1908 2008 vinca a prehistoric metropol 1908 2008 research by Lacisasmuta

2008

Пројекат Сто година истраживања археолошког локалитета Винча – Бело брдо

Носиоци пројекта Филозофски факултет Универзитета у Београду Народни музеј у Београду Музеј града Београда

Реализација пројекта Филозофски факултет Универзитета у Београду Народни музеј у Београду Музеј града Београда Српска академија наука и уметности

Руководилац пројекта Дубравка Николић Прихваћено 2007. године од стране Стручног савета пројекта Истраживање, заштита и презентација археолошког налазишта Винча Министарства културе Републике Србије

Реализацију изложбе и књиге

Винча – праисторијска метропола истраживања 1908–2008 финансијски су омогућили Министарство културе Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда

На помоћи коју су нам пружили током припреме изложбе и монографије захваљујемо се Амбасади Велике Британије у Београду и праунуци Милоја Васића, госпођи Милици Тапавички-Илић

ВИНЧА – ПРАИСТОРИЈСКА МЕТРОПОЛА ИСТРАЖИВАЊА 1908–2008

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА

Београд 2008

ГАЛЕРИЈА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ / 114

Издавачи

Изложбу приредили

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

За издаваче

Аутори изложбе

Александар Костић Татјана Цвјетићанин Бојан Ковачевић Динко Давидов

Дубравка Николић Стеван Ђуричић Ненад Тасић Јасна Вуковић Милорад Игњатовић

Анимација NOIR studio Видео Микша Анђелић Владимир Павић Мултимедија Витомир Јевремовић Горан Оцокољић Звук Немања Аћимовић

Уредник Дубравка Николић

Дизајн изложбе

Графичка припрема

Рецензенти

Дамир Влајнић Стеван Ђуричић

Предраг Дакић Грегор Виктор Рожанц

Координатор Катарина Живановић

Техничка реализација изложбе

Никола Тасић Славиша Перић Лектура Милена Богдановић Фотографије Александар Радоман Владимир Миладиновић Пики Графички дизајн Дамир Влајнић Графичка припрема Предраг Дакић Карте и реконструкције Стеван Ђуричић Штампа Визартис

Конзервација експоната Бранислава Лазаревић Александар Јоксимовић Центар за конзервацију Народног музеја у Београду Сарадници у реализацији изложбе и књиге Аца Ђорђевић Душко Шљивар Гордана Грабеж Елијана Гавриловић Кристина Пенезић Јована Трипковић Идејно решење реконструкције неолитске куће Властимир Гаврик

Тираж 1200 ISBN 978-86-86563-40-8

Реализација реконструкције неолитске куће Милан Веселиновић (Народни музеј Ваљево)

Галерија САНУ

САДРЖАЈ Татјана Цвјетићанин Поводом сто година истраживања Винче ...........................................................................................8 Увод ...............................................................................................................................................................12 Ненад Тасић Винча – метропола касног неолита .....................................................................................................15 Дубравка Николић, Јасна Вуковић Од првих налаза до метрополе касног неолита откриће Винче и прва истраживања...................................................................................................39 Ненад Тасић, Милорад Игњатовић Од традиционалне до модерне методологије истраживања у Винчи 1978–2008. године..........................................................................................87 Јасна Вуковић, Милорад Игњатовић, Душко Шљивар Свакодневни живот на обали Дунава занатлије и трговци, рибари и земљорадници...............................................................................121 Ненад Тасић Неми сведоци једног времена фигурална уметност Винче..................................................................................................................139 Дубравка Николић, Јасна Вуковић Чувари и заштитници култни предмети......................................................................................................................................165 Стеван Ђуричић, Аца Ђорђевић Реконструкција објеката у Винчи археолошко наслеђе и јавност.............................................................................................................181 Милорад Игњатовић Каталог........................................................................................................................................................203 Библиографија..........................................................................................................................................281

Поводом сто година истраживања Винче Винча, једно од насеља на територији града Београда, данас налик на многа насеља наше, западне цивилизације, пре више од седам миленијума, и то трајући хиљаду година, била је центар веома значајне културе млађег каменог доба – винчанске културе. Импозантни остаци овог вишеслојног насеља, сачувани у десет метара дебелом културном слоју, довели су Винчу на културну мапу Европе и света, на којој се по њима препознаје и добија посебну и изузетну вредност. Култура млађег неолита, коју обележавају високо развијена земљорадња, прва открића прераде метала, величанствено познавање грнчарског заната, успостављени односи са другим, често и удаљеним културама, динамична свакодневица, духовност изражена изузетно моделованим фигуринама и раскошним посудама, чија је матична област била читав средишњи део Балкана, добила је име по Винчи као једном од првих познатих налазишта, а посебно као средишту ове културе. Винча је била метропола винчанске културе. Локалитет на Белом брду откривен је 1908. године, у време када је археологија постепено налазила своје место не само као техника утврђивања чињеница о прошлости већ и као нова наука, убрзо након првих истраживачких напора у другој половини XIX века, после оснивања катедре за археологију на Великој школи 1881. године и оснивања Српског археолошког друштва 1883. године. Истраживања Винче одредила су развој археологије код нас, до зреле научне дисциплине која омогућава тумачење и разумевање прошлости. Почевши од знаменитог Милоја Васића, читав један век истраживачи и даље налазе разлоге да се стално враћају Винчи. Још у време када је био чувар Народног музеја, Васић је енергично и успешно започео систематска ископавања у Винчи, па је у Народни музеј, а касније и на Филозофски факултет доспело обиље предмета који и данас

чине значајан део збирки из млађег неолита. Резултате вишегодишњих истраживања Васић је представио у свом монументалном делу Преисториска Винча, којим је и данас актуелан. Истраживања у другој половини XX века, од 1978. године под руководством Одбора за Винчу Српске академије наука и уметности, заједнички спроводе Музеј града Београда, Народни музеј у Београду и Филозофски факултет Универзитета у Београду, преко Одељења за археологију и Археолошке збирке. Опипљиве резултате представљају богаћење фонда Музеја града Београда, стварање услова за оснивање музеја на самом локалитету Бело брдо, едукација и сазревање генерација археолога и других стручњака, стално стицање нових сазнања. Најзначајнији неолитски локалитет у Србији, са разноврсним налазима често јединственог облика, значења и намене, извор је и инспирација за стална преиспитивања и нова тумачења. Али и поред сталне поставке у Винчи и месту које налази из Винче имају у музејима и на тематским изложбама, уверени смо да је обележавање 100 година археолошких истраживања права прилика да, изложбом Винча – праисторијска метропола, изнова укажемо јавности на вредност и изузетан значај овог налазишта, на неопходност да се Винча, као посебна вредност Београда и Србије, не само истражује него и да се чува и користи као заједничко наслеђе. Филозофски факултет Универзитета у Београду, Народни музеј у Београду, Музеј града Београда и Галерија Српске академије наука и уметности, учесници у овом подухвату, препознали су и заједничку обавезу да истраживачки континуитет преточе у сажету и занимљиву слику о једном значајном и заиста посебном носиоцу идентитета Београда. Татјана Цвјетићанин директор Народног музеја у Београду

Увод У време када је Милоје М. Васић започео прва ископавања у Винчи, није могао ни да наслути да ће остати упамћен као археолог који је свету подарио откриће метрополе из каменог доба, старе више од седам хиљада година. Током једног века истраживања испоставило се да је у десет метара дебелом културном слоју, као у некаквом природном медијуму, остала забележена повест коју су на овом месту стварале десетине генерација житеља праисторијске Винче. На неколико сати хода од ушћа Саве у Дунав, у усталасаном крајолику који стварају шумадијски обронци пре но што потону у велику реку, сместило се насеље древних земљорадника. Они су овде живели хиљаду година, користећи издашне благодети које им је окружење пружало. Била је то незаобилазна раскрсница за све који су путовали по тешко проходним балканским пределима, доносећи са собом делиће других култура и чинећи да Винча постане средишња тачка југоисточне Европе. Иако слојеви у Винчи представљају богату ризницу за проучавање разних периода праисторије, као и средњовековне епохе, захваљујући налазима из неолитског доба, а пре свега због богатства антропоморфне пластике, Винча је заувек уцртана на мапу светске културне баштине. Од када су, 1908. године, прве фигурине из Винче освануле на странама најпрестижнијих

светских илустрованих листова, није престало интересовање за открића са овог локалитета. Век археолошких истраживања само је један трен у вишемиленијумском животу Винче, али је испуњен читавим професионалним каријерама неколико генерација археолога. Изложба Винча – праисторијска метропола усредсређена је управо на неолитско раздобље у Винчи, које је постало синоним за најзрелије етапе ове епохе, током којих је човек постао произвођач хране и започео своје осамостаљивање од ћудљиве природе. Она је покушај да се расветли време у коме су Винчанци постављали темеље за развој будућих европских цивилизација. Изложба нуди сву раскош једног давно минулог доба, приказује труд и развој српске археологије, али и данашње генерације, које баштине простор на коме су Винчанци живели, опомиње да чувају, даље проучавају и презентују овај незамењиви драгуљ са обале Дунава. Аутори

Винча

праисторијска метропола

Ненад Тасић

Винча метропола касног неолита

Винча

Иако се неолитска епоха у свести највећег броја људи везује за магловита времена прошлости када су по пустим пространствима лутале групе људи одевених у коже, оглашавајући се немуштим и непрепознатљивим звуковима, изгледа да је истина коју археолози свакодневно откривају сасвим другачија. Како се данас чини на основу многобројних налазишта од Блиског истока до централне Европе, неолит је означио одлучујући узлет културе, вртоглави развитак заједница и заједништва. Неолит је и доба прве масовне уметности и напорног рада, али и време мира и спокоја међу људима. Такве тврдње постају јасније када се упознамо са изузетним дометима занатства и уметности у заједницама које су на простору Балкана живеле од 6500. до 4000. године пре н.е., односно непосредно пре и за време винчанске културе. Већ од средине седмог миленијума п.н.е., у плодној тесалској равници, недалеко од грчког града Волоса, настављен је незаустављив пут који су неолитски насељеници, у потрази за бољим и сигурнијим местом за живот, започели негде на високом анадолском платоу неколико генерација раније. Наиме, у то време, вероватно морским путем, стижу са западне обале Турске до Волоског и Солунског залива, притиснути сигурно немогућношћу адаптације на измењене еколошке услове и нагли популациони раст који је изазван управо неолитским начином живота (сл. 1). У време када су се већ истопиле огромне ледничке масе у Европи, а четинарске шуме се повукле ка северу, и када настаје „климатски оптимум” око 7000. године п.н.е., Балканско полуострво почело је да

праисторијска метропола

поприма изглед који ће задржати током наредних миленијума. Клима је била нешто топлија и влажнија, тако да су густе шуме букве, леске, храста и другог листопадног дрвећа покривале велики део Балкана,

Слика 1. Претпостављени путеви ширења неолита

чинећи га готово непроходним. С друге стране, такав амбијент био је идеално боравиште за многобројне животињске и биљне врсте које ће у наредном периоду постати значајна компонента у опстанку неолитских људи. Област у којој се заједница развијала може у знатној мери да разјасни неке њене активности, које се огледају у археолошком материјалу, избору места за насељавање, комуникационим правцима, начину градње станишта и слично. Тако можемо да откријемо који су све природни фактори деловали на заједнице, којим путевима су оне

Винча

међу собом саобраћале, а које су избегавале, одакле су црпеле сировине за израду рукотворина итд. Када анализирамо све ове чиниоце, можемо да утврдимо главне правце ширења утицаја и размењивања искустава између популација које су насељавале неку регију, и да наслутимо порекло разлика између суседних и истовремених култура. Утицаје географске средине на људске заједнице описао је још Ј. Цвијић: Ови природни фактори несумњиво одређују човеков материјални живот до детаља. Они се осећају на типовима насеља, на свима врстама зграда, на занимању, облицима економије и начину живота; на храни и оделу, на локалним и обласним комуникацијама; чак на везама између људи, јер није без значаја за социјалне везе да ли људи највише времена проводе у својим становима, или су већи део времена на пољу, на улицама или на „пијацама” или другим отвореним просторима. Од коликог је утицаја на становништво једна земља богата цереалијама, угљем, петролеумом, жељезом! Колико гладне године крену становништво на далеке миграције! (Цвијић 1922). На Балкану, од почетака неолитског периода до најзначајније, уједно и завршне епохе његовог развоја – винчанске културе, прошло је више од хиљаду година, а неколико десетина генерација своја искуства уткало је у оно што данас препознајемо као сјај неолитске Винче. Непосредно пре појаве винчанске културе, на простору централног Балкана, у деловима Панонске низије, Трансилваније, источне Босне и северне Македоније живели су носиоци културе раног и средњег неолита, која је добила име према локалитету Старчево. Старчевачка култура била је дуговечна и трајала је између 6200. и 5200. године п.н.е. Имала је регионалне варијанте, па је у археологији позната као Старчево–Кереш–Криш културни комплекс. О њеном пореклу дуго није постојала сагласност међу археолозима. Док су поједини аутори сматрали да старчевачка култура има локалне корене у мезолиту Ђердапа (Srejović 1979), други су били мишљења да порекло раног неолита треба тражити на Блиском истоку и у Анадолији (Garašanin 1979). Данас ипак све више доказа потврђује другу претпоставку. Од

праисторијска метропола

питања порекла овог комплекса још значајнија је, међутим, чињеница да се у овом периоду јавља један од најважнијих изума у историји човечанства – производња хране. До тог времена људске заједнице су прикупљале храну у сезонским походима, пратећи ритам природе. Живело се у мањим групама, најчешће у биолошким породицама, које су у потрази за храном преваљивале велика пространства. Неолитски људи постепено су се привикавали на живот на једном месту током више генерација. У старчевачкој култури постојала су и таква насеља, али су углавном била краткотрајна, највероватније сезонска, везана за летње испаше. У долинама већих река подизана су већа насеља, која су пружала уточиште током зимских месеци. Материјална култура ових људи значајна је и за проучавање винчанске културе пошто су тада стечена знања била значајна за наредни период. Старчевци су живели у земуницама и у надземним кућама, правили су грнчарију веома доброг квалитета и изузетно танких зидова. Посуђе су украшавали геометријским мотивима, са јасном концепцијом испитивања односа квадрата, круга и троугла према сфери, који сведоче о високим уметничким дометима и њихове творце представљају као индивидуе склоне апстрактном мишљењу. Иза Старчеваца остале су и статуете стубасте форме, на којима је наглашено само лице, а које у много чему подсећају на најраније винчанске фигурине. На органску повезаност старчевачке и винчанске цивилизације сугеришу облици грнчарије и фигурална пластика, модел насељавања и начин градње стамбених објеката, као и готово идентична територија на којој су се простирале. У науци постоје две хипотезе о пореклу винчанске културе: једна је види као директног наследника старчевачке културе, док се другом претпоставља да је значајну улогу имао утицај или, чак, миграција са југоистока Балкана (Garašanin 1979). Матична област винчанске културе готово се поклапа са простором који се уобичајено означава као централни Балкан. Зона њеног распростирања, у периоду у коме је достигла врхунац, подударала

Винча

Слика 2. Распрострањеност винчанске културе

праисторијска метропола

се са територијом коју је у млађем и средњем неолиту обухватала старчевачка култура (сл. 2). Као директан копнени пут између Европе и југозападне Азије,

Винча – Бело брдо

Балканско полуострво има велики значај у остваривању комуникације

Локалитет Бело брдо налази

између ове две регије. Његову територију углавном покривају планински

се у селу Винчи, на десној

ланци, који отежавају контакте између заједница и ограничавају их на

обали Дунава, 14 km

речне долине.

југоисточно од Београда.

Дунав је био један од најзначајнијих, ако не и одлучујући услов

Ту су истражени остаци највећег праисторијског

за настанак града у Винчи током неолита. Овај равничарски див на свом

насеља у нашој земљи, које

путу већ је прошао кроз несагледива пространства Панонске низије и

спада и у најзначајније

достигао импозантне размере, прихватајући реке Сомеш, Тису, Драву,

неолитске локалитете

Саву, Тамиш, као и друге мање и веће притоке. Низводно од Винче, у Дунав се улива и Морава, која је одувек била главни правац од севера ка југу и обратно. Сплет речних токова, у чијем је центру смештена Винча, омогућавао је лаку комуникацију ка свим странама тада познатог света.

у југоисточној Европи. Налазиште је добило име због светле боје лесне терасе на којој се налази, али је у стручној литератури

У време када су на високој лесној обали Дунава живели Винчанци, пре

познатије под именом

више од седам хиљада година, река је сигурно била још шира будући

Винча.

да је њена банатска обала регулисана тек почетком прошлог века. Анализом аерофотографија и апсолутних надморских висина обала, стручњаци су закључили да је Дунав, у време оснивања неолитског насеља у Винчи, у пролећном периоду вероватно био широк скоро седам километара. То значи да су непосредно испод насеља постојали велико проточно језеро и мочваре, као погодна станишта за развој многобројних биљних и животињских врста. Тиме су настали одлични услови за лов и риболов, али и за земљорадњу. Сезонске поплаве током пролећа покривале су велико пространство, остављајући за собом муљ који је био лак за обраду. Неолитско налазиште у Винчи удаљено је нешто више од 14 километара низводно од ушћа Саве у Дунав. Насеље се налази на изузетно повољном месту, које је један аустријски научник назвао „београдском конфлуенцом” с обзиром на то да се у непосредној близини са Дунавом сусрећу четири велике реке: Сава, Тиса, Тамиш и

Винча

Дунав je био један од најзначајнијих, ако не и одлучујући услов за настанак града у Винчи током неолита.

праисторијска метропола

Дунав код Винче

Винча

Морава. Тако је Винча била на путу свима који су се у то давно време кретали Дунавом или неком од ових притока, што је највероватније и омогућило да насеље постане фокална тачка огромног простора југоисточне Европе. Осим важних путних праваца, којима су долазили и одлазили људи и културни утицаји, ово место имало је и друге погодности које су омогућавале дуготрајно насељавање. Смештено на великој кривини Дунава, који стиже са севера и скреће ка истоку, свакоме ко се нађе на високој лесној обали омогућава да сагледа више од осам километара узводно и исто толико низводно. Тако су становници Винче увек били спремни за изненадни долазак пријатеља или непријатеља.

Цинабарит Минерал цинабарит је живин сулфид, једина руда живе, светло или тамноцрвене боје. Најважнији рудници налазе се у Шпанији, Италији, САД и Словенији. Лежиште цинабарита познато је и на Авали, одакле је руда вероватно транспортована Дунавом у многе области, и то преко неолитског насеља у Винчи.

Болечица, речица која се у Дунав улива непосредно испод насеља, пружала је Винчанцима свежу воду и везу са залеђем, у коме се налази и Авала. Ова речица такође је правила сезонске поплаве, што показује анализа њеног корита при ушћу у Дунав. Граница сезонских поплава означава јужну границу насеља, а вероватно и место на коме су се Винчанци бавили земљорадњом. Осим дивљачи, које је морало бити у изобиљу, Авала је богата важним сировинама неопходним неолитским становницима Винче. Поред разноврсног камена, ова планина у својој утроби крије и цинабарит, који је био вредан ресурс за винчанску заједницу. У окну недалеко од Шупље стене откривени су фрагменти винчанске керамике и камени батови, што потврђује да је било коришћено у време касног неолита. Цинабарит, живин сулфид, сигурно је у неолиту био веома значајан. Служио је као боја (за бојење тканина и украшавање посуђа), што су потврдиле хемијске анализе спроведене на узорцима из Винче. Цинабарит је употребљаван широм света, како у праисторији тако и током историјских епоха, најчешће у медицинске сврхе, као антисептик и седатив, а забележено је и да је био редован састојак различитих алхемичарских рецепата за дуговечност и бесмртност (Tortchinov 1998). Овакав географски положај, плодна земља и лак приступ најразличитијим сировинама омогућили су Винчанцима безбедан и дуг живот на истом месту и тако од њих начинили посреднике између

праисторијска метропола

култура које су се у то време развијале на југу, до Егеје, и на северу, до средње Европе. Са лепотом и богатством налаза из Винче први се сусрео Милоје Васић, који је и сам био изненађен својим открићима. Истраживања је започео уверен да је у питању неолитско насеље, али је током ископавања и после појаве читавог града, са кућама од чврстог материјала које су скривале вешто израђене предмете непролазне лепоте, дошао до закључка да се ради о насељу колониста из Егеје, па га је датовао у VII век п.н.е. Касније је непобитно утврђено да се ипак ради о насељу неолитских земљорадника, сточара и трговаца, а предрасуде о овом периоду полако су почеле да бледе. Чињеница да је Винча откривена веома рано, у првим деценијама бављења археологијом на Балкану, омогућила је да се читав период позног неолита у овом делу света назове њеним именом – винчанска култура. Свакако да је и десет метара дебео културни слој, у коме су садржане све фазе ове културе, заслужан за статус епонимног налазишта (сл. 3).

Слика 3. Профил налазишта у Винчи после истраживања 1982. године

Винча

М. Васић је истражио део локалитета који се налазио непосредно поред тадашње обале Дунава. Утврдио је да су винчанска станишта чиниле надземне правоугаоне куће, педантно изграђене у техници плетера и лепа. При подизању кућа најпре је одређивано погодно место. Како показују археолошка ископавања, градња је у Винчи била изузетно интензивна, тако да често није било слободног места за нове куће. У том случају морало је да се приступи рушењу дотрајале куће, али је изгледа чешће нивелисан простор на коме су се већ налазиле рушевине ранијих објеката. Понекад су градитељи користили ров старије куће, уклапајући га у основу нове. Ровови су служили за постављање дрвених дирека који су носили кровну конструкцију, а око којих су били исплетени зидови и преграде. После завршетка тог посла приступало се „малтерисању” куће блатом, које је доношено са обале реке. Како би што боље пријањало за плетер и побољшало изолациона својства глине, у блато је додавана плева. До сада нису откривени остаци кровова, осим слојева гарежи, али се претпоставља да су били од трске, које има у изобиљу на мочварном терену непосредно око насеља. Кров од трске представљао је изузетно добру заштиту од падавина и још бољу топлотну изолацију. С друге стране, његова велика мана је лака запаљивост, што је и био узрок

Плетер и леп

честих пожара који се запажају у културном слоју Винче, у коме је откривено неколико хоризоната становања са спаљеним кућама. Током

Техника градње зидова

ископавања 2006. године, у обрушеном зиду куће откривени су трагови

архитектонских објеката. Око

који указују на могућност постојања прозора. Наиме, међу фрагментима

вертикално пободених дрвених

изгорелог лепа са зида недалеко од пећи, уочени су отисци равних и

облица испреплетано је пруће, преко кога се наносио слој влажног блата или глиновите земље, често помешан са сламом, плевом, балегом или песком. Први пут се јавља у неолиту, а у неким деловима света користи се и данас.

фино обрађених комада дрвета, који су можда чинили натпрозорне греде. Уколико су постојали, прозори су вероватно застирани кожама или су затварани дрвеним капцима. Пећи су имале потковичасту основу, ниски свод и заравњену горњу површину (сл. 4). Њихов под, са благим падом ка отвору, био је редовно обнављан и премазиван новим слојевима глине. Ложене су дрвима и биле су извор топлоте током хладних сезона. Често се

праисторијска метропола

у сваком одељењу куће налазила по једна пећ. Није потпуно јасно како је из њих одвођен дим, пошто немају никакав отвор осим оног за стављање горива и намирница које су припремане. Иако још увек није експериментално потврђено, из увида у етнографску грађу, посебно имајући у виду хлебне пећи из ваљевског краја, можемо да закључимо да је конструкција пећи омогућавала коришћење вртлога насталог због косине пода и сферичног облика унутрашњости калоте, па је дим излазио навише, уз горњу ивицу отвора. У домену хипотезе је и начин на који је дим извођен из куће. Можда су у ту сврху, недалеко од пећи, прављени отвори (прозори) или су на наспрамним забатима остављани отвори. Постојале су и пећи посебне намене, за које неки аутори, међу којима и М. Васић (1932), сматрају да су служиле за прераду цинабарита донетог са Авале.

Слика 4. Цртеж типичне винчанске пећи

Оријентација кућа у Винчи доследно је спровођена током целог развоја насеља: све куће биле су поређане у редове, са дужим странама окренутим ка југоистоку, односно северозападу. Таква оријентација највероватније је поштована из практичних разлога. У јесењим и зимским месецима заклањање од јаких ветрова који дувају са Карпата и бришу преко банатске равнице било је од виталног значаја.

Винча

Збијене куће, како изгледа, то су омогућавале. С друге стране, постоје прорачуни по којима су термичка својства кућа грађених на винчански начин боља него код кућа од цигле. Технички снимак непокретних објеката истражених у току једног века показује да су се куће налазиле поред комуникација (улица), које су се пружале у правцу северозапад–југоисток. Претпостављало се да су улице биле усмерене директно ка реци и да су пролазиле између кућа, односно поред њихових дужих страна. Испоставило се, међутим, да су оне на реку излазиле под косим углом и да су биле усмерене ка страни на којој излази сунце. До сада су у најмлађем насељу потврђене три улице, а открићем куће 01/07 из 2007. године назире се и четврта (сл. 5). Куће нису имале окућницу јер су ужим странама биле постављене до улице, па су се многе активности одвијале јавно, на улици, или у уским сеновитим просторима између кућа. Организација насеља са збијеним кућама уз улице доводи нас до питања да ли је Винча била град или је то било место на коме су заједно живели земљорадници и сточари. Постоји неколико услова да неко насеље назовемо градом. Град подразумева заједнички живот људи на ограниченом простору, а блискост и непосредност знатно олакшавају интеракцију међу члановима заједнице и њиховим занимањима. У науци влада опште уверење да су градови настали тек пошто су заједнице почеле да производе храну и пошто је завршен процес седентаризације. Стварање вишка производа најчешће се истиче као неопходност за постојање града. Немогућност формирања градова пре неолитског периода објашњава се чињеницом да је за стварање само 10% вишка производа намењеног трговини, у традиционалном ловачко-сакупљачком систему привређивања, са популацијом од 1000 људи, неопходна површина већа од 100.000 квадратних километара (Bairoch 1988). У том смислу, Винча је била град. Људи који су у њој живели били су стално насељени на том месту током десетина генерација.

праисторијска метропола

Ископ М. Васића 1911–1934

Ископ 1978–2008

Слика 5. План најмлађих насеља у Винчи, са назначеним улицама

Винча

Сви непокретни и покретни археолошки налази показују да је становништво било активно целе године и да није у питању сезонско насеље. Не треба заборавити ни богате ресурсе који су Винчанцима били надохват руке. Једна од важних особина градова је специјализација послова. У њима, једни поред других, живе, раде и стварају рибари, земљоделци, ткаље, грнчарке, ловци, сточари, врачеви, каменоресци, што се види и прати у хиљадугодишњој повести неолитске Винче. Можда најилустративнији пример специјализације пружа риболов. Плетење мрежа, од којих су сачувани само тегови, допремање дебла, дељање чамаца и рибарење вероватно су представљали групу специјализованих заната. Треба додати и израду удица, харпуна, калемова и игала за поправку мрежа и, наравно, струна за пецање. Прављење струна сигурно је било у вези са ткачким занатом и заједничка мушко-женска тема за разговор. Будући да су археолошким ископавањима откривени многобројни занатски производи врхунске израде, може се претпоставити да је било више делатности за које је специјализација била неопходна. Грнчарски занат свакако је један од таквих примера јер винчанска керамика, по општој оцени стручњака, представља врхунац продукције у праисторији (сл. 6, 7). У овом периоду она није имала премца у читавој Европи и требало је да прође неколико хиљада година да се поново појави грнчарија таквог квалитета. Термин метропола данас означава велики град, са више од пола милиона становника, на чијој периферији, односно у мањим насељима која му гравитирају, живи још милион људи. Иако за сада нема детаљнијих података о многим насељима винчанске културе откривеним у непосредном окружењу Винче, пре свега о њиховој величини, на основу рекогносцирања, случајних налаза и систематских истраживања на територији која покрива двадесетак квадратних километара, односно пола дана хода, размишљања о метрополи ипак могу да се пренесу и на насеље у Винчи. Јасно је да се не може говорити о стотинама хиљада или о милионима становника пошто је насељеност

праисторијска метропола

Слика 6. Керамичка посуда изузетне израде, нађена током истраживања 2006. године

Винча

праисторијска метропола

на крају неолита била знатно мања него данас и пошто су комуникације биле друкчије од данашњих. Иако не припадају истим фазама винчанске културе, та околна насеља сигурно су постојала и у време развоја насеља у Винчи будући да је оно трајало током читавог позног неолита. Нажалост, о њиховом међусобном односу или о њиховом значају међу познонеолитским заједницама не зна се много, али смо склони претпоставци да је насеље у Винчи, због изузетно погодног положаја и дуготрајности, међу њима имало посебно, односно централно место. Уколико је та претпоставка тачна, насеље у Винчи могло би се назвати метрополом јер је у њему живео и привређивао велики број становника, а као економски и културни центар интензивно је комуницирало са многим мањим насељима у окружењу, и то разменом добара, услуга и људи. У појединим фазама винчанске културе сличне агломерације вероватно су постојале и у Трансилванији (Тордош), Банату (Парца) и на централном Балкану (Плочник). Ипак, богатство налаза у Винчи и њена дуготрајност показују да је само то насеље представљало истакнуто место не само у локалним већ и у регионалним оквирима. То потврђују многобројни налази луксузне робе која потиче са обала Егеје, удаљених више од хиљаду километара. Између осталог, реч је о морским шкољкама спондилус, које су биле изузетно цењене као сировина за израду накита, а можда су служиле и као вид плаћања и средство размене. С друге стране, снажан утицај Винче уочава се на археолошком материјалу у југоисточној и једном делу централне Европе. О економији винчанских заједница постоји велико слагање у досадашњим радовима стручњака. На основу функционалне анализе алатки, макроботаничих анализа и проучавања других налаза, може се готово сигурно реконструисати основа система опстанка неолитских заједница. Будући радови и интердисциплинарни подухвати у модерном археолошком процесу додаће, свакако, нове детаље у ова истраживања, али изгледа да су основне идеје о начину привређивања у неолитском периоду добро документоване и интерпретиране.

Винча

Стилизовани винчански знаци

праисторијска метропола

„Винчанско писмо” Загонетни урезани знаци још једно су од значајних отворених питања у српској и европској науци, чије разрешење већ дуги низ година траже и археолози и палеолингвисти, али и аматери и љубитељи археологије. Иако неки тврде супротно, нико за сада није постигао већи успех у овом подухвату. Но, прво треба утврдити шта су, заправо, винчански знаци. Ради се најчешће о праволинијским урезима изведеним на већ печеној површини посуде, и то на свим њеним деловима, од обода до дна. Осим на грнчарији, чести су и на фигуринама. Из млађих фаза винчанске културе, на читавој територији на којој се простирала, до данас је откривено више од хиљаду фрагмената посуђа и фигурина са урезаним знацима. Претпоставке о функцији винчанских знакова су различите: од ознаке власништва, кауције, преко пиктограма или сликовног писма, до формираног фонетског писма. У јавности су честе полемике између поборника разних теорија. У зависности од ситуације, расправе су више или мање жучне, а стручњаци склони скептичном приступу често су оптуживани за занемаривање успеха у дешифровању „винчанског писма”. Други пак стално заборављају чињеницу да још увек нико не зна чак ни којој групи народа су припадали Винчанци, а камоли којим су језиком говорили, што је неопходно за дешифровање једног фонетског писма.

Винча

На овом месту ваља направити разлику између раног и позног неолита, која се првенствено огледа у степену седентаризма заједница. Наиме, због карактера земљорадње у време старчевачке културе, која је непосредно претходила винчанској култури на територији централног Балкана и југоисточне Европе, насеља су употребљавана релативно кратко време, а потом су напуштана и формирана су нова. Ову појаву археологија објашњава чињеницом да у раном неолиту није била позната могућност обогаћивања испошћене земље, већ је било неопходно да се раскрче нове површине за обраду и подизање насеља. С друге стране, у позном неолиту, дакле у време винчанске културе, заједнице су се, по правилу, дуже задржавале на једном месту. Разлог за такву промену понашања није сасвим јасан, али се нуде различита тумачења, од оних да је у то време откривен поступак ђубрења земљишта, што је омогућило његову дужу употребу, до идеје да је реч о новој популацији која је у насељавању имала другачије навике. Да ли је током ране винчанске културе земља била ђубрена или су места за насељавање одабрана тамо где се земљиште обнављало на природан начин (сезонске поплаве, као што је случај у долини Болечице, која се у Дунав улива низводно од насеља у Винчи), није сасвим јасно, али је последица очигледна – једно место насељено је током више десетина генерација. Живот у уређеној заједници и једноставно решавање питања егзистенције омогућили су становницима Винче да се генерацијама баве уметношћу и да за собом оставе дела непролазне лепоте: фигурине, накит, луксузну грнчарију. Њихове рукотворине, које стално откривамо и које представљају уобичајен репертоар готово сваке куће, речито говоре о префињености Винчанаца и њиховој тежњи и потреби да буду окружени предметима високих естетских вредности. То сазнање допуњава слику о ефикасном устројству заједнице, које је било неопходно за постизање високих уметничких домета. Припадници заједнице која је свој хиљадугодишњи развој градила на умећима и вредном раду обучавали су свој подмладак разним

праисторијска метропола

вештинама. Генерацијама су постајали добри сточари, земљорадници, дрводеље, рибари и ловци, изузетни уметници, трговци. Никада, међутим, становници Винче нису припремани за битке и ратовање. Неспремност за сукобе показује и последњи стамбени хоризонт у Винчи, који је страдао у великом пожару. У његовом инвентару ништа не указује на оружје или на било какву војну организацију. Винчанци су сигурно били лака мета, а о крају њиховог града знамо само да је дошао одједном и да се они више никада нису вратили на своје кућне прагове. Вео мистерије навучен је преко овог периода, после кога се у овом делу Европе смењују многе културе и народи.

Винча

праисторијска метропола

Дубравка Николић Јасна Вуковић

Од првих налаза до метрополе касног неолита откриће Винче и прва истраживања

Винча

Археолошка истраживања Винче, једног од највећих и најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи, трају читав један век. Започета још 1908. године, ископавања су често прекидана на дуже или краће време, али никада није престало интересовање археолога за овај локалитет, по коме је названа култура касног неолита Балкана. Интензивна и континуирана проучавања Винче и преиспитивања њене улоге у развоју праисторијских култура Европе потврђују и оправдавају изузетан значај који она има у европској и светској археологији почетком III миленијума. Како је откривена Винча? Због чега је, већ после првих ископавања, постала кључно налазиште за тумачење праисторије Балкана? И зашто још увек привлачи пажњу археолога?

На олтару Преисторије Kао праисторијско насеље, Винча се у стручним круговима помиње крајем XIX века. Јован Жујовић, први школовани српски геолог, који је у Винчи нашао кремене ножеве и окресине, на састанку Српског геолошког друштва 1893. године скренуо је пажњу стручњака и учених људи на то налазиште. Четири године касније, опет на састанку овог друштва, приказани су многобројни предмети прикупљени на обали Дунава, па је Жујовић закључио да се у Винчи можда налази једно од најбогатијих предисторијских селишта у Србији (Јовић 1986: 88). Налазиште у Винчи, међутим, нераскидиво је повезано са именом њеног првог истраживача, професора Милоја Васића. Стручну и научну каријеру Васић је започео 1895. године у Народном музеју у

праисторијска метропола

Београду. По повратку из Немачке (1899), где је стекао звање доктора археологије, као асистент Музеја спровео je прва научна, методолошки утемељена ископавања у Србији. Посебно су значајна његова истраживања неолитских локалитета Јабланица код Аранђеловца (1900), Чаршија код Рипња, Мали друм код Поповића (1904) и Пољна код Трстеника (1905), после којих се определио за проучавање праисторије. Почетком XX века, иако су већ била обављена прва научна ископавања, велики број археолошких налаза у Музеј је још увек доспевао откупом или у виду поклона. Године 1904. и 1905. стижу и први предмети из Винче, и то фигурине, просопоморфни поклопци, керамичке посуде и алатке од кости и камена. Тако разнолик и многобројан археолошки материјал са једног места одмах је скренуо Васићеву пажњу. И сам је често одлазио у Винчу и на обали Дунава прикупљао је површинске налазе (Васић 1907б: 89), које је детаљно описивао у извештајима о раду Народног музеја, објављеним у Годишњаку Српске краљевске академије. Са великом пажњом и веома педантно бележио је откупе

Јован Жујовић (1856–1939) Први учени геолог у Србији. Од 1877. до 1880. године у

налаза из Винче, а само 1907. године било их је чак 54, па се већ тада

Паризу је студирао геологију,

винчанска збирка Народног музеја састојала од неколико хиљада

праисторијску археологију

предмета (Васић 1908: 275).

и физичку антропологију.

Васић се за налазе из Винче заинтересовао не само због

Један је од оснивача Српског археолошког друштва (1883).

њиховог обиља и разноврсности већ и због очигледне сличности са

На његову иницијативу, 1891.

археолошким материјалом из Јабланице, Малог друма и Чаршије.

године основано је Српско

Уочивши, међутим, и неке њему непознате облике, закључио је да се ради о изузетно значајном локалитету, са слојевима наталоженим током различитих праисторијских периода, од неолита до халштата (Васић 1906а: 263). Још пре него што је започео ископавања, изнео

геолошко друштво. У складу са ондашњим схватањем да је праисторијска археологија део геологије, на састанцима Српског геолошког друштва

је нека разматрања о културним везама неолитског насеља у Винчи

често је расправљано и о

са областима Егеје. Осим занимљивих налаза из Винче, пре свега

археолошким темама. На

фигурина, посебно је истицао значај појаве цинабарита, руде живе, који је, по његовом мишљењу, потицао из рудника Шупља стена на Авали (Васић 1906а: 264). Тај успутно поменути детаљ постао је окосница свих

једном од њих, 1893. године, Жујовић је први пут скренуо пажњу на праисторијско насеље у Винчи.

његових будућих размишљања о Винчи. У деценијама које следе, Васић

Винча

праисторијска метропола

Милоје Васић (1869–1956) Први школован српски археолог и истраживач Винче. После завршених студија класичне филологије на Великој школи у Београду, 1895. године започео је рад у Народном музеју у Београду, као сарадник Михаила Валтровића, у то време чувара (управника) ове институције и професора археологије на Великој школи. Добивши стипендију за студије археологије у Немачкој, Васић је 1896. отишао у Берлин, а затим у Минхен, где је докторирао 1899. године, код чувеног професора А. Фуртвенглера. Од 1904. године предавао је археологију на Универзитету у Београду, а 1906. преузео је од Валтровића дужност чувара Народног музеја, коју је обављао до 1915. године. Током рада у Музеју систематски је сређивао збирке, отворио је Музеј за публику, спроводио археолошка ископавања и уређивао Старинар. Предавао је на Филозофском факултету и после пензионисања, до 1955. године. Као научник изузетног образовања и широких интересовања, бавио се и историјом уметности и ликовном критиком, а његови радови из области археологије показују да је био познавалац свих периода, од праисторије до средњег века. Радове је објављивао у водећим светским археолошким часописима (Prähistorische Zeitschrift, Annual of British School at Athens, Man, Archiv für Anthropologie, Revue Archéologique), па је стекао научни углед и ван граница Србије. Његов приступ свим археолошким темама, научно утемељена методологија, детаљна систематизација грађе и интерпретација археолошких налаза потврђују да се с правом сматра творцем српске археолошке науке. Своје животно дело – систематско истраживање праисторијског насеља у Винчи, започео је 1908. године. Винча је заузимала централно место у Васићевом раду током целе његове каријере. Различита питања у вези са овим локалитетом разматрао је у више од 50 радова, а најзначајније његово дело је Преисториска Винча.

Винча

је мењао и често износио опречна тумачења налаза из Винче, али је увек остао доследан у ставу да је близина рудника на Авали пресудно утицала на настанак и процват овог насеља. У време када је археологија у Србији била тек у зачетку и када је основни циљ ископавања често био само прикупљање атрактивних предмета за попуњавање музејских или приватних збирки, Васић је упорно инсистирао на предузимању систематских истраживања у Винчи јер једино она могу да пруже стратиграфски, а самим тим и хронолошки сређен материјал. Свестан значаја културне баштине на тлу Србије, још 1906. године указивао је и на чињеницу да је налазиште у Винчи угрожено јер се део локалитета налази испод кућа данашњег села и зато што: За време трајања велике воде, Дунав руши ово налазиште, одваљујући често пута велико комађе земље, у којој се

Због огромног

налазе остаци старе културе. Вода испере земљу, а кад опадне, онда

значаја овог

израђевине од кости и томе слични предмети. Уколико се вода повлачи

налазишта у Винчи неће се смети устручавати ни пред већим материјалним жртвама које морамо принети на олтар Преисторије. 44

у подножју брега, на обали, остају парчад од посуђа, камено оруђе, у своје корито, утолико се мора за њом ићи и остављене старине прикупљати како не би пропале и уништене биле. Даље каже да се у засеченој обали види: ... да културни слој допире до дубине од 6–7 метара испод садашње површине, али се у исто доба на томе профилу даје лако распознати, да тај слој није постао у једној јединој, него у више културних периода. Који, од до сада прикупљених предмета којој периоди припадају, као и којим епохама цело ово налазиште у опште припада – моћи ће се дефинитивно одлучити тек систематским ископавањем и посматрањем стратиграфских појава у њему. Треба нагласити да је значај овог налазишта Васић већ тада препознао у томе што се: ... на њему налазе наслагани слојеви разних периода, чије ће проучавање помоћи да релативно можемо датирати и остала налазишта, на којима се налазе само слојеви појединих временских одељака једне веће културне периоде. Свестан вредности које налазиште у Винчи има за археологију и упознавање прошлости, написао је и следећу реченицу: Због огромног значаја овог налазишта у Винчи неће

праисторијска метропола

се смети устручавати ни пред већим материјалним жртвама које морамо принети на олтар Преисторије (Васић 1906а: 259–260). Уз жртве и компромисе неуобичајене за његову личност, Милоје

Слика 7. Винча 1908. године: Милоје Васић са сарадницима

Васић се следећих деценија непрестано суочаваo са материјалним тешкоћама јер се његов научно-истраживачки рад одвијао у време бурних и нестабилних политичких и економских прилика у Краљевини Србији. Зa европску и светску археологију значајна је 1908. година, када је Васић, добивши прва средства од државе, започео ископавања у Винчи (сл. 7). Иако документација са тих истраживања није сачувана,

Винча

резултати су публиковани већ 1910. године (Vassits 1910). Захваљујући

Фјодор Иванович Успенски (Федор Иванович Успенский, 1845–1928) Најпознатији руски византолог

том извештају знамо да је на закупљеној парцели, димензија 40 x 5 m, испитао културни слој дебљине 7 m. На целој површини, и то на различитим дубинама, наилазио је на остатке солидно грађених надземних кућа, као и на обиље покретних налаза, које је тада детаљно и описао. Овим ископавањима потврдио је свој ранији став да је Винча дуготрајно праисторијско насеље, чији настанак и развој показују

с почетка XX века. Изучавао

сукцесивни грађевински хоризонти. Тада је закључио и да највећи,

је односе између Византије и

односно доњи део културног слоја потиче из неолита, док горњи

Бугарске, утицај словенских народа на Византију, као и

хоризонти припадају млађим праисторијским културама.

крсташке ратове. У Цариграду

Иако су ископавања 1908. године пружила веома задово-

се од 1894. године бавио

љавајуће резултате, тешкоће у прибављању средстава за даљи рад тек

проучавањем и заштитом

су наступиле. Следеће две године, пошто није имао могућности да

византијских споменика. У

истражује на терену, Васић је провео сређујући налазе и документацију

том циљу основао је Руски археолошки институт. Постао је академик Руске академије

и припремајући се за публиковање и излагање откривених предмета. Тада је ступио у контакт са Фјодором Успенским, академиком Руске

наука 1900. године. После

академије наука, оснивачем и директором Руског археолошког

избијања Првог светског рата

института у Цариграду. После дугих и тешких преговора, Васић је од

вратио се у Петроград, где је

Института добио средства за наставак истраживања и закуп земљишта

предавао на универзитету до

(Васић 1932: VIII). На простору од 1200 m2, који се надовезивао на ископ

1927. године и припремао своје животно дело о историји Византије. Иако је био

из 1908. године, са прекидима је радио од 1911. до 1931. године (сл. 8). Детаљан Васићев извештај о утрошку новца показује да су средства

византолог, као директор

Института за 1911. годину била више него довољна (Васић 1912а:

Института новчано је помагао

260). Исте године налазиште је посетио и сам Успенски. Из Васићевих

истраживања у Винчи.

журнала, односно дневника ископавања, види се да је за руководиоца

Захваљујући тим средствима Васић је обављао ископавања од 1911. до 1913. године.

најпре био предвиђен неко из Руског археолошког института, али је, после увида у теренски рад и документацију, веома задовољан Успенски руковођење ипак препустио Васићу (Васић 1911: 76; Васић 1932: VIII). Разговори са Успенским нису, међутим, завршени само договором о истраживању Винче већ и великим плановима за сарадњу Србије, Бугарске, Турске и Русије у заједничким археолошким истраживањима на Балкану. Тим поводом у Цариграду је организован скуп који је, због

праисторијска метропола

Слика 8. Ископавања 1911. године

Руски археолошки институт у Цариграду Основан 1894. године ради проучавања прошлости у областима које су чиниле Византијско царство. Његов утемељивач и једини директор био је руски византолог Ф. И. Успенски. У организацији Института спроведена су многобројна истраживања у Малој Азији, Сирији, Бугарској и Србији. У циљу заједничког проучавања археологије Балкана, основано је и посебно одељење, које је требало да обухвати све балканске државе. Услед међусобног неповерења проузрокованог политичком ситуацијом, у његовом раду учествовала је, међутим, само Србија, а за секретара је постављен М. Васић. Институт је издавао публикације у којима је презентована важна археолошка и историјска грађа, а осим руских, прилоге су објављивали и научници из других земаља, који су радили под руководством Успенског. Са уласком Турске у Први светски рат, Институт се угасио 1914. године.

Винча

већ узавреле политичке ситуације уочи балканских ратова, окончан без успеха. Бугари су, наиме, одбили сарадњу, а секретаријат Института основан је само у Београду. Уз сагласност Српске краљевске академије наука и министра просвете, Милоје Васић је постављен за руководиоца секретаријата, а обе стране, српска и руска, за истраживање Винче Слика 9. Ископавања 1912. године

одредиле су по 5000 динара у злату годишње (Васић 1932: VIII). Захваљујући тим средствима, Васић је ископавао локалитет у Винчи и током следеће две године, а из његових теренских дневника

праисторијска метропола

Слика 10. Ископавања 1913. године

стиче се утисак да ратови 1912–1913. године нису знатније утицали на ток истраживања (сл. 9, 10). Ратни догађаји ипак су отежали рад на терену, па се Васић суочио и са последицама тешке економске ситуације, односно са великом инфлацијом, као што показују његове дневничке белешке са брижљиво наведеним свакодневним променама радничких надница. Тако сазнајемо да је 20. јуна 1912. године надница износила 2,9 динара, а већ следећег дана чак 8,5 динара (Васић 1912б: 20, 23). Да не би одлагао дуго планирано публиковање резултата истраживања у Винчи, Васић је ископавао и ратне 1913. године, али на површини од само 200 m2.

Винча

Наставак истраживања, међутим, на дуже време онемогућен

Осећало се

је избијањем Првог светског рата. И поред несумњивих најава

при њихову

када је забележио: На сам дан мобилизације у 1914. години стигао сам

предстојећег сукоба, Васић je планираo ископавања и 1914. године,

посматрању

у Винчу, где сам, по подне, дознао за наредбу о мобилизацији, па сам се

и у поновном

да налазиште није претрпело велику штету, иако је 1914–1915. године

истим колима одмах и вратио у Београд (Васић 1932: IX). Даље наводи

додиру са њима,

на њему била постављена српска топовска батерија. Насупрот томе,

да је преко њих

у Народном музеју. Када је зграда Музеја оштећена у експлозији и

био је уништен велики део археолошког материјала и документације

прохујао ратни

пожару, многи предмети из музејских збирки, укључујући и налазе

ужас и фијукнула

журби и послато је са војском која се повлачила, најпре у Ниш, затим у

коса смрти.

из Винче, неповратно су страдали. Оно што је остало спаковано је у Скопље и, на крају, у Косовску Митровицу, чиме је додатно оштећено. Непријатељска војска је, међутим, запленила целокупни материјал из Музеја и вратила га у Београд. По завршетку рата, затекавши музејске збирке у веома лошем стању и несређене, Васић са очајањем пише: Осећало се при њихову посматрању и у поновном додиру са њима, да је преко њих прохујао ратни ужас и фијукнула коса смрти (Васић 1932: IX). После рата Васић се поново суочио са недостатком средстава за ископавања у Винчи. Руски археолошки институт престао је са радом још почетком рата, а избијањем Октобарске револуције сарадња са Русијом више није била могућа. Нов однос снага у свету навео је Васића да подршку за будући рад затражи на другој страни. На повратку из Француске 1918. године, у Атини се сусрео са чувеним британским археологом Џоном Линтоном Мајресом, који је, као официр, за време рата био стациониран у Грчкој. Са великим задовољством и надама Васић је прихватио Мајресов предлог да заједно истражују праисторију Балканског полуострва, што је, међутим, реализовано тек почетком тридесетих година ХХ века. Нажалост, не постоје архивска документа о њиховим блиским контактима у наредним деценијама, али колико су

праисторијска метропола

Васићу они били драгоцени показује то што је по Мајресу назван један од најзначајнијих налаза из Винче (кат. бр. 168). Нова, мада скромна средства за ископавања у Винчи, Васић је

очен са недостатком средстава, проучавао је српску средњовековну

Сер Џон Линтон Мајрес (Sir John Linton Myres, 1869–1954)

архитектуру и припремао публиковање налаза из Винче, уверен да

Британски археолог широких

добио тек 1924. године. Амбициозно је започео радове на преосталом делу површине закупљене још 1911. године, али је успео да истражи културни слој само до дубине од 4 m. Наредних година, поново су-

ископавања тог локалитета неће ни бити настављена. Сасвим не-

интересовања и веома богате

очекивано, захваљујући једном новом пријатељству, околности су се

каријере. Био је професор

потпуно промениле.

античке историје и археологије,

Познанство са брачним паром Браун, које је временом прерасло у право пријатељство, представљало је прекретницу у истраживањима

грчког језика и географије старог века на универзитетима у Оксфорду и Ливерпулу,

Винче. Иако их од 1929. године Васић често помиње у својим журна-

оснивач и први уредник

лима, улога Браунових у наставку ископавања данас је неоправдано

часописа Man, председник

заборављена. Током дугогодишњег боравка у Београду, Алек Браун, књижевник и преводилац, неко време радио је и као лектор на Филолошком факултету, а његова супруга Кетрин у Британском посланству. Чини се да је за наставак ископавања у Винчи пресудно било залагање

многих научних друштава, као што су Британско друштво за унапређење наука (1919–1932) и Краљевско антрополошко друштво (1928–1931),

управо Кетрин Браун, жене узбудљиве биографије, о којој у нашој

почасни генерални секретар

историографији нема много података. Наиме, у лето 1929. године, у

Међународног конгреса

лондонском Тајмсу објављен је оглас сер Чарлса Хајда, богатог власника

антрополошких и етнолошких

новинске куће из Бирмингема, у коме нуди средства за ископавање старина. У жељи да помогне Васићу, али да му при томе не буди лажне наде, Кетрин Браун је без његовог знања започела преписку са

наука (1934–1947) и председник Британске школе у Атини (1934–1947). За свој научни рад добио је многа

Хајдом. Резултат њиховог интензивног дописивања био је споразум

одликовања и признања,

Хајда, Васића и владе Србије, којим се Хајдовим средствима оснива

између осталих Орден св. Саве

Археолошка збирка Семинара за археологију, финансирају ископавања

III реда (1930). Најзначајнија

у Винчи истог лета и закупљује површина за ископавања 1933–1934. године (сл. 11). За узврат, договорено је да се одређени број налаза из Винче уступи Хајду, односно музејима у Британији. Интересовање

његова дела су: The Dawn of History (1911), The Political Ideas of the Greeks (1927), Who were the Greeks? (1930).

брачног пара Браун за Винчу тиме није окончано, па су и наредних

Винча

Слика 11. Хајдово писмо из 1929. године

праисторијска метропола

Сер Чарлс Хајд (Sir Charles Hyde, 1876–1942) Власник бирмингемске новинске куће која је издавала Birmingham Post, Birmingham Mail и Birmingham Weekly Post, школован у Оксфорду. Иако богат пословни човек, остао је упамћен као борац за независно новинарство и као филантроп који се бавио хуманитарним радом. Велика средства улагао је и у универзитет у Бирмингему. Био је велики љубитељ и сакупљач старина, па је финансирао археолошка ископавања у Енглеској и на Кипру, као и истраживања која је Британски музеј водио у Ниниви. Средствима која је поклонио Универзитету у Београду спроведена су ископавања у Винчи од 1929. до 1934. године, а основана је и Археолошка збирка Филозофског факултета. Споразумом између Универзитета у Београду и Хајда, један део археолошког материјала из Винче уступљен је City Museum and Art Gallery у Бирмингему. На иницијативу Милоја Васића, Хајд је 1930. године одликован Орденом св. Саве II реда, а приликом свечаног отварања Археолошке збирке 1938. године, Васић је предложио да ова установа носи Хајдово име.

Винча

Слика 12. Чишћење Браунове основе

година остали Васићеви најближи сарадници. Из Васићевих журнала сазнајемо да је Алек Браун активно учествовао у раду на терену, да је повремено надгледао ископавања и чистио основе кућишта. Једна од тих основа и данас је у стручној литератури позната као Браунова основа (сл. 12). Кетрин Браун је на енглески језик преводила Васићеве стручне текстове и писма упућена Хајду, организовала је званичну преписку дипломатским каналима и готово свакодневно присуствовала ископавањима у Винчи. Иако су Браунови остали у контакту са Васићем и по завршетку радова 1934. године, чини се да се њихова веза са српском археологијом тада, нажалост, прекинула. Велику захвалност коју је Васић осећао према Кетрин Браун показује други том његовог капиталног дела Преисториска Винча, који је њој посветио.

праисторијска метропола

Алек и Кетрин Браун (Alec and Catherine Brown) О брачном пару Браун нема архивских докумената. Познато је да су између два светска рата више година боравили у Београду, где је Алек Браун, књижевник и преводилац, неко време радио као лектор на Филолошком факултету, док је његова супруга Кетрин била службеница у Британском посланству. Веома често посећивали су Васића на ископавањима у Винчи и учествовали су у теренским радовима. Са Васићем су остали у контакту и после одласка из Београда, о чему сведочи њихова преписка све до 1955. године. Захвалност коју је посебно осећао према Кетрин Браун, која му је омогућила да ступи у контакт са Чарлсом Хајдом, Васић је исказао посветом у другом тому Преисториске Винче: Госпођи Catherine Brown У име своје браће Срба са Солунског фронта, које је тако сестрински неговала и преко којих је постала велики пријатељ Српског Народа; У име неустрашивих и тако заслужних, а ипак тако дуго непознатих, првих цивилизатора свога завичаја; У име енглеских и српских сарадника на истом научном послу; У име Университета и његова Археолошког Музеја у Београду; У име Науке у опште, и У име своје посвећује, у знак дубоке захвалности и признања, ово своје дело ПИСАЦ.

Винча

Захваљујући контактима које је успоставила Кетрин Браун, име Чарлса Хајда трајно је повезано са Винчом. Његове донације омогућиле су ископавања 1929–1931. године, и то на земљишту закупљеном 1911. године, а затим је закупљена нова површина, на којој су ископавања обављена 1933–1934. године (сл. 13). По завршетку истраживачке кампање 1929. године, у Бирмингем посту објављена су три велика чланка о Винчи. Енглески читаоци су се текстовима Милоја Васића упознали са значајем Винче, као и са најважнијим налазима (Vassits 1929a, б), а у броју од 30. новембра 1929. сам Хајд је писао о најзначајнијим открићима из те године (Hyde 1929). Хајд је у Винчи боравио само једном, и то у јулу 1930. године. Стицајем околности, два дана пре те посете Васић је открио један од најзначајнијих предмета. До данас јединствена зооморфна посуда у облику птице, изузетне лепоте и израде, нађена је управо оног дана када је за наставак истраживања Васић од Хајда примио чек на 250 фунти. Посуда је стога, сасвим очекивано, названа Хајд ваза (сл 14). У дневнику ископавања, 17. јула је забележено: Око 3 часа 30 минута летео је у свом аероплану, над Винчом и местом ископавања у два маха врло ниско сер Чарлс Хајд. Он нас је руком поздрављао (Васић 1930: 209). Следећег дана Хајд је посетио локалитет, разгледао је налазе и био је веома пријатно изненађен јединственом посудом названом његовим именом. Пошто није говорио енглески, Васић је с пуним поверењем препустио Брауновима да Хајду пруже сва потребна обавештења. Из журнала сазнајемо да је Хајд у Васићевом дому, иако је: ... Сер Ч. Х., бојећи се етикеције, хтео да откаже вечеру, провео једно веома пријатно и весело вече, које се завршило: ... песмом и свирањем на клавиру г-ђице Васић и севдалинкама г. Ћоровића (Васић 1930: 216). Хајдов боравак у Београду забележила је и штампа. Политика о том догађају извештава 21. јула 1930. године, наводећи да је сер Ч. Хајд: ... веома задовољан напретком ископавања и интересантним налазима. Хајд посебно наглашава да се: ... у Енглеској нестрпљиво очекује његов (Васићев) долазак и његово предавање пред Британским друштвом за

праисторијска метропола

Слика 13. Хајдово писмо из 1931. године

Слика 14.

Хајд ваза Jединствена зооморфна посуда у облику птице

Винча

унапређење наука. И то нарочито због његових значајних проналазака у Винчи. Ја ћу се и даље интересовати за научне радове у овој великој и лепој држави. Желео бих да студентима Београдског Университета олакшам студије под светским ауторитетом г. Васића. Задовољан током и резултатима ископавања, као и Васићевим начином рада, сер Чарлс Хајд био је спреман да финансира ископавања не само у Винчи већ и на другим налазиштима у долини Дунава. Током посете Београду обишао је и Aрхеолошку збирку, формирану на његову иницијативу годину дана раније. Осим велике заинтересованости за ископавања, Хајд је својим донацијама омогућио студентима напредније и лакше стицање образовања. Оснивање Збирке било је значајан догађај за Филозофски факултет јер су студенти добили прилику да се упознају са налазима из Винче и да, обрађујући материјал са овог локалитета, науче основе археолошког посла. Обогаћена новим налазима, Збирка и данас испуњава ову Хајдову замисао и значајно доприноси студијама археологије. Према ранијем договору са Хајдом, Васић је од 1929. године припремао мању збирку предмета из Винче за музеје у Британији. Четири године касније писао је Хајду о налазима издвојеним за City Museum and Art Gallery у Бирмингему. Из приложеног списка сазнајемо да је више од 500 предмета спаковано у десет сандука и 22. јула 1933. године послато у Бирмингем. Сачувана Васићева преписка сведочи о томе да су и други европски музеји били заинтересовани за налазе из Винче. Његово писмо упућено министру просвете 1930. показује да је таква жеља постојала и у Британском музеју у Лондону, а из писма кустоса тог музеја сазнаје се да су се 1933. године, очекујући колекцију из Винче, припремали за организовање изложбе. Хајд је финансирао истраживања у Винчи до 1934. године, а после тога Васић није ни предузимао ископавања. Винчом се, међутим, бавио у наредних двадесет година, а окосницу свих његових разматрања о настанку и карактеру овог праисторијског насеља представљају управо налази које је открио захваљујући Хајдовим донацијама. Свестан да

праисторијска метропола

Слика 15. Археолошка збирка 1938. године

без те помоћи не би успео да истражи цео културни слој и да би сазнања о Винчи остала непотпуна, гајио је велико поштовање и захвалност према сер Хајду. На Васићеву иницијативу, Хајд је 1930. године одликован Орденом св. Саве II реда, а 1938. године, приликом свечаног отварања Археолошке збирке за јавност, саопштио је да она треба да носи Хајдово име (сл. 15). И о овом важном догађају известила је дневна штампа. Професор Драгослав Јовановић, ректор Београдског универзитета, том приликом је истакао да Винча представља најзначајније и најбогатије праисторијско налазиште у југоисточној Европи, са материјалом као из бајке, истраживано захваљујући финансијској помоћи филантропа сер Чарлса Хајда (Политика, 11. фебруар 1938, страна 7). Посебно је нагласио да је: ... сарадња једнога Србина и једнога Енглеза довела до најбољега резултата, до оснивања и отварања Хајдове археолошке збирке. У време када је сер Хајд финансирао ископавања у Винчи, започета је и сарадња са енглеским научницима, о којој се Васић још 1918. године договорио са Мајресом. Током кампање 1930. године, у Винчи је

Винча

десет дана боравио и радио В. А. Хартли, археолог Британске школе у Атини, који се тада бавио истраживањем праисторијских локалитета у северној Грчкој (сл. 16). Из журнала сазнајемо да је разлог те посете био упознавање са винчанским материјалом и његово поређење са налазима са југа Европе, али пре свега размена искустава, са основним циљем да се удруженим научним напором шире сагледају културни процеси и контакти на Балканском полуострву током праисторије. Из Васићевих дневника види се да је са Хартлијем интензивно расправљао о пореклу неких облика керамичких посуда и декоративних мотива, о орнаменталним техникама и њиховој могућој хронолошкој и културној повезаности. Због бољег разрешења обостраних недоумица, Хартли је, ради поређења материјала, са Винче понео малу колекцију керамичких предмета. Свестан значаја налазишта у Винчи, Хартли је наговарао Васића да напише опсежно дело. Можда се управо због тога први том Васићеве Преисториске Винче појавио већ 1932. године. Многобројни контакти са водећим стручњацима тог времена, посебно са Џ. Л. Мајресом, као и стално интересовање које су они показивали за Винчу, потврђују да је Васић био изузетно поштован научник светског реномеа. Захваљујући Мајресовој иницијативи, Васић је позван у Бристол, где је на годишњој скупштини Британског удружења за унапређење наука (British Association for the Advancement of Science) одржао предавање о резултатима истраживања у Винчи 1930. године, које је касније и публиковано у престижном стручном часопису Man (Vassits 1930). Иако су учествовали многи водећи археолози, као што су Флиндерс Питри и Мортимер Вилер, у извештају са овог скупа наглашава се да је: ... о сада већ чувеном налазишту Винча говорио прослављени страни гост др Милоје Васић из Београда (Fleming 1930: 210). Због великог интересовања за истраживања у Винчи, Васић је и наредних година често позиван на научне скупове. Године 1931, на састанку поменутог удружења у Лондону, којим је председавао уважени научник А. Р. Редклиф-Браун, резултате својих истраживања приказали су реномирани научници, који заузимају значајно место у

праисторијска метропола

Слика 16. Хајд и Хартли у Винчи, 18. јула 1930. године (Хајд вероватно са шеширом и штапом)

Винча

историји светске археологије: Артур Еванс (ископавања у Кнососу), Флиндерс Питри (истраживања у Гази), В. А. Хартли (истраживања у Арменохорију) и други. Васићев говор том приликом био је посвећен најзначајнијем открићу у Винчи 1931. године, односно групној гробници, у стручној литератури познатој као костурница са девет скелета (Myres 1931). Чак и 1932. године, иако није било ископавања у Винчи, Васић је позван на конгрес Британског удружења. Скуп је био веома посећен, а његов рад поново се нашао у средишту пажње еминентних научника (Г. Чајлд, Л. Вули, Ф. Питри, О. Менгин, А. В. Хартли, А. Еванс, Џ. Л. Мајрес). У радовима које су неки од њих написали током наредних година, Винча је дефинитивно заузела кључно место у неолиту Европе. На велики одјек међу учесницима конгреса наишло је и Васићево залагање за оснивање међународне организације за истраживања праисторије у Подунављу, са циљем провере постојећих резултата и поређења са налазима из Винче као најзначајнијег локалитета у том делу Европе. На место координатора комисије за организацију истраживања и обилазак важнијих локалитета изабран је Ф. Томпа (Myres 1932). Занимљиво је да Васић, иако предлагач међународне сарадње, уопште није присуствовао конгресу. Намерно пропуштајући прилику да се сретне са угледним колегама, средства за путовање у Лондон утрошио је, по његовом мишљењу, много корисније, за куповину фото-апарата и потрошног фотографског материјала! Његове реферате у Лондону прочитао је Мајрес, а Васић је фото-апаратом обезбедио оно што му је у том тренутку било много важније: квалитетне фотографије за други том Преисториске Винче. Први том Преисториске Винче, објављен 1932. године, у стручним круговима дочекан је са великим интересовањем. Иако је књига написана на српском језику, у часопису Man објављен је њен детаљан приказ у коме су, осим основних података о истраживањима, изложена и Васићева размишљања о датовању и културним везама Винче са локалитетима у Егеји. Најављена су још три тома, а приказ се завршава

праисторијска метропола

надом да ће професор Васић: ... и у овим тешким временима остварити брз напредак у свом великом задатку детаљног публиковања главних научних ископавања у свом делу света (Minns 1933). До 1936. године објављена су и остала три тома Васићевог капиталног дела. Добро систематизована грађа, детаљни описи покретних налаза и многобројне илустрације ово дело и данас чине актуелним и незаобилазним извором свим истраживачима неолита. Васић није престао да се бави Винчом ни по објављивању четвртог тома Преисториске Винче. Више од тридесет радова који су публиковани између 1937. и 1957. године сведочи о томе да је Винча остала у средишту свих његових интересовања.

Ниједан удар ашова нити будака неће остати ненаграђен Размишљајући о Народном музеју у Београду, јединој институцији у Србији која је крајем XIX века прикупљала и чувала старине, још на почетку каријере Милоје Васић је упозоравао да упознавање прошлости није могуће без археолошких ископавања: Иако музе сада дају велику важност и узрок опстанку само збирке које се тичу националне историје, ипак ће се његова важност у колу културних установа повећати и нагло порасти тек онда кад он буде закопао у недра своје отаџбине, тражећи остатке културе оних народа, који су негда на овом земљишту живели и делали. Важност ће му порасти, јер неће остати узалудан ни један удар ашова нити будака, а да не буде богато награђен (Васић 1894: 129). Четири деценије касније, са великим истраживачким и научним искуством, неспорно је уживао велики углед и поштовање међу колегама у свету. Да ли само зато што је истраживао Винчу, налазиште које је променило слику праисторијске Европе, или и због тога што су његов научни приступ и методологија ископавања били за свако поштовање? Данас се веома мало зна о томе како је Васић ископавао Винчу. Његова документација само делимично је сачувана, због чега би детаљна реконструкција његових ископавања представљала замашан

Винча

и комплексан, али у будућности неопходан научни подухват. Као први школовани археолог у Србији, у Винчи је користио знања стечена на студијама у Немачкој, а током више деценија истраживања сигурно је мењао методолошки приступ и прилагођавао га специфичностима локалитета. Сви аутори који су се бавили Винчом наглашавају да је Васић примењивао тада најсавременију методологију. Осим напомена да је бележио дубину сваког нађеног предмета, не објашњавају, међутим, каква је, заправо, била методологија његовог рада (Јовановић 1984; Гарашанин 1984). Основни извор за реконструкцију Васићеве методологије данас представљају његови журнали, односно дневници ископавања. Осим за 1908. годину, ти дневници су, срећом, сачувани. Највећи део журнала чине детаљни дневни пописи налаза, са ознакама дубине са које потичу, као и описи покретних налаза, пре свега фигурина, које најчешће прате и цртежи на маргинама (сл. 17). У дневнику се налазе и описи непокретних објеката – кућа, пећи и јама, а често и њихове скице са котама и димензијама (сл. 18, 19). Васић је повремено записивао и своја размишљања и тумачења појединих предмета, непокретних објеката и појава уочених током ископавања. Нека од њих остала су непромењена и у Преисториској Винчи. Осим тога, у журналима је бележио и важније догађаје који су пратили ископавања, као што су посете колега и других гостију, међу којима су били еминентни српски научници тог доба, али и многи стручњаци из иностранства. Поред журнала, сачувано је и неколико десетина техничких цртежа и радних скица основа и положаја објеката, као и вертикалних профила. Васић је водио и фото-документацију. Судећи по дневнику, фотографисани су сви архитектонски објекти. Многе фотографије, као и већина планова, остале су, међутим, без легенди и основних података. Из журнала сазнајемо да је Васић у појединим годинама ископавања имао и додатне свеске које, нажалост, нису сачуване, а у којима је детаљно описивао сваку основу (кућиште). У журналима се често позивао на планове, скице и фотографије, који више не постоје, што значи да располажемо

праисторијска метропола

Слика 17. Журнал, 22. август 1929. године, стр. 38

Винча

само малим делом некадашње документације. Управо одатле потичу многе недоумице које отежавају прецизну реконструкцију Васићевих ископавања. Једна од првих недоумица јавља се при покушају идентификовања позиције његових ископа. Као посебан проблем често се наглашава непостојање ситуационог плана са означеним положајем истражених површина, односно археолошких сонди или Васићевих ровова. Анализа сачуване документације показала је да Васић, међутим, није ни примењивао такав метод ископавања. Још током првих истраживања 1908. године уочио је да се ради о вишеслојном насељу, са културним слојем дебљине 6–7 m, у коме се, једни изнад других, налазе остаци насеља са многобројним стамбеним објектима. Њихова концентрација на појединим дубинама потврђивала је претпоставку о више грађевинских хоризоната. Васићев термин ров погрешно је протумачен као систем појединачних сонди, у којима су ископавања обављана у континуитету све до стерилног слоја. Напротив, ровови су

Слика 18. Журнал, 30. јул 1931. године, стр. 109

праисторијска метропола

Слика 19. Журнал, 27. август 1911. године, стр. 104

међусобно повезане површине које су истраживане истовремено, али на различитим дубинама. Он, дакле, није отварао класичне сонде малих димензија, већ је ископавао готово на читавој закупљеној површини (1200 m2), почевши од простора најближег Дунаву. Заустављајући ископавање ровова на различитим дубинама, на којима су грађевински хоризонти и међусобни просторни односи између архитектонских објеката могли јасно да се дефинишу, применио је метод каскадног ископавања, који је и данас прихватљив на локалитетима сличног карактера. На тај начин могао је истовремено да посматра два, а понекад и три различита грађевинска хоризонта (сл. 20, 21). У последњим годинама рада не терену (1933–1934), на новозакупљеној, знатно мањој површини од претходне (око 400 m 2), Васић је променио метод истраживања. Више није остављао каскаде, већ је истовремено

Винча

Слика 20. Ископавања 1911. године

ископавао на читавој површини, али са истим циљем – да што боље дефинише грађевинске хоризонте (сл. 22). У данашњој методологији, овај начин могао би сe с правом назвати ископавањима у широком ископу, која се сматрају најпогоднијим за истраживања неолитских налазишта. Свако научно ископавање подразумева одређивање реперне тачке, која служи за позиционирање свих пронађених објеката. Васић је потпуно испунио и тај захтев. Данас, међутим, велики проблем представља идентификација Васићеве нулте тачке или хоризонтале. По Васићевим наводима, нула се налазила на највишој тачки локалитета. Према сачуваним цртежима два профила из 1911. и 1912. године, очигледно је, међутим, да изабрана тачка није представљала и највишу тачку налазишта. Нажалост, у постојећој документацији позиција нулте тачке и њена апсолутна надморска висина нису наведене. Познајући Васићеву педантност, морамо претпоставити да су се у делу документације који није сачуван налазили и подаци о положају нулте тачке, као и други подаци неопходни за лакшу реконструкцију његових ископавања. Геодетским инструментом Васић је предано мерио, односно котирао сваки пронађени објекат, сваку основу и покретни налаз. Из

праисторијска метропола

журнала се види и да је бележио дубине не само у односу на нулу већ и у односу на затечену површину локалитета, па су његова мерења и данас основни критеријум за дефинисање грађевинских хоризоната и хронолошку класификацију покретних налаза. Да би позиционирао објекте у простору, Васић је користио и систем квадратне мреже, као и неколико помоћних оса на основу којих је у планове уцртавао објекте. Технички цртежи појединачних грађевинских хоризоната и збирни планови на којима су различитим бојама обележени архитектонски објекти који припадају различитим грађевинским фазама показују Васићево настојање да сваку појаву детаљно забележи (сл. 23). Сачувани планови данас омогућавају лоцирање готово свих истражених објеката, али остаје нејасно зашто су се у публикованој грађи нашла само два непотпуна ситуациона плана.

Слика 21. Ископавања 1912. године

Кључно питање које је Васић постављао од почетка истраживања и које се често јавља у дневницима јесте разлог за оснивање и напредовање, као и за дуготрајност неолитског насеља у Винчи. Према његовом мишљењу, развој праисторије у Подунављу најбоље се сагледава у Винчи због дебљине културног слоја. Зато је сматрао да је Винча кључни локалитет за упознавање праисторије Балкана. Настојећи да одговори на то питање, и то у време када је у Србији било истражено само неколико праисторијских налазишта, Васић је сваку појаву уочену током ископавања детаљно анализирао и тумачио. Пошто је схватио да се у Винчи налазе остаци насеља са надземним кућама, које су континуирано грађене једна изнад друге у дугом периоду, међу своје основне задатаке Васић је уврстио реконструкцију архитектуре и организације насеља. Описујући стамбене објекте, није се заустављао само на бележењу њихових димензија и облика. Детаљно је пописао и садржај кућа, а покушао је да дефинише и распоред њиховог унутрашњег простора. На основу положаја преградних зидова и пећи, као и према врстама покретних налаза, настојао је да утврди намену објекта и сваке просторије у њему. На пример, описујући тзв.

Винча

Слика 22. Ископавања 1933. године

праисторијска метропола

Винча

грундрис IV, разматрао је функцију просторије са пећи поред које су нађени многобројни предмети: посуђе, жрвњеви и керамичке кугле. Захваљујући покретним налазима закључио је да се ради о кухињи, а да пећ није коришћена: ... само за грејање, него и за печење, као пекарска пећ (Васић 1912б: 104). Осим тога, покушао је да одреди међусобни однос објеката, а бавио се и питањима комуникације између кућа. Пошто је установио да су куће биле оријентисане у правцу североисток– југозапад, са дужом страном окренутом ка југоистоку, сматрао је да је такав положај кућа био изузетно погодан, имајући у виду климатске прилике и правац дувања ветрова: ... како у погледу на летњу врућину, тако и на зимску хладноћу (Васић 1913а: 187). Васић је сматрао да различит облик кућа и промене на покретним налазима са различитих дубина представљају најважније елементе за реконструкцију развоја неолитског насеља у Винчи. Стога је предано мерио, односно котирао сваку основу, тј. кућиште (сл. 24). Те коте постале су основа за касније хронолошко разврставање културних и грађевинских хоризоната.

Слика 23. Део ситуационог плана из 1911. године

праисторијска метропола

Бављење Винчом за Васића се није завршавало радом на терену. После сваке истраживачке кампање, у Народни музеј, а касније и на Филозофски факултет, стизале су хиљаде покретних налаза. Још

Слика 24. Детаљ скице, 20. јул 1934. године

на терену, на сваки предмет уписивана је дубина на којој је нађен и, уколико је потицао из неке јасно дефинисане целине, ознака тог објекта, а од 1933. и година ископавања, као и ознака рова. Тако обележен материјал Васић је обрађивао и припремао за публиковање. Налази су конзервирани, цртани и фотографисани, а затим су класификовани према дубинама на којима су нађени. Из тог периода сачуване су стотине стаклених фотографских плоча и цртежа, што показује да је Васић велики значај придавао детаљном документовању покретних налаза. На плочама су углавном приказане фигурине, често фотографисане из више углова (сл. 25). Неке фигурине су изгубљене у ратовима, па ове плоче представљају једино сачувано сведочанство о њиховом изгледу.

Винча

Слика 25. Антропоморфна фигурина на стакленим фотографским плочама

праисторијска метропола

Одлике Васићевог методолошког приступа нису само прецизност ископавања и висок ниво техничког документовања већ и стално истицање да је за правилно тумачење многих појава уочених током ископавања неопходна сарадња са стручњацима из других научних области. Прве кораке у том погледу предузео је више од пола века пре него што су интердисциплинарна истраживања постала незаобилазни део археолошке праксе. Да би разјаснио појаве у Винчи и проверио своје закључке, Васић је сарађивао са Јованом Жујовићем и Симом Лозанићем, који су анализирали узорке цинабарита, док је скелете из групне гробнице обрадила антрополог Илзе Швидецки. Данас Васића можемо да сагледамо као свестраног, веома пажљивог и педантног археолога. Својим радом увео је Винчу међу најзначајније локалитете у Европи. Захваљујући научном приступу и методологији, пре свега прецизним стратиграфским запажањима, резултати његових истраживања отворили су пут ка успостављању хронолошких система за праисторију Подунавља и Европе, као и свим каснијим интерпретацијама локалитета у Винчи.

У средишту интересовања Почетком XX века био је истражен веома мали број праисторијских локалитета у југоисточној Европи. У време када је Васић почео да се бави археолошким проучавањима, ниједно неолитско налазиште на територији Србије није било истраживано, а сви закључци о неолиту заснивали су се на случајним налазима. Одмах по завршетку ископавања у Чаршији, Јабланици и Малом друму, Васић је 1906. године објавио један од најзначајнијих радова, који има веома важно место у историји српске археологије. Данашњем читаоцу можда је необично да се текст под називом Прилози ка решавању тројанских проблема односи искључиво на питања хронологије неолита и културних веза између Балкана и Мале Азије. С обзиром на то да је Троја тада била једини познат локалитет са моћним културним слојем, у коме су јасно издвојене развојне фазе насеља, Васић је сматрао да она представља

Винча

кључ за разрешење проблема праисторије на много ширем простору. Иако је налазе са локалитета које је сâм истраживао, као и случајне налазе из Винче одмах одредио као неолитске, аналогије је нашао и у материјалу из Троје I и II, који је, заправо, приписан бронзаном добу (Васић 1906б). Његов рад о тројанским проблемима био је прва научна интерпретација неолита Србије, са неколико важних закључака: неолит Подунавља представља део ширег културног простора, који обухвата југоисточни део Европе и Малу Азију; неолитски налази из Подунавља старији су од Троје I и II, као и од неолита централне Европе, али се миграцијом неолитска култура из Подунавља ширила ка југоистоку (Srejović 1988). Став да је неолит на Балкану претходио сличним појавама у средњој и северној Европи нагласио је и у једном од следећих радова (Васић 1907б). Занимљиво је да је Васић овакве идеје изнео две деценије пре сличних теорија Г. Чајлда, које су начиниле прекретницу у тумачењу европске праисторије. Ни после првих ископавања Васић није променио мишљење о датовању насеља у Винчи, о чему сведоче његови извештаји у Годишњаку Српске краљевске академије, као и радови објављени у часопису Prähistorische Zeitschrift. У делу Дунав у праисторији, објављеном 1929. године, Гордон Чајлд је први систематизовао знања о праисторији Европе и истакао значај Дунава као комуникације којом су се ширили културни утицаји (Childe 1929). Због дебљине културног слоја, слично Троји у Малој Азији, Винча је у овој књизи протумачена као најзначајније неолитско налазиште у Европи и као средиште прве неолитске цивилизације у средњем Подунављу. На основу Васићевих публикација, али и личног увида у покретне налазе које му је Васић љубазно показао у Београду 1926. године, Чајлд је начинио и прву хронолошку поделу насеља у Винчи, и то на две фазе, које је обележио као Винча I и Винча II. Такође је указао на сродност налаза из Винче и са других локалитета у Подунављу (Тордош, Чока, Вршац). Винчанце је сматрао пре свега рибарима и земљорадницима, али није занемарио ни очигледан значај трговине, што је поткрепио присуством мермера и разих врста шкољки,

праисторијска метропола

прихватајући и Васићево мишљење да су ове сировине доспеле у Винчу захваљујући трговини пигментом цинабарита. На крају, закључио је да је Винча сигурно била повезана са источним Медитераном – Тројом II и Анадолијом. За разлику од Васићевог става да се култура из Подунавља ширила ка југоистоку, Чајлд је заступао обрнуто становиште, односно да је неолитска култура у Винчи представљала последњу етапу миграција са југоистока ка Подунављу (Childe 1929: 31–35). Милоје Васић је, међутим, 1930. године драстично променио становиште о хронологији насеља у Винчи, због чега су све уочене појаве добиле ново тумачење. Веома је тешко објаснити ту промену у Васићевим размишљањима. Дуготрајни прекид ископавања (1913– 1924) поклапа се, а великим делом је и проузрокован догађајима на политичкој сцени Србије и целе Европе после Првог светског рата. Као патриота, Васић сигурно није прихватао политику Немачке, а вероватно се разочарао и у германску археолошку школу, којој је до тада и сам припадао. Посебно се противио нордијској теорији, по којој је колевка европске цивилизације била у северној Европи, а њени носиоци били су Индогермани, што је било потпуно супротно његовим уверењима. По нордијској теорији, Индогермани су супериорна раса чија се напреднија култура ширила миграцијама по целој Евроазији. Револт према расистичким тумачењима у археологији и жеља да им се супротстави вероватно су га навели да, мада без нових аргумената, Винчу објасни као насеље које су основали Грци. Иако је мењао мишљење о датовању Винче, Васић никада није напустио првобитну идеју о разлозима за оснивање овог насеља. Када су почетком XX века први налази из Винче пристигли у Народни музеј, сматрао је да је пресудна била близина лежишта цинабарита на Авали. Стога је током ископавања посебну пажњу поклањао налазима за које је претпостављао да су руда живе и бележио је њихов положај. Највећи број пећи у архитектонским објектима протумачио је као металуршке пећи за обраду цинабарита, покушавајући да објасни технолошки поступак за добијање живе и црвеног пигмента. По Васићу, црвени

Винча

пигмент из цинабарита био је основно средство трговине и омогућио је дуготрајност и процват Винче. Будући да је прерада цинабарита сложен процес, претпоставио је да: ... варварско праисторијско становништво таква знања није могло самостално да развије, па је закључио да су оснивачи Винче били рудари и металурзи који су дошли са југоистока, а који су припадали некој развијенијој култури (Васић 1932). Иако је теорија о грчким колонистима одавно напуштена, Васићеве идеје о значају оближњег рудника цинабарита за насеље у Винчи до данас нису одбачене. Најновије хемијске анализе црвеног пигмента потврдиле су прераду цинабарита у Винчи, чиме jе доказана и могућност трговине овим ретким производом. До нове хронологије Винче, Васић није дошао одједном. Године 1930. писао је о Винчи као о насељу које се датује у време после почетка Троје II (1800. године п.н.е). Подунавље је сматрао залеђем, односно периферијом понтских области, а Дунав главном комуникацијом са Црним морем и југоисточном Европом (Vassits 1930). Насеље у Винчи, по њему, репрезентује: ... најсупериорнији облик културе на територији између Дунава и Егеје (Vassits 1930: 200). Културне утицаје из Егеје, Мале Азије и са Кипра објашњавао је као последицу економских веза, али није искључивао ни могућност да се у Винчи населио мањи број дошљака из неког од тих крајева, који су донели нова знања и вештине, као што је обрада цинабарита. С друге стране, истицао је несумњив утицај Винче на развој култура у централној Европи. У првом тому Преисториске Винче (1932) Васић је померио датовање насеља у 1580. годину п.н.е. и напустио је идеју о културним утицајима. Винчу је протумачио као насеље које су основали колонисти са Киклада, који су се задржали на овом месту због експлоатације цинабарита. Коначно, публиковањем остала три тома Преисториске Винче 1936. године, дефинитивно се определио за датовање Винче у VII–VI век п.н.е., при чему је сматрао да су њени оснивачи несумњиво били Грци. У свим каснијим радовима само је разрађивао то станови-

праисторијска метропола

Слика 26. Ископавања 1911. године. И тренуци одмора забележени су на фотографским плочама

Винча

ште, тражећи у предметима из Винче елементе грчке културе и доказе о непосредном присуству грчке религије и архајске уметности. Једну од првих оштријих критика Васићевој интерпретацији и методологији упутио је Владимир Фјукс, који је тридесетих година прошлог века обављао ископавања у Старчеву, на локалитету по коме је названа неолитска култура која је претходила винчанској. Супротстављајући се Васићевом датовању у VII–VI век п.н.е., инсистирао је на опредељивању Винче у неолит (3000–2500. година п.н.е) (Fеwкеs 1936: 76). Винчу и друге сродне локалитете (Мали друм, Јабланица, Чаршија, Градац, Плочник) сматрао је деловима истог културног комплекса, који је назвао поморавско-подунавском културом, при чему само у Винчи, због обима истражености и дебљине културног слоја, могу да се уоче све појаве које се на другим налазиштима манифестују повремено и изоловано. За научнике који су се бавили Винчом посебно значајно било је утврђивање интерне периодизације насеља. Неке периодизације, као што су оне које су предложили Освалд Менгин (Menghin 1931) и Фридрих Холсте (Holste 1939), засноване на облицима керамичког посуђа, у науци нису шире прихваћене и имају само историјски значај. И данас је у употреби периодизација Владимира Милојчића, која се ослања на Холстеов рад, односно такође на типолошке карактеристике керамике. У четири основне фазе (Винча А–Д) Милојчић је увео и подфазе, а затим је утврдио њихов релативнохронолошки положај у оквиру праисторије Европе. При томе, потпуно је прихватио Чајлдове претпоставке о источномедитеранском пореклу неолитске културе која је дефинисана налазима у Винчи (Milojčić 1949). Милојчићеви радови посебно су значајни јер су у њима, под заједничким називом винчанска култура, први пут обједињени каснонеолитски локалитети са истим карактеристикама на територији Србије и у околним областима. Занимљиво је да је готово у исто време, 1950. године, Милутин Гарашанин одбранио докторску дисертацију у којој, независно од

праисторијска метропола

Милојчића, користи термин винчанска група. И Гарашанин се у том раду бавио хронологијом и периодизацијом, уводећи поделу на две основне фазе (Винча–Тордош и Винча–Плочник), назване по локалитетима на којима су, по његовом мишљењу, најизразитије заступљене карактеристике старије и млађе фазе винчанске групе. Као и археолози пре њега, Винчу је повезао са налазиштима на југоистоку, почетак винчанске групе датовао је на прелаз Троје I у Троју II, око 2600. године п.н.е., а крај у време Троје V, око 1900, најкасније 1500. године п.н.е. (Garašanin 1951: 151). Овај рад је наредних деценија Гарашанину био основа за детаљно разрађивање периодизације винчанске културе, утврђивање њеног порекла и релативнохронолошког положаја у неолиту Европе, као и механизма ширења балканско-анадолског комплекса касног неолита. До педесетих година прошлог века и други научници бавили су се овим питањима. При томе, одбачено је Васићево дефинисање Винче као јонске колоније и оспорена су његова тумачења готово свих појава у Винчи. Ауторитет великог научника тиме, међутим, није био нарушен. Методолошки утемељена ископавања и систематски објављена грађа

Винча

праисторијска метропола

чинили су основу на којој се у другој половини XX века развијала српска праисторијска археологија. У центру пажње више нису била питања периодизације и хронологије, већ реконструкција друштвених односа и духовног живота, путева трговине, технологије и разлога за настанак и нестанак винчанске културе. На критике својих некадашњих студената, понекад неоправдано оштре и неодмерене, Васић се, изгледа, није обазирао, нити је на њих одговарао. Уколико је и имао сумње и недоумице у погледу исправности својих закључака, никада их није јавно показао или наговестио. Напротив, вероватно је као научник светског реномеа са задовољством пратио узлет праисторијске археологије у Европи након истраживања у Винчи, свестан да се археолошке истине мењају, али да његова открића имају непролазан значај.

Винча

праисторијска метропола

Ненад Тасић Милорад Игњатовић

Од традиционалне до модерне методологије

истраживања у Винчи 1978–2008. године

Винча

Није протекло много времена од тренутка када су се у Народном музеју у Београду, на столу Милоја Васића, појавили предмети из неолитске Винче до првих истраживања 1908. године. То су била ископавања мањег обима, чији су резултати, нажалост, већим делом остали тајна због чињенице да је током бурних ратних година изгубљен део материјала и теренске документације. На срећу по потоње генерације археолога, то се није догодило са резултатима истраживања 1911–1934. године. Захваљујући архивској теренској документацији из тог времена, као и монографији Преисториска Винча I–IV (Васић 1932; 1936), данас смо у могућности да сагледамо завидне домете Васићевог истраживачког процеса. На основу техничких снимака и Васићевих журнала, као и искуства које је између 1998. и 2008. године стекао трећи по реду тим истраживача Винче, можемо посведочити да се Васић успешно изборио са изузетно сложеном ситуацијом на терену, откривајући највећи број објеката изгорелих у пожару. Методологија којом се служио ограничавала је, међутим, његово истраживање објеката који нису страдали у пожару. Због њихове природе, техника ископавања у механичким откопним слојевима није адекватна, па изузетно лако могу да се пропусте не само обрушени зидови израђени од плетера и лепа већ и подови од набијене земље. Уколико се то догоди, на плановима се јављају бројне „плутајуће” пећи, чије најниже коте могу да укажу на приближну висину кућног пода од набоја. Уместо основа објеката, у том случају, као једини показатељи за реконструкцију њихових облика и димензија преостају рупе од стубова, ровови и, нарочито, пећи.

праисторијска метропола

Прошло је доста времена и један светски рат од како су завршена последња Васићева истраживања у Винчи, 1934. године. Монографија коју је објавио 1932–1936. приказала је резултате његовог рада и дуго је била вредан извор за упознавање материјалне културе неолитске Винче. У међувремену, стасавале су нове генерације српских археолога, од којих су се неки, као В. Милојчић (Milojčić 1949) или М. Гарашанин (Garašanin 1951), упустили у ревизију Васићевих интерпретација и датовања Винче. Докторска теза М. Гарашанина пружила је другачији поглед на периодизацију и порекло Винче и винчанске културе од оног који је предлагао сам истраживач М. Васић. Винчанску културу М. Гарашанин види у контексту неолита југоисточне Европе и смешта је на крај овог периода. Његова периодизација, са основном поделом на старију (Винча–Тордош I и II) и млађу (Винча–Плочник I и II) фазу, у основи је задржана до данас, с тим што је исти аутор, после многобројних обављених истраживања неолитских култура на централном Балкану, увидео неопходност увођења још једне фазе у развоју винчанске културе и назвао је градачка фаза (Garašanin 1979). Ова фаза, која представља прекретницу у развоју винчанске културе и о којој је детаљније писао и Б. Јовановић (Jovanović 1994), није јасно изражена на налазишту у Винчи, мада су у слојевима између 6,5 и 6,0 метара дубине уочени неки њени карактеристични елементи. Но, сама чињеница да су многобројна истраживања и опречна мишљења била могућа једино на основу Васићеве монографије Преисториска Винча I–IV говори о високом квалитету тог дела, док увид у његову теренску документацију показује да је Васић коректно ископавао слојеве овог налазишта (Garašanin 1951; Јовановић 1984).

Академик Милутин Гарашанин (1920–2002) Професор на Универзитету у Београду и један од најбољих познавалаца праисторијских култура југоисточне Европе. Најдуже је био на челу

Његова методологија одговарала је захтевима тадашње, а готово се може

Одбора за археолошка

рећи и данашње археологије. Ипак, заувек ће остати празнина настала

истраживања у Винчи. Залагао

због тога што у то време није посвећивана нарочита пажња бележењу положаја налаза у хоризонталној равни, већ су мерене само вертикалне коте. Иако је јаме, нарочито у најнижим слојевима, Васић уочавао и

се за интердисциплинарно проучавање и охрабривао је увођење нових технологија у археологију.

ископавао их издвајајући материјал из њих, у публикацији није дао

Винча

довољно података за утврђивање њихове намене и реконструкцију контекста покретних налаза. Проблем који се постављао пред теренску екипу која је у Винчи истраживала 1978–1986, али и 1998–2008. године, био је повезивање Васићевих ископа са садашњим стањем на терену, као и уклапање квадратних мрежа. Разрешење овог проблема од изузетног је значаја за проучавање начина насељавања на Винчи и може му се приступити на неколико начина. Један од њих демонстрирао је Б. Јовановић у раду посвећеном стратиграфији Винче (Јовановић 1984). Други начин нешто је једноставнији, али не и мање прецизан. Наиме, имајући у виду чињеницу да је Васић у профилу оставио неколико непокретних археолошких објеката, односно да је истражио један њихов део који је, при томе, и технички снимио, отвара се могућност да се данашњим методама тродимензионалног позиционирања електронским даљиномером (EDM) утврди апсолутни положај остатака објеката и тако се Васићеви снимци повежу у простору.

Истраживања 1978–1986. године Готово пола века након радова М. Васића, отворена је нова

Академик Васа Чубриловић (1897–1990) У младости револуционар, у зрелим годинама врстан

страница археолошких ископавања у Винчи. Захваљујући залагању Васе Чубриловића, Јована Тодоровића и Николе Тасића, при председништву САНУ основан је 1976. године Одбор за археолошка истраживања у Винчи, који је до данашњих дана остао главни стратег у одређивању правца истраживања овог налазишта (сл. 27). Убрзо по

историчар и истакнути члан

оснивању Одбора, 1978. године отпочета су и систематска археолошка

САНУ. Иако се бавио млађим

ископавања. Њихова организација поверена је Музеју града Београда,

историјским периодима, имао је

а сам процес истраживања Одељењу за археологију Филозофског

афинитет према праисторији и

факултета у Београду. У нови пројекат били су укључени и Археолошки

најзаслужнији је за формирање Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Председништву САНУ.

и Балканолошки институт САНУ. Радовима су руководили Гордана Марјановић-Вујовић, која је испитала средњовековну некрополу, и Никола Тасић, истраживач енеолитских и бронзанодопских слојева Винче. Од 1982. године, када су започети радови на неолитским

праисторијска метропола

Слика 27. Оснивачи Одбора САНУ у посети налазишту (Д. Срејовић, В. Чубриловић и Н. Тасић)

слојевима, руководилац истраживања постао је академик Милутин Гарашанин, а нешто касније и академик Драгослав Срејовић. Циљ обновљених ископавања у Винчи био је испитивање културног слоја у широком ископу, чиме су добијени потпунији подаци о стратиграфији налазишта и облику зграда, као и знања о другим одликама појединих хоризоната (Гарашанин 1984). Истраживања су започета на новој површини, названој Сектор II. Тај простор непосредно се надовезује на централни део локалитета, који је Васић ископавао између 1911. и 1934. године, и захвата југозападни део неолитског насеља. Током систематских ископавања до 1983. године, на Сектору II отворена је површина од 1170 m2. Методологија археолошких истраживања током 1978–1986. није се много разликовала од оне коју је примењивао М. Васић. Разлог томе можда лежи у чињеници да су сви тадашњи истраживачи основна знања из археологије добили од Милоја Васића, као и да се од тридесетих година XX века теренска методологија није веома много променила. Ископавање у целинама било је тек у повоју

Винча

Слика 28. Ископавања 1978. године

праисторијска метропола

Слика 29. Ископавања 1978. године

Винча

(Harris matrix настао је 1973), а мултидисциплинарно повезивање са природним наукама још није имало тако велики замах и утицај као неколико деценија касније. Ипак, од Васићевог доба било је истражено мноштво винчанских локалитета и налазишта каснијих (енеолитских и бронзанодопских) култура, које су такође биле заступљене у Винчи. Тај податак је значајан за разумевање истраживачког поступка који су применили Г. Марјановић-Вујовић, Н. Тасић, М. Гарашанин и Д. Срејовић. Наиме, по скидању површинског слоја и средњовековне некрополе извршено је глачање терена, чиме је утврђено постојање неколико неолитских објеката (куће 1–8) и мноштва јама које су припадале баденској, костолачкој и ватинској култури. Истраживања су вршена на два сектора (I и II), с тим што је као Сектор I означена површина непосредно уз северозападни део профила из 1934. године, док Сектор II представља површину налазишта. Током 60-их година прошлог века, у развијеним земљама света археологија се чврсто повезала са природним наукама, што је омогућило боље сагледавање елемената који су у прошлости чинили човекову природну и друштвену средину. Пратећи модерни развој археологије, у новом истраживачком пројекту у Винчи, раме уз раме

Гордана Марјановић-Вујовић (1934–1994) Управник Археолошког одељења Народног музеја у

са археолозима, на реконструкцији прошлости почели су да раде палеозоолози, физичари, хемичари, петролози, антрополози... У првим годинама пажња је била усмерена на откривање средњовековне некрополе. Још је Васић, у време првих обилазака налазишта, закључио да се изнад праисторијских слојева у Винчи

Београду и доајен словенске

налазе остаци старосрпске некрополе (Васић 1906в). Касније, током

археологије у Србији. У

ископавања, на читавој површини откривао је гробове, па је чак

периоду од 1978. до 1983.

уочио и разорене зидове грађевине са апсидом, за коју је веровао

године, у Винчи је руководила

да представља остатке манастира подигнутог почетком XV века

систематским истраживањима средњовековне некрополе са више од седам стотина гробова из периода од VIII до XV века.

(Васић 1938б). Ипак, овом хоризонту није посветио исту пажњу као налазима из праисторије. Систематским истраживањима од 1978. до 1983. године откривено је 713 гробова, чиме је обухваћен велики део некрополе на којој је сахрањивање обављано од VIII до XV века (сл.

праисторијска метропола

30). Могу да се издвоје три фазе некрополе, односно хоризонти од VIII до X века, од XI до XII века и од XIII до XV века. У свим фазама сахрањивање је вршено у ракама копаним на редове. Покојници су најчешће, по хришћанским обичајима, полагани директно у земљу, у опруженом положају, са главом окренутом ка западу. У неколико случајева откривени су остаци дрвених сандука. Само мали број средњовековних гробова садржао је прилоге. То је углавном био накит од сребра или бронзе, најчешће налажен у женским гробовима из XII века (Марјановић-Вујовић 1984). Чини се да треба констатовати да су средњовековни укопи пратили природну конфигурацију терена, која се услед различитих ерозивних процеса временом знатно мењала. У југоисточном делу Сектора II, на нижим котама терена, где је дошло до таложења хумуса, најдубљи средњовековни укопи нису пробијали врхове рушевинских слојева неолитских кућа из најмлађег винчанског хоризонта, док је на северозападу, на вишим котама, где се одвијао супротан процес

Слика 30. Хоризонт средњовековног гробља

Винча

ерозије, дно једне гробне раке било укопано до нивоа поднице куће из истог хоризонта.

Академик Никола Тасић (1932) Председник Одбора за археолошка истраживања у Винчи и један од истраживача овог локалитета. Захваљујћи његовим ископавањима хоризоната из бакарног и бронзаног доба, потврђено је да живот у Винчи није престао крајем неолитског периода.

Један од циљева обновљених ископавања био је истраживање слојева који су настали после краја неолитске епохе. Остатке култура металних доба установио је и М. Васић, али им није посветио превише пажње приликом публиковања Винче. Истраживања 1978–1986. дала су обиље података управо о том времену. Стратегија аутора ових ископавања била је да се по скидању некрополе површина заглача и донесе одлука о даљим корацима у истраживању. Како се испоставило, за археолошки тим под руководством Н. Тасића, а нешто касније и Д. Срејовића, непосредно испод средњовековне некрополе настала је веома компликована ситуација, са многобројним непокретним објектима у релативно танком исечку културног слоја. Наиме, убрзо по заглачавању терена указала се површина са габаритима рушевинских слојева пет неолитских кућа, али и са мноштвом јама из каснијег периода (сл. 32). Током самог ископавања утврђивана је и провенијенција јама, али је културна атрибуција појединих стамбених хоризоната изнад нивоа јама у великој мери била отежана јер је овај простор претрпео девастацију од стране каснијих становника Винче, а нарочито укопом 715 гробних рака између VIII и XV века. Због тога су углавном очуване само јаме које припадају млађим праисторијским културама. Непосредно изнад најмлађег стамбеног хоризонта неолитског насеља у Винчи формирано је, у привидном континуитету, насеље баденске културе. Откривен је већи број јама, као и неколико огњишта, а остаци подног лепа показују да је можда било и надземних објеката. Према налазима керамичких предмета установљено је да се ради о раној, односно предкласичној фази баденске културе (Тасић 1984). Грнчарска продукција обухвата стандардне типове и начине украшавања као и на истовременим налазиштима у Подунављу. Оно по чему је, међутим, овај баденски хоризонт постао познат, а Винча увршћена у значајна налазишта ове културе, су четири фигурине у виду Kopflosidole, од којих

праисторијска метропола

је једна готово потпуно очувана. То су скоро дводимензионалне женске фигуре у облику пешчаног сата, богато украшене урезаним линијама и цикцак мотивима. По аналогијама са налазишта у Мађарској и Словачкој, могу да се датују у рану фазу класичне баденске културе, која претходи костолачкој, а сродна је Болераз култури (Kalicz 1981). На основу датовања радиоугљеником, овај културни феномен опредељен је у 3600–3500. годину пре н.е. Налаз гробова Бодрогкерестур културе веома је значајан за утврђивање релативне хронологије слојева у Винчи насталих после неолита. Наиме, откриће четири гроба ове културе из енеолитског периода представљало је право изненађење у археолошким круговима (сл. 31). Појединачни елементи бодрогкерестурске културе у нашој земљи потврђивали су претпоставку да се ради о импорту или о последици краткотрајног упада носилаца ове културе у област централног Балкана. Ради се о типичном начину сахрањивања и уобичајеним гробним прилозима, какви се срећу и у матичним областима ове културе. Иако је Н. Тасић, аутор ових ископавања, на делу терена на коме су нађени ови гробови очекивао боље очуване Слика 31. Гроб Бодрогкерестур културе

Слика 32. Сектор II после глачања терена

Винча

Слика 33. Ископавања 1998. године, јама костолачке културе

слојеве култура из металног доба, даљим ископавањима, нажалост, то се није догодило. Мада не омогућавају доношење дефинитивног решења о природи овог упада на централни Балкан, гробови о којима је реч могу да помогну при утврђивању односа између баденске и бодрогкерестурске културе уопште. Датовање радиоактивним угљеником смешта бодрогкерестурску културу у време између 4000. и 3700. године п.н.е., али се, на основу стратиграфских запажања, чини да су гробови ове културе у Винчи укопани тек пошто је баденско насеље напуштено (Тасић 1984). Приликом истраживања 1978–1983. године нађени су и фрагменти керамике која, по начину израде и украшавања (браздасто урезивање у виду висећих троуглова и метопа), може да се повеже са костолачком културом, и то њеном зрелом фазом. Открића током кампање 1998. године показала су да се у Винчи одвијао интензивнији живот у доба костолачке културе. Те године истражена је јама, делимично укопана у винчанску кућу (објекат 09/98). У њој је нађено осам посуда већих димензија, постављених у полукруг, са ободима окренутим ка земљи (сл. 33). Aналогије са костолачким јамама на

праисторијска метропола

Балкану показују да је можда коришћена у погребним обичајима и/ или у култу предака. У сваком случају, посуде из јаме сугеришу дуже задржавање носилаца костолачке културе на овом месту. Нажалост, за ову културу не располажемо С14 датумима. Будући да је на неким

налазиштима измешана са Коцофени културом, за коју постоје радиокарбон датуми, можда се оквирно може сместити у време између 3200. и 2800. године п.н.е. После краткотрајног прекида крајем бакарног доба, Винча је

поново оживела када су се на овом месту населили носиоци ватинске културе. То се догодило почетком бронзаног доба, које се датује у средину трећег миленијума п.н.е. Као и у случају других постнеолитских култура у Винчи, остаци ватинског културног слоја уништени су укопом средњовековне некрополе. Ипак, откривено је више од 25 јама са материјалом који омогућава сигурну детерминацију једне фазе у развоју ватинске културе. Налази керамике, који обухватају и већи број целих посуда, показују да се ради о грнчарији одличног квалитета и добре занатске израде. Одсуство неких елемената класичне ватинске културе, као што су дршке типа „зечје уши“, упућује истраживача на закључак да је у Винчи заступљена старија, панчевачко-омољичка фаза ватинске културе (Тасић 1984). Да су истраживачи од почетка ископавања 1978–1986. године били свесни сложене стратиграфске ситуације показује прилагођавање њихове теренске методологије, које је уследило по завршетку пражњења јама из металних доба. Уместо једноставног скидања откопног слоја и глачања површине, преласком у ниже, неолитске хоризонте остављани

Академик Драгослав Срејовић (1931–1996) Професор на Универзитету у Београду, који је открићем Лепенског вира оставио

су контролни профили и материјал in situ, а слој jе скидан у каскадама

неизбрисив траг у светској

од ивице профила уз Дунав, према унутрашњости налазишта, како

археологији. Мање је познато

би се што пажљивије пратила стратиграфска слика и на време уочили

да је од 1983. до 1986. године

непокретни објекти. На примеру куће 6 може се видети како је сложена ситуација изискивала и примену контролних ровова, који су

био руководилац истраживања у Винчи, када је испитан најмлађи неолитски хоризонт становања.

постављени тако да се добију два управна пресека (сл. 34).

Слика 34. Ископавања 1986. године, контролни ровови постављени кроз кућу 6

Винча

Подухват подједнако значајан као откривање постнеолитских слојева Винче био је ревизионо ископавање дела профила који је чинио јужну границу Васићевих истраживања. Ископавања 1978–1981. године дала су прецизне податке о слојевима у том делу налазишта. Овај профил направљен је управо на месту са највећом дебљином културног слоја. Тако добијена слика представља „негатив” Васићевих ископавања и уз помоћ овог профила могу да се споје његови и нови ископи. Документација са ових истраживања обухватала је теренске дневнике, нивелирске дневнике, фото-дневнике, картоне и у целини је дигитализована током 2007. године (сл. 35). После завршетка радова у 1986. години, до 1998. није било систематских археолошких истраживања. Налазиште је било уређено за потребе међународног симпозијума Vinča and its World, одржаног у Београду и Смедеревској Паланци 1988. године. Тада су Винчу посетили скоро сви научници који су се у том тренутку бавили неолитским периодом Европе, међу којима и А. Бенац, Х. Тодорова, Г. Лазаровићи, Б. Хензел, Џ. Чепмен, Б. Брукнер, Р. Трингам и многи други. Истоимени зборник радова са симпозијума, у коме је приказано стање истражености винчанске културе, показао је велико интересовање за питања и проблеме Винче и њене цивилизације.

Слика 35. Могућности примене архивске теренске документације у интерпретацији

102

праисторијска метропола

Истраживања 1998–2008. године У јесен 1998. године, једном од аутора ових редова стигао је позив од академика Милутина Гарашанина, у то време председника Одбора САНУ за археолошка истраживања у Винчи, да окупи теренску екипу и започне трећу серију ископавања на епонимном налазишту винчанске културе. Била је то понуда коју, и поред кратког рока за избор сарадника и припрему самих ископавања, није било могуће одбити. Уз велику помоћ Саше Тодоровића, тада директора Музеја града Београда, који је координирао активности од краја претходних до нових истраживања, крајем септембра те године започели смо радове у Винчи. Наредних година се испоставило да је тада окупљен тим функционисао складно и да је током пуне деценије заједничког рада дао многобројне доприносе примени савремених методолошких процедура и осмишљавању нових. Свесни чињенице да су богату историју истраживања Винче обележила велика имена српске и европске праисторијске археологије, чланови екипе сигурно су имали трему. Она, чини се, није спутавала наше активности, али је свест о одговорности била и те како присутна. И код првих истраживања Милоја Васића и у генерацији Д. Срејовића и Н. Тасића, у Винчи је примењивана најсавременија методологија археолошких ископавања. Охрабрени том чињеницом, одлучили смо се за употребу рачунарских технологија и, с тим у вези, на прелазак са система блокова и квадрата на локус систем. Радови су започети 7. октобра 1998. године постављањем квадратне мреже. Настојали смо да репродукујемо квадратну мрежу из 1978. године, како би се што лакше уклопили непокретни објекти откривени током претходних кампања. Блокови у Сектору II (горњи плато локалитета) били су димензија 10 x 10 m, а сваки од њих био је подељен на четири квадрата димензија 5 x 5 m. Блокови су обележавани великим словима абецеде (А–Е) и римским бројевима (I–X). Сваки квадрат подељен је на 25 мањих целина, димензија 1 x 1 m, које су обележене као локуси (сл. 36). Позиције покретних налаза утврђиване

103

Винча

су најпре нивелиром и пантљикама, и то тако што је мерено растојање од горњег левог и горњег десног угла сваког локуса (нпр. D/IV2 locus 13). Подела на тако мале целине омогућавала је позиционирање предмета откривених у одбаченој земљи или на ситу у оквиру само једног квадратног метра. Од 2003. године, уместо у квадратној мрежи, прешли смо на ископавање у систему целина (unit). Поступак је сличан класичном ископавању, осим што се прате промене у квалитету и боји земље, и што се траже границе целине у све три димензије. Када се границе нађу, документују се тако што се електронским даљиномером мере границе целине, отвара се формулар (unit sheet) у коме се бележе основни подаци, прави се скица и уносе опажања и утисци истраживача (unit master-а). Испоставило се да је правилно попуњавање поља која описују положај целине у односу на суседне (нпр. истовремено, испод, изнад, пресеца) одлучујуће при формирању Harris matrix дијаграма, који замењује контролне профиле и сведоке на вишеслојним налазиштима (сл. 37). Велики напредак који је овај систем донео састоји се у поједностављеном спајању теренских скица, што је био проблем у претходном систему

Слика 36. Схема обележавања квадратне мреже током ископавања 1978–2008. године

104

праисторијска метропола

Слика 37. Исечак дијаграма Харисове матрице са ископавања у Винчи

квадрата и локуса. Захваљујући тако конципираном истраживању, били смо у могућности да утврдимо синхронизме појединих истраживаних објеката и структура. Кроз лабораторије за керамику, глачани и окресани камен, као и археозоолошку и макроботаничку лабораторију прошло је више хиљада предмета и узорака откривених приликом истраживања 1998–2008. године. Пракса обављања специјалистичких анализа током самих ископавања показала се као веома корисна. Наиме, у истраживачком раду на терену било је необично значајно што су специјалисти на материјалу из својих области примећивали карактеристике које су могле да имају везу са условима и местом налаза, и да указују на функцију неког простора. Уз такву повратну спрегу, били смо у прилици да посебну пажњу посветимо ископавању непосредне околине датог налаза. То се нарочито односило на керамику: од увођења система целина, процес тријаже имао је нешто другачији карактер. Примера ради, реконструкција посуда обављана је истовремено са ископавањем, а будући да су се уломци из наоко различитих целина спајали, догађало

105

Винча

се да је информација из лабораторије за керамику била пресудна за утврђивање истовремености две или више истраживаних целина. Све врсте налаза биле су процесуиране у базама података које су направљене за потребе истраживања у Винчи. Неке од њих приказане су на међународним конференцијама (Computer applications in archaeology, Barcelona 1998). У базу за грнчарију унето је више од 10.000 фрагмената винчанског посуђа, што представља прилично релевантан узорак за било које даље статистичке анализе. Постоје и одговарајуће базе за глачани камен, окресану камену индустрију, археозоологију и макробиљне остатке. Током теренских истраживања од 1998. до 2008. године, испитане су и примењене неке процедуре које употпуњују наша знања о садржају археолошких слојева, а које још увек не спадају у класичан археолошки репертоар. Оне омогућавају стручњацима да одговоре на многа питања, што традиционалним коришћењем археолошког материјала није могуће.

Технике и процедуре Флотација (енг. float = плутати) је уведена у нова истраживања Винче 2001. године. То је метода испирања земље из културног слоја. Прикупљени узорци прослеђују се до обале Дунава, где се процесуирају у флотационој машини. Узорак се прикупља из сваке целине (до 2003. године то су били локуси, односно квадрати димензија 1 x 1 m, а од 2003. године то су целине које диктирају услови на терену, квалитет и врста слоја) и потапа у флотациону машину. Испира се уз помоћ пумпе, тако да лака фракција исплива на површину где се прикупља и одлаже на сушење и даљу обраду. Тешка фракција, комади лепа, камена, крупније кости и керамика, пада на мрежу, где се задржава и вади пре обраде следећег узорка. На тај начин стиче се увид у садржај земље која се иначе одбацује (сл. 38). Захваљујући систематском прикупљању и пажљиво установљеној процедури, закључци добијени анализом

106

праисторијска метропола

Слика 38. Процес флотације

репрезентативних узорака могу да се интерпретирају упоредо са другим врстама покретних налаза. Флотација је и најбољи начин за добијање узорака за макроботаничке анализе, које се спроводе у модерним археолошким ископавањима. Утврђено је присуство угљенисаних остатака, углавном семена, више од 40 врста биљака. Доминирају житарице, пре свега пшеница, јечам и просо. Археоботанички закључци веома су корисни за реконструкцију врсте исхране у појединим фазама живота на овом вишеслојном налазишту, али и животног окружења и његових промена током праисторије. Археозоологија или зооархеологија обухвата проучавање остатака животиња са археолошких налазишта. У истраживања неолитске Винче укључена је од почетка кампање 1998. године. Налази којима се ова дисциплина бави првенствено су тврди делови тела животиња, као што су кости, зуби и љуштуре шкољки и пужева (сл. 39). У модерној археозоологији систематски се прикупљају подаци који омогућавају

107

Винча

Слика 39. Делови наруквица од морске шкољке спондилус

анализе остатака животињских костију у археолошком контексту. Основни циљ тих проучавања на археолошким налазиштима је реконструкција односа између човека и животиња у прошлости. Такође се одређују врсте животиња на налазишту, као и њихов узраст и пол, а за даљу интерпретацију значајно је и то који су делови скелета нађени у неком археолошком контексту. Неопходно је, затим, да се установе фактори који делују на животињске кости које откривамо током ископавања и које чине узорак за даље проучавање. Фактори на које истраживачи не могу да утичу су заступљеност животињских

108

праисторијска метропола

врста, полни диморфизам и индивидуална старост јединки, присуство ловних и домаћих животиња, фрагментација скелета као последица касапљења приликом припреме хране или израде алатки, површинско и постдепозиционо разлагање. С друге стране, постоје и фактори на које истраживачи објективно могу да утичу, а то су: избор површине ископавања, методологије и аналитичке процедуре. Закључке и резултате анализа треба увек повезивати само са контекстом из којег остаци животиња потичу јер су археолози често спремни да интерпретацију фауне примене на цело налазиште, а понекад и на целу културу коју проучавају. Резултати археозоолошке анализе спроведене током ископавања у Винчи показали су да су Винчанци располагали репертоаром домаћих животиња који је био уобичајен за неолитски период Балкана (овца, коза, свиња, говече и пас). Осим тога, међу откривеним костима налазили су се и остаци ловних животиња (јелен, срндаћ, дивља свиња, корњача) и различитих врста риба, што не чуди с обзиром на близину Дунава. Примена геофизичких метода у археологији потиче из шездесетих година ХХ века. Циљ увођења геофизике у археолошку праксу био је лакше проналажење остатака културних слојева, зидова, гробница и других објеката који се налазе под земљом. Прва испитивања била су углавном експериментална, а прве методе које су коришћене на нашим просторима су геомагнетске и геоелектричне. Од 1998. године остварена је сарадња са геофизичарима, која је резултовала применом метода геотомографије на налазишту у Винчи. Методом мерења специфичног електричног отпора покушали смо да стекнемо увид у још неистражене дубине овог археолошког налазишта. Намера нам је била да сваки слој који је настао као резултат људског деловања (печена земља, гар, стамбени објекти, отпадне јаме) или као последица природних чинилаца (алувијални или еолски наноси) добије вредности специфичног електричног отпора. Измерени профили уклопљени су у археолошку мрежу, а постављени су тако да се

109

Винча

одмах, класичним археолошким начином, могла проверити прецизност метода и послати повратна информација како би се направила „атрибуција” појединих врста земљишта у односу на вредности електричне отпорности добијене мерењем. На локалитету у Винчи, у периоду од 1999. до 2001. године најпре су извршена пробна геофизичка испитивања методом вертикалног геоелектричног сондирања, а затим, 2000. године, и испитивања методом геоелектричног скенирања или геоелектричне томографије на четири профила. Током 2003. године постављена су 33 геотомографска профила, укупне дужине 1650 m, са циљем утврђивања подземних горелих структура у источном делу налазишта. Осим тога, желели смо да установимо првобитни изглед терена како бисмо одгонетнули да ли је простор на коме су се населили први становници Винче био раван. Добијени резултати били су прилично изненађујући. Откривен је велики број структура, и то у очекиваној оријентацији и распореду, али је неочекивано било нагло исклињавање културног слоја ка површини, и то свега четрдесетак метара од профила ка Дунаву. На само двадесетак метара од ивице профила у центру налазишта културни слој дебео је једва нешто више од 3,5 m, док је ка истоку слој све тањи и ближи површини. Када је реч о примарној топографији терена, закључак је да га чине глине које се од центра налазишта терасасто спуштају према истоку (сл. 40). Овај податак од изузетног је значаја за даље интерпретације карактера слоја у Винчи. Из наведеног произлази да насеље у Винчи није било тел у правом смислу речи, већ је настало на неколико тераса које су се постепено попуњавале и на крају поравнале, што је било последица различитих формативних процеса на терасама ближе Дунаву и на врху насеља. Могуће је, дакле, да се у једној истој фази живело и у делу насеља које се развијало на нижој тераси и на тераси изнад ње. У том случају, приликом даљих ископавања неопходно је да се пажња обрати на природне формације (глине), које могу да буду индикативне за стратиграфска разматрања. Пошто од њих у великој мери зависи хронологија позног неолита и раног бакарног доба на Балкану, али и у

110

праисторијска метропола

централној Европи, ово сазнање убудуће мора да се узме у обзир приликом планирања и спровођења ископавања. Од почетка најновијих истраживања у Винчи, за вођење те-

Слика 40. Карта са котама зона отпорности

ренске документације користи се рачунарска технологија. Најпре су употребљаване MS Acess базе података за унос теренских, фото и нивелманских дневника, али смо брзо дошли до закључка да је огромна маса података коју прикупљамо током кампања превазишла могућности тог софтверског пакета. Одлучили смо се за употребу My SQL базе података, која је вишеструко бржа и оперативнија. Уз њу је направљен и софтвер ArchaeoPack (Tasić i Jevremović 2003), који је тестиран на ископавањима у Винчи. Он, заправо, представља визуелну интерпретацију података откривених на терену. Нарочито треба истаћи да се ради о тродимензионалној представи терена, као и да је у сваком тренутку изводљиво приказивање положаја одређених типова налаза у односу на терен, непокретне објекте или на други тип и врсту налаза. Употреба и развој овог софтвера омогућена је почетком примене електронског даљиномера (EDM – electronic distance meter) који је, као поклон фондације Alexander von Humboldt, стигао у Винчу 2002. године.

111

Винча

То је геодетски инструмент помоћу кога се врши тродимензионално позиционирање тачака на терену. Поред аутоматског бележења тачака, велика предност инструмента је и његова брзина, која је омогућила регистровање великог броја кота. Тако је и одлучено да се у теренски инвентар (C налази) унесу све алатке од окресаног камена, коштане алатке и већи делови скелета животиња, сви предмети од камена, фигурине, узорци за анализе, дна посуда, типолошки опредељиви фрагменти грнчарије, комади окера и малахита, али и тачке које дочаравају топографију. Осим тога, уз помоћ EDM-а постављена је и фото-мрежа за ортогонално снимање појединачних квадрата који се, коришћењем посебног софтвера, спајају у композитну ортогоналну фотографију, за коју се испоставило да је незаобилазна при тумачењу остатака непокретних објеката на терену (сл. 41).

112

праисторијска метропола

Тако је целокупна теренска документација са ископавања од 1998. до 2008. године дигитализована. Њу чине све врсте дневника и база података за различите врсте покретног материјала. Осим тога, током сваке кампање настаје више хиљада дигиталних фотографија, које се у ArchaeoPack-у повезују са фото-дневником (сл. 42). Од

Слика 41. Ископавања 2006–2007. године, процес добијања композитне фотографије на примеру куће 03/03.

1998. води се и видео-документација, која представља велику помоћ при интерпретацији и разумевању теренске документације. Велики напредак учињен је и набавком High Definition камере са високом резолуцијом, која даје реалне боје и јасне детаље, па сваки кадар може да се искористи као дигитална фотографија. Иначе, видео-документација веома је погодна за прикупљање утисака истраживачког тима о врсти и карактеру слоја, објеката или налаза.

113

Винча

Слика 42. Изглед радног екрана у програму ArchaeoPack

114

праисторијска метропола

115

Винча

Слика 43. Резултат хемијске анализе малахита, графички приказ

У стандардну процедуру током нових истраживања у Винчи ушле су различите хемијске анализе. Узорци се редовно сакупљају у циљу што тачније интерпретације материјалних остатака. У најмлађим слојевима које смо истражили прикупљено је више стотина узорака малахита и окера, као и органских материјала, од који су неки анализирани (сл. 43). Интересантни, чак изненађујући резултати добијени су анализом окера, грумења црвеног пигмента. Тек по обављеној хемијској анализи могао се дати тачан одговор на питање да ли се ради о цинабариту, као што је претпостављао Васић, или је реч о оксиду гвожђа. Утврђено је да већина прикупљених узорака, али и трагова боје на посудама и фигуринама, потиче од оксида гвожђа, а не од цинабарита, како се дуго веровало. У Винчи се користио и цинабарит, али у нешто мањој мери. Године 2007. обављено је више од 1500 проба методом рендгенске флуоресценције (X-Ray Fluorescence) ради утврђивања присуства хемијских елемената у глини од које су израђене винчанске фигурине и грнчарија, као и евентуалних разлика у врстама глине од

116

праисторијска метропола

које су прављени неки примерци посуда и пластике. Узорци за анализе прикупљени су тако да омогућавају покушај разрешења питања импорта појединих керамичких предмета у Винчи. Анализирана је и керамика из каснијих периода како би се утврдило да ли је рађена локално или на неком другом месту. Од 2001. године, током истраживачке кампање на налазишту у Винчи одржава се и летња археолошка школа, која има међународни карактер. До 2007. кроз њу је прошло више десетина домаћих и страних студената. Између осталих, као предавачи гостовали су доајени српске археологије, академици и некадашњи истраживачи Винче, Милутин Гарашанин и Никола Тасић, Богдан Брукнер, Борислав Јовановић, Александар Палавестра, као и стручњаци са универзитета из иностранства: Мануела Монтањари-Кокељ, Мирјана Стефановић, Џудит Рејсон, Татјана Стефанова, Марцел Бурић. Осим предавања, студенти су током три седмице пролазили кроз све процесе археолошког истраживања како би се упознали са методологијом рада у Винчи. У Винчи се велика пажња посвећује заштити културне баштине. Године 2004. урађено је тродимензионално скенирање угроженог дела профила, започето је заштитно истраживање и насипање у циљу његове стабилизације и очувања. Осим тога, in situ се ради конзервација, па је у музеј на налазишту пренета неолитска пећ са делом радног простора.

117

Винча

Експериментална археологија је дисциплина која се у неколико наврата показала као веома корисна допуна археолошким истраживањима и интерпретацији. Организоване су две радионице за израду грнчарије: једна, чији је циљ био анализа редукционог процеса, док је у другој одгонетан цео технолошки поступак печења керамике, који је могао бити примењиван током неолита у Винчи. За потребе радионица обављене су хемијске анализе локалних изворишта глине и узорака неолитске керамике. Оне су указале на извориште глине које су највероватније користили и древни Винчанци и омогућиле су објашњење редукционог процеса при печењу грнчарије. Један од важних задатака истраживача Винче је и популаризација културне баштине. Стога је осмишљено неколико програма, од којих издвајамо: Археологија у школама, програм увођења археолошких садржаја у наставу основних школа; Археологија за децу, програм симулације теренских истраживања за основношколску омладину; Портрети суграђана – изложба плаката великог формата у Кнез Михаиловој улици у Београду, који приказују винчанске фигурине;

118

праисторијска метропола

интерактивно CD издање Осми миленијум Винче; документарни филм Сто година истраживања у Винчи, приказан на смотри археолошког филма 2008; популарно издање Винча – насеље првих земљорадника ... Дубоко свесни чињенице да културно добро може да преживи само ако се адекватно користи, надамо се да ће ове активности постићи жељене резултате и да ће се пажња јавности и у будућности задржати на Винчи и њеном богатству.

119

Винча

120

праисторијска метропола

Јасна Вуковић Милорад Игњатовић Душко Шљивар

Свакодневни живот на обали Дунава занатлије и трговци, рибари и земљорадници

121

Винча

Радознали посетилац данас у Винчи не може да види надземне археолошке остатке, нити може да замисли свакодневни живот неолитских житеља. Трагови у земљи, расути фрагменти покретних налаза, обрушен грађевински шут и јаме различитих величина обичном посматрачу не дочаравају ужурбаност и вреву неолитске метрополе од пре седам хиљада година. Тада је ово насеље одзвањало дечјим смехом, лавежом паса, ударцима камена о камен у рукама вештих занатлија. Сигурно је била идилична слика предвечерја, када су домаћице припремале храну, рибари, задовољни богатим уловом, поправљали мреже, деца седела око ватре и слушала приче старијих, а младе каћиперке уживале у луксузном накиту од шкољки које су донели трговци издалека. Седам миленијума касније, захваљујући Милоју Васићу, неолитски Винчанци добили су место које им припада у баштини Балкана, а на почетку трећег миленијума археолози из целог света и даље налазе разлоге да им се поново враћају и да разјасне многе загонетке које су до данас остале без одговора. Живот неолитских становника Винче археолози данас реконструишу на основу фрагментарних трагова које су Винчанци оставили. Захваљујући педантном ископавању, као и примени најсавременијих интердисциплинарних и експерименталних истраживања, наука располаже могућностима за интерпретацију многих његових аспеката: технологије израде алата, начина обраде земље, прављења тканина и одеће.

122

праисторијска метропола

У време винчанске културе први пут је једна заједница током више десетина генерација живела на истом месту. Разлог за то свакако лежи у чињеници да су се Винчанци, за разлику од својих претходника, много више бавили земљорадњом, због чега су били чвршће везани за земљу коју су настањивали. Захваљујући подацима добијеним археозоолошким и палеоботаничким анализама, које се обављају приликом археолошких истраживања у Винчи, данас са много више сигурности можемо да говоримо о економији и природном окружењу становника овог неолитског насеља. Винчанци су практиковали „мешовиту економију”. Пољопривреда и сточарство били су основне делатности које су им обезбеђивале опстанак, а исхрану су допуњавали ловом, риболовом и сакупљањем дивљих плодова. Остаци фауне садрже кости сисара, птица, риба и љуштуре пужева. Међу сисарима најбројније су домаће животиње. Говече, свиња, овца, коза и пас били су основни извор намирница животињског порекла. Старосна структура јединки сугерише да је експлоатација ових животиња била планска и рационална. Осим због меса, говеда, овце и козе гајени су и због млека, које је исхрану обогаћивало калцијумом. Винчанци су вероватно производили и сир, који се могао дуже складиштити. Од дивљих животиња нађени су остаци јелена, срндаћа, вепра, дивљег говечета, као и малих сисара: зеца, дабра, куне, јазавца и лисице. По свему судећи, лов је имао важну улогу у преживљавању, али и у набављању материјала за израду алатки од јелењег рога или од кљова дивље свиње. Остаци птица су ретки. Допунски извори хране богате протеинима били су корњаче и пужеви, сакупљани у природи. С обзиром на близину Дунава, риболов је имао посебан значај. Међу алаткама за свакодневну употребу велики број поуздано можемо да определимо у опрему за риболов (сл. 44). Величина рибарских удица, харпуна, тегова за рибарске мреже и коштаних игала за поправку мрежа показује да су Винчанци из Дунава извлачили и велике рибе.

123

Винча

Слика 44. Прибор за риболов израђен од животињских костију и рогова

О значају биљака у животу становника неолитске Винче говоре резултати археоботаничких анализа. У пажљиво испираним узорцима земље налазили су се многобројни остаци угљенисаног зрневља житарица, махунарки, лана, дивљег воћа и разних корова. Највише су узгајане житарице, међу којима доминирају једнозрна и двозрна пшеница, а далеко мање заступљене су хлебна пшеница, јечам и просо. За исхрану су најважније биле једнозрна и двозрна пшеница, а због отпорности на микроорганизме, нарочито ако се чувају у класићима, биле су идеалне за складиштење. Узгајаним врстама припадају и махунарке (сочиво и грашак), као и лан, који је служио за добијање уља и влакана за израду тканина и ужади. Винчанци су се бавили и сакупљањем плодова дивљих врста у непосредној околини насеља. У археолошким слојевима Винче нађени су остаци више врста дивљег воћа – црне зове, дрена, купине, дивљег грожђа, које је исхрану

124

праисторијска метропола

становника обогаћивало витаминима, а вероватно су била позната и његова лековита својства. Једнозрна и двозрна пшеница биле су главне ратарске културе. У узорцима су налажене заједно, па се претпоставља да су тако и сејане, што је била мера опреза у случају да једна култура подбаци. Присуство корова, чији је животни циклус прилагођен култивисаним врстама, сугерише да се практиковала и јесења и пролећна сетва. За обраду земље коришћене су алатке од камена и рога, ређе од кости (сл. 45). Мотике су прављене од рога, понекад и од камена, а углавном имају перфорацију за углављивање дршке. Земља је копана пијуцима од природно савијених јелењих парожака са зашиљеним врхом. Од углачаних и зашиљених парожака израђиване су и садиљке и плугови. Жетелачко оруђе чиниле су композитне алатке, код којих су сечива од окресаног камена усађивана у држаљу од рога или дрвета (Антоновић 2005). Житарице су чуване у великим посудама – амфорама и питосима, које представљају честе налазе у архитектонским објектима. За млевење жита коришћени су камени жрвњеви, на којима се, уз помоћ

Слика 45. Алатке за обраду земље

125

Винча

посебне алатке – растирача, мрвило зрневље (кат. бр. 207). Посебно је занимљив жрвањ „уграђен” у конструкцију од лепа (кат. бр. 206), нађен у кући, поред зида. Од крупно млевеног жита справљане су разне каше, а можда и погаче, вероватно печене у плитким посудама – ђувечима, на чијим су зидовима уочене дебеле угљенисане наслаге настале услед излагања високим температурама. Етноархеолошка и археолошка истраживања показала су да су већ у неолиту прављена алкохолна пића, и то од ферментисаног зрневља житарица, слична данашњем пиву. Сведочанства о конзумирању алкохолних пића су посредна, а препознају се по карактеристичним оштећењима на унутрашњој страни керамичких посуда, насталим агресивним деловањем киселог садржаја. Археолошка анализа покретних налаза – велике количине алатки од различитих материјала (кости, рога, камена) и изузетно израђене грнчарије, указује на веома висок ниво занатског умећа становника Винче. Током касног неолита, у друштвеном устројству винчанских заједница несумњиво долази до издвајања професионалаца, односно специјализованих занатлија који се баве израдом само појединих врста предмета за свакодневну употребу, за потребе култа, али и за размену. Униформност облика и уједначене димензије производа сведоче о изузетној занатској вештини, а поједини предмети спадају у права уметничка дела. Најбоље проучена врста занатства у Винчи свакако је израда грнчарије. Као и носиоци других неолитских култура, Винчанци нису познавали употребу витла, већ су посуде правили руком, примењујући различите технике. Сазнања из области сродних археологији, пре свега из етноархеологије, омогућавају претпоставку да су се у неолиту грнчарским занатом бавиле жене, господарице кућног огњишта, и то у оквиру појединачних домаћинстава. Аналогије са заједницама које и данас живе слично као у неолиту показују да израда керамичких посуда није била само обавеза и потреба већ и прилика за окупљање и дружење, препричавање прича и свакодневних догађаја. Интердисциплинарним

126

праисторијска метропола

анализама утврђено је да су као основну сировину за израду посуђа Винчанке користиле лес из околине насеља, са места где се и данас налази циглана. Затим су додавале различите врсте примеса, као што су каменчићи, песак, истуцана керамика и речне шкољке, како би побољшале многе особине посуда, пре свега њихову отпорност на термичке промене. Ради бољег обликовања, често су још влажну глину стављале на простирке, чијим окретањем су лакше градиле зидове посуде и наносиле украсе. Иако је винчанска керамика била основа за установљавање хронологије касног неолита, о процесу њене израде зна се веома мало. Чини се да нису употребљаване керамичке пећи и да је грнчарија печена у јамама како би се у атмосфери без присуства кисеоника добила тамна, тј. сива и црна боја готових производа. Алат коришћен у грнчарском занату такође је непознат, па се може само претпоставити да је углавном био израђен од материјала који не могу дуго да се сачувају. Готово је сигурно да су за стањивање зидова посуда употребљаване речне шкољке са оштром ивицом, чији облик подсећа на данашњи керамичарски алат. Глачање готових посуда и наношење орнамената вршено је речним облутком, а после печења вероватно су премазиване некаквом машћу да би се, ради бољег чувања течности, затвориле поре у зидовима посуда. У Винчи су посведочени многобројни и разноврсни облици керамичких посуда. То су зделе и пехари на нози – конични, биконични, полулоптасти и лоптасти, затим посуде за складиштење – амфоре и питоси, посуде за припрему хране – лонци и ђувечи. Посебну групу чине минијатурне посуде које имитирају облике керамике за свакодневну упоребу, о чијој функцији у науци не постоји јединствено мишљење (сл. 46). Тумаче се као реципијенти за чување ретких намирница, као козметичке посуде, дечје играчке или као посуде коришћене у процесу прераде цинабарита. Керамика из Винче позната је и по раскошном украсу (сл. 47). У старијим фазама декорисана је урезаним тракама испуњеним убодима. Веома су ретке посуде израђене у три боје – црној, беж и црвеној (кат. бр. 176), које се обично сматрају луксузним

127

Винча

Слика 46. Минијатурне посуде

производима за изузетне прилике. Поступак добијања оваквог украса није потпуно реконструисан. Пошто није потврђена употреба премаза, претпоставља се да су три боје постигнуте различитим третманом појединих делова посуде у току печења. Најчешћи украс у млађим фазама је орнамент изведен глачањем помоћу облутка, и то пре печења. Мотиви су разноврсни, од сасвим једноставних паралелних линија до метопских поља испуњених различитим орнаментима: мрежом, преплетом, цикцак линијама, висећим троугловима. Канеловање је такође честа техника украшавања. Канелуре се обично налазе на горњим деловима здела и амфора; могу бити сасвим једноставне, а понекад формирају и сложене мотиве, као што су спирале. Сасвим изузетно на посудама се јављају рељефне антропоморфне, али и зооморфне представе, најчешће у виду главе бика – букраниона. Чести су и украси изведени густом црвеном бојом. Нажалост, мотиви нису увек очувани,

128

праисторијска метропола

мада се на неким примерцима препознају висећи троуглови и гирланде. Хемијске анализе црвеног пигмента указале су на присуство минерала гвожђа, али и цинабарита, чиме је потврђено Васићево становиште да је металургија у Винчи била веома развијена. Начин коришћења керамичког посуђа може да се реконструише према положају у коме је нађено у архитектонским објектима, али и на основу карактеристичних трагова употребе. Посуде великих димензија, амфоре и питоси, обично су служиле за чување житарица, што је потврђено и ботаничким анализама. У посудама сличног облика, али са узаним ободом и високим вратом, држане су течности – вода и алкохолна пића. Поред жрвњева за млевење жита нађене су посуде за складиштење, али и зделе чије уједначене димензије показују да су можда служиле и као мерице. Ђувечи, у којима је несумњиво припремана храна, нису нађени поред пећи у кућама, па је могуће да су их користили чланови више домаћинстава у пећима на отвореном простору. У касном неолиту алат је израђиван од различитих врста камена, од кости и рога, а вероватно и од материјала који нису очувани, пре свега од дрвета. Оруђе од глачаног камена, које представља основну карактеристику неолита, показује велику занатску умешност и познавање особина сировина. Процес његове израде реконструисан је различитим експерименталним истраживањима. Сировине су махом чинили речни облуци. Први корак у изради био је њихово окресивање, и то одбијањем већих или мањих одбитака од каменог језгра, а финије обликовање обављано је ретуширањем. И за одбијање су коришћене алатке од камена, вероватно чекићи, а можда и од других материјала – кости, рога или дрвета. Код сировина нешто крупније гранулације вршено је искуцавање. На крају су алатке глачане абразивним стенама веће тврдоће, чиме је добијан жељени облик. Многе камене алатке су бушене због усађивања дршке, и то вероватно помоћу композитног оруђа састављеног од статива и лука за ротацију. Као бургије служиле су цевасте кости животиња или рог и абразив у праху, а поступак је

129

Слика 47. Орнаментисане посуде

Винча

Слика 48. Алатке од глачаног камена

обављан уз стално присуство воде (Антоновић 1992: 24–26). На тај начин настала су мала цилиндрична језгра, која су често налажена на локалитету у Винчи. Алат од глачаног камена имао је вишеструку намену, чију реконструкцију омогућава анализа трагова употребе (сл. 48). У Винчи је извршена основна подела на тесле, секире, длета (алатке за тесање и дубљење дрвета), мотике и пијуке (алатке за обраду земље). Секире са перфорацијом вероватно су коришћене у лову. Осим тога, нађен је велики број алатки за обраду камена (чекићи, ретушери, глачалице и растирачи), али и коже (глачалице). Зрневље житарица млевено је у жрвњевима са равном или благо удубљеном радном површином, док су тврди материјали уситњавани у ступама са удубљењем на радном делу. У Винчи су нађене ступе са траговима црвене боје и још је Васић

132

праисторијска метропола

сматрао да су служиле за прераду цинабарита (Васић 1932: 20–21; Antonović 2003). Ткање је у Винчи несумњиво било значајна занатска грана. Пошто остаци тканина нису нађени, о њему располажемо само посредним доказима. Осим семенки лана и коштаних игала, о изради тканина сведоче и многи тегови различите величине, који су вероватно служили за разбоје. Истина, археолози нису успели да утврде разлику између њих и тегова за рибарске мреже, али се претпоставља да су исти тегови коришћени у обе сврхе. Изгледа да су разбоји били вертикални, а важан извор за реконструкцију начина ткања и врсте преплета представљају дна посуда са отисцима тканина и асура. Одећу Винчанаца показују урезани орнаменти на антропоморфним фигуринама. Тако препознајемо тунике са кратким или дугим рукавима и различите, богато украшене сукње. Тканине су вероватно биле бојене пигментима минералног и биљног порекла (сл. 49). Процват насеља у Винчи сигурно је био омогућен његовим погодним положајем, односно близином ресурса, обрадиве земље, ловишта и реке. Оно се, међутим, налазило и на раскрсници много-

Слика 49. Палета са грумењем црвеног пигмента

133

Винча

Слика 50. Накит од шкољки

134

праисторијска метропола

бројних трговачких путева. О живој трговини Винчанаца са веома удаљеним областима најбоље говоре налази опсидијана (вулканског стакла), који је био веома цењен у Европи током читаве праисторије. У Винчи су нађене хиљаде алатки од ове сировине. Богатство становника неолитске Винче показују и налази наруквица и других украсних предмета од спондилус шкољки, пореклом из источног Медитерана (сл. 50). Још увек се, међутим, не може одговорити на

Опсидијан Природно (вулканско) стакло црне или сиве боје, које настаје хлађењем лаве. Лако се окресује, при чему се

питање: шта су Винчанци нудили за узврат? Преко насеља у Винчи

добијају изразито оштре ивице,

обављана је размена сировина из унутрашњости Балкана, као што су

што га чини веома погодном

горски кристал, мермер и руда бакра. Винчанци су сигурно трговали вишковима земљорадничких производа, али и тканинама и другим

сировином за прављење алатки. Главна лежишта налазе се у Анадолији, на Карпатима,

занатским рукотворинама. У најважније предмете трговине вероватно

Сардинији и Мелосу. Хемијске

су спадали цинабарит и његове прерађевине. Стога и данас остаје

анализе опсидијана са

актуелно становиште Милоја Васића да насеље у Винчи свој процват

археолошких локалитета

дугује управо рудницима цинабарита на Авали. Појава и развој рударства и металургије бакра несумњиво су повезани са винчанском културом. Још је Милоје Васић претпоставио

потврдиле су да се трговина овом сировином одвијала између веома удаљених области.

металуршки карактер Винче, сматрајући ово насеље пре свега центром за обраду цинабарита и олова. Због тога је педантно бележио сваки налаз бакарних минерала малахита и азурита, а многе пећи и јаме на чијем су се дну налазили гар и пепео тумачио је као места за топљење руде. Његова дугогодишња ископавања показала су да се минерал бакра јавља у целој вертикалној стратиграфији (Antonović 2002: Т. 1–3). Каснијим истраживањима у другим насељима винчанске културе увећавао се број ових, на први поглед неатрактивних налаза. Тек после систематских ископавања и публиковања локалитета Рудна глава код Мајданпека, археометалуршке карактеристике винчанске културе добиле су потврду. Затворене целине из неколико окана овог рудника одредиле су, без икакве сумње, време његове експлоатације у градачку фазу винчанске културе, на прелаз VI у V миленијум п.н.е. (Jovanović 1982).

135

Винча

Спондилус (Spondylus gaederopus) Врста морске шкољке пореклом са источног Медитерана. Украсни предмети (наруквице, перле, апликације) израђени од спондилуса представљали су луксузне предмете који су у неолиту трговином доспевали до средње Европе.

136

Археометалуршка проучавања последњих деценија допринела су тумачењу технолошких основа за појаву и развој рударства и металургије у овом давном периоду људске цивилизације. Два основна знања неопходна за примарну металургију неолитски човек стекао је и развијао током векова који су претходили винчанској култури. Први предуслови за металуршки процес, висока температура и топионичарски објекат – пећ, остварени су захваљујући претходним искуствима, пре свега изради керамике. С друге стране, многобројно и разнолико оруђе од камена указује на добро познавање својстава ове сировине. У винчанској култури оруђе од камена показује да је било коришћено више од 60 врста стена различите минералошке структуре, чије су карактеристике у великој мери одредиле и функцију алатки (Antonović 2003: 15–49). Најзначајнија је чињеница да су неке од ових сировина набављане рударским активностима.

праисторијска метропола

Заједно са сребром и златом, бакар припада групи метала који се често налазе у самородном стању. Сигурно су и бакарни минерали малахит и азурит својим колористичким одликама привукли пажњу винчанских „геолога”, о чему сведоче налази из Винче, али и са других истовремених локалитета, а најдиректније из неолитских рудних окана на Рудној глави и Ждрелу. Појава метала и развој нове технологије довели су до значајних промена у друштвено-економској организацији сточарско-агрикултурних заједница. Металургија је била пресудни импулс за даљи и бржи развој праисторијских култура јер су се издвојила различита специјализована занимања: рударство, занатство, трговина. Од тог тренутка можемо да пратимо бржи развој европске цивилизације, заснован на новим технологијама и новим економским односима.

137

Винча

138

праисторијска метропола

Ненад Тасић

Неми сведоци једног времена фигурална уметност Винче

139

Винча

Моделовање глине било је делатност у којој су древни становници Винче исказали врхунско умеће. Од овог материјала направили су хиљаде предмета који су их свакодневно окруживали. И у ранијим временима, почетком неолитског доба, печена глина имала је посебно место у животима људи. Посуђе из којег су пили, јели и у коме су припремали храну, пећи које су их грејале, под по коме су ходали, зидови који су их штитили од сунца и зиме и пружали им интиму – све је било од глине! Отуда се неоправдано, са охолошћу човека модерног доба, изненађујемо степеном умешности којом су је моделовали становници Винче. Заправо, могао се и очекивати тако висок квалитет предмета од глине, израђених и обрађених са посебном пажњом, јер је у њима садржано знање акумулирано током више хиљада година. И летимичан поглед на пажљиво израђене посуде или на елегантне зооморфне и антропоморфне фигурине показује да је то знање било неговано и унапређивано у овој неолитској заједници. О томе сведочи и велики број фрагмената фигурина откривених истраживањима у Винчи, која трају читав један век. Винчанска култура постала је позната широм света захваљујући, пре свега, фигуринама. Током ископавања од 1908. до 1934. године, Милоје Васић, први истраживач Винче, открио је више од хиљаду примерака фигуралне пластике. Од тада се колекција ових предмета значајно увећала, и то ископавањима седамдесетих и осамдесетих година ХХ века, као и новим истраживањима која трају од 1998. године. Винчанске фигурине необично су значајне за археологију неолита, и то због чињенице да представљају хронолошки осетљив материјал

140

праисторијска метропола

погодан за датовање, али и праву ризницу података о уметничким стремљењима и друштвеној организацији заједнице, о начину одевања, фризурама, украшавању тела, култу итд. У разматрањима о винчанској фигуралној пластици потребно је, најпре, утврдити њено порекло, као и чиниоце који су одлучујуће утицали на то да се дуга традиција израде фигурина у свом најбољем светлу испољи баш у Винчи и у култури која по њој носи име. Већ је добро познато да је положај овог насеља у односу на сплет великих река и трговачких путева омогућио његову дуговечност. Имајући у виду геостратешке погодности, контролу над важним производима, какав је био пигмент цинабарита, као и велико занатско умеће житеља Винче, не изненађује чињеница да су на овом месту акумулирани знање, вештина и благостање заједнице, што је омогућило развој уметности дуг цео миленијум. Да ли је та уметност била у служби неког загонетног култа плодности, односно опстанка, каквог ритуала иницијације или приказивања предака, а можда и савременика, чини се да није најважније. И у другим заједницама, током разних епоха, било је и ритуала и култова и уметности, али је Винча редак пример хиљадугодишњег развоја аутентичне уметности, њеног сазревања, постепене трансформације и врхунских домета. Драгослав Срејовић, један од истраживача Винче и заступник идеје о локалном развоју фигуралне пластике у винчанској култури, најубедљивији доказ за аутохтоност уметничког израза нашао је у најранијим фигуринама традиционалних форми, насталим у нешто ранијој старчевачкој култури, чије локално порекло види у наслеђу културе Лепенског вира (Срејовић 1984; Srejović 1993). Таквом становишту супротстављају се аутори који порекло раног неолита Балкана објашњавају миграторним и акултурационим процесима са Леванта и из Анадолије. Осим потписника ових редова (Tasić N. N. 2007), такав став у новије време, између осталих, заступа и С. Хансен, у чијем је капиталном делу садржан нов приступ тумачењу порекла и функције неолитске антропоморфне пластике (Hansen 2007).

141

Винча

Фигурална уметност јавља се још у средњем и позном палеолиту, у оквиру првих организованих и специјализованих група ловаца на велике животиње, које су у Европи живеле пре више од 25000 година. Такав начин лова захтевао је знатно развијенију организацију заједница које су, осим великих сезонских логора и трајнијих станишта, оставиле за собом и прва уметничка остварења. Знатно касније, на Леванту и у Анадолији, у време између 11000. и 9500. године п.н.е., поново настаје фигурална уметност. Јавља се у натуфијенској култури, надомак источне обале Средоземног мора, у области око реке Јордана, и то као последица процеса седентаризације и специјализације, популационог раста и повећања броја насеља. Велики број индивидуа које живе на ограниченом простору изазива социјалне конфликте, па и потребу да се на њих одговори јасним разграничењем простора како на групном тако и на индивидуалном плану. Фигурална пластика, као што из овог угла изгледа, идеалан је додатак овим настојањима. Одлучујући тренутак у трансформацији фигуралне пластике везује се за прекерамички неолит А (PrePottery Neolithic A) на Блиском истоку (између 10500. и 9500. године п.н.е.), када се палеолитске фигуре, са погледом усмереним надоле, претварају у усправне фигуре, са главом управљеном навише. У овом периоду дефинитивно је формиран „стереотипни облик неолитске ликовности“, који је одредио потоњи развој фигуралне уметности (Hansen 2007). У следећој фази, прекерамичком неолиту Б (између 9500. и 8200. године п.н.е.), јављају се нови елементи, који су постали основа будућег развоја фигурина на простору од Леванта до Балкана. То су женске фигуре са рукама прекрштеним испод груди (сл. 51). У том тренутку појавили су се сви елементи представљања људске фигуре карактеристични за неолит, који су остали током целе те епохе. Фигурална уметност тако добија значај оних иновација које су, као и технологија глачаног камена, производња керамике или доместикација животиња и биљака, разграничиле два велика раздобља људске прошлости.

142

праисторијска метропола

За проучавање антропоморфне фигуралне пластике у југоисточној Европи од великог су значаја неолитска налазишта у Анадолији. На основу до сада истражених локалитета може да се потврди ранија претпоставка да је Анадолија била мост између Блиског истока и Балкана (Tasić N. N. 2007). То доказује и пластика, али и орнаментални систем украшавања грнчарије. Рани и средњи неолит на централнобалканском простору одликују се фигуринама једноставних и симетричних форми. То су углавном стојеће фигуре, понекад са увећаним глутеима. Другу групу чине крушколике, а трећу шематизоване, равне или цилиндричне фигурине. Д. Срејовић је уочио велику сличност између раних винчанских и једног типа старчевачких фигурина цилиндричног или фалусоидног облика. Разликују се само у моделовању лица, које је код

Слика 51. Седећа фигурина, са рукама прекрштеним испод груди, има узоре у неолиту Леванта и Анадолије

143

Винча

винчанских фигурина, и то од почетка до краја ове културе, имало препознатљиву угаону форму. Иако је новим истраживањима потврђено да антропоморфна фигурална пластика генерално прати постојеће периодизације винчанске културе, чињеница је да су регионалне разлике које се запажају на фигуринама много веће него код грнчарије или типа станишта (Hansen 2007: 219). Због тога размишљања о антропоморфним фигуринама из Винче могу да се односе и на налазишта винчанске културе на централном Балкану, док се у другим областима ове културе виде само одјеци онога што се одигравало у уметности фигуралне пластике на епонимном локалитету. Хронолошка дистрибуција ових предмета у праисторији Европе потврђује да антропоморфна фигурална пластика доживљава прави узлет током позног неолита. У Винчи се може видети да је продукција фигурина достигла врхунац током класичне фазе винчанске културе, дакле око 4800. године п.н.е. Расправа о развоју фигуралне пластике из Винче подразумева анализу четири основна елемента: стила, типологије, археолошког контекста налаза и дистрибуције у времену и простору. Стилске одлике винчанске пластике обухватају не само пропорције тела већ и карактеристичан начин украшавања и представљања детаља. Развој фигуралне пластике на епонимном налазишту започиње стубастим и нерашчлањеним формама, са тек по којим сумарно назначеним детаљем, баш као и током претходних хиљаду година, у време Слика 52. Стојећа фигурина из ране фазе винчанске културе, тзв. кикладски идол

старчевачке културе. Осим троугластог лица, код раних винчанских фигурина важни су детаљи који указују на пол приказане индивидуе и очи као одраз карактера. У развоју винчанске антропоморфне пластике доста рано се приказују делови тела: најпре се издвајају руке, а нешто касније из масе глине помаљају се и ноге, а понекад и наглашена бедра и глутеи (сл. 52).

144

праисторијска метропола

У археолошкој литератури честа су разматрања о култу плодности и жени као централној фигури у неолитској епохи. Богиња мајка, Велика мајка, прародитељка, magna mater – само су нека од многих тумачења фигурина које приказују жену (сл. 53). Не залазећи у питања религије и митологије древних Винчанаца, потребно је нагласити да број женских фигура ипак није доминантан. Фигурине са атрибутима мушког пола су малобројне, али на највећем броју винчанских фигурина карактеристике пола уопште нису ни приказане, док су у неколико случајева назначене одлике оба пола. Подаци о археолошком контексту винчанских фигурина веома су оскудни. Доступни подаци из археолошке литературе показују да су откриване на најразличитијим местима у насељима. Налажене су и у кућама и изван њих, у складишним, али и у отпадним јамама, рововима за фундирање кућа, слојевима нивелације и на другим местима, али никада у гробовима. Дакле, свуда по насељу, што у многоме сужава могућност финије анализе у којој би првобитни положај налаза имао већу улогу. Овако, једино се може закључити да највероватније није

Слика 53. Антропоморфна фигурина са наглашеним женским атрибутима

постојао формални простор за њихово коришћење и депоновање, што не даје превише елемената за одгонетање њихове намене. Од почетка винчанске уметности, начин представљања лица на фигуринама прате строга правила. У прво време су троугласта, а потом петоугаона, без много детаља. Пре би се могло рећи да је преко лица навучена троугаона, односно петоугаона маска, на којој су назначене само очи и нос. Фигурине на којима су приказана уста изузетно су ретке. До средине развоја винчанске фигуралне пластике доминирају петоугаона лица која имитирају маске, а потом их смењују фигурине са знатно мање реалистично приказаним главама, чији је облик подређен петоугаоној маски на којој се моделују дугачки носеви и урезују крупне, најчешће бадемасте очи. У старијим фазама очи су представљане угластим зарезима и тек после неколико генерација уметника добиле су препознатљив винчански облик. Негде пре средине развоја културе постају веома

145

Винча

Слика 54. Развој представе очију на винчанским фигуринама

наглашене, што је био манир који је остао током целе класичне фазе и готово до самог краја винчанске културе (сл. 54). Очи потом готово ишчезавају, што може да се објасни смањивањем димензија фигурина, као и њиховом потпуном безличношћу. Изузетно интересантан приказ развоја очију пружају две фигурине које се чувају у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду (кат. бр. 34, 36). На првој фигурини урезане очи су необично постављене испод носа, па на први поглед није јасно да ли се ради о очима или о наглашеним јагодичним костима. На другом примерку урези су прерасли у жлебове, а између њих остаје исти српасти облик као и на другим фигуринама са бадемастим очима. У целом развоју винчанске културе, током пуних хиљаду година, нос је био приказиван чак и онда када је целу фигуру дочаравао само стубић испечене земље, са нехајно моделованим лицем. Чини се да су управо носем изражаване разлике међу људима. На примеру који је пред нама (сл. 55, кат бр. 42), то се одлично види: одрасла особа има наглашен дугачак нос, а млађа нешто краћи и подигнут увис. Угао под којим је нос представљен такође има значаја за постизање карактера у овом строгом петоугаоном канону. Уметници, заправо, нису имали на располагању превише елемената којима су могли да дају јасну личну црту свог модела. Сасвим је необично што се на винчанским фигуринама уопште не приказују уста. Постоји само пар изузетака у огромном корпусу

146

праисторијска метропола

налаза, а један од њих је и глава која се налази у Археолошкој збирци (кат. бр. 32). Да ли су уста изостављена због малог простора који остаје у троуглу/петоуглу лица када се нагласи и до карикатуралности извуче нос? Ипак, има и фигурина на којима има сасвим довољно места, као што је Lady of Vinča (сл. 56). Може се даље спекулисати о овом феномену на различите начине, а један би био у складу са безличношћу индивидуе наглашене маском. У том случају видимо лице са скривеним индивидуалним цртама, а особа која стоји иза маске не може се препознати ни по гласу. Да ли је обред у коме су учествовале особе приказане на фигуринама био тајновит и ексклузиван, није јасно. У прилог тој хипотези говориле би шаре на ношњи, која је можда представљала не саму индивидуу већ њену групу. У том случају, у обреду не би неминовно учествовала увек иста особа, али би увек учествовао представник дате групе.

Слика 55. Куротрофна фигурина

147

Винча

Слика 56. Lady of Vinča припада класичној фази винчанске културе

148

праисторијска метропола

Још једна одлика винчанских фигурина, и то из свих фаза, су перфорације, најчешће на темену, на стилизованим рукама, изнад спољашњих углова очију, а понекад и на боковима. Малих су димензија (до 1 mm у пречнику) и можда су биле прављене због украшавања, качења или извођења неке непознате радње. Та радња могла је бити и култна или ритуална, али за то тренутно нема доказа. Минијатурне перфорације можда су биле место на коме је причвршћивана за ту сврху припремљена одећа, што фигурине може чинити личнијим, са означеним идентитетом или припадношћу групи, или предметима за игру и/или едукацију. На неким примерцима уочава се да није обраћена нарочита пажња на прецизно постављање рупица и на њихову дебљину. Постоји могућност да су кроз њих провлачене струне различите дебљине, а можда и власи косе, чиме би фигурине могле да се доведу у везу са стварним члановима заједнице или са ликовима предака. Класична фаза, време када су настали препознатљиви примерци пластике у свим областима у којима се распростирала винчанска култура, одликује се разноврсношћу форми, начина украшавања и третмана површина, као и представљања детаља. На локалитету у Винчи заступљена је између 7,5 и 5,5 m дубине. Уколико су дубине Васићевих налаза тачне, односно уколико реално одражавају хронологију налазишта и ако у дефиницији хоризоната нема грешака, можемо да закључимо да се у овом периоду јављају два начина представљања људске фигуре, односно две потпуно различите концепције. Наиме, на неким фигуринама урезани су сви детаљи, од очију и фризуре до сукње и хаљине, док се на другима више цени тродимензионалност форме, без икаквих урезаних детаља. Ова друга група јавља се на дубини од 7 до 5 m културног слоја у Винчи. Иако је, без сумње, настала и развијала се у оквиру винчанског наслеђа, за њу нема много паралела на осталим налазиштима из неолитског периода. Убрзо нестаје, па се чини да овај уметнички правац представља само једну епизоду, која је трајала упоредо са главним развојем урезаних дводимензионалних представа, које свој живот

149

Винча

настављају и после овог периода. У време када су маске на лицима најјасније представљене, а очи приказиване пластичним српастим детаљима и када се на телу не јавља урезивање детаља, фигурине су готово сасвим безличне. Нос је увек моделован на исти начин, а за индивидуалне црте остављене су само пропорције петоугаоних маски, које су некада издужене, а некада краће и здепасте. Само на једној фигурини из ове групе (сл. 57) урезивањем је приказан детаљ одеће. Пластично изведене бадемасте очи једва су приметне. Интересантно је да нема перфорација, које се често срећу на фигуринама у свим фазама винчанске културе, па се маска завршава у истој равни као и теме. Профил нам открива повратак на дводимензионалност у Слика 57. Антропоморфна фигурина са бадемастим очима и представом одеће

представљању људске фигуре, а и урезани детаљи додатно говоре у прилог томе. Наглашени V изрез савршено одговара облику лица. Унутар удвостручене линије изведени су убоди инструментом, што је техника која је у развоју Винче била много чешћа нешто раније и на другој врсти предмета – грнчарији. Једна рука фигурине сачувана је у целини, а на њој су такође изведени урезани украси. И поред незграпно приказаног грубог лица, налепци на грудима сугеришу да се ради о женском моделу. Фигурална пластика јавља се и на керамичким посудама, као што је фрагмент са дубине од 6,4 m (сл. 58). Ти примерци показују колико је радо коришћена фигурална пластика, па је аплицирана и на грнчарију. Понекад је у питању врхунска занатска и уметничка мајсторија, која оставља снажну импресију. Рељефна антропоморфна представа на посуди нешто већих димензија изгледа као да лебди у простору. На њој нема много детаља, осим V изреза на грудима и стилизоване прегаче са кружном пластичном апликацијом. Моделована је на самој посуди, што показују трагови израде фигуре, као и профил посуде. Стилизација представе је изванредна. Значајна је и чињеница да су њене димензије исте као код већине винчанских фигурина, али стилизација одговара знатно мањим фигурама. Очи и уста нису приказани, а нос је дат сасвим сумарно. Ипак, израђена је веома

150

праисторијска метропола

брижљиво и складних је пропорција. Иако нема довољно елемената за реконструкцију, сигурно је снажан утисак остављала цела посуда на којој се вероватно налазио паран број оваквих рељефа. Ова фигурина, односно апликација показује да су грнчарију и фигуралну пластику израђивали исти мајстори. Крај сјајне епохе винчанске антропоморфне пластике назире

Слика 58. Антропоморфна фигурина моделована на посуди

се од 3,5 m дубине Винчиног слоја. Типичну винчанску пластику сада препознајемо само по крстообразном представљању фигуре и по неким урезаним детаљима. Готово реалистичан начин приказивања људске фигуре замењују стилизоване представе са сумарно обликованим главама. Напушта се канон петоугаоног лица, које постаје троугласто и извучено у виду кљуна. Овај тип фигуралне представе у археологији се често назива фигурама са птичјим лицем. Доњи део тела је антропоморфан, а на њему се понекад налазе и детаљи који откривају пол приказане индивидуе. По правилу, фигурине из овог периода, односно с краја винчанске културе, сасвим су површно моделоване и без детаља. На лицима су понекад назначене очи, а детаљи, уколико их има, изведени су урезивањем. Због сумарног и безличног моделовања главе, индивидуалне карактеристике или припадност групи наглашене су вероватно различитим украсима на одећи. У завршној фази винчанске културе фигурине су мањих димензија и израђене су много немарније од ранијих, па се може претпоставити да долази до генералног опадања интересовања за усавршавање, напредак и ауторски израз у овом виду уметности (сл. 59). Другим речима, фигурине губе значај у неолитској заједници у Винчи. Да ли је њихова улогa остала иста или је промењена у складу са новим друштвеним условима, то за сада не знамо, али је сасвим сигурно да њихови аутори нису на нивоу својих претходника и узора. Посматрајући целокупну продукцију винчанских фигурина током целог њиховог развоја, можемо рећи да је стојећа, цилиндрично моделована фигура, са стилизованим рукама раширеним у виду крста, доминантна форма и није хронолошки осетљива. Осим ње јављају се

151

Видовданка Откривена на Видовдан 1930. године, Видовданка представља врхунац неолитске фигуралне пластике. То је женска фигура у стојећем положају, мирног и достојанственог држања, без наглашених индивидуалних црта. Малобројни детаљи на њој изведени су пластичним моделовањем. Велике изражајне очи доминирају лицем у облику типичне петоугаоне винчанске маске. Димензијама и начином израде Видовданка чини изузетак у корпусу винчанске антропоморфне пластике. Изгледа да је уметник величином, финоћом моделовања и безличношћу лица желео да нагласи архетип женске фигуре, која је имала посебно место у систему веровања неолитских житеља Винче.

Винча

Слика 59. Минијатурне фигурине с краја винчанске културе

и оне са рукама спојеним испод груди или положеним на стомак, које могу да се сматрају директном везом са изворним областима неолита на Леванту и у Анадолији (Hansen 2007). Понекад срећемо и двојне представе („сијамски близанци”, „мајка са дететом“) и фигурине у седећем положају, мада су оне ипак ређа појава у представљању људске фигуре. Овај последњи тип нешто је чешћи почевши од средине развоја винчанске културе. Управо на основу седећих фигурина конструисана је раније поменута интерпретација о истакнутом значају жене у неолитским друштвима. С друге стране, приказане фигурине се ни по чему више не разликују од истовремених фигура у стојећем положају. Контексти у којима су откривени и начин депоновања примерака овог типа фигурина не разликују се од осталих, тако да је чињеница што су постављени на неку врсту постоља (столица, трон) једино што им даје посебност. Представа лица у угластој форми која веома наликује маски, на почетку у облику троугла, а касније петоугаона, веома је важна за проучавање винчанске антропоморфне пластике. Будући да већина фигурина има ову маску на лицу, долазимо до закључка да је она

154

праисторијска метропола

била врло значајна у уметничком изразу епохе, па чак да је у питању канон у представљању људског лица. Ако погледамо неке фигурине из класичне винчанске фазе, видећемо да су уметници били веома експлицитни по том питању – недвосмислено су приказане маске. Поставља се питање одакле таква склоност древних уметника. Једно од објашњења је да су у питању маске које су коришћене као заштита од живиних испарења приликом прераде цинабарита. Чини се да такво објашњење није убедљиво с обзиром на то да маске на лицима имају и мушкарци и жене, али и деца. Можда бисмо, уместо тражења објашњења за практичну употребу ових маски, могли да размотримо функцију маски уопште. Осим за заштиту, маска се користи како би особа која је носи сакрила свој прави идентитет. То може бити случај уколико је реч о представама везаним за неки ритуал или култ који захтева имперсоналност карактера. На винчанским фигуринама често су представљени делови одеће. У свим фазама срећемо урезан деколте у облику латиничног слова V. Јавља се чак и када нису приказани други детаљи одеће, највероватније да би се нагласило да фигура није нага. С друге стране, фигуре често имају и сукње/прегаче, које су врло детаљно и брижљиво украшене. Те сукње су уникатне и до сада нису откривене две сукње са истом шаром (сл. 60). Осим што пружају могућност реконструкције начина одевања у неолитском периоду у Винчи, сукње су вероватно биле ознака колективног или личног идентитета у оквиру заједнице. За разлику од безличних фигура са маском, неке фигурине које су откривене током ископавања у Винчи имају јаке портретне црте. Ова појава везује се за класичну и млађу фазу живота у насељу. Уметник је нашао начина да и у оквиру строгог канона маски и петоугаоних лица дочара неке личне црте својих модела. Јасно је да му је на располагању био оскудан репертоар средстава, па је то чинио променом пропорција петоугаоних лица, карикирањем носа, браде и положаја очију (сл. 61).

155

Слика 60. Сукње представљене на винчанским фигуринама највероватније изражавају припадност групи

Винча

Слика 61. Примери винчанске фигуралне пластике са наглашеним портретним цртама

Пажљивијим посматрањем, на већини фигурина запажамо трагове црвене боје. На основу анализа пигмената на винчанској грнчарији, обављених током последњих година, установљено је да ова боја може бити живин сулфид или оксид гвожђа. Фигурина Lady of Vinča леп је и готово у целини очуван пример ове стратегије украшавања. На њој су изведене косе траке наизменично црвеном бојом и црном бојом основе. Осим црвене, у урезима на фигуринама понекад се види и бела боја, што даје многобројне могућности и комбинације. Изворни утисак игре црвених и црних партија, раздвојених танким белим линијама, морао је бити веома упечатљив и сигурно је одавао утисак раскоши. Фигурине представљају вредан извор чак и за реконструкцију фризура. На већем броју фигурина урезивањем је приказана коса, која најчешће у праменовима пада низ леђа (сл. 62). На некима се назиру и фризуре сложене у пунђу или у спиралама завијене на челу. Током ископавања у Винчи 2003. године откривено је неколико груменчића окера изузетно малих димензија, свега милиметар у пречнику. Установљено је да се у осовини груменчића налази перфорација, која није могла бити изведена ниједним тадашњим оруђем. Једини закључак који се нудио јесте да је реч о украсу фризуре, а да јe перфорација настала

158

праисторијска метропола

као негатив косе облепљене окером. Такву фризуру препознајемо на неким фигуринама. Реч је о фризури у бичевима, која се постиже окером и машћу, а која је позната и из етнографских примера. Осим антропоморфних фигурина, чија је заступљеност доминантна, јављају се и фигурине у облику животиња (сл. 63). Зооморфне фигурине паралеле имају широм југоисточне Европе и Анадолије током целог неолитског периода. Најчешће приказују бовиде са назначеним роговима, без полних одлика. Већина истраживача сматра да се ради о представама бика, чиме имплицирају идеју да су се овим фигуринама славиле снага, издржљивост и мужевност. Тело животиње моделовано је сумарно, а карактеристике врсте само су наговештене. Понекад се срећу и зооморфни облици код којих ближе одређење врсте није могуће, па се само претпоставља да приказују козу, овцу, јелена или пса. Јављају се и наглашено дводимензионалне фигурине у облику жабе,

Слика 62. Понекад су на фигуринама приказане и фризуре

159

Винча

какве се срећу широм неолитског културног круга. Вероватно имају симболично значење, а неки аутори, обично инспирисани положајем ногу, повезују их са култом плодности, односно ритуалима обављаним приликом порођаја (Gimbutas 1982). Изгледа да птице имају посебно место у винчанској уметности, иако су орнитоморфне фигурине малобројне. Када говоримо о овом феномену значајно је поменути да у коштаном материјалу позне винчанске културе сасвим изостају кости птица. Доминација „птичјих лица“ на антропоморфним фигуринама, изостанак птица у исхрани Винчанаца и значај који им се придаје израдом орнитоморфних ритуалних посуда, упућују на закључак да су птице имале значајно место у винчанском систему веровања. Иако познате широм света већ скоро један век, винчанске фигурине и даље остају загонетне као што су биле када су тек „освануле” на археолошком небу. Од тог времена нађено је више стотина примерака антропоморфне пластике широм винчанског неолитског света. Порекло феномена масовне израде антропоморфне пластике донекле је решено у радовима М. Гарашанина, Н. Тасића, С. Хансена и других аутора, који га налазе у областима примарне неолитизације на Леванту и у Анадолији. У читавом неолитском периоду фигурална пластика чини значајну компоненту материјалне културе у овим регионима. Развој ових уметничких предмета, у погледу разноврсности и бројности, достигао је врхунац у винчанској култури, и то на њеном епонимном налазишту.

160

праисторијска метропола

Слика 63. Зооморфне фигурине

161

Винча

Узроци оваквог процвата уметности нису сасвим јасни, али једна од претпоставки заснована је на чињеници да се ради о достигнућима насталим у условима стабилне и дуготрајне заједнице са успостављеним системом веровања, изузетно развијеним занатством и специјализованом производњом. Улогу антропоморфне пластике у неолитском друштву праисторичари настоје да објасне многим хипотезама, које могу да се сврстају у неколико категорија. По некима, фигурине имају најистакнутије место у ритуалима везаним за култове плодности и предака; други аутори виде их као портрете; коначно, има и оних који сматрају да је реч о играчкама за децу. По мишљењу аутора ових редова, неке фигурине, и то оне без превише детаља који откривају идентитет представљеног модела, можда су имале религиозан карактер, док су фигурине са јасним портретним цртама вероватно коришћене у култу предака или у некој другој активности симболичког карактера. Иако сваку од ових претпоставки можемо да поткрепимо одговарајућим аргументима, и даље се ниједна од њих не може потврдити како би се разумела права намена фигурина у земљорадничким заједницама

162

праисторијска метропола

на Балкану у петом миленијуму п.н.е. Стога, у овом тренутку морамо да се задовољимо неоспорним чињеницама које потврђују да је реч о врхунским дометима касно неолитске епохе, захваљујући којима можемо да се упознамо са афинитетима и умешношћу људи тог давно минулог времена.

163

Винча

164

праисторијска метропола

Дубравка Николић Јасна Вуковић

Чувари и заштитници култни предмети

165

Винча

Култни предмети најчешће се обликом, израдом и начином украшавања разликују од уобичајених утилитарних предмета. Нажалост, археолошки подаци који омогућавају тумачење њихове функције, као што су услови налаза, врсте објеката у којима су нађени и њихов однос са другим предметима употребљаваним у култу или у свакодневном животу, углавном недостају. За разлику од предмета за свакодневну употребу, који временом мењају облик, култне предмете одликује конзервативизам и они током дугог периода остају непромењени.

Просопоморфни поклопци Винчанска култура постала је позната у свету по многобројним и стилски разноврсним фигуринама, због чега је пажња истраживача најчешће била усмерена на тумачење ових препознатљивих предмета. Међу култним објектима, међутим, издваја се још једна група налаза јединственог облика, значења и функције. У питању су тзв. просопоморфни поклопци, који се у неолиту јављaју само у винчанској култури. То су изузетно атрактивни, визуелно веома упечатљиви предмети високе уметничке израде, брижљиво обликовани, са свим детаљима изведеним промишљено и прецизно. Просопоморфним поклопцима називају се керамички поклопци цилиндричног или коничног облика, са представом људског и/или животињског лица (грчки πρόσωπον = лице). На сваком поклопцу представљени су очи, нос и уши, док уста никада

166

праисторијска метропола

нису приказана. Најизразитије су крупне, рељефно моделоване очи, обично оивичене урезаним линијама. Особеност поклопаца огледа се и у кратким ушима, вертикално постављеним изнад слепоочница. За разлику од осталих елемената, који подједнако могу да припадају животињском и људском лицу, овако представљене уши сигурно се везују за представу животиње. Поклопци су увек богато украшени урезаним геометријским орнаментима. Најгушћи украс налази се на лицу, док теме и потиљак код неких примерака нису декорисани. Орнаментални мотиви су висећи шрафирани троуглови, цикцак линије, меандри испуњени убодима и снопови урезаних линија (сл. 64). Понекад су изнад очију урезима истакнуте трепавице. Без обзира на заједничке стилске карактеристике, сваки просопоморфни поклопац је јединствен и до данас нису пронађена два идентична примерка. Просопоморфни поклопци несумњиво могу да се повежу са амфорама уског врата, посебном врстом посуда које су служиле за складиштење намирница (сл. 65). Пошто у винчанској култури амфоре углавном нису украшаване, поклопци су вероватно коришћени за затварање малобројних примерака ових посуда који су богато

Слика 64. Просопоморфни поклопац

167

Слика 65. Амфора са просопоморфним поклопцем

праисторијска метропола

украшени истом врстом орнамента – урезаним тракама испуњеним убодима. Димензије поклопаца су разноврсне, а њихови пречници варирају између 7 и 15 cm. Њихова величина одговара амфорама висине 20 до 40 cm. Имајући у виду облик амфора, пре свега веома узан и висок врат, оправдана је претпоставка да је у њима чувана течност. Њихова различита величина, међутим, можда показује да нису све садржале исту врсту течности. За сада није поуздано утврђено шта је у питању, али се може помишљати да је то била намирница која није конзумирана свакодневно и која је коришћена у изузетним приликама. Овакво становиште поткрепљује чињеница да се на већини поклопаца, на темену или потиљку, налазе по две перфорације изведене пре печења, помоћу којих је поклопац везиван за амфору чији је драгоцени садржај конзумиран само повремено, можда приликом одређених култних радњи. Смисао просопоморфних поклопаца још увек је предмет расправе. Пре свега, не постоји јединствeно мишљење да ли је на њима приказана људска или животињска глава. Најчешће се тумаче као представе животиња, мачке или сове, које се обично доводе у везу са светом мртвих и култом предака. С друге стране, неки аутори сматрају да су у питању антропоморфне представе. Наиме, пошто амфоре подсећају на стилизовану људску фигуру, посебно примерци код којих су испод обода приказане очи и нос, моделовање лица на посебном предмету – поклопцу можда чини разрађенији концепт основне антропоморфне представе. Не треба одбацити ни могућност да је у питању комбинована, синкретичка представа животиње и човека, што је, чини се, било уобичајено у неолитској религији. Најупечатљивији део на лицима поклопаца су представе очију, које су се од самог почетка истраживања Винче наметнуле као основни елемент за тумачење симболичне функције ових предмета. Милоје Васић их је довео у везу са египатским „уџат” очима, а поклопце је назвао поклопцима са мистичним очима (Васић 1936а). Многи аутори и данас се слажу у томе да ове очи имају апотропејску улогу, тј. функцију чувара драгоценог

169

Винча

садржаја посуда од злих сила. Ипак, морамо да претпоставимо знатно сложенију улогу поклопаца. Посебно су значајни малобројни примерци са два наспрамно постављена лица (кат. 136, сл. 66), на којима је можда најјасније изражен дуалистички принцип смене животних циклуса у природи, као и нераскидива веза прошлости и садашњости, при чему преци будно прате и штите своје наследнике. Просопоморфни поклопци, познати још из најстаријих слојева Винче, сасвим изненада нестају. То се дешава у последњој фази живота неолитског насеља, када се у свим сферама живота уочава нагло опадање. Између осталог, нестају и амфоре украшене урезаним тракама са убодима. Можда није случајно што управо из најмлађе фазе потиче поклопац који својим особинама одступа од свих осталих примерака (сл. 67). На њему се једва препознаје лице животиње јер је приказано

Слика 66. Поклопац са два лица

170

праисторијска метропола

Слика 67. Поклопац са лицем у облику маске

као маска, слично маниру моделовања антропоморфних фигурина. За разлику од других поклопаца, он је калотастог облика, а уши су сасвим неуобичајено спуштене испод висине очију. Потиљак је обојен црвеном бојом, што је такође одлика антропоморфних фигурина. Можда нестанак просопоморфних поклопаца, као и опадање целокупне материјалне културе, одражава успостављање нових социјалних односа, у којима њихова симболична улога губи значај.

Жртвеници Овим термином означавају се мањи керамички предмети са реципијентом постављеним на три или четири ноге. Карактеристични су за касни неолит на читавом подручју југоисточне Европе, а у литератури се означавају различитим именима. Милоје Васић их је називао столовима и трпезама (τράπεζαι), а данас се среће више термина, као што су олтари, култни столови, жртвени столови, али најчешће – жртвеници.

171

Винча

Слика 68. Жртвеник са протомама у облику животињских глава

172

праисторијска метропола

Плитак реципијент жртвеника је троугаоног или четвороугаоног, сасвим ретко кружног облика, а његова главна карактеристика су угаони завршеци – протоме у облику људских или животињских глава (сл. 68). Већина жртвеника украшена је урезаним орнаментом са мотивима меандра, рибље кости, шрафираних троуглова и, сасвим ретко, лучних трака. На многим примерцима очувани су трагови беле и црвене боје, нанете после печења. Траке су понекад наизменично бојене црвеном и белом бојом, а урези су обично испуњени белом бојом – инкрустацијом. С обзиром на то да се боја лако скида, оправдана је претпоставка да су сви жртвеници били бојени. Трагови црвене и беле боје често се јављају и на унутрашњим зидовима реципијента. Протоме су важна карактеристика жртвеника. То су изразито стилизоване главе, на којима су веома ретко приказани детаљи лица, па се не може рећи да ли се ради о људским или животињским представама. Понекад су на протомама моделовани рогови, што упућује на закључак да су ипак приказане животиње. Људске представе могу да се идентификују на примерцима са наглашеним носом и урезаним очима, који су изведени слично као на главама антропоморфних фигурина (сл. 69).

Слика 69. Протома у облику људске главе

Постоје и жртвеници нешто већих димензија, код којих су протоме моделоване реалистичније и са више детаља. Они увек имају само једну протому, и то на једној од ужих страна реципијента. На њима се препознају главе јелена, овна или јарца (кат. бр. 125), чији се повијени рогови спајају са наспрамном ивицом реципијента. У групу култних објеката спадају и специфични предмети који обликом подсећају на правоугаоне жртвенике са четири ноге. На четвороугаоном постољу често се налази антропоморфна фигурина у седећем или клечећем положају, окренута према мањем цилиндричном реципијенту – есхари. Ове представе често се тумаче као приношење течне жртве – либација. Жртвеницима у правом смислу могу да се сматрају четвороножни сточићи само са есхаром у средини. Њима су

173

Винча

сродни жртвеници у облику есхаре на три ноге, који су понекад богато украшени урезаним орнаментима и бојењем (сл. 70). Функцију жртвеника веома је тешко реконструисати. Интерпретацију отежава чињеница да се веома мало зна о њиховом археолошком контексту и положају, чак и у случају када су нађени у стамбеним објектима. Обично се доводе у везу са култом, и то на основу раскошно бојеног украса и присуства протома. Неки аутори их повезују са култом плодности, али за то још увек нема довољно доказа. Постоји и мишљење да се ради о лампама. Иако хемијске анализе на овој врсти предмета нису рађене, макроскопска посматрања потврдила Слика 70. Жртвеник на три ноге

су да на њима нема трагова горења ни друге употребе. Осим тога, чињеница да је после печења унутрашњост реципијената често бојена још више доводи у сумњу такву претпоставку. Не сме се, међутим, изгубити из вида да облик плитког реципијента упућује на то да је у жртвеник стављана или сипана нека материја од посебног значаја. Да ли је у питању активност у вези са култом или се ради о веома реткој и драгоценој течности, питање је које за сада остаје отворено. Слично просопоморфним поклопцима, жртвеници су у Винчи присутни од најстаријих слојева, а у завршним фазама насеља јављају се само спорадично. Можда су тада њихову функцију преузеле посуде једноставног коничног облика, такође са сумарно моделованим протомама (кат. бр. 182).

Зооморфне и антропоморфне посуде Посуде у облику људске фигуре или са људском представом, као и посуде у облику животиња спадају у веома ретке налазе. Јединствене по начину обликовања и украшавања, неке од њих су ремек-дела винчанске уметности. Већина истраживача слаже се да у њихову култну намену не треба сумњати, па се најчешће доводе у везу са изливањем течне жртве. Тако може да се протумачи посуда у облику четвороножне животиње, са отвором на леђима (кат. бр. 162). С друге стране, примерци малих димензија можда су имали сасвим

174

праисторијска метропола

други смисао. Посуда која очигледно представља бика (кат. бр. 161) има отвор на темену, док се на врату налазе веома мале перфориране дршке. У овој посудици вероватно је чувана нека драгоцена течност која је коришћена у ритуалним радњама. Може се претпоставити да је помоћу врпце провучене кроз перфорације на дршкама била негде окачена, а да се отвор на неуобичајеном месту затварао поклопцем од материјала који није сачуван. Нажалост, зооморфне посуде углавном су фрагментоване, тако да су најчешће очувани само глава и део реципијента. Изузетан је налаз фрагментоване посуде, богато украшене густим урезаним линијама и бојене црвеном бојом. Животињска глава моделована је са много детаља. Крупне рељефне очи, црвено обојена отворена уста и кратке уши делују веома упечатљиво, али и поред тога не може да се идентификује врста животиње (сл. 71, кат. бр. 159). С друге стране, на посуди са изразито наглашеним роговима (кат. бр. 160) сигурно може да се препозна коза или јарац.

Слика 71. Животињска глава на зооморфној посуди

175

Винча

Зооморфне посуде израђиване су и у облику птица, које су за Винчанце очигледно имале снажан симболични значај. Орнитоморфне посуде могу бити малих димензија, са приказаним детаљима тела, као што су склопљена крила или перје, али и знатно веће, једноставно изведене и неукрашене (кат. бр. 163). Један од најпознатијих налаза из Винче свакако је орнитоморфна посуда названа Хајд ваза. Иако је најчешће описивана као посуда у облику птице склопљених крила, њен изглед показује да се вероватно ради о знатно сложенијој представи. Наиме, нема сумње да је на глави овог, можда фантастичног бића, приказано људско лице, изведено у маниру моделовања глава истовремених антропоморфних фигурина. На петоугаоном лицу налазе се пластичне бадемасте очи и шпицаст нос, али и уши, које су на фигуринама веома ретко приказане (сл. 72). Уколико се не ради о специфично обликованој фризури, остаје нејасно значење два крупна, готово лоптаста израштаја на глави. Посуда је глачана и украшена изузетно финим канелурама. Крила, леђа и отвор на репу наглашени су тракама сликаним густом црном бојом. Хајд ваза је један од ретких култних предмета за који су познати услови налаза. Заједно са 11 целих посуда, нађена је у плитком удубљењу, које је Милоје Васић дефинисао као групу на 7.05 (1930: 198; 1932: 60). Очуваност посуда указује на могућност да ови предмети нису били део уобичајеног инвентара куће, већ да је њихово полагање у јаму имало сасвим други, можда култни смисао (сл. 73). Антропоморфне посуде веома су ретке. Из Винче је познато неколико фрагмената амфора којима антропоморфни карактер даје само рељефно приказано људско лице непосредно испод обода посуде. До данас је у Винчи пронађена само једна антропоморфна посуда у правом смислу речи. Моделована је у облику женске фигуре са малим дојкама и наглашеним доњим делом трбуха, глутеима и коленима. Руке имају облик кратких перфорираних патрљака, док је петоугаоно лице моделовано у виду маске са очима, носом и устима. На глави, иза маске, приказане су и уши. Цела посуда, укључујући и лице, украшена је

176

Слика 72. Хајд ваза

177

Винча

Слика 73. Хајд ваза у групи предмета, in situ

финим канелурама (сл. 74, кат. бр. 165). Нађена је у кући која је означена као основа 6.6, и то заједно са другим предметима и великим бројем целих посуда (Васић 1932: 42; 1936ц: 38). Занимљиво је да је Васић у дневнику ископавања забележио да су неке од тих посуда нађене: ... наопачке окренуте, као што је био случај и с антропоморфном вазом – статуетом (Васић 1911: 126). Нажалост, ни тај податак, који упућује на закључак да се ради о култној радњи, не разјашњава прави смисао и начин употребе ове ритуалне посуде. Многобројни и разноврсни култни предмети говоре о веома сложеним религиозним схватањима становника Винче. Њихово тумачење отежава чињеница да је већина тих предмета, укључујући и фигурине, којима се такође приписује култна намена, нађена у контексту који није препознат као ритуални. У Винчи није констатовано ниједно светилиште нити култно место, а налази који се приписују култу потичу из стамбених објеката или из археолошког слоја. Ова несразмера између великог броја култних предмета, с једне, и одсуства култних

178

праисторијска метропола

места, с друге стране, упућује на закључак да су се активности везане за култ вероватно одвијале у оквиру појединачних домаћинстава, односно једне породице. Археолошки налази су несигурно тле за проучавање и тумачење религиозних представа и ритуала. То је можда разлог што су последњих деценија у археологији ове теме занемариване. Досадашња сазнања показују, међутим, да су религија и култ вероватно спадали у најважније сегменте живота становника неолитске Винче. Стога је обавеза будућих истраживача да се врате овој теми и да објасне намену предмета који се данас често посматрају само као уметничка дела непознатог значења.

Слика 74. Журнал, 5. септембар 1911. године, стр. 129

179

Винча

праисторијска метропола

Стеван Ђуричић Аца Ђорђевић

Реконструкција објеката у Винчи археолошко наслеђе и јавност

Винча

Заштита и обнова културне баштине Археолошки локалитети су меморије некадашњих знања из свих области људске делатности, а археолози дешифрују сачувано. У односу према публици, излагањем откривеног археолози добијају и функцију тумача прикупљених информација. Иницијални чин археолошких истраживања је ископавање. Током тог процеса неминовно долази до деконтекстуализације, као директне последице дислокације артефакта. Реконструкција у археолошком смислу подразумева утврђивање и враћање некадашњег изгледа објекта у његово примарно стање, и то на основу материјалних чињеница, односно информација добијених током археолошких истраживања. Принцип обнове путем реконструкције своју крајњу сврху има само ако је предмет изложен и презентован јавности, тако да реконструкција постаје conditio sine qua non, односно примарни елемент у процесу постизања опште информисаности и едукације, и то као материјализовани исечак прошлог времена, предочен стручној и лаичкој јавности. У зависности од намене објекта или простора, процес његове реконструкције можемо посматрати у три, по вредности и приступу различито постављена нивоа, а то су научна, физичка и виртуелна реконструкција. Научна реконструкција базирана је на мериторном ставу и професионалној улози истраживача – археолога као интерпретатора прошлости, искључиво са аспекта научно проверених и стручно

182

праисторијска метропола

верификованих материјалних чињеница, и најчешће је у домену теорије. Резултат директно зависи од броја и квалитета прикупљених информација, као и личне способности истраживача да их интерпретира, али и од објективних околности, условљених нивоом физичке очуваности објекта или простора који је обухваћен процесом реконструкције. Логично би било да научна реконструкција претходи и чини основу за различите видове представљања и примену у физичкој и виртуелној реконструкцији. Метод научног израза неретко може бити стран и неразумљив широком кругу публике, па тако и неинтересантан. Стога би у неким ситуацијама физичка или виртуелна реконструкција била захвалнија, поготово када се примењује у функцији едукације школске и шире лаичке јавности. Физичка реконструкција или реконструкција у ужем смислу подразумева рестаурацију и реконструкцију физичких објеката који су „производ” археолошких истраживања. И ова врста реконструкције је интерпретативна јер у веома малом броју случајева имамо потпуно сачуване примерке праисторијских објеката који би послужили као узор. У функцији популаризације и едукације ширих друштвених слојева, значајнија је од научне реконструкције јер људски ум позитивно реагује на стимулансе које емитују цели тродимензионални објекти. Преко делова једног објекта археолог може да перципира целину, док је нестручној јавности перцепција општег (целог) преко појединачног (фрагмента или фрагментованог) знатно компликованија. Виртуелна реконструкција је производ савременог технолошког развоја. Стереотипним и херметизованим начином излагања, који је по правилу наметао сакрализацију изложеног, али и атмосфере, традиционални музеји одавно су превазиђен музејски концепт под налетом изазова које пружају нова технолошка достигнућа (Делош 2006: 83). Уз своје основне функције едукације и презентације, музеји све више нуде и елементе забаве. Прихваћен првенствено од стране млађих генерација због свог интерактивног потенцијала, концепт

183

Винча

виртуелне реконструкције од највећег је значаја за популаризацију и едукацију ширих слојева друштва.

Како непокретни налази постају покретни? Измештање целих локалитета, појединих објеката или њихових делова, као и појединих архитектонских структура, спада у најкомплексније и најделикатније конзерваторске захвате, захтева велику материјалну и логистичку подршку, као и до детаља разрађен план активности, често са унапред смишљеним алтернативним решењима. Такви методи примењују се када је то једини начин да се предмет измештања сачува. Код нас најпознатији примери су премештање насеља Лепенски вир и Трајанове табле на више локације, како би се сачували од потапања током формирања вештачке акумулације за потребе хидроелектране Ђердап I. Насеља из млађег каменог и раног бакарног доба припадају налазиштима која се одликују обиљем археолошких остатака. У рушевинама стамбених објеката и оних са другачијом наменом, као и између њих, по правилу се налази велики број предмета, целих и фрагментованих, направљених од различитих материјала. Најбројнији сачувани налази сачињени су од материјала отпорних на услове средине у којој су били похрањени. Применом савремених метода теренске конзервације, и знатан број мање отпорних и недовољно компактних предмета може неоштећен да се подигне из археолошког контекста. Уколико постоје предуслови, предмети се рестаурирају и депонују или излажу, на шта утичу многобројни фактори и околности. У традиционалној археолошкој и конзерваторској терминологији такве налазе називамо „покретни археолошки налази“, док остатке архитектонских објеката и њихових ентеријера, нпр. пећи, огњишта или делове архитектонске пластике препознајемо као „непокретне археолошке налазе“. Савремена конзервација има нешто другачији приступ овој терминологији. Тако се предлаже да „производе“ ископавања који се остављају in situ зовемо „налазиште“, а да оне које

184

праисторијска метропола

подижемо током ископавања називамо „објектима“ (Price 1995). Ако се придржавамо ових принципа, у случају да пећ, коју бисмо сврстали у непокретне налазе, буде измештена из археолошког контекста и пренета на неко друго место, она постаје покретан налаз. Управо такав пример потиче са ископавања у Винчи. У објекту 01/03 нађена је пећ са подницом која је два пута обнављана, а сачувано је и око 30% калоте. Пећ је тада затрпана јер у том тренутку није било никаквих планова везаних за њену даљу судбину (сл. 75). Најмање једну овакву пећ, направљену од глиновите земље и плеве, имала је готово свака кућа у млађим фазама насеља у Винчи. Конструкцијски, пећи су дводелни објекти. Доњи део или „подницу“ формира слој набијене глиновите земље без додатка плеве, обично постављен преко подлоге од фрагмената керамичких посуда или пљоснатог камена (често су то делови сломљених жрвњева). Калота је куполасти део пећи са отвором

Слика 75. Ортогонална фотографија објекта 01/03, са остацима пећи 01/03

185

Винча

на једној страни, чија је база спојена са подницом. Будући да скоро свака нађена пећ има по неколико суперпонираних подница, јасно је да су ови објекти обнављани, понекад и незнатно померени. Чињеница да остаци старијих подница нису уклањани, већ су преко њих наношене нове поднице, потврђује претпоставку да су људи у млађем неолиту и раном енеолиту били свесни способности одређених материјала да акумулирају топлоту. Такве пећи служиле су за грејање унутрашњости објеката и припремање хране (сл. 76). Током ископавања 2005. године испланирано је да се пећ измести са терена и да се направи њена реплика у размери 1:1. Одлучено је да се после подизања привремено смести у теренски депо, до формирања нове сталне поставке музеја на самом локалитету, која је у припреми (сл. 77, 78). Стање у коме се налазила пећ није дозвољавало озбиљније захвате на рестаурацији, неопходне за разумевање њеног оригиналног изгледа, што је било пресудно при доношењу одлуке да се изради реплика пећи, чему је претходио предлог за реконструкцију изгледа оригинала.

Слика 76. Пећ 01/03 фотографисана са западне стране, током припреме за премештање

186

праисторијска метропола

На основу сачуваног дела поднице, а у складу са правилношћу уоченом на готово свим пећима у Винчи, односно да су симетричне по дужој оси, утврђене су њене димензије и претпостављен је првобитни облик поднице. Исти принцип примењен је и код реконструкције калоте, с

Слика 77. Пећ 01/03 током преношења у депо на налазишту

тим што је због њене лошије очуваности поузданост реконструкције нешто мања (сл. 79). Насеља са вертикалном стратиграфијом, где се рушевине архитектонских структура налазе једна изнад друге, представљају компликоване археолошке контексте, на које археолози и конзерватори често имају потпуно различите погледе. Археолози настоје да што рационалније искористе време и материјална средства намењена ископавању, док конзерватори, у жељи да се налази сачувају у највећој могућој мери, инсистирају на поступцима који археолозима понекад изгледају као неоправдано опрезан и ирационалан приступ. То је проблем за који се тешко може наћи универзално решење, а једно је понуђено у оквиру идејног пројекта за Музеј неолита средњег

187

Винча

Подунавља, чије је оснивање било предвиђено програмом за формирање Археолошког парка Винча. На вишеслојним налазиштима са остацима земљане архитектуре, какво је и Винча, остаци конструктивних елемената обично су лоше очувани. Уколико објекат није горео, његово постојање можемо утврдити само по траговима темељних ровова или низова рупа за дрвене стубове, које се поклапају са положајем зидова. С друге стране, уколико је кућа уништена у пожару, због велике количине декомпонованог грађевинског материјала често се формира тзв. рушевински слој знатне дебљине. Пажљивим ископавањем, осим облика и димензија основе објекта, понекад могу да се утврде и неке димензије конструктивних елемената, наравно уколико су довољно добро очувани. Зидови су делови конструкције у које се уграђује највећа количина грађевинског материјала па, сходно томе, њихови остаци чине највећи део рушевинског слоја. Један део зидова готово увек налазимо у оригиналном положају (доњи делови зидова, при темељима), што нам даје могућност да измеримо њихову дебљину и проучимо њихову

Слика 78. Пећ 01/03 у депоу

188

праисторијска метропола

везу са подницом (сл. 80). Понекад, ако се цео зид срушио у једном тренутку и ако је рушевина недирнута, тј. ако није вршена нивелација

Слика 79. Реплика пећи 01/03

рушевинског слоја, постоји могућност да се измери и висина зида. У том случају, ширина обрушеног зидног платна једнака је висини зида пре рушења. На основу отисака скелетног дела зида, обично дрвених стубова, грања и прућа од којих је рађен плетер, утврђујемо систем градње зидова. Отисци у лепу омогућују нам да препознамо и врсту дрвета које је коришћено као грађевински материјал. У рушевинама грађевина често се налазе и остаци угљенисаних дрвених греда, које су могле бити делови хоризонталне конструкције крова. Ретко су присутни остаци других делова крова, вероватно због тога што су прављени од материјала који лако и брзо горе (нпр. слама, трска, грање). Пепео, гар и угљенисани комади дрвета, помешани са уситњеним грумењем лепа, често чине танак слој непосредно на површини пода у рушевинама

189

Винча

Слика 80. Остаци куће 03/03, фотографисани са југоисточне стране

кућа и највећим делом, врло вероватно, потичу од срушеног крова, који први сагори и пада директно на под и кућни мобилијар. Подови винчанских кућа рађени су у више слојева (сл. 81). Да под не би пуцао и да би имао бољу термичку изолацију, на пажљиво нивелисан терен постављане су, једна до друге, хоризонталне греде (тзв. потпатосне греде), а преко њих је наношен и чврсто набијан слој глиновите земље без додатка плеве. Начин међусобног везивања елемената конструкције тешко може сигурно да се утврди. Ту се ослањамо на сличности са појединим примерима из етнологије и историје архитектуре, као и на резултате експерименталне археологије, што доноси ризик погрешних процена о нивоу знања и умешности неолитских неимара. Ограничења која им се приписују обично се везују за сировине од којих су прављени алати и за материјале који су употребљавани као везива. У Винчи се може

190

праисторијска метропола

пратити еволуција вештине грађења јер су куће временом бивале све веће, правилнијих основа, са више просторија. Тако дужина неких кућа у најмлађем грађевинском хоризонту износи више од 10 m, а дебљина појединих зидова прелази 50 cm. Археолошко истраживање свих рушевина архитектонских објеката на вишеслојним неолитским локалитетима, без обзира на методологију која се примењује, подразумева уклањање порушених делова конструкције, документовање изгледа и положаја дислоцираних конструктивних елемената и, уколико је то могуће, препознавање њиховог места у оквиру грађевине пре рушења. Предмети нађени испод порушених делова објеката имају посебну вредност за археологе јер се сматра да припадају тзв. „затвореном археолошком контексту“. Другим речима, могу се сместити у оригинални контекст који припада објекту пре рушења. Уколико може да се одреди оригинални положај поје-

Слика 81. Софтверски моделована реконструкција детаља пода куће у Винчи

191

Винча

диних предмета, добија се додатна могућност за анализу организације стамбеног простора и активности у оквиру тог објекта. Драгоцени су и остаци намирница биљног и животињског порекла, који се налазе непосредно на поду куће. Што више горе наведених података прикупимо и документујемо, имаћемо бољу полазну основу за анализе усмерене ка реконструкцији изгледа, величине и конструкције грађевине. Нешто тежи задатак је функционална анализа, која разјашњава намену објеката и појединих простора унутар њих, јер се реконструисање оригиналног контекста односи само на време непосредно пре њиховог уништења. Скоро све грађевине чији су остаци довољно добро сачувани за анализу страдале су у пожарима. О узроцима пожара доста је говорено и писано; постоје различите теорије, од оних које афирмишу идеју да су грађевине намерно паљене, до мишљења да су то трагови агресије припадника других култура. Нећемо дубље залазити у та питања, али мислимо да је важно да се за сваки поједини објекат, уколико је то могуће, утврди узрок прекида његовог постојања као активне јединице у оквиру насеља. То је врло тешко уколико се анализом не обухвате шири контексти, тачније међусобни односи већег броја објеката, који се нужно морају посматрати у хоризонталној и вертикалној равни.

Кућа 01/06 Када се заврши подизање дислоцираних делова грађевине и предмета нађених у или испод рушевинског слоја тог објекта, обично на првобитном месту остају необрушени делови зидова, подница и мање или више оштећене пећи. Пример за то је кућа 01/06, која је истраживана током 2006. и 2007. године и чије ископавање није окончано (сл. 82). Кућа је правоугаоног облика, оријентације север–југ, са малим одступањем према истоку, просечне ширине 4,5 m. Њена јужна граница још није утврђена, а до сада је истражена у дужини од око 7 m. Са два преградна зида у правцу исток–запад објекат је подељен на три просторије: северну, централну и јужну. Северна просторија широка је

192

праисторијска метропола

Слика 82. Ортогонална фотографија основе куће 01/06

1–1,2 m, централна око 2,5 m, док за јужну просторију немамо поуздане димензије. Није сигурно ни да ли се, како тренутно изгледа, јужно од централне налазила само једна просторија. У централној и јужној просторији била је по једна пећ. Пећ у средишњој просторији добро је очувана, док је пећ у јужној просторији по средини пресечена у правцу исток–запад, и то ровом млађег објекта, укопаним у подницу пећи, који је уништио калоту. Млађи објекат потпуно је разорио југоисточни део куће 01/06. У јужној просторији нађен је жрвањ, који се састоји од абразивне камене плоче узидане у припремљену конструкцију од глиновите земље са додатком плеве (сл. 83; Тасић, Ђуричић и Лазаревић

193

Винча

Слика 83. Жрвањ из куће 01/06, након рестаурације

194

праисторијска метропола

2007). Жрвањ је подигнут у блоку, извршена је његова рестаурација и као експонат биће изложен у музејској поставци на локалитету у Винчи. Још једна слична структура нађена је у централној просторији, а њена рестаурација је у току. Када се у анализу стамбеног објекта укључе простор куће и његова организација, структуре које представљају статичне делове ентеријера (пећи, жрвњеви), конструктивни елементи грађевине које успевамо да идентификујемо током ископавања, као и предмети нађени у затвореним целинама (посуде различите намене, алатке), резултати археометријских анализа узорака прикупљених током истраживања рушевине, добија се основа за одређивање намене објекта и његову реконструкцију. Као што је поменуто, за свеобухватно проучавање и боље схватање живота људи који су користили те објекте, неопходно је узети у обзир резултате истраживања непосредне околине, пре свега структура у непосредној близини. На простору који покрива винчанска култура, кућа 01/06 спада у добро очуване грађевине из тог периода. Скоро цела платна зидова леже преко добро очуваног пода, који је правилно испуцао и наговештава постојање потпатосних греда. На основу пресека, анализом отисака стубова и прућа, може се закључити да су спољашњи зидови рађени у техници плетера и лепа. Преградни зидови тањи су од спољашњих, а у лепу северног зида налазимо отиске само стубова, што наводи на закључак да у овом случају није било плетера. Чини се да зид са оваквом конструкцијом не би био довољно стабилан. То отвара простор за идеју да је зид при врху био спојен са северним спољним зидом неком хоризонталном везом, која конструкцијски може да буде плоча. У односу на северну просторију, она би имала функцију плафона, док би из централне просторије могла да се користи као висока платформа. Нема материјалних доказа за потврду ове идеје. Једно од могућих објашњења јесте да је платформа била од материјала који су изгорели у пожару (нпр. комбинација гредица и плетера). Не може се тачно одредити место на коме се налазио улаз у објекат, нити

195

Винча

тврдити да је постојала директна комуникација између просторија, иако се то може претпоставити. На северном преградном зиду, удаљени 1,2 m од западног зида, уочени су, у дужини од 1 m, трагови горења на веома високој температури. Очувана висина зида овде износи само неколико центиметара. Чињеница да је на том месту температура била висока може да се објасни струјањем ваздуха кроз отвор у зиду (врата), које је снабдевало пламен већом количином кисеоника. На јужном преградном зиду, у близини пећи, налази се прекид дугачак око 0,6 m, што је могао бити пролаз између јужне и централне просторије. Релативно добро очувана кућа 01/06 пример је објекта који може да се прилагоди потребама презентације налазишта. У зависности од избора стратегије за презентацију, која мора да буде део опште стратегије истраживања, такве грађевине могу да се изместе, пошто се истраже, или да послуже као извор података за израду модела неолитске куће. Одлука да се за потребе изложбе поводом стогодишњице истраживања у Винчи изради модел винчанске куће инспирисана је идејом да се, у циљу популаризације археологије, широј јавности прикажу резултати једног сегмента истраживања, и то на једноставан и разумљив начин. Израда виртуелног модела (сл. 84) претходила је и олакшала конструисање физичког модела, чији је изглед прилагођен потребама простора и кретању посетилаца.

Музеј на локалитету – оптимално решење за надзор и одржавање налазишта Теренска археолошка истраживања одређене површине вишеслојних насеља завршавају се када се доспе до геолошких слојева који су непосредно претходили изградњи првих објеката. То, између осталог, значи да ће, пре или касније, сваки траг људског постојања бити уклоњен, осим најстаријег слоја који је уједно и ниво на коме је насеље основано. У оквиру планирања археолошких истраживања током друге половине седамдесетих година прошлог века, под покровитељством Одбора за археолошка истраживања у Винчи, усвојен

196

праисторијска метропола

Слика 84. Софтверски моделована реконструкција ентеријера куће 01/06

197

Винча

је концепт за формирање Археолошког парка Винча. Планирано је да садржи неколико целина: Музеј неолита средњег Подунавља, међународни археолошки центар, радионице, лабораторије, депое, слободне површине парка (Стојановић 1984). Идејно решење за овај амбициозни пројекат дело је архитекте Братислава Стојановића. Овом приликом обратићемо пажњу на концепт дела музеја на локалитету који је аутор назвао „налазиште као трајни експонат“. За Музеј у Винчи Стојановић каже да је: ... делимично „архитектонска опна“ која штити и презентује налазиште као трајни експонат, обухватајући његов физички оквир и заштиту, а делимично врста класичног музеја у коме су изложени предмети (Стојановић 1984: 103). Као решење проблема који ствара вертикална стратиграфија у Винчи предложио је да се сачува и изложи целокупан вертикални профил културних слојева. За објекте који се истражују предвиђено је да постану експонати и да се врате на места на којима су откривени. Овај концепт, иако и данас делује модерно, није реализован. Намећу се, међутим, нека питања која би у будућности могла да омогуће израду пројекта, са више изгледа да се оствари. Пројекат дислокације пећи, реализован у јесен 2005. године, указао је на проблеме који морају да се реше на одговарајући начин како би идеја о измештању објеката – експоната била остварива. За привремено депоновање измештених објеката неопходан је довољно велики затворен простор, у коме се могу контролисати микроклиматски услови; уједно, било би добро да простор буде отворен за посетиоце јер се чини да ће доста времена проћи до враћања објеката – експоната на њихово оригинално место. Без употребе механизације овакви подухвати су тежак и опасан физички посао. Да би се пећ пренела у депо било је потребно ангажовање двадесетак људи, а за њено подизање на висину од око 2 m, што је било неопходно како би се изнела са истраживане површине, направљена је посебна рампа (сл. 77). Уколико би конструкција која покрива ископ, а за коју је предвиђено да се постави по завршетку

198

праисторијска метропола

Слика 85. Аероснимак налазишта у Винчи и његове околине

199

Винча

Слика 86. Идејно решење Властимира Гаврика за реконструкцију винчанске куће

200

праисторијска метропола

ископавања, била модификована и израђена ускоро, могла би да се употреби и за постављање система дизалица намењених измештању објеката. Корисно би било одређивање простора за смештај модела објеката израђених у природној величини, а који би се користио за различите догађаје и акције са циљем популаризације археологије и прилагођавања образовних садржаја посетиоцима локалитета. Осим тога, објекти који су измештени са терена, модели објеката, као и предмети који су подвргнути конзерваторском третману морају дуготрајно да се надгледају, што спада у мере континуиране конзервације. С обзиром на то да је локалитет у Винчи перманентно отворен за публику, потребно је да се обезбеди трајни конзерваторски надзор и над самим налазиштем. То се лакше постиже када се једна установа брине о оба аспекта. Требало би, ако је могуће, оформити музеј у близини локалитета. Најважнији и највреднији налази могу и требало би да буду и даље изложени у матичном музеју, али постоје многе административне и едукативне предности музеја на локалитету: конзервација налаза и налазишта је централизована под једним кровом, а налазе депоноване и изложене у музеју посетиоци могу много лакше да повежу са њиховим изворним контекстом.

201

Милорад Игњатовић

Каталог

Винча

1. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 8,75 (9,25) m, јама Z Печена глина; висина 9,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 852 Стубасто обликована мушка фигурина. Глава није издвојена из основне масе, а на округлом лицу налазе се пластично моделован нос и очи приказане угластим урезима. Потиљак је купаст, а гениталије и глутеи пластично су моделовани. Објављено: Васић 1936б: 8, сл. 22 а-c; Бабовић 1984б: кат. 159.

2. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,3 m Печена глина; висина 6,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1650 Сумарно обликована женска фигурина, благо повијена унапред. На троугаоном лицу налазе се пластично моделован нос и урезане бадемасте очи. Дојке су пластично назначене и асиметрично постављене, а руке су у облику патрљака. Дуж леђа је моделована линија кичменог стуба. Није објављено

3. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, јама о9,2 Печена глина; висина 6,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 859 Невешто моделована женска фигурина. Нос, патрљци руку и дојке пластично су назначени налепцима готово једнаких димензија и облика. Очи су приказане урезаним линијама које се протежу и преко носа. Наглашени глутеи имају облик хоризонталног испупчења. Објављено: Васић 1936а: 27, сл. 47; Васић 1936б: 9, сл. 30 а-c. 204

праисторијска метропола

4. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930–1931, дубина 7,8 m Печена глина; висина 3,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1305 Стубасто обликована фигурина код које су из основне масе издвојени једино патрљци руку. Глава има заравњено теме, нос је пластично моделован, а очи су у виду јамичастих удубљења. Објављено: Васић 1936а: 94, сл. 183 а-b.

5. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,9 m Печена глина; висина 5,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1244 Фигурина са атрибутима оба пола (хермафродит). Глава није издвојена из основне масе, а на њој су наглашени пластично моделован нос и урезане бадемасте очи. Осим руку у облику кратких патрљака, на телу су пластичним налепцима приказане дојке, пупак, мушке гениталије и глутеи. Објављено: Васић 1932: 55, сл. 108; Васић 1936б: 133, сл. 576 а-c; Бабовић 1984б: кат. 164.

6. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, ров Q Печена глина; висина 5,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 853 Мушка фигурина ваљкастог тела. Глава није издвојена из основне масе. На лицу је пластично приказан нос, док су очи назначене угластим урезаним линијама. Теме је у облику кресте, док су руке у облику кратких патрљака Гениталије су пластично моделоване. Објављено: Васић 1936б: 8, сл. 23 а-c.

205

Винча

7. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 7,7 m Печена глина; висина 4,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1306 Глава и врат фигурине необичног облика. Пљосната глава налази се на дугачком цилиндричном врату. Нос је извучен у виду кљуна, а очи су приказане троугаоним урезима. Потиљак је купасто завршен. Објављено: Васић 1936а: 94, сл. 185 а-b.

8. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, јама о9,2 Печена глина; висина 4,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 855 Сумарно моделована женска фигурина, са траговима беле и црвене боје. На лицу се налази само пластично моделован нос. Руке су извучене из основне масе у виду кратких патрљака, а дојке су накнадно налепљене. Бокови и трбух истакнути су сочивастим налепцима (појас?), док су глутеи веома наглашени моделовањем. Објављено: Васић 1936а: 27, сл. 46; Васић 1936б: 9, сл. 26 а-c.

9. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 6 (7,8) m Печена глина; висина 11,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 948 Доњи део женске фигурине елиптичног пресека. Дојке, глутеи и ноге наглашени су моделовањем. Четири аплицирана кружна медаљона, повезана урезаним линијама, представљају појас. Објављено: Васић 1936б: 19, сл. 131 а-c.

206

праисторијска метропола

10. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 3,5 (5,3) m Печена глина; висина 15,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1060 Стубасто обликована женска фигурина са раширеним патрљцима руку. На петоугаоном лицу у виду маске пластично су моделовани нос и очи, док су широм отворена уста приказана овалним удубљењем. Дискретним моделовањем назначене су дојке, препоне и глутеи. Објављено: Васић 1936б: 54, сл. 301 а-c.

11. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 7 (7,5) m Печена глина; висина 3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 957 Глава и врат фигурине са петоугаоним лицем у облику маске. Нос и очи пластично су моделовани. Очи су оивичене дубоким урезаним линијама, док су зенице приказане кратким урезима. Објављено: Васић 1936б: 20, сл. 140 а-c.

12. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 7,8 m Печена глина; висина 6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 946 Глава, врат и део трупа фигурине углачане површине, са траговима црвене боје. На петоугаоном лицу у облику маске пластично су приказани нос и очи, које су оивичене дубоким урезаним линијама. Зенице су означене кратким урезима. На темену су се налазила два купаста испупчења, а патрљци руку били су перфорирани. Објављено: Васић 1932: 17, сл. 22; Васић 1936б: 18, сл. 129 а-c. 207

Винча

13. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 6,1 (6,6) m Печена глина; висина 4,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1229 Фигурина са две главе (сијамски близанци?) и тзв. птичјим лицима, на којима се налазе само пластично моделовани носеви. Тело је пљоснато, са рукама у облику патрљака. На предњој страни украшено је дубоким угластим урезима, док се на задњој страни налази урез у облику слова Х. Објављено: Васић 1936а: 154, сл. 323; Васић 1936б: 119, сл. 549 а-c; Бабовић 1984б: кат. 170.

14. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,0 m Печена глина; висина 5,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1254 Фигурина са веома наглашеним трбухом (трудница?). Нос је пластично моделован, док су очи урезане. Заравњено теме је перфорирано. На стубастом телу издвајају се веома кратки патрљци руку и наглашени глутеи. Објављено: Васић 1936а: 151, сл. 317; Васић 1936б: 135, сл. 588 а-c.

15. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,8 (6,6) m Печена глина; висина 5,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1401 Горњи део фигурине са веома наглашеним стомаком (трудница?) и глутеима. На лицу се налазе пластично моделован нос и урезане бадемасте очи. Руке у облику кратких патрљака извучене су из основне масе. Није објављено

208

праисторијска метропола

16. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 8,3 (8,8) m Печена глина; висина 3,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 898 Глава и врат фигурине са траговима црвене боје. На заобљеном, готово округлом лицу налазе се пластично моделован нос и угласте урезане очи. Теме је купасто завршено. Објављено: Васић 1936б: 14, сл. 77 а-c.

17. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 7 (7,5) m Печена глина; висина 5,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1237 Сумарно моделована фигурина стубастог облика. На лицу је пластично моделован нос, а издужено теме је у виду купе. Глутеи су веома наглашени. Објављено: Васић 1936б: 127, сл. 561 а-c.

18. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,6 m Печена глина; висина 6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1238 Мушка фигурина ваљкастог тела, са рукама у облику кратких патрљака и аплицираним гениталијама. На лицу се налазе пластично моделован нос и урезане бадемасте очи. Урезаним линијама на купастом темену приказана је коса. Објављено: Васић 1936б: 127, сл. 563 а-c; Бабовић 1984б: кат. 165.

209

Винча

19. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 7,7 m Печена глина; висина 4,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 951 Глава и врат фигурине са издуженим петоугаоним лицем у облику маске. Очи и нос пластично су моделовани. Теме је веома издужено и повијено уназад. Објављено: Васић 1936б: 20, сл. 134 а-c.

20. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 8,4 m Печена глина; висина 6,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 886 Глава заобљеног темена и врат фигурине. На подигнутом лицу налазе се пластично моделован нос и угласто урезане очи. Објављено: Васић 1936б, 13, сл. 62 а-c.

21. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 8,1 m Печена глина; висина 8,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 922 Сумарно моделована стубаста фигурина. Из основне масе издвојени су само патрљци руку. На троугаоном лицу пластично је моделован нос, док су очи угласто урезане. Објављено: Васић 1936б: 16, сл. 103 а-c.

210

праисторијска метропола

22. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 8,4 m Печена глина; висина 12,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 885 Женска фигурина рашчлањене форме, тзв. кикладски идол. На троугаоном лицу налазе се пластично моделован нос и угласто урезане очи. Раширене руке обликоване су у виду патрљака. Дојке, пупак и колена представљени су пластичним налепцима, док су бокови, глутеи и ноге моделовани. Објављено: Васић 1932: 44, сл. 92; Васић 1936б: 13, сл. 61 а-c; Бабовић 1984б: кат. 160.

23. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,3 m Печена глина; висина 6,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 995 Женска фигурина ваљкастог тела, са траговима црвене боје. На троугаоном лицу пластично је моделован нос, а бадемасте очи су урезане. Коса је представљена дугачким урезима. Осим кратких патрљака руку, пластично су моделоване дојке и глутеи. Објављено: Васић 1936б: 32, сл. 195 а-c.

24. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,8 (6,3) m Печена глина; висина 4,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 994 Фигурина ваљкастог облика, са кратким патрљцима руку. На троугаоном лицу пластично је моделован нос, док су очи представљене дубоким убодима. На темену и потиљку урезима је приказана коса. Објављено: Васић 1936б: 31, сл. 194 а-c.

211

Винча

25. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,2 m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1001 Фигурина стубастог тела, са рукама у виду перфорираних патрљака. На петоугаоном лицу пластично је моделован нос, док су троугаоне очи назначене урезима. Дугачким урезима на потиљку и леђима представљена је коса, а моделовањем основне масе истакнути су стомак и глутеи. Објављено: Васић 1936б: 34, сл. 205 а-c.

26. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,4/6,3 m Печена глина; висина 10,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 993 Стубаста женска фигурина са траговима црвене боје. На петоугаоном лицу пластично је представљен нос, док су очи изведене троугаоним урезима. Дугачка коса, која пада на рамена и спушта се низ леђа, приказана је урезима. Дојке и глутеи пластично су моделовани, док је пупак назначен коничном јамицом. Патрљци руку вертикално су перфорирани. Објављено: Васић 1936б: 31, сл. 193 а-c.

27. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,7 m Печена глина; висина 4,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1494 Минијатурна фигурина која се састоји само од главе и кратког цилиндричног врата. На троугаоном лицу пластично је моделован нос. Потиљак је заравњен, а на високом профилисаном темену налази се седам перфорација. Објављено: Васић 1936а, 95, сл. 189 а-б.

212

праисторијска метропола

28. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,5 (6,1) m Печена глина; висина 4,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1616 Стубаста фигурина са патрљцима руку извученим из основне масе. На петоугаоном лицу пластично је моделован нос, док су очи приказане двоструким хоризонталним зарезима. Урезаним линијама представљена је дуга коса, која се спушта низ леђа и пада на груди. Није објављено

29. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 6,6 (7,1) m Печена глина; висина 4,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 964 Глава и врат фигурине са троугаоним лицем. Нос је пластично моделован, док су очи урезане, и то десно у виду квадрата, а лево у облику троугла. Уста су приказана лучним урезом. Поред левог ока сачувана је апликација са урезима. Потиљак је заобљен, а на прелому врата налази се перфорација дубока 3,5 cm, која је вероватно служила за повезивање главе и трупа. Објављено: Васић 1936а: 143, сл. 300; Васић 1936б: 22, сл. 150.

30. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 7,6 m Печена глина; висина 6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 953 Глава и врат фигурине са петоугаоним лицем, на коме се налазе пластично моделован нос и очи назначене дубоким хоризонталним урезима. Лучним урезаним линијама на десној страни равног темена и заобљеног потиљка приказана је коса. Објављено: Васић 1936б: 20, сл. 136 а-c.

213

Винча

31. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,91 m Печена глина; висина 7,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1208 Фигурина у седећем положају на постољу, са траговима црвеног премаза. На троугаоном лицу у виду маске пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Руке су савијене у лактовима, са шакама положеним на груди. Објављено: Васић 1936а: 149, сл. 311; Васић 1936б: 109, сл. 518 а-c; Бабовић 1984б: кат. 171.

32. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,7 (7,5) m Печена глина; висина 9,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 956 Глава и врат фигурине са траговима црвене боје на ушима, заобљеном темену и потиљку. На петоугаоном лицу у облику маске пластично су моделовани нос и бадемасте очи, док су уста приказана кружним удубљењем. Објављено: Васић 1936б: 20, сл. 139 а-c; Бабовић 1984б: кат. 172.

33. Антропоморфна фигурина Ископавања 1908–1924. Печена глина; висина 8,6 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1471 Глава велике фигурине, са лицем у облику маске. Нос и бадемасте очи пластично су моделовани, док су уста представљена јамичастим удубљењем. Иза маске приказане су уши. Теме и потиљак су заобљени. Није објављено

214

праисторијска метропола

34. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 7 (7,5) m Печена глина; висина 11,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 958 Глава, врат и горњи део тела фигурине углачане површине. На телу овалног попречног пресека налазе се пластично моделоване дојке и патрљци руку са по две перфорације. Троугаоно лице подигнуто је увис. На њему је пластично моделован нос, испод кога су лучно урезане дугачке очи. Перфорације су изведене на оштро профилисаном темену и рукама. Објављено: Васић 1936б: 20, сл. 141 а-c.

35. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 8 m Печена глина; висина 5,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 929 Глава и врат фигурине са скоро округлим лицем, на коме су пластично моделовани нос и очи. Потиљак је заобљен. На лицу се запажају трагови алатке којом је површина фигурине финално обрађена. Објављено: Васић 1936б: 16, сл. 110 а-c.

36. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,6 (7,4) m Печена глина; висина 7,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 962 Глава и врат фигурине углачане површине, са траговима црвене боје. Нос и очи пластично су приказани на троугаоном лицу. Потиљак је заобљен. Објављено: Васић 1936б: 22, сл. 147 а-c.

215

Винча

37. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,3 m Печена глина; висина 7,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 997 Глава и врат фигурине углачане површине. На троугаоном лицу у облику маске пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Потиљак је заобљен. Објављено: Васић 1936б: 32, сл. 198 а-c.

38. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 6,2 (6,7) m Печена глина; висина 4,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 974 Глава и врат фигурине са троугаоним лицем. Нос је пластично моделован, док су очи наглашене угластим урезима. Чело и очи покривени су густим косим урезима (коса?). Објављено: Васић 1936б: 26, сл. 166 а-c.

39. Антропоморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 7,0 (7,5) m Печена глина; висина 7,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 959 Глава, врат и патрљак десне руке фигурине углачане површине. На петоугаоном лицу пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Хоризонтално извучено теме оштро је профилисано, док је потиљак заравњен. Објављено: Васић 1936б: 21, сл. 142 а-c.

216

праисторијска метропола

40. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,5 m Печена глина; висина 6,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1611 Глава, врат и горњи део фигурине са углачаном површином. На петоугаоном лицу пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Широко теме повијено је надоле, а потиљак је заравњен. Није објављено

41. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,1 m Печена глина; висина 6,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1077 Глава и врат фигурине полиране површине. На петоугаоном лицу, у маниру портретне уметности, пластично су моделоване очи, надочни луци и нос. На удубљеном темену налазе се три перфорације. Објављено: Васић 1936б: 60, сл. 325 а-c; Бабовић 1984б: кат. 173.

42. Куротрофна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,5 m Печена глина; висина 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1231 Део фигурине која вероватно приказује мајку и дете. Петоугаона лица одликују се пластично моделованим носевима и крупним урезаним очима. На фигури мајке уочавају се трагови црвене боје, чело украшено вертикалним урезима, а испод врата двоструки V изрез. Објављено: Васић 1936б: 120, сл. 551 а-c; Бабовић 1984б: кат. 178. 217

Винча

43. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,6 m Печена глина; висина 3,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1104 Глава и врат фигурине са петоугаоним лицем. Осим крупних бадемастих очију изведених урезивањем, на лицу доминира пластично изражен кукасти нос, чија контура у профилу прелази у чело без прелома. Објављено: Васић 1936б: 68, сл. 364 а-c.

44. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,5 m Печена глина; висина 4,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1111 Глава и врат фигурине углачане површине. На петоугаоном лицу налазе се крупне бадемасте очи изведене урезивањем и пластично моделован кукасти нос. На врату је урезан двоструки V изрез. Објављено: Васић 1936б: 70, сл. 374 а-c.

45. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4 m Печена глина; висина 6,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1148 Глава и врат фигурине углачане површине, са очуваним траговима црвене боје. На петоугаоном лицу пластично је моделован нос, а крупне очи су урезане. Чело је украшено криволинијским урезима. Испод и изнад спољашњих углова очију, као и на конкавном темену налазе се перфорације. Објављено: Васић 1936б: 81, сл. 425 а-c. 218

праисторијска метропола

46. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,5 (6,3) m Печена глина; висина 9,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1454 Фигурина стубастог тела, са раширеним рукама у виду патрљака. На петоугаоном лицу налазе се пластично моделован нос и троугаоне урезане очи. Потиљак је заобљен. Није објављено

47. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,3 (4,8) m Печена глина; висина 5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1090 Глава и врат фигурине углачане површине. На петоугаоном лицу у облику маске налазе се пластично моделован нос и крупне урезане очи. Чело је украшено урезаним орнаментом. Перфорације су изведене на челу, испод спољашњих углова очију и на профилисаном темену. Објављено: Васић 1936б: 63, сл. 344 а-c.

48. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,7 m Печена глина; висина 4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1097 Глава фигурине углачане површине, са остацима црвене боје изнад очију и на темену. На петоугаоном лицу пластично су моделовани дугачак нос и бадемасте очи, које су наглашене урезима. Чело и образи украшени су вертикалним и косим урезима. На удубљеном темену су три перфорације. Објављено: Васић 1936б: 67, сл. 355 а-c. 219

Винча

49. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 7,7 m Печена глина; висина 7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 950 Глава и врат фигурине углачане површине, са очуваним траговима црвене боје. На петоугаоном лицу пластично су моделовани нос и крупне бадемасте очи наглашене урезима. Изнад чела, на пљоснатом и готово вертикалном темену, налазе се три перфорације. Објављено: Васић 1936б: 19, сл.133 а-c; Бабовић 1984б: кат.162.

50. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,3 m Печена глина; висина 5,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1130 Глава и врат фигурине углачане површине. На троугаоном лицу нос је пластично моделован, а очи су урезане. Чело је украшено криволинијским урезима, а у угловима чела и на наглашено профилисаном потиљку налазе се перфорације. Објављено: Васић 1936б: 73, сл. 397 а-c.

51. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,2 m Печена глина; висина 7,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1139 Глава и врат фигурине полиране површине. На шестоугаоном лицу доминирају крупне урезане очи и дугачак, пластично моделован нос. Чело и образи украшени су урезаним линијама. Перфорације се налазе испод и изнад очију, као и на конкавном темену. Објављено: Васић 1936б: 77, сл. 410 а-c. 220

праисторијска метропола

52. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,7 (5,2) m Печена глина; висина 6,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1073 Глава и врат фигурине са лицем петоугаоне форме, на коме су урезаним линијама приказане крупне очи са трепавицама. Нос је истакнут и танак, а чело је украшено урезаним линијама. На врату се налазе остаци црвене боје. Објављено: Васић 1936б: 58, сл. 317 а-c.

53. Рељеф Ископавања 1929, дубина 4,7 m Печена глина; димензије: 9,1 x 14,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1233 Рељеф на коме је представљена жена у лежећем положају, која у наручју држи дете. На петоугаоним лицима пластично су моделовани носеви, док су очи урезане. Детаљи одеће приказани су урезивањем. Површина на којој фигуре леже вероватно представља део постеље. Објављено: Васић 1936а: 152, сл. 322; Васић 1936б: 121, сл. 556 а, b; Бабовић 1984б: кат. 177.

54. Lady of Vinča Ископавања 1929, дубина 4,8 m Печена глина; висина 13,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1222 Фигурина жене која седи на постољу. На петоугаоном лицу налазе се пластично моделован дугачак нос и крупне урезане очи. Десна рука савијена је у лакту и положена на дојку. Одећа са V изрезом приказана је урезаним, наизменично црно полираним и црвено бојеним тракама. Перфорације се налазе на лицу, темену и рукама. Објављено: Васић 1932: сл. 41; Васић 1936б: 113, сл. 539 а-c; Бабовић 1984б: кат. 179. 221

Винча

55. Видовданка Ископавања 1930, дубина 6,2 m Печена глина; висина 30,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 999 Женска фигурина полиране површине, са траговима црвене боје. На петоугаоном лицу у облику маске доминирају пластично моделован нос и бадемасте очи. Теме и потиљак су заобљени. На фино обликованом телу истичу се заобљени трбух, са пупком који је назначен убодом, и глутеи. Објављено: Васић 1936б: 33, сл. 203 а-c; Бабовић 1984б: кат. 169.

56. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,2 m Печена глина; висина 10,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1126 Горњи део фигурине углачане површине. На петоугаоном лицу налазе се издужен пластични нос и урезане очи. Чело је орнаментисано косим урезаним линијама. Руке су савијене у лактовима, а шаке су положене на стомак. Рамена су украшена урезаним спиралама. Испод спољашњих углова очију и на профилисаном темену налазе се перфорације. Објављено: Васић 1936б: 73, сл. 393 а-c; Бабовић 1984б: кат. 180.

57. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,1 (4,6) m Печена глина; висина 7,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1107 Женска фигурина углачане површине, чија глава није сачувана. Перфориране руке савијене су у лактовима, док су шаке положене на стомак. Моделовањем су наглашени бокови, препоне, глутеи и ноге. Објављено: Васић 1936б: 69, сл. 368 а-c.

222

праисторијска метропола

58. Антропоморфна фигурина Откуп Печена глина; висина 15 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 11761 Женска фигурина рашчлањене форме. На лицу су пластично моделовани нос и очи, које су оивичене урезаним линијама. Моделовањем су наглашене препоне, глутеи и раздвојене ноге. Груди су биле налепљене, а вулва је назначена кратким урезом. Перфорације се налазе на рукама и темену. Објављено: Бабовић 1984б: кат. 185.

59. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,6 m Печена глина; висина 7,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1106 Глава, врат и горњи део тела фигурине полиране површине. Троугаоним лицем доминирају пластично моделован нос и крупне урезане очи. На челу се налази орнамент изведен урезаним линијама које су испуњене белом бојом, док су површине између њих црвено бојене. Дојке су пластично истакнуте, а руке су у облику патрљака. Урезаним линијама представљени су V изрез и наруквице. На темену, изнад спољашњих углова очију и на патрљцима руку налазе се перфорације. Објављено: Васић 1936б: 69, сл. 367 а-c.

60. Антропоморфна фигурина Ископавања 1911–1913, дубина 2,8 m Печена глина; висина 10,6 cm Народни музеј у Београду, инв.бр. 1467 Седећа фигурина на постољу. Издужен нос наглашава птичји облик петоугаоног лица са урезаним очима. На пљоснатом телу издвајају се патрљци руку, а бокови и пупак су наглашени. Одећа са V изрезом приказана је праволинијским и спиралним урезима. Перфорације се налазе на челу, профилисаном темену, рукама и боковима. Објављено: Васић 1936б: 113, сл. 541 а-c. 223

Винча 61. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 2,3/2,2 (2,8/2,7) m Печена глина; висина 12,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1228 Фигурина жене која седи на постољу, углачане површине. На петоугаоном лицу су крупне урезане очи и пластично моделован дугачки нос. Чело је украшено урезаним линијама. Руке, које недостају, биле су одвојене од тела и савијене у лактовима, а шаке су положене на стомак. Одећа са V изрезом приказана је једноставним урезаним линијама. Перфорације се налазе поред очију, у угловима чела, на профилисаном темену и на боковима. Објављено: Васић 1936б: 115, сл. 548 а-c.

62. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 3,9 (4,4) m Печена глина; висина 7,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1220 Фигурина жене која седи на постољу. На трупу са пластично моделованим дојкама и наглашеним боковима, једноставним вертикалним урезима приказана је одећа са V изрезом. Бокови и руке су перфорирани. На украшеном постољу урезима су назначени и ножни прсти фигурине. Објављено: Васић 1936б: 112, сл. 535 а-c.

63. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,9 (5,4) m Печена глина; висина 10,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1211 Фигурина жене која седи на постољу, углачане површине. Лице је петоугаоно, са пластично моделованим носом и урезаним очима. Руке су у облику патрљака. На телу сa пластично моделованим дојкама и боковима, V изрез представља једини детаљ одеће. Патрљци руку, спољашњи углови очију и хоризонтално извучено теме су перфорирани. Објављено: Васић 1936б: 110, сл. 522 а-c. 224

праисторијска метропола

64. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,1 (5,6) m Печена глина; висина 6,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1049 Глава, врат и део трупа фигурине са лицем петоугаоне форме, на коме доминирају бадемасте очи назначене двоструким урезаним линијама. Уста су представљена малим јамичастим убодом, а коса урезаним линијама. Потиљак је заобљен. Објављено: Васић 1936б: 47, сл. 275 а-c.

65. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,1 m Печена глина; висина 7,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1197 Седећа женска фигурина углачане површине. Руке су савијене у лактовима, са шакама положеним на стомак, док су ноге савијене у коленима и подвијене. Дојке су пластично моделоване, а одећа је приказана урезивањем, и то горњи део вертикалним линијама и V изрезом, а доњи део тракама испуњеним убодима. Објављено: Васић 1936а: 149, сл. 313; Васић 1936б: 105, сл. 499 а-c; Бабовић 1984б: кат. 174.

66. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 6 m Печена глина; висина 7,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1146 Доњи део фигурине ваљкастог облика и углачане површине. Моделовањем су наглашени бокови, глутеи и стопала. Одећа је приказана урезивањем, и то вертикалним линијама, тракама испуњеним убодима и снопом хоризонталних линија. Објављено: Васић 1936а: 55, сл. 95; Васић 1936б: 79, сл. 422 а-c.

225

Винча

67. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,2 (4,7) m Печена глина; висина 5,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1200 Седећа женска фигурина са подвијеним ногама. На ваљкастом телу, са рукама вероватно у облику патрљака, налазе се пластично наглашене дојке и конично испупчење на леђима (грба?). Одећа је приказана једноставним вертикалним и хоризонталним урезима. Објављено: Васић 1936б: 105, сл. 503 а-c.

68. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 7,8 m Печена глина; висина 13,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 947 Женска фигуринa полиране површине, чија глава није сачувана. Осим пластичних дојки, моделовањем су наглашени бокови, глутеи, ноге и колена. Читава површина фигурине украшена је плитким канелурама, којима је вероватно представљена танка хаљина припијена уз тело. На патрљцима руку и између потколеница налазе се перфорације. Објављено: Васић 1932: 44, сл. 93; Васић 1936а: 142, сл. 297; Васић 1936б: 18, сл. 130 а-c.

69. Антропоморфна фигурина Ископавања 1908–1913. Печена глина; висина 14,3 cm Народни музеј у Београду, инв.бр. 4380 Женска фигурина са петоугаоним лицем на коме је пластично моделован нос, а очи су урезане. Бокови и глутеи наглашено су моделовани, док су дојке налепљене. Дугачка одећа приказана је меандрастим и спиралним урезаним тракама, које су испуњене убодима. Није објављено 226

праисторијска метропола

70. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,9 m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 971 Доњи део фигурине са траговима црвене боје. Моделовањем су наглашени трбух, глутеи и бутине. Појас је приказан аплицираним кружним и сочивастим медаљонима. Објављено: Васић 1932: 45, сл. 96; Васић 1936б: 24, сл. 158 а-c.

71. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,5 m Печена глина; висина 6,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1054 Доњи део фигурине овалног пресека и углачане површине. Глутеи су наглашено моделовани. Дугачка сукња приказана је на предњој страни косим урезаним линијама и убодима, а на задњој страни урезаним троугловима и меандрима. Објављено: Васић 1936б: 50, сл. 286 а-c.

72. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 2,7 (4,5) m Печена глина; висина 6,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1116 Доњи део фигурине овалног пресека и углачане површине, са траговима црвене боје. Моделовањем су наглашени трбух и глутеи, а урезаним линијама приказана је сукња. Објављено: Васић 1936б: 70, сл. 379 а-c.

227

Винча

73. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,3 m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1135 Женска фигурина углачане површине, без сачуване главе. Осим дојки, моделовањем су наглашени бокови и глутеи. Одећа је приказана једноставним урезима. Објављено: Васић 1936б: 74, сл. 403 а-c.

74. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4 m Печена глина; висина 6,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1149 Фигурина стубасте форме и углачане површине, без сачуване главе. Моделовањем су назначени бокови и глутеи. Патрљци руку су перфорирани. На грудима се налази урезан V изрез, а кратка сукња приказана је хоризонталном урезаном траком, која је испуњена косим урезима. Објављено: Васић 1936б: 81, сл. 427 а-c.

75. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,1 (5,6) m Печена глина; висина 8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1671 Фигурина стубасте форме и углачане површине, без сачуване главе. Патрљци руку су перфорирани. Одећа је приказана вертикалним урезаним тракама, које су испуњене убодима. Није објављено

228

праисторијска метропола

76. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,7 m Печена глина; висина 10,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 976 Женска фигурина углачане површине, са траговима црвене боје, чија глава није сачувана. Руке су у виду кратких патрљака, а дојке и глутеи су наглашени. Одећа је приказана сноповима урезаних линија. Објављено: Васић 1932: 121, сл. 142; Васић 1936б: 26, сл. 168 а-c.

77. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,1 m Печена глина; висина 8,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1079 Фигурина углачане површине, чија глава није сачувана. Моделовањем су наглашени бокови и глутеи, док је пупак пластично назначен. Патрљци руку су перфорирани. Одећа је приказана урезивањем: на грудима је V изрез, а цикцак линијом представљена је кратка сукња. Објављено: Васић 1936б: 60, сл. 327 а-c.

78. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,6 m Печена глина; висина 6,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1109 Фигурина ваљкастог облика, са траговима црвене боје. Глава није сачувана. Струк, бокови и глутеи наглашени су моделовањем. Горњи део одеће приказан је двоструким V изрезом, а дугачка сукња украшена је урезаним мотивима, и то на предњој страни ромбовима, а на задњој страни спиралама. Објављено: Васић 1936б: 69, сл. 370 а-c. 229

Винча

79. Антропоморфна фигурина Случајан налаз, 1978. Печена глина; висина 3,2 cm Музеј града Београда, студијска збирка Доњи део фигурине са наглашеним боковима и глутеима. Шаке са детаљно моделованим прстима положене су на стомак. Сукња је приказана урезаним угластим линијама. Није објављено

80. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 2,6 (4,4) m Печена глина; висина 6,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1121 Доњи део фигурине са остацима црвене боје. Моделовањем су истакнути бокови и глутеи. Одећа је приказана урезаним правоугаоним пољима, испуњеним убодима или бојом. Објављено: Васић 1936б: 72, сл. 388 а-c

81. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,4 m Печена глина; висина 16,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 988 Женска фигурина углачане површине, са траговима окер боје. Глава није сачувана. Пластично су моделоване мале дојке, као и пренаглашени глутеи. Патрљци руку били су перфорирани. Сноповима урезаних линија приказана је коса, која пада низ леђа и груди. Кратка сукња са дугачком прегачом такође је представљена урезаним линијама. Објављено: Васић 1932: 122, сл. 143; Васић 1936б: 30, сл. 187 а-c; Бабовић 1984б: кат. 168. 230

праисторијска метропола

82. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,5 m Печена глина; висина 9,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1053 Фигурина углачане површине, без сачуване главе. Трбух, бокови и глутеи наглашени су моделовањем. Одећа је приказана урезивањем, и то меандрима на горњем, а вертикалним шрафираним тракама на доњем делу. Објављено: Васић 1936б: 50, сл. 285 а-c.

83. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,5 m Печена глина; висина 10,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1112 Тело фигурине овалног пресека, на коме су моделовањем наглашени струк, бокови и глутеи. Једноставним урезима приказана је одећа са V изрезом. Објављено: Васић 1936б: 70, сл. 375 а-c.

84. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,1 m Печена глина; висина 6,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1080 Доњи део фигурине углачане површине. Моделовањем су наглашени бокови и глутеи. Одећа је приказана урезаним линијама и густим убодима. Објављено: Васић 1936б: 61, сл. 329 а-c.

231

Винча

85. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 5,8 m Печена глина; висина 6,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1046 Доњи део фигурине ваљкастог облика и углачане површине, на коме су очувани трагови црвене боје. Глутеи су наглашени моделовањем, а дугачка сукња приказана је урезаним квадратима наизменично испуњеним убодима, који формирају мотив шаховског поља. Објављено: Васић 1936б: 47, сл. 271 а-c.

86. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,1 (4,6) m Печена глина; висина 8,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1818 Сумарно моделована фигурина са тзв. птичјим лицем. Перфорације се налазе на темену и патрљцима руку. Није објављено

87. Антропоморфна фигурина Ископавања 1979, Сектор II, Бл. Е III/1, кота 85,04 m Печена глина; висина 10,7 cm Музеј града Београда, инв. бр. 279 Женска фигурина са тзв. птичјим лицем и траговима црвене боје. Патрљци руку, теме и руке су перфорирани. Одећа је приказана густо урезаним угластим линијама. Није објављено

232

праисторијска метропола

88. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 2,4 (2,9) m Печена глина; висина 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1169 Женска фигурина стубасте форме, са тзв. птичјим лицем на коме је пластично моделован нос. Из масе тела издвајају се пластичне дојке и патрљци руку. Перфорације се налазе на лицу, рукама и боковима. Објављено: Васић 1936б: 92, сл. 461 а-c.

89. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 3,8 (4,3) m Печена глина; висина 8,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1134 Реалистично моделована женска фигурина углачане површине. Глава није сачувана. Осим пластично наглашених дојки, моделовањем су истакнуте препоне, глутеи, колена и стопала. Изнад леве препоне, као и на левој плећки, налепљени су кружни медаљони. Орнаментисана је вертикалним урезима који асоцирају на тканину припијену уз тело. Објављено: Васић 1936б: 74, сл. 402 а-c.

90. Антропоморфна фигурина Ископавања 1908–1924. Печена глина; висина 6,9 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1437 Женска фигурина са тзв. птичјим лицем, на коме је приказан само нос. Руке су у виду кратких патрљака, док су дојке налепљене. Мале сочивасте апликације налазе се око врата (огрлица?) и руку (наруквице?), на предњој и задњој страни тела. Није објављено

233

Винча

91. Антропоморфна фигурина Ископавања 1911–1913, дубина 2,8 m Печена глина; висина 7,7 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 20252 Фигурина са две главе (сијамски близанци?), са тзв. птичјим лицима на којима се налазе само пластично моделовани носеви. Тело је пљоснато, са рукама у облику патрљака и наглашеним боковима. Објављено: Васић 1936б: 120, сл. 552 а-c.

92. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 3,4 (3,9) m Печена глина; висина 9,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1151 Женска фигурина углачане површине, са траговима црвене боје. На тзв. птичјем лицу пластично је моделован дугачак нос. На пљоснатом телу налазе се руке у виду патрљака и моделовањем наглашене дојке и глутеи. Дугачка сукња приказана је урезаним таласастим линијама. Перфорације су изведене на лицу, профилисаном темену и рукама. Дојке и пупак наглашени су убодима. Објављено: Васић 1936б: 84, сл. 432 а-c.

93. Антропоморфна фигурина Ископавања 1912, дубина 2,5 m Печена глина; висина 15,5 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1464 Женска фигурина углачане површине. Издужен нос истиче птичји облик лица са крупним урезаним очима. Дојке и бокови наглашени су моделовањем. Око врата урезан је V изрез са сочивастом апликацијом. Дугачка сукња приказана је урезаним меандрастим линијама. На лицу, профилисаном темену и боковима налазе се перфорације. Објављено: Васић 1932: 118, сл. 141 а-c; Васић 1936б: 93, сл. 467 а-c; Бабовић 1984б: кат. 187. 234

праисторијска метропола

94. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,7 (5,2) m Печена глина; висина 10,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1070 Женска фигурина са траговима црвене боје. На лицу се налазе пластично моделован нос и урезане бадемасте очи. Нос и део чела украшени су урезаним линијама. Дојке, бокови и глутеи наглашени су моделовањем. Око врата је V изрез. Сукња је приказана урезивањем, и то на предњој страни мотивом шаховских поља, а на задњој снопом хоризонталних линија. Перфорације су изведене на лицу и рукама. Објављено: Васић 1936б: 56, сл. 313 а-c.

95. Антропоморфна фигурина Ископавања 2007, unit 1220 Печена глина; висина 6,1 cm Музеј града Београда, ЕDМ V 525 Једноставно моделована фигурина са птичјим лицем, на коме се налази само пластично моделован нос. Украшена је белим сликаним тракама, и то косим на предњој, а хоризонталним на задњој страни. Није објављено

96. Антропоморфна фигурина Ископавања 2001, Бл. D III/4, loc. 25 Печена глина; висина 8 cm Музеј града Београда, С 94 Женска фигурина са кратким перфорираним патрљцима руку, који су извучени из основне масе. Дојке и глутеи наглашено су моделовани. На тзв. птичјем лицу представљен је само нос. Одећа је приказана урезима и густим убодима. Уочавају се трагови црвене боје. Објављено: Tasić 2005: 3, fig 7. 235

Винча

97. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,9 m Печена глина; висина 5,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1083 Стилизована пљосната фигурина са кратким патрљцима руку. Очи су представљене дубљим убодима, док се плићи убоди налазе на предњој и задњој страни тела. Објављено: Васић 1936б: 62, сл. 335 а-c; Бабовић 1984б: кат. 175.

98. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933; одбрамбени ров, дубина 4,7 (6,5) m Печена глина; висина 11,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1186 Фигурина моделована у виду пљоснате кружне плоче, из чије су масе извучени патрљци руку и глава. На лицу се налазе пластично моделован нос, урезане бадемасте очи и уста представљена округлим удубљењем. Обе стране тела орнаментисане су урезаним линијама. Објављено: Васић 1936б: 97, сл. 486 а-c; Бабовић 1984б: кат. 189.

99. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 1,9 (2,4) m Печена глина; висина 3,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1178 Женска фигурина са тзв. птичјим лицем, на коме је пластично моделован само велики кукаст нос. На телу овалног пресека налазе се пластично приказане дојке и патрљци руку. Објављено: Васић 1936б: 94, сл. 475 а-c.

236

праисторијска метропола

100. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4 m Печена глина; висина 6,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1251 Фигурина стубасте форме, са кратким патрљцима руку. На лицу је истакнут само нос, а на темену се налазе два купаста испупчења. Налепак на доњем делу тела можда приказује мушке гениталије. Објављено: Васић 1936а: 146, сл. 305; Васић 1936б: 135, сл. 585 а-c.

101. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,5 (6,1) m Печена глина; висина 5,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1612 Фигурина цилиндричног тела, са петоугаоним лицем у виду маске, на коме је пластично моделован нос. Глутеи су наглашени моделовањем. Перфорације се налазе на темену и кратким патрљцима руку. Није објављено

102. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,0 m Печена глина; висина 4,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1772 Пљоснато обликована фигурина са тзв. птичјим лицем петоугаоне форме, на коме је пластично моделован велики нос у виду кљуна. Руке су у облику патрљака. Није објављено

237

Винча

103. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,2 m Печена глина; висина 5,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1803 Фигурина са тзв. птичјим лицем и траговима црвене боје. На лицу се налази само пластично моделован нос, а на телу овалног пресека патрљци руку. Перфорације се уочавају на забаченом челу и рукама. Није објављено

104. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,1 m Печена глина; висина 3,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1142 Горњи део фигурине пљоснатог тела и углачане површине. На петоугаоном лицу са четири перфорације налазе се пластично моделован кљунасти нос и урезане очи. Руке су у облику кратких патрљака. Објављено: Васић 1936б: 78, сл. 415 а-c.

105. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929–1934, дубина 4,9 m Печена глина; висина 3,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1892 Минијатурна фигурина са главом која није издвојена из основне масе. На лицу је пластично моделован дугачак нос. Теме је у виду издужене купе, а на леђима је конично испупчење (грба?). Није објављено

238

праисторијска метропола

106. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 3,5 (4,0) m Печена глина; висина 3,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1871 Глава фигурине углачане површине, са лицем украшеним канеловањем. Птичји облик лица наглашен је издуженим носом, испод кога су урезом назначена уста. Очи су пластично моделоване. Није објављено

107. Антропоморфна фигурина Ископавања 1931, дубина 7,1 m Печена глина; висина 3,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1307 Веома стилизована фигурина, вероватно са пластично моделованим носом и високим купастим теменом. Објављено: Васић 1936а: 94, сл. 188 а, b.

108. Антропоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 7,6 m Печена глина; висина 4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1250 Фигурина ваљкастог тела из чије масе су извучени патрљци руку. На глави су два купаста испупчења која подсећају на рогове, а на лицу је пластично моделован нос. На леђима се уочавају остаци црвене боје. Објављено: Васић 1936а: 146, сл. 303; Васић 1936б: 135, сл. 583 а-c.

239

Винча

109. Антропоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4 m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1203 Седећа фигурина углачане површине, са траговима црвене боје. Широким петоугаоним лицем доминира пластично моделован велики нос. На ваљкастом телу истакнути су само бокови и испружене раздвојене ноге. Објављено: Васић 1936б: 106, сл. 507 а-c.

110. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 5,4 (5,9) m Печена глина; висина 5,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1242 Фигурина стубасте форме, са троугаоним лицем на коме је пластично моделован нос. Чеони део је извучен, а теме је заравњено. Руке су у облику кратких патрљака. Објављено: Васић 1936б: 128, сл. 569 а-c.

111. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,5 (5,0) m Печена глина; висина 3,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1754 Горњи део пљоснато моделоване женске фигурине. На тзв. птичјем лицу троугаоне форме пластично је моделован велики кљунаст нос. Дојке су пластично наглашене, а руке су у облику патрљака. Није објављено

240

праисторијска метропола

112. Антропоморфна фигурина Ископавања 1933, дубина 4,7 (6,5) m Печена глина; висина 5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1258 Фигурина са ваљкастим телом и рукама у облику патрљака. На лицу је пластично моделован нос, а на глави су два купаста испупчења која подсећају на рогове. Објављено: Васић 1936б: 137, сл. 593 а-c.

113. Зооморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 7,6 m Печена глина; висина 7,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1268 Глава јарца на дугачком врату, са отвореним устима, наглашеним ушима и дугачким роговима. Васић 1932: 47, сл. 99; 1936б: 141, сл. 603 а-c.

114. Зооморфна фигурина Ископавања 2002, Сектор II, кв. 4, loc. 16 Печена глина; висина 4,2 cm Музеј града Београда, ЕDМ 222 Сумарно моделована фигурина или амулет у облику животиње (медвед?) у седећем положају. Није објављено

241

Винча

115. Зооморфна фигурина Ископавања 1978, Сектор II, Бл. D IV/2, кота 85,52 m Печена глина; висина 5,3 cm Музеј града Београда, тер. инв. 285 Сумарно моделована фигурина четвороножне животиње. Глава није очувана. Није објављено

116. Зооморфна фигурина Ископавања 2003, Сектор II, Бл. C, о.с. 2 Печена глина; висина 4,4 cm Музеј града Београда, ЕDМ 374 Сумарно моделована и перфорирана фигурина или амулет у облику животиње (медвед?) у седећем положају. Није објављено

117. Зооморфна фигурина Откуп Печена глина; дужина 7,9 cm Народни Музеј у Београду, инв. бр. 24860 Фигурина четвороножне животиње (пас? овца?), орнаментисана кружним урезима. Није објављено

242

праисторијска метропола

118. Зооморфна фигурина Ископавања 1982, Сектор II, Бл. B IV/3, кота 85,17 m Печена глина; дужина 5,5 cm Музеј града Београда, тер. инв. 11 Сумарно моделована фигурина четвороножне животиње, са пластично наглашеним хрптом. Није објављено

119. Зооморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 4,3 m Печена глина; висина 2,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1278 Минијатурна фигурина која подсећа на пса са отвореним устима. Васић 1936б: 143, сл. 613 а, b.

120. Орнитоморфна фигурина Ископавања 1930, дубина 6,2 m Печена глина; висина 3,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1279 Фигурина птице у лежећем положају. На леђима и крилима урезане су меандрасте линије. Фигурина је пробушена по дужини, а перфорација пролази испод врата и репа птице. Васић 1936б: 143, сл. 614 а, b.

243

Винча

121. Зооморфна фигурина Ископавања 1934, дубина 6,6 (7,1) m Печена глина; висина 5,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1281 Представа жабе, брижљиво моделована на горњој страни. Васић 1936а: 155, сл. 325; Васић 1936б: 143, сл. 616; Бабовић 1984б: кат. 194.

122. Орнитоморфна фигурина Ископавања 1929, дубина 6,2 m Печена глина; висина 6,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1280 Птица стилизованих крила, моделована на стубастом ослонцу. Васић 1936б: 143, сл. 615 а-c; Бабовић 1984б: кат. 195.

123. Жртвеник Откуп Печена глина; димензије: 6,5 x 13,5 x 5,5 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1255 Четвороугаони жртвеник са плитким реципијентом, постављен на четири ноге. На ужој страни реципијента налази се животињска глава са роговима и отвореним устима. Жртвеник је украшен урезаним и црвено бојеним тракама. Објављено: Бабовић 1984б: кат. 211; Stanković 1986: Т. XIII/2.

244

праисторијска метропола

124. Жртвеник Ископавања 1933, дубина 5,2 (5,7) m Печена глина; димензије: 7,6 x 9,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2839 Жртвеник четвороугаоног реципијента, са зооморфном протомом. Бочне стране украшене су урезаним линијама. Објављено: Stanković 1986: Т. XI/8.

125. Жртвеник Ископавања 1931, дубина 7,635 m Печена глина; дужина 9,8 cm; висина 6,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 3762 Жртвеник са овалним реципијентом, постављен на четири ноге. На ужој страни налази се животињска глава са повијеним роговима који се спајају са ободом реципијента, а на дужим, бочним странама су две сумарно моделоване зооморфне главе мањих димензија. Жртвеник је орнаментисан урезаним линијама испуњеним белом инкрустацијом. Објављено: Васић 1936а: 160, сл. 335 а-c; Stanković 1986: Т. X/13.

126. Жртвеник Откуп Печена глина; висина 6,3 cm; дужина 5,9 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1246 Жртвеник са плитким овалним реципијентом и зооморфном протомом, постављен на четири ноге. Бочне стране орнаментисане су урезаним линијама. Није објављено

245

Винча

127. Жртвеник Ископавања 1930, дубина 7,4 m Печена глина; висина 6,5 cm; дужина 8,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2774 Жртвеник са плитким квадратним реципијентом постављеним на четири ноге. На угловима реципијента налазе се зооморфне протоме. Бочне стране орнаментисане су урезаним меандрастим и угластим линијама. Уочавају се трагови црвене боје. Објављено: Васић 1936а: 160, сл. 332 а, b; Stanković 1986: Т. VII/6.

128. Жртвеник Ископавања 1931, дубина 8,5 m Печена глина; висина 4,8 cm; ширина 9,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2782 Жртвеник са плитким кружним реципијентом и сумарно моделованим протомама, постављен на три ниске ноге. Орнаментисан је бојењем, и то меандрастим тракама црвене и беле боје. Објављено: Васић 1936а: 160, сл. 333; Stanković 1986: Т. IX/3.

129. Жртвеник Ископавања 1930, дубина 8,5 m Печена глина; висина 6,8 cm; дужинa 7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2817 Жртвеник са плитким четвороугаоним реципијентом постављеним на четири ноге. На једном углу сачувана је антропоморфна протома, односно троугаоно лице са пластично моделованим носом и урезаним очима. Бочне стране орнаментисане су урезаним линијама. Објављено: Васић 1936а: 159, сл. 331. 246

праисторијска метропола

130. Жртвеник Ископавања 1908, дубина 8,2 m Печена глина; висина 8,5 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1252 Жртвеник постављен на три ноге, са плитким троугаоним реципијентом и зооморфним главама на угловима. На петоугаоним лицима пластично су моделоване бадемасте очи и њушка. Жртвеник је орнаментисан мркоцрвеним бојењем. Објављено: Vassits 1910: 39, fig. 9; Васић 1936а: 134, сл. 280; Бабовић 1984б: кат. 209; Stanković 1986: Т. I/11.

131. Жртвеник Ископавања 1933, дубина, 4,3 (4,8) m Печена глина; дужина 13,6 cm; висина 6,0 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2500 Жртвеник правоугаоног реципијента, на коме се налазе цилиндрична есхара и остаци антропоморфне фигурине. Бочне стране орнаментисане су црвено бојеним урезаним тракама. Објављено: Васић 1936б: 107, сл. 514 а-d; Stanković 1986: 40, Т. XV/6.

132. Жртвеник Откуп Печена глина; дужина 12 cm; висина 8 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1295 Четвороугаони жртвеник на коме се налази антропоморфна фигурина у седећем ставу испред есхаре. Очуван је само доњи део фигурине. Сукња и прегача приказане су урезаним линијама и сочивастим налепцима. Бочне стране жртвеника украшене су урезаним и црвено обојеним тракама. Сви урези испуњени су белом инкрустацијом. Објављено: Бабовић 1984б, кат. 207; Stanković 1986: 40, Т. XV/8. 247

Винча

133. Жртвеник Ископавања 1978, Сектор II, Бл. C, кв. III /4, о.с. 2 Печена глина; дужина 9,4 cm; висина 3,6 cm Музеј града Београда, инв. бр. АВ/73 Жртвеник постављен на четири ниске ноге кружног пресека. Површина овалне плоче жртвеника обојена је посном црвеном бојом. Није објављено

134. Жртвеник Ископавања 1930, кота 6,3 m Печена глина; пречник реципијента 9,7 cm; висина 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2501 Жртвеник округлог реципијента, постављен на четири ниске ноге. Бочне стране орнаментисане су урезаним линијама испуњеним белом инкрустацијом и црвено бојеним тракама. Објављено: Stanković 1986: 43, Т. IX/10.

135. Жртвеник Ископавања 1933, дубина 4,6 (5,1) m Печена глина; пречник реципијента 3,7 cm; висина 5,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2498 Жртвеник моделован у облику посуде са цилиндричним реципијентом постављеним на три коленасто обликоване ноге. Орнаментисан је праволинијским и спиралним урезима испуњеним белом инкрустацијом. Цео жртвеник је црвено бојен. Објављено: Васић 1936а: 165, сл. 353 а, b; Stanković 1986: Т. XIX/9.

248

праисторијска метропола

136. Просопоморфни поклопац Ископавања 1931, дубина 8,3 m Печена глина; висина 13,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2168 Поклопац коничне форме, са представом два лица. Очи, носеви и уши пластично су моделовани. На оба лица очи су оивичене урезима и шрафиране косим урезима, а испод њих урезани су шрафирани троуглови. Чело једног лица украшено је урезаном траком и троуглом испуњеним убодима, а другог лица урезаним и шрафираним вертикалним тракама. На темену су две перфорације. Објављено: Васић 1932: 54, сл. 107 а-c; Васић 1936а: 70, сл. 115 а-c; Stanković 1986: Т. XXV/1 а-c.

137. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930–1931, дубина 7,3 m Печена глина; висина 9,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 3132 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама, а испод њих су урезане попречно шрафиране косе траке. На челу су урезане вертикалне, а на потиљку косе линије. Објављено: Stanković 1986: Т. XXI/6; XXIX/3; XXXVI/3.

138. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 6,3 m Печена глина; висина 10,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2239 Поклопац цилиндричне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су уоквирене троструком урезаном линијом. На лицу су урезани снопови линија и шрафирани троуглови, а на потиљку мрежасти орнамент. Објављено: Васић 1936а: 76, сл. 141 а, b; Stanković 1986: Т. XXX/1.

249

Винча

139. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 7,0 m Печена глина; висина 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2238 Поклопац коничне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама. Чело је орнаментисано урезаним тракама испуњеним убодима, а образи шрафираним троугловима. На потиљку се налазе две перфорације и косе урезане линије. Објављено: Васић 1936а: 74, сл. 132 а, b; Stanković 1986: Т. XXXIII/1.

140. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 6,3 m Печена глина; висина 8,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2243 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима и ушима. Троугласте очи назначене су урезима. Лице је орнаментисано урезаним тракама испуњеним убодима. На темену се налази урезана меандраста трака, такође испуњена убодима. Објављено: Васић 1936а: 75, сл. 137 а-c; Бабовић 1984б: кат. 206; Stanković 1986: Т. XLII/1.

141. Просопоморфни поклопац Ископавања 1934, дубина 6,5 (7,0) m Печена глина; висина 11 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2245 Поклопац коничне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама, а испод њих урезани су шрафирани троуглови. Чело и потиљак украшени су урезаном меандрастом траком испуњеном убодима. На потиљку су две перфорације. Објављено: Бабовић 1984б: кат. 205; Stanković 1986: Т. XLIV/1. 250

праисторијска метропола

142. Просопоморфни поклопац Ископавања 1908–1913, дубина 6,5 m Печена глина; висина 12,7 cm; пречник отвора 13,2 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1482 Поклопац коничног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Oчи су оивичене троструком урезаном линијом. Чело и образи украшени су сноповима урезаних линија. На потиљку се налазе две перфорације. Није објављено

143. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930–1931, дубина 8,5 m Печена глина; висина 18 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2236а Поклопац коничног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама, а зенице су представљене кратким вертикалним урезима и убодима. Чело је орнаментисано урезаним тракама и троугловима испуњеним убодима. На потиљку, испод ушију, налазе се две косо урезане траке, а испод носа урез у облику латиничног слова V. Објављено: Васић 1936а: 69, сл. 110; Stanković 1986: Т. XXIII/1.

144. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 7,445 m Печена глина; висина 12,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2235 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама. На чеоном делу урезане су вертикалне линије, испод очију шрафирани троуглови, а на потиљку снопови косих линија. Објављено: Васић 1936а: 45–46, сл. 79 а, b; Stanković 1986: Т. XXIX/1. 251

Винча

145. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 7,4 m Печена глина; висина 9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2181 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене троструким урезаним линијама, а испод њих су урезани снопови косих линија. На челу се налази урезана трака испуњена убодима, а на потиљку су две перфорације. Објављено: Васић 1936а: 72, сл. 123 а, b; Stanković 1986: Т. XXXI/1.

146. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 6,7 m Печена глина; висина 11,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2256 Цилиндрични поклопац са пластично моделованим носом и ушима. Очи су изведене четвороструким урезаним линијама, а површина испод њих орнаментисана је урезаним сноповима линија и шрафираним троугловима. На темену је урезана трака испуњена шрафираним троугловима, док је потиљак украшен урезаним ромбовима. Објављено: Stanković 1986: Т. XXXIX/1, Т. XLIX/6.

147. Просопоморфни поклопац Ископавања 1934, дубина 7,2 (7,7) m Печена глина; висина 11,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2180 Поклопац цилиндричне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама, а испод њих су урезани шрафирани троуглови. Чело је орнаментисано троструким хоризонталним, а потиљак косим урезаним линијама. Објављено: Stanković 1986: Т. XXXV/1.

252

праисторијска метропола

148. Просопоморфни поклопац Ископавања 1929–1934. Печена глина; висина 9,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2255 Коничан поклопац са пластично моделованим очима, носом и ушима. Изнад обрва су густи и кратки коси зарези, а на образима је урезани орнамент у виду шрафираних троуглова. Теме и потиљачни део украшени су троструким урезаним линијама. Објављено: Stanković 1986: Т. LIII/1.

149. Просопоморфни поклопац Ископавања 1931, дубина 8,4 m Печена глина; висина 14,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2259 Конични поклопац са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама, а зенице су у виду кратких вертикалних уреза. Чело и нос орнаментисани су урезаним линијама и убодима. На потиљку, испод ушију, су двоструке урезане линије. Објављено: Васић 1936а: 70, сл. 112; Stanković 1986: Т. XXIII/4, Т. XXIV/4, Т. XXIII/2.

150. Просопоморфни поклопац Ископавања 1934, дубина 7,2 (7,7) m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2179 Поклопац коничне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама. Чело је украшено урезаном меандрастом траком испуњеном убодима, а теме и потиљак сноповима троструких урезаних линија. Испод носа налазе се две перфорације. Објављено: Stanković 1986: Т. LV/1. 253

Винча

151. Просопоморфни поклопац Ископавања 1934, дубина 7,2 (7,7) m Печена глина; висина 8,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2182 Поклопац цилиндричне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама. Лице је орнаментисано урезаним троугловима испуњеним убодима. На потиљку су урезани ромбови. Објављено: Stanković 1986: Т. XXXIV/1

152. Просопоморфни поклопац Ископавања 1933, дубина 6,3 (6,8) m Печена глина; висина 10,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2240 Поклопац коничне форме, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезаним линијама. Лице је орнаментисано урезаним меандрастим и лучним тракама испуњеним убодима. На потиљку се налазе урезане косе линије и две перфорације. Објављено: Stanković 1986: Т. XLVI/1.

153. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930, дубина 7,0 m Печена глина; висина 9,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2246 Поклопац калотасте форме, са пластично моделованим очима, ушима и носом. Очи су оивичене двоструком урезаном линијом. Поклопац је орнаментисан урезаним сноповима линија и шрафираним троугловима. На потиљачном делу су две перфорације. Објављено: Васић 1936а: 74, сл. 131 а, b; Stanković 1986: Т. XXXVI/1. 254

праисторијска метропола

154. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930–1931, дубина 7,3 m Печена глина; висина 7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2254 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезима. Чело и образи украшени су вертикално урезаним линијама, док је изнад носа урезан меандар. На темену се налазе две перфорације. Објављено: Stanković 1986: Т. XXIX/4, Т. L/7.

155. Просопоморфни поклопац Ископавања 1930–1931, дубина 8,4 m Печена глина; висина 5,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2242 Поклопац цилиндричног облика, са пластично моделованим очима, носом и ушима. Очи су оивичене урезима, а зенице су представљене вертикалним урезима и убодима. Чело и теме украшени су урезаним линијама и убодима. Објављено: Stanković 1986: Т. XXIV/6.

156. Модел пећи Ископавања 1933, дубина 3,5 (4,0) m Печена глина; ширина 16,5 cm; висина 10,1 cm; дужина 9,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1914 Модел пећи црне углачане површине. На заравњеној калоти налази се језичасто испупчење које асоцира на стилизовано људско тело. Украшавање је изведено урезивањем, и то концентричним ромбовима и меандрастим линијама. Објављено: Васић 1936б: XXI, сл. I а-d.

255

Винча

157. Култна плоча Ископавања 1933, дубина 4,5 m Печена глина; димензије 13,3 х 8 х 3,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2207 Правоугаона плоча (култни хлеб?). Све површине украшене су урезаним меандрастим тракама, које су само на горњој страни црвено бојене. Објављено: Васић 1936в: 61, сл.89 а, b; Бабовић 1984б: кат. 214.

158. Букранион Ископавања 1911–1913. Народни музеј у Београду, инв. бр. 2469 Глина; висина 32 cm; ширина 70 cm Глава бика израђена од глине бледожуте боје. Представљала је украс на зиду куће. Није објављено

159. Зооморфна посуда Ископавања 1929, дубина 4,9 m Печена глина; дужина 12,3 cm; висина 7,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2502 Део зооморфне посуде украшене урезаним линијама. Уочавају се трагови црвене боје. На глави животиње налазе се кратке уши, а на лицу су пластично моделоване очи и црвено обојена отворена њушка. Објављено: Васић 1932: 68, сл. 116 а, b; Бабовић 1984б: кат. 208.

256

праисторијска метропола

160. Зооморфна посуда Ископавања 1930, дубина 7,6 m Печена глина; висина 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2499 Део зооморфне посуде моделоване вероватно у облику козе. Глава са роговима дата је у пуној пластици. На лицу се налазе пластично моделоване очи и њушка. Уши су перфориране. Објављено: Васић 1932: 68, сл. 118 а, b.

161. Зооморфна посуда Ископавања 1934, дубина 7,8 (8,3) m Печена глина; висина 8,2 cm; дужина 10,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2496 Посуда моделована у облику четвороножне животиње, са отвором на темену. Пластично моделоване очи и нос (њушка?) налазе се испод отвора реципијента. На врату су вертикално пробушене ушице. Објављено: Васић 1936а: 164, сл. 347 а-c; Бабовић 1984б: кат. 200.

162. Зооморфна посуда Ископавања 1911, дубина 6,1 m Печена глина; висина 12,8 cm; дужина 21,6 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1372 Посуда моделована у виду четвороножне животиње (говече?). Отвор реципијента налази се на леђима. На глави су два израштаја (рогови?), а на петоугаоном лицу, рађеном у маниру антропоморфних фигурина, пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Око врата и на бочним странама тела изведене су рељефне траке са плитким урезима. Објављено: Васић 1932: 66, сл.113 а, b; Бабовић 1984б: кат.202. 257

Винча

163. Орнитоморфна посуда Ископавања 1933, дубина 2,3 (4,1) m Печена глина; висина 14 cm; дужина 20,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2420 Посуда у облику птице на ниској стопи. Птичја глава троугаоно је моделована, са кљуном и округлим пластичним очима на којима су наглашене зенице. На челу су две перфорације. Отвор посуде је на репу. Објављено: Васић 1936а: 166, сл. 356 а, b; Бабовић 1984б: кат. 203.

164. Хајд ваза Ископавања 1930, дубина 7,05 m Печена глина; висина 20,8 cm; дужина 36 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 3096 Посуда у облику птице склопљених крила, са људском главом. На петоугаоном лицу пластично су моделовани нос и бадемасте очи. Два крупна, готово лоптаста израштаја налазе се на темену. Посуда је глачана и украшена изузетно финим канелурама. Крила, леђа и отвор на репу наглашени су тракама сликаним густом црном бојом. Објављено: Васић 1932: 60, сл.109 а-c; Бабовић 1984б: кат. 201.

165. Антропоморфна посуда Ископавања 1911, дубина 6,6 m Печена глина; висина 22 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1481 Посуда моделована у виду женске фигуре са малим дојкама и наглашеним доњим делом трбуха, глутеима и коленима. Руке имају облик кратких перфорираних патрљака, а петоугаоно лице моделовано је као маска са очима, носом и устима. На глави, иза маске, приказане су и уши. Цела посуда украшена је финим канелурама. Отвор реципијента је на темену. Објављено: Васић 1932: 42, сл. 89 а-c, 90 а-c; Бабовић 1984б: кат. 199. 258

праисторијска метропола

166. Здела Ископавања 2006, unit 865, 908 и 947 Печена глина; висина 18,7 cm Музеј града Београда, EDM 572 Здела црне полиране површине, постављена на три ноге. Oрнаментисанa je канелурама. Није објављено

167. Здела Ископавања 1911–1913, дубина 4,9 m Печена глина; висина 9,5 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 1447 Здела црне глачане површине, постављена на три ноге. Кратак цилиндрични врат и обод украшени су плитким кружним убодима. Реципијент је орнаментисан урезаним меандрастим тракама, испуњеним убодима са белом инкрустацијом. Објављено: Васић 1936a: 117, сл. 238 а, b; Вукмановић 1984: кат. 40.

168. Мајрес питос Ископавања 1930, дубина 7,445 m Печена глина; висина 125 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2169 Велики питос, вероватно импортован са територије потиске културе. Орнамент је изведен урезивањем. Објављено: Васић 1936а: 37, сл. 68; Вукмановић 1984: кат. 19.

259

Винча

169. Пехар Ископавања 1929. и 1933, дубина 4,1 m и 3,7/3,8 (4,2/4,3) m Печена глина; висина 16,4 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2386 Посуда левкастог врата и цилиндричног трбуха, импортована са територије потиске културе. Украшена је урезивањем; метопска поља испуњена су цикцак, односно меандрастим линијама. Објављено: Васић 1936а: 187, сл. 367 а, b; Васић 1936в: 94, сл. 151 а, b; Вукмановић 1984: кат. 34.

170. Лонац Ископавања 1933, дубина 5,5 (7,3) m Печена глина; висина 15,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2210 Посуда импортована са територије потиске културе. Украшена је урезивањем, и то косо шрафираним метопским пољима на рамену, а спиралним тракама на трбуху. Објављено: Васић 1936а: 187, сл. 366; Васић 1936в: 53, сл. 74 d; Вукмановић 1984: кат. 35.

171. Амфора Ископавања 1930–1931, дубина 8 m Печена глина; висина 23 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1908 Биконична посуда са кратким цилиндричним вратом. На прелазу рамена у трбух налазе се четири брадавичасте дршке. Орнаментисана је урезаним линијама и убодима. Објављено: Васић 1936а: 82, сл. 160; Вукмановић 1984: кат. 16.

260

праисторијска метропола

172. Амфора Ископавања 1930, дубина 6,3 m Печена глина; висина 41,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2171 Биконична амфора са кратким цилиндричним вратом. Раме посуде орнаментисано је угластим урезаним тракама испуњеним убодима. Објављено: Васић 1936а: 83, сл. 164 а, b; Вукмановић 1984: кат. 30.

173. Амфора Ископавања 1979, Сектор I, сегмент IV–VI Печена глина; висина 43 cm Музеј града Београда, инв. бр. 105 Биконична амфора црвене боје, украшена урезивањем, и то на рамену меандрастим тракама испуњеним убодима, а на трбуху снопом хоризонталних линија. Није објављено

174. Амфора Ископавања 1982, Сектор II, Бл. B III/4, кућа 1, испод пода Печена глина; висина 53 cm Музеј града Београда, инв. бр. 198 Биконична амфора црне углачане површине. На трбуху се налази таласаста пластична трака. Није објављено

261

Винча

175. Амфора Ископавања 1930–1931, дубина 8,1 m Печена глина; висина 16,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1915 Биконична амфора украшена на рамену косим канелурама. На прелазу рамена у трбух налазе се три брадавичасте и једна рожаста дршка. Објављено: Васић 1936а: 120, сл. 239 а, b; Вукмановић 1984: кат. 15.

176. Пехар Ископавања 1934, дубина 7,4 (7,9) m Печена глина; висина 25,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2215 Тробојни пехар на стопи. На ободу се налазе четири наспрамно постављене зооморфне протоме, чији су рогови спојени са ободом. Објављено: Васић 1936а: 163, сл. 342; Васић 1936в: 48, сл. 65; Вукмановић 1984: кат.17.

177. Пехар Ископавања 1930, дубина 6,7 m Печена глина; висина 10 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2458 Пехар на стопи. Раме је орнаментисано косим канелурама. Није објављено

262

праисторијска метропола

178. Здела Ископавања 2006, објекат 01/06 Печена глина; висина 5,5 cm Музеј града Београда, EDM V 389 Биконична здела са наглашеним раменом на коме се налазе плитке косе канелуре. На унутрашњој и спољашњој површини орнаменти су изведени глачањем. Није објављено

179. Здела Ископавања 2006, објекат 01/06 Печена глина; висина 6 cm Музеј града Београда, EDM V 390 Биконична здела са наглашеним раменом које је украшено плитким косим канелурама. Површина зделе орнаментисана је глачањем. На спољној страни дна урезан је знак у облику слова Х. Није објављено

180. Здела Ископавања 2006, објекат 01/06 Печена глина; висина 5,9 cm Музеј града Београда, ЕДМ V 391 Биконична здела чија је унутрашња површина орнаментисана глачањем.На спољној страни дна урезан је знак у облику слова Х. Није објављено

263

Винча

181. Амфора Ископавања 1933; кућа, дубина 2,3 (4,1) m Печена глина; висина 13,9 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2395 Биконична амфора са кратким вратом и разгрнутим ободом. На прелазу рамена у трбух налазе се две језичасте и две кратке тракасте дршке. Раме је орнаментисано спиралним и лучним канелурама. Објављено: Васић 1936в: 78, сл. 109 а; Вукмановић 1984: кат. 52.

182. Здела Ископавања 2006, објекат 03/03 Печена глина; висина 7 cm Музеј града Београда, EDM 495 Конична здела црвене углачане површине, са четири пара зооморфних протома на ободу. Објављено: Tasić 2007: pl. II.

183. Шоља Ископавања 2006, објекат 03/03 Печена глина; висина 8 cm Музеј града Београда, EDM 496 Шоља са коничним вратом. На трбуху се налази рожаста дршка, која се завршава у виду шапице. Објављено: Tasić 2007: pl. III/1.

264

праисторијска метропола

184. Лонац Ископавања 2006, објекат 03/03 Печена глина; висина 17,4 cm Музеј града Београда, ЕDМ 609 Биконични лонац са кратким издуженим вратом. На прелазу рамена у трбух налазе се три чепасте дршке. Није објављено

185. Амфора Ископавања 1930–1931, дубина 8,5 m Печена глина; висина 20,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 1903 Биконична посуда са рељефном декорацијом. На прелазу рамена у трбух налазе се четири вертикалне дршке. Изнад сваке од њих, на рамену посуде, рељефно је изведена људска фигура у покрету или сумарна представа четвороножне животиње са роговима. Објављено: Васић 1932: 44, сл. 97 а-c; Вукмановић 1984: кат.12.

186. Амфора Ископавања 1930, дубина 7,6 m Печена глина; висина 13 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 3763 Биконична посуда са рељефном декорацијом. На прелазу рамена у трбух налази се осам вертикално бушених дршки за провлачење узица. Антропоморфне представе рељефно су изведене на рамену посуде. Објављено: Васић 1932: 46, сл. 96.

265

Винча

187. Питос Ископавања 2006, објекат 01/03 Печена глина; висина 51,5 cm Музеј града Београда, EDM 28396 Биконични питос са цилиндричним вратом. Спољна површина је неравна. Није објављено

188. Поклопац Ископавања 2006, објекат 01\03 Печена глина; висина 7 cm Музеј града Београда, EDM 783 Дискоидни поклопац са рожастом дршком. Није објављено

189. Здела Ископавања 1933; кућа, дубина 2,3 (4,1) m Печена глина; висина 15 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2410 Здела углачане површине, са наглашеним раменом које је украшено канеловањем. Испод рамена налазе се две језичасте дршке. Објављено: Васић 1936в, 78, сл.106 а, b; Вукмановић 1984: кат. 50.

266

праисторијска метропола

190. Здела Ископавања 1933; кућа, дубина 2,3 (4,1) m Печена глина; висина 10,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2408 Здела углачане површине, са наглашеним раменом украшеним канелурама. Објављено: Васић 1936в: 77, сл.104 е; Вукмaновић 1984: кат. 51.

191. Здела Ископавања 1933; кућа, дубина 2,98 (3,48) m Печена глина; висина 3,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2411 Биконична здела углачане површине. Раме зделе украшено је канелурама. Објављено: Васић 1936в: сл. 182.

192. Здела Ископавања 1933; кућа, дубина 2,3 (4,1) m Печена глина; висина 7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2396 Здела углачане површине, на рамену украшена широким канелурама. Објављено: Васић 1936в: 77, сл. 104 c; Вукмановић 1984: кат. 54.

267

Винча

193. Минијатурна посуда Ископавања 1929, дубина 5,8 m Печена глина; висина 6,8 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 737 Објављено: Васић 1932: 69, сл. 120; Летица 1967: кат. 132.

194. Минијатурне посуде Ископавања 1929–1934. Печена глина; висина од 4,8 до 5,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 609, 602, 634 Објављено: Васић 1936а: 163, сл. 344; Летица 1967: кат. 9, 2, 21.

195. Минијатурне посуде Ископавања 1929–1934. Печена глина; висина од 2,0 до 2,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 713, 718 Објављено: Летица 1967: кат. 98, 100.

268

праисторијска метропола

196. Минијатурне посуде Ископавања 1929–1934. Печена глина; висина од 4,3 до 6,3 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 705, 695, 708 Објављено: Васић 1936в; 80, сл. 114а; Летица 1967: кат. 74, 70, 141.

197. Минијатурне посуде Ископавања 1929–1934. Печена глина; висина од 2,0 до 3,0 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 652, 656, 684 Објављено: Летица 1967: кат. 43, 44, 60.

198. Спатуле Ископавања 1929–1934. Рог; дужина од 9,8 до 16 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2572, 2555, 2537 Објављено: Васић 1932: 39–40, сл. 71, 69, 80; Бабовић 1984а: кат. 152, 153, 151.

269

Винча

199. Харпуни Ископавања 1929–1934. Рог; дужина од 16,7 до 27,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2566, 2586 Објављено: Васић 1936в: 161, сл. 242 а; Бабовић 1984а: кат. 126.

200. Харпуни Ископавања 1929–1934. Рог; дужина од 9,1 до 16,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2557, 2539, 3229, 2550 Објављено: Васић 1936в: 160, сл. 241 е, b, h, d; Бабовић 1984а: кат. 127.

201. Удице Ископавања 2003–2005. Кост; дужина од 1,9 до 6 cm Музеј града Београда, EDM 303/04, 1908/05, 1715/05, 359/03, 752/05, V 851/05 Није објављено

270

праисторијска метропола

202. Удице Ископавања 1929–1934. Рог; дужина од 6,7 до 16,2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2568, 3642, 3624 Објављено: Васић 1936в: 158, сл. 240 m; Бабовић 1984а: кат. 122.

203. Удице Ископавања 1929–1934. Рог; дужина од 5,4 до 8,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2579, 2570, 2569 Објављено: Васић 1936в: 158, сл. 240 c; Срејовић и Јовановић 1959: сл. 10/8, 10/5; Бабовић 1984а: кат. 120.

204. Алатка за израду мрежа Ископавања 1933, дубина 5,2 (7,0) m Рог; дужина 11,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2571 Објављено: Срејовић и Јовановић 1959: сл. 7/8.

271

Винча

205. Палета Ископавања 1981, Сектор II, Бл. Д V/3, кота 85,22 m Камен; димензије 12,2 x 8,5 cm Музеј града Београда, тер. инв. 591 Није објављено

206. Жрвањ Ископавања 2006, објекат 01/03 Глина, камен; димензије 26 х 52 х 40 cm Музеј града Београда, EDM 511 Објављено: Тасић, Ђуричић и Лазаревић 2007.

207. Жрвањ и растирач Ископавања 2006, unit 87 Камен; димензије жрвња 25,5 x 17,5 cm; пречник растирача 7 cm Музеј града Београда, EDM 16516 Није објављено

272

праисторијска метропола

208. Алатке Ископавања 1980–2007. Глачани камен; дужина од 6,0 до 13,3 cm Музеј града Београда, EDM 177, инв. бр. 163 Није објављено

209. Алатке Ископавања 1981–2007. Глачани камен; дужина од 6,8 до 9,8 cm Музеј града Београда, инв. бр. 192, тер. инв. 156, EDM 880 Није објављено

210. Алатке Ископавања 1978–1981. Глачани камен; дужина од 4,2 до 12,3 cm Музеј града Београда, инв. бр. 190, 84, 182 Није објављено

273

Винча

211. Алатке Ископавања 1929–1934. Глачани камен; дужина од 7,5 до 9,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 65, 533, 54 Није објављено

212. Сечива Ископавања 1929–1934. Окресани камен; дужина од 3,2 до 5,5 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, студијски материјал Није објављено

213. Стругачи Ископавања 1929–1934. Окресани камен; дужина од 2,2 до 4,1 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, студијски материјал Није објављено

274

праисторијска метропола

214. Сечива Ископавања 1929–1934. Опсидијан; дужина од 1,6 до 3,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, студијски материјал Није објављено

215. Амулет Ископавања 1908–1913. Камен; димензије 7,5 x 7,7 x 2,4 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 533 Објављено: Бабовић 1984б: кат. 226.

216. Амулет Откуп Камен; димензије 4,2 х 6,0 х 2,0 cm Народни музеј у Београду, инв. бр. 537 Није објављено

275

Винча

217. Прстен Ископавања 1933, дубина 5,0 (5,7) m Кост; димензије 4,2 х 2 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2576 Објављено: Срејовић и Јовановић 1959: сл. 7/4; Бабовић 1984б: кат. 236.

218. Наруквица Ископавања 1931, дубина 9,0 m Морска шкољка (Glycymeris); димензије 4,9 х 0,6 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2540 Објављено: Срејовић и Јовановић 1959: сл. 17/4; Бабовић 1984б: кат. 237.

219. Наруквица Ископавања 2006, unit 923 Морска шкољка (Glycymeris); дужина спољног лука 11,5 cm Музеј града Београда, EDM V 262 Није објављено

276

праисторијска метропола

220. Огрлица Ископавања 1930–1931, дубина 8,1 m Морски пуж (Dentalium); димензије 2,8 х 0,7 cm Археолошка збирка Филозофског факултета, инв. бр. 2542 Објављено: Бабовић 1984б: кат. 238.

221. Наруквице Ископавања 2001–2007. Морска шкољка (Spondylus, Glycymeris); дужина спољног лука од 6,9 до 11,2 cm Музеј града Београда, EDM 274/07, V 280/06, 347/02, 484/03, 1748/02, 680/06, 1749, C 113/01 Није објављено

222. Привесци Ископавања 2002–2007. Морска шкољка (Spondylus), кост; дужина од 2,0 до 3,0 cm Музеј града Београда, EDM 724/05, 985/04, V 20/07, 241/02, 1907/02, 291/07 Није објављено

277

Винча

праисторијска метропола

Библиографија

Винча

Антоновић, Д. 1992 Предмети од глачаног камена из Винче, Београд. Antonović, D. 2002 Cooper processing in Vinča: new contributions to the thesis about metallurgical character of Vinča culture, Старинар LII, 27–45. Antonović, D. 2003 Neolitska industrija glačanog kamena u Srbiji, Beograd. Антоновић, Д. 2005 Неолитско земљорадничко оруђе и његов значај у почецима пољопривреде на тлу Србије, Зборник Народног музеја у Београду XVIII/1, 47–66. Бабовић, Љ. 1984а Оруђе и оружје од кости и рожине, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 117–120. 1984б Култни предмети и накит, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 120–128. Bailey, D. 2005 Prehistoric Figurines: Representation and Corporeality in the Neolithic, London and New York. Bairoch, P. 1988 Cities and Economic Development: From the Dawn of History to the Present, Chicago. Васић, М. 1894 Необјављени новци римских императора, Старинар XI, 128–132. 1906а Извештај о раду у археолошком одељењу Народнога Музеја у год. 1905, Годишњак Српске краљевске академије 19, 241–268. 1906б Прилози ка решавању тројанских проблема, Глас Српске краљевске академије 70, 163–289.

282

праисторијска метропола

1906в Старосрпска налазишта, Старинар I, прва свеска, 39–88. 1907а Народни музеј (Извештај о раду и стању у години 1906.), Годишњак Српске краљевске академије 20, 201–212. 1907б Неколики преисториски наласци из Винче, Старинар I, друга свеска, 89–127. 1908 Извештај о стању и раду у Народном музеју у год. 1907, Годишњак Српске краљевске академије 21, 250–324. 1909 Народни музеј у 1908. години, Годишњак Српске краљевске академије 22, 147–179. 1910 Народни музеј у 1909. години, Годишњак Српске краљевске академије 23, 160–195. 1911 Дневник ископавања 1911, рукопис, Народни музеј, Београд. 1912а Народни музеј у 1911. години, Годишњак Српске краљевске академије 25, 246–285. 1912б Дневник ископавања 1912, рукопис, Народни музеј, Београд. 1913a Народни музеј у 1912. год., Годишњак Српске краљевске академије 26, 180–202. 1913б Дневник ископавања 1913, рукопис, Народни музеј, Београд. 1914 Народни музеј у 1913. год., Годишњак Српске краљевске академије 27, 263–283. 1930 Дневник ископавања 1930, рукопис, Народни музеј, Београд. 1932 Преисториска Винча I, Београд. 1936a Преисториска Винча II, Београд. 1936б Преисториска Винча III, Београд. 1936в Преисториска Винча IV, Београд.

283

Винча

1938a Хајдова збирка Археолошког музеја на Универзитету, Српски књижевни гласник 53, 361–368. 1938б Старосрпски гробови око манастира Винча, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 18, 366–374. Vassits, M. 1910 Die Hauptergebnisse der prähistorischen Ausgrabung in Vinča im Jahre 1908, Prähistorische Zeitschrift II/1, 23–39. 1929a The Discoveries at Vinča (First Article), The Birmingham Post, No. 22285, November 27, 9. 1929б The Discoveries at Vinča (Second Article), The Birmingham Post, No. 22286, November 28, 9. 1930 Excavations on the Neolithic Site at Vinča, on the Danube, 1930, Man 30, 197–200. Вукмановић, М. 1984 Керамика, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 109–112. Garašanin, M. 1951 Hronologija vinčanske grupe, Ljubljana. 1979 Centralnobalkanska zona, u: Praistorija jugaslavenskih zemalja II, Sarajevo, 79–212. Гарашанин, М. 1984 Увод, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 5–10. Gimbutas, M. 1982 The Goddesses and Gods of Old Europe 6500-3500: Myths and Cult Images, Los Angeles. Делош, Б. 2006 Виртуелни музеј. Ка етици нових слика, Београд.

284

праисторијска метропола

Dimitrijević, V. and Tripković, B. 2003 New Spondylus Findings at Vinča–Belo Brdo: 1998–2001 Campaigns and Regional Approach to Problem, Старинар LII, 47–62. 2006 Spondylus and Glycymeris bracelets: trade reflections at Neolithic Vinča–Belo Brdo, Documenta Praehistorica XXXIII, 237–252. Jovanović, B. 1982 Rudna Glava, najstarije rudarstvo bakra na centralnom Balkanu, Bor–Beograd. Јовановић, Б. 1984 Насеље винчанске културе - стратиграфија, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 23–34. Jovanović, B. 1994 Gradac Phase in the Relative Chronology of Late Vinča Culture, Старинар XLIII–XLIV, 1–11. Јовић, В. 1986 Археологија и Српско геолошко друштво, Гласник Српског археолошког друштва 3, 87–91. Kalicz, N. 1981 Die kopflosen Idole der Badener Kultur und ihre Beziehungen, Symposia Thracica 1981, 232–256. Летица, З. 1967 Минијатурни судови из Винче, Зборник Народног музеја у Београду V, 77–126. Марјановић-Вујовић, Г. 1984 Средњовековна Винча, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 85–99.

285

Винча

Menghin, О. 1931 Weltgeschichte der Steinzeit, Wien. Milojčić, V. 1949 Chronologie der jüngeren Steinzeit Mittel- und Südosteuropas, Berlin. Minns, E. H. 1933 Prehistoriska Vinča I, Industrija Cinabarita i Kosmetika u Vinči: two appendices; I. The bound Deity in prehistoric Religion; II. Vinča and the Hyperborean Myth. By Miloje M. Vasić. Belgrad, 1932, Man 33, 183. Myres, J. L. 1931 British Association, Proceedings of Section H. (Anthropology), Man 31, 254–256. 1932 Section IIIB. The Ancient East, Including the Mediterranean, Man 32, 212–214. Price, N. S. 1995 Conservation on archaeological excavations 1, Rome. Schier, W. 2005 Die Maske von Uivar, in: Masken, Menschen, Rituale, Wuerzburg, 54-61. Srejović, D. 1979 Protoneolit – Kultura Lepenskog vira, u: Praistorija jugoslavenskih zemalja II, Sarajevo, 33–76. Срејовић, Д. 1984 Уметност и религија, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 42–57. Srejović, D. 1988 The Neolithic of Serbia: A Review of Research, in: Neolithic of Serbia, Belgrade, 5–19.

286

праисторијска метропола

1993 Der Balkan und Anatolien in der mittleren und jüngeren Steinzeit, Anatolica XIX, 269–282. Срејовић, Д. и Јовановић, Б. 1959 Оруђе и оружје од кости и накит из Винче, Старинар IX–X, 181–190. Srejović, D. and Tasić, N. (eds.) 1990 Vinča and It’s World: International Symposium The Danubian Region from 6000 to 3000 B.C. Belgrade, Smederevska Palanka, October 1988, Beograd. Stanković, S. 1986 Žrtvenici i prosopomorfni poklopci iz Vinče, Beograd. Стојановић, Б. 1984 Археолошки парк у Винчи, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 103–106. Tasić, N. 1973 Neolitska plastika, Beograd. Тасић, Н. 1984 Винча у бакарно и бронзано доба, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 57–85. Tasić, N.N. 2005 Vinča – The Third Glance (Excavations 1998–2002), in: Prehistoric Archaeology and Anthropological Theory and Education, Reports of Prehistoric Research Projects 6–7, 1–8. 2007 Ritual Pottery Set from Vinča, Гласник Српског археолошког друштва 23, 203–210. Тасић, Н. Н., Ђуричић, С. и Лазаревић, Б. 2007 Анализа конструкције жрвња из објекта 01/06 у Винчи, Гласник Српског археолошког друштва 23, 211–218.

287

Винча

Tasić, N. N. i Jevremović, V. 2003 ArheoPackPro! Programski sistem za unos, obradu i interpretaciju digitalne arheološke dokumentacije, Review of the National Center for Digitalization 3, 54-58. Tortchinov, Е.А. 1998 Science and magic in Ge Hong’s “Baopu-zi nei pian, in: The 8th International Conference on the History of Science in China, Berlin, August 23–27. (http://www.levity.com/alchemy/ge_hong.html) Fewkes, V. 1936 Neolithic Sites in The Morava - Danubian Area (Eastern Yugoslavia), Bulletin of American School of Prehistoric Research 12, 5–81. Fleming, R. M. 1930 Proceedings of Societies, British Association, Section H, Anthropology, Man 30, 208–211. Hansen, S. 2007 Bilder vom Menschen der Steinzeit: Untersuchungen zur anthropomorphen Plastik der Jungsteinzeit und Kupferzeit in Südosteuropa, Mainz. Holste, F. 1939 Zur chronologischen Stellung der Vinča Keramik, Wiener Prähistorische Zeitschrift 26/1, 11–21. Hyde, Sir C. 1929 The Discoveries at Vinča 1929, The Birmingham Post, No. 22288, November 30, 9. Цвијић, Ј. 1922 Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд. Childe, G. 1929 The Danube in Prehistory, Oxford.

288

праисторијска метропола

Илустрације у књизи преузете су из документације Музеја града Београда (3, 5, 27–38, 40–43, 75–80, 82, 85), Археолошке збирке Филозофског факултета у Београду (7–12, 15, 16, 20, 21, 24, 25, 73), Народног музеја у Београду (17–19, 23, 74), као и из породичне оставштине Милоја Васића (13, 22, 26).

289

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 902.2(497.11)“1908/2008“(083.824) 903(497.11)“634“(083.824) ВИНЧА - праисторијска метропола : истраживања 1908-2008 / [уредник Дубравка Николић ; фотографије Александар Радоман, Владимир Миладиновић Пики]. - Београд : Филозофски факултет : Народни музеј : Музеј града Београда : САНУ, 2008 (Београд : Визартис). - 289 стр. : илустр. ; 22 cm Публикација поводом истоимене изложбе. Тираж 1200. - Стр. 8-9: Поводом сто година истраживања Винче / Татјана Цвјетићанин. Библиографија: стр. 281-288. ISBN 978-86-86563-40-8 (ФФ) a) Археолошка истраживања - Винча - 1908-2008 b) Археолошка налазишта - Винча - Неолит c) Винчанска култура COBISS. SR-ID 151934988

1908