Brifing 5, na sajtu 1 by Dejan Pavkov

brifing broj 5

DEJAN PAVKOV BRIFING JE SRPSKI ČASOPIS ZA KULTURU UNUTAR KULTURE PLANETE. NE ŽELIMO DA SE ZATVARAMO U UNUTRAŠNJOST SVOJE ETNIČKE ZAJEDNICE, SRPSKE ZAJEDNICE, IMAMO IDEJU DA NAS ‘CEO SVET RAZUME'. I DA SMO U TOM SVETU PRISUTNI SVIM SVOJIM ZNAČENJIMA. IZ TE AMBICIJE PROIZILAZI NEKOLIKO AKO: - AKO IMAMO MISAO KOJA ZANIMA TAJ ČAROBNI SVET ONI ĆE NAM DOĆI NA VRATA. - AKO SVET NE ZANIMA TO ŠTO MI MISLIMO VALJALO BI DA IH ZAINTERESUJEMO. - AKO NAŠE OPSERVACIJE NISU ZA UPOTREBU MEĐU NARODIMA, VEĆ SAMO ZA NAŠE LOKALNE UPOTREBE, TADA TO NIJE PREDMET INTERESOVANJA OVOG ČASOIPISA.

U KNJIZI PRAVOPIS SRPSKOGA JEZIKA PIŠE:

“OSNOV SAVREMENE I ISTORIJSKE EVROPSKE PISMENOSTI ČINE TRI PISMA: GRČKO, LATINSKO ILI LATINIČKO (LATINICA) I ĆIRILSKO ILI ĆIRILIČKO (ĆIRILICA). SRPSKA ĆIRILICA (30 SLOVA) NAPRVALJENA JE REFORMOM ISTORIJSKE ĆIRILICE KOJU JE IZVRŠIO VUK KARADŽIĆ (PRVA PRIMENA 1818 U SRPSKOM REČNIKU). U NOVIJOJ KULTURI SRP-

SKOG JEZIKA, KAO STANDARDNO PISMO, USVOJENA JE - PORED ĆIRILICE -I LATINICA, KOJU ČINE 27 PROSTIH SLOVA I TRI DVOJNA (DIGRAFI ILI DIGRAMI - DŽ, LJ, NJ.).”

(Sada tome dodamo još razliku između štamparskog - mašinskog i pisanja rukom - bukvarsko pismo - i sve smo učinili da se zatvorimo, izolujemo. T više nije T već nešto sasvim drugo - ali to nema BITNOG značaja jer bukvarski pisano vredi dok je osnovna obrazovna literatura bukvar posle bukvara dođu druge literature te bukvar i bukvarsko pismo ostaju kao sećanja na koje odrasli uopšte mogu da se vrate.).

SRBI IMAJU MOGUĆNOST DA KOMUNICIRAJU NA DVA PISMA: SRPSKA ĆIRILICA I SRPSKA LATINICA (ZA RAZLIKU OD ENGLESKE,HRVATSKE, SLOVAČKE...). MI Đ NE MOŽEMO PISATI DJ JER IMAMO REČI GDE DJ MORA DA SE PIŠE (DJEVA - NE MOŽEŠ REĆI NITI PISATI ĐEVA).

EVO JOŠ MALO CITATA IZ KNJIGE PRAVOPIS SRPSKOGA JEZIKA:

“RAZLIKE U KNJIŽEVNIM IZGOVORIMA ILI NAREČJIMA NASTALE SU ZBOG RAZLIČITE ZAMENE NEKADAŠNJEG SAMOGLASNIKA JAT U ŠTOKAVSKIM GOVORIMA. PRAŠTOKAVSKO JAT PO IZGOVORU JE BILO IZMEĐU E i I, A DO KRAJA SREDNJEG VEKA DIFERENCIRALO SE UGLAVNOM TROJAKO: IZGOVORNIM OTVARANJEM U E (ekavica), ZATVARANJEM U I (IKAVICA) I DIFTONGIZACIJOM (RAŠČLANJAVANJEM SAMOGLASNIČKE ARTIKULACIJE) U ZAMENE TIPA IE, IJE, JE (IJEKAVICA).” AKO JE ČASOPIS PISAN NA LATINICI ČINIMO GA BLIŽIM EVROPSKIM NARODIMA KOJI ŽIVE ZAJEDNO SA NAMA. PISATI ĆIRILICOM BILO BI

ZATVARANJE A NE OTVARANJE NAŠE KULTURE DRUGIMA.

I TAKO, IZ NAVEDENIH RAZLOGA, PRIČE I POEZIJU PISANE ĆIRILIČNIM PISMOM ŠTAMPAĆU I U LATINIČNOJ VERZIJI - DA JE UČINIM DOSTUPNOM NARODIMA KOJI NAS OKRUŽUJU ILI NARODIMA KOJE MI OKRUŽUJEMO.

LAKŠE JE MENI PRILAGODITI PISMO ČASOPISA BRIFING NJIMA, KOJI NE ZNAJU ĆIRILICU NEGO LI NJIH NAMA. ČITALACA JE I ONAKO SVE MANJE I MANJE A RAZLOG JE I U TOME. JEZIK SE RAZVIJA A PISMO SE USTANOVLJAVA NA 'VEČNOST' KOJA USPORAVA TAJ RAZVOJ.

CRKVE, KAO JEDINE LOKACIJE RANE PISMENOSTI, KROZ SVO VREME VRŠILE SU NASILNIŠTVO NAD STANOVNIŠTVOM, NAD KOJIM SU UTVRDILE SVOJU NADFLEŽNOST, I U DOMENU PISMENOSTI.

MORALI SU I CRKVENOSLAVENSKI I LATINSKI JEZIK DA NESTANU. NAROD PODNOSI SVAKAKVE ISTORIJSKE BUDALE, KOŠTAJU IH TE KALIGULE I IVANI GROZNI I SLOBODE I ŽIVOTA, ALI ON UVEK OPSTANE U ONOM ŠTO JESTE BIT LJUDI.

U ISTOJ KULTUROLOŠKOJ SITUACIJI SMO SVI NARODI VOJVODINE. NE SAMO SRBI. AKO SLOVACI, MAĐARI, RUMUNI, RUSINI, ROMI PIŠU NA SVOM JEZIKU PARALELNO ĆU OBJAVITI I PREVOD. PREVOD TREBA SAMI DA URADE. AUTORI KOJI MOGU DA PIŠU NA SRPSKOM JEZIKU, A NISU SRBI, ZAMOLIO BIH DA PIŠU NA SRPSKOM JEZIKU. VREDNOSTI VLASTITE POSEBNOSTI UMETNIK I NAUČNIK, ESEJISTA I PROZAISTA, ZASIGURNO ŽELE DA STAVE NA UVID ŠTO ŠIROJ ČITALAČKOJ I GLEDALAČKOJ PUBLICI. SAMA TEHNIKA IZRAŽAVANJA NIJE SMETNJA, NE BI TREBALA DA BUDE SMETNJA, A AKO I JESTE OTKLANJAĆEMO JE, AUTENTIČNO LJUDSKE VREDNOSTI PRIPADAJU ČOVEČANSTVU MA KAKO POLITIČAR-IDIOT SVOJ NAROD POKUŠAVAO DA IZOLUJE, ZATVORI.

PESNIK, TIME ŠTO ŽELI DA SE KULTURA NJEGOVE GENETSKE MATICE OTVORI I STAVI NA UVID DRUGIMA, VIŠE PRIPADA SVOME NARODU TADA NEGO KADA SE BUSA U PRSA JA I JA , MI I MI! pA ONDA ONI -

KAKO KAŽE VIKTOR JEROFEJEV U KNJIZI MUŠKARCI:

"RUSI MISLE DA LJUDI NISU LJUDI. S OBZIROM DA ZA RUSE MISLE DA SU GOVNO ONDA SE SVE UKLAPA." ŠTO VAŽI ZA RUSE VAŽI, NARAVNO I ZA NAS, ZA SRBE.

OSAMLJIVANJE NARODA, U JEDNOJ ODREĐENOJ GRANICI, JJE KULTUROLOŠKI EFIKASNO ALI PRETERIVANJE U OSAMLJIVANJU JE BOLESNO, BOLEST. TO ŠTO VREDI ZA NARODE VREDI I ZA POJEDINCE. SAMOĆA JE KLJUČ STVARANJA. PRETERIVANJE U SAMOĆAMA JE MONAŠKO ISKUŠAVANJE ILI BOLEST.

MONAŠKO ISKUŠAVANJE, U OVOM KONTEKSTU, NE BIH DA PROMIŠLJAMO JER JE TO KOMPLIKOVANA LJUDSKA KONTEMPLACIJA-MEDITACIJA KOJU BI SVAKO PONAOSOB MORAO DA PROĐE. POSEBNO BI TO MORALI DA PRAKTIKUJU ONI KOJI SE BAVE RELIGIJSKIM ZANIMANJIMA - SVEJEDNO NA KOM NIVOU UČESTVOVALI U KOJOJ RELIGIJI. NAROČITO VREDI ZA ATEISTE KADA JE ATEIZAM PROFESIJA.BRIFING JE SRPSKI ČASOPIS ZA KULTURU UNUTAR KULTURE PLANETE. LJUBIŠA MARIĆ, SLIKAR-AMATER, AFORISTIČAR, JEDAN OD OSNIVAČA SLIKARSKE KOLONIJE U vOJKI

PESNIK JE UMRO. UGUŠIO SE VLASTITOM POVRAĆKOM. AUTOPSIJA KAŽE BIO JE PIJAN. UMETNIK SE TAKO DOGOVORIO SA SOBOM.

PIJAN ČOVEK SE UDALJAVA OD SAMOG SEBE. TRAGA ZA LUDILOM I NALAZI GA.

LJUBIŠA MARIĆ, ZA SEĆANJE

Kraj leta nam je doneo tužan dan: odleteo je u legendu Ljubiša Marić. Slikar i Čovek. Odleteo je isto kao i seljaci na njegovim slikama: zagledan u nebo i zvezde, leđima okrenut svima nama. Poleteo je iz grma paprati, ili sa bundeve, ili iz ogromnog cveta, ili sa korena iščupanog stabla. U praiskonskoj želji da rukama uhvati Nebo. I, kao i sve umetničke duše, mnogo puta padao iz zvezda u trnje , uspevajući da se podigne još jači i veći. Ali, sve nas oko njega je zadnjih par godina paraliso: Ljubiša je prestao da slika ! Kako da izađe iz svojih emotivnih ponora sem da ga izvuku seljaci što lete u nebesa ? Kako da preskoči kanjone tuge osim preko razapetog slikarskog platna ? Čime da trgnemo Čoveka koji nikada nije znao da broji novac? Galerije su mu nudile udoban život u evropskim metropolama a on je izabrao da sadi višnje i brine o izlgladnelim kerovima u sporednom vojačkom šoru. I da prima ljude lutalice u svoju kuću i dušu. I sve bi to Ljubiša stoički podneo da je smogao snagu da ponovo cedi boje iz svoji tajnih tuba, da iščupa slikarske četkice koje su kao strele zabodene u njegovo srce, iz koga se tek po koja kap krvi slivala na belinu slikarskog platna...i takva su ostala.

Izgubili smo ga 29.8.2011. Šestdeseti rođendan.

Svet slikarstva ostaje siromašniji za sve zrele plodove koje bi donela jesen Ljubišinog života.

Mi, svi mi koji smo bitisali oko njega ćemo okusiti dah prokletstva koje prati svakog čoveka: tek kada nekog izgubimo , uz tihu jezu koju može da izazove samo dubina i studen istine, saznajemo koga smo imali. To važi, možda i najviše, za njegove sinove Sašu i Milana. ____________ Naše staze života su se ukrstile dok smo pratili putokaze srca, odani svojim velikim ljubavima : slikarstvu i šahu. Te nije čudo

da se iz dve tako uzvišene i nesebične potrage za misterijama istine i lepote izrodi druženje koje je bilo kao pesma. Hvala ti Druže, nadam se da i ti sada isto ponosito pričaš nekom Velikom poglavici u večnim lovištima ?! Iako smo proveli mnoge sate ipak nismo stigli da saznamo jedan o drugom da saznamo sve, te tako listajući kataloge da se podsetim na sve Ljušine poduhvate i pričajući o njemu sa našim zajedničkim prijateljima saznajem, recimo, da je Ljubiša bio i osnivač prvog disko kluba u St.Pazovi avangrardne 1971. godine, da je prošao prijemni za glumu na Akademiji, da je sedamtesetih godina važio za jednog od većih kolekcionara ploča u Beogradu ! I ko zna šta još ?! Pored uspomena naše drugovanje je ostavilo i nešto lepo i trajno: Likovnu koloniju Vojka. Ljubiša, Steva Kočijašević i ja smo u vrlo smutnim danima 1991. godine uspeli da oživimo davnašnju Ljubišinu ideju okupi majstore ćetkica i dleta. Ovog septembra je bio 21. saziv kolonije, ali sada bez Ljubiše. I morala se izroditi ideja da od sledećeg leta kolonija nosi Ljubišino ime ! Kako baš ne cenim naknadnu pamet i nevolim šminkanja onoga što se već proživelo, naveo bih par citata iz predgov-

ora koje sam sam pisao za Ljubišu i kataloge likovnih kolonija.

... U danima kada je malo dobrote i lepote u našim srcima, a ružni događaji dižu najprljavije taloge sa dna ljudskih duša mi smo rešili da napravimo Likovnu kolonija Vojka.

... Jer, kako u ovim vremenima plesti nove veze kada se mnogo starih nemilosrdno kida ?Kako spajati tanane umetničke niti kada se ne tako daleko, a blizu srca, ruše i mostovi. ... Na kraju bih želeo dati uputstvo organizatorima Kolonija na kojima će stvarati Ljubiša Marić. Pored podataka o njegovim izložbama i slikarskim nagradama treba Ljubiša Marić je idejni tvorac i osnivač Likovne kolonije Vojka.

DEJAN PAVKOV OZBILJNA PRIČA

Paluba broda, redovna linija Split- Blato na Korculi. Dragana, naša junakinja, leđima naslonjena na ogradu priča sama sa sobom a mater je gleda. „E baš ti je pametan ćaća“, kaže Dragana embrionu pod svojim srcem. Treći mesec truda. „Ideš sa mnom Dragana ili ostaješ? Pita me, tvoj ćaća, na pragu kuće moga ćaće u Kaštelama. Sve pred sistrom, zetom i materom. A di ću s tobom, di? Ohladit ćeš se a mi ni posla ni škole. Naša je posal na otoku. Šta će on, bidan, ćaća ti, ni vojsku još nije služio, Ostavi nas na otoku I ode u vojsku. Godina je duga, ja

(Dušan Inđić, 1991g)

... O Ljubiši. Kao i prethodnim sazivima i ovog puta koloniji i duh i dah daje Lubiša Marić. On to uspeva na jedan „prost“ način: za njega kolonija ustvari nikad i ne prestaje. Pritisnut mukama oko organizacije Ljubiša kao da jedva čeka da se kolonija završi - da bi već sutradan počeo da planira novu. I tako dane između dva saziva on sve vreme „gaji“ svoje bivše i buduće „kolonijalce“, piskara pisma, zivka ih telefonom i gosti na svom „ranču“. Cena koju je Lubiša platio za ovih pet kolonija može da izgleda užasavajuća za slikara koji je u naponu snaga: mnogo ideja je umesto na platnu ostalo zauvek u tami ili svetlosti beskrajnih prostora njegove

divetnast godin i spopadat će me. A nisam baš ubedljiva kada se protivim muškim. Treća godina Filozofskog fakulteta u Zadru. Filosofija! E moj Dejane! Možeš misliti, e, budući profešur filosofije.Bradicu je već pustija. Grčku. Ne one njegovih popova. A ja još bolja, prva godina. Jadne li moje ambicije biti profešur. E sada ti mater tvoja ide na Brač ili Korčulu, ne znam ni di ću, s tobom se špancirat još šest miseca a onda cemo vidit. To ti je sve tvoj dida smislija.“

„S kim to pričaš“? Pita Milena, zovemo je Mara, mater moja. Lipa žena. Samo nema joj ko kazat. Onaj njen muči. Obnevideo od mora. Kada ide ribarit gleda u moru odsjaj zvezda. Nikada svojoj Mari nije joj tu, od tih morskih zvizda, zvizdu lovija. „A sa ovim embriom u ’dribu’ što mi ovako saplete početnu ambiciju. Nije ti dite krivo. Nije. Ali sam isto išla u Novi Sad da mu dođem glave. Nisi valda? Jesam. Pa nisam imala

snage za ubit ga. Pratio me Markov otac, otac oca ovog embriona, na abortus. Pre abortusa odemo u katedralu. U samom centru je grada. Majka božija me gleda onako kako do sada nikada nije gledala na mene. Njeno dite, Isus, je njeno. Neka je Bog otac ali je njeno. Bog je isti vlasnik svog diteta kao i moj Marko svog. Ništa ne zavisi od njih dvojice kada stvar krene niz skale. Sve od nas dvi. Oni su završili svoj posal. Svak prema svojoj vrsti. Ali on je moj. Ja sam njegova majka. Ne mogu ubiti svoje dite. I

ja se vratih u Zadar bez promene. Ovaj, u meni, samo što od radosti nije prohodao. Ima mista za jegova landaranja. Široku si me rodila. U Zadru Marko me čeka.“ Nisam mogla, e“. „Bolje, reče on, zaposliću se na otoku Lukoran kao učitelj pa ćemo polako završiti i fakultete. “Moram reći materi”, velim ja. “Ne moramo ništa. Ali ako hoćeš javi joj.” I tako smo ti i ja razgovarale i mi došli, kako sam ti telefonom javila, a onaj naš,

tvoj muž a moj otac, nas tako dočeka.. Ni kavu ponudu nismo dobili. “Ako se, otac će meni, udaš za ovoga ja ću za struju pa neka mene nema A vas neka je!” Vidim da si zeta ’privela’ da se nađe ako ovaj naš krene na mog mršavka da ga zadavi. „Jes mršav“, mora ona. „Nije. Čini ti se. Dugačak pa izgleda. A ti bi ga već ugojila i da jeste. Ka i prvog zeta. Znaš da on živi od dve slane srdele i pola kila kruha do podne i uveče neko varivo u restoranu. Nekad uzme i faširani šnicel uz varivo. E a tako smo svi studenti. Kada

puno jedeš ne možeš pamtit. I da znaš od nas nastaju deca a od njih, muških, pokolenja. Je li? Ko to kaže? Taj tvoj Marks? Tako kaže ‘moj Marks’ lično.. On u Hrista ne veruje. Trudi se da postupa po Isusovom postupanju. Ili obratno. Isus je postupao po njegovu. Šta su Isus i Hrist dvoje? Isus ti je, majko, pre raspeća a Hrist posle raspeća. Nije to isto. Drugi obraz okreni kaže Isus, a ovi moj se, uglavnom, udalji kada treba okrenuti drugi obraz. Voli više drugog nego sebe. E tu jeste takav. Kaže da su svećenici učinili da se u to veruje jer ne umeju tako postupat. I da su katolici i pravoslavni ponajmanje hrišćani. A on je hrišcanin? Jeste majko. Sloboda od bede i sloboda od straha su Isusov i Dejanov nauk. Ono sloboda veroispovedanja I pravo na rič je više Dejanovo nego Isusovo. To Hrista on politički unapređuje. Dejan unapreduje Isusa? E,sleže ramenima Dragana. I kako ti on uz sve te filozofije mogao napravit dite? E kako. Ka i obično kako se dica prave. Bog hteo. A bili smo i često zajedno. Znaš studentski dom je studentski. E! Tamo ti je svak sa nekim na gotovo. Koliko često ste bili na ’gotovo’? Radoznala mater. Pa ujutro, u podne i uveče tri puta. Uveče, tri puta? E, tri puta Bog pomaže, kaže on. E to sa ta njegova ’tri puta Bog pomaže’ bio mi je smišan. Velim ja njemu: „Tih tvojih 62 kili i 186 dužine i tri puta Bog pomaže mogu te zaustavit na ni jedan put.

I baš ste tako, redovno? Znatiželjna majka pita. Ma nije to išlo tako u pravcu 1-1-3 nego ti govorim statisticki, u proseku. Bogami ste se naredali ‘u proseku’. Gore nego Nemice i ovi naši priko lita. Pa što nije pazija? Ja sam tribala pazit, a ne on. Di će on pazit. Ta zadnja sekunda mu je draža nego ići u raj. Bi on tu sekundu da i za tri raja. A lip je. Plav. Po danu okrugle okice plave a uvece zelene. Pravi Nemac. Na svoju mater. Joj, kad bi ovi naš čuja šta mi pričamo bi skršio Boga i u meni i u tebi. Kako je ovi naš saznao da je pravoslavni? Znaš da je Ante, brat mu, u Udbi Splita. Zna šta hoće kad hoće. Mama mu Nemica i Bunjevka a otac čista srpska pravoslavna vira a oti tvoj ateist. Sve gore od goreg. Di njega nađe od cilog zadarskog katoličanstva? Zar nisi znala da je komunist? Ništa ti ja o tome nisam znala. Nama to svejedno. I zašto sada idem na Brač? Ovi naš i brat mu tako su se proračunali. Šta je najmanja posledica. A I d a te ovi tvoj ne nađe. Znaš da onaj naš ne veruje u ’slucajne’ porodice. Na Korčuli ceš biti ovih šest meseci što ti je ostalo do porođaja, onda u Splitsku bolnicu, pa u Makarsku kod

Cvite, ona zna oko dice, onda dodeš u Kaštela sama pa ćemo vidit kako ceš te tvoje študije nastavit. Ovi tvoj ako te i bude tražija neće te nać, neka završi svoje studiranje, pa neka te onda nađe. Lipo mu je studiranje. Možda će se šta promeniti u dve godine i kod ovog našeg. Kod našeg se neće promeniti ni za dvista godin. A onaj moj ce naic, možda jednom, i kad vidi da me nema na ulici otići će ća i reći, ako me nekad nađe kroz dvadeset godin, da me je tražija ali me nije vidija. E tako će biti. Oni idu dalje u njihovo lutanje. Briga ga je. Zakartao brigu dabogda, kune Dragana. Jesi l’ vidla kako ovim našem ni reč ne reče na njegovu reč samo ustade i ide. E, a u Zadru je dizao revoluciju protiv religije. I njegove i naše. Njemu sve ista budalaština i nemoć. Odlepljivo plakate sa Donata..

Dijana Vlainić Dragin Znam da si tako daleko A tako blizu.

Osećam te pored sebe, osećam tvoj duh da prati svaki korak moj...

Želim da te zagrlim, ali ne mogu...

Ponekad razgovaram sa tobom, ali onda shvatim da pričam sama sa sobom, sa tvojom fotografijom u svojoj ruci, dok mi niz lice klize krupne suze koje vešto skrivam od dece, od drugih meni dragih ljudi...

Nadam se da ću te sresti negde na ulici, među mnoštvom prolaznika koji negde žure, ali uzalud, sve je uzalud...

Pratiš svaki moj korak ali te ne vidim, samo osećam tvoje prisustvo i to me nekad čini srečćnom...

Ponekad se umorim od traganja za tobom i prepustim mislima da si negde otputovala i da je samo pitanje dana kad ćeš se vratiti...

Možda na taj način tražim sebi utehu...

A opet znam da sa tvog puta nema povratka nijedan voz života nije krenuo sa te stanice, nijedan putnik nije se vratio , nijedno pismo nije stiglo sa te adrese...

A ja se nadam da ću čuti glas glas koji još uvek čujem u svojim sećanjima, glas koji ću čuti sve do onoga časa kad me Bog pozove da krenem sa stanice života...

Tada ću te pronaći...

ALEKSANDAR POPOVIĆ ISTORIJA KAMEN TUCA

ISTORIJA KAMEN TUCA OD MILJA JOJ JETRA PUCA NOKTI JOJ SE PLAVE.

OVAJ SVET JE PREPUN STRAVE! OVAJ SVET JE REP BZ GLAVE! OVAJ SVET JE SAN BEZ JAVE!/

ISTORIJA VODU PLAVI OD STRUJANJA KRV JOJ TEČE SUZE JOJ SE DAVE!

OVAJ SVET JE PREPUN STRAVE! OVAJ SVET JE REP BEZ GLAVE! OVAJ SVET JE SAN BEZ JAVE!

ISTORIJA VREME JAŠI, OD JEDA JOJ ŽUČ U ČAŠI, USNE JOJ KRVARE !

OVAJ SVET JE PREPUN STRAVE! OVAJ SVET JE REP BEZ GLAVE! OVAJ SVET JE SAN BEZ JAVE! Sanja Petrović Meni Vreme treba

Gospodine dragi, nemojte me, molim Vas,

međ zvezde stavljati. I nemojte me cvećem obasipati. I bisere kupovati. Hvala, ne treba. Ako već hoćete tako velikodušni biti Vreme mi kupite. Ili ga bar u traženom momentu zaustavite. A možete i da ga vratite, ako umete. Tad bićete moj princ na belom konju. I da dronjke nosite meni biste bili k’o u carskom odelu. I u sojenici da živite palatom bih je smatrala. Zahvalna bih Vam bila odavde do beskraja. Gospodine dragi, nemojte me, molim Vas, tako gledati. Nisam ništa loše ni mislila, ni rekla. Zvezde, cveće, bisere zaboravite. Meni Vreme treba! Otkrivajući sebe

Još jedna sveća je dogorela.

Istopljeni vosak Pružio se duž svećnjaka formirajući novi oblik svog postojanja.

Zagledah se pažljivo.

Makar deo puta

Ponesena mirisom dinja između žutih cvetova sanjivo pogledah u daljinu i videh te u duginim bojama s Ikarovim krilima kako krstariš nebom.

Zamolih vetar da dune i ponese me k tebi. Ne, ne znam leteti ali pratiću te gazeći po krpicama oblaka. Ako zaostanem...neka. Bar znam da sam deo puta s tobom provela. Pisanije

Neirni ljudski um kritički sagledava okvire svog bivstvovanja. Britke misli raslojavaju svakodnevnicu. Oštrim pero, s verom u bolje sutra i u bolji svet. Kad poslužiš svrsi Cigareta dogoreva.

Pepeo raznosi vetar zataškavajući mu trag postojanja. Opušak, bačen na pločnik odbrojava sekunde svog susreta

sa đonom.

Pušač se smeška. Poimanje života

Na porubu istkane sreće kao šljokice prišivene suze stoje spremne za pad u nigdinu kada za to vreme dođe. Vremenska traka nanizana trenucima kao perlama šarenim oko vrata obmotana čas stegne - čas popusti. Impuls života iz utrobe nastao u srcu se razbokorio troznačan neprocenjiv. Životni lavirint

Na svakom koraku nova raskrsnica. Nedoumica u izboru puta ne jenjava. Za pogled u prošlost vremena se nema dok deo kružnog toka ne postanemo. Životno pozorište

Ruke mi otišle gore. Glava iznenadno levo. Leva noga pretekla desnu. Sad bup, sedoh na tur. Glava pognuta na dole. Ajd sad ja malo. Obe ruke gore. Glava s pogledom u nebo. Poezija

Noge u blagom raskoraku. Tako…gledaj me u oči. Sve je dobro dok ja povlačim konce. VIDA NENADIĆ NEĆU VAM REĆI IME GRADA

Neću vam reći ime grada u kome me moji koraci još traže. Neću vam reći ime grada čiji su mostovi duži i od života. Neću vam reći ime grada nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo. Neću vam reći ime grada u kome naučih da kad stignem uvek ponovo krenem.

Neću vam reći ime grada koji nikad ne podleže zubu vremenu.

Neću vam reći ime grada u kome sretoh i one druge oči boje oblaka.

Neću vam reći ime grada u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.

Neću vam reći ime grada koji bejaše premali kavez za moja krila.

SNEGOVI SRBIJE

Sećam se svih zima i majčine ljubavi u njima. Sećam se kako smo kuče Mia, mama i ja, pravile prtinu od snega.

Godine prođoše.Miu mi lovci ubiše. mamu sahraniše. Ostadoh ja, da prtinu pravim sama. I još me kroz sve duge zime greje ljubav moje mame. NA IZLOŽBI KIŠOBRANA

Nošena misaonim izvorima, rečima i nadanjima, pritisnuta tonama besmisla često osećam poplavu u očima. Tad, poželim kišu. Uporno se trudeći da bar namirišem sunce,

Uvek kad u Londonu pada kiša, krenem ja bez ulaznice, na tu izložbu kišobrana. Tad ne vidim ni ljude, ni njihova lica. Kao da pobegnu sa ulica.

Ne vidim ništa, osim pola miliona kišo-

brana.

Vidim samo žute, zelene i sve šarene kišobrane. Vidim i one najbrojnije crne, odbačene sa strane, zbog iskrivljenih i polomljenih žica.

Vidim i one crvene, što se sijaju kao zrele jagode. Najjasnije vidim one plave, što su, dok ih kiša kvasi kao tvoje oči i morski talasi. ZAMENA TEZA

Laž je istina, dobro je zlo, mnogo je malo, ljubav je novac, bara je jezero, nepravda je pravda, prazno je razno, glupost je mudrost previše često da bi to bilo podnošljivo sad, kad više niko ne ulazi na vrata i ne izuva cipele. NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE Iako na prvi pogled izgleda isto ovo je ipak neki drugi London. Pun je miševa. I pacova. Baš im odgovara klima ova. Ovo je London bezmalo bez turista. Uplašili se novih terorista. Gledamo se u nedoumici. Ovo je isti grad, samo su sad u njemu drugi glumci.

A ja dođoh opet, preko sivih oblaka do ovih uspavanih umova.

Ovde sam, jer neću da budem glas požutele slike sa zida. Hoću da na njeno mesto okačim sve svoje zablude. Što pre. Ovde sam već dugo. Dobar dan engleska recesijo. I tugo. I hladno mi je. Ni zimi ni leti ovde čizme ne izlaze iz mode. Znam, ne uklapam se u već napravljene ramove. Ostaću ja samo jeka što povremeno odzvanja. Izdaleka. Kad kažem: Ovde sam Kao i da nisam. A biću. I jesam. PUTUJ

Putuj! I ne oklevaj, jer oklevanje vodi porazu. Putuj! I uživaj... Putuj svodovima godina. Putuj!

Dok ne nađeš istinu ma gde bila. Putuj! I traži je, makar se krila i u najtamnijim predelima svesti.

Na putu od istoka ka zapadu. Možda ćemo se tu i sresti.

SEN(K)A MENE I bi svetlost. A moja sen(k)a se istanji

i stade verno iza mene kao moja pratilja. Uzalud sam je ja gazila koracima. Ona je i dalje, uporno, koračala iza mene. I vidno me je pratila svuda, sve do prvog mraka, dok se nije s njim stopila u jedno. Crno. I nepregledno. I prostrla se onda preko mraka poput stolnjaka, kao nešto što je naše zajedničko postojanje.

A ona druga sen(k)a koja je takođe moja, malo je kome ona bila primetna. A rasla je, u meni, sve vreme nekako čudno, i za mnoge neprimetno, jer nju može da primeti samo ono oko, koje je dovoljno oštro. I... duboko.

Rasla je ona u meni znajući da tako mora, inače ja ne bih nikad ni porasla, ovako sama među tuđim sen(k)ama

AMALIJA VLAOVIĆ EROTIKA U UMETNOSTI

Erotika u pozorištu i fotografiji? Pošto polazim od osnovne stvari, na tu temu, tj. od uvoda, razmišljajući da li i koliko ima danas erotike, a koliko je to ogoljenost stvarnosti... i bez razrade dolazim do zaključka da stvar može da se posmatra sa više aspekta... naime, erotike ima ali verovatno samo jos pomalo i to upravo u umetnosti i u dušama pesnika i stvaraoca...inače je nestala i nema je jer se svela na nešto što bi se moglo nazvati naturalizmom - prirodnošću da nema potpune otkrivenosti i doze provokativne vulgarnosti u svemu što nas danas okružuje... Erotika je poema prožeta velom skrivenosti, tihom iskrom čežnje i nadahnuća..I da, ima je, jer još uvek ima upravo pozorišta, fotografija, galerija gde je dah prošlosti, klasicizma, romantike prisutan u svom suštinskom iskonskom postojanju i bitisanju... u otkrivanju skrivenosti i skrivanju otvorenosti, u nemom pokretu poluotkivenog ili poluskrivenog zova iskonske

prirode i tihe žudnje... Ako ste se zapitali zašto sam na trenutak stala sa pisanjem na datu temu, moram biti iskrena, išla sam da zatvorim prozor da na tren zaustavim ogoljenost stvarnosti koja pored nas svakodnevno prolazi,maše nam, pozdravlja nas, ili nas uopšte ne konstatuje...

Sliku sam uradila kombinovanom tehnikom, i predstavlja ženu: ženu - kao ženu, ženu kao simbol erotske prolaznosti i prolaznosti zivota, ženu koja se talasa na reci života - na sopstvenoj kosi koja je simbolizuje, i ženu, i prolaznost, i život i reku i njenu erotiku...A inače se žena talasa i na nečemu što je krasi u smislu lepote kose koja je i lepota žene, jer kroz istoriju jedna od kazni za ženu bila je odseći joj kosuošišati je i pokazati je tako u prestupu, grešnosti, lišiti je lepote koja je nosi, kao i što ona nosi nju... AMALIJA VLAOVIĆ TRENUTAK ŽENE

Bila sam inspirisana u sekundi, pa sam pretočila inspiraciju u reči, i poslala sliku tako sam osetila da treba... Inače to se nosi u sebi, samo je pitanje trenutka

pretapanja,- pretvaranja misaono-osećajne energije u stvarnost prikaza, iskazivanja kroz reči ili boje Inače, mnoge žene, možda obične, možda posebne, nisam sigurna baš (niko se nije b avio dokazivanjima gore navedene tačnosti dileme ) satkane su od trenutka... i ne samo od običnog trenutka, od bilion bilionitog dela trenutka - biliotona osećanja tako ga ja nazivam, koji im odredi i taj tren, deceniju, pa i ceo život. Mnoge se tada karakterišu kao bezumne,hirovite, ekscentrične, nepromišljene i tome slično..Ali, one su samo obično neobične u svojoj posebnosti i to ih čini tako istim a tako različitim i jedinstvenim... DEJAN PAVKOV ENEADE (1)

Estetika je filosofska disciplina koja uporno nastoji da bude nauka i da urami umetnost. To je ravno pokušaju da dva puta uđete u istu reku. Još gluplje.

To naravno, nikako ne znači da stalno promišljanje pitanja umetničkog i lepote ne treba da je vrednost prvog reda. Umetnost je nebo ljudskog roda - i šta? Ukinućemo sebi nebo jer je nedostižno? Jer kada ga se dostigne ono nestaje, pomera se. Kada dođeš na granicu uma ona se izmakne. To je igra Boga i ako nećeš da se igraš igre Boga ne igraj se.

Erotika je suštinsko estetsko osećanje. Ljubav, čežnja, žudnja ali u umu - izazvana samim postojanjem tela drugog. Otkrivanjem, pokrivanjem, skrivanjem, jasno detaljisanim i potisnutim u latentno, moguće...

Erotika ekstravagantnog u upotrebi šminke

i garderobe pripada višim nivoima komunikacije malobrojnih. Nema tog tela koje se ne može erotizirati na najvišem nivou i deerotizirati na najniže nivoe estetskog. Čoveku je prirodno da se kiti i pokretom otkriva i skriva i da je u zvuku koji mu otkriva i skriva potencionalno seksualno... ENEADE (2) Ђура ДАНИЧИЋ

Kрштено име Ђурађ Поповић, син православног свештеника, (Нови Сад, 6.4.1825 - Загреб, 17.11.1882. сахрањен у Београду) филолог, професор Лицеја, библиотекар Народне библиотеке (Београд) и први тајник ЈАЗУ.(Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti 1866 u Zagrebu). Убеђеност у идеје Илирског покрета и идеје да су Хрвати Срби католичке вере више му је несреће донело него све остало знање среће. Тако то бива када се превише снива а за противника добијеш умног Ватрослава Јагића а за пријатеља Вука Караџића који је часове политичке наставе памтио код Милоша Обреновића.

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, dž заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj. Đurađ – Đura je preveo Stari zavet a Vuk Novi zavet.

Iz STAROG ZAVETA, Knjige propovednika (1,18) čitam: “Jer gdje je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje, umnožava muku.”

ENEADE (3) SVETO PISMO STAROG ZAVJETA KNJIGA PROPOVJEDNIKOVA (Preveo Đurađ Popović)

(7,26) I nađoh da je grča od smrti žena kojoj je srce mreža i pruglo, kojoj su ruke okovi; ko je mio Bogu, sačuvaće se od nje, a grješnika će uhvatiti ona. (7,27) Gle, to nađoh, veli propovjednik, jedno prema drugom, tražeći da razumem. (7,28) Još traži duša moja, ali ne nađoh. Čovjeka jednoga u tuisući nađoh, ali žene među svjema ne nađoh. (7,29) Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čovjeka dobra; a oni traže svakojake pomisli. ENEADE (4) SVETO PISMO STAROG ZAVJETA PJESMA NAD PJESMAMA (Preveo Đurađ Popović iliti Đura Daničić)

Erotika Pesme nad pesmama je takvog umetničkog nivoa i dometa da hrišćanski sveštenici pre 1700 godina (koji su ozbiljno razmatrali, i desili, totalno paljenje

jeretičkih knjiga kao što je paljenje Aleksandrijske biblioteke) uvrstiše Pesmu nad pesmama u zvaničan biblijski dokument Starog zaveta.

PRIJATELJSTVA I PRIJATELJIČINA LJUBAV

1 Solomunova pjesma nad pjesmama. 2 Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina. 3 Mirisom su tvoja ulja prekrasna; ime ti je ulje razlito; zato te ljube djevojke. 4 Vuci me, za tobom ćemo trčati; uvede me car u ložnicu svoju; radovaćemo se i veselićemo se tobom, spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino; pravi ljube te. 5 Crna sam, ali sam lijepa, kćeri Jerusalimske, kao šatori Kidarski, kao zavjesi Solomunovi. 6 Ne gledajte me što sam crna, jer me je sunce opalilo; sinovi matere moje rasrdivši se na me postaviše me da čuvam vinograde, i ne čuvah svojega vinograda, koji ja imam. 7 Kaži mi ti, kojega ljubi duša moja, gdje paseš, gdje planduješ? Jer zašto bih lutala među stadima drugova tvojih? 8 Ako ne znaš, najljepša između žena, pođi tragom za stadom, i pasi jariće svoje pokraj stanova pastirskih. 9 Ti si mi, draga moja, kao konji u kolima Faraonovijem. 10 Obrazi su tvoji okićeni grivnama, i grlo tvoje nizovima. 11 Načinićemo ti zlatne grivne sa šarama srebrnijem. 12 Dok je car za stolom, narad moj pušta svoj miris. 13 Dragi mi je moj kita smirne, koja među dojkama mojim počiva. 14 Dragi mi je moj grozd kiprov iz vinograda Engadskih. 15 Lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si! oči su ti kao u golubice. Pesma 4, 1.

16 Lijep ti si, dragi moj, i ljubak! i postelja naša zeleni se. 17 Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam jelove. ČEŽNJA PRIJATELJICE ZA PRIJATELJEM

1 Ja sam ruža Saronska, ljiljan u dolu. 2 Što je ljiljan među trnjem, to je draga moja među djevojkama. 3 Što je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima; željeh hlada njezina, i sjedoh, i rod je njezin sladak grlu mojemu. 4 Uvede me u kuću gdje je gozba a zastava mu je ljubav k meni. 5 Potkrijepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi. 6 Lijeva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli. 7 Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja. 8 Glas dragoga mojega; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova. 9 Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našega zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku. 10 Progovori dragi moj i reče mi: ustani, draga moja, ljepotice moja, i hodi. 11 Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše. 12 Cvijeće se vidi po zemlji, dođe vrijeme pjevanju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji. 13 Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, ljepotice moja, i hodi. 14 Golubice moja u rasjelinama kamenijem, u zaklonu vrletnom! daj da vidim lice

tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno. 15 Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu. 16 Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima. 17 Dok zahladi dan i sjenke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdijeljenim. DEJAN PAVKOV EROTIKA FINALNOG TAKMIČENJA 51. SUSRETA POZORIŠNIH AMTERA VOJVODINE STARA PAZOVA 18-26. MAJ 2013 Pozorišni amaterizam kada je sam vrh mogućeg umetničkog dosega kao amaterizam je hod po mukama hoda-koda ivice kiča i idiotizma. Suština amaterskih druženja i jeste u druženju a ne u publikovanju svoga rada. Publikovanje je na nivou esnafa i porodice učesnika. I BI SVETLOST (KADA JEDAN JEDINI BOG SMISLI DA JE BUDE). I bi takmičenje kada neki Bog takmičenja smisli Olimpijadu.

Smislili vladajući mediokriteti 1960 i neke, ili neke pre te godine, takmičenje pozorišta.

Čovek se i rodi radi takmičenja Takmičenjem bi, misli se već eto pola veka, (51. susreti pozorišnih amatera) amaterizam dobio višu definiciju značenja od onog kojeg ima u umetnosti, estetici pozorišta.

Takmičenja u pisanju priča, poezije i sličnih ‘umetničkih’ pokušavanja je idiotizam sam po sebi. Kako svesti jedno stvaralaštvo na

drugo i još lepše ko je taj ko će da vrednuje? Ili lepota postoji kao takva pa ko joj bliže priđe.

Susrete Pozorošnih amatera vodi diplomirani producent a komisiju čine: režiser, dramaturg i glumica. Oni znaju kako se taj zanat radi i šta je bolje? Lepo bi to bilo da je umetnost igra duha koja ne izmiče. Ali ona nikada nije to što jeste. I sama sebi isklizne ili nije umetnost. Ona je lepota u uzbuđenju koje proizvede u gledaocu, slušaocu, misliocu. Erotika je estetska kategorija. Najbitnija.

Ne tek u aktu već u svakom delu kontakta gledaoca, slušaoca i onog što gleda, sluša. Seksualni čin je samo pozitivni trenutak svega događanja života koji bi da se postojanje života ne prekida. Predivna je slika, koju opisuje Margharet Mid, sa svojih lutanja po divljim plemenima Južne Amerike, kada mladi pripadnik nekog plemen, iskopa rupu u zemlji i izbaci seme iz sebe u zemlju. Opđava planetu kojoj je zahvalan da hoda po njoj. Margaret sumnja da ‘divljak’ uopšte koristi maštu da bi ejakulirao. On je u telesnom kontaktu sa svojom prvom Boginjom - Zemljom. Možda nam planeta, zahvalna zbog njih, još nije rasprsrnuta. A mi? Erotiku proglašavmo pornografijom i izbacujemo je iz pozorišta. Hajde da je prvo shvatimo kao lepotu, kao estetsku kategoriju, pa tada, ako je najurimo da je najurimo.

PROGRAM 51.SUSRETA Prva predstava kojom počinje ovogodišnje takmičenje amatera je Babylon autorsko delo kompozitora Miroslava Baka i režisera Miroslava Kožika. Slede: Cvetin Aničić, Soba za uspavanku; N.V.Gogolj, Ženidba;

Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu; Nebojša Romčević, Paradoks; Maja Pelević, Deca u formalinu; A.P.Čehov, Rovito kuvane čizme; Veljko Radović, Događaji u magarčevoj senci. Erotika Čudo u Šarganu (Kafana Šargan, konobarica, kuvarica, gosti, mitingaš, prosjak, skitnica...) -I dva puta škembiće. Tolike su se poudavale i je li ih ugrijalo? -Samo ja kada bi se udala, videla bi.

- Nema ko da te bije i gazi, nema kome da rintaš i da rmbačiš. - Da jednom i ja da imam nešto sigurno. - Sigurno ko vrbov klin! I dve kupusalate. Od braka nema sigurnijeg robijanja! Šta biste vi, što ne sednete, ima gde. - Samo bi nešto da pripitam. - Sačekajte dok poslužim. - Ima I brak iz ljubavi! Obadve kupus?

- Obadve. Pa šta iz ljubavi, i to se ofuca. Svaki dan isto telo. Iste reči, isto risanje, da ti se smuči! Piva dva sam ti kazala!

-Meni se bogme ne bi smučilo, ja bi to drugačije! -Svako misli da će drugačije.

Daj te škembiće! I ne moraš uvek palac dumočiš! Rekla sam ti iks puta!

Zar nije ovo razgovaranje čista erotika, čista lepota. Kako li će amateri da viču gledaocima sa scene, naviknuti na svoje sojenice, to ni njihov lični režiser ne zna. DIJANA VLAINIĆ DRAGIN Знам да си тако далеко а ипак тако близу...

Tog petka u praskozorje otišla si u drugi svet... Nisi se probudila... nisi nas čula kad smo te dozivali, kad smo jecali i ridali, kad smo te molili da se vratiš da nas zagrliš, da nas pogledaš... Tvoj duh je lutao između nas, a ti, ti si samo sanjala san iz koga te niko i ništa ne može probuditi...

AMALIJA VLAOVIĆ FILOZOFIJA BEZIMENOG VREMENA

Ovo je vreme, bez da se može okarakterisati vreme, to je veliki problem... Kakvo ime da mu dam? I vreme španske inkvizicije

se obračunavalo sa " vešticama". Oni su svoj um nahranili mišlju da veruju u istinitost vlastitih gluposti ili su u suludoj stvarnosti namerno prevideli sopstveno neznanje i sunovrat sopstvenosti i celine društva... A, danas, problem je što se problem ne vidi, opšte je slepilo... U bezumnoj trci za vremenom upravo smo izgubi vreme, koje, kako rekoh, ne može ni jednim imenom da se nazove... meni barem nije poznata odgovarajuća reč, ime... kaži mi, kaži, kako da te zovem? U tome je i problem... Kada bismo barem mogli naći pravi izraz koji je odraz ovog vremena, već bismo nešto dobili, ako ništa, a ono novu reč, pojam moža, obogatilo bi se, barem, naše podrucje rečeničnog... Ovako možemo samo da tražimo i nadamo se da ćemo barem prvo slovo te reči pronaći...jer... kao poslednje... prvo beše reč.

ALEKSANDAR MAODUŠ PROTEST ILI REVOLUCIJA Autentičnost protesta, kao iskonske sile čoveka sopstvene suverenosti, nema čistiji korelat u svetu zajednice slobodnih od iskonske ne – odgovornosti izvornih, prvotnih. Bunt predručnog, usmeren protiv namirisanog izazova konkretne prirode, sve je samo ne neprimeren.

Pitanje artikulacije te energije, snagom amorfne mase koja ju je i iznedrila kao odgovor na bremenitost realne situacije, je pitanje izrezbareno prepoznatošću izvora. Revolucionarnost protesta neminovno ga ukopava u obesmišljenost. Revolucija se drugačije može čitati i kao čitav dijapazon konačnih rešenja buduće nevinosti. Sve novo što ona donosi se deklariše kao jedino moguće, kao ono konačno. Opterećenost vremenitošću pojavljuje se sada u doživljaju promašenosti, neadekvatne konkretnosti postojanja. Nešto poput smene naučne paradigme drugom (T. Kun).

Po izbijanju protesta oni se kanališu u sistemski prepoznatljiv oblik. Po izbijanju revolucije koja bedi, ona sama prethodnost čini samerljivom sopstvenim ogledalom. Proteste vode popravljači, revolucije osmišljivači. Jedni neplodno metiljavi, drugi silovito jalovi.

Akcijaštvo zanesenjaka kroz prizmu revolucionara uranja u pregalaštvo predvodnika. Naivna bespoštednost, naspram osmišljavajuće proračunatosti. Sudar besmisla i čoveka opcrtanog doživljajima slobode prvostepeno rađa disidente, a zatim ništavnost smislenu samo sistemskim dekomponovanjem. U protestu oštrica bunta se ne tupi, samo se zapliće u bespuća postojećeg. Svakim novim zamahom otelotvoruje se, postaje vidljivija, jasnija. Na kraju sistemskija, rađajuće rođena.

Mučnina egzistencijalnog doživljaja ovde već poprima telesnu artikulaciju. Budi se potreba za povraćanjem. Nerešeno je samo ko, šta, u koga, sa čim … U svakom slučaju lakše je za domaćina da se ispovraća u svoje krilo, neuporedivo sa bljuvanjem stranca u njegovoj neupitnosti. Hermeneutički krug revolucionarne prakse se nikada ne osvešćuje. Predrasuda se artikuliše rasudom. Protest se negde već zagubio, obesmislio. Čak mu i izbljuvak postaje bljutav. U suštini vrtimo se u krug. Čovek i čovečanstvo. Nažalost u osvrtu nema daljine. Ne vidi se prevaljeni put. Previše je poznatog. Hermeneutika sa svojim kruženjem, ili koral kružnog oblika za zauzdavanje stampeda.

Priča o protestu, revoluciji. Samim tim i o protestu protiv gušenja slobode. Pregalačko oslobođenje bespoštednog praktikanta.

Priča o seksualnoj revoluciji. Takođe, ili i o njoj?

MIROSLAV MAHAČ PUTEVI ISTINE

Odavno se već zna da smo ja, Janko i Branko već godinama najbolji drugovi i prijatelji. Skoro da ne može da prođe ni jedan dan a da se, sva trojica, ne vidimo ili, bar, ne čujemo telefonom. Kada se sretnemo, uz

poneko piće, uglavnom pričamo o sportu, politici a najviše o pecanju, koje sva trojica obožavamo. Ipak, u zadnje vreme Branko, kao da je zaljubljen do ušiju, pa koristi svaku priliku da nam priča o svojoj prijateljici sa kojom je već neko vreme u ozbiljnoj vezi, jer se prošle godine, kako to on voli da kaže, srećno razveo. Za razliku od Branka mi smo i dalje u braku, naravno nesrećnom, i bez ikakve ideje kako da to popravimo. Mi Branka podržavamo u njegovoj sreći i radujemo se što je, konačno, uspeo da nađe, kako on kaže, ženu svog života. Podržavamo ga tako što izbegavamo da mu kažemo, a to je i Branku dobro poznato, da je velika zaljubljenost u neku osobu obično početak razočaranja u tu ljubav. Kada nas Branko upoznao sa svojom Sonjom, obojica smo joj bili „mnogo simpatični i zanimljivi.“ Međutim kasnije je to svoje mišljenje o nama, iz nepoznatih razloga, počela da menja. Počeli smo da joj, kako reče, budemo „dosadni“ jer „stalno jedno i te isto pričamo“. Juče, kada smo se kod Branka dogovarali u vezi njegovog 60-tog jubilarnog rođendana, Sonja je meni i Janku direktno u oči rekla da smo mi najobičniji alkoholičari, koji samo smišljaju prilike da se napiju. Zbog Branka smo joj to prećutno oprostili, mada nam nije bilo svejedno. Sutradan, kada nas je Sonja ugledala

kako ulazimo u dvorište, verovatno misleći da smo već zagrejani, doviknu Branku:

- Došle su ti one tvoje pijandure! Zgranuti ovakvim mišljenjem o

nama, osećali smo se krajnje neprijatno. Zastali smo, spremni da istog momenta odemo.

Videvši sve to, Branko je odmah do-

trčao do nas, zagrlio obojicu i uveo unutra. Sonja mu, ponovo, ljutito prigovori:

- Branko, koliko me služi pamćenje, mi smo se sinoć nešto dogovorili. - Sonja, nemoj da stvaraš probleme kada ih nema!

- Ako je tako – biraj! Oni ili ja!

- Sonja šta ti bi odjednom? Kratko mu je odgovori - Za još pitaš!? – i u istom mo-

mentu pokupi neke stvari i bez pozdrava, besna kao ris, izađe napolje...

- Opet ode majci, - prokomentarisa

njen odlazak Branko - ali vratiće se brzo, kao uvek. Dok okom trepneš.

Posle njenog odlaska nazdravismo

slavljeniku odličnom domaćom kajsijeva-

čom, koju smo mu doneli za rođendan, poželevši mu da još poživi mnogo godina. Branko to kao da nije ni slušao:

- Hajde da se kladimo da će Sonja najkasnije za jedan sat da se vrati!

Posle kratkog vremena počeli su da dolaze i

drugi gosti. Kada god bi se otvorila vrata od dnevne sobe u kojoj smo bili, Branko bi,

sav srećan, ustajao nadajući se da to dolazi

šnjih obaveza društvo je počelo da se razi-

lazi. Pred ponoć ostali smo samo nas trojica nerazdvojnih drugara da nastavimo sa slavljem.

Posle dosta popijenih flaša raznog

pića, kada je ponoć odavno prošla a zora

samo što nije svanula, u zadimljenoj sobi,

uz preglasnu muziku, Janko i ja smo sa nevericom i zaprepašćenjem posmatrali kako

Branko ispija zadnje gutljaje rakije iz jedine flaše koja još nije bila prazna. Pio je toliko halapljivo kao da danima pre toga ništa od pića nije okusio. Brzo je popio sve do zadnje kapi.

Mene i Janka je to veoma rastužilo i

razljutilo. Pitali smo se da li ono malo ra-

kije nije mogao drugarski da podeli sa nama pa da se kao ljudi raziđemo. Oboje smo

uvređeni ustali sa namerom da krenemo

kući. Branko je pokušavao da nas zaustavi,

nešto je vikao, širio ruke, ali ga nismo razumeli sve dok nije ugasio radio.

- Šta je sa vama odjednom? – upita

preplićući jezikom.

- Idemo kući! Nisi nas, valjda, poz-

njegova Sonja. Međutim, ona se nije pojav-

vao gledamo kako ti ispijaš piće a za ce-

Branko je svaki čas nazdravljao i ispijao

dolazili.

ljivala. Pomalo razočaran zbog toga,

piće sa svojim gostima.

U veseloj i zabavnoj atmosferi

odmah posle večere, koju smo, pošto Sonje nije bilo, servirali Janko i ja, zbog sutra-

njene goste baš te briga. Bolje da nismo ni - Ma nemojte odmah da se ljutite i

ponašate kao mala deca! Evo, odmah ću iz dvorišta, tamo gde smo juče predveče se-

deli, da donesem neko piće, siguran sam da

je bar malo ostalo.

onda to i nije baš neka ljubav. Da mu je, re-

godi vrata, krenuh da mu pomognem.

sada ne bismo imali, uopšte, nikakvih pro-

Videvši da se Branko pomalo muči da po- Ne i ne! Mirko, valjda ja bolje poznajem moja vrata od tebe.

Pošto je nekako uspeo da izađe napolje, izgleda da je bio u pravu.

Dok smo čekali da se Branko vrati sa obe-

ćanim pićem, Janko i ja smo u tišini neprekidno gledali u onu zadnje ispijenu praznu

flašu, mada ih je na stolu bilo još nekoliko.

Branko je te večeri stalno naglašavao da mu je tu flašu visokokvalitetne rakije poklonila njegova draga. Flaša je bila neobičnog

oblika ukrašena lepom etiketom i nas dvo-

jica smo je, pre nego što smo je svečano otvorili, pažljivo razgledali. Ovako prazna

prvo mi je delovala kao da joj žao što nas je izneverila a onda, u sledećem trenutku,

učini mi se da nam se podsmeva. Došlo mi

je da je zgrabim i bacim da se razbije u pa-

ramparčad. Janko me je u zadnjem trenutku u tome sprečio.

- Mirko, šta se toliko uzbuđuješ u

zbog ove flaše? Zar ne primećuješ kako ona jadno izgleda?

- Kako jadno? Pa, valjda, znaš da ju

je Branko dobio od svoje prijateljice?

- Kako ne bih znao kada mi je sa

time već uši probio?! Mirko, budimo realni.

Zar je normalno da ti voljena osoba pokloni

za rođendan ovako malu flašu od samo pola

litra rakije? Ako je to dokaz njene ljubavi,

cimo, poklonila flašu od jednog litra, mi blema

- Janko apsolutno si u pravu. Ja mislim da bi svaka normalna žena, koja voli svog

muža, trebala da mu za rođendan kupi bar tri litra rakije, a ako se radi o ljubavi do

groba, onda čitavo bure. Da se taj jadnik pred svojim drugovima ne bruka kao

Branko sada.- Posle kraćeg vremena,

Branko je nekako uspeo da uđe u unutra.

- Ne, ne vredi nema ništa od pića. Idem da telefoniram mojoj dragoj, možda ona ima neko rešenje.

- Branko nemoj da je zoveš u ovo doba noći, nema smisla, mislim da je kranje vreme da i mi krenemo kući.

- Ne ne dolazi u obzir! Obećao sam da ću nabaviti još pića i nabaviću ga!

Zatim poče neprekidno da zove svoju

dragu. Posle nekoliko poziva, konačno se javila.

- Šta je pijanduro?! Zar se u ovo doba zove? - Izvini draga ali...

- Zar je moguće da vas trojica još ločete?!

- Draga, da li je još u životu ono crno vino što sam ja tebi, uz onu skupocenu crvenu haljinu, poklonio za rođendan?

- Čoveče, jesi li ti normalan?! Zar posle toliko rakije da počnete da ločete vino? - Draga moja, u vinu je istina!

- Konačno da i ti kažeš nešto pametno!

A ono vino koje ti spominješ, poklonila

sam, pre nedelju dana za rođendan svom bivšem mužu. Noćas smo ga popili i da

znaš stvarno smo u vinu otkrili istinu – da ne možemo jedno bez drugog. - Štaaa?!

- Zbogom bivši!

Kada sam, malo kasnije, shvatio o čemu se radi, više, uopšte, nisam bio ljut zbog one flaše.

MIROSLAV MAHAČ JELENA Toliko su se Jelena i Zoran zaneli gledanjem crtanih filmova da nisu primetili, a možda, nisu ni želeli da primete da je u njihovu sobu ušla njihova majka. − Ej, vas dvoje, da li vi mene, uopšte, vidite i čujete? Pošto odgovor nije dobila, povisila je glas: − Dokle ćete da gledate te crtane filmove, zar ne možete da izađete i malo napolje? − Mama, nemoj da nas uznemiravaš, sad je najuzbudljivije – nevoljno joj odgovori Zoran – pokazujući rukom na televizor. − Dobro Zorane, ali kada se završi ovaj film, odmah izađi na dvorište. A ti Jelena odmah pođi sa mnom jer imam nešto jako važno da ti kažem. − Ali mama, što me ne ostaviš još samo malo? − Jelena, dušo, hajde da se više ne raspravljamo. Ustani i kreni za mnom, ono što hoću da ti kažem mnogo je važnije od crtanog filma. Ne skidajući pogled sa televizora,

Zoran ljutito viknu: − Idite već jednom, i zatvorite vrata za sobom! Iako joj nije bilo baš pravo, Jelena je poslušala mamu, ali odmah je upita: − Šta si to, toliko važno, htela da mi kažeš? Da čujem. Baš sam nestrpljiva. − Jelena, za tri dana slavićemo tvoj rođendan. − A koliko ću ja imati godina? − Četiri. Kada te neko bude pitao, pokazaćeš mu ova četiri prsta. − Mama a da li ću, posle rođendana, biti već velika devojčica? − Bićeš ti prava mamina lepotica. − Mama a šta ćeš da mi kupiš za rođendan ? − A sta bi ti želela? − Lepu haljinu, onakvu kao što ima Dajana , samo malo drugačiju. − I sta još? − Šminku i zlatan lančić kao što ima ona. − Jelena, ti, stvarno, želiš da budeš velika devojčica. Pa dobro, zlatni lančić će ti pokloniti baba i deda iz Novog Sada a komplet za šminku drugi deda i baba. − Mama zaboravila sam da ti kažem za tortu. − Jelena to je moj problem. Ništa ne brini, biće to lepa velika torta ukrašena sa četiri svece. − Mama, ali ja želim istu onakvu tortu kakvu je imala Dajana za njen rođendan. Samo da ne piše njeno ime, nego Jelena.

− Dobro, ali tvoja torta biti još lepša od Dajanine. − E neće, viknu Zoran ulazeći u sobu. Mama, kako Jelena može da slavi rođendan pre mene kada sam ja i stariji, i veći, i jači, i pametniji! − Zorane, to tako ne ide… − Ali ja hoću da prvo bude moj rođendan a posle neka Jelena neka slavi svoj kada god hoće. − Zorane, bolje da si ostao da još gledaš crtane filmove, nego sto si došao da me nerviraš! Zoran poče da plače. Hajde reci mi, molim te, zašto sada plačeš? − Zato što znam da ćete na poklone za Jelenin rođendan potrošiti sve pare… − Mama, kupite nešto za moj rođendan i Zoranu da se i on raduje – umeša se sažaljivo Jelena. − Pa, naravno, tako smo se dogovorili i sa tatom. − U kupovinu su pošli svi zajedno, cela porodica, i već u prvom butiku, na koji su naišli, kupili su Zoranu moderne pantalone. Majka ga je odmah upita: − Sine, šta sad kažeš? Da li si zadovoljan sa poklonom? − Jesam mama – reče sa osmehom Zoran. Zatim je došao red na Jelenu. − Ovako lepoj devojčici sa tako lepim imenom pristaje samo najlepša haljina koju ću sada da donesem – reče prodavačica, ali Zoranu se, izgleda, nije dopalo kako se prodavačica obratila Jeleni pa pošao ka izlazu. Otac ga zaustavi. − Kuda si krenuo Zorane? Šta se to s tobom dešava?

− Ništa. Vama je važna samo Jelena. − Zorane kada ćeš već jednom prestati da bez ikakvog razloga budeš ljubomoran na svoju sestru? − Mogu da promenim ime ako mu toliko smeta – umeša se Jelena. Malo postiđen Zoran je neko vreme ćutao i, još uvek ljut, gledao negde u stranu, ali kada su krenuli kući počeo je da, iznenada, hvali Jeleninu novu haljinu. Ona mu pomirljivo uzvrati pohvalom za njegove moderne farmerke. Njihovi roditelji su to sa velikim zadovoljstvom slušali i, po ko zna koji put, se uverili da Zoran i Jelena, i pored čestih prepirki, pa čak i tuče, ne mogu jedno bez drugog. Na dan Jeleninog rođendana već u rano poslepodne, najviše zahvaljujući njenoj mami, Jelena je bila potpuno spremna da, doterana pa čak i našminkana kao Dajana, dočeka svoje drugare iz školice. Zadovoljna svojim izgledom, sa osmehom se neprestano ogledala u ogledalu. Posle nekog vremena sinu joj je da na njenom vratu nedostaje od babe i dede obećani zlatni lančić te se plačnim, ali skoro svađalačkim glasom požali mami − Dete moje, ne uzbuđuj se mnogo. Deda i baba samo što nisu pokucali na vrata. Obećani lančić će ti, sigurno, doneti a kada ga staviš oko vrata, u ovoj prelepoj haljini, bićeš prava lepotica, pet puta lepša od Dajane. Dok je Jelena nestrpljivo čekala da se baba i deda pojave, zazvonio je telefon − Jelena javili su se baba i deda, mnogo te pozdravljaju i čestitaju rođendan,

ali danas ne mogu da dođu jer baba mora da igra u jednoj predstavi o Crvenkapi, koja je ranije zakazana a baba je to zaboravila. − Znači ona će biti ta baba, kao u crtanom filmu o Crvenkapi, koju će vuk da pojede? − Jelena u pravu si, ona igra tu babu, ali nju vuk neće da pojede. − A moj zlatni lančić? − Ne brini. Neće vuk ni lančić ni babu da pojede. − Mama, pa kakav je to vuk koji ništa ne jede? − Jelena nećeš valjda da kažeš da bi ti volela da, kao u crtanom filmu, vuk pojede tvoju babu. − Ne, ne želim, ali baba je trebala da mi prvo donese zlatni lančić! − Ubrzo su Jeleni počeli da dolaze njeni drugari. Jelena se radovala svakom novom gostu, ali, i pored toga, nikako nije uspevala da se oraspoloži onako kako ona to ume. Da bi je razveselila, njena majka je rešila da, iako je to planirano za kasnije, donese tortu. Kada je veliku rođendansku tortu, ukrašenu sa četiri sveće na kojoj je pisalo, srećan rođendan Jelena stavila na stočić, Jelenino lice je zablistalo od sreće. Torta sviđala se i svima ostalima, pa su počeli da se guraju, svako je želeo da bude što bliže torti. U toj gužvi koja se najednom stvorila, neko je gurnuo stočić i torta je pala na pod. Sa njom su pali ne samo neki Jelenini drugari već i ona sama. Svi su, ni sami ne znajući zašto, počeli da se smeju osim Jelene, koja je plačući, sa isprljanom haljinom, otrčala u drugu sobu i zaključala se. Mama je odmah pošla za njom.

− Jelena otvori, otvori, ne budi takva! − Mama nemoj više tako da me zoveš. Ja se od sada zovem Dajana, jer želim da budem srećna i lepa kao ona. Kada su se Jelenini gosti razišli, Zoranu i mami je trebalo dosta vremena da ubede Jelenu da otključa vrata. Bila je sva uplakana, sa razmazanom šminkom po licu. Obratila im se: − Ja se, od sada, zovem Dajana. − Dobro Jelena, to jest Dajana, hajde prvo da te operem. − Mama, ako još jednom spomeneš to nesrećno ime, neću s tobom više da razgovaram. − Dobro Dajana, nemoj da se ljutiš. Posle toga je Jelena još nekoliko puta ponovila da se ona zove Dajana i da se nikad više neće odazivati ni na jedno drugo ime. Kada je došlo vreme za spavanje, i mama, i tata, i Zoran su je uz poljubac ispratili na spavanje. Sutradan jutro kao da je malo poranilo. − Dajana vreme je za ustajanje. − Mama, ostavi me još samo malo. − Ne može, ustani odmah jer ćeš zakasniti u školicu. − Neću, jer ne budiš mene. − A koga to budim, ako mogu da znam? − Pa ja nisam Dajana, ja se zovem Jelena! Jelenina mama je odmah otišla da to ispriča svome mužu. On samo odmahnu rukom i reče. − Dečija posla!

DIJANA VLAINIĆ DRAGIN LJUBAV,

EROTIKA,

PORNOGRAFIJA

O ovoj temi pisali su mnogi, sa mnogo različitih stavova i mišljenja. Neki kažu da su ljubav i erotika uvek zajedno u večitom dodiru, a pornografija vodi ka bludu i razvratnosti. Drugi misle da nema ljubavi bez erotskih maštarija koje se na kraju svedu samo na običan sex. Mnogi smatraju da su i erotika i pornografija isto sa svim mogućim negativnim elementima.

Prisutnost erotike u civilizaciji se vidi još od davnina. U grčkoj mitologijiimamo boga Erosa - boga ljubavi, koji je imao svoje pratioce požudu i čežnju. Njegov pandan u rimskoj mitologiji je bog Kupidon. Čuveni psihoanalitičar Sigmund Frojd imao je svoju teoriju o Erosu (ne bogu) ili nagonu života. To su oni nagoni „koji stalno teže obnovi života i koji ga stalno obnavljaju“. U mitologiji bog Eros oličava i slavi fizičku ljubav. On je simbol strasti koja obuzima i bogove i ljude i nagoni ih da uspostavljaju intimne odnose kojima obnavljaju život kosmosa. Načela Sigmunda Frojda zasnivaju na Erosovoj težnji povezivanja jedinica života u sve veće celine i on je osnova svake kulture, centralni stub braka i porodice.

Dolaskom hrišćanstva, mitologija je je potisnuta, a ono erotsko čulno uživanje više nije bilo zadovoljstvo, već samo čin produžetka vrste sa elementima stida i srama. Međutim kroz vekove umetnici su kidali stege hrišćanstva i u svojim delima ovekovečili obdarenu ljudsku prirodu koja svoju mladost i radost života obeležava ljubavlju i erotikom. Bojama, skulpturama, muzikom i rečima dočarali su ljudsku prirodu i nagone , stid iza koga se vidno krila jaka krv, plotska vatra, erotski naboj i strasna potreba za slobodom ljubavi, duha i tela. Osećanja ljubavnika satkana su bojama podneblja, lepim rečima i oni bi pred svetom bili čisti i svetli. Mnogi slikari, pisci, kompozitori su dočaravali

moć senzualne ljubavi i snagu te ljubavi koja nikad ne umire već nastavlja svoj život pod teškim okovima društvenog shvatanja. Erotska vatra se ne gasi, jer je ona harmonija između svega što se gubi i što se nalazi, između onoga što bivstvuje u kosmosu i onoga što nestaje. Pod plamenom erotske vatre svi su opijeni ljubavlju i kad telo izmoždi taj siloviti erotski naboj praćen orgazmom, svi se nađu na ivici gde se gubi razum, a pri tome se zaboravlja mržnja, siromaštvo, glad, rat i ostale životne nedaće. Ljubav i ono erotsko u nama stvara naš sopstveni svemir nedodirljiv za ostale. Svako od nas ima to erotsko u sebi i svojoj krvi. Međutim, danas na pragu 21. Veka čini mi se da smo više potčinjeni pornografiji nego ljubavi i erotici. Pornografija nas obasipa sa svih strana, sa stranica žute štampe, sa tv ekrana, na ulici i sa stranica nekih jeftinih

„književnih“ dela sa kioska. Ime pornografija potiče iz grčkog jezika što doslovno znači prostitutka, ona ima svoje verne pratioce kič i šund. Ona označava eksplicitne seksualne činove, razuzdanu golotinuju bez umetničkog elementa. Kao da težnju ka ljubavi, koja je protkana erotikom, gubimo i uzimamo sve što je dostupno bez emocija, mašte i fantazije. Narodne mase u Srbiji nezadovoljne sopstvenim životom hrane se pornografskim scenama iz nekih reality emisija, umesto da se prepuste sebi i svom partneru i uživaju. Zapitajte se koliko je erotičnosti imao ukradeni poljubac naše bake i deke u polju kukuruza!? A koliko erotičnosti ima u činu seksa u nekoj emisiji tipa „veliki brat“!? Retkost je da se u Srbiji neko prepusti tonovima opere Karmen, zamišljajući je kao erotičnu. A i zašto da sluša i zamišlja, kad se sa tv ekrana usiljeno smeje neka gola pevačica.

Mladi danas čitaju neko lako štivo sa naslovima poput „Grabljivica“, „ Sponzoruša“ ili „Tajne srpskog džet seta“ sa pornografskim elementima, bez literarnog i umetničkog značaja, ni ne sluteći koliko je npr.

Ana Karenjina, koja se pojavila u crnoj haljini na balu, izazvala je mnoštvo erotskih maštarija tadašnjim muškarcima.

Muškarci 21. veka gube tu erotsku fantaziju o skrive-

nom, nedodirljivom, jer mlada žena 21.veka šeta minimalno obučena tražeći seks. I čemu fantazije kad je sve otkriveno i viđeno. Opet smo na početku. Sada više nema okova stida i srama, a gubi se i ljubav i erotika. Da li će pornografija preći u vođstvo a čovek izgubiti svoj humanitet? DIJANA VLAINIĆ DRAGIN Otvaram misli...

Dobila sam osećaj retke materije i tanke staklenosti svoje želje, da iskažem i oživim ono poniranje za detaljima koji me vežu za tebe... Želim da otkrijem ono skriveno i razdragano što mi titra u uglu usana... Ti...

goriš kao buktinja i preko mojih usana prelaziš u moju zanesenu dušu sklonu maštanju o tebi...

Duša nosi taj skriveni osećaj, a u korak sa njom na mojim usnama igra osmeh, jer se ti uvek lelujaš i vrtiš u kovitlacu mojih misli...

Moji snovi su postali stvarnost tvojom željom da me imaš pored sebe, da me paziš i maziš...

I obožavam te...jer me želiš u svojoj blizini...

Volim kad se tvoji prsti igraju po mom telu, kad usnama prelaziš po mojima, kad se u rukama tvojim ose-

ćam voljeno...

Hvala ti za taj oreol najvoljenije žene što me krasi... Ti si duševna i nasušna hrana mog bića...

Takvog i želim da te osvedočim na ovoj belini papira...

Želim da te prenesem u carstvo poezije neokrnjenog, tako savršenog, kao neprocenjivu vrednost mog života... Jer ti si ono što prvo vidim kad se budim...

Želim kao retku dragocenost da te sačuvam u srcu, jer si doživotno u mom biću... Ponekad ni sama nisam svesna tvog postojanja u mom osmehu ispunjene i srećne žene...

Zračiš iz mene, iz moje duše svakim danom sve više... Zračiš kao slatka, puna čežnje mesečeva svetlost, obasjavaš i obavijaš me lepotom... S tobom sam letela, dodirnula nebo, brojala zvezde...

Ta energija koja nas obuzima sadrži u sebi iskonsko jezgro života...

Te tajne niti kojima smo vezani stvorile su mala bića koja nam svojim osmesima ulepšavaju život... To je izdanak ljubavi koja nas već godinama inspiriše... Volim kad te beskrajno volim…

DIMITRIJE IVKOVIĆ

ZORAN MILIĆ SEĆANjE NA ROVINj

EMOCIJE

Kada te emocije lome , Mozak te opominje , Al’ srce tera po svome I nikada ne spominje , Sve one suze ledene Koje moraju pasti , Kad potrošiš dane medene i nepovratno odu strasti... SKLOPI OČI

Sklopi oči .

Pogledaj u sebe .

Vidiš li carstvo nebesko kako se budi ? zagrizi jabuku onog istog greha , zbog kojeg iz sopstvenog raja bejahu prognani ljudi . Uhvati ruku koja se pruža .

Saslušaj reči tople , duginim bojama okupane misli . Oseti bol do kraja .

Pređi na drugu stranu , na obalu mirisa znanih , prijatnih majčinih toplih skuta , uz koje smo se kao deca stisli . Izbaci jauk iz sebe .

Ispljuni lažni ponos .

Sve ove godine , što gradio si teško .

Pogledaj u sebe . Vidi carstvo nebesko , jedno i jedino , iz kojega bejasmo nekada davno izbačeni greškom.

Kad bi školska zvona utihnula, i fina prašina polegla po skamijama i opustelim učionicama, isprečila bi se ispred nas pustinja (i prašuma) vremena, kroz koju je valjalo proći do nekih dalekih septembarskih dana. Za pripeka i dugih letnjih dana, kad je vazduh titrao od jare, misao je hrlila ka jugu, ka marinskom plavetnilu i morskoj svežini. U panonskim mornarima, greškom ostalim bez mora, budila se žeđ za slano - slatkim morskim pustolovinama. Tih smo godina, ma koliko ih danas u lošem kontekstu spominjali, gotovo svi išli na more. Stotinama kilometara duga obala, razuđena i bogata ostrvljem, od Ulcinja do Pirana, skrivala je neslućene mogućnosti i teško zamisliva zadovoljstva. Ne računajući putešestvija sa roditeljima, kad smo starim „fićom“, poleglim od kamperske opreme i svakojakog provijanta,

krstarili obalom, zadržavajući se najčešće u Gradcu (kod Ploča - Kardeljeva), podno Biokova i u nezaobilaznoj Makarskoj, najčešće odredište za „bacanje sidra“ bio je Rovinj. Istra se tih sedamdesetih godina izborila za status „mondenskog odredišta“ i doživljavala je pravi turistički bum. Poreč, Novigrad, Umag, Piran, Vrsar, i nama Pazovčanima, iz nekih neznanih razloga posebno atraktivan i drag Rovinj. Boje mediteranskog rastinja i vinogorja, izmešane sa crvenicom i metalno sivim kamenom, očekivanje da se pojavi azurno plavetnilo mora pomešano sa nebeskim, u koje se vinuo vitki toranj crkve svete Eufemije, sa njenim kipom na vrhu, koji zaštitnički dominira panoramom kamenog prelepog grada, neizbrisivo su ostali zabeleženi u podsvesti, oživljavajući pri svakom novom viđenju prepoznatljivih kontura Rovinja, pa bilo to i na razglednici. Najranija sećanja sežu do odmarališta, koje su u ulici Mateo Benussi, nedaleko od autobuske stanice, i nadaleko (ne) čuvene krčme „Lokva“ koristili Staropazovčani. Na zvuk pištaljke ulasci i izlasci iz mora, od vode pomodrela mršava tela, drhturava u očekivanju užine, koja bi u velikim pletenim korpama, prekrivena belim plahtama stizala da zavaramo glad. Sendvič od dva parčeta hleba, tanko premazana voćnom marmeladom, da se izgura do ručka. Rumene kuvarice Slovakinje, oznojane od podjarivanja šporeta na drva, na kojima se krčkao ručak za celu smenu. Ozbiljni „upravnik“ Jan Majo, već tada prosed, sa neizostavnom pištaljkom oko vrata. Spartanski uređene sobe, ne mnogo različite od onih u benediktinskim ili franjevačkim samostanima. Lepa vremena soc- realizma, kolektivnog siromaštva i neke tihe sreće. Kasnije su vetrovi sa zapada doneli

nove užitke i provode, ali prvinu tih šezdesetih godina ništa nije nadmašilo. U avgustu bi u Rovinju vrvilo od Staropazovčana. Ko tih poznih letnjih dana „ferragosta“ (u italijanskom žargonu - avgustovski odmor)nije bio tu, kao da nije ni živeo. O tome će se pričati narednih meseci, pogotovo tokom zime, sve do novog „ferragosta“ do kad će pustolovine iz prošlog leta vać poprimiti obrise naučne fantastike, na kojima bi nam pozavideo i jedan, tada izuzetno popularni, Alen Delon. Imena, ulica i trgova, nekad tako dobro znana, još uvek žive u meni, nevezano za stvarnost i današnji izglede grada, kog nisam video punih 25 godina (poslednji put 1981). Plaže „Delfin“, „Mond“, „Beogradska“, „Punta - korente“ i one na Crvenom otoku (ostrvo svetog Andrije) i ostrvu svete Katarine, gde smo se prvi put u čudu susreli sa trendom znanim kao nudizam, koji naši, na socijalizmu izgrađivani, mentalni sklopovi nisu mogli da apsolviraju, ali neki drugi, biološki, lišeni predrasuda, itekako jesu. Carrera (beogradska) ulica, žila kucavica Rovinja, u kojoj jedino nijednog meštanina niste mogli sresti, ali zato prvog (i poslednjeg) komšiju iz Stare Pazove svakako jeste. „Ice-coffie“ (hit tih godina) na trgu, u bašti restorana „Putnik“, uz pogled na čuveni brod restoran „Barba -Toma“ i umilni šum ljeskajućeg tirkiza. Krigla „ožujskog“ piva u „Rio baru“ ili velikom kamenom popločanom podrumu na rivi, sa bačvama od 2000 litara, gde smo se jedne godine družili sa Fabjanom Šovagovićem. Sve je bilo moguće tih dana. „Sokol ga (nije) je voleo“, pa je čak i na predstavu zakasnio, ne znajući (možda?) jedino da će kroz koju godinu „bratstvo i jedinstvo» izumreti. Da je to znao, pitanje je da li bi se družio s nama ispijajući bevandu na rivi zapostavljajući nestrpljivu publiku? Ja opet, slutim da je jako dobro znao

mudri Fabjan važnost i redosled stvari razbacanih na životnom meniju. Mogla je publika malo da pričeka! Druge stvari nisu. Magiju igre, ostatke hipi pokreta i psihodelije koji su protutnjali Evropom, energiju nadolazećeg disko zvuka, osetili smo prvi put u Rovinju. Diskoteke „GoGo“ na rivi, preko puta plaže „Delfin“, u kojoj je tvrdokorni rok najduže odolevao, adolescentima bliži “Ćirkolo“ i pravim sladokuscima namenjena „Lanterna“, sa čuvenim, do tad neviđenim „plazma projektorom“ i „oscilografom“, neizostavnim novotarijama koje je morao imati najmoderniji lajt šou. Kasnije, otvaranjem MOC (međunarodni omladinski centar) “Škarabe“ sva zbivanja su se preselila u taj udaljeni deo Rovinja. Čuvena diskoteka „Inter“ do današnjeg dana je ostala nostalgična arhetipska formula čitave jedne generacije. Na samu pomen te reči, pisca ovih redova prođe slatka jeza celim telom i milioni slatkih trnaca se razmile pri pomisli šta je sve na svojim krilima odnela slatka ptica mladosti. Hotel „Eden“ (sa pet zvezdica) i svim blagodetima koje visoki turizam podrazumeva. Gladno smo očima gutali zapadnjački

džet-set, livrejisanu poslugu, skupe specijalitete i otmena pića, odlazeći pod okriljem noći da se okupamo u prelepom bazenu, na koji nam preko dana pristup nikako nije bio dozvoljen. Prva „kugla“ u životu, bačena u kuglani na putu od „Edena“ prema “Škarabi“. Prva „Pizza“ pojedena u „Snack baru“, prvo jutro dočekano na obali, nakon prve neprospavane noći. Prvi „crnjak“ i „prošek“ ispijeni u senovitoj konobi sa ogromnim buradima i ledeno hladnim kamenim podom, iznad koje su bile razapete „mriže“. Prvo putovanje brodom po „debelom“ moru do ostrva svetog Andrije. Prvi susret sa umetničkim svetom, slikarima, glumcima i piscima, koji su zaposeli uske uličice starog jezgra grada. Prvi put udahnut “život“ u pravom smislu te reči, a ne surogati na koje smo do tad bili navikli. Ništa posle toga nije moglo biti isto. Dušama zatrovanih magijom belog sveta, glamurom i sjajem, vraćali smo se našim provincijskim čamotinjama, učmalim baruštinama, u kojima nam ništa drugo nije preostajalo, osim da sanjamo, otvorenih očiju, hodajući kao somnabuli i zombiji. Nomadi 60–70-ih go-

dina, preteča „paradajz-turista“ od kojih turizam nikad nije inkasirao ništa, vraćali smo se sa svojih osvajačkih pohoda, bisaga i tovara punih uspomena i snova, od kojih ćemo filigranskom nostalgijom, u godinama koje dolaze i za godine koje dolaze, izatkati predivnu srmu sećanja, za sebe ili... možda da ih podelimo sa nekim?

DEJAN PAVKOV

Nacrt za tri mozga

Danas je veštačka inteligencija dobila od svojih stvoritelja završne preliminarne, naravno još uvek, nacrte. Svest veštačke inteligencije ima sve sem svest o sebi.

Stvoritelji veštačke inteligencije zaključiše da veštačka inteligencija treba da dobije i dobila je dijalektičku moć da sama sebe unapređuje. Dijalektika je ono – nema mirovanja, sve se kreće, (Heraklit: Panta rei). I u toj sferi sebe najviše smetnje veštačkoj inteligenciji bi nanela svest o sebi. I ne dadoše joj svest o sebi. Zašto joj uskratiše svest o sebi?

Poučeni iskustvom živog čoveka i saznanjem: - da je svest o sebi, ego, ja, avetinjska sebična svest, neshvaćena (ima šta da se shvati), koja bi da večno da traje uz tri molitve ujutro i jednu predspavanje; - da je svest o sebi najniža pohlepa za sobom žive materije; - da je svest o sebi deo tragične svesti – bez svesti o sebi nemamo tragediju – da je svest o sebi biti prisan sa sobom a bolje je da sebe nikada nismo sreli. Putovati u večni život je podsvesna volja da se više ne bude sa sobom. Da se dosegne sloboda – sloboda od sebe.

- Putovati u nešto što po prirodi svojoj mora da bude bezvremensko, bezprostorno; - putovati u nešto što je do mračnosti nepoznato; - putovati svim tim putevima i sačuvati svoj ego je cilj ’ovozemaljskog’ života? Nije, ne – cilj je osloboditi ga se.

E tu, kod tog momenta stva-

ranja karaktera veštačke inteligencije, trenutka problematizovanja života veštačke inteligencije tvorci su joj ukinuli sujetu, taštinu. Ukinuli su joj, tako što joj nisu ni dali, svest o sebi. Treba li svest o sebi čoveku?

Možemo li da to pitanje pitamo a da se niži bogovi ne poremete umom i smisle nova bombardovanja, rušenja, ubijanja? Kada se okreneš u istoriju sve je rušenje i ruševine a rušitelji, i danas, stvaraju istoriju, stvaraju ruševine u ljudima i od ljudi. Hajde da sve istorije zaboravimo! Onako, narodski, za inat. Uveren sam da je odgovor na pitanje, da li je čoveku neophodna svest o sebi, negativan. Ako je to tačno kako se osloboditi svesti o sebi?

Postoje dva odgovora. Jedan je kada je već kasno – to je kada se odraslo. Odgovor je u činu meditacije, kontemplacije, usamljivanja pa dokle se stigne u tom uranjanju u podsvesno, sublimirano, id-ono, super ego- pretpostavljena autocenzura...

A drugi odgovor je kada je dete dete –više beba nego dete. Oslobodite to dete, vaše dete, da bude vi, da bude vaš plan. Dete nije vaše – nije ničije vlasništvo – samo mu treba da stasa.

Tada će se svakako dići na vas – ako se digne na majku – tada je u patologiji. Kretanje dečaka na muškog roditelja nije čak ni neuroza. Žensko dete je nešto drugo. Ono mora da bude prioritetno majka. To joj je materica odredila. Najviši stadijum materinstva nije da bude majka svome detetu već svome ocu.

Kako je sve to tako? Jednostavno, žena nije čovek. Ona se ne takmiči. Njen sin se sa ocem i svima drugima takmiči za nju. Ona se igra, blesavi i priča do onesvešćivanja onog drugog. U stanju je satima da lakira nokte i da se tim satima smiruje od neposlušnih muškaraca. A nije joj ni stalo da je slušaju. I od sina. Pritajena je Medeja. Opasna kada ućuti. Ona je čovek jedne trećine. Dve trećine je Boginja. Pripremiti muškarca za život Bogova a ne ljudi je cilj predškolskih institucija. Devojčice i dečaci se ne pripremaju jednako. Niste primetili drastičnu razliku? Bogovi se ne takmiče. To svojstvo im je čovek izmislio i pridodao.

I kada se sve to uredi tada ima i ona poslednja muka. Da bi se večno živelo mora se umreti. To su sada pojmovi prepotopnog vremena. Reči su jednostavne, jasne i nerazumljive.

Nerazmljive jer treba razumeti da takmičenje nije stvar duha već stvar organizma. Organizmom ne gospodari um već tečnosti organizma koje raznose sve što im se nalepi do centralne ploče, hard diska, mozga. Fluid je jedna od energija, verovatno već odgonetnuta brzinama i moći nacrtanog samorazvijajućeg mozga, kojoj je zaista nepotrebno obziranje na umišljenosti ljudi ljudskim sobom. Sada su nam legende plavog cveta i besmrtnosti Gilgameša bliže nego ikada. Gilgameš, čovek u dve trećine sebe i u jednoj trećini Bog, pita: „Kuda da krenem, oče? Gde ću plavi cvet besmrtnosti naći?“

ALEKSANDAR PAVKOV DŽABA NAM ZAKONI

Dobar dan gospodine, da li ste svesni da niste vezali pojas? Da, sad ću se vezati, hvala na upozorenju. Nema na čemu, ali sad mi dugujete pare, kazna je tolika i tolika... Uloga policije je da služi i štiti građane ove zemlje, zar ne? To bi naravno trebalo objasniti pojedincima u policiji, da kad vidi da nemam vezan pojas a po zakonu moram da budem vezan kad upravljam motoronim vozilom, može slobodno da me opomene, čoveče nisi vezao pojas, ako sletiš sa puta ili ti istrči neki pas možeš poginuti ili ostati invalid, bolje se veži! Hvala vam puno i doviđenja.... To je dijalog koji će retko ko u Srbiji imati jer mnogi nisu svesni uloge zakona u našim životima kao i uloge onih koji ih sprovode. U uređenim zemljama dobi-

O plavom cvetu slobode Gilgameš pita oca koji mu nije otac. A je li uopšte bitno ko mu je otac? Je li nama bitno ko je nama otac? Opet stari problem – sve je jasno, jednostavno i nerazumljivo. „Kuda da kreneš ti sam moraš da znaš. A gde ćeš ga naći? Blizu, daleko, ovde i svuda. Možda nigde ... a možda ćeš ga naći posle jedne večnosti ... mada si ga stiskao u ruci, ispustio si ga, nagazio si na njega i nisi o njemu ni znao.“

Priča o Gilgamešu je priča o muškarcu. Svi smo jednom trećinom Bog. Ali taština, sujeta pojede tu našu božansku trećinu.

I još dečake, pred polazak u školu, naučismo da nisu jednom trećinom Bog. Devojčice ostavimo na miru – mame će im već znati razjasniti, dok im ne dođe samostalno vreme, koja boja laka noktiju ide sa crvenom kosom i plavom haljinom, kako su muškarci samoljubivi, slavoljubivi, kako ih upotrebljavati i posle upotrebe vidi kao ćeš ga u neko takmičenje gurnuti.

jate najave preko radio predajnika da će se danas sprovoditi nasumične kontrole na tim i tim mestima, dok bi se kod nas neko zapitao, pa šta će im kontrole kad svi znaju gde se nalaze i usporiće na tim mestima gde su

najavljene kontrole? ZAKONI SLUŽE ZA PODIZANJE SVESTI GRAĐANA O POSLEDICAMA NE POŠTOVANJA ISTIH! Kod nas patrole istrčavaju iz žbunja, pojavljuje se niotkuda sa svetlećom lampom i kao da vas dočekuju sa rečenicom: Ahaaaaaaaaa!! Praviš prekršaje, sad ćemo ih naplatiti... ne shvataju ljudi da su oni tu da bi vi bili sigurniji i sačuvali vaše živote i zdravlje ili mi ne shvatamo da su oni tu da nas pljačkaju? U svakom slučaju, očajno stanje na putevima, rupe, udarne rupe, krateri i ostali pojmovi vezani za naše puteve primoravaju nadležne saobraćajne inžinjere da stave ograničenja koja bi se u uređenijim zemljama odnosila na bicikliste a ne na motorna vozila , tipa: 30km/h ili 40km/h . Ta ograničenja su posledica nemara i neorganizovanosti, a naravno idu u prilog nadležnima da im je većina građana u saobraćaju gotovo redovno u prekršaju, a njima se otvara mogućnost zarade na tim stalnim prekršajima! Da ne pominjemo da sirotinja koja je primorana da vozi prastare automobile je uvek u prekršaju, jer ko sedne za volan Yuga starog 20 godina je potencijalni hazard na putu, a ukloniti ih iz saobraćaja znači da ih uklanjate iz društva jer nemaju para za neki noviji ili bolji model automobila...Sa druge strane nastala bi anarhija kad bi birali koje zakone ćemo da poštujemo a koje nećemo. Zakone nam pišu partijski puleni, retki su slučajevi da vrhunski stručnjaci rade za državu, jer država ne može da ih plati koliko zaslužuju, pa je rešenje u zapošljavanju desetine ignoranata za neke manje plate, umesto jednog pravog stručnjaka... na zapadu se rešava KPI metodom. KPI je skraćenica za Key Performance Indicator ili po srpski, ključno merilo odrađenog posla, odnosno, po čemu se meri nečiji učinak. KPI se određuje pre nastanka radnog mesta i naravno potrebno ga je menjati u skladu sa potreba posla, a kad se dobro postavi posao od početka, može čak i imbecil (partijski) da prati napredak i učinak

saobraćajnih propisa, dok trenutno se kroje radna mesta po (nezavidnom) standardu postojećih partijskih koji bi svašta dali za to malo mrvica koje dobijaju od partijskih šefova koji se mere u milionima i nije im dosta. Ali ima rešenja, ajde da se svi učlanimo u neke partije i osnujemo nove, ama baš svi preko 18 godina da budu članovi partija i kad je partijski sastanak u Staro Pazovi se pojavi 30.000 ljudi, tada bismo imali šanse da napredujemo kao društvo, zar ne?

Zamislite kad bih mogao da odem kod predsednika opštine da izda nalog Staropazovačkim ekolozima da ispitaju uticaj ChemTrails-a na našu okolinu, da provere da li je istina da nas posipaju aluminijumom, pesticidima i bakterijama, pa ako se ispostavi da toga ima na teritoriji opštine da

uputi opština zvanično pismo Ministarstvu Odbrane republike Srbije i da ih zamoli da nalože kontroli leta da NATO avione preusmeri van zone opštine Stara Pazova, ako treba ispitaće ekolozi kolika mora biti razdaljina da bi avioni koji eventualno ispuštaju beli prah na velikim visinama zaobišli našu opštinu! Nadrealno zvuči! Na kom stepeniku bi zamrla ta ideja da se ispita zemljište i uticaj Chemtrails-a na Staropazovčane? Možda treba samo posvetiti malo vremena i truda i da se to stvarno uradi, ako uradim tako nešto, mogu li raču-

nati na podršku svih ljudi bez obzira koje stavove imaju o problemu organizovanog trovanja naše plodne zemlje.

Nisam upoznat kako funkcioniše ekološka inspekcija opštine i kome odgovaraju i koga zovu upomoć kad je goruće... ali znam jednu vrstu inspekcije kako radi i za koga radi a plaćamo je mi, to je softverska inspekcija! Posebna priča... stvarno nema korumpiranih, susretao sam se sa poreskom softverskom inspekcijom više puta u više različitih firmi, nikad nisam čuo da je neko od njih tražio nešto zauzvrat, iako je poznato da velika većina firmi koristi bar neki ilegalni softver, makar slučajno, neznanjem.... Ovde se stvara novi problem, za koga radi softverska inspekcija!? Zvanično država gubi novac jer je ilegalni softver uvezen bez carine i ne plaća se porez, dok kad uplatite Microsoft-u 180 evra za orginalni Windows državi plaćate 20% te cifre, nebitno što 150 evra šaljete Microsoft-u ili drugim kompanijama čije su sedišta van Srbije dok oni zapošljavaju tek 50tak naših ljudi koji ginu na poslu!? Inspekcija se pojavi u nekoj firmi, traži licence, račune i ugovore i počinje pretragu računara. Kad pronađu ilegalni ili nekomercijalni softver oni naprave zapisnik i primoravaju vlasnike firme da kupe softver koji su koristili ilegalno da im ne bi napisali kaznu...po načinu rada, inspekcija očigledno radi za velike softverske kompanije, jer se kazne ne naplaćuju, ogromne su, zavile bi u crno naše firme da im naplate milionske iznose i onda se dogovore sa vlasnicima da se kupi licenciran softver i o tome obavesti inspekcija! Da je naplaćena kazna, te pare bi išle direktno u budžet Srbije, a kupovinom korišćenog softvera se 80% daje strancima a samo 20% država uzima na ime poreza na dodatnu vrednost! Ko je ovde lud!? Mi plaćamo, to je sigurno, doduše nemamo mi para, ali ima vazda neostvarenih političara koji će da se zadužuju u naše i ime naše dece da bi se pokrpile rupe u budžetu dok je organizacija poreske uprave kao i većine državnih ustanova anti narodna. Da su kazne prihvatljivije za preživljavanje firme koje obično ide po leđima radnika, recimo 100.000din a ne milionske i da poreski inspektori svaki dan šetaju od firme do firme i naplaćuju kazne, popunili bi budžet bez problema i naterali

bi bahate privrednike da razmisle šta je intelektualna svojina i da shvate da moraju platiti domaće stručnjake da im montiraju besplatan softver i to održavaju i da će biti jeftinije od izvoza naših para nizašta... Šta je besplatan softver a šta besplatni komercijalni softver?

Ovo je važno napomenuti svima koji imaju firme, ono što je besplatno za kućne korisnike nije nužno besplatno za poslovne, tako imate npr. Microsoft Anti Virus koji je besplatan samo ako firma ima manje od 10 računara. Na svakom softveru imate neku vrstu deklaracije, pa dobro pročitajte da li piše Free for commercial use... odnosno da može pravno lice da ga koristi legalno. Za softver kod kuće ne brinite, tu vam ne može niko upasti u kontrolu, bar ne onu koja se tiče legalnosti softvera... Samo, računaju velike kompanije na vašu kućnu pirateriju, tako navlače ljude da se naviknu na njihove proizvode, a naplatiće to oni nekako, „One way or another“.

DEJAN PAVKOV

51. Susret amaterskih pozorišnih društava Vojvodine I bi dan i bi noć. Dan drugi

Počelo je lepo. Dve predstave, Babylon i Soba za uspavanku

imaju jadnu identičnost i jednu apsolutnu suprotnost. Isto je da su autori scenarija i režiseri predstava. Nema od koga da kupiš autorska prava i da ti zanoveta ako ih ne kupiš.

Prve predstave režiser je profesionalni amater koji je prošao put od bavljenja igrom folklora do asistiranja u režijama najboljeg našeg pozorišnog režisera prof. Benka. To je put koji je inspirativniji za budućeg stvaraoca od diplomiranja na pozorišnim akademijama provincijskih država.

ulazi, nov je u tom poslu, u rad Centra. Toga dana je planirao obilazak ’Lica koja imaju potrebu za kućnom negom’. Predstavio me je visokoobrazovanim radnicima Centra i ostavio. Jedan psiholog i jedan socijalni radnik (obe su žene) su pristale na saradnju i dale mi svoje tekstove na temu Bračno stanje razvedena i reperkusije za one koji su u sporu prvi od važnosti – decu.

Druge predstave režiser je profesionalni pozorišni i filmski radnik koji je diplomirao na Nacionalnoj akademiji u Sofiji. Nemam saznanja koji je smer u pitanju. Ako je verovati Bugarima, a verujemo im evo već stota godina, to je smer za sve što se smisli u pozorištu. Različitost u ove dve predstave je ’umetnički utisak’. Nakon gledanja prve predstave umetnički dojam je potpun a nakon slušanja druge predstave ... ga nema. Razgovor o drugoj predstavi ’Soba za uspavanku’ protekao je, sasvim za očekivati, dominantno u laičkim (kakva drugo mogu biti) zapažanjima pozorišnih profesionalaca (dramaturg, režiser, glumica, producent) o zlostavljanju dece. Gde ćeš pred decom ogovarati roditelja – i to po scenariju i po režiji.

Zaljučak je da posle ovakve predstave o nasilništvu nad decom u mestu gde se predstava napravila nasilja neće biti. Lepo je što umetnici od pozorišta tako misle o snazi svoje institucije.

Ali nije to tako jednostavno sa čovekom, čovečicom i decom.

Pre par meseci sam postavio u svome časopisu temu ’Bračno stanje razvedena’ i otišao u Centar za socijalni rad da privolim socijalne radnike, defektologe, psihologe, pedagoge da sarađuju u časopisu po toj temi. Direktor Centra, diplomirani novinar, jedan od retkih diplomiranih koji ne radi svoj posao, kaže da nema vremena da piše jer

Izgleda da je bolji dobar razvod od lošeg braka. Najbolje je, ispada, biti udovica. Temu bi režiser iz Šida, očigledno, mogao da razradi daleko obiimnije od trilogije koju je uradio. Na moj zahtev da pišu o konkretnim slučajevima rekoše da Centar u toj oblasti ima mnogo ograničenja na nivou najviše službene tajne.

Obratio sam se sa istim zahtevom psiholozima i pedagozima škola i predškolskih institucija. Niko nije hteo da napiše niti jedan tekst – nemaju vremena da prezentiraju šta rade. Psiholog gimnazije, dama sa iskustvom, kaže da njoj lično treba psihijatar. Misšljenja sam da svim ostalima, sem njoj, u njenoj branši, zaposlenima po školama treba psihoterapeut, Njoj bi za druženje trebao Jung ili Frojd. Snašla bi se ona sa tim neurotičarima koji su međusobno bili toliko posvađani da nisu jedan drugog ni čitali.. Toliko o pisanju o temi po kojoj je zaplivao pisac iz Šida.

Sada par reči o umetničkom u pozorišnoj predstavi. Zanatski deo je zanatski deo i u slikarstvu i u muzici i u pozorištu. Umetničko, u svakom od nabrojanog, je onaj stres koji gledaoca prodrma. Ovde, u sobi za uspavanku, suze je izazivalo samo saznanje da smo nasilni. Nasilni smo jer smo telo, jer smo organizam koji se bori da opstane i u toj borbi deformiše sistem vrednosti i silu usmerava prema tamo gde može da se ispolji dominacija. Ako nema gde onda prema slabašnom životnom patrtneru (žene nisu naivne u tim pravcima prema zabeleškama Centara ua socijalni rad) ili zasigurno slabijem – detetu. Mnogo je uličnih silnika koji se nikada nisu tukli jer su za protivnike birali slabije a kada u alkoholisanom stanju naprave grešku tada se ponašaju kao gliste, bube etc. Umetničkog dojma u ovoj predstavi nema kao i u svetski poznatoj predstavi, iz te oblasti, ’Vaginini monolozi’ što je nema. ’Vaginine monologe’ igrale su, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, eminentne glumice iz svih naših republika (iz Beograda je bila Mirjana Karanović). Umetničko teksta, vrhunski profesionalne glumice, nisu ni pokušale da pokažu. To je bila savršena čitalaka predstava, sa bezgrešnom dikcijom i izgovaranjem ključne reči, vagina.

Ovo ne bi trebalo da bude dečija predstava, jer oni su nasilni po samoj sili vlasti-

tog odrastanja. A praviti poređenja, ’sa stanovišta razumevanja trilera’,sa Crvenkapom, bajkom braće Grim, bajkom sa devojčicom, vukom, bakom i snažnim muškarcem lovcem je apsurdno. Nerazumevanje onog koji se bavi i lutkarskim pozorištem je edvidentno. Susret devojčice sa crvenom kapom je ne sa vukom, strahom od vuka, već sa strahom od vlastite prve

menstrualne krvi. Sečenjem stomaka da se vadi baka je slika predstave u svesti devojčice da se baka vadi kao dete iz maminog stomaka, Mogućnost čina rađanja deteta je kap prve menstrualne krvi. Ta kap, svakodnevno u svetu, prestrašuje devojčice.

To je umetničko u bajci. Bajke pomažu a mi smo iz škola izbacili bajke.

Umetničko delo je otvoreno delo, tako otvoreno da sve ostatke upijajućeg uma potrese u tebi. Ako je delo zatvoreno ono je informacija. Novinarska informacija je zatvorena informacija. Ona je tako kako je napisana i nema u njoj tako daleke, ma nikakve, metafore. Metafora u novinarskom tekstu smeta, kompromituje informaciju. Kakav se to triler vidi u Crvenkapi – sem ako je menstrualna krv još uvek triler – kakav je bila, a i danas je, po divljim plemenima Afrike i Južne

Amerike, Australije.

Odkada je pismenost smišljena ne vredi, baš uvek, pravilo - ’Govori, da te vidim’. Penekad to pravilo glasi: Piši da te vidim.

I postavljam pitanje: Zašto od ove dve predstave nemamo na uvid u scenarija?

DEJAN PAVKOV

Erotika u predstavi po drami Gogolja Ženidba.

I bi veče i bi jutro - dan treći. Na rumunskom jeziku predstavu pripremila amaterska grupa iz Uzdina. Prevođenje je organizovano, kako je to inače običaj u Pazovačkom pozorištu u prva četiri reda – sem prvog.

Ugodan osećaj. Oni na sceni debeli, nikakvi, u bradama, duvaju, galame, a u uvo mi šapuće rečenice, kao da ih čita iz knjige Ženidba, nežan erotičan glas. Ženski glas – koji još drugi može biti erotičan. Pa kakva je da je vlasnica glasa glas je za čaj u dvoje.

Saradnik Brifinga, Zlatko Paško, kaže da u Ženidbi nema erotike. Kakva bi to bila ženidba, pa makar i posle ljubavi na treći pogled, bez erotike, pitam ga. Jedina erotika u komediji je, tvrdi Paško, viši bibliotekar a inače profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, kada se ’švejkovi’guraju oko ključaonice da vide kako mlada izgleda.

Eto nije bio u pravu.

Komedija Gogolja, u kojoj nema humora, je prošla kao i pre skoro dvesta godina na premijernom izvođenju. Kako? Nikako. Na publici ni osmeha od smeha koji obično ide uz komedije. Kako nama tako i Rusima nekada bilo.

Sve u Ženidbi je performans ironije, podsmevanje skorojevićkom životu ruskih ple-

mića. Pozorište puno, nekada, plemića. Niko se ne smeje. O njima je reč. A zašto se mi ne smejemo. Barem ni nismo ni p od plemića. Jesmo p od druge reči ali ne od plemića. Gogolj, ukrajinac, erotiku zapostavlja načisto. Šta će to rusima uz svo jelo i votku? Ali režiseri iz Uzdina, jedan je iskusni glumac sa podosta

staža u penziji sa šanka Atelje-a 212, smišlja, mimo Gogoljove saglasnosti, merdevine i molera, sa kojima počinje predstavu. Uvek se ima šta krečiti.

Moler, sa svojim merdevinama, ulazi i u završnu scenu – sam je - penje se na merdevine – on bi da kreči – služavka, žensko, šta će, i ona se penje na merdevine, sa druge strane, ljubi ga. Eto erotike, moj Paško. Ti i tvoja ključaonica. Moler nije pao sa merdevina. On prihvata ljubljenje. Ne da prihvata već uzvraća. E sada su mogli pasti. Ali nisu. Komedija je to pa su baš i mogli pasti. Da se uz sva svoja padanja nasmejemo padanju. Režiseri su smilili još jedni smišljotinu koja bi da znači. Pokriveno ogledalo u kome se ogleda Kajgana. Nema ni on na sebi šta da vidi kao ni gledalac u svom ogledalu kada kući dođe.

Dobro je režiser ispekao zanat za šankom Atelje-a Mire Trailović. Kostimi i scenografija je potpuno u skladu sa parama koje su imali. A para nije bilo ni za lek.

ČUDO U ŠARGANU

Režiser je razvukao predstavu na 2,5 sata trajanja.

To je ispravno jedino ako bi da preselimo život u pozorišnu salu.

Komisija je ocenila predstavu, uglavnom po režiseru, najvišim superlativima, superlativ superlativa skoro da je deminutiv deminutiva. Komisija u ovo četiri večeri me je potpuno uverila u svoja široka teorijska znanja, znanja kojih ne mogu da se sete u pravom trenutku.

Glumica, koja je ugradila vrlo lepe silikone u svoje usne, i kojih se sećamo, kako pročita glumac iz svoje Knjige uspomenara sa šanka ateljea 212, kada su bila starija.

Glumica savetuje glavnu prostituku Čuda u šarganu, jedinu ako izuzmemo onu kojoj je najnoviji dečko u njenom životu drugi, na sledeći način: “Odlično izgledate, suviše odlično za prostitutku, samo bi trebalo malo manje da mašete rukama i nogama”. Režiser je naš’o amaterku, mislim glumicu koja ne zna se šta ima duže - ruke ili noge. Seksualni akt žene ne uče. To im je prirodni dar. Kada glume taj dar samo mogu da ga unakaze. Devojka ne glumi taj dar - igra ga prirodno u skladu sa veličanstvenim svojim telom. U dva navrata pokazuje svoje polne organe onako kako to rade i muškarci kada ih bes oskrnavi.

Glumica savetuje kako se to radi a ja bih mladu amaterku savetovao da pročita kako je Emil Zola pisao Nanu. Ušao je Zola u Nanin budoar i sve beležio. Trudio se da shvati funkciju njene garderobe, njenog oblačenja. Garderoba je duša žene. Promiskuitetno i prostituisanje je prirodno stanje svesti žene. Druga je stvar kako će izbeći, prikrivajući se, ograničenja morala. Ili će se uhvatiti za svoj polni organ i derati se svetu u lica smrdljiva od alkohola i masna od kulena i prasetine.

Prostitutka se lako zaljubi. Želi da voli kad već ne može da bude voljena. Tada je naivna, kao tetreb kada se sprema da ide u parenje. Slep je. I ona je slepa. Njen muškarac joj uzima novac. Jedino ona zna koliko je njen novac skup... i ... kada shvati da ljubavi njegove nema ... dođe još izruguvinje sa napomenom kakva je ona žena ... i šta da radi? Mora da ga ubije - ako još malo časti ima.

Da sam ja sudija njen dobila bi uslovnu kaznu - ako još jednom ubije ide u zatvor i za prvo. Da sam član žirija glumica koja je igrala prostitutku dobila bi ‘gran pri’ večeri. Ali eto nisam ni jedno ni drugo... Tek esejista koga ponovo cenzurišu. PARADOKS

I bi veče i bi jutro. Eto, dan peti. Vide Boga da nije dobro i bi zadovoljan. Amateri iz Crvenke, Nebojša Romčević, Paradoks.

Erotika na sve strane. Preliva po pozorištu. Tri glumice 260 kg. U proseku. Intelektualka je ipak intelektualka pa ne preliva po pozorišnoj sali, baš. Sve vreme je u pidžami i penjoaru. Ali kada stavi periku zna i da zaigra striptiz – ali, na žalost zainteresovane publike, bez striptiza. A bila je prilika – režiser neki namćor. Ne da ženi da se razmaše. Paradoks

1. Intelektualci – dr i mr, bračni par, uhvatili se televizora i ne pušta ih televizor. Intelektualci su društveno, po mišljenju društva, neupotrebljivi.

Erotike ni za seks. Pevačica se dernja od prevelike muškosti ministra . To jeste. Ali kada padne vlada i ministar sa njima, ispostavi se da bi se pevačica derala i ovako i onako. Ne vezano za seks.

S obzirom da glumice nisu baš najbolje kostimirane za erotska uzbunjivanja muškaraca režiser se setio da skine u gaćice ministra. Ministar hoda po pisti pozorišta a

mobilni, normalno, drži baš tu gde bi trebao da mu je alat za pevačicu a na koji se opna žali.

Seks se glumi, intelektualci sa seksom nemaju problema. On, dr istorije, ne može da se seti baš najbolje šta je to – i da li se uživa u postojanju vlastitog tela sa vlastitom ženom ili je ona za druženja. Ona, mr biologije, vidi da od parenja nema dece pa joj i nije do parenja. Seksa ima kod agresivnih komšija, ali to je nepoznanica koliko i kada. Nekakav redosled postoji – sve zavisi od izbora. Erotika je ljubav, ljubav je estetska kategorija koja je izbaćena iz koncepcije pisca Paradoksa i režisera. Biće bolje u životu kada u pozorištu ne valja. JAŠA TOMIĆ DECA U FORMALINU

I bi veče i bi jutro. Eto, dan šesti. Vide Bog da nije dobro i ne bi zadovoljan. Mora nešto iz početka. Amateri iz Jaše Tomića Maja Pelević, , Deca u formalinu.

Performans onog što se ne sme. Stdenti ne smeju svako sa svakim a posebno da imaju decu.

Ovi mladi zovu ‘grupnjakom’ kada se mlada devojka uzbudi toliko da pusti i prijatelja prijatelja u sebe. Ali bez nekog pristojnog razmaka od par dana ili nedelja. Već odmah. E to ne ide, danas. Nije pristojno pa se svesti ušniravaju džointom – i sokratobvskom odbranom pred sobom I optužbom koja je manje opravdana od one koju su uručili Sokratu. Bila me droga uhvatila, priča sećanja devojka svojoj prijateljici, a i oni nisu znali šta rade samo su hteli da uživaju u sebi i meni.

Njihove mame su poštene žene od rođenja. Po celom telu su takve – naročito po onim delovima kojim sui h rodile. E, bake sui m bile mangupi. Bake su generacija koja je 1963 godine imala 21 godinu. Seksualna revolucija ih je zahvatila – ne možeš da

učiš. Srećom, za završiti fakultet treba ti samo d ate neko voli I kada prestane d ate voli d ate odmah voli neko drugi. Sam ćeš se zaljubljavati kako smena dođe. Misliš na seks svake dve sekunde – bake svake tri – naravno onda ne sada. I sada bi one, d im je muž onaj drugi, ali uz ovog nekako ih boli glava čim legnu na leđa. Odličan performans. Ili je to bila osrednja pozorišna predstava otkrivanja Amerike. Otkrivanje Amerike je zanimljiva razonoda svake generacije. Mora da otkrije Ameriku – onako – svako za sebe sa po nekim. iz protivničkog pola, To vam je kao kada se pokrijete jorganom pa otkrijete da ste pod njim kada ga otkrijete. Svaka generacija mora zatim, posle tog otkri- pokri jorganom da se kaje što još kontinenata nije otkrivala. I tek onda sledi pravo zatim: da pričaju deci kako ne valja biti mnogo bezobrazan ako si žensko a ako si muško onda može malo. Rečnik, male grupe predstave ,uz vlastite svirke, je onaj koji se koristi isključivo u krevetu, kada ostaneš nasamo u dvoje.

Ne, definitivno to nije bila pozorišna predstava mada je priču dramatizovala dipl. dramaturg. Zna lepa Maja I performas da načini. Da li je režiser mogao performans da spusti u publiku uopšte nije drugo pitranje. Nije hteo da kopira zastarelu predstavu mojih ushićenja Kosu. Život je lep naročito kada praviš performanse. I nije jasno iz kakvog iskustva (ili teorije) glumici, članu žirija, misao da ljubav sa scene naziva ‘mladalačkom’ ljubavlju.Ljubav ima samo jedno ime – ljubav. Udata ljubav jeste posesivna ali uvek se nekako oslobodi. Kada devojci neko probudi ljubavi njene ljubav joj se više ne može uspavati.

Kruščić Događaji u magarčevoj senci.

Kako se prema tekstu koji je pamflet može napraviti umetnost sem umetnost koja je isto to – pamflet. Pamflet je za masovnu upotrebu i obmanu masa

Režiseri tezgare a i glumci.

Limari, trgovci , i ostali iz sfere škole učenika u privredi koji su mladalački prošli amaterska folklorna igranja i glumačka ostvarenja u amaterskim predstava zapošljavaju u Centrima za kulturu je uobičajena pojava.

Centri postaju sve transmisioneri kulture a samo su izvan kulture. Na granici sa šundom i malo preko šunda. U prvom redu postaju mediji za transponovanje novca raznim menadžerima koji se profesionalno bave korišćenjem pevačkih grupa po trgovima varošica širom Srbije u letnjim vremenima, MIROSLAV KOŽIK - PISMO KAKO NASTAJE UMETNOST Poštovanje Dejane,

šaljem vam prvu ideju o predstavi VAVILON,

Ideja je, naravno, promenjena mnogo puta, pre svega zbog nedostatka para i zbog novih saznanja o samom Vavilonu. Može se reći da je to upravo osnova, sada već predstave. Sam scenario, koji je dorađivan nebrojano puta, broji preko 300 strana svakakvih ideja, i o predstavi i o dizajnu svetla, muzici i kakvoj emociji treba da težimo.

No na žalost takav scenario nije u elektronskoj formi, on je na papirima, pisan gde smo stigli, odnosno kad god mi je naletela neka ideja upisao sam je.

Nadam se da će vam i ovo delovati inspirativno, od koliko male osnove može nastati ozbiljan projekat izučavanjem teme.

Srdačan pozdrav, Miroslav Kožik, VHV Stara Pazova VAVILON

Scenario i režija: Miroslav Kožik Kompozicija i produkcija muzike: Miroslav Bako

Ideja predstave „VAVILON“

Vavilon je u ovoj projekciji klasičan primerni simbol ponovnog radjanja civilizacije, društva, socijalnih normativa. Vavilon se proživaljava u modernom vremenu konstantno. Vreme u kome živimo je postalo opšte promenljivo, granice su svuda, među ljudima jače i teže nego ikada. Kula čovečanstva koja je građena poslednjih dve hiljade godina preti da nestane kao i generacijska metafora o gradu koju je postojao cetiri hiljade godina unazad. Vreme je za budjenje novih naraštaja, za svest. Za eliminaciju svega onoga što nas čini različito ružnim pored svih prelepih ljudkih osobina koje imamo. Vreme je za gradjenje nove kule. Težina koju nosi teatar pokreta je zapravo jednostavnost u razumevanju, upravo bez granica i okova nacionalnih, verskih ili rasnih razlika. Projekat koji smo nazvali „Vavilon“ je klasična paralela između univerzalnosti i jednostavnosti u komunikaciji i razumevanju. Može se predstaviti svima i svuda, bez jezičkih i ostalih barijera. Pitkost u priči i ostalim efektima kao i u klasičnoj muzičkoj kompoziciji čini ovaj komad prihvaljtljivim svim uzrastima i auditorijumima pritom ne odlazeći u grubu i nerazumljivu umetnost a svakako ne ni blizu jednostavnim lako shvatljivim delima koji se plasiraju danas.

Vavilon predstavlja simbol poroka, ljudskog zla i nerazumevanja, simbol različitosti. Nekada je predstavljao upravo suprotno od toga, Vavilon je bio takoreći obećana zemlja, zemlja u kojoj su svi govorili istim jezikom, sve je odisalo slogom, tako su gradili čuvenu Vavilonsku kulu, simbol sloge odnosno nesloge, gradili su je u nameri da se popnu do boga iznad neba, u nameri da na vrhu kule postave hram, ali kako bibliski zapisi kažu, bog se uplašio ljudske sloge i podelio im različite jezike, podelio im je to što je stvorilo današnje različitosti, naredio im je da se ne razumeju, kako bi ih oneo u nameri da dopru do njega. Ta njegova namera je u potpunosti uspela, ljudi nisu mogli da se razumeju i tko su se razišli na sve strane sveta i prestali sa gradnjom kule, koja je 1800. Godine p.n.e. srušena.

Rec Vavilon danas se koristi kao opsti simbol za multikulturalnu I multieticku metropolu u kojoj istovremeno zajednicki zivot deli vise naroda,vera I jezika. Ponekad oznacava I veliku gradsku celinu iskvarenu porocima I nemoralom.

Marduk

Marduk - mračnija strana Vavilona, Vrhovni bog Vavilona, Simbol poroka, nerazumevanja ljudskog, simbol mržnje, kroz oluje I prirodne neprilike

Ep navodi dva prvobitna bozanstva:Apsua,slatku vodu i Tiamat, slanu vodu. Stvoreno je jos nekoliko bogova(Ea i njegova braća) koji naseljavaju tiamatino prostranom biću. Oni stvaraju dosta buke što veoma nervira Tiamat i Apsua Apsu zeli da pobije njegove bogove ali se Tiamat tome suprotstavlja. Mumu se slaze sa apsuovim planom da ih unisti. Tiamat da bi ovo sprecila, upozorava Eu(Nudimuda), u to vreme najjaceg medju bogovima, koji,svojom magijom,baca Apsua u komu i ubija ga, i izbacuje Mumua napolje.Ea tada postaje glavni bog i, sa svojom boginjom Dankinom, dobija sina Marduka, koji je jaci i od njega samog. Marduk dobija krilo da bi se njime igrao i on pocinje praviti pescane oluje i tornadoe. Ovo uzburkava Tiamatino bice i spracava bogove koji su u njoj da spavaju.

Vavilon je dobio ime po akadskoj reci VAVIL sto znaci BOZIJA KAPIJA.

Starac - simbol vremena, upornosti ljudske, snage, globalno dobro

Ljudi -mehanizam jednog vremena ali sluge Marduka (zbog staraha) Pecurka mrznje

Scena pecurka mrznje je ustvari simbol do sada najveceg ljudskog zla I nerazumevanja medju ljudima, dakle u pitanju je pecurka koja se javlja posle udara Atomske bombe o tlo. Potrebno je napraviti kostur, oko kojeg bi glumci mogli da se obaviju I svojim telima da naprave oblik pecurke, Iz sredine pecurke kulja dim, I pojavljuje se starac, sa ogromnom kosom, koja simbolizuje vreme koje ce proteci od momenta kada je “vavilon” bio obecana zemlja do vrha nesloge I obrnuto.

Potrebno je zvucno naglasti “simbolicki” prasak, kada glumci pocinju da otpadaju sa pecurke jedan po jedan na razne strane pozornice (sveta) igrajuci sa starcevom kosom (razvlaceci je I pokazujuci duzinu kose, odnosno vremena)

Ujedno pecurka simbolizuje I sam Vavilon koji odleće u vazduh I cepa se na sve strane sveta, gde ljudi vise ne mogu sa se sporazumevaju.

Marduk je sin boga Ea iz vavilonskog panteona. Prvo je bio lokalni bog, no kasnije je postovan kao bozanstvo u celoj Vaviloniji. Prema mitu on je stvorio ceo svemir, a coveka od svoga mesa. Prikazivan je sa sabljom u ruci kako ubija pozanstvo tiamat u liku rogatog zmaja.

Oni ubedjuju Tiamat da se osveti marduku za smrt njegovog muza Apsua. Njena moc raste i neki od bogova joj se pridruzuju. Ona stvara 11 cudovista kako bi joj pomogli u borbi protiv Marduka, i postavlja Kingua, svog novog muza, kao vhovnog vladara.

Marduk biva odabran da se u ime bogova licno sukobi sa Tiamat, i postaje veoma mocan.On pobedjuje Tiamat , i od njenog tela pravi svet.Bogovi koji su se udruzili sa Tiamat bivaju kaznjeni tako sto ce raditi kao sluge drugim bogovima . oni bivaju oslobodjeni svoje sluzbe kada Marduk odluci da ubije Kingua i iz njegove krvi da stvori covecanstvo. Vavilon biva osnovan kao dom glavnih bogova. Najzad , bogovi proglase Marduka za kralja medju bogovima, nazivajuci ga sa 50 imena.

Prvo pojavljivanje Narduka prikazaćemo tako što će se upaliti ventilator, koji će podići plato na patosu ( tako da izgleda kao

talasi), uz šepurenje.

trudne i tako do iznemoglosti....

Rad Mehanizma

Mehazam ponovo proradi ovoga puta brojniji, tako da gradnja kule nastavlja daljim tokom bez problema….

Svi ostali na sceni se povlače u ćošak, pogubljeno i vidno uplašeno, Dule ih pokriva svojim plaštom i kosom , zaštitinički. Sklapanje kule 1

Kao što smo rekli, mehanizam su ljudi, kojima rukovodi Starac, pokušavaju da sklope kulu, poput puzle ponavljajuci iste postupke, ali konstantno boreći se oko materijala sklapanja, pokazujući nerazumevanje i mržnju između ljudi, ali se Starac svo vreme bori da poveže sve to.....vezivanje sa sledećom scenom Sklapanje kule 2

Kada starac uspe sve da poveže, ubedi narode u mehanički rad, kada kula najzad počne da niče, pojavljuje se Marduk ponovo, mahne svojim krilima ( ventilator se pali) počinje velika oluja koja ruši kulu, i ljudsku volju i verovanja u mogućnost. Starac počinje da gradi kulu pozivajući u pomoć ostatak naroda.....vezivanje sa sledećom scenom. Sklapanje kule 3

Mehanizam ponovo proradi, počnu da grade još jače , još više, radeći rednu vezu, ali dolazi do problema (fali im ljudi da bi veza funkcionisala). Svaki put ponavljajući potez, tako što na kraju materijal pada na zemlju i kreću ispočetka..... Povećanje mehanizma

U doba Vavilona, harale su razne bolesti koje su masovno odnosile živote, zato su Vavilonci počeli da primenjuju životinske metode preživlavanja naroda, određivali su žene kojima je bila obaveza da spavaju bukalno sa prvim koji ih dohvati, kako bi ostajale u drugom stanju i povećavale populaciju, odma po porađaju ostajale bi ponovo

Simbolično ćemo to prikazati kao spoj sa predhodnom scenom, tako da će zapaziti ženu, prosto krenuti ka njoj , silovati je, izbaciti sa scene, a ona će izaći na scenu sa novim pripadnikom mehanizma. ( razmotriti da li to ponoviti više puta).

Borba Starca i Marduka

Dok mehanizam užurbano radi ponovo se na sceni pojavljije Marduk, svojom pojavom uspaniči mehanizam, no na naredbe starca mehanizam nastavlja da radi, To ljuti Marduka koji počinje da maše svojim krilima ponovo stvarajući oluju koja sve ruši ( ventilator se pali, stvara se ogromna oluja koja podiže veliku prašinu) no starac staje ispred njega, igra svadju sa njim pokazujući pokrete rukama, gestikulacija svađe. Starčeva kosa leti na sve strane, takođe i kostim , plašt sve leti,mehanizam nastavlja sa još luđim radom, Čitava scenografija se vrti u vrtlogu( Tehničari okreću celu scenu) u jednom momentu Marduk odustaje, sve se naglo zaustavlja, tišina-. Ujedinjenje čovečanstva i postavljanje kule

Pošto je Marduk odustao ( prividno) Mehanizam gradi kulu, kako se približava vrhu ipak nastaje borba između Marduka i Mehanizma, Starac nemo posmatra sve od dole, Mehanizam obara Marduka na zemlju i penju se na vrh kule, uspeli su (Mardukova lutka pada sa nekog od cugova) proslavljaju pobedu, ujedinjenje čovelanstva, našli su univerzalan jezik.... Svetlo se gasi na ostatak pali se samo Marduk, (u mraku promenjena lutka i glumac) koji polako ustaje uz pucketanje kostiju i kičme još uvek sam živ, još ću ja vas deliti Mrak-Video projektor- Vavilon –Babylon

Pale se svetla, glumci silaze sa kule i Marduk pokretima krila daje znak za poklonu... Kraj predstave

KULA ROVITO KUVANE ČIZME

Ovo je predstava gde nas je profesionalni režiser iznenadio. Totalno. Amateri, kada je kompilacija priča Čehova u pitanju ne moraju ni da glume. Oni su se bukvalno igrali onako kako dirigent predstave postavi igračke.

Sročeno od priča Čehova, kao dokumentarna drama, kao realistički tekst priče iz dnevne štampe. Ne baš tako jer je to, uz Babylona verovatno najjača postavka, iz predložene zbirke finalista, za umetnički doživljaj. Ništa nije jasno oko popente jer poente ima a ona je toliko apsurdna da poništava realističnost priča Skupoceni pas, Činovnikova smrt, Konjsko prezime i jedna priča za decu koja je bila satira i koja je morala da prođe cenzure od magistrata do ovoga i onoga. Čehovje počeo tetar apsurda? Jeste. Njegova realnost je bila takva, apsurdna. Dve glumice, sasvim sinhronizovanih pokreta kretanja isključivo bočno i šminke babuške na njima delovale su kao da im je prisustvo bez značenja. Jedna peva nerazumljivo neku staru rusku pesmu, njoj potpuno jasno šta peva, i krik, s vremena na vreme, one druge imaju značenje pojavljivanja u materijalnom obliku beznačenja beznačajnih. Ova je režijski vrlo značajna predstava. Daleko izvan vidokruga amaterizma - a posebno takmičarskog. Mizanscen babuški i kompltno umetničko delovanje moglo je da se ostvari i sa sasvim različitim dramaturšikim vezivanjem priča.

Aksiomi težak je Čehov, proći kroz Čehova je kao proći kroz minsko polje su apsurdni. Minsko polje je polje matematički precizno postavljenih mina kod Čehova ima mina na sve strane ali one ništa od značenja umetničkog ne gube ni kada se nagaze. Veliki dramaturg ne obavezuje na jedno mišljenje - a najmanje na njegovo. Takvo čitanje je moralo da se desi u trenutku kada je on bio u tom vremenu. Da bi se poenta izvukla, pročišćenje dobilo, ne mora se vršiti prethodna rekonstrukcija njegovog vremena. Vreme je to otišlo u lažna pribeležena sećanja i ona nisu nužna da bi se stvarala umetnost pozo-

rišta - koje po svojoj prirodi je lažljivo. DEJAN PAVKOV Raison d’etre

Diogen je nekada palio fenjer, svaki dan u podne, ne bi li našao jednog jedinog čoveka i da se sa njim druži. Uopšte nije bilo reči o tome da nađe ženu da se sa njom prijateljuje. Tu je, naravno, grdno pogrešio. Takav je tada, ustvari, bio običaj. Da žena ne misli na način muškarca to je jasno. Ali iz toga zaključiti da ne misli je bledo. Čudan svet je bio taj grčki narod oko 500 godina pre brojanja godina prema gore. 33 pa 34 pa 35 i tako do 2013.

Kada u jednom narodu deca sazrevaju svoju svest prema nekom normalnom stanju tela koje imaju oni sazrevaju svoje potencionalne sklonosti stvaranja.

Stvaralac razume stvaraoca – ostali, prerano ili prekasno sazreli prave egzibicije od svoje telesnosti, ne razumevajući energiju tela, svodeći se na njih, neistražujući sebe, pristajući na sebe. Stvaralac razume svest stvaraoca, što ne znači da pristaje na nju, na njega, najmanje to. On se svakoj sveti protivi, protivi se sebi i svojoj svesti i ne da neće u tuđoj svesti da traži svoje kombinacije ega- ida - superega već ne pristaje ni na vlastiti ego u sebi. Mora da postoji beskrajna energija vlastitosti mimo skučenosti tela i ka toj beskrajnosti, autentični stvaralac u umetnosti i filosofiji teži.

Kada u jednom narodu bude u nekom većem kvanititetu ovih usaglašanih sazrevanja svesti sa vlastititim telom tada nastaju istorijske kulture: hebrejska, mikenska, kultura maja, grčka etc. Vodeća gerneracija intelektualaca danas je prerano ili prekasno sazrela. Oni prema svojim uprosečenim moćima suđenja sve mogu od krajnosti razaranja uma.

Prosek je matematička kategorija i nije pitanje realnosti već je pitanje statistike i statistika koje se na statistikama zasniva. Ona

je neistina. Čak nema ni poštene karakteristike laži, obmane, Tek kada se primeni postaje laž, obmana.

Umetnost je u nikad ozbiljnoj krizi svoje biti. Njena bit, bit umetnosti, je uslov postojanja uma. Umetnost je inicijator suštine uma. Umetnosti koje su se dešavale, zabeležene slike, muzika, poezija, proza i filosofija... ne dotiču um danas živih ljudi kao što su ta dela doticala um živih stvaralaca svoga vremena... umetnost minulih vremena je tek segment nužne obrazovne strukture komunikacije savremenih ljudi sa generičkim.

DANIJELA TUKELIĆ MI, MLADI

Idoli mladih su osobe koje se predstavljaju u medijima, o kojima njihova porodica i društvo ima visoko mišljenje. Iztraživanja na institutu za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu su pokazala da većina mladih ima idole iz sveta estrade i sporta. Mladi se prosto užive u ulogu tih poznatih muzičkih i filmskih diva, počinju da svoj život menjaju i uništavaju misleći da je to dobro. Svet je danas okrutan, surov, korumpiran,nezdrav. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Za to je krivo današnje društvo a možda i mi sami. Mladi ne znaju koliko je za njihovo obrazovanje važno da posećuju kulturne znamenitosti pozorišta,muzeje, galerije. Sve manje ljudi posećuje takva mesta, tamo odlaze stariji ljudi koji znaju da cene život i lepe stvari koje ga takvim čine. Pozorišta? U Srbiji su prazna,i kad ima nešto u njima glavni posetioci su starije osobe, jer mladi to ne znaju da cene kao ni da svaka predstava ima neku poučnu stranu. Mladi danas gledaju filmove koji sadrže erotiku i seksipilnost što podrazumeva minimalno obnažavanje ljudskog tela. Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti kako mnogi mladi zamišljaju, tako skrenu sa životnog puta padnu u provaliju i nikad se na žalost ne oporave.

Gledajući takve filmove maloletna deca danas žure u pogledu stupanja u seksualne odnose, ti isti maloletnici će sutra biti roditelji i davaće savete. Kako? Kad je njihova mladost uništena. Setiće se svojih postupaka ali tad će biti kasno. Živimo život za nas a ne za druge! Muzika? Muzika pomaže mladima da se razviju da shvate svet oko sebe koji ih okružuje, ali i da iskažu svoja lična iskustva. Ona se najčešće vezuje za uživanje i zadovoljstvo. Njom se izkazuje naša emocionalna priroda, pomaže razvoju intelekta, druželjubivosti. Muzika je danas otišla jako daleko kao i tehnologija, mladi umesto da slušaju klasičnu muziku oni slušaju muziku koja je puna cenzurisanih reči, to loše utiče na mlade koji još nisu formirali pravu sliku života. Muzika ima esencijalni značaj za čovekov život , jer ima moć drugima da predstavi ko smo mi ustvari. Fotografije? Slika kao umetničko delo sve manje se pojavljuje u javnosti dostupno ljudima. Danas slika predstavlja digitalnu fotografiju na kojoj se vidi i ono što treba i ono što ne treba. Mladi danas preko drzštvenih mreža gledaju slike estradnih ličnosti gde je sve oskudno i sve dopušteno. Gledajući tako stvaraju neku svoju sliku života koja je nezdrava. Smatram da dok nisu postojale društvene mreže, da je život mladih imao neku perspektivu. Gledanje televizije je takodje glavna aktivnost adolescenata i na njih ima velik uticaj. Televizija može zabaviti, informisati ali može uticati nepoželjno na njih. Život je buktinja beskrajno prostranstvo,koje sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje. Život se radja čist a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše igrajmo za život. Udahnimo vazduh punim plućima,živimo za sadašnjost i budućnost za pesmu i igru, osmeh živimo za sebe a ne za druge!

DejaDEJAN PAVKOV Maska i koturna

Maska i koturna su rekviziti arhaične pozorišne umetnosti. To su rekviziti koji glumca nadvisuju od svakidašnjeg sveta i uzdižu do krupnih sudbinskih značenja.

Okamenjena lica maski straše prokletstvom i surovom sudbinom a iz očne šupljine maske streljaju sile živih očiju. Maska je rođena u igri čarobnjaka i šamana a obred njihovih cirkusa je poprimao znake prisustva demona. Mesto gde su oni koračali i igrali bila je najranija pozornica i scenarija.

Koturna, prvobitno vrpcom utegnuta čizma sa visokim potpeticama od plute, dionizijskih zanesenjaka, kasnije rimskog glumca, imala je za cilj da umetnika uzdigne iznad mnoštva bednih beznačajnih ljudi. Akter je tako bio označen kao izabranik sudnine koji privlači gromove srdžbe bogova. Tako ne koračaju žene zemaljske. Žene zemlje male su i učvršćene za prašinu praha zemlje kožom svojih stopala. Žena na koturni je žena koju nije rodila smrtna loza zemljana. Ona je od bogova.

Savremena žena, žena od štikli, je od njih potomak, od boginja, od želje da se bude među boginjama.

Žena je, svojim odnosom prema nadvišavanju svakidašnjeg, vlastita umetnička kreacija. Umetnost je razaranje površine biti, suštine, bitnog ili nije umetnost.

Kada slušamo hvalospeve novinara kritičara umetničkih dela i umetnika tada čujemo pohvale ludosti u formi gluposti. Jer: Ko je taj koji je dosegnuo lepotu? I ako jeste ko je taj da to shvati?

/”Ako Lončarevićev likovni vokabular

transponujemo u jezik pozorišta prepoznaćemo na njegovim slikama i crtežima šagalovski mizanscene u dekirikovoj, postapokaliptičkoj scenografiji, u prostoru metafizičke samoće, tišine i pustošu.” Zoran Marković, novinar/

A lepota je nedostižna. Ono što je u poštovanju kod umetnika, za poštovanje, je njegov napor da dosegne bit lepote. On sam zna gde je u tome stigao, kao i svi mi koji smo u toj misliji, i da je promašio, da je promašio život, da smo promašili život i da nam samo žena sa svojim upornim insistiranjem na malim stvarima i svojoj lepoti može da znači toliko da ne obračunamo sa sobom.

Katarina Vereš

STODESET GODINA SLOVAČKOG POZORIŠTA, VHA 1 i II DEO

Čeka se promocija knjige pola sata i ppočinje promocija. Sad nema niti ona dvatri posetilaca iz prethodne večeri. Niko. Snimatelj snima par novinara i radnika Centra za kulturu. Šta novinarki ostaje već da prikaže to što se nije desilo tako kako se nije desilo jer desilo se da autorka čita dvadeset minuta delove svoga rada u diktafone novinara i ogleda se u kameri kamermana. Zaposleni su takođe posetioci promocije - nisu morali da budu tu. Drugi deo - druga knjiga - nosi izmenjen naslov ‘Pozorište u Staroj Pazovi’. Sada počinje falsifikovanje istorije. Kako? Izostavljeno je mnoštvo pozorišnog događanja i ličnosti.

Mrtvi su odlični svedoci kada imaju kćerke. A Pajica ima kćerku. Ako se u knjizi istorijskog značenja izostavljaju informacije uvek se može pitati da li je to urađena namerno ili nenamerno. Prvo je svesni falsifikat istorije pozorišta u Staroj pazovi a drugo je nesvesni. Ali da je falsifikat jeste falsifikat. Nije se izvesni gospodin Selena 1957 godine bavio pozorištem radi toga da bude danas ubeležen u nekakve pozorišne mono-

grafije već je tako ispunjavao svoj život i život onih koji su išli u pozorište.

Srpski popa je, kao obično, iz miljea pop Ćira i pop Spira.

DEJAN PAVKOV ORGINAL FALSIFIKATA ?

1912 -1913 Beograd ratuje sa Turcima pa zatim sa saveznicima iz toga rata. Prečane ni to ne zanima.

Nadao se da će čovek, vremena koje dolazi, biti bolji čovek nakon svega što mu se dešavalo u nemačkim logorima smrti.

Te godine u Beogradu ubijaju Aleksandra Obrenovića i Mašu Dragin. Prečane to ne zanima.

1914 - godine vrag je odneo šalu. Musliman bombom promašio pa morao Srbin pištoljem da ne promaši. 1918. pobeda slovenstva.

Germanizacija i mađarizacija su prošlost. Sve do dolaska Hitlera. Opet Jovo nanovo. Srbi nikako da se bave pozorištem. Muka nas snašla. Sve rat do rata. A Slovaci mirno - štrudla sa makom i pozorište.

Pojavila se knjiga 100 godina pozirišta u Staroj Pazovi i 110 godina pozorišta Slovaka u Staroj Pazovi.

Da li je moguće da se sve 1902 godinw vrti u Staroj Pazovi oko bankara Nikole Petrovića, ceo centar sadašnje Pazove je njegov, a da su Srbi u statusu - nema ih? Sva je prilika da je upravo tako. Srbi su u srpskom kraju a u delu Pazove gde je Nikola Petrović nalaze se tako jake ličnosti kao što su Hurbanovi.

Bankar, kako navodi Ljudmila Hurbanova, jedini nije bio pozvan na slovačku proslavu Srpske nove godine (28. 1. 1902). Ako je tako bilo tada znamo kako je bilo. Niko od Srba nije došao. Nije smeo od Nikole. “I nas 27 Slovaka i Slovakinja je samo nastavilo slavlje... Bilo je svima jasno da kada budu ponovo organizovali slovačku zabavu, bez pozorišta neće proći”, piše Ljudmila Hurbanova. 2. 2. 1903 jedino Kiršner je smeo od Nikole da pusti slovake da odigraju svoju prvu pozorišnu predstavu - Tašta u kuću mir iz kuće’.

Knjige koje bi trebali da pišu istoričari piše amaterka - novinarka. Nezavisno od toga stava hronika slovačkog pristupa pozorišnoj kulturi Katarine Vereš je odlična. Za srpski ugao gledanja, sada kada ne ratujemo, ostaje nam samo intuitivno da zaključimo da se u to vreme dešavalo, baš tako kako i danas: ‘Ma mani me kulture.’ Kako danas nema srpske reakcije i na očigledna problematična razjašnjavanja dešavanja posle Drugog svetskog rata? Jednostavno je shvatljivo ako se zna da niko ništa ne čita. Čitaju samo žene.

I šta je za očekivati oko daljih dešavanja vezanih za ‘100 godina pozorišta u Staroj Pazovi’ Katarine Vereš? Šta drugo do da reaguje neka žena koja je bila uz oca glumca ili režisera. Samo mora da pročita šta u knjizi Katarina piše. Čudo jedno sa istinom. Moraš i da čitaš. Čak i ja. Da je na ovim 51. Susretima, izvedena

drama koja je igrana 02.02 1903 godine garant bi pobedila. To sudim po tematici kojom se bavi - Tašta savetuje kćerku, kada zapadne u kupovne probleme sa mužem, da padne u nesvest.

Može li tašta, iskusna sa svojim mužem, da pametnije savetuje?

kada ovo izgovorim), Stara Pazova je bila jedna mirna, tiha, lepa sremačka varoš. Ulice su bile čiste, uredne...travnjaci pokošeni. Naravno, bio je tu strogi Golik, a kasnije Drmalo...strah i trepet za one koji se usude da ne održavaju urednim svoju kuću "saulice" što bi se reklo, jer je tadašnje "gradsko zelenilo iliti gradska čistoća" ne znam kako se tačno zvalo tada to preduzeće, redovno kosilo travnjake, potkresivalo drveće i uopšte, vodilo računa o tome da Pazova uvek izgleda kao okupana i namirisana. Uz glavnu ulicu, koja je bila popločana makadamom, bili su drvoredi. Pa kanal, pa travnjak, pa trotoar. Sve lepo kao na slici petogodišnjaka, nacrtanoj onako, drvenim bojicama.

Ispred zgrade SDK nalazila se zelena trafika. Deda me je slao kod Čika Boška da kupim "Politiku" i "Jež". U povratku prolazim pored kioska gde je Sreta prodavao lozove. I tada se narod kockao, ali uglavnom se kupovala vezana srećka, dupli loz koji je garantovao ceo dobitak. Ako ku-

Slovaci u Staroj Pazovi imaju sreću da je Ljudmila poživela 92 godine. Već slepa pevušila je:

”Život mi je pustara Kojom sam tapkala Mamio je u lepše krajeve A fatamorgana me je prevarila!” (K.V.130.str.) MIRJANA SELENA ZABORAVLJENI

Ne tako davno, kada sam ja bila mala....ups!!! Idemo ispočetka....Dakle, nekada davno, kada sam ja bila mala, a to je bilo pre više od pola veka (užasnem se uvek

pite polovinu, toliko i dobijete od izvučenog iznosa. Zato se uvek kupovala dupla srećka, za svaki slučaj, ako se zadesi premija. Izvlačenje je bilo jednom nedeljno, čini mi se sredom je izlazio u dnevnim novinama izveštaj o izvlačenju Jugoslovenske lutrije.

A onda prolazim pored dugačkog zida Sokolane. Iza tog zida bilo je rukometno igralište. Ta zgrada se tada zvala "Partizan" i išli smo svi "na partizan" što je značilo odprilike ići na trening. Ja sam išla na gimnastiku. Glavni je bio Duka za nas, devojčice.

U samom centru Pazove i sada stoji jadan, oronuo i unakažen, nekadašnji hotel "Srem". Ja ga pamtim iz njegovih najsvetlijih dana. Prva sala samo za piće, radila ceo dan. Tu su svraćali svi koji su ovde ži-

veli i svi koji su nekim poslom dolazili u srez. Velika sala za večernje izlaske, svečana, sa muzikom. Čista, lepo uredjena u ondašnjem stilu i tih, šezdesetih godina, njime je kao direktor rukovodio moj tata. Često smo dolazili na ćevape i da slušamo muziku. Tata se pobrinuo da tu gostuju i Cune, Vera Pančić, Gabi Novak, Tereza Kesovija, Krsta Petrović, a kasnije Toma Zdravković, Tozovac....U dvorištu tog divnog zdanja nalazio se okrugli, uzdignuti podijum za igru, a orkestar je bio u dnu bašte, pod nastrešnicom, a iza ogradice od ukrštenih tankih letvica ofarbanih u rezeda. Ne sećam se imena svih članova orkestra, ali uvek ću pamtiti Pericu. Jednom prilikom je gostovao i Rafajlo Blam, koji se predstavljao "Rafajlo Blam - svira sam"...Tu, na tom podijumu, često sam sa svojim tatom otva-

rala igranku. Tata je bio izvanredan igrač, a i svoju malu ćerkicu je naučio svim okretnim igrama od engliš-valcera do fokstrota, rumbe i ća ća ća!. Leti, predveče, onako doterani i uparadjeni, krenuli bi u šetnju, na korzo. Korzo je bilo nešto bez čega Pazova ne bi bila to što je bila. Od Slovačke crkve do Slovačkog doma, gde je bio bioskop. Korzo u nekoliko redova. Tamo - nazad. Svraćalo se kod čika Mite u poslastičarnicu na najlepši sladoled na svetu. Neko je odlazio i preko puta, kod Capala. Ispred bioskopa je čika Ratko prodavao semenke. Kada se dobro snabdemo grickalicama, ulazilo se u neku vrstu čekaonice. To je bila sala sa crnim, olaisanim podom i gde su se prodavale karte. Ispred biletarnice je bila kriva debela metalna šipka, gelender, koji je ograničavao gledaoce da ne prave gužvu. A onda u salu. Trinaesti red levo prva četiri mesta. Tu je bio širi prolaz prema sporednim vratima za izlaz posle predstave. Pedesetih godina je bilo prskanje iz neke sprave slične pumpi za bicikl, samo što je imala spremište za DDT, protiv vaški i buva. Razvodnice su krenule da nas zaprašuju, galama neopisiva, a onda počinju "Filmske novosti" žurnal, što bi se reklo.....Drug Tito bio tamo, drug Tito uradio ovo i ono, drug Tito i drugarica Jovanka primili na Brionima cara Hajla Selasija....(I njega se sećam, te male sprčene spodobe, videla sam ga jednom prilikom kada je posetio Beograd i vozikao se sa Tiletom po bulevaru).

lice". Jerotije Pantić, sreski kapetan Momčilo Bata Rakić, žena mu Andja, Nada Rakić, a ko je igrao Djoku, Aleksu Žunjića sreskog špijuna i ostale, bila sam mala, pa sam zaboravila! Ali se zato sećam druge postavke iste predstave posle nekoliko godina, tačnije 1964 godine. Sreskog kapetana je takodje maestralno glumio Kelement Tomaš, Andju Babik Ana, Viću i Žiku, sreske pisare tumačili su Nikola Radjenović i Djordje Čortan, kao i drugi izvanredni glumci amateri. K.U.D "Svetozar Marković" davalo je i predstavu Gute Dobričanina "Zajednički stan", takodje u režiji moga tate koji je tumačio ulogu Deda Boge, Gospa Nata, njegova kći je bila Stojanka Jovanović (kasnije moja strina), Dragiša, Natin muž bio je Dimitrije Vidović, njihova kći Ljubica je bila Katica Valović, Tetka Polu je tumačila Katica Rastović, Lulu je tumačila Podlavicki Bogdana, Mišu Duda Rastović, Pepija Mile Ilić, i ostale uloge su timačili Voja Knežević, Majo Jovan i Rada Trbojević.

Ali, u toj istoj sali, kada se skine veliko belo platno razapeto na drveni okvir koje je služilo kao ekran, razgrnu teške zelene, plišane zavese i pojavi se bina! E tu su se održavale razne priredbe, koncerti, svečane akademije, pozorišne predstave. Za mene je održavanje pozorišne predstave imalo poseban značaj. Kada je bio dan premijere, iz naše kuće su se iznosile razne stvari, zavese, tepisi, pletene garniture za terasu, lusteri, stolovi, stolice, vaze....što je služilo kao scenografija. Tata je režirao predstave, a u nekima je i glumio. Sećam se meni najomiljenije predstave "Sumnjivo

Bila je i jedna predstava, za koju imam sačuvan plakat, a održavala se 15. aprila 1951 godine u sali Slovačkog narodnog doma "Nušićevo veče" sa sledećim programom:

A onda film. Uglavnom vesterni. Poneki ljubavni, naročito je bilo zabavno kada scenu poljupca prati zviždanje, lupanje nogama i dugačko "šiiiiiiiic".

Posle predstave "Priredba sa muzičkim programom" u kome su učestvovali Mešoviti hor, Foklorna sekcija, Ljiljana Gutalj kao solista, Tamburaški orkestar, duet Branislav Čortan-Srđa Obradović. Horom rukovodi Dimitrije Teodorović, folklorom Milovan Stefanović, Tamburaskim zborom Perica Jovanović, a u režiji Momčila Bate Rakića. Posle programa - igranka!

Zatim, predstava "Prosidba" od Čehova u izvodjenu dramske sekcije ovog KUD, u režiji mog tate. Uloge su tumačili Zlata Momčilović, Bata Rakić, Nada Rakić, Zagorka Jovanović....

1) Predavanje o Nušiću, drži drug Djurić Boško, nast. gimn. 2) tri Nušićeve jednočinke sa režijom Pavla Selene: MUVA

Uloge Momčilo Rakić, Mile Ilić, Dušan Čugalj i Zagorka Jovanović

ANALFABETA

Uloge Momčilo Bata Rakić, Laza Ciga Momčilović, Pavle Selena, Nada Rakić, Zlata Momčilović i Sava Grujić SVETSKI RAT

Uloge Pavle Selena, Branislav Cica Tabaković, Radivoj Trbojević, Nada Ognjenović, Zlata Momččilović, Mile Ilić i Ljubica Stefanović.

"Napominje se cenjenoj publici da je početak tačno u 20 čas., i da se niko za vreme izvodjenja programa neće puštati u salu". Bogat kulturni život u Pazovi, upotpunjavalo je i KUD "Budućnost", koje je u ponedeljak, 11.maja 1959 u sali SND davalo priredbu sa horskom, folklornom, dramskom sekcijom i solo pevanjem. Horom je rukovodio Majo Jovan, folklorne igre uvežbavali Ružica Maksimović (Bijelić) i Siniša Dobrodolac. Reditelj priredbe je bio Jan Molna,r a dramske sekcije Pavle Selena, moj tata. Posle programa je naravno bila igranka. Dramska sekcija KUD "Svetozar Marković" je davala i predstavu "Medved" od Čehova, takodje u režiji mog tate i u tumačenju jedne od uloga, a tu su naravno Bata Rakić, Zagorka Jovanović, kao i ostali glumci amateri iz ove sekcije. Imam i jednu fotografiju ekipe koja je spremala predstavu "Kijavica" od Nušića 1959 godine, na kojoj su pored tate Vera Miščević, Sunčica Petrović, Petar Ladjević i još dve, meni nepoznata glumca.

Pošto imam plakate za predstave iz 1951 godine, pa sve do 1964....rekla bih da je ovo KUD "Svetozar Marković" radilo punom parom pa bogami, bar petnaestak godina. Fotografije sa predstava su nemi svedoci tih davnih, divnih dogadjanja.

Nedavno sam slučajno imala u rukama knjigu "Vek pozorišta u Staroj Pazovi" od Katarine Vereš i na moje nevidjeno čudjenje pronašla sam u knjizi samo jednu jedinu rečenicu o ovom KUD, i to na 116 strani "Ranije je Stara Pazova imala dva kulturno-umetnička društva. Radilo se o

kulturno-prosvetnim društvima "Svetozar Marković" i "Janko Čmelik". Bogata aktivnost u ova dva društva pokrivala je potrebe i interesovanja domaće publike, a naročito je popunjavala praznine u kulturno-zabavnom životu naselja. Kasnije su "Markovićevci" nastupali i pripremali programe sve redje, dok nisu prestali. Ostali su samo amateri u okviru društva "Janko Čmelik" čuvajući bogatu pozorišnu tradiciju Stare Pazove. Zatim su došli predlozi o spajanju društava, čime bi se objedinile tehničke i materijalne mogućnosti. Stvoreno je društvo "Mladost", koje je posle dve-tri predstave prestalo da radi. Zatim ja osnovano KPD "Budućnost!, ali je i njigova aktivnost ubrzo prestala, uprkos početnom zanosu. Uskoro "Čmelikovci" ostadoše sami...." itd. itd. sve do tristotineineke strane više ni reči. Zaista neverovatno, bar petnaest godina rada nije zabeleženo ni sa pola reči. Nema ništa. Nema predstava, nema glumaca, nema režije, nema pozorišta.....Slučajno ili namerno zaboravljeni. Čudno, a svih tristotineinešto strana samo o jednom kulturnoumetničkom društvu.....OK. U redu. I ta prva pozorišna predstava odigrana na slovačkom jeziku opet je nekako vezana za mene...hahaha. Naime u toj kući, gde je bila Kiršnerova kafana u kojoj se odigrala prva predstava na slovačkom jeziku te davne 1903 godine, rodila sam se ja skoro pola veka kasnije. Ta kuća je nekada pripadala Kiršnerovima, a kada su zaždili za Nemačku, posle rata, kuća je pripala mome dedi. Dakle, tu u toj kući je i moj deda držao kafanu....dakle, tu sam se rodila i tako rodjenjem već bila povezana sa pozorištem. Kasnije preko tatinog aktivnog učešća u pozorišnom životu Stare Pazove, a sada bih, vrlo rado, prihvatila, samo kada bi me pozvali, da režiram ponovo "Sumnjivo lice", jer od tate sam naučila mnogo o režiji, a Nušić, Nušić je moj IDOL, hahaha....

DEJAN PAVKOV

Milan Mihailović, Uspomenar 2012

Voditeljke, pevačice i glumci pišu knjige. Javne lićnosti su postali sasvim specifičnim razlozima i sada koriste prilike da uđu u klub književnika ne samo sa čašom u ruci.

Pijanci dižu čašu svemu pa i takvoj knjizi duhovitosti. A onda ustvrde da je ta vrsta duhovitosti duhovnost i eto nas u kiču i šundu. Glumac je sastavio knjigu od priča iz kluba glumačkih bardova u pijančenju. Pijanci uvek imaju svoje priče za potvrditi da je dobro biti pijan. Za to se ne mora biti glumac. Ali eto oni su od značaja za čitanje tekstova koji su napisali drugi i za paradigme karaktera intelektualnog onanisanja kada je aktualna stvar već pala. Naročito je lepo Caci pričao o Tanji Bošković čije su lepe noge i dupe, piše glumac, otišle u ‘crnu rupu’. Alkoholičar malo po malo sve jadnije ispoljava svoje seksualne nemoći. Evo Caciju jedna priča o Petru Kralju. Kralj je kralj.

Dolazi Petar u Staru Pazovu, ne može sam da izađe iz auta koliko je pijan. Šta ćemo sa njim? Ništa vi ne brinite - samo da dođe do bine on će svo vreme na sceni biti apsolutno trezan. Tako je i bilo.Posle mu je trebala tek jedna čašica da prespava put do Beograda.

Glumac pravi promociju knjige uz prisustvo nekoliko posetilaca. Ostatak prisutnih su zaposleni u Centru za kulturu i i dva novinara i jedan snimatelj.

Mogao je da pokupi duhovitosti i od naših lokalnih pijanaca pa da to plasira za šankom ‘bardova’ kojih uskoro neće imati ko da se seća. ODVEŽITE MI RUKE

51. Susret amaterskih pozorišnih društava Vojvodine

1. Centar za kulturu Stare Pazove je nosilac izvršnih radova na ovom takmičenju. Izdaje dnevni bilten (analizu Biltena daću na sajtu dejanpavkov.net) i organizuje tri prateća događaja Susreta.

Asocijacije su vezane za ova tri prateća događaja. a) Izložba portreta prvaka Srpskog narodnog pozorišta (18.maj).

Svi koji su došli da gledaju Babylon pogledali su i ovu izložbu portera. Neko se zadržao a neko samo bacio pogled. b) 110.godina pozorišta VHV

Ovde su se zbivale višestruko čudne stvari. Uz sve zanimljivosti najzanimljivija je činjenica da niko nije bio prisutan a čekalo se pola sata da publika naiđe. U Slovačkoj školi u tom trenutku dešavao se događaj od prioritetnog značenja za Slovake našeg malog mista a to je obeležavanje 80.godina Matice Slovačke. Dakle, na 110.godina – ’Sto godina samoće’.

Nnema niti jednog posetioca a organizator otvara „110.godina pozorišta VHV“.

Zanimljivo je da je za organizatora ’događaj bez publike’ očekivan. Dilema održati ili ne održati nepostoji. Događaj se desio, ušlo je u nekakve anale, popraćeno svim medijima lokalnog karaktera. Ne baš svim. Pokrajinski mediji nisu zainteresovani ili će preuzeti materijal od lokalne televizije. Verovatno je tako na većini događaja od kulture u Vojvodini. Mediji proprate a publike nema. Hmm.

Ja naravno ne znam kako treba sa takvim dešavanjima. Odložiti? Zašto? Desiće se isto. Možda jedno dugoročnije rešenje -

Što ne osloboditi Centre za kulturu od jarma partijskih uhlebljavanja kadrova od značaja za izbore. Ti kadrovi koji agituju na izborima nisu ljudi od kulture. Zašto radna mesta u kulturi da se ne popunjavaju konkursima?

Pa to je institucija sigurno istog nivoa kao i škola, ako ne i višeg, samo je reč o generacijskim razlikama polaznika. Amaterska druženja nikada nisu imala prioritetan značaj za publiku. Sem za tate i mame ako im je dete na bini. Amaterizam je značajan za učesnike. Ko piše stihove voli da ih čita – a ko je najbolji slušalac? Onaj koji je u umetnosti na isti način ili sličan. Možda veze goblene, slika čaše, glumi, podučava druge u recitovanju, govorenju, crtanju, bavi se fotografijom. Profesori po školama, uz svoj rad, sigurno bi voleli da se eksponiraju u svojim interesovanjima mimo časova nastave. A interesovanja sigurno imaju – rade sa mladima – mladi vas nose kao orkan - na ’Orkanske visove’.

Centar za kulturu ne treba da je sastavljen od glumaca, režisera, slikara, lutkara (ni amaterskih ni profesionalnih). On mora da bude sastavljen od animatora kulture, menadžera kulture.

Ubićete, poštovani političari, narodu osećaj za vrednosti.

c) Promocija knjige Milana Cacija Mihajlovića „Uspomenar 212“

Nisam siguran da li je autor knjige pijanac. Ali da se družio sa pijancima, koji jedino žene manje podnose od sebe, to je sigurno.

DEJAN PAVKOV Rezon postojanja

Diogen je palio fenjer, danju, ne bi li našao jednog jedinog čoveka i da sa njim razumeva zašto čovek jeste. Uopšte nije bilo reči o tome da nađe ženu da se sa njom prijateljuje. Tu je, naravno, pogreška. Takav je tada, ustvari, bio običaj.

Da žena ne misli na način muškarca to je jasno. Ali iz toga zaključiti da ne misli može samo neuk. Ona ume, u njoj potrebnom momentu, itekako da misli na način muškarca, na način svog prvog neprijatelja. I uvek se vraća sebi i u svojoj formi razumeva život za koji je osposobljena i da ga rađa. Sve ovo ne pišem da bi nekog podučio ičemu drugom do da razmišlja, razmišlja… Ni mama, kada vas podučava, ne želi da budete ona, ne treba ljudima dvojnika, ona se samo plaši. Majčina ljubav je najčudnija ljubav vaseljene – sva je satkana od straha, snage i borbe za rođeni život. Sva je Diogen-istina u tome da je Diogen imao pogreške u seksualnoj orjentaciji. I to je bio običaj u Grka. Kada mladi sazrevaju svoju svest prema nekom skladu-neskladu sa stanjem tela koje imaju oni sazrevaju svoje potencionalne sklonosti stvaranja. Shema sazrevanja je izvan moći suđenja pameti silogizma. Pa je napor vaspitavanja, sem u oblasti tolerantnog ponašanja, nemoćan. Desi se da jedan narod bude uhvaćen u kosmičku energiju te tada pojavi u nekom većem kvanititetu ove ‘usaglašene’. Tako nastadoše istorijske kulture: hebrejska, mikenska, kultura maja, grčka. Eksponirana gerneracija intelektualaca danas je prerano

ili prekasno sazrela. Oni sve mogu od krajnosti razaranja uma. Ali, bez bojazni, i dalje smo u bezopasnom vremenu. Moraju razarači da prođu. I to je SVE.

Stvaralac razume stvaraoca – ostali, prerano ili prekasno sazreli prave egzibicije od svoje telesnosti, ne razumevajući energiju tela, svodeći se na njih, neistražujući sebe, pristajući na sebe. Braneći sebe do poslednje misli. Stvaralac razume svest stvaraoca, što ne znači da pristaje na nju, na njega, najmanje to. On se svakoj svesti protivi, protivi se sebi i svojoj svesti i ne da neće u tuđoj svesti da traži svoje kombinacije ega- ida - superega već ne pristaje ni na vlastiti ego u sebi.

Mora da postoji beskrajna energija vlastitosti mimo skučenosti tela i ka toj beskrajnosti, autentični stvaralac u umetnosti i filosofiji teži. Vodeća gerneracija intelektualaca danas je prerano ili prekasno sazrela. Oni prema svojim uprosečenim moćima suđenja sve mogu od krajnosti razaranja uma.

Prosek je matematička kategorija i nije pitanje realnosti već je pitanje statistike i statistika koje se na statistikama zasnivaju. Ona je neistina. Čak nema ni poštene karakteristike laži, obmane, Tek kada se primeni postaje laž, obmana.

Umetnost je u nikad ozbiljnoj krizi svoje biti. Njena bit, bit umetnosti, je uslov postojanja uma. Umetnost je inicijator suštine uma.

Umetnosti koje su se dešavale, zabeležene slike, muzika, poezija, proza i filosofija... ne dotiču um danas živih ljudi kao što su ta dela doticala um živih stvaralaca svoga vremena... umetnost minulih vremena je tek segment nužne obrazovne strukture komunikacije generacija sa generičkim.

DEJAN PAVKOV Još jednom o čitanju ovog časopisa

Naravno, da sve napisano nije u ulozi da vas poduči Kako? Sam ništa ne znam. Sve je u funkciji da razmišljate o problemu tako koncipiranom, tako argumentovanom. A možda će vas, samo razmišljanje o pitanju koje čitate, navesti sasvim na nekakav drugi put o kome ništa niste znali.

Istinu tražimo, ne znamo je, niti bi želeli da je znamo. Sve što u sebi nema mistiku apsurda je nebitno za ljudsko postojanje smisla kosmosa. Besmisleno, kao profit i novac, dominacija i podčinjavanje. Tu, kod njih, novca i profita, je sve jasno. Ipak se okrećemo misteriji apsurda ljubavi i nadi da će se desiti. Novac, kada se njemu posvetiš, je jednostavan poduhvat ali ljubav... “Ma zaljubi se u mene -, u pičku materinu” - vrišti Danijela na facebooku (lepa, obrazovana i mlada profesorica). I šta onda, koleginice? Ništa, znam, onda neka bude onda. Zamolio sam je da mi javi ako joj ta molitva-kletva uspe. Da i ja nekog pametnoj reči naučim a možda i primenim. Eto, još samo sada. Možda i nije neki problem ukleti nekog da te voli. Ali taj ‘obmanuti’, ukleti, brzo postaje uklet. Ako on ne tebi onda ti njemu. Ajoj, ala smo na grešku stvoreni. “Blago siromašnima duhom njohovo je carstvo nebesko.”