Манастир Св. Прохор Пчињски 1903-1973. - Аналитички инвентар - Књига прва

Аутор: Мирољуб Стојчић

Рецензент: др Радован Пилиповић

Уводна реч: Дејан Ристић

Уредник: Ненад Стојиљковић

Манастир преподобног Прохора Пчињског у историји српског народа и његове Цркве

Оснивање самосталне (аутокефалне) Српске архиепископије, до чега је дошло током 1219. године, првенственим залагањем њеног утемељивача и првог поглавара – архиепископа Светог Саве I Српског (1219-1233) и његовог брата краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) представљало је прворазредно значајан историјски догађај чије се бројне позитивне последице осећају у свим до данас минулим вековима.

Тиме је био заокружен и окончан процес успостављања потпуно самосталне српске средњовековне државе будући да је она након њеног уздизања у ранг краљевине (1217. године), што је по узусима тога времена било истоветно међународном признању у контексту државне (световне) самосталности, свега две године доцније остварила и своју црквену (духовну) самосталност.

Када, са друге стране, говоримо о доприносу Српске православне цркве у области просвете, културе, науке и уметности под тиме, пре свега, подразумевамо чињеницу да су управо у њеном окриљу основане прве школе, библиотеке, скрипторијуми, иконописачке, фрескописачке и друге уметничке радионице, и то као драгоцена средишта културе, уметности, науке и образовања.

Такође, у више области уметности допринос наше цркве је прворазредан, имајући ту у виду истинска ремек-дела архитектуре, сликарства, вајарства, калиграфије и др.

Стога се са сигурношћу и поносом може нагласити како је Српска православна црква, посебно у дугом средњовековном раздобљу, представљала истинско извориште и неутихло жариште просвете, науке, културе и уметности.

Такође, делећи судбину свога народа и његове државе, Српска православна црква доживљавала је раздобља успона и падова. Како је јачала српска држава, тако је са њоме снажила и српска црква. Међутим, када би држава доживљавала кризу или нестајала са политичке сцене (примерице, период османске окупације) тада би и српска црква западала у раздобље слабљења или чак потпуног престанка постојања као црквена организација.

Са друге стране, важно је нагласити и то како је хришћанство код Срба било присутно и практиковано читав низ векова пре него што су залагањем Светог Саве I Српског, једног од истинских очева нације, наши преци остварили дуго ишчекивану потпуну црквену самосталност.

У том раздобљу које је претходило успостављању самосталне националне црквене организације у Срба, а које је отпочело осмишљеном и добро организованом планском христијанизацијом коју су међу Јужним Словенима 863. године отпочела Света браћа Ћирило и Методије, историјска наука бележи настанак значајног броја духовних средишта међу којима се, по своме значају, посебно издваја манастир преподобног Прохора Пчињског.

И баш као и Срби, и њихова самостална црква која је настала крајем друге деценије XIII столећа, али и манастир преподобног Прохора Пчињског делили су бурну, драматичну, величанствену, трагичну, херојску, епску, занимљиву и узбудљиву прошлост ових простора.

Чињеница да се ова велика светиња, многовековно духовно, национално, културно и образовно средиште православних Срба, налазило, али и да се и данас налази на средокраћи путева, месту сусрета држава, религија, култура, традиција, геостратешких, политичких, војних, привредних и других интереса, утицала је да његово непрекинуто вековно постојање временом прерасте у један од снажних и неусахлих симбола трајања читавог српског народа.

Имајући у виду и то да је манастир преподобног Прохора Пчињског, тог дивног светитеља и подвижника, настао далеке 1070. године та чињеница га утврђује као најстарији активни манастир који у непрекинутом вишевековном континуитету постоји и делује у оквирима читаве Српске православне цркве.

Сам крај друге и почетак треће деценије овог столећа обележени су, поред осталог, трима прворазредно значајним јубилејима – 800. годишњицом успостављања Српске православне цркве (1219-2019), 950. годишњицом оснивања манастира преподобног Прохора Пчињског (1070-2020) и 700. годишњицом смрти његовог другог ктитора краља Стефана Уроша II Милутина (1321-2021).

Та три велика и значајна јубилеја, груписана у свега три године учинила су и то да се неколике савремене генерације духовних потомака и сународника преподобног Прохора Пчињског са већом пажњом осврну на догађаје и личности који су суштински утицали на успостављање историјског трајања њиховог народа, као и на формирање сложеног и динамичног националног идентитета.

Један од посебно драгоцених аспеката нашег заједничког интересовања и потребе за обогаћивањем и објективизацијом сопственог знања у вези са националном прошлошћу јесте и рад на истраживању, стручној обради и публиковању драгоцене архивске грађе, овога пута оне настале у оквирима манастира преподобног Прохора Пчињског.

О многовековној бурној и необично занимљивој прошлости ове древне и дивне светиње, поред осталог, сведоче и два тома архивске грађе који чине архивски фонд под називом ,,Манастир Свети Прохор Пчињски” који се чува у Историјском архиву ,,31. јануарʼʼ у Врању.

Изузетним вишегодишњим залагањем и трудом, а захваљујући бројним знањима и вештинама стеченим током дугогодишњег стручног рада у овој значајној установи културе, виши архивиста Мирољуб Стојчић представља нам, у години великог јубилеја, два тома прворазредно значајне архивске грађе настале у оквирима овог древног монашког средишта у раздобљу између 1903. и 1973. године.

Пред истраживачима и свима онима који су заинтересовани да додатно обогате и објективизују своја знања у вези са не тако давном прошлошћу манастира преподобног Прохора Пчињског од сада се налазе драгоцени писани извори који сведоче о једном од преломних периода у необично дугој историји ове велике светиње и духовног жаришта.

Анализом историјских извора садржаних у два тома архивске грађе која су, захваљујући великом залагању, знању и вештини колеге Стојчића, сада коначно пред свима нама у оквиру посебне репрезентативне публикације, бићемо у прилици да формирамо далеко темељнију, свеобухватнију и целовитију слику о дешавањима у, као и у вези са манастиром преподобног Прохора Пчињског током највећег дела претходног столећа.

Седемдесет година, временски распон обухваћен грађом о манастиру преподобног Прохора Пчињског похрањеном у Историјском архиву ,,31. јануарʼʼ у Врању, води нас кроз трагична раздобља балканских и оба светска рата, као и кроз периоде обележене постојањем различитих државних, идеолошких, културолошких и идентитетских ентитета што се огледа у чињеници да најстарија архивска јединица представљена у овом двотомном зборнику припада раздобљу Османског Царства, док она најмлађа потиче из периода Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Између ове две крајње хронолошке одреднице сместиле су се још и Краљевина Србија, као и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Југославија, Демократска Федеративна Југославија и Федеративна Народна Република Југославија.

Све то говори о динамичној и турбулентној прошлости ових крајева што се све у пуној мери одражавало и на живот монашке обитељи унутар моћних и древних зидина манастира преподобног Прохора Пчињског.

И док је монашка обитељ почетак претходног века дочекала у оквирима некада моћног муслиманског царства, дотле ју је окончање епохе о којој сведочи ова драгоцена архивска грађа затекло у границама дубоко идеологизоване и у односу на религију и традиционалне верске заједнице непријатељски настројене социјалистичке Југославије.

Завршавајући овај сажети осврт на резултат вишегодишњег истрајног и високопрофесионалног залагања колеге Мирољуба Стојчића који представља архивистички обрађену и публиковану драгоцену писану грађу у вези са историјатом манастира преподобног Прохора Пчињског, током највећег дела претходног века, у мислима имамо мудре и опомињуће речи патријарха српског Павла I (1990-2009):

Двадесети век – а посебно његова друга половина – биће у свести Цркве запамћен као време плача [...] Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину [...] којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце [...] због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, разградње и мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, радости и љубави.

Дејан Ристић историчар и архивиста

Реч аутора

...Када пак говорим о архивском фонду „Манастир Свети Прохор Пчињски 1903-1973.” морам најпре поменути неколико података о установи у којој је похрањен овај фонд, категоризован као архивски фонд од великог значаја.

Историјски архив „31. јануар“ у Врању скоро шест деценија представља вредну културно-историјску ризницу. Основан је од стране Народног одбора Среза Врање 31. марта 1962. године као Историјски архив среза Врање. Са радом је почео 1. новембра исте године.

У надлежности ове Установе биле су општине: Врање, Владичин Хан, Власе, Врањска Бања, Власина Округлица, Бујановац, Босилеград, Прешево, Сурдулица и Трговиште. Првобитни назив промењен је у Државни архив 13. децембра 1962. године. Под овим називом радио је до 24. фебруара 1971. године, када је на седници Радне заједнице Архива донета одлука да носи назив Историјски архив. Коначан назив Историјски архив „31. јануар” добио је 19. марта 1979. године, по датуму ослобођења Врања од османске власти 1878. године.

Архив је најпре смештен у објекат Пашиног конака - Селамлук, а већ 1963. годи не премештен је у другу зграду Пашиног конака – Харемлук. Обе ове зграде нису испуњавале услове за рад служби Архива, нити за смештај архивске грађе. Пресељењем у нови објекат Дома културног центра 1977. године, створени су повољнији услови за рад свих служби и смештај архивске грађе. Међутим, у нови објекат премештен је само један део архивске грађе, док је већи део, две године био у згради Гимназије, а потом опет враћен у Харемлук, где су и даље били веома неповољни услови за њено чување.

Тек 1986. године, са изградњом депоа у објекту Дома културног центра, створени су услови за смештај целокупне архивске грађе.

Данас је архив у Врању регионални архив који своју делатност обавља на територији града Врања и општинама Бујановац, Прешево, Владичин Хан, Сурдулица, Босилеград и Трговиште.

У својим депоима чува 280 фондова и 6 збирки у дужини од око 2.000 метара дужних архивске грађе. Од тога, највећи део припада другој половини двадесетог века. Из периода друге половине XIX и прве половине XX века архив поседује архивску грађу у дужини од свега тридесетак метара дужних. Та документа припадају фондовима Начелства округа врањског, манастира Светог Прохора Пчињског, Српске православне црквене општине, Удружења занатлија, банака, Окружног суда у Врању и Среског суда у Прешеву. Из тог периода су и два лична фонда, фондови појединих школа, црквене матичне књиге, појединачна документа и фотографије.

Најстарији документ који се чува у врањском архиву је Књига добровољних прилога хришћана Саборне цркве Свете Тројице у Врању из 1858. године.

У оквиру категорисане архивске грађе, архив поседује архивску грађу од изузетног значаја, великог значаја и значајну архивску грађу. У циљу заштите архивске грађе, до сада је урађено око 400.000 микрофилмских снимака. Међутим, остаје евидентно да је ова установа своју делатност започела међу последњим институцијама те врсте – тек на почетку седме деценије двадесетог века. До тада, архивско наслеђе већ је претрпело ненадокнадиве губитке. Куда су нестали велики архивски фондови: Начелства округа врањског, општинских управа, судова, црквених општина, школа и других институција које су постојале до почетка Другог светског рата, ко је уништио, ко је однео те архивске фондове, немамо поузданих сазнања, а тужно је што их је остало врло мало.

Догодило се и то да је, на овом подручју погрешно протумачена, Наредба Владе ФНРЈ, објављена у „Службеном листу ФНРЈ“ број 83 из 1949. године, нанела још већу штету на ионако оскудно сачуваној архивској грађи. Наредба, која је налагала државним надлештвима и установама да прикупљају све „отпатке од хартије“ настале у процесу њиховог рада, резултирала је тиме да су читаве архиве које су сведочиле о политичком, културном и духовном животу на овим просторима пре Другог светског рата, као и о периоду обнове након рата, за кратко време уништене у котловима за прераду отпадне хартије.

Такође, архивска грађа није била поштеђена ни за време окупације у оба светска рата, што се може видети и кроз сачувану грађу фонда манастира Светог Прохора Пчињског. Иако је распон година фонда од 1903. до 1973. године, сачувано је свега девет докумената насталих у периоду од 1914. до 1918. године, односно у време Великог рата, и ни један документ из времена Другог светског рата.

Питање могућности увида у архивску грађу манастира Светог Прохора Пчињског први пут је постављено већ након неколико месеци од почетка рада архива, на састанку Савета Државног архива одржаном 27. јуна 1963. године.

Шеснаест година касније, 13. јула 1979. године, део архивске грађе ове српске светиње преузет је, без прецизног пописа, у Историјски архив „31. јануар“ у Врању (књига пријема бр. 165). Четири деценије је, у несређеном стању, архивски фонд манастира Светог Прохора Пчињског делио судбину врањског архива у више сеоба и измештања.

Категорисан као архивски фонд од великог значаја, представља један од најзначајних фондова који се чувају у Историјском архиву „31. јануар” у Врању. Архивски фонд „Манастир Свети Прохор Пчињски 1903-1973.” садржи 76 књига и 2.218 предмета насталих 1903, 1914-1915, 1918-1941, 1945, 1947, 1949, 1955, 1958, 1960, 1972. и 1973. године.

Аналитички инвентар архивских предмета овога фонда који је пред вама подељен је у две књиге. У првој књизи налази се списак свих књига и 870 аналитичких описа предмета насталих у периоду од 1903. до краја 1930. године, с тим што главну целину чине списи настали од 1920. до краја 1930. године, јер је из периода пре 1920. године сачувано свега једанаест предмета.

Друга књига даје аналитички приказ 1.348 архивских предмета насталих у периоду од 1931. до 1973. године, али и у овој књизи главну целину чине предмети настали у четвртој декади двадесетог века, тј. од 1931. до краја 1940. године . Након овог периода сачувано је свега четири предмета са почетка 1941. године, 41 признаница из 1945, четири предмета из 1949, два из 1955. и по један из 1947, 1958, 1972. и 1973. године.

...Посебно је занимљива Књига послуге манастира Светог Прохора Пчињског. Започета као Летопис манастира, својим првим странама сведочи о одлуци патријарха српског Варнаве I (1930-1937), П.бр. 379 од 15. новембра 1930. године, којом је дотадашњем старешини Манастира игуману Сави (К. Митровићу) дат канонски отпуст из Митрополије скопске за Архиепископију београдску и постављењу јеромонаха Јована (Кухтина) за вршиоца дужности старешине манастира, уз податке о манастирској имовини. Овај документ сведочи и о именовању привременог старешине јеромонаха Виталија, већ 8. децембра 1930. године, са записн иком о примопредаји дужности од 2. јануара 1931. године. Одлуком митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), М.бр. 5454 од 30. маја 1932. године, разрешен је јеромонах Виталиј и на место старешине манастира Светог Прохора Пчињског постављен је игуман Вартоломеј (Дебељачки). Примопредаја дужности извршена је 15. јуна 1932. године. Од 1932. године књига је вођена као Књига послуге у коју су уписивана имена и презимена манастирских служитеља.

Архивска грађа садржи одлуке Српске православне Патријаршије, Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве, извештаје о манастирском комплексу и манастирској имовини, предмет у вези са судским спором око манастирске шуме „Козјак“, спором са Албанцима око манастирског имања у селу Црнотинцу код Прешева, буџете манастира, кондуит листе братства и настојатеља манастира, документа о издавању манастирског имања под закуп, о отварању и постојању основне школе при манастиру, о изградњи путева и мостова у околини манастира, о уклањању рушевина црквице-костурнице посвећене Св. Јовану из манастирске порте и друга, као и писану коресподенцију:

- са Духовним судом Епархије скопске и Митрополије скопске;

- са више од двадесет православних манастира и цркава;

- са готово свим министарствима најпре Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевине Југославије;

- са више Срезова, Општинских управа и Општинских судова;

- са десетак државних Генералних дирекција;

- са војним и жандармеријским властима;

- са више од стотину световних установа;

- са одборима за подизање храмова у Пљевљима, Сињу, Хоргошу, Качанику, као и Одбором за подизање цркве на Мачковом Камену;

- са Богословским факултетом у Београду, богословијама у Битољу и Цетињу, Монашком школом у манастиру Раковица, Гимназијом и Трговачком академијом у Скопљу, пољопривредним школама у Битољу и Алексинцу;

- са многим удружењима (Аеро клуб Краљевине СХС, Братство, Друштво Светог Саве, Друштво Књегиње Љубице, Јадранска стража, Југословенски Савез Трезвености, Савез југословенских пчеларских друштава, Удружење ратних војних инвалида, Удружење српских четника, Црвени Крст), итд.

Најстарији документ је Списак облигација дужника манастира Св. Прохора Пчињског које нису наплаћене, предат адвокату Александру Р. Христићу из Врања ради наплате дуга, датиран на 3. јануар 1903. године. Сачуван је и препис овог документа за који је утврђено да није веран оригиналу. Најстарије дуговање, по овом списку, датира из 12. децембра 1880. године, док је последње убележено дуговање датирано на 1. јануар 1900. године.

...И у првој и у другој књизи приказани су факсимили значајнијих архивских докумената.

Лична имена, титуле, називи установа и географских појмова дати су изворно, тј. онако како су записани у документима, те има одређених одступања у односу на правопис српског језика.

Сваку од књига прате Регистар појмова, Регистар географских појмова, Регистар установа и Регистар личних имена. Сва документа написана су на српском језику. С обзиром на то да овај архивски фонд садржи писану коресподенцију манастира Светог Прохора Пчињског са Духовним судом у Скопљу, Православном Митрополијом Скопљанском, Епархијом Скопљанском, затим документа о формално-правним односима са Филијалом Државне Хипотекарне банке у Скопљу, документа о манастирској имовини на територији Републике Северне Македоније у Скопљу, Куманову, Велесу, документа о повезаности са манастирима на Скопској Црној Гори, манастирима Св. Наума у Охриду, Св. Атанасија у Лешки и многима са територије Републике Северне Македоније, објављивање ове грађе има, не само национални, већ и регионални и међународни значај.

У години када манастир Светог Прохора Пчињског, Српска православна црква и Република Србија обележавају велики јубилеј - 950 година од оснивања манастира за време византијског цара Романа IV Диогена и 700 година смрти његовог другог ктитора, краља Стефана Уроша II Милутина, пред истраживачима се налазе нова сазнања и подаци о бурној историји овог древног духовног средишта.

Кроз опис архивских јединица подсетићемо се историје, традиције и духовности православног живља са ових простора и његове нераскидиве везе са Српском православном црквом.

У Врању, о Светом Јовану 2020. годинеМирољуб Стојчић, виши архивиста

ИАВр-193-7-2/1921

ИАВр-193-7-138/1924

Архивски извори о манастиру Св. Прохора Пчињског новијег доба – аналитички инвентар као путоказ

Нема много ентитета црквене организације, тела и органа Српске православне цркве, који би могли да се похвале комплетним аналитичким инвентаром свога сачуваног архивског наслеђа. Географска распрострањеност црквених општина, парохијских храмова и манастира, свакако и епархијских центара, упућује Српску православну цркву на сарадњу са регионалним архивским центрима и стручњацима из области архивске делатности.

Тако се, захваљујући труду уваженог колеге Мирољуба Стојчића и манастир Св. оца Прохора Пчињског нашао међу оним српским светињама и духовним центрима чије је архивско наслеђе пописано. Његова књига „Манастир Свети Прохор Пчињски 1903–1973 (аналитички инвентар)” биће препозната у стручној архивистичкој литератури као драгоцен попис свих архивских јединица које су настале у канцеларијском пословању манастира и коресподенцији манастирске управе са вишим црквено-управним инстанцама.

Временски распон обрађене грађе је можда кратак, али је, са друге стране, свакако динамичан, пошто се односи на периоде три државе у којима је манастир функционисао (Османска царевина, Краљевина СХС/Југославија и Југославија социјалистичког друштвеног уређења).

Хронолошки списак и одговарајуће регесте докумената понајближе говоре о манастирској управи, смештајући је у контекст друштвених односа са ближом и даљом околином, затим сведоче о верном народу, о темпу материјално-финансијског пословања, о имовини, не престајући да откривају широко поље црквене администрације која је извирала из монашке обитељи.

Аналитички инвентари, пописи и детаљни описи докумената једног архивског фонда, убрзавају историчарима евристичке захвате и, више од тога, олакшавају интелектуални напор успостављања слике о прошлости.

На тај начин и овај аналитички инвентар „Манастира Светог Прохора Пчињског 1903–1973“ представља путоказ сваког озбиљног будућег истраживања новије историје светиње, бисера српског монаштва, који ће ове године прославити 950 година свога временског сјаја.

др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве

О аутору

Мирољуб Стојчић рођен је 1977. године у Гњиану. Основну школу завршио је у Прокупљу, гимназију у Лесковцу. Дипломирани је професор разредне наставе и архивски саветник. У Историјском архиву „31. јануар“ у Врању ради од 2003. године.

Након стицања стручног звања архивисте, 2004. године, радио у Служби евиденције и заштите архивске грађе и регистратурског материјала ван архива до 2008. године, када је као нова етапа развоја врањског Архива, формирана Служба дигитализације, као засебна служба у унутрашњој организацији Историјског архива „31. јануар”. Тада је именован за првог руководиоца ове службе. На овим пословима радио, до укидања Службе дигитализације у врањском архиву 2018. године . Тренутно ради у Служби сређивања и обраде архивске грађе Историјског архива „31. јануар” у Врању.

Један је од аутора Монографије о врањском архиву „50 година у служби истине 1962-2012”, објављене 2012. године; аутор изложбе докумената и фотографија „85 година Дома здравља у Врању”, 2013. године; аутор изложбе фотографија „Осма српска ударна бригада”, реализоване поводом 70 година од ослобођења Врања у Другом светском рату, 2014. године; аутор стручних радова „Дом здравља у Врању - 87 година постојања” и „Per aspera ad astra – др Тома Јовановић, аутобиографија” објављених у зборницима радова са VII и VIII научностручног скупа – Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура, одржаних у Зајечару 2015. и 2017. године, у организацији Историјског архива Зајечар, Српског лекарског друштва и Института за савремену историју Београд; аутор стручног рада „Поход на Ристовац и бугарска одмазда” презентованог на научном скупу „Топлички устанак 1917. – 100 година касније“ одржаном у Прокупљу, фебруара 2017. године; аутор изложбе „Од Солуна до Врања за 20 дана”, поводом стогодишњице ослобођења Врања у Великом рату, 2018. године; аутор изложбе архивских докумената и фотографија „75 година слободе”, реализоване поводом 75 година од ослобођења Врања у Другом светском рату, 2019. године; аутор изложбе „Тамјан и плиш”, постављене уз благослов и сарадњу Епархије врањске, а поводом 800 година од стицања аутокефалности Српске православне цркве, 2019. године; уредник и технички уредник више значајних публикација.

Један је од сарадника на веб сајту који се бави архивистиком и архивском струком „Архивистика”– www.arhivistika.edu.rs

Од 1998. године редован сарадник књижевне манифестације „Борина недеља” и носилац плакете „Борин печат”; Члан Стручног савета Архива у Врању од 2008-2018. године; Председник Актива Друштва архивиста Србије у Историјском архиву у Врању од 2010. до 2014. године. Један од заменика председника СУБНОР-а Врање. Живи и ради у Врању.