Julie kenner oslobodi me 1

Chia&Avada

1

Chia&Avada

Dž. Kener

OSLOBODI ME

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

2

Chia&Avada

Posvećeno Šoni i Džini... one znaju zašto.

Posebnu zahvalnost dugujem Stefani, Keli Džo i Ketlin za prvo čitanje teksta, komentare i entuzijazam.

Hvala i ljudima iz Lirdžeta, FAA i Stars in jor ajsa na razumevanju i odgovorima na moja pitanja.

Sve eventualne greške su samo moje.

3

Chia&Avada

1

Telo mi obuzima jeza, dok hladan povetarac sa okeana miluje moja gola ramena. Kamo sreće da sam poslušala savet prijatelja i večeras ponela ogrtač. U Los Anđeles sam doputovala pre samo četiri dana i još uvek se nisam navikla na činjenicu da ovde temperatura pada sa dolaskom večeri. U Dalasu jun je topao, jul vreo, a avgust je paklen.

Ali ne i u Kaliforniji, makar ne u priobalju. Losanđeleska lekcija broj jedan: ako misliš da ćeš veče dočekati van kuće, ne polazi bez džempera.

Sa balkona sam se, naravno, mogla vratiti unutra na zabavu, da nestanem u gomili milionera, proćaskam sa poznatima ili da poslušno zurim u slike na zidu. Ipak je to bila umetnička gala premijera i šef me je poveo da upoznam, pozdravim se, šarmiram i ćaskam sa poznatima, a ne da se divini panorami koja se ukazala preda mnom. Kao krv crveni oblaci parali su bledonarandžasto nebo, što je sivoplavim talasima davalo razne nijanse zlatne boje. Spustila sam ruke i nadvila se nad ivicu balkona, očarana neverovatno lepim zalaskom sunca. Šteta što nisam ponela nikon koji imam još od gimnazijskih dana. Ne verujem da bi stao u moju majušnu tašnu sa perlicama.

A kabasta futrola za foto-aparat nije išla uz moju malu crnu haljinu.

Ali to je bio moj prvi zalazak sunca na Pacifiku i vredelo ga je ovekovečiti. Izvadila sam ajfon i fotografisala prizor. „Ovakav pogled čini slike unutra skoro suvišnim, zar ne?” Prepoznala sam grlen ženski glas i okrenula se ka Evelin Dodž, penzionisanoj glumici, sada zastupniku i pokrovitelju umetnosti - i mom vodiču za to veče. „Izvinite. Znam, mora da delujem kao oni bleskasti turisti, ali mi u Dalasu nemamo ovakve zalaske.” „Nemoj se izvinjavati”, reče ona. Svakog meseca, uz račun za stanarinu, plaćam i taj prizor. I treba da bude spektakularan.”

Nasmejala sam se, znatno opuštenija. „Skrivaš se?” „Molim?” „Ti si Karlova nova pomoćnica, zar ne?” upitala me je, misleći na mog trodnevnog šefa. „Niki Ferčajld.” „Sada znam. Niki iz Teksasa.” Odmerila me je od glave do pete, tako da sam se zapitala da li je razočarana što nemam dugu kosu i kaubojke. „Dakle, ko je taj koga on želi da šarmiraš?” „Šarmiram?”, ponovila sam, kao da nisam sigurna na šta tačno misli.

Izvila je obrvu. „Dušo, taj čovek bi radije hodao po užarenom uglju, nego što bi posetio umetničko veče. Pokušava da upeca donatore, a ti mu dođeš kao mamac.” Glasno se nakašljala. „Ne brini, neću insistirati da mi odaš tajnu. A i ne krivim te što se skrivaš. Karl je divan, ali ume da bude i nezgodan.” „Kada sam konkurisala za posao, bilo je to samo zbog njegove divne strane”, rekoh, na šta se ona gromko nasmejala.

Bila je u pravu kada je rekla da sam mamac. „Obuci večernju haljinu”, rekao mi je Karl. „Nešto izazovno” Ozbiljno? Mislim: Ozbiljno?

4

Chia&Avada

Trebalo je da mu kažem da sam obuče jebenu haljinu. Ali nisam. To je zato što sam želela da zadržim posao. Za to sam se borila. Za poslednjih godinu i po dana Karlova kompanija „Si skverd tehnolodžiz” uspešno je lansirala tri nova proizvoda namenjena internet tehnologijama. Mnogima je to zapalo za oko, te se i Karlovo ime pročulo u toj branši.

Bilo mi je mnogo važnije da je on čovek od koga se može mnogo toga naučiti. Iz tog razloga ozbiljnost sa kojom sam se pripremala za konkurs graničila se sa opsesijom. To što sam dobila posao predstavljalo je ogroman uspeh za mene. Pa šta ako je od mene tražio da obučem nešto izazovno? Toliko sam mogla da se žrtvujem.

Sranje. „Moram nazad, da izigravam mamac”, rekoh. „Oh, dođavola. Jesam li to ja probudila u tebi osećaj odgovornosti ili krivice? Nemoj. Pusti ih neka prvo malo popiju. Pripite ih je lakše uloviti. Veruj mi. Znam.”

Izvadila je cigaretu iz paklice, a onda ponudila mene. Odmahnula sam glavom. Volim miris duvana - to me podseća na deku - ali ne uživam u pušenju. „Suviše sam stara i preveliki sam zavisnik da bih ostavila duvan. Ali ne daj bože da zapalim u sopstvenoj kući. Pobesnela rulja bi me živu spalila. Ti mi nećeš držati pridiku o štetnosti pasivnog pušenja, zar ne?” „Ne”, obećala sam. „Onda, možeš li mi pripaliti?”

Pokazala sam joj moju minijaturnu tašnicu. „Ruž za usne, kreditna kartica, moja vozačka dozvola i telefon.” „Nemaš kondom?” „Nisam mislila da će žurka biti te vrste”, rekoh sa podsmehom. „Znala sam da ćeš mi se dopasti.” Bacila je pogled unaokolo. „Kakva mi je ovo žurka kada nema čak ni jebene svece ni na jednom jebenom stolu? Pa, jebi ga.” Stavila je neupaljenu cigaretu u usta i duboko udahnula, sklapajući oči, dok joj je izraz lica odavao čist užitak. Počela je da mi se dopada. Za razliku od većine žena na zabavi, uključujući i mene, jedva da je na sebi imala nešto šminke. Njena haljina bila je nalik na kaftan - sa motivima interesantnim baš kao i ona sama.

Bila je, kako bi to moja majka rekla, razmetljiva žena - glasna, upečatljiva, tvrdoglava i samouverena. Mojoj majci bi bila ogavna. Mene je oduševila.

Bacila je nezapaljenu cigaretu na pod i zgazila je vrhom cipele. Mahnula je jednom od članova posluge, devojci u crnoj uniformi sa poslužavnikom punim šaša šampanjca.

Devojka se načas ušeprtljala ispred kliznih vrata koja vode na balkon i ja sam već zamislila elegantne čaše koje padaju i lome se o pod, dok krhotine svetlucaju kao rasuti dijamanti.

Zamišljala sam kako se saginjem da podignem polomljenu stopu. Videla sam kako mi oštra ivica prodire u mekano meso pri dnu palca, dok je stežem. Gledala sam sebe kako stežem jače, kao da iz bola crpim snagu, baš kao što neki ljudi traže sreću u zečjoj šapi.

Mašta se mešala sa sećanjima, budeći u meni osećaj miline. Silovit i snažan, i pomalo uznemirujući. Već neko vreme nisam priželjkivala bol i nisam razumela zašto o tome razmišljam, pošto sam se sada osećala stabilno i pod kontrolom.

Dobro sam, rekla sam sebi. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. „Posluži se, draga”, reče Evelin smireno, nudeći mi piće.

Oklevala sam, tražeći u izrazu njenog lica dokaz o tome da je prepoznala da mi je maska pala i da je za trenutak mogla videti moje pravo lice. Ali njeno lice bilo je čisto i srdačno. „Ne, ne dozvoljavam da me odbiješ”, dodala je, pogrešno tumačeći moju neodlučnost. „Ima dosta pića, a šteta je da dobar alkohol propadne. Ne daj bože!” dodala je, a devojka je pokušala da

5

Chia&Avada

joj prinese poslužavnik s pićem. „Mrzim osoblje. Donesi mi votku. Čistu. S ledom. Četiri masline.

Hajde, požuri. Hoćeš li da se osušim kao list i odlepršam?”

Preplašena, kao zec koji svoju šapu žrtvuje tuđoj sreći, devojka je odmahnula glavom.

Evelin se ponovo obratila meni: „Pa kako ti se dopada Los Anđeles? Šta si videla? Gde si bila?

Jesi li već kupila mapu s rezidencijama holivudskih zvezda? Dragi bože, reci mi da te još nisu uvukli u ta turistička sranja.” „Ono što sam videla uglavnom je unutrašnjost mog apartmana i kilometri auto-puta.” „Pa to je stvarno tužno. Onda mi je još i draže što je Karl večeras čak ovamo dovukao tvoju mršavu zadnjicu.”

Moja majka je godinama pratila čak i najmanji zalogaj koji bih stavila u usta. Od tada sam se ugojila nekoliko dragocenih kilograma. Iako sam bila potpuno zadovoljna što nosim najmanju veličinu garderobe, nisam smatrala moju zadnjicu mršavom. Razumela sam to kao kompliment, pa sam se nasmešila. „I meni je drago da me je doveo. Slike su stvarno divne.” „Daj, nemoj to - nemoj mi sada taj kulturni šablon. Ne, ne”, reče pre nego što sam uspela bilo šta da kažem u svoju odbranu. „Sigurna sam da to misliš. Čoveče, slike su sjajne. Ali počinješ da ličih na lepo vaspitanu i poslušnu devojčicu, a to ne želimo. Ne sada, kada sam počela da upoznajem pravu Niki.” „Žao mi je”, rekoh. „Stvarno ne želim da mislite da se pretvaram.”

Stvarno je počela da mi se dopada i zato joj nisam rekla da nije u pravu - nije upoznala pravu Niki Ferčajld. Upoznala je društvenu stranu Niki, koja je umnogome podsećala na malibu barbiku, sa svim svojim nakitom i dodacima. U mom slučaju, bez bikinija i kabrioleta.

Umesto toga imala sam Priručnik za društvena okupljanja Elizabete Ferčajld.

Moja majka je obožavala pravila. Tvrdila je da je to njeno južnjačko vaspitanje. U momentima lične slabosti, slagala sam se s tim. U svim ostalim, uglavnom sam mislila da je kučka koja voli da naređuje. Još od kada me je, kao trogodišnju devojčicu, odvela na čaj u otmeno odmaralište u Tertl Kriku u Dalasu, punila mi je glavu pravilima. Kako da hodam, kako da govorim, kako da se oblačim. Šta da jedem, koliko da popijem, na koji način smem da se šalim.

Sve sam to imala zabeleženo, svaki trik, svaki detalj. Osmeh, specijalno izvežban za gala svečanosti, koristila sam kao štit od ostatka sveta. Bez njega ne bi mogla da prođe nijedna zabava, pa čak ni onda kada bi mi život zavisio od toga.

To svakako nije bilo nešto što bi Evelin trebalo da zna. „Gde tačno stanuješ?” upita ona. „U centru grada. Delim stan sa drugaricom iz srednje škole.” „Onda auto-putem do posla i nazad kući. Nije ni čudo što si od grada videla samo asfalt. Zar ti niko nije rekao da je trebalo da iznajmiš stan u zapadnom delu grada?” „To je suviše skupo za mene”, priznadoh i kao da je iznenadili time. Kada bih se potrudila - kao društveno podobna Niki - odavala sam utisak devojke koja potiče iz dobrostojeće porodice.

Verovatno zato što je to bilo zapravo tačno. Porodica mi jeste bila bogata, ali to ne znači da sam bila i ja. „Koliko ti je godina?” „Dvadeset četiri.”

Mudro me je posmatrala, kao da godine otkrivaju neku tajnu o meni. „Uskoro ćeš poželeti da živiš sama. Pozovi me kada do toga dođe, i naći ćemo neko mesto sa dobrim pogledom. Ne tako lepim kao što je ovaj naravno, ali naći ćemo nešto bolje od onoga u šta sada gledaš iz stana - gole ulice.” „Nije baš toliko strašno, verujte mi.”

6

Chia&Avada

„Naravno da nije”, reče tonom koji govori upravo suprotno. „Što se tiče pogleda”, nastavila je, pokazujući na tada već tamni okean i nebo okićeno zvezdama, „uvek si dobrodošla da zajedno uživamo u mom pogledu.” „Držim vas za reč”, prihvatih poziv „Volela bih da donesem foto-aparat i snimim nekoliko fotografija.” „Poziv je otvoren. Ja ću obezbediti vino, a ti bi mogla da nas zabaviš. Mlada bludnica u gradu.

Hoće li to biti drama? Komedija? Tragedija neće, nadam se. Volim da se isplačem isto toliko koliko volim da vidim ženu pored sebe, ali ne tebe - ti mi se dopadaš. Ti zaslužuješ srećan kraj.”

Uzdrhtala sam. Evelin nije bila svesna da me je pogodila tačno u živac. Zato sam se, na kraju krajeva, i preselila u Los Anđeles. Novi život. Nova priča. Nova Niki.

Nabacila sam moj društveno pogodan - Niki osmeh - i podigla čašu. „Za srećan kraj. I za ovu sjajnu zabavu. Mislim da sam vas već dugo zadržala.” „Koješta”, rekla je. „Obema nam je jasno da sam ovde ja ta koja zadržava.”

Vratile smo se unutra. Nežnost i mir okeana, zamenio je žagor, podgrejan alkoholom. „Istina, baš i nisam neka domaćica. Radim šta hoću, pričam s kim hoću i, ako se moji gosti osećaju zapostavljenim, šta ću im ja - to je njihov problem.”

Zanemela sam od iznenađenja. Skoro da čak iz Dalasa čujem majčin užasnut uzdah. „Osim toga”, nastavila je, „ova zabava i nije u moju čast.” Priredila sam je da bih svetu predstavila Blejna i njegov umetnički rad. On je taj koji bi trebalo da se muva među gostima, a ne ja.

Mogu se kresnuti s njim, ali ne mogu i da mu titram.”

Evelin je potpuno srušila moju predstavu o tome kako bi organizator jednog važnog vikenddogađaja trebalo da se ponaša i mislim da sam je upravo zbog toga zavolela. „Još uvek nisam upoznala Blejna. To je on, zar ne?”, pokazah rukom na visokog, suvonjavog muškarca ćelave glave, sa riđom jarećom bradicom. Mogla sam se zakleti da to nije bila njegova prirodna boja. Omanja grupa ljudi obletala je oko njega, kao pčele oko cveta. Izgledao je dobro, nema šta. „To je moj mali centar pažnje”, reče Evelin. „Glavna ličnost večeri. Talentovan je, zar ne?” pitala je, pokazujući na zidove prekrivene slikama. Osim nekoliko fotelja, sav nameštaj koji je nekada bio u sobi iznet je i zamenjen slikarskim postoljima na kojima je bilo postavljeno nekoliko dodatnih slika.

Formalno, rekla bih da je reč o portretima. U pitanju su bili aktovi, ali ne nalik onima koji se mogu pronaći u udžbenicima. Imali su u sebi nečeg uznemirujućeg. Nečeg provokativnog i iskonskog. Mogu reći da su slike bile savršeno dobro zamišljene i prenete na platno, a opet, u meni su budile uzbuđenje, kao da više govore o posmatraču, nego o autoru ili modelu.

Koliko sam mogla da primetim, jedino sam ih ja doživljavala na taj način. Gužva oko Blejna bivala je sve veća i čak do nas je dopirala bujica pohvala njegovog rada. „Dobro je krenulo”, kaže Evelin, „ali videćemo. Koga želiš da upoznaš? Rip Karington i Lili Tarpin možda? To dvoje su sigurno prava drama. Cimerka bi ti bila vrlo ljubomorna da čuje da si ćaskala s njima.” „Stvarno?”

Izdigla je obrve. „Rip i Lili? Već nedeljama su u strašnoj zavadi.” Gledala me je napola spuštenih kapaka. „Čula si za njihov fijasko? Internet je preplavljen informacijama o tome. Stvarno ih ne znaš?” „Žao mi je”, rekoh, osećajući potrebu da se izvinim. „U školi sam imala mnogo obaveza. A pretpostavljam da znate kako je to raditi za Karla.”

Kad smo kod njega...

7

Chia&Avada

Pogledala sam okolo, ali nigde ne videh mog šefa. „U tvom obrazovanju postoji velika praznina”, Evelin je rekla. „Kultura - a tu se računa i opšta obrazovanost - isto je tako važna kao i ono - šta si ono rekla da si studirala?” „Mislim da se nismo dotakli te teme. Diplomirala sam elektrotehniku i informacione tehnologije.” „Dakle, krase te i pamet i lepota. Vidiš, moram reći, to je još nešto što nam je zajedničko. Mada, sa takvim obrazovanjem, ne razumem šta te je povuklo da budeš Karlova sekretarica.”

Nasmejala sam se. „Nisam želela posao sekretarice, kunem se. Karl je tražio nekog sa iskustvom iz oblasti tehnike za saradnju u trgovini, a ja sam tražila posao na kome bih mogla naučiti nešto o biznisu, pa sam dala sve od sebe da dobijem posao. Mislim da u početku baš i nije bio voljan za razgovara sa mnom - sve što znam je teorija - ali ubedila sam ga da sam neko ko brzo uči.”

Spustila je kapke napola, posmatrajući me. „Mirišeš na ambiciju.”

Slegoh ramenima. „To je Los Anđeles. Zar to nije draž ovog grada?” „Ha! Karl je srećan što te ima. Biće interesantno videti koliko dugo će uspeti da te zadrži. Da vidimo... ko bi ovde mogao tebe da zaintrigira...?”

Prelazila je pogledom po sobi, zaustavljajući se na čoveku od pedeset i nešto, koji je stajao u uglu delujući veoma otmeno. „To je Čarls Mejnard”, rekla je. „Čarlija znam dugi niz godina. Deluje opasno dok ga ne upoznaš, a kasnije uvidiš da je dobro poznavati ga. Njegovi klijenti su ili poznata, zvučna imena, ili uticajne ličnosti koje su pune kao brod. Imaju više od samog boga. U svakom slučaju, dobro je informisan.” „On je advokat?” „Zajedno sa Benderom, Tvejnom i Magvajerom. Prestižna firma.” „Znam”, rekoh srećna što, iako ne znam ko su Rip i Lili, nisam baš potpuno neobaveštena. „Jedan od mojih najboljih prijatelja radi za njih. Ovde je započeo karijeru, ali sada je u njihovoj kancelariji u Njujorku.” „Pa hajde onda Teksas. Upoznaću vas.” Taman što smo zakoračile, Evelin me je zaustavila.

Uzevši mobilni u ruke, Mejnard je davao instrukcije, urlajući nekome u telefon. Ulovila sam nekoliko dobrih saveta, u isto vreme posmatrajući Evelin krajičkom oka. Nije delovala zabrinuto zbog njegovog tona. „On je kukavica u duši. Veruj mi, radila sam s njim. U vreme mojih pripravničkih dana, napravili smo toliko ugovora i znali toliko pikanterija iz života poznatih da ih ne bih mogla nabrojati. Borili smo se sa sobom da neke sačuvamo u tajnosti.” Zavrtela je glavom, kao da se priseća dobrih starih vremena, pa me potapša po ramenu. „Ipak ćemo sačekati da se malo umiri. U međuvremenu, možda...”

Lutala je pogledom, a ivice usana joj se oboriše kada je završila skeniranje sobe. „Mislim da još uvek nije stigao, ali - oh! Da! Eno ga neko koga bi trebalo da upoznaš. Kuća koju on zida ima takav pogled da je, naspram njegovog, ovaj moj poput pogleda s tvog balkona.” Pokazala mi je ka predvorju, ali sve što sam videla bile su kratko ošišane glave i dobro skrojena odela. „On se retko odaziva na pozive, ali se dugo znamo”, rekla je.

I dalje nisam shvatala o kome govori, ali gužva se raščistila i preda mnom se ukazao profil muškarca. Kao da se santa leda srušila na moja ramena, samo što nisam osećala njenu hladnoću. U stvari, bilo mi je vrlo, vrlo vruće.

Bio je visok i tako zgodan da se rečima ne može opisati. Ima još nešto. Nije bio samo njegov izgled u pitanju, već prisustvo. Plenio je svojom pojavom i dovoljno je bilo što je tu. Primetila sam da Evelin i ja nismo bile jedine koje su zurile u njega. Nije bilo onog ko nije primetio njegov dolazak.

Mora da je sve te poglede osećao na sebi, a sva ta pažnja nije ga nimalo uznemirila. Osmehnuo se devojci koja je nosila šampanjac, uzeo čašu i započeo neobavezni razgovor sa ženom koja mu je prilazila sa usiljenim osmehom na licu.

8

Chia&Avada

„Prokleta devojka”, reče Evelin. „Nije mi ni donela votku.”

Jedva da sam je čula. „Dejmijen Stark”, izgovorili, a glas me izdade. Jedva da je bio čujniji od šapata.

Krajičkom oka uhvatih Evelinin pogled i visoko podignute obrve. „Šta kažeš, a?” upita me znalački. „Izgleda da sam pogodila?” „Jeste”, priznala sam. „Gospodin Stark je upravo čovek kojeg želim da upoznam.”

9

Chia&Avada

2

Početkom večeri Karl mi je rekao: „Dejmijen Stark je Sveti gral.” I odmah nakon toga: „Dođavola, Niki. Stvarno izgledaš seksi.”

Verovatno je očekivao od mene da pocrvenim, nasmešim se i zahvalim mu na komplimentu.

Pošto nisam, nakašljao se i prešao na posao. „Znaš ko je Stark, zar ne?” „Videli ste moje preporuke”, podsetila sam ga. Četiri od pet godina školovanja na Univerzitetu u Teksasu bila sam stipendista kompanije „Stark internejšenel sajens”. Ta stipendija mije promenila život. Naravno i bez stipendije, trebalo je da neko bude Marsovac, pa da ne zna ko je Dejmijen Stark. Sa samo trideset godina, bivši teniserski as, usamljenik po prirodi, milione zarađene kroz nagrade i honorare, uspeo je dobro da investira. Teniserske dane zasenio je novim preduzetničkim identitetom i „Stark” imperijom koja godišnje zgrće milionske cifre. „Da, da”, rekao je Karl rastrojeno. „Tim 'April' imaće prezentaciju u 'Stark aplajd tehnolodžiju' u utorak.” U „Si skverdu” svaki tim je dobio ime po nekom mesecu u godini. Sa samo dvadeset tri zaposlena kompanija je dogurala do jeseni ili zime. „To je fenomenalno”, rekla sam, i stvarno sam tako mislila. Investitori, programeri i novopečeni biznismeni željni uspeha dali bi sve na svetu za priliku da porazgovaraju sa Dejmijenom Starkom.

To što se Karlu pružila prilika za to, dokazuje da je vredelo boriti se za posao koji radim. „Baš tako”, rekao je Karl. „Imamo trodimenzionalnu prezentaciju beta verzije softvera. Brajan i Dejv su uz mene”, dodao je, misleći na dvojicu programera koji su odradili najveći deo posla.

Imajući u vidu softverske mogućnosti primene u sportu, a „Stark aplajd tehnolodži” bavi se sportskom medicinom i sportom uopšte, nije bilo teško zaključiti da Karla očekuje još jedan veliki uspeh. „Želim da i ti prisustvuješ sastanku”, dodao je. Malo je hvalilo da poskočim od sreće i u znak pobede dignem ruku visoko u vazduh, ali uspela sam da se obuzdam i ne obrukam se. „Sada nam je po planu sastanak sa Prestonom Roudsom. Znaš ko je on?” „Ne znam.” „Niko ne zna. Jer Rouds i jeste niko.”

Izgledalo je da do tada Karl nije imao priliku da sretne Starka. Tačno sam znala u kom pravcu će teći naš razgovor. „Pogađaj, Niki. Kako jedan suvi genije poput mene može doći do veličine kakva je Dejmijen Stark?” „Uz pomoć posrednika”, rekla sam. Nisam bez razloga bila najbolji student. „Zbog toga sam te i primio na posao.” Lagano je lupkao prstom po slepoočnici, dok je pogledom pažljivo prelazio preko moje haljine, zadržavajući se na dekolteu. Barem nije naglas rekao da se nada kako će moje poprsje - pre nego njegov proizvod - privući Starka da lično prisustvuje sastanku. Iskreno, nisam baš bila sigurna da su moje cice dorasle zadatku. Bilo je tačno da dobro izgledam, ali sam više bila tip američke svetice, a slučajno sam znala da Stark pada na devojke poput supermodela sa piste.

Shvatila sam to pre šest godina, kada je on još uvek bio teniser, a ja samo devojčurak. Bio je tada počasni član žirija na izboru za mis Teksasa. Iako smo tom prilikom razmenili samo par reči, taj susret duboko je ostao urezan u mom sećanju.

Stajala sam pored vitrine s kolačima, posmatrajući kvadratiće čizkejka. Pitala sam se da li bi majka, ako pojedem jedan, to osetila u mom dahu. Tada je ušao on, sav odvažan i samouveren. Da je to bio bilo ko drugi, izgledao bi arogantno, ali ne i Dejmijen Stark. On je bio neverovatno seksi.

Pogledao je u mene, a onda u čizkejk. Uzeo je dva kolača i oba u isto vreme strpao u usta. Sažvakao ih je, progutao, a onda mi se namrštio u lice. Zapazila sam njegove šarene, vragolaste oči.

10

Chia&Avada

Bezuspešno sam pokušavala da smislim nešto pametno. Samo sam ćutke stajala, sa izveštačenim osmehom na licu. Pitala sam se da li bih u njegovom poljupcu osetila punu slast čizkejka - bez imalo kalorija. Što je prilazio bliže, to mi se više ledio dah u grlu. „Čini mi se da smo srodne duše, gospođice Ferčajld.” „Molim?” Je li on to mislio na čizkejk? Bože, valjda nisam izgledala ljubomorno što je pojeo dva kolača? Bila sam užasnuta od same pomisli na to. „Nismo baš srećni što moramo biti ovde”, pojasnio je. Okrenuvši glavu u stranu, pokazao mi je obližnji pomoćni izlaz, a ja sam već zamišljala kako me grabi za ruku i izvodi napolje. Silina utiska slike stvorene u mojoj glavi vratila me je u stvarnost, a rešenost da pođem za njim nimalo me nije uplašila. „Ja... oh”, promumlala sam. Nasmejao se i taman je nešto hteo reći, kad je Karmela Damato dotrčala da nam se pridruži. Svojim ramenom dodirnula je njegovo. „Dejmi, dragi.” Tvrdi italijanski akcenat išao je uz njenu dugu, gustu, kovrdžavu kosu. „Hajde, trebalo bi da pođemo, zar ne?”

Nikada nisam bila ljubitelj žute štampe, ali, kada vas očekuje svečanost poput ove, ne biste smeli da propustite trač rubriku. Tako da sam videla naslove i članke praćene fotografijama teniskog asa u društvu italijanskog foto-modela. „Gospođice Ferčajld”, rekao je i klimnuo glavom u znak oproštaja, a onda kroz gužvu poveo Karmelu van zgrade. Gledala sam dok odlaze, tešeći sebe kako mu se u očima videlo da je tužan što nam se putevi razilaze.

Naravno da nije bio tužan. Zašto bi bio? Svejedno, ta slatka fantazija ulepšala mi je ostatak svečanosti.

Karlu nisam rekla ni reč o ovom susretu. Neke stvari je najpametnije prećutati, baš kao što sam prećutala i to koliko sam bila nestrpljiva da ponovo sretnem Dejmijena Starka” „Hajde, Teksas”, rekla je Evelin, prenuvši me iz sećanja. „Idemo da se pozdravimo.”

Osetih nečiju ruku na ramenu i pored sebe videh Karla. Cerio se kao da je upravo nekog povalio. U stvari, vrtelo mu se u glavi od pomisli da će upravo sresti Dejmijena Starka.

A ni meni nije bilo ništa bolje.

Gužva koja se ponovo stvorila iznova mi je zaklonila pogled. Još uvek mu nisam videla lice, samo profil. A sada zbog gužve nisam mogla ni to. Evelin je krčila put, probijajući se kroz gužvu, uz povremeno zastajanje da razmeni pokoju reč sa svojim gostima. Krupan čovek u kariranom sakou pomerio se u stranu, ponovo otkrivši Dejmijenov lik.

Izgledao je privlačnije nego pre šest godina. Mladalačka drskost prerasla je u zrelo samopouzdanje. On je Jason, i Herkul, i Persej - tako snažan i lep. Njegovim venama mora da teče krv bogova, jer kako je inače moguće da na svetu postoji nešto tako lepo. Svetlost i senke kao da su izvajali njegove oštre crte lica, što mu je u isto vreme davalo klasičnu lepotu i nesumnjivu jedinstvenost. Njegova kao ugalj crna kosa nije bila nimalo uglađena. Naprotiv, bila je razbarušena kao da je čitav dan proveo na vetru.

Takva frizura, u kombinaciji sa elegantnim crnim pantalonama i uštirkanom košuljom, odavala je utisak čoveka koji se podjednako dobro snalazi i na teniskom terenu i u svečanoj sali.

Jedino što sam u tom trenutku videla bile su njegove predivne oči. Gledao me je ozbiljno, prateći svaki moj korak.

Dok sam mu prilazila, svesna svog izgleda, držanja i svakog svog koraka, obuzeo me je osećaj „već viđenog”. Smešno, ali u meni se probudio izazivački duh.

Gledala sam napred, izbegavajući njegov pogled. Nije mi se dopala nervoza koju je izazivao u meni. Imala sam osećaj da taj pogled doseže ispod moje maske, kao i ispod moje male crne haljine.

Jedan korak, pa još jedan.

11

Chia&Avada

Pogledala sam pravo u njega, pogledi su nam se sreli i tog momenta kao da sam izgubila dah.

Kao da je sav vazduh iz sobe nestao. Gubila sam tlo pod nogama. Stara želja pretvorila se u stvarnost i jedino važno bio je taj momenat tako napet i snažan.

Senzualan. Činilo mi se da upravo polećem u svemir, ali ne, sve je još uvek bilo tu. Ja koja sam dodirivala tlo, zidovi oko nas i Dejmijenov pogled na meni. Toplina i želja koju sam osećala rasplamsali su se u iskonski nagon toliko jak da sam se uplašila da ne pokleknem pod njegovom silinom.

Shvatila sam da posrćem onog momenta kada me je Karl uhvatio za lakat. „Jesi li dobro?” „Nove cipele. Hvala.” Ponovo sam pogledala u Starka. Njegov pogled bio je prazan, a usne ravna linija. Šta god da se desilo - a ne znam ni sama šta me je spopalo - prošlo je.

Dok smo stigli do Starka, skoro da sam ubedila sebe kako je sve to bio plod moje mašte.

Reči su mi zastale u grlu, dok je Evelin predstavljala Karla. Ja sam sledeća. Karl je spustio ruku na moje rame, suptilno me gurajući napred. Osetila sam na koži da mu je dlan lepljiv od znoja.

Jedva sam se suzdržala da ga ne odgurnem od sebe. „Niki je Karlov novi asistent”, rekla je Evelin. „Niki Ferčajld. Drago mi je”, rekoh pružajući ruku. Nisam pomenula da smo se već upoznali. Svakako nije bio momenat da ga podsetim kako sam jednom, u kupaćem kostimu, paradirala ispred njega. „Gospođice Ferčajld”, rekao je, ignorišući moju ispruženu ruku. Nisam bila sigurna da li mi se to stomak grči zbog nervoze, razočaranja ili besa. Obraćao se Karlu i Evelin, očigledno izbegavajući moj pogled. „Izvinite me, trebalo bi da pođem.” Već sledećeg momenta nestao je u gomili, baš kao što mađioničar nestaje u oblaku dima. „Šta je ovo, kog đavola?” rekao je Karl, uzevši mi reč iz usta.

Neočekivano ćutljiva Evelin oborila je usne i pogledala me slegnuvši ramenima.

Nisu mi bile potrebne reči da bih znala o čemu razmišlja. Shvatila sam da nas muči isto pitanje: „Šta ovo bi?” Ili što je još važnije - gde sam pogrešila?

12

Chia&Avada

3

Osećaj poniženosti koji je lebdeo u vazduhu činilo se da traje čitavu večnost. Karl me je uhvatio za ruku i povukao u stranu. „Niki?” Videla se zabrinutost u njegovim očima. „Ja... sve je u redu”, rekoh, osećajući neku čudnu ukočenost i zbunjenost u sebi. Zar je ovo ono što sam iščekivala? „Ozbiljno, Niki”, rekao je čim smo se udaljili od naše hostese. „Šta se, kog đavola, ovo desilo?” „Ne znam” „Daj, ne pričaj”, odbrusio je. „Jesi li ga već negde srela? Jesi li mu nekada stala na žulj? Jesi li sarađivala s njim pre mene? Šta si, dođavola, uradila, Nikol?”

Znala sam koliko je sati, čim me je nazvao punim imenom. „Nije do mene”, odgovorila sam, poželevši da je to istina. „On je slavan, ekscentričan. Bio je nepristojan, ali to nije bilo ništa lično.

Zašto bi, dođavola, bilo lično?” Primetila sam da podižem ton, pa sam ubeđivala sebe da se stišam.

Da dišem. Šaku leve ruke stisla sam u pesnicu toliko jako da su mi se nokti urezali u dlan. Koncentrisala sam se na bol i ravnomerno disanje. Trebalo je da se priberem i budem smirena. Nisam smela dopustiti da mi fasada druželjubive Niki sklizne s lica.

Karl je provukao prste kroz kosu i glasno uzdahnuo. „Moram nešto popiti. Hajdemo.” „Hvala, ja ne bih.” Daleko od toga da mi ne bi prijala čašica alkohola, ali poželela sam malo mira i samoće koliko je to bilo moguće u prostoriji punoj ljudi.

Bilo je očigledno da je želeo nastavak rasprave i da nije znao šta mu je dalje činiti. Da li ponovo prići Starku ili napustiti zabavu kao da se ništa nije dogodilo? „U redu”, procedio je kroza zube, osvrćući se okolo. A onda je promrmljao: „Sranje!” i nestao u gomili.

Odahnula sam. Napetost u leđima je popuštala. Uputila sam se ka balkonu, ali zastadoh, svesna da sam privukla pažnju nekolicine ljudi. Barem njih osmoro muvalo se unaokolo. Ćaskali su i smeškali se. Nisam bila raspoložena za tako nešto.

Okrenula sam se i pošla ka štafelaju koji je stajao po strani. Bledo sam posmatrala sliku na njemu. Oslikavala je nagu ženu koja kleči na popločanom podu, s rukama podignutim iznad glave i vezanom crvenom vrpcom oko zglobova.

Vrpca je bila privezana za lanac koji se uzdizao i nestajao u gornjem rubu slike. Po zategnutosti njenih ruku reklo bi se da pokušava da se oslobodi. Stomak joj je bio gladak, a leđa izvijena tako da je položaj otkrivao poprsje. Grudi su joj bile male, tvrdih bradavica vešto izvajanih rukom slikara.

Lice nije u bilo prvom planu, već okrenuto u stranu i preliveno tonovima sive boje. Imala sam utisak da se stidi svog uzbuđenja. Da bi rado pobegla da može.

Bila je zarobljena, a njen užitak i sramota bili su izneti na videlo ćelom svetu.

Koža mi je bridela i shvatila sam da ta devojka i ja imamo nečeg zajedničkog. Strast se budila u meni i uživala sam u tome.

A onda je Stark u momentu prekinuo užitak, brzo kao da je pritisnuo prekidač. Baš kao i model sa slike, osećala sam se vrlo neprijatno i posramljeno.

Jebeš njega. Nije mi padalo na pamet da se postidim kao ona glupača sa platna. Žar koji sam maločas, pri susretu, videla u njegovim očima, uzbudio me je, i to je bilo to. Tačka. Kraj priče. Idemo dalje.

13

Chia&Avada

Zagledala sam se u ženu sa platna. Bila je slabić. Nisu mi se dopale ni ona, a ni slika.

Okrenuli se s namerom da se udaljim od slike i povratim samopouzdanje - i sudarih se ni sa kim drugim do Dejmijenom Starkom lično. E pa sranje.

Rukom me je obuhvatio oko struka u nameri da me zadrži. Kao opržena udaljila sam se od njega, ali nedovoljno brzo da ne osetim dodir njegovog tela. Bio je mršav i snažan, a ja svesna svakog svog dela tela koji se prilepio uz njegovo. Moj stomak. Moje grudi. Svaka oblina mog struka poigravala je od slatkog nadražaja izazvanog njegovim dodirom. „Gospođice Ferčajld.” Gledao je pravo u mene očima koje nisi bile ni prazne ni hladne. Prestala sam da dišem.

Pročistih grlo i nabacih uljudan osmeh na lice. Onakav osmeh koji kaže: „jebi se”. „Dugujem vam izvinjenje.”

Oh. „Da”, rekoh iznenađeno „Dugujete.”

Napravila sam pauzu ali nije rekao ništa više. Umesto toga, svoju pažnju usredsredio je na sliku. „Slika je interesantna, ali vi biste bili mnogo bolji model.”

Molim?

Ukazujući na lice modela, rekao je: „Ona je slabić”. Istog momenta zaboravila sam na izvinjenje.

Izgovorio je baš ono što je meni maločas prolazilo kroz misli. „Pretpostavljam da neke ljude možda privlače suprotnosti. Želja i stid. Ja sam više za nešto smelije. Za malo neobuzdaniju požudu.”

Pogledao je u mene, izgovarajući poslednje reči, i nisam bila sigurna da li se on to izvinjava što me je onako otkačio, ili odaje priznanje mojoj pribranosti, ili je stvarno bezobrazan. Odlučila sam da to shvatim kao kompliment i udaljim se od njega. Možda to i nije bilo najispravnije tumačenje, ali mi je laskalo. „Drago mi je da tako mislite”, rekoh, „ali nisam tip devojke koja bi mogla biti model.”

Napravio je korak unazad i odmerio me je od glave do pete. Iako je trajalo par sekundi, činilo mi se da me odmerava satima. Poželeh ponovo da mu priđem, ali sam ostala ukopana u mestu.

Zadržao je pogled na mojim usnama, pre nego što je konačno podigao glavu i pogledao me u oči. Tada sam se pomakla. Nisam vladala sobom. Prišla sam privučena snagom njegovih prokletih očiju. „Ne”, rekao je jednostavno.

Bila sam zbunjena, misleći u početku da mu ne odgovara moja blizina, a onda sam shvatila da je to odgovor na moj komentar da nisam tip devojke koja bi mogla biti model. „Jeste taj tip” nastavio je. „Ali ne baš ovakav model - rasut po platnu, dostupan oku javnosti, svačiji a ničiji.” Iskrenuo je glavu u stranu, kao da želi da me vidi iz druge perspektive. „Ne”, promrmljao je, ali ovog puta bez obrazloženja.

Obično nikada ne pocrvenim, ali ovog puta obrazi su mi goreli. Za nekoga ko je pre samo minut-dva za ovog čoveka pomislio „jebi se” bilo je čudno da ne može da se pribere. „Nadala sam se da ću ove večeri imati priliku da porazgovaram sa vama”, rekoh.

Blago je izdigao obrvu, kao da mu godi. „Je li?” „ja sam jedan od vaših stipendista. Htela sam da vam se zahvalim.” Ćutao je. „Stipendija je bila od velike pomoći tokom studija. Da nije bilo finansijske potpore, teško da bih sada imala dve diplome. I zato, hvala vam”, nastavila sam s teškom mukom. Izbor za mis svakako nisam pomenula. Što se mene tiče, Dejmijen Stark i ja bili smo na ratnoj nozi. „I čime se bavite pošto ste napustili presvete sale univerziteta?”

14

Chia&Avada

Govorio je formalno, tako da sam znala da me iskušava. Odgovorila sam ozbiljnim tonom: „Zaposlila sam se u 'Si skverdu'. Ja sam novi pomoćnik Karla Rozenfelda.” Evelin mu je to već rekla, ali on na to sigurno nije obraćao pažnju. „Ah, tako.”

Rekao je to tako kao da ne shvata. „Je li to neki problem?” upitah. „Dve diplome. Obe sa najvišom ocenom. Sjajne preporuke svih profesora. Uključena u doktorski program MIT-a i Kal Teka.”

Zurila sam u njega zbunjeno. Svake godine dodeljivano je trideset stipendija studentima. Kako je, dođavola, on mogao znati toliko o mom školovanju? „Stvarno me interesuje kako to da niste na čelu nekog tima za razvoj proizvoda, već ste završili radeći trećerazredni posao asistenta nekog tamo poslodavca.” „Ja...” nisam znala šta bih odgovorila na to. Još uvek sam bila pod utiskom njegove nadrealne inkvizicije. „Spavate li sa vašim šefom, gospođice Ferčajld?” „Molim?” „Izvinite. Možda moje pitanje nije bilo dovoljno jasno? Pitam, krešete li se sa Karlom Rozenfeldom?” „Ja... ne”, odgovorila sam kao iz topa, jer nisam želela da mi se takva slika pripiše na duže od sekunde. Istog momenta zažalila sam što mu umesto toga nisam opalila šamar posred lica. Kakvo je bestraga bilo to pitanje? „Dobro”, rekao je jetko i snažno, takvim tonom da je svaki moj adut, u verbalnom smislu, nestao u momentu. U stvari, moje misli su se okrenule na potpuno drugu stranu. Nesumnjivo i potpuno neočekivano moje telo je gorelo od želje za zadovoljenjem. Zverala sam u portret žene koja mi se sve manje dopadala, što se isto moglo reći za Dejmijena Starka, a i za mene lično. Možda smo ipak imali nečeg zajedničkog. Oboje smo zamišljali moje telo bez male crne haljine.

Sranje.

On čak i nije pokušavao da sakrije koliko ga je sve to zabavljalo. „Verujem da sam vas šokirao, gospođice Ferčajld.” „I te kako ste me šokirali. Šta ste drugo očekivali?”

Nije odgovorio, samo se slatko nasmejao, zabacujući glavu unazad. Tada kao da mu je maska spala, dopuštajući mi da nakratko vidim njegovo pravo lice. Nasmeših se, jer imamo bar nečeg zajedničkog. „Primate li me u društvo?” Bio je to Karl. Očajnički sam poželela da kažem „ne”. „Baš je dobro videti vas opet, gospodine Rozenfeld”, rekao je Stark. Maska mu je ovog puta čvrsto stajala na svom mestu. Karl me je pogledao znatiželjno. „Izvinite me”, rekoh, „morala bih do toaleta.”

Pobegla sam u suvu eleganciju Evelininog ženskog toaleta, opremljenog tako da se tu nalazila tečnost za ispiranje usta, sprej za kosu, pa čak i maskare za jednokratnu upotrebu. Bila je tu i kamena posuda puna mirišljave soli sa mirisom lavande. Napunila sam šaku, zatvorila oči i počela da trljam, zamišljajući da sa sebe skidam ljušturu i otkrivam nešto svetio, sjajno i novo.

Isprala sam ruke toplom vodom i počela da klizim po koži vrhovima prstiju. Ruke su mi bile meke. Glatke i čulne.

Pogledala sam se u ogledalu. „Ne” prošaputah sebi, ali ruka je već skliznula do poruba haljine negde ispod kolena. Do struka haljina je bila skrojena uz telo, ali se od struka širila, tako da je svaki korak izazivao zvižduke.

15

Chia&Avada

Moji prsti igrali su se na kolenu, a onda polako počeli da prate unutrašnju stranu butine sve više i više. Uhvatila sam svoj pogled u ogledalu i zatvorila oči. Želela sam da vidim Starkovo lice.

Zamišljala sam njegove oči u ogledalu.

Prsti koji su polako klizili po koži sve više su me dražili. U nekoj drugoj situaciji to je moglo da preraste u nešto vrelo i eksplozivno, ali to nije ono što sam jurila - ono što sam kvarila.

Zaustavila sam se kada sam je dodirnula - oštru izbočinu na koži koja je zadnjih pet godina kvarila nekada savršeno glatku unutrašnjost mojih bedara. Pritisla sam ožiljak vrhovima prstiju, prisećajući se bola koji je ta rana izazivala. To je bio vikend kada je moja sestra Ešli umrla. Bol koji sam tada osećala potpuno me je smrvio.

Ali to je bila prošlost. Čvrsto sam zatvorila oči, telo mi je bilo vrelo, a ožiljak sam osećala pod prstima.

Kada sam ponovo otvorila oči, videla sam sebe. Niki Ferčajld, ponovo pod kontrolom.

Povraćeno samopouzdanje obmotala sam oko sebe kao ćebe i vratila se na zabavu. Obojica su gledala u mene dok sam im prilazila. Na Starkovom licu nije se moglo ništa videti, ali Karl čak nije ni pokušao da sakrije zadovoljstvo. Izgledao je kao šestogodišnjak na dan Božića. „Pozdravi se, Niki. Moramo krenuti. Imamo mnogo posla. Mnogo posla.” „Šta? Odmah?”, nisam krila svoju zbunjenost. „Gospodin Stark biće odsutan u utorak, pa smo sastanak morali da pomerimo za sutra.” „U subotu?” „Je li to problem?”, upita me Stark. „Ne, naravno da nije, ali...” „On će lično prisustvovati”, rekao je Karl. „Lično”, ponovio je kao da prvi put nisam čula. „U redu. Samo da se pozdravim sa Evelin.” Krenula sam, ali me je Starkov glas zadržao. „Voleo bih da gospođica Ferčajld ostane.” „Molim?” Karl je izgovorio baš ono što sam i sama pomislila. „Izgradnja kuće koju sam započeo skoro da je završena. Ovde sam došao da pronađem sliku za određenu sobu. Voleo bih da imam žensko viđenje u vezi s tim. Naravno, otpratiću je do kuće.” „Oh.” Izgledalo je kao da će se Karl usprotiviti tome, ali onda je malo bolje razmislio. „Bilo bi joj drago da bude od pomoći.”

Kako da neće. Jedna stvar je obući haljinu, a druga napustiti prezentaciju kada samoživi bogataš zapucketa prstima, jer misli da to tako treba. Bez obzira na to o kakvom bogatašu se radi.

Ali Karl me je preduhitrio pre nego sam bilo šta rekla. „Čujemo se sutra ujutru”, rekao mi je. „Sastanak je u dva.”

Onda je otišao, ostavljajući me pored Starka koji je likovao. „Šta, kog đavola, zamišljate da ste?” „Ja tačno znam ko sam, gospođice Ferčajld. A vi?” „Možda je bolje pitati šta, dođavola, mislite o meni?” „Da li vam se dopadam?” „Da li... šta?” upitah, ne nalazeći prave reči. Njegove reči su me izbacile iz koloseka i borila sam se da se vratim u ravnotežu. „To svakako nije tema razgovora.”

Nasmejao se krajičkom usana i shvatih da sam otkrila previše. „Ja sam Karlov saradnik”, rekla sam mirno i staloženo. „Ne vaš. U opis mog posla ne spada dekoracija vaše proklete kuće.” Nisam vikala, ali mi je glas bio zategnut kao struna, a telo i više od toga.

Stark, proklet bio, ne samo da je čvrsto stajao na nogama već se i ludo zabavljao. „Ako u vaše poslovne obaveze spada i to da svom šefu pomognete kako bi upecao zlatnu ribicu, možda bi

16

Chia&Avada

trebalo da porazmislite o tome šta vam je činiti. Uvrediti potencijalnog sponzora verovatno nije pametan potez.”

Sledila sam se od straha da sam sve upropastila. „Verovatno da nije”, rekla sam. „Ali, ako mislite da zakinete na novcu zato što nisam legla i zadigla suknju, onda niste čovek kakvog vas predstavljaju u štampi.

Dejmijen Stark o kome sam ja čitala ulaže u kvalitet. Ne u druženje, ljubavne veze ili zato što misli da je nekom jadnom malom inovatoru potreban novac. Dejmijenu Starku kakvog ja poštujem važan je talenat i samo talenat. Ili je to samo za javnost?”

Stajala sam uspravno, spremna da podnesem svaku reč kojom bi me ošinuo kao bičem. Nisam bila spremna na odgovor koji je usledio.

Stark se nasmejao. „U pravu si”, rekao je. „Ništa više ne bih investirao u 'Si skverd' zato što sam upoznao Karla na zabavi, nego što bih investirao kada bi se ti našla u mom krevetu.” „Oh”, obrazi su mi se ponovo zarumeneli. Još jednom mi je poljuljao tlo pod nogama. „Ja te ipak želim.”

Usta su mi se osušila. Progutala sam knedlu pre nego sam uspela da progovorim. „Da bih vam pomogla oko izbora slike?” „Da”, potvrdio je. „Zasada.”

Silila sam sebe da ne razmišljam o tome šta bi moglo biti kasnije. „Zašto?” „Zato što mi treba iskreno mišljenje. Većina žena koje su ležale na mom ramenu kaže ono šta smatra da će me usrećiti, ne ono šta zapravo misli.” „Ali ja vam ne ležim na ramenu, gospodine Stark.” Napravila sam kratku pauzu, a onda se namerno okrenula i otišla. Osećala sam njegov pogled na sebi, ali se nisam ni zaustavila, niti okrenula.

Smešila sam se. Čak sam pomalo izazivački hodala. To je bio moj momenat trijumfa i nameravala sam da uživam u njemu.

Osim u pobedi, nisam uživala onoliko koliko sam očekivala. U stvari, osećala sam neku gorčinu. Jer u duši - oh, u dubini duše - pitala sam se kako je to biti na ramenu Dejmijena Starka.

17

Chia&Avada

4

Prešla sam čitavu prostoriju, pre nego što sam se zaustavila. Srce mi je divlje lupalo u grudima.

Pedeset pet koraka. Izbrojala sam svaki korak. Kada sam došla do kraja sobe, jednostavno sam stala i zagledala se u jednu od Blejnovih slika. Još jedan akt. U prvom planu bio je tvrd beli krevet sa devojkom koja, okrenuta na bok, leži na njemu. Ostatak sobe - zidovi, nameštaj - bili su samo obrisi sive boje.

Koža joj je bila bleda, kao da nikada nije videla sunca. Ali njeno lice govorilo je drugačije. Na njemu se odslikavalo takvo zadovoljstvo da je prosto sijalo.

Samo jedna boja bila je razlivena po platnu - dugačka crvena traka. Labavo vezana oko ženinog vrata, protezala se između njenih bujnih grudi, klizila između nogu, a onda nestajala u pozadini sve do ivice platna. Traka je bila zategnuta i jasno je šta je umetnik hteo da kaže: njen ljubavnik je tu, odmah izvan ivice platna i on je taj koji povlači traku, čineći da ona klizi po telu koje se grči u želji da dostigne vrhunac zadovoljstva.

Grlo mi se sušilo dok sam zamišljala hladan, gladak saten kako me miluje među nogama.

Rasplamsava strast, dovodi me do vrhunca... U mislima mi je Dejmijen Stark povlačio vrpcu. To nije slutilo na dobro.

Udaljila sam se od slike i krenula ka baru koji je bio jedina tačka u sobi gde nisam bila bombardovana slikarskom erotikom. Iskreno, bio mi je potreban predah. Erotska umetnost nije bila nešto na šta ću pasti, izuzev naravno, ako to nije bila umetnost koja bi me palila.

Ja te ipak želim. Šta je time hteo reći?

Ili bolje rečeno, šta bih volela da su te reči značile? Bilo je to, naravno, glupo pitanje. Znala sam šta želim. Isto što sam želela i pre šest godina. Znala sam i to da mi se želja neće ispuniti, pa je bilo izlišno i maštati o tome.

Gledala sam svuda po sobi, ubeđujući sebe da gledam umetničke eksponate. Očigledno da je to bilo moje veče za samoobmanjivanje. Gledala sam unaokolo, ne bih li videla Starka. Zažalila sam čim sam ga ugledala. Stajao je pored visoke, vitke, kratko ošišane crnke. Izgledala je kao Odri Hepbern u Sabrini, treperava i prelepa. Njene grimase govorile su da uživa. Smejala se, pružala ruku dodirujući ga ovlaš, a u isto vreme vrlo prisno. Stomak mi se grčio od samog pogleda na njih.

Blagi bože, pa ja tog čoveka i ne poznajem. Da li sam stvarno mogla biti ljubomorna?

Razmotrila sam tu mogućnost i u duhu te večeri još jedanput slagala sebe. Nisam ljubomorna ljuta sam. Kakav je to način da onako otvoreno flertuje sa mnom, kada ga očigledno privlače drugačije žene - prelepe, šarmantne, žene koje zrače. „Još šampanjca?” Barmen mi je pružio tacnu. Zvučalo je primamljivo. Veoma primamljivo, ali odmahnuh glavom. Nije bilo uputno napiti se. Trebalo je pobeći odatle.

Pristiglo je još gostiju i soba je već bila prepuna ljudi. Ponovo sam pogledom potražila Starka, ali je on nestao u gomili. Ni Odri Hepbern nije bilo na vidiku. Gde god da su bili, sigurno je da su se dobro zabavljali.

Stala sam između zida i hodnika pregrađenog somotskom draperijom. Po svoj prilici, hodnik je vodio u ostatak Evelinine kuće. Tog momenta to je bilo mesto gde sam mogla imati malo privatnosti.

Uzela sam mobilni, pritisla na brzo biranje i sačekala da se javi Džejmi. „Nećeš verovati”, rekla je, ne čekajući da ja bilo šta kažem. „Upravo sam spavala sa Daglasom.”

18

Chia&Avada

„0 bože, Džejmi. Zašto?” Dobro, jezik mi je bio brži od pameti - iako to sa Daglasom nije bila baš dobra vest, bila sam joj zahvalna što me je tako okupirala svojim problemom. Moj je mogao da sačeka.

Daglas je bio naš prvi komšija. Samo zid je delio našu i njegovu spavaću sobu. Za samo četiri dana bilo mi je jasno koliko često je imao odnose sa devojkama. Nisam bila očarana činjenicom da je moja cimerka bila samo još jedna recka na zidu.

Naravno, sa Džejmine tačke gledišta on je bio recka na njenom zidu. „Bili smo na bazenu, pili vino, uskočili u toplu kupku i posle...” Zastala je, ostavljajući mojoj mašti ono „posle”. „Je li on još uvek tamo? Ili si ti kod njega?” „Bože sačuvaj. Ispratila sam ga pre sat vremena.” „Džejmi...” „Pa šta? Morala sam negde da utrošim energiju. Ne možeš ni da zamisliš kako sam sada opuštena.”

Namrštila sam se. Kao što neko sakuplja pse lutalice po ulici, tako ona dovodi momke u kuću.

Doduše, ne zadržavaju se dugo. Ne dočekaju jutro. Kao njena cimerka, ne bih imala ništa protiv.

Jedinstven je doživljaj videti neobrijanog, neistuširanog, polugolog muškarca kako zvera u tvoj frižider, u tri sata ujutru. Kao njena prijateljica, bila sam zabrinuta.

Ona je, sa druge strane, bila zabrinuta za mene iz potpuno suprotnih razloga. Ja nikada nisam dovela muškarca, još manje ga šutnula napolje. Smatrala je da to baš i nije normalno.

Ali nije bio trenutak da o tome raspravljam sa najboljom drugaricom. Ali Daglas? Zar je baš njega morala da pokupi? „Da li ću morati da skrenem pogled svaki put kad ga sretnem u kraju?” „Ma opušteno”, rekla je. „Šta ima veze.”

Zažmurila sam i zavrtela glavom. Prenerazila me je sama pomisao na to da se neko može tako ogoliti - emocionalno i psihički. Nema veze? Đavola nema. „Šta ima novo kod tebe? Jesi li ovog puta uspela da nađeš prave reči?”

Snuždila sam se. Kao moja dugogodišnja najbolja drugarica znala je svaku moju tajnu. Znala je kako je prošao moj susret sa preslatkim Dejmijenom Staricom na izboru za mis. Reakcija je bila tipična za Džejmi - da sam samo otvorila usta i izgovorila prave reči, otkačio bi Karmelu i ostao bi sa mnom. Tada sam joj rekla da nije normalna, ali njene reči ostale su urezane u mojim mislima. „Razgovarala sam sa njim”, priznadoh. „Oh, stvarno?” Ispitivački je povisila ton. „I doći će na prezentaciju.” „I?” Morala sam da se nasmejem. „To je to, Džejmi. To i jeste bio cilj.” „Oh. Pa dobro onda. Ne, ozbiljno, super, Nik. Razvalila si.” Morala sam se složiti s tim. „Pa kako sada izgleda?”

Razmislila sam o njenom pitanju. Nije bilo lako odgovoriti. „Izgleda... žestoko.” Poželjno. Seksi.

Iznenađujuće. Uznemirujuće. Ne, nije Stark taj koji izaziva uznemirenje - već kako ja reagujem na njega. „Žestoko?” ponovila je Džejmi. „Kao da je to nešto novo? Mislim, čovek je vlasnik pola univerzuma. Teško da je dobra dušica. Pre će biti da je mračan i opasan tip.”

Opet sam se umusila. Kako god, Džejmi je u potpunosti pročitala Dejmijena Starka. „Šta još ima? Kakve su slike? Neću te pitati jesi li videla nekoga od poznatih. Bilo ko mlađi od Kerija Granta i zbogom pameti. Mislim, mogla si se saplesti o Bredlija Kupera, a da to i ne znaš.”

19

Chia&Avada

„Ako baš hoćeš da znaš, Rip i Lili su ovde i uprkos zavadi vrlo su fini jedno prema drugome.

Biće vrlo interesantno videti epilog te priče.”

Tišina s druge strane žice samo mi je potvrdila da sam pogodila u metu, za šta sam u mislima bila zahvalna Evelin. Moju cimerku nije bilo uvek lako iznenaditi. „Kučko”, konačno je progovorila. „Ako se ne vratiš sa autogramom Ripa Karingtona, budi ubeđena da ću tražiti novu najbolju drugaricu.” „Pokušaću”, obećala sam joj. „U stvari, ti bi mogla da dođeš ovamo. Treba mi prevoz.” „Šta, Karl se izvrnuo i umro od iznenađenja što je Stark pristao da sastanci s njim?” „Tako nekako. Otišao je na brzinske pripreme. Sastanak je pomeren za sutra.” „Zašto si ti onda još uvek na zabavi?” „Stark je želeo da ostanem.” „Oh, ma nemoj mi reći?” „Nije to što ti misliš. Traži sliku koju bi kupio, pa mu treba mišljenje žene.” „A kako si ti jedina žena na zabavi...”

Zbunila sam se kad se setih Odri Hepbern. Ja zaista nisam jedina žena na zabavi. Dakle, kakvu to igru Stark igra? „E, stvarno mi treba vožnja”, prasnula sam, nepošteno iskaljujući svoj bes na Džejmi. „Možeš li da dođeš po mene?” „Ti to ozbiljno? Karl te je odvukao i ostavio u Malibuu. To je skoro sat vožnje odavde. Nije ti ostavio ni novac za taksi?”

Nisam odmah odgovorila. „Šta se dešava?” insistirala je. „Pa, ništa... u stvari, Stark je obećao da će me odbaciti do kuće.” „I šta? Njegov ferari nije dovoljno dobar za tebe? Radije bi se vozila u mojoj deset godina staroj koroli?”

Bila je u pravu. Stark je glavni krivac što sam što sam još uvek bila tamo. Zašto bih uznemiravala bilo koga od svojih prijatelja - ili bacala gomilu para na taksi - kad je on već rekao da će me odvesti kući. Da li me je toliko činilo nervoznom njegovo prisustvo?

Da, u stvari, jeste! Što je bilo smešno. Ćerka Elizabet Ferčajld nije neko koga bi hvatala nervoza od blizine muškaraca. Ona je neko ko ih vrti oko malog prsta. Možda sam ceo život pokušavala da pobegnem od majčinog uticaja, ali to nije značilo da svojim lekcijama nije ostavila dubok trag u meni. „U pravu si”, rekla sam, iako ideja o tome da se Dejmijen Stark može vrteti oko prsta nije bila baš ubedljiva. „Vidimo se.” „Ako zaspim, probudi me. Želim sve da čujem.” „Nema tu šta da se čuje”, rekoh. „Lažljivice”, progunđala je i prekinula vezu.

Ubacila sam telefon u tašnu i vratila se baru - ovog puta popiću šampanjac. Stajala sam i sa čašom u ruci razgledala po sobi. Odmah sam zapazila Starka. U društvu Odri Hepbern. On se smešio, ona smejala, a ja smirivala sebe. Ipak, on je bio razlog tome što sam još uvek tamo čamila, a nije se potrudio da mi se ponovo obrati, izvini što sam glumila „ukras” ili da mi organizuje prevoz do kuće. Ako je trebalo da pozovem taksi, račun bih sigurno ispostavila „Stark internejšenelu”.

Evelin se približavala, držeći se podruku sa čovekom tako sede kose da me je podsetio na pukovnika Sandersa. Oslonila mu se na rame, kako bi mu došapnula nešto, pa se odmakla.

Pukovnik je nastavio da maršira, a ona je zastala pored mene. „Dobro se zabavljaš?” „Naravno”, odgovorila sam.

Nije mi poverovala.

20

Chia&Avada

„Znam”, rekoh, „nisam baš dobra u skrivanju istine.” „Nimalo, draga. Nisi se čak ni potrudila.” „Žao mi je. Ja samo...” Stala sam u pola rečenice, zabacujući kosu iza uha. Kosa mi je bila uvijena i podignuta u punđu. Nekoliko uvojaka trebalo je da slobodno pada pored lica. Tog momenta samo su mi smetali. „Nedokučiv je”, reče Evelin. „Ko?” Okrenula je glavu prema Dejmijenu i ja pogledah u tu stranu. Još uvek je razgovarao sa Odri Hepbern ali sam ja imala utisak da me je sve do tada posmatrao. Nisam imala razloga da tako mislim, ali me izluđivalo to što nisam mogla da dokučim je li to bila samo moja želja ili paranoja. „Nedokučiv?” ponovila sam. „Njega je veoma teško shvatiti”, rekla je Evelin. „Znam ga još od malih nogu - njegov otac me je angažovao kao zastupnika, kada su njegov lik hteli da stave u reklamu za neke pšenične pahuljice.

Kao da je to način na koji smo hteli da promovišemo Dejmijena Starka. Ne, pomogla sam mu da stvori ime. Ali često pomislim da ga nimalo ne poznajem.” „Zašto?” „Rekoh ti, Teksas. Nedokučiv je. Podvukla je svaku reč, povisivši ton i zavrtevši glavom. „Naravno da ga ne krivim. Nije ni čudo, šta je sve morao da iznese na svojim nejakim plećima. Ko ne bi bio uvrnut?” „Mislite na teret slave? To mora da mu je teško palo u tim godinama.” Sa petnaest godina Stark je osvojio juniorski grend slem i to mu je bila odskočna daska. Ali novinarima je i pre toga zapao za oko. Zbog svog dobrog izgleda i odličnih rezultata, važio je za veliku nadu u svetu tenisa. „Ne, ne.” Odmahnula je rukom kao da tera misli. „Dejmijen je znao kako da izađe na kraj sa novinarima. Uvek je dobro znao šta šta treba reći, a pritom sačuvati tajnu.” Pogledala me je, pa se nasmejala kao da se šali, ali mislim da je bila ozbiljna. „Dušo, slušaj me dobro. Ne, Dejmijen Stark je jedan od onih mračnih i ćutljivih tipova. On je kao ledeni breg, Teksas. Veliki deo je sakriven, a ono malo što vidiš je tvrdo i pomalo hladno.”

Nasmejala se na svoju šalu, pa mahnu nekome koga je upravo spazila. Pogledala sam prema Dejmijenu, tražeći na njemu sliku mučenog dečačića kakvog je Evelin opisala, ali sve što sam videla bili su očigledna snaga i samopouzdanje. Da li je to samo maska? Ili možda ne gledam pravog čoveka. „Ono što sam htela reći”, nastavila je Evelin „jeste da ne treba to da shvatiš lično. Mislim na to kako se poneo prema tebi. Sumnjam da mu je bila namera da bude nepristojan. Verovatno da nije bio priseban i nije znao šta radi.”

Naravno, Evelin i nije bila svesna da sam preskočila priču o raspravi sa Dejmijenom. Problemi koje sam imala sa Dejmijenom Starkom bili su mnogobrojni i raznoliki - počevši od najmanjeg: ko će me odvesti do kuće, pa do komplikovanih emocionalnih, koje nisam želela da analiziram. „Bili ste u pravu za Ripa i Lili”, rekla sam, jer je uporno gledala u pravcu Starka, pa nisam želela da i naš razgovor krene u tom pravcu. „Moja cimerka je ostala bez teksta kad je čula da se nalazim u istoj prostoriji sa njima.” „Hajde onda. Upoznaću vas.”

Dve zvezde - obe na vrhuncu slave - bile su neizmerno uglađene i isto toliko nezanimljive.

Nisam znala o čemu bih razgovarala sa njima. Nisam čak znala o čemu je reč u njihovom šouu. Činilo se da Evelin nije mogla da shvati da postoji neko ko nije upućen u sva dešavanja u Holivudu.

Izgleda da je mislila da sam samo stidljiva i imala je nameru da me ostavi nasamo sa to dvoje.

Društvena Niki bi se smešila i započela neobavezan razgovor. Ali društvena Niki je izgubila strpljenje. Uhvatila sam Evelin za rukav, pre nego je otišla predaleko. Pogledala me je okrenuvši se,

21

Chia&Avada

dok su joj se obrve izvile ispitivački. Nisam rekla ni reč. Hvatala me je panika. Društvene Niki nije bilo ni od korova.

I onda odjednom - moj izgovor. Moje spasenje. Bilo je tako neočekivano - tako nestvarno - da sam se pitala nije li to halucinacija. „Onaj gospodin”, pitala sam pokazujući na mršavog dvadesetogodišnjaka sa dugom kovrdžavom kosom i naočarima tankih okvira, koji bi se pre uklopio u Vudstok nego u umetničko veče. Zadržala sam dah, očekujući da će možda ta slika nestati. „Je li to Orlando Maki?” „Ti znaš Orlanda?” upitala je, a onda sama odgovorila: „Naravno. On radi za Čarlsa. Gde ste se vas dvoje upoznali?” Klimnula je glavom u znak pozdrava sa Lili i Ripom, koji nisu marili što odlazimo; vratili su se svojoj raspravi, ujedno se smešeći ženi koja je prišla da se slika sa njima. „Odrasli smo zajedno”, objasnila sam dok nam je Evelin krčila put kroz gomilu.

Zapravo smo živeli vrata do vrata, sve dok Oli nije otišao na koledž. Iako je dve godine stariji od mene, bili smo nerazdvojni do njegove dvanaeste godine, kada je bio primoran da ode u visokocenjenu školu u Ostinu. U dubini duše zavidela sam mu na tome.

Nisam ga videla godinama, ali on je ona vrsta prijatelja sa kojima ne moraš da pričaš svakoga dana. Mogu proći meseci pre nego me iznenada pozove i razgovor se nastavlja kao da nikada nije ni prestao. On i Džejmi su moji najbliskiji prijatelji i hvata me vrtoglavica što je ovde baš u momentu kada mi je preko potreban.

Približili smo se, ali nas nije zapazio. Pričao je o nekakvom televizijskom šouu sa momkom u farmerkama i sportskom sakou sa bledoružičastom dugmadi. Oli gestikulira rukama, jer to je način na koji on govori i, baš kada je jednom rukom zamahnuo ka meni, refleksno je pogledao u tom pravcu. U momentu kada je shvatio, ukočio se, a onda se okrenuo ka meni i široko podigao ruke. „Niki? Bože moj, izgledaš fantastično.” Čvrsto me je privukao u zagrljaj, a onda se odmakao, odmeravajući me od glave do pete i ne spuštajući ruke sa mojih ramena. „Jesam li prošla inspekciju?” „A kad nisi?” „Nisi u Njujorku?” „Poslovno sam prebačen ovde prošle nedelje. Baš sam hteo da ti se javim ovog vikenda. Nisam mogao da se setim kada si se preselila ovamo.” Ponovo me je spontano privukao u zagrljaj i toliko sam razvukla usne u osmeh da je bolelo. „Dođavola, tako je dobro videti te opet.” „Izgleda da se vas dvoje znate”, rekao je momak u džinsu. „Izvini”, reče Oli. „Niki, ovo je Džef Mi radimo zajedno u 'Tvejn i Magvajeru'.” „Hteo je da kaže da ja radim za njega”, reče Džef. „Ja sam sezonski saradnik. Orlando radi već tri godine i veoma je cenjen. Mislim da je Mejnard spreman da ga prihvati kao partnera.” „Baš si smešan”, rekao je Oli, ali se videlo da mu godi. „Vidi ti njega” rekoh. „Moja mala gupika je izrasla u opasnu ajkulu.” „Ah. Znaš kakva su pravila. Na svaku tvoju advokatsku šalu, ja dodajem dve šale glupe plavuše.” „Povlačim reč.” „Hajdemo, Džefe”, reče Evelin. „Pustimo ovo dvoje da se ispričaju. Mi ćemo već naći neku našu nepriliku da upadnemo u nju.”

Bilo bi uljudno da smo im rekli da ostanu, ali oboje smo prećutali. Oboje smo bili preplavljeni sećanjima i bila sam presrećna što je Oli pored mene.

Pričali smo o svemu i svačemu, uputivši se ka vratima i prećutno se složivši da naš razgovor nastavimo napolju. Potpuno sam uživala u evociranju uspomena i Olijevom poznatom licu. Kada smo stigli do izlaza, okrenula sam se i pogledala po sobi. Nisam bila sigurna zašto to radim. Možda je to samo refleks, ali pre će biti da je nešto više. Mislim da sam tražila nekoga. Njega.

22

Chia&Avada

Naravno, pogledom sam odmah pronašla Dejmijena Starka. Više nije bio u društvu Odri Hepbern. Razgovarao je sa onižim proćelavim muškarcem. Bio je usredsređen i koncentrisan, ali je okrenuo glavu, i uhvatila sam njegov pogled.

U tom momentu znala sam da bih, kada bi to zatražio od mene, mogla oduvati mog prijatelja i ostati sa njim u sobi.

Proklet bio i prokleta da sam, ali bih ostala sa Dejmijenom Starkom.

23

Chia&Avada

5

Imala sam Olijevu jaknu na sebi i cipele u ruci, kaiševima okačene o vrhove mojih prstiju, dok smo šetali duž privatne plaže iza Evelinine kuće. Bilo je jasno da nije trebalo da budemo tamo, ali nisam marila za to. Razdragano sam šarala nogama po plitkoj vodi, prskajući oko sebe. Osećala sam se vragolasto. Osećala sam se dobro. „Kako je Kortni?”, upitala sam. „Je li joj drago što si se vratio?” To je bilo opasno pitati kada je Oli u pitanju. Kortni je njegova sada jeste / sada nije devojka. Sada jeste, jer je sjajna devojka, i Oli bi bio idiot da uradi bilo šta čime bi je povredio. Sada nije, jer je Oli ispao idiot više puta. „Verena je”, rekao mi je. „Oh.” Nisam mogla sakriti razočaranje u svom glasu. Trebalo je da ga utešim i kažem mu kako će naći neku drugu isto tako sjajnu devojku, ali jedino što mi se vrzmalo po glavi bilo je to da je uprskao stvar.

Odjednom se nasmejao. „Sa mnom, ludice.” „O, hvala bogu!” Veselo sam ga gurnula ramenom. „Pomislila sam da si sve upropastio.”

Uozbiljio se. „Zamalo da jesam. Bilo je teško u Njujorku. Biti daleko od nje, odoleti tolikim izazovima. Ali više toga nema. Ona je jedina žena za mene. Dođavola, Nik, čime sam je zaslužio?” „Time što si sjajan momak.” „Ja sam sjeban, i ti to znaš.” „Nema onog ko nije pomalo sjeban, ali Kortni vidi ono što nosiš u sebi. I voli te.” „Voli me”, rekao je uz osmeh. „Prosto ne verujem, ali to je istina. Stvarno me voli.” Pogledao me je sa strane. „Kad smo već kod toga ko je koliko sjeban, kako si ti?”

Ogrnula sam jaknu čvršće. „Super sam. Već sam ti to rekla.” Zastala sam i zarila stopala u pesak. Penušavi talasi prekrili su moja gola stopala, pre nego su se ponovo vratili u okean noseći sa sobom pesak ispod mojih nogu, pa mi se učinilo da tonem.

Izraz Olijevog lica govorio je da zna svaku moju tajnu i namrštila sam se, jer je to bila istina.

Slegla sam ramenima. „Sada je malo bolje. Na fakultetu je neko vreme bilo očajno, ali se situacija popravila.” Uputila sam mu osmeh, jer je on dobrim delom bio zaslužan za boljitak. „A sada, ne znam. Prija mi to da sam daleko od Teksasa. Stvarno, dobro sam.” Ponovo sam slegla ramenima. Nisam želela da pričam o tome.

Okrenula sam se i pošla. „Trebalo bi da se vratimo nazad.”

Klimnuo je glavom i krenuo u korak sa mnom. Neko vreme hodali smo ćutke. Svetla Evelinine kuće postajala su sve jasnija. Zvuk okeana ispunjavao je prostor oko nas. Bio je dubok i ritmičan, i činilo mi se da bih, poneta ritmom, mogla otploviti daleko. Moguće da sam već malo i zaplovila.

Hodali smo još nekih pedesetak metara, a onda je on zastao. „Šta misliš o smokinzima?” upitao je, kao da je to najuobičajenije pitanje na svetu. „Nemam ništa protiv”, rekoh. Smoking je tradicionalna svečana odeća. Mada je diskutabilno koliko je praktičan. Ne bi se moglo surfovati u njemu. To bi bilo teško izvodljivo.”

Nasmejao se. „Želim da mi budeš kuma na venčanju”, rekao je, a meni je zastala knedla u grlu. „Kortni nema ništa protiv”, nastavio je, „ali smatra da bi fotografije bile lepše ako bi obukla smoking. Znaš ono, muška strana u odelu pingvina, a ženska u svili i satenu. Šta kažeš?”

Obavila sam rukama ramena i trepnula da sakrijem suzu. „Volim te, znaš to?”

24

Chia&Avada

„Zato te i hoću za kumu. Ili to ili da se oženim tobom, samo mislim da bi ovo drugo razbesnelo Kortni.” Posmatrao me je, očigledno očekujući da se nasmejem. Nisam se nasmejala, pa je promenio izraz i meko rekao: „Hvala ti.” „Na čemu?” „Jer si srećna zbog mene.” „Stvarno jesam”, rekoh, ali to je bilo uz osmeh društvene Niki. Istina je bila to da su se stvari menjale neverovatnom brzinom, a ja sam želela da Oli ostane onaj stari. Već dugo je bio moj oslonac i šta bi se desilo da ga odjednom izgubim?

Ali s moje strane nije bilo fer da tako razmišljam.

Ponovo sam zakoračila. „Nik?” Obrisala sam suzu koja je zalutala na mom obrazu. „Ne obraćaj pažnju. Samo sam emotivna i raznežena. Znaš već, žene i venčanja...” „Sve će biti kao i pre, Nik”, rekao je, a i sam je znao da je to samo izgovor. „Šta god da ti treba, u svako doba sam tu. Kortni nema veze s tim.”

Strah mi je poput noža probadao grudi. „Ona ne zna za...” „Naravno da ne zna. Mislim, zna za Ešli”, rekao je. I dobro je bilo što je tako. On i Kortni su se zabavljali kada me je iznenadno samoubistvo sestre potpuno slomilo. Za mene je ona bila više od sestre - bila je beg od života izvajanog po modelu moje majke i, iako je već bila udata i nije živela sa nama, njena smrt me je pokopala. Džejmi i Oli su bili moji splavovi života i on je svakako o tome razgovarao sa Kortni. „Kortni sam samo rekao da je ona umrla i da si ti ožalošćena”, brzo je rekao. „Znaš da nikada ne bih odao tvoju tajnu.”

Laknulo mi je u toj meri da čak nisam osetila krivicu što sam i pomislila da bi Oli mogao prokockati moje poverenje. „Izgleda da nismo jedini koji su poželeli da pobegnu iz gužve.” Gledao je ka kući. Grupa ljudi stajala je na balkonu osvetljenom samo svetlošću koja je dopirala iz prostorije iza njih. Ali nisu oni bili ti na koje je Oli mislio. Trebala mi je sekunda da shvatim na koga je ciljao. Istog momenta ostala sam bez daha.

Neosvetljeno spiralno stepenište vodilo je od terase ka rivi. Na poslednjem stepeniku sedeo je neko. Nije mu se videlo lice - nije se videlo ništa više od tamne siluete - ali nekako sam znala ko je to.

Prišli smo, on je ustao i uverila sam se da sam bila u pravu. „Gospođice Ferčajld”, rekao je Stark prilazeći nam. Olija nije čak ni pogledao. Pogled mu je bio prikovan za mene - vatren, dubok i opasno crn. „Tražio sam vas.” „Oh?” pokušala sam da zvučim smireno, ali mi je glas bio sve samo ne smiren. „Zašto?” „Jer sam odgovoran za vas.”

Nasmejala sam se. „Kako to mislite? Jedva da vas poznajem, gospodine Stark.” „Obećao sam vašem šefu da ću vas otpratiti do kuće.”

Oli mije prišao bliže. Zaštitnički me je obuhvatio oko ramena. Čvrsto me je stegao, što sam mogla osetiti i kroz tanak materijal njegove jakne. „Ja nameravam da krenem kući. Biće mi zadovoljstvo da odbacim Niki. Možete smatrati da ste razrešeni dužnosti.”

Bez reči Stark je ispružio ruku i prstima uhvatio rever Olijeve jakne, kao da ispituje kvalitet materijala. Njegova ruka bila je tik iznad vrhova mojih grudi. Odjednom sam postala svesna koliko intimno je mogla delovati scena Olija i mene sa njegovom jaknom, kako sami šetamo plažom...

25

Chia&Avada

Osetila sam neodoljivu potrebu da objasnim da nema ničeg romantičnog niti intimnog između Olija i mene. Jedva sam se suzdržala da nešto ne kažem. Okrenula sam glavu i pogledala Olija. „To bi bilo sjajno. Tebi to ne bi bio neki problem?” „Taman posla”, rekao je. Ruka mu je još uvek bila na mom ramenu i pojačao je stisak, kao da hoće da krenemo. Ali nismo imali kud. Stark je stajao tamo, veći od života. Ispunio je prostor između nas. Ako se samo mrdnem, pomislila sam, bićti uhvaćena u njegovu mrežu. Što i ne bi bilo tako loše. „Ja ne tražim izgovor”, rekao je Stark, obraćajući se Oliju. „Ipak, potrebno je da gospođica Ferčajld ostane. Trebalo bi da razgovaramo o poslu.” Što bi značilo raspravu, ali sam se setila i njegovog ranijeg komentara - ako pokušavam da Karlu nađem investitora, od mene nema vajde. Okrenula sam glavu i klimnula Oliju. „U redu je.” „Jesi sigurna?” Zvučao je ozbiljno i zabrinuto. „Jesam”, odgovorih. „Samo ti idi.”

Malo je oklevao, a onda je klimnuo glavom. „Pozvaću te sutra”, rekao je, pritom pogledavši u Starka. Preobratio se u starijeg brata zaštitnika i iz njegovih reči mogla se izvući poruka: ako joj zafali i dlaka s glave, biće nevolje.

Moja mašta radila je punom parom. Poljubio me je u obraz i krenuo uza stepenište. „Čekaj”, Stark je pozvao i Oli se zaustavi.

Ostala sam bez daha, pitajući se hoću li to ja prisustvovati ritualu odmeravanja muškosti. Ali Stark je samo prišao i uzeo cipele koje sam još uvek držala u desnoj ruci. Pružila sam mu ih, zbunjena njegovim prilaskom i nežnim skidanjem Olijeve jakne s mojih ramena. „U redu je”, reče Oli, „uzeću je kasnije.”

Ali ja sam već bila bez jakne i sve se odigralo tako da se nisam mogla odaljiti od Starka. „Nema potrebe”, rekao je i drugarski se nasmejao, pružajući Oliju njegovu jaknu.

Oli je zastao načas, a onda uzeo jaknu. Prebacio je jaknu preko ramena, ne skidajući pogled s mene. „Čuvaj se”, rekao je i nestao uza spiralno stepenište. Čuvaj se? Kog đavola?

Pogledala sam u Starka, da bih videla je li on zbunjen koliko i ja, ali bilo je jasno da on svoje misli uopšte nije trošio na Olija. Potpuno se okrenuo meni.

Istrgla sam mu moje cipele iz ruku. „Imamo li stvarno šta da diskutujemo o poslu? Zapravo mi se čini da je moj posao u centru grada. Pored Karla. Moj posao je da se pripremim za sastanak koji me očekuje za manje od šesnaest sati.” „Slike”, rekao je mirno. „Mislio sam da je trebalo da mi pomognete oko izbora slike.” „Vaš sistem razmišljanja je potpuno sjeban. Koliko se ja sećam, odbila sam da vam pomognem.” „Moja greška. Pomislio sam da ćete se predomisliti, ako pokažem da cenim vaše mišljenje.” „Da se predomislim?” ponovila sam. „A na osnovu čega ste tako mislili? Na osnovu toga što sam onako otišla od vas? Na osnovu toga što sam vas ignorisala?”

Samo je nabrao čelo, dajući mi do znanja da svi moji skriveni pogledi ka njemu i Odri Hepbern i nisu bili tako skriveni.

Posmatrao me je, verovatno očekujući još koju reč od mene, ali nisam mu priuštila to zadovoljstvo. U tom trenutku ćutanje je bila najbolja moguća politika.

Podigla sam glavu, kako bih ga pogledala u lice. Minimalna svetlost koja je dopirala sa Evelininog balkona osvetljavala je njegove crte lica. Njegove oči kao da su upijale svetlost. U isto vreme bile su svetle, užarene, tople i crne kao istopljena lava, toliko tamne i duboke da bih se mogla izgubiti u njima. Ogledala duše, pomislila sam i zadrhtala.

26

Chia&Avada

„Hladno ti je”, rekao je i prešao prstima po mom golom ramenu. „Naježila si se.”

Ako do tada nisam, tog momenta sam se sigurno naježila... „Nije mi bilo hladno dok sam imala jaknu”, rekoh i on se zasmejao. Dopalo mi se kako je zvučao. Tako slobodno, jednostavno i uvek neočekivano.

Skinuo je svoj sako i prebacio mi ga preko ramena, ne obazirući se na moje protivljenje. „Idemo unutra”, rekoh, svlačeći sako i pružajući mu ga nazad. „Stvarno nema potrebe.”

Uzeo mi je cipele, ne obraćajući pažnju na pružen mu sako. „Obuj se. Ne bih voleo da se prehladiš.” „Oh, za ime boga”, prasnula sam, gurajući ruke u rukave sakoa. „Ti uvek dobiješ ono što želiš?”

Pogledao me je i shvatih da sam ga iznenadila. „Da”, odgovorio je.

Trebalo mu je pokazati ovu stranu karaktera, vrednu poštovanja. „Dobro. Hajdemo unutra. Pogledaćemo neke slike, reći ću ti šta je to što se meni dopada i onda možeš kako ti je volja.”

Gledao me je nekako zbunjeno. „Molim? Ti prosto ne izgledaš kao neko ko bi prihvatio bilo čiji savet.” „Grešiš, Niki”, izgovorio je moje ime mekano poput čokolade koja se topi u ustima. „Cenim mišljenja onih do kojih mi je stalo.”

Obuzela me je toplota. Sako mi više nije bio potreban. Dođavola, samo me je gušio.

Pogledala sam u stranu, u pesak, u okean, u nebo. Bilo gde samo ne u njega. Bila sam kao vezana u čvor. Ali to nije bio problem. Problem je to što mi se dopalo to što osećam. „Niki”, rekao je nežno. „Pogledaj me.”

Pogledala sam ga bez razmišljanja, i društvene Niki više nije bilo između nas. Ogolila sam se toliko kao da sam skinula haljinu sa sebe. „Čovek sa kojim si bila... ko ti je on?” Šamar. Društvena Niki se vratila na scenu. Lice mi se uozbiljilo, pogled zahladneo. Dejmijen Stark jeste pauk, a ja samo glupi insekt koga želi da proždere.

Nakratko sam pogledala u stranu. Kada sam se ponovo okrenula, na licu mi je blistao isti onaj plastični osmeh koji je mogao da vidi na podijumu, šest godina ranije. Trebalo je da prikupim snagu i kažem mu da se to njega ne tiče.

Ali nisam.

Nisam sigurna šta je to što me je navelo da izgovorim baš te reči, ali, čim sam progovorila, okrenula sam se od njega i krenula uza stepenice, ostavljajući za sobom reči koje su odzvanjale u vazduhu. „On? To je Orlando Maki. Kresali smo se doskoro.”

27

Chia&Avada

6

Nije to baš bilo tako, ali nije bilo ni daleko od istine. Bila je to priča koja bi se mogla pričati naširoko i nadugačko.

Izgovorene reči bile su samo još jedan vid zaštite, a kada je Dejmijen Stark u pitanju, bila mi je potrebna sva moguća zaštita.

Peo se za mnom. Stepenište je bilo usko, pa nismo mogli ići uporedo. „Niki”, rekao je zapovednički.

Zaustavila sam se i okrenula, gledajući ga sa visine od tri stepenika. Zanimljivo je bilo posmatrati ga iz te perspektive. Sumnjam da ima puno ljudi kojima se pružila prilika da sa visine gledaju Dejmijena Starka. „Šta ti je gospodin Maki sada?

Verovatno da je to bila samo moja fikcija, ali mislim da sam videla ranjivost u njegovim očima. „Prijatelj”, rekla sam. „Veoma dobar prijatelj.”

Mislim da se videlo olakšanje na njegovom licu što me je u kombinaciji sa ranjenošću ostavilo bez daha.

Ipak sve je to brzo nestalo. „Još uvek se viđate?”, upitao je odlučno i hladno.

Prstima sam pritisnula slepoočnice. Njegova promena iz hladnog u vruće, pa opet u hladno izazivala je vrtoglavicu. „Jesam li ja to u nekoj vrsti zabavne emisije? Da li si dao novac za novu verziju skrivene kamere? Neku vrstu rijaliti-šoua?” „O čemu ti to?” „Čas si meden, čas si leden.” „Stvarno?” „Ne pretvaraj se da ne znaš o čemu govorim. U momentu si toliko nepristojan da imam želju da te pljusnem posred lica.” „A ipak to nisi učinila.”

Mrko sam ga pogledala i u isto vreme pokušala da ignorišem uzbuđenje. „Sledećeg momenta se pretvoriš u zlato i sav si topao i nežan.” Podigao je obrve. „Nežan?” „Baš tako. Nežan nije pridev koji bi tebe opisao. Zaboravi to topao i nežan. Reći ću vreo i žestok.” „Žestok”, promrmljao je tako da je ista reč zvučala mnogo senzualnije od onoga što sam imala nameru da kažem. „Sviđa mi se kako zvuči.”

U tom momentu i meni se dopalo.

Usta su mi se osušila. „Stvar je u tome da deluješ uznemirujuće.” Gledao me je očigledno uživajući. „I to mi se sviđa kako zvuči.” „Uznemirujuće i razdražujuće. I drsko.” „Drsko?” ponovio je. Nije se nasmejao, ali bih se zaklela da sam čula prizvuk smeha u njegovom glasu. „Postavljaš pitanja na koja nemaš pravo.” „A ti si odvela ovaj razgovor u potpuno drugom smeru. Još uvek nisi odgovorila na moje drsko pitanje.” „Mislila sam da bi inteligentan čovek, poput tebe, shvatio da sam to želela da izbegnem.”

28

Chia&Avada

„Čovek ne bi postigao što ja jesam, kada ne bi obraćao pažnju na detalje. Ja sam vredan i uporan, gospođice Ferčajld.” Bila sam ulovljena u njegovu zamku. Prikovao me je svojim pogledom. „Kada poželim nešto, prvo se dobro raspitam, a onda navalim svom snagom.”

Trebalo mi je malo vremena da dođem do reči. „Stvarno?” „Postoji intervju u prošlomesečnom Forbsu, u kojem je reporter oslikao moju istrajnost.” „Svakako ću nabaviti jedan primerak.” „Naložiću da vam pošalju jedan. Možda ćete se tada uveriti koliko mogu biti uporan.” „To sam već shvatila. Ne razumem zašto te toliko interesuje s kim spavam. Kakve to veze ima sa tobom?” Ušla sam u opasnu zonu i u momentu iskusila šta znači stara izreka „igraš se vatrom”.

Popeo se stepenik više i tako mi se približio. „Ima toliko toga u vezi sa tobom što me interesuje.”

Gospode bože. Pažljivo sam zakoračila na sledeći stepenik. „Ja sam otvorena knjiga, gospodine Stark.” Popela sam se za još jedan stepenik. „Oboje znamo da to nije istina, gospođice Ferčajld. Ali jednog dana...”

Krenuo je za mnom i, iako mi je sve bilo jasno, morala sam da upitam: „Jednog dana, šta?” „Jednog dana bićete otvoreni za mene, gospođice Ferčajld. U svakom smislu te reči.” Želela sam da odgovorim, ali sam izgubila moć govora. Dejmijen Stark me je želeo. I više od toga, želeo je da zaviri ispod maske i sazna sve moje tajne.

Ta ideja me užasavala, a u isto vreme mi se neobično dopala.

Potpuno zbunjena, krenula sam unazad još jedan stepenik ka balkonu i neočekivano pokleknula. Istog momenta Stark se našao pored mene. „Šta se desilo?” „Ništa. Nagazila sam na nešto oštro.”

Pogledao je u moju bosu nogu.

Snebivajući se, pružila sam moje ekstra sandale na štiklu od osam santimetara. „Vrlo su lepe”, rekao je. „Možda ne bi bilo loše da ih obuješ.” „Lepe?”, ponovila sam. „Ne da su lepe, nego su ekstra. Stoje mi kao salivene. Ističu moj pedikir, izdužuju mi noge i podižu guzicu, tako da izgledam superseksi u ovoj haljini.”

Nasmejao se krajičkom usana. „Povlačim reč. Sandale su stvarno neverovatne.” „Isto tako one su bile prva stvar zbog koje sam u Los Anđelesu ojadila svoj novčanik.” „Siguran sam da su vredne svake pare skinute sa tvog tekućeg računa.” „U potpunosti. Ali su neudobne za hodanje. I sada kada sam ih skinula, stvarno ne znam kako ću ih ponovo obuti. Ne, bolje reći, ako ih ponovo obujem, ne znam kako ću hodati u njima.” „Jasno mi je šta te muči. Na svu sreću, ja sam neko ko je svoju karijeru gradio tako što je uvek pronalazio rešenja za zamršene probleme.” „Stvarno? Pa, molim te, prosvetli me.” „Mogla bi ostati ovde na stepeništu. Mogla bi bosih nogu ući unutra ili bi se mogla obuti i istrpeti bol.” „Nekako sam očekivala više od sjajnog Dejmijena Starka. Ako je samo toliko mozga potrebno da bi se upravljalo korporacijom, odavno sam mogla stići dotle.” „Žao mi je, ako si se razočarala.” „Ostati ovde nije dobro rešenje”, rekla sam. „Kao prvo, hladno je. Kao drugo, želim se pozdraviti sa Evelin.” „Mmm”, klimnuo je glavom i uozbiljio se. „Potpuno si u pravu. Očigledno da nisam dobro proučio zagonetku.”

29

Chia&Avada

„To i jeste ono što zagonetku čini zagonetkom”, rekoh. „Što se tiče ulaska bosih nogu, ćerka Elizabet Ferčajld nikada ne bi bila bosa ni na jednom skupu, bez obzira na to koliko to želela. To mi je karakterna osobina.” „Onda nemaš drugog izbora. Moraćeš obuti sandale.” „I da trpim? Neka hvala. Ja ne podnosim bol.”

Izgovorila sam nešto što baš i nije odgovaralo istini. Gledao je u mene dugo i uporno i iz nekog razloga setila sam se Olijevih oproštajnih reči: čuvaj se. Lice mu je tada promenilo izraz i sada me je ponovo gledao mekšim pogledom. Laknulo mi je. „Postoji još jedna mogućnost.” „A tako? Skrivao si nešto od mene.” „Mogao bih te uzeti u naručje i odneti nazad na zabavu.” „Kako da ne”, rekla sam. „Obuću sandalice i istrpeti.” Sela sam na stepenik i gurnula nogu u sandalu. Osećaj nije baš bio prijatan. Sandale su me stezale i noge su me bolele. Uživala sam u šetnji po plaži, ali trebalo je da znam da će uživancija jednom stići na naplatu.

Ustala sam, klecnula i nastavila da se penjem uza stepenice. Stark je bio iza mene i, čim smo se popeli na balkon, prišao je i uhvatio me za ruku. Onda se primakao toliko da sam mogla osetiti njegov dah na svom uhu. „Ima stvari zbog kojih vredi trpeti bol. Drago mi je da si to shvatila.”

Naglo sam se okrenula ka njemu. „Molim?” „Samo sam rekao da mi je drago što si odlučila da obuješ sandale.” „Čak i ako je to značilo da odbijam tvoju ponudu da me u stilu pećinskog čoveka nabaciš na rame i proneseš okolo?” „Ne sećam se da sam spomenuo nošenje u tom stilu, ali ideja je svakako interesantna.” Izvukao je svoj ajfon i počeo da kucka nešto. „Šta to radiš?” „Pišem poruku”, odgovorio je.

Nasmejala sam se i zavrtela glavom. „Reći ću vam nešto, gospodine Stark. Šta god da ste, nesumnjivo ste puni iznenađenja.” Odmerila sam ga od glave do pete. „Da nemate možda sakriven neki par japanki? To bi bilo iznenađenje od velike koristi za mene.” „Bojim se da nemam”, rekao je. „Ali sledeći put poneću neke, za svaki slučaj. Do sada nisam shvatao koliko par udobne obuće može biti dragocen.”

Palo mi je na pamet da upravo flertujem sa Dejmijenom Starkom. Sa čovekom koji se igrao vruće-hladno čitave večeri. Sa čovekom koji je pucao od siline, koji rukovodi imperijom i koji bi na pucketanje prstiju mogao da ima svaku devojku koju poželi. Tog momenta ta devojka bila sam ja.

Bilo je to vrlo zbunjujuće, ali u isto vreme i laskavo. I da, veoma uzbudljivo. „Znaš li da tačno znam kako se osećaš?”, upitao je.

Zagledala sam se u njega, pitajući se da li on to čita moje misli. „Oduvek sam mrzeo patike za tenis. Imao sam običaj da treniram bosih nogu. Mog trenera je to izluđivalo.” „Stvarno? Fasciniralo me je to što je dopustio da malčice zavirim u njegov privatni život. „Ali zar ti nisi stvorio svoj brend?” „Da. Jedino što prija nozi.” „Dobro zvuči. Moglo bi se iskoristiti kao slogan.” „Šteta što se i ti nisi našla u mom marketinškom timu.” Ispružio je ruku i palcem dodirnuo moju bradu. Stomak mi je podrhtavao i zastenjala sam jedva čujno. Zaustavio je pogled na mojim

30

Chia&Avada

usnama i izgledalo je kao da će me svakog časa poljubiti, a ja to svakako nisam želela od njega.

Dođavola, šta je čekao?

Vrata balkona su se otvorila i na njima se pojavio par koji se držao za ruke. Dejmijen je spustio ruku i magija je nestala. Poželela sam da viknem, prekorim pridošlice. Ne samo zato što sam bila ostavljena u požudi i strasti. Ne, nešto je bilo izgubljeno. Počela sam da simpatišem Dejmijena Starka koji se smeje i zadirkuje u mraku. Koji flertuje nežno i pažljivo. Koji me gleda očima koje otkrivaju dušu.

Ali naš trenutak je otišao unepovrat. Da smo ušli unutra, sigurna sam da bi vratio masku na lice. To isto bi se dogodilo i sa mnom.

Umalo mu nisam predložila da se spustimo do plaže, ali on je već držao vrata kako bih prošla.

Lice mu je ponovo poprimilo oštre crte. Prolazeći pored njega, zakoračila sam. u sobu, a neka tuga stezala me je iznutra.

Atmosfera u kući bila je uzavrela, čemu je sigurno doprinelo drugo, treće ili četvrto piće. U sobi je bilo veoma sparno i zagušljivo, skoro klaustrofobično, pa sam sa sebe skinula Starkovu jaknu i pružila mu je nazad. Prešao je prstom preko svilene postave. „Topla si”, rekao mi je i obukao jaknu na uobičajen, a u isto vreme i neobjašnjivo erotičan način.

Pored mene stvorila se konobarica sa tacnom punom penušavog vina. Uzela sam piće i popila ga naiskap. Nije uspela ni da se okrene od mene, a već sam praznu čašu zamenila punom. „U lekovite svrhe”, rekoh Starku, koji je takođe uzeo piće, ali je otpio samo gutljaj. Ja nisam bila toliko taktična, pa otpili još pola čaše. Balončići alkohola kao da su me udarili u glavu, izazivajući slabu vrtoglavicu. Osećaj je bio lep, ali nisam imala iskustva sa tim. Probala sam alkohol, naravno, ali nisam pila često, pogotovo ne šampanjac. Te večeri osećala sam se jadno i bedno. Liz malo sreće, pomislila sam, alkohol će popraviti raspoloženje. Ako ne to, onda će me opustiti.

0 ne.

Malo je falilo da ostavim čašu. Opuštanje nije bilo poželjno, pa čak ni pomoću balončića.

Kako sam zabacila glavu da bih otpila još jedan gutljaj, uhvatila sam Starkov pogled na sebi.

Gutao me je svojim tamnim očima i kao da je znao sve o meni. Poželeh da se izmaknem korak nazad. Umesto toga, samo sam jače stisnula čašu i ostala ukopana u mestu.

Primakao mi se uz blag osmeh na licu. Zapahnuo me je svež miris njegovog parfema. Pomerio je pramen kose sa mog obraza i upitah se kako to da se istog momenta nisam istopila.

Telo mi je gorelo od uzbuđenja. Koža. Puis. Naježila sam se, digla mi se svaka dlaka na glavi, kao da me udario grom. Osećala sam sve veću želju među butinama. „Šta to imate na umu, gospođice Ferčajld?” upitao me je izazivački. Poludela sam, što se sve toliko jasno moglo pročitati sa mog lica.

Bes u tom trenutku i nije bila tako loša stvar - vratila me je u stvarnost. I ohrabrena učinkom šampanjca, pogledala sam ga pravo u oči, odgovorivši: „Vas, gospodine Stark.”

U trenutku je izgledao iznenađeno, ali se brzo pribrao. „Drago mi je da to čujem.” Jedva da sam bila svesna njegovih reči. Sve što sam videla bile su njegove usne. Divne, pune i senzualne.

Prišao je još korak bliže, oluja se pojačala, vazduh je postao težak. Skoro da sam mogla osetiti varnice. „Trebalo bi da znate, gospođice Ferčajld, da ću vas poljubiti pre kraja ove večeri.” „Oh.” Nisam bila sigurna da li je moj odgovor bio odraz iznenađenja ili pristanka. Pitala sam se kakav bi to bio osećaj kada bi se njegove usne spojile sa mojim. Kada bi njegov jezik ispunio moja usta. Kada bih osetila njegove ruke na sebi i težinu njegovog tela na svom. „Drago mi je da to željno očekujete.” Njegove reči su me uzdrmale, prenuvši me iz misli, i ovog puta stvarno sam ustuknula. Jedan korak, pa još jedan, sve dok se oluja među nama nije stišala, a ja ponovo počela trezveno da razmišljam.

31

Chia&Avada

„Nisam sigurna da bi to bila baš dobra ideja”, rekoh, jer fantazija je bila dobra stvar, ali se u mislima moglo otići predaleko, pa je bilo dobro podsetiti se toga. „Naprotiv. Mislim da je to jedna od mojih boljih ideja.”

Progutala sam. Da budem iskrena, želela sam da istog momenta istraje u svojoj nameri, ali bilo je bolje bez suludih želja koje je budio u meni. Ili on ili njegova reputacija. Očigledno da Karl nije bio jedini koji je pridavao važnost korišćenju poslovnih veza. Bili smo u društvu ljudi koji su želeli da se nađu u njegovoj blizini. Investitori, poklonici tenisa, slobodne žene. Dođu, pričaju, a Stark svakom uljudno pokaže put. Jedini ko je i dalje bio pored njega bila sam ja. Ja i brojne konobarice sa dodatnim šampanjcem, tako hladnim da je gasio rasplamsalu vatru u meni.

Soba je počela pomalo da se vrti oko mene i ja potapšah Starka po ramenu prekidajući ga u razgovoru sa inženjerom koji je, poput robota, duboko zagazio u temu. „Izvinite me”, rekoh i uputih se ka maloj klupi u ćošku sobe.

Stark se takvom brzinom našao kraj mene, da sam imala utisak da inženjer i dalje baca mamac nesvestan da mu je plen umakao. „Trebalo bi da usporiš”, rekao mi je glasom koji je sugerisao da ima pravo da naredi.

Ali ja nisam bila njegovo vlasništvo. „Dobro mi je”, rekla sam. „Imam plan.” Nisam mu rekla da planiram da sednem i više ne ustanem sa klupe. „Ako imaš nameru da se oždereš od alkohola toliko da se vučeš po podu, rekao bih da sve teče po planu.” „Ne izigravaj zaštitnika.” Zastala sam nasred sobe i gledala oko sebe u kolekciju slika koje su visile na zidovima. Zastala sam, a onda se namerno okrenula i pogledala ga pravo u oči. „Pretpostavljam da želiš golotinju?”

Primetila sam vatru koja se borila da izbije ispod njegove maske. Naterala sam sebe da se ne nasmejem u znak pobede.

Izvio je obrvu. „Mislio sam da nisi voljna da mi pomogneš.” „Trenutno sam raspoložena da pomognem”, rekoh. „Dakle? Golotinja? Pejzaž? Mrtva priroda? Čim si na jednom ovakvom događaju, pretpostavljam da ti je golotinja u glavi.” „To je svakako u prvom planu, da.” „Ima li ovde bilo šta što ti privlači pažnju?” „Zapravo, ima.”

Gledao je pravo u mene i pomislih da sam suviše hrabro ušla u igru. Znam da je trebalo da se povučem ali nisam. Možda je to šampanjac govorio iz mene, ali svidelo mi se da vidim želju u njemu. Ne, nije tačno. Svidelo mi se da vidim njegovu želju za mnom.

Jednostavno, a zapanjujuće.

Nakašljala sam se. „Pokaži mi.” „Izvini?”

Potrudila sam se da zvučim nezainteresovano. „Pokaži mi šta ti se dopada.” „Verujte mi, gospođice Ferčajld, vrlo rado bih vam pokazao.”

Nije bilo teško pročitati između redova, pa se zagrcnuh. Ja sam bila ta koja je bacila kockice, pa je sada trebalo odigrati do kraja. S mukom sam promenila položaj - i posrnula zbog prokletih sandala.

Uhvatio me je za rame i ja uzdahnuh od šoka koji me je uzdrmao kada je rukom dodirnuo moje golo rame. „Trebalo bi da se izujete, pre nego se povredite.” „Nema šanse. Ne idem bosonoga na zabave.”

32

Chia&Avada

„Dobro.” Uzeo me je za ruku i poveo ka holu pregrađenom somotskom zavesom. Išao je polako, zbog mojih bolnih nogu, a onda me pogledao, kezeći se zlobno. „Ili bi možda trebalo da vas ponesem u stilu pećinskog čoveka?”

Moja hladnokrvnost pretvorila se u šok kada je razmakao somotsku zavesu i zakoračio u zatamnjeni hodnik iza nje. Zastala sam, a onda zakoračila za njim. Vratio je zavesu i seo na kauč presvučen u somot. Pogledao je u mene bez trunke izvinjenja, kao da je ceo svet njegov. Pokazao mi je mesto pored sebe i, s obzirom na to da su me noge bolele, a u glavi se vrtelo, bez reči sam sela. „Sada”, rekao je, „možeš skinuti sandale. Ne”, nastavio je pre nego sam uspela da se suprotstavim, „sada smo iza zavese, zvanično nismo na zabavi, tako da ne kršiš nikakva pravila.”

Poslednje reči izgovorio je zajedljivo. Bez razmišljanja, složila sam se s tim. „Pomeri se u stranu”, naredio je. „Stavi noge u moje krilo.” Društvena Niki bi se usprotivila; ja sam spustila stopala u njegovo krilo. „Zatvori oči. Opusti se.”

I jesam. Na momenat vreme je stalo i uplaših se da padam pod njegov uticaj. Prstima je lagano prelazio duž mojih stopala. Izvila sam se unazad, iznenađena i zadovoljna. Dodirivao me je nežno, skoro da me golicao. Od svakog dodira podilazila me je jeza. Telo mi se kočilo dok sam se koncentrisala na jednu tačku. Osetila sam varnice i shvatila da je probudio strast u meni.

Uhvatila sam se za ivicu i spustila glavu unazad. Nekoliko uvojaka milovalo me je po vratu.

Kombinacija osećaja - njegov dodir na stopalima, nežno milovanje - bila je neodoljiva. Glava mi je potpuno pala, ali ne od šampanjca.

Palčevima je pritisnuo jače, kako bi ublažio bol u stopalima, a onda nežno gladio nažuljana mesta. Sve je bilo tako lagano. Tako intimno. Tako zbunjujuće.

Teško sam disala i ne bih mogla poreći malu dozu panike koja mi se mrsila po stomaku.

Prepustila sam se i pustila da sve ide svojim tokom.

Opasno sam se približila ivici koju ne bi trebalo preći - ali prokleta da sam, nisam znala imam li snage da se vratim nazad. „Sada”, rekao je.

Pogledala sam zbunjeno, a izraz uzbuđenja na njegovom licu potpuno me je omeo. „Sada ću te poljubiti”, rekao je i, pre nego sam mogla bilo šta reći, njegov dlan našao se na mom potiljku. Nekako je promenio položaj, pa su se umesto stopala u njegovom krilu našle moje butine.

Tela su nam se dodirivala. Nadvio se nada mnom i spustio svoje usne na moje. Usne su mu bile čvrste, a u isto vreme veoma nežne. Sve je bilo u njegovim rukama. Zahtevnim. Uzimao je ono što je hteo - a ja sam mu se rado davala. Čula sam sebe kako stenjem, dok je koristio priliku da jezikom prodre duboko u moja poluotvorena usta.

Dobro se ljubio i potpuno sam se predala užitku. Ne znam kada i kako, ali shvatih da ga jednom rukom držim za košulju, dok mu drugom mrsim kosu. Bila je tako gusta i meka. Uvrtela sam je u pesnicu i privukla ga bliže, tako da njegove usne čvršće priljubim uza svoje. Želela sam da nestanem u njegovom poljupcu. Želela sam da se prepustim vatri koja je buktala u mom telu.

Možda bih nestala u plamenu. Možda bih, poput feniksa, ponovo oživela nakon što me sprži Starkov dodir.

Njegov jezik uplitao se sa mojim, izazivajući talase erotike koji su me milovali iznutra. Moja koža, već nadražena njegovom blizinom, mučila se da podnese njegov dodir, jer je to bilo ono što preliva čašu. Ono što sam jedva uspevala da podnesem. Požuda je rasla među mojim butinama. Čvrsto skupih noge jednu uz drugu, u želji da osetim zadovoljenje.

Glasno je roptao, dižući me u naručje. Odjednom, njegova ruka našla se na mom bedru. Gladak materijal haljine mazio mi je kožu, dok je rukom klizio ka mom međunožju. Bila sam napeta,

33

Chia&Avada

uzbuđena i nervozna, ali se nisam odupirala. Telo mi je bridelo, klitoris pulsirao, želela sam zadovoljenje. Želela sam Dejmijena.

Njegovo telo pritiskalo je moje. Držao me je čvrsto, ljubio bez prestanka dok mu je ruka sve dublje istraživala moje međunožje, toliko polako da me je izluđivao. Izvila sam se tako da mi je jedna noga skliznula, dok je druga ostala u njegovom krilu. Bosom nogom oduprela sam se o pod i osetih hladan vazduh koji je našao put do mojih vlažnih gaćica.

U tom položaju bila sam potpuno otvorena i Stark spusti ruku na moju ženskost. Stenjao je na rubu mojih usana. Kroz tkaninu haljine i satenske gaćice osetila sam toplinu njegovog dlana.

Stiskom ruke, preko odeće, dražio mi je klitoris, čineći me toliko vlažnom da sam se topila.

Haljina mi je bila podignuta, ali je još uvek pokrivala butine. Čak i lako, bio je blizu - preblizu tajni koju sam čuvala i znala sam da ću se, ukoliko krene unutrašnjom stranom butine, otrgnuti. Bila sam nervozna. Čak i uplašena. Ali opasnost i strah samo su me odveli do ivice vrhunca. Mislim da nikada u životu nisam bila toliko uspaljena.

Njegovi prsti su me izazivali, stvarajući luđačku groznicu koja me je sagorela. Samo što nisam dostigla vrhunac, samo još malo...

Ali tada je njegova ruka nestala. Otvorila sa oči i samo načas izgledao je iskreno i toplo kao da od celog sveta vidi samo mene. A tada se nešto dogodilo i on vrati staru masku na lice. Povukao me je tako da sam samo delom ostala u njegovom krilu. „Dejmijene, šta...”

Tada sam začula glas koji mi je dolazio s leđa, jasan, živahan ženski glas: „Svuda sam te tražila.

Hoćemo li?”

O, bože. Da li je to ona tek ušla? Koliko dugo je već bila tu?

Bespomoćno sam pogledala u Dejmijena, ali on to nije primetio. Preko mog ramena gledao je tog nekog s kim je razgovarao. „Treba da ispratim gospođicu Ferčajld do kuće”, rekao je, i ja se okrenuh da pogledam iza sebe - nađoh se oči u oči sa Odri Hepbern.

Ona mi klimnu glavom, nasmeja se Dejmijenu, okrenu se i ode.

Pažljivo me je pomerio iz krila. Ustao je i pružio mi ruku. „Hajdemo.”

Noge su me jedva nosile - telo mi je još uvek bilo mlitavo. Ipak, nazula sam sandale i bez pogovora pošla za njim. Bila sam zbunjena, osramoćena i nisam baš bila sigurna šta da mislim.

Prolazeći kroz već proređenu skupinu, pronašli smo Evelin i pozdravili se sa njom. Zagrlila me je i ja obećah da ću je pozvati narednih dana i da ću se sigurno držati date reči.

Na izlasku me je ogrnuo svojom jaknom. Hodali smo trotoarom do limuzine koja nas je čekala.

Vozač u uniformi otvorio je zadnja vrata i Dejmijen mi pokaza rukom da uđem. Još odmalena nisam se provozala u limuzini i, pre nego sam ušla, zastadoh da pogledam unutrašnjost. Na jednoj strani nalazila se klupa presvučena kožom crne boje. Naspram nje bio je bar, sa kristalnim bokalom i čašama koje su svetlucale na svetlosti sakrivenoj u poliranom drvenom okviru bara. Pod je bio prekriven tepihom. Ceo prostor odisao je luksuzom, novcem i elegancijom.

Smestila sam se na zadnje sedište, licem prema prednjem delu auta. Koža je bila meka i topla, i kao da se pripila uz moje telo. Pogledala sam ka vratima, čekajući Dejmijena da uđe.

Samo što on nije ušao. „Laku noć, Niki”, rekao je istim onim poslovnim tonom koji sam već imala prilike da čujem početkom večeri. „Radujem se sutrašnjoj prezentaciji.”

Tada je zalupio vratima i vratio se u Evelininu kuću kod Odri Hepbern, čija ga je silueta ispružene ruke čekala na vratima.

34

Chia&Avada

7

Sama sam, ljutita, ponižena i obrukana. Takođe i uspaljena. Kakva sramota.

Mogla sam, naravno, kriviti samo sebe. Igrala sam se vatrom - a znala sam to.

Dejmijen Stark nije mi bio ravan. Štaviše, bio je opasan. Kako to da je Oli bio svestan toga, a ja ne? Bila sam svesna.

Ta čvrstina njegovog pogleda. Maska koju je tako vešto skidao. Prvo što sam pomislila bilo je da kažem Dejmijenu Starku da odjebe. Zašto, kog đavola, to nisam i učinila?

Zato što sam mislila da vidim nešto više u njemu?

Zato što sam i sama imala masku na sebi i mislila da sam pronašla srodnu dušu?

Zato što je bio seksi i što je bilo očigledno da me želi?

Zato što je deo mene žudeo za opasnošću?

Zatvorila sam oči i progutala knedlu. Da je to bio višestruki test, morala bih da dam potvrdan odgovor na sva postavljena pitanja.

Ubeđivala sam sebe da je sve u redu. Sve što je Dejmijen Stark želeo od mene bilo je da me osvoji kao što je osvojio industriju. I dok sam možda žudela da osetim njegovo telo na svom, više nego ikad bila sam sigurna da to sebi nisam smela dopustiti. Neću se, na takav način, otkrivati čoveku koji ne želi ništa više do seksa na brzinu - dođavola, nikome se tako neću otkriti. Ne želim nikakva pitanja; ne želim ništa da objašnjavam. Moje tajne ostaće skrivene duboko u meni.

Skinula sam sandale, zabacila glavu na naslon sedišta i zatvorila oči. Dobro je da je vožnja u limuzini toliko udobna, jer mi je glava, sama od sebe, već bila pomućena.

Ideja da se prepustim šampanjcu, koja se u momentu činila dobrom, sada je izgledala veoma budalasto.

Taman me je hvatao san, kada me je iz dremeža prenula zvonjava telefona. Trgla sam se i počela da kopam po tašnici kako bih ga izvadila. Na ekranu je bio ispisan nepoznati broj, ali, kako su moj novi kalifornijski broj znali samo Džejmi i Karl, nije bilo teško naslutiti da me to neko od njih zove sa nekog meni nepoznatog broja. Ili je u pitanju bio operater korisničkog servisa.

Javila sam se, očekujući Džejmi, jer Karl me svakako ne bi ometao, pogotovo ako je Stark želeo da bude nasamo sa mnom. „Toliko sam iscrpljena”, rekoh, jer ako je operater, da mu odmah bude jasno da mi nije do razgovora. „Ne čudi me”, odgovorio mi je poznati glas koji nije zvučao kao glas moje cimerke. „Lepo sam ti rekao da je trebalo da smanjiš alkohol.” „Gospodine Stark? Kako ste došli do ovog broja?” U momentu sam se uspravila. „Želeo sam da ti čujem glas.” Ton mu je bio tih i senzualan i, uprkos svemu što sam govorila sebi, neka toplina razlila se mojim telom. „Oh.” „Voleo bih ponovo da te vidim.”

Jedva sam disala. „I hoćete”, rekoh jetko, jer trebalo je to seći u korenu. „Videćemo se sutra, na sastanku.” „Veoma se radujem tome. Možda je bilo pametnije da sam sačekao da tada porazgovaramo, ali, kad pomislim na tebe tako opuštenu, pripitu, na kožnom sedištu moje limuzine... to je slika koja mi je stalno pred očima.

35

Chia&Avada

Misli su mi se kovitlale po glavi. Šta se dogodilo sa čovekom koji me je tako hladnokrvno ostavio na zadnjem sedištu svog auta? „Voleo bih ponovo da te vidim”, ponovio je ovog puta snažnije. Nisam se čak ni pretvarala da ne razumem. Sigurno nije pričao o poslu. „Da li uvek dobiješ ono što želiš?” „Da”, odgovorio je kratko. „Naročito kad postoji obostrana želja.” „Ne postoji”, slagala sam. „Stvarno?”, upitao je vidno zainteresovan. Sve je to za njega bila samo igra. Ja sam bila samo igračka. Pomisao na to izludela me je i to je bilo dobro. Ljutita Niki imala je više samokontrole od iscrpljene Niki. „Stvarno.” „Kako si se osećala kada si ušla u limuzinu?” Nisam bila potpuno sigurna gde nas je to vodilo, ali sam bila ubeđena da ne želim da stignem tamo. „Nikol?” „Ne zovi me tako”, prasnula sam.

Sa druge strane žice zavladala je tišina i shvatih da me plaši pomisao da je prekinuo vezu. „U redu, Niki”, rekao je kao da zna da je to melem za ranu, „kako si se osećala kada si ušla u limuzinu?” „Bila sam besna. I ti to vrlo dobro znaš.” „Zato što sam te limuzinom samu poslao kući? Ili zato što sam tebe poslao kući, da bih se ja mogao vratiti u društvo lepe žene?” „Ako nisi primetio, nas dvoje jedva da se znamo. Imaš sva prava da budeš sa kim god želiš, kad god želiš.” „A ti koristiš svoje pravo da budeš ljubomorna.” „Nisam ljubomorna i ne, ne koristim nikakva prava. I da ponovim poentu priče: jedva da te poznajem.” „A tako. Dakle, ne računa se činjenica da žudimo jedno za drugim? Kao ni činjenica da sam te doveo do toga da ti gaćice budu vlažne? Što si stenjala, dok je moja ruka bila među tvojim nogama?”

Malo je falilo da ponovo zastenjem, ali uspela sam hrabro da prećutim. „Reci mi, onda, u koji nivo intime spada ljubomora?” „Ja - popila sam more šampanjca večeras. Neću čak ni pokušati da odgovorim na to pitanje.”

Nasmejao se, gromko i iskreno. Dopalo mi se kako je zvučalo. I da, dopao mi se Dejmijen Stark.

Nije bio onakav kako sam ga zamišljala, ali imao je u sebi nešto neodoljivo - i to više od činjenice da je imao seksepil slađi od greha i da me je obradio tako da sam zapenila. Činilo se da se dobro oseća u svojoj koži. To me je podsetilo na Evelin i njen stav o tome da gost koji nije zadovoljan njome kao domaćicom može slobodno da ode. Ja sam bila iznenađena - moju majku bi istog momenta strefio infarkt. U isto vreme bila sam i impresionirana. Što se mene tiče, Dejmijen Stark je takođe imao neke ekstremne stavove. „Zove se Žizela”, rekao je mekim glasom. „Vlasnik je galerije koja promoviše Blejnov umetnički rad.” „Mislila sam da je Evelin ta koja izlaže njegova dela.” „Evelin je samo organizovala zabavu. Ona mu dođe nešto kao Blejnov menadžer. Sutra ujutru slike će biti vraćene u Žizelinu galeriju. Susret sa Žizelom i njenim suprugom na ovoj koktel zabavi bio je zabeležen u mom planeru pre više od nedelju dana. To je poslovni sastanak koji nisam mogao da izbegnem. A ipak, napustio sam ga da bih tebe pozvao.” „Oh.” Njen suprug. „Oh.”

36

Chia&Avada

S jedne strane, bilo je frustrirajuće to što me je čitao kao knjigu. S druge, dirnulo me je to što je pozvao da bi me umirio. Naravno, to nisam sebi smela dopustiti. Trebalo je da ostanem jaka i kažem da se to mene ne tiče. Jer šta god da se rađalo između nas, trebalo je biti sasečeno u korenu. „Pa gde si sada?”, upitah, potpuno ignorišući glas razuma. „'Sur la Mer'“, odgovorio je, misleći na restoran u Malibuu, toliko ekskluzivan da sam čak i ja čula za njega. „Čula sam da je restoran sjajan.” „Hrana je izvrsna”, rekao je, „ali ambijent je ono što ga izdvaja. Elegantno je, ali i intimno.

Savršeno mesto za poneko piće i poslovni razgovor koji nije za svačije uši. Ili za razgovor koji nije poslovne prirode.”

Prizvuk prisnosti ponovo se provlačio u njegovom glasu, što me je nateralo da se promeškoljim. „A ti si tamo striktno iz poslovnih razloga?”

Kratko se nasmejao. „Budi sigurna da nije u pitanju randevu sa Žizelom i njenim mužem.

Muškarci me ne zanimaju. A ni udate žene.” Ćutala sam. „Želim ponovo da te vidim, Niki. A mislim da bi ti veoma prijala hrana ovde.” „Samo hrana?” Razum se protivio ovim recima, a ipak izgovorila sam ih glasom koji miluje i izaziva. Zažmurila sam, pokušavajući da se sredim pre nego se razbijem o klizav led. „Pa, i kafa im je super.” „Ja... uživam u kafi”, priznala sam, a onda duboko udahnula. „Ali mislim da to nije dobra ideja.” „Hiljade uzgajivača kafe širom sveta ne bi se složilo sa tobom.” „Večera. Kafa. Sastanak. Sa tobom. Mislim da to nije dobra ideja.” „Stvarno? Rekao bih da je izuzetno privlačna.” „Gospodine Stark...” „Gospođice Ferčajld”, rekao je uz prizvuk smeha. „Stvarno si naporan.” „To sam već čuo. Ja bih pre rekao uporan. Ne prihvatam ne kao odgovor.” „Ponekad nema drugog odgovora.” „Možda. Ali ovo nije taj slučaj.” Šta sam drugo mogla nego da se nasmejem i udobnije ušuškam u kožni tapacir. „Nije?

Zaboravljaš da sam ja ta koja će reći da ili ne, a ja sam ti već odgovorila i nemam nameru da se predomislim.” „Dakle, odgovor je ne?” „Žao mi je. Bojim se da ste naišli na nekog ravnog sebi, gospodine Stark.” „Iskreno se nadam, gospođice Ferčajld”, rekao je.

Namrštila sam se, pokušavajući da shvatim u kom to pravcu je želeo da skrene razgovor. Jer bila sam sigurna da neće lako odustati od svoje namere. Da budem iskrena, bila bih razočarana da je odustao. „Pitao sam te već jednom, a ti si vešto izbegla odgovor. Da pokušam ponovo - jesam li ti privlačan?” „Ja... molim?”

Nasmejao se tiho i meko. „Siguran sam da si dobro čula, ali zbog fer igre, ponoviću pitanje.

Jasno i glasno. Jesam li ti privlačan?”

Zinula sam, pa zatvorila usta, jer nisam imala pojma šta da odgovorim. „To nije trik pitanje”, nastavio je, iako sam bila ubedena u suprotno. „Jesi”, konačno sam odgovorila, jer to jeste bila istina, a što je bez sumnje i sam znao. „Pa šta onda? Koja normalna žena na ovoj planeti ne bi rekla da si privlačan? To ne znači da smo u vezi.”

37

Chia&Avada

„Ja uvek dobijem ono što želim, Niki. Treba da to znaš od samog početka.” „A ono što ti želiš je večera? Mislila sam da čovek tvog ranga ima mnogo većih želja. Kao na primer da osvoji Mars.” „Večera je samo za početak. Želim da te dodirnem”, rekao je tihim i zapovednim glasom. „Želim da spustim ruku na svaki deo tvog tela. Želim da se ovlažiš. Želim da završim što smo započeli, gospođice Ferčajld. Želim da te dovedem do vrhunca.”

38

Chia&Avada

8

U limuzini je odjednom postalo veoma, veoma vruće, a ja kao da sam zaboravila osnove disanja.

Nisam sposobna da razmišljam...

Izgovorih rečenicu koja mi je jedino ostala u glavi: „Mislim da to nije dobra ideja.” „Ideja je odlična. Dođavola, samo o tome mislim od kada sam te smestio u tu limuzinu. Kako te ponovo dodirujem. Stiskam. Ljubim.”

Vrpoljila sam se u nameri da se saberem. Ali bila sam slaba i pripita, i moja namera pucala je po šavovima. „Priznaj da i ti razmišljaš o tome.” „Ne razmišljam”, rekoh. „Ne laži, Niki. To je pravilo broj jedan. Nikada me nemoj lagati.” Pravilo? „Je li ovo neka igra?”, pitala sam. „Zar nije sve u životu neka vrsta igre?” Nisam odgovorila. „Sajmon Sajs, Niki. Jesi li već igrala igru?” Njegov glas milovao mi je uši. „Jesam.” „Vidiš li negde pregradno staklo u kabini?”

Pogledala sam nagore. Bila sam na samom kraju veoma dugačke limuzine. Mogla sam videti šofera ispred mene. Njegova ramena i crnu jaknu ispod koje je virila snežnobela kragna. Ispod crne kape virilo je nekoliko riđih pramenova. Činilo se da je bio miljama daleko. Ali ne, bio je tako blizu da je verovatno čuo svaku reč koju sam izgovorila. „On je veoma diskretan”, rekao je Dejmijen, kao da mi je čitao misli. „Ali zašto ga stavljati na muke? Pritiskom na sivo dugme, na konzoli iza tebe, podići ćeš staklo. Jesi li ga pronašla?”

Pomerila sam se u stranu i iza sebe ugledah panel prepun dugmića. „Jesam.” „Pritisni ga.” „Nismo se tako dogovorili.” Oduševilo me je njegovo tiho cerekanje. „To volim. Da li ti to misliš da bi bilo bolje bez prikrivanja? Razmisli pre nego odgovoriš, Niki.

Za ono što sledi, većina žena bi poželela malo privatnosti.”

Ovlažih usne. Ako pritisnem dugme, pristaću na mnogo više od staklene barijere.

Da li je to bilo ono što sam želela? Govorio je da me želi videti golu. Da me želi dodirnuti, poljubiti. Da svojim prstima želi prošetati po mojoj koži.

Lagano sam spustila prst na dugme, prisećajući se njegovog dodira. Prisećajući se koliko je malo falilo da ga pustim da ode do kraja, da sam mu se skoro potpuno predala.

Ali on nije bio u kolima. Što da ne? Što se ne bih prepustila čarima noći, šampanjca, i prihvatila izazov Dejmijena Starka?

Ali da li sam mu ja davala povoda? Možda sam ga navela na pomisao da bi fantazija mogla prerasti u stvarnost?

Prihvatih, jer nije me bilo briga. Želela sam vrhunac. Želela sam da čujem glas tog čoveka u svojoj glavi i zamislim njegove ruke na sebi. On je bio na potezu. Njegova su pravila? Ma, jebeš to.

Igram samo po mojim pravilima.

Pritisnula sam dugme.

39

Chia&Avada

Debelo staklo lagano se uzdizalo i ostadoh sama u luksuznoj, udobnoj, dugoj Starkovoj limuzini. „Podignuto je”, rekla sam toliko tihim glasom da sam se upitala je li me uopšte mogao čuti. „Skini gaćice.”

Očigledno da je čuo. „Šta ako ti kažem da već jesam?” „Na javnom sam mestu, gospođice Ferčajld. Nemojte me mučiti.” „Ti mučiš mene”, uzvratila sam. „Dobro, skini ih.”

Podigla sam haljinu i gaćice skliznuše dole. Sandale sam već skinula, pa je bilo lako skinuti ih s nogu. Spustila sam ih na sedište pored sebe. „Skinute su”, rekla sam. I pošto sam pustila mašti na volju, dodadoh: „Vlažna sam.”

Njegov tihi uzdah budio je zadovoljstvo u meni. „Bez reči”, rekao je, „i bez dodira. Sve dok ti ja ne kažem. To su pravila igre, Niki. Radiš ono što ti ja kažem, ali samo ono što ti kažem. Je li to jasno?” „Da, promrmljala sam. „Da, gospodine”, ispravio me je. Glas mu je bio nežan, ali odlučan.

Gospodin?

Prećutala sam. „Ili mogu jednostavno prekinuti vezu.” Zvučao je strogo i mislim da sam čula prizvuk pobede u njegovom glasu. Namrštih se, jer nisam želela da mu pružim to zadovoljstvo da dobije bitku, a u isto vreme nisam želela da se igra prekine. A bila sam sigurna da gospodin Ledeni misli ono što kaže.

Progutala sam svoj ponos. „Da, gospodine.” „Dobra devojka. Želiš me, zar ne?” „Da, gospodine.” „I ja želim tebe. Da li te to pali?” „Da...” izgovorila sam prigušeno. Zapravo sam osećala bol. Bila sam uzbuđena, vlažna i užasno napaljena. Nisam bila sigurna šta smera, ali sam znala da ću prihvatiti bilo šta, samo da nastavi. Da me povede dalje. „Uključi interfon na telefonu i spusti ga pored sebe na sedište. Onda podigni suknju i sedi ponovo. Želim da koža sedišta dodirne tvoju golu guzu. Želim da ovlažiš sedište, da kasnije večeras, kada uđem u limuzinu, osetim miris tvojih sokova.” „Da, gospodine”, uspela sam da kažem, pokorivši mu se. Dodir haljine po golim butinama uzbuđivao me je do bola. Zastenjala sam od užitka kada mi je stražnjica dodirnula toplu kožu sedišta. „Raširi noge i zadeni suknju za pojas.” Njegov glas bio je svuda oko mene. Zvučao je nežno, zapovednički i neverovatno senzualno. „Nasloni se na sedište i zatvori oči. Sada jednu ruku ostavi na sedištu, a drugu spusti tik iznad kolena.” Jesam. Koža mi se naježila. „Pomeraj palac”, rekao je, „pomeraj ga polako napred-nazad. Nežno, devojčice. Tako nežno. Činiš li to?” „Da, gospodine.” „Žmuriš li?” „Da, gospodine.” „To što osećaš sam ja. Moja ruka dira tvoje koleno. Moj prst pritiska ti kožu. Koža ti je tako nežna. Izgledaš božanstveno, tako ispružena samo za mene. Želiš li me, Niki?” „Da.” „Da, šta?”

40

Chia&Avada

Njegovo režanje pojačalo je napetost u mojim stidnim usnama. Bilo je nečeg slatkog u toj predaji. „Da, gospodine.” „Želim da dodirnem tvoje grudi, Niki. Želim da ti dodirnem bradavice. Da ih sisam sve dok ne svršiš, a da ti klitoris i ne dodirnem. Želiš li to, Niki?”

0 bože, da. „Samo ako ćete ga ipak dodirnuti kasnije, gospodine.” Njegov tihi smeh samo načas me je vratio u stvarnost. Klitoris mi je pulsirao. Očajnički sam vapila za dodirom, ali to nije bilo pravilo igre. Ne još. „Ukrutio mi se, Niki. Mučiš me, znaš li to?” „Nadam se, gospodine, jer sigurno je da i vi mene strašno mučite.” „Raskopčaj haljinu”, rekao je. „Sada podigni ruku sa sedišta i prinesi je ustima. Sisaj prst, mala.”

Mogla se čuti napetost u njegovom glasu. Telo mi je uzdrhtalo. Bila sam toliko vlažna da je koža sedišta postala klizava. „Zavući ruku u grudnjak i dodirni bradavicu. Je li tvrda?” „Jeste.” „Stisni je”, rekao je. „Samo malo. Nežno kao poljubac leptira. Osećaš li, draga? Da li te to pali?” „Da”, prošaputah. „Sada spusti ruku na svoju nogu. Polako - želim da sve ide lagano. Osećaš li? Taj meki udar?” „Da.” Zamišljala sam njegove prste na mestu mojih. Da ostavlja vreo trag na mom vrućem, treperavom telu. „To sam ja. Moje ruke. Ja sam tamo. Moje ruke su na tebi. Na obe tvoje noge. Osećaš li kako ti stiskam butine, izazivam te, palim i uzbuđujem?”

Izvukla sam ruku iz grudi i spustila je na drugu nogu. Laganim, nežnim pokretima stiskala sam unutrašnjost svojih butina. To je bila zabranjena teritorija - tu su bile sakrivene moje tajne. Ali ne i tada. Tada je sve bilo dozvoljeno i sve je bilo na svom mestu.

Mogla sam se izgubiti u njegovom glasu. Mogla sam zatvoriti oči i zamisliti Dejmijena kako kleči preda mnom. Dejmijenov pogled na sebi. Dejmijenove ruke svud po meni. „Oh bože, da.” „Raširi noge malo više”, rekao je. „Budi otvorena, nek tvoja vrela pica curi samo za mene. Želiš li da se dodirneš, Niki?” „Da”, prošaputala sam. Osetila sam da mi gore obrazi od stida, mada nisam mogla da osetim crvenilo, kada mi je čitavo telo gorelo. „Ne još”, rekao je. Po glasu bi se reklo da mu je sve to bilo zabavno. Znao je da me muči i uživao je u tome. „Vi ste sadista, gospodine Stark.” „Pristali ste zdušno, gospođice Ferčajld. Za vas bi se moglo reći da ste, šta?”

Mazohista. Čitavo telo je podrhtavalo od erotičnosti mojih dodira. „Uspaljena”, priznadoh. „Dobar smo par.” „Kada su telekomunikacije u pitanju”, rekoh bez razmišljanja. „Uvek. Nemojte se buniti, gospođice Ferčajld, ili igra prestaje. A šteta bi bilo prekinuti je.” Ćutala sam. „Dobro”, rekao je. „Drago mi je da si popustila. Volim što si otvorena i spremna da me primiš. Što si vlažna” dodao je, a ja sam se topila na sedištu. „Spusti ruke na sedište pored bedara. Jesi li?” „Jesam.”

Tišina je bila zastrašujuća. „Mislim - da, gospodine.”

Stiskala sam kožu. Stidnica mi je bridela. Tražila. Migoljila sam se na sedištu, što je samo pojačalo moju požudu.

Prsti su mi se grčili. Očajnički sam želela vrhunac. Kunem se, samo da me je pustio da se dodirnem, mogla sam... Pa, što da ne? On to ne bi mogao znati. „Bez dodirivanja, Niki. Ne još.”

41

Chia&Avada

„Kako si - oh, da nema kamere ovde?” Ta ideja bila je ponižavajuća... i uzbuđujuća. „Ne”, rekao je tvrdo. „Mada, u ovom momentu, voleo bih da je ima. Bila bi to prava sreća.”

Prokleto rumenilo ponovo mi je grejalo obraze. Migoljila sam se sve više, kako bih pronašla zadovoljenje. Već je postalo bolno i frustrirajuće to što nikako nisam mogla da dosegnem vrhunac. „Znaš li da zbog tebe propuštam odličan skoč i veoma ukusno predjelo?” „Baš me briga”, brzo sam uzvratila. „Ako žuriš, znam kako ćemo vrlo brzo završiti sve ovo.” „Je li to ono što želiš? Da se završi?” „Ja... ne”, priznala sam. Bila sam na slatkim mukama. „Jesi li primetila bar kada si ušla u limuzinu?” „Da.” „Pomeri se toliko da možeš da dohvatih koficu sa ledom i uzmi jednu kocku. Onda se vrati gde si bila i ispruži tako da mi opet budeš široko otvorena.” „Da, gospodine.”

Pridigoh se, pomalo varajući, jer sam pritom stisla bedra. Osećaj je bio fantastičan, jer je zadovoljstvo bilo veće. Ali i osujećujući, jer ne pamtim da sam nekada bila toliko uzbuđena, a tako daleko od vrhunca. Nisam bila sigurna šta me dalje čeka. Kocke leda?

Nasmejala sam se, shvatajući da sam ipak verovala Starku da će smisliti nešto interesantno. „Jesi li se ponovo smestila?” „Da.” „U kojoj ruci držiš led?” „U desnoj.” „Levu bretelu haljine spusti, da oslobodiš grudi. Zažmuri i klizi ledom oko dojke. Nemoj dodirivati bradavicu, ne još. Tako. Zamišljam tvoju kožu, meku, savršenu i nadraženu ledom.

Napalio sam se, mala. Kako bih voleo da mogu da te dodirnem.” „Dodiruješ me”, prošaputala sam. „Da.” Osetila sam istu želju u njegovom glasu. „Spusti levu ruku na bedro”, rekao je i bez reči ga poslušah. Da li je sve to već isplanirao, ili sam i sama napravila neki pomak u igri? Zabacila sam glavu unazad, stiskajući unutrašnju stranu butine sve bliže mestu gde moja koža nije bila nežna kako je Dejmijen zamišljao, već je skrivala moj tajni ožiljak.

Vrelina kože topila je led na mojim grudima. „Zamišljam kako mi ližeš kapljice sa grudi”, rekoh mu. „Tvoj jezik lagano udara moju tvrdu bradavicu. Dovodiš me do ludila, a onda je grizeš zubima, sisaš snažno, da me udara sve do najosetljivije tačke među nogama.” „Gospode”, rekao je uzdišući. „Čija je ovo igra?” „Volim da pobeđujem”, rekoh, boreći se sa recima. Ruka mi kliznu sve do glatke kože moje unutrašnjosti. „Dejmijene”, pozvah, „molim te.” Led se istopio. „Jednim prstom. Jednim prstom prelazim preko tvoje stidnice. Vlažna je i sočna. Ti drhtiš, želiš me do besvesti.” „Da”, šapnula sam. „Jesi li mokra?” „Poplavljena.” „Želim da prodrem u tebe”, rekao je i, pre nego mi je dao odobrenje, dva prsta skliznuše duboko unutar moje pećine. Telo mi se u momentu zgrčilo, vodeći me ka vrhuncu. Bila sam vrela, klizava i opijena zadovoljstvom. Dlanom ruke trljala sam klitoris i nisam mogla nazad - stenjala sam. Dejmijen je znao.

42

Chia&Avada

„Prekršila si pravila” rekao mi je.

Izvila sam se; bila sam tako blizu, ali nisam se usudila da odem dalje. Ne posle njegovog zapovednog glasa. „Pravila su tu da bi se rušila”, jedva sam izgovorila. „Naravno, ako si spremna da izdržiš kaznu. Treba li da te kaznim, Niki? Treba li da te bacim preko kolena i izudaram po goloj guzici?” „Ja...” Ustreptala sam - njegove reči samo su više razbuktale vatru. Nikada do tada nisam igrala takvu igru, ali spržila me je pomisao na to da sam se u potpunosti prepustila Dejmijenu Starku. „Ili bi možda trebalo da te nateram da skloniš ruke sa sebe. Da te ostavim gladnu. Da te ostavim željnu.” „Ne, molim te”, zaustih. „Trebalo bi”, rekao je. „Trebalo bi da te ostavim u iščekivanju.”

Nije mi to bila namera, ali sam cvilela pomalo. Zašto? Želim vrhunac, samo što nije. Prsti rade svoje i blizu sam. Tako blizu...

Ali ne. Sve je to bila igra i poštovala sam saigrača. Nisam želela da iloživim vrhunac tog momenta. Dejmijen je želeo da se osećam tako.

Prigušeno se nasmejao, potpuno svestan koliko me muči. „Preklinji”, rekao je. „Molim?” „Molim, šta?” „Molim vas, gospodine.” „Je li to najbolje što umeš?” „Želim da svršim, Dejmijene. Želim da me tvoj glas odvede do vrhunca, a toliko sam blizu. Da ova limuzina samo naiđe na neravninu na putu, mislim da bih mogla zapucati pravo na Mesec.”

Zaboravila sam na sramotu i lepo vaspitanje. A nije me ni bilo briga. Želela sam samo da eksplodiram, da Dejmijen čuje moj uzdah zadovoljstva na drugoj strani telefonske žice. „Dodiruješ li se?” Glas mu je još uvek bio tvrd, ali i ranjiv. Pohotan. „Da.” „Želim da te osetim. Poliži prste”, rekao je i ja poslušah, zamišljajući njegove usne umesto mojih sluzavih, vlažnih prstiju. „Pričaj mi.” „Vlažni su”, rekoh. „Slatki su. Ali, Dejmijene, ja želim...” „Ćuti, draga, znam. I dodirujem te sada. Klečim. Tu sam, tik ispred tvoje širom otvorene šupljine. Vlažna je i mirisna, moj jezik je svud po njoj, dodiruje te i draži. Osećaš li kako moj jezik udara po tvom tvrdom naraslom klitorisu?” „Da”, odgovorih, dok mi je prst prelazio preko oteklog, nabreklog klitorisa. „Tako si dobra, ud mi je krut. Želim ga u tebi, ali ne mogu da prestanem da se naslađujem.” „Nemoj prestati.” Bilo je gotovo, orgazam se zahuktavao kao uvertira u operi. „Neću”, rekao je. „Svrši, draga. Blizu smo, vreme je. Diram te, u tebi sam. Sada, Niki. Sada svrši.” I jesam.

Dragi bože, kao da me je njegov glas odveo van granica. Sva skrhana, imala sam osećaj da se odbijam od nebeskog svoda dok mi vrelina munja svojom žestinom razara telo. „Oh, to, draga”, rekao je napregnutim glasom, ublažavajući bol. „To je to. Čula sam sebe kako dahćem. Moji krici pretvorili su se u tiho zadovoljno cviljenje pomešano sa užitkom. Sve je bilo gotovo. Bila sam sama u limuzini, a čovek koji me je doveo do vrhunca na drugoj strani telefonske veze, ko zna gde.

Raščupani pramen kose padao mi je preko lica i ja ga sklonih u stranu. Caklila sam se od znoja.

Bila sam iscrpljena. Oduzeta.

Bilo je dobro.

43

Chia&Avada

Bilo je neverovatno. „Stigli smo”, reče Dejmijen i ja pogledah u stranu kroz zatamnjeno staklo. Baš tako, limuzina se uparkiravala ispred mog stana. Shvatih da nije mislio na orgazam kada mi je rekao da smo blizu.

Mislio je na stan.

Namrštih se, shvativši da vozač nije znao adresu. Je li mu Dejmijen rekao? Mora da jeste, ali kako je on znao gde živim?

Pridigla sam se, namestila haljinu i brus koji je stajao tako da je negirao skromnost. Zaustili da pitam kako je znao adresu, ali me je on preduhitrio. „Vidimo se sutra, gospođice Ferčajld”, izgovorio je formalno, mada mislim da sam čula osmeh u njegovom glasu. „Radujem se ponovnom susretu, gospodine Stark”, rekoh isto tako formalno, iako mi je puls još uvek odzvanjao u ušima.

Zavladala je tišina, a znala sam da je još uvek bio na vezi. Posle kratke pauze začuli ga kako se smeje. „Prekinite vezu, gospođice Ferčajld”, naredio je. „Razumem, gospodine”, rekla sam i pritisnula dugme za prekid veze. Sutradan.

Stvarnost me je pogodila kao cunami. Gde mi je, kog đavola, bila pamet da se upustim u seks preko telefona sa čovekom sa kojim je, za samo nekoliko sati, trebalo da se sretnem uživo? I ne samo da se sretnem, već i da ga pridobijem na poslovnom planu.

Jesam li to izgubila pamet?

Da, mislim da jesam.

Poludela. Izglupirala se. Napravila idiota od sebe.

Nemarnost.

Drhtala sam.

Da, ali nemar je bio odličan.

Limuzina se potpuno zaustavila i videh šofera koji je prilazio da mi otvori vrata. Dohvatih gaćice, u nameri da ih strpam u tašnu, ali mi tada bolja ideja pade na pamet.

Ako sam već bila toliko nemarna... Ćušnula sam ih ispod rukohvata, tako da je virio deo belog satena i čipkanog ruba. Onda sam na brzinu zakopčala rajsferšlus na haljini, proverila jesu li svi delovi dobro pokriveni i zakoračila baš u momentu kada je vozač otvorio vrata.

Pogledala sam u nebo, izlazeći iz limuzine. Milion zvezdica svetlucalo je na njemu. Uzvratila sam im osmehom. Znala sam da ću narednog jutra verovatno umreti od blama, ali tog momenta bila sam zadovoljna. Na kraju krajeva, veče je bilo izuzetno.

44

Chia&Avada

9

Nečujno sam gurnula ključ u bravu, koliko god je to bilo moguće, a onda ga lagano okrenula i otvorila vrata. Želela sam samo da stignem do sobe i legnem u krevet, ali Džejmi je imala neverovatno lak san, pa nisam bila sigurna da ću uspeti u svojoj nameri.

U stanuje bilo tiho i uglavnom mračno. Jedina svetlost dopirala je od lampe iz kupatila, koja je na moje insistiranje uvek bila upaljena. Osvetljenje je bilo slabo, jedva dovoljno da u stanu ne bude potpuni mrak.

Pomislila sam da su tišina i mrak dobar znak. Možda je Džejmi skoku ula do često posećivanog bara na uglu, odmah pored prodavničice. U baru, kao i u prodavnici mešali su se mirisi slatkiša i kanalizacije, ali to Džejmi nije smetalo kada je bila raspoložena da popije piće ili pojede čokoladu.

Za manje od nedelju dana koliko sam živela u tom stanu, dva puta smo već bile u prodavnici (da bismo se opskrbile dijetalnom koka-kolom i čipsom) i jednom u baru (da bismo popile burbon, čist, jer to nije bilo mesto na kojem bih se usudila da tražim da mi naprave martini).

Pažljivo sam zatvorila vrata i zaključala bravu, ali sam lanac ostavila da visi, nadajući se da je moja pretpostavka u vezi sa Džejminim odsustvom tačna. Na prstima sam došla do moje sobe, za slučaj da sam se prevarila.

Iako je osvetljenje bilo slabo, kretanje po stanu nije bio problem. U stanu se živelo i pre nego su vlasnici odlučili da ga izdaju. Glavna prostorija imala je trostruku namenu. Služila je kao predsoblje, dnevna soba i trpezarija. Imao je takođe i kuhinju, kupatilo i dve spavaće sobe. Dnevna soba nalazila se sa leve strane. Bila je udobno nameštena garniturom za sedenje. Na dugačkom zidu nalazio se ugradili, nikad neupotrebljeni kamin i LCD televizor. Odmah s vrata - u četiri koraka takoreći - ulazilo se u trpezariju u kojoj se nalazio stvarno ružan narandžasti sto za i učavanje sa četiri različite drvene stolice. Džejmi je možda iznajmila stan zbog niske stanarine, ali to nije pomoglo da bilo šta uloži u njega. Namestila ga je uz minimalan trošak i to joj nije smetalo. Njena stvar, ili, kada to budem mogla da priuštim sebi, rekla sam joj, želim da ga okrečimo i malo uredimo. Visoki standard svakako nije dolazio u obzir.

Kuhinja je bila levo od trpezarije, odvojena punim zidom koji bih lako rado srušila i napravila luk. Sve do tada, ko god da je kuvao, ne samo da nije mogao gledati televizor već je bio zarobljen u klaustrofobičnoj kuhinji. Pored trpezarije i kuhinje, nalazila su se po dva stepenika sa obe strane koja nisu služila ničemu. Vodila su u spavaće sobe i kupatilo koje se nalazilo u sredini.

Napravila sam tri koraka od ulaza ka dnevnoj sobi kada me je zaslepelo svetio koje je tog momenta zasijalo sa moje leve strane. Okrenula sam se i videla Džejmi u uglu sobe, sklupčanu u pohabanoj fotelji koju gospođica Mjau-Mjau koristi za grebuckanje „Jesi li dobro?”, upitah je, jer mi se učinilo loše to što je dreždala u mraku.

Protegnula se i zevnula, ometajući gospođicu Mjau, dok je poput krznenog belog klupčeta ležala u njenom krilu. „Dobro sam. Mora da me je prevario san.” Okrenula se i razmrdala vrat, dok su joj lokne slobodno padale niz lice. Posmatrala sam je, misleći da me laže, ali nije izgledala loše.

Odahnula sam. Možda sam bila sebična, ali nimalo nisam bila u stanju da, pored svojih, razmišljam o tuđim problemima. „Dakle?” upitala je, dok je maca skočivši na pod meko hodala ka kuhinji do svoje činije sa hranom.

Slegnula sam ramenima, i dalje stojeći u maloj crnoj haljini sa sandalama okačenim o vrhove prstiju i gole guzice koja se, ispod haljine, već sledila od zime. „Umorna sam”, rekoh joj, jer mi je trebalo vremena da sredim misli. Džejmi je uvek dobro znala i više od onoga što želim da otkrijem,

45

Chia&Avada

pa nisam želela nespremna da se uplićem u razgovor sa njom. „Hoćemo li na doručak u 'Dju par', sutra ujutru? Čućeš celu priču. Ali moraćemo da poranimo.” Pokazali prstom ka svojoj spavaćoj sobi. „Moraću da se strpani u krevet.” „Stvarno nećeš da mi ispričaš? Što sam ja, kog đavola, ostala budna?” „Nisi bila budna. Spavala si.”

Odmahnula je rukom, odbacujući moju tvrdnju kao nevažnu. „Ujutru” rekoh joj i, pre nego je bilo šta mogla reći, okrenuli se i pođoh ka sobi. Sačekala sam sekund, za slučaj da odluči da upadne u sobu za mnom, ali, pošto je nije bilo, svukla sam haljinu.

Stajala sam tako gola, osećajući hladnoću koja je dolazila iz klima-uređaja i mazila mi još uvek toplu kožu. Obukla sam moj omiljeni donji deo pidžame koji je stajao presavijen preko jastuka. Nisam marila što nemani gaćice na sebi. Dodir pohabanog materijala po mom još uvek osetljivom međunožju bio je fantastičan. Pomislila sam na Dejmijena i počela nežno da trljam prstima moje gole grudi. Bradavice su mi se ukrutile i dođoh u iskušenje da uzmem telefon i pozovem ga ponovo.

Isuse, Niki. Saberi se.

Nisam znala šta je Dejmijen Stark želeo od mene, ali uistinu i nije me bilo briga. Jer ništa i nije moglo da se desi. Neću se skidati pred Dejmijenom Starkom. Mada, to je bilo već viđeno. To nije značilo da ne bih mogla biti zahvalna za fantaziju koju mi je priredio.

Spustila sam se na krevet i jednu ruku zavukla u donji deo pidžame. Nisam više bila pijana, samo slatko opijena i nisam mogla smisliti bolji način da zaspim.

Oštar zvuk zvonjave na vratima poremetio mi je plan. Skočila sam na noge, istrgnuvši ruku iz pidžame kao tinejdžer koga su roditelji uhvatili u nedozvoljenim radnjama. „Je li to Daglas?” viknuh. „Đavola”, odgovorila je Džejmi. „Istreniran je on malo bolje od toga.” „Ko bi onda...” „O,jebote”, viknu ona, ne uplašeno, niti besno, već iznenađeno. „Nik, draga, vuci se ovamo.”

Navukla sam gornji deo i pošla ka dnevnoj sobi, ne želeći čak ni da pogađam ko bi mogao biti u to doba noći.

Ispalo je da nema nikoga. Samo je ogroman buket cveća stajao pred vratima. Mnoštvo divljih cvetova - belih rada, suncokreta, indijskih ruža i drugog cveća koje nisam poznavala. Cveće je bilo prelepo, veselo, toplo i divlje.

Bilo je perfektno.

Dejmijen, pomislila sam, i kao da mi se čitavo telo nasmejalo. To mora da je bio on.

Džejmi se savila da uzme papirić sa porukom i izvadila ga iz koverte pre nego sam uspela da stignem do nje. Ćutala sam, dok je u meni je sve ključalo. Trgnula se i pogledala me sa osmehom.

Pružila sam ruku i ona mi zacakljenih očiju pruži karticu.

Samo jedna reč bila je ispisana na njoj: Ukusno. Ispod toga bili su ispisani inicijali D. S. A ja, devojka koja nikada ne crveni, pocrvenela sam po milioniti put iste večeri.

Džejmi je uzela aranžman i odnela ga na sto u dnevnoj sobi. Promolila sam glavu kroz vrata, ali tamo nikoga nije bilo. „Kakav li je bio provod na toj zabavi?” upitala je Džejmi. „Nije bila u pitanju zabava”, odgovorih. Došli smo do tačke kada sam mogla izgubiti ili steći još jednog najboljeg prijatelja. „Put do kuće.” Spustila sam se na sofu naslonjenu na zid koji je dnevnu sobu delio od kuhinje. Podigla sam noge i umotala oko sebe svog omiljenog avganistanca ljubičaste boje. Odjednom me je stigao umor. Bio je to dug i interesantan dan. „Ne, neće moći”, rekla je Džejmi, oslanjajući se na staromodni stočić od trešnjinog drveta koji sam donela iz Teksasa. Stajala je tik ispred mene. Savila se, unoseći mi se u lice. „Nemoj ni da

46

Chia&Avada

pomisliš da mi kažeš da ti se spava. Ne možeš tek tako da mi zagolicaš maštu i odeš. Put do kuće? Šta s tim? Parkirali ste se negde pored puta, zarad noćnog uživanja?” „Poslao me je kući limuzinom”, rekla sam iskreno, jer sam želela da vidim njenu reakciju. „Samu.” „Kakav si ti lažov. Ozbiljno?”, dodala je čitajući mi sa lica.

Klimnula sam glavom, a onda sam se - prokleta bila - zakikotala. „Bila je to jedna, vraški dobra vožnja.” „O... moj... bože.” Razrogačila je oči. „Dobro, ne štedi reči. I nemoj mi sad ono, kao privatna stvar, bićeš diskretna ili jedna dama to nikada ne bi rekla. Želim da čujem svaki detalj. Svaku i najprljaviju pojedinost.

Pristala sam. Dobro, ne baš sve, ali ispričala sam joj ono najvažnije, počevši od našeg bizarno hladnog upoznavanja kod Evelin, preko odmeravanja muškosti između Starka i Olija. „Olija nisam videla godinama”, prekinula me je Džejmi. „Seronja jedan. Zašto se nije javio?”

Zapravo, odgovor je i nije zanimao, pa me je požurivala da nastavim sa pričom. Nastavila sam.

Moja iscrpljenost nestala je baš kao i doskorašnja čutljivost. Džejmi je bila moja najbolja prijateljica i bilo je lepo svoje iskustvo podeliti sa njom, iako sam u nekim trenucima hvatala sebe kako mrmljam i koristim eufemizme, kao na primer kada sam stigla do onoga što se ticalo mene, mog telefona, Starkovog zapovedničkog tona i zadnjeg sedišta limuzine. „Jebote”, rekla je kada sam završila s pričom. Treći put u toku priče izgovarala je isto. „I ostavila sam gaćice u kolima”, dodala sam. Osećala sam se vragolasto dok sam joj se ispovedala, pa čak i više kada je iskolačila oči i grohotom se nasmejala. „Jebote”, ponovila je, ovog puta sa još većim oduševljenjem. „Dakle, on je stvarno sve vreme bio u restoranu? Bože, mora da su mu se jaja ozbiljno otegla.”

Pri pomisli na tako nešto bila sam zadovoljna kao žena, a onda mi druga misao pade na pamet. „Kako to da je tako brzo poslao cveće? Nema ni deset minuta kako sam stigla kući.” To je bilo čudno, baš kao i činjenica da mu je moja adresa već bila poznata. „Šta te briga.”

Baš tako. Okrenula sam se kako bih videla kuhinjski sto i cveće na njemu. Usne su mi se ponovo razvukle u široki osmeh. „Trebalo bi da ubaciš nekoliko kondoma u tašnu”, reče Džejmi. „Šta?” „Imam čitavu kutiju u kupatilu. Slobodno uzmi nekoliko. Seks preko telefona je jedini siguran seks koji postoji, devojko. Možda je on bio napaljen, ali ti ne znaš pouzdano gde je on bio.” Kiselo se nasmejala. „Ili koga je punio.”

Ta misao uznemirila me je naviše načina, ne računajući neprijatnost koja me je ubola kao oštrica noža pri pomisli na Dejmijena Starka u krevetu sa drugom ženom. Odbacila sam je u stranu i koncentrisala se na praktični deo priče. „Ne trebaju mi kondomi”, rekla sam, „jer nemam nameru da legnem u krevet s njim.” „Niki”, rekla je i, mada mi je bila najbolja drugarica, nisam bila sigurna da li je to rekla samo kao izgovor ili iz sažaljenja. „Ne počinji”, rekla sam. „Ja nisam kao ti.” „Što je dobro, jer ne mogu svi biti savršeni.” Nasmejala se, ali nisam bila raspoložena za šalu.

Osmeh joj je načas nestao sa lica i slegnula je ramenima. „Vidi, ti znaš da te volim i uvek ću biti na tvojoj strani, bez obzira na sve.” „Ali?” „Ali seti se zbog čega si došla u Los Anđeles.”

47

Chia&Avada

„Došla sam zbog posla”, rekoh, jer to i jeste bilo tako. Želela sam da nešto naučim od Karla. Da nađem sponzore za internet-aplikaciju na kojoj sam radila. I onda kada bih imala osnovu da započnem biznis, želela sam da plivam sve dublje i dublje. „Da, da, kako god. Ja pričam o Dejmijenu Starku. Mogla si da prođeš mnogo gore ako si mislila da je to neki novi početak.”

Zavrtela sam glavom. Sva ta priča oko novog života, nove Niki, nije imala smisla, kada se uzme u obzir skidanje pred Dejmijenom Starkom. „Nema ništa od toga”, čvrsto sam rekla. „Limuzina je bila sjajna, ali to je bilo samo moje. Uživo, ja bih bila samo recka na nogari njegovog kreveta, a to je u tvom stilu, ne i u mom.” „Ha! Pa tačno si me okarakterisala. Ali sve ostalo je potpuna glupost.” „Molim?” „Ne želiš da te svojim rukama pipa svud po telu, u redu. Trgla sam se zbog načina na koji je pronikla u moj lični nespokoj. „Ali priznaj sebi, Nik. Jer ja nisam ni prisustvovala na zabavi, a mogu reći da on u tebi vidi samo dobro parče zadnjice.” Pokaza rukom ka cveću. „Dokaz broj jedan.” „Dakle, on je samo jedan učtivi bogataš. Za dostavu cveća potrebno je samo okrenuti broj telefona. Verovatno su stigli tako brzo jer on ima trajni nalog za dostavu buketa svakoj partnerki nakon seksa preko telefona.” Bila sam sarkastična, ali shvatih da sam možda i bila u pravu, što me je rastužilo. „Nema šanse. Stalo mu je do tebe. Do tvog sarkazma. Tvog stava. Hoću da kažem da ti je izokola dao do znanja da nisi kao druge žene. Znaš, malo sam čitala o njemu na 'Guglu'.”

Na trenutak pomislih da sam došla do pogrešnog zaključka. „Nisi valjda? Kada?” „Nakon što si mi rekla da će te otpratiti do kuće. Prilično je zatvoren - nisam pronašla bogzna šta o njemu, a da budem iskrena, nisam se ni trudila. Ali ne čini se da je imao puno veza do sada.

Mnogo je žena oko njega, naravno, ali nijedna duga veza sem sa onom iz visokih krugova, ali ona je umrla.” „Umrla? Sranje. Kako?” „Znam, tužno je to, jelda? Nesrećan slučaj. Ali to nije poenta priče.” Mutilo mi se u glavi. „Šta jeste poenta?” „Ti”, rekla je. „Misllim, čak i da jesi samo recka na nogari kreveta, pa šta onda? Nisi kaluđerica.”

Zamalo je nisam upitala da li je čula priču o seksu preko telefona, ali bila sam pametna, pa sam prećutala. „A iskreno, ne mislim da si ti samo jedna recka. Mislim da mu se dopadaš.”

Izvila sam obrvu. „A ti svoje mišljenje o čoveku baziraš na opširnom znanju stečenom u petominutnom pretraživanju interneta?” „Zaključila sam to iz onoga što si mi sama rekla”, odgovorila je. „Želeo je tvoje mišljenje u vezi sa slikom. Pokazao je svoju muškost pred Olijem. Doveo te je do vrhunca, pobogu. A nemojmo zaboraviti masažu stopala. Ženo božja, ja bih se potucala sa nekim ko bi mi izmasirao stopala. Šta potucala, udala bih se za njega.”

Izmamila mi je osmeh. Tužno, ali Džejmi verovatno nije preterivala. „Nisu svi muškarci kreteni kao Kurt”, rekla je nežno, što baš i nije bilo svojstveno njoj. „Ne možeš nastaviti da se pretvaraš da nosiš prokleti pojas čednosti.”

Spustila sam glavu na kolena. „Prekini. Molim te.”

Gledala me je, a onda se ujela za jezik. „Dođavola.” Uzdahnula je. Pogled joj je bio tužan, znala je da je otišla predaleko.

48

Chia&Avada

Ustala je i odšetala do kamina. Kako je ideja o kaminu u dolini San Fernando potpuna ludost, Džejmi ga je pretvorila u bar. Flaše umesto cepanica. Čaše na obodu. Dohvatila je flašu viskija. „Hoćeš malo?”

Htela sam, ali odmahnuh glavom. Dosta je bilo alkohola za jedno veče. „Umorna sam”, rekoh, listajući sa sofe. „Stvarno mi je žao. Znaš da ne bih...” „Znam”, rekla sam. „Sve je u redu. Samo mi se spava.”

Blagi osmeh pojavi joj se na licu i znala sam da je sve u redu. „Valjda jeste. Ideš na sastanak sutra, zar ne? S kim ćeš zapravo sastančiti?” „Pusti me, Džejmi”, rekla sam, a nasmejala sam se dok sam išla ka sobi. Imala je pravo. Čekao me je važan sastanak. Sa Starkom. U njegovoj kancelariji. Sa mojim šefom koji će biti baš tamo zajedno sa nama.

Ponovo sam se setila skorašnjih događaja.

Zadržala sam se na gaćicama ostavljenim u limuzini.

I kako sam se ničice stropoštala na krevet, s jednom misli u glavi. Šta sam to, dođavola, uradila?

49

Chia&Avada

10

Ruke su mi bile ispružene iznad glave, zglobovi vezani nečim glatkim, ali čvrstim. Moje golo telo bilo je ispruženo na hladnoj svili. Nisam mogla da pomerim noge.

Oči su mi bile zatvorene i odjednom sam shvatila šta me vezuje. Crvena traka, obmotana oko mojih zglobova. Borila sam se, ali nisam imala kud, a i onako nisam želela da pobegnem.

Nešto hladno trljalo mi je bradavice, dok sam se izvijala u kukovima, iznenađena i zadovoljna. „Tišina.” Njegov glas obavio me je meko kao pamuk. „Molim te”, šapnuh.

Nije odgovorio, samo sam joj jedanput bila napadnuta naletom leda. Ovog puta nije odustajao.

Kockom leda kružio je oko moje bradavice i dalje po mojim nabreklim grudima. Kapljica leda curila mi je po sredini grudi. Kocke su klizile po meni, ali me on nije dodirivao. Osećala sam samo hladnoću leda koji se topio od vreline mog tela. „Molim te”, šapnuh. Izvila bih se, ali bila sam vezana. „Moja si”, reče mi.

Otvorila sam oči da mu vidim lice, ali oko mene je bilo sve sivo i nejasno. Gubila sam se u mašti.

Ja sam bila devojka sa slike. Tako uspaljena, dostupna očima čitave javnosti. „Moja”, ponovio je. Njegovo telo bilo je samo sivi obris iznad mene. Dodirnuo mi je grudi. Ruke su mu bile tako tvrde i snažne, a opet toliko nežne da mi je došlo da vrisnem. Polako ih je spuštao, dodirujući svaki pedalj mog tela. Niz grudi, preko grudnog koša do stomaka. Dodirnuo mi je stidne dlačice. Plašilo me je, ali mu ruka kliznu nagore, dalje od mog međunožja. Njegov dodir me izluđivao. Gubila sam se. Lebdela.

Ruke su počele da mu se gube. Spustio ih je na moja kolena i lagano mi razmakao noge. I lagano, veoma lagano milovao mi je stidnicu.

Bila sam napeta, obuzeo me je strah. Pokušala sam da se pomerim, ali bila sam vezana. Bio je sve bliži mojoj tajni. Mom ožiljku.

Dalje.

Dalje.

Dalje. „... budna?”

Džejmin glas prenuo me je iz sna. „Molim? Izvini, šta?”

Na noćnom stočiću pored kreveta telefon je pištao. Na vratima sobe Džejmi je vikala: „Pitam jesi li budna. Jer ako jesi, javi se na prokleti telefon.”

Sva mamurna uzela sam telefon i videla Karlovo ime na displeju. Požurila sam da se javim, ali je poziv već bio usmeren na govornu poštu. Zevnula sam, lenjo spustila noge pored kreveta i protegnula se. Onda sam još jednom bacila pogled na telefon, da proverim koliko je sati. Pola jebenih šest.

Ozbiljno? Mislim, je li uopšte svanulo?

Baš kada sam nameravala da ga pozovem, telefon je ponovo zazvonio, i još jednom videh Karlovo ime kako treperi na ekranu. „Tu sam”, javih se, „baš sam nameravala da te pozovem.” „Pobogu, Ferčajldova. Gde si do sada?” „Još nije svanulo. U krevetu sam.” „Dolazi ovamo. Brdo posla je pred nama. Ne mogu da dignem sistem, a treba da odštampamo specifikaciju i osmislimo predlog sa kojim ćemo izaći pred Starka i njegov tim. Trebaš mi, i to

50

Chia&Avada

odmah. Sem ukoliko sinoć već nisi pridobila Starka da potpiše ugovor. Ili njegov sinoćni poziv u kasne sate nije imao nikakve veze sa poslom?” Pitanje je izgovorio sa podsmehom, što mi se baš i nije dopalo, ali makar sam saznala kao je Dejmijen došao do mog broja telefona i adrese. „Zvao je da proveri jesam li stigla kući”, slagala sam. „Ubuduće, bila bih ti zahvalna da ne daješ moj broj telefona bez mog znanja.” „Da, da. Kako god. Obuci se i dolazi ovamo. U pola dva poći ćemo odavde.

Nije mi bilo jasno, jer „Si skverd” nalazio se na osamnaestom spratu zgrade „Logan banke”, a Stark tauer bio je odmah pored. „Zar sastanak nije u dva?” I puž bi stigao za pola sata. Nama je trebalo pet minuta. „Ne bih da rizikujem”, rekao je Karl.

Znala sam da je bilo pametnije ne protiviti se. „Tu sam za sat vremena, najkasnije.”

Džejmi me je posmatrala dok sam žurila u kuhinju da prepečem hleb u tosteru. „Šef je nervozan?” „Kucnuo je čas.” Sagnula sam se i pomazila gospođicu Mjau, koja se poput osmice uvijala oko mojih nogu. „A protivio se Dejmijenovoj molbi da ostanem sa njim na zabavi.” „Pa, imao je i zašto. Ti i jesi bila nevaljala na zadnjem sedištu gospodin bogataševe limuzine.”

Bacila sam pogled na nju, a onda krenula da se istuširam, dok pecivo ne bude gotovo. Prošla sam pored buketa i uzdahnula. Džejmi je naravno bila u pravu.

Pustila sam toliko vruću vodu da je sama para izazivala crvenilo na mojoj koži. Zagazila sam u kadu i pregrmela prvi udar vrelih kapi, a onda se opustila pod mlazom koji me je grejao. Zatvorila sam oči i pustila da voda slobodno klizi niz moje telo. Imala sam osećaj da je trebalo da budem ljuta što sam dozvolila sebi da sinoć izgubim kontrolu. Jasno je bilo kao dan da to nije bio najpametniji potez, ali oboje smo bili odrasli ljudi, proradila je hemija, slobodna volja, i to nije bila Karlova stvar.

Sve bi to bilo lepo da me tog dana nije čekao susret sa njim. Ili bolje reći, sa tim čovekom.

Poželjnim kretenom. Onim za koga se bojim da će me zbuniti i izbaciti iz koloseka.

A šta ako mi krišom pokaže moje gaćice?

Dosta je bilo.

Poludela bih da sam nastavila da razmišljam o tome, pa sam se koncentrisala na to da je trebalo istuširati se i obući se. Odlučila sam se za crnu suknju, belu bluzu i odgovarajuću jaknicu. Ne sako, jer bila je subota, bavimo se tehnikom, pa bi i džins bio potpuno prikladan, ali nisam baš u džinsu mogla na poslovni sastanak. Cipele su bile mali problem, jer imala sam žuljeve na nogama. Ipak, popela sam se na svoje omiljene crne štikle. Diskretno sam se našminkala, vezala kosu u rep i voila, bila sam spremna za petnaest minuta. To je spadalo u moje vrline.

Dograbila sam tašnu i pecivo bez razmišljanja da li je bilo punjeno sirom - koliki sam baksuz, iscuriće mi fil i ceo dan ću šetati sa belom mrljom na crnoj suknji. Pozdravili Džejmi i izadoh.

Zastala sam, shvativši da sam nagazila na veliki žuti koverat koji je neko ostavio na otiraču.

Podigla sam ga. Nije bio težak. Činilo se da su unutra nekakvi papiri ili nešto slično. Okrenula sam ga i videla da je pored pečata lokalne pošte ispisano moje ime. Prevrnula sam očima.

Karl.

Sa kovertom ispod miške, uputila sam se ka svojim kolima. Da ne bih zakasnila, odlučila sam da je najbolje da poštu proverim na nekom od semafora.

Vreme u vožnji obično prekraćujem vestima, ali tada nisam bila raspoložena za to, te skrenuvši na Ventura bulevar, pustih da radio pronađe neku od evangelističkih stanica, neki lagani razgovor ili muziku. Stvarno je bilo vreme da nabavim novi radio-prijemnik, onaj sa priključkom za ajpod.

Konačno se skala radio-prijemnika zaustavila na nekoj od stanica koja je emitovala evergrin muziku. Dok sam izlazila na auto-put, u ušima su mi odzvanjali stihovi pesme u kojoj Mik i njegovi

51

Chia&Avada

Stounsi pevaju o izostanku zadovoljstva. Nasmejala sam se. Barem sam prošle noći bila bolja od Džegera.

Parkirala sam na za mene rezervisano parking mesto u samom uglu podzemne garaže. Prošlo je tačno četrdeset sedam minuta od momenta kada me je Karl pozvao, što je značilo da sam, za uslove u Los Anđelesu, verovatno prekoračila dozvoljenu brzinu. Nisam odmah napustila vozilo, jer još uvek nisam pogledala šta se nalazilo u koverti, a ako je to bilo nešto u vezi sa prezentacijom, Karl je podrazumevao da sam upoznata sa detaljima.

Zavukla sam prst ispod preklopa i otvorila koverat. Primerak časopisa Forbs ispao mi je u krilo i shvatih da se osmehujem. Prikačena za vrh naslovne strane, visila je poruka. Rekao sam ti da sam uporan. Pročitaj i uveri se. Poruka nije bila potpisana, ali je bilo jasno da je bila ispisana na stolu Dejmijena Dž. Starka.

I dalje sam se smeškala, dok sam stavljala časopis u torbu. Dakle, uporan je. U to sam mogla da poverujem. Ali čvrsto sam odlučila. Baš kao što sam rekla Džejmi, ono što se desilo, što se mene tiče, bio je početak i kraj naše priče.

Ali to nije značilo da me njegov gest nije ganuo. Ne samo da me je podsetio na usputni komentar izrečen u šali na umetničkoj večeri već mi je stvarno poslao časopis. „Šta je smešno?” upitao me je Karl dok sam ulazila kroz staklena vrata konferencijske sale, nalik na akvarijum, koja se nalazila u centralnom delu zgrade. U tom momentu moj odgovor mu i nije bio bitan. Odmeravao me je od glave do pete, klimajući glavom uz komentar: „Dobro je. Dobro.

Izgledaš poslovno, profesionalno. Da. Vrediš svaku kintu, samo da ne uprskaš stvar na prezentaciji.” „Budite bez brige”, rekla sam, i bila mu zahvalna na tome što nije spomenuo prošlo veče, Dejmijena ili pozive u kasne sate.

Karl se pripremao sa takvim žarom da je ličio na advokata koji na suđenju zastupa kriminalca u krivičnom postupku veka. Njegov sistem organizacije bio je vredan divljenja i za relativno kratko vreme, za nepun dan uspeo je da potpuno preobliči bitne stavke prezentacije.

Postavila sam brdo pitanja i imala isto toliko sugestija i, umesto da to teško padne njegovoj poltronskoj ličnosti, Karl je pažljivo slušao, odgovarao na moja pitanja, razmatrao predloge, prihvatao ih tamo gde je smatrao da to ima smisla i nije štedeo vreme da objasni svrsishodnost prihvaćenog predloga.

Bila sam na sedmom nebu. U najužim crtama izvršila sam pregled trodimenzionalnog prikaza, što je bilo dovoljno da se osetim ravnopravnim članom tima. Možda čak i najhitnijim. Ali moj cilj nije bio da postanem vođa tima ili čak menadžer. Želela sam da budem Karl. Ma šta Karl? Želela sam da budem Dejmijen Stark. A da bih stigla dotle, valjalo je znati kako uraditi ekstraprezentaciju koja bi privukla sponzore za bilo koji od projekata na kojima sam radila od završne godine studija.

Tog dana trebalo je da vidim dva preduzetnika u akciji. Karla, koji retko ne uspe da nađe finansijera za svoje projekte, i Dejmijena Starka, koji nikada ne kaže „da” za projekte koji ne prevazilaze očekivanja i koji neće doneti bogatstvo za obe strane.

Konferencijski sto bio je prepun papira i laptopova. Dok je ostatak tima bio u haosu, Brajan i Dejv, dva vodeća programera koja su sa Karlom radila na razvoju softvera, tipkali su po svojini računarima, dorađujući finese i isprobavajući zapanjujući broj parametara u vezi sa softverom.

Karl je išao od jednog do drugog i sve nas je držao na oku. „Ovo se mora uraditi kako treba”, rekao je. „Nema zezanja. Nema grešaka. Sve mora biti kao podmazano.” Pogledao je u Dejva. „Idi i naruči neke sendviče za ručak, ali kunem se bogom, ako neko bude otišao na sastanak sa flekom na košulji, istog momenta biće otpušten.”

Tačno u pola dva, Karl, Brajan, Dejv i ja pokupili smo svoje stvari i bez fleka uputili se ka liftu.

Liftom smo se spuštali osamnaest spratova i za sve to vreme Karl je bio uznemiren. Svaki čas se

52

Chia&Avada

gledao u ogledalu, pa mi je dolazilo da mu kažem da bi bio lepa mlada. Bila sam dovoljno pametna, pa sam držala jezik za zubima.

Naravno, kada smo prešli preko dvorišta i ušli u Stark tauer, ja sam bila ta koja se unervozila.

Nervoza me je hvatala toliko da nisam mogla da se saberem i sredim misli. Sama pomisao da ću ponovo videti Starka, izazivala je nemir. Postojala je i bojazan da će tokom sastanka reći nešto - ne konkretno, dovoljna bi bilo da aludira na nešto. Ali, bože, ne daj mu da izgovori reč „telefon”. Ili „led”. To bi me potpuno izbacilo iz koloseka.

Sabrala sam se na vreme da uspem da se potpišem na prijavnom stolu koji je, onako elegantan i zgodan, više ličio na konzolu. Dvojica iz obezbeđenja sedela su za njim, od kojih je jedan nešto kucao, a drugi uzimao i skenirao naše vozačke dozvole. „Sve je u redu”, rekao je čovek iz obezbeđenja na čijoj personalnoj pločici je pisalo Dio. „Možete ući u direkciju”, dodao je pružajući nam propusnice za posetioce. „Direkciju?”, ponovio je Karl. „Imamo sastanak u prostorijama 'Stark tehnolodžija'.” To je bila jedna od mnogih firmi u Starkovom vlasništvu, smeštenih u istoj zgradi. Kompanije koje su se bavile tehnologijom, dobrotvorne organizacije i druge firme koje su se bavile poslovima koje nisam mogla ni da zamislim. Bacila sam pogled na konzolu i pogledala listu poslovanja. Sve sa liste, shvatila sam, bilo je povezano sa „Stark internejšenel kompanijom”. Drugim rečima, sve je bilo povezano sa Dejmijenom Starkom. Šta god da sam mislila, znala sam da je bilo pogrešno. Nisam mogla ni zamisliti moć i bogatstvo kojim je gospodin Dejmijen Stark upravljao. „Tako je, pravo gore”, Džo je govorio Karlu. „Gospodin Stark subotom održava sastanke u konferencijskoj sali u direkciji. Idite poslednjim liftom na kraju hodnika. Izvolite propusnicu za ulazak u direkciju.”

U liftu me je ponovo obuzimao nemir. Ovoga puta nisam bila nervozna samo zato što ću ponovo videti Dejmijena. Imala sam tremu i zbog prezentacije. Usredsredila sam se na to. Nervoza zbog posla mnogo je bolja od seksualne uznemirenosti.

Baš kao što je Džo rekao, brzo i jednostavno stigli smo do direkcije. Kada su se vrata lifta otvorila, Karl i ja stajali smo u prvom redu. Iza nas bili su Brajan i Dejv sa svim materijalom koji je bio potreban za prezentaciju. U momentu sam zastala i ostala zadivljena. Gledala sam u neverovatno lepu i u isto vreme komfornu prijemnu salu.

Ceo jedan zid bio je u staklu i predstavljao je pogled na brda Pasadene. Na drugim zidovima visio je veliki broj slika iz doba impresionizma. Svaka je bila uramljena tako da je akcenat ostao na umetničkom delu, a ne na ambalaži. Svaka je bila priča za sebe, a sve zajedno predstavljale su mnoštvo slika iz prirode. Verdant filds. Blistava jezera. Treperavi zalasci sunca. Impresivni planinski lanci.

Uglačanoj prijemnoj sali umetnost je davala crtu blagosti i dobrodošlice. Baš kao i kafe-bar koji je stajao po strani i privlačio goste da se posluže i odmore na sofi presvučenoj u kožu crne boje. Na stolovima je stajalo mnoštvo raznih magazina. Od sportskih, naučnih, ekonomskih, do magazina o poznatim ličnostima. Na drugoj strani nalazio se sto za stoni fudbal, dodajući malo hira na celokupan izgled.

Prijemni sto dominirao je prostorijom. Na njemu nije bilo ničeg sem rasporeda sastanaka i telefona. U tom momentu za stolom nije bilo nikoga. Baš kada sam se zapitala da li Dejmijen subotom daje slobodan dan recepcioneru, pojavila se visoka, gipka brineta koja nas je uputila na levu stranu. Nasmejala se, otkrivajući besprekoran red belih zuba. „Gospodine Rozenfeld”, rekla je ispruživši ruku. „Ja sam gospođica Piters, vikend-asistent gospodina Starka. Želim dobrodošlicu vama i vašem timu. Gospodin Stark željno očekuje vašu prezentaciju.” „Hvala”, rekao je Karl. Delovao je pomalo zastrašeno. Iza mene su Brajan i Dejv proizvodili čudne zvuke, premeštajući se s noge na nogu i šušteći svojom odećom. I oni su očigledno bili pomalo uplašeni.

53

Chia&Avada

Gospođica Piters povela nas je duž širokog hodnika, pa desno do konferencijske sale, toliko velike da bi NFL tim mogao trenirati u njoj. Tog momenta shvatila sam da sala za sastanke zauzima polovinu celokupnog prostora. Lift se nalazio u centralnom delu zgrade, a strana na kojoj smo se mi nalazili imala je oblik pravougaonika sa recepcijom na sredini, konferencijskom salom na jednoj i Starkovom kancelarijom na drugoj strani. Ali to je značilo da postoji još jedna strana priče. Da li se Starkova kancelarija prostirala i na drugoj strani zgrade? Da li je sem Starka postojao još neki generalni direktor?

Ne znam zašto, ali bila sam radoznala, pa upitah gospođicu Piters za raspored prostorija u zgradi. „U pravu ste”, reče mi. „Poslovni deo zauzima samo polovinu kvadrature. U drugoj polovini nalazi se jedna od privatnih rezidencija gospodina Starka. Mi je zovemo top-apartman.” „Oh”, rekoh, pitajući se koliko to rezidencija ima Dejmijen Stark. Mada, to pitanje sam prećutala. Ionako sam već pomalo prešla granicu pristojnosti.

Gospođica Piters pokazala nam je bar u jednom delu zida. „Potpuno je opremljen. Poslužite se sokom od narandže, kafom, vodom, sodom. Ili, ako je potrebno da smirite živce, slobodno uzmite nešto jače.” Poslednje reči izgovorila je uz osmeh, sa humorom u glasu. Iskreno, u tom momentu, pomislila sam da bi dupli burbon bio prava stvar. „Ostaviću vas da se pripremite”, rekla je gospođica Piters. „Ako vam nešto zatreba, slobodno pozovite. Gospodin Stark upravo završava telefonski razgovor. Očekujem da će vam se pridružiti za desetak minuta.”

Ispostavilo se da je to bilo za dvanaest. Dvanaest dugih minuta tokom kojih sam naizmenično grozničavo razmišljala o poslu i brinula se kako ću odreagovati kada ga ponovo budem videla.

I onda je prošlo dvanaest minuta i Dejmijen je zakoračio u salu. Od momenta kada se pojavio, vazduh više nije bio isti. To je bila njegova teritorija i, mada nije progovorio ni reč, delovao je snažno i autoritativno. Dvojica koji su ušli sa njim delovali su slično. Svaki pokret bio je pod kontrolom, svaki pogled imao je smisao. Nije bilo sumnje da je Dejmijen Stark bio vođa ekipe, zbog čega me je zapljusnuo talas ponosa, jer taj izuzetan čovek ne samo da me je želeo već je dirnuo u moju intimu.

Na sebi je imao farmerke i sportski oker sako preko plavičaste košulje. Poslednje dugme na košulji bilo je otkopčano i sveukupno izgledao je opušteno i pristupačno. Pitala sam se da li se namerno tako obukao, kako bi gosti bili opušteniji. Istog momenta shvatila sam da je to naravno tako. Dejmijen Stark ne radi ništa slučajno. „Hvala svima što ste došli. Vikendom volim da radim u direkciji. Promena ritma podseća me na to da treba malo usporiti.” Okrenuo se svojim saradnicima i predstavio ih kao Prestona Roudsa, novog šefa za inovacije, i Maka Talbota, novog člana tima zaduženog za nove proizvode. Onda se rukovao sa Brajanom i Dejvom, razmenivši pokoju reč sa obojicom. Oni su i dalje izgledali nervozno, ali mislim da ih je umirio dovoljno da nijedan od njih ne pokvari prezentaciju pritiskom na pogrešno dugme.

Onda je pozdravio mene. Prihvatljivo, učtivo, profesionalno. Ali, kada je povukao ruku, lagano je izvio prst i zakačio me po palcu. Možda je to bila samo moja mašta, ali odlučila sam da to shvatim kao znak da ono što se dogodilo prethodne večeri neme nikakve veze sa poslom.

Sve to u samo jednom dodiru. Nasmejala sam se i, dok sam zauzimala svoje mesto za stolom, shvatih da sam se pribrala. Želeo on to ili ne, Starkov dodir me je umirio.

Konačno, rukovao se i sa Karlom i pozdravio ga kao dobrog prijatelja. Razgovarali su o kolekciji ploča - očigledno da ih je Karl sakupljao - a onda o vremenu i gužvi u saobraćaju. Njegova namera bila je jasna - želeo je da opusti Karla i radio je to tako vesto da nisam mogla a da se ne divim njegovim veštinama. Napokon, Stark je seo, ali ne u čelo stola. Seo je naspram mene i ispružio svoje duge noge. Pokazao je na čelo stola i rekao Karlu da može početi kada bude spreman.

54

Chia&Avada

Prezentaciju sam videla toliko puta da sam je znala napamet, pa sam obratila pažnju na Starkovu reakciju. Tehnologija je stvarno bila vrhunska. Video-snimak sportista, analiziran je pomoću serije odgovarajućih algoritama koji anatomski pokret pretvaraju u set prostornih podataka. Pomoću tih podataka dobijala se mapa svakog igrača. Onda je, uzimajući u obzir metriku i specifičnost građe tela, softver davao konkretne predloge za poboljšanje performansi. Ono što je bilo potpuno revolucionarno bilo je to da su ti predloži predstavljeni u holografskoj formi, tako da sportista i njegov trener mogu videti tačan položaj potreban za unapređenje.

Svaki članak koji sam pročitala o Starku pisao je o njegovoj inteligenciji. Tog dana trebalo je da vidim tu inteligenciju na delu. Svako postavljeno pitanje bilo je na mestu. Od teorijskih do praktičnih, od marketinških do prodajnih. Kad god je Karl pričom padao u vatru, umesto da pusti da projekat priča sam, Stark ga je stišavao tako vešto da mislim da Karl toga i nije bio svestan. Bio je direktan, efikasan i gađao je u cilj, ali nije bio drzak, strog ili arogantan. Čovek je možda svoje prvo bogatstvo stekao na teniskom terenu, ali, dok sam ga posmatrala, nisam sumnjala da su mu biznis i nauka u krvi.

Stark je postavljao pitanja svakome od nas, uključujući Brajana i Dejva, koji su mrmljali, ali uz Starkovu pomoć i čvrstu kontrolu uspevali da daju odgovore.

Okrenuo se meni i postavio mi tehničko pitanje u vezi sa glavnim algoritmom. Krajičkom oka mogla sam videti Karla, koji je bio blizu infarkta. Pitanje nije imalo nikakve veze sa mojim opisom posla. Ali ja sam uradila domaći zadatak i iskoristila virtualnu tablu kako bih pokazala Starku matematički prikaz jednačine. Čak sam otišla tako daleko da sam se osvrnula na moguće posledice nekoliko hipotetičkih izmena koje je Stark predložio. Na čelu stola, Karl je odahnuo.

Bilo je očigledno da sam impresionirala svog šefa. Ali još veća satisfakcija bilo je to što sam impresioni rala Starka. Ne mogu da kažem da je zadovoljstvo bilo veće od onog prethodne večeri, ali bilo je veoma blizu.

Kad smo sastanak konačno priveli kraju, moglo se reći da je Karl uživao izigravajući hladnokrvnog, smirenog profesionalca. Znao je da je sve proteklo u najboljem redu. Stark je bio zainteresovan za proizvod i impresioniran timom. U našem poslu nije se moglo tražiti više od toga.

Samo što smo krenuli da se rukujemo, ušla je gospođica Piters sa ozbiljnim izrazom na licu. „Izvinjavam se što prekidam, gospodine Stark, ali zamolili ste me da vam javim ukoliko se gospodin Padžet vrati u zgradu.” „On je ovde, sada?” Posmatrala sam kako Starkov izraz lica od opuštenog i smirenog prelazi u surov i opasan. „Obezbeđenje je upravo javilo. Pretpostavljam da biste želeli da razgovarate sa njima.”

Stark je klimnuo glavom, a onda se obratio nama: „Bojim se da ću morati da vas napustim. Ova situacija zahteva moju pažnju. Javiću vam se sledeće nedelje.” Pogledao je gospođicu Piters. „Možete li da ispratite goste?” „Naravno, gospodine.”

Pogledao me je, ali iz pogleda nisam mogla pročitati ništa. Izašao je iz sale i nestao niz hodnik.

Iznenadio me je osećaj gubitka zbog njegovog odlaska. Pozdravila sam se sa njegovim saradnicima i okrenula se Brajanu kako bih mu pomogla da spakuje stvari, u isto vreme plašeći se da je svima jasno kako se osećam.

Nakon što nas je gospođica Piters ispratila i vrata lifta se zatvorila, Karl je tako plašljivo poskočio da nisam mogla a da se ne nasmejem. „Ovo je bilo sjajno”, rekla sam. „Hvala ti što si mi dozvolio da danas budem ovde.”

Karl je velikodušno raširio ruke. „Hej, mi smo tim. Zajedno smo razbili.” Vrata lifta otvorila su se u prizemlju i Karl je veselo zagrlio Brajana i Dejva. Hrabro su pošli za šefom, vukući torbe sa sobom. Skoro da mi ih je bilo žao, kad sam začula svoje ime.

55

Chia&Avada

Pogledala sam i videla Džoa, momka iz obezbeđenja, kako me zove. „Gospođice Ferčajld? Imate li malo vremena?” Držao je slušalicu u ruci. „Da?” rekla sam, žureći do stola.

Džo je podigao prst u gestu koji je govorio samo momenat. Pogledala sam u stranu i videh Karla koji me je posmatrao sa izrazom šta je ovo sad? Slegnuh ramenima, ne znajući o čemu se radi, baš kao i moj šef.

Džo je rekao nešto, ali nisam čula šta, a onda je spustio slušalicu. „Traže vas gore, gospođice.” „Gore?” „U direkciji”, rekao je. „Gospodin Stark želi da vas vidi.”

Videla sam kako se Dejv i Brajan iza mene gurkaju. Super. Očigledno, Karl je delio mišljenje svog osoblja. Možda će do sutra napraviti interni memorandum. „Nije pogodan momenat”, rekla sam momku iz obezbeđenja. „Upravo sam pošla na sastanak sa svojim timom.” „Gospodin Stark je bio veoma izričit.”

Verujem da jeste. Bilo mi je veoma neprijatno.

Celog života mi je neko govorio gde da budem, gde da stanem, šta da radim i kad da radim.

Stisnula sam pesnicu i naterala sebe da se nasmejem. „Sigurna sam da će ovog popodneva naći neku drugu zanimaciju. Ali, ako se javi u moju kancelariju, rado ću ga upisati u raspored za sledeću nedelju.”

Džo me je gledao razrogačenih očiju i otvorenih usta, kao da mu se vilica ukočila. Verujem da se tako nešto ranije nije događalo. Dejmijenu Starku se ne kaže ne.

Blago sam zabacila ramena unazad, zadovoljna novom Niki. „Hoćemo li?” upitah Karla i momke.

Karl se namrštio. „Možda bi...” „Ne”, rekoh mu. „Ako želi da priča o projektu, svi ćemo se vratiti gore.” U pozadini sam čula zvono lifta, što je samo pojačalo moju rešenost. „A ako projekat nije razlog zbog kojeg želi da te vidi?” upitao je Karl, gledajući me uporno.

Uzvratila sam mu hladnim pogledom. „Onda nema potrebe da me gleda, zar ne?” Stajala sam nepokolebljivo, očekujući da će se Karl usuditi da me vrati gore. To je već jednom učinio na zabavi.

Ako ponovi isto u lobiju Starkove korporacije, neće se dobro provesti.

Sledećeg momenta klimnuo je glavom. „Hajdemo. Šampanjac čeka.”

Džo nas je posmatrao bez reči i, kada smo krenuli ka izlazu, kao da je oživeo. „Moraću da pozovem kancelariju gospodina Starka”, rekao je. „On vas očekuje gore.” „U redu je, Džo.”

Nisam morala da se okrenem, prepoznala sam glas - bio je to Stark, naravno. Pojavio se navratima lifta, smiren i uglađen. Samo jedan pogled uzdrmao me je i vratio u stvarnost. Kao da sam trpela bol ili udar vetra. Kada je Stark bio u pitanju, mislim da je sve to bilo u kompletu.

Prošao je pored stola, pozdravio se sa obezbeđenjem i krenuo ka meni, Karlu i momcima. „Gospođice Ferčajld”, obratio mi se. Moje ime, izgovoreno njegovim usnama, zvučalo je tako meko i dekadentno. „Moj dekorater poslao mi je neke kataloge lokalnih umetnika. Nadao sam se da ću čuti vaše mišljenje o nekim delima.” „Sinoć niste pronašli ništa što bi vam se dopalo?” upita ga Karl. „Ne bih baš rekao”, odgovorio mu je, gledajući u mene. „Ali još uvek nisam potpuno zadovoljan.”

56

Chia&Avada

Srećom, Karl je gledao u Starka, jer da je pogledao u mene, video bi sto nijansi crvene na mom licu. „Izvinjavam se što vas zadržavam - sigurno ste planirali sastanak sa timom? - ali svakako bih voleo da ovu stvar privedem kraju i smestim je u krevet.”

Na te njegove reči, usta su mi se osušila. „Nemamo ništa u planu”, lagao je Karl odmahujući rukom. „Subota je. Baš sam hteo da im poželim ugodan vikend i čestitam na dobro obavljenom poslu.” „Onda vam neće smetati da još jednom ukradem gospođicu Ferčajld?” Prišao mi je bliže i, kako to uvek biva sa Dejmijenom Starkom, njegova magična sila osetila se u vazduhu. „Nipošto”, rekao je Karl. „Siguran sam da će vam biti od velike pomoći.” Poslednje reči izgovorio je tonom koji mi se nimalo nije dopao, ali nameravala sam da prihvatim Starkov poziv i nisam mogla da se požalim zbog toga.

Da, uprkos mojoj rešenosti da se ne vratim u Starkovu kancelariju. Zašto? Zbog struje u vazduhu. Jer su me obuzeli žmarci od njegove blizine. Jer je sišao dole i izričito zahtevao da se vratim. I, konačno, iako želi moju zadnjicu, sve što će Stark dobiti od mene biće deo moje pameti.

57

Chia&Avada

11

Stark me je uhvatio za ruku i poveo ka liftu. Iako sam i te kako bila svesna njegovog dodira, pokušavala sam da ignorišem uznemirenost.

Zaustavili smo se ispred lifta koji se nalazio odmah pored onog kojim smo se svi zajedno peli do direkcije. Vrata su se otvorila istog momenta kada je Stark gurnuo svoju identifikacionu karticu u uzan prorez, tako dobro zakamufliran da je izgledao kao deo granita. Ušli smo u lift i ja trgnuh ruku. „Šta, kog đavola, ti zamišljaš?”, upitah ljutito. „Drži se”, govorio mi je, dok su se vrata zatvarala za nama. „Ne, neću da se držim. Nije dovoljno samo da zapucketaš prstima pa da ja...” Lift je naglo krenuo i ja izgubih ravnotežu. Poletela sam napred, uhvativši se za Starka kao ne bih pala.

Obuhvatio me je oko struka i privukao bliže. Puls mi je luđački bio i dobro sam znala da to nije od brzine lifta. „Mislio sam da se uhvatiš za nešto”, rekao je. „Ovo je moj privatni lift. Penje se pravo do direkcije i to veoma brzo.” „Oh”, izgovorila sam glupo. Moja nervoza je popuštala pod uticajem sile koja se osećala u vazduhu. Bio je kao magnet... i baš kao i magnet, imao je moć da briše. Pamet. Memoriju. Emocije. Čekaj malo...

Spustila sam dlanove na njegove grudi i odgurnula se unazad. Kada sam se vratila u ravnotežu, čvrsto sam se uhvatila za rukohvat u liftu, za svaki slučaj. „On zna”, rekla sam hladno i bez objašnjenja. „Pobogu, Stark, ne možeš samo ušetati u lobi i tek tako me otkinuti kao cvet.” „Kad smo kod toga, nadam se da ti se dopao buket. Razmišljao sam 0 nečem egzotičnom, ali ti me podsećaš na bele rade i divlje cvetove.” „To nije važno.” „Molim?” Podigao je obrve, zadirkujući podrugljivo. „Gospođice Ferčajld, ja sam iznenađen.

Tako fina, mlada dama, a ne ume ni hvala da kaže?” „Hvala”, rekla sam hladno. „I samo da se zna, nisam te otkinuo. Mada, voleo bih da ispravim tu grešku kad god ti to poželiš.”

Borila sam se sa sobom da ne potiskujem ljutnju, jer počeo je da me zabavlja. „Ne volim kad me neko tretira kao kučence kome se naredi da trčkara za petama”, prasnula sam.

Pogled mu je postao ozbiljan. „Ti to tako vidiš?” ,Ja...” Sranje. Zatvorila sam oči i uzdahnula duboko. Nisam želela da mi stalno neko naređuje, a isto tako Stark nije bio isto što i moja majka, i možda nisam bila fer. „Ne”, rekla sam. „Ne znam. Ali, dođavola, Dejmijene”, nastavila sam pokušavajući da se saberem, „pomisli samo kako to izgleda.

On zna.” „To ti kažeš. Misliš na Karla? A šta to tačno tvoj šef zna? Budi sigurna da mu ja ništa nisam rekao.” Pogledao me je izazovno i u isto vreme čvrsto i ozbiljno. „Da nisi ti nešto pričala?” „Ne budi smešan”, rekla sam. „Zna da među nama ima nečega.” „Drago mi je da si ti rekla da nečega ima.”

58

Chia&Avada

„Da je bilo”, brzo sam se ispravila. „Da je bilo nečega između nas.” Ćutao je. Bilo je pametno ćutati, ali ja nisam bila tako jaka. Nakašljala sam se. „Bilo je, hm, zabavno”, rekla sam i odmah zaćutala, jer se on grohotom nasmejao. „Zabavno?”

Osećala sam da mi obrazi gore. Opet sam zbog njega pocrvenela, a to mi se nije svidelo. „Da”, ponovila sam ustežući se. „Zabavno. U stvari, veoma zabavno. Tako dobro da ću svaki put kada sama budem legla u krevet razmišljati o tome i dodirivati se sve dok ne svršim.” Gledala sam u njega dok sam rečima šibala kao bičem.

Osmeh sa njegovog lica pretvorio se u vatru i požudu. Želela sam da povučem sve što sam rekla. Opet mi je jezik bio brži od pameti. „Zabavno”, ponovila sam, „ali neće se ponoviti.” „Neće?” Prišao mi je za korak bliže - a lift je zazvonio kao voz u stanici. „Ne”, rekla sam i počela plitko da dišem, jer prišao je još bliže. Očekivala sam njegov dodir i bila razočarana, jer ga nije bilo. Od svega očekivanog, samo je pritisnuo dugme na panelu. Vrata su se otvorila na suprotnoj strani lifta. Okrenula sam se i shvatila da gledam u predvorje apartmana Dejmijena Starka. „Ne”, ponovila sam, ne znajući jesam li to mislila na apartman, reprizu zabave ili sve zajedno.

Imajući u vidu da su moja čula i emocije bili potpuno uzburkani, trebalo je ispeći pa reći. „Što da ne?” Ispravio se, samo što je sada stajao mnogo bliže nego pre. Jedva sam disala i bilo mi je toliko vruće da su mi se na vratu pojavile graške znoja. Iskreno, bilo mi je teško da saberem misli. „To nije dobra ideja”, rekla sam, jer me je uhvatio za ruku i poveo u svoj apartman. Nameštaj u predvorju bio je elegantan, ali primamljiv i udoban. Nešto nalik onom u kancelariji sa druge strane lifta. Zid naspram lifta zaklanjao je pogled na preostali deo apartmana.

Na podu se nalazio veliki cvetni aranžman, dok je stakleni sto dominirao predvorjem. Široke fotelje stajale su oko stola. Zamišljala sam Starkove izabranice kako sede na njima, da bi popravile šminku i doterale obuću. To nije bila slika koja mi je godila. Skoro preko celog zida visila je slika cvetnih polja, toliko verno urađena da sam imala utisak da mogu da zakoračim i izgubim se u tom svetu. „Stan ti je prelep”, rekla sam. To govori mnogo o čoveku koji živi u njemu.” „Stvarno?” „Taj mora da voli cveće.”

Stark se nasmejao. „On voli lepe stvari.” „Jesi li sam izabrao cvetni aranžman?” „Ne”, rekao je. „Mada Gregori poznaje moj ukus.” „Gregori?” „Moj sobar.”

Sobar? Odrasla sam u bogatoj teksaskoj porodici, ali niko iz moje familije nikada nije imao sobare. „Slika je prelepa. Ali iznenađena sam time što u tvojoj kući vidim idilične slike.” „Je li?” I sam je zvučao iznenađeno. „Zašto?” „Toliko si želeo golotinju za svoju novu kuću”, slegnula sam ramenima. „Ne bih te nikada dovela u vezu sa cvećem, drvećem i tako tim stvarima.” „Ja sam misteriozni čovek”, rekao je. „Ali, da budem iskren, ideja da okačim golotinju na zidove svoje kuće u Malibuu relativno je sveža. Može se reći da sam na tu ideju došao tokom Blejnove izložbe. Naravno, ukoliko ne dođem do onoga što želim, zid će ostati prazan.”

59

Chia&Avada

Gledao me je sve vreme dok je govorio i, mada je njegov ton bio potpuno ravan, nisam mogla a da ne osetim žmarce koji su mi se penjali uz kičmu. „Rekao si da imaš neke kataloge koje želiš da mi pokažeš”, rekoh, kontrolišući glas da zvuči ravnodušno i poslovno. „U suprotnom, mogla bih da krenem. Volela bih da uživam u ostatku vikenda.” „Voleo bih da ti predložim kako”, rekao je.

Držala sam jezik za zubima i Dejmijen se nasmejao. „Gospođice Ferčajld. Gde su vaše misli odlutale?”

Zarumenela sam se i trudila se da ne izgubim kompas. „Hajde, uđi”, pozvao me je uz osmeh. Krenuo je ka hodniku koji je vodio u centralni deo apartmana. „Doneću ti piće, pa ćemo porazgovarati.”

Oklevala sam, želeći da mu kažem da možemo šesti za stakleni sto i razmatrati kakve god slike hoće. Ali radoznalost je prevagnula. Želela sam da vidim gde živi - bar jedan od njegovih životnih prostora. I tako sam pristala da me povede u prelepu dnevnu sobu ispunjenu savremenim nameštajem. Metal i koža, uz mnoštvo jastučića, lampi i grnčarije, sobi su davali topao i primamljiv ton. Zadivljujući detalj bio je zid, sav u staklu, kroz koji se videla urbana panorama grada.

Dejmijen je pogledao ka baru koji se nalazio u uglu. Krenula sam za njim i sela na barsku stolicu, leđima okrenuta prozoru. Stolica je bila neposredno pored prozora, pa mi se činilo da lebdim u vazduhu. Osećaj je bio prijatan, mada pitala sam se da li bi posle nekoliko pića bilo isto tako. „Sviđa mi se tvoj osmeh”, rekao je Dejmijen dok je odlazio iza bara. „O čemu sada razmišljaš?”

Rekoh mu i on se nasmejao. „Nikada nisam razmišljao o tome”, priznao je. „Ali obećavam da ću te čvrsto držati uz sebe.

Nema lebdenja u vazduhu.” Osmeh mu je sakrio nevaljale misli. „Sem ako to ne budem ja, koji će učiniti da odletiš u visine.”

O bože. Malo sam se promeškoljila na stolici, pomislivši da je trebalo da insistiram da ostanemo u predvorju. „Vino?”, upitao je.

Odmahnuh glavom. „Radije bih burbon.” „Stvarno?”

Opušteno slegnuh ramenima. „Majka mi je uvek govorila da prava dama pije samo vino ili neki blagi koktel. Nikad jaka pića. A deda je voleo viski.” „Ah, tako”, rekao je, i imala sam osećaj da je znao i više od onoga što sam mu otkrila. „Mislim da možda baš imam tako nešto” Pognuo se, nestajući iza bara. Sledećeg momenta ponovo se pojavio, stavio flašu na bar, izneo široke čaše i bez reči mi usuo piće u visini dva prsta.

Uzela sam čašu, pomalo u šoku, jer nisam mogla da verujem svojim očima. „'Glen garioč'?”, upitah čitajući ime ispisano na boci. Otpila sam probni gutljaj. Bilo je izuzetno pitko, sa mirisnom notom šume i cveća. Otpila sam još jedan gutljaj i zatvorila oči da osetim pravu draž. „Iz koje je ovo godine?” konačno sam upitala, plašeći se da već znam odgovor. „Hiljadu devetsto pedeset osme”, odgovorio je tek tako. „Odličan je, zar ne?” „Iz hiljadu devetsto pedeset osme! Ozbiljno?” Taj viski je za mog dedu bio svetinja. Samo trista pedeset flaša tog viskija našlo se u prodaji i slučajno znam da košta oko dve hiljade šeststo dolara. A ja bez ikakvog povoda, u subotu po podne sedim i pijem takvo piće. „Poznata ti je ova nalepnica?” „Da”, rekla sam. „Može se reći da pijemo tečno zlato.” „Zašto bih ti ponudio nešto manje dobro od najboljeg?”

60

Chia&Avada

Sipao je piće i u svoju čašu i obišao oko bara. Pomislila sam da će šesti na stolicu pored moje, ali nije. Samo se prislonio na nju, što je prostor između nas smanjilo na samo desetinu centimetara... a centimetri između Dejmijena i mene mogli bi biti opasni.

Otpila sam još jedan gutljaj, ubeđujući sebe da je to zbog toga da bih smirila živce i sačekala da Dejmijen nastavi razgovor. Sve vreme me je posmatrao, ali nije progovarao. Bivalo mi je sve neprijatnije pod njegovim besramnim pogledom. „Ti buljiš”, konačno sam rekla. „Ti si pre!epa.”

Pogledala sam u stranu. To nije bilo ono što sam želela da čujem. „Nisam”, rekoh mu. „A možda i jesam. Je li to bitno?” „Ponekad”, odgovorio je, što je bio najiskreniji odgovor koji sam ikada čula. „Meni je bitno.” „Zbog čega?” „Jer mi se sviđa da te posmatram. Sviđa mi se kako sležeš ramenima. Sviđa mi se kako hodaš, kao da je ceo svet tvoj.”

Odmahnuh glavom. „To je samo posledica dugogodišnjeg hodanja sa knjigom na glavi, čemu me je majka učila, i beskrajnih časova lepog ponašanja.” „Ima tu i više od toga. Dopada mi se kako umeš da izneseš svoju garderobu, kao da znaš da si bitna ti, a ne ono što imaš na sebi. Prelepa si, Niki, zbog onoga što nosiš u sebi, a ne samo zbog ženske lepote koja se može videti na skupovima ili naslovnim stranama časopisa.” „Šta ako je to što ti vidiš u meni laž?” „Nije”, rekao je.

Otpila sam još malo viskija. „Možda vi niste tako pametni koliko mislite da jeste, gospodine Stark. „Koješta. Ja sam suvi genije. Zar to već nisi čula?” Detinjasto se nasmejao i nisam mogla a da se i sama ne nasmejem. I pre nego sam došla do daha, detinjast osmeh pretvorio se u vatren i pohotan.

Nisam uspela ni da trepnem, naglim pokretom zaokrenuo je moju stolicu, tako da sam leđima bila naslonjena na bar, spustivši ruke sa obe strane sedala. Našla sam se u kavezu, zarobljena usred Dejmijenove požude. „Pametan sam, Niki”, rekao mi je, „dovoljno da vidim da i ti to želiš. Ovo nije samo zagrejanost, već i te kakav požar. Ne hernija, već nuklearna energija.”

Zajapurila sam se i teško sam disala. Bio je u pravu - tako mi svega, bio je u pravu. Ali svejedno... „U nuklearnoj reakciji nema ničeg dobrog”, rekla sam. „Eksplozija briše sve pred sobom.” „Ne pričaj gluposti.” Reči su mu bile oštre. Bio je odmah ispred mene i mogla sam osetiti talase besa koji su izvirali iz njega. „Tako ti svega, nemoj mi to raditi. Nemoj se tako igrati sa mnom. Ne komplikuj nešto što bi moglo biti veoma jednostavno.”

Ugušila sam uzdah. Pitala sam se da li uopšte poznajem sebe ili su godine majčinog vaspitanja savetovanja šta da jedem, šta da pijem, s kim da se viđam, kada da spavam i sva ostala sranja drage mamice - učinile da zaboravim pravu Niki.

Ali ne. Ne, s mukom sam pokušavala sa sačuvam mrvicu sebe, iako je ona bila skrivena duboko u meni.

Bojažljivo sam ga pogledala. „Ti me ne poznaješ”, ponovila sam.

Pogled mu je bio tako prodoran da sam uzdrhtala. „Varaš se.”

Zbog nečega u njegovom glasu činilo mi se da zna baš sve o meni. Ponovo me je saterao u ćošak, pa skrenuh pogled da pobegnem od njega.

Trebao mi je momenat da dođem sebi i, kada sam se sabrala, podigla sam glavu i ponovo ga pogledala u oči. „Nećemo ići dalje od ovoga, gospodine Stark. Nipošto.”

61

Chia&Avada

„Ne slažem se s tim.” Glas mu je bio tih i hrapav, prodirao je u svaku moju poru, urušavajući mi odlučnost.

Gutala sam. Nisam mogla da izgovorim ni reč. „Meni se dopalo”, nastavio je prelazeći prstima po rukavu mog sakoa. „I tebi se svidelo. Ne vidim zašto bi to kvarili, gospođice Ferčajld.”

Naterala sam sebe da zvučim slično. „Volim čizkejk, mada ga retko jedem. I znam da mi slatkiši škode.” „I ono što je loše, ponekad ume da bude dobro.” „Kako da ne. To ljudi kažu da bi pronašli opravdanje za sebe i ublažili sopstvenu krivicu. Ono što je loše, loše je. A je A.” „Nisam mislio da ćemo završiti na polju psihologije. Da li da iskoristim protivudarac i pomenem Aristipovu teoriju. On je zastupao mišljenje da nema većeg blaga od zadovoljstva.”

Prstom je prelazio po mom fišbajnu. „A ja ti želim samo dobro.”

Drhtala sam od njegovog dodira, dopuštajući sebi da uživam u žaru Dejmijena Starka. Onda sam se okrenula i prošaputala više za sebe: „Ovo ne vodi ničemu.” Glas mi je imao prizvuk žaljenja. „Nije moguće.” „Zašto da nije?” Glas mu je bio blag i pitala sam se koliko toga sam mu nehotice otkrila o sebi.

Nisam odgovorila.

Uzdahnuo je i osetih dozu razočaranja u njemu. „Na kraju, vaša želja je vaša stvar, gospođice Ferčajld. Baš kao i moja.” „Tvoja?” „Moja želja je da pokušam da te ubedim u suprotno.”

Toliko smo bili blizu da je bilo pravo čudo kako sam uopšte disala. „Nećeš me ubediti”, rekla sam, ali ne baš ubedljivo kako sam želela. „Radim za nekoga u čiji posao ćeš investirati. Već sam otišla predaleko.” Udahnula sam duboko. „Ali to mora prestati. Ne želim dalje da ugrožavam moju poslovnu reputaciju.” „Zašto ne bi radila za mene?”

Izgovorio je to sa takvom lakoćom da nisam bila sigurna je li bio ozbiljan. „Nema šanse”, rekoh. „Daj mi jedan dobar razlog zašto nećeš.” „Hm, eto. Možda zato što ne bih da budem predmet seksualnog zlostavljanja.”

U momentu se videlo da je uznemiren i nije bilo sumnje da sam ga naljutila. Imala sam potrebu da skliznem sa stolice i pobegnem, ali sam ostala ukopana na mestu. Ni u kom slučaju ne bih mu dala do znanja da je bio u pravu. „Da li si se sinoć osetila ugroženo?” „Ne”, priznala sam. Koliko god sam želela da idem linijom manjeg otpora, nisam mogla da lažem.

Umesto besa, videlo se olakšanje na njegovom licu. Ili je to bio strah? Nisam bila sigurna, ali nije ni bilo važno. Ono što sam videla bila je strast. „Sinoć sam mislio na tebe”, rekao je. „Žizela i Brus me verovatno neće ponovo zvati na piće. Bio sam im užasno loše društvo.” „Žao mi je ako sam ti upropastila veče.” „Zamalo”, rekao je. „ A vožnja do kuće - mislim da je to to bila prva vožnja za koju sam poželeo da potraje duže. Ja sam na zadnjem sedištu limuzine, a svuda oko mene tvoji mirisi.”

Nije pomenuo gaćice. Pitala sam se da li ih je pronašao. A šta ako nije...

O, bože. Da li se još neko sem njega vozi u toj limuzini?

62

Chia&Avada

Osetila sam toplinu u obrazima i, s obzirom na to kako su mu oči zacaklile, sigurno da je primetio. „Zamišljao sam kako te svlačim”, rekao je, hvatajući se za dugme moje bluze. Raskopčao ju je jednim pokretom. „Zamišljao sam te golu.” Hop, još jedno dugme. „Prelepa si”, šaputao je.

Ivicom palca stiskao je belu satensku čipku na grudnjaku moje nabrekle dojke.

Dah mi je zastao u grlu. Zaustila sam da mu kažem da prekine, ali me je glas izdao.

Prstom je napipao kopču na grudnjaku i otkopčao ga sa istom lakoćom kao i bluzu, pa je sada slobodno padao sa ramena. Tiho je stenjao, bio je poželjan i očajnički uspaljen. Želela sam samo da zatvorim oči i prepustim se uživanju ali ne, nisam mogla... „Dejmijene, molim te.”

Podigao je pogled ka meni. Teško je disao, vilice su mu bile stegnute. „Slobodna volja, Niki.

Reci mi da to stvarno želiš, i prestaću. Reci mi brzo, jer ću ti poljubiti ta prokleta usta i, dođavola, ljubiću te da bi ućutala.”

Brže nego što sam očekivala njegove usne spustile su se na moje. Stiskao me je, njegove ruke bile su svuda po meni. Bila sam njegova. Pamet mi se pomutila, misli se rastopile, postojalo je samo zadovoljstvo i želja za tim čovekom. Želja da otvorim usta, da uzmem i da se dam.

Zatvorila sam oči tražeći ga, prstima mu mrsila kosu i pripijala se uz njega. Svaki moj otpor pao je u vodu i, pošto ga više nije bilo, potisnuta osećanjima - želja - koja je rasla u meni eksplodirala je svom svojom silinom i žarom. Poljubac je trajao ili sekundu ili večnost. Nisam sigurna. Kada se odvojio od mene, udahnula sam željna kiseonika, jer bila sam obamrla i slaba.

Znala sam da je to bila šansa da mu kažem da prestane i on će to i učiniti. Da mu kažem da me ostavi na miru i on će nestati iz mog života.

Bacila sam mu se u zagrljaj. Razuzdano. Svojom voljom. Sve sam stavila na kocku, ali to mi tada nije bilo važno. Sve što sam osećala bila je vatrena želja za užitkom.

Privukla sam ga i usne su nam se ponovo spojile. Uzimao me je polako, postepeno. Njegov prigušeni uzdah zadovoljstva govorio je da je vredelo rizikovati.

Usnama je skliznuo do mog vrata. Dahtala sam i zabacila glavu unazad. Njegove ruke zaplovile su u otvor moje bluze, dražeći mi gole grudi. Onda sam osetila dodir njegovih usana na grudima.

Sisao ih je i klizio jezikom, a onda se moje krute bradavice nađoše među njegovim zubima.

Privukao me je sebi tako da mi je zadnjica ostala jedva prislonjena uz stolicu. Njegove butine bile su između mojih nogu. Pripijala sam se uz njega, jer je impuls zadovoljstva sa mojih grudi silazio u prepone. „Draga”, šaputao je dok je uzimao vazduh. Raskopčao je ostalu dugmad na mojoj bluzi i klizio do struka, žareći mi kožu koja se ježila pod njegovim prstima. Skliznula sam sa stolice, tako da sam stajala ispred njega. Gorela sam od želje toliko da je bolelo. „Tako si mekana”, rekao je spuštajući mi bluzu s ramena. Skliznuo je prstima do moje suknje i lagano je otkopčao. Spala je i zadržala se na kukovima. „Prokleto si lepa.”

Strahopoštovanje u njegovom glasu dodatno me je opustilo i crv sumnje nestao je u magli zadovoljstva.

Drhtala sam, ali nisam bila sigurna da li zbog mojih strahova ili njegovih dodira. „Uhvati se”, tražio je. „Uhvati se za stolicu.” „Dejmijene...” Čula sam protivljenje u mom treperavom glasu, ali telo nije slušalo razum.

Uradila sam šta je tražio. Uhvatila sam se, zabacila glavu i uvijala se od zadovoljstva.

Spustio mi je bluzu, čiji je tanak materijal lagano klizio niz moja leđa. Usnama mi je mazio bradavice i ja zastenjah želeći da ih posisa, ali me je on samo izazivao lakim dodirom usana. Utroba mi se stezala i grčila. Želela sam ga - očajnički. A nisam ga imala. Sve što sam mogla bilo je da se čvršće uhvatim za stolicu i pokušam da preživim oluju, da me ne slomi.

63

Chia&Avada

„Znaš li da goriš?” upitao je. Poljupcima je lagano klizio niz grudi, preko stomaka, do ivice suknje. Unervozila sam se, bojeći se da će mi spustiti suknju preko kukova i ostaviti me u oskudnom vešu koji sam tog jutra obukla.

Nije to učinio, i bila sam mu zahvalna na tome. Zato me je naglo privukao i zamenio nam pozicije, tako da je sada on bio taj koji se naslanjao na bar. „Okreni se”, rekao je oštro i nije sačekao da se usprotivim. Umesto toga, samo me je okrenuo i usnama klizio po mojoj ušnoj školjci, dok mi je rukom mazio golu dojku.

Drugom rukom obavio me je oko struka i privukao sebi. Jedva sam disala, kako zbog brzog preokreta tako i zbog pritiska njegovog penisa koji sam, kroz džins, osetila na oblinama svoje zadnjice. „Dejmijene”, molila sam šapatom. Nisam znala da li ga to preklinjem da prestane ili nastavi.

Pohotljivim, sladostrasnim glasom rekao mi je na uho: „Jebaću te, Niki. Je li ti milo? Raznećemo plafon od zadovoljstva. Nateraću te da moliš. Razbiću te. Dražicu te. Mučiću te. Učiniću da svršiš kao nikada do sada.”

Njegove reči pojačale su požudu toliko da sam jedva disala. Dok je govorio, ruku je zavlačio kroz pojas na suknji, preko mojih gaćica, da bi dopro do nabrelde, vlažne šupljine. „Tako si vlažna”, prošaputao je. „Oh, mala, skroz si mokra.”

Ispustila sam nekakav neartikulisan glas iz grla. Možda sam nešto rekla, nisam sigurna. Uvijala sam se bestidno, želeći da njegovi prsti dotaknu moj vlažan lditoris. Šta je mislio kada je rekao da će me naterati da molim? Već tada sam bila na korak do vrhunca.

Naglo je povukao gaćice u stranu i u jednom pokretu sa dva prsta prodro u mene. „Kaži mi da ti se ovo dopada.” Glas mu je bio grub i zapovednički. „Da, bože, da.” Moja vagina grčila se oko njegovih prstiju koji su lagano klizili napred-nazad.

Punio me je prstima, mučio mi klitoris i vodio sve dalje dok nisam stigla blizu, tako blizu, tako blizu.

Vrisnula sam kada me je uštinuo za bradavicu i taj sladak bol izazvao je vrhunac. Svršavala sam u silovitim talasima uz nekontrolisane trzaje. Moje telo tražilo je da prodre dublje, da ostane unutra, da ga zadrži za trenutak. „Niki”, šaputao je, lagano izlazeći iz mene. Okrenuo me je - malaksalu - i spustio usne na osetljivu bradavicu. Naizmenično je sisao, grickao jednu, pa drugu. Blagi osećaj bola činio je da mi organ i dalje pulsira. Poljupcima je lagano od grudi prelazio do stomaka. Suknja je još uvek bila na meni. Dok je jezikom klizio po pupku, osetila sam kako prstima prelazi preko suknje od sirove svile.

Obamrla sam. Plovila sam po izmaglici.

Ali čak i u pronađenom raju, pojavio se tračak straha koji je bivao sve jači. Znala sam šta me čeka i, mada sam to želela - želela sam njega - nisam bila sigurna da li sam još uvek dovoljno jaka da to podnesem. Ali možda... možda...

On te želi. Tvoj duh. Tvoj karakter.

Setila sam se Džejminih reči, nadala se da je bila u pravu, a i sam Dejmijen je šaptao da sam lepa, lepa, veoma lepa, prelepa. „Moram da osetim ukus tvog tela”, rekao je. „Želim da poližem tvoje sokove, a onda te poljubim. Želim da i ti osetiš koliko si neverovatno ukusna.”

Rukama je dohvatio porub suknje i klizio po čarapama dok ju je podizao. Kad je stigao do svilenih podvezica, ponestalo mi je daha. Držala sam se za njegova ramena, toliko čvrsto da sam se pribojavala da mi ne pukne neka kost. Ruke su mu se našle na goloj koži iznad podvezica. Stiskao je unutrašnju stranu butina. Znala sam da će, ukoliko nastavi još malo gore, naići na ružnu izbočinu.

Bila sam napeta, borila sam se sa stidom, strahom, bolom i uspomenama. Razdirali su me zajedno sa požudom i strašću. Zajedno sa spoznajom kakvo je zadovoljstvo biti u Dejmijenovom zagrljaju.

64

Chia&Avada

Pokušavala sam da se izborim sa glasom u mojoj glavi koji mi je govorio da treba pobeći. Nisam želela da bežim. Želela sam da pokušam da istrajem. Da ostanem tu, da ga osetim i izgubim se u lepoti njegovog dodira. Gorela sam i skoro da sam poverovala u ono što je Džejmi rekla. Da on želi mene, mene, mene.

Ali tada je prošaputao reč koja je sve upropastila. Jedna reč učinila je da magija nestane. „Savršeno”, rekao je. „Dragi bože, Niki, savršena si.”

65

Chia&Avada

12

Trgnula sam se, izvila u stranu udarivši butinom o bar, dok sam se oslobađala Dejmijenovog zagrljaja. „Žao mi je, žao mi je”, rekla sam, ne pogledavši ga. „Moram da idem. Žao mi je.” Trgnula sam suknju nagore i uhvatila se za rajsferšlus, da ga zakopčam. Ruke su mi drhtale dok sam zakopčavala bluzu. Brus je ostao da visi, pa sam jednom rukom držala sako preko grudi, dok sam žurila ka predvorju. „Niki...”

Zvučao je povređeno i zbunjeno, a ja sam se osećala kao govno, jer sam bila kriva za to, a on to nije zaslužio. Trebalo je da sve prekinem mnogo ranije. Dođavola, još sinoć je trebalo da završiti s tim. „Žao mi je”, ponovila sam, mada neubedljivo. Stajala sam ispred lifta i vrata se otvoriše čim sam pritisla dugme. Laknulo mi je; mislila sam da ću možda morati da sačekam. Ali onda sam shvatila da je Dejmijen u blizini i da će njegov lift stati gde god on to poželi.

Ušla sam u lift i stajala uspravno, sve dok se vrata nisu potpuno zatvorila. Onda sam se pogledala u ogledalu, zaplakala i pustila suze da liju niz lice. Imala sam pedeset sedam spratova fore da se saberem. Ne, šezdeset, jer kola su mi bila na trećem nivou parkinga. Kada je lift usporio, užurbano sam obrisala lice i uspravila se, nabacila bezbrižnu masku na lice i popravila frizuru.

Bacila sam pogled u ogledalo. Savršeno.

Ali sve to nije bilo potrebno. Nikoga nije bilo. Ipak, zadržala sam masku, nastavila uspravno da hodam duž parking prostora „Stark korporacije” ka donjoj zgradi, gde su bile smeštene prostorije „Si skverda”.

Moj auto bio je parkiran na samom kraju, pa sam požurila, jer sam pucala po svim šavovima.

Znala sam da mi je malo falilo da se srušim, pa je dobro bilo biti u autu kada se to desi.

Auto je bio tu, parkiran odmah preko puta ulaza za stepenište. Ćošak je bio mračan i, mada je sve bilo otvoreno, nije mi bilo prijatno. Prijavila sam to nadležnima, još prvog dana, ali sve što su uradili bilo je to da su dodali jednu sijalicu više. I tada sam rekla sebi da ću tražiti od Karla novo parking mesto, jer taj ćošak je bio jeziv.

Požurila sam ka kolima i gurnula ključ u bravu - jer moja honda je bila stara skoro petnaest godina i nije imala centralnu bravu. Povukla sam vrata i skliznula na sedište. Konačno sam bila u poznatom okruženju. Uhvatila sam se za rukohvat na vratima, povukla i pustila ga istog momenta kada su se vrata uz tresak zatvorila. Suze su mi lile niz lice. Instinktivno sam se uhvatila za volan i počela da udaram po njemu. Lupala sam, udarala i mlatila sve dok mi dlanovi nisu pocrveneli i počeli da bole. Vikala sam ponavljajući: „Ne, ne, ne...” Nisam toga ni bila svesna sve dok nisam promukla.

Konačno, suze su usahle, ali sam se i dalje osećala slabo. Zgrčila sam se i počela da štucam, dok sam pokušavala da uravnotežim disanje i vratim se u normalu.

Trebalo mi je malo vremena da prestanem da se tresem. Drhtavom rukom pokušavala sam da uguram ključ u bravu. Nisam uspela. Metal je grebao o metal. Ispustila sam ključ. Promrmljala sam nešto i savila se da ga podignem, udarivši glavom o volan. Dohvatila sam ključeve uz psovku i vratila ruku na volan.

Suze su ponovo potekle. Udahnula sam duboko. Sve me je stiglo. Selidba, posao, Dejmijen.

Htela sam da iskočim iz sopstvene kože. Želela sam da pobegnem od svega. Želela sam...

66

Chia&Avada

Zgrabila sam suknju i stisnula je tako da se materijal gužvao u mojim rukama. Podigla sam je preko podvezica do ivice gaćica.

Nemoj.

Samo malo. Samo još ovaj put. Nemoj.

Ipak jesam. Raširila sam noge i nabila ključ u mekano meso na butini. Nekada sam nosila nož prikačen na privesku za ključeve. Poželela sam da ga još uvek imam. Ne. Ne. Nisam želela.

Zarezi ključa urezali su se u kožu, ali to nije bilo ništa. Nije bolelo više od ujeda komarca.

Trebalo je mnogo više da se oluja stiša - trebao mi je šamar u lice.

O bože, o bože, o bože, šta ja to radim?

Da bih naterala sebe da prestanem s tim, otvorila sam vrata i bacila ključeve u garažu. Čula sam kako udaraju o asfalt. Nisam videla gde su pali.

Sedela sam dišući duboko, govoreći sebi da to ne liči na mene. Nisam to sebi radila već tri godine. Mislila sam da sam to prevazišla.

Da više nisam ona stara.

A izgledalo je da ipak jesam. Uvek ću ostati ista. Mogu da poželim šta god, da putujem gde god, ali neću pobeći dalje od ožiljka, a isto tako on ne može ostati skriven zauvek.

Valjda sam to naučila na najteži mogući način. To je bio razlog zbog kojeg sam pobegla od Dejmijena, zar ne? To je razlog zbog kojeg ću uvek bežati.

Preplavio me je osećaj samoće i pomislih na ono što mi je Oli rekao. Da ga mogu pozvati kad god mi zatreba. Tada mi je trebao.

Otvorila sam tašnu i uzela telefon. Pritisnula sam dugme za brzo biranje i pozvala ga. Zvonilo je. Jednom. Dva puta. Tri puta. Posle trećeg zvona javio se ženski glas. Kortni. „Halo? Halo, ko je to?”

Zaboravila sam da dam Oliju moj novi broj telefona. Nije me imao u imeniku i ona nije mogla znati ko zove.

Prekinula sam vezu, teško dišući. Okrenula sam drugi broj. Ovog puta javila se Džejmina govorna pošta. „Nema veze”, rekla sam, trudeći se da zvučim veselo, iako to nisam bila. „Mislila sam da idem u šoping, pa da se negde nađemo, ali nema veze.”

Prekinula sam vezu, pomislivši da šoping i nije tako loša ideja. Maloprodaja neće izlečiti rane, ali će pomoći da zaboravim na njih. U tome bi bar mogla da se složim sa svojom majkom.

Udahnula sam duboko, pa još jedom. Primirila sam se i bila sam spremna da krenem. Da odvrnem radio i pustim Džordža Strejta da peva o tome kako su njegovi problemi gori od mojih.

Pogledala sam kroz prozor, ali ne videh ključeve. Sa uzdahom otvorili vrata i izađoh iz kola spuštajući suknju. Zafrljačila sam ih tako da su verovatno odleteli do tamnozelenog mercedesa ili velikog kadilaka. Jedino svetio koje sam mogla da upotrebim bilo je osvetljenje sa ekrana na mom telefonu i nadala sam se da će to poslužiti.

Koraci su mi odzvanjali dok sam se približavala mercedesu. Mesto gde su bili uparkirani mercedes i kadilak nije bilo tako mračno kao mesto na kom je stajao moj auto, ali je svejedno bilo mračno. Oprezno sam se sagnula i uperila svetlost ispod automobila, kako ne bih morala da kleknem i pocepam čarape.

Tražila sam neko vreme i nakon dva kruga oko auta, konačno sam uočila ključeve u senci iza mercedesovog zadnjeg točka.

Dograbila sam ih, a onda se smrzla od straha, jer sam primetila da se neko kreće iza mene. Blizu stepeništa, pored mojih kola, spazila sam senku muškarca. „Koje?”

67

Chia&Avada

Senka se nije pomerala. Drhtala sam. Imala sam osećaj da me posmatra. „Hej”, pozvala sam. „Ko je to?” Stajala sam razmišljajući da li da krenem napred - ka senci i svojim kolima - ili da se vratim do „Stark korporacije” i zatražim pratnju obezbeđenja.

Podigla sam telefon. „Zvaću obezbeđenje. Možda bi trebalo da zbrišeš.”

U početku, čovek se nije pomerao. A onda, senka se pomerila unazad i nestala u tami. Odmah zatim čula sam škripu metala i tresak vrata stepeništa.

Zadrhtala sam i požurila ka kolima. Tog momenta samo sam želela da pobegnem odatle.

Dok sam se vozila ka tržnom centru „Beverli” u zapadnom delu Holivuda, odustala sam od Džordža Strejta i pronašla na radiju drugu stanicu sa rok muzikom. Muzika je treštala dok sam skretala ka dobro osvetljenom mestu pored pokretnih stepenica koje su vodile u tržni centar.

Džejmi se nije javila i, da budem iskrena, bila sam joj zahvalna na tome. Opet sam bila svoj na svome. Taman je sve prošlo i, opet prežvakati o svemu sa Džejmi, bilo bi previše. Nisam želela da dalje razmišljam o tome. Nisam želela da guram prste u vatru prisećajući se svega.

I stvarno nisam želela da razmišljam o načinu na koji sam pobegla od Dejmijena Starka. Šta li on sada misli o meni? Ne. Neću se vraćati tome.

Izašla sam iz kola, zaključala bravu, mada moju krntiju niko ne bi ni taknuo, pa čak ni lopovi, i krenula ka tržnom centru. Skrenula sam misli na kozmetiku, cipele i tašne. Misli o Dejmijenu Starku nisu bile dozvoljene.

Pokretne stepenice nosile su me gore, gore, gore kao da sam se iz tame pakla uzdizala do svetlosti raja. Lepi ljudi šetali su unaokolo i svi smo u svojoj plastičnosti ličili jedni na druge. Ja, ljudi oko mene, pa čak i lutke u izlozima. Svi smo krili svoje pravo lice, šepurili se, pretvarajući se da je sve u najboljem redu.

Prelepa garderoba mamila me je, pa sam tumarala od izloga do izloga. Izvlačila sam garderobu iz ratova, isprobavala je i okretala se pred ogledalom, osmehujući se uljudno kada bi mi prodavačice govorile kako mi nešto lepo stoji ili da mi noge izgledaju seksi. Kako će se svi okretati za mnom.

Sve sam vraćala u rafove.

U „Makisu” sam pronašla komplet, majicu kratkih rukava i pamučne pantalone na plavo-bele pruge. Kupila sam pantalone i dve majice, jednu bele i drugu plave boje. Sa kesom u ruci, svratila sam u „Starbaks” i naručila kafu sa šlagom i mafin sa višnjama. Našla sam utehu u garderobi i hrani.

Sela sam pored prozora i posmatrala ljude koji prolaze. I ovog puta zažalila sam što nemam kod sebe foto-aparat. On mi je bio kao amajlija od kada mi ga je Ešli poklonila za Božić dok sam još bila brucoš. Želela sam da ovekovečim neko od tih prolaznih lica. Svako je bilo misterija za sebe.

Posmatrala sam ih i pokušavala da dokučim njihove tajne, ali je to bilo nemoguće. Nije bilo šanse.

Ona možda vara muža. On možda tuče svoju ženu. Kratko ošišani tinejdžer je možda ukrao robu iz prodavnice. Nisam mogla znati i to me je ohrabrilo. Ako, gledajući ih, ja nisam mogla otkriti njihove tajne, nisu ni oni mogli znati za moje. I ja sam za njih bila nepoznanica. Za njih, a nadam se i za Dejmijena Starka.

Nisam bila ponosna na to što sam onako pobegla iz njegovog stana. Znala sam da mu dugujem izvinjenje. Verovatno i objašnjenje, ali to je moralo da sačeka. Trebalo je smisliti nešto ubedljivo.

Stark možda nije mogao da pronikne u moju tajnu, ali bi svakako znao ako ga slažem. Pojela sam mafin i ustala, ponevši ostatak kafe sa sobom. U tom momentu uzdrmale su me sopstvene misli, ja to planiram da ponovo vidim Dejmijena Starka.

Strepela sam od same pomisli na to i od onoga što bi moglo da se desi. Čak sam se pribojavala toga. Da li će uopšte želeti da me vidi? Što je bilo još važnije, da li će se složiti sa tim da to što je bilo medu nama mora da prestane jednom zasvagda?

68

Chia&Avada

Naravno da hoće. Zar nije sam rekao da je odluka na meni? Ko je taj ko bi se meni suprotstavio?

Mada, ja sam bila ta koja je uprskala stvar. Zaboravila sam na svoje slabosti. Nije pametno misliti o sebi da si jači nego što u stvari jesi.

Zadubljena u misli, nisam ni primetila da sam stigla do pokretnih stepenica. Spustila sam se do parkinga i ponovo ušla u auto. Iako još uvek nisam bila sva svoja, osećala sam se bolje. Bilo je dobro to što sam donela odluku u vezi sa Starkom. Videću se s njim i izviniću se. Ali ne odmah. Za nekoliko dana. Možda za nedelju dana. Bilo mi je potrebno vreme da se povratim. Da ojačam.

Jer Dejmijen Stark je na mene delovao kao magnet. Zavodio me je i privlačio.

69

Chia&Avada

13

Džejmin auto bio je parkiran ispred zgrade kada sam se vratila u stan i bilo mi je drago zbog toga. Bilo bi dobro da ništa nije planirala za veče. Bila je subota i mislila sam da bi dve najbolje drugarice mogle malo prošvrljati negde. Možda bismo mogle da prošetamo po brdu iznad otmenog dela Los Anđelesa. Ili da se istuširamo, doteramo i uz večeru popijemo nešto u nekom od poznatih restorana. Ionako nisam dobro poznavala grad. Los Anđeles i ja bili smo tek na početku veze.

Nisam planirala da joj baš otvoreno ispričam o svim detaljima, ali znala sam da ću, posle nekoliko čaša vina izbrbljati i više nego što treba. Ta pomisao me je, u stvari, razveselila. Imala sam nekoliko sati da odbolujem, sada sam želela da sa svojom drugaricom pročešljam sve. Ona će me podsetiti da, iako sam u bedaku, nisam najgora na svetu. Džejmi je to umela najbolje od svih. Koliko god nisko da padnem, umela je da me digne iz pepela. Ona i Oli. Pretpostavljam da su oboje zato bili moji najbolji prijatelji.

Obišla sam oko zgrade i, preskačući po dva stepenika, krenula ka stanu 3G, u kom smo stanovale.

Vrata su bila otključana i ja uđoh u stan. „Dođavola, Džejmi, zašto jednostavno ne okačiš cedulju na vrata, da svaki luđak može slobodno da ude i... oh.”

Bila je kod kuće. Sedela je na kauču. Na televiziji se davala stara epizoda emisije Opasnost!

Odmah pored nje sedeo je Dejmijen Stark.

Makar je sedeo dok sam ulazila u stan. Odmah je ustao i krenuo ka meni. Džejmi je promenila položaj, podignuvši noge na kauč, uzdignuvši se tako da nisam mogla a da iza Dejmijena ne vidim njeno lice.

BJS, pomerala je usne bez glasa. Baš je sladak.

Da, jeste.

Na sebi je još uvek imao farmerke, ali je umesto sakoa i košulje obukao običnu belu majicu kratkih rukava ispod koje su se ocrtavala široka ramena i mišićave preplanule ruke. Zamislila sam ih kako drže reket. Onda sam zamislila da drže mene.

A onda sam se nakašljala.

Dejmijen se nasmejao i, mada sam znala da ima blizu trideset, izgledao mi je mnogo mlađe.

Skoro kao dečkić sa kojim se držiš za ruku i ideš na ekskurzije. Osetila sam njegov miris dok je prilazio. Mošus. Ili možda ne. Nisam bila sigurna. Znala sam samo da sam očajnički svesna njegove blizine. Očajnički svesna sopstvenog tela. Njegov miris, očigledno je delovao na mene poput opijuma. „Ti si tu?”, rekoh glupo. „Ja sam tu”, rekao je. „Da.” Pogledala sam po stanu na koji sam se već bila navikla za kratko vreme. Tog momenta izgledao mi je kao minsko polje. Spustila sam torbu na pod i krenula ka kuhinji. Iza zida koji je delio kuhinju od dnevne sobe imaću malo privatnosti i šansu da se saberem.

Ali on je pošao za mnom i naslonio se na frižider. Okrenula sam se ka sudoperi, ali sam sve vreme osećala njegov pogled na sebi. Uzela sam čašu i sipala vodu. „Pa, otkud ti ovde?” upitala sam vedro i ispila vodu naiskap. Tek pošto sam ponovo napunila čašu, okrenuti se i pogledah direktno u Dejmijena.

70

Chia&Avada

Njegov pogled prikovao me je u mestu. „Želeo sam da te vidim”, rekao je. Po izrazu njegovog lica znala sam šta je želeo da kaže. Želeo sam da vidim da li si dobro.

Nasmejala sam se, shvativši iz njegove diskrecije da nije ispričao Džejmi šta se dogodilo. „Dobro sam”, rekoh. „Bila sam u šopingu.” „A koja se žena posle toga ne bi dobro osećala?”

Izdigoh obrve. „Misliš da su sve iste?”

Tiho se nasmejao. „Pod uslovom da sandale ne žuljaju, gospođice Ferčajld.” „Mmm.” Pokušala sam da ugušim smeh, ali nisam uspela.

Džejmi se nevaljalo smeškala iz dnevne sobe, gledajući čas u mene, čas u njega. Na sebi je imala donji deo pidžame i običnu belu tuniku sa slikom. „Mnogo kasnim”, rekla je. „Moram da žurim.”

Praktično je otrčala do vrata. „Vas dvoje budite dobri.” „Džejmi! Šta, kog đavola...” Napravila sam pokret rukom koji je ukazivao na njen izgled. „Idem odmah tu pored”, rekla je. „Daglas?” Čula sam sebe kako podižem glas. Neće ponovo otići tamo. Pogotovo što sam znala da je jedini razlog za to što će otići na noge gospodinu Crti na Zidu bio taj što se osetila suvišnom. „Idem samo na čašicu razgovora”, rekla je. „Časna reč”, dodala je spuštajući ruku na grudi. Kao da to ima neke veze. Otvorila je vrata i izletela pre nego sam uspela da je sprečim. Psovka koja mi je izletela, nije se čula od lupe vrata. „Ne sviđa nam se Daglas?”, upitao je Dejmijen. „Daglas je loš po nju”, rekla sam pogledavši ga na kratko. „Molim te, reci mi da je to pojam koji ti razumeš.” „Jeste”, rekao je. „Poznato mi je još mnogo sličnih pojmova.” „Kao na primer?” „Možda Daglas uopšte nije loš za nju. Možda samo ima nešto u sebi što je plaši. Ili tebe.” „Baš ste pametni, gospodine Stark.” „Hvala.” „Ali to ne znači da baš sve znaš.”

Usna mu je zaigrala i ja osetih neku vrstu zadovoljstva. Uspelo mi je da nasmejem Dejmijena Starka. Pitala sam se koliko ima ljudi kojima je to pošlo za rukom.

Taj smeh u očima nestao je u trenu. „Niki”, rekao je glasom umirujućim i mekim poput somota. „Čega se bojiš?”

Stomak mi se vezao u čvor. Okrenula sam se od njega, dohvatila krpu i počela da brišem već suvo posuđe. „Ne znam na šta misliš”, rekoh gledajući u šoljicu za kafu. „Znaš”, rekao je. Približavao se tiho kao mačka. Nisam ga čula, ali sam mogla osetiti njegovu blizinu i pre nego je progovorio. I pre nego je nežno spustio ruke na moja ramena. „Napeta si.”

Lagano me je okrenuo i prešao prstima preko mojih obraza. „Bojiš li se mene?”

Bože, da, zbog mnogo čega, a najviše zbog toga što sam se uz njega osećala sigurno. To mi se nimalo nije dopadalo. Kao da su me zidovi pritiskali, a srce pucalo od njihove težine. „Niki?” Čelo mu se naboralo. Izgledao je povređeno, a ja nisam mogla da podnesem činjenicu da sam ja bila razlog tome. „Ne”, odgovorila sam i, koliko god da to nije bila istina, nije bila ni laž. „Zašto onda?” ,Ja... bilo me je sramota.” „Stvarno?”

71

Chia&Avada

Spustila sam pogled. Zadovoljstvo Dejmijenovog dodira bilo je toliko da nisam umela trezveno da razmišljam. A to je bila opasna zona. Trebalo je ostati zdrave pameti. „Da”, potvrdila sam. „Protivila sam se, ali napalio si me toliko da sam izgubila razum, a kada sam ponovo došla do vazduha, jednostavno sam pobegla.” „Sranje.” Osetilo se razočaranje u njegovom glasu. A mislim da je bilo i pomalo besa.

Progutala sam knedlu.

Zakoračio je ka meni, a ja u stranu duž ivice kuhinje. Bistra glava. Trebala mi je bistra glava.

Uzdahnuo je ogorčeno. „Ne želim da vidim strah u tvojim očima.” „Ti ćeš biti moj vitez u zlatnom oklopu?”

Rub usne uzdigao mu se uz ironičan osmeh. „Mislim da sam previše ukaljan za tu ulogu.”

Nisam mogla a da se ne nasmejem. „Pretpostavljam da bi onda mogao biti crni vitez.” „Boriću se protiv koje god nemani poželiš”, rekao je sa takvom ozbiljnošću da je moja šala pala u vodu. „Ali tebi nije potreban vitez. Ti si jaka, Niki. Ti si izuzetna.”

Prizivala sam onaj društveni Niki osmeh. „Je li to kompliment koji udeliš svakoj ženi sa kojom si u vezi?” „U vezi?” upitao je tvrdim glasom. „Imao sam mnogo žena u ovom gradu i potucao sam ih bezbroj. Ali ni sa jednom nisam bio u vezi.” „Oh.” Nisam bila sigurna da li sam bila iznenađena, ili ljuta, ili tužna, ili mi je laknulo. Jedno je bilo jasno, trebalo je što pre prekinuti sa Dejmijenom; trebalo je da zaštitim sebe i sačuvam svoje tajne. To je podrazumevalo kraj i bojala sam se da sam od početka bila u pravu - bila sam samo još jedna stanica. Prolazni seks na brzinu. I sva ona sranja koja je Džejmi pričala kako on želi mene bila su upravo to - sranja.

Dejmijen je gledao u mene, ali nisam mogla ništa da mu pročitam s lica.

Okrenula sam se i dohvatila suvu činiju, počevši da je brišem krpom koju sam još uvek imala u ruci. „Znači tako? Samo ih izjebeš i šutneš?” „To je malo grubo”, rekao je. „Kad kažeš šutnuti, reklo bi se da su one želele nešto više, a potpuno sam siguran da je sve što su htele bilo da se slikaju sa mnom držeći se podruku i da se malo zabave u mom krevetu.” „Baš sve?” I dalje sam mu bila okrenuta leđima. Razgovor je potpuno promenio pravac. „Izlazio sam sa nekoliko žena koje su želele nešto više. Raskrstio sam sa njima. I ne, nismo stupali u seksualne odnose.” „Oh.” Posuda je bila suva kao barut, a još uvek sam prevlačila krpom preko nje. „Dakle, ne vezuješ se?” „Ne sa njima.” „Zašto ne?”

Njegove ruke spustile su se na moja ramena i osetih sad već poznatu toplinu. „Jer nijedna od njih nije žena koju želim”, rekao je dok me je okretao, pa nisam imala drugog izbora nego da ga pogledam. Oči su mu bile mračne i prodorne, glas me je milovao. Srce mi je luđački lupalo u grudima, a disanje mi je odjednom otežalo. Setila sam se načina na koji me je gledao pre šest godina.

Samo jedan pogled bio je razlog za mnoge fantazije. Ali nije na to mislio. Znam da nije. „Ali doskoro je postojao neko sa kim si se viđao”, rekoh i istog momenta zažalih zbog toga, videvši da mu se lice smračilo. Pretvorilo se u led.

U jednom momentu pomislila sam da neće odgovoriti. Konačno je klimnuo glavom. „Da”, potvrdio je. „Valjda.”

Pa da li je to bila žena koju si želeo? Pitanje mi je bilo navrh jezika, ali ga nisam izgovorila.

72

Chia&Avada

Tišina je postala teška i bilo mi je žao što sam uopšte i spomenula tu ženu. Konačno prozborili: „Čula sam da je umrla. Žao mi je.”

Lice mu je bilo ozbiljno, a vilica zategnuta zbog jakih emocija. „Bio je to nesrećan slučaj.” Glas mu je zvučao neprirodno.

Klimnula sam glavom i ostala na tome. Ne znam zašto mi je rekao da nije imao veza, kada mu je ta žena očigledno nešto značila. Svakako nisam želela da produbljujem temu. Imajući u vidu moje, nisam ga mogla kriviti što je i sam imao tajni.

Bila sam umorna i želela sam da budem sama. Želela sam da nađem Džejmi, da odemo do ćoška na sladoled i kolače. Želela sam da sednem na kauč i otplačem uz neku dobru staru sapunicu. Želela sam da izbacim Dejmijena iz glave.

Uglavnom, želela sam da zaboravim kako njegov dodir utiče na mene. Bilo mi je potrebno da izbacim iz glave svaku pomisao na Dejmijena Starka. To je bilo teško izvodljivo. I uprkos tome što sam znala da moram, srce mi se cepalo od same pomisli na to da ga odgurnem od sebe.

Iščeprkala sam odnekle društvenu Niki i uz žarki osmeh okačila krpu o držač. „Slušaj, lepo od tebe što si svratio da vidiš kako sam. Dobro sam. A u stvari sam u nekoj žurbi. Ne bih da vređam, ali...” Pokretom glave pokazala sam vrata. „Imate sudar večeras, gospođice Ferčajld?” „Ne!”, rekla sam bez razmišljanja i istog momenta zažalila zbog toga. Da sam imala - da sam se već viđala sa nekim posebnim - imala bih savršen izgovor da se otkačim od Dejmijena Starka. „Gde ideš?” „Molim?” Zadrhtala sam, jer to nije bilo uljudno od njega. A opet, nisam videla da Stark poštuje tradicionalne društvene norme. Zašto sam pomislila da je tada trebalo da ih poštuje... „Ako nemaš sastanak sa nekim, gde ćeš?”

Nisam mu mogla izneti svoj plan o suzama na kauču, pa sam se bacila na verziju već poznate maršrute. „Zapravo, uzeću voćni jogurt i prošetaću Friman Kenjon parkom. „Sama?” „Pa, mogla bih pozvati nekoga iz kraljevske garde, ali mislim da oni imaju preča posla.” „Uskoro će se smrknuti.” „Nema još ni šest sati. Sunce neće zaći pre pola devet.” „Možda, ali park je u podnožju i, čim sunce krene da zalazi, brzo će pasti mrak.” „Baciću samo nekoliko pogleda na okolinu i zalazak. Brzo ću se vratiti. Obećavam da me neće pojesti babaroga.” „Neće”, rekao je Dejmijen, „jer joj ja neću dozvoliti. Idem sa tobom.” „Ne”, usprotivila sam se. „Hvala ti što brineš, stvarno. Ali ne.” „Onda nemoj ići nikuda. Ja ću ti doneti zalazak sunca.”

Nisam znala šta da kažem na to, jer nisam imala pojma o čemu priča. „Molim?”

Izašao je iz kuhinje i vratio se sa paketom umotanim u braon papir. Po veličini i obliku, reklo bi se da je nešto uramljeno. „Podsetilo me je na tebe.” „Stvarno?” U meni se uskovitlao blagi osećaj zadovoljstva.

Spustio je paket na kuhinjski sto. „Imao sam nameru da ti ovo dam ranije, ali si tako brzo nestala da nisam imao priliku za to.”

Zlobno sam se nasmejala, jer ako je to bio način da od mene izvuče objašnjenje, neće mu upaliti. „Možda bi trebalo da ti budem zahvalan na tome”, rekao je. „Ovako sam video gde živiš.” „Moje ime još uvek ne piše na vratima. Džejmin ukus naginje ka američkoj garažnoj prodaji.”

73

Chia&Avada

„A tvoj?” „Moj je više prefinjen. Ja sam više za nešto otmenije.” „Žena koja zna šta hoće. To mi se dopada.”

Po njegovom pogledu, rekla bih da mu se vrlo dopalo. Nakašljala sam se i pogledala u paket.

Znam da je trebalo zahvaliti mu se i odbiti poklon, ali bila sam radoznala da vidim šta je unutra. A bilo mi je drago zbog same činjenice da je doneo poklon. „Mogu li?” „Naravno.”

Napustila sam sigurnost kuhinje i krenula u opasnu zonu, ka stolu. Stala sam tako da je stolica ostala između nas ali čak i to je bilo malo. Osećala sam njegovo prisustvo u vazduhu. Trebalo je kontrolisati ruke da ne drhte dok odlepljujem traku i skidam ukrasni papir.

Prvo što sam videla bio je ram i odmah sam znala da to nije makar šta. Bio je jednostavan, ali neverovatan umetnički rad. Ali ono što mi je oduzelo dah bila je slika. Impresija zalaska sunca na platnu koja prenosi realnu sliku, kao da gledaš horizont iz snova. „Neverovatna je”, rekla sam sa strahopoštovanjem.

Pogledala sam ga i videla zadovoljstvo na njegovom licu. Dirnulo me je to što je sa nervozom očekivao moju reakciju. To me je oduševilo. Dejmijenu Starku je stalo do toga da li će mi se svideti njegov poklon. „Evelin je rekla da si uživala u zalasku sunca.” Srce mi je zaigralo na tu izjavu. „Hvala ti”, rekla sam, što je bilo suviše malo da izrazim svoja osećanja.

Slika mi je bila poznata i ubrzo shvatih da je ram odgovarao onom koji je visio na zidu njegovog predvorja. Setila sam se mnoštva slika medu kojima su bile dve sa prelepim zalascima sunca. „Je li ovo ona slika iz tvoje kancelarije?” „Bila je. Sada ima novi dom i vlasnicu koja uživa u njenoj lepoti.” „Nisi valjda?” „Lepota je nešto što treba podeliti sa drugima.”

Okrenula sam sliku kako bih je prislonila uza zid i tada videla izbledelo ime na platnu. „Mone?

Ovo je kopija, je li?” „To je original”, rekao je. „Ako nije, grdno ću se posvađati sa onima iz 'Sadebija'.” „Ali... ali...” „To je zalazak sunca”, rekao je čvrsto, kao da time želi da uguši svaki moj protest. „I podseća me na tebe.” „Dejmijene...” „I, naravno, ovaj poklon nije ništa prema onome koji si ti meni ostavila u limuzini.” Njegove oči caklile su se uz osmeh. Osetila sam impuls zadovoljstva među nogama. „Oh”, rekla sam.

Zavukao je ruku u džep i izvadio komad belog satena. Lagano, ne skidajući pogled sa mene, prineo je gaćice licu i omirisao ih. Oči su mu odavale požudu i žudnju sličnu onoj u mom međunožju. Uhvatila sam se za naslon stolice, kako bih ostala na nogama. „Učinile su da vožnja od restorana do kuće bude pravo zadovoljstvo.” Njegov glas klizio je po meni. Želela sam da uživam u njemu, ali sam samo zavrtela glavom. „Molim te”, preklinjala sam. „Molim te, ne počinji.”

U momentu mi se učinilo da će se usprotiviti. Onda je vratio gaćice u džep. Grlo mi se steglo od pomisli da su još uvek kod njega. Pitala sam se hoće li mi ih ikada vratiti. Nadala sam se da neće.

Pogledi su nam se sreli i tog momenta kao da je ponestalo vazduha u sobi. Tada mi je prišao i iznenada prodisah, kao da sam se vratila u stvarnost.

Podigla sam ruku, da se zaštitim od njega. „Dejmijene, ne.”

74

Chia&Avada

„Uveravam vas, gospođice Ferčajld, da su vaše poruke odavde i one u mojoj kancelariji primljene k znanju.” Glas mu je bio tvrd, ali su mu se oči smeškale, pa sam odahnula. „O, bože. Dobro je.” Duboko sam uzdahnula. „Izgledaš tako...” „Kako?” „Izgledaš pomalo kao zli vuk.” „Onda si ti mala Crvenkapa? Možda želim da vas pojedem, gospođice Ferčajld, ali uveravam vas da umem da kontrolišem svoje potrebe. Uglavnom.” „Naravno. Izvinjavam se. Ti me prosto...” „Šta?” „Uzbuđuješ”, priznala sam. „Je li? Interesantno.” Činilo se da mu je to prijalo. A ja sam pocrvenela, jer sam se odala. „Čuj, hvala ti za sliku. Neverovatna je.” „Ali ne možeš prihvatiti takav poklon?” „Kako da ne. Oduševljena sam.” Oduševilo me je i to što je želeo da ga prihvatim. „Prihvatiću sa zadovoljstvom, ukoliko zaista želiš da mi je pokloniš. I ako, pa, znaš već...”

Zastala sam, i on se nasmejao. „Bože. Bojao sam se da, pošto imaš naviku da gubiš stvari, očigledno želiš...”

Ups. Zaista me je oduvao time. „U stvari, želela sam da kažem da mi lepo ponašanje nalaže da te ponudim pićem”, nasmejala sam se milo. „Ali neću te ponuditi, jer se nadam da ćeš otići.” „Jer te uzbuđujem?” „Veoma”, priznadoh. „Shvatam.”

Očigledno da nije shvatio, jer je još uvek bio tu. „Onda?” „Onda, šta?”

Uzdahnula sam. „Onda, hoćeš li otići?”

Iznenađeno je pogledao. „Izvinjavam se. Nisam razumeo da stvarno želiš da odem. Mislio sam da ne misliš ozbiljno.”

Tada je bio red na mene da se nasmejem. I pošto sam se nasmejala, shvatih da više nisam tako uzbuđena. „Ja ću popiti nešto. Naravno moj burbon verovatno ne zadovoljava tvoje standarde. Ali, ako ipak želiš jedan...” „Znači da mogu da ostanem?” Izgledao je zadovoljno i veoma seksi. „Pretpostavljam da ćeš morati. Imamo samo dve čaše za viski i, ako jednu poneseš sa sobom, Džejmi će pošizeti.” „Ne bih voleo da pravim razdor između dve drugarice. Pri hvatam ponudu.” „Čist? Ili sa ledom?” „Kako budeš sebi, tako i meni.”

Donela sam burbon iz dnevne sobe i ušla u kuhinju da sipam u čaše. „Ovo je kompromis”, rekla sam pružajući mu burbon sa dve kocke leda. „Ja volim kada je hladan, ali, ako dugo čekaš, led se istopi i razblaži ga.” „Zato ćemo morati da pijemo na brzinu”, rekao je, uzeo čašu i ispio do dna. „Žao mi je, frajeru. To sam već jednom iskusila sa tobom. Ja ću piti natenane.” „Šteta. Zabavna si kada si pijana.” Zavukao je ruku u džep. „Nema šanse. Ne pomišljaj.”

75

Chia&Avada

Nasmejao se, bilo nam je lepo. Sami ja i Dejmijen Stark šalili smo se u mojoj kuhinji. Ko bi rekao?

Nasuo je sebi još jedno piće. „Imao sam još jedan razlog da večeras dođem ovde”, rekao je. „Želeo sam da proverim kako si i da ti donesem sliku. Ali ima još nešto. Imam jedan predlog za tebe.”

Pustila sam reči da se nižu, pokušavajući da odgonetnem moja osećanja. Predlog. Šta bi to moglo da znači? Nešto u vezi sa „Si skverdom”? U vezi sa mnom? Sa mnom i Dejmijenom?

Zagrcnula sam se. Najbolje bi bilo - najbezbolnije - da mu se zahvalim na poklonu i kažem mu da čak ne želim ni da čujem šta je smislio. A ipak...

A ipak, želela sam da čujem. Igrala sam se vatrom i bila sam svesna toga.

Ali tužna istina bila je to da je deo mene želeo da sagori u toj vatri. „Slušam”, rekla sam, a onda i sama ispila času do dna. Nisam bila sigurna šta je to u šta sam želela da ga uverim, ali sa zadovoljstvom sam ga pogledala u oči. „Još jedno?” upitao je suvo. „Zašto da ne?”

Sipao mi je piće, a onda prišao da mi doda čašu. Ostala sam u mestu. Osetila sam njegovu toplotu. Mogla bih da ispružim ruku i dotaknem mu grudi. Mogla bih da gledam kako mi koža gori od vatre Dejmijena Starka. Nisam, ali sam zato stegnula čašu jače. „Pretražio sam ceo Los Anđeles i šire. Pregledao sam onlajn kolekcije galerija širom zemlje, ali nisam pronašao ono što tražim.” „Za svoju novu kuću? Misliš na umetničku sliku koju bi okačio na zid kuće koju gradiš?” Od svih mogućnosti, ova mi nije padala na pamet. „Konačno sam shvatio šta želim, ali toga nema. Još uvek, ne.”

Gledao me je uporno, pa sam se unervozila od njegovog pogleda. „Ne razumem baš o čemu pričaš.” „Kao što sam rekao, imam jedan predlog. Ti.” „Ah. Hm. I dalje ne razumem.” „Želim portret. Tvoj portret. Akt.” Zaustih, ali nisam mogla da izgovorim ni reč. „Bila bi okrenuta leđima. Jednom nogom na krevetu, okrenuta prozoru koji gleda ka okeanu.

Prozračne zavese oko tebe, miluju ti kožu. Okrenuta si tako da se vidi oblina tvoje dojke sa pukim nagoveštajem bradavice. Ali lice ti se ne vidi. Tvoj identitet je tajna. Poznat je samo meni. I naravno, tebi.”

Njegove reči zapljuskivale su me kao talasi, vukle me kao struja. Svaka me je udarala direktno među butine i nepogrešivo sam se od svake ovlažila. Želela sam to - da budem na platnu i to ne samo za Dejmijenovo zadovoljstvo, već da ceo svet vidi. Anonimna, a ipak stvarna. To nije bilo nešto što bi, devojka kao ja, trebalo da poželi. Bilo je neobuzdano i nemoralno i, čak i ako sam znala da bi Dejmijen rekao da je to lepota umetnosti, nije bilo sumnje da je bilo malo nevaljalo. Lepa princeza na izvol'te.

Samo što to nisam bila ja. Bilo je jasno kao dan da nije bilo ono što sam ja.

Dejmijen me je gledao sa istom odlučnošću kao u sali za sastanke. „Bože”, rekao je, „nisi me odbila na prvu loptu. Želim to, Niki. Mogu već da zamislim kako bi to izgledalo na mom zidu.”

Nisam gledala u njega. Šarala sam prstom po elementu. „Misliš da znaš kako bi bilo, ali ne znaš.”

76

Chia&Avada

Zavladala je tišina i ja ga pogledah krajičkom oka. Gutao me je pogledom, odmeravajući svaki deo mog tela. „Ne znam?”

Dah mi se zaledio dok mi je prilazio. Lagano me je dotakao po obrazu, pokretom koji je govorio da ja već jesam umetničko delo. Krhko, lepo i perfektno.

Pomisao na to naterala me je da ustuknem i pobegnem u stranu. „Ne”, rekla sam. „Nema šanse.” Uz osmeh sam ga zadirkivala: „Možda bismo mogli da ti nađemo neki dobar poster. Kao na primer Okači me tamo macu. Baš bi bilo slatko.”

Moj slab pokušaj da budem duhovita nije ga ni dotakao. „Recite svoju cenu, gospođice Ferčajld.

Reci mi šta želiš.” „Šta želim?” Želela sam samo da budem kao on. Jaka, sigurna i sposobna.

Nisam bila spremna da se ogolim toliko, pa mu dadoh standardni odgovor: „Želim porodicu. Želim uspešnu karijeru.” I sa osvrtom na godinu izbora za mis dodadoh: „I želim mir u svetu.”

Oči su mu gorele, gutajući sva moja sranja.

A onda me je uhvatio oko struka i privukao sebi. Podigla sam glavu, kako bih ga pogledala u oči. Drhtala sam zbog onoga što sam videla. Izazivalo je želju. Osetila sam među butinama njegovo meso kako pulsira. Setila sam se dodira njegovih ruku, prstiju u meni, i mišići počeše da se grče od požude.

Gorela sam sve više i više i bojala sam se da nema povratka. Što je bilo još gore, bojala sam se da neću želeti nazad.

Mislila sam da izrazom lica ne odajem svoja osećanja. „Ja ti mogu dati sve što želiš, Niki”, rekao je glasom tako mekim da sam pomislila da je moj.

Možda je Dejmijen stvarno video ono što drugi nisu mogli. Možda je video ispod maske.

Ta pomisao me je i plašila i uzbuđivala. Lagano sam okrenula glavu, a onda se bezobrazno nasmejala. „Da li ćeš mir u svetu organizovati ove nedelje ili kasnije u toku meseca?” „Platiću ti za portret.” Naizgled je došao do pogrešnog zaključka. „Platiću ti. Platiću slikara.

Napraviću atelje. Ti si poslovna žena, Niki. Nije li to nešto što žarko želiš? Sopstveni biznis.”

Zagledala sam se u njega, iznenađena do te mere onim što je znao o meni, da nisam mogla progovoriti ni reč. Ko mu je to, kog đavola, pričao o meni? „Ovo je prilika da započneš karijeru.”

Odmahnuh glavom, ignorišući mali deo mene koji je bio uzbuđen njegovim predlogom. „Ja sam poslovna žena, a ne model.” „Ti si moj model. A svako ima svoju cenu.” „Ja nemam.” „Ne?” Prišao mi je bliže, izazovno i samouvereno. „Milion dolara, gospođice Ferčajld? Ti dobiješ keš, ja dobijem tebe.”

77

Chia&Avada

14

Milion dolara. Te reči odzvanjale su mi u ušima, izazivale me i to me je nateralo da odreagujem.

Istrgnula sam se iz njegovih ruku i opalila mu šamar posred lica.

Pogledao me je sa sjajem u očima koji do tada nisam videla. Zgrabio me je za ruku i povukao sebi. Obuhvatio me je oko struka tako da mi je uvio ruku iza leđa. Njegovo telo pritiskalo je moje i sve što sam osećala bio je Dejmijen. Potpuno sam mu se prepustila i oboje smo bili svesni toga.

Mogao me je povrediti. Mogao me je imati.

Telo mi je treperilo od želje. Usne su mi se razdvojile. Ubrzano sam disala. Nisam razumela sopstvenu reakciju. Bila je iskonska. Žestoka. Nešto me je teralo da mu se jednostavno predam.

Ne. Koncentrisala sam se na njegov lik. „Mislim da bi trebalo da kreneš.” Nisam sigurna kako mi je uspelo da održim glas stabilnim. „Idem”, rekao je, „ali ja ću dobiti svoju sliku.” Zaustila sam da mu odgovorim, ali mi je jednim prstom zatvorio usta. „Dobiću je, jer je želim - jer želim tebe. A dobiću je, jer i ti to želiš. Ne”, rekao je pre nego sam bilo šta mogla reći. „Seti se pravila. Nemoj me lagati, Niki. Nikada me nemoj lagati.”

I tada me je poljubio. Pustio mi je ruku i upleo prste u kosu, savijajući me unazad silinom svog poljupca. Uzdisala sam, dok je jezikom palacao po mojim ustima. Savila sam ruku oko njegovog vrata. Ne znam da li me on privlačio sebi ili sam se ja pripijala uz njega, ali osetila sam njegovu snažnu erekciju na butinama. Bio je u pravu, proklet da je. Bio je u pravu. Želela sam to, želela sam, a nije trebalo.

Pustio me je, a ja sam se osetila tako mlitavo i slabo da je pravo čudo kako me gravitacija nije srušila. Pogledao me je još jednom i zakoračio ka vratima. Otvorio ih je i prešao preko praga, nestavši pre nego su mi se otkucaji srca vratili u normalu.

Uhvatila sam se za naslon stolice i polako se spustila na nju. Nagnula sam se napred, spustivši laktove u krilo. Želela sam da ga mrzim zbog ponude koju mi je dao i zbog onoga što je rekao.

Istina, sve je bilo istina i želela sam da mogu to da ignorišem. Ignorisaću.

Ne znam koliko sam dugo tako sedela, ali još uvek sam bila tu kada je Džejmi ušla sa razbarušenom kosom i bez grudnjaka. Bila sam sigurna da ga je imala na sebi kada je otišla; svakako bih primetila da je polugola sedela pored Dejmijena. „Daglas?”, upitah. Bila sam okupirana mislima, pa nisam čula poznat udarac i lupu vratima. „Ma kakvi”, rekla je i u momentu mi je laknulo. Nije mi bilo jasno gde je izgubila grudnjak ali makar nije upražnjavala seks na brzinu. „Kevin iz 2H”, rekla je, te se moje olakšanje pretvorilo u led. „Spavala si sa njim?” „Veruj mi, to je bilo za njegovo dobro. Momak nije baš neki pametnjaković i nemamo mnogo toga zajedničkog. Osim viška energije.” „Pobogu, Džejmi.” Moji problemi izgledali su sitno i glupo u poređenju sa njenim iznenadnim osvajanjem. „Zašto si spavala sa njim, kada ti se ne dopada?” „Radi provoda. Ne brini. Neće on mene proganjati. Oboje znamo da je to bez obaveze.” „To je opasno, Džejms”, nazvah je nadimkom iz detinjstva, što je trebalo da ukaže na to da sam ozbiljna. „Gluposti, Nikolas?”, protivila se. „Rekla sam ti. Nije on opasan tip.”

78

Chia&Avada

„Ne pričam ja samo o njemu. To što ti misliš da izgleda fino ne znači da ćeš moći lako s njim. I kako znaš da nećeš zakačiti nešto. Jesi li koristila zaštitu?” „Bože pomozi. Jesi li mi ti mama? Naravno da jesam.” „Izvini. Žao mi je.” Pomerila sam se pet koraka i srušila na sofu. „Ti si mi najbolja drugarica.

Brinem se. Mislim, sastaješ se sa tim momcima i odmah ih otkačiš.” Namrštila sam se pomislivši na Dejmijena. „Da li si ikada razmišljala o dužoj vezi?” zapitah oštrije nego što sam nameravala. „A ti?”

Borila sam se da ostanem pribrana. „Nije ovde reč o meni.” „Ne, ali bi moglo biti. Ja se tucam gde stignem. Ti se ne tucaš uopšte. To je kao u pesmi Emili Dikinson.” Gledala sam u nju potpuno zbunjena. „Sveća”, pojasnila je. „Ti goriš na jednom, ja na drugom kraju.”

Slatko sam se nasmejala. „To nema veze s mozgom.”

Slegnula je ramenima. Džejmi je ponekad umela da zalazi u detalje. Ponekad ne. U oba slučaja nije se potresala previše. To je bilo ono što sam volela i cenila kod nje. U kakvu god bi mogla da se pretvori, na kraju dana, ona je uvek bila ona stara Džejmi.

To nije bio slučaj sa mnom.

Mislim ni sa Dejmijenom Starkom.

Da li je to bio razlog što me je toliko privlačio? „Taj osmeh nije za mene”, reče Džejmi. „ A sumnjam da je za Kevina ili Daglasa. Dakle, da vidimo, hmmm... jesi li to možda pomislila na seksi milionera koji je upravo napustio naš stančić?” „Možda”, priznala sam. „Pa šta se desilo? U stvari, zašto niste u spavaćoj sobi? Zašto se ne tucate dok vam mozak ne iscuri?” „Mi nismo u vezi.” „Kao da moraš biti u vezi da bi se potucala?” „On želi da poziram za akt”, rekla sam, iako nisam imala nameru da joj otkrivam detalje. „I spreman je da mi plati milion dolara za to.”

Zabezeknuto me je gledala. Zapravo sam uspela da zbunim Džejmi Arčer. Po prvi put. „Milion dolara? Ozbiljno?” „Da.” „I? Jesi li razmišljala o tome?” „Ne”, rekoh kao iz topa. „Naravno da nisam.”

Bez obzira na ono što sam rekla, znala sam da ne mislim tako. Jesam razmišljala. Razmišljala sam kako bih izgledala gola na platnu. Kako Dejmijen Stark stoji u svojoj dnevnoj sobi i gleda u mene.

Naježila sam se. „Hajde idemo”, pozvah je.

Džejmi podiže glavu. „Idemo? Kuda?” „Negde. Subota je. Mogli bismo na igranku. Na piće. Na piće, svakako.” „Slavimo nešto?” radoznalo je upitala. „Možda”, slegnuli ramenima. „A možda samo želim da izađem u provod.” „Trebalo bi da pozovemo Olija i Kortni”, rekla je kada smo se doterane ponovo našle u dnevnoj sobi. Pogledah je dok sam proveravala sadržaj tašne, da ne zaboravim nešto za večernji izlazak. „Zvao je danas. Zaboravila sam da ti kažem.” „O, dođavola. Je li rekao da mu se javim?”

79

Chia&Avada

Slegla je ramenima. „Zvao je samo da proveri da li je sve u redu. Da se uveri da te Dejmijen Stark nije pojeo sinoć. Očigledno da je loše informisan.”

Pocrvenela sam. „Nisi mu valjda rekla?” „Sve što sam rekla bilo je da si bezbedno stigla kući. Da te je Stark smestio u limuzinu i poslao kući. Nisam iznosila prljave detalje. Da li je trebalo?” Oči su joj zagonetno zasijale. „Kladim se da bi se Oliju dopala ta priča.” „Ne”, rekoh odlučno. „Ne.” „Pa, hoćemo li ih zvati?” „Što da ne.”

Kortni je otpala, jer je sutradan ujutru trebalo rano da ustane kako bi stigla na neku konferenciju u San Dijegu, ali je Oli izašao sa nama. Našli smo se u kafiću „Doneli” blizu kuće koju je rentirao, a onda smo otišli u „Vesterfild”. „Ne brini”, rekao je Oli, videvši da gledam red ljudi iza crvene trake na ulazu. „Obećavam ti da ćemo se uvući.”

Pretpostavljala sam da se Oli znao sa momkom na ulazu, ali se ispostavilo da se on uzdao u nas dve. Izbacivač nas je odmeravao i Džejmi je dala sve od sebe palim se na momke opasnog izgleda. „Ulazite”, reče momak Osećala sam njegov pogled na zadnjici, dok smo ulazili u mračnu prostoriju sa zaglušujućom muzikom. „Ovo je ludilo”, viknula sam. „Ne možemo da pričamo.” „Onda igrajmo!”

Džejmi nas je uhvatila za ruke i odvukla do podijuma za igru. Osetila sam kako mi bas odzvanja u grudima i ubrzo sam se prepustila muzici.

Oli i Džejmi su popili koje piće više od mene i potpuno su bili u transu. Sudarali su se i uvijali.

Bila bih zabrinuta, da nisam znala da su dobri drugari.

Ne, pomislila sam, mi smo dobri drugari. Neprimetno sam se uvukla među njih, zagrlila ih oboje i smejala se dok smo pokušavali da uskladimo pokrete kako sve troje ne bismo razbili guzicu o pod. Bilo nam je zabavno, mada smo sigurno delovali smešno. To i nije bilo važno. Bila sam usred preispitivanja svojih stavova. Bila sam u društvu svojih najboljih prijatelja. Bila sam u Los Anđelesu.

Imala sam dobar posao. Doživela sam dva neverovatna orgazma u poslednja dvadeset četiri sata i odbila ponudu vrednu milion dolara. Iskreno, tako nešto nije se događalo često. „Ja plaćam piće”, rekla sam, osetivši da mi je grlo suvo.

Bar se nalazio u pozadini sale, a kada sam stigla do njega, shvatila sam zašto je bio baš na tom mestu. U tom delu bilo je kudikamo tiše, što je značilo da barmen nije morao da zna da čita sa usana da bi primio porudžbinu. Stajala sam i čekala piće kada mi je Oli prišao. Kosa mu je padala preko čela. Bio je crven u licu od napora da izdrži uz Džejmi na podij umu za igru. „Dobro te je oznojila?”, pitala sam. „Ma kakvi”, odgovorio je. Nije bio iskren, što mu se videlo u očima. „Otišla je do toaleta, pa sam došao da vidim šta bi s tobom. Hteo bih da porazgovaram s tobom.” „Važi.” Slegnuh ramenima, jer to sigurno nije bilo najsrećnije mesto za razgovor. „Šta se dešava?” „Stark”, rekao je. „Rekao bih po Džejmi da se stvar između vas zahuktava.”

Pomislila sam da bih je mogla zadaviti. „Ne”, rekla sam, a nisam bila sigurna da li govorim istinu ili ga lažem. Po prvi put nisam bila potpuno iskrena s njim, ali tog momenta želela sam da zadržim za sebe komplikovana osećanja prema Dejmijenu Starku. „Sigurno?” upita on. „Pa dobro, jer bio sam zabrinut za tebe.”

Alarm mi je zazvonio u glavi „Stvarno? Zbog čega?”

80

Chia&Avada

Uzdigao je ramena, „Zbog onoga kako te je gledao na zabavi. I kako si ti gledala njega.” „Dobro, da, bilo je tu nečega”, priznadoh mu. „Ali zašto bi to bio problem? Zašto si mi rekao da se pripazim?”

Prošao je prstima kroz kosu, koja se od znoja dodatno ukovrdžala. Izgledao je seksi. „Jednostavno se kloni njega, važi? To je opasan tip.” „U kom smislu opasan?”

Oli je slegnuo ramenima. „Znaš već. On ima čudnu narav.” „Kao da je to nešto novo”, rekoh na to. „Bio je poznat po tome još dok se bavio tenisom. Zbog toga je povredio oko.” Tokom borbe sa drugim igračem, zadobio je udarac reketom u oko. Po onome što sam pročitala, imao je sreće da mu nisu ostale teže i trajne posledice. Samo mu je ženica levog oka ostala uvećana. „Ali to je bilo davno i više se ne takmiči. Ozbiljno, jesi zbog toga zabrinut?”

Oli je samo odmahnuo glavom, jer Džejmi je doletela do bara i zgrabila ga za ruku. „Vodim ga nazad”, rekla je.

Gledala sam ih dok su odlazili na podijum. Opasan.

U redu, opasan je, ali nekako nisam bila sigurna da smo Oli i ja mislili na istu stvar.

Daj, Džejmi”, rekoh dok je skretala u još jednu krivudavu, mračnu ulicu Malibua, „zašto ne bismo išle kući? Očigledno smo zalutale. Ulične znakove verovatno su pokrali vilenjaci. Sigurno zato da prosečni ljudi ne bi zalazili tuda. A mi, svakako, spadamo u prosečne.”

Razišli smo se sa Olijem, nakon što smo pojeli po sendvič i popili more kafe. Samo što je otišao, Džejmi mi je rekla da idemo u potragu za Starkovom novom kućom u Malibuu. „U jednom od članaka koje sam pročitala, pisalo je da kuća ima izlaz na more. A i viđala sam se sa nekim tipom iz Malibua, pa dobro poznajem ove ulice.”

Ja sam se, naravno, protivila, misleći da je potpuno poludela. Ali ne naglas. Priznajem da sam bila radoznala. I mada sam sumnjala da možemo pronaći kuću, činilo mi se da vožnja po Malibuu usred noći može biti dobra zabava.

Ali već sam bila umorna i bilo mi je pomalo muka od vožnje. „Mogli bismo poći kući”, rekoh joj. „Nema šanse da je nađemo.” „Naći ćemo”, insistirala je i skrenula prateći mapu sa mobilnog telefona. „Ako ima izlaz na more, nema mnogo ulica u kojima bi se mogla nalaziti. A i nema šanse da ima mnogo kuća koje su u izgradnji, pogotovo ne te kvadrature koja bi odgovarala željama Dejmijena Starka. Kada budemo blizu, tačno ćemo znati.” „Da, ali to je samo deo problema, zar ne? Mislim, nije to sigurno kuća od dve hiljade kvadrata u predgrađu Teksasa, gde bih je odmah prepoznala po obliku i fasadi. Čak i da je nađemo, sigurno ćemo naići na ogradu i obezbeđenje.” „Baš me interesuje”, rekla je vozeći ivicom puta. „Tebe ne interesuje? Mislim, možeš mnogo toga naučiti o čoveku videvši kuću u kojoj živi. Je li tako?”

Nisam odgovorila. Ona i Oli su me naveli na razmišljanje, a tačno je bilo da nisam znala mnogo o Dejmijenu Starku. Znala sam ono što je bilo dostupno javnosti. A znala sam i nekoliko veoma intimnih detalja. Ali njega kao čoveka? Koliko sam znala o pravom Dejmijenu Starku?

Iskosa sam pogledala Džejmi i reči same izleteše: „Oli je rekao da je Stark opasan.” „Da”, rekla je, iznenadivši me. „Rekao je i meni. Zabrinut je za tebe.” „Ja sam dobro”, rekla sam, spuštajući se niz sedište kako bih bose noge podigla na kasetu.

Nisam želela dalje da razmišljam o tome. Oli se samo postavio previše zaštitnički. „U kom smislu opasan?” upitala sam, ignorišući svu moju zdravu pamet. „Ne bih rekla da je mislio samo na Starkovu narav.”

81

Chia&Avada

„Narav? Čisto sumnjam. Rekao bi. Pre mislim da zna nešto iz poslovne saradnje. Bender, Tvejn i Magvajer sarađuju sa Starkom. Njihovo korporativno odeljenje ima udela u njegovom biznisu, a pretpostavljam da ostatak firme ima veze sa ostalim poslovima.” „Oh.” Razmatrala sam tu mogućnost. „Advokat-klijent veza?” „Pretpostavljam”, složila se Džejmi. „Ne mislim da je Oli radio direktno za Starka, još uvek je mlad za to. Ali verovatno da je video neka dokumenta ili čuo priče.” „Ali nije ti ni nagovestio na šta je mislio?” „Pa ne. Ali očigledno je da ima nečega?”

Meni nije izgledalo tako. „Očigledno?” „Ta devojka. Ona što je umrla.” Stala je na zaustavili znak i okrenula se ka meni. „Ona za koju si rekla da su bili u vezi? Šta s njom?” „Pročitala sam nešto više o tome.” Slegala je ramenima dok sam buljila u nju. „Bilo mi je dosadno, a bila sam radoznala. Sve u svemu, devojka je ugušena. Islednik je zvanično potvrdio da je to bio nesretan slučaj, ali mislim da njena braća misle da je Dejmijen bio umešan u to...” Još jednom je slegnula ramenima.

Bilo mi je hladno. „On hoće da kaže da ju je Dejmijen ubio?” Pokušala sam da usvojim tu misao, ali mi jednostavno nije ulazila u glavu. Nisam verovala. Nisam mogla da poverujem. „Ne mislim da je otišao tako daleko”, rekla je Džejmi. „Mislim, da je Dejmijen Stark bio osumnjičen za ubistvo, to bi bilo na svim vestima, je li tako? A to se nije desilo. Pronašla sam samo nekoliko komentara na forumima. Iskreno, ne verujem u to. Uticajan čovek kao što je Dejmijen Stark mora biti predmet tračarenja raznoraznih luđaka.”

Vozila je neko vreme ne progovarajući. Lice joj je bilo namršteno i zabrinuto. „Šta je bilo?” „Ništa.” „Dođavola, Džejmi, šta je bilo?” „Razmišljam o Oliju. Ako su to samo internet gluposti, zašto bi on to znao? Ali, ako tu stvarno ima nečega, advokati bi morali biti svuda oko njega. Da ga brane od uvreda ili kleveta, ili kako god to da nazoveš. A i neko poput Starka mora da dobro kontroliše medije, jelda?”

Setila sam se da je i Evelin rekla nešto slično i nije mi baš bilo prijatno. „Verovatno. Je li ti Oli to rekao?” „Ne, ne. Nije pominjao ništa konkretno.” Ponovo je slegnula ramenima. „Samo se brine za tebe.

Ali iskreno, Nik, mislim da to nije ništa strašno. Jednostavno sranje koje prati većinu bogataša.” „Dakle, ko je bila ta devojka?” „Pripadala je visokom staležu. Sara Padžet.”

Padžet. Setila sam se da je gospođica Piters pomenula to ime kada je tokom sastanka ušla u konferencijsku salu.

Bez upozorenja Džejmi je stisnula kočnicu i ja poleteh napred preko pojasa za vezivanje. „Šta bi?” „Izvini. Mislim da sam videla nešto u ulici koju smo upravo prošli.” Ubacila je menjač u zadnji hod i krenula unazad vijugavim putem koji je vodio kroz kanjon.

Okrenula sam se, uplašena da ću videti farove iza auta. Ali put je bio slobodan i uspele smo da okrenemo auto. Kada sam se ponovo okrenula napred, spremna da izgrdim Džejmi što je bila tako nesmotrena, videh neverovatnu građevinu koja se uzdizala ispred mene. Istog momenta zaboravila sam na bes. „Vau. Šta misliš, je li ovo njegovo?”

82

Chia&Avada

„Ne znam. Nije tako veliko kako sam očekivala”, reče Džejmi. Zaustavila je auto kraj puta. Obe smo izašle i prošetale do lančane ograde koja je privremeno bila postavljena oko objekta. Na metalnoj ploči bilo je ispisano ime arhitekte Nejtana Dina. „Jeste njegovo”, rekla je Džejmi. „Sećam se da sam njegovo ime pročitala u jednom od novinskih članaka. Ali, jebote, Stark pliva u parama, zar ovo ne bi trebalo da liči na palatu?” „Ne”, rekoh. Savršena je.”

Kakve su kuće milionera, ova je bila mala. Mislim da je imala oko deset hiljada kvadrata.

Izgledalo je kao da je bila sastavni deo brda. Da je bila veća, izgledala bi nezgrapno. Manja bi se izgubila u brdu. Iako je još uvek bila u grubim radovima, mogao se nazreti krajnji izgled kuće.

Oslikavala je snagu i vlast, a u isto vreme izgledala je toplo i komforno. Bila je primamljiva. Baš kao i Dejmijen.

I mislim da je bila savršena.

Sa mesta gde smo stajale, gledale smo brdo sa visine. Prilaz kući bio je moguć putem koji je pratio padinu i odavao utisak da se ulazi u dolinu koja je privatan posed. U okolini se nalazilo još nekoliko kuća, ali nijedna nije kvarila pogled sa imanja.

Sve što se moglo videti, bio je okean. Na nedovršenoj kući moglo se videti da neće biti prozora na strani koja gleda u dvorište. Nisam mogla videti stranu koja je gledala na okean, ali, s obzirom na to da sam videla Dejmijenovu kancelariju i apartman - i čula opis mesta gde je želeo da ostavi portret - nisam sumnjala da je zapadna strana sva u staklu. „Milion dolara”, rekla je Džejmi uz zvižduk. „To je kao da dobiješ premiju na lotu.”

Bila je u pravu. Milion dolara je sve što sam mogla poželeti. Milion dolara je dovoljan početni kapital. Milion dolara bi mi promenilo život iz korena.

Da, ali ima tu jedan mali problem...

Prešla sam rukom po butini, preko farmerica koje sam obukla za večernji izlazak Jedva da sam nešto osetila ispod džinsa, ali, kada sam zatvorila oči, jasno sam mogla videti debeo, surov ožiljak koji je skrnavio izgled mojih butina. „Ne bi dobio ono što očekuje.”

Zlobno se nasmejala. „Taknuto-maknuto, draga. Kupljeno u viđenom stanju.”

I to je bilo ono što sam volela kod Džejmi.

Okrenula sam se ka kući i pokušala da zamislim sebe na prozoru. Zavese. Krevet. Sve kako je slikovito objasnio - i njega dok me gleda.

Telo mi je malaksalo od same pomisli na tu sliku i više nisam mogla poreći da sam želela da budem deo te priče. Dejmijen Stark me je potpuno izbacio iz koloseka i deo mene želeo je da mu se osveti zbog toga. Želela sam da povratim prednost. Iako je možda „povratiti” bila pogrešna reč govoreći o Dejmijenu, pitanje je da li sam je ikada imala. „Taknuto-maknuto”, ponovila sam uz osmeh i pružila ruku Džejmi.

83

Chia&Avada

15

U nedelju sam naterala sebe da se suočim sa istinom: ako nekoliko sati ne budem posvetila pranju veša, na posao ću ići gola. „Karl ne bi imao ništa protiv toga”, rekla je Džejmi kada sam joj otkrila svoj plan za taj dan. „Radije ne bih proveravala tu teoriju. Ideš li i ti?” Sa korpom za veš u rukama naslonila sam se na vrata njene spavaće sobe. Gledala je u hrpu odeće, razbacanu po podu i smireno rekla: „Mislim da je sve ovo poprilično čisto.”

Naježila sam se. „Kako je moguće da se uopšte družim sa tobom?” „Jin i jang.” „Ideš li na neku audiciju sledeće nedelje?” „Na dve, u stvari.” „Onda properi sve to, a ja ću ti pomoći da ispeglaš i složiš. Nije uputno da na audiciju ideš prekrivena mačjom dlakom.” Kao da je znala da pričam o njoj, gospođica Mjau-Mjau podiže glavu.

Sklupčala se na smotuljku crne tkanine koja mi je izgledala poznato. „Je li to moja haljina?”

Džejmi trepnu, uz osmeh krivca. „Jedna od audicija je za ulogu seksi devojke u baru sa nekoliko rečenica teksta. Mislila sam da je dam na hemijsko čišćenje.” „Jang”, rekoh suvo. „Polazi! Idemo da vidimo da li su mašine slobodne.”

Perionica je bila u sklopu bazena. Kada smo ubacile veš na pranje, dograbile smo dve ležaljke.

Dok sam se smeštala u ležaljku, Džejmi je bez objašnjenja otrčala na sprat. Nekoliko minuta kasnije vratila se sa velikom torbom na ramenu i flašom šampanjca u ruci. „Imamo šampanjac?”

Slegnula je ramenima. „Tuče sam ga kupila.” Pogledavši u torbu, rekla je: „I sok od narandže.”

Otvorila je kopču na torbi, izvadila flašu i vešto otvorila čep. Istog momenta čuo se zvuk pop, a onda i beng. Čep je odleteo i udario u znak na kome je pisalo da je zabranjena upotreba čaša. „Fenomenalno”, rekla sam. „Jesi li se setila da poneseš čaše?” „Na sve sam ja mislila”, rekla je ponosno i nastavila da otvara đus, vadi čaše, malu plastičnu činiju i otvara kesu čipsa. „Obožavam nedelju”, rekoh, uzimajući čašu koju mi je Džejmi pružila i dižući je u znak zdravice. „Ne seri.”

Smestile smo se u ležaljke i pijuckale uz neobavezan razgovor. Petnaest minuta kasnije ja sam popila svoje piće, a Džejmi je popila tri. Dogovorile smo se da istog popodneva odemo da kupimo aparat za kafu koji kuva pravu kafu, a ne pomije.

To je, očigledno, bila tema koju je Džejmi jedino mogla da proprati, s obzirom na to da je zatvorila oči i zabacila glavu, uživajući u zracima sunca.

Ja sam, za razliku od nje, bila pomalo nervozna.

Neko vreme sam se vrtela na ležaljci, pokušavajući da nađem udoban položaj. Ubrzo sam odustala i otišla do stana po laptop. Pozabavila sam se jednostavnom ajfon aplikacijom, pre nego sam se uopšte upustila u nešto ozbiljnije. Na kraju sam samo pola sata ili malo više provela šifrirajući, deklarišući objekte, sintetišući svojstva i praveći razne potklase. Bila sam jednostavno suviše lenja čak i za najjednostavnije programiranje. Pored toga, na suncu je bilo teško gledati u ekran. Zatvorila sam kompjuter i uputila se u stan, ovog puta vrativši se sa fotoaparatom.

84

Chia&Avada

Prostor oko bazena nije bio baš slikovit, ali u lomljenom betonu i prskanju vode moglo se naći nekoliko interesantnih slika. Meni nepoznata biljka rasla je uz ogradu. Otkinula sam nekoliko latica, bacila ih u bazen, a onda legla na stomak, pokušavajući da uslikam samo latice i vodu, tako da se ne vidi ivica bazena ili betonska ploča.

Nakon serije snimaka, svoju pažnju usredsredila sam na Džejmi, pokušavajući da ovekovečim njen smireni izraz lica, koji je bio u potpunoj suprotnosti sa njenim nemirnim karakterom. Zapravo sam uspela da napravim nekoliko neverovatnih fotografija. Džejmi je imala lice koje kamera voli.

Imala sam utisak da, zapravo, ukoliko joj se pruži šansa, stvarno može postati glumica. Ali verovatnoća da ti se pruži šansa u Holivudu ista je kao i da ti neko, oh, ponudi milion dolara za portret.

Skoro da sam se naglas nasmejala. Ugledala sam nekoga koga je bilo vredno fotografisati.

Zatvorila sam oči i zamislila svetlost i senke kako padaju po crtama tog neverovatnog lica.

Nagoveštaj oštrine, uz blagi sjaj znoja. Možda mu je kosa zalizana usled izranjanja iz bazena. Začula sam tihi šum i shvatih da to ja cvilim.

Džejmi se promeškoljila pored mene. Pridigla sam se, pokušavajući da odagnam fantaziju. „Koliko je sati?” Pitanje je bilo suvišno, jer je već uzimala svoj telefon kako bi pogledala u sat na ekranu. I sama sam bacila pogled. Bilo je skoro jedanaest. „Rekla sam Oliju da bi danas mogao da svrati do nas”, rekla je, pomalo zaplićući jezikom. „Mislim, verovatno je smaranje pratiti Kortni van grada, a mislim da se sinoć sa nama dobro proveo. Šta ti misliš?” „Izgledao je zadovoljno”, odgovorih. „Ali ko se uz tebe ne bi dobro proveo na podijumu za igru?” „Ha! Ja nisam bila ta koja ga je vukla za rukav. Dečko to možda ne bi priznao, ali on uživa u igranju.” Svukla je majicu, otkrivajući svoj roze brus za koji je, očigledno, mislila da može da zameni kupaći kostim. „Šta misliš, hoće li doći?”

Slegnuh ramenima. Koliko god da sam volela Olija, nisam bila raspoložena za društvo. Izaći negde značilo bi da moram da se spremim. Ostati kod kuće značilo bi da moram da kuvam. „Pozovi pa pitaj.” „Nema veze. Ako dođe, došao je.” Zvučala je sumnjivo nezainteresovano.

Otpila sam gutljaj pića i okrenula se, kako bih je bolje videla. „Želi da obučem smoking na venčanju”, rekoh joj, naglašavajući poslednju reč. „Jer ću mu biti kuma. Kada se bude venčavao.” „Oh, molim te, Niki. Ne muvam ja Olija. Prestani da se brineš.” „Izvini”, rekoh, ali mi je pao kamen sa srca. „Ponekad pomislim da te nije loše podsetiti na neke stvari.” „Je li ti to ozbiljno u vezi sa smokingom? To me podseća na osamdesete. Ili možda na sedamdesete? Kada je snimljen film Eni Hol?. To je film u kojem Dajana oblači muška odela, jelda?” „Dajana Kiton”, rekoh. „Eni Hol. I to je klasik Vudija Alena iz 1977. Stvarno, Džejmi, dobio je Oskara. Kako je moguće da ti to ne znaš? Ti si ta koja želi posao u Holivudu, a ne ja.” „Želim posao u Holivudu sada, a ne u vreme kada još nisam ni bila rođena.”

Bila sam sigurna da bi bilo dobro vratiti se u to doba - ono kao: kadar 27 - ali, pre nego sam išta rekla, zazvonio mi je telefon. Džejmi me je pogledala, zadovoljna što je njena bila poslednja.

Pogledala sam u identifikaciju bez reči, kunem se, a onda pritisnula dugme da odgovorim na poziv. „Mama”, rekoh, prisiljavajući sebe da zvučim zadovoljno što je čujem. „Kako si...” Pogledala sam u Džejmi, koja je izgledala kao krivac i bilo mi je jasno kako je došla do broja. Nakašljala sam se i nastavila rečenicu: „Kako si samo imala sreće da nazoveš baš u momentu kada imam vremena za priču?”

85

Chia&Avada

„Zdravo, Nikol”, rekla je glasom koji mi je savijao kičmu. „Nedelja je ujutru. Trebalo bi da si u crkvi, gde bi mogla upoznati nekog finog čoveka, a imam osećaj da sam te ulovila kod kuće.” Za moju majku religija je bila isto što i popularni TV šou.

Rekla bih da je čekala da kažem nešto, ali nikada nisam znala šta bih rekla svojoj majci, pa sam zato ćutala. Zapravo sam bila ponosna na sebe, jer to je za mene bio podvig. Bilo je potrebno mnogo godina da dostignem taj nivo odbrane. Pomoglo je i to što smo bile hiljadu i po milja daleko jedna od druge.

Nakašljala se nakon nekog vremena. „Sigurna sam da znaš zbog čega te zovem.” Bila je vrlo ozbiljna. Jesam li nešto zgrešila? Šta sam mogla da uradim? „Hm, ne.” Čula sam kako uzdiše. Moja majka bila je neverovatno lepa žena, ali je imala mali prorez između dva prednja zuba. U jednoj njujorškoj modnoj agenciji rekli su joj da ta praznina daje karakter njenoj lepoti i da, ukoliko želi da postane model, sve što treba da uradi jeste da spakuje stvari i preseli se na Menhetn. Moja majka je odbacila tu ideju, ostala u Teksasu i udala se. Kao prava dama bila je zainteresovana za muža, a ne za karijeru. Prazninu između zuba, isto tako, nikada nije popunila. „Danas je Ešlina godišnjica braka.”

Osetila sam blizinu Džejmine ruke i shvatila da naslon stolice stiskam toliko jako da je bilo pravo čudo kako se metal nije iskrivio. Kako li se majka setila godišnjice moje pokojne sestre, kada se jedva sećala Ešlinog rođendana dok je bila živa? „Slušaj majko, moram da idem.” „Imaš li dečka?”

Zatvorila sam oči i izbrojala do deset. „Ne”, rekla sam, dok mi se Dejmijenova slika motala po glavi. „Da li to ne znači da?” „Mama, molim te.” „Nikol, imaš dvadeset četiri godine. Lepa si - pretpostavljam da se nisi raširila u kukovima - ali mlađa nećeš biti. A sa tvojim - pa dobro, svi mi imamo svojih mana, ali tvoje su tako izražene i...” „Pobogu, mama.” „Samo hoću da kažem da bi sa svoje dvadeset četiri godine trebalo da razmišljaš o tome da nastaviš sa svojim životom.” „To i radim.” Pogledala sam u Džejmi, očima tražeći spas.

Otkači je, pokazivala je Džejmi, otvarajući usta bez glasa. „Mama, stvarno moram da idem. Neko je pred vratima. Zgrčila sam se. Bila sam loš lažov.

Džejmi skoči sa ležaljke i otrča na suprotnu stranu bazena. „Niki! Neki tip te čeka pred vratima.

Jebote, kako je zgodan!”

Brzo stavili ruku preko usta, ne znajući jesam li bila uvređena ili razveseljena. „Pa, neću te dalje zadržavati”, reče majka. Nisam bila sigurna da li je čula Džejmi. Mislim da sam čula malu dozu uzbuđenja u njenom glasu, mada sam možda to samo umislila. „Zdravo, Nikol, cmok-cmok.”

To je bilo sve što sam ikada mogla dobiti od nje. Nikada mi nije rekla volim te. Samo cmok-cmok.

Spustila je slušalicu pre nego sam uspela da odgovorim.

Džejmi se stropoštala pored mene, oduševljena sama sobom. „O, moj bože!” rekoh joj. „Jesi li ti luda?” „Baš je bilo strava”, reče ona. „Iskreno, baš bih volela da sam mogla da joj vidim facu.”

Zadržala sam strog izraz lica, a u dubini duše složila sam se sa njom. „Hajdemo”, rekla je Džejmi, ustavši i počevši da pakuje stvari. „Hajde da prebacimo veš u mašinu za sušenje. Još uvek sam gladna. Šta kažeš na picu uz neki dobar film? Možda Eni Hol? Čujem da je dobio Oskara.”

86

Chia&Avada

*** Džejmi ni najmanje nije bila zainteresovana za Eni Hol. Zadremala je nakon petnaestak minuta.

Da budem iskrena, nisam bila sigurna da li spava ili je u komi, jer je, nakon što je dostavljač otišao, za samo nekoliko minuta pojela šest parčića ljute pice. Meni se dopao, ali to ne znači da sam se udubila u film. Ne, razmišljala sam o Dejmijenu Starku. O njegovoj ponudi, onoj koja se mojoj majci nikako ne bi dopala.

O onoj koju sam nameravala da prihvatim. Samo je trebalo da čujem Dejmijenov odgovor na nekoliko pitanja.

Pazi se.

On je opasan.

Nisam verovala u to. Zaista ne. Bar ne onako kako je to Oli mislio. Ali morala sam se uveriti u to.

Osetila sam leptiriće u stomaku, dok sam uzimala telefon sa punjača pored sofe i bosonoga koračala po sobi. Setih se da je veš još uvek u mašini za sušenje, ali moje gaćice su mogle da sačekaju.

Pregledala sam listu dolazećih poziva i pronašla njegov broj. Oklevala sam, a onda pozvala. „Niki”, javio se Stark pre kraja prvog zvona. Izgledalo je da mu je drago što me čuje. „Šta se dogodilo Sari Padžet?” Pitanje je prosto izletelo. Morala sam da pitam dok sam još bila smirena.

Dejmijenovu jezu mogla sam osetiti i kroz telefonsku vezu. „Umrla je, Niki. Ali verujem da ti to već znaš.” „Želim da znam kako”, rekla sam. „I želim da znam sve u vezi sa vas dvoje. Tvoje obezbeđenje je juče bilo veoma uzbuđeno kada se pojavio neko ko se preziva Padžet. A ako ću...” „Šta?”

Uzdahnula sam. „Ako ću uzeti u razmatranje tvoju zaista velikodušnu ponudu, moram da znam s kakvim čovekom imam posla.” „Pobogu.” U momentu se čula samo ulična buka. Mora da je bio u kolima. „Dejmijene?” „Tu sam. To su gluposti, Niki. Znaš to, je li?” „Ne”, rekla sam. „Ne znam ništa, jer ti ni o čemu ne pričaš.” Kada se izgovore, reči zvuče grubo. „Sara Padžet i njen brat Erik nasledili su od oca većinski deo interesantne male kompanije 'Padžet envajrovorks'. Kompanija je njihovom ocu donela poprilično bogatstvo, ali je posle njegove smrti oslabila i počela vrtoglavo da propada. Erik je loše poslovao, a Sara uopšte nije bila zainteresovana za kompaniju. Ja sam tu video šansu za unapređenje poslovanja, pa sam ponudio da otkupim njihove akcije.”

Zaćutao je kao da je očekivao neki moj komentar, ali nije ga bilo. Želela sam da vidim gde će se priča završiti.

Nakon kratke pauze, nastavio je. Reči su se nizale, baš kao da je čitao tekst. „Oboje su odbili moju ponudu, ali me Sara pitala da li bih joj se pridružio u dobrotvornim akcijama. Pristao sam.

Jedna stvar vukla je drugu i počeli smo da se viđamo.” „Jesi li je voleo?” „Ne. Bila mi je prijatelj. Njena pogibija me je jako pogodila.” „To je bio nesrećan slučaj?” „Mogu samo da pretpostavim da je bilo tako. Očigledno je izgledalo kao autoerotsko prezasićenje koje je pošlo po zlu. Islednik je to okarakterisao kao nesrećan slučaj, i to je to.”

87

Chia&Avada

Prošla sam prstima kroz kosu. Verovala sam u ono što mi je ispričao - ali sam isto tako bila sigurna da mi nije otkrio baš sve. Pomislila sam da odustanem, ali nisam mogla. Morala sam znati. „Ali ima tu još nečega, zar ne? To nije kraj priče.” „Zašto to misliš?” „Ja... neko... mislim, jedan prijatelj je zabrinut za mene.” Bilo je fer da zna, zar ne? „To u vezi sa nas dvoje. On misli da nisi bezazlen.” „Stvarno?” Dok je to izgovarao, glas mu je zvučao zaista zastrašujuće. Zatvorila sam oči, nadajući se da time nisam uvalila Olija u nevolju. Svakako nije mogao znati da je Oli bio u pitanju.

Zar ne? „To nije važno”, rekoh. „Šta je dalje bilo?” „Njen brat”, rekao je ravnim tonom, „iz nekog razloga je uveren da sam je ja vezao, doveo u to stanje i ostavio, čime sam počinio ubistvo iz nehata. On samo želi da unovči svoju priču.” „Oh”, navlažih usne, „to je strašno.” Nije ni čudo što nije želeo da priča o tome. „Eto, to je to. Šta ti misliš, Niki? Jesam li ja opasan po život?” Glas mu je bio grub. Ljutit.

Pomislila sam da to nije bio pravi momenat da razgovaramo o njegovoj ponudi. „Stvarno mi je žao. Nije trebalo da potežem priču o tome. To nije moja stvar.” „Ne, nije.” Opet je nastupila ona neprijatna tišina. A onda nagli preokret: „Dovraga, Niki. Ja sam taj kome je žao. Naravno, imaćeš prilike da čuješ razne glasine. Imaš, naravno, pravo da pitaš.

Ako uzmemo u obzir sve ono što ja pitam, ti možeš da postaviš koje god pitanje želiš.” „Stvarno nisi ljut?” „Na tebe, ne. Na Padžeta - pa, recimo da sam ga upisao na svoju listu.”

Odlučila sam da je bolje da ne pitam kakva bi to lista mogla biti. „Nadam se da još uvek razmatraš moju ponudu”, rekao je. „Veoma bih voleo da je prihvatiš.

Nadam se da neće potrajati dugo dok konačno ne doneseš odluku.” „Već jesam”, izletelo mi je.

Dugo je ćutao. Već sam pomislila da me nije čuo. „Reci”, konačno je progovorio.

Progutala sam knedlu i klimnula glavom, tako on to, naravno, nije mogao da vidi. „Pod jednim uslovom.” „Dakle, mi to pregovaramo. Odlično. Koji su vaši uslovi, gospođice Ferčajld?”

Sve sam to već mnogo puta ponovila u svojoj glavi, pa su reči tekle kao da branim doktorsku tezu. „Pre svega, moraš da znaš da je novac jedini razlog što pristajem na to. Potreban mi je, znam kako ću ga iskoristiti, želim da ga imam. Pa, molim te, imaj to na umu. Tvojih milion dolara pokriva svaki moj uslov.” „Shvatam.” „Novac ćeš isplatiti bez obzira na sve. Čak i ako ti se slika ne bude dopala.” „Naravno. To je tvoj honorar. To nema nikakve veze sa tim da li će se meni dopasti slika.” „Ne možeš da je prodaš. Nikome. Ili je tvoja, ili će biti uništena.” „Uslovi su ti zasada zadovoljavajući.”

Zastala sam, pa udahnula duboko, jer približavali smo se ključnoj stvari. „Umetnik će morati da me naslika. Mene. Ne neko umetničko viđenje, već stvarnu mene.” „Ti jesi ono što želim, Niki”, rekao je istim onim tonom koji sam čula dok je prstima prodirao u mene. Reci mi da ti se to sviđa.

Da. Bože, da.

Prekrstila sam, pa raskrstila noge, dok sam sedela na ivici kreveta. „Želim samo da se uverim da se razumemo, gospodine Stark. Jednom kad se skinem, nema nazad. To što vidiš, to ćeš i dobiti.”

88

Chia&Avada

„Polako, gospođice Ferčajld. Strašno me palite.” „Dođavola, Stark. Ja sam ozbiljna.” „Oh, i ja sam ozbiljan, veruj mi.”

Tiho sam opsovala, a sa druge strane čula sam njega kako se prigušeno smeje. „Onda, dogovorili smo se?”, upitala sam, verovatno suviše oštro. „Da li pristajem na tvoje uslove? Apsolutno. Naravno, imam i ja nešto da dodam.” „Da dodaš?” „Svakako. Promenila si prvobitnu ponudu kontraponudom. I ja sada imam pravo na to isto.” „Oh.” Nisam se nadala da će promeniti prvobitnu ponudu, ali tada sam shvatila da je trebalo i to uzeti u obzir. „I dopustite da budem isto tako jasan kao i vi, gospođice Ferčajld. Ovo više nije stvar pregovora. Ovo je moja poslednja ponuda. Uzmi ili ostavi.” „Hm, u redu” Ovlažila sam usne i promeškoljila se. Odjednom sam postala radoznala. „Dakle, koji su uslovi?” „Od sada pa sve dok slika ne bude gotova, ti si moja.” „Tvoja?” Reči su imale ukus čokolade. „Šta bi to tačno trebalo da znači?” „Šta ti misliš da bi to trebalo da znači?”

Otvorila sam usta, ali nisam ništa mogla da izgovorim. Pokušala sam ponovo. „Da pripadnem tebi”, prošaputala sam. To je bio igrač. Iznenadila sam se koliko su me njegove reči uzbudile.

Mislim, preselila sam se u Los Anđeles kako bih preuzela kontrolu nad svojim životom, a razmišljam o tome da se prepustim Dejmijenu Starku. „Šta još?” pitao je. „Da radim ono što ti kažeš.” Ruka mi je kliznula ispod šortsa, među noge. Bila sam vlažna, sluzava i topla. „Da”, rekao je Dejmijen. Glas mu je bio napet. I on je bio na ivici, a to me je još više palilo. „A ako ne bude tako?” „Izučavali ste nauku, gospođice Ferčajld. Sigurno ste naučili da svaka akcija ima svoju reakciju.” „Oh.” Prešla sam prstom preko nabreklog klitorisa, uzdahnula, ne očekujući tako brz i jak trzaj koji me je odveo do vrhunca. „Da li vam se dopalo, gospođice Ferčajld?” upitao me je.

Obrazi su mi goreli. Nisam bila sigurna je li mislio na svoje uslove ili moj orgazam. Pribrala sam se. „Šta ukoliko ne pristanem na uslove?” „Onda ja neću imati sliku, a ti nećeš dobiti svoj milion.” „Zašto me teraš da se složim? Zar nisam već rekla da ću pozirati?” „Jer mi se može. Jer tako želim. Jer ne želim da išta ugrozi naš prvi snošaj. Jer ne želim da se igramo.” „Zar nije upravo igra ovo što ti radiš?” „Fer-plej, gospođice Ferčajld. Želim da bude po mojim pravilima.” „Kažeš da me želiš, a ne želiš me. Kažeš da želiš moj portret, a ne želiš ga.”

Neko vreme je ćutao. Dejmijen Stark je pokušavao da shvati na šta mislim. „Grešiš”, konačno je rekao. „Nisam baš sigurna. I zato su moji uslovi veoma važni. Ukoliko odustaneš - od slike, od ove igre - svejedno dobijam svoj novac.” „Je li to dogovor?”

89

Chia&Avada

„To je uslov.” „U redu. Prihvatam tvoje uslove.” „I nećemo početi odmah. Prvo poziranje počećemo u prisustvu slikara.” „Tvrd ste orah, gospođice Ferčajld. Ali prihvatam predloženo vreme početka ceremonije.”

Prevrnula sam očima. Već je postao umoran od mog zanovetanja. Baš šteta. „I to nije kraj”, dodala sam. „Koliko znam, slikara plaćaš po satu, pa će mu trebati godinu dana da slikanje privede kraju. Nedelju dana, gospodine Stark.” „Jednu nedelju?” nije bio srećan zbog toga. „To je moja poslednja ponuda. I, naravno, to ne može biti u toku radnog vremena. Ali u toku večeri i vikenda sam ti na raspolaganju.” „Dobro. Nedelju dana. Onda, jesmo li se dogovorili?” Želela sam da potvrdim, a umesto toga rekla sam: „Šta... šta tačno želiš od mene?” „Mnogo toga, ali najviše bih voleo da te tucam. Žestoko, brzo, do kraja. O, bože. „Ja... hoće li biti perverzno?” Nasmejao se. „Da li bi želela da bude?”

Ne znam. „Nisam... mislim, nisam nikada.” Osetila sam da su mi se obrazi zažarili. Zahvaljujući mojoj majci, upoznala sam nebrojeno mnogo muškaraca, ali sam zapravo imala samo dvojicu momaka. Prvi je imao mnogo više iskustva od mene, u smislu da je izlazio sa studentkinjom u vreme kada smo još bili srednjoškolci. Ako ne računam brzi seks na bilijarskom stolu njegovih roditelja, nije bilo ničeg perverznog u našoj vezi. Što se tiče drugog, Kurt me je jako povredio, ali na emocionalnom planu.

Sve u svemu, ono o čemu je možda Dejmijen govorio izlazilo je iz okvira mog dotadašnjeg iskustva.

Stark je razumeo moju uzdržanost. „Želim da ti pružim zadovoljstvo”, rekao je. „To je sve što želim da ti uradim. Hoćemo li biti perverzni? Ti možda imaš takav utisak, ali mislim da bi ti se i to dopalo.”

Drhtala sam, iznenađena time koliko sam bila nestrpljiva da saznam šta želi da mi radi. Ispod majice, bradavice su mi se ukrutile. Među nogama, meso je pulsiralo. Mislim da bi ti se dopalo. Da, i ja sam pomislila isto to. Pod uslovom da stignemo dotle. Pod uslovom da ne odustane od dogovora kada me vidi golu.

Zatvorila sam oči, poželevši da je sve bilo drugačije. Da sam ja bila drugačija. „Probaj, Niki”, rekao je nežno. „Dopusti da ti pokažem koliko te daleko mogu odvesti.”

Udahnula sam i onda lagano izdahnula. Setila sam se naše igre u limuzini. „Da, gospodine”, konačno sam rekla.

Uzdahnuo je žestoko. Iznenadila sam ga i to mi je godilo. „Dobra devojka”, rekao je, pa dodao: „Dragi bože, želim te sada.”

I ja takođe. „Prvi sastanak, gospodine Stark”, rekoh ozbiljno, ali me je drhtav glas odavao. „Naravno, gospođice Ferčajld. Sutra uveče, poslaću auto po tebe. Poslaću ti poruku kada auto bude krenuo. Sada se odmaraj i opusti se. I otvori vrata. Čeka te nešto na otiraču.”

Na otiraču? „Lepo spavajte, gospođice Ferčajld”, rekao je i prekinuo vezu pre nego sam uspela da pitam o čemu on to govori.

Užurbano sam izašla iz spavaće sobe, prolazeći pored Džejmi, koja je još uvek dremala na kauču. Otvorila sam vrata i videla malu kutiju, umotanu u srebrnkast papir.

90

Chia&Avada

Nisam je čak ni unela u stan. Jednostavno sam odmotala papir i podigla poklopac. U kutiji je bila divna narukvica za nožni zglob. Dijamanti i smaragdi na platini bili su nanizani na nežnom lančiću. Lagana ogrlica svetlucala je u mojoj ruci.

Ispod ogrlice pronašla sam rukom ispisanu poruku. Za našu nedelju. Stavi ovo. D. S. Našu nedelju? Poruka mora da je bila ispisana tog momenta. Mora da je bio upravo tu, ispred vrata.

Shvativši to, naježila sam se od glave do pete. Otvorila sam kopču, savila se i stavila narukvicu oko članka. Onda sam ustala i prkosno pogledala ka ulici.

Videla sam crveni, sportski i očigledno skupocen auto. Nije se dobro videlo kroz prefarban prozor, ali to i nije bilo važno. Bila sam sigurna da je to bio Dejmijen.

Gledala sam ćutke, moleći u sebi da se vrati. Ili sam možda preklinjala. Ni sama nisam znala.

Vrata automobila ostala su zatvorena. Auto je stajao.

Naše vreme još nije došlo.

Konačno sam odustala. Okrenula sam se i vratila u stan. Zatvorila sam vrata i priljubila se uz njih, osetivši toplinu i nervozu u sebi. Ali smešila sam se, jer tamo negde Dejmijen Stark me je čekao.

91

Chia&Avada

16

Probudili su me zraci sunca koji su se probijali kroz roletne i obasjavali mi lice. Shvatila sam da sam zaboravila da navijeni sat. Ispod pokrivača, na sebi nisam imala ničeg sem narukvice sa dijamantima i smaragdima. Ruka mi je bila među nogama i bila sam sva sluzava.

Zaspala sam misleći na Dejmijena, a mislim da sam ga i sanjala.

Okrenula sam se i pipanjem potražila telefon - onda sam se našla u panici, kada sam shvatila da je prošlo sedam.

Sranje.

Svaka erotska fantazija koja bi potrajala nije dolazila u obzir. Ako ne budem požurila, zakasniću na posao.

Tuširala sam se duže nego što je vreme dozvoljavalo, ali to mi je bilo potrebno. Voda je bila skoro pa vrela. Klizila mi je niz telo, budeći fantazije i želje. Trebalo je da se usredsredim na posao.

Dejmijenu Starku nije tog momenta bilo mesto u mojoj glavi.

Nisam imala vremena da feniram i uredim kosu, pa sam je osušila peškirom i vlažnu je očešljala. Osušiće je vetar tokom vožnje, pa ću je očešljati na prirodno dok od mog jebenog parking mesta budem išla ka liftu.

Saobraćaj je umeo da bude grozan, a i sama sam se slično osećala kada sam se konačno uparkirala na svoje parking mesto.

Prebacila sam tašnu preko ramena, dograbila četku i užurbano se češljala dok sam na svojim visokim potpeticama stajala ispred lifta. Recepcionerka Dženifer gledala me je širom otvorenih očiju dok sam ulazila u poslovne prostorije „Si skverda”. Mrko sam je pogledala i još jednom na brzinu proverila svoj izgled. Moglo se reći da je sve bilo zakopčano i na svom mestu. „Je li stigao?”, upitala sam je. „Trebalo bi da podesimo neki algoritam.” Dženifer verovatno nije marila za to, ali to je bila ideja koja se najednom pojavi niotkuda i želela sam o tome da popričam sa Karlom, a onda i da sa Brajanom ili Dejvom razradim detalje. „Zar te nije zvao?”, procedila je Dženifer. „Mislila sam da ste se čuli.”

Nešto tu nije bilo kako valja. „Zašto bi me zvao?” „On... oh, sranje. Evo. Rekao je da ti predam ovo.” Pružila mi je koverat.

Bezvoljno ga uzeh u ruke. Činilo mi se da je težio čitavu tonu. „Dženifer”, rekoh lagano, „šta je ovo?” „To je tvoj preostali deo plate. A evo i tvojih stvari”, pokretom glave pokazala je iza sebe.

Ugledala sam kutiju punu mojih ličnih stvari. Dženifer je grizla donju usnu. „Tako dakle?” slegnuli ramenima. „Nisi mi odgovorila na pitanje. Je li on tu?” Nikako nisam želela da zaplačem ili izgubim strpljenje pred Dženifer, ali sam svakako imala nameru da popričam sa Karlom.

Najpre je klimnula, a onda odmahnula glavom. „Ne. Mislim, da, tu je. Ali rekao je da ne želi da te vidi. Žao mi je, Niki, ali bio je vrlo vrlo izričit u tome. Rekao je da pozovem obezbeđenje, ukoliko jednostavno ne uzmeš svoje stvari i odeš odavde.”

Potpuno sam utrnula. Bio je to težak udarac. Bila sam šokirana. „Ali zbog čega?” „Ne znam. Stvarno ne znam.” Po njoj se videlo da joj je teško i, mada samo što se nisam srušila, bilo mi je žao nje. I bila sam besna na Karla. Kakva je samo kukavica bio kada je dozvolio da mi recepcioner uruči otkaz.

92

Chia&Avada

„Ništa nije rekao?” „Meni nije. Ali mislim da to ima nekakve veze sa prezentacijom.” „Sa prezentacijom?” glas mi je postao piskav. „Ali to je sve prošlo u najboljem redu.” „Stvarno? Stark je rano jutros pozvao i obavestio Karla da odustaje od investiranja.”

Stomak mi se prevrnuo. „Ti to ozbiljno?” „Ti stvarno ne znaš ništa o tome?” „Stvarno ne znam.” Mada mislim da mi je bilo jasno zašto sam otpuštena.

Mutilo mi se pred očima, dok sam moje stvari nosila ka kolima. Ubacila sam kutiju u prtljažnik, ali nisam ušla u auto. Bila sam skoro na sredini parkirališta, kada sam shvatila da sam se uputila ka „Stark korporaciji”.

S obzirom na to da je bio radni dan, nije bilo potrebe da se kod Džoa upisujem na listu posetilaca. Ali ipak sam zastala ispred obezbeđenja, jer nisam znala na kom spratu se nalazilo prijemno odeljenje „Stark korporacije”. „Trideset peti sprat”, rekao mi je Džo. „Hvala. Da slučajno ne znate da li je danas gospodin Stark ovde?” Iznenadila me je smirenost u mom glasu. „Verujem da jeste, gospođice Ferčajld.” „Sjajno”, rekoh, iznenađena da mi je zapamtio ime.

Požurila sam pravo ka liftu. Nervozno sam lupkala prstima po nozi dok sam čekala lift.

Konačno je stigao i ušla sam sa još nekolicinom ljudi. Lift se zaustavljao na skoro svakom spratu, dok na kraju nisam ostala potpuno sama. Zaustavio se na trideset petom spratu, vrata su se širom otvorila i ja zakoračih u još jednu lepo sređenu prijemnu sobu. Srce mi je tako jako lupalo da je bilo čudo kako me nije strefio infarkt.

Mlada crvenokosa devojka kovrdžave kose smešila mi se iza perfektno izglancanog stola. „Gospođica Ferčajld? Dobro došli u 'Stark korporaciju'. Pratite me, povešću vas do kancelarije gospodina Starka” „Ja - molim? Oh...” Našla sam se u čudu. To nije bilo nešto što sam očekivala. Nameravala sam da po svaku cenu zahtevam susret sa njim i ne napustim prijemno sve dok me ne primi i ne da objašnjenje. I kako to da je ta žena znala ko sam ja?

To bih je svakako i pitala, ali ona me je već povela kroz sijaset mat staklenih vrata. Ušle smo u još jedno prijemno odeljenje, opremljeno u savremenom stilu. Na zidovima su visile slike talasa, planina, sandalovih šuma. Svaka je predstavljala umetničko delo slikano iz takve perspektive da sam bila ubeđena da je to bilo delo profesionalnog fotografa. Potisnula sam uznemirenost, pitajući se ko bi to mogao biti. Dejmijen možda?

Još jedna devojka sedela je za još jednim stolom. Ova je bila kratko ošišana crnka. I ona mi se smešila. „Gospođice Ferčajld”, rekla je pritiskajući dugme na stolu, „možete ući.” Žena koja me je dopratila dotle povela me je napred. Otvorila je prelepa drvena vrata, visokog sjaja, i preda mnom se ukaza impresivna silueta Dejmijena Starka. Tog dana ni u kom slučaju nije bio u opuštenoj varijanti. Na sebi je imao perfektno skrojeno teget odelo na duplo kopčanje, sa uštirkanom belom košuljom ispod. U ruci je držao slušalicu i razgovarao sa nekim hodajući tamoamo iza svog stola. Izgled su upotpunjavali crvena kravata i dugmad od oniksa. Svetlost koja je dolazila kroz prozor iza njega padala je na dugmad koja su sijala tako da se činilo da sam Stark emituje toplotu i snagu. Njegov izgled trebalo je da zastraši i impresionira i moram priznati da je uspeo u tome. „Uđite i sedite”, reče moja pratilja, „brzo će on.” Otišla je i vrata se zatvoriše za njom.

Umesto da sednem, prekrštenih ruku stajala sam ispred njegovog stola. Želela sam da ostanem ljuta, ali bilo je vrlo teško, jer Stark je bio tu, a znala sam da mi njegova blizina izaziva konfuziju u glavi. Verovatno zbog toga što sam imala utisak da vazduh nestaje kada sam blizu njega.

93

Chia&Avada

„Upravo gledam u tromesečni izveštaj”, govorio je nekome, uzimajući papire sa stola. Sto je bio ogroman, prekriven papirima. Sa mesla na kom sam stajala, mogla sam videti uredno složene gomile časopisa - Sajentifik Amerikan, Fiziks tudej, Er end spejs, pa čak i francuski časopis Rešerš.

Grafikoni i skice bili su rasuti po sredini stola, puni ručno pisanim beleškama crvene i plave boje.

Brdo pošte stajalo je ukraj stola, zajedno sa pohabanim izdanjem knjige Ja, robot Isaka Asimova. „Ne interesuju me izgovori”, nastavio je Stark. „Interesuju me samo brojke. Da, pa reci mu da je vreme za projekciju bilo onda kada je počinjao sa projektom. Sada je kasno. Ukoliko ne može da poštuje dogovor, uključiću moje ljude. Nego šta, imam pravo na to. Ne? Pa neka još jednom pročita ugovor. Onda možemo da razgovaramo. U redu. Ne, mislim da smo završili svaku priču. U redu.”

Tada se okrenuo ka meni i kao da sam gledala kompjuterski prikaz lica koje na jedan klik menja izraz. Izvršni direktor je nestao, ostavljajući izraz prostodušnog čoveka na njegovom licu. Pa čak i ako je taj čovek bio neverovatno seksi muškarac u odelu koje je verovatno koštalo više od Džejminog stana. „Kakvo prijatno iznenađenje”, rekao je, prilazeći dugačkim koracima. Izgledao je potpuno smireno, tako jebeno nevino, da se bes koji je jenjavao vratio silinom lave koja izbija iz vulkana. „Proklet da si”, viknula sam i udarila ga po grudima, podjednako iznenadivši i sebe i njega.

Da nisam osećala muku u stomaku, zabavilo bi me to kojom brzinom je menjao izraz lica na kome su se smenjivali raspoloženje, šok, bes i, na kraju, iznenađenje. „O, bože”, rekoh, „izvini.” Dok sam govorila, držala sam ruku preko usana. „Stvarno mi je žao.” „Šta, kog đavola, ovo treba da znači?”, pitao je. Stajao je čvrsto, a oči su mu gorele. Jedno je bilo svetlije i imalo je dozu milosti. Ali drugo, tamnije, izgledalo je kao da će me pogutati. Opasan je, pomislila sam. Oli je bio u pravu. Njegova narav je opasna. „Karl mi je dao otkaz. Nemoj mi reći da to nisi znao.” „Nisam znao”, rekao je. Napetost ga je popuštala. „Jebiga, Niki, stvarno nisam znao, mada je to trebalo očekivati.” Uhvatio me je za ruku, a ja sam bila toliko umrtvljena da nisam imala snage da se oduprem. Spustio je usne na moje prste tako nežno da sam mogla da zaplačem. „Žao mi je.” „Zašto si ga odbio? Bila je to dobra ponuda. Proizvod je sjajan. Bio si oduševljen - znam da jesi. I sada Karl misli da sam te ja ucenila, da sam spavala sa tobom, uvukla ti se pod kožu, pa sada preko njega želiš ponovo da osvojiš mene.” „To ti je rekao?” „Nije mi rekao ništa. Nije imao muda čak ni da mi lično uruči otkaz. Ali ja nisam kreten. Znam na šta sve ovo liči i šta bi mogao da pomisli.” „Ti si mi se stvarno uvukla pod kožu”, rekao je, „ali to nije razlog zbog kojeg sam ga odbio.” „Koji je onda razlog? Mislim stvarno, Dejmijene, to je baš dobar projekat.” „Jeste.” Izvukao je iz džepa nekakav majušni aparat. Ubrzo sam videla da je to daljinski upravljač. Pritiskom na dugme svetla su se prigušila, soba se zamračila, a stakla na prozorima postala neprozirna. „Šta to...” Nisam uspela da završim rečenicu.

Na ekranu koji se spuštao pojavila se lista raznih oznaka. Dejmijen je odabrao jednu koja je bila označena kao izraelska slika 3IYK1108-DX. Sledećeg momenta pojavila se slika ne baš tako dobre rezolucije. Bilo je teško razaznati baš sve, ali je bilo jasno da je to bila slika proizvoda sličnog onom koji je Karl promovisao. „Jedna izraelska kompanija koja se zove 'Prajmotek' već je obelodanila vrlo sličan patent. Oni imaju gotov plan za marketing i uveliko su u beta testiranju. Očekuju da će sledećeg meseca izbaciti gotov proizvod.”

94

Chia&Avada

Odmahnuh glavom. „Karl ne zna ništa o tome.” „Ne? Pa, možda i ne zna. Ili se možda ponadao da će mojom investicijom obezbediti kapital kojim će na tržištu pobediti 'Prajmotek'.”

Gledala sam ga. Karl je možda bio seronja, ali ne bi uradio tako nešto. Ili bi? „Ja ne igram takve igre, Niki. Kada investiram, investiram u nešto što će imati slobodan put na tržištu. Zato sam odbio ponudu 'Si skverda'. To nema nikakve veze sa tobom.”

Klimnula sam glavom. „Drago mi je zbog toga.” „Želiš li da to isto objasnim i Karlu?” „Nikako. Ne želim da sarađujem sa čovekom koji donosi takve zaključke.” „Dobro.” Odmerio me je od glave do pete, uz blagi smešak. „Šta?” „Lep komplet.”

Bio je to bezazlen kompliment koji nije zvučao ni malo bezazleno. Ugrizla sam se za usnu u trenutku kada sam shvatila da su svetla još uvek bila prigušena. „Nije mi drago što si ostala bez posla, ali to i nije tako loše. Tvoja zauzetost poslom kvarila mi je planove u vezi sa tobom.” „Oh.” Usta su mi se osušila. Progutala sam knedlu. „Da, pa uskoro ću se stopiti sa širokim narodnim masama. Moraću da pronađem novi posao.” „Zašto?” „Verovatno zbog toga što moram nešto da jedem i nekako platim stanarinu. Baš blesavo, jelda?” „U slučaju da si zaboravila, za nedelju dana imaćeš ceo milion. Kad smo kod toga, ako ti je potreban novac, biće mi drago da ti dam avans.” „Ne, hvala. Taj novac ide pravo u banku. Ni cent neću potrošiti dok ne dođe pravi momenat.” „Momenat?”

Slegoh ramenima. Znala sam da bi Dejmijen mogao da mi pomogne da započnem sopstveni biznis, ali još uvek nisam bila spremna da to podelim sa njim. Ne, još uvek. „Krijete tajnu, gospođice Ferčajld?” zadirkivao me je. Prišao mi je blizu, toliko da sam morala podići glavu kako bih ga pogledala. „Treba li da vas preklinjem da mi kažete šta ćete uraditi sa mojim novcem?” „Tvojim novcem? Ne bih rekla. Zaradiću sve do poslednje pare.” „O, da”, rekao je. Njegov tih i senzualan glas ulazio je u svaku poru. „Svakako da hoćeš.”

Palcem je prelazio preko moje donje usne, što me je ostavilo bez daha. Ispod tanke bluze bradavice su mi se ukrutile, ocrtavajući se ispod čipke grudnjaka. Želela sam da mu posisam palac.

Da obavijem jezikom njegov prst i slušam ga kako stenje. Želela sam da osetim njegove ruke na sebi, njegovo telo uz moje, da osetim njegov nabrekli ud dok zateže skupocenu tkaninu pantalona. Želela sam, ali behu to samo puste želje.

Uprkos željama, odmaknuti se od njega. „Naš sat nije počeo da otkucava, gospodine Stark”, rekoh mu.

Njegove tamne oči gorele su u vatri. Nasmejao se glasom koji je prijao kao najbolji viski. „Izazivate me, gospođice Ferčajld.” „Stvarno? Pa, pretpostavljam da ćeš biti prinuđen da me kazniš.”

Kratko je uzdahnuo, a ja se zadovoljno nasmejah. Igrala sam opasnu igru, ali tog momenta nisam marila za to. Osećala sam neku snagu i to mije prijalo. „Niki...” Glas mu je bio molećiv i pun požude, što mi je vratilo dobar osećaj u stomaku, ali i stezanje među butinama. Želela sam njegov dodir i osećala sam kako sve više gubim odlučnost.

Spasao me je reski zvuk njegovog interfona. „Gospodin Mejnard je na liniji dva.”

95

Chia&Avada

„Hvala ti, Silvija.”

Podigao je prst kako bi mi pokazao da sačekam, a onda se javio. „Čarlse”, rekao je, „šta ima novo?”

Slušao je neko vreme. „Ne”, reče, i bila sam sigurna da je time u pola rečenice prekinuo gospodina Mejnarda. „Ti vrlo dobro znaš da ne želim da se igram ili da pretim uzalud. Daleko će se proneti loš glas, ako se ovo bude nastavilo. Pobrini se da on bude svestan toga. Da, naravno da shvatam. Ne, Čarlse, ne zanima me koliko je slučaj ozbiljan. Hoću samo da tom kučkinom sinu stanem na put. Pa, pretpostavljam da ćeš mi onda ispostaviti račun za prekovremeni rad, što ide u prilog tebi.” Bio je vrlo ozbiljan. „Ukoliko to iskopa, neću prezati da upotrebim sva sredstva.”

Slušao je neko vreme, a onda se namrgodio. „Ne, znaš da ona to ne bi. Pobrinuo si se za nove momente?” Klimnuo je glavom i kao da mu je svega bilo preko glave. „Pobrini se da to rešiš, Čarlse.

Zato te plaćam.”

Prekinuo je vezu bez pozdrava. Mogla sam da zamislim koliko je bio napet.

I sama sam bila napeta, uverena da je poziv bio u vezi sa Sarom Padžet i njenim bratom. „Želiš li da podeliš to sa mnom?”

Pogledao me je, ali je gledao kroz mene. Kao da nisam bila prisutna. „Ne. To je samo posao.”

Zatvorila sam usta, trudeći se da ne progovorim. Sledećeg momenta kao da je prevazišao brigu.

Nežno se nasmejao i uhvatio me za ruku. „Hajde sa mnom.”

Ustežući se, uplela sam svoje prste sa njegovima. „Gde idemo?” „Na ručak”, rekao je. „Ali nema još ni deset.”

Slatko se nasmejao. „To bi trebalo da bude pravo vreme...”

96

Chia&Avada

17

Dejmijenovim privatnim liftom spustili smo se do parkinga i, kada su se vrata otvorila, prepoznadoh crveni, sportski automobil od prošle večeri. Okrenuh se i pogledah u Dejmijena. „Lep auto. Izgleda mi poznato. Verovatno da ih u Los Andelesu ima na svakom koraku, a?” „Siguran sam da ih ima na stotine”, rekao je ravnodušno.

Ne razumem se baš mnogo u automobile, ali mogu reći da je ovaj bio baš sladak. Bio je metalikcrvene boje. Stakla su bila zatamnjena, baš kao i na limuzini. Toliko je bio nizak da sam se bojala da će mi ostati modrice na zadnjici, ako naiđemo na rupu na putu. Od svakog milijardera bih i očekivala da ima ovako skockanu i lepu igračkicu. „Šta je bilo?” upitao je, primetivši moj osmeh na licu. „Tako si predvidiv. Eto to je.”

Podigao je obrve. „Jesam li?” „Šta je ovo? Neki novi model ferarija? Mislim, kakav je to milijarder koji nema ferari?” „Ah, još gore od toga”, rekao je. „Ovo je bugati vejron. Makar je duplo skuplji od ferarija. Ima devetsto osamdeset sedam konja, šesnaest ventila, najveća brzina četiristo kilometra na sat, a od nule do sto je za manje od tri sekunde.”

Trudila sam se da izgledam ravnodušno. „Drugim rečima, nemaš ferari.” „Imam ih tri.” Pre nego sam uspela da odreagujem, nasmejao se i poljubio me u čelo. „Pazi glavu dok budeš ulazila. Veoma je nizak.”

Otvorio mi je vrata i ja sedoh u auto. Kožni tapacir mirisao je omamljujuće, a sedište me je prigrlilo kao - pa, ne znam baš kao šta, ali mogla sam se brzo navići na tu udobnost. „Gde idemo?” pitala sam ga dok je sedao za volan. „Santa Monika.”

Grad se nalazio na obali, udaljen tridesetak minuta vožnje, i to pod uslovom da nema gužve na putu. „Oh. Dakle, poranićemo sa ručkom.” „Aerodrom 'Santa Monika'“, pojasnio mi je. „Moj avion se nalazi tamo u hangaru.” „Naravno.” Naslonila sam se na sedište svesna da je bolje prepustiti se nego zaraditi aritmiju.

Ovo prvo je svakako zdravije. A i zabavnije. „A gde letimo?” „U Santa Barbaru”, rekao je. „Stvarno? „Sa ovakvim kolima mogli bismo i bez aviona.” „Mogli bismo, da nemam sastanak u tri.” Pritisnuo je dugme na volanu i začulo se telefonsko biranje, a odmah zatim i zvono. „Da, gospodine Stark?” „Silvija, treba mi bombardje. Nazovite Grejsona da se pripremi i ubacite mi plan leta za Santa Barbaru.” „Naravno. Želite li da vas u Santa Barbari čeka auto?” „Da. I javite Ričardu da dolazim.

Ručaćemo na terasi.” „Smatrajte to završenim. Prijatan ručak, gospodine Stark.” Prekinuo je bez pozdrava. „Zvuči efikasno.” „Silvija? Jeste efikasna. Od svojih zaposlenih očekujem samo da budu lojalni i obučeni. Silvija jeste i jedno i drugo.”

Bila sam, priznajem, pomalo ljubomorna na Silviju što sa svojim uljudnim osmehom i kratkom frizurom svakoga dana sedi tamo za stolom ispred Dejmijenove kancelarije. Bilo je to glupo i

97

Chia&Avada

sitničavo, i postidela sam se što mi je to uopšte palo na pamet. Utešila sam sebe još manjom sitnicom - tom da mene izvodi na ručak. „Izgleda da će biti gužve”, rekao je dok je izlazio na relativno prazan auto-put. Stisnuo je gas i odmah sam se uverila da nije lagao. Auto je bio sladak, a i dostigao je do stotke pre nego sam uspela da udahnem. „Vau”, rekoh.

Tu pored mene likovao je kao tinejdžer. „Mogao bih da ga zgazim, ali panduri bi jedva dočekali.” „Šta će ti ovakav auto, ako ne smeš brzo da voziš?”

Okrenuo se u stranu i pogledao me je. „Zvučiš kao pravi pragmatičar. Nisam rekao da nikada ne vozim brzo. Ali ne bih da rizikujem tvoj život - ili život bilo koga drugog ko se nađe na putu. „Cenim tvoju brižljivost.” „Ali, ako si zainteresovana, možemo se jednom odvesti do pustinje, pa ću ti pokazati šta sve ovaj auto može.” „Ti da mi pokažeš? Ja ne bih smela da vozim?”

Pogledao me je znatiželjno. „Umela bi da voziš ovakav auto?” „Kupila sam hondu dok sam bila na prvoj godini fakulteta”, rekoh mu. „Imala je oronule presvlake, osnovnu boju i klasičan menjač. Zamenila sam presvlake, prefarbala je i naučila da koristim kvačilo.” I ja sam imala čime da se pohvalim. Kada mi je majka skresala džeparac, uzela mi je i BMW-a. Želela sam da imam auto, pa sam skrpila hiljadu i po dolara i kupila hondu. Bila je pravi krš, ali bila je moja, i još uvek se kotrlja. „U tom slučaju, možda bi mogla da ga provozaš”, rekao je zadirkujući. „Ukoliko budeš veoma, veoma dobra.” „Da svu ovu snagu držim u svojim rukama?”, pitala sam tiho. „Mislim da bi to bilo veoma uzbudljivo.”

Dejmijen je uzdahnuo. „Bože, Niki. Mislio sam da smo rekli da bi trebalo izbegavati saobraćajne nezgode.”

Nasmejala sam se. Osećala sam se snažno i seksi. Bio je to vrlo lep osećaj.

I pored toga što nismo jurili trista kilometara na sat, brzo smo stigli do aerodroma u Santa Moniki. Dejmijen je zaustavio auto ispred hangara, pored modernog aviona koji je imao krila što su se od trupa širila unedogled, a na krajevima savijala pod pravim uglom nagore. „Vau”, rekla sam. Pogledala sam unaokolo i videh starijeg čoveka sede kose i brade kako nam prilazi. „Je li to Grejson? On je pilot?” „To je Grejson”, rekao je Dejmijen. „On je avio-mehaničar, kontrolor leta i sve drugo što zatreba.

Dobro jutro, Grejsone. Je li avion spreman?” „Kako da ne. I vreme je pogodno za let.” „Grejsone, ovo je Niki Ferčajld, moje društvo za ovo popodne.” „Drago mi je”, rekao je, pružajući mi ruku. „Koliko dugo već letite?” upitala sam ga. „Preko pedeset godina” rekao je. „Moj otac me je, još kao dete, vodio sa sobom dok je leteo na cesni i dopuštao mi da držim palicu u ruci.” Pružio je Dejmijenu nekakvu tablu i nešto što je ličilo na epruvetu. „Gorivo je sipano i avion je spreman, ali znam da ćete se vi već snaći.” „Moja ptica - moja odgovornost.”

Uzeo je tablu i prišao avionu. Proverio je pritisak u gumama i obišao letelicu, zastajući povremeno da ispusti tečnost uz baterijsku lampu. „Šta on to radi?”

98

Chia&Avada

„Proverava vodu u gorivu i sistemima”, rekao je Grejson. Već pet godina mu održavam avion i on me još uvek proverava.” „Zar vas to ne nervira?” „Nikako. To je odlika dobrog pilota, a Dejmijen Stark je odličan pilot. U to sam siguran, jer ja sam ga podučavao.” „Pilot”, ponovila sam dok se Dejmijen vraćao, pružajući lampu Grejsonu. „Ti pilotiraš?” „Da”, rekao je. „Jesi li spremna?”

Pogledala sam u Grejsona koji se smeškao. „U dobrim ste rukama.” „Veoma dobrim”, dodao je Dejmijen, ali imala sam utisak da nije mislio na letenje. Ili bar ne na letenje avionom.

Stepenice su bile spuštene i Dejmijen mi pokaza rukom da uđem. Popela sam se u kabinu naspram koje je prva klasa komercijalnih aviona izgledala kao zatvor. Krenula sam ka jednom od sedišta, samo da bih osetila Dejmijenovi ruku na svojoj dok me vraća nazad. „Idemo levo”, rekao je i ja krenuh za njim u kokpit. Iako uglađena i sjajna, kabina je više ličila na profesionalni deo aviona, ne na mesto gde bi se moglo uvaliti u sedište i uživati uz muziku i neki koktel.

Smestio me je u sedište, privezao pojas i, kada se uverio da mi je udobno, seo je u svoje sedište. „Zašto ne pustiš Grejsona da leti?” upitala sam. „Zar nije šteta odreći se ovog luksuza i prionuti na težak posao?” „Udobne fotelje i koktele imam i na zemlji. Letenje podstiče uzbuđenje.” „Dobro”, rekoh, „uzbudi me.”

Nasmešio se osmehom vuka. „To i hoću, gospođice Ferčajld. U vazduhu, a i kad se bezbedno spustimo na zemlju.” Oh...

Stavio je slušalice i javio se kontrolnom tornju. Rulali smo po pisti, dok Dejmijen nije postavio avion na poziciju za poletanje. Rukama je čvrsto i znalački držao komande. Kada je povukao palicu ka sebi, osetila sam da tlo nestaje ispod nas. Naslonila sam se na sedište i poleteli smo.

Jedva sam izgovorila: „Vau.” Iako sam letela komercijalnim avionima, iskustvo je bilo potpuno drugačije s mesta kopilota.

Tokom poletanja Dejmijen je održavao vezu sa tornjem. Kada smo dostigli željenu visinu, pogledala sam dole i videla obalu Kalifornije i planine u daljini. „Vau”, ponovila sam i počela da preturam po torbi kako bih pronašla svoj ajfon. Uslikala sam nekoliko fotografija i okrenula se ka Dejmijenu. „Šteta što ranije nisam znala da ćemo leteti, volela bih da mogu da napravim nekoliko pravih fotografija.” „Sumnjam da bi ti to uspelo kroz staklo. Grejson stvarno vodi računa o čistoći, ali svakako bi loše ispale.”

Bio je u pravu i laknulo mi je što sam propustila tu priliku. „Imaš li digitalnu, ili kameru sa filmom?”, pitao je bez vike, što mi se činilo iznenađujuće, s obzirom na to da smo leteli. „Sa filmom”, rekoh mu. „Moj foto-aparat je staromodan.” „Sama razvijaš slike?” „Ne.” Naježila sam se protiv svoje volje, nadajući se da Dejmijen to nije primetio. Naravno da jeste. „Nisam mislio da će ti ovo pitanje tako teško pasti.” „Nisam baš luda za skučenim prostorom”, priznala sam. „Klaustrofobija?” „Verovatno. Ispoljava se uglavnom u mraku.” Ovlažila sam usne. „I u zaključanim prostorijama. Ne volim kada se osetim zarobljenom.” Pogledala sam dole i shvatila da sam obgrlila samu sebe.

Ispružio je ruku i nežno je spustio na moju butinu. Zatvorila sam oči i pokušavala da ujednačim disanje. Bilo je lakše uz njegov dodir. „Izvini”, konačno sam rekla. „Nema razloga da se izvinjavaš.”

99

Chia&Avada

„Trebalo bi da to već jednom prevaziđem. Glupo je. Znaš ono, sranje koje vučeš iz detinjstva.” „Ono što ti se dogodi u detinjstvu, ostaje za ceo život”, rekao je, i ja se setih onoga što mi je Evelin ispričala o tome šta mu je bilo natovareno na leđa dok je bio dete. Možda je stvarno mogao da me razume. I upravo tada poželela sam da mu ispričam sve. Želela sam da shvati da postoji razlog za moje ispade. Možda i nisam bila u pravu. Bila sam slaba, a nisam želela da me Dejmijen Stark vidi takvu.

A možda sam i želela da me upozna u pravom svetlu.

Nisam znala, ali nisam ni želela da analiziram sebe. Jednostavno sam osetila potrebu da mu ispričani. „Trpela sam majčine hirove od svoje četvrte godine”, rekla sam. „Bila je stroga u mnogim stvarima, ali najteže mi je padalo to što je od mene želela da napravi uspavanu lepoticu.” „Šta je radila?” upitao je. Glas mu je bio nežan, ali i čvrst, baš kao što je čvrsto držao kontrolu nad avionom. „U početku je samo tražila od mene da ugasim svetio kada bi me poslala na spavanje, što je uvek moralo da bude makar dva sata ranije od ostalih vršnjaka. Nikada mi se nije spavalo, pa bih otišla u krevet, ugasila svetio, a onda izvadila lampu i igrala se krpenim lutkicama. Kada sam odrasla, čitala sam knjige. Često me je hvatala u tome.” Ćutao je, ali se osećala nekakva težina u vazduhu. Očekivao je da nastavim sa pričom. „Počela je da mi pretražuje sobu. Oduzela mi je baterijsku lampu. Posle toga me je, pošto je u sobu dopiralo malo ulične svetlosti, prebacila u centralnu sobu koja nije imala prozore. Jer, kako je negde pročitala, san može biti kvalitetan samo ukoliko spavaš u potpunom mraku. To nije bilo dovoljno, pa je stavila bravu na vrata. Sa spoljašnje strane. Prekidač je izmestila tako da se i svetio palilo spolja.” Preznojila sam se, pitajući se da li je trebalo pričati mu o tome. Iako je nebo, kroz prozor, izgledalo vedro obuzela me je tama. „Tvoj otac nije reagovao na sve to?” Po glasu se jasno videlo da je ljut. „Oca nisam upoznala. Razveli su se još dok sam bila beba. On sada živi negde u Evropi. Malo je falilo da, jednom prilikom, sve ispričani dedi, ali zapravo nikada nisam skupila hrabrosti.” „Kakva užasna kučka”, izgovorio je, očekujući da ću se složiti sa tim. Moje vaspitanje nalagalo mi je da nađem reči kojima bih opravdala majčino ponašanje.

Zadržala sam ih u sebi. „Moja sestra je pokušala da pomogne.” Nasmejala sam se, prisećajući se kako je Ešli umela da osvetli prostor ispod vrata i čita mi priče sve dok ne zaspim. Sve dok nas majka nije razotkrila. „Sestra nije morala da glumi uspavanu lepoticu, kao ti?” „Ona nije bila poslušna, pa je majka na kraju digla ruke od nje.” Imala je sreće da ima malo slobode. Uspela je da se vrati u život. Obožavala sam moju stariju sestru koja je oduvek bila moj anđeo čuvar, ali sam u isto vreme bila neverovatno ljubomorna na nju. Uvek sam mislila da je srećnica.

A onda je izvršila samoubistvo.

Drhtala sam. „Ne želim dalje da pričam o tome”, rekla sam.

Nije odreagovao. Posle nekog vremena ponovo je progovorio: „Mislio sam da znam ponešto o fotografiji, ali izgleda da sam se prevario. Uvek sam mislio da se film ne razvija u potpunom mraku.”

Pogledala sam ga ispod oka i bila mu zahvalna za tu digresiju. Izvukao me je iz tame, vraćajući se na prvobitnu temu. „U nekim delovima procesa da”, rekoh dopuštajući da me priča o onome što volim odvoji od strahova i uspomena. Dozvoljena je crvena ili žućkasta svetlost kada se razvijaju crnobele fotografije, jer je većina papira osetljiva samo na plavu ili plavozelenu svetlost. Ali, kada

100

Chia&Avada

razvijaš slike u boji, što ja obično radim, neophodan je potpuni mrak, sve dok se slika potpuno ne fiksira.”

Slegnuh ramenima. „Nije to ni toliko važno. Korišćenje takvih komora je skupo, a i razvijanje oduzima mnogo vremena. Moraću da nabavim digitalni foto-aparat, ali do tada ću i dalje davati film na razvijanje, uzimati slike na CD-u, a onda ih sama izrađivati. „Na kompjuteru?” pitao je uz osmeh. „Sve od onda kada sam u desetoj godini dobila prvi kompjuter”, potvrdila sam. Nisam mu rekla da je kompjuter bio moj beg od stvarnosti. Dok sam bila za kompjuterom, uvek sam mogla da slažem majku da radim domaći i da se zanesem u igrici, a kasnije i u programiranju. Skoro nedelju dana ili više ekran sam koristila kao svetlo, ali je moja majka i to prozrela. Ništa joj nije moglo promaći. „Kada praviš slike na kompjuteru, to je isto kao da imaš magični štapić u rukama”, rekla sam. „Na primer, mogla bih u arhivi da pronađem sliku Meseca i iskoristim je za pozadinu na koju dodam fotografiju sa tvojim likom, i to bi ispalo kao da lebdiš u vazduhu.” Nasmejala sam se, zadirkujući ga. „Ili bih tvoju glavu mogla da stavim na telo majmuna.” „Nisam siguran da bi me to predstavilo u najboljem svetlu.”

Morala sam se složiti s tim. „Ne, ne bi.” „To je jedna od aplikacija koje želiš da prodaš, zar ne?”

Ustreptala sam, iznenađena da on zna išta o tome. Dizajnirala sam, kodirala i pokušavala da prodam tri aplikacije za pametne telefone različitih platformi. Dizajnirala sam ih još dok sam bila na fakultetu, ali ne za usko tržište. Ispostavilo se da je nešto slično već postojalo na tržištu. „Kako ti znaš za to?” pitala sam ga. Ta aplikacija je stvarno popularna, ali ne donosi toliko novca da bi bila interesantna jednom Starku. „Trudim se da se da upoznam sve do čega mi je stalo.” Gledao me je pravo u oči i nije bilo sumnje da se to odnosilo na mene, a ne na aplikaciju. Ne znam zašto me je to iznenadilo. Ni Dejmijenu ništa nije moglo da promakne.

Nasmejala sam se, jer mi je laskalo, ali sam osetila da za njega nema tajni. Nisam mogla a da se ne zapitam koliko još toga zna o meni. Koliko duboko je umeo da me pročita. Imajući u vidu izvore koji su mu bili na raspolaganju, očigledno je mogao da zaroni veoma duboko.

Ako je i mogao da oseti moja osećanja u tom trenutku, nije reagovao. „I ja sam oduvek smatrao da je nauka magija”, rekao je vraćajući se na pređašnji razgovor. „Mada ne baš kompjuterska nauka.” „Bila sam impresionirana tvojim pitanjima u toku prezentacije”, rekoh mu. Njegova pitanja odnosila su se kako na tehničke osobine softvera tako i na vrstu komponenata, što je ukazivalo da ima predznanja. „Šta si ti studirao?” „Nisam išao na studije”, rekao je. „Ni u školu nisam išao. Imao sam privatne nastavnike od svoje desete godine. Moj trener je insistirao, a otac se usaglasio sa tim.”

Glas mu je zvučao čudno i mada sam želela da čujem nešto više o tome, nisam želela da diram u očiglednu ranu. „Dakle, znaš ponešto o fotografiji?”, pitala sam menjajući temu. Setila sam se fotografija koje sam videla u njegovom prijemnom odeljenju. „Jesu li fotografije u kancelariji tvojih ruku delo?” „Znam dovoljno da bih bio opasan”, rekao je veselo. Prijala mi je njegova promena raspoloženja. „Ne, nisu. Trudio sam se da nađem fotografije koje su u skladu sa mojim hobijima.

Uradio ih je lokalni fotograf. Zapravo, on ima studio u Santa Moniki.” „Veoma je vešt. Veoma dobro koristi kontraste na slikama.” „Slažem se i laska mi to što misliš da bih mogao da budem fotograf.”

101

Chia&Avada

Okrenula sam se, kako bih ga bolje videla. „Pa ti si neverovatno talentovan čovek. I pun iznenađenja.”

Njegov osmeh oslikavao je pravog Dejmijena koji je obećavao još iznenađenja. Osetila sam peckanje među butinama.

Spustila sam pogled i pročistila grlo. „Tvojim hobijima, a? Na fotografijama su bili okean, neke planine, šume i guma za bicikl. Pretpostavljam plovidba, skijanje i nemam pojma, možda biciklizam.” „Blizu si. Okean predstavlja ronjenje, a šuma pešačenje. Sve drugo si pogodila. Da li nešto od toga pogađa i vas, gospođice Ferčajld?” „Sve”, priznala sam. „Mada se nikada nisam isprobala u ronjenju. U Teksasu nema baš mnogo prilike za to.” „Kalifornija je odlično mesto za ronjenje”, rekao je. „Mada je ronilačko odelo malo glomazno. Ja više volim toplije vode Kariba. Tamo...” rekao je, pokazujući kroz prozor.

Trebalo mi je malo da se orijentišem, ali tada videh da je pokazao ka Santa Barbari. „Uskoro ću morati da sletim, ali mogla bi ti malo da preuzmeš komande.” „Molim?” Pročistila sam grlo i pokušala još jednom bez piske u glasu: „Izvini, šta si rekao?” „Nije teško”, rekao je, puštajući komande. Pružio se i uhvatio me za ruku. Njegov dodir zapalio je vatru u meni - zašto li sam tako burno reagovala na svaki dodir tog čoveka? Volela bih da je tog momenta bilo drugačije, jer mi je spustio ruku na komande i trebalo je da održim avion u vazduhu, a bilo mi je vrlo teško da se koncentrišem. „Oh, jebote”, rekoh kada mi je pustio ruku. „Sranje, Stark! Šta sad da radim?” „Dobro ti ide. Samo drži. Kada gurneš palicu, idemo dole. Kada povučeš, penjemo se gore.

Hajde sad, povuci polako.” Nisam mrdala. Smejao se. „Hajde. Probaj.”

Pokušala sam i uzdahnula od uzbuđenja što avion reaguje na moje komande. „Sviđa mi se kako zvuči taj uzdah”, rekao je Dejmijen. „Voleo bih da to čujem i kada se prizemimo.” Nežno me je uštinuo za obraz. Trudila sam se da ovog puta ne ispustim nikakav zvuk. „Tako je, devojčice. Samo čvrsto drži.”

Njegova ruka klizila mi je niz vrat do ramena. Lagano ga je pritiskao. „Odlično ti ide.”

Ubrzano sam disala i nisam znala je li za adrenalin bio zaslužan let ili taj čovek. „Ja letim”, rekla sam. „Ja stvarno letim.” „Da”, rekao je. „I opet ćeš.”

Bili smo jedini gosti na terasi hotela „Biser” u Santa Barbari. Bili smo nedaleko od okeana i, sa mesta na kom smo sedeli, videlo se pristanište u Sterns Vorfu i Kanalska ostrva u daljini, koja su izgledala kao da izranjaju iz vode.

Pijuckala sam beli martini i uživala u svežim ostrigama i punjenom lososu. „Ovde je prelepo”, rekoh. „Kako si pronašao ovo mesto?” „Lako”, rekao je. „Hotel je moje vlasništvo.”

Ne znam zašto me je to iznenadilo. „Postoji li nešto što nije u vašem vlasništvu, gospodine Stark?”

Uhvatio me je za ruku. „U ovom trenutku sve što želim je moje.”

Otpila sam gutljaj martinija, ne bi li sakrila svoja osećanja. „Ne brinite, gospođice Ferčajld. Veoma se dobro brinem o svemu što je moje.”

Obrazi su mi se zacrveneli i odjednom sam postala svesna svakog dela svog tela, naročito onog ispod pojasa. Svesno sam uživala u trenutku, jer sam se uistinu malo plašila da će odustati od dogovora kada bude imao celokupan uvid u stanje kupljene robe.

102

Chia&Avada

Gospodin u odelu ušao je na terasu i krenuo ka nama. Nosio je belu papirnu kesu koju je pružio Dejmijenu. „Ovo je upravo stiglo za vas, gospodine Stark.” „Hvala, Ričarde.”

Ričard je otišao, a Dejmijen kesu dodade meni. „Mislim da je ovo za tebe.” „Stvarno?” Spustila sam kesu u krilo, zavirila u nju i ostala bez daha. Bio je to foto-aparat lajka, blistav i nov.

Pogledala sam u Dejmijena i videh njegov široki osmeh zadovoljstva. „Sviđa ti se? Digitalni je.

Poslednja reč tehnike.” „Predivan je”, nasmejah se. „Ti si neverovatan, gospodine Stark. Samo zapucketaš prstima i sve je već tu.” „Nije baš bilo toliko jednostavno, ali vredelo je potruditi se. Kako bi ti drugačije danas pravila fotografije na plaži?”

Ustala sam i odšetala do ivice balkona. „Odavde se vidi okean, ali slabo se vidi plaža.” „Pogled će biti bolji kada budemo šetali plažom.”

Podigla sam nogu ukazujući na moje visoke potpetice. „Nisam sigurna da sam prikladno obučena za tu priliku.”

Narukvica oko članka zasijala je na suncu. Prešao je prstima preko nje, a toplina njegove kože prožimala mi je celo telo. „Prelepa je”, rekla sam. „Lepota lepoti”, uzvratio je. Smaragdi se uklapaju uz tvoje oči.”

Nasmejala sam se zadovoljno. „Čini mi se da sam u poslednje vreme obasuta poklonima.” „Dobro je, jer ti to zaslužuješ. A to i nije poklon”, rekao je prelazeći prstima preko narukvice. „To je obveznica... i garancija.” Dok je govorio, gledao me je pravo u oči. Obrazi su mi goreli. „Ne želim da propustim šetnju po plaži sa tobom”, priznala sam šapatom. „Ići ću bosa.”

Nasmešio se. „Mogla bi. Ali jesi li pogledala ispod foto-aparata?” „Ispod?” Vratila sam se do stola i ponovo uzela kesu. Nešto je stvarno bilo tu, uvijeno u mekani plavi papir. Pogledala sam ga, ali njegovo lice nije govorilo ništa. Lagano sam izvukla zamotuljak iz kese. Šta god da je bilo, bilo je pljosnato i čvrsto. Odmotala sam papir i videla par japanki.

Pogledala sam u Dejmijena i nasmejala se. „Za šetnju po plaži”, rekao je. „Hvala ti.” „Šta god da poželiš. Šta god da ti zatreba.” „Ne može se baš sve kupiti novcem”, rekla sam. „Ne”, složio se, ne skidajući pogled s mene. „Ali ja ću održati svoje obećanje.”

Njegove reči, milovale su dušu i sreća pa je naišla konobarica, te nisam morala da odgovorim.

Vratili smo se stolu da popijemo kafu i pojedemo čokoladni kolač koji je bio toliko ukusan da sam zažalila što nisam dopustila Dejmijenu da naruči dva, već sam insistirala da želim samo zalogajdva. „Šta si još radio prošlog vikenda?” „Radio sam.” „I zaradio još koji bilion?” „Ne baš, ali bilo je para. A ti?” „Prala sam veš”, priznadoh. „Išli smo na igranku u subotu uveče.” „Išli ste?” „Oli”, rekla sam, „i moja cimerka, Džejmi.”

103

Chia&Avada

Uozbiljio se. Je li to bio znak ljubomore? Mislim da možda jeste, i osetih mrvicu zadovoljstva zbog toga. „Da te ovog vikenda ja izvedem na igranku?” „Volela bih”, rekla sam. „Gde si išla sa Džejmi i Olijem?” „U Vesterfild”, rekoh mu. „To je jedan novi lokal na Sansetu, blizu Sent Redžisa.” „Mmm.” Izgledao je zamišljeno. Pretpostavila sam da bučni klubovi nisu njegov fah. „Prevelika ludnica za tebe?”, pitala sam. „Preglasna muzika? Bleštava svetla?” Znam da mu je bilo tek trideset, ali svakako se činio mnogo ozbiljnijim. Pitala sam se da li bi pre pristajao u balskoj dvorani. U Los Anđelesu je svakako postojala neka. Razmišljala sam o tome, prisetivši se filmova sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers. Da, mogla bih igrati tako u Dejmijenovim rukama. „Da li ti se dopalo u Vesterfildu?” „Jeste. Ali, znaš, tek što sam završila studije, a Ostin je pun klubova. Tako da glasna muzika i brzi ritam nisu baš...” Zaćutala sam u momentu kada spazili da ga moja priča zabavlja. Istog momenta sam shvatila: „To je tvoj lokal, zar ne?” „U stvari, jeste.” „Hoteli. Klubovi. Šta se desilo sa tvojom malom imperijom tehnologije?” „Imperija obično ima na sve strane”, rekao je. „Verujem da je prava stvar ulagati na raznim poljima. A i moja imperija uopšte nije mala.” „Pogrešno sam te procenila.” „Jesi li?” „Zamišljala sam nas dvoje kao Freda i Džindžer. Kad bi me izveo na ples, naravno. Ali isto tako nemam ništa protiv malo gurkanja i pipkanja.” Nasmejala sam se zavodnički, čime sam i samu sebe iznenadila. Pripisala sam to martiniju. U stvari, martiniju u njemu.

Nasmejao se zagonetno, a onda ustao i krenuo duž terase. Videla sam kako neobavezno pipka nešto po zidu. Momenat kasnije začula se muzika. Bila je to „Dim u očima”, jedna od mojih omiljenih Asterovih numera. Vratio se pružajući ruku. „Gospođice Ferčajld, mogu li vas zamoliti za ples?”

Dok me je podizao i privlačio u zagrljaj, osetila sam kako mi se steže grlo, a puls bije sve jače.

Nisam baš neki igrač, ali pored Dejmijena činilo mi se da lebdim. Nežna kao pero, njegova ruka ležala je na mojim leđima. Kada je muzika prestala, privukao me je sebi, nadvio se nada mnom i smešio se đavolasto, gledajući me odozgo.

Grudi su mi se spuštale i nadimale u njegovom zagrljaju, a ipak sam jedva disala. Njegove usne lebdele su nad mojim i uhvatih sebe kako nisam sposobna da razmišljam ni o čemu drugom, sem o tome kako bi to izgledalo da svoje usne prisloni na moje. O dodiru njegovih usana i njegovom jeziku. „Imate li nešto na umu, gospođice Ferčajld?” „Ne.” Podigao je obrvu i ja se setih njegovih reči: nema laži. „Samo... samo sam se nešto pomislila.” „Šta si pomislila?” Uspravio me je, ali smo ostali čvrsto jedno uz drugo. Bok naspram boka.

Moje grudi udarale se u njegove, a tvrde bradavice odavale su moju uzbuđenost. „Reci mi”, šaputao je. Usne su mu dodirivale vrh mog uha, zbog čega sam uzdrhtala od želje. „Pomislila sam da ćeš me poljubiti.”

Lagano je okrenuo glavu i pogledao me u oči. Poželela sam da se izgubim u žaru njegovog pogleda. Usne mi se same razdvojiše u iščekivanju poljupca. „Neću”, rekao je, a onda se odaljio za korak od mene.

Bila sam zbunjena. Ne?

104

Chia&Avada

Osmeh mu je bio zao. „Ne”, ponovio je, i ja shvatih. Kažnjavao me je za moj iznenadni odlazak iz kancelarije. „Naša nedelja počinje onda kada budeš prvi put došla na poziranje.” „Večeras?”, pitala sam. „U šest.”

Klimnula sam glavom, pomalo razočarana, ali uzbuđena od iščekivanja.

Preko tankog materijala suknje njegove ruke pratile su oblinu moje zadnjice. „I, Niki”, dodao je, „nema potrebe da oblačiš donji veš. Zaista ti neće biti potreban.”

Progutala sam knedlu i shvatila da sam već bila mokra od same pomisli na to.

O, moj bože.

105

Chia&Avada

18

Obesila sam lajku oko vrata, a ostatak stvari ostavili smo kod Ričarda. Kroz sporedni ulaz izašli smo na stazu koja je vodila pored bazena, kroz baštu hotela, prema teniskim terenima. Dva para igrala su u dublu. Smejali su se, zadirkujući jedni druge svaki put kada bi promašili udarac. „Nema puno hotela u čijem sklopu su i teniski tereni”, rekla sam. ,Je li to bila tvoja ideja?” „Već su bili tu kada sam kupio ovaj hotel”, rekao je Dejmijen. Možda mi se učinilo, ali kao da je malo ubrzao korak. Ja sam, međutim, usporila. Odmah pored terena nalazila se klupa. Zastala sam i spustila ruke na naslon za leda. Gledala sam u igrače, a zamišljala Dejmijena na terenu. Njegove zategnute i preplanule noge. Njegova široka ramena i snažne ruke. Njegove čvrste vilice i odlučnost.

Ubrzo sam osetila da je prišao iza mene. „Trebalo bi da nastavimo dalje”, rekao je. „Želim da ti pokažem pristanište, a do tri moram da budem u kancelariji.” „Oh. Naravno. Zaboravila sam.” Uhvatila sam ga podruku i nastavili smo da se šetamo, napuštajući područje hotela. Malo kasnije, u Ulici Mejson, prošli smo pored mnogo kuća sa impozantnim gipsanim radovima. „Da li ti nekada nedostaje?”, upitala sam ga, dok smo iz Ulice Mejson skretali desno ka parkiću punom zelenila. Ispred nas ukazala se plaža i Pacifik iza nje koji se, na popodnevnom suncu, presijavao u plavozelenoj boji. „Mislim na tenis.” „Ne”, rekao je bezlično, bez oklevanja i uvijanja. I pored toga nisam mu u potpunosti poverovala, ali sam ćutala s nadom da će reći još nešto.

Nakon nekog vremena i jeste progovorio. „U prvo vreme sam obožavao tenis. Ali posle nekog vremena prestalo je da bude zabavno. Postalo je previše zamorno.” „Takmičenje?” pitala sam. „Možda bi mogao ponovo da uživaš, ako zaigraš za svoju dušu. Ja sam užasna u tome, ali mogli bismo da razmenimo neku lopticu tu i tamo.” „Ne igram više”, rekao je odsečno i čvrsto. Moja šala nije naišla na odobravanje. „Dobro.” Bilo je očigledno da sam dirnula u bolnu tačku i nisam znala kako da povratim Dejmijenovo dobro raspoloženje. „Žao mi je.”

Pogledao me je ispod oka, a onda razočarano uzdahnuo. „Ne, meni je žao.” Nasmejao se i videh kako je led počeo da se topi otkrivajući bolju sliku. „Jednostavno sam završio sa tenisom. Kao što si i ti sa igrama svoje majke. Ne izigravaš više uspavanu lepoticu, zar ne?”

Nasmejala sam se. „Bože sačuvaj. Ali to ne može biti isto. Ja nikada nisam uživala u tome.”

Dođavola, trebalo je da držim jezik za zubima, nisam želela da se ponovo rastuži.

Ali on uopšte nije bio tužan. Gledao me je zainteresovano. „Nikada?” „Nikada”, odgovorila sam. „Možda sam, dok sam bila mala, uživala u oblačenju. Iskreno, ne sećam se. Ali ne, ne verujem da mi se čak i to dopalo. Sve vreme imala sam osećaj da sam majčina lična barbika.” „A lutkice nemaju sopstveni život”, rekao je. „Ne, nemaju”, rekla sam, zadovoljna što je mogao da me razume. „Jesu li te tvoji roditelji prisiljavali da treniraš?” Opet sam se dotakla teške teme, ali želela sam da saznam nešto više o tom čoveku.

Kada smo prešli park, uzeo me je za ruku i poveo preko Kabrilo bulevara. Stigli smo do plaže i u tišini krenuli prema talasima koji su zapljuskivali obalu. Bila sam potpuno sigurna da neću dobiti odgovor od Dejmijena, kada konačno bude progovorio.

106

Chia&Avada

„U početku mi se dopalo. Zapravo, voleo sam tenis. Bio sam vrlo mlad, ali čak i tada sam voleo preciznost. A i snagu. Vraški dobro sam udarao lopticu. Bila je to jebena godina - majka mi je bila bolesna - i sav bes sam mogao da iskalim na terenu.”

Klimnula sam glavom. Dobila sam odgovor. U svojoj mladosti i sama sam tražila spas u kompjuteru i iza kamere. Retko kad to nije uspevalo da mi pomogne. Svako od nas na neki način uspe da pronađe način kako da pomogne sebi. Setila sam se Ešli i ponovo se rastužila. Svako nađe način - ili ga ne nađe. „Počeo sam da ostajem posle škole. U to vreme podučavao me je nastavnik fizičkog koga sam vrlo brzo prevazišao. Moj otac je tada radio u fabrici i nismo mogli sebi da priuštimo trenera, ali to mi i nije bilo tako važno. Bio sam dete, imao sam samo osam godina i to je za mene bila samo zabava.” „Šta se dalje desilo?”

Nastavnik je znao da mi je majka bolesna i da nismo mogli da plaćamo časove. Preporučio me je svom prijatelju i pre nego sam toga bio svestan pao sam u ruke lokalnog profesionalca, koji me je podučavao bez dinara. Uživao sam, naročito kada sam počeo da pobeđujem na turnirima. Možda si primetila da u sebi imam malo takmičarskog duha.” „Ti? Zapanjena sam.” Skinula sam japanke i uzela ih u ruke, kako bih zagazila u vodu. Dejmijen je već bio bos, jer je svoje cipele, na polasku iz hotela, ostavio Ričardu. Mislim da nema puno onih koji bi bosonogi u odelu šetali plažom i bili toliko seksi kao što je to bio Dejmijen. Bio je to odraz njegovog samopouzdanja. Jednostavno, mogao je da ima sve što poželi.

Kao na primer mene.

Osetila sam neko zadovoljstvo i nasmejala sam se. Uprkos lošem jutru, bio je to izuzetan dan.

Na plaži je bilo ljudi, ali nije bila gužva, jer bio je radni dan. Pesak je bio čist. Mogli su se pronaći samo ostaci poneke školjke. Talasi koje je voda pravila nadolazeći i povlačeći se bili su predivni. Spustila sam papuče i skinula poklopac sa objektiva. Čekala sam momenat da uslikam savršeno glatku površinu peska i penušave talase na njoj.

Dejmijen je sačekao da okinem, a onda je prišao i s leđa me zagrlio oko struka. Osetila sam njegovu bradu na obrazu. „Hoćeš li mi ispričati šta se dalje desilo?” pitala sam ga. „Šta te je promenilo?” „Uspeh”, rekao je tužno.

Okrenula sam se ka njemu. „Ne razumem.” „Postao sam dovoljno dobar da se taj kučkin sin zainteresuje za mene.” Glas mu je bio tih i toliko oštar da sam se naježila. „Imao je dil sa mojim ocem - trenirao me je za procenat od nagrada.”

Klimnula sam glavom; pročitala sam članak na „Vikipediji” o tom treneru. Radio je sa Dejmijenom od njegove devete do četrnaeste godine. Tada je njegov trener izvršio samoubistvo.

Očigledno da je varao svoju ženu.

Nisam mogla a da ne pomislim na Ešli. Nisam želela da Dejmijenu prizivam duhove prošlosti.

Zato sam pitala: „Jesu li ta takmičenja iz zabave prerasla u profesiju?”

Dejmijenovo lice se smrklo i to tako brzo i toliko da sam pogledala ima li nečega u blizini što bi bacilo senku na njegovo lice. Nije bilo ničega. To je ipak bio on. Samo izraz njegovih unutrašnjih emocija. „Nisam se bojao posla”, rekao je jasno. „Ali sve se promenilo u mojoj devetoj godini.”

Nisam razumela okrutnost u njegovom glasu. Setih se da mi nije odgovorio na pitanje. „Šta se dogodilo?” „Rekao sam ocu da želim da odustanem. Nije pristao na to, jer već sam dobro zarađivao od nagrada.”

Uhvatila sam ga za ruku. Još jednom je izbegao odgovor, a ja nisam dalje insistirala. Kako sam mogla kada sam i sama znala šta znači prikrivati istinu.

107

Chia&Avada

„Godinu dana kasnije, ponovo sam pokušao da prekinem. Do tada sam već igrao širom zemlje, a i šire. Previše sam izostajao iz škole, pa je moj otac unajmio privatne profesore. Bacio sam se na nauku i to mi se dopalo. Čitao sam o svemu i svačemu. Od astronomije, preko fizike, do biologije. I naučnu fantastiku. Čoveče, gutao sam tu literaturu. Čak sam se tajno upisao na privatnu akademiju nauka. Ne samo da su me primili već su mi ponudili i stipendiju.”

Ovlažila sam usne. Shvatila sam kuda je ta priča vodila. Kako je bilo moguće da to ranije nisam videla?

On i ja smo bili veoma slični. Nismo imali detinjstvo, samo smo ispunjavali želje svojih roditelja. „Tvoji roditelji su se protivili tome?” „Otac, da”, rekao je Dejmijen. „Majka je umrla godinu dana ranije. To je bilo...” Uzdahnuo je i savio se da dohvati moje papuče. Nastavili smo šetnju po plaži, prema pristaništu Sterns Vorfa. „Bio sam potpuno izgubljen te godine kada je umrla. Mrtav. Sav bol izbacivao sam iz sebe na teniskom terenu. Sav taj bes, nemoć.” Vilica mu se grčila u naletu uspomena. „Dovraga, verovatno sam zbog toga igrao tako dobro.” „Žao mi je”, rekla sam šuplje. „Znam da te je zanimala nauka. To je jasno svakom ko zna čime se baviš. Ali nisam ni pomislila da ti je to bila opsesija.” „A i zašto bi?”

Podigla sam pogled ka njemu. „Vi niste tek neko, gospodine Stark. Ako niste primetili, vi ste poznata ličnost. Čak imate stranicu na 'Vikipediji'. Ali na njoj ne piše ništa o tome da ste odbili stipendiju akademije nauka.”

Skupio je usne. „Trudio sam se da svoju prošlost ne iznosim u medije i na internet.”

Setila sam se da mi je Evelin rekla kako je Dejmijen u ranoj mladosti naučio kako da kontroliše medije. Očigledno da je bila u pravu. Pitala sam se šta je to još što je Dejmijen uspeo da sakrije od javnosti.

Podigla sam foto-aparat i pogledala kroz objektiv, prvo ka moru, a onda ka Dejmijenu, koji je podigao ruke kao da je želeo da se sakrije. Nasmejala sam se i napravila nekoliko brzih fotografija. „Baš si nevaljala”, rekao je, na šta sam nastavila da se smejem. „Ti si doneo foto-aparat”, rekoh. „Ne možeš kriviti nikog drugog do sebe.” „O, ne”, rekao je i sam počeo da se smeje. Pokušao je da me uhvati, a ja sam skakutala unazad, bežeći od njega. Bila sam srećna što se ponovo smejao. Polako se vraćao iz tužne prošlosti. Podigla sam aparat i napravila još nekoliko fotografija. „I ona nastavlja da traži đavola”, rekao je, cedeći kroz zube.

Pustila sam aparat niz grudi, podižući ruke u znak predaje. „Ne zaboravi da danas nemam šefa iznad sebe.”

Njegov osmeh bio je vragolast. „Možda nemam prava da reagujem”, rekao je, „ali to ne znači da ne pamtim.” „O, stvarno? Ponovo sam ga slikala. „Ako me čeka kazna, onda makar nek to bude s razlogom.”

Bio je uspaljen, ali i odlučan u svojoj nameri. „Uveravam te da ćeš biti surovo kažnjena.” „Naravno, ali mislim da nisi fer. Mislim, pravda je pravda. Ako ćeš ti imati moj portret, zašto i ja ne bih imala neku tvoju fotografiju?” „Dobar pokušaj”, rekao je. „Ali kazna te čeka.”

Lagano sam mu prišla, spuštajući mu ruke na ramena. Samo nas je kamera delila i odjednom me obuze toplina. Podigla sam se na vrhove prstiju da bih mu šapnula na uvo: „Šta bi rekao, ako ti kažem da se radujem tome?”

Mirno je stajao, ali, kada sam se odmakla, videh mu grč u obrazima. Nije to bilo nešto. Ali je bilo dovoljno. Iznenadila sam Dejmijena Starka. I više od toga, uspalila sam ga.

108

Chia&Avada

Odmakla sam se uz osmeh. Uspela sam da zadovoljim svoju žensku taštinu.

Stigli smo do pristaništa, ali nismo otišli tamo. Okrenuli smo se i pošli nazad ka hotelu. Usput sam napravila još nekoliko fotografija Kanalskih ostrva i jedan odličan snimak dva galeba koji su leteli toliko blizu jedan drugom da su izgledali kao jedno. Skoro da smo stigli do kraja plaže, kada je Dejmijen seo na klupu. Učinilo mi se da sam videla dolar u pesku, pa sam čučnula ispred njega. „Jedva čekam veče, gospođice Ferčajld”, rekao je odlučno i u jednom dahu. Gledao je pravo u mene. Još jednom sam videla istu vatru u njegovim očima. „Teško je biti tako blizu nečega tako dragocenog, a znati da to nešto još uvek ne poseduješ.” „Poseduješ?”, ponovila sam.

Osmeh mu je bio blag, ali samouveren. „Poseduješ. Imaš. Držiš. Uživaš u njemu. Imaš kontrolu nad njim. Dominiraš. Reč izaberite sami, gospođice Ferčajld. Imam nameru da isprobam svaku.”

Olizala sam usne. „Sada ti kršiš pravila.” „O, nisam primetio.” Podigao je ruke uvis. „Nema dodira. Nema zahteva. Još uvek nisi moja.”

Pogledao je na sat. „Još nekih par sati”, dodao je, i morala sam da ustanem. Noge me nisu držale, telo mi je previše drhtalo da bih održala ravnotežu na pesku. „Zasada sam potpuno slobodna”, složih se sa njim, a sve vreme sam mislila na tih par sati i na ono što me čeka posle. „Dakle, sada nemam nikakvog uticaja”, rekao je, odmeravajući me. „Ne bih mogao da zatražim od tebe da se dodirneš. Ne bih mogao da li govorim kako ti se sviđa da te golu zapljuskuju talasi, dok prstima diraš svoj klitoris. Ne bih mogao da u vodi sisam tvoje bradavice, dok ti voda spira pesak sa tela. Ne bih mogao prsima da uđem u tebe i osetim kako klize i koliko me želiš.

Gledao me je pravo u oči. Plitko sam disala. Koža mi je svetlucala od znoja, ali ne zbog sunca.

Stajala sam na dva metra od njega, ali kao da je bio pored mene. Kao da smo bili povezani. Dok je govorio, kao da su me njegove ruke dodirivale. I, dođavola, jesam želela da se dodirnem. Svim silama sam se trudila da zadržim ruke pored tela. Ipak sam palcem nežno i polako prelazila preko butine. To je bilo sve što sam mogla i predala sam se tome i njegovim rečima. „Mogao bih da te ubacim u džakuzi i uđem u tebe otpozadi, dok ti spreda voda bije po klitorisu. Mogao bih da ti obuhvatim grudi i jebem te snažno, dok ne eksplodiraš i svršiš samo za mene. A mogao bih i da vodim ljubav sa tobom na balkonu, ispod stepeništa.”

Da vodi ljubav...

Srce mi je preskakalo. „Ne mogu, Niki”, nastavio je, „jer još uvek nisi moja. Ali uskoro ću moći”, rekao je. „Uskoro ću moći da ti radim sve što mi padne na pamet. Nadam se da si spremna za to.”

Progutala sam knedlu. I sama sam se nadala da sam spremna. Dragi bože, nadala sam se da jesam.

Kada smo sleteli u Santa Moniku, ispred aviona su nas čekala dva automobila. Dejmijenov uglađeni, skupoceni crveni automobil, čije ime nisam umela da izgovorim, i jedan linkoln. Oniži čovek sa šapkom na glavi stajao je pored linkolna. Poklonio se kada sam ga pogledala.

Dejmijen me je prstima blago gurao ka tom čoveku. „Ovo je Edvards, jedan od mojih šofera. On će te odvesti kući.” „Ti se vraćaš u kancelariju?” „Žao mi je što prekidam naše popodnevno druženje, ali tako mora biti.” „Ne, ne. Očigledno da imaš posla. Moj auto je u garaži. Zašto se ne bih odvezla sa tobom?”

Poljubio me je u čelo, dok je Edvard otvarao vrata automobila. „Prijalo bi mi društvo, ali tvoj automobil je ispred tvoje zgrade.”

Trebalo mi je malo vremena da progovorim. „Kako? Kako je stigao dotle?”

109

Chia&Avada

„Ja sam to sredio.” „Ti si sredio”, ponovila sam. Nisam bila toliko ljuta, koliko sam bila zbunjena. Ne, u stvari, bila sam ljuta. Sve je kuvalo u meni. „Jednostavno si to uradio, bez pitanja?”

Izgledao je zbunjeno. „Mislio sam da ćeš mi biti zahvalna na tome.” „To je upravljanje mojim životom, nasitno, i guranje prstiju u ono što te se ne tiče.” Čula sam sebe kako podižem glas, i trudila se da se stišam. „Mislim da preteruješ.”

Je li? Pomislila sam na svoju majku i na to koliko me je nerviralo njeno uplitanje u svaki aspekt mog života. Hoću li to isto doživeti i sa Dejmijenom? Ili je jednostavno prešao granicu? Nisam bila sigurna, a činilo mi se da me Elizabet Ferčajld i dalje vreba, iako je bila miljama daleko od mene.

Prošla sam prstima kroz kosu. „Izvini”, konačno sam rekla.

Sela sam na zadnju klupu automobila i okrenula se ka njemu. „Verovatno si u pravu. Samo, sledećeg puta prvo pitaj, važi?” „Samo sam želeo da pomognem”, rekao je, još jednom ne odgovorivši na pitanje. Zatvorio je vrata, i to je bilo to.

Pa, dođavola.

Edvard je seo za volan i krenuo ka mom stanu. Ali istina je da još uvek nisam bila spremna da se vratim kući. „Možete me ostaviti na Promenadi”, rekla sam, misleći na šoping-ulicu u Santa Moniki. „Odatle ću taksijem, ili će me moja cimerka pokupiti.” „Žao mi je, gospođice Ferčajld”, rekao je vozeći dalje. „Imam instrukcije da vas odvezem pravo kući.”

Oh, za ime boga! „Instrukcije?” ponovih. „Zar se ja tu ništa ne pitam?” Edvard je pogledao nagore i ja sretoh njegov pogled u retrovizoru. Odgovor je bio jasan: Ne. Dođavola.

Uzela sam telefon i pozvala Dejmijena. „Hej, mala.” Glas mu je bio miran i senzualan, što me je dodatno razljutilo - ovog puta nisam dopustila da me njegov glas odvrati od prvobitne namere.

Bila sam pribrana i govorila sam jasno i glasno. „Hoćeš li, molim te, da kažeš Edvardu da ne mora da me odveze pravo kući? Izgleda da su mu bitnija tvoja naređenja od destinacije na koju ja želim da me odveze.”

Tišina koja je usledila pre nego je išta rekao nije slutila na dobro. „Trebalo bi da budeš spremna u šest. Već je prošlo dva. Treba da se odmoriš.” „S kojim pravom?” dreknula sam. „Jesi li mi ti majka?” „Bio je ovo težak dan, draga. Umorna si.” „Đavola sam umorna.” Bio je u pravu. Bila sam umorna, ali to nisam želela da priznam. „Bez laži”, rekao je. „Sećaš li se toga?” „U redu”, rekla sam kratko. „Umorna sam. Ali sam i besna. Vidimo se večeras, gospodine Stark.” Prekinula sam pre nego što je odgovorio, zavalila se u sedište i prekrstila ruke. Zatvorila sam oči i ponovo ih otvorila tek pošto se Edvard uparkirao ispred moje zgrade. Mora da sam odspavala sat vremena.

Udahnula sam zbunjeno i frustrirano.

Edvard mi je otvorio vrata, podsetio me da budem spremna u šest i vratio se za volan. Ipak se nije odvezao i shvatih da će me strpljivo čekati pred vratima. Popela sam se uza stepenice, gurnula ključ u bravu i otvorila vrata - istog momenta spazila sam veliku torbu, visokog kvaliteta sa natpisom „Promenada”, svilenim ivicama i logom lokalne marke. Znala sam, naravno, ko to šalje, ali mi nije bilo jasno kako mu je to uspelo za tako kratko vreme. „Upravo je stiglo za tebe”, začuo se muški glas i u trenutku sam se trgla, dok nisam shvatila da je to Oli. „Izvini, nisam imao nameru da te uplašim.” Ustao je sa fotelje u ćošku dnevne sobe i

110

Chia&Avada

krenuo ka meni. Primetila sam da je bos. Ostavio je časopis na fotelji - El. Očigledno nije imao šta drugo nego da čita Džejmin i moj modni časopis. „Upravo stiglo?” „Pre pet minuta. Stavio sam je na sto. Veoma je lagano.”

Dok je govorio, prilazila sam stolu, i odmah mi je bilo jasno zašto je bilo lagano. U kesi nije bilo ničeg sem hrpe izgužvanog papira sa kovertom na vrhu. Otvorila sam koverat i izvukla papir sa porukom ispisanom ukrasnim slovima: Ljubomoran sam na vreme koje provodiš bez mene. Dugujem ti užitak u šopingu. D. S. Osmeh mi je prijao kao hladan povetarac. On je nekako uvek znao da nađe prave reči - u pravo vreme. Još jednom sam se zapitala kako je to izveo da poruka stigne tako brzo. Mora da je imao ljude po ćelom gradu.

Vratila sam papir u koverat i gurnula koverat među zgužvani papir u kesi; nisam želela da Oli to vidi. „Od koga je?”, pitao je. „Duga priča”, odgovorila sam, a onda promenila temu. „Pa gde si ti juče? Džejmi je rekla da je trebalo da dođeš.” „Da, znaš već. Imao sam posla po kući, a i Kortni se ranije vratila sa sastanka, pa smo izašli zajedno.” „Šta danas radi?” „Radi”, rekao je. „Kao i obično.” „Da.” Spustila sam svoje stvari na sto i otišla do kuhinje po čašu vode. Dok sam ispijala vodu usta su mi bila suva od alkohola i besa - shvatila sam da nešto ne štima u Olijevom odgovoru. „Zašto ona radi, a ti ne?” pitala sam vraćajući se u dnevnu sobu. „Svedočenje se završilo pre nego što sam očekivao”, rekao je, „pa sam svratio malo do vas.” „Sjajno. Nisi došao mene da vidiš, zar ne? Žao mi je što nisam bila kod kuće. Od sutra ću zato po ceo dan biti kod kuće.” Bio je to nagoveštaj koji on nije razumeo. „Ne, svratio sam da vidim Džejmi. Znaš, da se iskupim za to što sam je juče ispalio.” „Super.” Spustila sam se pored njega na kauč. „ A gde je ona?” „Hm, u kupatilu. Tušira se. Mislim da izlazi negde. Rekao sam joj da ću se malo promuvati po stanu, gledati TV, ali mislim da sam upravo ogladneo.” Ustao je. „Zašto ne bismo izašli na neku klopu?”

Zavrtela sam glavom. „Sita sam. Ti samo idi.” „Hajde, makar da mi praviš društvo. Tu ćemo do ćoška, na roštilj.”

Bio je već na vratima. Mora da je stvarno bio gladan. „Hoćeš da ti spremim nešto? Ostala nam je tona pice.” „Ne. Jede mi se njihova pljeskavica. Ideš li?” Otvorio je vrata.

Razmišljala sam o foto-aparatu i slikama koje sam želela da obradim u Fotošopu. A onda sam pomislila i da mi je Oli najbolji prijatelj. „Naravno”, rekla sam, „samo minut.”

Uzela sam torbu i krenula ka svojoj sobi. Zastala sam ispred vrata kupatila. „Nemoj da se stidiš”, rekla je Džejmi, „slobodno uđi.” Čuo se tuš, ali Džejmin glas je bio jasan i pomislila sam da se brije i da je verovatno jednom nogom u kadi. Kako se još od školskih dana nismo stidele jedna druge, ušla sam. Nisam bila iznenađena što vidim njenu nogu, namazanu kremom za depilaciju. Iznenadio me je njen izraz lica.

Izgledala je potpuno šokirano. „Hej, Nik! Šta ćeš ti kod kuće usred bela dana?” „Šta ti radiš?” prasnula sam. „On je veren. Zauzet. Pobogu, Džejmi.”

111

Chia&Avada

„Ja...” Nije dovršila rečenicu. Samo je uzela peškir i obmotala ga oko sebe. „Sranje.” Psovka je jednostavno izletela. „Sranje, dođavola, jebiga.” Inače nisam psovala, pa je i toliko bilo mnogo od mene. „Jesi li se tucala sa njim?”

Usne su joj ostale neme, ali je skoro neprimetno klimnula glavom.

Izašla sam iz kupatila i zalupila vratima. Oli je još uvek stajao pored ulaznih vrata. Po njegovom izrazu mogla sam zaključiti da je čuo naš razgovor, ili je bio dovoljno pametan da ukapira. „Pobogu, Oli”, rekla sam.

Izgledalo je da se kaje. Dođavola, izgledao je pokislo. „Zajebao sam stvar, Nik. Šta da li kažem?”

Udahnula sam. Bila sam besna, ali to je bio Oli, volela sam ga i trebalo je da mu se nađem u nevolji. Njemu i Džejmi. O, bože. Džejmi. „Zar je to morala da bude Džejmi? Zar nisi mogao da pojebeš nekoga koga ne volim toliko? Vas dvoje ste mi najbolji prijatelji - ne želim da budem deo toga.” „Znam. Stvarno. Zao mi je. Vidi, hajdemo negde na ručak. Ja ću - razgovaraćemo. Ili nećemo.

Samo pođi, važi?”

Klimnula sam. „Ja ću samo čaj ili tako nešto. Prejela sam se sa Dejmijenom.” „Dejmijen”, ponovio je, a ja sam se trudila da ne reagujem. Nisam imala nameru da pominjem Dejmijenovo ime. „Pobogu, Niki. To je loša vest.” „Nemoj da se trudiš”, rekla sam, jedva kontrolišući svoj glas. „Ne pokušavaj da mi pričaš o tim glupostima. Ne možeš da stojiš tu i pričaš ružno o Dejmijenu Starku. Posle ovoga nemaš pravo na to, jer ni sam nisi idealan.” „U pravu si... u pravu si.” Prošao je prstima po već prljavoj kosi. „Slušaj, idem na pljeskavicu, pa nazad u kancelariju. Trebalo bi da porazgovaramo sutra, važi? Možeš da me kriviš u vezi sa Džejmi koliko god hoćeš. Možda i ja znam neka sranja o kojima ću ti pričati.” „U vezi sa Dejmijenom?” pitala sam hladno. Zadržao je ruku na vratima. „Samo ću... stvarno mi je žao.”

Nisam želela ništa više da kažem Gledala sam kako odlazi, a onda uzela stvari i povukla se u svoju sobu. Osećala sam se odvratno. U dva navrata uzimala sam telefon da pozovem Dejmijena.

Ali šta bih mu rekla? Zdravo, ti želiš da me naslikaš i plaćaš da budem tvoja igračka i zato sam mislila da sa tobom podelim probleme mojih prijatelja. To mi se, nekako, nije činilo ispravnim.

Džejmi je još uvek bila u kupatilu, verovatno zbog toga što je i ona mene izbegavala, ili je skupljala hrabrost da mi se obrati. Iskreno, meni se nije žurilo.

Uzela sam laptop i izvadila karticu iz aparata kako bih skinula slike u Fotošop. Prva po redu bila je slika talasa koji udara o obalu. Bio je jedar i čist, i terao me je na beg od stvarnosti. Kao da sam mogla da zagazim u tu penu i prepustim se da me odvuče u dubinu, daleko od svega i svakoga.

Samo što nisam želela beg od svakoga...

Otvorila sam sledeću sliku i našla se licem u lice sa Dejmijenom. Uhvatila sam ga u pokretu i mislim da je slika odgovarala njemu. Kada se setim, on je uvek i bio pokretu. On je čovek kome sve ide od ruke. On je personifikacija pokreta, a ja sam to uspela da prenesem na fotografiju, zajedno sa još nečim. Zadovoljstvom.

Slikala sam ga u momentu kada se okretao prema meni. Njegovo lice bilo je u krupnom planu.

Usne su mu bile razvučene u osmeh, a popodnevno sunce oslikavalo mu se u očima. Bio je potpuno otvoren. Grudi su mi se ispunile emocijama. Videla sam ga dok se smeška i smeje, zlobno se smeška ili zadirkuje, ali na toj slici uhvatila sam ga kako likuje.

Spustila sam prst na ekran i dodirnula Dejmijenovo lice. Dejmijen, tako jak, a tako ranjiv.

112

Chia&Avada

Pomislila sam na ožiljke koji su ružili moje telo i podigla noge na stolicu. Čvrsto sam obgrlila kolena. Dejmijen možda nije osetio oštricu noža na svojoj koži, ali bila sam sigurna da i on nosi neki ožiljak. Kada sam pogledala u njegovo lice - euforično na toj slici - nisam videla nikakve rane, već čoveka koji ih je preboleo.

Nakon nekoliko minuta čula sam da se otvaraju vrata kupatila i Džejmi kako meko gazi po tepihu. Zastala je ispred mojih vrata, ali nije pokucala, i odmah zatim čulo se da otvara vrata svoje sobe. Sačekala sam malo, a onda krenula ka kupatilu da se istuširam. Osećala sam se loše, prljavo, zbog prljavog veša svojih prijatelja. Želela sam da stanem pod vrelu vodu i pustim da spere prljavštinu sa mene.

Skinula sam se i ušla pod tuš, ne čekajući da se temperatura vode izjednači. U prvi mah voda je bila ledena i umalo nisam zavrištala od šoka. Onda je naišla topla, pa zatvorih oči uživajući i želeći da kao zmija skinem košuljicu sa sebe.

Stisnuh oči, razmišljajući koliko sam bila glupa.

Planirala sam da se njegova mala igra okrene protiv njega. Da otkrovenje mojih ožiljaka bude trijumfalno odjebavanje umesto podsećanja na ličnu slabost. Na to koliko sam dopustila bolu da me obuzme.

Ali nisam više želela da moje ožiljke koristim kao oružje. Nisam želela da rizikujem da izgubim nedelju sa Dejmijenom. Tog dana sam već dovoljno izgubila.

Stajala sam pod tušem, dok su mi ramena drhtala od plača, a suze padale niz lice, mešajući se sa vrelom vodom koja je lila niz moju oštećenu kožu.

113

Chia&Avada

19

Stojim na litici. Talasi se razbijaju ispod mene.

Gledam dole. Dejmijen je tu. Raširio je ruke prema meni. Zove me. Moja si, kaže mi. Skoči. Uhvatiću te.

Skoči.

Slobodno skoči. Slobodno skoči.

Probudio me je alarm na telefonu. Nakon tuširanja zatvorila sam oči, s namerom da odležim desetak minuta. Srećom, za svaki slučaj, uključila sam alarm. Bilo je skoro pet - Dejmijen će stići za nešto više od sat vremena.

Nisam imala nameru da oblačim nešto posebno. Ipak, svakako ću skinuti sve sa sebe. Snuždila sam se i ubeđivala sebe da će sve biti u redu. Neće želeti sliku kada bude saznao istinu, ali neće biti okrutan u tome. Dejmijen je možda izgledao nekako hladno, ali nije bio okrutan.

Navukla sam farmerke i majicu koju sam kupila prethodne godine, kada sam dolazila u posetu kod Džejmi. Obula sam japanke, pogledala se u ogledalu i zaključila da izgledam zadovoljavajuće.

Na sebi nisam imala ni trunku šminke i malo sam se osećala ogoljeno zbog toga. To je bila jedna od istina koje su me zamarale. To što sam osećala da je šminka neophodna svaki put kada negde izađem, posledica je onoga što mi je majka sipala u glavu - da žena ne bi smela da napusti kuću pre nego što stavi masku na lice.

Stvarno, majko? Bila sam poprilično uverena da je ta maska bila trajnog karaktera.

Uprkos svemu tome, šminkala sam se svakog dana tokom radne nedelje. Tešila sam se time da to rade i sve druge devojke. Da to nisam radila zbog majke, već da je to prosto u ženskoj prirodi. Ili, bolje rečeno, u mojoj prirodi.

Ipak sam znala da umetnici vole da im modeli izgledaju prirodno, tako da sam ostala golog lica, što će odgovarati mom uskoro golom telu.

Narednih pola sata provela sam za kompjuterom, doterujući svoju biografiju. Poslala sam je Tomu, menadžeru koji me je zaposlio kod Karla. Poslala sam mu i mejl u kome sam mu objasnila situaciju, da bi znao zašto tražim novi posao posle samo nedelju dana od zaposlenja. Ako budem imala sreće, nadala sam se, pozvaće me na neki razgovor u toku nedelje.

Ostalo je još nekoliko minuta, pa sam odlučila da odradim još neko kodiranje. Ali, umesto da pronađem šablon, uhvatila sam sebe kako kucam Dejmijenovo ime na pretraživaču. Nisam tražila ništa posebno. Želela sam samo da saznam nešto više. Umesto da se zadovoljim time, samo sam probudila radoznalost.

Nije bilo čudo što sam naišla na onoliko sajtova koliko je čovek imao dolara u džepu. O njegovoj teniskoj karijeri, industrijskoj imperiji, poduhvatima. Njegovim ženama. Iako sam bila neverovatno zainteresovana za period njegove mladosti, nisam mogla da pronađem ono što povezuje Dejmijena sa ženom na slici. Kliknula sam na link koji je prikazivao samo fotografije i videla mnoštvo žena koje su se smenjivale na ekranu, svaka na Dejmijenovom seksi, ali i zagonetnom ramenu.

Dejmijen je retko bio na slici sa istom ženom, što je odgovaralo onome što mi je ispričao.

Pronašla sam jednu i istražila ko je ta žena. U poznatoj trač rubrici o poznatim ličnostima, našla sam da se žena zove Žizela Rejnard. Kada sam malo bolje pogledala, prepoznala sam Odri Hepbern mnogo duže kose. Laknulo mi je. Znala sam već da je Žizela udata.

Bilo je tu još fotografija koje su prikazivale Dejmijena u društvu sa plavušom krupnih očiju, po imenu Sara Padžet. Neki od natpisa otkrivali su da je pronađeno ugljenisano telo Sare Padžet. I

114

Chia&Avada

mada niko nije tvrdio da je Dejmijen bio umešan u to, bilo je mnogo toga što me je navelo na razmišljanje da li su sve te slike i naslovi bili delo brata Sare Padžet i da li je to bilo ono sa čim je gospodin Mejnard trebalo da se izbori.

Prstima sam dotakla Dejmijenovo lice na ekranu, ali mi je pogled ostao na licu Sare Padžet. Da li je namerno izvršila samoubistvo? Ili je stvarno želela da se oslobodi i umrla nesrećnim slučajem?

U svakom slučaju, bilo je tužno. Osećala sam se potpuno izgubljenom i bespomoćnom što povređujem sebe da bih se vratila u stvarnost. Ali nikada nisam prešla tu granicu. Nikada nisam poželela svoju smrt. Naprotiv, uvek sam pokušavala da pronađem tu iskru života u sebi.

Zatvorila sam stranicu. Već sam bila tužna, a to nije bio način da se oraspoložim. Zato sam na ,Ju tjubu” potražila klipove sa Džindžer Rodžers i Fredom Asterom. Počela sam od „Dim u tvojim očima”.

Baš u trenutku kada je Fred spustio i brzo podigao Džindžer, neko je pokucao na vrata.

Isključila sam laptop, dograbila tašnu i krenula ka izlaznim vratima. Srce mi je još tada počelo ubrzano da kuca. Moje telo kao da je znalo da će uskoro deliti prostor sa drugim bićem.

Zastala sam, duboko udahnula i uhvatila se za kvaku. Povukla sam vrata, očekujući da vidim Dejmijena, i iznenadili se kada videh Edvarda. „Oh”, rekoh, „mislila sam...” „Gospodin Stark se izvinjava”, rekao je Edvard, „bio je zauzet.” „Shvatam.” Pratila sam ga do kola, a sa svakim korakom raslo je moje razočaranje - i bes. Nisam bila ljuta na Dejmijena, već na sebe. Dopustila sam sebi da me obuzmu fantazije i nisam videla pravu sliku stvari. Bila sam stvar koju je Dejmijen kupio, baš kao što je kupio i hotel, avion ili auto.

Nisam bila njegova devojka, niti ljubavnica. Stvarno ne. Bila sam jednostavno njegova, i to je bilo u redu, jer sama sam pristala na to. Bilo je vreme da platim cenu. Nisam mogla da razmišljam o tome da dogovor koji je iziskivao Tantalove muke može da ima veze sa stvarnošću. Bila je to njegova igra, a ja sam zaigrala svojevoljno, držeći se uslova koje sam postavila. Što sam želela, to sam i dobila. Podsetila sam sebe na tu činjenicu. Možda mi se činilo da Dejmijen ima svu moć u svojim rukama, ali ne. I sama sam povlačila neke konce - i iz te priče izaći ću teža za milion dolara.

Kada smo stigli, sve je vrvelo od radnika. Čistili su, sadili cveće, nosili kamenje. Jedna grupa, radila je fasadu na istočnoj strani kuće. Makar mislim da je bila istočna. Što se mene tiče, sve što gleda na okean je zapadna, a suprotna je istočna strana.

U momentu sam se uplašila da i u kući ima radnika. U svoje uslove nisam ubrajala i zaštitu privatnosti. Pretpostavila sam da će tu biti samo Dejmijen i slikar. Ali videvši sve te ljude...

Da li bi Dejmijen stvarno tražio od mene da se skinem pred svim tim svetom?

Nisam sigurna.

Kada mi je Edvard otvorio vrata i poveo me unutra, shvatila sam da nisam imala razloga za strah. Unutra je sve bilo tiho. Čula se samo muzika koja je dolazila odnekud.

Kuća još uvek nije bila dovršena, ali su radovi bili pri kraju. Zidovi su bili neokrečeni, drvenarija nedovršena. Osvetljenja takode nije bilo, samo je poneka žica koja je visila ukazivala na to gde će biti postavljeno. Sve to nije umanjilo veličanstvenost kuće. Plafon je bio visok. Podovi su me oduševili, iako je zaštitni papir otkrivao samo njihov mali deo, i to u ćoškovima. Mermerno stepenište sa izvijenim gelenderom od kovanog gvožđa izgledalo je kao u hotelima sa pet zvezdica.

Edvard me je poveo uza stepenice. Zapanjila me je pramena koja nas je dočekala na trećem spratu. U tom delu sve je bilo u najboljem redu. Podovi, obloženi drvetom, bili su uglačani do visokog sjaja i ukrašeni debelim, skupocenim tepisima. Zidovi su bili okrečeni u bledoružičastu boju i ja zamislih kako to sve izgleda u odsjaju zalaska sunca.

115

Chia&Avada

Čitava prostorija bila je lepa i udobna. Očigledno da je bila namenjena za zabavu i pored toga što se u njoj nalazio ogroman krevet. Bila sam sigurna da je čekao mene, da mi olakša celu stvar.

Skupila sam butine u pokušaju da zaustavim krv koja mi je jurnula među noge.

Izgledalo je kao da u sobi nedostaje jedan zid, ali ubrzo sam shvatila da je bio sav u staklu.

Izgledao je slično nekim klizećim vratima koja su dovedena do savršenstva. Zakoračila sam napolje i našla se na betonskoj terasi sa koje se pružao pogled na okean. Izgledao je mnogo bliže nego što sam mislila, imajući u vidu koliko je trajala vožnja. Čak se mogao čuti šum talasa. „Gospodin Stark će vam se pridružiti za minut”, rekao je Edvard, naklonio se i izašao, ostavljajući me samu.

Deo mene želeo je da ostane na terasi, oseti morski povetarac u kosi i sluša huk talasa koji su se lomili u blizini. Drugi deo želeo je da razgleda unutrašnjost. Vratila sam se u sobu i stala pored kreveta. Bio je postavljen u uglu, pored staklenog zida. Samo u tom delu sa plafona su visile zavese, koje su dok sam ih gledala lepršale na povetarcu. Štafelaj je čekao nekoliko koraka dalje i bilo je jasno da je taj deo bio namenski doteran. Za mene. Zadrhtala sam od te pomisli i pređoh rukom po jednoj od stranica na krevetu. Stranica je bila u staromodnom stilu, urađena od metala koji je sijao toliko da sam se mogla ogledati u njemu. Izgledao je u isto vreme i čvrsto i nežno. Baš kao i Dejmijen.

Jako. Kao da je pravljen po uzoru na njega. Oh...

Krevet je bio bez prekrivača. Na njemu je ležao samo izgužvan plavosivi čaršav koji je odavao utisak udobnog sna. Pitala sam se da li je Dejmijen spavao na njemu. Prošla sam i sela na rub kreveta koji je gledao ka okeanu. Dašak vetra pomerio je draperiju koja je dodirnula moje golo rame. Zatvorila sam oči i legla, ne razmišljajući o tome zašto Dejmijen još uvek nije bio tu. Želeo je da na povetarcu utonem u svoje misli, opijena krevetom i dodirom svile. „Dopada mi se pogled.”

Prepoznala sam glas i nisam se ni pomerila. Ostala sam na krevetu, dopustivši da mi osmeh ozari lice. „Zašto onda ne priđeš i ne uživaš u njemu?”

Momenat kasnije, po ulegnuću dušeka osetila sam da je seo pored mene. I dalje sam žmurila.

Prstom je dotakao moje usne, a onda krenuo preko grudi do kaiša na farmerkama. „Rekao sam ti da ne oblačiš veš”, prošaputao je. „I nisam”, odgovorih mu.

U tišini se čuo njegov smeh. Žmurila sam dok mi je otkopčavao dugme i rajsferšlus na pantalonama. Bila sam raskopčana i on lagano kliznu rukom ispod pantalona. Podšišane stidne dlačice već su mi bile vlažne. Gorela sam od želje dok mi je prstima prelazio preko stidnice. Uzdizala sam kukove u želji za njegovim dodirom. Klitoris mi je pulsirao. „Mmm”, mumlao je prodirući u mene sa svoja dva prsta. Iznenadio me je i izazivao toliko da sam se ugrizla za usnu kako ne bih vrisnuh. „I bez džinsa drugi put. Želim da te vidim u suknji. Bez veša. Sa podvezicama, ako želiš čarape. Želim da mi budeš dostupna. Uvek i svuda.”

Stidnica mi se od zadovoljstva stezala oko njegovih prstiju. Tiho je stenjao. „Bože, tako si lako zapaljiva.” Umalo da zacvilim od muke kada je izvukao prste. „Žmuri”, rekao je i osetih kako mi prstima prelazi preko usana. „Sisaj”, tražio je i prsti mu ispuniše moju usnu šupljinu. Bili su sluzavi.

Mirisali su na mene. Uvrtala sam se na krevetu, stiskajući butine, halapljivo mu sisajući prste u želji da dostignem vrhunac.

Lagano je izvukao prste. „Dejmijene”, šaptala sam. „Moja”, šapnuo je reč koja je govorila sve što je trebalo da znam. To je značilo da ću svršiti onda kada bude mislio da sam spremna za to. Uzbuđenje je raslo od same pomisli na to - ali i agonija.

116

Chia&Avada

Osetila sam njegove usne na svojim grudima. Sisao ih je kroz tanku majicu. Vrisnula sam kada mi je zagrizao čvrste bradavice i uspravila se ka njemu. Otvorila sam oči i videla kako mi se Dejmijen Stark zadovoljno smeši. „Pa, dobro došla. Pretpostavljam da ti se dopada krevet?”

Sela sam, pokušavajući da izgledam smireno i pribrano. „Je li krevet tvoj?” „Ne”, rekao je. „Ne tako kako ti misliš. Tu je zbog portreta. I ove nedelje. To znači da je tvoj, pretpostavljam.” Drhtala sam od njegovog pogleda koji je ispitivao svaki delić mog tela. „Ili je naš.”

Progutala sam knedlu. „Lepo si uredio sobu. Sigurna sam da će portret ispasti dobro. Kada će stići slikar?” „Već je stigao”, rekao je Dejmijen, a onda se zasmejao videvši moj užasnut pogled. „Ne brini, u kuhinji je. Ne upražnjavam seks u javnosti.” Gricnuo me je za uvo. „Mada, sve drugo može”, šaputao je. Telo mi se ponovo budilo od pomisli šta bi to „sve drugo” moglo da bude. „Blejne”, pozvao je. „Zašto ne bi svoju kafu dovršio ovde?” „Blejn?” pitala sam. „Mislila sam da ne mariš za njegov rad.” „Naprotiv. Mislim da je vrstan slikar. Ume da prenese i istakne erotičnost. Jednostavno nisam bio impresioniran njegovim modelima ili njihovom postavkom. Želim isto toliko erotike, ali bez suvišnih detalja. Ja ću te vezati, Niki, ali ta slika neće se naći na mom zidu.”

Vezati...

Glupo sam klimnula glavom. Ponovo je uspeo da me šokira. Malo kasnije Blejn je ušao sa šoljom kafe i ja se brzo zakopčah i ustadoh sa kreveta. Za razliku od Evelinine žurke, bio je obučen svakodnevno.

Na sebi je imao platnene pantalone i crnu majicu kratkih rukava. Smejao se uz drugarski pozdrav. „Lepo je videti te opet, Niki. Jesi li nervozna?” „Do bola”, rekla sam, na šta se on nasmejao. „Ne brini. Ja sam ti kao doktor. Samo gledam.”

Podigla sam obrve. „Dobro, nije baš tako. Ali poštujem lepotu i pokušavam da je prenesem na platno. To je lično, ali i nije. Razumeš?” „Da”, rekla sam, misleći na moje fotografije. „Moramo imati poverenja jedno u drugo. Može?” „Pokušaću.” „I samo da znaš, potpisao sam ugovor sa Dejmijenom.”

Nisam imala pojma o čemu priča i moja zbunjenost bila je jasna. „Sve ostaje iza ovih zidova”, pojasnio je. „Nije mi dozvoljeno da pričam o tebi ili tvom poziranju. I, kada sve bude gotovo, identitet modela ostaće u tajnosti.” „Stvarno?” Pogledala sam u Dejmijena, a on je klimnuo glavom. Okrenuo se i pokazao na zid suprotno od okeana. To nije bio pun zid, u stvari to i nije bio zid u pravom smislu reči. Na njemu je bio ogroman kamin, sa velikom kamenom pločom iznad, ispod koje se, pretpostavljam, nalazio dimnjak. „Slika će biti tu”, rekao je. „Ti ćeš gledati ka okeanu. Svake večeri ćeš videti zalazak sunca.”

Klimnula sam. „Gde je platno?” Ako će slika ispuniti taj prostor, mora da će biti ogromna. Ali na štafelaju nije bilo ničeg do velikog skicenbloka. „Sutra”, rekao je Blejn. „Danas ćemo se samo upoznati. Napraviću skicu. Ti samo stani tamo i budi lepa.” „Što se toga tiče, posao ti neće biti težak”, suvo sam rekla. „Baš tako”, rekao je i oboje smo se nasmejali. „Još uvek sam nervozna”, priznadoh. „To je potpuno normalno”, rekao je Blejn.

117

Chia&Avada

Beznadežno sam pogledala u Dejmijena. Koža mi je bila lepljiva od znoja, a srce ubrzano lupalo.

Kako sam samo mogla pomisliti da će sve to ići glatko? Stajati naga pred totalnim strancem. Jebote. „Imaš li vina?” izletelo mi je.

Ovlaš me je poljubio. „Naravno.”

Nestao je iza kamina i vratio se sa čašom i flašom belog pinoa. Dodao mi je čašu i ja u cugu ispih polovinu. Njih dvojica razmeniše osmeh, a ja popih preostalu polovinu. „U redu”, rekla sam i krenula ka krevetu, da zauzmem pozu. „Da. Mislim da je sada mnogo bolje.” Pružila sam čašu, ali mi je Dejmijen dosuo samo još mrvicu. „Želim da budeš prisebna, a ne polusvesna”, rekao je i nasmejao se uz razumevanje. Stisnuo mi je ruku. „U početku je najteže.” „A ti to znaš, jer toliko si puta pozirao nag?” „Srećno”, rekao je. „Polako.” „Pored prozora”, rekao je Blejn i bila sam mu zahvalna što je zvučao potpuno poslovno. „Blizu draperija. Dejmijene, gde si ostavio haljinu?”

Ispred kreveta se nalazio starinski sanduk i Dejmijen iz njega izvadi crvenu, svilenu haljinu. „Stavi je na krevet... malo dalje, da ne remeti sliku. Da, dobro je. Dobro, Niki će tu. Hoćeš li da u kupatilu obučeš haljinu, pa da dođeš? Samo je lako spusti sa ramena.” „Ne”, rekla sam. Uhvatila sam rub majice i prkosno je podigla iznad glave. Hladan vazduh dodirnuo mi je grudi. Bradavice su mi se ukrutile i otežale. Nisam gledala u Dejmijena. Gledala sam u okean. „O, čoveče”, rekao je Blejn. „Ovo je sjajno. Profil ti je neverovatan. I imaš tako lepe grudi. Slika to voli”, rekao je i počeo da šeta po sobi. „Samo da pronađem pravi ugao.”

Posle nekog vremena konačno se namestio. Mislila sam da ću se opustiti, ali tenzija je rasla svaki put kada bi mi rekao da sam lepa. Svaki put kada bi veličao moju nežnu, besprekornu kožu.

Nisam ni trepnula, pokušavajući da zamislim da sam deo okeana. Da sam talas koji nadolazi i povlači se, nadolazi i povlači se. „Možeš li sada skinuti i farmerke?” pitao je Blejn. Njegov glas prenuo me je iz misli toliko da sam poskočila. „Niki?” čula sam Dejmijenov glas. „Ja... naravno.” Spustila sam ruku i otkopčala dugme, a onda lagano počela da spuštam pantalone niz kukove. Osetila sam ožiljke pod prstima.

Zastala sam, udahnula duboko i nastavila.

Ali nisam mogla. Zaustila sam da kažem nešto - da zamolim za još malo vremena, malo privatnosti ili tako nešto. Nisam pronašla reči. Samo sam zajecala, telo mi drhtalo, noge me nisu držale. Pala sam na pod i pokrila lice draperijom.

Dejmijen se istog trena našao pored mene. „Ššš”, šaptao je. „Sve je u redu. Polako. Teško je, znam. Skinuti se tek tako. Za to treba hrabrosti, ali možeš ti to.”

Zavrtela sam glavom i dopustila mu da me digne u naručje. Zagnjurila sam lice u njegovo rame, a on me je čvrsto grlio. Grudi su mi bile priljubljene uz njegove. Moje bradavice na mekom pamuku njegove majice. Prsti su mu pritiskali moja gola leđa. Nije tu bilo nikakve strasti. Štitio me je, čuvao, i osećala sam se sigurno u njegovom zagrljaju. „Ne mogu ja to”, šapnula sam, kada su jecaji utihnuli. „Žao mi je, ne mogu.”

Povukla sam se. Telo mi je i dalje drhtalo i uhvatila me je štucavica. „Mislila sam da ću moći. Ne znam šta sam mislila. Da će to biti moja osveta tebi. Svetu. Ne znam.”

Dok sam brbljala, gledao me je tako zabrinuto i saosećajno da sam mislila da će mi srce pući.

118

Chia&Avada

„Žao mi je, Dejmijene”, rekla sam. „Ne mogu ti uzeti novac. I nisam ja za ovo.”

119

Chia&Avada

20

Otela sam se iz njegovog naručja i zgrabila majicu sa poda. Obukla sam je i ustala, rukom brišući suze.

Zakopčala sam pantalone i pogledom potražila svoju tašnu i futrolu za foto-aparat. Ležali su na podu, pored nožice kreveta, baš tamo gde sam ih i ostavila.

Uzela sam tašnu i prebacila je preko ramena. Spazili da Blejn više nije tu. Sreća pa je nečujno izašao, iako sam se obrukala pred njim. „Ja... mogu pozvati taksi, ako hoćeš. Ili bi Edvard...” Zaćutala sam. Zažmurila sam, a celo telo mi je gorelo od sramote.

Dejmijen se takođe uspravio i stajao je pored kreveta, posmatrajući me. Ništa mu se nije videlo na licu, ali mora da je bio besan. „Izvini, Dejmijene. Žao mi je.” Koliko puta treba reći, a da to ne zvuči prazno? „Biću ispred.”

Pognute glave jurnula sam ka stepeništu. „Niki...” nežno je izgovorio moje ime. Zastala sam, a onda nastavila. „Niki”, ovog puta zvučao je zapovednički. Stala sam. Leđa su mi se ukočila. Okrenula sam se ka njemu.

Spustio je ruke na moja ramena. Gledao me je pravo u oči. „Gde si pošla?” „Moram da idem.

Rekla sam ti. Ne mogu.” „Dogovorili smo se”, rekao je. Oči su mu sijale. „Ti si moja, Niki.” Uhvatio me je rukom za potiljak i privukao sebi. Drugom rukom podigao mi je majicu i uhvatio me za grudi. „Moja”, ponovio je.

Uzdahnula sam od topline njegovog dodira. Želela sam ga, ali nisam mogla Nisam...

Odmahnula sam glavom. „Raskidamo dogovor.” „Ne prihvatam raskid.”

Ljutnja je pobedila sramotu i odagnala želju. „Jebe mi se šta ti prihvataš. Ja kažem - ne.”

Prstom mi je lagano kružio oko bradavice. „Prestani.”

Nije poslušao. „Čega se bojiš?” „Ne bojim se.” Strah me je od ovoga, pomislila sam dok me je obuzimala želja. Strah me je od svojih osećanja. Od toga gde će me sve to odvesti...

Nisam se bojala. Bila sam prestravljena. „Lažeš.” Privukao me je i poljubio grubo, a onda me odgurnuo od sebe. „Osećam strah u tebi.

Reci mi. Dođavola, Niki, dopusti da ti olakšam.”

Bez reči sam odmahnula glavom.

Lagano je klimnuo glavom. „U redu. Neću insistirati na dogovoru. Ali makar mi dozvoli da vidim ono što gubim.” Podigla sam pogled. „Molim?” „Želeo sam portret. I želeo sam ženu. Golu, Niki. Golu i poželjnu na mom krevetu. Makar mi pokaži šta sam propustio.”

Ljutnja je nestala kao gas u plamenu. „Ti se to šališ?”

Bio je potpuno miran. Nije skidao pogled sa mene. „Ne. Skini farmerke, Niki. Pokaži mi.” „Kučkin sine.” Trepnula sam, a suza mi kliznu niz obraz. Želela sam da moje ožiljke upotrebim kao oružje? Pa, baš će tako i biti. Ljutilo sam otkopčala dugme i rajsferšlus na farmerkama. Izvila sam se u kukovima i farmerke su spale do članaka. Zbacila sam japanke sa nogu i stala u blagi

120

Chia&Avada

raskorak. Nema šanse da nije mogao videti ožiljke na kukovima i unutar butina. „Stvarno si prokleti kučkin sin.”

Nisam znala šta da očekujem. Dejmijen se spustio na kolena. Glava mu je bila u visini mojih kukova. Vrhovima prstiju lagano je prelazio po najgorem ožiljku. Posekla sam se duboko, a bila sam suviše uplašena da bih potražila pomoć lekara. Ranu sam prekrila selotejpom i superlepkom.

Stavila sam led i čvrsto uvila zavojem. Čuvala sam tajnu, ali užasan ožiljak je ostao. Čak i posle mnogo godina ostao je ružičaste boje. „O, mala moja”, rekao je nežnim i umilnim glasom. „Znao sam da ima nečega, ali...” Drugom rukom prelazio je prstima preko ožiljaka unutar butina. „Ko ti je to uradio?”

Zatvorila sam oči i zabacila glavu od sramote. Čula sam kako je nežno uzdahnuo i znala sam da je razumeo. Naterala sam sebe da ga ponovo pogledam. „Da li je to ono čega se bojiš? Da ću saznati za ove ožiljke? Da te neću želeti takvu?”

Jedna suza stigla je na vrh mog nosa. Skliznula je i pala na njegovo rame. „Draga...” rekao je sa bolom u glasu. Onda je prišao i spustio jezik na moju levu butinu. Prelazio je preko kože. Preko mojih ožiljaka. Nisam mogla da verujem. Nije pobegao glavom bez obzira.

Ljubio me je tako slatko. Povukao me je dole, da kleknem pored njega.

Bila sam u haosu. Suze su mi lile, nos zaslinio. Jedva sam disala. „Ššš”, rekao je i uzeo me u naručje. Stiskala sam se uz njega dok me je nosio ka krevetu. Spustio me je. Na sebi nisam imala ništa sem majice. I nju mi je lagano skinuo.

Rukama sam prekrila grudi i okrenula se na stranu, izbegavajući njegov pogled. „Ne”, rekao je i spustio mi ruke pored tela. Činilo se da saoseća sa mnom, ali to nije bilo dovoljno da ga pogledam.

Lagano je pregledao sve moje ožiljke. Prstom je prešao po svakom od njih. Umirivao me je bez straha u glasu. Bez gađenja. „Ovo si želela da sakriješ? Zato si bežala od mene? Zato si želela da slika bude verna?”

Nije sačekao da odgovorim. Već je znao. „Ti si stvarno jedna budala, Niki Ferčajld.” Okrutnost u njegovom glasu naterala me je da se okrenem ka njemu. Pogledala sam ga, očekujući da je ljut, zgrožen ili ogorčen. Videla sam samo želju u njegovim očima. „Ne želim ja ikonu. Niti na zidu, niti u svom krevetu. Želim ženu, Niki. Želim tebe.” „Ja...”

Spustio je prst na moje usne. „Dogovor još uvek važi. Bez komentara. Bez pogovora.”

Sišao je sa kreveta, otišao do prozora i povukao draperiju. Čuo se zvuk kopče koja se otrgla od šipke. „Šta to radiš?” „To što mi je volja”, rekao je i kraj draperije vezao za nogu kreveta. „Podigni ruke.”

Puls mi se ubrzao, ali sam poslušala. Tog momenta nisam želela da odlučujem ni o čemu.

Nisam želela da imam kontrolu. Želela sam da se prepustim. Da neko drugi brine o meni.

Nežno mi je obmotao materijal oko jedne, pa oko druge ruke. Kraj materijala vezao je za drugi kraj kreveta. „Dejmijene.” „Ćuti.” Ljubio je nežnu kožu mojih zglobova, mojih ruku, ramena, a onda se zaustavio na oblinama mojih grudi. Moja desna bradavica nestala je u njegovim ustima. Sisao ju je snažno. Koža oko bradavica mi se borala i ježila. Rukom je stiskao i uvijao mi drugu bradavicu. Talasi topline prožimali su moje telo od bradavica do klitorisa. Stidnica mi je pulsirala i ja skupih noge ne bih li ugušila nadolazeću želju.

121

Chia&Avada

Podigao je glavu i đavolasto se nasmešio. Bila sam sigurna da zna koliko me je mučio. Onda se još jednom vratio poljupcima, spuštajući se niz stomak, do pupka, stidne kosti, a onda - o da, oh, molim te.

Ali povukao se, seo i spustio ruke na moja kolena. „Raširi noge, Niki.”

Odmahnula sam glavom, a on se prigušeno nasmejao, ustao i otrgnuo drugu draperiju. „Šta to radiš?” „Znaš već.” „Dejmijene, ne. Molim te, nemoj.”

Zastao je i pogledao u mene. „Znaš li šta je prava reč?” „Ja... da. Nadam se.” „Ne ponekad znači da. Ali pravo ne znači ne. Ako preteram, ti reci. Jesi li razumela?” Klimnula sam. „Šta ćeš mi tada reći?”

Nijedna reč nije mi padala na pamet. Pogledala sam unaokolo, kao da ću pronaći nešto, a onda mi pogled pade na okean. „Zalazak”, rekla sam konačno.

Osmehnuo se, klimnuo, a onda uvezao draperiju za krak kreveta. Progutala sam i bez reči ga posmatrala.

Lagano me je uhvatio za desni zglob i razmaknuo mi noge. Posmatrao me je ispitivački. „Hoćeš li me povrediti?”

Bacio je pogled na ožiljke. „Želiš li to?” „Ja... ne znam.” „Znaš li šta je to strast?”

Zbunjeno sam trepnula. „Većina ljudi misli da je to prosto želja. Uzbuđenje. Divlja razuzdanost. Ali to nije sve. Reč potiče iz latinskog. To znači patnja. Potčinjenost. Bol i zadovoljstvo, Niki. Strast.” Nepogrešivo, ponovo je razgoreo vatru u meni. „Da li mi veruješ?” „Da”, odgovorila sam bez razmišljanja. „Onda, veruj mi da ću te odvesti tamo gde nikada nisi bila.”

Klimnula sam. Prepustila sam se želji koja je izbijala iz njegovog pogleda. Nežno mi je obmotao gležanj. A onda i drugi. Na kraju, ležala sam raširenih ruku i nogu, potpuno gola, bespomoćna i napaljena. „Sada si samo moja, Niki. Mogu da te dodirnem. Da te dražim. Zadovoljim.” Nežno je dodirnuo moju široko otvorenu stidnicu. Bila je sluzava i topla. Stenjao je od želje. „Želim te, Niki. Želim da prodrem u tebe i tucam te iz sve snage. Želim da čujem kako vrištiš dok svršavaš. Reci mi da i ti želiš isto to.” „Da, oh, da.” To sam želela od momenta kada me je prvi put dodirnuo. Želela sam da ga osetim u sebi.

Još uvek u farmerkama i majici, sedeo je pored mene. Kažiprstom mi je šetao od stomaka ka grudima. Lagano je kružio oko jedne, pa oko druge dojke. „Hoćeš li da te nateram da moliš?”, zadirkivao me je. „Moliću”, odgovorih bez imalo stida.

Osmeh mu je bio vragolast. „Želim te uspaljenu, želim te očajnu.” Progutala sam. „Već jesam.” „Videćemo”, rekao je. Ne sklanjajući pogled sa mene, dohvatio je zavesu i istrgnuo je. Svezao mi je oči. „Dejmijene.” „Ššš.”

122

Chia&Avada

Zavezao je mi je zavesu iza glave. Razmišljala sam da izgovorim reč zalazak, ali sam je zadržala za sebe. Želela sam to. Želela sam da osetim i uverim se je li možda bolje svezanih očiju.

Krevet se pomerio i shvatih da više nije sedeo pored mene. Ugrizla sam se za usnu, ali ga nisam pozvala. Igrao je slatku igru, a ja sam čvrsto rešila da ostanem u igri. Proveo me je kroz pun krug.

Od straha i sramote, do uzbuđenja i požude. Mislim da je to mogao samo on. I šta god da je smislio, verovala sam mu.

Poskočila sam kad je nešto hladno i mokro palo na moje grudi. „Led”, prošaputala sam. „Mram.” Nije govorio, jer je usnama sakupljao vodu sa moje bradavice. Povlačio je kocku naniže, ka stomaku, dok su mi se mišići grčili i igrali od hladnoće i uzbuđenja. Njegove usne i jezik pratili su ledeni trag, ostavljajući toplinu za sobom. Pridigla sam se, želeći da ga dodirnem i skinem povez sa očiju, ali se tkanina zategla i vratila me nazad. A ipak, možda sam i želela da povez ostane na očima. Bilo je nečeg uzbudljivog u tome da zavisim od njegove milosti. Da vidim gde će me odvesti.

Noge su mi bile raširene i osetih hladan, večernji vazduh na vlažnoj stidnici. Izvila sam kukove, delom u želji da suzbijem potrebu, a delom tražeći još. Ili zahtevajući više. Želela sam ga u sebi, i to odmah. „Postajete nestrpljivi, gospođice Ferčajld?” „Vi ste okrutan čovek, gospodine Stark.”

Nasmejao se, kao da nisam ni mogla sanjati koliko je tek mogao biti okrutan. Osetila sam da se krevet ponovo pomerio. Jedan njegov prst bio je i dalje na mom stomaku, ali nisam mogla znati gde je on. A onda - oh, bože, da - osetila sam njegov vreo dah u međunožju i obraze kako mi dodiruju butine.

Skoro da sam istog momenta svršila. Kružila sam kukovima, a da toga nisam bila svesna. „Molim te”, šaputala sam. „Preklinjaću. Dejmijene, preklinjaću te.” „Znam da hoćeš.” Usne su mu bile baš tu. Osetih nakratko dodir njegovog jezika. Vrisnula sam, jer je zadovoljstvo bilo takvo da me je skoro zabolelo. „Ali još uvek nisi spremna, ne još.” „Mislim da grešiš”, rekla sam i izmamila mu još jedan osmeh. Bio je prigušen, jer usne su mu bile u mom međunožju. Čvrsto sam žmurila, zatvorila oči ispod poveza, dok je licem prelazio preko ožiljaka. Ljubio me je niz nogu, upijajući me usnama. Osetila sam kako jezikom dodiruje kožu iza mog kolena. Nisam ni bila svesna koliko je taj deo tela osetljiv.

Još uvek sam se izvijala, kada je stigao do stopala. „Imate divna stopala, gospođice Ferčajld”, rekao je. „Stopala nisu moj fetiš, ali, da jesu...”

Nastavio je dalje i stigao do mog palca. Sisao ga je, u početku nežno, a kasnije sve snažnije, dok sam se vrpoljila i borila se sa impulsima koji su od stopala udarali pravo među noge. Iako sam bila blizu vrhunca, znala sam da nema svrhe moliti. Dejmijen nije mislio da je vreme za to.

Prebacio se do druge noge i lizao ih naizmenično. Poljupcima je ponovo krenuo uz nogu. Bila sam u delirijumu i pre nego je stigao do sluzave kožice u mom međunožju.

Makar sam tako mislila. Uverila sam se da grešim kada je uronio usnama u stidnicu i lagano zubima zagrizao klitoris. Tek tada sam se uspalila, poludela, podivljala. Još uvek je bilo nedostignutih visina, a Dejmijen me je sigurno vodio do njih.

Nežnim, ali tvrdim jezikom znalački je kružio oko klitorisa. Oči su mi i dalje bile čvrsto zatvorene ispod poveza. Kratko sam disala. Uvijala sam se oko draperija koje su me vezivale.

Gubila sam se. Nisam osećala ništa sem zadovoljstva koje je raslo među mojim nogama.

I tada - oh, da, oh - borila sam se sa eksplozijom, a on me je i dalje lizao, sisao, punio jezikom.

Pela sam se sve više i više, dok se konačno nije sve umirilo. Grudi su mi se podizale i spuštale umirujući eksploziju.

123

Chia&Avada

„Sada”, prošaputao je Dejmijen i osetih ga na sebi. Ljubio me je. Usne su mu mirisale na moje sokove. Osetila sam kako čvrsti glavić njegovog penisa prodire i - bio je unutra. „Oh, draga”, rekao je. Uvukao je ruku i dodirnuo mi klitoris. Ponovo sam drhtala i stenjala, dok su mi se mišići grčili želeći ga dublje u meni. „Tako je. Kako je dobro. Da li te boli?”

Uspela sam da procedim: „Ne.” „Dobro je”, rekao je. Malo je zastao i povukao se, a onda svom snagom ponovo zaronio u mene.

Rekao je da će biti svom snagom i bilo je. Uzdizala sam kukove da ga dočekam, želeći da dopre što dublje. Dublje i jače. Želela sam sve i, dođavola, želela sam da mogu da ga vidim. „Dejmijene”, rekoh, „Dejmijene, povez.”

Bojala sam se da će se oglušiti, ali skinuo mi je povez. Bio je iznad mene. Lice mu se grčilo, ali mu se u očima videlo da uživa. Blago se nasmejao i poljubio me u kraj usana. Pomahnitali pokreti njegovih slabina, promenili su ritam. Usporio je što je samo produžilo užitak. Što se mene tiče, moglo je da potraje zauvek.

A onda sam videla da mu se telo grči, mišići zatežu. Blago se uzdigao i ja osetih slatko zadovoljstvo dok je svršavao u meni. „Bože, Niki”, rekao je, sručivši se na mene. Želela sam da se pripijem uz njega, ali i dalje sam bila vezana. „Dejmijene”, prošaputala sam, „odveži me.”

Okrenuo se u stranu i nasmejao se toplo i malaksalo. U nekom trenutku navukao je kondom, koji je sada skinuo i bacio ga u malu kantu pored kreveta. Posle toga, požurio je da odveže draperije. Nisam mogla da uživam gledajući ga golog, ali i ono što sam tada videla prijalo je očima.

Možda se godinama nije profesionalno bavio tenisom, ali je i dalje bio atletske građe. Visok i mršav, i vraški seksi. „Dođi”, rekao je kada me je odvezao. Privukao me je sebi, priljubivši me leđima uz grudi.

Priljubivši moju zadnjicu uz svoj penis. Rukama me je držao za butine, a usnama mazio po ramenu. „Dopalo mi se da te uzmem vezanu”, rekao je. „Mogli bismo to ponoviti još koji put.” „Još koji?” „Jesi li ikada čula za kinbaku?” „Ne.” Prebacio je ruke sa butina na vrh stidnice. Lagano mi je mrsio stidne dlačice. „To su konopci”, rekao je. „Mogu da služe za vezivanje, ali i za zadovoljstvo.” Uvlačio mi je prste medu butine. Bila sam iznenađena time da ga već ponovo želim. Trljao mi je klitoris i šaputao: „Sve zavisi od toga kako ih postaviš.” „Oh”, glas mi je ponovo ličio na uzdah. „Da li bi volela da probaš?” „Ja... ne znam.” Progutala sam. „Ovo mi se dopalo”, priznadoh. Lagano je kliznuo prstima unutra i ja zaječah. „Da”, rekao je, „reklo bi se da je tako.”

Zadirkivao me je što sam se ponovo uspalila, ali osetila sam kako i njegov penis pulsira udarajući me po zadnjici. Zanjihala sam kukovima, dražeći ga u želji da pripomognem da vrati snagu. „Jao, jao, gospođiice Ferčajld. Vi ste jedna nevaljala devojčica.” „Veoma”, rekoh mu. „Jebite me ponovo, gospodine Stark.”

Ugrizao me je za uvo, tako da sam vrisnula. „Na kolena!”

Pogledala sam ga. „Molim?” „Na kolena.” Poslušala sam. „Raširi noge!”

I jesam. Nikada nisam doživela tako nešto - ma koga lažem - niti slično. Potpuno sam mu se predala. I to mi se dopalo.

124

Chia&Avada

Bio je iza mene. Palcem mi je prelazio preko zadnjice, a onda se nagnuo i poljubio me u obraz. „Slatko”, rekao je. Zavukao mi je ruku među butine i uhvatio me za stidnicu. Osećaj je bio više nego sjajan.

Podigao je ruku i tad osetih njegov palac u čmaru. Ugrizla sam se za usnu. „Ne”, šapnula sam. „Ne?” ponovio je pritiskajući jače. Čudan osećaj zadovoljstva strujao je mojim telom. „Ne zalazak?”

Dahtala sam, a on se nasmejao. „Ne”, ponovio je. „U pravu si. Ne sada. Ne još.” Prešao je prstom između mojih guzova. Uzdahnula sam od zadovoljstva. „Ali spremi se, Niki”, rekao je. „Jer sve tvoje je moje.” Zabio je dva prsta u vaginu i dalje me palcem stiskajući po čmaru. Mišići su mi se grčili, tražeći još. U dubini duše želela sam sve da iskusim sa Dejmijenom. Baš sve. „Spusti ruke dole”, rekao je, „i nasloni se na laktove. Tako.”

Priljubila sam se uz dušek. Glavom dole, zadnjicom gore. Da, bila sam potpuno otvorena. Ali nisam imala vremena da razmišljam o položaju, jer me je Dejmijenov dodir sve više uzbuđivao.

Nagnuo se preko mene, jednom rukom dohvativši me za grudi, dok se drugom igrao sa mojom vaginom. Igrao se prstima. Unutra-napolje, unutra-napolje. „Tako me uzbuđuješ”, rekao je. Čula sam kako otvara novi kondom. A onda osetih njegov tvrdi penis u sebi. Ovog puta stvarno je udarao žestoko. Bože, nisam želela da prekine. Silina njegovih udaraca pomerila nas je napred.

Ispružila sam se i dohvatila metalno uzglavlje kako bih se održala. Tela su nam se sudarala u žestokom ritmu. U glavi mi se mutilo od zadovoljstva.

Kada bi se približio vrhuncu, njegova ruka vratila bi se na moj klitoris. Udarao ga je, pipkao, da bih ga sustigla. „Svrši zajedno sa mnom”, tražio je. „Svršavam, draga. Želim da svršimo u isto vreme.” Eksplodirao je u meni i to je bilo ono što mi je trebalo. Prešla sam granicu. Sjajne zvezdice padale su po nama.

Izmoreni, pali smo na krevet opuštenih ruku i nogu.

Kada mi se telo vratilo u život, pridigla sam se držeći se za uzglavlje i pomazila ga po obrazu.

Lice mu je bilo izgužvano i veoma seksi. Izgledao je zadovoljno posle dobrog seksa. Osetila sam mrvicu zadovoljstva u stomaku.

Gledao me je i smešio se.

Nasmejala sam se zavodljivo. „Bilo je dobro”, rekla sam. „Hoćemo li još jednom?”

125

Chia&Avada

21

„Dobro?”, ponovio je. Ne mogu reći da je zvučao uvređeno, ali javila mu se bora na licu. „Ne da je bilo dobro, nego je to bio put do Meseca i nazad. Bilo je neverovatno. Svetski rekord u kvalitetu.

Ovaj seks bio je sto puta bolji od onih sandala koje si nosila one večeri kada smo se sreli.” „Mislila sam da se ti toga i ne sećaš.”

Prošao je prstima kroz moju kosu. „Sećam se svega što ima veze sa tobom.”

Imajući u vidu koliko je detaljno znao sve o mom obrazovanju, ne verujem da je preterivao. „Nisi se setio izbora za mis.” „Kongresni centar u Dalasu. Nosila si jarkocrvenu haljinu i kupaći kostim tirkizne boje. Tada si imala desetak kilograma manje. Tako slatko si gledala u čizkejk da čoveku prosto bude žao.”

Nasmejala sam se. „Da, verovatno.”

Uhvatio me je za grudi i kukove. „Dobila si u oblinama.” „Slažem se. Ali moja majka zamalo nije dobila infarkt kada sam joj rekla da neću više brojati zalogaje.” Nasmejala sam se. „Ne mogu da verujem da se sećaš svega.” „Ti si bila jedina među kandidatkinjama koja je imala života u sebi, uprkos tome što si se pretvarala i trudila da nas uveriš u suprotno. Ili možda baš zato.” „Pretvarala?” Osovila sam se na lakat, fascinirana onim što je rekao. „Šta hoćeš da kažeš?” „Baš to što sam i rekao. Nisi želela da budeš deo toga. Izgledala si kao duh.” „U pravu si. To je bio poslednji put da sam učestvovala na izboru. Posle toga konačno sam uspela da se otrgnem.” Snuždila sam se. „Duh? Jesi li se i ti osećao tako kada si napuštao tenis?”

Tamna senka prekrila mu je lice. „Baš tako.”

Nadala sam se da nije primetio moju potištenost. Setila sam se voditelja koji ga je na izboru predstavio kao nekoga ko je upravo osvojio US open. Bio je tako talentovan, a nije uživao u igri. Bila sam sigurna da tu ima još nečega što mi nije rekao i pitala sam se hoće li mi ikada ispričati celu istinu.

Pomazio me je po obrazu i ja se nasmeših. „Oboje smo pobegli”, rekla sam, trudeći se da ne zvučim melanholično. „I sada slobodno možemo da istražimo neke druge opcije.”

Zagonetno me je pogledao, dok je rukom krenuo nadole. „Da ti pokažem šta to želim da istražim.”

Uzdahnula sam dok je prstima prodirao u mene. „Boli?”

Bolelo je, ali to nisam želela da priznam. „Ne”, šapnula sam. „Drago mi je da to čujem.” Spustio me je na krevet i legao preko mene. Bilo je lepo osetiti njegovu težinu na sebi. Kao da me je svojim telom branio od zla. Nežnim poljupcima milovao mi je usne. Spuštao se niz vrat i vraćao do uha. „Mislio sam da isprobamo nešto novo”, rekao je. „Možda nešto obično.” „Obično?” „Jednostavnu, staromodnu pozu. Raširi noge, draga”, rekao je, a onda zastenjao od zadovoljstva. Osetila sam pritisak njegovog širokog glavića. Nije prodirao. Samo me je dražio, lagano trljajući moje nabreklo meso.

Uzdisala sam isprekidano i, baš kada sam poželela, ušao je u mene. Stenjala sam, izvijajući se u leđima i grčeći se od bola i zadovoljstva.

126

Chia&Avada

„Mislim da je neko ovde prekršio pravila”, mumlao je dok je u ritmu lagano izlazio i ulazio u mene. „Mislim da si slagala da te ne boli.”

Vragolasto sam mu se nasmešila. „Možda i jesam. Možda je vredelo.” „Biću nežan”, rekao je i stvarno jeste bio. Prodirao je lagano i duboko. Skoro da me je mučio. A onda se sve postepeno zahuktavalo, kao krešendo, dok nisam svršila u njegovom naručju. Bila sam malaksala i potpuno otvorena. Odmah za mnom i on je stigao do vrhunca. Zario je prste u moje telo, udarajući me svom svojom krutošću, a onda se srušio preko mene. „Svaka čast za tradicionalno”, promrmljala sam. Dejmijen se nasmejao na to.

Nekoliko minuta smo nepomično ležali, slušajući zvuke okeana. Onda me je uzeo za ruku. „Hajde da se istuširamo i pojedemo nešto.”

Nisam imala ništa protiv. Uvila sam se u platno i pošla za neverovatnim vizuelnim utiskom koji je Dejmijenovo golo telo ostavilo na mene. Prošli smo pored kamina, a onda kroz ostatak trećeg sprata. Radovi na spratu bili su završeni. Prošli smo ogromnu kuhinju, nalik onim u luksuznim restoranima - „majušnu, čisto za zabave” - još uvek nenameštenu spavaću sobu i stigli do kupatila kakvo do tada još nisam videla. Bilo je makar dva puta veće od Džejminog stana. Visoki plafon bio je izrađen od stakla. Isprva mi je izgledao kao praznina, ali, kada je Dejmijen upalio svetio, kao da je mnoštvo zvezdica treperilo iznad nas.

Uz jedan zid bila je postavljena dugačka granitna ploča sa dva ugradna lavaboa. Sa obe strane svakog od njih nalazio se prazan prostor. Pored jednog lavaboa nalazio se električni brijač. Uz njega stajali su četkica za zube i losion posle brijanja. Pored drugog lavaboa nalazila se još jedna neotpakovana četkica za zube. Bila je tu i mala kutija. Otvorila sam je iz radoznalosti i u njoj videla podlogu, puder, senke i olovke za oči. Sve u mojim omiljenim bojama. „Kako si samo znao?” „Imam doušnike na sve strane”, rekao je.

Rastužila sam se. Zašto me jednostavno nije pitao koju boju ili koji brend volim? Osećala sam se kao da me je posmatrao pod mikroskopom i kao da više ništa nije bilo samo moje. I moja majka je uvek činila da se osećam isto, ali Dejmijen nije bio Elizabet Ferčajld i možda sam samo preterivala. „Šta je bilo?” „Ništa.” Pokušala sam, ali nisam uspela da se nasmejem. „Tvoje kozmetičke porudžbine i broj cipela pronašao sam u 'Mejsijevom' poklon-registru”, rekao je nežno. „Oh.” Odmahnula sam glavom, osećajući se kao budala. „Zaboravila sam. To je bilo prošle godine, za moj rođendan.” Duboko sam udahnula i pogledala ga. „Hvala ti.” „Nema na čemu.”

Prešla sam prstom preko hladne kamene ploče. „Nisam ni mogla zamisliti da može biti tako lepo. A još uvek nije sve završeno.” „Pobrinuo sam se da završe one delove koji su bili važni za ovu nedelju.” „Oh. Kada si to uradio?” „Nakon što si pristala. Neverovatno je kojom brzinom stvari mogu da dođu na svoje mesto, kada dobro platiš.” „Nije trebalo da se trošiš zbog mene.” „Nisam želeo da te dovedem u građevinu.” Pružio mi je ruku i ja pružih svoju. Poveo me je u donji deo kupatila, pored tuš-kabine sa mnoštvom ugradnih tuševa, do kade veličine bazena.

U tom delu kupatila nalazio se samo jedan, ali ogroman plakar. Kada smo ušli, primetila sam da je bio podeljen nečim nalik na kuhinjski element, ali sa stilskim fiokama sa obe strane. Na vrhu je stajao daljinski upravljač. Podigao ga je i, na stisak dugmeta, voda je počela da se uliva u kadu.

127

Chia&Avada

U desnoj strani plakara bilo je nekoliko belih majica, farmerki, pantalona i nešto prekriveno najlonom. Smoking, pretpostavila sam. Za razliku od desne, leva strana plakara bila je prepuna.

Haljine, suknje, bluze... i cipele. Stotine cipela. „I ovo je moje?”, pitala sam podižući obrve. „Nadam se da će ti veličina odgovarati.” „Znaš, u šopingu treba uživati.” „I već sam ti obećao to zadovoljstvo. U međuvremenu, izaberi nešto od ovoga.”

Prevrnula sam očima. „Šta je u fiokama? Veš?” „Ne”, iskrivio je usne. „Mislim da smo se složili da nam veš nije potreban.” „Ali, dok sam kod kuće... mislim, ove nedelje ću, nadam se, imati razgovor za posao. „Bez veša”, ponovio je. „Ove nedelje, ne. Ukoliko ti ja ne budem rekao drugačije.”

Htela sam da se suprotstavim, ali sam odustala. To bi bilo reda radi. Ideja mi se u stvari veoma dopala. Nemati ništa ispod haljine. Znati da je to zato što Dejmijen tako voli. Svaka pomisao na njega udarala me je pravo među noge. „Brus?”, pitala sam.

Pogledom je pratio oblinu mojih grudi ispod crvene haljine. „Ne”, rekao je i bradavice mi se ukrutiše. Primetio je i oči mu zasijaše. „Ljudi će svašta pričati”, rekla sam. „Neka pričaju”, rekao je. „Hajde.” Pošla sam za njim u kadu. „Pretopio?” pitao je.

Pipnula sam rukom. Voda je bila topla, ali ne previše. „Ni najmanje.” „Stvarno?” Gledao me je ispitivački i zavrnuo slavinu sa hladnom vodom. „Hoće li to biti penušava kupka?” pitala sam, pokazujući na zidni držač za sapun. „Slobodno.”

Pritisnula sam dugme i tečni sapun, cvetnog mirisa, pocurio je tačno ispod slavine. Istog momenta stvorili su se balončići. „E, ovo je kupka”, rekla sam uz osmeh. „Mogu li da uđem?” „Naravno.”

Zbacila sam haljinu sa sebe i ušla u kadu. Odavno go, Dejmijen je ušao za mnom. Naslonio se na zid kade i privukao me sebi među noge. Na zadnjici sam osetila njegov mlitavi ud. Promeškoljila sam se i on poče da pulsira. „Zadirkuješ me”, mumlao je. Sipao je sapun u ruke i počeo da me trlja. Sapunicom mi je mazio ramena, grudi, a onda mi zavukao ruke među noge. Zatvorila sam oči i oslonila se na njega. Osetila sam njegovo ponovo tvrdo meso. Moje telo se postepeno otvaralo za njega. Samo što smo završili - i već me je bolelo - ali sam ga ponovo želela. Dragi bože, koliko sam ga želela.

Izazivao me je, lagano kružeći oko klitorisa. Stenjala sam. „Neću te ponovo jebati”, šapnuo je. „I ovog puta nećeš svršiti.”

Okrenula sam se, protiveći se bez reči. „Sutra”, rekao je. „Iščekivanje je dobra stvar.” „Ti si zao”, rekla sam. „Draga, još ti nisi videla ništa.” Obuhvatio me je oko struka i okrenuo sebi. S obzirom na to da je rekao da me neće jebati, poza je bila interesantna. Tela nam je delio njegov nabrekli ud. Zagnjurila sam ruku u vodu i uhvatila ga. Nežno sam povlačila ruku gore-dole. Kao da sam držala čelik u somotu. Želela sam ga u sebi. Bez stida. Očajnički. „Ti nećeš mene”, rekla sam nežno, „ali to ne znači da ja neću jebati tebe.”

Bio je uzbuđen i iznenadio se kada sam se propela. „Oh, ne”, opomenuo me je. „Oh, da”, rekla sam, tražeći vrh njegovog penisa, gutajući ga brzo i snažno. Uhvatila sam ga za ramena, zabacila glavu unazad i jahala. „Isuse, Niki.” Očajnički je stenjao, držeći me za kukove i navlačeći me na sebe. Upoznavala sam njegovo telo, uveravajući se koliko neki njegovi delovi brzo rastu. Udarala sam sve brže i jače. „O bože, svršiću.”

128

Chia&Avada

Svršio je u meni. Privukao me je sebi, dokmu se telo nadimalo od teškog disanja. A onda se potpuno opustilo. „Ovo je bilo... neočekivano”, rekao je, „i jebeno neverovatno”, dodao je. Osetila sam se izazovno, moćno i seksi.

Uhvatio me je za obraz. „Nisi uzela kondom.”

Pogledala sam u stranu, pomalo postiđena. „Pretpostavljam da si zdrav. Jesi li?” „Jesam”, rekao je, „ali to nije jedina svrha zaštite.” „Koristim pilule”, priznala sam. Nisam mu rekla to da su tablete koje sam uzimala bile više protiv grčeva u stomaku. „Bože”, rekao je. „U stvari, to je odlično.”

Sišla sam i sklupčala se pored njega. Voda se već poprilično ohladila. Zagrlio me je, a onda ustao i pružio ruku da me podigne. Dopustila sam mu da me izvede iz kade i obriše debelim peškirom, kakve sam jedino viđala u spa centrima. Pridržao mi je haljinu i zakopčao kaiš oko struka. Onda se i sam obrisao i obukao jednostavno pamučno odelo. „Dođi”, rekao je i poveo me ka krevetu.

Otvorio je komodicu i izneo dva jastuka i lagani prekrivač, i raširio ga preko kreveta. Pridigao je prekrivač i ja se zavukoh u krevet. „Skini haljinu”, rekao je i ja ga poslušan, otkopčavajući kaiš i puštajući da mi haljina sklizne sa ramena. „Nemoj da mi zaspiš”, rekao je pre nego što me je pokrio. „Odmah se vraćam.”

Okrenula sam se i pogledala u okean. Prozori su još uvek bili otvoreni. Hladan večernji vazduh ulazio je u sobu, ali pod pokrivačem nije bilo hladno. Nebo je bilo crno, a svetlost u sobi slaba taman toliko da sam mogla videti treperavi sjaj zvezda.

Malo kasnije osetila sam ulegnuće dušeka, dok je Dejmijen sedao pored mene. Nosio je tacnu sa vinom, sirom i grejpfrutom. Nasmejala sam se i sela, naslonivši se na uzglavlje i podmetnuvši jastuk iza leđa. „Zini”, rekao je, a kada sam ga poslušala, stavio mi je grejp u usta. „Prelepa si, Niki”, rekao je. „Veruješ li mi?” „Kad ti to kažeš, verujem.”

Noge su mi bile ispod pokrivača i on spusti ruke na njih. „Od kada?”

Nisam se pretvarala da ne razumem. „Imala sam šesnaest godina kada sam počela”, rekla sam. „Moja sestra se udala i odselila od nas. A majka je preterala sa pritiskom. Znam, neko bi rekao da je sitnica, ali Ešli je bila jedina osoba koja mi je davala snagu da istrajem. Bez nje sam postala frustrirana. Skidala sam krune sa postolja i krivila ih tako da majka ne primeti. Nisu više izgledale savršeno. Slegnula sam ramenima. „Pretpostavljam da sam napredovala, pa sam sa kruna prešla na sopstvenu kožu?” „Zašto rez?” „Ne znam ni sama. To je bilo jače od mene; imala sam osećaj da je baš to ono što mi treba. Ili rez, ili da propadnem u crnu rupu. Bila sam potpuno izgubljena, kao da moj život više nije bio moj.

U bolu sam tražila spas. Mislila sam da je to nešto u šta moja majka nije mogla da prodre. I stvarno je pomoglo. Teško je to objasniti.”

Ponovo sam slegnula ramenima. Želela sam da me razume, ali ni ja nisam razumela samu sebe i nisam bila raspoložena da pričam o tome. „Shvatam”, rekao je.

Pogledala sam ga, pitajući se je li bio samo uljudan, ali videla sam saosećanje na njegovom licu. „Šesnaest”, ponovio je hladno. „Ali imala si osamnaest kada sam te video na izboru. Tada nije bilo ožiljaka.” „Moji kukovi”, rekoh mu. „Sve posekotine bile su, u prvo vreme, samo na kukovima. Na mestima na kojima ih je bilo moguće prikriti čak i u svlačionici.”

129

Chia&Avada

„Šta se onda desilo?” Držao me je za ruku, nežno me milujući po prstima. „Ešli”, priznala sam. „Kada mi je bilo osamnaest godina, izvršila je samoubistvo. Muž ju je napustio - na šta je moja majka bila zgrožena. Govorila je da je Ešli sigurno uradila nešto što ga je nateralo da ode. Mislim da je i Ešli bila ubeđena u isto, s obzirom na to da je u oproštajnoj poruci napisala za sebe da je promašaj. Progutala sam knedlu i bila mu zahvalna što mi je u znak podrške stiskao ruku. „Tada sam, po prvi put, shvatila koliko mrzim svoju majku. Ali i dalje nisam imala hrabrosti da joj se suprotstavim. Pa sam rezala butine.” Ironično sam se nasmejala. „To je bilo mnogo teže sakriti.” „Je li ti ponudila pomoć?” „Ne. Prvo je govorila kako sam joj pokvarila planove i obrukala je. A onda mi je rekla da sam sebična kučka, jer tako neću moći da osvojim novac od nagrada, stipendije, a verovatno ni muža.”

Dejmijen je ćutao, ali se video bes u njegovim očima. Suzbijao je eksploziju, a njegov gnev i osećaj da je bio na mojoj strani dali su mi snagu da nastavim. „Rekla mi je da sam sav njen trud bacila u vodu i da joj nije jasno zašto je tolike godine protraćila baveći se budalom kao što sam ja. Rekla je da sam uništila i svoje telo i svoju budućnost.

Delom sam i sama verovala u to. Čak i dok sam bila u školi u Ostinu, nastavila sam da se povređujem.”

Pružio mi je čašu vina i ja je uzeh sa zadovoljstvom. „Bila sam uplašena, sama i oduzeta. Ali otišla sam u savetovalište, oporavila se i konačno prestala sa tim.” Otpila sam gutljaj. „Moja majka je dobrostojeća žena”, priznala sam. „Ne baš kao ti, ali nakon dedine smrti nasledila je porodični naftni biznis i pozamašnu sumu na bankovnom računu.” Nisam spomenula to da je majčina nesposobnost dovela kompaniju do propasti i da ju je na kraju prodala. Sada je živela od ušteđevine koja je svake godine bila sve manja, jer ona nije želela tuđe savete, a sama nije bila sposobna da sačuva novac. To je bio jedan od razloga zašto sam odlučila da naučim kako se vodi posao pre nego što ga započnem. „Sve u svemu, majka mi je uskratila finansijsku podršku, nakon što sam obelodanila svoje planove. Nauka nije bila ono što je želela za svoju devojčicu. Ali to je bilo dobro po mene, jer mi više nije stajala nad glavom. Nisam morala da budem najbolja. U početku i nisam bila, ali sam se popravila, i nakon nekog vremena više nisam imala potrebu da se povređujem.”

Reči su same izvirale iz mene. To je bilo više nego što sam ikome, ikada ispričala. Čak su i Džejmi i Oli znali samo deo priče. Ali bilo je dobro izbaciti to iz sebe, iako sam izazvala svirep pogled u njegovim očima.

Ipak mu nisam ispričala baš sve...

Uzeo je čaše, spustio ih na sto pored kreveta i pomerio tacnu u stranu. Uzeo me je u naručje, lagano me mazeći po ramenima. „Razumem. Stvarno razumem.”

Zatvorila sam oči. Verovala sam mu. „Ali šta je to što si prećutala?” Zadrhtala sam. „Ja... kako znaš?” „Bežiš od mene”, jednostavno je rekao. Odvojila sam se od njega i okrenula se u stranu.

Spustio je ruku na moje rame. Zatvorila sam oči. „Šta ako kažem zalazak?”, šapnula sam.

Popustio je stisak. „Ako moraš.” Uhvatio me je za ruku i upleo svoje prste u moje. „Ili jednostavno budi hrabra.”

Nisam znala odakle da počnem, pa sam krenula od najlakšeg dela. „Nisam spavala sa Olijem”, rekoh mu. „Ne onako kako si ti to možda razumeo.” Ćutao je, pa sam nastavila priču, ispovedajući se nebu i Dejmijenu. „To se desilo nekoliko godina posle Ešlinog samoubistva, nekih nedelju dana nakon njenog rođendana. Uglavnom se nisam više povređivala, ali ponekad... ponekad sam morala. Oli je znao za to. I Džejmi. I trudili su se da mi pomognu.” „Šta se desilo?”

130

Chia&Avada

„Napila sam se. Mislim, uvoštila sam se. Majka me je pozvala i nešto mi zvocala. Ešli mi je nedostajala kao nikada do tada. U to vreme viđala sam se sa tim tipom, Kurtom. Izlazili smo mesecima i trebalo mi je vremena, ali stupili smo u intimne odnose. Govorio je da ne mari za ožiljke, da sam lepa, da mu je stalo do mene, ne do mojih ožiljaka ili sisa i slično. Stalo mu je samo do nas dvoje i naše veze. I verovala sam mu, a i seks je bio odličan. Bilo nam je lepo dok smo bili zajedno.”

Duboko sam uzdahnula, da skupim snage da nastavim. „Ali te noći oboje smo preterali u piću.

Iskreno, ne znam ni kako mu se digao. Ali digao mu se i pogledao je u moje butine i - ostala sam bez glasa, prisećajući se svega - i rekao mi je da imam sreće što sam lepa i što mi je pica slatka, jer mu se inače povraća od mojih ožiljaka.”

Duboko sam uzdahnula, gledajući u nebo i čvrsto stežući Dejmijenove prste. Čak i tada nije mi bilo dobro od uspomena. Verovala sam Kurtu, a on me je potpuno slomio. „Otišla sam kod Olija”, nastavila sam. „On je znao za moje ožiljke, bio mi je prijatelj i znala sam da mu se sviđam. Pokušala sam da ga zavedem.” „Nije valjda spavao sa tobom?” pitao je Dejmijen. „Nije me potucao”, objasnila sam. „Ali skinuo mi je farmerke, rekavši mi da zna kroza šta sam prošla sa nekim od tih ožiljaka i da mi se divi. Da ne želi da to ponovim sebi. Da sam bolja od moje majke, da treba da zaboravim kretene kao što je Kurt, da završim školu i pobegnem iz Teksasa.

Onda me je grlio, sve dok nisam zaspala.”

Nesigurno sam se nasmejala. „Mislila sam da me je iskoristio. Ali čini mi se da ima tu još mnogo pitanja.”

Okrenula sam na šalu, ali Dejmijen nije reagovao. „Dejmijene?” Okrenula sam se da ga pogledam i ustala skočivši. Izgledao je kao da jedva kontroliše svoj bes. Uhvatila sam ga za ruku. „On je davna istorija.” „I biće ako ponovo sretnem tog idiota. Kako se preziva?”

Nisam odgovorila. Imajući u vidu da je Dejmijen držao pola sveta, pomislila sam da je bolje da kažem. „Ne. To je prošlo. Prebolela sam”, slagala sam ga.

Pogledao me je, a ja sam se bledo upiljila u njega. „Šta je sa ostalima sa kojima si spavala?”

Namrštila sam se, iznenađena pitanjem. „Nije ih bilo. Postojao je samo još prvi, kada sam imala šesnaest godina - neki idiot iz škole sa kojim me je majka spanđala. I onda Kurt.” Slegnula sam ramenima. „Mada, viđala sam se sa momcima, ali sam se posvetila školi. Nisam sedela u kuli od slonovače i pitala se zašto mi niko ne skine pojas čednosti. A imam i odličan vibrator.”

To ga je slatko nasmejalo. „Imaš li?”

Nisam verovala da sam mu to rekla. Razmišljala sam o tome da mu kažem da je to bila šala, ali sam samo klimnula glavom. „Možda bi mogla jednog dana da mi ga pokažeš.” Prešao je rukom preko moje gole zadnjice.

Moram da priznam da je predlog bio veoma zanimljiv, mada mislim da ne bih imala petlju za to. A opet, kada je Dejmijen u pitanju, činilo se da imam petlju za mnogo više. „A posle Kurta?”, pitao je Dejmijen. „Jesi li se i dalje povređivala?” „Ne. Bilo je momenata kada sam to stvarno poželela, ali ne.” „A u garaži?”

Setila sam se siluete muškarca koju sam videla dok sam tražila ključeve. „To si bio ti?” „Bio sam zabrinut zbog načina na koji si otišla.” „Plašila sam se šta ćeš misliti o meni. Bio si... želela sam te, ali bio si blizu da ih vidiš i...”

Poljubio me je u čelo. „Znam, draga. Jesi li se posekla?”

131

Chia&Avada

„Razmišljala sam o tome”, priznala sam. „Čak sam zabola ključ u meso. Ali, da li sam se posekla?” Odmahnula sam glavom „Ne, nisam.” „I nećeš.” Glas mu je bio leden i ozbiljan. Uštinuo me je za obraz. „Pitala si hoću li te povrediti”, rekao je. „Ima mnogo toga što ja radim - što želim da ti uradim. Ako će da boli, to je samo zbog većeg zadovoljstva. U redu?”

Klimnula sam glavom. „Ja ti neću puštati krv. Ti nije u mom stilu. Čak i kada bi bilo, tebi to nikada ne bih uradio.

Razumeš?”

Progutala sam knedlu i klimnula glavom. Bilo me je sramota - sve je počelo da liči na savetovalište. U isto vreme njegova briga i reči činili su da se osećam zaštićenom. Kao da sam bila više od devojke koja će provesti nedelju dana u njegovom krevetu. „Da li još uvek osećaš potrebu za bolom?” „Mislim da ne”, rekla sam. „Ali tada u kolima... poželela sam, ali sam se izborila sa tim.” „Ako ti se to ponovo desi, reci mi.” Bio je ozbiljan. Izričit. „Jesi li me razumela?”

Klimnula sam, sklupčala se i pustila ga da me pomazi po kosi. Jer sam čula i ono što nije izgovorio. Da će, ukoliko mi zatreba osvešćenje - ukoliko mi bude potreban bol da bih se osvestila, povratila i oživela - on biti taj koji će me vratiti u stvarnost. Šta god da poželim, on će biti tu.

Drhtala sam. Otvorila sam mu se kao što nikome nisam. Čak ni Oliju, ni Džejmi. I nikad se kao tada nisam osetila zaštićenom. „ A šta je s tobom, Dejmijene?”, konačno sam ga pitala. „Šta je to što tebi treba?”

Pogledao me je i u momentu sam pomislila da će mi odati tajnu, duboko zakopanu u srcu. Da će mi nagovestiti šta je to što ga drži u životu. Posle onoga što sam mu ispričala, to bi bilo fer. Ali onda je promenio izraz lica i videla sam mu samo vragolastu iskru u očima. „Ti”, rekao je i pokrio mi usne poljupcem.

132

Chia&Avada

22

„Plavušice, danas ćeš goreti u vatri.” Blejn mi se nasmejao, dok sam u crvenoj haljini stajala ispred njega, obasjana jutarnjim suncem koje je dopiralo kroz otvorene prozore. „Je li sve u redu?

Možemo ti dali još malo vremena, ukoliko ti to hoćeš.” „Dobro sam. Hvala. Je li ti Dejmijen rekao zašto sam onako reagovala?” Ranije sam zamolila Dejmijena da objasni Blejnu da moj jučerašnji ispad nije imao nikakve veze sa poziranjem, već sa onim što bi slikao. „Jeste, i reći ću tebi isto ono što sam rekao i njemu - ako izuzmemo činjenicu da su ožiljci dokaz o tome da si trpela bol, nemam ništa protiv da i njih prenesem na sliku. Neki od modela, naročito oni kojima je to profesija, ne izgledaju verno na slikama. Ja sam više za nešto prirodno. Ozbiljno, Niki, biće to dobro.” „Verujem da hoće.” Okrenula sam se u stranu i uhvatila se za ivicu uzglavlja. Šakom sam obuhvatila kuglu na vrhu šipke. Drugu ruku ispružila sam ka draperijama. „Ovako nešto, možda?” „Nisam siguran”, rekao je Dejmijen, koji je stajao pored mene. Obuhvatio me je oko struka i okrenuo ka prozoru. „Možda da postavimo ventilator spolja? Da draperije lelujaju?” „Onda bi morao da namestiš one dve koje si istrgao”, zadirkivala sam ga uz osmeh. „Ha?” rekao je Blejn, dok se Dejmijen smejao. „Šta ti misliš o tome?” Dejmijen se obratio direktno Blejnu, pokušavajući da zataška moj komentar na draperije. „Ti si gazda.” „A ti si umetnik.”

Blejn je podigao obrvu i nasmejao mi se. „To je drugo. Kako Evelin kaže, mecena ne prihvata ničiju direktivu.” „Ne prihvatam direktivu”, rekao je Dejmijen. „Pitam te za mišljenje. Nisam rekao da ću ga prihvatiti.”

Blejn me je izučavao, kružio oko mene i konačno me pomerio nekoliko centimetara ulevo. A onda udesno. Onda me je blago nakrenuo.

Stajao je iza mene, držeći se za bradu, i gledao Dejmijena koji me je pomerao malo napred. A onda me nakrenuo na suprotnu stranu. „Momci!” počinjala sam da se osećam kao da sam pokretna imovina. „E, sada je dobro”, rekao je Blejn. „Ostani tako. Mislim da je položaj izvanredan.”

Trudila sam se da se ne pomeram, a u isto vreme, krajičkom oka, gledala sam u njega. „Šta misliš o refleksiji?” Blejn je pitao Dejmijena, a onda je prošao pored mene, ne čekajući odgovor. „Ovo će biti sjajno, kunem vam se.” Otvorio je jedan prozor, tako da je samo jedan, ispred mene, ostao zatvoren. „Vidiš? Bio sam u pravu, zar ne?”

Vratio se do ogromnog platna koje je bilo naslonjeno na sto. Nakrenuo je glavu, kao da traži nešto, a onda pokazao. „Tamo. Njen odraz na staklu, povetarac i žena okrenuta prozoru. Biće odlično.” „A lice?” pitao je Dejmijen. „Biće sakriveno. Verovatno će gledati dole. A odraz će biti zamućen. Bez oštrih crta. Veruj mi.

Izgledaće odlično.” „Dopada mi se”, rekao je Dejmijen. „Niki?”

133

Chia&Avada

Nisam ga pogledala, kako ne bih pokvarila položaj. „I ja imam pravo na reč?” začikavala sam ga. „Mislila sam da si me kupio kao što kupuješ akcije ili barel nafte.” „To zvuči primamljivo”, zarežao je, pomerivši se tako da sam mogla da ga vidim. Pogledao je u Blejna. „Da. Želim njen lik u staklu. Želim sve što mogu da dobijem od nje. Nije mi bilo dovoljno ovo jutros.”

Pocrvenela sam, jer je šala zvučala suviše lično. Bili smo ispod tuša, kada je Blejn zazvonio na vrata. A nismo se samo tuširali. Trebalo je da završim voćni doručak koji je Dejmijen sjajno servirao, ali me je Blejn prekinuo, i mislim da je Dejmijenu bilo krivo zbog toga.

Ponovo sam se ljubopitljivo nasmešila. „Inače, zar danas nije utorak? Zar nije trebalo da otputuješ?” Setila sam se da je Karl rekao da je prezentacija pomerena za subotu, jer će Dejmijen biti službeno odsutan.

Zbunjeno me je pogledao, ali se brzo pribrao. „Ne”, rekao je. „Sem obaveza u kancelariji, nemam ništa isplanirano za danas.” „Oh.” Trebalo mi je malo vremena, ali sam shvatila o čemu se radi. Bio je nestrpljiv da me ponovo vidi, pa je slagao Karla i pomerio datum unapred. „Neko je ovde prekršio pravilo”, rekla sam. „Nema laži.” Pocrveneo je od besa. „Nikada nisam rekao da se to pravilo odnosi na mene.”

Blejn se smejao, a i ja sa njim. Jedan deo mene ipak je podlegao kritici. Nikada nisam rekao da se to pravilo odnosi na mene.

Znala sam da me zadirkuje, ali u isto vreme i vrlo ozbiljno to misli. Za njega pravila ne važe. Da li me je to Dejmijen lagao? Možda ne zlonamerno, već samo zato što mu se moglo? Jer su neke laži dozvoljene?

Razmišljala sam o pitanjima na koje je vešto izbegao da da odgovor menjajući temu. Je li to u muškoj prirodi? Biti zatvoren i samoživ? Ili je jednostavno bio zagonetan.

Ili je nešto skrivao?

Pokušavala sam da se setim šta mi je Evelin još ispričala o njemu. O tome kako ga je posle onoga što je preživeo u mladosti bilo teško kriviti ga što je tako zatvoren. Što je drugačiji.

Potom sam razmišljala o Dejmijenu koji me je grlio, ljubio, smejao se i šalio sa mnom. Upoznala sam bolju stranu Dejmijena Starka. Onu za koju mnogi nisu znali. Ali, da li je to značilo da tek treba da upoznam njegovu mračnu stranu? „Hej. Plavušo!”

Blejnov glas prenuo me je iz misli. Pokazao mi gde da se ponovo pomerim i pomerila sam se. I onda sam konačno - konačno - zauzela pozu za koju je Blejn smatrao da je idealna.

Dejmijen je prišao i poljubio me u čelo. „Večeras”, rekao je. „Imam sastanke tokom čitavog dana, ali obavestiću te o detaljima. Edvard će te odvesti kući, kad god da završite.” „Možda ćemo se zadržati ceo dan”, rekao je Blejn. „Ona je neverovatno dobar model.” „Ceo dan?”, ciknula sam. Nismo još ni počeli, a svaki me mišić već boleo. „Rekao sam možda”, pojasnio je Blejn, „Mislim da bi mi gospodin Veliki Biznismen istog trena uručio otkaz, da te umorim ili zadržim previše dugo.” „Budi siguran da bih”, rekao mu je Dejmijen, a onda je spustio ton. „Imam nekih planova s njom.” Njegov glas me je mazio spolja, razdirao iznutra, nagoneći mi krv u pojedine interesantne delove tela. „Tako je”, rekao je Blejn. „Sviđa mi se ta boja na obrazima, plavušice.”

Naravno, nisam smela da se pomerim, ali sam prim etila kada je Dejmijen otišao, lagano lupkajući niz mermerno stepenište.

134

Chia&Avada

Nakon što je Dejmijen otišao, Blejn se predao poslu. Neprestano je bio u pokretu, posmatrao je, skicirao, davao uputstva, nameštao svetlost. Uprkos erotičnoj prirodi posla, zviždao je dok je radio i, koliko sam uspela da vidim, nije imao zadnjih misli. „Evelin jedva čeka da te ponovo vidi”, rekao je, kada je konačno počeo da pakuje alat. „Želi da čuje neki novi trač o Dejmijenu.”

Navukla sam haljinu i pritegla kaiš. „Stvarno? Mislila sam da je ona ta koja je upućena u svaki trač. O Dejmijenu ili bilo kom drugom.” „Čini mi se da si je dobro pročitala.” „Stvarno bi trebalo da je pozovem”, rekoh. „I ja bih želela da je vidim. Možda bismo se mogle sastati sutra.” Čudno me je pogledao i zavrteo glavom. „Pusti sada nju, plavušice. Kvariš mi koncentraciju. „Oh.” Ne znam kako je razgovor otišao u tom pravcu, ali možda je to Blejn samo ispoljavao svoj umetnički temperament. „Jesi li siguran da mogu ići? Mislim, kako ćeš me slikati ako me nema?” „To je neverovatno koliko je zapravo života potrebno da bi se naslikala živa priroda.” Napravio je čudan pokret četkicom. „Idi. Edvard se verovatno već smorio.” „On čeka?” Mislila sam da će ga pozvati ili tako nešto.

Spremila sam se na brzinu, zgrabila svoje stvari i pojurila niza stepenice. Pre nego sam izašla, napravila sam nekoliko fotografija. Slikala sam sobu, započeti portret i Blejna. „Ovo mi se ne događa često. Čisto da imam za uspomenu.” „Plavušice”, rekao je Blejn, „znam kako ti je.”

*** Edvardu uopšte nije smetalo što je toliko dugo čekao. Očigledno mu je prijalo da sedi u autu i sluša audio-knjige. „Prošle nedelje slušao sam Toma Klensija”, rekao je. „Ove nedelje je to Stiven King.”

Na putu od Malibua do mog stana Edvard je pratio pripovedanje sa diska, a ja svoje misli. Ili sam se makar trudila. U glavi mi je bilo sve i svašta - Dejmijen, potraga za novim poslom, Dejmijen, portret, milion dolara, Dejmijen, Džejmi i Oli. I da, naravno, Dejmijen.

Naslonila sam glavu na sedište i na momente bila svesna, a na momente se gubila u mislima. Činilo mi se da smo stigli za tili čas. Edvard je parkirao i obilazio auto da mi otvori vrata. „Hvala na vožnji”, rekla sam i klimnula mu glavom. „Bilo mi je zadovoljstvo. A i gospodin Stark me je zamolio da vam uručim ovo. Rekao je da je to za večeras.” Pružio mi je belu kutiju umotanu belom trakom. Uzela sam je i iznenadila se, jer je bila lagana kao pero.

Zanimalo me je šta je u njoj, ali ne više od toga šta mi je bilo ponuđeno za posao. Bacila sam kutiju na krevet i uključila kompjuter tražeći svoj CV. Verovatno da moje kvalifikacije nisu bile ništa posebno, ali nisam želela da pozovem Toma, mog menadžera, bez svih podataka ispred sebe. Šta ako me bude pitao za tačan datum kada je moja aplikacija otišla u prodaju? Šta ako mu bude trebao tačan naziv dokumenta o istraživanju koje sam radila na praksi pre dve godine? Šta ako bude rekao da treba da promenim font i preuredim tekst? Čim sam odštampala dokument, pozvala sam Toma. „Znam da si tek juče dobio moj CV”, rekla sam mu, „ali htela sam da proverim ima li šta novo.” „Još pitaš?”, rekao je. „Ima dosta ponuda.” „Stvarno?” Odjednom mi kroz glavu prođe Dejmijen i njegovo pitanje zašto jednostavno ne bih radila za njega. „Stani. Od koga?” „Novi izvori”, rekao je. „Je li ti to poznato?”

135

Chia&Avada

„Ne”, priznala sam uz olakšanje. Uživala sam u fantaziji sa Dejmijenom, ali sve dok sam se sa povezom preko očiju valjala po svilenoj posteljini njegovog kreveta, nisam želela da se sa njim nađem u istoj kancelariji. „Šta nude?” „Žele da zakažu razgovor. Imaju posla, a manjak ljudi. Očekuju te sutra po podne. Možeš li?” „Naravno”, rekla sam. Blejnu verovatno neće smetati. Ako razgovor zakažem u dva, imaću vremena da završim poziranje, vratim se u stan, spremim se i stignem do njih, gde god da su.

Tom mi je obećao da će on to ugovoriti i da će pokušati da izvuče još neku informaciju od njih, da ne odem na razgovor potpuno nepripremljena. Prekinula sam vezu, zaboravila na posao i počela da igram po sobi i hodniku. Pokucala sam na Džejmina vrata, ali ona nije bila u sobi. Nastavila sam da igram, krećući se ka kuhinji, otvorila koka-kolu i odlepila. Jer imala sam razloga za slavlje. Čak sam iz kuhinjskog elementa uzela sakrivenu čokoladicu, koju sam držala iza grickalica.

Božanstveno.

Sa sve čokoladicom u ustima, vraćala sam se ka sobi kad ugledah da Mone i dalje stoji na podu, naslonjen na kuhinjski sto. Džejmi je obećala da će mi pomoći da okačimo sliku - ponavljajući šalu da će nam trebati neki pouzdan ekser da je okačimo - ali nismo ni makle dalje od toga. Želela sam da je okačim u svojoj sobi, pa sam je ponela sa sobom. Napravila sam mesta na toaletnom stolu i stavila je ispred ogledala. Kada se pogledam u ogledalo, izgledaće kao da sam usred zalaska sunca.

Dobro mesto za življenje. Kad malo bolje razmislim, ne bi to bilo tako loše.

U ogledalu spazih malu belu kutiju koju mi je Edvard dao kako leži na krevetu iza mene. Rekao mi je da je to za predstojeće veče. Okrenula sam se, podigla je i blago protresla.

Prerezala sam traku makazicama za nokte i podigla poklopac. U kutiji je bilo parče tkanine i niska bisera. Neko vreme sam zbunjeno piljila u njih, a onda zavukla prst ispod bisera. Povukla sam ih, a oni za sobom povukoše i ono parče tkanine.

Gaćice.

Tange, da budem preciznija. A biseri su bili nanizani na najuži njihov deo.

Spustila sam ih na jastuk i zgrabila telefon. On je verovatno mogao kupiti sve na ovom svetu ili šta već. Ipak sam mu poslala poruku: „Primila sam poklon. Veoma lepo. Pitam se samo je li udobno.”

Njegov odgovor stigao je istog momenta: „I to mi kaže žena koja ne može da hoda u neudobnoj obući?”

Nije mi se dopalo, pa sam odmah brzo otkucala: „Shvatam poentu. Ali zar čovek koji može kupiti svet i poneku manju planetu ne bi trebalo da ima malo bolji ukus?”

Zamišljala sam njegov osmeh dok je stizao odgovor: „Veruj mi. Videćeš da je moj poklon čisto zadovoljstvo. Jesi li pročitala poruku?” Šta? Moj odgovor je bio jednostavan: „???” „Ispod trake. Pročitaj. Poslušaj. Nemoj da prekršiš pravila.”

A onda samo momenat kasnije: „Moram otići da kupim neku veću planetu. Još večeras.”

Smejala sam se naglas, dok sam bacala telefon na krevet i uzimala kutiju u ruke. Naravno, našla sam poruku, sa unutrašnje strane. Pročitala sam je, a onda još jednom podigla gaćice. Prstima sam prelazila preko bisera. Počela sam ubrzano da dišem, dok su mi se na grudima skupljale graške znoja.

Zatvorila sam oči i zamislila reči koje je Dejmijen napisao: Obuci ih večeras. Pokupiću te u 7. Svečano ruho.

Poželečeš da se dodirneš. Nemoj. Za to sam zadužen ja. D. S.

136

Chia&Avada

23

Posle toga, nikada više nisam sumnjala u Dejmijena.

Bila sam spremna u pola sedam. Do sedam sam bila toliko napaljena da sam se pitala odakle takve gaćice u slobodnoj prodaji. Svakako nisu bile udobne. Uzela sam kiselu vodu i sela na krevet, pokušavajući da čitam. Vodu sam prislonila uz vrat, jer svaki put kada bih se pomerila, biseri su me palili, i morala sam biti vrlo pažljiva da se ne bih istopila dok Dejmijen ne dođe.

Ili da ne bih prekršila pravilo.

Samo što me je, dođavola, i samo disanje dovodilo do ludila. Zamišljala sam Dejmijena kako mi šapuće u uho da sam topla, da zna koliko sam se uzbudila, da zna kako ću biti mokra samo za njega i kako ne smem da uradim ništa kako bih dostigla vrhunac uzbuđenja koje je raslo u meni.

Oh, dođavola sa tim.

Na sebi sam imala crne čarape sa podvezicama. Naslonila sam se na naslon kreveta i prelazila rukom preko butine. Bilo je uzbudljivo zamišljati da je to bila njegova ruka. A na kraju krajeva, on nije morao da zna...

Prsti su mi prelazili preko bisera, ali nisam dodirnula ništa više od niske. Pomerala se, baš kao dok sam hodala, osećaj je bio senzacionalan. Kao da me je hiljadu malih raketa šibalo po telu, dižući me u nebesa. Bila sam mokra toliko da sam jedva izdržavala. Zamislila sam Dejmijenove ruke na sebi, njegove usne i jezik koji nežno palaca po mom telu.

Tiho sam stenjala - a onda poskočila, čuvši da neko kuca na vratima. „Idem!” povikala sam, a da mi stvarno nije nedostajalo ironije u glasu.

Namestila sam suknju, duboko udahnula, nadajući se da se tajna neće videti na mom licu, i požurila ka vratima.

Otvorila sam ih i videla Dejmijena. Bio je tako seksi u smokingu da mi nisu bili potrebni ni biseri, ni prsti, niti išta drugo. Bilo je dovoljno da ga pogledam. „Izgledaš predivno”, rekao je i zakovitlao prstom. I bio je u pravu. Kompliment mi je toliko godio da je tamnoljubičasta haljina treperila na meni. Bila je to haljina koju sam obožavala. Bila je uska u struku. Isticala je grudi, jer se od struka lagano vezivala oko vrata. Seksi, a u isto vreme isticala je klasiku u stilu Grejs Keli. U njoj sam se osećala odlično i nije bilo teško nasmejati se i prihvatiti kompliment. „Ni ti nisi tako loš”, rekla sam, dok se savijao da me poljubi - i ne tako nežno stisne za guzicu. „Pažljivo”, rekla sam. „Još jedan takav stisak i nećemo izaći iz ovog stana.” „O, stvarno? A zašto?” upitao je nevino.

Ljupko sam se nasmejala i uzela tašnicu. Stavila sam mu ruku na rame i podigla se na prste, tako da mi usne budu tik uz njegovo uho. „Jer tvoj mali poklon me toliko pali da jedino na šta mislim jeste tvoj ud u meni u svoj svojoj snazi.”

Odmakla sam se, ne skidajući zavodnički osmeh s lica. On više nije izgledao tako nevino.

Zadovoljno sam prošla pored njega i krenula ka vratima. „Ideš?”, pitala sam sa praga. „Očigledno, ne još”, promumlao je i krenuo za mnom.

Došao je limuzinom. Trgla sam se kada sam ugledala poznato sedište. Činilo mi se da moja namera da održim samokontrolu neće biti tako lako ostvariva.

137

Chia&Avada

Pozdravila sam Edvarda, koji nam je otvorio vrata, a onda sela u auto, pomerivši bisere. Nisam mogla da obuzdam slatki uzdah zadovoljstva, ali sam se smestila i pokušavala da izgledam opušteno.

Dejmijen je seo pored mene i spustio mi ruku na koleno. „Jesi li to nešto rekli, gospođice Ferčajld?” „Ne. Ništa.” Nakašljala sam se. Bilo mi je veoma vruće. „Pa, gde to idemo?” „To je skup, priređen u dobrotvorne svrhe”, rekao je. „Mmm.” Nisam nimalo bila zainteresovana. Ali sam bila veoma, veoma vlažna. Možda bi bilo interesantno izigravati hladnoću, ali ta zabava pretvorila se u mazohizam. „U koje dobrotvorne svrhe?”, pitala sam. „Ima li šanse da im jednostavno ispuniš ček, pa da idemo kući? Ili u tvoj stan?

Ili ovde? Ovde je, u stvari, baš zgodno.”

Smešak na Dejmijenovim prelepim usnama pretvorio se u gromoglasan smeh. Pritisnuo je dugme na konzoli, kako bi podigao zaštitno staklo. „Zapravo, ovde je veoma dobro.”

Oh, hvala bogu... „Mislim da imate nešto da mi kažete, gospođice Ferčajld.” Oči su mu bile tamne i gladne.

Pomerila sam se od njega, što uz bisere i nije bila baš najbolja ideja. Primetio je moju reakciju, pa je iskrivio usne u osmeh. Proklet bio, uživao je u mojim mukama. P” „Ja... ne znam o čemu to pričaš.”

Prišao mi je i uhvatio me za ruku. Gurnuo je među butine i podigao mi haljinu tik iznad ivice čarapa. „Sijaš od uzbuđenja”, rekao je. „Zar ti nisam već rekao? Biseri su odlična stvar.” „Oh.” Otelo mi se uz uzdah. „Jesi li već radila ovo, dušo?”, pitao je, povlačeći mi ruku nagore. Prelazio je preko ožiljaka, do nežne kože koja je razdvajala stidnicu od butina. „Jesi li se pipala pre nego što sam došao?” Prešao je rukom preko stidnice. Bila je vlažna i nabrekla. Onda je vodio do bisera, krivio mi prste tako da sam ih mazila, dok mi je pomerao ruku gore-dole. „Jesi li se igrala svojim klitorisom? Jesi li mislila na mene?” „Da”, šaputala sam, dok mi je njegova ruka i dalje kontrolisala pokrete prstima. „Jesi li pročitala moju poruku?” „Jesam.” Ječala sam, dok su me i moja i njegova ruka zajedno mazile po stidnici. Bila sam napaljena do bola. „Da, šta?”

Pokušala sam da se ne nasmejem, pa sam jedva izgovorila: „Da, gospodine.” „Šta je pisalo u poruci?” „Da se ne dodirujem.” Podigla sam glavu i gledala ga pravo u oči. Koža mi je gorela, a haljina se lepila za znojavo telo. „Rekao si da je to za tebe.” „A zašto je to za mene?”

Očajnički sam ga želela. Jedva sam govorila. „Jer sam ja tvoja.” „Tako je.” Veoma lagano je gurnuo dva prsta unutar šupljine. Ugrizla sam se za usnu, da ne vrisnem. Ćutanjem sam ga molila da me jednostavno zadovolji.

Ali nije. Izvukao je prste i svoju i moju ruku ispod haljine. Cvilela sam. „Prekršili ste pravila, gospođice Ferčajld. Šta biva sa devojčicama koje ne slušaju?”

Kružila sam kukovima, dopuštajući da biseri dovrše započeto. „Bivaju kažnjene.”

Bacio je pogled na moje prepone. „Bolje bi bilo da sedite mirno, gospođice Ferčajld.” „Dejmijene”, preklinjala sam.

138

Chia&Avada

Uvukao je ruku ispod gornjeg dela haljine. Prsti su mu pronašli i uvrtali moje nabrekle i osetljive bradavice. Ne toliko jako da boli - samo malo. Novi talas zadovoljstva zapljusnuo je moje telo. „Da li ti se dopada ovo?” „Oh, da.”

Drugom rukom izvukao mi je sjajnu šnalu iz kose. Lokne su mi pale na ramena. Primakao ih je usnama i omirisao miris mog šampona. „Izluđuje me tvoja kosa”, rekao je, a onda umotao kosu u šaku i povukao mi glavu unazad, tako da ga pogledam u lice. Spustio mi je poljubac na usne. Usne su mi bile poluotvorene, spremne za njegove, ali on je samo izazivao. Mučio me. „Tako si okrutan”, rekla sam. „Oh, ali nisam”, uzvratio je ljubeći mi obraze i vrat. „Recite mi, gospođice Ferčajld, čime da vas kaznim? Šta da uradim nevaljaloj devojčici koja se dodiruje kad ne treba?”

Razmišljala sam o onome što mi je šaputao prošli put, dok sam se vozila u limuzini. O tome da će morati da me kazni. Da bi morao da me izudara, da je bio tamo. Izazivao je - igrao se - ali sam osetila želju u njegovom glasu, što me je još više uzbudilo.

Ovlažila sam usne i okrenula se ka njemu. „Možda bi trebalo da me izudaraš.”

Oči su mu bile toliko sjajne i tamne da sam mislila da bih se mogla izgubiti u njima. „Isuse, Niki.”

Pridigla sam se sa sedišta i spustila mu se u krilo. Lagano - namerno - podigla sam haljinu.

Biseri su mi se urezali duboko među guzove, a čipka se zategla na podvezicama. Guzovi su svakako bili goli. „Hajde”, šapnula sam. „Kazni me.”

Još više sam ovlažila. Stidnica mi je pulsirala u iščekivanju. Nisam mogla da verujem šta radim. zabio mi je dlan u guzove i ja zatvorih oči. Uživala sam u njegovom dodiru. „Niki”, rekao je, „je li to ono što ti treba?”

Otvorila sam oči i prepoznala malu dozu zabrinutosti. Pomislila sam na svoje ožiljke. Na obećanje koje sam mu dala. Da više ne uživam u bolu. „Ne”, rekla sam, „ali to je ono što želim.”

Gledala sam kako briga nestaje i pretvara se u želju. „Vi ste jedna nevaljala devojčica, gospođice Ferčajld”, rekao je, izazivajući buru uzbuđenja u meni. „Da, gospodine Stark.”

Stisnuo mi je i razmakao guzove. Vrisnula sam, ne toliko od bola, koliko od uzbuđenja. Ponovo me je trljao. Prsti su mu klizili između čmara i mesta gde sam bila najsluzavija. Čula sam ga kako stenje, dok mi se vagina grčila oko njegovih prstiju kojima je prodirao duboko u nju. „Oh, draga”, rekao je i pljusnuo me po guzici.

Tog puta nisam poskočila. Samo sam uzdahnula, zamišljajući svoje bele guzove kako se crvene od njegove kazne. „Voliš to?” „Da”, priznala sam. „Teško da to može da bude kazna ako ti se sviđa.” Pljus. „Ali, dopada se i meni.” Pljus, pljus..

Ozbiljno sam se uznemirila. Ne od bola, već zbog uzbuđenja zbog kog sam mogla izgubiti pamet, ako me Dejmijen ne pojebe istog momenta.

Još jedan pljus, i vrisnuh da prestane. Nećkao se, verovatno zbog toga što nije bio siguran šta mislim, jer nisam upotrebila pravu reč za ne. Tu pauzu iskoristila sam da zauzmem bolji položaj u

139

Chia&Avada

njegovom krilu, hvatajući ga za revere smokinga. „Jebi me”, zahtevala sam. „Jebi me sad, ili nemoj ni da pomisliš da ćeš moći drugi put.”

Nasmejao se, a onda me privukao i grubo poljubio. Izvadila sam ga iz pantalona, biseri su se pomerili u stranu i nisam više čekala na njega, jer više nisam imala nimalo stida. Spustila sam se na njega, gutala ga, upirući se rukama o krov limuzine, da bih ga osetila što dublje u sebi. Držao me je za struk, dok sam ga jahala. Sve oko mene se gubilo, sem zadovoljstva, osećaja Dejmijenovog uda u meni i finog materijala njegovog smokinga koji mi je mazio guzove. „Oh, bože, Niki, ti biseri”, rekao je i, mada sam bila usred delirijuma, morala sam se nasmejati. I on je izgledao zadovoljno. Eksplodirala sam uz osmeh. Mišići su mi se grčili, što je i njega dovelo do vrhunca. Onako malaksala, obesila sam mu se o ramena. Oboje smo ubrzano disali, bili umorni, ali zadovoljni. „Tako ti i treba”, šapnula sam, a on se nasmejao. Osetila sam kako unutar mene gubi snagu.

Dejmijen je pritisnuo dugme interfona i rekao Edvardu da kruži oko bloka, dok mu ne kaže drugačije. Očigledno da smo bili blizu da stignemo na zabavu.

Baš čudno kako to nisam primetila.

Kada smo konačno popravili garderobu i potrudili se da ne izgledamo kao da smo upravo imali seks na zadnjem sedištu limuzine, Dejmijen je zatražio od Edvarda da se vrati. „Razmazao ti se ruž”, rekao je veselo. „Bože moj. Kako li mi se to desilo?” U tašni sam nosila pudrijeru i ruž. Iskoristila salvetu iz bara da obrišem usne i ponovo namazala ruž. Taman sam htela da ponovo podignem kosu, kad me je uhvatio za zglob. „Neka”, rekao je. „Baš je seksi kad ti tako pada na ramena.”

Ostavila sam šnalu i razbarušila kosu. Pogledala sam kroz prozor u ekstravagantan hotel na Beverli Hilsu, gde se održavala zabava. „Nema šanse da izbegnemo?” „Bojim se da ne.”

Neko od osoblja je otvorio vrata, a Dejmijen mi je pomogao da izađem. Ovlaš je spustio ruku na moja leđa i poveo me unutra.

Hotel je bio prelep. Bio je smešten u brdu i bio je takva ekskluziva za kakvu do tada nisam ni čula. Recepcija je bila zgrada za sebe. Gazili smo po najkvalitetnijim pločicama i prošli kroz otvorena vrata urađena u francuskom stilu ka drugom delu hotela. Tamo nas je čekalo minijaturno vozilo, nalik onima za golf, kojim smo se odvezli do glavne zgrade. Tokom vožnje zadivljeno sam gledala u rastinje. Privatni bungalovi bili su smešteni daleko od komercijalne regije, ali ipak su bili dovoljno blizu da gosti mogu da odšetaju do bazena, staze za šetnju ili bilo kog od restorana sa pet zvezdica.

Mesto glavnog dešavanja bilo je odmah pored teniskog terena koji je bio okružen palmama. Sve zajedno podsečalo je na Kaliforniju iz dvadesetih godina. Unutrašnjost zgrade manje je ličila na Kaliforniju iz dvadesetih, a više na bogatstvo Beverli Hilsa. Podovi su bili od uglačanog kamena, a zidovi boje svetlog drveta. Bar koji je dominirao prostirao se duž celog jednog zida. Ostala dva su od poda do plafona bila urađena od staklenih vrata. Sva su bila otvorena i vodila su u vrt sa kamenim stazama i masivnim kamenim roštiljem. Unutar same prostorije bilo je mnogo stolova za kockanje. Sa mesta na kom smo mi stajali, videla sam rulet, poker aparate i stolove za kraps.

Konobari su kružili sa tacnama punim hrane i pića. Svaki ćošak bio je ispunjen ljudima koji su se smejali, pričali, kockali se i u svakom slučaju lepo se provodili. Na natpisu iznad ulaza pisalo je: OFS - PET GODINA, PET MILIONA DECE KOJA RASTU. „Šta je to OFS?” pitala sam Dejmijena, ali me on nije čuo. „Želiš li da okušaš sreću?” upitao je zaustavljajući ženu u vegaskom stilu, koja je nosila žetone. „Naravno. Šta treba da radim?”

140

Chia&Avada

„Kupimo žetone i igramo za nagradu. Sav novac namenjen je fondaciji za obrazovanje.”

Pogledala sam ga - istog momenta sam shvatila šta znači OFS. „'Obrazovna fondacija Stark'?” „Veoma ste pametna žena, gospođice Ferčajld.” Pružio je devojci dve stotine dolara, a ona ih je zamenila za žetone. „Ja u tašni ima dvadeset.” „Neću se protiviti da ih potrošiš. Dobar je povod. Ali počećemo od ovoga.” Dodao mi je polovinu žetona. „Gde ćemo?”

Pošto nikada nisam naučila da igram kraps, ne volim poker-aparate, uputila sam se ka ruletu. „Dama misli da je srećna”, rekao je Dejmijen krupijeu, slatkoj crvenokosoj devojčici od šesnaestak godina. „Na vašem ramenu, gospodine Stark. Reklo bi se da jeste.”

Ispostavilo se da je Dejmijen bio taj koji je imao sreće. Nakon pola sata igre učetvorostručio je uloženi novac, uprkos činjenici da sam ja konstantno gubila. „Odustajem”, rekla sam, uzimajući piće. „Hoćeš da malo prošetamo među ljude?” „Naravno.” Uzeo me je za ruku i udaljili smo se od stola. „Ona devojka za stolom - da li se to zove poslužitelj?” „U Americi, da”, rekao je Dejmijen. „Da smo u Parizu, zvala bi se krupije. Šta s njom?” „Imam utisak da joj se dopadaš.”

Zastao je i pogledao me. „Stvarno? A zašto to misliš?” „Nije skidala pogled sa tebe. Ali nemoj da ti padne na pamet. Premlada je za tebe.” „U stvari, izgleda mlađe nego što jeste.”

Iznenađeno sam ga pogledala. „Poznaješ je?” „Naravno. Ona je jedan od naših najboljih polaznika”, rekao je. Odrasla je u nekoj rupi od grada u Nevadi, uz majku koja ju je koristila da bi kupovala drogu. Sada je Debi brucoš na UCLA, smer hernija. „To je divno. Čime se tačno fondacija bavi?” „Prepoznajemo decu talentovanu za nauku, koja iz bilo kog razloga nisu u mogućnosti da se školuju. Mnoge dolaze iz porodica koje su slične Debinoj, ali ima i onih sa posebnim potrebama.

Jedan mladić je kvadriplegičar. Mislio je da su njegovi snovi o školovanju zauvek izgubljeni posle paralize. Sada radi na doktoratu.”

Oči su mi se napunile suzama. Nagnula sam se i poljubila ga u obraz. „Izvini me za trenutak”, rekla sam i pošla ka jednoj od devojaka koje su prodavale žetone i razmenila svojih dvadeset dolara.

Nije bilo puno, ali to je sve što sam imala.

Dejmijen se smešio kada sam se vratila. Nije rekao ništa, samo me je uhvatio i čvrsto mi stegao ruku.

Neko vreme smo neobavezno išli od gosta do gosta, a onda je zastao i rekao: „Video sam nekoga s kim bih voleo da porazgovaram. Da li će biti problem da nakratko ostaneš sama?” „Mislim da ću preživeti”, rekla sam. Poljubio me je i nakon toga se udaljio, ostavivši me samu.

Nije mi smetalo to što sam ostala sama, iako nisam poznavala baš nikoga. Pogledala sam unaokolo, ne bih li videla neko poznato lice. Obradovala sam se kada sam ugledala jedno. Oli? Krenula sam ka njemu, ali me je Dejmijen preduhitrio.

Osetila sam blagi strah. Zašto bi Dejmijen, za ime boga, želeo da razgovara sa Olijem? Nisam mogla da smislim drugi razlog, sem što me je Oli uporno upozoravao na to da se plaši da Dejmijen nije dovoljno dobar za mene i da ima dosta putera na glavi. Ali ja nikada nisam govorila o tome.

Jesam li?

141

Chia&Avada

Odjednom sam se uplašila mogućnosti da sam možda govorila u snu.

Pomislila sam da ih prekinem u razgovoru, ali to ne bi bilo dobro, pa sam naterala sebe da se okrenem na drugu stranu. Srećom, ugledala sam još jedno poznato lice - Blejna. I on je spazio mene i pružio mi ruke. Prišla sam i prepustila se njegovom snažnom zagrljaju. „Moj omiljeni model.” „Nisi mi rekao da ćeš i ti biti ovde.” Okrenula sam se i pogledala okolo. „Je li i Evelin sa tobom?

Jesi li zato bio tako rezervisan kada sam pričala da želim da je vidim?” „Nevaljalice”, rekao je. Podigao je ruku, mahnuo, i Evelin se stvori pokraj nas. „Ja je gledam svaki dan”, rekao je Blejn i krenuo od nas. Namignuo mi je. „Gledam je od glave do pete. Ostaviću vas same.” Vratio se, strasno poljubio Evelin i, po načinu na koji je ciknula, reklo bi se da ju je uštinuo. Dok se udaljavao, Evelin je gledala za njim.

Progovorila sam, ali me je Evelin ućutkala pokretom ruke. „Samo čas, Teksas. Želim da uživam u pogledu.” Odmah zatim nestao je u gomili, a ona se okrenula uz uzdah. „Skoro mi je šezdeset, a tek sada uživam u pravom seksu. Kunem ti se, ove zvezde nisu fer.” „A opet, možda su ti veoma naklonjene”, rekla sam i ona se nasmejala na to. „Opa, vidi ti čija je čaša dopola puna. U pravu si, Teksas. Sviđa mi se kako razmišljaš.”

Nikada nisam sebe smatrala posebnim optimistom, ali može biti da i jesam bila. Iskreno, stvarno mi se dopadala ta žena. „O tebi sam čula samo lepe stvari, mlada damo”, rekla je. „Možda su to samo glasine. Ili će to pre biti NC-17?”

Osetila sam kako mi se obrazi žare. „Može biti”, priznala sam. „Dobro je to. Dobro je za oboje. Taj dečko...” Skoro majčinski je zavrtela glavom. „Šta?” Poželela sam da sednem pored nje i primoram je da mi ispriča sve što je znala o Dejmijenu. Nažalost, to ispitivanje ne bi bilo baš prikladno. „Primetila sam kako te je upravo poljubio. Nežno, ali kunem se da je izgledao kao da bi mogao da te pojede.” Njene reči prijale su kao melem na rani. „Obično je vrlo zatvoren. Lepo je videti ga tako iskrenog prema tebi.” „Jeste”, rekla sam, iako nisam bila sigurna na šta je tačno mislila. Bila sam vrlo radoznala u vezi sa tim. Iskrenog? Kako da ne. Već sam imala iskustva sa tim koliko je Dejmijen bio zatvoren, imajući u vidu koliko sam se ja otkrila njemu. Svejedno, nisam pokazala šta mi se tog momenta vrzmalo po glavi. Te večeri društvena Niki bila je u punoj formi. „Prebrodio je neke stvari”, dodala sam, nadajući se da će mi na to ispričati još po nešto iz njegove mračne prošlosti. „Sada vidiš na šta sam mislila kada sam ti rekla da je nedostižan.” Uzdahnula je. „Nema veze što je mnogo toga gurnuto pod tepih. Te stvari opterećuju. A kako i ne bi?” „Znam”, lagala sam. Šta je gurnuto pod tepih? „Vidiš, zato mislim da si ti prava osoba za njega. Do pre godinu dana ni vilama nisi mogao da ga nateraš da organizuje ovako nešto. Večeras je, podruku sa tobom, ušetao ovamo kao da je ceo svet njegov.” „Pa”, rekla sam, „skoro i da jeste.” „To je tačno. Sranje, nisam ni pripita večeras. Hajde da nađemo neku od onih mršavica koje nose tacne sa pićem.”

Krenula sam za njom, jer sam želela da nastavimo razgovor iz koga ću saznati nešto više, ali smo se našle u gužvi i žagoru.

Deset minuta kasnije Dejmijen mi je prišao, dok sam, izgubivši Evelin u gužvi, raspravljala o filmovima Hamfrija Bogarta sa momkom koji je izgledao kao da mu je dvanaest godina, a predstavljao se kao najtraženiji reditelj horor filmova.

142

Chia&Avada

Na svu sreću Dejmijen me je poveo od njega. „Je li sve u redu između tebe i Olija?”

Oštro me je pogledao, ali je klimnuo glavom. Prešao je prstom po mojoj donjoj usni, koja je istog momenta postala moja erogena zona. „Mislim da ću morati da te probam”, rekao je, povlačeći mi kosu tako da sam morala da podignem pogled ka njemu. Prekinuo nas je visoki, mršav čovek prosede kose. „Čarlse”, rekao je Dejmijen hladno. Imala sam osećaj da to što nas je prekinuo nije bio jedini razlog Dejmijenovom hladnom tonu. „Moramo da razgovaramo”, rekao je čovek. Okrenuo se ka meni. „Čarls Mejnard. Žao mi je ako sam vas prekinuo u nečemu.” „O ne. U redu je.” Šta sam drugo mogla reći?

Mejnard je odveo Dejmijena u stranu, a istog momenta Oli se stvorio pored mene. „Hej. Hteo bih nešto da porazgovaram sa tobom.” „Ovde sam.” Bila sam hladna, ali nisam mogla da se kontrolišem.

Oli to ili nije primetio, ili je prešao preko toga. „Znam. Ali želeo sam u četiri oka.” „O čemu se radi?” Verovatno sam zvučala ljutito, ali nije mi bilo do još jednog komentara da Dejmijen nije za mene. „Samo sam želeo da ti se izvinim. Mislim, u vezi sa onim što se dogodilo sa Džejmi. Bilo je glupo i...”

Podigla sam ruku. „Oboje ste odrasli ljudi. Ali ste isto tako i moji prijatelji. A ti si pred ženidbom.” Uhvatila sam ga za ruke. „Ne želim da upropastiš nešto što je dobro za tebe. A i stvarno, stvarno ne želim da budem između vas.” „Znam, znam”, rekao je. „To je bila samo avantura za jednu noć. Izglupirao sam se, ali to je sada završena stvar.”

Nisam bila sigurna mogu li da mu verujem, ali nisam želela da nastavljam priču o tome, pa sam jednostavno klimnula glavom i prešla na drugu temu. „Šta je Dejmijen želeo?” „Oh, to.” Istrgao je ruke i stavio ih u džepove. „Zahvalio mi je. Zbog tebe, znaš. Što sam ti se našao. Nakon onoga sa Kurtom.”

Obrazi su mi se užarili. „To mi je mnogo značilo.”

Pogledao me je i odmahnuo glavom. „Ne moraš i ti da mi se zahvaljuješ. Znaš da nema toga što ja ne bih uradi za tebe.”

Pogledala sam unaokolo i videla Dejmijenov potiljak. „On je dobar momak, Oli”, rekla sam. „Jesi li se uverio u to?” „Naravno”, rekao je pomalo čudnim glasom. „Molim?” zahtevala sam objašnjenje. „Šta je to što te toliko muči u vezi sa Dejmijenom Staricom? Je li ono sranje koje brat Sare Padžet raspreda unaokolo?”

Glasno je uzdahnuo i bila sam sigurna da sam mu ja izmamila taj uzdah. „Oh, dođavola, Nik. Stark je poznata ličnost. Nema ga baš na svim bilbordima, ali tako ti je to sa svim poznatim ličnostima. Oko njih uvek kolaju neke priče. Erik Padžet je samo jedan od njih koji bacaju koplja.”

Piljila sam u njega. „I to je to? Je li to sve što te muči?”

Oli je zategnuo kravatu, što mi je govorilo da sigurno nešto krije. „Da. To je sve. Vidi, eno mi klijenta. Idem do nje, u redu?”

Zgrabila sam ga za ruku. „Stani! Šta hoćeš da mi kažeš?” „Ništa.” „Bože, Oli, poznajem te. Šta je to što izbegavaš da mi kažeš?”

143

Chia&Avada

„Ja... oh, dođavola, dobro.” Provukao je prste kroz kosu, a onda me uzeo za ruku i odvukao u stranu. „Iskreno, nisam bio siguran da li uopšte da ti kažem bilo šta. Mislim, možda tu nema ničeg.”

Borila sam se sa sobom da ostanem mirna i strpljiva. „Mislim, on izgleda kao dobar momak.” „I jeste. Reci više.”

Oli je spustio pogled. „Ovo što ću ti reći mora ostati tajna. Radi se o jednom privilegovanom klijentu. Mogao bih da dobijem otkaz. Štaviše, mogao bih da izgubim licencu.”

Klimnula sam glavom, vidno nervozna. „U redu.” „Pa, nisam radio baš direktno za Starka, ali čuo sam ponešto. Glasine. Mišljenja. Znaš?” „Ne”, rekla sam, „ne znam.” „O, bože, Niki. Toliko ljudi priča o njemu, pa sam se zabrinuo za tebe. I, kada sam imao priliku, malo sam kopao po papirima.” „Kopao? Šta to znači?” „Džejmi mi je ispričala za ono što ti je rekao na Evelininoj zabavi. O tome da si odbila MIT i Kal tek.” „Pa?” „Pa zašto bi to njemu bilo interesantno? Ta ponuda je usledila odmah nakon što si diplomirala.

To se ne radi kada neko prima stipendiju.” Pocrvenela sam. „Nastavi.” „Starkov dosije nalazi se u zaključanoj sobi, nekoliko spratova iznad radnih prostorija. Prilaz je skoro nemoguć. Ali Mejnardu je hitno trebalo nešto - ne u vezi sa Starkom, već u vezi sa jednim drugim klijentom čije se dosije nalazi u istoj toj sobi - pa je poslao mene. A ja sam iskoristio priliku.” „Šta si uradio?” „Firma administrira stipendije, pa su tamo i dosijei stipendista. Bacio sam pogled na tvoj dosije.” „I?” „I nije bilo ni reči o MIT ili Kal teku.”

Nasmejala sam se. „Stvarno lepo od tebe što si ugrozio svoju karijeru zbog brige o meni, ali to sam mogla i ja da ti kažem. Imam kopije dokumenata.” „Ali ne znaš za to da ti je dosije označen.” „Označen?”

Klimnuo je. „Jedino tvoj. Proverio sam ih sve.” „Šta to znači?”

Zavrteo je glavom. „Ne znam. Ali iz nekog razloga si izdvojena od ostalih.”

Zabacila sam glavu unazad. „Ma daj, Oli. Žao mi je što ti se Dejmijen ne dopada, ali ne misliš valjda ozbiljno? Dobro, moj dosije je označen. Jaka stvar. Možda je to zato što sam alergična na penicilin. Ili sam bila najfotogeničniji stipendista, pa sam im trebala za reklamni spot. Ili zato što sam bila jedina koja se preselila i prijavila prebivalište u Los Anđelesu. Pobogu, ne možeš da tvrdiš da je Stark bio taj koji je izuzeo moj dosije. Možda je to delo tvog šefa. Ili neko od zaposlenih ko se palio na bivšu mis Dalas - Fort Vorta.”

Spustio je loptu. „Znam, znam. Rekao sam ti da možda i nije bilo važno pomena. Ali zar ne misliš da je to malo čudno? Ne samo da ti je dosije označen nego on zna svaku sitnicu iz tvog privatnog života.”

Odmahnula sam glavom. „Privatnog života? Kao da su podaci o mom školovanju državna tajna? Ma hajde, Oli. Pusti to.”

Iako sam tako govorila, nisam mogla a da ne pomislim kako je Dejmijen znao moju adresu, broj telefona, pa čak i koju šminku koristim. Ali za sve je postojalo jednostavno objašnjenje. „Razmisli malo o tome”, rekao je Oli. Mahnuo je nekome, a onda me pogledao u oči. „Obećavaš?”

144

Chia&Avada

Nisam mu odgovorila. Uzdahnuo je, a potom nestao u gomili. Ostala sam po strani, pokušavajući da obuzdam svoja osećanja. Bila sam zbunjena - to sigurno. A i pomalo ljuta. Nisam bila sigurna jesam li bila ljuta na Dejmijena ili na Olija.

Izmilela sam napolje. Krenula sam popločanom stazom oko zgrade koja je vodila ka teniskom terenu. Zastala sam, pogledala u teren i na njemu zamislila mlađanog Dejmijena kako veselo i u punoj snazi trči za loptom. Prizor je bio lep i odagnao je svu ljutnju iz moje glave. Neka Oli brine, ako tako hoće; meni to nije bilo potrebno.

I pre nego sam ga čula, znala sam da je Dejmijen iza mene. Činilo se da ima toliku snagu da mu se i vazduh sklanjao sa puta. Okrenula sam se i srela se sa njegovi pogledom. Na momenat sam se uplašila da će mu zasmetati - ipak, rekao mi je već jednom da je završio sa tenisom, a ja sam bila pored terena. Ali bio je smiren i nasmejan. Prišao mi je, poljubio me i uštinuo za zadnjicu. „Pazi malo”, rekla sam, na šta se ona nasmejao. „Kriješ se?” „Da. I razmišljam.” „O čemu?” „O tebi”, priznala sam. Okrenula sam glavu ka terenu. „Zamišljala sam te kako igraš.” Zadržala sam dah, nadajući se da ga moje reči neće uznemiriti. „Pretpostavljam da sam u tvojim mislima pobeđivao”, rekao je suvo. Nasmejala sam se. „Uvek.” „Dobro je.” Poljubio me je divlje, snažno i strastveno. Nije me dodirivao - jedna ruka bila mu je na mom ramenu, dok me je drugom obuhvatio oko leđa - ali imala sam osećaj da je već u meni. Da me puni i udara.

Zastenjala sam od muke kada se odmakao.

Zakoračio je unazad. „Vidimo se unutra, gospođice Ferčajld.”

Podigla sam obrve. „Izašao si samo da bi me izazivao?” „Izašao sam da ti kažem da ću održati govor za petnaestak minuta. Ako imaš volje, uđi i pridruži mi se.” „Govor?” To nikako ne bih želela da propustim.” Još jednom sam pogledala u teren, koji je već bio prekriven večernjom tamom. „Odmah ću. Želim da malo uživam u zvezdanom nebu.”

Stisnuo mi je ruku i nestao uza ugla zgrade. Shvatila sam da sam tog momenta bila neizmerno srećna. Olijevi strahovi bili su miljama daleko od mene.

Nakratko sam se prepustila uživanju, a onda se okrenula i krenula ka zgradi. Visok čovek sa brkovima, u izgužvanom odelu, išao mi je u susret. Nisam mu pridavala važnosti, ali, kada mi je prišao, zamrzle su me njegove reči: „Ti si ta koju Stark kreše?”

Zastala sam, uveravajući sebe da mora da sam pogrešno čula. „Molim?” „Je li ti platio? Pazi se. Kresnuće te i iskoristiti, a kada te bude šutnuo, biće bogatiji za još jedno iskustvo.”

Noge su mi se tresle, a usta se potpuno osušila. Znojila sam se ispod pazuha. Nisam znala ko je taj čovek, ali sam znala da je opasan i da ga se treba kloniti. Okrenula sam se i ugledala toalet, malo udaljen od staze. „Ja... moram da krenem.” Okrenula sam se i brzo pošla ka toaletu. „Znam šta taj gad krije”, viknuo je čovek za mnom. „Znam za sva tela. Zar misliš da je moja sestra bila jedina koju je on sjebao?”

Erik Padžet. To je sigurno Erik Padžet.

145

Chia&Avada

Srce mi je ludački lupalo doka sam otvarala vrata ženskog toaleta. Svetio se automatski upalilo i ja požurih unutra. Unutra je bilo više kabina i nije bio moguće zaključati bravu za sobom. Ipak, vrata su imala rezu koju sam odmah povukla. Istog momenta svetla su se ugasila.

Udahnula sam, boreći se sa panikom. Smiri se, Niki, smiri se. Svetla su se ugasila kada su se vrata zatvorila. Verovatno je bilo podešeno tako da se gase kada domar spolja zaključa vrata. Ponovo sam okrenula rezu, kako bih otključala vrata.

Pokušala sam, ali mi je ruka drhtala. Makar sam tu u mraku bila daleko od Erika Padžeta. Ali morala sam pobeći odatle. Morala sam nekako otključati vrata.

Nisam mogla da pomerim rezu.

Ne. Ne, ne, ne.

Dobro. Dobro, mogu ja to. Svetla su se ugasila, ali mora da je unutra postojao neki prekidač. Jer bi se u suprotnom moglo desiti da neko ostane zarobljen u mraku. Obuzela me je panika. Pipanjem sam pokušala da pronađem vrata, ali bezuspešno. Disala sam sve brže i pliće. Smiri se. Uključi mozak.

Tako je. Razmišljaj.

Oh, jebiga. Nisam bila sposobna da razmišljam.

Disala sam duboko. Iako nije bilo jednostavno, samo mi je to preostalo. I dalje sam bila u panici.

Dolazilo mi je da vrištim i lupam po vratima. Ali Erik Padžet je bio ispred vrata, strasniji od mraka i...

Dobro, možda je i otišao.

Udarila sa šakom o vrata. „Hej! Hej! Ima li koga? Hej!” Ništa.

Udarila sam još jednom. I još jednom i još jednom i... „Niki?” „Dejmijene?” „Oh, sranje. Dušo, jesi dobro?”

Ne samo da nisam bila dobro već nisam mogla ni da progovorim. „Dobro sam”, nekako sam izgovorila. „Ne mogu da otvorim vrata. Možeš li da ih otključaš?” „Ne. Brava se zaglavila.” Okretala sam bravu dok sam govorila i ona se nekako okrenu. Istog momenta Dejmijen je gurnuo vrata. Ne znam jesam li ja potrčala ka njemu ili je on dotrčao do mene.

Znam samo da sam bila u njegovom zagrljaju. Teško sam disala i neprestano mu se izvinjavala.

Sačekao je da se umirim, a onda me uhvatio za obraze. „Nemaš se zbog čega izvinjavati”, rekao je. „Dobro je da si se vratio. Zbog čega si se vratio?”

Pružio mi je žeton od pedeset dolara. „Pomislio sam da bi želela još malo da zaigraš pre mog govora.”

Iz nekog razloga to mi je nateralo suze na oči. Oslonila sam se na njega. „Bio je to Padžet”, rekla sam. „Molim?” Bes mu je iznenada preplavio lice. „Nije se predstavio, ali sam sigurna da je to bio on.” Opisala sam ga i ponovila šta mi je rekao.

Tako oštro Dejmijenovo lice do tada nisam imala prilike da vidim. Okrenuo me je ispred sebe i prešao rukama po mom telu. „Nije te povredio?” „Ne”, rekla sam, dok sam, videvši Dejmijenov bes i brigu, zaboravljala na sopstvene strahove. „Ne, nije čak ni pretio. Ali svakako me je prestravio i zato sam pobegla.”

146

Chia&Avada

„Ako ga ponovo vidiš - bez obzira na to da li bio tri bloka daleko od tebe ili nisi sigurna da je on - reci mi. U redu?”

Klimnula sam. „Da. Naravno.”

Uzeo me je za ruku. „Hajde. Idem da završim sa govorom i vodim te kući.”

Pošla sam za njim. Stajala sam pored podijuma dok je žena u šanel kompletu zahvaljivala svima koji su svojim dolaskom izrazili podršku „Obrazovnoj fondaciji Stark”, a onda i predstavila gospodina Dejmijena Starka lično.

Prostorijom se razlegao gromoglasan aplauz, uključujući i moj. Gledala sam kako se čovek koji mi je ispunjavao dane i noći penje na podijum. Slušala sam ga kako snažnim i samouverenim glasom priča o deci kojoj je trebalo pomoći. O tome kako treba pronaći još onih kojima je pomoć preko potrebna. Kako ih treba izvući iz blata i pružiti im šansu da zablistaju.

Njegova elokvencija gasila je i poslednji tračak panike u meni. Oči su mi se napunile suzama i bila sam veoma ponosna. Možda je taj čovek i imao tajni i skrivene skelete, ali tog momenta zavirila sam mu u dušu. A dopalo mi se to što sam videla.

147

Chia&Avada

24

Okean je blistao na jutarnjem suncu, dok sam ispred prozora stajala gola, izložena upornim pogledima dvojice muškaraca. Blejnovom profesionalno ispitivačkom i Dejmijenovom uspaljenom, od koga su mi bradavice postajale tvrde, a butine drhtale uprkos činjenici da nismo bili sami.

Bilo mi je neprijatno - ali sam se u isto vreme osećala i veoma moćno. „Neverovatno koliko si seksi”, rekao je Blejn. „Nije mi dobro od toga.” „To je pre od onolikog vina koje si popio”, zadirkivala sam ga. „Zapravo od onoliko votke”, ispravio me je. „Zašto sam ti, kog đavola, rekao da budeš ovde u osam, stvarno ne znam. U stvari, znam. Jer tvoja koža sija na jutarnjem suncu.”

Nisam izdržala - morala sam se okrenuti ka Dejmijenu. Na licu sam mu pročitala da i on misli na isto. Oboje smo se setili da mi je rekao kako mi koža sija kada sa uspaljena.

Dejmijen je pogledom upijao svaki deo mog tela. Činio je to sa takvim žarom da mi se činilo da ću zasijati. Kada su nam se pogledi ponovo sreli, zaista sam prepoznala žar u njegovim očima.

A stajala sam tu, poput statue, sa još jednim muškarcem na drugom kraju sobe.

Dejmijen se nakašljao. Mislim da je i sam zažalio što nismo bili sami. Blejn je gledao jedno pa drugo, potpuno bezazlenim pogledom. „Šta je problem?” „Provozaću bicikl, pre nego odem u kancelariju”, rekao je Dejmijen uzdržano i jedva sam uspela da se ne nasmejem. Naravno, ja sam bila ta koja je potpuno gola stajala ispred prozora. On će nekako utrošiti svoju energiju, a ja ću natenane goreti u svojoj. „Ukoliko se zadržiš, možda neću biti tu kada se vratiš”, rekla sam. „Danas idem na razgovor za posao, sećaš se?” „Naravno”, rekao je Dejmijen i krenuo ka meni. „Hajde”, rekao je Blejn, odmahujući rukom, „pozdravite se. Ja ću popiti kafu ili tako nešto.”

Otišao je u kuhinju, a ja se nasmejah. „Stvarno je kul lik”, rekla sam. „Mmm”, složio se Dejmijen, privlačeći me u naručje. Prebacivši ruku preko mog ramena, poveo me je do platna. Bilo je prekriveno kada sam ušla u sobu i interesovalo me je kako slika napreduje.

Blejn je odradio dosta toga za kratko vreme i verno me je preneo na platno. Moja ravna leđa i podignutu glavu. Nisam bila sigurna šta sam očekivala od portreta, ali dopalo mi se kako sam izgledala na slici. „Ljubomoran sam na to kako te dodiruje”, rekao je Dejmijen tako tiho da sam ga jedva čula.

Pogledala sam ga ljubopitljivo. „Blejn me nikada nije dodirnuo.” „Ne”, rekao je Dejmijen. „Ali te oživljava.” Privukao me je sebi i zaronio glavu u moju kosu. „A to je moj posao”, mrmljao je. „I veoma, veoma si dobar u tome.”

Mirisao mi je kosu. „Mogli bismo da pošaljemo Blejna po krofne i da ja zaboravim na vožnju bicikla.” „Nema šanse, frajeru.” Nasmejala sam se i razdragano ga odgurnula od sebe. „Danas imam posla, ako si zaboravio. Treba mi vremena da se spremim i informišem o firmi. Da proučim sve ono što bi jedna devojka koja aplicira za posao trebalo da zna.” „Ja ću te istog momenta zaposliti. Nudim ti veoma unosan posao. I problem je rešen.”

148

Chia&Avada

„Ne. Milion puta ne.” „Vredelo je pokušati. Idi.” Ponovo me je privukao, podigao i nežno ljubio. „Vidimo se kada završiš.” „Da”, rekla sam. „Vidimo se.”

Provela sam dobra tri sata u „Novim resursima” i za to vreme sigurno sam upoznala svakog ko je tamo bio zaposlen. Od domara do Brusa Tolija, vlasnika kompanije. U početku sam bila vrlo nesigurna, nervozna i ne baš rečita. Ali brzo sam se vratila u formu i gospodin Toli i ja upustili smo se u veoma živ razgovor. Učinio mi se veoma strog - a i sve što sam do tada pročitala o kompaniji, ukazivalo je na to. Što je bilo najvažnije, nije poput Karla ispoljavao egoistične i bizarne crte upravljanja.

Drugim rečima, Brus je bio zainteresovan za posao, a ne za moje grudi i zadnjicu.

Svakako mi se dopao.

Dok smo razgovarali, proveo me je kroz radne prostorije, pokazao kafeteriju, salu za gimnastiku, prostorije za odmor, pa čak i toalet. Iskreno, za prvi intervju, bilo je sjajno. Makar je bilo tako dok nismo ušli u konferencijsku salu i dok nije izneo ponudu.

Naravno, rekla sam da bih morala da razmislim, što sam i učinila u prve tri sekunde pre nego sam prihvatila ponudu.

Suzdržavala sam se da ne bih zaigrala i zapevala, dok sam još bila u zgradi, ali, čim sam izašla, zavrtela sam se oko svoje ose, izvadila ajfon i pozvala Dejmijena.

Bila sam u šoku kada sam čula da mu je uključena govorna pošta.

Hrabro sam otkucala tekst: „Uspela. Počinjem sledeće nedelje! XXOO.” Istog momenta mi je odgovorio: „Nisam ni sumnjao. Čestitam” XXXOOO P. S. Jesi li prekršila neko od pravila? BG ili BB?” Trebalo mi je malo da shvatim, ali, čim sa ukapirala, obrazi su mi se zacrveneli: „Bez gaćica, ali sam mislila na tebe. Bez brusa, ali mi je jakna bila zakopčana.”

Odmah je usledio njegov odgovor: „Savršeno na svim poljima.”

Kucala sam dalje: „Bez gaćica, a adrenalin raste. Jesi li slobodan?”

Ovog puta odgovor nije odmah usledio. „Voleo bih da jesam. Znam kako bih mogao da pomognem.”

Nasmejala sam se i otkucala. „Mogao bi da me pozoveš. Tvoja pomoć preko telefona dobro bi došla.”

Njegov odgovor izmamio je još jedan osmeh: „Mogao bih, ali sam usred sastanka sa nekim klijentima iz Tokija. Nisam siguran da bi razumeli. Uskoro se vraćam u kancelariju. Vidimo se kasnije. U međuvremenu misli na mene, kako te dodirujem...”

To nije bio nikakav problem - zamišljati Dejmijena bila je moja omiljena razbibriga. Odmah posle zamišljanja njegovog dodira.

Kada sam stigla u stan i tamo zatekla Džejmi, bilo mi je lakše što Dejmijen nije bio slobodan.

Džejmi je, naravno, bila dobro raspoložena i ja se bacih na priču o svom novom poslu. „I kako ćemo to proslaviti?”, upitala je. „Uz film?” „Nema šanse. Želim da čujem sve prljavštine o tebi i gospodinu Parajliji. Suši?” „Može.”

Ušla sam u sobu da sa sebe skinem štilde i elegantnu garderobu i uvučem se u džins. Džejmi je učinila isto. Oklevala sam da obučem farmerke, pa sam ih odložila u stranu. Obukla sam džinssuknju i obula sandale - bez gaćica. Čak i kada Dejmijen nije bio u blizini, pravila su bila pravila.

Brus nije bio problem. Na sebi sam imala haltere, smatrajući to dobrim izborom. „Jesi li spremna?”, pitala sam Džejmi. „Za pet minuta”, rekla je, a onda dodala: „Hej, jesi li videla današnje novine?” „Zašto?”

149

Chia&Avada

„Na stolu su. Pogledaj.”

Uzela sam novine, sela na kauč i otvorila ih. Prelistala sam ih, ali ništa nije privuklo moju pažnju dok nisam stigla do poslednjih strana. Ono što mi je privuklo pažnju bila sam ja.

Ili moja slika u novinama. Da budem precizna, moja i Dejmijenova.

Bio je to članak o „Obrazovnoj fondaciji Stark” i dobrotvornoj akciji. Dve strane lista bile su pune slika gostiju koji su prisustvovali događaju. Smešila sam se gledajući fotografije, tražeći na njima Blejna, Evelin ili Olija.

Nisam ih pronašla, ali sam videla Žizelu. Prsti su mi se ukočili kada sam na slici videla čoveka koji je stajao pored nje - Brus Toli. Šta?

Dejmijen mi nije rekao da poznaje mog novog šefa. Ali možda ga i nije poznavao. Možda je to bila samo slučajnost.

Pokušaj samoobmane propao je čim sam pročitala naslov. Ispostavilo se da su Brus i Žizela supružnici. Sa njima je Dejmijen bio na koktelu one večeri kada smo se sreli. A Dejmijen mi nije rekao ništa ni pre razgovora za posao, a ni sada. Šta bi to, kog đavola, trebalo da znači?

Sigurno ništa dobro. Sve te čudne nepoznanice, zajedno sa Olijevim strahovima, učinili su da se osetim uznemireno. Sranje.

Zgrabila sam telefon s namerom da ga pozovem, ali sam prekinula pre nego sam otkucala ceo broj. O tome nije trebalo razgovarati preko telefona. Krenula sam pravo do njega. „Džejmi”, viknula sam. Ako sam već odlučila, nije bilo potrebe odustati od toga. „Moram da idem. Izvini za suši.”

Nisam čekala da mi odgovori. Zalupivši vratima, čula sam je kako iznenađeno pita: „Šta? Šta?”

Mozak mi je bio ili potpuno prazan ili prepun svega i svačega dok sam se vozila ka Starkovoj kancelariji. Znam samo da nisam mogla da saberem misli. Kada sam stigla do „Stark korporacije”, upitala sam Džoa da li se Stark vratio. Rekao mi je da nije. „Dobro”, rekla sam, „sačekaću ga u direkciji. Kada se vrati, recite mu da gospođica Ferčajld želi da ga vidi istog momenta.”

Džo je izgledao vrlo iznenađeno, ali sam ipak odmarširala do lifta, ostavljajući ga da se pribere i moje zahteve prenese Starkovom lojalnom osoblju.

Lift čija su se vrata otvorila nije bio onaj kojim sam se pela sa Karlom i momcima. Bio je to lično Starkov lift. Pretpostavila sam da je Silvija bila ta koja ga je poslala lift u prizemlje. Puna samopouzdanja, ušla sam u lift. Da, Stark će svakako upoznati moju drugu stranu.

Sve moje namere zamalo da padnu u vodu, kada su se vrata lifta, umesto u kancelariji otvorila na spratu Starkovih ličnih odaja. U momentu sam osetila strah.

Pomislila sam da bi bilo dobro ostati u liftu, stisnuti dugme alarma dok se ne otvore vrata na drugoj strani kabine, ali sam odustala od toga. Učinila sam upravo suprotno. Duboko sam udahnula i zakoračila u Starkove odaje. Istog momenta, vrata lifta zatvorila su se za mnom.

Zastao mi je dah u grudima, pa sam se okrenula i ponovo pritisnula dugme. Osetila sam neku čudnu nervozu u sebi.

Vrata se nisu otvorila.

Bilo je jasno da ću ostati tu sve dok se Stark ne vrati. Dobro. U redu. Nema problema.

Okruženje mi nije bilo nepoznato, pa sam otvorila frižider koji se nalazio iza bara i poslužila sebe hladnom dijetalnom koka-kolom. Ponela sam piće u dnevni boravak i pokušala da sednem i s mirom sačekam, ali nisam mogla. Ustala sam i počela da šetam po sobi. Bila sam isuviše ljuta i nervozna da bih sedela.

150

Chia&Avada

Znam da nije trebalo, ali sam ipak razgledala po stanu. A zašto da ne? I Stark je znao mnogo toga o meni. Na kraju krajeva, želela sam da znam kako izgleda njegova spavaća soba.

U neku ruku bila sam iznenađena, a u neku ruku i nisam. Uz jedan zid bila je postavljena niska, drvena vitrina sa fiokama. Na drugom zidu dominirala su vrata koja su vodila u kupatilo. Treći zid je, u Dejmijenovom stilu, bio u staklu, sa pogledom na panoramu Los Anđelesa. Uz četvrti zid bio je smešten krevet.

Za razliku od kreveta u kući u Malibuu, ovaj nije imao stranice. Bio je nizak i prekriven uštirkanom belom posteljinom. Preko je bilo prebačeno plavo ćebe, ali sem njega krevet nije bio prekriven ničim. Bila su tu i dva jastuka, takođe presvučena u belo. Iako nije imao uzglavlje, krevet je od zida delio panel tamne boje mahagonija, koji je ličio na uzglavlje i činio da krevet dominira prostorom.

Sve je izgledalo jednostavno, elegantno i nekako tužno. Podsetilo me je na neku vrstu maske.

Otkrivalo je samo onoliko koliko je Dejmijen želeo da otkrije. Pitala sam se kakve su bile žene koje su boravile tu. Uzdrhtala sam, jer nisam bila jedna od njih, ali je to u isto vreme činilo da se osećam posebnom. „Niki?”

Poskočila sam. Bila sam toliko zaokupljena mislima da nisam ni primetila da je ušao. Okrenula sam se ka nemu. Stajao je prislonjen uza zid. Bio je u odelu, ali bez sakoa i kravate. Prva dva dugmeta na košulji bila su mu otkopčana. Bio je neverovatno seksi i poželeh da ga ošamarim što me je odvraćao od svoje prvobitne namere.

Nisam progovarala. Primetila sam dozu zabrinutosti na njegovom licu. „Je li sve u redu? Šta se dogodilo?” „Zašto mi nisi rekao za Brusa?”

Podigao je obrve. Izgledalo je da je bio iznenađen pitanjem. „Šta je to trebalo da ti kažem?” „Da li ti to mene zavitlavaš? Sranje, Dejmijene. Umešao si prste u ponudu za moj posao.” „Potegao sam neke veze, da bi Brus čuo za tebe”, rekao je oštro. „Ali ništa više od toga. Posao si dobila, jer si vraški dobra u onome što radiš. Jer su ti preporuke odlične. Jer si pametna, vredna i zaslužuješ takav posao.”

Okrenula sam glavu i pogledala ga, jer sve je to bila gomila sranja. „A kako si ti tačno saznao sve to o meni? Tako što si me posmatrao dok gola poziram? Tako što si me tucao?” „Ja vidim tebe, Niki.” „Da, pa možda je to zato što me suviše dugo gledaš.”

Pogled mu se smrknuo. „O čemu ti to pričaš?” „Na Evelininoj zabavi si bio besan na mene što sam bila Karlov asistent. Bolje poznaješ moje preporuke od mene same. Kako je moguće da znaš toliko o meni? Sve to ne piše u mom dosijeu stipendiste. Dakle kako, Dejmijene?” „Pratio sam tvoje školovanje. Razgovarao sam sa tvojim profesorima. Pratio sam tvoj razvoj.” „Ja...” Totalno me je šokirao jednostavnim činjenicama. „Ali zašto?”

Nije odgovorio ništa. „Dejmijene, zašto?” čula sam paniku u svom glasu. „Jer te želim”, konačno je rekao. Toplina u njegovom glasu prodirala je u svaku moju poru.

Panika je nestala i borila sam se da se ponovo usredsredim. „Želim te od prvog dana kada sam te video na izboru za mis.”

Izgubila sam pamet. „Ali... ali zašto mi tada ništa nisi rekao?”

Njegov smešak nije odavao baš ništa. „Umem da budem veoma strpljiv kada vredi sačekati poen.”

151

Chia&Avada

„Ja...” Nisam znala šta bih rekla. Hiljadu pitanja mi se motalo po glavi. Htela sam ga upitati zašto je bio tako siguran da sam vredna toga, ali sve što sam uspela da izgovorim bilo je: „Zašto ja?”

Podigao je rub usana. „To sam ti takođe rekao. Srodne smo duše. Jaka si, Niki. Ta snaga i samopouzdanje čine da budeš prokleto seksi.”

Bežala sam od njegovog pogleda. Kao i uvek, razumeo je srž pitanja. „Zar nisi primetio ožiljke?” pitala sam. „Nisam jaka, slaba sam.” Nisam mogla pobeći od misli da me je želeo baš iz tog razloga. Na kraju krajeva, Dejmijen je voleo da dominira. „Slaba?” Gledao me je kao da sam poludela. „Nema šanse. Nisi slaba, Niki. Jaka si. Ti si borac.

Dok te držim, osećam tu snagu u tebi. To je kao da držim živu vatru.”

Prišao je bliže i spustio dlan na moje lice. „Zbog toga te želim. Ni ja nisam slabić. Zašto bih poželeo ženu koja je drugačija od mene?”

Drhtala sam. Video je u meni ono što se meni dopadalo u njemu. Snagu. Samopouzdanje.

Sposobnost.

Ali jesu li me stvarno krasile te osobine, ili je video samo onu Niki kakvu sam prikazivala svetu? Ili je ta Niki bila deo mene? „Ti znaš toliko toga o meni, a ja tebe jedva da poznajem”, rekla sam. „Da li si svestan toga da je ovo prvi put da čak vidim tvoju spavaću sobu?” „Nema tu šta mnogo da se vidi.” „Nije stvar u tome.” Podigla sam glavu, da bih ga pogledala u oči, i susrela se sa njegovim prodornim pogledom. „Niki, moram da znam jesmo li jedno za drugo.”

Jedva sam se suzdržala da ne klimnem glavom. Očajnički sam želela da budemo zajedno, ali za to je bilo potrebno nešto više od želje i snova. „Hoćeš li nam dati priliku?”, pitala sam. „Hoćeš li pokušati da budeš otvoreniji prema meni?” „Znaš više o meni od bilo koje druge žene”, rekao je.

Setila sam se onoga što mi je ispričao o svom ocu i teniskoj karijeri. „Znam. Samo - samo želim da upoznam tebe. Ima li to smisla?” Nisam mu rekla da znam da postoje tajne njegove prošlosti; to je bilo ono što sam želela da podeli sa mnom. Naterala sam sebe da se nasmešim. „Za razliku od nekih, ja nemam izvore iz kojih bih sama saznala to što me interesuje.” „Mislio sam da postoji 'Vikipedija'“, rekao je suvo.

Promenila sam izraz lica, a on se savio i poljubio me u vrh nosa. Bilo je to slatko i erotično, pa su svi moji strahovi istog trenutka nestali. Je li on bio taj koji ih je oduvao? Ili sam to bila ja, koja nije mogla ispravno da razmišlja kada se nađe u njegovoj blizini? „Nije to baš tako lako”, rekao je. Iznenadila me je težina s kojom je izgovarao te reči. „Nikada do sada nije se pojavio niko sa kim sam poželeo da podelim pojedinosti iz mog života.” „Želiš li to sada?” prošaputala sam, plašeći se da bi glas ubio svu moju nadu.

Uzdrhtala sam kada me je nakon toga pomilovao po obrazu. „Da.” Preplavio me je osećaj olakšanja. „Onda, pokušaćeš?” „Pokušaću”, potvrdio je. Ušao je u sobu i ispružio ruku ka meni. „Hajde sa mnom.”

Pružila sam mu ruku, osetivši isti sladak nadražaj njegovog dodira. Poveo me je do prozora, uhvatio me za obe ruke i spustio mi dlanove na staklo. Stajao je iza mene, obavivši ruke oko mog struka. Svojom težinom savijao me je nadole. Gledala sam obrise grada nad kojim se spuštalo veće. „Niki.” Glas mu je bio tih i senzualan, na šta je moje telo bezuslovno i bez odlaganja odgovaralo istom merom. Grudi su mi otežale, bradavice se pretvorile u tvrd orah. Stidnica mi je podrhtavala među nogama. Želela sam ga. Bože, koliko sam ga želela. „Zašto”, šaputala sam. „Zašto sve nestaje kada sam sa tobom?”

152

Chia&Avada

„Jer ne postoji ništa drugo”, odgovorio je. „Ništa sem mene i tebe.”

Pomerio je ruku sa mog struka. Prelazio je rukom po mojoj nozi. Povlačio ju je nagore, sve dok mi se suknja nije našla iznad pojasa, a gola zadnjica priljubila uz njegove pantalone. Osetila sam njegovu erekciju, koja je zatezala materijal nesumnjivo skuplji od mog automobila. „Molim te”, rekla sam. Želela sam ga odmah u punoj snazi. Želela sam da osetim strast koja je buktala između nas. Želela sam da zaboravim na sve sumnje koje su me mučile i uverim se da ne postoji ništa drugo sem Dejmijena i mene. „Molim te, uzmi me.” „O bože, Niki.” Čula sam kako otkopčava pantalone. Odmakao se nakratko, a onda sam ga u punoj erekciji osetila na svojoj goloj koži. „Raširi noge.”

I jesam. Mazio me je po stidnici, stiskao me je, palio i izazivao da se pripijam uz njega. Ali to nije bilo ono što sam želela. Želela sam da ga osetim u sebi. Želela sam ga odmah i to sam mu i rekla.

Uhvatio me je za kukove i primakao sebi. Podigla sam se na prste i savila niže dok je prodirao u mene, ali nisam imala ravnotežu u tom položaju. Dejmijen je prodirao sve dublje i jače, gurajući me napred. Dlanovi su mi još uvek ležali na prozoru, a svaki udarac sve više me je priljubljivao uz staklo. Vukla me je daljina, samo je Dejmijen bio taj koji me je vraćao u stvarnost.

Spustila sam ruku dražeći klitoris, dok me je Dejmijen punio. „To, draga”, šapnuo je. Napolju je bilo mračno, pa sam mogla videti naš odraz u staklu. U momentu dok sam svršavala, uhvatila sam njegov pogled. Uvijala sam se od zadovoljstva, što je i njega dovelo do vrhunca. Svršio je u mlazovima, duboko u meni.

Dahtala sam, uzdrmana silinom orgazma. Još uvek sam bila nagnuta, visoko podignutih kukova i s Dejmijenom duboko u meni. „Pogledaj kroz prozor”, šapnuo je Dejmijen. „Šta vidiš?” „Zalazak”, rekla sam, okrenuvši se preko ramena.

Priljubio je usne na moje uho i rekao ozbiljno: „Nikada, draga. Među nama, sunce nikada neće zaći.” „Ne”, šapnula sam, osećajući sigurnost i zadovoljstvo. „Nikada.”

153

Chia&Avada

25

Kako je Dejmijen narednog dana morao da bude u San Dijegu, a Blejn je bio odsutan zbog izvesnih problema u galeriji u La Džoli, vratila sam se u stan pre osam sati ujutru, iznenađena što sam Džejmi zatekla budnu. „Šta je to?”, pitala je u znak pozdrava. „Nestala si iz čistog mira.” „Znam”, rekla sam. „Loš sam cimer, ali nadoknadiću ti to. Doručak? Ja častim.” „I ispričaćeš mi sve?” „Kunem se”, rekla sam i prekrstila se uz to.

Otišle smo u restoran u Ventura bulevaru i, nakon što sam joj ispričala sve o Brusu i onome što mi je Oli rekao, kao i o Dejmijenovom objašnjenju, još jednom je dokazala zašto je bila moj najbolji prijatelj. „Oli se postavio kao preterano zaštitnički brat. A Dejmijen je vraški seksi da bi se ljutila na njega. Isto tako, ne bih rekla da je naredio Brusu da te zaposli. Samo mu je ukazao na tvoje kvalitete.” „Baš tako”, rekla sam. I pošto smo Dejmijen i ja razjasnili neka pitanja prethodne večeri - ako me osećaj nije varao - promenila sam temu razgovora. „Ovo je moja poslednja nedelja među nezaposlenima”, rekla sam. „Šta kažeš na to da pogledamo neki film?”

Na kraju smo odgledale čak dva filma. Jer zašto bi bio lenj, a da to ne budeš do kraja. Vratile smo se u stan, pretovarene kokicama i sodom.

Džejmi je odmah otišla u svoju sobu, da obuče pidžamu, iako još nije bilo ni četiri po podne. I sama sam nameravala da uradim isto, kada me je iznenadilo zvono na vratima. „Momenat”, rekoh.

Pomislila sam da je Daglas i već planirala kako da ga otkačim. Isto bi se desilo i da je pozvonio Oli. Nije bio nijedan od njih dvojice. Pred vratima je stajao Edvard. „Gospođice Ferčajld”, rekao je i, mada se trudio da ostane strogo poslovan, na licu mu je sijao blagi osmeh. „Gospodin Stark me je zamolio da vam izrazim njegovo lično izvinjenje što nije u mogućnosti da sa vama provede dan u znak proslave vašeg novog zaposlenja.” „Stvarno?” rekoh. Malo smo slavili prošle noći. Uz seks. Prošli smo kroz sve faze raspoloženja. „Mogu li i lično da čestitam na uspehu?” dodao je Edvard. „Hvala”, odgovorili. „Ali stvarno nije bilo potrebe da vas deranžira. Već mi je lično čestitao prošle noći.” „Da, ali ovde sam i da bih vam uručio poklon. Ili, u stvari, da vas odvedem do poklona.”

Pogledala sam ga. „Šta hoćete da kažete time?” „Bojim se da imam vrlo jasne instrukcije koje mi nalažu da vam ne otkrivani mnogo.” „0h. Hm, u redu. Samo da se javim mojoj cimerki.” „Gospođica Arčer je, naravno, takođe pozvana.” „Stvarno?” Postajalo je sve zanimljivije. Okrenula sam se ka njenoj sobi i pozvala je. „Hej, Džejmi. Promena plana. Idemo... nekud.”

Promolila je glavu kroz vrata, dopola podignute majice. Trgnula ju je nadole, piljeći u Edvarda. „Molim? Gde idemo?” „Edvard ne želi da otkrije. To je poklon. Od Dejmijena.” „I ja sam pozvana?” „Svakako”, rekao je Edvard.

154

Chia&Avada

„Strava. Jebiga”, reče mi, „nemam nameru da odbijem misteriozan poklon od tipa sa punim džepovima. To jednostavno nije u mom stilu. „Baš tako. Idemo”, rekoh Edvardu.

Džejmi je skinula donji deo pidžame, obukla farmerke, zgrabile smo tašne i krenule za Edvardom ka kolima. Pitala sam se da li je to bila Dejmijenova želja, ili se Edvard svojevoljno, umesto gradskim automobilom, dovezao limuzinom, kako bi ostavio utisak na Džejmi. Ako je tako, upalilo je. Zagledala je svako sedište, zavirivala u bar i ispitivala svaki i najmanji uređaj na konzoli. „Vino?” pitala je kada je u frižideru pronašla flašu hladnog šardonea. Eto koliko sam ja obraćala pažnju na unutrašnjost limuzine. Nisam čak ni primetila da u limuzini postoji frižider. A onda, bila sam zaokupljena drugim stvarima u toku vožnje...

Edvard je izašao na auto-put vozeći ka istok, što me je iznenadilo, jer sam očekivala da ćemo se uputiti ka plaži. „Šta misliš gde nas vodi?” upitala sam Džejmi, koja je preturala po kolekciji diskova koju ja do tada nisam ni primetila. „Zar je važno?”

Razmislila sam o tome i shvatila da je bila u pravu.

Petnaestak minuta kasnije bilo je jasno da napuštamo Los Anđeles. Ispijala sam drugu čašu vina uz zvuke Madonine pesme „Kao devica”. „Ovo je totalno retro”, rekla je Džejmi, uvijajući se u ritmu muzike. Nije mi se dopao njen izbor, ali je muzika bila glasna i zabavna, pa sam se prepustila uživanju. Dok smo prolazile pored vetrenjača koje su dominirale pustinjom blizu Palm Springsa, slušale smo klasičan rokenrol, kantri i još mnogo modernih izvođača. Igrale smo - koliko je to bilo moguće u limuzini - pevale i u neku ruku pretvorile limuzinu u zabavnu dvoranu. Smejale smo se toliko glasno da smo podvriskivale i mislim da se nismo tako dobro provele još odonda kada smo u završnoj godini studije pobegle sa nastave i iz Ostina se odvezle do Nju Orleansa.

Edvard je konačno sa auto-puta skrenuo na međugradski, gradski, a onda i na sporedan put.

Kada sam pod zracima zalazećeg sunca ugledala niske bele zgradice okružene visokim palmama i rasute u podnožju planine, pomislila sam da smo se uputili u nekakav kamp.

Džejmi i ja smo gledale kroz bočna stakla. Ona je prva primetila znak. „Jebote”, rekla je, „mi smo u pustinjskom spa ranču.” „Stvarno?” Nije mi bilo jasno zašto sam bila iznenađena. Taj ranč mora da je bio mesto gde poznati odlaze kao bi pobegli od javnosti. Mora da je boravak tamo bio ekstremno skup, ali Dejmijen je to sigurno mogao sebi da priušti. „Hoćemo li prenoćiti ovde?”, pitala je Džejmi. „Možda ćemo samo večerati. Bože, nadam se da ćemo prenoćiti. Nikada nisam boravila na ovakvom mestu.”

Limuzina se zaustavila ispred glavnog ulaza. Ispila sam poslednji gutljaj i približila se vratima, kako bih bila spremna da izađem kada Edvard otvori vrata. Kada su se vrata limuzine otvorila, pored nje je stajala žena. Na sebi je imala uske teget pantalone i svilenu tuniku. „Gospođice Ferčajld, gospođice Arčer, dobro došle na pustinjski ranč”, rekla je sa akcentom koji se mogao čuti samo u istočnoj Evropi. „Zovem se Helena. Pođite. Odvešču vas do vašeg bungalova.”

Bungalov, izgovarala je Džejmi pokretom usana, vidno oduševljena. Pratili smo je duž popločane staze. Ja, koja sam rutinski nabacila masku na lice - jer, naravno, izašla sam iz limuzine i bila sam naviknuta da posećujem takva mesta - i Džejmi, koja je skoro poskakivala od sreće. „Samo da znaš”, rekla je dok je Helena otvarala vrata, otkrivajući nam unutrašnjost bungalova, „potpuno sam zaljubljena u tvog dečka.”

Dečko. Pocrvenela sam. Dopalo mi se kako je zvučalo.

Bungalov je bio mali, ali savršeno opremljen. Imao je dve spavaće sobe, čajnu kuhinju, dnevnu sobu sa udobnim foteljama i kaminom. Najlepši deo bila je veranda sa pogledom na planine, odakle

155

Chia&Avada

se nije mogao videti ni najmanji deo odmarališta. „Večeru ćemo poslužiti u sobi, da? A sutra počinjemo u osam.”

Oklevala sam, ali nisam izdržala a da ne pitam: „Počinjemo sa čim?”

Helena se nasmejala. „Sa svim što je predviđeno.”

U pola osam probudio nas je nežan zvuk budilnika. Bilo je iznenađujuće sa kojom lakoćom smo ustale, uprkos tome što smo prethodne noći, nakon večere uz morske plodove i neku vrstu rižota, ostale budne do kasno u noć. Ispile smo kafu, otpile gutljaj đusa od narandže i obukle bademantile, kako nam je bilo rečeno.

Kada su se naši vodiči, Beki i Dejna, pojavile na pragu, bilo nam je jasno šta nas čeka.

Ispostavilo se da Helena uopšte nije preterivala. Počeli smo sa kupanjem u slanoj vodi, onda nastavili sa kozmetičkim tretmanom i depilacijom i - kako mi je Beki rekla da je to gospodin Stark zahtevao - morala sam se podvrgnuti depilaciji intimne regije. Kada smo završili sa depilacijom, svaki deo mog tela izgledao je urednije nego ikada. Noge su mi bile glatke, obrve savršeno oblikovane. Nakon toga ostavljeno nam je da biramo između kupanja u blatu i masaže algama.

Odlučila sam se za blato, jer majka mi nikada nije dozvoljavala da se igram u blatu. Kade su bile na otvorenom. Džejmi se pridružila i tako smo se uvalile u klizave ležaljke sa čašama kisele vode u rukama i hladnim kolutovima krastavca na očima. Ćutale smo - ovog puta obe opuštene i relaksirane - okružene neverovatnim luksuzom. Bilo je toliko dobro da sam se zamalo usprotivila kada su prišli da nam pomognu da izađemo, skidajući blato sa nas nečim što je ličilo na minijaturne sušače. Nakon toga odveli su nas na još jednu kupku u slanoj vodi, koja je spirala ostatak blata i dodatno nas opuštala.

Usledio je neverovatno ukusan ručak. Nakon ručka otišle smo na pedikir i manikir.

Poslednji spa tretman tog dana bila je masaža. Rečeno nam je da se posle toga možemo vratiti u bungalov, ili izabrati nešto sa liste dodatnih aktivnosti. Tu je bilo ubrojano pešačenje, jahanje, joga, golf. Čekala nas je čista garderoba. Lanene pantalone i prvoklasna usluga odmarališta. Odvojile smo se, kako bi svaka otišla u odvojenu sobu za masažu. Maserka koja me je odvela do stola za masažu imala je tako razvijene ruke da sam bila sigurna da se nekada bavila atletikom. Uzela je ulje blagog mirisa. Mirisalo je neobično, ali efektno, i podsetilo me je na Dejmijena.

Oh, da, odužiću mu se za ovo iznenađenje.

Svukla sam se, legla i pokrila se čaršavom, smestivši lice u otvor na stolu predviđen za to.

Zatvorila sam oči i ležala opuštena kao nikada do tada. „Samo leda, ramena i ruke, molim vas”, rekoh. „Bez butina.” „Naravno.” Pustila je muziku i započela masažu. Ruke su joj bile magične. Dok mi je izvlačila iz kičme i poslednji trag napetosti, osećala sam se kao da letim u nebo.

Dodir je bio snažan, ali ne i neprijatan, i vrlo brzo sam se prepustila uživanju. Nisam baš zaspala, ali nisam ni bila potpuno budna. Osetila sam da je sklonila ruke sa mog tela, a onda čula zveckanje boce dok je dodavala ulje. Začuo se još neki nepoznat zvuk. Ležala sam i čekala da nastavi sa masažom.

Kada je ponovo spustila ruke na moje telo, osećaj nije bio isti. Ruke su bile jače i krupnije. Moje telo je shvatilo pre mene i otkucaji mog srca su se ubrzali. Dejmijen.

Smeškala sam se gledajući u pod, ali sam ćutala dok su njegove ruke namazane uljem klizile po meni i izbacivale sav umor iz mog tela, relaksirale me i budile požudu.

Masirao je moje ruke detaljno, ne propuštajući nijedan deo, što je bilo erotično do te mere da sam posle svakog pokreta osećala uzbuđenje između nogu. Potom su njegove nežne šake klizile niz moja leđa i preko peškira koji je pokrivao moju zadnjicu. Snažno je pritiskao moje listove, a zatim masirao pete, dok sam ječala od zadovoljstva.

156

Chia&Avada

Izluđivalo me je iščekivanje da dodirne svaki moj prst pojedinačno, a potom se ponovo posvetio mojim listovima. Dugim, nežnim potezima pomerao je ruke nagore. Osetila sam kako prstima dodiruje rubove peškira i kako širi moje noge, da bi rukama mogao da dopre iznad njega.

Bila sam već potpuno izluđena i jedva sam se obuzdavala da se ne podignem i ne savijem kukove. Bila sam vlažna i želela sam ga, ali bila sam odlučna da mu ništa ne kažem, već da samo ležim i uživam. Ali, o moj bože, koliko sam samo žudela da ga osetim u sebi.

Bila sam sigurna da zna koliko me izaziva, ali on je samo podigao peškir gore, da bi izmasirao moje kukove snažnim, ravnomernim pokretima. Isto je učinio i sa unutrašnje strane mojih butina, toliko približavajući ruke ka mojoj vagini da sam pomislila da ću vrisnuti od silne želje da me dodirne svaki put kada joj se približi. Ali nije to učinio.

Potom sam osetila kako je prstom ovlaš dotakao moj klitoris. Snažan pritisak njegove ruke na moj klizavi uzavreli klitoris. Njegovi prsti kružili su oko njega i nisam mogla da odolim, stenjući od zadovoljstva. U tom trenutku činilo mi se da ceo svet nestaje i da je od mene ostala samo mala čulna tačka koncentrisana oko moje stvari i da ona raste sve više i brže do momenta kada više nisam mogla da izdržim i kada sam počela da se slamam u njegovoj ruci. „Dejmijene”, šapnula sam mu. „Gotova sam. Moje telo se istopilo. Nema šanse da se ikada više ponovo pomerim.”

Začuh njegov prigušeni smeh, a potom osetih njegove usne na svom vratu. „Ne mogu ti opisati koliko se radujem što si pogodila da sam to ja.” Čim sam izašla iz stanja potpune obamrlosti i ponovo ovladala sopstvenim udovima, sišla sam sa stola i obukla kućni ogrtač. Dok smo Dejmijen i ja izlazili zajedno, otvorila su se vrata Džejmine sobe. Pogledala nas je, a potom je skrenula pogled ka svom maseru, visokom plavom muškarcu sa velikim, snažnim rukama. „Znaš”, odbrusila mu je Džejmi, „nije ništa lično, ali mislim da nisam dobila isti nivo usluge kao ona.”

Maser se nasmejao u znak odbrane. „Hajde, vodim te”, rekao joj je i dao znak da ga sledi. „U tome i jeste problem”, progunđala je u prolazu. „Nisi me doveo do vrhunca”.

U bungalovu sam počela da oblačim lanene pantalone, ali Dejmijen mi je doneo suknju i odgovarajuću bluzu. Uživala sam dok je lagani materijal klizio niz moje osveženo i glatko telo.

On je pokucao na Džejmina vrata i rekao joj da će me odvesti do Los Anđelesa, a da ona može slobodno da ostane još jednu noć. Edvard će doći po nju sutra ujutru, u devet sati. Džejmino oduševljenje je skoro prelazilo granicu pristojnosti, a Dejmijen joj je odgovorio da je uvek dobrodošla. „Šta ćemo da radimo?”, pitala sam ga, dok smo išli prema parkingu ispred hotela. „Slavićemo”, reče, a meni je bilo jasno da ne namerava da mi kaže ništa više od toga.

Očekivala sam da vidim njegov preskupi automobil sa neobičnim nazivom, ali izgleda da se nije šalio kada je rekao da ima tri ferarija. Blistavi crni ferari stajao je parkiran ispred recepcije. „Mislio sam da bi ti se svidelo da ga malo provozaš”, rekao je.

Začuđeno sam ga pogledala. „Stvarno?”

Klimnuo je glavom. „Stvarno”, ponovila sam, a on je počeo da se smeje. Otvorio je vrata na strani vozača i pokazao mi da sednem. „Kreni polako.” Njegov osmeh postajao je vragolast. „Ali neće biti zabavno ako budeš vozila polako.”

Skliznula sam u udobno sedište i uzdahnula čekajući da Dejmijen uđe u auto. „Je li nov?” „Ne, zašto?”

157

Chia&Avada

„Miriše mi na nov automobil. Mmm, ne kao neki redak klasičan automobil koji je nezamenljiv, zar ne?”

On se nagnuo i stavio ključ u bravu: „Vozi, Niki.” „Vozi, odmah.” Duboko sam uzdahnula, pritisnula kvačilo i upalila motor. Počeo je da prede, a njegov zvuk je bio tako prijatan. Sigurnim pokretom sam prebacila menjač u prvu brzinu i uključila se na stazu od tucanika, koja je vodila do hotelskog kompleksa. „Skreni levo, kada stigneš do puta”, reče mi Dejmijen. „Iza hotelskog naselja nema kuća ni poslovnih zgrada. Pretpostavljam da neće biti saobraćaja.”

Klimnula sam glavom i polako produžila stazom od tucanika. Auto je mileo, a ja sam razmišljala o tome kako Dejmijenu verovatno smeta spora vožnja, ali ni po koju cenu nisam želela da rizikujem da kamenčići sa puta polete i oštete farbu te lepotice.

Bila sam vrlo nervozna. Kada smo stigli do raskrsnice, zaustavila sam auto. „Da li si siguran da želiš ovo?” „Jesam, i te kako”, reče on. „A šta ako pokvarim menjač?” „Nadam se da hoćeš, jer bi umesto izvinjenja tražio da izvedeš striptiz.”

Zbunila sam se i skoro da sam poželela da njegov uticaj na mene nije tako očigledan i snažan. „Nemoj tako da govoriš”, rekla sam mu. „Moram da se koncentrišem.”

On se nasmejao, uzeo me za ruku i stavio je na menjač. „Imaš ogromnu moć na svom dlanu.”

Postalo mi je jasno da želi da ovlažim. „Dečaci i njihove igračke”, odbrusila sam mu i skrenula levo na ulicu. „Krećemo”, rekla sam i ubrzala. Lako sam se navikla na volan i menjač i, mada sam bila veoma uzbuđena, auto je za tili čas bio u sedmoj brzini - sedmoj! Brzinomer je preletao broj 180. Vožnja je bila izuzetno lagodna i mislim da sam mogla da vozim još brže, ali podnožje brda poče da se približava i ugledah kako put ispred nas počinje da krivuda. Nervoza me je tako snažno obuzimala da sam znala da neću moći da uđem u krivinu.

Usporila sam, prebacila u nižu brzinu i zaustavila auto pored puta. Izvukla sam se sa vozačevog sedišta, prebacila preko menjača i opkoračila Dejmijena. „Bilo je predivno”, rekla sam mu. „Potpuno očaravajuće.” Poljubila sam ga brzo, ali strasno, i stavila njegovu ruku na svoju butinu. „Drhtim? Bože, čini mi se da moje telo još uvek podrhtava od brzine ovih kola.” „Dečaci i njihove igračke?” rekao je i podigao obrve. „Čini mi se da i devojčice vole ovu igračku.” „Obožavaju je.” Ponovo sam ga poljubila, a on je otvorio usta i povukao me ka sebi. Otkopčao mi je bluzu i dodirivao grudi, a ja sam stenjala i tražila njegov šlic. Bio je uzbuđen - na nozi sam osetila da mu se diže - ali on je odmahnuo glavom i vragolasto se smeškao. „Neće biti toga”, rekao je. „Mislim da ćeš morati da sačekaš.” Zubima sam zagrizla donju usnu, dajući mu znak da ne želim da čekam. Uzbuđivala me je pomisao na to slatko mučenje. Bila sam vrela i napaljena, i iščekivala sam njegov dodir.

Njegova ruka je skliznula između mojih nogu i osetila sam samo kratki i brzi ubod. Izdržala sam i brzo je prislonila na njegovu nogu. „Oh, maco”, rekao je, „reci mi da ti se dopala naša igračka.” „Daaa.” „Imam novu igru.” „Igru?”

Poljubio me je. „Kladim se ćeš svršiti, a da te ja neću ni dodirnuti.” „Pusti me da još malo vozim ovaj auto i nećeš morati ništa da radiš”, rekla sam mu.

Nasmejao se. „Ne bih da se ponavljam. Osim toga, doneo sam još jednu igračku.”

158

Chia&Avada

Malo sam ustuknula i pogledala ga. Njegovo liceje sijalo od oduševljenja i strasti. Delovao je lukavo poput čoveka koji ima neki plan, ali nisam mogla ni da naslutim o čemu je reč. „U redu”, rekoh mu. „Radoznala sam.”

Zavukao je ruku u džep, izvadio platnenu torbicu i potom iz nje izvadio metalno jaje. „Šta je to?” „Pokazaću ti.” Još uvek sam ga opkoračivala, kada sam osetila da zavlači ruku između mojih nogu i, kada sam uzdahnula od iznenađenja, zavukao je jaje u mene. „Šta, kog đavola...”

Nasmejao se. „Videćeš.” „Ali...” „Kako ti se čini?” „Mmmm, zanimljivo je.” Osetila sam ispunjenost i sigurnost. Bila sam napaljena. „Zanimljivo?” pitao je i, pre nego što je izgovorio reč, ta stvar je počela da vibrira, da me draži i počela sam da dahćem. „Uh, jebote”, rekoh, a Dejmijen se zasmeja. Istog časa vibracije su prestale.

Blenula sam u njega. „Daljinski upravljač”, rekao je nezainteresovano, otvorio vrata i izbacio me iz svog krila. Izašao je iz kola, a ja sam sela na njegovo mesto. Cutala sam i razmišljala o ovoj čudnoj, egzotičnoj i primamljivoj igrački koju je doneo za nas. Moram da priznam da sam se lepo osećala. Ideja je bila suluda, a kako je delovala? Pa, nisam mogla da se požalim.

On je izašao na put sa mnogo više samopouzdanja nego ja. Sigurno smo prekoračili brzinu od trista pedeset kilometara na čas pre nego što smo usporili i vratili se na međudržavni put. Vozili smo se još oko dvadesetak minuta, a potom skrenuli sa puta na isključenju za gradić Redlands. „Ovde je jedan restoran koji obožavam”, rekao je i provezao me pored obnovljenih kuća u viktorijanskom stilu i kroz stari centar grada. Bilo je osam sati uveče i bio je radni dan, pa nije bilo mnogo ljudi na ulicama. Restoran je bio poluprazan, a sam lokal je bio renovirani magacin, tako da se njegova elegancija isticala na pozadini od cigala, kamena i čeličnih cevi. „Dopada mi se”, rekoh. „Ambijent je divan, a hrana još bolja.”

Odveli su nas do izdvojenog separea u uglu. Sela sam na jednu stranu i očekivala da će Dejmijen sesti pored mene. Ali on to nije učinio, već se smestio preko puta. „Hoću da te gledam”, rekao je, premda mu nisam verovala. Imao je daljinski upravljač u džepu i predosećala sam da je nešto isplanirao za to veče.

Pomerila sam se napred. „Da se nisi usudio. Ovo je fini restoran.”

Ali Dejmijen se samo zagonetno smeškao. I, naravno, uključio gaje, pa sam poskočila.

Oblizala sam usne i pogledala unaokolo, ubeđena ne samo da su me svi videli već i da znaju šta radimo. Ali niko nije mogao da nas vidi, a niko od osoblja nije gledao u našem pravcu.

Progutala sam pljuvačku i malo se izdigla. Pokušavala sam da se usredsredim na jelovnik, ali bilo je teško, jer je Dejmijen svakog trenutka mogao da uključi tu stvarčicu. U isto vreme sam se plašila i iščekivala da to uradi. „Čitam vas kao otvorenu knjigu, gospođice Ferčajld.”

Uputila sam mu prekoran pogled i vratila se svojoj dilemi da li da poručim martini ili nerazblaženi burbon.

Prevagnuo je burbon. Kada je burbon u pitanju, nije bilo dileme.

Kelnerica se vratila sa našim pićem i primila porudžbinu za jelo - oboje smo poručili biftek - a potom nas je ostavila same u našem malom uglu. „Ali ti sada živiš sa njom.”

159

Chia&Avada

„Mučiš me, znaš”, rekla sam mu.

Dejmijen se nasmejao i podigao ruke ispred sebe kao da se brani. „Ali, ja ništa ne radim.” „Mmmmmm.” „Iščekivanje je lepši deo zadovoljstva”, rekao je. „Iščekivanje me izluđuje”, odvratila sam mu.

Dohvatio je moju ruku preko stola i svojim palcem poklopio moj. „Pričaj mi o poslu. Šta je Brus planirao za tebe?” Pogledala sam ga podozrivo. „Stvarno ne znaš?” Nasmejao se. „Stvarno ne znam.” Željno sam prihvatila tu temu i brzo sam mu iznela kratak pregled zaduženja u okviru svog novog posla. „Brus je stvarno super”, dodala sam. „Mislim da ću mnogo naučiti od njega.” „Uveren sam da hoćeš, ali mi ipak nije jasno zašto se ne odvažiš da sama započneš posao. Zar mi nisi govorila da imaš ideju o nekoj proizvodnji koju bi trebalo razraditi?” „Jesam”, priznala sam. „Da budem iskrena, mislim da se malo plašim. Provela sam pet godina proučavajući tehniku proizvodnje u školi. Sigurna sam kada su u pitanju nauka i inženjering. Ali to je igra na oštrici noža...” Ućutala sam se uz duboki uzdah. „Mislim da bi trebalo da se predaje o tome kako pronaći investitore ili uvećati kapital i slično.” Odmahnula sam rukom, uverena da zvučim kao totalni luzer. „Ne želim da se upustim u to dok ne budem potpuno sigurna u sebe.

Plašim se da bi mi u suprotnom sav tvoj novac iskliznuo iz ruku.” „To je tvoj novac”, rekao je. „Ili će uskoro biti tvoj. Ali, ako ti je potrebna pomoć, treba da je potražiš. Ja sam veoma dobar u pružanju pomoći”, dodao je, smeškajući se. „Dejmijene, molim te. Želela bih da to sama uradim. Potpuno sama, shvataš?” „Niko ne može sam da opstane u biznisu.” „Dejmijene...” „Dobro”, složio se. „Ali dopusti da ti dam poneki savet. Ako želiš da napraviš senzaciju u oblasti tehnike, učini to odmah. Ne znam šta si smislila, ali mogu da se zakunem da nisi jedina. Ako nastaviš da gubiš vreme, neko drugi će se već pojaviti na tržištu pre tebe.” „Kao što se desilo Karlu.” „Baš tako.” Stegao mi je ruku. „Hoćeš da mi otkriješ svoju ideju? Znatiželjan sam.”

Oklevala sam samo sekundu. Nisam želela da radim za Dejmijena ili sa njim, ali sam cenila njegovo mišljenje. Bila sam ponosna na svoju zamisao i želela sam da je podelim sa čovekom koji je ispunjavao moj svet. „Već imam nekoliko aplikacija za smartfon i one će takođe biti delatnost kompanije. Ali brend kompanije će biti sistem unakrsne platforme za razmenu poruka, predviđen za korišćenje u okviru mreže.” „Zaintrigirala si me. Objasni mi.”

U grubim crtama sam mu opisala svoju zamisao o softveru zasnovanom na internet tehnologiji koji će omogućavati korisnicima da na veb-sajtovima ostavljaju zalepljene virtuelne poruke koje će njihovi prijatelji i saradnici moći da vide kada izađu na taj veb-sajt. „To je samo jedna od upotreba.

Postoji čitav niz kombinacija. Ali verujem da ideja ima veliki potencijal.” „I ja takođe”, rekao je. „Pomoći ću ti kada budeš spremna.”

Možda je bilo glupo ponositi se sobom samo zato što je Dejmijen Stark podržao moju ideju, ali sam bila ponosna. Pogledala sam ga i stegla njegovu ruku. „Kako si ti? Kako je prošao tvoj put u San Dijego? Da li si kupio grupu kompanija? Državu? Lanac prodavnica peciva?”

Glupirala sam se, ali on nije reagovao na moje reči. Izraz njegovog lica bio je hladan i ozbiljan, a ja sam se pitala šta li sam to rekla. Uzeo je čašu sa vodom i otpio veliki gutljaj. Kada je vratio čašu na sto, nastavio je da je posmatra i izgledalo mi je da traje čitavu večnost, iako je trajalo svega nekoliko sekundi. Povlačio je čašu i od kondenzovanih kapljica vode pravio otiske na poliuretanskoj površini stola. Konačno me je pogledao. „Išao sam tamo da posetim svog oca.”

160

Chia&Avada

Bio je gotovo ljubazan. Ali sam shvatila koliko mnogo mi je rekao. Mogao je jednostavno da mi kaže da je imao loš dan. Ja bih mu poverovala. Umesto toga, on je održao reč.

Dozvolio mi je da ponovo uđem u njegov svet - i sigurno je znao koliko mi to znači. „Koliko dugo živi u San Dijegu?” Započela sam običan razgovor, kao da nema ničeg kapitalnog u našoj razmeni reči. „Kupio sam mu kuću kada sam imao četrnaest godina”, rekao je. Popio je još jedan gutljaj vode. „Te godine sam ga otpustio i zaposlio novog menadžera.” „Oh!” To mi je promaklo na „Vikipediji”, a stvarno nisam obraćala pažnju na ono što su govorili ljudi oko Dejmijena. Samo na ono što bi on kazao. „Lepo je što si ga posetio. Pretpostavljam da vaš odnos nije baš savršen.”

Pogledao me je strogo. „Zašto to kažeš?”

Slegnula sam ramenima. Bilo mi je očigledno. „On je tako strogo upravljao tvojom karijerom.

Terao te je da igraš i kada si hteo da odustaneš i da odeš na studije.” „Tačno.” Udobno se naslonio na naslon sedišta, a ja sam se začudila što je osetio olakšanje, iako mi nije bilo jasno zašto. „Lepo je što si ga posetio.” „To je samo jedna neprijatna obaveza.”

Nisam znala šta da mu odgovorim na to, ali spasao me je dolazak konobarice sa našim obrocima. Za vreme jela razgovor se prebacio na avanturu u spa centru. „Bilo je divno”, rekla sam mu i do najsitnijeg detalja opisala sve što smo radili. „Nikada pre toga se nisam kupala u blatu.” „Žao mi je što sam to propustio.” „I meni”, rekla sam, smešeći se zbog topline u njegovom glasu. Iznenada sam se stegla, setivši se malog srebrnog jajeta koje se nalazilo u meni. Osećala sam se seksi i pomalo napeto, budući da nisam znala kada će Dejmijen povući taj obarač. „Da li se Džejmi dobro provela?” „Šališ se? Pa ona misli da si ti najhumaniji čovek na svetu. Zaista, bilo je veoma lepo od tebe što si je pozvao. Imala je težak period.” „Kako to misliš?” „Ona je glumica”, rekla sam mu, jer se u Holivudu iz te informacije moglo veoma mnogo zaključiti. „Da li ima posla?” „Nekoliko manjih reklama i nekoliko nastupa sa malim pozorišnim trupama. Ali, budući da je ovde već godinama, može se reći da nije ostvarila nikakav uspeh. Frustrirana je. Mislim i da njen agent postaje frustriran. Znam da ima finansijskih problema. Ona ne hoda u lakovanim cipelama sa potpeticama da bi ulovila mušterije po ulicama, ali mislim da je spavala sa nekoliko tipova, zato što je znala da će je odvesti na dobru klopu ili će platiti njenu ratu za kredit.” „Da, to joj olakšava situaciju, ali ipak mora da nađe posao.” Završila sam sa jelom i popila gutljaj vina. „Frustrirajuće je to što ima prirodni talenat i što je kamera voli. Samo kada bi dobila priliku...” Uzdahnula sam i slegla ramenima. „Izvini što brbljam, ali volim je i žao mi je zbog nje.” „Želiš li da joj pomogneš?” „Da.” Nežno je dodirivao moju nogu svojom ispod stola. „Poznat mi je taj osećaj.”

Njegove milozvučne reči oduzimale su mi dah, ali nisam mogla da ga gledam u oči.

Koncentrisala sam se na vino i bila sam mu zahvalna što je promenio temu. Pričao mi je kako je ovaj restoran otkrio za vreme vikenda koji je posvetio obilasku malih kalifornijskih gradova. Tada su pristigli kafa i kreni brile kao desert i potištenost zbog moje cimerke je nestala. Toliko sam se zanela slušajući Dejmijenove priče da sam zaboravila malu dekadentnu igračku - sve dok nije počela da vibrira u meni bez ikakve prethodne najave.

161

Chia&Avada

Držala sam kašiku prepunu deserta i teško sam disala dok se on spuštao preko mojih usana.

Dejmijen se nevino smeškao, posmatrajući me preko stola. „Vi ponovo blistate, gospođice Ferčajld.

Da li je to od kreni brilea? Ili postoji neki drugi razlog?” „Vi ste surov čovek, gospodine Stark. Mislim da je vreme da tražimo račun.”

Satima smo već sedeli u restoranu, a stari centar grada je bio mračan i prazan u to doba. Njegov auto je bio na parkingu nekoliko blokova dalje, tako da smo pošli prečicom između drvoreda. Nije bilo nikoga u blizini, pa sam krenula na stranu i povukla Dejmijena za sobom. „Šta se dešava?” pitao me je. „Samo ovo”, poljubila sam ga strastveno i vukla ga unazad, sve dok se nisam naslonila na hrapavu ciglu jedne zgrade. „Uključi ga”, tražila sam. „Oh, mala”, rekao je, ali ipak me je poslušao.

Uzela sam ga za ruku, zavukla je pod moju suknju i osetila njegove prste na sebi. Bila sam potpuno vlažna. „Dobro, Niki. Hajdemo u kola.” „Ne”, rekla sam otvarajući njegov šlic. Zavukla sam ruku u njegove pantalone i osetila da mu je ud veoma tvrd. „Sada. Molim te.”

Stenjao je i znala sam da se bori da zadrži kontrolu nad sobom. „Sada”, ponovila sam. „Ostavi tu stvar u meni, uključi je i nemoj da mi je uzmeš.”

To ga je potpuno izbezumilo, spustio je pantalone i pritisnuo me jače uza zid. Dahtala sam i opkoračila ga. „Molim te”, rekla sam. „Molim te, Dejmijene. Jebeš iščekivanje, želim te sada.”

Uzela sam njegov ud u ruku i usmerila ga ka svom međunožju. Moja suknja je pala preko nas, a njeni nežni rubovi dodirivali su nas, povećavajući naš užitak. Osetila sam vibriranje u sebi, a taj osećaj upotpunjen njegovom dubokom penetracijom bio je dovoljan da me za tili čas dovede do ludila, a i Dejmijena zajedno sa mnom. „Oh, dođavola”, šaputao je, čvrsto me držeći. „Ovo je bilo žestoko.” „Da li si uključio svoj vibrator?” „Ti si prava bludnica.” „Verovatno jesam”, rekoh. „Ali sećam se da mi je neko rekao da ne upražnjava seks na javnim mestima.” „To je moje pravilo”, priznao je. „Svako ko se toliko trudi da me natera da prekršim sopstvena pravila zaslužuje da bude kažnjen istom merom.”

Usta su mi se osušila, a bradavice su mi se ponovo ukrutile od tona kojim je govorio - tihog i zapovedničkog. Bila sam potpuno sigurna da ću dobiti tu slatku kaznu. „Hajde, gospođice Ferčajld. Mislim da je vreme da vas odvedem kući.”

162

Chia&Avada

26

Kada smo krenuli ka mom stanu, ponovo sam počela da se topim od miline. Dejmijen mi je dozvolio da izvadim magično vibrirajuće jaje, ali me je naterao da sedim raširenih nogu. Taj položaj u kombinaciji sa brujanjem motora bio je sam po sebi erotičan. Svest o tome da je smislio posebnu kaznu za mene bila je dovoljna da skoro svršim svaki put kada bi pritisnuo kočnicu ili dodao gas.

Uparkirao je auto bez greške i ugasio motor. Ali nije izašao iz kola. Gledala sam ga i grizla donju usnu. „Da li nameravaš da uđeš kod mene?” Iznenada sam se uplašila da je njegova kazna podrazumevala da me uopšte ne dodirne.

Iskra grabljivca zasijala je u njegovim očima. „Oh, ući ću, naravno.”

Odahnula sam sa olakšanjem, a potom duboko udahnula vazduh, dok se on nagnuo nazad da uzme tanku kožnu torbu, nalik na akten-tašnu, samo manju. Zagonetno se smeškao i potom izašao iz kola sa torbom. Stigao je do mojih vrata pre nego što sam uspela da otkrijem kako funkcioniše brava. Otvorio je vrata, uzeo me za ruku i pomogao mi da izađem. Bio je odmeren i veoma učtiv - a to me je činilo još nervoznijom. Šta li je to smislio za mene? Šta li se nalazi u toj prokletoj torbi?

Ruke mi se tresle dok sam uvlačila ključ u bravu. Dejmijenova blizina i njegova obećanja su me uništavala. Bila sam svesna svog tela više nego ikada ranije, a svaki moj delić bio je napet i nabijen uzbuđenjem, nervozom i iščekivanjem.

Kada smo ušli unutra, stajala sam nasred sobe i osećala sam se nelagodno, u nedoumici šta da radim. Bilo je to čudno, imajući na umu šta smo sve radili zajedno, a pogotovo znajući da je on već bio u tom stanu. Osećala sam se kao tinejdžerka koja je prvi put pozvala dečka u stan.

Džejmi je ostala u spa centru, tako da smo bili sami. Dejmijen nije oklevao poput mene: odlučnim korakom se uputio do trpezarijskog stola i spustio torbu na njega. Pogledala sam ga, očekujući da je otvori. Ali on to nije učinio. Stajao je tamo i gledao me ispitivački do te mere da sam jedva izdržala da se ne pomerim.

Ali izdržala sam. Stajala sam potpuno mirno i shvatila da je moja uloga bila da čekam.

Dejmijen je češkao bradu i okrenuo glavu u stranu poput muzejskog kustosa koji posmatra umetničko delo. Samo što u onome što je govorio nije bilo sofisticiranih izraza primerenih opisivanju muzejskih eksponata. „Skini suknju.” Njegov glas je postao zapovednički i strog.

Spustila sam pogled, jer nisam želela da vidi moj osmeh.

Suknja je imala elastični pojas i lako sam je spustila niz kukove, a zatim je pustila da padne preko mojih nogu. Preskočila sam je, ali sam ostala u sandalama. Dejmijen mi nije rekao da ih izujem. „Sada i košulju.”

Podigla sam bluzu preko glave i bacila je na sto. Bila sam potpuno obnažena, obasjana samo svetlom koje je dopiralo iz kupatila.

Dejmijen se nije pomerao, ali sam čula njegov uzdah. I premda je to bio samo plod moje mašte, činilo mi se da se vazduh između nas zagrevao. Znala sam da će mi ubrzo postati vruće, veoma vruće. „Izuj sandale, a zatim raširi noge.”

163

Chia&Avada

Poslušala sam ga i stajala sam raširenih nogu dok je lagano išao oko mene. Obišao je dva kruga i posle drugog je zastao iza mene. Stavio je ruku između mojih nogu i uhvatio me je otpozadi.

Dodirivao je moj klitoris vrhovima prstiju, a ja sam drhtala u njegovoj ruci. Grizla sam donju usnu i zatvorila sam oči, da ne bih glasno ječala. Upinjala sam se iz sve snage da ostanem mirna. „Hoćeš još?” rekao mi je, prelazeći polako prstom preko moje vagine. „Da.” Moj glas je bio hrapav i prigušen.

On je lagano sklonio ruku i došao ispred mene. „Idi u svoju sobu i lezi na krevet.” Nagnuo se ka meni i usnama dodirivao moje uvo dok je izgovarao: „Bez pipanja. Moraš da mi obećaš, Niki. Ovog puta moraš da održiš obećanje.”

Klimnula sam glavom. „Okej.”

Posmatrao me je, a potom lagano podigao obrvu. „Mislim, da gospodine.” Želela sam da ga pitam kada će doći u spavaću sobu, ali bilo je bolje da odem, legnem i čekam da se pojavi sa tom misterioznom torbom.

Bila sam luda od želje, od odugovlačenja i iščekivanja. Bila sam crvena, vrela i nabrekla. Moje grudi i moj klitoris bili su toliko nadraženi da mi se činilo da ću svršiti ako se uključi klima-uređaj. Žarko sam želela da se dodirujem, ali setila sam se Dejmijenovih reči, držala sam noge i ruke raširene, u strahu da ću u suprotnom pasti u iskušenje da stisnem noge i da se zadovoljim.

Položaj u kojem sam se nalazila uopšte mi nije olakšavao stvar. Naprotiv, sve više sam se palila.

Bilo je uzbudljivo ležati raširenih nogu i biti spremna za Dejmijena. Moje bradavice su bile tvrde i nakostrešene, skoro da su me bolele. Želela sam da osetim kako ih gricka, da osetim kako me njegova ruka miluje i njegov ud u sebi.

Gde je on, dođavola?

Tada sam čula da je uključio televizor.

Glasno sam ječala i sigurna sam da me je čuo čak iz druge sobe i da se smejao.

Ležala sam sama i pohotna, a nisam mogla ništa da uradim. On je bio u drugoj sobi, sedeo je pun sebe i nasumice menjao programe.

To je svakako bila moja kazna. Kada je posle pola sata isključio televizor, bila sam već potpuno izbezumljena od želje da me potuca.

Kada sam već počela da se plašim da će otići, on se pojavio na vratima i opušteno se naslonio na dovratak. „Volim da te gledam”, rekao je. „Više bih volela da me dodirneš.” Bio je to izliv mog besa. Tada me je prekorio. „To nije lepo.”

Nasmejao se. „Draga, to je bila tek sitnica.”

Moj puls je počinjao da ubrzava kada sam videla da se saginje i podiže tašnu. Stajala je kod njegovih nogu izvan mog vidokruga, ali on ju je doneo, stavio na krevet i otvorio. Otvorio je poklopac, tako da sam mogla da vidim sadržaj. Njegova usta su se krivila, kao da je razmatrao više mogućnosti, zatim je izvadio kutiju sa nakitom i stavio je na krevet.

Mrštila sam se, pitajući se o čemu je reč.

Sledeći predmet nije izazvao moje čuđenje - odmah sam ukapirala za šta služi. To je bio bič.

Model sa nekoliko tankih kožnih bičeva pričvršćenih za deblju dršku. „Korbač sa devet krajeva”, rekao je Dejmijen, da bi mi pomogao. „Ahaaaaaa”, grizla sam donju usnu. Racionalni deo mene je vapio joooj. Ali moja maca je pulsirala iščekujući.

Spustio je bič i otvorio kutiju za nakit. Ugledala sam dva srebrna prstena, na kojima su stajale dve metalne kuglice. Bili su povezani lančićem. Podigao je jedan prsten i skinuo ga sa lančića.

Kuglice su se razmakle i prsten je ostao prazan. Tada je iskrenuo kutiju sa nakitom i oslobodio kuglice, a potom ih pustio da se vrate u ležište na kartonskoj podlozi.

164

Chia&Avada

Čelo mi se naboralo. Nisam ništa shvatila.

Dejmijen je primetio moju zbunjenost, ali ništa nije rekao. Samo se nasmejao i stavio prstenje sa lančićem na noćni stočić pored kreveta. Zatvorio je kutiju i stavio je na pod, zatim je uzeo korbač i provlačio njegove krajeve kroz prste. Malo kasnije stavio ga je pored mene, a potom je šakom obuhvatio moju nabreklu pičku. Ja sam se izvila i tiho se molila da njegovi prsti uđu u mene. „Bila si veoma nevaljala. Mislim da ne bi trebalo da ti dopustim da svršiš.” „Mislim da grešiš”, uspela sam da izustim, a umesto odgovora čula sam njegovo cerekanje. „Zatvori oči. Možeš li da ih držiš zatvorene ili moram da ti stavim povez?” „Držaču ih zatvorene.” „Da li je to obećanje?” „Da”, rekoh bez oklevanja. Već sam videla da kazna za prekršeno obećanje u stvari i nije kazna, ali ipak sam želela da održim datu reč.

Osećala sam kako se pomera ka meni, a onda mi je rekao da podignem kukove. Uradila sam to, a on je podvukao jastuk ispod mene. „Raširi noge”, rekao je. „Da, tako. Oh, maco, tako si lepa. Lepa i otvorena za mene.”

Nežno me je dodirivao, njegov prst je klizio ispod mog pupka. Koža mi se stegnula, dok sam se izdizala od želje. Tada je prestao da me mazi, a osetila sam dodir meke kože na grudima i stomaku.

Bič. On ga je povlačio preko mog tela. A potom je iznenada lagano pucnuo njime preko mojih grudi.

Vrisnula sam, iznenađena udarcem i sopstvenom reakcijom. Osetila sam blag udarac, a potom slatku toplinu koja se širila svuda. Zadovoljstvo pomešano sa bolom. „Da li ti se svidelo?” Uhvatio me je za dojku i stezao je, čineći je još tvrđom i nepodnošljivo osetljivom.

Prešla sam zubima preko donje usne, ali nisam mogla da lažem. U stvari, nisam to želela. Bila sam robinja tog čoveka i svaki njegov dodir za mene je bio poklon. „Da”, rekoh. „Svidelo mi se.” „Rekao sam ti da će možda boleti, ali samo da bi mogla da uživaš.” „Sećam se: ja - ja hoću još.” „Niki, oh, jebote, Niki! Da li znaš šta mi radiš?” „Ako je to nešto poput onoga što ti meni radiš, onda mi je jasno.”

Njegov prigušeni smeh je bio grub, ali je nestao čim je spustio usne na moje grudi. Grickao je moju bradavicu, sisao je i igrao se njome sve dok moje grudi nisu postale dve užarene lopte sa čvrstim nabreklim biserima na vrhu. Tada su njegova usta nestala i umesto njih osetila sam nešto hladno i - „Jao!” - tako tesno i tvrdo.

Moje oči su se naglo otvorile. „Neee”, rekao je i ja sam ponovo zažmurila.

Početni bol brzo je prošao, ostavljajući snažan utisak, napetu svest i duboki pritisak ispod površine. Samo tren kasnije osetih isti oštar i jak bol na drugoj dojci. „Tvoje bradavice su tako osetljive”, šaputao je dok je rukom dodirivao moju macu. „O, da” rekao je. Ovog puta ne moram da te pitam da li ti se sviđa.”

Ne pamtim da sam ikada bila toliko svesna svog tela. Čak i vazduh je bio erotičan, a njegov dodir me je dovodio do ludila.

Stenjala sam dok je pritisak na mojim dojkama rastao. Prvo lagano, a zatim sve jače. On je vukao lančić koje je povezivao dva prstena na bradavicama, podizao me je, a težina mog tela je povećavala trzaje bradavica. Bile su bolne, ali tvrde i napete. „Dejmijene.” Ovako izgovoreno, njegovo ime je predstavljalo zahtev, ali on mi je odgovorio tako što mi je poklopio usta svojim usnama. Poljubac je bio vreo i pun žudnje, gurnula sam jezik u

165

Chia&Avada

njegova usta, sada već očajnički pokušavajući da ga imam. Privukao me je uz sebe, ali ubrzo me je spustio nazad na krevet. „Žmuri i dalje.”

Osećala sam milovanje kože dok je lagano prelazio bičem preko mog stomaka, a zatim i preko mojih nogu. Počela sam da se uvijam, a zatim sam se ukipila posle njegovog naređenja da se ne pomeram.

Tada je počeo da prelazi bičem između mojih nogu. Moji mišići su se stegli u iščekivanju, i odjednom sam osetila udarac biča na svojoj vagini. Uzdahnula sam. Nikada nisam pomislila da bih mogla da osetim takvo zadovoljstvo posle udarca bičem po tako intimnom mestu, ali možda je to logično. Zamišljala sam Dejmijena kako ulazi u mene i kako me tuca. Da, verovatno je u tome bila stvar. Čekala sam, moje telo je bilo spremno i otvoreno. Požudno i pohotno. Ali drugog udarca nije bilo. „Još” molila sam ga. „Molim te, Dejmijene.”

Njegov uzdah pun zadovoljstva sve mi je govorio - čekao je da vidi da li mi se svidela nova igra. A svidela mi se. Molila sam se u sebi da mi pomogne.

Ponovo sam osetila kako kožne trake biča dodiruju moju osetljivu kožu. Izdigla sam se, moj klitoris je bio nabrekao i, kada me je ponovo ošinuo, uplašila sam se da ću eksplodirati od kombinacije zadovoljstva i bola ako ga neka traka bude dodirnula. „Dejmijene”, rekla sam, i nije trebalo ništa više da kažem. Tada sam prestala da osećam kožne delove biča na vagini. Osetila sam njegova usta na njoj. Njegove ruke su bila na mojim butinama, a njegov jezik u meni. Čula sam kako stenje. Bila sam blizu, moji kukovi su se uvijali i bestidno izdizali ka njegovom licu, dok je oštrom bradom golicao moju osetljivu kožu.

Bila sam na ivici orgazma, kada se odmakao od mene. Uzviknula sam u znak protesta, ali moja vika se pretvorila u uzdisanje onog časa kada je Dejmijen ušao u mene. Otvorila sam oči i videla ga na sebi. Izraz njegovog lica bio je tako divan da sam prebacila ruku preko njegovog vrata, privukla ga da bih stavila svoje usne na njegove.

Ljubili smo se snažno i strasno, kao što me je tucao. Bila sam toliko blizu, da sam svršila za svega nekoliko sekundi. Bio je to najjači orgazam u mom životu. I on je ubrzo svršio i spustio se na dušek pored mene. Naša tela su još bila povezana. Videla sam da je stavio bič na jastuk. Pogledala sam ga i nasmejala se. „Počeće da mi se sviđa da budem nevaljala.”

Nasmejao se. „Znam da hoćeš.” Posle nekoliko minuta se podigao i lagano skinuo prstenje sa mojih bradavica. Osetila sam kako mi vrela krv nadire u njih. Bože, mogla sam ponovo da se tucam.

Poljubio me je u vrh nosa. „Bilo bi divno, ali moram da otrčim do kancelarije.” „Kako to radiš? Kako čitaš moje misli?”

Osmeh je bio jedini odgovor, ali to nije ni bilo važno. Već sam znala kako mu to polazi za rukom i nisam se bojala: Dejmijen Stark je mogao da vidi šta se dešava ispod moje maske. „Stvarno moraš da ideš? Kasno je.” „Ne mogu da ostanem duže. Imam ugovoren konferencijski poziv iz Tokija. Nažalost, u kancelariji se nalaze predmeti koji su mi potrebni za razgovor.” „Onda, vidimo se ujutru.”

Klimnuo je glavom. „Blejn je još uvek u La Džoli. Hoće da pomeri tvoj sastanak za sutra uveče.

Zašto ne dođeš oko pet. Ja ću krenuti rano ujutru i možemo da izađemo na piće dok on ne dođe.” „A šta ako ne budem žedna?” pitala sam ga izazivački. „Siguran sam da možemo da pronađemo nešto što će zadovoljiti naše apetite.” Dođi da se operemo.”

166

Chia&Avada

Naše tuširanje je bilo gotovo čedno. On me je nežno nasapunjao i isprao vodom. Dodirivao me je nežno kao da sam krhka i dragocena. Kada smo se vratili u moju sobu, obukla sam haljinu, a Dejmijen svoje farmerke i majicu. Vratio je prstenove za bradavice u kutiju za nakit i prišao mom stolu. Čuvaj ih!” rekao je. „Možda ću ti jednog dana reći da ih staviš ispod odeće.”

Oblizala sam usne i klimnula glavom. Dok je spuštao kutiju na sto, slučajno je pomerio moj laptop. Skrinsejver se uključio i na ekranu se prikazala slika koju sam izabrala za početnu stranu na ekranu - na njoj je bio Dejmijen Stark koji blista od sreće na plaži. „Dobro”, rekao je, posmatrajući ekran sa čudnim izrazom lica. „Sviđa mi se ta slika”, rekla sam. „Izgledaš veoma srećno.”

Udaljio se od ekrana da bi me video. „Osećam se veoma nezaštićeno.”

Nasmejala sam se. „Stvarno?” Više nego ja dok sam pozirala gola za sliku?”

Podigao je obrve. „Ponovo ste rekli nešto veoma značajno, gospođice Ferčajld.” „Ovde”, rekoh vadeći foto-aparat iz fioke noćnog ormarića. Postavila sam ga na sto i podesila vreme, a potom sam uzela Dejmijena za ruku i dovukla ga do kreveta. „Šta to...” „Ćuti”, rekla sam. „Reci ptičica.” „Niki...” Njegove reči presekao je blesak blica i škljocanje aparata.

Podigao je glavu, a njegove oči izražavale su negodovanje. „Ne”, rekla sam pre nego što je uspeo da izusti bilo šta. „Neću je izbrisati. Ni slučajno. Neću da je zaboravim. Želim da imam našu zajedničku sliku, a ti ćeš to prihvatiti.”

Zbog načina na koji me je gledao, plašila sam se da ću izgubiti ovu bitku. Ali on je tada klimnuo glavom, nagnuo se ka meni i poljubio me u vrh nosa. „U redu”, rekao je. „I ja hoću da imam tu sliku.”

Sledećeg jutra sam spavala dokasno. Kada sam otišla do kuhinje po kafu, na trpezarijskom stolu sam pronašla Dejmijenovu poruku pored odeće koju mi je izabrao. Pisalo je: Obuci ovo. D. S. Očigledno nije samo gledao televiziju, već je preturao po mom vešu. Izabrao je kratku džins-suknju i jeftinu majicu kupljenu na nekom koncertu, koja ne bi smela da se nosi bez brusthaltera. To nije bio baš najsrećniji izbor garderobe, ali sam odlučila da ću to obući. Ionako ću sve skinuti čim stignem u kuću u Malibuu.

Usne su mi se razvukle u osmeh. Ovaj čovek je baš voleo da kontroliše svaku sitnicu. Posle redovne doze kofeina, otišla sam pod tuš i pustila da me mlaz vrele vode vrati u život. Od mene je ostala samo ljuštura, ali to mi je tako prijalo. Jučerašnji dan je bio neverovatan, poput eksplozije čula. Opuštajući, uzbudljiv, strastven, erotičan, senzualan. Pre svega, bio je zabavan.

Možda zvuči prosto, ali bilo mi je drago da vidim Dejmijena srećnog. I moram da priznam da me je posebno uzbuđivalo saznanje da sam mu pomogla da izbriše mračne posledice očeve posete.

Iscedila sam malo šampona u ruku i počela da trljam kosu, ali i dalje sam mislila o tom čoveku, njegovom ocu i njihovom sjebanom odnosu.

Nisam znala - jer mi Dejmijen nije rekao - ali mogla sam da pretpostavim da je njihov odnos očajan poput odnosa između mene i moje majke. Pa ipak, sigurno mu je bilo teško da otpusti oca sa mesta svog menadžera, pogotovo jer je tada još uvek bio dete.

Ta misao m i se vrzmala po glavi. Bilo je nečeg poznatog u toj situaciji. Zabacila sam glavu unazad i počela da perem kosu, prolazeći prstima kroz vlasi, da bih isprala sapunicu. Dođavola.

Nisam znala o čemu se radi, ali nešto me je mučilo. Nije prestalo ni posle tuširanja, kada sam otišla u sobu.

Dok sam navlačila suknju, iznenada mi je sinulo. Kontrola. Ne činjenica da mu je kontrola potrebna, već razlog koji dovodi do te potrebe.

167

Chia&Avada

Setila sam se mnogih stvari koje su mi se učinile kao putokazi: izraz njegovog lica dok mi je govorio da je želeo da napusti tenis, a da mu otac nije dozvoljavao. Pa onda kako mi je pričao o tom kopiletu od novog trenera i kako mi ništa nije odgovorio kada sam ga pitala da li je prestao da uživa u tenisu zbog sve jače konkurencije. Potom njegova fondacija za pomoć deci. Pa onda Evelinina napomena o tajnama koje su gurane pod tepih.

I taj stalni povratak kontroli. U njegovom poslu. U njegovim odnosima sa drugim ljudima. U krevetu.

Možda sam i grešila, ali činilo mi se da sam ovog puta bila u pravu. Dejmijen je bio zlostavljan kao dete.

Potražila sam na internetu, ali nisam našla ništa što bi moglo da potkrepi moju teoriju. Bez obzira na to, činila mi se tačnom. Nisam znala da li ga je zlostavljao trener ili otac ili obojica, ali pretpostavljala sam da je to bio trener i da je osećanje krivice zbog zlostavljanja navelo tog prokletnika da izvrši samoubistvo.

Pomoću pretraživača pronašla sam Dejmijenovu fotografiju kada je imao četrnaest godina, snimljenu posle pobede na nekom lokalnom turniru. Na njoj je nasmejan i drži pehar. Ali njegov pogled je odsutan i mračan, a njegove oči tajnovite.

Osetila sam potrebu da saznam istinu, ali nisam mogla da pitam Evelin. Želela sam da to saznam od Dejmijena.

Provukla sam prste kroz kosu, pitajući se da li da ga otvoreno pitam. Ali ne, on bi trebalo da se obrati meni. Zato što nije bila reč samo o Dejmijenovim potrebama, već i o meni. Morala sam da znam da li taj čovek kojem sam otvorila vrata svog srca želi da podeli svoje tajne sa mnom.

Ali, dok on to ne učini, moraću da se zadovoljim time što sam bila sigurna da sam saznala nešto više o tom čoveku koji se još uvek krio iza svoje maske.

Kada sam u petnaest do četiri stigla kod njega, Dejmijen je stajao na terasi, leđima okrenut meni, a licem prema okeanu. Bio je potpuno nag i tek što je izašao ispod tuša. Preskočila sam preko njegovih stvari bačenih na pod, a potom se zaustavila na vratima. Želela sam da stojim i da uživam u tom predivnom prizoru. I dok se čitavo nebo nadvijalo nad njim, a široki okean pružao ispred njega, prelepo, snažno telo Dejmijena Starka dominiralo je čitavom scenom. Bilo je nečeg moćnog u napetosti njegovih ramena. Sigurnost u njegovom stavu. Snaga u tim leđima koja su na sebi nosila toliko toga.

To je bio čovek koji zna šta želi i bori se za to.

On želi mene, pomislila sam. I osetila sam oštar nalet nečega što je mogao biti samo ponos. „Poranila si.” Nije se okrenuo da bi razgovarao sa mnom. Nisam ga pitala kako je znao da sam tu. Osećala sam kako energija struji između nas dvoje. Nisam morala da ga vidim, da bih znala da je Dejmijen Stark blizu mene. „Nisam mogla da odolim želji da provedem nekoliko minuta više sa tobom.”

Okrenuo se i pogledao me. „Radujem se što si tu.” On se smeškao, ali sam primetila da se napetost njegovih ramena širila na njegovo celo telo. „Dejmijene, šta se dešava?” „Advokati i drkadžije”, rekao je i odmahnuo glavom. „Oprosti, bio je to jedan od onih dana.” „Hoćeš da odem?” „Nemoj nikada da odeš.” Pružio mi je ruku i ja sam došla do njega. Privukao me je uz sebe i osetila sam kako mu penis raste. „Niki.” Uzdahnuo je i spustio usne na moju kosu.

Pokušala sam da podignem glavu da ga poljubim, ali prodorna zvonjava njegovog telefona nas je prekinula i on me je nežno pomerio u stranu. „Očekivao sam poziv”, rekao mi je u znak izvinjenja, dok je podizao telefon sa stola. „Da li je gotovo?” pitao je. „Dobro. Da, jasno mi je, ali mi je takođe jasno da vas plačam za savete. Ja donosim konačne odluke. Da, jesam. Dvanaest zarez šest? Uh, dođavola. Platio bih više, a vi ste to i

168

Chia&Avada

te kako dobro znali. Ubeđen sam da je to bio pravi poziv; ona neće biti uvučena u ovo sranje. Ne, ne, gotovo je. Nisam zainteresovan da ponovo razmotrim odluku. Ja sam odigrao svoju igru i sada idemo dalje.”

Posle duge pauze, rekao je: „Sranje, Čarlse, to uopšte nije ono što sam želeo da čujem. Dobro, za šta te onda plaćam?”

Razgovarao je sa Čarlsom Mejnardom. Možda je to bila preterana radoznalost, ali sam obraćala sve više pažnje na razgovor, pokušavajući da protumačim značenje, slušajući samo jednog od sagovornika. To nije bilo lako. „Dobro, dobro. Da li je tvoj vođa projekta pronašao čoveka za kojeg sam zainteresovan? Oh, stvarno? Makar malo dobrih vesti. Pozabaviću se time rano ujutru.”

Nisam imala pojma o čemu razgovaraju. Razgovor sam potisnula u drugi plan i samo napola slušala o čemu pričaju. Posebno zato što se razgovor otegao unedogled. „A šta se dešava sa Londonom? Ponovo joj je plaćeno. Ne, tu ne može ništa da se uradi. Otiči ću tamo sledeće nedelje. Šta? Dobro, nije mi ostavila mnogo izbora.”

Uzdahnuo je i ushodao se. „A problem u San Dijegu? Želim da se neko time pozabavi. Šta? Ti me zajebavaš? Sranje, pa kako su to iskopali?”

Skupljala sam Dejmijenovu razbacanu odeću, da bih je okačila. Ali odjednom me je obuzeo neki đavolski nagon i nisam mogla da mu se oduprem, skinula sam suknju i uvukla ruke u rukave njegove košulje. Bilo je nečeg izuzetno senzualnog u nošenju Dejmijenove odeće, mada sam možda malo preterala oblačeći njegove pantalone.

Bila sam toliko zaokupljena zakopčavanjem dugmadi na košulji da nisam ni primetila da je razgovor završen. Nisam zapazila ni da se razbesneo, sve dok nisam začula zvuk razbijanja plastike i stakla o kamen iznad kamina.

Bacio je mobilni telefon. „Dejmijene?” Potrčala sam ka njemu. „Jesi li dobro?”

Odmeravao me je pogledom, mada nisam bila sigurna da je primetio odeću. Nisam bila sigurna da je čuo bilo šta osim razgovora koji je verovatno ponavljao u svojoj glavi. „Dejmijene?” „Ne”, odbrusio mi je. „Nisam dobro. Da li si ti... o bože, Niki.” „Ja? Dobro sam. Ja sam...” Prekinuo me je poljupcem, snažnim i brutalnim. Naši zubi su se dodirnuli, a on je čvrsto držao moju glavu, dok je jurišao na moja usta sa takvom snagom da sam bila sigurna da će mi usne pomodreti.

Pomerio nas je unazad i bacio me je na krevet, a njegove ruke su grabile ka kaišu pantalona.

Svukao ih je, ali ne do kraja, tako da su ostale na mojim listovima i člancima poput nekog konopca koji je sapinjao moje noge.

Pomerio me je unazad i grubo raširio moja kolena. Ovlažila sam dok me je pomerao i širio mi noge. I pre nego što sam postala svesna toga, prodro je duboko u mene. Tucao me je snažno, brzo i brutalno. Gledala sam njegovo lice. Bilo je to lice čoveka koji se bori. Lice čoveka koji će se boriti do pobede.

Htela sam da ga zagrlim, ali instinktivno sam spustila ruke. Dejmijenu je to bilo potrebno - imao je potrebu da me uzme. Da me stvarno uzme.

A ja sam želela da me uzme na mnogo načina.

Ječao je dugo i sporo, i osetila sam kako podrhtava od orgazma. Sručio se na mene, ali samo na trenutak. Zatim se podigao, pogledao me je i primetila sam bol u njegovim očima.

169

Chia&Avada

„Sranje.” Opsovao je tiho. Izašao je iz mene, a zatim krenuo iz sobe. Zastao je kod kamina i okrenuo se prema meni, otvorio je usta, nameravajući da nešto kaže, očiju punih kajanja. Čekala sam da čujem te reči, ali ih nije bilo.

Sledećeg trena već je izašao iz sobe.

Skinula sam pantalone, da bih mogla da se pokrećem, podigla čaršav i umotala se, misleći šta da uradim. Nisam znala o čemu je reč, ali je bilo jasno da je sve poteklo od telefonskog razgovora. I premda je izgledalo da hoće da bude sam, nisam mogla da ga ostavim. Bio je slomljen te večeri i možda nisam mogla da mu pomognem, ali sam htela da ga utešim.

Skinula sam ostatak njegove odeće i obukla moju crvenu svilenu haljinu, koja se nalazila tamo gde je uvek stajala pre poziranja, prebačena preko stolice pored Blejnovog štafelaja.

I krenula sam bosa u potragu za Dejmijenom.

To je bilo teže nego što se činilo. Kuća je bila veličine omanje države, a u nedovršenim delovima čuo se odjek, tako da mi nije bilo lako da odlučim kuda da krenem. Čula sam čudno, ritmično udaranje i krenula u tom pravcu, odnosno dole, na prvi sprat.

Pronašla sam Dejmijena u ogromnoj, nedovršenoj teretani sa trakom za trčanje, gumenom podnom oblogom i džakom za boks.

Njegovi udarci u džak proizvodili su zvuk koji sam čula i pratila. „Hej”, rekoh mu. „Jesi li dobro?”

Udario je u džak još jednom i okrenuo se prema meni. Obukao je bokserice, ali nije stavio bokserske rukavice. Zglobovi na šakama su mu bili izgrebani i krvavi. „Oh, maco.” Pogledala sam unaokolo i ugledala peškir i flašu vode u plastičnoj kutiji zajedno sa rukavicama koje je trebalo da nosi. Natopila sam peškir i prišla mu. „Ovo će možda malo boleti.” „Dođavola, Niki.” Istrgao je ruku i stavio je na moje lice. U njegovom pogledu više nije bilo one mračne razuzdanosti. Demon protiv kojeg se borio bio je savladan. Ili je bar bio na intenzivnoj nezi. „Jesi li dobro?” „Naravno.” Uzela sam njegovu ruku, da bih previla njegove povređene zglobove. „Zabrinuta sam za tebe.” „Povredio sam te.” U njegovom glasu bilo je toliko bola da mi se činilo da će mi srce prepući. „Ne”, rekla sam. „Nisi. Bila sam ti potrebna. Ja želim da ti budem potrebna.” Nasmešila sam mu se, pokušavajući da unesem malo vedrine. „I smatram da smo utvrdili da mogu da podnesem malo bola.”

Iz izraza njegovog lica videlo se da mu se nije svidela moja lakomislenost. „Ali ne na taj način”, rekao je. „Zašto da ne?” „Dođavola, Niki, rekao sam ti da te nikada neću povrediti.”

Slegnula sam ramenima i okrenula glavu prema njemu. „Ti si me šljepnuo. Dođavola, pucnuo si me bičem.” „To te je palilo. Bila je to igra. Radio sam to zato što sam bio napaljen i zato što ti se dopalo.”

Počela sam da grizem usnu. Sve što je rekao bilo je potpuno tačno. „Ali ovo što sam malopre uradio...” Udaljio se od mene i zamahnuo dva puta pesnicama u vazduh. „Dođavola. Bio sam sjeban zbog nečega i tucao sam te od besa, a to nije lepo.”

Prišla sam mu, pokušavajući da doprem do njega. „Dejmijene, ja sam dobro. Nije mi jasno šta se dogodilo, ali znam da si bio uznemiren i da sam ti bila potrebna. Ja sam želela da me uzmeš.” „Iskoristio sam te.”

170

Chia&Avada

„Da.” Želela sam da viknem tu reč. „Ali meni to nije važno. Pobogu, Dejmijene, ti za mene nisi neki stranac sa ulice. Ti si čovek kojeg...” Ali tu sam se zaustavila. „Ti si čovek koji zna sve moje tajne. Koji je u mom krevetu i u mojoj glavi. U tome je razlika. Zar ne vidiš to? Možeš da me imaš uvek kada to želiš. Možeš da mi poveriš svoje tajne i to neće ništa promeniti među nama.”

Pogledao me je. „Da li želiš to? Pitam se.”

Njegov glas je bio dalek, ali izgleda da je shvatio na šta sam ciljala. Stajala sam tamo, u nedoumici šta da kažem. „Pozvaću Edvarda, da te odveze kući”, rekao je posle pauze. „Ne”, izletelo mi je. „Dođavola, Niki.” „Rekla sam ne.” Prišla sam mu bliže. „Nisi me povredio.” Popela sam se na prste, da bih mu šapnula na uvo. „Bila sam vlažna za tebe, ti to odlično znaš. Ne možeš reći da si me prisilio na bilo šta.” Držala sam ga za ruku da bih se smirila, dok sam drugom rukom lagano prelazila preko njegovih grudi i stomaka, tražeći pojas bokserica. „Ne”, rekao je, iako sam osetila da njegovo srce ubrzano lupa i da se njegovo čitavo telo steže od iščekivanja. „Ne ne mora uvek da znači ne”, rekla sam. Spustila sam se na kolena, zahvaljujući gumenoj podlozi ispod mene. Njegov ud se ocrtavao na boksericama. Pronašla sam šlic i izvukla sam ga. „Niki...” „Sada ću se pobrinuti za tebe.” Polizala sam ga celom dužinom, nežno ali intenzivno. Osetila sam ukus soli. Osetila sam svoj ukus. Želela sam da ga dovedem do kraja. „Zalazak sunca”, rekoh mu. „Neka to bude tvoja lozinka.”

I pre nego što je uspeo da je izgovori, lizala sam njegov glavić ukrug, poput ogromne lizalice.

Bio mu je sve krući i, kada sam bila sigurna da sam ga dovela do kritične tačke, uvukla sam ga unutra i počela da ga sisam, dok je moje uzbuđenje sve više raslo.

Osećala sam promenu u njegovom telu i znala sam da je blizu, ali on je tada promenio položaj, izvadio ga je iz mojih usta, uspravio me je i privukao uz sebe. Ljubio me je, ovog puta nežno i slatko, a onda me je povukao na pod.

Otvorila sam usta da nešto kažem, ali on je stavio prst na moje usne. „Šššš. Ne govori.”

Raskopčao je moju haljinu i ona je ostala raširena ispod nas. Popeo se na mene. Raširila sam noge, podigla kolena i zažmurila od zadovoljstva koje sam osetila kada je ušao u mene.

Ulazio je u mene polako, potpuno suprotno od načina na koji me je tucao na spratu. Ovo je bilo vođenje ljubavi, a njegove oči su me netremice gledale. Uzeo me je za ruku i stavio je između nas, i bilo je lako razumeti njegov nemi zahtev. Izdigla sam se toliko da je moje telo podrhtavalo, i mazila klitoris postajući sve napaljenija. Pomerala sam se u ritmu njegovih udaraca i on je svršio, a potom i ja, nekoliko trenutaka kasnije.

Sav izduvan, ležao je pored mene na svilenoj haljini. „Mnogo mi je žao”, rekao mi je. Lagano mi je mazio rame. „I ljutim se.” „Na mene?” „Ne, na sebe.” „Ali zašto? Mislila sam da smo već utvrdili da je ono što se dogodilo gore na spratu bilo u redu.”

Gledao me je očima punim želje. „Zato što sada, kada te imam, ne mogu da podnesem pomisao da bih mogao da te izgubim.”

171

Chia&Avada

27

I pored drame koja se odigrala, veče se odvijalo normalnim tokom. Blejn je došao, ja sam pozirala, a on je slikao. Dejmijen je mirno sedeo na stolici i posmatrao puna četiri sata. Posle toga smo pili vino i gledali mesec iznad okeana. Dejmijen je ponudio Blejnu da prenoći na strunjači u teretani, tako da smo sledećeg dana rano ujutru ponovili čitavu proceduru. Završili smo u devet, kada je Dejmijen morao da krene u kancelariju.

Kada sam oko deset sati stigla kući, pronašla sam Džejminu poruku da je otišla na audiciju.

Držala sam joj palčeve i pripremala se da lenstvujem celo prepodne. Dejmijen je imao sastanke sve do ručka i, iako sam više volela da se izležavam u njegovom krevetu, bilo mi je prijatno i uz novine, televiziju i gospođicu Mjau-Mjau.

Skuvala sam kafu, prebacila TV na stanicu sa klasičnim filmovima i razmišljala da li da operem jednu turu veša.

Film Moj čovek Godfri samo što nije počeo, a budući da je to moj omiljeni film, odlučila sam da veš može da sačeka.

Još uvek je išla uvodna špica filma, kada je telefon zazvonio. Videla sam da me je Oli zvao i javila sam se. „Da li si za ručak?”, pitao me je. „Ranije, zato što imam sastanak u jedan. Možda oko jedanaest?

Mogla bi da dođeš ovamo? Reći ću sekretarici da nam naruči sendviče.” „Važi, svakako. Čemu tolika žurba?” „Samo želim da te vidim. Da li mora da postoji neki razlog?” Naravno da ne mora, ali ja sam ipak znala da je postojao. I plašila sam se da se radilo o Kortni. Ili još gore - o Džejmi. Potvrdila sam mu da ću biti tamo, a onda sam podesila digitalni rekorder da snimi film, jer nisam imala vremena da ga odgledam.

Kada sam stigla, stideći se što kasnim čitav sat, recepcionerka me je sačekala i odvela me je u konferencijsku salu gde je Oli servirao osvežavajuća pića i sendviče. Nije bila baš prva klasa, ali moglo je da posluži.

On još nije stigao, pa sam otvorila dijetalnu koka-kolu i kesicu čipsa, pripremajući samu sebe da budem blagonaklona. Držanje lekcije o tome kako je sve upropastio ne bi bilo ni od kakve koristi. „Hej”, rekao je, upadajući u salu sa gomilom predmeta. „Molim te, reci mi da nisu svi za mene.”

Na trenutak mi je delovao zbunjeno, a potom se njegovo lice ozarilo. „Ne, nisu. To je za sastanak. Izvini. Ovde je ludnica već nekoliko dana.” „Dobro, šta se to dešava?” upitala sam. Mora da je nešto ozbiljno, kada me je pozvao usred takve gužve.

Pritisnuo je dugme na ormariću i dve zavese koje su visile pored ogromnih prozora počele su da se navlače. Već sledećeg trenutka imali smo potpunu privatnost. „Neće ti se svideti”, rekao je.

Naslonila sam se na naslon stolice, već iznervirana. „Sranje, Oli. Da li je opet nešto o Dejmijenu?

Molim te da prestaneš da igraš ulogu velikog brata! Odrasla sam i mogu da se brinem o sebi.”

Nije odustao i uopšte nije reagovao. Činilo mi se da me nije ni čuo. „Sećaš li se Kurta Klejmora?”

172

Chia&Avada

Zinula sam. Ozloglašeni Kurt. Od svega što je Oli mogao da kaže, on mi nije bio ni na kraj pameti. „Da”, rekoh tiho. „Sećam ga se pomalo neodređeno.” „Poslednjih pet godina radio je kao menadžer u fabrici u Hjustonu.” T?” „I tvoj prijatelj Dejmijen ga je jutros otpustio.” „Šta?” Primetila sam da noktima grebem naslon stolice. „Jesi li siguran?” „Da”, reče Oli, „siguran sam. Nikada nisam radio direktno za Starka, ali radim za Mejnarda. Ja sam unajmio detektiva da pronađe Kurta. Žao mi je, Nik.” Osetila sam kako mi srce jako bije u grudima i kako počinjem da se znojim. Dejmijen je pratio Kurta. Otpustio ga je. I nije me ništa pitao. Uopšte nije razgovarao sa mnom o tome. Samo ga je otpustio. „On je bogat i arogantan, i misli da se ceo svet vrti oko njega i da sve treba da bude kako on hoće.” „Ne”, rekoh automatski. Moj glas je bio tih. Sva sam utrnula. „Dejmijen nije takav. On me je štitio. To je bio njegov način da me zaštiti.” „Da te zaštiti? Kao što je zaštitio Saru Padžet?”

Podigla sam glavu. „O čemu ti pričaš?” „Ti znaš ko je Erik Padžet, zar ne?”

Osetila sam kako mi se želudac steže. Užasno sam se plašila onoga što je nameravao da mi kaže. „Da”, jedva sam izgovorila. „Znaš da znam ko je. On je brat pokojne devojke.” „On je najavio da će pozvati novinare i reći im da je Stark ubio njegovu sestru. Nedeljama smo koristili sva Starkova sredstva da zaustavimo tog kretena, ali on i dalje traži svoj novac, preteći da će sjebati Starka, da tu ima još đubreta osim ubistva njegove sestre, iako sve to deluje kao već poznato klevetanje. Rekao sam ti još na Beverli Hilsu - shvatili smo da je Erik Padžet samo jedan običan drkadžija koji traži da uđe na platni spisak.” „Šta se desilo?” Glas mi je bio jednoličan. Želela sam da čujem tu užasnu stvar i da izađem odatle. Imala sam potrebu da budem sama. Trebalo mi je vremena da shvatim ovo. „Stark ga je juče isplatio. To se desilo”, odgovorio je Oli na moj zapanjen izraz lica. „Isti onaj Dejmijen Stark koji je tražio potpunu zaštitu od tog tipa, sada se okrenuo za 180 stepeni i isplatio tog drkadžiju. Zaboravite borbu. Zaboravite sve što je govorio o neposustajanju, o tome da će stvari isterati na čistac. Odjednom je pokleknuo. Brzo i potpuno.” „Kako je pokleknuo?”, pitala sam tako tiho da sam se začudila kako me je Oli čuo. „Lepo, u iznosu od 12,6 miliona dolara.” „O, bože”, izletelo mi je, iako nisam želela da govorim. Stavila sam ruku na usta i zadržala suze.

Oli me je posmatrao, ali ga uopšte nisam primećivala. Videla sam Dejmijena kako na svojoj terasi razgovara sa Čarlsom Mejnardom, o nečemu meni nepoznatom. I o 12,6 miliona dolara. „O, bože”, ponovila sam.

U Olijevom pogledu nije bilo samilosti. „Možda je Starku jednostavno bilo dosta tog sranja, premda ne verujem u to. Mislim da prikriva ono što je uradio. On je opasan, Nik, kao što sam ti rekao. Opasan je, a i ti sama to veoma dobro znaš.”

U glavi mi je brujalo od misli, dok sam vozila svoju razdrndanu hondu ka Dejmijenovoj kući u Malibuu. Bes, gubitak, strah, neprihvatanje, nada. Nisam mogla, ni znala šta da mislim. Znala sam samo da to nije dobro.

Bila sam sigurna samo da je jezivo bolelo.

173

Chia&Avada

Podne je tek prošlo, ali sam bila sigurna da ću ga zateći tamo. Zvala sam njegovu sekretaricu iz kola i ona mi je rekla da je krenuo kući. Znala sam da je kuća jedan apartman na trećem spratu. „Hej, Blondi”, reče Blejn kada sam ušla. „Nisam znala da si još ovde.” „Isprobavam neke boje. Pokušavam da pogodim boju neba.” Drmao je glavom. „Blizu sam, ali nikako da je potrefim.” Tada me je pogledao izbliza i zabrinuto upitao: „Šta nije u redu?”

Pogledala sam sliku. Moje lice je bilo tamo na platnu, osvetljeno, ali još nedovršeno. Delovala sam grubo, kao da mi je nedostajao gornji sloj, i u tom trenutku sam pomislila da me je Blejn savršeno prikazao. Zato što sam se upravo tako osećala. Kao da me je Dejmijen rasporio da vidi šta krijem u sebi, a potom me ostavio ogoljenu i ranjivu.

Dejmijen je došao iz kuhinje. „Niki.” Osetila sam zadovoljstvo u njegovom glasu, a potom je naglo promenio raspoloženje, kada me je bolje pogledao. „Šta se dešava?” „Ja se žurim”, rekao je Blejn.

Dejmijen ga nije pogledao niti mu je odgovorio. Nije skidao oči sa mene. Čekala sam dok nisam čula da su se vrata zatvorila, a zatim sam kratko udahnula vazduh. Moje srce je tako jako udaralo da sam jedva izgovarala reči. „Da li si i nju držao pod kontrolom kao mene?”

Videla sam zbunjenost u njegovim očima i to me je izbezumilo. Bes mi je davao snagu. „Saru Padžet”, rekla sam. „Dođavola, Dejmijene, zar misliš da ne znam?” „Šta ti to misliš da znaš?” Njegov glas bio je hladan kao led. „Znam da želiš da držiš pod kontrolom. Svoj život. Svoj biznis. Svoje žene. Svoj krevet.

Shvatam to”, rekoh. Jedna suza se otkotrljala niz moj nos, ali bila sam odlučna. U tom času sam kontrolisala situaciju. „Ti si bio zlostavljan, zar ne? I tebi je to potrebno. Potrebno ti je da kontrolišeš.”

Posmatrala sam njegovo lice, tražeći potvrdu, ali na njemu nije bilo ničega. Bilo je belo i bezizražajno. „Ja volim da imam kontrolu, Niki. Mislim da to nikada nisam krio.”

To je bilo tačno, ali imao je toliko mnogo drugih tajni. „Da li je počelo kao igra?” pitala sam ga. „Da li si i nju vezivao?” Otišla sam do kreveta i uzela jednu draperiju. „Da li si joj ovo nežno vezivao oko ruku? Pa potom oko vrata? Da li si joj pričao o zadovoljstvu i bolu?” Tada su se moje suze slobodno slivale, a moj glas je drhtao. „Da li je to bio... bio nesrećni slučaj?”

Njegovo lice više nije bilo bledo. Postalo je tamno i opasno poput crnih oblaka koji donose nevreme. „Ja nisam ubio Saru Padžet.”

Izdržala sam da ga gledam pravo u oči. „Imam 12,6 miliona razloga da poverujem da jesi.”

Ponovo je pobledeo. Bilo je tačno. Oh, blagi bože, do tog trenutka nisam verovala da je tačno. „Kako si uopšte saznala za to?”

Počela sam da se preznojavam i želudac me je boleo. Mislila sam da će mi pozliti. „Svakako ne od tebe”, rekla sam mu. „Mislim da nisi imao nameru da mi to ispričaš, zar ne?

Dobro, pretpostavljam da ne mogu da te krivim zbog toga.” „Kako to?” ponovio je. „Čula sam neke od tvojih telefonskih razgovora”, odbrusila sam. Ostatak sam izostavila.

Prošao je prstima kroz kosu. „Niki...”

Podigla sam ruku. „Ne”, rekla sam. „Hoću da izađem odavde.” Zavukla sam ruku u džep farmerki i izvukla lančić koji se nosi oko članka. Duboko sam uzdahnula i bacila ga na krevet.

Zastala sam samo da pogledam nedovršeni portret. Osetila sam kako me grlo peče. Zatim sam se okrenula i jurnula niza stepenice.

174

Chia&Avada

Dejmijen nije krenuo za mnom.

*** Ne znam kako sam izdržala naredna dva dana. Provela sam ih uz sladoled, klasične filmove i depresivnu kantri muziku. Džejmi me je dva puta odvukla do bazena, govoreći da će mi vitamin D prijati. Ali nije. Ništa mi nije prijalo.

Potpuno sam izgubila ritam spavanja i nisam se trudila da ga uspostavim, zato što nisam morala rano da ustajem, jer nisam imala posao. Posle izlaska iz Dejmijenove kuće, pozvala sam Brusa iz automobila i rekla mu da ne mogu da prihvatim posao. Morala sam da prekinem sve svoje veze sa Dejmijenom Starkom, jer sam znala da ću se u suprotnom pokolebati. Osećala sam da me jedan deo mene već vuče u tom pravcu, jer mi je veoma nedostajao.

Zamenila sam dane za noći i učila sam raznorazne stvari u vezi sa proizvodima koji se prodaju isključivo putem interneta. Zato nisam znala ni koji je dan niti koje je doba dana kada me je odlučno kucanje na vratima probudilo iz dremanja na kauču. Pozvala sam Džejmi da ih otvori, ali ona naravno nije bila kod kuće. Imala je još dve audicije i pozvali su je na dodatno polaganje. Premda sam se radovala zbog nje, osećala sam se usamljeno i izgubljeno.

Lupa na vratima nije prestajala. Ustala sam na jedvite jade.

Kada je krv počela da cirkuliše, pitala sam se ko bi mogao da bude toliko uporan. Dejmijen? Ne bih rekla. Nije mi se uopšte javio odonda. Čak ni da mi objasni, ili da se raspita za mene.

Zato što si donela pravu odluku. Ti si bila samo njegova robinja. On je samo produžio dalje.

Dobro, jebote. Ponovo sam se osećala kao govno.

Lupa je postajala sve jača. „Dobro! Dolazim! Sačekaj!”

Ustala sam i žmirkala. Osećala sam da mi je lice naduveno i znala sam da moja neoprana kosa izgleda jezivo. Nosila sam istu izgužvanu pidžamu već dva dana, a na mojoj majici sa bretelama bile su mrlje od kafe koju sam prosula.

Izgledala sam jadno i zaista nisam uopšte marila za sebe.

Dovukla sam se do vrata u frotirskim čarapama, pazeći da se ne sapletem o gospođicu Mjau Mjau, koja kao da se radovala što pokazujem znake života.

Obično nisam marila za to, ali sam ipak pogledala kroz špijunku, kako bih se uverila da to nije Dejmijen, jer nisam želela da me vidi u takvom stanju.

Ali nije bio on.

Još gore.

Bila je to moja majka.

175

Chia&Avada

28

„Majko”, rekoh. „Šta ti radiš ovde?”

Prošla je pored mene, a potom kritički pogledala sobu. Naborala je nos. Sledećeg trenutka je došla do trpezarijskog stola i izvukla je stolicu vrhovima prstiju. Izvadila je maramicu iz svoje torbice, obrisala stolicu i sela. Spustila je ruke ispred sebe i uspravila leđa. Sela sam preko puta nje, stavila lakat na sto i naslonila bradom na pesnicu.

Majka mi se nasmešila. Isti veštački osmeh koji čuva za kasirke i radnike na pumpama.

Pokušah ponovo: „Zašto si u Los Anđelesu?” „Mislim da je to očigledno”, rekla je. „Došla sam da pomognem.”

Moj mozak nije funkcionisao baš najbolje i stvarno nisam shvatala o čemu govori. „Oko Dejmijena Starka”, rekla je, a moj želudac se stegao. „O čemu pričaš, majko?” „Videla sam fotografiju i natpis. Zašto mi nisi rekla da ti se udvara čovek kao što je Dejmijen Stark? Ne znam, ali ovo je prva dobra vest otkako si se preselila u Los Anđeles.”

Posmatrala sam je potpuno izgubljeno. „Ali stvarno, draga. Ako pokušavaš da se udaš za čoveka kao što je Dejmijen Stark, ne smeš da ga razočaraš. On veoma lako može naći drugu ženu.”

Da, lako. Koliko ja znam, već je to učinio.

Pregledala me je od glave do pete i skupljenih usta rekla: „Svakako, imaćemo dosta posla.”

Izvukla je telefon iz svoje šanel tašnice. „Koji je najbolji spa centar u blizini? Prvo ćemo se pozabaviti tvojom šminkom. Srećom je tvoja kosa prelepa, čak i kada je prljava. Ošišaćemo krajeve, naravno.

Zatim nekoliko haljina i najzad ovaj stan. Ako je Džejmi posebno vezana za neke od ovih stvari, možemo da ih stavimo u skladište.” ,Ja sam raskinula sa njim, majko.”

Kunem se da je moja majka pozelenela. „Šta si uradila?” Po njenom tonu bi se moglo pomisliti da sam joj upravo saopštila da su mi preostala svega 24 sata života. „Zašto bi učinila nešto tako glupo?” „Zašto?” Otvorila sam usta, boreći se za reč. „Zato što on ima neki problem sa kontrolisanjem.

Da li ti je to poznato?”

Ustala je, a njeni pokreti su bili usporeni. To je uvek činila kada je ljuta. Dama ne pokazuje emocije. Dama ne drži govorancije. „Ti mala budalo”, rekla je smireno i hladno. Oduvek si bila prepametna da bi mogla sebi da pomogneš. Samo Nikol je znala najbolje. Samo Nikol je znala šta treba da radi.” „Da, Majko, za Nikol, to je tačno. Samo je Nikol znala šta ona želi.”

Njeno lice se toliko zgrčilo da sam mogla da vidim mesta na kojima se njena šminka razmazala i ispucala. „Ti si razmažena i nezahvalna. Ne mogu da verujem da sam odvojila svoje dragoceno vreme da doletim ovde i da te vidim. Vraćam se u svoj hotel, a ti razmisli o svom životu. O tome šta želiš i gde ćeš stići i šta odbacuješ. Kada budeš u stanju da razgovaraš smireno i racionalno, ja ću se vratiti.”

Tada se okrenula u mestu, odmarširala do vrata i otišla. Čak nije ni zalupila njima.

Sedela sam potpuno obamrla. Znala sam da treba da se pokrenem, ali nisam mogla. Samo sam sedela, zurila i osećala da se udaljavam od same sebe.

176

Chia&Avada

Ne znam da li je prošlo petnaest minuta ili petnaest sati kada je moja noga počela da trne i ja kada sam morala da se pomerim. Pogledala sam se i primetila da mi je ruka još uvek zgrčena u pesnicu. Polako sam je otvorila i videla da su tragovi mojih noktiju duboki i da iz nekih od njih samo što nije potekla krv.

Buljila sam u svoju ruku dok sam ustajala. Nastavila sam da je gledam odlazeći u kuhinju.

Imale smo postolje sa različitim noževima i ja sam uzela nož za ljuštenje. Odvrnula sam plin, da bih uključila ringlu, jer sam i pored košmara u kojem sam se nalazila bila svesna da treba da sterilišem oštricu, a u kuhinji nije bilo alkohola, a nisam smela da izađem iz kuhinje, jer onda ne bih imala hrabrosti da to uradim.

Provlačila sam oštricu noža kroz plamen i čekala da se ohladi. Pritisla sam oštricu na ranu na svom dlanu. Još jedno bolno mesto i novi bol. Počela sam da zasecam - i tada sam divljački bacila nož. Pogodio je gipsani zid i ostavio ogrebotinu na njemu.

Sve mi se pomutilo i shvatila sam da plačem. Ustala sam i kružila po kuhinji. Bila sam izgubljena - tako prokleto izgubljena - i pored svega želela sam Dejmijena. Želela sam da me drži u svom naručju i da me teši.

Ne, ne zaboga!

Zgrabila sam kuhinjske makaze sa sudopere, a zatim se odvukla do ugla u kojem je stajala mašina za pranje sudova. Skliznula sam na pod i bez razmišljanja odvojila pramen kose i odsekla ga. Potom i drugi. Pa još jedan, sve dok oko mene nije stajala gomila kose.

Gledala sam je i propuštala kroz prste. To je kosa koju moja majka toliko voli. To je kosa koju Dejmijen voli.

Savila sam kolena uz grudi i stegla ih rukama. Spustila sam glavu i počela da jecam.

Ne sećam se kada sam otišla u moju sobu, ni kada sam legla u krevet. Ali, kada sam otvorila oči, Dejmijen je bio pored mene, očiju tužnih i mekih. „Hej”, rekao je.

Dejmijen. Srce mi je poskočilo od radosti, a crni oblak koji se nadvio nad mene počeo je da se raspada. Sagnuo se i pomazio me po kosi. Ustala sam pokušavajući da se setim svega. Moja kosa. „Potrebno joj je pranje”, rekao je nežno. „Ali baš je lepa ovako kratka.” „Zašto si ovde? Kako si saznao?” „Džejmi”, rekao je. „Zvao sam je danima i raspitivao se za tebe. Mislio sam da ti je potrebno vreme. Ali onda je tvoja majka...”

Klimnula sam glavom, setivši se da me je Džejmi strpala u krevet i da sam joj ispričala o majčinoj poseti. Drhtala sam pri pomisli da ću je opet videti. „Da li je ona još uvek ovde, mislim u gradu?”, upitala sam. „Ne, nije”, odgovorio mi je.

Pogledala sam ga. „Otišao sam u njen hotel. Rekao sam joj da treba da ode i poslao sam je kući privatnim avionom.” Njegove oči su zasijale od oduševljenja. „Grejson je jedva čekao da je odvede na duži let, tako da je ovo bila idealna prilika. A tvoja majka je bila oduševljena mogućnošću da leti privatnim avionom.”

Gledala sam ga zaprepašćeno. „Hvala ti.” „Učinio bih sve za tebe, mala. Kao što sam ti već rekao.”

Odmahnula sam glavom. „Ne, Dejmijene, žao mi je, ja... mi ne možemo.”

Ustao je. Očekivala sam da vidim bes na njegovom licu, ali videla sam samo zabrinutost. „Zbog Sare?” Nisam smela da ga pogledam u oči. „Oh, pobogu”, rekao je i ponovo seo na ivicu kreveta. Stavio mi je prst pod bradu i okrenuo mi glavu prema sebi. „Ti zaista misliš da sam je ja ubio?”

177

Chia&Avada

„Ne.” Odgovor mi je izleteo brzo i spontano i bio je istinit. Suza mi se skotrljala niz obraz. „Dejmijene, žao mi je. Stvarno mi je žao.” „Ššššš.” Obrisao mije suzu. „Sve je u redu. U pravu si. Nisam je ubio. Ja nisam čak ni bio tamo te noći. Bio sam u San Dijegu. Čarls je konačno dobio snimke koje je registrovala hotelska kamera.

Veći deo noći sam proveo u restoranu, razgovarajući sa vlasnikom kompanije koju sam nameravao da kupim. Zato je bio besan što sam platio Eriku. Konačno smo imali dokaz kojim smo mogli da eliminišemo Erika, a ja sam otišao i isplatio ga.”

Uspravila sam se. „Ne razumem. Zašto bi ti...” „Iz dva razloga. Nisam bio tamo, ali je trebalo da raskinem sa Sarom mnogo pre nego što su se stvari otele kontroli. Hteo sam da dobijem njen udeo u kompaniji, i dobio sam ga. Isplatio sam pre toga već neke druge akcionare i tako dobio kontrolu nad kompanijom. Izbacio sam Erika i postavio ljude koji su bili u stanju da obnove rad kompanije. U kratkom roku ostvaren je značajan profit i vrednost svih akcija je porasla. Uključujući i Erikove.”

Pratila sam ga pažljivo i nije mi bilo jasno kuda je ovo vodilo. „I u tom celom periodu viđao sam se sa Sarom. To obično ne radim i nisam je voleo, ali sam bio veoma zauzet, a ona bila nadohvat ruke i više nego voljna da me odvuče u krevet. Zalepila se za mene i, mada to nisam hteo sebi da priznam, počeo sam da uviđam da je neuravnotežena. Znao sam da treba da raskinem, ali sam se bavio nekim neodložnim spajanjima kompanija i pustio sam da stvari idu svojim tokom. Pošto je posao bio obavljen, ja sam raskinuo i to ju je podstaklo da učini ludost.” Provukao je prste kroz kosu. „Nisam mogao ni da sanjam da će se ubiti - ne bih nikada mogao da zadavim ženu u krevetu - ali to ne utiče na činjenicu da sam učestvovao u svemu”. „Ali ti nisi kriv”, rekla sam. „A Erik te tako užasno optužuje. Zašto si uopšte isplatio to kopile?” „Zbog tebe.”

Pogledala sam ga začuđeno. „Šta kažeš?” „Hteo sam da se borim protiv njega do kraja života ako treba. Ali to je bilo pre nego što ti je prišao na dobrotvornoj večeri. Neću da dopustim da te uvuče u ovo i sigurno mu neću dopustiti da te zaplaši”.

Obavila sam ruke oko sebe, sva naježena. Bila sam šokirana i posuđena. Dejmijen je potpuno promenio svoje planove samo zato što mu je stalo do mene. „Ja... ali, Dejmijene. Dvanaest miliona dolara?” „To je trenutna vrednost akcija koje sam kupio od Sare, zajedno sa vrednošću Erikovih akcija.

Isplatio sam ga. Napravio sam dobar posao. Kompanija je jaka. Povratiću sve.” „Nisi to morao da radiš. Mogu sama da se izborim za sebe.”

Pogledao me je u oči, a to što sam videla u njegovim očima bilo je mnogo više od obične požude. Videla sam potrebu i želju. Možda čak i ljubav. „Možeš”, rekao je. „Ali ovo nije bila tvoja bitka.”

Uzeo me je za ruku. „Niki, malena, ne smem da te izgubim.”

Poželela sam da se sklupčam u njegovom zagrljaju, ali umesto toga sam se okrenula. „Ima i drugih stvari, Dejmijene.” „Znam”, rekla sam i iznenađeno se okrenula. „Ti znaš?” „Džejmi mi je rekla. Izgleda joj je Oli preneo.” „Oli?” Sranje.

Nasmejao se. „Ne brini. Ništa neću reći Čarlsu. Činjenica je da je otkrio poverljive podatke, ali uradio je to zbog tebe. Taj skot me je možda iznervirao, ali razumem zašto je to uradio. I ja bih uradio istu stvar da sam bio na njegovom mestu.” „Otpustio si Kurta”, rekla sam. „Da, dođavola.”

178

Chia&Avada

„Dejmijene, ne možeš tako da postupaš sa ljudima.” „Mogu. Radio je za jednu od mojih kompanija.” „Ali...”, zaćutala sam. Istina je da me je bolelo uvo za Kurta, a činjenica što je Dejmijen otpustio tog jadnika nimalo me nije zanimala. Ne sama po sebi. Već njen drugi deo. „Niki?” Pogledao me je, iskrenog i ranjivog izraza lica.

Pomazila sam ga po obrazu. Njegova oštra brada grebala mi je dlan. Osetila sam napetost u vazduhu, a taj dodir me je vratio u život. Pomislila sam da je on deo mene. Dođavola, bio je kao vazduh koji dišem. I bio mi je potreban. Ali nisam bila sigurna da sam i ja njemu potrebna. „Pogrešio si kada si rekao ono o meni.” „Šta sam rekao?” „Rekao si da nisam slaba”. Prošla sam prstima kroz kosu. „A ja jesam slaba.” „Dušo, dođi kod mene.” Skliznula sam u njegov zagrljaj i ponovo sam osetila sigurnost, kao da sam se vratila kući. Naslonila sam ruku na njegove grudi i osluškivala ritam njegovog srca. „Svakom može da se desi da posustane. To te ne čini slabom. Čini te ranjenom. A ja ću uvek biti tu da ti pomognem da se zalečiš.”

Isprekidano sam uzdahnula i nagnula se da bih ga pogledala. Nisam mogla da zamislim da je Dejmijen ikada posustao, ali sam bila sigurna da govori iz iskustva. Svi posustaju. „Niki”, rekao je. „Dušo, da li si dobro?”

Setila sam se kako me je majka upozorila da razmislim o onome što odbacujem i zapitala sam se da li je bila u pravu. Da li mi je moja majka po prvi put u životu nešto pružila?

Zatvorila sam oči, jer nisam želela da mislim o njoj. Kada sam ih ponovo otvorila, videla sam samo Dejmijena. „Hoću da ovo uspe”, prošaputala sam. Olakšanje koje sam videla u njegovim očima bilo je melem za moju dušu. „Da li je Džejmi ovde?” pitala sam, jer sam se iznenada setila koliko su zidovi u stanu tanki.

Primetila sam nešto nalik na mrštenje na njegovom licu. „Ne.” Nakašljao se.

Zbunjeno sam ga pogledala. „Molim?” „Ovo možda nije najbolji trenutak, ali moram nešto da ti priznam.” Iskrenula sam glavu u stranu i čekala. „Džejmin agent će je uskoro pozvati.” „A odakle ti to znaš?” „Zato što je reč o snimanju domaćih reklama za kompaniju u kojoj imam akcije.” Govorio je oprezno i posmatrao me je kao da se plašio da ću eksplodirati. „Ti si to učinio za nju?” „Za kompaniju, u stvari. Agencija nam je predstavila tri glumice koje su ušle u uži izbor, a Džejmi je bila najbolja od njih.” Lice mi se ozarilo.

Dejmijen me je zbunjeno pogledao: Ako je to tako dobro, zašto si odbila pomoć koju sam hteo da ti pružim, da bi se zaposlila u kompaniji 'Inovativ'.”

Iskrivila sam lice u grimasu, zato što je to bilo dobro pitanje. „Zato što je to dobro”, rekla sam i nasmejala sam se.

I on se nasmejao i nežno me poljubio u usne. „Niki?” „Da?” „Ja...” Zastao je, ali sam ipak osetila nežnost u njegovom glasu. Zažmurila sam, očekujući da će mi reći da me voli. To je bilo tačno i nimalo zastrašujuće. „Nemoj više nikada da me ostaviš”, rekao je. „Neću”, šapnula sam mu. „Kako bih mogla? Ja pripadam tebi.”

Legao je na mene i počeo da me ljubi po vratu. „Rekla si da moram da imam kontrolu nad svim.” „To i nije neko epohalno otkriće, zar ne?”

179

Chia&Avada

Čula sam njegov prigušeni smeh. „E, pa dajem ti je.” „Šta mi daješ?” „Kontrolu, Niki. Reci mi šta želiš. Reci mi tačno šta želiš.” „Misliš, osim tebe?” „Gde želiš da te dodirujem. Da li da to činim sporo? Da li da grickam tvoje bradavice? Da li da mazim tvoje uši? Da li da uvučem svoj jezik u tvoju slatku mačkicu? Reci mi, Niki. Reci mi šta želiš.” „Da”, rekla sam mu misleći na sve to zajedno. „Ali počni sa poljupcima.”

I počeo je. Pritisnuo je nežno svoja usta na moja, a potom je nastavio da me ljubi sve intenzivnije. Njegov jezik je pronašao moj i ja sam bivala sve uzbuđenija, iako mi ništa drugo nije radio. Nije me dodirivao niti mazio.

Dođavola, pa on je stvarno mislio to što je rekao.

Obazrivo sam prekinula poljubac. „Uhvati me za grudi”, rekla sam mu. „Zatim stisni moje bradavice.” Nikada pre toga nisam davala tačna uputstva za vođenje ljubavi, ali sa Dejmijenom se nisam stidela da to radim. „Jače”, naredila sam mu i izdizala se dok ih je on pritiskao gotovo do bola. „Poljubi me”, rekoh. „Ljubi me sve niže i niže, dok ne stigneš do mog klitorisa. Želim da osetim tvoj jezik na njemu i želim tvoje prste u sebi.”

Nasmejao se. „U redu, gospođo.” Počeo je da me ljubi lagano, krivudajući niz moje telo. Drhtala sam od želje za njim. I najblaži dodir mog tela sa čaršavom dovodio me je sve bliže orgazmu. Kao da je moje čitavo telo postala jedna velika erogena zona. I želela sam ga u sebi. Želela sam ga svuda.

Stenjala sam od zadovoljstva pri pomisli na ono što sam zaista želela te noći. I mada sam se osećala predivno dok mi je lizao klitoris, pomerila sam njegovu glavu i povukla ga gore da ga poljubim. Okrenula sam se na stranu i priljubila se uz njega. Uhvatila sam njegovu ruku i stavila je na svoju guzu. „Uzmi me ovde”, šapnula sam mu.

Osetila sam kako se njegovo telo još jače pripija uz mene i kako postaje sve topliji. „Jesi li sigurna?” „Želim da budem tvoja. Potpuno tvoja.” „Oh, mala.” Pomogao mi je da se oslonim na ruke i na kolena. Mazio je moju macu i trljao je prstima, a onda je gurnuo prst u moj anus. Isprekidano sam disala. „Reci mi ako želiš da prekinem.” „Ne, nemoj, prijatno je.”

I bilo je. Njegovi dodiri izazivali su kod mene talase zadovoljstva koji su preplavili celo moje telo. „Da li si ikada...” „Ne”, rekoh mu. „Samo sa tobom.” Čula sam kako tiho mumla od zadovoljstva. „Da li imaš intimni gel?” „U fioci”, rekla sam mu i osetila kako se krevet uvija pod njegovom težinom dok je otvarao malu fioku. Otvorio je fioku i izvadio bočicu, sipao je malo tečnosti na prst, a zatim me je pomazio.

Uzviknula sam od zadovoljstva. „Polako ćemo”, rekao je.

Nežno je spuštao svoje usne na moja leda. Prstima se igrao sa mojim klitorisom. Kružio je udom oko moje zadnjice, a onda sam osetila kako je njegov prst skliznuo u moj anus. Prvo sam se stegla, a potom se opustila, obuzeta tim potpuno novim osećajem. „Je li sve u redu?” „Da, molim te, nemoj da prestaneš.” Ludela sam od zadovoljstva. Od osećaja da sam bila otvorena i spremna za njega, da ću mu dati nešto što ne bih dala nikom drugom. „Hoću još”, šapnula sam mu. „Spremna sam, ali polako, molim te.”

180

Chia&Avada

Tada je okrugli glavić njegovog uda bio iza mene. Osetila sam kako je tvrd i snažan i podigla sam kukove bez oklevanja. „Draga”, mumlao je. „Oh, mala.” Lagano je prodirao u mene.

Uzdahnula sam i brzo ga zamolila da ne prestaje. „Polako”, rekao je. „Lagano i opušteno. Oh, Niki, tako si dobra.” Bio je u meni i kretao se laganim ritmom. Preplavio me je osećaj da sam potpuno ispunjena njime i činilo mi se da ću svršiti od osećanja da je on svuda u meni. „Dodirni mi klitoris”, rekla sam mu, zato što je sklonio ruku. Poslušao me je i mazio ga je kružnim pokretima u ritmu njegovog prodiranja. Bili smo povezani više nego ikada ranije. Prodirao je u mene lagano i nežno, pazeći da me ne povredi. Rukom je obgrlio moje kukove i mazio mi je klitoris, dovodeći me do ludila tim novim položajem. Doživeli smo vrhunac zajedno, a on je nastavio da ljubi moja ramena, leđa, držeći me čvrsto dok se naše disanje nije usporilo. „Ti si moja”, rekao je. „Znam”, odgovorila sam mu i bila sam sigurna u to.

Ne znam koje je veze Dejmijen morao da potegne, ali je te večeri uspeo da rezerviše sto u jednom od najlepših restorana na Beverli Hilsu. Pojavila sam se na večeri sa novom frizurom - moje lokne su padale do ramena i slobodno se talasale dok sam koračala, jer više nije bilo gomile dugačke kose koja bi ih povlačila nadole.

Istuširala sam se, izdepilirala i ponovo sva mirisala. Večera je bila fenomenalna, a torta od čokolade skoro jednako dobra kao i orgazam. Ali, pre svega, Dejmijen je bio pored mene. Život je ponovo bio tako dobar.

Popila sam gutljaj martinija sa belom čokoladom, a zatim ga poljubila u vrh nosa. „Idem do toaleta”, rekla sam mu. „Neću se dugo zadržati.” Krenula sam, ali on me je zadržao i poljubio tako strasno da sam se skoro istopila od miline. „Požuri, hoću da krenemo kući. Imam planove za tebe.” „Traži račun”, rekla sam mu. „Da li si završila sa desertom?”

Pogledala sam u njegovom pravcu. „Završila? Pa ja nisam još ni počela.”

Bila sam polaskana toplinom iz njegovih očiju i uputila sam mu smeran pogled pre nego što sam krenula u zadnji deo restorana, blago mešajući kukovima. Ali moj osmeh je nestao, jer sam ulazeći u uski hodnik ugledala Karla kako dolazi. „Da li ja to vidim Niki Ferčajld? Zdravo, princezo. Da li još uvek tucaš Dejmijena Starka? Nećeš verovati i ja to isto radim!”

Nameravala sam da prođem pored njega, ali sam zastala zbog toga što je rekao. „O čemu ti to pričaš?” „O kosturima”, rekao mi je. „Kosturima koji žive u ormarima.” „Ne razumem šta ti to znači”, odgovorila sam mu, ali sam ipak osećala jezu. „Razmišljam o tome koliko je naš gospodin Stark veliki i moćan. Pad sa velikih visina može da bude vrlo težak.” „Šta, kog đavola, hoćeš da mi kažeš?” „Tebi? Baš ništa. Ali reci svom dragom da ćemo biti u kontaktu.”

Produžio je dalje. Odlučila sam da ne odem u toalet i da se vratim za sto. Prenela sam mu razgovor i primetila da se uozbiljio. „Da li znaš na šta on to cilja?” pitala sam ga, misleći na zlostavljanje o kojem mi još ništa nije ispričao. „Ne”, odgovorio mi je. Njegov glas je bio smiren i prirodan. Ali jedna senka se pojavila u njegovim očima. Ta njegova hladnoća se prenela i na mene i uplašila sam da će me ponovo odbaciti.

Ali on je udahnuo vazduh, privukao me uz sebe i rekao: „Verovatno je reč o nekom sranju u vezi sa

181

Chia&Avada

mojim ocem. Nemoj da se brineš zbog toga. Ne želim da nam moj otac ili Karl Rozenfeld upropaste veče.”

Privukao me je još bliže i strasno poljubio, a ja sam potvrdno klimnula glavom. Nisam želela da se bilo koji od ta dva čoveka ispreči između nas.

Kada smo stigli u kuću u Malibuu, vodili smo ljubav polako i divno. Prepustila sam se Dejmijenovim dodirima i pustila da mi odagna sve brige i strahove. Pod tušem me je namazao sapunicom, masirao sunđerom i ispirao nas vodom, sve dok nismo bili čisti i osveženi. Umotao me je u peškir, odveo nazad u krevet i uvukao se pored mene ispod pokrivača.

Posmatrao me je sa svoje strane kreveta, zagonetno se smešeći. Igrala sam se prstima po njegovoj kosi i stezala ga uz sebe, kako bih bila sigurna da ne može da vidi ništa drugo osim mene. „I ti si moj”, prošaputala sam i, tek kada mi je rekao da, popustila sam stisak i primakla svoja usta njegovim.

Osetila sam promenu u njegovom disanju čim je zaspao pripijen uz mene. Razmišljala sam o kosturima i duhovima koji se još kriju po mračnim uglovima Dejmijenove prošlosti. Setila sam se da je Erik Padžet pričao o tajnama i zadrhtala sam u strahu da će Dejmijen morati da se suoči sa tom tamom. Ali, kada dođe do toga, ja ću biti sa njim i zajedno ćemo se suočiti sa njima.

Ja to mogu. Jer kada je Dejmijen pored mene, više se ne bojim mraka.

by chia&avada

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

182

Chia&Avada

O autoru

Džuli Kener voli vino, crnu čokoladu i knjige. Živi u Teksasu, sa mužem i ćerkama. Posetite njen veb-sajt na adresi: wwjkennercom ako želite da saznate više o njoj i njenim pseudonimima, da saznate šta trenutno radi i da se povezete putem društvenih mreža.

183