Moj dragi i nadasve pun ideja, prijatelj Ljubiša Marić... ...
(Beseda Milića od Mačve, Vojka 1996.g.)
LJUBIŠA MARIĆ, ZA SEĆANJE
Kraj leta nam je doneo tužan dan: odleteo je u legendu Ljubiša Marić. Slikar i Čovek. Odleteo je isto kao i seljaci na njegovim slikama: zagledan u nebo i zvezde, leđima okrenut svima nama. Poleteo je iz grma paprati, ili sa bundeve, ili iz ogromnog cveta, ili sa korena iščupanog stabla. U praiskonskoj želji da rukama uhvati Nebo. I, kao i sve umetničke duše, mnogo puta padao iz zvezda u trnje , uspevajući da se podigne još jači i veći. Ali, sve nas oko njega je zadnjih par godina paraliso: Ljubiša je prestao da slika ! Kako da izađe iz svojih emotivnih ponora sem da ga izvuku seljaci što lete u nebesa ? Kako da preskoči kanjone tuge osim preko razapetog slikarskog platna ? Čime da trgnemo Čoveka koji nikada nije znao da broji novac? Galerije su mu nudile udoban život u evropskim metropolama a on je izabrao da sadi višnje i brine o izlgladnelim kerovima u sporednom vojačkom šoru. I da prima ljude lutalice u svoju kuću i dušu. I sve bi to Ljubiša stoički podneo da je smogao snagu da ponovo cedi boje iz svoji tajnih tuba, da iščupa slikarske četkice koje su kao strele zabodene u njegovo srce, iz koga se tek po koja kap krvi slivala na belinu slikarskog platna...i takva su ostala. Izgubili smo ga 29.8.2011. Šestdeseti rođendan.
Svet slikarstva ostaje siromašniji za sve zrele plodove koje bi donela jesen Ljubišinog života.
Mi, svi mi koji smo bitisali oko njega ćemo okusiti dah prokletstva koje prati svakog
čoveka: tek kada nekog izgubimo , uz tihu jezu koju može da izazove samo dubina i studen istine, saznajemo koga smo imali. To važi, možda i najviše, za njegove sinove Sašu i Milana. ____________ O LJUBIŠI I MENI
Naše staze života su se ukrstile dok smo pratili putokaze srca, odani svojim velikim ljubavima : slikarstvu i šahu. Te nije čudo da se iz dve tako uzvišene i nesebične potrage za misterijama istine i lepote izrodi druženje koje je bilo kao pesma. Hvala ti Druže, nadam se da i ti sada isto ponosito pričaš nekom Velikom poglavici u večnim lovištima ?! Iako smo proveli mnoge sate ipak nismo stigli da saznamo jedan o drugom da saznamo sve, te tako listajući kataloge da se podsetim na sve Ljušine poduhvate i pričajući o njemu sa našim zajedničkim prijateljima saznajem, recimo, da je Ljubiša bio i osnivač prvog disko kluba u St.Pazovi avangrardne 1971. godine, da je prošao prijemni za glumu na Akademiji, da je sedamtesetih godina važio za jednog od većih kolekcionara ploča u Beogradu ! I ko zna šta još ?!
Pored uspomena naše drugovanje je ostavilo i nešto lepo i trajno: Likovnu koloniju Vojka. Ljubiša, Steva Kočijašević i ja smo u vrlo smutnim danima 1991. godine uspeli da oživimo davnašnju Ljubišinu ideju okupi majstore ćetkica i dleta. Ovog septembra je bio 21. saziv kolonije, ali sada bez Ljubiše. I morala se izroditi ideja da od sledećeg leta kolonija nosi Ljubišino ime ! Kako baš ne cenim naknadnu pamet i
nevolim šminkanja onoga što se već proživelo, naveo bih par citata iz predgovora koje sam sam pisao za Ljubišu i kataloge likovnih kolonija.
... U danima kada je malo dobrote i lepote u našim srcima, a ružni događaji dižu najprljavije taloge sa dna ljudskih duša mi smo rešili da napravimo Likovnu kolonija Vojka.
... Jer, kako u ovim vremenima plesti nove veze kada se mnogo starih nemilosrdno kida ?Kako spajati tanane umetničke niti kada se ne tako daleko, a blizu srca, ruše i mostovi. ... Na kraju, pisac predgovora bi želeo dati uputstvo organizatorima Kolonija na kojima će stvarati Ljubiša Marić. Pored podataka o njegovim izložbama i slikarskim nagradama treba napisati: Ljubiša Marić je idejni tvorac i osnivač Likovne kolonije Vojka. Dušan Inđić, 1991g)
... O Ljubiši. Kao i prethodnim sazivima i ovog puta koloniji i duh i dah daje Lubiša Marić. On to uspeva na jedan „prost“ način: za njega kolonija ustvari nikad i ne prestaje. Pritisnut mukama oko orgenizacije Ljubiša kao da jedva čeka da se kolonija završi - da bi već sutradan počeo da planira novu. I tako dane između dva saziva on sve vreme „gaji“ svoje bivše i buduće „kolonijalce“, piskara pisma, zivka ih telefonom i gosti na svom „ranču“. Cena koju je Lubiša platio za ovih pet kolonija može da izgleda užasavajuća za slikara koji je u naponu snaga: mnogo ideja je umesto na platnu ostalo zauvek u tami ili svetlosti beskrajnih prostora njegove mašte. Ali rezultat te žrtve
je velik: Likovna kolonija Vojka prerasta u instituciju. Znam da je Ljubiši to dovoljna nagrada za rad.
(Dušan Inđić, 1995.g.) Rođen 1951. godine u Foči. Preko 20 samostalnih izložbi. Više od 250 kolektivnih izložbi. Slike mu se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim zbirkama u nemačkoj, Italiji, Austriji, Argentini, Ameriki, Španiji itd. Autor je dve knjige: satire „Landarijazemlja koje nema“ i monodrame „Tvrdi Stiv“. 1987.g. osniva YU likovnu grupu „Eros ’87“. 1991.g. osniva Likovnu koloniju Vojka. 1998.g. izabran među 100 slikara Jugoslavije.