šta, Ela? Stigao u bolnicu na vreme? Da si imala priliku da se oprostiš? Zar nisi provela poslednjih osam godina u varanju svog muža? „To je on?”, pita Kuper iznenada, upirući palcem u kutiju na mom krilu. Štrecam se od njegovog glasa. Izraz njegovog lica je ogorčen. Da li samo na osnovu jednog pogleda može da pogodi kakvom se ženom njegov brat oženio?

Klimam glavom. Kuperove vilice se stežu, ali ne kaže ništa više.

Posle jednočasovne vožnje skrećemo s međunarodnog puta i vozimo po sve užim i zapuštenijim putevima, od kojih poslednji čak nije ni asfaltiran. Pikap poskakuje preko dubokih brazda i jama, zasipajući me kroz prozor finom izmaglicom prašine. Zimzeleni hrastovi upetljani sa sivim pređama španske mahovine nadvijaju se u luku iznad puta, uranjajući nas u duboku, zelenu tamu. Vazduh je nepomičan, težak. Vlažni miris buđi i truljenja prodire mi u kosti. Često sam se pitala zašto Džekson nije nikada našao vremena da me dovede kući. Počinjem da razumem.

Kuper skreće kamion na zarasli prljavi prilaz koji se proteže duž drvene ograde sa koje se ljušti farba. Konj njišti u daljini dok se on zaustavlja ispred iznenađujuće velike i dobro održavane vile od pre Američkog građanskog rata, koja kao da je ispala direktno iz filma Prohujalo s vihorom.

Očekivala sam neki mračni, gotički horor, ali ovo je prelepo.

Naginjem se kroz prozor kola, pokušavajući da zamislim Džeksona kako ovde odrasta šestogodišnjak koji se spušta niz balustradu, tinejdžer koji ljubi svoju prvu devojku na tremu.

Jedanaestogodišnjak koji se nelagodno vrpolji u svom krutom novom crnom odelu, s kosom vlažnom i zalizanom, koji nastoji da bude hrabar, kao njegov veliki brat, dok sahranjuje roditelje.

Kuper grabi moj kofer iz prtljažnika kamiona i kreće u kuću. Kobeljam se da izađem iz kabine, trapavo držeći u naručju nezgodnu kutiju.

Mala crna žena u srednjim sedamdesetim čeka me u prozračnom holu u dnu prostranog zavojitog stepeništa, s rukama presavijenim na uštirkanoj beloj kecelji. Nema traga ni od Kupera, ni od mog kofera. „Vi mora da ste gospođica Ela”, kaže ona toplo, južnjačkim akcentom koji mi je bolno poznat. „Ja sam Loli. Mora da ste sad iscrpljeni od puta. Hajdete da vam pokažem vašu sobu, da možete da se osvežite pre večere.” „Tako mi je drago što sam vas konačno upoznala, Loli. Džekson mi je mnogo pričao o vama...”

Pogled joj počiva na kutiji u mom naručju. „Oh, gospodo Ela. Ne mogu da verujem da ga nema.” „Ni ja”, šapućem. „Bio je tako jak dečak. Mogao je da jurca po čitav dan i još da mu ostane mnogo snage kad dođe kući. Uvek je pravio smicalice - žabe i bube i ko zna šta još - sve u mom krevetu. Jednom je doneo tu tuponosu zmiju u jutenoj vreći...” Njene smeđe oči pune se suzama i ona ih otire nadlanicom. „Čujete li me, brbljam kao neka blesava starica dok vi samo što niste pali s nogu. Pođite sada za mnom. Kuper vas je smestio u Plavu sobu u dnu hola. Čisti peškiri su u kupatilu, ali mi morate reći ako vam je još nešto potrebno.”

Vodi me na sprat, pa u svetlu prostoriju s visokom tavanicom. Na njenom dalekom kraju dva francuska prozora vode na mali balkon. U sredini sobe, stari mesingani krevet skriven je debelim belim jorganom i mrežom protiv komaraca. Uglačani hrastov pod patinom godina odaje zlatasti sjaj.

~ 43 ~

Smeštam pažljivo Džeksonov pepeo na drvenu komodu, odmah pored para četki za kosu u srebrnom okviru ručnog ogledalceta s ugraviranim inicijalima, previše izlizanim da bih mogla da ih pročitam. Pored kreveta je jednostavna krpara u istoj bledoplavoj nijansi, kao i tapete na zidovima.

Moj kofer stoji na njoj pod neobičnim uglom, kao da je bačen tu s vrata. Znajući Kupera, verovatno i jeste.

Loli me posmatra dok klečim na podu i naglim pokretom ispravljam kofer da bih ga otvorila. „Nemojte zameriti Kuperu”, kaže ona uz ustručavanje. „Ume da bude pomalo svojeglav, ali je jednostavno takav. Ovo ga je snažno pogodilo. Voleo je Džeksona kao da mu je rođeni sin.” Pogled joj luta do kutije na komodi. „Nakon što su im roditelji nastradali, odustao je od svega da bi njega podigao. Znate li da je Kuper izvojevao sebi mesto na Džulijardu samo mesec dana pre požara?

Došao je kući toliko uzbuđen, kunem se da je lebdeo trideset centimetara iznad zemlje. Bio je izuzetno talentovan muzičar. Čak i sad, kad sedne za klavir, stiče se utisak da vreme staje.”

Sedam na krevet. „Džekson to nikad nije pomenuo.” „Oh, nije nikad ni saznao. Kuper nije želeo da dečko oseća krivicu. Nikad više nije pomenuo Džulijard. Gospod zna koliko ga to košta.” „I nikad se nije ženio?” „Postojala je jednom neka devojka.” Uzdiše. „Džekson je još bio dečak, a ona nije htela da završi tako što će ga odgajati. Mislim da je Kuper nakon toga odustao od ideje da osnuje sopstvenu porodicu. Džekson je bio sva porodica koja mu je bila potrebna.”

Govori mi da je večera u šest i trideset i ostavlja me da se raspakujem. To ne traje dugo; ostavljam najveći deo svojih stvari u koferu, pošto ću ovde biti svega nekoliko dana. Samo onoliko koliko je dovoljno da pospem Džeksonov pepeo i oprostim se.

Kad sam završila, bacam čežnjiv pogled na krevet. Više od bilo čega želim da se zavučem pod uštirkane prekrivače, ali znam da ću se, ako to sad budem uradila, probuditi sasvim odmorna u tri ujutru i snositi posledice vremenske razlike.

Umesto toga prskam lice vodom i provlačim prste kroz kosu, koja se već kovrdža, sve izraženije posle leta avionom. Možda bih se osećala bolje ako bih otišla u šetnju. Mišići me bole od truckanja u kamionu za prevoz stoke, koji se, izgleda, ovih dana smatraju isplativim.

U prizemlju, zvuk klavira pluta kroz hol. Zastajem na najnižem stepeniku, zatečena i zarobljena muzikom, a svet protiče kroz mene kao svetlost. Kuperovoj tuzi i patnji dat je glas kroz žalosne note.koje se prolivaju iz njegovih prstiju. Srce mi se ispunjava sažaljenjem. Volela sam Džeksona najbolje što sam umela, ali krvne veze su drugačije. Videla sam dovoljno ojađenih roditelja da znam da je gubitak deteta organski, sličan vađenju srca. Kuper žali svog brata na isti način. Dok ga slušam kako svira, čudno sam posramljena, kao da greškom prisustvujem tuđem bolu kom nemam prava da budem svedok.

Tiho otvaram ulazna vrata i izlazim napolje u baštu. „Stigli smo?” pitam Kupera koji parkira kamion.

Osorno klima glavom. Posle tri sata zajedničke vožnje po Zadimljenim planinama, tokom kojih nismo razmenili više od pet reči, zaista nisam ni očekivala pravi razgovor.

Otvaram vrata pikapa i posežem pozadi da uzmem Džeksonov pepeo. Kuper i ne pokušava da me sledi. „Ne ideš?”, pitam iznenađeno. Zuri ravnodušno pred sebe.

Iznenada me je, neočekivano, podsetio na svog brata. Ima nešto u vezi s tvrdoglavim grčem njegovih usta, ljutitim, odbrambenim nagibom njegove brade. Uviđam da bi Džekson - da mu zaštitnički nastrojen stariji brat nije izgladio životnu stazu - mogao da postane ovakav tip čoveka: istrošen, ciničan, zatvoren. Pitam se kako bi Kuper izgledao kad bi se osmehnuo...

Ostavljam ga da tinja u kamionu i štitim rukom oči dok podižem pogled ka stazi kojom moram da se popnem. Oh, Džeksone. Morala je da bude sto dvadeset metara visoka vertikalna litica, zar ne? „Ako zakovrnem dok živim na ovom od boga zaboravljenom ostrvu”, rekao je veselo jednog nedeljnog jutra za doručkom, ubrzo nakon što smo se preselili u London, „nemoj slučajno da me

~ 44 ~

sahranite na jednom od vaših sumornih engleskih grobalja. Hoću da me vratiš kući i da raspeš moj pepeo sa Dimnjaka.” „Sa dimnjaka?”

Umočio je kašiku kojom je jeo žitarice u moj sladoled, široko se osmehnuvši kad sam ga udarila po ruci da se skloni. „Sa Dimnjaka. To je stena u obliku dimnjaka na...” „Nastavi tako i tvoj će pepeo završiti u toaletu!” „Volim način na koji to kažeš. „Toalet.” To je tako britanski, kao vozni red i kišobrani, crveni autobusi i...” „Zvučiš kao prokleti turista.” „Ja jesam prokleti turista! Dimnjak, ti britanska neznalice, nalazi se na obodu Plavog grebena Zadimljenih planina u Severnoj Karolini i najlepša je tačka na kugli zemaljskoj. Po lepom danu pogled puca trista kilometara unaokolo. Iznenađuje me da ga nikad nisi posetila dok si bila na Djuku.” „Plašim se visine”, priznala sam. „Uvek sam se klonila planina - svih tih uskih šiljatih krivina i strmih litica.”

Piljim u kameni zid koji se sada uzdiže preda mnom i osećam mučninu. Na sreću, ne moram da nosim opremu za penjanje niti da se vezujem konopcima; zavojite stepenice uklesane su u stenu.

Ipak, ona je i dalje skoro sto dvadeset metara visoka. Jedva da sam stigla do prvog odmorišta kada me je uhvatio napad vrtoglavice.

Oh, Isuse! Nisam sigurna da sam kadra za ovo!

Usredsredi se. Jedno stopalo ispred drugog. Ne gledaj gore i biće u redu. Ako ove stepenice mogu da izdrže težinu jednog prosečnog Amerikanca, mogu da nose i tebe.

Držeći se za stepenišnu ogradu, penjem se ujednačenom brzinom dvadeset minuta i izbijam na vrh, zadihana. Ovde je prilično zaklonjeno i malo se bolje osećam. Nije bilo tako strašno. A uz ivicu je lep kameni zid, ne neki trošni parapet...

Sranje! Sranje, sranje, sranje! To nije vrh. Moram da se popnem uz još stepenica - Isuse! Preko nekakvog visećeg mostića u stilu Indijane Džounsa. Mora biti da me zajebavaš, Džeksone!

Sručujem se na klupu. Oh, Džeksone! Zar nisi sad ti taj koji se poslednji smeje!

Vilijam je mislio da sam luda što prelazim sav taj put da prospem njegov pepeo. Nebo je svedok da sam za mog supruga učinila toliko malo dok je bio živ; možda je besmisleno sada prolaziti kroz svu ovu nevolju. Ipak mi je - sad rizikujem da ću zvučati kao neka žrtva iz tok-šoua - potrebno da završim s ovim. Ako uradim tu poslednju stvar, možda ću moći da krenem dalje.

Iscrpljeno ustajem i penjem se uz poslednji niz stepenica, zastajući kad stignem do prelaza.

Mora da je trista metara iznad doline. .

Mogu da uradim samo jedno. Kad zagusti, zatvori oči!

Padam na stenu čim pređem mostić. I tu ostajem. Ništa me neće naterati da stojim pored klimave zaštitne ograde uz samu ivicu. Nalazim se na uskoj steni veličine moje kuhinje, na visini od sto dvadeset metara. Nije čak ni ravna. Lako bih mogla da se prevrnem preko.

Grlo mi se zatvara. Stežem kutiju jače, a srce mi lupa kao ludo. Obliva me lepljiv znoj. Ne mogu ovo da uradim. Ne mogu da se pomerim. Ne mogu ja to!

Neka ruka hvata me za lakat i podiže me na noge.

Nežno, ali čvrsto, Kuper me vodi prema zaštitnoj ogradi. Zadimljene planine prostiru se preda mnom. Plava izmaglica - po kojoj su planine i dobile ime - smekšava i zamućuje krajolik.

Srebrnkasta reka vijuga svojim putem prema horizontu. Vazduh miriše čistije i svežije od bilo čega što sam ikad iskusila. Džekson je imao pravo; ovo je najlepše mesto na kugli zemaljskoj.

Njegov brat i ja zajedno otvaramo kutiju. Lagani vetrić podiže pepeo, rasipajući ga kao kišu.

Kuper se okreće ka meni, a njegove plave oči modre su od bola. Uviđam da i sama plačem tek kad suze počnu da mi kaplju na bluzu.

~ 45 ~

Pruža mi ruku i vodi me nazad preko mosta.

Veče je neuobičajeno toplo za prvu nedelju marta. Otvaram francuske prozore i izlazim na balkon dok svezi povetarac šušti kroz zimzelene hrastove, njišući špansku mahovinu. Crna noć bez zvezda pada na mene. Oblaci klize preko mladog meseca. Ovde nema ulične rasvete, nema neona.

Ničeg sem tame i lepeta krila.

Naslanjam se na ogradu sa stubovima i pijuckam burbon pred spavanje, uživajući u umirujućem dodiru noćnog vazduha na goloj koži. Ujutru odlazim i vraćam se kući u London, siv u svakom smislu te reči, zatvarajući ova vrata zauvek. Po prvi put u svom životu biću istinski sama.

To zvuči apsurdno - on je bio moj muž, na kraju krajeva - ali nisam shvatala koliki je prostor Džekson zauzimao u mom životu sve dok ga nije napustio. Njegovo tiho, ohrabrujuće prisustvo bilo je čvrsta stena na kojoj sam gradila svoju kulu od karata. Bez njega, samo je pitanje vremena kada će početi da se urušava.

Mogla sam da obmanjujem sebe kako mi je srce slomljeno, ali bi to samo dodalo laž na izdaju.

Postoje ljudi čije smrti mogu da vas bole do ludila. A postoje i ljudi čije su smrti kraj svega, biblijski mrak koji se spušta na zemlju, smrti koje šalju krik kroz vašu glavu, kao vapaj izgubljenih duša.

Koliko god da je to teško priznati, gubitak Džeksona nije bio ni blizu ovoj drugoj vrsti patnje.

Oči su mi se privikle na mrak. Na udaljenom kraju travnjaka nalazi se maleno jezero; posmatram kako se sova nisko obrušava nad njega. Žalim svog muža više nego što sam mislila da je moguće, ali strah je taj koji sada preovlađuje, ne Kuperov sirovi vid mučenja. Već sam izgubila Džeksona; hoću li izgubiti i Vilijama?

Naša veza funkcionisala je zato što je bila savršeno izbalansirana. Oboje smo podjednako mogli da izgubimo; delili smo moć. Ali sada, umesto da budem ravnopravni partner, nenadano sam se pretvorila u bedni kliše: ženu br. 2.

Bez obzira na to da li je Vilijam toga svestan, moja nedostupnost činila je veliki deo moje privlačnosti. Nisam nikad morala da igram na kartu da me je teško dobiti jer je, s Džeksonom u igri, zaista tako i bilo. Ali to se sada promenilo. Vilijam je verovatno nasmrt isprepadan i spreman da pobegne glavom bez obzira. I - da budem potpuno iskrena - ne mogu da ga krivim. Ako bi ikada ostavio Bet, ja bih se isto tako ponela.

Lusi smatra da sam bestidna - nesrećna stvar u vezi s najboljim prijateljima jeste da su skloni da vas poznaju prilično dobro - ali to nije cela istina. Afera s Vilijamom bila je nešto drugo - da nije bio sa mnom, na mom mestu bila bi neka druga, možda neka žena koja bi želela Betinu burmu na svom prstu i ništa je ne bi sprečilo da je dobije. Nikad nisam bila takva. Uvek sam se klela da nikad neću ukrasti muža druge žene.

To je lako izvesti kada niste pred iskušenjem. Mogu to da predstavim kao altruizam, ali jednostavna istina glasi da sam bila ljigava kukavica, prevelika da bih napustila Džeksona.

Pošto ga više nema, visoko moralno stanovište izgleda definitivno manje pastoralno.

Na trenutak dopuštam sebi da zamislim kako bi to bilo deliti stvaran život s Vilijamom. Buditi se s njim svakog jutra, provoditi vikende razvlačeći se s papirima, voziti se, iz čistog hira, Eurostarom do Pariza za praznični vikend kad banke ne rade. Sada sam udovica, (još ne mogu da se priviknem na tu reč; ona pripada grčkim staricama u crnom, koje beru masline.) Moraću da se naviknem da radim toliko toga sama. Osim ako... Šta je to što ti želiš, Ela? Šta želiš?

Prvi put u životu ne mogu sebi da dam iskren odgovor.

Trže me buka u sobi iza mene. Okrećem se, ispuštam praznu čašu za burbon i instinktivno pokrivam rukama svoju nagost.

Kuperova silueta ističe se u okviru vrata spavaće sobe, izraz njegovog lica je nečitljiv. Shvatam da nisam iznenađena. Vazduh između nas naelektrisan je otkad smo pre dva dana ostavili Dimnjak za sobom.

~ 46 ~

Kad uđem u prostoriju, on izlazi. Ne razgovaramo, osim najsažetijih banalnosti za večerom. Ali kao da mi prodire u dušu svaki put kad ga pogledam.

Nešto primitivno i telesno u meni preuzima kontrolu. Želim ovog muškarca na način koji nije ni u kakvoj vezi s tim ko je on, niti išta ima s tim ko sam ja; ali je zato čvrsto povezan s požudom i begom i burbonom i potrebom da podsetim sebe da sam živa, da dišem, da sam pulsirajuće meso, a ne kutija sivog pepela prosutog preko planinske strane.

Spuštam ruke i susrećem njegov pogled, dozvoljavajući njegovim očima da prelaze preko mene.

Bradavice mi se ukrućuju na svežem lahoru koji dopire s prozora.

Ne znam šta to vidim u njegovim očima dok prelazi preko sobe, i nije me briga. Pravim korak preko slomljene čaše od burbona i stržem s njega teksas košulju; dugmići zveckaju po podu. On me grubo obara na krevet, raskopčava farmerice i skida ih sa sebe.

U meni je za tren oka; ja sam već vlažna. Zabijam nokte u njegova leđa, privlačeći ga jače i dublje u sebe. Grize mi rame, njegove žuljevite ruke silovito stežu moje dojke. Tela su nam skliska od znoja. Mesingani krevet ritmično udara o zid dok se Kuper besno zabija u mene, a plava kosa mokra mu je od znoja. Svršavamo zajedno u eksploziji patnje i uzbuđenja.

Njegovo telo je teško na meni. Oslobađam se, iscrpljena i čudno smirena.

Kuper ustaje i navlači farmerke; nismo prozborili ni reč od početka do kraja. Kreće prema vratima, a zatim se naglo zaustavlja i okreće, mračnog pogleda. U jednom umobolnom trenutku, pitam se da li će mi reći da me voli. „Oduvek sam se pitao kakvom se ženom oženio moj brat”, kaže hladno. „Sada znam.”

Nikad nisam bila toliko ponižena i besna u svom životu. Kakav to sjebani skot spava s udovicom svog brata samo da bi dokazao da može? Isuse! A ja sam mislila da sam ja sjebana!

Ovo nije prvi put da sam zažalila zbog seksa iz pogrešnih razloga, ali nikad se nisam osećala tako prljavo i ružno kao što se osećam sada. Postiđeno, kao da sam u javnosti uhvaćena bez odeće.

Toliko sam uznemirena da zaboravljam da uzmem ksanaks pre ukrcavanja na avion. Osam sati kasnije, umorna, anksiozna i depresivna, doživljavam paniku. Najednom se nalazim usred gužve na Getviku, držeći se za svoj kofer, nesposobna da se pomerim dok užas cveta u meni kao oblak u vidu pečurke. Vreli pojas steže mi se oko grudi. Aerodrom je iznenada bez vazduha, guši me. Ljudi se tiskaju oko mene. Guraju me iz svih pravaca. Ispuštam kofer i borim se da dišem, grabeći se za prsa, pokušavajući da otkopčam dugmiće, očajnički tražeći vazduh.

Nekako obuzdavam strah. Preturajući po torbi, ne mareći za novčiće i papire i ključeve koje prosipam na pod, grabim telefon i prvi put za osam godina zovem Vilijama dok je kod kuće.

Izraz lica mu je bio leden kad se pojavio na stanici u njegovom kraju, gde je rekao da će me čekati. Bez reči je uzeo moj kofer i ispratio me do svojih kola. Olakšanje što ga vidim bledi kad me obuzima novi nalet straha.

Ne želim da budem sama. „Žao mi je”, kažem čim se nađemo u autu. „Ne možeš da me zoveš kad sam kod kuće”, govori Vilijam stisnuto. „Molim te, nemoj to više da radiš.”

Sigurnosni pojas urezuje mi se u rame dok se okrećem prema njemu. „Isuse, Vilijame! Hvala na čaju i razumevanju!” „Hajde, Ela! Pa znaš situaciju!” „Jedan poziv za osam g...” „Moja žena je stajala pored mene u kuhinji, Ela!” viče.

Zgrožena sam nedostatkom razumevanja. „Vilijame, upravo sam preletela pola sveta i nazad da pospem pepeo svog muža s vrha planine, i u trenutku slabosti sam jednostavno pomislila da ću se osećati bolje ako te vidim! Očigledno sam se prevarila!”

Gledam kroz prozor na parkiralište ogavne male stanice, kako ne bi video iznenadne suze koje mi naviru na oči. Dođavola, jesam li ja normalna? Izvlačim ga iz kuće usred večeri ni zbog čega.

~ 47 ~

Nije ni čudo što je ljut. Moraću da se saberem. Ne želim da ga oteram ou sebe ovom glupošću.

Završiću u ludnici pored njegove žene. „Ela...” „Žao mi je. Nije trebalo da zovem.” „Ela, ne radi se o tome da mi nije stalo. Znaš da jeste. Ali kod kuće se trenutno zakomplikovalo.” Trlja obraz. „Bet je u jednoj od svojih maničnih faza, nemoguće je s njom razgovarati razumno...”

Neki voz ulazi u stanicu iza nas, nakratko potirući njegov glas. „Neki prokleti izvođač radova spremao se da buldožerom sruši garažu dok sam se zaustavljao na prilazu”, govori Vilijam. „Boga pitaj koliko je ovog puta spiskala. Trebalo je da obratim više pažnje šta sprema, ali i na poslu je toliko sumanuto zbog preuzimanjem ponuda da mi je promaklo.” „Džejms Nobl?”, pitam, zahvalna na ovom skretanju teme. „Gad! Nisam podigao kompaniju ni iz čega da bi neki tamo kasapski nastrojen kartaroš umarširao u nju i preuzeo je kad mu se hoće.”

Duže od godinu dana izbegavao je prijateljski i ne baš prijateljski nastrojene izvidnike iz Noblove kompanije. Pre šest meseci Vilijam je bio u poziciji da mu kaže gde da se nosi, ali Ešfild PR je izgubio nekoliko ključnih ugovora u proteklih nekoliko meseci. Kompanija je ranjiva za napad i znam da ga to izjeda, ma koliko se trudio da ostane hrabar.

Otkopčavam sigurnosni pojas i klizim ka njemu, otirući grumen osušenog blata s njegove košulje, ne zastavši da se zapitam kako je tu dospeo, i udišem njegov poznati miris šume i limuna.

Bože, nedostajao mi je. Moram da ga podsetim zašto sam ja nedostajala njemu.

Ruka mi klizi između njegovih nogu. Poželim da sam imala prilike da se istuširam posle leta.

Privlači moju glavu i ljubi me, usnama čvrstim i nepopustljivim. Vrelina mi se širi telom. Kuper je služio za ispunjavanje fizičke potrebe, ali ovo je toliko više od toga...

Ledim se. Koliko više, Ela? Džekson nije tu da te sad čuva. Jesi li sigurna da znaš šta radiš?

Bez upozorenja, panika se vraća. Težina one noći me sustiže i pritiska. Iznenada postaje teskobno u kolima. Guram Vilijama od sebe, petljam s ručkom na vratima. Njegova ruka hvata moj zglob i ja ga bolno izuvijam da se oslobodim. „Ela, šta je bilo? Ela!” Svetio se pali kad otvorim vrata. Hladan vazduh me vraća u život i momentalno se osećam bolje. Sedim napola u autu, napola van njega, s rukama na kolenima, i dišem duboko na način koji mi je pokazala ona žena u avionu. Udiši kroz nos, izdiši kroz usta.

U daljini se dernja neka mačka. Neko brzo pretrčava preko parkinga u mraku. Dvoje tinejdžera šutiraju konzervu preko staničnog perona. Otkucaji mog srca polako se vraćaju u normalu.

Vilijam bez sumnje izgleda umorno. Teško da to iznenađuje, s obzirom na to kako sam ga zapalila pa ugasila. Kod kuće ima dovoljno suza i histerije - poslednja stvar koja mu je potrebna jeste isto to od mene. Moram da vratim stvari u kolosek, a onda da smislim koji sledeći potez da povučem.

Ne želim da budem sama.

Tresnem vratima iz sve snage i slijem u svoj osmeh svaki gram stare Ele. „Hajdemo do mene”, kažem. „Ela?” Ležim na leđima, plutajući po toplom okeanu. Nežni talas gura me prema plaži s peskom belim poput šećerne vune, a onda me povlači nazad na pučinu. Ja sam list morske trave, komad plutajućeg drveta, ostavljen na milost i nemilost vetru i plimi. Slana voda liže mi lice, zapljuskuje mi oči. Sunce mi greje kožu. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osećala ovako opuštenom, spokojnom. „Ela? Da li me čuješ?”

~ 48 ~

Voda mi ponovo zapljuskuje lice, ovog puta hladna. Nešto me cima, povlači me nadole.

Počinjem da se davim. Sunce je tako vrelo, prži. Bože, to boli, to boli... „Ne pokušavaj da se pomeriš”, kaže neki glas u moje uvo.

Imam utisak da mi je neki džin pritisnuo oči palčevima. Potreban je ogroman napor da ih otvorim. „Lusi? Jesam li doživela nesreću?” „Pala si i lupila glavom o ugao stola. Bila si u nesvesti oko pet minuta. Možeš li da se setiš šta se dogodilo?” „Šta se dešava?”

Uperuje svetlost lampice u moje oči. „Mučnina? Dupla slika?” Uzmičem od jarkog svetla. „Kao da mi je bušilica za beton u glavi, ali to je sve. Šta se desilo?” „Čega se poslednjeg sećaš?” „Sećam se leta iz Severne Karoline i susreta s Vilijamom na stanici - jesmo li doživeli automobilsku nesreću?” Ispravljam se u sedeći položaj, a soba se divlje okreće. „Da li je Vilijam dobro? Oh, bože, molim te reci mi da nije povređen...”

Lusi se mršti. „Ela, to je bilo pre nedelju dana. Nije bilo nikakvog sudara, nezgoda se dogodila ovde, u bolnici...” „Pre nedelju dana?” „Ne sećaš se ničega od danas? Ujutru smo obavile vizitu, Ela - sećaš li se, Houp se dobro drži, zadivljujuće je napredovala - a zatim si se posvađala s Ričardom Ejndželom oko smanjenja broja postelja na Odeljenju za neonatalnu intenzivnu negu.”

Odmahujem glavom i - kad se soba ponovo zavrti - istog trena se pokajem. „Posle toga si sišla u kancelariju da se pozabaviš papirologijom. Dina je rekla da te je neko čekao, neka plavokosa devojka. Bila je s tobom kad se to desilo. Očigledno ste vas dve razgovarale, a ti si se onda onesvestila usred rečenice. Udarila si glavom o sto dok si padala. Devojka je vrištanjem podigla prokletu bolnicu na noge; zvučalo je kao da je neko ubijen.” „Kejt”, uzdišem. „Sećaš se nje?”

Traka se brzo premotava unapred u mojoj glavi: Vilijamova ćerka, napad panike, njeno pitanje: Imate li decu? I moj instinktivni odgovor - uprkos činjenici da nikad nisam želela decu - moja prva, gotovo organska reakcija, ona iz stomaka: Da sam podarila Džeksonu bebu koju je želeo, sad ne bih bila sama.

Nisam rekla Lusi za napade panike, niti za konstantan čvor anksioznosti ispod mog grudnog koša. Nedeljama nisam bila u stanju da jedem: bojala sam se da će mi biti muka. Budila sam se tri, četiri, pet puta noću s adrenalinom koji kola mojim telom, srce mi je tuklo, osećala sam težinu koja me je gušila i pritiskala mi grudi. Pogledam se u ogledalo i ne prepoznajem samu sebe.

Uvek sam imala odličnu kontrolu nad svojim životom. Nikad nisam bila ni izdaleka nervozna niti uznemirena u vezi s bilo čim. Uvek sam uspevala u svemu što sam preduzimala. Kako ovo može da se desi meni? „Sad se sećam”, kažem bolno. „Ne svega, ali makar najvažnijih stvari.” „Ostalo će se vratiti. Biće potrebno nekoliko kopči za tu posekotinu.” Lusi navlači neke rukavice i otvara pribor za zašivanje rana. „Imala si sreće da nisi izgubila oko. Moraš da počneš da jedeš propisno”, dodaje ljutito. „Pogledaj se: mora da si izgubila pet kilograma u poslednjih nekoliko sedmica. Nije ni čudo što si se onesvestila.”

Grčim se dok mi dezinfikuje čelo. „Devojka je bila Kejt”, kažem, „Vilijamova ćerka... Jaoj! Pazi šta radiš, Lusi!” „Izvini! Šta je ona, zaboga, ovde tražila?” „Saznala je za nas. Došla je da me upozori, bar mislim. Mada...”, oklevam. Njeno neprijateljstvo nije izgledalo baš stvarno; skoro kao da nisam ja bila u fokusu. Sigurno joj je trebalo mnogo hrabrosti da dođe i suoči se sa mnom. Volela bih da nije, ali ne mogu da je ne simpatišem zbog toga. „Nisam baš sigurna šta je htela. Nisam čak sigurna ni da je stvarno znala.” „Dakle, šta sada?”

~ 49 ~

Na trenutak pomišljam na Kupera, na jednostavnu, ako ne surovu potrebu koja nas je spojila.

Otkad je moja slobodna i lagodna veza s Vilijamom postala tako komplikovana? „Nemam pojma”, uzdišem. „Nameravaš li da mu kažeš?”

On treba da zna da nas je njegova ćerka razotkrila; ali obećala sam joj da neću reći ništa, i koliko god to glupo zvučalo, ne želim da je izneverim. Oh, bože, toliko sam umorna od svih tih laži.

To što sam znala da ima porodicu bilo je jedno; a suočavanje s njegovom ćerkom u pubertetu i otkrivanje patnje i zbunjenosti u njenim očima, nešto sasvim drugo. Ona može da se prikloni težem načinu i zauzme očevu stranu, ali takođe voli i majku, bila toga svesna ili ne. Kako mogu da dopustim da se sve nastavi sad kad Kejt zna?

Kako da podnesem da izgubim i Vilijama? „Vidi, Lusi. Hvala što si me sastavila, ali moram da nastavim s radom. Imam da završim tu papirologiju za Anđela ili će zatvoriti pola bolnice.” „Ela, zaboravi na posao! Upravo si izgubila svest! Nemoj ni da pomišljaš o povratku u kancelariju. I ići ćeš kući taksijem. Neću da te vidim da tumaraš po metrou sva ošamućena, zapitkujući ljude kako se zoveš. Osim toga”, dodaje, skidajući rukavice, „Ričard će razumeti. Nije on tako loš kao što ljudi misle.” „Ričard?” „Ako mu pružiš šansu, stvarno je okej”, mrmlja. „Mislila sam da ja imam kontuziju”, uzvraćam i gledam je iskosa.

Ne uzvraća mi pogled. „Pozvaću ti taksi.”

Današnji dan poprima kvalitet nadrealnog. Prvo se pojavljuje Kejt, a sad Lusi brani Anđela Smrti. Možda sam se posle udarca probudila u čudnom paralelnom univerzumu gde sve ovo ima smisla.

Dopuštam da me strpaju u taksi i dajem vozaču Vilijamovu adresu. Trideset minuta kasnije ulazim u njegov stan; dao mi je ključ pre mnogo godina, mada se nikad tu nisam obrela nenajavljeno. Apartman je u mraku; jasno je da je još na poslu. Zahvaljujući mojoj maloj medicinskoj drami, poranila sam sat.

Tonem u sofu ne paleći svetla. Čelo mi pulsira. Ovo nije ono što sam želela od ove večeri.

Planirala sam da budem zabavna i seksi za Vilijama, da budem ona stara Ela, da zbrišem neurotični utisak koji sam ostavljala tokom protekle dve nedelje. Poslednja svar koju sam želela bila je da sedim tu s glavom umotanom u gazu, izgledajući kao romantični gubitnik...

Nešto me bode u leda. Pružam ruku iza jastuka na sofi i izvlačim daljinski od televizora, ali tu ima još nečega...

Ojačan korset od čipke i svile pada u moje krilo. Vrlo seksi, vrlo skup crni korset, najmanje dve veličine premali za mene.

On bi mogao i tebe da vara. Možda ima gomile devojaka.

To ne pripada njegovoj ženi!

24. oktobar 2000. god.

Feldenska ulica Fulam London SW6 Dragi Kuperu, Nemaš pojma koliko sam se oduševio kad sam primio tvoje pismo, braco. Mislio sam da ćeš biti ljut na mene doveka. Voleo bih da smo to izgladili pre nego što sam napustio Sjedinjene Države; mrzim što nisam bio u stanju da se istinski oprostim. Ali ni divlji konji me neće sprečiti da dođem kući za Dan zahvalnosti, tako da bi ti bolje bilo da kažeš Loli da počne da mesi! Šta bih sve ovog trenutka dao za puna usta njene pite od slatkog krompira!

~ 50 ~

Vidi, nije trebalo da kažem ono što sam rekao, i žao mi je. Znaš daje sve to govorio viski iz mene. Ti si najbolji brat na svetu i mnogo ti dugujem. Ipak, Ela je moja žena i ja je volim. Ubija me to što dvoje ljudi koje volim najviše na svetu ne mogu da se vole međusobno.

Ona me stalno pita kada će te upoznati, a izgovori mi brzo ponestaju. Voleo bih kad bi joj bar pružio šansu. Ne znam zašto ti se toliko ne sviđa kad je nisi čak ni upoznao. Ona nije ono što misliš da jeste, Kupe.

Dobra je supruga. Znam da si oduvek smatrao da žena treba da bude kod kuće i brine o svom muškarcu kao što je mama činila, ali kad bi samo mogao da je vidiš kad govori o bebama u toj bolnici, promenio bi mišljenje. Ono čime se bavi zaista je važno. Priznajem, ponekad bih voleo da dobijem veći deo njenog vremena, ali i tim mališanima je potrebna koliko i meni.

Nije pošteno kriviti je za preseljenje u London - to je pre svega bila moja zamisao. U stvari, računam da će se, ako je u svom rodnom gradu, drugačije osećati što se tiče zasnivanja naše vlastite porodice. Uvek priča da ne želi decu, ali ja znam da ne misli tako. Samo joj je potrebno da se skrasi i da oseća sigurnost. Posle onog što se desilo njenoj mami, ne možeš daje osuđuješ. Potrebno joj je mnogo nežnosti, kao ćudljivoj kobili. Sećaš se kako sam pridobio Star da mi veruje, koliko je taj proces trajao? Čoveče, ali toliko sam puta žestoko pao s nje pre nego što sam s njom uspeo! U to vreme se činilo da Loli ništa drugo ne stiže da radi pošto neprestano utrljava tečnu mast na moje masnice!

Džekson Junior! Šta kažeš na tu ludu ideju! Kladim se da nikad nisi pomislio da ćeš dočekati dan kad će se tvoj šašavi brat radovati menjanju pelena!

Ne kažem da je sve glatko. Imamo probleme, kao i svi. Za početak, ona previše radi i stalno me tera da pokušam da napredujem na poslu. Ali ti me znaš, posao mi nikad nije bio na prvom mestu. Ne poričem, ponekad me dovede do belog usijanja. Nije najjednostavnija žena na svetu, ali ja ne mogu bez nje, Kupe.

Zašto ne dođeš preko bare da provedeš neko vreme s nama i upoznaš je kako treba? Ovo je neverovatan grad, uprkos tome što je toliko krcat da očas posla možeš da se sapleteš o suseda. A tek kola! Čoveče, volim njihove slatke automobile. Naš stan u gradu je toliko mali da mogu da dohvatim oba bočna zida bez pomeranja, ali nalazi se u stvarno lepom kraju i već sam upoznao mnogo zanimljivog sveta. Ela kaže da moram da prestanem da dovodim kući svoje „beskućnike”, ali kako ćeš ikad steći prijatelje a da ne pričaš s ljudima? Niko više ni za koga nema nimalo vremena. To je nešto zbog čega mi nedostaje dom. Mogao bi da provedeš ceo dan samo u ćaskanju sa susedima i niko zbog toga neće o tebi imati loše mišljenje.

Moram brzo da odvučem guzicu ako hoću da ovo stigne do tebe pre Božića. Ovde moraš da ideš u potragu za poštanskim sandučetom! Ne dolaze po poštu na vrata, kao što se radi u dobrim starim Sjedinjenim Državama. Ovde je toliko toga na šta se treba navići. Jesi li ikad čuo za nešto što se zove „marmajt”? Ima ukus kao izmet uvaljan u so i izgleda kao katran, ali ovi Britanci ga satiru! Sama pomisao na to već mi izaziva nelagodu. A Loline biskvite i sos od brusnice mogu da jedem bilo kad!

Poljubi je umesto mene i reci joj da uskoro stižem kući.

Džekson

~ 51 ~

6

Vilijam Kerolin me je definitivno merkala od jutros. Isuse, ta suknja. Da je malo kraća video bih njen doručak.

Polako isterujem lend rovera s parkinga stanice, tapkajući prstima po volanu dok ulećem u špic.

Kerolin je fina devojka, bistra, ali ne pravim sranja na vlastitom pragu; više ne. Ne može biti mnogo starija od Kejt, pobogu. Ima plafon dvadeset četiri. Fenomenalno telo - mogao bih da se na nedelju dana izgubim među tim sisama - ali to izigravanje nevinašceta ne pali kod mene. Volim kad žena zna šta radi u krevetu i kaže šta želi. Koja se ne plaši da se oslobodi predrasuda. Kerolin nije od onih koje pristaju na analni seks ili koja dozvoljava da joj svršite po licu, previše je pristojna.

Gospode, nedostaje mi Ela. Osim onog očiglednog, dobro bi mi došlo i njeno društvo. Niko me ne zasmejava kao ona. A šta sa Bet koja slika kao Tigar5 na spidu; Benom koji traži još dve hiljade da bi izmirio račun u baru na koledžu (šta pije? prokleti moet?); Kejt koja zavodnički gleda onog svog jebenog hipi dečka; i Džejmsom Noblom koji mi diše za vrat u sali za sastanke? Treba mi mali predah. Da Bet samo zna koliko smo blizu da nam se čitava prokleta kula od karata sruši...

Gazim na kočnicu kad mi mešalica izleti u rikverc na put. Gde je, dođavola, Ela kad mi treba?

Ona jedina razume. Nije mi jasno što je ona lično morala da rasipa pepeo onog jadnika. Zar nije mogla da unajmi Fedeks ili nešto slično?

Dobro, to je bilo malo oštro. Povlačim reč. U svakom slučaju, danas stiže kući, to je najhitnije.

Ako budem imao sreće, videću je sledećeg vikenda.

Skrećem u našu ulicu. Moram dobro da pazim da mi se stvari ne otmu kontroli. Bilo bi previše lako da počnem češće da viđam Elu, pošto više ne mora da polaže račune mužu, a koliko god to primamljivo bilo, ne želim da talasam kod kuće. Jednom mesečno je jedna stvar. Ali Bet bi mogla da postavlja pitanja ako svake nedelje budem morao da izvodim klijente na večeru... Šta je ovo, jebote!?!

Izlazim iz kola dok motor radi i trčim uz prilaz dok mi svilena kravata leprša preko ramena.

Buldožer diže kašiku, spreman da je zakuca u garažu. Vičem, ne bih li skrenuo pažnju vozaču, mašući rukama i oprezno prilazeći gusenici. Život mi prolazi pred očima. Između ostalog, podsećam se zašto ne uzvraćam majci pozive.

Prokleto veliki grumen blata pada s kašike na moje rame i ja zatvaram oči, pripremajući se za jecanje metala, stakla, cigle i - sasvim moguće - mesa. „Da li bi bio ljubazni da se skloniš s puta, druže?”, dozva me vozač. „Mogao bi da se povrediš.” „Bet!”, vičući upadam u kuhinju.

Nema naznaka da mi je žena tu. Međutim, ima svakakvih naznaka da je nastupila njena najnovija manična epizoda: tube s bojom i prljave četkice napunile su sudoperu, mlečne tegle s terpentinom poredane su duž prozorske daske, a šest pravougaonih komada stakla umrljanih bojom rašireni su preko AGA šporeta da se osuše. Nema ni traga od večere, opranog veša, kupovine, a ni od aparata za filter-kafu, kad smo već kod toga, što primećujem kad krenem da je spremim. „Bet!!!”

5

Misli se na Tigra iz Vinija Pua. (Prim, prev.)

~ 52 ~

Bedrom otvara zadnja vrata, jer su joj ruke pune fotografske opreme. „U redu, Vilijarne. Nema potrebe da vičeš.” „Isuse svemogući! Provodim osamdeset sati nedeljno na poslu da bismo imali krov nad glavom.

Da li je stvarno previše očekivati da on i dalje bude tu kad se vratim kući?”

Sva se ozaruje. „Oh, jesi li upoznao Marija?” „Ako misliš na sadističko kopile koje se namerilo da mi sruši kuću i zahteva da platim krvlju prvorođenog deteta - da, jesam!” uzvraćam mračno. „E sad si smešan.” Spušta opremu i zabacuje kosu s lica pokretom koji me podseća na Kejt. „Moram da proširim atelje, a pošto prošle godine nisi hteo da mi dozvoliš da pomerim staklenik pa, garaža nam i nije baš potrebna...” „Nije nam potrebna!?!”, kriknem. „ A gde ćemo kola!?!” „Pobogu, otkud ja znam! Ne očekuješ valjda da ja vodim računa o svemu! Jesi li video Kejt u povratku sa stanice? Trebalo bi da se do sada vratila iz škole - mora da je svratila do Dena. Htela sam da je pitam za Brajton.”

Zvuči još manje smisleno nego inače. Kao da sam zakoračio u neku Dalijevu sliku.

Zvoni mi mobilni. Vadim ga i zamalo da ga ispustim u najbližu teglu terpentina kad ugledam Elin broj. Za osam godina me nikada nije zvala na mobilni kad sam kod kuće. „Ko je?” pita Bet živahno. „S posla.” „Zar nećeš da se javiš?” „To je klijent. Poverljivo je.”

Pravi grimasu. „Ooo, u redu. Znam da prepoznam nagoveštaj. Biću u ateljeu ako sam ti potrebna.” Čekam dok se Bet ne udalji. „Ela? Jesi li tu? Šta je bilo?” „Vilijame, moraš da dođeš da me pokupiš! Moraš da dođeš! Vilijame, Vilijame, možeš li? Možeš li doći da me uzmeš, odmah, molim te! Molim te, Vilijame...” „U redu”, kažem uznemireno. „Ela, u redu! Samo mi reci gde si!”

Zamalo je nisam prepoznao kad sam je ugledao kako sedi na koferu kao malo siroče Eni na ivici perona. Mnogo je smršala; lice joj je upalo, oči modre od umora. Ipak, ono što me stvarno baca u rebus jeste njena nesigurnost. Izgleda kao da se probudila u zemlji koju ne prepoznaje i ne može da se pribere ma koliko se uporno trudila. Nikad Elu nisam video ni u kakvom drugačijem stanju osim u stanju drske samouverenosti. „Izvini!” kaže čim uđemo u kola.

Startujem motor, ali ne ubacujem u brzinu. Duboko sam uznemiren, a zabrinutost čini da mi glas bude oštriji nego što nameravam. „Ne smeš da me zoveš kod kuće! Molim te, nemoj da se ponovi!” „Isuse, Vilijame! Hvala ti na čaju i razumevanju!” „Hajde, Ela! Znaš situaciju.” „Jedan poziv za osam g...”

Ovakvu potrebu za pažnjom očekujem od Bet, ali ne i od Ele. Njena neočekivana ranjivost remeti me više nego što bih voleo da priznam. „Moja žena je stajala kraj mene u kuhinji, Ela!” „Vilijame, upravo sam preletela pola sveta i nazad da pospem pepeo svog muža s vrha planine, i u trenutku slabosti sam jednostavno pomislila da ću se osećati bolje ako te vidim! Očito sam se prevarila!”

Okreće mi leđa. Sranje! Kao da nemam dovoljno osećajnih i neurotičnih žena kod kuće!

Podsećam sebe da je upravo izgubila muža. Kako bih se ja osećao da je reč o Bet? „Ela...” „Izvini”, kaže uzdržano. „Nije trebalo da zovem.”

~ 53 ~

„Ela, ne radi se o tome da mi nije stalo. Znaš da jeste. Ali stvari su se trenutno zakomplikovale kod kuće. Bet je u jednoj od svojih maničnih faza, nemoguće je s njom razgovarati razumno. Budna je po ceo dan, a noću slika i naručuje platna od hiljadu funti i bog zna šta još preko mojih kreditnih kartica, koje su već presušile od plaćanja Benovih studentskih kredita. Do grla smo u dugovima samo minus na računu drži Sema u školi. A onda danas saznam da je potrošila bogatstvo za proviziju arhitekti koji joj gradi jebeni novi atelje! Neki prokleti izvođač radova spremao se da buldožerom sruši garažu dok sam se zaustavljao na prilazu!” Umorno trljam lice rukom. „Boga pitaj koliko je ovog puta spiskala. Trebalo je da obratim više pažnje šta sprema, ali i na posluje toliko sumanuto zbog preuzimanjem ponuda da mi je promaklo.”

Diže pogled i izgleda budno. Kad bi samo Bet pokazivala upola ovoliko zanimanja. „Džejms Nobl?” „Gad! Nisam podigao kompaniju ni iz čega da bi neki tamo kasapski nastrojen kartaroš umarširao u nju i preuzeo je kad mu se hoće.”

Ela otkopčava pojas i premešta se u moje krilo, a ruka joj kreće između mojih nogu. Ljubim je snažno. Oseća se na znoj i blagu ustajalost posle leta; začudo, to me pali. Moj dlan klizi uz njen list. Želim da je jebem, baš ovde nasred parkinga. Svako bi mogao da nas vidi. Osam godina i dalje je uzbudljivo kao prvog...

Odjednom se stegne u mom naručju i otrgne se, hvatajući se za ručku od vrata. Pokušavam da je uhvatim, ali ona otrže ruku. „Ela, šta je bilo?” Prokletstvo, šta je sad? „Ela!” Nalet hladnog vazduha gasi moj žar i kita mi splasnu kao veverica. Ela sedi na ivici svog sedišta i gura glavu među kolena, dišući u kratkim udisajima, kao da se sprema za porođaj. Lice joj pod prigušenim unutrašnjem svetlom izgleda zeleno. Jebiga, nadam se da se neće ispovraćati svud redom!

Pitam se da li treba da je izvedeni na svež vazduh ili da je odvezem negde na kafu. Možda je nešto pojela u avionu. Ponekad se pitam da li dve žene u mom životu znače samo duplo više prokletih hormona.

Očigledno da jebanje sad ne dolazi u obzir! „Hajdemo do mene”, šapuće Ela. Ne treba dvaput da mi kaže.

Način na koji ženski mozak radi predstavlja misteriju znanu samo Bogu. S druge strane, ono što čini njeno telo... „Sranje, to je bilo dobro!” dahćem, nakon dva sata vreline i znoja. „Nemaš pojma koliko”, slaže se Ela. Ženstveno spušta duge noge s kreveta. Prelepo dupe. I odlične sise. Naravno, kad nije bilo dojenja. „Izvini za ono malopre”, kaže snuždeno dok uvrće svoju prerafaelitsku kosu u čvor i počinje da se tušira. „Pretpostavljam da je čitavo ovo stanje žalosti malo komplikovanije nego što sam mislila.

Boravak u njegovoj kući iz detinjstva me je izbezumio.” Stresa se. „Previše duhova.”

Primetio sam da nigde u stanu nema Džeksonovih fotografija; nema naznaka da je ikad živeo ovde, ako izuzmemo vrhunsko ozvučenje i plazma televizor s ravnim ekranom od sto šest centimetara. Nema bicikla u hodniku, jakne na čiviluku. Nema degutantnih ribolovačkih trofeja na zidu, niti časopisa o automobilima na stočiću za kafu. Kao da nikad nije ni postojao. Pitam se šta je sa svim tim uradila.

Ujutru Ela ustaje pre mene i kuva kafu u kuhinji. S osmehom mi dodaje šolju; opet je ona stara, primećujem s olakšanjem. „Moram da požurim, Vilijame, izvini. Jedna majka u dvadeset šestoj nedelji s preeklampsijom tek što je primljena i izgleda da ćemo morati da izvadimo bebu.” Grabi ključeve iz posude za voće. „Samo zalupi vrata za sobom kad budeš odlazio.” „Jesi li slobodna za vikend?”

~ 54 ~

„Žao mi je. Radim duple smene sledeće nedelje, a nadoknadim odsustvo. Ali tu sam sledećeg petka, ako ti odgovara.”

Jebeš ga! Već sam rekao Bet da u subotu moram da budem u Londonu. Ako sad otkažem, odvući će me na onu Kejtinu prokletu školsku manifestaciju. „Pretpostavljam da”, kaže mi kasnije tog jutra Kerolin, stidljivo, „nećete biti u gradu za vikend?

Samo, imam prijatelja u bendu - u stvari, baš im dobro ide - i on razmišlja da započne solo karijeru, ali sam mislila da treba prvo da popriča s vama. Dolazi iz Mančestera u subotu. Da li biste imali vremena za jedno pićence na brzaka s nama. Ako ste u Londonu, naravno. Ne bih insistirala da dolazite samo zbog toga.”

Ne dižem pogled. Poslednji kvartalni obračuni su zabrinjavajuće štivo. Malinče Lajon, moja zvezda, i Ekvinoks hoteli jedini imaju ugovore koji stvarno zarađuju. Ono kopile Nobl maznuo mi je dve najveće zlatne koke u poslednjih nekoliko meseci; nije ni čudo što firma propada. „Koji bend?” pitam odsutno. „ WdLuv2Meet. Ne znam da li ste...”

Odjednom ima moju potpunu pažnju. „Ko ti je prijatelj?” „Dejvi Kirkland. Išli smo zajedno u školu...”

Mora da me zeza. Zid Kejtine spavaće sobe oblepljen je posterima tog klinca. Ukrstite Robija Vilijamsa s Bredom Pitom, dodajte dašak mladog Pola Makartnija i dobićete Dejvija Kirklanda.

Grupa nije loša, s obzirom na ostale muške bendove, ali ostala trojica nisu ništa posebno, samo koče Kirklanda. Kad ih se oslobodi, vinuće se pravo u stratosferu.

Hvala ti, bože.

*** Mogao bih da poljubim Kerolin. Ta mala zvezda ima sve, ali i Kirklanda u rukavu. Moraću ovog puta da je izvedem na neko stvarno opako mesto da proslavimo.

Da se ne lažemo, treba mi malo dobrih vesti nakon oluje govana koja me je zahvatila za vikend. Šta li je zaposelo Bet da se skine i trčkara po jebenom igralištu, pobogu?

Kejt je od tada prokleti pustinjak, zavlači se u sobu. Ne mogu da je krivim. Očigledno ne razgovara s majkom, koja se prema svemu odnosi kao prema nekoj vrsti šale. Hvala bogu da su uskršnji praznici. Uz malo sreće, strasti će se smiriti kad se vrati u školu. Ponekad bih jebeno mogao da ubijem Bet. Ulazim u stambenu zgradu i penjem se uza stepenice preskačući po dve odjednom. Iznenađen sam što zatičem stan u mraku kad otključam ulazna vrata. Čudno. Ela je rekla da će doći do pola osam, a već je prošlo osam... „Isuse svemogući, Ela! Šta radiš tu u mraku! Hoćeš da zbog tebe dobijem srčku?”

Trže se! Sranje! Nije baš pametno reći tako nešto u ovim okolnostima. „Izvini što kasnim. Sastanak se odužio.” Bacam jaknu preko naslona stolice i sipam sebi viski. „Daj da uskočim u tuš-kabinu i gotov sam začas...”

Zastajem. Ela sedi na kauču neprirodno uspravno, s rukama u krilu, sa šiljatim, maslinastozelenim čizmama uredno sastavljenim, kao da je na čaju s kraljicom. Nije skinula jaknu.

Palim lampu i iznenada na njenoj desnoj slepoočnici ugledam gazu. „Ela! Šta se, dođavola, desilo?”

Povlači se od mene. Po prvi put primećujem hladnoću na njenom licu. „Ela, draga, je li sve u redu?” „Nadala sam se da ćeš ti to reći meni.” „Izvini, ne razumem.” „Tako predvidljivo s tvoje strane”, suvo kaže Ela. Podiže čipkasti crni korset i čeka. Shvatam da bi trebalo da kažem nešto, ali nemam pojma šta.

~ 55 ~

Ela uzdiše s prenaglašenim strpljenjem. „Ovo nije moje, Vilijame! Našla sam ga ispod naslona kauča!” „Čije je?” „Ah! Pravo u srž problema!” „Verovatno je Betin...” „Hajde, Vilijame! Oboje znamo da ne pripada tvojoj ženi.” „Pa moje nije!” kažem odsečno. „Ko zna koliko je dugo tu? Ben je prošlog meseca ovde spavao; neka od njegovih devojaka ga je verovatno zaboravila. Ja još ne...” „Stvar je u tome, Vilijame”, kaže Ela prijatno, „što sam laganje uvek najviše mrzela. Što sam morala da lažem Džeksona gde sam i s kim sam. Što ti lažeš Bet svaki put kad se vidimo. Što lažem prijatelje tako što im ne govorim ništa - postoji čitava jedna strana mog života o kojoj većina ljudi ne zna ništa, a to me čini prevarantkinjom. Ipak, s tim svim sam se pomirila jer sam uvek mislila da barem mi nikada ne moramo da se lažemo.”

Konačno, u tom grmu leži zec. „Čekaj! Pitaš li me, Ela... Misliš da postoji neka druga?” Smeši se. „Znam. Ironično, jelda?” „Ne, to je prokleto smešno!” eksplodiram. „Naravno da ne postoji!” „Zašto naravno? Nikad nismo rekli da je ovaj sporazum isključiv.” „Zato što nikad nisam mislio da to treba da se kaže! Da li ti misliš da mi se devojke smenjuju u ovom stanu kao na traci? Svake noći u nedelji neka druga? Za kakvog me čoveka smatraš?” „Za onog koji vara svoju ženu”, hladno kaže.

Zatečen sam. Zar ne zna šta mi ovo znači - šta mi ona znači? Kako može da pomisli da postoji neka druga? „O, ne budi tako šokiran. Nisam ni ja bolja, zar ne?” smeje se. „Hajde, Vilijame. Nismo Romeo i Julija. Oduvek smo znali o čemu se tu radi, zar ne? Ako si upoznao neku drugu...” „Prokleto nisam, Ela!” „Vidi, slobodan si da se viđaš s kim god hoćeš. Samo sam...” Neprijatna misao izbija na površinu. „Ela, da li pokušavaš da mi kažeš nešto?”

Slatko se smeši. „Na primer šta, Vilijame?” „Da li si - jesi li - postoji li...” „Da li bi ti smetalo?”

Smetalo? Naravno da bi mi jebeno smetalo! Nikad mi se nije previše sviđala pomisao da je u krevetu s Džeksonom, ali teško da sam mogao da zahtevam da sopstvenom mužu uskrati bračne dužnosti. Pomisao da se jebe s nekim drugim tera me da uhvatim kopile za gušu i nateram ga da se uguši sopstvenim mudima. „Kao što si rekla, mi smo slobodnjaci”, kažem ukočeno. „Apsolutno!” „Dakle, ti ne bi bila ljubomorna da postoji neka druga?” Direktno se suočava s mojim pogledom. „Uopšte ne.” „Dobro onda.” „Da, dobro.”

Otpijam viski. „Pa, čisto iz radoznalosti. Jesi li spavala s nekim drugim?” „Ni sa kim bitnim.”

Zamalo da se zagrcnem pićem. Nisam, jebote, očekivao da kaže da jeste! Dođe mi da zakucam pesnicu o zid. Smejem se opušteno, na silu. „I da li vi još...” „Bilo je to za jednu noć.”

Ustajem i sipam sebi još jedno piće. Ruka mi se trese od potisnutog besa. Nemam pojma šta da radim s ovim saznanjem. Ljubomora me izjeda kao kiselina. Pošto voše nema Džeksona, nagrnuće kao pčele na teglu s medom. Isuse! Isuse! A ja samo treba da sednem i prihvatim to. Ne mogu baš ni da joj ponudim ništa stalno. Ne mogu da ostavim Bet. Ne želim to. Očigledno.

Ironija je u tome što je Ela jedina žena s kojom sam bio intiman više od osam godina. Za razliku od većine preljubnika, ja stvarno ne spavam sa svojom ženom.

~ 56 ~

Podvlači stopala pod zadnjicu. „Pa onda”, kaže neformalno, „čiji je ovo veš, Vilijame? Sigurna sam da bi želela da joj se vrati. Baš je nezgodno kad raspariš komplet.” „Rekao sam ti, nemam...”

Oh, sranje! „Vilijame?”

Podižem smešni ranac sa slikom Sunder Boba iza kauča. Svuda bih ga prepoznao. Nekako je nabavila ključ stana i meni iza leđa došla ovamo i - s onim jebenim hipi kopiletom - šepuri se okolo u crnom vešu. Ubiću ga, prerezaću mu grlo... „Kejt?” kaže Ela. Lupam na vrata ćerkine spavaće sobe. „Kejt! Telefon!”

Ne odgovara. Nakon što nakratko oklevam, hvatam se za kvaku. Zaključano. „Kejt!”, ponovo bijem o vrata. „Iz Pariza je! Hoćeš li da izađeš da se javiš ili da ja...” Vrata se otvaraju. „Nema potrebe da vičeš!” kaže Kejt usiljeno. Grabi telefon i čeka. Shvatam nagoveštaj. „Pozdravi Flerine roditelje od mene.”

Zalupi mi vrata u lice. Šarmantno. Plaćam školarinu dvadeset hiljada godišnje za ovakve manire.

Tabanam nazad niz stepenice, zamalo se spotaknuvši o psa, i pitam se šta je, kog đavola, moja kćer sad naumila. Ta njena drugarica oduvek je bila problematična. Ona i Kejt su se družile kad je Flerin otac premešten u francusku ambasadu u Londonu i nekoliko godina je išla u Kejtinu školu.

Kejt je bila skrhana kad se prošle godine porodica vratila u Pariz, mada moram da priznam da je meni veoma laknulo. Loše utiče ta Fler. Preterano pametna. I nekako uznemirujuće gleda: sve u svemu, previše zna za jednu sedamnaestogodišnjakinju.

Na neki način me podseća na Elu. Mora da je to taj francuski utkaj.

Vadim dve krmenadle iz frižidera, sklanjam ih van Kanelovog dometa i stavljam flašu belog vina da se hladi. Bet večeras ima čas slikanja, Ben spava kod svoje otmene faćkalice iz Oksforda, a Sem je na ekskurziji, tako da smo tu samo Kejt i ja. Hvala bogu da je prerasla vegansku fazu. Nema mnogo obroka koje možete smisliti i napraviti s tofu sirom.

Možda će večeras biti pravi trenutak da proćaskamo kao otac i ćerka. Ne mogu to više da odlažem. Već je prošlo nedelju dana, a još se nisam suočio s njom po pitanju prokletog korseta - Bet je rekla da će se ona pobrinuti za to, ali Kejt je i moja ćerka. Ne želim da proživljava stvari o kojima ništa ne znam. Hoću da oseti da može sve da mi kaže. Čak i da je to poslednje što želim da čujem.

Zadnja vrata se širom otvaraju i u kuhinju uleće Bet, zajedno s naletom hladnog vazduha.

Izgleda rumeno i zajapureno, kao da je trčala. „Oh! Vilijame! Već si kod kuće. Neću se zadržavati, samo da nešto pregrizem, pa se vraćam na slikanje akta - rekla sam ti da izlazim večeras, zar ne?”

Kratko klimam glavom. „Ne smeta ti, zar ne, dragi? Naravno, ne moram da idem, ali oni ne vole kad propuštamo časove, a obećala sam...” „Naravno da mi ne smeta”, kažem iznervirano. „Rekao sam ti, mislim da bi ti prijalo da malo izađeš.” Prestajem da lupam šnicle i bacam sumnjičav pogled na nju. Deluje sasvim uzbuđeno. „Uzimaš tablete, zar ne, Bet? Ne želimo da se još jednom ponovi...” „Da, da, u redu je.”

Uzimam biber. Bet obigrava oko šporeta, nervozno se igrajući svojom narukvicom amajlijom.

Predomislila se oko odlaska, bez sumnje. Verovatno mogu da razvučem šnicle na tri. „Vilijame”, izleće odjednom. „Pozvala sam tvoju majku na nedeljni ručak.”

Ruka mi zastaje.

~ 57 ~

„Uskrs je, Vilijame, a ona u utorak puni osamdeset godina. Ne možeš da dopustiš da ova svađa traje doveka. Mislim, dvadeset godina! Pomislila sam da je sad pravi trenutak da prošlost ostavimo u prošlosti, a pošto će i Ben i Sem sutra biti kod kuće...” „Šta - si - uradila?” „... a znala sam da ćeš jednostavno da odbiješ ako te budem pitala”, brblja. „Hajde, dragi, znam da se ne slažeš s njom, ali ni moja majka nije med i mleko, pa uspevam da...” „Teško da je to isto!” „Da, ali razumem kako ti...” „Tvoja majka nije ubila tvog oca!”

Bet se štrecnu, ali ostade u mestu. „Nije ni tvoja, Vilijame.” „Nisi bila tu”, cedim kroz zube. „Ona ti je majka, Vilijame”, kaže Bet nepopustljivo.

Ima dana kada stvarno mrzim svoju ženu. „Otkaži!” „Ne mogu, to bi bilo previše...” „Rekao sam ti da otkažeš!” „Molim te, Vilijame! Ako joj se nešto desi, a ti i dalje ne...” „Zar nećeš zakasniti na čas?”, pitam je hladno.

Otvara usta da kaže nešto, a onda se predomišlja. Okrećem leđa dok rukama hvatam rešetku šporeta tako jako da mi zglobovi pobele i trenutak kasnije čujem meki klik zadnjih vrata.

Dvadeset godina, a ja i dalje mogu da osetim metalni zadah sveže krvi.

To se desilo samo nekoliko meseci pre nego što sam upoznao Bet. (Nema sumnje da bi psihijatri našli nešto u tome, ali nije je oplodila kvazipsihologija, već ja.) Tata tada već tri godine nije radio, bio je jedna od žrtava pobede Tačerove nad rudarskim sindikatima. On je bio pravni zastupnik iz malog grada Notingamšira i skromno zarađivao od pisanja testamenata i rešavanja manjih lokalnih sporova; kad rudarima nije ostalo ništa zbog čega bi se borili, firma koju je gradio preko četrdeset godina propala je maltene preko noći.

To ga je uništilo. Za nedelju dana ostario je oko dvadeset godina. Sto se njega ticalo, njegov život je bio završen; bez svrhe i nade.

Tri godine sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji i samo zurio uprazno. Navikao sam se na jednostrane razgovore; što je bilo veoma korisno, kako se ispostavlja.

Moja majka (čija je agencija za nekretnine sve više jačala kad se otvorilo tržište za stanove koji su se kupovali i iznajmljivali) svakodnevno mu se rugala zbog neuspeha i ponižavala ga čim joj se ukaže prilika. Beskoristan! Beznadežan! Bezvredan! Volela bih da se nikad nisam udala za tebe.

Oduvek sam znala da ništa ne vrediš. Rekao je da nije htela da umukne. Nije htela da jebeno ućuti!

Kad me je pozvao onog jutra na svoj šezdeset peti rođendan znao sam da je to opraštanje. Znao sam, a ništa nisam mogao da preduzmem povodom toga.

Kada mi je rekao da me voli i spustio slušalicu, seo sam u kola i odvezao se kao da me gone svi pakleni psi. Tada sam živeo samo deset minuta dalje od njih. Zamalo da stignem na vreme. Zamalo da uspem.

Začuo sam pucanj dok sam se parkirao.

Nisam imao pojma koliko krvi i mozga sadrži ljudska glava, dok nisam video očevu prosutu svud po podu i zidovima i plafonu i vratima i prozorima porodičnog doma. „Tata? Hoćeš li da ispržiš te šnicle ili da ih dam Kanelu?” Štrecam se i nemirno zveram u oceđeno i krvavo meso u rukama. „Predomislio sam se. Hoćeš kinesku hranu?” Kejt sleže ramenima. „Nađi jelovnik brze hrane i pozovi ih. Ovo možeš da daš psu, ali nemoj da kažeš majci. Šta je htela Fler?” „Ništa posebno.”

~ 58 ~

Okleva na vratima i uvija narukvicu od kanapa na svom zglobu, sliku i priliku majčine narukvice. „Tata, mogu li da razgovaram s tobom o nečemu, a da ne odlepiš?”

Dragi bože, trudna je! „Nisam trudna, tata, ako na to misliš!”, praska Kejt. „Ovo je ozbiljno.” „U redu. Slušam.” „Stvar je u tome, tata, što uskoro treba da pošaljem prijave na univerzitete, a još nismo imali priliku da...” „Jesi li odlučila šta bi volela? Mislim da bi mi prijala ljuto-kisela supa, a onda možda i pržene špagete s govedinom...”

Kejt mi otima jelovnik iz ruke. „Tata, zašto to uvek radiš?”, viče. „Svaki put kad počnem da pričam s tobom o tome, praviš se kao da se to neće dogoditi! Nemam više dvanaest godina! „Znam”, uzdišem. „Vidi, tata!” preklinje. „Ne želim da nastavim da se svađam s tobom, ali ne ostavljaš mi mnogo izbora! Ponekad se osećam kao da ovde ne mogu da dišem! Moraš da mi daš malo prostora!”

Povlačim kuhinjsku stolicu i tonem u nju. „U redu, Kejt. Hajde da razgovaramo.” „Hoću da studiram žurnalistiku!” kaže odlučno. „Ali prirodne nauke ti tako dobro idu! Šta se dogodilo sa željom da budeš lekar?” „Tata, kao sam htela da budem lekar kad sam imala, ono, sedam godina!” „U redu. Ali diploma iz oblasti prirodnih nauka bila bi od mnogo veće koristi...” „Tata, hoću da budem novinarka!”

Primećujem sklop njene vilice, odlučno pravougaono držanje ramena i shvatam na koga me podseća. Istu sam bitku vodio sa svojom majkom nekoliko godina pre tatine smrti, kad sam odbio da uđem u njen posao s nekretninama i insistirao na beskorisnoj diplomi iz istorije. „Neka bude žurnalistika!”, kažem jasno. „Ne znam koji su koledži najbolji za to, ali lako možemo da saznamo...” „Nije Oksford, tata. A nije ni Kembridž”, dodaje brzo. „Razumem. Pa, barem ćeš biti u Londonu, pa ćemo te viđati.” „Želim da upišem Univerzitet u Njujorku.” „U Njujorku? Ali... Ali to je u Americi!” „Ma šta mi napriča, Šerloče”, mrmlja Kejt. „Tata, to je najbolji univerzitet za novinarstvo na svetu. Verovatno neću upasti, ali stvarno želim da probam. Imam veoma dobar portfolio jer sam bila urednica školskih novina, tu su i one lokalne reportaže koje sam pisala, a i kad bih mogla da steknem neko ozbiljno radno iskustvo ovog leta, na primer u Mejlu ili tako negde, možda bih...” „Njujork! Kejt, ne! Ne dolazi u obzir!” „Ali Bena bi pustio!” „To je bilo drugačije.” „Zašto?” „Ben ume da se stara o sebi. Devojke su te koje napadaju i siluju i ubijaju. Nije pošteno, ali je tako. Kejt, odgovor je - ne.” „Uskoro ću napuniti osamnaest, tata! Ne možeš da me sprečiš...” „Istina. Ali pošto sam ja taj koji plaća tvoje obrazovanje, i dalje se nešto pitam o tome. A ja kažem ne Njujorku. Ima mnogo dobrih univerziteta i u ovoj zemlji. Ne moraš da ideš preko sveta...” „Da li ti je ikada palo na pamet da možda hoću da odem preko sveta!” viče Kejt. „Mrzim ovo mesto! Muka mi je od brige o mami! Svakog dana dolazim kući i pitam se da li ću je zateći kako trči gola po dvorištu zato što nije popila tablete! Previše me je sramota da dovodim drugarice kući, nikad ne idem nigde, a ti nikad nisi tu! Svi zavise od mene! Uvek ostavite mene da se pobrinem za sve! Muka mi je više od toga!” „Nije tvoja majka kriva...” „Nisam ni ja!”

~ 59 ~

Uzdišem. „Znam, mila. I žao mi je. Da mogu da uradim nešto povodom toga...” „Možeš češće da dolaziš kući! Šta misliš, zašto se ovako ponaša? Nije to samo zbog bolesti!

Usamljena je! Nikad nisi tu kad si joj potreban!” Hvata vazduh. „Misliš da je dovoljno to što je nisi zaista ostavio? Zar ne shvataš, tata? Ona te voli! A zna da joj ti ne uzvraćaš tu ljubav. Nije ni čudo što povremeno malo poludi.” „Kejt, to nije istina...” „Zna li da tucaš Semovu doktorku?”

Zveram u nju, bled kao krpa. „Videla sam vas!” optužuje me puna suza. „Pre nekoliko nedelja. Na parkingu pored stanice.

Ljubio si je...” „O, Isuse!” Ustajem i idem ka njoj, ali me ona tera od sebe. „Kejt, tako mi je žao, nikad nisam hteo da te...” „O, zaboravi, tata!” Trlja oči prstima i izgleda više kao da ima sedam nego sedamnaest godina. „I ne krivim te previše. Mislim, nije lako živeti s mamom, zar ne? Ali ti si taj koji ju je oženio, nisam ja. Nije pošteno da ja skupljam deliće za tobom kad odeš.” „Neću otići, Kejt. Obećavam!” „Nisi baš tako dobar kad treba da održiš obećanja, tata”, šmrkće. Štrecam se. „Tata, molim te! Stvarno želim da upišem fakultet u Njujorku. Ne radi se samo o bežanju od svega. Dolazila bih za svaki praznik, znaš da bih...” „Je li to tvoja cena, Kejtlin?” pitam oštro. „Da te pustim da ideš u Njujork ili ćeš reći majci za Elu?” Hvata vazduh, kao da sam je udario pesnicom u stomak. „Kejt, vidi, nisam mislio...” „Ja idem u Njujork, tata! Briga me da li me podržavaš ili ne! Ne možeš da me sprečiš!” Izraz lica joj je ukočen. „Samo zato što si sjebao svoj život, ne znači da ja moram da proćerdam svoj. Oženio si mamu samo da bi je sredio i iskupio se za ono što se desilo dedi. Pa dobro. Samo nemoj više da očekuješ od mene da visim ovde i smenjujem se s tobom na straži da se ona ne ubije!”

Stopala trupkaju uza stepenice. Zatim se vrata njene spavaće sobe s treskom zatvaraju.

Zna za Elu! Kako se to, dodavola, desilo? Nakon ovoliko vremena! Oduvek smo bili pažljivi.

Ona je još dete. Kako mogu da je pustim da ide u Njujork? Ko bi tamo pazio na nju kad mene nema?

Iskupljujem se za tatu? Da li to radim sve ove godine?

Još stojim zblanuto u kuhinji kad Ben posle deset minuta ušeta, tamaneći parče pice. „Sad sam video Kejt kako juri niz put”, mumla moj sin s ustima punim topljenog sira. „Posvađali ste se?” Spušta ranac na sto. „Pusti je, tata. Preboleće to.” „Hoće da ide u Njujork sledeće godine”, uspevam da progovorim. „Da studira žurnalistiku.” „O, konačno ti je rekla?”, pita Ben. „Blago njoj!” „Ti si znao?” „Naravno. Ne brini, tata. Biće ona dobro. Žilavija je nego što misliš.” „Obrni-okreni, izgleda da skoro ništa ne mogu da uradim povodom toga. Izgleda da je donela odluku.” Stavljam lonče na plotnu. „Otkud ti kod kuće? Očekivali smo te tek sutra.” „Kandida je odustala. Roditelji je vode u Aspen. Pomislio sam da bih mogao da dođem kući.

Nije problem, jelda?” „Iskreno, Bene, ne bih mogao biti srećniji što te vidim. Dobro bi mi došlo malo testosterona ovde. Ako hoćeš, mogli bismo... Sranje, izvini! Moram da se javim.”

Ben diže ruku, dobro raspoložen, ležerno kreće ka stepeništu dok ja rasklapam mobilni. Da je samo Kejt staložena kao moj najstariji sin. Pazite, to verovatno ima više veze s biljkama oštrog lišća u dnu bašte nego s nekim prirodnim polijaninskim temperamentom.

~ 60 ~

„Zdravo, Endru! Šta ima?”

Moj advokat prelazi na stvar. „Izgubio si Kirklanda. Nobl ga je upravo zvanično preuzeo; svi trube o tome.” „Sranje! Mislio sam da nam je barem on siguran!” Zatvaram oči u očaju. „Kako je, dođavola, Nobl saznao? Dejvi je rekao da nije pričao ni sa kim drugim; trebalo je strogo da čuva tu vest od javnosti dok ne kaže ostatku benda da ih napušta.” „Pa, negde je procurelo. Nobl će ga predstavljati za polovinu svog uobičajenog procenta. A ima i još...” „Šta još?” „Izgleda da se posredno raspituje i za Ekvinoks. Ne moram da ti govorim u kojoj meri će to uticati na krajnji rezultat tvog poslovanja. Sam bog zna kako je doznao da im ugovor ističe i da treba da se obnovi, ali da sam na tvom mestu, seo bih u avion za Njujork što pre i popravio ovu stvar pre nego što bude prekasno.”

Stomak mi se grči. Ako izgubim međunarodni lanac hotela, mogu da stavim katanac. „Slušaj, Vilijame”, oprezno kaže Endru. „Ne optužujem naslepo, ali da sam na tvom mestu, preispitao bih interno obezbeđenje. Ovo je četvrti put u poslednja dva meseca da osetljiva informacija dolazi do Nobla pre nego što postane dostupna javnosti. Stvarno počinje da ti nanosi štetu.” „Pričaj engleski, Endru.” „Ruši te neko blizak, iznutra!”

Nakon što prekine vezu, odlazim u svoju radnu sobu i sipam čist viski. Nije Kerolin; ona je ta koja mi je i dovela Dejvija Kirklanda, a pritom ne zna ništa o ugovoru s Ekvinoksom. Jedina osoba koja je osim mene radila na tom računu jeste Hari Armitidž, a on već tri nedelje planinari na Novom Zelandu. Nije u toku s Kirklandom, što ga takođe oslobađa.

Otpijam piće. Postoje samo dve osobe koje su znale za oba posla.

Bet. I Ela.

~ 61 ~

7

Bet Neću pilule. Neću pilule! Ali obećala sam Vilijamu.

Mrzim ih. Oh, bože, kako mrzim da ih uzimam. Ne mogu da slikam, ne mogu da mislim, ne mogu da osećam. Kao da mi magla obavija mozak. Mučim se da nađem pravu reč, zaboravljam lica prijatelja, podižem vadičep i ne mogu da se setim kako se koristi. Mogu mi reći da mi je majka upravo preminula, a ja ću i dalje zbunjeno gledati, kao autistično dete, ne znajući šta bi trebalo da kažem. Kao da sam zarobljena u staklenom mehuru: ništa ne može da uđe, a ni da izađe.

Otvaram pesnicu. Lepi, jarko obojeni lekovi na mom dlanu poništavaju svaku euforiju i utučenost i spašavaju me najgore depresije - ali, oh, to ima svoju cenu! Nema tuge, ali nema ni sreće.

Nema nesreće, ali ni radosti. Ko želi da iskusi život bez ljubavi, žalosti, straha, ekstaze? To nije život, to je preživljavanje.

Prosipam ih u sudoperu i uključujem drobilicu za otpad.

Na kraju ću morati ponovo da ih uzmem ili ću postati toliko manična da će me zatvoriti. Ipak, sve dok imam ovaj međuprostor kada sam ono što jesam - ovaj kratki interval između tuposti i ludila, koristiću ga maksimalno.

Obuci se u skladu sa sobom, rekla je Enja kad sam je pitala šta danas da obučem. Dolaze u galeriju da gledaju tvoje radove, a ne tvoje cipele.

Kako da se obučem u skladu sa sobom kad ne znam ko sam? Nikad nisam imala priliku da saznam. Klarina ćerka, Vilijamova žena, majka ove dece - čitavog života me određuju prema odnosu s drugim ljudima. Šta bi Bet Ešfild, briljantna nova umetnica, koja će tek biti otkrivena, obukla na najvažnijem skupu svog života?

Svakako ne ovaj bezoblični tirkizni komplet koji mi je majka odabrala za sestrino venčanje, niti cipele koje mi je muž izabrao zato što se njemu sviđaju visoke potpetice (a pritom mi nemilosrdno stežu prste). Definitivno ne smrdljivi pernati šešir. Izgleda kao da nosim mrtvog fazana na glavi.

Skidam ga i bacam da se kotrlja preko nenameštenog kreveta.

Ali ogrlica? Da. Nosila bih ogrlicu od morskog stakla i platine. Uživam u ironiji: slomljeni delići stakla koje niko neće, uzeti iz mora, postavljeni u skup okvir, koji se lažno predstavljaju kao umetničko delo.

Pa nema veze šta bi umetnica Bet izabrala, mislim ljutito dok stavljam ružnu staru torbicu na rame i dvaput zaključavam ulazna vrata. Biće ili ovaj komplet ili moja standardna uniforma koja se sastoji od vrećaste majice i farmerka, koje nosim kad krenem u supermarket.

Kada devedeset minuta kasnije izađem iz metroa na Grin park, prisećam se zašto sam bacala garderobu u stare krpe nakon jednog nošenja. Jeftina suknja mi se penje uz mlohavi stomak dok mi šljampava jakna stalno spada s jednog ili drugog ramena. A i svrbi.

Kiša pljušti i zasipa mi lice. Podižem pogled i krupna kap pada mi pravo u oko. O, bože dragi, samo mi još to treba. Izgledaću kao pokisli mali tropski papagaj dok stignem do...

Iznenada nalećem na štand s novinama. Desetine sjajnih časopisa sleću na mokri trotoar dok padam preko tezge od šperploče. Oblivena crvenilom, duboko se izvinjavam zabezeknutom prodavcu, pitajući se na šta sam se, zaboga, saplela.

Onda pokušavam da koraknem i shvatam: pukla mi je štikla.

Nema potrebe za panikom. Imam još sat vremena da stignem do Kork strita - hvala nebesima da sam dala sebi dovoljno vremena. Cipele. Cipele. Gde da kupim novi par...

~ 62 ~

Vilijamov stan! Do Bejzvotera ima manje od pet minuta taksijem; tamo sam ostavila nekoliko pari za izlaske u pozorište i šta sve ne. Glupo bi bilo da kupujem nove ako ne moram. Crne plitke cipele biće savršene, a i mnogo udobnije, a sada je jedino to važno. Nikad nisam razumela zašto su neke žene opsednute obućom. Sve dok me vode od tačke A do tačke B uz minimalan broj plikova, briga me kako izgledaju.

Ipak, prvo ga zovem s mobilnog. Naučila sam na teži način: iznenađenja nisu dobra ni za jedan brak.

No, javlja se telefonska sekretarica, što znači da je Vilijam na poslu; ostavljam poruku, za svaki slučaj, i uskačem u taksi. Crne ravne cipele su tačno tamo gde sam i mislila. Stopala mi zahvaljuju na njima dok se bacam na sofu i navlačim ih.

Proveravam u ogledalu kako izgledam. Malo sam zgužvana, ali to samo doprinosi umetničkom dojmu, zar ne? Tri i pet je. Sastajem se s Enjom i vlasnicima galerije tek u pola četiri. To je tu, odmah iza ćoška. Ima vremena.

Gospode, nervozna sam. Enja je rekla da im se dopadaju platna koja je izložila u Londonu, ali dopadanje i obožavanje nisu isto. Dopadanje ne znači pristajanje na finansiranje i organizovanje izložbe. Znam da u današnja vremena umetnik mora da bude komercijalan. Pogodan za prodaju. Ja nisam glamurozna buntovnica poput Enje, s pirsingom i roze kosom i stavom za naslovnu stranu. Ja sam samo debela sredovečna domaćica, pre buntovnica iz predgrađa nego iz centra. Da me pregazite na ulici, verovatno ne biste ni primetili.

Uzdišući, uzimam ključeve, otvaram ulazna vrata i ispuštam vrisak od kog se ledi krv u žilama kad vidim Dena kako stoji ispred. „U redu je”, kažem mladoj dami koja je veoma ljubazno (i prilično hrabro) izletela iz susednog stana, da vidi ko je ubijen. „Poznajem ga. Nisam htela da izazovem paniku; samo me je štrecnuo, to je sve.” „Neko je izlazio iz zgrade kad sam stigao”, izvinjava se Den. „Pustio me je, pa zbog toga nisam prvo pozvonio.”

Ušeta pored mene u stan pre nego što uspeh da se presaberem. Jasno mi je šta moja ćerka vidi u njemu. Stvarno jeste bomba: ima taj divni plavi sjaj u očima kao Dejvid Eseks, sećam se da sam bila strašno zacopana u njega kad sam bila Kejtinih godina - u Dejvida Eseksa, naravno, ne u Dena... „Kejt nije ovde”, otima mi se. „Znam to”, kaže Den. „Došao sam da vidim tebe.”

Srce mi brže kuca. Naprosto sam se prepala. „Kako si znao gde sam?” „Ja sam te... pratio”, priznaje. „Pratio si me?” „Pomislio sam da ću te izgubiti kad si uskočila u onaj taksi”, dodaje nepokolebljivo. „I stvarno tako mislim, bukvalno si uskočila. Šta ti se desilo s cipelom?” „Pusti moju cipelu! Zašto me pratiš?” „Rekao sam ti, hteo sam da te vidim.” „Ne smeš.” „Pa ipak, evo me.”

Prekršta ruke i gleda me kako pristavljam lonče i smeteno tražim kesice čaja i šećer (čaj: prvi spas za kojim posežu zbunjeni). On miriše na dim i nevolju. Pokušavam da ne mislim na to kako je dobar bio onaj poljubac prošle subote: hladan i sladak kao domaća limunada. Nisam manična u ovom trenutku; sasvim sigurno sam zdravog razuma. Neće biti svlačenja i trčanja niz Trg Mramornog slavoluka ovog popodneva. I ni pod razno neće biti ljubljenja sa ćerkinim momcima, ma koliko blizu stajali ili primamljujuće mirisali, čak i da se spuštaju prstima niz moju kičmu tako da mi se utroba pretvara u tečnost, a srce lupa jače nego... nego... nego... „Dene, prestani”, uzdišem.

~ 63 ~

Prošlo je mnogo vremena otkad me je neko uopšte dotakao. Sva deca misle da su prerasla to, čak i Sem, znate kakvi su kad krenu u školu; a kad smo Vilijam i ja prestali da spavamo, prestali su i maženje i zagrljaji. Ne mogu da se setim kad me je poslednji put makar držao za ruku.

Denove usne golicaju me po potiljku. „Zar ti se ne sviđa?” „Ne... da... nije u tome stvar!”

Njegova erekcija pritiska mi leđa. Nešto mi između nogu neočekivano pulsira u znak odgovora.

Od davno zaboravljenog osećaja počinje da mi se vrti i ja se, ne baš svesna šta radim, željno okrećem u njegovom naručju, privlačim ga bliže sebi i pribijam se uz njega. Usne nam se sreću, a poljubac mi kida nervne završetke, prodrmavši mi i razbudivši telo.

Potreban mi je svaki atom snage da se oduprem.

Hvatam se za sudoperu. Ovo je suludo. Ovo ne sme da se desi. Ne smemo uopšte ovo da radimo. On je upola mlađi od mene. Ja sam udata. On je momak moje ćerke... „O, bože! Kejt!” „Ovo nema veze s njom. Veoma mi je draga, naravno, ali uvek si to bila ti, Bet, od prvog trenutka na izložbi Enje Brompton, nije nikad trebalo da...” „Ne! Napolje! Eno je Kejt!” „Šta?” „Pogledaj! Svuda bih prepoznala taj smešni ranac! Verovatno sad dolazi ovamo! O, bože, ne sme da nas nade zajedno! Idi, idi!” „Ne mogu. Videće me.” „Moraš da se sakriješ! Brzo, u spavaću sobu!” „Bet, ovo je smešno...” „Ti si me pratio dovde, Dene! Kako planiraš to da objasniš? Ili hoćeš da joj kažeš da smo zakazali tajni sastanak?” Širom otvaram ormar u spavaćoj sobi. Prepun je ne samo odeće, već i kutija s dokumentima i papirima, posla koji Vilijam nosi kući. Hvata me panika. Kejt nije pričala sa mnom cele nedelje. (A sad, kad je prošla manija, ne mogu da je krivim. Da je meni moja majka to uradila, ni ja nikad ne bih oprostila.)

Ako me zatekne ovde sa svojim momkom, nikad više neće progovoriti sa mnom, sve i da joj ponudim najbezazlenije objašnjenje. Premda, iskreno, teško mi je da smislim ijedno koje ne zvuči optužujuće. „Pod krevet!” vičem, gurajući Denovu glavu nadole.

Iako ne prestaje da se buni, ipak se kotrlja pod krevet. Hvala bogu što ovde imamo staromodni mesingani krevet, a ne neki moderni skupi divan kao onaj kod kuće. Ispod onoga ne biste mogli da sakrijete ni parče papira, a kamoli mladića u... pa, prilično očiglednom stanju uzbuđenja.

Ključevi u ulaznim vratima zveckaju. Den opet promoli glavu. „Bet, ja stvarno ne...”

Pružam se na stomak, povijam ispod kreveta i pokrivam mu rukom usta.

Kejtin glas odzvanja u hodniku. „Zdravo, ja sam!” Muka mi je. Prekasno je. Videla nas je. O, kako ću uopšte da... Den odmahuje glavom i popušta stisak mojih prstiju. „Telefon”, izgovara. U pravu je. Sklupčam se još dalje pod krevet, van vidika. „Pa, uradila sam to, Fler, otišla sam da je vidim - ne, najozbiljnije, kunem se...”

Den nežno prelazi rukom preko mog kuka i zavlači se pod moju bluzu. Zar u ovakvom trenutku! „... nečeš mi verovati šta se desilo!” kaže Kejt. „Prava drama! Ja usred priče - o, stvarno fino, u stvari, nosila je baš slatke čizme, skroz u nekim uvrnutim narandžasto-ljubičastim bojama - elem, tako mi pričamo i ona odjednom povileni i...” Čujem je kako se kreće po stanu. Šta, pobogu, ona radi ovde? Nisam ni znala da ima ključ od stana.

Den me gurka. Okrećem se, a on drži čipkasti crni steznik tako da visi dva-tri centimetra iznad mog lica i kezi se.

~ 64 ~

„Nije moj!”, sikćem posramljeno.

On stavlja prst na usne pošto je Kejtino ćaskanje utihnulo. „Sačekaj”, kaže, „mislim da sam čula nešto.”

Ne usuđujem se da dišem. Kroz prostor između ivice prekrivača i poda vidim kako se njene srebrne patike vraćaju u spavaću sobu. O, bože, ako nas sada nađe - na kraju krajeva, nije trebalo da paničim, savršeno je bezazleno - dobro, ne baš bezazleno, ali ništa se nije desilo... „Ne, mora da je u stanu pored. Vidi, bolje da krenem. Svratila sam ovde samo da maznem neku lovu iz tatinog stola, njemu neće nedostajati. Treba da se nađem s Denom kod Tejta za jedan sat...”

Prašina mi ulazi na nos i odjednom osećam nagon za kijanjem. Pokrivam lice rukama dok se Den trese od potisnutog smeha. Kako ovo može da mu bude smešno? Zar mu nimalo nije stalo do Kejt?

U iznenadnom lucidnom trenutku shvatam da nisam gospođa Robinson, ma koliko ova glupost između nas podsećala na Diplomca. Bez obzira na to koliko me privlači Den, čak i kad bih dovela sebe u situaciju da prevarim Vilijama, nikad ne bih mogla da povredim svoju kćer. „Nisam je još pitala. Jednostavno će reći ne, kao i uvek. Mrzim je, Fler. Ona je takav licemer.

Truća o tome šta je dobro za mene, kako samo na mene misli, bla, bla, bla, a onda jednom izađe i uništi mi čitav život. Jedva čekam da odem od nje...”

Lupa ulaznim vratima. Den me bocka, ali ja se ne pomeram.

Od tinejdžera se i ne očekuje zahvalnost. Oni treba da vas mrze; ako vas ne mrze, onda ne radite svoj posao kako treba.

Koliko bi lakše bilo biti loš roditelj i pristajati na sve. Da, smeš da izbušiš pupak, zapališ cigaretu, ostaneš do dva noću dok ideš u školu, spavaš s dečkom s petnaest godina... Ali vi ne pristajete i suočavate se sa nastupima besa i slušate „Mrzim te!”, zato što ih volite i želite da ih zaštitite. Želite da ih zaštitite od grešaka koje ste vi pravili.

Naravno da nisam uvek radila prave stvari. Uz decu se ne dobija i uputstvo za upotrebu.

Probijate se kroz vrtlog iskušenja i grešaka. U redu, u mom slučaju - mnogo grešaka. Ali dosad sam smatrala da mi dobro ide. Pakovala sam im ručak i peglala školske uniforme i čitala im priče i ostajala budna po čitavu noć kad bi se razboleli. Vodila sam ih na balet i fudbal, spremala hranljive obroke i dizala s poda vlažne peškire. Nikad nisam bila od onih majki što prave pite s džemom i daju deci da slikaju prstima, ali sam uvek bila tu kad dođu kući iz škole i nikad nisam propustila sportski događaj ili školsku predstavu, čak i kad sam želela da se sklupčam pod jorgan i više nikad ne izađem.

Ironija je da sam toliko želela da budem majka pre nego što sam i dobila decu. Niko vam nikad ne kaže koliko je to dosadno i puno ponavljanja. (Mada, da budem poštena prema Klari, ona jeste pokušala. Ja sam mislila da samo meni hoće da izigrava majku.) Ali ja sam uradila sve što je trebalo.

Radila sam to najbolje što sam mogla.

Kad sam od rođene ćerke saznala da sam na svim poljima najvažnijeg posla u svom životu poražena, bilo je to skoro suviše bolno da bi se podnelo. „Hajde, Bet. Otišla je.”

Izvlačim se ispod kreveta i brišem prašinu s odeće. Den izgleda pomalo samozadovoljno, kao dečak koga su zamalo uhvatili kako krade voće od suseda. Strahovito sam posramljena zbog čitave ove farse. „Pa”, smeška se, vrteći korset oko prsta, „hoćeš li mi reći šta je ovo?” „Rekla sam ti, nije moje...”

Oboje iznenada uviđamo šta to znači. Otimam mu ga i guram van vidika u bočni deo kauča.

Pored razgovora koji sam upravo načula, činjenica da imam nepobitan dokaz muževljeve preljube deluje skoro nebitno. „Žao mi je, Enja”, kažem, „molim te da ne vičeš više na mene. Nisam htela da te izneverim.

Nameravala sam da budem tamo. Jesam pokušala! Znam da si se mnogo pomučila da mi sve to

~ 65 ~

urediš, i to je užasno slatko od tebe, ali mislim da obe znamo da nisam baš stvorena da budem umetnica. Nikad nisam ni bila. Ponekad imam pomalo smisla za četkicu, ali to je sve. Klara je u pravu, malo sam se zanela kad sam mislila da mogu da imam izložbu i zapravo prodam svoje slike.

Na kraju krajeva, ja sam samo domaćica. Ovo nije jedan od onih divnih filmova s Pepeljugom, gde dosadni mali miš iznenada postaje zapanjujuće talentovani genije i proslavi se. Ovo je stvaran život, a činjenica je da ja nisam zvezda i da nikad neću biti. Bilo je glupo i pomisliti da mogu da budem bilo šta drugo. Žao mi je, Enja. A sad, možemo li, molim te, potpuno da zaboravimo na izložbe i slike i jednostavno budemo prijateljice?”

Nema ničeg naročito neobičnog u tome što Vilijam ne dolazi kući po celu noć. Često ostaje u Londonu kad mora uveče da zabavlja klijente i znam da bi mu mnogo značilo da onaj mladić iz benda potpiše za Ešfild PR. Ali ovog puta je drugačije. Ovog puta znam da nije sa svojim advokatom ili nekom tinejdžerskom pop zvezdom, već s vlasnicom tog veoma glamuroznog crnog korseta.

Zveram u plafon. Jedno je kada samo pretpostavljate da vaš muž švrlja tu i tamo. Povrh svega, osam godina je dug period da biste očekivali da normalan čovek od krvi i mesa bude bez seksa.

Mora da se dešavalo - možda na putevima u inostranstvo - a naravno, desila se ta uznemirujuća situacija na Kipru, mada nikad nisam imala stvarni dokaz...

Bila je tu ona lepa profesorka engleskog, začuđujuće raspoložena da diskutuje o Benovom napretku u školi u slobodno vreme. I uvek sam sumnjala na onu upadljivu doktorku s ticijanovskom kosom, koja je lečila Sema kad je bio mali. Vilijam je bez prestanka pričao o njoj, a onda iznenada prestao da je pominje. Bilo je i drugih pre toga: sekretarica, predstavnica za štampu, asistentkinje koje su se godinama smenjivale. Sve prilično divne devojke, koje su s obožavanjem gledale u Vilijama i crvenele kad god bi prošao pored njih, a onda bi, nakon nekog vremena, ubrzano odlazile bez odrađivanja otkaznog roka. Mala Kerolin ljubi tlo kojim on gazi. Nemoguće je izbeći sumnje da je nečeg s vremena na vreme moralo biti s jednom ili dve od njih.

Ipak, znanje se veoma razlikuje od sumnje. Znanje vas drži budnom cele noći i ne da vam da se sakrijete. „Ti si jedini krivac!”, kaže Klara oštro kad se pojavi (nepozvana) na doručku sledećeg jutra, izvukavši to iz mene. „Ti si ga oterala u to svojom sebičnošću i promenama raspoloženja. Zašto jadnik i dalje ostaje s tobom, nemam pojma. Momak je svetac.”

Stavljam lonče na ringlu. „Naravno, nikad te ne bi ni oženio da nisi zatrudnela. Imaš sreće što nije pobegulja. Nije kao tvoj otac. Kad se setim šta sam sve trpela od tog čoveka, a vidi kako mi je vratio.” „Tost?” „Ista si kao on, znaš. Slaba si. Mogla sam to da razaznam čim si se rodila. Bila si naporna i razdražljiva beba. Doktori su rekli da su to samo grčevi, ali ja sam znala.” „Ima domaće marmelade iz gradske čajdžinice”, rekoh jasno, „mnogo je bolja nego roba iz supermarketa. Ima velike i divne komade kore.” „Nadam se da uzimaš tablete, Bet. Jadna Kejt. Nikad ti neće oprostiti, znaš.”

Pažljivo spuštam nož za sečenje hleba.

Zatim izlazim napolje, tiho odlazim u voćnjak u dnu bašte i razbijam saksije s cvećem o niski kameni zid, razbijam dok me ne prođe želja da ubijem svoju majku.

Kad završim, počistim krhotine i prosutu zemlju iz saksija, umotam ih u stare novine i uredno ih bacim u kantu. Ne treba mi majka da me podseti koliko sam srećna što imam Vilijama. Neverstvo nije razlog da okončam brak. Seks nije ljubav.

Sve dok me stvarno ne ostavi. Nisam mogla da dozvolim da se to desi.

Nije me baš tako lako poraziti kao što svi misle. Umem da se borim za ono što želim, na svoj način. Pa dobila sam Vilijama, zar ne? Svaka sitničava sumnja koju sam možda osećala izbrisana je

~ 66 ~

onog trenutka kad sam mu Bena stavila u naručje i videla kako mu ljubav ozaruje lice. Znala sam da sam bila u pravu: suđeno nam je da budemo porodica.

Ne ponosim se onim što sam uradila na Kipru. Ali nisam imala izbora. Mislila sam da će me ostaviti - baš smešno. Pa ipak, sve se na kraju izgladilo. Stvar je u tome što poznajem Vilijama bolje od bilo koga. Znam da sam mu potrebna isto koliko i on meni.

Kada se konačno vrati kući, malo posle šest, po tome kako pažljivo zatvara ulazna vrata, pogađam da je užasno besan. Niko ne poznaje njegova raspoloženja kao ja.

Uleće u kuhinju i baca nešto na sto. „Znaš li šta je ovo?”, insistira.

Srećom, ne čeka da odgovorim. „Hoćeš da znaš gde sam ga našao?” Uvlačim vazduh. „Pored sofe u Londonu!”

Zastaje, očigledno očekujući nešto više od tupavog zaprepašćenja s moje strane. Ali do pre deset sekundi mislila sam da dotični donji veš pripada njegovoj ljubavnici. Ali ako on pita mene... „Čije je to?”, uzdišem.

Gleda me kao da sam imbecil. „Očigledno Kejtino!” Kejtino? Kejtino! Oh, zašto mi to nije palo na pamet? „Znaš šta ovo znači?”, besni. „Naša ćerka beži u London da spava s onim prokletim Ciganinom u mom krevetu!” Kejtino! Kejt i Den! Nisam ljubomorna. Samo zabrinuta, kao što bi bila svaka majka. „Valjda, u našem krevetu, Vilijame?”, upitam blago. „A i svi oni nose prilično dugu kosu u današnje vreme, dragi, nije zbog toga Ciganin...” „Naša ćerka nam se šunja iza leđa i oblači se kao kurva da bi ugodila perverznim fantazijama tog hipika, a ti jedino možeš da prokomentarišeš njegovu kosu?”

Radoznala sam da li će mu stvarno krenuti pena na usta. „Ona ima sedamnaest godina, Bet! Sedamnaest!” „Da, dragi, znam, bila sam tu kad se rađala...” „Ko zna na šta je još sve navlači - na piće, drogu... Završiće s krivičnim dosijeom! To će joj zapečatiti Oksford - a bila bi fantastičan doktor. Dok se okrenemo, biće trudna, zaglavljena sama u nekom zastrašujućem opštinskom stanu s decom koja ostavljaju špriceve na stepeništu i diluju narkotike - taj momak neće ostati uz nju, vidi mu se u očima, prevrtljiv je, znao sam to čim sam ga...” „Vilijame”, kažem čvrsto, „molim te, prestani da špartaš po kući. Razgovaraću s njom. Čim ponovo počne da razgovara sa mnom”, ispravljam se Vilijam reži i povlači se u svoju jazbinu. Dižem tacnu s ringle, dodajem komad putera i pravim krompir-pire za pastirsku pitu.

Kao majka, očekivala sam da mi se probudi mnogo različitih osećanja kad otkrijem da je moja ćerka počela da spava s momcima; ali olakšanje nije jedno od njih. „Naravno da nije moje”, praska Kejt kad posle nekoliko dana konačno skupim hrabrost i sateram je u ćošak. „Jesi li sasvim sigurna, draga?” „Opasulji se! Kao da bih ja obukla nešto tako jadno!” „Dakle, nisi u skorije vreme išla u stan na Bejzvoteru?”

Lagano skreće pogled. „Rekoh ti, nisam već mesecima.”

Sada znam da me laže. „Kejt”, usuđujem se, „ti i Den, bićeš oprezna, zar ne? Ne bih volela da te vidim...” „Kakvu? Takvu kao što si ti?”

Ne misli ona tako. Ona je tinejdžerka. Ne shvata koliko to boli. „Da propustiš prilike koje bi mogla da imaš”, kažem smireno.

~ 67 ~

Njeno lepo lice se krivi. „Baš mi je žao što predstavljam takvu smetnju, majko! Da sam znala da lišavam svet sledećeg Pikasa, pobrinula bih se da se ne rodim.” „Kejt...” „Ostavi me, mama. Svi znamo koliko žališ što si nas rodila. E pa ne brini, ja sam jedina koja je ostala kod kuće! Uspela si da se otarasiš i Sema i Bena. I ja ću uskoro da ti se sklonim s puta. Onda ćeš imati celog tatu za sebe, kao što si uvek i želela.” „To nije...” „Znaš, ako taj korset nije moj i nije tvoj, baš se pitam čiji je!”

Sa zaprepašćenjem uviđam da želi da ja mislim da pripada nekoj drugoj ženi. Ona uživa u ovome. Da li me zaista toliko mrzi? „Kejtlin, nikad nisam ni za tren zažalila što sam te rodila”, kažem sa iznenadnom strašću. Žustro je hvatam za ramena. „Volim i tebe i tvoju braću. Više ste mi sreće uneli u život nego što možete i da zamislite. Majčinstvo je mnogo teže nego što bilo ko očekuje, ali ne bih promenila ni jedan jedini tren. Samo bih volela da sam imala malo više vremena da otkrijem ko sam, pre nego što prihvatim odgovornost za nekog drugog, to je sve.”

Kejt drhti. Da li od besa, jada ili nestrpljenja, ne znam.

Puštam je i ona odmah između nas pravi rastojanje veličine cele kuhinje. Koliko god da želim, opirem se nagonu da pojurim za njom i zagrlim je, kao što sam radila kad je bila mala. „Kejt, ceo život je pred tobom”, kažem. „Svet ti je na tacni. Nemoj toliko da žuriš. Radi sve ono za šta ja nikad nisam imala vremena”, dodajem, pokušavajući da ne zvučim ogorčeno. „Idi za svojim snovima. Budi novinarka ako želiš. Osvoji nekog Pulicera - o, Kejt, nisam ja slepa. Znam koliko ti znači da odeš u Njujork. Ako stvarno to želiš, podržaću te. Oca treba da ubediš u to, a ne mene. Ali nemoj da misliš da neću brinuti za tebe i da mi nećeš nedostajati svakog trena kad budeš odsutna, jer hoćeš.”

Zbunjenost i čežnja preleću njenim bledim licem. Za trenutak mislim da sam doprla do nje.

A onda zazvoni telefon i taj trenutak odlazi u nepovrat. „Kejt, draga, sačekaj, molim te, sačekaj...”

Zalupi vrata za sobom. Želim da krenem za njom, ali shvatam da ću je samo još više udaljiti.

Ona mora da priđe meni. Sva unesrećena podižem slušalicu. „Bet, En ovde.”

Oh, gospode. Poslednja osoba s kojom sad želim da razgovaram jeste Vilijamova majka. Nikad ne znam šta da joj kažem. Njen sin već dvadeset godina odbija da priča s njom; protivno njegovim željama, ja sam održala sporadični kontakt, uglavnom zbog dece, ali i zbog En, kao majka s majkom.

Samo sam zamislila kako bih se osećala da me Ben i Sem izbace iz svojih života.

I Kejt, naravno.

Pokušavam da zvučim srdačno. „En, kako si?” „U stvari, Bet, nisam baš najbolje”, kaže brzo. „Upravo sam došla od lekara.” „Oh, bože dragi, jadnice. Da li je sve u redu?” „U stvari”, kaže, „o tome sam htela da razgovaramo.”

*** Srećom, s obzirom na to kako sam je užasno izneverila prošle nedelje, Enja se ne ljuti dugo na mene. „Srećom pa te volim”, uzdiše, „inače ti ne bih rekla za tri crvene nalepnice s natpisom PRODATO, koje trenutno krase tvoje slike; o, smiri se, Bet, pa rekla sam ti da su dobre.” I upravo je ona ta koja me navodi da uvidim smešnu stranu katastrofe s Denom. „Zašto mu se ne bi sviđala?” insistira i na samo njoj svojstven način naginje glavu u stranu (ove nedelje zelenu, u čast Svetog Patrika). „Ti si iskusna i uzbudljiva starija žena, u koju će Kejt jednog dana da izraste. Nije ni čudo što je pokošen. I pre nego što se okreneš, biće pljunuti Vilijam od pre dvadeset godina, što objašnjava tvoje vlažne gaćice.”

~ 68 ~

Kad ona to kaže, zvuči tako bezazleno; tako normalno. Silno se oraspoložim. Svaka budalasta sredovečna žene pogođena ljubavnom strelom, poput mene, treba da ima prijateljicu poput Enje.

Kako onda da odbijem Dena kad me pozove na mobilni preklinjući me da poziram za čas slikanja akta večeras: „Molim te, Bet, treba mi to za profesorske poene, devojka koja to obično radi pobegla je s akrobatom, ne, ne smej se, molim te, to je istina?” Iskreno, nakon deprimirajućeg razgovora s Vilijamovom majkom, dobro bi mi došlo da se malo opustim. I ako osetim mali frisson6, zbog kojeg će me malo mučiti savest, šta je loše u tome? Kao da bih stvarno nešto i uradila.

Odlazim kući da se presvučeni. Pa, ne baš presvučeni - na kraju krajeva, neću tamo biti odevena - ali da se sredim. Baš tako.

Ulećem u kuhinju nekako ošamućena i s vrtoglavicom. „Oh! Vilijame! Već si kod kuće.” Crvenim od glave do pete. „Neću se zadržavati, samo da nešto pregrizem, pa se vraćam na slikanje akta, rekla sam ti da izlazim večeras, zar ne?”

Mrzovoljno lupa šniclu. „Ne smeta ti, zar ne, dragi?” usuđujem se. „Naravno, ne moram da idem, ali oni ne vole kad propuštamo časove, a obećala sam...” „Naravno da mi ne smeta. Rekao sam ti, mislim da bi ti prijalo da malo izađeš.” Gleda me sumnjičavim pogledom. „Uzimaš tablete, zar ne, Bet? Ne želimo da se još jednom ponovi...” „Da, da, u redu”, kažem ljutito.

Vrpoljim se, skupljajući hrabrost da mu kažem za En. Moram da mu kažem, moram, moram.

Ne mogu više da čekam. Možda će, pomislim u naletu divljeg optimizma, čak biti i zadovoljan kad ga prođe zapanjenost.

Reči izleću u bujici. „Vilijame, pozvala sam tvoju majku na nedeljni ručak.”

Lice mu postaje beskrvno.

Oh, bože. Oh, bože, ovo će biti čak i gore nego što sam mislila.

Nervozno brbljam. „Uskrs je, Vilijame, a ona u utorak puni osamdeset godina. Ne možeš da dopustiš da ova svađa traje doveka. Mislim, dvadeset godina. Pomislila sam da je sada pravi trenutak da prošlost ostavimo u prošlosti, a pošto će i Ben i Sem sutra biti kod kuće...” „Šta - si - uradila?” „... a znala sam da ćeš jednostavno odbiti ako te budem pitala. Hajde, dragi. Znam da se ne slažeš s njom, ali ni moja majka nije med i mleko, pa uspevam da...”

Izgleda kao da ima želju da mi prospe mozak tučkom za meso. „Teško da je to isto!” „Da, ali razumem kako ti...” „Tvoja majka nije ubila tvog oca!”

Zašto je tako tvrdoglav? Shvatam da ima potrebu da krivi nekog, ali za samoubistvo njegovog oca samo je njegov otac odgovoran. Niko ne tera nekog drugog da izvrši samoubistvo. Svako to izabere uprkos - u inat - svima. Znam to bolje od bilo koga. „Nije ni tvoja, Vilijame.” „Nisi bila tu.”

Nije ni on: dete nikad ne poznaje činjenično stanje u braku svojih roditelja. Ali naravno da ne mogu to da mu kažem. Ne usuđujem se. „Ona ti je majka, Vilijame”, kažem blago. „Otkaži!”

Ima dana kada stvarno mrzim svog muža. „Ne mogu, to bi bilo previše...” „Rekao sam ti da otkažeš!” „Molim te, Vilijame. Ako joj se nešto desi, a ti i dalje ne...” „Zar nećeš zakasniti na čas?” praska.

6

Fr. uzbuđenje. (Prim, prev.)

~ 69 ~

Ona ima leukemiju! - želim da vrisnem. Neće dočekati osamdeset prvi rođendan i ako se ne pomiriš sa njom, osećaćeš se još gore zbog nje nego zbog svog oca!

Ipak, znam da je ovo bitka koju neću dobiti. Podižem torbu na rame i tiho izlazim u noć. „Je li ti ovde dovoljno toplo?”, pita Den. Nervozno klimam glavom, i dalje rastrzana zbog svađe s Vilijamom. Šest studenata koji sede u polukrugu oko mene iznenada postaju okupirani svojim papirima i olovkama.

Den mi dodaje dugi crveni svilenkasti ogrtač. „Možda bi bilo bolje da ovo ogrneš. Lakše ćeš ga zbaciti kad budeš spremna.”

Zatvaram se u maleno kupatilo da se presvučem. O, gospode! Zašto sam pristala na ovo?

Saberi se, Bet. Ovo je smešno. Drage volje si se skinula pred hiljadu ljudi prošlog vikenda. Malo je kasno da budeš sramežljiva.

Brzo, pre nego što izgubim samopouzdanje, zbacujem odeću i slažem je na urednu gomilicu na lavabou, ćušnuvši svoj posiveli bapski veš ispod farmerica. Možda, ako budem pozirala pažljivo, mogu da sakrijem i najmlohavije delove svog stomaka. Da ih nekako prekrijem ćilimom na otomanu. Mogla bih da stisnem grudi rukama da ne bi ljosnule sa strane kao dva pržena jaja. A ako zabacim glavu, podbradak će nestati...

O, za ime božje. Imam četrdeset jednu godinu i majka sam troje dece. Ne mogu to da sakrijem osim ako se ne pogase sva sve tla i studentima vežu oči.

Oblačim svileni ogrtač i psihički pripremam svoje telo (prilično puno celulita) za ono što dolazi.

Briga me šta Den misli. Kao da nije sve to već video.

Smeštam se na otoman nasred sobe. Barem smo u Denovom privatnom ateljeu, ne u onom velikom u školi. Mada bih stvarno volela da ovde nije baš toliko svetio i jasno... „Jesi li spremna, Bet? Mogu li da ti donesem nešto?”

Gutam pljuvačku i odmahujem glavom. „Dobro. Kad god si spremna.”

Odvezujem pojas ogrtača i puštam ga da mi spadne s ramena. Niko se ne prepada od užasa.

Niko ne istrčava vrišteći iz prostorije. Šest olovaka grebe iza šest štafelaja, a ja polako počinjem da se opuštam. Ovo neće biti tako loše. To je samo jedan čas. Mogu ja ovo. „Slobodno ćaskajte, narode”, kaže Den dok se kreće među studentima. Uključuje neku muziku; prepoznajem Dejvija Kirklanda, Kejt samo njega vrti. „Neka ovo bude fino i opušteno. Bet, kako ide tvoje slikanje? Jesi li završila onaj triptih?” „Poslednji panel je skoro gotov”, kažem, osećajući se jadno zahvalna zbog odvlačenja pažnje. „Jedva čekam da ga vidim. Jesi li isprobala onaj oker pigment o kom sam ti pričao?”

Diskutujemo o osvetljenju, tehnikama slikanja fresaka, a onda se razgovor seli na opštije teme: knjige koje smo pročitali, filmove koje smo pogledali, novi logo koji je osmislio za Vilijamovu firmu.

Dok se okreneš, prošlo je sat vremena i Den govori studentima da spuste olovke. „Možeš da se obučeš, Bet”, kaže odsutno, naginjući se preko ramena jednog studenta da bi proučio njegov rad. „Skuvaj sebi čaj u sobi pored ako želiš. Nećemo dugo.”

Ustajem i vezujem pojas ogrtača u čvor, posustajući od utrnulih nogu. U stvari, dobro bi mi došlo da popijem nešto toplo. Prilično mi je hladnjikavo od tolikog sedenja bez pomeranja.

Dok ulazim u njegov stan, svileni pojas mi se kači za vrata. Uvrćem ga pokušavajući da ga oslobodim, ali samo uspem još više da ga upetljam. „Moraćeš da iskočiš iz njega”, uzviknu Den, „tkanina se zakačila na šarku.”

Oslobađam se ogrtača crveneći. Den povlači iskidani pojas, a onda mi drži ogrtač da ga navučem. Njegovi prsti se malo duže zadržavaju na mojim ramenima. Bradavice mi se automatski ukrućuju. Bilo bi tako lako okrenuti se i sklupčati u njegovom naručju, predati se ovome - tako lako...

~ 70 ~

Ali pogrešno.

Otimam se, čvrsto umotavajući telo u bademantil. „Dene, šta to radiš?” „Da, Dene”, kaže moja ćerka s vrata, „šta to radiš!?”

~ 71 ~

8

Kejt „Mama? Večeras ću spavati s Denom... pa, u stvari, da izgubim nevinost - da li možemo da popričamo o tome? Kao, ako imaš neki savet, ili štagod? Samo sam malo nervozna, pa...”

Ma da, važi. Nije baš od onih stvari koje možeš da kažeš majci, zar ne?

Moja nije čak ni od onih kojima možeš bilo šta i da kažeš; barem ne ako želiš konkretan odgovor. Teško da se medu nama odvija neki sjajan odnos majka - ćerka.

Klem se uvek žali da joj se roditelji mešaju u život, ali njima je barem stalo. Barem su uključeni.

Nisam sigurna da moji više od pola vremena primećuju da sam tu. A kad i primete, ponašaju se kao da još imam šest godina. Tata se tako ponaša. Misli da tako vlada situacijom sa svojim glupim „U krevet u deset preko nedelje, mlada damo”, ali nema on pojma šta se stvarno dešava u mom životu.

Barem mama donekle kapira. U stvari, juče je baš bila kul. Mislim da je to prvi put u životu da je stala na moju stranu i suprotstavila se tati. Možda će se predomisli ako ona s njim porazgovara o odlasku u Njujork.

Pazi, čitava ta situacija s korsetom. Kao, o čemu se radi?

Uvrnuto. Fler konta da je mama u tajnoj lezbijskoj vezi s Enjom, a to što me je pitala za korset bio je ogromni dvostruki blef da bi skrenula tatu s pravog puta. Ta devojka ima isuviše slobodnog vremena.

Fler je to uradila prvi put s petnaest godina. Već sto godina mi priča da završim više s tim, i u pravu je, nema više svrhe čekati. Mislim, Den i ja smo zajedno već sto godina; bože, ima već četiri meseca. Dobro, ne volim ga, ne pričamo o braku i bebama, ali je zabavan i tako to. Barem ću konačno da shvatim o čemu svi pričaju...

Iznenada neko lupa na vrata. „Kejt! Telefon!”

Ignorišem ga. Verovatno je Klem, ludi oko sastava o Čoseru... „Kejt! Iz Pariza je! Hoćeš li da izađeš da se javiš ili da ja...”

Brzo prevrćem jorgan preko sjajne torbe iz Debenamsa i otvaram vrata. „Nema potrebe da vičeš!” Čekam da tata ode. Neću da razgovaram o svom seksualnom životu pred njim, ako na to misli.

On uzdiše. „Pozdravi Flerine roditelje od mene.”

Kakogod. Šutnem vrata da se zatvore i sklupčam se na krevetu s telefonom. Moram da se setim da namažem nokte na nogama, ne mogu prvi put da spavam s momkom a da mi budu iskrzani, Den će pomisliti da sam totalna drolja. Klem ima onaj stvarno kul ljubičasti lak iz Hard kendija.

Sigurna sam da će mi ga pozajmiti.

O, bože. Sutra u ovo vreme više neću biti virgo intacta. „Enfin!7 ”, uzvikuje mi Fler u uho. „Dobila sam tvoj imejl! Šta ćeš da obučeš? Gde ćete to da uradite? Jesi li kupila kondome?” „Fler!” „Šta je? Moraš misliti na te stvari. On je muškarac. To nije njegov problem.”

7

Fr. Konačno! (Prim, prev.)

~ 72 ~

Stežem telefon između ramena i uva i skidam stari lak za nokte,. „Pa, da budem iskrena, nisam mu, zapravo, još ništa rekla. Mislila sam, kao, da odem posle njegovog glupog časa i iznenadim ga...” „C'estparfait! Moraš da obučeš mantil, kao Ingrid Bergman u Kazablanki. Ali ništa ispod. Samo seksi donji veš.” „Fler, ne mogu da lutam po gradu u vešu! Uhapsiće me!” „Niko neće videti. Biće savršeno! Pravi film noir! Stigneš kod njega. Iznenađen je što te vidi.

Ništa ne govoriš. Osmehuješ se i izgledaš misteriozno. A onda razvežeš pojas, pustiš mantil da ti sklizne s ramena - merdel - biće tako seksi, kao u filmu!”

Kikoćem se. „Nemam mantil.” „Tvoja majka sigurno ima neki. Jesi li nabavila čarape?” „Da”, kažem, spuštajući aceton i privlačeći torbu ispod jorgana. Prožima me drhtavica od nervoznog uzbuđenja. „Išla sam u kupovinu danas po podne, posle škole. A nabavila sam i jedan stvarno divan losion za telo, miriše na jafu.” Oklevam, gladeći svilene francuske gaćice na kolenu.

Trebalo mi je sto godina da se odlučim šta da kupim; crna mi se činila previše očiglednom, crvena previše kitnjastom. Na kraju sam izabrala nežnu svilu boje kafe, obrubljenu starinskom čipkom krem boje. „Fler”, kažem nesigurno. „Znaš sve one priče koje čuješ o prvom putu. O krvi i svemu tome. Da li stvarno mnogo boli?” „Malo”, priznaje Fler. „Ali ne traje dugo. Ne brini, cherie. Samo treba da se opustiš i biće u redu.”

Da se opustim. Da. Mogu ja to.

Kad bih samo mogla. Širom otvaram kapiju Denove kuće, koja je jednim zidom spojena sa susednom, a onda oklevam. Nakon ovoga nema povratka.

Proveravam koliko je sati. Stigla sam mnogo ranije nego što sam planirala zahvaljujući onom okršaju s tatom. Den sigurno još drži čas. Ipak, nisam mogla ni minut duže da provedem u kući.

Sledeće što će mi tata kupiti biće pojas nevinosti. Iskreno, ponekad me tretira kao glupo dete. Skoro da mi je osamnaest. Kada će više da skapira?

Neki stari čovek koji šeta psa baca nepristojan pogled na mene dok prolazi. Nervozna, ponovo malo jače vezujem mamin crni mantil. (Ne mogu da verujem kakve sve kul stvari ima u dnu ormara. Kao, totalna klasika. Ponekad zaboravljam da je išla na umetnički koledž.) Lako je Fler da toroče o nekoj Ingrid i Kazablanki. U stvari, osećam se pomalo gej. Za početak, ove čarape su stvarno neudobne. Totalno razumem zašto su izmislili hulahopke. Zašto su muškarcima sve ove stvari seksi? Ne razumem...

Sranje, nadam se da njemu jesu seksi. A šta ako se bude smejao?

Ne, Fler zna o čemu priča. Ona je Francuskinja. Svi znaju da nigde na svetu žene nisu tako šikkul kao u Francuskoj.

Nakon brze provere da li ima očevidaca, klisnem u sporednu uličicu. Jednostavno ću ući sa stražnje strane - nikad ne zaključava kuhinjska vrata - i čekaću u dnevnoj sobi da završi s predavanjem. Mogu da sedim na kauču prekrštenih nogu i nekako njišem petu kao što rade u filmovima. Volela bih kad bih pušila. Odvratno je i stvarno mi je muka od toga, ali izgleda tako kul.

Treba mi trenutak-dva da shvatim ono što vidim.

Moj momak grli moju majku dok joj pomaže da skine taj kurvinski crveni ogrtač - ispod kojeg je gola! Njegove ruke su svuda po njoj i ona uživa u tome, vidim joj to na licu, zarumenela se i kao da uzdiše; on dahće, a ja je mrzim - mrzim je, kako su mogli... „Dene”, stenje moja majka, „šta to radiš?”

Grizem se za usnu dok ne osetim ukus krvi. Noge prestaju da mi se tresu. „Da, Dene”, kažem hladno, „šta to radiš?”

Kakav izraz na njihovim licima: bilo bi smešno da nije žalosno. ~ 73 ~

„Kejt!” uzvikuje moja majka, stežući ogrtač. „Ovo nije... pozirala sam... na Denovom času slikanja akta...” „Kladim se da ovo izgleda baš uvrnuto”, kaže Den, upućujući mi svoj najslađi osmeh. „Mogu samo da zamislim šta ti se sad mota po glavi...” „Čas se upravo završio... ja sam se oblačila...” „Tvoja mama je bila odlična, Kejt. Svi su zaista uživali radeći s njom. Treba da prođeš i vidiš šta su...” „Skidaj ruke s mene!”, vrištim. „Da me nisi pipnuo!”

On izmiče podignutih ruku. „Hajde, Kejt. Nisi valjda ozbiljno...” „Kako si mogao! S njom! Ona je tako - tako stara! To je odvratno!” Okrećem se majci. „A šta je s tatom? Kako si mogla to da mu uradiš? Kako si meni mogla to da uradiš?” „Nisam... Kejt, ništa se nije desilo! Veruj mi!” „On mi je momak! Dovoljno je mlad da ti bude sin! Kako si mogla?”

Ona počinje da plače. I meni se grlo steže od jada dok je gledam. „Zašto moraš sve da mi upropastiš? Zašto ne možeš jednostavno da me pustiš da budem srećna?”, vičem. „Verovala sam ti! Sve ono što si rekla juče o nepropuštanju prilika i da ćeš mi pomoći da odem u Njujork! Ti ne želiš da ja stvarno imam svoj život! Želiš da završim tužna i usamljena i jadna kao ti!” „Naravno da ne želim! Volim te, Kejt, ti to znaš...”

Odgurujem je. Ona pada na sofu, brišući nos nadlanicom poput deteta. Lice joj je crveno i flekavo. Izgleda ružno. Staro. „Ne voliš me”, kažem ogorčeno. „Nikad me nisi volela. Uvek sve upropastiš.” „Kejt”, kaže Den, „zašto se ne bismo svi jednostavno smirili i...” „Ti si samo zlobna, pokvarena i ljubomorna matorka! Da si samo stvarno umrla kad je tata bio na Kipru! Da se samo nisam vratila i našla te!”

Ona prebledi. „Ne misliš tako.” „Ti jesi mrtva, bar što se mene tiče! Ne želim više nikad s tobom da progovorim!”

Onda se okrećem ka Denu i ljutito mu udaram šamar najsnažnije što mogu.

Izlazim i trčim, posrćući i spotičući se na glupim štiklama. Izuvam cipele i jurim praznim ulicama samo u čarapama, ne obraćajući pažnju na to koliko boli. Grudi mi se bolno nadimaju, ali ne prestajem da jurim. Sve je čudno i nestvarno, kao da se krećem pod vodom. Ceo život mi se raspada. Sve je laž. Ništa nije stvarno. Svi lažu i varaju i nikoga nije briga šta se meni dešava. Niko ne bi ni primetio da me nema.

Hoću da sve bude kako je bilo. Ne želim da znam za stvari koje rade odrasli. Smučilo mi se da ih štitim. Hoću da oni štite mene.

Upadam u kuhinju i za oko mi zapada korset koji još leži na kuhinjskom stolu, gde ga je mama ostavila nakon naše sinoćnje svađe. Glava mi puca od besa. Podižem ga i bacam preko sobe. Udara tako jako u komodu da šolje zazveče.

Trzam se kad se moj brat pojavljuje iz svoje jazbine, žvaćući tortilju. „Kul”, kaže Ben podižući korset, „Kandida se baš pitala gde smo ga zaturili. Mislio sam da je u tatinom stanu.”

U neverici zinem i počnem da se smejem. I ne mogu da prestanem. „Usput rečeno”, dodaje Ben, posipajući majicu finim prahom čipsa, „sviđa mi se taj fazon, seko.

Izgledaš kao Ingrid Bergman u Kazablanki. Bravo!”

Ostajem pod tušem, suze se mešaju s vodom sve dok voda ne postane hladna, a ja više ne mogu da plačem. Skidajući ostatke uništene šminke, navlačim udobnu pidžamu od roze flanela i ponovo vezujem mokru kosu u konjski rep. Čarape i donji veš, čak i mantil, guram u kantu za smeće.

~ 74 ~

U prizemlju kucam na vrata tatine radne sobe. „Jesi li zauzet?” „Ničim što ne može da sačeka”, uzdiše. „Uđi, Kejt. Dobro bi mi došlo da skrenem misli.”

Kanel me prati u sobu. Čučnem i zagnjurim lice u njegovo zlatno krzno, a on zatvara oči i cvili od zadovoljstva. Meni će nedostajati više nego bilo kome. „Više liči na mačku nego na psa”, kažem. „Slušaj ga. Skoro kao da prede.”

Tata sklapa laptop. „Je li sve u redu, Kejt? Mislio sam da večeras ideš kod Dena?” „Nije mi se išlo.” „Nisi valjda još uznemirena zbog onog u vezi s Njujorkom, zar ne? Žao mi je, Kejt, ali...” „Zaboravi, tata.” „Brineš zbog testova?” „Pomalo.”

Podižem bronzanog Budu s police i odsutno trljam njegov debeli stomak za sreću. Tata ga je doneo s Tibeta kad sam imala četiri godine; s godinama sam mu na stomaku napravila malu sjajnu fleku od trljanja. „Oko čega ste se ti i mama svađali sinoć?”

Za trenutak ne odgovara, baveći se dokumentima i papirima na stolu. Izgleda stvarno umorno: ispod očiju ima ogromne crne kesice i mnogo je smršao. Kao da je Supermen odjednom postao smrtnik. Nekako je zastrašujuće videti ga ovakvog. Ko će da se brine o svemu ako on ne može?

Na silu se osmehuje. „Ni oko čega što treba da te brine, Kitket.” „Tata...” „Nije bilo to što misliš. Razgovarali smo o baki En.” Grickam nokat na palcu. „Ti i mama - da li ste...” „U redu smo. Sve je u redu. A sada, Kejt, ako je to sve, stvarno moram da nastavim.” „Htela sam da te pitam”, izleće mi, „da li mogu da odem kod Fler? Samo na nedelju dana ili tako nešto. Neću morati da izostajem iz škole. Uskoro ćemo na raspust pred ocenjivanje i...”

Prestaje da slaže papire. „Ne dolazi u obzir.” „Ali, tata...” „Kejt, pa budi razumna. Ne možeš da izostaješ iz škole usred polugodišta. Bliži se ocenjivanje, a i sama si rekla, moraš da počneš da se baviš prijavama na univerzitet.” „Čemu to?” mrmljam. „Nećeš da mi daš da se prijavim tamo gde želim.” „Ovde ima mnogo odličnih mesta, već smo raspravljali o tome. Prvo Njujork, sad Pariz: stvarno ne razumem ovu iznenadnu opsednutost bekstvom iz zemlje.” Proverava svoj blekberi. „Osim ako nešto nije u redu, Kejt?” Želim da mu kažem. Stvarno želim. Ali ne znam odakle da počnem. „Možeš da mi veruješ, mila”, kaže, češljajući mejlove. „Uvek sam tu za tebe.” „Mislila sam da ideš u Njujork u petak?” „Pa, da. Ali sad sam ovde. Hajde, zlato.” Konačno spušta blekberi i pruža ruke. „Šta imaš na umu?”

Nakon kratkog oklevanja, ugnezdim mu se u krilu. Ovde sam bezbedna; najednom ništa drugo nije važno. Kao da opet imam četiri godine i tata može sve da popravi. Hoću da ostane ovako. Zašto ne može da ostane ovako? „Hej, Kitket! Jesu li to prave suze?”, prislanja mi glavu pod svoju bradu i mazi me po leđima. „Zlato, hajde. Reci mi. Šta nije u redu?”

Ne mogu više da ostanem ovde. Ne s njom. „Odvedi me sa sobom u Njujork, tata”, šmrkćem. „Molim te?” „Znaš da ne mogu to da uradim”, kaže iznervirano. „Kejt, o čemu se radi?”

Ako mu kažem, ostaviće mamu. Otići će, ali ja ću morati da ostanem. Moram da mu kažem ili ću prsnuti. Sve ove tajne me ubijaju u pojam. Ne mogu. Želim, ali ne mogu. „Hajde, draga. Reci svom taji.”

~ 75 ~

Možda naprosto treba to da izbacim iz sebe. To bi bilo takvo olakšanje. On će znati šta da radi.

On će sve da reši. „Kejt? Počinješ da me brineš. Siguran sam da to nije ništa što ne možemo... Oh, sranje! Mila, moram da se javim. Izvini, ali stvarno je važno.” „U redu je”, silazim s njegovog kolena. „Nema veze. Ionako nije ni bilo bitno.”

*** Fler širi ruke i obavija me fantastičnim miomirisom jasmina i jabuke. „Cherie! Kako je dobro videti te! Ali smršala si? Malo u grudima, merde, ali i u licu, to je dobro. Baš šik. Hajde, uzimamo taksi. Gde ti je prtljag?” „Samo sam ovo ponela.” „Jednu torbu? Moramo u kupovinu. Immediatement!” Stavlja moju ruku pod svoju. „Pa dobro, možda ne baš odmah. Ali čim se odmoriš. Cigaretu?”

Odmahujem glavom. Fler pali, ne obazirući se na znake DEFENSE DE FUMER okačene svuda po Severnoj železničkoj stanici. Izgleda tako divno francuski.

Borim se da držim korak s njom, pošto skakuće naokolo po prepunoj staničnoj dvorani, diveći se brzini kojom može da se kreće u štiklama od osam centimetara. Najednom se osećam pomalo neuredno u maskirnim pantalonama i srebrnim puma patikama. Ona izgleda tako glamurozno. Na primer, kako joj uspeva da joj duga crna kosa bude tako sjajna? Da ja nosim tu majicu i usku suknju, izgledala bih totalno smešno, ali ona izgleda fenomenalno, kao da ima mnogo, mnogo više od sedamnaest godina. I šta je to s Francuskinjama i ešarpama? Uvrtela je dve kroz gajke za kaiš, što je njenoj klasičnoj odeći dalo briljantnu primesu fanki stila. Ja bih izgledala kao beskućnica da sam se tako obukla. „Sviđaju mi se tvoje maskirne pantalone”, uzdiše ona dok stajemo u red za čekanje taksija. „Izgledaš baš kul.” „Hajde da se menjamo”, pravim grimasu.

Kikoće se. „Što da ne? Ti meni preneseš londonski stil, a ja ću tebe da naučim da budeš šik kao Francuskinja. Pošteno, zar ne?”

Prošlo je sto godina otkad sam bila u Parizu. Poslednji put pre oko pet godina, kad nas je tata sve vodio u Diznilend. Promolhn glavu kroz otvoren prozor auta i nije me briga što izgledam kao provincijalka. Zaboravila sam koliko je drugačije u inostranstvu. Za početak, svi su znakovi na francuskom. PHARMACIE. BOULANGERIE. TABAC. To je tako kul. Zgrade su visoke i otmene sa onim njihovim žaluzinama i svim tim. Čak i miriše drugačije od Londona. I svi izgledaju tako fenomenalno, kao da su izašli iz časopisa; čak i muškarci, s kožnim torbama koje se nose preko ramena i ljubičastim košuljama, ne u dosadnim staromodno belim. Možete odmah da razaznate ko su turisti: oni debeli u majicama i patikama.

Taksi nas ostavlja u otmenom delu grada. Fler me vuče uz neke bele kamene stepenice. Kad pozvoni, prava služavka, u otmenoj crno-beloj uniformi i svim dodacima, otvara sjajna crna vrata. „Tata!”, viče Fler, bacajući torbu i ključeve na sto u hodniku. Ključevi izleću pravo na mermerni pod, ali Fler to i ne primećuje. „Cate est arrivee!”

Služavka uzima Flerine stvari i pruža ruku da uzme moj ogromni ranac. Osećam se pomalo krivom dok joj ne uhvatim izraz lica. Ima isti svađalački izraz kao jedna od onih pomoćnica u buticima fensi odeće. Mršava krava.

Pratim Fler do ogromne dnevne sobe s visokom tavanicom, ispunjene muzejskim nameštajem s produženim zlatnim nogarima i malenim naslonima na stolicama. Plašim se da sednem bilo gde da ne bih nešto slomila, a da se posle ispostavi da je nekad pripadalo Mariji Antoaneti i kao vredi milion funti ili tako nešto. Zidovi su tamnocrveni poput utrobe, mada ih je teško dobro videti zbog svih tih pozlaćenih ogledala i slika. Kao da ste upali na filmski set.

Njen tata ulazi i stomak mi se sav isprevrće kao da sam pojela bumerang. Flerin tata je totalno fantastičan: ubitačno dobar izgled pomešan s fenomenalnim izgužvanim francuskim seksepilom, s

~ 76 ~

bradicom od tri dana i razbarušenom tamnom kosom. Mora da ima bar četrdeset godina, ali ja sam već godinama strahovito zaljubljena u njega. „Kejt, dobro došla!” kaže i ljubi me u oba obraza. „Jesi li lepo putovala?”

Klimam glavom i neobuzdano crvenim. Prokletstvo! To baš i nije kul. „Kako su ti roditelji? Hoćeš li da ih nazoveš i da im javiš da si bezbedno stigla?” „Tata je u petak otputovao u Njujork, mesje Lavoa”, brzo kažem, nadajući se da neće pitati za mamu. „Mada zna gde sam.”

Pa, to je manje-više istina. Nisam stvarno pobegla. Tata će skontati gde sam otišla čim mama otkrije da me nema i javi mu. Biće stvarno ljut, ali neće prekinuti svoj dragi put u Njujork samo da bi došao po mene. Mami će biti drago što mi vidi leđa. Ona i Den imaće celu kuću za sebe.

Kao da je stvarno otišla da spava kod Enje.

Flerin tata se smeši zagledan u moje oči; dlanovi mi se najednom oznoje. „Zovi me Igo, molim te”, mrmlja. „Od mesje Lavoa se osećam tako staro.” „Igo”, mrmljam, zajapurena od glave do pete.

Fler me gleda sa zanimanjem. „Sviđa ti se!” kikoće se čim smo proletele kroz vrata njene spavaće sobe. „Ne sviđa mi se!”

Sleže ramenima. „Trenutno ima ljubavnicu, tako da si potpuno bezbedna.” Uzima jarkocrveni karmin iz nesesera i namerno ga drži ispred mog lica. „Mais non. Previše je narandžast. Veoma je lepa, ta njegova devojka. Veoma pametna. Moja majka je mrzi, ali i ona ima dečka, tako da ne može da prigovara. Cest la vie.”

Bacam se potrbuške na krevet. „Fler, zar ti to ne smeta?” „Bolje to nego razvod. Ah, mislim da tebi više leži ova boja. Ne želim da provodim vreme šetajući se od kuće do kuće. Ovako su oboje srećni.” Smeje se. „Samo ne jedno s drugim.”

Stvarno izgledaju srećno, razmišljam dok ih posmatram kako prijatno ćaskaju - na engleskom, iz ljubaznosti prema meni - sa suprotnih krajeva stola od mahagonija, većeg od cele naše trpezarije kod kuće. Ja sedim s Igoove leve strane, što u suštini znači da mogu da jedem bilo šta; preko puta mene je Mišel, Flerin mlađi brat. Izgleda isto kao otac; za nekoliko godina biće totalno zgodan, ali sada ima samo sedamnaest, još je dete. „Ne voliš prepeličja jaja?” pita me Igo. „Malo ih je teško oljuštiti; dozvoli da ti pomognem.”

Pruža ruku preko stola i uzima jedno od tih sićušnih jaja, a ruka mu se očeša o moju. Štrecam se kao da me je neko opekao.

Fler me ćušne u rebra. „Mislim da je izgubila apetit”, provocira. „Mora da si mnogo umorna od puta”, kaže madam Lavoa. Strelja me ledenim pogledom. „Kanal Lamanš je terrible iskustvo.”

Ona je stvarno lepa, ali su joj oči tako hladne. Iako mi se smeška, vidim da me ne želi ovde.

Podseća na Ledenu kraljicu sa svojom belom kosom (prava Kruela) i bledom, bledom kožom. „Zaboravi Sen Trope, nijedna prava Francuskinja nije baš luda za suncem”, rekla mi je Fler jednom, „tako je loše za kožu, a ona tako stari.”

Klimam glavom i spuštam je da madam Lavoa ne bi videla moj izraz lica. Kladim se da stara veštica može da čita misli.

Služavka skuplja isprljane tanjire, a zatim se vraća s glavnim jelom, ogromnom ribom na ogromnom srebrnom poslužavniku, velikom skoro koliko i ona. Riblja glava je još tu. Pilji u mene.

Oh, bože, ima i zube...

Ne gledaj u nju. To je samo veliki riblji štapić. Sa zubima i očima.

Igram se s noževima i viljuškama pored tanjira, pitajući se kako da pobegnem od stola a da ne bude nevaspitano, kad se služavka vrati i šapuće nešto Igou na uho.

~ 77 ~

„Kejt, tvoj otac zove”, kaže on ljubazno. „Amelija će ti pokazati gde je radna soba, da bi mogla nasamo da pričaš.”

Sranje! Nisam mislila da će mi ovako brzo biti za petama. „Šta ti to, dođavola, izigravaš?”, viče moj otac čim digoh slušalicu. „Tata, kad bi mi samo dozvolio da objasnim...” „Pobogu, Kejt! Iskradeš se do Pariza bez ijedne reči, čak i bez proklete ceduljice, jadna majka ti se razbolela od brige.” Iskreno, sumnjam u to. „Na ivici je bila da zove policiju! Ne mogu da verujem da si u stanju da uradiš nešto ovako neodgovorno! Možeš slobodno da se ukrcaš na prvi voz za London, mlada damo, ili ćeš se naći u velikoj nevolji!” „Molim te, tata, želim da ostanem samo nekoliko dana. Obećavam da ću vežbati francuski...” „Jebeš francuski! Hoću da si krenula kući smesta!” „Tata, treba mi predah!” vičem. „Dosta mi je tvojih i maminih beskrajnih svađa! Ne mogu više da izađem s njom na kraj!” „Misliš da ti imaš probleme? Tvoja majka je na telefonu u histeriji i govori kako si kidnapovana ili ubijena dok ja u Njujorku pokušavam da spasim firmu od propasti da se svi ne bismo našli na ulici! A ti izvodiš besne gliste!” „Znao si gde sam”, kažem smrknuto. „Srećom po tebe, Flerini roditelji su dobri ljudi, ali ne možeš tek tako da im se pojaviš na vratima nenajavljena, Kejtlin! Odrasti! Ne radi se sada o tebi!” „Nikad se i ne radi, zar ne?” „Ne budi tako prokleto detinjasta! I voleo bih da znam gde si uopšte uzela nov... Oh, Isuse!” „Šta je?” „Budi mirna! Ne mrdaj!” Glas mu zvuči udaljeno, kao da je spustio telefon i priča s nekim drugim. „Ostani tu, zvaću nekog! Sačekaj!” Čuje se šuškanje dok ponovo uzima telefon. „Kejt, moram da idem. Polazi kući! Razgovaraćemo kad se vratim krajem nedelje.”

Ostavio me je da slušam zvuk okretanja broja. Zaprepašćeno zveram u slušalicu. Jebem li ga ako znam šta se kod njega tamo dešava, ali šta god da je, mislim da mi je upravo kupilo malo vremena. „Kejt? Nisi izašla s Fler?” „Nije mi se baš igralo. Mislila sam da legnem ranije.”

Igo zatvara vrata male radne sobe - jedine prostorije u kući, ako izuzmemo WC, koja ima hiljadu kilometara u dužini - i oslanja se na naslon sofe od uglačane kože boje kestena, ispred kamina. Nosi tanku crnu svilenu rolku i crne farmerke i vidi se da je u totalno dobroj formi. „Lepa mlada devojka koja ne želi da igra? Ili je bolesna, ili veoma tužna. Šta je od to dvoje, cherie?”

Rekao mi je da sam lepa! „Dobro sam, ozbiljno...” „Kejt. Tri dana ne izlaziš iz kuće. Ovo je Pariz! Nijedna žena ne dolazi u Pariz da se krije i čita knjige!” „Ne mogu baš da priuštim sebi kupovinu...” „Otkad to ženi predstavlja problem?” Glas mu omekša. „Cherie, ne znam zašto si ovde - bien sur, možda si samo u poseti veoma dragoj prijateljici Fler, kako kažeš?” Elegantno sleže ramenima. „Ili možda imaš neku nevolju kod kuće, nešto što te čini nesrećnom?”

Privlačim jastučić sebi u krilo i mrzovoljno čupkam ivicu. „Ne želim da guram nos u tvoje stvari, Kejt. Tvoja posla su tvoja posla. Slobodno ostani kod nas koliko god želiš. Tri dana, ili tri meseca, ali možeš da ostaneš samo dok ne budeš spremna da se vratiš kući.”

Suze mi naviru u dnu očiju. ~ 78 ~

Igo uzdiše. „Ma petite, tvoja majka zove svakog dana, a ti s njom ne želiš da razgovaraš. Otac te ne zove, a mislim da bi s njim htela da pričaš.” Naginje se napred i steže mi ruku. „Ponekad je bolje porazgovarati s nekim, s prijateljem, nego držati sve u sebi. Šta god da je, čuvaću tvoju tajnu.”

Cepanice u kaminu zapucketaju i ja se trgnem. Igo graciozno otvara kamin i gurka ih žaračem, dodajući još drva. April je, ali ova velika stara kuća je hladna i ja sam zahvalna na toploti dok se vatra raspiruje.

On otvara mini-bar i sipa dva pića, a zatim jedno pruža meni. „Tiens. Da te zagreje i iznutra.”

Miriše odvratno, ali ga pijem naiskap. „Doucement, Kejt! Lagano! To je armanjak, nije voda!”

Zagrcnem se i kašljucam dobrih pet minuta dok mi ne sklizne niz grlo i sagori sve usput. Igo se smeje. Kad konačno dođem do daha, smejem se i ja; po prvi put posle toliko godina, čini mi se. „Izvoli”, kaže, sipajući mi još jedno piće. „Lagano ovog puta. Armanjak treba da se gustira, ne da se konzumira brzo. Kao dobra hrana. Ili”, smeška se, „dobra žena.”

Spokojno sedimo i gledamo u vatru. Ima nečeg veoma umirujućeg u posmatranju plesa plamenova. Čvor u mom stomaku polako popušta.

Pažljivo otpijam piće. „Tata vara mamu”, iznenada mi izleti.

Igo klimne glavom, ali ne kaže ništa. „A mamu sam zatekla sa svojim momkom - nije imala ništa na sebi - rekli su da se ništa nije desilo, ali videla sam svojim očima. Hoću da idem u Njujork, ali niko neće da me sasluša...” „Ja te slušam”, kaže Igo. Sledećih četrdeset minuta ne progovara ni reč. Kada počnem da jecam, dodaje mi svoju divnu maramicu od zelene svile i pušta me da u nju istresem nos. Doliva mi piće, ubacuje još jednu cepanicu u vatru i izgleda kao da mu je stvarno stalo do toga kako se osećam. Kad bi tata više bio ovakav. Ranije sam mislila da je prezauzet poslom, ali izgleda da nije bio toliko zauzet da ne nađe vremena za Elu, zar ne?

Kad mi konačno ponestane reči, Igo me toplo grli. Zaronim glavu u njegove grudi. Bože, miriše da ga pojedeš, na neke jabuke s karamelom...

Iznenada prestajem da se osećam udobno i utešeno, i počinjem da osećam nešto sasvim drugačije. Žmarci mi se šire prstima na rukama i nogama. Stvarno jeste seksi. Rukom me gladi po potiljku dok me mazi po kosi, a ja se topim. Srce mi lupa, ruke mi se znoje, a od uzbuđenja mi nešto vrelo, poput ribice koja se praćaka, titra u gaćicama. Zabacujem glavu i ljubim ga.

Za trenutak mi uzvraća poljubac. Onda se odvoji, držeći me na bezbednom rastojanju. „Kejt, ne.” „Zašto ne?” „Cherie, ovo nije rešenje. Tebi treba nešto drugo, ne ovo. Bilo bi pogrešno da ja ovo iskoristim koliko god da možda želim”, dodaje sažaljivo. „Zar vam se ne sviđam?” „Ali naravno. Ti si lepa devojka. Šarmantna.” Ustaje i trlja vilicu, posmatrajući me sa žaljenjem. „Da si malo starija, malo iskusnija...” „Dovoljno sam iskusna.” Bacam mu se oko vrata, blago se teturajući. „Fler je rekla da vam se sviđaju devojke poput mene.”

Sprečava me. „Fler ima bujnu maštu. Kejt, veoma si umorna. A možda armanjak nije bio tako dobra ideja. Mislim da je vreme za spavanje...” „To je veoma dobra ideja”, frfljam. „Odvojeno, Kejt!”

Oči mi se pune suzama. Igo me ne želi. Den me nije želeo. Više mu se svidela moja majka. Mora da nešto nije u redu sa mnom.

Mrzim sebe. Mrzim svoj život. Kamo sreće da sam mrtva.

~ 79 ~

Istrčavam iz sobe, a grudi mi se nadimaju. Plačem tako žestoko da ne vidim kuda idem i u punoj brzini nalećem na Flerinog brata dok izlazi iz dnevne sobe, te prosipa šolju kafe po nama.

Pruža ruku da me zaustavi u umiri.

A onda me ne pušta.

~ 80 ~

9

Ela Houpina majka pažljivo podiže svoju sićušnu ćerku iz inkubatora i spušta je u krilo, brižljivo pazeći na cevčice i žice koje se kao zmije uvlače u krhko telašce. Automatskim, instinktivnim gestom zagnjuri lice u ćerkinu crnu kosu i udahnu miris svog deteta.

Beba zeva i pruža malenu ružičastu pesnicu. Ana je miluje i minijaturni prsti se otvaraju poput listova morske trave, a zatim se ponovo stežu oko Aninog prsta. Ona podiže pogled ka meni s blistavim osmehom na usnama.

To i ja hoću.

Pomisao - telesna i neočekivana - izbacuje me iz ravnoteže. Skrećem sebi pažnju petljanjem oko rasprskivača s dezinfekcionim sredstvom. Hormoni, to je sve. Ne želim decu. Nikad ih nisam želela. „Ela”, kaže Ana, a briga joj boji glas. „Možete li prići na minut?”

Ispitujem bebu pogledom. Anin instinkt ne greši. Nešto nije u redu, mogu to da osetim. Ništa očigledno, pa ipak... „Dina”, pozivam dežurnu sestru. „Kako jede?” „Zapravo, danas baš i nije jela dobro.” „Stolica?” „Samo jedna, rano jutros.”

Nežno prepipavam bebin stomačić. Naduvenost abdomena i crvenilo. Blago povišena temperatura. Alarm počinje da zvoni. Ne bi trebalo to da ima; neonatalni nekrozni enterokolitis najčešće se javlja u prve dve nedelje života, obično nakon izvlačenja cevčice za hranjenje i početka mlečne ishrane, ali... „Hoću kompletnu krvnu sliku, serološki test i rendgen abdomena”, kažem žustro. „Monitor za hematoheziju.”

Sestra klima glavom i uzima Houp od majke, pažljivo je smeštajući natrag u inkubator. „Šta ne valja?” pita Ana nervozno. „Možda nije ništa...” „Ela, molim vas, šta je?” „Sećaš li se da smo pričale o nekim izazovima koje snalaze bebe male kao što je Houp?” pitam pažljivo. „Jedan od tih izazova je gastro-intestinalno oboljenje koje se zove nekrozni enterokolitis, ili NEK...”

Oči joj se šire. „Bacil koji jede meso? Oh, bože, umreće, zar ne? To hoćete da mi kažete...” „Ana, smiri se. Ne kažem to. Ti misliš na nešto što se naziva nekrozni fascitis, što je potpuno drugačije. Zaboravi na sve što si čitala u novinama. NEK je infekcija i upala creva. Premda je ozbiljno, takođe je i sasvim uobičajeno za ovako male bebe.” „Hoće li biti dobro?” „Čak nismo ni sigurni da je to, ali ako jeste, to se uspešno leči. Većina nedonoščadi se potpuno oporavi i nema nikakve posledice...” „Ali ako se ne oporavi...”

Trljam Anine hladne ruke medu svojima. „Ona je stara tek pet nedelja i jedan dan, mila”, kažem meko. „Da si je još nosila, do sada bi bila trudna tek dvadeset osam sedmica. Znaš da garancije ne

~ 81 ~

postoje. Ipak, mi ćemo dati sve od sebe i uopšte nema razloga za paniku. Sigurna sam da će biti kako treba.”

Nekoliko sati kasnije proučavam rendgenski snimak. Ponadala sam se da grešim, ali dijagnozu potvrđuju prisustvo abnormalne šeme gasova u zidovima creva i vazduh u abdominalnoj šupljini.

To je ozbiljno pogoršanje, ali nema razloga za mišljenje da će to voditi ičemu drugom osim potpunom oporavku. Uvešćemo joj intravenozno davanje tečnosti, antibiotika i nazogastričnu drenažu. Njeno stanje trebalo bi da počne vidno da se poboljšava.

To se, ipak, ne dešava. Antibiotici usporavaju pogoršanje, ali nema sumnje da se ne oporavlja.

Ni posle četrdeset osam sati ne odlazim kući. Kad mogu, dremnem sklupčana na sofi u mojoj kancelariji. Do trećeg dana, Houpin stomak je toliko natečen da joj ometa disanje, pa nemamo drugog izbora osim da je priključimo na aparat, što sam se dosad svim silama trudila da izbegnem. „Zar ne možete učiniti nešto da joj pomognete?” preklinje Ana kroz suze. „Činimo sve što je u našoj moći...”

Din me hvata za ruku. „Ne hranite je! Umreće od gladi ako ovo još potraje!” „Neće umreti od gladi, Dine”, odgovaram, nežno se oslobađajući stiska. „Dobija sve potrebne nutrijente kroz venu. Njen stomačić mora da se odmori da bi mogla da ozdravi. Znam da je zastrašujuće kad ne vidite da dobija hranu, posebno što je tako sitna. Ipak, to je za njeno dobro.” „Šta ako se ne oporavi?” uporan je on. „Šta ako joj ne bude bolje?” „Ako uskoro ne krene nabolje, nećemo imati drugog izbora osim da je operišemo”, odgovaram tihim glasom.

Suočavam se s izuzetno teškom odlukom. Ne želim da Houp bude na intravenoznoj terapiji duže nego što je krajnje neophodno, zbog opasnosti od bolničkih infekcija i drugih komplikacija.

Takođe, ne želim da operišem nedonošče koje je ovoliko ranjivo, osim ako nemam alternativu.

Postoji vrlo realna šansa da neće preživeti anesteziju i operaciju.

Međutim, ako ne preduzmemo ništa i crevo zaista pukne i fekalne materije procure u stomak, infekcija će se vrlo brzo proširiti do svih glavnih organa i sigurno će umreti. „Koliko ćemo još čekati?” pita Din. „Molim te, Dine. Pusti mene da brinem o tome”, kažem s više samopouzdanja nego što osećam.

Vraćam se svom bdenju, ispunjena slutnjama. Nekako sam uvek, čak i u najnapetijim situacijama, u situacijama u kojima se postavlja pitanje života ili smrti, instinktivno znala šta da radim. Kada da se umešam, a kada da se povučem. Kada da lečim, a kada da pustim prirodu da ide svojim tokom. Kada da oživljavam, a kada - što je najteže - da jednostavno pustim. Nisam uvek bila u pravu, naravno, ali sam bila sposobna da procenim razloge za i protiv u trenutku i nekako tačno znam koji pravac ima najveće moguće izglede za dobar ishod.

A iznenada, sad se valjam u bespomoćnosti. Znam da suviše razmišljam o ovom slučaju.

Previše sam bliska s pacijentkinjom. Molim se da, ako dođe do toga, instinkt preuzme stvar i da mi nešto kaže šta da radim.

Provodim još jednu besanu noć u bolnici, prateći Houp na svakih pola sata. Do šest ujutru sledećeg dana njeno stanje se napokon stabilizovalo, ali još ne pokazuje nikakav znak poboljšanja.

Posmatram njene grudi kako se podižu i spuštaju pomoću aparata. Makar joj se stanje više ne pogoršava. Možda se plima polako povlači. Prerano je rođena, na kraju krajeva. Nema svrhe izlagati je operaciji ako antibiotici ovo ne reše.

Ali ako joj je crevo oslabljeno posle toliko dana pod infekcijom - ako sada dođe do perforacije...

Preplavljuje me hladan talas panike.

Dragi bože, ne sada.

Borim se da zadržim čudovište na distanci. Znam njegove znake: nalet adrenalina, bolno peckanje u rukama i nogama, stezanje u grudima, skraćivanje daha. To me budi svake noći, ponekad dvaput ili triput, srce mi tuče kao ludo i kupam se u znoju. Došlo je dotle da me je strah da

~ 82 ~

legnem; ostajem u fotelji u dnevnoj sobi, buljim u televizor, a uopšte ne znam šta gledam, sve dok me konačno ne savlada iscrpljenost i dok ne zapadnem u nemiran san.

Ponekad mogu da je kontrolišem, da je gurnem nazad u kutiju čistom snagom volje; ali u nekim drugim prilikama me nadjača, pa se predajem panici, dahćući i gušeći se, bezumna od užasa, sve dok, naposletku, ne prođe, ostavljajući me obamrlu od iznurenosti.

Počela sam da izbegavam sve što bi moglo da bude okidač za napad. Više ne mogu da se nosim s metroom i podzemnim parkingom. Plašim se mostova, gužve, mraka, odlaska u bioskop. Sad razumem zašto ljudi godinama ostaju zarobljeni u sopstvenim domovima.

Ipak, uvek sam bila bezbedna dok radim. Sve do sada.

Strah mi obavija grudi kao dim dok posmatram kako se Houp bori za vazduh. Ne znam šta treba da radim da joj bude bolje. Prvi put u životu me je napustila moja legendarna sigurnost.

Sestra na noćnom dežurstvu proverava bebine vitalne znake. „Šta vi mislite?”, pita me.

A ja ne znam. „Ona je sigurno borac, ova mala. Mislite li da je prevazišla krizu?” Ne znam! „Hajde da naprosto sačekamo, pa čemo videti”, izvrdavam odgovor.

Možda će Houp biti bolje pa neću morati ništa da preduzimam. Možda (sačuvaj, bože) bude još lošije, pa neću imati izbora osim da je pošaljem na operaciju.

Možda ću se sutra probuditi i znati šta treba da radim.

Ostatak dana provodimo u posmatranju i čekanju. A onda, u petnaest minuta do ponoći, tri i po dana pošto je moje nezvanično bdenje počelo, Houpina temperatura počinje da raste. I da raste.

Nije mi potreban hirurg da ubacim iglu u njenu abdominalnu šupljinu i izvučem tečnost da bismo ustanovili da li postoji rupa u njenim crevima. Odmah znam da se crevo probušilo. Moramo da uklonimo oboleli deo što je pre moguće, pre nego što inficira ceo stomak i izazove sepsu. U zavisnosti od lokacije i veličine uklonjenog creva, možda će joj biti potrebna kolostomija ili višestruke hirurške procedure; ako preživi, imaće problema sa zatvorom i nedovoljnom apsorpcijom nutrijenata. No ako je celo crevo zahvaćeno, nećemo moći ništa da uradimo. Što znači...

Beznadežno sam se uživela u slučaj. To je neprofesionalno i kontraproduktivno. To je potpuno suprotno meni.

Ali kada Houp odvezu u operacionu salu, osećam kao da je i moje srce otišlo s njom.

Vilijamov telefonski poziv stiže sledećeg jutra, dok pišem beleške u vezi s Houpinim slučajem. „Njujork?” ponavljam. „Sutra?” „Molim te, Ela. Ovo je odlučujući trenutak za opstanak kompanije. Stvarno si mi tamo potrebna.”

Spuštam penkalo. Prošlo je sedam godina otkad smo nekud otputovali zajedno. Vilijam mora da bude zaista očajan kad rizikuje da ponovo otvori tu vrlo opasnu kutiju s problemima.

Viđali smo se tek nešto više od godinu dana kad je Vilijam preuzeo novog klijenta, neku prestižnu multinacionalnu arapsku banku sa sedištem na Kipru. Vilijamov poslovni put slučajno se podudario s Danom zahvalnosti u Sjedinjenim Državama; Džekson se spremao za put kući, kao što je činio svake godine, da provede prazničnu sedmicu sa svojim bratom. Kako Kuper nije rešio da uključi i mene u poziv, kao i obično, ostala sam sama u Londonu da ga čekam, a onda je Vilijam predložio da mu se pridružim na Kipru.

Shvatajući da podižemo našu neobaveznu aferu na novi i opasan nivo, istovremeno se pretvarajući da toga nisam svesna, rekla sam Džeksonu da idem u Oksford na devojački vikend s Lusi i prebacila mobilni na roming.

Preko dana sam lenčarila pored svetlucavog bazena dok je Vilijam bio na lovačkom okupljanju u korporativnoj džungli. Uveče smo pod zvezdama jeli uz svetlost sveća na terasi ili taksijem odlazili na plažu i šetali držeći se za ruke po mesečinom obasjanom pesku. Sve je podsećalo na bljutavu montažu iz holivudske romantične komedije - čak smo iznajmili i starinski bicikl, a ja sam sedela na visokoj guvernali dok je Vilijam vozio obalom - ali mi smo uživali u klišeu. Nikad nam ~ 83 ~

nije palo na pamet, dok smo se s ironijom pretvarali da se zaljubljujemo, da bi to zaista moglo i da se desi.

Poslednjeg dana Vilijam je predložio da odemo na surfovanje. Dok smo navlačili kombinezone, moj rajsferšlus se zaglavio. Pokušala sam da se oslobodim, a umesto toga uhvatila sam dojku u plastične zupce. Krv je potekla, a ja sam dahtala od bola.

Vilijam je pružio ruku i uhvatio kap krvi vrhom prsta. Podigla sam pogled i videla to u njegovim očima. Znala sam, zbog zbunjenosti koja je prešla preko njegovog lica, da je u on video to isto u mojim.

Gledano sa strane, bio je to vrlo prozaičan momenat. Bez zvuka bubnjeva, bez eksplozija vatrometa. Delić vremena kada se sve promenilo.

Da me je tada pitao da ostavim Džeksona, ja bih ga ostavila.

Ali nije me pitao. A kada smo se vratili u hotel, čekala ga je poruka od Betine prijateljice Enje.

Posle toga, nikakvo pitanje ljubavi više se nije u to uplitalo. Ako je ikad postojao sićušni deo mene koji se jednom nadao tom holivudskom završetku - sjaj nekontrolisan mojim razumnim, realističnim, samoodrživim instinktima - Kipar je to ugasio. Prvobitni, pragmatični uslovi našeg dogovora još su bili na snazi. Ali neće biti prelaska preko tih granica. Ono što smo tada imali bilo je sve što ćemo ikad imati.

Shvatila sam da sam zarobljena u paradoksu koji sam sama stvorila. Ako sam htela da zadržim Vilijama u svom životu, morala sam hirurški da odstranim svaku trunku ljubavi koju sam prema njemu osećala.

Uspela sam. Ipak, ta vrsta radikalne emocionalne hirurgije je neselektivna. Nisu samo moja osećanja prema Vilijamu tekla niz cigleni zid svaki put kad bi pokušala da se za nešto uhvate.

Polako je bledelo i ono što sam osećala prema Džeksonu. Negde usput, izgubila sam dodir s najboljim delom sebe. „Ela?”, opominje me Vilijamov glas.

Moj mi instinkt govori da odbijem. Da bih prebolela ono što se desilo na Kipru, potrošila sam sve rezerve snage koje više nemam. Uz to, i sama pomisao na ukrcavanje u avion dovoljna je da srce počne da mi lupa od straha. Osim toga, imala sam toliko slobodnih dana u poslednje vreme. Ričard Ejndžel vapi za mojom krvlju; ako uzmem još neko odsustvo mimo rasporeda, mogla bih da mu uručim municiju koja mu je potrebna da me ispali sa posla.

Moje beleške o slučaju lebde preda mnom. Nakon svega što se izdešavalo u poslednjih šest sedmica, izgleda da otkaz više ne znači mnogo u velikom koordinatnom sistemu. Uz to, potrebna sam Vilijamu.

Zatvaram dokument na računaru. „Naravno da ću poći.”

Ne mogu da prestanem da mislim na Houp. Niti da, uprkos svemu, želim da je moja.

Vilijam me budi iz farmakološke kome kad smo sleteli na aerodrom JFK. Uzimamo žuti njujorški taksi do malog ekskluzivnog hotela, koji se igrom slučaja nalazi blizu Pete avenije i moje lične šoping nirvane. Pokušavam da otresem mamurluk izazvan ksanaksom.

Mršava devojka hispanoameričkog porekla, lica unakaženog aknama, sprovodi nas do velike sobe obložene drvetom, s podom od crvene hrastovine i ogromnim krevetom sa stubovima i baldahinom od belog platna. Sveže cveće ispunjava sobu mirisom; u kupatilu je staromodna kada na nogarima u obliku šapa, okružena nezapaljenim mirisnim svećama i gomilom paperjastih peškira boje belog sleza. U srcu smo Menhetna. Mogu samo da zamislim koliko sve ovo košta. „Dopada mi se tvoj stil”, komentarišem, zagrizavši zrelu breskvu iz činije na antičkom kredencu. „Srljanje u slavnu propast.” „Sa sve počasnom paljbom”, slaže se Vilijam. „A kad smo već kod srljanja...”

Kroz smeh izbegavam njegovu ljubavnu ponudu. Sok od breskve kaplje mi niz bradu. „Prvo mi dopusti da se istuširam, a onda ćemo videti.”

~ 84 ~

„Priča mog života.” Skida kravatu i proverava blekberi. „U redu, moram da obavim dva-tri poziva, tako da ćemo se videti u prizemlju. Da li bi ti večeras odgovarala italijanska kuhinja?” „Zavisi kako ćeš me skuvati.”

Vilijam frkće. Šaljem mu poljubac, ulazim u kupatilo i zaključavam vrata. Na trenutak se jednostavno naslanjam na njih, previše isceđena da se pomerim. Sama, ne moram da se pretvaram.

Odlepljujem se od vrata i puštam vodu u kadu; nemam energije ni za tuširanje. Dok se prostorija puni parom, skliznem na popločani pod i odmaram glavu uz ivicu kade. Vilijamu je potrebno da budem vedra i smirena i da mu odvlačim pažnju; nemarna i bezbrižna Ela, kakvu oduvek poznaje. Čitav njegov život je na rubu: sledećih nekoliko dana biće odlučena sudbina njegove kompanije, njegovog čeda, da li će opstati ili će je Nobl celu progutati. Moram da ga pošaljem napolje osveženog, punog energije i spremnog za bitku. Možda želim da se sklupčam u loptu i isplačem sve suze, ali ja sad nisam bitna.

U kadi dopuštam sebi blagosloveno olakšanje u vidu terapeutskog petominutnog jecanja u samosažaljenju, a onda izlazim i ponovo navlačim emocionalni korset. Brižljivo se šminkam da sakrijem tragove umora i suza, i glatko navlačim pući haljinu koja se spiralno preliva iz ružičaste u tirkiznu i crnu.

Sedam na ivicu kreveta i otvaram kutiju s novim dina cipelama, ukazujući im poštovanje koje zaslužuju, i obuvam svetlucave srebrne sandale. „Blesak slave”, kažem svom odrazu.

Vilijam zviždi dok koračam ka recepciji hotela. Da smo zajedno pobegli dok smo bili na Kipru, ne bi tako zviždao, zar ne? Dosad bismo se potpuno primirili i uzimali jedno drugo zdravo za gotovo, i u spavaćoj sobi i van nje. Daleko je bolje ovako.

Kasnije, posle večere, vraćamo se u našu sobu, i Vilijam spušta nežne bratele debljine špageta s mojih golih ramena; haljina mi se u mekim talasima spušta niz telo i obrazuje gomilicu oko mojih stopala. Iskoračujem iz nje, bez ičega na sebi osim srebrnih cipela i ogrlice s priveskom u boji mora, koju smo zajedno kupili u Londonu. Nikad se ranije nisam usuđivala da je nosim, da me Džekson slučajno ne bi pitao odakle mi.

Vilijam mi raspušta kosu, provlačeći prste kroz nju dok mi u uvojcima pada na ramena. „Tako si prokleto lepa”, uzdiše.

Pomažem mu da se svuče, uživajući u njegovoj zategnutoj snazi dok me gura nazad na lanene čaršave i nadvija se nada mnom poput pantera. Njegovo telo je čvrsto i preplanulo, telo muškarca koji vodi računa da uvek bude u dobroj formi, ne iz taštine, već iz praktičnih razloga.

Ljubi me: na njegovim usnama oseća se zabaljone.

Telo mi se koči u predosećaju njegovog dodira. Ruke mu klize po koži - osećam žuljeve na njegovim dlanovima usled godina igranja tenisa - i sokovi se šire mojim medunožjem. Izvijam se u luk, a on se smeši i jednom rukom mi drži zglobove iznad glave, zarivajući glavu u moje grudi.

Bradavice mi se krute pod njegovim jezikom. Miriše na znoj, gradsku prašinu i limun. Gubim svaki osećaj za vreme i mesto dok mi zadovoljstvo struji telom. Zakačivši jednu nogu oko njegovog struka, privlačim ga bliže, žudeći da ga imam u sebi, ali se on odmiče i klizi niz postelju.

Grabeći me za guzove, povlači me do ruba kreveta i spušta se na kolena, pijući iz moje vagine kao da je čaša šampanjca.

Zarivam prste u njegovu gustu kosu, zadržavajući ga tu gde jeste. Gnječi mi dojke sad već čvršćim dodirom i ja stenjem kad čulni nadražaji postanu neizdrživi. U naletu me obuzima orgazam, trzam se nagore i trljam o njegova usta, dostižući vrhunac ekstaze trljajući klitoris o njegovu grubu bradu.

Vilijam me stručno okreće na stomak i gura prste u mene dok njegov ud udara u moju picu. Ta kretnja čini da mi se bradavice klizaju napred-nazad po hladnom lanu i ja svršavam još jednom, sva mokra u njegovoj ruci.

~ 85 ~

Okrećem se u njegovom naručju, ljubeći ga i okusivši sebe na njegovim usnama. Njegov penis trlja se o moj stomak dok mi liže znoj iz udubljenja na vratu. Povlačim ga ka sebi, a predivna žudnja ponovo raste u meni. Razmičući bedra, navodim ga u sebe kukovima. Zabija se i ja se njišem zajedno s njim. Oči su nam prikovane podjednako čvrsto kao što su i naše ruke iznad glava.

U tom trenutku, nešto puca i lomi se u meni. Bez upozorenja, otvorena sam za njega srcem i dušom; iako znam da je to najgora stvar koja se može dogoditi, apsolutno najgora stvar koju mogu da uradim, deo mene želi ovu predaju više nego što sam ikada mislila da je moguće.

Kasnije, on zauzima sklupčan položaj iza mene i ja mu okrenuta leđima ležim u zagrljaju: klasična poza ljubavnika od kad je sveta i veka. Sklapam dlanove preko njegovih ruku, omamljena samospoznajom. Dok sam mogla da govorim sebi da je to samo seksualna veza, bila sam bezbedna.

On je imao svoj život kojem se vraćao, a ja svoj. Ipak, ne mogu sebe više da zavaravam. Volim ga.

Bez Džeksona, iza kog bih se skrivala, pre ili kasnije počeću da želim više. Želeću ga celog, a to se ne može dogoditi. Ne mogu da mu uništim brak i porodicu niti da pokušam da izgradim sopstvenu sreću na nesreći druge žene. A to bi bila cena pridobijanja Vilijama samo za sebe.

Volim ga.

Nemam drugog izbora nego da ga napustim. A volim ga. „Ludi jazavče”, šapuće mi Vilijam na uvo.

Hoću da ga pitam šta time misli, ali on je već utonuo u san.

Kad sve drugo propadne, devojci uvek preostaje kupovina.

Sve više vraćam kontrolu sa svakim provlačenjem kreditne kartice. Bolje je imati makar kupovnu moć nego nikakvu. Prvo elitne robne kuće: Henri Bendel, Bergdorfs, Niman Markus; a zatim fanki vintidž radnje: Alisinopodzemlje, Kod vrišteće Mirni. Kupujem fantastičnu koralnu ogrlicu u Antropologiji, upadljivi somotski mantil boje zelenog stakla do zglobova iz kolekcije Ane Svi. Ne mogu to sebi da priuštim, ništa od toga, ali se ne zaustavljam sve dok se toliko ne natovarim da bukvalno ne mogu da ponesem ništa više. Ne postoji ništa toliko efikasno kao sjajna torba s ručkom od konopca, da pomogne da se zaleči slomljeno srce, a moje je u milion sićušnih delova.

Nalećem na Vilijama u hotelskom holu - bukvalno - dok kaskade torbi klizaju s mog ramena njemu pred noge. Postoji jedna prednost kad niste u braku: ne moram da se izvinjavam što sam odrala kreditnu karticu. Ne, dragi, nisam to oduvek želela niti sam ga kupila upola cene na rasprodaji. „Kako je prošao sastanak?” pitam.

Zuri u kesu iz La petit koket. „Nekako. Je li to za mene?” „Samo ako budeš mnogo nevaljao. Šta su rekli?” „Razmisliće o tome tokom vikenda”, kaže napeto. „Ponovo ćemo se sastati u ponedeljak. Jedan od trojice direktora je izgubljen slučaj, ali mislim da su ostala dvojica iskreno neodlučni. Naglasio sam im da ni oni, pošto Nobl koristi ovakve prljave trikove da bi s njima sklopio ugovor, ne mogu očekivati fer igru kad se ugovorom budu vezali za njega.” „Kako su to progutali?” „Boga pitaj. Mislim da sam ih zabrinuo, ali on mi nudi đavolsku pogodbu. A ja ne mogu finansijski da pariram. Samo mogu da se nadam da će moja dosadašnji rad govoriti meni u prilog.” „Hoćeš da i ja odem tamo i dam im malo indijanske vatre?” „Još se za tim može ukazati potreba. Dakle”, kaže on, otresajući svoju utučenost s vidljivim naporom i privlačeći me bliže, „izgleda da smo zaglavljeni u Njujorku bez ikakvih obaveza sutra.

Kako ćemo ispuniti to vreme?”

Sadržaj kese La petit koket je pomogao. U kasno nedeljno jutro konačno smo se isteturali iz kreveta i zadesili se u sjajnom prolećnom danu, one vrste koji podiže duh i umiruje dušu. Hladan povetarac nežno struji ulicama Menhetna, osvežavajući mirni grad. Nosimo novine u baštu nekog kafea i Vilijam izgladnelo jede izdašni omlet s pečurkama - smrčak, šiitaka i ostrige, jednostavno ali izvrsno - dok ja uživam u svežoj salati od bobičastog voća i vrelom, hrskavom pain au chocolat.

~ 86 ~

Između nogu osećam tup, prijatan bol. Svaki čas Vilijam podiže pogled s novina i osmehuje se, i teško podnosim pomisao na to da mu kažem zbogom zauvek.

Za obližnjim stolom mladi par se bori da obuzda decu koja urlaju, bliznakinje starosti oko četiri godine i dečaka koji ima otprilike osamnaest meseci. Sve troje imaju prehladu. Nosevi im cure, a oni ih slobodno brišu o sve što im padne pod ruku - o svoje rukave, o rukav drugog deteta, o majčinu suknju. Zatim dečačić podiže maminu kafu i prosipa je na glavu svoje sestre. Ona mu uzvrača prevrtanjem stola, prosipanjem peciva, mleka i još kafe.

Dok kuknjava dostiže krešendo, roditelji na izmaku snaga ustaju i skupljaju decu, kolica, kape, jakne, torbe, igračke...

Vilijam naglo sklapa Njujork tajms. „Hvala bogu što su moji prerasli taj stupanj!”

Posmatram ih kako odlaze. Ja bih bila užasna majka. I psihijatar početnik mogao bi da ukaže na keloide na mojoj psihi. Napuštanje oca koji je švrljao, pasivna majka koja se odrekla odgovornosti za svoju devetogodišnju ćerku - ko zna kakvu bih štetu ja nanela nekom nedužnom detetu? To bi bilo kao otvaranje frižidera i ubacivanje nasumičnih sastojaka u činiju vezanih očiju, njihovo mešanje dvadeset godina i čekanje šta će na kraju ispasti.

Neki zgodan muškarac u srednjim tridesetim seda za sto koji je mlada porodica napustila i otvoreno mi upućuje ispitivački pogled. Nedvosmisleno mu se dopada to što vidi; smeši se i podiže šolju s kafom u znak pozdrava.

Pored mene, Vilijam se koči.

To što sam mu rekla za Kupera bio je sračunat rizik. Uviđao to Vilijam ili ne, Džeksonova smrt sigurno je promenila način na koji me je posmatrao; moja dostupnost neizostavno je činila da izgledam kao neko kome je potrebna pažnja, ko je zahtevan, pa čak i jadan. Saznanje da sam spavala s nekim drugim očas posla je razbilo tu predstavu; nije bio ovako pažljiv još od prve godine naše veze.

Ali ljubomora je opasna igra. Pogodila sam tamo gde najviše boli: u njegov ponos. Postigla sam šta sam htela; nema potrebe da pokušavam da steknem više prednosti nego što zaista mogu da dobijem.

Obazrivo se okrećem prema Vilijamu, ne bacajući čak ni letimičan pogled u strančevom pravcu.

Kasnije me uzima za ruku i šetamo kroz Central park da lakše izađemo na kraj s poznim doručkom; mi smo tek još jedan običan par u još jedno obično, nedeljno popodne.

Blago vreme rano je izmamilo cvetove; vazduh miriše slatko i čisto. Naslanjam se na niski zid Lučnog mosta, uživajući u osećaju glatke topline kamena pod mojim dlanovima. Vilijam obavija ruke oko mene i nežno prislanja bradu na moje teme. „Prokletstvo!” kažem iznenada. „Ostavila sam knjigu u kafeu.” „Zaboravi je. Dosad je već davno nestala. Kupi je ponovo u hotelskoj knjižari.” „Ne razumeš. To je bila jedna iz posebnog kompleta koji mi je Lusi poklonila za trideseti rođendan. Moram da se vratim, moram da je nađem.” „Ela, dušo...” „Ne smem da je izgubim”, paničim, „moramo da se vratimo. Ti znaš koliko mrzim da izgubim predmet iz kompleta, moram da je nađem, mi... „Ela”, kaže Vilijam privijajući me uza sebe i milujući me po leđima kao da sam dete. „Zaboravi na tu knjigu. Vreme je da mi ispričaš o Houp.” Čak i kad su i hirurzi potvrdili da joj je crevo probušeno, kako smo se i bojali, nisam gubila nadu; bila sam sigurna da će je spasiti.

Tako sigurna. Ali ispostavilo se da se sepsa suviše raširila, nije postojalo ništa što su mogli da preduzmu. Nije čak ni izašla iz operacione sale. Njeno hrabro malo srce predalo se tu, na operacionom stolu. Umrla je okružena monitorima i aparatima i lekarima koji joj čak nisu ni znali ime. Sama, bez ikoga da je drži i kaže joj da je voli, da će patiti kad je ne bude bilo uprkos tome što je bila tu svega pet nedelja i šest dana.

~ 87 ~

Lično sam saopštila vest njenim roditeljima. Din se stropoštao poput Sadamovog spomenika, srušivši se na stolicu smrvljen bolom. Ana me je ošamarila.

Dok očiju presahlih od suza govorim Vilijamu da je moja neodlučnost ono što je ubilo Houp, on ne kaže da krivica nije moja, da pomoći nije bilo. On mi ne nudi uobičajene otrcane fraze niti mi kaže da ne treba da se osećam odgovornom. Zna da nema ničeg što bi mogao reći a što će oterati tugu i krivicu. On me jednostavno drži čvrsto uza se i nekako je, na trenutak, to dovoljno.

*** Vilijam sledećeg popodneva uleće u hotelsku sobu sumornog lica. Prekidam s pakovanjem, a srce mi tone. Dakle, sastanak nije prošao dobro po njega. Izgubio je ugovor s Ekvinoksom. Izgubio je svoju kompaniju. „Mogao bih jebeno da je zadavim!”, viče. „Šta to, dođavola, izvodi? Kao da mi nije dosta mojih problema!”

Ljuljam se unazad na petama s po jednom kutijom za cipele u rukama. „Kejt!”, eksplodira, konačno primećujući moj začuđeni izraz. „Ne razumem. Šta ona ima s Ekvinoksom?” „Šta? Oh, sastanak je protekao dobro. Obavestiće me sutra, ali siguran da sam ih pridobio. Kejt je ta koja mi zadaje prokletu glavobolju! Pobegla je u Pariz! Zaboga, šta umišlja!”

Teško pada na ivicu kreveta i razvezuje kravatu. „Bet je pozvala malopre, u histeriji. Kejt je pobegla ne ostavivši ni poruku, ali je odnela svoje jebene srebrne patike i taj prokleti ranac, tako da je očigledno otišla po sopstvenoj volji. Bet je bila na ivici da pozove policiju pre nego što sam je odgovorio od toga.” Pružam mu burbon iz mini-bara i on ga sručuje u jednom gutljaju. „Znam gde je. Pre nego što sam pošao, navaljivala je na mene da joj dozvolim da ode kod najbolje drugarice u Parizu. Prokleta Fler! Znao sam da njih dve nešto mute.” „Šta ćeš preduzeti?” „Za početak, poništiću joj kreditnu karticu! Nikad nije trebalo ni da popustim Betinom navaljivanju i dopustim joj da je ima. Eto, ja plaćam za tu prokletu glupost!”

Zamišljam odlučno bledo lice njegove ćerke u mojoj kancelariji, dok pokušava da razume haos koji je gomila odraslih, koji bi trebalo da su pametniji, napravila od njenog života. „Nemoj to da radiš. Ne želiš da ostane zaglavljena u stranoj zemlji bez novca. Jesi li pokušao da je pozoveš na mobilni?” „Isključen je. Pokušao sam da pozovem Flerine roditelje, ali se na telefon javila prokleta francuska služavka, koja ili ne razume engleski, ili to ne želi...” „Daj mi broj.”

Kratko razgovaram sa služavkom na francuskom, a onda predajem telefon Vilijamu. „Tu je.

Amelija je upravo otišla da je pozove.”

Prestajem da obraćam pažnju na njega dok viče na svoju ćerku. Već imam glavobolju i, da budem iskrena, ne osećam se baš sjajno. Vrućina mi je i imam vrtoglavicu. Rame me boli kao da sam mesec dana igrala tenis. Osećam mučninu otkad sam jutros ustala. Verovatno zbog pomisli na ponovni let avionom, iako su napadi panike popustili u ova poslednja dva-tri dana. Možda mi je samo bilo potrebno nešto stvarno, što će me zaokupiti...

U predelu rebara najednom osetim najgori bol koji sam ikad spoznala.

Kao da mi utrobu uvrće džinovska pesnica. Na trenutak je toliko intenzivan da ne mogu da dišem. Hvatam se za naslon stolice, a zglobovi mi poprimaju belu boju. Previše opak za trovanje hranom. Mora da je upala slepog creva - samo što su ga meni izvadili kad sam imala dvanaest...

Vilijam još urla na svoju ćerku. Kad bih samo uspela da stignem do kupatila...

Talas znoja prelazi mi preko lica. Počinje da mi bude strahovito muka.

~ 88 ~

Pokušavam da stignem do toaleta, ali moje noge odbijaju poslušnost i padam na pod. Vilijam se okreće i ispušta telefon.

Nekontrolisano povraćam tu gde ležim, u prevelikoj agoniji da bi me zbog toga bilo sramota. „O, Isuse!” Vilijam jednim pokretom skida krevetski prekrivač, prebacuje ga oko mene, a zatim mi briše lice svojom košuljom. „Budi mirna! Ne pomeraj se!”

Cvokoćem u grčevima, a soba počinje da se okreće. Nisam verovala da je moguće biti u ovolikim bolovima i ostati pri svesti. „Ostani tu, pozvaću nekog! Drži se!”

Nerazgovetno ga čujem kako završava razgovor s Kejt i govori nekome da pozove hitnu pomoć.

Onda mi podiže glavu u svoje krilo i nežno mi sklanja vlažnu kosu s lica. „Stižu uskoro. Šta god da je, bićeš dobro. Pružiće ti najbolju negu. Ne brini, draga. Ja sam tu.

Verovatno si nešto pojela. Nije ovo ništa zbog čega treba brinuti.”

Grešiš! - vrištim nemo. Ovo jeste nešto zbog čega treba brinuti!

Vilijam ne bi ni izbliza bio ovoliko brižan, ne bi nežno brisao izbljuvak s mojih usana svojom lanenom košuljom, da je znao, kao ja, šta sa mnom stvarno nije u redu.

25. novembar, 2001.

Feldenska ulica London SW6 Engleska Dragi Kupere, Ovo je najteže pismo koje sam ikad seo da napišem. Ipak, moraš da znaš istinu, i ma koliko da je teško, izgovaranje ovih reci naglas bilo bi sto puta teže, inače bih te pozvao telefonom. Samo ga pročitaj, Kupe. Ne želim nikada više da progovorim o ovome kad završim ovo pismo.

Napravila je budalu od mene. Kako si mogao da uvidiš o kakvoj vrsti žene je reč, Kupe, kad je nikad nisi ni video? Kako sam mogao da živim s njom, da s njom jedem - Isuse, da spavam s njom - četiri godine i da uopšte ne ukapiram?

Ne bih verovao da je nisam video rođenim očima. Loli bi rekla da je sve to deo višeg plana, da je bilo suđeno da se vratim dva dana ranije da bih je doveo kući kod tebe na Dan zahvalnosti i da je zateknem baš tu, na aerodromu, kako do iznemoglosti ljubi nekog skota u otmenom odelu. Sve što mogu da kažem jeste da Gospod ima lep smisao za humor. Upravo sam proveo nedelju dana pričajući ti kakvu divnu ženu imam i preklinjući te da joj pružiš šansu. Ispostavlja se da si sve vreme bio u pravu.

Božja volja ili ne, da sam imao pri sebi moju dvanaestomilimetarsku sačmaricu, poslao bih im oboma po metak pravo medu oči.

No, umesto toga sam se sakrio da me ne bi videla; nikad nije ni saznala da sam bio tamo. Tata bi uperio pušku u sebe pre nego da dopusti da mu neki picipevac to uradi. Postiđen sam, Kupe, a najgore od svega je to što me uopšte nije briga. Da mogu da vratim vreme unazad i vratim se u neznanje, uradio bih to.

Kako je mogla ovo da mi uradi? Pružio sam joj sve što je ikad poželela. Dođavola, nisam savršen, znam to, ali mislio sam da je činim srećnom. Kako je moguće da nisam znao?

To me ubija. Svaki put kad je pogledam, vidim je u postelji kako širi noge za drugog. Prošlo je tri dana, a ja još ne mogu da se suočim s njom. Ne mogu da podnesem da izgovorim njeno ime, ne mogu da podnesem daje dodirnem. Osetim mučninu u želucu svaki put kad mi se osmehne. Dotle je došlo da ne mogu da izdržim da budem s njom u istoj prostoriji. Ona je toliko izgubljena u sopstvenom svetu da mislim da i ne primećuje.

Kakav mi to brak imamo kad možemo kriti takve tajne jedno od drugog?

Glava mi bruji od toliko pitanja da ne mogu ispravno da razmišljam. Da li ga je dovodila kući, da li su to radili u našoj postelji? Koliko to dugo traje? Da li je on u krevetu bolji od mene? Pametniji, bogatiji, zabavniji? Da li je i on takode oženjen? Da li je voli?

Da li ona voli njega?

Tako sam uplašen, veliki brate. Trenutno sam obamro kao posle mamine i tatine smrti. Ipak, znam šta je sledeće. To je kao kad ti odseku ruku, a ti gledaš u krvavi patrljak, znajući da će boleti više nego što možeš i da

~ 89 ~

zamisliš, ali još ne osećaš. Nisam siguran šta ću kad me bol sustigne. Ne znam da li ponovo mogu kroz to da prođem.

Znaš šta je najgore, zaista najgore od svega? Gore i od zamišljanja njih dvoje u krevetu, gore čak i od srama i poniženja i besa?

Bože, pomozi mi, ja je još volim.

Kako je moguće voleti nekog ko ti zadaje toliko mnogo patnje? Ona nije tip supruge koju sam uopšte imao na umu; laže i vara, čas je vrela, čas hladna, čak neće ni moje dete. Trebalo bi da je šutnem na ulicu. Ako ostanem, samo će mi pružiti još bola. Možda ću završiti tako što čuje omrznuti. To bi gotovo bilo olakšanje.

Ova vrsta ljubavi više je nego što mogu da podnesem.

Ne želim tvoje sažaljenje, Kupe. Znam šta ćeš reći: isto što bi rekla i svaka osoba s ispravnim stavovima.

Ali deo mene želi je tako očajnički da bih pristao samo na delić nje, ako to znači da je neću izgubiti. A onaj drugi deo mene zna da bi me to na kraju ubilo. Slomiće mi srce.

Ti si jedini koji me nikad nije izneverio. Znam da ti to ne govorim onoliko često koliko bi trebalo, ali volim te, braco.

Džekson

~ 90 ~

10

Vilijam Uništen sam. Moja firma samo što nije otišla dođavola, a ja ne mogu ni prstom da mrdnem povodom toga. „Divne vesti!” usklikujem i skačem sa stolice iza stola.

Malinče crveni. „Zar ne? Mada devojčice misle da je to strahovito sramotni i apsolutni dokaz da njihovi roditelji imaju seks - dobro, Sofi tako misli, sva pocrveni kad god neko pomene bebu. Evi je sasvim druga priča, možeš misliti: uporno se javlja na telefon i priča kako su mama i tata previše zauzeti pravljenjem bebe da bi se javili bilo kome. Nikolasova jadna majka bila je poprilično šokirana kad je zvala pre neki dan...” „On mora da je oduševljen!” kažem kad stignem da se ubacim. „O, jeste, naročito kad je ultrazvuk pokazao da je dečak, konačno - iako su, naravno, to isto rekli i prošli put, pa se rodila draga Meteni.”

Zavaljuje se u negostoljubivu crnu kožnu stolicu preko puta mene i ozareno se smeje. Uprkos finansijskoj bombi koju mi je upravo bacila, i ja se smejem ozareno. Malinče Lajon je jedna od šačice klijenata u mom adresaru koji mi se stvarno sviđaju.

U ovom trenutku njena karijera slavne kuvarice doživljava iznenadnu renesansu. Pre petnaest godina, Mal je bila najtraženije blago, s gomilom kuvara bestselera i ugovorom s kablovskom televizijom, ali onda se udala za prilično nezanimljivog advokata za brakorazvodne parnice, preselila se na selo i, manje-više preko noći, nestala s radara. Ona i Nikolas su pre godinu dana krenuli trnovitim puteni, ali to je prošlo i sledeće što čujem jeste da otvara neviđeno dobar gurmanski restoran u Solsberiju. Kad se bura stišala, njen novi kuvar dospeo je na prvo mesto na listi, još jedan je bio u pripremi i ponovo je vodila popularnu emisiju na BBC-ju koja ju je još jednom izgurala na vrh.

Prirodno, njen uspeh je bio dobar za moju agenciju (u stvari, ključan); ali ruku na srce, nema mnogo ljudi kojima bih iskreno poželeo sve najlepše. „Znam da to kvari planove za novu seriju”, kaže kao da se izvinjava, „ali stvarno mislim da ne mogu da izbalansiram tri devojčice, malu bebu i posao, čak i s novom dadiljom - Nikolas je po tom pitanju bio baš sladak, apsolutno nije hteo da prihvati odbijanje, uporno je insistirao da je unajmimo...”

Hvatam se za slamku. „Da li bi mogli da snimaju oko tebe?” „Mogli bi, bili su užasno divni oko cele stvari, ali, zapravo, Vilijame”, kaže, smešeći se s rupicama u obrazima, „radije bih da uzmem malo slobodnog vremena - na kraju krajeva, imam trideset devet godina, ovo mi je poslednji voz za bebu - i hoću da uživam u svakom trenutku, bez brige o rasporedima snimanja i receptima i tim stvarima. Shvatam da to svima stvara poprilične poteškoće - nešto kao izjava du jour - ali obećavam da će to trajati samo godinu dana. Naravno, ako stvarno misliš da moram...” „Mal, molim te, ne brini. Oduševljen sam zbog vas, ne bih mogao biti srećniji. Sutra ću izdati saopštenje za štampu, da bi te odmah ostavili na miru, a siguran sam da će BBC-ju biti i više nego drago da te ponovo primi kad god budeš spremna. Ti se samo koncentriši na brigu o sebi, a ostalo prepusti meni.”

Nespretno se pridiže iz stolice. „Pravo si srce, Vilijame.”

Nisam siguran da će i poreznik tako misliti kad ne budem mogao da platim sledeći račun.

~ 91 ~

„Uzgred”, dodaje, nabacujući ogromnu crnu torbu na rame i odsutno prosuvši pola njenog sadržaja na pod, „ko je bio plavokosi lepotan koji je maločas ćaskao s tvojom sekretaricom? Izgleda mi užasno poznato, ali ne mogu baš da odredim odakle ga znam.”

Pomažem joj da pokupi ključeve, mentol bombone, tampone (očigledno nije skoro nosila ovu torbu) i raznorazne pufnaste igračke. „To je bio dečko moje ćerke.” Mrštim se. „Slatkim rečima ubedila me je da ga angažujem da osmisli novi logo firme. Mrzim što to moram da priznam, ali kopilan je u stvari prokleto dobar.” „O, bože dragi. Očevi i ćerke. Sve me to tek čeka s devojčicama. Nikolas već mrmlja o sačmarama i manastirima...” „Ima jedan dobar u Rumuniji. Mogu da mu dam broj ako hoće.”

Malinče se kida od smeha dok me ljubi u znak oproštaja.

Kažem Kerolini da zadrži pozive i zamišljeno zveram preko horizonta svetlucave Kanarske luke. Gubitak Malinče, makar i privremeno, ozbiljan je udarac. Još imamo pristojan oslonac u stalnim klijentima, koji obezbeduju redovne prihode, ali imam četrdeset dvoje zaposlenih koje treba plaćati i katastrofalne režijske troškove. Ove nove kancelarije su dobra investicija, ali trebaće vremena da se uberu plodovi rada. Poslednjih šest meseci keš se odliva iz firme poput krvi; zahvaljujući Noblovom krivolovu, jedva sastavljamo kraj s krajem. Sutrašnji put u Njujork od najvitalnijeg je značaja. Hvala bogu da se Ela složila da pode. Treba mi moralna podrška kakvu samo ona može da mi pruži.

Bez Malinče, surova realnost glasi da nećemo izdržati čak ni do sledećeg Božića ako ne uspem da ubedim Ekvinoks da ostane kod nas.

Dok Ela spava u avionu, ja pregledam beleške koje sam prikupio o tri ključna igrača u Ekvinoksu. Prilično sam ubeden da je Džon Tores, predsednik i generalni direktor, na našoj strani: dobro smo sarađivali tokom godina, a i preko telefona je nagovestio da ipak želi da ostane sa firmom Ešfild PR. Međutim, ostala mu je nepuna godina do penzije i njegov glas sad manje znači nego pre. Njegov finansijski direktor, Dru Merman, navaljuje na sveže meso. Onako šarmantan i nestalan, izašao je iz istog kalupa kao i sam Nobl. Ne bih se iznenadio da su već sklopili neki dil ostalima iza leđa.

Nova potpredsednica, Mina Gerhart, predstavlja nepoznanicu. U Ekvinoksu je tek osam meseci, tako da nismo imali prilike da se upoznamo i izgradimo neki odnos. A i prati je glas da je nemilosrdno nesentimentalna. Ko zna kojoj će se strani prikloniti?

Prokletstvo, ko me, dođavola, otkucava Noblu? Ko? Ne mogu da verujem da je Ela. Koji bi razlog mogla da ima za to? Osim ako on nije njen misteriozni partner za jednu noć...

Smešno. Onda Bet? Ako je saznala za Elu, možda hoće da se osveti. Ali testeriše granu na kojoj sedi, seći će uši da krpi dupe. Kuća je pod hipotekom; ako firma propadne, neće nam ništa ostati.

Nema sočnog poravnanja u brakorazvodnoj parnici. To baš i ne bi želela, zar ne?

Rukama trljam lice. Skoro da mi je četrdeset devet. Prestar sam za novi početak. Ako firma potone, šta će biti sa mnom?

Ešfild PR je moj život već dvadeset godina. Deca žive svoje živote; otići će uskoro, čak i Sem. Bog zna šta će se desiti kad ostanemo samo Bet i ja, da plutamo sami po onoj ogromnoj kući. Da nemamo Kejt za arbitra, davno bismo se uhvatili za guše.

Neću ni Elu imati doveka. Ne sada kad Džeksona više nema. Naći će nekog drugog, nekog slobodnog; mlada je i lepa, neće dugo biti udovica.

Naginjem se i ušuškavam je tankim ćebetom oko ramena. Čudno je da se boji letenja; obično je tako razumna. Sasvim draga, na neki način. Njeno samopouzdanje mi je uvek bilo uzbudljivo, ali povremeno zna da bude i zabrinjavajuće. Znam da mrzi da pokazuje bilo kakav znak slabosti, ali, u stvari, daleko od toga da me to odbija, zbog toga je samo još više volim...

Naravno, na onaj uobičajeni način, kako volimo one koji su nam bliski. Ela ne bi podnela ono o srodnim dušama koje ne mogu da žive jedna bez druge. Nije od onih koje ponesu osećanja. Da sam toliko patetičan da izjavim da sam ludo zaljubljen u nju, pobegla bi hiljadu kilometara.

~ 92 ~

Otvaram flašicu viskija i punim čašu. Mada, pre nekoliko godina, desio se trenutak kad se jesam zapitao. Kipar: nešto se desilo te nedelje. Ne znam da li je to bilo zbog sunca ili pića ili svih tih romantičnih šetnji po plaži. (Dovoljno da bilo kome padnu blesave stvari na pamet; čak sam iznajmio i bicikl i izveo čitavu tačku u stilu Buča Kasidija i Sandens Kida, vozeći se kroz polja s Elom na guvernali. Pomisao na to još mi izmamljuje osmeh.) Bio je to prvi put da smo proveli više od jedne noći zajedno. Mora da mi se to uvuklo u glavu jer sam uhvatio sebe da se pitam kako bi bilo da je to stvarno, da mogu da zaspim svake noći s Elom pored sebe, znajući da ću se celog života buditi kraj nje.

Poslednjeg dana sam je odveo na surfovanje na vetru, a ona je uspela da prokletim rajsferšlusom na kombinezonu uhvati kožu. Blesavo i nimalo romantično; ali kad sam video da se trza, kad sam video krv, stomak mi se prevrnuo na isti onaj način kao kad se neko od dece povredi.

Iako sam bio oženjen, s troje male dece - Sem je tada imao jedva godinu dana - u tom trenutku ništa od toga nije bilo bitno. Da je pucnula prstima, dala mi i najmanji nagoveštaj, ostavio bih Bet istog časa.

Nakon toga, na putu do povratka u hotel, to pitanje počelo je da mi odjekuje u glavi; nisam mogao ni na šta drugo da mislim. Da li bi ostavila Džeksona da od nje to zahtevam?

Vratar nam je potrčao u susret dok smo se peli stepenicama hotela. Kejt je pronašla majku, rekla nam je Enja preko telefona. Zaboravila je nešto što joj je trebalo za školu i vratila se da ga uzme.

Našla je Bet u kuhinji, jedva pri svesti i u lokvi krvi. Moja žena je presekla vene.

Kejt je imala samo deset godina, ali je zavila majčine ruke kuhinjskim krpama, pozvala hitnu pomoć i sedela kraj nje, držeći ručicama ranu, da krv ne otekne dok bolničari ne stignu. Šta li joj je to učinilo, to što je tako našla majku? Ja sam bio u dvadesetim godinama kad mi se otac ubio, a još se redovno budim iz košmara, vrišteći. „Nisam htela da me ona nađe”, rekla je Bet smrknuto u bolničkom krevetu. „Enja je trebalo da dođe, mislila sam da će Kejt biti bezbedna u školi...” „Ali zašto, Bet?” insistirao sam. „Dobro ti ide otkad se Sem rodio. Zašto sada?”

Okrenula je glavu i zaronila je u tanki jastuk. „Mislila sam da ćeš me ostaviti. Nisam mogla to da podnesem. Nisam htela da živim bez tebe.” „Naravno da te neću ostaviti...” „Ne bih te krivila.

Mora da me mrziš.” Uzdahnuo sam. „Ne mrzim te, Bet.” Seo sam na ivicu njenog uskog kreveta i uzeo je za ruku uvijenu zavojem. Ovo očigledno nije bio samo poziv u pomoć: da je jednostavno htela pažnju, bilo bi mnogo lakše, i bezbednije, predozirati se; definitivno je imala dovoljnu količinu tableta za tako nešto. Niko ne seče vene niti se trudi da ih seče po dužini, duž vene, osim ako ne misli ozbiljno.

Soba je iznenada delovala manja i mračnija. „Neću te ostaviti”, rekao sam.

Ela se nemirno meškolji pored mene na sedištu. U povratku s Kipra me je bez trunke samosažaljenja pitala da li želim da okončamo ovo.

Smirena i pribrana, bila je oličenje trezvenosti. Zbog nje je sve bilo tako lako. Naravno da nisam mogao da je pustim. Ne tada; a ni sada. Ona je jedina koja me sprečava da ne poludim.

Nakon što smo sleteli na aerodrom JFK i prijavili se u hotel, ostavljam Elu da se istušira i silazim u predvorje da se javim Bet. Kejt se javlja na telefon; na moje iznenađenje, kaže mi da Bet ostaje u Londonu kod Enje nekoliko dana. Bet mi to nije pomenula. Nisam siguran da mi se trenutno sviđa pomisao da Kejt ostane sama u kući. Zvuči napeto i nesrećno. Možda je to samo pritisak zbog škole, naravno, ali imam osećaj da je i više od toga. Kad pomenem Dena, ona brzo promeni temu. Više od bilo koga želim da to kopile ispadne iz priče, ali ako ju je iskoristio i odbacio kao slinavu maramicu, obesiću tog skota za jaja.

Prokletstvo! Znao sam da se nešto događa kad je došla u moju radnu sobu pre neko veče.

Trebalo je da nađem vremena da je saslušam, ali ovo sa Ekvinoksom - morao sam da se javim kad je zvao Džon Tores - sve će se promeniti čim se razreši ovaj ugovor...

~ 93 ~

Kažem Kejt da zove ako joj zatrebam i sledećih dvadeset minuta provodim zakazujući sastanak s Ekvinoksom. Isuse! Poslovni doručak subotom ujutru. Dobro došao u Ameriku, zemlju radoholičara.

Jedva uspevam da spustim telefon kad Ela ulazi u predvorje. Večeras je upotrebila sva svoja oružja: uska svilena haljina u više boja, koja klizi niz butine i jedva prekriva bradavice, i vrtoglave srebrne jebozovne štikle. U iskušenju sam da zaboravim večeru i vratimo se trkom gore.

Jedemo u opuštenom restoranu u Maloj Italiji, koji služi najbolji zabaljone koji sam ikad probao.

Ela je u najblistavijem, najoriginalnijem i najboljem izdanju; da je ne znate, promakli bi vam znakovi koji odaju napetost, skriveni ispod pametno nanesene šminke. Ponekad je tako pribrana da je to jebeno zastrašujuće.

Dok se vraćamo u hotelsku sobu, moja erekcija može da posluži kao motka za zastavu. Vadim ukosnicu iz Eline kose i razbarušim joj kosu po ramenima. Izgleda kao da je sišla s neke erotske renesansne slike. „Tako si prokleto lepa”, potmulo mrmljam.

Obaram je na prostrani krevet, lagano je pridržavajući dok se nestrpljivo izvija prema meni. Ne još, Ela. Ne još.

Slatko i bez žurbe, silazim usnama niz njeno telo, s njenim slanim znojem na jeziku. Milujem joj bujne dojke dok padaju s grudnog koša u stranu, a ružičaste bradavice tamne kao dudinje pod mojim dodirom. Uranjam jezik u njen pupak, pravim nežne spirale niz njen bledi stomačić, a onda joj širim noge i povlačim je na ivicu kreveta, zaranjajući zaneseno lice u njenu vlažnu picu. Slatkog je i čistog ukusa. Dok svršava u drhtavim talasima, bučno je ližem, uživajući u neobuzdanom izlivanju njenih sokova po mom licu.

Prevrćem je na stomak dok svršava, podižući joj zadnjicu tako da mogu da joj gurnem palac duboko, onako kako znam da voli. Volim njenu veliku stražnjicu. Ne podnosim žgoljave kučke.

Muškarac mora za nešto da se uhvati.

Ela grebe po krevetu, a telo joj se ukruti kad ponovo svrši. Ne mogu više da čekam. Glatko mi se okrene u naručju i ja nabijam kitu u nju, držeći njene ruke čvrsto iznad glave, dok se zajedno njišemo. Tehnički gledano, nije najbolja s kojom sam bio - Isuse, bila je jedna Špankinja na mojoj trećoj godini na Oksfordu, imala je pičku koja je mogla da krca orahe - ali ni sa jednom se nisam osećao kao s Elom. Uvukla mi se pod kožu i u glavi mi je; ima trenutaka kada ne znam gde se završava ona, a počinjem ja.

Nakon toga, privučem je u naručje i mazim po divnoj kosi. Nešto je večeras bilo drugačije.

Neobjašnjivo sam tužan, kao da se Elina tuga ulila u mene. „Lud sam za tobom”, šapućem pre nego što utonem u san bez snova.

Kad se na mom mobilnom pojavi Betin broj po četvrti put u roku od deset minuta, shvatam da nemam drugog izbora nego da prekinem najvažniji sastanak u životu i pozovem je.

Odgurnem stolicu od stola. „Izvinite, moram da se javim.”

Džon Tores mi se pridružuje. „Samo izvolite. Mislim da bi nam svima godila desetak minuta pauze. Mina, hoćeš li da pozoveš dole da donesu svezu kafu? Reci im da odu u kafe Dora, tamo ne služe onu pišaćku iz aparata.” „Hvala, Džone”, mrmljam dok me on uvodi u praznu salu za konferencije. „Izvini zbog ovoga...” „Opusti se. Ne žuri, ovde ne bi trebalo da te prekidaju. I prestani da brineš za ugovor, Vilijame.

To je gotov posao. Da ti kažem, Mina je bila veoma impresionirana tvojom prezentacijom u subotu.

Ona je uz nas. Dru možda bude malo dizao frku, ali na kraju će se osvestiti.”

Preplavljuje me olakšanje. „Nećeš zažaliti, Džone.” „Znam to.” Tapše me po ramenu. „Idi i telefoniraj, druže.”

Minut-dva nakon što su se vrata zatvorila, tupo zveram kroz prozor u kišom nakvašene njujorške ulice četrdeset i jedan sprat ispod mene. Dok mi nije zapretilo gašenje firme, nisam ni uviđao koliko sam jebeno užasnut. Za dlaku smo izbegli katastrofu...

~ 94 ~

Stiskam opciju brzog biranja brojeva. „Bet? Šta je bilo?” „O, Vilijame, hvala bogu! Ludim, zovem te i zovem - znam da moramo da zovemo policiju, ali sam htela prvo s tobom da razgovaram. Moraš da dođeš kući...”

Nemoj da mi kažeš da si opet skršila prokleta kola! „Bet, smiri se! Šta se, dođavola, dešava?” „Kejt je nestala - upravo sam se vratila od Enje i ona nije kod kuće. O bože, Vilijame, šta da radimo...” „Da nije možda otišla kod Dena ili izašla s drugaricama?” „Nije kod Dena, raskinuli su! O, Vilijame! Možda je oteta, možda leži negde u nekom jarku...” „Bet, saberi se, pobogu! Verovatno je samo u kupovini s Klem, a po običaju, zaboravila je da ostavi poruku.” „Ali nije kod kuće već dva dana!” „Kako znaš?” „Ostavila je u subotu Kanela kod Frenkovih preko puta...” „Pa, onda ne može da bude oteta, zar ne!” uzvikujem razdražljivo. „Za ime božje, Bet! Ako je ostavila psa kod suseda, očigledno je planski negde otišla. Da li je ponela nešto sa sobom?” „Kao na primer?” „Ne znam! Srebrne patike, za početak, praktično su joj srasle za stopala! I onaj prokleti žuti ranac!”

Prstima u nestrpljivom ritmu tapkam po konferencijskom stolu dok čekam da se Bet vrati na vezu. Jebem ti, Kejt, sve po spisku što ovako bespotrebno uznemiruješ majku! I jebem te, Bet, što ne možeš a da ne preteruješ! „Odnela ih je”, dahće Bet trenutak kasnije. „I neseser sa šminkom i dizel farmerke što sam joj kupila za rođendan...” „Ne treba mi prokleti popis”, prsnem. „U redu, znamo da je pobegla. A ja mogu da pretpostavim i kuda je otišla. Davila me je pre nego što sam otišao da je pustim kod Fler.” „Ali Fler je u Parizu!” „Svestan sam toga, zato je nisam ni pustio! Daj mi broj, pozvaću je i dobro izribati. Biće u prvom vozu za London, veruj mi.”

Ukucavam broj čim završim razgovor s Bet. Mogao bih da se menjam s Kejt. Kao da nemam dovoljno muka s ovim poslom s Ekvinoksom i jadnom Elom kojoj se srce slomilo zbog one bebe... „Allo?” „Bonjour. Mogu li da razgovaram s Kejt Ešfild, s'il vous plait?”

Je ne comprends pas.”

Kučka! Spustila mi je slušalicu!

Ponovo okrećem broj. „Kejt Ešfild, molim vas...” „Parlez francais?.”

Je veux parler a Kejt Ešfild!”, kažem ponovo kroz stisnute zube. Je ne comprends pas.” „Ne, nemojte da spustite...”

Para mi već izlazi na uši kad se vratim u hotel. Prokleta služavka! Prokleta Kejt! Proklete žene! „Mogao bih da je zadavim!”, vičem dok ulazim u našu sobu. „Šta ona to, dođavola, izigrava?

Kao da već nemam dovoljno problema!”

Ela u čudu diže pogled sa stvari koje pakuje. „Kejt!” vičem. „Ne razumem. Šta ona ima s Ekvinoksom?”

~ 95 ~

„Šta? Oh, sastanak s Ekvinoksom je dobro prošao. Javiće mi sutra, ali mislim da sam to dobro odradio. Kejt je mi zadaje prokletu glavobolju! Pobegla je u Pariz! Šta to, pobogu, izvodi?” „Bet je zvala pre sat vremena u histeriji”, kažem malo mirnije. „Kejt je pobegla, ne ostavivši ni poruku, ali je ponela proklete srebrne patike i onaj prokleti ranac, tako da je očigledno otišla svojom voljom. Bet je bila na ivici da pozove policiju pre nego što sam je odgovorio od toga.” Ela mi dodaje burbon iz mini-bara i ja ga ispijeni u cugu. „Znam gde je. Nakačila mi se pre nego što sam otišao da je pustim kod drugarice u Pariz. Prokleta Fler! Znao sam da njih dve nešto smeraju.” „Šta ćeš uraditi?” „Da joj poništim kreditnu karticu, za početak! Nije uopšte trebalo da popustim Bet i dozvolim joj da je ima. Ja plaćam za ovu prokletu besmislicu!” „Nemoj to da radiš”, kaže Ela brzo. „Ne želiš da bude ostavljena na cedilu u stranoj zemlji bez novca. Jesi li probao da je pozoveš na mobilni?” „Isključenje. Probao sam da pozovem Flerine roditelje, ali na telefon se javlja prokleta francuska služavka, koja ili ne razume engleski, ili ne želi da...” „Daj mi broj.”

Zaboravio sam da Ela tečno govori francuski. Ispaljuje nekoliko brzih rečenica, a onda dodaje telefon meni. „Tu je. Amelija je upravo otišla da je pozove.”

Bezbedna je. Hvala bogu!

Bezbedna je, a mi smo se svi razleteli kao muve bez glave... Čim se Kejt javi na telefon, osipam paljbu na nju. Briga me što je videla Elu i mene kako se upredamo goli na srebrnoj mesečini! To je ne opravdava da priređuje svojoj majci i meni ovakvu muku. Ne posustajem ni kad krene o usavršavanju svog francuskog. Vraga ona tamo vežba francuski! „Znao si gde sam”, mrmlja Kejt smrknuto.

Dođe mi da uđem u telefon i zadavim je. „Srećom po tebe, Flerini roditelji su dobri ljudi, ali ne možeš tek tako da im se pojaviš na vratima nenajavljena, Kejtlin! Odrasti! Ne radi se ovde samo o tebi!” „Nikad se i ne radi, zar ne?” „Ne budi tako prokleto detinjasta!”, vičem. „I voleo bih da znam odakle ti uopšte nov...”

Iza mene se začuje neki zvuk. Okrećem se baš na vreme da vidim Elu kako pada na pod.

Zinem u šoku. „O, Isuse!” šapućem dok ona nekontrolisano povraća po tepihu. Najednom se trgnem i počnem da delam. Pošto sam strgao prekrivač s kreveta, umotavam je u njega i brišem povraćku s njenog lica krajem košulje. „Budi mirna! Ne mrdaj! Ostani tu, zvaću nekog! Sačekaj!”

Završavam razgovor s Kejt, okrećem nulu i vičem recepcioneru da pozove hitnu pomoć. Ela se grči od bolova, usne su joj bele i beskrvne. Strah mi prolazi kroz vene dok polažem njenu glavu u krilo. Ne mogu da prestanem da mislim na Džeksona. Šta ako je virus zarazan? Šta ako ga i Ela ima?

Ne smem da je izgubim. Ona mi je sve na svetu!

Koga to pokušavam da zavaram? Ona jeste ceo moj svet.

Ova žena. Ova jedna žena: naravno, naravno. Volim je. Ne kontrolisano, organizovano, uredno.

Ne jednom mesečno, kad može da popuni praznine mog urednog, komfornog života. Volim je jer ne mogu da se obuzdam, jer mi je to prirodno, kao disanje, jer je ona jedina žena koju sam upoznao a koja zna više o džezu od mene.

Ne mogu da verujem da sam se toliko dugo zavaravao. Naravno da je volim; nije bilo trenutka kad nisam. „Stižu uskoro”, kažem joj, mazeći je po vlažnoj kosi, sklanjajući joj pramenove s lica. Jedva da je pri svesti. „Šta god da je, rešićemo taj problem. Pružićemo ti najbolju negu. Ne brini, draga. Ja sam tu. Verovatno si nešto pojela. Nije ovo ništa zbog čega treba brinuti.”

~ 96 ~

Moj glas čak i meni zvuči prazno. Nikad nisam video da se osoba ovako sruši, kao da je neko iscedio život iz nje. Držim Elu za ruku dok bolničari stižu i ubacuju je u ambulantna kola. Letimo njujorškim ulicama, a ja se osećam začuđujuće distancirano, kao da gledam epizodu Urgentnog centra. Nemoguće da se ovo dešava. Ništa ne deluje stvarno.

Kada stignemo u salu za hitne slučajeve, bolničari odvode Elu s vidika. Pokušavam da je pratim, ali mi radnik obezbeđenja staje na put. Bunim se dok me gura u stranu, prema zastakljenom šalteru blizu vrata. „Zdravstvenu knjižicu”, laje recepcionerka. „Šta? Ja ne - nisam siguran...” „Kreditnu karticu?”

U čudu joj je dodajem. Ona mi dodaje tablu s gomilom raznobojnih obrazaca i pokazuje mi da se sklonim u stranu. „Sledeći!” „Kuda su odveli...” „Neko će vam se ubrzo obratiti. Sledeći!”

Sestra u prolazu se sažali i dodaje mi nalivpero. Nigde nije slobodno da se sedne, tako da se naslanjam na zid koji se ljušti i popunjavam formulare, improvizujući kada ne znam odgovor.

Nismo baš razgovarali o tome da li je izvadila krajnike ili ne. Čak joj ne znam ni punu adresu. Što se najbliže rodbine tiče, oklevam trenutak, a zatim stavljam svoje ime. Četiri sata kasnije, i dalje nemam pojma šta se dešava. Popio sam šest šoljica hemijske kafe iz aparata, prišao svakoj osobi u belom mantilu, uključujući i čoveka koji dopunjava automat, pa me je radnik obezbeđenja pretećeg izgleda, koji se očito vodi politikom prvo udri, posle postavljaj pitanja, čvrstom rukom dvaput ispratio nazad u čekaonicu. Izgleda da niko ne može ništa da mi kaže. Znam da je Ela živa jedino po tome što me još nisu odveli niz dugačak hodnik, u zloslutnu prostoriju bez prozora.

Neprijateljski nastrojena sestra na prijemu neće ni da mi se obrati. U stvari, zapretila je da će pozvati policiju ako joj ponovo priđem. Čak me i metadonski zavisnici divljačkog pogleda zaobilaze u širokom luku.

Zvoni mi telefon pa izlazim i brzo se javljam. „Isuse, Bet, izvini! Kejt je s Fler, hteo sam da te pozovem...” „Za ime božje, Vilijame! Van sebe sam! Na kraju sam morala sama da pozovem porodicu Lavoa i dignem ih iz kreveta! Šta si, pobogu...” „Vidi, rekoh ti izvini!” praskam iziritirano. „Nešto je iskrslo!” „Nešto važnije od tvoje ćerke?” „Vidi, ona je dobro, to je glavno. Doći će kući za dan-dva...” „Dan-dva? Kada? Šta radi? Jesi li siguran da je u redu?” „Gospodine Ešfilde?”

Okrećem se. Doktor otprilike istih godina kao moj najstariji sin signalizira mi da uđem za njim. „Vidi, Bet, moram da idem. Pričaćemo sutra.” Sklapam telefon i žurim nazad u bolnicu. „Vašoj ženi je mnogo bolje”, smeši se doktor, pokazujući korektivne proteze. „Oporavlja se. Bilo je malo čupavo, ali biće dobro. Sad možete da je vidite.”

Ne trudim se da ispravim njegovu pretpostavku: moja žena. Eh, da je sreće!

Ela je za nekoliko nijansi belja od bolničkih čaršava, ali se blago smeši kad upadnem u sobu za oporavak. „Ne preporučujem ribu”, kaže slabašno. „Imaću to na umu.” Obazrivo se naslanjam na ivicu kreveta, bolno svestan prošlog puta kad sam posetio neku ženu u bolnici. „Dobro si me preplašila.” „I sebe sam”, pravi grimasu. „Izvini, Vilijame. Imaš dovoljno briga na pameti i bez...” „Nemoj da si prokleto smešna! Isuse, Ela! Pomislio sam da sam te izgubio!”

~ 97 ~

„Žao mi je. Moraćeš bolje da se potrudiš sledeći put.” „Nije smešno, Ela. Nisam imao pojma ni da li si živa ili mrtva. Niko ništa nije hteo da mi kaže. Šta se, dođavola, desilo?”

Cimnuvši se, oslanja se na jastuke. „Recimo samo to da, ako ti slepo crevo ikad uloži formalnu žalbu, treba da je poslušaš.” „Pa mi ti pričaj o onome. Lekaru, izleči prvo sebe!”

Oklevam. Ela bi me inače išamarala da čak i nagovestim reč na slovo Lj, ali promenila se otkad je Džekson umro. Ima u njoj neke nežnosti, ranjivosti, koja ranije nije bila tu. Zbog toga imam petlju da joj kažem istinu. „Ela, nemaš pojma kroz šta sam prošao kad sam te onako video”, kažem oprezno. „Ovog popodneva sam shvatio koliko mi značiš, koliko ja...” „Vilijame, izvini, možeš li da zatražiš od sestre još kodeina?”

Zovem volonterku, koja upada s nekim tabletama. Ela polako pijucka iz papirne čaše, a crte lica joj od bola postaju još oštrije. Po prvi put primećujem koliko je oslabila u poslednje vreme. Ima jagodice kao Ketrin Hepbern. „Ela...”

Stavlja mi ruku na usta. „Ćuti!” „Poslednjih osam godina proveo sam ćuteći! Vreme je da...” „Koliko drame!” kaže Ela lako. „Dovoljno da se malo zanesemo i kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije možda zažaliti.” „Ali ja...” „Vilijame!”, uzvikuje oštro. „Ti si oženjen! Nije bitno šta bilo ko od nas oseća ili misli da oseća.

Lepo smo se u početku dogovorili da se ovaj odnos neće produbljivati. Potreban si Bet. Potreban si svojoj deci. Ovakve priče samo pogoršavaju stvari.” „Ne mogu da nastavim da se pretvaram da mi nije stalo, Ela! To će se sve pretvoriti u potpunu farsu!”

Oči su joj bistre. Strah me obavija kao magla. „Vilijame. Mislim da oboje znamo da je gotovo...” „Naravno da nije gotovo! Vidi, ostaviću Bet. Ako to želiš, ostaviću je, biće ona dobro, imaće i decu...” „Ne! Nisam na to mislila!” Upinje se da sedne uspravno. „Nije uopšte trebalo da dozvolimo da ode ovako daleko. Trebalo je da ovo okončamo još posle Kipra; trebalo je da ja okončam. Pomisli šta Bet može da uradi ako...” „Treba da provedem ostatak života kao talac?” „Ona ti je supruga! Molim te, Vilijame! Ne otežavaj ovo više nego što je nužno!”

Ustajem. „Vidi, upravo si imala operaciju. Bog zna kakvi su ti sve lekovi u organizmu.

Verovatno si još u šoku. Hormoni pršte na sve strane. Razgovaraćemo razumno o ovome kad se smiriš.” „Ja jesam smirena!” viče Ela. „Naravno da jesi. Vratiću se sutra ujutru. Lepo spavaj, draga.” Jastuk udara u vrata iza mojih leđa.

Ne misli ona tako. To je samo posttraumatski stres, ili kako god da ga prokleto zovu u današnje vreme. Povrh svega što je upravo proživela u poslednjih nekoliko nedelja, još i hitna operacija. To osećaj krivice i tuga izbijaju iz nje. Verovatno ne zna gde se nalazi i šta priča. Ne misli ona tako.

Nemoguće je da misli tako.

Doktor tinejdžer zaustavlja me dok se spremam da izađem. „Hteo sam da vam kažem koliko mi je žao, gospodine Ešfilde. Prava je šteta.” „Pa, da. Ali sada se oporavlja, to je glavno.”

~ 98 ~

„Naravno. Bravo! Imate pozitivan stav, gospodine. Nastavite tako da joj pričate. Treba da zna da ne mislite da je sada manje žena. Nije strašan udarac ako...” „Izvinite”, kažem, „ali o čemu vi, dođavola, pričate?”

Izgleda užasnuto. „Nije vam rekla?” „Šta mi nije rekla?” „Mislim da treba da porazgovarate sa...” „Vidite, doktore. Dosta mi je ovoga. Ne želim da budem bezobrazan, ali ako mi ne kažete šta se, jebote, dešava, ne odgovaram za svoja dela! Da li me razumete?”

Guta knedlu.

Otvaram vrata zloslutne prostorije smrti. „Posle vas.” „Stvarno ne bi trebalo...” Zakoračim unutra. „Gospodine Ešfilde, kao što znate, vaša žena je imala vanmateričnu trudnoću”, kaže brzo zatvarajući vrata za nama. „To se dešava kad se embrion zakači za jajovod umesto za matericu.

Nažalost, za to smo saznali tek kad je jajovod pukao. To inače ne bi bio kraj sveta, pošto postoji i drugi jajovod. To bi zasigurno otežalo nastanak trudnoće, ali je ne bi onemogućilo.” Trudna? Ela? „Problem je u tome”, dodaje nervozno, „što je u slučaju vaše žene već postojao pozamašan ožiljak i na drugom jajovodu. Mora da je dobila infekciju u nekom trenutku, verovatno pre mnogo godina. Verovatno čak nije ni znala za to. To znači da nikad neće začeti prirodnim putem. Žao mi je.”

Tonem u stolicu. Očigledno ne može da bude moje; za to smo se pobrinuli one nedelje kad je Bet otkrila da je trudna sa Semom. Džekson je umro pre - koliko? šest nedelja? Isuse. Posthumna beba.

Zašto mi nije rekla? Zašto se pravila da ima upalu slepog creva? Da li je mislila da će to uticati na moja osećanja prema njoj? „Uvek postoji mogućnost vantelesne oplodnje”, kaže mladi doktor ohrabrujuće. „Ona ima još mnogo jajnih ćelija za ženu njenih godina, što je dobra vest. Mogli biste...” „Nikad nismo hteli decu”, kažem tiho. „Pa... šta da vam kažem... Moram da se vratim svojim pacijentima...” „Idite vi. Biću ja dobro. Samo mi treba trenutak.” Vrata se blago zatvaraju za njim. Zaronim glavu u ruke, pokušavajući da pojmim šta mi je upravo ispričao.

Džeksonova beba. Dragi bože! A sad je čak i to izgubila! Čekam da mi Ela sama kaže. Tri dana razgovaramo o vremenu, vestima, smislu života i poslednjem serijalu Američkog idola, ali namerno izbegavamo da pomenemo budućnost, a Ela mi ne pominje da je izgubila Džeksonovo dete i da nikad više neće imati bebu ni sa kim.

Kad stignem u bolnicu da je pokupim i potpišem njenu otpusnu listu, pitam se da li je to konačno to. Nije uopšte trebalo da pokušam da joj kažem da je volim. Ona mrzi takvu vezanost.

Oterao sam je od sebe.

Samo sam mislio - činilo mi se - da izgleda nekako otvorenije.

Da samo možemo da se vratimo na staro, ja bih to prihvatio. Pod bilo kojim uslovima.

Mobilni mi zvoni dok plaćam taksi. Međunarodni poziv; krećem ka parkingu da se javim. „Bet? Gde si?” „U Parizu. Kejt nije došla kući pa sam ja došla po nju.” „Nadam se da si joj priredila pakao!” uzvikujem. „Mora da odraste i da, za promenu, misli malo i na druge. Ne mogu da verujem da je bila tako neodgovorna...” „Umukni, Vilijame! Samo umukni!”

Zblanut sam. Ne liči na Bet da se razbesni. Tuga je ono što je za nju svojstveno. Tuga, poraz, depresija. „Nema potrebe...” „Kejt nije ovde!”, uzvikuje Bet.

~ 99 ~

„Naravno da je tu. Razgovarao sam s njom u ponedeljak.” „Otišla je jutros. Niko ne zna kuda!”

Prislanjam telefon na drugo uvo. „Pa verovatno je krenula kući. Kladim se da ste se mimoišle ispod Lamanša.” „Nije otišla kući, Vilijame! Mogla bi da bude bilo gde. Ima samo sedamnaest godina.” Betin glas postaje promukao. „Svašta bi moglo da joj se desi. Moramo da je nađemo!” „Siguran sam da će...” „Vilijame! Slušaj umesto što pričaš! Ćerka ti je nestala i niko nema pojma gde je! Ne zanima me šta radiš ili koliko misliš da je to važno. Jednom u životu, neka ti Kejt bude na prvom mestu.

Očekujem da sedneš u avion za Pariz čim stigneš u London, a ja ću te pokupiti na aerodromu, razumeš li?”

Prekida vezu oštrim klikom. Bez teksta sam. Ne sećam se da je Bet ikad u životu ovako razgovarala sa mnom. Ko bi rekao da ima to u sebi?

Ela me čeka na recepciji bolnice. „Ne čekaj do sutra”, tera me kad joj kažem za Kejt. „Sigurno postoji neki let za Pariz danas po podne. Mogao bi da budeš tamo već sutra ujutru.”

Po prvi put mi surova realnost situacije dopire do mozga. Zamišljam svoju ćerku, samu u stranoj zemlji, previše uplašenu da bi došla kući. Sedamnaest godina je tako malo. Ona misli da sve zna, ali nije jedna od onih umešnih tinejdžera koje vidite kako vise po tržnim centrima ili ispadaju iz noćnih klubova. Pretpostavljam da sam ja kriv za to, da sam je previše štitio. Umotao je u vatu.

Iskidan sam. „Ali tek si izašla iz bolnice...” „Vilijame, ne pravi problem. Biću dobro. Ja sam lekar”, kaže. „Porodica mora da ti bude na prvom mestu. Pozovi me kad nađeš Kejt.”

Prvi avion za Pariz preko Filadelfije poleće u četiri. Rezervišem kartu i odbacujem Elu do hotela. Ljubi me u znak oproštaja. Pitam je kada ćemo se ponovo videti, ali ne odgovara. Ali i to je neki odgovor.

Možda je u pravu, razmišljam tmurno. Možda jeste gotovo. Mi smo naterali Kejt na ovo, Ela i ja.

Nikad sebi neću oprostiti ako se nešto desi mojoj kćeri.

Kada sledećeg jutra stignem u Pariz, sav sam iscrpljen. Bet me, po dogovoru, čeka na aerodromu Šari de Gol. Maše kad me ugleda i ja guram kolica za prtljag prema njoj, a onda se zaledim od šoka.

Nisam je video dvadeset godina, ali izgleda apsolutno isto.

Iza Bet stoji moja majka.

~ 100 ~

11

Bet Nije trebalo da me Kejt pronađe. Trebalo je da to bude Enja, znala sam da tog jutra dolazi na kafu (natopljena votkom, kao i uvek, čak i u deset ujutru); ne bi ni njoj bilo prijatno, naravno, ali mi je dugovala to. Jedan-jedan, takoreći.

Enja bi znala da nisam to stvarno htela. Razumela bi da sam morala da uradim nešto da privučem Vilijamovu pažnju.

Za sve je to kriva Klara, naravno. Znala je koliko mrzim da sama izlazim iz kuće, ali Vilijam je bio na Kipru, a nije bilo mleka i pelena za bebu. Međutim, Klara je jednostavno odbijala da ide u kupovinu, tako da nije bilo druge do da se sama odvezem u supermarket. Prirodno, parking je bio užasno pun i nisam mogla da nađem mesto. Naravno, uhvatila me je ona moja panika. Samo sam udarila u zid, ništa ozbiljno. Ali morala sam da nađem polisu osiguranja, a kad sam stigla kući, shvatila sam da nemam pojma gde stoji.

Nikad mi ne bi bilo ni na kraj pameti da preturam po Vilijamovom stolu, tako da sam morala da ga pozovem u hotel, iako sam znala koliko mrzi da ga uznemiravam sitnicama kad je na poslovnom putu.

Recepcionerka prvo nije mogla da nađe njegovu rezervaciju. „Nema gospodina Eštona”, rekla je na engleskom s naglaskom... „Ešfild, ne Ešton”, ispravljam je s olakšanjem. „Vilijam Ešfild.” „EScb eivou! Evo ga! Gospodin i gospođa Ešfild, soba 201. Ali izašli, ja im lično zvati taksi.

Hoćete da poručite?”

Prekinula sam vezu, i dugo, dugo, sedela u tišini, i razmišljala. Devojka je mogla da pogreši engleski joj je bio prilično užasan - ali sam nekako znala da nije. Gospodin i gospođa Ešfild. Ovo nije bila samo vezica s nekom droljom koju je Vilijam pokupio u kiparskom baru; veza za jednu noć.

Ovo je bilo isplanirano. Odsela je s njim, prijavili su se zajedno, što je značilo da je to nešto krajnje ozbiljno.

Znala sam šta moram da uradim. Borila sam se za svoj brak na jedini način koji sam znala.

Nisam imala mnogo šta drugo da ponudim Vilijamu, kako me je Klara često podsećala.

Ponekad osećaj krivice može biti snažniji od ljubavi.

Predoziranje bi bilo najlakši način, ali je tako nepredvidljivo i olako se odbacuje jer se shvata kao poziv upomoć. Vilijam je morao da veruje da sam stvarno tako mislila. Morala sam da izaberem način koji nije ostavljao prostora za sumnju - a opet, da se pobrinem, naravno, da ga ostane dovoljno.

Bila sam veoma pažljiva. Znala sam gde da sečem i koliko duboko. (Nije bolelo. Očekivala sam da boli, ali nije. Bilo je nečeg umirujućeg u posmatranju krvi kako teče iz mojih vena, mada, kad sam videla taj lepljivi crveni haos, toliko krvi, za trenutak sam osetila krajnji užas. Ako Enja ne dođe...)

Ono što nisam znala jeste da će Kejt tog jutra zaboraviti svoj projekat za školu, onaj na kojem je nedeljama i nedeljama radila s Vilijamom, da će se autobusom vratiti kući, upasti u kuhinju i naći me na podu (gde bi me Enja sigurno videla kroz kuhinjski prozor, ako ne bih otvorila vrata). Nisam znala da će ona biti ta koja će da podere krpe da bi mi vezala zglobove, i pozove hitnu pomoć, i objašnjavati doktorima i policajcima - a kasnije, nema sumnje, i psihijatru - da je njena majka pokušala da se ubije kad je imala deset godina, a ona bila ta koja ju je zatekla.

~ 101 ~

„Bila si bolesna”, reži sada Enja po stoti put. „Nisi ti tu ništa mogla.” „Imala je samo deset godina”, jadikujem, koračajući njenim ateljeom. „Kako sam mogla to da joj uradim? Ja sam joj majka! Trebalo je da je zaštitim!”

Enja leže na prljavi, bojom umrljani kauč, s rukama iza glave. Sunčeva svetlost se probija kroz čađava prozorska okna, iscrtavši pod ateljea dijamantima od izbledelog zlata. Soba se trese dok voz tutnji Severnom prugom ispod nas. Možda ovde nije tiho, ali joj zavidim na ovolikom prostoru. Nije uopšte trebalo da imam dece. „Zašto stalno brineš o tome?”, insistira. „Ti kad se uhvatiš za nešto, ne puštaš. Da, zajebala si stvar, ali zar nismo svi? To je bilo pre sedam godina, Bet. Mani se toga.”

Grizem nokte. „Kejt ne može da se mane toga. Vidim joj u očima, svaki put kad me pogleda. Ne veruje mi. Nikad i nije. Čak i pre...” Oklevam. „Zbog tvog malog in flagrante7” „Nije to bilo...”

Lakonski odmahuje rukom. „Da, da. Znam. Vidi, osvestiće se ona. Daj joj nekoliko dana...” „Neće, Enja. Znaš da neće. Nije progovorila sa mnom otkad se to desilo. Mislila sam, ako ostanem kod tebe nekoliko dana i dam joj vremena... ali ona se čak ni na telefon ne javlja kad zovem. Kako da objasnim šta se desilo kad neće da razgovara sa mnom?” „Moraš da je pustiš da ona to sama razreši svojim tempom, Bet. Ti i Vilijam ste preterano nadoknađivali tom detetu. Neće joj biti naodmet da malo odraste.”

Otvaram usta da prigovorim. „Vidi.” Enja se uspravlja. „Sranja se dešavaju, Bet. Uradila si nešto glupo, ali bila si bolesna, i Kejt to zna. Sada ima sedamnaest godina, ne deset. Dovoljno je stara da razbije mit da je tata osvajački heroj a ti ćaknuti matori šišmiš kog treba zaključati u potkrovlju.” Ustaje i sipa sebi dva prsta čiste votke. „Vilijam, Kejt, Klara - niko od njih te ne shvata ozbiljno. Svi te tretiraju kao da si nešto između matorke koja je izlapela i seoske lude. A ti im to jednostavno dozvoljavaš.” „Enja, prestani! To ne pomaže.” „Dižem ruke! Tako si prokleto pasivna, Bet! Sediš u poslednjem redu sopstvenog života. Kad ćeš da se pozabaviš onim što ti je na pameti i preuzmeš odgovornost?”

Ustuknem unazad. „Probala sam...” „Da se nisi usudila da se kriješ iza svoje bolesti!” „Ti si ta koja je upravo rekla da ništa tu nisam mogla!” „Ne možeš ništa u pogledu toga što si bolesna, ali možeš da uradiš nešto povodom svoje bolesti”, kaže Enja oštro. „Mnogi ljudi pate od manične depresije, ali postižu sve i svašta. Vinston Čerčil ju je imao pa je spasio prokletu zemlju i naciju!” Pravi divljačke pokrete i prosipa piće. „Neki od najvećih umetnika, pisaca i naučnika imali su bipolarni poremećaj - Mocart, Vilijam Blejk, Isak Njutn, Mark Tven - to ih nije sprečilo da iskoriste svoj talenat i žive život punim plućima, zar ne?” „Sve su to muškarci”, mrmljam. „Drugačije je kod žena. Ne zaboravi da imam troje dece...” „Bet, nekad mi dođe da te odalamim! Koliko toga bi mogla da postigneš! Koliko toga bi mogla da budeš! A ti nećeš ni da pokušaš!” „To je od lekova!” iznenada viknem. „Lako je tebi da kažeš! Ti ne razumeš! Oni oduzmu sve!

Mocart i Čerčil nisu morali da provode život osećajući se mrtvo i tupo jer samo tako mogu da funkcionišu! Nisu morali da se kljukaju lekovima do potpunog zaborava samo da bi stvorili privid da su normalne supruge i majke...”

Enja spušta čašu, obuhvata mi lice rukama i ljubi me takvom silinom da mi zubi zagrebu usne.

Svu strast i bes i frustraciju koju vidim u njenoj umetnosti ona uliva u taj poljubac.

Previše sam šokirana da bih joj uzvratila poljubac, ali izgleda da to nije bitno. Ruke mi se koče.

Nešto se neočekivano uskomeša u meni: ni nagla odvratnost, ni želja kakva me preplavi kad

~ 102 ~

pomislim na Dena; treba mi trenutak da to osećanje prepoznam kao radoznalost. Nikad pre nisam poljubila ženu. Zatvaram oči, ali je i dalje - drugačije. Drugo. Enja je viša od mene, kao muškarac, i širokih ramena od godina i godina tegljenja kamenih i gvozdenih skulptura; ravnih grudi, kratke kose i dugih nogu; iz daljine bi mogla da prođe kao muškarac. Pa ipak je ženstvenija od bilo koje žene koju sam srela, a poljubac joj je ženski, na način koji ne mogu da objasnim.

Zakorači unazad, prkosnog izraza lica, i čeka. „Oh!” ciknem. „Samo to imaš da kažeš?” „Malo sam zatečena, pretpostavljam...”

Ona frkće. „Pa. Samo - stvar je u ovome, Enja. Prvo Den, a sad i ti. Nisam baš... teško da ja... nikad mi se baš nije desilo... mislim... Zašto?”

Enja me hvata za ramena i gura me prema kitnjastom rokoko ogledalu, koje zauzima dve trećine zida. „Šta vidiš, Bet?” navaljuje. „Oh, znaš”, mumlam, saginjući glavu. „Samo sebe.” „Ti stvarno nemaš pojma, zar ne?” Naginje se preko mog ramena, podiže mi bradu i pogledi nam se sreću u ogledalu. „Previše si navikla da gledaš sebe očima tvoje proklete majke, ili one tvoje nevaspitane ćerke, ili čoveka koji s tobom deli krevet i shvata te zdravo za gotovo već dvadeset godina.” Blago me drmusa. „Pogledaj se! Lepa si! A toga čak nisi ni svesna! To te i čini fenomenalnom! Ti čak i ne uviđaš koliko si divna!”

Za trenutak skoro da to shvatam. Ponekad bih, pre mnogo godina, videla svoju fotografiju napravljenu u nekom spontanom trenutku i pomislila: Gospode, skoro da izgledam lepo...

Ali to je bilo davno. „Ti me voliš?”, pitam. „Pa naravno da te volim!”, uzvraća ljuti to.

Okrećem se od ogledala, gledajući u njeno koščato i inteligentno lice. Enja Brompton mi je najdraža prijateljica već dve decenije; prošle smo zajedno gubitke i patnje, uživale u sreći, preživele decu i brak, katastrofu i uspeh, i vodile potpuno različite živote, a opet mi je ona bliža od bilo koga; uključujući i Vilijama. Nema toga što nismo podelile. Kako sam mogla da ne vidim to?

Znala sam. „Volim i ja tebe”, kažem, „ali ne tako...” „U redu je”, kaže. „Nisam to od tebe ni očekivala.” „Znam”, kažem.

A onda joj uzvratim poljubac.

Ne volim je tako, ali je volim dovoljno. I ona voli mene. Ljubav, čak i ljubav pogrešne osobe, pod pogrešnim okolnostima, sama po sebi je prava. Ne primiti je sa zahvalnošću deluje kao arogancija najgore vrste.

Nikad nisam bila baš boemski tip umetnika. Više sam plastikanerski tip, da pravo kažem.

Barem jednom bih volela da vidim sebe onako kako me Enja vidi. Da budem onakva kakva ona misli da jesam.

A to se baš i ne računa, zar ne? Ne sa ženom. Ne kao što bi - o, bože - bilo s Denom.

Vodim je prema niskom japanskom krevetu u uglu prostranog prašnjavog ateljea dok mi prstima prelazi gore-dole po kičmi, kao kaluđerica koja broji perle na brojanici. Odvezujem pojas moje uredne strukirane haljine i pomažem joj s dugmićima kad joj se ruka toliko zatrese da ne može da ih sama otkopča. Ruke mi preleću preko njenih golih koščatih ramena dok mi otkopčava grudnjak i uzima u šake moje teške grudi. Nemoguće je da vas neko s toliko ljubavi dodirne, a da ništa ne osetite. Nemoguće je da ostanete netaknuti.

~ 103 ~

Ali kad me gurne unazad na krevet i sklizne među moje noge i dodiruje me i liže i mazi sve do prvog orgazma koji sam imala otkad se Kejt rodila, moja zahvalnost nije više samo teoretska.

Ljubim je i kušam sebe na njenim usnama, i pitam se da li ipak mogu tako da je volim. „Izvini”, kažem, naslanjajući se na jedan lakat. „Kako bih volela da sam lezbijka. Stvarno bih volela da budem.”

Umalo da se Enja uguši od smeha. „Oh, Bet. Pa nije ovo košarka. Ne možeš da biraš da li ćeš biti u crvenom ili žutom timu.” „Bilo je veoma lepo, i sve to...” „Sledi zahvaljivanje što sam spavala s tobom.” „Samo - dobro. Mislim da to baš i nije za mene.”

Uspravlja se, nagih grudi, i gasi cigaretu. Uprkos svemu što smo sinoć radile - obrazi mi gore uštogljeno skrećem pogled od njene nagosti. „Vidi, Bet. Ne živim ja ovde u nekim iluzijama. Znam da nisi ono što bi Vilijam bez sumnje nazvao lezbačom. Volela bih da je drugačije”, smeška se žalosno, „ali ne moraš da se izvinjavaš zbog toga kakva si. Volim te još otkad si me pokupila s poda posle Kita, ali sam oduvek znala da nemam nikakve šanse kod tebe. Nemoj sad opet da kriviš sebe. Nikad mi nisi dala lažnu nadu.

Prošla noć je bila neočekivan - i najdivniji - poklon, ostvarenje sna, ali shvatam da je to sve.”

Skuplja čaršav oko sebe i naslanja se na ivicu uzdignutog kreveta pored mene. „Ništa se nije promenilo, Bet”, kaže nežno, ukrstivši svoje prste s mojim. „Još smo u dobrim odnosima, zar ne?”

Gledam u naše isprepletane ruke i klimam glavom. „Mada ćemo sledećeg meseca u Italiji imati odvojene krevete”, dodaje suvo. „Nisam baš tolika svetica. Ovo je za jednu noć, gospodo suprugo iz predgrađa, sa 2,4 deteta.8 Ništa oko čega bi trebalo preterano da se bakćeš, u redu? Nema odlaska kući i uranjanja u još veći osećaj krivice i sumnje u sebe.” „Nisam sigurna da bi Vilijam to baš tako video...” „Vilijam bi samo namćorisao zato što mu nismo dale da gleda.”

Ne mogu a da se ne nasmejem. „Mnogo si srećnija osoba kad on nije tu”, uzdiše. „Nikad ti ne bih tražila da ga ostaviš zbog mene, Bet, ali bih volela da razmotriš hoćeš li ga ostaviti zbog sebe. Učinio te je tako bespomoćnom.

Samo je preuzeo kontrolu nad tvojim životom, čim si se izvukla od Klare. Sigurna sam da misli da ti čini uslugu, ali...” „Ne”, čvrsto kažem.

Ima stvari koje čak ni Enji ne dozvoljavam da pokrene.

Ona ustaje, nespretno umotana u vlažni čaršav, i grli me. „Biće sve u redu, Bet. Idi kući. I razgovaraj s Kejt. Čak i da ona ne bude razgovarala s tobom.”

Enja je u pravu, razmišljam dok ulazim u kuću tog popodneva. Ne mogu da očekujem od Kejt da načini prvi korak. Moram ja njoj da priđem, makar mi pljunula na maslinovu grančicu.

Zasigurno, ako joj dam dovoljno vremena, da dokažem sam tu uz nju..

Hodnik je hladan i mračan. Za trenutak se zabrinem, pre nego što se setim da je ponedeljak i da se Kejt sigurno još nije vratila iz škole.

Očekujem uobičajeno brdo prljavih tanjira u sudoperi i noževe umazane puterom, ostavljene na šanku - zašto su tinejdžeri fizički nesposobni da dobace tih dodatnih dvadeset pet centimetara do mašine za pranje sudova? - ali kuhinja je uredna i čista kao što sam je ostavila u subotu ujutru.

Iznenađeno se smejem. Možda je ovo Kejtin način da kaže da joj je žao.

8

2,4 bio je prosečan broj dece po braku u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ovaj broj se takođe upotrebljava ironično kada se govori o prosećnoj porodici. (Prim, prev.)

~ 104 ~

Neko kuca na zadnja vrata dok odlazim da pristavim čajnik. Trenutak kasnije Kanel uskače u kuhinju, predstavljajući mi svoje oduševljenje i jak pseći zadah. „Hej! Gde si bio?”, kažem, razbarušivši njegovo sjajno krzno. „Jesam li ti nedostajala, momče? Je li se Kejt dobro brinula o tebi?” „Izvini što te zaskačem čim si stigla”, izvinjava se moja komšinica Džin, „ali moram da vodim majku kod zubara u pet, a videla sam da parkiraš kola...” „Ti si se brinula o Kanelu? To je baš lepo, Džin, ali Kejt nije morala da te pita. Može on da bude sam nekoliko sati. Znala je da ću se vratiti danas po podne...”

Džin izgleda zbunjeno. „Ali ostavila mi ga je u subotu. Rekla je da mora da ode na nekoliko dana. Mislila sam da znaš. Rekla je da ćeš se vratiti i da ćeš ga pokupiti danas u neko doba.”

Osećam prve znake uzbune. „Je li rekla kuda ide?” „Ne. Pretpostavila sam da vi znate... Oh, bože dragi! Bet, ima li nekih problema?” „Ne, ne”, kažem, osmehujući se na silu. „Mnogo ti hvala, Džin. Sigurna sam da se samo nismo razumele, to je sve.”

Trčim na sprat i proveravam Kejtinu sobu. U krevetu niko nije spavao; gomila čistog veša, koju sam ostavila na njenom jorganu u subotu ujutru, još je tu.

Panika eskalira. Nema je već tri dana; svašta je moglo da se desi. Mogla je da bude oteta, ubijena - možda već leži negde u nekom jarku. Možda nikad nećemo saznati šta joj se desilo. Jadna ona devojka, agent za nekretnine, prošlo je dvadeset godina, a nikad je nisu pronašli, kroz šta li je prošla njena majka... „Za ime božje, Bet! Ako je ostavila psa kod suseda, očigledno je otišla negde. Da li je ponela nešto sa sobom?” „Kao na primer?” „Ne znam! Srebrne patike, za početak, praktično su joj srasle za stopala! I onaj prokleti žuti ranac!”

S telefonom trčim na sprat i širom otvaram ormar. Preplavljuje me olakšanje. Vilijam je u pravu: pola Kejtine omiljene odeće nedostaje. „Odnela ih je”, potvrđujem, osetivši skoro vrtoglavicu usled olakšanja. „I neseser sa šminkom i dizel farmerice koje sam joj kupila za rođendan...” „Ne treba mi prokleti popis! U redu, sad znamo da je pobegla. A ja mogu i da pretpostavim kuda je otišla. Davila me je pre nego što sam otišao da je pustim kod Fler.” „Ali Fler je u Parizu!” „Svestan sam toga, zato je nisam ni pustio. Daj mi broj, pozvaću je i dobro je izribati. Biće u prvom vozu za London, veruj mi.”

Sedam na rub Kejtinog kreveta, smeštajući telefon između kolena. Hvala bogu da je Vilijam tako razuman, hvala bogu, hvala bogu. U pravu je. Naravno da je u pravu. Otmičar joj ne bi dozvolio da odvede psa kod Frenkovih! Samo beži iz škole. Otišla je u Pariz da vidi Fler. Vilijam će je izgrditi, pa će doći prvim vozom.

Zvaće me za minut i reći će mi da je bezbedna s Fler.

Dvadeset minuta kasnije, kad još nije pozvao, ponovo počinjem da brinem. Ustajem i odlažem Kejtin čist veš, sileći sebe da se ne zanosim ponovo. Možda je nešto jednostavno, na primer, telefon porodice Lavoa trenutno je zauzet.

Trgnem jorgan da ga ispravim, zatim odem dole, nahranim Kanela i zalijem biljke. Prošao je skoro čitav sat otkad sam pričala s Vilijamom. Da definitivno nije s Fler, zvao bi me dosad. Mora da još pokušava da dobije porodicu Lavoa. Dobra vest je i kad nema vesti. Možda su izveli Kejt na večeru ili tako nešto. Nema potrebe pripisivati tome ništa zloslutno.

Prolazi još jedan sat. Ostavljam zabrinutu poruku Vilijamu na telefon i odsutno lutam po mračnoj kući, ispravljajući slike i hrbate na knjigama. Za sve sam ovo ja kriva. Da sam ostala kući za vikend, naterala je da se urazumi po pitanju onoga s Denom... ~ 105 ~

Skačem na telefon, ali je to samo Enja. Obećavam da ću je pozvati ujutru, a zatim prekidam vezu, za slučaj da Vilijam pokušava da me dobije.

Do jedanaest sam već mahnita. Zašto nije pozvao? Šta li radi sve ovo vreme?

U Parizu je tek ponoć, kažem sebi dok okrećem broj telefona porodice Lavoa. Moram da znam da li je bezbedna. Svi znaju da oni tamo u Evropi kasnije ležu.

Pet minuta kasnije, strah zamenjuje bes. „Isuse, Bet, izvini”, kaže Vilijam kad se konačno javi na mobilni. „Kejt je s Fler, hteo sam da te pozovem...” „Za ime božje, Vilijame! Van sebe sam! Na kraju sam morala sama da zovem porodicu Lavoa i dignem ih iz kreveta! Šta si, pobogu...” „Vidi, rekoh ti izvini. Nešto je iskrslo.”

Izbezumljenost me toliko obuzima da mi treba trenutak da povratim glas. „Nešto važnije od tvoje ćerke?” „Vidi, ona je dobro, to je glavno. Doći će kući za dan-dva...” „Dan-dva?” vičem. „Kada? Šta radi? Jesi li siguran da je u redu?” „Vidi, Bet, moram da idem. Pričaćemo sutra.”

Prekida vezu. U neverici zurim u telefon. Ćerka nam je pobegla u Francusku! Kakav je on to otac? Zar mu nije stalo?

A opet, nije on taj kog izjeda osećaj krivice.

Trzam se kad začujem zvuk otvaranja zadnjih vrata. Kanel odmah skače i luđački laje. U kuhinji stoji poslednja osoba koju očekujem da vidim. „Bet, molim te, dozvoli mi da nešto kažem pre nego što me izbaciš”, kaže Den hitno. „Moram nešto vrlo važno da ti kažem.”

Stežem pesnicu punu tableta. Šaka puna otrova. Bog zna da ne želim da ih uzmem. Znam šta će to značiti.

Ali takođe znam šta će značiti ako ih ne uzmem.

Kejt sam potrebna pri čistoj svesti. Prošlo je tri dana otkad je Vilijam razgovarao s njom, a ona i dalje nije kod kuće. Moram da odem u Pariz i nađem je. Barem jednom moram da budem majka kakva Kejti treba i kakvu zaslužuje.

Ne prelećem ja sada iz jedne krajnosti u drugu; živim sve vrste krajnosti istovremeno. Očajanje i manija u vrtoglavoj, iskrivljenoj stvarnosti. Vodeni duhovi u kupatilu; Isusovo lice na komadu stilton sira. Ne mogu više to da kontrolišem.

Uzimam veliki gutljaj vode i pijem ih.

Grlo mi se zatvara. Ne mogu da gutam. Držim tablete i vodu u ustima, a obrazi mi se naduvavaju. Ne mogu to da podnesem. Da se predam magli, izgubim dodir sa svim što čini život vrednim življenja. A naročito sad, posle Dena...

Možda sam budala što mu verujem. To može biti samo još jedna laž. U najmanju ruku, trebalo bi da kažem Vilijamu. Da ga upozorim.

Gutaj!

Kašljući i daveći se, naginjem se nad kuhinjsku sudoperu i pljujem tablete. Neuspeh se nakuplja u ustima, gorči od lekova.

Zabacujem kosu s lica zglobom i odvrćem slavinu, posmatrajući kako se i poslednja tableta u spirali spušta niz odvod. To je to, onda. Nema povratka.

Kad dignem pogled, Vilijamova majka stoji na vratima. „Naravno da ću poći s tobom”, kaže En. „Jesi li sigurna da se osećaš dovoljno dobro?”

~ 106 ~

„Za sada”, kaže, uzimajući mi čajnik iz ruke, „a iskreno, draga moja, kako stvari stoje, nemam mnogo toga da izgubim.”

Lagano polazim ka stolici dok En šparta po nepoznatoj kuhinji, kao da je njena, a ne moja.

Bespomoćno je gledam. „Ne znam koliko ćemo biti odsutne...” „Ne brini, draga.” Glavom pokazuje ka maloj plavoj torbi pored vrata. „Tu imam sve što mi treba, a ne prezam ni da operem veš u lavabou ako bude potrebe.”

Stavlja dve čiste šolje na sto i žustro zagreva vodu u lončetu, doterana i uredna, u ispeglanoj krem bluzi i suknji od tvida do listova. Znam da je već prošla kroz dva iscrpljujuća kruga hemoterapije, ali joj je srebrna kosa i dalje savršeno sređena, a diskretna šminka besprekorna. Jedini znak da je podlegla bolesti jeste starinski štap od ebanovine, sa srebrnim vrhom. Sigurna sam da će, kada stignemo u Pariz, sve izaći netaknuto iz njene putne torbe, sportske pantalone bez nabora, tek pristigle s hemijskog čišćenja, sasvim nove košulje s nizom dugmadi, uglancane cipele napunjene novinama i pažljivo spakovane u zasebne vrećice za obuću, tako da nema šanse da besprekorne potpetice ostave trag na odeći. Čak i pre nego što sam rodila decu, nikad nikud nisam išla bez barem dva krcata i nabijena kofera, i koliko god da se pažljivo spakovala, sve uvek izađe iz torbe u vidu izgužvanih prnja iz Oksfama.

Savršeno sam sposobna da odem sama u Pariz (i moja ćerka tinejdžerka je u tome uspela, pobogu!), ali En glatko preuzima sve, rezerviše nam karte za voz, organizuje moje pakovanje i stara se da Kanel provede i drugi raspust u nedelji kod suseda. „E sad, draga, možda je proleće u Parizu, ali ja bih ipak dva džempera, zar ne?”

Uprkos njenoj dobronamernoj ljubaznosti, osećam se bespomoćno i omalovaženo. Ima neke kritike u toj njenoj delotvornosti, nečeg u stilu ako hoćeš dobro obavljen posao... Najednom shvatam da i Vilijam radi to isto. Preuzima kontrolu i guši me svojom sposobnošću. Želim da kažem En da me ostavi na miru, da me pusti da sama vodim svoj život, ali naravno, prećutim.

Nikad to ne izgovorim.

*** Sabin Lavoa sleže svojim elegantnim ramenima. „Da ste prvo pozvali telefonom, to bi vam uštedelo uzaludno putovanje.” „Nisam želela da preplašim Kejt”, kažem. „Ali ona je već otišla.”

Pored mene stoji En, očiju hladnih koliko i Francuskinjine. „Možda bismo mogle da uđemo, da ne raspravljamo o ovome na ulici.”

Madam Lavoa okleva, a zatim kratko klima glavom i okreće se. Ulazimo za njom u prenatrpani salon u rokoko stilu, krcat pozlaćenim stolicama i ukrasnim nameštajem. Možda bi delovalo impresivno da su svi komadi iz istog perioda, ili bar iz iste zemlje. Trostruko ogledalo iz doba Luja XVI deluje konfuzno u kombinaciji sa španskom baroknom nišom i dve italijanske renesansne naslonjače. Dve majolike, vaze s uskim grlom, koje su nastale sredinom XIX veka stoje povrh firentinskog kredenca iz XVI veka. Tako su dobili ambijent koji je stilski nešto između arapske pijace i rasprodaje na seoskom buvljaku. „Mogle bismo kafu”, kaže En, kao da je madam Lavoa nešto rekla. „Mnogo vam hvala.”

Madam Lavoa daje znak služavki, koja istrčava iz sobe očiju razrogačenih od oduševljenja.

Nešto mi govori da njenu gospodaricu odavno niko nije ovako stručno vozao. Da nisam toliko zabrinuta za ćerku, možda bih i ja uživala u ovoj borbi titana. „Gde je ona?” praskam. „Bila je ovde sinoć, zar ne?”

Još jedno francusko sleganje ramenima. „Imala sam zakazano. Bila je ovde kad sam otišla u pet.”

~ 107 ~

„Vaša ćerka sigurno zna”, kaže En čvrsto. „Moramo da razgovaramo s njom.” „Mislim da je i moja ćerka izašla sinoć.” „Vaš suprug, onda.” „Desolee. On radi. Možda, ako se vratite posle šest...” „Madam Lavoa”, kaže En lupkajući štapom oštro po mermernom podu. „Mislim da ne razumete. Moja unuka je nestala. Ima samo sedamnaest godina. Poslednji put je viđena ovde, u vašoj kući. Cenimo vašu gostoprimljivost, ali situacija je sada ozbiljna. Prirodno, nevoljne smo da uključimo policiju u ovo, ali moramo da je nađemo što pre. Žao mi je ako će vam to stvoriti neprijatnosti, ali...”

Sabin Lavoa ustaje. „Videću da li mogu da dobijem supruga.” „Ja ću razgovarati s onom služavkom”, kaže En sotto voce. „Sluge uvek znaju šta se stvarno dešava.” „Moram da zovem Vilijama”, kažem. „Mobilni ovde nema signal...” „Telefon je u hodniku. Ne dozvoli da se izvuče”, upozorava En. „Taj momak mora da se dovede u red. Suprotstavi mu se, Bet. Jedino tako ćeš zaslužiti njegovo poštovanje. Muškarci ne vole žene koje ne poštuju, zapamti to.”

Sasvim mi je jasno zašto je, nakon odrastanja pored majke kao što je En, Vilijam osetio potrebu da se oženi ženom poput mene. I zašto se još od tada kaje. „Bet!” viče Vilijam. „Gde si?” „U Parizu. Kejt nije došla kući pa sam ja došla po nju.” „Nadam se da si joj priredila pakao. Mora da odraste i da, za promenu, misli malo i na druge.

Ne mogu da verujem da je bila tako neodgovorna...”

Neodgovorna? Dode mi da vrisnem. Ko ovde banči u Njujorku radeći ko zna šta s ko zna kim dok mu je ćerka u bekstvu? Ko čak nije mogao ni da se potrudi da me pozove i da mi kaže da ju je našao zato što mu je nešto iskrslo? Od koga li je naučila da bude neodgovorna, ako ne od tebe?

Odjednom, ono što se u meni krčkalo počinje da kipi. „Umukni, Vilijame! Samo umukni!”

Zvuči zaprepašćeno, a i ja sam kad začujem ton svog glasa. „Nema potrebe...” „Kejt nije ovde!”, urlam. „Naravno da je tu. Razgovarao sam s njom u ponedeljak.” „Otišla je jutros. Niko ne zna kuda!” „Verovatno je na putu do tebe. Kladim se da ste se mimoišle ispod Lamanša.” „Nije otišla kući, Vilijame!”, kažem nestrpljivo. „Mogla bi da bude bilo gde. Ima samo sedamnaest godina. Svašta bi moglo da joj se desi. Moramo da je nađemo!” „Siguran sam da će...” „Vilijame!” vičem. „Slušaj umesto što pričaš! Ćerka ti je nestala i niko nema pojma gde je! Ne zanima me šta radiš ili koliko misliš da je to važno! Jednom u životu neka ti Kejt bude na prvom mestu!

Očekujem da sedneš u avion za Pariz čim stigneš u London, a ja ću te pokupiti na aerodromu, razumeš li?”

Tresnem slušalicu na svoje mesto. „I bilo je krajnje vreme”, kaže En iza mene. „Jesi li razgovarala sa služavkom?” „Imale smo veoma interesantan razgovor. Navodno, ona tamo meduza jeste videla Kejt nakon prošle noći: jutros su imale bučnu svađu, koja se završila tako što je Kejt izletela iz kuće malo posle osam.” „Ta kučka!”, izleće mi.

Krenem prema salonu, a onda se okrećem. „En”, kažem, „ne želim da budem nepristojna, ali moram nasamo da porazgovaram s Flerinom majkom, ako nemaš ništa protiv.” Osmehuje se na silu. „Naravno.”

~ 108 ~

Kad je nađem, madam Lavoa priča mobilnim. Zatvaram vrata salona za sobom. Ona diže pogled, a zatim mrmlja nešto nerazumljivo na francuskom i zaklapa telefon.

Prekrštam ruke i slažem izraz lica kao Klara. „A sada”, kažem smrknuto. „Kako bi bilo da mi kažete šta se stvarno desilo jutros između vas i moje ćerke?” „Šta, jebote, ona radi ovde!?!”, urla Vilijam.

En se prsi, ali bez osmeha. „Zdravo, mili”, kaže smireno.

Počinje da gura kolica s koferom pored nas, ali mu preprečujem put. „Došla je da mi pomogne da nađem našu ćerku!” kažem oštro. „Pošto ti nisi bio dostupan! I upravo sada me zabole da li te je En šibala bambusovim štapovima po tabanima, ili te silom hranila puževima golaćima u ricinusovom ulju kad si bio beba! Kejt nam je prioritet, i dok je ne nađemo, moja jedina briga je ona!”

Na Vilijamovom licu smenjuju se zaprepašćenje, bes i zbunjenost. „Isto važi i za tebe, En”, dodajem nežnije. „Šta god da moraš da kažeš Vilijamu, neka sačeka dok ne nađemo Kejt.” „Smem li bar da znam kuda idemo?”, moj muž se raspituje hladno dok ih vodim ka koloni taksija. „Ili bi prvo više volela grupni zagrljaj i jednu turu Kumbaje na brzaka?” „Sabin Lavoa misli da je Kejt možda otišla u Marselj”, uzvraćam. „Fler joj je, navodno, pre neko veče pokazivala slike svoje vikendice. Predlažem da se vratimo u hotel gde smo En i ja odsele sinoć i odlučimo šta ćemo posle toga.”

Nema potrebe napominjati da je madam Lavoa izbacila Kejt iz kuće i koji je razlog za to.

Vilijamu je dosta šokova za jedan dan. „Zvuči kao mlaćenje prazne slame, ako mene pitaš...” „Niko te nije pitao, Vilijame! Osim ako nemaš bolju ideju?” „U redu!”, praska.

Ulazi u taksi, a bes u njemu je očigledan po ukočenim ramenima. Briga me. Po prvi put u životu zadovoljavanje Vilijama nije moj prioritet. „Idi i prijavi se”, kažem mu kad nas taksi odbaci do hotela, odakle se kratkom šetnjom stiže do kuće Lavoa. „Idem u šetnju da razbistrim glavu. Neću dugo.”

Besno se penje uza stepenice. Srce mi drhti dok ga posmatram. Koliko god da se razlikujemo, nema toga što ne bih uradila za tog čoveka.

Oduvek sam znala da ne oseća isto prema meni. S vremenom sam naučila da njegovu mlaku naklonost, toliko blagu da boli, prihvatim kao nešto što sam zaslužila.

Možda je to zato što ne uzimam tablete već nekoliko nedelja; možda je Kejtin nestanak sve ogolio do koske. Ali odjednom naklonost nije dovoljna. Ne želim da se pomirim s istom bezbrižnom privrženošću koju dobija i naš pas. Ja sam mu žena! Želim da žudi za mnom kao što ja bolujem za njim; da na kraju dana trči kući željan da me vidi. Ako ne mogu da imam to, ne želim ništa manje.

Prelazim preko Sene, uputivši se ka parku Tiljerije. U vazduhu se osećaju isparenja, pokošene trave i proleća. Vilijam i ja trebalo bi da se podruku šetkamo duž obale, uživajući u drugom medenom mesecu. Umesto toga, zahvaljujući mojoj nesmotrenoj gluposti, ovde smo da bismo tražili svoju ćerku tinejdžerku koja je nestala. Dragi bože, kako je došlo dovde?

Odavno je trebalo da mu se suprotstavim. Enja je bila u pravu. Dozvolila sam mu da me tretira kao nesposobnu žalosnu budalu. A to sam, na kraju, i postala.

Spuštam se na klupu ispod drvoreda lipa. Šta ako Kejt nije u Marselju? Šta ako je nikad ne nađemo?

Neka tinejdžerka sklupčana je na klupi blizu mene, kolena podvučenih pod bradu i obraza naslonjenog uz njih. Razbarušena je i neočešljana, deluje kao da je spavala u odelu. To bi mogla da bude Kejt, razmišljam u očajanju. Otprilike je istih godina. Još nije mnogo odmakla od detinjstva...

~ 109 ~

Devojka se umorno uspravlja i uzima torbu kraj svojih nogu. Srebrnih nogu.

Podiže prljavi žuti ranac na rame, nemirno bacajući pogled ka meni. Ustajem kao u snu. Za trenutak njen pogled plovi pored mene; a onda joj se najednom oči šire u šoku od prepoznavanja. „Kejt, molim te!”, uzviknem.

Okleva. Posežem rukom ka njoj, previše užasnuta da bih se pomerila. I gledam je kako trči ka meni.

~ 110 ~

12

Kejt Niko ti nikada ne kaže, ono, koliko je kao seks nespretan. Kada sam se prvi put poljubila - s Patrikom Korkoranom; imala sam trinaest i po; na autobuskoj stanici kod groblja - nisam znala ni na koju stranu da nakrivim glavu kako se ne bismo sudarali nosevima. Kako ljudi saznaju te stvari? Da li postoji neko pravilo, kao vožnja desnom stranom? Ili su u pitanju geni, kao kod levorukih?

Mama i ja smo razgovarale o ptičicama i pčelicama, naravno, a na biologiji smo se svi kikotali na crteže dugokosih hipika koji se valjaju po travi (mogli bi nekad i da ažuriraju te slike). Ali ne sećam se da je iko spomenuo da će vas princ na belom konju ubosti prstom u oko dok pokušava da vam skine brus, niti da ćete ga šutnuti kolenom u jaja kad se popne na vas, kao ni da se vaša tela, kad konačno prestane sa psovanjem, neće jednostavno uklopiti kao slagalica, već da ćete morati malo da se migoljite, malo spustite, ponavljate pardon, ups i izvini dok ne pogodite kako treba. Ili da će njegova stvar nasumično udarati dole, poput dezorijentisane krtice koja pokušava da pronađe pravu rupu. Izvini, ali Bog je definitivno muškarac. Nijedna žena ne bi došla na tako glupu ideju.

Mislim, koliko je promišljanja stvarno uloženo u to? Fler kaže da kad bi ono imalo ukus čokoladnog milkšejka, umesto što je odvratno i slano, muškarcima bismo mnogo češće pušile.

Ne zanima me kakvog je ukusa. Nema šanse da ga ikada stavim u usta. Mislim, oni čak ni ruke ne peru redovno.

Na kraju spuštam ruku i pomažem Mišelu pre nego što završi u pogrešnoj rupi. Čini mi se da nije ništa iskusniji od mene, ali moram da mu odam priznanje za entuzijazam. Pretpostavljam da instinkt ipak puno znači.

Ustuknula sam kad ga je gurnuo u mene i naišao na otpor. Malo se oseća na znoj. „Sve u redu?” pita nervozno. Klimam glavom, pripremajući se.

Ponovo gura i ja osećam neki oštri vreli bol, kao kad stavljam tampon kad sam suva, samo sto puta gori; a onda iznenada ulazi u mene. Čekam nekakav prosvetljujući trenutak, ali samo me boli.

Mnogo. Kao kad ti neko gurne prst u nos. Ljuljamo se zajedno, udaramo o kukove i listove, totalno neusklađeno. Kao da plešem s nekim ko ima dve leve noge i nikakav osećaj za ritam. Na kraju prestanem da se pomeram i puštam ga da sam nastavi s udaranjem. Glava mi sa svakim naletom udara o tapacirano uzglavlje; svaki put kad pokušam da se izmigoljim nadole, on me trzajem vraća gore. Više nije toliko bolno, ali ne mogu da kažem ni da mi se sviđa. Čak nije ni lepo kao ljubljenje, da budem iskrena. Nema onog penušavog i golicavog iščekivanja. Zapravo, pošto je prestalo da boli, pomalo je... pa dosadno, zapravo.

Je li ovo to? Da li se na ovo svodi sve ono flertovanje, i leptirići, i ljubakanje? Ovo vlažno, nekako bezvezno, uđeš-izađeš, udeš-izađeš?

Počinje da ubrzava, a ja se uvijam jer mi je neudobno. Lakat mu je na mojoj kosi. Nadam se da će požuriti i uskoro svršiti. Mislila sam da tinejdžeri svršavaju čim smaknu pantalone.

Iznenada se ukrutio i zacvileo, zvučao je kao Kanel kada mu slučajno staneš na rep. Konačno!

Stropoštao se na krevet pored mene. „Merde!”

Nešto lepljivo mi curi niz butine. Hladno mi je i boli me; kunem se, od trljanja sam dobila opekotine trećeg stepena. Ne mogu da verujem kakvo je ovo teško sranje. Fler kaže da posle postaje bolje, ali iskreno, ne vidim kako može da bude gore od ovoga. Ako je ovo seks, žao mi je, ali ne vidim čemu sva ta frka.

Mišel pali dve cigarete i jednu daje meni. Hoću da mu kažem da ne pušim, ali nemam običaj ni da bežim od kuće, napijam se armanjakom ili gubim nevinost.

~ 111 ~

„Dobro, oui?”

Izdišem, kašljući. „Pretpostavljam.” „Sledeći put će biti bolje”, kaže sa samopouzdanjem.

Loše mi je od cigarete. Soba počinje da se okreće i iznenada shvatam da ću povratiti. Skačem iz kreveta i trčim do kupatila pored sobe, a sperma mi se sliva niz unutrašnjost butine.

Armanjak više peče kad izlazi nego kad ulazi. Bljujem dok ne presušim, puštam vodu u toaletu i spuštam poklopac oslanjajući glavu na njega. O bože, šta sam upravo uradila?

Pre jednog sata, kada sam naletela na njega i prosula kafu po nama, ovo mi se činilo kao dobra ideja. Po njegovom požudnom pogledu znala sam da mu se sviđam; tačno sam znala šta misli kada je pitao da li hoću da dođem u njegovu sobu da sredim majicu. Samo sam htela da me neko želi.

Butine su mi umrljane krvlju. Puštam tuš. Voda je ledena, ali me momentalno otrežnjuje. Nikad nisam mislila da će mi prvi put biti ovako. Zamišljala sam... ne znam šta sam zamišljala. Tihu muziku i sveće, i poljupce od kojih se topim. Romantiku i vatromet, osećaj kao kad dobiješ na lutriji.

Pažljivo se perem, a koža mi se ježi od hladnoće. Nema poente uzbuđivati se i histerisati oko toga. Nisam u romanu Milsa i Buna.

Vraćam se, a Mišel sklanja prekrivač i tapše vlažan krevet. „Dođi.” „Trebalo bi da se vratim u svoju sobu...” „Kasnije”, kaže s iznenadnim kezom koji mi govori da će jednog dana biti neodoljiv, baš kao i njegov otac. „Maintenant, red je na tebe.”

Kada sam se probudila, prvo što sam primetila je bol među nogama. Smešim se. Zaista je brzo učio. Naredna runda je bila mnogo bolja, a treća... Treća. Vau! Drugo što primećujem je vreme.

Proveravam na satu pored kreveta. Sedam i petnaest! Sranje! Mora da sam zaspala nakon poslednje seanse. Što ne iznenađuje, ali...

Mišel leži na mojoj uflekanoj majici i farmerkama. Dižem se na kolena pokušavajući da ih istrgnem ispod njega, a da ga ne probudim. Nema sumnje da je na kraju večeri bilo zabavno, ali mislim da nikad neću biti tip za jutarnji seks. Oh, hajde, hajde!

Na vratima se čuje tiho kucanje. Ukočim se. „Mišel? Es-tu pret?”9 O, jebiga! Jebiga, jebiga, i duplo jebiga! „C'est sept heures at quart, Michel. Tu seras en retard pour lecole.”10 „Mišel!” sikćem. „Mišel, probudi se!”

Mumla i okreće se na drugu stranu, glasno hrčući. Brzo grabim odeću kad se on sklonio s nje.

Moraću da se krijem u kupatilu dok ne ode, a posle se iskradem u svoju sobu...

Njegova majka ponovo kuca. „Mišel?”

Na pola puta sam do klonje kada spazim svoj ružičasti brus kako leži nasred poda, gde ceo svet može da ga vidi. Trčim pogurena poput neandertalca i kupim ga.

Brava se pokreće.

Totalno sam nagrabusila!

Ne znam tačno šta putain znači, ali mislim da nije ništa lepo.

Stojim na vratima i mislim šta sad, dođavola, da radim. Imam svega dvadeset evra u gotovini to mi nije dovoljno ni za taksi do stanice. I dalje imam tatinu kreditnu karticu, naravno, ali nemam pojma na kojem bankomatu radi. Ne znam gde je bilo šta; prvi put izlazim iz kuće otkako sam stigla. Da Fler već nije otišla u školu, kladim se da se njena majka ne bi usudila da me izbaci.

9

Fr. Da li si spreman? (Prim, prev.)

10

Fr. Sedam i petnaest je, Mišel. Zakasnićeš u školu. (Prim, prev.)

~ 112 ~

Bože, kakva kučka! Nije kao da sam ja jedina odgovorna. I Mišel je učestvovao. Njemu nije rekla ni jednu jedinu prokletu reč. Ne mogu da verujem da me je tek tako šutnula na ulicu.

Sranje! Ne mogu da idem kući. Ne mogu da ostanem ovde. Ako odem na jug, u Provansu, možda ću moći da nađem posao ili tako nešto, dok ne smislim šta da radim. Možda da berem grožđe? Da li se grožđe bere u aprilu?

Ulazna vrata ponovo se otvaraju i ja slećem niz stepenice pre nego što me Kruela živu odere. „Kejt, attend!.” Mišel bosonog šljapka za mnom, na sebi ima samo farmerke. Čekam. Bože, baš je zgodan. U poredenju s njim, Den je seksepilan koliko i Mister Bin. „Ma mere”, sleže ramenima. „Ona je kučka. Žao mi što ovo uradila.” „Da, važi. Kakogod.” „Molim te, Kejt. Brinem za tebe. Imamo vilu u Marselju. Pišem ti ladresse.” Gura mi kovertu u ruku. „Zvao Loren, kućepaziteljka, i rekao njoj je okej.”

U koverti je debeli svežanj evra. „Ne mogu ovo da uzmem...” „Vratiš kasnije, okej? Kažem Fler šta desilo kada doći kući. Doći će poseti za le vikend. Izvini, Kejt. Beaucoup mi se sviđaš.” „I ti se meni beaucoup sviđaš, Mišel”, smešim se.

Trči natrag uza stepenice i uz kratko mahanje nestaje unutra.

Guram novac i adresu u ranac, podižem ga i trupkam do najbliže glavne ulice. Dobro. Mogu ja ovo. Zaustaviću taksi, otići ću na stanicu i uhvatiću voz za Marselj. Ako kartu platim gotovinom, tata neći moći da mi uđe u trag preko kreditne kartice. Nisam otišla zauvek; samo moram da sredim misli pre nego što se vratim kući i suočim s posledicama.

Zalazim za ugao, a tri tinejdžera se naslanjaju na zid. Kada su me videli, istupili su. Nisu mi blokirali put, ali su me svakako okružili.

Saginjem glavu kao da pokušavam da se smanjim. Mrzim kada momci ovo urade. Misle da je zabavno, ali je zapravo veoma zastrašujuće. Mjauču na francuskom, smeju se i dobacuju, ali me ne diraju. A onda, tek što sam umakla i pomislila da je najgore prošlo, četvrti dečak je istupio iz senke ulaza pravo pred mene.

Pretrčavam ulicu ne zaustavljajući se da pogledam. Automobili me naglo zaobilaze, snažno trubeći. Nastavljam da trčim dok se ne uverim da me ne prate.

Konačno zastajem da bih došla do daha. Sekundu kasnije vrištim kada me neko potapše po ramenu. „Hej, jesi li dobro?”

Devojka, ne mnogo starija od mene, izblajhane kratke kose i s velikim ruksakom uprljanim putovanjem, pilji mi u lice. „Plakala si?” „U redu sam.” „Izvini, nisam mislila da te uplašim.” Iscerila se i ispružila preplanulu ruku. „Džodi Krejn. Iz Australije, verovatno možeš i da pretpostaviš. Putovala sam po Evropi s nekim ortacima, ali nekako smo se raskantali pre nekog vremena. Krenula sam u Damask, da se nađem sa sestrom. Kako se ti zoveš?” „Kejt Ešfild. Odsela sam kod drugarice, ali... i mi smo se raskantale.” „Jesi li za kafu? Izgledaš kao da ti je potrebno okrepljenje.”

Oklevam. I ne poznajem ovu devojku...

Zvučim kao moja majka. „Baš bih volela kafu”, kažem odlučno.

Džodi me vodi u mali kafe u ulici blizu reke. Upoznajemo se uz kafu i kroasane: „Tvoja majka mi zvuči kao prava ludaja, ali makar te nije vukla u crkvu osam puta nedeljno, kao moja”, kaže. I razmenjujemo savete: „Nikad ne veruj tipu koji kaže veruj mi” kaže Džodi, „naročito ako to ima ikakve veze s kontracepcijom.” Direktna je, duhovita i smela. Nemoguće je ne zagrejati se za nju.

Dok smo stigle do druge ture espresa, već smo bile stare poznanice. „Gledaj”, rekla je iznenada, „ako nemaš nikakve planove, zašto ne bi pošla sa mnom u Damask?

Mnogo je bezbednije putovati u društvu, super ćemo se provesti. Šta kažeš?”

~ 113 ~

Zatečena sam. Sirija je stvarno veoma daleko. Zar nije potrebna i viza ili tako nešto? Ako mi dosadi, ne bih mogla da tek tako uskočim u voz i vratim se kući. Šta ću sa školom? Ispiti su za nekoliko nedelja. Nisam planirala da odsustvujem toliko dugo.

Ali u čemu je poenta izlaska na ispite ako tata neće da me pusti u Njujork? Ja stvarno želim da budem novinarka. Ko kaže da mi je potrebno parče papira za to? Umesto toga, mogla bih da steknem neko pravo životno iskustvo i polako napredujem. Možda bih usput mogla i da prodam nekoliko putopisa Mejlu. Nikada neću napredovati ako ne budem malo rizikovala. Vudvard i Bernstin nisu dobili Pulicera tako što su sedeli kod kuće i rešavali ukrštene reči. Ne želim da završim kao mama, plašeći se da pređeni preko ulice.

Vreme je da preuzmem život u svoje ruke. „Okej. Zašto da ne?”

Džodi se široko smeši. „Sjajno! Ovo će biti tako kul! Moramo odmah da krenemo na jug.

Možemo da ti uzmemo vizu u britanskoj ambasadi u Rimu. Jesi li nekad radila u kafiću?” „Ne, još nisam.” „Stvarno je lako, a s obzirom na to kako izgledaš”, namiguje, „dobijaćeš odlične napojnice.”

Njen entuzijazam je zarazan. Ovo bi moglo biti nešto najbolje što mi se ikad dogodilo! Mama i tata su me predugo štitili. Ovakva avantura će im dokazati da mogu sama da se snađem.

Odgurujem stolicu. „Moram samo do toaleta...” „Pozadi je, prema kuhinji. Samo nemoj da ulaziš u levu kabinu, bila sam u njoj i jeziva je, ako me razumeš.”

Ostavljam Diodi da mi pazi na torbe i vijugam između punih stolova prema drugom kraju restorana. Damask! Zvuči tako biblijski i egzotično. A i ne rizikujem previše. Džodi je dosta putovala, očigledno zna šta radi. Biće zabavno putovati s njom. Mami i tati baš i neću nedostajati.

Klonja i nije nešto čista, ali govorim sebi da mi je bolje da se malo naviknem na loše uslove. Ne znam mnogo o Siriji, ali imam osećaj da im higijena nije baš visoko na listi prioriteta.

Izlazim na sunce i shvatam da se nalazim na pogrešnoj strani kafea. Džodi je sigurno s druge strane.

Trebalo mi je deset minuta da prihvatim istinu.

Nestala je. Kao i moj ranac i torba, zajedno sa svim novcem, kreditnom karticom, pasošem i mobilnim telefonom.

Nije čak ni kafu platila.

Sručim se na stolicu. Ne mogu da verujem da sam bila toliko glupa. Kako sam mogla da poverim svoj najintimnije misli devojci koju sam poznavala pola sata? I još sam htela da odem u Siriju s njom! Možda je tata u pravu. Ako ne mogu ni pet minuta da budem sama u Parizu, kako ću preživeti u Njujorku?

Kelnerica mi stavlja račun ispod tanjirića. Ostavljam poslednje evre iz džepa i besciljno lutam kroz park, boreći se protiv nadolazećeg talasa panike. Šta mi je činiti? Nemam čak ni jaknu: bila mi je u torbi sa ostalom odećom. Moraću da sačekam noć da se vratim kod Fler. Sigurna sam da će mi pozajmiti dovoljno novca da stignem do Marselja. Nakon toga - pa ne znam šta ću. Ali smisliću nešto.

Međutim, kad sam se vratila kod Lavoinih, nakon što sam čitav dan provela lutajući po Tiljerijeu, vidim da je kuća mraku. Kada mi služavka konačno otvori vrata, s velikim zadovoljstvom mi kaže da je porodica otišla u Ženevu za vikend, a potom mi s treskom zatvara vrata pred nosom.

Vučem se natrag do parka, ne znajući gde drugde da odem. Počinje da pada mrak. Strah mi ledi krv u žilama kada pomislim da ću celu noć biti napolju.

Penjem se preko niskog zida i krijem u nekom žbunju. Radije bih rizikovala da me ovde pojedu lisice, nego da me tamo napolju napadne neki silovatelj ili neko još gori.

Saplićem se o nešto mekano i zamalo vrisnem. A onda ugledam delić žutog krzna.

~ 114 ~

U blizini nalazim i moju torbu. Otima mi se glas, napola smeh, napola jecaj. Džodi ih je sigurno ovde bacila pošto je uzela šta je htela. Novac, telefon i kreditna kartica su nestali, ali mi je ostavila pasoš i odeću. Makar se neću smrznuti večeras.

Vadim svoju gap duksericu i pokušavam da zaspim, ali je to nemoguće. Od svakog zvuka mi poskoči srce. Odlazim do jednog drveta i sedam, naslanjajući se na njega kako niko ne bi mogao da mi se prišunja s leđa. O bože, tako sam uplašena. Deo mene želi da odustane i ode kući, ali mama i tata će biti toliko besni, jednostavno ne mogu da se suočim sa njima. Možda bih mogla da pozovem Bena ujutru. Možda bi mogao da nađe način da mi pošalje novac a da me ne otkuca. A onda...

Ne postoji onda.

Noć je puna zastrašujućih zvukova i šumova. Svako odzvanjanje koraka u daljini zvuči kao luđak sa sekirom koji dolazi po mene. Svako pucketanje grančice je ubica koji vreba. Oči me bole od napornog gledanja u mrak. Neprestano drhtim od straha, a i od hladnoće. Na kraju, tik pred zoru, tonem u isprekidan i iscrpljujući san. Budi me jarko sunce koje se probija kroz drveće. Nesigurno se dižem i otresam lišće i grančice sa odeće. Džodi mi je ostavila neseser; stavljam malo paste na prst i trljam zube, a onda se osećam glupo što se uopšte trudim.

Kosti me bole od umora, hladno mi je, ukočena sam i muka mi je od gladi. Jedini obrok u poslednjih trideset šest sati bio je onaj kroasan s Džodi. Moram da jedem. Ako pogledam oko kafea, možda i pronađem neki novčić da kupim sendvič i pozovem Bena.

Trebalo mi je tri sata da sakupim dovoljno sitnine za mali sendvič sa sirom. Proždirem ga, pa se nesrećno sklupčam na klupi u parku. Ovo je beznadežno. Ne mogu ja ovo. Više nisam ni sigurna zašto sam pobegla.

Mama je govorila istinu u vezi s Denom. Naravno. Ne bi mi ona to uradila. Ona me voli. Znam to. Nije ona kriva što ima bolest koja je ponekad tera da radi čudne stvari. Šta ja radim ovde, dođavola?

Sigurno je premrla od brige za mene. Sećam se kako bi poludela kada bih kasnila iz škole, jer je mislila da se desila neka nesreča. Kada sam išla na balet i u izviđače, sve vreme bi me čekala, ne ostavljajući me samu čak ni na sat vremena. Uvek mi je držala lekcije o tome da ne prihvatam slatkiše od nepoznatih ljudi i pridikovala da ne idem mračnim ulicama do stanice. Okej, umela je i žestoko da zasere. Ali ona je bolesna. To je protiv njene volje. Do sada sam to sebi rekla već hiljadu puta, ali sada po prvi put zaista verujem u to.

Kako sam ikada mogla da pomislim da je nije briga?

Kad bih mogla da nađem telefon i pozovem je, kladim se da bi... kladim se da bi...

Grabim torbu i ustajem, a suze mi se slivaju niz lice. Hoću moju mamu.

I iznenada, tu je.

Kao priviđenje. Stvarno je tu.

Pruža ruku. „Kejt, molim te...”

Na trenutak ne mogu ni da se pomerim. A onda joj trčim u zagrljaj, jecam joj u rame, izgovaram joj ime, iznova i iznova. „Izvini, mama”, mumlam pošto sam konačno prestala da zavijam. „Nemoj da plačeš, draga. Molim te. Ne mogu da podnesem da te vidim tako nesrećnu.” „Ali nakon svega što sam uradila! Zar nisi besna?” „Naravno da nisam!” Pojačava zagrljaj. „Kako bih sada mogla da budem besna? Poludela sam od brige.” „Ali zašto? Bila sam takva kučka...” „Zato što si sad na sigurnom”, kaže jednostavno.

Spušta glavu, potpuno posramljena. Kroz šta je sve prošla zbog mene? Oči su joj naduvene i crvene od plakanja, i izgleda kao da je smršala pet kila. Sigurno nije spavala danima.

~ 115 ~

Mama mi podiže ruksak. „Sigurno umireš od gladi. Hajde da pojedemo nešto pre nego što se vratimo i suočimo s posledicama?” „Da li si... da li si pričala sa tatom?” pitam. „Naravno. Kada sam mu rekla da nisi kod Fler, seo je na prvi avion iz Njujorka. Upravo sam ga dočekala na aerodromu.” „I tata je došao?”

Mama baca moju torbu na sto u kafeu i poziva kelnericu. „Oh, masovno smo se organizovali”, kaže suvo. „Povela sam i baku En. Sigurna sam da ona i tata upravo imaju lep otvoren razgovor.” „Mama! Nisi valjda!” „Od sada će stvari biti malo drugačije, draga.”

Kelnerica uzima našu porudžbinu i vraća se nakon nekoliko minuta s dve kafe i croque monsieur.

Uzimam tostirani sendvič i opečem usta na vreli sir i šunku. „Kejt”, kaže mama, „dugujem ti izvinjenje.” „Mama, naravno da mi ne duguješ! Ja sam ta koja je...” „Molim te, draga. Samo me saslušaj.”

Uzima kesicu šećera i nervozno je lupka o ivicu šolje. „Ne krivim te što misliš najgore o meni i Denu”, kaže. „Nikada ti nisam dala razlog da mi veruješ, zar ne? Ništa se nije desilo s njim, ali zašto bi poverovala u to?” „Verujem, mama”, kažem brzo. „Samo sam bila glupa...” „Nikada te ne bih namerno povredila, Kejt. Ali znam da nisam bila fer prema tebi i ne mogu samo bolest da krivim”, dodaje teško gutajući. „Propatila si više od dečaka i ne mogu sebi da oprostim zbog toga. Ponašala sam se prema tebi kao moja majka prema meni, onako kako sam se zaklinjala da se nikad neću ponašati prema svom detetu: kao prema nekom građaninu drugog reda.

Nije mi to bila namera, Kejt, časna reč. Uvek sam te volela koliko i Bena i Sema. Samo...”

Spušta šećer i krši prste. Držim dah; ne sećam se da sam ikada imala ovako iskren razgovor sa majkom. „Bila sam ljubomorna na tebe”, šapuće. „Grozno je to priznati da sam ljubomorna na sopstvenu kćerku. O, ne zato što si mlada i lepa, što jesi, naravno, ali i ja sam nekada bila mlada i lepa, iako je sad teško poverovati u to. Bila sam ljubomorna jer imaš energije i optimizma i tako ogroman kapacitet za sreću. Pokazala si mi šta sam mogla da budem, da se nisam rodila s ovom... ovom...” „Mama, ti si briljantna umetnica”, kažem beznadežno. „Ja nemam ni polovinu tvog talenta.” „Ali nikad ništa nisam uradila s njim, zar ne?” frustrirano zacvili.

Po prvi put je gledam i zaista je vidim. Ima samo četrdeset jednu godinu; samo je pet godina starija od Ele. A i dalje je ljupka, ispod slojeva brige i razočaranja, njene tropsko plave oči su tople, koža čista i zategnuta. Iznenada mi nije samo majka, dosadna, sredovečna domaćica, već prelepa mlada žena sa sopstvenim snovima i strahovima. Kada je imala sedamnaest godina sigurno nije očekivala da će joj život ispasti ovakav. Obe znamo da je tata ne primećuje mnogo - kao da je deo nameštaja, eto toliko joj poklanja pažnje. Iznenada shvatam da sam i ja delimično kriva. Htela sam da budem najvažnija devojčica u njegovom životu. Izgurala sam mamu.

Sećam se kada je planirala da me za rođendan iznenadi kampovanjem u dnu bašte; nisam imala više od šest ili sedam godina. Kupila je mali šator za nas dve, vreće za spavanje, čak i malu peć.

Sigurno je bila veoma uzbuđena zbog toga; nedeljama se pripremala.

Kada sam otvorila poklone i videla šator, bila sam oduševljena. „Ali hoću da idem na kampovanje s tatom”, rekla sam, otrčala i popela mu se u krilo.

Videla sam kako se snuždila i znala sam koliko sam je povredila. Ali nikada nije rekla ni reč.

Spakovala nam je sendviče i vreće za spavanje i veselo nam mahala ispraćajući nas u našu veliku avanturu.

Kakvo derište!

~ 116 ~

„Mama, još nije kasno”, navaljujem. „I dalje možeš da uradiš nešto sa slikanjem. Enja je rekla da možeš da imaš izložbu, zar ne? Mogla bi...” „Kejt, draga, obe znamo da se to neće desiti.” Stiska mi ruku. „Moram ponovo da počnem da pijem lekove. Pre ili kasnije ću se opet izgubiti, ako ne počnem da ih pijem. Verovatno pre. Neću moći da slikam kad ponovo počnem da ih uzimam. I sve ću vas izneveriti.” „Da li si”, pitam, „ikad zaista pokušala?”

Podiže kafu i ponovo je spušta netaknutu. Stariji par za susednim stolom drobi hleb i baca ga na zemlju. Ptice kljucaju kod njihovih nogu.

Mamine oči se pune suzama. „Kejt, žao mi je. Žao mi je zbog mnogo toga. Preveliku odgovornost sam stavila na tvoja pleća - ono što sam ti uradila kada ti je otac bio na Kipru...”

Muka mi je. Uvek se trudim da ne razmišljam o Tom danu. Sva ta krv. Bila sam tako uplašena oh, bože, tako uplašena. Morala sam da se ugasim i pretvaram da to nije stvarno, kao da sam gledala neki snimak i mogla bilo kada samo da pritisnem STOP i sve bi nestalo. Samo sam tako mogla da je spasem. Pocepala sam neke krpe - baka Klara ih je poklonila mami za Božić, naljutiće se - i obavila joj ih oko zglobova, kao na TV-u, i sve je delovalo tako uvrnuto, kao da se dešava nekom drugom. Kada su stigla ambulantna kola, skoro pa sam očekivala da mama ustane i nasmeje se, kaže da je sve bila blesava šala, da nije stvarno, da nije zaista pokušala da se ubije kako mi više ne bi bila mama.

Posle sam bila užasno besna. I preplašena. Čak i kada su doktori rekli da su joj dali lek od kojeg če joj biti bolje, i pošto ju je tata doveo kući, čvor straha u mom želucu nije nestao. Mogla bi to ponovo da uradi. Bilo kada, mogla bi da to ponovi, a ja možda neću biti tu da je spasim.

Morala sam da držim stražu. Nisam se usuđivala da spustim gard ni na trenutak. Sve oštre noževe sakrila sam u kredenac ispod stepeništa. Ispraznila sam bočice aspirina i paracetamola.

Bacila sam hemikalije protiv korova i izbeljivač, ah naravno, mogla je da ih ponovo kupi. Kada je tata bio kod kuće, vikendima ili uveče, onda je bilo u redu, znala sam da tad ništa ne bi pokušala, ali kad je bila sama - kada smo nas dve bile same...

Nikad nisam znala šta ću zateći po povratku iz škole. Vukla bih se preko staze, strepeći da otvorim zadnja vrata. „Bila sam tako uplašena, mama!”, plačem, ne mogavši više da se suzdržim. „Nisam se usuđivala da te volim, nisam smela da rizikujem! Nije da nisam htela - nije da me nije bilo briga...”

Mama zuri u mene, prebledela. „Morala sam da te mrzim. Zar ne vidiš? Morala sam da se nateram da verujem da ne bi bilo ništa strašno ako bi... ako ne bi bila tu. Nisam to mislila”, branim se dok mi se suze slivaju niz obraze. „Mislila sam da si to uradila zbog mene. Nisam znala kako da te sprečim da to ponoviš.

Toliko sam se plašila da te ne izgubim, morala sam da prestanem da te volim - morala sam da se zaštitim...”

Skače iz stolice i vuče me u zagrljaj. „Kejt, o Kejt! To nije bilo zbog tebe, nije imalo nikakve veze sa tobom”, žustro mi šapuće u kosu. Odvaja se i dlanovima mi obuhvata vlažno lice. „Kejt, slušaj me. Nisam to nameravala. Nikad nisam nameravala da se ubijem. Nikada te ne bih napustila, shvataš? Volim i tebe i dečake više nego ikog. Bila sam bolesna. Nisam zaista shvatala šta radim.” „Ali šta ako... Šta ako se ponovo razboliš?” „Bez obzira na to koliko sam bolesna, to nikad ne bih ponovo uradila. Nisam shvatala šta ti radim. Mislila sam da se radi samo o tati i meni, ali nisam bila u pravu.” „Volim te, mama”, jecam. „Izvini što sam pobegla.” „I ja tebe volim, Kejt”, kaže. „Rekla sam ti, od sada će biti drugačije. Nema više straha, dušo. Ni za jednu od nas. Obećavam.”

Ne znam šta je mama rekla tati u hotelu, ali kad je došao da me vidi, nije vrištao i vikao, niti uradio bilo šta što sam očekivala, već me je čvrsto zagrlio kao da me nije bilo godinama.

~ 117 ~

Odlazim u krevet i spavam punih osamnaest sati, a nakon buđenja osećam nalet olakšanja. Kao kada otvoriš oči nakon grozne noćne more i otkriješ da ništa od toga nije bilo stvarno. Kao da mi se sklonio ogroman teret s leđa. Više nisam ispunjena zebnjom. Shvatam da će sve biti okej. Ponovo se bacam pod prekrivač, srećno razdragana. Sve će biti okej.

Tuširam se i pronalazim male modrice, poput otisaka prstiju, na unutrašnjosti butina. Odlučno zaboravljam sve što se desilo s Mišelom. Bilo pa prošlo.

Tokom doručka primećujem da je nešto drugačije u vezi sa mamom i tatom. Ne znam o čemu se radi, ah oboje deluju stvarno čudno. Mama insistira da se zajedno vratimo vozom ispod Lamanša i ne dozvoljava tati da ostane u Parizu na nekom poslovnom sastanku, ali ono što je stvarno neverovatno jeste da on ne izgovara ni reč. Dok smo bili u kupovini s bakom En, otišao je i kupio mami jednu predivnu svetloplavu maramu iz Ermesa; iste boje kao njene oči. Nikad joj ne kupuje takve poklone.

Prvo mislim da je to zbog cele ove srceparajuće drame u poslednjih nekoliko nedelja i zbog mog bega u Pariz, ali se nije promenio čak ni kad smo se vratili kući i u normalu (ili onome što je normala u našoj kući). Svake večeri se vraća kući pre sedam i više ne ostaje u Londonu. I mama je mnogo opuštenija; ponovo uzima svoje srećne pilule, naravno, ali ne radi se samo o tome. Nije baš sva srećna, ne skakuće okolo praveći narukvice prijateljstva; više je kao neko koje bio u užasnoj saobraćajnoj nesreći i mislio da će ostati osakaćen za ceo život, pa se ispostavilo da nije baš toliko povređen. Ali i to je nešto.

Sve je nekako uvrnuto, ali na dobar način. Mogu da idem u školu i dobijam napade panike zbog ispita, kao normalni ljudi. Ne znam koliko će ovo primirje trajati, ali konačno osećam da mogu da dišem.

Polažem svoj poslednji ispit tri nedelje nakon povratka iz Pariza i odlazim na spavanje na, ono kao, nedelju dana.

Konačno ustajem oko podneva i silazim u Benovim boksericama i staroj majici. Mama već danima slika u svom ateljeu, pa nisam iznenađena što u kuhinji ne zatičem nikoga. Pravim malo tosta s marmajtom, sedam za kuhinjski sto, prelistavam Mejl i čekam da provri voda u čajniku, kad mama i tata ulaze zajedno i sedaju preko puta mene, kao na kakom poslovnom sastanku.

Gledam u jedno, pa u drugo. „Šta se dešava?” „Mislila sam da ne voliš marmajt”, kaže mama nervozno. „Obično ga ne volim, ali danas mi se jeo. Mama, zašto tata nije na poslu? Nešto nije u redu?” „Sve je u redu”, uzdiše tata. Deluje siv i umoran. „Imamo nešto važno da ti kažemo, samo smo čekali da završiš sa ispitima...” „Znala sam. Razvodite se, zar ne? O tome se ovde radi...” „Radi se o tebi, Kejt. Želimo da razgovaramo o fakultetu.”

Skrećem pogled. „U čemu je poenta?” „Saslušaj oca”, kaže mama oštro.

Neki put nisam sasvim sigurna da je ova nova mama bolja od stare. „Tvoja majka i ja smo podrobno razgovarali o ovome. Shvatili smo - ja sam shvatio - da je ovo tvoja odluka. Nemamo pravo da te sprečimo da uradiš ono što želiš. Ali”, dodaje brzo, „želimo da budeš bezbedna. Kejt, ti si još tako mlada. Preseljenje u Njujork je veoma veliki korak. Nije kao da ćeš skoknuti do Pariza. Ako nešto krene po zlu, bićeš veoma daleko od kuće.” „To si već rekao”, kažem, pokušavajući da ne zvučim ogorčeno. „Čemu sad ova predstava?” „Ben će za dve godine diplomirati na Oksfordu”, ubacuje se mama. „Želi da postdiplomske studije završi na Kolumbiji, a njegov mentor misli da će se lako upisati.”

Sležem ramenima. „Pa? Kakve to veze ima sa mnom?” „I Univerzitet Kolumbija je u Njujorku...” „Zna ona to, Bet. Gledaj, Kejt”, kaže tata, „ono što pokušavamo da kažemo je da ako zaista želiš da ideš na Univerzitet u Njujorku, mi ćemo te u potpunosti podržati ako sačekaš godinu dana i odeš ~ 118 ~

s Benom. Ne morate da živite zajedno - znam da vam treba sopstveni prostor, ali tvoja majka i ja bismo se osećali mnogo bolje kad bismo znali da je on u blizini.” „Misliš, da pauziram godinu dana posle mature?” „Mnogi đaci to rade. A meni bi u agenciji bio od koristi par ambicioznih ruku i očiju. Šta misliš o tome da u međuvremenu radiš za mene?” „Da li ti to ozbiljno?” „Možda uspem da ti sredim i posao u nekim novinama, ako povučem neke veze...”

Bacam mu se u zagrljaj. „Tata, to je fantastično! Ne smeta mi da čekam - postepeno ču graditi portfolio - ne mogu da verujem! Oh, hvala ti! Obećavam da ću biti pažljiva.” Grlim mamu. „Znam da si ga ti nagovorila, mama! Biću stvarno pažljiva! O bože, ovo je neverovatno...” „Slušaj, moram sad da pođem”, kaže tata dok ustaje. „Imam sastanak.”

Pre odlaska ljubi mamu u obraz; još nešto što donedavno nikad nije radio. Smeši mi se, ali mu osmeh ne doseže baš do očiju. Izgleda nekako pobeđeno. Po prvi put se pitam koliko ga je koštala ova porodična harmonija.

Nisam mala. Ne želim da moji roditelji na silu ostanu zajedno samo zbog mene. Samo želim da oboje budu srećni, kako bih ja mogla da nastavim sa svojim životom ne brinući za njih.

Mama ustaje da bi napravila čaj. „Nekad je tako lako zaboraviti koliko tvoj tata naporno radi”, kaže gledajući ga kroz kuhinjski prozor. „U poslednje vreme je pod velikim pritiskom. Džejms Nobl se nameračio na njega još otkako je tata prošlog leta odbio njegovu ponudu za preuzimanje. Ali još nije gotov. Nekoliko tatinih glavnih klijenata su...” „Džejms Nobl?” prekidam je. „On je čovek koji tati pravi sve ove neprilike.” Skida poklopac sa čajnika i viri unutra. „Prokleta voda je potpuno prekipela. Volela bih da mi tvoj otac dozvoli da kupim električni...”

Mučnina mi stiže do grla. „Mama!” upadam joj u reč. „Kejt? Draga, šta nije u redu? Izgledaš kao da si videla duha...”

Odgurujem stolicu. Udara o komodu, tanjiri se ljuljaju, ali ja i ne primećujem. „Džejms Nobl!” uzdišem. „Poznajem ga! On je Denov očuh!”

~ 119 ~

13

Ela „Tuže me?” „Žao mi je, draga”, kaže Lusi bespomoćno. „Znam koliko si se trudila da je spaseš. Samo žele da okrive nekog, a ti si najlakša meta. Sigurna sam da nije lično...” „Misle da sam im ubila bebu! Kako to može da ne bude lično?”

Odgurujem stolicu i koračam ka prozoru, boreći se da shvatim. Tuže me! Kako Ana i Din mogu da misle da sam ja kriva što je Houp umrla? Sve sam učinila da je spasem! Ni sekundu nisam napuštala bonicu kada im se kćerka razbolela. Ni oko sopstvenog deteta se ne bih više trudila.

Osim što ni sopstveno dete nisam mogla da spasem, zar ne? „Da li sam kriva?” Plačem, preturajući po stolu u potrazi za Houpinim kartonom. „Bila si prisutna. Da li sam nešto propustila, nešto što sam mogla da uradim...” „Prestani da se preispituješ, Ela. Nije ni trebalo da se vratiš na posao, pusti sad kopanje po papirologiji. Idi kući i odmaraj se.” Uzima mi Houpin karton iz ruku. „Šorovi možda neće ići do kraja. Trenutno su u šoku. Kao i ti”, dodaje nežno. „Prošle su samo dve nedelje otkako si izgubila sopstveno dete, Ela. Pogledaj se. Radiš po celi dan i noć, iscrpljuješ se. Moraš sebi dati vremena da preboliš.”

Naravno, misli da je beba bila Džeksonova. U jednom trenutku, dok sam ležala na podu hotelske sobe u Njujorku i polako počinjala da shvatam šta mi se dešava, i sama sam to pomislila; a onda mi je iznenada došlo jasno sećanje kako stojim u Vilijamovom kupatilu onog jutra kada su mi javili da je Džekson umro, kopam po torbi u potrazi za tamponom, iznervirana što mi je menstruacija poranila, nesvesna da će mi za koji trenutak zazvoniti mobilni i promeniti čitav život. Čak i dok mi je bol uzimao vazduh iz pluća, misli su mi jurile. Znači, Vilijamovo je?

Vazektomije nisu sto posto pouzdane. Nije nemoguće. Ne bi trebalo da sam uopšte trudna; nisam neka naivna tinejdžerka koja rizikuje. Svaki dan sam uzimala pilulu, pa sam opet ukačila. Ko kaže da Vilijam...

A onda sam se setila.

One večeri kada je Kuper došao u moju sobu, izjebali smo se u svakom smislu te reči.

Nisam izgubila Džeksonovu bebu, već bebu njegovog brata.

Vrata kancelarije se otvaraju i Lusi poskoči. „Mislim da bi trebalo da pogledate ovo, doktorko Stjuart”, kaže dežurna sestra uzimajući daljinski s mog stola i paleći televizor sa ravnim ekranom na zidu. „Na Skaju pričaju o tome već pola sata.”

Hvatam se za ivicu stola. „Oh, bože”, udišem.

Ana Šor gleda direktno u kameru, kao da me vidi iz televizora. „Verovali smo osobi za koju su rekli da je najbolja u Princezi Juženi”, kaže isprekidanog glasa. „Poverili smo im našu kćerku.

Obećali su nam da će dobiti najbolju moguću negu. Ali umrla je zbog lekara koji nisu mislili da je vredi spašavati. Za njih je bila samo broj, samo trošak koji bi da izbegnu.”

Zarivam nokte u dlanove. Ne misli... sigurno ne misli...

Din se pojavljuje na ekranu i grli suprugu dok se ona okreće i jeca mu u rame. Nespretno čita s parčeta papira u ruci. „Nadamo se da će Glavni zdravstveni odbor odrediti prikladne disciplinske mere kao odgovor na nivo nemara upletenog osoblja i da će bolničke procedure biti poboljšane kako bi osigurali da se

~ 120 ~

ovakvi tragični neuspesi nikada više ne ponove”, kaže kruto. „Obeležje civilizovanog društva ogleda se u načinu na koji se odnosi prema svojim najranjivijim članovima, najmlađima, najstarijima i invalidima. Nijedan roditelj ne bi smeo da prođe kroz ono što smo mi prošli u proteklih nekoliko sedmica.”

Novinar nastavlja priču dok Ričard Ejndžel izlazi iz bolnice ka načičkanim mikrofonima. „Odbor Princeze Juženi ponudio je izvinjenje porodici Šor i uverio ih da je istraga pokrenuta.” „Ovog trenutka želim da se izvinim zbog bola koji je nanet gospodinu i gospođi Šor” kaže Ejndžel smireno. „Još nismo primili zvaničnu žalbu, ali je interna istraga pokrenuta čim sam saznao za slučaj i svakako ćemo vas obaveštavati o daljem toku.” „To je sve?”, uzviknem dok se Ejndžel okreće na peti i pucketa prstima. „Samo to je imao da kaže? Bez isticanja poverenja u svoje osoblje?” „To je samo formalna izjava”, kaže Lusi, a kao da joj je neprijatno. „Sigurna sam da će se postarati da imaš svu pravnu...” „U pravu si”, hladno je prekidam. „Trebalo bi da odem kući i odmorim se.” „Ela...”

Grlo mi se zatvara dok besno lupam vratima za sobom. Po prvi put shvatam da će me ova tužba koštati ne samo posla i dalje karijere, već i najbližih prijatelja. Da li i ona misli da sam kriva? Da sam uplela lični život u posao i napravila grešku koja je moju pacijentkinju koštala života?

Potrebno mi je da bar ona veruje u mene, jer ja ne mogu.

U subotu ustajem rano, nabacujem stare farmerke i majicu i spuštam vrata tavana. Na trenutak oklevam, držim ruku na konopcu merdevina i zurim u zagušljivi mrak. Kajem se što nisam progutala ponos i zamolila Lusi da dođe i pomogne mi.

Nemoj sad da izgubiš živce.

Pažljivo se penjem merdevinama, a šavovi, koji još zarastaju, bolno se zatežu od napora.

Baterijskom lampom osvetljavam krovne grede.

Natrpani zagušljivi prostor popunjen je kartonskim kutijama i crnim kesama za smeće, natrpanim jedna na drugu. U njima su pomešane Džeksonove knjige i odeća, njegova kolekcija antikvarnih noževa za lov, dragoceni set za šah od slonovače, uramljene fotografije s veličanja, CD-i, štapovi za pecanje, trofeji iz pucanja u vazduh, teniski reketi, skijaške čizme, neispravni delovi kompjutera, DVD-i, kasete, izgužvani sportski časopisi, američka zastava u staklenoj kutiji, uredno složena u trougao, zvezda okrenutih nagore, metar dugačka riba od drveta - svi ostaci njegove četrdeset jedne - ne, četrdeset dve! - godine na ovoj planeti.

Spuštam jednu po jednu kesu u kutiju i vučem ih, dahćući, u spavaću sobu. Kad je Džekson umro, nisam mogla podneti da gledam bilo šta što me je podsećalo na njega. Ali moram da se pozabavim time ako hoću da krenem napred. Ne mogu to više da odlažem.

Polako počinjem da sortiram gomilu. Ubrzo su mi obrazi mokri od uspomena. Još tužniji su mi suveniri koji meni ništa ne znače: presovano cveće koje i dalje ima blag miris jasmina, par iznošenih bež večernjih rukavica koje nisam ranije videla, mala Tifanijeva kutija sa srebrnom zvečkom za bebe. Šta su Džeksonu značile ove stvari? Kakve su njihove priče?

Otvaram pohabani kožni putni kovčeg na dnu kreveta - nasleđen od roditelja, jedna od malobrojnih stvari koje je Džekson dopremio ovamo kada se preselio - i izbacujem ćebad iz njih.

Pažljivo ga punim stvarima koje ne mogu da poklonim ili bacim: slike s venčanja, njegove beležnice i noževe. Dodajem iznošenu bledoplavu pamučnu majicu koja mu je lepo stajala i duksericu s koledža koju je nosio svaki dan na trčanje. Ostatak odeće ću pokloniti humanitarnoj organizaciji Jedan je svet na Kings roudu, kao i većinu njegovih knjiga i diskova.

Mahinalno stavljam i presovano cveće, rukavice i Tifanijevu zvečku u kovčeg. Možda ću ih poslati Kuperu. Ako su Džeksonu dovoljno značile da ih ponese u London, onda su suviše važne da bih ih bacila.

Do kraja dana sam fizički izmorena i emocionalno iscrpljena. Skupljajući poslednje atome snage, stavljam kartonske kutije u Džeksonovu tojotu hibrid, sedam za volan i nameštam sedište tako da ~ 121 ~

bih mogla da dohvatim papučice. Umeli smo da se šalimo kako su Džeksonove noge toliko duge da bi i sa zadnjeg sedišta mogao da ih dohvati. Palim motor. Na moje čuđenje, iako je stajao u garaži dva meseca, odmah se pali, a njegov omiljeni CD, Feels Like Today benda Raskol flats počinje automatski da svira. Vadim ga, stavljam u omot i u najbližu kutiju na prednjem sedištu.

Parkiram na zabranjenom mestu ispred dobrotvorne prodavnice. Sredovečna žena, izbeljene kose i u odvratnoj šarenoj haljini, izlazi da mi pomogne sa istovarom. „Hvala ti, draga”, kaže južnjačkim akcentom dok bacam poslednju kutiju pored kase. „Možeš li da pričuvaš radnju dok odnesem neke od ovih stvari?”

Nestaje pre nego što stignem da odbijem. Muvam se blizu prozora kako bih pazila da mi pauk ne odnese auto. Vidi se da sam u Čelsiju, pomislim osorno, gledajući po radnji: sve donirane tašne su marke Luj Viton, a odela prošlogodišnji Šanel.

U izlogu se nalazi prelepi pamučni set za bebe. Naginjem se, oduševljena malenom odećom i izuzetnim krojem. Tako je lep. Potpuno nepraktičan, ali lep. Bebe uglavnom viđam u minijaturnim bolničkim ogrtačima ili običnim benkicama.

Na polici pored mog ramena stoji par malih svetloroze kožnih cipela išaranih tananim zlatnim suncima. Uzimam ih i stavljam na dlan.

Tuga me preplavljuje poput cunamija, naleće niotkuda. Stojim u ogromnom izlogu prodavnice, a bolni jecaji grče mi telo dok zavijam poput deteta, groznim zadihanim jaucima, grcam i borim se za dah. Plačem za Džeksonom i bebom koja se kratko zadržala, i za svom decom koju nikada neću moći da imam. Bale i suze mi se mešaju na obrazima. Hvatam se za najbližu policu i predajem se svemu zato što jednostavno ne mogu da uradim bilo šta drugo. Potpuno me preplavljuje veličina mog gubitka.

Jedva da sam svesna prodavačice koja me grli i odvodi u zadnji deo prodavnice, gde me privija na svoje obimne cvetne grudi i tapka po leđima kao da sam dete. „Izbaci sve iz sebe, draga”, umiruje me. „Biće ti bolje. Tako je. Hajde, lepo se isplači.”

Naričem joj u rame sve dok mi ne ponestane suza. Pre dva meseca bih se zapanjila i posramila zbog ovakvog javnog sloma. Uvek sam se ponosila svojom samokontrolom. Ali tuga me je prenela u neki novi svet, gde su samodisciplina i profesionalni uspeh bezvredni. Uvek sam ja bila ta koja je hrabrila ljude i spašavala živote. Sada zavisim od ljubaznosti neznanaca da bih preživela dan za danom.

Pre nekoliko trenutaka sažaljevala sam ovu ženu izbeljene kose, u staromodnoj haljini. A sada se hvatam za nju kao da je ona sve što me drži da ne padnem preko ivice.

Na ranjivost sam oduvek gledala kao na slabost. Kako sam mogla biti tako arogantna? „Ja sam sina izgubila pre tri godine”, kaže neočekivano kada mi se oluja tuge konačno smirila, i ja tonem, iscrpljena, na drvenoj stolici pored magacina. „Raznela ga je bomba u Iraku. Prvih nekoliko meseci sam se dobro držala, imala sam osećaj kao da je i dalje na ratištu. Kada sam jednog dana krenula po božićne ukrase, tada me je udarilo. Jedino je on dovoljno visok da dohvati najvišu policu u ormanu.”

Glasno tresem nos u maramicu. „Moj suprug je umro pre dva meseca”, kažem. „Zakačio je virus i umro, bez upozorenja. Nisam stigla ni da se oprostim.” Udišem duboko i gledam je pravo u oči. „Nisam ga volela. Bio mi je najbolji prijatelj, ali ga nisam volela koliko je trebalo, kako žena treba da voli svog muža.” „Oh, draga”, kaže toplo. „Žao mi je.”

Nije htela da kaže da joj je žao što je umro. Žao joj je mene, jer nisam znala kako da ga volim.

Grlim kolena u mraku, ušuškavam stopala pod sobom na sofi. Dva je sata ujutru, ali ne mogu da spavam. Od svih stvari koje su me mogle potresti. Odeća za bebe. Živi sam kliše.

Radeći u bolnici upoznala sam na desetine žena koje su provele godine očajnički jureći san o sopstvenom detetu: bebe iz epruvete imaju veće šanse da se rode prevremeno nego one začete prirodnim putem, naročito što su mnoge od njih blizanci. Za majke poput Ane Šor čudesna deca iz

~ 122 ~

činije za puter predstavljaju kulminaciju godina testova, injekcija, neuspeha i razočaranja; često su te dragocene i krhke bebe njihova poslednja šansa. Slušala sam priče o raspadanju na odeljku za bebe u supermarketu, o prelaženju ulice kako bi izbegle da prođu pored prodavnice bebi-opreme, o štrecanju na plač deteta u avionu i fantaziranju o krađi bebe koja je na trenutak ostavljena sama u kolicima. Saosećajno sam slušala i potom se pitala koliko li su njihovi životi prazni kad im je potrebna beba da bi ih upotpunila.

Glad za bebama. Nikad to nisam razumela, sve do sada. Stezanje utrobe, agonija praznine koju ništa ne može ispuniti.

Gorko se smešim u mraku. Većinu života sam provela radeći s njima i nikada nisam osetila ni trunku materinskog instinkta. Uništila sam brak odbijajući, između ostalog, da svom suprugu podarim dete. Sada sam jalova udovica, a hormoni su mi se konačno probudili i bacili u akciju. Ako ima Boga, onda Ona ima bolestan smisao za humor.

Ustajem i sipam veliku čašu belog vina iz frižidera. Mislila sam da mi je život sređen. Vrtoglavo uspešna karijera, nezavisna od dece, šarmantni suprug koji mi je veoma drag i - šlag na torti strastveni i iskusni stariji ljubavnik, kada mi je potrebno uzbuđenje na brzaka. Mislila sam da mogu sve da imam; mislila da ću moći da žongliram i ne ispustim nijednu lopticu. Reč oholost kao da je izmišljena za mene.

Džekson je imao teoriju: karmički kreditni plan. Verovao je da čovek skuplja karmičke poene, dobre i loše, u zavisnosti od toga kako živi. A pre ili kasnije, dobija račun.

Sve mi je izmaklo. Suprug, ljubavnik, karijera, deca - sve je nestalo.

Ispijam vino i sipam još jednu čašu. Toliko sam se plašila da ću završiti kao moja majka, ili kao Lusi, ili kao jedna od hiljade žena koje muškarci šutnu čim se pojavi neka mlađa, lepša, zategnutija.

Mislila sam da sam se zaštitila kada sam se udala za čoveka kog ne volim. A samo sam se ogradila od svega što život čini vrednim.

Sigurno sam zaspala, jer me je prenuo zvuk telefona. Ustajem, a srce mi tuče. Još nije ni svanulo.

Bacam pogled na televizor - pet i trideset pet. Grudi mi se stežu u panici i borim se da se kontrolišem. To je samo telefon.

Automatska sekretarica se uključuje i slušam sebe kako govorim ljudima da ostave poruku. „Ela? Jesi li tu?”

Začuvši njegov glas, uprkos svemu, osećam jadno zadovoljstvo i uzbuđenje. Poslednji put smo razgovarali pre dve nedelje, kada mi je rekao da je Bet našla Kejt na klupi u Parizu. Znam da je kukavički što izbegavam njegove pozive, ali nemam dovoljno poverenja u sebe da bih pričala s njim. „Slušaj, znam da je gluvo doba noći i žao mi je ako sam te probudio. Ne mogu da spavam. Ne znam da li si zauzeta ili samo nećeš da pričaš sa mnom, ali ne možeš ovako sve da ostaviš, Ela. Molim te, javi se ako si tu.”

Glas mu odzvanja po stanu. Tiho se odmičem od sekretarice, kao da može da me vidi i čuje. „Ela, moramo da razgovaramo. Moram nešto važno da ti kažem. Ako je zaista kraj, mogu to da prihvatim, ali prvo moram da znam šta se dogodilo. Makar mi toliko duguješ.”

O, bože! Ovo je tako teško. Zašto sam morala da se zaljubim u jedinog čoveka kog ne mogu da imam? „Ela, znam za Džeksonovu bebu”, kaže Vilijam tiho. Gubim tlo. „Znam da ti je sigurno teško. Zapravo, ne znam, ali mogu da zamislim.” Uzdiše. „To ne utiče na moja osećanja prema tebi, Ela. Ništa i ne može. Možda ne želiš to da čuješ, ali volim te. Ne moraš ništa da uradiš s tom informacijom; nisam siguran ni da li bih želeo da uradiš nešto. Samo sam morao to da kažem, to je sve.”

Nakon duge tišine pomislim da je Vilijam spustio slušalicu.

Poskočim kad ponovo progovori. „Uvek smo govorili da ćemo ostati prijatelji. Ne držim te za nekoga ko ne poštuje dogovore, Ela.”

~ 123 ~

Osam godina mi je bilo potrebno da priznam da sam zaljubljena u ovog čoveka. Sada moram da ga se odreknem, jer konačno shvatam da jedini način da sredim svoj život jeste da postupim ispravno - bar na kraju.

U pravu je. Ako ništa drugo, dugujem mu objašnjenje. Podižem slušalicu. „Poštujem ih”, kažem. „Bože, užasno izgledaš”, kaže Vilijam. „Baš ti hvala. Sada se osećam mnogo bolje.”

Kezi se i privlači stolicu. Drago mi je što je za ručak izabrao javno i prometno mesto poput bistroa Čelsi. Tako će i ovo lakše proći.

Ipak ne. Ništa ne bi smanjilo ovu apsolutno očajničku agoniju.

Pomeram stolicu u hladovinu. Englesko vreme je uobičajeno prevrtljivo, krajem aprila nas zavodi blistavim avgustovskim suncem, što će do maja bez sumnje prerasti u ledenu novembarsku maglu. Trebalo mi je trideset šest leta, ali sam na teži način konačno naučila da, kao ridokosa, nikada ne mogu da pocrnim. „Japanke?”, čudi se Vilijam gledajući mi u stopala. „Japanke od zlatne kože. Metali su veoma moderni ovog leta”, branim se. „Pa ti mrziš sandale. Nisam znao da je situacija toliko ozbiljna. Da sam znao da si spala na prnje i japanke, ranije bih reagovao.”

Vilijam je već poručio vino, skupi montraše. Sipa mi ohlađeno vino i ja ga pijuckam, nespretno petljajući s nožicom čaše. Nijedno od nas dvoje ne želi, niti ume, da započne razgovor.

Naručujemo ručak - file od prepelice za Vilijama, francuska salata s kuvanom pačjom džigericom za mene - i gledamo prolaznike na Slounovom trgu. Grupa dece iz obližnje škole Hil haus prolazi u prepoznatljivim bermudama boje cimeta i bež majicama, smejući se i laktajući se. Za oko mi zapada devojčica od oko pet godina, s debelim riđim kikama i pegicama. Izgleda kao ja u njenim godinama.

Da sam imala ćerku, pitam se da li bi tako izgledala.

Lomim štapić hleba i uredno slažem delove po stolu. „Kako je Kejt?” „Dobro”, kaže iznenađeno. „Nemam pojma šta se desilo u Parizu - nisam ni siguran da želim da znam. Ali mnogo je srećnija otkako smo se vratili. Naravno, Bet je ponovo stabilna, tako da to pomaže.” „Nije propustila nijedan ispit?” „Vratila se na vreme. Sutra polaže poslednji. Znaš kako je fokusirana, ni kad je raspoložena ne možeš ništa da izvučeš iz nje. Ipak je otkačila onog prokletog dečka, što je najbolja vest koju sam čuo u poslednje vreme.” Okleva. „Zna za nas, Ela. Videla nas je one noći na parkingu stanice.”

Igram se salvetom, odugovlačim. „Znala si!” iznenada me optužuje. „Došla je kod mene”, priznajem. „Pre nekoliko nedelja. Zamolila me je da ti ništa ne kažem.”

Sipa nam oboma po još jednu čašu vina, a potom zuri u dno svoje čaše, kao da su svi odgovori tamo zapisani. „Da li se to krije iza svega ovoga?”, kaže konačno. „Ovoga što se dešava s nama?” „Delimično.” Uzdišem. „Sve je u pitanju. Vilijame. Kada smo počeli, niko nije trebalo da bude povređen. Trebalo je da bude zabavno.” Odgurujem netaknutu salatu, osećajući iznenadnu mučninu i od same pomisli na hranu. „Mislila sam da je ovo nešto samo naše, ali nije, zar ne? Čitav niz ljudi je pogođen ovom aferom. Bet, naravno, i Džekson - iako nije znao za tebe, ipak nas je to otrovalo. A sada i Kejt. Zbog nas je pobegla. Mogli su da je siluju ili ubiju zbog nas. Ne možemo se pretvarati da se to ne računa.” „Naravno da se računa, Ela. Ali Kejt razume. Zna da njena majka i ja...” „Ima sedamnaest godina, Vilijame. Još je dete.”

~ 124 ~

„Čitavog života živela je sa Bet”, trezveno će. „Razume.” „I ne radi se samo o Kejt. Tu su i Ben i Sem...” „Ben je na univerzitetu, ima svoj život. Otići će na Kolumbiju čim završi Oksford. Roditelji mu više ne trebaju. A Sem je u internatu. Uvek će imati dom u koji može da se vrati, ma šta da se desi, ali njegov svakodnevni život je u školi, ne s nama.” Mršti se. „Ela, moja deca nisu problem. Već osam godina znaš za njih. Šta ti se zaista mota po glavi?” „Oženjen si, Vilijame. Odjednom mi je to bitno. Ne mogu to da objasnim.” „Rekao sam ti. Napustiću je.” „Vilijame, znaš da to nisam...” „Već sam razgovarao o tome s njom.”

Obaram čašu, prosipajući vino po stolu. „Pa, na neki način”, ispravlja se. Iznenada izbegava da me pogleda u oči. „Kejtino bekstvo je, na neki čudan način, iznelo sve na videlo. Bet zapravo ne zna za tebe, ali pretpostavlja da imam nekog.

Zamolila me je da ostanem s njom do leta, dok Kejt ne završi s ispitima.” Hvata me za ruku, ali je ja izvlačim. „Ela, molim te. Čekaj me. Neće proći još mnogo. Čekali smo osam godina, sigurno možeš...” „Vilijame, nikada ti to nisam tražila!” uzvikujem preneraženo. „Ne možeš da je ostaviš zbog mene!” „A šta misliš, čemu sve ovo?” „Nikada nisam htela da ti rasturim brak...” „Zaboga, Ela! Preuzmi svoj deo proklete odgovornosti!”, uzvikuje iznenada besan. Udara šakom o sto. „Ne možeš da spavaš sa mnom osam godina, pustiš me da se zaljubim u tebe, a onda se povučeš podignutih ruku i kažeš da to nema veze s tobom! Onog trenutka kad si me poljubila u parku, sve je tada počelo da ima veze s tobom! A zašto bih je napustio, ako ne zbog tebe?”

Zapanjeno zurim u njega - ja sam ovo uradila. Ja sam pokrenula ovo. Započela sam lančanu reakciju koja je uništila život svima koji su povezani sa mnom.

Vilijam s naporom pokušava da se pribere i oprezno se smeši. „Ela, možemo li, molim te, da zaboravimo na to? Hajde da mislimo na budućnost, ne na prošlost.”

Moram da ispravim greške. „Ela? Za nekoliko nedelja Bet će s Enjom otići na slikarski odmor u Italiju, pre nekoliko meseci su ga isplanirale. Mogli bismo...” „Ne volim te, Vilijame!”, kažem jasno. Uzmiče kao da sam ga udarila. „Žao mi je”, kažem mirnog pogleda. „Naravno, veoma si mi drag. Super smo se proveli. Ali ne volim te. Ne želim da ostaviš ženu zbog mene. Nema svrhe.” „Ne verujem ti”, kaže promuklo.

Tresu mi se ruke. Krijem ih pod stolom. „Uvek smo govorili: ako jedno od nas želi da okonča ovo, samo treba da ode, bez pitanja.

Jednostavno nam više ne ide, Vilijame. Potreban mi je neko s manje problema...” „Misliš da je neću ostaviti, zar ne? O tome se radi, zar ne? Ne krivim te, zvuči kao otrcana žvaka.” Nestrpljivo se naginje napred. „Ali ja to stvarno mislim, Ela. Samo mi pruži šansu i uradiću to. Znam da me voliš...” „Beba nije bila Džeksonova.”

Zgranuto zuri u mene. „Nisi mi bio jedini, Vilijame, znaš to. Na kraju krajeva, mi nismo u braku, zar ne?”

Gledam kako mu se svetio u očima gasi. Ne mogu da podnesem bol i razbijanje iluzije koje je usledilo. Instinktivno pružam ruku ka njemu, a on je gleda na svojoj kao da je moj dodir otrovan. „Kučko!”, izdiše.

~ 125 ~

Ustaje tako naglo da se stolica prevrće, vadi nekoliko novčanica iz novčanika i baca ih na sto. „Ovo bi trebalo da pokrije tvoju tarifu.” „Vilijame...”

Gleda me s gađenjem. „Džekson je još i imao sreće!”, kaže hladno i odlazi ne osvrnuvši se. „Idiote!” uzdiše Lusi kad sam se pojavila na njenim vratima i bacila joj se u zagrljaj nekontrolisano plačući, „ne možeš tek tako da ga vratiš ženi, kao da je igračka koja ti je dosadila. To se ne radi tako. Znam da pokušavaš da uradiš pravu stvar, Ela, ali sada je kasno za to. Nekad je ostajanje i život u laži nepoštenije od hrabrog odlaska. Makar ja to znam. Kada je Lorens otišao, mislila sam da je to nešto najgore što mi se ikada desilo, ali kad je šok prošao, shvatila sam da je u pravu što je otišao. Godinama smo folirali brak. Odlaskom mi je dao šansu da ostvarim iskrenu vezu s nekim drugim. Ti i Vilijam se volite, Ela. Ne želim da zvučim patetično, ali ljubav je tako dragocena. Nemaš prava da to odbaciš.” „O, bože!” očajno zavapim. „Šta sam učinila?”

Ne odgovara mi na pozive. Nakon deset dana prestajem da ga zovem. Htela sam konačan raskid. E pa, savršeno sam ga izvela.

Idem na posao jer ne znam šta bih drugo radila, ali mi to više nije beg. Plašim se da ne napravim još jednu grešku. Kao da sam iznenada zaboravila da hodam; ono što mi je nekada dolazilo instinktivno, sada preterano analiziram, paralizovana od straha. Bolno sam temeljna dok iznova proveravam najjednostavnije procedure. Houp nije prva beba koju sam izgubila zbog pogrešne procene; svaki lekar živi sa zapanjujućom činjenicom da njegove greške i pogrešne procene zaista mogu ubiti pacijenta. Nije njena smrt dovela do nedostatka samopouzdanja; moje kolebanje je dovelo do njene smrti. Kako mogu da verujem sopstvenom rasuđivanju na poslu kad mi ono tako očigledno manjka u svim drugim aspektima života?

Dobrovoljno se javljam da radim i za Prvi maj, jer ne mogu da podnesem da budem kod kuće.

Sedim u kancelariji i zurim u Houpin patološki izveštaj, ne čitajući ga zaista - ne moram, znam ga napamet. Utom Ričard Ejndžel ulazi bez kucanja. „Doktorko Stjuart, možemo li da razgovaramo?”

Sležem ramenima.

Povlači kožnu stolicu s druge strane stola, što dalje od mene, kao da je moje prisustvo toksično, i seda. S obzirom na moju sreću u poslednje vreme, to mu je možda i pametno. „Ovde sam po zahtevu doktorke Nikolson”, počinje oštro. Naravno: ne želi da pomislim da je ovde zbog profesionalne solidarnosti. „Lusi me je ubedila - suprotno mom zdravom razumu, dodao bih - da zamolim Odbor da održi sastanak kako bismo prodiskutovali o slučaju Šor pre zvanične istrage.”

Mršti se kao da je posisao limun. „Ovo će biti vaša prilika - vaša jedina prilika - da se oglasite pre nego što odlučimo koji nivo podrške bolnica može da vam ponudi. Ne moram da vam govorim da vam budućnost zavisi od ishoda te odluke.” „Nećete ponuditi poravnanje Šorovima?”, pitam iznenađeno. „Oni su svoju žalbu već izneli u javnost, što je, siguran sam da ste svesni toga, izuzetno ozbiljno”, kaže neprijatno. „Ovo je veoma nesrećan splet okolnosti. Tiho, brzo i diskretno rešenje sada je nemoguće.” Hoće da kaže da bolnički Odbor ne može samo da plati prigušivanje negativne medijske kampanje, stoga će momentalno priznati krivicu, čime ću ja biti ostavljena na cedilu.

Ne zavaravaju me njegova uverenja o nepristrasnoj istrazi. Ako bude po njegovom, biću prepuštena samoj sebi, na milost i nemilost krvožednim novinarima, koji prosto obožavaju tragične priče o mrtvim bebama jer im povećavaju tiraž. „Ne dopadam ti se, zar ne?”, pitam razgovorljivo.

Ne pomera se. „Moje lično mišljenje ne igra nikakvu ulogu.” „Ma daj, Ričarde!”, peckam ga. „Ti si svoje lično mišljenje veoma jasno pokazao. Čekaš ovu priliku još otkako si preuzeo tu poziciju.”

~ 126 ~

„Ako misliš na moje neslaganje s tvojim intuitivnim pristupom radu, onda - da, zaista sam strahovao da će doći baš do ovakvog razvoja događaja!” breca se. „Ti si emotivna, instinktivna u dijagnostikovanju i samovoljno empatična...” „Samovoljno empatična?” „Nismo mi dobrotvorna organizacija, doktorko Stjuart. Ovo je posao. Naši klijenti očekuju najbolju...” „Naši pacijenti očekuju da ih tretiramo kao ljudska bića, a ne kao fabrički uzgajane piliće na nekoj medicinskoj pokretnoj traci!” uzviknem. „U tri četvrtine slučajeva precizna istorija bolesti daće ispravnu dijagnozu pre nego što i upotrebiš stetoskop. Da bi to uradio, moraš da znaš ko ti je pacijent i zašto je došao. Naravno da moraš biti empatičan...”

Ustaje. „Ovo je besmisleno, vidim da imamo fundamentalno razmimoilaženje u pristupu klijentima. Bez obzira na ishod istrage, možda biste želeli da razmislite, doktorko Stjuart, da li je vaša filozofija u potpunosti usklađena s filozofijom ove bolnice.” Zaustavlja se na vratima. „Odbor će se sastati dvadeset trećeg ovog meseca. Nema potrebe da posebno naglašavam koliko je za vas važno da se pojavite.”

Moj pritiskač hartije udara u vrata koja je zatvorio za sobom i razbija se u deliće. Kopile. Kopile! Šta Lusi kog vraga radi s njim?

Naravno, znam odgovor na to pitanje. Ričard Ejndžel je sve ono što Lorens Nikolson nije: predvidljiv, organizovan, moralno ispravan (na svoj način; nikada ne bi pogazio obećanje ili prekršio pravilo) i uznemirujuće iskren. Zaista veruje da je njegov način vođenja bolnice u najboljem interesu klijenata. Da je forenzički patolog, njegova posvećenost i usredsređenost na detalje bili bi vredni divljenja. Prosto je tužno, s obzirom na njegov nedostatak manira, što naši pacijenti još imaju puis.

Kada sam stigla kući, moj bes se pretvorio u očaj. Ako me bolnica ne podrži, male su šanse da ću dobiti parnicu. A ako je izgubim...

U teoriji, svi lekari su pokriveni osiguranjem u slučaju greške u radu, ali u praksi to osiguranje ne vredi ni pišljiva boba. Kao i većina zdravstvenih radnika, zbog visokorizičnog posla, imam dodatno osiguranje, koje sama plaćam. To jest, imala sam. S obzirom na to šta se sve desilo u prethodna tri meseca, malo sam zapostavila papirologiju.

Tražim ključeve od kuće. Mogla bih da izgubim dozvolu za rad, posao, sve.

Pre samo dvanaest nedelja preživljavala sam užas. Sada to više nije bitno. Karijera mi deluje nevažno u poređenju sa svime što sam izgubila. Neka prilika izlazi iz senke. Svetlost mu pada na lice i ja vrištim. Džekson! „Nisam hteo da te uplašim”, kaže. „Pa šta očekuješ kad iz mraka skočiš na mene! Šta, kog đavola, radiš ovde?” „Čekam da se vratiš kući.” „Bolje uđi pre nego što neko pozove policiju.”

Drhtim od šoka. Ispuštam torbu u hodniku i spremam se da odem u kuhinju i pristavim kafu, ali umesto toga, okrećem se ka bifeu u dnevnoj sobi. Treba mi alkohol.

Sipam nam pozamašnu dozu viskija i dodajem mu čašu ne trudeći se da ga pitam da li želi piće. „Nasmrt si me preplašio. Zašto mi nisi rekao da dolaziš?” „Zato što bi pustila pse na mene.”

Bio je u pravu.

Ispijam piće i sipam još jedno. „Slušaj, Kuperu. Kasno je, a ja sam stvarno umorna. Imala sam jeziv dan na poslu i potreban mi je san. Ne znam šta ti treba od mene, ali ne mogu večeras da se bakćem time. Ako ti treba prenoćište, imam praznu sobu...” „Došao sam da ti dam ovo.”

S nelagodom gura svežanj papira ka meni. Spuštam čašu, ali ih ne uzimam.

~ 127 ~

„Uzmi ih!”, kaže Kuper, skoro ljut.

Zurim u njega, u ovog snažnog, ogorčenog i prelepog muškarca, koji toliko liči na mog mrtvog muža, ali je nalik i Vilijamu, u svojoj apsolutnoj, arogantnoj samouverenosti, a opet potpuno drugačiji od obojice. Jedva ga poznajem, ali mi se svakako ne dopada. A opet me privlači na neki neobjašnjiv način. Poseduje neku tajnovitu snagu koja privlači; mračnu i opasnu harizmu koja je skoro hipnotička. Osećam neočekivano pulsiranje medu nogama.

Uzimam svežanj koverata, a ruka mi drhti; od straha ili želje, ne znam ni sama. Ima ih oko trideset; sudeći po pečatima, i starijih od deset godina. Sve su adresirane na Kupera, Džeksonovim poznatim, upadljivim rukopisom. „Ne razumem. Zašto mi ih daješ?”

Ignoriše pitanje. „Zadrži ih. Ne želim ih natrag.” „Zašto si zaista ovde, Kupere?”, pitam umorno. „Mogao si mi ih poslati i poštom. Nisi morao lično da ih donosiš. Da li želiš nešto? Većinu Džeksonovih stvari sam dala u dobrotvorne svrhe.

Ipak, sačuvala sam neke sitnice u slučaju da ih želiš.”

Ne odgovara mi.

Dodirnem mu ruku. „Kupere?” „Da sam ih poslao”, kaže dok mu kobaltne oči sevaju. „Ne bih mogao ovo da uradim.”

Poljubac mu je snažan, uzbudljiv, strastven, vreo. Grudi mi se bolno pripijaju uz njegove, a među nogama osećam klizavi nalet vlažnosti. „Mrzeo sam te od trenutka kad sam te ugledao”, šapuće mi Kuper u kosu. „Oh, bože, kako te mrzim!” Nežno ga ljubim u besna usta. „I ja tebe mrzim”, šapućem mu.

14. februar 2008.

Feldenska ulica London SW6 Dragi Kupere, Sretan Dan zaljubljenih, batice! I hvala ti za rođendansku čestitku. Ela je ponovo zaboravila; što nije ništa novo. Pretpostavljam da ću ove godine morati sam sebi da kupim poklon. Dok ovo pismo stigne do tebe, biću vlasnik indijana od 250 kubika iz 1972. godine! Koštaće me, ali ne onoliko koliko bi trebalo, zahvaljujući Ibeju. Mislim da ću smekšati Elu ako joj izazovem osećaj krivice!

Ona još ne zna, ali to će biti fer razmena. A i nešto što i ona godinama želi. Vraćam se kući, Kupe.

Zauvek!

Nadam se da će tebi i Loli prijati društvo, jer će mi biti potreban privremeni krov nad glavom. Izvini što ti ovako iznenada javljam, ali nisam hteo ništa da ti govorim dok sve ne sredim. Ispostavlja se da „Jedan je svet” otvara novu kancelariju blizu Šarlota, tako da će me prebaciti tamo čim nađem zamenu ovde. Čak su mi dali i povišicu, ali ipak neću u skorije vreme moći da kupim sebi stan. Ne želim ništa od Ele. Ionako ovu kuću u Londonu nikad nisam osećao kao svoj dom. Doneću Indijanca, knjige i dedin kovčeg, ali ostatak ću ostaviti. Ne trebaju mi nikakvi podsetnici.

Sedam godina je dugo vremena za jednog čoveka da čeka da ga žena zavoli. I ne mislim samo na sebe; mislim i na Vilijama Ešfilda. Nekada sam hteo da ga zadavim, ali više ne osećam nikakav bes. Deo mene ga pomalo i žali, jadnička. Mora da sam smekšao s godinama. Jednom sam otišao do njegove kuće, jesam li tipričao? Pre mnogo godina. Stajao sam napolju na kiši i gledao ga kako u kuhinji s ćerkom pravi palačinke.

Ela nije moja. Nije nikada ni bila. Ti si to znao, zar ne, batice? Pokušao si da me upozoriš, ali ja te nisam slušao. Sve ovo vreme sam se zavaravao da imam dovoljno ljubavi za oboje. Nikad nije trebalo da je oženim.

Znao sam da nisam pravi čovek za nju, baš kao što sam znao da je ona jedina za mene. Ljubav je nekad takva, zar ne? Svi bismo voleli da mislimo kako nas negde tamo čeka srodna duša. Ali niko ne kaže da ona mora da uzvrati ljubav.

Sećaš se kad sam kao klinac našao onog psa lutalicu, onog s polomljenom nogom? Čoveče, kako sam voleo tu džukelu. Ostajao sam budan cele noći da bih ga pazio. Nisam imao više od sedam godina. Potrošio sam

~ 128 ~

čitav džeparac na njegove poslastice i gluposti, čak sam i pobegao iz škole, pa me je mama uhvatila u starom ambaru kako se igram lopte s njim. Ali čim se izlečio, hteo je da ode. Vukao je povodac, neumorno cvileo. Nije mi pripadao, samo ja to nisam hteo da vidim.

Mama je tada rekla da treba, kad nekog voliš, da ga oslobodiš; a ako ti se vrati, onda je tvoj. A ako se ne vrati, onda nikad nije ni bio.

Pa, sad oslobađam Elu. Trebalo je to da uradim pre mnogo godina.

Pretpostavljam da sam se toliko dugo držao jer nisam bio spreman da se oprostim. Znao sam da ona mene nikada neće ostaviti, suviše je tvrdoglava. Ona je kao ti, Kupe. Kad malo razmislim, ti bi za nju bio bolji od mene. Bio sam suviše popustljiv, davao joj šta god je želela. Žena te neće poštovati ako ima prednost. Lako je biti pametan posle, jelda?

Trebalo je da budem čvrst kada sam prvi put saznao za Vilijama i da joj kažem da izabere. Možda bi me tada čak i izabrala, ali pretpostavljam da to nikada nećemo saznati. Bio sam slabić, batice. Sve što mogu da kažem jeste da ljubav od svih nas pravi budale. Nikad ne znaš na šta si spreman zbog nje dok ne kucne čas.

Pretpostavljam da se pitaš - zašto sad? Nisam siguran da imam odgovor na to pitanje. Tata bi rekao da sam konačno skupio muda i možda bi bio u pravu, ali nije samo to. Naravno, imam ja snove. Želim da znam kako je to kad te žena voli, stvarno voli, kao da si joj razlog da diše. To želim da vidim u očima žene. Hoću decu, hoću da vidim šta sve može da se stvori od te ljubavi među nama. Ela mi to nikada neće podariti. Dokle god nju volim, nemam prostora da volim bilo koga drugog. Osećam se kao neka puzavica koja davi bilje i pre nego što počneš da puštaš korenje. Ne znam da li to mogu da promenim, ali čini mi se da moram da pokušam pre nego što bude kasno.

Ali prosta istina jeste ta da Elu volim previše da bih ostao. Nije srečna sa mnom, ne onako kako jedna žena treba da bude srećna. Dao sam sve od sebe, ali ne mogu da joj pružim ono što joj je potrebno. Moram da se povučem i dam joj šansu sa bude s nekim ko može.

Ako budem mogao da je vidim srećnu, mislim da će to biti i prvi korak ka mojoj sreći. Znaš o čemu pričam, Kupe. Ništa drugačije od onoga što si ti uradio za mene.

Bio si najbolji brat kog čovek može imati. Ako sam nešto zeznuo, to nije bilo zbog tebe. Nadam se da te nisam previše razočarao.

Reći ću Eli za vikend. Uskoro ću znati kada stižem kući i javiću ti. Valjda mi neće biti potrebno više od nekoliko nedelja. Ne mogu ti opisati koliko se radujem bekstvu od britanskog vremena! Ti i ne sanjaš da postoji toliko nijansi sive. Ovih dana mi se čini da sam stalno prehlađen. Nekoliko nedelja Lolinog kljukanja domaćom kuhinjom i biću kao nov!

Raspali roštilj, batice! Uskoro stižem kući!

Džekson

~ 129 ~

14

Vilijam Bože! Samo mi još ovo fali!

Ulećem u hotelsku sobu. Ćerka mi je nestala, devojka je upravo izgubila bebu svog pokojnog muža, borim se da spasim kompaniju od propasti, a moja žena je izabrala ovaj, baš ovaj trenutak, da se skine s lekova i započne centrifugu raspoloženja. A onda, povrh svega, moja kučka od majke je upravo ispuzala iz bog te pita koje pećine u kojoj se krila prethodnih dvadeset godina. Čekaju li me još kakve muke?

Moja majka daje napojnicu nosaču i pažljivo zatvorila vrata za njim. „Dakle”, kažem usiljeno, „čemu dugujem ovu čast?” „Umirem, Vilijame.” Prilično senzacionalan uvod.

Otvaram mini-bar. „U tvoje ime, majko!” kažem, ispijam minijaturnu flašu viskija u jednom gutljaju i otvaram još jednu.

Uzima mi je i prosipa u sudoperu pored bara. „Saberi se, Vilijame! Nisam prešla čitav ovaj put da bih te gledala kako se raspadaš. Ako ja mogu da se nosim s tim, onda možeš i ti. Nije ni čudo što ti je kćerka pobegla kad se ovakve stvari dešavaju kod kuće.” „Ne brini, majko! Nisi me ti oterala u alkoholičare. A ovo su prve dobre vesti ove nedelje.” „Sedi, Vilijame!”

Zaboravio sam koliko sam viši od nje. U mojim sećanjima ona me i dalje nadvisuje... „Rekla sam da sedneš!”

Bacam se u fotelju. „U redu. Nemoj da ti otpadne kosa od stresa.” „Kako si pronicljiv. Htela sam da uzmem neku periku koja će me učiniti mladom, naravno, ali ne želim da privlačim pažnju. Hemoterapija, Vilijame”, kaže otrovno, zabezeknuvši me. „Obrati pažnju, ne želim da se ponavljam. Imam akutnu mijeloidnu leukemiju. Nema leka.” Poravnava suknju preko krila, skidajući nepostojeće mrvice. „Dijagnostikovana pre jedanaest meseci; već sam imala dva kruga hemoterapije i zračenja, ali se rak vratio. Da sam mlada, bila bih kandidat za presađivanje koštane srži - o, ne sekiraj se, Vilijame, previše sam stara. Nećeš biti pozvan da pokažeš odanost i doniraš srž.” Stiska tanke usne. „Ali to bi za tebe bila zanimljiva moralna dilema, zar ne?”

Mrzim ovu kučku, ali ima muda. Kao da pričamo o vremenu. „Prognoze su mračne - makar s mog stanovišta.” Još jedan kiseo osmeh. „Doktori mi daju nekoliko nedelja. Čudno je to, zar ne, kako sad merim početak i kraj života u nedeljama, a ne godinama, što svaki dan čini dragocenim.”

Uspevam da progovorim. „Čemu onda ovo, majko? Došla si po pomirenje na samrtnoj postelji?” „O, nisam došla zbog sebe, dragi. Bar ne što se tebe tiče. Moram priznati da sam htela ponovo da vidim unučice; posebno sam vezana za Kejtlin. Ta devojka ima više muda nego svi muškarci iz naše porodice zajedno.”

Pravim grimasu zbog ironičnog odjeka u sopstvenim mislima. „Ne, Vilijame, došla sam zato što neke stvari moraju da se kažu.” „Izvini što ću te razočarati, ali ne zanima me šta to imaš da skineš sa svojih bednih pleća pre nego što odapneš”, kažem hladno i ustajem. „Ćerka mi je nestala. Trenutno mi je spašavanje tvoje

~ 130 ~

savesti poslednja stvar na listi prioriteta. Kakvo god pravedničko sranje si došla da deliš, ne trudi se. Što se mene tiče, kada te sledeći put budem video, bićeš u drvenom kovčegu.”

Ne pomera se. „Nisam došla ovde da bih umirila savest, dragi. Ti si taj koji je u nevolji.”

Prezrivo prekrštam ruke i čekam. „Veoma sam svesna šta misliš o meni, Vilijame. Bio si veoma jasan. Gledala sam te kako oca pretvaraš u sveca, a mene odlučno guraš u suprotnom pravcu. Držala sam se po strani i ništa nisam govorila dok si pravio potpuni haos od svog života, zato što me ne ionako bi ni saslušao.”

Odmahuje rukom. „O, ne pričam o Ešfildu PR - napravio si istovetnu grešku kao i ja i usmerio svu energiju na kompaniju; naravno da si bio uspešan. Ja ti govorim o tvom braku. Ličiš na mene i više nego što misliš.”

Diže mi se kosa na glavi. „Ja sam poslednjih sedam godina proveo pokušavajući da sprečim svoju suprugu da izvrši samoubistvo! Ti si tatu naterala na to!” „Ti bi voleo da veruješ u to, Vilijame. A možda u tome i ima trunke istine. Ali pravi problem je mnogo dublji - ne kriviš ti mene, nego sebe!”

Osećam kako mi pluća ostaju bez vazduha. Pogođen, spuštam se na ivicu kreveta. „Mnogo ti je lakše da govoriš sebi kako sam ja oterala tvog oca u grob, zar ne? Svakako si se potrudio da ubediš sebe u to. Ali problem je u tome što to ne pije vodu. Još veruješ da si ti kriv. Zato si oženio Bet.” „Ma, daj. Nemoj mi prosipati petparačku psihologiju”, brecam se, ali mi glas nije ubedljiv. „Ti nemaš pojma...” „Nisi ti kriv za postupke tvog oca, Vilijame.” „Znam to, jebote! Ti si ga gurnula preko ivice, a ne ja! Govorila si mu da je gubitnik, optuživala ga kako je beskoristan i patetičan...” „Kada?” „Šta kada?” „Kada si čuo da mu tako nešto govorim?” „Zaboga, zar je to sad bitno?” naginjem se s glavom medu dlanovima. „Šta god mu je bilo potrebno da čuje, nisam mu rekao, prosvirao je sebi mozak po celom tepihu i tu nema više šta da se kaže. I mani me se kalifornijske kvazipsihologije, kevo! Devojka je zatrudnela sa mnom i ja sam je oženio! Batali to sranje o iskupljenju! Bila je napumpana, a ja sam postupio časno. Tek kasnije sam shvatio da sam magnet za samoubice.” „U životu nisam čula veću glupost! Zaista, magnet za samoubice! To je deo bolesti, znaš da...” „Koje bolesti? O čemu pričaš?” „I tvoj otac je bio manično depresivan, Vilijame!”

Naglo dižem glavu. „Ne. Znao bih... ne može... ja znam sve o maničnoj depresiji!” „Onda bi trebalo da razumeš. Mislila sam da si i sam shvatio. To je genetska bolest, ali sam saznala tek pošto je umro, naravno. Našla sam staru porodičnu fotografiju na tavanu kada sam sređivala njegove stvari, dečak u zadnjem redu koji ne izgleda baš kako treba; i imali su tetku koju su zatvorili i koja je umrla mlada.” Smeši se za sebe. „Mislila sam da mogu da ga spasem. Vidiš, nismo toliko različiti.”

Trebalo je da znam. Trebalo je.

Nemoguće da sam toliko pogrešio.

Pokušavam da se priberem. „Očekuješ da poverujem u to sranje?” „Ja sam mnogo toga, Vilijame, ali nisam lažov.”

Prisećam se detinjstva, gledajući ga kroz prizmu života s Bet. Tatini neverovatni naleti energije; beskrajni nedovršeni uradi sam projekti. Mračna i neobjašnjiva raspoloženja: „Tata je imao loš dan!

Pusti ga da spava!” Dva puta, kada sam bio baš mali, nestao je na nekoliko meseci; verovatno je bio u klinici!

~ 131 ~

Dragi bože! Ako je majka podnosila polovinu onoga što sam ja s Bet...

Tišina se oteže među nama. „Tvoj otac nije bio budala. Znao je da nisam mislila ništa od onog što sam mu govorila; razumeo je da sam ljuta na bolest, a ne na njega. Ali ipak nije trebalo to da mu govorim. U tom smislu, možda je njegova smrt delimično i bila moja krivica. Ali ti svakako nisi kriv. Prestao je da uzima lekove kada je izgubio posao. Dovoljno dugo živiš s Bet da znaš šta to znači. Ništa što ti kažeš ili uradiš nema nikakvog uticaja.”

Lekovi?

Ja nisam kriv?

Ja nisam kriv! „Vilijame, više od trideset godina pokušavam da popravim nešto što ne može biti popravljeno”, kaže majka užurbano, hvatajući me za rukav. „Sve to me je pretvorilo u osobu koju ne prepoznajem, pojeli su me bes i ogorčenje. Na kraju bih se izvikala na njega, ne zato što sam ga mrzela, već zato što sam mrzela to što je njegova bolest napravila od mene. Ne želim da i ti napraviš istu grešku, sine.

Ne želim da postaneš ogorčen i kivan. Znam da moraš i na decu da misliš, ali nemoj da uradiš isto što i ja. Nemoj da se pretvoriš u nekoga koga će prezirati.”

Otresam je, ali bez gneva. Dragi bože, ovo bi bila fešta za proklete psihologe. Mislio sam da se samo žene udaju za muškarce koji liče na njihove očeve.

U pravu je, naravno; ali ne shvata da je sad suviše kasno. Ja sebe već mrzim. Ja sam čovek za jednu ženu; verujem u vernost, lojalnost i ljubav. A svoju ženu varam skoro celog braka.

Majka se bori da ustane, oslanjajući se na srebrnu dršku štapa. Odjednom me pogađa saznanje koliko je postala krhka. „Bet je dobra žena”, kaže odlučno, „ali nije dobra za tebe.”

Smejem se u neverici. „Stvarno si zmija, znaš? Sve ove godine bila je fer prema tebi, puštala te da vidiš decu, dovela te u Pariz, a sada mi govoriš da je napustim!” „Samo te upozoravam šta će se desiti ako ne odeš.”

Gledam pravo u oči ženu koja me rodila, čiju sam bradu, boju kose i nemilosrdnu ambiciju nasledio - i ništa ne osećam. Što je, na neki način, napredak, s obzirom na moja osećanja prema njoj u poslednjih dvadeset godina.

Toliko toga je ostalo nedorečeno. „Ovo ništa ne menja”, uspevam da kažem. „Ne možeš samo tako da uletiš i kažeš šta imaš, a onda očekuješ da se preko noći među nama sve izgladi.” „Naravno”, kaže odlučno. „Ti si moj sin. Čvrsto pregovaraš. Ne bih očekivala ništa manje.” „Ona je i moja kćerka, Bet! Hoću da je vidim!” „Nije još spremna da te vidi”, kaže moja žena, frustrirajuće mirno. „Prvo mora da sredi sopstvene misli. A da ne pominjem tuširanje; u kakvom je neverovatnom stanju, trebaće joj šmirgla, a ne sapun. U svakom slučaju”, dodaje, „moramo da razgovaramo pre nego što se zaletimo kao bik u prodavnicu porcelana i ponovo je uplašimo.”

E pa za danas mi je već bilo dosta žena i njihovog finog ćaskanja. „Nisam preleteo pola sveta da bih vrteo palčevima u prokletoj susednoj sobi!”, brecam se, gurajući se pored nje ka vratima. „Nas dvoje nemamo o čemu da pričamo a da ne može da sačeka.” „A o tvojoj preljubi, Vilijame?”

Uh. Da. To. „Zapravo, o preljubama! Množina, rekla bih”, ispravlja se. „Sigurna sam da ih je bilo više od jedne. Na kraju krajeva, osam godina nismo imali seks. Trebalo bi da budeš od kamena pa da ga ne poželiš s nekim, a lov po Kings krosu i nije baš tvoj stil.” Povlači zavesu i gleda pariške ulice, leđa ispravljenih kao strela. „Kejt je pobegla jer smo je izneverili. Znam da je dobar deo krivice na meni.

~ 132 ~

Oštetila sam je i moraću da živim s tim. Ali dobar deo krivice je i na nama. Na tebi i meni zajedno.

Ona je još dete, Vilijame. Još smo joj potrebni.” „Bet”, kažem pažljivo, „nikada nisam nameravao da te povredim...” „Ne krivim ja tebe, Vilijame. Ovde se ne radi o tome.”

Pritiskam koren nosa. „Ovo je bio pakleni dan. Da li moramo sada da pričamo o tome?” „Kejt se plaši da će se sve raspasti”, nastavlja kao da nisam ni progovorio. „Beži da ne bi morala da gleda šta se dešava. Suviše si obuzet... poslom. A ja svojim problemima. Oboje smo je izneverili.”

Jebeš ove minijaturne flaše! Šta bih dao za normalno piće! „Šta hoćeš od mene, Bet?” umorno kažem u ženina leđa. „Imamo dva izbora. Možemo da prelepimo pukotine praveći se da je sve u redu i gledamo kako nam kćerka ide iz krize u krizu i uništava svoj život. Ili možemo da uradimo nešto po tom pitanju.” „U redu. Smanjiću posao...” „Ne pričam ti o poslu.” Konačno se okreće od prozora i gleda me u lice. „Mi smo problem, Vilijame. Rekla sam ti. Ovaj patetični izgovor od braka nikome ne donosi ništa dobro, a ponajmanje njoj. Moramo da počnemo iskreno da pričamo. Ili ćemo pokušati da popravimo ovo, ili ćemo odustati i otići svojim putem.”

Reči se zadržavaju u vazduhu. Bleda je, ali se drži pod kontrolom. Nema suza. Nema histerije.

Prosto ne mogu da verujem da je Bet ta koja konačno ima hrabrosti da prizna ono što je očigledno. „Misliš na razvod?” „Ako je to ono što želiš, da. Neću te sprečavati”, dodaje. „Neću se boriti niti uraditi išta blesavo.

Ben je otišao od kuće, Sem je u internatu; biće im teško, ali će preživeti.” „To - to želiš?” „Ne! Naravno da ne želim! Vilijame, ja tebe sada volim više nego onog dana kada si se na izložbi ponudio da mi ispraviš sliku!”, uzvikuje uzbuđeno. „Ali čak i ja vidim da ovo ne funkcioniše. Pre ili kasnije ćeš upoznati neku koja neće hteti da te deli. Ako ne želiš da budeš sa mnom, radije bih da sad sve okončamo dok smo još prijatelji.” Duboko udiše. „Želim samo jedno.”

Evo ga. Kuća? Pola kompanije? „Godinu dana.”

Brzo nastavlja. „Učini to zbog Kejt, ne zbog mene. Sledeće godine poći će na univerzitet i započeti sopstveni život. Ako bismo samo mogli da izdržimo dok ne završi s ispitima. Da damo našem braku još jednu šansu. Ako se oboje zaista potrudimo i ako se i za godinu dana budeš isto osećao, ako i dalje budeš želeo da odeš, neću te sprečavati.”

Nudi mi slobodu. Izlaz bez krivice ili optužbe. Obećanje novog početka s Elom, bez brige da će moja žena ponovo prerezati vene ili skočiti s litice.

Ne mogu da je ostavim...

Nisam kriv što se moj otac ubio.

Daje mi izbor. Brak kao po kazni oboje će nas osakatiti. Ela će me čekati dvanaest meseci, sigurno. „Godinu dana?” „Dosta je bilo laganja”, kaže Bet brzo. „Ako ćemo ovo da uradimo, moramo to stvarno da mislimo. Moraš iskreno da pokušaš, Vilijame. Moraš da me primetiš.” „A ti ćeš uzimati lekove?”

Okleva. „Nećemo uspeti ako ih ne budeš pila, Bet. Znaš to. Znaš u šta se pretvoriš.” „Da. Uzimaću lekove.” „Godinu dana”, kažem. Čak i ne pomišljam da bih mogao poželeti duže da ostanem. „Samo jedna stvar”, kaže Bet krećući ka meni.

~ 133 ~

Polako i nervozno, otkopčava svoju urednu košulju. Odvezuje kariranu suknju i pušta je da padne na pod. Nosi donji veš koji ranije nisam video: čipkasti, roze i bež. Celo telo joj drhti.

Plava kosa joj pada preko lica dok otkopčava grudnjak. Iznenada se prisećam prvog puta kada se skidala za mene, pre više od dvadeset godina. Ruka joj se toliko tresla da joj je spao sat, a zatim je oborila punu čašu vina kada se sagla da ga podigne.

Kita mi oživljava. Prelepa je. Stidim se što me to iznenađuje.

Bujne grudi joj se njišu dok se saginje da skine gaćice. Gravitacija i troje dece su uzeli danak, ali je dobila obline koje nije imala ranije, sladostrasnost koje se ne sećam. Dobro joj stoji. Još nešto je drugačije. Razmišljam za trenutak, a onda zapanjeno shvatam: ne drhti od nervoze, već od požude. Želi ovo.

Spušta se na kolena i otkopčava mi šlic. Odiše seksepilom, iznenada pomišljam. Odakle se to pojavilo?

Obavija usne oko moje kite.

Ne mogu... upala je u ciklus... bilo bi iskorišćavanje... manična je, ovo nije ona... ne mogu... oh, bože, kako je dobro... „Bet... da li si sigurna...”

Podiže pogled. „Nema više krpljenja pukotina, Vilijame. Ako ćemo da uradimo ovo”, dodaje vraćajući se poslu, „onda ćemo to uraditi kako treba.” Za promenu, ne smeta mi da ženina bude poslednja. „Zaboga, Ela, javi se”, mrmljam udarajući prstima o sto.

Bacam zloslutan pogled na vrata radne sobe. Sada je pola šest ujutru; ako se Bet probudi, sigurno će se pitati zašto nisam u krevetu pored nje.

Hajde, javi se! Pre dve nedelje sam se vratio iz Pariza i još nisam imao prilike da joj saopštim vesti. Prvobitno uzbuđenje polagano je prekrila briga. Sigurno nije mislila ozbiljno ono u Njujorku?

Samo kada bih mogao da joj kažem šta se desilo. Shvatam da me izbegava, ali počinjem da očajavam. Već sam zvao bolnicu; danas nije na poslu. Sigurno je kod kuće. Gde bi mogla biti u ovo doba noći?

Tiho psujem dok se javlja automatska sekretarica. „Slušaj, znam da je gluvo doba noći i žao mi je ako sam te probudio. Ne mogu da spavam. Ne znam da li si zauzeta ili samo nećeš da pričaš sa mnom, ali ne možeš ovako sve da ostaviš, Ela. Molim te, javi se ako si tu.” Čuje se samo pucketanje veze. „Ela, moramo da razgovaramo”, kažem užurbano. „Moram nešto važno da ti kažem. Ako je zaista kraj, mogu to da prihvatim, ali prvo moram da znam šta se dogodilo. Makar mi toliko duguješ.”

Parket škripi iznad moje glave. Sranje! „Ela, znam za Džeksonovu bebu. Znam da ti je sigurno teško”, ispravljam se. „Zapravo, ne znam, ali mogu da zamislim. To ne utiče na moja osečanja prema tebi, Ela. Ništa i ne može. Možda ne želiš to da čuješ, ali volim te. Ne moraš ništa da uradiš s tom informacijom; nisam siguran ni da li bih želeo da uradiš nešto. Samo sam morao to da kažem, to je sve.”

Zamišljam je pogurenu u krevetu, kako odbija da se javi.

Ne že da ostane na ovome. Makar moram da znam da je dobro.

Igram na poslednju kartu, ciljam na njen ponos. „Uvek smo govorili da ćemo ostati prijatelji. Ne držim te za nekoga ko ne poštuje dogovore, Ela.” „Poštujem ih.” „Ela! Hvala bogu! Izludeo sam...” „Izvini, bila sam... zauzeta...” Glas joj zvuči otežano, pomereno. „Da li je sve u redu? Jesi li dobro?” „Ne baš. Šta si to hteo da mi kažeš?” „Ne mogu preko telefona.” Uzdiše. A onda: „Gde?” „Šta kažeš na bistro Čelsi?”. U četvrtak, recimo pola osam...” „Neka bude četvrtak. Ali nećemo na večeru. Ručak.”

~ 134 ~

„Ali...” „Ručak, Vilijame?”

Neće mi olakšati. Ali mogu da je pridobijem. Čim čuje vesti, predomisliće se.

Računam na to.

Ela me užasnuto gleda. „Vilijame, nikada ti to nisam tražila! Ne možeš da je ostaviš zbog mene!”

Kelner nam puni čaše vinom. Nestrpljivo čekam da ode. „A šta misliš, čemu sve ovo?”, sikćem kroz stisnute zube. „Nikada nisam htela da ti rasturim brak...”

Obuzima me gorko razočaranje. Nije trebalo ovako da reaguje! „Zaboga, Ela! Preuzmi svoj deo proklete odgovornosti!”, udaram šakom o sto; postariji par prolazi pored kafea i štreca se kao da je neko pucao na njih. „Ne možeš da spavaš sa mnom osam godina, pustiš me da se zaljubim u tebe, a onda se povučeš podignutih ruku i kažeš da to nema veze s tobom! Onog trenutka kad si me poljubila u parku, sve je tada počelo da ima veze s tobom! A zašto bih je napustio ako ne zbog tebe?”

Uzmiče kao da sam je ošamario. Na oštrom aprilskom suncu, tanke bore oko očiju i usana postaju jasno vidljive. Oči su joj otečene, izraz sablastan. Govorim sebi kako je prošlo svega nekoliko meseci otkako joj je muž umro; manje od četiri nedelje otkako je izgubila bebu. Nije ni čudo što izgleda kao smrt.

S druge strane, Bet cveta. Zapravo, nikad nije bolje izgledala.

S velikim naporom se opuštam u stolici i uspevam da se nasmešim. „Ela, možemo li, molim te, da zaboravimo na to? Hajde da mislimo na budućnost, a ne na prošlost.”

Gleda u daljinu. Potiskujem nadolazeći bes. Zar ne razume? Ostaviću svoju ženu zbog nje! „Ela? Za nekoliko nedelja Bet će s Enjom otići na slikarski odmor u Italiju, pre nekoliko meseci su ga isplanirale. Mogli bismo...” „Ne volim te, Vilijame.”

Okreće mi se želudac. „Žao mi je. Naravno, veoma si mi drag. Super smo se proveli. Ali ne volim te. Ne želim da ostaviš ženu zbog mene. Nema poente.” Je li ovo neka šala!?! Nesigurno se smejem. „Ne verujem ti.”

Sklapa ruke u krilu i smireno me gleda. „Uvek smo govorili da ako jedno od nas želi da okonča ovo, treba samo da ode, bez pitanja. Jednostavno nam više ne ide, Vilijame. Potreban mi je neko s manje problema...” „Misliš da je neću ostaviti, zar ne? O tome se radi, zar ne?” Blesava devojka; zašto nije jednostavno rekla? „Ne krivim te, zvuči kao otrcana žvaka. Ali ja to zaista mislim, Ela. Samo mi pruži šansu i uradiću to. Znam da me voliš...” „Beba nije bila Džeksonova.”

Gledam je u oči, tražeći neki znak da se šali. „Nisi mi bio jedini, Vilijame, znaš to.” Nemarno sleže ramenima. „Na kraju krajeva, mi nismo u braku, zar ne?”

Jebeno je ozbiljna!

Dođe mi da povratim. Nije dovoljno loše to što se kresala s još nekim, nego je i zatrudnela s njim - zatrudnela...

Bože svemogući. Držao sam je za ruku u ambulantnim kolima, čitavu noć šetao gore-dole po jebenoj bolnici!

Preplavljuje me bes kao reka lave. Dođe mi da ubijem nekog. Pokvarena, zla, lažljiva kurva!

Trebalo je da znam. I za mene je spremno širila noge. Bio sam idiot što sam mislio da sam jedini.

~ 135 ~

„Kučko!” ispljunem, otresajući njenu ruku sa svoje i ustajući toliko naglo da se stolica pretura.

Bacam šaku dvadesetica na sto. „Ovo bi trebalo da pokrije tvoju tarifu!” „Vilijame...” „Džekson je još i imao sreće!” zarežim.

Hodam bez jebenog pojma kuda idem. Ne mogu da verujem kako sam sveobuhvatno izigran.

Sve sam pogrešno razumeo. Nije ni čudo što mi firma propada. Rasuđivanje mi je katastrofalno.

Napravila je budalu od mene. Sve je bilo bajno i sjajno dok je mogla da se izvlači na svetog Džeksona, ali sada kad je sama, nema gde da se sakrije. Nikada me nije zaista želela. Samo je htela malo zabave, da okusi zabranjeno voće. Naravno da nije želela da napustim Bet. Bio sam joj samo zabava sa strane. Verovatno je sebi već obezbedila neku novu oženjenu budalu.

Kako sam mogao da budem tako jebeno slep?

Narednih nekoliko nedelja naprosto mesečarim. Sada je na mene red da ignorišem Eline pozive; brišem njen broj iz telefona i blokiram joj mejlove. Kada bih samo mogao tako lako da blokiram i bol.

Držim se besa što duže mogu, ali tuga na kraju uspeva da se probije na površinu. Srce kao da mi je prošlo kroz seckalicu. To što je od mene na kraju napravila žrtveno jagnje, samo mi dodaje so na smrtonosnu ranu.

Ironija je u tome što ne bih bio slomljen da se ovo desilo bilo kada u proteklih osam godina. Do pre tri meseca naš odnos je bio dvodimenzionalna, kontrolisana avanturica. Osim zajedničkih noći jednom mesečno, zapravo nije ni postojala. Postarao sam se da ne znam ništa o njenom životu niti o tome šta joj se dešava u glavi, a ni ona mene nikad ništa nije pitala.

Džeksonova smrt je sve promenila. Po prvi put sam upoznao pravu Elu, ranjivu i grešnu ženu iza savršeno kontrolisane fasade. Zaljubio sam se u nju na način na koji nikad nisam mogao da se zaljubim u samopouzdanu Elu. Zaljubio sam se u njen strah od letenja, njene otkačene cipele, u to koliko mrzi kad joj se raspari par - rukavica, knjiga, minđuša - u način na koji joj curi nos dok plače, u njena promenljiva i nepredvidljiva raspoloženja.

Samo što nikada nisam ni upoznao pravu Elu, zar ne? Sve je to bila gluma.

Uzimam crvenu kožnu kutiju sa stola i stavljam je u džep. Zlatna ljubavna narukvica iz Kartijea; moja moderna kćerka će je ceniti, čak i da se ne svidi Bet. Ugravirao sam ženino ime na njoj.

Stvarno se trudi. Seks nam nije toliko inovativan, ali je redovan, neki put ga čak i ona inicira.

Bila je u kupovini nove odeće s Kejt i promenila je frizuru, prvi put za dvadeset godina; dobro joj stoji kratka kosa, ali nije reč samo o izgledu. Na svoj neupadljiv način stavlja nam do znanja da više neće trpeti sranja. Umesto novog hamera, presudila je da kupimo prokleti hibrid, za ime boga!

(Prepoznajem u tome Kejtin uticaj.) Potrebno je naviknuti se na sve to, ali moram priznati da mi se prilično dopada nov oštar stav. Nisam ni bio svestan koliko sam se umorio noseći ovaj brak sam na svojim plećima. Po prvi put nakon svih ovih godina, osećam kao da smo zajedno u ovome.

Bet je bila ta koja je smislila kompromis za Njujork. I dalje bih više voleo da Kejt uopšte ne ide, ali makar će biti s Benom, pa će me to malo umiriti.

Kada me je Bet pitala da sačekamo godinu dana, sve što sam video je izlaz. Ali možda, samo možda, to može biti put ka napretku.

Taman sam iskoračio iz kancelarije kada se oglasio telefon. Tražim Kerolin, ali već je otišla. „Vilijame. Ovde Malinče Lajon. Vilijame, već danima se mučim, ali konačno sam se setila - i to u supermarketu, imaju najneverovatniji izbor začina ovih dana. Sećam se kada sam morala da teram Kita da mi donosi sumak iz Dubaija, jedino tako sam mogla svežeg da ga nabavim - u svakom slučaju, eto mene kako se premišljam oko kima, da li da uzmem u zrnu ili mleveni, kad mi je sinulo gde sam već videla onog divnog momka iz tvoje kancelarije. Onog Kejtinog dečka. I činio mi se poznatim. Znam da najverovatnije nije bitno, ali Nikolas mi je rekao da je nešto načuo, da imaš neke probleme s nasilnim preuzimanjem, a ime mi se učinilo poznatim...” „Mal”, kažem strpljivo, „o čemu ti to pričaš?”

~ 136 ~

Kikoće se. „Oh, dragi, opet moj bebeći mozak. Nikolas kaže da bih i sopstveno ime zaboravila da mi nije ušiveno na gaćicama. Den, naravno! Bio je u mom restoranu, malo pre Uskrsa, sa svojim pravim ocem Sajmonom, poznajem ga odavno. Međutim, Den je i pastorak Džejmsa Nobla, Vilijame. Mislila sam da bi trebalo da znaš.” „Den nije krtica”, kaže Bet. „O čemu ti pričaš? Naravno da prokleto jeste!” Izlećem iz kuhinje, umalo se ne zgazivši psa. „I ja sam ga prokleto zaposlio, jebote! Dao sam mu posao u svojoj kancelariji!”

Bet stavlja još jedan prljavi tanjir u mašinu. „Nije Den”, tvrdoglavo ponavlja. „Zar me nisi čula? Mora da su mi smeštali od samog početka. Pogledaj kako se ovde iznenada pojavio! Kejt očigledno nije imala ni predstavu da je koristi, ali...” „Vilijame, hoćeš li umuknuti na minut!”

Nekad baš i nisam zadovoljan ovom novom odlučnošću.

Treskom zatvara mašinu i okreće se ka meni. „Nije Den! Ne možeš da mu upadneš u kuću usred noći optužujući ga za industrijsku špijunažu! Šta pl aniraš, da ga izvučeš iz kreveta i obesiš o obližnju jabuku?” „Ne budi tako prokleto melodramatična.” Prestajem da se šećkam i pogledam je iskosa. „Zašto si tako sigurna da nije on?” „Nisam ni ja ako si to pomislio!”, breca se.

Svestan sam da Kejt u susednoj sobi gleda televiziju. Spuštam glas. „Slušaj, Bet. Ima smisla. U poslednjih šest meseci Džejms Nobl je sve vreme bio korak ispred, otimao mi najbolje radnike, ispred nosa mi krao klijente. Sigurno ima nekog insajdera, nekoga ko ima pristup poverljivim informacijama. Nekoliko članova osoblja koje je ukrao prosto je suviše prokleto osetljivo. A Den se nešto pre Božića samo misteriozno pojavio na sceni. Pa ti izračunaj.

Niko drugi se ne uklapa.”

Bet se zamajava čišćenjem kuhinjskog stola. Oboje nekoliko trenutaka ćutimo. „Postoji još jedna osoba”, kaže Bet.

*** Sedim u mračnim kolima i gledam u njenu kuću. U prizemlju su upaljena svetla; kroz drvene roletne vidim njenu senku kako se kreće po dnevnoj sobi. Nemam predstavu koliko dugo čekam niti zašto sam uopšte ovde. Nežni povetarac iznad mene njiše grane drveta; latice majskog cveća mi poput konfeta padaju na haubu.

Bože, odbrani me od prijatelja; od neprijatelja mogu i sam da se branim.

U daljini, crkveno zvono otkucava jedanaest. Mačka mjauče; nekoliko trenutaka kasnije, poklopac kante odzvanja o asfalt.

Neočekivano, Ela otvara ulazna vrata. Saginjem se u kolima, iako me svejedno ne bi videla.

Nosi svetlu svilenu haljinu; povetarac joj zateže haljinu preko oblina, silueta joj se ocrtava na svetlu iz hodnika. Izgleda kao boginja - lepotica. Izdajica.

Još jedna figura se pojavljuje iza nje, visoka i širokih ramena. Izlazi na svetio, a ja tiho psujem.

Toliko liči na Džeksona da može biti samo jedna osoba.

Ela se okreće. Lice joj se diže ka njegovom i on je ljubi. Mogu da osetim strast, intenzitet tog poljupca, čak i odavde.

Palim motor i besno ubacujem u brzinu. Vreme je da prestanem sa zavaravanjem. Ela i ja nikada nismo postojali. Nežna romansa koja ne može da opstane u stvarnom svetu. Pružila mi je strast i uzbuđenje i izazivala me na neobjašnjiv način, ali to nisu dobre osnove za brak. Bila je savršena ljubavnica. I to je sve.

~ 137 ~

Bet me voli. Nije savršena, ali mi je žena. Imamo troje dece i dvadeset godina braka. U pravu je: za to se vredi boriti.

Kući sam stigao posle ponoći, tiho se ušunjavši. Bacam ključeve od kola na stočić u hodniku.

Kanel tiho cvili, a ja ga mazim po zlatnoj glavi dok se spušta u svoju korpu u toploj kuhinji.

Sipam čašu viskija i zatvaram se u radnu sobu. Vreme je da odrasteš, Vile, staro momče. Budi srećan što nisi napravio prokletu budalu od sebe i šutnuo ženu zbog te jeftine sojke.

Džeksona je varala sa mnom, a sada meni nabija rogove s njegovim bratom. Sasvim podesno; skoro biblijski.

To me jebeno boli, ali preživeću. Nisam žutokljunac koji se prvi put zaljubio. Dovoljno sam iskusan da znam - od slomljenog srca se ne umire, ma koliko to neki put želeo. I dalje imam Bet. Ona me obožava. I dalje nam je dobro zajedno. Društvo i sigurnost koji proističu iz dve decenije zajedničkih iskustava ipak dosta vrede. Još se smeje na moje šale, bez obzira na to koliko ih je puta čula.

Završavam piće i gasim svetio. Krajnje je vreme da se više potrudim oko Bet. Poslednjih mesec se stvarno trudila, ali ako ćemo iskreno, moj doprinos i nije bio neki. Osim u seksu, naravno. Mislim da tu nema šta da mi zameri.

Na moje iznenađenje, Bet sedi u krevetu i čita. Ugleda me i spušta knjigu i naočare na noćni stočić pored kreveta. „Nisi morala da me čekaš, draga. Rekao sam ti da ću doći kasnije.” Skidam kravatu i sedam na ivicu kreveta da bih otpertlao cipele. „Nešto nije u redu?” „Da, Vilijame. Žao mi je.”

Gledam je. „Zbog čega?” „Bojim se da sam konačno odlučila”, kaže Bet jasno. „Ostavljam te.”

~ 138 ~

15

Bet Isusov lik u kornfleksu predstavlja znak upozorenja, po svačijim standardima.

Dobila sam drugu šansu s ćerkom. Neću dobiti i treću.

Znala sam da ću pre ili kasnije morati ponovo da pijem lekove. Ne bih ih nosila u Pariz, sakrivene u postavi tašne kao da sam ih tamo zaboravila, da nisam znala da mi vreme ističe. Jutros sam u hotelskoj prodavnici potrošila devetsto funti na izuzetnu miršam lulu za Vilijama. A on ne puši.

Ne mogu sebi da priuštim još jednu maničnu epizodu. Popila sam lekove. Sada još moram da se postaram da to sve ima smisla.

Moj muž pokušava da se progura pored mene. Skupljam hrabrost za najriskantniji potez života, znajući da mogu sve da izgubim. „A o tvojoj preljubi, Vilijame?”

Lice mu prebledi. Kriv je. Shvatam koliko sam se nadala da to nije istina.

Okrećem se ka prozoru da mi ne bi video lice. „Zapravo, o preljubama. U množini, rekla bih”, dodajem nehajno. „Sigurna sam da ih je bilo više od jedne. Na kraju krajeva, osam godina nismo imali seks. Trebalo bi da budeš od kamena pa da ga ne poželiš s nekim, a lov po Kings krosu i nije baš u tvom stilu.” Iznenađena sam koliko mi glas zvuči normalno. „Kejt je pobegla jer smo je izneverili. Znam da je dobar deo krivice na meni. Oštetila sam je i moraću da živim s tim. Ali dobar deo krivice je i na nama. Na tebi i meni. Ona je još dete, Vilijame. Još smo joj potrebni.”

Osećam kako se Vilijam pita kako da se postavi, kako da se postavi prema meni. On mrzi scene. „Bet”, kaže pažljivo, „nikada nisam nameravao da te povredim...” „Ne krivim ja tebe, Vilijame. Ovde se ne radi o tome.”

Pošto sam mu rekla šta želim, spremno čekam njegovo iznenađenje, možda čak i protivljenje rastanku. Možda bi na neki način zaista i mogao tako da misli: na kraju krajeva, Vilijam je muškarac. Navikao na svoju rutinu, na porodičnu svakodnevicu. Neće želeti da ode, osim ako ne zna gde - kod koga. Kao i većina muškaraca.

Nisam spremna za sirovu i očajničku glad u njegovim očima.

Gledam ga kako u glavi razmatra moju budućnost. Znam da ne razmišlja ozbiljno o mojoj ponudi, makar ne na način na koji želim da razmišlja. Ako pristane, to neće biti zato što želi da našem braku pruži još jednu šansu, već zato što traži način da se izvuče bez posledica.

Ali mnogo toga može da se desi za godinu dana. „Godinu dana”, ponavlja Vilijam polako.

Sad ili nikad, kažem sebi. Den me želi. Enja me želi. Ako hoću da zadržim muža, moram i njega naterati da me poželi. Tamo negde je neka žena koja zna kako da uzdiše i šapuće i zadovolji mog muža, ukrala mi ga je dugim nogama, pogledom koji mami i gipkim telom. Moram ponovo da ga osvojim. Moram učiniti da me ponovo želi.

Nebitno je da li i ja želim njega. „Samo jedna stvar”, kažem.

Ne sklanjam pogled s njega dok se skidam. Usta su mi suva; ruke mi se neprestano tresu. Nije me video, zaista video, veoma dugo. Imam četrdeset jednu godinu. (Koliko ona ima godina?) Grudi

~ 139 ~

mi vise; stomak mi je izboran i prekriven strijama. (Da li ona ima dece?) Da li će mu se vođenje ljubavi sa mnom gaditi? Da li će mi se smejati?

Ne mogu da ga pogledam u oči. Spuštam pogled dok otkopčavam grudnjak, ali mu sada zurim u prepone. Nema greške, digao mu se.

Prelepa si. To je ono što je tako neverovatno u vezi sa tobom! Ti i ne shvataš koliko si lepa! Ako sam lepa Enji, mogu biti lepa i Vilijamu.

Skidam gaćice, pripijam se uz Vilijama i otkopčavam mu šlic. Penis mu iskače u moju ruku, raste pod mojim dodirom. Šta bi oni ljubavnici iz letnjih erotskih romana uradili? Nešto što stara Bet nikada ne bi. Spuštam se na kolena i uzimam ga u usta. Nije toliko loš ukus. Snažno se trza, hvatajući me za ramena toliko jako da skoro boli. Nikada nisam bila preterano dobra u ovome, ali dajem sve od sebe, ližući mu penis kao da je sladoled koji se topi na suncu. Stenje; dakle, očigledno to radim kako treba. „Bet... da li si sigurna...” „Nema više krpljenja pukotina, Vilijame”, kažem odlučno. „Ako ćemo da uradimo ovo, onda ćemo to uraditi kako treba.” Široko otvaram vilicu, moleći se da ne počnem da se gušim. Eksperimentišem i hvatam ga za testise. U odgovor, podiže me na noge, uzima me u naručje i skoro me baca na krevet.

Po prvi put zaista počinjem da osećam uzbuđenje. Vilijam mi razdvaja butine i stavlja glavu između njih. Dižem se da bih protestovala - nisam se oprala! nisam spremna! - a onda se setim ljubavnika iz romana. Kada muškarci pričaju da hoće prljavi seks, možda to bukvalno misle.

Nikad nisam bila preterani avanturista u krevetu. Šljapkanje drvenom varjačom po guzi deluje tako nehigijenski. I nikada nisam videla svrhu lisica.

A opet, u poslednjih nekoliko meseci nabacivao mi se momak koji može da mi bude sin, a i otišla sam u krevet s najstarijom prijateljicom. Mislim da je malo kunilingusa dozvoljeno. „Malo brže, molim te”, kažem odlučno.

Nije tako vičan s jezikom kao Enja, razmišljam odsutno; a onda, sasvim iznenada, otkrivam da sam prijatno onemogućena da uopšte razmišljam. „Ne trudi se mnogo”, kažem, „osim u krevetu, naravno.”

Enja uzima još jedan gutljaj votke iz svoje moderne srebrne pljoske. „Ja to uopšte ne bih nazvala trudom”, zadirkuje. „Hvala ti, draga, ali obe znamo da nisam baš gimnastički kadar u budoaru, niti ću ikada biti.

Ne, Vilijam je u tom smislu bio veoma revnostan, ali je sasvim očigledno da nije usredsređen.” „Volela bih da mogu isto da kažem”, uzdiše Enja.

Vraćam se šargarepama. „Sve je bilo fino prvih nekoliko nedelja po povratku iz Pariza zapravo, previše fino”, kažem bolno, „kao kad dete iščekuje Božić. A onda je prošle nedelje došao kući rđavo raspoložen i od tada je sav buđav. Nemam pojma šta mu je, a neće da mi kaže. Samo sedi u radnoj sobi i duri se. Da budem iskrena, Enja, počinjem da mislim da mu se posao urušava, a plaši se da mi kaže. A da stvari budu još gore, stalno mi kupuje preskupe poklone da bi se iskupio za svoje neraspoloženje, a onda zaboravi šta mi je kupio, pa mi opet pokloni to isto.” Prestajem da gulim kako bih sklonila večerašnje pečenje dalje od Kanela. „Već sam dve kartije narukvice morala da vratim, na Kejtino nezadovoljstvo. Htela je da ih proda na internetu i kupi sebi auto.” „Pametnica. Moram reći da je porasla u mojim očima.” „Što nije obavezno i dobra stvar”, primećujem. „Znači, ne vene za dečkom?” „Za Denom?” Iznenada sam veoma zauzeta svojim korenastim povrćem. „Da, za Denom”, ismeva me Enja. „Stvarno loše lažeš, Bet.” „Nisam ništa rekla...” „Nisi ni morala.”

~ 140 ~

Završavam sa šargarepama i uzimam kesu prokelja. „Stalno me zove”, priznajem joj. „Otkako smo se vratili iz Francuske, ostavio mi je na desetine poruka na mobilnom. Naravno, nisam odgovorila ni na jednu...” „Zašto naravno?” „Zašto?” Ispaljujem. „Enja, to je... pa očigledno je!” „Oh, apsolutno. Sasvim mi je jasno bi se radije ponizila pred bezvrednim mužem nego da se pozabaviš zgodnim momkom koji je potpuno zanesen tobom i koji bi ti rado satima lizao. Skroz logično. Iskreno, Bet, zar te nisam ničemu naučila? Trebalo bi da si mu zahvalna - i ovo ti ne govorim iz zadnje namere”, dodaje mrzovoljno. „Nije zanesen...” „Preljuba ti stvarno nije jača strana”, kaže Enja, „pocrvenela si kao paradajz.” „Dodaj mi šerpu”, kažem ljutito.

Dodaje mi je i pali cigaretu. „Nećeš zbog Kejt?” „Ne! Zapravo, da, naravno. Možda ga je prebolela, ali sigurno neće biti presrećna da joj majka... ako on... u svakom slučaju, nije u tome stvar!” „Izvini. A u čemu je?” „Enja”, kažem umorno, „ja sam udata. Meni to još nešto znači, iako drugima, očigledno, ne znači. A čak i da nisam, Den je upola mlađi od mene! Šta imamo zajedničko? Ja sam studirala svetlost i boju na Sent Martinu dok se on još igrao plastičnim kockama!” Ubacujem šargarepe u vodu i stavljam šerpu na šporet. „Kada sam se prvi put porodila, on je tek izašao iz pelena! Znaš da to ne bi funkcionisalo. I ja sam ta kojoj bi srce bilo slomljeno”, dodajem trezveno, „znaš da se uvek dajem do kraja.” „Preteruješ. To je samo seks”, kaže. „Zar ne?”

Oklevam. Enja kod sebe uvek ima metaforičnu kofu hladne vode. Znam da mi Den samo laska kako bi dobio ono što želi, ali čini mi se, iskreno...

Iznenada se osećam veoma glupavo. Potrebno mi je moralno ribanje. Dopustila sam da me taj mladić iskuša. Na surovoj svetlosti dana sve izgleda veoma drugačije. Trebalo je da kažem Vilijamu čim je Den priznao. Ako sada izgubi kompaniju, ja ću biti kriva. „Moram da ti kažem nešto veoma važno”, rekao je Den pojavivši se u kući onog popodneva kada je Kejt nestala. „Zapravo, dve stvari. Molim te, hoćeš li da me saslušaš?”

Pretpostavila sam da misli na Kejt, naravno.

Gledala sam Dena kako podiže saksiju majčine dušice s prozora, spušta je, a onda uzima nož s police i isprobava ga uz palac pre nego što ga spusti natrag na dasku za sečenje. Bio je toliko uznemiren da sam se skoro nasmejala. Kanel je dahćući podigao glavu sa šapa. Den je kleknuo i dao mu nekoliko poslastica za kučiće koje uvek nosi u džepu pantalona.

Pas mu veruje - pomislila sam tad - ne može biti toliko loš. „Dene, molim te, nemam toliko vremena...”

Ustaje i fiksira me onim svojim neverovatno zelenim očima. „Mislim da sam zaljubljen u tebe”, kaže jednostavno. „Toliko sam se trudio da ne budem. Bez uvrede, ali ovo mi i nije neki uspeh. Udata žena, duplo starija, sa odraslom decom i tako to...” „Da. Znam”, kažem tiho. „Ono sa Kejt nije bila igra”, dodaje brzo. „Nikada nisam nameravao da je povredim. Ali prosto, toliko liči na tebe. Mislio sam da u njoj mogu da pronađem ono što osećam prema tebi, ali...”

Nisam mogla da se koncentrišem. Samo sam želela da pronađem svoju kćerku. U tom trenutku. „ A šta je... šta je drugo, Dene?” „Moraš da mi veruješ”, moli me, „nisam znao šta Džejms radi. To nema nikakve veze sa mnom, nisam učestvovao u tome, kunem se...” „A da li mu veruješ?” pita me Enja pošto sam joj sve ispričala. ~ 141 ~

„Nikada nije trebalo da mu verujem”, kažem gorko. „Dozvolila sam mu da me ubedi da nije imao ništa sa Džejmsom Noblom zato što sam htela da mislim da je bio iskren u vezi sa svim. Samo sam se zavaravala. Naravno da me ne voli! To zvuči tako besmisleno, čak i meni...” „Da li je stvarno toliko besmisleno da se neko zaljubi u tebe?” „Samo pokušava da dobije na vremenu kako ne bih otrčala kod Vilijama. Koristi me, kao što je koristio i Kejt.”

Enja me čudno gleda. „A da nije pastorak Džejmsa Nobla?”

Bunim se, ali Enja je u pravu: ja sam užasan lažov. Den me privlači još od prvog trenutka našeg upoznavanja u umetničkoj galeriji. Samo nisam to htela ranije da priznam.

Ne pada mi na pamet da rasturam svoju porodicu zarad aferice s mladićem koji će se brzo zasititi svog trenutka s gospodom Robinson i odlepršati. Nisam baš tolika budala. Ali njegova pažnja mi je značila više nego što želim da priznam. Učinio je da verujem u sebe, makar na trenutak.

Boli me saznanje da je to samo još jedna laž.

Sležem ramenima, a oči mi se sijaju od suza. „Den te zaista voli”, kaže Enja mirno. „Ne. Vreme je da prekinem...” „Nije Den Noblov špijun”, kaže Enja. „Ja sam.” „Oduvek sam ti govorila da je ta devojka problematična”, oštro će Klara. „Sve te minduše i tetovaže.” „Nema tetovaže, majko. I zapravo, nikad nisi rekla...” „Ne naslađujem se time da dokazujem da sam u pravu, Bet. Poznaješ me. Živi i pusti druge da žive, to je moj moto.” Čupam korov iz zemlje mnogo jače nego što je baš neophodno. „Nisam iznenađena što Vilijam skoro da i ne priča s tobom - to nije korov, draga, neće ti ostati ništa od cveća ako tako nastaviš - jadničak radi bez prestanka, a ti si ga sve vreme sabotirala, gajila guju u nedrima.”

Nego šta sam, pomišljam, turobno je streljajući pogledom. Brojim do deset i molim se za strpljenje. „Ne možeš ga kriviti što je uznemiren. Pokazala si da ne umeš da prosuđuješ, Bet. Povukla si na oca, naravno. Uvek je jezivo loše procenjivao ljude...”

Naslanjam se na pete i nadlanicom skidam zemlju sa čela. „Zar ruže nisu divne ove godine, majko? Tata ti je slao ovakve ruže svake nedelje, čitavu godinu dok ti se udvarao, zar ne? Tada je bio potpuno lud za tobom. Prilično zaljubljen”, dodajem značajno.

Kiselo me gleda. Poen za mene. „Baš bih volela da nisi skratila kosu”, kaže sitničavo. „Nikada se neću navići na novu frizuru.” „Mislila sam da uradim tetovažu. Delfina, na desnom ramenu...” „Zaista, Bet. Čudi me da si raspoložena za šalu.” Uredno sklanja zalutalu stabljiku puzavice pod kuhinjskim prozorom. Odmah je vraćam. „Pretpostavljam da su joj platili? Enji, mislim.

Trideset srebrenjaka, ili koliko već iznosi tarifa za izdaju prijatelja.” „Zapravo, mislim da je, na neki iščašen način, pokušavala da pomogne”, uzdišem. „Nije mi jasno kako možeš da je braniš”, breca se Klara. „Praktično vas je izbacila na ulicu.” „Komplikovano je to. Slušaj, majko, stvarno moram da se vratim...” „Makar nećete ići na to besmisleno putovanje u Italiju”, frkće, „pošto je pokazala svoje pravo lice. Ionako vam je to bila besmislena ideja. Da u vašim godinama letite preko celog kontinenta da biste otkrivale umetnost. Gospod će ga znati šta bi se desilo tvojoj sirotoj porodici dok švrljaš po Evropi.”

Suzdržavam bes.

~ 142 ~

„Ne bi im ništa bilo. Kejt je sasvim sposobna...” „Sasvim sposobna! Pa ona je delinkvent! Morala si biti mnogo stroža s njom dok je bila mala.

Izvini što moram da ti kažem, ali...”

Uzimam svoju baštensku korpu i ustajem. „Kejt nije delinkvent. Ona je prelepa, duhovita, pametna i toliko se ponosim njome da skoro boli!” Iznenada ne mogu da kontrolišem bes. „Moja kćerka je jaka, talentovana i ambiciozna, i već je mnogo bolja žena nego što smo ti i ja ikada bile! Ne dozvoljavam ti da mi dolaziš u kuću i truješ moju porodicu! Zagorčavaš mi život otkako sam se rodila. Ne dozvoljavam ti da ubrizgavaš svoj otrov u moju kćerku!”

Tresem se. Nikad u životu nisam tako razgovarala s njom. Delimično sam očekivala da me pošalje u ćošak ili mi ispere usta sapunom. „Tako, dakle! Nije ni čudo što je skrenula s puta, kad joj daješ ovakav primer!” Klara grabi svoj pačvork kaput. „Ne dozvoljavam da se moja rođena krv ovako ophodi prema meni! Kada budeš spremna da se izviniš, znaš gde možeš da me nađeš!”

Izleće, a ja se spuštam na kamene stepenice pored ružičnjaka, dok mi se u grlu mešaju smeh i jecaj. Trebalo mi je četrdeset godina da pronađem hrabrosti da se suprotstavim Klari i već znam da sam se uzalud trudila. Sada ću morati da joj se izvinim, a ona će me naterati da puzim pre nego što mi oprosti.

O, Enja. Šta te je spopalo?

Vilijam joj se nikada nije dopadao, znala sam to, ali nisam imala pojma da će ovoliko daleko otići u sabotaži. Da li je stvarno mislila da će me propast njegove kompanije naterati da se osamostalim ili je samo osveta bila u pitanju? „Ako on više ne bude mogao da te izdržava, Bet, mogla bi da uradiš mnogo više, da budeš mnogo više; molim te, veruj mi, nikada te ne bih povredila, samo sam pokušavala da pomognem.”

Grozna ironija je u tome što je Enja na neki način zapravo i pomogla. Dok se Vilijam borio da održi svoju firmu, njegovo samopouzdanje je postepeno bledelo. Po prvi put nakon svih ovih godina braka, ne osećam se slabom pored njega.

Prenem se na zvuk koraka. „Mama? Jesi li okej?”

Slabašno se smešim kćerki. „Nisam baš sigurna.”

Kejt seda na stepenice pored mene. Malo je bleda; mislim da je sinoć, pošto je prespavala kod Klem, kasno legla. „Je li istina?” pita. „Da li je stvarno Enja bila krtica?”

Klimam glavom. „Ali zašto? Mislila sam da ti je drugarica?” „Nikada mi nije zaista oprostila što sam se udala za tatu”, uzdišem. „Ona misli da je on kriv što sam prestala da slikam,” „Pa i jeste, bar malo”, kaže Kejt. Zapanjeno zurim u nju. „Ma hajde, mama. Moraš priznati da malo preteruje s kontrolom. Uvek si mu povlađivala, baš kao i baka Klari.” „Uvek me je podržavao u slikanju...” „Da, u smislu hobija. Zamisli šta bi rekao da si htela, kao ono, da ti to bude karijera ili tako nešto? Odlepio bi.” Podiže nežnu belu ružu puzavicu i miriše je. „Predivno. Ove godine su neverovatno...” „Kejt, tvoj otac nije kriv”, prekidam je. Odjednom mi je važno da razume. „Ja sam ga pustila da preuzme kormilo. Krivila sam njega, krivila sam bolest, ali istina je da sam samo ja kriva što sam prestala da slikam.”

Ovo je prvi put da to i samoj sebi priznam. „Plašila sam se neuspeha”, priznajem. „Bilo mi je lakše da i ne pokušavam.”

Kejt uzima baštenske makaze, odseca desetak belih cvetova i puni korpu. Njihov miris, sladak i snažan, dolazi do mene. „Da li ideš u Italiju u subotu?”

~ 143 ~

„Ne. Ionako sam se premišljala da li da vas ostavim. Pretpostavljam da će Enja na kraju preboleti, ali trebaće joj vremena. Nije smela onako da se umeša, iz bilo kakvih pobuda. Verovala sam joj, Kejt. Ona je ta koja mi je uvek govorila da prestanem da budem otirač i da ne dopustim ljudima da me gaze.” Tužno se osmehujem. „Moraće dobrano da moljaka pre nego što se pomirimo.

Na neki način, razumem zašto je to uradila, ali mislim da ništa više neće biti sasvim isto.” „Ona ti ne treba, mama.”

Pomilujem je po kosi. „Ne treba mi jer imam tebe.” Kejt me odguruje. „Mama! Mia idi ipak u Italiju! Trebalo bi sama da odeš.” „Draga, ne bih mogla.” „Zašto da ne? To su samo tri nedelje. Gospođica Gedini može da nam čisti i tako to. Snaći ćemo se tata i ja.”

Hoću da joj kažem da ne bude blesava, ali se zaustavljam. Toliko sam se radovala Rimu. Pijeta, Sikstinska kapela, Katakombe Svetog Kalista, sati i sati šetnje, razgledanja, razmišljanja, možda čak i slikanja. Enja bi mi bila sjajno društvo, naravno, ali ume da bude... naporna. Nikada nisam išla sama na odmor; nikad čak ni za vikend nisam otišla. A deca će biti u redu... „A šta ćemo s tvojim ocem? Ne bih mogla da ga ostavim, ne bi bilo fer.” „Mama, vreme je da misliš na sebe za promenu”, kaže Kejt.

Gledam je u srebrnoplave oči, boje mora tik posle oluje, i iznenada shvatam da ne priča samo o tri nedelje u Italiji. „Ne moraš da ostaneš zbog mene”, kaže nežno. „Uskoro ću otići. Ako ne odeš sada, možda nikad nećeš skupiti snage. Želim da budeš srećna, mama. Ne želim da više brineš za mene. Kada smo učili o 77-taniku u školi”, dodaje spuštajući pogled i igrajući se makazama, „gospođica Bjukenan je rekla da bi neki ljudi, koji su se utopili, možda preživeli da se nisu držali jedni za druge.

Nekad prosto moraš da se pustiš.”

Preplavljuje me talas ljubavi prema ovom mom briljantnom, komplikovanom i jedinstvenom detetu. „Kad si postala takva mudrica?” pitam zadivljeno. „Mama, u redu je”, kaže Kejt. „Idi. Biću dobro. Tata će biti dobro. Svi ćemo biti okej.” „Zaista volim tvog oca, Kejt. Veoma.”

Klima glavom, a oči joj se sumnjičavo sjaje. „Ipak, to nije uvek dovoljno, zar ne, mama?” „Nije.” Grlim je, žaleći što je tu lekciju morala da nauči tako mlada. „Ne, nije.” Šta je bila prekretnica? Ne znam. Onaj kratki, neobazrivi trenutak u Parizu, kad su mi njegove oči, jasnije nego što bi to mogao karmin na kragni, rekle da ima ljubavnicu? Njegova žudnja za njom, koja mu je prekrila čitavo lice kada sam mu ponudila šansu za beg? Da li je to bilo kada je stajao iznad mene dok sam uzimala lekove, kao tamničar, a ne ljubavnik?

Virdžinija Vulf mi nepročitana leži u krilu. Možda je to bilo kada je Kejt, pobegavši u Francusku, otkrila naš roditeljski neuspeh. Ili kada sam preklinjala Vilijama da ne šalje Sema u internat, a ipak ga je poslao.

Možda je to bilo kada je odveo decu na skijanje, a mene ostavio kod kuće, rekavši da im hranim strahove. Ili možda kada sam rekla da želim da otvorim malu umetničku radnju, a on mi se smejao.

Ili kada mi je u vijetnamskom restoranu naručivao jelo pretpostavljajući da se neću izboriti s jelovnikom.

Da li sam konačno počela da se bunim pošto sam otišla u krevet s Enjom i na trenutak videla sebe njenim očima, a ne njegovim? Ili kada mi je Den rekao da me voli, te sam shvatila šta mi je Vilijam uskraćivao?

Ne. To se desilo mnogo ranije. Još na Kipru, kada je Vilijam rezervisao hotel s drugom ženom pod mojim imenom.

Još i pre toga: kada su me na onom groznom mestu kožnim kaiševima držali svezanu na stolu i lepili mi elektrode na glavu. ~ 144 ~

Na samom početku: kada sam izgradila brak na laži, najvećoj laži od svih.

Nije Vilijam taj na kog sam ljuta.

Stranice Gospođe Dalovej postaju zamagljene. Godinama sam prihvatala drugorazrednu, polovnu ljubav, jer sam se previše plašila da zahtevam više. Oboje sam nas prevarila. Vilijama sam uhvatila u zamku uz pomoć laži i koristila sažaljenje i krivicu da ga vežem za sebe. Samo sam nas oboje unesrećila. Kejt je u pravu. Moram da nas oslobodim pre nego što bude kasno.

Vilijamove gume krčkaju na prilazu. Bacam pogled na digitalni sat na noćnom stočiću. Skoro je ponoć. Gde je, zaboga, bio?

Ispravljam se. Zar je to sad bitno?

Prošlo je još dvadeset minuta pre nego što je došao gore, osećajući se na ogorčenost i viski.

Skidam naočare za čitanje i ostavljam knjigu po strani. „Nisi morala da me čekaš, draga”, kaže umorno. „Rekao sam ti da ću doći kasnije.”

Skida kravatu, baca je na pod da je ja podignem i sklonim ujutru, i seda na ivicu kreveta odvezujući pertle. „Nešto nije u redu?” „Da, Vilijame. Žao mi je.” „Zbog čega?”

Iznenada mi ovo ne deluje toliko teško. „Bojim se da sam odlučila. Ostavljam te.” Na trenutak ne reaguje. A onda se smeje. Smeje se!

Obuzima me gnev, toliko snažan da bi mogao da zapali posteljinu na kojoj sedim. Skačem iz kreveta, stajem ispred njega, tako da ne može da me ignoriše ili pomazi po glavi i pošalje u krevet. „Misliš li da je moj život s tobom toliko divan da mi nikad ne bi palo na pamet da odem? Misliš li da uživam kada me gledaš kao da sam govno u koje si ugazio?”

Izgleda zapanjeno. „Nisam to...”

Tresem se od besa. „Dvadeset godina me tretiraš kao socijalni slučaj, kao da bi trebalo da sam zahvalna što te imam, a ja, kakva sam budala, to sam ti i dozvolila! Ti, Klara, čak i deca - svi ste se ponašali kao da sam seoska luda, nesposobna da samostalno razmišljam ili osećam! Četrdeset godina se nisam usuđivala ni frizuru da promenim! Da li ti je ikada palo na pamet koliko je teško živeti s tobom?!”

Odlazi u kupatilo, gurajući se pored mene, i umiva se hladnom vodom. „O čemu se ovde stvarno radi, Bet? Jesu li lekovi u pitanju? Imao sam paklen dan i stvarno mi ne treba da dođem kući jebenoj harpiji koja hoće da mi zgnječi muda.” „Ne radi se o lekovima, niti o tvojim aferama, niti o satima koje provodiš u toj svojoj prokletoj firmi umesto da budeš tamo gde treba, sa svojom porodicom! Radi se o meni!” „Da li ti je ikada palo na pamet da si ti razlog što ne želim da budem sa svojom porodicom?” „Da li ti je ikada palo na pamet da sereš?”

Gledamo se zabezeknuto. Na čelu mu kuca žila; grudi mu se nadimaju. Dvadeset godina se nismo ovako strasno osećali.

Bes mi iznenada isparava. „Vilijame, oboje smo suviše dugo koristili moju bolest kao izgovor”, kažem umorno, spuštajući se na ivicu kade. „Budimo iskreni, za promenu. Da nisam bila trudna s Benom, nikada me ne bi oženio. Nikada me nisi voleo, i ja sam to znala. To je suštinska istina ovog braka. Moja bolest ti je dala izgovor da se izvlačiš, a meni je dala razlog da prestanem da se trudim.

Vreme je da prestanemo sa zavaravanjem. Ovaj brak je bio gotov i pre nego što je počeo.” „A ko je kriv za to?” „Ja.” Progutam s mukom. „Ben se nije desio slučajno, Vilijame.” Tokom dugog trenutka zuri u mene, a potom se okreće na peti i odlazi. Pratim ga niza stepenice do radne sobe i tiho zatvaram vrata za sobom. Nema potrebe da Kejt čuje. Nijedno od nas ne progovara. „Zar nisi... zar nisi ljut?” rizikujem. „Da li bilo koristi od toga?” „Uradila sam nam nešto grozno”, šapućem.

Uzima viski, sipa ga u dve čaše i dodaje mi jednu, gledajući me. Alkohol mi gori u grlu, ali ne topi led u želucu.

~ 145 ~

Vilijam se strovaljuje u fotelju, obuhvatajući čašu dlanovima, a poraz mu se ocrtava na celom telu. Izgleda krajnje iscrpljeno, kao da nema snage ni za raspravu. Uverenje da radim pravu stvar jedino je što me sprečava da mu se bacim u zagrljaj i molim za oproštaj. „Da li si sigurna da ovo želiš?” pita me ne podižući pogled. „Mogli bismo ponovo da pokušamo - da se potrudimo...” „Mislim da oboje znamo da smo propustili taj voz, zar ne?” „A šta sa čekanjem od godinu dana, zbog Kejt?” „Potrebna sam joj srećna, više nego što joj treba da sam ovde”, kažem tiho.

Vilijam klima glavom. Progovara rezigniranim tonom: „Šta želiš da uradim?” „Odgovori mi iskreno. Da li me voliš, Vilijame?”

Zatvara oči i oslanja glavu na naslon fotelje. Napolju se oglašava sova. Dedin sat u hodniku otkucava u ritmu mog srca. „Ne. Ne onako kako zaslužuješ.” „Hvala ti na tome”, kažem nežno. „Dakle. Šta ćemo sada?”

Sedam pored prozora i naslanjam glavu na hladno staklo. Mesec je pun, obasjava baštu sablasnim belim svetlom. Lisica pretrčava preko travnjaka, njuši vazduh i nestaje u mraku. „U subotu idem u Italiju”, kažem. „To će nam dati vremena i prostora koji su nam potrebni da razmislimo šta ćemo dalje. Kada se vratim, možemo da porazgovaramo o detaljima, praktičnim stvarima. Ne želim mnogo, Vilijame...” „Ti bi trebalo da zadržiš kuću. Meni samom je stan u Londonu dovoljan. Šta ćeš reći deci?” „Sem još ne mora ništa da zna. Možemo da sačekamo dok se ne vratim iz Italije, pa da mu zajedno saopštimo za raspust. Ben i Kejt su dovoljno odrasli da odmah prihvate istinu.”

Gleda me umornim očima. „A šta je istina?” „Da ih njihovi roditelji vole i da će ih uvek voleti. Da su oni najbolji deo nas, da smo ponosni na njih i da ćemo uvek biti tu za njih.” „Nisam te oženio samo zbog Bena”, kaže Vilijam. „Svakako bih to učinio.” „Nadam se da te čini srećnom, Vilijame. Ko god ona bila.” „Nema nijedne”, kaže sumorno. „Ni jedne jedine.”

*** Nedelju dana kasnije plutam na ružičastom moru, opijena mirisom azaleja koje prekrivaju svaki milimetar Španskih stepenica iza mene. Pojma nisam imala da Rimljani ovo rade svakog maja.

Tepih od cveća prostire se kamenim stepenicama sve to francuske crkve na vrhu, Crkve Svetog Trojstva, gde su se u XVIII veku najlepše žene i muškarci Italije okupljali i čekali da ih neki umetnik izabere za model. Prisećam se i sopstvenog pohoda u poziranje i nakratko mislim na Dena.

Podižući nove naočare za sunce na vrh glave, šetkam se između parova koji sede na stepenicama ispod mene i na Španskom trgu se pridružujem turistima koji se fotografišu i bacaju novčiće za sreću u fontanu u obliku broda.

Za oko mi zapada par u kasnim četrdesetim. Oštri nabori nove odeće tek izvađene iz celofana govore mi da im je ovo verovatno prvi zajednički odmor nakon mnogo godina, možda i decenija.

Zamišljam decu koja su tek napustila gnezdo, pa im je ovo drugi medeni mesec. Odšetali su držeći se za ruke.

Užasno mi nedostaje Vilijam; nije prošao trenutak u poslednja četiri dana da nisam patila za njim. Svako jutro sam se budila pitajući se da li sam uradila pravu stvar.

Dobro je da sam nam napravila prostora. Ne znam koliko bih bila odlučna da sam ostala.

Teram se da prestanem da mislim na njega. Izmičem mopedima koji zuje kao komarči po uskim ulicama i krećem prema Ulici lavlje glave, u maleni jeftini stan koji sam iznajmila na petom spratu

~ 146 ~

stare i oronule stambene zgrade. Delim natrpano kupatilo puno paukova s još pet stanova, nemamo lift, a zgrada smrdi na kuvana jela; ali je zato svetio u mojoj maloj spavaćoj sobi izuzetno. Već sam oslikala tri platna; moram da se provlačim između njih da bih ušla u krevet.

Znam da mi slikarstvo nikada neće biti karijera. Enja mi je vratila slike dan pre nego što sam krenula iz Engleske; samo četiri su prodate, verovatno ih je Enja lično kupila, mada bi pre umrla nego da to prizna. Nisam u holivudskom filmu; nikad neću biti otkrivena.

Ali nije bitno. Manije su mi se povukle; depresija se ponovo pomalja kao magla na moru. Njeni prvi izdanci se već izvijaju i uvijaju mi se oko nogu. Uskoro neću moći da vidim ni prst pred okom.

Kada slikam, uspevam da verujem da će se podići samo ako budem strpljiva.

Stižem do svoje zgrade i otvaram manja vrata, usečena u velikim, širokim duplim ulaznim vratima visokim šest metara. Stepenice ka mom stanu su tokom vekova izlizane od bezbrojnih koraka. Iza zatvorenih vrata stanova čuje se plač dece, svađa parova. Mislila sam da ću biti usamljena, pošto putujem sama, ali ispostavilo se da volim sopstveno društvo. Osećam mir, po prvi put u životu.

Stan mi je otključan; nema šta da se ukrade. Malo sam zadihana od penjanja, otvaram vrata i odmah odlazim da otvorim prozor. Ako se nagnem preko balkona, mogu da vidim gomilu ružičastog cveća na stepenicama.

Ulazim natrag u sobu da uzmem foto-aparat i poskočim, prepadnuta. Život je pun iznenađenja.

~ 147 ~

16

Kejt Kokteli od želea su sranje.

Puzim u kupatilo i grlim WC šolju. Klem je kriva za sve. Rekla je da nisu mnogo jaki. Mislim da se nikad u životu nisam napila kao sinoć. Čak sam i popušila pola pakle cigareta - u ustima mi je ukus pepeljare, a jednjak sam sagorela praktično do želuca.

Oh, bože. Nije mi valjda ponovo muka?

Povraćam u šolju i brišem usta mokrim peškirom. Nemam više šta da ispovraćam. Nikada, nikada više neću ni prići votki ili želeu od jagoda.

Zapravo, osećam se malo bolje. Možda sam konačno sve izbacila.

Nabacujem neku staru odeću i podižem kosu u rep. Gde je ta roditeljska disciplina kad je potrebna? Tata nije smeo da me pusti kod Klem kad joj roditelji nisu tu. Zar taj čovek nema nikakav osećaj odgovornosti?

Napolju čujem povišene glasove i virim kroz prozor spavaće sobe.

Sirota mama čupa korov dok baka Klara maše rukama i juri je oko ružičnjaka kao ledi Magbet.

Kladim se da joj drži slovo zbog Enje. Jedva je dočekala da kaže: „Lepo sam ti rekla.” Prokleti lešinar!

Tata je sinoć kao ono totalno odlepio kada je saznao šta je Enja uradila. On i mama su se žestoko posvađali. Od tada skoro uopšte nisu razgovarali. Pretpostavljam da sada više ne važi šta god da su smislili u Parizu. A ionako ne bi uspeli. U redu, jeste joj kupio sve ove genijalne stvari i nekoliko nedelja vraćao se kući ranije s posla, ali izgleda kao da mu je neko iščupao srce. Čitali smo Fausta prošlog polugodišta. Čovek bi pomislio da je Mefisto upravo posetio tatu.

Otvaram prozor da uđe svež vazduh. Baka Klarin glas lebdi poput sumpora. „Ionako vam je to bila besmislena ideja. Da u vašim godinama letite preko celog kontinenta da biste otkrivale umetnost. Gospod će ga znati šta bi se desilo tvojoj sirotoj porodici dok švrljaš po Evropi.” „Ne bi im ništa bilo”, kaže mama. „Kejt je sasvim sposobna...” „Sasvim sposobna! Pa ona je delinkvent! Morala si biti mnogo stroža s njom dok je bila mala.

Izvini što moram da ti kažem, ali...” „Kejt nije delinkvent!”, iznenada vikne mama. „Ona je prelepa, duhovita, pametna i toliko se ponosim njome da skoro boli! Moja kćerka je jaka, talentovana i ambiciozna, i već je mnogo bolja žena nego što smo ti i ja ikada bile! Ne dozvoljavam ti da mi dolaziš u kući i truješ moju porodicu!

Zagorčavaš mi život otkako sam se rodila. Ne dozvoljavam ti da ubrizgavaš svoj otrov u moju kćerku!”

Obrazi mi se rumene, iako me niko ne vidi. Mislim da nikad nisam čula mamu da se suprotstavlja baka Klari, a kamoli da me tako brani. Čudno je to. Znam da mama stvarno voli tatu, ali ona kao da je Supermen, a on neki romantični kriptonit. Obično je on taj koji preuzima stvari na sebe, a ona samo izbledi u pozadini. Ali sad, pošto je on poslednjih nedelja sav uvrnut i istripovan, ona postaje sve snažnija i snažnija. Pošto ga nema da joj stalno govori šta da radi, čak je počela i ona njemu malo da šefuje. Sprečila ga je da kupi onaj odvratni hamer (da li on želi da mu unučici žive na ugarku od planete?) i bila je odlučna što se tiče odlaska u Italiju, mada kapiram da je to sad otkazano zbog Enje.

~ 148 ~

Nova frizura joj je stvarno kul. I dozvolila mi je da je odvedem u kupovinu negde drugde a ne samo u MiS. Kupila je predivnu haljinu u Bodenu, kao i uske farmerke; mislim stvarno - konačno.

Stvarno je lepo vide ti je kako, za promenu, zauzima stav.

Ostalo je nebitno, želim da vidim mamu srećnu. I tatu, takođe. Kladim se da Ela ima neke veze s njegovim jadnim raspoloženjem. Verovatno su raskinuli ili tako nešto. Ne želim da mama i tata ostanu zajedno samo zbog mene. Ionako ću uskoro otići. Ne želim da budem odgovorna za njih.

Ustajem i silazim dole. Baka besno izleće iz kuhinje. „Tvoja majka je sišla s uma!” uzvikuje. „Kakva majka, takva i kćerka!”, dodaje, a ja je ignorišem i izlazim napolje.

Mama sedi na baštenskim stepenicama, deluje kao da ne zna da li da se smeje ili da plače. „Mama? Jesi li dobro?” Slabašno mi se smeši. „Nisam baš sigurna.” „Je li istina?” pitam. „Da li je stvarno Enja bila krtica?” Klima glavom pokunjeno pa sedam na stepenice kraj nje. „Ali zašto?

Mislila sam da ti je drugarica?”

Mama se grize za usnu. „Nikada mi nije zaista oprostila što sam se udala za tatu. Ona misli da je on kriv što sam prestala da slikam.” „Pa, i jeste, bar malo”, smešim se. „Ma hajde, mama. Moraš priznati da malo preteruje s kontrolom. Uvek si mu povlađivala, baš kao i baka Klari.” „Uvek me je podržavao u slikanju...” „Da, u smislu hobija. Zamisli šta bi rekao da si htela da ti to, kao ono, bude karijera ili tako nešto? Odlepio bi.” Podižem jednu od njenih ruža. „Predivno. Ove godine su neverovatno...”

Hvata me za ruku da bi me zaustavila. „Kejt, tvoj otac nije kriv. Ja sam ga pustila da preuzme kormilo. Krivila sam ga, krivila sam bolest, ali istina je da sam ja kriva što sam prestala da slikam.”

Okleva. „Plašila sam se neuspeha”, priznaje tiho. „Bilo mi je lakše da i ne pokušavam.” „Da li ideš u Italiju u subotu?” „Ne.” Počinje da opravdava matoru lezbaču, ali je ne slušam. Sečem još nekoliko ruža i stavljam ih u njenu korpu, pokušavajući da skupim hrabrost i kažem joj šta osećam. Naravno da ne želim da mi se roditelji rastanu, ali želim da zna da ne mora više da brine za mene. Ako to mora da se dogodi, moći ću da se nosim s tim. Više bih volela da oboje budu srećni odvojeno, nego da svakodnevno žive ovu veštačku porodicu. Dosta mi je laži i pretvaranja. Ja samo hoću da budemo iskreni. „... ali mislim da ništa više neće biti sasvim isto.” „Ona ti ne treba, mama.” „Ne treba mi jer imam tebe.”

Izmičem se dok mi mrsi kosu. „Mama! Mislim, idi u Italiju! Trebalo bi sama da odeš.” „Draga, ne bih mogla.” „Zašto da ne? To su samo tri nedelje. Gospođica Gedini može da nam čisti i tako to. Snaći ćemo se tata i ja.”

Znam da je u iskušenju. Nikada nije sama putovala; kladim se da bi se sjajno provela. Čak se premišljam da pođem s njom. „ A šta ćemo s tvojim ocem? Ne bih mogla da ga ostavim, ne bi bilo fer.” „Mama”, kažem oprezno, „vreme je da za promenu misliš na sebe.

Oštro me gleda. „Ne moraš da ostaneš zbog mene”, kažem pažljivo. „Uskoro ću otići. Ako ne odeš sada, možda nikad nećeš skupiti snage. Želim da budeš srećna, mama. Ne želim da više brineš za mene.” Spuštam pogled, ne želim da mi vidi suze. „Kada smo učili o Titaniku u školi, gospođica Bjukenan je rekla da bi neki ljudi koji su se utopili možda preživeli da se nisu držali jedni za druge.

Nekad prosto moraš da se pustiš.”

Dugo ne progovara. Oh, jebiga! Nije trebalo da se mešam, zar ne, to se mene ne tiče...

Osim što su me njih dvoje uvukli u to, zar ne?

Ispušta kratko oh i pokriva usta rukama. „Kad si postala takva mudrica?”

~ 149 ~

„Mama, u redu je. Idi. Biću dobro. Tata će biti dobro. Svi ćemo biti okej.” „Zaista volim tvog oca, Kejt. Veoma.”

Gutam knedlu. „Ipak, to nije uvek dovoljno, zar ne, mama?” „Nije.” Grli me toliko snažno da jedva mogu da dišem. „Ne, nije.”

Pušta me uz poljubac, pa trčim gore u svoju sobu. Iznenada mi je sinula ideja, ali prvo moram da se sredim. Ne mogu ovakva da izađem napolje.

Tuširam se vrelom vodom, stavljam gel na kosu i tonu šminke, i nakon sat vremena ponovo izgledam kao pristojno ljudsko biće. Niko ne bi ni pomislio da je ova devojka u ekstremno bliskoj prošlosti stukla sedam koktela od votke.

Gledam se u ogledalu. Nisam baš sigurna za ovu majicu. Kupila sam je u subotu kad sam s mamom išla u kupovinu, i totalno je kul, sa svim ovim vezom i perlicama i sitnicama, ali u njoj izgledam kao trudnica...

Uzimam torbu. Koga briga kako izgledam? Sada se ne radi o meni. Čim sam ga videla, pokajala sam se što ipak nisam obukla onu roze majicu. Ne želim da pomisli da sam se potpuno zapustila. „Kejt!”

Prolazim pored njega pre nego što se uznemirim. „Mogu li da uđem?” „Da li bi ti nešto značilo ako kažem ne?” Naivno se smešim. Den se smeši oprezno.

Na trenutak oboje stojimo nasred dnevne sobe i nismo baš sigurni šta sledeće da radimo.

Trudim se da ne razmišljam o poslednjem putu kad sam bila ovde. „Hoćeš kafu ili nešto?”

Mrzim kafu. „Može.”

Pratim ga do male kuhinje. Puna je prljavih tanjira i kutija od pice, a na prozoru se nalazi niz tegli punih zamućenog terpentina i četkica, kao i kod moje mame.

Den petlja oko aparata za kafu. Zrna se prosipaju po sivom pultu; otvara ormarić ispod sudopere da bi bacio stari filter, a ja primećujem da je kanta prepuna limenki od piva i buđavih kesica čaja. „Dakle”, kaže okrećući se ka meni, „kako su prošli ispiti?” „Dobro, hvala. Francuski je bio malo težak, ali mislim da sam okej prošla.” „Pa, trebalo bi. Imala si praksu.” „Čuo si za to?”

Okreće se i ceri se. „Radio Mileva, znaš kako je.” „Ja... upoznala sam nekog u Parizu”, kažem, a obrazi mi gore, „Provešće leto u Batu na studentskoj razmeni. Možda ćemo se videti.” „Super. To je baš super.”

Nervozno petljam s resama na majici. „Gledaj, žao mi je zbog...” „Izvini što si morala...”

Oboje se nervozno nasmejemo. Klimam glavom kako bih mu dala prvenstvo. „Kejt, ono što se desilo onog dana... trebalo je da te nađem i objasnim ti. Ništa se nije desilo, kunem se...” „Verujem ti.” „Stvarno?”

Aparat za kafu šišti i brboće na pultu. Voda curi iz pukotine sa strane i kaplje na umrljani pod. „Mama ide u Italiju u subotu na tri nedelje. Sama”, dodajem. Den klima glavom, ne govori ništa. „Ona i tata... Mislim da se rastaju. On će se verovatno preseliti u stan u Londonu kad se mama vrati. Ona u poslednje vreme dosta slika. Čini mi se da je baš zagrizla. Mislim da će joj biti okej što tata odlazi. Makar u ovom trenutku.” „A ti?”

~ 150 ~

„Ta ću biti u redu. Nisam više klinka”, kažem i shvatam da je to istina. „Gledaj, Dene, samo sam došla da se izvinim, i da... da ti dam nešto.” Pružam mu parče papira. „Ovo je mamina adresa u Rimu. Iznajmiće stan kod Enjine drugarice. Čovek ume da bude usamljen kad je sam. Nekad dobro dođe kada ga prijatelj neočekivano poseti.” Smešim se. „Samo sam mislila da bi voleo da znaš.”

Nisu u pitanju kokteli. Niti uzbuđenje zbog maminog odlaska.

Hvatam se oko struka i ljuljam napred-nazad dok sedim na ivici kade. Toliko sam uplašena da drhtim.

Samo jednom sam! Nemoguće da sam trudna! Nemoguće!

Već nedelju dana mi je muka svakog jutra, ali to bi moglo biti od napora ili nečega što sam pojela. Ne mogu da zakopčam farmerke i prežderavam se krofnama i čokoladom. Sve vreme sam iscrpljena, ali roditelji su mi se upravo rastali, mama je u Italiji, a ja ne spavam dobro. Bole me grudi, ali to je možda samo od hormona, zar ne, to mi se stalno dešava tokom menstruacije...

Ne mogu ni da se setim kada sam je poslednji put imala.

Uradili smo to samo jednom - dobro, tri puta, ali je bila samo jedna noć! Ljudi godinama pokušavaju da naprave bebu. Kolike su šanse da je meni iz prvog puta uspelo?

Fler kaže da su šanse pedeset-pedeset svaki put kad imaš seks. Ili zatrudniš ili ne.

Volela bih da mogu da je pozovem, ali ne želim da Mišel sazna. Ne želim da iko sazna.

Mora da je prošlo pet minuta. Gledam na sat. Samo dva.

Zašto se nisam setila kontracepcije? Znam da sam bila malo pijana - okej, mnogo pijana - ali od četrnaeste godine nosim kondome u tašni, za svaki slučaj! Kako sam mogla da budem tako glupa?

Ne mogu da je zadržim. Ne želim bebu, želim da završim s ispitima, odem u Njujork, postanem novinarka... u mom životu nema mesta za bebu.

Uzimam štapić.

Oh, bože. Oh, bože, oh, bože, oh, bože!

*** Na klinici su svi fini. Ne tretiraju me kao glupu malu devojčicu koja je totalno sjebala svoj život.

Savetnica popunjava papirologiju i zapisuje datum poslednje menstruacije (19. mart! A već je kraj maja! Kako je moguće da nisam primetila?) i uopšte i ne trepne kada joj kažem da sam imala vezu za jedno veče tokom odmora u Francuskoj. Lažem je i kažem da ne znam kako se otac zove.

Dajem joj uzorak urina za koji su mi rekli da donesem na konsultacije i ona ga šalje na analizu.

Ne verujem da sam trudna dok mi ona ne potvrdi. Potajno se i dalje nadam da su svi oni rezultati testova pogrešni.

Ljubazno mi objašnjava da sam u osmoj nedelji trudnoće (sada je tek veličine oraha, ali iz biologije smo učili da već ima ruke i noge i male šake i stopala) i pita me da li sam sigurna da želim da prekinem trudnoću. Pita me jednostavno, kao da raskidam ugovor o zakupu. Što na neki način i radim.

Naravno, prekasno je za pilulu za dan posle - ima i oči, i noktiće, možda sad i sisa palac - pa mi objašnjava koje su mi opcije.

Vakuum. Usisavanje. Širenje i evakuacija.

Srce počinje da mi tone. Sve to zvuči tako grozomorno i srednjovekovno. Zamišljam Sema kada je bio beba u maminom stomaku, kako ga usisavaju usisivačem. Ruke i noge istrgnute, malecno telo izlomljeno. „Da li si zaista sigurna da to želiš, Kejt?”, pita me savetnica. „Ne mogu da rodim”, uzdišem.

~ 151 ~

„Prekid nije jedina opcija. Da li si razmišljala o usvajanju? A ako odlučiš da zadržiš bebu, postoje mnoge grupe za podršku i...” „Ne”, grlo mi se steže. „Ne mogu.” „Kejt”, kaže savetnica, „znam da zvuči užasavajuće, ali ove procedure su mnogo manje bolne nego što misliš...” „Za mene? Ili za bebu?” „Fetus”, nežno me ispravlja, „neće ništa osetiti. Kejt, stvarno mislim da bi trebalo da odeš kući i razgovaraš o ovome s roditeljima. Mnogi roditelji isprva budu ljuti, ali kada se naviknu na situaciju, skoro uvek pruže podršku. Mnogi se zapravo i raduju što će postati bake i deke.”

Ne mogu da kažem mami. Razočaraće se u mene. Dotrčaće iz Italije, samo bih joj sve pokvarila.

Mislila bi da je ona kriva za sve. Ja sam se uvalila u ovo. Na meni je da to i rešim. „Zar ne mogu... zar ne mogu samo da popijem neku pilulu ili tako nešto?”, pitam očajnički.

Uzdiše. „Abortus nije glavobolja. Prvo moramo biti sigurni da li zaista shvataš šta radiš i možeš li da živiš s posledicama. Ovo je velika odluka, Kejt. Moraćeš da živiš s njom do kraja života.”

Klimam glavom, trudeči se da ne zaplačem. Nikada mi ga ne bi uradila ako zaplačem. „Ako odlučiš da to uradiš, možemo da sprovedemo RAM, rani abortus medikamentima. Njega radimo do devete nedelje bremenitosti. Dali bismo ti lekove koji izazivaju rani pobačaj. Nema operacije i anestezije.” „To ću da uradim”, kažem, a u glavi mi se vrti od olakšanja. „Može li odmah?”

Smeši se. „Plašim se da nije baš tako jednostavno. Ako si zaista sigurna da je ovo to što želiš, odmah ću ti zakazati kod doktorke. Ona će završiti pravnu papirologiju i verovatno će hteti da potvrdi gravidnost ultrazvukom, pošto si blizu devete nedelje. Nakon toga, moraće da ti uradi analizu krvi i porazgovara o rizicima i komplikacijama...” „Rizicima? Kakvim rizicima?” „Ona će ti sve objasniti. RAM je veoma bezbedna procedura, Kejt. Većina devojaka oseti samo malo mučnine, malo povraćaju, takve stvari.” „Koliko dugo treba da čekam?” „Možeš odmah kod nje.” Okleva. „Pretpostavljam da još nisi bila kod porodičnog lekara? Ako želiš da ti zdravstveno osiguranje pokrije troškove procedure, on mora da ti da uput. Inače ćemo morati da te vodimo kao privatnog pacijenta.” „Morala bih da platim?” „Tako je brže. Morali bismo da ti zakažemo početkom sledeće nedelje, da bi bila u okviru ograničenja za RAM. Ali ako budemo čekali uput porodičnog lekara...” „Platiću”, kažem brzo. „Možeš da povedeš prijatelja ili rođaka, ako želiš.” „Ne. Ne želim da iko zna.” Snažno odmahujem. „Niko ne sme da zna.”

*** Noć uoči pregleda ne mogu da zaspim. Prevrćem se u krevetu, progone me slike iseckanih beba koje me svojim velikim plavim očima netremice gledaju iz crnih plastičnih kesa. To je samo gomila ćelija, govorim sebi. To nije prava beba.

Pre dve godine nas je u školi posetio par iz jedne od onih antiabortus grupa, pokazali su nam fotografije beba u materici kako sisaju palac i trče u mestu poput malih hrčaka na koturu, pa čak i štucaju. Bile su malo čudne, s ogromnim glavama i tako to, ali su već izgledale kao prave male bebe, čak i one malecne - videlo se koja će imati veliki nos, a kojoj će trebati proteza za zube.

Pustili su nam snimak nerođenih beba kako slušaju Vivaldija; mahale su svojim maleckim rukama kao da prate ritam. Od hevi metala su skakale i šutirale nožicama.

Pokazali su nam bebe nakon što su vakuumom izvučene iz svojih bezbednih i toplih skrovišta.

Nekima od njih su ubrizgali otrov u srce. Neke su izvučene žive, pa su ih ostavili u metalnim posudama da umru.

~ 152 ~

Ustajem iz kreveta i smeštam se pored prozora, a ruka mi instinktivno kreće ka stomaku. I dalje je ravan; kako je moguće da je unutra beba?

Kada sam obavila razgovor sa savetnicom, doktorka mi je ugurala neku sondu i pogledala moju bebu na ekranu. Čula sam joj otkucaje srca.

Uzimanje te pilule je drugačije, zar ne? Neće iseckati bebu ili tako nešto. Pročitala sam brošuru.

Piše da će lekovi blokirati hormone koji su neophodni za obavijanje unutrašnjosti materice, kako bi se trudnoća održala. Jednostavno ću je ispustiti. To mu dođe kao menstruacija, zar ne?

Obrazi su mi mokri od suza. Ne mogu da rodim bebu. Tek mi je sedamnaest godina. Nemam ni novac ni posao. Kako mogu da brinem o bebi kad ne mogu da brinem ni o sebi?

Ujutru se oblačim u crno, u skladu s raspoloženjem, i brižljivo pletem kosu u urednu riblju kost.

Stavljam tek toliko šminke koliko mi je potrebno da sakrijem tamne kolutove ispod očiju. Tata se maksimalno trudi da pazi na mene dok je mama u Italiji; iako je ovih dana sav rasejan, ne želim da rizikujem. Prošle nedelje nije išao na posao samo zato što sam se požalila na glavobolju; poslednje što mi treba je da danas odluči da provede malo kvalitetnog vremena s kćerkom.

Ne mogu da doručkujem. Čim mi je tata okrenuo leđa, dajem svoju slaninu i jaja Kanelu.

Uskoro neće moći da stane u svoju korpu. „Danas nema škole?”, pita tata.

Makar o tome ne moram da lažem. Odmahujem. „Polugodište.” „Mogla bi sa mnom do Londona, ako želiš”, nudi se. „Možeš u kupovinu, pa da se nađemo na ručku...” „Obećala sam Klem da ću svratiti do nje”, kažem, „izvini.”

Deluje iskreno razočarano. Mora da je usamljen, shvatam, pošto je mama otišla i sve to. „Drugi put?”

Klimam potvrdno. Ljubi me u teme i odlazi na posao.

Muvam se po kući, nesposobna da se smirim, pokušavajući da ubijem vreme dok ne dođe trenutak za polazak. Nikada nisam mislila da ću morati da donesem ovakvu odluku; uvek sam nekako bila protiv abortusa. Ali drugačije je kad se to dešava meni. Tom detetu ne mogu da pružim život kakav bih volela. Nisam spremna da pauziram ceo život zbog jedne greške; jedne jedine greške. Ostale greške mogu da se isprave. Zašto ne i ova? Činim pravu stvar.

Savetnica koju sam prvi put videla nije bila tu kad sam stigla. Sestra na prijemu je bila ljubazna ali žustra. Odlazim u čekaonicu, gde sam okružena devojkama ne mnogo starijim od mene. Ne usuđujemo se da se pogledamo u oči.

Prozivaju moje ime. Mere mi pritisak i proveravaju detalje; kao da se sve dešava nekom drugom. Daju mi malu tabletu i čašu vode, i eto me kako sedim na ivici stola za preglede, držeći pilulu na dlanu. „Moraćeš ponovo da dođeš za tri dana, kako bismo ti dali i drugu dozu”, kaže mi doktorka. „Možda ćeš u međuvremenu malo prokrvariti i osetiti grčeve, ali to je sasvim normalno.”

Ova beba je već deo mene. Ima moje gene; moja krv je drži u životu. Još ne mogu da je osetim, ali je već imala jak uticaj na moje telo. Da li je svesna da će je majka upravo ubiti?

Nisam spremna da budem majka.

Gutam pilulu.

Nikada neću saznati da li je dečak ili devojčica.

~ 153 ~

*** Prvi grčevi počinju na platformi stanice Voterlu, dok čekam voz. U roku od nekoliko minuta, presamićujem se od bola. Teturam se do toaleta i počinjem da povraćam i pre nego što sam stigla do šolje. Niko me ne pita kako sam, niti mi nudi pomoć.

Nekako uspevam da izađem i upadnem u taksi. Govorim vozaču da me vrati na kliniku i zavaljujem se u sedište.

Zaslužujem ovo. Ubila sam svoju bebu, a ona sad ubija mene.

Alergijska reakcija, kaže doktorka. Telo mi je odbacilo pilulu, a pošto sam toliko povraćala, nije se pravilno apsorbovala. Zbog svega toga, i dalje sam trudna.

Ne mogu ponovo da uzmem pilulu, tako da nemam izbora nego da isisam bebu u delićima. Čovek bi pomislio da bih je posle ovoga zadržala, zar ne? Pomislio bi da sam shvatila da se bori za život iz sve snage, da zaslužuje šansu. Međutim, ovo me je učinilo još odlučnijom. Nisam sposobna da budem majka, kad ni ovo ne mogu da uradim kako treba.

Zato se nakon tri dana vraćam na kliniku, a dve sestre mi pomažu da se presvučeni u jednu od onih odvratnih bolničkih haljina, u kojima seva guza, i vode me u sobu za preglede, gde ležem na sto s nogama vezanim nekim gumicama i podignutim u vazduh. Pomažu mi da se spustim do ivice i nežno mi razdvajaju noge. Ruke su im tako hladne. Ulazi doktorka i čavrlja sa sestrama o vremenu dok stavlja prste u moju vaginu i proverava poziciju materice, a potom mi pokazuje spekulum i govori mi da će mi ga nabiti unutra i da će možda malo boleti. Osećam hladni metal kako ulazi u mene i otvara me, osećaj je tako užasan, tako invazivan, pa se na trenutak zapitam da li će beba možda ispasti sama od sebe. Potom uzima jezivo dugačku iglu i ubacuje mi je u otvorenu vaginu, a potom i u grlić materice; malo pecne, ali nije strašno. Pokazuje mi nešto što naziva dilatorima i objašnjava mi da će mi ih staviti u grlić materice, kako bi ga otvorili, a potom kreće ka mom međunožju... „Stanite!”, povičem. „Da li te boli? Možemo da ti damo još lekova...” „Predomislila sam se!” ispaljujem dok se borim da ustanem. „Kejt, upravo smo ti paralizovali karlicu”, kaže doktorka mršteći se. „Ako sada stanemo, svakako ćeš pobaciti, zato što će ti se materica možda sama otvoriti.” „Briga me!” jecam. „Ne mogu! Izvinite! Platiću koliko treba, ali ne mogu to da uradim!”

Doktorka klima prema jednoj od sestara i skida rukavice. Pomažu mi da ustanem, a jedna od njih seda pored mene na sto za preglede i trlja mi leđa dok nekontrolisano plačem. „Da li želiš da pozovemo nekog?” pita me nežno.

Krećem da odmahnem glavom, ali je hvatam za ruku. „Čekajte. Želim.” „Baš si se sredila”, kažem. „Sigurna si da te ne prekidam u nečemu važnom?” „Kejt, u redu je.” Okreće se prema sestri. „Može da ide?” „Vi ćete biti s njom, doktorko Stjuart?”

Ela klima glavom. „Večeras će biti kod mene. Da li je uzimala neke lekove?” „Samo kodein za grčeve. Plašim se da je predugo čekala pre nego što se predomislila”, dodaje tiho. „Materica će joj se sada verovatno sama otvoriti. Pošto bude pobacila, moraće da se vrati na pregled da bismo očistili matericu. Infekcija je trenutno najveća opasnost...” „Razumem”, kaže Ela hladno.

Okreće se ka meni i čvrsto me grli. „Izvini”, jecam joj u rame. „Bila sam tako glupa, sve sam uništila. Nisam znala koga da pozovem, a ne mogu da kažem tati, biće tako razočaran; okriviće mamu, a ona će morati da se vrati sa odmora...” „Pssst, Kejt, u redu je. Ja sam sada ovde. Sve će biti u redu, prebrodićeš ovo.” Pušta me i uzima mi torbu. „Možeš li da hodaš do kola?”

Klimam potvrdno. „Ela, nećeš reći tati, jelda?”

~ 154 ~

„Ja sam doktor, sećaš se? Mi smo kao sveštenici, ne smemo ništa nikome da kažemo.” „Sada ću izgubiti bebu, zar ne?” „Da, dušo”, kaže Ela nežno. Pomaže mi do ulaznih stepenica i hvata me podruku dok polako hodamo prema podzemnoj garaži. Noge su mi gumene i osećam se kao da mi je neko gurnuo vreli žarač u utrobu, pošto lokalna anestezija počinje da popušta. „Da li ću i dalje moći da imam decu?”

Senka joj prelazi preko lica. Stresa se kao da joj je neko prešao preko groba.

A onda se naizgled pribrala i okrenula se ka meni s umirujućim osmehom. „Nema razloga da ih nemaš, naročito ako se postaramo da ne dobiješ infekciju. Ali od sada moramo da razmišljamo o kontracepciji, Kejt. Tvoji roditelji ne moraju da znaju, ali ne možeš više ovako da se kockaš sa zdravljem.”

Policijska sirena se oglašava nekoliko ulica dalje. Ela baca brz pogled na sat i nabacuje moju torbu na rame. „Mogu li da ti postavim jedno lično pitanje?” kažem nakon nekoliko trenutaka. „Mislim da se sada prilično dobro poznajemo, zar ne?” „Zašto ti nemaš decu?” „Oh, Kejt. Ti baš pucaš iz teške artiljerije?” „Izvini.” Grizem usnu. „Ne moraš da mi kažeš ako ne želiš.”

Uzdiše. „Ne, ne smeta mi. Čini mi se da je ovo dan za razmenjivanje tajni. Okej. Moramo preko puta.” Pritiska dugme i čekamo da se upali zeleno. „Nikada nisam želela decu sa svojim mužem.

Verovatno bih mogla da provedem dobrih godinu dana na terapiji i ne dođem do srži problema, ali mislim da je to delimično zbog mojih roditelja, oni nisu zapravo bili spremni za mene, a delimično ima veze i sa mnom, mojom karijerom, potrebom da sebi dokažem nešto; a delimično je tako ispalo zbog mene i Džeksona. Oduvek sam znala da ga ne volim onako kako bi trebalo. Činilo mi se pogrešnim da donosim dete u takav svet, sav u lažima.”

Pali se zeleno svetio. Ni jedna od nas se ne pomera. „A tata? Da li njega tako voliš?”

Guta knedlu. „Prekasno je za nas, Kejt. Isprečila sam se između tvojih roditelja, a to nisam smela. Sada imaju šansu da...” „Mama ga je ostavila”, kažem smelo.

Ela se trže kao da sam je ošamarila. „Saznala je za mene?” „Ne”, odmahujem. „Na kraju to nije imalo nikakve veze ni sa kim sa strane.”

Propustile smo semafor. Ela ponovo pritiska dugme. „Hoćete li se ti i tata sada pomiriti?” „Ne mogu da imam decu. Imala sam neku infekciju kada sam bila mlada”, mrmlja Ela, kao da me uopšte nije čula. „Zato moramo dobro da te pazimo. Ne želim da ikada doživiš isto što i ja.”

Tužno se osmehuje. „Ironično, zar ne? Hoću reći, nikada u životu nisam bila manje spremna za dete, a nikad ga nisam više želela.” „Dala bih ti svoje”, kažem brzopleto. „Da nisam...” „Oh, Kejt...”

Semafor pišti, obaveštavajući nas da možemo da pređemo ulicu. Preplavljuje je zvuk policijskih sirena. Taman sam htela da zakoračim na prelaz kada je veliki auto uzdignutih točkova projurio kroz crveno svetio dok je muzika treštala kroz otvorene prozore. Neko je bacio konzervu od piva kroz prozor kola, a ona je odskočila na ulici, zaustavljajući se kod mojih nogu. „Zamalo”, smejem se dok se Eline oči šire. „Da li bismo mogle...”

Nisam uspela da završim rečenicu.

~ 155 ~

17

Ela Već pola sata pada kiša. Noćni vazduh miriše na mokru travu i rezak vonj gradskih ulica: miris Londona. U daljini sat otkucava jedanaest. Lagani povetarac protresa majsko drvo pred kapijom, prskajući me mokrim laticama, a ja zatežem kimono oko sebe. Negde na ulici čuje se buka motora i auto nestaje u mraku.

Kuper me povlači u zagrljaj i ljubi me za rastanak. Otkrivam da nikada nisam upoznala muškarca koji može da kaže toliko toga s tako malo reči. „Siguran si da nećeš da ti pozovem taksi?”, pitam tiho. Odmahuje, stavljajući odrpani ruksak na rame. Vetar mi lepi kimono za noge. „Da li... da li ćeš mi makar reći da si dobro?” „Dobro sam”, kaže jednostavno.

Gledam ga kako zalazi za ugao. Ne osvrće se. Šta si očekivala, Ela? Cveče i zakletvu na večnu ljubav?

Pošto sam se istuširala i obukla staru pidžamu, sipam sebi čašu viskija i gnezdim se na sofi.

Džeksonova pisma mi leže na krilu. Prošlo je tri dana otkako je Kuper došao, a još ih nisam pročitala. Delimično zbog Kupera, naravno; ali uglavnom jer se plašim šta ću otkriti i kako ću se osećati.

Okrećem paket u rukama. Kuper mi ih nije dao da bi me povredio, znam to. Ovo je nešto što moram da uradim ako želim sa se vratim u normalu.

Skidam gumice kojima su pisma vezana i razgledam koverte. Ima ih najmanje trideset. Nisam znala da je Džekson pisao prava pisma; mejlovi i poruke bili su u njegovom fazonu. Ali naravno, Kuper nije imao kompjuter. Skoro da se smešim. Rođen je sto godina prekasno.

Prvo pismo datirano je na mart 1997. godine - tada smo se upoznali. Poslednji je datiran na četrnaesti februar ove godine.

Zadrhtim. Pisao mu je dana kad je umro.

Ispijam veliki gutljaj viskija i vadim prvo pismo iz koverte.

Isprva reagujem toliko postiđeno da mi dođe da iskočim iz sopstvene kože. Džekson je sve vreme znao. Sedam godina. Svaki put kad sam ga pogledala u oči i slagala, svaku noć kada sam mu rekla da radim dokasno, znao je, a nikada ni reč nije rekao.

Moja obmana je bila hiljadu puta gora nego što sam mislila.

Spuštam pisma i ustajem, a udovi me bole dok krv juriša u njih. Još se nije razdanilo; na trafici preko puta radnik s treskom podiže roletne, da dočeka isporuku današnjih novina. Mislila sam da sam provalila Džeksona. Znala sam da me voli, ali sam mislila da je to neka dečja ljubav: zavisnička, bezobzirna i zahtevna. Mislila sam da zaslužujem više.

A istina je da me je voleo više nego što sam zaslužila. Kako je mogao sve te godine da ćuti?

Kako je mogao da me ne mrzi?

Pristavljam kafu i sedam za kuhinjski sto. U glavi mi se vrti od različitih osećanja. Smrt svojim sledbenicima daruje neobičnu nedodirljivost: „O mrtvima sve najlepše.” Poslednja tri meseca posipala sam se pepelom, ne dozvoljavajući sebi ni nagoveštaj kritike Džeksona. Bila sam preljubnica koja je izdala dobrog i nežnog muža. Ja sam bila kriva. Nisam zaslužila da budem srećna sa Vilijamom, niti s bilo kim. Nisam zaslužila da imam dete. Karijera je imala prednost u odnosu na brak; čini se ispravnim i pravednim što sad nemam ni jedno ni drugo.

Ali Džekson je u pravu. Trebalo je da se suoči sa mnom u vezi s Vilijamom.

~ 156 ~

Po prvi put otkako je umro, malo sam besna na svog muža. Znao je da ostajem s njim samo iz tvrdoglavosti i krivice, i iskoristio je to saznanje da bi me držao kao zatvorenika. Zašto nije imao muda da mi se suprotstavi? Oboje nas je zarobio u mrtvom braku. Toliko bola i tuge na obe strane a zbog čega?

Naravno da nisam smela da ga prevarim, nemam izgovor za to; ali time što je toliko dugo ćutao, Džekson je dozvolio da i sam postane saučesnik.

Bila sam u pravu što nisam htela dete s njim.

Beba ne može da popravi brak. To bi bila najgora i najsebičnija stvar koju bismo mogli da uradimo; Džekson je to dobro znao, kao i ja. Pa ipak je godinama koristio moje odbijanje da mu podarim dete kao oružje protiv mene.

Prosipam kafu po ruci; otkrivam da drhtim od besa. Prokletstvo, Džeksone! Vidi šta si nam uradio!

Nikad nije trebalo da se venčamo. Džekson je i to znao bolje i od mene. Oboje smo se zavaravali da ću naučiti da ga volim. Oboje smo znali, u dubini duše, da će se sve katastrofalno završiti.

Zašto je ćutao?

Bacam pogled na svetio nebo. Trebalo bi da se spremim za posao; poslednje što mi treba je da Ričardu Ejndželu dam još municije pred sastanak Odbora.

Oblačim se po automatizmu. Oboje smo zajebali. Džekson je to znao i oprostio mi moju ulogu u tome. Želeo je da budem srećna.

To shvatanje me toliko zaprepašćuje da ispuštam bočicu pudera; staklo se razbija o pločice na podu.

Džekson je dokazao da me voli, ne time što je ostajao sa mnom sve te godine, već time što je konačno skupio hrabrosti da me pusti. Čistim prosutu šminku. Kuper mi je dao ta pisma kako bi Džekson mogao da završi započeto: da me oslobodi. Nema više krivice. Nema više kajanja. Vreme je da nastavim sa svojim životom.

Svom suprugu dugujem makar toliko.

Lusi mi bira odeću za saslušanje pred odborom. Pola sata mi kopa po garderobi pre nego što je proglasi krajnje nepodesnom. „Zaboga, Ela, imaš li išta što nije ni ljubičasto, ni prekratko, ni sa resama, ni s perlama, ni sve to zajedno? Da na poslu ne nosiš beli mantil, odavno bi te otpustili.”

Potom me odvlači u jedan od krugova pakla koji je Dante zaboravio da spomene: skupu robnu kuću. „I ne treba da izgleda seksi, u tome je i poenta!”, uzdiše pošto sam odbacila i poslednje u nizu identičnih crnih odela od sintetike. „Izvini. Ali šta ako me udari autobus? Ljudi će misliti da sam se namerno tako obukla.”

Na kraju pravimo kompromis i uzimam Armanijev tamnosivi komplet, s pantalonama. Lusi smatra da su pantalone suviše uske, ali makar su crne (pa, skoro) i depresivno konzervativne.

Nosiću ih sa sivim aligatorskim čizmama. To bi trebalo da ih ublaži.

Odvlači me u skupi frizerski salon - dajte sve od sebe, uzdiše - i dva sata kasnije izranjam odande s osećajem da sam opljačkana: novčanik mi je prazan, a ostala sam i bez kose. Ali moram priznati da dobro izgledam. Umesto uobičajenih luđačkih kovrdža, poput pomahnitalih federa, kratka kosa mi sada pada u lepim uvojcima oko lica. „Da li misliš da će mi išta od ovoga pomoći?”, pitam Lusi kad smo stigle kući. „Ti si dobar lekar”, kaže Lusi. „Svi to znaju. I dala si sve od sebe.” „Nisi mi odgovorila na pitanje.”

Dodaje mi moj novi karmin: uzbudljiva bezbojna nijansa. „Uprkos tvom verovanju, Ela, i Ričard misli da si dobar lekar. Jedan od najboljih, zapravo. Samo se pojavi na vreme, igraj njegovu igru i sve će biti u redu.”

Oči mi se iznenada pune suzama. Ne trudim se da ih sakrijem. „I dalje mi nedostaje, Lusi.”

~ 157 ~

Steže mi ruku. „Naravno”, kaže, znajući da ne treba da pita na koga mislim.

Noć uoči saslušanja ne mogu da zaspim. Hodam po sobi premotavajući šta se sve dogodilo. Ne bi trebalo da se pravdam pred punom prostorijom neprijateljski nastrojenih piskarala. Ja jesam dobar lekar. Sve sam učinila za bebu Houp. Mi smo lekari, a ne čudotvorci. Neke stvari su jednostavno suđene.

Zamišljeno gledam u ogromnu vazu s ljiljanima na stočiću. Čitavu sobu su ispunile mirisom.

Kuper mi ih je jutros poslao da mi poželi sreću na sutrašnjem saslušanju. Ne znam da li mu je Džekson rekao da mi je to omiljeno cveće, ili je samo slučajno pogodio.

Spremna sam mnogo pre nego što treba da krenem. Obuvam čizme i bacam pogled na ogledalo. Čak i pored sve te šminke izgledam kao da nedelju dana nisam spavala. Možda će mi to biti od koristi: Ejndžel će znati da sam celu noć brinula, čime sam ukazala dužno poštovanje njegovom cirkuzantskom procesu.

Telefon se oglašava dok zaključavam ulazna vrata. Gledam na sat. Imam vremena da se javim.

Automatska sekretarica se već uključila pre nego što sam uspela da se javim; tanani glasić odzvanja u dnevnoj sobi. „Ovde Linda Bis iz Centra za planiranje porodice. Zovem u ime gospođice Kejtlin Ešfild...”

Isključujem sekretaricu. „Halo?” „Doktorko Stjuart?” „Izvinite, već sam bila na vratima. Kako ste rekli ime?” „Zovem iz CPP-a u centralnom Londonu, doktorko Stjuart. Imamo pacijentkinju...”

Ispravljam kragnu. „Izvinite, mislim da ste pogrešili broj. Ja sam pedijatar...” Čekaj. Da li je ona to rekla Kejt? Kejt je trudna? „Dajte mi je!”, kažem oštro. „Ela, izvini, mislila sam da mogu ovo, ali ne mogu, a ti si jedina osoba koje sam se setila...”

Mobilni mi zvoni u tašni. To me Lusi proverava. Za manje od sata moraću da budem na najvažnijem sastanku u životu; čitava karijera visi mi o koncu. Ričard Ejndžel nikome ne daje drugu šansu. Nikako ne mogu da odem do centra Londona, pokupim Kejt, a potom stignem u bolnicu na vreme.

Ona nije moja kćerka; nije mi čak ni pastorka, već dete mog bivšeg ljubavnika. Ima dva sasvim zadovoljavajuća roditelja. Nisam joj drugarica; zapravo, ima dovoljno razloga da me mrzi.

Ubija bebu za koju bih ubila da je imam.

Kao što bi i sama Kejt rekla: jasno ko dan. „Daj mi adresu”, kažem.

*** „Ela, nećeš reći tati, jelda?”

Izgleda tako mlado. Smešim se i kratko je grlim. „Ja sam doktor, sećaš se? Mi smo kao sveštenici, ne smemo ništa nikome da kažemo.” „Sada ću izgubiti bebu, zar ne?” „Da, dušo”, kažem nežno.

Uzimam njen blesavi žuti ranac i pomažem joj niz stepenice. Kejt mi se činila razumnom. Kako je dozvolila ovo?

Ispravljam se. Ja sam u njenim godinama bila baš divlja. Ko zna gde sam pokupila infekciju koja mi je uništila šansu za materinstvo. „Da li ću i dalje moći da imam decu?” pita Kejt kao da mi čita misli.

Ulažem napor da oteram tugu. Ovde se ne radi o meni.

~ 158 ~

„Nema razloga da ih nemaš, naročito ako se postaramo da ne dobiješ infekciju”, umirujem je. „Ali od sada moramo da razmišljamo o kontracepciji, Kejt. Tvoji roditelji ne moraju da znaju, ali ne možeš više ovako da se kockaš sa zdravljem.” „Mogu li da ti postavim jedno lično pitanje?”, kaže Kejt. „Mislim da se sada prilično dobro poznajemo, zar ne?” „Zašto ti nemaš decu?” „Oh, Kejt. Ti baš pucaš iz teške artiljerije?” „Izvini. Ne moraš da mi kažeš ako ne želiš.” „Ne, ne smeta mi”, uzdišem dok se približavamo pešačkom prelazu. „Čini mi se da je ovo dan za razmenjivanje tajni. Okej. Moramo preko puta.”

Sklanja kosu s očiju. Uvek sam mislila da mnogo liči na Bet, ali sada u njoj vidim i Vilijama.

Pokušavam da nađem prave reči za objašnjenje. „Nikada nisam želela decu sa svojim mužem.

Verovatno bih mogla da provedem dobrih godinu dana na terapiji i ne dođem do srži problema, ali mislim da je to delimično zbog mojih roditelja, oni nisu, zapravo, bili spremni za mene; delimično ima veze i sa mnom, mojom karijerom, potrebom da sebi dokažem nešto; a delimično je tako ispalo zbog mene i Džeksona.”

Razgovor o ovome nije toliko bolan koliko sam se plašila da će biti. Shvatam da sam konačno započela proces prihvatanja; a Džeksonova pisma su u tome odigrala veliku ulogu. Bez reči izgovaram molitvu zahvalnosti. „Oduvek sam znala da ga ne volim onako kako bi trebalo”, priznajem joj. „Činilo mi se pogrešnim da donosim dete u takav svet, sav u lažima.”

Pali se zeleno svetio za pešake, signalizirajući da možemo preći. Ne mogu da se pomerim. „A tata? Da li njega tako voliš?” „Prekasno je za nas, Kejt” kažem bolno. „Isprečila sam se između tvojih roditelja, a to nisam smela. Sada imaju šansu da...” „Mama ga je ostavila.” „Saznala je za mene?” šapućem zgranuta. „Ne. Na kraju to nije imalo nikakve veze ni sa kim sa strane.”

Ali - sada je prekasno. Napravila sam jaz između nas koji ništa neće premostiti.

Nema svrhe da se samosažaljevam. Ne mogu promeniti prošlost. Pokrenula sam ovaj niz događaja kada sam prvi put poljubila Vilijama. Igra je završena; ostala sam s kartama koje zaslužujem. Ponovo pritiskam dugme za pešake. „Ne mogu da imam decu. Imala sam neku infekciju kada sam bila mlada”, kažem. „Zato moramo dobro da te pazimo. Ne želim da ikada doživiš isto što i ja. Ironično, zar ne? Hoću reći, nikada u životu nisam bila manje spremna za dete, a nikad ga nisam više želela.” „Dala bih ti svoje. Da nisam...”

Srce mi se steže. „Oh, Kejt...”

Dečko u friziranom fordu juri kroz crveno svetio. Kejt nešto govori, ali je nadjačavaju policijske sirene koje vrište ka nama. Smeje se dok zakoračuje na ulicu.

Ne vidi patrolna kola koja jure niz ulicu u poteri za fordom. Ne primećuje da je mladić za volanom izgubio kontrolu na oštrom skretanju, pokušavajući da stigne auto ispred. I dalje se smeje dok vozi trotoarom, očajnički pokušavajući da uspostavi kontrolu nad vozilom, a u očima mu se vidi panika.

Nije ga ni videla.

~ 159 ~

Ljiljani.

Na trenutak pomislim da sam i dalje kod kuće i da dremam na kauču.

Pokušavam da otvorim oči, ali mi kapci otkazuju poslušnost. Uspaničeno pokušavam ponovo.

Ovog puta uspevam i nagrađena sam iskričavom belom svetlošću. Trzam se; pokret mi šalje talas bola od vrata pa niz kičmu. Čekam da prođe, boreći se da ostanem mirna. Ne mogu ni da mislim.

Iskidane reči i slike plove mi po umu. Usredsredi se. Ležim na leđima; bol i tmurne ploče na tavanici govore mi da sam u bolničkom krevetu. Okružuje me pregršt cveća: očigledno nisam u urgentnom centru. Ovde sam najmanje jedan dan.

Infuzija mi je privezana za krevet. Desna ruka mi je u zavojima; desno stopalo u gipsu iznad pokrivača. Polomila sam članak. Malo pomeram levu nogu; pokrivač se nabira. Nisam nepokretna i čini mi se da nisam izgubila ni jedan ud.

Magla ponovo počinje da se spušta. Borim se da je odagnam. Ima još nešto - zaboravila sam nešto... nešto važno...

Spavam. „Kako se osećaš?”

Otvaram oči. Ovog puta je lako.

Lusi me mazi i sklanja mi kosu sa čela. Ruka joj je hladna. „Hoćeš malo vode?”

Daje mi vodu iz čaše sa slamčicom, kao da sam beba. Želim da progovorim, ali mi je grlo sprženo. Shvatam da sam intubirana. „Imala si saobraćajnu nesreću”, kaže Lusi nežno. „Udarila su te kola. Da li se sećaš?”

Delići iscepkanih slika lelujaju mi po glavi. Mali zeleni čovečuljak govori nam da možemo da pređemo ulicu. Konzerva piva kotrlja se niz ulicu. Muzika, glasna i izobličena. Ako je to stvarno ljubav, reci mi kolika je. Policijske sirene... teška torba na ramenu... U ljubavi računaj na prosjačenje...

Kejt se smeje... „Kejt”, šapućem.

Ne čuje me. „Naspavaj se”, kaže ispravljajući mi pokrivač. „Vratiću se kasnije.” „Kejt!”, vrištim; ali zvuk odzvanja samo u mojoj glavi. Ponovo spavam.

Kada sam se sledeći put probudila, um mi je bio bistar. Sve me boli, ali me je omamljenost izazvana lekovima napustila. U glavi inventarišem povrede. Teški zavoji na ruci sad su samo obična gaza. Grlo me i dalje peče dok gutam, ali me glava više ne boli. Cveće pored mene počinje da vene; sigurno sam već danima ovde. Možda i celu nedelju.

Vrhovima prstiju pritiskam dugme za poziv.

Sestra brzo dolazi. „O, budni ste. Osećate li se bolje?” „Gde je...”, zakašljem se, pa pokušavam ponovo. „Gde je Kejt?” „Nemojte se mučiti da govorite. Bili ste teško povređeni, znate, zamalo smo vas izgubili...”

Neuspešno se borim da se pridignem. „Gde je Kejt?”

Stiska usne. „Pozovite mi doktorku Nikolson!” Sestra odlazi.

Padam natrag na jastuke, pokušavajući da se setim. Iskopavam iz mozga sliku patrolnih kola, kako nekontrolisano jure ka nama; mladić za volanom, užas u njegovim očima; a potom praznina, sve dok se nisam ovde probudila. Frustrirano udaram po krevetu. Šta se desilo Kejti? Zašto ne mogu da se setim? „Stara dobra Ela”, čujem glas na vratima. „I dalje nam zadaje nevolje.”

Vilijam izgleda dvadeset godina stariji otkako sam ga poslednji put videla. „Lekari su najgori pacijenti”, kažem promuklo.

~ 160 ~

Privlači stolicu i seda, ne gledajući me u oči. „Izgleda da ti sada dugujem za dvoje dece, doktorko Stjuart.”

Potreban mi je trenutak da registrujem te reči. „Kejt je okej?” „Nisu ti rekli? Bože, Ela! Da, ona je u redu...” „Hvala bogu”, izdišem, a oči mi se zatvaraju od olakšanja. „O, hvala bogu!” „Da. I hvala tebi!”

Vidi da sam zbunjena. „Odgurnula si je, Ela”, kaže Vilijam tiho. „Zar se ne sećaš? Kola je nisu ni okrznula. Ti si joj spasla život. Uganula je ručni zglob kad je pala na asfalt, i to je sve. Ti si primila glavni udarac.”

Guta knedlu. „Spasla si joj život”, ponavlja. „Ne sećam se...” „Ne čudi me. Devet dana si bila u nesvesti. Kejt kaže da te je udarac odbacio šest metara niz ulicu. Jedna od sestara iz CPP-a je izašla i pružila ti prvu pomoć, inače ne bi izdržala do bolnice. U redu je”, dodaje, videvši moj izraz lica, „Kejt mi je rekla zašto si bila tamo. Sve mi je rekla.” „Tako mi je žao, Vilijame...” „Zašto, zaboga?” „Nije mi bila namera da se mešam...”

Suze me guše. Vilijam mi steže ruku i shvatam da ni on ne može da priča.

Netremice se gledamo preko pejzaža satkanog od bola i izdaje. Po prvi put za osam godina oboje smo slobodni; a opet, udaljeniji nego ikada pre.

Toliko toga želim da mu kažem, pa ne znam odakle da počnem. „Znam”, šapuće Vilijam, kao da sam govorila naglas.

Oboje poskočimo kada se Lusi pojavila na vratima. „Šta je to toliko hitno da sam morala... Oh, Vilijame.” „U redu je. Upravo sam krenuo. Došao sam da zahvalim Eli.” Ustaje i spušta mi kratak poljubac na čelo. „Čućemo se. Javi mi kako napreduješ.”

Ne! Ne idi, molim ga bez reči. „Lepo cveće. Kuper?”

Ledim se.

Tužno se osmehne. „Čuvaj se, Ela”, kaže Vilijam; a onda odlazi.

Puca mi srce. Okrećem glavu kako mi Lusi ne bi videla suze.

Ušuškava me u krevetu. „Svaki dan je dolazio”, kaže kao usput, „čekao da se probudiš. Satima bi sedeo, pričao s tobom i čitao ti. Šekspira uglavnom. Prvih nekoliko noći spavao je na stolici pokraj kreveta, nije hteo da ode. Morali smo da mu obećamo da ćemo ga zvati čim se probudiš, samo da bismo ga naterali da ode kući i istušira se.”

Posumnjaj da zvezde gore Posumnjaj da sunce stoji Posumnjaj da istina je laz Ali ne i u ljubav moju. „Sećam se”, kažem tiho. „Ela...” „Lusi, nemoj”, preklinjem je. „Nemoj to da mi kažeš. Molim te.”

Gleda u moj karton. Ne govorim joj da nije moj lekar, i da čak ne bi trebalo da je ovde. Znam da je pored mene provela verovatno isto koliko i Vilijam. „Neka televizijska ekipa želi da te intervjuiše”, kaže nakon nekoliko minuta. „Svaki dan su zvali. Neko je mobilnim telefonom snimio nesreću i stavio to na Jutjub...” „Ne želim ni sa kim da pričam.” „Ričard je bio veoma impresioniran”, dodaje suvo. „Naročito kada su zbog toga i on i bolnica dospeli u večernje vesti. Uspeo je da ubedi Šorove da se u privatnosti pomire sa svojim gubitkom, a ne da se razvlače na javnom suđenju. Verujem da im je istakao kako ne bi dobro izgledalo kad bi teško povređenu heroinu optuživali da je ubica beba.”

~ 161 ~

Nisam naivna. Znam da se sigurno polomila kako bi ubedila Ričarda da učini to za mene.

Vraća karton na ogradu kreveta. „Izvini, Ela”, kaže iznenada. „Znam da ne želiš da pričaš o tome, ali Vilijam je ovde proveo devet dana moleći se da ne umreš. Samo treba da mu daš znak.

Zašto ti je to toliko teško.” „To je bilo zbog Kejt...” „Zna šta si učinila za nju”, kaže Lusi. „I ne samo što si joj spasla život. Zna da si bila spremna da je staviš ispred karijere. Zar ne misliš da mu to nešto ne govori? Dobila si još jednu šansu. Nemoj da je odbaciš. On je još ovde”, dodaje pokazujući prema hodniku. „Razgovaraj s njim. Ako ga sad pustiš da ode...” „Svakako će otići!” iznenada zavapim. „Pre ili kasnije! Otići će! Pustiće me da ga zavolim, a onda će otići! Slomiće mi srce i onda ću ostati bez ičega! Zar ne razumeš? Ne mogu! Ne mogu!”

Lusi dugo zuri u mene. Ne mogu da podnesem to sažaljenje u njenim očima. Okrećem glavu, ali ona pažljivo seda na ivicu kreveta, tako da nemam drugog izbora nego da je gledam. „Ela, ljubav nema garancije. Ne postoji pouzdan put. Ona te uzima kao taoca, obuzima te i otvara ti srce, što znači da gubiš kontrolu.” Uzdiše. „Misliš da si bezbedna, izgradila si zid oko sebe i misliš da niko ne može da uđe, a onda se jednog dana neko probije i tvoj život više ne pripada samo tebi. Ljubav je kocka, Ela”, kaže žurno. „Voleti nekog znači rizikovati, ali ne voleti nekog je najveći rizik od svih. Zar ne vidiš?” „Nikada mi neće oprostiti”, šapućem.

Ne skida pogled s mene. „Možda neće”, kaže. „Ali jesi li spremna da provedeš čitav život pitajući se da li je to zaista istina?”

Drhtim od straha. A onda, bez upozorenja, obuzima me najgori napad panike u životu.

Adrenalin mi juri kroz telo, momentalno gaseći sve osim instinkta za borbu ili beg. Srce mi udara u ušima. Kao na iglama sam; toliko mi se vrti u glavi da mi je muka. Muti mi se pogled. Usta su mi suva, a misli mi jure. Ne mogu da dišem; telo samo sebe guši. Počinjem da dišem glasno, pokušavajući da udahnem dovoljno vazduha. O, bože, to je to. Veliki talas. Izgubiću kontrolu, pobediće me, ne mogu više da se borim... Šta je to toliko loše u gubljenju kontrole?

Misao mi seče um poput lasera.

Gde me je držanje pod kontrolom, zapravo, dovelo?

Sama. Udovica, ostavio me ljubavnik, najdraža prijateljica me sažaljeva. Odsečena od svega što život čini vrednim. Što se više trudim da kontrolišem svoj život, to me više preplavljuje haos.

U redu. Neka bude po tvom.

Prepuštam se. I u tom trenutku panika prestaje.

Stezanje u grudima popušta. Mogu da dišem. Otkucaji srca mi se polako vraćaju u normalu.

Više mi se ne vrti u glavi.

Oprezno isprobavam, kao jezik koji opipava bolan zub. Osećam bol. I gubitak, svakako; ali panika se istopila kao so u vodi.

Ne može biti tako jednostavno. Može li?

Ma hajde, kaže Džekson u mojoj glavi. Rizikuj, Ela. Šta možeš da izgubiš? „Da li je i dalje ovde?” pitam Lusi.

Baca pogled kroz prozor i klima glavom. „Pomozi mi da ustanem”, kažem. „Ne smeš da ustaješ iz kreveta...” „Zašto? Preveliki rizik?” „Zar ne možeš samo da ga pozoveš telefonom i...” „Nikada se ne bi javio. Sada je pravi trenutak!” Grabim je za ruku. „Molim te, Lusi!”

~ 162 ~

Spušta mi nogu obavijenu gipsom i pomaže mi da ustanem. U glavi mi pliva. Duboko uzdišem i soba prestaje da se vrti.

Od kreveta do prozora ima samo četiri koraka, ali meni se čini kao da je hiljadu kilometara.

Preznojila sam se dok sam stigla do njega. Vrti mi se u glavi. Hvatam se za sims. Četiri sprata ispod mene, Vilijam ide ka svojim kolima.

Lupam na staklo, ali naravno da me ne čuje. „Pomozi mi da ga otvorim!” „Ovo je ludost”, kaže, ali gura svoju stranu viktorijanskog okna. Isto radim i ja na svojoj. Malo se pomera, ali se ne otvara. Vilijam traži ključeve po džepu.

Ponovo guramo. Otključava kola.

Prozor se otvara. Naginjem se i vičem što glasnije mogu. Povetarac mi nosi glas. Vilijam otvara vrata od kola. Lusi viče sa mnom, ali nas nadjačava buka aviona iznad nas.

Uzimam prvo što mi padne pod ruku da ga gađam. Potom padam na stolicu i čekam. Nije mu dugo trebalo. „Šta to, dođavola, radiš?” viče Vilijam dok uleće u sobu. Lusi neprimetno izlazi, a on je čak i ne primećuje. „Mogla si da me ubiješ!” „Morala sam da ti privučem pažnju”, kažem. „Pa da znaš da si prokleto uspela!” „Zašto mi nisi odgovorio na pozive?” „A šta misliš, Ela?” „Vilijame”, kažem očajnički, „pogrešila sam onoga dana u Čelsiju. Rekla sam ti grozne reči, reči koje nisam smela da kažem i koje nisu istinite. Htela sam da ti se izvinim, da objasnim...” „Nema potrebe. Bila si sasvim jasna.” „Ali ne razumeš...” „Ela, spasla si život moje kčerke. Zbog toga ću zauvek biti tvoj dužnik.” Okreće se tako da ne mogu da mu vidim lice. „Ali suviše smo povredili jedno drugo. Kako možeš da mi veruješ kada znaš da sam sposoban da osam godina varam ženu? Kako ja mogu tebi da verujem kada si zatrudnela s drugim muškarcem?”

To pitanje će mu uvek biti negde u mozgu. Osim ako ga, nekako, ne ubedim u suprotno.

Imam samo jednu šansu da ispravim ovo. Tražim reči koje bi ga ubedile da ostane. Džekson tek što je umro, ja sam se plašila samoće, Kuper se prosto zadesio tamo, a ja sam popila previše burbona. Neće se ponoviti; ostaje u prošlosti. To je istina. To su dobri razlozi.

Rizikujem i izgovaram jedine reči koje su bitne. „Volim te.”

Zadrhti. „Zašto bih ti verovao?” konačno prošapuće. „Zašto bih lagala?” „A šta je sa...” Pokazuje na cveće. „S Kuperom?” „Kuper je došao da pokupi neke Džeksonove stvari i da mi donese neka pisma. Poljubio me je”, priznajem, znajući da mi je iskrenost jedina mogućnost. „I uzvratila sam mu poljubac. Ali onda sam se zaustavila. Rekla sam mu da volim tebe.”

Konačno se okreće ka meni. Lice mu je belo i izbrazdano bolom. „Video sam te kako ga ljubiš!” „Video si me kako ga ljubim za rastanak!” „Bila si trudna s njim!” „Jedna greška, Vilijame! Zar ti nikad nisi pogrešio?” „Kako mogu ponovo da ti verujem?”, zavapi besno. „Kako mogu da znam?” „Isto onako kako ja tebi mogu da verujem! Isto onako kako bilo ko veruje onom koga voli! Tako što to odluči! Tako što pokaže veru, Vilijame! Kako bi drugačije?”

~ 163 ~

„Ne mogu više ovo, Ela”, kaže Vilijam promuklo. „Ne želim ovakvu polovičnu ljubav. Želim da zaspim pored žene koju volim, da dišem isti vazduh kao i ona, da njeno lice vidim kad se probudim. Želim da budem najvažnija stvar u njenom životu. Želim da je poznajem do detalja, da mogu celu da je istražim, da mogu sve da je pitam. To nisi ti, Ela. Nikad nećeš biti. Suviše si nezavisna, suviše samostalna...” „Da li ti izgledam nezavisno i samostalno?” zavapim. Ustajem ignorišući zaslepljujući bol u nogama. „Toliko sam na ivici da čak ni zemlju ne vidim! Jebeno sam prestravljena, Vilijame! Toliko te volim da se plašim da dišem!” Obrazi su mi vlažni. „Zar ne shvataš? Zavolela sam te čim sam te ugledala, a ovo mi je prvi put da ne bežim od istine, već je priznajem!” „Zaboga, Ela, sedi pre nego što padneš”, kaže Vilijam oštro. „Vilijame, molim te...” „U redu je, Ela. Shvatam”, kaže umorno.

Istog trenutka znam da sam izgubila.

Padam na ivicu kreveta. Potrošila sam reči, potrošila ideje. Noge mi pulsiraju. Glava me boli.

Sve me boli. Čak i vrhovi prstiju. „Kejt nije izgubila bebu”, kaže Vilijam. „Oboje će biti u redu.”

Za trenutak sam suviše zapanjena da bih progovorila. „Ne mogu da verujem”, na kraju uspevam. „Vilijame, to je neverovatno. To je... To je čudo!” „I Lusi je tako rekla.”

Pogledi nam se susreću. Usred gubitka i bola koje smo jedno drugom naneli, ovaj mali novi život predstavlja nadu, bez obzira na okolnosti. „Šta će Kejt uraditi?” pitam. „Hoće li ga zadržati?”

Seda pored mene, dovoljno blizu da sve što treba da uradim jeste da pružim ruku i dodirnem ga. „Zna da ne može da bude majka. Ima toliko planova i snova - fakultet, Njujork, novinarstvo.

Toliko toga želi da uradi. Odlučila je da bebu da na usvajanje.” „O, Vilijame. Kako će to biti teško. I za tebe...” „Kejt želi da nama da bebu, Ela.” Okreće se ka meni. „Rekao sam joj da mi ne postojimo.”

Oči mu sevaju od napetosti. A meni srce skače u grlo. „Ela? Da li grešim?”

Potreban mi je trenutak da shvatim šta govori.

Uzima me u naručje i zariva lice u moju kosu. „Dragi bože, Ela, bili smo tako prokleto nepromišljeni”, kaže brzo. „Mogli smo jedno drugo zauvek da izgubimo. Mnogo te volim. Ne želim ponovo da rizikujem.”

Osećam kako mu krv struji pod toplom kožom, čujem kako mu kiseonik ispunjava i prazni pluća, mogu da okusim njegov miris i osetim njegovu suštinu, i znam da nikada više neću biti bezbedna. „Zašto... zašto si se vratio?” tražim odgovor na njegovom licu.

Ne puštajući me ni trena, na krevet stavlja jednu sivu čizmu od aligatorske kože. „Kao prvo, gađala si me ovim. Znam koliko mrziš da rasparuješ stvari.” „A kao drugo?” „Kao drugo”, mrmlja, povlačeći me k sebi dok mu usne lebde tik iznad mojih, kao da preživljavamo na dahu onog drugog. Samo jednom se živi. „Kao drugo, i ja to mrzim.”

KRAJ

by Chia&Avada

~ 164 ~