Alpske Ruže by LadyvBug

Zvoncica

Anna

Zvoncica

Mir-Jam

ALPSKE RUŽE

BEOGRAD 2015.

Anna

Zvoncica

STARA DAMA SEĆA SE SLAVA Čitave povorke na ulici kao da idu na neku paradu. Mladi parovi, stariji, đaci, devojke, mladići, deca. Slava je... A sneg je napadao, škripi, promakne po koja lepa pahuljica kao leptirak, poleti s krova čitav mlaz belog praha, zavitlan vetrom, neka grudva projuri kroz vazduh, ili topot dečjih nožica koje vuku sanke. Stara dama sedi kraj prozora sa svojom prijateljicom. Ona ne ide više po slavama. Reumatizam ju je privezao za sobu, i njene male, otmene noge, u toplim štofanim cipelama, ne mogu više da prkose mrazu. Kosa seda, lice starački lepo, pogled blag... Gleda kroz prozor sav ovaj svet... Prođe jedan mlađi par...

Gospođa uzdahnu. - Ovako sam ja nekad sa mojim Perom, pa po slavama i pre podne i po podne. A voleo je onda svet slave, to je bio jedini provod... Pa nije ako sada. Odeš, posediš, poslužiš se, pa večere, ručkovi, i prvi i drugi dan, i još moje, najbolje prijateljice, dođu Čak i trećeg dana... Gle kako je lepa ona mlada žena. Tako sam i ja bila mlada. Sećam se jednog Đurđevdana. Bila je prva godina kako sam se udala za Peru. On udovac a ja udovica, tek dvadeset šest godina, lepa, visoka, zdrava. Pošli po slavama. I kao da je to sad bilo sećam se čak i moje haljine. Crna svilena haljina, belo atlasno libade, tepeluk, grana, a oko vrata lanac i sat, pa lanac s prsta debeo. Gde god smo došli na slavu, a meni daju komplimente. „Gde ti Peru nade ovakvu udovicu!”

„U ime Peram, vidi ti njega.” „Boga mi, čuvaj ti gospođu.” I vazdan laskave reči. A ja crvenim i vidim on se smeši, ali me ljubomorno pogleda... A ja se držim ozbiljno, ni da se nasmejem na ta laskanja. Dođosmo tako našem kumu na slavu... On Perin drug, mlad čovek a ostao udovac, pa sa majkom sedi kući i slavi. Uđosmo ti mi, on se poljubi sa Perom, pa drž cmok i sa mnom po sred usta. Nisam se ni nadala tome čudu. Sve planuh pa ne znam ni gde da pogledam i samo što pogledah Peru, vidim uzdigo levu obrvu, a ja već znam šta to znači, nozdrve raširio i sav se narogušio. „Biće belaja” pomislim u sebi... Sedosmo tu, ne znam šta smo razgovarali, pa se oprostimo. Jaoj, kad izađosmo, a on ti riknu na mene kao ris: „Sram te bilo, da se ljubiš sa njim!... Pa ti dunu pa pravo kući...” Više nigde nećemo ići na slavu. A tek kući kad dođosmo. Kad je počeo da praska, lupa, baci jednu čašu na zemlju, dohvati drugu, treću, ja drži oko njega, plači, kukaj,

Anna

Zvoncica preklinji, a on poludeo... Jedva se umiri, ja se svukoh, džabe ti slave i provod, a imali smo još na pet šest slava da idemo. A on kad se umiri i prođe ga to ludilo, viknu: „Hajde, oblači se, idemo opet na slave. I ja, sirota, oblači se ponovo, kako zar da se svađam? Šta ćeš, čovek je, muškarac, pa mora žena ida pretrpi. Ludoglav je bio i naprasit, a posle blag kao melem. Znala sam mu narav, pa sam trpela. I posle nastavismo slave kao da ništa nije ni bilo i završismo sa jednom večerom... Eto, tako smo mi u starinsko vreme trpeli od muževa, ali ćutale smo, nisu oni bili bolji nego danas, nego smo mi žene bile bolje... A danas muž jednu reč a žena tri... Sve neka nervoza.

Jedno dete zaplaka na ulici.

* * *

Hajde sine, sad ćemo mi na slavu pa ćeš jesti kolače, govorila je mati. - Vidiš sad i decu vode po slavama, a onda ti se znalo: prvi dan roditelji, drugi dan devojke i žene. Decu nije niko vodio po slavama. Ali, istina, danas majke i nemaju gde decu da ostave, onda je bolje da ih vode. Moja deca su se mnogo radovala slavi. Ali drugojačije se onda spremalo. Sad gledaš samo kakvi su kolači. Sve nešto kupovno, malo, neće žene da se muče, tek samo da se otalja taj običaj. A u moje vreme po deset dana sprema se za slavu. Namesiš, prijo, pun sanduk kolača, po petnaest sorti, pa nije kao sad neke tortice od šest jaja, nego mutim crnu tortu od dvanaest jaja, pa isečem komadine, imaš šta da i pojedeš. A moj pokojni Pera samo moli: „Umesti što više kolača.” I nije samo kolača nego i prošute, pune tacne... E, drugo je vreme bilo. Svaka kuća kolje svinju, pa puni čupovi masti. A sad kupuje svet sve na kilo i pola kile... Imala sam jednu kumu, što je ta umela da mesi kolače, pa ona meni za slavu pomaže, a posle ja njoj... A decu još pre slave ponovim sve novo od čarapa i cipela... Lako je onda bilo. Čojica šest groša, cipele šest dinara. Naša je slava bila Mitrovdan. A jedne godine ja sam bila u drugom stanju. Trbuh do zuba. Moja kuma neprestano: Kuku, kuma Lepa, da ti ne rodiš o slavi!... - „Neću, kumo, po mom računu u sedamnaesti dan po slavi...” I ništa kao da nisam u drugom stanju, trčim, radim, mesim, laka kao pero... Dođe slava sve spremno, gosti nagrnuli, pune sve tri sobe, pa nemaš gde da sedneš... Svi me zadirkuju, hoće li sin ili ćerka. A moj Pera sve navija za sina, jer sam već imala dve ćerke... Onako trbušasta nisam mogla nijednu srpsku haljinu da obučem, nego mi jedna gospa Perka sašila matine. Tako se to zvalo... Pozadi na struk, a napred falte, pa do pojasa, a na grudima velika mašna i puštene šlajfne. Bila je od plavog štofa, a suknja crna. Beše sve lepo, dočekujemo goste, razgovaramo; ja tek istrčim, naređujem devojkama što poslužuju: „Pazite

Anna

Zvoncica samo da svaki bude poslužen. Bolje i tri puta da poslužite nego da preskočite red...! Već je četiri sata posle podne, a gosti još više nagrnuše... kad ti ja odjednom osetim, senu mi nešto u krsta kao da me nož udari... Jednom pa drugi put... Prestane a ja ćutim, mislim proći će, znam to se dešava u zadnjim danima... Kad ono opet otpoče. Šapnuh ja Peri: „Jaoj, Pero, mene poče u krstima da seva!” Ne znam sad gde ću. Sve sobe pune gostiju... Ali srećom imali smo u avliju jednu sobu i kujnu, i u sobi jedan krevet. Odem ti ja tamo. Dođe i moja kuma i ja joj kažem: „Jaoj, ovo porođajni bolovi”... Kuma me namesti u krevet: „Lezi ti a ja ću sa Perom da dočekujem goste...” Naredi ona da trče po babicu... Gosti pitaju a gde je gospođa. Pera se smeje: „Nešto joj nije dobro”, oni se već dosećaju, ali jedni dolaze, drugi odlaze, ništa to slava se mora slaviti... Dođe babica i sve završila za četiri sata. U osam sati - sin. Posle te radosti, pa večera je bila, do zore su ostali, moj Pera sav srećan... I tako sam ti rodila mog Boru na sam dan slave. Pa sam ga savetovala: „Sine, uvek da poštuješ slavu.” I on srce moje, uvek slavi, neće taj da propusti slavu, kao što čitam po novinama. Ovo ti ranije bilo, a čitam danas, čitava jedna strana, pa svi ne slave. Neće da se muče... Pobegnu od kuće u drugu varoš samo da izbegnu taj dan... A onda vidiš žene su rađale na sam dan slave i neće običaj da pogaze.

* * *

Automobili su jurili ulicom. Prođe i jedan fijaker... Stara dama pogleda fijaker i seti se jedne uspomene. - Baš je bio sv. Nikola. Ja i Pera smo nekoliko dana ranije napravili spisak... Četrdeset i dve slave smo imali... Ono, živeli smo u unutrašnjosti, pa kuća do kuće, nije kao sada, jedni na Voždovcu, drugi na Dorćolu, ali opet mnogo je... Šta samo imaš da se poslužiš... Nismo ni jeli kolače, nego u džep, da deci donesemo. Raduju se deca za Svetog Nikolu, jer pune džepove kolača donesemo. One naše srpske haljine, pa i s jedne i s druge strane džep, pa naguraš kao u kesu... Mora šta ti ne donesem u džepu. A deca mi poručuju: „Najviše mama da uzimaš suvu pitu sa orasima. “Idemo mi tako, klancasmo, pa već baldisasmo... Nismo bili ni mladi, a moram svakom da se odužim... Opominjem Peru neprestano: „Crni čoveče, nemoj da piješ. Mešaš toliko vina, te na jednom mestu crno, a na drugom belo, uhvatiće te bogami... Obiđosmo tako dvadeset pet slava ali jedva idemo... Dodosmo do jedne ćuprije, kad ti se moj Pera okrete i dunu kao vetar. Pero, vičem ja, kuda ćeš... Ništa on ne odgovara, ode čovek kao bez glave. Zastadoh kao luda na ćupriji. Pijan, bogami, napio se... Znala sam ja to, zato ga i opominjem... Potrčah i ja za njim... Kad imam šta da vidim... Uskočio moj Pera u jedan fijaker, pa pravo ka meni... „Sedaj, ženo, u karuce, hajde i mi gospodski da idemo na

Anna

Zvoncica slave. Vala neka košta koliko košta, ne mogu više peške...” Sednem ti ja, zavalim se u karuce, a na mene je nova atlasna bunda, pa ti ja i moj Pera tako sa karucima obiđosmo sve slave...

* * *

Jedna grupa đaka sa tamburama prođe ulicom. Smejali su se pevali i svirali... Pogleda ih stara dama i opet niz slatkih uspomena. Kako su častili đake o slavi... Deca odrasla. Nada se udala, Dragica studentkinja a Bora maturant, ovo mi je poslednja godina u gimnaziji, moli te, spremi mi lepo da počastim moje drugove... A uvek sam spremala za đake. Za njih odvojimo punu činiju žita. A Pera je ginuo za decom. Samo njima je lepo, da se oni počaste... Jabuku u varoši da dobije, neće da pojede nego donese deci. Mnogo ih je mazio. Ja sam već bila strožija i mene su se više pribojavali, ali što se tiče toga da im ugađam to nisam žalila truda. Slava je najveća dečja radost, pa sam htela da osete tu radost... I znam kao sada te godine, kad je moj Boro bio maturant, kaže meni Pera... „Hoću za Borine drugove da kupim jedno prasence, a ti da umesiš gibanicu, pa postavi u njegovoj sobi...” Udesim ti ja sve to tako lepo, jedan veliki sto, pa tu pečenje, gibanica, kolači, vino... Puna soba je bila, jeli su, pili, pevali, častili se, svirali... Mi u drugoj sobi sa gostima, ali Pera svaki čas navrati kod đaka: „Veselite se, sokoli moji...” „Hoćemo, čika Pero!”, viču oni... Volela ga je omladina, umeo je sa njima... Sutradan došao je Bora sav radostan iz gimnazije... „Mama, svi moji drugovi pričaju u gimnaziji da se nigde nisu tako lepo proveli na slavi kao kod nas.” A i sirotinju sam pomagala o slavi. Toga dana znalo se kuva se pun lonac kupusa sa pastrmkom i sve to po devojci pošaljem sirotinji... Sećam se jedan stari pobožni prota, uvek je govorio: „Slava, gospođo, to je kolač, sveca, žito i ono što udelite sirotinji. Ono drugo što vi spremate to je samo čast, to crkva ne traži.” I ja sam se uvek pridržavala tih protinih reči. Siromah je u našoj kući morao biti dočekan kao i bogataš... I u našoj kući su dolazili gosti i najbogatiji kao i najsiromašniji, i svakome smo mi vraćali posetu... Tako sam uvek i decu učila, da vole sirotinju i da prema svakom budu ljubazni i gostoprimljivi.

* * * 6

Anna

Zvoncica Jedna gospođa i gospodin prodoše. Gospođa se okliznu i pade. Muž poče da je diže i da je čisti sneg sa kaputa. Stara dama se nasmeja.

- Gledam ovu gospođu kako pade, pa se sećam jednog sv. Jovana... - Već smo bili ostarili. Posle dve godine i Pera je umro. Slave smo predali deci, ona su nas zamenjivala jer su mene noge počele da bole, pa smo išli samo na dva tri mesta, gde baš moramo. Naposletku smo ostali kod moje sestre od tetke... Sneg je napadao, kao ovo danas. A ja batrgam po onom snegu, a on sve ispred mene. Kažem mu: „Čekaj, Pero, da te uhvatim ispod ruke...” - „Batali ženo, što da me držiš ispod ruke, da nam se svet smeje. Nismo se držali u mladosti pa valjda nećemo sad u starosti.” I opet on napred a ja za njim... Dodosmo do jednog sokačeta, pa zastanemo, jer je samo jedna staza, a sa strane kao dva bedema od snega. On ide ispred mene a ja za njim... Meni se razvezala pertla na cipeli, sagoh se da je vežem, pa se preturim u onaj bedem. Koprcam se da se dignem, ali sve više upadam u sneg. Vičem: „Pero, Pero!” a on ti čovek ode i ne čuje, a ja ostadoh u snegu... Ne okreće se on da vidi da li ja idem za njim, ulazi u kuću i viče još s vrata: - Dobro veče, srećna slava...

Istrčaše oni a moja sestra pita iznenađeno:

- A gde je seja Leposava? Okrete se on iznenađeno.

- Pa išla je za mnom... Gde li se to dela? Potrčaše oni svi, kad imaju šta da vide, ja se još koprcam u snegu. Digoše me iz snega i očistiše a posle smo se svi smejali, i uvek su ga dirali da je ženu izgubio u snegu... Došao i Bora na slavu posle nas i čudi se: - Pa zašto, tata, nisi držao mamu ispod ruke?

- Mi to nismo navikli a ti tvoju ženu drži... A kad smo se vraćali kući, a moj lepi Bora, uhvatio me je ispod ruke, pa gde god je oluk, on pazi da pređem, a ja se smejem pa kažem: „Blago meni kad imamo ovakvog sina...”

* * *

U predsoblju se začu larma, dečjeg glasića, i unuk i unuka uletoše u sobu... - Stara majko, što smo se fino proveli na slavama.

Anna

Zvoncica - Ako, blago staramajki, kad ja ne mogu, idite vi... - I sutra su nas zvali na dve slave... - Pa što su lepi kolači!

- A jeste li staramajci doneli kolač? - pitala je osmehujući se.

- Nismo, zaboravili smo, sve smo pojeli.

- Tako, zaboravili ste staramajku, a staramajka je donosila vašoj mami i tati.

- Sutra ću da ti donesem, - govorila je umiljato curica. - Neću, neću ja kolač, dušo, šalim se, jedite vi, - govorila je baka nežno i s ljubavlju gledala svoje unučiće.

Anna

Zvoncica

PRED REDUKCIJOM - Još deset minuta do Šest. Kako su slatki ti poslednji minuti, koje mlada činovnica ima da odleži u svojoj toploj postelji. Ona gleda u sat, kao da bi usporila kretanje skazaljke, i svaki minut produžila u pet dugih, da bi samo imala to zadovoljstvo da se odmori što duže u svojoj postelji, kao one srećne žene, koje ne znaju za buđenje budilnikom, brzo skakanje u hladnoj sobi, žurbu oblačenja, doručka, trku za tranvajem... Kad skazaljka nemilosrdno stade na šest, činovnica skoči iz postelje. Sve kod nje ide jednom automatskom veštinom. Za četvrt sata bukne vatra, struji lončić sa kafom, mleko se sprema da se naklobuši, ona se oblači i pevuši... Pevuši, jer je danas subota, poslednji dan u sedmici, iza koje dolazi ona tako željena nedelja, sa svojim jutarnjim snom... Kako je ona željna svoje kuće, kako je i njena kućica željna nje, ta soba i kujna, gde ona provodi kao samica, ostavljajući je svako jutro, da bi ceo dan bila zatvorena, hladna, utišana, samo sa otkucavanjem časovnika, kao nekim pulsom međ tim mrtvim stvarima. U podne ona ne dolazi kući kao mnoge činovnice. Kako bi došla? Dok ruča u restoranu već je pola dva i ona mora u kancelariju... Sa zavišću ona nekada posmatra žene na prozorima svojih kuća, koje sačekuju muževe na ručak, ne izlazeći nigde, i ona zažali svoju sobicu, u podne tako hladnu, napuštenu koja jedva čeka uveče nju, da je ispuni svojim koracima, pogleima, da zagreje one zidove i uglove pune zimske hladnoće... I jutro, tako užurbano, kratko, ipak joj je milo, dok vatra puckara, ona ide, tamoamo, poslujući kao žena, što je nekad željna, više nego svoga stola sa aktima i pisaćom mašinom... Jutros pevuši. Nešto lepo dogodiće se danas. Da, to je opera. Ona i njena prijateljica uzele su kartu, gore na drugoj galeriji, i to veče za nju je tako svečano kao svečani bal neke gospođice. Ona voli i tu svoju galeriju, gde sada uvek bez zavisti gledajući parter, a nekad se spusti u foaje, prošeta međ taj svet totelja i loža, ni malo ne razlikujući se od tih dama svojim stasom i tom elegancijom, koja pri večernjoj svetlosti daje bleska i njenoj jeftinoj svili, što tako graciozno obmotava njen stas. Zato ona pevuši, a pevuši i vatra, smeše se njene oči, jer vide sve te njene ljubimce na bini, njenog tenora, baritona, onu sopranistkinju, koju ona voli, celu binu, koja će je začarati jedno veče i učiniti da zaboravi svoj sumorni kancelarijski život.

Anna

Zvoncica Minuti odmiču tako brzo i ona se sve brže kreće po sobi. Još samo ovo da namesti, da ostavi stvarčice na svoje mesto, puno nekih sitnih poslova pojavljuju se i ona ritmički, leti od jedne do druge stvari. Ah, ta činovnička žurba! Ključ se okrete u vratima i ona projuri kroz dvorište jedne višespratne zgrade, koja je imala su ulice elegantnu fasadu, a u dvorištu male stanove od sobe i kujne za siromašni činovnički svet.

* * *

Za svojim stolovima već su sedele tri činovnice, na uđe sa zimskim rumenilom na obrazima, pozdravi ih, nasmeši se, sede za sto. Onda se okrete, začudi ih ta njihova ćutljivost, pogleda jednu, drugu, treću, zaustavi se na onoj najbližoj podlakćenoj na ruku, sa nekim tupim pogledom. - Što si se tako snuždila?

- Što sam se snuždila? Ti ne znaš ništa? - Ne znam...

- Znam da ćemo ja i ti biti reducirane... Ušle smo već u spisak. - Reducirane?!

Ta strašna reč je tako ošinu, da ona oseti kao neku nesveticu, i gledaše je bezizrazno, ne govoreći ništa, ne razumejući, pruži ruke, uze jedan akt, ali nije bila svesna šta hoće sa tim aktom, prevrte ga, kao da čita, ali ništa nije znala šta čita, jer svuda oko nje, umnožavala se, uveličavala se ta reč: „Reducirana”! „Redukcija”! Iz te nemoćnosti, ona se prenu, savlada:

- Ko ti kaže da će nas reducirati? Možda to nije istina. - To je svršeno, veruj, njih dve neće, ali nas dve hoće, mi smo prekobrojne, a i mnogo nas je ovde četiri. Ona se pobuni, htede da protestvuje, ali nije imala moći, samo prošaputa:

- Pa zašto baš nas dve? - i pogled one druge dve, koje su slušale, i jedna od njih, shvatajući njihovu patnju, umeša se, kao da ih uteši:

- Nije to tačno da ćete biti reducirane. Možda ćemo baš nas dve. I strepnja se videla u njihovim očima, sve četiri tu, za svojim stolovima, oborene glave, gledale su akta, nameštale tabake i pisaće mašine, sa jednom istom misli,

Anna

Zvoncica jednom reči, onom strašnom, koja razmahuje po svim kancelarijama kao bič, kao kosa smrti, tom rečju što se zove: Redukcija... Mašine počinju svoje trakaranje, one sve kucaju mehanički, i sve idu neprestano za onom jednom rečju: redukcija... I tek se utiša jedna mašina, činovnica podiže glavu, i pita, kao da traži objašnjenje, utehu:

- Da li je to istina? I ostale mašine zastanu, počinje opet razgovor, jedna drugu hoće da ohrabre, a nijedna nema hrabrosti u sebi, sve su kao jednim udarcem smrvljene, i ta nežna ženska pleća povijaju se toj mašini, i prsti počnu besno da udaraju, kao da svaki onaj brzi otkucaj govori: zar ja nisam bila vredan činovnik? Zar ja ne radim od jutra do mraka? Zašto da me reduciraju? Mladoj činovnici nešto steže grlo, i gorko, tako gorko u ustima, i nestaje joj daha u grudima. Bacila bi sve, zaplakala... A šta oplakuje? Da li radost života, zadovoljstva, provod? Ne, već ovu sumornu kancelariju, ovu mašinu, pisaći sto, za kojim sedi savijena, ali to je bio njen život, njena egzistencija, ta kancelarija ju je odevala, hranila, davala joj mogućnost da živi, da se nasmeje, da odmara nedeljom u svojoj kućici, da se raduje pozorištu i svojim skromnim haljinama... I to je sad oduzimaju, sve... A posle, šta će biti posle sa njom? Gde će? Šta da radi? Njen mozak prestaje da misli, ona oseća samo neki strah, groznicu, samo joj zubi cvokoću, neka zima, ledena jeza pred sutrašnjicom. Pogleda svoje koleginice. Sve muče iste misli. Ipak je njima lakše. Imaju bar nekog, a ona je sama, ni na koga da se osloni, ni od koga pomoć da zatraži, nekad srećna što je bila nezavisna, a sad u toj nezavisnosti oseća svu tragičnost mlade devojke. Kancelariski sat odmiče sporo, ispunjeni nekim teškim, bolnim, i sva ta kancelarija, celo nadlešstvo, kao da u času izmeni svoju fizionomiju. Ulaze činovnici, one nose svoja akta šefovima, i ti šefovi, do maločas prijatni, dobri, sad su tuđi, daleki kao neprijatelji, koji možda pripremaju sve to, smeše se na njih, a u njihovim fiokama stoji ta strašna presuda, koja se zove: redukcija... Iskucava podne, trenutak koji se najradosnije očekuje... Danas nema te radosti. Sve uzimaju lagano svoje šešire, mantile, oblače se, izlaze ćuteći, turobne, kao da im je žao da ostave tu kancelariju, u kojoj bi bile u stanju sada i podne da presede, da rade, samo da bi tu večno ostale. Mlada činovnica ide ulicom. Kako je neobična i ta ulica. Kako drugi svet. Nema više u njoj ničega ženskog, one koketiraju, dobacivanja pogleda, osmeha... Borba za opstanak, ništavna i osećanje ljubavi. Sada, kad bi je neko zapitao: Voli li da se u nju

Anna

Zvoncica zaljubi najlepši mladić, ili da je ne reduciraju, ona bi volela ovo drugo... Idu pokraj nje, žure, neki veseli, nasmejani. Ona ih gleda melanholično i misli: „Blago njima, kad mogu da se smeju...” Njen mali restoran je uvek isti, ali sad su svi drugojačiji. Na onom uobičajenom mestu sedi mladić, koji je uvek dobacuje zaljubljene poglede... Kako ona danas ne oseća toplinu tih pogleda, sve je za nju umrtvljeno, svi kao da su neprijatelji... Hoće da jede, ali ne može. Gorko, uvek gorko i teško u grudima... Nešto joj se magli pred očima, zaplakala bi, ali kako tu da plače... I otvori oči, da ne da suzama da se skupe, i one kao da utonuše u njene duplje, samo joj se obrazi rumene, neka vatra, gori joj lice, a ruke hladne, i srce sledeno, i ceo organizam... I uvek ona strašna reč, kao ledeni bič, koj je šiba: Redukcija. Njena duša sva ustreptala od bola, plače sa tužnom arijom sopranistkinje. Tu u operi ona ne može više da se savlada... Suze, koje su ceo dan navirale, i ona ih ugušivala, sada klize, i sva je utonula u beskrajnu tugu. Oplakuje sebe, kao što bi oplakivala nekog samrtnika... Za nju prestaju sada sve radosti. Više neće dolaziti ni u operu, neće se smešiti, neće, možda ni živeti. Šta će biti s njom kroz mesec dana? Ona se pita i zadrhta, i ne sme sebi odgovor da da... Gleda oko sebe, posmatra dame. Izlaze u foaje, naslanjaju se na ruke svojih muževa... O, kako su srećne. Da je sada i njoj da se na nekoga nasloni. Zar je za ženu borba, zar je za nju ova patnja života?... Izlazi iz pozorišta, ona gleda dame u krznima, elegantne gospođice. Svi su srećni a ona, mala činovnica, sva izmučena, njoj se uskraćuje život, taj mučni život, koji je sama zarađivala...

- Ti si tužna nešto, - govori joj prijateljica. - Nisam, čini ti se, muzika me samo rastužila, - brani se ona i hoće da sakrije svoj bol i svoj strah... Žuri kroz noć kući, jure pokraj nje automobili sa ubundanim damama, prolaze parovi ispod ruke, razgovaraju, smeju se, a ona ide sama, sama sa svojom borbom i patnjom. Ude u svoju hladnu kuću, okrete se po njoj, zagleda svuda unaokolo, i bol koji je ceo dan gušio, sad kao da se raspuče, izli bujica suza, ona pade na postelju, zajeca, zatrese se sva u toj groznici i strahu od sutrašnjice...

I sutradan, opet je probudi budilnik u deset minuta do šest. Kako je to jutro sada tužno, kao da je neko umro i ona cele noći sedela u sobi samrtnikovoj. Samrtnik, to je ona... Gleda oko sebe, sa nekom bolnom razneženosti, tu svoju sirotinjsku kućicu, koja je za nju bila i salon i buduar, u kojoj je njena duša nalazila lepote, ne zavideći sjaju i raskoši drugih žena... A sad šta će biti sad? Prvog neće imati kiriju da plati, hranu da nabavi, ogrev, ništa...

Anna

Zvoncica Ostaje joj samo ulica.

Tu joj mozak prestaje da funkcioniše...

Ona besvesno gleda sve one prozore na višespratnoj zgradi... Još su tamo spuštene zavese. To je otmeni svet koji spava. Tu su srećne žene koje ne znaju za borbu života i opet nezadovoljne. Tek će ustati u osam ili docnije, u somotskim penjoarima, lenjo izdavati naredbe služavkama, sa cigaretom u ustima. Na onom drugom spratu gospođice neke, što do deset spavaju, uvek apatične, dosađujući se kad moraju u kući da sede, bez društva bez karijere... Kako one ne znaju šta je to život, kako su nezahvalne svojim muževima, roditeljima... A ona, mala činovnica, ostavljena sama sebi, kako bi umela biti zahvalna i ocu i mužu... Sad zavidi svakom, svakoj koja ima zaštitu muškarca. Onoj radnici, što zorom ispraća muža i čeka ga uveče da joj donese svoju nadnicu. Zar to nije bolje, zar nisu srećnije sve te žene, što su uvek u svojoj kući, uvek u toploti, pokraj dece, majke i supruge, a ne kao ona, činovnica, večno za mašinom, za stolom, večno pred strahom da ne ostane bez hleba... Da, to je emancipacija... Prava žena, jednakost sa ljudima. „Izvolite u kancelariju, ali izvolite i napolje iz kancelarije. Vi hoćete da budete isto što i muškarac, pa se morate boriti kao i on, morate podnositi sve tegobe, i morate i vi biti žrtve redukcije.” Žena i redukcija! Njen organizam se zatrese, zajeca, oseti svu nemoć žene, slabe, nesposobne za borbu i zaželi da je neko zaštiti, sačuva, ali ko, kad nikog nema, i šta sad da radi, kako da dočeka taj dan, kako i gde? I onda se umiri, utiša, zagleda u jednu tačku i prošaputa. „Ubiću se!”

Ta misao kao da joj skide neki teret, ali još uvek je u nekom nesvesnom stanju. Ide po kući mehanički, kao neki bolesnik, izlazi, kreće se ulicom kao automat... Nešto je iščezlo u njoj, ugasilo se, ona vitalnost života, koja pokreće na rad, daje impulse celokupnom životu. Jedna samo misao kljuca u njoj, otkucava nekim strašnim otkucajima, kao sat u ponoći, negde u nekoj misterioznoj kući: „Ubiću se!”

Pored nje tutnji tranvaj, ona zastaje, gleda one strašne točkove i kao da vidi sebe ispred onih točkova. Strese se sva i zatvori oči. „Ne, ne mogu, to je strašno.”

Njen mladi organizam je put snage i strašna je to borba između života i smrti... Druga, lakša smrt, samo bez bolova, da se uspava, da je nestane... Ko će je žaliti? Niko? Iščeznuće kao neki leptir, pisaće o njoj novine i zaboraviće je... Ona je onaj mali šrafčić u jednoj ogromnoj mašini, koja se okrene i tutnji i kad on ispadne i ne oseti se nikakav kvar...

Anna

Zvoncica Život će i dalje hujati sa svojim radostima i bolovima... Mlada činovnica se spušta svome nadleštvu. Ide oborene glave, ne gleda nikog. Odozdo juri, tutnji i zvoni tramvaj... Tu je nizbrdica, tu ne može da se zaustavi... Ona diže glavu... Ču jednu vrisku. Jedna devojčica je zaglavila nogu u šine. Tramvaj samo da naleti na nju. „Naleteće!” Ona jurnu, dočepa dete, otrže je snažno, pade na trotoar, udari potiljkom u ivicu trotoara, devojčica se sruši na nju, a tramvaj prohukta. Dete je bilo spašeno. Ona ostade nekoliko trenutaka ležeći na trotoaru, devojčica se diže, i ona lagano, opipa potiljak, bila se raskrvavila, ali je šešir ipak zaštitio od teže povrede. U tom videše kako trči jedna služavka, doleti do njih zapomažući: - Jaoj, htela je da pogine! Ja sam videla odozgo, ona mi je umakla, uvek je ja vodim u školu... Jeste li se povredili? Hajdete, eno tamo, u onoj ulici je naša kuća, da vam operemo ranu. Bože, šta se moglo desiti... Teško meni! Jaoj, kad gospođa čuje... Jedince, pa ga čuvaju ka oči u glavi! I svi troje požuriše do kuće. Služavka, sva usplahirana, ispriča šta je videla. Gospođa vrisnu, zagrli činovnicu, izljubi je, dočepa dete u naručje. Donesoše jod, ispraše ranu, srećom, mala je bila izgleda bez povrede. Gospođa je drhteći pitala činovnicu kako se zove, gde radi, gde stanuje, zahvaljivaše se po stotinu puta, molila da dođe, da je poseti, zadržavala je da ostane, činovnica se izvini, žurila je da ne odocni u kancelariju, oprosti se sa gospođom i ode žurno. U kancelariji ono teško osećanje kao neka agonija... Rana je malo bolela, ali ona nije to osećala. Taj fizički bol nije bio ništa, prema onom psihičkom... Žalila je, što nije poginula, kad je udarila glavom u trotoar. „Kako bi to bilo lepo, spasla bih dete, a ja poginula.” Šta će meni život, ono treba da živi, onako srećno, maženo, i mati njegova je sigurno srećna, zadovoljna žena... I tako dan za danom prolazi, težak, mučan, ispijajući dušu jadnim činovnicama i uvek strah od te strašne redukcije.

* * *

- Gospođice, traži vas jedna gospođa, - reče poslužitelj činovnici.

Ona izađe u hodnik i spazi majku one devojčice. Gospođa je pritrča:

Anna

Zvoncica - Oh, gospođice, pa gde ste, zaboga, zašto nikako niste došli? Jednom sam vas tražila kod kuće, ali vas nisam našla, pa sam rešila da vas potražim u kancelariji. Zar ste mi vi dete spasili, pa da vas tako zaboravim. Došla sam da vas pozovem, da dođete posle podne kod mene na čaj. Učinićete mi veliko zadovoljstvo. Ja sam pričala i mom mužu o vama i on bi želeo da vam se zahvali. Gospođa je bila tako simpatična, tako iskreno zvala činovnicu, da ona obeća, da će doći posle podne, kad izađe iz kancelarije. Dočekali su je tako ljubazno. To je bila gospodska kuća, vrlo elegantna, gospodin neki činovnik na visokom položaju. Došla je i mala, poljubila gospođicu. Razgovarali su sa njom vrlo prijateljski, raspitivali su se koga ona ima, i kako joj je u kancelariji... Ona je pričala o svom životu, kući, usamljenosti, kancelariji i najednom je zaćutala, i onaj bol, koji je večito tištao, razlio se po njenom licu, zamaglio njene oči... - Što ste tako tužni gospođice? - Pitala je gospođa sa saučešćem.

- Tužna sam jer nije lak život činovnice... Sama profesija nije teška, navikne se na sve, ali ta redukcija koja nam uvek preti... - Pa da nećete vi biti reducirani?

- Kako sam čula, biću reducirana... Činovnica se zagleda preda se i samo jedna suza skliznu joj niz obraz. Savlada se, uguši svoj bol, htela je da bude otmena u tom bolu, nasmeja se. - Pa ništa, neka me reduciraju.

- A imate li koga, gospođice? - Pitala je dama sa saučešćem.

- Nemam nikoga...

Gospođa se ražalosti, zagrli je, tešila je. - A vi nećete biti reducirani. Moj muž ima veza, on će se zauzeti za vas. Ja verujem da ste vi vredna činovnica i da zaslužujete da vas ne reduciraju... Vi nemate nikoga, nemate protekciju.

- Nemam, - prošaputa činovnica. I taj nežan ton je rastuži, sve ono ugušivano u njoj sad zatreperi, ona zajeca na ramenu gospođe, koja ju je gladila po kosi, kao svoju sestru. Rastali su se tako srdačno i mlada činovnica je otišla tako srećna, nije više osećala onu samoću činilo joj se da je našla zaštite u tim ljudima, koji su u svojoj otmenosti imali tako plemenito srce.

* * * 15

Anna

Zvoncica

Kad je došao onaj zlokobni prvi, svi su očekivali formalnu reč: redukcija... Šef uđe u odeljenje mladih činovnica i veselo im reče:

- Vi ste dobre radnice i ostajete sve četiri. Ah posle tih reči kako su zaigrale dirke na mašini, kako su se nasmešile oči, kako je bila mila ta kancelarija, taj sto, svi šefovi... Mladost se prenula iz mrtvila, iz te teške agonije... Puder, ruž, opet je zablistao na obrazima, izletele su radosno iz kancelarije, a plata, ta činovnička, mala, s kojom se jedva sastavljao kraj s krajem, bila je čitav kapital... Mala činovnica je gledala sve zaljubljeno, čula je sva dobacivanja, videla tople poglede onog mladića u restoranu i sanjala o operi i njenim ljubimcima. Odjurila je da se zahvali onoj dobroj dami. Zagrlila je i poljubila. - Vi ste me spasli.

- Ne, gospođice, moram vam reći, nije vas moj muž spasao, nego vaš rad i vrednoća. Jeste, da je moj muž razgovarao sa vašim šefom i on mu je priznao da je bilo reči da se vi reducirate, ali on vas nije dao jer ste vi vrlo vredna činovnica. - Onda sam još srećnija ako me je moj rad spasao.

- Ali, vi ćete meni dopustiti gospođice, da vam učinim jedan mali poklon.

- Ne, ne, ništa neću, ja sam najsrećnija kad nisam reducirana. - Vi mi nećete odbiti, ako vam nešto pošaljem. I zaista, služavka donese jedan paket. Činovnica otvori.

Tu je bio štof za kostim sa celim priborom i svila za haljinu... Ona nije mogla da veruje očima. Kolika najednom sreća u njenom životu, posle onog velikog iskušenja... „Ali šta će moje koleginice pomisliti? Otkud mi ovakav štof? Ah, znam šta ću reći: Dobila sam na lozu i odenula sam se.” Sutradan, u običajeno deset do šest, probudi se mala činovnica. Ah, posle tolikog vremena ona misli da više nema onog tereta na grudima koji je svako jutro davio kao vampir... Skoči, razlete se po kući, vatra se razbukta, njene oči se nasmeše. Tamo preko stolice namestila je svilu i štof, gleda sva ushićena, dok okreće brzo vodenicu za kafu i pevuši tužnu ariju, ali nasmejanih očiju: „Jadno srce ostavljeno.” I posle toliko teških časova, ona oseti lepotu svoje kućice, povrati radost mladosti, i donese tada jedan zaključak:

Anna

Zvoncica „Gledaću na svaki način da se udam, jer drugu redukciju, neću neudata da dočekam...” I kroz ritam čarlstona letela je po kući, nikad srećnija da su sve dame sa spratova mogle da joj pozavide, jer one koje žive u izobilju, ne znaju za onu veliku radost u životu činovnica kad je otklonjena najveća opasnost što se zove redukcija.

Anna

Zvoncica

GOSPOĐA HOĆE DA SE FARBA

Gospodin Dragomir ili kako mu je žena tepala, Drakče, otvori šifonjer, da uzme jednu džepnu maramicu. To je bila njegova navika još iz momačkog doba, da sam bira marame, svoje rublje, mašne, i time olakša posao ženi. Tako je i ovoga puta, uze jednu maramicu, razvi je i najedared iz nje ispade jedan plavi koverat. On se saže, uze ga, otvori i zastade iznenađen.

U koverti su stajali razni pramenovi plave kose, u svim nijansama, od crvenkaste kao plamen, do bledo žute, kao voska... On je s čuđenjem vadio jedan po jedan pramen i zagledao ga, ne znajući čija je to kosa, kad se pojavi njegova zrna Zora. - Gle, otkuda ti to da nadeš!

- Šta je ovo? Čija je to kosa... - Daj mi, molim te, - uzviknu ona i istrže mu koverat. - To su mustre od kose. Uzela sam od frizera, da probam prema licu, da vidim koja mi najlepše stoji, da i ja malo ofarbam kosu. Muž razrogači oči.

- Ti da farbaš kosu? Ti?

- Ja, ko drugi. Šta se toliko učudavaš?! Pa sve žene farbaju kosu.

- A misliš li ti da bih ja tebi dozvolio da farbaš kosu. - Zašto da mi ne dozvoliš? Zar još od toga da praviš pitanje, da li ću ja biti plava ili crnomanjasta. Muž planu: - Ne samo što ću pitanje da pravim, nego ću čudo da napravim, ako se samo usudiš da se ofarbaš. - Slušaj šta govori? Čudo da napravi. Kakvo čudo?

- Ošišaću te do glave kao ovcu, pa nećeš izaći u svet.

- Ti se to samo šališ. A ja još donela mustre zajedno da biramo. - Bože, što je pamet ženska... Donela mustre da biramo farbu za kosu, kao kad malamo sobe. Trebao sam još i ja da ti kažem: „Donesi, ženo, mustre da vidimo kako ćemo da se ofarbamo, pa ja ću ride, a ti žuto... I to nisam znao, da ima i mustre za kosu. Znam, mustre od štofa, ali mustre od kose, to danas sam prvi put čuo. Nego reci ti, ženo, zašto ti hoćeš da se farbaš?!

Anna

Zvoncica - Prosto zato da malo promenim boju. Dosta sam bila crnomanjasta, sad hoću da budem plava. - Slušaj, molim te, da promeni žena boju! Kad bih ja bio budala da to verujem. Čim žena hoće da se farba, to je nešto drugo i kad to čini protiv volje muževljeve. Šta ti imaš da se farbaš, kad sam ja zadovoljan tvojom crnomanjastom bojom. Imaš crne oči, crne obrve, crnu kosu, to tako pasuje jedno s drugim. - Varaš se. Plava kosa bi još bolje pasovala uz moju kosu i lice, jer moja boja kože je kao u plavuše. Ja bih bila toliko interesantna. - A za koga ti to hoćeš da budeš interesantna.

- Za tebe i za mene.

- Zbog mene ne moraš da menjaš boju.

- A ja mislim da baš zbog tebe trebalo bi da promenim boju i to bi rekla svakoj udatoj ženi. - Baš bi im lep savet dala. Zašto zbog mene?

- Jer sam opazila da ti u poslednje vreme samo kicuješ plavuše.

- Ja da kibicujem plavuše? Gde si ti to videla?! - Svuda. Ako idemo ulicom, odmah se upiljiš u plavu žensku, ako smo u kafani gledaš neku plavušu; u pozorištu dvogled odmah upravljaš na njih. Čak ti se na filmu dopadaju samo plave glumice i u pozorištu opet plave glumice.

- To tvoja mašta izmišlja. - Nije, moja mašta, nego sasvim je prirodno. Stalno gledaš pored sebe crnomanjastu ženu, pa hoćeš malo boju da promeniš, da bar uživaš u plavoći svoje žene... Vidi, vidi, molim te, kako mi ova zlatna kosa lepo stoji. Ja mislim ovako da se ofarbam. - Slušaj, - govorio je on sa uzdržanim gnevom, kad mu nozdrve drhte i šire se, ako se ti usudiš da to učiniš, ti više nećeš biti moja žena. Dok sam ja živ, ti se nećeš smeti ofarbati. Meni je antipatična svaka ofarbana žena. To je neozbiljno, čak i nepristojno i nepošteno. Svaka takva ženska mi je sumnjiva. I ti hoćeš da izgubim sve ono lepo mišljenje koje imam o tebi. Htela si da masiraš lice, dobro, to sam ti dozvolio; kupuješ toalete kakve ti je volja i to ti dopuštam. Ali da se farbaš, to ne smeš ni da pomisliš! - Pa zašto si takav... Vidi samo ovu kosu, - govorila je, ona čisto plačnim glasom.

On priđe, istrže joj one pramenove i baci na pod.

- To više da ti nisam video! I te bube o farbanju da izbiješ iz glave...

Anna

Zvoncica Njegov gnev je bivao sve veći i ona ga je vrlo dobro poznavala. Znala je da mu je žao i ne treba protivurečiti, već popustiti i ona progovori, mirno kao da se pomirila sa tim. - Pa dobro, nemoj da vičeš toliko, neću se farbati kad ti ne daš... Donela sam ti mustre, ali kad ti ne dozvoljavaš ništa... nije ni bilo. Saže se da pokupi one pramenove a u sebi pomisli: ,,E, ofarbaj se, pa ću te naterati da mi još ti kažeš: Idi ženo i farbaj se!

* * *

Gospođa Zora je bila vrlo pametna žena. Ona je imala svoju taktiku u braku. Ništa nije htela silom i dopuštala je da uvek izgleda kako se ona pokorava mužu i kako je njegova reč starija. Ustvari, on se pokoravao njoj i ne pitajući, jer ona nije htela ni u onim trenucima kad dobije pobedu, da mu to spominje, da ga tada čika, već se zadovoljavala, da se njena želja ispuni i ostane, ipak, nepovređena njegova muška sujeta. Mila je lepa crnka sa mlečnim tenom. Ona je volela svog muža, dobro ga čuvala, umela da se udešava za njega, da mu ugađa, da čuva svoju lepotu u ovom vremenu bračnih kriza i otmice muževa. Nije dopuštala da se bore nižu na njenom licu, već je na vreme otklanjala, da bi očuvala svoju lepotu i posle tridesete godine. I ta njena želja za plavom kosom nije bila iz koketerije da se dopadne drugome, već da očuva svog muža od tih mnogobrojnih plavuša, na koje je on rado bacao pogled. Ali, polako, sve će ona uspeti. Zato je odmah prešla preko te scene kao da ništa nije bilo. - Hajde, Drakče da večeramo. Da znaš što su se piktije lepo stegle. Teleće, pa samo drhte.

Gnev se u njemu već utišao i on je voleo, što ona sve tako popusti, i onda ni on nije držao mušku tvrdoglavost. Za stolom su prijatno razgovarali. On je pričao o događajima u kancelariji, razmeštajima, novom pomoćniku ministra, reče da sutra ide u pozorište Luksor, izvadiće karti... Ona se tek seti.

- Znaš li, Drakče, koliko nam je došla elektrika? Sto devedeset pet dinara za mesec dana. Sekirala sam se, pa mi je došlo onaj ček da pocepam.

- Kako tolika elektrika, pobogu? - Ne znam. Prosto ne mogu da budem pametna. Ti znaš koliko ja štedim elektriku, kad sam sama jedna sijalica gori, još i tebe grdim kad zaboraviš da ugasiš.

Anna

Zvoncica Toliko sam štedela ovog meseca, mislila sam neće biti više od sedamdeset dinara. Kad ono stosedamdeset i pet dinara. To je neki kajšarluk. Ili kajšare oni što mere struju ili nam je kriva gazdarica. Treba da tražim od centrale komisiju da dođe da pregleda strujomer. - Oni će doći, pregledati i reći: „Sve je ispravno”. Sa opštinom ne možeš na kraj da izađeš. Gospođa Zora uzdahnu. - Mnogo, to je mnogo! A što ne jedeš ti te piktije. Ali nemoj, imam još nešto što ti voliš. - Šta to?

- Palačinke u mleku.

Pa kad si ti to umesila? - Danas posle podne. Sedim, nisam imala posla, nestalo mi vunice za džemper, a mene je mrzelo da idem, digla se ova vetruština, i taku sam se setila, jer znam da ti to voliš. - Ti si moja dobra ženica.

- Jest, dobra ženica, a kako me grdiš maločas. - Zato te grdim, što ti hoćeš da budeš kao druge žene, a ja to neću, ja te volim takvu, kakva si. - A kakva sam ja ono?

- Eh, sad ti hoćeš da te hvalim u oči...

- Zašto da me ne hvališ, treba i ja da čujem. - Znaš ti dobro šta ja mislim o tebi.

- Ne veruješ to što govorim?

Govorila je napućeno, detinjasto, a on je uhvati za njen obli podvaljak. - Hoćeš kafu?

- Ako imaš gotovu.

- Kupila sam juče. Da vidiš što je lepa ova kafa. Ima takvu divnu aromu.

- Uh, baš sam se najeo palačinki. Ne treba uveče ovako mnogo da jedem. - Posedećemo malo, pa će da ti se slegne. A zaboravila sam da ti kažem. Ispeglala sam ti teget odelo i iščetkala. Uzela sam koren od sapuna pa kao novo... Dva sata sam se majala s tim odelom, lepše sam ti udesila nego da je išlo na hemijsko čišćenje.

Anna

Zvoncica - E, to si baš dobro uradila. Već mi je dosadilo ovo grao. Malo da promenim. - Posle ću i ono grao da ti očistim, pa da menjaš. Vidiš kako ti voliš da menjaš boje. A meni ne daš. - Drugo je to menjati boju odela, a ja tebi to ne branim, a drugo boju kose... Ja, uopšte ne mogu tebe da zamislim kao plavušu. - A, boga mi, ti ne moćeš zamisliti koliko sam ja lepša. Ali o tome više neću da govorim. Nego, hoćeš li ti meni da platiš za odelo što sam ti peglala. - Kako da platim. Pa ja mislim da ti to džabe radiš.

- Pa ja radim džabe, ali onako, bakšiš jedan da mi daš, govorila je mazeći se, kao sve žene, kad hoće da iskamče novac od muževa. Daj mi bolan, dvaest dinara, samo dvaest. To je baš tako malo. Ti si dobar, ti si moj najbolji mužić. Kako ja tebe volim, pa te udešavam. Samo dvaest. - Znaj, pravi si žena.

- Pa zato me ti i voliš, što sam prava žena.

Ona mu je prišla, zagrlila ga je, zavlačila mu ruke u onaj džep gde stoji sitnina. - Evo, baš dvadeset dinara. Da uzmem? - Hajde uzmi...

Ona ga zagrli, pritisnu njen obraz uz njegov.

On pruži ruku, obgrli joj bedra, steže ih, oseti njene oble mišiće, čvrste i vitke kao u devojke.

Posle dobre večere osećao se zadovoljan, bilo mu je prijatno, toplo a ova ženica, lepa, strasna, sa čvrstim grudima, koje su se ocrtavale ispod njene lake domaće haljine. On je steže još jače u zagrljaj, a on mu je toplim usnama klizila po licu i uzrujavala ga sve više. Još su sedeli u sobi. Peć je puckarala, on je čitao novine, a ona je leškarila na divanu. Ona ustade, priđe mu, zagrli ga. Bili su još uvek zaljubljeni par i ona je umela da podgreva tu ljubav, da ne dopusti nikad da se razhladi. Zagrlila ga stojeći pozadi njega i spustila mu glavu na rame. U ogledalu od šifonjera, videle su se njihove dve glave priljubljene jedna uz drugu. On spusti novine. Bio je vrlo zadovoljan kao svaki muž, koji ima sva zadovoljstva u kući i u braku. - Ko je lepši? - pitala je ona, gledajući njihove dve glave u ogledalu.

Anna

Zvoncica - Ti si lepša. - I ti si lep. A zamisli da sam ja plava. Ti crnomanjast a ja plava. Kao Otelo i Dezdemona. - Opet ti o tvojoj plavoći.

Sad već nije imao onaj gnevan ton. Ona se nasmeja.

- Donela žena mustre za kosu. Ti nisi znao da postoje i mustre od kose.

- Otkud ja da znam. - Nisam ni ja znala. A moj frizer mi donese: „Evo, gospođo, pa probajte kod kuće”. Molim te, da vidiš one kose. Hoću da metnem tebi uz lice, da vidiš kakav bi izgledao da si plav. Ti si pravo derište.

- Čekaj, molim te. Prvo ovu zlatnu.

- To je riđe. Zar bi ti volela riđeg muža. - Uh, nikad.

- I ja isto tako riđu ženu. - E, pa priznaćeš, da su riđe žene lepše od rideg muškarca. Da metnem ja uz moje lice. On je gledao, zažmiri.

lep.

- Ne stoji ti lepo. Tvoj tip je lep kao crnka. - Dobro, a ova plava. Taj tebi da metnem. Vidiš bio bi lepši kao plav. Boga mi, - Šta, a ti voliš plave muškarce?

- Bože sačuvaj, samo crnomanjaste, kao što si ti, pa tako crna grgurava kosa, kao tvoja. Uh, slatka moja kosice.

Ona mu zavuče prste kroz kosu, privuče njegovu glavu na njene grudi, poljubi mu kosu, oči, obraze, usne i poče opet da ga uzrujava. I on opet steže rukom njena bedra. Ona se otrže.

- A da vidiš kako meni stoji ova plava.

- To je ipak, malo bolje nego ona rida kosa, ali najlepša je tvoja crna. On je opet zagrli, opet steže u naručje i ona mu sede na krilo.

Anna

Zvoncica - Ti me ne voliš. Maločas si kazao, da ja ne bih bila tvoja žena, da ofarbam kosu. Je l’ to istina?

Zagrli ga strasno i prošaputa: - Lažeš, voliš ti mene. Ti ne bi mogao da živiš bez tvoje ženice, je l’ da ne bi mogao? Ko bi tebi ovako ugađao kao ja? Vidi kako sam presvukla krevete, pa sve čisto, belo, ta tvoja pidžama, pogledaj, izmenila sam manžetne i jaknu. Plava boja kao nebo. To će tebi lepo da stoji. Voliš li me? Voliš? - Koliko ću puta to da ti ponavljam. - Svakog dana. Uh, meni se spava. - Ona se izvi, proteže, previ preko njegovih kolena, penjoar joj se otvori na grudima i ukazaše se dve divne bele dojke kroz prozračni kombinezon od roze šarmeza. San se polako spuštao na njene oči, i u poslednjem trenutku, već kad je htela da zaspi, opet joj prostruji ona ista misao.

,,E, ofarbaću se, mužiću, pa ću još tebe naterati da mi kažeš: „ldi ženo i farbaj se.” Prijateljica gospođe Zore, oksidisana blondinka Živka, pri čala je kako je ona uspela da dobije od muža punomoćje za farbanje. - Nije to bilo lako, draga moja, ali ja oko njega, umiljavaj se, dokazuj mu, dok on nije popustio. A šta mi je najviše pomoglo, znaš li šta? Počela sam da mu masiram lice. - Njemu?

- Dabogme. I kako ti on prista na to. Probaj samo. - Baš ću da pokušam.

Te iste večeri, gospođa Zora se nešto zagleda u muža.

- Šta me tako gledaš? - Gledam te tvoje bore oko očiju. Znaš li ti, da bi tebi svet to masaža otklonila. Što čekaš da ti se oko očiju naprave lepeze?! - Neka se pravi. Nismo mi muškarci kao vi žene. Mi još volimo bore. To je izraz intelektualnog rada i mišljenja. - Možeš ti biti intelektualac koliko hoćeš, ali baš zato što si intelegentan čovek, treba da vodiš više računa o svom spoljašnjem izgledu. - Eh, sad ću ja da se ulepšavam kao žena.

- Molim te, daj da ti ja malo izmasiram lice. Da vidiš nigde bora nećeš mati. Znaš kako meni masira maserka pa ću isto tako tebi.

Anna

Zvoncica - Ostavi, molim te. Da ja sad masiram lice?! - Ali da probamo samo. Ništa ti neće stajati. Eto ovako. Ove ću bore da ti rasteram. Pa čekaj, krem ću da uzmem. Vidi ove bore, to ti baš ne treba. Tako to se povlači na ovu stranu. Samo ti budi miran. Aha. Da vidiš kako će da ti zasija lice. Ovako treba ja da ti dva puta nedeljno masiram, video bi ti, kako bi ti sve bore iščezle. - To ne liči muškarcima. - Šta ne liči?! Moj frizer, bogami, priča da se i muškarci masiraju. Nije samo to, nego i manikir i pedikir. Sad ću malo da ti pljeskam po licu, pa ću da te poprskam sa kolonjskom vodom. Ded, pogledaj se sada u ogledalu. Pa nije ružno. Dođe svežije lice. - Tek ćeš ti da se osvežiš. Zar ja nisam dobra žena. Ulepšavam te, a oko tebe sve mlade činovnice.

- Ti znaš mene. - Znam, ali i ne znam. Šta ja znam šta se događa po kancelarijama. Ako ti ovako procvetaš, bogami biće opasno... Ali ja hoću da si uvek lep. Nije kao ti meni što ne daš da se ulepšavam. - Bolje reci da se farbaš. Zar ti još na to misliš?

- Kad vidim kako se druge žene farbaju, moram da mislim...

Zvonce zazvoni. - Ko li je to?

Gospođa Zora ode da otvori i uzviknu.

- O, otkuda vi? Baš prijatno iznenađenje.

To je bila njena prijateljica Vida i njen muž Čeda. - Vraćamo se od mame. Bila sam kod nje celo posle podne, pa došao Čeda, oni nas zadržali na večeru, pa posle večere, naš, oni stari, mama i tata, pa se odmah strpaju u krevet. A mi prođosmo ovuda, ja videh svetlost, pa rekoh Čedi: hajde da svratimo do njih. Nećete valjda još da spavate? - Kakvo spavanje! - uzviknu Dragi. - Danas sam posle podne malo spavao, znam da ne bi dugo zaspao i bolje malo da posedimo. - Jeste li za čaj ili kafu? - pitala je gospođa Zora. - Gotovo, pre bih čaj... Nešto me boli tu.

- Pa i ja ću čaj.

Anna

Zvoncica - A znaš, Zoro, šta sam došla da ti kažem? Iznenadićeš se... Sutra idem da farbam kosu. Hoću da se heniram. Neću više ovo moje sedo čudo da trpim na glavi.

- To si ti trebala još davno da učiniš, znaš da sam te ja uvek grdila i terala. - A zašto da se farbaš? Tebi, Vido, baš lepo stoji ta seda kosa, govorio je Dragi. Vidi se mlado lice, samo si rano osedela. - Mlado lice a seda kosa. Ćuti, molim te. Vidi samo Čedu. Crna kosa kao zift. A ja pored njega sva seda kao baba. - A šta ti na to kažeš, Čedo?

- Dozvolio sam neka radi kako hoće.

- Vidiš Dragi, dozvolio. A ti meni ne daš da se farbam. - Dobro, ja mogu da razumem Vidu, što hoće sedu kosu da boji, ali zašto ti hoćeš da karadiš lepu crnu kosu. - Pa ja bih tek onda bila lepa. Reci mu molim te, Vido, zar meni ne bi lepo stajala zlatna kosa.

Ona je ispod stola dobro nagazi na nogu. - U, pa ti bi tek tada bila interesantna. Crne oči a plava kosa, zašto joj Dragi ne dopustiš? - Ostavi Vido, nemoj i ti sad da je podbunjuješ! Ja ne bih mogao to da podnesem, da moja žena, koju sam ja uvek voleo kao crnomanjastu, postane najednom plava. Eto, kako bi vama izgledalo, da se ja i Čeda ofarbamo ride. Zato i ja to ne mogu da podnesem i ona se meni takva ne bi dopala. - E, sad ću da vam pokažem kakva bi izgledala.

- Opet ćeš sad tvoje mustre od kose da doneseš. Zar ih još čuvaš?

- Jeste, čuvam ih. Pogledaj Vido, ovu zlatnu kosu. Evo da metnem uz lice.

- Uh, što bi ti divno stajalo! Bože Dragi, pa zar ti nemaš oči da to vidiš. - Slušaj, Čedo, slušaj, sve je to ženski odgovor. Hoće sad Vida mene da ubedi, da bi ona bila lepša. - Pa ja bi se odmah ovako obojila, ne bi ni pitala da li će se Čedi dopasti, samo da moja kosa nije seda.

- A šta ti smeta što je seda? - Zato što kad se seda kosa oksidiše, dođe kao da je zelena. Zori bi to već divno stajalo. - Što je ne pustiš da se farba? - dodade Čeda.

Anna

Zvoncica - Zar si i ti protiv mene? - Ja sam naprotiv uz tebe. S mojom ženom ja sam se dogovorio. Dopuštam ti da se farbaš, ali pod uslovom, da i ti meni, onda, dopustiš da svaku žensku pogledam. - Jaoj, ti ne gledaš ženske! A onomad u kafani? Na moje oči se kibicuješ. Samo da ti pričam, Zoro. Ali čekaj, ja imam ovde neki ručni rad, pa da ne dangubim. - Šta radiš?

- Jedno šalče... Znaš onomad smo bili u kafani kad uđoše dva devojčeta. Da si samo to videla. Koliko je god bilo muškaraca, kao naelektrisani, okretoše se za njima. A one obe sedoše baš vizavi našeg stola. Ovaj moj odmah užagri očima. - Šta užagri?! Sedeo sam sasvim mirno.

- Jaoj, Čedo, ti misliš da ja to ne znam. Ama čim vidiš lepe đevojčice - odmah se uzvrdaš, pa malo, malo, pa u njih... Da su bar neke ženske od reda, nego...

- Što ste vi udate žene! Čim vidite lepo devojče, ono je odmah za vas nepošteno. - Pa zar ti ono smatraš poštenim. Pola deset a dva devojčeta sama, lunjaju po kafanama... I kako je jedno samo bezobrazno Upiljilo se u Čedu, ništa zato što pored njega sedi žena. - Odkud se u kafani zna ko je kome rod. - Zna se to. Vidi se po ponašanju. Zar će jedna udata žena onako na muškarce da baca kolutove dima? I posle kad smo izašli, video si, za njima juri jedna bulumenta muškaraca. I ti bi potrčao da nisam bila ja. - Zato ću, Zoro, da se ofarbam. Hoću da izgledam mlada.

- I ja bih zato, ali Dragi ne da. - Popustiće on... Ali, šta je to, Dragi, večeras sav blistaš. Još maločas sam htela to da kažem. Podmladio si se i prolepšao. - Ama i ja to isto gledam, govorio je Čeda. Kakav ti to recept imaš?

- Ja sam njegov recept, - govorila je gospođa Zora, grleći ga... - Zar nije lep?

- Nemojte sad da me zbunjujete. Spavao sam, pa sam se odmorio.

- I kad svi kažu da si tako lep, onda ćeš i meni da dopustiš da se ulepšam.

- Ostavi, o tome ćemo tek da razgovaramo. Posle pređoše na druge razgovore, popiše čaj, odigraše i jednu partiju domina i rastadoše se. Pri rastanku Zora šapnu Vidi: - Reci mu za moje farbanje. I Vida opet navali:

- Slušaj, Dragi, pusti Zoru da sutra idemo zajedno na farbanje.

Anna

Zvoncica - Ne, ne to ja treba da razmislim. Ne mogu sa tim nikako da se pomirim. Ležući u postelju gospođa Zora je mislila: „Popušta, već popušta, samo treba imati strpljenja. E, ofarbaću se, mužiću, pa ćeš me još ti naterati.”

* * *

Luster od tri sijalice bleštao je a pod njim je sedela gospođa Zora. Na njoj je bila velika promena. Plava kosa kao zlato treperila je, prelivala se i lice je dobilo neku nežnost, roze boju, ona je sva bila podmladena, čisto detinjasta.

Čekala je muža. Ču ključ u vratima, njegove korake u predsoblju, i ostade sedeći. Vrata se otvoriše. On kroči, zastade, zagleda se u nju, ostade zanemeo... Onda mu se najednom obrve skupiše, pride jedan korak bliže i viknu: - Šta, ofarbala si se? Ona je ćutala.

- Usudila si se bez mog znanja? Odmače se jedan korak.

- I smela si to da učiniš. Gledaj kakva je!

Ona samo ćuti. - Sram te bilo! Sad vidim kakva si. Htela si da crkneš dok se ne ofarbaš. Neka on priča šta hoće, ali ja ću da uradim ono šta ja hoću. E, sad ćeš da vidiš šta ću ja da uradim. - Izlete iz sobe, zalupi snažno vratima, ude u spavaću sobu i sede na divan. Sedeo je i ćutao. Vrata škripnuše. On se ne okrete. - Dragi... Drakče, pa pogledaj me. - Odlazi!

- Ali, molim te, pogledaj me. - Odlazi kad ti kažem!

- Pa kad te molim, vidi nešto.

- Još se usuđuješ da mi nešto govoriš?! On se besno okrete.

U tom času, jednim brzim gestom, ona se dohvati za kosu i skide - periku.

On osta nekoliko trenutaka gledajući je i progovori, još uvek nabusitim glasom: - Pa šta praviš komedije?

- Htela sam da me vidiš s plavom kosom, uzela sam ovu periku od frizera. I moraš priznati da divno izgledam.

Anna

Zvoncica - A ti još jednako misliš na farbanje. - Ne mislim. Nego sam donela ovu periku, pa ću da je nosim po kući i isteram želju za plavom kosom. Eto, samo te to molim, da mi dopustiš da stavim periku po neki put. Tako će me ova želja proći. - Bože, što si luda!

- Reci, dopuštaš li da je stavim na glavu.

- Pa metni je! Samo me ostavi da pročitani novine. Ona namesti periku pred ogledalom i u ogledalu spazi kako je on krišom posmatra. - Hajde, hoćeš li da večeramo.

On sede za sto i mora da se nasmeje. - Sad si se napravila kao da si glumica. Sve ste vi ženske glumice. Vidim ja da ti glumiš i izvodiš nešto. - Baš ništa... Meni se sviđa a tebi ne mora da se sviđa. Niti te ja pitam da mi kažeš da li mi lepo stoji. On zapali cigaretu i zagleda se u nju.

- Čekaj da te vidim. Gledao je i ništa nije govorio.

A ona ništa nije pitala. Samo mu se opet zagleda u lice.

- Što se to tvoje lice popravilo! Znaš li ti, da nigde nemaš ni jednu boru...

- Sad treba i ja tebi da napravim kompliment: „Što ti divno stoji ta plava kosa!”

- Ja znam da ti to ne voliš.

- Ne volim, jer je neozbiljno. A ne stoji ti rđavo. Istina, mlađa si!

Ona skoči, zagrli ga.

- Pa što si takav, što ne kažeš da sam lepša.

- De, de, ostavi me... Za periku mogu da kažem, ali tvoja crna kosa je lepša.

Njoj je ipak to bilo dovoljno. Sutradan zazvoni telefon. Razgovarala je i sa oksidisanom i heniranom prijateljicom. - Dođite večeras, a ja ću da stavim periku, pa da sve tri saletimo Dragog da popusti. Ali i Čeda i Pera da budu na mojoj strani.

Anna

Zvoncica I zavera se sklopi protivu muževa, neprijatelja oksidisane kose. Živka oksidisana plavuša i Vida, henirana, uzviknuše od iznenađenja kad ugledaše Zoru sa perikom. - Pa ti si se oksidisala. Jaoj, što ti divno stoji! Deset godina si mlada.

Zora uzdahnu.

- Nisam se oksidisala, nego sam periku stavila.

- Bože, pa ti, Dragi, još jednako si onako tvrdoglav. Zar ne vidiš da se ceo Beograd već oksidisao i platinirao. - Vidim, još samo ona jadnica je ostala iza tog celog oksidisanog Beograda.

- Pa ti ćeš mi dopustiti, je li da hoćeš, kaži samo pred njima. - Hoće, on je dobar, - govorile su obe žene u isti mah.

- Pa ti nas vređaš, Dragi. Šta si se tako zainatio. Kao da je to nepošteno. - Vidite, kako žena može da postigne sve što god hoće. I ona prosto hoće, da me natera da popustim. - Samo dobri muževi popuštaju, a ti si najbolji, ja priznajem...

- Zar je potrebno na ovoj krizi da imam i taj izdatak za farbanje kose? - A ja sam to već uštedela od kujne. Ništa ti meni nemaš da daš. Samo reci, reci: Idi sutra pa se farbaj. On je pogleda, uhvati se za glavu, diže ruke u vis i viknu:

- Molim te idi sutra pa se farbaj samo nemoj više da mi kukaš.

- Ali još jednom da ponoviš da svi čuju, da se ne pokaješ sutra.

- Ostavi me molim te. Dobro, idi pa se farbaj! Neću ti više ništa reći.

Anna

Zvoncica

NJEGOVA PRVA OPASNA SITUACIJA

Siv zimski dan i suvomrazica. Pola četiri po podne. Na ulici samo daći, učenice, trgovački pomoćnici i akademci. Njihove crvene i teget uniforme unose živost i male gospođice se okreću za njima. Neki žure u bioskop, neki u posete, na žur, na sastanak ili dansing. Akademac Velja lutao je besciljno ulicama. Odšetao je do Kalemegdana, vratio se natrag, svratio u bazađinicu, izišao, premišljao je, kako bi bilo lepo da ih puste, na primer, od sedam do devet uveče, ili do jedanaest, da osete malo taj noćni život. A ovako samo popodne, sumorno, tek četiri, nema ni sveta na ulicama, radnje zatvorene, nema ni sveta na ulicama, radnje zatvorene, nema one večernje živosti i interesantnosti, kad sve izađe na ulicu. Baš je prolazio pored Koloseuma. Uđe da vidi slike. Idući kroz koridor, on spazi jednu devojku, koja je posmatrala slike kao i on. Okrete se i ona na njega i on ugleda dva lepa, ali nekako mutna oka i pramičke kose ispod berea. Devojka kao da se zagleda u slike a on stade iza njenih leđa. Osećao je neki fini parfem. Odmače se, da je bolje malo zagleda i vide jednu vitku siluetu, lepe nožice u svilenim čarapama iznad snešua. Devojka pođe izlazu, malo zastade, onda se reši i pođe za njom. Ona je išla kao kad je žena rasejana. Zastajkivala je, okretala se, sudarala, zbog nepažnje. Išla je brzo, malo nervozno, ali je on nije gubio iz viđa. Najzad stade ispred jednog izloga. Zatim pođe natrag i umalo da se sudari sa njime. Trže se, vrati se, kao da se nešto predomislila. Zastade na ivici trotoara, kao da hoće nekog da čeka, otvori tašnu, zaviri unutra, izvadi jedan isečak iz novina, pročita, ćušnu ga opet u tašnu i brzo pođe da pređe ulicu, baš kad nalete jedan auto. Šofer na vreme zaustavi, zasvira besno, okrete se na nju i ona pređe na drugu stranu. Stojeći na drugoj strani trotoara, okrete se i akademcu se učini da baš njega očima traži. On se odluči i pođe za njom. Pogleda u sat, imao je još dosta vremena.

Držao je uvek jedno pristojno odstojanje dok su bili u glavnoj ulici. Kad ona okrete u jednu sporednu ulicu, on ubrza za njom. Ona je morala čuti njegov ravnomerni hod i okrenu se. Okrenula se još dva-tri puta. Oči joj više nisu bile onako mutne. Kao da ih je ozario neki osmejak. To dade hrabrosti akademcu. Sve joj je bliže. Kad ona stade pred jednom kućom. Otvori tašnu, izvadi ključić. Akademac pomisli: „Ala je ovo glupo što sam išao. Sad će da mi umakne”. Lagano se približavao, sve korak po korak i već je bio paralelno sa njom. Devojka se najednom okrete i nasmeja se.

Anna

Zvoncica - Jel’ vi to mene pratite?

- Ako vam nije neprijatno, jeste, vas. - A zašto bi mi bilo neprijatno.

- Pa... izgledali ste nešto ljuti u Koloseumu.

- Vi ste to dakle opazili.

- Odmah se moglo videti. - Jeste, bila sam ljuta.

- A ko je mogao da naljuti tako lepu devojku. - ja sam udata, nisam devojka.

- A udata, - čisto se obradova akademac. - Nego, znate šta, gospodine, ovde je nezgodno da razgovaramo pred kućom. A ja sam tako neraspoložena i volela bih sa nekim da malo porazgovaram. Hoćete li sa mnom da uđete u kuću.

- Vrlo rado, gospođo. - Čekajte vi malo, dok je odem, pa se posle popnite na drugi sprat i zakucajte na leva vrata, tamo gde piše Borivoje Jovanović, direktor banke. Ona utrča u hodnik, a akademac pogleda za njom, diveći se njenoj lepoj liniji i lakom hodu, postaja malo pred kućom i pođe polako uz stepenice. Mislio je u sebi, kako mu je danas ispala ovakva prilika da se upozna se ženom i to jednom damom, suprugom direktora. Uvek je želeo poznanstvo sa udatom ženom. Šta vrede ti devojčići?! Dansing, tango, pa kući. Zavideo je nekim svojim drugovima, koji su se hvalili poznanstvom udatih žena. Mlade, lepe žene, razočarane u muževe a kuća elegantna, čaj, liker, kolači. I gle njemu se dala takva prilika. Bio je na drugom spratu i zazvonio levo. Mlada žena mu otvori sama vrata. Bila je bez šešira u crvenom puloveru i crnoj suknji, kao neka devojčica, rastresite, razlepršane, guste kose, ondulirane, pruži mu ruke sa osmehom, on je poljubi u ruku, predstavi se, predstavi se i ona, uvede ga u salon. Bio je iznenađen. Kakva elegancija i raskoš. Fotelje, stočići, meki tepisi po podu, fine zavese, slike, i onaj isti parfem, koji je u Koloseumu osetio kod nje. Seo je malo zbunjen a lepa ga dama sa osmehom posmatrala. - Pušite li gospodine?

- Pušim.

Ona mu ponudi cigarete.

- Hoćete li jednu čašu crnog vina? Imam izvrsno vino.

Anna

Zvoncica - Oh, nemojte da se trudite.

- Ništa to nije.

Ona istrča i donese crno vino.

- Eto vidite, gospodine, u ovoj raskoši ja živim, a nisam ni malo srećna. - To me iznenađuje.

- I danas sam bila tako nervozna. Umalo što nisma pala pod auto. - Smem li da vas zapitam za uzrok?

- Zašto da ne. Reći ću vam i sama. Muž me vara.

- Muž vas vara?! Je l’ direktor banke?

- Da, gospodine, taj direktor banke. - To je neverovatno.

vina.

- Šta je neverovatno? - Da jednu tako lepu ženu vara muž. Akademac povuče jedan dobar gutljaj crnog

- Da, vara me, bitanga jedna! Vucibatina. I znate li šta sam rešila? - Šta ste rešili.

- Ne, prvo mi recite. Da li biste vi mene mogli varati da sam vaša žena?

- Ja da vas varam? Oh, ja bih vas obožavao. Akademac nakrenu opet čašu. Ona se nasmeja.

- Obožavali bi ste me. A ded, recimo, na koga vam ja ličim. Akademac ju je gledao.

- Gledajte me dobro. Evo, da ustanem. Okretala se pred njim sa sviju strana. - Vi mi na nekog ličite, ali ne mogu da se setim.

- Sad ću ja vas da podsetim.

Istrča iz sobe i vrati se sa jednom dopisnom kartom. - Vidite, koja je ovo glumica? - Lilijan Harvej.

- Pa vidite li sad na koga ja ličim?

- Jest, na Lilijan Harvej.

- Da, Lilijan Harvej, ista sam ona. To mi je i on govorio. Džukela jedna.

Anna

Zvoncica Akademac pomisli u sebi: „Bože da li će i mene moja žena ovakvim izrazima častiti”. I opet iskrete drugu čašu.

- Pa vi niste rekli šta ste rešili? Mlada žena se nasmeja, sede na divan, dohvati nekoliko jastučića, podmetnu pod levi lakat i ostade tako u poluležećem stavu. U sobi je bilo tako toplo, prijatno, parfem se mešao s duvanom i jako vino je već počelo akademcu da udara u glavu. On je sedeo u fotelji i gledao tu lepu ženu, gledao i nije se micao. Ona najednom ustade, prošeta se po sobi, dođe do klavira, otvori ga i prevuče rukom po dirkama. Opet se vrati, sede na divan i pogleda akademca poluzatvorenim očima. - Vi me ne pitate šta sam se rešila.

- Šta? - prošaputa akademac, naglo ustade sa fotelje i sede na drugi kraj sofe.

- Rešila sam da mu se osvetim. Muževima se treba svetiti. I kad sam vas videla, kazala sam, sad ili nikad.

sofi.

- A šta to treba da znači: sad ili nikad? - pitao je akademac, privlačeći joj se na - To treba da znači... - nasmejala se ona i baci mu u lice jedno svileno jastuče.

On ga dohvati, ali ona u tren oka stavi barikadu jastučića između sebe i njega.

- Šta treba da znači? - šaputao je akademac, naslanjajući se na barikadu. - Da ste mi se dopali, - nasmeja se ona, opet baci jedno jastuče na njega, skoči sa sofe, kao da hoće da pobegne, ali je on bio brži, dohvati je za ruku i posadi na sofu, privuče je sebi i zatvori njene usne svojim ustima. - Ah, kako vi ljubite, - šaputala je ona. - Ljubite me još. Ona se otrže, pogleda kroz prozor i ciknu. - Moj muž! Bežite, bežite, on može svašta da učini. On je i ljubomoran, strašan je tada. Bežite! - Do đavola, otkuda taj muž, sada! - viknu akademac, izlete iz sobe, brzo obuče šinjel, poljubi je i do prvog odmorišta na stepenicama zakopča pojas. Pođe, zatim, lagano i na stepenicama prvog sprata srete se sa jednim visokim krupnim otmenim gospodinom četrdesetih godina u crnom zimskom kaputu. On prođe mirno pokraj njega, izađe na ulicu i odahnu.

Anna

Zvoncica „Dakle, to je taj direktor banke”, mislio je u sebi. „Pa on je i star za nju. Ona nema više od dvadeset godina. Onakva ženica, pa da je vara. Možda on nju i ne vara, nego joj je potreban ljubavnik.” Bio je besan. Ih, takva prilika pa da je izgubi. A tako bi se lepo proveo. Vidi se besna ženica. Prosto ga glava zabole. Sad će se još više sekirati kad ode u zavod, pa oni drugi počnu da se hvale. A kako bi se tek on mogao pohvaliti. Žena direktora banke! To mora reći onom njegovom drugu jer taj uvek priča kako udate žene luduju za njim i kako sad ima prijateljicu, ženu jednog advokata.

Dani su mu bili ispunjeni nekom potajnom radosti. Nadao se da će iduće nedelje opet videti onu lepu ženu. Nije smeo da joj piše, bojeći se direktora. Šta i da piše, videće je, možda, prošetaće dva-tri puta pored njene kuće. Trudio se da ga nizašta ne izvedu na raport. Već je doterao do subote, dođe i nedelja, i baš u nedelju, nađe mu neku začkoljicu pomoćnik odeljenskog, ništa u stvari, ali dovoljno, da ne izađe te nedelje. U toku nedelje nadovezaše mu dva dana pritvora. Već je bio očajan. Treće nedelje iznenadi ga jedno pismo. Bio je četvrtak. Na koverti je bio ženski rukopis. Kad ga otvori, u pismu ne nađe ništa pisano, već samo jednu pozorišnu kartu, za drugu galeriju. On pogleda datum, izračuna i nađe da je to nedelja po podne. Odmah je pomislio, da mu to šalje supruga direktora banke. Ko bi mu, inače, drugi poslao. Ima jednu gimnazistkinju osmog razreda, ali se sa njom posvađao. Hoće ona njemu da trucira u dansingu. Čas igra s njim pa posle s drugim, čas ga gleda a posle se pravi važna. Misli sad će on da padne na kolena pred njom. A sad on joj niti piše niti ide na igranku. Prva će ona njemu da piše. A više ne bi ni morala. Gimnazistkinja i supruga direktora banke. Balavica i supruga direktora banke. Balavica i mlada ženica. Svaki bi mu kazao da je najveća budala kad ne bi iskoristio ovu ženicu. Vidiš, šalje mu kartu za pozorište, hoće ženska da se sastanu, da sede negde u mraku na galeriji. Ala je to divna ideja! Sedeti u mraku i držati se za ruke. Šta li se samo daje u nedelju posle podne? - Je li Mile, šta se daje u pozorištu u nedelju posle podne. - Boga mi, ne interesuje me, jer imam pritvor.

- Kopelija, - dobaci mu drugi. - Uh, to je divno, balet. - Baš je želeo da vidi tu Kopeliju. Gledati balet i sedeti pored jedne mlade i lepe ženice. Ali ako ga zadesi raport. Može i ta nesreća da ga snađe. Ovom njihovom ništa lakše nego im uskratiti izlaz. A prosto mu je milo kad ih vrati u zavod, kao da nije i on muškarac. Umesto da im podvikne: „Marš, vucite se svi u varoš, pa se dobro izjurcajte a posle da mi se smirite!” a on ih drži u pritvoru po četiri nedelje.

Anna

Zvoncica Zato je pregledao sva dugmad, trudio se da bude propisno podšišan, do glave, da ovaj ne bi našao da on već pomišlja i na frizera, oprao je rukavice, sav je bio propisan od glave do pete. Penjući se u nedelju na galeriju, mislio je, ako to nije ona, nego maturantkinja. Baš se ne bi mnogo obradovao. On dođe do svog mesta, sede, okrete se desno i levo, nikog nije bilo. Nju nigde nije video. Svet je dolazio, zauzimao sedišta, već su se sva popunila samo jedno sedište do njega stajalo je prazno. To ga je veselilo. Ona mora doći, to je njeno mesto. Gvozdena zavesa se diže, orkestar poče da se štimuje, pope se direktor za svoj pult, zamrači se sala, a akademcu se nešto zamrači u duši. Ako niko ne dođe?!

Najednom, oni što su sedeli sa leve strane od njega, počeše da ustaju, da bi propustili jednu damu. Ona! On oseti jednu toplu ruku, onaj isti parfem i vide malu Lilijen Harvej, nasmejanu, kako ga gleda zaljubljenim očima. Na pozornici su igrale lutkice, sve je bilo kao bajka, muzika ga je opijala, srce mu je lupalo, dah prestajao u grudima, i s vremena na vreme on se okretao njoj, gledao je, osećao njenu mišicu kako se naslanja na njegovu, pružio je svoju ruku, uhvatio njenu i stezao je tople prstiće, stezao sve vreme predstave. Kad se svrši prvi čin, oni ostadoše sedeći. On pogleda na bočne galerije i na desnoj strani koga da spazi?

Maturantkinju. Ona je sedela sa drugaricom, gledala ga netremice, raširenih očiju, ljubomorna, ljuta, a kad im se oči susretoše, ona okrete glavu i ne htede da mu se javi. Njemu je to bilo tako prijatno. Posle jednolikog zavodskog života, toliko promena i uzbuđenja. Ova lepa žena, ona ljubomorna maturantkinja, balet, onoliko lepih nožica na bini, koje zaluđuju, a uz njega ova mlada ženica, koja se u pomrčini naslanja na njegovu mišicu i on ju je osećao svu toplu i mirišljavu... Da bi nasekirao maturantkinju, on poče da razgovara sa lepom ženicom, da ga ona vidi, da je to poznanstvo njegovo, da su zajedno došli, da to nije samo slučajno poznanstvo u pozorištu. Predstava se završila.

- Hoćete li da idemo Aleksandrovom ulicom? - govorila je direktorova žena. - Možemo. - Išli su, hvatali senke, zastajkivali i ljubili se. Kako je to bila besna ženica. Ljubila ga, tepala mu, uveravala ga da samo njega voli i prvom prilikom, kad joj muž otputuje, javiće mu da dođe k njoj.

Anna

Zvoncica - A hoće li taj dan skoro doći? - Skoro će doći. Ima petnaest dana da ide, pa ću vam javiti. Žurno su išli kroz neke uličice, mrak se tako brzo spuštao, sneg je promicao, obrzi su im bili hladni a usne tako vrele.

* * *

Jednog dana on ponovo dobi pismo. „Dođite u nedelju posle podne”. To je značilo da je muž otputovao.

Akademac Velja uzbuđeno je zazvonio. Vrata se otvoriše. Pojavi se jedna žena tridesetih godina, vrlo elegantna, sanjalačkih crnih očiju, koje su gledale poluzatvoreno, ali ovoga puta zaustaviše se iznenađeno na akademcu. Akademac se zbuni.

- Je l’ ovde stanuje gospođa Olga Jovanović?

- Da, to sam ja. - Vi? Ali ja sam se upoznao sa jednom drugom damom, koja se prestavila kao Olga Jovanović.

Gospođa se nasmeja. - Znam, gospodine. I ta dama s kojom ste se upoznali, bila je moja služavka, jedna hoštaplerka, koja je često uzimala moje ime. - Vaša služavka, to nikad ne bi mogao da pomislim.

- Nisam ni ja mislila da je takva kad sam je uzela. Sad sam je najurila, baš pre neki dan. A vi ste dakle, taj njen akademac.

- Otkuda vi to da znate? - Bila je oduševljena, kako se upoznala sa jednim lepim akademcem. Ali izvolite, gospodine, u salon, baš me interesuje da mi pričate vi o toj hoštaplerki, šta znate. - Ja ne znam ništa o njoj samo to što je ona pričala. Predstavila se da je supruga direktora banke. - pa, to je moj muž.

- I da je vrlo nesrećna u braku. Kakvim sve imenom nije nazivala muža. - To joj nije bio muž, nego jedan ljubavnik. Pročitala je tog dana ti novinama da se verio, pa je bila sva nesrećna, kaže, htela je da se ubije i legne pod auto, ali ste vi naišli i to ju je malo utešilo. A ona se brzo uteši.

Anna

Zvoncica - Meni je sve to tako neprijatno, gospođo. Da sam znao da je služavka, ne bi se sa njom nikad upoznao. - Nema šta da vam bude neprijatno. Ona se samo sa gospodom družila. Potporučnici su joj izjavljivali ljubav, studenti, činovnici. Imala je ona mnogo uspeha kod muškaraca... Čak je i moj muž bio njen obožavalac, što je najžalosnije. Zato sam je najurila. Danas ne možete držati mlade služavke zbog muževa.

- Zar je vaš muž mogao da gleda pokraj vas drugu ženu. - Još kako. Pronašao je čak da liči na Lilijen Harvej, i doneo joj je dopisnu kartu, da vidi sličnost sa filmskom glumicom. I zato sam je najurila. Nemojte misliti da sam ljubomorna. Ne, nego neću da me ponižava pred služavkom. Ako mu treba metresa, neka je traži izvan kuće. - I vi ne biste se ljutili da znate da on ima metresu.

- Hm, koješta! To je sasvim obična stvar danas. Pušite li, gospodine? Ona uze jednu cigaretu, kresnu mašinu, ali se ugasi, akademac dohvati šibicu, dopustite meni da vam je pripalim. Ona povuče jedan dim, uvali se još više u fotelju, prebaci nogu preko noge. Pogleda akademca. - Zbilja, ona je imala pravo. Vi ste lep dečko. A kako je sa ushićenjem pričala o vama. „Milostiva, što ima lepe oči, kao crn somot čak mi je pričala, da je sa vama išla u pozorište. - Izvinite, gospođo, ali ja nisam išao u pozorište sa služavkom, nego sa suprugom direktora banke. I meni je to vrlo laskalo. - A da je autentična supruga direktora banke bila s vama u pozorištu, da li bi vam bilo prijatno? - Ja mislim mnogo prijatnije. Šta više mogu i da želim što to nije bila ona.

- Gle, a gde ste vi to naučili tako da laskate?

- Mi ne laskamo, mi govorimo srcem.

- Vaše srce je, oprostite što ću reći, lažljivo kao i kod svih muškaraca.

- Varate se, gospođo. Srce akademca je vrlo iskreno.

- Iskreno? Pa zato ste i potrčali za prvom ženskom. - Pa to je najbolji dokaz, koliko smo željni ljubavi i koliko bismo mogli voleti. Vi ste, gospođo, inteligentna žena, vi možete da me razumete. Nedelju dana i više smo zatvoreni, dok se drugi mladići provode, šetaju, prave poznanstva. I kad izađemo, šta je to dva-tri sata. Nama se tada svaka žena dopada.

Anna

Zvoncica - Kao Lilijan Harvej. - Ah, ona najmanje. Prosto, bilo mi je dosadno i nekako tužno i prazno to posle podne i iz radoznalosti sam pošao za njom. - A da li biste iz radoznalosti pošli za mnom.

- Ne bih. - Zašto.

- Što ste suviše lepi, i pomislio bih da sam ja, akademac, tako mali za vas. - No, čujete li, vi ste pomalo mangup. Ali to mi se dopada. Sa vama je ipak prijatno razgovarati. Na zidu je visio portret gospođin, razgolićenih grudi. Akademac pogleda sliku i lako uzdahnu. Gospođa se nasmeši.

- Kako vam se dopada slika? On poćuta, pogleda je malo dužim pogledom. - Više mi se dopada original. Gledao je i dalje pušeći. Dama ga isto tako koketno pogleda. - Oči su vam zaista lepe. Vidite, muževi nikad tako žene ne gledaju. Oh, brakovi su tako glupi. - Svirate li vi na klaviru?

Sviram, hoćete li da vam nešto odsviram? - Baš bih voleo.

Ona sede i akordi zabrujaše pod njenim prstima. Akademac je slušao, zatvorenih očiju. Onda ih otvori, pogleda tu lepu ženu, njenu frizuru, potiljak, beo vrat. Ustade lagano sa fotelje, približi se njenoj tabureti, stade sasvim iza njenih leđa. Ona ga oseti okrete se, svirala je i dalje. Muzika ih je obavijala, privlačila. On stavi ruke na njena ramena, ona je svirala i dalje, a njena glava spuštala mu se na grudi. Prsti malaksalo dodiruju dirke, ali melodija je puna čežnje, tiha, strasna sve tiša, tiša, poslednji akrodi umukoše, ona zaklopi oči, a on spuštaše svoju glavu, sve niže, niže do njenih usana. Zvonce zazvoni, u razmaku sve po tri puta uzastopce. Supruga direktora banke ustade naglo.

- To je moj muž, poznajem njegovo zvonjenje. Akademac pretrnu:

- Vaš muž! - Ništa se ne uznemiravajte, - pribra se gospođa, popravljajući kosu. - Budite mirni i prisebni.

Anna

Zvoncica - Čekajte. Čekajte. Vi... Vi ste... Saša tetka Jelin. Zapamtite... Saša tetka Jelin... Ona žurno izađe u predsoblje.

„Naopako, kakav sad Saša tetka Jelin”, pomisli akademac sav usplahiren. Povuče bluzu, zakopča jaknu i sede mirno na fotelju. Na predsoblju se otvoriše vrata i on ču sasvim miran, pribran gospođin glas.

- Ti, Boro. Sigurno putuješ? Večeras u jedanaest i četrdeset. Pa sam došao da ti kažem da mi spakuješ stvari. Stavi mi smoking i žaket. Imaćemo banket i jednu zabavu. - A koliko se zadržavaš na putu?

- Deset do dvanaest dana. Prema poslovima. Mogu i više da ostanem. Gospođin glas najednom postade veseo.

- Imamo jednog gosta, hoćeš li da se upoznaš. Saša tetka Jelin. Zamisli, akademac, već narednik, pa tek sad se setio da nas poseti.

- Saša tetka Jelin? Koja ti je to tetka Jela? - Bože, ne sećaš se tetka Jele. Pa iz Niša. Mamina sestra od tetke. Da vidiš samo kako je lep mladić. Muž uđe u salon, akademac ustade, pokloni se. Kako li će ispasti ova prva njegova opasna situacija u životu? - A to je Saša. Milo mi je, milo. Zašto da ne dođeš ranije k nama. Pa, je li, Olga, jel to ta tetka Jela što ima sina Koju i kćer Desu? - Ti si pobrkao. To je tetka Ljubica.

- Nije ni čudo, ne viđamo se, pa sam pobrkao. A imaš li još koga brata.

- Imam još dvojicu. - Kako dvojicu. Pa meni se čini, da su njoj neki sinovi pomrli. Vidiš sad i toga se sećam. - Kako pomrli. Tri sina ona ima... Ti od tih tvojih bankarskih poslova sve zaboravljaš. Još ćeš jednog dana zaboraviti i kako se ja zovem, - govorila je smešeći se i milujući ga po kosi. - A kako je u Nišu? Da li se štogod podiglo?

- Pa zida se po malo. - Bio sam davno u Nišu. Nešto mi se nije svideo. Blato je bilo. A kad si iz Niša, poznaješ li porodicu Protić. To su tvoji kumovi Olga.

Anna

Zvoncica - Da poznajem, - mucao je akademac. - Šta je bogati sa onim njihovim Vladom? Akademca obli hladan znoj. Gospođa se umeša. - Premestili ga po kazni. Imao je manjak u kasi. Baš sam ga i ja pitala.

„Kako vesto laže”, čudio se akademac. - Deficit je imao veliki, - jedva progovori. Gospođa požuri da skrene razgovor na drugi predmet. - Je l’ napolju danas mraz? Bože, da ti ne nazebeš, kad putuješ? Da li su dobro zagrejani vagoni? Ti znaš da ja brinem kad putuješ. „Pazi kako mu podvaljuje”, divio se akademac. - Ja sad moram da idem, samo sam došao da te zamolim da mi spakuješ smoking i žaket. - Smoking. Jesi li čuo Saša. Da mu spremim odelo za bal. Priznaćeš da nigde nema ovako dobre žene, kao što sam ja. Ali pazi, pazi samo, ako što čujem za tebe. Voliš ti da se zabavljaš.

Direktor se dobrodušno smejao, kao svaki muž, kome u njegovoj glupoj naivnosti laska, što je ova lepa žena pomalo i ljubomorna na njega a ona mu je za to vreme opravljala mašnu kao svaka zaljubljena žena. „Jaoj, kako je lukava”, mislio je akademac. - Ovo mi je prva lekcija o braku.” - E, sad zbogom Saša. Pa, pozdravi majku. Dođi opet. Gledaj, narednik. Još malo pa oficir. Jedan trenutak se zagleda u njega.

- Ama, da li sam te ja jednom sreo na stepenicama?

- Jeste, videli ste me. Ja sam vas tražio, ali nikoga nije bilo kod kuće. - Ja bih rekao. Ali da te vidim na ulici, ne bih te poznao. Svi ste u uniformi, pa vas čovek ne razlikuje. Gospodin izađe u predsoblje, gospođa za njim. Govorila je uvek veselo, umiljato, kao šaleći se. - Odmah da mi se javiš, čim stigneš. Ne kao pre, deset dana mi se nisi javio.

„Kako samo glumi”, opet je mislio akademac. Vrata na predsoblju se zatvoriše, gospođa ude u salon i pršte u smeh. - Vidite, kako moj muž nije ni malo strašan. Akademac odahnu.

- Ali vi vesto izvodite! I ne bojite se.

Anna

Zvoncica - Da se bojim?! Muževi su tako šašavi ponekad i žene im vešto podvaljuju. Možda oni to i zaslužuju. Akademac pogleda na sat. - Ja već moram da idem.

- Zbilja, tako brzo. On uzdahnu. - Ah, ja nikad ne bi otišao od vas. Ali, vaš muž ostaje deset dana na putu. To znači da ste u nedelju slobodni.

- Da slobodna, i potpuno sama. Trčeći u zavod on je mislio: „Kako to ženama nije krivo?! Poljubio je njenu služavku pa sad nju, gospođu!” I dođe do brzog zaključka. „Hoće ženska da se provodi pa zašto se ne bih onda i ja proveo?!”

Anna

Zvoncica

ČETIRI NOĆI U FURGONU

To je bila poslednja kompozicija teretnog voza koja je evakuisala bolnički materijal engleske misije. U jedan od tih furgona pretvoren balama vate i zavoja, ugura se čitava grupa izbeglica. To su bili oni poslednji koji se se junačili, verujući da će i ova 1915. godina biti kao četrnaesta, da će neprijatelj pregurati jedan deo teritorije i onda junački biti odbačen. Ali kad se približila topovska grmljavina, kad je već i artiljerija odstupala, i kad su osetili da će se uskoro granate rasprskivati nad njihovim glavama i domovima, i oni hrabri kretoše u bežaniju. Kuda? Ni sami nisu znali. Samo da ih voz odvuče dalje od tog pakla koji se pripremao. Jedva se uguraše u furgon i rasporediše po balama, kao po nekim utvrđenjima. Bila je tu jedna starija gospođa u crnini sa sinom maturantom i jedna nastavnica crtanja sa sestrom devojčicom. Na jednoj bali, kao orao, sedela je krupna starija devojka sa ogromnim šeširom i belim velom preko njega, zavezanim ispod brade i malim kuletom. Imala je na sebi elegantni svileni mantil i njena toaleta koja bi pristajala prvoj klasi. Zato je bila vrlo komična na balama vate. Jedna mlada, vrlo lepa udovica, krenula je isto tako sa velikim koferom, koji je ubacio u furgon student, bolešljivi mladić, koji je žalio što je nesposoban i nije u redovima vojske. Pored njih je bila i jedna gospođa s ćerkom studentkinjom. Namestiše se tako svi na bale i očekivahu polazak voza. Prođe jedan sat, dva, tri, četiri i tek posle pet sati čekanja, oko četiri po podne, krene voz sa stanice. Jesen na sve strane i jesen u srcima. Kao da su opustela sva sela. Sva jesenja lepota, boje, žuto i crveno lišće, dobilo je umirući ton, kao da nešto gasi, ne na prirodi, koja će se obnoviti, već radost i zivot. Na jednoj kosi, prema zapadnom rumenilu, stajao je vojnik sa puškom. Kao od bronze, nepomičan, ukočen, pogleda uperena negde u daljinu. Voz juri pokraj sela, pokraj zabrana, brda, a za vozom grmljavina topova, podmukla, a začuje se i buka aviona na borbenom zadatku.

U furgonu već je mrak. Neko se seti, izvadi svećicu i zapali je. - Neka gori dok večeramo - reče gospođa u crnini. Izvadiše iz svojih korpi, bošči i zembilja što su poneli za jelo. Gospođa u crnini uzdahnu:

- Šta sam dočekala pod starost, kuću da napuštam. Sve će razneti Švabe. - Zar vi mislite da će oni doći do naše varoši? Sumnjam, - reče gospođica sa velikim šeširom.

Anna

Zvoncica - Odsutna bitka biće kod Bagrdana - primeti znalački student. - Tu će naši da ih sačekaju i potuku. - Mama! - uzviknu studentkinja. - Znam šta si zaboravila da poneseš? Tatino ordenje... To smo trebali da ponesemo. - Vratićemo se mi, sine, ne brini za ordenje... - Dokle vi idete? - zapita lepa udovica.

- Ja do Niša, dalje neću - reče nastavnica crtanja.

- A ja ću sa sinom do Vrnjaca, tamo mi je brat u bolnici ranjen.

- Kad ti mene nisi pustila u komite! - ljutio se maturant. - Kakve komite! - obrecnu sa mama. - Dosta smo mi dali žrtava u srpskoturskom ratu, muža i sina - reče i žena zaplaka.

- Vi komita? - nasmeja se lepa udovica. - Što ne rekoste u dobrovoljce? - Ne, gospođo, ja sam želeo da budem komita. I uveravam te, mama, da me ništa neće zadržati da i ja ne stupim u borbu. - Jaoj, Miko, ti ćeš me prosto u grob oterati. Zašto da se ti biješ kad nisi vojnik, nisi regrutovan. Dosta što su ti poginuli Otac i brat. - Nemoj biti, mama, tako malodušna. Treba da budeš kao mati Graha u starom veku, koja je govorila sinu ispraćujući ga u boj i pokazujući mu na štit: „Vrati se s njime ili na njemu”, tj. pobedi ili neka te donesu mrtva. A ti mi ne daš da se maknem od tebe... - Jest, gospodine! - uzviknu studentkinja, čija je grupa bila istorija. - To je mogla da govori mati Graha, kad se ratovalo sa kopljima i strelama i dovoljan je bio štit da se sačuva od strele i kad su ratovi bili pustolovine, ali danas, kad je rat krvoproliće, i kad vas jedna granata nade i na deset kilometara, majka ne može tako da kaže sinu. - Dabome, gospođice, kako bi kazala: idi da pogineš. Nema ni jedne majke koja danas želi rat, ovako strašan rat. - Ali to ne znači da današnje majke nisu hrabre, samo su humanije - nastavi studentkinja - jer su ratovi strasniji... - Za mene rat nije strašan - uzviknu oduševljeno maturant. - To je samo za vas žene... Ja sam oduvek voleo da čitam o ratovima i velikim vojskovođama. - I ja isto tako - uzviknu lepa udovica. - Najviše me zanimao Napoleon i njegove avanture. Čitala sam, u svakoj zemlji koju je osvojio imao je ljubavnu avanturu. - Mene Napoleon ne interesuje kao ljubavnik već kao vojnički genije i vojskovođa.

Anna

Zvoncica - A u čemu vidite veličinu Napoleona kao vojskovođe? -pitala je studentkinja. - U koncentraciji vojske. Na tome se i zasniva njegov uspeh. On nije delio armiju na više frontova, već bi skoncentrisao svu silu na jednog protivnika i potukao bi ga, a posle bi udario na druge. - Mislite li da bi se i danas moglo tako ratovati?

- Ne bi. Onda nije bilo železnice i svi su pohodi bili pešački.

- A je li Napoleon bio mnogo ljubomoran na Jozefinu? -pitala je udovica, odozgo sa svoje bale. - To ne znam - odgovori maturant.

- Sejo, daj mi još malo pogače - zatraži devojčica od sestre nastavnice.

- Evo, dušo, uzmi od moje pogače - ponudi gospođa u crnini. - Bože, ovaj voz kao da mili - reče student. - Gde smo to sada?

- Prošli smo Lapovo. - Ovo kao da se voz zaustavlja a nema stanice. Šta li je to? Voz stade... Stajali su pola sata, posle krenuše i dođoše do jedne seoske stanice. Tu se voz zaustavi. Stajao je, stajao, čekanje se oteže u večnost.

Izađe student, studentkinja, maturant, pitaju vozovođu, a on odgovora da je dobio naređenje da voz stoji dok se ne javi da je pruga slobodna... - Uh, što je ovo dosadno - reče gospođica sa pudlicom.

- Da može čovek bar da se opruži. - Hajde, deco, da mi ove bale lepo rasprostremo i napravimo za spavanje - reče gospođa u crnini. - Miko, sine, hodi da nam pomogneš. Dođe maturant, student, svi se dadoše na posao, da raspodele bale.

- Tako, sad ćemo bar da se opružimo.

- Koliko je sati?

- Dvanaest i četvrt. - Do sutra ćemo sigurno stići u Stalać. A vi, gospođo, dokle idete? - upita nastavnica lepu udovicu. - Ja ću u Skoplje.

Žene zauzeše mesto, a muškarci su ostali još da se šetaju ispred furgona.

Anna

Zvoncica Nikom se nije spavalo... Jesenja hladna noć uvlačila se u furgon i neka jeza uvlačila se u sve. Neke putnice bile su opružene, sa rukom ispod glave, neke u poluležećem stavu sa boščom ili koferom ispod glave. - Eh, samo žalim što sam mačka ostavila - uzdahnu lepa udovica. - Tako je lep kao tigar. - A meni ostalo drugo kuče. Ovo sam povela a drugo ostade, neće da ide.

- Pa i gde biste sa dva kučeta? - reče nastavnica. Mila, bela pudlica, sklupčana na bali, najednom zareža. Jedan veliki seoski rundov prođe pokraj furgona i ona ga spazi na svetlosti sveće. - Miko, hajde unutra, nemoj da nazebeš.

Uđoše i oni. Voz neprestano stoji. Svećica treperi. Ču se huka aeroplana. Kondukter požuri. - Gasite svecu, neprijateljski avion. Na stanici se sve zamrači.

Brujanje prohuja nad vozom i izgubi se. Svi osluškuju i ćute. - Eto što je moderan rat - reče student. - Sad da je pala bomba, svi bismo izginuli. - U tome i jeste strahote rata, što civil strada kao i vojnik - primeti studentkinja.

- Ja se nimalo ne bojim smrti - uzviknu maturant.

- Nemoj, Miko, samo o smrti da mi govoriš. - Kad bi znao kako je užasno kad se rasprsne bomba! - reče gospođica sa pudlicom. - Pred mojom kućom je pala... - Koliko je sati? - Tri.

- Uh, da li ćemo krenuti.

- Šef kaže tek u zoru. Svanu. Svi bledi, neispavani, prozebli, Po odelu vata kao pahuljice snega. Pramenje i po kosi. Niko i ne misli na puder. Tamni podočnjaci svima oko očiju. Dama u crnini izgleda još tužnije. Vidi se da je ostarela pre vremena od žalosti. Seda kosa spušta se kraj pravilnog profila i daje joj izgled neke simbolične tuge. I pogled joj je uveo, i glas usahnuo, tih, mekan, tužan, od mnogo plača i uzdaha... Nastavnica crtanja popravi svoje pužiće od kose na ušima. Imala je velike crne, tople oči. U tom bledilu jesenjeg jutra samo su se crvenile sočne usne udovice... Pred stanicom se sakupio svet, seljanke, tu je i šef i neki seljaci. Jedno seljače, dečak od tri i po godine, u pamuklijici i čakširama, zaplače.

Anna

Zvoncica - Šta je malom?

- Izgubilo se, našli su ga na drumu. - Sigurno, bežanija... Ah, jadnice...

- ’Oću kod mame, - plakalo je seljače.

- Pa gde ti je sine, mama... - Otišla...

I opet udari u jecanje. - A imaš li tatu? - Imam.

- Gde ti je tata?

- Otišao u rat!...

- U ratu mu otac, siroče. Sav je promrzo. Neka ga neko uzme.

- Dajte ga meni - reče jedna seljanka... - Ajde, sine moj, da ti dam mleka... - Ocu kod mame! - plakalo je seljače.

- O, crna ti majka, sad kuka za njim i traži ga. Odakle li je?

- Ko zna odakle je. Koliko je begunaca ovde prošlo. Možda je ispalo iz kola. Seljanka ga uze u naručje i ponese i još se čuo njegov plač i reči: „Ocu kod mame!” A voz naprestano stoji. - Nikad nećemo krenuti.

- Kako je hladno. Poče izmaglica da sipa.

- Da je sad jedna crna kafa...

- Ja imam kafu i špiritus. Dajte taj sanduk da stavim primus. To je nosila majka studentkinje.

- Ah, kako će nam prijati vruća kafa!

Prodoše dva, tri seljaka pokraj voza. Zaviri i šef stanice.

- Gospodine, kad ćemo se krenuti? - graknuše iz furgona.

- Ne znam ni ja. Kad dobijem naređenje.

- Pa hoće li to skoro?

- Ništa vam ne mogu reći. Pruga je zakrčena.

- Izvolite, gospođo, kafu - ponudi mati studentkinje gospođu u crnini.

Anna

Zvoncica - Hvala, gospođo.

- Ala vam se izgaravio veo! - reče nastavnica gospođici sa pudlicom.

- Vidite kakve su mi ruke. Da je da se malo umijemo. - Ej, prijatelju! - poviče studentkinja jednom seljaku. -Možeš li malo vode da doneseš. - Evo, ovde je šmrk - predloži maturant.

- Jaoj, kakva sam od ove vatre! - nasmeja se lepa udovica.

- Dopustite da vas malo očistim - predloži maturant.

- A, to vi, komita! Crnomanjasti čovek, živih, pokretljivih i malo podmuklih očiju, koji je sprovodio bolnički materijal i putovao u drugom furgonu, zastade pred vratima njihovog furgona i nasmeja se. - O, ovde ima lepog društva!

Žene se uozbiljiše i hladno ga pogledaše. - Voz kreće, u kola gospođo! - viknu kondukter. Ustumaraše se svi, a šef izađe da otprati kompoziciju. - Hvala bogu, - reče gospođa u crnini. - Da se prekrstim da ne bi opet ovoliko čekali. Priđoše dve stanice i opet stadoše. I ponovo čekanje... - Ovo je strašno, kad ćemo stići? - Koliko je sati? - Jedanaest.

- Gospodine kondukteru, koliko ćemo čekati?

- Ne znam, gospođo. Seljanke naiđoše sa vrućom projom i sirom. Oni pokupovaše. Jedno seljače nudilo je pečene tikve. - Kako je sad sve slatko.

- Čujete li vi nešto? - Šta? - Topovi.

- Jes, čuje se. Izgleda da su blizu. Samo da ovaj voz već jednom krene. Ali voz ne kreće. Dođe podne, pa tri sata, četiri. Dosada, luga, hladnoća... Više se nikom i ne razgovara.

Anna

Zvoncica - Čekajte da bacim karte - reče gospođica sa pudlicom. Ređa i broji. - Jedan, dva, tri, četiri, pet: veliki put; jedan, dva, tri, četiri, pet: i na tom putu neprijatelj; jedan, dva, tri, četiri, pet: jedna žena je u opasnosti, udovica. Šta će sad ova udovica?

- Pa to smo mi gospođice, žene bez muževa, bez sinova. - Jedan, dva, tri, četiri, pet: ovu ženu nešto očekuje, u tajnosti, neka radost, veliki događaj. - Pa to, ako naši potuku neprijatelja.

- Zar vi verujete u karte? - nasmeja se student. - Boga mi, još kako mogu karte da proreknu... Gospodin sa podmuklim crnim očima opet proviri kroz vrata furgona. - Hoćete malo engleskog peksimita?

- Ako imate. On donese velik paketić i žene podeliše u furgonu. Čovek sede na ulazu u furgon. - Vi sprovodite bolnički materijal?

- Jeste - odgovori gospodin s prečanskim naglaskom. - Vi niste Srbijanac?

- Nisam, ja sam iz preka.

- A kakvi su vam to ožiljci na licu? Je li to iz rata?

- Ne, to je od boksovanja. Ja sam bio bokser u Americi. - U Americi!

- I sa engleskom misijom sam došao u Srbiju...

- Bokser! - začudi se devojčica... A umete li sada da boksujete? - Kako ne bih umeo?! - on steže šaku, razmahnu, udari po sanduku i provali dasku. - Čekajte da vidim mogu li ja - uzviknu maturant. Razmahnu rukom, udari u drugu dasku, ali je ne provali.

Bokser se nasmeja. - Šta vam ja sve nisam radio po Americi. Bio sam i igrač, moler, obućar, zidar, glumac u muzikholu. - Apaš! - nasmeja se maturant.

Anna

Zvoncica - E, samo to nisam bio.

- Jeste li se obogatili?

- U Americi se ne bogati samo tako. Trošio sam mnogo, kupovao odela, kladio na trkama... - A kako ste dospeli u tu misiju.

- Kad sam čuo da spremaju misiju za Evropu, odmah sam se prijavio...

- Jaoj, mama! - vrisnu studentkinja, - nema mi novca u nedrima, ispao mi je.

- Kako ispao, nesretnice, pogledaj bolje!

- Nema ga, boga mi. Studentkinja je pipala po sebi, zavirivala u nedra. Svi ustadoše da pretraže oko bala i student viknu: - Evo jedne kesice!

- Jaoj, to je ta kesica! - Što ne pazite! Zašto je niste vezali za neki lančić ili pantljiku? - govorila je lepa udovica. - Vidite kako ja nosim svoj novac. Kesa na pantljici pa ne može da ispadne. - Ništa vam nema bolje od čarape. Iz nje ne može da ispadne - govorila je nastavnica. - Ja sam tu metnula ovo malo što imam. Gospođica sa kučetom pljesnu svoju torbicu.

- Ja sam najsigurnija kad držim u ruci. - Nemam mnogo da krijem - reče gospođa u crnini - Da li ćemo primiti penziju, šta mislite? - Ako naši pobede, primaćemo.

- A ako ne pobede? - Naša vojska mora da se povuče iz zemlje - reče student. -Ona neće dopustiti da je neprijatelj zarobi.

- A mi da ostanemo sami, u ropstvu! Jaoj, šta li će Švabe s nama da urade. - Ja, mama, neću ostati u ropstvu. Idem sa našima pa makar na kraj sveta uzviknu maturant. - Ići ću ja sa tobom. Ja zbog tebe i idem. Ne čuvam valjda sebe. Ali ne znam kuda ćemo. - Kud svi, tud i mi.

Bivši bokser sedeo je na vratima furgona i slušao.

Anna

Zvoncica - Gospodine, hoćemo li krenuti ako boga znate? - Sumnjam, gospođo. Ovde ćemo prenoćiti. - Koliko je sati? - Pet.

- Prođe i šest.

- Da li da povečeramo...?

Svi se prihvatiše, deleći međusobno. Pudlica se uznemiri i poče da skače. - Jaoj, izvedite je, gospodine, ona će nešto da uradi. Bokser dohvati kuće, spusti ga, i ono otrča u travu. - Uhvatite je, molim vas, gospodine. Opet je unese. Večeraše i polegaše.

Kiša je sipala, svi su se ježili i zavijali se u ogrtače.

Već je uveliko noć. Voz još uvek stoji. San ih je uhvatio. Lepa udovica se najedared trže. Oseti kako joj nešto mili uz nogu. Pomisli na pudlicu, ali najedared oseti da je to nečija ruka... Ona se promeškolji a ruka se odmiče... „Ko li je taj bezobraznik!” pomisli. Htede da skoči, da vikne, ali se ućuta. Poče opet san da je hvata i opet ono milenje uz nogu. Najpre preko lista, pa lagano kao lopov, ruka se dohvati kolena... Ona se opet promeškolji, ruka ostade na kolenu. Zatim lagano poče da se penje, indiskretno uz butinu, sve više i više. To je već bilo suviše. Udovica pomisli: „Student ili maturant.” I najedared izvuče ruku ispod mantila, poklopi onu ruku, ščeopa je i čvrsto steže. ,,A tu si, bezobrazničke jedan, hoćeš žene da hvataš za noge”. Ruka se otimala, ali ona je stezala i zabadala nokte dok ne oseti kako je nažulji prsten sa te muške ruke. Onda je pusti. Borba između te dve ruke se završi, udovica još opruži nogu i ritnu nekog. Do zore je posle bila mirna.

„Samo da mi je znati, ko je? Od njih dvojice? Od njih dvojice, mora biti jedan.” Primetila je da je obojica gledaju, ali onaj student više! Imao je neke vatrene, tuberkulozne oči i dva-tri puta je osetila na sebi taj uporan vreo pogled. Maturant je još dečko, dete, nije mogao biti on. Ali stura će da ih posmatra obojicu, pa će videti. Balavurdija jedna, tako drsko da se ponašaju u furgonu, i to u bežaniji! Ustali su svi bunovni, bledi, umorni, prozebli. Udovica pogleda studenta. On je još spavao, a maturant je već bio napolju i naivno pitao: - Hoćete li mleka, nosi jedna seljanka? Nije mogla da otkrije ko je.

Anna

Zvoncica Voz je stajao. Tek se u podne pokrenuo. Prođoše samo dve stanice, pa opet stadoše. I tu su opet morali prenoćiti.

- Ovo je strašno, poješćemo sve što smo poneli.

Bokser im je opet nudio peksimit. Bio je vrlo ljubazan. Gospođica ga ponudi kafom. On im je pričao o Americi, oblakoderima, životu, svemu i svačemu. Noć se spuštala. Polegali su.

Najedared odjekne vrisak.

- Jaoj, nešto me zagreba nogu! - vrisnu gospođica sa pudlicom. „To je onaj isti koji je mene hvatao za nogu, pa sad nabasao na nju”, pomisli udovica. Kresnuše palidrvce. - Da vas nije kuće dohvatilo...

- Nije, eno ga spava, mirno je... Da nema miševa? - Ju, i oko mene nešto šuška! - vrisnu devojčica. Nešto skoči odozdo sa bale i studentu pade na glavu. On dreknu i uspravi se. Nešto crno odskoči sa njegove glave pa na krilo studentkinje. Vrisnu i ona. - Mačka, gospod je ubio! - uzviknu gospođa u crnini. -Otkuda mačak?

- Sigurno je šefova. - I to crna.

Mačka izlete iz furgona i pobeže. - Ovo ne valja, crna mačka.

- Nemojte tome pridavati važnost - nasmeja se student.

- Zatvorite vrata na furgonu. Legoše i umiriše se. Zora poče da sviće. Kroz raskomadane oblake ukaza se sunce, žuto, melanholično a oblaci kao rastrgani velovi. Topovska grmljavina opet se čula kao i huka aeroplana... Drumom je išla kolona volovskih kola. Seljanke, varošanke, deca, starci, gonili su i stoku i sve je išlo napred, ne znajući kuda... I taj put od Lapova do Stalaća trajao je četiri dana i četiri noći.

* * * 52

Anna

Zvoncica

Bila je četvrta noć. Nebo vedro, a mlad mesec, kao srp, brzo je zašao. Odnekud naiđoše oblaci i sakriše zvezde. Bilo je mračno i crno. Žene su ležale žuljeći se na balama. Bokser se pojavi i veselo im reče: - Nabavio sam pečeno pile, hoćete li da vam dam? - Oh, hvala gospodine, vi ste tako ljubazni. Bili su gladni i ustadoše da jedu, ponudiše i boksera. Jedna svećica je škiljila i bacala unaokolo svetlost na ubledela lica žena. Jele su ipak sa apetitom. - Zatvorite vrata, gospodine - reče nastavnica... - Jest, zatvorite, duva...

Bokser ude sede na jednu balu, malo dalje od nastavnice. Pojedoše pile dok je svećica škiljila. - Hoće da izgori, ugasite je.

- Ala je mračno!

- Otvorite do pola vrata. Bledunjava svetlost kao dim uđe u furgon. Nazirale su se silutete. Gospođica sa pudlicom odmah zaspi. Njeno kučence zareža na boksera... Svi kao da su spavali... Ali nastavnica je bila budna... Ona je motrila boksera. Oseti neki čudni miris oko sebe. Vide ga kako izvadi maramicu i jednu flašicu. Po maramici prosu neku tečnost, lagano se diže i sa tom maramicom u ruci nagnu se prema nastavnici. U tom trenutku ona skoči i viknu: - Šta ćete? Kakav je ovo miris?

- Ustajte svi... On hoće da nas opije...

Svi zavriskaše, skiočiše, muškarci ga ščepaše. Vika uzbudi i one sa stanice, uskoro dođe i šef. U bokserovom džepu nađoše jedno stakleno sa narkotičnom tečnosti.

Bokser se branio i vikao: - Ja sam bio tako pažljiv prema njima. Kakvo opijanje. Ovo je bolnički materijal, slučajno mi je ostao u džepu. Ja sprovodim ovaj materijal. Znate li vi ko sam ja? Dva snažna seljaka bolničara, ščepaše ga, uvukoše ga u drugi furgon i jedan mu podviknu: - Da se odavde nisi makao, inače ću ti razbiti brnjicu! Šta si tražio tamo po furgonu?

Anna

Zvoncica A u bežaniskom furgonu svi su bili uzrujani.

- Hteo je da nas opije i potkrade.

- Ko zna šta bi sve s nama uradio? - zabrinu se udovica.

- To je apaš.

- Apaš, dabome. Udovica je sedela na svojoj bali, odjednom se zaljulja i sruši pravo u naručje maturantu. Svi se nasmejaše a maturant nežno diže lepu udovicu i stavi je opet na njenu balu. Svanu peto jutro i kompozicija jedva krenu punom parom i već se približavaše Stalaću. Dok su sedeli u furgonu, gospođa u crnini pogleda u ruke svoga sina maturanta. - Miko, gde ti je onaj prsten? Zar si ga izgubio! Kuku, a to mi je uspomena od pokojnog Tome. - Kakav prsten? - zbuni se maturant. - Ne znam, nisam ga ni imao.

- Kako da nisi imao. Pa kad smo pošli bio ti je na ruci. ,,A tu smo”, pomisli lepa udovica. „Ti li si to bio one noći...” I ona ga pogleda strogo, i nasmeši se ironično... - Jest, i ja sam vam videla prsten na ruci. Maturant je bio sav zbunjen. Voz stade u Stalaću... Skidoše se. Sad je trebalo da se rastanu, jedni za Skoplje, a drugi za Kruševac. Opraštali su se i ljubili. Maturant priđe udovici...

- Nevaljalče jedan, tako mlad a tako drzak! - Vi ste božanstvena žena i ja sam u vas prosto zaljubljen! Znajte, kad se vratim kao heroj, vi ćete me zavoleti. Udovica se nasmeja.

- Trebalo bi da vas za uši povučem.

Uđoše opet u furgone, jedan za Skoplje, a drugi za Kruševac. I opet čekanje i stajanje. Premeštali su ih s jednog koloseka na drugi, zakačinjali, otkačinjali. Smrklo se već, dođe i noć i oni jedva krenuše. Pređoše nekoliko stanica i poče svitati. Maturant izađe iz furgona, prošeta pored kompozicije.

Anna

Zvoncica - Gospodine Miko! - zovnu ga jedan ženski glas iz furgona. On zastade iznenađen. To je vikala ona udovica. Pomoliše se i drugi.

- Pa vi ste pošli u Kruševac, a ovo je voz za Skoplje...

- To znači da su nas pogrešno zakačili! On potrča njihovom furgonu i poviče: - Pa mi idemo u Skoplje!

Svi izleteše... Nastade ljutnja, graja, vajkanje...

- Ama šta se ljutite, hajdete svi u Skoplje - predloži student.

- Mama, hajdemo u Skoplje, - uzviknu oduševljeno maturant.

- Kakvo Skoplje? Pa treba Boru da nađemo u bolnici u Vrnjcima.

- Ko zna da li ćemo ga naći. Možda su bolnice već evakuiisane.

- Ih, kako ovo da se desi - jadikovala je dama u crnini. - More, hajdete, gospođo, sa nama... Kud sad natrag da ide te, jedva smo dovde dogurali.

- Pa vidim i ja da moram u Skoplje. - Onda pređite u naš furgon, da budemo opet zajedno. Maturant poleti da joj ponese stvari, za njim i drugi. Noseći, zastade pred udovicom: - Vidite, gospođo, sudbina nije htela da se rastanemo. Ona pršte u smeh: Balavce jedan... Svi se uguraše u furgon i, već sprijateljeni nezgodama, prvim patnjama, cela bežanija besciljno krete napred.

Anna

Zvoncica

ALPSKE RUŽE

Raznorodno turističko društvo kretalo se putem kroz šumu koja vodi ka Kamniškim Alpima... Svi nisu bili profesionalni turisti, kojima je to veranje sport i strast, već ljubitelji izleta i šetnji, i zaustaviće se u prvoj planinskoj kućici, u podnožju Alpa, da tu prenoće i osveže se alpskim zelenilom i sočnim mirissom trava i četinara...

Put je bio veličanstven. Staza kroz šumu ličila je na aleju u nekom drevnom zamku, sa visokim jelama čija su stabla imala visinu palme a kruna na vrhu ličila je na kuglu. Svuda po zemlji je popadalo lišće jela i borova i taj igličasti tepih se slagao, kao čekinjasta prostirka, a odozgo su se žuteli sasušeni listovi koji u dolelujali sa hrastova. Negde je senka šume pravila zagasitožut ton, a tamo gde je Sunce provlačilo kroz lišće svoje zlatne niti, sve je imalo neki staklasti zeleni sjaj i stalno su se pretakale te dve boje kao simfonije - zlatna i zelena... Koliko god se više pelo uzbrdo, sve je bio opojniji miris mahovine, suvog lišća, četinara, paprati. Taj miris se utapao u tu duboku šumsku tišinu, kja se namah oseti, kad se utišaju koraci, a odmah zatim čuje se čas više, čas niže puckanje suvog lišća, sonorni smeh, dovikivanje, pesma ili mundharmonika. Bilo je ljudi različitog doba. Jedna debela dama, u muslinu, prilično lako se kretala, za njene obline, zastajkujući da se odmori, i taj put je preduzela ne iz ljubavi prema sportu već iz mržnje prema svom trbuhu, nadajući se da će se odozgo, sa planine, vratiti bar sa tri kile manje... I sva njena odeća je govorila kako ima malo smisla za turizam: bele cipele, ogrlica oko vrata, minijaturni suncobran... Kao da je pošla u popodnevnu šetnju... Pokraj nje su išle dve Slovenke, rođene turistkinje, kao Engleskinje, plave i rumene, dugih vitkih nogu, koje su se elastično i lako pele, kao da ne osećaju težinu tela, iako su imale potkovane đonove, palicu i torbu na leđima... Nosile su turističke pantalone i pri svakom koraku materijal se pripijao uz telo, ocrtavajući mišiće, očvrsle od veranja po planinama.., Bio je i jedan debeljko, učitelj, Južnosrbijanac, koji je stalnu pristizao damu u muslinu i veselo ćeretao sa njom. Njegovo belo letnje odelo pokazivalo je da ni on nije turista. Jedan stari Slovenac, sa žvakom u ustima, koji je žvakao kao Amerikanac, već deseti put ide na Kamniške Alpe. Skakutale su kroz šumu i dve Beograđanke, u društvu dva mladića, i videlo se da je to neki ljubavnički izlet, po onom nežnom pripijanju jednog uz drugo i razgovoru punom afektiranja beogradskih devojaka, koji je odjekivao sonorno kroz akustičku šumu i plašio veve rice. Uz tu grupu išla su i tri dečaka, gimnazijalca,

Anna

Zvoncica Slovenca, koji već od najnižih razreda gimnazije sami obilaze svoje lepe krajeve... Iza njih je išao jedan mladi par, Srbijanci. Ona je bila lepa, mlada žena od dvadeset i dve godine, strasna sportistkinja, nekadašnja sokolica, sportski i obučena, kao da se pripremala da sa vrha Kamniških Alpa uživa u izlasku ruže, koje će je cele godine podsećati na boravak u čarobnoj Sloveniji... Držala je ispod ruke muža, bolešljivog i nežnog, sa sanjalačkim crnim očima, koji nije bio tako oduševljen tim treniranjem kao njego va žena, ali je hteo da pokaže da ni njemu nije teško da izdrži taj put. Povorku je završavao jedan Slovenac, lep i snažan mladić, sa plavom kovrdžavom kosom, preplanula lica i oštra profila, i plavim očima, koje su tako divno blistale na tom pocrnelom licu, čas tople i meke, čas gorde i hladne... Nosio je turističke pantalone, bež i braon, beo sveter od vunice, torbu na ramenu i duge turističke čarape sa cipelama debelih donova... Kroz vuneni sveter nazirala se njegova figura, snažna i mišićava, a iz okovratnika vrat je pokazivao energičnost muškarca, sa onom lepom linijom podšišane plave kose, koja ocrtava intelektualni potiljak... Bilo je već skoro pet sati. Kosi zraci Sunca, koje se spušta sve niže, činile su šumu fantastičnom... Niz šumske padine i urvine ležala su stabla četinara, koja će na zimu bujice da snesu, i zraci su se zavlačili u te urvine, i neke čudne zlatne mrlje svetlele su po tom šumskom mraku, koji stvara gusti hlad... U samom podnožju Kamniškog vrha nalazila se planinska kućica... Tu će svi turisti da prenoće a sutra, oni koji su pasionirani i neustrašivi turisti, krenuće dalje... Dama u muslinu imala je svoj cilj... podnožje Alpa... Ali, ona će pričati kako je bila na vrhu... i doneće alpske ruže... Slovenke i slovenački gimnazijalci ne bi sebe smatrali turistima, ako ne bi iskusili sve opasnosti... Beogradske gospođice zadovoljiće se, kao dama u muslinu, da provedu prijatne časove u zelenilu alpske kućice, u društvu svojih kavaljera, koji isto tako nisu bili oduševljeni idejom da se ide na te snežne vrhove, i nalazili su da je i ovde, u podnožju, trava divna za odmaranje i valjuškanje... Mladi par je hteo da ide na vrh Alpa, žena sva ushićena, muž malo bojažljiv, ne smejući da predloži ženi da se ne veru gore, kad je tako lepo i ovde, i dovoljno je što mogu izbliza da gledaju te bele i plavičaste planine, što imaju neki sjaj sedefa i ametista u kome ih zlati Sunce... Lepi, ćutljivi Slovenac, sa plavom kosom, pokazivao je svojom odeždom da mu nije ništa otići do vrha. Sunce se ovde brzo skriva iza planina, suton se naglo spusti, a s njim i rosa... Svi su bili u planinskoj kućici, švajcarskog stila, od brvana, okruženoj tako svetlim i svežim zelenilom, kakvo imaju samo alpski predeli, onom jasnom bojom, koja odmara i ushićuje pogled... Bujni pašnjaci bili su unaokolo, četinari su bili tamni, kao kiparisi, i ta dva zelena tona harmonično su se slivala i opijala ih... Dolazak turista

Anna

Zvoncica užurbao je gostioničara... Kelnerica je zapisivala večeru, jer je trebalo nahraniti taj izgladneli svet... Bilo je i drugih turista koji su tu sedeli već dva-tri dana, neki su se spuštali sa Kamniških Alpa i iz daljine se čulo ono planinsko podvriskivanje, slovenačke pesme, i jedna harmonika koja je izazvala i tugu i radost... Veliki drveni stolovi su bili napolju, pokriveni belim čaršavima, i drvene klupe, kao na seoskom saboru, tako da su svi ledeli jedan do drugoga, i tako ih je zajednički put zbližavao i upoznavao, da su svi čavrljali, kao stari poznanici... Sad su se oko stola predstavljali... Beogradske gospođice sedoše odvojeno sa svojim kavaljerima. A oko jednog dugačkog stola sede veće grupe. Slovenke su bile učiteljice, Slovenac tehničar, srbijanski par je činio muškarac arhitekta, a njegova žena samo svršena maturantkinja, dama u muslinu, udovica iz Osijeka, vrlo vesela i vrlo ljuta na svoju gojaznost, zbog čega ju je tešio učitelj Južnosrbijanac, meraklija na oble žene što je i potvrđivao rečima: „Ne treba se sekirati, gospođo... Ženska treba da bude obla. Ja vam ništa više ne cenim nego okruglastu ženu...” On je bio šaljivčina i sve ih je razveseljavao, čak su se smejali i mladi gimnazijalci, koji su iz svoje torbe vadili salamu, sir i hleb i samo poručiše pivo... Glad je bila najjači osećaj kod svih, te su svi čupkali hleb i svako je pojeo već pola svoga komada. Sveži vazduh kao da je povećavao njihov apetit i svaki čas su se nervozno okretali ka plavoj i ljupkoj kelnerici, koja je već raznosila jelo, i sa zavišću gledala one srećne, koji već počinju svoj obed. Kelnerica se smešila, umirivala ih, znajući gladnu nestrpljivost turista; neki sa drugog stola, obešenjaci Slovenci, zadirkivali su je, sve je bilo tako živo, veselo, šume, zelenilo, žubor potočića, alpska kućica. Uskoro se na stolu pojaviše pilići, sveža jaja, sir, omlet, palačinke... Dama u muslinu tražila je omlet i uplaši se kad ugleda koliki je i ljubazno pruži Slovenkama, učiteljicama, i Južnosrbijancu, moleći ih da umanje ovu njenu porciju, jer ako sve ovo pojede, neće joj vredeti ništa što je prevalila ovoliki put... Ona će tu ostati, dok oni prekosutra ne sidu sa vrha, pa posle svi zajedno da se vrate, a južnosrbijanac se galantno ponudi da joj pravi društvo... Slovenac tehničar, postao je govorljiv i živo je pričao sa arhitektom... Njegove svetle plave oči zaustavile bi se po koji put na kadifastim očima arhitektove žene, koja je ushićeno slušala njegove priče o turističkim podvizima, koje je on preživeo, puzeći uz najopasnije stene... Sa oduševljenjem je pričao koliko je lepote u tim opasnostima, kako se sve jedan po jedan penje, na izvesnom odstojanju, da se ne bi odvalila stena na glavu onome koji se penje ispod njega... Ima strašnih turističkih priča, koje plaše one koji nisu vični, a za pravog turistu slast je u opasnosti. Alpska noć brzo se spusti. Žene osetiše jezu i uviše se u svoje mantile. Umor ih je već savlađivao i svi odoše na spavanje... Žene zasebno, u jednu veliku zajedničku sobu, sa više postelja, a muškarci, opet, u svoje odeljenje... Kao da su spavali na lađi... ili u nekom začaranom drevnom dvorcu... Kako je sladak san u tim alpskim

Anna

Zvoncica predelima! Noći, ispunjene mirisom, kakvog nigde nema, mirisom četinara, šumskih jagoda i ciklama... Sve se umiruje brzo. Još se čuje poneka cika onih nestašnih, koji se vraćaju, katkad i noću, ili harmonika, pa se sve stiša... I caruje planinska noć sa svojim tajanstvenim šuštanjem, opreznim hodom zveri, lakim skakutom srna, veštim prikradanjem veverice... Kako se slatko spava, u toj alpskoj noći, kad se pokrivač obavija oko ramena, kao da je jesen ili rano proleće...

* * *

Hladan povetarac dolazio je sa vrha Alpa i rashlađivao turiste, koji su se veselo peli, ne osećajući umor... Gimnazijalci su se takmičili sa učiteljicama, ko će biti brži, i dečaci, sa svojim mladim i nestašnim nogama, odmakoše ispred učiteljica, koje su muški pružale korake u turističkim pantalonama. Poslednji je išao arhitekta sa ženom, a ispred njih mladi Slovenac, nudeći katkad ruku mladoj ženi, što je ona odbijala: - Bolje pomozite mome mužu, ja sam veštija od njega i mogu sama... Njeni tanki obrazi su bili tako rumeni, duge kovrdže crne kose spuštale su se ispod berete od bele vunice, da je bila vrlo slatka i oči tamne imale su sjaj somota... Nastajao je opasan put. Svi su išli jedan po jedan. Slovenke i gimnazijalci daleko su bili ispred njih. Slovenac ih je opominjao da paze... - Ah, eno, ovde vidim puno alpskih ruža, moram da je uberem - uzviknu mlada žena... Stazica se spuštala blaže na tom mestu i mogla je sići sa nje onom blagom strminom i uzbrati cveće... Samo je iza te strmine nastajala jedna prava padina, smrtonosna i strašna, gde se nije imalo ni za šta pridržati. - Nemoj sada da bereš ruže, tu je opasno - viknu joj muž.

- Šta opasno? Ne bojim se ja, šteta bi bilo ostaviti ih... - Pazite, gospođo - dobaci joj Slovenac.

Mlada žena se lagano spuštala, oprezno zabadajući u kamen svoje potkovane donove. Saže se, pruži ruku, dohvati nekoliko ružica, eno, još jedne, još dve, ona nabra buketić, ostavi ga u torbu, pode natrag, ali noga joj se zakači, ona se spotače, posrnu, druga noga joj se okliznu, ona poče da srlja, vrisnu iz sveg glasa, uhvati se za jedan šiljat kamen... Njeno telo se opruži preko stene i noge su joj već dodirivale ivicu one prave padine... Ako samo popusti kamen, ona će se survati. Muž jauknu na sav glas, ali nije smeo napred, samo je zapomagao:

Anna

Zvoncica - Lela, Lela, poginućeš! Stajao je očajan, videvši da ništa ne može da učini... Htede da pode, ali kako, to znači i on da pogine. Samo je zapomagao... Slovenac se u tren oka nade pokraj njega, spusti se brzo, saže se, pruži joj ruku i natčovečanski, strašno nabreklih mišića, diže je jednom rukom... Ona se gotovo onesvesti od straha, on je uze ispod mišice, ponese je kao dete, a drugom rukom, sa palicom, pridržavao se i peo se...

- Ah, Lela - jadikovao je njen muž. - Zašto me ne slušaš...? - Ne bojte se, nema više opasnosti - dobaci Slovenac... Dođe do muža, spusti mladu ženu. Ona otvori oči. - Noga, jaoj, noga me boli... Svuče čarapu, i ukaza se rana i krv... - Evo, ja imam joda. Dajte da vam operem ranu. - Uzmite moju maramicu...

Slovenac previ nogu mladoj ženi... Ona ustade, pođe, ali pokleknu...

- Kao da sam uganula nogu... - Kad ti mene ne slušaš - ljutio se muž... - Evo, već smo došli do vrha, još samo malo, hajde pokušaj, nek ti se noga malo razdrma... - Ne mogu - jeknu žena. Muž nije znao šta da radi.

- Ja ne mogu da te nosim.

- Dopustite meni, ja ću moći gospođu da nosim... Slovenac je podiže i ona mu sede na jednu ruku kao dete.

- Obuhvatite vi mene oko vrata i držite se čvrsto... A vi uzmite moju torbu, gospodine... vrh...

Mlada žena zagrli Slovenca... On se peo oprezno. Put je bio bliži i oni izbiše na

Tu je bila planinska kuća, gde će prenoćiti i ostati da večeraju... Mlada žena leže da se odmori, izmasiraše joj nogu, malo je bila uganula, previ i ranu, koja se već bila sasušila od hoda... Uveče su sedeli napolju i večerali, i divili se panorami koja je otkrivala najveći horizont, bezbrojna sela, gradove, reke, kao da su prirodu posmatrali iz aviona, sve je bilo tako minijaturno, plavo i zamagljeno, od jasnog zelenila do crnih tonova... Lepota i veličanstvenost prirode oseti se tek sa tih velikih visina... Tu kao da iščezava sve rđavo u čoveku, kao da se prečišćava duh u nekoj stratosferi, kao da se živi u drugom svetu, gde caruju mir i večnost...

Anna

Zvoncica

* * *

Sutradan su se opet vratili planinskoj kućici u podnožju Alpa, gde su čekali udovica iz Osijeka i Južnosrbijanac. Beograđanke su sa kavaljerima otišle, tražeći zgodu da budu sami i da uživaju u lepotama povratka.

Opet se brzo spustila noć i svi su polegali. Lela je bila u sobi sa damom u muslinu. Udovica je brzo zaspala i čula je kako pućka usnama u snu. Krevet pod njom zaškripa, okrete se na drugu stranu i nastavi san... Lela je ležala budna. Nije mogla da zaspi. Neko nervno uznemirenje bockalo je kao trnje... Prevrtala se i uzdisala... Utiša se i zaklopi oči, prebaci ruke preko glave... Opet otvori oči, učini joj se kao da je neka senka u belom prošla pokraj njenog prozora... Seti se da je i on, Slovenac, isto tako u belom... Zatvori oči i poče da priziva ono prijatno osećanje kad ju je držao u naručju. Njena ruka mu je obavijala vrat. Osećala je toplinu njegove mišice, njegovih obraza uz koje bi se katkad slučajno priljubilo njeno lice... On je bio tako ozbiljan, ali, jedno dvaput, osetila je pogled njegovih plavih očiju, koje su je pogledale čudnovato, nežno i toplo... - Jesam li vam teška? - prošaputala je. - Niste, ni najmanje.

I opet ju je pogledao i nasmešio joj se.

Muž je išao ispred njih, ona ga je bila zaboravila u tom trenutku. Kako joj je bilo slatko u naručju tog snažnog, lepog i neustrašivog mladića. Osećala se tako slabom, malom, nemoćnom u njegovoj ruci i toliko je bilo slasti u toj zaštiti jakog muškarca... Ona je opazila kako teško diše... - Vi ste umorni...

- Ne bojte se, ja se tako lako ne umorim... Samo me držite jače oko vrata...

Ona ga uhvati, gotovo steže, pripi celu svoju meku mišicu oko njegovog vrata i zadrhta, kao kad žena grli čoveka, dođe joj da nasloni obraz uz njegov, i umalo da se zaboravi, pa se trže, i pogleda njegove usne, one su je privlačile, te fine, senzualne, rumene, muške usne tako blizu nje, samo da spusti malo niže glavu, pa da ih poljubi. I pred tim iskušenjem, okrete glavu, gledaše preko njegovog ramena, a očima kao da je milovala njegove plave kose i rastuži se, uzbudi, dođe joj da zaplače od nekog bola i uzbuđenja.

Anna

Zvoncica I sad je sve to preživljavala i pitala se šta je on tada osećao. Bojala se da ga nije zamorila. Ona je vitka, sitna, nije teška, ali, ipak, taj put uzbrdo težak je, zamoran... Nasloni glavu na svoju mišicu i zamisli da je i on tako naslanjao na njenu ruku... Nikada nije osetila takvu snagu kod svog muža. On je bio nežan, više kržljav, nije imao onu njegovu snažnu bistu, koja se nazirala kroz sveter, ne bi mogao tako da je ponese, nikad da joj toliko imponuje svojom snagom. Oseti neku slast, zažele opet one njegove ruke da je podižu, ponesu... I nešto ju je dizalo iz postelje, nesvesno, ona lagano ustade, onako u svetlozelenoj pidžami, navuče papuče, okrete se ka dami u muslinu... Ona je još uvek spavala i puckala. Mlada žena oseti da je nešto goni da izađe... Sede na postelju, grudi joj se ustalasaše. Nešto se borilo u njoj... Htela je da vidi onu belu siluetu, što je prošla pokraj prozora... To je on... Ali kako da izlazi noću? A njen muž? Ona mu je uvek bila verna, pa zar sad da ga izneveri...? Nema smisla da ide. Ali noć, tako mirisna, taj opojni dah četinara, ta veličanstvena lepota prirode. Tu treba osetiti ljubav, jer je i ona lepota prirode. Oh, samo da ga vidi u toj noći, onako lepog, snažnog u belom sveteru, koji se belasao kao vrh Alpa. A šta je tu ružno? Ništa to nije. On joj je spasao život, ona treba da mu zahvali... Da njega nije bilo, ona bi ležala u tom crnom ponoru. Ona se strese, uspravi, kao da ugleda ambis smrti. Kako joj je bio tada veliki, moćan, taj lepi Slovenac! Kao olimpijski bog. A njen muž kako je bio jadan. On bi je ostavio i ona bi poginula pokraj njega... Ah, mora da ga vidi, on je to zaslužio. I zašto sada ne spava, o čemu on razmišlja u noći? Na koga misli?... Ona to mora da sazna... Ustade, otvori lagano vrata, izađe na prstima. Na klupi je sedela bela silueta. To je bio on... Ona nije mogla da se vrati. Ta bela prilika ju je privlačila, nešto ju je gonilo ka njemu, sve se udruživalo da pojača neko čudno osećanje u njoj. Te šume, crne kao neka dekoracija, to svetlucavo nebo, sa zvezdama kao zlatnim perlama, taj slatki žubor vode, taj miris... Pođe ka njemu kao priviđenje... On je sedeo skrštenih ruku, zamišljen. Vide je, ustade... - Vi ne spavate - prošaputa ona.

- Ne! Ne mogu! - rasejano prošaputa on. Ćutali su. On se okrete, gledaše je. Ona ga pogleda i vide onaj isti, topli i nežni pogled kao kad je nosio. Strese se od zime ili uzbuđenja. - Vama je hladno. - Pomalo...

On pruži ruku, kao da hoće da je uvije svojom mišicom. Mlada žena zadrhta... Instinktivno mu se približi. Mladic pruži naglo ruke, obgrli je, uzdiže, spusti sebi na krilo... Ona se zaboravi. Njene ruke mu se obaviše oko vrata,

Anna

Zvoncica njen obraz se nasloni na njegovo lice. Čežnja, koja je ceo dan treperila u njoj, sad se razli u jednu strasnu melodiju... od poljubaca i zagrija ja...

- Ah, kako je lepo u vašem naručju... On nije mogao da govori. Osećanja su ga gušila. Kao da je poznavao tu ženu, kao da su čekali jedno drugo, da se nadu u ovoj lepoti prirode, da ispevaju veliku pesmu ljubavi. U momentu su se sreli, u momentu je buknuo plam njihovog instin kta. Kao da su im se bila razbuktala čula. Ona ga je strasno grlila, njena pidžama se otkopča na grudi ma, on spusti glavu i zagnjuri je u njene grudi...

- Nosite me - šaputala je žena - hoću da osetim snagu vaših ruku. On je uze i ponese... Tamo se crnela šuma kao neki plašt i oni se izgubiše iza tog plašta, uzdrhtalih nerava, priljubljenih usana, sami, u alpskoj noći punoj mirisa ciklama, četinara i ja goda, sami i čitav svet u toj noći, kad se zaboravlja sve unaokolo, i društvo i obaveze, kad strast gospodari i sa prirodom peva svoju simfoniju.

* * *

Utrčala je na prstima, sva vlažna od rose, mokrih nogu, bacila se u postelju, pokrila i zaplakala od sreće, bola, ljubavi...

Sutradan kad su se rastajali, ona je uzela svoj buketić alpskih ruža, odvojila mu nekoliko cvetića. - Uzmite ovo za uspomenu na onaj dan kad ste mi spasli život.

- Alpske ruže nikad ne uvenu - prošaputao je Slovenac.

- Kao ni moja uspomena na vas. I dok se voz udaljavao, nju su pratile plave oči, lepe kao nebo slovenačko i zamagljene tugom, kao beli oblaci kad po-I riju sjaj neba. Ona se okrete, da sakrije suzu od muža, koja skliznu i pade na njen buketić alpskih ruža. Šaputala je: „Zbogom, lepe plave oči. Zbogom, čarobna Slovenijo, čuvaj tajnu moje ljubavi u alpskoj noći.”

Anna

Zvoncica

PRVI POLJUBAC

Ona je bila sva radost svoje stare majke. S njom je šetala kao devojčica, ona je češljala njene duge kovrdže, oblačila je, nekad i spavala u njenoj sobi. A kad je porasla, postala je babina maza, i sve najlepše toalete dobijala je od te svoje „majke”, kako je tepala svojoj staroj majci, još uvek lepe i mlade, uvek spremne da se nasmeši, da joj oprosti njene nestašluke i koketeriju, da se interesuje za njene kavaljere.

Kako je bila i još uvek je lepa njena stara majka... Dva crna velurska oka, ličila su na starinski, skupoceni adidar u okviru srebra, koje je blistalo na njenoj kosi, još talasastoj, sa vijugama pokraj obraza kao malim kaskadama; izvajanog profila, kao od voska, i onim tenom starijih žena, mekim i sjajnim, koje u mladosti nisu znale za šminku. Blagost i seta mešale su se u njenim očima, a te oči uvek su milovale svojim pogledom Kaću, i ona je uvek tražila zaštitu i okrilje tih pogleda koji su je branili i štitili... A morala je biti lepotica staramajka u mladosti. Pričaju i sada o njenoj lepoti, za kojom su ludovali svi u njihovom kraju. Otac staramajkin je bio Grk, doseljen još odavno iz Soluna u Srbiju i tu su se obogatili kao trgovci. Samo je imao Afroditu, tu devojčicu čudne lepote, Kaćinu staramajku, koju su svi obožavali. Imala je ona u to doba guvernantu, što se retko događalo, govorila je francuski i grčki, što je naučila od svoje babe, jer joj je mati bila Srpkinja. Leto je provodila u Solunu, kod očeve sestre, igrala se sa malom Aspazijom, njenom sestrom od tetke, i jedva je čekala raspust da ide u Solun. Pod toplim zracima primorskog sunca i vazduha, ona se razvijala i rasla, i uvek dolazila kući još lepša, sa licem boje slonove kosti, i nekim zlatnim sjajem na kestenjastoj kosi, čisto pozlaćenoj južnjačkim suncem. Kao devojčicu od četrnaest godina, poslali su je u inostranstvo, u pansion, i tri godine nije videla svoju zemlju, ni tetku u Solunu, ni onu njihovu vilu, utonulu u oleandere, smokve, jasmine i palme, niti svoju sobicu, gore na čardaku, nad čijem se prozoru naginjao visoko kiparis, tih, nečujan, zamišljen i veličanstven, kao da večno sanja o vekovima i neprestano iščekuje izlazak Sunca na pučini... U pansionu Afrodita je najviše tugovala za tom baštom, gledajući bele vrhove snežnih planina, smaragdno zelenilo četinara, i slušajući zimski fijuk pokraj kamina, u toj velikoj sobi, u kojoj je spavala sa svojim drugaricama.

Anna

Zvoncica Jednoga dana došli su roditelji i odveli je kući. Bila je to senzacija za ceo grad, kad se ona pojavila, još u svojoj uniformi iz pansiona, teget-beloj. Al, božanstveno lepa, dugih lokni koje su padale niz vrat, sanjalačkih očiju, kakve su imale egipatske lepotice, one oči što se lagano pokreću, ne govore ništa ali uzbuđuju, jer se oseća kao da je puno tajni i života iza tih sjajnih dužica... Već su dolazili prosioci, pokraj prozora su šetali kavaljeri, stalno joj svirali serenade, pisamca bacali u dvorište, i velike bukete, sa ponekom karticom na kojoj je bilo samo nekoliko ljubavnih reči...

Ali, ona još nije znala za ljubav. Mati i otac nisu žurili da je udaju, a jedna njihova rođaka navaljivala je da je udaju za jednog divnog mladića, koji je bio najrevnosniji u šetnji ispod prozora.

Tog leta otišla je u Solun. Njena rođaka Aspazija bila se udala, i ona je sada bila sama u sobi, gore na čardaku, i kiparis je bio tu još veći i mračniji, i sve je poraslo, smokve se razgranale, one sasvim mlade sad su bacale hlad, jasmin se razvijao, i tako visoko su se dizali, da su prelazili zid između njihove bašte i susedne... Sa svog visokog prozora, ona je gledala u tu susednu baštu, isto tako raskošnu u zelenilu i mirisu... Tu je stanovao jedan bogati Turčin, sa lepim ženama, devojčicama, i uvek je bilo puno šarenih boja u bašti od njihovih šalvara i marama, i smeha, i dečje larme i plača. Te junske večeri bilo je puno mirisa i čežnje u vazduhu. Svi su polegali, samo je Afrodita sedela kraj svog prozora... I kroz noć, najednom, iz susedne bašte, dopirala je lagana svirka na gitari. Nekoliko tihih, razvučenih akorda, a onda poče da pevuši muški glas, nešto bolećivo, slatko i sa puno čežnje. Afrodita se naže preko prozora, ispravi, zagleda u baštu. Tražila je tog što peva, ali su svuda bile senke i ništa nije videla... Osetila je kako se glas približava, i ona se još više nagnu... Njeno lice je bilo obasjano mesečinom, i ličila je na prozoru na kraljicu noći, koja čezne i sanja. Glas je dopirao sve bliže i bliže i ona ugleda jednu siluetu ispod jasmina, i grane i lišće bacali su senku na tu visoku, vitku figuru, kao neki stor od čipke... Silueta pode još neki korak, izvuče se ispod senke, i stade na zelenu peluzu, pokraj rondele belog i žutog krina, visoka kao mladi kiparis... Afrodita ga ugleda, trže se, odmače se od prozora, i ostade u ramu prozora, kao neka stara slika, sa maglovitim crtama lica, prevučenim velom sobne pomrčine... Videla je, on je još stajao tamo... Oh, ko je to, taj divan mladić, visok, ogromnih očiju, zabačena fesa na glavi, opuštene kićanke što gleda gore, nepomičan, i mami je pogledom, moli i preklinje...? Ona priđe jedan korak bliže prozoru, još jedan korak i nasloni se na ram i ostade tako... I samo nekoliko

Anna

Zvoncica trenutaka, pa pobeže, zalupi prozor, polete ka svojoj postelji, opet dođe do prozora, odškrinu zavesu, i vide ga kako stoji nepomičan, još uvek na istom mestu... Te noći nije dugo zaspala, svaki šum joj se činio kao zvuk gitare, ruke su joj bile vrele, i neka slatka groznica i radost strujali su i stezali njeno telo. I nije joj izgledalo da je to java, već san ili roman, kao oni romani koje je krišom čitala u pansionu, i posle dugo snevala o tome, zamišljajući sebe junakinjom za kojom luduju, prikradaju se noću... Oh, kako je sada sve to slatko... Sutradan, sasvim nemarno, pitala je tetku ko je to noćas svirao, a tetka joj je pričala da je to bio mladi Hasan, sestrić Mehmed-bega, koji je doputovao iz Carigrada, i tamo studira.

Mehmed-begova sestra udala se u Carigradu za pašu, i prošle godine Hasan je dolazio... I svake večeri je svirao gitaru, a Afrodita je stajala na prozoru, više nije bežala, već i kad prestane pesma, ona dugo stoji i gledaju se sa nemim obožavanjem... Gledala ga je i danju, očekivala kad će da se pojavi, uživala dok se on igrao sa svojim malim rođakama, a on je svaki čas bacao poglede gore, ka njenom prozoru, kao da je znao da je ona tu... Čitav mesec je prošao, a oni nisu razmenili ni jednu reč, ali su oči govorile, šaputale o ljubavi; Afrodita je bledela, njene oči su imale još više sete, i strepela je, misleći na čas kad treba da otputuje... Jednoga dana, vraćala se sama predveče kući, i taman je ušla na kapiju, oseti najednom da joj se neko brzo približava, i meki topao glas progovori na francuskom: „Pardon, madmoazel...” Nije mogla da se pomeri s mesta, i u jednom trenutku pođe, kao u nesvestici, ali on je uhvati za ruku, zagleda se u njene oči i poče da joj šapuće o ljubavi: o tome kako on nju voli, on je još od prošle godine slušao o njoj, pričale su mu njegove rođake, Ajša i Zejna, one su nju opisivale, kako je ona lepa, i čudile su se što je nema tri godine... Video ju je odmah, prvog dana kada je došao, jer su mu Ajša i Zejna kazale da je ona tu, i one znaju da on nju voli, da se zaljubio od prvog dana, i da će umreti za njom. I dok je govorio, ona je samo videla njegove oči, tamne, duboke, i kao da su dve crne senke polazile iz tih očiju i zamračivale njen um... Nije znala ni gde ni šta se događa oko nje, samo je osećala neko slatko strujanje kroz telo... On je lagano uhvati za mišice, zatim raširi ruke, steže je u zagrljaj, i ona oseti na svojim usnama neki mek, topao dodir, kao pritisak kadifne ruže, zagrejane na suncu... I dok je ljubio, šaputao je da ne može da živi bez nje, da je ludo voli, i želi da bude njegova žena, da će je odvesti u Carigrad, pobeći će, molio je, preklinjao da pobegne sa njim, da će je usrećiti, on je jedinac, roditelji ga vole, i ona će mu biti jedina žena i sva njegova radost, njegova mlada sultanija... Ona se jedva držala na nogama, gotovo je

Anna

Zvoncica ležala na njegovim rukama. On je uze za ruke, podiže, pritisnu na grudi, zagnjuri lice u njene svilene lokne, pode jedan korak, gotovo da pobegne sa tom devojčicom, lud od ljubavi i strasti... Iz bašte dopreše koraci, i govor, i on je spusti, pobeže, a ona pode, posrćući, jedva se uspe uza stepenice, ude u sobu, pade na postelju i zajeca, zaplaka od ljubavi, tog prvog uzbuđenja njene naivne devojačke duše... Po kući njene tetke tog jutra bila je prava uzbuna. Trčali su na sve strane, tražili je, zvali, i ispod čaršava na stolu nađoše njeno pismo. Ona je pisala: „Draga tetka, oprosti mi, ali ja nisam mogla više da izdržim, jer bih umrla od ljubavi. Ja volim Hasana, i on je lud za mnom, i pobegla sam s njim u Carigrad. Nemojte me tražiti, ja ne mogu bez njega da živim, venčaću se sa njim... Molim vas, utešite moju mamu, znam da će oni biti nesrećni, ali nisam mogla drugačije, jer je ljubav bila jača od mojih dužnosti kao ćerke. Oni su uvek želeli meni sreću, i neka mi oproste.” Posle tri dana dojurili su iz Srbije njen otac i mati, i za nedelju dana on je bio u Carigradu. Mehmed-beg, čestit i pravičan Turčin, ljutio se na postupak svoga sestrića, jer ranije nije ništa znao, i pošao je i on u Carigrad sa Afroditinim ocem... Pomoću prevare izmamili su Afroditu iz harema, gotovo je oteli, i doveli u Solun... Tu su ostali tri dana, pa se vratili u Srbiju... Duševne patnje, ljubav, očajanje, bacili su devojku u postelju. Njena je duša strahovito patila i lekari su savetovali da je pošalju u sanatorijum. Godinu dana je ležala u sanatorijumu i u njenoj varoši čudili su se kavaljeri šta to bi sa lepom Afroditom, ali niko nije znao tajnu njenog bekstva u Carigrad... Više joj nisu dali da ide u Solun, ali nije ni ona tražila. Svi su je opet mazili, čuvali, ugađali joj. Duboka roditeljska ljubav sve je oprostila, i nikad nije usledio nijedan prekor, već samo milošta za tu njihovu jedinicu, koja je nesvesno učinila pogrešku, iz čiste ljubavi. I pred tolikom roditeljskom pažnjom ona se truidila da se nasmeši, da ublaži i njihove rane, i da skrije svoju tugu pred njima. Njena lepota dobila je melanholičan izraz, ali je to davalo još Više privlačnosti njenom licu... Tri godine je trebalo da se utiša to malo srce, koje je neprestano čeznulo za lepim Hasanom. Posle petnaest godina, otišla je prvi put u Solun, sa devojčicom, Kaćinom mamom, koja je bila lepa kao i ona, i tek se tada usudila da pita za Hasana. Kazali su joj da je umro od tuberkuloze, dve godine posle njene udaje, da su ga oženili, imao je i sina, i da je zauvek tugovao za Afroditom.

Anna

Zvoncica I ko bi mogao zaviriti u srce Kaćine staramajke, našao bi tu jedan skriveni kutak, kao tajni oltar, u kome je danonoćno tinjao žižak njene prve, nezaboravljene ljubavi, ali i tužno sećanje na nepromišljeni postupak romantične devojčice. Zato je uvek štitila Kaću kad je mama grdi „što se zadržala u bioskopu, što mora da poseti svaki matine, ili svakog dana da otperja do korzoa” a staramajka sve to sluša, i opravdava je, jer je u duši više volela i odobravala sve što je moderno i daje snagu devojkama da ovako vešto zavitlavaju svoje kavaljere, smeju se na njihove izjave ljubavi, a ne kao ona, prvi poljubac pa bež’ sa njim...

Anna

Zvoncica

GOSPOĐICA I NJENIH PET KAVALJERA

„Mila Zaza, znam da te interesuje kako sam se provela na moru i odmah ću ti reći. Provod je bio prvoklasan. Imala sam pet kavaljera, koji su uvek bili spremni da mi stave svoje igračke usluge u dansingu, zajedno sa srcem. Ali sam očajna. Ugojila sam se četiri kile! Moje pedeset dve sad su se popele na pedeset šest... Kad sam se izmerila, plakala sam, a sad za ručkom uvek je dvoboj sa mamom i tatom, jer ja neću da jedem mnogo, a oni me grde i hoće da me kljukaju kao da sam guska, a ja neću da izgubim od svog šarma. Znam ja dobro koliko sam zimus sa pedeset kila imala uspeha na balovima, ali do zime smaći ću ja ovih šest. A sad da ti pričam o kavaljerima. Prvo broj 1. Definicija za njega glasi: uobraženost i drskost. To ti je jedan od onih anonimnih igrača, s kojima igraš zato što si na letovanju, i što tu može da ti priđe svaki igrač, jer je društvo raznoliko, ali koje nikad ne bi srela u svom svetu preko zime. I taj se usudio da uzdiše za mnom, i da mi izjavljuje ljubav. Siromah dečko. Svake večeri šaputao mi je: ‘Mogu li se nadati da ćete me, makar malo, voleti?’ i pri tom je imao pogled kao moje kučence Flori kad me moli za parče šećera. Razume se da mu nisam dala nimalo nade, a on je imao drskosti da se naljuti, i nije hteo više sa mnom da igra. Nisam bila očajna jer me je utešio. Broj 2...

Za njega definicija glasi: sentimentalan i zapaljiv; i jedan od onih mladića, koje bi bilo opasno vući za nos, jer bi mogli učiniti svaku glupost, čak se poslužiti i oružjem... Taj nije tražio da mu dam ‘malo nade’ već mi je svake večeri šaputao uz zvuke tanga: ‘Volite li me?’... i pri tom sam osećala kako sav gori, da sam jedva čekala da se završi tango, i uz poslednje akorde uvek sam slušala njegove prekore: ‘Vi ste koketa, pritvorna, neiskrena. Vi me mučite, igrate se sa mnom...’ A bogami, nisam ga vukla za nos, videla sam da je luckast... Mene ne oduševljava nimalo kad mi neki mladić priča kako bi se mogao ubiti iz ljubavi. Ja razumem šta znači biti ljubomoran, patiti, praviti scene, ali ubiti se! To su, po mom mišljenju, prave budale... Ti što se ubijaju, toliko hoće da okupiraju jednu devojku, da ona ne sme nikog da pogleda, ni sa kim drugim da igra... već samo na njega da misli. A ti znaš da ja ne mogu samo s jednim da se zabavljam, jer se do sada nisam ni u koga ozbiljno zaljibila. Ono zimus, znaš sa Mićom, nije bila prava ljubav... A on mene nije iskreno voleo... Posle sam se uverila, i čula kako se udvarao jednoj bogatoj gospođici, i prozvali su ga ‘lovac na miraz’, jer samo sklapa poznanstva sa bogatim devojkama. Zato sam ga izgustirala, i

Anna

Zvoncica samo sam mu jednu razglednicu poslala, a ja sam dobila od njega dva pisma. Pre neki dan smo se videli, a ja sam ga tako hladno presrela, da je mogao da vidi da ga više ne simpatišem... Sad da se vratim na tog luckastog. Hvala bogu, otputovao je pre mene, ali me je svakog dana bombardovao pismima... Inteligentan dečko, ali toliko zaljubljen, da već postaje otužan... i... balavac... dvadeset godina... Broj 3: bonvivan i udvarač, a najlepši atributi - „pakard” i renta... Svakog dana me je molio da se sa njim provozam u njegovom autu, ali ja nisam smela od mame. Mama mi je zapretila i samo nas je jednom vozio sve zajedno. I mama je bila s nama... Blaziran je, vidi mu se po licu, ali meni se sviđaju ti blazirani tipovi. Imaju nečeg interesantnog u sebi. Kao da na sve gledaju nemarno i sa ironijom. I kad ti se udvaraju i dele komplimente, osećaš da oni ne čekaju tvoju ljubav kao neku milost, već smatraju da ti jedva čekaš da ti oni poklone neki gram svojih osećanja. Imaju uvek nekog samopouzdanja u sebi, i svesni su svojih pobeda... On je bio najbolja partija i gospođice su se otimale za njega. Ni jedna nije uspela da ga otme od druge, jer on je svakoj govorio: ‘Divni ste, ali šteta što niste madam.’ Za njega je bila interesantnija svaka madam nego mademoazel... I mi, sirote, mademoazel, moramo strpljivo da čekamo, da nam neko prikači titulu madam, mada mnoge samo čekaju da se zvanično protokolišu... Ne znam, šta bi mu Lula na to odgovorila?... Izgleda mi da sam se, ipak, ja najviše dopala bonvivanu... Uvek mi je govorio: ‘Vaša primamljiva lepota me draži...’ Ali, jednog dana pojavila se jedna divna udovica, neka prečanka, i on je pao pred njene noge. Neprekidno su išli u šetnje i gospo đice su uzalud uzdisale, a neke su htele da crknu od muke i što su ogovarale i grdile tu udovicu! Iz pakosti. A meni nije bilo ništa krivo. Ja razumem, jedan mladić mora da se zabavlja sa ženama, ali on nas na drugi način voli, a drugačiju ljubav poklanja gospođama... Gospođa je za njega zabava, i on nju ne bi uzeo za ženu, a gospođica može uvek da računa da će je jednog dana zaprositi. Ipak sam došla do zaključka da je lepo biti udata žena, pa na letovanju sama... Nekako svi muškarci obigravaju oko belih udovica, više nego oko devojaka. Uglavnom, ja nisam grdila tu udovicu jer su se u tom trenutku pojavili: Brojevi 4 i 5 Baš sam se istog dana upoznala sa obojicom. Broj 4 oženjen, ali beli udovac... Veruj mi, da je momak udala bih se za njega, vrlo je interesantan. Znam, ti ne voliš da se zabavljaš sa oženjenim ljudima, ali za mene oženjeni ima mnogo draži... Tu možeš da okušaš koliko imaš moći i superiornosti nad drugom ženom... Jedne večeri mi se siromah žalio kako nije srećan u braku, žena ga nimalo ne razume, niti imaju kakve srodnosti psihičke... I meni ga je bilo tako žao, pa pričam Nadi, znaš i ona je ovde bila... A ona, udarila na to u kikot: ‘I ti veruješ to što ti je pričao?... Laže, to je trik svih oženjenih, da se žale na svoje žene, hoće čovek da se napravi mučenik, ne bi li

Anna

Zvoncica umilostivio srce neke gospođice... Ti misliš, kad se mi udarno, neće se i na nas žaliti naši muževi...’ I tako me je Nada razuverila. Ipak sam s njim igrala, mama se naljutila kad je opazila kako on trči za mnom, i kategorički je izjavila: ‘Sa ovim oženjenim neću da te vidim da igraš, ima ovde toliko mladića, pa se zabavljaj s njima...’ I onda je na moje srce napravio pravi juriš u galopu jedan konjički oficir - broj 5... Ti već znaš da ja najviše imam simpatija za oficire, a konjica dolazi na prvo mesto, i veruj, najviše bih volela da se udam za konjanika... Moji misle, naprotiv, da me udaju za nekog poslovnog čoveka ili rentijera, ali tu ćemo se uhvatiti u koštac. To poznanstvo je bilo samo prva glava romana, koji se nastavlja sada, u Beogradu... Onomad sam dobila pismo od njega... a utom naiđe tata i ja strpam pismo u nedra... I nikako da ugrabim trenutak, da ga pročitam... Seli smo da ručamo, a meni pismo u nedrima, a ja samo strepim da mi se ne pomoli na dekolte, pa mi jednom zašušta, a ja pomislim, sad će tata da kaže: Šta imaš to u nedrima?’, i morala bih mu dati da pročita, a on ne trpi konjičke oficire, samo zato što ih ja volim. I posle ručka jedva sam uspela da umaknem i pobegla sam da ga pročitam u špajzu... jer sam tu bila najsigurnija. Lepo bih se provela da je, kojim slučajem, tati palo u ruke to pismo... Vidiš, moji roditelji i ja, dva smo sveta. Oni mene nimalo ne razumeju. Oni zamišljaju da ja treba da se udam za nekog ozbiljnog, staloženog čoveka, intelektualca, za koga su igra i tenis glupost, i kad bi me zaprosio neki ozbiljan naučnik ili konjički poručnik, oni bi našli da je za mene mnogo bolja partija taj naučnik. Samo zamisli tu perspektivu braka: nedeljom poslepodne ja sređujem rukopise mome mužu, sa zlovoljnim licem, jer nemam nimalo pojma o tim njegovim problemima, pronalascima, i mnogo bih više volela jedan tango, nego čitanje njegove diserticije... I mene, koja volim sport, tenis, igru, jahanje, treba zatvoriti pokraj nekog poslovnog čoveka. Ja zamišljam da moj brak treba da bude veseo, a najveseliji su brakovi sa oficirima. Ali, de, dokaži ti to mojim roditeljima. Za njih sam ja vetropir, a oni ne razumeju da sam ja devojka modernog doba, koja voli sport i zabavu. Možda ću ja biti srećnija s takvim poimanjem života, nego oni, što su od jednog do drugog bala čekali godinu dana, da mogu da zaigraju... Kao što vidiš, moj letnji provod nije završen, i obećava da će mi doneti prijatnosti i jesenje i zimske sezone... Samo, moram priznati da ja još sebi ne verujem da ću moći da se koncentrišem samo na konjanika... Jer, eto, juče, videla sam onog doktora, koji mi se prošle zime udvarao, a i onaj tehničar se vratio, koga sam simpatisala prošle godine (ne, ozbiljno, već onako, prolazan flert), ali on je vrlo lep dečko (istina, nije lepši od konjičkog poručnika), a pre kratkog vremena na balu u gardijskom domu, upoznala sam se i

Anna

Zvoncica igrala, znaš sa kojim, sa onim lepim, što smo ga ti i ja prozvale Adonis... Sjajno sam se provela... A sutradan, posle tako lepog provoda, bila sam toliko melanholična, da sam mogla ceo dan da plačem... Prosto ne znam šta mi je, nekad sam strašno nervozna i nesrećna, i mrzim život... i pitam se: zašto živim? Zašto?...” Voli te tvoja Nina.

Anna

Zvoncica

MLADA DAMA SA NAOČARIMA I NJEN LEPI KAVALJER

Moja prijateljica se zove Lula, a ja je u šali zovem ,,Lu-Lu”, ili još kraće Lu. Zatekla sam je na divanu, zamišljenu, sa „Feminom” na podu i njenim angorcem iza leđa... Nešto su se naljutili jedno na drugo, jer svileni i perjani angorac okreće leđa Lu-Lu samo kad ga ona ne miluje. Tada zatvori oči, ili ih drži poluotvorene, i vide mu se velike crne ženice, i plave dužice, melanholične i sanjalačke... Na klaviru stoje note „Ritorna”. Lu to svira samo onda kad izaziva sećanje na nekog. Bila je jedno vreme zaljubljena u Novara, i tada je samo svirala „Ritornu”... Posle se razočarala u njega, ne znam zašto... Čula je da Novaro ne voli žene. - Molim te, kako može da ih poljubi, kad ih ne voli?... Znaš onu scenu u „Ljubavnicima” sa Alis Teri? To je uzbudljiva, prava ljubavnička scena... A to je sve namešteno i komedija. I Lu dugo nije svirala „Ritornu”. Sad je opet partitura na klaviru i Lu je zamišljena. Angorac ustade, skoči na Lu, zabi svoju svilenu glavicu u njeno pazuho, onda je pogleda zaljubljeno: - Je l’ da ima oči kao dete, ona lepa plava deca, i nikad nije pakostan?

On kao da zna da ona o njemu govori, opet hoće da se umiljava, a Lu ga odgurnu, sede na sofu, zatrese glavom da bi kovrdže dovela u red, prebaci ruke iza potiljka i prošaputa: - Opet sam ga videla... - Koga?

- Lepog pratioca mlade dame sa naočarima...

- A, je l’ to ona tvoja letošnja uspomena?

- Da, iz tramvaja... Skoči sa divana, priđe klaviru, i zabruja „Ritorna”... Sve lakše i lakše, i sa poslednjim zvucima ona poče da govori, kao recitaciju... Što je čudna ta Lu... Kao iz osamnaestog veka. Ja verujem da bi se zaljubila u stare slike. Jednom je bila zaljubljena u jednog pevača s gramofona... „On je visok, ima sanjalačke oči, lice mu je bledo...”

Anna

Zvoncica Njeni su ideali kao u gospođice iz devetnaestog veka, a danas šiparice vole snažne mišice sportista i oprljenu kožu kupača... Lu improvizuje na klaviru i recituje... To je pesma o kavaljeru mlade dame sa naočarima. - Bilo je sunčano prepodne... Pošla sam u šetnju... Jedan visoki, lepi mladić ušao je u tramvaj i seo preko puta mene...

Akordi umukoše... Lu napravi piruetu na stolici... - Jesi li opazila da ima čudnih susreta očiju? Pogledaju se dvoje, i kao da im se zenice stope, i u tvojim očima ostanu njegove zenice, a možda u njegovim tvoje. Znaš kako deca zagledaju jedno drugom u oči, da vide sliku u zenicama... U očima ostane fotografski snimak nekog nepoznatog bića, koga vidiš samo jednom ili dva puta... Mene je taj pogled hipnotisao, i čini mi se kao da su mi uvek na čelu oči tog visokog mladića... To nisu obične oči... Nekako su tople, malo nasmejane, ali kao što se smeše mladići na starim slikama... Te oči ne mogu da budu nikad drske, ni nasrtljive, već uvek kao da miluju... I trepavice su duge, povijene nagore, kao da i one hoće da još više otvore pogled i da im daju vedrine... - I ti nikad ne zaboravljaš te oči?! - Nikad!

- Samo si ih jednom videla? - Ne, videla sam ih i sutradan... opet u tramvaju, i opet preko puta... I čula sam dve njegove reči, koje je kazao kondukteru: ‘Do Terazija.’ Osećala sam njegov pogled, i okrenula sam glavu. Zar se ti ne zbuniš kad te neko pogleda? Ja se zbunim... Ugrabila sam jedan trenutak kad se okrenuo na drugu stranu da ga pogledam... Videla sam mu usne... Kao Gesta Ekman ima usta. To su najlepša usta na filmu... - Lu, pravi si fantasta... Lu se zamisli, okrete se ka klaviru, i udari nekoliko tužnih akorda Šopenovog „Nokturna”.

- Hajde, Lu, pričaj dalje... Lu je melanholična. - To me podseća na sanjarije gospođica iz osamnaestog veka... Ja verujem da se u psihi neke moderne žene atavizmom čuva osamnaesti vek. Ko zna čiju sam ja dušu nasledila? - Jer samo u osamnaestom veku žene su mogle godinama da žive od sećanja na jedan pogled... Pardon, ti si dobila dva pogleda... I znaš dve reči: ‘Do Terazija’. Vidi, čak ti se i Mona Liza smeje... Ta nije bila tako romantična kao ti. Lu pogleda Mona Lizu.

Anna

Zvoncica - Uverena sam da bi ova Mona Liza umela da se snađe u dvadesetom veku... Što je ona lukava i prepredena... Ne možeš nikada da joj uhvatiš pravu misao... - I ja mislim da se ona naročito smeška kad ti sviraš ‘Ritornu’... Ali, nastavi priču... o lepom kavaljeru mlade dame sa naočarima... Zar ti nisi ljubomorna na damu sa naočarima? - Ona je vrlo simpatična... Bio je jednom sa dve dame na šetalištu... On tako lepo hoda... Lagano, a visok je i otmen... To nije nervozni hod Beograđanina. I nema ničeg degenerisanog na licu... Videla sam ga nekoliko puta... Čas sa tom damom, a jednom je bio sam, u sutonu, posle letnje kiše... A jednom u bioskopu... Nisam ništa zapamtila taj film. I što je nezgodna situacija, kad ti sediš ispred nekog koga želiš da vidiš.

- Pa zašto se ne okreneš? - Dama sa naočarima je bila tu. Žena ne sme da se okreće da gleda jednog muškarca kad sedi sa damom... Onda ima pravo da joj se podsmehne ona druga dama... U toku jedne scene oni su otišli. I više ih nisam videla...

- I ti si stalno mislila na njih? - Ne i na nju, mladu damu, već samo na njega... Kad je neko nepoznat onda te sve o njemu zanima... Pitaš se ko je, odakle je, kakav ima položaj... Čitav roman pišeš. Kad se spusti veče, ja samo sviram... Stalno improvizujem, i jednu moju improvizaciju zovem ‘Nepoznati’...

- I sa tom romansom je gotovo? - Ne, još nije... Posle sedam meseci opet sam ih videla... Prvo damu sa naočarima... Ali, on mene tada nije video... Ni druge večeri, ni treće... Četvrti put kad sam ja njega videla, on me je prvi put spazio. Poznao me je... Videla sam opet one iste oči mladića sa starih slika, krupne, lepe oči... Nikad nisam videla tako lepe oči... i nasmejane, i ozbiljne, i sanjalačke... Bio je u bioskopu, i ona dama je bila s njim... Otišli su posle u proletnje veče...

Više ih nisam videla... Lu se okrete ka klaviru i duboki akordi Šopenovog „Nokturna” ispuniše sobu i jedna suza skotrlja se niz obraz i pade na dirke. - Ti plačeš?

Lu pobeže na divan i zagnjuri lice u jastuče.

- Slušaj, Lu, mogu li nekako da ti pomognem?

Lu podiže glavu, uokvirenu zamršenim kovrdžama, zamisli se, i nasmeja...

Anna

Zvoncica - Znaš šta? Napisaćeš oglas: Traži se lepi pratilac mlade dame sa naočarima... Traži se sentimentalna Lu...

Anna

Zvoncica

PA SAD ŽALI ŠTO NEMAŠ DECE

- Hoćeš li negde da izlaziš poslepodne? - zapita gospa Pola svog muža, koji je nešto pisao. - A što ti mene teraš? - obrecnu se on. - Ne teram te, nego mrdni se malo od kuće. Po ceo dan sediš i pišeš a bar da imam neke koristi od tih hartijetina.

- Kakve hartijetine! To su moji politički memoari. - Politički memoari! Da si ti mene više slušao a manje se bavio politikom ne bi sad bio u penziji. Mogao si ti još da služiš. Nisi umeo. Da si ti sa svim partijama lepo, bolje bi za tebe bilo. Nego ti hoćeš da budeš po zborovima. A posle dođoše druga braća, pa tap u penziju. Koliko je godina kako si u penziji? A ništa gore od penzionera u kući. Samo vašariš. Idi, molim te, malo od kuće.

- Da ti lakne od mene. - Lakne mi, razume se. Ovako samo idem za tobom i raspremam. Vidi samo šta si napravio po stolu. Ti ne misliš da sam ja već baldisala od štrapaca, nego misliš da sam ja još mlada, kao nekad, da mogu da trčim za tobom i sklanjam tvoj vašar. Eh, da sam, srećom, rodila ćerku. Tu ću želju i u grob odneti. Ona bi sad mene odmenjivala.

- Opet ti to tvoje ‘da sam rodila ćerku’. Pa što nisi rodila? Ko ti je smetao? - Ko mi je smetao? Ti. Ja sam bila devojka kao od brega odvaljena, mogla sam pola tuceta da rodim. - Pola tuceta! Ti si bila - jalovica.

- Ja jalovica. Jalov si ti bio.

- Ne znaš ti to. Možda sam ja isprobao sebe i uverio se da nisam jalov. - Isprobao? Pa zato što si isprobao, zato ja nisam ni imala dece. Nego sam i ja trebala da isprobam sebe. Ali pusto poštenje. Obraz sam čuvala da ne okaljam. Luda Polo! Sada neka te krivi da si jalovica. Jest, sad sam jalovica, kad sam ostarila. A mogla sam imati ćerku, još kakvu ćerku. Crkavala sam nekad da imam dece. Pa bi mi ona poslovala po kući i slušala. - Slušala te, kao što današnje ćerke slušaju majku. Bolje da ti mene slušaš. Vidiš kako me grdiš a ja ćutim. Priznaćeš da nema ovakve dobričine kao što sam ja. - Dobričina, a vređaš me. Jalovica. I gospa Pola udari u plač:

Anna

Zvoncica - Jalovica, ovakva devojka. Ne znam zašto su me onda operisali, sigurno moja krivica. Tvoja je to bila krivica. - Bolje će biti da ja idem. Sad ćeš da mi udariš u plač. Kako si ono htela da daš ime ćerki? Emilija. Gde baš nade to ime Emilija? - Tako što se to meni dopadalo. Sad bi moja Emilija bila udata i imala bih unuku od devetnaest godina. Ovako u kući, ja i ti, kao dva panja. Proćerdao si mladost, pa si se onda ženio. Posle žena jalovica. Gospodin Toša ode, zatvori vrata, a gospa Pola ostade i, kao i sve stare žene, poče da govori sama i da gunđa: „Vidi šta je hartijetine, zagušila se fioka. Dok mi jednog dana ne dođe pa sve ovo pobacam u vatru. Pogledaj kako je zarozao čaršav. Jaoj, pa progoreo je cigarom. Ovo nisam ni videla. Prokleta duvančina i ko je izmisli. Šta je popušio! Ima dvadesetak pikavaca. Prosto me uguši ovaj njegov duvan. Da otvorim prozore neka se izvetri. A gde su mu papuče? Evo jedne, a gde je druga? Pod krevetom. Jaoj, ko će sad da se sagne. Moram sad po oklagiju. Uh, da znaš ti, čoveče, kako je meni teško da se sagnem.” Jedna prijatna misao malo je razveseli.

„Da podgrejem kafu, imaće još da se nacedi.”

Džarnu vatru, pristavi džezvu na šporet, stavi naočare.

„Da mu zakrpim malo čarape. Cepa kao kurjak.” Uze iglu i konac i dugo je kvasila i upredala konac, izdižući iglu, dok je jedva udenu. Lonče zastruja na vatri, ona se osmehnu, požuri, nasu šoljicu i sa zadovoljstvom poče da srkuće. Zvonce zazvrja.

- Ko li je to sada? Otvori vrata.

U sobu upade slatka, nasmešena, mlada devojka. - Ujna, znate zašto sam došla? Da vas vodim u bioskop. Vi još niste gledali tonski film. A Joca mi je dao pare i kazao: ‘Idi i da vodiš ujnu, nikako drukčije’. - Moj lepi Joca, uvek se on seća ujne. Ali gde ćemo u bioskop? Nešto se naoblačilo. - A, kiša neće. Od Zemuna je vedro. Pa, iako padne, mi ćemo biti u bioskopu. A sad je hladnije, baš zgodno za bioskop. Vi ćete ujna Toši da ostavite ključ. Neće se on valjda ljutiti.

Anna

Zvoncica - E, dete moje, nismo mi više mladi, da budemo ljubomorni jedno na drugo. Ima on svoj ključ, a ja moj. Kad si navalila, ajde da idem. Trebalo je veš da skupim, sutra mi vešerka dolazi. - To možete i večeras. Čekajte, koliko je sati? Imamo vremena da stignemo za pet sati. Pođoše. Ujna se vrati. - Čekaj, sve ovo uredno da ostavim. Naučila sam, ne volim ništa da mi ostane razbacano po kući. Vatru da vidim, da mi ne prsne varnica, da gurnem ovaj ugarak. I prozor da zatvorim na špajzu. Jedna mačka mi preskače, pre mi je pola pileta pojela, gospod je ubio. I još puno se prisećala, kao starinska, uredna domaćica, navikla da je sve na svom mestu, pa i sad mora da bude, iako joj noge nisu više onako lake. Bioskopska sala je bila puna. Gospa Pola je razgledala onaj svet. - Je li, Mima, reci mi, ove devojke i mladići, nisu nikakav rod? - Sigurno da nisu.

- Pa šta će same po bioskopima sa muškarcima? - Bože, ujna, pa kako idemo u dansing. Tamo je sve na videlu. A ovde ti se zamrači, a devojka sama sa muškarcem u pomrčini. Ko zna šta se ovde dešava u mraku. - Ništa ne može da se događa u pomrčini. Ujna zavrte glavom.

- Ne bih ja mojoj ćerki dopustila ovo. A ideš li i ti ovako sama?

- Ponekad.

- Što ne ideš sa Jocom? - Braća danas ne mare da idu sa sestrama. Imaju oni svoje devojke. Nikad me i ne zove, a ja neću da ga molim. Jedno devojče prođe sa mladićem. Gospa Pola ga pogleda.

- Što bih ja ovo tukla! Hoće kavaljera a ovolicno. Devojče sede sa kavaljerom baš ispred njih. Ujna pogleda na lože. - Vidi, sve same devojke i mladići, pa se popeli gore da ih niko ne vidi. Ne valja ovo današnje. Da ja imam ćerku, drugačije bih je vaspitala.

Sala se zamrači. - Čekaj ti, ja ne vidim odavde i nemam naočare. Mima je čitala, slike su se ređale. Ujna se opet trže.

Anna

Zvoncica - Sramota, ovo je baš sramota.

Na platnu je bila jedna nežna ljubavna scena. - Baš je divno, ujna, oni se vole.

- Neka se vole kod kuće, a ne po bioskopu. Ne stide se starog sveta. Mima se okrete, pogleda ujnu, i vide da ona ne gleda platno, već ono devojče ispred njih, koje je naslonilo glavu na rame muškarcu, a on je zagrlio nežno preko ramena. - A to vi za njih. Samo lakše, ujna.

- Što lakše? Neka čuju. Valjda ja da se stidim njih, kad se oni ne stide mene. Devojče se okrete, pogleda, prsnu u smeh i opet nasloni glavu muškarcu na rame.

- Vidiš kako nema obraza. Mima je čitala dalje, podnaslove. Svetlost se upali. Gospa Pola ljutito gledaše ono devojče. Jedan mladić se okrete. Pogleda Mimu i javi joj se. Ona mu klimnu glavom sa osmehom. Okrenu se ka ujni. - Moj drug.

Mladić je neprestano piljio u nju, okrenut na svojoj stolici. Povremeno bi ga ujna pogledala, onda Mimu, da vidi da li ga ona gleda. Ona se smeškala na njega. - To nema smisla.

- Šta, ujna?

- Pa šta se onaj mladić neprestano kezi na tebe?

- Ala ste vi staromodni! - Staromodna ali znam šta je poštenje. U moje devojačko doba nisu bili bioskopi. Vidi ono dvoje, prosto mu legla na grudi. A je l’, boga ti, ono gore, je l’ ono Dara kuma Ratina, s jednim oficirom? - Jeste.

- Ko joj je onaj oficir?

- Možda njena simpatija.

- Pa ona se volela, čini mi se, sa jednim inženjerom. - Menja ona često.

- Neće se ta majci udati.

- Udaće se ona još kako. Vešta je ona, uhvatiće nekog. Gospa Pola se okrete:

Anna

Zvoncica - Mima, boga ti, vidim li ja dobro? Je l’ ono gospodin Peta advokat? I on sedi s nekom. Keša matori. Pravi se momak, a samo je dve godine mladi od mene, pa on mladić a ja baba. I ono izgleda neko mlado. Šta ono ima sa čičom da ide? - Šta mari što je čiča, bogat čovek. Danas ne govori mladost, nego pare.

Dvoje prođoše. Ujna munu Mimu.

- Pazi Bora! Razveo se od žene, pa neku uhvatio. Upropastiće njega ženske. - Njega je i rođena žena upropašćavala. Samo je putovala. - Ali će mu metrese doakati. Svetlost se ugasi.

Onaj mladić što je gledao Mimu, priđe jedan red bliže njima.

Scene se ređaju a on gleda Mimu. Ujna više nije gledala scene. Zanimalo ju je šta sad taj pilji. Ono dvoje se pretvoriše u jedno telo sa dve glave. Gospa Pola je gledala i mislila: ‘Da je to moja Emilija, ne bi ona smela ovako.’

* * *

Napolju je bilo vedro. Kiša se ranije ispadala. Gospa Pola i Mima sedoše u tramvaj. Sa platforme svet se gurao i oni prvi išli su napred. Gospa Pola spazi najednom onog mladića iz bioskopa. Opet je gledao Mimu. ‘Ovaj je pošao za njom’, mislila je ujna.

Pravila se kao da ne vidi ništa. Siđoše.

- Ja ću vas, ujna, otpratiti do kuće.

Ujna zastade, htede da se okrene i priseti se:

- Što se ova ulica povećala. Vidi samo kakve su kuće ozidane.

Okrete se kao da gleda kuće.

‘Eno ga, štepuje za nama. Hoće da se sastane sa njim, pa mene da isprati.’

Dođoše do ćoška. Ujna zastade.

- Znaš, sad se setih, treba ja da idem do vaše kuće. Hoću da upitam Bosu kako ona ostavlja ajvar. Njen mi se način više sviđa nego moj. - Ne znam samo da li je mama kod kuće. I Joca neće biti kod kuće da vas otprati.

Anna

Zvoncica - Šta ima mene ko da prati. Valjda sam mlada. Sama ću ja da se vratim. Treba malo da protegnem noge. Jedna grupa dečaka išla je smejući se naglas i gurajući se. Jedan viknu: - Pazi što je ženska! Gospa Pola se žustro okrete.

- Bezobraznici, sram vas bilo! Dečaci udariše u razuzdan kikot.

- Ova baba misli da mi njoj dobacujemo.

- Strašna je današnja mladež - grdila je gospa Pola. - Nikog ne ostavlja na miru. Okrete se kao da pogleda dečake, i tada opet ugleda onog što štepuje od bioskopa. „Pa pusti ti žensko samo noću! Da se moja Emilija ikad rodila, nigde je ne bih pustila samu bez mene.”

* * *

plač:

Ispred vrata se čula svađa u kući. Glas mlade Mimine sestre probijao se kroz - Hoću, ja hoću da se udam.

- Nećeš se, ćerko, udati, dok ne završiš školu. Sve ću ja šamarima, i njega i tebe.

Svađa prestade kad zvrcnu zvonce.

- Ko to hoće da se uda? - pitala je iznenađeno ujna. - Zar Deso?

- Slatka moja Polo, kao što vidiš, poludela je. Hoće da se uda, neće školu, hoće da napusti osmi razred. - Hoću, on mene voli i ja njega. Šta će mi škola? Svrše univerzitet, pa čekaju službu. I sva leđa da iskrivim sedeći za klupom. - Pa kako da se udaš? - vikala je mati. - On nije ni univerzitet završio. Neka svrši, neka dobije mesto, pa neka dođe da te zaprosi. - Jest, da čekam da on završi univerzitet, da dobije službu i da umakne. Danas se mladići hvataju dok ne završe školu. - Tata neka nas hrani. Šta je to dva-tri meseca, dok on položi i dobije službu? On ne traži miraz. - Ne traži miraz, a treba da vas hrani, odeva. Misliš li ti da li otac ima?

- A kako je imao da uda Radmilu i Olgu? Njima ste kupili nameštaj i dali miraz.

Anna

Zvoncica - Dali, ali smo se zadužili na kuću. I menice nas udaviše, dugovi do grla. Taman da danemo dušom, a ti hoćeš da mi se udaš. - Ja hoću. Samo dok jednog jutra pobegnem i venčam se s njim, pa ću da dođem i ne možete da me isterate iz kuće. - Slušaj, Polo, šta govori. Slušaj, pa žali što nemaš dece. Rođena deca, pa te odraše živog. Dušu da izvade roditeljima. Onaj, opet, neće u gimnaziju, ne trpi profesore, nervozan je, ne može da izdrži na času. - Šta ti pričaš nervozan? - dobaci drsko iz druge sobe gimnazijalac Aca i pojavi se na vratima. - Ja mrzim današnji sistem školstva i ne volim gimnaziju. Mati sede očajno.

- Ne voliš gimnaziju, nesrećniče, a šta onda voliš?

- Sve drugo samo neću da učim gimnaziju. Mati je govorila malaksalim glasom: - Vidiš kakva je muka s decom. Jaoj, ne mogu da vas kunem, ali ništa drugo ne želim, nego da se poženite i poudajete, pa da i vi od vaše dece ovo doživite i da onda kažete: ‘Jadni naši roditelji, kako su patili zbog nas, a mi nismo imali za njih ni srca ni duše.’ Mima se ljutito okrete ka Desi:

- Počupaćemo mi njoj kosu. Udaja za nju, balavicu. Mati jeknu: - A i ti, Mima, nisi bolja. Uhvatila si se sa onim, viđaju te svuda sa njim. Ideš po Košutnjaku i Topčideru, po bioskopima. Pričaš kod drugarice sam, a ti sa njim.

- Da to nije onaj što se kezi na tebe u bioskopu? - pitala je ujna. - Taj je, sigurno, jedan plavi. Svake večeri je dopraća. One dve starije, brate, bile su skromne devojke, udale se lepo, došli, pa ih zaprosili, a ove dve ne fermaju ni oca ni majku, ne znaš ni gde idu ni šta rade. Bože, bože, šta sve roditelji ne propate. Pa i kad ih udaš, misliš, skinula si brigu sa vrata, a ono nove brige. Radmila rodila, posle porođaja su joj prsa buknula, zagnojiše se bradavice, te muke i ti bolovi, kolike noći samo nisam prespavala. A Olgina deca su slabunjava, pa čim se neko razboli a oni trk po mamu. Istina, njih dve i Joca nisu me sekirali. Joca, lepo moje dete, najbolji mi je. Ali ovo troje mlade, samo kubura. Pa, hajd’, udali smo ove dve, dve neka uče, neka završe, dobiju posao, pa neka se same udaju i kupuju sebi stvari, kako rade i druge devojke. A ne da se roditelji zadužuju. A ono hoće da se uda već iz osmog razreda. Mati škripnu zubima. - Čekaj, dok ti otac dođe. Pokazaće ti on udaju. Kako je nije sramota? Plače, hoće da se uda. Hoće devojka samo muža, a ne zna ni da umesi, ni da skuva, misli lako je biti žena.

Anna

Zvoncica Mati zaćuta i blažim tonom okrete se ka snaji:

- A kako si ti, Polo, i Toša? Izvini, molim te, dođeš pa uvek naiđeš na svađu.

- Dobro smo, hvala bogu. On je nešto malo nazebao, kašlje. Nego sam došla da te pitam kako ti ostavljaš ajvar.

* * *

Gospa Pola se vraćala kući i kao da joj je neki teret pao sa grudi. Kad ovako nešto vidi ona ne žali što nema dece. Kraj jedne bandere ugleda dvoje, muškarca i devojku. Drže se za ruke. Kod jedne kapije opet dvoje. Svuda samo parovi. Ona uzdahnu: „Ovako bi možda i moja Emilija.” Taman je bila ispred jednog sokačeta, kad ču neki sušanj. Ona zastade. Devojka je bežala a za njom je jurio jedan muškarac psujući i nazivajući je najpogrdnijim imenima. - Čekaj, boga ti tvoga! Hoćeš ti mene da vučeš za nos i izigravaš?!

Mladić zastade i viknu: - Naplatiću ti ja! Devojka je govorila zadihano: - Mangup jedan, neću da ga gledam i zato mu je krivo. Jaoj, čekajte, prija Polo, samo da utrčim u kapiju i zaključam. Molim vas, kao boga, nemojte ovo da pričate mami i tati. - Šta imam da pričam? A zašto ti da kriješ od njih? Zar da te ovako grdi i ponižava a svet da sluša na ulici? Ocu ti kaži pa neka ga tuži. Mlada devojka ulete u kapiju i zaključa.

Gospa Pola zastade, prekrsti se i prošaputa: „Momci tuku devojke na ulici. Hvala bogu kad ja ovakvo čudo nemam u kući.” Seti se svog čiče, i čisto raspoložena, dođe joj žao što ga je po podne prekorevala. I da bi to popravila, poče veselo još sa vrata:

- Ti si došao, a ja, vidiš, u skitnju. Znaš gde sam bila? U bioskopu. Vodila me Mima, Joca me častio. - Šta si gledala?

- Svašta imaš da gledaš i na platnu i u sali. Samo se grle i ljube.

- Pa zar si bila do sada u bioskopu?

- Ne, svratila sam do Bose. Kod njih lom. Hoće Desa da se uda.

Anna

Zvoncica - Kakva Desa?! - Ono se upalilo, neće školu nego hoće da se uda. Neki student još nesvršen, pa oni da ga izdržavaju. - Jesu l’ oni ludi?

- Bosa ni da opepeli, a ona preti da će da pobegne i da se venča.

- Tako bi i tvoja Emilija radila i njena deca. - Ćuti, kakva Emilija. Nego, videla sam još jedno čudo večeras. Ljupče, prija Zorino, juri jedan mladić kroz ono sokače, da je tuče, i najgorim imenima je naziva. Da ne bejah tu slučajno, izudarao bi je. I umesto da zovne stražara, da ga otera u kvart, ona me je molila da ne kažem njenoj majci i ocu. Jesi li ti video to? Trpi da je vređa i krije ga.

- E, moja Polo, što si ti naivna. Kakav kvart, nijedan mladić ne bi smeo tako da naziva devojku sem ako mu je za to dala povoda, pa zato i ne sme da kaže ocu i majci, jer bi doznali nešto što i ne slute. - Bože, bože, kakva je današnja mladež! Nego, hoćemo li mi da večeramo? Hoćeš malo da ti podgrejem supu? - Ne. Samo ću šolju mleka.

- I ja ću mleko, bolje spavam. Noćas dugo nisam mogao da zaspim. A sve mislim zato što sam sinoć pojeo onu jednu sarmu. A tebi ću i čaj od lipe da skuvam. Al’ je tebi kašalj od duvana. Bolje manje da pušiš. Stara dama se ustumara, spremi mleko, čaj, razmesti krevete, koji su bili rastavljeni, jer su odavno završili svoju bračnu ulogu, spremi i veš za pranje, popiše mleko i čaj, i legoše u toj mirnoj atmosferi doma bez dece, ali i bez briga i borbe.

Anna

Zvoncica

SUPARNICE

Žur gospođe Pavlović razlikovao se od žureva njenih prijateljica. Ona nije imala onaj utvrđeni dan u mesecu, poznat svima, niti onu dosadnu atmosferu žureva, kad se stalno premešta isto društvo iz jednog salona u drugi, sa istim razgovorima, spletkama, koje se sve više raspredaju, kako se dođe u koji salon... Takve prijeme nije volela gđa Pavlović. Ona je svakog meseca imala drugi dan za prijem, pozivala je sama društvo, unoseći raznolikost ličnosti i razgovora, i nikom nije moglo biti dosadno, što se u mnogim salonima oseti, kad se unapred zna šta će se služiti, o čemu razgovarati i koja će lica sve biti... Žur gospođe Pavlović bio je živa enciklopedija, gde se morao videti neki političar, naučnik, književnik, naravno i glumac... I sa prirodnom bistrinom, ona je umela da iskoristi te razgovore, da proširi svoje obrazovanje, da okruži sebe oreolom inteligentne žene, čija je inteligencija, u suštini, bila napabirčena iz svih diskusija, što je ona veštom konverzacijom umela da istakne, jer je imala talenat za konverzaciju, kao sve žene koje više vremena provedu u razgovoru nego u studiranju. Toga meseca žur gđe Pavlović je bio zakazan za dvanaesti Ona je skupila vrlo zanimljivo društvo. Bio je jedan narodni poslanik, kozer i vrlo duhovit čovek, jedna glumica, vrlo omiljena i ljupka, dve-tri otmene dame, sa reputacijom mondenki, ali ne onih praznih i sujetnih, već žena koje su volele umetnosl uvek se viđale na izložbama i premijerama, a imale svoj formiran ukus za umetnost. Jedna ozbiljna intelektualka potvrđivala je svojim prisustvom da se domaćice interesuju za nauku, što ona, u stvari, nije činila, niti je zamarala svoje lepe oči čitajući naučne studije, ali je uvek pratila predavanja na Narodnom univerzitetu, čitala prave naučne studije po novinama, naročto u božićnim dodacima. Umetničku atmosferu njenog salona dopunjavao je toga dana jedan slikar, jedna slikarka, i muzičar. Svaki žur imao je svoju centralnu ličnost, koju je ona prikazivala, trudeći se, kao dame osamnaestog veka, da pokaže svoje veze sa celim umetničkim svetom. Toga dvanaestog, centralna ličnost bio je muzičar, za koga je gospođa Pavlović imala malo veće simpatije. To je bio samo prvi deo flerta, započet kod jedne njene prijateljice, i sada se nastavljao u njenom salonu, udvoje, i kad je tu umetnik muzičar, opravdano je da u salonu stoji jedan pijanino. A gospođa je volela da muzicira. Taj dvanaesti bio je poseban zbog dve centralne ličnosti. Druga ličnost je bila jedna devojka, jedan mlađi primerak gospođe Pavlović, sa jednim šarmom koji daje

Anna

Zvoncica mladost - njena kći koja se vratila iz pansiona, i mati ju je danas prvi put, posle tri godine, predstavljala na žuru. Predstavljanje, koje izaziva i prijatnost i tremu, malu strepnju pred tom lepotom u razvitku, koje raduje svaku mamu, jer je to njena kreacija, ali i zamračuje njenu lepotu, i što je najgore, tako očito otkriva godine majke. To su momenti nekada teški za majke, koje su još uvek i ljubavnice i majke, čeznu za trijumfom, svi im se udvaraju, laskaju, i jednoga dana, kad se pojavi kći, sva ta obožavanja, sasvim prirodno, prelaze na to novije i mlađe izdanje.

Suviše mlada udata, za starijeg muža koji nije odgovarao njenim devojačkim idealima, gospođa Pavlović je kroz ceo svoj bračni život zadržala jednu čežnju šiparice, sanjala o ljubavi, i ovde-onde primala udvaranja, zanosila se flertovima, lako se zaljubljivala i time tešila sebe za svoje izgubljene snove. Zato je u njoj uvek preovladavalo osećanje ljubavnice nad instinktom materinstva, što, možda, i to dete nije bilo plod ljubavi, i podsećalo je na sve teške časove, kad žena mora da primi.......ljubav čoveka bez ushićenja. Zato se laka srca rastala sa devojčicom, i poslala je u pansion, i tada seosećala nekako lako vratila se svojim devojačkim snovima i otpočela život jedne dame koja voli da pokazuje društvu i svoj duh i lepotu. Tako je proživela tri godine, zaboravljajući na devojčicu. Uvek je ona bila predmet pažnje, ona jedina privlačnost svoga salona, ali, došao je dan kad je trebalo pokazati i kćer.

To je bio trenutak kad je ona morala da kapitulira pred svojim pobedama, jer sada, ta mlada devojka kao da je opominjala: „Ti si majka, ti nemaš prava da flertuješ, moraš da vodiš računa o svom ponašanju, jer ćeš time srušiti meni ugled i svako će reći: ‘I ona će biti kao majka.’ I do toga dana ona je mogla da prikazuje svoje godine po onom principu: „Žena je stara, koliko izgleda”, a ona je na momente izgledala kao devojka... Ali sad? Ono pakosno, uobičajeno računanje godina: „Njenoj ćerki je osamnaest, pa recimo da se ona udala u dvadesetoj, mada ona kaže da se udala u šesnaestoj, ali to nije istina, imala je ona i dvadeset i dve godine, i njoj je sada punih... itd.” Eto, tako će svuda nju dočekivati i povećavati joj godine udaje, da bi sa onom cifrom ćerkinih ispao veći broj njenih godina. Danas je trebalo da obelodani broj svojih godina.

Kao iskusna žena, htela je toaletom da istakne svoju draž i mladolikost, i vešto je izabrala boju, liniju, dok je jednostavnošću ćerkine toalete htela da je prikaže kao skromnu, neupadljivu, kojoj nije potrebno nikakvo isticanje. I tako, kad su svi bili na okupu, ona je kazala: - Sad ću da vam predstavim moju kćer.

Anna

Zvoncica Htela je da proceni opšti utisak, htela je da oceni osećanje muzičara prema njoj, da uhvati u njemu sve te tonove simpatije, da ga upozna bolje i vidi kako njega impresionirana jedno mlado stvorenje... Efekat je bio veliki... Svi su laskali mladoj devojci, gledali je razneženo, slikar je u njoj video svoj model a muzičar inspiraciju za neku kompoziciju... A mlada devojka je naivna, sa punim srcem maštanja o nekom šarmantnom princu, i najednom je shvatila da je taj njen šarmantni princ mogao biti - lepi muzičar. Mati je u trenutku sve osetila. Učinilo joj se da su muzičarevi pogledi tako dugi, razneženi i sjajni, upravljeni na ćerku, i vešto je okretala razgovor uplićući svakoga i privlačeći ga ka sebi i primoravajući ga da gleda nju, još uvek raskošnu, kao onaj cvet što se rascvetao i hoće da zaseni pupoljak. Devojka je ulazila u taj mamin svet, bez zbunjenosti, slobodno, razgovarala je, gledala vedro, primajući sve pohvale i poglede, koji su je uzbuđivali, kao svaku devojku kad najednom oseti da je predmet pažnje i to posle života u nekom pansionu, gde se samo šapatom priča o nekom kavaljeru. A njena mama imala je u sebi dva različita osećanja...

Htela je da umiri sebe, da polaska svojoj sujeti, jer je njena kći tako mlada, lepa; trudila se da uveri sebe da je i njen uspeh veći pored nje. Ali, ipak, nešto je tištalo, umanjivalo radost, njen uspeh ona je osećala po onoj centralnoj ličnosti, muzičaru, koji je imao za nju ranije puno komplimenata i ljubaznosti, ali ovoga puta je to izražavao vrlo korektnim tonom, kao što se divi nekoj slici, koja je platno a ne živo biće... Jedino živo biće u salonu sad je bila njena kći... I majka je osetila ljubomoru, tim veću što joj je suparnica - njena kći... Uzalud je sebe uveravala da ona ima drugih primamljivosti, kao ženu ipak ju je vređalo što drugim očima gledaju njenu kćerku, onim zaljubljenim, upućenim ženi koja izaziva samo želju i požudu... A ona je isto tako želela da se u nju zaljubljuju. Duštvo se razišlo, ostale su same mati i kći, jedna oduševljena a druga utučena, prva naivna, pričajući svoje utiske, a druga lukava, da dokuči njena osećanja, da vidi kojoj se najviše dopao.

- De, reci mi, ko ti se najviše dopao? Slikar? - Ah, ne, mama. Muzičar je simpatičniji... On ima divne oči, tako tople, i kad govori dikcija mu je prijatna... - A je li ti delio komplimente? - kušala je mati sa osmehom na licu a sa bolom u srcu.

Anna

Zvoncica - Jeste - govorila je naivno devojka. - Kaže da sam vrlo interesantna, da mi ovi pužići na ušima tako lepo stoje, da je interesantnija duga kosa... Pitao me je šta sviram i kazao mi je da bi vrlo rado došao da sviramo u četiri ruke... Ljubomora je rasla u srcu majke... I njoj je delio komplimente. I nju je pitao šta svira. I ona se spremala da ga pozove da sviraju u četiri ruke. A ima li smisla da ga sad pozove? Sme li dopustiti da se u ćerki rodi ljubav prema njemu? Zar njeno dete, pa da joj uništi njeno najlepše osećanje? Ne, ona će to osujetiti... Gledajući one bezazlene oči mlade devojke, koje su je tako milo posmatrale, sa ljubavlju, ispovedajući joj te svoje prve utiske o svetu i muškarcu, ona se kao malo razneži, u njoj se pojavi osećanje materinsko, pomilova je po kosi, ali, u jednom trenutku pogled joj padne na muževljev portret, na njegove stroge oči, vide tog čoveka koji je njoj uništio svu mladost i učini joj se da i ovo dete, lepo kao i on, hoće da joj oduzme svu sreću... U njoj se opet pojavi ljubomora, zaljubljena žena, i ona progovori hladnim glasom: - Tebi kao da je zavrteo pamet taj muzičar... To je veliki laskavac i ženskaroš. Svim ženama on deli komplimente, i o njegovim flertovima se mnogo priča... Nije on za tebe... Zar nije simpatičniji onaj mladi advokat? I slikar je isto tako fin mladić... Ti treba meni sve da kažeš, kad god ti ko da kompliment, pa ću ti ja dati savet kao mati... - Hoću, mama, bogami... Ti meni ne treba da daješ savete... Ah, ti si tako lepa, mama - oduševljava se kći. - Nijedna dama nije tako lepa kao ti... I kći zagrli majku, i ti iskreni i topli komplimenti raskraviše malo njeno srce, i one se rastadoše kao prijateljice. Ali, u svojoj sobi, u postelji, gledajući pokraj sebe muža, tog čoveka koga nikad nije volela, ona uzdahnu i zaplaka...

A zašto je plakala? - pitala je samu sebe i pokajala se do dna svoje duše... I tu je našla ono skriveno osećanje - ljubav prema muzičaru koja je sada bila dovedena u opasnost. I opet se u njoj javi gnev. „Ne, neće mi ga ona oteti. Ne dam ga. Ona će imati život, ja ću joj ga stvoriti, ja ću joj radost pričiniti, ali joj ne dam muzičara. On mora pripasti meni.” I ona je smišljala taktiku, pripremala odbranu. „Neću ga zvati na žur... Pozvaću ga drugog dana, kad budem sama. Nju ću odstraniti. Pričaću mu da se već zaljubila, da ćemo je udati...” Udati? Ona se iznenadi kako joj to odmah nije palo na pamet. Pa ništa lakše nego da je uda... Time otklanja svoju suparnicu. Doduše, nije još, ali

Anna

Zvoncica postaće... A kakav bi tada bio njen život? Ne bi više imala nikakve radosti, svuda bi bila ličnost u drugom planu pokraj svoje ćerke, izigravala bi majku, kojoj muškarci prilaze i ljube joj ruke gledajući u njoj samo buduću taštu, koja će dati kćerci veliki miraz. Ona je mlada i lepa... Neki glas je prekori: „Ti si sebična... Misliš samo na sebe...” Drugi glas je branio: „Šta sam imala od života? Sve što je bilo lepo bilo je krišom...” I lako se vodila neprekidna duševna borba između majke i ljubavnice.

* * *

Dolazak devojke nametnuo joj je dužnost majke. Trebalo je voditi na balove, žureve, birati joj haljine, slušati neprekidne pohvale. Krug udvarača mlade devojke bivao je sve veći, mamini udvarači prilazili su kćeri i mati je videla kako kći postaje centar u njenom salonu. U njoj je neprestano bila ljubomora, često se ljutila na nju, bez razloga, borila se sa sobom, nekad se trudila da bude nežna, jer je osećala koliko je kći voli, ali nije umela da bude nežna mati. Kod neke žene to osećanje materinstva nije uzvišeno, nema onu prefinjenu nežnost, jer to osećanje zahteva žrtvu s majčine strane, a neke žene nisu u stanju da se žrtvuju za decu. Možda je tome kriv i kult mladosti, koji ženi daje pravo da dugo uobražava da može da računa na pobede, i kad dođe trenutak da te pobede treba ostaviti kćerima, majke u njima gledaju protivnice. Kći, koja u prvi mah nije ništa naslućivala već je mislila da je majčina strogost želja da ona ne učini kakvu pogrešku i naivno joj je sve poveravala, sad je počela da uviđa istinu... I ta istina je bila tako teška, strašna, stvarala je nepremostiv jaz između nje i majke. Ona se bojala nje, gledala u nekim trenucima u njoj nepoznatu ženu, i patila zbog toga, nemoćna da sve to između njih uništi, da joj se približi, da oseti njenu veliku nežnost, onu nežnost majke koju su osetile druge devojke, njene prijateljice... Njena patnja u životu bila je zbog toga što je njena mati bila suviše lepa i mlada, što je i ona bila lepa, i što mati nije htela da prihvati svoje materinske dužnosti, već je htela isti provod kao kći, i u njoj je videla suparnicu. I jedan isti čovek upleo se u osećanja i majke i ćerke, taj muzičar, i sad je kći krila od majke svoja osećanja, kao i ova od nje, a znale su da ga obe vole... Potajna ljubomora počela je da tinja u kćeri kad je jednog dana zatekla muzičara sa mamom u salonu, i tako uhvatila u laži mamu, koja je rekla da ide kod prijateljice, pa je ispratila nju kod drugarice, a ona se vratila ranije, jer drugarica nije bila kod kuće... Bila je zbunjena mama, bio je zbunjen i muzičar...

Anna

Zvoncica Devojka je plakala te noći... A sutradan joj je donelo utehu pismo muzičarevo. Pisao je kako je mislio da će nju zateći kod kuće, da je bio vrlo žalostan, čak i malo ljubomoran pri pomisli gde je ona mogla biti, zašto je nigde ne vida, što ne šeta na korzou, itd. Nastalo je dopisivanje, a mama o tome nije ni slutila, i malo umirena, posle muzičarevih laskavih reči onog poslepodneva, verovala je da se prevarila, i sad je bila mnogo nežnija prema kćeri. A kći, isto tako umirena zbog izjave muzičara, nežno je volela mamu, i neko zatišje nastalo je između te dve suparnice... Tako je došlo leto i one su otišle na more... Kći je maštala o tome da se uda za muzičara, a mama se zaricala da će on biti njen ljubavnik i svaka je vešto krila svoje želje. Kći je mislila: „On nije zaljubljen u mamu, ja sam se prevarila ..” A mati: „Kako sam i mogla da mislim da nju voli... Ona je još naivna, ali ja ću je udati na jesen i biću opet slobodna.” I kupajući se i sunčajući se, dok su ležale na pesku, obe su sanjale o tom lepom mladiću, s kojim bi bilo tako divno svirati u četiri ruke. Jednog dana napraviše izlet u drugo mesto na moru, i ostadoše da prenoće. Sedele su uveče u parku i slušale muziku, koja je dopirala iz jednog restorana... U senci jedne palme, blizu njih, čuo se šapat... Kad se utišala muzika, mogao se čuti taj šapat... Muški glas je govorio: „Jedva sam čekao da se nađemo ovde.” - „Jedva čekao!”, ironično je odgovarao ženski glas, ,,a u Beogradu svi govore da vodiš ljubav i sa gospođom Pavlović i sa njenom ćerkom.” „To je laž! Ja sam ih samo posećivao. Priznajem, mati je iskusna koketa, a ćerka je još naivka, ali imaće opasnu školu pored svoje majke, koja neće oduševiti nijednog muškarca, jer će je ona zatrovati tom atmosferom ljubavnice...” Šapat se utiša... A posle opet ženski glas: „Voliš li me mnogo?” - „Da te ne volim zar bih te pratio čak ovamo?” Mati i kći su se sledile od iznenađenja i nisu umele da se maknu s mesta... Obe su prepoznale glas muzičara... Par ustade, i one ugledaše muzičara sa jednom udatom damom iz Beograda, koja je, verovatno, priredila sebi medeni mesec bez muža, na plaži. - Hajdemo, mama - prošaputa kći. I obe se tako ćutke uputiše u hotel.

Devojka nije mogla da se uzdrži... zajeca, i kroz suze priznade mami za sva njegova pisma... Još i više. Pričala je da se sastajala s njim krišom na Kalemegdanu, da

Anna

Zvoncica se ljubila, kako je uveravao da je voli, da ceni njenu mamu, a sad ovako drsko priča o njoj i njenoj mami... Mati, uvređena, sve je poricala, tešila je kćer, sada potpuno rashlađena, uvidela je svoju pogrešku što se tako zanosila svojim životom, napuštala kćer, prepuštala je samoj sebi, dopuštala da bude prema njoj neiskrena i nepoverljiva, da krije svoj život, što bi je moglo navesti na mnoge pogreške. I pred ovim bolom neiskusne devojke, ona je gušila svoj bol i poniženje, i u njoj se pojavi majka sa potisnutim materinskim osećanjem, ta majka, koja treba da štiti svoju kćer, da joj predočava opasnosti života, da je čuva od razočaranja... - To nije istina što je za mene rekao. Ja sam ga primila kao umetnika, znala sam da je ženskaroš, zato sam ti skrenula pažnju da ga se čuvaš, a ti me nisi slušala... Zato, mama, što sam mislila da ti kažem... Meni se uvek činilo da me ti ne voliš, ja sam zbog toga patila, toliko očajavala, zavidela sam svakoj devojci koja ima ljubav majke, jer me ti nisi volela, a zašto, ja ne znam, možda zato što nisi tatu volela. A zar sam ja kriva što sam se rodila? I zašto ja da patim pored tebe, kad sam se ja tako ponosila što imam lepu mamu? Da, ti si lepa, ali nisi nežna, nisi me volela, nisi bila dobra mama, kao druge... I ona je jecala, i kroz jecanje ispovedala svu tugu srca lišenog materinske ljubavi i uvređenog zbog svog lakomislenog ponašanja. I ta njena ispovest i bol kao da probiše to ledeno majčinsko srce... Prvi put ju je majka nežno grlila, prvi put je osetila svoju dužnost majke. Tek sad je uvidela da materinska ljubav treba da bude iznad svega, da njoj više ne priliči da se takmiči sa ćerkom, da otima njene ljubavi, upropašćujući ugled i sebi i ćerki, da ne sme više da bude njena suparnica, već zaštitnik i nežna mati. Te večeri, onaj jaz između majke i ćerke iščeznu zauvek. Mati je dugo razmišljala: da li bi osetila bol da njena kći učini pogrešku u životu i propadne? A to joj se moglo desiti ovako neiskusnoj, samoj... I da li bi radost flerta i ljubavi mogla u majci ugušiti grižu savesti i ostaviti je ravnodušnom pred greškom kćeri?

Ne. Ona je uvidela tek sada da je njena dužnost mnogo veća, i da sve ono što joj je do sad činilo radost života, više ne priliči njoj kao majci, jer nekad život majke ubija sreću kćeri.

Anna

Zvoncica

UDATE ŽENE I NJIHOVA PSIHA

Gđa Mila gđi Nati „Ti me pitaš kako sam se provela u banji. Pa, o nekom provodu ovde ne može ni biti govora jer to i nije banja za zabavljanje, već samo za odmor. Naodmarala sam se kao nikad kod kuće... Samo kad nemaš ono jutarnje pitanje: šta da se kuva? E, to mi je najgore. A ovde, odeš u kafanu, pa jelovnik, i biraš šta hoćeš. Samo sam i ovde opet imala sekiraciju. Ova dva moja mala otkačenjaka, nestašna su da bog sačuva. Devojčica mi je pravi anđeo, ne miče se od mene, a za njima moram da trčim i ja i guvernanta. A ti znaš kako sam ja luda za decom, sva treptim nad njima. Znam da ne valja to, ali ne mogu drugačije. Gledam neke majke, puste decu, pa celo prepodne i ne gledaju gde su. A ja, ako ih ne vidim pola sata, jurim kao luda i tražim ih... Na guvernantu ne smem da se oslonim. I ona mi je zadala jed. Zamisli samo - zaljubila se, i to u koga? U kelnera. Te su ti strankinje čudne, svaki može da im zavrti pamet. Čim sam došla kući, otpustila sam je... Valjda da je trpim, da mi i iduće godine kelner stoji više glave i kibicuje se sa njom...

Inače je divna banja, ali gde god pogledam samo mame sa decom. O, što sam se nagledala batina. Gde god se okreneš čuješ dreku dece i vidiš majke kako ih tuku. Ja ne mogu s batinama da se pomirim. Evo, ovi moji nestašci, baš zaslužuju neki put, a meni žao... A gledam u banji, jednog dana, mališan pao i razbio glavu. Kad ti izlete njegova mama kao furija, pa kad poče da ga tuče, meni se smrče... Detetu celo lice obliveno krvlju, a ona kao neka besna tigrica bije ga i ne misli da li je dete ozbiljno povređeno... A drugog dana, opet, jedna devojčica tera kolica sa bebom, pa se devojčica zagledala, a beba ispade iz kolica, i udari u plač... Mama na tu vrisku dotrča, pa umesto da izbije devojčicu, što nije pazila, dočepa ti onu bebu, pa udri, udri... Jadno dete, dođe mi da ga otrgnem iz ruke one raspomamljene majke i da joj viknem: ‘Ženo, jesi li poludela?’ Da je to moje dete, ja bih se prestravila da nije, daleko bilo, slomilo kičmu, a ona se nervirala i krivo joj što se uznemirila, pa na bebi da iskali gnev... Eto, to mi je bio provod u banji: posmatrala sam kako majke tuku decu. Jedna otmena dama, žena višeg činovnika, usred parka kišobranom je tukla svog sinčića, kao kad taljigaš tuđe kljuse... Da se tako nešto desi u Francuskoj, Francuzi bi nasred ulice linčovali takvu majku... Ja sam majka, naljutim se, kaznim dete, ali blago, i ne mogu da se pomirim da jedna otmena žena bije dete tako javno, pred svetom i

Anna

Zvoncica raspali se kao zverka. Za mene je to ordinarna glupača, i može ona biti elegantna, i otmena, i lepa, u očima celog sveta ona izgubi kad tako tuče decu. Sad sam opet zabrinuta: Boba je pokvario stomak, ima neku infekciju u crevima i dobio je temperaturu. Cele noći nisam trenula, svaki čas sam ga obilazila... Odmah sam zvala lekara, on kaže da nije ništa ozbiljno. Ah, srce moje, samo da on usta ne. On je uvek zdrav, nestašan i kad on legne u krevet, znači da je baš slab... Kad su oni zdravi ja sam najsrećnija, a kad njima nešto fali, prosto ne marim za život.”

Gđa Mira gdi Radi „Ostala sam ti, draga moja, još uvek glupa, kao i ranije, i pored tvojih saveta koje si mi slala: ‘Luda si što se ne provodiš, tvoj muž se zabavlja, a ti tako, uvek melanholična, zatvorena u svojoj duši, bez radosti života. Kajaćeš se kad ti prođu mladost i lepota...’ Sećam se, tako si mi pisala, i ja znam da ću se kajati, ali dru gačija ne mogu da budem. Pa, eto, vidiš, ja sam te poslušala, i zaljubila se, jeste zaljubila se toliko, da sam bila gotova na sve... A nije bilo ništa, i neće nikada biti... Pisala sam ti o tome mladiću, to je taj isti, jer kod mene nema promene... Menjati, znači - flertovati, a ja nisam sposobna za flert. Ja samo mogu da volim, da budem ravnodušna ili da prezirem... Njega sam volela ali sam uvek bila daleko od njega, trudila se da ga proučim, kao ono na klavijaturi kad tražim neki ton, tako sam i ja po njegovoj duši tražila onaj najlepši ton ljubavi ali nisam našla ništa... Kod današnjih mladića ljubav se izražava samo u želji, ali on može da ima svakog dana jednu takvu želju u očima za drugom ženom. Ja sam se trudila da doznam da li ja zauzimam neko naročito mesto u njegovoj duši, ali ništa, ništa nisam doznala. Da li, uopšte, današnji mladić ima srca?... Bio mi je neki put interesantan, zagonetan, činilo mi se katkad da je u njemu intenzivan unutrašnji život, a nekada mi je bio savršeno prazan. I kako da se približim jednom takvom mladiću, kako da se upustim u avanturu, ne znajući s kim idem, i šta će mi to doneti? Nije svaka žena sposobna za avanturu, a današnje ljubavi su samo takvi događaji, obični, kapriciozni, površni, trenutni... Ja čuvam svoj duševni život, i nosim oko sebe kao neki pancir gordosti, i više volim prazninu života nego poniženje od čoveka koga volim... Vidiš, ja se plašim poniženja, plašim se tih komičnih situacija u koje može da zapadne udata žena. Kad devojka voli, za nju nema takvih komičnih situacija... To se događa udatim ženama. Devojci pripadaju svi mladići, a ona nikome... Udata žena je vezana za jednog čoveka, i svaki njen smeli korak mora da bude opravdan. Ona uvek traži ono što nema u braku, traži ljubav, toplu, duboku... A ako je ne nađe, zašto da izlaže sebe poniženju? Jer današnji muškarac nije osećajna, skrupulozna priroda... On

Anna

Zvoncica ironiše ženu, jer je lako dobija, on ne voli da se muči da osvaja, jer mu se žene na svakom koraku nude, i ako nešto može lako da dobije, ide u susret ženi, ako je to teže osvajanje, za njega nema interesantnosti i on ide dalje... Žena je danas najjeftinija roba... Nekad je muškarac sanjao o udatoj ženi, danas se dvadeset procenata devojaka udaje bez venčanja. I one ne traže dubinu osećanja, one traže ono isto što i muškarci.

A kad se jednog dana udaju, kad dođe razočaranje i prve muževljeve prevare, u nekima se probudi psiha, ona uvređena ranjena psiha, koja traži nežnosti, topline i osvete... I kad je ta težnja u ženi koja nije živela kao devojka, kojoj je muž prvi ljubavnik, onda ima bola u toj težnji, straha pred opasnošću od novog razočaranja... Nisam se razočarala, to mogu reći, jer nisam ništa ni osetila u duši tog mladića... Osetila sam da me je želeo, ali me nije voleo, po onoj psihologiji današnjih mladića. Nije on kriv što ne može da voli, a ja sam kriva što umem da volim... Ali ja umem i da se uspavam, da se povučem u sebe, da se udaljim... I kad si ti, draga moja, očekivala da ću ti pisati o nekom divnom romanu na mom letovanju, ja ti mogu reći: roman je završen na prvoj strani. Mi smo se udaljili jedno od drugoga... On se udaljio što je možda suviše želeo, a nije me dobio i njegova muška sujeta je time povređena. A ja sam otišla što sam ga suviše volela i želela da čujem njegovu reč ljubavi, a nisam je nikad ćula... Vidiš, u tome leži jedan nesporazum, koji karakteriše dve psihe. Ja sam satkana od ljubavi i nežnosti, a on ne razume ljubav kao što je ja shvatam, ni prijateljstvo, ni drugarstvo žene, on je samo - mužjak. Pa šta onda da tražim dalje?... Sačuvala sam svoj psihički mir, i sad mi je u duši tiho, kao uveče u porti seoske crkve, kad se ne leluja ni trava, ni lišće, već vlada neki mir, beskrajan, dubok i pun tuge... Kad ja idem sa svojim bolnim mirom, prođem pokraj njega, vidim ga sa drugim ženama, i one iste želje za njima u njegovim očima, i ja se udaljim ravnodušno, i sve ono lepo što sam mislila o njemu pretvorilo se u uspomene, uvek sa nekom svežinom, kao cvet mimoze, koji sasušen čuva svoje proletnje uspomene, nasmešim se i kažem: ‘Taj čovek nije znao da je bio prva ljubav u mom braku.’ A vidiš, draga moja, nekim ženama je suđeno da ostanu verne nevernim muževima, i ta njihova gordost, i duboka psiha, podižu bedem vernosti oko njih, preko koga one ne mogu da pređu... Ti ćutiš sada, i možda mi se smeješ, jer ti drugačije shvataš život... A sad, slušaj dalje... Sa mojom uspavanom, bolnom dušom, sedim na obali života... I na pučini ničega nema... sve je prazno... A pre kratkog vremena pojavila su se dva nova oka sa istom željom...

Anna

Zvoncica I sad se nešto divljački budi u meni. Celo moje biće traži osvetu. Stisnuti su mi zubi, stegnute ruke, i ja polazim toj želji u susret... Ali sa mržnjom, da zarijem nokte u to drugo srce, da ga iščupam i bacim onom prvom... A ko zna da li ću to učiniti?... Možda ću uvek ostati ista, čuvajući svoje mimoze i sećanje na te lepe oči, koje su mi sada tako daleke, tuđe i nepoznate... jer u njima nisam ništa mogla pročitati...”

Anna

Zvoncica

KAKO LULA VOLI DA VODI LJUBAV

Lula je od onih slatkih devojaka, koje u isti mah odaju utisak i devojčice i devojke, i naivke i žene. Njene oči menjaju joj taj izraz. One su čas umiljate, naivne, bezazlene, čas vragolaste, nestašne i prkosne. Ona nikada nema isti izraz lica. Kod kuće može da bude zamišljena čak s nekom setom u očima. Ona voli da razmišlja kad je sama, a u društvu je uvek nasmejana, sa muškarcima koketna i prkosna i ume vešto da prikriva svoju prirodu, koja, sve skupa, odaje utisak jedne pristojne devojke, koja ume da se čuva iskušenja modernog života. Da, Lula neće da učini nikakav veliki greh, a ona nije jedina; ima dosta takvih devojaka koje mogu da odaju utisak lakomislenosti, a to je samo nestašluk i koketerija. Nešto što Lula voli najviše u životu, to je ljubav. Ali ta reč „voleti” kod nje je u okviru predrasuda, preko kojih ona neće da prede... Jer Lula hoće da se uda i da voli, da ima svoju kuću, i neće da bude kapric muškaraca... Sad je zaljubljena istinski, duboko, ali je u njoj puno strepnje, nekog nepoverenja, i u jednom svom pismu prijateljici ona se jada i otvara svoje malo srce... Evo, čitajte sami, pa recite da li je Lula u pravu...

Draga moja, Ti me u poslednjem pismu pitaš: ‘Jesi li se verila?’ Nažalost, od veridbe nema još ni pomena. Neću, valjda, ja prva da ga zaprosim, ja čekam da se on izjasni, a i on čeka... Šta čeka, ja ne znam?... Nekada mi je vrlo sentimentalan, a nekada mi se ne sviđaju njegovi pojmovi o životu i ljubavi. O ljubavi on uvek govori, ali brak ne spominje nikada. I nema nimalo poezije u sebi, a ti znaš da je svaka žena malo poetična... Tako jednom prilikom sedimo na klupi na Kalemegdanu... Kako je bilo divno veče. Posle kiše, pa vazduh mlak, miriše odnekuda pokošeno seno, ruže rasprostiru čežnjiv miris, a sa lipa isparavaju oni poslednji slatki mirisni sokovi... Ja sam se ućutala, zamislila, zaželela sam da spustim glavu na njegovo rame... A on, misliš li da je išta osetio od te lepote...? Bože sačuvaj! Niti je video nebo i zvezde... Jeste, gledao je samo mene, nekim čudnim, sjajnim očima, ali gledala sam i ja njega, samo sva ta lepota oko nas ulepšavala je i njega... I dok sam ja ćutala, on je razvijao svoje teorije o životu. Te njegove teorije uvek me brinu, jer se sve svodi na to: „Prvo treba biti metresa jednom mladiću, pa posle žena...” Znam da je danas lakše to postati, ali je veština izbeći da budeš u jednoj nezakonitoj vezi. Ja to neću... On to zna, zato se trudi da mi dokaže kako je najlepša

Anna

Zvoncica stvar na svetu slobodna ljubav... I čak tvrdi da je slobodna ljubav put koji vodi ka braku... Eto, zašto mlade devojke propadaju, što se namame na te slatke reči... Devojka je mnogo idealnija od mladića. Ona uvek misli: „Volim te i udala bih se za tebe.” A u očima muškarca uvek čitaš: „Volim te i zabavljao bih se sa tobom, ali se ne bih oženio.” Oni ne kažu da se ne bi oženili, ali suviše velike žrtve traže... I velikodušno daju do znanja devojci: „Ko zna šta može posle toga biti...” Drugim rečima: „Postani ti samo moja ljubavnica, pa ću te ja možda posle uzeti za ženu...” To je kao brak na probu... Kod nekih devojaka uspevaju, kod mene neće uspeti... On to zna, i osetim kod njega neku ogorčenost prema meni... Kako da ga ne volim... Ali, slušaj, draga moja, bolje je ostati uporna i dostojanstvena. Ako ništa drugo, mora da te ceni... On me ceni, možda mi se i smeje, sa onim cinizmom modernog čoveka, i razići ćemo se jednog dana... „Udaćeš se ti za njega”, čujem kako me ti uveravaš. Danas devojka ne može nikada da tvrdi da će se udati za čoveka koga voli... Odluka može da se preinači za jedan dan. A muškarac je sav u kombinacijama. A nepredviđeni slučajevi u njegovom životu igraju još veću ulogu... Jedan pogled je u stanju da zaseni pogled žene koju voli... Jedan tango može da ga opije, i zamrači ljubav u njegovom srcu... Treba biti uvek na oprezu, žena više od muškarca. Kod njega mene brine što neće da trči za mnom... Jesi li opazila da muškarci sve manje trče za ženama? Sad se sve obrnulo... Žene trče za njima; one prve pišu pisma i izjavljuju ljubav, i randevu zakazuju, i vrebaju po ćoškovima, i jure za njima... I što je najgore, umesto da muškarac dolazi u stan žene, devojke dolaze u njihove garsonjere... Ali ja ne trčim. Pre bih umrla nego da prođem tamo, gde znam da će on proći, ili da mu zakazujem randevu. I tako se oboje držimo gordo. On je gord zbog uobraženosti muškarca, ja sam gorda zbog ženske sujete i ponosa... Ovakav način ljubavi mi se ne sviđa. Mučim ja njega, muči on mene... Rekla sam ja njemu: „Želela bih da svake večeri prođeš pokraj moje kuće, ja da stojim na prozoru i da te pogledam...” On se nasmejao: „Što da zevam u tvoj prozor? Kad bi još sišla, ja bih mogao da razumem da prođem tuda...” Zar ti ne osetiš kad te neki čovek voli, jer ga sretneš gde se nikad ne nadaš... Eto, ja to hoću, da preda mnom iskrsne, kad se ne nadam... A on bi hteo da ja pred njim izletim. Ja se zbog toga naljutim, pa ga ne vidim po deset dana... A kad se sretnemo, on se zainati pa me ne pita gde sam bila za to vreme... A osetim bol i ljubomoru u njegovim očima, ali i ja vešto krijem svoj bol... Osećam da smo oboje naelektrisani, i samo da prasne on, pa da zaplačem ja, i da mu padnem u zagrljaj... A ja se pravim vesela, smejem se, čak se i kikoćem, dobacim nekom pogled, i on uhvati taj pogled... Tada se rastajemo korektno, on me ispraća do kuće, hladno mi ljubi ruku i odlazi. Ja sam tada srećna. Mi se uzajamno mučimo i peckamo, i poneki trenutak, kad se mirimo, donosi mi radost...

Anna

Zvoncica Drugog načina nema da dokučiš ljubav jednog čoveka... U ovom modernom životu čudnovata je ljubav. Ako ti pitaš muškarca: „Voliš li me?”, on ti u inat neće reći da te voli. I ti se tada trudiš da na drugi način spoznaš njegovu ljubav... Mučiš ga, praviš ljubomornim, izigravaš ravnodušnost, i tražiš znake ljubavi u njegovim očima... Oči muškarca jedino ne lažu... Ustima nikad ne možeš da veruješ... I ja uvek proučavam njegove oči, a ne verujem onome što govore usta... I izvežbala sam se da sve pročitam na njegovom licu... Znam da me voli, ali još ne znam da li misli da me uzme za ženu... A ja bih se udala za njega, jer ga volim, a osećam da bi se on zabavljao sa mnom više nego što treba... Malo je bez skrupula, to ne volim kod njega, zato se trudim da mu nametnem svoje skrupule... Ubedila sam ga da sam od onih devojaka s kojima ne može lako da se flertuje. To je bilo teško, jer muškarci ne veruju - ženama... Oni ih imaju toliko u životu, da im sve izgledaju istovetne... I kad se neka izdvaja oni su u stanju ironično da dobace: „Šta se praviš?” On danas neće to reći za mene... Ja sam uspela da me ceni... A kad muškarac ceni jednu devojku, i to lepu devojku, koja mu se dopada, onda je ona uvek učinila jedan uspeh u srcu njegovom... Da li ću učiniti i drugi uspeh, ne znam, ali ja ipak vodim ljubav onako kako ja hoću... a ne kako on hoće... I još nije pobegao od mene. U toj mojoj strategiji, ja se razočaravam, opet očaravam, i oduševim i rashladim, učini mi se neki put da je sve svršeno, pa jedan pogled opet sve popravi... I to se već dugo ponavlja, i uveravam te da me je dobro uhvatila ova ljubav, a verujem i njega.

Anna

Zvoncica

DEVOJAČKA PROŠLOST

Te večeri u garsonjeri se skupilo muško društvo, njih četvorica, da provedu nekoliko časova uz vino, pršutu, kafu i karte... Oko stola su sedeli: jedan inženjer, advokatski pripravnik, glumac i jedan viši činovnik. Razgovor je bio živ, sa pričicama, vicevima, čas ozbiljan, čas detinjast, što se događa muškarcima kad vole da se našale i izludiraiu posle jedne sedmice rada i umora. I samo muškarci umeju da osete prijatnost u muškom društvu, tom ćaskanju, katkad do zore. Između dve partije karata, uz vino i kafu, povede se razgovor o ženama i njihovoj nevinosti. Trojica su bili mladići, samo je viši činovnik bio udovac... Jedan od njih reče:

- Ja sam već s tim načisto da neću dobiti čednu ženu... I pomirio sam se... - Nemamo prava ni zahtevati od mladih devojaka da nam ostanu verne i pre braka... Uostalom, čednost je i glupa stvar. Jedan američki lekar smelo je izneo svoje mišljenje da bi čednost trebalo uništiti još u detinjstvu, jer to stvara mnoge komplikacije i oboljenja kod žena, pošto himen predstavlja jednu branu i prepreku normalnog lučenja...

- A šta ti, kao udovac, misliš o tome? Ti si već bio u braku i možeš da nam kažeš šta si iskusio i šta je bolje. - Da, mogu, i reći ću vam: vi govorite teorijski, a u praksi je sasvim drugačije. I ja sam kao vi propovedao: ‘Šta je čednost? Neću ni praviti od toga pitanje u braku.’ A kad je trebalo da se ženim, ja sam iz onog, možda, mužjačkog egoizma, hteo idealnu devojku, kojoj ću ja biti prvi ljubavnik i da je uvodim u sve tajne života... - I uveo si je...?

- To je čitava priča... Umalo što nisam tražio razvod braka.

- Toliko si bio glup? - Nije to glupost, već muška sujeta, ako hoćete i ponos... Mi muškarci skitamo, varamo svoje žene, ali mi, ipak, poštujemo svoju ženu, ona je bolja od drugih kad znamo da je bila samo naša. Eto, ti kažeš da nećeš od čednosti da praviš pitanje. A ne samo da nećeš da praviš pitanje, nego ćeš praviti takve scene opaziš li prvi pogled koji tvoja žena dobaci muškarcu, nećeš joj nikad verovati da je imala samo jednog

100

Anna

Zvoncica ljubavnika, ili dvojicu, već čitavo tuce i uvek ćeš joj dobacivati najpogrdnije reči, kao nekoj devojčuri, čim se zavadiš sa njom. I što je najvažnije, muškarac je razrešen svih obaveza prema takvoj ženi. Osećaš slast da je varaš, da joj se svetiš za njenu prošlost, bez ikakve griže savesti, koju bi morao katkad osetiti, kad si ti prvi osvajač... Zatim, nemaš u kući onaj mir, koji stvara poverenje kod žene, jer ti joj nikad ne veruješ.

- To je samo ljubomora. - Nije ljubomora, već pitanje časti. Ja sam imao u sebi i časti i ponosa i nisam hteo da dopustim da budem ismejavan i sažaljevan u društvu i da izlažem podsmehivačkom kibicovanju svoju ženu, kad o njoj neko priča i hvališe se, sa onom poznatom muškom indiskretnošću: ‘Ja sam je prvi imao...’ A svaki muškarac voli da se pohvali a devojke posle u braku osete posledice toga.

- Pa i devojke nas ogovaraju. - Mnogo manje. Žena nije indiskretna. Koja bi se od njih hvalila: ‘Taj je i mene imao...’? Ona to smatra kao svoj poraz i krije dok se muškarac sa tim glorifikuje kao pobednik. - To je nevaspitanje.

- Još i gore - nitkovluk.

- Ti si, dakle, sve to preživeo i govoriš iz iskustva. - Moje je iskustvo drugačije. Da, osetio sam šta znači imati ženu koja je izgubila nevinost i zato vam kažem da je u braku drugačije. - Pa tvoja žena je bila vrlo skromna devojka, zar je ona mogla tako što da učini? - Tako sam i ja verovao. Stara porodica, otac strog, ona lepo vaspitana, dobra domaćica, pametna, jedan ideal za brak. Uz to je donela i rentu od jedne kuće i ja sam zamišljao da ću ja bili najsrećniji čovek... Ali, u mom momačkom životu bila je jedna nesreća, jedna žena sa kojom sam se vezao tri godine, koja je na sve načine gledala da me ulovi, da sam se jedva iščupao iz njenih kandži. Takve veze su najgore u momačkom životu. I ako ne mislite na venčanje, nikad ne održavajte dugo vezu sa jednom ženom. Jednog dana sam rešio da tu vezu prekinem makar se ona i ubila. Ali, ona nije bila od tih žena koje se ubijaju. Ona je upotrebila drugo sredstvo. Tražila je da joj isplatim pedeset hiljada ili će da napravi skandal u crkvi. Ja sam se plašio takvih skandala, više nego svega. Bila je u stanju čitavu karijeru i brak da mi upropasti i počeo sam da tražim na sve strane no vac i da je molim da smanji malo tu sumu. Ali, sve je uzalud. - Zašto je nisi proterao, tražio intervenciju policije?

101

Anna

Zvoncica - Jest, da je proteram. Nije ona bila uličarka, već iz dobre familije. Kad sam video da ne mogu nigde da nađem novac, rešio sam da pritegnem tasta. Neka mi on da tih pedeset hiljada dinara. Dvadeset mi je dao već za svadbeni put, ali znao sam da je dobar gazda i da ima i gotovine. Baš na dva dana pred venčanje odem kod njega i zatražim novac. Bilo je povuci-potegni. On ni da čuje. Kad sam video da je sve izgubljeno, da ne da, ja odlučim da upotrebim i poslednji adut i izjavim mu:

- Ja ne mogu da se venčam. - Dakle, tako - viknu on - ja sam mislio da vi volite moju kćerku a sad vidim da sam se prevario. Reč po reč, gotovo da se zavadimo. On se najzad umiri i zapita me: - Zašto sad tražite taj novac?

Ja mu priznam da moram da isplatim metresu. On ništa na to ne reče, poče da šeta po sobi, da gunđa: „Metresu, da tako. Ja sam se mučio i radio, pa sad zetu da isplaćujem metrese. A šta bi na to kazala moja kći da čuje? Ona vas ludo voli. Pravo da vam kažem, ja sam sa njom imao drugu kombinaciju za brak, ali ona hoće vas i nikoga drugog... A jedinica, ostala rano bez majke, sve sam joj činio, pa nisam ni tu želju hteo da joj kvarim. Žalim samo što uviđam da je ne volite... Bili biste u stanju da raskinete.” - Oprostite, ali i ja nju volim.

- Volite, ali do poslednjeg dana držite metresu.

- Vi me možete kao muškarac razumeti. - Razumem, da, moram da vas razumem zbog moje kćeri, i zbog nje moram da vam dam taj novac. Inače, da sam samo ja u pitanju, raskinuo bih odmah. Ali ona, ko zna kako bi to primila. Mogla bi svašta da učini od sebe. Dobro, večeras ćete dobiti novac. Ali, za ovo nikad moja kći ne sme da sazna, niti za ovaj novac. - I ja sam to mislio i zahvaljujem vam - rekoh mu. - Molim vas da mi verujete da ću se ja sa moje strane truditi da je usrećim. Po ovoj mojoj momačkoj vezi nemojte da sudite o mom karakteru. Te večeri mi je dao novac i ja sam odmah odjurio da isplatim svoju metresu. Naredio sam joj da te iste večeri otputuje iz Beograda, što je ona i učinila. Sve je bilo zaglađeno, tast ljubazan pred ćerkom i još jedan dan do venčanja. Te večeri, uoči venčanja, moja verenica mi reče: - Imam nešto sa tobom da razgovaram.

102

Anna

Zvoncica Sećam se, stajala je u salonu, u beloj haljini, ljupka kao prolećni cvet, sa dugim zlatnim kovrdžama. Imala je sve uslove da se dopadne muškarcu i ja sam prosto bio gord što ću imati takvu ženu, onakvu kakvu sam zamišljao.

- O čemu imaš da razgovaraš? - upitah je. - Hoću s tobom da raščistim jedno pitanje, da bismo ušli u brak potpuno bez iluzija. - Ja se nadam da mi nećeš pokvariti nijednu moju iluziju o tebi.

- Ko zna?

- Zašto tako govoriš? - zapitam je. - Zato što poznajem sebe i neću da uobražavaš da sam bolja, hoću da me znaš onakvu kakva sam. - A kakva si?

- Možda ćeš se iznenaditi.

- Baš sam željan da čujem.

- Dakle, neću da zavijam i okolišem, reći ću ti otvoreno: ja sam imala ljubavnika.

- Ona imala ljubavnika! - uzviknuše sva tri mladića. - Pa, ded, sad veruj ženi. A kako si se ti osećao kod tih reči? - Da me sad neko od vas udari ovom flašom po glavi, lakše bih podneo taj udarac, nego onaj njen. U prvi mah nisam mogao reč da progovorim, zatim sam ustao, osećao sam da sav drhtim od gneva i samo sam prošaputao:

- Zašto to nisi ranije kazala, nego si čekala uoči samog venčanja? - Zato, što sam verovala - reći će ona - da ti od toga nećeš praviti pitanje, kao ni drugi muškarci, jer se tolike devojke udaju s takvim defektom.

Ja na to planuh: - Ali ja nisam kao drugi muškarci, ja nisam mislio da uzmem takvu devojku. Ja taj brak neću. - To do tebe stoji - odgovori ona hladno. - Ja sam pošteno htela da ti priznam, pa sad odluči: hoćeš li da se venčamo ili nećemo. To me još više razbesni i ja viknuh: - I to govoriš sada, izabrala si trenutak uoči venčanja da me dovedeš u jedan škripac. Ali, znaj, ja te prezirem i ti nikad nećeš biti moja žena. Ja odustajem. Srušio sam se u fotelju, došlo mi je prosto od besa da zaplačem, stezao sam gnevno ruke, bio sam u stanju da je udarim, bacim na pod.

103

Anna

Zvoncica A ona na sve to mirno zapali cigaretu, i sa jednim takvim cinizmom i hladnokrvnošću odgovori mi: - Ja ti ostavljam da razmisliš. Ako hoćeš dođi sutra na venčanje, ako nećeš, nemoj. I taj njen cinizam srušio je sve iluzije o njoj. Video sam svu njenu bestidnost, prošlost pod tom maskom čednosti i ja sam tek tad osetio kako muškarac može da bude naivan i strašno da veruje jednoj devojci. Ustao sam, pošao bez zbogom, nisam je pogledao, a ona je opet imala drskosti da mi dobaci: - Do sutra imaš vremena da razmisliš. - Pa ti si se venčao?

- Da, venčao sam se. Šta sam mogao drugo da radim? A verujte, da moja metresa nije te večeri otputovala, bio sam u stanju da uzmem od nje novac, da vratim njenom ocu i da se sutradan venčam sa metresom. Verenica mi je bila toliko gnusna, da sam sva njena svojstva, koja sam uobražavao, pridavao metresi. Metresa me je volela, bila je moja, nije krila svoj život, bila mi je verna. A ova je izigravala čednu devicu, iz dobre porodice a sva je od laži i niskosti. Ali, bio sam u bezizlaznom položaju i sutradan odoh na venčanje.

- Kakav ti je bio medeni mesec? - Kakav medeni? Čemeran je to bio mesec. Zamislite onu draž svadbenog puta, u vozu, u hotelu, kad se približava trenutak da ti dobiješ jednu ženu, da budeš njen osvajač i gospodar... Ja nisam osetio ništa, sedeli smo u kupeu kao dva obična stranca, ja preko puta nje i najgore što me je vređalo, to je bio onaj njen bezbrižni, naivni izraz i osmeh na licu i sva njena poza, mimika, kao da su mi govorili: „Kupila sam te pa šta sad hoćeš? Tako mi se može.” Bio sam strašno uvređen i rešio sam da joj se svetim po svaku cenu od prvog dana. Stigli smo na more, odseli u jednom hotelu i ja uzmem dve sobe. Nisam hteo s njom da budem u istoj sobi.

- Dobro si mogao da izdržiš. Ona je bila divna žena. - Kad je muška sujeta uvređena i egoizam mužjaka onda se može... Hteo sam da joj pokažem da sam jači od nje, da ću biti njen gospodar i da ima da strepi od mene i očekuje kaznu za tu prevaru.

- A kako ste se ponašali u hotelu? - Vrlo korektno. Ja sam izigravao učtivog kavaljera, i odavali smo utisak nekog para koji je več sit bračne ljubavi. Ali, potajno je počela da me muči ljubomora. Bio sam ljubomoran na tu njenu prošlost, ljubomoran na svakog mladića koji je pogleda.

104

Anna

Zvoncica A oni su je gledali ushićeno. Bila je tako graciozna, sa božanstvenim telom, kao boginja, i sve mi se činilo da je i taj njen zavodnik, da je i on došao, da me ismevaju oboje, činilo mi se da je svaki u stanju da je osvoji, da su je mnogi imali. More, Sunce, vazduh, sve je pojačavalo moju nervozu i ljubomoru, mrzeo sam je i žudeo za njom, za njenim telom, da je lomim, mučim, da se svetim nad tim telom, nad njom.

- I mogao si da izdržiš? - Petnaest dana smo spavali odvojeno. To je već počelo da me vređa, ona, što se ne pokori, što me ne pozove, što me ne moli. Po čitave sate sam šetao po sobi do njene, ona je morala čuti moje korake, morala je i ona da bude budna, ali je tvrdoglavo ćutala, čekala je da joj ja prvi priđem. Svaki njen gest me je uzrujavao i vređao, svaki njen pogled kao da mi je prkosio. Tek sam sad uviđao koliko je pokvarena, po onoj veselosti, nemarnosti s kojom me je katkad hvatala ispod ruke, naslanjajući se na moju mišicu, po onim pozama na pesku, kojima je verovatno htela mene da zaludi, a i drugima da se dopadne. I ne znam da li sam je tada mrzeo ili voleo. Bio sam toliko napregnutih čula, gledajući je u moru, na pesku, da sam mislio pašću joj pred kolena ako me pozove i oprostiću joj. A čim bi ona slučajno pogledala drugog zadrhtao bih, i zločinačka misao javila bi se u meni. Prosto sam strepeo od samog sebe, padao u očajanje, predviđajući kakav će mi biti brak s njom. Razočaranje, nepoverenje, omalovažavanje, preziranje. Prezirao sam i sebe i nju i dolazilo mi je da odmah povedeni parnicu za razvod. A ipak, osećao sam da je volim. Čitav haos mi je bio u srcu. I tako sve do jedne večeri. Vratili smo se jednom jako kasno. Na moru je pevao jedan bariton, pesmu maloj Florami. Osećao sam miris mora, oleandera, begonija, i ženskih parfema. Bio sam rasejan, utučen, ožalošćen. Žalio sam sebe. Nisam mogao da trenem. Stajao sam na prozoru. Najednom, čuh vrisak iz njene sobe. Ta vrata između naših soba bila su zaključana. Ja izleteh u hodnik, utrčah u njenu sobu. Ona opet vrisnu! - Šta je ono?

- Škorpion! - uzviknuh ja. Dohvatih njenu cipelicu i ubih ga.

- Ah, što me je strah - prošaputa. - Ovde ima škorpiona. - Instinktivno se pripi uz mene. Ja osetih, kroz košulju, njeno mlado, vitko telo, opazih čvrste grudi, zadrhtah, izgubih svest i zaboravih sve... I možete misliti moje iznenađenje: ona je bila nevina. - Nevina?

- Da. Bio sam lud od sreće i zaljubio sam se do ušiju. - Pa zašto je sve to izigravala?

105

Anna

Zvoncica - Zato što je onda slušala iza vrata onaj moj razgovor sa njenim ocem, razočarala se kad je čula kako sam kazao: ‘Ne mogu da se venčam’ i to zbog svoje metrese i sa glupim romantizmom mlade devojke htela je da raskine, ali kako me je volela, nije mogla, nego je htela da mi se sveti, jer je verovala da sam dao novac i da neću moći da odustanem od venčanja.

- A da je bila iskusnija, ona bi shvatila tvoj život i ne bi pravila pitanje... - Bolje je, ipak, što je bila neiskusnija. Eto, zato vam kažem da vi teoretski govorite i da se u braku drugačije oseća muž prema idealnoj ženi nego prema onoj koja je imala prošlost. To je egoizam nas muškaraca. Vidite, ja sam morao da isplaćujem svoju metresu a tražio sam besprekoran život svoje žene... Ali, taj naš muški egoizam ima i svoju dobru stranu. Mi tražimo da žena u braku bude moralnija, jer, priznaćete sami, mi muškarci, nismo moralni, a žena je čuvar domaćeg ognjišta i mati naše dece, ona može da nas popravi ili upropasti. Zato, dragi moji, nikad ne želite da vam žena ima prošlost. Ja sam osetio šta to znači i da je moja žena imala prošlost nikad ne bih bio srećan.

106

Anna