lecenje knjigom

Dejan Pavkov, LEČENJE KNJIGOM

Lečenje knjigom Uvod Kada pažljivi ispitivač čovekove duše slobodnom voljom odluči da igra tajne igre žudnje on nije više pažljiv, pa ni ispitivač.

Ne tražim kod pisaca već, pomoću njih, pokušavam da karakterišem vlastitu karakteristiku.

Ovo je kazivanje asocijacija koje su se desile kada se prihvatih pisanja kolumne o knjigama. Više su to psihoterapeutski eseji ideja nego filosofska, najmanje književno kritička razmišljanja.

Pišem svoje viđenje rečima, rečenicama, mislima, stilom onih koje čitam. Ovo su moji razgovori sa piscima na način kako su pisali. Njihov način u mom tumačenju njih. Više prevod sa njihovog stila na neki produženi kojim sam mislio reći da nije vredno stajati iza i jedne reči rečene za trenutak kada smo i sami bili iznenađeni njenom pojavom.

Na istom smo putu, pisci I moj prikaz njih, uzdizati ljude, ne skrenuti, dalje od čoveka, u dalj kosmosa.

Doksografsko beleženje pisca u mom kontekstu. Ne bolje razumevanje teksta. To me ne zanima. Već drukčije. To me oslobađa odgovornosti ‘pravilnosti’ razumevanja teksta /polazim od istine da ni autor svoj tekst više ne razumeva na način kako je predmet pisanja razumevao kada je pisao/. To dokazujem vlastitim drugačijim čitanjem svojih tekstova kada su već napisani. Napisano sam u stanju da korigujem u beskraj. Dok mi se ne smuči. Taj argument niko ne može osporiti. Sam ne znam šta tačno mislim kako će tek drugi znati šta mislim? Napisano nikada nije problem nadmašiti. Pišem bolje od Getea. I? Ne samo filološki.

Prednost pisanja na engleskom ili nemačkom je u broju čitalaca I, naravno, u filologiji i značenju. Niče je mnogo ogovarao nemački jezik sa aspekta da će još malo jedna reč imati desetak značenja.

Niti jedan od autora, pojedinačno, nije vredan moje, niti ičije, pažnje. Skupa, oni, i moji skromni tekstovi, činimo um ljudskog bića koje je u kontaktu, mojim tekstovima, sa mnom.

Pojedinačan um realno ni ne postoji. On je tek deo univerzalnog uma. Na način na koji postoji i čovekov organizam. Pojedinačna ruka, odvojena od tela, nije to što inače jeste. Tako je i pojedinačan um na taj način.

Tekst treba čitati tako da su Nikolaj, Tesla, Buda, Solženjicin, duhovni pristupi a ne osobe. Marija Montesori je samo naziv jedne dimenzije duhovnosti, Slavica Knežević drugi naziv te dimenzije duhovnosti. Itd. Razumevam psihično i duhovno kao energije koje se piše, pulsiraju. Kao svemir, kao svoj svemir. Psihično, duhovno je mnoštvo dimenzija. Unutrašnja dimenzija može biti veća od spoljašnje.Kako? Pa nema prostora i vremena. Brzina kretanja duhovnog je trenutna. Zemlja će biti centrifugalna energija koja je iskrivila mišljenje, emocije, osete, intuiciju i ko zna koje još sfere pojedinačne i sabirne svesti.

2

Ne vidim razlog da svoj život proživim kao jedan i isti. Posebno ne želim, ‘doveka’, da živim svoje prvo ja. Nemam lance ni za šta. Ništa ne želim da ovekovečim. Čak ni ništa.

Sposobnost nameravanja je igra duha.

Sveto pismo dozvoljava igranje ljudi sa Bogom i njegovim sinom ali igra sa duhom je vrlo ozbiljna. Treba se moliti. Srbi jedini ‘na svet’ imaju himnu pri kojoj se kleči.

Majka je kćerka svoga sina. Jednostavno i jasno u Bibliji. A van svetosti Pisma? Isto je. Zar majka ne oblikuje sebe po sinu i kada ne čini njemu po volji ? Ako ništa više ustaje kada on zovne iz kolevke.

Inteligentan komentar ublaža taštine reakcije. Ne prepoznajem situaciju da nisam bio u pravu. Biti normalan, kao i biti lud, samo je jedna od mogućnosti. I ne verujem da su krajnosti.

Svet je, i dalje, romantičan.

Romantično je emocija najvišeg ranga intuitivnih istina. Kategorija visokog stila čovekovog odnošenja.

Intelektualno pravo da se bude u pravu nije bitno. Vlastiti ego shvatiti kao vrlo vrlo tuđu emociju koja iskušava.

Dijalektički Um je saznanje i metod saznavanja koji se ne mogu svesti na saznato. U pojašnjenje može se reći da je dijalektika saznavanje postojećeg na način na koji postojeće i postoji. Postojeće postoji kao stalna promena. Naravno, i tada kada je predmet dijalektičkog uma sam dijalektički um .

Totalizacija istine je emocija taština ili pojam ako je mišljenje.

Misliću da sam stav objasnio dobro tek tada kada meni ne bude jasan.

Oskar Vajld je zlostavljan jer se branio. Dostojevskog su zlostavljali ali nikada toliko koliko je sam sebe zlostavljao. Mogao je to sebi da radi. Imao je uz sebe najjače stvorenje ‘planete žena’, ženu.

Kada imaš uz sebe ženu ni sida ni kocka ti ne mogu ništa. Bez nje si voda, pišeš novine.

Oni koji se opiru stvaraju istoriju. Sudbina-kazna, nema drugačije sudbine, ih je stigla.

Istorija ne vodi nikuda. Sve je novac i upravljanje, pa u krug.

Cigani su zajahali energiju, ne stižu nigde, na proputovanju su svemu, i životu, ceo ljudski rod radi za njih, takva im je pesma, takva ih radost raduje. Ciganin je svoj vlasnik. Isti mu je odnos prema svemu. Njegova žena, deca, sve što susretne. Od šume do tenka. Dobro tenk mu ne treba. Ima nož…

Dostojevski ne zna odgovor na pitanje: zašto piše? Ne da on ne zna odgovor, već ni sam Bog ne zna zašto on piše. U kazni božjoj je proveo ceo život, nije razlikovao dobro i zlo, baš kako je Bog hteo, nije ni znao da ih razlikuje. Kao Ciganka beše.

3

Dr Ester Harding, »Misterije žene«

»Žena ima moć da oblikuje sudbinu čovečanstva«.

Karl Gustav.Jung (švajcarski psihijatar) je napisao u predgovoru knjige »Misterije žene« Dr Ester Harding, (svoje učenice) da je knjiga dobra i za laike »koje zanima psihologija zasnovana na doživljaju života i razumevanju ljudi«.

Knjiga je lagana za čitanje strpljivom čitaocu koji hoće da prati dokaze koje E.H. traži u mitovima, običajima i religijama (fantazija grupe) za (hipo)tezu da je žena jedan od dva dela čovekovog bića koje pristupa životu sa pozicija u kome dominira zatamnjena i promenljiva osećajnost, Eros i intuicija. Ženski princip ili princip boginje Lune, Meseca. Muškarac je drugi ili prvi deo od istog dela čovekovog bića ali koje prilazi životu sa pozicija u kome dominira stabilno svetlo razuma. Muški princip ili princip Logosa, Sunca.

Noć je prirodni životni milje žene a dan je muški prostor. Dve osobe jednog bića različitog pola u permanentnom traženju i stalnom stanju nerazumevanja. Tako podeljenja ljudska bića, kaže E.H »su sebična i samoživa. Njihova ljubav i obzirnost su plitke…« Ljudska priroda će se promeniti ali ne masovno i ne odjednom.

Svet pripada muškarcima. Ništa novo. Učenje i telesne vežbe su u funkciji širenja moći razuma. »..tečaj emotivnih vežbi neće unaprediti emotivni razvoj (ženski princip)…a emotivna nezrelost leži u osnovi većine naših životnih teškoća.

Drevne religije boginja Meseca pokazuju da se vaspitanje emotivnog života ne događa kroz učenje, da čak nije ni plod nekog sistema discipline nego da se događa kroz inicijaciju (preobraćenje, uvođenje u neku organizovanu tajnovitu tajnu). … svako ljudsko biće je emocionalno kratkovido. … ali starodrevna mudrost predstavljena u mitovima i religijskim simbolima nesumnjivo vidi dalje i šire od bilo kog pojedinca.

Ako uspemo da tačno shvatimo njihova učenja i simboliku onda ih opravdano možemo uzeti kao vodiče koji bi i nama, kao i našim precima što su, pokazivali put kojim treba da idemo.« U svakom od nas je nagomilano »kolektivno nesvesno« (Jung) koje kontaktiramo u snovima i fantazijama. Ovo je nemoguće racionalno dokazivati ali psiholozi koji se bave psihološkom analitikom uverili su se da u pojedinačnim analizima podsvesnog svojih pacijenata nalaze opšta pravila koja ukazuje na prisustvo kolektivno nesvesnog u svakom pojedincu. Analiza snova daje neposredne dokaze takvim tvrdnjama.

Kada žena gubi svoje načelo gubi i sposobnosti da poboljšava međuljudske odnose.

Bez kontakta sa svojim načelom žena postaje muškarac u suknji i unosi haos u svoje odnose pomoću moći koju joj daje seksualnost njenog tela. Ženi laska lakoća sa kojom osvaja muškarca. U dnu bića svih žena je Eros, žensko načelo, koje je integrisano sa emocionalnošću i intuicijom a ne sa muškim umom, Logosom.

Sa stanovišta muškog načela Eros je neverovatno blizak epileptičnom napadu. Eros naspram muškog Logosa. Čovek je tako konstituisan da u muškarcu postoji deo ženskog načela (anima) a u ženi deo muškog načela (animus) inače bi konflikt dva bića suprotnog pola bio nepredvidljiv i bilo bi ga nemoguće nadići. Muško-ženski rat je vidljivo prikriven. Za sada je to igra i vežbanje rata. Igra koja se plaća ponekim razvodom braka, samoubistvom neutreniranog tinejdžera koga niko nije upozorio da je u ratu.

Suisidnim alkoholizmom mladić ohrabri rešenje jada mladosti. Najlepše u celoj stvari je da žena toga nije svesna (kaže E.H). Iskustvo savremenog življenja pokazuje da joj treba verovati.

4

Žena hvata muškarca njegovim nagonom a muškarac onako pun pouzdanja u svoju pamet nije sklon kontroli i disciplinovanju tog nagona. Još manje disciplinovanju svoje želje. Promena psihološkog stava je daleko. Očigledno čovek (muško i žensko) mora da poradi malo više na sebi. Žena koja voli svog muškarca, kaže E.H, ne iskušava ga. Ta žena je svesna svoje ženske moći, svog jin-svojstva i ne igra se mogućom katastrofom i nesrećom.

Ni jedna drevna religija ili mit ne poznaje sjedinjenje muškarca sa boginjom ali sve poznaju veze žena sa njima. Mesec je uglavnom u njima muž svih žena i svojim menama učestvuje u njenom životu. Mnoge današnje žene imaju »problem« kada je pun mesec. Počnite da se raspitujete kod svoje žene (ako je vi još uvek zanimate reći će vam). Vračevi su znali u nekim ritualima da se oblače kao žene jer im je «mesec utuvio u glavu pojam promene pola«. Hrišćanstvo je mnogo zakasnilo sa svojim Isusom ali nije moglo da mimoiđe »žrtveni« seksualni čin i tako uvode prostitutku Magdalenu i njeno preobraćenje u prostor Isusovog kretanja.

Javno razdevičenje žena u bogomoljama je muški čin skidanja vela seksualne moći žena. Savremeni feministički pokreti su protiv prostitucije sa stanovišta zaštite žena od nekakve »neprirodne« upotrebe a u stvari je reč o zaštiti sopstvene seksualne moći kojom se žene koriste u životu.

U svetu muškaraca prostitucija je jeftina prodaja. Može se to mnogo skuplje uraditi kažu gospođe koje sve manje mogu da koriste svoju seksualnu moć i sve više se posvećuju hrani. Ustvari, upotreba seksa je ista. Pitanje je samo novčanog ekvivalenta. Kapitalizam je konačno deflorisao čovekovu prirodu. On omogućava stvarnu slobodu razmišljanja i tako postaje sve interesantnije i interesantnije živeti.

Sloboda življenja je vezana za novac. Za novac na koga nas romantični pesnici nisu upozorili.

On je možda nebitan samo u krevetu ili na zadnjem sedištu automobila dok se odnosite sa nekim. Bajron i Ljermantov su pesnici koji se čitaju sa svrhom pristajanja na lepo. Lepo je ono što 'nije korisno'.

Don Miguel Ruis, “Moć ljubavi”

Bog je nagađanje. Čitati knjigu nekog verovanja je pristajanje na neko nagađanje.

Ljubav je kao i bog: nagađanje.

Zato je preporuka čitati ‘Moć ljubavi’ paralelno sa ‘Jevanđeljem po Jovanu’ i ‘Tako je govorio Zaratustra’ (Niče).

Prvi autor kaže volite sebe, drugi volite bližnjeg svoga a treći ni jedno ni drugo već daljnjeg, budućeg nekog, nadčoveka u kome će te učestvovati.

Prvi kaže uđite u brak da biste proširili sebe, drugi kaže ako si već ušao ne čini preljube mada ću ti nju oprostiti, treći kaže ulazite u brak da biste voljom sa onim drugim rodili čoveka boljeg od vas (“Natčovek ti je uzrok”) ili da biste kao umne životinje odgonetali jedno drugo.

I tekstove verovanja treba odmah čitati dva puta. Samo tako se razume početak.

Paralelna čitanja će vas sačuvati da činite po moralnom zakonu u sebi i smislu života u odsjaju zvezda u oku žene (udatost nije bitna), devojke, reke, mora, kapi rose... Život je dar. Ne skrnavite ga spavajući snom kojim ne volite nikog. Ako vam mržnja treba da vam se pojavi adrenalin i nosite neku uniformu to je u redu. Uniformisani su tako obučavani u ime najgore kontrolišuće tvorevine (Niče) koju je čovek smislio: 5

Države. Kada vernici počnu mantijama da se uniformišu i oružijem a ne umom i srcem da se oružaju oni su mnogo daleko od Tolteka, Svetog pisma, Bude i Kurana.

A ako uniformu ne nosite a mrzite potražite pomoć nekog lekovitog za glavu.

Don Miguel Ruis je hteo da bude lekar, hirurg a postao je nagual (mi bi rekli vrač). Živi u San Dijegu, Kalifornija i uči druge ezoteričnoj, tajnoj mudrosti Tolteka.

Knjiga »Moć ljubavi« zbunjuje.

Autor traži da mu ne verujete. Argument: Ja sam odgovoran za ono što pišem ali nisam odgovoran za vaše razumevanje napisanog.

Autor traži da ne verujete sebi. Argument: Zašto da verujete u pripreme za život koju ste prošli. Programirali su vas za procene dobrog i lošeg. Uvežbavali su vas u tome a svet nije ni dobar ni loš. On je to tek sa nekog uporišta sa kojeg se želi kontrolisati i sa kog se proizvode prijatelji i neprijatelji. Ne verujte u sopstvenu dramu izazvanu nekim vašim nedostatkom. Da bi imali nedostatak isto je potrebno uporište. Vi ste jednostavno ono što jeste. Stena, mrav, zvezda nisu ni dobri ni loši. Mi smo uneli pometnju, kaže Don Migue Ruis, pa rušimo, ubijamo i 'begamo' od straha.

Autor traži da ne verujete drugima. Zašto biste verovali drugima kada su oni isti kao vi?

Jednostavno, birajte sebe.

Tražite da vam drugi oproste što ste se tako izabrali kako ste se izabrali.

Oprostite vi njima koji idu drugačijim pravcima. Svako sanja svoj san. Kada vas neko povređuje on tek reaguje na demone u svom sopstvenom snu. Vi ste sporedan lik u njemu. Hm !

Ipak pogledajte malo u Stari zavet pa oslušnite kako je rekao Zaratustra pa onda uradite prema svojoj meri života. Zaratustra je govorio ovako: ne vređajte pustinjaka a ako ste to već uradili onda ga i ubijte. Živiš u intimi svoga unutrašnjeg sveta. Kada nekog voliš on postaje deo tog sveta.

Svejedno je da li je pred tobom ili daleko od tebe. Vodite vaše dijaloge u dubini svoje unutrašnjosti. Kako je to teško onima koji bi da vas kontrolišu.

Mnoga indijanska plemena natapaju zemlju Meksika: Maje, Tolteci, Acteki.

Indijanska plemena velikih stvaralačkih moći i bogatstva. Kortes omogućava najezdu španskih avanturista i nastaje savremeni Meksiko sa oko šezdeset miliona stanovnika.

Srbi su balkanski Meksikanci. Sve volimo i mrzimo kao i oni. Samo su nas drugačiji moćnici siromašili. Teško da Srbi će ikada imati bogatu državu. Mi se, kao i oni, ne snalazimo u toj igri nerazuma vladanja. Mi bi jednostavno, kao i oni, da živimo radujući se sebi.

Prema učenju drevnih Tolteka čovekovu pravu prirodu čini Moć ljubavi usmerenu ka sebi. Ako voliš sebe nećeš vređati druge. “..svet je duševna bolnica…”, kaže Don Miguel Ruis. Vladaju bes, strah, mržnja, tuga, zavist, licemerje. Život je patnja koja se “hemijom” leči. Glupost, kaže on. Lek je u promeni odnosa prema sebi a ne u ozakonjenjenim ili neozakonjenim drogama (droga-lek). Voli sebe a posledica će biti podsticajno odnošenje prema drugome. Šta zna o ljubavi onaj koji nije morao da prezire upravo ono što je voleo? Tako je govorio Zaratustra (ako je verovati Ničeu).

6

»..Neka snaga naše ljubavi prema sebi bude tolika da više ne moramo da se upravljamo prema tuđem mišljenju..« ovo je deo »Molitve ljubavi prema sebi« koju autor piše uz »Molitvu za svesnost« kojom se molilac moli Tvorcu Svega da uživa u svim njegovim tvorevinama.

Sve Molitve svih religija imaju terapeutsko značenje ukoliko se govore sa razumevanjem, određenim ritmom i određenom intonacijom. U molitvi ulažeš volju kojom stvaraš jasnu psihičku sliku u koju se emocionalno uživljavaš.. Molitvu, svaka religija, čini ritualom svoje magičnosti. Ako toga nema tada je molitva prazno brbljanje.

Pravoslavlje je dobra vera samo su tumači često loši. Hebrejska reč »Aleluja«, »Hvalite Gospoda«, je pripev radosti u hrišćanskim molitvama. Malo je sveštenika koju znaju da intoniraju tu reč a još manje vernika koji je emocionalno žive kao radost. Arhaizmi u molitvama postoje zato što treba da se čuva njihova ekspresija emocionalnosti. Kako nekad tako sad. Ukoliko to nije sačuvano tada je molitva skup ne-razumnih glasova. Molitva tada ne smiruje i postaje agnostička detinjarija.

Kao i bog ljubav je subjektivno stanje. Nema je van subjekta. Zato je njena definicija van logike. Ljubav je sve ono što vi verujete da jeste.

Knjigu autor počinje sa tekstom »Učitelj«. Polazište je Učitelj. Gde se danas u hrišćanstvu izgubio Učitelj? »Staraštvo«?

Starci« u ruskoj crkvi su mističan učitelj. Dostojevski piše o Starcu Zosimi. Kako je u srpskom pravoslavlju ?

Niče piše da kada čovek pogubi zube njegove istine nisu baš za verovanje.

Svi smo mi učitelji jer imamo moć da stvaramo sopstveni život i upravljamo njime.

Don Miguel poštuje emocionalno iskustvo. I zna da je ono razumljivo samo ako je primalac tog iskustva emocionalno pismen. Njegova knjiga i nije ništa drugo do »Emocionalno opismenjavanje«. Kako emociju ljubavi prepoznati, uputiti i primiti signal, reći rečima, utvrditi intezitet, razliku, identifikovati je u drugom i shvatiti mogućnosti njene razmene sa drugim. To se uči. Od koga? Od roditelja pa od učitelja.

Roditelj počne emocionalnu obuku sa nemotivisanom ljubavlju (voli svoje dete jer je njegovo bez obzira što ničim nije zaslužilo tu ljubav jer ništa, tako malo, i ne zna da učini) pa sa motivisanom (Ako..onda..) i završi sa floskulom »Kada odrasteš samo će ti se kazati« (kako roditeljsku muku da ne mučiš – dabogda je mučio). »Emocionalna inteligencija« je nešto što su davno Tolteci zabeležili a hrišćani promišljaju kako ključni segment te inteligencije –samomotivisanje- da koriste.

Imamo problem da emocionalna uzbuđenja kanališemo u energiju kojom ćemo dosezati životne ciljeve koji unapređuju život.

Ovde se postavlja pitanje zna li pravoslavno sveštenstvo nešto da da u predmetu »Veronauka« sem da veliča svetog Savu i upozorava da iza oltara ne sme da stane žena? Znaju žene gde im je stati.

Kako, sinovi moji i kćeri moje ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav?

Neću vam reći. Upropastite ga !

Autor je čudan. Traži da mislite svoju misao a ne njegovu.

7

Den Braun »Da Vinčijev kod«

Nauka mi govori da bog postoji.

Razum mi govori da nikada neću razumeti boga Moje srce mi kaže da mi to nije ni namenjeno Planeta je organizam - Svi smo mi ćelije sa različitom svrhom – Služimo celini – sve je oblik energija koje su neuništive. Energija je tvorac svega. Celina ima svest o sebi. Čovek je stvoren po liku celine i ima svest o sebi.

Nauka i religija nisu suprotstavljene. Nauka je samo suviše mlada da bi razumela.

Veliki prasak - susret energija koje se kreću u istoj ravni suprotnog pravca– stvaranje univerzuma iz ničega. Materija je oblikom zarobljena energija.

Ovo je svest Dena Brauna koja se, odbacujući nebitno, može prepoznati u dva njegova poslednja romana »Anđeli & Demoni« i »Da Vincijev kod«. Likovi se kreću.

Rade šta rade i govore šta govore. Suština je reći ono gore navedeno. Biblija, Jung, Kastaneda, Nova religija u prizmi Den Braun.

Roman »Da Vinčijev kod« se jednostavno treba pročitati. Ne smete dozvoliti da umrete a da ga ne pročitate. Ako ste već u takvom vremenskom škripcu roman vam neće obogatiti život ali odlazak sigurno hoće.

Den Braun ustvari upozorava crkvu da je vreme da se sukobe sa svojim glupostima a ne da ih guraju pod tepih. Crkva to zna. I neverovatno je da svoja viđenja još uvek neće da približe novim iskustvima ljudi (sa životom, Bogom, univerzumom) i nauci.

Crkva i nauka nisu suprotsavljeni poduhvati ljudi da shvate sebe.

Kako čitati »Da Vinčijev kod«?

Događaj je nevažan. Treba vam jedna drugačija tišina za pamćenje. Čitate triler a nevažan je muškarac, žena, ubica i ubijeni.Važna je Skica po Vitruriju, putir, gral, simbol, značenje. Ako pratite događaj promašili ste čitanje. Kontekst događaja je događaj a događaj (ubistvo i ubistva) je tek mizanscena.

Muzej, grad, graditelj mozaik, crtež, piramida je radnja. Tu je tajno pismo pisano za izabrane. Jezikom za večnost emocije. Zaplet, ubice fanatici, osenčena ljubav glavnih aktera su dakle samo dekor da se opiše ono što se više neće ćutati.

Glavni junak U oba romana glavni junak je Robert Langdon profesor fakulteta struke simbolog. Čovek živi od proučavanja i tumačenja simbola i religiozne ikonologije. Žene Ženski lik »Da Vinčijevog koda« je obrazovan i lep. Ona je normalno kriptograf. Bavi se proučavanjem tajnog pisanja i zagonetkama te vrste. Broj jeste arhetip reda.

Božanske proporcije i Fibonačijev niz su joj razbibriga. Složite, na primer, u niz ove brojeve: 13-3-2-21-1-1-8-5. Koji je sledeći broj? Ako vam ne ide pogledajte kako to ona radi. /1-1-2-3-5-8-13-21-?/. A i lepa je. Ženski lik »Anđeli&Demoni« je fizičar koji se bavi fizikom biološke povezanosti i guru je Hatha joge (budistička veština meditativnog istezanja). Normalno lepa. Vitko telo i male grudi. Ideal lepote intelektualaca. Vozači kamiona i aviona imaju drugačija viđenja (ko im je kriv). Trčka junakinja po Vatikanu u šorcu i nema vremena da obuče nešto tamnije.

8

Mesta događanja Luvr i duh Vatikana. (»Da Vinčijev kod«) Vatikan i duh Vatikana (»Anđeli &demoni«) Simboli koje glavni junaci prate da bi pomogli policajcima u rešavanju ubistava Simbol je pojam ogromnog sadržaja i dosega. On nije predmet istraživanja logike jer u sebi sadrži i kolektivno emocionalno iskustvo. Žensko učestvovanje u svetu. Žene su logiku prevazišle i vraćaju joj se samo kada rode muško dete. Teško pristajući na nespornu činjenicu da je nju univerzum izabrao da rodi još jednog muškarcamučenika mama prvo pokušava sina da prilagodi sebi pa onda sebe njemu pa onda ceo posao prepusti snaji pa onda obe dignu ruke. I ako ga donesu na štitu iz nekog rata zajedno kukaju i leleču da se ne vidi da tuga nije pregolema. Sestra je drugo. Tu je ženski rod ponovo iznedrio boginju. Njena emocija te situacije je autentična ljudska patnja. Četiri elementa Zemlja (fizički svet), vazduh (arhetipski svet, Jungovo značenje), vatra (mentalni svet), voda (astralni svet, emocije). Svi ovi elementi su u našem slojevitom biću. Rešiš sebe i sa svetom nemaš problema. Ako ne rešiš svoju zagonetku problemi u odnosu na spoljnje se umnožavaju.

Pentagram, petokraka zvezda Simbolička konstanta sveta.

Ambigram Koja je ezoterična svrha ambigrama uopšte? Sigurno je ima ako su ambigram (Čitanje i u levo i u desno) upražnjavali umovi koji su razumevali postojanje koje nije ni u jednom prostoru i u nijednom vremenu.

Piramida Piramida je okultni simbol stremljenja prema gore (Prosvetljenju), Kukasti krst, svastika Nacisti preuzimaju simbol od Indusa. Kada je nekad, u Sarajevu, Isidora crtala majonezom na sendvičima svastiku malo joj je pomoglo pozivanje na Induse.

Egipatski krst Simbol hrišćana Davidova zvezda Davidova zvezda je pečat Solomuna. (David i Solomun su bili jevrejski kraljevi).

Sastoji se od spoja principijelno ženskog i muškog – špic (falus) i putir(vagina). , Skica po Vitruviju Leonardo da Vinči ovu skicu je napravi stvarno iz malog mozga (Frojdovog negativno podsvesnog ili Jungovog pozitivno kolektivno podsvesnog).

Centar crteža savremena odbrambena borilačka veština Ki – aikido naziva Ki-tačka.

Ta veština maksimalno koristi psihičku snagu ličnosti koju preko Ki-tačke vezuje sa fizičkom snagom.

9

Za Jogu ta tačka je Pleksus solaris ili sunčev splet. Iz te tačke prana neprekidno ističe i raspoređuje se po celom nervnom sistemu. Kad je čovek u opasnosti tu ga nešto preseče a ne u kori nekog mozga.

Kastaneda će svoju Zbirnu tačku izvući iz čovekovog tela na dužinu lakta od desne lopatice i mozak je za njega samo medij zbirne tačke.

Ubijeni, u romanu »da Vinčijev kod«, pre nego što umre sam sebe stavlja u položaj tela Skice po Vitruviju bez kruga. Krug je u toj skici ženski princip zaštite.

Sveti gral Mnogo je taštine i trke za vetrom.

Zodijačka ikonografija Životinjski krug, pojas na prividnoj nebeskoj sferi između paralelnih krugova sa ekliptikom razmaka 8% u kojem se obavljaju kretanja Sunca, zemlje i ostalih planeta sem jedne i meseca. Vavilonski astronomi pre 3000 godina dele ovaj pojas na 12 delova od po 30% longitude. Ove oblasti dobijaju naziv zodijački znaci i nazive: Ovan, Bik,Blizanci,Rak, Lav, Devica, Vaga, Škorpija, Strelac, Kozorog, Vodolija, Ribe. Veliko područje za šarlatanstva. Posebno kada se zna da nekadašnje sazvežđe Ovna je danas u sazvežđu Riba. Astrologija je intuitivna tehnika koja daje celovite slike karaktera. Mnoštvo komenatara je pokazatelj da tumačenja nisu sigurna stvar.

Ali jesu inspirativna.

Simboli novčanice Američki dolar Masonski simboli koji su ustvari infiltrirani simboli iluminata.

Udruživanje po verskoj krajnosti Čovek zna, oseća i veruje. On je takođe skupno biće. Ne voli da živi sam ali voli fizičku usamljenost.. Treba razlikovati fizičku usamljenost od psihičke usamljenosti.

Prvo je stvaralačka potreba sa znanjem o povratku skupini sa nečim novim, lepšim, istinitijim…Drugo je strah da se pojedinac koji ga oseća skupini neće vratiti a on nije usamljeno biće.

Treba razlikovati skupno biće od društvenog bića. Skupnost zavisi isključivo od personalnog a društveno je manje više istorijski uslov čovekovog postojanja: porodica, država, i sve ostale institucije. Društveno je sklono promenama.

Evolutivnim, skokovitim, nasilnim. Skupnost je stvaralačka promena. Promena je njena konstanta. U našem jeziku reč čovbek nema množine a reč ljudi jednine. Takvi gramatički oblici ne postoje jer nema takve stvarnosti. Ni imaginarne. Naši stari se oko toga nisu ni posebno naprezali. Razloge treba tražiti ali ne u ovom kontekstu.

Udruživanje po osnovu verujem može da bude osporavano od institucija i sankcionisano njenim moćima. Tako se stvaraju tajna udruživanja po onom u šta ili šta članovi veruju i po znanju na kome zasnivaju to verovanje. Verovanje ima smisao u transformaciji svoga sadržaja u znanje koje se može pokazivati drugima.

Bože daj mi snage da ne tražim ono što ne mogu shvatiti.

Opus Dei Veoma pobožna katolička sekta opasna po ritualima samokažnjavanja i mogućem ispiranju mozga. Eskrivin , osnivač Opus Dei, je svetac. Svetac je shvatio aristokratiju inteligencije, novca i krvi.

Sionski priorat

10

Tajno društvo čiji su članovi bili ljudi koje treba intelektualno slediti pa tek onda gledati šta dalje. Ući posebno svojim putem obeležen njima ili njihovim putem.

Najpoznatiji su Isak Njutn, Botičeli, Viktor Igo i Leonardo da Vinči.

Iluminati Oko 1500. godine grupa naučnika počinje da se suprotstavlja pogrešnim znanjima crkve i formiraju grupu. Crkva zna znanje samo je više isplativo pogrešno.

Templari Monaški viteški red osnovan u Jeruslimu 1119 godine.Prabačen u Francusku 1291 a 1312 Francuski kralj Filip IV ih proganja i zabranjuje. Oni su prenosioci ideje da je Isus oženjen Marijom Magdalenom a ne crkvom.

Marija Montesori »Upijajući um«

Nema lepše žene od žene u drugom stanju. Jedino ona ne misli tako. Ali one i jesu tu da drugačije misle.

U toj gravidnoj prelepoj ženi stvara se embrion čoveka. U devet meseci od začeća ne stvara ženino telo tom embrionu nos, oči, uši, već taj embrion sam, na čudesan način, »ni iz čega« stvara svoje organe. Embrion sam stvara fizički deo svoga života.

Drži majka bebu u jastuku. Prilaze učitelj, čuvar zatvorenika, kriminalac, ratni zločinac, umetnik, Medeja. Svi su prožeti istom toplinom.. To je toplina energije nad energijama. Energija ljubavi.

U jastuku je bela, crna, smeđa, žuta, crvena beba. Svejedno. Emocija je ista. Dete i njegova nemoć da nas treba stvara odnos sa nama u kome se ćuti smisao nežnosti, surovosti, tuge i radosti života.

Devet meseci prođe i čovečica izbacuje, uz veliku muku i bol, iz svoga tela bebu čoveka. Sve će ta žena muškarcima zaboraviti samo trenutak rađanja nikada.

Beba sa prvom sekundom svog novog života nastavlja svoje fizičko samostvaranje ali počinje i nešto novo. Psihičko samostvaranje. Za to mu je potrebna pomoć majke i svih i sveg ostalog u novom okruženju. Sada psihički embrion, ponovo »ni iz čega« stvara psihički deo svoga života. Sam. Organi, nervi i centar još nisu funkcionalno povezani. Beba reaguje na svetlost, zvuk,dodir i tako saznajemo da ti organi funkcionišu ali ono tada ne vidi i ne čuje na taj način. Beba »upija« energiju svoje sredine celim svojim telom. To nije mali čovek.

To je potpuno drugačije biće od onog bića koja će postati, odrasli čovek. To mu je nekako kao gusenica i leptir.

Sećanje na period 0-3 godine života ne postoji ni kod jednog odraslog čoveka. Razlog je što saznavanje nema funkciju koju saznavanje ima kod odraslog čoveka.

Saznavanje deteta je u funkciji samorazvoja psihičke moći njegove duše a ne znanje.

Najlakše je to shvatiti na razlici shvatanja hodanja kod deteta starosti 1-3 godine od odraslog. Odrasli uvek idu nekuda. Cilj hodanja im je da nekuda stignu. Dete nema cilj da »stigne« ono hoda da bi razvijalo svoje fizičke i mentalne funkcije. Zato ono na tom putu izbezumljuje majku jer stane da posmatra sve šta susretne. Ono uči. To je detetov prirodom nametnuti cilj hodanja. Dete je u stanju da hoda kilometrima a da se ne umori. Obožava da se penje i ako su na putu stepenice neće ih mimoiću. Mama će ga uhvatiti za ruku i »vući« u pravcu njenog kretanja a ono će se opirati joguneći se, 11

vrišteći ili nešto slično. Ono nema nameru da stigne a roditeljica to mora shvatiti kao i to da prekidajući ga u procesu samorazvoja čini nasilništvo sa nesagledivim posledicama po buduću odraslost svog deteta.

Knjiga nije za razbijanje briga. Već za stvaranje novih. Oni koji imaju bilo kakav kontakt sa decom prvog perioda odrastanja (0-6 godina) trebaju je znati i koristiti.

Mladi roditelji moraju se striktno držati uputstava Marije Montesori ako ne žele da ih vlastito dete jednog dana tuče, maltretira, otima penziju i izbacuje iz kuće koju su sami napravili. Ili čak i ubije. I monstruma i Teslu nosila je materica žene.

Rađanje je bol svih bolova za majku ali i stres svih stresova za njeno mladunče. Beba dolazi na svet iz fizički stabilne sredine, materice, u drastično promenljivu, mnogo opasnu i nestabilnu sredinu. Novo je surovi ambijent ali je zato mnogo zanimljiviji od majčine materice.

Rađanjem beba ima alternativu dve reakcije. Ili joj se ta sredina dopada i ulazi sa radošću i svim interesovanjem svoga tela ili joj se ne dopada i ulazi sa strahom, bez interesovanja i želi da se vrati. Prvo je psihički zdrava beba a drugo psihički problematična beba koja ima šansu da se formira kao psihotična ličnost ili ličnost sa poremećajem. Tu je odnos pola pola. Formiraju se budući odrasli ljudi koji će težiti ka savršenstvu ličnosti (centar) i odrasli ljudi koji će težiti ka materijalnom grabljenju, moći koja omogućava prelivanje rada jednih drugima, ludaci i kriminalci (periferija). I kada se pojavi novi Hitler on će ponovo imati veliki broj sledbenika. Odnos pola-pola poremećen je u prilog druge grupe pogrešnim vaspitnim vođenjem deteta u prvom periodu odrastanja. Smerdjakov Dostojevskog će reći : »..pristao bih da me u majčinoj utrobi ubiju samo da se nikada ne pojavljujem na svetu.« Frojd u svom eseju »Dostojevski i oceubistvo« govori o ikušenju da se Dostojevski ubroji u zločince. Poziva se na reči Stefana Cvajga: » Dostojevski ne zastaje pred ogradama morala i niko ne zna tačno da kaže do koje mere je u svom životu prekoračio granice zakona i koliko je od zločinačkih instikata svojih likova sam živeo… Sebičan karakter, kockar i po sopstvenom priznanju seksualna zloupotreba nezrele devojčice.» Njegove prve tri godine života obećavale su da oca treba ubiti.

Zbog svoje majke, naravno. Literarno će to uraditi mlađi Karamazov. Braća će to ubistvo primiti kao lično olakšanje jer ne moraju sami da ubiju. Majka razlog nije ali tatina žena jeste. Dostojevski umetnik ne može da se samoobuzda.

Misliti dosledno ovu temu je ravno ratu zvezda. Nismo spremni.

Sve što dete čini sa radošću i po svom izboru, u periodu od 0-6 godina, je u funkciji njegovog unutrašnjeg samoformiranja. Kada radosti igre nema nema ni samoformiranja. Vreme tog vremena uzrastanja je najbrži period života čovekovog i leti nepovratno.

Dete treba normalizovati sa pomaganjem u tom samorazvoju i samoformiranju ne savetom već neprimećenim praćenjem njegove igre. U tom periodu ne pomažu ni nagrade ni kazne. Nagrade dete ne primećuje na način na koji nagrađivači to misle a kazne zasigurno pogoršavaju stvar samoformiranja.

Kod deteta se ne bude duševne sposobnosti već ih ono samo stvara svojim telom iz materijala koji mu je u vidokrugu, dodiru, slušanju i upijanju energije koja ga

12

okružuje. Zato se ambijentu mora posvetiti sva pažnja i učiniti se privlačnom za »upijanje«.

Jezik sredine dete ne uči već ga upija. Ono gramatički pravilno govori (redosled reči) i ako je tako gramatička pravila će najlakše upiti upravo sada, u trećoj godini života.

Posle će muku da muči kao i odrasli kada uče strani jezik ili gramatiku svoga jezika.

Igračke za igru deteta su predmeti koje svakodnevno koristite u životu. To su predmeti prilagođeni detetovoj veličini. Dete sa mamom mesi kolač sa radošću i tada, zapamtite, dete ne pravi kolač, već pomoću njega formira svoje psihičke instrumente.

Ne požurujte ga i ne prekidajte ga. Ako ponavlja mešanje ne prekidajte ga jer ono instinktivno uvežbava svoj um i ne radi ono što mislite da radi na. pr. da pomaže vama u poslu. Ono radi sudbinski posao a najmanje je da proizvodi kolač.

Prinudite dete na samorazvoj ali ne savetom ili batinom već maštom i orginalnošću.

To je samo šest godina posvećenog rada a nagradu ćete dobiti za ceo život.

Razvoj volje, karaktera, inteligencije i koncentracije sve je u tih prvih šest godina.

Sledeći periodi 6-12 i 12-18 su vreme dogradnje, ispravke i usmerenja.

Razvoj volje ne ide bez poslušnosti. Poslušnost je prihvatanje volje drugog. U prvoj godini života dete sluša samo svoj unutrašnji impuls. Sa razvojem svesti formira se i volja ali tek u periodu od treće do šeste godine. Do treće godine dete nema mogućnosti da sluša jer nije formiralo svoje svesne voljne funkcije. Tek povremeno.

Ne sluša ni samo sebe. Zato ga ne tucite.

Sa moralnog aspekta to mu dođe kao kada biste tukli čoveka zato što ne trči a on nema noge. Možete tući takvog čoveka i iz tih razloga ali tada ste neko koga treba smestiti u ludaru. Daleko ste od te institucije ako tučete vlastito dete tog perioda uzrastanja smo zato što nema ko da vas pokaže. Kod nas, nažalost i kome.

Kada se vaspitač ne meša možete primetiti kako deca u grupama obdaništa prihvataju volju starijih iz grupe. Stariji više zna i veštiji je, očigledno. Zapaža se da deca individualno funkcionišu (samorazvijaju se) ali traže jedno drugo. Nema te igračke za koju bi dete menjalo svoga drugara. Samo pomoću drugara razvija svoju društvenost.

Idu za starijim detetom a stariji kada vidi učinke svoje ličnosti na mlađima ima volju da nastavi sa usavršavanjem sebe. Vaspitač je samo maštoviti koordinator kretanja unutar grupe.

Ideja o vaspitnom pripremanju vođe nije daleka samo neka se ponovi neki novi Napoleon, Sadam, Pinoče... Treba videti kakve su izmene u školstvu napravili Hitler i Musolini pre nego su krenuli u čišćenje Evrope. Očigledno se dete uzrasta 0-6 godina može pripremiti za svaku avanturu.

Koncentracija je upravljanje pažnjom. Za taj svoj lični problem svi odrasli znaju. Želite li da vaše dete »liči« na vas? Dovoljno je da ste mu genima dali potencijal.

Sada ga pustite. Kada se dete koncentriše na igračku ono vlada njom. Ne prekidajte ga i ne skrećite mu pažnju. Ništa u tom trenutku nije tako važno da biste mu onemogućili da razvije svoju moć koncentracije. Kako će bez nje u život. Morate imati vremena.

Ako dete ne vlada igračkom igračka će vladati njime.

Ni jedno dete ne može da se koncentriše samo snagom volje. Studenti mogu mada im je glavna igračka koja vlada njima njihov vlastiti polni organi. To je posledica toga što koncentraciju nisu dovoljno vežbali kao deca prvog perioda odrastanja kada im genitalije nisu bile tako omiljena igračka.

13

Šta ćemo sa jaslicama po opštinama? Gde su? Zar je KUD i MZ važnija institucija?

Kako ste pogrešno vaspitani ako tako mislite. Zar se taj period razvoja sme prepustiti samo roditelju? Čini mi se da obdaništa imaju funkciju da zbrinu decu dok su mama i tata na poslu a ne da im omoguće samorazvoj. Kako inače shvatiti prebukiranost?

Igramo se svojom budućnošću i starošću. Vođe nisu pojave srećnih okolnosti već ili rada ili nerada vaspitnog prvog perioda odrastanja. Da je demokratiju strah od manijakalnog vođe (koji će lako doći do podrške) pokazuje i činjenica da u političkom životu na svim nivoima razvijamo volju večine (demokratija) a u preduzećima je ukidamo. Tamo pojava manijaka nema takve posledice.

Kolundžija Gordana, Uporedni horoskopi

Zovem »Plato« da nas spoji za neki lagan razgovor. Dobijam telefon i dogovaramo sastanak. Kako ću vas poznati, pitam. »Lako«, kaže Gordana, »mnogo sam lepa žena«.

Posle sam dogovoreni sastanak pomerio, naravno, za dan pre. I bilo je lako poznati je.

Zvuci klavira hotela Mažestik prate prvi susret dvoje do tada nepoznatih ljudi i njihov dodir rukom. Tako je počelo prijateljstvo »na prvi pogled«.

Vidim, zna nas, muškarce. Volimo lepe žene a pametne kada moramo. Kada dobijete i jedno i drugo tada više ne morate ići na ulicu. Ali tada ona krene na ulicu. I nikada kraja. Astrologija je čudo. Čovek jeste determinisan svim i svačim. Svestan svoga kraja on je fatalističko biće.

On je i najlepše biće univerzuma. Čovek može da da svoju definiciju sebe jer ima svest o sebi kao što je i univerzum iliti Bog ima.

Odvojen od čovečice čovek se spaja s njom gubeći svoju sopstvenost i tražeči je u identitetu s njom ili ponovo se razdvajajući. Čovek je i društveno biće. Ne može bez drugog a drugi su pakao.

I sada se treba snaći. Da li astrologija tu razrešava ili komplikuje? Možda bi bilo bolje ne odrastati. Ili pitati Gordanu kako stvari stoje.

Kada filozofu postavite pitanje i on vam odgovara vi zaboravite šta ste ga i pitali. Sa filozofom astrologom stvar je malo bolja.

Gordanina knjiga je knjiga višeg nivoa horoskopisa.

Astrologija je drevno učenje o međuzavisnosti kosmičkih delova (planete i zvezde) i čoveka. Sinastrija je umetnost poređenja dvaju ili više natalnih karata.

Natalna karta je splet energija zvezda i planeta (u astrološkom smislu sunce i mesec su planete) koja su u trenutku rođenja bebe bila u funkciji u određeno vreme na određenoj geografskoj širini i dužini. Prirodno je da su te energije determinisale telo rođene bebe. Telo, skup ćelija, kojim će beba reagovati kroz ceo svoj život raste, razvija se i umire i kroz svo to vreme duh (duša) ga koristi kao medij.

Takav smo zaključak zaključili jedan o drugom nakon tri sata razgovora pa smo prešli na užu stručnu sferu knjiga koje je »Zvezdana« napisala (Astrološki vodič, Astrološki kuvar i Uporedni horoskopi).

14

Gordana, koja je diplomirala čistu filozofiju u Beogradu i u Londonu došla do karata zvezda odlučila da se bavi astrologijom. Onako, tek sebi da razjasni stvari.

Najbolje vino kod domaćina je ono koje je spremio za sebe.

Matematika i logika u astrologiji zauzima 75% a ostatak je intuicija, kazaće posle ona.

Dovoljno da se sa tumačenjima promaši za par svetlosnih godina, kažem ja. Komentar će biti: Hm. Razgovor.

Pišete da su za harmoniju predisponirani parovi Ovan i Vaga, Bik i Škorpija, Blizanci i Strelac, Rak i Jarac, Lav i Vodolija, Devica i Ribe. Pitanje: Koji su parovi disponirani za disharmoniju. Odgovor: Hm. To je stvar statistike a manje astrologije jer se to broji u životu po broju bačenih šerpi i broju razvoda.

Da li je dobro imati natalne karte ljudi iz okruženja koje kontaktirate svakodnevno (porodica, prijatelji, kolege)? Odgovor: Da, razumećete reakcije na pojedine situacije i sebe i drugih.

Ja bih, kad već imam priliku, zvezdama preko vas postavio jedno lično pitanje. Može?

Vredi videti lep osmeh na licu lepe žene. Može. Da li muškarac može da voli zauvek a žena da bude verna? Odgovor: Imate problem čim ste to pitanje okarakterisali kao lično. Položaj planeta i zvezda na to pitanje nema odgovor. A ako nema odgovora to znači da je čovek izmislio i problem i pitanje. Nismo od takvog materijala. Muškarac voli da voli a žena da je voljena. Ugovori te vrste su prevaziđena institucija.

Vi ste udati? Odgovor: Razvedena. Znala sam ali volim rizik. Danas smo, naravno, u dobrim odnosima i dobar je otac. Na razmak samo pozitivno deluje.

Napisali ste tri knjige sa elementima astrologije. Jedna je Astrološki kuvar. Izgleda logično. Ako se ljudi po mentalnom sklopu tako različiti da je i ishrana na osnovu koje funkcioniše određena mentalna karakteristika ličnosti specifična. Da li je vaš kuvar precizan? Čini mi se da bi tu trebalo mnogo istraživanja dosta pojašnjavanja predloga hrane i pića.? Kokteli su interesantni, ali...

Odgovor: Matematički su precizni recepti. I mnogo su dobri. Neki mislim da su astrološki veoma usklađeni. Ipak, svako sam sebi treba da odredi recept hrane i pića kao svoje energije. Uz malu astrološku asistenciju. Naravano, da Lav-sportista ima potrebu energetskog izvora različitu od Lava igrača šaha ili bridža. Ali okvirno su rešenja data. Mada je to oblast gde se stvarno mora znati mnogo detalja da bi predlog bio precizniji.

Ideja se svakako treba poštovati a kako će ta ideja živeti to je uvek zavisilo od ljudi. Čak se i Bog tu, čini mi se, ne meša. Pokrenuo nas je a kamo ćemo, s kim i zašto to je naš, ljudski, izbor. Tvrdim ja, bivši student filozofije i Ruske književnosti bivšem studentu čiste filozofije. Sada profesor profesoru. Možda bi astrologija mogla nešto učiniti da se što manje vremena gubi?

Odgovor: »Izgubljeno vreme ne postoji jer nam ovo nije jedini život. Ispituj, traži, kreći se i ne čekaj nikada. Ni muškarca (ženu), ni tramvaj, ni budućnost. Živim na tri relacije, nastavlja ona, Beograd – Moskva - London. Nebo kao nebo je nad Evropom. Nad Rusijom nebo je divno. Nad Balkanom neki užas vas pokriva, Neko drugo nebo. Nema ko da nas upozori. Trenutno smo u zvezdanom zatvoru.

Mnogo, mnogo negativne energije.

15

Zvezde su iznad sunčanog sistema a sunčani sistem je krug? Odgovor.: Pre bih rekla točak. Najudaljenija planeta se kreće po rubu tog točka. Kada pravimo natalnu kartu crtamo krug ali je u pitanju točak.

I one daleke, malene i lepe zvezdice deluju na nas. Odgovor: Malo. Sunce i ostale planete deluju. Ali sunce kada uđe u jedno sazvežđe menja svoje delovanje na zemlju pa time i na nas. I to sve zbog delovanja tih »malenih« zvezdica na njega.

Kako se došlo do broja 12 znakova zodijaka? Odgovor: Da vam nacrtam sve?

Jednostavno je Ajde. Nastavak odgovora: Ako biste sa zemlje provukli pravu liniju kroz Sunce ta prava bi ušla u neko Sazvežđe. S obzirom da je Sunčani sistem točak ta sazvežđa su u jednom zatvorenom krugu koji kao i svaki krug ima 360 stepeni. Stari Vavilonci, Egipćani i posle Grci znali su da je sve što postoji sastavljeno od četiri elementa: Vatra, vazduh, voda i zemlja. Kada su taj zvezdani krug nad nama podeli sa četiri dobije se dvanaest znakova zodijaka. Svaki znak obuhvata 30 stepeni kruga i zvezdice koje su u tih 30 stepeni…i ako znate račun izračunate ko na koga deluje.

Nas Blizance ste baš izogovarali u knjigama. Da smo pametni to je u redu. Ali da smo promenljivi, nepouzdani i lako zaljubljivi…Upadica:Treba li da dokazujem?

Nastavljam pitanje: Hteo sam, hm, da vas pitam zar ne bi bilo pametno uplanirati da se dete rodi u određenom znaku ako već planiramo rađanje deteta. Odgovor: Ja bih uvek pustila da se zvezde igraju sa mnom.

Mogu li da zapalim još jednu cigaretu? Pita. Ona meri vreme sa cigaretom. Lepa žena vas pita možemo li još cigaretu vremena da razgovaramo. Naravno da nastavljamo »stručan« razgovor. Hoćete li nešto novo objaviti iz ove oblasti? Ne! To sam završila.

Pišem roman. Pita ona mene: Može li kockar da prepozna kockara na ulici kao crnac belca. Ne!Različite hazardne igre različito pišu svoje crte na čoveku i različito čovek preživljava te muke. To vam treba za roman? Pojavljuje se lep smešak koji kaže: Možda.

Izlazimo.

Pitam: Vidite li onog visokog, mršavog dugoprstog čoveka što sedi sa onom ženom.

Da. To je kockar.

Prepoznali ste ga.

Ne, poznajem ga.

Za dalje nadmudrivati se treba imati novi motiv. Još uvek sam preplašen.

Ejmi Velborn, »Dekodirani Da Vincijev kod«

Najveća država planete, Katolička crkva, sa sedištem u Rimu (Vatikan) odlučila je da se brani od stavova koje nose glavni likovi triler-romana Den Brauna »Da Vinčijev kod«. Čega se još ta država plaši kad može toliko vekova da opstoji čineći zločine protiv čovečnosti (Krstaški ratovi, inkvizicija, uloga u drugom svetskom ratu), često na bazi suludih mišljenja (Da se sunce vrti oko zemlje) i do dana današnjeg sprovodeći diskriminaciju protiv 60% čovečanstva (drugorazredni status žena). Žena, Ejmi Velborn, je dobila zadatak da brani Vatikan. Odbrana, izgleda, nije vredna »muške« pažnje.

Mada je knjiga »Zagonetka Da Vinčijev kod«, Ervina V. Lucera sadržajnija ona nije zvanično traženje crkve već spontana reakcija autora. Veoma dobra spontana reakcija autora koji je bio i učesnik skupa svih vera sveta (6.500 delegata), pre par godina. Cilj ovog skupa sigurno nije bio definisan ali pretpostavljeno upozorenje jeste: Urazumite se.

16

Ko ima takvu moć na ovoj planeti da skupi sivu eminenciju religijskog ove planete to je pravo pitanje.

Ako pročitate ove odbrane pre čitanja romana »Da Vinčijev kod« tada ste na pristojan način upozoreni na šta da obratite posebnu pažnju u romanu.

Autorka je naznačila već u predgovoru četiri »zbunjujuće« tvrdnje Dena Brauna sa kojima treba obračunati. Ejmi Velborn ne vidi da je »zbunjivanje» veoma zdravo za razmišljanje? Ili vidi a zdravlje smeta njenoj državi. Nas Srbe taj problem ne tangira ne zato što smo pravoslavci već zato što obožavamo da ignorišemo državu. Prvo svoju pa onda ostale. Svoju ne bi menjali ni za Evropu. Moraće svet ponovo da ratuje sa nama. Nema im druge. »Putuj Evropo«!

Da li su Isus i Marija Magdalena bili u braku? Nije strašno što je Isus oženio prostitutku (Čovek ceni veštinu). Za državu katolika strašno je što je sa njom imao kćerku Saru. Njegov gen je ostao. Bog-čovek je voleo žene (čim je voleo jednu voleo je sve). Demon ga je uzeo pod svoje. Kada bi savremeni Adami imali dilemu večni život ili kratki, ovozemaljski život sa ženom prema rebru koje im nedostaje izabrali bi svoju celovitost.

Da li je Isus za vođu svog pokreta odredio svoju ženu Mariju Magdalenu a ne Petra?

Zanimljiva ideja.

Ukinuše ideologiju kao nekada boga. Od danas, neko reče, više nema … I bi tako.

Grupe koje su vodile nekada verske vođe (Danas političke stranke ili sekte) su interesne grupe. I onda i sada važan je vođa koji ima harizmu. Prolaz ka stolu dvanest apostola (civilno glavni odbor) je zatvoren.

Leonardova slika »Tajna večera« simbolizuje mnogo toga. Da li je Den Braun to pročitao te simbole kako treba nije ni bitno. Bitno je da oni postoje. I nekako apostol, na toj slici, koji nema bradu mnogo liči na ženu. A prvi (prva) je zdesna od onog koji plaća ceh (Isus). Da ne govorim da je takav odnos i danas u laičkim glavnim odborima (malo poboljšan). Jedna žena i jedanaest onih drugih.

Smeta taj obrijani naznačenoj državi jer šta ako neko zatraži da na svakih jedanaest kardinala dođe žena? Ona jedna napraviće haos.

Ko je izabrao četiri jevanđelja (Radosna vest) i po kom kriterijumu? Da li su neki interesi bili u ptanju i koji? (Jevanđelja je bilo oko osamdeset. Švajcarci već treba da su objavili Jevanđelje po Judi jer su to nagoveštavali pre dve godine. Jevanđelje »nevernog« Tome je mnogo lepo. Otkriveno 1945 a pisano u II veku). Ako ih je Konstantin birao zna se šta bira pametan i beskrupulozan nevernik koji ima moć nad životom i smrću onih koji su potencionalna opasnost za njegovu ulogu u vladanju i koji ima nameru da bude svetac (kad je već car) u istoriji religije koja ga štiti od pobuna (revolucija) sa stavom »da ovozemaljske patnje znače samo večnost posle« .

Da li se Leonardo da Vinči poslužio svojom umetnošću kako bi preneo tajno znanje o svetom gralu? Sveta ženstvenost. Ukinuše boginju. Šta je Leonardo javno sakrio? Šta je »sveti gral«? Da li je to posuda kojom su apostoli pili na Svečanoj večeri (glupost, nije Leonardo kolekcionar), posuda u kojoj je bilo ulje kojim je Marija Magdalena izvršila pomazanje Isusovog tela posle raspeća (teško da bi posuda te

17

sadržine toliko uzbudila Vatikan), posuda sa krvlju Isusovom (može biti zanimljivo kao predmet ratovanja svih vrsta) ili posuda sa zemnim ostacima prostitutke Marije Magdalene (smešno i pomisliti da to može biti vredno sukobljavanja) ili zemni ostaci Marije Magdalene kao Isusove žene i još žene koja je određena da vodi njegov pokret i kojoj je Petar (budući svetac) to onemogućio. E sada je to veoma opasno područje i Den Braun ima sreću da je zaštićen protestanskim hrišćanstvom svoje države.

Opasna je i ideja da je Sveti gral »Sveta ženstvenost«. Boginje su ukinute, zar ne? I šta sad? Ponovo žene dolaze? To je pogubno bilo već za onog koji je na Nikejskom saboru 325. godine posle Isusa dogovarao sa Konstantinom velikim (rimski car rođen u Nišu – naše gore budala) kako hrišćanstvo da opstane i kako se boriti protiv opasnih tumačenja onog što se zbilo. Pobiti? Pobiti. Tako stradaše naši bogumili i francuski albižanci (12-13 vek). Pobiše pet miliona veštica (žena), kaže Den Braun.

Gospođa tvrdi da je bilo 40. 000.- i žao joj je. Da li je bitno da su ubili i samo jednu ženu po osnovu gluposti kojom se vlada?

Gospođa osporava postojanje ezoteričnih društava. Ezoterija je »tajna nauka« koju su stari filozofi poveravali samo uskom krugu »posvećenih » učenika. Posebno joj smeta Sionski priorat i Opus Dei shvaćena kao institucija osposobljena za pranje mozgova.

Sva je prilika da je Leonardo tu negde bio među dvanaest (ili jedanaest+žena) apostola Templara svoga vremena.

Knjižica »Dekodirani Da Vinčijev kod« je mala (uteha za one koji se podmeću za TV ispiranje mozga) jednostavno pisana (ne treba neko posebno predznanje) upućuje na izvore (ako neko hoće da se ozbiljnije bavi tom temom) i govori kako da čitate Den Brauna i njegov »Da Vinčijev kod«.

Paulo Kueljo, Zahir

“Zahir na arapskom znači … nešto ili neko, što nam, čim ga upoznamo, postepeno zaokuplja misli, sve dok nas potpuno ne onemogući da se usredsredimo na išta drugo..”

“Ni Lestrigonce, ni Kiklope, ni Posejdona divljeg sresti nećeš, ako ih u duši svojoj ne nosiš, ako ih duša tvoja pred tebe ne stavi…” “.. pišem knjigu, tačnije rečeno, pismo, dugo pismo ženi mojih snova… zadovoljan sam što ona postoji – pokazala mi je da sam sposoban za jednu ljubav o kakvoj nisam ni slutio…

Prihvatam Zahira, puštam da me odvede u svetost ili u ludilo.”

“Ja sam slobodan čovek!”

Kada knjiga počne tako tada više ništa ne trebaš od drugih i sve što ti treba vidiš u sebi.

Kada izgubiš svoju osobu ne treba tražiti drugu. Treba zaboraviti prvu. Ako se tako ne desi u drugoj ćeš uvek buditi sećanja i zamerke osobi koju si ‘izgubio’.

Ovo je mnogo poučna knjiga za nas odavde. Reč je o braku. Čudnom braku. Muž voli svoju ženu i ona voli njega. Oni pokušavaju maksimalno da sačuvaju svoj odnos, da 18

sačuvaju svoju slobodu i slobodu onog drugog. On se sa sobom bori za nju i ima druge žene. Ona je svoju bitku sa sobom za njega dobila i ima druge muškarce. »Trudna sam.« »Dos?«, pita muž »Ne. Neko ko se pojavio pa otišao.« Kod nas to teče malo drugačije. Prva stvar koju udata žena radi, naša Ona, kada je brak rešila, je da muža prevaspita. Kada uspe u tome gle iznenađenje. To nije onaj muškarac za koga se udala. Ko bi rekao?

Naš On bi svojoj ženi najrađe prikačio neki pojas nevinosti. Od prevaspitavanja žene nema ništa pa i ne pokušava. U kuhinjskim specijalitetima pokušava da je prilagodi svojoj majci. I kada mu žena napravi hranu strikno po maminom receptu i ukusu on je oduševljen. Pohvali je, ako se seti, a ona tada skrenu svoju misao u čudno: u njoj njen muž nastavlja da voli svoju mamu. Ne nju. Mamu!

Kada tu stranu muža žena shvati šta Srpkinja tada može da smisli, i ljubavniku i autentičnom, Tvorac bi ostao zabezeknut.

Lepo je slušati svoje reči sa njenih usana. To je klesanje skulpture sopstvenog života.

To kada se predaje niko ne sluša. Kada te život tome nauči a ono ostario.

Ester je otišla za svojom slobodom, on se sklupčao uz Mariju. »Znam da si napisao«, reći će Marija, »da je voliš više od samog sebe i da svoj brak nisi uspeo da razumeš… i da je to ona pročitala…moraš je naći .. reci joj svoju ljubav koju nisi znao da kažeš (sa vlastitom ženom se to podrazumeva!?) i nastavi svojim putem… ako sam ja na njemu biću oslobođena 'idelizovane žene' a ti ćeš se rešiti svoga 'Zahira'.« Ester, njegov Zahir, ratni je dopisnik, kada ode u rat, vidi da postoji veća ljubav od mržnje kojom se ljudi ubijaju. Ona ne može da bude stalno u ratu, mada je on uvek negde u ljudskom svetu. Ne može ni da bude u besplodnom miru pored muža kao ostalih pola milijarde žena koji »Pretrpe jednu, dve ili tri krize i na kraju pronađu mir«. »Što sam starija sve manje muškaraca me gleda i …mogla bih da napravim grešku zbog koje bih se kajala celog života«. ''Biti sam', predaje On u Ženevi, 'je kao da ne pripadaš ljudskom rodu'… Žena koja se razvela mu kaže: »Sada imam punu slobodu..« Kakva laž… Dobrovoljna samoća je potreba za samoobjašnjavanjem a nametnuta samoća je prirodna ljudska katastrofa.

Tražite se ljudi. Žena se satima sprema za izlazak u kafić sa prijateljicom a tamo se zatvara u nepristupačnost kojoj se sama čudi. Razbijanje nametnute usamljenosti je uvek uz prisustvo osobe drugog pola. I samo je to tako.

Gore od nametnute usamljenosti je biti u prisustvu nekog iz suprotnog polnog ljudskog ogranka a ponašati se »kao da ta osoba ne pretstavlja ništa u našem životu«.

19

''Naučio me je da volim sebe pre nego sam zavolela njega. Pokazao mi je da moje srce služi meni i Bogu, a ne drugima.' Čemu ljubavnik? Da praviš ono što nisi od sebe, muža, onog drugog ili od oboje?

Brak nije robija. Ili jeste?

Brak je kao razmak šina. Nekada je uzeto da to bude 143,5 cm. Jer su ih postavljali po utabanim putevima a ove su pravili još Rimljani jer su se na tom razmaku mogla kretati dva konja koja su nešto vukla i eto dimenzija razmaka šina i eto brak po sistemu vlasništva. Ja imam tebe ti imaš mene, dok se stvar ne zaoštri i ne sazna.

U Kazahstanu, mnogo puta nuklearnim probama ubijanoj zemlji, On ide ka svom Zahiru, svojoj ženi, ne znajući da li će se ona ponovo skloniti od njegove nesigurnosti.

Blagosilja nekog Holanđanina, hodočasnika, da na 'putu svile' gde su različitim razlozima zajedno, »ostavi svoju tugu i osećanje da život nema smisla i da se vrati čiste duše i blistavih očiju«.

Hodočašće je susret sa sobom, u novoj energiji, i pogled na beskraj ljudskog roda.

'Hadži' treba dodati svome imenu. Bio si na putu ka svojoj prošlosti da razmisliš svoje samoće.

Veruj u sebe i ne napuštaj nadu svojih otaca lutajući po novim verama, sektama. Ništa nećeš shvatiti ako ne shvatiš sebe a ovo ne ide ako ne pojmiš svog pre tebe. Buda i Krišna su most za neke druge 'Srbe'.

Biti svoj je moći se kretati između sopstvenih apsurda. Imaš dovoljno problema sa sobom da bi obraćao pažnju na Tibet sem kada im se možeš energijom ljubavi dati.

Svaki dan se stari i raste. Nisi isti. Buđenje je ponovno rađanje. Sećanja ne trebaju jer uslovljavaju mržnje. Nisi u kontradikciji sa nekim sobom kome treba da služiš, ne sećaš se prošlog sebe, slobodan si za novog sebe, svakim danom prihvati sebe kao novu osobu, ne živiš za sećanje, pozitivno je ostalo u strukturi energije tvoga duha. »Čekala sam te na razne načine.. kao očajna žena koja zna da njen čovek nije razumeo njene korake …Čekala sam te kao što je Penelopa čekala Uliksa, Romeo Juliju, Beatriče Dantea da je izbavi… kako da zaboravim svoju ličnu priču .. nisam verovala da ću moći ponovo da volim..jednoga dana sam ugledala tu ljubav u očima slikara Dosa.»

Jedna rečenica o vlastitom detetu: »Dete? Misliš da će me to sprečiti da radim?« Slobodna žena koja ne porobljava svojom ljubavlju ni muža ni sebe ne vidi potrebe identifikacije deteta u odrastanju. Saznaće ono što bude znalo da pita. Suština vaspitanja za slobodu je u naučiti pitati sebe i u pravom vremenu pravu osobu pa makar to bila i Medeja, ženu obolelu od ljubavi koja porobljava.

Svi su Njegovi susreti verni religijom bez oznake crkvene institucije, likovi »Zahira« su bez državnog identifikacionog broja. Imigranti su neubeleženi. Imamo li mi, 'odavle', barem individualnu moć nekodirano organizovati svoj um? U životu je

20

drugačije za kodirane. Znam, iskustveno veoma dobro to znam. Tim gore, naravno, po život.

A život može biti i gori od goreg. Civilizacijski manijaci vladaju... Ne možeš im ništa ni kada nuklearne bombe probaju uživo. To, i ostali sitniji manijakalni prohtevi vlasti vladajućih, u interesu su robijaša 'država robijašnica'. Znamo, mi veoma dobro znamo, da se tada 'bolje' robija.

Sankcije jesu međudržavne objave rata shvatili mi to ili ne.

Mnogo takvog besa je nemoguće negde staviti. A evo ga opet. Kipti.

Za početak, mimoiđimo mržnju! Jedne volimo druge mrzimo. Izbegnimo ih.

Izbegnimo cele države i ratničke religije. Ni kao prijatelji nam nisu valjani.

Izbećićemo da se fanatizujemo. Fanatisti nisu svoji. Mera svih stvari jeste čovek ali mera sebe si samo ti. Ne drugi čovek. Ni stvari.

Fanatista se meri ko zna čim. Izgubio je sebe. Pakao je u njemu, najteže je izbegao, izbegao je da zaroni u sebe.

Ester je izvadila krpicu umrljanu vojnikovom krvlju, koji je poginuo negde, na nekom ratištu sa kog je ona slala izveštaje, više nije važno kom, izgubio mladost umesto nevinost i dala svom mužu koji ju je ponovo našao. »Ovo je za tebe. Uželela sam se naših svađa.« I nije sve to baš tako. Paulo Koeljo ne bi napisao sve te knjige da je to tako. Napisao bi samo jednu.

Odri Nifeneger, »Vremeplovčeva žena«

Žene dolaze! Šta znaju znamo. Šta misle to ni one neznaju. Hoćemo li najzad od njih samih čuti šta maštaju?

Dva ženska događanja, gotovo ne primećena, su se zbila u pozorištima Raša Plaović i Jugoslovenskom dramskom. U Prvom »Imitacija života« Mirjane Mojsilović-Bobić, autor i režiser. U drugom »Vaginini monolozi«.

Nema mašte. Surovi život ušao u pozorišta.

Mirjana, u dramu koju i režira, pančevačko pozorište na gostovanju u Beogradu, uvodi tri lika: Mama, sin i devojka mu. Oni po profesiji nezaposleni glumci. Mama na kraju karijere uzdiše i dahće u 'vrući' telefon dok ljušti krompir. Svi troje se lažu kako dolikuje. Sinova devojka dolazi da radi kod mame ne znajući da je mama dečkova mama. Sin se folira na iskren način.

Mirjanu zanima samo ženska muka a muškarac sa druge strane žice je jadnik ne vredan pažnje. Muškarac, šta više reći. On bi bio mnogo zanimljiviji da je Mirjana zanimljiviji spisatelj.

Ko su ti momci sa potrebom da čuju ženino dahtanje po to ništa od para telefonskog impulsa?

Samoća do bolesti i bola da je predmet umetničkog izraza ili beda osrednjeg glumca i nemaština da ga neko plaća.

21

Anabela Basalo ovaj roman ne bi potpisala. »Vaginini monolozi« je svetsko dobrotvorno čitanje monologa da se ukaže na pola miliona silovanih žena u svetu u prošloj godini. Sedam beogradskih glumica predvođenih umornom Mirjanom Karanović, jedna zagrebačka glumica i jedna engleska pevačica učinile su vulgaran tekst prijemčivim i nevulgarnim. Tekst nije dovoljno jak koliko je prilika jaka.

To što vam se dešava u ličnom životu, verujte, nije pakao. A ako je ipak vaš poseban pakao otputujte kroz vreme. Do drugih susreta.

Ništa od sedenja po bibliotekama ili pred , nekom novom, decom.

Treći događaj je »Vremeplovčeva žena«. Roman prvenac Odri Nifeneger koja je profesorka vizuelnih umetnosti na koledžu Kolumbija u Čikagu.. Hoće li i on proći polupročitan?

Mašta data romanom »Vremeplovčeva žena« je na visokom nivou. Nema nelogične filosofije ni intelektualno nepokrivenog moralisanja kao u prethodnim pozorišnim tekstovima.

Genetski poremećaj Henrija pretvara u vremeplovca. Nestane i pojavi se u nekom vremenu prošlom ili budućem i u neočekivanom prostoru. Ne može da kontroliše nestajanje. Kada nestaje ne može ništa da ponese sa sobom. Uvek je go, različitog uzrasta i ne zna u kom je vremenu.

Zar nije i smrt takva? Ne možeš da poneseš ništa. Roman upozorenja?

Nova vrsta ljudskih bića ili Henri simbolički beži od svoje žene koju voli? Naravno beži, simbolički ili ne, uvek u gore.

Kler, njegova žena, misli na njega svakog trunutka kada ga nema i uspeva dva puta da ga prevari. Ima osedele argumente: jednom je bila zbunjena a jednom usamljena. Žena piše ovaj roman. Treba ga oprezno čitati. Šta je pesnik hteo da kaže? Bokačo će zapisati da je prevara samo kada žena sebe uskraćuje mužu a ljubavniku se daje. Ako je mužu uvek dostupna tada prevare nema. Dekameron je zbirka od sto arhetipnih novela. .

Danas pisac ni ne zna šta će reći i to što reče izletelo mu. I sam se čudi.

Bračni par, Henri i Kler, pokušavaju da imaju svoje dete. Ne uspevaju. Njen organizam vremeplovčev koren ne prepoznaje kao ljudski te se imunitetom brani i dolazi uvek do pobačaja.

Henri uradi vazektomiju da Kler više ne dovodi u smrtnu opasnost i dok leži u krevetu sa svojom ženom, takav, vazektomisan, iz nekog vremena dolazi Henri drugog vremena i leže na Kler. Ona vidi šta se dešava, da su dva Henrija tu, jedan u krevetu drugi na njoj i bez glasa, da ne probudi Henrija sadašnjosti, pristaje na odnos.

Mnogo maštovito rešenje obrazovane spisateljke. I poučno.

Kler ostaje u drugom stanju.

Devojčica će biti vremeplovac i dok se otac opirao tom svom svojstvu kćerka će uživati u novim sadržajima svog postojanja.

22

Roman je nikakav ako nemate volju da mislite o sebi i na druge načine sem na onaj kako mislite da jeste.

A ako ne znate da sanjate sada je prilika da naučite. One snove što otkrivaju dušu.

Užasi su sastavni deo braka kao i vanbračne intimnosti, napisaće Haksli u »Genije i boginja«.

Vremeplovački muž odlazi u vreme koje sledi, zna rasplet sadašnjosti pa 'užasa' gotovo da i nema. Sve je stvar pristupa i izbegavanje neurotičnog. »Moj tata je mrtav ali nije neprestano mrtav«, pokušava pametnica kćerka Alba da objasni nastavnici nenadanu pojavu njenog oca iz nekog vremena pre nego je umro.

Ne može se mimoići utisak da je rečeno i ovom knjigom da u jednom trenutku vremena dvoje koji razgovaraju nisu u istom vremenu. Zato se i ne razumevamo.

Pitanje je šta vidimo kada gledamo jedno drugo.

Treba se družiti ali i bežati od ljudi. Za sada čitanjem. Dobra je i pozorišna sala da se osamite u svoj unutrašnji razgovor.

Viktor Peljevin, »Generatin 'P'«

Malo malo Rusi ubijaju ili oživljavaju nekog boga.

Prethodni bog više ne služi da ih pravda pred Srbima. Dužni su nam i dalje!

Novi živi bog Tatarski Vavilen, piše V. Peljevin u »Generation P«, kada je shvatio svoje božansko biće reče: »Maljuta kod nas više ne radi.. Zato što nam je potreban koliko i psu peta noga….

I ti, Anja, zapamti – kad ja nešto govorim, ti ne pitaš zašto, nego uzmeš olovčicu, pa zapišeš. Razumeš? E pa lepo.« Tako je Tatarski Vavilen, pripadnik »Generacije 'P' « (Pepsi) počeo rukovođenje agencijom za tekstove TV reklama. Prijatelja po nesreći Tatarski ima sve više.

Nesreće se, i bez njih, gomilaju.

Smak sveta, koga se plaše ili kome se nadaju hrišćani, biće krajnje bezopasan.

On će, jednostavno, biti jedna televizijska emisija. Učestvovaćemo iz fotelje.

Između dve jake droge Tatarski, prvi lik »Generatio P«, je shvatio da je novac četvrta dimenzija.

Sa tačke gledišta ekonomske metafizike smisao života je transformacija oralnog identity (lažni ego) u analni. Uprošćeno rečeno zaradi novac i kupi nešto. Smisao nije u trošenju već posedovanju kupljenog.

Prvi književnik Rusije određuje se po broju čitalaca ruskih biblioteka. Viktor Peljevin je najčitaniji. »Genartion P« je do malo unazad bio poslednji njegovo roman. Imamo razlog da verujemo ruskom čitaocu i da im se pridružimo. Mnogo ih je.

Od čitalaca van Rusije, naravno, Viktor ima stan u centru Moskve koji vredi 700.000.dolara.

23

Znam da, ponekad, luta po Alžiru. Zanimaju ga Arapi. Možemo da očekujemo da će gospodin Peljevin neka svoja razmišljanja, o narodu koji se tako rizično trudi da se uz pomoć Alaha sačuva od koka-kola života, pojaviti i za nas. Samo treba da ga čitamo.

Da ne bude da nismo obavešteni.

Peljevina treba shvatiti. Vrlo, vrlo to zaslužuje.

Onog trenutka, naslućuje Peljevin, kada se inteligencija zamisli nad pitanjem gde da nađe novac ona se pridružuje srednjoj klasi. To neće biti bezazleno po novac.

Peljevin se dalje pita: Možemo li reći da televizor gleda gledalac koji ga gleda? Naravno da ne.

Dok je čovek gledao isključen televizor gledao ga je čovek koji je relativno upravljao svojom voljom i svojom pažnjom.

Kada je televizor upaljen pažnju mu vode drugi. Režiser i kamerman. Stvarni čovek u gledaocu postaje virtuelni. I svi gledaoci na svetu uključeni u tu emisiju gube svoju stvarnost i postaju duh koji postoji samo virtuelno. Snimateljska ekipa preusmerava gledaočevu pažnju sa objekta na objekt, pokreću mu hormone, razvlače adrenalin i vuku ga ka reklami od koje žive.

Seksualni aspek reklame pokazuje da seks digitalno postaje sve privlačniji. Realno je uvek tamo gde je i bio. Kada se globalizujemo seks će biti jedino individualno ispoljavanje posebnosti. Sem ako se žene otvore i obelodane da su muškarci po tom pitanju globalni po odrastanju.

Ekonomija, ta kvazi nauka, je surova.

Nema da cviliš. Bori se, otimaj, kradi. Pa oteli su ti. Pa pokrali su te. U Srbiji, u Rusiji, u Iraku.

Kablovska TV u Rimu, Beogradu, Moskvi prikazuje iste reklame, Hallmark filmove, detektivske priče sa moralnim policajcima i serije.

Nivelišu nam svest.

Jezici umiru, kulture i narodi sa njima. Strejt, kopirajt, imejl… pa zar se to prevodi?

Oni kojima 'send' prevodiš toliko pripadaju svom narodu da su smešni kao i indijanci kada su mislili da mir dolazi sa pušenjem lule mira.

Oko pušenja treba ipak pitati naše indijance. Naše vrh-političare, na primer. Ko je pušio i ko je popušio znaju oni. Mi iz fotelje samo kupujemo fazone i fore i veniš.

Peljevin kaže da je reklamu izmislila ruska mafija.

Ne verujem. Precenjuje svoje. Reklamna mafija nema nacionalne belege.

Davno su nam, mafijaši, pokazali da nemamo šta da mislimo. Sada se veština reklamiranja prebacila u područja gašenja osećanja. Usled pucnjave u nekoj TV seriji krene reklama za veoma kvalitetne uloške. Pomeren si iz scene dešavanja serije i gledaš kako žena može da nema briga svih trideset dana. Prekinuli su ti svest. Nema da misliš šta misliš.

Od reklama se braniš gašenjem tona ili prebacivanjem na neki drugi kanal. To se u sociologiji kulture naziva ''zapping'. Jurnjava sa daljinskim upravljačem kroz program je uprogramiran. Nemaš brige. Ceo svet, sem Butana, poluzavisna država na južnim

24

padinama istočnih Himalaja, gde je televizija zabranjena, ima građane koji su svoj životni program zamenili sa TV programom.

Ne mogu da izbacim iz glave pitanje: 'Kada bi se neko usudio i usred živih skupštinskih prenosa ubacio reklame da li bi gasili ton kada reklama počne ili kada debata krene? ''Mi' demokrate, 'mi' socijalisti, 'mi' G-17, 'mi' radikali. Njima 'ja' više ne treba! Tako je smišljen spot. Da mi živimo nikako.

Peljevin ne zna za nas ali zna da se ovde zbiva isto k'o i tamo gde je on.

Mora da mu verujemo. Novoj generaciji Rusa pepsi uzima identitet Mi smo na redu.

Ili smo mi bili pre?

Nekada si imao posao ali nisi imao šta da radiš. Sada nemaš posao i znaš šta da radiš.

Gledaš TV. Dvoumiš se i ipak pališ kablovsku. Zuriš. Idu reklame. Gasiš. Ne vredi.

Ostaješ namagnetisan 'kalgonom'. Ide 'kalgon' sa tobom u stopu tvoju. Svima u svetu isto.

Sem ako si rođen na Himalajima. Ako nisi ne vredi ti ni tamo ići. Ići će i 'kalgon'.

Dobro je misliti na način ovog Rusa. Boga ignoriši a đavola čačkaj.

Viktor Jerofejev » Muškarci«, Rusa mi je dosta.

Kćerki Ani kažem da ne čita Tolstojevskog.

Ja ću joj pričati kako žene varaju muževe i kako se strasno tuče za Grušenjke po ruskim (i srpskim) krčmama.

Znam. Čitao sam, mislim.

Srpski seks, kao i ruski, je tuča.

Ne da sam čitao. Bio. Ne mora moja Ana da čita. Tući će se. Kada joj vreme dođe.

Kad god su nam Rusi trebali nikada ih nije bilo. Nikada.

I Viktor Jerofejev kaže: »Kako verovati Rusu. Rusi nikog osim Rusa ne smatraju ljudima, a ako se uzme u obzir da sebe smatraju govnom, sve se uklapa.« Onda, nešto mislim, pa Rusa nije bilo srpskoj državi pri ruci a ne nama, Srbima. Šta će Srbima srpska država?

Ne znamo sa njom a radimo za političke magarce. Ne mora državnički nesposoban narod da ima svoju državu. Jedna tamnica manje.

Neka se UNESKO brine o Srpskoj državi.

Mi idemo u rasejanje.

Rođen sam ovde, živim ovde i slažem se da ova država nije moja država. Vaša je. U rasejanju sam. Državljanin sveta.

25

I eto nas i Rusa opet trista miliona.

Kada je tako da vidimo šta danas Rusi pišu. »I evo uđoh ja, u kaputu boje kurca. Obrijan. Bos. S drvenim koferom u ruci. Dupe – crveno. Sve ubrljano karminom od poljubaca.« Piše u svojoj knjizi »Muškarci« Viktor Jerofejev, kontroverzni savremeni ruski pisac koji je na Moskovskom univerzitetu doktorirao sa temom »Dostojevski i francuski egzistencijalizam«.

Rusko cveće zla ponovo nas podseća da se Srbima sve može porobiti sem misao. Uz svu bratsku pomoć Rusa to su sve generacije Srba proživele.

Karmen Moravija, 44. godine mlađa od muža Alberta Moravija (autor »Rimljanke«) njegova druga žena napisala je takođe knjigu »Muškarci«.

U njoj je pisala o svojim muškarcima.

Izluđivala je ostarelog muža pričama na koje je nagovarao da priča nimalo mazohistički nastrojen sam Moravija.

Duška Jovanić, urednica »Glorije«, će u svom pogovoru toj knjizi napisati da je to sve bilo dobro jer A. Moravija je tada mogao da napiše najbolje stranice o ljubomori.

Ko će zaustaviti konja u galopu Njekrasova? Niko. Sem ako je konj muškarac. Tada ima ko.

Ruska žena.

Ruski muškarac na poslu laže a kod kuće pije. Iz starih pesama zna da postoji ljubav.

Galopira on u budućnost sve pregalopirajući danas.

Ruska žena rađa decu, stara se da im sline ne cure iz nosa i više želi ljubav nego komunizam i novi nameštaj. »Kada konji galopiraju kuće su u plamenu.

Muškarci su galopirali a žene su ulazile u kuće u plamenu«, piše Jerofejev.

Nameštaj je izgubio smisao.

Jerofejev bi nas vodio u krčmu na trežnjenje. Nas? Srbe?

Kaže nam da je Muškarac čovek roda on. »Inteligencija roda on nikako nije mogla da shvati da žene isto vole da se jebu.

Tatjana Larina svršava? Ma šta to pričate? Ana Karenjina? I nju je sredina upropastila.

Samo je ruski seljak, večiti podlac, tvrdio da dobra žena ne drema na kurcu.«.

Lepo je Rusa ponovo čuti. Vidim da oni nas odavno nisu čitali.

Gledam Rusa i razmišljavam kako taj ne srpski deo od nas trista miliona da uputim.

Ne upućeni Rusi opet će nas zajebati. .

26

Što se rasejanja tiče odustajanja nema. Ruse nećemo sa nama. Za sada.

Malo se Jerofejev vadi kada savetuje: »Voli sebe. Ali ipak voli sebe manje nego što te voli voljena žena.« Počeo je da razlikuje ljubav i seks. Imam manje da mu objašnjavam.

Jerofejev nam dalje piše da »žene ne vole da se krešu na brzaka.« I da Rusi nemaju vremena.

To je dobro čuti. Srbi ga imaju na pretek. Biće nas izgleda više od trista miliona.

Jerofejev piše o muškarcima a na svakoj stranici žena.

Kaže da je ruska žena završila sa svojom emancipacijom kada je prva Ruskinja rekla još.

Još Rusi nisu došli sebi od njenog još. Uzeše da piju i ne ostavljaju.

Tolerancija se ruski kaže »terpimosć« a javna kuću »dom terpimosći«. Kuća tolerancije. Tamo žene nisu emancipovane. Nikada ne kažu još.

Veliki ruski muškarci Puškin i Gogolj pišu erotske tekstove i saznajemo od prvog: »Ko je živeo i mislio, taj ne može da u duši ne prezire ljude«.

Drugi u svojim erotskim pismima kaže da je ženu bolje »trpati« na krevetu nego na kauču.

Drugi je umro a prvog su ubili na dvoboju zbog njegove žene.

O ubistvu pesnika pisao je Dostojevski čuveni tekst u kome nije ništa rekao o muškarcima a samo je o njima bila reč.

Muškarčina Majakovski?

Vlasnik stiha: »Volim da gledam kako umiru deca«. Bio je na ivici samoubistva dok se nije ubio.

Jesenjin je to uradio na brzaka. Emancipovana Isidora ga je zbunila i razočarala.

Muško Haritonov je homoseksualac i umro je taman da ne ostari.

Pederi kada ostare mnogo su ružni.

Viktor Jerofejev stiže sve da nam objasni. »Na šta drka ruski muškarac?

Pita se Jerofejev. Fantazija je čudo. A kako je Ruski muškarac i sam čudo onda su to dva čuda.

Tatarke jure Ruse da se za njih udaju a ne za Tatare. Rusi su budale, kažu Tatarke, a tatari besni. Sa Rusima je lakše.

Autorove simpatije nisu na strani muškarca Bulgakova koji »leči bolesnu istoriju« ali su na strani Ljermantova koji provocira ljubav.

Solženjicin je sličan Džemsu Bondu.

27

Obojica se oblače sa stilom kuće Versaće i KGB im je protivnik.

Jerofejev izražava žaljenje što sam nije disident.

Muškarac Jevtušenko svojim čuvenim stihom kaže: »Nisam slobodno mogao da biram: govno ili sranje.« Šta je Jevtušenko izabrao ne znam.

Autor tvrdi da ni on ne zna šta je izabrao. Velik izbor za Rusa. Jevtušenko možda nije zaslužio sreću ali mir sigurno jeste.

Srbi u svom budućem Ustavu, imali državu ili ne, moraju pored rečenice da niko ne može da potpiše kapitulaciju Srbije da upišu i da niko nema pravo da zove Ruse u pomoć.

Nas i Rusa ima trista miliona i neka za sada na tome ostane.

Viktor Jerofejev završava knjigu »Muškarci« sa rečima: »Mrtav muškarac je manje strašan od bilo koje životinje.« Ne možete mi misao porobiti ni glupošću ruskog mišljenja.

Ni fantazije?

Kakva je Tatjana Larina bila. Pa Onjeginova Tatjana (»Ja vam pišem, ljubavlju brata i možda još nežnijom…«).

Pa ona treća Tatjana (Anina).

Nikada neću piti votku.

Slavica Knežević, Sklonište

Roman, Narodna knjiga, Beograd, Alfa, 2006. godina Autorica je 'Capo di capi' koja mi je nešto oćutala. Ili nije. Ima prelep baršunasti glas.

“Sklonište” su “Budenbrokovi” na crnogorski način. U malom. Na 118. strana.

Slavičina priča je u dubinu. Piše o životu u kome sama učestvuje (Lepa Jelena).

Majka Lepe Jelene je volela kćerku onako kako crnogorske majke vole svoju žensku decu. »Kao da se svete«. Život lepe Jelene će biti predodređen precima koji su grešili. Ona oseća svoj život determinisan prokletstvom greške koju je učinio neki predak. Život je ispaštanje prvobitnog greha i greške predaka u crnogorskom slučaju.

Mi, potomci onih koji su prešli Savu sa Arsenijem Čarnojevićem, ne pamtimo daleko.

Nemamo šta pamtiti. Mnogo su se preci trudili da se utru. Prezimena su menjali.

Oduzimali i dodavali. Da ih neko ne prepozna. Ko? Zašto? Ne znam.

Sve se ovde pravilo od zemlje.

28

Teško da se nekom od nas sačuvala kuća pradede. Da nemamo oca, koji je stariji, bili bi ubeđeni da smo ''samorast'.

Crnogorac ''samonikli' je već onaj koji nema đeda.

Za neka pitanja ne možeš pitati oca. Potreban je đed za tu stvar. Mi ne pazimo na taj red. Ne pitamo nikog.

Ni ne živimo kao Crnogorci.

Oni se, treba verovati Slavici, svojim životom brane od usuda prošlosti i ispravljaju greške ne samo pošljednjeg roditelja.

Ne živimo ni kao Grci.

Ako su bogovi tako smislili Grk će oženiti majku, ubiti oca i biti car svoj ili Edip.

Njegovo je samo da se kreće i desiće se šta će se desiti. Uticaj njegov na svoj život je bez značaja.

Prečani, mi preko Save, odlučujemo skroz o svom životu. Ubiti se ili ne ubiti? To je Kami mislio da je osnovno filosofsko pitanje a mi mislimo da je samoubistvo stil života. Dok traje bombardovnje besmisleno se bilo ubiti. Sada je prilika za smisao.

Ko zna šta je istina.

Možda svako živi svoje istine. Možda svako živi istine drugih pa živi pogrešno.

Da je Balkan zbunjujući, jeste. To nas ne sprečava da imamo decu. Davalac krvi ne pomaže. Treba davalac mozga. Treba verovati Slavici, lekarki iz Berana. Život naroda na Balkanu je k'o amatersko pozorište. Ne vredi biti ni glumac.

Oprosti im, bože, ponovo nemaju šta da rade.

Maske »Skloništa« Sklonište je kafana dok padaju bombe. Kada prestane padanje sklonište je kuća u kojoj živiš.

Prađed, ubica turskog deteta Đed, prenosilac tajne unuku Otac, Graničar, partizan Mama, (Muška kćerka, Muška žena, Muška mama, Muška baba, Muška tetka) Sin, Svetski čovek, mrzeo je oca, majku i predsednika države. 'Rodila ga je da se mužu trag ne utre' a klela kada je stasao za sebe: 'Ko kukao za muško kuka mu oči izvadila'.

Prva kćerka, Lepa Jelena, lekar Druga kćerka, sestra lepe Jelene Unuka, kćerka Jelenina Biljka, mamina sestra Komesar, mlađi očev brat Karanfil, najmlađi očev brat Kadifa, Karanfilova žena Lokum, jedan od tri sina Karanfila i Kadife

29

Kafanske prijateljice Lepe Jelene: Grčka tragedija, Gazda Markova žena, šankerica Mara.

Kafanski prijatelji Lepe Jelene: Gospodin Staljin, Kralj-njegov brat, Šumar, gazda Marko, Jesam Li Vam Rekao, Špijun, Vodnik, Autizam zvani Alibi Da Si Normalan, Krsto Tajnić, vojni ataše, Leptir, pomoćnik Umetnika, Dedifer, Šofer, Čedo Navijač Sporedne maske od presudnog uticaja: Smrt, poslednja ćerka koju porađa Biljka, odmor krsta.

Tito, otac svih partizana, svih komunista, njihove partije i socijalističke Jugoslavije.

Hteo bih “Sklonište” što više da pretstavim Jeleninim rečima. Moja priča je priča drugih priča. Mada imamo iste “činovnike zla”.

Moj deo srpskog naroda ima grbu od austrijskog gazde a njen deo istog naroda, u crnogorskim planinetinama, je danak davao a osmanlije planinom izbegavao.

U knjizi nema psovanja mada bežanje u “Sklonište” /kafana/ od bombardovanja saveznika iz Aviana traži taj pristup.

Zna lekarka da je psovanje u govoru loš manir.

U pisanju psovati psovka je znak da se treba samoposmatrati. Pisac siromaši sebe sa takvom misaonom strukturom.. Psovka je stav nemoćne duše. Lepa Jelena je lepa.

Ima i besa i straha i talenta. Nemoći nema. Ne može sve da ima.

Lepa Jelena gleda televiziju i zna da za sedam minuta počinje rat. Ko ne gleda televiziju pogrešno će misliti da je kamenolom proradio.

Mi u Sremu nemamo kamenolom, televiziju ne gasimo a i aerodrom je blizu. Piloti su pobegli ali oni sa Marsa, Amerikanci i ostali, to ne znaju.

Crtež sa dva tasa me opseda. Na jednom srce a na drugom žena. Tako se meri život.

Prvi komplikator Jeleninog života je bio njen prađed.

Dao joj je majci malo smrti oko očiju. A Jeleni to da gleda.

“Bilo je to u tursko doba, negde u Rugovi.

Da bi se osvetili naši su pobili i spalili sve živo. Ostalo je samo muško dete. ‘Stanite, dosta je’ , viče prađed. Dete od sedam godina se prionulo uz njegovu nogu. Neka pametna budala se podsmehne: ‘Žao ti Turče’? Đed da ne vide drugi da je mek ubi dete. ….

“Tada su ljudi bili strašno zaostali i glupi, ne kao danas.”

Pošljednje bombardovanje je prestalo. Iz novina Jelena saznaje da NATO nije pobedio.

Lepa Jelena, kao sav normalan svet, ponovo je ispred televizora. Ide da vidi o čemu treba misliti.

Opet staro mirnodopsko “Sklonište”. Kuća.

30

Sebastijan gleda Gaviotu onako kako žene vole da budu gledane. Kafa sa mirisom žene.

“Grčka tragedija” kaže za sebe da što je čovek pametniji u sve težoj je poziciji.

Slavica misli da će se dogoditi katastrofa ako joj prijateljica nastavi da ide sa svojom glavom. Ostaviće i muža i decu.

Sa jednim vragom ručati, kaže Jelenina mama, a sa dva večerati, to nije problem lepoj ženi.

Tvom ocu sam se obećala kada smo treći put razdvajali ovce da se ne pomešaju..

Otišao je da čuva granicu sa mojim obećanjem.. “Šta ti je rekao kada si mu se obećala?”

“Drug Tito mi je rekao da sam potreban državi.”.

Moji su bili ljuti što sam se obećala onom ko je imao njivu na jedan kraj da se popišaš a slije se do na drugi kraj.

Majka mi je govorila ‘Lepota je za malo vremena a sirotinja za sva.’

Komunizam, korisnik straha, politički sistem ‘neko me prati’, dao je šansu onima koji nikakvu šansu nisu imali… Tata Lepe Jelene se vratio iz Egipta, ne sa zlatom kao drugi već sa prekrasnim ćilimom. .. Majka će reći kćerki za muža ‘Magarac u Beč magarac iz Beča---a za sina ‘ Šta će pod krušku pasti nego kruška?’

Lepa Jelena misli svoje: ‘On je moj brat i kada je fašista’.

Pojedinačno se ne traje duže od života. Kolektivno, u nizu generacija, može da se izađe iz svog veka.

Slavica to živi, oseća i nudi nam taj stav života na razmišljanje. Svakodnevne stranputice skloništa je zabavljaju.

“Najveće dostignuće ljudskog uma je otkriće boga.. .. Imaš kome da se obratiš.

Dok je đed Lepe Jelene bio živ njegovi sinovi su bili braća…”

Prađed je poživeo devedeset i tri godine od toga sedamdeset nije spavao. Lik dečakove duše pred užasom smrti pobegao je u njegovu nutrinu i čekao da se rodi kao strah u Graničaru, kao strah u Lepoj Jeleni., strah u njenom detetu, strah u detetu njenog deteta.

Ubijeni dečak je uzeo oblik u kojem će živeti. Postao je krvnikova sudbina…. Četrdeset godina posle prađedove smrti jako osećanje sažaljenja prema prađedu pobudilo je Lepu Jelenu na nezaustavljiv plač. Pomislila je da ludi, toliko je jad njegov boleo.

‘Bojim se da ne ostanemo bez hleba’, kaže Lepa Jelena majci. ‘Čuti! Tvoj otac se stalno bojao gladi.. i prokletstvo se nasleđuje’.

‘Komesarova grobnica bila je između Karanfilove i Graničareve.. ..Posle Graničara umre Kadifa, žena Karanfilova… Komesar nešće da bude sahranjen pored Karanfilove grobnice ako ovaj ženu sahrani u svoj grob…ovaj sahrani ženu u svoje…

Komesar hoće da zameni grobnicu sa Graničarevom, ako Lepa Jelena to dozvoli ili da

31

Lepa Jelena otkupi Komesarovu grobnicu… Lepa Jelena ne šće da pomera oca pa otkupi grobnicu… ‘Šta će ti?

‘Treba mi’ Iste noći nikad sahranjen, sedmogodšnji dečak iz Rugove, popeo se na srp meseca i zaplovio nebom. Pred samu zoru, spustio se na Veličko groblje i legao u grob, kao u svoj krevet. Na mermernoj ploči grobnice, već su bile urezane reči: OVDE POČIVA STRAH. ” ‘Slušajte Mocarta i niko vam ne može ništa’.

Bodrijar Zan, Zavodjenje

Evo nas ponovo na rečima 'što život znače'.

Reč je o filosofskoj knjizi.

Ona se čita drugačije nego najčitanija knjiga srpskih biblioteka koju je napisala gospođa Habjanović-Đurović.

Ona na stolu.

Mislim Bodrijarova knjiga zavođenja. Rečnik stranih reči sa leve strane a sa desne olovka i papir. Čitaš filosofsku knjigu.

Počinješ da teraš đavola da sluša. Ništa posebno. I Gete je to radio. Đavo je samo anđeo koji je mislio da Bog može bolje. I lošije. I plaši se loše budućnosti jer zna da je loša. Lucifer je ne zna pa je maštovititiji.

Kada uspeš u čitanju više nisi siguran u ništa. To mu je filosofija. Saznaš je i znaš da ne znaš .

Mirniji si bio pre čitanja.

Loša sudbina prati zavođenje.

Za religiju to je bila strategija zmije. U vidu veštice ili ljubavnice.

Bodrijar podseća da je zavođenje veštački ritual znakova lišenih značenja. Zavođenje i ženskost su naličje seksa, smisla i dominacije i kao takvi neumitni kao i ljudsko biće.

Predlažem da već ovde, u svom unutrašnjem razgovaranju, počnete sa svađom. Žena, seksualni objekt, zavođenjem se eksponira kao subjekt subjekta.

Mušlarac voli da skrati put ali se kao ljudsko biće oseća tek kada je zaveden.

Zavoditi jeste igra dva pola. S tim što je to refleksno žensko postupanje. »Volim da flertujem«, reći će mi jedna profesorska prijateljica koja ne prestaje da priča svoje priče zavođenja i posle što je 'stala iza muža' (»Стаћ за муж« - kako lepo to Rusi misle.).

Njeno zavođenje je povišena forma poezije.

Kada nešto napišeš i ne razumeš dobro je, napisao si za neko dalje vreme.

Kada nešto napišeš za nju i zbuniš reči svoje, dobro je, izgubio si se ali nisi izgubljen.

Bodrijar ne deli sa nama neku životnu priču već svoje mišljenje i kaže: »..smrt je, možda, uvek incestuozna .. rođeni smo.. imamo se reprodukovati … Narcis je u ogledalu vode video lik svoje umrle sestre bliznakinje … svoje iskušenje … priče 32

incestne fascinacije… o Fedri o Izoldi …Sopstvena …slika nas zavodi jer nas teši najavljujući smrt koja skrnavi našu egzistenciju.« Filosofska reč nema nameru da bude istinita.

Ona samo gura da mislite sebe na svoj način. Ne možete reći da Bodrijar.. ili ja sada… lažemo. Najviše nam možete zameriti da pogrešno mislimo. On tako kako misli a ja tako što stižem njegovo i tako mislim.

Imate svoje telo i živite svoj lični fizički život. Zašto ne biste imali svoju ličnu duhovnost i mislili svoju misao? Ne kažnjavajući druge sa njom.

Papa je veliki inkvizitor jer zna da bog ne postoji i koristi ga, kao i političke stranke državu, da zavode. Neće to moći kada nestane realnost mase i gomile. Masa i gomila nestaje kada se pojedinac osloni na svoj život, svoje srce i svoju reč.

Put tebi do tebe ne otvara ni bog ni država već onaj pogled koji se desi i koji ne možeš zadržati kao i krugove u vodi koje napravi kamenčić koji si bacio u vodu.

Istorija žene je istorija njenog seksualnog i političkog tlačenja.

Zavođenje je njeno istorijsko lukavstvo, njeno kretanje zmije. Neuhvatljivost cilja.

Praznina prostora. Žena nije tamo gde se misli da jeste. » Ne zavode nas ženske čari kao takve, već činjenica da su upućene nama. Zavodljivo je biti zaveden pa je upravo biti-zaveden ono što zavodi.« Na ulicu izlazim nepripremljeno. Susrećem hladne mase ljudi. Umorene od zavodjenja da kupuju, proizvode i steknu moć da kupe. Žena na ulicu izlazi iz ogledala.

Ona razlikuje autentično i ono drugo. Za autentično je nije briga.

Ritualno je našminkana da poništi svoju osobenost. Sjaji ništavilom.

Ritualno je cool, kaže Makluan.

Bodler u »Pohvala šminkanju« brine za krhku lepotu žene koja šminkanjem treba da se uzdigne do beznačajnosti sopstvenog lika.

Travestit je zanimljiv. Još je zanimljivija žena lažni travestit. Žena-ne žena nabaci sve na svoju pojavu da istakne seksualnost kojoj se ruga. Uđi u klopku! »Uzimam njenu ruku i upotpunjujem njenu misao. Naučiću je da na meni upozna svu silu ljubavi .. ona ne sme naslutiti da to duguje meni… ja nisam erotičan … ja sam stanje duha..« To je muški zavodnik Kirkegovorovog »Dnevnika zavodnika« koga citira Bodrijar.

Nemam šta oduzeti niti dodati. Jedino mi nije jasno zašto ta žena mora umreti? Zato da bi ispred muške nemoći da rađa umrla ženska moć? Ta moć ne može umreti sem da žena umre sva.

Vulgarni cilj Kazanove i Don Juana odmičem ne sa namerom da ga odmaknem.

Onako, na pristojno, za dodir i gledanje.

33

Direktan seksualni poziv je suviše direktan da bi bio samo to. O seksu se uopšte ne može nedvosmisleno razgovarati. Taj drugi smisao je obavezno neka trgovina.

Kirkegorov zavodnik kada erotski stiže Kordeliju u etičkom je konfliktu sa sobom.

Kaznio bi je.

Da je Bog pretvorio bi je u muškarca.

Biti muško! Nema smišljenije kletve.

Pogledajte taj 'kvalitet' života po klupama fudbalskih stadiona, skupština, sudnica, kladionica, kompjuterskih igraonica ratova. Tu Sizifovu trku za seksom. Ženu uopšte više nije briga sa kim ima posla. Dobro je dok još imaju volju za igru zavođenja.

Razlika između muške i ženske seksualnosi je u erekciji penisa i klitorisa. Ta razlika je poprilično razgovetna. Seksualnost će muškarce naterati da prinude svoju svest na seksualnost a ženu da ima priliku da stvori prostor gde se može igrati smeha bez radosti i zavođenja bez smisla.

Bodrijar ne može da odoli da pravi 'sistem filosofije zavođenja' te zavođenje širi na sve dimenzije života.

Ako se zavođenje udalji od ženskih odnosa ono je, ipak, tek prigodna istina konteksta. Žensko zavođenje je igra igre. ''Nisam stvarna', govori ta igra, 'ja sam opsena. Tvoja opsena'. Ženskost nema pravila. Kao i zavođenje improvizuje se pred ogledalom. Ta igra nema ni smisao van mašte nje same. Izvan svrhe je. Kao i život. Živi ga i ne traži mu cilj. Samo budi! Idi ka kraju fasciniran. Čim životu nađeš smisao ti si ga obesmislio u rad, zarađivanje, porodicu, crkvu, državu, globalnu politiku. Izlaziš iz igre života i spreman si da ga zagubiš zbog smisla koji si odabrao a koji su, nekada pre, smislili drugi za svoje zablude. Koje davno i nisu to što se čini da jesu već tek zlosrećan hod navike.

Ritualni red obaveza koji je ekonomski uslovljen i zakonima definisan podriva šarm života. (Ustani, kreni, radi, odmori, ustani, kreni, radi, odmori, ustani …).

Pripitomljavaju nas tako i toliko da ćemo uskoro početi umirati od beznačajnosti za vlastiti život. Pripotomljavanje ide ponavljajućim redosledom. Verom u porodicu, ustav, srpsku državnost, poreski sistem, dozvoljenih sedam-osam bogova koji se uče po školskim veronaukama, budućnost koja samo što nije počela ….

One koje stižemo su iznad zla i dobra želje.

Uvećani detalji želje nište njen entitet. Pornografska očiglednost tela. Iščezlo je i lice i telo.

Koliko je to daleko od kulture 'sve je lice'? Lice je i dalje ogledalo duše!

Japan, ušančen disciplinom dobro plaćenih radnika daje tim istim radnicima ne striptiz zabave sa podosta elemenata zavođenja nego 'vaginalnu scenodramu'.

Pornografiju u živo.

34

Devojke razmaknutih butina pokazuju svoje vagine proleterima visokih nadnica.

Guraju se bezvlasnici da vide do unutra. Da vide šta?

Tajna je skinuta, nema vela, video si, idi proizvodi jeftinije i sitnije.

Bubreg je lakše popraviti kada bi bio van tela. I srce. I kada bi bio tako sitan da stane ispod nokta.

Dobro je da je Japan daleko. Gejša je tajna i kada bi je imao. Ovi novi izlozi nisu tajna ni kada ih nemaš. Propast zapadnog istoka. Kraj zavođenja.

Volim kad žena zavodi osmehom koji obećava ništa. Da joj kažem: »Zeleno, volim te zeleno!«. Da to takođe ne obećava ništa. Samo što treperiš i satima bi mogao da gledaš reku.

Mislio sam da ću u ovoj knjizi naći mišljenje po pitanju u kom trenutku deca postaju starija od oca i kako se žena uvek mogla bolje udati a ona glupača »baš za njega«.

Valda je neki filosof i takvu reč mislio.

Ben Mezrik, Vrhunska igra

Vrzma mi se misao o pokolju Katara u južnoj Francuskoj u prvoj polovini XIII veka.

Katari učenjem potiču od Bugarskog sveštenika Bogumila.

Njihova znanja o Mariji Magdaleni, ženi Isusovoj sa kojom je imao, izgleda, troje dece nije se sviđalo Rimskim pravovernim. Trebao im je, da bi opstali, mit o bogočoveku a ne prorok sa isceliteljskom moći koji ima potomke.

Papa je naredio krstaški rat na francusku oblast gde su živeli Katari.

Svaki dobrovoljac dobija status 'krstaša' i oslobođenje za delo koje će učiniti. Onaj ko je ubijen na putu vere direktno ide u raj. Nema čekanja.

Kada su vojnici počeli sa rušenjem grada, silovanjima, paljenjem i ubijanjem 20.000. ljudi setiše se da pitaju glavnog vojnika Arnald-Amarik-a kako će razlikovati katolike od jeretika? Ovaj im reče: »Sve ih pobijte a Bog će znati svoj posao.« Uniforme haških sudija su stvarno depresivne. Šteta što srpski hažani nisu bolji.

Odakle sada takve misli?

SVE JE IGRA! Zato.

Ne igraj igre gde ti pravila ne odgovaraju.

To je pravilo koje niko ne sledi sem profesionalnih kockara.

Zato se odrasli zovu odraslima a kockari kockarima.

Kockari su negde stali sa odrastanjem. Bojkotuju odraslost. Igraju se. Uglavnom u novac, život i slobodu. Tim redom.

Igrači automata nisu kockari.

35

Oni su ovisnici boje i zvuka aparata. Oni su pobegli nazad. U neodgovornost deteta.

To nije voljan izbor. Nešto ih je puklo pa se skloniše. Na kratko ali na redovno. Dok ne obračunaju sa sobom. Čavrljanje lične žene na tu temu samo varniči nepovrat.

Kockari su, na primer, igrači ajnca.

Ta je igra, nekada bila, igra vojvođanskih kočijaša.

Dok čekaju mušteriju skupe se njih par fijakerista-kočijaša i igraju ajnca.

Deliš karte odozdo. Prva karta se izvuče i stavi gore. Pa svakom po jedna. Delilac stavi pare i igrač koji je na redu igra za koliko hoće.

Cilj je da dobiješ 'ajnc'. To je zbir 21 u dve karte. Kec je jedanaest a desetka deset. Ili vučeš do tog zbira. Možeš da staneš na koji hoćeš zbir od petnaest pa nadalje. Ako pređeš dvadeset jedan tada si 'tropa', izgubio si. Možeš da igraš samo jednu 'ruku'.

Mušterija se pojavila. Odlaziš.

Mafijoze u Las Vegasu od ove bezazlene vojvođanske folklorne igre napraviše kazino igru 'Blekdžek'.

Umesto jednog špila mađarskih karata oni ubaciše šest špilova francuskih karata.

Mađarske karte u četiri boje su sastavljene od 32 karte a francuske u četiri boje imaju 52 karte.

Prednost Kazina je 6,4 %.

Ali …

Ukoliko iz 'cipele' (naziv za kutiju iz koje se izvlače karte) izađe mnogo sitnih karata (2,3,4,5,6) tada je igrač u prednosti. Kada dođeš u veliku prednost ti igraš maksimalno krupno. Da bi znao da li si u prednosti treba da brojiš karte koje izlaze.

Ali… Kazina kada vide da brojiš karte prosipaju ti kafu u krilo ili te vode u šetanje.

Zato ideš sa prijateljicom. Što duže noge ona ima (ne ti) to bolje. Kazino je 'zna'. Ona igra svako delenje jednako. Po pet dolara. Ona je tu da pokaže svoju dužinu. Pamet joj se svodi na to da je neko pokupi kada pogubi tih svojih pet dolara pšuta deset-dvadeset delenja. Hm! Oprez! Čuvaj se žena dugih nogu. I ne dopusti momku po imenu Vini da te taksira.

Dugonoga broji i pamti izvučene karte.

Ne diže ulog da se ne provali da broji. Ti ćeš igrati krupno. Daje ti znak da je cipela 'vruća'. Ti, naviknut na krupnu igra (Ha!), i još, kao fol, napit, igraš odmah po 5 hiljada dolara (dozvoljeni maksimum na slabijim stolovima Blekdžeka Vegasa).

Nagovaraš konobaricu da ti pomogne u sabiranju dve karte koje si dobio. Izluđuješ krupijea i igrače za stolom.

Tako govori roman »Vrhunska igra«.

Ben Mezrik priča o organizovanju studenata prestižnog fakulteta u akcijama u Las Vegasu i okolini. Jedni broje, jedni glume pijance i igraju krupno, jedni posmatraju ponašanja glavnih kontrolora (pit bos).

36

Osnovni protivnik naših junaka je isti kao i naš. DRŽAVA. Samo što njihova država njima omogućava posao, kredite, avione, puteve, pasoš koji ne treba vizirati, pravo obrazovanje, svetsku prohodnost maternjeg jezika, ne moraju da pamte ćirilicu itd. itd.

Benovi junaci imaju problem da nose veliki novac sa sobom. Biće ispitivanja odakle im? Treba imati potvrde o oporezivanju. Nemaju.

Kada digneš 10.000. $ Kazina moraju da prijave tvoj dobitak. Kada izgubiš gubiš sve a kada dobiješ deliš sa državom po pravilu progresivnog oporezivanja.

Bog je glupima dao sreću a Đavo lično vodi računa o pijancima da se ne udare kad posrnu. Za njih ima vremena. Neće nikuda kao i kockari. I sutra su tu i stalno posrću.

Da nije kamera po kazinu ostalo bi na tom 'pametnom' zaključku.

Blekdžek je jednostavna igra. Na prvi pogled fer igra.

Ne. Non paseran. Neće proći. Nijedna igra nije fer. Ni život nije fer igra. Tek na prvi pogled jeste.

Lucifer je optužio Boga da nije fer postupio sa zemljom. Nebeski sud će suditi Bogu po toj optužnici. Ne ljudima.

Sve je dozvoljeno i ako Boga ima i ako ga nema.

Sve je samo traženje smisla. Blekdžek je matematika smisla. Rulet je hodanje za smislom sreće. Svoje ili tuđe. »Borite se«, rekao je Marks ćerkama.

Marksisti su mrtvi jer lažu. ON nije jer je tako mislio. Zato je bio Iluminat i zato ga je i Rok feler čekirao. »Manifest komunističke partije« nije manifest sledbenika Marksa već onih koji vladaju svetom. Taj dokument se čita svrsishodno ako ti je dozvoljeno da odrasteš. Srbima je odrastanje strogo individualna stvar.

Austrijanci, čitam u nekim novinama, (ko će verovati srpskim novinarima) otkupiše za 36 miliona evra licencu organizovanja žive kocke u Srbiji.

Srpski kockari kockajući se će im isplatiti takvo ulaganje?

Ne! Oni, kao i sav ostali normalni svet, ne računaju na nas.

Oni računaju na turiste kockare iz zemalja gde je kocka zabranjena. Ili su smislili neki trange-frange biznis u smislu kupiš virtuelnim novcem a prodaš za 'žive' pare.

Kocka je zabranjena u dosta zemalja ali uglavnom je nema u zemljama gde je ubijanje po verskoj osnovi dozvoljeno.

Izrael, Egipat i tako tamo te države koje žive blizu 'Svete zemlje' su tako misleće.

Kinezi, naši novi sugrađani, nisu imuni od iskušenja svih vrsta.

Stariji su od nas par hiljada godina. Oni su sve to i zamutili. Lako je njima. Veruju u reinkarnaciju a imaju i trijade. Za svaki slučaj.

37

Bićemo sa njima sa druge strane stola. Kao i uvek tamo gde je rizik veći. Navikli smo da se ukrcavamo na brodove koji tonu.

Samo neka Mocarti donesu što više para da ne moramo da se muvamo po ko zna kojekuda kao neuočljivi Ben Mezrikovi azijati.

Kamere će obraćati pažnju na turiste a ne na srpske kockare.

Boja kockarskog novca je različita od onog koji se radom dobija. Lako se kreće.

Srpski kockari (Crnogorci su elita srpskog naroda) nisu vaspitani na francuskom ruletu. To je ono kada krupije sa lopaticom stavlja uloge. Mi smo odrasli na američkom ruletu hotela Jugoslavija i Metropola.

Igrač stavlja sam žeton. Možeš ga staviti 'na crveno' kada je kuglica već u 'džepu' crvenog broja. Vrhunski sigurna igra.

To je bio omiljeni sistem kraljeva beogradskog asfalta.

Kocka je azijska opsesija. Nije naša. No ipak da su Srbi 1933 bili u Bagzijevom kazinu »Flamingo« danas bi mi bili vlasnici Monte Karla.

Bridžisti pamte karte a profesionalni igrači Blekdžeka pamte odnose karata.

Matematika i dalje daje šansu sreći.

Kocka je rad ili religija.

Kockari su ekstrem zasićenja materijalizacije čovekove civilizacije. Nemaju vreme za traganjem za ispunjenjem osećajnih, duhovnih i duševnih mogućnosti svoga upisa u knjizi živih.

Sazrelo je vreme da trebamo vladara koji neće upravljati.

Još jedna knjiga o prokletom Blekdžeku.

Svet bi bio lud bez ove knjige. Mi, Srbi i naša crnogorska manjina, koji smo vrhunski svet mašte i neumerenosti, posebno.

Počeli smo da mislimo da je dvostruki život kada ženi kažeš da ideš u vinograd a odeš na pecanje

Sanja Domazet, Azil

Sanja Domazet nije dobila Ninovu nagradu. Živi klasici su teži od mrtvih. Ovi još uvek pišu.

Azil, kuća za one čiji duh više ne prati svoje telo, smešten je na malom ostrvu odmah do Krfa.

Duševna bolnica je mesto gde se životom doktora Aleksandra i slikara Andreja piše dupla ukrštena fuga. Njihove priče se seku u formi krsta.

Da bi ušao u Azil Andrej je morao da glumi samoubistvo plitkim sečenjem vena.

Doktor Aleksandar se sakrio, već ranije, među svoje bolesnike.

‘Azil’ je ‘Prokleta avlija’ ljudi koji su sami sebe osudili na neučestvovanje.

Beogra, Krf i maleno ostrvo pored sa Azilom iz koga se vidi Albanija je nevidljiva linija pričanja priča.

38

Ako je Azil pored Krfa tada je pored ostrva Vido.

Vido je ostrvo Srpske Smrti. Ostrvo na kome je deset hiljada srpskih vojnika umrlo i spušteno u plavu grobnicu Jonskog mora.

Pesnik Milutin Bojić će svojim stihovima držati naše sećanje na najveće stradanje srpskog naroda posle Kosova.

Put do plave grobnice je srpski hadž, hadžiluk. Hoćemo li, dobrim odnosima sa Albancima, to hodočašće već jednom praviti.

Sanja plete svoju fugu na ženski način. Događaj niže sa bojama, ritmom i tempom muzike, mirisom mora i vetra. Smrt je nevažan doživljaj.

Andrej mrtvoj Veroniki priča: ..noćas sam bio sa jednom ženom … prevario sam tvoj prah… zgazio tvoju senku…

Bog me kažnjava tako što me nikada ne ubije do kraja.. ..proklet da si ljudski soju koji rađaš samo izdajnike.

Sme li se, posle dva ljubavna udesa, voleti? Ponovo staviti radost života u tuđe ruke Vođenje ljubavi je zamenilo ljubav. Nikako da se setimo da voditi ljubav bez ljubavi ne ostavlja sećanja.

Andrej sa prostitutkom pokušava da nastavi život za tu noć. Tri sata joj priča o Veroniki. “Vi me mučite, gospodine, reći će mu javna žena.

Zločinca u sebi treba ubiti. Može li se to bez ubiti sebe?

Antičkoj demokratiji filosofi su se smejali. Još onda. Sada je demokratija više za tugu.

Ljudi su taoci vlastite države.

Zašto su dojke razroke?

Toneš u bezodgovor, u ćutanje. Ludilo je sve bliže. Kod pasa uvek je vreme ručku.

Bog jeste. Ako i sreća jeste Bog je nesretniji od čoveka. Mora da traje večno.

Ljudi postoje za život dok jesu ruke u koje mogu leći. Za smrt su večni.

U Azilu vreme ide u nazad.

Oboleli mesec podvodni pljusak pokušava da vrati. Nesreća pluta i čeka nove utopljenike. Ovi sa paralelnim svetovima trebaju tutore. San je i dalje lavirint u kome se dopisuješ sam sa sobom. Unutrašnji dijalog, koji budan vodiš sa sobom, je taština.

“Sve je taština”, zapisa Soloman Atenjanin starac početnik.

Duhovnici ili psihoterapeuti pitanje je tad.

Sanja je religiozna. Nije se baš snašla. Kod nje stara žena u crkvi pita: “Je li dolazio večeras Bog?” Kako žena da čita sledeće stihove Svetog pisma a da ne uvredi sebe? “..muž nije sazdan žene radi već žena muža radi”(Apostol Pavle Korinćanima, stih 11, 9) i “..čovjeka jednoga u tisući nađoh, ali žene među svijema ne nađoh” (Knjiga propovjednikova, stih 7, 28.)

39

Ako počneš da misliš nikada nećeš stići svoje telo. Nećeš ni poći za njim.

Ovo, mili, nije dozvoljeno!

Spartanska škola idiota je večna.

Naučiše nas da slavimo Isusovu patnju a ne genijalnost. Sve je manje Leonarda i Paskala. Pametni ne treba da se rode.

Samo talasaju puteve novca.

U početku beše reč.

Ljudsko biće je reč kome čovek teži dok čuva svoj prag i rod svoj.

Neka tako bude. Amen

Igor Mandić, Sebi pod kožu

Nastavljam sa ‘lažnim’ esejima. Foliram da pišem o njima. Pišem o sebi sa njihovim rečima. Lenj sam da smišljam svoje reči za svoje osećanje sanjanja.

Knjižara Akademije. Promocija Mandićeve knjige »Sebi pod kožu«. Gužva.

Teofil Pančić u uvodnom pretstavljanju, inspirisan veličinom skupa, kaže da 'intelektualac ne pripada svom narodu već govornom području govora kojim piše'.

Crnogorci su lakše napravili državu nego što će svoj jezik. Državu su oduvek imali.

Crnogorski jezik im nije oduvek. Prvi razlog je što je Njegoš napisao da piše Srpski.

Muka jedna. Đukanović se na vreme samomaknuo.

Ide predlog, u državi Crnoj gori, da Crnogorska država mora da ima službeni jezik i da to bude jezik zvaničnog naziva 'Južnoslavenski', narečje Crnogorsko.

To je odlična varijanta. Južnoslavenski jezik bi pored 'Crnogorskog' narečja imao i narečja Srpskog, Hrvatskog i Bošnjačkog govora. Uklopilo bi se tu i ono štokavsko, čakavsko i kajkavsko.

Varijanta 'južnoslovenskog' jezika bi omogućavala da napišeš knjigu i imaš petnaest miliona čitalaca. I Slavoj Žižek, eminentni slovenački filosof međunarodne reputacije, bi bio 'zainteresiran' da se uklopi sve dok Beograd ima stanovnika više nego njegovo govorno područje.

Bugarski jezik je krajnje vreme da razumemo. Njih ima puno.

Nema više Makedonaca da moramo da ih branimo, svađajući se sa Bugarima, da ovi nisu Bugari. To je sada naš više akademski a manje politički problem. Odnosno, svejedno nam je. Širina prostiranja jezika daje bogatstva izrazu.

'Prokleta avlija, je jedno a 'prokleto dvorište' drugo. 'Skaline' nose jednu emociju a 'merdevine' sasvim drugu. 'Šlape' su u zadarskim, šibenskim i splitskim stanovima a 'papuče' neka čudna obuća na beogradskim buvljacima. 'Fjaka' se mora shvatiti.

Sremci nemaju vremena za niže forme depresije. Sremac odmah krupno, štranga pa na tavan.

Balkan je stvarno glup. Mi, koji smo tu, uvek neku prednost pretvorimo u ožiljak.

Balkanac, za inat sebi, neće ni ono što hoće. Jedino balkanski političari znaju šta hoće. Što gluplje hoće narodu su bliže.

40

Naši vrsni političari misle da je isto »Branićemo Kosovo!« i »Branićemo granice i integritet Srbije!«.

Prvo nije neki moj poseban interes. Suverenitet Kosova pripada građanima Kosova.

Drugo ima apsolutni prioritet.

Istorija balkanske destruktivnosti je deo opšte istorije zla. Nasilništvo je prirodan hod nazad. Mi smo permanentno na tom putu.

Religija, koja se udene u državnu politiku, uvlači svoje vernike u nasilništvo. I kuda?

Naravno napred u srednji vek.

Srbi su sada svi vernici. Ima nas još 5% koji nismo Bogu verni. 5% vladajućih i 5% nevernih. Sve po 5%.

Kako će ateista Boga da moli sa 'Bože pravde' ?

Ateista nije teista ali nije ni bez vere. I on oseća, misli i veruje. Voli i mrzi, problematizuje i rešava i ima nadu. Za sve što mu se desi odgovoran je sebi sam. Sebe veruje. Ateista kada upadne u psihološku krizu jednostavno duplira svoj seks (ako me sećanje ne vara).

Vernik, koji krizira, moli jednu molitvu više.

Mladi imaju svoj stil: 'Što dalje od roditelja'. Posebno ovakvih kakvi smo mi.

I što je interesantno sve nam teče bolje nego roditeljima u Americi i Engleskoj. Tamo su roditelji 2% svoga vremena u direktnom kontaktu sa decom. Popakovali su decu celodnevno kojekuda ili po ulicama dok oni mirno rade 30% za sebe i 65% za NATO i državu i 5% da ih Bog primi.

Igor nas podseća da je Skupština NDH (Sabor ili kako već) bila sastavljena od onih koji su imali crne košulje. Da se istakne stranačka pripadnost i gubitak lične ličnosti.

Sa gubitkom ličnosti, gubitkom svoje osobitosti, kada 'ja' zameniš sa nekakvim 'mi', počinju sva velika zla ljudskog sveta.

Protiv jednopartijskog jednoumlja višepartijskim jednoumljem.

Pošten čovek se nepošteno oseća kada se kaže 'novac'?

Neko zlo će nam pripremiti tih 5+% srpskih vladajućih 'udruženja građana' .

Na poziv zagrebačkih pravoslavaca gosp. Mandić je došao na božićnu proslavu u prostorije 'Prosvete' u Zagrebu 2004 godine 6. Januara i bubnuo: 'Ovo je prilika da se mi ateisti možemo sastajati'.

Ili 'cvrcnut' nije znao gde je, mada je uredno sa vrata rekao 'Hristos se rodi', ili pod ateistima podrazumeva sve koji nisu katolici.

Potpisuje mi knjigu.

Sa zakašnjem kažem napišite 'Ani'. »Što nisi odmah reka'«, brunda On. Jednom smo se pre četrdeset godina sreli pa vidim seća me se. Ono 'Ti'. Prihvatam da se znamo pa kažem: »Jebi ga, dopiši.« Dopiše on »G-đi Ani«. Opet je fulao. Nije reč o G-đi.

'Srbi su lud narod' a Hrvati imaju ludake kao što je Igor.

41

U bolnici, upravo u vreme bombardovanja Beograda, dok je leža' od 'nekog infarkta' zapisa On kako mu »mirotvorno NATO bombardovanje Jugoslavije« liči na » jebanje u svrhu očuvanja nevinosti«.

Doktori su mu zabranili da ustaje iz kreveta a On je ipak otišao da opere 'pimpeka'. »Jedva čekam da mi medicinska sestra dođe mijenjati kateter! A šta mogu kad sam takav«, piše On. Promeniće sečim odraste. »Ma, kojega ću se vraga baktati s piscem kojemu se 'SUZE ROJE U OČIMA' dok gleda prijenos iz Sabora, vidi zastavu i grb i čuje 'Lijepu našu' »piše taj Šibenčanin.

Zato se hoće oduševiti 'Putujućim teatrom Hasije Borić' s predstavom »Feral Tribune Cabaret« koja je sročena kao kolaž satiričnih tekstova koje su 1992 - 1994 na stranicama »Feral Tribunea« objavljivali autori u svetu poznati kao »Bogu mili, a ni vragu nisu mrski«.

Sva je prilika da nas je Igor u knjižari Akademije, u Knez Mihailovoj, skupio po tom kriterijumu: Bogu mili .. a ni đavolu nisu čudni.

Publicista Igor Mandić nema u rečniku 'Mi'. Niti publicista može drugačije nego da bude potpuni individualac. Celog života pliva uz reku. Kuda će stiće? Nigde. Nije ni naumio stizati. Već plivati.

Koja je svrha bilo napisati: »SKJ je sve brojniji i brojniji jer vanpartijci čiste svoje redove.« Nema svrhe sem posledice.

Imaju Hrvati i »indivudalisticu«. Jednu Tanju.

Dotična T. Torbarina, piše kolumnu u 'Globus-u'. Svoje i uvek sama.

Sanader sve svoje greške sazna u njenoj kolumni.

Premijer, od svojih saradnika, kao i svaki drugi Premijer, saznao bi da njegov naum ima zid tek kada bi bubnuli u njega.

Naš nije informisan ni da je bubnuo. Šta je sa srpskim publicistima.

Najžešći, Tijanić, se zaposlio. Sada služi drugoj svrsi. Ne svojoj.

Moma Kapor piše za 'Kafanske novine'. Mislim po sadržaju tekstova a ne za mesto gde mu shvatanja objavljuju. 'Eldorado' je raspravljanje uz, kroz i za još koju čašicu.

Tirnanić je najjača faca za izbegavanje tema. Najdraže mu je da se drži fudbala.

Ostali se više svađaju nego što koriste.

Jednom na Hvaru našli su se Mandić, Arsen Dedić i Moma Kapor. Naručili su ribe i Igor kaže da ide da pogleda u 'kužinu' kakva je ta skuša. Ne može jesti hranu koju prethodno ne vidi.

I ta domaća friška skuša bila je već na ledu. Kada su je servirali nije mu bila po volji pa pita konobara šta imaju drugo. Konobar kaže: punjene paprike i viršle. Dok se Igor premišlja šta će ova dvojica, kojima je svejedno šta jedu, kažu: »Ne može to tako. Mi moramo pogledati te paprike i viršle pre nego se serviraju«.

Setio se tog druženja Mandić kada je Arsen Dedić bio u Padovi na presađivanju jetre.

Ne može da spreči tok svojih misli koje beleži ovako: kada bi kojim slučajem sada ja bio u Padovi da li bi mi Arsen rekao: »Idi vidi jetru, meni ne daju da je pogledam, je li nečemu."

42

Humor ispod vešala. »…smeh je način da se nosimo sa neshvatljivim.«, kaže filosof Slavoj Žižek.

Dan pre nego će mu kćerka iskoračiti u prozor stana i baciti se sa sedam metara visine, ona, iz Bazela, gde živi sa mužem, zove majku a Igor je prisutan razgovaranju njih dve..

Doznaje da mu je jedino 'dite' u nekakvoj emocionalnoj krizi razdirana između bračne obaveze, za nju apsolutno neraskidive, i nekakve ljubavi prema trećoj osobi. Čuje da je u bezizlaznoj situaciji. Majka joj savetuje psihijatra. »Pre bih se ubio nego išao psihijatru«, kaže Igor. »Pa, naravno, kad si slučaj za psihijatra«, kaže žena mu. Čuje ćerku kako govori u slušalicu majci: »Kakvo je ovo vrijeme došlo, da onog koji kaže da je zaljubljen, smatraju – ludim?« »Dite moje, lipo, pametno… šašavo«, cvili On. »Da Bog da ditetu ono što mu želi otac a ne ono što mu predviđa majka.« Kćer Ada uradila je ono čega se majka plašila. Skočila je.

Bila je pri svesti dok su je susedi Švajcarci i muž Nemac skupljali sa pločnika. Kažu da je kazala: »Baš sam šašava, gle kakvo sam vrijeme izabrala za skakanje, a – ni frizuru nisam napravila«.

Iz bolnice mobitelom govori majci : ».. bilo je glupo, ne znam šta mi je bilo, desilo se ono što se moralo desiti, nemojte dolaziti, rešila sam se onog što me je mučilo.« Zabranjuje im da plaču.

Oko 22,30 Ada plačnim glasom mami Slavici kaže da joj je opet nešto »puhnulo u glavu… bojim se ljudi … bojim se podruma..«.

U 00, 40 sati zet zove: »Ada je upravo umrla« »..Jebem li vam švicarsku medicinu…Klečim na podu u sobi«, piše otac Igor Mandić, » i tučem glavom o parket (ali, gle ti vraga, kako se 'očalinko' dosjetio prethodno skinuti naočale'..) … pa se čini kao da se klanjam smrti.

O, i te kako, samo neka dođe.« »Odlazimo po kćerku… Otupeli smo... Kao zombiji..

Zet- lekar nas na aerodrumu trpa u kola u koja je smestio kolegu psihijatra jer kao ima nekakvu ' balkanoidnu' svojtu spremnu na kojekave skandale..

Poslednja knjiga koju je Ada čitala je 'Neznanje' i uz nju 'Nepodnošljiva lakoća postojanja' Milana Kundere …koincidencija .. doslovno nalazim u ovoj knjizi ono: 'znaš, mama, sve što se dogodilo moralo se dogoditi..' … tri dana je u drže u podrumu.. ne možemo je uzeti zbog autopsije koju rade samoubicama .. poslednji strah koji je rekla majci je bio strah od podruma..« »… u hladnoj atmosferi protestanske crkve održan je 'oproštaj'.. pred kraj (po želji našeg zeta) organizovana je kolekta (skupljanje priloga za crkveni zbor) ustao sam i raširenim dlanovi pogasio debele sveće… ovo nije misa u našem smislu…«

43

»Uzeo sam Rilkea, 'Devinske elegije' i pokušavam se sabrati za ono neminovno…pokop…na Mirogoju ima mesta ako se može platiti .. zet će sa njegovog i Adinog zajedničkog računa platiti…

Adina prijateljica nalazi grobnicu u centru Mirogoja … zna da je Ada uvek htela stanovati u centru…. umesto trosobnog stana, što je do prekjučer namjeravala, Ada nam kupuje trosobnu grobnicu … ....grobnica je na BUSOMET DOHVATA do groba Augus-Tina Ujevića… na grobu mu stihovi: LETI KO LIŠĆE ŠTO VIR GA VIJE, ZA LET SI, DUŠO, STVORENA; ZA ZEMLJU NIJE, ZA POKOJ NIJE CVIJET ŠTO NEMA KORIJENA.« ('Igračka vjetrova', Tin Ujević, poslednja strofa) »…pre pet godina dok sam bio na Rebru«, piše gospodin Mandić, »kćerka mi je citirala prvu strofu pesme 'Igračka vjetrova' : «PATI BEZ SUZA, ŽIVI BEZ PSOVKE, I BUDI MIRNO NESRETAN..« a što ja nisam bio ni prepoznao kao Ujevićeve riječi .... dite nas je dovelo do njenog i ubuduće našeg groba, kako bi mogla počivati pod Tinovom paskom. »Mora li to biti? « »To mora biti! « Sedamnaest godina pre skoka u smrt, Ada, kćerka Igora i Slavice Mandić, bila je na nekoj bezazlenoj operaciji. Tata joj kaže da napiše kako se oseća.

Imala je tada (1987.g) devetnaest godina i napisala je ovo: Patim duže no što živim, Jer ljubim, a ne znam kog, Sretnem se s čovjekom krivim I naivno ga zamijenim za svoga.

Možda je pogrešno mjesto i vrijeme, Pa uzalud uzdrhtala bdijem, Možda je On još samo sjeme, Pa za nekim nerođenim snijem.

Osjećaji nakupljeni u duši Posjeduju vulkansku snagu, To je moć koja život ruši Ako se ne zna staviti na vagu.

Stoga ukrotih srce kao bijesnog vuka

44

Da me njegova snaga ne satre.

Pružiti samo dio velika je muka Kad želiš izgorijeti na lomači vatre.

Koliko još krivih ljubavi me čeka I da li svi ti ožiljci mogu zarasti?

Zbog oklopa tvrdog i srca meka, Moja će bol još mnogo narasti. »Nema više (ništa od) Mandića«.

Mirjana Bobić-Mojsilović, Tvoj sam

U Mirjaninom romanu 'Tvoj sam' reč je o profesoru koji se oženio sa svojom studenticom dvadeset godina mlađom. Ona ga, naravno, vara. On, zaljubljenik lepote svoje žene, svakodnevno posmatra njenu ogrlicu od poludragog kamenja koju ne sme da dodirne. Ako je dodirne Leontina ogrlicu riba sa ribaćom četkom.Broj kamenova ogrlice, iz godine u godinu, se povećava. Svaki poludragi kamen je, on pretpostavlja, novi ljubavnik. Ona umire pre njega i profesor Stanislav, dosledan svojoj profesorskoj malenkosti, je pita: »Koji od tog kamenja je on«?

Ona kaže da je on konac te niske.

Filosofija smisla je ženama i filosofima usputna tema. Filosofi mogu da dokažu sve pravce a žena svoj.

Energetska promena sa ženama se desi kada rode dete.

Dete je dobilo majku. Žena je postala vlasništvo deteta na račun same sebe.

Više ne vodi opsesivnu brigu o svom izgledu. Hrani se ostacima hrane. Krupni se.

Menja sopstvenu ličnost. Napušta se. Određuje novi smisao onom 'šta sa sobom'.

Filosofija smisla, kada je problematizuju naučnici neurologije i kvantne fizike, ostaje u sferi postavljanja problema. Njima je sve što nema svoj uzrok bez smisla. Oni ne priznaju uzrok iz cilja. Nema potreban sled vremena.

Kvant je nasitniji deo energije. Nema sitnije. Sitnije ide ka 'ničemu', ka 'ništa'.

Naučnici se plaše da njihove teorije pojam 'ništa' ne mogu objasniti. 'Ništa' bi trebalo da bude krajnje manje od kvanta. Kvantni vakum.To bi bilo vreme koje miruje. Šta je um (nus, duša)? Da nije to, možda, jedno od 'Ništa'?

'Duša' nije u telu.

Duša kao 'Ništa' energetskog naboja, amorfnog oblika, na lakat je razdaljine izvan tela sa strane desne lopatice čoveka (Platon, Kastaneda, Jung…).

Duša, energetski vezana za konkretno telo, koristi mozak kao medij.

Mozak je komplikovana masa, funkcije medija, sa deset do sto milijardi neurona.

Naučnici mere hercne elektronske oscilacije mozga. Mozga medija a ne mozgastvaraoca misli, emocija, pokreta.

Koma je od 0,5 do 3,5. Sve ostale oscilacije (spavanje sa snovima 3,5-7,00) idu do 40 herca. Pre i posle toga aktivnost je nejasna. Izmerena je aktivnost mozga od 200 herca 45

ali čemu je ta aktivnost služila to nije bilo vidljivo ljudskom razumu i njegovim mernim instrumentima.

Verski propovednici pričaju o čoveku, grehu i moralu klaustrofobične bajke.

U ime crkvene institucije uzimaju novac za obnavljanja zgradurina. Koriste ponižavajuće rituale klečanja i moljenja.

Psihijatri na osnovu bolesti zaključuju o zdravlju. Bolest je, za njih, odstupanje od nekog ustaljeno definisanog ponašanja.

Pametni se drogiraju jer ne žele da koriste svoj život za nabavku novog automobila.

Kapitalistička država je proglasila kupovinu za najvišu vrednost. Žene podržavaju državu. Seks je glup bez njih.

Ajd' da opet verski rat ratujemo.

To je kratak kurs istorije ljudskog roda i 'Rečnik za vanzemaljce i sve koji se tako osećaju'. (Janja Bates) Književni kritičari, u taj kurs za vanzemaljce, nikako da ubace, na njeno čuđenje, gospođu Mirjanu Bobić-Mojsilović.

Gospođa je sve to oko energije, morala i greha rešila tako što ne piše o tome.

Ona govori o ženama (mama i kćerka su joj alibi) i piše o ženama. Ponekad se zbuni pa napiše nešto i sa muškarcima. Muškarac u ulozi misleće stvari.

Da li će njeno dete uspeti da ne bude njeno dete?

Zen, japanska varijanta budizma, uči da se od muža može otići a od mame ne.

Istok je istočno od zapada. Gde je istok nama? Turaka se nećemo rešiti.

Da li se Mirjana može sastaviti sa svojim ličnim životom? Čitaocu neke knjige je jasnija filosofija te knjige kada pozna detalje života onog ko se piše.

Psihijatri i psiho terapeuti pokušavaju da na osnovu biografija 'velikih' ljudi u poređenju sa posetiocima svojih klinika utvrde zašto je neko stvaralac a neko nije.

Kako se postaje Hemingvej, Van Gog, Dostojevski. Prva dvojica su izvršili samoubistvo (drugi uz prethodno odsecanje uva) a treći ima epilepsiju. Epilepsija, koja se danas meri da je visoko hercna oscilacija u slepoočnom režnju.

'Božja tačka', kako kažu savremeni neurolozi smeštena je u slepoočnom režnju mozga. Taj naziv psihijatri su dali jer u tom delu mozga dolazi do visokohercnih oscilacija čim se raspravljaju verske ili neke druge intelektulne teme.

Pesnik Rilke piše: »Ako se pojavi nekakav zvuk, ja mu se prepuštam i sam postajem taj zvuk«.

Psihijatar zapisuje da je šizofreni pacijent rekao: »Obraćam pažnju na sve odjednom, te tako ne obraćam pažnju ni na šta.« Pitanje je zašto je jedno ludilo stvaralačko a drugo ne?

Da li je bolesnik jača osoba od stvaralačke pa, nakon uvida u ljudske živote i sukobom u ličnoj sudbinu, opstruira čovekovo u sebi?

Jung je imao šizofreni slom nakon svađe sa Frojdom i pedeset godina posle toga je intelektualno trajao i bio vrstan istraživač ljudskog uma.

Frojd je uzimao kokain da bi ispitivao zbrku halucinacija u sebi.

46

Utvrdio je da je kokain u kontrolisanim količinama stimulativan za kreraciju.

S obzirom da smo mi Srbi krajnje nesamokontrolisani za nas je ovisnost i razgovor na temu kokaina.

Mentalni aspekt kocke psihijatri labavo tumače. Prostituciju jednostrano shvataju a sve ostalo je ostalo u domenu pretpostavke.

Umetnici se mešaju u strasti ali to je tek kroki.

Mirjana čvrsto drži sebe u ravnoteži i duhovnoj celovitosti. Mentalno se ne dezintegriše ni kada prodaje svoje strasti ženama koje žive svoj 'Dnevnik jedne domaćice'.

Mirjana zna, da žene znaju, da su ljubavni jadi njihovih sinova i očeva smešna patnja kojoj žena mora da se podsmehne. Na ovaj ili 'onaj' način. (Zavisno da li je reč o sinu ili njegovom tati).

Mirjanina drama sa hot-lajn linijom u drami 'Imitacija života' je laž tek da se nešto laže. Ili imaginacija. Imaginacija je svakako podvala. Imaginacija je laž kada se nekoristoljubivo laže. Umetnost je ono što nije korisno, reći će filosof iz Kenigsberga.

Drama »Imitacija života« govori o nezaposlenoj glumici koja prostituiše svoj talenat uzdišući nekom muškarcu u 'telefonsko' uvo. Haos muškarca, sa one strane žice, Mirjana ne tumači. Ono je podrazumevajuće bolesno.!?

Muškarac je prirodna greška u ženinom rađanju žene. Žena, ako već ima muškarca, mora da ga vara. To je i Habjanovićka utvrdila sa svojim prvim romanom »Javna ptica«. Posle će gospođa napustiti temu, ući u pravoslavlje, i dobiti orden pravoslavnog sveštenstva (Verovatno za »Petkanu«). Ženska osećanja idu sa njom na more ili na posao. Ljubav svoju ona će prosipati kao perle.

U ženi, normalan muškarac (ako takav postoji), ne traži sreću. Ona se dobija na poklon.

Seksualno skitanje udate žene Mirjana je lepo smislila. Ja joj verujem. Čarls Bukovski, sa njim porede našu Anabelu Basalo a ne Mirjanu, kaže da je roman 95% biografska tvorevina. I njemu verujem.

On, Čarls Bukovski, u svom romanu 'Žene' kaže da između dva sopstvena pijanstva surovo seksira žene i da će to raditi dok bude mogao da pije. Kada nema dovoljno piva onaniše.

Nesposoban je da voli ženu.

Ne trebaju Bukovskom ni Jerotić ni Amfilohije (rođak Koštuničine gospođe Radović i obožavalac 'Petkane') i slični mudraci da ga tridesetdevet herca promašenog tumače.

Bukovski sam sve priznaje. Kaže da je imao problem sa detinjstvom koje je trajalo sve do tridesetpete godine njegovog života.

47

»On je 'neko'!«, kaže dvadesettrogodišnja devojka za šezdesetogodišnjeg pisca Bukovskog. Ona hoće sa njim da se 'kresne', dok njen mladić zaljubljenim suznim očima drhti sa susednog stola (Č. Bukovski, 'Žene').

Seks bez ljubavi je strast. Kao i kockanje, alkoholisanje i drogiranje. Koji je smisao strasti? Kako ćemo ga demistifikovati ako jedan drugom sebe ćutimo? Odzatvorićemo svoje robije a druge generacije neće dobiti objašnjenje do kraja proguranog života.

Neke druge rode će sletati, donositi decu. Nove generacije će biti jednako nesretne i isto srećne. Možda je život 'po nama' dovoljan. Otićićemo ne rekavši da život nije bio rizik.

O smrti jednako neće znati ništa i odblejaće je na našim grobljima.

Poredim čoveka sa greškom (Čarls) sa ženom bez greške (Mirjana). Kriva je Anabela Basalo, žena sa greškom, inače, čarlsbukovski žena, i njene 'Erotske priče'.

Iz Mirjaninog romana »Tvoj sam« sve sam saznao o poludragom kamenju. O ženama ništa novo.

Bilo bi mi i od nje zanimljivo čuti o toku svesti žene koja se udaje za tuđeg muža.

Proživela je tu varijantu.

I Isidora Bjelica zaobilazi temu 'moje seks skitanje do braka sa tuđim mužem'.

Našeg Predsednika prva žena se zamonašila. Predsednik je, izgleda , bio bezobrazan.

Nije bio prisutan.

To je naglost života koja je bit ljudske egzistencije. Ona traži da se kaže. Ako te je sram što činiš sramno?

Po tom pitanju totalno nisam bezazlen.

Moje lične kćerke, kada počnem spiritualnu raspravu sa njima o zaljubljivanju i ljubavi, sa takvim me tužnosaučesničkim osmehom slušaju da mi je žao što, kao sav ostali muški svet, nisam voleo fudbal.

Malo me čupa u drugi sunovrat to što igram kocku… i ne ljutim se kao, ženska neznalica za ganster-remi Lepa Lukić.

Osveta kulture je živeti od romana snage seminarskog rada jer su čitaoci to tražili.

Ali… Ali … Šta ako istina jeste na Mirjanin način pričanja? Žena, koja je očuvala svoju fizičnost, vlada svojim muškarem.

Sedam dana godišnje bez muža je prostor koji je ženi neophodan. Ostareli muž romana »Tvoj sam« sporo prihvata da je žena seksualna volja a ne objekt..

Alberto Moravija drugu ženu nije imao merenu svojom lepotom. Milorad Pavić nije za neko slikanje uz svoju lepu ženu.

Ego njih dvojice zadovoljen je lepotom dok doručkuju sa svojim ženama.

Može se sedam doručaka i preskočiti zbog te mogućnosti, zaključuje, čini mi se, Mirjana, tumačeći profesora u romanu »Tvoj sam«.

48

Žene kada vole vole široko. Ljubav ćute po boji i značenju poludragog kamenja. tirkiz koji otklanja negativnu energiju. aventurin koji pomaže kockarima (Koji kockar može Mirjanu da ne voli?).

Oniks, moćan kamen koji smiruje seksualne želje, i koji je napravljen od Venerinih noktiju.

Rozenkvarc koji je kamen srca koji uspostavlja emocionalnu ravnotežu i jača mišić srca.

Lapis lazuli koji je moćan talisman za vernost (Hm?) Itd..

Zapad muško-ženski odnos u braku počinje da konstatuje kao partnerstvo.

Rimska crkva galami da nema oprosta za razvode. Čim oni prete treba živeti u skladu sa onim na šta oni viču. Tako nas uči istorija te crkve.

Katoličkim Hrvatima nije teško biti ateista. Pravoslavni Srbi su odavno vernički raspamećeni.

Najednom laka literartura Mirjane više nije laka. Čitateljke nisu domaćice. One su žene koje traže rečenice osećanja što ih na pobunu buni.

Još jedan pristup tome da je brak ženska institucija i da će ga ona i razoriti.

Udata žena , na uzbunjene emocije 'treće vrste', brani se kolačima. Šta kad ostavi kolače i još evropeišemo Srbiju? Ženin tok svesti ne ide onako kako ga 'lepotica braka' svom muškarcu tumači.

Muškarci su veliki u svojoj samoobmani. Banović Strahinja je bio vrlo, vrlo zaljubljen. Mučio je lepu muku. Ali to je bilo u zaostaloj Srbiji.

Anabelu Basalo treba shvatiti ozbiljno. Suze su 'okej'.

Hana Arent, Izvori totalitarizma

Ima šanse da ću nešto prepisati od gospođe Arent a da će se desiti kao kada slabiji đak prepiše od boljeg a ovaj je krivo odgovorio. Em je savest opteretio prepisivanjem em je netačno odgovorio. Muka jedna.

Niti jedan mozak nije nenormalan. Samo je poneki poseban. Opasan je svaki. Čovek je čoveku vuk, reče onaj glupavi Hobs. Glupav je jer ne zna kako to ne biti.

Ako bi se u Srbiji uvelo 'vanredno stanje' a da se ono zvanično Srbima ne objavi većina ne bi ni primetila da je uvedeno 'vanredno stanje'. Srbi žive već podosta godina u 'izvanrednom stanju'.

Ali ne treba se nadati nečemu vanrednom pa makar bilo i stanje..

Kakve novinare imamo ovi bi na naslovnim stranama objavili da je uvodeno vanredno stanje i, naravno nepotrebno, nas uznemirili.

U ovim mojim prikazima 'ženskih' knjiga, koje se drže nekog mogućeg smisla našeg postojanja, žena je zagonetka postojećeg i njegovo rešenje.

Moliti za ljubav je odavno. Žena je pre.

49

Žena je sve više. Možda će joj to dati željenu moć. Žensko mišljenje nema jednostavnu eksponiranost kao muško. Ima mnogo iza.

Lukavstvo života je ne pojaviti sve.Umetnost je takva. Filosofija nije.

Novo lepo ne negira lepo. Samo se smenjuju.

Misao se svađa sa svakom mišlju. Sama sebe osporava.

Filosofija je u nekakvom permanentnom osporavanju. Žena se umeša, ponekad, u filosofiju. Muškarac joj prirodno ne veruje ništa. Ako kaže da joj veruje nije mu stalo. Žene svemu daju neki poseban smisao. Osobito malim stvarima svakodnevnog života.

Detalj na odeći, nakitu, mirisu. Kako samo oblače svoju decu dok ove pubertet ne uzjoguni. Ženu, naravno, kao i muški svet zanima istina, laž, dobro i zlo. Ali im ne daje prioritet. Njen prioritet je smisao.

Smisao i jeste bitnije od istinite ili lažne stvarnosti i dobra i zla. I istina i laž i dobro i zlo imaju smisao.

Tako je govorila, s vremena na vreme, žena Hana Arent. Žena se 'misleći' muškarci trebaju ostaviti i baviti se nečim jednostavnijim. Političkim doktrinama, na primer.

Hana Arent u svojoj političkoj filosofiji analizira izvore totalitarizma i sisteme nacizma, boljševizma, fazizma i antisemitizma. Ženska filosofija života Hane Arent dolazi do zaključka da je uzrok opštim katastrofama čovekove organizovanosti u njegovoj samoći i usamljenosti.

Vlast ne pripada ni najpametnijim ni najglupljim, kaže g-đa Arent. Svi se prikače jer su usamljeni u gomili.

Sam čovek nije sam. Ima sebe. Razgovara sa sobom. Unutrašnji dijalog može biti i glasan. To je njegova sposobnost, 'iskustvo mišljenja'.

Filosofima je samoća 'način života i uslov rada'. Manje više i ostalima koji žive od svog mišljenja.

Svako mišljenje odvija se u samoći kroz dijalog ja i ja koje personifikuje 'one druge'.

Usamljen čovek je čovek koga su svi napustili pa i on sam sebe.

On ne vodi unutrašnji dijalog već monolog.

Usamljenost može da nastane iz samoće. To je vreme života kada prestaje da se vodi unutrašnji dijalog i počne surovi unutrašnji monolog.

Eto razloga što se ljudi plaše samoće. Strah ih je da će prestati dijalog i sa samim sobom.kao što je prestao dijalog sa drugima.

Usamljen čovek vodi, znači, monolog sa sobom. Izgubio je i sebe za sabesednika.

Kreće ka stuporu. Stanju fizičke i mentalne nepomičnosti.

Mlad čovek kada uđe u te faze priprema sebe za 'mladalačku šizofreniju'. Iz nje povratka zdravlju puteva nema.

50

Svi koji su bili u suisidnom pokušaju ili uspeli u tom činu su bili u trenucima usamljenosti, gubitka kontakta sa sobom, gubitka dijaloga sa sobom. Ušli su u monolog depresije koja je uspela da ih dokrajči ili nije. Stvar slučaja, uglavnom.

Iz straha od usamljenosti nastaje suluda trka sa traženjem 'druženja' koje daje šansu barem nastavljanju unutrašnjeg dijalogiziranja.

Osobe koje su se uputile ka usamljivanju su baza mogućeg terora i socijalnih sukoba.

Ne cene svoj život kako će tuđ?

'Vojuju' za parole emocionalno neinteligentnih vođa (EQ). Bivših avanturističkih vođa navijačkih gomila. »Današnji totalitarni vladari i vođe totalitarnih pokreta imaju filosofiju i psihologiju gomile«, kaže Hana Arent. Slediće ih većina onih sa promašenim profesionalnim životom i izopačenim i nesrećnim ličnim životom.

Do stvaranja socijalnih uslova za svoje pojavljivanje promašeni nisu bili verski, nacionalistički ili politički zainteresovani. Odjednom ulaze u bez-skrupulozni fanatizam te ušminkanosti.

Rat je vreme za grupno mentalno obolevanje. Najveća opasnost po ljudski duh je dizanje te bolesti na nivo 'jedino ispravnog ponašanja'. Pobednici pišu nezdravu istoriju.

EQ (Emocionalna inteligencija) je osetljivo ispitivati, tvrditi i hospitalizovati. Posebno političkih i verskih lidera koji su, govorima na skupovima gomila, stvorili ličnu harizmu. Još teže onih malih vođa koji hodaju u njihovim senkama i tutnje. »Život damo Trst ne damo!« Tako se nakada galamilo. I u prve redove fronta, Tito i partija, su stavili inforbirovce naoružane praznim puškama. Ako poginu poginuo je unutrašnji izdajnik a i »slikaćemo ih da 'međunarodna zajednica' vidi kako Italijani ubijaju nenaoružane civile«.

Dokle tako?

Manje više niko nikoga ne voli. Ali vredi pokušati. Vredi pokušavati. Vredi ne odustajati.

I treba se pripremiti.

Zašto filosofija da se ne uči u predškolskim institucijama? Filosofija je način pravilnog mišljenja a ne kada se Kant rodio i da li je on napisao 'Biće i ništavilo' ili 'Kritiku praktičnog uma'.

Ljubav deci treba predavati. Ali nema predavača. I iz koje oblasti stdiranja je to?

Dete svašta može do treće godine ali više od toga ne može. Na primer ne razume takmičenje. Znači nije prirodno da se takmičimo. Navika takmičenja je stečena i dalje negovana sportom. Sport kada prestane da bude igra tada je rat u malo. Nisu slučajne tuče navijača.

51

Takmičarski naviknuti teško da više možemo individualno da vodimo bitku i za mišljenje. Mišljenje pojedinca uvek naleti na mišljenje grupe i tradicije za kontra argument.

Dete uzrasta nešto manje od tri godine testirajte jednostavnim testom takmičenja.

Zrno pasulja sakrijete pred njim u jednoj vašoj ruci. Zavarajte ga da misli da je u jednoj ruci a vi stavite zrno u drugu. Pitajte ga gde je. Ono promaši. Zatim dajte njemu da tu 'klopku' učini vama. Iznenadićete se. Dete će staviti zrno u jednu ruku a drugom će mlatarti ili se sa otvorenom šakom igrati. Kada pogodite ono će vas nagraditi osmehom. Ne zna da se takmiči i ne razume, na vaš način, smisao igre sakrivanja. Vi, uporni, idete da ga naučite. Kako će opstati ako ga ne naučite da shvati igru takmičenja?

Prvi učiteljica dobra i zla je žena.

Svi su, pa i zlotvori sveta, imali majke za prvog pokretača.

Tu je počeo Sokrat ali i Musolini i Hitler i Kapone i ….

U neostvarenom ličnom životu mama hoće da dete bude ono što 'mama' nije. Ima li šta prirodnije od neprirodnog? Žene, usamljenice u braku, su energija kolektivno nesvesnog.

U pokidanim vezama sa mužem majka koristi dete kao oružije za obračun sa 'njim'.

Još kada bi joj neki Frojd rekao da svom detetu nije bila sretno detinjstvo mogli bi je naljutiti.

Rešenje je nerešenje?

Antisemitizam, imperijalizam, totalitarizam su igre takmičarskog uma bivše dece.

Nezavisan čovek, koji vodi svoje unutrašnje dijaloge, koji je zajedno sa sobom, koji je sam, nema uslov za takmičenjem. Kako? Takmičiti se sa sobom?

Sledbenik takmičarskog uma teži bolesti. Ako je većina bolesna ne možemo njihovo proglasiti za zdravlje.

Rečeno je 'jeres' a inkvizicija je danas jača od inkvizicije srednjeg veka. Zašto? Jer više nije u ime Crkve. Sada je u ime Države.

Usamljen čovek je uvek u njihovom redu. Očajnički traži komunikaciju koju je izgubio. Nada se da će barem biti upotrebljen. Tu upotrebu njega on sam će shvatiti za komunikaciju.

U društvu u kome politička volja pojedinca dolazi do reči je glasanje tog pojedinca. U takvom društvu, društvu demokratije, društvu volje naroda, usamljenici ne glasaju.

Zašto? Od odgovora na to pitanje sociolozi bi montirali gledište koje bi bilo u funkciji više neke zloupotrebe nego upotrebe. Ali svi neglasači su definitivno skriveni izvor teških sistema političkog i ekonomskog nasilništa i eksploatacije.

Sve partije, izvori vlasti države, su autokratske. Demokratičnost unutar partije, volja članstva, se ispoljava kod glasanja i tu završava. Program nema snagu zakona jer je široko programiran. Program je takav da bi vođa mogao, autoritetom svoje volje, da

52

bude vođa. Program imperativno traži tumačenje vođe prilagođeno političkom trenutku.

Teško da programu Hitlerove partije možete staviti bitnu zamerku.

Ono što ljude u netotalitarnom svetu priprema za totalnu dominaciju je usamljenost sve većeg broja ljudi.

Usamljenost, 'privilegija starosti', postala je deo svakodnevice radno zrelih ljudi.

Usamljenost izlazi iz nemoćni ljudi da utiču. Ništa nije pouzdano u tvom životu jer sve manje toga zavisi od tebe.

'Smak sveta' je bio i prošao 1984 (Orvel). Živimo u njemu. Ko to ne vidi ne vredi mu reći. Ne vredi ga buditi. Šta da uradi? Neka spava.

Civilizacijsku blokadu, srednji vek, dobar deo gomile hoće da živi iznova.

Problem je što se prošlost ne može živeti nikako. Ni na način prošlosti ni na 'nov' način. Čak ni na način sećanja. Možda na način kolektivnog učenja.

Sadašnjost je jedino bitna a nju su nam ukinuli tvrdeći nas u nekoj budućnosti koja je bila.

Poremećene socijalne vrednosti zapada se ne rešavaju pomoći poremećenih osoba. Ali one će učestvovati.

Ljudski život zasnovan na novcu, pod uslovom da je budućnost masovna proizvodnja emocionalno retardiranih vođa, ima budućnost..

Novac liberalnog kapitalizma ne samo što je čoveka marginalizovao već će marginalizovati ljudsko u ljudima.

Zadovoljna životinja je pobedila.

Karl Marks i Rudi Dučke su mrtvi. Radnički i studentski pokret je uplašen. Privatna svojina se ukida za 90% ljudi. Pljačka može da nastavi sa iscrpljivanjem ljudi.

Jasmina Mihajlović, Pariski poljubac

»Ustaj! Idemo u Rivoli da kupujemo čizme!« »Opet?« Žena je biće koje kupuje. To voli, hoće i živi za to. »Koji je danas svetac? Koji je da je tortura probanja cipela ne gine«, kaže Jasmina Mihajlović.

Milorad Pavić, pisac »Hazarskog rečnika« (i ostalog) drugi muž svoje druge žene spisateljice Jasmine Mihajlović, stariji od nje tridesetjednu godinu zna šta je 'bračna mutavost'. To je kada se ćuti a niko nije umro.

Sa Jasminom nema šansu da ćuti. Ona je za novo hrišćanstvo. Žensko hrišćanstvo.

Hoće da čeka novog mesiju. Ženskog hrišćanskog Budu. Ona je Miloradova fusnota…. i uvek spremna na bračno inaćenje.

Maltretiranje bližnjeg svog je lekovita zabava žena vremešnih, i ostalih, muževa.

53

»Koje će vino piti koketna madam?« »Šta preporučujete?« »Šablis.« »Onda donesite čašu šablija.« Milorad razrogači oči. »Znaš li šta si naručila?« »Ma neće koštati više od restorana…. I naručila sam jednu čašu a ne vinariju.« Veselo je imati mladu ženu. I pametnu. Grlena čakra* joj je, kaže, atrofirala od muške priče muškaraca. Drugarice su melem za žensku dušu (Sanja Domazet, Isidora Bjelica… ) Vratio joj se muž iz šopinga. Sa kesicom, U kesici šalče. Obožava ga. Muža. »Kako si uspeo da odabereš? Lako? »Lako.« Lako se slaže iskusni muž. Treba imati 78. godina i znati ne paliti vatre. Može li se to sa 63, recimo?

U Parizu su, njih dvoje, četiri dana.

Jasmina piše o tome i o tome kako su u Parizu oprali vodu, kako tamo nema bolesnog drveća…

Zalutati u Parizu nije strašno za gospođu Jasminu. To je je kao kada zalutaš u velikoj prodavnici.

Jasmina se oseća 'ženski sama'. To je stanje ženskog duha kada ženi treba druga žena.

Pretposlednji dan boravka u Parizu doručak sa prjateljicom Marijom Tabaković rešava problem te samoće.

Marija živi u Njujorku, predaje englesku književnost i povremeno u Kaliforniji drži radionicu 'Ovladajte svojim raspoloženjem'. Dve dame konstatuju, opasno tačno, da su se 'preučile' i ulaze u novu mladost menopauze. Marija savetuje Jasmini 'tantrizam', Tantrizam je oblik indijske religije koji afirmiše stvaralačku energiju nekog boga u obliku njegove žene.

Jasmina hoće da kupi feragamo čizmice.

Hoće da 'trača' sa prijateljicom Marijom koja je odsela u hotelu iz koga je u smrt otišla princeza Dajana.

Jasmina neće da ide u muzej tapiserije Klini. Muzej »goblena«, kaže Jasmina. To srpkinje kače na zidove umesto ikona.

Ipak je otišla i oduševila se što ciklus tapiserija 'Dama s jednorogom' nije goblen. Šesta scena je izdvojena i ima izvezen natpis »Mojoj jedinoj želji«.

U pariski muzej tapiserije Klini ide se da se vidi i shvati svoja jedina želja.

Jasmina neće, po hiljaditi put, da ide u Luvr.

Ipak je otišla i ugledala, za nju do tada, skrivenu činjenicu da je 'Mona Liza' asimetrična i da ima pola ženskog a pola muškog lica. Muška strana lica je stara i bolesna.Leva ruka je ruka levorukog starca, samog Leonarda. Lepa dama je pocepano ljudsko biće. Androgin.

54

Jasmina želi prsten koji menja boje prema raspoloženju onog koji ga nosi, želi garderobu prema vlastitoj inspiraciji određenog trenutka.

Jasmina ne otstupa od svoje posebnosti. Ženski nivo. Ne bi da zbrčka svoj um sa umom svog muža, piscem 'Hazara'. To su paralelne vrednosti.

Jasmina je smislila da je lakše biti glup a da se ne primeti nego pametan a da se ne primeti, da konobari glume 'kipove neslobode', da se klima može izlečiti potopom, da se more ne može piti jer smo istog sastava (slani od znoja, suza i krvi), fusnote su joj fetiš, da Japanci moraju da putuju po svetu jer je zemlja mala i ne mogu svi u nju stati odjednom, da su redovi za razgledanje kineskog zida duži od kineskog zida, Jasmina je shvatila da je nepristojno da lupka prstima po stolu po svom unutrašnjem tam-tamu i da je pristojno cupkati nogama, po tom podsvesno nametnutom ritmu, ispod stola. To je trčanje u mestu iznurenih od brzine.

Shvatila je da se nekad čovek vrati iz toaleta preobražen i da je uspešan čovek u Srbiji onaj koji umre.

Jasmina zna, kao sve ostale žene, da je 2+2=5. Ali šta sa tim u muškom svetu gde je dva i dva četiri? Nema im drugo moraju u apoteku.

Zvanična nauka zastareva neviđenom brzinom. Pet čula su dobila šesto- čulo srca a četiri elementa (voda, vazduh, zemlja i vatra) peti element- ljubav. »Ko se uzda u svoje srce, bezuman je..« (Priče Solomunove, 28,26).

Hm! Reiki - iscelenje pomoću božanske energije - je jedina alternativna medicina koju zvanično osguranje Švajcarske pokriva. Treba razmisliti još jednom pravoslavlje.

Od mlađih treba učiti pre nego ih slomijemo u nas.

Muž, za pametnu ili obrazovanu ženu, nema sve svrhe. Ima dve. Da se oduševljava njenim šopingom i da bude umesto spreja protiv manijaka.

Jasmina vidi da u Parizu kiša pada svakih pet minuta i da se ostatak sveta ukida joga vežbama. Joga udah je lek izdah protivotrov. Vidi, Jasmina, na mužu, da žene plaču ka spolja a muškarci ka unutra, da je Mona Liza slika koja ne može da se potroši.

Jasmina muči muža pitanjem kako živeti brzom sporošću? I idejama tipa kako zabraniti starenje, zaboraviti prošlost kao što se zaboravlja prethodni život i kako utegnuti mozak na doživotno optimističan pogled.

Nešto znam da muž nije shvatio ..jer.. samo prijateljica može da shvati ženski očaj kada od svega u Parizu nema ničeg da se kupi pa da joj ne bude zlo kupi bilo šta. Na pr. Čipkane rukavice do lakta sa upotrebnom namenom 'prezervativa za ruke'.

Jasmina je srećna jer ima hrabrosti da voli.

Ljubavno postupanje ponekad (često) pokazuje sadizam koji ne može bez barem male trunčice mazohističkog onog drugog.

Sada me muči muka da ovu rečenicu treba preformulisati. Ovi starosti ispod 33 godine neće pojmiti doseg odnosa.

55

Jasmina zavidi Lotki, ženi Miloša Šobajića koji stanuje na Monmartru, u nekadašnjem Pikasovom ateljeu na »šik kupatilu gde je i pod bio u ogledalu«. Malkice Ljubi Popoviću koji izmišlja mastila sa raznim mirisima kojima piše svoj dnevnik i glumcu Simon En na njegovom ogromnom kamenu podnoj svetiljki u sobi koja od nameštaja ima još samo radni sto i stolicu.

Jasmina uživa kada je njihov prijatelj Gabrijel gleda pobožno zaljubljeno kao da je Marija majka. Ona je za njega 'mačo žena'. To joj i rođeni muž kaže ali ona za to ne haje jer 'valjda je jasno da su muževi i muškarci uopšte krivi za sve' pa i za postojanje 'mačo žena'..

Jasmina izigrava pokušaj samoubistva iz straha od života.

Muž hrče i stenje, Jasmina se penje na ogradu francuskog balkona, mrmlja 'Srpkinja u Parizu' i silazi sa njega misleći da ipak valja umreti u Srbiji »iako je u Srbiji (opet će razumeti samo prijateljice) energetski loše biti mrtav i tokom života posle smrti!« Nadahnuće, za biti Bog sebi, nestade. Nije ni vlastito uvo otsekla.

Jasmina ima sina, prijateljice, muža i kultnu knjigu. Ima metalni ibrik koji kosovka devojka drži na čuvenoj slici (Koji se, baj d vej, ne može kao suvenir kupiti u Srbiji već u Turskoj).

Kultna knjiga gospođe Jasmine je 'Sveti gral, sveta krv'. Naravno misterija žene i Marije Magdalene. 'Da Vinčijev kod' i 'Fukoovo platno' su romani bestseleri.

Muške istine su prećutane u delovima kada počnu da se samonište računanjem događanja sa 2+2=4. Da li će istina da je H2O to što jeste i da se atomi mogu razbijati rešiti pitanje smisla i veliku Tajnu života? Neće. Muška pamet je ušla u bogomolje sa svojim 2+2=4 i šta su dobili? Novi razlog da dobiju batine. Eto šta su po-lučili! Žena kada se počne baviti mudrošću misli da treba da se bavi filosofijom. Greška.

Filosofija je samo pravilan zaključak. Filosofija nije mentalni piling (Što je tema romana »Pariski poljubac«). Žena može da ide dalje u zagonetku. U alhemiju. U tajnu.

Muškarca zanima istina. Ženu ne. Idealna, savršena i totalna Ljubav je njena alhemijski komplikovana priča. Slaganje suknje sa tašnicom od perlica i čizmicama nije stvar istine. To je alhemija. Muškarac definitivno ne razume formulu 2+2=5. Žena se sa njom lepo oseća. Još lepše kada vidi da svoga muškarca izluđuje time što je istine ne brinu. Istina ili jeste ili nije i ona je na korist ili štetu. To je muški nivo ljudske komunikacije. Ženski nivo komunikacije je tek onoliko koliko damu ponese vatra dobre svađe. Svađom izbacuješ otrove i truješ bližnjega svoga. Dva 'dobra' dela u jednom vremenu. »Neprestano kapanje kiše i žena svadljiva, isto je…Ko je ustavlja ustavlja vjetar« (Priče Solomunove 27,15,16).

Muškarac i Žena bili su, nekada pre, jedno. Sada lutaju i traže se. Brak, deca, starost je nebitno u lutanju. Ako se nađu to je za večno. Ne za večnost ljudskog veka, reči stiha, tona ili slike. Urezuju se u tok energije univerzuma, Boga ili već kakvo ime večnom trajanju damo.

Prisećam se svoga boravka u Parizu.

56

Nakon prvih par sati razgledanja Luvra pomislio sam da se tu može lako 'sići sa uma'.

Izašao sam u strahu. Sutradan sam 'prožurio' kroz muzej do Mona Lize, gledao je sa svojim dvadesetčetvorogodišnjim erotskim pogledom. 'Tabla'. Okovana gvožđem i neprobojnim staklom. Malena. Ništa. Treba se držati sa nekim za ruku da bi plakao suzom razumevanja 'Tajne nad tajnama' svojim pogledom na Da Vinčijev orginal.

Izašao sam iz Luvra i odvezao se na groblje 'Per la šez'. Uzeo plan razmeštaja grobova, otišao na grob Viktor Igo-a (davne 1867 napisao je žestok članak »Za Srbiju« i sada bi nam on valjao) i idola moje generacije pevačice Edit Pjaf Majka je Edit ostavila kada je bila beba, Edit je oslepela sa tri godine života /posledica meningitisa/, vid joj se povratio četiri godine kasnije, volela je muškarce svojom malenom i ružnom figuricom koju su svi želeli da imaju. Umirala je u svojoj 48. godini (1963) a mi smo je, bez nade, uzdisali, i maštali. Lepo je biti mlad uz šansonu (baladu) »Ni za čim ne žalim«. Poželiš da znaš francuski jezik da bi se lepše ulagivao svim ženama sveta. Zauvek i koji dan više.

Srbi ni u ovom veku nisu bezbedni.

Srpski jezik je dobar za bes, gnev, svađu, beštimanje i psovke. »Svršite ga, bre, Srbi već jednom!«, Viče Jasminina sestra Svetlana, kada je odlazila iz bašte Sava centra gde su njih dve platile skupe ulaznice da slušaju najavljenog kultnog didžeja Ravin-a. U dva sata ujutro su shvatile da ga nema i » da to što treba da počne neće ni početi jer cilj nije ni da počne ni da se završi.« Jasmina identifikuje Pariski poljubac sa Francuskim poljupcem. 'Mala' razlika je u tome što je francuski poljubac muški poljubac. Pariski je ženski, metafizičan, kaže Jasmina. Šta mu je to? Žene se igraju rečima a muškarci njima misle. Nije tragedija. Učite francuski. Žene više ne vole oficire. * Čakri (tački) na ljudskom telu ima, po dalekoistočnim učenjima, sedam. Isto koliko lestvica Jakovljevih. Prva korenska čakra je u delu polnog organa, druga sakralna u predelu pupka, solarna negde oko želuca, srčana u centru grudnog koša, grlena u grlu, čeona sred čela, oko trećeg oka. Sedma, krunska čakra je na vrh glave, tačnije malo iznad, u oreolu oko glave. Čakre imaju boje i zvuk (Hm!).

Gordana Ćirjanić, Poljubac

»Nikada, kaže glavni junak romana 'Poljubac', nisam prihvatio da vidim sebe u svetu kao nemoćnog bogalja… siroti otac i majka, svojim suzama koje nikada nisam video, neprestano su lepili na pleća ona krilca koja su mi spala sa nogu.« Roman, mala topla priča, o muškarcu, sa bolešću 'paraplegija inferior' (uzetost obiju nogu) od šezdeset godina koji je u hodajuću nepokretnost dospeo sa deset godina života.

Prvi strastveni poljubac 'hendikepirani' junak, doživljava sa pedeset godina.

Saučesnica u 'zločinu ljubljenja' je prelepa žena, slikarka, slobodna u pokretu, nezavisna u ponašanju od dotrajalosti muža-ljubavnika, ljubavnika i braka. »..uplovio sam u poljubac, raspolućen na onoga koji se prepušta i onoga koji beleži«, seća se Luka.

57

Kada bi priča bila simbolika mogla bi da bude i hladna. Ne hoda toplo bez hladnog i dobro bez zla. I pre će biti da je toplo ugrejano hladno nego da je hladno ohlađeno toplo i dobro urušeno zlo nego da je zlo neuspelo dobro.

Hm! Igra reči je samo simpatična vežba uma. Ali za koje svrhe? Čitaš zato da bi proživljavao tuđe živote na svoj način postojanja.

Svi smo mi u nekakvim kolicima koja su naše ograničenje, naša šansa i naš svet ispoljavanja.

Da li 'čovek u kolicima' ima prednosti ili je hendikepiran?

Ovim pitanjem ulazim u tešku etiku tvrdnje da je čovek dobar onoliko koliko mu je onemogućeno da bude zao.

Paraplegičar je jednako zao kao i oni samohodajući. Samo što ovi mogu biti i gori.

Ni jedan pilot ne bi uzeo benzin i zapalio neko dete, ženu i starca. Pa ni paraplegečar ne bi to. Ali svi piloti bombardera, po odgovarajućoj komandi, bacali bi napalm i ostale 'paljevne' bombe. Paraplegičar, eto, ne može da voza bombarder. Već svoja kolica. Koja šteta. Ne može da bude 'kompletan' i da (za veru, narod, državu i kolajnu) ubija ljude.

Ponižavajući problem paraplegičara je održavanje lične higijene. Ponižavajući je zato što oni 'normalnog hoda' to mogu prikrivenije da rade. Ne moraju to da rade ni toliko komplikovano da shvate tu vrlo realno anti duhovnu dimenziju živog postojanja.

Da li je naš junak baš hendikepiran? Ne može da hoda. Pa šta?

Sa stanovišta države (Srbi odavno nemaju ništa već samo budućnost sa sve glupljim i glupljim generalima i ostalim vođama) paraplegičar je nekorisan idiot. Njoj, državi trebaju korisni idioti. Kada je paraplegičar već u toj maloj prednosti u odnosu na ostale neka se potrudi i ne bude idiot uopšte. Šta više neka bude anti idiot.

Da li je on, možda, odabran da ukaže na stranpute puteve ljudi i slab je da izdrži sebe u tom smeru?

Ne može da bude ni lovac. Fazana da ubije. Koja tuga. Uskraćeno mu je ubijanje i životinja. Još samo može da peca. I kada uzme upecanu ribu u ruke i vidi kako ona zeva od 'svejedno joj je za sve' može nju da ubije. I eto, i on je koristan idiot.

Sa aspekta vrednosti gomilanja kapitala on jeste hendikepiran. Nema šansu da zarađuje veliku količinu novaca, kao merilo svega postojećeg, kao oni koji su samopokretni.

Samo kako nam umaskiraše, ponovo, da je smisao ljudskog biti u radi, štedi i kupuj?

Katastrofa je naš kraj. I? Ništa. Vreme je za umnu upotrebu uma. Bezumna upotreba uma je njegov prirodan tok. Priroda je nezainteresovana za čoveka više od da i on bude tu.

Teška etika ima jedinstveno polazište. Ona polazi od tog da je »zlo postupanje« priroda čovekova odnošenja prema svemu što nije on sam. Odstupanje od pravila glasi: Ponekad i on sam nije odstupanje.

Ta etika ne postavlja pitanje korena zla kao fundamentalno pitanje već pitanje korena dobra. Zašto čovek čini dobro? Šta će mu dobro i šta je to? Kada ne samohodajući

58

reše osnovno filosofsko pitanje 'ubiti se ili se ne ubiti' ostaje im pitanje 'šta dalje od sebe dati ljudskom rodu'?

Ako se prilagode vrednostima većine osetiće sažaljenje drugih, emocija će preći u samosažaljevanje i biće ono što ne bi trebalo da budu i što nisu: hendikepirani.

Oni imaju beleg za drugačije.

Oni su u prednosti jer zlo drugima mogu da nanesu u manjim količinama nego oni drugi.

Globalni, društveni, ne pojedinačni, ljudski život ne da je zlo već je to histerija zla.

Paraplegičari su gurnuti u 'sportska' takmičenja samohodajućih. Zašto gube vreme na ono gde nisu u prednosti?

Sport etički uopšte nije bezazlen. Čak je opasan. Okreće čoveka na čoveka. Grupu na grupu. Igra rata je uvek uvod u rat. Čovečanstvo je razvilo svoje moći uništavanja a da pritom svoje duhovne moći nije adekvatno prateće uzdigla.

Ovi što su osuđeni da misle neće da misle. Hoće da se takmiče. Da možda ne bi hteli i da ubijaju? Imaju sad priliku virtuelnog ubijanja.

Nepokretnost treba u mirna razdoblja da bude prednost. Intelekt je ne samopokretnih polje ispoljavanja. A to jeste eminentno ljudsko. I eto paradoksa. Osuđeni su na iskonsko ljudsko. Bogom ili sudbinom traži se od njih da budu nad-ljudi.

Možda se plašimo njihove nemogućnosti da postupaju zlo pa ih sažaljenjem odvlačimo od njih samih i guramo ih u naše oblasti gde smo mi u prednosti čina ne činjena ničeg posebnog.

Pokretni se toliko goje od 'nepokretnosti' da vidljivo ne pristaju na hod kao prednost.

Ponekad imam problem da razumem konfuziju onog što pišem. Tada znam da je dobro. Jer tekst treba razumevati svako prema sebi a ne prema autoru. Autor samo pokreće tok. Ja sam sam izvan svoje rečenice kada je napisana. Odnosim se prema njoj kao nečemu što više nije moje. Zato mogu i da ima mišljenje od onog napisanog..

Napisano-objavljeno ne možeš menjati. Ono živi svoje posebno kretanje. Ne autorovo. »Život sam proveo u fantazijama«, kaže Luka.

Pa zar ima bolji, pitam ja. »Ne vredi ti što se pretvaraš da si normalan čovek kada neprestano tražiš utočište u svojoj nesreći….Ne daš ranama da zacele«.

Ne bi da prihvatiš da si izabran za nešto drugo? To drugo treba da tražiš i ono je vrednije od bespuća života miliona, tvrdim ja. Nadčovek je obeležen nekim nedostatkom ali je dalje u vlasti sopstvene volje ostvarenja. Strah od gubljenja identiteta može da ima samo onaj ko ima identitet. »Jedino što trebam od ljudi je asfalt da mogu da se krećem među njima«, kaže Lukas.

Traži više i ne idi među ljude da se skriješ u gomili jer ćeš postati gomila a upravo si kolicima izvučen iz nje.

Ne verujem da je to bez razloga, verujem ja.

59

Katarina hoće da se svojom umetničkom potrebom postavi prema njemu i njegovom složenom unutrašnjem životu koji joj treba. Zna ona cenu. Treba da mu fizički pomaže.

On nije spreman da joj pokaže svoje nemoći. On bi, kao i mi, da laže ono što je očigledno. Što god je život suroviji on je istinitiji. Tako mu je to pa ma šta mu to značilo. Želi da ona voli u njemu ono što on nije pa kada izgubi volju da skriva sebe - kraj. Šupljina ostaje i smrt, gotovo uvek, uzima samo ljušture od ljudi. Tako sam sebi komentarišem ovo Lukino uzmicanje kada odbija da prati Katarinu u Grčku na otvaranje njene izložbe.

Luka u Katarini vidi, kao zaljubljen čovek, ono što ne može da izbegne. Ona je centar sveta za koji se živi i umire. Ona je biće koje treba da se osvaja. Kada umetnica upozna Luku sa svojim mužem sa kojim želi da normalizuje odnose on odjednom gleda kako se ona 'šlihta'. Ona boginja se trudi oko ljubavi. Ona koja ga je izvukla iz sitničavog sveta svakodnevice sitničari sa svojim bićem.

Uvukla se u njegove fantazije i njegovom voljom. Tamo je bezbedna od njega a po njega tamo nema greške.

Nije on jedini koji stvara svoje zablude.

Nikada nisam shvatio da evoluciju u ljudskoj evoluciji zanima samo opstanak ljudske vrste ne kvalitet života, ne dužina života i uopšte ne šta se zbiva u njemu. Mnogo sam protiv Darvina ali ne toliko da ne bih preporučio da ga se uči.

Ti mali ljudi u kolicima imaju šansu da budu veliki tužioci. Tužilac je heroj svakog pravnog sistema.

Da traže, pored asfalta i liftove uz svako stepenište, pravdu za autentično ljudsko snagom uma a ne snagom fizičkom moći ugrožavanja i onemogućavanja drugog. Za činiti dobro treba osoba od integriteta.

Integritet je nezavisan od broja nogu upotrebljivih za hod Paraplegičar je obeleže na individualnost duha. Ali na njemu treba mnogo raditi.

Zlo je nemoćno u sferi individualizma pa makar ono bilo ekscentrično i puno mušica. »Jedan od najsigurnijih znakova za uzbunu je broj onih koji dele vaše mišljenje«, govori Brodski.

U ime individualizma ne podržavam ni svoje mišljenje. Ko će ovo razumeti a roman je sasvim blage prirode?

Kamil Palja, Seksualne persone (Umetnost i dekadencija od Nefertiti do Emili Dikinson)

Naslov bih na srpski jezik preveo ovako: Seksualne maske (Umetnost i propadanje iliti traganje mentalno umornih umetnika za pogubljenom voljom za realnim životom) Žensko telo je sveto mesto. Ono je temenos (ritualna oblast). Svaka žena je sveštenica koja čuva temenos daimonskih misterija. (Daimonion je savest koja odvraća od zla) Nepodnošljiva tajanstvenost ženskog tela utiče na sve aspekte odnosa muškarca prema ženi”.

60

“Kako je tamo dole? Da li je to zaista moje dete? Da li je to zaista moj otac? Ova misterija je glavni razlog zbog koga je muškarac težio da zatvori ženu….

Telo svake žene sadrži ćeliju arhaične moći u kojoj se svo znanje završava. To je najdublje značenje koje stoji iza značenja striptiza, paganskog svetog plesa, koji, kao ni prostituciju, hrišćanstvo nikada nije uspelo da suzbije.

Seksualni zločin je uvek delo muškarca. Trbosekovo javno izlaganje uterusa (materice) žrtve ima direktnu paralelu u plemenskim ritualima Bušmana--- Ovakvi zločini jesu napadi na nedostižnu svemoćnost žene i prirode.

Politička jednakost je nemoćna pred arhetipskim (arhe-drevno).Ubijte maštu, izvršite lobotomiju tek tada će polovi biti jednaki. Sve dotle moramo živeti i sanjati u daimonskom vrtlogu različitosti. Čitalac je licemeran a žena hoće ono što muškarac neće Eh! Ovu knjigu je sedam najvećih izdavača SAD odbilo da štampa. Nije im profitabilan njen pokušaj da jaz između umetnika i njegovog dela dešifruje svojim ličnim vremenom. Može li se drugačije?

Kako nam je teško čitati ono što ne stiže da nam bude bitno.

“Možda je sudbina svih nas da usmerimo svoj prvi seksualni impuls prema svojoj majci (Frojd, interpretacija snova)…Muškarac koji pronađe svoju idealnu ženu pronašao je svoju majku…Dominacija muškaraca u braku je društvena iluzija, koju žene podržavaju podstičući svoje tvorevine da se igraju i hodaju. U srcu emocija svakog braka nalazi se Pieta (Slika Bogorodice sa mrtvim sinom Isusom).. Pronaći ću tragove drevnog incesta kod Poa i Džojsa kod Tenesi Vilijamsa u Iznenada prošlog leta..(Kamil Palja, Rođenje zapadnjačkog oka).

Gospođa Kamil tumačeći različite umetnosti umetnika pokušava (i uspeva) da skine maske sa postupanja likova koje slikaju umetnici. Oblik, reč ili stih je uvek list autorove maske (persona).

Svi smo mi, uostalom, osobe koje za život među nama (i u svojoj usamljenosti čak) navlačimo maske koje treba da nam strah od nemoći skriju.

Analize knjige počinju sa bistom Nefertiti, egipatske kraljice, žene faraona. Apsolutne lepotice u profilu i muke od gledanja u ‘face to face’. To je žena sa senzualnim usnama, jednooka i jednouha. Lepota koja je pretnja čim joj se vidi profil drugi.

Fatalna žena iz 14. veka pre nove ere. Bila je faraonova pa nije mogla dalje od njega najmoćnijeg. Dalje je već Bog. Da biste znali ‘šta je Umetnik hteo da kaže’ treba znati kako je šta živelo njegovo vreme a on lično kako se snalazio u takvom vremenu. I nešto dodatno. Palja je uverena da se erotika zapadne kulture ne može dekodirati jer se zapadnjačka kultura, koja počinje sa prvom velikom knjigom zapada Ilijadom, nikada neće osloboditi paganizma.

61

Svesti seksualnost zapadnjačke kulture na sukob Apolona i Dionizija ima logike.

Uživati u lepoti je seksualno na Apolonov način. Lepa žena je kao i lepa statua.

Uživaš u lepoti statue. Ona ne može, i ne treba, da uživa u tebi. Nema empatije.

Empatija pripada Dioniziju. Pijanstvo pride je da pokrene ljudske statue da te dožive, da se oduševe tobom kao ti njima.

Za Apolonske estete pol je zagonetka lepote. Za Dionizije žene oduševljava ono što je muškarcima ravnodušno i kada čine i kada se sustežu od toga. Isus je treći pol kome treba smisliti ime. Da duša ima jedan pol a telo drugi to je, za sigurno, starije od dve hiljade godina Isusovih.

Kamil Palja je sklona ekstremima. Umetnik koji ne estreminizira svoje likove nije umetnik. On je novinar, beležnik, zapisničar... Njeno čitanje umetnika, posebno Bodlera i njegovog učitelja Gotjea, je umetnost radi umetnosti.

Transvestizam, kaže Kamil, izaziva seksualnu zabunu. Ne verujem do kraja. Žena u muškoj odeći ima autoritativan erotski naboj. Muškarac u ženskoj odeći ili je tranvestit ili je smešan. Nema erotike, zasigurno.

Hrišćanstvo opterećuje čovečamstvo hroničim osećanjem krivice. Čovek je razapet ne na krstu, kao njegov iskupitelj, već na sopstvenom telu. Tako Kamil Palja čita Bodlera. A on mnogo morbidnije govori svoje seksualne asocijativne halucinacije kada piše pesmu “Strvina”. “ Nogu dignutih uvis pohotnoj ženi slična …………

Ona svoju trulu utrobu ka nebu otvara. …………………. ………….. …. da prirodi stostruko vrati delo Koje je sastavila nekad.

Prvobitni naziv “Cveća zla” bio je “Lezbijke”. Žid beleži da je Prust smatrao da je Bodlerovo interesovanje za lezbijstvo dokaz njegove homoseksualnosti. Gospođa Palja tvrdi da je ovde tek reč o umetničkoj promeni pola po principu ‘seksualne metateze’.

Najraskošnija Bodlerova lezbijska pesma je “Prokletnice: Delfina i Hipolita”. Ženski su poljupci, kaže Delfina, nežni i topli, dok muškarci gaze kao kopitom ostavljajući brazde na ženskom telu. Prostaci i šeprtlje. Mlada Hipolita leži uplakana i pita .”Jesu li zgrešile?” Delfina pada u zanos i proklinje glupog ‘zaludnog zanesenjaka’ (Isusa) koji je prvi pobrkao ljubav sa moralom. Bodler će, kao da se nekom lažno pravda, prokleti lezbijke nadajući se da će one pustinjom lutati zauvek kao izgnanici …koji beže od beskraja svoje duše. Teza da je Hipolita sam Bodler je i dalje vrlo intrigantna.

Ekstremno od ekstremnog ne mora biti ekstremnije. Oskar Vajld je, zbog vremena u kome živi, ekstrem nad ekstremima. Njegova drama “Važno je zvati se Ernest” prikazuje se u pozorištu u trenutku dok on sa lancima na rukama čeka na željezničkoj stanici da ga odvedu u zatvor. Priznao je da je homoseksualac. Homoseksualce je njegova država zakonom zabranila. Država je zabranila da postoje ljudi jedne

62

seksualne orjentacije i ima da ih nema. Putnici mu se rugaju ne znajući ko je. Kada su saznali ko je rugaju mu se još više.

Kao pristalica estetizma (estetika pre etike) i dekadencije Kamil Palja, po vlastitim rečima, ne želi da prikriva Vajldovu nemoralnost i okrutnost. Privatan život Oskar Vajld dramatizuje kao javnu pretstavu. Vajld je hteo da bude ritualna žrtva teatra. On svoj homoseksualizam mazohistički hoće ritualno da žrtvuje. Sadistički maltretira publiku homoseksualnim razumevanjem lepote.

“Slika Dorijana Greja” nedvosmisleno kaže da lepi ljudi imaju pravo na zločin a da su ružni ljudi ljudi niže vrste. Sledi i teza da siromaštva ne bi bilo da nema ružnih ljudi.

Dovoljno bi bilo da imaju lep profil. On ostavlja ideju primata lepote nad svakim iskustvom. I to sve pre pojave modernizma.

Vajldovo obožavanje lepote nastavili su, posle prvog svetskog rata, samo homoseksualci koji su sačuvali te reference dekadentne otmenosti primenjujući je na antikvitete, film, operu…

Lepota muška je kao pesma sirene. Podržana ludovanjima mladih za zadovoljstvima vuče u samouništenje. Zavođenje i znači ‘vođenje u stranu’.

Lezbijke nisu kastrirani homoseksualci iliti homoseksualci ženskog pola. One nemaju estetička ubeđenja homoseksualaca koja, hteli ili ne, moraju da imaju rasne konotacije. Pripadnik druge rase nema lepotu belca. Ima drugačiju. Do ne prepoznatljivosti kao lepote.

Homoseksualci su ugnjeteni sloj koji se ne dvoumi da, u ime estetike, ugnjetava.

Lezbijstvo je ipak seksualnost koju odbija muška ‘sluzavost penetracije’ sa elementom potisnute i pogubljene materinske emocionalnosti. Život homoseksualca je ritual. Život lezbijke to nije. One su žene a one se inače ritulno ponašaju.

Romantičarski stav, ‘žena treba da ima muževan um a muškarac ženstven izgled’ je zainteresovao psihologe i psihijatre. Psihijatri su, izgleda, svoje animus i animu, kao ideju tumačenja dilema svakodnevnog konflikta ljudi, od umetnika pokupili.

Da li žena može da fantazira na muški način? Umetnik ovo pitanje postavlja psihijatri ga ne razumeju jer ih je strah od inverzije tog pitanja koje bi glasilo: da li muškarac može da mašta na ženski način? Kao da bi iko verovao bilo kakvom odgovoru.

Filosofi ignorišu mišljenja psihijatara uglavnom zato što ne priznaju bolesti uma.

Individualni život je uvek voljni (svesni) ili nevoljni (nesvesni, podsvesni) individualni odabir. Za ove druge ‘nemamo vremena’ a među njima je ‘blistavi um’.

Seks danas, seks sutra ali nikada danas. Nikada ne biti viđen. Vajldova drama “Važno je zvati se Ernest” daje zanimjiva pravila aristokratije koja želi da ne radi apsolutno ništa. Rad je, uostalom, prokletstvo alkoholičarske klase. Ličnost se mora pretvarati u seksualno nedefinisanu masku. Ruso o salonu osamnaestog veka piše: “ Svaka Parižanka okuplja u svom salonu harem muškaraca koji su ženstveniji od nje.”

Elegancija transformiše biće u vanpolnu pojavu, u džemtlmena. Uljudnost će ublažiti muškost i odgoditi dominantnu polnost. Život je pakao u nekom manjem ili većem trenutku. Za Emili Dikinson svo vreme sem vremena koje provodi sa svojom zaovom.

“Ja volim pogled agonije

63

Znam da je pun istine.” Čuj! Slušaj kako se ljube , izdajnice!

Kakva su nježna Anđelska bića Te Gospe Otmjene – jao!

Prije bih na Pliš navalio Ili Zvijezdu silovao!”

Usedelica Emili (u braku je sa samom sobom) ne bi bilo čime da ograniči svoju monašku autonomiju a muževe svojih prijateljica, bez pardona, naziva ‘čovekom sa kojim živiš’.

Ogromnu svoju romantičarsku imaginaciju ne može da usmeri prema muškarcima a nije dovoljno lezbijka da bi bila lezbijka.

“Koliko je ugodniji, reče ona Sofi preko puta, Sneg od Maja, ne, Ti!” Pesnici pišu, maštajući ženu, ne stvarnoj ženi već muzama. Muški homoseksualci i žene pesnikinje heteroseksualci to ne mogu. Muza je ženskog roda za vek i vekova (dok ljudski rod čine dva pola – lepši i nasilan).

Emili Dikinson, ženski de Sad, piše prijatelju ovako: Priroda je Ukleta Kuća – ali Umetnost – je Kuća koja hoće da bude Ukleta…

Umetnice ne rađaju decu, ne zbog očuvanja energije već zbog čuvanja imaginativnog integriteta.

Gospođa Kamil Palja je filosof ekstrema. Zaključuje tako da svako može da se sa njom spori. Autentično žensko mišljenje. Ne zna kako je ali onako kako pesnik misli nije jer je mnogo gore. Seks je za pesnike, i ostale koji ne slažu reči kao oni, nerešiv problem i njihova sudbina.

Seks je za muškarca metafizičan, kaže gospođa. Za ženu seks je stvar slobodnog izbora. Muškarac je komičan i tragično je što nema svest o svojoj smešnosti u seksu.

(Samom činu i ono ispred i posle njega). Ona žali goluba koji samoponižavajuće jurca svoju golubicu po alejama parka i divi se njoj, golubici, kako ga dostojanstveno ‘ne primećuje’. Kada mu se iz sažaljenja ‘poda’, ona strese sa sebe ostatke njega i nastavlja svoje svakodnevno traganje ‘ko zna za čim’. On, golub, klasični muški ovisnik, kada dođe sebi od šoka koji si je priredio srlja da se iznova i iznova šokira.

Muškarac je izmislio logiku i brojeve da bi izbegao haos emocija ljubavi, mržnje i porodičnu romansu.

Ona, ekcentrična dama, Kamil Palja, zaista ima mišljenje i nema na šta da se osloni sem na njega.

Doris Lesing, Peto dete

Doris Lesin je dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2007 godinu.

64

Rođena je 1919. godine u Persiji (Iran). Prvi roman objavljuje 1950 godine godinu dana posle dolaska u London i razvoda.

Roman ’Peto dete’ napisala je u 69 godini svoga života. Nastavak ove knjige („Ben, u svetu“) nije još preveden. Nije ni bitan kraj koji je ona namenila svom autističkom junaku i njegovom okruženju. Milorad Pavić se igra sa dve alternative kraja. Ovde ima samo jedan: Ben će završiti kao što završavaju trkači beogradskog asfalta. ’Videće se u čitulji’.

Nikoga ne treba ponižavati sažaljenjem pa ni autističnu osobu. Oni su posebna vrsta i imaju pravo na svoj poseban život.

Ni jedna vrednost nije večna. Samo ne biti tu je večno. Ulazak autistične osobe u verske sfere ima oznake kineskog pisma. Ono beleži tonske slike a ne tonske simbole.

Ovo je roman sa jednom tezom: autističko dete može voleti samo majka. Ostali imaju osećanje straha, sažaljenja ili jedno i drugo.

Da je ta majčinska ljubav majke pogubna za porodicu.... i još po nekog ko je u kontaktu sa njom?

Majka ima izostavljen osećaj da je njen sin vrednost sama po sebi. Zna ona da samo lepi ljudi imaju osećaj da su vrednost samim tim što postoje. Kako je zamorno nemati lepo dete. Kako se krug realnog sveta sužava sa imanjem bolesnog deteta. Imati autistično dete je živeti u permanentnoj strepnji nad stvarnošću sadašnjosti. Ljudski rod ne bavi se budućnošću tih osoba. Svi pored, majka u celini, otkidaju od onog što su mogli od svoga života. Institucionalizovanje kao hospitovanje (ili obratno) traži novi pristup. Institucija organizovana kao poseban grad, možda. To ne bi bila retorzija, odmazda, nad jednom grupom ljudi. Bila bi to šansa za razvoj jedne životne alternative.

Ljudi sa Daunovim sindrom sliče. Kao da su pripadnici posebne vrste ljudi. Sigurno i jesu. Nismo dosegli nivoe organizovanosti za njih.

Pol, dete sa Daunovim sindronom, bio je normalno nenormalno dete. Ben je sa svojim autizmom bio ’vanzemaljac’. O ’normalno nenormalnom’ Doris govori tek da shvatimo postojanje sličnih Sa šest godina Ben ide pored majke ne kao dete sa majkom već kao pas koji se boji.

On nosi strah. Rat grupira promašene ljude. On je izašao iz rata koji je vodio u majčinoj utrobi kada ga je smirivala pilulama. Mnogo je straha u njemu bilo i pre nego se pojavio kao stvarnost za druge.

Da li je vredno pomena, u ovom kontekstu priče, pušenje, konzumiranje alkohola i koječega ’nosećih’ majki. Verovatno je za-lud.

Predstava pozorišta slika događaj koji se na probama uvežbavao. Uvežbavanje događaja nije događaj. Probna kontemplacija režisera je događaj tek kada se predstava predstavlja. Tako nekako i ljudi žive. Pripremaju se za svoje predstave. Kod autističnih nema proba i predpremijera. Oni odmah žive i to sve svoje mogućnosti.

Hoćemo da dođemo do Boga a ni do ljudi nemamo prilaz. Dovoljno nam je da oni jesu. Naravno na naš pojedinačan način. Ličnu kompetentnost nikada ne dovodimo u

65

pitanje. Živimo pored. Pored ljudi i samog sebe. I pored Boga. Sebe poznamo tek kada se nametnemo drugima. Istorija čovečanstva pamti samo ljude koji su se nametnuli. Udarci u zidove materice su prvi ’radosni’ pokušaji skretanja pažnje na sebe.

Bog postoji kao najmanje kao ideja. Da ne postoji ne bih znao prethodnu rečenicu da napišem. To je dovoljno za Boga i od njega. Za ljude treba uporna molitva. Loši su (ako iko ima osnova za definisanje dobrog).

Zanimljivo je kako slikar i pesnik ne žele da drugi stvaraju na njihov način. Filosof je onoliko filosof koliko je pesnik i umetnik. U ostatku, kada se od njega oduzme pesničko, on je naučnik, porodični ili kafanski nasilnik ili politički siledžija. Što god je čovek bliži opstanku on se više želi nametnuti. Niko, pa ni deca ometena u razvoju, nije ometen u volji da zahteva svu pažnju bliske okoline. Volja, kakvog smere jeste da jeste, treba da im se neprikosnoveno poštuje.

Nikoga ne treba ponižavati sažaljenjem pa ni autističnu osobu. Oni su posebna vrsta i imaju pravo na svoj poseban život.

Pesnik nije sebi srodna duša. Autistična osoba jeste.

Ni jedna vrednost nije večna. Samo ne biti tu je večno. Ulazak autistične osobe u verske sfere ima oznake kineskog pisma. Ono beleži tonske slike a ne tonske simbole.

Siže romana: Bračni par nepristajanjem na hedonizam engleskog društva šezdesetih godina prošlog veka odluči da ode na selo i uzgaja decu. Plan je osmoro dece. Peto dete deformiše plan. Rađa se Ben. Ben je dete velike fizičke snage i autistično.

I on, preko svog plača, jogunjenjem i bacanjem igračaka komanduje, preti i ucenjuje.Kao i svako normalno agresivno dete.

Da je i on samozaljubljiv, intimno sebi antipatičan i pokvaren je nekako očiglednije nego kod ’normalne’ dece koja se lukavosti obučavaju prvim instinktom samoodržanja.

Rođenje dečaka od pet kila doktor je komentarisao rećima : ’Izišao je kao da se bori protiv čitavog sveta.’ Majka je čekala da se vidi sa tim stvorenjem koje je nastojalo da je povredi. Sigurna je u to. Kada su se pogledali nije bilo znaka da se poznaju. Sa kulturom drogiranja dotakla ga je pre nego što se pojavio. Počinje život persone stalnog gneva, stalne težnje za stvarnošću bez saosećanja, bez entropije, bez sposobnosti da se stavi u poziciju onog koga emocionalno ignoriše ili intelektualno osporava.

Ben nikada nije puzao. Odjednom je prohodao. Kasno je naučio svoj slabašan govor.

Nije pametan. Ne zna mnogo gluposti kao ’sav normalan svet’. On zna samo svoje fizičke potrebe, koje po našim merilima, identifikuje sa mentalnim potrebama. Nema viših ciljeva. Živi u danas. Nada ima koliko je ona sada.

U strah da ga žena ponizi uputiće ga ulični snalažljivci. To pripada njima, realnim.

Ključ funkcionisanja muškarca je žena. Ben, koji ima nevešt govor, nema manji problem nego ’normalni’. Samo ga ne zna pokazati. To je oblast podložna svakoj vrsti nipodaštavanja. Beg u homoseksualizam voljnim odrednicama čoveka nije određen.

66

Univerzalna energija nešto svoje kanališe homo-seksualnim orjentacijama. Zaustavlja pojavnost nekih gena, na primer.

Benova ljubav nije nejasna. Ili jeste ljubav ili jeste mržnja. Slepa neće biti. Kakva je slika njegove strepnje u tom odnosu? Ko ima volju za to?

Majka je, u životu muškarca, odrednica gotovo svakog odnosa. Benov odnos sa drugim polom je u celini sveden na nju. Na čisto je zbunjen. Majka zna svoj pol, zna sebe i šta sada?

Kako je za odgovor na ovo ’šta sada’ dobro čitati žensko ’leterarno’ o(d)govaranje.

Na primer: Simonida Stanković, „Grabljivica“ i završna rečenica njene junakinje „Od sutra ne pijem pilule za kontracepciju“. Trebalo bi ’Društvo za zaštitu muškaraca’ da na nov način osmisli posrtanje. Žamor svakodnevnice je lice kolektivnog autizma. Novinari, pisci ulice, pišu romane!? Roman(tizam) je mrtav.

Ben je nasilan u svom protivljenju realnosti relnog. Živi svoj svet ispravnosti. Pa zar to i ’realni’ ne čine pokriveni merom tolerancije?

Majka ga zbrinjava pre druge dece. Najmlađi je. Zato.

Uostalom, takav kakav je njen je. Ona zna da mu pripada neki svet. Svakako ne ovaj, njen. Možda neki bolji. Ovdašnjoj pameti on je samo trošak. Nema lukavost i prepredenost opstanka. Ne može sam. Ovdašnji čine sopstveni izgled tako kao da mogu sami. Ali čim to jesu gube se u halicinacijama i suisidu.

Naučnik ima um. Filosof mišljenje. Umetnik se skriva iza mašte. Ben je sav tu, u realnom životu, u svojoj bezvrednosti. Nema stida što nema stida. Ne razlikuje dobro i zlo. Pa zar to Bog i nije hteo. Ne samo autistička osoba već da ljudi uopšte ne razlikuju dobro i zlo? Tako je naš praroditelj Adam zapovest dobio. Čim se ta razlika pravi pojave se tumačenja koja ni Bog ne bi znao da razreši.

Stavili su ga u ustanovu gde su zabranjene posete. Majka je izdržala pet meseci da ga ne vidi. Odlazi da ga vidi. Ne puštaju je u prostor gde joj je sin smešten. Na silu ulazi.

Zatiče Bena uvezanog u košulju sa predugačkim rukavima koji su vezani. ’Ludačka košulja’ je sva s fekalijama. Medicinsko osoblje skida mu košulju i peru ga pred majkom šmrkom sa mlakom vodom. Oblače ga u čistu ’ludačku’ košulju. Majka ga uzima, više otima, i odvodi kući. U kući Ben je ponovo uzročnik svih strahova ukućana.

Kada preraste niže minimalno školovanje Ben odlazi u više razrede. Ovde je običaj da se beži sa časova. Nastavno osoblje radi bez onih kojih nema. Ovi se školuju uličnim školama. Ulična banda mu dođe kao pokret koji je spreman da ga organizuju organizovani klasični kriminal, politički kriminal totalitarnih partija (fašisti, nacionalisti) ili verski fanatici. Sve su to klasična neprijateljska prijateljstva.

Jednom majka primećuje, Bena da pomaže baštovanu u sređivanju vrta i dvorišta.

Veseo je u tom druženju i radu. To se ponavlja svaki put kada baštovan dođe da radi.

Baštovan je mlad seoski momak. Majka ga zamoljava da pravi Benu društvo i kada ne radi. Platiće. Ovaj pristaje i počinje da voda Bena po selu. Vidi majka sina na motoru kako se čvrsto drži za baštovana.

67

Uskoro će ga videti i na TV kako se cereka u nekim demonstracija sa tučama. Dolazi noću sa pet-šest drugova na prenoćenje. U početku jedu hranu iz frižidera a posle donose hranu sa sobom. Društvo se povećava. Svi imaju novaca. Mediji javljaju o pljačkama. Majka ne želi da zna da Ben, sada vrlo snažni mladić, učestvuje u tome.

Ali oseća da niko više ne može da kontroliše njegov život i život grupe kojoj pripada.

Sada su podložni samo progonu i kaznama. Počinje da misli da će njen Ben napustiti selo i otići u neki veliki grad da se izgubi u njegovim ulicama. London je suviše blizu. „Možda će, uskoro, kada ostane sama sa mužem, gledati televizor, i tamo, na snimku, u vestima iz Berlina, Madrida, Buenos Ajresa, Los Anđelesa, videti Bena, kako stoji, ponešto izdvojen iz gužve, zuri u kameru svojim goblinskim očima, ili gleda lica u masi u potrazi za još nekim pripadnikom sopstvene vrste.“ Sva nada je da će ostati u fazi predzločina.

Pesnik nije sebi srodna duša. Autistična osoba jeste. Ona, čak šta više, svodi sav svoj život na neprekinuto traženje sebi ’srodne duše’. ’Realni’ su autistični onoliko koliko pokušavaju da nađu sebi srodne duše. Sklapaju brakove ne bi li, između ostalog, i to rešili.

Ne samo život već i kraj života velikih umetnika je znak pored puta, znak-međaš traganja za srodnom dušom.

Lav Tolstoj je razočaran svojim brakom otišao loše obučen na željezničku stanicu da meditira uz prolazeće vozove, smrzao se, dobio upalu pluća i umre od nje. Crnjanski, dva dana pred smrt, nije ništa jeo i reče ’svojoj srodnoj duši’ „...neću više da živim.“ I umre iz medicinski neutvrdljivih razlog. Smrt Ćopića je medicinski utvrdljiva. Skočio je sa Brankovog mosta na betonsku ploču. Hemingvej je sebi pucao u glavu. Jesenjin se, u hotelskoj sobi, obesio na vrelu cev radijatora. Ni prelepa balerina Isidora Dankan nije bila dovoljno ’srodna’ (duša). Ili je bila neizdrživo previše ’srodna’. Kao, na primer, Puškinova žena zbog koje ga Dantes ubi na duelje (dvoboj)....

Nema suza kod starice Doris Lesing nad sudbinom Benove majke i nad sudbinom onih koji će susretati njenog sina. Ne može Ben biti kriv za sva silovanja i razbojništva koja se dese.

Ovo je roman sa mnoštvom asocijacija. Počinjem sa svađom. Sam sa sobom. Ona, Doris, ćaska sa svojim čitaocem (sa mnom) tako da mi pokazuje temu u kojoj ne vidi problem. Autističko dete ima problem. Majka ima problem. O kako bi majka htela život ispočetka!

Realnost realnosti majke ostatka dece uz dete ’ometeno u razvoju’ je potkopana.

Ljudi ne umeju da iskoriste pojavnost autističnog života. Ili života sa Daunovim sindromom. Sigurno ni taj život nije uzalud. Nema te energije koja je nizašto. Ljubav majki tih vrsta ljudi to kaže.

Treba se odupreti muževljevoj dramatičnosti kada kaže: „Mi nemamo decu, Harijet,.

Ili tačnije, ja nemam decu. Ti imaš jedno, peto, dete.“ Nije daleko od teškog ljudskog pitanja ne šta Harijet vidi u svom petom detetu već šta bilo ko vidi u kome. To pitanje bezumlja postavlja onaj kome je ubijeno pouzdanje u sebe.

68

Doris postavlja pitanje koje je dovoljno da se dobije Nobelova nagrada za književnost (Gi de Mopasan: ’Ljudski genije se može staviti i u orahovu ljusku’.). To pitanje glasi: Zar mora svako dete, koje odrasta sa mnogo majčinih suza, da je van ljudske upotrebljivosti?

Neobjašnjiva je ljubav majke autistične osobe. Od te ljubavi se prerano stari. Kao da se žuri ka smrti. Ona ne stari običnim umorom kose, kože, daha. Stari kao da iz nje ističe ’supstanca’ kojom se biva sa ovim svetom.

Da li je Ben genetska kombinacija ljudi pre ljudi?

Da li će ljudi znati da pitaju ’ko’ je Ben? Ili će u beskraj odlagati svoje neznanje o njemu sa pitanjem ’šta’ je on.

Noam Čomski, Sta hoce Amerika

Prof. dr Vojislav Šešelj, »Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije« Noam Čomski, »Šta to hoće Amerika« Hari G. Frankfurt, »O proseravanju« (engleskom ćirilicom: 'On bulšit') Nekada su 'masne' šale, reči, muškarci pričali na latinskom jeziku (latinske šale). Žene su slabo znale latinski (stari govor pokrajine u kojoj je Rim) pa ih nisu razumevale. Muški su to i hteli: Da ih žene ne razumeju.

Tako je u Evropi počelo opšte muško-žensko nerazumevanje.

Jedan od naslova knjige o kojoj pišem (Hari G Frankfurt »O bulšitu«) u ovom tekstu, iz pristojnosti, ne pišem u prevodu na srpski jezik. Kod nas to i zvuči vrlo vulgarno.

Bilo bi, uostalom, dobro da počnemo vulgarnosti da kazujemo na engleskom jeziku ali ćirilocom. Smanjićemo količinu besa i negativne energije između nas koji smo osuđeni da živimo jedan pored drugog u jedinoj državi iz koje nas ne mogu izbaciti.

Nema više gde.

Na promociji knjige dr Šešelja »Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije« ide pesma iz koje sam zapamtio stih '…bacajte bombe Četnici'.

Svi stoje mirno dok pesma se peva. Na koga više bacati bombe? Da li je ta pesma neka himna ili je to jedno od pretposlednjeg ispiranja umornih mozgova nas 'štokavaca' ekavskih, ijekavskih i ostalih pravoslavnih govornih običaja?

Uvodničari knjige dr Šešelja pričaju kao da su sa Marsa pali (ili knjigu nisu pročitali).

Mr Pavel Domonji se snalazi (između onog što hoće i onog što od njega očekuju) i govori o štampanju Miroslavljevog jevanđelja u Johanesburgu (umesto u Beogradu) i kako Hrvati svojataju glagoljicu i 'Jevanđelje'.

Snašao se i naš predsednik opštine. On je inžinjer.

I naš novinar Jaroslavski se snašao. Ko o čemu on o sebi. Kakav Šešelj i rimokatoličko pohrvaćenje Srba kroz vekove.

Kako sam krenuo pisaću još o desetotomnoj knjizi (za koju za sada, samo znam da postoji) u kojoj se elaborira teza da su Sloveni poreklom od Srba i Slavenski jezici (Ruski, Češki, Slovački, Slovenački, Bugarski …Hrvatski) od Srpskog jezika.

69

I, na kraju, život ću dati za ideologiju bez ideologije. Šešelj kaže da će život dati za ideologiju sa ideologijom. Kojom? ('Ideologija je ….iskrivljena svest', Mala prosvetina enciklopedija).

Za ideologiju po kojoj su Hrvati i Muslimani Srbi drugog verovanja? Zašto ne: Hrvati, Muslimani i Srbi su jedan narod sa tri tumačenja i ispovedanja Judaističke (Stari zavet) vere? Muhamed je smatrao da je Isus bio prorok. Jevreji da je prevarant.

Hrišćani da je božji sin.

Ko je od 'naših' kakvo tumačenje, nekad, pri nekom zamku ili palati, pod nekim Brankovićem, Tvrtkom, Šubićem ili Lazarom Hrebljanovićem, smatrao da mu 'valja' za opstajanje tako je i ostajao. Kako su se gradovi osvajali i oslobađali bilo je čudo da u jednoj veri završe dve generacije. Čomski piše: » Lionski 'mesar', Klaus Barbi, SS oficir… je osvanuo u SAD-u. Da nije u Severnoj Americi osvanuo bi u Južnoj Americi. 'Osvitali' su nemački nacisti toga vremena često uz pomoć Vatikana ili fašističkih sveštenika«. (Str. 23) To mu je sve neki posleratni »savez Amerike i Gestapo-a.« Nije Šešelj otkrio Ameriku. Već se samo setio da ona, vrlo bitno po ljudski rod (pa i Srbe), postoji.

Eto Čomski je to napisao još 1986. godine. Šešelj dvadeset godina kasnije. Šešelj zamera Tuđmanu što se držao uputstava Makijavelija a ne nekog drugog (Koga? Gandija?). Prirodno je da se vladar – general drži »Vladara« (knjige). Činjenica da dr Tuđmanu u kuću dolazi lično papa je znak da ga taj verski moćnik smatra vladarem. Vladari su obično opasni kada su u službi vere i države. Posebno vladari koji su, kao i Tuđman, iskusili zatvor. Zatvor nikome ne prašta.

Na Kosovo je dolazio bivši predsednik SAD-a: U Tirani je bio Buš, predsednik najsilnije zemlje sveta. Ta činjenica traži ozbiljno preispitivanje pameti srpskih (svejedno da li su u Hagu ili Beogradu) političkih 'umnik-a'. Čomski nam pomaže da shvatimo zakone Američkog kapitala. Obično ne možemo izmeniti nešto od onog što ne zavisi od nas. Mi čak i manje. Zbog dežurnih unutrašnjih neprijatelja. Posebno nepatriota (O bulšitu je reč na kraju teksta).

Srpska država je, kao i bilo koja druga država, tek geografsko ime (toponim). Kao Jadransko more, Triglav i Dunav.To je bezideološko shvatanje države. Svako drugo razumevanje države vodi ponižavajućem pokliku vladara: »Država to sam ja (ili mi ako je reč o partiokratiji)«.

Ne verujem u dobrotu buržuja. Tehnokratizam (vlast posednika) je i dalje logično sebičan. Koliko retardiran treba biti pa to ne videti? Političari po profesiji (oko20% stanovništva) trude se da učestvuju u budžetu. Tu je najsigurnije. Da bi oni bili gladni ostali treba da su već nestali.

Svetska država je cilj. Da li se može doći do 'Zvezdanih staza' bez slivanja ljudskog rada u jedinstvene tokove je pitanje kao da li bi bilo piramida i Partenona da nije bilo robova.?

70

Čomski se pita ko je kočnica konstituisanja svetske države? Jevreji sa svojom verskom i običajnom kompaktnošću? Samo oni? Jevreji nad jevrejima (građani Izraela)?

Ostali narodi gube svoj arhaični identitet i formiraju se kao nacije. Američka nacija postaje vodeća. Pripadnici nove nacije imaju samo različito etničko poreklo.

Talijansko, špansko, nemačko, japansko, kinesko, afričko….Govore jednim jezikom i imaju zajedničke interese prema drugima, jedinstvenu državu koja štiti te ali i pojedinačne interese.

Najudaljenije oblasti postaju delovi »Velike oblasti« interesa Amerike.

Interes američke nacije je i Kosovo, i Irak, i Salvador, i Koreja i …. Kada svoje interese brane u tim zemljama oni su u oslobodilačkim ratovima. Oslobađaju prostor za svoje interese.

Pojam 'slobodno tržište' postaje silom nametnut kao slobodan. Sloboda kao moranje.

(Pogledaj poemu Veliki inkvizitor u Dostojevski, »Braća Karamazovi«).

Finansiranje privatnog profita državnim porezima je PRIVATNO PREDUZETNIŠTVO!?

Objašnjavati ovu stvar narodu je kao bolesniku reći da je bolestan od karcinoma i da od operacije nema gotovo ništa. Mučenje 100%. Nastavak života sa punim ograničenjima 1%. (kao kad Rom kaže sinu: na more ćemo ići 50% a da nećemo ići ti je 100%) Dajmo sebi oduška da se smejemo 'bedi argumenata' naših političara ostavljajući ih u ubeđenju da ne znamo njihove domete.

Neko reče): »J-bavati političare nije zdravo. Razmnožiće se.« Još 1950 godine, glavni strateg američke spoljne politike, Džordž Kenan piše: Mi imamo 50% svetskog bogatstva a samo 6,3 stanovništva. ..moramo se osloboditi svih sanjarenja i sentimentalnosti…i nejasnih ciljeva poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda…praznoverje je da je vlast neposredno odgovorna za blagostanje naroda (Američki stratezi ovu praznovernu ideju nazivaju komunizmom.)

Suverenost drugih država je slučajnost a ne američki cilj (Monroova doktrina).

Invazija na Haiti i Dominikansku republiku je u funkciji ideje da diktatorski režim lakše kreće kapital korporacija nego neki 'razglabajući' demokratski sistemi.

Javno iznošenje dosijea tajnih i polutajnih službi je znak da je stvar dovoljno jaka da se ne može poništiti a ima i funkciju obeshrabrivanja 'prazne vere' (praznoverje) u demokratije.

Po američkim zakonima dokument te vrste tajnosti može biti dostupan običnom svetu nakon trideset godina od njegovog pisanja.

Ove dokumente čitaju uglavnom akademici te sve postaje više akademsko pitanje nego praktično-političko. Da nije tako ne bi bili dostupni. Strah od mogućeg besa svemoćne Amerike je razuman nije patologija.

Svakom delu sveta 'novog svetskog poretka' dodeljena je neka uloga. Da smo mi Srbi negde – ne znaju ni Amerikanci gde- vidimo po igrama koje skakućemo.

Nije loše znati da Amerika nije ni na strani fašista ni na strani antifašista. Finansiraće ladno ili jedne ili druge ili i jedne i druge. Poreza naplaćenog ima dovoljno a i uvek se u tim dešavanjima nekog zaduži koji će platiti sve.

71

Sve policije i vojske sveta su manje ili više fašističke upućenosti. Sposobne da po naređenju prebijaju i ubijaju. Ne treba imati opštih iluzija koje se zasnivaju na pojedinacnim ponašanjima. To ne može da bude drugačije.

Doktor filosofije ne bi prošao test za šefa policije ili šefa obaveštajne službe. Gering bi prošao.I kod Nemaca i kod Engleza.

1947. godine je prekinuta demokratizacija i sindikalizam u Japanu. Obnovljen fašizam (Fašizam je ideologija krupnog kapitala) koji i danas funkcioniše. U Kolumbiji je nastao fašizam na bazi Frankove varijante u Španiji i Amerika je ne mešanjem sve podržavala. Vojni puč u Venecueli i profašistički režim u Panami je, naravno naišao na odobravanje. Sa takvim režimima kapital se surovo kreće i surovo obnavlja.

Ovo naše vezivanje za Ruse, koji se i sami grupiraju i ukrupnjavaju, je naravno sumnjivog veka. Oni kriju naše generale da bi pokazale moćnicima da mogu. Ne što im je stalo do generalske i srpske pravde. Znaju oni da je generalska istina sama po sebi zločin. Penzionisani general je bulšitovanje bivših zapovednika smrti.

Valda će naši 'tajkuni' shvatiti da bez nas u normalnom standardu su i sami lagana meta krupnijih.

Mi ćemo umreti od prljavih ruku (žutica, kijavica i sl.) a tajkuni od »prljavih« ruku (fašista, antifašista, nacionalista, globalista i tako dalje anti.).

Takvo vreme. Ne piše Čomski svoju knjigu da nam pokaže kako zna stvar već da se prilagodimo. I ne piše Srbima već svima nerazvijenim.

Prilagođeni ostaju. Sada je to jedina alternativa. Opstati. Mi da opstanemo. Ne naše.

Već mi. Teritorij neće napustiti zemlju. Mi hoćemo.

Državni američki terorizam je danas primetan svugde. Regan je negovao Gvatemalskog hitlera Riosa Monta. Ono od onda je i danas. Amerika je država kojoj više niko ne pruža otpor. Tržište oružijem nema zasićenja.

Izrael ima atomsko naoružanje. Oni su izabran narod već na ovom svetu.

Mi smo opet nešto pogrešno čačnuli. Pitaj Boga šta. To ti je kao igra na poker aparatu.

Pritisneš veliku ono dođe mala. Da si pritisnuo malu došla bi velika. Eto koju igru igraš igraču ovisniče o zvuku i boji slot mašina. Veruj mi (znam da mi ne veruje). I inati se. Tu 'inatsku' sudbinu sudbinujemo sa ovog dela Balkanike.

Knjiga »O bulšitu« je veselija. I semantički (značenjski) vezana sa svim pa i sa prethodnim.

Kako lažemo, izvrćemo istinu, mlatimo praznu slamu i 'bulšitujemo' se.

Komunicirati a ostati sa one strane komunikacije. Lažemo da bi sebe prikazali na određeni način, lažemo da bi drugog obmnuli o sebi, lažemo da bi drugog udaljili od istine, lažemo iz osećaja zadovoljstva posmatranja osobe lažju zbunjenu, Bulšit je između istine i laži.

Blefiranje je bliže bulšitu nego laganje. Nekada činjenice prevazilaze znanje govornika pa je automatski u vodi bulšita.

72

Lažov i onaj koji hoće da kaže istinu reaguju na činjenice onako kako ih razumeju ili žele da upotrebe. Lažov ne želi da kaže laž. Želi da dosegne cilj. Čoveka koji se bulšituje nije briga za činjenice. Čak šta više on je veći protivnik istine od lažova. On nema neku skrivenu nameru. On ima prazan govor. 'Šit' jeste to. Ispražnjena hrana.

Kada je Vitgenštajn pitao prijateljicu kako se oseća nakon operacije krajnika ona je odgovorila: »Kao zgaženi pas!« . On je sa 'gađenjem' upita: «Kako ti znaš kako se oseća zgaženi pas?« On je ne optužuje za laganje već za izvrtanje činjenica druge vrste. Ona bulšituje svoje emocije.

Nema tog iskustva ni te teorija koja podržava misao da čovek najlakše 'spozna sebe'.

Iskrenost je sama po sebi bulšitovanje.

Nemoguće je da neko laže a da ne misli da zna istinu. Za bulšitovanje ne mora da misli uopšte.

Onaj ko laže ne želi da laže. On želi da postigne cilj. Prava laž je samo jedna (Po Augustinu): Uživanje u obmanjivanju. Ljubav prema obmani. Sv. Augustin razlikuje osam vrsta laži. Naravno, i njegova priča je bulšit.Tim više što je 'Sv'.

Ako bi se o bulšitu zaključivalo analogijama sa laganjem došlo bi se do zaključka da je pravi bulšit kada se uživa u slušanju vlastite reči, glasa.

Bulšit je osnova svakodnevne komunikacije.

Tabloid je, iz tih razloga, blizak masovnom duhu, uprosečenom interesovanju fantazije većine. Tabloid je medij bulšita. Tabloid lažira stvari. Ne laže i ne govori istinu. Čak šta više ne zanima ga ni laž ni istina. Talenti za političko obraćanje masama su talenti bulšita.

Muntanje je divna podvrsta bulšita. Bliska laganju u nijansama upotrebe pretencioznih reči. Kada nekom kažeš da ima 'šarma' ostao si bez teksta o nekim očiglednostima koje baš i nisu očigledno očigledne. Nisi rekao ni istinu i ni laž. Rekao si ništa od jednog i od drugog.

I ovaj tekst i tekstovi o kojima je reč je tek bulšit. Bulšitovanja je jako mnogo. Što su komunikacije češće njega je više. Pouzdan pristup stvarnosti ljudi ne mogu imati.

Bulšit je u osnovi svih naših verbalnih odnosa.

Učite decu brojevima i brojanju. I muzici. Muzika jeste sabiranje i oduzimanje zvuka.

U brojevima nema bulšitovanja. Ili je u najmanjoj meri. Kada svoju bebu učite da kaže mama vežite tu reč za broj jedan. Ili još bolje za broj dva. Neka tata bude broj jedan.Pa i vama tata je broj jedan. Nije? Tada budite 'džentlmenica'. Vratiće vam se jer se sve vraća. Nekako. Roditelje ubijaju. Zar i to ne vidite? Neonaciste novosađane tako razumevam. Neće putem svojih 'slavnih' roditelja. Bulšitom na bulšit.

Profesori matematike dok piše svoje brojeve po tabli pišu istinito. Čim se okrenu i progovore - gotovo. Čist bulšit. To đaci znaju najbolje (samo ne znaju da kažu).

Po Beogradu su počeli da ih tuku. (Po svoj prilici domaće vaspitanje je ukinuto). Pa kako da ih urazume i da toliko i tako više ne bulšituju. Profesori moraju da savladaju novu englesku internet tehniku ako hoće svoje đake da vode kroz ljudsko znanje. I što je još važnije moraju naučiti da poštuju mlade. Bulšit danas, u školskim uslovima,

73

dobija nove dimenzije a ne one uvodne trenutke časa 'šta je bilo kad sam ja bila đak, student'. Pa zar se iz tih trenutaka može objasniti nemoć u koju su ih preci doveli?

Hebrejski alfabet (Jezik na kome je napisan Stari zavet) je kodiran brojevima.

Tarot karte, preteče naših (talijanskih, francuskih, mađarskih) karata za kartanje, se ne mogu shvatiti bez hebrejskog jezika. Ciganke za male pare lažu kada ih slažu.

Eto ko o čemu ja o kartama. Bridž nisam spomenuo. Ili jesam?

Sputnik ljubav, Haruki Murakami

Savremeni japanski pisac Haruki Murakami piše o moći ljubavi i ljubavnoj boli.

Bol tela uvek upozorava organizam na neku fizičnost. Ljubavna bol je spiritualna.

Boli tamo gde nema čula za njega. On je nad-realan. Od njega se ne može otići. Zujiš u ćorsokaku vlastitosti.

4.X 1957 Rusi lansiraju Sputnik, prvi veštački satelit na svetu. Prečnika 58 cm. težine 83, 6 kg. Satelit je obišao zemljinu kuglu za 96’i 56’’.

3. XI lansiran je Sputnik II u kojem je bio pas Lajka. Leteleca se nije vratila.

Ljubav je Sputnik. Gvoždjurija osećanja sa dve-tri nepoznate koja besmisleno kruži.

Svet je nesavršen. Ljudsko biće je namenjeno da živi u nesavršenom svetu. Da bi takav svet postojao ne sme da pogubi svoj besmisao. „Želela sam da plačem..ali ja nisam mogla da plačem. ..Nas dve smo bile divni saputnici, ali ....Ništa drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka prelepo kao dve zvezde padalice.... Nas dve smo samo dva zatvorenika koja nikuda ne mogu da odu, zatvorene svaka za sebe...

Možda bismo i mogle jedna drugoj da otvorimo srce... Već sledećeg trenutka bićemo u potpunoj samoći sve dok ne sagorimo u ništa.“ On porofesor uglavnom spava sa mamama svojih đaka. Nije mu jasno zašto on privlači udate žene. Ko je zaljubljen on ne vidi ništa. Zato i jeste zaljubljen. Udate majke nisu bile zaljubljene u njega. Samo im je kući hladno.

On voli dvadesetogodišnju prijateljicu, studenticu Sumire. Šetajući sa njom primećivao je da povetarac devojkama meko njiše rubove sukanja i donosi blagi miris mladog drveća. Ona mu je proširivala spoljne granice sveta.

Sumire voli Mju. Ta ljubav, Sumire je bila sigurna, odvešće je nekuda čak ako tamo nekuda izgori u pepeo. Ljubav je to. Izgubljeni Sputnik. Ostavila je pušenje. Da zna kuda ide vidi se po tome što ponovo sparuje čarape.Više nije otpadnik. Ima stav. U ogledalu vidi sebe. Planete su se postrojile u jednom redu.

Ostala je iza nje nervozno deranje taksista: „Hej, gospođice, gde ti, ustvari, želiš da stigneš!“ Mju je Korejka koja živi u Japanu. Mju nema lezbijski seksualni nagon. Nema ni onaj drugi. Ima muža. Nema želju da dodirne njegovo telo. Formalnost zvana brak ima važno značenje. Rekla je mužu da ne može ni sa kim da vodi ljubav. Žao joj ga je.

74

Sumire hoće da bude pisac. Ona se svom prijatelju žalila da ne shvata seksualni nagon. Ovaj je razumeo da njena iskustva u seksu (ako ih je imala) proizilaze iz književne radoznalosti a ne iz nagona. Lezbijskih iskušenja nije imala pa ima realan strah da će biti nikakva lezbijka.

Sumirina majka je umrla mlada. Kada je Sumire pitala oca, čiji bi osmeh otopio santu leda, kakva je mama bila on bi rekao da je bila osoba koja je imala dobro pamćenje i lep rukopis.

Kćerku taj opis nije zadovoljavao. Prerano je zaključila da zemlja, treća planeta od sunca, ne prelazi onoliki krug oko njega tek tako da bi se ljudi smejali i na taj način zapažali.

Nepročitani Geteovi stihovi su kao planinski cvet koji čobanica pogazi ne primetivši ga. Kao da je svirao svoj klavir usred polja bundeva. ’Kada opisuješ morsku obalu u maju ja čujem zvuk vetra i miris mora’. Tim osećanjem pokušava profesor da spreči Sumire da zatvori svoj klavir, ostavi pisanje i siđe sa scene. Ubedio ju je sa rečima nekog ko je mislio da ako se nešto može objasniti samo jednom knjigom da to nešto nije vredno objašnjenja.

Pisanje je lični strah. Strah je prostranstvo. Uznemirujuća osećajnost.

Ona piše tekstove. Tekstovi nisu romani ni eseji. To je vlažan popis reči.

Melanholični sveštenik... koze spavaju kolektivnim snom...redovi maslinovog drveća upijaju hranljivi duboki mrak.... mesec je iznad krovova držeći jalovo more u rukama... Novo sunce će se tromo ukazati iza rubova brega kao što se Buda rađa iz majčinog pazuha.

Japanka, žena pisac, pisana rukom genijalnog Haruki Marakamija.

Klasična slika japanske žene, žene Knjige propovednika sa manirima gejše, je ukinuta. Ona je sada žena koja drži obećanja ako ih se seti. Njemu ostaje viski i osećanje da nema većeg bednika nego što on jeste. Evropska stvarnost je pokupila Japan. I njihove novine ne pišu ono što ti želiš da znaš. I njihove statue su digle ruke od sveta. Mesec se, i u Japanu, šunja po sobi kada svetla, u njoj, utihnu. Žene pišu ređajući rečenice.Tako i misle. Čim počnu komplikovano da misle uplaše se sopstvene retardiranosti. Odbijaju da koriste čeone delove mozga.

Razumevanje jeste u plodovoj vodi nerazumevanja. Razmišljanje nema nikakve potrebe. Ni potrebu da se smisleno završi. Ono, kod žena, završava pred svitanje kada se deca i ostalo budi.

Sumire u snu vidi nepoznatu ženu koja je njena majka. Beleži san. To je žena koja joj je podarila telo i život. Ne može da se seti njenog lika. i važnih reči koje joj je izgovorila.

Krik vrane je pečatan. Noćni voz zviždi pred krivinom. Sumire oseća da ne može doveka da visi i da mora Mju da kaže svoju tešku fizičku vezanost i želju da prodre u njeno telo. Kada čoveka upucaju teče krv. Moraće na žrtvu da prikolje nekakvog psa.

U zemlji Mjuinih predaka jedu pse. Biće to bumerang koji proseče mrak negde u nedogled.

75

Tanka je linija između kišovitog vremena i usamljenosti. Ko je ne vidi on je digao ruke od sebe i živi život koji je pisan krikom vrana. Nije trebalo izlaziti iz sveta snova u kome se stvari ne razlikuju i gde se one međusobno prepliću.

Ustvari, Sumire, kaže ovo: „Kada čovek hoće da izmiri ’ono što (misli da) zna i ’ono što ne zna’ potrebna je mudra taktika. A ta taktika je razmišljanje. Drugim rečima, treba sebe dobro da priveže negde. U suprotnom, bez svake sumnje, krenuće, neumitno, odvratnom linijom sudara.“ Nekada taktika razmišljanja ne stiže pa se pogubiš u svoj bedi sukoba.

Mju je u jednoj takvoj klopci posedela ’na čisto’. Farba se u crno a kosa sasma bela.

Desilo se tako što je bila zarobljena u ’Velikom točku’ zabavnog parka. Bila je jedini putnik u poslednjem krugu i čuvar ju je zaboravio. Ona sama na najvećoj visini točka. Čekajući jutro i otvaranje zabavnog parka iz točka gleda prozor svoga stana sa ’dvogledom za pozorište’. Da ubije vreme. U svojoj sobi vidi Ferdinanda, maljavog udvarača-napasnika, golog. Šta on radi u njenoj sobi? Zatim vidi žensku priliku. Ko je sada to? Pogleda i vidi sebe. To je ona. Kako je to moguće ona sa točka gleda sebe u svom iznajmljenom stanu sa golim Ferdinandom? Ona nema strah od seksa. Ali to što gleda je strašno. Ferdinand radi svašta sa njom tamo dok ona gleda odavde. Šta je to svašta. Zatim se čin gubi. Gube se i ličnosti.

Ona se budi u krevetu bolnice u Švajcarskoj. Kosa bela. Ostalo je postalo nesećanje.

Volite li Bramsa i razumete li slikanje Salvadora Dalija? Genijalni Japanac, Haruki Marakami, nudi nam svoj pristup realnom nadrealizmu.

Mju je četrnaest godina posle ovog događaja ispričala Sumire kako je svoj mladalački strah ubetonirala odnosom prema seksualnosti i roditeljstvu odraslih. Lezbijke imaju jednu koščicu drugačiju u uhu. Mju je imala pravilne koščice. Trebala je, po njima, da talasa svoj život sa manje amplituda.

Odrasli imaju sigurnosni sistem od straha od ljudi.

Tako samo deca smatraju odrasle. Kada deca odrastu vide zabludu i skrivaju je od onih koji su nova deca. Sami svoje strahove za biti čovek skrivaju iza alkohola, bromazepana i tako to dalje kako industrijsko drilovanje ljudi kaže.

Deca kada kradu šalju odraslima neku poruku. Kada odrastu smetnu sa uma šta su htela reći jer nema se kome reći. Odrasli ne komuniciraju istinom.

Neka Mju je nastavila da živi. „Ona druga Mju joj je odnela crnu kosu, seksualnu želju, menstruacije i ovulacije i sve ono što znači volja za životom“. Možda će se njih dve ponovo sresti, sa ili bez psihoterapeuta, i biti jedna osoba. sada ne persona već ličnost.

Mju je preuzela kompaniju. Muziku ne stvara, više. Nešto joj nedostaje. Dubina ličnosti. Prestala je da farba kosu. U ogledalu vidi mladu sedost. Taj susret sa sobom više ne želi da ’farba’. Nisu važne velike stvari koje smisli neko već male koje smisliš sam.

Sumire nestaje na malom grčkom ostrvu. Odlazi na svoju drugu stranu. Hoće li se spojiti? Da li je ovde jadnijom svojim stranom? Ima li to pitanje veze sa nama?

76

Profesor odlazi iz Tokija na grčko ostrvo da traži Sumire. Na stazi, na nekom ostrvskom brdašcetu hodajući putem koji je hodala Sumire oseća kao da mu neko menja raspored ćelija kojim funkcioniše svesnost. Navikava se na signale koje mu šalje haos. Tamo, na dalekom istoku, profesionlno uči nekog. Zatvorio je svoju svest, čvrsto. Pogledao je nebo. Zvezda ima više nego pre. Ili je to mašta.

Mesečev zrak je iskrivljavao zvuk. On je učinio da Mju vidi drugu sebe. On je odveo u samoubistvo mačku iz Sumirine priče o mačetu. Mače se popelo na visoko drvo i kada je pogledala dole uplašila se visine. Pripila se za granu. Od straha od visine nije smela da se pusti. Umrla je od gladi čvrsto se držeći grane.

Sumire se nije pojavila. Sju je pratila profesora na brod kojim će on napustiti ostrvo.

Dugo je osećao dodir njenog malog dlana. Bila je to senka duše. Taj dodir.

Vetar je povijao masline dajući sebe maslininim nadrealističnim formama.

Sve je to pažljivo osmišljen nečiji plan.

Dečak majke, sa kojom je profesor spavao, nije hteo da se vrati kući. Od cele porodice, i on kao i profesor, voleo je samo svog psa. Hoće li i njegov svet biti svet knjige? Ko će ga naučiti da sabira kornjače i ždralove?

Treba li da ostavi mamu svog đaka njenim bračnim usamljenostima kada se vrati u Tokio?

Ono što čovek dobija, u svakoj dobi svoga života, ne opisuje se rečima. Svaki dobitak je produžena slepa ulica.

Biti sa one strane dobra i zla traži da se zna put do tamo. ’Tamo’ je ipak sa one strane čovekovog sveta. Ova planeta ne funkcioniše bez ljudske usamljenosti.

Ljubav je više od emocije. Sputnik ljubav kao i Sputnik ima putanju ka samoponištenju. ’Gvožđurija’ teška 83,6 kg.. će da oglasi samoću ljudi u prostranom mraku svemira.

Sami smo od usamljenosti.

Ljudi su kao dva sputnika sa početka teksta. Mimoišli su se i nikada se neće sresti. Ni kao sudar se neće sresti.

Kroz prozor ’Sputnika II’ gledaju tužne oči psa Lajke. Vire u prostor praznine. Lajka laje na zvezde. Radosno. Bliže im je.

Gledamo se kao supružnici koji su se smučili jedno drugom.

Poslednji problem siromašne dece je da ne mogu da shvate da su u krvnom srodstvu sa svojom porodicom. Tako živi kapitalizam. Mi smo se suno/vratili u njega.

Umesto da je kapitalistička Amerika postala ljudski zoološki vrt /nastali su od svetskih avanturista i otpadnika/ oni čovečanstvo izdeliše na narode za eksploatasanje i narode za likvidiranje.. Bigamija apsurda.

Nuklearnih glava, kojima je rok upotrebe istekao sve je više. Treba proizvesti upotrebljive. Naslednici Hirošime i Nagasakija pišu srpsku filosofiju.

U Koreji jedu pse. Čovek krvavi kada ga bombarduju.

77

Danica Marković, „Znaci žene“

Bauk kruži Evropom, bauk imenom Srbi!

Ne strahuj, Evropo!

Engleska i Amerika neće biti zemlja proleterska. Pogrešio je umni starac koji je doktorirao na ’Razlici između Epikurove i Demokritove filosofije prirode’.

Na vlasti su gnjide a ne moćnici.

Gleda, tamo neki odavni profesor, uzrele djake kako gnjidišu. Oči ostarele nemaju dovoljno vlage da otkotrljaju suze iz uglova očiju.

Vreme je da Srbi komponuju svečarsku pesmu za smak sveta. Kao i uvek ’u inat’.

U Beogradu deca kidišu na upendrečene čuvare njihovih roditelja.

Rimska dvorana, Biblioteka grada Beograda, gospođa Danica Marković, ženski lepa /ne manekenski/, zgodna žena dva muža /jedan, naravno, bivši/ i majka dva deteta /starije žensko prvi brak, mlađe muško/, sedi za stolom i sa širokim osmehom dočekuje nas na promociji svoje knjige, drugo izdanje /prvo je podelila svojim drugaricama/.

Na svakom sedištu čokoladica i rukovet mimoza.

U prvom redu je stric Dobrica Ćosić. Ivana Žigon drži knjigu „Znaci žene“ iz koje će čitati odlomke.

Uvodničar, sin mog prijatelja, rektor univerziteta, inžinjer. Prijatelj će me posle promocije upoznati sa Danicom koja mi daje svoju knjigu sa posvetom „Dragom Dejanu, majstoru bridža“. Kažem joj da je posveta ’prava’. „Znate,“upozorava me Danica, „ja ne volim karte.“ A tek ja što ih ne volim!“, odgovaram. Danica mi ne veruje.Tipično ženski. Žene ne veruju muškarcima bez razloga. Muškarci ne veruju ženi poznavajući sebe.

Lepo je razgovarati sa lepom i pametnom ženom.

Gospođa Žigon je , pre čitanja odlomka ’Saveti baba-Dane’ sa osmehom koji je nasledila od mame Jelene, upozorila da pametni muškarci imaju brade kao Nikolaj Velimirović, a pametne žene su lepe i zgodne kao Danica.

Danica, u svojoj knjizi, pamet daje po svojim emocijama i realnom gledanju. Čarolijsko nudi rečima svoje baba Dane. Po baba Dani je i sama dobila ime. Tako to biva kod Srba.

Sa muškarcima je Danici davno jasno. Baba Dani još davnije.

Adam je izdao Evu. I kraj priče o karakteru.

Svi znaju da je on ocinkario Bogu ko mu je dao voće sa zabranjene voćke..

Posle Eve žene se zaljubljuju u muškarce više kao odbrambeni mehanizam od dosade.

Muškarci nose oreol sjaja vlastita života, svesni ili manje svesni, kao što ga je nosio muž Ane Karenjin ili Madam Bovari. Zaljubiti se u vlastitog muža već dugo nije literarno. U tuđeg nije naivno kao što izgleda. Ratuje ona za njega zbog dece. Gleda kako joj muža razvlače žene, uzimaju njegov zanos za svoju sujetu, a on umislio da živi kao da se bućnuo u morsku vodu sa druge strane planete.

Danica zna sve simpatično da definiše. Fatalna žena je žena koja ume da se fata.

78

Žena treba da zna da baca čini. Činiti dolazi od ’čini’. Posle tuširanja uzmeš njegove dlake koje su na stid, zaviješ u tri čvora, ušiješ sa njegovim dugmetom sa košulje a sa koncem iz svojih gaćica, probajaš neki tekst i sve to baciš u reku gde se Dunav i Sava spajaju... i gotov je. Posle imaš problem sa njegovom ženom ako je oženjen. A uglavnom jeste. Veliki grad Sve to žene pričaju jedna drugoj kao kad pričaju o receptu za krempite. Samo treba imati prave drugarice.

Postoje muškarci koje je pogrešno ozbiljno shvatiti. Zaljubiti se u njih je posebno pogrešno. Oni od života prave zabavu i igru.

I žene vole da brljaju. Ne da naude već da dobiju za sebe čoveka da bi sa njim ostvarile vrhunsko, nebesko. Da bi ostvarile nebesko žene se služe zemaljskim. To je davno poznata stvar, kaže baba Dana. Voda te i davi i krsti. San je upozorenje na pravac. Kada sanjaš reku to je susret sa srećom. Ribar u snu je upozorenje da se kloniš lažnih prijatelja. Od mnogo značenja, po svojoj emociji, izabereš jedno i pratiš ga. I život si olakšaš od suvišne patnje.

Tražiš čoveka za sebe da ga voliš? Prvo moraš da nađeš čoveka u sebi pa kada ga pronađeš znaš da si ga oduvek volela. Mnogi varaju sebe iz nestrpljenja. Još je veće varanje sebe iz čekanja. Iz lenjosti. Ne možeš samo da posmatraš. Mora se učestvovati. Lenjost je pogolem porok.

Baba Dana ne voli kada joj žena na pitanje dođe nesređena. Zašto sebe ne primećuješ?

Pitaju žene svašta. Da li ih muž voli? Pitanje je na mestu. Ali kako odgovoriti na pitanje da li one vole svoga muža? Baba Dana kazuje da ako vide muža u gužvi, na ulici, među sto nepoznatih i srce im zaigra onda je to to. Idi kući i kuvaj mu ručak.

Nemaš brigu da žaluješ.

Došla jedna tako na pitanje za muku. baba Dana kaže joj da ima 7 prokletstava. Kako si, kćeri, uspela sve to da zaradiš? Učini tako i tako i nemoj da brineš došla si u zadnji čas. Možda ćeš sanjati razne karakondžule ali ne plaši se ništa ti ne mogu. Blago onima koji ne videše ali verovaše.

Ovo je Danica izmislila. Sama nam reče da joj je stric Dobrica Ćosić rekao da on ne brine za njenu literaturu jer zna, kada joj šta zatreba, da izmisli to što joj zatreba.

Volela je tatu. Patila za njim. Bila joj je potrebna zaštita od sveta, od muškaraca, od mame.

I ona je kao i mama bila manekenka. Kada je Otrov, čovek fotoaparat, postao njen ljubavnik nije znala da je nekad bio i mamin. Otrov je počeo da se priča u odnosu mama-kćer. Kćer je saznala priču.

Taj odron od čoveka, kome se diže samo na njega samog, uvuče nju, kćer, u suisidnu depresiju po kojoj se morala uzeti velika količina antidepresiva. Mladić, komšija, apsolvent medicine odlazi, igrom slučaja, do lepe komšinice. Treba da telefonira a slušalica je ’dvojnika’ je podignuta. Videvši devojku kao leži k’o uspavana lepotica, shvata situaciju, zove hitnu. Posle uspešnog ispiranja želuca, u kućnoj poseti, Ona mu kaže da ga nije primećivala a on: „Ja tebe odavno primećujem.“ I tako nastaviše sa primećivanjem.

79

Baba Dana kaže da sve na dlanu piše i sve se upisuje. Jupiterov breg u blagom luku prolazi pored Venerinog brega. Ta linija pruža podatke o zdravlju i dužini života. Ako su različite na levoj i desnoj ruci znači da ta osoba ima prirodne uslove za dug život ali ga načinom života skraćuje. Linija sreće nije na istom mestu kod svih ljudi. Od mesta njenog početka i svršetka zavisi njeno tumačenje. Linija zdravlja počinje od linije života i ide do Merkurovog brega. Ova što je koso preseca je linija glava. Linija Sunca ili linija časti počinje od linije života i ide do Apolonovog brega. Ako je isprekidana znači da će biti teškoća u životu. Linija braka ide oko Merkurovog brega. što je više zamršenih linija osoba je nestabilnija, nesrećnija i nemirnija.

Kada se dlanovi skupe mogućnosti se udvostruče. Pljesak je radost umiriš li ih spojene je molitva, milost.

Vetar je besno fijukao na grane. Žene koje to čuju prati osećaj krivice i straha. U noći punog meseca žena se prirodno oseća pomereno. Taj znak muškarac nema. Žena ne sme mnogo da želi muškarca. Ako mnogo želi desiće se strašno. Ostvariće se.

Muškarac nema pojma koju mu ulogu žena daje u svom filmu.

Muškarac ne sme da ima sobne zavese. Žena je loše bez njih.

Ja je krug iz koga nema bekstva. Svoje greške počinješ da tumačiš drugaricama kada shvatiš da nisi shvatila šta je u životu služilo kao lekcija.

Ko još voli muža?

Ljubavniku ponuditi brak je vasionska šala. On se ćuti. Ne pominje. Po srpskom jeziku spomeneš li ga spomenuo si i kurvetinu. On se pozna po iskrama u njenim očima, po obnovljenoj njenoj sposobnosti radovanja, po potrebi da se doseže daleko. „I ako za Boga znaš ne čini dobra dela“, kaže baba Dana u svojim mudrolijama. „Budi dobar čovek. Učestvuj u životu. Nemoj ga održavati. Nije to tvoje. Idi u crkvu da se pokaješ ne da tražiš. Poštuj to što ti je od Boga dato pa makar štagod, makar ti i ne bilo po volji. Nije volja čovekova, već božja“.

Pre nego se udala Ema je mislila da oseća ljubav. Mislila je da muškarac treba da zna sve. A ovaj ovde niti zna šta, niti koga šta uči, niti šta želi.

Kome da svira? Ko će je slušati? Želela je sina. Muškarac je bar slobodan. Žena je stalno sprečavana.

Ona se porodi jedne nedelje. „Kći“, rekoše. Ona okrenu glavu.

Uverenje muža da ju je usrećio bila je blesava uvreda. Pa za koga da bude poštena?

Jezero je odmor voda. „Ono što ne vidimo ne znači da ne postoji. Ako imaš veru sve se odvija po redosledu“, kaže baba Dana.

Uzmeš 41 zrno pasulja koje si zamotala u svoj veš i na kome si spavala jedan mesečev ciklus. Sve se u žena meri mesečevim ciklusom. Ozbiljni događaj bi bio da ga nema.

Kada se gleda u pasulj, onda se u mislima obraćaš pasulju sa pitanjima. Od svake gomilice se odbrojava po četiri zrna i baca se dok se ne dobije ostatak od 1,2,3,4 zrna u svakoj gomilici. To se ređa levo i desno. Dobar je znak kada na čelo dođu u 3 gomilice ukupno 9 zrna, bez obzira koliko je u kojoj.

Svejedno je u šta gledaš. Odgovori se izvlače iz tvog srca i srca onog ko ti gleda.

Možeš da imaš štete od svoje znatiželje ako ti gleda loš i pogan čovek. U gledanju u

80

pasulj mešaju se duše i sudbine. Čovek ne treba da čačka po tim stvarima bez nužde.

Blago tebi vetre ti duvaš stalno. Bog se ne dokazuje već pokazuje.

Anu Karenjinu svi znamo. Kao i Madam Bovari. Nisu imale sreću da mimoiđu nesreću.

Teško mi je kada mislim na Anu. Dobijem želju da se bacim pod tramvaj. „Ja sam loša žena. Ja sam propala žena. Da ubije mene, da ubije Vronskog, ja bih ga cenila.“ Pristojan čovek ne ubija. A njemu je jedino do pristojnosti.

Ove rečenice baba Dana misli ovako: Tebe je snašla nevolja. Nije ni moglo drugačije.

Jagnjad oko tebe postali vukovi.

Bog šalje one neprijatelje za koje imamo snage da pobedimo. Sada si se izgubila i lutaš. Kroz lutanje traži. Jedino ne valja kada se odustane od traženja. Svetlost je objava tajne noći.

Ko još ne zna Karmen?

To je žena kojoj je ideja da izgubi život jednostavnija od ideje da izgubi ljubav. Šta je sopran bez kastanjeta i flamengo bez udaraca petom? Muškarac sme da moli za ljubav ne za trajanje. Karmen pleše život.

Arija prijateljstva prkosi zbunjivanju lošim mislima koje, kao urok, štetuju svima Postoji ime Sofija, Vera i Nada. Zašto se žensko dete ne imenuje imenom ljubav pitanje je metafizičko sad? Žena ostaje žena i kada se zamonaši. Ne može muškarac u njenim očima da bude čist i da je svetac božji. Uvek žene nađu razloga da muškog okaljaju, ako nema istine onda su tu izmišljotine. Prvobitni greh je za njih prvobitno izdajstvo pa koliko god očenaša izmolitvile.

Muž uhvaćen u prevari je kriv da krivlji ne može biti. Žena uhvaćena u prevari?

Trebaš čekati da se urazumi.

Nije strašno pasti. Strašno je ne podići se. Treba sebe gledati ne samo iz sebe već i sa strane. Samo sa strane vidiš sebe kako si mali i počesto smešan.

Nema loših vremena. Ima samo loših ljudi.

Biti budan znači koračati. Ljudski je posustati ali ne i odustati.

Zadovoljstvo je dobro. Iz zadovoljstva pouke nema. Samo bol, patnja i tuga nauče.

Učestvujte i menjajte ovaj svet.

Idite, grešićete vi još mnogo puta, blago meni. Ali dobro srce čuvajte.

Za jedenje urečene voćke kaznio nas i svojim sinom oprostio Bog. Na cinkanje Bog nije obratio pažnju. Ima ko će.

E Ivana, Danice, Ana! E Milice koju vikam Evgenija! E Jovanko, sestro! Pa barem zaboravite!

Isidora razmišlja da bude bolja od sebe. Žena kada promaši ljubav misli kako je mnogo muškaraca a malo vremena. Muškarac ne može da promaši. On uvek promaši..

81

Otići ću u malu kalemegdansku crkvicu Svete Petke da pripitam o cinkanju Svetu Paraskevu. Zna ona. Ciganka srpskog porekla zna.

Leni Rifenštal, Sećanja

Ženu koja prevari muža treba staviti u džak i baciti u reku. Lep, kažu, srpski, beleže etnografi, zaboravljeni običaj iz vremena cara Laze.

Arapi, (mi smo, kao oduvek i zanavek, pa kao takvi, naravno, pre njih) su produbili smisao srpskog običaja: Ženu koja prevari muža treba staviti u džak zajedno sa mužem i baciti u reku.

Savremena srpska umotvorevina na tu temu ima novi smisao: muža žene koja ga je prevarila treba staviti u džak i baciti u reku.

Od nas i Arapa može se misliti samo mudro.

Od Nemaca se ne može učiti mudrosti. Samo pameti. No kojem Srbinu treba još pamet pored tolike mudrosti? Posebno pamet žene i još Nemice.

Leni Rifenštal je Nemica. Nije ona kriva. Kao ni Gete, Marks, Vagner ili Niče. Živela je 101. godinu. /Na poslednjem mom viđenju sa Jerotićem Jerotić je rekao da je Marks prerano umro a ’mogao je i ranije’. Tek šta misli o vremenu života Leni Rifenštal/. ’Sećanja’ je pisala pet godina. Ta nevesela knjiga volje za životom je sugestibilna inspiracija da se preispita hrabrost ili kukavičluk vlastitog života.

Leni otvoreno piše o svojim psihološkim konfliktima svoje umetničke ličnosti i života u koji ju je sudbina donela.

Sve je priznala sem ’šapat nad šapatima’ da je bila ljubavnica kancelara Hitlera.

Dok je on vladao nije bilo pametno to posebno osporavati a kada su došli pobednici onda je bilo neverujuće. Svejedno je odležala par godina u zatvoru dok su istražitelji pokušavali da iz nje izvuku što više informacija o Hitlerovoj ličnosti za koju je ona rekla da je bila fascinantna.

Narod se gurao da dodirne gospodara. Takav je narod. Ona nije bila ’narod’.

Ne znam da je neka žena lepše pisala o muškarcu sa kojim ’nije bila’ nego što u „Sećanjima“ Leni piše o Hitleru.

Kada se zna kako je Hitler izgledao i kako je Leni izgledala, onako, prelepog lica i tela stalno vežbajuće za ples, gimnastiku, skijanje, jahanje, alpsko penjanje, tada se shvati da žene gledaju i traže u svom muškarcu moć muškarca nad drugim muškarcima.

Bila je igračica i glumica koja se proslavila svojim dokumentarnim filmovima. Sa „Olimpijom“, film o Letnjoj olimpijadi u Nemačkoj 1936, u dva dela, osvojila je Bijenale u Veneciji i dobila Zlatnog lava (pobedila je Diznija).

Maršal Balbo doputovao je u Veneciju na premijeru specijalnim avionom iz Libije i hteo je da, kao prijatelj Duče-a Musolinija, sedi pored Leni. Protokol mu to nije dozvoljavao a Leni je bila uplašena da on onako ljut neće ispuniti obećanje i dati joj

82

1000 konja za scene juriša Amazonki (sama je trebala da na golom konju juriša na muške Grke) u filmu ’Pentesileja’.

U istoriju dokumentarne filmske umetnosti su ušla njena gledanja fašizma slikana iznutra. Sa trideset kamera ona snima „Trijumf volje“. Za ono vreme to je postupak kojim može da radi „samo Leni“, reći će sam firer Adolf Hitler. „Plava svetlost“ je film gde je, piše Leni, shvatila da režiser treba da montažom kaže snimljenim materijalom ideju.

Napravila je gomilu materijala (u kojem i sama igra glavnu ulogu) koju je Fank preko noći umontirao. Piše da se pitala da li se Fank (režiser koga je ’samo’ zamolila da joj pomogne oko montaže) sveti ili jednostavno nije uspostavio nikakav odnos sa tom temom.Tako je počela njena samostalna karijera u svim dimenzijama pravljenja filma.

1934. godine Hitler joj je poverio opasno izazovan zadatak da snimi kongres Nacističke stranke.

Nekako od tog filma počinje ozbiljnije razumevanje filmskog performansa kao društvenog izražavanja.

Raselov sud je bio socijalno snažan performans suđenja Americi i država saučesnicima u genocidnom ratu u Vijetnamu.

Da podsetim da je Bertrand Rasel (engleski filosof, Nobelovac) bio počasni predsednik, Žan-Pol Sartr (francuski književnik) izvršni predsednik, Vladimir Dedijer (jugoslovenski doktor prava) predsedavajući sednica i Loran Švarc (francuski matematičar) kopredsedavajući sednica.

Suđenje koje je Milošević organizovao Americi i NATO-U, a u predmetu ’ničim izazvanim bombardovanjem’ je bio performans kome nisu bili dorasli pravnički i filosofski mediokriteti suda.

Oni su dobru ideju realizovali i obeshrabrili. Zar nije, na primer, moglo biti inkorporirano mišljenje Ruzvelta, rečeno Idnu (Ministru rata i spoljnih poslova u vladi Čerčila) „da su Srpski i Hrvatski narod neprijateljski narodi i da ih ne treba gurati u jednu državu“.

Ne verujem da je Idn mislio drugačije već je samo hteo da napravi državu kratkog fitilja koji može biti upaljen kada ’velikim političkim igračima’ ustreba da ratuju ili skreću pažnju sa bitnog konflikta na male, i time nebitne, narode i njihove sitne konflikte..

Poslednji naš miting „Kosovo je Srbija“ je performans kome je nedostajala jedna Leni da osenči poruku pretnje, straha, nemoći ili već čega je to performans bio.

Kusturica, koji je govorio o mogućnostima ’mišjih’ rupa, je imao priliku da ’režira’ kamere ako se već trebala pisati poruka svetu.

Svaki ’miš’ je mogao onakav govor da govori. Imao je svoju filmsku mogućnost i nije je iskoristio.

Umetnički nedoraslom političaru je bilo bitnije da se snima pored evidentnog umetnika umesto da ga pusti da vekoveči srpsku muku.

Sklanjanje žandarmerije ispred Američke ambasade je hepening i prilika za razne ’bezbednjake’ da čine ono što nemaju prilike da čine.

Da li je ’bežanje’ u Rumuniju predsednika Srbije ’zločin ćutanja’?

83

Nedostajala je jedna Leni da komponuje, režira, montira, snimke malog bunta balkanskog Davida u snagu umetničkog trajanja.

Ovako je hepening ostao nedorečen i ostavio je mogućnost da se shvati kao loše kontrolisana volja rulje. A ako ta rulja prezentira sve nas tada je sama ideja ućutkana u ’štobrženesećanje’.

Devojke, koje glume pljačku, oslobođene su moralne odgovornosti. To je tako kretenska krađa da se plavuše planete osećaju kompromitovane.

Neuspeli performans i ’veličanstveni skup’ „Kosovo je Srbija“ nije mogao da potisne razmišljanja Evropske unije da Srbija (Srbija su srpski političari i novac državnim nasilništvom prikupljen) ne može da standardizuje Kosovo.

Srbija to ne može ne samo iz razloga što je finansijski nedorasla za takav čin već i zato što nema ni osnovni etički pristup rešenju odnosa dva naroda, oivičena međunarodnim protektoratom, u kome je netrpeljivost osnova komunikacije.

Balkansku mržnju i Zapad i Istok znali su da neguju. Što putem vere što putem atavističkih korena.

I naši stranački političari (Srbija = oni + porez) su izvešteni tom stilu verglanja.

Eh, kada bi se nekim izborima rešili svih tih mrcvatora ’narodnih masa Srba i neSrba’ Srbije!

Oduševljenje Hitlerom Leni Rifenštal je splas’lo, kaže ona, sa napadom na Poljsku.

Malo tu ona ’lagi’.

Nije je smetalo da zatraži od vlasnika Trećeg rajha da ide sa kamermanima na front.

Kada će cevi pušaka nemačkih vojnika biti uperene i u nju, prihvatiće da je rat muška igra života ’ili ili’ i da je surovo tražiti u toj igri umetničku nit igranja.

Kaže da je shvatila da je Hitler nju gledao i kao ženu.

Koja folirantkinja muškaraca! Žene ona ne može da isfolira. Svaka žena zna da je u osnovi ženskog odnosa sa muškarcima da ih ona zanima kao žena. Da li će muškarac ’nju’ gledati kao umetničko delo ili će stvar krenuti drugim tokom to je nadahnuto pitanje ’Sećanja’.

Ona, na primer, žali Remarka koji plače na njenom ramenu dok je Remarkova žena sa prijateljem u susednoj sobi. Remark je pogrešio plakanjem. Leni osvojiti na ’kompleks majke’ je bilo pogrešno. Ona je odavno zaljubljena u moć muškarca i umetnost.

Da li je shvatila granice upotrebe zla tada kada ju je Duče pozvao u Rim ili tada kada je on, Musolini, ’kao običnim’ razgovorom sa njom, na temu snimanja političke aktivnosti njegove partije, poslao poruku Hitleru ili tada kada je videla da tu istu poruku on nije hteo da ’nose’ ambasodori kojima, evidentno, nije verovao nije jasno iz njenih sećanja. No, to je manje bitno. Bitno je da je učestvovala u komunikaciji Musolini – Hitler.

Zapisala je da je Hitleru, licem u lice, rekla da se protivi njegovom proganjanju Jevreja. On se ljut okrenuo od nje i promrljao da se ona ne razume u politiku.

U seksualnu klopku, koju mu Leni tada pripremi, po svoj prilici, nije upao zbog ’jevrejskog pitanja’.

84

Kada je neki Jevrejin ubio u Parizu nemačkog ambasadora počeo je totalni obračun sa Jevrejima u Nemačkoj. Leni kaže da je obračun počeo Gebels a Hitler je samo stao iza svog ministra.

Posle rata nije htela ikog da uverava u njeno za-okretanje od nacizma i fašizma.

Zbog bliskog odnosa sa vrhom Rajha, sud pobednika joj zabranjuje filmski rad u Nemačkoj.

Nije htela da kleči.

Napisala je „Žao mi je... ali ne mogu da se razapnem i da uništim samu sebe. To je tako strašno. Više od pola veka sam patila zbog toga i to se neće završiti pre moje smrti...’Žao mi je’ jeste neprimereno, jer tako malo izražava.“ Imamo li mi šanse da pogledamo njene filmove?

Pa ne možeš kupiti u ovoj zemlji ni Zbirku lascivnih govora Srba (’Srpske psovke kroz srpske vekove’) koju je napisao Vuk Karadžić. Akademija nauka je, u ime očuvanja naše prirodne mudrosti, to ukočila. Živeti svoj život znači imati svoju volju u izboru vrednosti koje je dao ljudski rod..Ako drugi vrši pokazivanje ’šta je šta’ tada imamo sužene okvire za ispoljavanje života koji svako od nas živi. Identični životi su uvek bili u svrhu radi, radi i samo radi.

Leni Rifenštal i njena sećanja na srpskom jeziku je test našeg evropskog. Koliko Srba će pročitati ovu veliku knjigu borbe jedne žene da ostavi svoj trag?

Koliko nam i čega treba da počnemo da pamtimo ideje, realizovane ili kao nade, a ne ljude koji su ih doneli. Kada to uspemo rešićemo se kultiviranja ličnosti i pravljenja novih ’svetih porodica’.

Francuzima nije padalo na pamet da to što su Sartrove i Kamijeve predstave izvođenje u okupiranoj Francuskoj da im brani rad nakon oslobođenja.

Kod nas je ustanovljena nagrada ’Žanke Stokić glumice, komičarke, koja je u vreme okupacije radila na „Radio Beogradu“ u propagandne svrhe Nedića, nacizma i fašizma.

Sudbina Leni Rifenštal aktualizuje večnu upotrebu umetnika u autoritarnim i totalitarnim režimima. Ona priznaje svoj konformizam.

Leni će biti i oduševljena životnom strašću i umetnošću te strasti Van Goga. Nije napravila takav dokumentarac jer joj ’pametni’ rukovodeći Nemci ’Petog Rajha’ nisu dali da realizuje ideju koja je nastala u Trećem rajhu.

Nekako je uspela, u svojoj stotoj godini, nakon pedeset godina apstinencije, da izmontira svoj dokumentarac iz ’dubina Indijskog okeana’.

U 1993 godini, snimljen je film „Lepi čudovišni svet Leni Rifenštal“. Film je prikazan na našem FEST-u. U filmu se vidi kako Leni u desetoj deceniji života roni i miluje po leđima ogromnu ražu (Onakvu ražu koja če ubiti Stiva Irvina).

Opsednuta neponovljivim i vanljudskim starica dodiruje životinju i pokazuje radoznalost kojom se, kao mlada plesačica i filmski stvaralac, fascinirala moćnošću Hitlera.

Prvi seksualni kontakt sa muškarcem imala je u svojoj dvadeset prvoj godini života. „Zar je ovo poniženje ljubav?“, pitaće se ona.

85

Prvo iskustvo ljubavi učiniće da, gospođica Leni, zna da manipuliše muškarcima, da ih izbezumljuje do ludila i samoubistva i privede žedne do reke.

Kada ju je 1940. godine silovao oficir-kaskader Peter Jakob sa kojim je snimala scene gde ona sedeći mu iza leđa jaše na konju osetila je strast saznanja da nikada nije bila tako voljena. Silovanje se pretvorilo u snažnu iščekujuću ljubav.

Jakoba je prvi put videla u praznom kupeo voza kojim je išla u potragu za terenima na kojima će snimati. Za trenutak je, u živo, imala viziju dve komete sa ogromnim repovima koje idu prema njoj, sudaraju se i eksplodiraju. Šta tu iz čega proizilazi nije jasno sem da ima događanja, zato to i beleži u ’Sećanja’, koja nemaju svoj uzrok i svoj cilj.

Za brak je mislila da je ’sporedan’ oblik zajedničkog života. Nije sumnjala u ljubav ali je sumnjala u harmoničnost odnosa.

Hitler joj, nepoznato kojim ’povodom’, govori da nema vremena da pravi porodicu jer državnički poslovi traže da je nema.

Jednom, kada je u vreme rata bila teško bolesna i kada je ležala u hotelu čekajući da se pojavi prazan krevet u bolnici posetio je Hitler. Hitler je bio u proputovanju kroz Minhen za Beč gde je trebao da potpiše trojni pakt sa Jugoslavijom. Tada joj je, uz cveće, rekao da kada se rat završi da hoće da se povuče iz politike, da se bavi režijom filmova...Samo da pronađe naslednika.. Možda neko kolektivno rukovodstvo.

Film će da promeni svet, govorio joj je tada. Posebno filmovi o istoriji Rimokatoličke crkve.

Hitler je ekstatično pričao da film sve treba da ovekoveči. To je govorio sa takvim uzbuđenjem, seća se Leni, kao da je rat završen.

Shvatila je da je pred njom fascinirajući ludak.

Gebels hoće zbog Leni da ostavi svoju ženu. Kada se stvar iskomplikuje Leni se sklanja. Gebelsova žena joj priznaje da se udala za Gebelsa samo da bi bila u Hitlerovoj blizini. Kada se Hitler ubio ubila je i sebe i svoje šestoro dece. Žene treba proučavati da bi se shvatili ljudi.

Muškarci su za da ratuju. Za čast ili ženu. Oni to nekako nikako da razdvoje.

Lepe ’Jelene’, Pravoslavne i Trojanske, ne pišu ’Sećanja’ kao Leni Rifenštal.

A i da pišu u 101 godini je svejedno. Bilo jednom.

Bila jednom tako i jedna država. Imala je more...

Slavoj Žižek, Ispitivanje realnog Muškarac je niže biće.

Tako veruje gospođa-književnica Zagreba i okoline Vedrana Rudan. „Oni piju pivo i vole sport.“ Gospođa nije sklona moralnom licemerstvu. Plava ruža antipersonalizma. Šta je istina kada plave ruže nema? Zna li ko? To ženu, simbola ruže nepostojeće boje, ni ne zanima. Zato je tako svoja.

86

Gost Kulturnog centra Beograda, predstavnik nižih bića, filosof i sociolog, psihoanalitičar pop kulture, Slavoj Žižek.

Promocija knjige Žižeka, ’poslednjeg’ marksiste.u Beogradu, u koju su zbiti njegovi eseji kojima argumentuje Lakana, (Jacques Lacan), francuskog psihoanalitičara.

Lakana, nenadano, amerikanci prevode i rasprodaju bolje od ’Da Vinčijevog koda’.

Lakan je postao zanimljiv jednako kao i sam Jung ili Frojd. Kopaju mu po svakoj misli koju je smislio.

Zbirka eseja ’Ispitivanje realnog’ ima tri dela: Lakanovske orijentacije, Filozofija usmerena psihoanalizom i Fantazija ideologije Da izbegnemo nove klopke moramo znati da je Žižek dogmata. Po sopstvenim rečima. Veran je Hegelu i Lakanu.

To je situacija psihoanalitičkog ’prenosa’ (passe). Analizovani pacijenti, u ovom slučaju Hegel i Lakan, prenose svoju činjenicu na osnovu koje jesu, to što je uočeno da jesu, na analitičara Žižeka. Tako praksaju psihoanlitičari ako im se dođe u najam ili kada čitaju.

Srpski jezik je predivan kao jezik za’roršahov test’ bez fleke mastila na presavijenom papiru: analitičar, anali, analno..

Nije čudo da je Gete učio srpski. Samo ga Srbi ne uče. Oni ga kao znaju.

Komšinicu zovne komšija na ’kafu’ i piju kafu. Zovnu li je na ’kavu’... e... bolje da joj muž nije išao na brod ’brodarit i pučinat’.

Suština Žižekove metode filosofskog i psihoanalitičkog istraživanja realnog je vrlo prihvatljiva.

Pojam, koji uzima u obzir uslove prenosivosti sa analitičara na pacijenta i sa pacijenta na analitičara, je prvi u nizu, filosofski pojam u kome je smešten smisao.

Ostalo je iskrivljena svest ideologije i poslovne ekonomije političara.

Analize postideologije, polne razlike, antisemitizma, opera Riharda Vagnera su samo primeri antiteza koje su uspostavljene kao teze. Žižek je savremeni ludak esejistike pop kulture. To van običnih čudnosti dolazi filosofskim konstrukcijama Kanta, Hegela i Lakana.

Njegove kulturološke analize beže od hronološkog istoricizma ali u argumentaciji skače sa jednog teoretičara na drugog zabaravljajući kontekst upotrebljene tvrdnje kao krajnje nebitne komponente misli.

Misao ili jeste ili nije. Čim je rečena jeste. Ona nikada nije dokaz time što jeste kao takva za nešto drugo. Ona jeste tako kako jeste za sebe.

Psihoanalitičar, kada se uhvati Kantove ’stvari po sebi’ i stvari za sebe’, pacijenta traži za svog analitičara.

Aktivnost sama po sebi nije vredna cilja već je vredna činjenja. Kao kad te neko čeka krećući se polako.

Lepo je biti pametan ali krajnje nesvrsishodno lažnim ciljevima.

Ko će ponovo ’levo’, dizati revolucije i otimati oteto? Nigde nije sigurno. Ni levo ni desno. Napred je neizvesno a nazad je glupo.

87

Čovek je opasna životinja, kada ima uslove, da bude zver.

Bolesno mišljenje, svejedno levo ili desno, je uvek praktično pitanje. Bolesno mišljenje , kao i svako drugo mišljenje, ima prava da se bude u pravu. Kako ga apriori (nezavisno od iskustva) kao bolesno obeležiti pa mu po toj osnovi uskraćivati pravo da bude u društvenim odnosima?

Zašto bi narod, koji nije nikada u pravu, da bude etičan? Kolektivno posedovanje bolesnog mišljenja ili njihovih reprezenata? Možda širokoj zajednici, demokratski izabranih ’reprezenata reprezenata’, takav narod je potreban? Razne koristi oni imaju.

Naša narodna epika je nadrealno nadrealna? Mi moramo doveka da oremo Markove drumove.

Slovenački Englez Žižek to tumači i zapadnoj i istočnoj civilizaciji. i nama koji smo jedini Balkan.

Evropa neće biti ista kada joj uđemo kroz vrata koja prave, kao omču, samo za nas. Žižekova zbirka eseja ’Ispitivanje realnog’ je prevod sa engleskog jezika. Tako je i pisana.

Slovenac, Žižek, jako misli engleski. Maternji jezik, slovenački, nije mu dovoljno prostran.

Gadamer je napisao da Grčka misao pre i posle Sokrata, na kojoj izrasta zapadnjačka kultura i misao ’Nemačkog klasičnog idealizma’ (Fihte, Šeling, Kant, Hegel) mogli su da nastanu samo na grčkom i nemačkom jeziku. Ostali jezici su za ispoljavanje filosofske duhovnosti kao kada bi se matematička računanja vršila rimskim brojevima. Ono: I, II, III, IV, V.......C. pa podeljeno sa IV. Kada pitanje nacionalnog govorenja postavimo, i unutar nas Srba, ’budi se istok i zapad’ sujete i taštine. Sve je taština još od Solomonove ’Knjige propovednika’. A i on je bio Srbin.

Srpska moć mišljenja, a to je jedina odrednica ljudske vrste svakog naroda, je u njegovim mogućnostima verbalnog kontakta.

Ako se govor Vuka, Dositeja, Njegoša, Đure Jakšića, Branka Radičevića, Laze Kostića (jezik, kojim Srbin misli misao, kada ćuti) doživljava kao arhaičan i tako ’zastario’ susrećesamo u školskim čitankama a ne u sredstvima opšteg komuniciranja, esejistici, književnoj kritici i filosofiji Srba tada je srpsko’sopstvo’ (vlastita suština) izvan potrebe kulture i civilazacije. Znanje je stvar pamćenja a mudrost se uvežbava generacijama. Barjaktaru darivat Evropu grehota je o tome i misliti.

Nasilan pokušaj, oslonjen na razumne prijatelje, za opstankom, protiv svetskih trgovaca kriminalom, samo će ubrzati hod ka nestajanju balkanske Atlantide.

Ko su to Lužički Srbi? Šta znamo o njima? Je su li nestali?

Cigani su nestali. Toliko su svoj način mišljenja iskompromitovali da su se napustili.

Sada su ’Romi’. I još nas ubeđuju da rom, na ciganskom jeziku, znači čovek pa zato!

Pa zato Rom! Zato? Nisu me uverili da Ciganin nije karakter a Ciganka zanimanje.

88

Cigani lete u nebo a ne Romi. Puškin voli Cigane a za Rome ni ne zna. Ne zna za njih.

I ...eto nas u poeziji ljubavi i mržnje.

Skitanje, kao pogled na život, je uvek i opera.i filosofija. Karmen je opasno lepa ciganka. Nema tog nasilja kojim se Ciganima može nametnuti zakon. Romi učestvuju u nasilju donošenja zakona. Ne znaju šta rade? Znanje se podrazumeva a ne znanje ne?

Ukinut je narod sa moralnim zakonom u sebi i zvezdanim nebom nad sobom.

Sumrak bogova nije počeo sa Vagnerom. Posebno ne nesvesno i arhetipski.Tako i Žižek kaže Lakana.

Sve je zvuk i filosofija ne znanja.

I kada razumeš i kada ne razumeš. Ko će kvantnu fiziku razumeti? Pita. O njoj se samo može maštom misliti. Ko je muziku razumeo on je samo pokušao da je svede na nesvodljivo, na razum.

Smeh je muzički izražen suvušak života. Sam život je nimalo smešna podvala.

Vezujuća nit knjige nije neka određena tema već sve što Lakan tematizuje kao psihoanalitički moguće. Razlika između psihoterapije (jungovci) i psihoanalitičara (Frojd i Lakan) je što bi prvi lečili a drugi filosofirali.

Svađaju se, dele, ne mire a pacijenti prolaze.

Religijski pacijenti imaju šansu da se vrate u ljude ako svoje religiozno osećanje preobraze u krajnje estetsko iskustvo.

I Frojd je dobar pacijent. Jevrejin Frojd je u priči tumačenja traumatičnog u čoveka upotrebom/neupotrebom penisa a ne dojki. Pogrešno.

Kada je psihoanalitičar sam sebi psihoanalitičar on je u filosofiji.

Junakinje vagnerove opere ’Tanhojzer’ Elizabeta (duhovni entitet, religijski stadijum) i Venera (estetičko uzdignuto do uzvišenosti) su jedna osoba kojima muškarci različito prilaze.

Te uloge, piše Žižek, treba da igra jedna glumica. Da se zapaze dva kretanja muškog subjekta života a marginalizuje ženski objekt koji je subjekt ’ muškog subjekta’. Ali subjekt samo njega a ne dalje. Žena, izdaleka je erotika, uzdignuta čista lepota. Ona ista, ista ta žena, kada joj se priđe na dohvat seksualne uzbudljivosti „ je mamac koji skriva odvratno pokvareno meso.“ Neočekivana sublimacija.

Rihard Štraus, po priči Oskara Vajlda, priča Salominu priču u svojoj muzičkoj operskoj dovitljivosti. Tražila je Saloma glavu Jovana Krstitelja. Irod može koristiti njenu lepotu ako joj ispuni želju. Obeća joj je svaku želju (kao svaki normalani muški). Ona traži smrt iz ljubavi. glavu Jovana Krstitelja. Irod vidi da mora da seče svečevu glavu. I odseče je.

Jovan, na odsečenoj glavi, je dobio ženin poljubac kao nagradu.

Nije smeo da nema u svojoj želji ženu. Ozbiljni muzičari i engleski pisci su, sa pravom, ozbiljno ludi..

89

’Šorom šajke a Dunavom čeze’ tamburaško zezanje zimskog pijanstva, vojvođanski ritual, ako ne uđe u Žižekovu filosofsku psihoanalizu nema šanse na svetsku prezentaciju. ’Šajke..’ su u nekoj ’lošoj veri’ i umetnosti koja neće da miri religiju i politiku.

Naše muzičke bahanalije rimske jevrejske zajednice bi utišale i na kaldrmi Skadarlije kada bi tišina mogla da se plati.

Leteći, Vagnerov, Holanđanin je Jevrejin koji je biblijski osuđen da luta. Da li im je veća greška razapinjanje Isusa ili to što nas svakodnevno kamatama razapinju? Šta je pljačka banke u poređenju sa njenim osnivanjem?1 Da li Žižeka treba pročitati i napustiti sve taštine lične i nacionalne ili se to može samospoznajom gluposti koje udaljuje od čovekove suštine?

Imamo li vremena za Vagnera kao Žižek? Ili žurimo na svetutnjajući voz za Mrdušu Donju, pa presedanje, pa dalje u pravcu Vijetnama?

Kako li je u životu sa lepotom ideologije?

Ima li lepota ideologiju? Religija ideologije i ideologija religije?

Demokritu su smetale oči da misli. Izvadi li ih i on? Votan je sebi izvadio jedno oko ne bi li šupljinom video iznutra.

Zlo je možda odatle. Iznutra. A ne spolja iz ideologije, iz iskrivljene svesti grupiranih grupa ljudi.

Smrt muči ako joj daš prostor u umu. Čitati Kanta i suprotstavljenog mu Hegela psihoanalitičarem Lakanom po pisanju Žižeka je iskustvo koje ne dohvataju oni koji su ih bedom filosofije i filosofijom bede razumevali.

Nije to da sit gladnom narodu ne veruje već gladan loše misli.

U konclogorima nema tragedije. Tamo je samo izluđeni smeh poludelih zatvorenih zatvorenika i zatvorenih čuvara im Tragedija je sa one strane ožičenih ljudi.

Govoren čovek je novi politički subjekt. Čovek više ne govori. On samo bira onog koji će ga govoriti. Kako je ova rečenica robusna i opire se samoj sebi. i ova zbirka eseja je teška. Kao kap koja preliva čašu punu jada.

Biblijski tumači (nekada pre, sada ponovo) govore da je opasno kačiti se sa ’kršćanskim imamima’ jer je to kačenje sa Bogom.

Bog je Alah koga smeš da crtaš. Eto slobode od ......... Za ’slobodu za’ treba ići u banku po kredit.

Bog je, da podsetim, kao i Alah, ’onaj koji jeste’.

Nije Srbin. Nije Srbin ni sin prvog. On je Jevrejin. A lepo smo krenuli da budemo katolici!

Ne mogu da ne orem drumove!

1

Breht 90

Pitanje o nameri univerzuma religijske i ideološke ubice ne postavljaju.

Oni misle da učestvuju u istoriji.ako skraćuju trajanju života drugačije ljudske forme.

Učestvuju u antiistoriji. I antiistorija je istorija ljudi. I univerzuma. Odatle antihrist.

Nebiće bića.

Kolektivni identitet je iznad pojedinačnog.

Super ego. Opšti ego. On je van realnog. Pojedinačno se ljudsko biće, i onako jadno i bedno, kroz vlastiti život, iživljava nad samim sobom pa je smislio i mazohistčku savest, super ego.

Tako je od kada je Eva krenula da razlikuje dobro i zlo. Šta joj je to trebalo u životu.?

Ja opet o njoj.

Ko pri kraju svog života nije rekao da je život odvratan?

Nedozvoljavamo smrti da relativizuje život. Uzalud. Život je individualna zabluda koja je i bez umiranja relativna.

Državama, koje imaju neko versko obeležje, potreban je hor da se pojedinac utihne i ne proživi svoje strahove od poslednjeg poljupca majke do prvod poljupca žene..

Političari govore ’u glas’ drugog ne da kažu već da ućute reč. Sve u strahu da će ovaj okriviti istinu.

Gubimo Kosovo gubimo identitet. Koji? Koliko treba biti glup i to tvrditi? Koliko treba biti ispod pameti i to slušati?

Albanac kaže da su Srbi protiv civilizacije. Ako su Albanci civilizacija...

E, tu počinje mnoga srpska rečenica i srpska atonalna opera bezuslovnog inata.

Srpske partije su ukinule ideologiju.

To je kao onaj partizan koji reče majci: „Od danas nema Boga“. Nema ga od ranije.

Samo se, u to Nikoletino danas, smelo reći da Boga nije na način kako jeste sav ostali svet. Danas se ponovo izliva strah od samostalnog mišljenja.

Sve su ovo ipak porozne asocijacije.

Smisao asocijacije je u tome što je ona nenadana misao uz redovnu, obavezujuću.

Hegel i Kant psihoanalitičari? To je smislio Žižek. Zanimljivo je to. Oni ne sužavaju načine ’vlastitost čitanja’ čitaoca.

Salvador Dali nije kazao kako treba misliti njegovo delo. Ali Lakan će braniti pisanje predgovora i pogovora svojim pisanim mišljenjima.

Mišljenja su iznad konteksta konretnog života ako nisu novina.

Anarhista Alfonso Laurenčič napravio je ćeliju, za Frankove pristalice, sa 20 stepeni iskrivljenim krevetima na kojima je bilo nemoguće spavati. Sa iz zida ispupčenim ciglama koje su onemugućavale kretanje. Bojama koje su do ništa umrtvljavale misao zatvorenika. Pa šta? To je on. Zver ljudska.

Kandinski i ostali kubisti i umetnički anarhisti nisu pretpostavljali sebe na takav način. Ali šta da rade? Da ukinu svoje gledanje? Sebe? Ili jesu mislili svoju posebnost i na tim ahumanim varijetetima?

Pesnik i slikar su srce taština. Traže sebe ali ne u osporavanju sebe.

Smrt prikazati kao život raspadajućeg su uvek u stanju.

91

Munkove i Kitsove privatne žene su za ispitivanje. I Kirkegorova verenica i sestra joj u koju se, setio se pred venčanje, ’zaljubio’. One su nadrealno realnog. Realni „krik“ nadrealnog.

Umetnik će se surovo odnositi prema materinskom žene. Žena je mogućnost ospoljenja njegove singularnosti. Ona ga može umnožiti. Edipovska matrica u kojoj je filosof, umetnik, sam sebi otac.

Psihoanaliza širi polje svoje igre sa tumačenjem postupanja po pravilima gluposti: Glupo je šta? Nekorisno? Lepo je ono što nije korisno, reći će i Kant. I šta? Odustati od glupog, nekorisnog, lepog? Sve po savetu psihoanalitičara. On zna razlike.

Filosof i pesnik nisu inteligentni. Oni samo znaju rečima da crtaju. Instinkt.snalaženja pripada drugima2. Čovek je stav. Susret ljudi, na sceni opere, je susret stava. Susret sa identičnim stavom je kao susret sa samim sobom. Da bi se susreo sa sobom moraš biti ’van sebe’. Tada si očevidac. Očevidac laže precizno.

Vagner figurira Hagena kao sledbenika. Sledbenik je čovek zla. Uvek profašističkog.

Ne čini grupu zajedničko znanje već zajedničko ne znanje.

Uglavnom, kada čovek izgubi osobitost sopstvenosti, je tako. Kada najpametnijeg slediš jednostavno nisi u svojoj pameti.

Uvio se zastavom ili prikačio bedž nestao si.

Decu se ubijalo da ne ostane osvetnika.

Od navek u vek je tako.

Političke vođe misle da pod lekarskim pregledom treba da urade pregled svoje jetre.

Pregled mozga nam treba!!! Njihovog ili našeg koji ih trpimo.

Neka biraju testove. Po Jungu, Frojdu, Lakanu ili Žižeku.

Neće ih zbuniti da je ljudsko biće neuspelo biće samim tim što je pol izdvojen u dva bića. I da su oni, zastupnici te neuspele tvorevine, najuspelije neuspele konstrukcije.

Da li su oni, tako tada, najbolji ili najgori?

Vedrana Rudan, „Kad je žena kurva a muškarac peder“

Kolumnisti su pigmalioni svakodnevnog života. U malo teksta mnogo na šta misle.

Vedrana je objavila zbirku svojih kolumni /muško-ženski odnosi, politički seks, grad, običan seks i okolina/ pod naslovom ’Kad je žena kurva’ i sa druge strane knjige naslov ’ Kad je muškarac peder’. Promocija knjige je bila u ’Centru za kulturnu dekontaminaciju’ 18. aprila 2008 godine. „Pečat“, list Vukelića i Vulina, jedini koji zastupa levičarske ideje u Beogradu, tumači Vedranin dolazak kao promašaj ’Centra za higijenu duše’ i autorice.

2

Inteligencija je sposobnost snalaženja u novoj situaciji.

92

Verbalni performans, koji je Vedrana nametnula, sa provocirajućim direktnim pitanjima publici „koliki vam je...volite li tvrd... može li vam muž još... „Pečat“ ne prihvata za kulturu i žali što se politička otrovna pitanja mimoilaze a raspravlja o seksualnosti ostarelih.

Politika naših političara nam je medijski nametnuta kao kultura i u svakom društvenom angažmanu nameću nam njihovo prisustvo ’kao uslov bez koga se ne može’.. Kontaminirani državnim budžetom, politička oligarhija parlamentarnih stranaka, ne definiše interese društvenih slojeva Srbije već samo svoje.

Političari su kradljivci vremena svakodnevnih ljudi. Političari razvijenih demokratija su isti lopovi samo opremljeniji za obmane.

Levica ne može biti za kapitalističke odnose a desnica ne može biti drugačije već kao faktor političkog uvijanja interesa kapitalista.

Radikali su osnova kapital odnosa. Kao takvi oni su prvi faktor kretanja kapitala bili i u vreme veličine Pašića i Dražine borbe za srpsko kapitalističko robovlasništvo.

Nejasno je toliko neznanje zapada. /Ili kapital nešto, opet nama neprepoznatljivo, valja/.

Tuđmana i njegovu političku stranku, /Vedrana u svojim kolumnama negativno promišlja/ zapad, po rečima Meštrovića (sina onog velikog Meštorovića), u početku nije prihvatao. Naravno ne zbog fašističkih konotacija njegovog pristupa kapitalizmu već zbog neprotestanskih obeležja. Posle su popustili pod ’rimskim’ klerikalizmom Socijalisti se provlače krajnostima kapitalističkih odnosa tražeći socijalne pravde u postojećim formama vladanja ljudima.

Demokrate unutar Socijalističke internacionale su političko nasilništvo nad idejama jednakosti i društvene pravde. Peta kolona. Od kada je kapitalizma oni su, kao i radikali, liberali, konstitutivni deo kapitalističkog sistema koji misli da im, trenutno, ne preti opasnost ni od onih dole /radnici/ ni od onih gore /multinacionalne kompanije/.. /Nacionalizam sa verskim oznakama pripada svima kao osnovni ’fol’ za narodne mase/.

Ko je kurva? Kada je politika u pitanju tada je to politika. Političar nije. On je nevin ko Devica Marija..Kad ga zatvore tada je posebno nevin. Njegovo tamničenje je holokaust u izvornom značenju /Holokaust je, inače, ritualno spaljivanje žive životinje/.

Kada je žena u pitanju, po pitanjima kurve, tada su stvari nejasnije. Mlada žena ne želi da bude seksualni objekt a kada žena uđe u neke godine tada bi to htela. Sediš i život izmiče. Treba menjati reči svojih stihova.

Ne tražiš pogled muškarca. Ako te pogleda misliš da nešto nisi kako valja priheftala na sebi.

Ne sviđati se sebi i umoran si od njih, drugih po polu.

Kako biti star a ne biti tužan i ne alelujisati?

Od seksualnog uznemiravanja gore je seksualno neuznemiravanje.

93

U osnovi ljudskog bića je da je sam sebi kontroverzan i u permanentnoj kontradikciji pa je pozicija Vedrane i nje kao žene i dalje simpatična. Posebno je simpatična u tome što ne lupeta biblijske definicije kurve /mada joj ateistička religija nije strana/..

Značenje reči peder pomutili su homoseksualci. Peder homoseksualcima nije ni blizu.

Peder je posebno skrojen um malih građana koji bi tiho da prolandaraju svoj prolazak ovde. Oni su u prolazu za negde pre lenjosti prvih ljudi.

Autor knjige „Put kojim se ređe ide“, Skott Peck, misli da Adam i Eva nisu pitali Boga šta da rade, kada ih je zmija dovela u situaciju da postupe mimo njegove volje, iz lenjosti.

Vedrana iznosi podatak da su u jednoj godini muževi ubili 25 ’svojih’ žena a samo jedna, u istom periodu, je ubila svoga muža. I još ta jedna piše pisma da joj je žao njenog Lucijana.

Muževi se ne žale na svoje postupanje. Rat ih je naoružao i oružijem i nemanjem osećaja. Bacali su bombe (dva slučaja) na svoje žene, tukli ih trudne i ubijali posle.

U Srbiji za Srbiju nema podataka tog žargona. Ili nije vredno pomena ’unutarporodična’ ratnička intima supružnika. Rat, međuporodični, kod nas nije, ovog puta, bio pa nemamo, kao Hrvati, sindromVijetnamskih krstaša.

Mala digresija. Događaj na Filološkom fakultetu istog dana /18. april/ . Organizacija ’Veb magazina za reafirmaciju marksizma’ u Srbiji „Pobunjeni um“. Studenti daju podrške ratovima Palestinskih Arapa protiv Jevreja. Podrška ratu za mir.

Jevreji su ponovo veći Nemci od Nemca. Bili su to, da ne izostavljam činjenice, još u vremenu daleko pre nego što su Bavarci, Prusi, i tako ti tuda, postali Nemci. Šezdeset godina palestinsko-izraelskog rata. I to ne ovog našeg, humanog rata. Naši ili njihovi bace bombu u podrum neprijateljske kuće pa uđu u podrum i pitaju: „Ima li koga?“ Ovi, tamo u Persiji i okolini, opašu se bombama pa uđu u pijace. Nehumano je eksplodirati sebe. Ne osmišljavaju takve eksplozije ni naše ni njihove crkvice. Mora da se prekrstiš, da te crkveno prekrste i da se kući vratiš. Makar i lud od smrti.

Kako sačuvati svoj um? Kako misliti rat i učestvovati u njemu na način Gandija?

Indijski oslobodilački rat je učenje ratu čuvanja sebe od sebe. Gandi ratuje do oslobođenja čuvajući ispresecani, izdeljeni i podeljeni um svoga naroda. Na njegovim prostorima emocije su racionalizovane filosofijama hindusa, muslimana, hrišćana, budista.

Englezi, zbunjeni, ne znaju kako ove neratničke emocije zbuniti, uzbuniti, haotisati, navesti jedne na druge i pojaviti se kao pomiritelj.

Državničko oslobođenje bosonogim ratovanjem nije pobunilo um ratnika-oslobodioca u samouništavajuće ludilo.

Kod njih iza svakog velikog bogatstva ne leži, kao kod nas, veliki zločin. Već mali i generacijski.

Gospođa Rudan nije gandijevski shvatila ’Oluju’ i ’ Bljesak’ balkanskih generala pa je ostala, jedno vreme, bez svoje kolumne?

A ’bacila’ se i na teme koje najbolje zna kada ne zna.

Na primer, ne zna ni jednog muškarca od dvadeset do četrdeset godina kome je više stalo do dece nego do seksa. Kako sa muškarcima, u četrdesetim godinama,

94

raspravljati neki problem kada oni nisu odrasle osobe? Da li deca, kada su mala, trebaju roditelje ili trenere? Koliko je roditeljstvo širi pojam od dešifrovanja da li je dete glupo na oca ili na oca od oca? Da li ženu Bog direktno iskušava kada ona ide u crkvu tražiti od popa, koji je upravo pokrštavao oslobodilačku vojsku, da je oslobodi greha što nije znala da je abortus bio ubijanje osobe a ne neosobe? Ustvari, prava je kanonska briga što abortirani nikada neće ići na veronauk. „Dragi moj Ante“, piše vedrana pismo svom nerođenom detetu, „jučer sam te abortirala..ubila sam te jer znam da će mi život bez tebe biti lepši...“ Kada bi kardinali Svete stolice bili kamiondžije da li bi u kabini svoga kamiona lepili sliku Vedrane Rudan? Nije ni pitanje, uvek, pitanje.

Nedeljom se u Zagrebu ne radi jer bi popovi poludeli. Da naši popovi ne polude mi ne smemo raditi nikako. Što se posta tiče bolje nam je ne jesti. Čula je Vedrana Severinu kako peva u Riječkom kazalištu ’Ja sam Hrvatica, verna sam ti kao opatica.’

Kakva opatica takva i crkva, unutrašnju verničku misao misli vernica Vedrana. I papa bi joj pozavidio.

Za Vedranu je najbolje da ne sluša ’ko to tamo peva’ a i da ne čita. Pročitala je da civilizovan čovek ide lekaru kada ga ništa ne boli. Jadna. Čekala je mesecima da je ništa ne boli da bi otišla lekaru.

Hrvati ne bi trebali u Evropu bez Srba. Samo zajedno smo istorijski rezervat. Kosovo je Srbija, naravno. Ne može srce rezervata iz rezervata.

Ne znam zašto Vedrana besni na svog sugrađana pesnika, kome je presađena jetra jer je svoju prethodnu ’jetricu’ uništio sa ’žličicom’ pokvarenog ajvara. Ovaj pesnik je samo ’konstatiral’ da su ’žene najveći prijatelji čoveka’. I on je sve manje ono što je bio.

Inače što se emancipacije žena tiče neće je biti sve dok muškarci ne budu rađali decu a ne mečku kao do sada.

Muškarac u braku, bio on punoletan ili retardiran (usporen), slabo odrasta.Gotovo nikako. Žena misli kada se uda da je ’posal’ završila. Ne! Tada počinje.

Njemu je vreme sa bebom gubljenje vremena. Te drečanje noću. Mora biti odmoran za igrati sutra košarku sa klapom. Nije ga sramota da ne brine o detetu koje je ona želela. On je imao daleke planove sa svojom nesigurnošću. Sve do Amerike... u ....

E sada, tu, Hrvatica koristi hrvatske izraze za vaginu i penis. Baš je besna.

Tako i onaj splitski pesnik Augustin, koji je boemisao na Kalemegdanu, koji je bio bolji za pravljenje dece nego za plaćanje njihovih računa, nadahnuto, bez besa a besan pisaše: „Do penisa, do penisa, sve što se po moru jurca.“ /Ne znam baš nabolje da prepevavam sa jezika za koji mi prevodilac nije potreban./.

95

Mama Vedrani je dovaginisalo čekanje da joj se ’dite materino’ živo vrati iz života. /Podseti me ta Vedranina beleška na prijatelja čija mi je mater znala reći: „Najsigurnija sam kada je u zatvoru.“/ Život majci posle odrastanja dece ide prirodnim zaglupljujućim tokom. Deca vas ’mlate’ svojom decom.

Budite sami sebi, što češće, najdraža unuka.

Da vam je neko rekao, osamdeset i neke, da ćete se o svojoj deci brinuti, do svoje sedamdeset i neke, ne bi verovali. Ili bi otišli na abortus? Đavo je isti. Samo se krst, koji mu treba pokazati, menja.

Koji je šejtan (dovitljivac) ušao u Vedranu kada je vređala Tuđmanovu lentu to ni Sveta stolica ne zna.

Izreku sa ulaza u nacističke koncentracione logore „U radu je spas“ treba savetovati svojoj deci čim zatraže pare.

Dok deca ’skuže’ odakle je izreka roditelj već spiskao pare i ubacio dozu kiseline pod izboranu kožu vrata da bi se ova zategla k’o što je oduvek bila...

Deca će se, i bez para, nepromišljeno ponašati jer ne idu na misu.

Vedrana se ljuti i što preglupe prijateljice, koje muževi ostavljaju, neće da je slušaju.

Dajte im decu ako želite da muževe zadržite! Savetuje ih. Kao argument Vedrana navodi, kao obično, nešto komplikovano oko orgazma.

U svakom slučaju udatu ženu nikada ne treba da boli toliko glava da ne može da legne na leđa. Ženskim časopisima Vedrana zamera što se previše bave ’kakomugadignuti’. Zar urednice ne znaju da postoje i oni drugi? Oni koji ne slušaju evergrine ’stranacunoći’ i ne trebaju ’znakoveporedputa’ od vrata do kreveta.

Svoga oca Vedrana pamti po bežanju svoje majke od njega. Čvrsto je skupljen u grobu a ona ne može da se smiri od sećanja na šaku koja je mogla da udari ’prvi uokvireni crtež njegovog deteta’. Umiru li zli očevi?

Glumac je ’spržena’ osoba koja od osamnaeste do osamdeset osme, u Tihoj noći, recitira stihove. Ne daj se Ines.

Političar je širi u recitaciji. Do pesnika mu je stalo k’o Vedrani do penisa posle četrdesetpetogidišnjice gubljenja nevinosti i njenih dvadesetsedmorice svedoka /Ne računajući one sa kojima je bila ali posle kojih je ostala devica/.

Nije problem ’Biti ili ne biti’ već ako premijera boli k... pre izbora kako će narodu biti posle izbora? To je dilema hrvatskog premijera. Naš ide u Hilandar da ostane. Šešelj dolazi.

Biće recitacije. Pomračenje uma će se nastavljati.

Srpstvo, sopstvo3 i levica4 3 4

Vlastito ja /moja osoba, moje biće, moje telo/ Politika filosofije rada 96

O promeni svesti možemo samo analoški da smišljamo odgovore. Noetičke znanosti su znanosti i, naravno, samim tim što su znanosti, navode na pogrešno.

Postoji li čovečanstvo uopšte?

Da li se Austrijanci stvarno razumevaju sa Abardžinima koji su tako nemoćni da pokažu svoj bes? Всего въроятнъе, что основанїемь для языка церковнаго служиль языкь древнїй Сербскїй5 Сербїя, вь одно время сь другими Славянскими народами (вь IX въкъ) приняла Православную Греческую6 vъру и вмъстъ сь тъмь Кирилловскую азбуку.

Ima li u rečenicima, citiranog u orginalu teksta, od pre skoro dvesta godina od njegovog objavljinja, ideje da ima razloga osnovati ’Filosofsko-psihoanalitički kongres slavenkog govornog područja’?

Sa radnim pitanjem: Kakvom pričom, savremeni slavenski narodi, sanjaju drevno svoje ’kolektivno nesvesno’?

Sigurno u svojoj tradiciji nismo imali borilačke veštine, meditaciju kao samovladanje i opijum za transcendenciju.

A morali su nam preci imati neku uvrnutost. I oni su negde odande. To što imamo mnogo zavičaja ne čini nas posebnim jer su i drugi narodi takvom zbrkom zbrčakani.

Guraju te razne kulture u nesećanje. Orjentalno srpstvo, dinarski /sandžak, crna gora, hercegovina/, panonski... Da li smo u antagonizmu je površno pitanje. Odgovor je, u tom kontekstu, pre pitanja. Prošlost, bez činjenice permanentnog oduhovljavanja, nikada nije prošla.

U IX veku preci su nam, iz njima znanih razloga, počeli da gube vlastitost, sopstvo, identitet.

Deca, u roditeljima dezorjentisanih naroda, već generacijama ne primećuju svoja značenja.

Više nije intrigantno tvrditi da su crkve, nacionalne i nadnacionalne države kolektivno sujetne i tolerantne samo taštini svojih paranoičnih lidera..

Sve je manje čitalaca. Baština se loše nasleđuje ako joj se prilazi nacionalistički 7.

Zapisivanja su obrazlažući duga. Prepuna prepisivanja, citata i izdvojene pameti.

Niko nije u stanju da iz vlastite usamljenosti misli. Čovek tako nije ni namenjen.

Za shvatiti svet tamne materije i energije nemamo rečenicu. Brojevima se beleži kosmos protona i neutrona. Duh tumači svoj smisao predstavama, pojmovima, rečima, slovima.

Diskurs je zanimljiv pojam ako se shvati kao razmišljanje razgovaranjem. Diskurs je opozicija8 intuitivnom9.

Paradigma je obrazac, uzorak, primer, razmišljanja.

5

Вук Караџић, О језику и књижевности, стр.352.

Srbi, sami, kreću na Turke 1815. Grci se dižu 1826. Krenuše mnogi da pomažu potomcima slavnih Grka. Posle su oslobođeni Grci muku mučili da se reše pomagača.

7 Naše je naj naj. U ruralnim sredinama prave enklave. Enklave prave nesposobnu duhovnost.

8 Astrološki pojam kada je planeta u uglu od 180ۨ prema nekoj drugoj planeti /Sunce-Mesec, na pr./.

9 Intuicija shvaćena kao osećaj da je nešto tako bez potrebe i mogućnosti racionalno izvodljivog dokaza.

6

97

Sintagma je deo u rečenici /sintaksi10/ koji joj daje značenje.

Diskurs i opozicija su latinske reči. Paradigma, sintaksa i sintagma grčke reči.

Srbi su, eto, znali da govore i pre nego su nas pronašli Latini i prepametni Grci.

Ili mi njih nađosmo.

I nekako je ono nekoliko crkvenih učitelja11 slavenskih plemena, koji su se obraćali bogovima da ih pripomognu, počelo i svojim učenicima da beleže poruke.

Iznedriše neko čudno crtanje glasova i crteže bez slika: я, й, ё, ю, ы, ь, ъ, э, ф, ц, ч, ш, щ, ђ, ж, з.

Crtežima beležiše svoje molitvene reči i kako molitve postupati. Uz sahrane ovako uz rađanje tako.

Desio nam se Vuk Karadžić.

Napravi on jezik Srbalja, uz dozvolu neopismenjenog Miloša, tako što’poizbaca’ ključne crteže. Staro srpsko, crkveno i slavensko crtanje govornih reči prilagodi latinskom alfabetu ’Piši tako kako i govoriš’ smislili su Nemci ali nisu hteli da ’lakšaju’ svom narodu. /Nemci su reči crtali pismom latina ili goticom/. ’Knjaz serbski’, sklon sprdnji12 prihvati Vukovo mišljenje sve računajući da kada on /Miloš/ nenauči sebe pisanoj reči da tek oni ’gori’ /ako je takvih bilo/ neće u tome uspeti.

Pitanje je Vuk direktno pitao: „Hoće li srpski narod da ima svoj jezik ili neće?“ Udaljio nas je Vuk od korena13. Sve što nije koren bude poraženo. Usporava.

Upotrebne vrednosti. su upotrebne. Srbi su seljački narod u najpozitivnijem značenju.

Nisu zanatski ili lovački. Nije nam pljačka svojstvena. Građansko nam teško pada.

Foliramo se sa Bečkim.

Reči grčke i latinske su emocionalno mrtve za slavensko srpsko biće. Nekako smo lažni ’oni’..

Grčko-rimski stil zapisivanja intelektualiziranih Srbalja ne razjašnjava nas. Naučnom umu širenje opsega i sadržaja pojmova, grčko-rimskim pojmovima znači.

Funkcionalnoj pameti nauke dovoljni su i brojevi 0 i 1. Univerzum je prevodiv na kombinacije brojeva. Čovekov svet je, verovatno, njegova predstava sveta? Predstave brojevi ne beleže.

Predstave nemaju ni vremenski ni prostorni redosled..

Svest, duh, predstave uma, su tamna energija?

Tamnu energiju počinje da tvrdi savremena fizika. Imaju problem da je identifikuju.

Sistemom brojeva neće je prepoznati. Moraju nazad u svest arhetipskih slika. Nazad ili napred i to je broj. Mora filosof i psihoanalitičar koji se ne promišljaju u brojevima.

10

Rečenica. Sintaksa i sintagma su nekada imale jedno značenje.

Kao i danas intelektualac je morao znati više nego drugi i da mu to znanje bude osnovno u prepoznavanju osobitosti njegove osobe. I uvek su se bavili psihoveštičarenjem.

12 Vuk beleži sve knezove šale takovog tonaliteta na račun njegov i ostalih koji su bili u kneževskoj blizini.

13 Najglasniji protiv Vukove ortografije i reforme pravopisa bio je član Ruske akademije nauka N.I.Greč 1924. Vidi list ’Сын отечества'.

11

98

Čovek uvek živi istinu svoje navike. Tako se i vrednuje šta je ljudsko a šta nije?

Amiši, zen, pravoslavni ... samo su varijante navikavanja na izmišljane sigurnosti svesti. Ali kod svih je jedno: sve što živiš za sebe umire sa tobom.

Samoizopšteno je razmišljanje koje je tebi nejasno na jeziku tvojih predaka a jasno na jeziku kojim govoriš.

Kako ćeš razumeti sebe kada tvoj svesni deo ne zna jezik kojim ti duh generacijama tvoga naroda misli?

Sam sebe podštapaš rečima novih nacija.

Nacije su izkapitalisane kombinacije arhetipova vrednosti izmeštanih i progananjih naroda i naroda progonitelja.

Sva ubilačka ratovanja naroda i njihovih plemenskih zajednica imaju smisao u pljačkanjima dobara za višu formu opstanka i za silovanjima stvaranjem naraštaja mešanih gena.

Jezik je drevni sačuvan u podsvesti i nesvesnom delu pojedinačnog duha. On postoji pojedinačno tako i arhetipski kolektivno.

Kako to da volju Slovaka, Čeha, Rusa, razumemo i kada je ćute.

Albansku volju sumnjamo i kada je govore? Tako bi bilo i sa Fincima, koji svojim govorom sliče Albancima, da smo im u komšijskoj blizini.

Veličati se tamo gde nismo veliki je smešno nama a drugima-njima je bolesno. Dugo nas leče ignorisanjem. Pogrešno tvrdimo svoje iluzije Niti smo od dana pojavljivanja prve srpske slovarice niti smo verovanju skloni od dana14 kada je naš neki predak u sedmom-osmom-devetom veku odlučio da sluša hrišćansku liturgiku.

U srpskoj umetnosti, filosofiji i iskazivanju verskih osećanja, ako hoćemo da se približimo pitanju na koje nema odgovora ili odgovoru za koje nema pitanja, reči se moraju kretati arhetipskim značenjima drevnog Srpskog jezika..

Reči drugih naroda su teške od mrtva značenja. Ne diraju. Kao reči bez smisla su. Ne dotiču dušu. Ne pokreću kolektivni slavenski arhetip. Ne uče da se smeješ beznačajnom radošću. Ozbiljne su u svojoj učenosti.

Nauka je stvar civilizacije.

Civilizacija je svaka praktična delatnost koja omogućava funkcionisanje ljudi. Nauka je znanje. Naučnik je zanatlija kao i svaki drugi zanatlija. Nauka je posao, rad.

Nekada se nazivala ’Filosofija prirode’ Istorija filosofije,istorija umetnosti, istorija religije, logika, su znanja i toliko koliko su znanje toliko su i nauka. .

Nekonformisiti, od Njutna na ovamo, su poludeli za širinom primene ljudskih mogućnosti. Taj um je protestantski. Počinje sa reformacijom religijske moći a ne 14

Krsna slava je tog dana 99

može da ne nadahne promene u duhu, promene u filosofiji, umetnosti, nadi.. Njegov duh se zasniva na kritičkom umu i sumnji u sve postojeće.

Filosofija, umetnost i verovanje je igra reči, mešanje emocija i preklapanje predstava. Čovek, verovatno, može znati sve. Uvek može misliti više od znati. Čak kada zna sve može misliti više.

Filosofiju naučna činjenica dotiče i ne dotiče. Irelevantna je. Filosofija je igra duha.

Ako je u stvarnosti tako kako filosofija misli tim bolje ili gore po stvarnost. Za duh je realnost nebitna. On ne razlikuje dobro i zlo. Ni istinu i laž.15 Tako kako je i Bog hteo.16 Filosofija je intelektualna aktivnost koja istražuje pojedinačno koje nije pogubilo duh kolektiviteta.

Osnova verskog je intuitivan osećaj za drugim ljudskim bićem. Odnos privlačenja /ljubav/ i odnos odbijanja /mržnja/.

Verovanje ljudi kao permanentan proces /dijalektika emocija/ je dogmatizirana u religijsko. Religija jeste opijum za narod. Verovanje je čovekova priroda..Crkveni ljudi su zanatlije. I filosofiju i umetnost se može koristiti kao zanatski proizvid.

Ponavljanje i rutina je zanatsvo.

Zbirna ukupnost svog filosofskog, umetničkog i verskog odnošenja je bitak ljudskog bića..Bitak ljudskog bića su filosofska, umetnička i verska ubeđenja da je misao pravilna, lepo da je postojeće, nada i milost da je humana. Ćovek mentalnom konstrukcijom jednosmernog vremena pravi red u , za njega, haosu postojećeg.

Konstruiše, potrebama takvog vremena, i prostor.

Nema brzinu mišljenja da razumeva postojeće na način postojanja postojećeg pa zato to.

Ako postoji zagonetka ljudskog života, mimo zagonetke života, tada je ona u korenu njegovog genetskog rađanja.

Kada čovek misli misao o svom postojanju, ne neku drugu, u genetici svoga plemena valja započeti odgonetanje.

Ta genetika, manje više simbolično, priča sebe jezikom plemenskog17 sporazumevanja i nesporazumevanja..

Davno smo pre Balkana, susreta sa vizantijskim hrišćanstvom i Turaka Kosova. To ’davno’ je sećanje u ’kodu’ gena.

Doleti to ’davno’ ali nemamo kada, ’od pojedinačne brige za sebe,’ da ga prepoznamo.

Turci i Nemci su nam za nove mržnje. Za novu mržnju nam apostoli ostaviše i Židove.

Stare, genetske mržnje, nosimo sa sobom. One se pojave pa ne znamo šta nam je i odakle nam ta muka.

15

’Ptica se neće samosažaljevati i pašće smrznuta sa grane.’ Samo pesnik može da smisli šašavost koja tako dira. Nauka će reći da to nije istina. Filosofiju ne zanima, tim povodom, naučno mišljenje. Čak ga je i svesna.. Zašto ta neistitinita reč uznemirava ljudsko biće.? To je pitanje koje će postaviti filosofija.

16 “ ...s drveta od znanja dobra i zla ne jedi; ..umrijećeš..“P rva knj. Mojsijeva 2,17.

17 Pleme shvaćeno kao prva porodica, /familija/.

100

Mi razmisljamo samo na jedan način. Razgovorom. /Diskurs - da se na jeziku starih Rimljana kažem/.

Zbunjeni smo tuđim rečima18 razumevanja. ’Tuđice’ su nam usmerivači uma. Svoje misaone korene brišemo iz sećanja.

Nagon da mislimo speluje sebe nagluvim jezikom stranaca.

Strah od bogosličnosti je nametnut. Previše smo grčko-rimski.

Ništa nije slučajno.

Vreme je poređano kao da ne može drugačije već juče, danas, sutra. Događaj je tako, vremenskim sledom, uzročan pre ili sa nekom svrhom uzrokovan posle.

Pometnja je stvorena nepoklanjem vremena.

Odgovor je u van vremenskom arhetipskom govoru koji se, s trenutka na trenutak, pojavi u intuitivnom sećanju..

U početku beše reč19. Nije teško šire shvatiti reč uopšte. Sa rečima sve počinje. Šizofreniju, depresiju i ostala lomljenja duha reč je stvorila. Reč ih leči i ponovo povređuje.

Ne počinje nam reč od Nemanjića i Save prosvetitelja. Mnogo od ranije smo. Treba pustiti vlastiti jezik kojim mislimo pokolenjima da se odmotava ili namotava.

Zbrka nije slučaj. Uvek je neka volja iza. A iza volje interes. Ako se trudimo da zaslužimo večni život i to je prizemni interes.

Inače ovakvim kakvim smo šta će nam večnost?

Jedno je dostojanstvo lomiti vrata da uđeš. Sa drugim dostojanstvom lomiš vrata da izađeš. U oba slučaja suze ćeš ostaviti svojoj deci da ih plaču. Ti uspravan hodaš po besmislu empirijskog kompromisa. Deca će računati da im je otac višu etiku sledio.

Um će da zaklone u sudbinu drugih bezumnika.

Da je život taština svedok je žena. Ne samo njena /i tvoja/ deca. „Imam sina nije me razumeo,“reći će On.. “Ni sinov sin neće razumeti oca.“ Olupine ne staju pred čovečanstvo da sa „Ja.“ kažu put. Kako se ne olupiniti kada brak kad tad ima previše godina?

Neko ne zna kada će umreti. Neko ne zna da je umrli.

Siromašni, oni čije je carstvo negde iznad neba, nose nesvesno drevno ’arhe’.

Mnogo su mućkani željom da se sklone pred sobom.

Neće naviku na sebe. Samo žena ima naviku na bol. Ovi imaju ambiciju da budu neko drugi.

Mistično rešenje zbrke postojanja je zanimljivo.

Nameće se ono ali nameće i strah od sebe. Strah od misticizma potiče od zaziranja da se razum ne pogubi.

Misticizam osporava emocije sujete. Šta smo mi ako sebi nismo prvi? Sujeta je pruglo20 duhu.

18

Glasovnim simbolima I reče Bog neka bude svetlost. I bi svetlost./Knj. Mojsijeva, 1,3/.

20 Krletka za ptice 19

101

Levica nije znala da reši mistiku nacionalnog i religijskog.

I jedno i drugo su lična sloboda. Intima. Unutrašnji ram samokomunikacije.

Komplikacije počinju jer čovek želi da podeli svoju intimnost sa drugim. Glupo je biti intiman sam sa sobom. Tada hoće da svoju intimnost nametne kao opštu ..i... eto duhu prostor za nove kombinacije ideja i čovekovom telu prilika da meri stepene izdržljivosti..

Levica XIX veka se plašila spekulativne razigranosti filosofije svakodnevnog života.

Razlog je što je htela da parcipira u državnoj vlasti ili da je otme. Dijalektiku dijalektičar uvlači u dogmu.

Simbolika sinagoge izbezumljuje individualnost kao i simbolika ujedinjenja proletarijata.

Problem je što je principijelnost teško dogmatična. Sve se menja sem ’ja’. Nije misliocu dijalektične orjentacije dato da živi uprošćen život do jednostavnosti poniznosti prenošenja odluke o vlastitom postupanju na druge.

Levicu XX veka plaši ’naučni’ misticizam fizike tamne materije i tamne energije.

U strahu od tonjenja u dogmu nove religioznosti drži se dogme materije protona i neutrona. Kao da ’Drugog’ nema!

Pa levičarski osnovni aksiom ’večni pokret’ hoćeš da usporiš ili, još gore, da ga zastaviš? Čovekova sudbina je da bude u kontradikciji sa sobom ali da je i bude svestan. U inatu sa sobom, Bogom i svim što se pojavi ili što smisli.

Levica ima problem i sa diktaturom21 Strah u diktatorskom sistemu organizovanja deformiše Misao. Diktatura je pretpostavljeno ili stvarno nasilništvo. Nasilništvo je fabrika straha i dislociranje kultura. Diktatura većine je razorna za intelektualnost samim tim što nameće kriterijum vrednosti mišljenjem većine. Mišljenje većine ga standardizuje u prosek, uobičajeno, svoju normalnost ’netalasanja’. Čovek je zbirka organa koje samostalno, sa gledišta duha nesmisleno, funkcionišu.

Prva nam je briga da organe držimo na okupu.22 Svi prirodni društveni sistemi su zasnovani na volji tela. Ta volja je koren razvoja kapitala. Koren razvoja kapitala je pravljenje viška vrednosti. Prisvajanje viška vrednosti je prirodno pravo vlasnika kapitala.

Ostalo je eksperiment slobodne volje duha i njegove sklonosti ka igri imaginacije..

Vreme proroka je prošlo. Vizionarima staviše ogledala.

Ugušili su ih novac kao sredstvo razmene, administratori, činovnici, pravo i neprava, institucije i određivači državnih pravila. Crkvi dadoše ideju analize psihe. Šta će sada zdravlje biti kada službenici nevolje definišu normalnost? To je nevolja od nastanka grupne svesti činila. Zlo pojedinca je svesno zla. Zlo grupe je strah. I od tvojih i od njihovih.

Koja to svest grupe nema jedno ’mi’ za utopiju a drugo ’mi’ za agresiju?

21

Diktatura proletarijata Tako organizovan organizam sklon je adaptaciji. Duh neće da se adaptira ni samom sebi. Pa skače iz nesvesnog u podsvesno pa malo svoga pusti u svesno. Pa opet tako u krug bez redosleda. Da ni sam ne zna šta iz čega može da sledi i šta šta pojavljuje.

22

102

Mali narodi ne učestvuju u svetskim problemima. Naznačeni su kao oni koji ih stvaraju.23 Treba razlog da se malima priđe, da im se omete volja da ih vetar orjentiše. I ’čuda’ malima ukinuše. Tradicija je uvek čudom obojena. Kao zaštitom od zaboravnog nestajanja..

Srbi su tradiciju glupo počeli od ’juče’. Nama od ubstva Ferdinanda uzimaju otiske.

Ciganima od Berluskonija. Čipuju ih. Satelitski, od danas, ’probrani’ znaju kome Cigani kradu kokoške.

Plemenski ratovi, robovlasništva, monarhije, carevine i kraljevstva sve je isto.

Uzimanje viškova rada po smislu jačeg u vladanju smrću..

Tek je analiza kapitalizma ’obelodanila’ višak vrednosti.

Socijalizmi i komunizmi su činovnička foliranja istog.

Drugog razumevaš da bi shvatio sebe a njega upotrebio.

NATO skupina vojne administracije teško se može zaustaviti u činovničkom samogomilanju. Bednici ogroman višak rada visoke tehnologije prelivaju u sigurnost da rata nebude.

Sem kada ga oni hoće.

Generali,koji su garant propasti sveta cenzuirišu ciganski duh Bodlera, Remboa, Van Goga, Ujevića, .

Duh se igra a oni ozbiljni u gluposti sile.

Intelektualac koji provocira samog sebe je bit učenja. Istina nikada nije u subjektu mišljenja.Nije, uostalom, nigde. Nema je.

Da istina postoji to je samo varka duha.

Levica na državnoj vlasti je vlast kao i svaka druga vlast. Njen cilj, prema kazivanjima dosadašnjih užasa totalitarnog vladanja, ne može biti osvajanje državne vlasti.

Druga je perspektiva njenog smisla postojanja i značenja tog smisla.

Manastiri su nedomišljena levica samo sa mnogo suvišnih kanona..

Monasi su levičari koji imaju problem da isprate osnove dijalektike. Vide da stare ali bi misao da imaju istu doveka. Ona /misao/ ipak stari, ili sazreva, ili oboleva, ili zdravi24. Reč treba sačuvati. Misao i govornika ne možeš čuvati bez da ih pretvoriš u ikone25.

Vladike i kardinali pokrštavaju vojske. Dobar su primer loše priče.

Sve što je dijalektično ima tu nelagodnost. Levici, po tom osnovi, u kulturi je uvek nelagodno.

Nema sklonost ka dogmatskoj adaptaciji. Ako je ima nije dijalektična. Ako nije dijalektična nije levica. Lažni duh je sklon mimikriji. Telo je uvek sklono obmana prikrivenih zadovoljstava.

23

’Galski manir’ izgrupiranih Slavena Jezik koji ima četiri akcenta /Srpski/ težak ti je za pisanje ako nemaš u tastaturi crteže za kratkoću, dužinu, dizanje i spuštanje. Zbog tog akcenta srpski pojmovi nemaju tromost reči drugih jezika. Čini se da smo oduvek širi duhom nego Cigani stilom života. A nas i Cigane uče kako!

25 Kult ličnosti je tragična ikona ne samo po duhu..

24

103

Pučina levice je ’moralni zakon u čoveku i zvezdano nebo nad njim’26.

Njena su mora pasaži enigmatične retorike. Nikada ne ustajalost istine. Niče je genije igre reči kao i Betoven.

Englezi , ne da su ozakonili rasizam, već su ga naučno proklamovali. Čovek, koji pripada engleskom govornom području, je u psihološkoj prednosti autoriteta. Autoriteti imaju drugu lozinku razumevanja. Misle da imaju obavezu da podučavaju znanju i veri.

Bogomolje im moraju da imaju svece.

Sveci, kao i monasi, su njena levica, evolucija i cunami. Oni komplikuju duhovne situacije.

Svi ostali bogomoljni ljudi su institucija koja ratifikuje promene dželata. Iz ovih je njihova desnica, dogma i istine za vek i načine pljačke.

Oni koji stvaraju iluzije imaju opravdan razlog da ne veruju u njih.

Sumnja odkida plašljivce. Žene, preplašene svakodnevicom, sanjaju nitkove Vikinge.

To je priča svih priča.

Dete, za sada, mora da ima dva roditelja. Jedna ’Ge’ će biti dovoljna?

Očevi su u deficitu? Nisu. U suficitu su.

Svađi jednog roditelja, po logici svađe, deca ne mogu prisustvovati. Nema ko da ih korumpira ako je samo jedan.

Edip i njegov kompleks, bez dva roditelja, nema životni prostor. Šizoanaliza je suvišak u analizi dečije i ženske histerije.

Smešno tragično je verovanje da je Balkan nasilan i da nevin odbrambeno ne napada.

Kultura okrutnosti stvarana je na drugom mestu. U Španiji, Portugaliji27, Engleskoj, Holandiji, Francuskoj.... Rimu, Grčkoj, Mongoliji, Kini, Japanu ...

Majčina okrutnost je da guši individualnost deteta. U svim vremenima i svim delovima planete okrutno treniranje dece je prvi hobi majki.

Dete, ne naviknuto na sebe kakvo jeste, odrasta,. Kroz ceo život ne podnosi ono što je od njega stvoreno.

Nastavlja izvitoperen događaj sebe na svemu što susreće.

Pravi iluzije izvan sebe da ga odrede. Otac nije baš za ’neku’ identifikaciju. Ne prepoznaje se. Identifikuje se sa nametnutim. Nije otuđen jer to što jeste jeste njegova jedina varijanta ukanalisanih mogućnosti.

Mišljenje se opire promeni, dijalektici i nastoji da se ušanči u nešto da je istina za vreme već od njegovog vremena.

U dogmu, naravno. Dogma stabilnog 28’JA’ je iluzija straha od nestajanja Ja. 26

Imanuel Kant Pre dvesta-trista godina kada pored nekog ostrva prođu brodovi Portugalski, koja je tada imala milion stanovnika, to ostrvo je proglašavano za svojinu njihove države. Kog Ferdinanda treba da ubijemo da bi ih stigli u nasilništvu?

27

104

Roditelji mogu da uzrokuju šizofreniju svoje dece.

Ako je tako tada narod strukturiše svom potomstvu u celini većinu duhovnih pravaca i linije izopačavanja?

Kako pobeći u situiran narod i zbrinutog državljanina a ne pogubiti arhetip duha svog naroda? Govor, na kome sanjaš, definiše arhetip duha tvog kolektivnog pripadanja.

Mora li tekst da ima ideološku29 funkciju i neki socijalni optimizam ’pionirskim’30 duhom produhovljen?

Ideologija ne trebuje razumevanje. Treba joj put primene. Razumevanje je uvek prevod. Čim neko razmišljanje jeste jeste i distanca. Distanca podrazumeva nerazumevanje.

Pravo, zakonom rečeno, je po prirodi funkcionisanja dogmatska zaštita neke distance.

Religije, koje su u Boga institucionalizovale potrebu čovekova verovanja, umaskirale su distance.

Pravnici, znalci i tumači prava, postaju osnova stabilnosti nestabilnog duha.

Opet kontradikcija. Još kada advokati31 postanu skupštinski iliti zakonodavni poslanici kontradikcija je dovedena do tačke apsurda.

Kako stvari stoje Bog više nema nikakva prava. Nisu mu više ukinuta /znala su da budu ukinuta/ već su ih neki novi moćnici zakupili na rok koji će reći kada istekne zakup.

Koja bi dijalektička mogućnost teksta bila?

Da ga svako čita prema svojoj moći suđenja. Na primer. Da se promišlja kao svaka glupavost /pameti imate, i sami, dovoljno/ koja nije imala nadu. Dijalektika kao degeneracija doktrine!32

28

Kako sad mislim tako sam mislio i juče i prekjuče i pre dvadeset godina tako ću i umreti. Šta je strašnije: živeti sa ubicama duha ili sa ubicama ljudi?

29 Ideologija je iskrivljena svest interesima grupe. Kolektivno bezumlje ukoliko taj interes nije opšte prihvaćen.

Iskrivljena svest pojedinca nije ideologija. Ona je ludilo, paranoja, šizofrenija, neuroza, psihoza. Ludila nikad nemaju vidljiv i prepoznatljiv interes. Ludila se krivica.

Ukoliko se interes pojedinca prepozna kao ’opšte moguć’ /po mišljenju zakonodavnog odbora polulude srpske skupštine/ tada ono nije ludilo.

30 Igra dve upotrebe reči ’pionir’. Pionir preteča budućnosti i dete preteča budućnosti.

31 Platiš i advokat laže umesto tebe.

32 Dvosmislenost su narodno duhovno bogatstvo. Tajni’kod’ prepoznavanja.

105

Iskušenja vremena, Radovan Karadžić, Svejesen, Čudesna hronika noći Ernesto Kardenal, Psalmi Idemo u Evropu. Kao na groblje. Sa noge na nogu. . Još jedan mrtav događaj. Ne čeka nas ništa. Ukop. Pa kući u iste lozinke.

Uvek se, pišući, projektuješ. Pomoću nekog. Ovoga puta pesnikom, crnogorskim Srbinom, Radovanom Karadžićem i pesnikom Nikaragve Ernesto Kardenalom.

Hteo bih da ove ’eseje ’ čitate kao poeziju. Ne treba da čitajući ovaj tekst mislite o piscu i sadržaju teksta. Njima ste tek provocirani da mislite o sebi. „Svejesen“ je zbirka pesama koja je paralelno prevođena na ruski jezik.

Sa leve strane srpski pisani stihovi sa desne ruski prevod.. Ruskim prevodiocima manjkaju reči. Često ih sam jezik Rusa nema kada se sretne sa jezikom Srba. /Mi imamo četiri akcenta a oni samo jedan.

Nama je dovoljan jedan akcenat, njihov ’iktus’, kada pijemo i psujemo ženu što će nam piće zamerati. Greška grešnih grešnika./. Оргинал стихови Р. Караджића Kurjak Nakurjačio se Prema nebu. теретом неба A mrk

Превод на руски Волк Заматерел под бременем неба мрачен и сам

Контра превод Вук Остарио Под мрк и сам

Karadžiću su dali Šolohovljevu nagradu na osnovu ovog prevoda. Šta bi mu dali da osećaju Srpski jezik? To zvuči mnogo jako nama. Kakav Vuk? Kurjak, bre. To je fizički isto ali u doživljaju drugo.

Ne bih da dokazujem da su Rusi poreklom od nas. Jer je svejedno ko je od koga. A ako i jesu nisu baš naša bolja varijanta. Zakon veličine ignorišem. Brojnost jednog naroda, veličina, je stvar ludosti žena. „Obrezaćemo vas tako da vam više ništa ne izraste“, dere se iznervirani Putin. Tu dreku je uzeo od naših. Tako je urlao i Karađorđe na Osmanlije i kum mu Miloš na dahije.

Bosanski Srbi će krenuti, tako i crnogorski, ka osamostaljivanju i pravac putem Lužičkih Srba.

Gde li su to Lužički Srbi? Kojom verom se nadaju? Kojim jezikom se pravdaju ženama kada zanoće sa kartom? A karta je kurva... Ja znam te kordinate. Znao ih je i Karadžić. On je umešao i crkvu. To nisam znao.

106

Dostojevski je mučio i učio slavensku dušu a ne germanizovane i poturčene avlijanere. Njih tek u prevodu pita da mu pozajme pare za ’još jedan krug kuglice na ruletu (Spin)33’.

Da li će i Karadžića , kao i Dostojevskog, filosofi nemoćno govoriti jer nisu učestvovali ni u ruletu ni u ’mrtvoj kući’ ni u slobodi podzemlja? „Muče me sudije po koracima što ništa ne znače gade mi se duše što ničim ne zrače Zahtevam i hoću kao što bog hoće i ima pravo da se iz ovih stopa ukine sve što ničemu ne služi a nije lepo.

Ne vredi pokazivati kako ovaj stih na ruskom izgleda. Sedam hiljada jezika postoji na našoj planeti. 83 su u upotrebi. Hoćemo li znati misliti na nekom drugom kada se konačno izdelimo? Rusi imaju dvadeset pravoslavnih crkava. Čukotska pravoslavna crkva hoće da se osamostali. Vole vladike da vladikuju! Crnogorsku neće ni govornik ’za smrt’ Amfilohije anatemisati.

Ne pada mi na pamet da ono što mislim ujutro da mislim i uveče.

Da sledim bilo koga. Ni sebe. Sveto pismo i Manifest komunističke partije su da te pkrenu ka pravednosti a ne da ih slediš. Ni Marks ni Isus ni šef partije Južna Amerika je inspiracija pravednika u nama.

Mešavina afričkih robova, domorodaca indijanaca robova, Španaca i Portugalaca osvajača iznedrila je Psalme, tu teologiju oslobođenja, inspirisane Davidovim psalmima i biblijskim životom naroda XX veka tog kontinenta i Afrike. Genima kojima pevaju i igraju su afrikanci. Genima kojima ’tihuju’ i meditiraju su indijanci i Inke. Genima kojima prave i prodaju Amerikancima drogu su ’hispani’.

Ernesto Kardenal se obraća Bogu i moli: Sačuvaj me Gospode od SS-a, N.K.V.D.-a, F.B.I.-a, N.G., -a. ...............

Ti si zaštitnik deportovanih ..... usliši, Gospode, moju pravdu .....

Tebi ne treba Obaveštajna služba ........

Ne prenosim ono što govori ljudski radio ............

Nismo pretplaćeni na njihove novine ni učlanjeni u njihove partije. ............

Izbavi nas jer nas partije neće izbaviti 33

Spin, jedno bacanje kuglice na ruletu.

107

Jedni druge varaju, jedni druge iskorišćavaju Hiljade novina prenose njihove laži. ......

Pravda je parola ......

Pravo je teror ........

Jednoga dana Pravda će biti vraćena u Sudove .....

Oslobodi me kandži banaka Neka me ruka tvoja spasi od poslovnih ljudi .......

Sačuvaj me od taštine novca i političke moći i biću čist od svakog zločina ............

Utisnuli su nam broj....... za nekad da smo postojali. ........ ...proširuju koncentracione logore izmišljaju ........ nove sisteme ’ispitivanja’ kako više da nas izrabljuju. .....

Nemoj me pogubiti s krvavim političarima u čijim mapama nema ništa osim zločina i čiji su bankovni računi narasli mitom ............

Ustani gospode da se ne osili čovek prekriven ordenjem. ......

Uništiće ih sistem...

I oni će biti gonjeni kao što su gonili druge Psalm 1.

Blago čoveku koji ne sledi direktive partije ne ide na njene sastanke............

Biće kao drvo zasađeno kraj izvora.

I priznanje: Ne opevam odbranu Staljingrada ni osvajanje Egipta.... ja samo pevam o osvajanju jedne devojke.

Karadžić je bio predsednik Republike srpske a Kardenal član vlade koja je bila na čelu Nikaragve posle rušenja diktatora Somose 1979. godine.

Kako su videli svet, ova dva pesnika koji su u jednom trenutku bili pitani?

Koliko odlučujuće su se bili pitali?

108

Karadžić je znao da kuglica na ruletu pada po želji samo ako znaš da varaš. Ne dobro da varaš. Već bolje. Kardenal je bio oslobođen kockarskog prokletstva Obojica su bili na plaćenim studijskim boravcima u SAD-eu. I Đinđić i Mićunović imali su plaćene studijske boravke ’u kapitalizmu’.. Da uče.

I ne plaćaju ih da ih čuju već da im kažu ’istine’ i da nazad nose rečeno.

Haški sud.

Tuženi pesnik treba da se brani sam.Treba da objasni sam. Ne kako je pravno korisno za njega. Nema više ništa korisno ni pravno pravno. /Pravo je oduvek privilegija moći i moćnika/. Već zašto je šta išlo tako kako je išlo? To ne zna ni američki advokat.

Mada advokat sve zna.

Da li se i Radovan, kao Mladić, svetio za Kosovo?

Svađali su se, njih dvojica, oko, možda, baš toga.

Potomcima se možeš svetiti samo ako potomak pamti očêva reč. Džamija i crkva pamte i pametuju šta narodno sećanje treba da seća a šta ne treba. Čitam Psalm-zapis Davidov. „Neka drugi umnožavaju idole svoje.... ja im neću ljevati krvavih naljeva, niti ću metnuti imena njihovijeh u usta svoja. (Psalm Davidov,16, 4) .............. ti podižešeš dostojanje moje (Psalm Davidov, 16, 5), .................

Blagosiljam Gospoda koji me urazumljuje (Isto, 16,7) /Upisaše ovaj molitveni Davidov zapis u Stari zavet 325. godine posle Hrista/: Psihologija svetskog podzemlja, kao i prizemnog podzemlja, prva je cesta čovekovog duhovnog razvoja. Tu se sve sukobljava. Tu se voli da se uplašiš, mrzi da ti je smešno, talasa da si ’jebenozbunjen’.

Podsvest je, opet, podzemlje svesti. Ništa bez podzemlja.

Niče i Dostojevski čitaocima ne daju odgovore. Daju pitanja. Karadžićevi stihovi su pitanja. Šta svet radi? Šta on može uz sve predrasude o Srbima koje mi, za inat, i dalje produbljujemo? Mitologizujemo sebe.

Od kada je Zapada i Istoka Rusi su opasnost.

Za zapad Srbi su Rusi.

Rusi nas ne priznaju da smo oni. Mi da su oni mi još manje. To i jeste dokaz za političke analitičare. Opasnost smo, i jedni i drugi, a svejedno je ko je od koga.

Kokoška ili jaje?

Haške sudije su nepismene za srpsko pitanje.

Hoće li Radovan, koji je napisao, u svojoj pesmi „Tribunal“ ovaj stih: „..od tebe uzalud oslobađam blesavi narod svoj“ , znati da pita žrtve?

109

U ljudi uvek je reč početak.

I u početku početka beše reč34.

Izdaja reči je igra reči.

Odmeriš svoje korake. Ne vredi. Reč je pre tebe krenula. Predeli što te čekaju puni su bezimlja i bezumlja.

Srpsko pitanje je civilizacijsko pitanje.

Svakome se desi bedno pitanje. Na našim pitanjima se, uglavnom, testiraju testovi kojima bi Ruse da odgonetaju. .

Nemam, još uvek, potrebe za Bogom.

Posebno za Bogom čije postojanje treba dokazivati. Pakao je, i ovde i onamo, nemogućnost izaći iz iskušenja svoga vremena. Za Srbe i iz prostora.

Uostalom, ako pakao jeste i za jednog čoveka ko je siguran?

Sloboda nije stvorena od Boga. Ona je pre stvaranja.

U osmom danu stvaranja, koji još uvek traje, ljudi stvaraju svet i imaju svoju slobodu izbora.

Nismo nišći koliko pravoslavlje traži ali ni svakodnevnog interesa kojeg jure da veličaju protestanti. Katolici nemaju slobodu. Imaju, nekako, ne svoju slobodu.

Slobodu po naredbi pape i drugih institucija za grešnost.

Marksa treba proučavati.

Zabrađeni Jevrejin je smislio proletarijat za ’izabrani narod’. U koju svrhu?

Ima li neki vladar da nije protestant i bankar da nije hebrejac.

Ima. To su oni mali koji lete, kao galebovo pero, na nevidljivom morskom vetru tramuntani. Padaju u more i više nisu ni za kakvu potrebu.

Data mi je sloboda. Ništa ne moram da shvatim.

Ni pesnike sadiste ni pesnike mazohiste. Uvezao je, pesnik sadista , perčin. Ofarbao je, pesnik mazohista, kosu u zeleno35. Da sebe ne gleda u ogledalu. Samo se ogledaju u rečima. I znali su sa rečima.

Dostojevski je pustio bradu da skrije grč kada ga rulet kazina Baden-Badena ’neće’.

Piše romane jer mora da priznaje krivice a ne bi da prizna. Zato su tu Karamozovi, Smerdjakov ali i starac Zosima. Da kazuju priznanje. „Idi živi, oseti zemlju“, kaže i starac Zosima Aljoši Karamazovu. Starac Zosima jeste krišćanin ali nije ni pravoslavac. A najmanje ono drugo dvoje. Protestant i katolik.

Nebo treba da čeka. Ono nema naše vreme. I čovek nije dvojno biće već dvojno kontradiktorno. „Nemoj da poveruješ da je ponoć crna da je to nepromenljivo i da je bog tako hteo....

34 35

“Neka bude svetlo. I bi svetlost”. (1.Moj.1,3.)

‘Zeleno, volim te, zeleno.’

110

............ ima tu nešto što je i po tvojoj volji“ ......... priznaj značenja o sebi .. slični smo uzaludnom skoku dana .............. bela ptica plaši tamu ... bič....prašinu unezveri. ..... zašto li smo stali blizu savršenstva. ........... ja znam da je sve ovo priprema jauka.

Ako je ovo je pesnička redukcija suza ne odgovaram za činjenice.

Piscu je teže nego pesniku. Pisac sledi neki trag.

Pitanja se dele na prokleta, manje prokleta i glupa.

Ova poslednja pitanja narod pita. Šta ćemo sutra jesti? E glupog li pitanja.

Prvo pitanja, iz grupe prokletih pitanja, je pitanje „ontološke etike“.

Na primer: ’Smrt je nepoznata činjenica života i čemu predrasuda da je manje vredna’? Žana, lik iz romana ’Čudesna hronika noći’, brine za Jašu:: „Najvažnije je da jedan drugome sve praštate... bojim se da ne napravi nešto... Opet će hteti da život ima smisla... Zar život nije dovoljan? Mogu da se nadam da će.starost brzo i ničemu više“.

Starost dovede u red. „Sada ćemo da živimo lepo i bez drame. Držaćemo se za ruke a ti se nećeš okretati za drugim ženama.“ Niko ne može bez da ga žena voli. Žana prkosi sa starošću. Priželjkuje je njemu. Ona je u vlasti raspoloženja svoje vagine.

Mi volimo da žene ushićujemo sobom a one vole drugačije. Zadirkuju i prkose.

Glavna im je karaktersitika da izluđuju. Njihova ljubav nema veze sa nama.

Mi im, sa svoje strane, želimo svaku sreću koju im mi damo.

Nesrećna žena nije žena. Njena vernost je izvesna kao i postojanje Boga. Vernost je guši i čini nesrećnom.. Ona neće da bude ono što je već bila.

Muškarac za ženu veže svoje krivice. Kada je voli snaga je kod nje.

Siguran je u njenu ljubav samo dok koluta očima pod udarcima još nerođenog deteta.

Neka koluta. I onako će njih dvoje da ga ukinu.

Pesniče nemoj se braniti.

111

Prava su mamac koji gura u nevolju. Kako se braniti pred svetskom zajednicom. Tom iskusnom devicom. Kreiraj barabama utiske. Ne gubi vreme na uviđavnost. Ne čekaj događaje. Nisi ih ni čekao.

Ispričaj nam svoje reči. Razjasni šta jesi a šta ’nijesi’. Koju si moć imao? Koji su te moćnici lomili? Kako si lomljen unutrašnjim ’prokletim’ pitanjima.

Ili zaćuti samoponižen rečenicom ’plašim se za svoj život’.

Prevodioci će hteti da zarade. Mi ćemo odgonetati rečeno.

Znam, da nisi. ni ti shvatio. Ko je sebe još shvatio? Posebno oni koji misle na tu temu.

A ako se to i desi to je ’pošlednje’ samonerazumevanje.

Nesreća, kada je uporna, stiče neka prava.

Problemi zvezdama nisu poznati. I ne plaču za sobom kao uhapšenik.

Nije zločin razočarati nas..

Razočarenje je srpski Nepomenik36.. Nekako je srpski ... srpski.

Duh predaka, čudno ne stareći, živi, nije primetan i muči te razlikom.

Ne odustaj dok ne prohodaš po vodi.

Upravnik zatvora razgovara sa zatvorenikom: „Vi ste psiholog“? „Nisam. Ja sam psihijatar. a to je mnogo gore.“ „Od čega gore?“ „Od bilo čega to je najgore.“ I nemoj nam pričati prazne priče. Znaš da se od njih blene.

Ronda Bern, Tajna (privlačenja) Posle čitanja ove knjige sva čitanja će vam biti drugačija.

Više ništa nije isto. Eksperimetišite sa sobom.

Sve što se gradi je kula od peska. Voda ga poravna za novo stvaranje.

Tajna je zakon privlačenja energije.

Tajna je zakon na kome počiva svet stvaranja. Razaranje je sa stanovišta čoveka razaranje. Sa stanovišta energije svemira razaranje je stvaranje.

Autorica Ronda Bern okupila je oko svoje ideje ekipu od 23 direktnih autora. Jedan od saradnika u izradi knjige je međunarodni govornik dr Džon Grej a drugi je Dejvid Šimer, stručnjak za bogatstvo. Zanimanja vrlo čudna za srpske prostore.

180 stranica teksta sa simboličnim ilustracijama po kojima je snimljen i dokumentarni film The secret.

36

Nekada su Srbi verovali da kada kažeš ‘đavo’ da on odmah i dođe. Da ga ne bi baš prizivali, jer nam on i onako prečesto dolazi, napravljena je reč ‘Nepomenik’.

112

’Tajna privlačenja’ je privlačenje energije svemira za svrhu svoje volje. Samo moraš znati šta hoćeš. Tek toliko. Na izgled jednostavno... jer mi dominantno znamo šta nećemo. ’Ne želim da drugi budu grubi prema meni’ kodirano je za svemir pozitivno. Odnosno ’želim da ljudi budu grubi prema meni’ i energija teče u svrhu pojačanja inteziteta takvog odnosa. Zašto je tako? Zbog onog ’ne’. Svemir ne funkcioniše sa ’ne’.

Zakon tajne privlačenja deluje na svaku misao. Zašto? Jer je i sama misao energija.

Zakon deluje kada je čovek svestan svoje misli, kada je nije svestan i kada je u nadsvesnim stanjima. Energija ne poznaje čin spavanja.

Samo spavanje više nije tako jasno kao ranije. Posebno ako se zna za mogućnost da se bude svestan sanjanja u toku sanjanja a da se ne probudi uz tu svesnost i da se usmerava san koji funkcioniše neverovatnim kombinacijama slika i brzinama takvim da um ne može da smisli njihovu upotrebu. Dijagnoza spavanja kao ’čišćenje organizma’ je jadna.

Sa pozitivnim emocija odlazite da spavate i pripremate sanjanje metodama fokusiranja.

Zakon privlačenja, sa zaustavljanjem svesnog postojanja, deluje oslobođen zbunjujućeg hoću-neću čovekove svesne volje. Univerzum, Jahve, Bog /kako god već/ je energija nemerljiva prostorom, vremenom, brzinom, svrhom.

Tajna privlačenja nije ’trošenje’ sebe ili drugih. Tajna privlačenja je upotreba energije svemira (Jahve, Bog, Univerzum).

Tajna privlačenja energije je rodna veština data u energiji žive materije. Živa materija (sve varijante života koje znamo i koje ne znamo), kao energija, neuništiv je deo svemira koji i sam nije ništa drugo do energija.

Tajna oblikuje na jasan i konzistentan način ono što svi znamo.

Ono što su svi ’od-navek’ znali. ’Nismo umeli jasno da kažemo’ ili smo govorili suviše na svoj način.

Jake ličnosti uvek govore na svoj način. Zato su ’teški’ svojim savremenicima i sami sebi. Jaki su jer su nekim načinom privukli energiju svemira.

Pesnici, slikari, pustinjske lutalice, osnivači religija, Majka Tereza,. voljom su jake osobe. Svemir ih je podržao.

Podržava on sve. Podržava i one slabe volje. Njihovu volju čini još slabijom. Energija, kada su živa bića u pitanju, kreće prema volji života.

Kada neko ’ne’ (ne, neću, ne mogu) postoji u volji živog, energija se kreće da to (ne, neću, ne mogu) pojača.

Ako gubiš volju za životom shvaćen si kao da ti je to volja pa ćeš biti i podržan. Život još više nećeš hteti. Svemir ne odvraća od loše volje. Svaku volju podržava. Tako funkcioniše. Ne razlikuje dobro i zlo. I dobro i zlo, kao i sve drugo, jedna je te ista energija.

Suština jednostavne genijalnosti Tajne je da ako smo depresivni svemir ’pomaže’ tako da budemo depresivniji a ne da izađemo iz depresije. Svemir pomaže nama, njegovim živim formama, da realizujemo svoju volju. Moramo znati šta hoćemo.

113

Hoćemo li paćenje za sebe ili da se radujemo. Svemir ne prepoznaje naše prioritete mimo naše volje. Ne postoje bezizlazne situacije samo se mora hteti izlaz.

Svemir ne barata sa ’ne’ /neću, ne mogu, ne želim/ već on, kada nešto ne možeš, pomaže ’da ne možeš’. Za njega je ’ne mogu’ HOĆU DA NE MOGU. Svemir mi jača neku emociju iz trenutka u trenutak. Onoliko koliko mogu da primim.

Volja života za njega je energija kao i svaka druga energija. Ojačaće ono što hoćeš.

Nemoguće je osećati se loše i imati pozitivne misli. Tako zbunjen ne može da bude niko.

Volja je koncentrisana energija života da nešto učini. Privlačite najsnažnijim mislima svoje svesti. Energija je vezana, jedna i neuništiva. Ona samo menja forme gomilanja.

Svrhe nema jer su neiscrpne. Usložnjava svoje forme vidljivosti drugim svojim formama.

Označiti univerzumu volju da kontroliše pojedinca i događaje i okolnosti je pokušaj da se život nametne energiji. Energija je više od života.

Ljubav je čista energija. Čista energija nije poznata forma ljudskoj umnosti. Ljubav je ništa. Nema materijalizovani oblik. Ne vidi se. Ne može se dodirnuti, mirisati, ukus osetiti. To što nas kod nje uzdiže je znak, simbol, osnovne energije živog.

Bebe, deca, vole instinktom i impulsom života. Biljke imaju tu energiju života. Svaki oblik života ima tu energiju. Ljudi nemaju vremena da je zapažaju.

Ljubav kao energiju uspevamo da simbolizujemo. Dali smo joj ime.

Ljubav lako kreće u nestajanje. Otuda neprekidni čovekov napor da se skupi oko nje.

Voleti je pozitivno. Svakog koga možete volite.

Istok je smislio filosofiju da je čovek samom sebi najveći protivnik. Joga je tu da bi se rešio svojih slabosti. Savladao sebe.

Joga je za dugačak pustinjski samoživot. Kako koristiti sebe u svrhu unutrašnje duhovnosti i duge fizičke trajnosti.

Tajna nije joga, ali i jeste. Sve je jedna energija. I Tajna Istoka i Tajna Zapada.

Jeste toliko što sav život privlači energiju svemira koja kroz život teče. Energija filosofije Istoka je neodvojiva kao energija od energije svemira. Kao i energija filosofske misli Zapada. Čovek disanjem, uzimanjem hrane i vode uzima hemiju kiseonika, belančevina, masti, ugljenih hidrata, minerala, vitamina, vode. Oni su posrednici preko kojih se uzima energija.

Jedno je jabuka, to svi znamo, uzbrana sa grane otvorene vetrovima i suncu na nekoj planinskoj čistini a sasvim drugo jabuka kupljena u velikim marketima dopremljena iz njihovih skladišta. Drugu energiju unosimo istom vrstom hrane.

114

Kada jedete koncentrišite se na hranu. Namera vam je da jedete. Ne? Zato nemojte puštati mislima da odlutaju. Mislite na hranu. Polako žvaćite. Unosite sa hranom i energiju svemira. Tako radite kada bilo šta drugo radite. Kada kuvate mislite na kuvanje. Kada igrate bridž mislite na bridž.

Imamo otpor prema sanskrit terminima. „Pranajama“. ’Prana’ je energija svemira a ’jama’ je reč koja se koristi u smislu kontrole energije (prane).

Tajna privlačenja doktrinu joge proučavanja dopunjuje znanjima kvantne fizike, tako što, na svoj jednostavni način, ponovo potvrđuje da je sve postojeće jedna energija.

Svaki vid ispoljenja energije može privući energiju svemira onoliko koliko to ispoljenje može da je primi.

Energija je jedna. Kada dođe do posebnog gomilanja energije ona može da se ispolji kao struktura koja će dati život ili ga držati unutar sebe kao mogućnost. Nebitno je da li će energija akumulirati sebe u prasak, crnu rupu ili forme života. Forma života je ukupljena energija koja iz svoje strukture proizvodi samu sebe.

Pogledajte svoju ruku. Deluje čvrsto. Nije čvrsta. Ona je zgusnuta energija koja vibrira. Čovek je energija i sopstveni provodnik. To je i svemir. To je i misao. To je i emocija.

To je i sve ostalo što nije dato energiji uma da spozna samim tim što je um. To spoznavanje nemogućeg jeste njegova mogućnost ali na toj mogućnosti funkcioniše tek mali broj stvaralaca koji znaju Tajnu privlačenja energije svemira.

Brojniji su oni koji povlađuju sebi u beznačajnosti. Hoće da budu bez značaja za univerzum života a da znače kao posebnost u okruženju i događajima svog trenutka.

Svemir im šalje svu energiju koju mogu da prime u tom svom poduhvatu da zaustavljaju mogućnosti života.

Dobri ljudi privlače energiju kao i zli.

Energija se grupiše u okolnostima, ljudima i događajima. Uporne misli biće podržane energijom svemira unutar okruženja ljudi, događaja i okolnosti. Biće podržane na način na koji energija funkcioniše. Svemir ne pravi razliku između volje Gandija, Bude, Hitlera, Tesle ili Junga. Podržava im volju jer je uporna i dok je uporna. Život, koji mi poznajemo, ne prepoznaje način /još uvek/ na koji svemir, kada uporno tražimo neku osobu, događaj ili okolnosti odgovara tako što to i nađemo. „I sve što uzištete u molitvi verujući dobićete“ (Jevanđelje po Mateji, 21,22).

Pod ’molitvom’ se podrazumeva fokusiranje vlastite volje, svesti, emocija, na traženo.

S obzirom na to da su volja, svest i emocije energije unutar energije univerzuma zakon privlačenja, Tajna privlačenja, deluje. Tekstovi Biblije pokazuju poznavanje Tajne..

Veruj svojim instinktima i impulsima. To te svemir inspiriše.

Nisu sve komunikacije unutar energije univerzuma svesno shvatljive čovekovom načinu razumevanja /mada i dalje, sve što se vama zbiva u životu, proizilazi iz onog što vam se zbiva u glavi/.

Ne može se sprečiti haos cunamija koncentracijom volje na njegovo zaustavljanje.

Energija se može vezati za nešto svoje. Ne za tuđe. Od cunamija se sklanjaj jer je on jači fokus energije.

115

Sve je živo ili kao mogućnost da bude živo. Zašto? Sve je energija.

I ljubav kao prva na ljudskoj listi energetskih prioriteta i stres kao najgora energija.

Stres je psihički cunami živih.

Bolest, uostalom, ne može da opstane u telu koje je emocionalno zdravo. Imunološki sistem je znak da se organizam brani iznutra a ne spolja. Reakcije spolja su naknadne i tek produžetak. Emocionalno zdrav organizam brani se tako da ozdravljenja deluju kao čuda. Čovek se razboleva kada mu posustane emocionalna volja. Životno doba Zapad je smislio.

Nemanje volje za pozitivno privlačenje energije je šansa za bolest. Bolest je energija koja razbija oblike života koji gube volju za privlačenje energije svemira.

Svemir naš nedostatak volje prima na svoj način. Mi bezvoljnošću hoćemo bolest.

Svemir nas podržava da hoćemo bolest i tonemo u nju. Bolesni, volju i dalje gubimo, sa njom i unutrašnji energetski imunitet, pa tonemo sve dalje i dublje do utapanja u čistu energiju. Energiju bez forme života.

Loša misao je kao da bolest unosimo u sebe Misaona molitva energiji svemira ne pokazuje se na bazi termina bilo kog jezika. To je slikovno fokusiranje energije kontrolisane našom voljom.

Moći sebe na način na koji hoćeš kao živo ispoljenje iste te energije.

Pojedinačni život je ’ogledalo’ preovlađujućih misli i volje koja je stajala iza njih.Dovoljna je namera. Namera ima veliku težinu za privlačenje energije.

Afirmativne misle su jače od negativnih.

Negativne forme osećanja kao što su bes, tuga, ogorčenost, osećaj krivice, lenjost, popuštanje svojoj samodovoljnosti, proklinjanje, posledice su misli taštine. Zato su slabije.

Afirmative misli /praštanje, uzbuđenje, saosećajnost, radost, ljubav, zahvalnost, slavljenje, blagosiljanje/ nadjačavaju u privlačenju energije.

Ako od cele Tajne želite da primenite samo jednu pozitivnu vibraciju neka to bude zahvalnost. Ajnštajn je znao Tajnu. Vežbu zahvalnosti je vežbao.

Uostalom, nije teško počinjati dan sa: „Jako sam zahvalan... „ Vizualizacija je snažno fokusiranje misli u slikama. Slike izazivaju snažna osećanja.

Jedna slika je značenja 10.000 hiljada reči za privlačenje energije.

Kada se prilikom eksperimenta od atletičara tražilo da trče u mislima /vizualizacija/ pokretali su se mišići koji reaguju i kada zaista trče. Kako je ovo moguće?

Um ne pravi razliku da li mislite da trčite ili zaista trčite i pokreće ono što treba u organizmu da bude pokrenuto.

Ako se mentalna postignuća zasnivaju na takvom funkcionisanju uma, a zasnivaju se, onda možemo zaključiti da je ljudski rod u vrlo sporom hodu ka razumevanju postojećeg kao energije. Nedovoljno hoće energetsko privlačenje.Predosećanje budućnosti je moć za koju znamo da postoji i nismo joj se više približili od razumevanja četvrte dimenzije.

Osećati se dobro je način života.

Dobro se osećati je komunikacija sa energijom svemira koja pokazuje kako mislite.

116

Događaj koji se desio na loš način vizualizujte kao da se desio na dobar način.

Vizualizujte pozitivan osećaj u sebi da biste mogli da očekujete ono što želite.

Mislite loše? Promenite frekvenciju komunikacije sa energijom svemira.

Mislite pozitivno. Uspostavite ravnotežu. Slušajte muziku, čim počne negativno, pevajte, mislite na bebu, na nekog koga volite.

Energiju možete uzeti. Ne možete je dati. Možete je samo izgubiti.

Mislite pozitivno. Osmeh je slika pozitivnog sebe.

Uz potpis crtajte ’smajlija’. SMS poruku završite sa ’Osmeh’. Šaljite svemiru znake radosti. Kako će svemir reagovati nije vaša stvar ali morate naći način da se osećate dobro. Uspeh dolazi iznutra a ne spolja. On spolja dobija dodatnu energiju. Ideja ide iznutra.

Osećaj dobrog stvara i čin davanja. Ne čin žrtvovanja. Žrtvovanje je patnja i negodovanje. Davanje ’iz srca’ zrači i privlači energiju svemira.

Um treba stabilizovati meditacijama. ’Sveti’ ljudi su znali i Tajnu i moć osamljivanja u meditaciji.

Misli su poput energije magneta. Imaju frekvenciju. Sve što imate od života vi ste privukli u svoj život.

Sve što se dešava, osećanja koja imamo, posledice su onog što smo privukli energijom svojih misli.

Kako se tu uklapa Bog? Pa on ta energija i jeste.

Ni mala fizika (kvantna) ni velika fizika (fizika tamne energije i tamne materije) ne negiraju da sami svojim umom oblikujete svoj život, sebe i svoje okruženje.

Ako smatrate da ste beznačajni vaš um vas je tako kodirao i energija vas tako dešifruje i pomaže da budete beznačajni. Čovekova energija konstituiše se kao um koji sebe posmatra.

Crkveni ljudi ne vide dovoljno bit Boga kao energiju. Oni su ga institucionalizavali.

Institucionalizovanjem energije izgubili su osećaj za život.

Majka Tereza je znala tajnu privlačenja energije.

Teško je energetsko osećanje pričati drugima. Jung se, na primer, plašio svog misticizma. I ona se plašila da tumači vlastiti osećaj energije (Boga, Svemira, Univerzuma, Prane) Kada ona kaže: „Nikada me nemojte zvati na antiratne proteste. Već za mir ili šta slično pozitivno. Za sreću ljudskih emocija“, vidimo da je ona je znala Tajnu privlačenja energije svemira.

Zapad je prilagodio psihologiju joge svojoj filosofiji. Vladati sobom da bi se vladalo muškarcima, ženama, narodima, prirodom...

Tajna privlačenja kaže da se vladati ne može niti jednim delom svemira.

Svemiru je svejedno šta afirmiše ljudima.

117

On ne sudi po etičkim sudovima /dobro-zlo/, po estetskim /lepo-ružno/, po kriterijumu društvene uspešnosti /ugledan-neugledan/, po kriterijumu mentalnih vrednosti /genijelud-prosek/, po kriterijumu zanatskih ili umetničkih veština. .

Ti stvaraš svoj svet. Svemir učestvuje u njemu /tvoj svet je deo njegovog/ svojom moći po tvom izboru. Kako to radi to se tebe ne tiče. Niti možeš spoznati. Nisi biće tog nivoa. Još uvek nisi.

Misliti bez ograničenja je aksiom života. Namera misli određuje tok energije. Tako deluje zakon svemira.

Ne zaboravite da se setite. Osmeh!

Radža Alsanea, Devojke iz Rijada

„Zaista, Alah ne menja stanje ljudima dok oni ne promene ono što je u njima samima“ Kur’an, sura al-rad (Poglavlje Groma), stih II Podnaslov: ’Seks i grad’ u arapskom stilu. „Žene tamo /Rijad/ žive u konzervativnom islamskom društvu pod dominacijom muškaraca. Ali one su pune nade, odlučnosti i snova za život sa malo nezavisnosti.

Zaljubljuju se i odljubljuju baš kao i žene bilo gde na svetu“ Kažem svom prijatelju, Arapinu, lekaru, sa privatnom praksom u Beogradu podnaslov knjige o kojoj bih pisao. „Seks i grad“ kod nas je u sferi mašte i međuženskog brbljanja“, kaže on. „Žene su, objašnjava mi dalje, bića kod kojih endokrini sistem deluje na mentalno.

Bile one iz Rijada ili iz Beograda. Kod muškaraca to ne funkcioniše tako. Žene kada tvrde da im je jedna strana glave vrela a druga ledena tim simptomima upozoravaju na poremećaj žljezda sa unutrašnjim lučenjem. Muškarac nema te promene. Drugo je biće i drugačije ga boli glava.“ Amerikanci nisu hteli ženama da daju rukovodeće funkcije iz razloga takvog delovanja endokrinih žlezda. Mirnije bi im bilo da su prihvatili Kur’an.

Pitam da mi da Kur’an. Pruža mi Kur’an i komentariše da ga moram čitati sa čistim rukama. Poklanja mi malo nagorelu knjigu. Kaže da je to primerak koji je ’spašen’ kada su, zbog dešavanja na Kosovu, palili džamiju. Čitam paralelno. Džibril je Gabrijel a Mojsije je Musa. Isus i Mojsije su jednaki Muhamedu. Oni su tek vekovima stariji proroci od Muhameda Proroka. „I Alahu pripada sve neviđeno od nebesa i zemlje, i njemu uputi sve zahteve za odluke....Tvoj gospod je svestan onoga što radiš“ /Kur’an, sura Hud, poglavlje proroka Huda, stih 123./.

Kako tako moralni tekstovi proizvode rat svih protiv svih?

Nekako imam utisak da je Kur’an interpretacija Knjiga zaveta a ne događaja. Crkve su, i dalje, partije.

118

Daleko od neverbalne komunikacije je religiozna policija. Koliko će policija postojati da se konačno porobi ljudsko biće u čoveku.

Ljudsko biće je kosmičko biće ograničeno neograničenim kosmosom. Otuda ti teški dijalozi unutar svakog od nas.

Zlo ne proizlazi iz interpretacija knjiga već iz interpretacija događaja.

Radža Alsanea piše roman o svoji prijateljicama. Roman od pedeset e-mail poruka.

Daje neka lingvistička objašnjenja koja su potrebna nama, zapadnjacima, radi razumevanja istina koje govori.

Upotrebila je saudijski dijalekt /nekoliko njih/ klasični arapski jezik, engleski arapski jezik i libanski arapski jezik i mnoge druge.

Arapi koriste brojeve 7 3 5 6 da ukažu na slova kojih nema na engleskoj tastaturi. ’Al’ima funkciju određenog člana. Koristi se sa imenom uz pridev, grad ili oblast. Pa tako: Sadim al- Horaimli: iz ili u vezi Horaimla u okviru Nadža, centra Saudijske Arabije.

Fadva al- Hasudi: ona koja mrzi da vidi druge ljude srećnije od nje same Rašid al- Tanbal: Glupan Fajsal al- Batran: dobrog porekla Mašael al- Abdulrahman: prezime koje može da pripada bilo kojoj porodici nepoznatog plemena Saudijci uokviruju ženu tako kako bi muškarci Zapada samo želeli da je parališu.

Prorok joj je definisao ponašanje. Njene unutrašnje emocionalne peščane lome je nevidljivo za vidljivo.

Radža Alsanea piše e-mail poruke „svima vama tamo koji imate više od dvadeset godina u nekim zemljama to podrazumeva osamnaest, kod Saudijaca to znači više od šest za muškarce i za devojke posle dobijanja menstruacije.“ Prijateljice: Gamra, Sadim, Lamis i Mašael (Mišel)37. Radža Alsanea je svaka od svojih ’prijateljica’. Samo nije luda kao one.

Ljubav pre braka: Ograničenjima emocija u Saudijskoj Arabiji ljubav je neprikladna šala koja se po nekom i desi. Ljubav pre braka je frivolna igra od koje ti srce staje ili ubrzano jurca.

Najmanje što treba je pokazati je. Tragedija je kada zaboraviš kako je živeti bez ljubavne igre.

Prva ljubav: Zašto prva ljubav odbija da nas ostavi na miru?

Postajemo heroji bajke, jureći pustinjsku fatamorganu sa lažnim imenima, koju ćemo prepričavati.

Lako je ženi da objavi pobedu nad svim muškarcima. On nije učestvovao u njenom toku svesti.

Muškarci: Kopilad. Prokletnici. Nedorečeni. Oduvek su nanosili bol i glavobolje.

Racionalna stvorenja. Reaguju uvežbano sporo. Kada reaguju brzo nemaju pameti.

Oni ne prave plan da lažu. To im je priroda. Svi su isti. Bog im je dao drugačija lica da bi ih žene razlikovale.

37

Ove devojke pripadaju ’visokoj klasi’ društva, eliti, čije ponašanje je skriveno od svih osim njih samih.

119

’Mama, ja bih da se ženim.’ Završna ideja o braku im kruži po glavi od dana kada su kružeći oko Kabe u Meki izvršavali umru.38 Žena: Ona je ta koja je dalje od savršenstva od njega. Ona nema prošlost.

Supruga: Supruga ima stah od izbacivanja nje i njene dece na ulicu. Molitva zahvaljivanja za ludaka koga ima u kući zapisana je otiskom prsta u matičnoj knjizi venačanih. Nema je u surama Kur’ana..Ima je na njegovim koricama.. Zato se ta sveta knjiga čita čistim rukama. Da otisak bude jasan Otisak prsta je vrlo ličan.

Deca: Ona su tu da bi žene bile osetljivije, spremnije za svađu i molitve da im bog da pravu reč i da ih zaštiti od dečijeg lošeg jezika i ponašanja.

Tata: tata se bavi naftom i ide u džamiju.

Mame: Mama se brine da kćerku uda i da joj sin nije homoseksualac. Bolje da ima rak glave nego to.

Tetke: Kombinuju ženidbe i udaje.

Fufa: Nemoj da se oblačiš kao fufa dok se ne udaš.

Pesma: „ Pronašao sam svoju dušu kada sam upoznao tebe“ Pesnik loših emocija misli da je ženama lepo što god blesavije govori. Tišina je sve usamljenija.

Mada je nesporno, da kada je ona u njega zaljubljena, a on nešto mumlja, ona čuje da je on smisleno priča a ona, eto, nije dosegla horizonte rečenice. Ona kao da hoće da joj od čuđenja ispadnu oči.

Godina tuge: Godinom tuge je nazvana godina kda je umro stric proroka Muhameda Abu Talib i prorokova prva žena Hadija. Godinom tuge nazvala je Sadim godinu kada joj je umro otac. Te iste godine Firas se, mladić koji joj je bio oslonac u očevoj smrti, verio. Svoju tugu za Firasom sakrila je iza očeve smrti. Tako je ta tuga bila ’jednaka bolu čitavog ljudskog roda od početka istorije.’ Žene baš znaju da se pate.

Gamra je prva, među njima, koja se udaje. Recituje molitve iz Kur’ana da je zaštite od zlih pogleda. Sadim se trudi da izbegne fotografa jer je u otvorenoj haljni. U ogromnoj sali samo su žene bez muškaraca. Žene komentarišu da je Sadim lepša od ’mlade’. Prorok Muhamed slao je molitve za one žene koje nisu lepe.

U ’iznenadnom’ momentu ulaze muškarci. Žene pokrivaju lica. Lamisa šapuće Mašaeli: „Faraoni su se vratili.“ U sali, malo kasnije, od muškaraca ostaju samo mladoženja, očevi mlade i mladoženje.

Prvi braćne noći Gamra će izaći iz kupatila i naći muža kako spava.

Mogla je da se zakune da se pretvara. Ona se seća anegdota i traktata majke o ’bračnoj instituciji’. Koji smisao ima sada pitanje kojeg se dovojke pribojavaju tokom ’gledanja’ da će muškarac pitati i koje glasi: „Umeš li da kuvaš?“ Sada je jasnije zašto se muškarac potpisuje u matičnoj knjizi a žena ostavlja otisak prsta.

Radža Alsanea pišući o svojim drugaricama piše o životima zatvorenica koje je ispio zatvor o vratima koja se nisu otvorila o željama ubijenim u kolevkama o mučenicima koji se zovu ŽENA o sahranjenima bez imena, na groblju tradicije.

38

Umra je kratko hodočašće u Meku koje obavljaju muslimani. Za razliku od hadža, umra može da se obavi u bilo koje doba godine.

120

Jednoga dana naiđe jedan drugi beduin...da ugreje našu tužnu samoću...da popravi šavove na našem šatoru... koji ipak pade na nas. Nismo ništa pametniji nego ranije.

Muškarci zemalja Zaliva i dalje idu u paketu sa svojom porodicom.

Molitva za oslobođenje od tuge, briga i problema funkcioniše samo ako je Alah lično čuje. Muškarci su vrlo muški u tim poslovima posredovanja.

Tradicija je kolektivno sećanje. Tradicija nije moralni zahtev da se vekovima živi isto.

Lepota, umetnosti ili života, je u oku posmatrača. Posmatrač je nov.

Ako nisi dovoljno okrutan u svojim odlukama uvek ćeš biti nekoliko koraka iza života.

Lamisino prijateljstvo sa Mišel je malo poljuljano kada je, na midicinskom koledžu, prijateljevala sa šiitkinjom39 Fatimom. Fatima je bila prva šiitkinja koju su upoznale.

Stranac u magli. Do tada ih nije bilo briga da li je Fatima šiitkinja ili sunitkinja, ili sufistički muslimanski mistik ili hrišćanka ili čak Jevrejka.

Do tada je emocija prijateljstvo bilo veridba koja se mogla prstenom, a ne samo vremenom posvećenosti, ozvaničiti.

Lamis je bila iznenađena kada Fatima nije htela da uzme ponuđenu urmu nakon poziva na molitvu sunitskog imama. „Mi“, kaže Fatima, „malo sačekamo da budemo sigurni da pada noć.“ Sadim, saudijka američka buntovnica, je lakša za razumeti i prihvatiti nego šiitkinju Fatimu. Sadim se pita, na veselje svojim prijateljicama, da li muškarci šiiti nose sunitske pantalone ispod tuba. Buntovna buntovnica, nema šta.

Da nije bio šiit Lamis se mogla zaljubiti u Fatiminog brata Alija. Nešto mi to poznato.I opet skok u mišljenju. Pitam se da li su moje prijateljice iz Cazina, iz vremena učiteljevanja, Halida i Sabiha otišle nekoj mistici od ove dve-tri koje su imale u biranje kada su bihaćki muškarci zastave odvili.

Sadimina omiljena tipologija muškaraca bila je podela „religiznih tipova pre i nakon braka“. Nekada je bio divlji sada postaje religiozan. Ovaj tip kod Srba je obratan Podivlja u braku a bio je baš religiozno pravoslavan.

Mi ne možemo da, kao Arapi, pobegnemo u poligamne brakove i sačuvamo se od vanbračnog moralnog propadanja.

Najgori su muškarci koji, pored svih ’hidžaba’ i ’abaja’, sumnjaju u svoje devojke. Ti muškarci žive pod opsesijom da je svaka devojka kriva dok se ne uveri da je suprotno.

Sadim voli pesmu ’molitvu svih prolaza’ Abdula Halima: „... pazi da niko ne vidi suze kako padaju jer će to izdajniku pružiti zadovoljstvo“ Gamra je udata, živi u Americi. Gleda ’Seks i grad’. Voli tu seriju. Mnogo toga ne razume. Čita reči Aiše, žene proroka Muhameda /Hadis zbirka Al-Buhari, stih 676/ o 39

Posle smrti proroka Muhameda, neka počiva u miru, muslimani su se podelili oko toga ko treba da ih predvodi. Imenovan je halif Abu Baker al-Sidik ali bilo je onih koji su odbili ovaj izbor i želeli rođaka proroka Muhameda Ali Bin Abi-Taleba. Ovi drugi su šiiti. Prijateljice su suniti.

121

tome šta joj muž radi u kući. Prorok ništa nije tukao svojom rukom /Hadis zbirka Ibn Maja , stih 2060/. Ni slugu ni ženu.

Da li je Aiša imala potrebu da, kao i ona, oseti svoj značaj na svetu. Da li je potvrda religioznih prava vođstva, koje je Bog podario muškarcima, ako vezu sa muškarcem vezuje za njegove potrebe a ne za svoje? Gamra sluša savete Kari, ljubavnice svog muža, kako mora da radi na sebi, i spolja i iznutra, da bi postigla standarde koji su potrebni njenom mužu. Pohvaljuje Gamrinu mudru želju da upozna ljubavnicu svoga muža i sazna šta on od nje treba i nalazi izvan braka. Žena mora da prati strategiju odbrane i ne napada svoga muškarca ako nema dovoljno oružija. Eksplozija emocija ekspolodira onog sa emocijama. Obično deca snose posledice toga što su odrasli učinili jedno drugom. Gamra će šamar dobiti i uvrede koje će taj šamar učiniti večnim za sav njen život.

Prava ljubav, po proroku Muhamedu /neka je blagosloven/, bračna ljubav, ima problem sa načinom izražavanja. Savremeni sledbenici njegovi /i ostalih proroka/ više vide problem u endokrinim žlezdama nego u zvezdama. Zaljubljenu ženu ne budite.

Neka spava. Budnu će je boleti glava pa će plakati za snom jecajući.

Način života se isprečio svemu što ćete u ovoj knjizi pročitati.

Put tamo. Put nazad. Treći put je najbezbedniji /ma šta to značilo/. Napuni usta vodom i zauvek zaćuti.

Kada je Fajsal rekao majci da ima devojku koja se zove Mišel trebalo mu je mnogo vremena da je povrati iz gubljenja svesti i da joj objasni da je ona Saudijka sa saudijskim prezimeno Mašael al-Abdulrahman. Tada se uplašio da nema nekog sukoba u istoriji porodica između te dve porodice. Nema sukoba. Ima gore. Porodica Al-Abdulrahman /Abdul-sluga, Rahman-milostivi/, ’Božje sluge’ smo svi. Oni su kao porodica nepostojeći.40 Mama je počela da pije pilule koje joj ne škode a sin Fajsal je ostavio Mišelinu lepotu karakerističnu za Nadž i njen američki karakter.

Tako to biva kada nisi učio bridž u Sudanu, studirao medicinu u Beogradu i negde između sreo Draganu sa Kipra. „Ova kultura na koju polažemo pravo po logici ključa i brave, obmotavamo svoje žene pamukom, posedujemo ih kao krave koje se vraćaju kući, nama, bikovima i konjima slobodnim.“ Radža Alsanea samo želi da ovi stihovi Nizar Kabanija budu shvaćeni onako kako ih je pesnik napisao.

Didro pise ’Ramoovog sinovca’. To je dijalog iskrenosti između strica-normalnog i sinovca koji skida sve svoje maske. Za života nije objavio rukopis. Uzela ga je Ekaterina Velika. Žena. Carica. Ruskinja. Učinila ga je dostupnim oduševljenom Geteu, Hegelu, Marksu, Frojdu. Srbima /pola miliona Srba u životu nije pročitalo nijednu knjigu/. ’Devojke iz Rijada’ imaju svoje mesto u istoriji iskrenosti.kao i Didroov ’sinovac’.

Društvo je predstava u kojoj čovek iznosi svoju pantomimu. Čovek ćuti i govori da zavara. Samoubistva zaljubljenih Vertera i njihovih jada su rodni pojmovi zbunjene 40

Saudijsko društvo je podeljeno na dva sektora između kojih nema brakova. Jedni se nazivaju ’plemenskim’ jer je njihovo poreklo poznato iz davnina a drugi, ’neplemenskim’ jer je njihovo poreklo nepoznato/.

122

iskrenosti. Tortura unutrašnjeg ja nad vlastitim umom i spoljna ograničenja rastrgnuli su svest. Kultura disciplinuje nemirnu svest, ućutkuje je. Moralni sud nije konačan sud. Čovekova sudbina nije u skučenom prostoru između dobra i zla /kako stara knjiga kazuje/.

Pojedinačan čovek je aspekt ljudskosti koji ogromna svoja prostranstva ćuti, ne čini i figurira očekivanim religioznim i tradicionalnim životom. .

Muškarac je uznemiren svojom kosmičkom neiskrenošću. Preti. Ubistvo, samoubistvo, rušenje. Bin Laden je tipičan Lorens od Arabije. Tipičan muškarac od Arabije sa bušotinom nafte u svom dvorištu. ’Lote’/Gete, Jadi mladog Vertera/ arabljanske seku hleb sa maslacem, čuvaju život.i spremaju se za igranku iskrenosti. Niče će, potamnelog uma, brbljati da ako ideš ženi da uzmeš bič.

Istinska metafizička sudbina čovekova ne ispituje se moralom već umetnošću međuženskog prijateljevanja. Frojd zna da dečaku dati snagu odraslog vodi događajima u kojima će ’dečak’ ubiti oca /Karamazovi/ i oženiti majku /Car Edip/.

Moral je ono što se mora. Ono što se mora nije slobodna volja. Ono što nema slobodnu volju nije kosmičko ljudsko.

Ne treba biti malo lud. Ti ludaci su ludnicama odvojeni od drugih. Treba biti mnogo lud. Oni su slobodni od sebe. Oni su u umetnosti ne u društvu.

Jago /Šekspir/ je zlolud nama, koji ga gledamo, a ne onima sa kojima hodi po daskama pozornice.

Bolje biti senka muškarca nego senka zida. „Da li?“ kako bi pitao, svojim svakodnevmim manifestovanjem nadrealizma, Dali /Salvador/ sa Amandom u krevetu i Galom u kući.One su pronašle nekog ko im nije stvarao glavobolju.

Ako nisi dorastao da voliš nemoj da voliš.

Dr. Slavka Mihajlović-Klisić /1888-1972/ Oblaci nad gradom

Beograd 1955. godine replint izdanje 2008 godine priredila unuka prof dr Ljiljana Klisić-Đorđević U uvodnom delu reprint izdanja, unuka dr. Slavke Mihajlović, dr Ljiljana KlisićĐorđević, predstavlja poeziju svoje ’nane’.

Pesma o Sremskom frontu Sve što imadoh ja ti dadoh.

Al teško tebi otadžbino, Srbijo Ako iz tvoje zemlje crne ...

Ne nikne sloboda /Na Sremskom frontu 1945. godine bio je i sin jedunac dr. Slavke Mihajlović Peđa -Peđa se vratio./ Pesma zdravlju A ti, tako tiho među nas koračaš 123

Sa osmehom punim neke tužne sete, Čudiš se i pitaš zašto bedni ljudi, Uvek tako dockan svog zdravlja se sete.

Bez odgovora Srce vam otvorih, a vi presudite Mogu li se ikad sresti naši puti.

Ljubav I treptaj zvezda presta, Ljubav se u me zače, Čovek kroz život O čoveče! Kratka je staza zbivanja tvoga....

Zbaci plašt taštine i laži, stazom istine uvek hodi, a da ne kloneš rad neka te bodri, savest čista i mirna kroz život neka te vodi.

Starost Žudnja za životom, u meni se javlja, I dok na uzglavlje vraća mi se glava Vizija mladosti tiho iščezava.

Oblaci nad gradom Dr. Slavka Mihajlović vodi dnevnik za svoje lično sećanje, kako sama piše, „ako preživim“.

Na užase rata 1914-1918, koji svakodnevno najneposrednije posmatra kroz tuge ranjenika sa bolničkih kreveta. Ona gleda očima bez adrenalina za osvetom i sa tragičnim osećajem ljudske uzaludnosti.

Tu su zabeleženi bolnički događaji inspirativni istraživačima istorije medicine, ali i teoretičarima ratovanja i sujetnih politika.

Srbi nemaju mrtvo vreme a i kada ćutimo nesreći rata ne možemo da izbegnemo.

A nekako nikako da nas satru. „Izbaran smo narod za patnju i da izazivamo Nemce, najbešnji evropski narod“, kako je napisao vladika Nikolaj Velimirović u svojim pogledima ’Kroz tamnički prozor’.

Dr. Slavka Mihajlović je, ponekad, neke stranice dnevnika „diktirala svojoj staramajci Jelisaveti Milanković, koja je bila žena ađutanta Mihajla Obrenovića, koji je, na jastučetu od crnog somota, primio ključeve beogradskog grada kada ih je turski paša predao Srbima 1867. godine“.

Dnevnik, počinje sa 11. julom 1914. godine.

11. jul 1914. „Ja moram u ministarstvo. Austrija je uputila Srbiji ultimatum“, kaže šef odeljenja hirurgije, dr. Vojislav Subotić. „Vi nastavite sa radom.“ .

Kako se sačuvati?

124

Posle izvršenog atentata, 15. juna, na Franju Ferdinanda i ženu mu Sofiju Kotek, lekari bolnica su očekivali zategnute odnose sa Austrijom ali da će biti ultimatuma to nije očekivano.

Političari, na čelu sa Pašićem su u izbornoj agitaciji. Ili nisu učestvovali u atentatu ili se uobičajenom agitacijom prave nevešti. Ili, kao ovi danas ’od danas do sutra’ političari, ne znaju ništa i niko ih, u Evropi, za ništa ni ne pita. Upozorenja i narod umaraju..

Akademik Dejan Medaković, /rođen je u Zagrebu 1922. godine/, u svojoj porodičnoj genealogiji u pet knjiga „Efemeris“ spominje mišljenje svoga dede, koji je bio i pretsednik Sabora za Hrvatsku i Slavoniju /negde u to vreme/, da je Ferdinand namešten da bude ubijen u Sarajevu. Čudan atentat beše taj sarajevski iz 1914.

Bomba je bačena, neuspešna. Ali obezbeđenje izvlači prestolonaslednika iz auta na metke Gavrila Principa.

Nemački car Vilhelm je hteo rat sa Rusijom.

Franjo Josip /umreće 1916/ nije više za ratovanje. Predsednik vlade Mađarske Tisa još manje je za rat.

Velikog Mađara Tisa ubiće, ko drugi, nego Mađari. /Srbi za takva ubijanja imaju naviku./ Da je ceo Prvi svetski rat bio čudan govori u „Moja borba“ i kaplar /kasnije nemački kancelar i firer/Adolf. Hitler. ’Povlači se’ umesto ’juriš’, mladom kaplaru u rovu rata nije bilo jasno. ’Nazad’ nije pobeda.

Lenjin, specijalno obezbeđenim vozom, kroz zaraćenu Evropu, putuje sa družinom u Rusiju radi revolucije, izvlačenja Rusije iz ratnih zbivanja i ubijanja Nikolaja II i carske porodice.

Staljin nasleđuje Lenjina, na koga su pokušavani atentati, da drži Ruse u nazad.

Trocki nije odgovarajući izbor ali ga ’kapital’ drži.

Da podsetim one koji odbijaju da se podigne spomenik u Beogradu poslednjem Ruskom Caru.

Taj poslednji Ruski car, Nikolaj II, je objavio rat Nemačkoj kada je ’Srbija’ odbila ultimatum Austrije a to je uradio jer ga je srpski kralj Petar zamolio da se Rusija umeša. Vilhelm, koga je stvorio kancelar Bizmark, je znao da će se Rusi umešati.

12. jul 1914.

Pašić napušta ’izborna agitovanja’. Vraća se u Beograd. Zaključuje da je austrijski ultimatum neprihvatljiv za ’Srbiju’.

15. jul 1914.

Austro-ugarska vlada objavljuje rat Srbiji.

125

/Englezi pokušavaju da lokalizuju rat. Da rat bude između male Srbije i Austrougarske monarhije./ 16. jul 1914 Rat je počeo.

Doktorka Slavka Mihajlović radi na svim odeljenjima Opšte državne bolnice na Vračaru jer, po Ženevskoj konvenciji, žene lekari ne podležu vojnoj obavezi.

17. jul 1914 Savski most je dignut u vazduh.

Austrijsko-mađarska, i ostala vojska, bombarduju Beograd sa obala Save i Dunava, „od preka“.

18. jul 1914.

Topovi sa Bežanijske kose bez milosti ruše varoš. Previjamo i operišemo pri svetlosti sveća. Bolničke sobe osvetljene su kandilima.

20. jul 1914.

Vrhovna komanda i ministarstva se evakuišu iz Beograda koji je prvo ratno područje.

I kralj odlazi za Valjevo. Bolnice ostaju.

22. jul 1914.

Beograđani napuštaju grad... Po ulicama i u krugu bolnice pojavile su se masovno mačke i psi. U Francuskoj je naređena opšta mobilizacija. Nemačka je objavila rat Rusiji.

24. jul 1914.

Danas je Crna Gora obavestila Austro-ugarsku vladu da prekida neutralnost i da ulazi u rat na strani Srbije.

25. jul 1914.

Nemačka je uputila ultimatum Belgiji koja je objavila da će pomagati Francuskoj.

6. avgust 1914.

Ljudi bi hteli da znaju gde je vlada i gde je komanda. Austrijska vojska je prešla Savu kod Šapca. Granate padaju na bolničke teritorije. Ženska bolnica je okrenuta prema Zemunu pa kroz njene prozore doleću kuršumi.

9. avgust 1914 Opština naređuje evakuaciju dece iz Doma materinskog udruženja. Nova opšta bežanija. Američka sanitetska misija ulaže protest zbog bombardovanja varoši teškim opsadnim topovima. Izgleda da se ovaj protest Austrije slabo tiče.

Stižu teški ranjenici unakaženih lica.

10. avgust 1914.

Kreće neobična povorka iz Duševne bolnice. Ljudi koji su lakše umno oboleli, u koloni jedan po jedan, marširaju kao vojnici, istina sve u raskorak, ali ipak marširaju i lupaju u lonce.

14. avgust 1914.

126

Narod beži i pred sobom goni stoku.

16. avgust 1914.

Novine donose članak „Za kralja na vešala“. Svešteniku u Šapcu naređeno je da u molitvi pomene Franju Josifa. Sveštenik ga nije pomenuo ali je pomenuo kralja Petra.

Mađarski vojnici su ga odmah obesili pred crkvom.

20 avgust 1914.

Stigla je naredba: Svi regruti rođeni 1893 odmah da se jave Vojnom odeljenju beogradske opštine.

26. avgust 1914.

Pronela se vest da je naša vojska kod Zabrežja prešla granicu i da je ušla u Srem.

29. avgust 1914.

Neprijatelj je digao drugu polovinu mosta u vazduh i napustio Zemun.

16. januar 1916.

Cetinje je palo u ruke neprijatelja.

20. januar 1916.

Danas je nemački car Viljem posetio Beograd posle sastanka u Nišu sa Ferdinandom bugarskim kraljem.

I tako do oslobođenja.1918. godine.

24. oktobar 1918.

Pristižu iz neprijateljskih logora naši internirci i zarobljenici. Iscrpljeni od gladi, bolesti i pešačenja Veliko i Malo ratno ostrvo sa Kelemegdana pružaju jeziv prizor.

Na njima se sleglo na hiljade zarobljenika koji čekaju da pređu u svoju zemlju.

26. oktobar 1918.

Hiljade Beograđana je izašlo da vidi i pozdravi glavnog zapovednika francuskih trupa Franše Deperea.

28. oktobar 1918.

Javljeno je da će u jedan sat posle podne umarširati komanda srpske vojske sa glavninom vojske.

U pogovornom delu knjige Ljiljana Klisić-Đorđević, klinički psiholog specijalista, doktor medicinskih nauka iz oblasti psihoterapije i prvi telesni psihoterapeut u Jugoslaviji sa kontinuiranom praksom od 1976. godine, pokazuje nam na koji način sledi humanitarni trag svoje nane i skicira ideje prezentirane u svojoj knjizi „Telesna psihoterapija“ i raspravi-skripti „O jedinstvu psihe i some u umetnosti“.

Termin ’psihoterapija’ upotrebljava se u značenju lečenja ali i u značenju ličnog rada na prevazilaženju zastoja u psihološkom rastu sebe, objašnjava gđa Ljiljana KlisićĐorđević. Ne možemo razviti svoju ljubav ako nismo osvestili svoju agresiju. Ako smo zatvoreni u odnosu na bol ne možemo profiniti svoje potencije uživanja u sebi.

Ljubav je celovit proces tek kada su uzimanje i davanje u ravnoteži. Psihološki rast se

127

uči. Viši integritet ličnosti podrazumeva učenje jasnosti mišljenja na putu radosti komunikacije. Težnje prevazilaženja prosečnosti se uče. Čovek je učeće biće.

Otkriven je novi strah ljudi. Dat mu je naziv Jonah kompleks. To je strah od razvoja najboljeg u nama.

Loša sećanja projektuju loše namere. Treba ustati za svoja prava ali ustati i za tuđa prava /asertivnost/.

Prepoznati pozitivnu tradiciju i nižu svest tradicije, ’kolektivnu sujetu’, iza koje se krije agresije nesazrele osobe.

Svi smo celina. Biti pozitivan budi pozitivne reakcije kod onih ka kojima si usmeren.

Dodir i neverbalna komunikacija nemaju negativne emocionalne konotacije koje može da ima reč. Emocije su najveći rasipnici životne energije. Na njima se mora neprekinuto raditi.

Uvedeni su novi termini za različite orgazme i jasnije je postavljena svrha blaženstva.

Humanizam je redefinisan samotnim poniranjem u sebe.

Karakter je čovekova sudbina. Karakter /nova saznanja/ nije ’smrznuta funkcija’. Ako je tako, a jeste tako, sudbinom se može upravljati. Ne-dualni karakter je božanski karakter. Božanski karakter ljudskog bića je oslobođen od blokada. On je u jedinstvu sa celim univerzumom.

Da li danas postoji srpski domaćin koji hoće da iškoluje svoju decu, kao što je to hteo otac Slavke Mihajlović Nikola i žena mu Mileva?

Slavka i Rosa (medicina), Joka (ekonomija), Jela (prava), Ljuba (farmacija), Stana (hemija), Desa (arhitektura) i Mile (prava).

Sedam kćeri i jedan pojedinac.

Nije bilo teško dr Slavki da, 8. maja 1927, osmisli i organizuje Društvo žena lekara i, malo kasnije, sa istomišljenicama, Žensku stranku.

Danas Srbi po znanje ne idu samo u škole Beograda. Nije dovoljno.

Sada je znanje tamo gde je jezik onih koji su 1941. preko svog radija, Radio London, objašnjavali Srbima kako treba baciti flašu benzina sa zapaljenim fitiljem u poklopac tenka, onesposobiti tenk i ubiti tenkistu i njegove pomoćnike. Uzalud je Nedić apelovao da se to ne radi jer ovi Firerovi streljaju stotinu Srba za jednog Nemca i da samo Englez ima razlog da smisli filosofiju “boriti se protiv Nemaca do poslednjeg Srbina“.

Opet su Srbi ’kraj puteva’ (S)krajputaši.

Solomon piše /Stari zavet/: „Boj se Gospoda, sine moj, i cara, i ne miješaj se sa nemirnicima.“ Mi se uvek umešamo a sve mi se čini da smo mi ti ’nemirnici’. Bog nam je emocionalna interpunkcija psovke a ubili smo tuđeg carskog naslednika /Ferdinanda/ i što ne bi svog kralja /Aleksandra/. Zajedno sa ženama im. Karađorđa smo ubili na spavanju i Mihaila Obrenovića u šetnji po Košutnjaku. Za atentat na Aleksandra u Marseju smo optužili Mađare.

Prilazi mi tako juče, na stanici gradskog saobraćaja, mladić koji mi traži 10 dinara ’da ne krade’. Čuj, da ne krade!

Naš’o mene, baš. „Šta znaš da kradeš, majke ti“, pitam ga.

128

Znaš li da obijaš Rajfajzen banke? Ako znaš da idemo zajedno. Da nas, naravno, ne uhvate. Lopov i dalje nije onaj koji krade već onaj koji je u krađi uhvaćen. A i da znaš, Jasenovac im nismo naplatili, a ’rajfajzen’ kamate redovno stižu.

Znaš li da kradeš znanje sakupljeno u američkim kompjuterima? Odakle, tim bombarderima, više da plaćamo? Sve su nam generacije desetkovali i iz generacije u generaciju, još pride, rušili? A i ’poturica’ je mnogo /ma šta to danas značilo/.

Kako je banalno, ovaj dečko, sahranio sebe.

Vladika Nikolaj, iz svoje ćelije u Dahauu 1945 godine, racionalno emotivan, objašnjava Srbima, i dalje gledajući „Kroz tamnički prozor“, da je nauka pošast a Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca božije prokletstvo za Srbe i njihovu pravoslavnu crkvu koji se, eto, održavljuju sa Hrvatima i Slovencima. Katolicima.

Nije sve što je vladika tvrdio jednostavno. „Pametan čovek vidi zlo i skloni se“, govori Solomon u svojim pričama.

Ali džabe solomoniše Solomon kada je vladika Srbin koji je postao vladika a ne obratno.

Ponavlja se ukleta i ’svetako’ predvidiva sudbina Srba.

Prema mišljenju veštaka Međunarodnog suda u Hagu, zvanična Hrvatska je uvela novu pravnu terminologiju. Prema toj terminologiji: Logori su prostori u koje su Srbi, tokom ’za dom spremni’ rata, zatvarali Hrvate.

Konačišta su prostori, u koje su Hrvati, tokom ’za dom spremni’ rata, zatvarali Srbe.

Milošev konak i Konak kneginje Ljubice, da su u Hrvatskoj, bili bi ’konačište Jasenovac’.

Nekada su Srbi muhamedanske vere bili veći Turci od Turaka. Sada je taj belaj još veći belaj /Belaj je kada laješ kao ovca/.

Mogu li Srbi da stvore za svog vođu jednog pravednika: koji će da bude mudar i pravedan. /Mudra volja učini tuđa iskustva prenosivim.

Pravedan vladar će naći dostojnu pamet u svakoj dinastiji po kojoj smo se delili/. koji neće da nervira Boga razlikovanjem dobra i zla te će premudro da govori /uglavnom da ćuti/ o religijskim ubeđenjima drugih. Zbog crkve mržnje su surove.

Jedan narod sam sebe potamani kada se ta voda pokrene. Malo je naroda jedne vere.

Narod je jedan po jeziku matere a ne po veri i neveri.

Dr Ljiljana Klisić, Telesna psihoterapija

Roman o idejama psihe.

Ideje su događaj. Ljudi, pacijenti i psihoterapeuti guru-i i studenti samo ‘nosaju’ ideje.

Vamo-tamo kako pamet ili nepamet ide.

Autorka je intrigantna i provokativna samom temom koju misli i sa kojom u svojoj učionici radi. Profinjavanje energije orgazma, muški orgazam bez ejakulacije, osećanja blaženstva i ekstaze kao energije volje za životom su pitanja koja se nastavljaju na osnovno pitanje kako nadograditi impulse učenjem.

Imamo pred sobom knjigu gde autorka povezuje suprotstavljena mišljenja ljudi koji su mislili o zagonetki ljudskog duha.

129

Njeno umovanje ih vezuje tako da vidimo da ljudski duh može sve osporavati sem samog sebe.

Mislim. dakle jesam. Ali jesam i kada ne mislim jer i nemišljenje je mišljenje.

Jednostavno ne možeš da budeš ne misleća energija.

Napravila je zanimljiv spoj tradicija Zapada i Istoka u kontekstu duha univerzma i pojedinačno duševnog. Dotiče, u napomeni, i srpsku tradiciju..

Nekako mislim, asocijacijama na tekst o tradicijama, da su Srbi više gnostici i od Bogumila nego pravoslavni i od Save nam Nemanića.

Teško nam pada ljubljene ruku sveštenim licima. Rukovanje nam je prirodnije i kad oni, naviknuti od skora, izokreću ruku na poljubac. Poljubac je, ipak, za najveće susrete na svetu. Zagrljaj nam nije dovoljno ispitan a ljubljenje u tri obraza čudno.i za svu svetu trojicu.

Nema dovoljno izučitelja srpskog mentalnog među Srbima. Ovi što se službeno bave tim problemom ceo postupak su pretvorili u tehniku proizvođenja ikona. Šta će iz tog postupka izaći? Nema šta drugo do nova ikona.

Dva samoubistva dnevno, u proseku, u Srbiji ukazuju na nedostak volje za životom.

Siromaštvo ubija široko, sve u ljudima. Kao antibiotik širokog spektra. Ima i uži ubica.

Evo teze, mada i u samoubistvima zaostajemo za normalnim svetom:: Nedostatak energije seksualne privlačnosti uži je ubica od siromaštva. Nedostajanje seksualnosti stvara volju za ne-volju,.suicid sa porukom.

Psihijatri citiraju filosofe filosofi psihijatre retko. Posebno kada je suicid u pitanju.

Psihijatre zanima delo Ota Vajningera a ne spominju njegovo samoubistvo u dvadeset trećoj godini. Da li se taj austrijski samoubica slučajno bavio pitanjem inferiornosti žena u odnosu na muškarca to nije njihov predmet istraživanja.

Mnogo je licemernog ćutanja Posebno sa razumevanjem onih velikanima uma, koji um pogubiše ničim zasluženim dobijanjem sifilisa.

Razum je postao najveći nasilnik.

Razum je agresivno a emocija mudro u ljudskom biću. Emocija je realno koje nije determinisano.

Razum je sve instinktivno postupanje u čoveku sobom ukrotio. Emocije, svojom mudrošću, mu izmiču u potesnuto psihe: podsvesno-nesvesno i neurotična-psihotična oklop ponašanja ličnosti.

Razum je primitivno kretanje životne energije. Emocije su suptilnosti života.

Razum je, na konačno znanje, ljubav objasnio.

E tu se spotakao. Prvo mu se zapetljavanje desilo u seksualnosti. Seksualnost je objasnio primitivno. Što razum i jeste u odnosu na emocije. Primitivko.

Seksualno je, kako razum tj. nauka kaže, grčenja some i sekunda nesvesnog duha kao pražnjenje u svrhu razmnožavanja.

Da je to tako žene bi se fiziološki ponašale kao sve ostale ženke planete. Ali one daleko izlaze iz sfere ženke. Traže mudrost sreće, radosti. Radost kao volja za životom.

130

Traže profinjavanje emocije protoka seksualne energije u kontaktu dalje od orgazma.

U energiju blaženstva i ekstaze, energiju koja daje volju da sitnicama osmisliš svoj život. Potencijama, koje su ti date ljudskom biću, daje novu šansu.

Afekat je kada izbezumiš sebe.

Tada funkcionišeš kao kiša koja jurca da padne u Dunav. Bolje da si tihovao pod svojom stenom i maštao oblik žene.

Psihoterapeuti su hrabri i ludi.

Oni ne znaju šta znači reč ‘lud’ Ukinuli su ludacima sva značenja. Pa i značenje da ludak, možda jednostavno, misli svojom glavom. Pa kakva je takva je i glava i misao.

I u školama promene. Ne samo po bolnicama za um.

Najzad nam donesoše školski obrazovni program koji polazi od toga da nisu pouzdana tumačenja pesnika. Pesnici su odavno sumnjivi i tu su da zbune svako tumačenje tumača.

Svi se spotičemo na reči. Slikarstvo i muzika se prevode na reči. U početku beše reč ali ta reč beše coktanje.

Frojd lovi nesvesno u sadržaju rečenog. Sledbenicima više neće biti važno šta pacijent kaže već način na koji kaže. Bliži su coktanju.

Nema jasnog shvatanja ni života, ni književnog dela, ni teološke, psihološke, psihijatrijske ili filosofske priče. To je bilo da varaš decu. Najzad smo shvatili da životna energija nema šablon kretanja.

Misliti jedno ujutro a drugo uveče je slobodna doslednost. Kako teče životna energija u ljudskom telu tako misliš misao, misliš osećanja, osećaš misao i osećaš osećanja.

Gde je energija blokirana mišljenja stanu, nagomilavaju se, potiskuju i guraju.

Potreban je psihoterapeut.

Gde energija nije blokirana emocije slobodno protiču. Ako si tako idi među ljude, osami se na steni, gledaj u more i reci šta imaš.

Uz more, kad smo već kod mora, treba nam malo crvenih krvnih zrnaca jer je dosta kiseonika.

Na Himalajima kiseonika ima 1/3 koliko ga ima na moru. Idemo li na Himalaje ili moramo povećati crvena krvna zrnca za prenos umanjene količine kiseonika ili poneti dodatne doze kiseonika. Organizmu čoveka treba 2-3 nedelje da duplira crvena krvna zrnca. Čovekov organizam to može. Galebov organizam to ne može pa ako ga vodiš na Himalaje mora da mu poneseš bocu-dve kiseonika. Šta čovek sve može a galeb ne može glupo je brojati. Šta čovek sve može u odnosu na drugog čoveka glupo je svađati se. Šta čovek sve može u odnosu na sebe e to treba saznati.

Nema dovoljno eksperimentatora da se utvrde sve ljudske potencije. To je tačno. Alo ko nam brani da budemo sami svoj eksperimentator. Eto, uz malu pomoć psihoterapeuta koji stigoše i među nas a od nas, to i mi možemo.

131

Psihoterapeuti telesne psihoterapije lako dođoše mišljenja da je psihičko u telu a ne samo u glavi.

Telo je lakše za posmatranje nego duša i duševno ljudi.

Možeš da kažeš šta hoćeš i da pod tim misliš šta hoćeš. Ali način na koji to kažeš ne možeš tako izveštiti da se laž i istina, blokirani u tebi, ne pojave.

Izađu drhtanjem, crvenilom, kikotanjem, znojenjem, ukočenošću, kolapsom, gušenjem. Telo ne zna da laže. Pogled ne laže. Vidiš kako je topao, mutan ili kako skreće. .

Ako smo svi jedna energija, ne-dualni, kontradiktorno je, za ljudski um, da jedan deo univerzuma univerzum brani od drugog svog dela. Jedan deo sebe braniš od drugog sebe. Kontradiktorno jeste ljudskom umu. Što ne znači da tako i jeste.

To što ne razumemo i treba da bude pitanje.

Zato psihijatri i jesu hrabri ludaci. Posebno kada su u svoj esnaf psihijatara psiterapeuta uvukli i ove filosofsko-psihološke psihoterapeute.

Da pojasnim razliku.

Na primer: ubice se dele na ubice sa razlogom i na ubice sa motivom. Psihijatri su specijalizanti lekari koji se bave, ako se bave, ubicama sa razlogom. To su ubice sa halucinacijama. On ne ubija ubijenog već ono što u njemu vidi.

Psihiterapeuti psihološko-filosofske orjentacije proučavaju normalne ubice, ubice bez halucinacija. To su ubice koji ubijaju baš tog koga ubijaju..To su oni koji, već vekovima, ubijaju za.pare, krst, mesec, zvezdu, zemlju, lepu Jelenu.

Da bi nadoknadili ubijene ljudi moraju da se razmnožavaju.

U osnovi ljudskog razmnožavanja je seks. Da bi do njega došlo mora da postoji volja za njim. Detalji ne trebaju jer je sve jasno samo po sebi. Da li je baš tako?

Kod orgazma počinje zabranjena zona pričanja.

Muški orgazam je još razumljiv. To je cilj a kolateralna korist su deca. To je njegova primitivna postojanost. Onako, samo po sebi. Stvar po sebi.

Kada je pojašnjen muški orgazam bez ejakulacije nastao je fiziološko-farmakološki filosofski problem. Zašto i čemu takav orgazam?

Problem ženskog orgazma ostao je, kao i uvek, nerazumljiv. Šta će ženama to zadovoljstvo?

Tu su počela saznanja da duhovno nije tako odvojeno od tela a da mu je bilo šta telesno višak.

‘Višak’ je znak da ne razumemo nešto svoje a time i sebe.

Pomoću ženskog orgazma utvrđena je njegova pritiskajuća snaga na duhovno. Frojd će otići u zapadno radikalno, na osnovama istočnog tradicionalnog, i postaviti tezu posle koje, savremeni svet nauke, više ne može bezazleno da tumači seksualnost.

Istočnjaci se plaše snage seksualne energije pa su svakakve askeze i potiskivanje smislili da je utihnu.

Neke religije zapada odlaze u druge krajnosti gušenja seksualne energije. Orgijom do gubljenja seksualne volje. ‘Deca sunca’ šezdesetih, bez religijskog patosa,

132

marginalizuju seksualnost slobodnom ljubavlju. Organizam se brani od svake ludosti svoga uma pa i takvih budalisanja.

Većina, i kad nije gomila, je čudo. Uvek vraća u prosek. Vraća tamo gde život tapka..

Orgazam je funkcija tela oslobođena od somatskih i psihičkih kočnica i blokada. /Somatične ćelije su sve ćelije tkiva sem spolnih/.

Orgazam kao fizički kontakt, sekunda napuštanja svesti, propuštanja energije drugog, sa post svesnim grčenjem, i dalje od njega, u osećanje radosti blaženstva i ekstaze. .

Ljubav je i dalje svoja zagonetka po kojoj postojimo.

Dezintegrisana energija u forme ljubavi je bliža filosofiji kvantne fizike nego filosofiji komunikacije. Samo kako dospeti do tamo?

Telo misli i oseća a ne mozak.

Celina a ne deo celine je misleće. Depresija vlada čovekom kada svoje telo depresira nakaradnom upotrebom. Zato telesna psihoterapija. Da upotrebiš sebe u svojoj ljudskoj datosti.

Radost ljubavi, ne očajanje ljubavi i njegovi očajnici ubice i samoubice ljubavi. Sreća telesnog dodirnog /miris, rukovanje, milovanje, zagrljaj/ i nedodirnog /pogled/ proticanja energija do orgazma i dalje od orgazma do blaženstva i ekstaze.

Alternativna medicina i telesna psihoterapija je prekosutra čovekovog zdravlja.

Smrt neće zanavek biti ono što ubija. Smrt je, kao i bol, samo upozorenje.

Telesna psihoterapija nekako izbegava izraz ‘pacijent’ jer to podseća na lečenje. U Te-psihoterapiji nije reč o lečenju. Reč je o učenju i stidiranju, učeniku i učitelju, studentu i profesoru.

Zdrava duša je onaj deo duha što je na korist većine ‘duša’.

Umetnici su izvan zdravlja i nezdravlja jer su ispred većine ‘duša’. Umetnik je i ispred sebe. Ko će sebe shvatiti i kada si sa sobom? A tek kada si ispred.

Odatle nesporazum ludaka i ‘normalnih’. Ispred, iza, iznad, ispod. Svejedno.

Umetnici bi da igraju igre u odsustvu. Oni bi da se ne takmiče. Takmičenje uvek pravi psihozu rata a rat dehumanizira. Umetnici nisu u tom prevcu.

Huan Miro-a, posledni Španac u Beogradu, ne takmiči se sa Pikasom. Pikaso razbija u delove ljudsko telo, Miro to čini linijama boja i tačkom. Miro ispred Miroa.

Mocart je učio Betovena zvucima i upotrebi tonova a ne muzici. Na kratko je to radio ali na dovoljno. Smrt ga je na duže odvratila u učenju Betovena. Betoven je svoja muzika i ne takmiči se sa svojim učiteljem Mocart je za svoga učenika rekao: ‘Ovog mladića čete slušati’. Slušati ‘dušu’ koja je izdvojila deo duha ili je duh izdvojio dušu za sebe.

Niče je deo duha drugačije upotrebe reči, zvuka reči, nego Dostojevski.

Nije se ni Niče takmičio sa piscem Velikog inkvizitora. Sasvim druga tragedija je Niče nego njegov slavenski ‘guru’-telj.

133

Kada umre pesnik počinje njegovo prekosutra.

Takvu igru igra duh, duhovna alternativa duša. Duh se, kao i umetnik sa umetnošću, ne takmiči. Nema kome i od koga, ni s kim. Jedini su jedno. Da bi se takmičio moraš imati onog drugog.

Svi ljudi su neurozom bolesni. Reći će Vilhelm Rajh a beleži Ljiljana dr.

Način života proizvodi neurotičare. Neurotičari su neizlečivi. Može psihijatar da učini da im ne bude gore.

Hitler je Vilhelma Rajha, preko Gebelsa, oterao iz Nemačke. Ovaj će umreti u Americi 1957 godine u zatvoru. Amerikanci nisu prihvatili da njihovo ‘zdravo društvo’ proizvodi neizlečivo bolesne ljude što je ustvrdio Rajh.

Lud čovek. Ako je ludak, po definiciji, čovek koji ne vodi računa kako se ponašati među ludacima.

Sledbenici Vilhelma Rajha nisu izgubili svoju vlastitost kao što je ni on nije pogubio učeći kod Frojda. Učenici nadgrađuju svoje učitelje.

Kreativne interakcije među ljudima, nerepresivno vaspitanje, nenasilna terapija, terapija kao učenje sebe na druge, druge na sebe i sebe na sebe to su stvarnosti koje učenici nadziđavaju svojim zapažanjima. .

Predrasuda da je životna energija više stvar hemije a manje fizike su oklopi kojih je kultura ljudskog roda svesna. Beleži ih.

Blokade po osnovama jezičke komunikacije je nešto što naši prostori moraju prevazići ako želimo da učestvujemo. I pristup da se opiremo novom a tradicija nam počinje sa nama je nešto što blokira životnu energiju.

Sledbenicima su dostupni i široki instrumenti merenja. Treba zahvatiti i dublje od funkcionisanja tela, negativno nesvesnog i analitičkog uma.

Naravno, treba imati i sluha za vreme koje dolazi.

Naše fiziološko telo je energija u čvršćoj formi koje pliva u našem energetskom polju.

Ljudsko biće je energetsko jedinstvo neprestanih pokreta i vibracija.

Sama energija ima dva obeležeja: masu energije i svesnost energije.

Tokovi energije formiraju energetsko polje čije se okosnice kreću od centra tela ka periferiji i od periferije ka centru. Telo se od energetskog polja razlikuje samo po stepenu energetske vibracije a ne po supstanci.

Energetsko polje se može naučiti gledati, tvrdi učenik Rajhov, Džon Pijerakos. Biće lakše lečiti kada se lečenje svede na opserviranje energetskih strujanja.

‘Telesna psihoterapija’ je roman ideja bez sukoba ideja.

Kada se ideje ne svađaju, a ako se svađaju svađaju se zbog primitivizma i sujete njenih nosilaca, one se slažu jedna na drugu i osećaš da se svest, kao i svemir, neprekidno širi.

134

Kada je prrirodno pulsiranje životne energije onemogućeno ego odgovara negativnim energetskim nabojem: besom, mržnjom i strahom sa pomeranjem energetskog polja da se izađe iz spoljnjeg sveta. negativna energija se izvitoperava i ‘ja’, ego, navlači masku.

Na današnjem stepenu evolucije nama je potrebna maska. U spoljnjem svetu je zabranjen slobodan tok energije emocije.

Bolest će nastati kada ne znamo više da skinemo svoje maske.

Blokada karaktera, mentalna blokada, da bi se deblokirala treba kontrolisati energetska strujanja, prepoznati njihove centre, prelomne tačke, njihove boje, simetrije, brzine.

Meditacijom se, nesporno, uvežbava traženje unutrašnje energetske istine, omogućava strujanje energije ljubavi, spoznaje energetska svrha života i produbljavanje osećanje jedinstva sa svim postojećim.

Duhovnost je, pretpostavlja se, vrh ljudske suštine.

Svest koja afirmiše život je ljudska srž duhovnosti i ona se sastoji od pozitivnih emocija. Srž je ljubav. Ljubav preko energetskog naboja koji Pijerakos naziva ‘self’ ide ka napolje. Svest je moć spoznaje celog bića uključujući, naravno, i sam um. Svest je energija intuicije, naša moć davanja i primanja i moć stapanja sa energijom spolja.

Koliko smo daleko od ‘Instituta za nove ljude’ kojim rukovodi Pijerakos?

Nismo daleko. Samo trebamo sebi da ukinemo bes, strah i mržnju. Zavist i sujetu. Tek toliko. A i masku treba skinuti. Nežno. Da se ne izderemo baš sasvim.

Biće ljudi, ljudsko biće, ima potrebu za emocijom kao za hranom, vodom i vazduhom.

Seksualni čin jeste najviša emocija, fizički kontakt i dodir energija.

Reč ljubav je lozinka duše za ulazak u duh univerzuma, kontakt sa prvim od Svete trojice. Sin, Otac i On-Spiritus sankti.

Mali je broj religija koje računaju sa sveštenicama. Zašto? Ženino vlastito stanje je njeno telo. Telo žene je strukturisano kao energija primanja. Ženina priroda, dominantno emocionalna, je ponižena religijama i na taj nad-duhovni način?

Ne. Nije ponižena. Jednostavnije je. Za to treba muška agresivnost koju ona, na dobro života, nema.. Život balkanski je dripac.

Srbi ga, generacijski, čine gorim. Srpski političari su uspeli nemoguće. Da budu gluplji od gluposti. I lepo im to stoji i van dometa su psihijatara.

Elizabet Vercel, Prozak nacija,

/autobiografski roman/ Nemoguće je da pola miliona narkomana nije u pravu.

Samo treba odgonetnuti šta tvrde. Bili su, uglavnom, đaci-begunci u školi koja im je traćila vreme.

Bog mora biti jasniji ako hoće da se narkomani pomire sa njim.

135

Ovi, ’aleluja’ tumači Boga, sa kapama, odorama i krunama koje usporavaju hod /usled čega njihov hod stvara utisak duboke meditacije/ od brige da ne upadnu u ’establišment’ jeres, i dalje ne objašnjavaju ništa.

Ti, kojima je zanimanje da nas za života umrtve, posebno ne objašnjavaju ništa kada objasne nešto. Njihov Zakon ćutanja je posledičniji ’za umrtvljavanje’ nego što je taj isti zakon na Siciliji kod lokalne mafije ili u sve svetskoj američkoj.

Psihijatri, koji se bave ’ovisnicima’, kažu da je 80% čovečanstva imalo kontakt sa kockom. Pitam se kako pomoći onima koji su u 20%.

Psihijatri, naravno, pitanje izokreću. Oni nemaju uslova za dva uma.

I monah je ovisnik.

Bolestan je monaškom ovisnošću. Monaštvo je strast. Kao droga, internet, kocka, roditeljstvo majke, ili bilo šta drugo što u životu pojedinca ima prioritet. Strast je krajnost naviknutosti organizma na neko postupanje.

Monasi ne vole ljude. Bog im je jasan Ljudi su im izmaglica. Negde po gudurama i pustinjama manastira, oni se samo sećaju ljudi.

Ajd’ budi monah a među ljudima. Digni čašu vina da je svako vidi a ostani svoje glave. Odbrani se od nepravde a drugom ne nanesi nepravdu.

Istina ne boli kada se planini kaže. Planina glupa na ljudska dvoumljenja ponavlja čoveka a on sve misli da ga veličaju. Kada istu istinu kažeš ljudima ona drugim odjekom odjekuje.

Bezbroj je činjenica života pa svako ima svoje pitanje. Pitanja ne boluju od pogrešnosti. Samo odgovori.

Zamislite odgovor psihoterapeuta: „Promiskuitetni muškarci su oni muškarci koji podsvesno mrze svoju majku.“ E... što su ih i pitali!

Tekstom koji pišem nemam nameru da informišem već natojim da stvorim doživljaj emocije onih koji sebi dolaze valijumom i prozakom. Antidepresivima.

Ovde je reč o legalnim narkomanima.To su oni narkomani koje svi razumeju.

Nije reč o ilegalnim narkomanima tj. onima koje niko ne razume. Njih niko ne razume jer pomeraju svoju svest svojom voljom a stvar je u tome da je pomere kontrolisano.

Humana farmacija je čudo od mogućnosti.

Ona ima za predmet eksperimenta najvišu volju života na planeti, volju čoveka. Ako su stvorili hemiju da bolje pamtiš stvoriće hemiju i da ne pamtiš. Posebno je važno da farmakološki cenzurišu sećanja. I bićeš kao svako koje ništa ne zna.

Istoriju, kolektivno sećanje, i onako su slagali pobednici a tumačili, za istinu izgubljenih, nezainteresovani.

Pisanje, kao traženje konačnih odgovora, ne postoji. Svaka snaga uma postaje nekadašnja. Nekadašnja snaga uma nije njegova buduća snaga. Prošlost je da ikoristiš strah. I da ga naučiš. Guslama se radost ne zna kazivati.

Beograd, Kosovo, Vojvodina imaju svoj ’šarm’ buržoazije. Ostatak Srbije, mešanog regionalnog identiteta, šarmiraju lokalni narodnjaci.

Tuga nam nije regionalnog identiteta. Ona nam je u gen ukucavana vekovima.

136

Na dlanovima pesnika ne stasava poručnik. Od kada je sveta i vekova ratove vode pljačkaši a započinje ih taština.

Monahinja Angelina, u kosovskom manastiru, maže se balegom. Možda je takvu neće hteti pljačkaši?

Majka Angelina zna da je, u njenoj veri, balega metafora hrane i Hrista.

Srbiju baš briga što su Srbi u depresiji. Nabaviće im, njihova Srbija, prozak.

Depresija je, u suštini, mržnja prema sebi.

Mržnja je, naravno, negativna energija. Bes mu dođe kao mržnja koja prođe. Mržnja u afektu. ’Prozak nacija’ je, eto, priča o depresiji.

Depresija je fizički vidljiva. Nije ti ništa. Ništa te ne boli. A ne možeš da ustaneš iz kreveta. Nije da nećeš. Hoćeš, ali ne možeš.

Depresija je osećanje bespomoćnosti koje dovodi do pasivnosi i pasivnost koja dovodi do osećanja bespomoćnosti. Naravno da tu ima i tolerantnih nijansi.

Reči psihoterapeuta će pomoći ako je depresija stil života kojim se privlači pažnja, ljubav ili ako je iz šoka, traume koja se može kontrolisati.

Ako je depresija iz uzroka da je pacijent pasivan jer veruje da nijedan odgovor ne može da promeni situaciju i da je stavi pod kontrolu, posebno iz razloga ’i onako će svi umreti’, tada farmakološka jasnost ima prednost u odnosu na psihoterapeutova pitanja i nejasne priče. Âmor, sa svojom strelicom za ljubav bio je i ostao, prvi lek za depresiju. On nije utapao svoju strelicu u nekakvu hemiju, nešto bi kapalo sa vrha strelice da je bilo tako, već je znao gde da je ucilja.

Ubedljiv je taj rimljanski bog sa svojom akupunkturom na daljinu, a sa posledicom ’iznenada nada’, za sva ljudska vremena.

Zašto energija za ’ustajanjem iz kreveta’ nestaje?

Psihijatri se, objašnjavajući tu pojavu, transferišu u filosofe. Za razliku od filosofa psihijatri imaju ’pravo na praksu’ sa ljudima.

Filosofi praktikuju ideje a psihijatri praktikuju ljude koji imaju sumanute ideje ili ideje delimično sišle s uma.

Roman ’Prozak nacija’ je autobiografsko sećanje, subjektivan, hrabar, težak, američki. O depresiji iz depresije.

Junakinja je dete tate, koji je pobegao od mame, i mame, koja ne razume da neko može od nje da pobegne.

Dete odrasta u preletu mržnje dva roditelja. Dete umišlja da je krivo za emocionalni udes svojih rodilaca. Suviše rano je detetu postalo prekasno.

Bez straha nema života.

Svi stvaramo svoje unutrašnje progonitelje. Spoljašnji život odmrzava progonitelje koji su u nama genetski sleđeni.

Bez ljubavi nema života.

Ljubav je pozitivna energija. Emocija štita. Zaštiti od svega. Štiti onog koji voli i voljenog. Volite čim vam se dâ prilika. I kažite ljubav. Rečena, ona je manje posesivna, manje opsesivna,. manje svoja negacija.

137

Žene naročito treba voleti kada su u drugom stanju. I reći im to. I ponovo im reći.

Tokom trudnoće životna sila /orgon, radiks, libido/ deluje na buduću majku zajedno sa njenim plodom. Ne može posebno. Majka puni fetus protokom vlastite životne sile. pozitivnim i negativnim radiksom /energijom/.

Sama dilema trudne žene da li da abortira ili ne, energetski je opasna po fetus.

Posledično kasnije po dete i odraslu osobu koja će stasati iz tog deteta.

I ta dilema je, kao i sva druga dvoumljenja, mentalna. Pitanje se misli, odgovara, razgovara i energetski deluje na svaku ćeliju mozga i organizma. Deluje i na ćelije fetusa koji raste u materici majke. Ne može životna sila da deluje na organizam majke a da mimoiđe fetus. Pulsira ga. Strahuje ga, na njegov način.

Kako deluje?

To se još ne zna. Ali se zna da deluje. Kako? Statistički, na primer. Kada se ispitaju majke uspešnih samoubica dolazi se do izvesne istosti predporođajnih dešavanja.

Tako je i sa roditeljima čija su deca, kao odrasli, oboleli od kancera.

Statistika je, naravno, nepouzdano ukazuje na to: šta raditi? Ali sve navodi na misao da, ako postoji dilema roditi ili ne roditi, da treba primeniti ne.

Ovo nije naučna rasprava već literarna, fiktivna, pa iza hipoteza ne stoji eksperimentalno dokazana činjenica već filosofska logika.koja se, naravno, može ignorisati prema vlastitom shvatanju života.

Buduća majka vrednuje svoje postupanje sa stanovišta nekakvog budućeg života. Šta god da smisli, ona.ulazi u strah od krive odluke. Ulazi u strah od krivice pa tako i u samu krivicu.

Osećaj krivice vodiće u tugu a ova u depresiju a depresija u promašeni život. Nije smisao života u njegovoj dužini, opet filosofski stav, već u kvalitetu.

Svi imamo traumu rođenja, ali je sve više onih koji imaju materičnu (intrauterinu) traumu.

I kada je sve normalno, dete je planirano, željeno, okruženje mirno, ljubav roditelja obostrana, ipak predstoji bolan porođaj sa strahom za sebe, za dete. Porođajni stres pomera životnu silu majčinog organizma i fetusa u njoj.

Rođenje je odvajanje fetusa od celine organizma u kome je smešten uterus /materica/.

Prvi strah, strah od života, svog, samostalnog, odvojenog od majčinog tela, javlja se već u tom prenatalnom trajanju.

Infant se rodio odvajanjem fetusa od majke. Infant se rodio smrću fetusa. Upoznao je smrt. Sa strahom od života pojavljuje se i strah od smrti. Nepoznato je koliko je svesti u životnoj sili tog trenutka. Nemamo sećanje. A i šta će nam. Za nekakve budne fantazije?

Budne fantazije su gubljenje vremena, sem ako ne možeš ustati sa kreveta.

Odrastanje, kao i starenje, neće biti manje traumatično od fetus-infant doba života.

Određeno podneblje društvenih i prirodnih pomeranja prožima energetsko proticanje kroz sve ljude jednako, bez obzira na životnu strukturu koju nose kao različiti pojedinci.

138

Formira im se unutrašnji svet koji psiho-proučavaoci imenuju po svojoj terminologiji.

Različiti oni, različita imena delova unutrašnjeg sveta.

Sklon sam mišljenju da je jezik jednog naroda teško prevoditi, sa autentičnim značenjima izvornog, na jezik drugog naroda. Reči samo sliče.

Isto tako je jezik pojedinaca, unutar jednog naroda, vrlo različitih značenja. Pritom ne mislim na jezik određenih teorija i nauka već na svakodnevni jezik kojim ljudi pričaju svoje priče.

Susret dva uma /razum, inteligencija, intuicija/, njihove slušne vidljivosti /reči/ i emocije, uvek završi gubljenjem reči. Često gubljenjem razuma. Ponekad i gubljenjem uma.

Unutarbračni susreti uma i emocija su priče permanentne svadljivosti. Muškarac bi da ima ženu robota koja funkcioniše po njegovom glasu i pokretu. Ona ne bi. Taština ih sada oboje dokrajči i energiju ljubavi transformiše u racionalnu ravnodušnost, apatiju ili neracionalnu mržnju.

Američka bračna mržnja nije balkanska mržnja koja je opasna po život. Na Balkanu je ruka pesničava, mozak slab i šta će se desiti to niko ne zna.

Američka mržnja je sudska pa hoda izokola, advokatski. Što duže mržnja okoliša emocionalna šteta je, po one koji su u uzbuđenju, manja.

Junakinja studira na Harvardu. Piše marksističko-feminističku studiju o biblijskim zločinima. U životu se kreće od valijuma do prozaka. „Psihofarmakologija je umetnost, nije industrija“. kaže ona. Prozak puca u mrak pa šta pogodi. On nije uništio depresiju već joj ne da napolje.

Depresija nije nesrećan slučaj pa da polomljen ne možeš da ustaneš iz kreveta.

Depresija je kada ti nije ništa a ne možeš da ustaneš iz kreveta.

Njena država Amerika /i Engleska/, stvorila je antidepresivnu farmakologiju a legalizovala psihijatra kao narkodilera. Zašto? Da bi ljudima dala osećaj radosti sa kojim mogu da funkcionišu u svrhu očuvanja sistema.

Prozak vrlo pomaže da se ujutru ne budiš u strahu da si još živ.

Problem šta raditi, šta živeti. Šta znati je civilizacijski nametnut problem.

Komunikaciju treba širiti sa što manje nasilništva. Komunikacija je individualan život konkretnog života.

Svako živo biće ima izraz svoje posebnosti unutar kolektivnih znakova. Nema samo pesnik svoj izraz.

Kolektivitet je, opet, vrlo partikularan. Ne zvukuju gusle, trube, harmonike, tambure i begeš svim Srbima planete jednako. Niti je, po begešu ili guslama, neko više a neko manje ’svojta’. Svojta su oni sa kojima si radostan ili tužan kada je radostima i tugama vreme. A sve ima svoje vreme. Depresija ima svoje vreme. Kolektivna depresija, kao zbir individualnih depresija, ima svoje vreme.

Depresija je negativna energija.

Negativna energija živog bića ima dve forme: prema napolje i prema unutra. Naravno da je napolje-unutra relativno. Zašto? Sve energetski je jedno pa je kategorija prostora relativna.

139

Depresija je biti stalno umoran.

Imati osećaj umora kakav junakinja romana ima, znak je energetskog neprimanja, neprotoka, blokade.

Dan je besciljan kada nemaš energiju. Reč energija suviše je u fizici da bi je u psihološkom shvatili kako valja. U objašnjenju mentalnog bolje funkcionišu rečenice sa pojmovima ’životna sila’, ’orgon’, ’libido’.

Američka depresija je u svakom Amerikancu farmakološki pritajena. Prozak ju je potisnuo. Verovatno. Šta drugo?

Energetski tok u telu se pomera sa upotrebom antidepresiva. Prateća dejstva prozaka američki farmaceuti nadgledaju. Uživo. Na ljudima. Nemaju vremana za laboratorijsko čekanje.

Znaju da prozak stvara štete. Koji život nema štete? Koji život ne liči na kaznu nad kaznama pa da farmakološka rešenja nemaju humani rezon? Ženska mašta od prozaka tumara a muškarci imaju problem sa erekcijom. Pa šta? Više nisu depresivni. Sada su ludi i impotentni. Treba im nova ’hemija’. „Ubila bih sve da mogu“, kaže junakinja posle silovanja.

Naknadno, nikako joj neće biti jasno zašto njen dečko rađe ide sa prijateljima na košarku nego da bude sa njom u krevetu. On je zreo za mentalnu banju.

Posttraumatski stres je kao metak u telu. Bipolarni poremećaj. Silovanje je nedostatak samopoštovanja silovatelja. Šta sa tim ima silovana?

Njen problem se nastavlja kroz dalje samoubilačke pokušaje i doživotne seksualne traume. Ona je sada žena bez cilja. Silovatelj ne poštuje sebe i dalje a uspeo je da i ona ne poštuje sebe.

Telo ima moć da se raduje i očajno sećanje potisne. Samo treba vreme.

Farmakologija je tu da proces učini odmah. Zašto odmah? Zato što nam se ne može dovoljno verovati kada uđemo u zamku. U zamak nismo ušli, kao što nije ni Kafkin Jozef K. u ’Procesu’.

Mentalni život je zbrka razuma i kokainski bluz.

Mentalni život i realni život ujedno su, definitivno, permanentna briga. Smrt je nejasna. Smrt bi trebalo ispitati. Samoubistvom, recimo. Prvo i osnovno pitanje i jeste ubiti se ili ne ubiti se. Glupo je, zaključuje junakinja, ubiti se uz muziku očajnih žena /Dženis Džoplin/.

Uz hevi metal i ’Ukaljanu klasu’ su se ubili oni klinci. od kojih je jedan preživeo, pa tužio muziku da ga je navela na samoubistvo. Kako se ubiti sa stilom? Kao Virdžinija Vulf? Utopiti se kao Natali Vud? Nisi pojedinačan ni kada istovremeno hoćeš da se ubiješ i hoćeš da te spasu.

Pokušaj samoubistva je nagoveštaj. Čega?

Pitaj psihoterapeuta savetuje mama kćerku, junakinju romana. To kaže mama koju uvek boli nešto a ponekad i sve.

140

Kćerka zna da joj nije ništa. Dobro joj je, samo ne može da ustane iz kreveta. Posebno joj je dobro kada je na valijumu i prozaku i u krevetu.

Mama kaže da je depresija nešto.

Depresija nije nešto umišljeno. Nije da nije ništa... i onda počne da priča kako je njen otac propalica. Ne obična propalica već propala propalica.

Za svaki slučaj tražite od svoje mame, da vam obeća, da nikada neće umreti.

Garos-Jevdokimov, Glavo/lomka/

Siže: Roman zbrke. Glavni lik, pisac kolumni i bankarskih reklamnih slogana, čas je zaposlen čas je nezaposlen. Unutrašnjost njegove duše je jasno-nejasno. Sajber svet mu je kompjuterski. Engleske tehničke reči koje koristi u svom unutrašnjem svetu, uglavnom su ne prevodive na letonski jezik.

Glavolomka’ je postsajberpankovski triler kao zloslutna satira o difoltu u glavi i jezičkom stidu u državi Letoniji i glavnom im gradu Rigi.

Letonci znaju da rat od čoveka pravi govno pa su ga izostavili. Što u prevodu znači da Rusi, ovog puta, nisu bili zainteresovani.

Svaka sličnost istorije Letonaca i Rige sa istorijom Srba i Beograda je slučajna.

Mnogoljudniji smo.

Ali što jeste jeste. Mi ne znamo letonski. Oni ne znaju gde smo mi.

Kako odjednom, pitaju se autori, toliki novac u siromašnoj dvomilionskoj državi?.

Dobro. I to nam pitanje nije strano.

Neznatno zaglupljeni širimo vidike i ponekom skraćujemo život. .

U unutrašnjem svetu, i igrici kao stvarnosti mašte, Glavolomki, glavni lik lomi glave svima koji mu se nađu na putu ka cilju. Ni sam ne zna kom. Više da se oslobodi neke podčinjenosti nego da nešto stigne. Buntovništvo Fride Kalo. Volja za svađom kao pokušaj da se izbegne očaj svakodnevnog života i pokrije muka. ’Amok’ je strasna vrsta ludila malajskih urođenika. Malajci trče ulicom i ubijaju sve koje sretnu na putu. Pojavio se Amok i na ulicama jednog srbijanskog sela. Slučajno?

Ne. Energija je u trenutnom dodiru sa svim. Ulica je, u ovom slučaju, bila pogrešna. ’Glavolomka’ uživo. Uprogramirani su, umesto šef i podšef, slučajni namernici.

Roman „Glavolomka“ vuče engleske reči, od rečenice do rečenice, beležeći letonsku predstavu-sliku novih pojmova. I sve to kao lingvistički protest. Letonski jezik, kao i srpski, teško prihvata englesko onomatopeisanje. Ali ga prihvata. I tamo gde mora i tamo gde se mali građanin dosetio da treba.

Ovo je roman o životu podbunjenih a uhvaćenih u opštu pamet kompjutera.

Upadom u sistem, pritisnuvši enter, podbunjeni postoje. Oni ne živi. Oni postoje. Četovanje i surfovanje ti omogućava da se bezopasno družiš. I plašiš, ako se uželiš bezbednog straha. Patološka surovost postaje igra. Izađeš iz fajla pre nego što napraviš štetu. Resetuješ program. Izgnanici se vraćaju. Odrastao si za apstinenciju.

Isključenje bola sajber anestezijom.

141

Znanje pojedinca se svodi na izbor direktorijuma.

Za kompjuterom, televizorom, ljudi klaustrofobično projedu hranu. Uz iskovane aforističke parole istražuješ svoj prezir prema slabosti inteligencije. Želite li da sačuvate poslednju promenu? Želite li da izađete? Uživaj zombi.

Protestujem za negde u svetu iz svoje sobe negde u svetu. Rečenice razdvajanja imaju svoju nit demoniziranja. Ko će pre a krećem se.trenutnom brzinom. Virus sam disciplinovao. Znam značenje tvoje smišljotine dok je koriguješ na ekranu svog kompjutera.

Doslovno čitanje romana je nemoguće.

Zato je umetnost umetnost a ne mišljenje. Roman govori trenutkom čitanja i dispozicijom čitača /koliko god su trenutak i supozicije nejasni/.

Lik ne nosi definisanu ideju. Ne zna unapred dimenzije svoje reakcije na kompjuterski programiran događaj koji je sam napravio pomoću likova koji mu čine stvarni život.

Kako kroz ceo život biti jednako star, ne lupati glavu o tome šta će biti i ne sagraditi svoj dom na ulici? Tako. ’Sajber’ tako. Šta je to ’sajber’? To je neprevodivo na letonski. Kod nas je to još bolje. Pišemo tu reč ćirilicom. Сајбер. Ajd neka sada Englez pročita svoju reč. Imamo prirodan šifrarnik. Šteta što ne znamo ćirilicom da govorimo.

Ovaj roman je verbalna lito-grafija.

Na crvenoj majici beli krug. U sredini kruga, u obliku svastike Trećeg rajha, crni srp i čekić i ispod toga tekst: pokosi i zakucaj. Živeo novac i demokratija kao pravo da izabereš one koji ti se nude kao osrednji Hitler-Staljin-Pol Pot. Svaki narod, pa i Letonci, imaju svoje Turke i svoga knjaza Miloša i braću mu gospodar Jovana i gospodar Jevrema i Akademijinu verziju istine. Tvoje je da gledaš da se ne zabrojiš u brojanju zvezda, kada struje za kompjuter nema, i da znaš da nema pametnijih događanja u svetu od čekanja i gladovanja u svom selu.

Sećanja Nićifora Ninkovića, knjaz-Miloševog berberina, postoje da bi Basaru dovele u nedoumicu. I Letonci imaju svog Basaru kao Rusi svoga Peljevina. To su Aleksandar Garos i Aleksej Jevdokimov.

Veseljak iz Čortanovaca, Basara, kao i pijanac ’Plavog čuperka’, nije suđen na ćutanje. Alkoholičarski trijumf je obojicu podunavaca sprečio da budu taoci svoga vremena. Bilo je vreme da se, makar teturajući, Basara popne na scenu Narodnog pozorišta, kao što je ’Kir Janji’, zajedno sa Ejdusom, vreme da odu u Etnografski muzej.

Basarina ’Stradija’ je nastavak tužnog Domanovićevog smejanja u narodu koji večno traži drugu mogućnost. ’Otkazavši’ upravnik, iz mora mrtvih glumaca, ovoga puta nije pobrkao šta treba da radi.

Koji um ti se slaže u glavi dok čitaš ovaj dvoautorski roman?

Kuda to jurca ljudski rod? Na primer.

Kako znati da li si normalan kada vidiš šta sve drugi misle? Meni nije jasno ni zašto žene vole muškarce, posebno one skupštinske muškarce, ’kamoli’ zašto muškarci vole muškarce.

142

Odstupanje od sebe je normalno kada vidiš da igrajući na sebe igraš na pogrešnu kartu.

Smisleniji je seks kada preko njenog ramena gledaš ministra kako na TiViju tvrdi da sve zavisi od tebe.

Ljubav će biti jedna od ideja za izmicanje. A ipak, činiće život uverljivijim.

Zakon sila je univerzalni zakon našeg Univerzuma, kaže Ruđer Bošković pozivajući se na Lajbnica i Njutna.

Bog, protiv njih dvojice, naglašava slavni Dubrovčanin, nije imao mnogo. Nije jasno zašto je to ’gospar’ naglašavao kada je srednji vek već bio prošao, Đordano Bruno likvidiran i veštice spaljene?

Jesmo li sigurni od njih danas? To je, ipak, pitanje estetike. I prizemne retorike. „Zar misliš da se bavimo stvaralaštvom?“, pita buduće nezaposlene predstavnik novog vlasnika novina.

Ne, oni su javni servis. Ne bave se stvaralaštvom.

Kako nam je i to blisko.

Ne treba nam mišljenje već informacija, reći će i novi direktor ’Politike’. Kao da realnost, koja živi u nama, nije vredna informacije.

Ljudska komedija je večna kao i njegova glupost koja se ’učas’, elokvencijom, u pamet umaškara.

Nadir je suprotna tačka zenita. Ozbiljno nadiremo nadiru Apletajev Vadim, junak romana a mudonja u tegli. Mošusi u tegli su on.. Plastični.. Čitali su šefovi molitve, prinosili žrtve, misleći da se bave promoušnom, pi-arom, rirajtom, konsaltingom i advertajzingom.

Proskitaš svoj život kroz bezbroj svakodnevnih umiranja i shvatiš da je suština tvoje utopije u tome da kako ćeš umirati ne odlučuje neko drugi. To je prvo i osnovno ljudsko pravo.

Pametno izabrati ne možeš kada je sve budalaština. Samo možeš izabrati manju budalaštinu. Kao Čanak. Kao kad muzičar čudne svirke uđe u simfonijski orkestar pa se trudi da ih nadzvuči.

Kada dobrom psihijatru kažete koga ne podnosite nije problem da vam on kaže šta je vaša ’senka’. Senka je, po Jungu, potisnuta laž koju imate o sebi. To nije prava laž.

Prava laž je planina iza koje se skriješ uživo.

Senka je u podsvesti. Senka nije zabeleženi događaj veća stvoreni događaj. Fizički, materijalni događaj je transcendirao u potisnuti pred-umišljeni duhovni doživljaj.

Samodestrukcija je shvatanje da život nije najviše dobro. Život je ekspriment energije dobra i zla. Tradicija dogme je dogma jednog doba svake generacije. Mladi su problematični po tom pitanju dok su mladi. Nastaviće dogmu kada odrastu i kada se dovoljno uplaše sebe. Kada dovoljno dugo živiš sa sobom nemoguće je da se ne mrziš.

Kada bi se sećanje pomerilo na prvi period infantilnog možda bi ranije odrasli. Ali, eto, ne sećamo se, mi dragi mamini prokletnici, prvih pet godina svoga života.

Može li život zauvek da traje i da nestaje samo slučajno ne bi li se ikako setili uma tog prvog doba? To nesećanje je, izgleda, parastos budućem sebi.

143

Što bi se ljubav davala i cvet imao svog insekta? Da li su verske zajednice za diskriminaciju nije ih trebalo ni pitati.

Očekujem da Bog promeni mišljenje.

More je prostor gde su žene, kada dođu na njegove obale, otvorenog srca i sa pola stiha ih otvaraš. Letonija ima svoj stih i svoje more. Žene iz tuđina ne dolaze na hladna mora. Domaće žene u moru vide grubost života i nevolju.

Strasno voleti uz hladna mora je surovost.

Kits je voleo tako. Njegova ljubav, izašla iz talasa hladnog mora, uvela je u samoubistvo njegovu ženu. U oproštajnom pismu moliće da se o njihovom detetu ne brine on-pesnik. On je uspeo da umre sa 29 godina. Nije slučaj ni ako jeste slučaj. Da li je sreća što ostali ne vole ljubavlju hladnih mora?

Svi smo, kaže fizika, jedno. Atomi, talasi, struja magnetna.

Možemo se međusobno uvećavati i umanjivati. Kada se mentalno ujednačimo doći će do ’preobraženja’. Mentalno u smislu verovanja uma u duh. Ne u religijskom smislu.

Već u smislu re-stvaranja. Re-stvaranje kao širenje i skupljanje energija. Um je energija.

Buš se nije ljutio. Bio je On koji ne može drugačije već kako mu religijsko verovanje pade na um. Ima obavezu,. kao evangelista, da se sveti. Protestantski i jevrejski džihad se brane. Još mu samo fali pravoslavni. Religijsko verovanje je lažno verovanje jer je ugorčeno.

Pripitomili su životinju, sad je na redu čovek. Ne ono životinjsko u njemu, već pomoću životinjskog pripitomljavanje njegovog duha. I ne dati mu da misli. Čovek kada mnogo misli postaje vidovit.

Opozicija, kao i homoseksualnost, nije poremećaj identiteta. Ona je, kao i muškomuška ili žensko-ženska seksualnost, drugo lice jednog identiteta.

Nihilizam preglasnog disanja.

Imamo li čulo za Letonsku varijaciju sajberskog otuđenja onih koji misle kategorijama verovatnoće da izbegnu nametnutu stvarnost i lokalnih kriminalaca koji su protraćili život na gluposti?

Apstraktni slikar zna šta vidi u svojoj slici i zanima ga šta drugi vide. To je estetska normalnost. On neće podneti nijedno mišljenje. Ne zanima ga različit pristup njegovim istinama.

Nije vredno svaku neshvatljivost shvatiti. Da je demokratija bolest ili da levičar koji, po definiciji pojma levičar mrzi novac, radi u banci na pravljenju slogana „Kod nas vaš novac je siguran“.

Državni šovinizam je zdrav, kaže ministar za zdravlje. Nema razloga da „na to“ doktor dolazi.

Harmonija sveta je ozbiljno narušena. Sedneš za kompjuter i pucaš. Nikada smrt nije bila najveća kazna.

144

Izađeš na ulicu, sve sam nesretnik i luzer. Uveravaš se da je najveća kazna bol. Smrt, kao strašno, je zabluda.

Vrati se kući. Ko još na ulici sanja?

Doplgenger /nem. Doppelgänger/, dvojnik, zli blizanac. Otkriće Letonaca je čovek koji se priviđa sam sebi. Letonci su od Prusa. P-rusa. I Nemci su od Prusa (doduše i od Bavaraca). Mi ne pravimo razliku. Za nas je Nemac-Nemac. Oduvek. I Turci su nam Nemci. I ’šlus’.

Sve u životu se svodi na to kako nositi svoje identitete. I ožiljke.

Na sledećem nivou igrice devojke od odeće imaju samo stidne dlačice. Izvijaš njihova tela u figure nalik na sofu. „Ovo je bolje od pseudoživota uživo“, tvrdi doplgenger.

Alfa mužjaku vukova pripadaju najbolje ženke. Ljude je čelni čoporaš isfolirao da je to zbog genetike. Nije. To je zbog njega. Zato kapitalizam nema alternativu.

Doplgenger smišlja da muči pingvina tako da ga stavi u zamrzivač.

Svaka porodica ima svoga doplgengera. Ali zar baš oni moraju da budu ministri?

Ako je statistika samoubistava unutar jednog naroda mera njegove očajnosti, Letonci su ’tek’ osmi. Ubedljivo prvo mesto pripada, njihovim najbližim srodnicima, Litvancima. Rusi su, naravno, drugi. Zatim slede: Belorusija, Kazahstan, Mađarska, Slovenija (to su naši), pa Ukrajina. Mi smo i po pitanju očajanja u problemu. Tek dvanaesti. Tik ispod evropskog proseka. Evropa je očajnija. Eto! Tink pozitiv / Think positive, eng. misli pozitivno/ je molitva za na ulicu. Na ulici ne možeš kriviti ogledalo što si neravnomeran. Nema ogledala. Tamo se na svom zlu živi. Vlast, koja je odatle, prvo svoga oca obesi.

U Srbiji industrija podmetača za kolena, kao ni zidovi plača i saosećanja, nemaju teorije.

Više nismo tu. Nismo išli nigde. Nismo izdržali misao o sebi.

Arčibald Rajs, Čujte Srbi Dokle je opstanka i borbe za opstanak biće i straha.

Kako doći do života u kome ljudi ne razumeju zašto su izmišljeni dokazi?

Dobro je ne znati državne tajne. Ne znaš filosofiju bezumlja i politiku smrti.41 41

1912. u Prvim balkanskom ratu Srbija sa Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom isteruje Turke sa Balkana.

1913. u Drugom balkanskom ratu ratuju Srbija i Grčka sa Bugarskom iz razloga da ’malo bolje podele Makedoniju’.

1914. ne valja da ostane mirna. Političari, kao lavovi, namirisali krv pa ne vide čija je. Njihova nije.

Nije prošlo ni deset godina od kada su oficiri ubili kralja kome su zakletvu dali. Sada nije vreme mirovanja.

Gavrilo Princip je spreman da krene na Ferdinanda u Sarajevo. Pašićevo je da ne pusti astrougarsku policiju u Beograd da istražuje atentat. Kraljevo je da vidi sa carem Nikolajem II kako da pomaže dok mu Lenjin, uz pomoć Nemaca, ne pobije porodicu.

Ideja Apisove Crne ruke “ujedinjenje ili smrt“ kreće svojim tragičnim putem..

145

Osamdeset godina je prošlo od smrti (1929) dr Arčibalda Rajsa.

U Švajcarskoj, 1909. godine, Rudolf Arčibald Rajs doktor hemije i stručnjak za fotografiju osniva Institut za tehničku policiju u kriminalistici.

Nikola Pašić, augusta 1914. godine poziva dr Rajsa da dođe u Srbiju i da u ime srpske vlade, kao neutralni posmatrač, izvrši anketu o zverstvima koje su vršile Austrougarske trupe u Mačvi i Podrinju početkom rata.

Cerskom bitkom, 1914. godine oslobođena je Srbija od Austrougarske okupacije /dela njene teritorije/. Posle, kada su u rat ušle i velike sile na našoj strani, rat je krenuo pogibeljno po srpsku vojsku i srpski narod.42 Dr Rudolf Arčibald Rajs ostaje sa Srpskom vojskom sve do kraja rata, zatim u oslobođenoj Srbiji, u Beogradu, do svoje smrti (1929).

1928. godine dr Rajs piše pismo Srpskom narodu „Čujte Srbi“ i u političkom testamentu traži da se ono ne otvori pedeset godina. „Čujte Srbi“ pred nama 80 godina kasnije.

1929. godine, posle verbalnog sukoba sa bivšim ministrom Kapetanovićem, ratnim profiterom koji je rat proveo u inostranstvu, Rudolf Arčibald Rajs pada i umire od reči koje nije mogao da preboli.

Poslednja želja dr Rudolfa Arčibalda Rajsa bila je da se njegovo srce sahrani na Kajmakčalanu /što je i učinjeno/.

Telo mu je sahranjeno na Topčiderskom groblju u Beogradu. Šta u Arčibaldovom pismu piše?

Objašnjava Arčibald kako se od neutralnog posmatrača, u početku rata, pretvorio u dobrovoljca Srpske vojske.

Zatim piše kako srpski narod pogrešno shvata Boga kada je rad u pitanju.

I kaže: „Niste veliki radnici.“ Posle sve gore i gore Arčibald kazuje o nama. Te „da nam je mnogo neuzoranih njiva“, te „da nam je tradicija izgovor da dodatno ne radimo“ Kao da nama, Arčibalde, za bilo šta treba izgovor. „Počistite kuću i pometite sve marionete“, savetuje Arčibald u svom pismu.

Kod regenta Aleksandra, 1917. godine, Arčibald traži da pomiluje Apisovu grupu ’Ujedinjenje ili smrt’. „Ti ljudi nisu učesnici atentata na regenta“, misli Arčibald „podmetnuli su im političari. Te rodoljube-oficire ne treba streljati već ih poslati na prve linije fronta.“ /Budući kralj je poslušao druge ’mislioce’ i streljao oficirsku grupu Crna ruka (Solunski proces)./ Ne razumem, Arčibalde. Zlo usmerene umove trebalo je bolje izmanipulisati?

42

Na strani austrougarskih snaga, te 1914. godine učestvuje i Josip Broz. Na strani Nemačke, na frontovima prema Francuskoj, u tom istom ratu učestvuje Adolf Hitler.

Ništa čudno.

Mladi Broz i Hitler, mobilisani u svojim državama na strani iste sile,. posle će imati i istog prijatelja pa neprijatelja – Staljina.

146

Dalje nas Arčibald ogovara i kaže: „Bivši ministri obilato pune svoje džepove, sređuju sebi isplaćivanje penzije a invalidi umiru od gladi.“ Šta si time, Arčibalde, hteo da kažeš? Da tu ima nade za narod? „Upravljačka klasa svoju pamet koristi samo da bi dobila dobro nameštenje i da bi se obogatila iz sredstava državne kase.“ Zar upravljačka klasa ima drugu namenu? Gde to, Arčibalde? „Hiljade Nemaca, Bečlija i Budimpeštanaca dolazi kod vas, pravi poslove i bogati se. Švajcarci jedva da posluju..Italijana, koji su prirodni neprijatelji onima kojima ste i vi (Nemci, Austrijanci), nema u poslovima Srbije.“ Srbiji je, Arčibalde, lakše da uzme neke ratne odštete, da se ministri namire dok narod ne počne da privređuje, nego da smišljamo kako da Nemci u Englezi rade za nas.

Sa Italijanima, koji pucaju u leđa i naši kriminalci izbegavali su, ako mogu, da sarađuju. „Pravi intelektualci ne uspevaju u Srbiji.“ Pa to je od kada je Srbije. Nikola Tesla je u dva navrata tražio od Srbije stipendiju pa je nije dobio. Iz državne kase prvo se pare daju onom ko je najbliži pa onda onom ko je njegov najbliži pa posle para nema, Arčibalde, neupućeni. „Pravnici imaju površna neutemeljena znanja i mogu postati samo loš činovnik.

Podmitljivi do otimačine Pisar se mora podmazati ili od parnice nema ništa. Mala im plata je opravdanje za mito(maniju)“.

E sad ga baš pretera Arčibalde. Naši zakoni prava su drugačija. Oni su utemeljeni prvo na molitvi zatim na razumevanju, podrazumevanju i ostalom umevanju.

Kad smo 1913. oslobađali poslednje neoslobođene teritorije Srbije u Makedoniji i kad su nam Francuzi pomagali protiv Bugara, molili smo Francuskog generala /i jedan restoran smo nazvali po njemu/ da nam njegovi ’oslobodioci’ ne diraju žene i zlato.

On se svađ’o lično sa Kraljem po tom pitanju. Jedva smo se oslobodili oslobodilaca.

Prâvo ti je, Arčibalde, kod Srba da usporiš dok političar ne smisli kako će se postupati u nastaloj situaciji. Ne može ni on da pretpostavi šta će sve narodu pasti na pamet.

Zakona se srpski političar užasno užasava. Ako on nije iznad zakona ne treba da se bavi političkim poslom. Takvo je mišljenje. . „Političari potkupljuju inteligenciju. Opstoje nepotkupljeni samo Skerlić i Slobodan Jovanović.“ Pa mora neko da napiše ono iznad potpisa i posle to po novinama da objašnjava. Ne može ni ’potpisar’ sve sam. A da ima neposlušnih Skerlića i Jovanovića ima. „Stojadinović, ministar finansija koji nije bio u ratu, zaradio na obligacijama ratne štete koje je kupio po 50 a prodao po 250 i naplatio kamate.“ Pa šta? Setio se. Ministri svega mogu da se sete. Setiće se oni i kako da bude 25 ministara a 12 ministarstava. „Lazar Marković, poslanik i ministar, nakon siromaštva naglo bogat; Velizar Janković od poslaničke plate i ministarske, pravi bogataš; Boža Maksimović, siroma čovek,

147

čim postade ministar postade bogat. Vukićević, provincijski profesor, čim postade političar postade i bogat.“ Jesu li to svi Arčibalde? Ako ih nema još u broju, dobro je. „Sud, policija i carina ne funkcionišu bez mita“.

Pa tako ide brže, Arčibalde. Ne brže, Arčibalde, već brzo. I ne vidi se od brzine. „Studenti Srbi u inostranstvu se druže međusobno i ne razmeju zemlju u kojoj su jer je ne vide iznutra. Postaju gordi kada se vrate a po pameti slabiji su od onih koji nisu išli nigde.“ Pa ne mogu u Ženevi, da se druže sa strancima kad stranci ne znaju srpski. „Nečastan novac se ne primećuje i ima moć kao častan.“.

Ma šta kažeš, Arčibalde? Ne mogu da verujem. „Najbolji način da postaneš bogat je da postaneš ministar ili Predsednik vlade.

Predsednik vlade je malo bolje. Pašić je posle rata postao najbogatiji u Srbiji a u vreme rata sina Radeta je poslao da studira u Pariz. Kraljevsko bogatstvo je stekao i ministar Ninčić i pop Janjić.

Opozicija je kao i vukovi. Vukovi ne jedu jedan drugog.“ Ni Bog ne može od Srba da traži nemoguće. A što se pop Janjića tiče ne greši dušu.

On je to zbog naroda. „Vaš narod je ljubitelj stranačkih svađa. Poslanik-profiter Velizar Janković, rezervni oficir i ostali mladi poslanici izglasali zakon kojim se poslanici oslobađaju od vojničke dužnosti u ratnim uslovima.

Jedinstven parlament – parlament vojnih zabušanata. Izuzeci su Aleksa Žujović i Radovan Dragović.

Tim ’jedinstvenim’ poslanicima nije bio dovoljan Krf i hotel Velika Britanija na Krfu već su Skupštinu hteli da prebace u Kan.gde bi od dobrih dnevnica mogli da žive još lepše. Stranačke svađe se nastavljaju po Ženevi, Parizu, Nici, Londonu. Nevolje vlastite zemlje i rat ničemu ih ne uče. Vojnici su dobili prijatelje oni ih pogubiše.“ Vidi se, Arčibalde, da nikada nisi bio poslanik. Poslaniku treba da bude udobno. Za dobru misao mora dobra fotelja. Ako može, i prvi red. Ne neka gudura na Kajmakčalanu.

To što su oni sebe oslobodili od rata je ispravno. Ko će u ratu da glasa za nove poslanike ako im, ne daj Bože, padne, neka zalutala bomba, na glavu?

Trebalo je Arčibalde da se raspitaš kod Pašića za demokratiju kada si se vratio 1918. u Beograd. Ti sa Kajmakčalana a on sa sednice. Ili njegovog sina koji je baš nekako te godine navratio iz Pariza gde je učio da bude Predsednik vlade. Ali mangup više voli da vozi mercedes nego da uči. Čak je, kažeš, nekog i pogazio. Šta ćeš, Arčibalde, nije vičan da propušta.

Ta nestašna predsednička deca! Neće da čitaju i da koriste sebi. „Stranački sukobi se nastavljaju i u inostranstvu. Ne da su sklonili sebe u sigurna inostranstva već su cele familije odveli sa sobom.“ Pa nećeš, Arčibalde, valjda da nam najvažniji ljudi budu siročići bez familije. „Funkcioneri su najgoreg kvaliteta i treba da imaju radikalsku ili demokratsku člansku kartu u džepu. Ili obe.“

148

Tu nemam primedbu. Tako je najbolje. Dve legitimacije. „U policiji gazduju partijski Stepići koji od policijskog posla samo znaju da plaše narod.“ Takav strah nam je ostao od Miloša Velikog. Nisi čit’o, Arčibalde. „Poslanik ne sme da ima šefa. On treba da deluje po svojoj savesti za kraj koji ga je birao. On nije u svojini političke stranke. Ali tako nije. Glas poslanika u Skupštini određuje stranka. Ministar nema prava na reforme ako mu stranka ne da odobrenje.“ To ti, Arčibalde, ne verujem. Poslanik, ministar, pa da imaju šefa za svoju misao.

Koješta! „Zakoni se ne donose u parlamentu već u strankama. Danas-sutra ćete iz parlamenta izbaciti političare strančare...“ Jel’ danas ili sutra, Arčibalde? „Nije demokratija da se poslanici jednako obogate. Više vredi savet od 25 pametnih i poštenih za demokratiju nego parlament od 250 poslanika,.ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj osobi.“ To je baš strogo. Ljudi su postali ono što nisu ni sanjali da će biti pa dok se snađu... I logike, Arčibalde, u životu nema. Logika je samo za reči. A reči zaostaju. „Dug Pašićevog sina je daleko nadmašio dobar miraz Pašićeve žene.

A Pašićevo okruženje? Isto kao i on. On ih meri po sebi. Da budu siromašni duhom i korumpirani. Dozvoljava im da se bogate.“ Lako je tako pisati o Predsedniku vlade a da ti pismo otvore posle pedeset godina od tvoje smrti. „Makedoniju, ili kako se to danas kaže, Južnu Srbiju, te drevne srpske zemlje, i njeno stanovništvo koje je zbog silnih ugnjetavanja postalo nacionalno bezlično, treba asimilovati.

Nacija, koja bi im učinila da slobodno zarađuju svoj hleb, za deset godina asimilovala bi ih pa makar bila i kineska. Ali vaši političari su u Južnoj Srbiji podigli Dom Radikala i Dom Demokrata a ne ono što narodu treba pa je ’Makedonsko pitanje’ tražilo put rešenja.mimo Srbije.“ Zar je stvarno tako izgledalo? „Mnogi vaši diplomatski neuspesi posledica su odnosa sa strancima po srpskom receptu ’baš me briga’.“ Čim nismo po tom receptu izgubimo se. Ne možeš u ogledalu da se prepoznaš ako nije po toj recepturi.

To je oprobani metod srpske dobrovoljne neuračunljivosti. „Sudbina vam je u rukama: budućnost ili ponovo ropstvo.“ Sloboda i ropstvo jedno drugom jesu budućnost.

Da li će sve srpske generacije pratiti Arčibaldovo ’prokletstvo’ dobre namere?

Svoje gluposti ponavljamo i neprijatelj lako pravi scenarije.

149

Pokleknuli smo iznutra i iznutra treba da nam bude pomognuto ako uopšte treba da nam bude pomognuto. Život ljudi i naroda je besmislen.

I kada je tako, a tako je, ostaje čoveku i narodima samo vrlina.

Narod smo koji nema nijednog prijatelja. I neka ostane tako. Nemamo više ljudi za žrtvu. Kosovska koplja i mačeve prekujmo već jednom u rad. Šta je još ostalo? Da nam se nebo svali na glavu?

Bombardovanje nije bio rat već poniženje. Ličnosti svoje obesčastismo. I svaki dalji srpski rat neće biti rat već novo poniženje. Ratovati za druge je besmisleno. Treba da smo svoje odratovali.

Prokletstvo nesloge Srba je počelo u manastirima, tamo ga treba i zakopati. .

Da svi Srbi žive u jednoj državi i to je odratovano.

Da svi Srbi žive u jednoj kulturi i jednoj molitvi dobija svoju drugu istorijsku šansu.

Opet je na srpskim knjigama i srpskim manastirima dug.

Stekli smo pravo da se individualno drznemo na sve što hoćemo.

Nepoznati Nikolaj Velimirović

„Dveri srpske“, časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja Vladika Nikolaj je učvršćujuća integraciona nit srpskog osećanja sebe u vreme poratnih gubljenja narodnih identiteta.

Konfliktni pravoslavni duhovnik se školovao u inostranstvu /Švajcarska, Engleska/..

Kako stvoriti versku ideologiju nekonfliktnog, osnovno crkveno pitanje, pojavom vladike Velimirovića, inteligentnog i elokventnog, ostaje utvrđeno kao nemoguće pitanje..

1915 godine Nikolaj, istražujući u biblioteka američkih pravoslavnih crkava, ideje čeha Jana Husa i kritikujući hijerarhiju u srpskoj pravoslavnoj crkvi vidi mogućnosti prevazilaženja razlika hrišćanskih konfesija.

Intelektualno je izvan svih crkvenih konfesija.

Nikolaj prihvata srpsku krivicu u Prvom svetskom ratu.

Razumeva ’kosovsku tajnu’ kao odluku cara Lazara da žrtvuje ovozemaljski život svoga naroda za večni. Car Lazar je izabrao isto ono što je, sa svojim životom, odlučio, po očevoj volji, i Isus Hrist.

Nikolaj će tako, na tragu Cara Lazara, ustvrditi da se u raj ne ide pojedinačno, već nekim narodnim i verskim kolektivitetom. Ustvrdiće da je srpski narod taj ’izabrani kolektivitet’. Spašava pravoslavlje proglašavajući srpski narod Teodulom.

Tako će i poslednja Srbija, Nikolajevim duhom obeležena, za himnu odrediti ne himnu već molitvu.

150

Pranačelo i premudrost vere je strah. U osnovi države je strah. U osnovi ljubavi je strah. Treba sigurno znanje imati da se oslobodiš straha.

Vladika prečesto govori kao da ima to sigurno znanje.

Hrišćanstvo će, zanimljiva tvrdnja Nikolaja, uništiti sami hrišćani.

Hrišćanske vrednosti su patrijahalne vrednosti, kaže Nikolaj. Patrijahalne vrednosti karakteriše slaba individualnost, kolektivni mentalitet, prihvatanje autoritarnog vođe i podčinjenost žena. Ozbiljno podrivaju temelje tih vrednosti filosofija personalizma savremenog čoveka i buntovna priroda žene .

Nikolaj, u ličnom primeru, demonstrira čovekovu konfliktnost sa samim sobom.

Samokontradiktornost. Čovek, protivurečan samom sebi, ne može, kada je o reč o socijalnim kontaktima ljudi, da konstruiše ništa drugo do kontradiktorne institucije. Čovek je, tim načinom, tvorac sveg svog vlastistog haosa. To je njegova priroda. Ima svu slobodu izbora haosa.

Bog nije zamislio čoveka koji će u večno da se ponavlja.

Priroda se ponavlja, prilagođava. Iz prirode čovek konstruiše svoj svet kulture i civilizacije. Čoveku je skulptura lepša od kamena iz koje je nikla umetnikovom rukom. Zato ljudsko biće radi, stvara, smišlja. To su polja njegovog ličnog konflikta.

Sloboda izbora stvaralačkog uvek je izbor kontradikcije. Duh ima nebalans kao svoj balans protivurečnosti.

Malo je ljudskih bića koji nisu sposobni za stvaralaštvo. Najređi izuzeci su oni ljudi koji nemaju nikakve sposobnosti. „Ja lično“, reći će Nikolaj, „i u te najređe izuzetke ne verujem“.

Protivurečan odnos Nikolaj ima i prema srpskom narodu.

Te je srpski narod ’izabran narod’, te je srpski narod nezahvalan Bogu za pobede u ratovima 1912. i 1913. /Tada smo se konačno rešili azijskih gospodara/ te je srpski narod pokrenuo treći Balkanski rat 1914. kojim uvlači Rusiju i svet u Svetski rat. Prvo smo zlo sveta.

Srpski narod ima, reći će Nikolaj, inteligenciju zatrovanu svađama. U samom narodu domaćinsko ponašanje su zamenjeni psovkama, krađama, krivokletstvom, nepoštovanjem roditelja, nepoštovanjem braka.

Narod kroz svoje mučenike i patnju sazreva, kaže vladika To je omiljena, ali i zastrašujuća, ideja Nikolaja. Srpsko trpljenje ima u sebi nešto praslovensko ali i praslovensku reakciju: svirepost.

Balkan je surov susret surovog Azije, Afrike i Evrope.. Što se sazrevanja naroda tiče to je vrlo tačna ali i mnogo nezgodna ideja.

Nije se Nikolaj,’hadžija večnosti’, plašio ideja.

Najmanje se plašio svojih ideja. Posebno kada zna da svoje ideje upućuje srpskom svešteniku koji je ekstravertovan po karakteru i temperamentu i kao takvom trebaju mu promisli kojima će da se oslanja u svom odnosu prema svojoj pastvi, svojoj porodici i svom manastiru.

Srpski pravoslavni sveštenik neguje magijski odnos. Paradoksalno introvertovan mistični odnos mu je stran.

151

Nikolaj je, možda podsvesno, imao potrebu za mističnim odnosom ali nadahnuti intelektualac je najviše došao do intuitivnih reči. Do mističnih i čudotvornih, naravno, nije došao jer je bio prirodno ekstravertovana ličnost. Srpski Raspućin nije ruski Raspućin, kako ga novinar piše. Rus je gubio rusko značenje u trenucima duhovnog razdvajanja a Srbin Nikolaj je bio uvek svoj Srbin.

Pesimizam mu je stran. Pesimizam je, kaže Nikolaj, „uvreda za vasionu, uvreda za zvezde koje noću osluškuju vaše misli i planove.“ Kada bi izgubili iz Nikolajeve misli infantilni deo njegove religioznosti u ovoj rečenici bi čitali Teslino ćutanje nad ljudskim životom kao trenutkom svetlosti i razumevanje večnosti Univerzuma, Boga..

Biblija upozorava na sujetu kao najveće zlo u odnosima ljudi jednih sa drugima i sa samim sobom. Niko ne vidi puta prevazilaženja te duhovne klopke ma koliko birali ohrabrujuća mišljenja.

Nije neko ohrabrujuće mišljenje znanje da kada, svojom sujetom, dođeš na dno da će neko odozdo da kuca..

Katolici znaju da Biblija ne propoveda Raj ovde na zemlji. Oni su, za nekakav dokaz, dozvolili eksperiment Jezuitima. Jezuiti prave ovozemaljski Raj u Paragvaju. Prave državu jednakih od svojih sveštenika i domorodaca Gvarana. Gvarani su bili vedri i lenji da bi živeli za sutra. Grad sunca. Paragvajski religijski socijalizam.. Stopedest godina je trajao taj eksperiment. Zaključak eksperimenta: Čovek nje koncipiran za istost, jednakost. Čovek jednostavno, takav kakav je, mora biti nejednak i eksploatisan, mučen i dodatno svojom savešću samomučen.

Levica i komunizam su kompromitovani istim tim pokušajima. Konstruisali su u pakao ’uživo’.

Nema te države u koji se komunizam i ideje levice mogu smestiti.. Levica i komunizam mogu biti samo šum ideja u glavama ljudi. U praksi to je nezaustavljivi proces raščovečenja. Čovek je energija da bude nejednak. Čoveku sve možeš promeniti sem da bude čovek.

Sve što se kreće ne može jednako da se kreće.

Tiranstvo je mentalitet imanentan živim bićima ove planete. Taj mentalitet se samo kulturom potiskuje Bojim se da je Nikolaj u pravu kada kaže da je ideal ljudi ličnost Hrista a ne poslednji iz evolucije.

Za Solženjicina i njegov ’Arhipelag Gulag’ svi znaju.

Na tom „Arhipelagu“ svi su pogubili Hristovo osećanje za drugog. I zatvoreni i čuvari koji robijaju čuvajući zatvorene..

Taj život je, mislićemo, nemoguće bilo proživeti i ostati ljudsko biće.

To je bilo nemoguće zapisati i imati veru da će to neko, na osnovu zapiske, promeniti.. To je nemoguće pročitati i ostati normalan.

Treba hrabrosti za živeti sa ljudima kada znaš za šta su sposobni?

Ljudi od vlasti, nadležni ljudi, su najbliži srodnici smrti.

Biblijski Božiji gnev se odnosi na krivce a gnev vladara je širi. On se tiče i sumnjivih.

152

Vladika je ceo život bio sumnjiv. Na sve strane sumnjiv. Bio je sumnjiv i unutar svoje crkve.

1934. vladika Nikolaj hvali nacionalsocijalizam Hitlera. Izjednačava ga sa Svetim Savom /Tekst“Nacionalizam Svetog Save“/. A prema podacima nemačke obaveštajne službe on Hitlera tretira kao biblijskog Antihrista.

Moguće je i jedno i drugo. Nikolaj se, za ovozemaljske probleme srpskog naroda, znao izvinjavati specifičnošću vremena u kome se događaj događa..

1938. godine Vladika piše /Misionar, br.11/: “Pravoslavni narodi imaju svoje nacionalne crkve... Mi ne znamo tačno šta hoće Hitler u svojoj zemlji i u svom narodu. Ako hoće nemačku nacionalnu crkvu onda dobro hoće a ako hoće nemačku nacionalnu veru onda greši.“ 1939. godine na pitanje da li je vladika Žiče i Ohrida za demokratiju ili fašizam Nikolaj odgovara: „Naša je osovina od Jegejskog mora do Tihog okeana, od Soluna do Vladivastoka. To je pojas pravoslavnih naroda. .. sami ćete uvideti da tajna Božijeg rukovodstva svetom počiva na ovoj osovini.“ Nema bolje. Ustvrdiš tvrdnju a svedoci su Bog lično i Vladika svojeručno. Komarci su da zuje: „Tako je, tako je!“ Čovek se izveštio da sakrije sebe iza maske normalnosti.

Razlika je jedino u različitosti normalnosti. Jedno je normalnost prvog u hijerarhiji a drugo je normalnost poslednjeg. Ovi u sredini su psihotični i neurotični. Nisu baš sasvim normalni. Plaše se puta nadole a put nagore je preprečen.

U ratno vreme Drugog svetskog rata /U vreme Prvog je u Americi/ Vladika je uzdržan u odnosu na Ljotićevce. „Pravoslavna crkva vazda se obazrivo odnosila prema svakoj političkoj partiji, jer ni u jednoj nije mogla videti svoj puni ideal“, napisaće Nikolaj.

U pismu Draži nada se da njegovi ne čine zločine i kaže: „Šta će nam koristiti zemlja ako se istrebi narod?“ U Kraljevu Nikolaj staje na stranu onih koje Nemci hoće da streljaju. Reći će: „Koji smo to mi mučenici, Gospode, kada svoje izdajemo“.

Nemci ga zatvaraju u manastir Vojlovice a zatim, zajedno sa srpskim patrijarhom Gavrilom Dožićem, šalju u Dahau. Bio je u trećoj ćeliji, pokaznog dela logora, do Patrijarhove.

Puštaju ih iz Dahau-a 1945. godine. Oni preko Trsta, gde neko pokušava atentat na njih, stižu u Švajcarsku a odatle, po sugestiji Draže Mihailovića, u Ameriku a ne u Englesku. Draža tada dobro zna da engleska varijanta germana nije na četničkoj strani.

Jevreji ga optužuju za antisemitizam.

Vladika piše rabinu nekako ovako: „Irod je Idumejac i hrišćani ga moraju osuđivati za postupak ubijanja novorođenčadi. Pilat je Rimljanin koji je sudio i osudio Isusa. Zato je i on za osudu. A Kajafa, jevrejski prvosveštenik, je za osudu jer bez njega ne bi bilo raspeća Isusa. Juda je za osudu jer je lažno svedočio. Ako su za osudu i sveštenici koji su gonili apostole za osudu nije narod jevrejski.“ Problem nastaje kada se novi rabini naučavaju od ’ondašnjih’.

Kruže razgovori u ruskom manastiru u Americi, gde je živeo i umro Nikolaj, da Nikolaj nije umro prirodnom smrću. Kažu otrovan je.

153

Naravno da to nije istina. Ali se postavlja pitanje odkuda u sveštenika uopšte takva misao? Sa kojom namerom?

Ostavio je Nikolaj testament sa porukom za Srbe. I testament i poruka, posle upokojenja, su nestali.

Neko ih je od sveštenika ukrao? Pre će biti da se Episkop Nikolaj predomislio.

Nejasnoće i kontradikcije nisu uvek iz haosa. Nekad su i iz redosleda koji neko umisli. Možda je nekom ’prepodobnom’ bila potrebna mističnost pa je narod uskratio za vladikinu poslednju reč..

Srpska pravoslavna crkva nema mističare.

Mali smo a i introspekcija nam ozbiljno kasni. Ili smo više ekstravertovani zbog stalnih muka opstajanja. Nemamo istorijsko vreme za introvertovanost.

Sukobljavajući narod smo. Malo nam treba za agresiju pa nas počesto na tu slabost upotrebljavaju.

I u manastirima Svete gore često je bio usklik ’Pravoslavlje ili smrt’.

Tek kad vladike dovoljno ostare otpuštaju istinu svoju da se sama izvrće po svojoj rečenoj formi. ’Neka bude što biti ne može’, kako reče i vladika Njegoš, inspirisan boginjom Hibris, boginjom oholosti i prkosa.

Religija je opšte svojstvo čoveka. Postavljanjem pitanja smisla života čovek je na osnovama promišljanja religije.

Pojam ’religija’ izveden je iz latinske reči ’religare’što znači „ponovo uspostaviti izgubljenu vezu“ sa nečim što ga nevidljivo nadilazi, transendira. Čovek je svojim životom razvio dve metode saznavanja nevidljivog: magijsko i mistično.

Magijsko se vezuje za odnose sa neposrednim okruženjem a mistično za kosmičko, Boga. Srpsko pravoslavlje nema mistike i sve pravoslavne tajne su magijske. Nikolaj je tek dobar intuitivac. .

Rebeka Vest, kniževnica piše u opsežnom delu o Jugoslaviji /„Crno jagnje i sivi soko“/ i kaže’da je Nikolaj najizuzetnije ljudsko biće koje je ikada srela’.

Skerlić 1911, povodom Nikolajeve ’Religije Njegoševe’piše: „Mladi profesor bogoslovije Nikolaj ništa nije manje interesantan od cetinjskog pustinjaka.“ Isidora Sekulić piše 1939: Ima li išta lepše i radosnije nego videti čoveka koji ima vokaciju i ima napor da ostane sa svojom vokacijom.“ Beogradski dnevnik 1919: „Salonski kaluđer. Raspućin“.

Izveštaj posle prvog nemačkog pretresa Žiče: „Nikolaj je tip lukavog, brutalnog i tupog balkanca, koji je kao crkveni poglavar najvažniji.“ Jovan Bajfrod, 2004. godine: „Tridesetih godina dvadesetog veka Velimirovićeva ideologija obezbedila je značajan izvor inspiracije za snage srpskog fašizma.“

154

MUP FNRJ, 1951. godine:povodom oduzimanja državljanstva Nikolaju: “Pripadnik protivnarodne političke organizacije ’Zbor’ i kao saradnik okupatora pobegao iz zemlje pred oslobođenje.“ Kontroverzna mišljenja o složenom duhu komplikovanih ljudi su prirodna pojava.

Nikolaj konstruiše pojam ’svečovek’.

Za Šekspira, kaže, da je epski svečovek a Dostojevski lirski svečovek. Ta reč tek asocira Ničeovog nadčoveka. Ali, naravno, to je nepotrebna marginalija jer Niče je jedna od ’aveti’ Evrope Tri su aveti, po mišljenju Nikolaja, evropske civilizacije: Darvin, Marks i Niče.

Argumentacija je, naravno, zasnovana samo na ’ja mislim’autoritetu pa je tim još simpatičnija. Odakle Nikoli ideja o tri aveti? I sam Bog je bio zbunjen. Šteta što nije shvatio Marksovu ideju da kapitalizam propada ne zato što je nepravedan već zato što je zastareo sistem takmičenja. Šteta što nije shvatio Ničea kao cinika. Šteta što nije shvatao da je Darvina greh greh koji se, sa dva kruga oko manastira, odgrehuje.

Svoje mišljenje da su Srbi teodulski narod /izabrani od Boga / ponekad menja u mišljenje da’Bogu nije stalo do naroda i država koliko do spasenja pojedinih živih duša’.

Ta mišljenja Nikolajeva, kao i mnoga druga mišljenja, su aksiomi, misaoni biseri za novo promišljanje baš zato što su počesto protivurečna.

Vladika propagira dve svojine: ličnu i kolektivnu. Sve za dušu dušu za ništa.

Na takvoj svojini treba organizovati ljude u Božiji, hrišćanski komunizam. „Taj sistem, sistem hrišćanskog komunizma“, piše Nikolaj, „moćno je pomognut srpskim verskim običajima. Slično agapijima prvog hrišćanskog veka.“ Ideja ’hrišćanskog komunizma’, došla je do vladike od Nepljujeva, koji umre 1905 godine zajedno sa svojim umnim prorokovanjem da ako: „u Rusiji ne dođe do hrišćanskog komunizma doći će komunizam bezbožni i nasilni.“ „Nemci“ piše Nikolaj, „proterali Jevreje pa prognali i Hrista i našli se u istom taboru sa Jevrejima protiv Hrista.

Komunisti krenuli protiv kapitalista pa napravili od države najvećeg kapitalistu protiv koga se ne sme ni govoriti ni štrajkovati.

Demokratija ustala za slobodu i jednakost pa sazdala kartele bogataša i tajne masonske lože gospodara koji nameću svoju volju narodu i gospodare životom i naroda i država...“ E kako je dobro što nam je Vladika tako pričljiv. Možeš ga, bezopasno po sebe, citirati u današnjoj situaciji. „Svi kritikuju ljude niko ne plače za ljudima.“, piše dalje Vladika, „Prošlost se ne pamti.

Na vrhu Avale bio je grad sa crkvom. Dođoše Turci, popraviše grad, srušiše crkvu, podigoše džamiju.

155

Dođoše Srbi, porušiše i grad i džamiju i podigoše spomenik nazvan ’Neznanom junaku srpskih ratova 1912-1918. godine’. Faraonski hram Srpstvu Jugoslavije bez faraona i hrišćanskih znamenja krsta, oltara i liturgije“.

Zašto je tako vlast odlučila? Sada će Nikolaj citirati Platona, kome baš nije rad, i reći: „Zato što na vlast dolaze oni koji hoće da vladaju a ne oni koji neće. Na vlast treba dovesti one što neće... oni, koji ne svojom voljom dođu na vlast, moraju biti sluge svima“.

Vladika tvrdi da je to ideal i Isusa Hrista.

Neki tekstovi Nikolaja su pisani u književnoj vrsti bliskoj aforizmima i kao tvrdnje koje ne trebaju dokaza. Šteta što se nije pokušao i sa romanom.

Forma romana, sa likovima koji suprotstavljeno žive i misle /kao kod Šekspira i Dostojevskog/ bila bi bliska njegovoj kontraverznoj ličnosti. Ovako ne može tvrditi malo ovo malo ono paleći misao čitača.

Koristio je, naravno, i crkvene forme poslanice, molitve i pisma. „Blagoslovi neprijatelje moje Gospode“, je molitveni krik Nikolajev, „Umnoži ih i još više ih ogorči protiv mene.“ „Neprijatelji su me naučili“, reći će Nikolaj, „da čovek nema neprijatelja u svijetu izvan sebe... neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji.“ Vladika veruje da kada si u pesimizmu trebaš da radiš. Rad je lek od pesimizma.

Sve mislim da bi mi Srbi i Sizifov rad smislili da sabotiramo.

Sizif je po odluci bogova gurao kamen uz breg pa kada ga dogura on padne niz breg pa Sizif po njega da ga opet gura uz breg. Mi tako odavno. Uz breg pa niz breg za kamenom.

Sve mi se čini da je Sizif bio prvi Srbin koga su bogovi primetili a posle Bog zaboravio i ostavio ga da se doveka gura sa kamenom..

Naravno ja se šalim.

Vladika je sav ozbiljan kada se, na primer, bavi Šopenhauerom. /On o svemu samo ozbiljno./ Šopenhaur uči: „Volja je suština sveta i volja je kob sveta. Sva bića postoje kao objektivacija jedne univerzalne volje. Sva bića trpe zato što su volja. Ceo život je večito postojanje i beskrajan tok.

U saznanju je ceo svet volja. Svaki poseban akt volje ima svoj cilj. Univerzalna volja nema svoj cilj...“ /Citat prema Nikolajevom tekstu/.

Nikolaj komentariše: „To je evropsko izdanje indijskog pesimističkog jevanđelja.

Hrišćanstvo je učilo i uči da svaki akt volje u svetu ima svoj cilj i da sledstveno tome, univerzalna ili Božja volja mora imati svoj cilj.“ Ova konstatacija je nadahnuta. Nadahnuće je lepo a lepota podseća da istina jeste ali kako istina jeste za to se čovek, pa ni srpski Vladika, nije kvalifikovao. „Vasiona ima bolje oči“, reći će opet nadahnuto Nikolaj, „i od Šopenhauera i od Bude. Buda je bio neprijatelj jednog celog naroda a Šopenhauer je bio samo svoj neprijatelj.“

156

„Univerzalna volja neminovno je povezana sa univerzalnom inteligincijom. Volja nigde nije slepa, njoj svuda svetli inteligencija – ako ne uvek probuđena, imanentna, onda neizostavno transcedentna inteligencija.“ Ova Nikolajeva misao je više od nadahnuća. Inspiracija! Šteta je što se Nikolaj nije približio drugom Srbinu, možda jedinom mistiku srpskog pravoslavlja, Nikoli Tesli. I to u onom delu Teslinog života kada je Tesla napustio laboratoriju i komunicirao sa svojom belom golubicom na usamljeničkom prozoru.

Biblija je knjiga koju kao da nisu pisali ljudi.

Treba posebne veštine za čitati je. Postupanje po njoj to crkvenim ljudima ne ide ponajbolje a ponekad i nikako. Uvek su zbunjeni ne samo onim ’šta da se radi’ već i onim ’šta da se misli’.

Osnivači vere jesu imali život koji je duplikat misli i misao koja je duplikat života.

Jedino je po tom pitanju, odričući se Isusa, sveti Petar, osnivač apostolske crkve u Rimu, bio malo previše čovek A čovek je suviše zao da bi mu se smela dati sloboda vladanja. Pa bio on i naslednik apostola Petra sam Papa. Knjiga mora da stoji iznad vladara svake vrste.

Vladika Nikolaj, pogledom izbeglice, kao arheolog srpskog dnevnog trajanja, upozorava da nije pitanje kako oboriti Tita nego šta posle njega?

Proročke reči za ’šta će se desiti posle’ piše svojom rukom uz napomenu ’Poverljivo’: „Hrvati imaju plan inspirisan od Pape i podržavan od Italije... Hrvatima će biti dostavljeno oružije, isteraće Srbe iz Hrvatske, Bosne i Srema... ili, kao pri prvom pokolju, poklati.... A šta stranački Srbi misle? Oni će, kao i 1918. godine, prvo raspisati izbora pa neka narod iskaže volju... Kakva fantazija i kakvo ludilo!“ Shvato je Nikolaj da za psihologiju ’jadan ja’, kojoj je njegov narod vrlo sklon, nikada nije vreme.

Srbi, između ostalog što vrlo dobro znaju, znaju da ih je Bog stvorio da se žale na njegova dela a ne na svoja.

Srbi imaju i ’korisno’ proviđenje da ne sagledavaju nevolje sutrašnjeg dana. I nekako kao da bi bolje odigrali tuđu ulogu a ne svoju.

Ali džaba im ta filosofija. Oni su narod permanentnog ustanka.

Neprijatelji /Džojs Kerol Outs, Silovanje, Tes Geritsen, Hirurg, Isak B. Singer, Neprijatelji/ U prvom romanu ’Silovanje’ grupno silovana tridesetpetogodišnja majka, u prisustvu svoje dvanaestogodišnje kćerke, jedva preživljava nasilništvo udrogiranih mladića.

Osvetnik će biti detektiv sa svojim perfidnim osećanjem za žensku ulogu u ljudskoj kulturi.

Triler koji će zbog surovih scena prema ženskom telu, verovatno, biti i ekranizovan.

U drugom romanu ’Hirurg’ silovane žene, nakon izvesnog vremena, bivaju ubijene.

Serijski ubica ženama vadi materice i seksualno se iživljava, ne nad mrtvom ženom, već nad izvađenom matericom. Ta patološka simbolika nije za filmsko beleženje.

Mada nije isključeno da će jednog dana i to biti u sklopu neke brutalne pornografije.

157

Serijski ubica je psihološki atipičan.

Nije iz narušene porodice. Nije iz porodice dominantnog oca ili dominantne majke.

Postavlja se pitanje koliko je ubica realan a koliko izmišljen nekom skrivenom bolesnom fantazijom ’književnika’.

Autorica se u svojoj zahvalnici obraća ljudima kojima je praksa rad na takvim pomeranjima ljudi. Sa pravom se može misliti da je ovde reč, možda, o pokušaju analize prokletstva ljudske ćudi prema životu.

Treći roman, u ovom komparativnom traženja uporišta ljudskoj destruktivnosti, je roman ’Neprijatelji’.

U jednostavnom predgovoru romana autor naglašava da nije imao ’čast’ da prođe lroz užase Hitlerovog holokausta i ruskih radnih logora. Hteo je da naglasi neku nesubjektivnost doživljavanja trauma Jevreja..

On je u Njujorku godinama živeo sa jevrejskim izbeglicama koji su preživeli antisemitska iskušavanja. Od njih je uzeo sećanja, koja su oni, u izbeglištvo, poneli sa sobom. Pomoću tih sećanja on je oblikovao svoje razumevanje neprijatelja.

Romansijer se kreće odnosima Hermana sa njegove tri žene. Dve JevrejkeTamara i Maša. I jedna inoverka koja prihvata jevrejsku religiju,Jadviga. Tu je i rabin sa arhetipskom karakteristikom svoga naroda.

Sveta knjiga piše: “Ko je našao ženu, našao je dobro i dobio ljubav od Gospoda“, /Stari zavet, Priče Solomunove, 18, 22./ A ko nije našao ... ostaće sam, da sluša roman kiše, da čita, bdije i duga pisma piše k’o dah jesenjeg vjetra što suho lišće njiše /Tako je govorio Rilke/.

Tamara Tamara je pod pritiskom ideje muža Hermana oko razvoda. Sveta knjiga kaže: “Bolje je živjeti u zemlji pustoj nego sa ženom svadljivom i gnjevljivom“,/ Priče Solomunove, 21,19/ Ona odlazi, zajedno sa kćerkom i sinom, kod roditelja. Da se skupi i sabere. Tamo je zatiče okupacija koja će joj usmrtiti decu i odvojiti od muža.

Tamara pokušava da prihvati život kao slobodu unutar Božije volje. Njen je Bog, definitivno, napravljen od teorije Posle dolaska osloboditelja, koji su pobili velike naciste a male amnestirali /ne možeš sve pobiti/, Tamara se pojavljuje u Njujorku da izvadi zaostali metak u svom telu.

Ona je tu i iz razloga da opravda Boga. Bog ima namere koje ljudi ne shvataju i iz taštine ga, prema sebi, tumače. Život, sa početkom od svoje smrti, ide dalje.

To je tuga kojom Tamara pokušava da sačuva svoju pamet, tuga kojom ona vadi metak iz svoga tela, tuga kojom zna da je jedan takav isti metak ubio njenu decu.

Jadviga Jadvige je seljanka koja radi i kao služavka.. Zaljubljena je u sina svoje gazdarice..

Seljanka će Hermana, sve vreme rata, čuvati i paziti na seniku tako kako seljaci čuvaju i paze bilo šta svoje i za sebe.

Maša

158

Jevrejka koja je preživela holokaust i radne logore Rusije. Živi odvojeno od muža od koga će se i razvesti da bi se udala za Hermana. Živi sa majkom koja se toliko boji ljudi da neće na ulicu da izađe.

Herman Herman, posle rata, saznaje da su mu žena Tamara i deca streljani. Odlazi za Ameriku. Iz zahvalnosti prema seljanki ženi se sa njom. Jadviga je inoverka te Herman sa njom sklapa građanski brak.

Maša je Hermanu senik ka kojoj beži od Jadvige..

Herman održava svoj, Mašin i Jadvigin život, pišući govore za rabina. Pisao je znajući da ljudi koji čitaju ili slušaju rabinove propovedi i sami nisu pošteni.

Rabin Rabin je prodavao Boga. On je onaj biblijski čovek koji misli da je mudar. Sveta knjiga kaže: “Više ima nadanja od bezumnoga nego od njega“, /Priče Solomunove, 26,12/.

Rabin je Hermanova pisanja shvatao kao ’istraživanja’. Nije se brinuo što mu propovedi piše čovek za koga je sve ljudsko nacistička krletka, pruglo.

Epilog Hermanove žene su nejasno opasne Sveta knjiga kaže: “... grča od smrti je žena kojoj je srce mreža i pruglo, kojoj su ruke okovi.“, /Knjiga propovjednika, 7, 26/.

Singer će svoga junaka, na kraju romana, skloniti od njegovih žena u nepojavljivanje.

Amerika je dovoljno velika da Herman nestane, da odnese svoje mišljenje u neki novi, sada američki, senik.

Skrivaće se ubeđen da se Jevrejin od nacizma može zaštititi samo ako se za Jevrejina ne zna gde je.

Herman, verovatno, nastavlja i da traži ženu.

Tamara i Maša znaju da su nacisti muškarci. Pitaju li se da li su muškarci nacisti?

Maša se ubija.

Tamara uzima u svoju kuću Jadvigu sa njenom kćerkom. /I Hermanovom, naravno./.

Pitam se da li treba živeti ili je dovoljno čitati knjige? Čitati, smejati se, plakati i užasavati se ljudima smeštenim na listove knjiga. To je dovoljno. Neka žive život oni koji moraju da ga trpe.

Dobro je skloniti se od zla. Popravke nema. Samo prikrivanja i prikrivenih.

Sveta knjiga kaže: „Pametan čovjek vidi zlo i skloni se, a ludi idu dalje i plaćaju“ /Priče Solomunove, 27. 12./ Umetnost, i njen katarzični pristup svakom problemu, je i dalje najadekvatniji pristup posmatranja odnosa polova.

Za da pišeš ne treba ti život. On remeti. Život je remetilaćki faktor za raspredanje izmišljotina.

Potrebno je da budeš živ. Samo to. Potrebno ti je mišljenje, znanje i usmerenost pažnje na puteve duha.

Tako možeš da ne živiš, da si živ i da se sačuvaš da ne postaneš onakvim kakvim te drugi smatraju.

Stari zavet je istorija nasilja. Ljudski rod je nasilan...

Ljudski rod siluje iz dana u dan. Siluju sve. Žene, decu, prirodu, život.

159

Pojedinačna nasilništva su zrno peska koje se ne seća kakav je kamen bio ni koje pustinje i vetrove prolazio.

Posle holokausta i radnih logora raznih Rusija misliš da će se nešto promeniti? Neće.

Sve je isto. Iste fraze, ista politika, ista lažna obećanja.

Kakva su to nasilništva bila u radnim logorima u Rusiji, za jevrejske izbeglice iz Poljske, kada su ovi , nakon izvesnog vremena boravka u njima, bežali nazad nacistima.

Profesori nastavljaju da pišu knjige o ideologiji ubistava, sociologiji mučenja, psihologiji terora i filosofiji silovanja. .

Filmovi i TV, kao i sam život, su preplavljeni nasilništvom. Nasilništvo, svejedno koje, je u funkciji sužavanja uma na usitnjavanje života na blagostanja iz dućana.

A rečeno je: „Ne vladajte se prema ovome vijeku“, /Rimljanima poslanica svetoga apostola Pavla, 12, 2/.

Pisanje o neprijateljima jeste izučavanje sebe.

Demoni u tebi i demoni spolja. Kaži mi ko te nervira kada sedne pored tebe a ja ću ti reći tvoju senku /Jung/. I kakva korist od tog znanja? Da ih iznutra udružimo?

Istina je kruta. Čovek je povijajuće biće i istina mu ne pripada.

Bog postoji ali ne kao Svemoguć.

On je drugorazredna suština u odnosu na vlastiti Duh. Kao i mi. /“Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi ... Prva knjiga Mojsijeva koja se zove postanje 1, 26/ Oni koji od tumačenja Boga žive pripadaju realnom profiterskom svetu . Setili su se da opstoje pomoću ljudskog straha od smrti i od uzaludnosti samouvažavanja...

Stari tekstovi nisu lozinka za unazad već za unapred. Osećaj za život bio je jasniji ljudima koji su prošli nego što je jasan sadašnjima u ovim senkama nebitnog. Živiš u stalnom strahu da ćeš se odvojiti od samog sebe ne saznavši se. Umesto da se odvojiš.

Duhovno je iznad znanja i mišljenja. Ono je celovitost. Nema celovitosti bez tuge, čežnje i dobrote.

Moderni stil života nema vreme za duhovnost ribara, stolara. Nema vremena za jednostavnost siromašnih duhom. Šteta.

Fatalist zna da je život podvala.

Naličje smrti preobraziće realno, imaginarno i simbolično u razne istovetnosti.

Religije uče i učenjem hoće da objasne prastaro pravo muških na neveru ženama.

Nevešto naučavaju. Samo su ženama učvrstili misao da je nevera i žensko pravo..

Pravo na telo drugog ljudskog bića, pravo koje je smešteno između ljubavi i krivice, nije eksluzivno muško pravo.

Seksualna nevernost iskonski nije biološko pitanje. Ono je kulturološko pitanje.

160

Pristup religija ženi i njeninm odnosima sa muškarcem je tretiranje žene kao muškarcu drastično podređujuće biće. /“Jer muž nije sazdan žene radi nego žena muža radi“,Korinćanima poslanica prva svetoga apostola Pavla, 11, 9/ Mišljenje svetih i nesvetih otaca je takvo da se mnoga dešavanja u muško-ženskom odnosu tumače kao nastavljanje prvobitnog greha.

Eva i njen čin nagovaranja Adama da jede plod sa zabranjene voćke razlikovanja dobra i zla su izazvali, ne samo posledicu da će žena rađati decu u najvećim mukama koje čovek može da preživi, već će se ceo ženski sistem razumevanja vrednosti života svesti na muke izašle iz njenog ne pristajanja na dominantan položaj muškarca. Ženi se religijom jednoga Boga /Judaizam, Hrišćanstvo, Muslimani/ ukidaju prava mišljenja kojima se utiče na odluke muškarca.

Muškarac religije je biće koje transcendira ono što u ovozemaljskom životu on jeste a žena je imanentna onom što jeste. Njena odeća je crninom obojena. Seksulani čin je smislen samo ako je u funkciji oplodnje. Čak je i ’figura veneris’ definisana.

Muškarac je gore /Tertulijan/. Žena je svojom biološkom konstitucijom mazohističko biće. Kada se žena sadistički ponaša njeno ponašanje odstupa od njene prirode.

Povređena žena, neprilagođeno svojoj prirodi ’da podnosi’, sadistički deluje.

Tako kaže i Sveta knjiga. /Jevanđelje po Marku, 6, 18-28/ Besna na Jovana Krstitelja, a zaljubljena, Irodijada. od svoga devera Iroda, traži glavu Jovana Krstitelja preko kćerke Salome.

Saloma pleše pred svojim stricem koji joj oduševljen njenim erotskim plesom obeća sve što hoće. Saloma pita majku šta da zaište. Majka kaže nekrofilnu želju: „Glavu Jovanovu“. Saloma reče tetrarhu Irodu svoju želju.i ovaj je, zabezeknut, ispuni.

Opsednuta ljubavlju Irodijada ubija Jovana Krstitelja, nesuđenog svog ljubavnika, da bi mučila sebe?

Ili mi takvim teziranjem dešavanja, upisanog u Svetu knjigu komplikujemo muškoženski odnos pa ćemo ’naučno’ ustvrditi da je ljubav patološko nasilništvo?

To, ipak, nije ljubav. To je nagon. Bes strasti.

Veliki broj teoretičara, zaljubljenika u muško-ženske odnose, uzima za pokazivanje svojih promišljanja mitske i religijske ideje.

Intelektualci, oni koji smatraju da imaju zadatak bavljenja nametanjem vlastita mišljenja za opšte, nastavljaju sa tim mitsko-religijskim predubeđenjima.

Mediokriteti će ta ubeđenja širiti po svojim prostorima komunikacije jer će se pozivati na njih kada im ponestane ličnog integriteta.

Ljubav ne izlazi iz srca. Ona tamo dolazi iz energije, duha univerzuma. Ako se biblijski kazujemo „iz Svetog duha“. /“Ljubav nikada ne prestaje, a proroštvo ako će prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati“,Korinćanima poslanica prva Pavlova, 13, 8/ Razumevanje muško-ženskih odnosa trebaju se iznova i iznova kazivati a ne samo, unutrašnjim dijalogom, misliti.

161

Pojedinačno silovanje, kroz istoriju, pokazuje da ’razumna sumnja da je ljubav bezosećajno navaljivanje’ uopšte nije razumna..

Psihologija ili psihopatologija pojedinačnog silovanja nikako dovoljno da upozori ljude na opasne ljude. Vetar treba skupiti. /“...ko je skupio vjetar u pregršti svoje?“ Stari zavet, priče Solomunove, 30,4./.

Nasilništvo u malom, pojedinačno silovanje, je uvod u veliko nasilništvo. .

Grupno silovanje žene, za razliku od pojedinačnog, je klasika postupanja muške rulje.

Rulja prisvaja univerzalni identitet prava na zlo.

Grupno silovanje je teška oblast za naučno i filosofsko istraživanje.. Postavlja se i pitanje ko bi priznao zaključke do kojih bi filosofija, a posebno nauka, došli.

Ostarelo muško shvatanje svakodnevnog života ignorisaće činjenicu da će silovana, od dešavanja silovanja, moći voleti samo u očajanju. Ko još brine brigu ljubavi?

Pitanje masovne lobotomije nikada nije bilo bliže.

Više je nedostojno pameti ignorisati sveprisutnost nagona nasilništva.

Svest silovane, koja ćuti o vlastitom silovanju, je svest pod strahom od kompromitacije. Kompromitacije čega? Ćutanje će unutrašnji dijalog silovane pretvoriti u lični rat sa vlastitim granicama pristajanja na ljude. .Ćutanje silovane o silovanju možda kaže: „Neka te drkadžije siluju i druge žene!“ Uništavaju je ljudske životinje koje ispoljavaju nasilničku karakteristiku ljudskog roda činom ignorisanja ljudskog bića.

Ne moraš biti star, koliko i tvoje doba, da bi shvatio da je pasivni čovek pijan bez vina.

Umetnik nema strah od raskrinkavanja vlastitog nesvesnog? Munkov ’Krik’je agonija podsvesnog i realnog straha.

Pikasova ’Gernika’ je bes. Dosta je više majki sa mrtvom decom u naručju. .

Nikola Tesla je imao vrlo visoke kriterijume za pravo na decu. Tu su razlozi svodljivosti njegove značajnosti na fiziku i na ništa više.

Mnogo je onih, mnogo više je tih, koji su na raspolaganju izazivačima rata.

Razum smo upropastili. Opremljeni gnevom tražimo da, kako se od njega i očekuje, govori u našu korist. .

Kako će razum objasniti da ni večnost ne ume večno da traje? Čovek mora da ostari ali ima razloga da ne odraste. Kako je ljudski biti neveran samom sebi, biti sretan a ne biti zadovoljan.

162

Značajno delo još uvek možeš da desiš a dosadu ponavljajućeg dana ne mora da vucaraš.

Jovan Bajford, Teorija zavere, Srbija protiv „novog svetskog poretka“ Teorija zavere je doktorska disertacija o nepoverenju srpskih konzervativnih političara prema Zapadu.

Tajna je ono što politika nevidljivo čini i ono što hoće da se misli da čini.

To da neko ima volju da vlada ljudskim rodom je prirodna volja. Bila je i biće prirodna43. „Što drži na okupu te proždrljive životinje koje nazivamo ljudima?

U izvorištu je društva gruba i neobuzdana sila: kasnije dolazi zakon, tj. i dalje sila, ali uređena pravilima“ 44 „Pravo je u sili... Treba napomenuti da su ljudi sa rđavim instinktima mnogobrojniji od dobrih, pa prema tome najbolji rezultati u upravljanju njima postižu se nasiljem i zastrašenjem a ne akademskim rezonovanjem. Svaki čovek teži k vlasti, svaki bi hteo da bude diktator kad bi samo mogao, ali je pritom redak onaj koji ne bi bio gotov da žrtvuje sveopšte dobro radi postignuća svoga ličnog blaga“.45 Makijaveli Monteskjeu46 : „Vi ste veliki mislilac ali ne poznajete neiscrpnu kukavnost naroda... ponizni pred silom oni su nemilosrdni pred slabošću.“ Francuska revolucija nedri ustav buržaske Francuske i Deklaraciju 47 s poznatim programskim uvodom ’Deklaracija prava čoveka i građanina’. Deklaracija donosi ukidanje feudalno-staleških privilegija, jednakost pred sudom i suverenost naroda.

To su intelektualni, etički i pravni dometi Revolucije 1789 koja će usmeriti ljudski rod u pravcu novca kao merila vrednosti čovekovih odnosa i mogućnosti samorealizacije.

Mit o Teoriji zavere i Tajnim društvima /objašnjavanja da politička i društvena zbivanja usmeravaju moćne organizacije, vladanje iz senke/ počinje sa demonizacijom masona i iluminata u postrevolucionarnom vremenu.

Srušena je vladavina francuske aristokratije a uplašena je i uzdrmana monarhistička Evropa.

Nerad aristokratije je postao preskup zanatlijama, trgovcima i mešetarima. Revolucija daje dominantnu moć onima koji rade.

Sitan kapital politički zastupaju Jakobinci (1793). a godinu kasnije jakobinsko viđenje demokratije ruše ideolozi vlasnika krupnijih moneta. Danas je taj odnos rasčišćen.

Najpoznatiji centri odlučivanja: Savet za spoljne poslove (1921), Bilderberg grupa(1954), Trilateralna komisija(1973), Komitet 300.

44 Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea 45 Protokoli sionskih mudraca, Protokol br. 1.

46 Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea, str.26 43

47

26. 08. 1789

163

Frustracije su velike. Pojavljuje se potreba za zavereničkim interpretativnim okvirom revolucije.

Objašnjavanja na osnovu istorijske inercije ne idu.

Psihologija dramatične društvene transformacije ne može da se istumači ničim prethodnim.

Teorija zavere je postala prihvatljivo pojašnjavanje revolucije. .

Prvi se javlja jezuitski sveštenik, Ogisten de Bariel, izbeglica (1797. godine).

On, u Londonu, piše svoja sećanja pod naslovom: „Sećanja koja mogu da posluže za istoriju jakobinstva“. ’Sećanjima ’ on spekuliše tako što tvrdi da je nasledno aristokratsko pravo vladanja u Francuskoj srušeno zaverom Iluminata iz Nemačke48.

Sva je prilika da je autor koristio ideje iz rukopisa masona Džon Robisona.

Taj rukopis će, dva meseca kasnije, iste godine kada su objavljena i ’Sećanja’, biti objavljen pod naslovom „Dokazi zavere protiv svih vera i vladara Evrope, sklopljene na tajnim sastancima slobodnih zidara, iluminata i čitalačkih društava“.

Oko 1850 Jevereji će zauzeti mesto ’zaverenika’. Iluminati i masoni49 su skrajnuti.

Tako je rođena savremena teorija zavere. Rođen je jedan nov način razmišljanja. Sa sva svoja dva neprijatelja: neprijatelj iznutra i neprijatelj spolja.

Kada neprijatelja ponestane komunizam se uvek može otkriti. Komunizam jedino tako i postoji. Komunizam je izmišljeni protivnik za odvlačenje pažnje sa stvarnog cilja liderstva u međudržavnim odnosima.

Na mikro planu ateista je zgodan za privlačenje pažnje. On ni jednoj religiji ne prija.

Paradoks je što je ateizam prirodan stav svakog individualizma. Pa i vladara sveta.

Zašto? Zato što je ateizam ona idejnost koja ne odlaže život u nekakvu tamo onostranost. Kao preduzetništvo i individualizam što je, tako je i ateizam, za život tu i za odmah.

Vladari sveta nisu ideolozi i pi-ar ateizma. Oni se ne gube u ateističkom nadmudrivanju sa religijama. Svako zaglupljivanje kulture im je na ruku.

Za vladare sveta, za preduzetnike sveta, socijalizam je râsipan. Socijalizam rasipa novac na bezvredne ljude i marginalne narode.

Tajno bavarsko društvo koje je osnovao 1776. godine mladi profesor prava na univerzitetu u Ingolštatu, Adam Vajshaupt. Poput slobodnih zidara i iluminati su zastupali prosvetiteljske vrednosti racionalizma i antiklerikalizma i zalagali se za ukidanje mučenja i suđenja vešticama. Sa ’slobodnim zidarima’ su u rivalitetskom odnosu ali ne dominiraju.

49 Srbija će dozvoliti naseljavanje Jevreja u Beogradu (1861). U ostalim gradovima bilo im je zabranjeno naseljavanje. Po srpskim selima Jevreja nije bilo.

Prva podloga za ’Protokol sionskih mudraca’ bila je jedna glava romana „Bijaric“ iz 1868. godine pod naslovom ’Na jevrejskom groblju u Pragu’.

U toj glavi opisuje se sastanak dvanaest izraelskih plemena.

48

Iluminati

164

Doktorska disertacija Jovana Bajforda „Teorija zavere“, koju je za srpsko objavljivanje pomogao beogradski Fond za otvoreno društvo/Sonja Liht/,50 locira problem razumevanja teorije zavere kod Srba u vrlo širokom krugu srpskih javnih sredstava kominikacije .

Autor to radi tako što analizira dnevnu štampu, neka nedeljna javna glasila, crkvenu i vojnu publikaciju.

Kada i stranac analizira Vojne i crkvene desničarske ’stručnjake’ za tumačenje teorije zavere doći će se do ’otktrića’ srpskog identiteta iz vremena između bitke na Marici i bitke na Kosovu.

Sasvim druga stvar je intelektualno se usuditi analizirati, povodom tajnih društava, dr Smilju Avramov51 i akademika Mihajla Markovića. Smilja Avramov je prisustvovala konferencijama Trilateralne komisije Ona će, kao i Mihajlo Marković, često naglašavati svoje prihvatanje nužnosti postojanja organizacija vladara sveta.

Vladari sveta teoretičarima zavere nude lažne tragove za svoje definisane religijske komplekse. Te Vatikan, te cionisti te anticionisti. Oni ih ustvari nemaju.

Vrlo dobro znaju da je žudnja vernika za podčinjavanjem u osnovi duge prevarantske igre religijskih institucija i njihovih vođa.

Masovna pojava malih verskih organizacija jeste u funkciji smanjenja političke tenzije između velikih religija.

Dr Smilja Avramov bila je svedok u slučaju Slobodan Milošević-ostatak sveta. Smilja Avramov je tog istog Miloševića obarala i oborila ’za navek’ na poslediplomskim studijama. Dr Smilja Avramov je bila i moj profesor. Kod nje sam, ne znam ni sam kako, položio na sličnim poslediplomskim studijama ispit iz ’Istorije političkih doktrina’. Žena mnogo zna. I nema razloga da ’zna’ ono što ne zna.

Smilja Avramov kaže da je teško ponekad klasifikovati tajne organizacije jer u pojedinim slučajevima i jesu i nisu tajne. Njihovo postojanje nije tajna. Njihove odluke su tajna.

Trilateralna komisija ima tri kruga članova.

Unutrašnji krug je najtajniji. Drugi krug je elastičniji i na jednom je višem intelektualnom nivou.

Organizacije svetske elite imaju na izgled ’časne ciljeve’ u vezi dobrobiti čovečanstva ali, pita se S.A., zašto konspirativnost u odnosu na članstvo ako su motivi visoko humanistički ideal?

Smilja dalje kaže da se na spisku objavljenih izveštaja Tilateralne komisije ne nalazi izveštaj o Jugoslaviji što ni u kom slučaju ne znači da se Trilaterala nije bavila tim problemom i da takav izveštaj ne postoji. Postoji ali kao tajni dokument.

Posle Holokausta raspad Jugoslavije je nateži zločin koji se desio u Evropi.

50

Centar za ljudska prava osnovan je 1995. godine kao nestranačko, nepolitičko i neprofitabilno udruženje građana zainteresovanih za razvoj teorije i prakse ljudskih prava.

51 Smilja Avramov, Post-herojski rat zapada protiv Jugoslavije (1995), Trilateralna komisija (1998) i Opus Dei (2000).

165

Staljinov gulag spada u događanja koja, zajedno sa raspadom Jugoslavije i Holokaustom, „organizacije vladara sveta“ ne da su mogle da spreče već su htele da se desi.

U strogo konspirativnom unutrašnjem delu Trilaterale apsolutna poslušnost predstavlja sveto pravilo. Kršenje lojalnosti članovi Trilateralne komisije mogu da plate i životom /Olof Palme, Dž.F.Kenedi, Aldo Moro/.

Da li smemo pitati koji su Jevreji stradali u Holokaustu kad znamo da su to bili Aškenazi. Je li to bio slučaj?

Uljanov je Jevrejin koji je usvojen u ruskoj porodici a Džugašvili je Jevrejin koji nije usvojen. Kao i Berija. Da li ima neke važnosti pitati od kojih Jevreja su oni Jevreji?

Ili je sve slučajno. Naravno da je sve slučajno.

Slučajnosti nema samo u tome da je rakija dobro zlo a kocka bolje. To nije slučajnost.

Nije ni slučajnost da je sida maler ljubopitljivih a droga definitivan alibi da nisi bio tu.

Teza Jovanova52 je da Srbi, bez nekog vidljivog razloga, konstruišu ideju da postoji određena volja u svetu da se energija srpskog naroda upotrebi kako toj volji odgovara a ne kakvo je htenje srpskog naroda. I ko je taj koji bi definisao tu volju?

Kompleks ’teorije zavere’ koji Srbi imaju, tvrdi Jovan Bajford, je stvar samo njihovog načina gledanja na to šta im se dešava i na to kako misle da ih svet vidi.

Dobro je da neko na nama doktorira.

Naučne institucije zapada, time što finansiraju takve naučne projekte, pokazuju neki interes. Koji?

Politički smo, kao srpsko pitanje, bitni samo time što imamo neprincipijelnu religiju, inatski mentalitet, afektivni bes i samoubilačku prošlost.

Reči će naše razumeti ali značenje neće shvatiti..

Promašaj je da će zapadna nauka i bilo koja druga objasniti Ruse pomoću Srba. Ako im je to cilj.

Pomoću nas je teško i nas protumačiti.

Srpski narod često odustaje od sebe u ime svoje pravoslavnosti a najmanje smo hrišćanski narod na svetu.

Trošimo tuđ novac sramotno nekulturno.Pitanje je da li smo ikada bili na svojim novcima.

Ako u svetu postoje narodi slučajno siromašni onda smo to mi.

Najamnički mentalitet nemamo a u permanentnom smo ropstvu. Opstajemo na tuđoj moći.

Sa Jevrejima je jednako komplikovano. Komplikovanije. Oni su dežurni zaverenici i krivci..

Skupljeno je mnoštvo stavova koji ne mogu baš meritorno da posluže kao slika oblikovanja javnog mišljenja koje se tiče srpskog nacionalizma i tradicionalizma. Ako je to uopšte bio cilj.

52

166

Različiti su a pod istom kletvom.

Hazari. azijsko-mongolski Jevreji su jedno a sasvim drugo austrougarski Aškenazi (jezik jidiš) ili španski Sefardi (jezik ladino) ili Izraelski (jezik hebrejski).

Moj ugao gledanja je stvarno divlji. ’Protokoli sionskih mudraca’ idu i dalje od divljeg. Na primer: Protokol br.3: Umesto aristokratije koju smo srušili pomoću naroda, došli su obogaćeni probisveti i varalice koji su nalegli na radnike kao nemilosrdna mora.

Protokol br.5: Nema ništa opasnije od lične inicijative... Mase treba dovesti u nedoumicu iznošenjem protivurečnih mišljenja sve dok Goji53ne shvate da je najbolje nemati nikakvo političko mišljenje.

Protokol br.6 Povećaj nadnice digni cene.

Protokol br.7 Tajna je uspeh politike.

Protokol br.8 Ekonomske nauke su glavni predmet nastave za Jevreje.

Protokol br.9 U našoj su službi ljudi svih mišljenja... Hodnici metroa su dobri da se sav grad digne u vazduh ako se krene na nas.

Teoriju zavere je kroz ’Protokole’ ruska tajna policija podmetnula Jevrejima ili su ih oni sami sebi podmetnuli?

Da li ’Protokoli sionskih mudraca’ imaju različito značenje za vernike Talmuda a različito za vernike Starog zaveta? Naravno.

Tora54 hoće da ujedini religije Biblije.

Talmud, a ne Stari zavet, je osnovni pisani dokument Sionskih mudraca.

Sionske krvi nisu Aškenazi, Hazari ili Sefardi. Oni moraju, kao sav ostali svet, da uče hebrejski jezik, jezik Siona.

Sionski mudraci /nazvani po imenu Jerusalimske tvrđave-brda Sion/ svoje viđenje kako Jevreji treba da prožive svoj život, slučajno poklonjen, prenose usmenim predanjima a ne ’ukucanom’ rečju na papiru. Živa reč ne može, kao pisana, da bude dogma iznad vremena i za sva vremena.

Kada se porede ’Protokoli’55 i Žolijev ’Dijalog u paklu’ vidi se prepisivanje. Da li je skup Jevreja u Bazelu 1897. godine usvojio Žolijevo delo kao svoje zaključke ili su smišljeni u Rusiji?

Goji su svi narodi sem Jevreja /verovatno samo onih ’od Davida’/, Treći jevrejski dokument pored Talmuda i Starog zaveta.

55 Nepoznati pisac Protokola, verovatno, je student koji je hvatao beleške na predavanju na temu VLADANJA LJUDIMA. Predavanje je držano, verovatno, 1902. godine i verovatno Aškenazima55.

53 54

Rukopisi Protokola prvi put se štampaju na ruskom jeziku u Petrogradu 1905 godine. Ilegalno ili legalno proturaju se kroz redove čitalaca širom Evrope. Zabranjuju ih i sami Jevreji jer proizvode nepotrebnu mržnju prema njima. A zanimljivo je i gledanje da ih upravo oni objavljuju sa namerom da okrenu ostale protiv sebe ne bi li se svi Jevreji iselili u dve države: Izrael i SAD.

Pisac Protokola beležio je ono što je smatrao da je bitno. Predavač je, verovatno, bio učesnik osnivačkog skupa elitne jevrejske grupe izabranih ’Sionski mudraci’ 1897. godine. u Bazelu.

167

Da nije ’Protokola’ za Morisa Žolijea se ne bi, danas, ni znalo a on je, jadan, 15 meseci proveo u zatvoru zbog mišljenja u svom ’Dijalogu u paklu’.

Malo izdanje ’Protokola sionskih mudraca’, pre par godina, zabranjeno je u Beogradu.

Kojim pravom neko misli umesto nas? Hoće da nas ne uznemire te arhitekte žive smrti.

Neživljenog života je stvarno premnogo.

A sve češće mislim da je od Srbije trebalo, u samostalnu državu, ’odcepiti’ Beograd a ne Kosovo i Crnu Goru.

Svako može prihvatiti judaističku ili neku hrišćansku veru. Na primer srpsku pravoslavnu. I postati pravoverni vernik te vere. I crnac i belac i obojeni.

Prihvatanjem vere ne postaje se Jevrijin ili Srbin po pripadanju narodu. Jevrejin i Srbin se postaje samo rođenjem i po jednom od roditelja.

Pravoslavna crkva, kao i judaistička sinagoga, brigu brine o svom verskom stadu a o narodu onoliko koliko je naroda unutar tog stada. I manje.

Veliki gubitak tako se desio Srbima.

Pojedini Srbi, ali masovno pojedini, verski su se vezivali za druge bogomolje.

Vremenom, ti Srbi, uz drugu veru, /katolici, muslimani, budisti/ prihvatiše novi nacionalni ili narodni identitet. Postali su drugo nego što su im očevi i dedovi bili.

Njegoš reče da je Srbin. A i Crnogorac je. To mu je kao Sremac.

Crnogorci odoše u posebnu državu. Odoše kao i mnogi prethodni Srbi. Samo da ne odu tako daleko kao Dubrovčani pa da nas kroz naredne vekove ne poznaju.

Mi nemamo svoju Toru da nas ujedinjuje..

Da nestanemo ne treba nam svetska zavera već samo sveštenika po Americi učenih pravoslavlju..

I druga duhovna kretanja, kao što je animizam56 na primer, usmeravaju Srbe ka drugim pravcima verovanja, ka Dalekom istoku, ka meditacijama Tibeta.

Srbin time, barem se nadam, nije postao Himalajac. .

To pomeranje, ta nova zbrka u intelektualnim emocijama straha od života i smrti, samo olakšava stvar vladarima sveta.

Odavno nismo odgovorni za sopstvenu istoriju.

Sve je više toga u funkciji takve protivurečnosti mišljenja da se uplašiš onoga što ti se dešava u glavi i da poželiš da nemaš mišljenja. Koliko je srpskih Jevreja koje je Talmud opčinio pa prihvatiše judaizam za svoju veru? Da li su oni i dalje ono što im je otac bio ili su sada neko drugi?

Talmud je umetnost, književnost. Nije čudno ako ga Srbi, iz razloga vlastite mudrosti, isčitavaju. Pa i da budu po njemu. Ali ne mogu po njemu pogubiti poreklo po roditelju.

Skup se, očigledno dominantno, između ostalog, bavio pitanjem vladanja ljudima.

56 Animizam uzrok društvenih i individualnih događanja, nasuprot hrišćanskoj slobodnoj volji, tumači skrivenim.energijama..

168

Ovakav dijalog, jedne rimske gospođe i rabi Josea, beleži Talmud: „Za koliko je dana Sveti, blagoslovljen neka je, stvorio svet?“ „Za šest dana“ „A šta radi od tada pa do sada?“ „Sveti, blagoslovljen neka je, sedi i sparuje parove.“ =To mu je sav posao? Tako mogu i ja da činim. Koliko robova i koliko robinja imam, mogu da ih sparim za tili čas.“ „Ako se tebi čini lako, Svetom, blagoslovljen neka je, čini se teško, kao rastavljanje Crvenog mora“ Šta je učinila rimska gospođa? Uze ona hiljadu robova i hiljadu robinja, upari ih i reče im: „Sada ste oženjeni.“ Sutradan, dođoše pred nju – ovaj je ranjen u glavu, ovome je oko povređeno...

Shvati rimska gospođa da Sveti, blagoslovljen neka je, ima dugačak posao, duži od stvaranja sveta.

Zapisano je u Talmudu i ovo: „Voli ženu svoju kao sebe samog.“ Takvih saveta nema ni u Bibliji ni kod svetog Save.

Sionski mudraci postoje.

Ništa ljudsko nije mistično i ne treba tajna društva mistifikovati. Borba protiv njih, ne da je uzaludna, već je glupa. Bildeberg grupa je ’debatni klub svetske poslovne i političke elite’ i kakvu borbu tu treba voditi?

Tajna društva su tajna ne zato što su tajna već zato što je sistem odlučivanja zamršen za svakodnevni um..

Trebamo nekog infiltrirati u tajna društva. Uprkos srpskom amaterskom establišmentu, Kako se papagaji više ne umore od sebe?

Jasna Jojić Pavlovski, Vlaška magija Promocija za novinare, Rimska dvorana, Biblioteka grada Beograda. Folklorna grupa Timočke krajine izvodi igre magije i magičnog transa. Direktor „Prometeja“ predstavlja nam novinarku Jasnu Jojić Pavlovski i ideju da knjiga izađe iz knjižare, da se spusti na kioske, da se približi onima koji kupuju novine Tiraž 20.000 primeraka.

Možda će sadašnji Srbi, upoznavanjem sa vlaškom magijom tj. sa činom kako se sporazumeti sa demonima, čitati šire i češće.

Ovo je knjiga, piše nam Jasna na posveti, „za one koji su želeli da saznaju a nisu imali koga da pitaju.“ Knjiga beleži život jugoistočnog dela Srbije i nema nameru da brani pribeležena mišljenja. Vekovima smo uz njih i neka tako ostane. Vekovima smo i sa onima na zapadu Srbije i onima na jugu Srbije.

I neka tako ostane. Čovek koji poštuje ljudsko biće ne utiče na drugog čoveka.

Naslova je u knjizi mnogo: 169

Ugovor sa Bogom i đavolom, demoni bolesti i tuge, moć vanbračnog deteta, vlaška demistifikacija prirode, pas laje na duhove, babinjača za zaštitu žena, zavist vreba na sve strane, noćne more opsednutih, kako ukrotiti muškarca, lek za partnera koji bi da švrlja, bacanje ljubavnih čini.

Da li je samo religija bacanja čini, kletvi i omađijavanja, pričanja sa mrtvima mogla da opstane na ovim nasilnim prostorima?

Uz sve osvajače, rimske, pa ko zna kolike najezde Slavena i Mletaka, pa Turaka, pa uz divlje srpske gospodare i isti im narod, Vlasi, potomci starih Ilira, energetski ukorenjeni sa prostorom svojih predaka su sačuvali svoju magiju.

Poklapanje datuma za magijski oprez sa pravoslavnim datumima kao da su pojašnjenja Vlaha pridošlima. „Najzloslutnije je čuti kukavicu kako kuka od Lazareve subote /nedelju dana do Uskrsa/ ili od Đurđevdana do Petrovdana.“ Severni Vlasi zajedno sa Moldavcima 1861. godine su stvorili državu Rumuniju.

Potrebna je molitva ili bajalica, najbolje pre umivanja, pa da se rešiš bića koji su iz ’otvorene’ zemlje izašli u vreme 12 nekrštenih dana.

Nekršteni dani su dani između Božića i Bogojavljenja.

U te dane pojavljuju se, uglavnom noću, karakondžule. Kod Srba to su muškarci a kod Vlaha žene.

Karakondžule kada napadnu levu stranu čoveka sa leđa poremete čoveku psihu.

Ideš u posetu nekom u bolnicu i od svih bolesti si bolestan. A kada čitaš ovu knjigu vlaških bajanja kao da ceo vek svoj nosaš na leđima po nekoliko karakondžula.

Nije neki veliki problem, kažu vlaške vračare, u tih 12 dana između Božića i Bogojavljenja izbegavati začinjanje dece, umirati i rađati se. To je sve opasno u te dane činiti.

Da verujemo vračarama!.

Postavlja se pitanje, kako sa ’karakondžulama’ realnog sveta plus pride što si sam sebi najveći protivnik? I tu vračare imaju mnenije.

E ovo će biti stvarno ludo.

Društvo se deli, ne kako škola uči, na klase ili kaste već na vladare, građane i ološ.

Istorija se u udžbenicima mitologizuje. Vladarima je potreban mit a ne istina.

Neinteligencija, umaskirana opsesijama i strastima onih koji su im podložni, ide na istu ruku.

Duhovno jaki istine uvlače u sebe i povlače se iz javnosti. Ima ih i po manastirima samo svećute od vlasti crkvene vlastele.

Seljaci su mučenici posebne fele.

Nisu ni vladari, ni građani, ni ološ.

Vlaška magija pripada njima, seljacima i selu.

170

Pravoslavlje se uklapa u magiju toliko koliko ima u sebi paganskog. Pravoslavlje je pogubilo u sebi, ono gnostičko, što nikada nije do kraja razumelo u sebi. Nije bilo alfa molitelja..

Kod vlaških vračara demoni su imaginarni ali realani. Čaranje, kao molitva, dovodi do stvarnog transa, do stvarnog izlaska iz vlastite svesnosti..Trans koriste i u komunikaciji sa umrlima. Ima tu čudnih koicindencija. Žene imaju svoje načine vladanja muškarcima Vračare su žene. Nepismene žene.Vračari je rekao njen predak kako je bajao i magijao a ovom neki njegov koji je to pamtio od nekog njegovog. I tako do vrlo unazad.

Ništa napismeno. Samo rečeno.

Tek etnolozi i novinarka Jasna zapisuju. No oni sumnjaju pa im ni ne koristi. „Od deset svraka isčupati jezike, osušiti ih, stucati u prah i piti sa mlekom u vreme mladog meseca“.

To leči govorne poremećaje koji su prouzrokavani nervnom blokadom.

Dobre vračare, da bi dobile odgovore, ne moraju da čekaju pun mesec ili sveti praznik.

Seljaci nemaju problem identiteta. To je onoliko loše, po kretanje duhovnog u čoveku, koliko je i svaka druga getoizacija loša. Čovek se, u krajnjem slučaju, uvek getoizira i u meri koliko to učini sramota ga je vlastitog života.

Ne-seljak ima problem identiteta. Bio on vladar, građanin ili ološ.

To je toliko loše koliko i ići nedostižnom cilju57.

Nejasna je tolika briga oko identiteta. Sva sujeta potiče od te brige, od straha da se ne pogubi identitet.

A on, identitet, ne postoji. Čovek je ogroman izvor energije onog što jeste. Nesvodljiv na bilo šta od sebe.

Uzaludnost postojanja uočiš kada sagledaš da si sustigao tek jedan identitet pa ti treba još egzistencije. Po mogućnosti večne. Da što češće odložiš za sutra.

Uzaludnost cilja ne postoji ako ti je životni cilj pripremanje za smrt.

U Albaniji se pojavio tekst u kome se kaže da je Miloš Obilić (pre mita Kobilić) Albanac. Mit je placebo priča.

Tako se dešavalo, po pameti jednih istoričara a po pameti drugih potreban je mit.

Nije Miloš bio Albanac. Nemamo tu brigu.

Ali je, verovatno, Albanac, iz obezbeđenja Murata, a u interesu Bajazita, ubio Murata.58

57

Nedostižnost cilja nije u cilju već u vremenu njegovog dosezanja.

Nadareni u umetnosti se igraju svojom vremenskom ograničenošću pa preskaču ideje argunentacije uz opasnost da ne budu shvaćeni.

58

Ne trebaš čitati ’Braću Karamazove’ da bi znao kako sinovi obožavaju oca dovoljan ti je ’Car Edip’..

171

Namah, posle ubistva Murata, odsekli su Milošu glavu i izneli je pred ratnike islama kao glavu Muratova ubice.

Naši preci su nam ostavili istinu o sebi a naši vladari su je u umaskirali u mit.

Ne valja nam istina predaka. Zašto? Kome je potreban mit a ne kako jeste. Građanima je sve-jedno. Mit ili istina. Ali ne treba da bude tako. Ali kako kad istine ne idu na ruku vladarima već samo mitovi. Ološ će konja vezivati tamo gde gazda kaže. Ološ nema mišljenje već samo potrebe.

Nakon ubistva Lazara, mnoga srpska vlastela se povukla iz bitke. Zašto? Nisu hteli da nastave da učestvuju u verskom samoubistvu? Put ’nebeskog naroda’ nema svoj početak u životu već u cilju života.

Posle hadžiluka krstaša, uz sva uspotna silovanja i pljačkanja, nije teško osvajačkim vladarima, pa i turskim, smišljati mržnje.

Lazarev sin, zajedno sa majkom Milicom, vladaće vazalno, posle ’kosova’, srpskim feudima i učestvovati u bitkama na Bajazitovoj strani.

Tu mita nema pa je istina deprimirajuća za prazna junačenja. Opasnost od ljudi je sveobuhvatna.

Mitom smo i kosovski zavet „Ko je vjera a ko nevjera“ umaskirali sebe. Svetu je nejasan pravoslavni Vidovdanski kategorični imperativ.

Imamo li način da stvarnost naših kosovskih predaka prhvatimo kao metaforu?

Hoće li se naši potomci truditi istim trudom? Koja značenja će dati našem načinu življenja i nestajanja? Hoćemo li im biti vreme koje nedostaje ili zamračena prošlost njihove sadašnjosti?

Kosovski pravoslavni ratnici su Sveti ratnici. Zašto? Borili su je za opstanak svoje vere. Da li ta vera jeste ili nije na način kako su ratnici verovali to je irelevantno za njihovu svetost. Sveti ratnik je ratnik koji brani svoju veru i prag svoj pa bila ta vera kolektivna halucinacija ili njena sva duhovnost. .

Mi ne možemo biti drugačiji nego incidentni narod.

Na putu smo susreta ključnih kultura Zapada sa kulturama Arapa i Muslimanima i ne može to bez posledica.po individualnu muku i da se bez ’zasluge’ život gubi.

Bajalice i čaranja malih narodnih grupacija /drugačijeg govornog izraza od srpskog/, ovog ’prolaznog’ prostora, imaju širi kulturološki smisao od opstanka njih samih.

Bitka preživljavanja Vlaha u Timočkoj krajini je bio u ne asimilaciji..

U istoriji srpskog pravoslavlja nije bila presudna Kosovska bitka. Već osamnaest godina ranija bitka, Bitka na Marici.

Zapadno hrišćanstvo, tog doba, vodi svoje ratove sa unutrašnjim jereticima i vešticama i ne trebaju im Turci za neprijatelje.

I njima je sve-jedno hoće li se ’verski istočni otpadnici’ dozvati pameti ili će ih Turci pobiti.

To ’kosovsko vreme Srba’ je po formi nekako današnje vreme Vlaha i naroda istočne Srbije Timočke krajine i Homolja. Kako?

172

Vlasi nemaju pisma. Idu u srpske crkve, govore vlaški i srpski ali su nepismeni. Kao i Srbi kosovskog doba.

Srbi doba Kosova govore srpski ali nisu gramotnii59.

Daleko je do Vuka Karadžića, do srpske pismenosti. 450. godina daleko.

Jasna kaže da je ona Srpkinja budističke provenijencije.

Strah ju je da ne ode u sujeverje. Verovatno je to strah koji se dobije u kontaktu sa energijom paganske žestine u pravoslavnih vlaških vračara.

Prirodno je, prema, ko zna kom, individualno nasleđenom genu, da se traži magija i čudo uz laž i istine religija incidentnog naroda..

Da li su ti Džingis kan avanturisti nosili poruku, svojim stilom življenja, da treba strahovati realno? Nesporno jesu! .

Nisu sva silovanja osvajača prošla neoplodno.

Hunskog, vikinškog i Atila gena je posejano pa okretanje drugog obraza retko kojoj situaciji više priliči U posledicama osvajačkih silovanja bajanja ženi pomažu tek na psihičkoj osnovi.

Genetski nemaju značaj.

Tu se kosmos umešao sa svojim zujanjem energije da spreči getoizacije ćudi ljudskog roda unutar čovečanstva. Hoće univerzum da proveri sve mogućnosti pre nego nas dovede do ivice da sami kažemo: nema više! .

Pravoslavlje nije za lek. Može se lečiti Šopenhauerom i Budizmom. Ono je magično lekovito tek onom merom koliko je protestantizam.

Pravoslavlje, kao i Vlaška magija, je priprema za ’onu’ stranu.

Mnogi Srbi neće da se spremaju za ’onu’ stranu. Hoće svoje vreme sa ’ove’ strane i da shvate šta se Srbima i ljudskom rodu dešava. Tim nisu ni manje ni više pogodni za let.

Niko nije privilegovan da brani rod i prag svoj. Posebno ne od svoga roda.

Kada se neko oseti privilegovanim, po tom pitanju, on deli narod, čini mu loše i guši osećaj samovažnosti onih koji su mu po rodu najbliži.

On je uz neki drugi plan. Žena vračara, u Vlaha, je dominantna. One i odvezuju i zavezuju svojom milenijumima starom religijom.

Svako je osetio moć žene. Moć je to koja nadilazi mušku pamet, kojom se ona igra, i mušku snagu, koju ona upotrebljava. Mnogo puta žena i strada od te moći, uvek pati, ali moć joj opstoji.

Po religiji vlaških vračara čoveku se stalno šalju signali kako sa sobom. Zar to nije tvrdio i Nikola Tesla? Čovek se udaljio od jezika životinja, biljaka i kamena. Više ga ne razume pa postupa samo po sebi a ne i po njima.. U tim svojim betonskim duhovno kataklizmičnim katakombama i nije sa njima, da bi mogao da ih oslušne, 59

Vlastela, i svetovna i crkvena, koristi starosrkvenoslavenski.

173

Jasna je negde odande od magle kabale i šamana pre kabale i šamana.

Jasna je rođena u Boru 1963.

Vračare joj se ispovedaju kao svojoj. Kada su joj neke događaje vračare predvidele nije ih htela obelodanjivati. To su joj bile sujeverne gluposti. Kada su se gluposti desile tada je shvatila da i vračare, kao i biljke, treba znati slušati.

Knjiga ’Vlaška magija’ je da dođeš do nove pameti. Da li će pamet doći do tebe to ne treba sumnjati. Ona je tu uvek i oduvek je bila.

Prirodom se ne može vladati. Magija to ni ne pomišlja.

Vladati se može samo ljudima i svim živim stvorovima.E tu mag-ičari imaju plan.

Tako je po misli ’Mojsijeve knjige postanja’ zamislio Bog a tako je i po teoriji evolucije.

Po ovom pitanju Darvina ne treba ukidati. Uostalom, nije Darvin nikada ni tvrdio da je čovek nastao od majmuna. To se samo može naslutiti iz svekolikog čovekovog ponašanja.

Elizabet Abot, Istorija ljubavnica Postoje trenuci kada čoveka u sebi moraš pritajiti. Žena je ljudsko biće koje najviše što hoće je da bude ljubavnica.

Nije nužno biti ljubavnica muškarcu. Krivica, tim razlogom, je beskorisna emocija.

Bračna žena, žena u braku, ima dosadnu estetiku. Spašena od svoje otuđenosti ona se sakrila u sebe.

Estetika muške čežnje za ženom je zaludna nada za dobrotom. Zaludna, ali nada.

Sistem kojim funkcioniše ljudsko biće ne može niko da smisli a da ne ugradi nadu.

Ovim rečenicama ne dajem prednost ni jednoj ideji.

Samo valja misliti svoju asocijaciju i ovom knjigom. Možda dodirnemo ideju univerzuma.

Na običnoj slobodi smo.

Ona je daleko od nemanja straha od slobode.

Elizabeta Abot kazuje povišenim tonom o ljubavnicama. Po osećajnoj niti ta pripovedanja su poezija.

Poezija uporno govori da zna reči ali ne ono na šta se one odnose.

Zašto u knjizi nema neka slavna lezbijska veza? Na pr. Martina Navratilova ili Greta Garbo.

Heteroseksualna Elizabeta ne može da se uživi u odnos sa ženom?

Kako je pitati? Preko Umetničkog saveta Kanade koji je pomogao objavljivanje ove knjige?

174

Elizabet Abot piše pričljivo prateći ritam hemije u mozgu žene.

Kao da je u svakoj od ljubavnica ona sama. Bila je, na svoj način, pišući ovu knjigu, ljubavnica svim ljubavnicima popisanim u svojoj knjizi.

Stoleće i muškarac je sporedan za Elizabet. Ona je u krevetu sa bogatim brodovlasnikom Onazisom zajedno sa Žaklinom Kenedi. Ona proučava intervjue, ispovesti, kretanja i lutanja po ženama bogatog Grka i zna kakav je seks sa njim kao da je upravo izašla iz kreveta u koji nikada nije ni ušla.

Tu je krasota i filosofija ovog teksta kojeg piše istoričarka po profesiji. Filosofija seksualnosti je ne zanima.

Možda bi tako da sačuva sebe od da polemiše. Pa ni sa sobom dijaloge ne vodi.

Emocija joj je tako sada a kako u novoj činjenici niko nije moćan da je unapred misli.

To je ženska radost zbog malih pahulja kada snêži. Ono dole od pahulja (sneg, opasno klizanje, kaljuga, bljuzga) je muško. Muško je grub. Pahulje su tako slatke... kao minđuše od rubina koje se slažu sa tašnicom a ova sa cipelicama i ukoso skrojenom haljinom od leve noge ka desnoj tako da tašnica balansira u delu gde je haljina duža. Žena je po prirodi radosnije biće od muškarca.

Ona zna da se raduje malim stvarima. Muškarac je stalno u isčekivanju osvajanja nečeg velikog, osvajanje Troje, kolajne, lepe Jelene, meseca, Marsa.

Elizabeta ne gleda u bezdane svemira i zvezde.

Gledanje u svemir nije ženski posao. To je otkriće boema. Kada ženu nagovoriš da gleda u pravcu zvezda koje joj pokazuješ, spreman da joj ih skineš i daš na dar, ona je već donela odluku da li da ih gleda ili ne i zna da ’sadzasad’ narukvice nema.

Agara je prvi lik u koji Elizabeta ulazi kao u jednu od sebe.

Agara, biblijska robinja-konkubina, pozajmljuje matericu Sari. Sara je nerotkinja i žena patrijarha Avrama. Agara je Sarina robinja. Sara je vlasnica Agarine volje i Agarine materice i ploda koji će se začeti u toj materici.

Vlasništvo!

Biblija je čudan dokument čak kada je na Daničićevom srpskom jeziku. Ponekad se čini da je pisana kao prokletstvo.

Koliko li je tek čudan tekst Biblije u orgunalu na hebrejskom jeziku, bez samoglasnika, tačke i zapete? Samo 22-24 konsonanta.

Srpska pravoslavna Biblija zna za deset zapovesti / ne ukradi, ne čini preljubu, ne poželi tuđe i slične, za pokoriti se, teške naredbe/.

Judaistička Biblija /Tora/ nema ni jednu zapovest. Samo pravila. Pravila za ispravan život. I nema 10 pravila već 613. Valja ih se pridržavati ali ne mora ako momenat pokazuje drugu logiku postupanja.

Dositej (Dimitrije) Obradović, prvi ministar prosvete Srbije, ima znanje koliko svi ostali u Srbiji njegova doba zajedno, raskaluđerio se i smatarao je: da crkvu treba obezvlastiti, da se Srbi ujedinine u jedno razumevanje sebe bez obzira na versku pripadnost,

175

da ženu treba osloboditi ropskog položaja.

Previše je očajanja bilo u ženskom životu, kaže on.

U vekove žene ustaju sa svojih noćišta i nevericom da su još uvek žive spominju: „Koja glupost biti živ!“ Ljubavnica ne oseća paradoks života.

Ljubav je za muškarca rat. Veliki rat. Borba ili-ili.

Za ženu ljubav je svakodnevni događaj, tek sitnica.

Sve same sitnice života su u životu. To je logoka stvarnosti iz ženskog ugla poslednjih dvesta godina.

Poželeti jednog muškrca je kao poželeti neki uzlaćeni dijamant za na neko mesto. Ako je taj muškarac u vlasništvu neke druge žene treba samo postupanje pokazati da nije krađa u pitanju.

Elizabet analizira odnos Selindžera (’ Lovac u raži’ ) i njegove ljubavnice Džojs Mejnard.

Bila je to ručna seksualnost. Zna Elizabeta. Čitala.

Osamnaestogodišnja ljubavnica ima veliku podršku majke za vezu sa Selindžerom.

Majka je bila četiri godine mlađa od kćerkinog ljubavnika sa kojim kćerka nije mogla da ima penetrirajući seks. Ženska strana nezadovoljstva.

Muška strana kazuje da je peting dovoljan.

Elizabet zaključuje da mladoj ženi, ta ogrlica od ostarelog muškarca, može da bude muza, nadahnuće.

Selindžer će ljubomorno i surovo kritikovati pisanje svoje mlade ljubavnice. Nema on samoobmanu o razlozima njenog odnosa sa njim. Možda se umorio i od žena. Ima ljudi koji se brzo umore.

Bez obzira na oštrinu njegovog suda o njenom pisanju ona je spisateljica koja se i ranije, a posebno, naravno, sada kada je on čita, znala da se izrazi.

Posle raskida sa Selindžerom, piše Elizabet na osnovu zapisa same Džojs Mejnard, razdevičio ju je jedan nežni dećko relativno bezbolno.

Džojs Mejnard će se posle udati, roditi troje dece i razvesti.

Dvadeset pet godina posle njihovog prvog susreta on je nemoćan da promeni njenu osećajnost, njenu potrebu da je nadahnjuje. Do svoje smrti će je surovo osporavati.

Da li je dvoje ljubavnika, iz različitog načina zadovoljenja svoje seksualnosti, dobilo, adekvatno tome, tu suprotstavljajuću emocionalnost? On je čak prestao i da piše.

Ko će žensku ljubav i seksualnost, kojom žena crpi energiju univerzuma, šematizovati i pregledno dati na uvid? Naravno, istoričarka to ne problematizuje.

Seksualno biti sa drugim muškarcem, pored onog koji joj je u vlasništvu, žena čuvstvuje kao protok energije druge vrste, druge aure. Volja za životom joj se obnavlja.

176

Dva rođena brata nisu u istoj energiji svemira i zemlje. Možda jednojajčani blizanci, na nekakav način, jesu.

Milujući dodir drugog muškarca, pa i samo rukovanje, čak kada je ritualno, u nizu, je uključenje u univerzum drugim pravcima. Ništa nema dva isto u tom toku energija trenutnih brzina.

Ina su stvar zakonski i moralni regulativi, država i društva, tih dodira. Lažni svet se nameće kad svetu kažeš ramove.

Regulativi su strah od ljudske slobode. Sloboda ne pozna vlasništvo, posesivnu emociju. I tu je paradoks ljudskog postojanja.

Bračni odnos je vlasnički odnos. Ljubavnica je atak na vlasništvo.

Lezbijski i gej odnos je dvostruko ljubavnički protok energija.

Nekako je (ne)’prirodno’ da oni žele da ozakone vlasnički odnos ’jedan na drugog’ kada se nasilništvo u porodicama sa decom drastično povećava, kada su mogućnosti razvoda postali znaci socijalne zrelosti žena.

Kako postići emotivnu ravnotežu u ovom suludom svetu?

Kojom religijom su religiozni oni koji živog jastoga bez ljušture stave na tanjir da drhti pre nego što će biti pojeden?

Da li su gejše mogle da postoje na drugom ostrvu sem na ostrvu ogolelih jastoga?

Gejša je do 1800. godine bila muškarac ’koji zabavlja’. Posle te godine to je žena koja je posebno oblikovana u eterično biće izuzetne erotske privlačnosti. Ogromna teška perika, skupoceni kimono, basnoslovno skupoceni, s obi pojasom oko tankog struka.

Gejšina obuka počinje sa 10-12 godina, traje dugo i isplati se siromašnoj porodici iz koje, naravno, gejša potiče.

Deflorisanje gejše vrši zreo muškarac ’rukom u ženu’ uz sedam dana masaže unitrašnje strane butine ovlažene sa jajetom.

Jastog je aperitiv.

Getoizirani delovi gradova u celom svetu, u kojima žive i rade prostitutke, i dalje liče na ljudski zoološki vrt.

Elizabeta kaže da gejše iskreno vole svoje ljubavnike (danna-san) i da mnogo pate kada ljubavnik noću ode kod svoje žene.

Gejša brine ’od’ žene ljubavnika a ženu gejša ne zabrinjava. Gejša joj ne ugrožava brak. Gejše se ne udaju. Pitanje je zašto Elizabeta traži ljubav u gejšinom odnosu a ne na onoj drugoj strani. Ona bi tako da je ona tako?

Kineski ženski sindrom Elizabet ispisuje teško, e nekom mučninom. Žensko dete je jeftino i za porodicu bezvredno. Otići će, čim stasa, i raditi za drugog.

Kakva bednanasledna misao očeva koji drže do časti i nikada ne bi uvredili sebe.

Prvo Elizabet piše o Sjang Fei, ’mirisnoj konkubini’. Car iz mandžurske dinastije bio je toliko fasciniran njenim mirisom da ju je tajno odveo od muža i doveo na dvor.Ugušila ju je njegova majka koja se plašila od na silu odvojene od muža žene. I bila je opasna.

Za žene sa ljudskim mirisom konkubinat sličio je kućnom pritvoru. Kada konkubina ostane u drugom stanju položaj joj se menja iz tragičnog u tužno.

177

Konfučijanstvo ideologizira ideju da su žene intelektualno manjkave a kineski budizam da su žene slabe volje i pohotnije.

Konkubinat u Kini je pokrenuo muškarac koji je bio nezadovoljan jednim seksualnim partnerom. Konkubinatom je ozakonio zaštitu bračne žene od vlastite emocionalne izdaje a konkubinu od opasnosti od vlastite žene.

Papi je ukradena realnost. Ali zar ljudi, i iz najbližeg okruženja, žive u istoj realnosti?

Ne. Svako svoju ličnu stvarnost postoji?

Elizabeta dolazi do podataka o ljubavnicama naslednika stolice Svetog Petra kao da su joj dostupni tajni dosijei ispovesti papa i kardinala. Sumnjam da je, kao žensko, bila i blizu biblioteka Vatikana.

890. godine, piše Elizabet, u Rim dolazi Teodora i njen muž Teofilakt. Papa Sergije III je papa kojeg je taj bračni par podržavao pre inauguracije, intrigama su ga oni i doveli na taj položaj i dogovorili mu svoju petnaestogodišnju kćerku Marociju za ljubavnicu.

Teodora, uz razumevanje muža, će biti ljubavnica mlađeg biskupa Jovana od Ravene kojeg će dovesti na papsku stolicu kao Jovana X. Ona će kao siva eminencija vladati iza papske stolice.

Muž je radio na učvršćivanju veza pape i italijanskih vladara pod papom a ona je vladala i mužem i papom.

Legendarno lepa ćerka Marocija imala je veliku cenu koju će i sama upotrebiti kada joj se otac i majka upokoje.

Ona se suprotstavlja papi Jovanu X i promoviše svoga vanbračnog sina sa papom Sergijem III. Uspeva da vanbračnog sina postavi za papu kao Jovana XI. Kao i majka i ona je priželjkivala nasledno papstvo. Rešila se prethodnog muža da bi se udala za vojskovođu koji će joj to sve omogućiti. Kada je njen sin postao papa dala je da joj ubiju muža koji više nije bio potreban.

Da li je moguće da je sve to Marocija ispovešću kazivala? Verovatno, jer je bila ubeđena, na svoj, naravno, način, da to od nje Bog očekuje čim takvo što može ona i da hoće.

Istoričarka Elizabet Abot, pisac ove knjige, nema interes da mašta kada su joj činjenice pri rukama. Šta smo ovim pričama razumeli? Moć, ženu i muškarca ili religiju? Ili sve to?

Inokentije VIII (umro 1492.g) je prvi papa koji je priznao svoju decu. Celibat je odluka prebogate države-porodice Vatikan da se zaštiti porodica u Hristu.

Den Braun će dugo biti mali književnik sa velikim prihodima ako se, iz ko zna kakvih razloga, nastavi sa obelodanjivanjem pape kao igračke ili pape kao velikog ljubavnika /što će biti 500 godina kasnije od pape-igračke Sergija III papa Aleksandar VI iz porodice Bordžija/. Što se tiče rasutog po svetu sveštenstva a iz straha od rasula imovine celibat se štiti ne voljom sveštenika već njegovom nevoljom iz čežnje za ljubavnicom svojom.

Sveštenika se sa službom premešta čim crkva spozna da je žena ’popalila’ sve što je popaliti trebalo po njenoj ćudi ljubavnice.

178

Za razliku od papskih ljubavnica ove ljubavnice imaju siromaštvo, strah od biti ponovo sam sa svojim sećanjima na ljubav koja nije bila više od ljubav.

Da nije ljubav za običnim sveštenikom, ljubav koja ne može ništa više od da bude ljubav, ono najviše osećanje koje čini ljudsko biće dostojnim drugog ljudskog bića?

Bivši sveštenik Dejvid Rajs u svojoj studiji ’Prekršeni zaveti’ objašnjava kako crkva na kršenja celibata odgovara kombinujući poricanje i prikrivanje. Poricanje je ’nezreo odgovor’ a čuvanje tajni, u ovom slučaju, iz podvrste ružnih porodičnih tajni osujećuju napore da se istraži i reši problem. „Ali tajne u ovoj velikoj porodici, ujedinjenoj u Hristu, posebno su razorne ... a seme crkvene patologije, nemira i nezadovoljstva, klija“, zaključuje Ros. I instituciju celibata, kada joj dođe vreme da padne, uzrokovaće žena. Kada bi žena služila misu zidovi se ne bi srušili. Jednoga dana crkva će se izložiti takvom riziku.

Mafijaške ljubavnice preziru svoje ljubavnike, tvrdi Elizabet.

Da li ima malo i samoprezira u rečenici besa čuvene Virdžinije Hil, ljubavnice Bagzija Sigela i čitave čete mafijaša,: „Ja radim isto ono što i druge žene samo na njima ne vidim dijamante.“ Kada vidi kakav odnos mafijaši imaju prema svojim ženama Virdžinija se zgražava i reći će da joj je u porodici bio dovoljan jedan takav muškarac, njen otac.

Kretala se u društvu Garija Kupera, Klarka Gejbla, Keri Granta i mislila je da se deca genija i talenata ne snalaze u životu i da su uglavnom kreteni.

Kada su Bagzija ubili ona se na vreme sklonila u Pariz gde je izjavila : „Ne mogu da shvatim ko je njega mogao da ubije i zašto.“ Posle te izjave više joj u životu nije bilo opasno sem što su joj poreznici uzeli sve baš kao i ’čoveku sa ožiljkom’.

Elizabet piše u svojoj knjizi na 490 strana o ljubavnicama svih socijalnih uzrasta.

O Evi Braun, o Kremaljskim lutkama, o Lavrentiju Beriji, seljaku na čelu Staljinove policije i spisku od 62 njegove ljubavnice, o Kastrovim drugaricama, o posrnulim ženama u književnosti, o ljubavi Hane Arent, jevrejke i filosofa naciste Hajdegera, o madam Pompadur, o Eloizi i njenom učitelju Abelaru kojeg će radi nje kastrirati, o trofejnim lutkama kao što su Merilin Monro i Gloriji Svanson, o Pamele Digbi Čerčil /snaji Vinstona Čerčila/ koju je, kada je umrla (1997), ’Dejli mejl’ nazvao ’najvećim stručnjakom za plafone bogatih muškaraca’, o Simon de Buvuar i njenom enormno ružnom a nevernom Sartru, o Dajani i njenom pitanju mužu princu Čarlsu: ’Zašto tucaš Kamilu u mom krevetu?’

Piše Elizabet i o međurasnim ljubavima crnkinja i belih robovlasnika. Zanimljiva joj je bivša robinja Harijet Džejkobs koja u svojoj knjizi Priključenija u životu jedne mlade robinje piše kako ima moralnu dilemu što voli neprijatelja a zatim otklanja tu dilemu sa ’ropstvo je po definiciji amoralno’ i sve je unutar njega dozvoljeno pa i voleti.

Malo je čudno da Elizabet ne intrigira odnos ljubavi između indijanki i osvajača. Ako su sve te ’ljubavi’ bila silovanja tada osvajače i njihove potomke treba vratiti tamo odakle su i došli. U engleske zatvore.

179

CIA, Agencija za ’uklanjanje na osnovu ekstremnih predrasuda’, naravno, to neće dozvoliti.

Ljubavnice su test iskušenja slobodnog vremena muškaraca.

Rezultat tog testa je uokviren religioznošću koja misli ’onaj svet’ kao svet bespolnih bića.

Spskoj kulturi bespolni svet, ni ovaj ni onaj, ne pripada.

Pozivam se na prelepe stihove nepoznatog srpskog autora iz XVIII: Monaška pesma Sve jestestvo hod okrenulo, Tužno srdce mi uvenulo, Ptice poju smutne glase, Čuvstva moja vuku na se. ...

Kad poslednji dan mi suda Bude, a ti mener huda Ozari, osvetli svetom!

Da mi duša vidit kamo Ići valja i da samo Ah, do drage svoje dojde, Žiznj večnu s njome projde.

Seks, bez obzira što to misli Elizabeta, nije stariji od ljubavi. Možda je važniji. Ali ko zna.

Zar nas žene nisu razuverile već u svakoj veri?

I kćerke zato postoje. Da tatu razuvere po pitanju ’greške’. Jedno jedino sigurno nije greška, to što one jesu.

Može red za kasting za porno filmove da bude dug k’o ulica a mi, mi muškarci, ćemo i dalje imati svoju estetiku žene, estetiku Monaške pesme iz XVIII veka.

Jovan Veljković, Beda psihijatrije (Psihoanalitička teorija homoseksualiteta) Beogradsku ’Povorku ponosa’ pokreću ljudi koji nisu ni u jednom proročanstvu.

Unutrašnjem mraku aktera ’Povorke’ prete ugrupljeni nasilnici sa pogrešnim neprijateljem, brane ga policajci a pojašnjavaju primitivci.

Psihijatri se u te nepodnošljive istine ne mešaju od 1973 godine.

Krajem 1973 godine Američka psihijatrijska asocijacija (APA), bez ikakvih argumenata, izdejstvovala je da se homoseksualnost izbriše sa zvanične liste psihijatrijskih poremećaja. Argumenti nisu bili potrebni jer kada se homoseksualnost uvršćavala u poremećaje nije bilo druge argumentacije sem ’ponašanje većine’ „Depatologizacija homoseksualnosti nikako ne može da izmeni pravu prirodu tog poremećaja“, kaže Jovan Veljković. Zar je to cilj? Zar nije cilj ’depatologizacije’ kao i

180

’Povorke ponosa’ pravo na slobodu posebnosti? Ako je ta posebnost ’bolest’ onda je to zahtev za pravo na ’bolest’.

Jovan Veljković ima zapadnjačko obrazovanje. mada je studirao ekonomiju u Beogradu. Poslediplomske studije pohađa na Univerzitetu u Edinburgu. Više decenija se, kako sam kaže, privatno bavio psihoanalitičkim istraživanjem ljudske seksualnost.

Da je Jovan kućno studirao seksologiju vidi se po obimnoj bibliografiji ali ...

Seksolozi imaju vrlo tešku logiku. Pamet im nije prva karakteristika. Obrazovanje jeste. Što pogrešnije obrazovanje /Jovan je viši ekspert UN na radu u Africi./ to bolje po razumevanje gluposti koje smišljaju.

Seksolozi, u želji da se prilagode ’nestručnoj’ javnosti, koriste pesničke figure kao naučne dokaze.

Bez metafore nema pesnika. To je tačno. Ali šta naučnik da radi sa metaforama? Da se igra sa rečima? Pesnik mora da ima reči za vetar. Šta će ’naučnik’ sa njima?

Na primer tvrdnja da katolička crkva seksualnost uspešno kontroliše dve hiljade godina brani se idejom Niče-a:“Hrišćanstvo je sasulo kap otrova u čašu Erosa“.

Ili za tehniku ’seksualne samokontrole’ citira se Poslanica Sv. Pavla Korinćanima; „Dok je čovek mlad mora da se kloni žena. Ako to nije u stanju neka se ženi da ne bi goreo.“ A što ’da ne bi goreo’? Pa ne preti paklom, taj predivni pisac Sv. Pavle, već govori da ljubav i čežnja muče mladost do neizdržljivosti.

Ne muče ih, ustvari, ni ljubav ni čežnja, već žena.

Zna ženu Pavle. Ćuti tu muku i svetuje one koji ga ne mogu, po toj stvari slušati ni kada mu veruju.

Seksologa će njegova logika zaključivanja po površini dovesti, na kraju, do toga da homoseksualnost objašnjava odustajanjem muškarca od žena jer je prva žena, Eva, ’navukla’ Adama na prvi greh?

Jeste tu previše metafore ali premalo nauke.

Sloboda se širi.

Strah od sebe, strah od onog što znaš da jesi, počinje da izmiče.

Sigurnije daješ sebe drugima kada ti se samopouzdanje ne urušava mišlju da si u nekoj anomaliji, nedostatku, poremećaju, psihičkom invaliditetu.

Osvajanje slobode kod žena ide organizovanije. Emancipacija je davno počele a feminističko udruživanje ne tako davno.

Feminizam kao pokret izrastao je iz pokreta oba pola koji se dešavao šezdesetih godina. ’Deca sunca’ traže seksualnu slobodu.Izborili su je a sidu su im podmetnuli da ih zaustave u marginalizaciji vlasti žljezda nad umom i emocijom.

Feminizam ima za cilj da život učini plemenitim a ne da promeni muškarca ili da se žena uključi u javni svet muškaraca.

Simon d Buvuar nije padalo na pamet da bude Sartr. Samo ga je, ta divna žena, volela.

181

„Seks je samo seks“, kažu Deca sunca, „vodite ljubav a ne rat.“ Za roditi dva deteta potrebna su dva seksa. Sav ostali seks, 5-6 hiljada po čoveku, je uravnoteživanje složenog funkcionisanja individualnog uma i individualne emocionalnosti. Tu je sveta granica drugog, njegovog seksa, njegove radosti sećanja na seks, njegovog uravnoteživanja.

Frojd je davno, pre mjuzikla osunčane dece ’Kosa’, pisao svoj mjuzikl Seksu.

Frojd će baratati sa gomilom neproverljivih teorija seksualiteta. Nije mu ni padalo na pamet, kao da je umetnik a ne naučnik, da se oslanja na neki sistem ponovljivosti kao verifikaciji teza seksualiteta ili homoseksualiteta kao takvog Krivo razumevanje Frojda počelo je od njegove operativne definicije nastranosti. „Nastranost je“, definiše Frojd, „oblik polne aktivnosti odraslih čije se zadovoljenje postiže putem nepriličnih objekata ili proizilazi samo iz zadovoljenja nagonskog cilja.“ Frojd je prvi radikalno postavio pitanje seksualnosti kao predmet naučnog istraživanja.

U redu je postaviti i definisati bilo koji predmet istraživanja. Pa i čuveni skolastički problem ’koliko anđela, koji nemaju prostornu dimenziju, stane na vrh igle’ može se postaviti kao predmet istraživanja, naravno ne nauke, ali može teologije ili tako nekog ’meta’ oblika društvene svesti.

Operativna definicija, u nauci, je pomoćna istraživačka definicija. Dok problem istražuješ moraš imati neki intelektualni oslonac, orjentir.

Ne razumevajući valjano Frojdovu metodologiju istraživanja i ulogu navedene definicije ’umni’ seksolog može da zaključi da je masturbacija ozbiljna nastranost.

Jednako nastrana kao i ekshibicionizam, na pr.

Još umniji seksolog će zaključiti da je ženska seksualnost masturbativnog karaktera.

Iz masturbativnog karaktera ženske seksualnosti slediće opravdanost operativnog odstanjivanja klitorisa. To će još ’umniji’ čelnici nekih religija po Africi zagovarati i, na žalost i tugu ljudskog roda, sprovesti u delo.

Da Frojd nije imao tu definiciju nastranosti, kojoj je, naravno, sam uočavao problematičnu logiku, još ne bi bila rođena psihoanaliza, do danas, neprevaziđena metapsihologija.

Uostalom, nije ’normalno’ ljudsko biće stvorilo kulturu. ’Normalni’ su koji? Većina?

Da nenormalnih nije bilo još bi se ljudi makljali toljagama i izvirivali iz svojih pećina.

Postavljaju pitanje Holi Vuldon /čuveni Vorholov transvestit/: „Da li si ti, muškarac koji bi trebalo da bude žena, ili si žena koja je bila muškarac, ili si muškarac-žena?“ Holi Vuldon je odgovorila: „Ma, kakve to veze ima? Dokle god izgledam fenomenalno!“ .

182

I sve, naravno, u korenu, uzrokuje žena. ’Zašto žena? Zato što svako ima majku.

Majka je žena. Prava pravcata žena. Majku ima i Holi Vuldon.

Majke su, uglavnom, nestručne za posao majke. Stručnost tu ne bi ni pomogla. Kao da je uprogramirana krivica. Da to nije ono čuveno proterivačko biblijsko prokletstvo naših praroditelja?

Nema ničeg važnijeg od majčinstva. Majke tu moraju ozbiljno uozbiljiti svoju duhovnost i osećaj za misiju majke. Dete nije zastava kojom se mlatara kada se uđe u dileme. Medeja je pogrešila.

Majci nikada nije dosadno sa svojom bebom, tim ujastučenim bićem.

Kroz ceo život ona će ga učiti kako šta treba. Učenje uvek ide uz, semantičku čudnu, napomenu: ’Ja sam te rodila.’ U toj rečenici je sva, iz pozadine, neurlajuća, moć majke.

Sa ocem, kao i sa majkom, dete će identifikovati neki svoj karakter. ’Opet greška’, kaže otac majci a da čuje dete, kada se u sitne sate vrati kući, pokazujući na dugme koje je u pogrešnu rupicu na sakou udenuo.

Otac upozorava da je greška do ’ukopčavanja’ dugmeta a ne nešto zbunjeno, kasnim satima vremena, u korteksu njegovog mozga.

Isto to postupanje je kada majka upućuje dete kako šta treba u životu.

Nema ona jadna, naravno, pojma.

Dugme se ukopčava uvek po redu kako rupice idu i tako mora da ide čak kada je skrivena namera očigledna.

Isto kao kad bekrija glumi pijanca da manjom štetom pokrije veću štetu.

Sudeći, po pristupu detetovom vaspitanju, čovek je majkama jasan kao da je ona prirodni razumevalac rasne, nacionalne ili tamo neke planinske kulture, Tibeta na primer.

Iz svih konflikta majka-dete majka postade stega, lanac.

Najteži je lanac majčin strah od slobode vlastitog deteta. Tu čista dobra namera ne znači ništa.

Suprotstavljanje autoritetu je biblijski porok ljudi.

Energija suprotstavljanja autoritetu je udahnuta prvim dahom bebe i dete će se suprotstaviti majci.

Dobro bi, po ljudski rod bilo, da majke decu osmehom prate i da ćute kada osmeha nemaju.

Razlika između tate i mame je u tome što je tata muškarac a mama žena. Vrlo uočljiva razlika skriva neuočljivu razliku.

Muškarac je manipulativno biće koje oseća prostor. Koristi inteligenciju kao instinkt.

U komunikaciji je rasejan. Kopa po svojim unutrašnjim dijalozima i nebitno sluša šta mu se spolja intonira. Muškarac je osuđen na otvoreni prostor, na pogled u vidik, na ulicu. Ulica je njegov prirodni ambijent.

183

Žena je komunikativno biće razvijenih sposobnosti primanja signala boja, zvuka i dodira. Žena ima urođenu sposobnost da prati razgovor u sebi i onaj sa osobom sa kojom komunicira.Nije joj nužno, kao muškarcu, da bude naporno budna. Uvek ima uključenu intuiciju. Žena je osuđena na zatvoreni prostor, na kuću sa zavesama. Nikada dosta zavesa!

Majke treba da se informišu, ne na ženskim sredstvima informisanja, već na filosofiji života umova koji nadilaze svoja vremena.

Ti umovi, činjenicom da nadilaze svoje vreme, imaju tragično osećanje života.

Dete majka treba da pripremi na strahove koji će mu život dešavati i koje će on sam životu iritirati. Pripremiti ga i na situaciju ako bude neprimećen čovek.

Kognitivni put, put znanja, bez obzira na brojna neslaganja psihijatara portparola farmaceutskih kuća koji bi samo da prodaju lekove, nije uzrok seksualnih strahova.

A ako i jeste uzrok, svesni strah je upozorenje da seks treba misliti iznova i iznova.

U seksualnost dete nije teško uputiti. Slika genitalija je u svakoj knjizi ’Sveznanje’.

Počnite od razlikovanja mame i tate./Razlikovanje dobra i zla trajno zanemarite. Niko nije stručan po tom pitanju. I ubica i ubijeni imaju majku/.

Upoznavanje muškog hormona testosteron-a i ženskog fulikulin-a ide sa grupnim čitanjem dete-majka podosta pre od susreta sa školskim učiteljem osnova biologije.

Detetu se mora ozbiljnije pristupiti. Zar niste primetili u pogledu bebe, kada mu gugučete, kako se ono pita kojim to razlogom se infatilno ponašate prema njemu?

Kada dete stigne u doba tinejdžera već mora da zna da se nalazimo u energetskim prožimanjima koja nose svojstva koja ljudsko telo registruje. Neka svojstva svesno osećamo, neka nesvesno osećamo a neka nas prolaze. Postoje bezbrojni energetski naboji koje ne detektujemo ali koji itekako na nas deluju.

Tim jednostavnim znanjem deca preuzimaju ozbiljnu odgovornost za sebe.

Jedna devojka sa jednim prijateljem je u nekoj energetskoj ravnoteži. Prijateljska, ili neka druga, igra zavođenja podiže volju za životom.

Ista devojka sa pet prijatelja je u energetskom kontaktu sa gomilom testosterona, nije u ravnoteži i prijateljska igra zavođenja ima drugu konotaciju.

Situaciju, kada je energija žljezda u vazduhu vidljiva, treba napustiti ili preuzeti svu odgovornost.

Kamil Palja će u svojim predavanjima ’o silovanju na ljubavnom sastanku’ negirati silovanje. Tvrdiće da je muškarac u vlasti testosterona koji na svoj način prelama prožimajuću kosmičku energiju koja mu pomera um, blokira smisao trenutka na jednu volju. Žena, koja vlada svojom situacijom, to mora da zna!

184

Kada žena ide na ljubavni sastanak ili na studentsku rođendansku žurku mora da je svesna razlike i rizika.

Feminizam, kao institiranje na jednakosti ponašanja polova, je glupost koja se zasniva na neznanju.

Kamil Palja je veliki poznavalac slobode. „Ja“, kaže ona, „nemam problem sa seksualnim identitetom. Sviđaju mi se i muškarci i žene i znam kako to funkcioniše“.

Kamila zlim jezikom priča, dobro radi a šta misli to ni ona ne zna. Štetu od misli ima samo onaj koji misli. Ako štete uopšte ima. U jednom obraćanju studentima ona kaže da voli porno filmove, sa ’ubistvom u živo’. Ovo intrigantno priznanje je provokacija slušalaca na činjenicu da je svet video medija i filma prepravljen seksualnošću i nasilništvom koje ima najširu moguću publiku.

Nekom je u interesu da dehumanizira humano u čoveku. Kamili sigurno nije. Ona je iz generacije koja je vodila ljubav i izbegavala vijetnamski rat.

Ne možete upućivanjem na slobodu seksualne vlastitosti mimoići nobelovku Elfride Jelinek.

U intervjuu „Cajtu“ na konstataciju novinara da žena u knjizi seče svoju vaginu ona odgovara: „To sam ja stvarno uradila“.

Razumevam taj njen trenutak nepristajanja svođenja sebe na fulikulin i energije koje mu kosmos ’prikâča’. Htela bi slobodu da svakim trenutkom sebe vlada. „Dugo, kaže Elfride, nisam sebi priznavala da mrzim svoju majku.“ Majka je rodila svoje dete ali nije stekla prava da to dete živi njenu procenu vrednosti postojanja.

Zanimljivo je neslaganje nobelovke sa činjenicom da su njeni roditelji odgovorni za njeno rođenje a ne ona sama.

Da li je u tom neslaganju neka nova ideja seksualnosti? Hermafroditizam budućnosti?

Ona u Beču, muž negde u Nemačkoj, deca će morati sama da se rađaju ako bi da postoje i da ih ona, neurotična, ne mora da maltretira.

Koji doktor je za Elfride?

Psihijatrija, u svojoj nerazumnoj težnji da ’unormali’ psihu ljudi, poduzima nehumane postupke.

Sve češće će biti: ’Odbijam da budem jednak. Pustite me da volim ono što volim.’

Ko je još ljubav urazumio? .

Zašto je potrebno učenje komunikaciji u različitosti? Da bi se približilo sebi u vlastitoj dvojnosti.

Rat sa sobom traje koliko i sopstveni život.

Dragan Aleksić, Oblačno pismo Zapisi o umu i univerzumu

185

Smrti, i da je čovek ne požuruje, ima dovoljno za sve. Života nema dovoljno. Tek onaj koji ga nagrabi nema dovoljno. ’Ako se ne preobratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko,’ Jevanđelje po Mateji.

Oni koji nisu odrasali svojom voljom, dečiji filosofi, Dragani Aleksići, raduju se svojim pitanjima kojima nikada neće odrasti.

Na promociji knjige ’Oblačno pismo’ na Kolarčevom univerzitetu nema dece a sve sama deca. Nema mlađih od trideset godina. Ponajviše je onih preko šezdeset.

Njih pet za binskim stolom. Gosp. Aleksić je među njima. I jedna šarmantna glumica.

Dosta nam je pameti odraslih i čekamo gluposti vlastite mladosti.

Tako nekako i počinje.

Glumica čita Draganove stihove i u tišini slušanja zazvoni mobilni telefon. Glumica ne veruje svojim ušima da vlasnik telefona ne isključuje spravu.

Najzad, iskusna u poznatnom zvonu, shvata da je to njen telefon. Uzima svoju torbu od tašne, u kojoj je, kao u svakoj ženskoj torbu, između ostalog važnog i telefon.

Strpljivo gledamo preturanje i slušamo ’ovđe mobilni’.

Mobilni je najzad pronađen. „Moj sin“, obaveštava nas ponosna glumica.

Mi sa razumevanjem ćutimo. Deca su deca. Ne znaju kad ne valja upadati u reč odraslima.

Zato i postoje deca, misle očevi. Majke imaju svoje viđenje na lepote poroka. „E sad ću da ga isključim“, kaže gospođa. Isključuje telefon, vraća ga u tašnu od torbe i nastavlja da čita stihove.

Kad telefon opet. Ona ga uzima, gleda ga i saopštava nam: „Opet on“. (pauza) „Ne znate kako je uporan i dosadan. Ima deset godina“, govori nam sretna mama.

Nasmejasmo se. Eto, nizašta se nasmejasmo. Za glupost koju je smislio slučaj.

Univerzalni centar za glupost stalno koristi ’slučaj’ .Mi ’slučaju’, iz gluposti, pripišemo neki uzrok ili, još gore, svrhu i nastavljamo svoje umno postojanje. „Sada ću da ga isključim ’na čisto’,“ kaže recitatorka.

Smeh. Ne verujemo joj. Sin je to a mama se hvali.

Mališan mora da se setio, postideo, i više nije zvao.

To što smo mi bili u isčekivanju da telefon zazvoni, da se smehom još malo odmorimo od sebe nije igralo presudnu ulogu da se događaj ponovi.. .

Filosofi, od Sokrata pa do fašisoidnog Hajdegera i komunistočkog Sartra /čitaj ateistički hriščanin/, nisu od koristi. Kao deca koju si sa mukom naučio da govore a onda ne možeš da ih naučiš da ćute. To njihovo pristajanje ili nepristajanje je društvena igra gde ’ladno’ nađeš pamet za svoju stranu. Svejedno koja je. Odrasli a deca, deca koja žive od pričanja priče.

186

Filosof da postane vladar, u demokratskoj državi, nije moguće. Ko bi za autorizovanog pojedinca glasao?

Zvaničnu potvrdu, glasanjem o odraslosti, filosof teško može da dobije.

Narod uvek izabere nekako po sebi. Sem kada mu podvale Dečijem filosofu se još nekako i prizna neka odraslost pa ga izaberu za urednika radija i televizije. Kao, na primer Dragana Aleksića. I on odmah šta? Dolazi na posao kad hoće i postavlja čudna pitanja.

Da li je Nojeva barka, možda, ova naša planeta i ’puna dragocenosti života plovi ledenim i mračnim vasionskim beskrajem’?

Mudrost planete i put te mudrosti je ubeležen samo je rukopis nečitak.

Pesnici su, sa stanovišta koristi i štete, još gori.

Kompletirana deca su. Ista deca, samo veliki. Izbegavaju pravila. Ne bi da budu bolji mada ih uče da to budu.

Da li su pesnici psihijatri planete? Njihov rukopis je nečitak. Da li je to dovoljno za biti psihijatar planete? Šta je pesnik hteo da kaže? Da je pijan to se vidi ali šta je hteo da kaže?

Ko je, ustvari, psihijatar planete? Filosof?

Psihijatar jeste filosof.

Filosof koji naučnim činjenicama manipuliše. Služi se logikom tamo gde su maske drečeće, same i nezaštićene?

Navukao pacijent masku šizofrenije a ovi je skidaju.

Tu nauka traje dok ne dođe novi slučaj. Tada opet neka Martin Lutherova filosofija sa WC daske.

Znam psihijatre navijače.

Navijači su shvatili stvar sa loptanjem. Naravno da im je poslednja rupa na fruli infantilno trčanje za loptom.

Psihijatar pesnik? Ima i to.

Sa lekarstvom, takvi psihijatri, nemaju ništa čak ako imaju pravo da pišu recepte za antidepresive.

Izvan klinika to pravo im, štrajkovali ili ne štrajkovali, treba ukinuti.

Pobrkani ljudi pobrkaju ljude i ne daj da potpisuju lekarstvo. Bilo koje lekarstvo. Ni ono za depresivu ni ono za antidepresivu. Za bol mozga je drugo. Bol mozga je kao bol srca. Upadne u aritmiju.

Doktor za nogu i za glavu je dva doktora Za dušu treći. Doktor za dušu nije za lek.

Bol duše je ... nema opisa. Simptoma ima. Šta ćeš njih opisivati? Oni su različiti. Od slučaja do slučaja. Čak isti slučaj u drugom trenutku nije isti slučaj. Deca to ne razumeju pa im se tumači uglavnom kada im je, po prirodi, već jasno.

U bolu duše uvek je neka žena.. Kod Jesenjina Isidora kod Onjegina Tatjana. Ostalo je poznato.

Iza uspešnog muškarca stoji žena a iza uspešne žene uspešan razvod. Tako je u cilom svitu, što bi rekli na primorsko istarskom dijalektu srpskog jezika.

187

Psihijatriju su pogrešno smestili u medicinu. Njoj je definitivno, još zadugo, mesto u filosofiji.

Medicina ima svoje mesto u psihijatriji ali psihijatrija nema svoje mesto u medicini.

Psihoterapeut ne mora nužno da je psihijatar. Čak bolje da nije.

Sva filosofija psihoterapeuta se svodi na: Ja, to je drugi. I pesnik Rembo, razočaran sobom, tako je tvrdio.

Psihoterapeuti pitaju duševno uskomešane i slušaju. Sav njihov govor je u mudrosti pitanja.

Znaju da sabesednik-pacijent ne zna gde se nalazi, od čega se sastoji i da čeka na rešenje pitanja jer sami ne znaju gde se nalaze, od čega se sastoje i čekaju na rešenje svog pitanja.

Platon je imao problem sa idejom ’čovek’. Pojedinačno treba uopštiti a u ovom slučaju već je pojedinačno uopšteno. Sve je svoje ideje uspešno je spakovao u carstvo ideja samo ideja čoveka mu nije arhetipski arhetip.

Antifon, polubrat Platona, zanemario je taj problem kada se reklamirao da leči dušu čoveka-pojedinca razgovorom. Pod ’razgovorom’ je podrazumevao svoju veštinu da sluša.

Sokrat i Platon znaju da ne znaju a Antifon, preteča današnjih psihoterapeuta, zna da zna.

Svako ko je u poslu bavljenja duhovnošću, shvatio je uzaludnost samovažnosti i bitnost pravljenja popisa unutrašnjih dijaloga. Kako ćeš se ispomoći, u tom naumu, ako ne opuštenim slušanjem drugog i isključujući sebe iz komunikacije a da razgovor ipak traje.

Dragan Aleksić sokratovski zna da ne zna i nema problem sa tim u svojim dečijim emisijama.

Dobro je tu filosofiju pričao deci. Oni ne zameraju pesniku ako zaboravlja reči.

Značenja i onako sami nakače. Raduju se neznanju pesnika. Eto, sad, odjednom neko njihov po neznanju a znan i knjigom upamćen.

Neznanje je problem koji se, misle deca, sam od sebe odrastanjem rešava.

Pravi problem nije neznanje već pogrešno znanje. Sramotno se gušimo pogrešnostima.

Pokretljiva racionalnost dijalektičke metode prejudicira čoveka kao naštancanu energiju gde su dve identičnosti energije nepojmljive. Neznanje je znanje. Sokratov aforizam ’Znam da ništa ne znam’ je domet ljudskog mišljenja. Domet koji nema domet. Samo tako mišljenje i duh idu u beskraj. Depresivno bi bilo kada bi domet duha mišljenja mogao biti konačan.

To što ne znamo metod da učimo druge da sve nije ono što jeste a jeste ono što nije to znači da upravo znamo metod razumevanja i postojanja neprekidnog toka energija.

Energija nije vetar koji malo duva pa malo ne duva.

Bolnički psihijatri počeli su da se bave razumevanjem i tumačenjem slikarskih umotvorina svojih pacijenata.

Dobro je to. Možda su tu ’bolesnici’ dotakli izraz duše.

188

Ima li taj čin kliničara promisli sa mišljenjem Dragana Aleksića da različite biljke propuštaju različito jedan te isti vetar i da vetrom pričaju svoje upijanje moći obnavljanja sebe. Šušti li ljudski duh šumskim šumom?

Trudi li se šuma da nas razazna? Šuma pobeći ne može. Ne može ni čovek da utekne. Možda i šume, kao i ljudi, imaju veru da mogu da se izmaknu? Kome? Smrti?

Nikada nećemo razumeti drugačijost priče bora sa kraja šume i onog u sredini. Dobri stolari, kada seckaju bor, znaju da li je bor iz srede šume ili uz kraj gde je sav vetar njegovog sveta.

I mi iz uz kraj smo prepoznatljivi. I narod uz kraj je prepoznatljiv. Zaveti i tajne poslušnosti hriščana su jedne besmislene smislenosti i onih sa kraja i onih koji nisu na njemu.

Sudbina intelektualca. Čim neko od slobodnog znanja živi od subjektivnog doživljaja drugog, znanje je podložno umaštanim krivicama i krivuljama.

Lečenje rečima zasniva se na činjenici da svako ima i iznutra neprijatelja. To je strah.

Plašenje je genocidna tvorevina. Dete nikada ne treba plašiti. Ko zna šta ste rodno smrzli toj naštancanoj energiji.

Najveći strah je strah od smrti. Strah od smrti dimenzionira i pitanje slobode.

Suprotni pol je prirodni psihoterapeut.

Da je Pasternak bio živ Cvetajeva ne bi podlegla svom strahu kome je krenula u susret, Jesenjin bi napisao još po neku svoju tugu i mnogi neznani bi ubrazdili još po neku svoju brazdu.

Pesnik je ’kroki’ filosof... Filosof na malo sa rečima zbunjujuće ispreturanih. „Čovečanstvo ne živi od jedne ideje!

Ono svako veče gasi ideju koja ga je vodila, I pali drugu na besmrtnoj buktinji.“ (Lamartin) Guraj misao dok se ne spotakne u glupost smeha ili uzleti i pokaže nemogućeg puta.

Mudar psihijatar (ima ih i onih kojima je potreban psihijatar) je filosof koji je u pokušaju da rastumači centar za glupost pesnika i umetnika na način pameti. Tu je neko u kontradikciji. Ili glupost ili pamet.

Nema ništa bez nivoa deteta. Spušt’o se na ili uzdiz’o na nivo deteta fenomen duha kod njih je isposredovan bez kontradikcije.

Političar- orator kontroliše svoj centar za glupost. Može ga aktivirirati u svakoj situaciji.

Korisnici opijata se igraju sa tim centrom.

Ali nema šale bez ozbiljnosti. Ovde je šala što se ta igra pretvara u zavisnost. Navika, bilo koja, igranje šaha, gledanje TV-a, pijenje čaja, svakodnevno prijateljevanje, stvara zavisnost i centar za glupost je uslov bez koga se ne može. Imanentan nam je pa bili pametniji od Pape ili Nikole Tesle.

189

Centar za glupost, kod običnog postupanja običnog sveta, miruje, spava i skrivaju ga.

Ako se iznenada iznedri nekom rečju ili postupanjem pravdaju ga i racionalizuju do budalaštine. Od gluposti do budalaštine.

Ljubav automatski aktivira centar za glupost i zadovoljan si što je taj centar bogom smišljen. Lepa ti je i nada da ćeš večno biti glup.

Ljubav je glupost koja muškarcima lepo stoji. Žene su uporne u tom uveravanju svog muškarca dok u njemu ne uzbude pećinskog boravnika ukoliko se, u nekoj formi, tu zadržao. A jeste. Nema ni pomisli da nije.

Dobro je da je taj centar, magnetnom rezonancom, otkriven u Švajcarskoj. Da smo ga mi iznašli ne bi nam verovali.

Ko će, što se obrazovne pameti tiče, verovati nama čiji Univerzitet, po programu Ministarstva za nauku Srbije, treba sledeće godine da uđe u prvih petstotina univerziteta.

U prvih deset nema ni ruskog univerziteta. Ne odgovara nam kriterij. Ni njima ni nama.

Kako je pisac Hazarskog rečnika mogao da predaje, kao doktor književnosti, na Pariskom univerzitetu a na Beogradskom nije? To je pitanje koje nema kome da se postavi.

Kada je Dr na kraju došao u Beograd da podučava studente radio je to na Filozofskom fakultetu a ne na Filološkom.

Pa kako treba da idemo u Evropu nego u parčićima? Univerzitet po univerzitet.

Otkriće Centra za glupost je dobro za filosofsku disciplinu Etiku, ’nauku’ o moralu.

Psihijatri su tu, tu u Etici i moralu da oslobode klasične filosofe nedoumica. Ne znaju oni, i dalje, šta je dobro ali imaju novi kriterij za ono što nije dobro.

Nije dobro ono što je bolesno.

Napraviše i šifriran ’bolesnik’. Još traju oni koji pišu spiskove jeresi za pilule i za deset ’Očenaša’.

Otkriće centra za glupost je veliko i iz razloga da ne mislimo i dalje da ima glupih, ludih, agresivnih, sluđenih. To je novi pristup sebi.

Svi smo jednako, u tim našim nano sekundama života, samo je kako kod koga i ko zna čim aktiviran neki centar a neki drugi miruje.

Ljudski rod, u odnosu na vreme kosmosa, postoji, svejedno da li po teoriji evolucionista ili teoriji stvaranja, otprilike pet minuta. /Zato nam se čini da reke nikada ne presušuju i da se mora nikada ne napune./ Da nastavim sa psihoanalizom knjige. .

Normalan je onaj koji je koristan. Problem nastaje kada treba odgovoriti na pitanje: za koje svrhe koristan?

190

Po tom pitanju Aleksić je problematičan. Sugerira da se tvorac ideje izdvoji zajedno sa idejom. Pa ko prvi strada: ideja ili tvorac.

Problematično je da li za ideju vredi živeti ili vredi umreti?

Može li to jednostavnije? Kao deca. Deca niti umiru za nešto niti žive za nešto. To im ’odrasli’ posle podmetnu motive za umiranje. Živi da bi umro za narod svoj, za državu, te partiju, te religiju, za kralja, za otadžbinu.

Nakupi se, na Balkanu, tih ’aljina za umiranje sve po dve. Jedna je za izdajnike a druga za pobednike. Ima i za navijače.

Posle, kada se uniforme izjednače a ordenje pobakeriše, nanovo.

Ljudi su stvarno izmešani.

Generacije, rasno, versko, sve se to uproseči.

Jedino se muško i žensko ne može pomešati. Tu se uvek zna ko je ko. Žensko plus muško nema tu prosek. Žena pokreće svoj Centar za glupost samo kada su joj deca u pitanju. Džaba joj na testu ’magnetne rezonance’ donose slike dragog muža ili nekog drugog dragog. Slika i tuđe bebe pokreće magnete.

Kod muškarca Centar za glupost je vazda ’aktiva’. Ili voli ili mrzi ili je pod opijatom.

Pijan je, ustvari, uvek.

Majka je čudo od namagnetisanosti. Snaja joj je sumnjiva pa kada je najbolja od svih svetova.

To što joj sin dođe i kaže ovo je žena koja će ti roditi unuka arhetipski je ne uzbuđuje mnogo. Sa kćerkinom decom je druga stvar. Ona zasigurno jesu tako kako dve mame kažu.

Aleksić se ne usuđuje da reviziju svog bića traži od Boga. Strah ga onog ’ne pominji moje ime uzalud.’

Zna da je vlast vlast. Posebno ako je od Boga pa eto, on ništavan, kakav je u vremenu nano sekunde, sumnja u božansku tvorevenu. Bolje da sumnja u prirodu.

Slepo crevo je očigledan propust majke prirode, ali - zašto svet saznajem preko pet sumnjiv čula, koja se kvare i stare,a ne direktno? Zašto nam um upravlja rukama a ne srcem?

- Vanserijska genijalnost bljesne u nekih tek da se vidi da si mogla, majko prirodo, bolje?

- Deset posto uma koristimo da bi proizveli civilizaciju koja nas zatim, ta ista civilizacija, unazađuje a stvara privid da se ubrzavamo? Za onog ko živi jednu nano sekundu treba mu trenutna brzina uma a ne neke brzine zvuka i svetlosti.

Pita kao Crvenkapa. Zašto ovo, zašto ono.

I dosadan k’o recitatorkino dete.

Neozbiljno Draganovo pitanje: da li je civilizacija bolest planete može se uozbiljiti pitanjem: da li je pandemija života uništila galaksije?

Svaki život samoubilački uništava svoj prostor. To radi i kuga i gripa i ljudsko biće.

Suisid je u prirodi života?

191

Poštena podela života ne postoji. Zašto?

Zato što jedan život ne može zauzimati u isto vremenu dva prostora. Da li Duh to može?

Tu počinje i pitanje napuštanja logike formalne logike i pokretanja najnovije jeresi srpske jezičnosti i srpskog pravoslavlja pitanja mistike dijalektičke logike.

Neznanje deteta nema veze sa glupošću.

Uopšte, neznanje je neznanje i lenjost a glupost je glupost i posebna pamet.

Dete ne zna, na način znanja, za svoju opštu zavisnost. Za svoju zavisnost ’od svega’ ono zna na neposredan način. Često dete na tu zavisnost zaboravi. Kada ga podsete onda je to vaspitanje.

Duh je mnogo isposredovan. I kada je subjektivan i kada je objektivan i kada je apsolutan.

Hrišćanstvo razumeva Boga kao troličnost. Otac, Sveti duh i Isus sin. Trojstvo je jedan organizam od tri međuzavisne ćelije?

Da li je to razlog da hoćemo individualne ljude kao ćelije jednog organizma? Čipuju li nas ovim olovom u vakcini za virus N1N2F15 da budemo ćelija jednog organizma?

Mravi su tako. Organizam i mnoštvo gore-dole trčećih ćelija.

Previše je tu formalne logike.

S obzirom da se od smrti ne može biti veći biram da je knjiga ’Oblačno pismo’ za razočarenje.

Idemo u Evropu. Ko poslednji izađe neka zaključa decu. Za slučaj da im se ne ostaje.

Vladimir Pištalo, „Tesla , mladost“ „Ova knjiga se ne sme, bez dozvole autora, ni u celini ni u delovima, umnožavati preštampavati niti prenositi ni u jednom obliku niti ikakvim sredstvima.“ Takvo upozorenje, imam utisak, navodi na misao da autor iznosi činjenice oko kojih se dobro pomučio.

Koji trud treba za opis, na primer, jednog susreta majke Đuke Mandić i sina Nikole.

Nikola se kocka i sve pogubi. Dolazi majci i traži od nje novac. Mama mu daje pare i govori mu: “Evo ti sve. Isteraj to iz sebe”.

Nekako taj opis susreta majke i sina sliči susretu žene i muža i onog “Daj sve!”, isto u kocki, iz prelepe priče Laze Lazarevića “Prvi put s ocem na jutrenju”.

Može li ta situacija drugačijom da se čini do dosegnuti dno?

Možda je taj trud autora u činjenici da je u Teslinoj zaostavštini beležaka moralo mnogo toga preturiti da bi se ‘iskopalo’nešto etički bitno iz Teslinog života i to nešto bilo prihvatljivo za objavljivanje. U filosofiji nema patentiranja.

Kako pisati o idejama knjige koja nije strasno pisana?

192

Strasno pisati znači da ti je stalo.

Autoru kao da nije stalo. Nema dovoljno privremene istine sa sobom. Suviše je Amerikanac. Ma šta to značilo. Džaba što se neki njegov predak setio da bi bilo od koristi prezivati se ‘Pištalo’.

Put od Nikole Tesle takmičara u opijanju, kafanskog poručivanja pića sa ’doktor je preporučio’ (bio doktor za stolom ili ne bio), učesnika tuča sa mornarima do Nikole Tesle genija je prirodno putovanje pojedinaca skrajnutih naroda.

Većina pojedinaca, kvantitativno bez značaja naroda, krene i ne stigne na naum velikana. Takav je put.

Kako je Nikola genije uopšte došao do situacije da stvori sebi priliku da dopadne zatvora?

Zatvorenik, po stilu života, ne može da živi za nepoznate druge. Kockar još manje.

Oni ne živi ni za sebe u celo. Tek za neki svoj deo strasti.

Kockari nisu ugodno društvo.

Kada kockar ’ovca’ gubi tada su još kako-tako tolerantni. Nikola je na kartama gubio.

Polusvet ne kocka bolje od obrazovanih. A to, zašto pametni rade glupe stvari, nije pametno pitanje.

Da li je Nikola podsvesno namerno gubio da bi izbegao težu konfliktnu situaciju ili je to bio energetski znak upozorenja da gubi vreme života?

Taj tok svesti je zanimljivo komplikovan. Žalio se Nikola, još kao mali, roditeljima, da kada zatvori oči dođe neko svetlo niotkuda i ima problem da se vrati u običnost. „Svet se topi u tečnoj vatri, ja nestajem u njoj“, reći će .“To nešto ima svoju volju. To nešto je strašnije od svega.“ Milutin, otac, mislio je da je padavica.

Kada je stariji brat Dane, ljubimac, rekao da se i njemu to dešava roditelji su, što se lečenja tiče, Nikolu ostavili na miru.

To što je to strašnije od svega ostala je nejasna istina samo među braćom.

Nikola izrasta iz Like gde se Bog dugo premišljao da li da dovrši stvaranje.

Nikola je od nepismene majke koja o svemu postojećem ima priču naravoučenicu.

Sve talente majke ova žena ima. „Čuješ li kako na Bogdaniću priča drveće,“pitala je majka Nikolu. Maleni Nikola je razrogačio oči, onda kao razbuđen, nasmejao bi se i kaže: „Lažeš ti mene. Nije tako.“ Svo majčino detinjstvo bile su priče njene slepe majke.

Kada se udala nastavilo se isto. Sve je na njoj. Dva sina i kćerke bili su prirodna ženska priča.

Milutin Tesla, muž, pop, zaključio je da „đe se pop privaća motike ondje već nema pomisli o napretku“.

Kada joj je sin Dane, koji je trebao da bude 37-mi sveštenik u njenoj familiji, poginuo ona ga je za ukop okupala. Pitali su je kako može? Ona je odgovorila: „Ko to ne može bolje da se nije ni rodio.“

193

Bogu nije vredno, kao detetu, reći „Nemoj kuda gledaš nego kuda smjeraš.“ Nikola je od oca Milutina Tesle, poliglota, koji je znao osim jezika Srbalja uskočkog Senja i Smiljana, dva glavna jezika svoje Austro-Ugarske, nemački i mađarski. Znao je, naravno, crkvenoslavenski i latinski Milutin se dvoumio, dok je bilo njegovo vreme dvoumljenja, da li da bude profesionalni vojnik ili pop. Dilema da li da ubija ili aminuje ubijanja držala ga je ’vas’ život.

Milutin je planirao a Bogu je, po mišljenju sina Nikole, plan bio jadan.

Milutin je imao običaj da se zaključava u sobu u koju niko nije smeo da uđe, da u njoj priča sam sa sobom na svim tim jezicima koje je znao, da viče i da šapuće.

S Bogom se može razgovarati, ako ikako može, samo šapćući. Valda da Bog ne čuje sve molitve oko ugodnosti i neugodnosti za biti čovek među ljudima.

Kontemplacija, kao najviši vid molitve, bila je nekako ta sobna samogalama.

Zna Milutin da čim počne da objašnjava ljudima Boga i da apsolitizuje svoju istinu u crkvenu dogmu, da obmanjuje i sebe i njih. Cilj je narod privesti crkvi a ne ka znanju.

Posebno ka znanju koje on sam nema.

Ne možeš, a da ne odbiješ ljude od crkve, baš sve objašnjavati sa ’Božja volja’ i ’Nepoznati su putevi Gospodnji’. Vidi narod da je to neka zajebancija. To što narod ćuti je druga pripovetka.

Crkvena institucija treba da shvati kockare, narkomane, retardirane, dotrajale, poremećene i ostale skrajnute od društvene upotrebe Ne da leči.

Milutin je imao sina kockara u kući. Bogom dan na dlanu da gleda ’Božju volju’. Nije ni pokušao da shvati. Nije bio dorastao a mešao se. On, koji Boga razume ne razume sina.

Bilo mu je daleko, gotovo nemoguće, da shvati kockare i ine kao nosioce poruke raznovrsnosti života ljudi ako ne po apostolskom žrebu ono po nekom žrebu energije univerzuma.

Za to treba genijalnosti, naravno, i podosta obrazovne pameti. I tada ostaje nedorečeno.

Kada se, sa Milutinovog gledišta, posmatra građevina hrišćanskih manastira vidi se da on ne shvata da se sam manastir ’moli’ svojom monaškom konstitucijom i usamljenošću na neučestvovanje u svetu ’normalnih’ i povlačenje u svet duhovnog i svet obeleženih.

Ljudi od crkve koji se bave tumačenjem božije države i učestvovanjem u civilnoj državi lutaju bolesnom namerom u poslu kojim se bave. Crkvu pretvaraju u brod ludaka koji se, u magli koju sami prave, kreće ka svom grebenu.

Posvećenje Milutina starijem sinu bilo je za jednog sina podstrek na identifikaciju sa ocem a za drugog, naravno, iskorak u identifikaciji što dalje od ličnosti oca i očevog duhovnog sveta.

Majka je stvarala maštu. „Kada nema crkve moliti se može pod borom i lipom“, govorila je. Molitva je bitna.

Crkva je drugi razred.

194

Otac je pravio pravila iz svojih iskušenja.

Reči su živa stvorenja. One traže nešto od ljudi.

Svaki narod ima reči koje kada se dodiruju pitaju za neke posebne tajne. Narodi koji se razumeju bez prevodilaca su isti narod. Razdvojile su ih sitnice. Te sitnice su vlastita država i vlastita crkva. ’Sitnice’, država i crkva, su lažne moći koji na trenutak jesu tako kako jesu a u narednom nisu.

Stari zavet priča sa Bogom moći, Novi zavet sa Bogom ljubavi a današnji vek sa intelektualnim Bogom.

Intelektualni Bog je u tajnama reči. Knjige su nakupile reči sa mnogo dodira.

Reč je prvo bila glas a glas u reči ima svoj odjek kao senku. Odjek se prelama značenjem posebnosti ličnosti i okolnostima života pojedinca.

Opet imam utisak da sebe ne razumem.

Mi priznajemo nerazumevanje kao komunikaciju. Kada nas deca osporavaju,. Takve komunikacije odraslih sa sobom plaše odraslog i nevericom zbunjuju druge.

Ludilo trenutka, odvajanje od vidljive realnosti, je imanentno ljudskom duhu. Čemu i od čega strah da ćeš izgubiti sliku sebe? Zar bilo koji lik iz sna ima lik onog kojeg sanjaš? Nema. Tačno znaš ko je sanjani samo što taj je nema svoj lik. . Živimo u vremenu osvetljenom iznutra.

Tako i Milutin Tesla ubeđuje ženu i svoj porod. Dane, Nikola, Marica i Angelina Tesla slušaju svako prema svom uvu slušanja. Nikola nije voleo oca. Tako je i slušanje bilo. Tugaljivo. Odbijali su se. Kao isti pol dva magneta.

Majka je bila naizmeničnog magnetnog pola.

To ’svetlo iznutra’, uza svo bavljenje strujom, Nikola nije osvetlio.

Ili skrivaju moćnici te Nikoline reči jer im nisu vremena. Nedovoljno je ljudi. I ovo malo ljudi što se slobodom koristi nisu slobodi dorasli.

Sloboda je osporavanje površnog. Ko je dosegao to?

Ljudi i prostori Nikolinog odrastanja. su deo Balkana koji je Austro-Ugarsko državno vlasništvo.

Karl Marks će pisati da je Balkan „Evropska Turska“ u kojoj se samo Srbi trude oko svog identita.

Viktor Igo će tražiti da se Evropa umeša u tursko-srpsko ratovanje i zaustavi uništavanje jednog naroda na tlu Evrope.

Ova knjiga beleži neke takve momente ali nije jasno da li su to podaci iz Teslinih papira ili iluzije pisca. Nema naznake.

Pisac živi u Americi, tamo su i pamet i barabe, pa se, još više, ne može ništa ustvrditi.

Nije Amerika Lika. U Lici je lud onaj koji čita. Tamo, u Americi, ni glupi ne čine glupe stvari. Biti glup a nemati pravo na glupost. Jadni.

Penis je u Lici ’Drvo života’ za koga se, i pored upozorenja sva dva lička hrišćanstva, ne hvata samo zbog božanskog razloga. Ima zloupotrebe. Kada se psuje, na primer.

195

Nije ovde ’ono’ u tako širokoj upotrebi kao u Americi. Ali i u tamo i u vamo neupotreba zbunjuje. Lezbijke su, naravno, performans.

I Nikolina baba Anka je zbunjena. Ne razume unuka. Ona se zbog praunuka., kukavna, raspituje, po tom pitanju, Skupila se tako Anka jednom pa pita Nikolu: „Imaš li devojku?“ Ovaj okrene glavu. Ćuti on, ćuti baba. Ćute svi.Tišina. Tajac. Što je i pitala jad jadni je mimoišao.

Neprijatno. Ne zna, baba, šta da radi pa zeta pita ima li on devojku. E Liko, Liko!

Lika je jedinstven prostor. Odvojena je Velebitom od mora i vidika koji šire duh.

Ostavljena je da se zlopatnjom, u lancima planine, svemu uči. I ljudima i Bogu.

Lika, ustvari, nije nedovršeno delo božijeg stvaranja, dovršeno je, samo tu život ima druge namene.

Velebit je planina gorštačkih formi života. Pripitomljavanje je greh protiv planete.

Ne da divlji Velebit, koliko ustrajava, svoje ljude. Druge ljude on ne bi razumeo.

Pridošli ljudi Velebit ne bi, uza svu svoju umišljenu pamet, pogotovo razumeli. Oni bi se planini morali prilagođavati. Ali čovek je besomučan. On bi planinu prilagođavao sebi. Zašto je čovek takav? Nema vreme planine. Zato. Nema vreme planine.

Planina je u nekakvom skladu sa ljudima koje su tu majke iznedrile. Planina ima svoje ljude.

Sve se nešto plašimo lutanja po misticizmu ako imamo misao da ljudi, svojom enegijom, deluju na prirodu. Zašto?

Nije Velebit, kao i Haiti, za prenapregnuti beton. Oni, i Haiti i Velebit, imaju iste, a svoje, priče. I svoje ljude. Ostali su u prolazu.

Nikola u svom dnevniku beleži da treba misliti po pravu svog postojanja a ne kako je dozvoljeno.

Da ti se prizna akademsko znanje moraš se odreći ličnog razumevanja. „Student“, kaže Nikola, „vidi ono što mu profesor kaže da će videti“.

Kao nekad otac što mu je pokazivao.

Majčina reč je široka. U njenu misao možeš da staviš svaku svoju priču. I tih si u tom činu, kao buka Plitvica kada nema ko da je čuje.

8. marta 1879 Nikola Tesla je proteran iz Maribora u Gospić kao ’lice bez sredstava za život’. Devet dana kasnije stigao je majci na hranu.

Nikola, srpski Faust, nije prodao dušu sotoni. Kao nemački doktor Faust. Uz srpski inat uđe Nikola u, od Boga zabranjeno, znanje kockara. Uz inat ocu i hrišćanstvu?

Otac nije verovao u iskušeničke odluke Svetog duha apostolskim žrebom, a povodom svojih sinova, i dočekao je sina Nikolu rečima: „Tvoj narod ubijaju. Koliko si puta pomislio na njega i Boga bakćući se tamo u Gracu sa kockarima?“ Na te reči Nikola je mislio: „Olakšaj se od svoje pravednosti u ovo malo dana svojijeh“.

Kao svaki kockar, uključujući i autora ovog teksta, mnogo puta je Nikola ostavljao kartu. Ali ona neće njega.

Ono narodno vikanje ’pustio bi ja njega ali neće on mene’ je opšte ljudsko i na mnoge situacije u koje čovek dopadne primenljivo.

196

Narod, oni koji žive od zemlje, stoke i ribe, smišlja mudrosti na ruganje onima od nerada a od pameti i svojim prirodnim neprijateljima lopovima i žandarima. Hoće to narod i kada je po zanimanju mama.

Pogubio Nikola na karti sve, kako sam u uvodu već kazao Da je Nikoli imao ko da kaže, da u ’Ajncu’, igri austrougarskih kočijaša Sombora sa mađarski kartama, koju je Nikola zavoleo, mora da pazi na ’šiblerovanje’ karte odozdo, a i karte odozgo, ne bi vredelo.

Da mu kaže da ’šantu’, Damu makovu, nikada ne može dobiti sem ako sam drži banak i da je ’samo’ to dovoljno da ne može odneti novac na kartama on naravno to ne bi mogao da shvati svojim neistnktim umom.

Pamet koju je on imao išla je drugim, unakrsnim, putem.

Ne bi pomoglo ni da mu se kaže da Srbi i sve druge balkanske varijante Srba, koji se užasavaju kad im se kaže da su Srbi, prvo nauče kako se vara na nekoj igri a onda uče pravila kartanja. Što se pravila tiče najbolje za profesionalca je kada ga, celog života, pravilima uče.

To što je Nikola po Gospiću gubio na kocki pare to je normalno. On se uzdao u svoju memoriju a ovi drugi u ’drugo’, jače od ’mamorije’, što bi rek’a njegov Ličan Bôžo ’Pop’ (ili ’Pub’ ako Balašević to bolje zna).

Nikola zapamtio celog Bajrona ’akamoli’ neće neku, pa i svaku, kartu. Ali to zapamćivanje malo vredi kada profesionalac zna šta Nikola ima u kartama i pre nego ih on podigne. U Ajncu posebno. Profesionalci se ne takmiče. Oni rade. Sem kada padnu u vatru. Tada gore. Kao i sav ostali ludi svet ’homo ludensa’.

U Budim-Pešti, gde je radio kao elektro inžinjer, vodio je Nikola dnevnik. 1882. godina.

Zapisao je da ga grad razdražuje.

Umirao je od ničega.

Prijatelj Sigeti mu je govorio da ima osete šišmiša.

Pokušao je da ga odvede u bordel. Žena je lek, ubeđivao ga je.

Nije ga ubedio u lekovitost žena.

Kako je tu Nikolina majka skrivila krivicu?

U životu deteta roditeljima su podeljene krivice. Jesu. Naravno ne na jednake časti.

Da su krivi jesu krivi. O se ne dovodi u pitanje. Deca nemaju krivicu ni kada imaju pedeset godina. Ako deca postanu nekom roditelj tada je druga stvar. Tada su, time što su roditelj, izabrali da budu krivi.

Sigeti ga je terao da diže tegove. Terao ga je da se muči mukom svoje volje a ne onom: „Joj, šta mi je?“ Nikola se učio čudu smrti a Sigeti ga je terao čudu života.

Gazdarica je čula kako Tesla cvili: „Dane, pusti me, molim te!“ Dane nije hteo da nestane. Šta je sedmogodišnji Nikola slutio kada je petnaestogodišnji brat Dane pao niza stepenice i poginuo? Da li je bio presudan pogled oca koji je kazivao da je poginuo pogrešan sin? Poginuo je Srbin Dane, možda budući patrijarh a ostao Nikola austrougarski Srbin-Hrvat začudne veroispovesti koji neće pravoslavne crkvene odežde.

197

Očeve treba ukinuti!

Iz Pešte Nikola odlazi u Paris.

Sused, biolog, nagovori ga da dođe kod njega na institut. Gospodin Gaston Labas ga je ponudio da pogleda kroz mikroskop. Strašno, zgrozio se Nikola. Nevidljivi mikrosvet je postao vidljiv. Dlakava stvorenja proždiru jedan drugog. Užasnut počeo je sumanuto da pere ruke. Kako li je maštao život bez analno-oralnih otvora?

Najrađe ne bi zlazio više napolje. I izlazio je samo kada je morao.

Posle će izjaviti da je najintenzivnije živeo kada se kockao. „Ja sam, nažalost, svoje odkartao“, reći će Genije ne treba da bude mnogo inteligentan. Tek da ne zaluta u frekvencijama koja mu šalje univerzum.

Nikolina svest mora da je u kontradikciji. Kako izdržati sebe odan Volteru, opčinjen Gi de Mopasanovim pričama o kurvi i pruskom oficiru u ’Jedan život’ a uključen u strujno kolo univerzuma?

Malo je spavao da bi mi danas mogli zaključivati o nekim njegovim putovanjima snovima.

Sme li neko, a da ne strahuje za neku intelektualnu kompromitaciju, da dotakne pitanje energije tela očuvane apstinencijom od seksualnosti?

Lakše je raspravljati egzistenciju Boga.

Video je Nikola, kada je, po progonstvu, kući došao, majčino radovanje njemu i očev bes njim. Pod embargom vlastite istine više nije mogao ili nije hteo sam nikom otac da bude. Da li je ta istina istina? Život našeg genija je zanimljiv filosofima doktorantima Jung-Lakanovske provenijencije. Kojom namerom ga treba pratiti je višak pitanje. Namera uvek treba da bude da shvatiš sebe.

Dijalog: „Daj ruku!“ „Ali da mi je vratiš.“ na Balkanu toga vremena ne zvuči veselo.

Turci ne vraćaju. To je dijalog našeg identiteta. To je dijalog koji nije razumljiv nekom druge istorije.

Dilema otići ili ne otići u Ameriku je bila dilema primorja i Like toga doba. Nije bilo srpsko ključ-pitanje. Evropsko jeste. Iz Strazbura i Pariza Nikola odlazi u Ameriku.

Na brodu za Ameriku, na koji je Nikola došao bez ičega jer su mu u insceniranoj tuči i kartu ukrali, družio se sa svojim Ličanima. ’Čuveni’ ličanin Steva Prostran i dve ličke vojvode Bacić i Cvrkotić su mu bili brodsko društvo. Čuj Cvrkotić! ’Pišpil’ je crnogorska igra sa kartama a ovđe bi Pišpil moglo biti prezime.

Preci su nam se skrivali od tragova predaka tako da niko ne zna koji je od kojega.

Popravke nam nema. A i čemu. Geni su krenuli svojim putevima energija a budalaštine neka budalama.

Ptice selice nemaju kompas za put tamo i vamo.Imaju vid, kao i monade gena, kojim vide staze, ko zna koje, energije

198

Teškoće razumevanja kosmosa su u nama. Kosmos je otvoreni um. Nikola ga je dotakao. I stao. Zašto?

Zašto je Nikola od Bodlera upamtio samo stih: „Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi“?

Da li ćemo postavljajući ta pitanja Nikoli, koji je iz iskvarenosti ljudi stvorio vlastiti emocionalni gulag, bolje shvatati vlastitost? „Ljude ne možeš popravljati. Ljudi su slepi. Ništa ne razumeju.Većina. Oni su tako kako jesu“, učila je Đuka Nikolu.

Pokušaj da ih voliš, savetovala je a nadala se da će neko pokušati da voli njenog Nikolu.

Neguj svoju posebnost jer je svaka druga egzistencija skandal.

Meg Kabot, Brbljivica Kada na stolu kćerke, učenice četvrtog razreda gimnazije, nađete knjigu „Brbljivica“ morate da zavirite u nju. To je kao da zavirite u njena, kćerkina, maštanja.

Imam i unuku u tom razredu gimnazije. Tim čitanje postaje odgovornije za još jednu generaciju.

Posle čitanja ide zbunjenost.

Junakinja otkriva da felacio posebno vezuje mladiće za ’petite amie’ (u žargonu, ’devojka’), da neke haljine treba da se nose bez gaćica i da se devojka mora presvući kada je tange počnu urezivati.

Pitam četiri godine stariju kćerku o tim stvarima. „Ma pusti“, komentariše, „kretenke čitaju gluposti.“.

A ti, oterala ’ljubav svoju’ (dečka) zato što nije hteo da izbriše brojeve bivših devojaka. Ne može to tako, već besni (učas ona to, besni) ja sam jedna jedina ili zdravo, zdravo! I nemoj ti meni te svoje stavove o posesivnoj i slobodnoj ljubavi. Mi, mi žene, govorimo drugim jezikom, jezikom koji je nerazumljiv za vas, i dok smo mlade imamo vazduha, posle ,vidim po okolini, posustajemo, ređe dišemo, popuštamo, ćutimo ili svađamo razliku, srce preskače.

Knjiga brbljanja, ’Brbljivica’.

Da ostavim svoje motive čitanja po strani od kojih sam se umorio. Knjiga je vrlo zanimljiva po konstrukciji. Svaka glava, 26 ih ima, počinje sa motom. „Ukoliko ste u stanju da o svakom kažete nešto dobro sedite pored mene“, „Trač je opijum potlačenih“, „Bezbednije se osećamo u društvu ludaka koji priča nego ludaka koji ne otvara usta“, „Žena govori kada želi da se izrazi, dok mužkarac govori samo kada ga na to podstakne nešto spolja – na primer, kada ne može da pronađe čiste čarape“, „Čuvajte svoje tajne i čuvajte se toga da ne budete u tajnama drugih ljudi“ 199

„Nepričanje o sebi je vrlo plemenit vid licemerja“...

Događaj koji sledi iza mota kao da je sama pamet događaja. Ponekad je ta pamet kratka. Kratka je zato što izlazi iz mašte.

Luk, koji je promaštan tokom svesti junakinje, udara Endijeve zube, koga je svojevremeno dodirnula junakinja felaciom. Endi jednostavno mora da bude udaren, da nema dovoljno volje da se tuče, da ima skriveni motiv da traži bivšu devojku i da taj motiv nikako nije ljubav.

Luk, razočaran vlastitom impulsivnošću, odlazi u podrum vina (sve se dešava u jednom francuskom zamku sa sopstvenim vinogradima). Ona ga nalazi, žali nad njegovom posekotinom pesnice i tu će on saznati da ona ponekad nosi haljinu kojoj ne pristaje da se vide obrisi gaćica.

Glavna junakinja, Elizabet Nikols, piše diplomski rad ’Istorija mode’.

U konstrukciji romana delovi diplomskog rada pojavljuju se sa svakim krajem glave. Čitaocima se tako u pamet ubacuju i zanimljivi podaci o modi kroz vreme.

Taj segment romana, pisanje diplomskog rada, pokazuje kako se žena kroz vekove oblikovala, kako je formirala svoj ženski identitet.

Odeća skriva i otkriva, štiti od magije hladnoće i ostalih magija. Novi komadi odeće je da se istražuje i suprotstavlja navici.

Jedan ekstravagantni detalj u odeći, do tada ne pokazan, odličan je u oglašavanju lične hrabosti iskazivanja posebnosti, estetske suprotstavljenosti tradiciji.

Tradiciju treba pronalaziti.

Razumevati lepotu oblačenja nije negirati prethodno već to prethodno shvatiti i dati svoje nijanse. Neka oblačenja traže svoje vreme razumevanja. Nema svako vreme identično mišljenje za sve.

Bog gubi ako sve ide uvek ispočetka. Nešto, u estetici odnosa, mora da potraje.

Ljubav i u ovom romanu ne može drugačije već kao agonija.

Na momente je seks a na momente iskonska potreba drugog za drugim a da ne živiš radi drugog.

Ljubav prema svojoj deci podrazumeva život za njih i kao ljubav je nametnute kategorije.

Nesposobnost ljudi da traju emociju kompenzuju obavezom prema deci. Tako se formira obaveza prema plemenu, narodu i odustaje od sebe. Čovek poprima sve vidljivije nepošten izgled.

Adam je i počeo ljudski rod priznajući da od žene nema odbrane. Mi samo nastavljamo tradiciju.

Bežanje je zanimljiva strategija. Ali se uvek vraćaš.

I Sokrat se vraćao svojoj Ksantipi po novi bes i Odisej svojoj Penelopi da iznova sagleda, u njenom isčekivanju njega, njenu žrtvu njemu.

Muškarci koji su počeli da nose ženstvenost smešni su u odbrani od žene.

200

Platon snosi za to otrovnu krivicu. Dečaci, koji inspirišu grčke mudrace, nemaju genitalije koje liče na rane ali od njih ništa. Iz rane se rađamo. Da bi voleli i imali nadu.

Meg Kabot nije neprijatan pisac. Naprotiv.

Prijatan. Naivan.

Namenski piše uprosečene namere. Neobičnost žene ignoriše. Praznik materice ne prisustvuje. Ne prestaje da brblja. Ironijom ne priča ni kada prepričava informacije koje nije ni trebala da ima. Nije zbrkana pa čuda nisu potrebna. Tek iznenađenja koja nemaju smisla i koja ne mogu dovesti do psihološkog ćoravog sokaka. Ego prisutnih likova je neposredan, vidljiv. Svako je ono što se od njega očekuje kad se već očekuje. Život bez suštine. Život kao kora praznine.

Lojolina didaktika borbene crkve iz XVI veka više hoće život nego uputstvo Meg Kabot da novac defloriše ljude.

Estetiku junakinje dotiče crna boja očiju.

Zašto crna? Mora da se pita. Zelena boja očiju je znak unutrašnjeg besa. Zašto ne ona?

Plava je blagost koja pokriva sve što te oči gledaju. Zašto ne ona? Zašto ne borbena boja očiju vuka, zeleno-braon? Zašto ne neke nijanse? Ljubičasta. Oči Liz Tejlor, na primer. Već crna. Crna. Znak ponora.

Boja očiju, naravno, da nema veze sa ličnošću osobe koja ima određenu boju očiju, već ima veze sa asocijacijama onog ko ih gleda. Umetnik koji slika bojom ili rečima oči svojih junaka nešto hoće. Sa namerom ili iracionalno, svejedno. Nešto hoće. Šta to radi Meg Kabot sa tim detaljem. Detalj za onog ko se bavi modom, dizajnom izgleda žene, nije bezazlen. Šta je sa opisom pogleda aktera romana. Junakinje romana, ’modiskinja’ koja zna da prepozna vrh mode jedne epohe, zna da šije a ne razlikuje poglede? Kako može neko ko se bavi detaljima lepote da ne pravi razliku pogleda koji nosi osmeh, tugu ili mač Džingis Kana?

Ili Meg Kabot ne vidi razlike ili njeni junaci nemaju te razlike. Da je taj detalj irelevantan to ne može biti.

Ujednačeno bledilo srednje klase, klase u nestajanju, je u pitanju.

Klasno pitanje, pitanje dve klase, u estetici je bezazleno pitanje.

Ako se, sa stanovišta mode, ne objašnjavaju oni koji imaju i daju poslove i oni koji nemaju i rade zašto se ne tumači međusloj državnih radnika, tako nenadmašno omiljenih i sveprisutnih?

Verovatno zato što su po garderobi ujednačeni. Belokošuljaši u odelima sa kravatama.

Oni koji nemaju oblače šta imaju a oni koji imaju dosežu sva luda ispitivanja ’visoke’ mode. Da li im je lepo? Ne znam. Da im je udobno to je sigurno.

To su ipak višak pitanja u kontekstu pokazivanja brbljivosti za tinejdžerke. Žena je osnova mode a analogije ostaju pipava stvar.

Diplomski rad „Istorija mode“ Elizabet Nikols počinje pitanjem: Zašto se oblačimo?

Prva pretpostavka je da to radimo iz skromnosti. Naravno da ta teza ne stoji ni kada je u pitanju smokvin list Adama i Eve. Sem ako je smokvin listić bio dovoljan da pokrije Adamovu ’skromnost’. I u raju je, izgleda, bila važnija tehnika.

201

Pitanje kojim počinje ’Istorija mode’, ’Zašto se oblačimo’? je vrlo dobro sa stanovišta kulturologije.

Sa stanovišta estetike ono ne dotiče probleme oscilacije osećanja za lepo i erotičke izazove. Estetika nas upozorava na individualnost, da svako ima svoje osećanje za lepo prema energetskom naboju u kome osoba jeste.

Lepota žene ima društveni autoritet samo sa gledišta erosa. Elizabet i ovaj aspekt mimoilazi. Ne može se sve.

Globalne teze, na stepeništu od pećinskog stanovanja do Pariskog eksperimentisanja, su dobro postavljene. Što se izbora materijala tiče Elizabet ističe da Egipćani prave iskorak i koriste lanene materijale. Lako se peru.

Elizabet ne može da napomene da su Egipćani kontrolisali rađanje prvom konstrukcijom spirale od limunove kore.

Da spirala spada u modu starog Egipta malo je sumnjiva pretpostavka. Više liči kao digresija iz instinktivne potrebe da se tinejdžerke upozore na postojanje spirale kao takve. Možda i nije odstupanje od teme ako se podsvesno dominantno misli na odeću kao produžetak erotičnosti ženskog tela. Telo žene bez odgovarajućih skrivanjaotkrivanja uglavnom nije baš u estetsko-erotičkoj funkciji.

Grčka koči razvoj mode. Egipatsko uvijanje platnom tela i muškarca i žene sadrži razlike. Grčka prevazilazi te razlike. Platneni svitak oko muškog i ženskog tela, toga, kod Grka je identičan.

Sledeći stepenik ka Parizu je Vizantijska carica Teodora. Prvo se namučila da se uda za Justinijana a zatim da dođe do kineske svile. Svilu je kupovala a svilene bube je dala da ukradu. Koko Šanel će samo morati da razume viziju carice Teodore. Ništa posebno Pariz nije izmaštao sa svilom.

Prvo pravilo ženske neobičnosti kaže: ’Ono što prija telu carice mora i tvom’. Pa držite se tinejdžerke onog što dominatno jeste: carica!

Muškarce do 800 godine ne vredi, po pitanjima mode, ni spominjati. Negde u to vreme udomaćile su se pantalone na unakrsno vezivanje.

Krstaši su svojim damama doneli zlato istoka i ideje koje bole. Ubedili su žene da se briju. Ove, nepismene za ideju, skroz su je pogrešno shvatile. Mislile su da treba svima staviti do znanja da su obrijane po intimnim mestima. Kako su to učinile? Tako što će isčupati kompletne obrve pa čak i kosu.

Demistifikovanje dvora je problem samo ako su Nemanjići u pitanju. /Svetosavska stranka prekida 2007 godine (čini mi se) predstavu Dušana Kovačevića ’Sveti Sava’.

Dobro je prošao. Mogao je proći kao Rastko Petrović (1898-1950) sedamdesetak godina ranije, zbog koga je, a zbog pesme ’Spomenik putevima’. tadašnji patrijarh javno obećao da će sazvati Sinod radi isključenja Rastka iz Pravoslavne crkve/.

Meg Kabot ne priča o srpskom dvoru. Ili još uvek ne zna za Srbe ili neće da se zamera tradicionalistima Balkana. Mora da je ovo drugo. Jednostavno mora da zna za nas. Te smo glavni u Prvom ratu te u poslednjem nismo da nismo. Nema više tog koji ne zna

202

gde je Balkan. A ako i ima posle ’Pesme evrovizije’ sigurno neće biti. Pobedićemo, što kažu naši stranački prvaci. Oni će pobediti. Iragedija je u tome što je to tačno. Oni uvek pobeđuju. Svejedno ko je sjašio a ko uzjašio.

Da se ipak vratim ozbiljnoj temi.

Moda.

Devičanska Elizabeta se toliko puderisala ne bi li sakrila starenje da je Majkl Džekson bleda varijanta mučeničkog insistiranja na ’biti beo i lep’.

Za Francusku revoluciju Elizabet piše da je bitka vođena i na planu mode. Perike, veštačke mladeže i četiri metra široke suknje ukinuli su seljaci velikih cipela. Moda se šćućurila. Nema svako vreme vremena za modnu lepotu.

Džozefina, 1804 godine, žena Napoleona, podiže struk tačno ispod grudi.Patologija moćnih ide dalje. Kvase se suknje da bi se prilepile uz telo. .

Krajem devetnaestog veka imperijalističke žene nose pantalone od lakog materijala ispod suknje. Nagoveštavaju modu ’viška gaćica’, modu egzibicionizma, kaže Elizabet Nikolas. Interesantno promišljanje.

Slede, zatim, korseti i široke suknje i ’dendi’ visoki okovratnici muškaraca. Nije čudo da je diplomski rad ’Istorija mode’počeo pitanjem: ’Zašto se ljudi oblače?’

Industrijska revolucija je donela krinolinu. Podsuknju od žipona. Žene su se naduvale.

Sva ta ’lepota’ kao da skriva suštinsku ideju, ideju distanciranja svakog od svakog.

Nekako se uvidelo da nije higijenski da žene vuku haljine po prašini pa se došlo na ideju ’blumerica’. Pantalone do ispod kolena. Žena je mrdnula iz klopke i zakoračila ka pantalonama. To mora da je bio šok. Žena hoće da bude muško! ’Kravata obavezna’ je na pomolu.

Pufnasti rukavi su bili seks revolucija tog vremena. Kao Bušman koji ne može da se uzbudi ako mu devojka nema alku u nosu.

I tako preko Hitlera i Staljina do Pariza i ’promidžbenih’ gej parada ukusa.

Smori me ova literaturu za decu poslednjeg dečijeg uzrasta.

Njima je to tema za brbljanje?

Odakle se finansira publikovanje ovakve literature?

Sa kojim ciljem? Čitaš do kraja i kad shvatiš već si proćard’o nekoliko sati svog života. Čitanje. kao i mehaničko gledanje serije sa usnimljenim smehom, je ruganje upućeno čitaocu-gledaocu. Gledalac ne zna šta će sa sobom posle rada ili nerada. U redu, ne zna. ’Oni’ znaju?

Opet teorija zavere. Definitivno.

Istorija mode je prezentacija ideje da je navika zaglupljivanja ukalkulisana u život pojedinca.

Ovo je knjiga o lepoti koja nema ljubavi za lepotom ni čežnje za njom.

Odbrane od niskobudžetne literature nema.

203

To je globalno otopljavanje duha.

Kao odbrana od žene.

Najbolja odbrana od žene je žena. Koja laž, koji apsurd očigledne kontradikcije.

U manastir idi pa molitvom cvili. Ili u rat pa bivaj ubijan. Prisutnost čoveka u sebi ne traži.U pokretu si jer si muško. Žensko je dodir. Dodir bi da stane. Ona mora da rađa novi život jer je protiv života. Gledaj kako satima farba nokte i ćuti.

Biće mnogih uništenja duha, novi će počinjati iznova i iznova ne znajući šta je bilo pre njih.

Primedba ovoj knjizi može da ide i mnogo dublje.

Duša ljudskog bića je proces a ne skup doživljaja kako knjiga priča. Ego je unutar duše transcedentan proces a ne konstanta taština kako knjiga kaže.

Stvar je u tome da i dalje živimo nepomireni ne dok ne doživimo smrt već dok život ne istrošimo.

Ž.M.G. Le Klezio /Jean-Marie Gustave Le Clézio/, Uranija Le Klezio je rođen u Nici 1940 godine.

Njegova porodica je na Mauriciusu od XVIII veka. Četiri godine je živeo u Panami sa plemenima Emeras i Vaunanas.

Prevodilac je klasičnog mitološkog teksta civilizacije Maja, Čilam Balam.

Kao specijalista za Mičoakan 1983. godine brani doktorsku disertaciju iz istorije.

Ovo je realističan roman o ljudima, utopija-ljudima. Ženi su uzeli sina, dali ga ocu, otac je ozbiljniji od mame po tom pitanju. I pitanju buntovanja.

Mama ide od čoveka do čoveka a volela bi da je sin sa njom i da joj je on životni zadatak.

Mama se sveti ocu. I, kao i sve kurve, antiživotom životu.

Neka skupina sličnomišljenika smisli svoju zajednicu, usvoje teritoriju i postoje.

Postoje prostori naše planete koji su rođeni za rađanje utopija. Pre su vremena biblijskog pamćenja. U tom prostoru prirodno pravo je pravo na dostojanstvo.

Samo dvoje su jedno.

Potrebna je lepa žena da sledi čoveka u tom prostoru..Da se u njenom oku ogleda nebo. Kada neba ne vidiš okreni se. To je misterija iznad volje žene.

Do te zemlje se dolazi kroz zemlju gde ljudi sede na svojim petama, sakrivaju glavu sombrerom i vrlo su zauzeti posmatranjem zemlje. Samostvorena prilika za učenje slušanjem svega što se dešava okolo.

O takvoj Uraniji piše Le Klezio. E, kada bi bila roman tada bi i zavredila Nobelovu nagradu za književnost. Ali nije roman. Više je od gluposti koje glupiraju ličnosti romana.

204

Utopija se uvek može svesti na bojažljivu filosofiju države.

Le Klezio se ne muči sa shvatanjem sadržaja pojma država. Država ukazuje zakone koje primenjuje silom. Silom kao zbiljom ili silom kao mogućnost. Država je prirodni neprijatelj naroda.

Crkva je na strani potlačenih i siromašnih kada nije u strahu. A strah joj je condicio sine qua non.

Le Klezio i njegov glavni junak znaju da će država sebe primeniti na Kampos, kad tad, i da će tada biti žalosno, tragično, kao alkoholičar.

Pisac je dobio Nobelovu nagradu za knjževnost 2008. godine. Pogrešno je za književnost. Ovaj roman nije književnost.

Uranija je sociološko-ezoterička romaneskna dramatizacija antropoloških istraživanja naučnika Le Klezia. Žan-Pol Sartr je odbio tu nagradu smatrajući da nije književnosti dao ništa novo.

Ni filosofiji nije dao neku bitnu reč Svojim razjašnjenjima filosofije egzistencijalizma, ništa drugo ni ne čini, do što objašnjava da.pojedinačno čovek prvo mora da se dešava da bi mogao da znači. Da bude, da postoji, da bi bio to što jeste.

Le Klezio nije Sartr. Nije odbio nagradu. Ni priznanje.

Ajd’, novac mu treba. Ali priznanje? Šta će mu priznanje za nešto što nije uradio? Niti na polju filosofije misli niti na nivou književnog izraza.

On utopiju jednostavno otaljava. Možda je u tome smisao priznanja. Ima daleko većih utopista.

Hegel, na primer.

Hegel je mislio da kada državnu administraciju urazumiš idejom dobra /koju je on na ’dijalektički’ način shvatio od Kanta (Kant: Čini uvek tako da maksima tvoje volje važi kao opšti zakon)/ da će se birokrata u birokrati transformisati u ljudsko u čoveku.

Iiii, lud čovjek na čisto. Malo se upametio kada je napisao da to neće biti sutra, ni prekosutra Marks je još gori Marks će se insistirati na upotrebi revolucije na naučnoj osnovi. Cilj revolucije se mora znati i naučno verifikovati. Kantovu filosofiju države treba prevesti u nauku o državi.

Hegelovom dijalektičkom metodom hoće ideju Kanta da dovede, ne do administracije, kako Hegel misli, već do proletarijata. Proleter koji je sve pogubio, i čast /držanje date reči/, će ’čovečanstvo emancipovati u ljude’.

Tito i grupa teoretičara sa svim svojim kabinetima (Đilas, Kardelj, Bakarić, Vlahović...), podstaknuti Lenjinovim zapažanjima imperijalizma kao nove forme države (preteča današnje ’bankarske međunarodne zajednice’), ne vide u proleterima snagu koja će revolucionisati državu već u najsvesnijem delu proletarijata – komunistima.

205

Kada je Tito doživeo da njegovi saborci to žele da ostvare do ’petka’, sklonio je najličnije drugove po zatvorima (prvo Đilasa) i utekao od ustavnih pitanja u međunarodno nesvrstavanje.

U međunarodnim odnosima tražiće elitu političke ezoterije planete. I naći će je. Ali to je sasvim druga utopija.

Ne zna se čija je utopija, od njih trojice, veća utopija.

Ni jedan ne bi dobio Nobelovu nagradu. To je garant. Ni za mir. A ne za književnost.

Neko hoće da organizuje um, ajd’ što hoće neka hoće, ali da država bude organizovani um to je podvala koju ljudski rod plaća ozbiljnim zaostajanjem.

I ne istiskuje jedna revolucija drugu. Već jedna utopija drugu.

Nobela treba darivat humanim utopistima. Kod humanih utopista stanovnici utopije umiru, zamenjuju život, zbog starenja.

Eto, Le Klezio je dobio Nobel. Neka je.

Veštačko pleme je kolektiviziralo teritoriju Kampos koju tretira dovoljno divljom da je država neće konstatovati kao svoje aktuelno, za prihodovanje aktuelno, vlasništvo.

Potencionalno države su završile ograđivanje teritorije zemaljske kugle.

Naseljenici su veštačko pleme. Nisu rodbina. Imaju različite maternjejezike. Svako je sa sobom doneo neki deo svoje kulture, koliko je bio moćan da primi, i svoj jezik, koliko ga je naučio.

Francuski, engleski, španski, portugalski, neke domorodačke varijante jezika sve je to u upotrebi u Kamposu.

Iz tih jezika, kao osnove, stanovnici Kamposa prave svoj zajednički jezik, elven. Tu se dešava čudna pojava.zaboravljaju svoj jezik. Elven je igra. Proizvodiš zvuke smeha radi, krik ptice straha radi, laješ nemoći radi. Jedan ’umni’ stranac rekao je da je govorio elven kada je bio novorođenče. Dobro je. Ne misli da su ludi. Možda će i on jednom shvatiti da se ljudi služe jezikom da bi lagali.

Za stvaranje zajedničkog jezika potrebno je hteti onog drugog u komunikaciji.

Vredno, za tebe, je ono u čemu prepoznaš svoju umnu odluku.

Kada pogubiš volju za životom zavoli neku ženu. Može se voleti mnogo toga i u isto vreme. I žena, i ljudi, i biljaka, i krajolika. Žena savetuje dečaka kome je upravo pokazala sve što treba da zna o ženi: „Moraš da ideš, moraš da ideš za pustolovinom.“ Bilo mu je teško otići sa travom ljubomore u grlu.

Semantička osnova elmen jezika je kreolski i prvobitni jezik purepeča.

Kamposi nemaju stručnjake za jezik.

Nema ko da im razjasni šta je koren reči, sufiks, prefiks, pa meštani prave sintaksu po svojoj mašti, kako ko zna, ili hoće. Sve čine iz želje da se objasne onom sa kim razgovaraju.

206

Svoje reči prilagođavaju rečima onog drugog, a ovaj povratno to isto čini.

Stručnjake za jezik imaju sad(ašnji) Hrvati i Srbi.

Imaju svoje jezičke mudrace, lingviste, čija je pamet i stručan integritet u pitanju ako se ne umešaju. Kada se umešaju tada im je to isto u pitanju ako njihova genijalna misao nema konačno značenje. /Šteta što naš bankar nije živ. On bi uz viski, i njihovog blagopočivšeg generala, već smislio neko ’bolje’pogubno rešenje/.

Poluumni lingvisti nikada ne puštaju narod i život da pravi jezik već nameću svoja gledanja. Ta pravila tada učiš dok ih neki novi mudrac ne smisli drugačije. Naš najmudriji mudrac bio je Vuk Karadžić. Pogubili smo toliko glasova i značenja da se šteta ne može sustići. Namesti se kao da ćeš da kažeš ’u’ a kaži ’a’. Namesti se da režiš a laj. Bolje ti je.

Piši bez pravila.

Piši tako da ako ti je stalo da te drugi razume na način toga drugog.

Ako ti nije do toga, onda piši iz sebe, iz svog pesničkog toka energije. Onaj koji je na tvom talasu biće budan.

Naravno da ne govorim o jeziku fizičke komunikacije. Čekić je čekić nije violina a slepo crevo ne valja da je čas slepo a čas debelo. Može hirurg da se pogrešno snađe i eto greške. Drastične. Oflajn je offline i možeš ceo dan da udaraš po enteru unesi, unesi, ne vredi. Promeni kompjuter. Oglupavio je.

I novinarska informacija je fizička. Nije se srušio leptir već avion. To što je meni sumnjivo kada se nad Rusijom sruši avion i dalje ne znači da se leptir srušio.

Kamposi imaju običnu volju, ako imaju volju, da ih onaj drugi razume. Nemaju volju da tom drugom poturaju sebe svojim jezikom.

Ovaj drugi, ne namećući svoje jezičko pravilo kao pravilnije pravilo, to isto radi, trudi se da uspostavi komunikaciju. Suština je da se kažem, da me onaj drugi shvati.

Kamposi gde god da dođu prepoznatljivi su svojim jezikom. Stranci ih slabo razumevaju iz razloga što se ne trude da takvu skupinu nepotrebnih shvate.

Potreban je onaj koji za nešto buduće vredi. Pravilo prvo Kamposa je ne govoriti o budućnosti. Stranac je po pristupu na pogrešnoj frekvenciji.

Stranac i jeste stranac po tome što im ne prilazi sa njihove strane već sa svoje. Čak i kada su krvno vezani, otac dođe u Kampos da vidi kćerku, otac je stranac. Prilazi detetu kao strancu.

Unutar svake familije mnogo je stranaca. Unutar jednog naroda ima više stranaca nego naroda.

Stranci, u Kamposu, imaju zajedničko svojstvo da im je stran minimalno posredovan život. Strano im je dosezanje sreće u jednostavnosti postojanja.

Kamposi crtaju nebo i poklanjaju komad neba.

Zemlja je zbilja svih. Nebo je hvatanje postojanja širinom mašte. Kome ćeš pokloniti svoj komad neba? Prijatelju i ženi.

207

Nije bitno ko je ispravan. Bitno je ne dirati u drugog, u njegovu dušu, u njegovo prihvatanje života. Ne ne dirati drugog, to posebno, već ne dirati u drugog. Ne remeti mu maštu, posebno ne nekim pravilom kako ona treba da jeste.

Kamposi žive ritmom seoskog rada.

Za razliku od severnoameričkih hipi plemena, ovi južnoamerički imaju ljubavi utvrđene stalnim vezama i ljubomorama kao svojim posledicama tih tvrđava. Brak ne.

Slobodno ljubavno partnerstvo koje ima tendenciju da se čvrsti.

Deca do odbijanja od majčinog mleka su uz majku vezana. Prve tri godine edukacija dece pripada ženama. Niko nije vlasnik dece.

Uža porodica ne postoji. Šira porodica su ’tutori’ i ’stari’. Religija je opredelenje individualne volje bez nametanja i učenja veri. Neorganizovana škola. Razvoj mašte.

Važnost milovanja, reči i masaže. Važnost biljke Clinopodium laevigatum.

Idealni par je predodređen za vodstvo kampa. Činjenje usluga. Nebo kao središte interesovanja. Posmatranje kretanja zvezda: kretanje Plejada ka zenitu. Seksualnost mladi moraju da poznaju bez ohrabrivanja da učestvuju.

Ne čini zajednicu zajednicom autoritarno vođstvo već moral iz unutra pojedinaca.

Kada je stranac u razgovoru tada govore svojim maternjim jezikom. Elven je tada nepristojno govoriti jer ga stranac pogrešno razumeva. Engleski ili portugalski, i njihove varijante, sigurno bolje čuju..

Vođa naroda Kamposa ne dozvoljava da ga oslovljavaju sa učitelju.

On je savetnik. Kako može drugačije u slobodi. On ne savetuje rečima. Uči primerom života.

Maticu pčela stavio je Savetnik u džep košulje. Raširio ruke i čekao. Svog su ga pčele pokrile. Pustio je maticu. Pustile su ga pčele. Ima li bilo šta što se dešava drugačije?

Prvi nauk istraži šta se dešava. Ne veruj onom što vidiš. Sem ako je to, što vidiš, iz oblasti lepote.

Savetnik je melez. Francuz i Čoktav. Od škole studij matematike i Indijanska škola.

Savetnik je star, osoben, ličan. Brine o svima. Oni su negova ideja.

O njemu brine najlepša žena grupe. On je njena ideja.

Kada država rasturi Kampos glavni deo grupe kreće sa Savetnikom u traganje za novim slobodnim prostorom. Ona je sa svojim partnerom kreće za njim. Ona je kohezivni faktor umanjene grupe. Lepota ima ogromnu energiju privlačenja.

Ljubav-tvrđava je Kampos sistem muško-ženskog vlasništva. Žena eksperimentiše sa muškarcima koji se njome opčinjavaju. Muškarci su uvek muškarci. Ne znaju šta rade.

A kada im žena saopšti da postaju tata, u Kamposu ili na severnom polu, tada se raduju.

Seks za nauk dečaku dat ostaje u njemu kao kultno sećanje. Kultura kulta samo učvršćuje obične radosti života.

Tradicija je druga kultura.

208

Tradicija jeste kult, ali je kult koji je pogubio energiju stvaranja.

Nove generacije, nasilno vlastitim emocijama, vezuju se za tradiciju. Tradicija ih sve manje i manje podseća na njih same. Uvek se sebe traži. Sem kada tražiš drugog.

Nove generacije nisu bile tamo, ne samo prostorom i vremenom, već ni energijom svoga duha.

Od ljudskog materijala večnosti se ne prave.

Kako god vlast bila važna i insistirala na večnosti sebe ništa od večnosti. Država traje kao nužno zlo. Ali je zlo.

Stanovnici Kamposa ne žive za večno. Ne žive ni za sutra. Samo za sad. ’Sad’ je najteži filosofski problem. Kad počinje i kad završava ’sad’?

Kampos postoji oko porušene crkve jezuita.

Jezuiti su, nekada pre tada, od jednog domorodačkog plemena hteli da naprave eksperimentalno biblijsko pleme. Jezuiti su kampovali (zato Kampos) oko crkve koju su sagradili. Crkva je suština jezuitskog bivanja. Kamp je pokrivalo.

Ljudi Kamposa, činilo se, su pokušavali da nastave posao jezuita. Probali su od sebe da naprave idealno pleme. Ne od drugih. Od sebe. Sa jezuitima ih, ipak, vezuje samo porušena crkva.

Le Klezio ne izmišlja. Ni porušenu crkvu, ni Jezuite, ni Kampos. On ’narod duge’, jednostavno, svojim romanom, kao istraživač, beleži.

Na putevima mnogo je naroda duge. Naći će se, svi, tamo negde. Oni su večnost sveta. I nemoj da misliš da ima vreme kada se srce više ne cepa. Život još nije uman.

Da li i može biti uman je osnovno pitanje koje utopije postavljaju. Verovanje da život može biti uman je, verovatno, utopija.

Niko ništa ne poseduje sem onog što je sam napravio. Jedina sigurnost je u nebu koje vidiš u oku žene.

Sirijus je uhvatio bljesak sunca i vraća ga.

Ako vam to, za život, ne znači ništa, potražite život.

Branka Pantelić, Ostava Tajni Kada žena piše ljubavni roman to je, uglavnom, napismeno foliranje ljubavi.

Kako se postaje svetica? Kako iz rđave žene najednom dobra žena? Iz neurotične strasti u blaženo tihovanje? Ženski spisateljski recept je jednostavan. Ljubav. Ljubav će već nešto pozitivno desiti.

Pametno neće dati. Ljubav i jeste dizanje ruku od pameti. Čovek učas kaže ’zbogom pameti’. Ne treba mu mnogo.

Zašto do pameti kada toliko malo pameti treba da preživiš dan?

Uostalom, pamet je kao i glupost simptom. Glup se samo lošije snalazi.

209

Roman počinje svađom Mirsada i Vere. Svađa je prvi uslov postojanja gluposti. Kako se svađa rasplamsava tako glupost sve više dominira.

I ljubav je simptom. Kao i ravnodušnost i mržnja. Zna Branka da je ljubav tako. Vera, prva junakinja romana, to ne zna. Ona tek saznaje da ova stvarnost nije sve što postoji.

I jedna i druga ispituju šta može jedno telo.

Ljubav je obeležje nekog mene koje je transformacija sile potpuno drugog reda nego što je duhovno.

Niče beleži svoju sumnju da je u duhovnom razvoju možda reč isključivo o telu. 85 milijardi neurona mozga su vrlo telesni.

Novinarka kada piše ljubavni roman za nju ljubav je događaj. Desila se saobraćajna nezgoda, veliki Vođa u galeriji ’Zvono’, kupus je pojeftinio, desila se ljubav.

Za razliku od novinarskih romana ovaj roman, koji takođe piše neko ko nije poučavan književnosti, razbija logiku događaja.

Autorka ispituje energiju ranjenog tela. Desio se događaj rata. Dobrovoljci, vernici, kućepazitelji, masakr. I šta sada kada selo seluju ranjeni u dušu i sećanja muče život?

Oni koji prežive rat na dodir ispovezuju neurone onako kako život i funkcioniše. Reaktivno. Sve što se desi je re-akcija. Još da stvar bude ’lakša’ svako ima svoju reakciju.

Ne pravim ovo poređenje pisaca da bih tvrdio ovo je dobro ovo je loše. Ko je taj koji može tako suditi?

Frojd je presudio da Oto Vajninger nije poseban pisac a on ostao u literaturi. Kritičari su sudili da je Van Gog osrednji slikar.

Obojica su, naravno, izvršila samoubistvo. ’Prirodno’ je da su prosečni skloni suisidu.

Nekako mislim da samo alkoholičari ne pomišljaju na samoubistvo. Oni imaju jasan razlog da žive.

Pravim poređenje, iz jednostavnog razloga, da pojasnim svoj način čitanja i mišljenja.

Mišljenje, i ono, kao i bilo koja fizička akcija, jeste reakcija.

Mišljenje nije istinito ili lažno. Ono je vrednosno sa stanovišta tela koje ga prolazi.

Osnovne vrednosti su pozitivno-negativno. Uvek je ’po meni’. ’Po meni’ baš u značenju po stolu, po podu pa ’po meni’.

Ljudi romana ’Ostava tajni’ se sapliću jedan o drugog. Branka ih beleži iz ’unutra’.

Ona I psa, koji voli da laje i da ga miluju, misli iz-unutra.

Poznajemo li mi uopšte telo da bi mu prikačili ’to i to je bolesno’ ako se ’to i to’ dešava sa njim? Telo se nameće Svesti ne priliči pohotnost tela.

Telo i svest. Jedno drugo opominje na prioritet.

210

Koje smo mi neznalice i glumci celokupnog dešavanja sebe sa sobom.

Branka lepo opisuje žensko ushićenje u dodiru muškog tela. Po tom pitanju, očigledno, mnogo je prazno biti nevin.

Ljubavnici se uštekaju, jedan u drugog, ko u struju. Kada se energija, libido, izjednači, svest uravnoteži, počinje nova ista priča.

Opis fizičkog kontakta Mirsada i Vere je poetika koja razbija muška shvatanja ženskog pristupa seksu. Muškarac fizički kontakt razumeva kao nešto što mu žena čini na nekakav dar. Koji crni dar. Uzimanje je u pitanju. Teško do njegovog mozga da je to njoj iznutra iz razloga ’ona’.

Tu počinje Brankina igra psihološki još uigranija.

Prvi fizički kontakt Vere i Mirsada realizuje se od struka nagore. Nadole će Vera prvi kontakt da ostvari sa marginalnom osobom sa još vrelim, na njenom telu ubeleženim, otiscima Mirsada. ’Post mortem’ Verino kajanje je Brankino ruganje celokupnom muškom nerazumevanju ženskog tela.

Isto takvo ruganje Branka koristi kada objašnjava sukob već venčanih, Mirsada i Vere.

On je ’genetski’ pripadnik islama a ona hrišćanstva. Genetski!

Pa zar se, oglupelo čovečanstvo i ne ponaša tako kao da genetika ljudi počinje sa prvim i sedmim vekom nove ere. Pravoslavci su genetski od kasnije. Srpsko pravoslavlje tek od Save Nemanjića. Do tada ništa od genetike?

Korišćenje prvog pisma u romanu pravda poetske potrebe relacije. Drugo pismo je ubačeno kao što se ubacuje reklama u tok svesti TV gledača. Život nam se čini nemoguć bez stila oglašivača. Pismo poginulog brata sve nagomilane zbrčkane emocije razrešava. Kao ’Veniš’ što briše nakupljene mrlje. Dobra je to psihoterapeutska metafora.

Svest se, obično, štiti zaboravljanem. Branka se odlučila da svest svojih junaka, ’genetski’ različitih religija, zaštiti ljubavlju.

Prvo zašto ih štiti, od čega? Od straha od nenormalnosti? Zašto bi svest da bude normalna? Zar je normalna svest izmislila religiju? Ne. Uplašena svest ju je smislila a prostor je takav da se može u beskraj domišljati.

Religija sveštenika je iz druge startosfere reakcije.

Religija vernika uglavnom je simptom pogibeljne glupavosti.

Ne samo naivne i ustrašene. Branka na tu mogućnost podseća odnosom Sofije, Esada i njegovog brata.

Dete otuđenog odnosa, Sreten, šumar, rezbariće u bezbroj primeraka Bogorodicu sa malim Isusom. Njegovo sećanje majke. Šta bi drugo da kazuje umetnost odraslog od deteta čija je majka svisnula? Likovna umetnost koja nije iz nedostatka, iz bolesti, iz simptoma, nije umetnost. To je zanatstvo. Moleraj, stolarstvo, zidarstvo, grnčarstvo.

211

Trebaju li argumenti za tu tvrdnju? Zavisi šta se hoće. Za raspravu da. Za stavljanje do znanja mogućeg stava ne.

Za verovati u argumente, uostalom, potrebno je gubljenje duhovnog tla, nasilništvo realnog.

Muzika je određenija od reči. Čak kada je šum ili buka. Kako? Ne obraća se argumentima.

Kako Branka zna da besni svoju Sofiju.

Balkan kada plače ratuje. Kada divlja tada je besan kao Sofija. Koja zla znamo sebi da počinimo. Idiotska zla.

Religiju su nama Balkancima, i nama sličnima, izmislili jer smo sve razloge ubijanja prevazišli. Ostao je samo taj, ’sa verom u Boga’, u krst i polumesec. Zvezdu smo iscrpili. I crvenu i žutu.

Pravićemo temelje crkava na temeljima džamija i temelje džamija na temeljima crkava. Sa tuđih kuća čemo skidati pragove i nositi ih svojoj kao kletvu za pokolenja.

Balkan ima samo njemu shvatljiva značenja idiota. Šire je to od ruskih idiota. Kako šire? Tako što se on bavi samo muškim idiotizmom.

Muljanje Dostojevskoj po ruskim idiotima ništa nama ne objašnjava baš zato.

Zato što se Dostojevski ne bavi prvim problemom idiotskog, besom žene.

Dostojevskom žena služi kao rame za ’ajme meni’.

Balkanska žena ne razume ’kuku meni muškarca’. Tek tada je hvata bes.

Normalne idiotkinje i kad promaše metu svoga besa uciljaju. Kao primer-na Ljubica, na primer, Miloša Velikog.

Kad ono, po drugom oslobođenju od Turaka, uhvati Ljubica svoga Miloša sa tuđom ženom. Ona po kuburu i upuca je.

Miloš Veliki i ’ne-primerni’, zapreti joj da ako još jednom to uradi biće je po svoj Srbiji gde je Srbalja. Žao Ljubici mrtve žene, gleda je, poslušno se odmačinje i sve ne veruje onom šta je učinila. Gađala Srpkinja muža, jadna, ali promašila. Kubura malena, za nedajbože ako naleti neki Alija koji je do juče bio Ilija.

Tako i Brankina Sofija sustižući ’zlo prema sebi i greh prema drugome’.divlja. Nema kuburicu ali ima reči za brata od muža: „Umri Turčine, crkni kao pas!“ ’Ostava tajni’ nema poruke.

Poruke umetnik ne piše. Pa nije sekretar. Poruka sekretara mora da bude jasna. Da primalac poruke zna šta potpisnik hoće.

Piščevo delo je ovoreno za značenja za razne umove, raspoloženja, situacije. Šta ono znači to malo ima veze sa onim što je pisac hteo. Niti sam pisac zna šta hoće. On je svoju umetnost složio, možda, za sasvim drugi smisao. Da dođe do novca, da izađe na svetlost...

212

Čitalac traži svoj smisao. Neuroni za smisao su smešteni u slepoočnom delu mozga. ’Božja tačka’.

Ono što čitalac čita u rečenici već je bilo u nekom delu njega. Govor, napisan ili rečen, je slika od reči koja je oduvek bila tu, u njemu, u čitaocu. Reč drugog samo ih je oživela.

Stil je slaganje reči po nekoj ličnoj piščevoj moći odabira značenja. Kada taj odabir vrednuješ pozitivno nisi gubio vreme što si neku knjigu uzeo da čitaš. ’Uliksa’ nikako da pročitam. A trudim se. Pisma Nori Džojsa su jadna. Možda zato imam problem sa ’Uliksom’. Ne verujem mu u odabir reči.

Branka hoće da slika rečima. I slika. Pretače reči u boje. To je najbolji metod kada ulaziš u psihu čoveka a ostavljaš otvorena vrata. Tamo, u psihi, nikada se ne zna.

Kada i znaš malo ti veruju.

Stil joj je aforistički obojen: ’Živeti svaki dan jer život ne može da čeka’.’Ubice krenuše u surovu posetu’, ’nekako smo se razumeli jer smo iz istog izvora pili’, ’pila sam i sa drugima ali se nije rodilo’, ’može li da razume ludilo onaj koji nije doživeo pomućenu svest’, ’gušila se ljubav u njihovim zatvorenim telima’,’jezik je postao njihova kazna’...

Ova knjiga je vrlo dobro za one koji nisu privikli čitanju. Da počnu. Rečenice su pisane kao da treba da se gledaju. Vidiš i dešavaš se nekim pitanjima kojima se, zbog svakodnevice, nisi pitao.

Roman je građen od pitanja koja nemaju odgovor. To znači da su pitanja za mnogo odgovora.

Brat odlazi u rat koji ni po čemu nije njegov. Prilika da se skloni? Od koga? Zašto bi da ubija? Pa neka i ubija ’pošteno’, preko nišana. Zašto? „Bitnije je da ti shvataš i izađeš iz tvrđave koju si sama stvorila.“ Zašto je bitno shvatiti? Zašto izaći iz tvrđave? Izaći jer je van tvrđave, šta? Eto, ja mislim, ’po meni’, ako si stvorio tvrđavu ne izlazi iz nje. Ne izlaziti je bolesno?

Neka je bolesno. Bolest je romaneskna.

Sa izvesnog aspekta, svi smo stvorili svoje tvrđave. Neko busiju, neko zamak.

Više nije pitanje da svet treba menjati. Treba menjati. Nije ni pitanje šta je moguće menjati. Sve treba menjati. Samo je pitanje kada.

Ako do 11-13 godine dete ne naučiš da govori nikada ga nećeš naučiti. Da ga učiš meditaciji kao smislu hvataće ga, kada poodraste za neku upotrebu, k’o zeca.

Siromašni su uputstvo za tu sudbinu. Sudbina zeca.

Rat i jeste da se proizvedu siromašni. Šta tu ljubav može, majke ti, Branka? ’Ostava tajni’, jednoga dana, će zainteresovati teoretičare književnosti. Pisan je za onaj deo pisca koji bi da ostane nevin, bezazlen. Tim delom sebe se i čita. Neuronska sinapsa za katarzu je pokrenuta.

213

Pitanjima se sećanje pokreće na mišljenje. Sećanje bi trebalo da pokaže da si spreman za situaciju kojom si zaboravio situaciju. Ili nešto iz nje.

Zaboravljanje je fenomenalan sistem odbrane svesti. Spavanje je zaboravljanje. Šta drugo?

Spavanje je proces koji fiziološki nije odgonetnut. Nema svrhe. Osporeno je ranije mišljenje da je spavanje ’čišćenje’ organizma. Posle buđenja sve je sa organizmom isto kao i pre spavanja.

San je potreban duhu. Da selektuje sećanja po nekoj svojoj meri. Narod, eto, oduvek zna da velike odluke treba prespavati.

San je koma u malom.

Branka svojoj junakinji pripremi komu za zaboravljanje.

Koma je, ko zna kakvo, zaboravljanje. Pričaš sa čamdžijom koji bi da te prevesla preko i sećaš se. Ako te čamdžija ne prevesla vratiš se i ne sećaš se. Ako je duh naumio ne sećaš se ni da imaš decu. To je uglavnom pametno nesećanje, ali dobro... .

Zašto koma za prostor dijaloga?

Opet pitanje.

Pitanje je znak da misliš. Odgovor je da si digao ruke od ’da misliš’. Znaš odgovor?

Završio si sa pitanjem.

Da ne bi Mirsadu postavljala pitanja oko neverstva Vera je i sama neverna.

Neverna je da bi sebi dala razlog da bi ostala sa njim. Poučno.’Bežiš da ne bežiš’.

Zaostajanje da se ne stigne.

Nevernost, kao i vernost, su, ipak, simptomi. Ne može se ne biti bolestan kada se zdravlje pogrešno definiše.

Vera spušta univerzalnu sklonost ljudi ka neverstvu na svest njenog Turčina. Turci imaju potrebu za haremom. Mi, kao, nemamo.

Branka (pisac) je smislila žensku varijantu harema i Vera (junakinja romana) odluči da napravi vlastiti harem. Naravno, od muškaraca. Nije harem ali švedski sto, verovatno, jeste.

Ljubica (druga junakinja romana) je Brankin Don Huan.

Vera sanja da u snu priča jezikom koji ne zna.

Ljubica zna da to ’san-znanje’ pripada prethodnom životu. Taj segment Kastanede (glavni lik mu je Don Huan) kao da Branka koristi da postavi pitanje da li je potrebno da svi ljudi, oko bilo kog od nas, budu stvarni?

Mišljenje iz sna, sam san, je mnogo značajnijeg značenja nego što ga psihoterapeuti, od Frojda na ovamo, sa strahom od skliznuća u ezoterično, tretiraju.

Najviše do čega su psihoterapeuti došli je da se bave tumačenjem sna.

Trebaju fizičari da se umešaju.

Ili da psiholozi specijaliziraju organsku fiziku, ne organsku hemiju već fiziku.

214

San koristi govor komplikovaniji od dnevnog govora maternjim jezikom. Verovatno je i daleko jasniji i razgovetniji. Samo ga, sem u snu, ne koristimo.

Dobro je govor snova raspravljati u svakom kontekstu koji se pojavi kao mogućnost za raspravu. Zaboravljanje sna bi trebalo sprečiti. Kada se san odsanja zabeležiti.

Pisci, književni i filosofski, koriste maternji jezik i ništa su bez njega. Uglavnom.

Pisci su ti koji zaustavljaju i drže pravac komunikacije na ono gde je njima ugodno.

Njima je ugodno jedino u njihovom jeziku. Ponajčešće onom jeziku odakle su. Oni su nas, nasilno, nasilno jer su preplavili sve, udaljili od jezika snova. Šta su naši genetski preci, od duhovnog, i mogli do da sanjaju. Sav život im se svodio na biti što manje ponižen.

Kada prestanemo težiti istini, kada istina i laž postanu irelevantni, kada počnemo pisati pozitivno, kada počnemo misliti pozitivno, misliti jezikom univerzuma, napraviće neuroni nove svoje sinapse. To im je prirodnije nego da koriste veštačke jezike koje su narodi smisli.

Tako kako su jezici smišljeni uglavnom ne valjaju. Sem za nesporazum i kletvu.

Umetnici će nas izludeti a tek tumači...

Vjeran Zuppa, Ispruženi jezik Razgovori novinara sa VJERANOM ZUPPOM, profesorom dramaturgije Akademije dramske umjetnosti Sveučilišta u Zagrebu, izdanje AntiBARBARUS u biblioteci ’Feral Tribune’.

Prevedeno s grčkog jezika, drama znači radnja. Ona obuhvaća sve književne vrste namijenjene izvođenju na pozornici, a koje svoj pravi smisao dobivaju u kazališnoj predstavi. Dramska su književna djela posebno oblikovana tako da sadrže opis likova s naznakom nekih njihovih osobina, dijelove teksta koje glumci izgovaraju na pozornici i dijelove koji služe samo kao uputa glumcima i redatelju, a nazivaju se didaskalijama.

Sve kako valja na jednom mestu. Uz pomoć Interneta još valjanije.

Pismenost je do sada značila znati čitati i pisati. Sada je prošireno na znati koristiti Internet. ’Dijalektički antibarbarus’ publikovao je Krleža u svom ’Pečatu’, zagrebačkom, broj 7-8., 1939. godine. Neslaganje sa značenjem. Krleža se ne obračunava kao Grci sa barbarskim jezikom barbara već sa ’svojima’ koji greše u razumevanju dijalektike.

Bilo koja knjiga u izdanju antiBARBARUSA mora biti izazov duhu. I Krleža je izazov i treba imati mnogo duha a što manje duše za postaviti ga.

Krležina centralna ideja o primatu individualnog davala je priliku socijalistima da ga optužuju za desničarenje.

Kada je Tito učvrsti svoju poziciju Krleža je postao moć po sebi. Naleteli su jaki individualci jedan na drugog. Tito-Krleža. Interesovanja su im se mimoilazila pa su bili slobodni jedan od drugog i mogli su sve. Krležu je zanimao svet kulture, svet 215

univerzalne vrednosti. Naravno da je socijalizam odnos ljudi koji je u toku i koji individui daje najveću šansu da kaže svoj život. ’Dijalektički antibarbarus’ je Krležnin obračun ne sa njima, to će uraditi knjigom ’Moj obračun sa njima’ već sa svojima.

Kada je Esad Ćimić ’pogrešio’ sa svojim istraživanjima o drastično lošem odnosu muslimana prema samoupravljanju Krleža ga je izvukao iz Sarajeva i smestio u Zadar.

Zadarskog profesora, Mihajla Mihajlova, nije izvukao od zatvaranja. Zašto?

Fenomenologija odnosa je prelepa oblast za razmišljanje. Autentični individualac ne može da ima istomišljenika. Tada već nije individualac. Ima ih dvoje. Tako, ako ih ima dvoje, nije daleko ni do stada i mentaliteta stada. Breht se smeje Stanislavskovoj pedagogiji glume a Krleža obojici. Tito i Krleža, posle završene borbe za priznavanje vlastitog bića, morali su da ulete u despotske odnose.To je prirodna pozicija individualca na vlasti. Razlika drspotke varijante od diktatorske je u tome što diktatorstvo traži posebnu aparaturu sazdanu od antiljudi. Despotizam se oslanja na slugeranjskoj inteligenciji, prepoznaje ih, ali prepoznaje i slobodne strelce. Sartr je, na primer, bio označen kao ’apstraktni humanist’. Pa zar i nije to? Uostalom, svaka ozbiljna politika mora imati i ’diskurs za imaginarno’. Desnici je to crkva. Tito i Krleža su to dobro znali. Stepinca je Tito držao sve dok ovaj nije konačno odbio da napravi, po ugledu na srpsku crkvu, autokefalnu katoličku crkvu.

Vjeran Zuppa je bio član Mike Tripala Akcije socijal-demokrata /ACD/. Ovaj podatak je zanimljiv za razumevanje dramaturga Vjerana. Mika Tripalo je ’stradao’ u Titovom obračunu sa njima. Da li bi Vjeran bio u toj liniji da je imao priliku? Ekstremnom levičarenju sigurno nije bio sklon ali ga uzbuđuje ta ideja. Zato i voli da citira velikog, savremenog nemačkog filosofa Pitera Sloterdijka: „Treba ili je trebalo sudjelovati u terorističkom kontekstu vlastite epohe ako želimo uzeti riječ kao suvremeni intelektualac... Nemamo drugi mandat, nikakvog kralja ili boga koji bi nam dao zadatak da vršimo posao pisca. Mi nismo glasnici apsolutnog, već obični ljudi u čijim ušima još uvijek odjekuju mučni pucnji vlastita doba. Taj se teror ne pričinja, on budi. I upravo oboružan tim mandatom užasa pisac današnjice ide u susret svojoj publici. Osim ako se ne oseća kao predavač... To više odgovara nekoj teološkoj ili pastoralnoj inteligenciji, to nema veze sa ANALITIČKOM ILI ESEJISTIČKOM INTELIGIENCIJOM“.

Srbija treba, ako se postmoderno pokatoličena Hrvatska počne odricati Krleže, da ga prizna za svoga. Ako ni zbog čega a ono zbog toga što je Miroslav Krleža 1912, sa svojih devetnaest godina, prebegao u Srbiju da ratuje balkanski rat.

Naravno da ćemo sve to uraditi tek ako mi, u međuvremenu, ne napravimo još jedan korak nazad pa Iz partijske države pređemo u versku državu. Pravna država nam još nije na putu ideja. Kako stvari stoje, maj god, mi ćemo praviti ’most tajkuna’.

Nadlajavanje tek počinje.

Eto do čega se dođe kada Predsednik nije razumeo biološkog oca.

Iliti, nije ga otac tukao kada je bio jači pa je kult ružnog shvatio za orjentir.

Onaj naš, ovdašnji, koji je, kada je bio dečak, došao u školu na magarcu je isti primer.

Direktor sa prozora viče poslužiteljima : ’Magarca pustite a njega pošaljite kući’.

Videlo se, već sa tog prozora, da je kasno da mu škola uzme mišljenje. ’Pukovniku

216

nema ko da piše’. Ne vredi im pisati, gospodine Gabrijele Garsija. To su sve predsednikovi ljudi.

Kako se samo pisac ’Dijalektičkog antibarbarusa’ a direktor Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, mučio da u enciklopediji pravda ’egzaktnom ekspertizom historijske stvarnosti’ pojavu ’’Terorističkih omladinskih organizacija’ u predvečerje prvog balkanskog rata.

Svaki terorizam je iredenta /trud da se odvojeni pripoje matici svoga naroda/i tu nema ’u lijevo’ i u ’desno’. Selektivna istorija je genetski stil života ljudi. I tu se ne može ništa.

Biblioteka Feral Trubune je anegdota sama po svojemu. Kako su samo sklepali takvo ime?

Devojka, zbog koje sam iša’ u Zadar studirat, zaboravio sam kako se zvala, učila me je da je feral ono što ribari stave na brod pa noću ribari ’blesave’ lignje škarpunom ubadaju. „Kako taj čamac brodom zoveš“, razvlačim ja, dok nisam uš’o u štos, onako kako znam. „Nije ti to čamac“, objašnjava ona, „već brod, ako je tvoj, ako je nekog drugog opet nije čamac već ’kaić’, blento. ’Blento’ sam uzvraćao pa nije bio potreban prevodilac.

To vam je kao ’smišan’. To se isto ne da prevesti ni na hrvatski ni na srpski.

Ostalo je da je brod za Ameriku isto brod samo malo veći. Nije kaić. Kaić je sasma malen brod. Feral je feral. Može biti lampion. To može. Fenjer ne može. ’Fenjer Tribune’. Gospe ti? Znao sam da ću barem četiri godine ostati u Zadru.

Tribun je predstojnik neke teritorije ili grupe ljude u starome Rimu. A u Splitu kombinacija pojmova: ’Feral Tribune’.

Ne prevodljiv je dalmatinski latinski na srpski. Tuđman se trudio da ga prevede na Hrvatski. Kad general prevodi to je bilo na korak od nestajanja ’Feral Tribune’. Kao što su nestali oni koji su mislili da se Hrvatska sastoji od regije Dalmacije, Istre i Slavonije.

Nenad Dropulić, prevodilac za anglosaksonsko područje, kaže da je, u navedenoj situaciji, najbolje prepisati kako je napisano.

Kaže, još, da je prevodio neki roman sa engleskog gde se opisuje gusarski brod. Taj brod ima mnoštvo užadi pod različitim nazivima. On je nabrojao 153. Odustao je da bude jasan Srbima i svi gusarski kanapi su, u prevodu, bili ’uže’.

Dobro, razjasnili smo ime biblioteke ’Feral Tribune’. Od sve jasnoće jasno je da se nejasno koristi kada hoćeš da budeš nejasan.

Tek su profesori dramaturgije nejasni profesori. Treba studente da poduče pravilima da nema pravila pomoću pisaca koji su hteli najmanje ono što su hteli.

217

Naš profesor dramaturgije Filip David žali se da mu dolaze studenti koji ništa ne znaju o Kamiju, Jonesku i Beketu. Hm. Vjeran Zuppa o svojim studentima nema mišljenje. Svi su alternativa. Reći će: ’O njegovom ocu imam mišljenje. O njemu ne.’

Tuđman je, za Vjerana, zanimljiv, mrožekovski, podsticaj unutrašnjim slobodama ljudi oko njega. Dok je bio živ unutrašnja sloboda njegovih saradnika je velika. Mislio što mislio svejedno će biti kako vladar kaže. Kada je Tuđman umro nema više te slobode. Nema mislio šta mislio. Treba doneti odluku. Vrlo nadahnuta analiza situacije profesora dramaturgije.

Dobar dramski pisac ne može mislitti da će biti dobar direktor teatra sem ako, kao Brecht, ima očekivanja da će ceo ansambl stati iza njegove estetike.Ta istorija se ne bi desila.da ideologija tog pozorišta nije bila grupi prihvatljiva.

Na pimedbu novinara da hrvatskom kulturi nedostaju polemike. Koncizan odgovor: Kultura više nije dominantno analitička već hipnotička. Pojmovi su sintetički i nisu analitički. Ovaj je ustaša a ovaj je praksikovac ili strukturalist. Vedrana Rudan je izazvala potrebu da pojedinci brane svoje analitičke pozicije uz mnogo ružnih reči ali bez denuncijacije čiji je otac bio partizan a čiji ustaša.

Vjeran malo cepidlači oko uspešnih generala. Smeta mu recimo da kada je Papa posetio Hrvatsku da je Tuđman seo pre Pape pa se desilo da Papa stoji a General sedi.

Vjeran misli da, u ovom slučaju, nije bitan čin već ko je kome gost a to je već stvar kulture.

U Tuđmanovoj vladavini Vjeran oseća fundamentalizam. Fundamentalisti imaju želju da očuvaju tradiciju. Trebaju im vernici a ne analitičari. General koristi tu fundamentalističku ideju. Proklamuje tri znaka hrvatske državnosti: tradicija, katoličanstvo i obitelj. Tradiciji se pristupa super selektivno. Hrvati moguće i nisu Slaveni. Poreklom su negde iz Irana, Svetog oca se poziva u posetu. Obitelj je osnova hrišćanskog stada. Imamo loše roditelje i zato nemamo rodoslovlja. Prazninu treba popuniti. Margine zaboraviti i da smo na rubu istorije zaboraviti. Istorija tj. povjest može da počne i sada. O Hrvatima je riječ a ne o nama. Miting je završen. Blejanje neka počne.

Vjerana iritira što general Rojs može da kaže: „Ako sam mogao biti general koji je vodio Hrvatsku u ratu mogu biti predsjednik koji vodi Hrvatsku u miru.“ Vjeran baš sitničari kada, u tom kontekstu, postavlja pitanje kako da general ne započinje svoju biografiju od nedavnog trenutka kada je bio šofer autobusa. Malo je cinično kada Vjeran pita zašto general ne kaže „Kada sam mogao voziti autobus ...“ Vjeran tvrdi da glumci ne znaju kompetentno voditi tetar, Za njihovo je imenovanje uvek nadležna politika ’njezin tatek je a brat...’.Njihov autoritet sadržajno je veoma sužen... njih oduvek zanima vrsta i veličina njihove uloge.

Da bi se upustio u zahvat da režira dramu koja nema disedentskog ili avangardnog u sebi, režiser mora da ima intelektualni i književni kapacitet.

218

Evropa nema disidenata nakon pada Berlinskog zida a sajber komunikacija ruši vidike avangarde. Potreban je, znači, kapacitet, širina gledanja. Ne treba čitati Lessingovo jedanaesto pismo iz „Hamburške dramaturgije“ pa znati da dramski pesnik nije istoričar da bi jurio istine pobednika, obmane i zablude političara već je umetnik koji traži ljudsku nit u događanju.

Za biti talenat, a nemati intelektualni i književni kapacitet, treba poduzeti komplikovane igre politike.

Glumcima i režiserima politika je kamerna scena uprošćene radnje i uloga. Eto onomad, na B 92 Valter, Bata Živojinović prelistava štampu zove ga ’neko iz narod’ i Veljko. Koji Veljko? Pa Bulajić.

Pravac Kazablanka u Švajcarskoj. Želeo je da sanja naručene snove. I sanjao ih je. Nije promašio svoj život. To mogu samo oni koji previše žele da žive.

Ako je taj događaj bio performans - dobro je. Glumac ima način da izbegne Izgradnju sebe kao bića od papira.

To je ipak Reality shaw u živo. Svet prazne glave. Svet praznine je novinarska korist.

Sada se ima o čemu pisati. Animirati prazninu. Slikati prazninu.

Kulturna politika je pesnička sloboda politike, test, licentia poetica politike. Tu mediokriteti proizvedu vrlo vidljivu propast. U ’čistoj’ politici „istorija će pokazati ko je ko“.

Ko preživi istoriju džaba mu to što mu je istorija pokazala. A i ne možeš sve istorije, koje su nam u ponudi, preživeti.

Knjiga Helmutha Plessnera ’Zakašnjela nacija’ pomaže u razumevanju političke romantike koja je daleko od toga da bude romantika. Ostareli političari nisu samo stari po godinama već su stari po mišljenju, stari po željama.

Logika stava da biste se mene starca sećali treba da se sećate svoga porekla, običaja, zavičajnog prava plaća se kolonama žena sa decom u ruci i za ruku. Veleri beleži: „zbog nedostatka imaginacije – mnoštva duhovnih života – pripada jednoj stranci, jednoj veroispovesti pa čak i jednoj naciji.“ Zanimljiva je Vjeranova ostavka na mesto predsednika republičkog Vijeća za scenske umjetnosti. Ostavku podnosi da bi mogao ćutati o nastalim konfliktima. Sada se može postaviti i na scenu događanje i govor ćutnje.Zna dramaturg da bezopasno govori. Ne dozvoljava, ni na momenat, da mu duša potisne duh.

Vreme 1974 Vjeranu nije najjasnije ali se posebno ni ne trudi da ga sebi razjasni.

Ustav 1974 menja politčku kartu odlučivanja. Tito vidi da nema kapaciteta u ljudima SKJ da neko vodi dvadeset miliona ljudi. ’Praksis’ i Korčulanska letnja škola, filosofsko mišljenje filosofske elite Jugoslavije je mišljenje visoko obrazovanih mediokriteta. Mediokritet se može biti na svakom nivou.

Bakarić te godine ukida i Korčula školu i ’Praksis’.

Ovi, oko ’Praksisa’, pod Marxovom lozinkom ’kritika svega postojećeg’, postavljaju pitanje vlasništva nad diskursom’socijalističke vlasti’.Znaju profesori za Ksenofonta i dijaloge tiirana i filosofa preko posrednika pesnika Simonida. Ne vredi. Majstori diskursa bi da participiraju u vlasti. Šta će im to pozorište? Volja za samorealizacijom intelektualca više ide ka depolitizaciji javnosti nego ka participaciji u vlasti. Politika

219

je prokletsvo intelektualca samo po njegovom izboru prokletstva. Neko prokletstvo mora da izdvoji za sebe.

Majstori vladanja su se dezorjentisali u mnoštvu osrednjih ulizica. Ulizice vrše nad majstorima diskursa ogromnu represiju.Filosofi se povlače. Zanimljiva je teza Vjeranova da je socijalizam pao ne zbog nemogućnosti daljeg funkcionisanja već zbog gađenja naroda na kadrovska rešenja.

I pošlo se nazad. Nema teorijski smišljenog puta od socijalizma ka kapitalizmu.

Tranzicija, kako se taj put ipak teoretiše, je masovna manipulacija gde niko nije kompetentan. Niti vredi kompetencija kada bi postojao kriterij. Desnica ne priznaje da je desnica. Levica da je levica. Nema ideologije. Treba se udenuti u svetski struktrurirane internacionale moći koji su opet samo figure olovnog kapitala. U pravom smislu olovnog.

I vremena nisu teška već su olovna vremena.

Za svoje studente Vjeran kaže da su tako izgradili apolitičan stav da je taj stav postao žestoki politički stav. Diplomiranjem studenti sa Akademije idu na tržište ne gde ih niko ne čeka već gde ih niko ne treba.

Berlinski zid je srušen na one koji su živeli opasno i koji su živeli za opasnost.

Pozorišni repertoari su izgubili temu. Teatar se mora legitimisati teatrom. To nije jednostavan posao bio ni u Šekspirovo vreme kada je pozorište imalo ujednačenu publiku i samo problem ’utvara teatra’. Frensis Bacon govori o utvarama tetra kao ’izmišljanju scenskih svetova’ koji su plod mitova starih sekti, učenja i dogmi. Nije Shacespeare mogao ni pomisliti da će na našim prostorima ’utvare teatra’ nastaviti svoj govor. Pustinja raste. Čovek se gubi. Teatar mora da nađe novi put da mu crta horizonte.

Kako može da se slika horizont kada se stalno menja? Samo kao impresija Novu literaturu treba pisati.

Jedna od takvih, kaže Vjeran, je ’Poslednja karika’ Lade Kaštelan. Lada Kaštelan, rođena 1961, podatak iz Vikipedije, diplomirala filologiju i dramaturgiju 1987.

“Za razliku od svih tih žena, uglavnom obilježenih patnjom, svijet muškaraca odlikuju neodgovornost, bezobzirnost, okrutnost, samoživost ili pak infantilizam povezan s nesposobnošću.

Prije sna djeci se pričaju bajke (barem je tako nekoć bilo). »Bilo jednom ... jedno kraljevstvo na obali mora... i živjeli u tome kraljevstvu kralj i kraljica... i bili bi sretni da su mogli imati djece... A onda jednoga jutra došla je žaba i rekla: Za godinu dana rodit će vam se kći…”

Tako započinje, tamom i glasom u offu, koji pripovijeda bajku, najnovija drama Lade Kaštelan, ‘Prije sna’.

Umesto završne rečenice prepisujem intervju novinara sa Šimom Vranićem u ’Gordogan-ubr.2-3 2004 Jeste li komunist?

220

Kako ne bi bio komunist danas kada se to niko ne usudi biti, kamo li priznati? To nije puka politička odredba pripadnosti to je odnos spram usuda epohe. Šta je po vama komunizam?

Komunizam je, po Marxovoj formuli ’ energično načelo budućnosti’. Treba pisati Manifest. Da se opet ledi krv u žilama – znate već kome.

Ima li u današnjoj situaciji nešto što krijepi nadu?

Ima. Ludilo američkog predsjednika. Tako se bolje razumije kakve ljude kapital potrebuje u svom pohodu.

Do kraja artikulisano i nemam šta dodati.

Igor Primorac, Etika i seks Etika, šta god da je, je voljni slobodni čin ljudskog bića.

I kako sad etiku dovoditi u vezu sa seksom koji je nasilništvo nad sobom, nasilništvo nad drugim, trećim? Igra univerzuma? Da. Siguran sam. Ako sam u išta siguran, a nisam siguran gotovo u ništa, u igru univerzuma jesam.

Otvoriti um za seks kao komunikaciju i otvoriti um za razumevanje seksualne energije kojom ljudsko telo uzleće i pada kao ‘zmaj’ na vetru jeste pravi filozofski problem.

Filozofi, kao i umetnici, ne umiru od istine. Šire se kao univerzum. Materije će možda, u nekom momentu, nestati ali energije neće. Transformacije jedno u drugo su opet dešavanje univerzuma.

Igor nema pojma.

Kada iznosi argumente, za bilo koju tvrdnju, manje se trudi da ih pobija a više da ih relativizira.

Nije u prokletstvu nauke da mu ne trebaju hipnoza razlozi. Rekvijem za iluzije je samo duhovit pokušaj. Šta sprečava ideje da imaju svoje zablude? Ni pamet Platona im ne može ništa. Idealozovano očajanje je obezbeđeno vernicima po bogomoljama, nevernicima u moć čoveka. Čiitam ovu knjigu i sve se sebi izvinjavam. Rečenice imaju dovoljno reči ali nekako su male.

Pišem kćerki, koja je na nekom ostrvu Grčke, poruku ‘More ti pruža šansu da naučiš, na jedan-dva dana, da voliš. I nije Bog velik, već univerzum’.

Baka će je već iskvariti i učiti da voli za na uvek.

Niko nema blage predstave o seksu.

Ja, naravno, kao što se vidi, manje od njih. Trudio sam se da shvatim. I? Nikako u seksu nije reč o razumevanju žene ili ljubavi. Seks je gnev univerzuma. Gnev prilagođen čoveku. I šta čoveku ostaje? Kao i uvek samo jedno: da shvati taj gnev i da krene dalje.

Naravno da me hvata panika kada zapazim smanjenje interesa za poznanstva te vrste. Ako i ta panika nije prava prizma za kvant sagledavanja pitanja seksa sigurno nije ni ruševina plamena mladosti koji je sagorevao sve seksualne običaje, morale i zakone ratovanja.

Iz morbidne, a probrane literature dođe se do sledećeg stava primenjene etike: ‘U seksu je sve dozvoljeno sem nasilništva i delovanja protiv tuđe volje’.

221

Šta je sa onima koji nemaju formiranu volju po tom pitanju? Još je nemaju, jer su premladi, ili je nikada neće imati jer su retardirani. Ljuditelji sodomije, zoofilije ne priznaju, logično, volju onog kojeg mogu ispeći i pojesti.

Uzrast pristanka na zapadu je 15-16 godina za heteroseksualne odnose a za homoseksualne 21 godina.

Filozofi su zainteresovani za pederastiju više nego za bilo šta drugo unutar pedofilije.

Interes za mladiće koji još nisu stasali u muškarce a imaju sve atribute lepote devojke je bila opsednutost velikih grčkih filozofa. Sokrat, po mladićkom pitanju, nije bio nevin. I nije bio kriv.

Današnje devojke kao da su, posetama fitnes klubovima i teretanama, u pokušaju da dosegnu taj Apolon ideal lepote čovekovog tela.

Sama penetracija, kao ružan čin sa ihodom razočarenja, nije u domenu estetike Praksitela a ponajmanje Sokrata.

Teško se baviti filozofijom a ignorisati estetska interesovanja starih filozofa.

Njihova opčinjenost energijom koja tutnji u pogledima nad telima mladića koji devojkama sliče je ravna njihovoj opčinjenosti svemirom i brojevima.

I jesu u pravu. Iza te tri opčinjenosti je sva ljudska istina. Ostale istine nisu još u ravni čoveka.

Da bi bila rođena Afrodita Zevs je morao majku da joj siluje. Šta vredi? Nismo shvatili da je Afrodita, prelepa boginja, posledicom toka energije po njenim a očevim genima, morala da ima mnogo ljubavnika među ljudima.

Da li je silovanje ili prirodan tok energije kada lepa žena, Jelene Trojanske, svojom lepotom, kao sirene, odnose um muškarca? Šta je u navedenom perverzno?

Ništa nije perverzno.

Termin ‘perverzno’ treba izbaciti iz filozofske upotrebe jer on pretpostavlja ‘osudu’.

Filozofija ne sudi. Nezainteresovana je. Postojim da bih mislio. Emocije su lutajuće energije misli.

Kada se naučno utvrdi genetika psihičkog kapaciteta, tada nije problem pretpostaviti još radikalniju pretpostavku da svi sve mane imamo. Šta ćemo ispoljiti zavisi od protoka energije univerzuma koji nas prožima, koji blokiramo ili koji propuštamo.

Najžešći protivnici homoseksualnosti su, mpžda, oni koji u sebi osećaju tu sklonost pa grubo osporavajući drugom istopolno seksualno ponašanje samubeđuju se da im ta emocija, ta lutajuća energija, ne pripada.

Jurišaju normalni na povorke ljudi od apsurda.

Prva energija životne energije živih jeste seksualna energija. Penetracija je tek neznatna a sirova strana te energija.

Ne da pogrešno značimo pojam ‘seks’ već imamo i strah od upotrebe reči tog pojma.

Treba imati intelektualne smelosti, u ovom strojevom mišljenju naroda, i čitati kako je zapisana misao u Cara Edipa ili Zavetnog Lota i njegovih kćeri Sodomsko-Gomorskog porekla.

Uvek prema svojoj meri. Kako drugačije se i može čitati? Čitati se mora jer ne možeš stići sve knjige sam proživeti. Svesti svoju misao na svoj život je jadno.

Seksualna energija je sagledivija, tako kako Igor kaže, u njenoj horizontali.

222

Po horizontali Igor i grupira pitanja naslovima poglavlja knjige: Filozofi i seks, seks i začeće, brak, seks i ljubav, seks kao jezik, uživanje seksa, seksualna perverzija, preljuba i ljubomora, prostitucija, homoseksualnost, pedofilija, seksualno uznemiravanje i silovanje.

U zaključnim primedbama raspravlja pitanje seksualnog morala i razboritosti. Zaključak do koga će doći je da seksualni moral ne postoji.

Bog je rekao ‘množite se’ a pali Jevrejin Pavle, na osnovama pale ljudske prirode i skorog drugog dolaska Isusa je smislio da je razmnožavanja bilo dosta. /“Dobro je čoveku da se ne dohvata žene. Ali zbog kurvarstva svaki da ima svoju ženu, i svaka žena da ima svoga muža,” (Poslanica Korinćanima)/.

Igor, naravno, ne shvata Pavla ozbiljno. Ustvari onoliko ozbiljno koliko je u filozofiji smislen stav koji je jedina alternativa. To, filozofija lednog stava, bio on sveti Pavle ili onaj što po vodi hoda, u filozofiji ne postoji.

Da li je odgonetka u promatranju seksualne energije u vertikali? Pojedinačnoj vertikali.

Od nastanka u majčinoj materici do poslednjeg daha energija života je prisutna. Čim život jeste životna energija jeste. Može li se to sporiti? Ne može. Ako ne može tada je prihvaćena i pretpostavka da je seksualna energija, kao neodvojivi deo životne energije, prisutna u svim tim segmentima. Ne od kolevke već nešto malo prije.

Energija života kulminira u seksualnom činu. Pokoravanje drugog, hvatanja drugog u njegovom telu. I to ne idejom na ideju već telom na telo. Ja sam u svom telu i hvatam drugog u njegovom.

Orgazam je sam po sebi ključala tačka besa haosa telom blokiranih energija.

Ljudski mozak uvek nastaje kao ženski mozak. Nikada kao muški.

Neka energija ga preusmeri u drugost. Nekad dovoljno muški drugo nekad nedovoljno ženski drugo. Zatim sam život priredi mnoštvo šokova koji energiju usmeravaju u različito. Šok je zdrav ako se preživi.

Nije teško zaključiti iz činjenice da ljudi nikako ne pristaju da su drugi, da znaju da drugi ne mogu biti oni i da iz tog sledi da, ako univerzum ima ikakvu dokučivu svrhu, da je ta svrha mnoštvo različitosti.

Igor je prosečan filozof po pitanju relacije seksa i etike. Mediokritetski. Zašto? Neke aspekte seksualnosti obilazi. Neke ne sagledava. I plaši se i baba i žaba pa samo fusnotira. Ništa on ne misli. Sve to drugi. Od 1977. godine deluje Međunarodno društvo za filozofiju seksa i ljubavi.

To društvo je i konstituisano da bi ‘Igori’ mogli svoje reči da podpišu institucijom.

Reč je energija. Reč izazove i rat i lepu ženu na ljubav. Oprezno sa rečima. Ali ne toliko oprezno, Igore, ma koliko to Talmud mislio /Talmud, Izreke otaca, 11./.

Filozof je sam institucija ili nema ni filozofa ni filozofije.

Igor je napisao na pr. i knjigu ‘Etika i nasilje’. Tu on kazuje priču o ‘pravednom ratu’.

Pusti nas Igore pravednosti rata. Pravedan rat je samo kada jedan predsednik izađe na dvoboj drugom predsedniku. I nijedan više.

Ako su predsednici mnogo stari starci imaju pravo i na atomsku bombu. Udalje se na dvadeset metara jedan od drugog i mogu da je bace. Svi predsednikovi ljudi, naravno, da budu ‘nazoćni’ da bi rat bio još ‘pravedniji’..

Igor predaje u Jerusalimu na Hebrejskom učilištu.

Istakao se, ma šta to značilo, u proglašenju Stepinca za Pravednika i u raskrinkavanju srpskojevrejskog prijateljstva u Jerusalimu u vreme ‘domovinskog rata’. Nekako mislim da dobro

223

poznavanje engleskog jezika, i hrvatskim i srpskim filozofima usporava pamet. Igor knjige izvorno piše na engleskom jeziku.

Igor, ne znajući Tarot, krenuo put Jerusalima. Vesna Krmpotić je krenula put Tibeta da nauči Tarot. Tibet ima svoj Tarot /T’harðt – očišćenja/.

Talmud Jerusalimski /Ima i Vavilonski/ upozorava: “Svako ko suviše razgovara sa ženom, stvara sebi zlo …” /Talmud, Izreke otaca, 1,5./.

Igor bi imao koristi da je duge, duge razgovore vodio sa Vesnom.

Meni ne daju da govorim na kružocima amaterskih pozorišta akamoli da mogu govoriti u Jerusalimskom sveučilištu.

Ipak, da kažem Igore: ono što sam ‘amaterima’ hteo reći: Mora se učiti.

‘Ko neće da uči neka umre’ /Talmud, Izreke otaca, 1,13./.

Igor je intelektualac koji se bavi etikom i seksom, kaznama, pravdom, praktičnom filozofijom.

Ima li u filozofiji išta manje filozofski od njegovih interesovanja?

Kako je, i kao takav, mogao izbeći aspekt da za seksualnost nije presudan mozak. Suština seksualnosti je telo. I to ne telo u celini već u delovima.

Mozak će tu biti protiv prirode tela. ‘Samoinkvizicija’.

Taj aspekt, koji je savremena psihijatrija rasčlanila do u detalja Igoru je dalek Pojedinim psihijatrima sudski je suđeno /Rajhu, na pr./zbog zaključivanja koje su naučno, ne filozofski, konstatovali.

Igor se plaši filozofske slobode. Oprezno sa rečima.

U Jerusalimu Igor može da misli po površini pitanja a da slušatelji misle da je u dubinama tamne energije univerzuma. Pribavi sebi učitelja, Igore, kad si već na izvoru. Život, čim jeste, ima svoju seksualnu energiju, jeste po njoj. To je energija obnavljanja živih bića.

Voleti cvet ili ženu ili leptira je funkcija iste energije.

Mržnja nije suprotnost ljubavi već ljubav.

Može li se reći: ”Volim da ga ne volim, da ga ne podnosim, volim da mi je odvratan?” Može i to je istina u energije te emocije.

Univerzum ne zanima negativna emocija. Niti ona postoji. Ljubomora je najveća psihička katastrofa ali to univezum ne zanima drugačije nego na način volim da sam ljubomoran, volim da sam u psihićkoj katastrofi.

Nije me Igor, ustvari, zaintrigirao nekom svojom ekstremnom filozofskom sklonošću ili pretpostavkom. Bled je i on ne može a da nije takav. Na Igora Primorca me, kako to obično i biva, upozoriše sa sasvim druge strane.

Neki članovi Filozofskog društva Srbije, čijoj sam osnivačkoj skupštini pre četrdeset godina i sam prisustvovao, su pokušali da onemoguće boravak Igora Primorca u Beogradu u junu ove godine.

Razlog: Igor je nalazio filozofsku argumentaciju za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

Ovo što nam smeta da Igor Primorac na Filozofskom fakultetu u Beogradu govori i da ga čujemo je incident, glup incident. Bombardovanje nam je osmislilo etiku psovke.i idemo dalje.Učenje tragediji ostaje nam životni stil.

Pojedinci, sada moćnici u beogradskoj filozofskoj pameti, koji apsurd, bi da zabranjuju drugost, drugačijost. Filozofi treba da tragaju za novim alternativama, argumentima.

Reči drže umno i neumno. Čak jedna reč nosi i jedno i drugo. Sruši reči protivnika, ako već hoćeš da rušiš.. Ali da bi mu srušio reči moraš da ih čuješ. Izgovorena reč je prilika da čuješ zvuke uz nju, drhtaj, pretnju, plač gestu, mimiku, nesvesni pokret. To je reč na njegov način.

224

Nerazumno je da razumni uskraćuju drugom razum. Pa kako će shvatiti sebe, kako će eksperimentisati svoju ideju, već pomoću ideje drugog?

Grci su otkrili atom pre dve hiljade godina a mi tek danas uspeli da ga vidimo. Treba li isto toliko vremena da vidimo seksualnu energiju?

Intelektualac ne može da se ne reši lažne svesti koja bi da nastavlja sa beskrajnim unutrašnjim razgovorima koji ne odmiču dalje od ego nivoa svesti. Zašto verovati takvom sebi?

Kada filozofija ispostavi nauci jasne hipoteze o etici energije seksa biće to nemerljivo oslobođenje psihičkog. Za sada nije jasno ni na šta sliči nauka kojoj treba ispostaviti teze.

Do tada uživajmo u blagoj ćudi žene.

Erika Džong, Strah od pedesete Četrsto četrdeset strana dokaza da je svet pun usamljenih oženjenih muškaraca a onda pitanja: “Šta bi se desilo kada bismo pisale o sopstvenim životima ne pominjući muški rod? Možemo li uopšte da zamislimo takvu jeres?” :Žena je opčinjena seksom samo iz razloga da samu sebe zavede? Žena je, po rođenju, vezana za biće istog pola. Muškarac za biće suprotnog pola. Ženu nije strah da će je majka progutati. Sve majke sveta su kćerke. Ona očekuje da bude ona..Muškarac ne želi da bude Majka. Plaši se sjedinjavanja sa ženom a želi sjedinjavanje.

Seks mu je da zavede ženu ne sebe.

Stvarno su nas žene pisci sludile. One tako misle? Tako jeste? Ko zna samo one.

Mi smo sluđeni, ustvari, jer hoćemo da budemo sluđeni. To znamo mi. samo mi.

To ne može da nam radi bilo koja žena. To može samo lepa žena. Naravno da standardi lepote ne postoje.

Kada lepa žena kaže da su muškarci imitatori, da žena treba da voli sebe i da će je on, imitator, voleti. Imitiraće njenu ljubav tako da će voleti nju a neće njenu ljubav imitarati tako da voli sebe?

Kada lepa žena misli najbolje mu je, muškarcu, da misli na njenu lepotu.

Erika je svoj život prerušila u fado. Zna da muškarci vole fado. Ko ne voli fado bolje da ne voli ništa. Fado nije pobunjenička muzika. Kao ni Erikina knjiga.

Da li je Erika rečiti i načitani bolesnik koji koristi Oksfordski rečnik engleskog jezika kada sedne da piše?

Ili je filantrop koja eksperimentiše sa vlastitim nastranostima?

Ili zapadni svet plaća tabloidni pristup samom sebi?

Ili je sve to i još ponešto?

Ili Erika, Jevrejka, identifikujući sebe i svoju sudbinu u nastajanju sa svojim narodom koji je iz generacije u generaciju tumačen kao zgodan narod za iskazivanje vlastite ispravnosti donela sebi sudbinsku odluku: biću luđa nego što misle d a sam luda.

Na pijaci Džongova čita poeziju, promoviše svoju zbirku pesama “Voće&Povrće”, obučena u garderobu kojoj je prvi cilj da se zanemari poetičnost trenutka susreta pijačara sa pesnikinjom.

Drugi cilj, primarni cilj, njene makse je da demonstrira lepe noge pesnikinje.

TV, kao što je normalno u ludom svetu, prenosi događaj ne imenujući vlasnika ni poezije ni nogu.

Katalin Ladik je u Novom Sadu, nekako slično, u to vreme, poezirala svoju poeziju. Samo je naša ‘mađarico’ skidala sebe do sve.

225

Čitati Eriku Džong nije obično čitanje to je rat sa idejama koje ne pretenduju na ništa sem da su pročitane. Uđeš u postelju sa demonom i posle jedanaest i po minuta izađeš.

Tri dugmića ženskog tela, dve bradavice i klitoris, upravljaju svetom ljudi. I ?

Ništa mi nije jasno. Znači, treba misliti ponovo. I ponovo.

Ko je i pomislio da je misao predvidivija od nepredvidivosti života? Nauka?

Zar je nauka misao? Ne. Nauka je samo tehnika dodavanja kamena na kamen kule Vavilonske.Zato nauka nikada nikome nije opasna.

Samo misao daje divlju karakteristiku životu. I bi svetlost i bi reč. To je misao. Svetlost i reč.

‘Strah od pedesete’ je bezazlen u odnosu na ‘Strah od letenja’.

Erika je za horizontalne tačke glediša. Važno je održati i plamen horizontale i dete.

Majci su deca igračke u njenoj igri sa ocem dok ne prerastemo igračnost.

Tada, kada više nismo za supicu i vodicu, nevešti u životu bez nje, majke, postajemo grešni po svim pitanjima.

Postoje neke žene sa greškom. Muškarci postoje samo sa greškom.

Muškarci, kaže i Erika, beže od jakih žena. Što se žena tiče i izbegavanja jakih muškaraca o tome ne treba ni govoriti. Beže li beže..

Jake žene, kao i jaki muškarci, ostaju same. Pate u svom tragičnom osećanju života, nesigurnosti u novom kontaktu i vole izdaleka. Vrlo izdalekog izdaleka.

Cvetajeva nikada nije srela svog Rilkea, na primer. Pasternak je mogao da se uništi od ljubavi za njom ona mu je pružala samo prijateljstvo. Da li je mogla da se ne ubije?

Mogla je. Da je naučila kako se seksom ubija ljubav. Čovek je dominantno emocionalni stroj.

Emocijama je sprečen da se ‘normalizuje’ samo u jednoj ličnosti. Što bi univerzum, iliti Bog, bio toliko neracionalan i konstituisao biće ‘jedno telo-jedna persona’? Večan jedan u nevečnoj prolaznosti. Bog će, kao, posle, ako ga sada oraspoložimo, to naše jedno da produži na ‘veke i vekove’.

Ne zna se ko je luđi. Taj što propoveda ili taj koji veruje. Žene dodatno iskomfliktuju emocije. I sebi i drugima.

Dok znaju šta rade to ih zabavlja. Kada izgube nit i ne znaju šta rade tada se desi haos. U zbrci haosa, lada se desi, ne moraju više da učestvuju. Niti ih je neka posebna briga.

Prvi muž Erikin je bio lud. Otišao, ne, odveli ga u ludaru.

Ona će to jednostavno komentarisati: “On je lud a ne ja.”

Nisu stari tekstovi, ako je poneki muž lud, ludi, Erika. Žena je, kažu ti tekstvovi, od muškarca. I treba ih slediti.

Adamovo rebro je simbol prioriteta materijalnosti stvaranja..Rađanje je rađanje i nije stvaranje. Samo sliči.

Tako je kako je.

Naivna objašnjavanja stvaranja je brbljanje lažnih vođa koji sebe stavljaju iznad duhovnog puta knjige. Žensko biće ljudskog bića intuitivno, emocijom na emociju, ne prihvata racionalnosti vođenja. Zato je žena i unutar feminističkih pokreta težak sledbenik i svog vlastiti pokret.

226

Majke će šišati sinove ‘na kratko’da ga naviknu na sebe drugog od nje.

Ona bi da ga sačuva od nadrealne ideje, koja ide sa odrastanjem uz izgrađene institucije, da bude vođa ženi. Dalila i Samson. Ćerku majke oblikuje prema sebi, na moć nad muškarcem.

Muškarci ne mogu da imaju pokrenutu maštu koju ima žena koja se porađa. Samo ženski pisac, direktno iz osećaja, može da napiše ‘Pronašla si me koračajući nogama koje ne dotiču zemlju’.

I ne možemo da galamimo, pred porođaj, na akušera, kao Džongova: “Nemojte me ubiti došla sam do pola svoje najbolje knjige”.

Kada se porodila doneli su joj jednu krvavu grudvu a ona, neupućena, pita: ‘Da li je to posteljica?’

“To vam je kćerka”, kaže akušer.

Ispirajući krvavu grudvu sa suzama Erika kćerku pozdravlja pozdravom koji se čuje gde god opostoji ženski rod ‘Dobro došla neznanko oteta iz ništavila’.

Ljubav su izmislile ružne žene.

Sve ostalo je poraz i pobeda.

Smrt je deo života. Ko niz planinu siđe prvi, u bljesku svetlosti, podseća nas da život ne treba traćiti. I to je sve. Idemo dalje Zašto su svete knjige tako katastrofalno protiv žene i zašto ih odgajaju za svetove koji ne postoje? .

Erika je genijalna roditeljka.

Kada joj je jedina kćerka imala 11 meseseci i pala sve sa dubkom ona je zvala pedijatra.

Pedijatar pita da li joj je kćerka izgubila pamćenje.

Roditeljka pita kako da to ispita.

Pedijatar predlaže da kaže kćerki da broji unatrag.

“Kako da broji unatrag kada ne zna ni unapred da broji”.

Složili su se da je onda sve uredu.

Sa oženjenima, koje pozajmljuje i iznajmljuje na sve strane, ima stabilan uvid. Čoveka koji bi da ostavi svoju ženu i oženi se njom vraćala je odmah kući. Ženi je potrebniji.

Da je oženjen znaš po tome kada počne sa pričom da ga niko nije tako razumeo kao ona.

Kada upotrebi reč ljubav tada je načisto sa kim ima posla. Ženidbom je vakcinisan. Može da kaže šta god mu padne na pamet a da se ne zarazi.

Jedan je uzeo odsustvo iz braka, nastanio se pored nje i vikendom odlazio kući. Kada je stvar sazrela, kada je hteo da se useli kod nje, Erika mu šapne da ga njegova žena mnogo voli.

Posle pedesete ženski život pripada samo ženi a ne čitavoj vrsti.

Erika je pripremni period za pedesetu počela dvadeset godina ranije.

Kako je dosadno, kaže Erika nadahnuta Žorž Sandovom, imati savršenog muškarca – ako takvo čudovište i postoji.

Zločesti dečaci su ženske muze.

U životu jake žene treba održavati red među ljubavnicima a ne ljubav. Ljubav je samo kako te sve volim.

227

Neophodno je pokidati sve veze između devojke u pubertetu i njene majke kako bi se devojci omogućilo da postane svoja majka.

Edipovski tabu zahteva da zli dečak ne liči na njenog. On mora biti drugačiji, mora stići besno i da ih odvede u Italiju ili na Mesec.

Verujem Eriki Džong da je tako u žena.

Ne mogu znati tajni emocionalni svet žena pa joj verujem. Mislim da je tako i zato što je kod muškaraca slično. Žena mora da bude divlje drugačija od njegove mame. Uz nju nisi siguran. Pa nije ti mama.

Ne penješ se na vrh sveta da bi uživao sigurnosti vrha. Čovek u sebi traži drugog za neobuzdanost vlastite duše. Ovo spolja civilizovano je mnogim strahom.Tek unutra nije pravilnim linijama crtano. Poništi mašta svaku pravilnost.

Erika kaže da kada žena hoće samo seks bez razmene telefona da se muškarci nadure.

“Ponekad im i kita svene”.

Iskustvo joj je takvo kakvo je ali da zna razloge ‘svenuća’ prepotentno je i kada je od nje.

Nacionalnom pripadnošću, američka jevrejka ruskog porekla. rođena je za psihoanalitičare.

Roditelji su trebali da štede, da kada Erika odraste, da ima da plati psihoanalitičara.

Francuskinjama ne treba, kao amerikankama, psihoanalitičar. Imaju Francuze.

Oni vode ljubav. Kao i Italijani. Ne tuku krevet sa ženom.

Kada je u Veneciji Erika upoznala mačo muškarca Pijetra bilo je to za na maštanje. Mačo muškarac ne želi da bude voljen.

Pre braka Erika o deci ne razgovara sa mužem. A kada se venčaju ne razgovaraju, uglavnom, ni o čemu.

Vlastiti je intelektualni žigolo.

Smešta sebe u brak da bi dokazala sebi da je brak lažno vlasništvo nepostojeće imovine.

Ona, i posle tri braka, sa punim entuzijazmom se pita da li je dovoljno velikodušna da uđe u novi brak? I bi velikodušna. Što se straha od pedeset godina tiče, ne brinite, pedeset nije pola života. Već kraj. Život posle pedesete je poklon.

Tada počinje zanimljivo.

Sa poklon godinama nema igre odlaganja. Ovo ću sutra a ovo prekosutra.

Devedesete će, u ovakvoj kulturi kakva je naša, već biti kazna. Posebno ako zaboraviš da zaboravljaš.

Ropstvo nikada nije ukinuto.

Izgovor koji koristiš ukazuje da nisi slobodan. Ne znam ko nema izgovor.

Ljubav je maloletnički a strasti su tužan izgovor.

Tek tugu stavljati pod prozore izgubljenih žena je izgovor.

Eto, pa budi čovek kad ti se majka već toliko radovala. Zar i to nije izgovor?

Zbog majki zanemarimo Paracelzusov pristup životu kao pojavi izvan prirode. ‘Životu izvan prirode’

228

Erika, sa sve svojim dugmićima, je sprečena prići.

I Erika se seća svih svojih majki: “…sećajući se bake, i svih svojih majki, i svih minuta koje su one izgubile voleći kuće više nego sebe. Čovek koga volim čisti kuhinju i samo malo gunđa…” Čuj, ‘malo gunđa’.

Ovo je loš prevod ili poziv na aparhajd.

Ipak je treće u pitanju. Izabrala je pogrešnog neprijatelja. Neprijatelj nam je muško-ženska osrednjost.

“Ako je umetnica, gotovo genijalna, sam njen dar, treba tako da zaboli, da sama sebi oduzme život da ne bi od nas bila bolja…” /U znak sećanja na Marinu Cvetajevu, Anu Vikam, Silviju Plat, Šekspirovu sestru…/ . Sve sam uvereniji da je najbolje da se ženske istine ne znaju.

Entoni Bardžis, „1985“ Fuck you, I won’t do what you tell me!

Bardžis ‘1985’.

Bardžis počinje svoj roman sa predgovornom analizom antiutopije Džordža Orvela.

Orvel piše ’Životinjsku farmu’ a nema hrabrosti da taj roman nazove imenom koje iz samog događaja proizlazi. On piše o Staljinovoj Rusiji kao farmi ljudskih životinja.

Samoispovedanje, koje Orvel beleži 1947, i kaže da je ’Životinjska farma’ knjiga gde spaja politiku i leterarno u traženju forme da izrazi bunt ka tendencijama da država vlada ličnostima uverava nas u njegov, realno pretpostavljen, strah ’za sebe’. Trockog Staljin ubi a što nebi i njega? Mora da se piše nejasno i kada je Veliki Brat normalan i kada nije. Ako je lud onda je svejedno.

Izdavači, iz istog straha, Orvelovu knjigu publikuju pod naslovom „1984“. Knjiga se pojavila 1949 godine i nikako nije valjao naslov „1948“. Orvel je hteo „1948“ a ne 1984“ Sitnica. Permutacija dva poslednja broja. „1984“ će tako biti 1984 ko zna gde i ko zna kad.

Naslov „1948“ mogao je da bude zamenjen i sa „Engleska 1948“.

Istrpila bi takvu koricu engleska odgovarajuća publika. Imaju oni istoriju koja je sve od toga istrpila. I gore.A čija, uostalom, nije? Takođe stoji i činjenica da je Veliki Brat sofisticiraniji od Kralja. I nije nasledan. Ne umire.

1948 godina biće godina mnogog zla.

1948 godine u Engleskoj Englezi biraju socijalizam a ne ratnika imperije Čerčila. Uz inat Čerčilovom nadmenom viskiju i cigari.

U Jugoslaviji 1948. g. linč staljinista, Socijalizam sa karakteristikom nespominjati nacije. Valja izbeći nacional-socijalizam Hitlera.

229

U Rusiji 1948 linč anti-staljinista traje neprekinut ratom. Pokušavali atentat na hitlera na Staljina nisu. Greška.

Jevreji 1948, u državi Palestina, odlukom UN dobili pravo da prave svoju državu.

Palestinci nisu ’pravilno’ raspoređeni po svojoj državi. Po celoj teritoriji ih ima po malo, Jevreji se zbijaju, proteruju ih u enklave. Na kraju opšte proterivanje. Jure da pribave ’de jure’ atomsku bombu. I? Imaju je.

Poučno je bilo znanje iz 1945 kako se sa A-bombom spaljuju gradovi i učestvuje u pretnja-ratovanju.

Orvelova igra i igra njegovih izdavača je zaintrigirala izdavače Bardžesa pa traže da on piše ’1985’.

Može li se crna utopija pisati bez naboja negativne energije?

Bardžis nema svoju ideju vodilju pa piše esejistički tekst po zahtevu izdavača.

Profesionalizacija emocija je izgubiti emocije? Ne. Bardžis traži logiku razvoja negativnog. Ne piše pesimističku teoriju budućnosti ljudi.

Prati li negativo pozitivno ili ima svoju dijaletiku i znakove puta? Da li je to pitanje natraške? Da nije glavnina puta negativna a pozitivitet kolateralno zadovoljstvo sobom?

Da li su romani “1984” i “1985” umetničko nijansiranje sklonosti psihe ljudi, ‘zločina rad’ um koji je smislio I Goli otok, Gulag i Mauthauzen?

Siže romana „1985“: Glavni junak Bev polazi u otpor, bez nade, društvu u kome sve pripada državi. a sindikati vladaju. Vladaju pomoću štrajkova. Nema posla ako nisi u sindikatu. Ako si nezaposlen ideš na prevaspitavanje na određeno ili neodređeno vreme. Već prema težini antisindikalne zatucanosti.

Vatrogasci u štrajku. Bolnica, u kojoj je Bev-ova žena, gori. Gašenje požara zabranjeno dok se plate ne povećaju. Poluuglenjisana žena uspeva da kaže mužu reči koje mole ’na osvetu’: „Ne daj da im ovo prođe.“ Bev napušta sindikat. Iz razloga što neće da se ’sindikalizuje’ ide na prevaspitavanje.

Retardiranu trinaestogodišnju kćerku, fizički veoma razvijenu, koja voli masturbaciju i TV, odvode od njega. Islamizacija je prošla glatko. Alkohol, koji je zabranjen, zameniše u pivu sa drogom. Većina stanovništva je prevedena u islamsko verovanje.

Katolici pređoše u protestante a protestanti u agnostike.

Roman „1985“ ide sa one strane slobode i dostojanstva pojedinca. Zato se od ovog autora tražilo da piše dalje u ljudski vidik od pojedinačnog sumraka uma.

Bardžis širi sadizam na široku grupaciju ljudi. Ljudsko društvo je sadističko.

Pojedinac i kao mučitelj i kao žrtva je irelevantan za mučninu situacija u romanu. Rod ljudi je takav. Sloboda je ropstvo. ’Budi kao tata, izdržavaj mamu’.

Sve je Bardžis smislio kako je izdavač naručio.

Tendencije je dramatizovao tek da se ne ubiješ dok čitaš. U epilog-intervjuu, ostavlja utisak, da mora da misli da Američko društvo nikada neće tiranisati sindikati i država biti vlasnik svega čega se može biti vlasnik.

230

Orvel ’1984’ piše o surovostima partija da zaplaši demokratiju demokratijom. Bardžis romanom ’1985’ dodatno izbezumljuje romanesknu zbilju. Zamislio je ’zločin’ koji proizilazi iz državne svojine i iz do krajnjih granica organizovane moći sindikata.

Nemoć pojedinca pred organizacijama pojasnio je tako da se čitalac mora osećati nelagodno ne što pripada svom narodu ili bilo kom narodu, već što je ljudsko biće Mnogo je teško pisati o knjigama zla.

Ne znaš šta ćeš sa sobom od unutrašnjeg jada pa pišeš iz depresije. Pišeš iz tabua unutar autocenzure. Napisano mora rezultirati kao cirkuska utopija.

Balkan sa svojim endemskim nasiljem, iz straha problematične projekcije ‘preživeti još danas’, pojačava Balkancima svu tu gungulu nestabilnih emocija.

Sve utopije nekako nasilno, ali ipak nekako, mogu se grupirati u utopije lakih misli Tomasa Mora i Kampanele, cinične utopije religijske elite I utopije teških misli Orvela i Bardžisa.

Zašto su, uopšte, njih dvojica pisali takve bizarnosti?

Orvel je pisao iz očajanja što Veliki Brat /Čerčil/ nije izabran na izborima posle rata.

‘Slučaj’ Čerčil je nesvesno ukazao Orvelu i Bardžisu i na jugoslovensku crnu knjigu kolektivnog obračunavanja.

Možda su ga smatrali odgovornim, što je uz svo znanje o Rusiji i Hitlerovoj varijanti nacional-socijalizma dozvolio da se socijalizam konstruiše u Jugoslaviji. Čerčila, verujem, ne bi bila sramota ni da su mu Mocarta ugradili u srce.

Bardžis piše po ‘molbi’ izdavača bi bilo da je Čerčil podržao Dražu Mihajlovića i da nismo lutali socijalizmom do kapitalizma’?

Dijalektika negativne utopije je takva da nova utopija prevazilazi u negativnosti prethodnu.Otkrivenje svetog Jovana bogoslova čeka svoju prevladavanje. To će biti negativnost nad negativnostima. Bardžis se nije dovoljno trudio ili nije znao da svet predstavi gore od Jovana bogoslova.

Anti-utopija je, uostalom, kada ne očekuješ bolje već se moliš da ne bude gore.

Komunizam je, za čudno čudo, Bardžis shvatio.

Shvatio je da je komunizam bela utopija koja nema pretpostavku u sisarskoj fazi razvoja ljudi. Bila ta faza više ili niže sisarska.

Komunizam samo dobro dođe kao utuk u mozak Amerikancima. ’Ajde barem nešto.

Materijala za antiutopije koliko hoćeš. Bela utopija je postala dečija besmislica.

Otkrivenje Bardžinsovo kako će se desiti, ako se desi, užasni socijalizam, ide kao biblijsko Otkrivenje svetog Jovana bogoslova. Dve Apokalipse sa sva četiri jahača i ruljom uz njih. Dve crne utopije, dve antiutopije.

Ustvari tri: Sveti Jovan bogoslov – Orvel – Bardžis. .

231

Da bi opravdao ‘strašno’ u svom romanu piše predgovor od 131 strane. Za epilog da se još jednom izvini, uradio je intervju.

Na kraju intervjua novinar iznenada podviknu Bardžisu: “Uhapšeni ste!”

Bardžis je priznao da je u momentu pomislio da je zausta uhapšen.

Ako je Orvelova ‘Životinjska farma’ raskrinkavanje Staljinove države tada je Bardžisova ‘1985’ raskrinkavanje svake države.

Hoćemo li mi znati napisati srpsku utopiju? Mnogo toga je za raskrinkavanje.

Nama na Balkanu ne treba utopija “2012 godina” već utopija iz ‘u nazad’. Crna ili bela utopija iz bilo kog našeg ‘u nazad’ bila bi zanimljiva utopija.

Balkanska utopija, kada bi je pisali, bila bi beležena iz ideje ‘šta bi bilo da su Srbi pobedili na Kosovu’? Ili: ‘šta bi bilo da se atentat 1914 nije desio’? Ili: ‘šta Balkan je definisana nesretna svest. Tu se uvežbava ’dva minuta mržnje’ /tehnika prevaspitavanja po romanu „1985“/ svaka dva minuta. Ne, ne svaka dva minuta, Balkan je stalno u mržnji.

Nada u partiju, narod, naciju, državu - je poslednja nada Balkanaca.

U crkvu je i Bog izgubio nadu. U koju to crkvu da se nada pa da se i mi nadamo?

Crkva istočna, srpska, pravoslavna, će lakše vratiti svoje imanje nego dostojanstvo.

Isto, kao što će Srbi, nadam se, lakše sačuvati dostojanstvo nego imovinu.

Partija, narod, nacija, država - koji morbidni ciljevi.

Morbidni jer je napravljena inverzija ciljeva. Pojedinac je cilj tih ’konstitucija’. Ne obratno. Cilj pojedinca je u njemu samom, njegovoj posebnosti, njegovoj moći da bude karakterističan najboljom svojom karakteristikom. Država, narod... su pomoćna sredstva tog procesa.

Nema na Balkanu Arijevaca. Ovde su ljudi rađani iz silovanja za silovanja.

Svi smo prilično isti, gotovo grozni.

Antiutopije, na izvestan način, upozoravaju svet, da ova planeta još nije popunjena za svo ispoljavanje straha i mržnje.

Nije baš tako davno bilo kada je Karter vodio fotografa da snima njegova ubijanja indijanaca i da u njegovom dnevniku možemo pričitati: “Desetogodišnjeg indijanca moraš ubiti jer on jako dobro koristi strelu.”

Albert Kami, posmrtno, postaje optimističan pisac. Beli, a ne crni, talas utopije je prirodan. Najbolje je, moj dragi Alberte, bez krivice biti kriv. I zatvoren. Šta ima da ti bude jasno ko te je zatvorio i zašto. Zatvoren si i ne misliš kako do hrane, odeće. kako platiti račune.

Grobove svoje trebamo zaboraviti obavezno. Samo pamćenje na nesreću unesrećuje.

Ako je rat deo kulture ljudskog roda, kaže Bardžis, kanibalizam je sledeće što će ’lokalni ratovi’ pojaviti kao korisno. To Novi Zeland, na primer, tek od skora ne zna.

Bardžis se poziva na autentični događaj iz 1972 godine kada je šesnaestorica preživelih u avionskoj nesreći jelo smrznute ostatke poginulih. Sedamdeset dana su bili u ledom pokrivenim vrhovima Anda.

232

Povodi rata su tako trivijalni da je krajnje vreme da se izvede zaključak da ljudima treba rat radi ratovanja. Možda će to saznanje, za preživljavanje, nešto da znači.

Možda će neko da promeni jednu svoju osobinu. Dovoljno.

Nauka i iskustvo ljudi nikada nisu naivni i surovi tako kako mogu biti. Filosofija mora da požuri sa svojim konfrontacijama ’logikama’ nagomilanih verskih i ideoloških pogubnih gluposti.

Moram priznati da Marks, ponekad, nije u pravu.

Nema proletarijata.

Postoje samo muškarci, žene i deca koje je moguće eksploatatorski upotrebljavati.

I rat nije romantičan.

To mogu da tvrde samo oni iz bolesnih profesija. Ratnim novinarima i fotografima, na primer, lepo je intervjuisati ili fotografisati vojnika u trenutku pogibije. Ako postoji intelektualni zločin onda je to to. Ali i to je u funkciji da se shvatimo i da se uplašimo shvatanja. „1985“ traži pažljivo dvočitanje.

Jednim čitanjem „1985“ čitalac će se, sadržajem teksta, unezveriti. Doslovno. A za drugo čitanje treba imati hrabrosti. Smete li?

Pitanje za isti strah je kao kad se moja ćerka sprema da me vozi po Beogradu a ja stojim, u nedoumici, pred vratima auta. „Šta je? Smeš li?“ Ima ona smisao za pitanje.

Peter Prange, 'Poslednji harem' 'Sagni se, droljo!'

Sagnula se i nemoćno sklopi oči.

Ne, ona uopšte nije ovde, nije ona koja jeste, nema ime, nije čovek, nije žena, neko je drugo biće. Ona je drvo o koju se trlja pas, i ništa drugo..."

Kako je moguće da nekoliko malobrojnih zločinaca stekne toliku moć u jednom narodu da u njegovo ime mogu da čine dela kojih će se stideti njihova deca i deca njihove dece?

Kako je moguće da se ova zla kob stalno ponavlja, u svim vremenima, u svim narodima i kulturama čovečanstva?

Moramo li u teškim trenucima istorije da pljujemo sami sebi u lice?

Postoji jedno jedino mišljenje u koje verujem. To mišljenje je da ne postoji mišljenje u koje treba verovati.

Peter Prange, filosof, sa dva ključna pitanja ljudskog zajedništva misli ovu knjigu. Žena je u zajednici dominantna figura. Tako je oduvek. Majka je bit postojanja ljudske zajednice. Majka je žena. Zaključak sledi onaj koji jedino i može da sledi iz takve biološke činjenice.

Jermenka Eliza, hrišćanka, i Čerkeskinja Fatima, muslimanka dve haremske robinje koje imaju svoje robinje i robove muških karaktera ali bez muškog polnog organa, evnuha, za sultana su žene sa

233

različitim nijansama fizičnosti ali verska i narodna pripadnost su bez značaja za muški svet njegova shvaćanja.

Prange se bavi psihologijom haremske žene više kao filosofskom, nego naučnom, pretpostavkom. I ne može takvo interesovanje, psihologija žene, interesovanje koja se ne može izvoditi eksperimentalno na belim miševima, demonstrirati sa stanovišta nauke. Niti će mišljenje o ženi, mišljenje kao takvo, ne 'muško' mišljenje, izgubiti na svojoj istinosnoj vrednosti. Čak šta više. Izbeći 'naučno' nasilništvo nad istinom pomoću generalizacija i izvođenja naučnih dokaza je jedini mogući pristup razumevanju psihologije žene. Žena, sa aspekta žena, ne zna vlastitu psihologiju niti je zanima generalisanje njene ličnosti. U ženskom odnosu prema postojećem je ljubav. Ljubav je sav njen zahtev od sebe i univerzuma. Kod muškarca to ne funkcioniše tako komplikovano.

Muškarac bi da bude voljen osećanjima svoje žene kao produžetkom ljubavi majke. Majka ima ljubav koja ne zavisi od ljubavi sina.

Kaži da me voliš, naredi.

Volim vas!

Pogrešno. Volim samo vas!

Volim samo vas! Vi ste moj gospodar.

I ne volim više nikog!

I ne volim više nikog. Čak ni svog sina!

On je povuče za kosu. "Šta čekaš? Kaži!"

Jedna suza poteče iz njenog oka. Ona nemo odmahnu glavom. Njen otpor ga je dovodio do ludila povećavajući istovremeno njegovu žudnju. Jedva se suzdržavao, samo što nije ekspoldirao.

Ovo su emocije energije ratnika već mnogo izvan haremskog balona. Sultan, večno veličanstvo, nema tu zbrčkanost volje i impulsa.

"Jednim trzajem pocepa joj haljinu, stegnu joj zadnjicu i pritisnu je uza se. Prodirao je u nju kao da hoće da je nabije na kolac. Ona ga pusti kao stotinama, hiljadama puta pre toga nesposobna da se odupre njegovoj volji. I dok je osećala u sebi, njegovu strast koja joj se razli ženskom utrobom, ona pogleda ka gradu u plamenu koji je on raspirio."

Drugi problem, iz sfere interesovanja ove istorisjko umetničke eksplikacije, je oslobođenje Turske.

'Turska Turcima' inspiriše na srpsko pitanje: Srbija Srbima?

Turska se oslobodila tako što se prvo Egipat izdvojio iz osmanske države pa zatim svi ostali.

Beznadežno zavađeni Vavilon Arapa i Albanaca, Jevreja i Jermena, Kurda i vahabita, Grka i Čerkeza, Druza i Bugara opstojavao je zahvaljujući razlici u mogućnostima nasilništva i ugnjetavanja. Kada se

234

razlike u nasilništu i ugnjetavanju međuverskih zajednica ujednače sukob se razrešava tako da se teror pomera unutar zajednice.

Ako Bog postoji postoji i đavo. Mora da je Bogu dosadno gledati kako nas šejtan milenijumima na debilno neproduhovljen način cipka na uzici.

Srbija se tako, kao Turska, 'oslobađala' iz svoje zajednice država. Samo što nas uskointeresne srpske vehabije udaljavaju od takvog shvatanja i tumačenja balkanskih ubijanja i izdaje ljudskog.

Turska nam je, u amanet ostavila to što sama ima Evropski i Azijski deo. Balkan je evropske geografije a azijskog mentalnog sklopa. Otišla Slovenija, pa ostali redom prema svojoj moći udaljavanja od azijske ornamentike.

Problem sa Kosovom je veštački.

Albanci će nas osloboditi, ukoliko već nisu, kao što su nas i crnogorci oslobodili. Šta bi mi sa 1,5 miliona Albanaca čiju kulturu ne razumemo. Ni jezik tolikog naroda nismo uspeli naučiti.

Albanci su stražari u poslednjem haremu poslednjem turskom sultanu. Zajedno sa Turcima čuvaju sultana.

Abdulhamid II je došao na vlast tako što je ubio polubrata /isti otac različite žene harema/. To mogao, uz najmanji rizik, tako da uključi Albance iz polubratovog obezbeđenja u ubistvo polubrata. Ubistvo, sa političkim posledicama, je atentat. Taj termin kao daje celom činu ubijanja neku jadnu estetsku dimenziju kojom se hoće isključiti bolesnost ubijanja. Tregom te pameti i genocid je atentat.

Nema bolesti u tragu ubijanja po osnova osvete. Možda malo blaga nasledna iskrivljenost mozga.

Opet pitanje naše kosovske legende. Murata su čuvali Albanske straže. I Bajazit se rešio pomoću njih oca. Ne treba nam grčki car Edip, koji sudbinski mora da ubije svoga oca, da shvatimo običaje vladanja.

Legenda Miloš Obilić je, kao i hrišćanstvo, igra nedovoljnog uma. Ne, grešim, uma koji nema dovoljno vreme.

Epilog Moje mišljenje, umrlosti nesklono mišljenje Književnici su simpatični plasiratori mišljenja. Kao bave se jezikom, izrazom, radnjama, skrivenim tokom svesti, paralelnim radnjama, dramatizacijama situacija, idejama. Ustvari, rekli bi nešto o sebi ali to drugi da kaže. Najbolje više njih. Sofokle je uveo trećeg čoveka a oni mnoštvo. Oni bi da imaju mogućnost odstupanja izgubljeni u mnoštvu.

Kada ih zatvaraju i proganjaju policaji samo slede njihovu stvarnu volju. Hoće vekovima da skupljaju čitaoce a voleli bi i ove sada. Džojs još nije skupio čitalaca koliko jelena Karleuša po jednoj kolumni.u jednom danu. Sve je u redu. Ne možemo ljudski rod tempom Džojsa. Mora da idu usporeno Jeleninim putem. Mora se i živeti.

Ne samo napred duh u put svetog večnog. Stoj, zaustavi, pogledaj zalazak sunca, okreni se ka ženi.

235

I onako se ne razumemo. Vavilonsko okolokulno jezičko nesporazumevanje je simbolika. Praktični um je nezbunjiv. Zbrka jezika je unutar svakog jezika. Kula vavilonska se od duhovnog materijala gradi. Ne kamen, blato i željezo.

Kako do uravnoteženosti? Odakle ideja o ravnoteži? Stil postojanja na planeti je ravnoteža energija. Zato?

Džojsovi tekstovi, na primer, kada više Džojsa nije bilo,su njegov uravnozeženi um.

Za svog života, od silne prolaznosti i volje za trajanjem nije mogao sebe da stavi u nekakvu sredinu koja bi bila ravnoteža između stvarnosti i nadstvarnosti. I Vesna Parun je uravnotežila svoj um. Odavala je utisak da ne podnosi život. Džojsa nije mučio život već ljudi.

Drugi nije predviđen da shvati drugog. Još ako remeti tok proticanja svakodnevne energije evolucije, hteo bi skok, tada se poništava. Ljudi to čine ako se energija dovoljno zgusne. Energija ne propušta priliku da uravnotežuje.

Svesno-nesvesno je zatvoreni krug. Po svoj prilici beskrajan. Balans energije, u beskonačnom krugu, je bitan. Manje energije u svesnom više u nesvesnom. I obratno, naravno. I to je u redu sve dok se, zatvoreni beskrajni sistem ne počne da otvora. Ko zna iz kog razloga puca. Neke razloge znamo. Od poremećaja balansa tri triliona organizama koji žive na nama do svesne uvežbane koncentrisane volje pojedinca.

Energija iz naprslog kruga ističe. Ako se krug zatvori energija se uravnotežuje.

Beskonačna je, nepotrošna. Zatvaranje kruga može da se dešava i samoizlečenjem.

Samoizlećenje je voljno usmerenje toka energije. Ono je domenu moći autentične vlastitosti osobe, Suština je u biti pozitivan.

I uopšte nisam mistik! Za tu vrstu intelektualne nastranosti, mističnost, dovoljna je i metafizika kojoj sam rad.

Nemoguće je shvatiti drugog a da ne shvataš sebe. Sebe shvatiti bez drugog je drugo nemoguće. Aksiom do koga će se doći, tom ‘tautologijom’, je da ništa nije tako važno, ništa, kao što je važan pojedinac.

Budi čist prema sebi. Sve ostalo je lako. Trebaju samo muda.

Contents UVOD ...................................................................................................................................................... 2 DR ESTER HARDING, »MISTERIJE ŽENE« .................................................................................. 4 DON MIGUEL RUIS, “MOĆ LJUBAVI” ........................................................................................... 5 DEN BRAUN »DA VINČIJEV KOD« ................................................................................................. 8 MARIJA MONTESORI »UPIJAJUĆI UM«..................................................................................... 11 KOLUNDŽIJA GORDANA, UPOREDNI HOROSKOPI ............................................................... 14 EJMI VELBORN, »DEKODIRANI DA VINCIJEV KOD« ............................................................ 16

236

PAULO KUELJO, ZAHIR.................................................................................................................. 18 ODRI NIFENEGER, »VREMEPLOVČEVA ŽENA« ...................................................................... 21 VIKTOR PELJEVIN, »GENERATIN 'P'«........................................................................................ 23 VIKTOR JEROFEJEV » MUŠKARCI«,........................................................................................... 25 SLAVICA KNEŽEVIĆ, SKLONIŠTE ............................................................................................... 28 BODRIJAR ZAN, ZAVODJENJE ..................................................................................................... 32 BEN MEZRIK, VRHUNSKA IGRA .................................................................................................. 35 SANJA DOMAZET, AZIL .................................................................................................................. 38 IGOR MANDIĆ, SEBI POD KOŽU .................................................................................................. 40 MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ, TVOJ SAM .............................................................................. 45 HANA ARENT, IZVORI TOTALITARIZMA ................................................................................. 49 JASMINA MIHAJLOVIĆ, PARISKI POLJUBAC.......................................................................... 53 GORDANA ĆIRJANIĆ, POLJUBAC................................................................................................ 57 KAMIL PALJA, SEKSUALNE PERSONE ...................................................................................... 60 (UMETNOST I DEKADENCIJA OD NEFERTITI DO EMILI DIKINSON) ............................... 60 DORIS LESING, PETO DETE........................................................................................................... 64 NOAM ČOMSKI, STA HOCE AMERIKA....................................................................................... 69 PROF. DR VOJISLAV ŠEŠELJ, »RIMOKATOLIČKI ZLOČINAČKI PROJEKAT VEŠTAČKE HRVATSKE NACIJE« ................................................................................................. 69 NOAM ČOMSKI, »ŠTA TO HOĆE AMERIKA« ............................................................................ 69 HARI G. FRANKFURT, »O PROSERAVANJU« (ENGLESKOM ĆIRILICOM: 'ON BULŠIT') ................................................................................................................................................................ 69 SPUTNIK LJUBAV, HARUKI MURAKAMI .................................................................................. 74 DANICA MARKOVIĆ, „ZNACI ŽENE“.......................................................................................... 78 LENI RIFENŠTAL, SEĆANJA .......................................................................................................... 82 SLAVOJ ŽIŽEK, ISPITIVANJE REALNOG .................................................................................. 86 VEDRANA RUDAN, „KAD JE ŽENA KURVA A MUŠKARAC PEDER“ .................................. 92 ISKUŠENJA VREMENA, RADOVAN KARADŽIĆ, SVEJESEN, ČUDESNA HRONIKA NOĆI ERNESTO KARDENAL, PSALMI.................................................................................................. 106 RONDA BERN, TAJNA (PRIVLAČENJA) .................................................................................... 112 RADŽA ALSANEA, DEVOJKE IZ RIJADA ................................................................................. 118

237

DR. SLAVKA MIHAJLOVIĆ-KLISIĆ /1888-1972/ OBLACI NAD GRADOM ......................... 123 DR LJILJANA KLISIĆ, TELESNA PSIHOTERAPIJA ............................................................... 129 ELIZABET VERCEL, PROZAK NACIJA, .................................................................................... 135 GAROS-JEVDOKIMOV, GLAVO/LOMKA/ ................................................................................ 141 ARČIBALD RAJS, ČUJTE SRBI..................................................................................................... 145 NEPOZNATI NIKOLAJ VELIMIROVIĆ ...................................................................................... 150 NEPRIJATELJI /DŽOJS KEROL OUTS, SILOVANJE, TES GERITSEN, HIRURG, ISAK B. SINGER, NEPRIJATELJI/ ............................................................................................................... 157 JOVAN BAJFORD, TEORIJA ZAVERE, SRBIJA PROTIV „NOVOG SVETSKOG PORETKA“ ........................................................................................................................................ 163 JASNA JOJIĆ PAVLOVSKI, VLAŠKA MAGIJA ........................................................................ 169 ELIZABET ABOT, ISTORIJA LJUBAVNICA.............................................................................. 174 JOVAN VELJKOVIĆ, BEDA PSIHIJATRIJE (PSIHOANALITIČKA TEORIJA HOMOSEKSUALITETA)................................................................................................................. 180 DRAGAN ALEKSIĆ, OBLAČNO PISMO...................................................................................... 185 VLADIMIR PIŠTALO, „TESLA , MLADOST“ ............................................................................ 192 MEG KABOT, BRBLJIVICA........................................................................................................... 199 Ž.M.G. LE KLEZIO /JEAN-MARIE GUSTAVE LE CLÉZIO/, URANIJA ............................... 204 BRANKA PANTELIĆ, OSTAVA TAJNI........................................................................................ 209 VJERAN ZUPPA, ISPRUŽENI JEZIK ........................................................................................... 215 IGOR PRIMORAC, ETIKA I SEKS................................................................................................ 221 ERIKA DŽONG, STRAH OD PEDESETE ..................................................................................... 225 ENTONI BARDŽIS, „1985“.............................................................................................................. 229 PETER PRANGE, 'POSLEDNJI HAREM' .................................................................................... 233 EPILOG .............................................................................................................................................. 235 MOJE MIŠLJENJE, UMRLOSTI NESKLONO MIŠLJENJE ........................................................ 235

238

239