Манастир Свети Прохор Пчињски - Аналитички инвентар - Књига друга

У годинама када манастир Светог Прохора Пчињског, Српска православна црква и Република Србија обележавају 950 година од оснивања манастира и 700 година од смрти његовог другог ктитора, краља Стефана Уроша II Милутина, пред истраживачима се налазе нова сазнања и подаци о бурној историји овог древног духовног средишта.

Кроз опис архивских јединица подсетићемо се историје, традиције и духовности православног живља са ових простора и његове нераскидиве везе са Српском православном црквом.

* * *

На самом почетку ове, друге књиге аналитичког инвентара архивског фонда манастира Св. Прохора Пчињског, морам нагласити да ми је обавеза била делимично изменити "Реч аутора" објављену у првој књизи, претходне 2020. године.

Уводна реч, коју потписује историчар и архивиста Дејан Ристић (у моменту писања овог текста вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида) и Рецензија др Радована Пилиповића, директора Архива Српске православне цркве, остале су непромењене у односу на прву књигу. Непромењен је остао и део који се односи на историјат наше велике светиње, манастира Св. Прохора Пчињског.

Измене се односе на податке о архивском фонду, из разлога што су приликом рада на овој књизи поједини архивски предмети спојени у нове предмете, те су самим тим раније објављени подаци о броју предмета за период од 1931. до 1973. године постали нетачни. Ту је грешку ваљало исправити у овој књизи.

Такође, у периоду након јануара 1931. године, описаном у овој књизи, појављују се нове установе и лица са којима је Управа манастира Св. Прохора Пчињског сарађивала, у односу на период до краја 1930. године, на који се односи прва књига, или су , пак, поједине установе и надлештва променили називе, као што је то случај са Духовним судом Епархије Скопљанске који је 1932. године променио назив у Црквени суд Православне Епархије Скопске. То је ваљало назначити у делу текста у коме говорим управо о установама са којима је манастир у тим годинама имао свакодневне контакте.

Када је „Аналитички инвентар манастира Св. Прохора Пчињског 1903-1973, Књига прва” објављен, септембра 2020. године, објављен је у електронском издању на интернет сајту издавача – Историјског архива „31. јануар” у Врању. Била је то прва електронска књига објављена у шест деценија дугој историји ове установе културе.

У месецима који су уследили створили су се услови за штампање прве књиге, пре свега захваљујући помоћи Епархије врањске и Његовог преосвештенства Епископа врањског господина Пахомија, те је месеца децембра 2020. године књига штампана у тиражу од 300 примерака.

Овом приликом изразио бих Епархији врањској и Епископу врањском господину Пахомију велику захвалност на разумевању и пруженој помоћи приликом штампања прве књиге.

Велику захвалност на свесрдној помоћи дугујем и историчару и архивисти Дејану Ристићу, рецензенту др Радовану Пилиповићу, уреднику – историчару Ненаду Стојиљковићу, архивским саветницима Бранки Јаначковић и Божи Јањићу и својој најближој породици – Сањи и Михајлу, на подршци и разумевању.

У Врању, на Видовдан 2021. године

Мирољуб Стојчић, архивски саветник

Архивски извори о манастиру Св. Прохора Пчињског новијег доба – аналитички инвентар као путоказ

Нема много ентитета црквене организације, тела и органа Српске православне цркве, који би могли да се похвале комплетним аналитичким инвентаром свога сачуваног архивског наслеђа. Географска распрострањеност црквених општина, парохијских храмова и манастира, свакако и епархијских центара, упућује Српску православну цркву на сарадњу са регионалним архивским центрима и стручњацима из области архивске делатности.

Тако се, захваљујући труду уваженог колеге Мирољуба Стојчића и манастир Св. оца Прохора Пчињског нашао међу оним српским светињама и духовним центрима чије је архивско наслеђе пописано. Његова књига „Манастир Свети Прохор Пчињски 1903–1973 (аналитички инвентар)” биће препозната у стручној архивистичкој литератури као драгоцен попис свих архивских јединица које су настале у канцеларијском пословању манастира и коресподенцији манастирске управе са вишим црквено-управним инстанцама.

Временски распон обрађене грађе је можда кратак, али је, са друге стране, свакако динамичан, пошто се односи на периоде три државе у којима је манастир функционисао (Османска царевина, Краљевина СХС/Југославија и Југославија социјалистичког друштвеног уређења).

Хронолошки списак и одговарајуће регесте докумената понајближе говоре о манастирској управи, смештајући је у контекст друштвених односа са ближом и даљом околином, затим сведоче о верном народу, о темпу материјално-финансијског пословања, о имовини, не престајући да откривају широко поље црквене администрације која је извирала из монашке обитељи.

Аналитички инвентари, пописи и детаљни описи докумената једног архивског фонда, убрзавају историчарима евристичке захвате и, више од тога, олакшавају интелектуални напор успостављања слике о прошлости.

На тај начин и овај аналитички инвентар „Манастира Светог Прохора Пчињског 1903–1973“ представља путоказ сваког озбиљног будућег истраживања новије историје светиње, бисера српског монаштва, који ће ове године прославити 950 година свога временског сјаја.

др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве

О аутору

Мирољуб Стојчић рођен је 1977. године у Гњилану. Основну школу завршио је у Прокупљу, гимназију у Лесковцу. Дипломирао је на Учитељском факултету у Врању. У Историјском архиву „31. јануар“ у Врању ради од 2003. године.

Након стицања стручног звања архивисте, 2004. године, радио у Служби евиденције и заштите архивске грађе и регистратурског материјала ван архива до 2008. године, када је као нова етапа развоја врањског Архива, формирана Служба дигитализације, као засебна служба у унутрашњој организацији Историјског архива „31. јануар”. Тада је именован за првог руководиоца ове службе. На овим пословима радио је до укидања Службе дигитализације као самосталне, 2018. године. Тренутно ради у Одељењу сређивања и обраде архивске грађе, културно-просветне делатности и дигитализације, са стручним звањем архивског саветника.

Један је од аутора Монографије о врањском архиву „50 година у служби истине 1962-2012”, објављене 2012. године; аутор изложбе докумената и фотографија „85 година Дома здравља у Врању”, 2013. године; аутор изложбе фотографија „Осма српска ударна бригада”, реализоване поводом 70 година од ослобођења Врања у Другом светском рату, 2014. године; аутор стручних радова „Дом здравља у Врању - 87 година постојања” и „Per aspera ad astra – др Тома Јовановић, аутобиографија” објављених у зборницима радова са VII и VIII научностручног скупа – Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура, одржаних у Зајечару 2015. и 2017. године, у организацији Историјског архива Зајечар, Српског лекарског друштва и Института за савремену историју Београд; аутор стручног рада „Поход на Ристовац и бугарска одмазда” презентованог на научном скупу „Топлички устанак 1917. – 100 година касније“ одржаном у Прокупљу, фебруара 2017. године; аутор изложбе „Од Солуна до Врања за 20 дана”, поводом стогодишњице ослобођења Врања у Великом рату, 2018. године; аутор изложбе архивских докумената и фотографија „75 година слободе”, реализоване поводом 75 година од ослобођења Врања у Другом светском рату, 2019. године; аутор изложбе „Тамјан и плиш”, постављене уз благослов и сарадњу Епархије врањске, а поводом 800 година од стицања аутокефалности Српске православне цркве, 2019. године; уредник и технички уредник више значајних публикација.

Један је од сарадника на веб сајту који се бави архивистиком и архивском струком „Архивистика”– www.arhivistika.edu.rs

Од 1998. године редован сарадник књижевне манифестације „Борина недеља” и носилац плакете „Борин печат”; Члан Стручног савета Архива у Врању од 2008-2018. године; Председник Актива Друштва архивиста Србије у Историјском архиву у Врању од 2010. до 2014. године. Један од заменика председника СУБНОР-а Врање. Живи и ради у Врању.