Covek i njegov jezicki svet print fajl by Marko Vujadinovic

Aleksandar Perić

ČOVEK I NJEGOV JEZIČKI SVET - Jezik u naukama o čoveku dvadesetog veka -

AKADEMSKA MISAO Beograd, 2014.

Aleksandar Perić ČOVEK I NJEGOV JEZIČKI SVET

Recenzenti Dr Jovan Đukanović

redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Dr sci Nataša Caran

neuropsihijatar prim. i naučni saradnik Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izdaje i štampa AKADEMSKA MISAO, Beograd

Priprema Akademska misao

Tiraž

300 primeraka ISBN 978-86-7466-506-0

NAPOMENA: Fotokopiranje ili umnožavanje na bilo koji način ili ponovno objavljivanje ove knjige u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez izričite saglasnosti i pismenog odobrenja izdavača.

PREDGOVOR U ovom spisu traže se odgovori na neka suštinska pitanja koja se tiču čoveka i sveta u kome on živi. Odgovore pružaju pojedine nauke zahvatajući određene aspekte ovog složenog problema. Stvar nauka kao umne delatnosti jeste da rešavaju fundamentalne probleme koji se čoveku postavljaju. Međutim, jedan aspekt koji do modernog doba nije bio dovoljno u žiži sticanja znanja jeste fenomen jezika. Jezik se ne može objasniti bez ulaženja u problematiku nauka o čoveku. Međutim, nijedna od tih nauka u svojoj relativnoj autonomnosti nije dovoljna bez uvođenja u razmatranje pitanja jezika, kao što se ni jezik ne može do kraja objasniti kao autonomni sistem simbola. Bitna je činjenica da su granice između nauka fluidne sa posledicom značaja interdisciplinarnog istraživanja. Čovek je biološka vrsta, a ono što ga pre svega diferencira od ostalih vrsta jeste upotreba jezika u društvenoj zajednici. Čovek misli pomoću jezika i na isti način stiče svest, što ga čini jedinstvenim u biosferi. Ustvari, jedinstvena je struktura njegovog mozga, koja je preduslov govora i verbalnog mišljenja. Sa druge strane, čovek je društveno biće. Na osnovu svojih urođenih predispozicija on stiče svoj identitet u društvu, tačnije u određenoj sociokulturnoj zajednici. Kultura je čovekova druga priroda, proizvod i uslov komunikacije. Ustvari, ne može postojati kultura, u njenom stvaranju i prenošenju, bez jezika, niti jezik bez kulture, u kojoj stiče svoj smisao. Kao što je jezik uslov razvoja viših mentalnih funkcija i svesti, tako čovek u svojim mislima dolazi do pitanja suštine jezika i njegove funkcionalnosti. Problem je u dilemi da li jezički izrazi predstavljaju stvarnost, ili je to samo interpretacija, koju čoveku omogućuje njegov jezik. Dakle, stvar je u tome što se nauke o čoveku na jednom dubljem nivou prepliću; jedna implicira drugu, te je njihova autonomija relativna. To nam dozvoljava da sa metodološkog stanovišta govorimo o dijalektici komplementarnosti. Praktično, to se u tekstu ovog spisa očituje u koheziji celine: povezanost poglavlja je implicitna. Neki osnovni stavovi se provlače kroz sva poglavlja, i tu nije reč o suvišnom ponavljanju. Ovakvo viđenje stvari je osnova za koncepciju ove knjige, kako se objašnjava u relativno opširnom Uvodu. Imajući to u vidu, nije posvećena pažnja striktnom strukturiranju i umnožavanju nivoa odeljaka unutar poglavlja, što bi sa aspekta svake pojedine nauke, posmatrane za sebe, bilo

nužno. Sa druge strane, težnja je bila da odeljci ne budu suviše obimni u sadržaju, te otuda je njihova odgovarajuća brojčanost. U sastavu ovog spisa korišćena su dela istaknutih naučnika iz odgovarajućih oblasti, ali uz njihovo navođenje prisutan je, u datoj meri, i određen kritički stav i opredeljenje između suprotstavljenih stanovišta. Izbor je nužno bio restriktivan s obzirom na opseg teme i predviđeni obim knjige. Podrazumeva se da je svako naučno saznanje oročeno i u tom smislu dvadeseti vek je jedan uslovno određeni period u kontinuiranom procesu razvoja naučne misli. Čitalac ovde može saznati, pored ostalog, na kome je jeziku objavljeno svako delo citirano u tekstu, gde je i kada objavljeno, kao i kako glasi prevod stranog originala naslova na srpski jezik. Informacije u tom pogledu ne predstavljaju posebne napomene, već su one uključene u sam tekst. Bibliografski pregled je ograničen na dela autora o kojima je reč u tekstu. Registar imena, naravno, ima svoje mesto u tom sastavu. Inače, ono što se na određen način nametalo u ovom pluridisciplinarnom prilazu jeste jedan relativno opširniji Rečnik korišćenih termina pojedinih nauka. Zaključci su sažeti u Rezimeu, kojim se zatvara krug elaboriranih tema, iniciranih u Uvodu.

SADRŽAJ UVOD 1.

JEZIK I STRUKTURALNA LINGVISTIKA

1 31

1.1. Pojam jezika

1.2. Lingvistika i pluridisciplinarno istraživanje

1.3. Jezik i ljudsko društvo

1.4. Jezik i društvena slojevitost

1.5. Lingvistička tipologija

1.6. Pojedinačno i opšte u tipologiji: konkretno i apstraktno

1.7. Ferdinand de Saussure, idejni tvorac moderne strukturalne lingvistike

1.8. Jezik kao imanentni bilateralni sistem znakova

1.9. Sintagmatski i paradigmatski odnosi u jeziku

1.10. Viđenja Saussureove revolucije u lingvistici

1.11. Morfologija: struktura i tvorba reči

1.12. Morfološka podela vrsta reči i gramatičke kategorije

1.13. Sintaksa: struktura rečenice

1.14. Sintaksičke funkcije vrsta reči

1.15. Složene rečenice: parataksa i hipotaksa

1.16. Dependencijalna gramatika Tesnièrea

1.17. Fonološka struktura u gramatici

1.18. Fonemski niz u rečima

1.19. Prozodija u fonološkom sistemu

1.20. Semantička struktura jezika: iskazi i pojmovi

1.21. Polisemija, homonimija, sinonimija i antonimija

1.22. Strukturalna semantika Greimasa

1.23. Sadržinski usmerena gramatika Weisgerbera

1.24. Teorija semantičkih polja Triera

1.25. Semantika između lingvistike i filozofije

Sadržaj

JEZIK I GENERATIVNA LINGVISTIKA

2.1. Noam Chomsky: dubinska i površinska struktura u generativnoj sintaksi

2.2. Kompetencija i performansa

2.3. Dimenzije adekvatnosti gramatike

2.4. Generativna gramatika u verziji upravljanja i vezivanja

2.5. Generativna fonologija

2.6. Nivoi adekvatnosti teorija: opis i objašnjenje

2.7. Epistemološki pojam objašnjenja

2.8. Generativna semantička komponenta: dubinski padeži

2.9. Generativna semantika

2.10. Pragmatika i komunikativna kompetencija

2.11. Dinamika govora u komunikaciji: tekst i diskurs

2.12. Generativni postupak građenja govornog saopštenja 3.

i njegovo razumevanje

BIOLOŠKA EVOLUCIJA I JEZIK

3.1. Struktura čovekovog mozga: neokorteks, rezultat evolucije

3.2. Evolucija i mutacije u genetici

3.3. Molekularna biologija i genetički kōd: nužnost i slučajnost u evoluciji

3.4. Filogeneza i ontogeneza, genotip i fenotip

3.5. Pavlov: uslovni refleksi i drugi sistem signalizacije

3.6. Nužnost i slučajnost u procesu postanka jezika

3.7. Jezik kao potencijal simbolizacije više nervne delatnosti u filogenezi 4.

MOZAK I JEZIK

99 101

4.1. Neurolingvistika: moždana organizacija govora u Lurijinim istraživanjima

101

4.2. Lokalizacionistički i holistički pristup u neurolingvistici

102

4.3. Struktura nervnog sistema

103

4.4. Funkcionalni aspekt nervnog sistema

104

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

4.5. Fiziološka stanja korteksa, uslov govora

106

4.6. Konstituenti moždane organizacije građenja govora

106

4.7. Konstituenti moždane organizacije razumevanja govora

109

4.8. Memorija, preduslov komunikacione i refleksivne funkcije jezika

110

4.9. Metod neuroodslikavanja u neurolingvistici

111

4.10. Objektivna metodologija u neurolingvistici

111

4.11. Chomskova kritika biheviorističke teorije jezika

112

4.12. Sticanje jezičkog znanja kao epigenetički proces u kulturnom okruženju

113

4.13. Chomskova koncepcija urođene univerzalne gramatike i jezičkih univerzalija 4.14. Sporno nativističko utemeljenje jezika

114 115

4.15. Kartezijanski dualizam kao osnova intuitivno shvaćene biološke osnove jezika 4.16. Epistemološki domet generativne gramatike

119 120

4.17. Od biološke uslovljenosti jezika do pojma jezika kao instinkta 121 4.18. Redukcija jezika na neuralni kōd u fizikalističkom prilazu

123

4.19. Komplementarnost fizikalističkog 5.

i mentalističkog shvatanja u proučavanju mozga i uma

125

MISAO I JEZIK

127

5.1. Simbolička osnova jezika, saznanja i kulture

127

5.2. Naučno dokazana komunikativna jednakost svih jezika, kao i mentalnog potencijala svih ljudi 5.3. Sporni pojam progresa u jeziku

128 130

5.4. Više mentalne funkcije posredovane jezikom i nastanak psiholingvistike

131

5.5. Različitost uloge jezika kao faktora ljudskosti u filogenezi i ontogenezi

133

5.6. Razvojni stadijumi u psihologiji deteta prema Piagetu

133

5.7. Govor i mišljenje u koncepciji Vigotskog

136 iii

Sadržaj

5.8. Uloga unutrašnjeg govora u ovladavanju jezikom i u mentalnom razvoju

137

5.9. Unutrašnji govor, glasovni dijaloški govor i pisani monološki govor

139

5.10. Kognitivna relevantnost jezika

140

5.11. Konstruktivni aspekt jezika i njegova psihološka realnost

141

5.12. Relevantnost lingvističkog opisa 6.

u psiholingvističkoj verifikaciji

142

SVEST I JEZIK`

145

6.1. Sistemska refleksivna funkcija jezika kao faktor razvoja svesti 145 6.2. Građenje identiteta i svesti na psihofiziološkoj osnovi u ontogenezi

146

6.3. Svest kao faktor znanja i oslobađanja od biološkog determinizma

147

6.4. Pojam istine u čovekovoj svesti

148

6.5. Istina u nauci i pitanje progresa

148

6.6. Jezički obrt u društvenoj svesti dvadesetog veka: postmodernost

150

6.7. Wittgenstein: pragmatika jezika u centru čovekove svesti

151

6.8. Svesna delatnost u vidu govornih činova: Austin

152

6.9. Pragmatika u dijalogu

154

6.10. Savest kao moralna svest: Kantov kategorički imperativ

155

6.11. Misliti i zamišljati: moć imaginacije

156

6.12. Komunikacija i informacija u kibernetskom prilazu

157

6.13. Dijalektički odnos fizikalizma i mentalizma 7.

u shvatanju svesti i jezika

159

NESVESNO I JEZIK

161

7.1. Nesvesni deo psihe između neurofiziološke osnove i svesti: Freud

161

7.2. Interaktivni odnos neurofizioloških i endopsihičkih procesa, kao i nesvesnog i svesnog u psihi iv

162

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

7.3. Urođene predispozicije za jezik i kulturu u nesvesnom i formiranje struktura u epigenetičkom procesu

163

7.4. Neurofiziološki zasnovana funkcija označavanja u nesvesnom: začetak moći simbolizacije 7.5. Sapirovo shvatanje simbolizacije u nesvesnom

164 165

7.6. Nesvesni simbolički obrasci jezika i kulture stečeni u društvenoj zajednici 7.7. Urođeno nesvesno znanje jezika u nativističkoj koncepciji

166 167

7.8. Strukturalna misao i serijalna misao u shvatanju urođenog nesvesnog

168

7.9. Hipostatizirana sadržina u urođenom nesvesnom: paralelizam lingvistike Chomskog i analitičke psihologije Junga

169

7.10. Jungovo shvatanje arhetipova i simbola u urođenom nesvesnom

169

7.11. Arhetipovi, slike i simboli u nesvesnom kao osnova građenja mitova, religije i kulture uopšte

172

7.12. Sporno postojanje kulturološke sadržine u urođenom nesvesnom

173

7.13. Nemogućnost odraza kulturalnih stadijuma filogeneze u urođenom nesvesnom 7.14. Tipologija ličnosti i komunikacija

174 176

7.15. Univerzalnost urođenog nesvesnog (genotipa) i diferenciranost stečenog nesvesnog (fenotipa) 7.16. Nesvesno kao lingvistička struktura u shvatanju Lacana

177 178

7.17. Zadatak psihoanalize u dešifrovanju označitelja u nesvesnom 179 7.18. Fundamentalna ličnost kao kulturološki određena empirijska 8.

osnova istraživanja nesvesnog: Kardiner

180

KULTURA I JEZIK

183

8.1. Kultura kao istorijska simbolička tvorevina i pojam kolektivne svesti 8.2. Implicitna kultura u nesvesnom prema Kluckhohnu

183 184 v

Sadržaj

8.3. Kultura kao strukturalna antropologija i homologija sa jezikom u delu Lévi-Straussa

186

8.4. Kultura i civilizacija, usmeni i pisani jezik

188

8.5. Svetonazor, mit i religija

188

8.6. Struktura mita

190

8.7. Religija u pisanoj formi jezika i diferenciranje civilizacija

191

8.8. Hrišćanska ili zapadna, odnosno moderna civilizacija

192

8.9. Zapadna civilizacija i štampana reč: nastanak ideologije

193

8.10. Korozija morala u modernoj civilizaciji: ka marginalizaciji reči i istine

194

8.11. Mit etnocentrizma i evolucionistička kulturna antropologija: Tylor i Frazer

196

8.12. Lévi-Straussov strukturalistički univerzalizam u kulturnoj antropologiji 8.13. Univerzalizam i relativizam u kulturi

197 199

8.14. Kulturološki relativizam u hermeneutičkom sagledavanju forme fenomena

200

8.15. Lingvističko ustrojstvo kao faktor kulturološkog relativizma prema Whorfu

201

8.16. Kulturološki relativizam i neodređenost prevoda u shvatanju Quinea

202

8.17. Varijabilna kulturalna uslovljenost usvajanja maternjeg jezika 203 8.18. Temelji kulturološkog relativizma i njegova istorijska uslovljenost

204

8.19. Poređenje triju osnovnih prilaza u kulturnoj antropologiji

205

8.20. Opšti odnos između jezika i kulture

206

207

STVARNOST I JEZIK

9.1. Odnos značenja jezičkih izraza i stvarnosti

207

9.2. Fregeova realistička teorija značenja

208

9.3. Realistička teorija «logičkog atomizma»

209

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

9.4. Russellova konstrukcija jezika na logičkim principima kao odraza stvarnosti 9.5. Russellova kritika idealizma i pragmatizma

210 212

9.6. Smisao kao predmet kritike Fregeove realističke teorije značenja 9.7. Quineov realizam kao kulturološko-lingvistički relativizam

213 214

9.8. Semantička teorija neposredne referencije u prilazu realističke teorije 9.9. Realistička i antirealistička teorija značenja

216 217

9.10. Fenomenologija kao idealističko shvatanje stvarnosti: Husserlovo tumačenje značenja

219

9.11. Shvatanje značenja u Merleau-Pontyevom fenomenološkom prilazu

220

9.12. Dummettova teorija značenja zasnovana na uslovnosti referencije

222

9.13. Davidsonova teorija značenja zasnovana na pojmu istine kao intersubjektivne interpretacije stvarnosti

223

9.14. Hermeneutika: interpretacija stvarnosti u okviru diskursa; Gadamer i Ricoeur

225

9.15. Wittgensteinova pragmatika kao antiteza realističke teorije značenja

228

9.16. Dijalektika komplementarnosti u shvatanju stvarnosti

230

REZIME

233

BIBLIOGRAFIJA

249

REGISTAR IMENA

259

REČNIK

263

vii

Sadr탑aj

viii

UVOD I.

O pojmu jezika ne može se razmišljati ako se on ne dovede u vezu

sa pojmom čoveka. Jezik je svojevrsna tvorevina čovekova, ali ga ona i određuje, jer ljudsko biće praktično ne postoji bez moći govora. Međutim, ni jezik, ni čovek ne postoje u vakuumu. Čovek je društveno biće; u društvu on stiče svoja humana svojstva. Naravno, realnost je mnogo složenija, ali osnovno određenje pojma jezika može poći od ovoga trojstva, jezik – čovek – društvo, u kome celinu čine sva tri člana, a kao izdvojeni elementi mogu se samo apstrahovati. Metodološki, u nauci, to i jeste jedini mogući prilaz stvarnosti. Izraz «jezik» nije jednoznačan. Jezik, kako se shvata u modernoj civilizaciji, jeste sistem glasovnih simbola. Međutim, to nije «prirodni», spontano nastali idiom u ljudskim zajednicama. Velike moderne države sa svojim jezicima rezultat su integracije užih skupina srodnih zajednica sa odgovarajućim srodnim idiomima, korišćenim u usmenoj komunikaciji, tj dijalektima. Tako, kroz integrativne procese nastaju veće političke tvorevine, države, sa svojim jezikom u pisanoj formi, obično promocijom jednog dijalekta kao zajedničkog svim članovima društveno-političke zajednice. Takav nadređeni idiom se normira, tj. kodifikuje i standardizuje. Pišu se rečnik i gramatika. To je jezik, koji se koristi u javnosti, u obrazovnom sistemu i u književnosti. Kompleksna društva u modernim državama su slojevita s obzirom na razuđenu privrednu delatnost. Stoga se društvena stratifikacija odražava i na planu jezika, tj. u njegovoj varijabilnosti u vidu sociolekata. Tako se ispod ravni jezika u modernom smislu horizontalno prostiru dijalekti, a vertikalno sociolekti.

Uvod

Dakle, jezik je i opšti pojam koji obuhvata sve postojeće idiome. U tom smislu on je predmet opšte lingvistike. Tako je u opštoj lingvistici u prvom planu tipologija postojećih jezika. Klasična podela zasnovana na gramatičkoj strukturi potiče od Wilhelma von Humboldta, koji je podelio jezike na izolacione, aglutinativne i fleksivne, zavisno od složenosti oblika reči u kojima se pojavljuju. Taj morfološki kriterijum može se i uopštenije shvatiti, te bi jedna približna podela bila na analitičke i sintetičke jezike. Međutim, centralno pitanje lingvistike je sama struktura jezičkog fenomena, sagledavanje jezika kao sistema znakova, odnosno simbola, u okviru opšte teorije o znakovima, tj. semiologije. Ferdinand de Saussure je postavio temelje moderne lingvistike zasnivajući i obuhvatnu naučnu paradigmu strukturalizma. Saussure je, ustvari, na određen način odgovorio na pitanje šta je verbalni kod koji odredjuje identitet čoveka (langage) i kakav je on sistem. To se razjašnjava u dihotomijama jezik – govor, označitelj – označeno, sinhronija – dijahronija, sintagmatsko – paradigmatsko. Posle Saussurea nikle su razne strukturalističke škole u kojima se dograđivala Saussureova opšta teorija. Među njima se posebno istakla praška škola Trubeckoja i Jakobsona. U Saussureovoj koncepciji jezika kao imanentnog bilateralnog sistema ističu se označitelj i sinhronija. Time se dolazi do strukturalne gramatike kao sistema pravila kombinovanja jezičkih jedinica, arbitrarno građenih reči od njihovih sastavnih delova, fonema. Kombinacije se ostvaruju na dva osnovna nivoa, tj. gramatička struktura je shvaćena kao sistem dvostruke artikulacije. Tako su dva povezana konstituenta gramatike značenjski relevantna morfosintaksa i fonologija sa diferencijalnom funkcijom u odnosu na značenje. U dihotomiji označitelja i označenog strukturalno značenje, u Saussureovom smislu, je imanentno značenje ili vrednost na paradigmatskom planu jezika: značenje jedne reči postoji samo u odnosu, u opoziciji prema 2

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

značenju druge reči. To nije pitanje relacije jezika prema stvarnosti, odnosno poimanje stvarnosti, već njegovog holističkog identiteta. Zato je u praškoj školi došlo do isticanja značaja funkcionalnosti u strukturalističkoj lingvistici, do traženja adekvatnog odnosa forme i funkcije. To predstavlja uvod u jedno šire shvatanje semantike, gde su u korespondenciji reči i rečenice sa pojmovima, odnosno iskazima. U okviru strukturalne semantike pojam (označeno) kao apstrahovana i generalizovana misao predstavlja komplementarno lice označitelja. Celina je, prema tome, reč sa svojim značenjem. Pojmovi se vezuju u širu celinu, tj. iskaz (propoziciju). Iskaz predstalja znaćenje sintaksičke strukture kakva je rečenica, te njihov spoj predstavlja celinu, tj. rečenicu u širem smislu. Dakle, odnos između izraza i značenja počiva na izomorfizmu njihovih elemenata. Međutim, jezik je fleksibilna tvorevina, podložna varijacijama u vremenu, tj. dijahronija stoji naspram sinhronije. Varijacije nastaju u govoru pojedinca i ulaze u sistem. Otuda se u ravni sinhronije, u sistemu, konstatuju i značajna odstupanja od principa izomorfizma. Praktično, neretko jedna reč ima više značenja (polisemija), a dve ili više reči imaju isto značenje (sinonimija). U ovom kontekstu treba imati u vidu dijalektiku opšteg i pojedinačnog, odnosno relaciju jezika kao opšteg entiteta i konkretnih jezika kao empirijskih činjenica. Opšti pojam jezika nastaje konceptualizacijom karakteristika pojedinačnih jezika, jer oni predstavljaju realnost sa svojim gramatičkim sistemom. Otuda se u nauci o jeziku ne može izbeći izbor modela za prikaz opšte teorije. U našoj sredini za egzemplifikaciju od posebnog interesa je srpski jezik sa izrazitim karakteristikama koje nemaju centralno mesto u opštoj teoriji. U ovom kontekstu će se naći i jedan sažet pregled gramatike srpskog jezika.

Uvod

Veliki značaj Ferdinanda de Saussurea je u tome što je on svojim delom i rodonačelnik paradigme strukturalizma u naukama o čoveku. Zato je njegovo mesto među vodećim naučnicima dvadesetog veka. Međutim, bez obzira na metodološki konsekventan Saussureov prilaz, fenomen jezik, kao i posebno oblast značenja, u velikoj meri prevazilaze granice lingvistike i imaju svoje relevantno mesto u svim naukama o čoveku. II. Drugi značajni lingvista dvadesetog veka, Noam Chomsky, uveo je generativni prilaz u strukturalnu lingvistiku. Chomsky je elaborirao jedan dublji uvid u sintaksu rečenice. Reč je o dinamici generativne sintakse, u kojoj se iz dubinske strukture rečenice kategorijalnim i transformacionim pravilima izvodi površinska struktura rečenice, u koju se unose konkretne reči. Tako se dubinska struktura interpretira značenjski, a površinska fonološki

(fonetski).

dinamici

strukture

razrešavaju

moguće

dvosmislenosti rečenice. Pojavom generativne lingvistike postavilo se pitanje da li je koncipirana jedna nova paradigma u nauci o jeziku, ili je reč o dogradnji vladajuće strukturalne lingvistike. Nova paradigma bi značila revoluciju u lingvistici, što je, ustvari, stanovište Noama Chomskog. Relevantno u tom pogledu trebalo bi da bude obrazloženje koje je dao Chomsky. Prema Chomskom, strukturalna lingvistika je deskriptivna nauka, taksonomska disciplina, koja materiju segmentira i klasificira. Nasuprot tome, generativna lingvistika je nauka višeg reda, jer je ona eksplikativna nauka. Dakle, reč je o relaciji deskriptivne i eksplikativne adekvatnosti teorije, odnosno pitanja jedne nove naučne paradigme. Na epistemološkom planu značajna je podela na idiografske, nauke razumevanja jedinstvenih događaja u istorijskoj dimenziji, i nomotetske, nauke u kojima se objašnjavaju opšte zakonitosti realnog sveta, tj. kauzalitet pojava. Dakle, eksplikativna adekvatnost generativne teorije mora načelno

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

počivati na utvrđivanju uzroka na kojima lingvistička generativna teorija počiva. Takvi se uzroci, naravno, ne istražuju u okviru lingvistike, već u domenu psihologije i, u krajnjoj instanci, u anatomiji i fiziologiji ljudskog mozga. Međutim, istraživanja u tom širem naučnom opsegu ne ukazuju ubedljivo na jednu novu paradigmu nauke o jeziku izvan klasičnih okvira strukturalizma. U pogledu semantike generativna lingvistika nije manifestovala neke nove duboke prodore. Tako je nastalo shvatanje o nedovoljnosti generativne sintaksičke komponente u lingvistici, te je koncipirana semantička generativna dubinska struktura rečenice, iz koje bi se izvodila sintaksička struktura. Chomsky, pak, ostajući na svojoj osnovnoj poziciji, nastavio je da dograđuje svoju teorijsku koncepciju. Pri tome je uvideo značaj semantičke komponente i potrebu da je valjano diferenciranu inkorporira u datu sintaksičku celinu. Činjenica je da uvođenje pojma «generativno» u lingvistiku predstavlja psihološku problematiku procesa mentalnog stvaralaštva. Postavlja se pitanje da li se u generativnom lingvističkom okviru može apstrahovati semiološka komponenta pragmatike, tj. odnos učesnika komunikacije u upotrebi jezika u datom situacionom i sociokulturnom kontekstu kada tekst, odnosno diskurs, prevazilazi granice rečenice. Pitanje je, naime, psihološke realnosti generativne gramatike, koje ulazi u domen odnosa jezika i mišljenja. Gramatička kompetencija podrazumeva komunikativnu kompetenciju. Iz toga razloga zahteva pažnju način građenja i razumevanja govornog saopštenja onako kako je proistekao iz istraživanja Lava Vigotskog, koje je Aleksandar Lurija zaokružio nalazima u pogledu moždane osnove procesa. III. Jezik se proučava kao sistem znakova, i to je naučni domet lingvistike. Međutim, jezički fenomen je od takvog značaja za suštinu

Uvod

čovekovog bića da se on mora sagledati iz jedne šire perspektive. To znači uvid u mesto i ulogu jezika u širokom spektru nauka o čoveku. Tako se mora poći od čovekove biološke konstitucije. Biologija je nauka koja je verovatno najviše doprinela formiranju moderne misli, posebno od razvoja teorije biološke evolucije i kulminirajući molekularnom biologijom. Ustanovljeno je da je čovek jedina biološka vrsta koja može da vlada simboličkim kodom u komunikaciji, tj. jezikom. Neophodni uslov za takvu moć je čovekov neokorteks, tokom evolucije znatno uvećana moždana kora sa svojim karakterističnim neurofiziološkim funkcijama. Čovekov neokorteks, kao jedinstveni fenomen u biosferi, razvio se tokom dva miliona godina uz druge propratne anatomske varijacije. Reč je o procesu postanka čoveka u autentičnom smislu, homo sapiensa, koji se pojavio pre 250.000 godina. Ključno pitanje u ovom kontekstu jeste kako se taj proces evolucije odvijao. Time se ulazi u oblast genetike, u proučavanje nasleđa i varijacija u organizmima. U genetici vlada osnovni zakon – teleonomija: živa bića nasleđuju karakteristike svojih predaka. Međutim, u tom lančanom procesu mogu nastati slučajne promene – mutacije. Mutacije dovode do postanka novih vrsta koje se razmnožavaju. Mutacije mogu predstavljati povoljne ili nepovoljne faktore u prilagođavanju date vrste ambijentu. Preživljavanje i razvoj vrste određuje prirodna selekcija, kako je to ustanovio Charles Darwin. Suština mutacija, kao i nasleđa uopšte, sagledana je prodorom nauke u jezgro ćelije organizma. Tu su otkriveni elementi nasleđa, hromozomi i geni. Teorija je zaokružena u okviru molekularne biologije sa njenom informatičkom strukturom. Genetički kod, «jezik gena», je sistem pravila prema kojima se informacija sadržana u genetičkom materijalu prevodi u protein, osnovni konstituent ćelije. Naime, ustanovljeno je da je nosilac genetičke informacije 6

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

biomakromolekula

dezoksiribonukleinske

kiseline.

Raspored

njenih

sastavnih delova, nukleotida, preko ribonukleinske kiseline određuje raspored aminokiselina, sastavnih delova makromolekule proteina. Dakle, biološka evolucija, kao i pojava homo sapiensa sa njegovim karakteristčnim neokorteksom, rezultat je zakonite nužnosti i slučajnosti. Reč je o procesu u kome se nikakva spoljna informacija , stečena tokom života pojedinačnog organizma, ne može utisnuti u program nasleđivanja. Za evolucioni tok, ipak, relevantne su, uz mutacije, i unutrašnje aktivne autoregulacije. Ova postavka o inherentnom evolucionom toku od fundamentalnog je značaja. Suprotan stav svojevremeno izneo je biolog Jean-Baptist Lamarck tvrdeći da se evolucija odvija upravo prenošenjem u nasleđe stečenih karakteristika, čime se postiže adekvatnija adaptacija organizma tako da bi prirodna selekcija bila irelevantna. Činjenica je da je ova privlačna, a nedokazana teza imala odraza čak i u oblastima drugih nauka o čoveku. Suština nasleđa je u tome što se diferenciraju matične i somatske (telesne) ćelije. Genetička informacija ide iz matičnih ćelija u somatske ćelije, ali reverzibilni tok nije moguć. Stoga spoljna informacija ne ulazi u genetički program, te promene mogu nastati samo na osnovu mutacija i internih autoregulacija. Tako se evolutivno odvija filogeneza, istorija vrsta, u čijim okvirima je određen genotip, biološka konstitucija svake jedinke. Međutim, ljudska vrsta se odlikuje svojim epigenetičkim razvojem, biološkim potencijalom, koji u datom ambijentu, konstruktivno u fazama, razvija svaka jedinka. Na taj način u ontogenezi, istoriji ljudske jedinke, genotip postaje individualno određeni fenotip. Za ljudsku vrstu od posebnog je značaja taj epigenetički razvoj, koji se odvija u interakciji neurofizioloških i psihosocijalnih faktora. Tako u svom 7

Uvod

individualnom autonomnom razvoju ljudska jedinka nije u potpunosti biološki determinisana. U njoj ne vlada samo instinkt, već ona može da uči i stiče znanja o svetu, a to je omogućeno prevashodno uspešnom upotrebom jezika u sociokulturnoj sredini. Uslovni refleksi kao asocijativni psihički procesi učenja koji prevazilaze nasleđe instinkata mogu nastati u pojedinim biološkim vrstama. One mogu reagovati na naučene signale, ali samo čovek može koristiti i tzv. «drugi sistem signalizacije» kako ga je definisao Ivan Pavlov. U pitanju je reč, nosilac pojma, tj. simbolička funkcija. Između signala i simbola postoji bitna kvalitativna razlika i stoga životinje ne mogu vladati jezikom. Zato se u ovom evolucionističkom kontekstu postavlja pitanje postanka jezika, fenomena koji određuje identitet čoveka. Ta u biosferi jedinstvena predispozicija prema simbolizaciji, koju su proučavali Ernst Cassirer i Suzanne Langer, nesumnjivo se vezuje, pre svega, za razvoj neokorteksa. Semiološka funkcija simbolizacije predstavlja začetak jezika, te on postaje neizmerno preimućstvo u prirodnoj selekciji vrste koja može da ga koristi. Dakle, neokorteks sa svojim neurofiziološkim karakteristikama, uz ostale anatomske promene, predstavlja nužni uslov za postanak jezika. Međutim, on nije i dovoljan uslov, jer jezik nije instinkt. Jezik ne nastaje biološki zakonomerno u ontogenezi: dete se ne rađa sa znanjem jezika. Prema tome, postanak jezika na filogenetskom planu može se shvatiti kao komplementarnost nužnosti i selektivno uspešne slučajnosti, gde se vidi analogija sa opštim biološkim evolucionim procesom. IV. Čovekov mozak je najkompleksniji i najsavršeniji «izum» prirode. On se razvijao u filogenezi, a sadrži potencijal za psihofizički razvoj u ontogenezi. Kako je već navedeno, moždana organizacija govora nije urođena, već se ona razvija epigenetički. Tako se u okviru neurolingvistike istražuju

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

neuralni korelati lingvističkih struktura. Prilaz može biti lokalizacionistički ili holistički. U ovom objektivnom metodološkom prilazu prevashodno dolaze do izražaja režnjevi u neokorteksu sa njihovim posebnim funkcijama, ali je relevantna i celovitost funkcionisanja neurofiziološke mreže. Istraživanje neuralne osnove jezika postiže se klasičnim metodom proučavanja afazija, poremećaja jezičke funkcije usled povreda glave ili bolesti. U novije vreme koriste se i tehnike neuroodslikavanja pomoću odgovarajuće razvijene tehnike. U ovom objektivističkom kontekstu, čiji je glavni inicijator Aleksandar Lurija, postavlja se pitanje adekvatnosti intuitivno shvaćene biološke osnove jezika u Chomskovim delima. Naime, Noam Chomsky hipostatizira sa stanovišta nativizma urođene jezičke univerzalije u ljudskom umu tako da je na njima zasnovana univerzalna gramatika, osnova za tvrdnju da je generativna lingvistika eksplikativna nauka za razliku od strukturalne lingvistike, koja je deskriptivna nauka. Međutim, za takve urođene, navodno biološki zasnovane sadržine u umu ne nalaze se empirijski dokazi u moždanoj strukturi. Drugim rečima, iskaz prema kome se dete rađa sa urođenim jezičkim shematizmom u duhu kartezijanskog idealističkog racionalizma ostaje nedokazana hipoteza. Koliko je Chomsky u pravu u pogledu kritike Skinnerovog biheviorističkog fizikalizma u odnosu na shvatanje jezika, toliko i njegov aprioristički mentalistički stav ne počiva na čvrstim naučnim osnovama. Zato se u ovom kontekstu ne može govoriti o «kopernikanskom obrtu, o revoluciji u lingvistici». Nema tu jedne nove paradigme, u kojoj bi bile rešene neke anomalije postojeće paradigme, što je uslov revolucije u naučnom smislu.

Uvod

Steven Pinker zaobilazi ovu konceptualnu teškoću u Chomskovoj teoriji svođenjem jezika na instinkt. Međutim, takvo shvatanje jezika, a time i identiteta čoveka, vodi u još teže dileme na epistemološkom nivou. Između biološkog i psihosocijalnog nužno postoji određena međa, kao što je i čovek unikat

biosferi,

odnosno

postoji

noosfera.

Zato

nužna

komplementarnost fizikalističkog i mentalističkog pristupa u proučavanju mozga. To sve vodi zaključku da je jezik epigenetički entitet sinteze psihosocijalnog i neurofiziološkog konstituenta. U tom smislu znanje jezičkih temelja ne može predstavljati genetičku informaciju. Naravno, osporavanje univerzalija u generativnoj lingvistici ne znači da ne postoje atributi koji čine jezik onim što on jeste. Oni su nastali u fazama prelaska prajezika u jezik, odnosno iz simpraktičke upotrebe govora u sinsemantičku upotrebu. Uz to, treba imati u vidu monogenezu jezika, jer je Afrika postojbina homo sapiensa, odakle je on, sa svojim jezikom, krenuo u osvajanje sveta. V.

U višim vrstama životinjskog sveta, kako je prethodno navedeno,

ustanovljeno je da, pored naslednih instinkata, postoji mogućnost epigenetičkog razvijanja psihičkih procesa na osnovu principa uslovnih refleksa. Reč je o određenom instrumentalnom mišljenju koje postoji i kod čoveka. Od posebnog značaja za ljudsku vrstu je činjenica da u čovekovoj psihi postoje predispozicije za simboličko delovanje i komuniciranje, tj. putem jezika. Otuda dolazi, kako ističe Lav Vigotski, do svojevrsnog spoja mišljenja i govora, relacije koja predstavlja osnovni predmet psiholingvistike. Misao nije više amorfna, već postaje znakovno posredovana kategorijalna, odnosno diskurzivna misao. Sa druge strane, izraz kao simbolički kōd stiče svoj smisao. Reč je znak koji je kroz proces apstrakcije i generalizacije postao pojam,

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

osnovni instrument misaone delatnosti. Tako su relacije među ljudima, kao i njihove interakcije sa prirodom, simbolički posredovane. To znači da se više mentalne funkcije takođe ostvaruju kroz jezik i da je jezik ključ za njihovo postojanje. Dakle,verbalizovana misao ispoljava se u dvojakoj funkciji: dijalog subjekta sa drugim (komunikacijska funkcija jezika) i dijalog subjekta sa samim sobom, tj . njegov unutrašnji govor (refleksivna funkcija jezika). Razvoj jezika u ontogenezi podrobno je istraživan. Modaliteti ovladavanja jezikom od strane deteta eksperimentalno su proučavani i stečena saznanja u određenom opsegu reflektuju se i na hipoteze o nastanku jezika u filogenezi. Bitno je podvući da u detetu ne postoji neko urođeno uopšteno znanje jezika, već u njemu je inherentna težnja da sa svojim predispozicijama oponaša govor roditelja i da se sa njim identifikuje. Isto tako, inicijalni govor – simpraktička upotreba jezika – nije autonoman proces, već predstavlja deo dečije interakcije sa okruženjem, odnosno deo dečije igre. Lišeno svoje sociokulturne sredine, dete nikad ne bi progovorilo i ne bi moglo postati čovek u autentičnom smislu, jer socijalizacija i kulturalizacija deteta je u povratnoj sprezi sa razvojem njegove neurofiziološke mreže. Jean Piaget je ustanovio određene stadijume mentalnog razvoja deteta, gde je jedan stadium konstrukciona osnova za prelaz u sledeći stadijum, iz jedne faze u višu fazu. Tako idu sukcesivno senzomotorni period, period predoperativnog mišljenja, zatim period konkretno operativnog mišljenja i, konačno, period formalnih operacija mišljenja. U drugom periodu se konstatuje autistični govor deteta – dete govori samo za sebe na osnovu onoga što je čulo – i taj govor se u daljem razvojnom procesu gubi. Uz slabljenje egocentrizma deteta u narednom periodu manifestuje se dečiji govor sa komunikativnom funkcijom u okviru 11

Uvod

socijalizacije deteta. Konačno, znanje jezika se vezuje za moć apstraktnog mišljenja, odnosno adekvatno vladanje pojmovima. Vigotski je uneo korekciju u ovu značajnu koncepciju tvrdeći da se egocentrični autistični govor deteta ne gubi, već se postepeno internalizuje. On se pretvara u specifični unutrašnji govor, govor bez glasovnosti, odnosno verbalizovanu misao, koja postaje osnov za komunikativnu funkciju jezika postepeno socijalizovanog deteta u datoj kulturnoj sredini. Koliko je u psiholingvistici ustanovljen značaj jezika za moć mišljenja i mentalne funkcije, toliko je razumljiv i nastali interes za uvid u mentalnu organizaciju jezičkog sistema, tj. za kognitivne procese njegove obrade i pohranjivanja. U pitanju je pominjana psihološka realnost lingvističkih teorija, isto kao što se ispituje neurofiziološki konstituent jezika u domenu neurolingvistike. Jedno od ključnih pitanja jeste da li u organizaciji kognitivnog sistema, odnosno ljudskog uma, vlada modularnost ili holizam. Modularnost bi mogla predstavljati potvrdu za kognitivnu autonomnost sintakse u odnosu na značenje, što je osnov generativne lingvistike, kako je koncipirao Chomsky. Međutim, postoje određeni dokazi prema kojima se obrada sintakse odvija simultano sa semantičkom obradom, što dovodi u pitanje psihološku realnost autonomne sintakse. U ovom kontekstu sagledava se i sporna koncepcija autonomnog jezičkog ustrojstva u ljudskom umu. Naime, ustanovljeno je da mehanizmi obrade jezičke informacije nisu specifični u opštem sklopu mentalnog funkcionisanja, što se inače potvrđuje i na neurofiziološkom planu, jer, jednostavno, ne postoji poseban «organ jezika» u moždanoj celini. VI. Svest, čovekova spoznaja sopstvenog identiteta, ne predstavlja naslednu karakteristiku. Ova jedinstvena karakteristika ljudske vrste stiče se epigenetički u procesu čovekovog verbalizovanog mišljenja. Zahvaljujući 12

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

regulacionim centrima u mozgu i kroz kortikalnu integraciju ljudsko biće stiče refleksivnu moć da svoju kategorijalnu misao razdvoji od subjekta koji tu misao produkuje. Tako se dolazi do svesti imenovanjem. Bitna je lična zamenica drugog lica «ti» da bi se došlo do lične zamenice prvog lica «ja». Na određen način čovek vidi sebe u ogledalu kao drugog. Tako se čovek u detinjstvu, u komunikaciji u sociokulturnoj sredini, oslobađa biološkog determinizma. On vlada svojom mišlju u analogiji sa rečju, koja je u svojstvu pojma stekla autonomiju u odnosu na konkretni objekt. To je osnova za sticanje pojmova egzistencije, prostora i vremena i radikalnog diferenciranja čoveka od ostalih živih vrsta. Uz svest se razvijaju više mentalne funkcije, koje su u drugim vrstama rudimentarne, kao i racionalna misao uopšte. Kao što jezik ima ključnu ulogu u nastanku kategorijalne misli, tako je jezik neophodan i za psihičku kreativnost u okviru svesti. Diskurzivno mišljenje je put ka sticanju znanja. Znanje podrazumeva svest o istini. Iskazi su istiniti ako njihovo značenje odgovara realnosti. Ipak, istina predstavlja veoma složen problem za čovekov um, koji ima ključno mesto u nauci i filozofiji. Karakteristično je da je u društvenoj svesti tek u dvadesetom veku sagledan puni značaj jezika za čoveka i njegov um. Zato dvadeseti vek predstavlja vek jezičkog obrta u filozofiji. Postmodernost je dovela u pitanje tradicionalne temelje filozofije isticanjem konstitutivne uloge jezika u filozofskom diskursu. Najprominentniji kritičar tradicionalizma je eksponent pragmatike u jeziku Ludwig Wittgensgtein. Perspektiva svesti se u pragmatici pomera od istine ka praksi. U prvi plan dolazi svesno usmerena delatnost, odnosno upotreba jezika predstavlja značenje.

Uvod

Jezik kao svesnu delatnost u perspektivi pragmatike posebno je sagledao John Austin, čime se došlo do značajnog proširenja lingvističke teorije. Naime, ustanovljeno je da postoje iskazi koji nisu istiniti,niti lažni, a nosioci su značenja. Tako nastaje pragmatička teorija govornih činova, jezičkih radnji koje stiču svoj smisao u sociokulturnim konvencijama, kao što su molbe, naređenja, obećanja, čestitke, nominacije i sl. U tom sklopu tvrđenje je samo jedna vrsta govornog čina. Pragmatičke pretpostavke nisu relevantne samo za govorne činove, već i za dijalog. Tako se u ovom domenu pragmatička pravila klasifikuju u vidu kategorija, te se diferenciraju izjave sa doslovnim i nedoslovnim značenjem, kako je to sistemski ustanovio Paul Grice. U okviru čovekove svesti, vezivanjem za delovanje, sadržan je ključni pojam savesti. Kao što svest nastaje prepoznavanjem sebe kao drugog, tako i savest nalaže da subjekt postupa prema drugom onako kako bi želeo da se postupa prema njemu. Ovaj odnos svesti i savesti, kao moralne svesti, ilustruje latinska reč conscientia koja sadrži oba pojma. Kao svesno biće čovek nije vezan za realnost u određenom vremenu i na određenom mestu. Čovek misli i zamišlja, a njegova moć imaginacije u susretu sa realnošću upravo je izvor njegove kreativnosti. Kreativnost se, pre svega, manifestuje simbolički na kulturološkom planu u interakciji sa prirodnim okruženjem. Značajan vid kreativnosti je i u samom građenju simboličkog koda kakav je jezik. Upravo se široki spektar imaginacije ostvaruje pomoću jezika. To je slučaj u umetničkom stvaralaštvu, u poeziji, kada je jezik sam svoj predmet. Na kulturološkom planu od fundamentalnog značaja je stvaranje mitova, idejnih osnova svih kultura. Pojam

svesti

središtu

spora

između

fizikalističkog

mentalističkog naučnog stanovišta, odnosno njihovih rečnika. U domenu lingvistike poznat je spor između bihevioriste Skinnera sa pozicija fizikalizma

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

i mentalistički orijentisanog Chomskog. U okvirima fizikalizma ide se do osporavanja pojma svesti, te naučni status uživa samo proučavanje ponašanja. Sa druge strane, metafizički mentalizam nalazi svoju osnovu u platonovskom

ili

kartezijanskom

idealizmu.

Zato

shvatanje

komplementarnosti redukcionističkih prilaza nalazi mesto u čovekovoj svesti. VII. Čovek se ne rađa sa svešću, ni sa višim mentalnim funkcijama, jer je nužno njihovo simboličko, tj. jezičko posredovanje. Svest je nadgradnja nesvesnog i u tome je epohalno delo Freudovog otkrića i nastanak psihoanalize. Ono što je urođeno i nasledno jeste čovekova anatomskofiziološka konstitucija, kao i psihički procesi u vidu nagona i emocija, tj. instinkata. Međutim, čovekova kortikalna mreža omogućuje i procese u nesvesnom, koji se diferenciraju od instinkata. U tim psihičkim procesima ogleda se filogenetska težnja homo sapiensa ka simbolizaciji, tj. funkciji označavanja. U simboličkom vidu čovekovog reagovanja bio bi onda začetak stvaranja jezika i kulture. Dakle, reč je o predispozicijama, potencijalu, koji se mogao ostvariti u spoljnoj sredini i dovesti do sticanja svesti. U ovom kontekstu vredna pažnje su razmatranja Edwarda Sapira, koja se vezuju za uvide Ernsta Cassirera. Sapir navodi da simbol predstavlja određeno kondenzovanje psihičke emocionalne energije. Međutim, moguće je disociranje simbola od svog izvornog konteksta kada on stiče značenje, ne kao odraz emocije, već kao njen «komentar». Redukcijom emocionalnosti nastaje tip referencijalne simbolike, koja se pojmovno ispoljava u jeziku, kao i u obrascima kulture. Reč je o interaktivnim procesima konstituisanja svesti. Sa druge strane, razvoj kondenzacijskih simbola ide paralelno u nesvesnom. Na osnovu ovoga stanja stvari može se u pogledu začetka jezika, čija psihosocijalna komponenta ne može biti sporna, razmatrati šta može biti nesvesno i urođeno, pa time i univerzalno. Šta je, sa druge strane, nesvesno i univerzalno ili grupno, ali nije urođeno jer je epigenetički stečeno.

Uvod

U ovom kontekstu važno je uočiti činjenicu da u nesvesnom nije sadržano samo ono što je urođeno. Sigmund Freud je ukazao na značaj interaktivnog odnosa procesa između nesvesnog i svesnog dela psihe. Tako se dolazi do zaključka da jezičko nesvesno znanje, ustvari, predstavlja znanje potisnuto iz svesti, a stečeno u sociokulturnoj sredini. Opseg toga jezičkog znanja varira od grupnog, uslovljenog posebnom sociokulturnom zajednicom, do univerzalnog, tj. opštelingvističkog. Nivo apstrakcije određuje da li se ovde može govoriti o jezičkoj sadržini ili strukturi. Činjenica je, međutim, da u urođenom nesvesnom mogu biti locirani samo impulsi,procesualna energija, koja predstavlja potencijal za formiranje simboličkih struktura i sadržina. Otuda se na tom dubinskom psihičkom nivou ne nalazi empirijska potvrda za urođene jezičke univerzalije, strukture (formalne) ili sadržine (supstantivne), kako se to hipostatizira u nativističkoj koncepciji generativne lingvistike. Zato su za odnos jezika i nesvesnog, između ostalog, od posebnog interesa istraživanja Edwarda Sapira, koji je sagledao čitav opseg simbolike, kako u nesvesnom, tako i u svesti. Hipostatizirana sadržina u nesvesnom, odnosno urođeno nesvesno znanje, koje nosi neku vrstu sadržine, nije samo predmet aprioristički sazdane generativne lingvistike. Ono što je u ovom kontekstu relevantnije jeste da su urođene univerzalije u nesvesnom hipostatizirane i u analitičkoj psihologiji Carla Gustava Junga. Tako se sa pozicija mentalističkog apriorizma Jung poziva na Platona, kao Chomsky na Descartesa. Kao revizionista klasične psihoanalitičke teorije Sigmunda Freuda, Jung je koncipirao univerzalije nesvesnog u vidu arhetipova. Definitivna verifikacija ove teorije na empirijskom planu, podrazumevajući njenu psihološku realnost i neurofiziološku utemeljenost, reflektovala bi se, naravno, i na verodostojnost temelja generativne lingvistike, odnosno generativne sintakse. Međutim, u domenu nesvesnog nužno je diferencirati

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

uspešnu terapeutsku heuristiku od epistemološki utemeljene fundamentalne nauke. Jungova značajna inovacija u dubinskoj psihologiji jeste trodelna podela psihe. Naime, nesvesno se deli na individualno i, u dubljem sloju, kolektivno nesvesno. Tako se kolektivno nesvesno podudara sa urođenim nesvesnim premda kolektivno nesvesno ne mora nužno biti urođeno, što pokazuju istraživanja kulturnih antropologa. Kao i Chomsky, Jung je bio svestran naučni mislilac, što se ogleda u širokom dijapazonu njegovog opusa. U ovom kontekstu u fokusu razmatranja su arhetipovi, dakle univerzalije na kojima, ipak, čitava građevina počiva. Kritički osvrt na ovu koncepciju ne znači da ne može postojati začetak arhetipova u simbolizacijskim predispozicijama nesvesnog, ali presudna ostaje empirijska verifikacija. Prema Jungu, arhetipovi kao praslike, u svome skupu, predstavljaju stvarnu

sadržinu

urođenog,

Jungovoj

terminologiji

«kolektivnog»

nesvesnog. Arhetipovi se pojavljuju u simboličkoj formi slike i sačinjavaju značenjska jezgra u nesvesnom. To su apriorna značenja drevnog znanja u vezi sa istorijom čovečanstva i njegovom mitologijom. Jasna je tu analogija sa Platonovim apriornim idejama: čovek se rađa sa gotovim fundamentalnim znanjima o svetu i samo prepoznaje stvari, koje već poznaje. Tako Jung razvrstava arhetipove i uvodi «arhetip oca», «arhetip majke», «arhetip deteta» i ostale arhetipove koji sadrže apriorna znanja o stanju stvari u svetu i životu. U takvom sastavu simboli su «transformatori psihičke energije», u čijem se jezgru nalazi arhetip. Bitna komponenta egzaktne nauke je terminologija, a termini su u okviru date discipline jednoznačni i počivaju na definicijama. Dakle, termini kao reči su odraz pojmova i imaju smisao i referenciju, te na tom osnovu je moguće komuniciranje i sporazumevanje. Iz toga razloga nije lako racionalno 17

Uvod

shvatiti, u jednoj semiološkoj perspektivi, reči, odnosno sintagme, kao što su «praslika», «transformator energije», «slika smisla», «živi simbol», «mrtvi simbol» i još neki drugi u Jungovoj teoriji. Ono što posebno privlači pažnju jeste hipostatiziranje kulturološke sadržine u urođenom nesvesnom. Tako bi drevni mitološki motivi i arhaične predstave iz života u društvu bili potisnuti u kolektivno nesvesno i postali bi nasledna sadržina, koja se manifestuje u snovima i fantazijama. Međutim, nema dokaza da takva sadržina može predstavljati genetičku informaciju. Kada je reč o urođenom i naslednom, merodavni su nalazi u genetici i molekularnoj biologiji, a lamarkističke teze o nasleđivanju stečenih epigenetičkih karakteristika su prevaziđene. Iz toga razloga Edward Sapir navodi da pojam takvog «rasnog nesvesnog» nije nužan, niti shvatljiv. Svakako, treba imati u vidu stanje stvari kako ih opisuje Clyde Kluckhohn. Osnovne kulturološke postavke nalaze se u nesvesnom različitih zajednica, ali one nisu urođene, već se stiču epigenetski u određenom sociokulturnom okruženju. Osnove kulturoloških obrazaca u svakodnevnom, praktički usmerenom životu potiskuju se u nesvesno i tako sačinjavaju implicitnu kulturu. To nesvesno jeste kolektivno, ali nije urođeno, odnosno nasledno. U okviru ove šire Jungove koncepcije karakteristična je postavka da su sukcesivni stadijumi u evoluciji kulture pohranjeni u vidu mentalnih slojeva u kolektivnom nesvesnom. Naime, Jung, kao i Freud, bio je pod uticajem evolucionističkog pravca Tylora i Frazera u kulturnoj antropologiji. Taj etnocentrični, teleološki usmeren pravac doveden je pitanje u uticajnoj strukturalnoj kulturološkoj nauci, onako kako se ogleda u pravolinijskom kretanju kulture od primitivnog do modernog stadijuma. Međutim, osnovni naučni izraz ove teorije (palingeneze) potiče iz biologije, iz teze darviniste Ernsta Haeckela. Naime, Haeckel je na osnovu

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

nepotpunih činjenica u proučavanju embriologije došao do zaključka da je ontogeneza kratka rekapitulacija filogeneze, tj. predačkog lanca pojedinca. Sa svoje strane, Julian Huxley opovrgao je ovu teoriju, ali činjenica je da je njena ekstrapolacija imala vidnog traga u naukama o čoveku. Ostaje zaključak da u sagledavanju kompleksnog odnosa između nesvesnog i svesnog dela psihe Jung prevideo bitni značaj jezika. Otuda u shvatanju kolektivnog nesvesnog on nije jasno diferencirao ono što je urođeno i nasledno, pa prema tome i univerzalno, te je isključivo biološkog karaktera (genotip), od onoga što je kolektivno, bilo to univerzalno ili grupno, ali ne i urođeno (fenotipska nadgradnja genotipa). Takav sloj nesvesnog, pošto nije urođen, može biti samo ishod interiorizacije temelja kulture iz života u društvu. Prema tome, ako je kulturološkog karaktera, on je i jezički posredovan. Reč je o implicitnoj kulturi, koju čovek nesvesno nosi u svom umu, stečenoj u detinjstvu zajedno sa znanjem jezika. Dakle, kada se pojavljuje tema kulture, nužno se govori i o jeziku, bez koga nema kulture, niti svesti, pa ni autentičnog ljudskog bića. Ako je Jung prevideo značaj jezika u svojoj analitičkoj teoriji, sasvim druga orijentacija nalazi se u delu Jacquesa Lacana. Sa Lacanom paradigma strukturalizma osvaja domen dubinske psihologije. Polazeći od strukturalne lingvistike Saussurea i Jakobsona, Lacan proklamuje da je nesvesno strukturirano poput jezika, da funkcioniše kao sistem simbola. Binarno ustrojstvo jezičke strukture osnova je metodologije psihoanalitičke prakse. Pojam činjenice, prema Lacanu, ne postoji izvan pojma strukture. Sve proživljeno je artikulisano: o neizrecivom se ne može govoriti. Lacan vidi veličinu Freuda u jednom novom svetlu, jer Freudove analize su lingvističkog tipa, kako smatra Lacan. Postoje bolesti koje «govore» i treba rastumačiti značenje onoga što kazuju. Tumačenje snova je kao

Uvod

tumačenje hijeroglifa nepoznatog jezika. Jer zakon čoveka je zakon jezika i označitelja, koji ga prožima. Iz svega prethodno izloženog nazire se kakva složena relacija postoji između dubinske psihologije i kulturne antropologije. U tom kontekstu je od posebnog interesa delo Abrama Kardinera, koji podvlači da u analizi treba poći od realnosti pojma ego, koji se nalazi između svoga unutrašnjeg i spoljnog

sveta.

Analitičar

uspostavlja

verbalnu

komunikaciju

«fundamentalnom ličnošću» određene kulture. Ona je zajednički imenitelj ličnosti koje pripadaju toj kulturi, a živeti u sociokulturnoj zajednici za pojedinca

znači

usvajanje

određenih

simboličkih

obrazaca

radi

zadovoljavanja životnih potreba. Dakle, ne postoje ličnosti izvan koordinata određene kulture i u tome okviru moraju se posmatrati njihove individualne specifičnosti. VIII. Čovek kao društveno biće živi u zajednicama, ali, za razliku od drugih bioloških vrsta, njegove zajednice predstavljaju celine simboličkih sistema, kulturu kao čovekovu drugu prirodu. Simbolički poredak obuhvata kulturu i jezik, u njihovoj međusobnoj praktičnoj zavisnosti i homologiji. Kolektivna svest o kulturi podrazumeva arbitrarno ustanovljene kulturološke obrasce ponašanja, koji predstavljaju strukturiranu formu životnih funkcija i potreba. Transponovanjem tih osnovnih pravila načina života u nesvesno nastaje implicitna kultura, koja nije prisutna u svesti pojedinca u njegovoj svakodnevnoj praksi. Isti je slučaj sa jezikom. Njegova svrsishodna upotreba u kuturalnoj sredini ne implicira konstantnu svest o njegovom osnovnom strukturalnom ustrojstvu. U biologiji prenos karakteristika od predaka na potomke vrši se u vidu nasleđa. U kulturi vrši se prenos znanja prevashodno putem jezika, i to je tradicija, koja određuje tok istorije.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Paradigma strukturalizma relevantna je u kulturologiji isto koliko i u modernoj lingvistici. Iz toga razloga Claude Lévi-Strauss, najpoznatiji istraživač u domenu kulturne antropologije, pod uticajem Saussurea i Jakobsona, zasniva metodologiju istraživanja na komunikativnoj osnovi. Iz prividno haotičnih interakcija u društvu može se doći do čvrstih pravila relacija u njegovoj infrastrukturi. Tako su ustanovljene tri vrste komunikacije, odnosno društvene razmene, na kojima počivaju diskurs, ekonomija i porodica. Razmena u domenu porodice podrazumeva tabu endogamije (incest), zakon kulture koji odvaja čoveka od životinje. Ovim trima stubovima kulture treba, pored konstitutivnih znanja i običaja, dodati verovanje, umetnost, moral i pravo. Ako kultura predstavlja egzistencijalno znanje, a znanje se formira u verbalnom mišljenju, odnosno kroz refleksivnu funkciju jezika, jezik je i osnova dva pojavna tipa kulture. Naime, kultura u užem smislu je civilizacija, koja nastaje razvojem urbanog života, materijalne infrastrukture i složenih institucija. Međutim, vododelnicom ova dva tipa kulture može se smatrati medijum u kome počinje da se koristi jezik. Reč je o izumu pisma, uspostavljanju kalendara i početku istorijskog vremena. Svim tim se ne iscrpljuje kulturološka relevantnost jezika. U svim kulturama, odnosno civilizacijama, čovek kao svesno biće traži smisao svoga postojanja u svetu. Tako, kao simbolička srž kulture, nastaju mitovi, kao i njihova institucionalizacija u vidu religija. Mitovi su osnova svetih knjiga pojedinih religija. Veliki doprinos u shvatanju mitova dao je Mircea Eliade. Mit je naracija – priča svih priča. To je simbolički sazdana priča, proizvod kolektivne imaginacije, emocija i razuma. Mit se saznaje, ali se u njega, pre svega, veruje. U njemu su sadržani saznanja o svetu (kosmologija), kao i smernice za valjan život u društvu (moral). One potiču od uzvišenih mitskih ličnosti, koje su se

Uvod

žrtvovale za spas ljudi. U mitu je zasnovana dihotomija svetog i profanog, a smisao svetog potiče iz transcendentalnog. Koliko je značajna sadržina mitske naracije, toliko pažnju privlači i formalni aspekt mita. Svesna kreativnost u njegovoj formalnoj strukturi ukazuje na određenu homologiju mita i jezika. Kako navodi Roland Barthes, iskaz je «mala priča», a priča je «prošireni iskaz». Barthes podvlači da mit nije jedan nasumični agregat reči, već uređena celina forme sa odgovarajućom strukturom i funkcijom. Ako je pismo kao medijum jezika uslovilo pravac kulture, pažnju zahteva i jedan srazmerno noviji medijum jezika, odnosno pisma. Reč je o štamparstvu. Ustvari, reč nošena masovnim medijumima uslovila je masovnu kulturu, karakterističnu za modernu zapadnu civilizaciju, koja se iznedrila iz hrišćanstva. Sa jedne strane prominentni su kapitalistički kult rada i desakralizacija stvarnosti. Sa druge strane, u tkivu te civilizacije nastala je opsednutost zabavom u dokolici, te niču novi, laički mitovi uz zaborav čovekovog dostojanstva i autentičnog smisla postojanja. Ne postoje usaglašeni kulturološki kriterijumi za ocenu vrednosti ove jedinstvene civilizacije. Govori se o «eurocentrizmu», «logocentrizmu», o vrhunskim dostignućima progresa čovečanstva, ali i o dekadenciji, o civilizaciji u zalasku. Zato se jedna objektivna naučna slika može steći tek poređenjem osnovnih orijentacija u kulturnoj antropologiji. Osnivači kulturne antroplogije Edward Tylor i James Frazer zastupnici su evolucionistickog pravca u predstrukturalističkoj epohi. Oni su tvrdili da čovečanstvo prolazi kroz sukcesivne stadijume kulture, od divljaštva do moderne civilizacije, te da je merilo vredosti progres u evolucionom procesu. Smatrali su da je jezik primitivnog čoveka, u dnu vrednosne skale, rudimentaran, a kognitivne sposobnosti odraz slabe moći apstrahovanja. Oni 22

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

su u «primitivnim zajednicama» videli tvorce mitova, ne shvatajući da su mitovi univerzalna pojava u kulturi. Na ovom planu imamo analogiju sa shvatanjem progresa u jeziku, a vrednovanje na biološkom planu vodilo je u nenaučnu teoriju rasizma. Tako se pokazuje da vrednosni sudovi ukomponovani u naučne discipline (kulturnu antropologiju, lingvistiku, biologiju)nemaju sistemski i empirijski temelj. Zato je Max Weber upozoravao da naučnici treba da se bave teorijom i činjenicama, a ne vrednosnim kriterijumima. Upravo u okviru biologije ustanovljeno je da su mentalne sposobnosti u genotipu svih ljudi (homo sapiensa) potencijalno jednake, te kulturološke i jezičke razlike predstavljaju samo epigenetički fenomen. Stoga pojam progresa zahteva jedno znatno suptilnije tumačenje nego ono koje je nastalo u devetnaestom veku. Kao i u lingvistici, dihotomija opšteg i pojedinačnog od fundamentalnog značaja je u stanovištima kulturne antropologije. Tu se kulturološki relativizam suprotstavlja kulturološkom univerzalizmu u okviru paradigme strukturalizma. Sa pozicija univerzalizma Claude Lévi-Strauss je dokazivao da nema «više i niže kulture», te je podvrgao kritici negativnu konotaciju pojma «primitivan». Kao u lingvistici, moguće su promene i u sociokulturnoj strukturi, a njihov kumulativni efekat uslovljava smenu struktura, tj. dijahroniju. Nije tu reč o više i manje vrednom, tj. o progresu, već o transformaciji struktura u vremenskom sledu. Sa time u vezi Lévi-Strauss ističe da se parametar progresa u preistorijskom razdoblju, od kamenog, preko bakarnog i bronzanog do gvozdenog doba, ne može primeniti u domenu kulture. Sama istorija čovečanstva je sporadično kumulativna i ne postoji u njoj teleološki princip, predodređeni smer u kome se zbivanja kreću. Zato se Lévi-Strauss kritički 23

Uvod

odnosi prema istoriografskom diskursu i viši stepen naučnosti vidi u etnologiji. Lévi-Strauss je tražio i dublje osnove svoje strukturalistički zasnovane kulturologije. Imao je u vidu čovekovu urođenu težnju ka simbolizaciji u njegovom opstanku u svetu i zato je postavio tezu da u čovekovom nesvesom postoji prastruktura, matrica svih simboličkih struktura. Svakako, ovo shvatanje se bitno razlikuje od Jungovih arhetipova. Na suprotnom polu od univerzalističke stoji relativistička kulturna antropologija. Osnovna teza ovog, takođe strukturalistički koncipiranog prilaza je u tome da su sve kulture jedinstvene, te predstavljaju nesamerljive strukturirane celine. Shodno tome, polazeći od shvatanja Clydea Kluckhohna, matrica struktura kulturnih obrazaca nije u urođenom nesvesnom, već je reč o interiorizovanoj implicitnoj kulturi, potisnutoj iz realnosti sociokulturnih zajednica u nesvesno. Dakle, naučni prilaz kulturama zahteva razumevanje, ali nikako vrednovanje. Otuda se postavlja problem kako jedan istraživač, neraskidivo vezan za sopstvenu kulturu, može meritorno opisati i objasniti drugu, tuđu kulturu. Pitanju kulturološkog razumevanja dao je značajan doprinos Clifford Geertz. Polazeći od razlike između fonetike i fonologije u lingvistici, Geertz ukazuje na nužno razlikovanje pojmova dalekih od iskustva od pojmova bliskih iskustvu. Tako se dolazi do pojmova bliskih iskustvu domoroca i odgonetanju kako on vidi sebe u svojoj kulturi. Konkretno, treba sagledati čitav kontekst simboličke forme – reči , predstava, institucija, ponašanja – kroz koju ljudi vide sebe kao ličnosti. Tako se, u krajnjoj analizi, sagledava i specifičnost individualističke idejne orijentacije čoveka zapadne civilizacije u kontekstu sociocentričnih kultura sveta.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

U istom duhu Ruth Benedict piše o kulturnom obrascu date civilizacije kao segmentu jednog velikog luka potencijalnih kontradiktornih ljudskih ciljeva i motivacija, u kome svaka kultura vrši selekciju jednog malog dela da bi na taj način stekla razumljivost. I u kontekstu kulturnog relativizma jezik je mogao doći u prvi plan, naime u vidu jezičke relativnosti. Benjamin Lee Whorf je postavio tezu da različiti jezici segmentiraju i klasifikuju svet, te se logika njihove strukturalne organizacije odražava na shvatanja u kulturi. Dakle, u Whorfovom metalingvističkom prilazu kulturnoj antropologiji realnost se percipira kroz «lingvističku rešetku». U relativističkom pristupu kulturnoj antropologiji relevantan je i holizam Willarda Quinea. Kako piše Quine, svaki jezik ima svoj originalni strukturirani vokabular, a svaka reč se upotrebljava samo u kotekstu toga celovitog vokabulara. Nema izomorfizma između struktura vokabulara različitih jezika; podudarnost je samo periferna, po rubovima, gde je uticaj čisto materijalne uslovljenosti. Tako Quine dolazi do shvatanja o neodređenosti prevoda, jer u postupku prevođenja subjekt polazi od jedne obuhvatne hipoteze koju unosi iz svog sopstvenog jezika. To je opšti problem sporazumevanja koji postoji između dva sagovornika, pripadnika dveju različitih kultura. U relativističkom prilazu kulturi ne postavlja se pitanje razlike biološkog nasleđa, ali se dovodi u pitanje uniformnost sticanja znanja o kulturi i jeziku u epigenetičkom procesu, tj. tokom duge «juvenilizacije», karakteristične za ljudsku vrstu. U poređenju triju glavnih stanovišta u kulturnoj antropologiji može se sumirati da je za univerzalizam prividno različito u suštini isto i jednako na skali vrednosti; u evolucionizmu postoji različito i nejednako, vrednosno rangirano; relativizam podrazumeva različitost i vrednosnu jednakost. 25

Uvod

Dakle, kultura i jezik su međusobno nerazlučivo vezani atributi čovečnosti i, kao simbolički sistemi, u određenoj su homologiji. Kao što u jeziku postoji relacija između forme označitelja i funkcije označenog, tako u kulturi obrasci ponašanja predstavljaju formu funkcije zadovoljavanja životnih potreba. IX. Kako je podrobno objašnjeno, čovek je društveno biće, koje živi u kulturi, a kultura je za njega druga priroda. U tome njegovom svojstvu nastaje ključno pitanje koje vekovima muči čovečanstvo. Da li je svet koji okružuje čoveka u njegovom viđenju samo nagoveštaj nečega za njega nedokučivog, ili je, pak, predstava o realnosti sveta odraz objektivnog sagledavanja stanja stvari? Pitanje je šta je proizvod intencionalnosti u diskurzivnom mišljenju. Drugim rečima, može se formulisati pitanje: da li se jezički izrazi u deklarativnim rečenicama odnose na spoljni svet, koji postoji nezavisno od jezika i misli, ili samo na čovekove misli o spoljnom svetu? U prvom slučaju, u okviru filozofije semantike, teorija značenja je realistička; u drugom slučaju se može definisati kao antirealistička, odnosno interpretativna. Realističku reoriju značenja zasnovao je Gottlob Frege. Njegova osnovna postavka je u tome da jezički izraz – reč, rečenica – ima referenciju (denotaciju), što je predmet odnosno činjenica u stvarnosti. Jezički izraz ima i smisao (konotaciju), što je pojam, odnosno iskaz/propozicija/sud, kao posredujuću dimenziju između izraza i referencije. Dakle, razlika je između poznavanja predmeta i znanja o predmetu. Realistička teorija značenja dalje je razvijana i značajne doprinose su pružili Bertrand Russell i Ludwig Wittgenstein u težnji da jezik u deklarativnim rečenicama bude egzaktna slika stvarnosti. Dok je Wittgenstein u svom kasnijem istraživanju napustio ovu teoriju, Russell je težio konstrukciji idealnog logičkog jezika, kojim bi se uspostavio izomorfizam između formalnog izraza i činjeničnog stanja.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

U daljim tokovima istraživanja došao je pod udar kritike smisao reči i rečenica, koji je eliminisan u pokušaju izgradnje jedne rigorozne fizikalistički orijentisane realističke teorije. Nova orijentacija je počela sa holističkim empirizmom Willarda Quinea, koji je osporio klasične jedinice značenja (pojam, propozicija) tvrdeći da je jezik u svojoj celosti odraz date stvarnosti. Tako su različiti jezici indikatori različite stvarnosti i u teoriji nestaje smisao kao generalizovano interlingvističko značenje. Semantička teorija Fregeove trijade (izraz, smisao, referencija), svedena na binarnu strukturu, predstavlja teoriju neposredne referencije. Među onima koji su je koncipirali ističu se Hilary Putnam i Saul Kripke. Prema njihovom shvatanju smisao reči ne može tačno određivati objekt: postoje stereotipi, a ne smislovi. Isto važi i za propoziciju rečenice. Na taj način jezički izrazi postaju «rigidni dezignatori». Kritično pitanje za ovu teoriju, kada je smisao eliminisan, jeste kako tačno odrediti referent (denotat), odnosno njegovu suštinu u realnosti. Jednostavan primer imenice «voda» kao referenta pokazuje složenost problema. Naime ako je to H2O, onda to može biti voda, ali i para i led. Nasuprot realističkoj teoriji značenja razvijena je antirealistička teorija značenja na osnovu shvatanja da se stvarnost ne može znati, već se ona mora interpretirati. Dakle, u okviru ove teorije nisu upitni ni jezički izraz, ni njegov smisao, već njegova referencija prema realnosti. U ovu koncepciju se uklapa i Saussureova lingvistička teorija, u kojoj je jezik bilateralni imanentni sistem. U sklopu antirealističke teorije značenja svoje mesto ima idealistička filozofija fenomenologije Edmunda Husserla i Mauricea Merleau-Pontya. Ukratko, u fenomenologiji pojmovi i propozicije predstavljaju idealne jedinice intencionalnosti. Kao idealni entiteti, te jedinice se u svojoj suštini (ejdosu)

Uvod

prikazuju svesti nezavisno od kontingentnosti. Na taj način svest prepoznaje biće stvarnosti u ovoj esencijalističkoj koncepciji. Uticajan predstavnik antirealističke teorije značenja je Michael Dummet. Dummet tvrdi da smisao predstavlja način na koji se dolazi do znanja o objektima i činjenicama. Kako je to jedan interpretativni postupak, onda se pojmu referencije ne može pripisati neka definitivna objektivna adekvatnost nezavisna od subjektivne saznajne moći. U takvom razumevanju stvari sledi ograđivanje od istinosne vrednosti sudova, kao i, uopšte, sumnja u potrebu bavljenja problemom istine. Bitno različito stanovište zauzima Donald Davidson, koji gradi antirealističku, interpretativnu teoriju značenja stavljajući u središte pojam istine. Tako je referencija zavisna varijabla u okviru istinosnih vrednosti iskaza. Naime, Davidson konstruiše svoju teoriju radikalne interpretacije određivanjem značenja putem uslova istinitosti koreliranih sa stvarnošću. Neophodni uslov za javno prihvaćenu istinu jeste uspostavljanje intersubjektiviteta posredstvom jezika, tj. kroz pojmove i propozicije. Relacija subjekta sa drugim zasniva se na uverenju članova komunikativne zajednice o postojanju istine, a intersubjektivitet znači da misao može imati samo onaj ko može tumačiti govor drugog. Davidson se sa svojom teorijom radikalne interpretacije dovodi u vezu sa Hansom Georgom Gadamerom, osnivačem filozofskog pravca moderne hermeneutike. Hermeneutika je univerzalna oblast interpretacije, razumevanja smisla. Bitno mesto u istraživanju interpretativnog postupka ima određivanje značenja lingvističkih znakova. Takva sposobnost zavisi od intencionalnosti

svesti,

ali

nužna

intersubjektivnost

aktera.

Ekstrapolacijom intencionalnih stanja drugoga razumemo šta on govori i šta mu je u svesti.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Kao i Davidson, Gadamer dovodi interpretaciju u zavisnost od istine. Istina zahteva razumevanje drugoga, a drugi se može razumeti ako se polazi od toga da on veruje u istinitost svojih reči. Dakle, razumeti znači doći do uzajamnog razumevanja. Predmet nije nezavisan od procesa razumevanja, već on stoji kao cilj takvog procesa. Cilj ne može biti konačan i zato je hermeneutička interpretacija istorijski uslovljena, kako ističe Paul Ricoeur, drugi značajni eksponent hermeneutike. Tako se dolazi do hermeneutičkog kruga, rekurzivnog toka pitanja i odgovora. Zato Gadamer ističe da razumevanje nije relacija prema objektu, već prema istoriji njegovih efekata. Svako iskustvo je opovrgnuto novim iskustvom, uvek jezički posredovanim. Ludwig Wittgenstein, u svojim poznim istraživanjima, distancira se od složenog spora na semantičkom planu, posebno od mogućnosti objektivne spoznaje stvarnosti. Prema njemu, značenje iskaza treba tražiti u upotrebi jezika, polazeći od toga kako je ona nastala. Čitav problem bi se tako vratio u okvir govora, u jezičku praksu, tj. u svrsishodnost upotrebe jezika. Taj terapeutski prilaz u filozofiji, kako ga vidi Wittgenstein, predstavlja, ustvari, utemeljenje lingvističke pragmatike u filozofiju pragmatizma. Poznat je spor između Johna Deweya i Bertranda Russella, u kome Russell prebacuje Deweyu da je osnovna mana njegove teorije negiranje objektivne stvarnosti i neumitnih činjenica. U filozofiji pragmatizma istina je relativizirana, značenje izraza je određeno nastajućim efektima. Kao i u hermeneutici, konačna istina ne postoji. Iz svega izloženog, upravo na epistemološkom nivou, nužno je izvesti jednu sintezu dihotomija koje prožimaju nauke o čoveku, kao i nauku uopšte. Gaston Bachelard određuje modernu nauku kao «dijalogiziranu filozofiju». Dijalog je u dualizmu principa koji se međusobno pojmovno uslovljavaju. Tako smo svedoci komplementarnosti opšteg i pojedinačnog, biološkog i

Uvod

sociokulturnog, urođenog i stečenog, neurofiziološkog i psihičkog, svesnog i nesvesnog, emocionalnog i kognitivnog. Jezik je, kao simbolički medijum znanja, komplementaran sa kulturom. Međutim, komplementarna je i njegova konstitucija u relaciji koda i misli, odnosno označitelja i označenog. Ovde smo na terenu dijalektike, međusobne uslovljenosti znanja i stvari. Nije reč o klasičnoj dijalektici, već o naučnoj dijalektici, koja se zasniva na principu komplementarnosti, odnosno dinamici uma u suočavanju sa stvarnošću. Čovek konstruiše svet i time sebe konstituiše. Tako dinamika znanja, koja karakterizira čovekovo biće, u krajnjoj analizi počiva na znakom, tj. jezički posredovane misli, što daje za pravo da govorimo o svetu kao čovekovom jezičkom svetu.

1. JEZIK I STRUKTURALNA LINGVISTIKA 1.1.

Pojam jezika U najopštijem smislu lingvistika je nauka o jeziku kao sistemu

znakova, odnosno simbola, koja se sastoji od fonologije, morfologije, sintakse i semantike. U njoj se proučava struktura i razvoj jezika pojedinih zajednica, kao i odnosi tih jezika na opštem planu, tj. jezika kao univerzalnog pojma. Tako je jezik sredstvo izražavanja i komuniciranja misli putem svojevrsnih glasova, tj. fonema, kombinovanih u reči, i reči u rečenici sa ciljem označavanja. Iz prethodno izloženog proističe dvojako srodno, ali ipak različito značenje reči «jezik». Stvar je u relaciji opšteg, univerzalnog i pojedinačnog, konkretnog. Jasno je da se «jezik» u opštem značenju odnosi na jednu apstrakciju, na zamišljeni entitet, koji je predmet izučavanja opšte lingvistike. Sa druge strane, jezik kao sredstvo komunikacije u određenoj sociokulturnoj zajednici je pojedinačan, konkretni entitet. Ova bitna razlika jasno je izražena u romanskim jezicima. Tako u francuskom ili italijanskom jeziku, na primer, postoje reči langage i langue, odnosno linguaggio i lingua, te govornici već kroz jezik imaju jasno diferenciranu predstavu između opšteg i pojedinačnog. Međutim, i sam pojam konkretnog jezika zahteva određeno objašnjenje jer pod tim pojmom «jezik» obično se podrazumeva normirani, kodifikovani idiom, sa odgovarajućim rečnikom i gramatikom. Dakle, to nije spontano nastalo, «prirodno» sredstvo izražavanja, već sredstvo koje je steklo svoj identitet u istorijskom i kulturnom razvoju. Spontano nastali idiom se svrstava pod nazivom «dijalekt» i, po pravilu, on predstavlja «sirovi materijal» za postanak idioma koji nazivamo «jezik».

Jezik i strukturalna lingvistika

Dvosmislenost, odnosno polisemičnost reči «jezik» može se ustanoviti i u jednoj drugoj ravni. Naime, ona označava prethodno navedena dva pojma, ali, isto tako, ona se odnosi na organ čula ukusa, koji je i organ artikulacije govora. Tako je u srpskom i u drugim slovenskim jezicima. U tom pogledu slovenskim jezicima se pridružuju romanski jezici, kao, na primer, francuski i italijanski sa rečima langue, odnosno lingua, koje potiču iz latinske reči lingua. Međutim, ima primera jezika u kojima je ova distinkcija jasno sprovedena. U nemačkom jeziku reč Sprache odnosi se na jezik uopšte i jezik kao pojedinačni entitet, ali reč Zunge označava organ čula ukusa i artikulacije govora. Da li je jezik jednog društva, odnosno jedne sociokulturne zajednice, direktno proverljiva empirijska realnost? Odgovor je, naravno, negativan. Empirijska realnost je upotreba jezika u komunikaciji od strane pojedinaca, tj. govor. Govor je glasom dostupan čulu sluha, ili, transformisan u vizuelni medijum, čulu vida. Tako se jezik manifestuje putem govora, a govor, kao razgovor, ostvaruje se u komunikaciji na osnovu zajedničkog znanja jezika sagovornika. U tom smislu mogu se shvatiti dve osnovne, suštinski međusobno komplementarne funkcije jezika. Refleksivna funkcija jezika predstavlja njegovu povezanost sa misaonim tokom pojedinca i konstituisanjem znanja, a komunikativna funkcija predstavlja ostvarenje jezičkog potencijala u vidu govora. Nema misli izvan komunikativne zajednice, i nema komunikacije bez misli. Postoji još jedna karakteristika jezika, kojom se on izdvaja od drugih kodova komunikacije. Naime, jezik se može upotrebiti za iznošenje iskaza o elementima samog jezika. Tada predmet jezika nije stvarnost u najširem smislu, već sam jezik. U logičkom smislu to je jedan jezik višeg hijerarhijskog reda, koji nosi naziv «metajezik». U pisanom jeziku, prema postojećem pravilu, izrazi metajezika obeležavaju se znakom navoda.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Diferenciranje objekatskog jezika i metajezika predstavlja važno pitanje u oblasti logike, odnosno filozofije, te prevazilazi granice lingvistike. U tom kontekstu ističe se značaj formalizacije jezika. Jezik građen na logičkim osnovama, u određenom mogućem opsegu, stiče univerzalni karakter i prevazilazi granice partikularnih živih jezika. 1.2.

Lingvistika i pluridisciplinarno istraživanje Jezik je od tolikog značaja za samo postojanje čoveka, za njegov

identitet, tako da se znanje o jeziku ne svodi samo u okvire lingvistike. Zato su relevantna i istraživanja odnosa jezika i mozga, jezika i misli, jezika i svesti, jezika i nesvesnog, jezika i društva, jezika i kulture, jezika i stvarnosti. To znači da u jedno pluridisciplinarno polje treba da uđu, pored lingvistike, biologija, odnosno genetika, psihologija svesti i dubinska psihologija, sociologija, kulturna antropologija i, konačno, filozofija. Ipak, polazna osnova mora da se nađe u istraživanju jezičkog fenomena u lingvistici, i to u modernoj strukturalnoj lingvistici kao jednoj fundamentalnoj nauci o čoveku. Zaslugu za zasnivanje takve naučne discipline u modernom smislu nosi Ferdinand de Saussure. Svojim originalnim delom on je metodološki čak prevazišao granice lingvistike, jer je postao rodonačelnik paradigme strukturalizma u nauci i filozofiji, a time i sistemskog prilaza u naučnom istraživanju. 1.3.

Jezik i ljudsko društvo Ako je jedna osnovna funkcija jezika komunikacija, onda je bitno

pitanje prostora i vremena njenog odvijanja. To znači da je mesto jezika kao javnog fenomena u ljudskom društvu i u društvenom razvoju. Ustvari, pojam jezika kao suštinsku konotaciju sadrži društvo: ne postoji jezik izvan društvenog ustrojstva. Sa druge strane, nezamislivo je ljudsko društvo u kome se ne komunicira pomoću jezika. Otuda je značaj sociolingvistike, odnosno sociologije jezika, interdisciplinarne nauke koja povezuje jezik i sociologiju.

Jezik i strukturalna lingvistika

Dubljim poniranjem u odnos jezika i društva sagledava se nedostatak jedne neizostavne komponente bez koje nema integralne celine. Čovek živi u društvu, ali i mravi i pčele su izrazito društvena bića. Ono što čoveka čini specifičnom biološkom vrstom jeste činjenica da on živi u kulturi, što je njegova druga priroda. Ljudsko društvo je zajednica koja počiva na kulturi. U tom okviru, tj. u kulturnoj antropologiji, sadržani su oni bitni elementi koji se vezuju za istraživanje lingvistike, odnosno komuniciranje jezikom. Čovek svojim umom stvara jedan smisaoni i organizovani svet. Odnosi i komunikacija u tom svetu vode do formiranja pojma sistema, do shvatanja strukturiranosti kulture. Međutim, temelj svega je simbolički karakter čovekovog sveta, kako kulture, tako i jezika, kao i njihove inherentne povezanosti u čoveku. To je osnova kulturnih obrazaca ponašanja kojima se obavljaju životne funkcije u društvu. Kako navodi Jean Cazeneuve u Dix grandes notions de la sociologie, 1976 (Deset velikih pojmova sociologije), pozivajući se na istraživanja Edwarda Tylora, čovek u društvu stiče kulturu kao čitav kompleks koji podrazumeva nauku, verovanja, umetnost, moral, zakone i običaje. Dakle, u kulturi se stvaraju međuljudski odnosi i formiraju vrednosni okviri. Rad je kulturološki fenomen, otuda je i pojam kulture rada. I sama komunikacija, uključujući i govorne navike, je kulturološki dimenzionirana. Svakodnevni život je deo kulture, tj. kultura je način života u društvu. Pojam društvene svesti, jedan od temelja sociologije prema Émileu Durkheimu, formalno je univerzalan. Međutim, postoji onoliko društvenih svesti koliko i kultura, kako proističe iz istraživanja kulturnih antropologa. Sociologija

stiče

svoju

supstancu

kulturi.

Shodno

tome,

pojam

«sociokulturnog» zalazi dublje u čovekovu realnost nego pojam «socijalnog». Jasne su tu implikacije za istraživanje suštine jezika. U određenom smislu lingvistika je i etnolingvistika. Kada je reč o suštini jezika, ne može se zaobići njegova varijabilnost kao njegova bitna karakteristika, tj. dinamika i fleksibilnost kompleksnog 34

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

jezičkog sistema u svom društvenom okruženju. Jezik se menja u proticanju vremena, te sinhronija i dijahronija stoje u binarnoj opoziciji, što je jedna od osnovnih dihotomija u Saussureovoj koncepciji. Od Wilhelma von Humboldta (1767-1835) u posthumnim Gesammelte Schriften, 1903-1906, (Sabrani spisi), nalazi se shvatanje da je jezik organizacioni princip društva. Sa druge strane, zbivanja u društvu utiču na jezik i uslovljavaju promene, s tim što one mogu biti i inherentne u vidu rekonstrukcije sistema. Iz ovog aspekta stvari sagledava se činjenica da jezička varijabilnost nije samo u dimenziji vremena, već se ona konstatuje i u dimenziji prostora. Diferencijacija jezika na geografskom planu uslovljena je u datom istorijskom preseku konfiguracijom društveno-političkih zajednica. Pri tome treba imati u vidu opšti istorijski trend od manjih lokalnih zajednica ka širim političkim teritorijalnim zajednicama tako što integracija ide od etničke do političke zasnovanosti. Generalno se može ustanoviti da jezik jedne populacije zajedničkog etničkog porekla na datom širem geografskom području prvobitno nije jedinstven, već postoje varijacije, tj. stepen različitosti u funkciji međusobne udaljenosti tačaka. Geografsko-lingvističku meru u tome smislu predstavljaju izoglose, linije koje razdvajaju pojedine oblasti na osnovu njihovih specifičnih fonoloških i morfoloških karakteristika. Iz takvog činjeničnog stanja proizilazi da u datim okolnostima opšti zajednički invarijantni jezik i ne postoji, već postoji skup partikularnih srodnih idioma, spontano nastalih u omeđenom prostoru određene etničke grupacije. Takvi idiomi se definišu kao «dijalekti», a dijalektologija je značajna grana lingvistike. 1.4.

Jezik i društvena slojevitost Jezik se u svom prvobitnom, «naturalnom» stanju pojavljuje kao

dijalekt. Tada se, naravno, može postaviti pitanje za koji idiom stoji naziv 35

Jezik i strukturalna lingvistika

«jezik». Odgovor valja potražiti u binarnoj opoziciji horizontalnog i vertikalnog prostiranja jezičkog fenomena. Nasuprot prostiranju u jednoj ravni, jezički fenomen se može konstatovati i u stratifikaciji, koja je odraz društveno-političkog razvoja zajednica. U ovom kontekstu reč je o društvenim klasama i o pojmu prestiža, čime se uvodi hijerarhija kako među ljudima, tako i u jezičkoj stvarnosti.Na taj način takođe, po pravilu, jedan dijalekt, na osnovu moći njegovih korisnika, tj. etničke grupe, ili, pak, na osnovu njegovog literarnog značaja, nameće se kao nadređeni idiom ostalim dijalektima u istorijskom procesu integracije države i društva, odnosno postanka nacije. Nastaje diglosija: ljudi opšte svojim lokalnim idiomom – dijalektom u užem okruženju, a nacionalni, odnosno književni idiom koristi se u dimenzijama zaokružene, šire sociopolitičke zajednice. Taj prestižni idiom predstavlja jezik u modernom smislu, langue prema Saussureovoj definiciji. Reč je o društvenoj tvorevini koja je osnovni faktor kohezije nacije i njene tradicije. Iz toga razloga postojanje jezika u tome smislu podrazumeva svesno angažovanje oko njega, počev od njegove kodifikacije i standardizacije. Naime, jezik kao osnov obrazovnog sistema i komunikacije u državnoj tvorevini mora imati lingvistički sankcionisane gramatiku i rečnik. Jezik jedne nacije, odnosno šire društvene zajednice, i sam nije monolitan. Kao odraz diverzifikacije i stratifikacije modernog društva, on obuhvata različite sociolekte, funkcionalne registre kojima se služe uži krugovi globalnog društva. Iz veoma širokog repertoara literature nauke o jeziku u društvu, tj. sociolingvistike, ovde će se jedan krajnje restriktivni izbor svesti na tri reprezentativna dela kao neophodan izvor relevantnog znanja iz ove oblasti, kako sledi hronološkim redom: Joshua Fishman, Sociolingvistics: a Brief Introduction, 1971, (Sociolingvistika: kratak uvod); Milorad Radovanović, Sociolingvistika, 1979; Ranko Bugarski, Jezik u društvu, 1986. 36

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1.5.

Lingvistička tipologija Odnos označitelja, morfosintakse, i označenog, semantike, predstavlja

predmet strukturalne tipologije, tj. morfološke klasifikacije jezika. Pitanje je na koji način se pojmovi, elementi značenja, mogu inkorporirati u oblike reči sa aspekta celovite strukture konkretnog jezika. Klasična je trodelna podela tipova jezika na korenske, aglutinativne i fleksivne, kako je ustanovio još Wilhelm von Humboldt u Über die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaues, 1836 (O različitosti čovekove gradnje jezika). Korenski (izolacioni) tip jezika podrazumeva monomorfemske reči. To su reči nepromenljivog oblika, koje u striktnom rasporedu sačinjavaju sintaksičku strukturu rečenice. Aglutinativni tip se ogleda u polimorfemskim rečima, u kojima su morfemi, u svom celovitom obliku, povezani u složene reči. Prozori je primer aglutinacije dva morfema u jednu reč. Karakteristika

fleksivnog/fuzionog

tipa

jezika

morfološki

kompleksne reči, ali, za razliku od aglutinativnog tipa, u njima konstituentni morfemi tako međusobno srastaju da dolazi do promene u njihovom osnovnom obliku, čak i do neprozirnosti. Tako su reči pišemo, pisasmo, oca, očeva primeri fuzije dva, odnosno više značenjskih elemenata. Kao poseban, može se izdvojiti polisintetički tip jezika. Njegova karakteristika je veoma kompleksna struktura reči sa brojnim vezanim morfemima, koji bi u drugom tipu jezika bili zasebne reči. Korenski jezici su kineski i više jezika jugoistočne Azije. Turski, sudanski i japanski su izrazito aglutinativni jezici. Klasični jezici, sanskrit, starogrčki i latinski, kao i slovenski jezici, primeri si fleksivnih jezika, dok su polisintetički eskimski i pojedini jezici američkih Indijanaca. Međutim, ova klasična klasifikacija ne reflektuje se striktno u stvarnosti jer je veliki broj jezika mešovitog tipa. Otuda je praktičnija dvodelna gradijentna podela na pretežno analitičke, odnosno sintetičke jezike, tj. prema polu kome gravitiraju. 37

Jezik i strukturalna lingvistika

Jedan osvrt zahteva to što Humboldt unosi princip vrednovanja u tipologiju jezika. Kako on ističe, svaki jezik je sinteza smisla i oblika, ali nije ona u svakom jeziku podjednako uspešno realizovana. Sinteza se po svom stepenu razlikuje od stepena do stepena zavisno od jezika, jer, navodno, prepreke sintetičkoj delatnosti duha nisu iste. Atomiziranom,sintaksički rekurzivno građenom izolacionom tipu jezika, u kome celina i smisao ne prožimaju sve elemente, Humboldt suprotstavlja fleksivni tip jezika, koji karakteriše sintetički totalitet, odnosno «jedinstvo duha». U tome tipu jezika sadržani su elementi koji su morfološki nesamostalni, a afiksi služe za njihovo vezivanje u rečeničnu celinu. Dakle, superiornost organske celine nad delovima bila bi karakteristika najsavršenijeg tipa jezika, a to su, prema Humboldtu, fleksivni indoevropski jezici. Shodno takvoj logici ni aglutinativni tip jezika ne može dostići zamišljeno savršenstvo, jer u tim jezicima ne vlada princip sintetičke integracije kakav je inherentan u fleksivnim jezicima. U ovom specifičnom nazoru Humboldt je bio talac svoga vremena i ambijenta.

Kako

piše

Gerhard

Helbig

Geschichte

der

neueren

Sprachwissenschaft, 1973, (Istorija novije nauke o jeziku), u tada nastupajućoj eri istorijsko-komparativne lingvistike i procvata indoeuropeistike, kada se pomno radilo na rekonstrukciji hipotetičnog indoevropskog prajezika sa sanskritom kao glavnim uzorom, Humboldt nije ostao imun na romantičarsku predisponiranost svoga doba. Kasnije, vrednovanje u nauci i obuzetost mitom progresa došli su do izražaja u eksplicitnoj tezi o progresu u jeziku. Otto Jespersen je u raspravi Progress in Language, with Special Reference to English, 1894, (Progres u jeziku, sa posebnim osvrtom na engleski jezik), tvrdio da je baš stepen analitičnosti strukture merilo savršenstva u jezičkom razvoju. Tako se vrednovanje od retrospektivnog okrenulo u perspektivni smer.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Inače, u epohi strukturalizma dvadesetog veka tipologija jezika nužno je ostala važan predmet istraživanja i traganja za suptilnijim kriterijumima klasifikacije jezika premda se nije došlo do jednog opšte prihvaćenog definitivnog rešenja. U red zapaženih ostvarenja idu višedimenzionalne klasifikacije kakve su koncipirali Edward Sapir u Language, 1921, (Jezik), i Andre Martinet u A Functional View of Language, 1962, (Funkcionalni aspekt jezika). 1.6.

Pojedinačno i opšte u tipologiji: konkretno i apstraktno Tipologija u principu omogućava sagledavanje onoga što je opšte

(univerzalno) i onoga što je pojedinačno (partikularno). Sa time u vezi je vekovni filozofski spor o univerzalijama između idealistički orijentisanih realista i empiristički orijentisanih nominalista. Da li su opšti pojmovi odraz realnosti, ili su samo apstrakcije postojećeg partikularnog, tj. imena (nomina)? U pitanju su onda samo sličnosti partikularnih jezičkih entiteta, a ne identitet, kako je isticao sa nominalističkog stanovišta Ludwig Wittgenstein u njegovom poznatom delu Philosophical Investigations, 1953, (Filozofska istraživanja). Teza Wittgensteinova, sledstveno Johnu Lockeu, rodonačelniku empirizma, sastoji se u tome da između članova jedne porodice postoje sličnosti na različite načine (Familienähnlichkeiten), te na osnovu sličnosti svojstava mi konceptualizujemo postojanje entiteta kakav je porodica. Analogno, razni jezici su činjenična stanja, ali pitanje je koji je status realnosti jedne univerzalije kakva je «Jezik», koji je hipostatiziran na osnovu ustanovljenih konkretnih jezika. Naravno, pitanje zadire i u status opšte lingvistike kao naučne discipline. Sa druge strane, u modernoj nauci sagledan je značaj strukture koja povezuje atomizirane činjenice. Važne su sistemske korelacije, tj. implikacije koje vezuju delove u celinu. Atomističkom shvatanju suprotstavlja se holističko, koje podrazumeva da je celina više nego zbir njenih sastavnih delova. Tako se, u suprotstavljenom odnosu pojedinačnog i opšteg, stvarnost 39

Jezik i strukturalna lingvistika

prepoznaje u svetlu komplementarne dijalektike, odnosno stanovišta konceptualizma. Zato sa aspekta tipologije jezika, bez obzira na dva suprotstavljena epistemološka gledišta, treba uvideti koliko se iz sistemske perspektive opšte lingvistike mogu objasniti sve relevantne karakteristike partikularnog jezika, koje čine njegov identitet. Dobar model u tome pogledu može biti srpski, kao i ostali slovenski jezici.U izučavanju sistema srpskog jezika od posebnog interesa su baš one pojave na fonološkom i morfološkom nivou, koje nisu u središtu interesa opšte lingvistike. Tako se, između ostalog, mora istaći značaj glasovnih alternacija, asimilacija i disimilacija glasova, kao i specifična prozodija kada je u pitanju fonologija. Sa druge strane, od izuzetnog značaja su morfološki složene gramatičke kategorije i sa njima vezana kongruencija. Bitna je činjenica da granica između sintakse i morfologije, zavisno od konkretnog jezika, varira između analitičkog i sintetičkog pola. Iz ovih razloga relevantno je pitanje kako jedan lingvista prilazi koncipiranju opšte lingvistike. Neosporna je činjenica da se sistem njegovog maternjeg jezika nalazi pohranjen u njegovom nesvesnom. Pitanje je tada u kojoj meri dolazi do ekstrapolacije, do projektovanja inherentnih struktura sopstvenog jezika u empirijski materijal druge provenijencije. Na isti problem će se naići i na širem, kulturološkom planu, tj. u etnocentrizmu, kako ga je nagovestio još Humboldt. 1.7.

Ferdinand de Saussure, idejni tvorac moderne strukturalne lingvistike Moderna lingvistika počinje sa Ferdinandom de Saussureom, tj. sa

njegovom revolucijom, uvođenjem strukturalizma u nauku o jeziku. Saussureova koncepcija je nastala pod određenim uticajem sociologa Émila Durkheima, naime ideje o kolektivnoj društvenoj svesti, i ekonomiste Léona Walrasa, sa njegovim sistemskim prilazom činjenicama na osnovu pojma 40

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

vrednosti.

Saussureov

strukturalizam,

pak,

svojom

univerzalnom

primenljivošću obuhvatio je praktično sve nauke o čoveku, od sociologije, antropologije, psihologije i istorije do filozofije. Strukturalizam je jedna celovita naučna paradigma prema kojoj se stvarnosti prilazi sistemski, naime struktura je skup elemenata u međusobnim relacijama, odnosno opozicijama. Sistem podleže promenama, tj. transformacijama i autoregulacijama, te podrazumeva zakonitosti koje zahvataju objekte čitavog spektra naučnih disciplina. U filozofiji relacija, kao fundamentalna kategorija, zamenjuje biće, a struktura stoji umesto subjekta. Dakle, reč je o paradigmi suprotstavljenoj kako empirizmu, tako i idealizmu. U delu Cours de linguistique générale (Tečaj opšte lingvistike), objavljenom posthumno 1916. godine, u redakciji njegovih učenika Charlesa Ballya i Alberta Sechehayea, Saussure određuje mesto lingvistike u okviru semiologije, opšte teorije znakova. Ključnu ulogu u zasnivanju semiologije/semiotike imao je Charles Sanders Peirce, inače začetnik pragmatizma u filozofiji. Peirce (1839-1914) u posthumno objavljenim Collected Papers, 1931-1935, (Sabrani spisi), polazi od odnosa znaka prema označenom objektu i razlikuje ikonički znak, tj. sliku, indeksni znak, tj. signal, i simbolički znak, tj. reč. Ikona je znak koji je vezan za označeni objekt sličnošću. Indeks je znak u kauzalnom odnosu sa objektom. Simbol se vezuje za objekt konvencijom, što je slučaj sa rečima. Dakle, lingvistički znak – reč predstavlja spoj označitelja, tj. izraza (signifiant) i označenog, tj. značenja – smisla (signifié), naime akustičke predstave i mentalne predstave kao dve strane lista papira (recto i verso). Forma i funkcija čine celinu. Izvan domena lingvistike ostaje zvuk, materijalna strana, supstanca označitelja, koja je predmet akustike. Isto tako, izvan lingvistike su objekti i činjenice, materijalna strana označenog, koja je predmet društvenih nauka.

Jezik i strukturalna lingvistika

Tako je shvaćena realnost jezika, koja ga čini imanentnim bilateralnim sistemom znakova. Veza između označitelja i označenog je arbitrarna, tj. konvencionalna: sastav označitelja nije ikoničan kao u figurativnim umetnostima – nije motivisan sličnošću sa onim što označava. Fonemski sastav oblika za praktično isti pojam različit je u različitim jezicima. Uz to, s obzirom na auditivnu prirodu označitelja, on se ostvaruje u vremenskoj dimenziji, tj. on je linearan i diskretan. Saussure shvata jezik (langue) kao sistem dvostruke strukture (artikulacije) znakova. Pravila u sistemu predstavljaju gramatiku, čije su komponente morfosintaksa i fonologija. Pojedinac u detinjstvu usvaja jezik da bi komunicirao u društvenoj zajednici, čiji je dotični jezik i kojoj on pripada. Dakle, jezik je društvena tvorevina, kojom pojedinac ovladava na osnovu svojih prirodnih mentalnih sposobnosti, karakterističnih za ljudsku vrstu (langage). Primenu takvog interiorizovanog znanja predstavlja govor pojedinca (parole), kao i njegova sekundarna materijalizovana vizuelna primena u medijumu pisma. Saussure sagledava osnovnu dihotomiju jezika društva i govora pojedinca ukazujući na činjenicu da se jezik kao ustanovljena struktura menja u stvarnosti putem pojedinačnih promena u individualnom govoru. Skup pojedinačih inovacija dovodi do restrukturiranja celine. Dakle, u pitanju je dijalektika strukture i procesa. Tako postoji, nakon prve opozicije, između jezika i govora, druga opozicija, između sinhronije i dijahronije. Sinhronijska lingvistika proučava jezik kao sistem apstrahujući moguća sukcesivna stanja izazvana promenama u sistemu. U kolektivnoj svesti korisnika jezika usađen je sistem. Dijahronijska lingvistika proučava relacije elemenata na vremenskoj osi, percipirane od strane različitih kolektivnih svesti, što je rezultat evolucije jezika u njenim različitim fazama. U predstrukturalističkom razdoblju ovaj vid lingvistike, tj. istorijska ili istorijsko-komparativna lingvistika, bio je glavni predmet analize istraživača, a paradigmatsko delo je Prinzipien der Sprachgeschichte, 1898, (Načela istorije jezika) Hermanna Paula. 42

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1.8.

Jezik kao imanentni bilateralni sistem znakova Sinhronijska lingvistika kao nauka stanja jezika je osnovna jer je ona

temelj govornog ponašanja u društvu. Utvrđeno stanje podrazumeva da jezik predstavlja jedan diferencijalni sistem, u kome diskretne jedinice kao konstituenti, u svojim međusobnim relacijama, odnosno opozicijama na različitim nivoima, stiču vrednost isključivo u celini strukture. Dakle, kroz pojam vrednosti Saussure razrađuje svoju originalnu teoriju – teoriju sistema, kako objašnjava Tullio De Mauro u Introduzione alla semantica, 1975, (Uvod u semantiku). Vrednost nije materijalna, već je formalna. Svaki element je definisan samo naspram ostalih; time što nije, a ne onim što jeste, tj. diferencijalno.Ovo holističko stanovište podrazumeva da je celina više nego zbir delova, a jezik kao globalna imanentna mreža relacija nije supstanca, već forma. Kroz tu formu čovek se suočava sa stvarnošću. U tom smislu analiza jezika predstavlja segmentaciju i klasifikaciju elemenata celovitosti jezika, njegovu taksonomiju, u čemu se sastoji metodologija strukturalizma. Saussureov moto glasi: «Lingvistika ima kao jedini i stvarni predmet jezik, i on se razmatra sam za sebe.» Jezik je, shodno tom shvatanju, zatvoren sistem, i teorija jezika treba da bude isto toliko zatvoren sistem kao što je i sam jezik. U svojoj orijentaciji na holizam Saussure stiče podršku i na širem naučnom planu. Praktično istovremeno nastala je u domenu istraživanja psihe geštalt psihologija (Gestaltpsychologie), tj. psihologija forme. Shodno fundamentalnom principu ove škole, čovek, uz sadejstvo memorije i pažnje, nužno percipira strukturirane totalitete, u čijem su sastavu izolovani oseti. Pravilo percipiranja globalnih struktura važi na vizuelnom, tako i na auditivnom planu, kao što je, na primer, percepcija melodije. Tako teorija geštalta, organizovanih celina, predstavlja reakciju na atomističku i asocijanističku psihologiju percepcije. 43

Jezik i strukturalna lingvistika

1.9.

Sintagmatski i paradigmatski odnosi u jeziku Posmatrano na generalnom planu, postoje, kako je to Saussure

ustanovio, dve vrste odnosa u koje ulaze elementi jezika. Jedna kategorija odnosa se ostvaruje u diskursu, u rečenicama koje ga sačinjavaju, in praesentia. Reč je o sintagmatskim odnosima prisutnim horizontalno u linearnom rasporedu jezičkih jedinica u rečeničnoj sekvenci. Takvi su odnosi između fonema u strukturi reči, morfema u strukturi reči, reči u strukturi sintagme, sintagmi u strukturi rečenice. Sintagmatski odnosi postoje i u oblasti semantike, kao što se ogleda u fenomenu kolokacije reči u rečenici. Sintagmatskoj osi u jezičkom tkivu suprotstavlja se paradigmatska osa odnosa u realizaciji diskursa. Ova osa se nalazi izvan linearnog rasporeda jezičkih jedinica u rečenici: ona je in absentia. Reč je o asocijativnim odnosima pohranjenim u memoriji govornika, tj. o vertikalnoj dimenziji odnosa. Jedinice jedne klase dovode se u međusobnu vezu: jedan dati element rečenice asocira se sa istorodnim elementom koji nije u sastavu rečenice, ali se nalazi u sistemu jezika. Paradigmatski odnosi mogu se konstatovati u domenu fonologije, morfologije, sintakse i semantike. Karakteristični su paradigmatski odnosi koji se ustanovljavaju u varijantnim oblicima leksema, kao izrazu gramatičkih kategorija koje date lekseme određuju, kao što je slučaj padeža imenice. Od značaja je u ovom kontekstu i pojam semantičkog polja, u kome se lekseme okupljaju u semantičke mreže. U fonologiji je paradigmatska osa inherentna u opozicionim relacijama fonema u sistemu, dok se sintagmatska dimenzija ogleda u kombinatorici fonema u njihovoj linearnoj sekvenci u slogovima i rečima, kako je već napomenuto. Značaj sintagmatskih i paradigmatskih odnosa u strukturi jezika sagledava se sa aspekta neuralne osnove jezika. Naime, njihova konstitutivna uloga je prominentna u moždanoj organizaciji govora, kako proističe iz relevantnih istraživanja.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1.10.

Viđenja Saussureove revolucije u lingvistici Kao što se dešavalo velikim umovima, rodonačelnicima novih

paradigmi u nauci, tako se mogu konstatovati i razne zamerke u odnosu na Saussureovo delo. Klasičan je primer uticajnog Antoinea Meilleta, autora Linguistique historique et linguistique generale, 1921. U suštini, Meillet nije shvatio da se na naučnoj sceni pojavio tvorac nove, moderne lingvistike, da je reč o revoluciji u nauci o jeziku, da istorijski pravac u lingvistici može biti samo deo jedne opštije sistemske nauke. Dakako, Meillet nije bio usamljen u svom opštem sudu. Ipak, kao što je normalno očekivati, postoje određene Saussureove postavke, koje su podložne podrobnijem razmatranju.

Tako se pojavilo

shvatanje da jezik nije jedinstven sistem, tj. Saussureovoj monosistemskoj koncepciji suprotstavlja se polisistemski prilaz. Međutim, u kasnijim istraživanjima, u domenu kognitivne obrade jezičkih procesa, tj. u oblasti psiholingvistike,

preovladalo

shvatanje

obrada

holistička,

interaktivna, jer istovremeno zahvata sve nivoe jezika. U pitanju je funkcionalna integrisanost jezičkog fenomena u jedinstvenu celinu. Dakle, Saussureov holizam se potvrđuje u novom vidu. U praškom krugu se Saussureu prebacivao nepremostivi jaz između sinhronije i dijahronije, tj. sinhronija je sistemska i statična, a dijahronija je dinamična i bez sistema. Na nivou sinhronije Saussure je video dinamiku samo u govoru, te je, u dograđivanju sintakse, od vidnog značaja bila koncepcija rečenične perspektive, nastala u praškoj školi. Reč je o pitanju odnosa teme i reme u rečenici, tj. poznate i nove informacije. Ako se tome doda elaboracija strukturalne fonologije, onda je nesporna težina funkcionalistički orijentisane praške škole u dogradnji strukturalne lingvistike, a posebno Romana Jakobsona. Sa druge strane, nije nužno shvatiti da Saussure u dijahroniji nije video sistem. Promene su delom rezultat pritiska iz samog sistema, a

Jezik i strukturalna lingvistika

rekonstrukcije su posebno vidljive na fonološkom nivou, kako to pokazuju glasovni zakoni. Iz toga razloga Georges Mounin u La linguistique du XXe siecle, 1972, (Lingvistika dvadesetog veka), pozivajući se na eksperta tumačenja Saussureovog dela, kakav je Tullio De Mauro, piše da se u tome delu «ne poriče solidarnost promena u sistemu, niti uticaj tih posebnih promena na restrukturiranje sistema». Arbitrarnost jezičkog znaka, tj. konvencionalnost veze između označitelja i označenog u shvatanju Saussureovom, možda je najviše izazvala sporenja. Kritika je nastala na frakofonskom području u Nature du signe linguistique, 1939, (Priroda lingvističkog znaka), Émilea Benvenistea, ali je njen opseg bio znatno širi. Sa druge strane, Robert Godel, iz ženevske škole, tesno vezane za Saussurea, u De la théorie du signe aux termes du système,1962, (O teoriji znaka u terminima sistema), odgovorio je kritičarima da označitelj i označeno sami po sebi i ne postoje, već samo na osnovu te arbitrarne veze. To je, svakako, u duhu one nematerijalne strukture jezika kako je shvatao Saussure. Saussure nije problematizovao pojam langage. On za njega predstavlja granični pojam okvira istraživanja u čijem središtu se nalaze označitelj i označeno, sa kojima nastaje imanentni relacioni sistem. Time je Saussure postavio adekvatan osnov za pluridisciplinarno istraživanje jezičkog fenomena, ali on nije mogao u potpunosti sagledati značaj složenih i kontroverznih pitanja sadržanih u pojmu langage, koji određuje identitet ljudskog bića i njegove kulture, naime čovekovog sveta. Dakle, jezik je znatno kompleksniji i bitniji entitet nego što je sagledan u okvirima strukturalne lingvistike. U zaključku se može prihvatiti da je «Saussure od onih velikana nauke koji su stvarali intelektualne uslove u kojima su njihovi pogledi mogli biti razvijani, procenjivani, pa, ako bi to zahtevao dalji hod njihove discipline, i odbačeni», kako je to formulisao Ranko Bugarski u svom delu Lingvistika o 46

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

čoveku, 1975. Prema tome, normalno je da su se epohalni uvidi u Saussureovoj naučnoj paradigmi nužno dograđivali kako u fonologiji, tako i u sintaksi i semantici. Škole strukturalne lingvistike nicale su širom tla moderne civilizacije. U uticajne nastavljače Saussureovog dela svrstavaju se, između ostalih, Nikolaj Trubeckoj i Roman Jakobson (praška funkcionalistička škola), Louis Hjelmslev (kopenhaška glosematika), Edward Sapir i Leonard Bloomfield (američki strukturalizam), Lucien Tesnière (dependencijalna gramatika), Algirdas Greimas i Jost Trier (strukturalizam u semantici). 1.11.

Morfologija: struktura i tvorba reči Gramatika kao osnovna lingvistička disciplina predstavlja sistem

pravila kombinovanja jezičkih jedinica. Tako se u prvoj artikulaciji jezičke strukture reči kombinuju u sintagmu, a sintagme u rečenicu, što predstavlja oblast sintakse. U drugoj artikulaciji jezičke strukture fonemi se kombinuju u reč, odnosno u slog, a slogovi u reč, što je domen fonologije. Kada je reč o gramatici, treba istaći da analiza i sagledavanje jezičkog sistema u potpunosti uslovljavaju prelaz sa apstraktnog nivoa opšte lingvistike na nivo konkretnih jezika. Zato u ovom prikazu izbor pada na gramatiku srpskog jezika sa njegovim karakteristikama koje su više ili manje opšteg lingvistiškog tipa. Naime, srpski jezik, kao fleksivni jezik u sastavu porodice slovenskih jezika, ima svoje specifično mesto u tipologiji. Zato njegov opis ide kako deduktivnim, tako i induktivnim putem. U celovitoj gramatičkoj strukturi u središtu pažnje nužno se nalazi reč, njena struktura i tvorba, što je oblast mofologije. Reč je najmanja samostalna jezička jedinica, na razmeđi između sintakse i fonologije. Njen opšti lingvistički značaj sastoji se u tome što je u njoj Saussure sagledao fundamentalnu dihotomiju označitelja i označenog u jeziku. Reč je, dakle, najmanji izraz koji samostalno nosi značenje, tj, pojam. Zavisno od stepena sintetičnosti jezika, značenje može biti sadržano i na 47

Jezik i strukturalna lingvistika

jednoj nižoj lestvici u označiteljskoj hijerarhijskoj strukturi, tj. u morfemima. Tako se dolazi do shvatanja da su morfemi konstitenti reči: jedna reč sastoji se od jednog ili više morfema. Jedna osnovna reč, na primer, imenica rad, predstavlja jedan samostalni morfem. Međutim, postoje i nesamostalni, tj vezani tvorbeni morfemi, prefiksi i sufiksi, kao konstituenti reči. Primer je izvedena reč radnik, koja se sastoji od samostalnog i vezanog morfema. Naravno, i samostalne reči mogu se vezivati u složenice, kao, na primer, pravobranilac. Konačno, u ovom kontekstu, treba imati u vidu da složenije strukture reči ne nastaju samo u njihovoj tvorbi, već i u njihovoj ulozi u gramatičkom sistemu. Reči se mogu graditi motivisano, glasovnim sklopom koji podražava zvukove iz prirode, što predstavlja fenomen onomatopeje. Ipak, fundamentalni princip građenja osnovnih reči je njihova nemotivisanost, tj. arbitrarnost u Saussureovom smislu. Sa druge strane, izvedene reči i složenice nužno su motivisane. 1.12.

Morfološka podela vrsta reči i gramatičke kategorije Kao najmanje samostalne jedinice jezika, reči sačinjavaju rečnik

određenog jezika. U svojstvu jedinstva označitelja i označenog, reči se dele na vrste, naime podela se zasniva na karakterističnom spoju sintaksičke funkcije s jedne strane i značenja sa druge strane. S tim u vezi, u okviru morfologije, relevantan je kriterijum podele na osnovu promenljivosti oblika reči. Tako se reči dele na vrste sa promenljivim oblikom (imenice, glagoli, zamenice, pridevi, prilozi za način) i vrste sa nepromenljivim oblikom (funkcionalni prilozi, predlozi, veznici, partikule, uzvici). Reči sa promenljivim oblikom svrstavaju se u određene kategorije, klase alternativnih vrednosti, koje mogu da uslovljavaju promenljivost, tj. složenost oblika. U pitanju su gramatičke kategorije, koje su formalno arbitrarne. Međutim, njihova osnova je značenjska, što pokazuje da se gramatička struktura ne može opisati bez određenog pribegavanja značenju. Otuda je bitan pojam gramatičkog značenja, čime se objašnjava pojava 48

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

gramatičkih vezanih morfema, kojima se kategorije načelno izražavaju. Dakle, promenljiv oblik reči je rezultat spoja njihovog osnovnog oblika sa gramatičkim vezanim morfemom. Tako, na primer, imenica muškog roda prozor, obeležavanjem kategorije broja, tj. plurala, menja oblik u prozori dodavanjem vezanog morfema –i. Ovde treba primetiti da su gramatički vezani morfemi u srpskom kao fleksivnom jeziku kumulativnog sastava. Naime, jedan takav morfem u svom obliku izražava više kategorija. Na primer, u obliku imenice prozore vezani morfem –e obeležava katagoriju broja, tj. plural, kategoriju padeža, tj. akuzativ, kao i kategoriju muškog roda. Ustvari, sve tri kategorije su inherentne u osnovnom obliku imenice s tim što on u načelu diferencira gramatičku kategoriju roda. Ta implicitna činjenica se u analizi obeležava vezanim nultim morfemom. Konkretno, kategorije roda, broja i padeža obeležavaju imenice, prideve, zamenice i određene brojeve. Kategorije glagola su lice, broj, način, vreme, vid i rod. Kategorija poređenja je svojstvena podvrsti opisnih prideva i priloga za način. Imeničke lične zamenice imaju i kategoriju lica, dok imeničke upitne, neodređene i odrične zamenice kategorijalno diferenciraju lice i stvar (na primer, ko nasuprot šta), menjajući se po padežima. Pridevske zamenice (posesivne, demonstrativne, relativno-interogativne, neodređene i opšte) imaju kategorije prideva, sa kojima imaju podudarnu sintaksičku funkciju. Kategorijalno uslovljene promenljive oblike imaju i prosti brojevi od jedan do četiri, dok se redni brojevi u pogledu kategorija ne razlikuju od prideva. Kategorije roda za imenicu, odnosno vida i roda za glagol, jesu specifične, jer se njima razvrstavaju imenice na muški, ženski i srednji rod, a glagoli na perfektivni, imperfektivni i dvostruki vid, dok se u pogledu roda glagoli dele na tranzitivne, intranzitivne, refleksivne i recipročne. Naime, bitna uloga kategorije roda glagola je u određivanju njegove konstituentske vrednosti u strukturi rečenice.

Jezik i strukturalna lingvistika

Kategorija nije uvek obeležena gramatičkim vezanim morfemom, na šta ukazuje alternativna upotreba pomoćnih glagola, gramatičkih reči za izražavanje načina ili vremena glagola. Karakterističan slučaj paralelne upotrebe ilustruje primer: On će pisati. - Pisaće on. U drugom skupu vrsta reči, koje se odlikuju nepromenljivim oblikom, postojeće kategorije (vreme, mesto, način) mogu biti samo implicitne.Dakle, ne postoji način da budu formalno obeležene. 1.13.

Sintaksa: struktura rečenice Rečenica je hijerarhijska sintaksička struktura, čiji su konstituenti

reči, odnosno reči proširene u sintagme. Rečenica se u strukturalnom smislu definiše kao «nezavisna lingvistička forma, koja gramatičkom konstrukcijom nije uključena u neku širu lingvističku formu». Hijerarhija rečenice znači da u rečenici vladaju odnosi zavisnosti (subordinacije), tj. da se konstituenti nalaze na različitim nivoima. Relacija zavisnosti predstavlja odnos rektuma prema regensu; obrnuto, odnos regensa prema rektumu predstavlja relaciju nadređenosti. Pored relacije zavisnosti, strukturu rečenice određuju i odnosi naporednosti (koordinacije), tj. povezanost konstituenata na istom nivou. Međutim, svi konstituenti rečenice su raspoređeni u linearnoj sekvenci. Rečenica predstavlja jedinstvo označitelja i označenog. U tom njenom širem smislu ona predstavlja složeni izraz, koji je nosilac iskaza (propozicije), odnosno poruke. U tome je jasna nužna analogija između rečenice i reči, njenog konstituenta. Tako se rečenice strukturno razlikuju zavisno od sadržine koju nose. Shodno tome, u domenu gramatike mogu se razlikovati sledeći tipovi: deklarativne (izjavne), interogativne (upitne), imperativne (zapovedne), optativne (željne) i eksklamativne (uzvične) rečenice.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1.14.

Sintaksičke funkcije vrsta reči Značenje je relevantno za postojanje gramatičkih kategorija, koje, sa

svoje strane, uslovljavaju morfološku podelu reči na one sa promenljivim oblikom i druge sa nepromenljivim oblikom. Međutim, značenje ima ulogu i u jednoj drukčijoj, tj. sintaksički relevantnoj podeli reči na dve glavne klase. Sa jedne strane su, kao kostur sintaksičke strukture, sadržinske vrste reči, lekseme, koje imaju svoj samostalni značenjski sadržaj: imenice, glagoli, pridevi i prilozi za način. Svaka od ovih vrsta reči sa svojim podvrstama obuhvata mnogobrojne konkretne lekseme i predstavlja otvorenu klasu, koja se proširuje mogućim novim leksemama. Sa druge strane je klasa funkcionalnih odnosno gramatičkih vrsta reči, koje se vezuju za sadržinske reči radi uspostavljanja određenih neophodnih relacija u rečenici i formiranja sintagmi. To su zamenice, funkcionalni prilozi, predlozi, veznici i partikule. Nasuprot leksemama, gramatičke reči predstavljaju zatvorenu klasu sa utvrđenim brojem jedinica, jer sistem može samo na taj način postojati. Relacioni sistem, tj. sintaksička struktura rečenice, ostvaruje se konstituentskom vrednošću vrsta reči. Tako lekseme mogu pojedinačno učestvovati u građenju osnovnog sastava rečenice, ili, pak, u jednom proširenom vidu, u sintagmi, strukturiranom skupu dveju ili više reči. To su imeničke, glagolske, pridevske i priloške sintagme. Na taj način se hijerarhijska struktura rečenice ostvaruje na jednom, dva ili više nivoa, jer jedna sintagma može rekurzivno ući u sastav druge sintagme, čime je uspostavljen odnos zavisnosti između nižeg i višeg nivoa u čitavoj složenoj strukturi. Osnovni sastav rečenice čini imenica u funkciji subjekta u spoju sa glagolom u odgovarajućem finitnom (ličnom) obliku u funkciji predikata. U predikatskoj glagolskoj sintagmi, zavisno od podvrste glagola, mogu biti sadržani imenica u funkciji objekatske dopune i prilozi u funkciji odredbe. 51

Jezik i strukturalna lingvistika

Međutim, pošto sastavni delovi predikatske sintagme mogu i sami biti sintagme, tj. lekseme proširene u sintagme, to postoje dopune i odredbe u vidu sintagmi. Ova teorijska razmatranja mogu se ilustrovati primerom: Naš mladi saradnik obavlja posao vrlo uspešno. Subjekatska imenička sintagma sadrži od imenice (saradnik) zavisnu pridevsku zamenicu (naš) i pridev (mladi) kao atributske odredbe. Predikatska glagolska sintagma sadrži, pored imenice u funkciji objekatske dopune (posao), od glagola (obavlja) zavisnu prilošku sintagmu kao odredbu (vrlo uspešno). U toj priloškoj sintagmi jedan prilog (vrlo) predstavlja sekundarnu odredbu zavisnu od upravnog priloga (uspešno) u odnosu na nju. Kada je reč o konstituentskoj vrednosti vrsta reči, treba istaći široki potencijal imenice u različitim funkcijama (predikat, atributska, apozitivna i priloška odredba), bilo pojedinačno u padežnom obliku, bilo u padežnom obliku sa predlogom. Naime, kategorija padeža imenice razlikuje se od ostalih gramatičkih kategorija svojom konstituentskom vrednošću u strukturi rečenice. Ta konstituentska vrednost padeža imenice povezana je sa kontituentskom vrednošću roda glagola u osnovnoj strukturi rečenice. Takođe je širok opseg konstituentske vrednosti glagola u nefinitnom (neličnom) obliku (subjekat, dopuna, odredba). Takvi su glagolski oblici infinitiv, glagolski pridev i glagolski prilog, funkcionalno u analogiji respektivno sa imenicom, pridevom i prilogom. Što se tiče prideva, značajna je njegova konstituentska vrednost kao predikata rečenice. Sintaksička funkcija pojedinih vrsta leksema izražena je i na poseban način njihovog međusobnog povezivanja u rečenici, odnosno obeležavanja datog odnosa zavisnosti, čime se potkrepljuje kohezija rečenične strukture. To povezivanje, nazvano «kongruencija», ostvaruje se slaganjem u zavisnoj leksemi date kategorije, odnosno kategorija, koje su sadržane u upravnoj

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

leksemi. Morfološka osnova kojom se kongruencija realizuje jesu sufiksi, tj. vezani morfemi. Konkretno, lice i broj su kongruentne kategorije glagola u ličnom obliku sa odgovarajućim kategorijama zamenice, odnosno imenice. Kod nefinitnih glagolskih oblika, tj. onih koji nisu u funkciji predikata, nužna je kongruencija sa imeničkim kategorijama. Kongruentne kategorije prideva i pridevskih reči sa kategorijama imenice su rod, broj i padež. Granice između vrsta reči nisu nepremostive. Tako jedna reč, usled promene sintaksičke funkcije, tj. konstituentske vrednosti, preoblikovanjem putem sufiksa, tj. vezanog morfema, može preći iz jedne vrste u drugu. Iz imenice se može tvoriti glagol da bi imao funkciju predikata (glas – glasati). Iz imenice, takođe, gradi se pridev da bi se ostvarila funkcija atributa (škola – školski). Iz glagola može nastati imenica sa svojim karakterističnim funkcijama (pisati – pisanje). Iz glagola, takođe, može se tvoriti pridev za funkciju atributa (teći – tekući). Iz prideva se može graditi imenica, čime raniji pridev uzima sintaksičke funkcije imenice (brz – brzina). I glagol može nastati iz prideva, te stiče funkciju predikata (hladan – hladiti). Konačno, treba istaći činjenicu da ne postoji izomorfizam između različitih jezika, kako u pogledu morfologije (pitanje različitosti kategorija vrsta reči), tako i u pogledu granice između morfologije i sintakse. Granica je odraz stepena sintetičnosti, odnosno analitičnosti strukture datog jezika, kao što je poznato iz strukturne tipologije. Padež, fundamentalna gramatička kategorija imenice u njenoj konstituentskoj vrednosti u rečenici u srpskom i u slovenskim jezicima, u romanskim jezicima ne postoji. Njegov sintaksički ekvivalent je predlog ili, jednostavno, utvrđen red reči, kojima se izražava sintaksički odnos. S obzirom na izložene činjenice, na planu opšte lingvistike dolazi se do nadređenog pojma morfosintakse.

Jezik i strukturalna lingvistika

1.15.

Složene rečenice: parataksa i hipotaksa U sintaksičkoj ravni rečenica je najobuhvatnija strukturna jedinica.

Međutim, rečenica se može graditi i u složenom obliku: dve ili više konstituentskih rečenica, klauza, povezuju se u složenu rečenicu prema principu naporednosti, paratakse, ili zavisnosti, hipotakse. Naporedni, tj. koordinirani odnos može biti kopulativan (veznici i, ni, niti), disjunktivan (veznik ili), adversativan (veznici a, ali, nego), konkluzivan (veznik dakle) ili ekskluzivan (veznik samo). Granični slučaj je povezivanje koordiniranih klauza bez upotrebe veznika. Dakle, postoje različita gramatička značenja koordiniranog odnosa, kao što je to i u slučaju zavisnog, subordiniranog odnosa. Zavisna klauza koja se povezuje sa nadređenom klauzom u okviru složene rečenice može postojati sa priloškom konstituentskom vrednošću, tj. u funkciji priloške odredbe. Tako se razlikuju temporalne (veznici, kad, dok, čim), kauzalne

(veznici jer, zato što), kondicionalne (veznici kad, da),

koncesivne (veznici iako, mada, premda), finalne (veznik da), komparativne (veznici kao, nego) i konsekutivne (veznik da) klauze. Zavisne klauze mogu takođe imati pridevsku (atributsku) ili imeničku (subjekatsku, odnosno objekatsku) konstituentsku vrednost u povezivanju sa nadređenom klauzom. U tom odnosu relevantna je upotreba relativne zamenice, odnosno relativnog priloga. Dakle, složena struktura rečenice je neizostavna forma složenih iskaza. Kao što postoji hijerarhija sintagmi, odnosno reči, u osnovnoj rečenici, tako postoji hijerarhija klauza u složenoj rečenici. 1.16.

Dependencijalna gramatika Tesnièrea Dependencijalna

gramatika

(gramatika

zavisnosti)

predstavlja

originalnu koncepciju Luciena Tesnièrea u okviru strukturalne lingvistike, kako je izloženo u Éléments de syntaxe structurale, 1959. Dependencijalna gramatika nastaje kao revizija klasične dihotomne subjekatsko-predikatske 54

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

strukture u sintaksi. Tesnière ne stavlja u prvi plan apstraktnu subjekatskopredikatsku relaciju kao osnovu rečenične strukture, već zasniva rečeničnu strukturu na sintaksičkim funkcijama vrsta reči. Tako struktura rečenice počiva na koneksiji, tj. na hijerarhiji reči jezgara (nukleusa) u odnosu zavisnosti (regens koji upravlja rektumom), čime se rekurzivno uspostavljaju različiti nivoi u celini strukture. Međutim, jedno jezgro ne upravlja nužno samo jednim jezgrom, već ih može biti dva ili više , i u tome se sastoji značenjski relevantan kapacitet koneksije. Kostur sintaksičke strukture rečenice u svojstvu jezgara sačinjavaju lekseme, reči sa «punim značenjem», tj. glagoli, imenice, pridevi i prilozi, odnosno njihove podvrste. «Prazne reči», tj. ostale vrste reči, samo su gramatička sredstva u organizaciji rečenice. Na vrhu hijerarhijske lestvice u rečenici nalazi se glagol, koji upravlja, odnosno otvara mesta za imenice kao aktante/argumente, što predstavlja njegovu valentnost. Na istom nivou nalaze se prvi aktant (klasični subjekat), drugi aktant (klasični direktni objekat) i treći aktant (klasični indirektni objekat). Naravno, pojava imenica-aktanata uslovljena je valentnošću od nula do tri konkretne podvrste glagola (u tradicionalnoj gramatici korespondira joj donekle podela roda glagola na tranzitivne i intranzitivne). Uz ovaj uži relacioni okvir, širi okvir sadrži odredbe, tj. priloge, odnosno priloške sintagme, kao i atribute, tj. prideve, odnosno pridevske sintagme. Po pravilu, prilog se vezuje za glagol, a pridev za imenicu. Složena rečenica počiva na rekurzivnosti glagola. Na taj način se u dependencijalnoj gramatici diferencira linearna sekvenca reči u rečenici i unutrašnje koneksiono ustrojstvo rečenice. Strukturno stablo iz vertikalnog rasporeda prelazi u horizontalnu dimenziju. Analogno Saussureovoj dihotomiji označitelja i označenog, Tesnière razlikuje strukturalno ustrojstvo i semantičko ustrojstvo, tj. strukturalne funkcije i semantičke funkcije. Jedne su u vezi sa koneksijom, druge u vezi sa

Jezik i strukturalna lingvistika

značenjskim sadržajem. Iako su sintaksičke strukture samo nosioci značenja, sintaksa je, prema Tesnièreu, osnov čitave organizacije. Međutim, sa hijerarhijskim ustrojstvom jedinica, koje se linearno raspoređuju u rečeničnom nizu, dependencijalna gramatika predstavlja unapređenje teorije sintakse u odnosu na klasičnu teoriju, zasnovanu na sistemu relacija suprotstavljenih jedinica, što predstavlja njihovu vrednost u imanentnom sistemu. Na taj način dependencijalna gramatika je svojim inherentnim dinamizmom most prema diferenciranju dubinske i površinske strukture u generativnoj sintaksi. Sa druge strane, struktura sa glagolom u centru ukazuje na određenu vezu sa logikom predikata u formalnoj logici. 1.17.

Fonološka struktura u gramatici Reči, odnosno morfemi, sastoje se od specifične vrste glasova, fonema.

U pitanju je druga artikulacija označiteljskog sistema, odnosno gramatike. Sa trideset fonema, na primer, u srpskom jeziku izgrađeno je više stotina hiljada reči, a sav kombinatorni potencijal nije ni iskorišćen. Fonemi su relevantni za značenje reči time što u njihovom sastavu imaju diferencijalnu funkciju. U toj funkciji fonemi sačinjavaju inventar, odnosno fonološki sistem svakog konkretnog jezika. Tako, variranjem jednog fonema u reči nos dobijaju se tri druge reči: nos – kos, nos – nas, nos – noć. Inače, u alfabetskom medijumu pisma postoji težnja ka načelu izomorfizma, prema kome je svaki fonem predstavljen jednim slovom. Srpski jezik sa svojim pismom je uzor u tom pogledu. Fonemi se dele na vokale, konsonante i sonante zavisno od načina protoka vazdušne struje, odnosno prepreka u delovima govornog aparata prilikom njihovog izgovora. Bitna je podela fonema na vokale i ostale foneme jer su vokali slogotvorni. Kao što su u morfologiji morfemi konstituenti reči, tako su u fonologiji slogovi, uređeni nizovi fonema, konstituenti reči. Naravno, 56

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

u jednosložnim rečima slog je i reč, a dužina reči je u srazmeri sa brojem slogova u njoj. Fonološki sistem je uspostavljen na osnovu međusobnih binarnih opozicija fonema, što je u duhu Saussureove koncepcije. Međutim, zaslugu za izgradnju fonološke teorije, koja se svojom sistematičnošću diferencira od fonetike, opšte naučne discipline o glasovima, pripada praškoj strukturalističkoj školi, pre svega Nikolaju Trubeckoju sa Grundzüge der Phonologie, 1939, (Osnovne crte fonologije), i Romanu Jakobsonu sa Selected Writings I: Phonological Studies, 1962, (Odabrani spisi I: fonološka istraživanja), pored brojnih ostalih dela ove uticajne škole. Suštinska stvar u fonologiji, na kojoj počiva sistem, jeste struktura samih fonema. Naime, fonemi se međusobno razlikuju time što su određeni skupom distinktivnih obeležja, koja su uslovljena načinom artikulacije i mestom govornog aparata gde nastaju. Tako je dejstvo distinktivnog obeležja određeno po binarnom principu prisutnosti i odsutnosti: fonem je u toj relaciji obeležen ili neobeležen, naime markiran ili nemarkiran, tj. negativno markiran. Kao markirana distinktivna obeležja za konsonante i sonante mogu se odabrati zvučnost, eksplozivnost, nazalnost, bilabijalnost, alveolarnost i velarnost. Vokali su u pogledu distinktivnih obeležja markirani kao prednji nasuprot zadnjima (prednji deo usne duplje nasuprot zadnjoj) i visoki nasuprot niskima (prema položaju jezika u usnoj duplji). Tako je, na primer, fonem g obeležen kao eksplozivni, velarni, zvučni konsonant, a njemu se u paru suprotstavlja fonem k kao eksplozivni, velarni, bezvučni konsonant, koji je u odnosu na distinktivno obeležje zvučnosti negativno markiran. U polju vokala fonem i obeležen je kao prednji, visoki vokal. Njemu se suprotstavlja zadnji, visoki vokal u, koji je negativno markiran u pogledu obeležja uticaja datog dela usne duplje. Tako će stepen različitosti između dva

Jezik i strukturalna lingvistika

fonema uopšte u sistemu biti određen brojem suprotstavljenih markera u njima imajući u vidu osnovnu podelu na vokale i ostale foneme. Treba istaći u ovom kontekstu da su izloženi najopštiji principi. Međutim, treba imati u vidu da postoje znatne razlike u fonologiji od jezika do jezika, isto kao što je slučaj u morfosintaksi. Najočitiji primer već se ogleda u različitom inventaru fonema u svakom jeziku. 1.18.

Fonemski niz u rečima Koliko je značajan paradigmatski odnos u razumevanju fonološke

strukture, toliko je značajno i sagledavanje sintagmatskih odnosa u njoj. Naime, fonemi ne mogu biti proizvoljno raspoređivani u njihovom redosledu u slogu i u reči. Postoje određena ograničenja uslovljena distinktivnim obeležjima kompatibilnosti dvaju susedna fonema u nizu. Iz toga razloga dolazi do promena fonema u složenim oblicima reči, tj. kada se sa osnovnom rečju-leksemom spajaju tvorbeni ili gramatički vezani morfemi u vidu sufiksa, odnosno prefiksa. Takva pojava je karakteristika fleksivnih jezika. Fonemske modifikacije su raznovrsne u srpskom jeziku, a među njima su najznačajnije alternacije. Alternacije obuhvataju jednačenje po zvučnosti, jednačenje po mestu ili načinu artikulacije, palatalizaciju, sibilarizaciju, jotovanje i posebne alternacije vokala. Kao jednostavan primer alternacije fonema može se navesti slučaj kada početni fonem sufiksa uslovljava promenu krajnjeg fonema osnovne reči, koji se od njega razlikuje u pogledu distinktivnog obeležja zvučnosti. Tako imenica beg u izvedenom obliku glasi bekstvo, gde je eksplozivni velarni, zvučni konsonant g prešao u eksplozivni, velarni, bezvučni konsonant k, njegov parnjak po suprotstavljenom negativnom markeru zvučnosti. To je uslovljeno negativnim markerom zvučnosti fonema koji sledi u izvedenoj reči, tj. bezvučnog konsonanta s.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Iz navedenog primera sagledava se i jedno opšte pravilo. Alternacija fonema deluje retroaktivno, tj. sukcesivni fonem uslovljava modifikaciju njemu prethodnog fonema sa kojim je došao u dodir u sklapanju reči. 1.19.

Prozodija u fonološkom sistemu Celinu fonološkog sistema čine struktura fonema i prozodija,

suprasegmentalna struktura, koja obuhvata akcenat reči, kao i akcenat, melodiju i ritam rečenice. Akcenat reči, koji vokal nosi, ističe slog u sastavu reči. To je u jednosložnim rečima automatski određeno, a u višesložnim rečima mesto akcenta varira. Međutim, značajna specifična karakteristika srpskog jezika je četvoroakcenatski sistem. Taj sistem počiva na koordinatama dužine i tonske visine glasa i, kao takav u analogiji sa sistemom fonema, ima diferencijalnu značenjsku funkciju u razlikovanju reči. Dakle, postoje kratkosilazni, kratkouzlazni, dugosilazni i dugouzlazni akcenat pet postojećih vokala (kojima se pridružuje sonant r kada je u vokalskoj funkciji). Kao primer uloge akcenta može se navesti imenica grad sa kratkosilaznim akcentom vokala a, u značenju «precipitacija zaleđene atmosferske vodene pare», i, sa druge strane, imenica grad sa dugosilaznim akcentom vokala a, u značenju «veliki urbani centar». Razlika u akcentu uslovljava činjenicu da dve pomenute imenice nisu homonimi, već su istovetne samo prividno u pismu (tj. kao homografi). Zato se može zaključiti da se kombinatorika sastava reči srpskog jezika ostvaruje na osnovu dvadeset, a ne samo pet vokala (a, e, i, o, u), odnosno čak dvadesetčetiri sa potencijalno slogotvornim sonantom r. Dok nad rečima, u određenom smislu, stoje akcenti, nad rečenicama diferenciranje značenja iskaza vrši intonacija u svom mogućem opsegu. Na primer, jedan afirmativni iskaz postaje upitni iskaz promenom intonacije, kako se vidi iz poređenja primera:

Jezik i strukturalna lingvistika

On je došao. - On je došao? gde je razlika u intonaciji obeležena interpunkcijom. 1.20.

Semantička struktura jezika: iskazi i pojmovi Označeno nasuprot označitelju, u Saussureovoj fundamentalnoj

dihotomiji, predmet je semantike, teorije značenja. Semantika je široka interdisciplinarna oblast ukrštanja lingvistike, psihologije, kulturne antropologije i logike, odnosno filozofije. Naime, značenje je u suštini znakovno posredovana misao. Za Saussurea semantika je polje diferencijalnog značenja, tj. vrednosti, što znači da se njeni elementi u sastavu celine u njihovim odnosima određuju negativno, ne onim što jesu, već onim što nisu. Takva komponenta jezika ulazi u relaciju između forme izražaja i forme sadržaja, što isključuje supstancu zvuka sa jedne i supstancu spoljnog sveta sa druge strane, kako je to formulisao Louis Hjelmslev iz glosematičke škole u Prolegomena to a Theory of Language, 1963, (Uvod u teoriju jezika). U ovim okolnostima lingvistička semantika ograničena je na domen značenja reči. Treba razumeti da je postavljena granica imanentnog sistema, koja ga na planu analize odvaja od istraživanja i tumačenja stvarnosti, tj. od oblasti koja je pripala drugim naukama. Na taj način nastaje granica između signifikativnog značenja, tj. relacije između izraza i smisla/konotata, i dezignativnog značenja, tj. relacije između izraza i referenta/denotata, tj. vezivanja za spoljni svet. Osnovne samostalne jedinice široko shvaćene semantike jesu pojam i iskaz/propozicija/sud. Pojmovi se izražavaju rečima, a iskaz korespondentnom sintaksičkom strukturom rečenice, koja se time svrstava u deklarativni tip. Drugi gramatički tipovi rečenice nisu relevantni za oblast semantike, jer su pragmatički dimenzionirani.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Iskaz je strukturirana misao, uređeni spoj pojmova, tj. smisao kao spoznajni vid odnosa stvari, koji predstavlja konotativno značenje. Sa druge strane, denotativno značenje iskaza podrazumeva odnos izražajne strukture prema referentu, označenim činjenicama stvarnosti. Zato referencija/denotacija implicira istinosnu vrednost iskaza: on može odgovarati činjenicama u svetu i biti istinit, ili je u suprotnom slučaju lažan. Dakle, u takvom shvatanju smisao je posredujući entitet između izraza i referenta. Što se tiče pojma, elementa iskaza, on nastaje apstrakcijom i generalizacijom u misaonom procesu i može se definisati kao misao o bitnim karakteristikama predmeta, koja se saopštava putem reči. U pitanju je direktna i recipročna asocijacija označitelja i označenog. Percipirana reč pas, na primer, evocira u memoriji, tj. u odgovarajućem neuralnom kolu mozga, pohranjenu sliku psa kako je shvaćen. Obrnuto, percepcija jednog psa asocira misao na pohranjenu reč pas sa odgovarajućim pojmom. Tako pojam ima svoj smisao/konotaciju/intenziju, sadržaj svojstava ili distinktivnih obeležja, koji ga karakteriziraju kao takvog. Pored ovog kvalitativnog parametra, u pojmu postoji za lingvistiku eksterni, kvantitativni parametar. Naime, pojam može imati svoju referenciju/denotaciju/ekstenziju kada je reč odraz konkretnog predmeta, segmenta stvarnosti. Razlika između konotacije i denotacije može se ilustrovati poznatim primerom Gottloba Fregea (1848-1895), logičara i utemeljivača filozofske semantike. Opisna imena Danica-Zornjača (najsjajnija zvezda na jutarnjem nebu) i Večernjača (najsjajnija zvezda na večernjem nebu) predstavljaju dve različite konotacije. Međutim, radi se o jednoj planeti, tj. Veneri. Dva opisna imena odnose se na isti objekt, te prema dvema konotacijama stoji jedna denotacija, dva smisla za jednog istog referenta. U leksikologiji sa pojmovnog stanovišta imenice označavaju bića, objekte, supstance i apstrakcije. Glagoli izražavaju radnju, proces, stanje. Pridevi su izraz svojstva, osobine, pripadnosti. Takav dijapazon značenja u vrstama reči faktor je i ustanovljavanja njihovih podvrsta. 61

Jezik i strukturalna lingvistika

Između morfsintaksičke strukture, tj. izraza, i semantičke strukture, tj. značenja, nužno postoji određeni izomorfizam: jednoznačno preslikavanje strukture forme u strukturu sadržine. Ipak, bitna karakteristika jezika je u tome što izomorfizam dveju struktura nije sveobuhvatan, jer je jezik jedna fleksibilna tvorevina, koja se ogleda u pojavi sinonimije i polisemije. Sa druge strane, u formalizovanim jezicima nauke izomorfizam je apriorni uslov. 1.21.

Polisemija, homonimija, sinonimija i antonimija Odstupanje od principa izomorfizma između ravni označitelja i

označenog ispoljava se, pre svega, u pojavi polisemije. Tako, jedna reč može sadržati više, na određen način asociranih pojmova, kao u primerima pismo ili dubina. Polisemija se jasno sagledava na komparativnom planu. Na primer, reč drvo sadrži dva osnovna pojma prema tome da li raste u prirodi, ili je sečeno za razne upotrebe. U engleskom jeziku korespondentne su reči tree, odnosno wood. Sa druge strane, reč wood je polisemična jer korespondira srpskim rečima drvo, odnosno šuma. Tako se shvata i da različiti jezici vrše različite rezove verbalizovane stvarnosti. Za razliku od polisemije, fonološki uslovljenom koincidencijom, u jednoj reči mogu se naći potpuno raznorodni pojmovi. Tada je reč o homonimiji: dve reči u jednom istom obliku, kao na primer u rečima kosa, ili sud. Treba primetiti da se u okviru homonimije može naići na polisemiju. Primer je upravo reč sud, jer pored značenja «posuda», paralelno je kako značenje «pravna institucija», tako i «zgrada u kojoj se pravosudni procesi odvijaju». Sa druge strane, sa onomasiološkog stanovišta, jedno određeno značenje, tj. pojam, može biti izraženo pomoću dve ili više različitih reči, što je pojava sinonimije, kao, na primer, u rečima novac i para, ili ulje i zejtin. Sinonimnost ne mora biti potpuna s obzirom na moguću polisemičnost ili homonimnost sinonimnih reči. Tada se, naravno, reči podudaraju u jednom 62

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

datom značenju, ali ne i u drugim značenjima koja nose. Na primer, reč para je sinonim reči novac, ali ona je homonim sa sadržanim značenjem «određeno agregatno stanje vode», i u tom pogledu sinonimije nema. Suprotna pojava sinonimiji je antonimija, iskazivanje suprotnosti umesto identiteta. Dakle, antonimija podrazumeva dihotomiju dva suprotna pola, dve reči suprotnog značenja shvaćenog u određenoj dimenziji. Jedan pojam je negacija drugog pojma. Primeri su: prijatelj – neprijatelj, voleti – mrzeti, dobar – rđav. Problematika je složenija kada je u pitanju figurativno značenje reči u domenu stilistike (metafora, metonimija, sinegdoha). Tada dolazi do izražaja imaginativna moć u vladanju jezikom, koja je suprotstavljena njegovoj doslovnoj upotrebi. 1.22.

Strukturalna semantika Greimasa U strukturalističkoj koncepciji semantike, kako je razradio Algirdas

Greimas u Sémantique structurale. Recherche de méthode, l966, pojmovi nisu shvaćeni kao nedeljivi fundamentalni elementi, tj. atomi značenja. Uz to, smatra se da oni odražavaju stvarnost kroz prizmu svakog partikularnog jezika. Zato se, analogno analizi u fonologiji, mogu tražiti distinktivna obeležja univerzalne prirode na kojima pojmovi počivaju. To su u pojmovima, odnosno leksemama, latentni semi. Značenjski srodne lekseme sadrže iste osnovne seme. Semi sačinjavaju sisteme, a u svakoj leksemi je sadržan skup sema u hijerarhijskom poretku kao invarijantno jezgro. Sa jezgrom čine celinu varijable, tj. kontekstualni semi. Jezgro i kontekstualni semi sačinjavaju semem. Dakle, nedostatak izomorfizma između označitelja i označenog vodi analizi u leksemama sadržanih sema. Tako Greimas konkretno razvija semski sistem prostornosti u francuskim leksemama. U leksemama datim u prevodu visoko – nisko, dugačko – kratko, široko – usko 63

Jezik i strukturalna lingvistika

sadržani su pozitivno, odnosno negativno markirani semi u hijerarhijskom poretku: prostornost, dimenzionalnost, vertikalnost, horizontalnost, perspektivnost, lateralnost. Kompatibilnost konteksta dveju leksema kao jezgara invarijantnih sema, tj. kolokacija leksema, počiva na mogućnosti određene sinteze njihovih semičkih varijabli. Ako takva sinteza nije moguća, rezultat je inkompatibilnost. Otuda proističe značaj pojma kolokacija leksema sa njihovim implicitnim restrikcijama s obzirom da semantičke strukture nisu nužno homologne sa sintaksičkim strukturama. Tako, na primer, sintagma u kojoj tranzitivni glagol upravlja imenicom kao objektom nije nužno i valjana kolokacija u svakom pojedinom slučaju. Ispravno je reći seći meso, ali ne i *seći ukus. Mogu se povezati imenica kao subjekat i intranzitivni glagol kao predikat u smisaonu rečenicu Vetar duva. Međutim, rečenica * Vetar misli. je besmislena, jer kontekstualni semi dveju leksema nisu kompatibilni. Prema tome, sintaksička struktura je određeni okvir moguće sintagme, odnosno rečenice, ali njena realnost se zasniva na semantičkoj strukturi, tj. međusobnoj značenjskoj kompatibilnosti leksema u njenom sastavu. Ovaj značajni uvid u kompleksnost sistema dolazi nužno do izražaja i u razvoju generativne lingvistike. 1.23.

Sadržinski usmerena gramatika Weisgerbera Sa semantičkog stanovišta svoj značaj ima «sadržinski usmerena

gramatika» (Die inhaltbezogene Grammatik), koncepcija koju je razradio Leo

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Weisgerber sledeći uticaj Humboldta. Prema ovom shvatanju, izloženom u Grundzüge der inhaltbezogenen Grammatik, 1962, (Osnovne crte sadržinski usmerene gramatike), činjenice spoljnog sveta ne ulaze u čovekovu svest neposredno, već posredno. Naime, između stvarnosti i čoveka postoji «jezički međusvet» (sprachliche Zwischenwelt), različitih etniciteta, odnosno naroda, sadržina koju psiha u čovekovoj interakciji sa spoljnim svetom mora u simboličkom vidu da percipira i verbalizuje. Tako nastaje «unutrašnja forma jezika», globalna struktura jezičkog izražaja i sadržaja, koja karakterizira svaku kulturno-jezičku zajednicu. Ovim metalingvističkim prilazom fenomenu jezika, zasnovanim, pre svega, na karakteristikama nemačkog jezika, Weisgerber se ograđuje od univerzalističkog logičkog plana semantike. Sa druge strane, njegov teoretski uviđaj predstavlja sponu sa istraživanjima u kulturnoj antropologiji, posebno u njenoj relativističkoj orijentaciji. 1.24.

Teorija semantičkih polja Triera Bliska Weisgerberovoj etnolingvističkoj koncepciji jeste teorija

semantičkih polja u radovima više autora. Zasnovao je Jost Trier, između ostalog, u Der deutsche Wortschatz im Sinnbezirk des Verstandes, 1931, (Nemački vokabular u smisaonoj oblasti uma). Suština koncepta je u tome što reči u međusobnim odnosima na principu vrednosti formiraju paradigmatske skupove značenja, tj. semantička polja. U pitanju su strukture u kojima svaka reč stiče značenje na osnovu svoga mesta u opoziciji prema drugim rečima u datom skupu. Time je Trier dalje razvio Saussureovu koncepcju asocijativne mreže. Jednostavan Trierov primer školskih ocena ukazuje na činjenicu da pojedine ocene kao «vrlo dobar» ili «dovoljan» ništa suštinski ne znače ako se nema u vidu celina u kojoj su sve ocene taksativno pobrojane. Na taj način svaka reč se posmatra kao centar jedne asocijativne konstelacije, tj. semantičkog polja. Na dijahronom planu promena pojma 65

Jezik i strukturalna lingvistika

sadržanog u jednoj reči nužno uzrokuje pojmovne promene i u drugim rečima u datom semantičkom polju. Značenjska celina svakog

pojedinog jezika

predstavlja jednu globalnu asocijativnu mrežu svih semantičkih polja, kojom se obuhvata određeno viđenje stvarnosti, tj. spoljnog sveta (Weltanschauung). U Trierovom lingvističkom modelu stvarnost je viđena kroz nemački jezik. 1.25.

Semantika između lingvistike i filozofije Kako je prethodno izloženo, postoji lingvistička semantika, koja se

bavi smislom reči, i filozofska semantika, čiji je predmet interesa označavanje stvarnosti. Iz jedne perspektive jezički izrazi (reči, rečenice, tekst) odnose se na čovekove misli o stvarima, onako kako ih određuje jezik. Iz druge perspektive jezički izrazi odnose se na spoljni svet. Reč je o disciplini «skupa semiotičkih pravila koja određuju pod kojim uslovima je znak primenljiv na jedan objekt ili jednu situaciju, te oni dozvoljavaju da se stave u korelaciju znakovi i situacije koje mogu biti označene», kako piše Pierre Guiraud u La sémantique, 1962. Od takve logičko-filozofske optike, suprotstavljene psihosociološkoj optici, ograđuje se lingvistika u shvatanju jezika kao imanentnog relacionog sistema. Granica podele domena značenja u istraživanju nije nužno opšte prihvaćena, već je u pravcu deskriptivizma američke provenijencije utemeljeno shvatanje da semantici nije mesto u lingvistici. Rodonačelnik ove škole Leonard Bloomfield sa svojim delom Language, 1933, (Jezik), ušao je u strukturalnu lingvistiku sa pozicija biheviorističke psihologije, odnosno njenog osnivača Johna Watsona. Iz fizikalističkog rečnika biheviorizma isključeni su pojmovi značenja i svesti, svojstveni mentalističkom rečniku. Tako se govorni akt postavlja u jednu asocijacionističku shemu stimulusa i odziva u interakciji govornika i sagovornika. U takvoj situaciji reč gubi svojstvo pojma i postaje signal. Međutim, teško je održiva koncepcija lingvistike bez značenjske komponente. Ne samo što se ne može apstrahovati značenje na nivou leksikologije, već je značenjski faktor, tj. gramatičko značenje, neizostavan i u 66

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

samoj konstituciji gramatike. Kako je prethodno izloženo, Saussureovo rešenje je u vidu diferencijalnog značenja, tj. na osnovu pojma vrednosti. Na praktičnom planu može se konstatovati da je interes lingvista bio usredsređen na značenje u okviru vokabulara, dok su se filozofi pretežno bavili propozicionalnim značenjem; naime, njihov interes je bio usmeren na širi okvir rečenice i teksta.

Jezik i strukturalna lingvistika

2. JEZIK I GENERATIVNA LINGVISTIKA 2.1.

Noam Chomsky: dubinska i površinska struktura u generativnoj sintaksi U okviru strukturalizma nastalo je shvatanje da sintaksička

konstrukcija, odnosno gramatička struktura rečenice, može da postoji nezavisno od sadržaja rečenice i od značenja koja ulaze u njen sastav. Na tome shvatanju temelji se generativno-transformaciona gramatika uticajnog lingviste Noama Chomskog kako je izložena u Syntactic Structures, 1957. Brojna su dela koja je objavio Chomsky u sledećim decenijama sa ciljem fundiranja i usavršavanja svoje teorije. Teorija u svom standardnom vidu izložena je u Aspects of the Theory of Syntax, 1965. Tako teorija počiva na diferenciranju dubinske i površinske sintaksičke strukture rečenice i na njihovom odnosu. Dubinska struktura je propozicionalnog karaktera, tj. ona se semantički interpretira. U njoj se uspostavljaju hijerarhijske relacije konstituenata rečenice, koji se ulančavaju u vidu konkretnih reči u površinskoj strukturi rečenice, tj. stiže se do fonetski oformljene rečenice. Generativni

sintaksički

proces

zasniva

neposrednim

sintagmatskim konstituentima rečenice, iz kojih kategorijalnim pravilima prepisivanja (rewriting rules) sukcesivno nastaju neposredni konstituenti nižeg reda dok se ne dostigne površinska struktura. Proces počinje osnovnom relacijom kojom se rečenica razlaže na imeničku i glagolsku sintagmu: R → IS + GS i nastavlja se: IS→ P + N, GS → G + I

Jezik i generativlna lingvistika

tj. daljim raščlanjavanjem (parsiranjem), gde je P = pridev neposredni konstituent imeničke sintagme, a imenica u glagolskoj sintagmi njen neposredni konstituent. Tako se u ovom jednostavnom modelu stiže do površinske strukture, gde pojedinačne simbole u linearnom rasporedu zamenjuju konkretne reči unesene iz leksikona određenog jezika. U ovom kontekstu konkretni primer može biti rečenica: Novi saradnik obavlja posao. Međutim, između dubinske i površinske sintaksičke strukture ne vlada nužno podudarnost. Dve površinske strukture mogu biti sinonimne, tj. imati istu dubinsku strukturu, kao što je slučaj sa aktivnim i pasivnim rečenicama u primerima: Petar je obavestio Pavla. – Pavle je obavešten od Petra. Ovde

uključuju

transformaciona

pravila,

koja

omogućuju

realizovanje različitih površinskih struktura rečenice iz jedne iste dubinske strukture. Tako se može shvatiti da se u generativnoj gramatici može povezati ono što izgleda različito, a u suštini znači isto. Sa druge strane, za ono što izgleda jednoznačno može se ustanoviti da sadrži različita značenja. Dakle, jedna sintagma ili rečenica može biti strukturno homonimna iz razloga što je datim transformacijama njena površinska struktura izvedena iz dve različite dubinske strukture, kojima se interpretiraju dva različita značenja. Na primer: Petrovo obaveštavanje znači da on vrši navedenu radnju, ali, isto tako, da je on predmet te radnje.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

U postupku pretvaranja dubinske strukture u površinsku strukturu, nakon kategorijalnih pravila, deluju transformaciona pravila, koja prethodno generiranu strukturu pretvaraju u površinsku strukturu. Dakle, transformaciona pravila predstavljaju most između semantički interpretirane dubinske strukture i fonetski interpretirane površinske strukture. Naime, površinska struktura se sastoji od pojedinačnih simbola, koji predstavljaju mesta za inserciju elemenata leksikona (konkretnih reči). U transformacionim pravilima ne postoji ograničenje na jedan složeni simbol sa leve strane strelice kao u kategorijalnim pravilima. Više simbola je prisutno sa obe strane strelice, tj. na ulazu i izlazu strukture. Time su omogućeni postupci permutiranja, supstitucije, anuliranja i adjunkcije (dodavanja). Jednostavan primer pravila permutacije je: Petar dolazi sutra. - Sutra Petar dolazi. Simbolima je to izraženo: a + b + c → c + a + b. Širok je opseg i značaj ovih pravila, kao u pojavama složenih fleksivnih oblika uslovljenih rekcijom ili kongruencijom. Generativni

karakter

sintaksičke

komponente

odnosu

interpretativne komponente, semantiku i fonologiju, u Chomskovom shvatanju određuje prilaz pitanju značenja. S obzirom na nedostatak tačne korespondencije između gramatičke i semantičke strukture, Chomsky smatra da značenje nije relevantno za opis gramatike. On ističe da se moraju razmatrati semantičke funkcije formalnih sredstava, ali to ne podrazumeva da se semantički pojmovi koriste za određivanje predmeta gramatike. Stoga je generativna gramatika asemantična. Nikakva objašnjenja u okviru generativne gramatike ne podrazumevaju pribegavanje pojmu značenja. Zato u «standardnoj teoriji» transformaciona pravila ne smeju menjati značenje 71

Jezik i generativlna lingvistika

interpretirano u dubinskoj strukturi, što je u inicijalnoj verziji teorije bilo dozvoljeno. 2.2.

Kompetencija i performansa Karakteristično je kako je Saussureova dihotomija jezika (langue) i

govora (parole) izmenjena u teoriji Chomskog, čime se modifikuje i odnos statike i dinamike, strukture i procesa. Urođeno intuitivno znanje o povezanosti dubinske i površinske sintaksičke strukture rečenice predstavlja srž lingvističke kompetencije govornika, kreativnog

vladanja jednim

produktivnim procesom. Nasuprot kompetenciji stoji performansa, tj. konkretna realizacija kompetencije u vidu govora, koja je u ovoj lingvističkoj teoriji praktično marginalna. U Saussureovom shvatanju, pak, govor pojedinca ima svoju značajnu lingvističku ulogu. On je, naime, faktor promena u strukturi u dimenziji dijahronije. Lingvistička kompetencija u teoriji Chomskog ukazuje na jednu kompleksniju analizu rečenične strukture nego što je to u slučaju strukturalističkog taksonomskog prilaza. Hijerarhijsko ustrojstvo konstituenata rečenice ovde se iskazuje algoritamskim opisom procesa, te se konstituenti tako smeštaju na odgovarajuće nivoe u hijerarhijskom stablu, tj. delovanjem kategorijalnih i transformacionih pravila. Nesumnjivo je reč o unapređenju teorije sintakse. Značajno je Chomskovo shvatanje kreativnosti u jezičkoj kompetenciji, posebno na osnovu funkcije rekurzivnosti. Otuda rezultira moć konstruisanja beskonačnog broja rečenica konačnim sredstvima. Jednostavno, čovek može načelno da izgovori gramatički pravilnu rečenicu koju nikada prethodno nije čuo. Na ovaj način objašnjenu kompetenciju, odnosno proces formiranja rečenice, a pri tome relativno lako usvajanje i primena takvog kompleksnog znanja u ontogenezi, tj. u detinjstvu, Chomsky pripisuje urođenom jezičkom shematizmu. To je znanje koje se ne stiče učenjem, već se nasleđuje. 72

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Shodno tome, u generativnom postupku konstruišu se sve moguće rečenice datog jezika isključujući moguće strukture koje ne pripadaju jeziku. Tako postoji klasa potencijalnih jezika koji su odraz urođene sheme, tj. Chomskova koncepcija podrazumeva a priori kakav kod može biti čovekov jezik. Zato je usvajanje maternjeg jezika u osnovi jedan deduktivni proces u izboru između mogućih jezika. Ova nativistička hipoteza, naravno, prevazilazi granice lingvistike i zahteva verifikaciju u širem naučnom kontekstu. 2.3.

Dimenzije adekvatnosti gramatike Koncept kompetencije i kategorijalnih sa transformacionim pravilima,

zamišljen da generativni mehanizam stvara sve moguće rečenice datog jezika, veoma je širokog opsega u pogledu mogućih ograničenja. Tako se Chomsky suočio sa pitanjem adekvatnosti gramatike u Categories and Relations in Syntactic Theory, 1964. Naime, došao je do saznanja da se adekvatnost ne postiže samo kategorijalnim i transformacionim pravilima. Stoga se u generativnu sintaksu uvode kontekstualno zavisna supkategorizaciona pravila, kojima se sužava previše široki potencijal građenja rečenica. Na primer, ne može se dozvoliti da se svaka predikatska sintagma sastoji od glagola i imenice u funkciji objekta. Mora se precizirati u leksikonu koja podvrsta glagola takvu strukturu sintagme omogućuje. Naravno, reč je o tranzitivnom glagolu i o nužnosti uvođenja u teoriju tzv. striktnog supkategorizacionog pravila sa odgovarajućom simbolizacijom. Drugo pitanje je značenjska kompatibilnost reči, tj. leksema, u sastavu rečenice. Na primer, predikatska sintagma ne može kao konstituente sadržati glagol pevati i, kao objekat, imenicu lavež, jer su pesma i lavež raznorodni pojmovi, biološki uslovljeni. Zato se uvode selekciona supkategorizaciona pravila, koja određuju kompatibilnost iz leksikona unesenih reči, i to u vidu skupa binarnih distinktivnih semantičkih obeležja: apstraktno-konkretno, kontinualno-diskretno, organsko-neorgansko, ljudsko-neljudsko, izraženih 73

Jezik i generativlna lingvistika

odgovarajućim simbolima. U tom kontekstu kompatibilnost reči je zasnovana na podudarnosti pozitivnog, odnosno negativnog markera koga sadrže, što je, inače, u analogiji sa ustrojstvom u fonološkom sistemu. Naravno, ovo je ono isto pitanje kolokacija, koje se rešava u okviru strukturalne semantike. Na osnovu ove proširene koncepcije gramatike mogu se ustanoviti stepeni gramatičnosti, odnosno tri stepena povrede gramatičnosti prema težini: 1) povreda kategorijalnih pravila (na primer, zamena glagola drugom vrstom reči); 2) povreda striktnih supkategorizacionih pravila; 3) povreda selekcionih pravila. Dakle, supkategorizacionim pravilima, sadržanim u leksikonu, zaokružena je Standardna teorija iz 1965. godine. 2.4.

Generativna gramatika u verziji upravljanja i vezivanja Kao što je pomenuto, Chomsky je tokom svog dugogodišnjeg

istraživanja vršio revizije svoje teorije. Tako su nastajale nove, složenije verzije generativne gramatike premda su fundamentalni principi teorije ostali nepromenjeni. U tom kontekstu treba istaći značajnu Teoriju upravljanja i vezivanja izloženu u Lectures on Government and Binding, 1981. Reč je o kompleksnoj modularnoj teoriji, koja je u znatnoj meri prevazišla Standardnu teoriju iz 1965. godine. Ova novija teorija se odlikuje prominentnošću pomenutih dvaju modula. U pitanju je preciznije sagledavanje relacije koja je prethodno podrazumevala samo pojam neposrednih konstituenata. Pojam upravljanja sastoji se u tome što u sintagmama mora biti istaknut odnos regensa i rektuma. Konkretno, ako se glagolska (predikatska) sintagma prepisuje u neposredne konstituente, glagol i imenicu, tj:

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

GS→ G + N mora se istaći da glagol upravlja tom imenicom, tj. glagol je regens, a imenica je rektum. Ustvari, ovde se može videti analogija sa pojmovima dopune, odredbe i atributa sa kojima se operiše u klasičnoj gramatici. Pojam vezivanja u suštini je proširenje pojma upravljanja. Radi se o elementima strukturnog stabla za koje se vezuju elementi nižeg nivoa. Reč koja se vezuje za reč koja joj prethodi predstavlja anaforu, a reč sa kojom je zavisni odnos uspostavljen jeste antecedent. Na primer, u rečenici Petar nije stigao da se obuče. Reč se u sastavu glagolske sintagme, a kojom upravlja glagol obuče, jeste anafora, koja se vezuje za imenicu Petar, njen antecedent u ovoj složenoj rečenici. Koheziona funkcija anafore, kao i pojam upravljanja, je pojam koji potiče iz klasične gramatike. Naravno, ove izložene relacije u vidu modula teorije obeležene su odgovarajućom notacijom. 2.5.

Generativna fonologija Chomsky je svoju koncepciju generativne gramatike nužno zaokružio

generativnom fonologijom. To je učinio objavljujući u saradnji sa Morrisom Halleom knjigu The Sound Pattern of English, 1968, (Glasovni obrazac engleskog jezika). Istraživanja su zasnovana na engleskom jeziku, kao što je to inače pretežno bilo, ali težnja je da se metodološki dostigne opštelingvistički nivo. Tako su distinktivna obeležja strukturalne lingvistike preoblikovana u fonološka

generativna

pravila,

koja

slede

sintaksičkim

leksičkim

formacijama. Dakle, na pravilima zasnovani model lingvističke deskripcije sadrži tri komponente: kategorijalna pravila sintagmatske strukture, transformaciona pravila i fonološka pravila. Fonološka komponenta je most 75

Jezik i generativlna lingvistika

između površinske strukture rečenice i fonetskog predstavljanja rečenice. Zato se fonološka komponenta sastoji iz skupa fonoloških pravila koja izlaz iz površinske strukture pretvaraju u predstavu koja se izgovara. Leksičke jedinice i gramatički elementi načelno se posmatraju kao skupovi distinktivnih obeležja koji konstituišu segmente, tj. foneme, u osnovnoj fonološkoj predstavi. Ta predstava se menja usled modifikacija segmenata u različitim okruženjima kako to uslovljava morfosintaksička struktura. Na taj način fonološka pravila imaju ulogu da sistematski povežu površinsku strukturu sa fonetskim predstavljanjem. Može se ispitivati metodološka verodostojnost ovog kompleksnog fonološkog prikaza. Smisao je nađen u konceptu «prirodne generativne fonologije». Naime, promena fonema u određenom nizu u tvorbi izvedenih reči, kao i u promenljivim gramatičkim oblicima reči, bila bi uslovljena «prirodnim» korišćenjem govornih organa, odnosno minimiziranjem napora u govoru. Konkretno, kada iz reči beg nastane reč bekstvo, glasne žice su faktor usklađivanja po zvučnosti dvaju susednih fonema, odnosno njihovog odgovarajućeg distinktivnog obeležja. Analogni slučajevi raznih alternacija fonema, uslovljenih mestom i načinom artikulacije, mogu se ustanoviti u promenljivim oblicima imenica, glagola, prideva i priloga. 2.6.

Nivoi adekvatnosti teorija: opis i objašnjenje U koncipiranju svoje teorije Chomsky nije mogao zaobići suočavanje

sa dominantnom strukturalnom lingvistikom. Tako je nastalo njegovo shvatanje o nivoima adekvatnosti teorija u Current Issues in Linguistic Theory, 1964, (Tekuća pitanja u lingvističkoj teoriji). U prilog svojoj teoriji Chomsky je deskriptivnu taksonomsku gramatiku postavio na niži nivo adekvatnosti od, prema njemu, eksplikativne generativne gramatike: vrednije je u nauci objašnjenje nego samo opis stvari. Deskriptivna adekvatnost podrazumeva klasifikovanje podataka i pravilnosti njihovog slaganja u celine. Takva teorija predstavlja sistem znakova za razliku 76

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

od teorije koja je zasnovana na sistemu pravila. Chomsky ističe da u Saussureovoj koncepciji konstrukcija rečenice iz odgovarajućih konstituenata predstavlja proizvoljno i nesistematično stvaranje. Time se ravnoteža iz strukture jezika pomera u proces govora. Takva vrsta saznanja počiva, kako Chomsky rasuđuje, na intuiciji govornika maternjeg jezika. Suština eksplikativne adekvatnosti se dostiže kada se lingvisička teorija ne zasniva samo na intuiciji, već se pruža objašnjenje intuicije. Naime, gramatika je eksplikativno adekvatna kada može da objasni sposobnosti govornika koje mu omogućuju da sam za sebe izgradi jednu gramatiku. Naravno, čitava koncepcija je u okviru nativizma. Dakle, objasniti jednu jezičku činjenicu praktično znači generirati je shodno pravilima. Činjenice su predstavljene na osnovu formalizacije, u vidu modela kako je to u egzaktnim naukama, i kao takve dobijaju interpretaciju. 2.7.

Epistemološki pojam objašnjenja Kao što se moglo očekivati, teorija generativne gramatike naišla je na

niz primedbi i sporenja. Kako razlaže Georges Mounin (1972), originalnost Chomskog sastoji se u nastojanju da u hipotetičko-deduktivnom prilazu izgradi jedan formalizovani model prirodnih jezika. Pitanje je, međutim, u kojoj meri taj model omogućuje jednu širu interdisciplinarnu interpretaciju. «Ako objasniti jednu rečenicu znači dati ciklus derivacija-transformacija kojima je generirana, onda je objašnjenje tautološko, odnosno cirkularno.» Tu nije reč o «objašnjenju sinhronog, pa dijahronog funkcionisanja jezika, niti o objašnjenju psihološkog funkcionisanja jezika», jer se sve svodi na hipotezu o urođenom shematizmu, koju treba dokazati. Karakteristično je da André Martinet u Économie des changements phonétiques,

1955,

(Ekonomija

fonetskih

promena),

koristi

termin

«eksplikativni strukturalizam» u svom funkcionalističkom prilazu strukturalnoj lingvistici. Taj prilaz je zasnovan na dinamici rekonstrukcije u sistemu usled opozicije ekonomičnosti izraza i distinktivnosti komunikacije, kao i 77

Jezik i generativlna lingvistika

diferenciranja unutarnje i spoljne uzročnosti. Naime, pojam objašnjenja pojavljuje se i u drugom teorijskom kontekstu, koji je za Chomskog samo deskriptivnog karaktera. Dakle, šta znači «objasniti»? Kako izlaže Georg H. von Wright u Explanation and Understanding, 1971, (Objašnjenje i razumevanje), prirodne i humanističke su dva različita tipa nauke. Još od ranije je poznata analogna podela na nomotetske, nauke zakona, i idiografske, nauke jedinstvenih događaja. U humanističkim naukama ispoljavaju se ideje motivacije i intencionalnosti sa naglaskom na razumevanju onoga što se u istorijskom toku dogodilo. Prirodne nauke počivaju na idejama zakona pravilnosti i ponovljivosti, te objašnjenje na toj osnovi podrazumeva i predviđanje budućih tokova zbivanja. Objašnjenje odgovara na pitanje zašto? «Objasniti znači shvatiti jedan protumačeni objekt ili radnju kao poseban slučaj neke pravilnosti.» Dakle, objašnjenje počiva na ideji uzročnosti i, prema Wrightu, vezuje se za modalni pojam prirodne nužnosti, tj. zakonite (nomičke) relacije između događaja u prirodi. U ovom kontekstu se određuje okvir za pitanje eksplikativnog karaktera generativne lingvistike kao jedne naučne paradigme koja se izdvojila iz deskriptivne strukturalne paradigme. U pozitivnom slučaju postojao bi kriterijum za jednu naučnu revoluciju, tj. za smenu jedne prevaziđene paradigme jednom novom paradigmom koja otvara šire horizonte. Nezavisno od definitivnog odgovora na ovo interdisciplinarno pitanje, Chomsky je, zahvaljujući upornosti u unapređenju lingvističke teorije, posebno u oblasti sintakse, kao i uz podršku biologa Erika Lenneberga i psihologa Georgea Millera, stekao širok uticaj u naučnoj javnosti i postao jedan od najcitiranijih autora. Svakako, posle Saussurea niko nije dao toliki doprinos istraživanju fenomena jezika.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Jedan merodavan sud u okvirima opšte lingvistike iznosi Ranko Bugarski (1975): «....bez obzira na unutrašnju nejedinstvenost, kao i na ozbiljnu kritiku sa strane, generativna gramatika već je dala i nastavlja da daje izuzetno značajne doprinose proučavanju jezika». Bugarski ističe kvalitativnu razliku u smislu da je kod Chomskog jezik «jedan veoma komplikovan sistem formalnih pravila, a ne, kao kod Saussurea, sistem znakova». 2.8.

Generativna semantička komponenta: dubinski padeži Kao što je prethodno opisano, padeži su u fleksivnim, sintetički

građenim jezicima, varijantni oblici imenice i sa njima kongruentnim vrstama reči. Takvi oblici obeležavaju kategoriju padeža kao skup konstituentskih uloga imenice u rečenici. Međutim, nisu sve konstituentske funkcije imenice obeležene isključivo padežom, već tu funkciju obavljaju i predlozi, koji upravljaju odgovarajućim padežnim oblikom imenice. U analitički građenim jezicima, u kojima ne postoje padežni oblici, konstituentske funkcije imenice obeležene su predlozima, ili samo utvrđenim redosledom reči, koji je odraz sintaksičke relacije. Kakav god bio oblik imenice, suština je njena konstituentska uloga u rečenici. Tu bitnu činjenicu opštelingvističkog značaja uočio je Charles Fillmore i izložio u The Case for Case, 1968, (U prilog padežu). Naime, Fillmore je u teoriju uveo pojam «dubinskog padeža». Tako je koncipirana dubinska struktura rečenice, u čijem se sastavu ne nalaze sintaksički, več semantički definisani konstituenti. Dakle, generativna komponenta rečenice ne bi bila sintaksa, već semantika, koja ne bi imala interpretativni status, dodeljen joj u generativnoj gramatici. Karakteristično je da je Chomsky shvatio značaj padeža, te ga je uveo kao poseban modul u svoju Teoriju upravljanja i vezivanja. Na taj način je Fillmore došao do dubinske strukture rečenice, u kojoj se predikatski glagol kao centar postavlja u okvir aktanata (argumenata), dubinskih padeža imenice univerzalnog značenja. U red takvih aktanata, između ostalog, spadaju agentiv (vršilac radnje), pacijens (pasivni receptor 79

Jezik i generativlna lingvistika

zbivanja), objektiv (predmet radnje), dubinski instrumental (materijalni uzročnik zbivanja). U formalnom smislu vidi se analogija ovako shvaćene dubinske strukture rečenice sa sintaksičkom strukturom u dependencijalnoj gramatici Tesnièrea. Tako se u Fillmoreovoj teoriji dubinskih padeža jasno vidi razlika između gramatičkog i logičkog subjekta rečenice, što ne dolazi do izražaja u sintaksički fundiranim subjekatsko-predikatskim teorijama. Na primer, dubinska struktura u Standardnoj teoriji rečenica: Petar je skočio. Petar je pocrveneo. jeste istovetna, tj. IS + GS. Međutim, razlika je u tome što je u prvoj rečenici Petar agentiv, logički subjekat, dok je u drugoj rečenici Petar pacijens, naime nije logički subjekat. Jednostavan primer ove teorije predstavlja skup rečenica: Vrata su se otvorila. (objektiv + glagol) Petar je otvorio vrata. (agentiv + glagol + objektiv) Ključ je otvorio vrata. (instrumental + glagol + objektiv) Petar je otvorio vrata ključem. (agentiv + glagol + objektiv + instrumental) 2.9.

Generativna semantika Teorijom dubinskih padeža otvoreno je pitanje generativnog statusa

sintakse rečenice, zasnovanog na njenoj sintaksičkoj dubinskoj strukturi. Tako je nastala teorija generativne semantike sa tezom da je dubinska struktura rečenice sazdana na značenjskoj osnovi. Utemeljivači ove orijentacije u lingvistici su James McCawley sa The Role of Semantics in a 80

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Grammar (Uloga semantike u gramatici) u zborniku Universals in Linguistic Theory, 1968, (uredili E. Bach i R. Harms), kao i George Lakoff sa On Generative Semantics u zborniku Semantics, 1971, (uredili L. Jakobovits i D. Steinberg). Suština stvari je u tome, kako je to Greimas (1966) eksplicirao, da se reči, odnosno lekseme, sastoje od konstituenata univerzalnog značenja, sema. Na tom osnovu može se koncipirati dubinska struktura rečenice, koja se pertinentnim pravilima pretvara u površinsku strukturu uz primenu odgovarajuće formalizacije. Tako, na primer, reč ubiti predstavlja složen pojam, koji obuhvata konstituente živ, negaciju ne-živ = mrtav, učiniti, dogoditi se. Shodno tome, ubiti znači učiniti da se dogodi da neko nije živ. Kao primer, rečenica Petar je ubio Pavla. derivacija je složene semantičke dubinske strukture, koja se formalno predstavlja datim grafom. Pojednostavljujući, graf kojim se prikazuje hijerarhijsko ustrojstvo može se zameniti zagradama i bez upotrebe simbola, kako sledi: (prošlost (učiniti (Petar (dogoditi se (ne (živ (Pavle))))))). Dakle, iz ustanovljene dubinske strukture primenom derivacionih pravila nastaje površinska struktura, odnosno, konačno, rečenica kakva je kao primer navedena. 2.10.

Pragmatika i komunikativna kompetencija Ferdinand de Saussure je odredio mesto lingvistike u širem okviru

semiologije/semiotike, opšte teorije o sistemima znakova, među kojima jezički znak zauzima prominentno mesto. Sistematizaciju semiologije, nastavljajući rad Charlesa Sandersa Peircea, izvršio je Charles Morris u Foudations of the Theory of Signs, 1938. Tako ova opšta teorija obuhvata 81

Jezik i generativlna lingvistika

sintaksu, semantiku i pragmatiku. Sintaksa/sintaktika je teorija formalnih relacija među znakovima, tj. označiteljima. Semantika je teorija relacija između znakova i onoga na šta se odnose, tj. konotacija i denotacija. Pragmatika je teorija o relacijama između znakova i onih koji ih proizvode ili primaju i razmeju, tj. reč je o komunikaciji. Pragmatika jezika ima svoju psihološku i sociološku dimenziju i zato je, isto kao i semantika, predmet interesa i lingvista i filozofa. Upravo u kontekstu filozofije dolazi suštinski doprinos iz škole pragmatizma, njegovog rodonačelnika Peircea i Morrisa. Inače, u pogledu mesta semiotike u epistemologiji može se citirati Georg Klaus sa Semiotik und Erkenntnistheorie, 1973, (Semiotika i teorija saznanja). Morrisova trojna semiološka teorija mogla bi se predstaviti u vidu koncentričnih krugova, gde se od najužeg kruga, sintaksičkog, ide do najšireg pragmatičkog kruga. Sintaksička struktura rečenice, kao i generativni postupak u njenom nastanku, predstavljaju, ustvari, apstrakciju u proizvodnji, odnosno analizi, govornog saopštenja u stvarnosti. Semantički krug, značenje reči i rečenica, takođe predstavlja određen nivo apstrakcije. Odslikavanje realnosti, specifično značenje iskaza, odnosno diskursa, dostiže se tek u situacionom kontekstu dijaloga, odnosno komunikacije. Dakle, u pitanju je namera govornikova u upotrebi jezika, u delatnosti, odnosno svrsishodnost jezika. Kontekstualna uslovljenost rečenice može se sagledati kroz određene pragmatičke koordinate. Tako rečenična perspektiva, odnosno fokalizacija njenih konstituenata, počiva na relaciji za sagovornika poznatog, tj. teme, i nepoznatog, tj. reme. Naravno, ova fundamentalna binarna relacija nije podudarna sa subjekatsko-predikatskom strukturom rečenice. Isto tako, situacioni kontekst rečenice podrazumeva njene presupozicije i implikacije. Značenje rečenice, sa stanovišta pragmatike, može se ustanoviti ako se poznaje skup određenih uslova u kojima je rečenica izgovorena. Presupozicije nisu formalno sadržane u strukturi rečenice, ali 82

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

moraju biti poznate sagovornicima da bi komunikacija bila uspešna. U suštini je u pitanju zajedničko znanje sagovornika. Sa druge strane, implikacije rečenice predstavljaju posledice izgovorene rečenice, koje sagovornici u dijalogu prepoznaju na osnovu doslovnog značenja rečenice, te je reč o jednom dubljem smislu izražaja. Može se, prema tome, zaključiti da lingvistička kompetencija u generativnoj gramatici, kao jedan relativan pojam, stiče svoj puni smisao tek u okviru šireg pojma komunikativne kompetencije. Sa fenomenološkog stanovišta od interesa je i trodelna semiološka koncepcija Karla Bühlera u Sprachtheorie, 1934, (Teorija jezika), premda nije homologna sa Morrisovom. Model ovog autora sadrži trojaku funkciju jezičkog znaka, koji se nalazi u centru jednog trougla. Znak je simbol kada uspostavlja relaciju sa objektima i događajima. Znak je simptom kada je odraz unutrašnjeg stanja govornika-subjekta. Konačno, znak je signal kada predstavlja poziv govornika svom sagovorniku, na čije ponašanje vrši uticaj. Dakle, reč je o sledećim funkcijama znaka: simboličkoj/referencijalnoj, izražajnoj i signalnoj. Dok se u Bühlerovom modelu jedna dimenzija vezuje za govornika, a druga za sagovornika-slušaoca, u Morrisovoj koncepciji pragmatička dimenzija nosi intersubjektivni smisao. Ona počiva na situaciji u kojoj se odvija interakcija, odnosno komunikacija između dve strane. Stoga je pragmatika esencijalna u čitavoj semiotičkoj koncepciji. Kada se izlaže da u istraživanjima u domenu pragmatike učestvuju i lingvisti i filozofi, treba istaći da u tom pogledu ne postoji striktna granica koja bi ih razdvajala. Ustvari, prvi značajan uvid u suštinu pragmatike izneo je još u predstrukturalističkom razdoblju Wilhelm von Humboldt. Kao lingvista i filozof, Humboldt je u posthumno objavljenim Die sprachphilosophischen Werke, 1883, u redakciji H. Steinthala, (Jezičko-filozofska dela), izložio tada originalnu tezu da je jezik delatnost (energeia), totalitet govornih činova. Međutim, u dvadesetom veku sa tzv. «jezičkim obrtom» u filozofiji, uz 83

Jezik i generativlna lingvistika

proširenu svest o značaju pragmatike, nastali su brojni naučni radovi u cilju rasvetljavanja svih njenih aspekata. 2.11.

Dinamika govora u komunikaciji: tekst i diskurs U strukturalnoj taksonomskoj lingvistici i u generativnoj lingvistici

parole, odnosno performance, nalazi se u drugom planu teorije. Iz pragmatičke perspektive taj odnos se menja. Naglasak je na govoru kao jezičkoj delatnosti i na njegovoj dinamici u interakciji subjekata u sociokulturnoj sredini. Dakle, nije u središtu pažnje jezik kao generalizovano znanje izolovanog pojedinca, apstrahovano iz komunikacionog konteksta realnosti. Takav horizont sagledavanja činjenica uslovljava i određeno drugačije viđenje hijerarhije jezičkih jedinica. Pragmatička perspektiva uslovljava činjenicu da se komunikacija ne odvija putem izolovanih rečenica, odnosno iskaza. Postoji nužno širi okvir. Naime, rečenice se upotrebljavaju povezane u šire celine. Takvu širu celinu na sintaksičkom planu predstavlja tekst u govornom ili pisanom vidu, te je on predmet gramatike teksta. Važno pitanje u tom sklopu očuvanja celine predstavlja kohezija ulančanih rečenica. Ona se ostvaruje pomoću funkcionalnih reči kao što su anafore i veznici. Značenjski aspekt teksta sastoji se iz strukture povezanih iskaza koji sačinjavaju određeno saopštenje. Naime, takva celovita struktura predstavlja diskurs. Diskurs nije zbir nasumično poređanih iskaza, već jedna logički povezana celina sa različitim slojevima značenja. 2.12.

Generativni postupak građenja govornog saopštenja i njegovo razumevanje Lav Semjonovič Vigotski, iz jedne šire interdisciplinarne perspektive,

tj. sa stanovišta psiholingvistike, u posthumno objavljenom Мышление и речъ, 1956, (Mišljenje i govor), obuhvatio je složeni problem građenja govornog saopštenja. Njegovo delo je upotpunio Aleksandar Romanovič

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Lurija u Язык и сознание, 1997, (Jezik i svest). U toj složenoj koncepciji dubinska sintaksička struktura rečenice, ustanovljena od strane Noama Chomskog, predstavlja samo jedan segment celovite teorije. Polazni činilac je motiv subjekta, kojim se inicira proces govornog iskaza (intencionalnost). Tako nastaje osnovna zamisao saopštenja «prvobitni semantički zapis». On sadrži temu (ono što je poznato sagovornicima) i remu (cilj saopštenja). Takva misao je amorfni psihički fenomen, poznat samo subjektu. Fenomen se ne ispoljava u govoru, već se u njemu, kroz niz etapa formira. Iz simultane semantičke šeme, određenim građenjem misli, nastaje lančano organizovani govorni iskaz, tj. «prelaz iz jezički neoformljenog i subjektu razumljivog smisla u jezički oformljen i svakom slušaocu razumljiv sistem značenja». Pri tome tema i rema se proširuju prema određenom programu u okviru nastanka «sistema kodova u kojima se izdvajaju oznake predmeta i radnje i njihovih odnosa, i grade se sintaksički kodovi rečenica, kojima su formulisani oblici izraza». U principu iskazi se i ne pojavljuju u vidu izolovane rečenice, već u komunikaciji više rečenica čine jedan celovit sistem. Tako se rečenice nalaze u sklopu celovitog teksta, odnosno diskursa, a takođe i u kontekstu sociokulturnog ambijenta, što podrazumeva njihove presupozicije i implikacije. Na taj način se stiže od motiva iskaza do realizovanog cilja u govornom aktu, a to je smisao, koji je više od zbira značenja konstituenata iskaza. U čitavom procesu govornog saopštenja neizostavno mesto ima operativna memorija, bez koje se paradigmatska i sintagmatska dimenzija u njegovom građenju ne mogu zamisliti. Proces razumevanja govornog saopštenja (dekodiranje) odvija se, naravno, u obrnutom smeru. Ovaj proces počinje percipiranjem govora, što u inicijalnoj fazi ne podrazumeva traženje značenja reči i njihovog mesta u sintaksičkoj strukturi rečenice. Potrebno je traženje podteksta, dekodiranje smisla koji čini sadržaj rečenice, odnosno teksta. Sagledavaju se presupozicije iskaza, kao i situacioni kontekst u kome se komunikacija odvija. Tek u jednoj 85

Jezik i generativlna lingvistika

kasnijoj fazi psihička aktivnost se fokusira na leksički i sintaksički nivo. Dakle, logička sekvenca reč-rečenica-tekst-podtekst ne predstavlja psihološki proces u realnom vremenu kada se razumevanje saopštenja ostvaruje. Razumevanje izolovane reči je otežano time što je reč često polisemična, a nije isključena i homonimija. Napor pri razumevanju uslovljen je i različitom učestalošću reči. Stoga je kontekst, interni i situacioni, bitan inicijalni izbor među alternativama u strategiji razumevanja saopštenja. Razumevanje strukture rečenice je, naravno, bitna faza u dekodiranju govornog saopštenja. Tu se pojavljuju različite konstrukcije sintagmi u čiji sastav reči ulaze. Od posebnog značaja je sagledavanje odnosa površinske i dubinske sintaksičke strukture, što je i glavni predmet generativnotransformacione gramatike. Naime, kao što je poznato, dubinska struktura rečenice, odnosno sintagme, ne preslikava se nužno jednoznačno u površinsku strukturu. Teškoće u razumevanju nastaju kada je površinska struktura rezultat dve derivacije iz jedne dubinske strukture, te sadrži dva različita propozicionalna značenja. Nesporazum nije, naravno, moguć u značenjski transparentnom kontekstu. Suština stvari je u tome da se diferencira ono što izgleda isto, a nije isto, i ono što ne izgleda isto, a jeste isto. Svi izloženi psiholingvistički uvidi imaju svoju neuralnu osnovu. Velika je zasluga Aleksandra Lurije što je, uviđajući naučni doprinos Vigotskog, otvorio horizont veza neurofiziologije jezika i verbalnog mišljenja, te je, usredsređivanjem na aktivnost mozga, i neurolingvistika ušla u krug jedne celovite naučne paradigme.

3. BIOLOŠKA EVOLUCIJA I JEZIK 3.1.

Struktura čovekovog mozga: neokorteks, rezultat evolucije Nakon vekova istraživanja shvatilo se da se pretežno misaona i

praktična delatnost čovekova, posredno ili neposredno, vezuje za fenomen jezika. Otuda proističe značaj problema nastanka jezika, koji implicira i pitanje čovekovog postanka, premda to, u prvi mah, ne mora tako izgledati. Dakle, u fokusu razmatranja treba da se nađe evolucioni tok postanka ljudske vrste i organa koji je u tom toku od presudnog značaja. Pre ca. dva miliona godina u porodici čovekolikih majmuna pojavio se jedan srodnik šimpanza, koji se svojom konfiguracijom lobanje i sadržanog mozga sve više razlikovao od ostalih srodnika u porodici. Reč je posebno o cerebrumu/velikom mozgu, funkcionalnom središnjem delu centralnog nervnog sistema organizma, sastavljenom od milijardi neurona, nervnih ćelija. Cerebrum se tokom evolucije od hominida/pračoveka do homo sapiensa, direktnog pretka savremenog čoveka, uvećao od 500 do 1500 kubnih centimetara s tim što su anatomsku pratile fiziološke promene. U ovom razvoju, tj. toku cerebralizacije, postaje prominentna u gornjem delu lobanje varijantna nova formacija: neokorteks, uvećani i pretežni deo moždane kore sa karakterističnim režnjevima u dvema sastavnim hemisferama. Treba imati u vidu da su nastanak neokorteksa u evolucionom toku pratile promene određenih drugih organa, koji su zajedno sa neokorteksom postali biološki uslov nastanka jezičkog fenomena. 3.2.

Evolucija i mutacije u genetici Na pitanje kako je nastao neokorteks, fenomen koji je obeležio jednu

novu vrstu u biosferi, može se sa izvesnom preciznošću odgovoriti. Charles Darwin je godine 1859., pod uticajem ideja o borbi za preživljavanje Roberta Malthusa, objavio svoje kapitalno delo Origin of Species (Postanak vrsta)

Biološka evolucija i jezik

zasnovavši teoriju evolucije putem prirodne selekcije. Reč je o fenomenologiji nastanka novih vrsta iz postojećih i njihovog preživljavanja putem prilagođenosti ambijentu. Međutim, Darwin u tom istorijskom trenutku nije mogao znati kako se evolucija vrsta, zajednica organizama koji se reprodukuju i ukrštaju, konkretno u pojedinostima odvija. Potvrdu njegove načelne koncepcije tek su kasnije pružile nove biološke discipline, genetika i molekularna biologija. Rodonačelnik genetike, grane biologije koja se bavi nasleđem i njegovom varijacijom, jeste Darwinov savremenik, botaničar Johann Gregor Mendel, koji je formulisao osnovne zakone o prenošenju naslednih karakteristika. U toku daljeg razvoja ove discipline u fokus pažnje dolazi otkriće nasumičnog fenomena mutacije. Botaničar Hugo de Vries ustanovio je da u pojedinim biljkama, nezavisno od ambijenta, dolazi do mutacija, spontanih anatomskih promena, koje kumulativno mogu biti značajne u nasleđu i dovesti do nove vrste, odnosno podvrste. Ipak, ne rezultiraju mutacije, moguće u procentu 1 – 2%, nužno novom vrstom, jer bitan faktor da dođu do izražaja predstavlja selekcija prirode. Na pitanje šta su u suštini mutacije, koje slovljavaju varijacije vrste, odgovor je došao kako u okviru genetike, tako i iz molekularne biologije, prodorom u strukturu ćelije organizma. Istraživanja u genetici nastavila su da se odvijaju tokom poslednjih decenija devetnaestog veka i nekoliko decenija dvadesetog veka. U osmoj deceniji devetnaestog veka Walther Flemming otkrio je u jedru ćelije vlaknaste elemente, parove hromozoma, i ustanovio da se u okviru razvoja organizma, u deobi ćelije, tj. mitozi, hromozom integralno reprodukuje. Isto tako, hromozomi predstavljaju konstantu u procesu reprodukcije vrste, čime su potvrđeni Mendelovi zakoni o nasleđu. Drugo relevantno otkriće usledilo je u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je Thomas Hunt Morgan ustanovio da hromozomi sadrže linearno raspoređene čestice, gene. Geni u svom čitavom skupu, genomu, predstavljaju

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

naslednu baštinu pojedinca. Ustanovljeno je da se i geni reprodukuju čuvajući u načelu svoju individualnost. Iz ove produbljene perspektive sagledan je i fundamentalni fenomen mutacije. Iako su biološke strukture u lancu nasleđivanja po pravilu konstantne, moguće su i nasumične varijacije, te promena nasleđa rezultira novom vrstom. Razlikuju se genske i hromozomske mutacije. Genske mutacije proističu iz alela, varijantnih gena. Hromozomske mutacije mogu biti strukturne, tj. u pogledu linearnog rasporeda gena, ili odnositi se na čitav kompleks hromozoma. Dakle, iz iznetih činjenica proističe da je proces mutacije kao faktor evolucije uzrok nastanka neokorteksa mozga ljudske vrste, čime je stvoren i nužni uslov za identitet čoveka i njegovu moć vladanja jezikom. Ipak, eksplikativni nivo teorije dostignut je tek u molekularnoj biologiji sa analizom gena. 3.3.

Molekularna biologija i genetički kōd: nužnost i slučajnost u evoluciji Suština problema nasleđa i mutacija rešena je definitivno u okviru

razvoja molekularne biologije, tj. interdisciplinarnog polja biologije i hemije, prodorom hemijske analize u tkivo naslednog materijala. Tako je Lionel Pauling rasvetlio strukturu proteina, osnovnog konstituenta ćelije: reč je o biomakromolekuli, koja se sastoji od kombinacije aminokiselina vezanih polipeptidom.Drugi presudni korak bio je usmeren na osnovnu invarijantu gena i smestište genetičke informacije, tj. dezoksiribonukleinsku kiselinu (DNK), čiji su složeni sastav ustanovili Francis Crick i James Watson 1953. godine. Završni korak u ovom istraživanju predstavlja sintetizovanje ribonukleinske kiseline (RNK), kada su 1961. godine Jacques Monod i François Jacob ustanovili ulogu transportne RNK u biosintezi proteina. Naime,

Biološka evolucija i jezik

RNK prevodi informacije iz DNK u protein. Tako, iz DNK ide proces transkripcije u RNK, a iz RNK proces tradukcije u protein. Dakle, genetički kod je sistem pravila prema kojima se informacija sadržana u genetičkom materijalu prevodi u protein. Genetički kod je isti u čitavom organskom svetu: on je univerzalni jezik, zajednički svim živim bićima. Prema tome, proces biosinteze proteina, a time i stvaranje ćelije organizma, objašnjava se informatički, primenom informatičkog rečnika u genetici. Hromozomi su makromolekule DNK, a geni njihovi odsečci. Nukleinske kiseline, DNK i RNK, su biomakromolekule, polimeri nukleotida. Naime, nukleotidi su jedinjenja koja predstavljaju osnovne jedinice građe nukleinskih kiselina. Po obliku je molekula DNK dvolančana, tj. predstavlja dvostruku zavojnicu, gde se nasledne informacije čuvaju u vidu specifičnog redosleda nukleotida. RNK, pak, preslikava takav informacioni sadržaj u redosled polipeptidom vezanih aminokiselina u proteinima. Genetički programirana replikacija ćelije, kao i replikacija, tj. reprodukcija organizma, shodno relaciji između DNK i proteina, očituje se u već poznatom svojstvu invarijantnosti organske materije. Invarijantnost znači sposobnost prema kojoj živa bića čuvaju svoju strukturnu normu od jedne generacije do druge. Teleonomija je zakonitost sposobnosti živog bića da svoj sadržaj invarijantnosti prenosi u nasleđe potomcima, čime se objašnjava postojanost vrsta živih bića, kako razlaže Jacques Monod u Le hasard et la nécessité, 1970, (Slučajnost i nužnost). Fenomen mutacije je izuzetak u okviru nužnosti invarijantnosti i teleonomije i predstavlja slučajnost, kada se tok teleonomije prekida i nastavlja u modifikovanom vidu. To znači postanak novih vrsta, opet replikaciju organizama shodno zakonu invarijantnosti i njihovo izlaganje nužnosti delovanja prirodne selekcije. Zato Monod citira čuvenu Demokritovu izreku: «Sve što postoji plod je slučajnosti i nužnosti».

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Zahvaljujući molekularnoj biologiji, kako ističe Jacques Monod, koji je i jedan od njenih tvoraca, može se tačno, praktično mehanički, sagledati princip teleonomije, tako i fenomen mutacije. Reč je o genskim i hromozomskim mutacijama na osnovu permutacija i zamena nukleotida u DNK, čime se menja genetička informacija. Na taj način «nesavršenost mehanizma isto tako je i njegova privilegija», jer selektivna evolucija dovodi i do postanka čoveka. Sumirajući, molekularna biologija je omogućila da se na racionalan način tumače fenomeni reprodukcije, nasleđa, varijacije i mutacija, kao i tok razvoja živog bića od embriona do odraslog organizma. Jednostavno rečeno, princip života je u tome što jedna biološka ćelija nužno teži da postane dve ćelije u jednom rekurzivnom procesu, ili – još slikovitije – «pile je samo način na koji jedno jaje stvara drugo jaje». Neosporno je da savremeni naučni prilaz u biologiji predstavlja način da se fenomen života dovede u dimenzije razuma. U red zaslužnih pregalaca u tom poduhvatu ubraja se svakako i genetičar Richard Dawkins, uporni borac za naučne istine i autor knjige The Selfish Gene, 1976, (Sebični gen). Naime, biologija je, počev od Darwina, izazvala najviše neprijateljstva retrogradnog dela čovečanstva svojim razvejavanjem sujeverja i zabluda o višoj transcendentalnoj promisli u nastanku ljudskog roda, isto kao i mistifikaciji o poreklu jezika. 3.4.

Filogeneza i ontogeneza, genotip i fenotip Teorija evolucije zasnovana na teleonomiji, mutacijama i prirodnoj

selekciji nije jedina teorija koncipirana sa ciljem da objasni fenomen evolucije. Tako je Jean-Baptiste Lamarck u Philosophie zoologique, 1809, u delu objavljenom pola veka pre Darwinovog kapitalnog dela, izneo osnovnu tezu da se organizam inherentno usavršava i menja prilagođavajući se uslovima ambijenta. Stečeno bi postalo nasledno. Na taj način bi se u jednoj datoj generaciji upotrebom usavršavani organ nasleđivao u sledećoj generaciji. To bi, na primer, bilo objašnjenje za dužinu vrata žirafe. 91

Biološka evolucija i jezik

Shodno tome, u evoluciju je unet jedan teleološki parametar, koji, nasuprot teleonomiji, nije potkrepljen činjenicama. Ipak je Lamarck u biologiju uveo jednu hipotezu, koja je svojom privlačnošću imala širok interdisciplinarni odjek. Reč je o tome da se u okviru takve koncepcije mešaju dva različita fundamentalna reda fenomena. U embriogenezu, koja se odvija svojim autonomnim tokom, ekstrapoliraju se određeni sadržaji iz spoljnog okruženja. Na taj način bi se stvorila jedna fiktivna osnova za neobrazloženu inflaciju biološke supstance. Činjenica je da ni Darwin nije bio imun na Lamarckove ideje o nasleđu stečenih svojstava premda on nije prihvatao shvatanje o inherentnom usavršavanju organizma, tj. pojam ortogeneze. U tom kontekstu je, u traženju jedne rigorozne metodologije, uloga «neodarvinizma» Augusta Weismanna sa Aufsatz über Vererbung und verwandte biologische Fragen, 1892, (Ogled o nasleđivanju i srodnim biološkim pitanjima). Suština Weismannovog prilaza sastoji se u diferenciranju funkcije somatskih i matičnih ćelija. Matične ćelije su faktor reprodukcije vrste i prenošenja naslednog sadržaja. Zato je prevođenje takve genetičke informacije ireverzibilan proces. Kako ističu Peter Medawar i Jean Medawar u The Life Science, 1977, (Nauka o životu), «ne postoji poznata ili zamisliva metoda kojom bi se u DNK mogle utisnuti informacije stečene tokom života samog organizma».U tom smislu i Luigi Luca Cavalli-Sforza u Genes, Peoples and Languages, 2000, (Geni, narodi i jezici), piše da su «mutacije slepe u odnosu na svoju potencijalnu korisnost». Iz navedenih razloga treba razlikovati endosomatsku (organsku) evoluciju od egzosomatske (psihosocijalne) evolucije. To znači u najširem smislu da u biologiji ontogeneza ne može određivati tok filogeneze. Ako nije prihvatljiva teorija prema kojoj ontogeneza može određivati tok filogeneze, isto tako nema naučnu osnovu shvatanje da je ontogeneza kratka rekapitulacija filogeneze. Naime, to je smisao teorije palingeneze darviniste Ernsta Haeckela izložene u Generelle Morphologie der Organismen, 92

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1866. Haeckel je zasnovao svoju tezu na određenim činjenicama ustanovljenim u embriologiji. Međutim, Julian Huxley je u Evolution in Action, 1953, opovrgao ovu teoriju kao celinu: ne mogu se stadijumi biološke evolucije predaka utiskivati u redosled individualnog razvoja potomaka. Dokazi takve razmere ne mogu se ustanoviti u okviru embriologije. Dakle, nastanak uvećanog cerebruma sa neokorteksom, što je differentia specifica ljudskog roda, odnosno vrste homo sapiens, jeste prevashodno rezultat niza postepenih mutacija i u osnovi predstavlja splet biološke nužnosti i slučajnosti, tj. principa indeterminizma. Ovakva slučajnost se pokazala kao jedinstvena u biosferi, jer ta moždana struktura, koju karakterizira dug epigenetički razvoj pojedinca, «juvenilizacija», i otvorenost širokom dijapazonu uticaja ambijenta, nosi jedinstvene predispozicije za prevazilaženje determinizma genetike. Drugim rečima, za identitet čoveka, pored genotipa sa instinktima i endopsihičkom energijom, koji je rezultat anatomskog, fiziološkog i psihičkog nasleđa iz filogeneze, istorije vrste, bitan je i fenotip, uočljivi karakteristični sastav svojstava i sposobnosti koji se stiču u ontogenezi, tj. tokom razvoja pojedinca u datom sociokulturnom ambijentu kao drugoj prirodi. Reč je o dijalektici komplementarnosti urođenog i stečenog. Prema tome, neokorteks kroz fenotip otvara, u datom opsegu, spektar nedeterminisanih mogućnosti čovekovog prilagođavanja stvarnosti i njenog menjanja. Otuda se u filozofiji egzistencijalizma Martina Heideggera i JeanPaula Sartrea mogu razumeti, nasuprot determinizmu, stavovi o čovekovoj slobodi i čoveku kao sopstvenom projektu, naime shvatanje da egzistencija prethodi esenciji. 3.5.

Pavlov: uslovni refleksi i drugi sistem signalizacije Da bi se konkretnije shvatila uloga jedne nove moždane strukture,

svakako uz još određene anatomske i fiziološke inovacije, u nastanku vrste homo sapiens, odnosno homo loquens, u rodu čovekolikih majmuna, 93

Biološka evolucija i jezik

nezaobilazna su istraživanja Ivana Petroviča Pavlova, osnivača moderne neurofiziologije, autora brojnih naučnih radova sakupljenih u Полное собрание трудов I-V, 1936-1949, (Sabrana dela). Pavlovljev osnovni predmet eksperimentalnih istraživanja, koji je otvorio horizont čitavom spektru naučnih disciplina, jesu epigenetički uslovni refleksi, odnosno viša nervna delatnost moždane kore. Pažnju širom svetske naučne javnosti privuklo je englesko posthumno izdanje Conditioned Reflexes: An Investigation of the Physiological Activity of the Cerebral Cortex, 1960. Pavlov polazi od činjenice da postoje osnovni odzivi, asocijativni procesi reagovanja organizma (efektori) na spoljne stimuluse (draži). Ti odzivi, počev od tropizama u biljnom svetu do instinkata u životinjskom svetu, «upisani» su kao genetička informacija, i oni su automatski. Međutim, u okviru srazmerno razvijenije moždane strukture, kao u slučaju sisara, refleksi, odzivi na stimuluse,mogu biti i naučeni, tj. kada nisu plod nasleđa. U pitanju je organska predispozicija, tj. uslovni refleksi, asocijativni procesi mišljenja, koji se epigenetički, u spoljnom okruženju formiraju u moždanom mehanizmu. Čestim ponavljanjem stimulusa B sa stimulusom A, stimulus B postaje znak, odnosno signal koji dovodi do istog odziva kao A. Time je uspostavljen uslovni refleks. Signal može biti bilo kakve prirode uz uslov da je dostupan čulima. Pavlov je ovako eksperimentalno dokazane postupke ponašanja nazvao «prvim sistemom signalizacije». Na ovaj način nastaje proces učenja iz iskustva i usredsređivanja pažnje; naravno, uz uslov sadejstva memorije. To je jedan elementarni, instrumentalni vid mišljenja i rudimentarne inteligencije, nadgradnja instinkata. Procesi sticanja uslovnih refleksa i njihovog pohranjivanja u memoriji nisu isključivo zasnovani u anatomiji mozga, koja je genetički determinisana, već u cerebralnoj fiziologiji, odnosno u kompleksnoj neuralnoj mreži. Na toj osnovi čuveni su eksperimenti Pavlovljevi sa psima, kada se može konstatovati, posmatranjem lučenja pljuvačke, kako sekundarni stimulus, zvučni ili vizuelni signal, na osnovu uspostavljenog uslovnog 94

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

refleksa zamenjuje primarni stimulus u vidu hrane. Kako je pomenuto, razvijanje uslovnih refleksa ograničeno je na vrstu sisara, ali sa naučnog aspekta od posebnog interesa su eksperimenti vršeni sa čovekolikim majmunima s obzirom na njihovu kortikalnu strukturu. U sledećoj fazi istraživanja Pavlov je došao jednim daljim korakom do saznanja od izuzetnog značaja. Umesto bilo koga signala, kao, na primer, zvuka zvonca, može nastupiti reč, koja označava lice ili objekt, odnosno radnju ili proces. Tada stimulus u uspostavljanju uslovnog refleksa za primaoca iz životinjskog sveta predstavlja signal koji se ne diferencira od ostalih signala. Međutim, za čoveka je to simbol, signal signala, uspostavljanje asocijativnog odnosa percepta i pojma. Reč je, naime, pojmovni signal u postupku apstrakcije i uopštavanja u osmišljavanju stvarnosti. Zato je Pavlov nazvao «drugi sistem signalizacije» ovaj domen verbalnih uslovnih refleksa, u kojima se dolazi do značenja u ljudskom smislu. Dva sistema signalizacije recipročnom akcijom čine celinu za čoveka premda je za čoveka drugi sistem dominantan. Nasuprot tome, izgovorena reč za majmuna, na primer, može biti jedan signal akustičke prirode, ali njegovom umu je nedostupan simbol, znak koji sadrži značenje, tj, pojam. Objašnjenje specifične čovekove psihičke aktivnosti nalazi se u fiziološkoj aktivnosti njegovog cerebralnog korteksa, pre svega režnjeva neokorteksa, putem neuromotornih modifikacija. Bitna činjenica je otvorenost čovekovog neurofiziološkog ustrojstva, njegov nedeterminisani potencijal. Naime, učenje na onovu uslovnih refleksa deluje povratno na organsku osnovu razvojem sinaptičkih veza u korteksu. Upravo u takvoj dinamici, u socioklturnom okruženju, nalaze se široke mentalne mogućnosti čovekove u ontogenezi. Jasno je da je ovde u pitanju jedan ogroman skok na skali biološke evolucije. Zato se postavljaju kritična pitanja kako je do toga došlo, kako su nastali simboli i jezik, i koji vremenski period je za takav događaj u biosferi bio potreban. 95

Biološka evolucija i jezik

3.6.

Nužnost i slučajnost u procesu postanka jezika Postanak jezika i vremenski period u evoluciji da se on ostvari dva su

povezana pitanja. Nije jednostavno objasniti evolucioni tok mozga, uslova nastanka jezika, od pračoveka – hominida do modernog čoveka – homo sapiensa u trajanju od svega dva miliona godina. To je period koji počinje pre oko dva miliona godina i okončan je pojavom homo sapiensa pre oko 250.000 godina te je za promenu takvih razmera na evolucionoj skali zagonetno kratak. U traženju objašnjenja za ovaj fenomen Jacques Monod je preokrenuo navedeni uzročno-posledični odnos. Naime, Monod vidi ključni uzrok u tom, u biološkim razmerama, naglom razvoju čovekovog mozga i lobanje u « jednom selektivnom orijentisanom, kontinuiranom pritisku» jezika. Jezik ne bi bio samo proizvod, već jedan od početnih uslova takve evolucije. Jedna rudimentarna simbolička komunikacija pojavila se veoma rano u ljudskom rodu i njen «početni izbor» uslovio je razvoj jezika kao i mozga, organa koji je u njegovoj funkciji, kako obrazlaže Monod. Monod se pridružuje Chomskom u objašnjenju kako dete u kratkom roku ovlada maternjim jezikom. Razlog bi bio u jeziku kao urođenoj karakteristici čovečanstva. U embriološkom procesu nastaju neuralne strukture koje su osnova jezičke kompetencije. Tako je, prema Monodu, jezik infrastruktura znanja, a čak su i kulturne institucije i mitovi «upisani negde u jeziku genetičkog koda». U ovim koordinatama može se shvatiti Monodov zaključak da je čovek stvorio jezik, a jezik je stvorio čoveka. Monodova teza o selektivnom orijentisanom pritisku jezika na tok razvoja čovekovog korteksa uklapa se u princip ortogeneze, tj. shvatanje evolucije kao uniformnog, pravolinijskog procesa, koji je rezultat određenog podsticaja ka predodređenom cilju. Na suprotnom polu shvatanja Julian Huxley (1953) ističe da teorije ortogeneze, kao i lamarkizma, prema kojima se evolucija odvija kroz nasleđe stečenih karakteristika, odnosno efekte

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

korišćenih organa, ili bilo kojom inherentnom tendencijom, nisu u skladu sa činjenicama i «ne zaslužuju da se nazivaju naučnim teorijama». Sa druge strane, evolucioni period od oko dva miliona godina jeste neverovatno kratak ako se posmatra izuzetni razvoj čovekovog mozga kao rezultat nasumičnih mutacija. Međutim, proces pretvaranja pračoveka u homo sapiensa može se objasniti na filogenetskom planu unutrašnjom organizacijom mozga. Reč je o progresivnim aktivnim autoregulacijama i koordinacijama u mozgu, uspostavljanjem ravnoteže putem gena regulatora, kako navodi Jean Piaget u L'épistémologie génétique, (1972), pozivajući se na obimna istraživanja koja je sproveo genetičar Theodosius Dobzhansky, uz brojne objavljene radove kao što je Changing Man (1967). U tim okolnostima jezik, kao ishod procesa selekcije, mogao se u filogenezi razvijati od simpraktičkog koda, sraslog sa rudimentarnom društvenom praksom, do sinsemantičkog koda, složenog jezičkog sistema u svojstvu autonomnog simboličkog sredstva komunikacije. Ako je diskutabilan endogeni selektivni pritisak jezika na evolucioni tok mozga, tačna je konstatacija Monodova da je paleolitski čovek u svojim aktivnostima lova i izrade alata imao preku potrebu za jednim simboličkim sredstvom komunikacije u svojoj zajednici i u užoj porodici, a vladanje takvim sredstvom predstavljalo je moć od izuzetne selektivne prednosti. Naravno, pitanje je kako se do takve sposobnosti ili moći došlo. Monod vidi određenu analogiju između genetičkog koda, generatora evolucije, i simboličkog koda, čovekovog jezika, kao dela ljudske prirode. Značajno je to što su oni ishod nužnosti i slučajnosti. Ustvari, razvoj čovečijeg mozga sa njegovim ekstenzivnim potencijalom, koji se protegao na period od dva miliona godina, nije dovoljan uslov za nastanak jezika; jeste nužan, ali nikako i dovoljan. U tom kompleksnom procesu, koji se ne može objasniti deterministički, tj. prirodnom nužnošću, mora imati mesto i slučajnost. Instinkti se ispoljavaju bezuslovno jer su urođena karakteristika organizama. Jezik se ispoljava uslovno, u kontekstu povoljnog sticaja 97

Biološka evolucija i jezik

okolnosti, što predstavlja sociokulturni ambijent (sa jednim uslovnim pojmom kulture). Tako je jezik epigenetički fenomen, deo je fenotipa i njegova pojava se ne može smatrati prirodnom nužnošću izvan sociokulturnog konteksta, odnosno bez odgovarajuće interakcije u njemu. Smisao slučajnosti može se sagledati u sadejstvu raznorodnih faktora u postanku jezika. Kada je reč o slučajnosti, relevantni su i nalazi Aleksandra Lurije (1997). Za razliku od evolucije čovečijeg mozga od dva miliona godina, stvaranje jezika u današnjem smislu, kao sinsemantičkog koda, imalo je u filogenezi jedan neuporedivo kraći tok, koji se meri desetinama hiljada godina. Reč je o različitim vremenskim skalama i odsustvu homologije u dva evoluciona procesa. Period stvaranja jezika kao autonomnog sistema simboličkih znakova vezuje se za period koji počinje sa homo sapiensom i proteže se na poslednjih 250.000 hiljada godina. Međutim, mozak homo sapiensa bitno se ne razlikuje, anatomski i fiziološki, od mozga savremenog čoveka. Prema tome, u odnosu na evoluciju autentično shvaćenog jezika mozak predstavlja konstantu, a ne vezanu varijablu. Zato se i iz ovog aspekta stvari može zaključiti da čovekov mozak nije sazdan da bi sadržao i hipostatizirani organ jezika u svojstvu simboličkog sredstva komunikacije, već se takva njegova funkcija zbila i opstala kao izuzetno

uspešna

epigenetička

karakteristika

vrste.

Neokorteks

funkcionisao u dugom periodu evolucije pre nastanka jezika, a za njegove režnjeve se vezuje primarna biološka funkcija percepcije, tj. aktivnost čovekovih čula, kao i neverbalizovana instrumentalna misao, svojstvena i nižim vrstama. Naravno, čulo sluha tek omogućuje postanak jezika. Dakle, nikakva teleološki određena nužnost ne može se izvoditi za postanak jezika iz strukture mozga: ne ide post hoc ergo propter hoc, premda bez takve strukture sa njenom fiziološkom aktivnošću jezik ne bi bio moguć.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

3.7.

Jezik kao potencijal simbolizacije više nervne delatnosti u filogenezi Jedna bitna karika zahteva rasvetljavanje u procesu evolucije

simboličkog sredstva komunikacije. Reč je o navedenoj fiziološkoj aktivnosti cerebralnog korteksa. Kako piše Paul Chauchard u Le langage et la pensée, 1976, (Jezik i misao), jezik je nastao kao čovekova voljna motorna aktivnost. U tom procesu nije bilo promene strukture i funkcije korteksa. Jezička primena proističe iz opšte motorne i senzorne fiziologije. Tako centri govora predstavljaju usavršavanje motornih i senzornih centara, koji inače postoje i u životinjskom svetu. Dakle, korišćenje simbola, odnosno reči, počiva na višoj nervnoj delatnosti, što je karakteristika Pavlovljevog drugog sistema signalizacije. Asocijativna suština uslovnog refleksa u spoljnoj sredini ogleda se u specifičnoj reaktivnoj, tj. simboličkoj prirodi čoveka. Kako navodi Pavlov, «procesi stimulacije i inhibicije, iradijacije, koncentracije i recipročne indukcije, tj. čitava kompleksna dinamika fizioloških procesa, koji se proizvode u korteksu, odvijaju se za uslovne reflekse kao i za druge procese». Tako se viša nervna delatnost vezuje za sve složeniju hijerarhiju uslovljavanja koja se tiče jezika. Početni su uslovni refleksi iz mišićnog i auditivnog senzibiliteta, vezanog za proizvodnju fonema, sledi verbalna simbolika, zatim gramatičke relacije, koje omogućuju građenje rečenice. Sledeći korak u istraživanju bio je prodor analize u anatomiju, tj. strukturu samog korteksa, u pogledu njene relevantnosti, odnosno organizacije u građenju i razumevanju govornog iskaza. Tako je nastala neurolingvistika.

Biološka evolucija i jezik

100

4. MOZAK I JEZIK 4.1.

Neurolingvistika: moždana organizacija govora u Lurijinim istraživanjima Strukturalna lingvistika omogućila je da se jezik sagleda kao jedan

hijerarhijski relacioni sistem koji obuhvata komponente: fonologiju, morfosintaksu i semantiku. Takav sistem podložan je ispitivanju psihološke realnosti, odnosno kognitivnih aspekata jezičke produkcije i percepcije, što je predmet psiholingvistike. Međutim, interes se, izvan mentalističkih okvira, proširio na probleme moždane organizacije jezičke produkcije i percepcije. Takav interes je nastao u domenu neuropsihologije, proučavanju mehanizama mozga i njihovih odnosa prema višim psihičkim funkcijama (mišljenju, učenju, pamćenju, logičkom zaključivanju). Tu je bitna uloga Aleksandra Lurije objavljivanjem Основы нейропсихологии, 1973. Na taj način je u okviru neuropsihologije Lurija utemeljio neurolingvistiku, disciplinu u kojoj se proučavaju mehanizmi mozga u odnosu prema govoru, u objavljenom radu Language and Brain. Towards the Basic Problems of Neurolingvistics, 1974, (Jezik i mozak. Ka osnovnim problemima neurolingvistike). Time su obuhvaćeni i specifični rezultati ranijih istraživanja u ovom domenu. Dakle, u relevantnim istraživanjima i psihičke funkcije i jezik dovode se u vezu sa svojim adekvatnim biološkim uslovima. U ovom kontekstu treba istaći Lurijino shvatanje da moždana organizacija govora nije zasnovana na nekoj apriornoj, urođenoj neuralnoj osnovi, već je u pitaju realizacija potencijala korteksa. Neuralna osnova jezika formira se u razvojnim stadijumima ontogeneze kada se i dolazi do sticanja govorne sposobnosti. Mora se voditi računa o dijalektici naslednih predispozicija i sticanja iskustva u konkretnoj situaciji ambijenta. Drugim rečima, jezik je epigenetički fenomen i u pitanju je

Mozak i jezik

povratna sprega biološkog i sociokulturnog. Ta činjenica je već implicitna u asocijanističkom prilazu Ivana Pavlova. Fizikalistički naučni prilaz, zasnovan na empirijskoj evidenciji i suprotstavljen intuitivnom metodu neposrednog saznavanja, omogućuje sučeljavanje i opovrgavanje hipoteza na koncepcijskom planu za razliku od spekulativnog prilaza, koji nije put intersubjektivnog saznanja i sticanja objektivne informacije. Taj alternativni prilaz je «posledica ličnog duhovnog iskustva, koje nema materijalne korene i odnosi se na duhovno drugu sferu postojanja» kako razlaže Aleksandar Lurija (1997). Ako je sistematizacija u strukturalnoj lingvistici bila neophodna za razvoj neurolingvistike, pokazalo se da su i uvidi neurolingvistike relevantni za lingvistiku. Na tom interdisciplinarnom polju ističe se i u svojstvu neurolingviste Roman Jakobson svojim radovima o dečijoj afaziji, i, posebno, sa Studies in Child Language and Aphasia, 1971. 4.2.

Lokalizacionistički i holistički pristup u neurolingvistici U sagledavanju odnosa jezika i njegove moždane organizacije postoje

dva metodološka pristupa, lokalizacionistički i holistički. Ustvari, moglo bi se smatrati da su oni komplementarni. Lokalizacionistički pristup dobio je u značaju kada je 1861. godine Paul Broca ustanovio da je pacijent usled povrede u frontalnom režnju dominantne, za dešnjaka leve hemisfere, izgubio moć govora, s tim što je sposobnost razumevanja govora ostala očuvana. Drugu činjenicu opisao je Karl Wernicke: pacijent koji je doživeo povredu zadnjeg dela temporalnog režnja dominantne hemisfere izgubio je sposobnost razumevanja govora uz očuvanu moć govora. Kako je objašnjavao Ivan Pavlov, kroz patologiju, tj. kroz povrede ili obolenja mozga i sledstvene poremećaje jezičkih funkcija, naime kroz afaziju, bio je jedini empirijski put za sagledavanje ovih korelacija. Tako se kroz diferencirani poremećaj vladanja jezikom došlo do saznanja «da se govor oslanja na niz zona korteksa koje zajedno funkcionišu, a svaka od njih ima 102

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

svoj specifični značaj za organizaciju govorne aktivnosti u celini», kako razlaže Aleksandar Lurija (1997). Ovakvo shvatanje stvari znači napuštanje koncepcije striktne lokalizacije jezika i govora, odnosno neposredne veze između jezika i mozga ili neke zamišljene homologije. Složenost korelacija, inače, ustanovljena je i u istraživanjima psihološke realnosti jezika, odnosno u kognitivnoj obradi građenja i razumevanja govornog iskaza. Lurija upravo ističe značaj i psihološke osnove govorne aktivnosti u celosti za analizu njene moždane organizacije. 4.3.

Struktura nervnog sistema Pošto moždana organizacija omogućuje građenje i razumevanje

(kodiranje i dekodiranje) govora, nužno je sagledati relevantnu anatomsku strukturu nervnog sistema, kojom je verbalna delatnost uslovljena. Jednu celinu u njemu čini cerebrospinalni (moždano-moždinski) sistem, koji se sastoji se od dva manja sistema, tj. od centralnog sistema, centralne ose, i perifernog sistema, povezanog sa centralnom osom. U centralnom sistemu, smešten u lobanji, nalazi se mozak/encefalon. Osnovni delovi encefalona su moždano stablo, međumozak/diencefalon, mali mozak/cerebelum i veliki mozak/cerebrum. Moždano stablo, smešteno u donjem delu lobanje, nastavlja se na moždinu u kičmenom stubu. Veći deo međumozga sastoji se od talamusa i hipotalamusa. Cerebrum je najveći deo encefalona. On ispunjava pretežni deo lobanjske duplje prekrivajući ostale delove. Prominentni deo cerebruma sačinjava njegova kora – korteks, koji sadrži bitne nervne centre. Korteks se sastoji od više slojeva, a pretežni deo zauzima neokorteks, koji se kao differentia specifica ljudske vrste u filogenezi razvio i u znatnoj meri uvećao. Cerebrum je podeljen na dve hemisfere, a svaka hemisfera podeljena je brazdama u korteksu na režnjeve. To su čeoni/frontalni, temeni/parijetalni, potiljačni/okcipitalni i slepoočni/temporalni režanj.

103

Mozak i jezik

Osnovne jedinice građe nervog sistema su neuroni, nervne ćelije. Neuron se sastoji od tela i nervnih nastavaka preko kojih se obezbeđuje ulaz i izlaz impulsa. U mozgu, odnosno u kičmenoj moždini, nalaze se nervima povezani viši, odnosno niži centri regulacije – ganglije. Ganglija ili nukleus je skup neurona u međusobnoj funkcionalnoj relaciji tako da se pobuđuju kao celina. Centri regulacije su korelacioni, tj. senzorni centri, i koordinacioni, tj. motorni centri. Periferni sistem sastoji se od mreže nerava, koja prožima čitavo telo organizma. Nervi su skupovi vlakana neurona. Jedan deo nerava vezuje se za moždani deo, a drugi deo za moždinski deo centralne ose. Kao sastavni delovi nerava diferenciraju se motorni/eferentni neuroni, koji impulse sprovode iz centralne ose u periferiju tela; senzorni/aferentni neuroni, koji impulse sprovode u obrnutom smeru, tj. iz periferije u centar; asocijativni/regulacioni neuroni, koji obezbeđuju koneksiju između neurona. U strukturi nervnog sistema posebno mesto ima autonomni nervni sistem, rasprostranjen po čitavom telu. On se sastoji od posebnih ganglija povezanih sa cerebrospinalnom osom. Taj sistem sadrži funkcije upravljanja organima nezavisno od volje subjekta (varenje, rad srca, rad žlezda i dr.), te se u funkcionalnoj shemi izdvaja od čulnog aparata sa njegovim mišićima motorike. Stoga on nije relevantan sa aspekta neurolingvistike. 4.4.

Funkcionalni aspekt nervnog sistema Funkcionisanje mozga predstavlja celovitu delatnost. Međutim, od

nižih do viših vrsta, pa do čoveka, povećava se zavisnost od cerebruma za sve povezane kompleksne psihičke funkcije. Iako stariji delovi mozga zadržavaju u čoveku neke nezavisne funkcije, svesno ponašanje prvenstveno se vezuje za cerebrum, odnosno neokorteks. Otuda je u prvom planu u ovom kontekstu funkcionisanje njegovih sastavnih delova. Ipak, talamus sa hipotalamusom značajan je zbog sadejstva njegovih centara sa senzornim i motornim zonama cerebralnog korteksa. Isto tako, 104

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

njegove relejne senzorne i motorne veze sa nižim supkortikalnim nivoima relevantne su za instinktivno ponašanje. Sam cerebrum, koji sadrži više neurona nego svi ostali delovi zajedno, u svojoj kompleksnoj strukturi obuhvata tri opšta funkcionalna tipa: senzorne zone, motorne zone i asocijativne zone. Senzorne zone su locirane u parijetalnom, okcipitalnom i temporalnom režnju. Parijetalni režanj se vezuje za osećaj dodira, pritiska i toplote; okcipitalni za čulo vida; temporalni za čulo sluha. Motorne zone su deo frontalnog režnja, koji sadrži centre za voljnu motornu aktivnost. Asocijativne zone su karakteristične posebno u vezi sa ljudskim bićem, jer su asocijativni neuroni u njima koncentrisani funkcijom uslovnih refleksa. Time se, naravno, podrazumeva da se čovekov moždani sastav konačno obrazuje u ontogenezi. Inače, asocijativne zone mogu se grupisati u tri klase: senzorne, motorne i frontalne, koje se vezuju respektivno za memoriju, rasuđivanje i motivaciju. Što se tiče funkcionisanja nervne mreže, aferentni nervi sprovode impulse u korelacione centre u centralnoj osi iz receptora lociranih u koži tela, u mišićima, žilama i zglobovima. Aferentni nervi sprovode impulse aktivacije koordinacionih centara centralne ose u efektore locirane u mišićnim vlaknima i tkivima žlezda. Bitnu ulogu u sprovođenju impulsa imaju sinapse, koje imaju svoj razvojni tok u ontogenezi. Sinapsa je mesto u procesu tesnog dodira nastavaka dvaju neurona, čime se ostvaruje prelaz impulsa iz jedne ćelije u drugu. Tako se dolazi do shvatanja da celovit nervni proces predstavlja jedan refleksni luk. Stimulusi, spoljni i unutrašnji, deluju na specifične receptore pobuđujuči aferentne neurone, koji sprovode impulse u ganglije centralne ose. U njoj se vrše kompleksne regulacije proizvodeći stimulaciju eferentnih neurona, koji povratno sprovode impulse u efektore datih organa. Time se krug zatvara.

105

Mozak i jezik

4.5.

Fiziološka stanja korteksa, uslov govora Dok je Ivan Pavlov postavio temelje u sagledavanju čovekove

senzomotorne osnove u percepciji, kogniciji i pohranjivanju jezika, Aleksandar Lurija (1997) je preuzeo zadatak da, na osnovu utvrđenih konstituenata lingvističke strukture i činilaca jezičkog ponašanja, ispita ulogu koju različiti delovi mozga imaju u organizaciji govora. Preduslov za takav uvid predstavlja analiza određenih fizioloških, tj. neurodinamičnih stanja moždanog korteksa, naime njegovog tonusa. Fiziološko stanje korteksa koje omogućuje korišćenje jezika podrazumeva adekvatnu selektivnost i elastičnost. Selektivnost se sastoji u procesima odgovora srazmerne jačine na date stimuluse. Elastičnost nervnih procesa znači svrsishodan prelaz sa jednog obrasca stimulacije na drugi. Takav adekvatan prelaz je kriterijum zdravog stanja korteksa. 4.6.

Konstituenti moždane organizacije građenja govora Moždana

organizacija

govornog

iskaza,

koji

realizuje

dominantnoj hemisferi, započinje time što je za motiv iskaza potreban odgovarajući tonus korteksa. Tonus se obezbeđuje radom zona moždanog stabla, tj. pomoću njihove eferentne retikularne formacije. Povreda zona moždanog stabla uzrokuje mutizam, osnovnu govornu nesposobnost, apraksiju. To znači isključivanje govora, kojim se motiv iskaza, odnosno smisao, realizuje. Određene zone frontalnog režnja osiguravaju programiranje i kontrolu govorne aktivnosti. Povreda ovih delova svodi se na to da bolesnici na pitanja odgovaraju samo eholaličnim ponavljanjem pitanja, premda je aparat govornog iskaza (fonetika, gramatika, leksika) ostao očuvan. Razlike se ispoljavaju zavisno od toga da li nastajanje govornog iskaza remete i neverbalni faktori. Prelaz početnog semantičkog zapisa (motivacione šeme) preko unutrašnjeg govora u predikativni sintagmatski strukturirani iskaz vezuje se 106

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

za funkcionisanje motornih neurona koordinacionih centara u frontalnom režnju, odnosno u prefrontalnoj govornoj zoni motorne zone. Tako koordinacija efektora u mišićima ide preko koordinacionih centara ove zone. Centri koordinatori verbalne artikulacije u svojim neuronskim kolima sadrže memoriju artikulacije zasnovane na uslovnim refleksima formiranim u ontogenezi. Zavisno od lokalizacije oštećenja prednjeg moždanog ustrojstva, moguće su različite afazije, tj. specifična govorna apraksija. Poremećaj unutrašnjeg

govora,

šeme

stvaranja

sintagmatski

strukturiranog

predikatskog iskaza, predstavlja dinamičku afaziju, nemogućnost kreativnog građenja šema govornog iskaza. Sa druge strane, fenomen defekta u artikulaciji sekvence fonema i organizaciji ustrojstva rečenice predstavlja motornu, tzv. Brokaovu afaziju. Bolest se manifestuje kao agramatizam, nekompetentnost manipulisaja gramatičkom informacijom i svodi se na izražavanje telegrafskim stilom. Pri tome paradigmatska organizacija govornih procesa ostaje očuvana. Za razliku od sintagmatski građenog govornog iskaza, paradigmatski, tj. hijerarhijski kodovi jezičkog sistema (fonematski, leksičko-semantički, logičko-gramatički) u građenju iskaza počivaju na moždanoj organizaciji vezanoj za zadnje, gnostičke/senzorne zone korteksa. Fonematski sistem se vezuje za učešće zona temporalnog režnja, koji je inače relevantan i za čulo sluha. Poremećaj u vidu raspada fonematskih struktura vodi tzv. literalnim parafazijama. Teškoće su u pronalaženju glasova koji sačinjavaju reč. Tada bolesnik često zamenjuje reč drugom rečju bliskom po glasovnosti, ali sasvim različitog značenja. Leksička jedinica ulazi u sistem hijerarhijski izgrađenih semantičkih odnosa. Tako se pravilan izbor leksičkih i semantičkih veza ostvaruje oslanjajući se na gnostičke parijetalno-okcipitalne delove korteksa. Povreda ovih zona, kada, između ostalog, nastaje i sindrom zaboravljanja reči, poznata je pod nazivom «amnestička afazija». Ustvari, tu nije reč o slabljenju tragova 107

Mozak i jezik

pamćenja, već o sužavanju stepena njihove selektivnosti: fazno stanje koje se naziva «izjednačavajuće». Sastoji se u tome da sva značenja bliska po bilo kome osnovu isplivavaju sa istom verovatnoćom. Paradigmatska organizacija vezana za gnostičke centre uslov je i za logičko-gramatičku strukturu jezika. Međusobni odnosi reči u iskazu, pored sintagmatskog karaktera komunikacije događaja, imaju i paradigmatski karakter komunikacije odnosa. Bolesnik sa odgovarajućom lokalnom povredom vlada konstrukcijama prvog tipa, ali ne i konstrukcijama drugog tipa (komad hleba nasuprot brat oca). Dakle, reč je o nemogućnosti operisanja složenim logičko-gramatičkim kodovima. Govorni činovi idu u red radnji («praksija») u opštem smislu, svojstvenim i drugim vrstama, i u načelu na isti način organizovanim u mozgu dejstvom motornih neurona. Delatnost nižih vrsta predstavlja automatski, nevoljni motoricitet uslovljen instinktom. Taj motoricitet se vezuje za niže delove locirane u osnovi mozga. Nasuprot tome, voljni činovi, stečeni putem uslovnih refleksa kod sisara, vezuju se za funkcionisanje korteksa, koji je u opštoj evolucionoj skali recentnija formacija. Tako dolazi do međusobnog uticaja dveju vrsta motoriciteta. Specifičan

slučaj

ljudskog

bića sa

njegovim

evoluiranim

neokorteksom, u kome neuroni sadržani u koordinacionim centrima fonogenim motornim upravljanjem obezbeđuju govornu moć kao izraziti vid individualne volje. Najbliži čovekovi srodnici, čovekoliki majmuni, uz sav razvijeni motoricitet, nemaju dovoljnu količinu neurona koordinatora (asocijativnih neurona) da bi govorili, kako razlaže Paul Chauchard. Sposobnost učenja majmuna na osnovu uslovnih refleksa na zavidnom je nivou u poređenju sa drugim vrstama, ali jezik ostaje za njih nedokučiva tajna, kao što se to može shvatiti iz istraživanja Ivana Pavlova: samo čovek može naučiti da govori. Osnova je kinestezija govora, osećaj položaja govornih organa pri unutrašnjem i glasovnom govoru.

108

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

4.7.

Konstituenti moždane organizacije razumevanja govora Razumevanje, odnosno dekodiranje govornog saopštenja, koje se

takođe odvija u dominantnoj hemisferi mozga, sa psihološkog stanovišta predstavlja refleksni proces građenja govornog saopštenja. On se zasniva na senzibilnom neurofiziološkom ustrojstvu, u kome neuroni u korelacionim centrima mozga aferentnim traktima primaju impulse iz receptora lociranim u organu sluha. Dakle, percipiraju se paradigmatski građeni sistemi jezičkih kodova (fonematskog, leksičko-semantičkog i logičko-gramatičkog). Tako je prva etapa dekodiranje percipiranog sistema glasova, tj. fonematske strukture jezika. S obzirom na njenu akustičku osnovu ova struktura se vezuje za temporalni režanj, koji sadrži centar čula sluha. Iz toga razloga, usled povrede nastala, senzorna akustička afazija predstavlja nemogućnost da se sačuva jasna fonematska struktura percipiranog govora. Postoji i mogućnost da tragovi percipiranih reči budu neodrživi jer ih potiskuju sledeće reči. Tada je u pitanju akustičko-mnestička afazija. Ovladavanje fonematskim sistemom jezika i leksičkim elementima jezika predstavljaju prvu etapu u razumevanju govornog iskaza. Druga etapa je usvajanje značenja logičko-gramatičkih konstrukcija, u kojima se, kako navodi Lurija, diferenciraju dva tipa, koji su relevantni i u moždanoj organizaciji građenja iskaza. To su: komunikacija događaja i komunikacija odnosa. Prvi tip predstavlja sintagmatski predikativno povezan sistem reči, koji opisuje date radnje i osobine. U drugom tipu u pitanju su odnosi koji impliciraju složeniju psihološku strukturu, a ostvaruju se gramatičkim rečima, odnosno morfemima, za šta su primeri atributivni genitiv, odnosno komparativna konstrukcija. Ovde je neophodno da se određeni sukcesivni red reči percipira simultano, kao jedinstvena logička struktura. Otuda su za razumevanje ovakvih logičko-gramatičkih struktura potrebni aparati koji obezbeđuju simultanu sintezu. Oni su smešteni u određene zone parijetalnog, temporalnog i okcipitalnog režnja. Povrede u tim moždanim segmentima dovode do semantičke afazije, što je u širem 109

Mozak i jezik

psihološkom smislu vrsta agnozije. Kako je već pomenuto, Karl Wernicke je bio prvi istraživač koji je ukazao na ovu vrstu poremećaja. Što se tiče razumevanja sintagmatskog sastava govora, treba imati u vidu da se njegovo građenje vezuje za govorne zone frontalnog režnja i njegovu cirkumvoluciju. Eksperimenti su pokazali da i razumevanje i građenje u ovom aspektu imaju osnovu u istoj moždanoj strukturi. Tako je u domenu razumevanja u pitanju sindrom aferentne motorne afazije kada je povreda izazvala poremećaj razumevanja sekvenca artikulacije glasova i reči. U razumevanje smisla, tj. dubinskog značenja govornog saopštenja, uključeni su i prednji, praksički, i centralni i zadnji, gnostički delovi korteksa, tj. svi režnjevi. Naime, pored potpunog razumevanja jezičkih kodova putem gnostičkog dela korteksa, aktivna analiza saopštenja zahteva povezivanje na distanci jezičkih elemenata u sintagmatskoj sekvenci. Za tu vrstu shvatanja bitna je neurofiziološka aktivnost u frontalnom delu korteksa. 4.8.

Memorija, preduslov komunikacione i refleksivne funkcije jezika Kao što je u domenu percepcije čulo sluha preduslov za nastanak i

korišćenje jezika, tako je i memorija odgovarajući preduslov. Naravno, i memorija ima svoju neuralnu osnovu, sistem nervnih kola lociranih kako u starijim, tako i u novijim evolutivnim formacijama mozga, kako navodi Paul Chauchard u Connaissance et maîtrise de la mémoire, 1968, (Poznavanje i vladanje pamćenjem). Otuda je značaj odgovarajućeg istraživanja u oblasti neurofiziologije mozga. U ovaj kontekst ulazi pitanje specifičnosti čovekove memorije, koja je uslov razvoja verbalne memorije tokom ontogeneze. Opšte uzevši, razlikuju se tri tipa memorije: kratkotrajna ili operativna memorija, srednja memorija i dugotrajna memorija. Različita je mera njihove uloge u upotrebi jezika. Operativna memorija je bitna za sintagmatsku organizaciju, dok je dugotrajna

110

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

memorija fundamentalna za paradigmatsku organizaciju i time za jezički sistem uopšte. Ono što razlikuje čovekovu memoriju od memorije računarskih strojeva jeste njen celoviti prirodni neograničeni kapacitet primanja i pohranjivanja informacija iz spoljne sredine. 4.9.

Metod neuroodslikavanja u neurolingvistici Klasični metod istraživanja neuralne osnove jezika počiva na

fenomenu afazija. Međutim, veliki napredak u tehnici elektronike i optike omogućio je korišćenje elektronskog mikroskopa, magnetne rezonance i specijalnog encefalograma u istraživanju mozga. Time je otvoren put jednom alternativnom metodu, tj. neuroodslikavanju. Dakle, reč je o upotrebi sofisticiranih instrumenata u istraživanju neuralnih osnova kognitivnih procesa i funkcija uopšte. Neuroodslikavanje (neural imaging) se sastoji u primeni različitih tehnika koje omgućuju vizualizaciju moždane aktivnosti, što znači da postaje pristupačno praćenje aktivacije pojedinih zona u mozgu. Ustanovljavaju se nezavisne i zavisne varijable u funkcionisanju čitavog moždanog kompleksa. Prema tome, došlo se do jednog značajnog prodora u istraživanjima bioloških osnova psihičkih funkcija i procesa, koja su relevantna i za sticanje znanja o neurofiziološkoj uslovljenosti govora. 4.10.

Objektivna metodologija u neurolingvistici Analitički prilaz anatomiji i fiziologiji moždanog ustrojstva kao osnovi

psihičke energije i procesa mišljenja predstavlja jedino mogući objektivni metod za sagledavanje jednog bitnog vida jezičkog fenomena. Naravno, treba imati na umu da se fiziološki procesi zasnivaju na dejstvu elektriciteta i hemijskih reakcija u neuronskim kolima, a to dejstvo dovodi do stimulacije i inhibicije

moždanog

mehanizma.

Alternativa

objektivnom

metodu

istraživanja jezika, kako ističe Aleksandar Lurija (1974), ostaje intuitivni

111

Mozak i jezik

metod neposrednog saznavanja u izučavanju jezičke kompetencije, za koji se zalaže Noam Chomsky (1968). Iz istraživanja Pavlova u domenu neurofiziologije i Vigotskog u oblasti psihologije, koja su bila osnova za ustanovljavanje moždane organizacije govora u empirijskim nalazima Aleksandra Lurije, konstanta je postavka da jezik nije konstituentski deo organizma. Kako je već navedeno, moždana struktura je svakako nužan, ali ne i dovoljan uslov za postanak jezika, odnosno govora u filogenezi. Govor postaje realnost evolutivno, tek u dijalektičkom odnosu čovekovog sociokulturnog ambijenta i adekvatno razvijenog mozga. Interakcija u ljudskom društvu uslovila je potrebu za jezikom, a evoluirani mozak je postao sredstvo njegove realizacije. 4.11.

Chomskova kritika biheviorističke teorije jezika S obzirom na uticaj Noama Chomskog i generativnog pravca u oblasti

lingvistike, nužno je razmotriti njegov alternativni prilaz biološkoj zasnovanosti jezičkog fenomena. U tom pogledu su od posebnog interesa Language and Mind, 1968, (Jezik i um) i obrazloženja izneta u The Generative Enterprise, 1982, (Generativni poduhvat). Izgradnja Chomskove opšte teorijske koncepcije počela je sa problemom

sticanja

jezičkog

znanja,

odnosno

posedovanja

jezičke

kompetencije. Jedan povod bila je i knjiga Verbal Behavior, 1957, koju je objavio neobiheviorista Burrhus Skinner. Prema Skinnerovom shvatanju, reči se lančano vezuju u nizu spregom stimulusa i odziva, naime, govorna sekvenca nastaje tako što dati stimulus-reč vezuje odgovarajući odziv-reč, koji je, sa svoje strane, rekurzivno stimulus za dalji odziv. Radi se ovde u suštini o asocijacionističkoj teoriji uslovnih refleksa, kojom je Pavlov utemeljio neurofiziologiju. Međutim, Skinner je teoriju jednostavno

preneo

teren

psiholingvistike

uvođenjem

pojma

respondentnog uslovljavanja, čime je otvorio put relevantnoj kritici u Chomskovoj recenziji njegove knjige. 112

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Skinnerova pozicija je razumljiva sa striktno fizikalističke orijentacije biheviorizma, u kojoj nema mesta ni za osnovne mentalističke pojmove (značenje, svest, više mentalne funkcije), a naučno istraživanje je rigorozno usredsređeno na empirijski proverljive činjenice, tj. ponašanje, kako je to odredio utemeljivač teorije John Watson. Shodno tome, jezičko znanje se stiče induktivno, učenjem, tj. uspostavljanjem relevantnih asocijacija, jer prema osnovnoj postavci empirizma um novorođenog deteta jeste tabula rasa. U Skinnerovom fizikalističkom prilazu domen psihe se istražuje putem verbalnog ponašanja. Tako rečenici shvaćenoj kao linearno ulančanom nizu reči (tzv. Markovljev lanac) nedostaje hijerarhija elemenata, koji su svrstani u sintaksičku strukturu. To je, upravo, razložio Chomsky uvođenjem pojma dubinske sintaksičke strukture rečenice u svojoj prvoj široko poznatoj knjizi, objavljenoj 1957. godine. Chomsky je, dakle, dokazao jednostranost biheviorističkog prilaza nauci o jeziku. Ukazao je na nedoslednost probabilistički orijentisane asocijacionističke psihologije i u svojim istraživanjima uveo biološku osnovu sticanja jezičkog znanja. 4.12.

Sticanje jezičkog znanja kao epigenetički proces u kulturnom okruženju Kako je u teoriji biheviorizma misaoni proces jednostavno asociranje

čulno zasnovanih pojmova, to se on u suštini svodi na jezik lišen zvučnosti. Međutim, bihevioristi su prevideli da učenje zavisi i od inherentne kompetentnosti, stepena sazrevanja mozga deteta, te nije moguće apstrahovati psihički razvoj u ontogenezi. Zaista, nije lako shvatiti kako dete za dve ili tri godine može steći takvu složenu sposobnost kakva je moć izražavanja putem jezika. Odgovor glasi da za to postoji osnova u naglom epigenetičkom razvoju moždane neuronske mreže u tom ranom periodu života, a to je kritični period kada je usvajanje jezika kao spontani proces u načelu moguće. 113

Mozak i jezik

Međutim, bitan faktor je i spoljni ambijent, u kome dete počinje na svojevrstan način da komunicira sa odraslima. To podrazumeva da se jezik formira u aktivnosti deteta, u manipulisanju predmetima. U pitanju je, svakako, jedan postepeni proces učenja i ispravljanja grešaka. Za nauku je to prelaz u neuropsihologiju, psiholingvistiku i kulturologiju. Jasna je u ovom kontekstu sinergija genotipa i fenotipa: zbivanja u sociokulturnoj sredini, sa svoje strane, uzrokuju metamorfozu sinaptičkih veza u neuronskoj mreži. To je prilika za sticanje atributa čovečnosti. Međutim, takvo viđenje stvari Noam Chomsky ne deli, jer za njega je usvajanje maternjeg jezika deduktivni, nikako induktivni, pa ni fazni konstruktivni proces. 4.13.

Chomskova koncepcija urođene univerzalne gramatike i jezičkih univerzalija Sa koncepcijom generativne gramatike Chomsky podrazumeva da svi

postojeći jezici imaju istu sintaksičku dubinsku strukturu, iz koje se, produktivno,

generativnim

pravilima

izvodi

fonetski

interpretirana

površinska struktura partikularnih jezika. U tom smislu je kreativnost kompetencije, koja podrazumeva generativna i transformaciona pravila, jer po principu rekurzivnosti moguće je neograničeno građenje rečenica ograničenim sredstvima. Shvatljiv je Chomskov prilaz jezičkom fenomenu ako se ima u vidu da se čovečiji mozak sa svojim karakterističnim neokorteksom nije menjao u toku poslednjih 250.000 godina – praktično od pojave homo sapiensa. Univerzalni su u tom pogledu biološko nasleđe, pa i početne faze epigenetičkog razvoja ljudske jedinke. Dakle, univerzalna čovekova karakteristika, kakva je moć govora, morala bi se zasnivati na naslednoj, biološkoj osnovi. U tom kontekstu Chomsky dolazi do mentalističke koncepcije univerzalne gramatike kao urođene kreativne kompetencije, koja se kroz pojedinačne gramatike 114

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

realizuje u kompetenciji govornika konkretnih jezika. Tako se, prema Chomskom, dete rađa sa svojim urođenim jezičkim shematizmom, kojim je ograničen broj mogućih gramatika, i usvaja gramatiku određenog konkretnog jezika, koji čuje u svom okruženju, na osnovu svog postojećeg nesvesnog znanja. Prema nativističkoj koncepciji Chomskoga, komponente univerzalne gramatike su dve vrste univerzalija, najopštijih pojmova. Supstantivne univerzalije podrazumevaju zatvorene klase jedinica, kao što su distinktivna obeležja u fonološkoj komponenti gramatike. Formalne univerzalije se odnose na date apstraktnije uslove koje generativna gramatika u svom konstituisanju mora da zadovoljava. U kasnijoj, revidiranoj verziji teorije diferenciraju se formalne i funkcionalne univerzalije, odnosno forma gramatičkih pravila i njihova primena na lingvističke podatke koje opisuju. Ipak, suština koncepta ostaje nepromenjena. Na taj način zaokruženi sistem lingvistike generativnog karaktera stajao bi svojom eksplikativnom adekvatnošću iznad deskriptivnog nivoa strukturalne lingvistike, taksonomske naučne discipline zasnovane na procedurama segmentacije i klasifikacije, kako je prethodno izloženo. Svojim shvatanjem prema kome je urođeno jezičko znanje relevantno za opšte misaone procese, Chomsky je odredio lingvistiku kao bitnu komponentu kognitivne psihologije. Naišao je na podršku u tom domenu, posebno od strane Georgea Millera, te se generalno postavilo pitanje psihološke realnosti generativne gramatike, što je tema odnosa jezika i misli. 4.14.

Sporno nativističko utemeljenje jezika Na osnovu svega izloženog mora se postaviti kritično pitanje šta je to

što je urođeno kada je reč o jeziku – koje su informacije univerzalnog karaktera upisane u nukleinske kiseline neuronskih gena tako da se nasleđuju. Pitanje je suštine jezika, tj. da li jezičke univerzalije mogu biti ista vrsta fenomena, biološki fundiranih, kao što su instinkti, tj. nagoni i emocije. 115

Mozak i jezik

Iz toga razloga Chomsky hipostatizira jedno «autonomno jezičko jezgro» u ljudskom umu, odnosno restriktivnu shemu sa ograničenom amplitudom varijanata, koja bi podrazumevala urođene strukture, kao što je odnos subjekta i predikata, ili, uopšte, postojanje sintaksičkih kategorija. Činjenica je, međutim, da Chomsky ostaje na intuitivnom mentalističkom tumačenju fenomena jezika ne ulazeći u razmatranje moždane organizacije govora, što bi bio dosledan biološki, odnosno neurofiziološki prilaz, kada je reč o naslednim svojstvima. Na to je eksplicitno ukazao Lurija (1974), kako je već navedeno. Iz te dublje perspektive doveo bi se u pitanje autonomni mentalni mehanizam za sticanje jezika (language acquisition device), nezavisan od drugih mentalnih sposobnosti. Naime, režnjevi korteksa, koji su uslov kodiranja i dekodiranja govora, služe i za druge kognitivne funkcije. Te primarne funkcije, kao što su percepcije, znatno su starije u evolucionom procesu nego što je disponibilitet centara za verbalnu moć. Hipoteza o autonomnom biološkom mehanizmu jezika može se dovesti u ptanje i razmatranjem organa artikulacije govora. Činjenica je da je jezik, kao anatomski element, isto kao i zubi, nepce, alveoli i usne, konstituent digestivnog trakta. Njegova fiziološka funkcija u čoveka, kao i u drugim vrstama, vezuje se za čulo ukusa. Tek tokom evolucije, određenom koincidencijom, svi ti organi su stekli funkciju artikulacije govora. Ova funkcija je, ustvari, nadgradnja one primarne funkcije za koju je te organe priroda stvorila. Uzevši u obzir te činjenice, govoriti o nekom «organu jezika» teško je zamislivo, jer, jednostavno, ne postoji posebna fiziologija jezika. Naravno, u kontekstu ovog viđenja stvari, postavlja se pitanje činjenice da sve ljudske zajednice koriste jezik i da jezik počiva na određenim atributima, tj. univerzalijama, što predstavlja njegov identitet. Jedan odgovor se može naći u nalazima biologa evolucionista. Naime, kada je u pitanju ljudski rod, izgleda da je rezrešena dilema između monogeneze i poligeneze jezika. Ljudski rod je nastao na tlu afričkog kontinenta: to je postojbina homo sapiensa. Iz Afrike su krenule migracije u sve kontinente sveta. 116

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Sa aspekta ove činjenice razjašnjava se i pitanje monogeneze jezika. Naime, za postojanje homo sapiensa u Africi vezuje se i vladanje jezikom u određenom rudimentarnom vidu. Tu su faze prelaska prajezika u jezik, odnosno iz simpraktičke u sinsemantičku upotrebu govora. Može se shvatiti da su ljudi, krenuvši u migracije širom sveta, već vladali određenim prajezikom, pa im je on čak bio neophodan. Taj idiom je sadržavao univerzalije, koje su veoma opšteg karaktera i međusobno se impliciraju u konstituciji jezika. Zato je sporna hipoteza prema kojoj su univerzalije nužno urođene: one mogu samo poticati iz zajedničkog lokalnog izvora. Shodno tome, u okviru tipologije raznovrsnih jezika konstatuje se jedan zajednički imenitelj, koji čini jezik onim što on jeste, tj. ono što je postao tokom duge evolucije u ljudskom društvu. Jezik tako ima svoje sistemsko ustrojstvo da bi mogao biti sredstvo komunikacije i mišljenja. Stoga su, u suočavanju čovekovom sa stvarnošću, nastali i univerzalni modaliteti u sastavu jezika. U taj red idu shema alternacije pitanja i odgovora, različita lica (govornik, sagovornik i odsutno lice), rečenična perspektiva (tema i rema), pojam vremena i prostora. Ništa na tom planu nije apriorno i tako treba shvatiti pojam univerzalnog. Dakle, ono što je univerzalno u jeziku nije nužno urođeno, već počiva na elementarnoj inteligenciji u njegovoj konstrukciji. U ovom kontekstu ne mogu se zaobići i druge sumnje izražene u odnosu na nativističku koncepciju jezika. Tako na glotodidaktičkom planu sticanje jezičkog znanja predstavlja znatno kompleksniji problem nego što to proističe iz generativne gramatike.Usvajanje već datog i deduktivni postupak ne mogu na praktičnom planu jednostavno zameniti spontano učenje i induktivni postupak. Sa tim u vezi hipostatiziranje urođene sintaksičke strukture i njene složene hijerarhije sa transformacionim ciklusima ostaje bez utvrđenih dokaza, kako piše Claude Hagège u L'homme de parole. Contribution linguistique aux sciences humaines, 1985, (Čovek od reči. Lingvistički prilog naukama o čoveku). Prema Hagègeu, struktura jezika postaje složenija tek u funkciji razvoja društva i njegove odgovarajuće kompleksnosti. Naime, bitan 117

Mozak i jezik

urođeni faktor nije jezik, već dečije oponašanje govora roditelja u situaciji početnih stadijuma razvoja deteta. Drugim rečima, imitacija ima bitnu ulogu u dečijoj inicijalnoj simpraktičkoj upotrebi govora. U ovom kontekstu Hagège precizira da su supstantivne univerzalije daleko od naučnog utemeljenja. Nadalje, formalne univerzalije su, ustvari, metodološka procedura date lingvističke teorije, te se nikako ne može «mešati procedura sa objektom na koji se primenjuje, tj. kao da je procedura inherentna jezicima». Dakle, mana izložene apriorističke teorije je u nedostatku njene povezanosti sa empirijskom stvarnošću. Zato Neil Smith i Deirdre Wilson u Modern Lingistics. The Results of Chomsky's Revolution, 1983, pišu: «Chomsky je dao jedan elegantan okvir za proučavanje lingvističkih univerzalija, ali činjenice jezika ne uklapaju se u taj okvir. Mi znamo da moramo da tražimo univerzalije forme i funkcije; izgleda da nikakve takve univerzalije ne postoje». Jednu odmerenu kritiku iznosi Jean Piaget u Épistémologie des sciences de l'homme, 1972, (Epistemologija nauka o čoveku), zasnivajući je na svojim dugogodišnjim eksperimentalnim istraživanjima. Prema Piagetu, senzomotorna inteligencija prethodi pojavi govora, a i u njoj samoj nasledni faktori nisu jedini postojeći. Tako se u ovim biološkim koordinatama definitivno postavlja pitanje objektivne osnove na kojoj bi počivala lingvistika kao eksplikativna nauka. Uz izvesnu rezervu može se citirati odgovor koji dolazi od strane Georgesa Mounina u Linguistique et Philosophie,1975: «Uopšte uzev, Chomsky je jednu formalnu teoriju izložio na neracionalan način, kroz polemička izlaganja literarne prirode... Chomsky najčešće hipoteze dokumentuje hipotezama. To je pre jedan prednacrt modela, nego sam model».

118

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

4.15.

Kartezijanski dualizam kao osnova intuitivno shvaćene biološke osnove jezika Kada Chomsky izlaže da «sintaksička komponenta gramatike sadrži

transformaciona pravila koja 'ucrtavaju' semantički interpretirane dubinske strukture u fonetski interpretirane površinske strukture» i da se takva sposobnost uma nasleđuje, onda je uvođenje takve kompleksne sposobnosti razumno zasnivati na empiricizmu suprotstavljenoj filozofiji idealističkog racionalizma, pravca koji ide od Descartesa (Cartesiusa) do Leibniza. Suština takve ontologije je u dualizmu dve supstance, duha i materije, odnosno uma i tela – res cogitans i res extensa. U tom sastavu može naći mesto široki dijapazon urođenih ideja i njihova racionalnost. Dakle, za Descartesa objektivnost misaonih kategorija je rezultat preformacije u duhu. Tako Chomsky traži legitimizaciju svoje mentalistički određene nativističke teorije u neospornom uticaju filozofa kakav je bio René Descartes (1596-1650). Univerzalistička shvatanja racionalizma došla su do izražaja i u gramatičkoj školi Port-Royal u Francuskoj, u knjizi objavljenoj u Parizu 1660. godine pod naslovom Grammaire gènèrale et raisonnèe (Opšta i razložita gramatika) autora Claudea Lancelota i Antoinea Arnaulda. Ovi autori su postulirali jednu univerzalnu gramatiku na osnovu uniformnosti racionalnog ljudskog uma, a varijacije u konkretnim jezicima su shvatali kao sekundarni fenomen. Otuda je Chomsky 1966. godine izašao u javnost sa filozofskom lingvistikom u Cartesian Lingvistics: A Chapter in the History of Rational Thought (Kartezijanska lingvistika: Poglavlje u istoriji racionalističke misli), knjigom koja sa dve godine kasnije objavljenom Language and Mind predstavlja određenu celinu. Međutim, ni kartezijanska osnova nativizma ne počiva na čvrstim epistemološkim temeljima kako je nekada izgledalo. Gilbert Ryle je u The Concept of Mind, 1949, (Pojam uma), podvrgao kritici čitavu Descartesovu filozofsku koncepciju dveju supstanca. Ryle tvrdi da je Descartes, svrstavanjem činjenica mentalnog života u jednu kategoriju kao antitezu drugoj kategoriji, učinio krupnu «kategorijalnu» grešku. Stvar je u tome što se 119

Mozak i jezik

mentalni fenomeni ne mogu opisivati mehanicističkim (materijalističkim) rečnikom. Kategorijalna greška nastaje kada se posmatranje oblasti fizičkog primenjuje na oblast mentalnog. Otuda je problematičan paralelizam dveju supstanca, odnosno kartezijanski mit tela i duha. To bi značilo takođe da je pojam «urođena ideja» kontradiktoran, jer vezuje biološko, tj. urođeno (za Descartesa «mehanicističko»), za psihološko, tj. ideju. 4.16.

Epistemološki domet generativne gramatike Karakteristike teorijskog saznajnog prilaza Chomskog u njegovoj

koncepciji generativne gramatike jesu mentalizam, apriorizam i nativizam. U traženju eksplikativne adekvatnosti ove teorije Chomsky se suočio sa dokazivanjem nasledne sposobnosti moći vladanja jezikom, odnosno urođenim odgovarajućim shematizmom, koji podrazumeva univerzalnu gramatiku. Međutim, iz brojnih nalaza proističe da za hipostatiziranje takve biološke, tj. nasledne strukture ne postoje empirijski dokazi. Chomskova koncepcija bi predstavljala preformaciju specifičnih sposobnosti, odnosno određenu lingvističku kompetenciju u embriogenezi ako je reč o biološki zasnovanom fenomenu. Chomsky se zato uopšte ne upušta podrobno u domen biološke evolucije kada je reč o filogenezi jezika, niti u veoma značajni fazni razvoj čovečijeg uma u ontogenezi. Upravo na tom planu ne može se zaobići neurofiziološka uslovljenost jezičkog fenomena. Sa zauzetih pozicija Chomsky nužno marginalizuje ključni pojam čovekovih mentalnih predispozicija, nastalih iz evolutivnog toka njegovog moždanog korteksa. U ovakvoj konstelaciji činjenica, tj. u nedostatku dovoljnih naučnih argumenata, Chomsky je video rešenje za svoj intuitivno određeni mentalizam u filozofskoj gramatici. Urođene jezičke univerzalije našle bi svoje obrazloženje u okviru kartezijanskih urođenih ideja. Takav oslonac doveo je Chomskog čak do shvatanja da bi generativna gramatika, kao eksplikativna teorija jezika, mogla biti grana kognitivne psihologije i time predstavljati uvid

120

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

u strukturu ljudskog uma. Naravno, i na ovom planu ne postoje definitivni empirijski dokazi za takve obuhvatne hipoteze. U epistemološkoj ravni, kada je kartezijanski idealistički racionalizam prevaziđen savremenim hipotetičko-deduktivnim prilazom u nauci, realno je tražiti utemeljenje generativne gramatike na drugom planu. To je mogućnost istraživanja urođenosti moći vladanja jezikom u dubinskoj psihologiji, tj. u psihologiji nesvesnog, čije su horizonte otvorili Sigmund Freud i, u ovom kontekstu posebno, Carl Gustav Jung. 4.17.

Od biološke uslovljenosti jezika do pojma jezika kao instinkta Na nativističkoj osnovi su i istraživanja porekla jezika Erika

Lenneberga u Biological Foundations of Language, 1967, (Biološke osnove jezika). Prema Lennebergu, pojava i razvoj jezika kod deteta predstavljaju jedan zakonomerni proces, uslovljen skupom specifičnih filogenetskih morfoloških i funkcionalnih razvoja. Tako se u prirodnim jezicima nalaze univerzalni principi, tj. «jezičke univerzalije», koje se ne mogu objašnjavati društveno-istorijskom uzročnošću. Zato sposobnost govora ne zavisi ni od inteligencije, niti od volumena mozga. Sve je u biološkoj specifičnosti ljudske vrste. Sa ovim stanovištem Lennebergovim može se povezati i sagledavanje problema nastanka jezika u istraživanjima uticajnog etologa Konrada Lorenza u Evolution and Modification of Behavior, 1965, (Evolucija i modifikacija ponašanja). Tako Lorenz izlaže da diferenciranje ljudske vrste od ostalih vrsta biosfere – ljudsko apriorno – počiva na kategorijama saznanja preformiranih u embriogenezi, u uslovima koji prethode svakom iskustvu. Za Lorenza su te apriornosti, ipak, «radne hipoteze». Kako ističe Jean Piaget (1972) u suočavanju sa Lorenzovim nativizmom, «saznajne strukture postaju nužne u toku razvoja iako takve nisu bile u početku, budući da nisu unapred programirane». U tome su jasne i implikacije za nastanak i razvoj jezika. 121

Mozak i jezik

Zato bi se moglo shvatiti da i Lennebergovoj i Lorenzovoj nativističkoj koncepciji nastanka jezika nedostaje dinamika neurofiziološkog, odnosno senzomotornog faktora u faznom razvoju kako inteligencije, tako i jezika. Tu dolazi do izražaja istraživački rad Stevena Pinkera, koji je nastojao da razreši dileme radikalizovanjem biološkog determinizma u The Language Instinct. The New Science of Language and Mind, 1994, (Jezički instinkt. Nova nauka o jeziku i umu). Pinkerova fizikalistička koncepcija podrazumeva urođeni, tj. neurofiziološki građeni univerzalni jezik. Iz takvog jezika sa njegovom gramatikom proistekli bi svi mogući partikularni jezici u komunikacionoj praksi. Kako Pinker ističe, u gramatici svih jezika naziru se određeni restriktivni obrasci. Razlog je u tome što postoji biološki uslovljena arbitrarnost gramatičkih pravila, koju Chomsky definiše kao «univerzalna gramatika». Stoga nije tačno da deca oponašaju roditelje kada usvajaju maternji jezik, već je njihov um genetički programiran za tu svrhu. Prema Pinkerovom shvatanju kognitivna nauka pruža novi uvid na relaciji jezika i uma, što je problem koji je već sagledao Chomsky. Tako kognicija poseduje svoj sopstveni kod, simbole i njihove relacije, a taj kod služi za obradu podataka u mozgu. Za misaoni proces služi taj univerzalni kod biološke prirode, kod čovekovog mentalnog ustrojstva. Otuda stiče opravdanje od strane Chomskog postulirani autonomni jezički shematizam u čovekovom umu s obzirom na modularnu strukturu ljudskog mozga. Pinker ulazi i u razmatranje domena neurolingvistike. On tvrdi, polazeći sa pozicija lokalizacionističke teorije, da se u novijim istraživanjima naziru sasvim specifični moždani centri govora tako da holistička teorija gubi u značaju. To bi dovelo, u domenu funkcionisanja neurona i sinapsa, do postuliranja «gena gramatike». Tako Chomskova mentalistička koncepcija jezičkog fenomena stiče fizikalističku interpretaciju u Pinkerovoj koncepciji. Dakle, ako se u nesvesnom nalazi urođeni restriktivni jezički shematizam, odnosno autonomno jezičko jezgro,onda je jezik instinkt: «kao 122

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

što pauk ispreda paučinu, tako se čovek služi jezikom». Naravno, takvim redukcionističkim stanovištem, negiranjem uloge psihosocijalne stvarnosti u pogledu suštine jezičkog fenomena, protežu se granice biologije i nasleđa na pojave koje jesu biološki uslovljene, ali evolutivnim razvojem, tj. konstrukciono, ulaze u okvire drugih nauka. Ako bi se u čoveku jezik sveo na instinkt, to bi značilo da se ne bi diferencirale biosfera i noosfera, odnosno biološka i psihosocijalna evolucija. 4.18.

Redukcija jezika na neuralni kōd u fizikalističkom prilazu Nasuprot mentalističkom prilazu fenomenu jezika i uma, koji je u

suštini lingvstičke teorije Noama Chomskog, stoji fizikalistički prilaz. U ekstremnom vidu ovog teorijskog pristupa nastalo je shvatanje da mozak ima svoj neuralni kod. Neuralni kod bi, analogno jeziku, imao svoj sadržaj, a jezik bi predstavljao nadgradnju takvog prirodom određenog koda u čovečijem mozgu. Dakle, misao bi imala svoju materijalnu infrastrukturu nezavisno od jezika, a mentalno ustrojstvo bi se bez ostatka svodilo na svoju neurofiziološku osnovu. Fizikalistička teorija psihe vezuje se za svoju naturalističku osnovu. U središtu pažnje je instrumentalno mišljenje u okviru instinkta raznih bioloških vrsta. Jedno «elementarno značenje» može se izvoditi iz dokazanih činjenica da postoje verovanja u životinjama, psihički sadržaj stečen i memorisan u interakciji jedinke sa ambijentom. Uz to, postoji tesna veza između takvog urezanog verovanja i percepcije. Dakle, važnu ulogu igra memorija sa pohranjenim zapisima koji ostaju od doživljenih sadržaja. Takav mehanizam onda omogućuje i određeno elementarno zaključivanje, te čitav skup svih animalnih psihičkih funkcija predstavlja nesvesno instrumentalno mišljenje, ili, tačnije rečeno, usmerenu nervnu delatnost. Radikalno gledište u fizikalističkom prilazu psihi vezuje se, pre svega, za dela Neurophilosophy, 1986, i The Engine of Reason, 1995, (Motor razuma), koja su objavili Patricia Churchland, odnosno Paul Churchland. Ovde se može ustanoviti određena homologija sa određenim pozicijama na filozofskom 123

Mozak i jezik

planu počev od odbacivanja značenja kao mentalističkog fenomena u pozitivističkom prilazu Willarda Quinea. Na istoj relaciji je i koncepcija neposredne referencije, odnosno rigidnih dezignatora, koju su promovisali Hilary Putnam i Saul Kripke. Stoga se ovaj aspekt stvari mora razmotriti u okviru teme jezika i stvarnosti. Konkretno, zastupnici radikalnog fizikalizma ističu da ne postoje entiteti kakvi su misao, verovanje i namera, već postoje samo aktivnosti neurona u mozgu. Za njih je neprihvatljiv paralelizam mentalističkog i fizikalisičkog rečnika u opisima istih fenomena. Treba primetiti da je na određen način fizikalistički prilaz podržan tehnikom neuroodslikavanja, tj. mogućnošću vizualizacije moždane aktivnosti. Protivnici univerzalnog fizikalizma razlažu da se pojam značenja ne može eliminisati iz nauke. Naime, naučne teorije imaju semantička svojstva, tj. one su u koordinatama istinosne vrednosti. Iz toga razloga one se mogu verifikovati i opovrgavati. Fizikalistički prilaz ima svoje određeno uporište u kibernetskoj teoriji veštačke inteligencije. Izvor je bio funkcionalizam sa težnjom da se putem simulacije tačno opišu funkcije koje mentalne aktivnosti vrše u organizmu. U tu svrhu nastupa računar kao instrument obrade informacija. Hardver, tj. mehanizam stroja, navodno je analogan čovekovom mozgu. Softver, tj. program kompjutera na datom mašinskom jeziku, prima input (ulaz) iz okruženja i u određenoj povratnoj sprezi (feedback) reaguje odgovarajućim autputom (izlazom).Time se,dakle, u tako shvaćenom redukcionističkom postupku mentalne funkcije analogijom svode na materijalnu, fizičku osnovu. Polazeći od pretpostavke da psiha predstavlja vrstu programa, matematičar Alan Turing je zamislio računar koji treba da podražava čovekov misaoni proces, tj. da na osnovu instrukcija izvodi zaključke, donosi odluke i uči na osnovu iskustva, čime su postavljeni temelji veštačke inteligencije.

124

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Veštačka inteligencija bila je predmet i kritičkih razmatranja. Tako je John Searle, poznati istraživač u oblasti lingvističke pragmatike, istakao da je nedostatak veštačke inteligencije u deficitu razumevanja. Naime, računar može da ovlada simbolima koji ulaze i, uz pomoć programa, poveže ih sa simbolima izlaza. Na sintaksičkom planu problem je rešiv, ali, prema Searleu, semantika za računar ostaje otvoreno pitanje. 4.19.

Komplementarnost fizikalističkog i mentalističkog shvatanja u proučavanju mozga i uma U ovom kontekstu nužno je osvrnuti se na stanovište Aleksandra

Lurije (1997), kao osnivača neurolingvistike. Kao što za Luriju nije prihvatljiv fenomenološki određen mentalizam u vezi sa jezikom, tako on ne prihvata ni fizikalistički redukcionizam u odnosu između mozga i jezika. Kako je prethodno pomenuto, stav Lurije je utemeljen na osnovu istraživanja Lava Vigotskog. Lurija navodi da je razvoj psihe u svetu životinja ograničen programima ponašanja koji se prenose nasleđem, ili se uspostavljaju uslovnorefleksnim vezama. Kod čoveka, kao što je ustanovio Ivan Pavlov, drugačije mogućnosti se otvaraju zahvaljujući jeziku. Jezik, koji omogućuje formulisanje misli u obliku govornog iskaza, nastao je u procesu društvenog razvoja, kako razlaže Lurija, i on je faktor formiranja svesti. Jezik je

osnova

viših

mentalnih

funkcija,

uključujući

proces

formalnog

zaključivanja, koji kod životinja ne postoji. Naravno, ovim se ne negira nužni, ali ne i dovoljni uslov postojanja čovekovog neokorteksa i njegovih fizioloških funkcija. Pored filogeneze, bitno mesto ima ontogeneza za proučavanje razvoja kognitivnih sposobnosti. Zato Lurija ističe značaj istraživanja Jeana Piageta, u kojima su utvrđene sukcesivne etape sazrevanja deteta, počev od senzomotornih do formalnih mentalnih operacija, kada se ovlada verbalnologičkim kodovima, što u analizi znači komplementarnost fizikalističkog i mentalističkog rečnika.

125

Mozak i jezik

126

5. MISAO I JEZIK 5.1.

Simbolička osnova jezika, saznanja i kulture Nastanak jezika mnogo je teže istraživati u filogenezi nego u

ontogenezi jer su oskudni empirijski nalazi za postavljene hipoteze. Pavlovljeva neurofiziološki utemeljena koncepcija drugog sistema signalizacije, u kojoj jezički simbol u asocijativnom procesu spoznaje zamenjuje signal, predstavlja jednu adekvatnu osnovu za tok istraživanja. Ipak, nameće se složenije pitanje čovekovog afiniteta prema simbolizaciji, tj. prevazilaženje stanovišta asocijacionizma. U tom pogledu relevantni su doprinosi Ernsta Cassirera sa Philosophie der symbolischen Formen, 1923-1929), i Susanne Langer sa Philosophy in a New Key, 1942, (Filozofija u novom ključu). Autori ovih dela ističu da su simboličke formacije za čoveka fundamentalne forme razumevanja sveta, za njegovo mišljenje uopšte, kao i za ponašanje. Između receptivnog i reaktivnog sistema, karakterističnog za sve vrste biosfere, u čoveku, prema Cassireru, postoji simbolički sistem kao moć apstrakcije, koji određuje njegovu egzistencijalnu situaciju. Za Cassirera čovek je animal symbolicum: otuda potiču jezik i, sabiranjem znanja, kultura, kroz koje je čovek konstruisao svoj simbolički univerzum. Životinjski svet koristi signale, čovek proizvodi simbole. «Razlika između propozicionalnog jezika i emocionalnog jezika predstavlja granicu između čovekovog sveta i sveta životinja». Propozicionalni jezik znači operisanje pojmovima. «Simbolička transformacija omogućuje veliko otkriće da sve u načelu ima ime». Sa tim u vezi Susanne Langer podvlači da akt kreiranja simbola u suštini nema utilitarni karakter, kao što je slučaj sa instinktima.

Simbolička

instrumentalna.

misao

svojoj

osnovi,

prema

tome,

nije

Misao i jezik

Naučni doprinos Cassirera i Langerove je od vidnog značaja. Međutim, mora se istaći da je njihov prilaz fenomenološkog karaktera: nije reč o kauzalnom objašnjenju fenomena. Za razliku od Pavlova, oni simbolizaciju u čoveku opisuju kao duhovno svojstvo ne ulazeći u organsku osnovu ovog fenomena. Naravno, eksperimentalni rad nije u domenu njihovog načina istraživanja. 5.2.

Naučno dokazana komunikativna jednakost svih jezika, kao i mentalnog potencijala svih ljudi Kao i čovek, tako je i njegov jezik prošao kroz dug period evolucije dok

nije postao složen sistem znakova kakav se danas poznaje. Ono što je od posebnog interesa jeste da su svi jezici sveta adekvatni kodovi komunikacije u odgovarajućim zajednicama. Isto tako, mentalni potencijal svih ljudi je jednak apstrahujući individualne razlike. Jednostavno, kako je već pomenuto, anatomija i fiziologija ljudskog mozga predstavlja konstantu u proteklih 250.000 godina. Nasuprot ovim činjenicama razvijane su brojne teorije o višim i nižim rasama ljudi sa implikacijama za odgovarajuće rangiranje jezika. Nije nerazumljivo što je rasistička teorija u eri romantizma počela sa karakterizacijom jezika. Filozof Johann Gottlieb Fichte tvrdio je da je navodna superiornost nemačke nacije povezana sa njenim «iskonskim» jezikom, bliskim prirodi, a taj jezik je odraz «duhovne suštine» nemačkog naroda. U čitavom devetnaestom veku sledio je niz analognih argumentacija sa tla Zapadne civilizacije. Koliko rasističke teorije imaju naučnog smisla, može se sagledati u okviru velikih dostignuća moderne genetike. Tako Luigi Luca Cavalli-Sforza u već pomenutom delu iz 2000. godine i u ostalim objavljenim radovima u potpunosti ruši rasističku teoriju. Naime, 85% genetske varijacije konstatuje se poređenjem dva pojedinca iz iste etničke grupe ili nacije; oko 8% je varijacija u poređenju takvih dveju skupina, a samo daljih 7% kada se porede dve različite rase.

128

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Dakle, u celini čovekovog genoma, geni koji određuju boju kože, očiju ili kose, kao i oblik nosa ili usana, samo su marginalni, a na takvim pokazateljima se pretežno gradila rasna teorija i izvlačili su se zaključci o različitom količniku inteligencije pojedinih rasa. Ako ljudi svih rasa imaju jednak umni potencijal i ne razlikuju se u pogledu količnika njihove inteligencije, onda je činjenična posledica da su jezici sa svojim prastarim, ustvari dijalekatskim korenima, jednako razvijeni sistemi znakova u funkciji komunikacije u odgovarajućim sociokulturnim zajednicama. To su dokazivali brojni lingvisti strukturalisti počev od Edwarda Sapira, tvorca jedne moderne lingvističke tipologije, o čemu je prethodno bilo reči. To znači da se o evolutivnom progresu može govoriti u lingvistici, nauci o jeziku, ali ne i u njenom predmetu, u spektru postojećih jezika. Jezici se mogu bez ikakvih vrednosnih kriterijuma klasifikovati na osnovu njihove gramatičke strukture, što je domen lingvističke tipologije. Humboldtovo delo, bez obzira na određene negativne uticaje romantičarske filozofije, jeste od bitnog značaja za razumevanje problematike. Pre svega, kako je prethodno istaknuto, Humboldt je tvorac klasične lingvističke tipologije. Isto tako, Humboldt je tvrdio da je jezik energeia (delatnost), za koju se vezuje ergon (delo). To je, ustvari, odnos između jezika i kulture, odnosno određenog jezika i korespondentne kulture. Tako je jezik, kao totalitet govornih činova, faktor jedne originalne slike sveta određene kulturne zajednice. Humboldt je, inače, svoje teorijske nalaze potkrepio etnografskim istraživanjima na ostrvu Javi. Humboldt je koncepcijom povezanosti jezika i kulture kao simboličkih sistema, ustvari, otvorio vidike za dela Ernsta Cassirera i Susanne Langer. Međutim, ono što u ovom kontekstu kao relevantno proizilazi jeste činjenica da su jezici instrument kreacije različitih slika sveta (Weltanschauung). Tako se sa aspekta objektivnosti lingvističke tipologije kritično pitanje o progresivnosti ne postavlja za instrument, već se pomera sa jezika na njihov «proizvod», na slike sveta, u domen kulturne antropologije. Kulturna

129

Misao i jezik

antropologija je tada krajnja instanca za utvrđivanje vrednosnih kriterijuma u društvenoj stvarnosti i za procenu progresivnosti u društvenim tokovima. 5.3.

Sporni pojam progresa u jeziku Ako bi se pokušao tražiti progres u istoriji postojećih jezika da bi se

ustanovili koncipirani vrednosni sudovi za njihovo rangiranje, onda je moguća empirijska polazna osnova njihova morfološka struktura. Dakle, apstrahujući hipotetične umne, odnosno duhovne karakteristike jezika, konkretni parametri za empirijski uvid nalaze se u njihovoj morfosintaksičkoj strukturi. U ovom kontekstu od posebnog interesa je već pomenuta rasprava o progresu u jeziku, koju je objavio Otto Jespersen 1894. godine. Naime, Jespersen je smatrao da je u jeziku težnja ka redukciji morfološke kompleksnosti, ka prelazu od sintetičkih struktura na analitičke strukture. Takva tendencija navodno predstavlja racionalizaciju napora u govoru. U tome se ogleda suština progresa, a egzemplifikovan je u gramatičkoj strukturi modernog engleskog jezika.Naime, engleski jezik je u svom dijahronom aspektu prošao kroz određeni proces defleksije tako da se u njegovom današnjem stanju ne nalaze sistemi padeža ili kongruencije, kakvi su karakteristični za pojedine druge evropske jezike. Dakle, inherentna težnja u jeziku bi podrazumevala manji psihički napor za ekvivalentnu lingvističku produkciju i, kao rezultat,eliminaciju redundantnih oblika. Ova linija rezonovanja bila je i neka vrsta reakcije na romantičarsko idealizovanje izrazito sintetičke strukture rekonstruisanog indoevropskog prajezika kakav se najpre prepoznaje u sanskritu. Naime, pojedini nemački istorijski komparatisti su smatrali da aktuelni indoevropski jezici, proistekli iz zajedničkog prajezika raznim procesima defleksije, predstavljaju odraz regresa iz jedne više prošlosti. Činjenica je da je Jespersen prvobitno pojednostavljeno shvatio odnos između gramatičke strukture i psihičkog napora u njenoj produkciji, što je 130

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

potom, u daljim istraživanjima, tačnije sagledao. Kako George Kingsley Zipf u domenu psiholingvistike objašnjava, u Human Behavior and the Principle of Least Effort, 1949, (Ljudsko ponašanje i princip najmanjeg napora), dve suprotne tendencije se sučeljavaju u jeziku. S jedne strane, želi se saopštavati sadržaj na najekonomičniji način, što je «tendencija ka unifikaciji». Sa druge strane, traži se maksimalna eksplicitnost, što je «tendencija ka diverzifikaciji». Sa jedne strane je, sa svojim željama i potrebama, govornik; sa druge strane je slušalac, sagovornik, te je pitanje ulaganja napora komplementarno i kompleksne prirode. Veći napor uložen u govor predstavljaće manji napor u njegovom razmevanju. Morfološka strukturna kompleksnost, kao i fenomen redundantnosti, ne mogu se a priori nisko rangirati sa psihološkog stanovišta. Naime umanjeni uloženi napor u analitičke konstrukcije zahteva uvećani napor u sintaksičkom građenju rečenice, tj. u okviru jezičkog sistema suštinsko pitanje je kako je granica između morfologije i sintakse u konkretnom jeziku postavljena. Jezik se nesumnjivo menja pod uticajem spoljnih okolnosti, kao i unutarnjom rekonstrukcijom, u protoku vremena. Reč je o transformacijama sistema u jezičkoj dijahroniji, kako je to definisao Ferdinand de Saussure. Međutim, pojam dijahronije nikako ne implicira strukturalni progres, niti teleološku određenost razvoja. Promene su samo u funkciji uspostavljanja ravnotežnog stanja sistema. Dakle, nisu jezici analitičke građe progresivniji od sintetički građenih jezika, niti može biti istina u obrnutom slučaju. 5.4.

Više mentalne funkcije posredovane jezikom i nastanak psiholingvistike Humboldt je, na određen način, preteča rešavanja fundamentalnog

naučnog problema odnosa jezika i mišljenja, ali prvi sistematski prilaz nastao je u delu Völkerpsychologie, 1.Bd. Die Sprache, 1900, (Psihologija naroda, 1. Tom, Jezik) Wilhelma Wundta, osnivača eksperimentalne psihologije. Wundt je krajem devetnaestog veka u nauci o jeziku zatekao rivalitet između dve suprotstavljene koncepcije. Sa jedne strane je bio vladajući poitivizam, 131

Misao i jezik

usredsređen na istoriju jezika, onako kako ga je sistematizovao Hermann Paul u već pomenutim Prinzipien iz 1898, godine.Temelj ove orijentacije su bili zakoni glasovne promene. Sa druge strane stajala je težnja ka psihologizaciji čitavog spektra nauka o čoveku uključujući i lingvistiku. U tom sporu između pristalica psihologiziranja i formaliziranja jezika, oslonjenog na individualnu psihologiju, Wundt traži rešenje u psihološkom prilazu, kojim će se, pored gramatičke strane jezika, i njgova značenjska strana adekvatno sagledati. Tako Wundt odbacuje individualnu psihologiju za koju se vezuju mladogramatičari i za to nalazi valjane razloge. Naime, kao eksperimentalni psiholog, Wundt je ustanovio da se njegovom metodom mogu ispitivati niže mentalne funkcije (oseti, percepcije, pažnja), ali da to nije moguće sa višim mentalnim funkcijama (mišljenje, rasuđivanje, volja). Tako je Wundt došao do izuzetno značajnog zaključka da je ključ za razumevanje viših mentalnih funkcija jezik, da su te funkcije jezički posredovane, kako je kasnije dokazivao i Lav Vigotski. Prema tome, funkcionisanje čovekovog uma mora se shvatiti u povezanosti sa upotrebom jezika. Ono što je bitno u ovom kontekstu jeste činjenica da se na ovom planu može videti nastanak psiholingvistike, naučne discipline koja povezuje lingvistiku i psihologiju. Koliko je jezik relevantan za shvatanje viših mentalnih funkcija, toliko je i nužno razmatranje jezika i njegove upotrebe sa stanovišta njegove mentalne organizacije, odnosno mentalnih faktora koji ga omogućuju. Međutim, Wundt se nije zaustavio na istaknutoj fundmentalnoj ulozi jezika. Idući za Humboldtom, Wunt je dokazivao da je jezik i ključ za razumevanje mitova i običaja, te je on, u određenom smislu, i spona između Humboldta i savremenih kulturnih antropologa.

132

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

5.5.

Različitost uloge jezika kao faktora ljudskosti u filogenezi i ontogenezi Bitno je uočiti fundamentalnu razliku između načina postanka jezika u

filogenezi i načina njegovog pojavljivanja u ontogenezi. Za analizu postanka jezika u filogenezi, kako je izloženo, relevantni faktori sa kojima se istraživači suočavaju jesu predispozicije u neokorteksu i drugi sistem signalizacije, kao i faktor komplementarnosti biološke nužnosti i slučajnosti, jer o determinizmu u čitavom lancu procesa teško može biti reči. Sasvim drugačija je situacija istraživanja u ontogenezi jer su na tom planu dostupni empirijski podaci. Moguće je korišćenje metoda posmatranja i eksperimenta uz verifikaciju postavljenih hipoteza. Na taj način spekulativne hipoteze postaju suvišne. Posebne zasluge za istraživački rad u ovoj oblasti pripadaju Jeanu Piagetu i Lavu Vigotskom, čija su dela za razumevanje čitave problematike nezaobilazna. 5.6.

Razvojni stadijumi u psihologiji deteta prema Piagetu Osnovnu shemu psihogeneze u vidu sukcesivnih, međusobno poveza-

nih stadijuma u razvoju deteta elaborirao je Jean Piaget u Le problème de stades en psychologie de l'enfant, 1956, (uz prethodno objavljene ranije verzije). U psihologiji Jean Piaget je osnivač genetsko-strukturalističke škole, ravne u naučnom uticaju sa biheviorizmom i psihoanalizom. Piaget istražuje fenomen inteligencije, odnosno procesa mšljenja usmerenog sticanju znanja. Otuda potiče i naziv «genetička epistemologija», tj. genetička psihologija, koja podrazumeva osnovnu genetičku strukturu u razvoju saznajnih sadržaja. Ti sadržaji se stiču iskustvom, s tim što se nasleđuje način odnošenja prema iskustvu. U ovom kontekstu mora se voditi računa o biološkom faktoru, tačnije o prirodnim predispozicijama. Naime, prirodne predispozicije u čovekovom mozgu ne predstavljaju konstantu, već je njihova varijabilnost u funkciji rasta i sazrevanja. To znači da se predispozicije menjaju onako kako se mozak 133

Misao i jezik

razvija u prvim godinama života. U toku života postoje kritična razdoblja za utiskivanje informacija kulturnog karaktera, kako navodi Luigi Luca CavalliSforza (2000).Tako postoji kritično razdoblje disponibiliteta za ovladavanje prvim, odnosno maternjim jezikom. To je period čovekove osnovne kulturalizacije i conditio sine qua non sticanja identiteta ljudskog bića. Dakle, Piaget izlaže da mišljenje i epistemološki razvoj počivaju na genetski programiranoj strukturi, sa kojom moraju da postoje uravnoteženi odnosi. Međutim, razvoj mentalnih funkcija odvija se kroz sve veću prilagođenost uslovima sociokulturne sredine. Iz tih procesa proističu kognitivne sheme, tj. saznanje predstavlja konstrukciju čije su strukture u korespondenciji sa genetski programiranim mentalnim strukturama. Mentalni razvoj, prema nalazima Piageta, prolazi kroz četiri osnovna perioda, gde je jedan period konstrukciona osnova za sledeći period. Naime, aktivnim autoregulacijama se prelazi iz niže faze u višu, što znači da je isključeno pitanje preformacije celine. Prvi je senzomotorni period koordinacije percepcije i pokreta, akcionih shema na osnovu nasleđem programiranih instinkata (od rođenja do dve godine). Bitno je podvući da se u ovoj početnoj fazi nalaze koreni daljeg razvoja, jer «psihogeneza ostaje neshvatljiva sve dok se ne vratimo njenim organskim korenima». To je period u kome se konstatuju prve predstave o stvarnosti i motorno prepoznavanje predmeta (prva interiorizacija shema). Drugi period se određuje kao period predoperativnog mišljenja (od dve do šest godina), koji se ogleda u slabljenju instinkta, pojavi govora i egocentrizmu deteta. Naime, misao deteta je egocentrična, a govor proistekao iz oponašanja ne služi u komunikacione svrhe. Dete u početku govori samo za sebe i tek postepeno izlazi iz svog autizma.U ovoj konstelaciji posebno je značajan tok prelaska od instinkata do inteligencije uz odgovarajući razvoj korteksa. Već u senzomotornim shemama, u njihovim koordinacijama, sadržana je jedna vrsta preverbalne inteligencije, ali veliki skok predstavlja pojava apstrahujućih refleksija, oslobođenih od instinktom određenih 134

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

sadržaja. Time se, stvaranjem predstava i psihičkim iskustvom, sposobnosti mišljenja otvaraju

mogućnosti

novih konstrukcija putem

organskih

autoregulacija. Tako dostignuto stanje odražava se i na sposobnost vladanja jezikom. Treći je period konkretno-operativnog mišljenja (od sedam do jedanaest godina). Mentalne operacije se odnose na predmete kojima se manipuliše: one su logične i reverzibilne. Gubi se egocentrizam; jezik u potpunosti stiče komunikativnu funkciju, a ponašanje se socijalizira. Četvrti je period formalnih operacija mišljenja (od jedanaest do petnaest godina), kada dete na putu ka adolescenciji stiče moć apstraktnog logičkog mišljenja, manipuliše pojmovima i striktno razlikuje realno od mogućeg. Treba imati u vidu da u svim stadijumima mentalni razvoj deluje povratno

neuralnu

mrežu

mozga,

naime

njenu

fiziološku

funkcionalnost. Iz toga razloga je teško razlučiti genotip od fenotipa. Dakle, Piaget je ustanovio ranu pojavu govora kod deteta, a nestanak toga egocentričnog govora u daljem procesu razvoja on pripisuje nedovoljnom stepenu socijalizacije deteta. Zato se, prema Piagetu, takav autistički govor postepeno gubi, dok rastu konstrukti logičkih struktura i socijalizovane misli, i to na osnovu opštih koordinacija senzomotornih nivoa i apstrahujućih refleksija. U pitanju je temelj razvoja komunikativnog govora, koji smenjuje egocentrični govor. Prema tome, to znači da bi postanak jezika kao verbalnog mišljenja trebalo tražiti u logičkim preduslovima. U toj konstelaciji stvari unutrašnji govor nastaje tako što se unosi iz komunikacionog govora u okviru socijalizacije deteta. Osvrćući se na Chomskov nativizam u pogledu jezika, Piaget u Epistemologie des sciences de l'homme, 1972, ističe da je fundamentalna epistemološka opcija između predestinacije i konstruktivizma, stanovišta na kome

Piaget

stoji.

svoje

strane,

Chomsky

(1968)

osporava

135

Misao i jezik

konstruktivističko shvatanje stadijuma intelektualnog razvoja tvrdeći da ne mogu postojati međusobno uslovljeni sukcesivni stadijumi ako je, shodno apriorističkoj koncepciji, sve čovekovo umno preformirano. 5.7.

Govor i mišljenje u koncepciji Vigotskog Lav Vigotski u svom pomenutom značajnom delu, posthumno

objavljenom 1956. godine (najranije izdanje datira iz 1935. godine), isto kao i Piaget, posvećuje pažnju dinamici razvoja govora kod deteta, ali moć govora u njegovoj koncepciji ima širi značaj. Takođe, biološki faktor je minimaliziran u odnosu na socijalni faktor. Tako su se istraživanja Vigotskog odnosila pretežno na razvoj složenih psihičkih funkcija, i to na osnovu simboličkih znakova u domenu kulture. To ga je dovelo do fundamentalnog problema odnosa mišljenja i govora. Kako navodi Vigotski, jedinstvo mišljenja i govora nalazi se u značenju reči, osnovnoj jedinici govornog mišljenja. To jedinstvo misli i koda je nerazlučivo, jer reč lišena značenja nije uopšte reč, već samo jedan akustički fenomen. Značenje reči je u psihološkom smislu pojam, rezultat misaonog čina uopštavanja, odnosno kategorizacije. Dakle, ono je fenomen «verbalne misli i mislenog govora». Suštinski je to i Saussureovo shvatanje kada on iznosi metaforu dve strane jednog lista hartije. Za Vigotskog je bitna dinamika uopštavanja kao načina odražavanja stvarnosti. U tome je mogućnost razvitka reči i njenog značenja. Zato je potrebno «objasniti funkcionalnu ulogu značenja reči u misaonom činu». Dakle, odnos misli i reči je odnos recipročnog kretanja, s tim što misao «teži da združi nešto sa nečim», a ostvaruje se u reči. «Smisaonost i glasovnost govora

obrazuju

istinsko

jedinstvo

upravo

zbog

njihove

suprotne

usmerenosti». Suprotstavljenost usmerenja je vidljiva u primerima nepodudarnosti logike i gramatike u govoru, dvaju različita govorna plana. U početku razvoja govora kod deteta moć uopštavanja je ograničena. U takvoj dečijoj reči izražena je vezanost za predmet, što predstavlja 136

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

simpraktičku upotrebu govora. «Prvobitno dete ne razlikuje značenje reči i predmet, značenje i glasovnost reči». Egocentričnost deteta je središnji faktor njegovog verbalnog ponašanja. 5.8.

Uloga unutrašnjeg govora u ovladavanju jezikom i u mentalnom razvoju Vigotski poseban značaj pridaje unutrašnjem govoru, sloju koji se

nalazi ispod semantičkog sloja govora. Za razliku od spoljnog govora, unutrašnji govor je govor za sebe. «Dok je spoljni govor proces pretvaranja misli u reči, unutrašnji govor je proces isparavanja govora u misao». Otuda je različita njegova struktura, u kojoj je nestala vokalizacija. Vigotski je izneo eksperimentalne dokaze o povezanosti nastanka unutrašnjeg govora sa dečjim egocentričnim govorom. Naime, već u ranijoj verziji svoga dela iz 1923. godine Piaget je izložio značajno otkriće egocentričnog govora deteta i konstatovao njegovo postepeno iščeznuće usled nedostatka socijalne komponente u njemu. Međutim, kako ističe Vigotski, Piaget nije uočio povezanost egocentričnog govora sa nastankom unutrašnjeg govora.Tačno je da «egocentrični govor nastaje usled nedovoljne individualizacije prvobitno socijalnog govora», u kome se on razvija i od koga se odvaja. Međutim, egocentrični govor ne nestaje. Tako Vigotski izlaže da je egocentrični govor ključ za ispitivanje razvoja unutrašnjeg govora. Na tom planu može se ustanoviti da se, uz slabljenje vokalizacije, razvija njegova struktura povezana sa diferenciranjem njegovih funkcija. Proces rasta odvija se u sklopu postepene individualizacije i interiorizacije socijalnosti deteta. Dete stiče «sposobnost da zamišlja reči umesto da ih izgovara, da operiše predstavom o reči – umesto samom rečju». Shodno tome, tek posle redukovanja prvobitnog spoljnog govora i njegovog pretvaranja u unutrašnji govor postaje moguć obrnuti proces, tj. širenje unutrašnjeg govora u spoljni, komunikativni govor. U tom procesu

137

Misao i jezik

formiranja iskaza sa smisaonim jedinstvom dete ovladava operacionim komponentama takvog govora, tj. morfologijom, sintaksom i leksikom. Unutrašnji govor je sa spoljnim, glasovnim govorom «u neraskidivom dinamičkom jedinstvu prelaza iz jedne ravni u drugu». U egocentričnom govoru ta dva osnovna vida upotrebe jezika nisu razlučena, te do diferencijacije unutrašnjeg govora i komunikativnog govora dolazi u razvoju. Različita funkcija uslovljava i različitu strukturu. Tako se određena skraćenost unutrašnjeg govora ogleda u njegovoj sintaksi.Posebno je u tom pogledu primetna tendencija ka predikativnosti, ali i pojednostavljenje sintakse uopšte. Sa druge strane, redukovanje fonetskih činilaca dovodi do drukčijeg odnosa smisaonosti i zvučnosti govora. Tako je u unutrašnjem govoru semantika u prvom planu i relativna nezavisnost značenja reči od njene zvučnosti. Time se dolazi do razlikovanja značenja i smisla. «Značenje je jedna od zona smisla koju reč dobija u sastavu govora», kao što pokazuje leksikon. Međutim, pored odnosa značenja i reči, postoji odnos smisla i reči. Kao dublji semantički sloj, «smisao predstavlja ukupnost svih psihičkih činilaca koji nastaju u svesti zahvaljujući reči». Zato je za shvatanje smisla neophodan kontekst, a on seže sve do kulturološki uslovljenog pogleda na svet. Sa ovim čijenicama u vezi je karakteristična sveobuhvatna idiomatičnost unutrašnjeg govora, koja uslovljava njegovu određenu nesamerljivost sa glasovnim govorom. Dakle, unutrašnji govor predstavlja autonomnu govornu funkciju i, kao govorno mišljenje, «posreduje u dinamičkom odnosu između misli i reči», tj. predikativni i idiomatski govor pretvara se u sintaksički složen i sagovornicima razumljiv govor, s tim što funkcija razumevanja govora ide u obrnutom smeru. Tako misao predstavlja uvek jednu celinu, a misaoni čin se u govoru ostvaruje, raščlanjava i sukcesivno razvija.

138

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

5.9.

Unutrašnji govor, glasovni dijaloški govor i pisani monološki govor Jezik

predstavlja

skup

govornih

funkcija,

koje

uslovljavaju

odgovarajuću strukturu prema datoj nameni, kako ističe Vigotski. Osnovna podela je na monološki i dijaloški govor. Unutrašnji govor i pisani govor predstavljaju monološku vrstu govora. Glasovni govor je, po pravilu, dijaloškog karaktera. U dijalogu sagovornici se nalaze u zajedničkom situacionom kontekstu; oni znaju suštinu stvari, tj. polaze od zajedničkih presupozicija. Zajednička im je apercepcija. Uz direktni kontakt ide još vizuelna percepcija mimike i gestova, kao i akustička percepcija intonacije. Otuda je u dijalogu moguć niz skraćenja, kao što je slučaj u unutrašnjem govoru, ali nikako u istom stepenu. «Dijalog se sastoji od replika, to je lanac reakcija», i to je suština komunikacije. Iz toga razloga je dijalog, iz filogenetske perspektive, prvobitni vid govora. Što se tiče monološkog govora, unutrašnji govor i pisani govor nalaze se u pogledu strukture na suprotnim polovima. Uz to, pisani govor se bitno razlikuje od dijaloškog govora s obzirom na odsutnost konkretnog sagovornika, te nedostatak vizuelnih i auditivnih faktora, koji upotpunjavaju razumevanje. Zato je pisani govor najrečitiji i najprecizniji vid govora: karakteriše ga krajnje eksplicitno izražavanje misli uz odgovarajuću razgranatu strukturu. U izloženom smislu tendencija ka dominantnoj predikativnosti mogući je kriterijum diferenciranja triju osnovna vida govora. U unutrašnjem govoru takva tendencija jednostavno je pravilo. U glasovnom dijaloškom govoru dominantna predikativnost je manje ili više vidljiva, dok se ona u pisanom monološkom govoru sistemski ne uklapa, te je praktično odsutna.

139

Misao i jezik

5.10.

Kognitivna relevantnost jezika U zaključku svoga dela Vigotski teži da razjasni ključni pojam

intencionalnosti govora i misli. Svaka misao teži da poveže nešto sa nečim, da uspostavi odnos i rešava neki zadatak. Misao se rađa iz motivacione sfere svesti, is afektivne i voljne tendencije. Zato se iza svakog iskaza nalazi namera (intentio). Od namere do reči postoji složen dinamički proces kako ga je Vigotski istražio i sagledao. Nasuprot teorijama o nezavisnosti misli od reči, ili o njihovoj istovetnosti ako se apstrahuje glasovnost, Vigotski ističe da reč kao glasovnost i misao kao refleksija nisu iskonski povezani. Postoje predintelektualni stadijum u formiraju govora počev od njegove simpraktičke upotrebe i predgovorni stadijum u razvitku mišljenja. Otuda je ključni značaj procesa nastanka unutrašnjeg govora, tj. verbalizovane misli. Misao postaje diskurzivna, a jezik postaje smisaon u toj bipolarnosti. Nasuprot idealizmu i biheviorizmu stoji dijalektičko tumačenje stvarnosti. Dalji korak je istraživanje svesti, jer su govor i više mentalne funkcije osnova za razumevanje svesti. Za razliku od nižih, urođenih funkcija (motoričke, senzorne, elementarni oblici pamćenja, emocije, nagoni), koje predstavljaju jednostavne i nepromenljive strukture, više mentalne funkcije (logičko pamćenje, voljna pažnja, sentimenti, rasuđivanje), isto kao i govor, predstavljaju složene strukture i različito se kulturološki manifestuju, jer su, kako tvrdi Vigotski, socijalnog porekla. Stvar je u tome što su više mentalne funkcije organizovane, odnosno posredovane simbolički, a znakovni sistemi su, prema Vigotskom, socijalna tvorevina sa primarnom funkcijom komunikacije. Dinamika individualnosti postoji tako samo u okviru sociokulturne dinamike. Vigotski je u ovom stavu blizak Wundtovom shvatanju. Ipak, problematično je tvrđenje prema kome je simbolička osnova jezika isključivo socijalnog porekla, jer treba uzeti u obzir i inherentne progresivne stadijume

140

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

operacija mišljenja, kao i postojeće prirodne predispozicije u čovekovoj neuralnoj konstituciji. Kako izlaže Vigotski, više mentalne funkcije su uslov skoka od emocionalne ka racionalnoj spoznaji – ka znanju. Tako se diskurzivnim mišljenjem ostvaruju operacije rasuđivanja i zaključivanja. Ostvaruje se intelektualna aktivnost čoveka u vidu deduktivnog i induktivnog logičkog mišljenja. Pojednostavljeno rečeno, u ovom shvatanju ne proizilazi gramatika iz logike, već je ona uslov za logiku počev od silogizma, isto kao što je jezik metajezik svih drugih kodova. Nesumnjivo je značajna činjenica da u epigenetičkom procesu usvajanje jezika i saznajna funkcija idu povezano. Zato je veoma teško introspekcijom razlučiti jezičku aktivnost od znanja koje se njome ostvaruje. Sve to govori u prilog kognitivne relevantnosti jezika bez obzira što su je Vigotski, Piaget i Chomsky iz različite perspektive shvatali. 5.11.

Konstruktivni aspekt jezika i njegova psihološka realnost U strukturalnoj lingvistici jezik je sagledan kao jedan složen sistem u

kome vlada hijerarhijski poredak. Radi se o opisu jezika, od celine do najmanjih konstituentskih delova, i utvrđivanju pravila kojima su sastavni delovi povezani. Međutim, još u predstrukturalističkoj eri Wilhelm von Humbold je isticao dinamiku i produktivnu karakteristiku jezika. Činjenica jeste da je empirijski dostupna realnost govor, aktualizacija jezika: produkcija i percepcija saopštenja putem verbalnog medijuma. U tome smislu je značaj istraživanja Vigotskog usredsređen na nastanak govornog saopštenja, povezanih semantičkih i gramatičkih ingredijenata u jednom višestepenom procesu sazrevanja čovekovog uma. To je proces u kome se misao ne izražava preko govora, već se ona formira pomoću govora. Iz simpraktičke situacije pojam se u reči razvija mentalnim procesima apstrakcije i generalizacije. Tako jezik postaje kategorijalna misao, tj. čovek 141

Misao i jezik

doživljava predmetnu stvarnost kroz simbole. Jezik nastaje u komunikaciji, u društvu, ali on je i osnovni vid komunikacije. Iz situacije faznog razvoja jezika u ontogenezi mogu se izvući i određeni zaključci za razvoj jezika u filogenezi. Dakle, kako je već istaknuto, jezik je kognitivno relevantan fenomen: kroz istraživanje jezičke produkcije i percepcije stiču se određena saznanja o funkcionisanju kognitivnog sistema. Međutim, iz obrnute perspektive, u okviru psiholingvistike sa stanovišta kognitivnog sistema može se istraživati kognitivna relevantnost lingvistike kao uređenog sistema klasifikacije jezičkog fenomena. Naime, postavlja se i alternativno pitanje o psihološkoj realnosti lingvističkog opisa, svih komponenata koje sačinjavaju celovit sistem. 5.12.

Relevantnost lingvističkog opisa u psiholingvističkoj verifikaciji Koliko je jezik stekao značaj za uvid u čovekov um, toliko se u

psiholingvistici, sa druge strane, pojavio interes za uvid u mentalnu organizaciju komponenata jezika, tj. za njihovu kognitivnu obradu i pohranjivanje. Novi tok u psihologiji, sa naglim razvojem kognitivne psihologije, uslovio je i intenziviran interes za domen psiholingvistike, tj. za psihološku relevantnost lingvističkih opisa i klasifikacije od nivoa fonema do nivoa diskursa na osnovu odgovarajuće empirijske provere. Drugim rečima, postavlja se pitanje mogućeg izomorfizma između lingvističke deskripcije i kognitivne obrade jezika. Lingvistička klasifikacija može biti kognitivno relevantna na osnovu njenih kognitivnih efekata, tj. pitanje je da li je kognitivni sistem na nju osetljiv. Tako se relevantna osetljivost kognitivnog sistema u obradi meri na osnovu kriterijuma kao što su «vreme reagovanja, broj grešaka i uspešnost reprodukcije», kako u svom delu Kognitivna psihologija, 2010, navodi Aleksandar Kostić. Bitno mesto u kognitivnoj obradi lingvističkog opisa ima memorija. Kratkotrajna, operativna memorija je preduslov produkcije i percepcije 142

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

govornog saopštenja. Međutim, jezičko znanje počiva na dugotrajnoj memoriji, u kojoj je ono pohranjeno u obliku mentalnih predstava. Jedno od ključnih pitanja u ovom kontekstu odnosi se na predstave reči. Rešenje je predloženo u konceptu mentalnog leksikona. U mentalnom leksikonu predstava određene reči obuhvata njeno značenje/pojam, njene fonološke, morfološke i sintaksičke karakteristike, kao i njenu frekvenciju. Obrada podrazumeva pobuđivanje predstave pohranjene u mentalnom leksikonu, a vreme varira u funkciji karakteristika reči. Međutim, lingvistička pravila kategorijalnog karaktera predstavljaju proceduralno znanje, koje prevazilazi leksikon, te se takvom znanju nalazi izvorište u široj semantičkoj memoriji. Opšte uzevši, težina, odnosno vreme obrade, zavisi i od efekta konteksta. Za način pohranjivanja morfološki složenih reči u modelu mentalnog leksikona postoje dve mogućnosti. U jednom modelu reč složenog sastava dobija mentalnu predstavu kao integralna memorijska jedinica – osnova reči sa afiksacijom. U drugom modelu ide se na dekompoziciju reči složenog sastava, tj. osnova i afiksi se obrađuju razdvojeno, uz potrebnu potragu u leksikonu. Prelazom od morfologije na sintaksu kognitivna obrada postaje složenija, te je bila predmet brojnih istraživanja. Kognitivna obrada treba da pokaže da li su regularnosti sintaksičke strukture, posebno one generativnotransformacionog tipa, nezavisne od značenja.To bi značilo kognitivnu autonomnost sintakse, kao i činjenicu da je jezik organizovan modularno u skladu sa modelom koji je razradio Noam Chomsky. Na ovoj liniji istraživanja posebno se istakao George Miller u Some Psychological Studies of Grammar, 1962. Uvođenjem «mehanizma rekodiranja» u psihologiju memorije, on je dokazivao kognitivnu relevantnost rekurzivnih transformacija u generativnoj gramatici. To bi bila potvrda Chomskove hipoteze, prema kojoj bi organizacija jezika mogla ukazivati na analognu organizaciju čitavog kognitivnog sistema, odnosno ljudskog uma.

143

Misao i jezik

Međutim, pojedina istraživanja ukazuju na neodrživost modularnog stanovišta u ovom kontekstu. Tako se u percepciji govora dolazi do holističkog interaktivnog procesa induktivne i deduktivne obrade. Već na nivou fonema postoji interakcija sa višim kognitivnim nivoima sintakse i semantike. Kognitivna obrada sintakse odvija se, ustvari, simultano sa semantičkom obradom. Dvofaznom autonomnom modelu, po kome se parsiranje odvija u dve faze (prvo sintaksa, zatim semantika), suprotstavlja se interaktivni model, u kome sintaksička komponenta nije autonomna. U ovom kontekstu relevantni su i nalazi Johna Carrolla u Language and Thought, 1964, (Jezik i misao). Autonomni status u obradi sintakse dovodi se u pitanje tvrđenjem da lingvističke transformacije nikako nisu isto što i psihološke transformacije. Upravo tako se dolazi i do bitnog pitanja kognitivne obrade pragmatičke komponente jezika, odnosno činjenice da u kognitivnoj obradi iskaza svoje integralno mesto imaju i ekstralingvistički činioci. U bilo kome izgovorenom iskazu sadržani su svi jezički aspekti koji su u interakciji, od fonoloških do pragmatičkih, i u tome smislu može se govoriti o psihološkoj realnosti jezika. Reč je o funkcionalnoj integrisanosti jezika, što u domenu psiholingvistike, tj. na kognitivnom planu, opravdava holistički pristup i nalaz o interakciji induktivne i deduktivne obrade. «Izdvajanje različitih aspekata jezika je stvar našeg opisa, a ne prirode jezika», kako navodi Aleksandar Kostić. Dakle, mehanizme jezičke produkcije i percepcije veoma je teško u potpunosti kognitivno obraditi. Međutim, kako ističe Hans Hörmann u Einführung in die Psycholinguistik, 1971, (Uvod u psiholingvistiku), «kognitivni procesi čija se organizacija proučava predstavljaju realne događaje premda se oni ne manifestuju direktno ili u celosti u ponašanju. Otuda objašnjenje onoga što se zbiva u rečenici ne može da ne vodi računa o kognitivnim procesima i strukturama».

144

6. SVEST I JEZIK 6.1.

Sistemska refleksivna funkcija jezika kao faktor razvoja svesti Pavlov i Vigotski su postavili temelje istraživanja oblika svesne

delatnosti putem analize dostupnih empirijskih podataka odbacivši spekulativni prilaz duhovnom životu. Lurija je išao istim pravcem i tako se, uz doprinos još nekih značajnih istraživača, razvijala nauka koja rasvetljava međusobnu uslovljenost jezika i svesti. Sa ovog stanovišta nema endogenog razvoja jezika, kao ni postojanja urođenih ideja, jer neverbalizovane – bestelesne ideje ne postoje. U mozgu postoji samo plodan teren za psihički razvoj i inkulturaciju deteta mehanizmom interiorizacije, jer je reč, kao sredstvo apstrakcije i generalizacije u procesu misli, «osnovno oruđe u formiranju svesti» Kako izlaže John Carroll (1964), do pojmova i kategorija kao interpersonalno shvaćenih konstanti dolazi se na osnovu ustanovljenih sličnosti i razlika u iskustvu. U shvatanju realnosti čovek teži klasifikaciji, a jezik ima ulogu organizovanja sveta za čoveka. To je, dakle, put čovekovog postepenog razvoja svesne aktivnosti, njegovog apstraktnog kategorijalnog mišljenja. «Teorija o razvoju smisaonog sistemskog značenja reči može istovremeno biti označena kao teorija o smisaonom sistemskom razvoju svesti», kako piše Lurija (1997). Shodno tome, pored funkcije komunikacije (dijaloga), reč i rečenica, kao osnovni elementi jezika, služe i izražavanju misli i odražavanju stvarnosti, što je refleksivna funkcija jezika. U pitanju je skok od emocionalne ka racionalnoj spoznaji – ka znanju – ovladavanjem jezičkog sistema. Tako čovek jezičkim sredstvima dolazi do faze operacija rasuđivanja i zaključivanja. Time je omogućena intelektualna aktivnost čoveka u vidu diskurzivnog

Svest i jezik

deduktivnog i induktivnog mišljenja. To je i osnova za razvoj logičkih sistema počev od silogizama. Jezik se ostvaruje kao metajezik svih ostalih kodova. 6.2.

Građenje identiteta i svesti na psihofiziološkoj osnovi u ontogenezi Sticanje svesti odvija se u procesu verbalizovanog mišljenja čoveka,

kao razumnog bića, za razliku od majmuna i ostalih sisara, kod kojih je neverbalizovano mišljenje isključivo instrumentalnog karaktera. Kako navodi Paul Chauchard (1976), doći do svesti je pre svega imenovati. Zahvaljujući regulacionim centrima u mozgu i, pre svega, prefrontalnoj zoni dominantne hemisfere korteksa, čovek, kroz kortikalnu integraciju, stiče refleksivnu moć da pomoću jezika razdvoji verbalizovanu misao, odnosno internalizovani govor, od subjekta koji tu misao produkuje. Na taj način on se u svom shvatanju stvarnosti oslobađa od biološkog determinizma i vlada svojom mišlju, isto kao što je i reč stekla autonomiju u odnosu na objekt. Presudni prvi korak nalazi se u komunikativnoj interakciji, u dijalogu majke i deteta, kada dete shvati suprotnost lica, tj. «ti» nasuprot «ja», kada sebe vidi kao drugog, inicirajući dijalog sa samim sobom. To je proces građenja identiteta u sociokulturnoj zajednici i osnova kulturnog razvoja deteta, o čemu piše Erik Erikson u Childhood and Society, 1963, (Detinjstvo i društvo). Pun smisao toga samosaznanja uslovljen je time što ego mora imati svoju neurofiziološku osnovu, kako je već prethodno naznačeno. Reč je o predstavi telesne sheme, kinesteziji, tj. o proprioceptivnoj senzibilnosti sopstvenog tela, koja se u složenom cerebralnom procesu, kroz pažnju, ostvaruje u svesti. U struci se za ovakvu predstavu koristi termin «homunkulus». Kako objašnjava Chauchard, postati svestan znači integrisati jedan moždani proces u funkcionisanje celine mozga. Samo u toj psihosomatskoj sintezi, jedinstvu tela i psihe, čovek postaje ličnost. Naravno to stanovište je u 146

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

suprotnosti sa kartezijanskim dualizmom dveju supstanca i sa apsolutizovanjem pojma «duha». 6.3.

Svest kao faktor znanja i oslobađanja od biološkog determinizma Sticanjem svesti čovek dolazi do pojma egzistencije i prestaje biti rob

realnosti: on nije mentalno vezan za hic et nunc, konkretno mesto u realnom vremenu, kao ostale vrste biosfere. Kao racionalno biće on ima autonomnu volju, može da vlada svojim mišljenjem i ponašanjem. Kako navodi Jacob Bronowski u Origin of Knowledge and Imagination, 1978, (Poreklo znanja i imaginacije), čovek je u stanju da u svojim porukama izdvoji informaciju od emocionalnog sadržaja, a to je osnova za formiranje znanja. Isto tako, on diferencira pojmove sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Na taj način se otvara mogućnost razvoja jezički posredovanih viših mentalnih funkcija (logička memorija, imaginacija, voljna pažnja, suptilne emocije) u njihovoj međusobnoj povezanosti. Čovek pamti i predviđa: otuda Bronowski govori o «produženoj referenci», svojstvenoj isključivo ljudskom rodu. Kroz vaspitanje i obrazovanje dete učenjem stiče znanje i usvaja kulturološki adekvatne obrasce ponašanja. Kako ističe Chauchard, «reč koja je alat – graditelj svesti, takođe je sredstvo svesti», i tako se unapređuju više mentalne funkcije. Pertinentan je zaključak koji iznosi Vigotski. Kako on piše, «proučavali smo unutarnje aspekte govora koji su nauci bili nepoznati kao druga strana mesečeva. Pokazali smo da je uopštena refleksija o stvarnosti karakteristična osnova reči. Taj aspekt reči vodi nas do jednog većeg i težeg problema: opšteg problema svesti. Misao i jezik, koji odražavaju stvarnost na različite načine od percepcije, ključ su da se dopre do ljudske svesti. Reči imaju središnu ulogu ne samo u razvoju misli, već i u istorijskom razvoju čitave svesnosti. Jedna reč je mikrokozmos ljudske svesti».

147

Svest i jezik

6.4.

Pojam istine u čovekovoj svesti Intencionalnost misli vodi stvaranju znanja u svesnom stanju

čovekove psihe. Reč je o odnosu svesti i spoljne stvarnosti. Psihologija mišljenja podrazumeva organizaciju, slaganje misli sa stvarima, kao i adaptaciju, slaganje misli samih sa sobom. Tako se subjekt konstituiše pomoću objekta, a objekat se strukturira, odnosno organizuje pomoću subjekta. «Odnositi se prema spoljnom svetu uvek znači konstruisati ga» zaključuje Rudi Supek u Psihologija i antropologija, 1981. Dakle, sticanje znanja počiva na diskurzivnom mišljenju, tj. ono se formira i pohranjuje u svesti pomoću jezika, odnosno jezičkih iskaza. U tom kontekstu nastaje kritično pitanje, tj. na čemu počiva znanje. Odgovor je da identitet znanja počiva na istini. U suprotnom slučaju radi se o lažnom uverenju. Dakle, znanje podrazumeva istinitost iskaza/sudova. Prema Kantovoj koncepciji sudovi mogu biti analitički i time istiniti a priori, ili sintetički i time istiniti a posteriori. U prvom slučaju istinitost je logički nužna, u drugom ona počiva na fakticitetu, na prirodnoj nužnosti, Sa druge strane, logički empiristi (Rudolf Carnap, Hans Reichenbach, Moritz Schlick, Herbert Feigl i dr.) smatraju da sudovi nisu nužno istiniti ili lažni, već mogu biti i besmisleni, te se njihova istinosna vrednost ne može utvrđivati. Uopšteno se može reći da je sud istinit ako to što znači odgovara realnosti. Međutim, i samo značenje počiva na određenom shvatanju istine. Usled ovakve cirkularnosti nastaje jedna veoma složena dilema koja je predmet istraživanja temeljne relacije jezika i stvarnosti u domenu semantike i filozofije. 6.5.

Istina u nauci i pitanje progresa Istina je osnovni regulacioni princip u društvenoj komunikaciji, ali isto

tako u domenu nauke, čovekove vrhunske svesne delatnosti, u kome okviru dolaze do izražaja najsloženiji oblici diskurzivnog mišljenja. Bitna karakteristika naučnog diskursa je određen stepen formalizacije izraza 148

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

zavisno od prirode konkretne naučne discipline. To znači da je imperativ jezika nauke jednoznačnost pojmova u kontekstu date teorije. Ključne reči su termini, koji podležu striktnim definicijama. Otuda je terminologija bitni sastavni deo jezika nauke i faktor diferencijacije u odnosu na opšti jezik. Razumljivo je da je kriterijum istinitosti iskaza znatno izoštreniji u nauci nego u svakodnevnoj komunikaciji. U modernoj nauci hipotetičkodeduktivnim prilazom konstituiše se konceptualna komponenta teorije, koja podleže verifikaciji u empirijskoj komponenti. Ustvari, teorija predstavlja model interpretirane stvarnosti sa ciljem utvrđivanja njene verodostojnosti, odnosno istine. Međutim, apsolutna istina je nedostižna, te progres nauke predstavlja približavanje tome cilju. Tako jedna paradigma, kao osnova skupa teorija, u istorijskom procesu smenjuje drugu paradigmu rešavajući njene anomalije, kako izlaže Larry Laudan u Progress and its Problems. Towards a Theory of Scientific Growth, 1977, (Progres i njegovi problemi. Ka jednoj teoriji naučnog rasta). Dakle, uslov poređenja dveju paradigmi, odnosno teorija, jeste njihova samerljivost. Međutim, Thomas Kuhn u The Structure of Scientific Revolutions, 1970, (Struktura naučnih revolucija), poriče mogućnost samerljivosti naučnih paradigmi i tvrdi da je smena paradigmi u istorijskom toku stvar društvenih konstelacija, a ne inherentnog teorijskog sadržaja. Time se negira pojam naučnog progresa i relativizira naučna istina. Jedan značajan pokušaj rešenja ovog problema dolazi od Karla Poppera. U Conjectures and Refutations. The Growth of Scientific Knowledge, 1963, (Pretpostavke i opovrgavanja. Rast naučnog znanja) Popper izlaže da je kriterijum naučnosti jedne teorije postojanje u načelu načina na koji se ona može opovrgavati, dovoditi u pitanje. Dakle dijalog je put verifikacije istine i samerljivosti teorija. To znači da svaka interpretacija, kojom se konstruiše i uređuje pogled na svet, mora imati empirijsku podlogu. Naravno, univerzalni karakter naučnih teorija ne menja činjenicu da su one nužno oročene, ali u tome se i sastoji i njihovo bitno svojstvo 149

Svest i jezik

progresivnosti, njihova dinamika u protoku vremena, kako iznosi Karl Popper u Objective Knowledge, an Evolutionary Approach, 1973, (Objektivno znanje, jedan evolucioni prilaz). Dakle, sa aspekta istine može se reći da nauka, kao vid zdravog razuma, predstavlja jedan striktno racionalizovani diskurs u kontekstu opšte društvene komunikacije i delatnosti, sa kojima je u konstantnoj interakciji preko primenjene nauke. To praktično usmerenje predstavlja, uz širenje znanja, i uvećanu čovekovu moć nad prirodom. 6.6.

Jezički obrt u društvenoj svesti dvadesetog veka: postmodernost Koliko je jezik faktor nastanka čovekove svesti, toliko je svest o

značaju jezika zahvatila današnji svet. Jezik stiče centralno mesto i u drugom značajnom vidu svesne delatnosti traganja za istinom, naime u traženju apsolutne istine o životu i svetu, tj. u filozofiji. Dvadeseti vek je vek jezičkog obrta u filozofiji, kako glasi i zbornik radova The Linguistic Turn, 1967, koji je uredio Richard Rorty. Iz te perspektive Michel Foucault sa Les mots et le choses, 1962, (Reči i stvari) i Jaques Derrida sa De grammatologie, 1976, (O gramatologiji) praktično predstavljaju uvod u pravac postmodernosti. Naime, shvatanja u okviru postmodernosti dovela su u pitanje tradicionalne temelje filozofije ukazujući na njen nedostatak u poimanju konstitutivne uloge jezika u filozofskom diskursu. Reč je o dekonstrukciji filozofije svesti i o problematizovanju subjektiviteta mislioca. O vitalnosti novog originalnog pravca svedoče brojna dela autora kao što su Jean Baudriard, Jean-François Lyotard, Christopher Norris, Gianni Vattimo. Suština postmodernosti je kritika i objava kraja «velikih priča», dikursa koji sadrži neprikosnovene metafizičke pojmove kao što su «duh, supstanca, progres», pa i «istina». Prema shvatanju postmodernista takvi pojmovi koji grade diskurs nisu drugo do idoli – simulakrumi, opsene koje 150

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

treba dekonstruisati. Time bi se sagledala njihova relativna simbolička funkcija u datim istorijskim okolnostima formiranja smisla. 6.7.

Wittgenstein: pragmatika jezika u centru čovekove svesti U okviru filozofske orijentacije odbacivanja metafizike i apsolutne

istine veliku težinu ima svakako Ludwig Wittgenstein sa svojim poznim delom Philosophical Investigations, 1953, (Filozofska istraživanja). U Wittgensteinovom fokusu pažnje je pragmatika jezika, koja je domen kako lingvistike, tako i filozofije sa osnova epistemološke orijentacije pragmatizma (Charles Sanders Peirce, William James, John Dewey). Perspektiva svesti se u pragmatici pomera od istine ka praksi, ka svesno usmerenoj radnji, odnosno govornoj delatnosti, tako da su u prvom planu posledice delatnosti, kroz koje se sagledava realnost i traži njen smisao. Značenje jedne reči, tvrdi Wittgenstein, jeste njena upotreba, i to prema javno prihvaćenim pravilima u društvu. Nije značenje koje određuje upotrebu, već značenje proističe iz upotrebe. Upotreba reči je raznovrsna i zato je bitan kontekst reči u diskursu, kao i situacioni kontekst u komunikaciji. Dakle, od suštinske važnosti je i ono što nije izgovoreno u interakciji, a sagovornici ga ipak dele u razumevanju. To su, dakle, presupozicije, na kojima dijalog počiva, kao i implikacije koje iz saopštenja proističu. Prema Wittgensteinovom stanovištu jezik se svodi na povezanost sa svakodnevnim zbivanjima u svetu i životu. Otuda pojam jezika podrazumeva «jezičke igre» (Sprachspiele) u sklopu pragmatike, s tim što igre nužno podrazumevaju pravila ponašanja u najširem smislu. Međutim, u oblasti klasične filozofije, kako smatra Wittgenstein, «jezik odlazi na odmor» u traženju nekih imaginarnih suština. Tako nastaje pojava da mi počinjemo da «govorimo o duhu kada za naše reči ne nalazimo fizički korelat».Ustvari, kako je već pomenuto, prema Wittgensteinu, svi opšti

151

Svest i jezik

entiteti, univerzalije, nisu ništa drugo nego imena za skupove srodnih ili sličnih realnih entiteta. Zato sva filozofija treba da se svede na jezičku kritiku. Terapeutsko rešenje za ovakvo stanje uma, kako iznosi Wittgenstein, nalazi se u demistifikaciji svesti i vraćanju reči iz njihove metafizičke upotrebe u njihovu svakodnevnu upotrebu, onako kako su nastale. Dakle, Wittgenstein, sa stanovišta modernog nominalizma i pragmatizma, istupa kao protivnik idealizma i esencijalizma, pa tako i metafizičkog karaktera univerzalija u lingvistici kako ih shvata Noam Chomsky. «Šta je jezička igra», šta je «jezik»?, pita se Wittgenstein. «Umesto da prikažem nešto zajedničko svemu što se naziva jezik, kažem da ovi fenomeni nemaju nijednu stvar svima njima zajedničku, koja bi nas navela da za sve upotrebimo istu reč. Kažem, međutim, da su oni srodni na mnoge razne načine. I ta srodnost, ili srodnosti, opravdava da ih sve nazivamo 'jezik'». Zašto neke aktivnosti klasifikujemo kao «igre»? – postavlja se pitanje. «. Postoji uvrežena sklonost da im se pripiše zajednička suština. Mogu se naći afiniteti, analogije, simetrije, koje povezuju takve aktivnosti, ali nema jedan jedini karakter zajednički svemu, što nazivamo 'igra'», tvrdi Wittgenstein. 6.8.

Svesna delatnost u vidu govornih činova: Austin Najkonkretniji vid pragmatike jezika u okviru svesne delatnosti

koncipirao je John Austin svojom tezom prema kojoj, pored iskaza, koji poseduju istinosnu vrednost, postoje iskazi koji nisu istiniti, niti lažni, a imaju pun smisao. Austin je svoje stanovište objavio u How to Do Things with Words. 1962, (Kako raditi stvari rečima). Iz iznetog shvatanja proističe da su iskazi/sudovi u vidu tvrdnji samo jedna vrsta u širem skupu govornih činova kao što su molbe, naređenja, obećanja, čestitanja i slično. To znači da svaka rečenica u komunikaciji predstavlja jedan govorni čin, proizveden sa određenom namerom. Govorni činovi uopšte, iako nisu eksplicitno istiniti ili lažni, u okviru utvrđenih društvenih konvencija, tj. usvojenih pravila ponašanja, imaju 152

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

određeno kognitivno značenje. Njima se, ustvari, deluje, tj. obavljaju se određene radnje i na taj način predstavljaju značajno intencionalno ponašanje u okviru sociokulturne zajednice. Uz već pomenute radnje, treba istaći obrede krštenja, venčanja, sahrane, nominacije uopšte i sl. Austin je za takve činove uveo termin «performativi», suprotstavljajući ih «konstativima», kontekstualno neodređenim iskazima, koji ne podrazumevaju delatnost u najširem smislu. Mogu se tačnije razlikovati tri aspekta govornih činova. Lokucioni aspekt se odnosi na doslovno značenje iskaza, koji proističe iz skupa njegovih konstituenata. Ilokucioni aspekt stavlja težište na nameru koja se želi ostvariti govornim činom u kontekstu realnosti. Perlokucioni aspekt se odnosi na efekat koji govorni čin proizvodi na sagovornika. John Searle, koji je nastavio delo Austina sa Speech Acts, 1969, (Govorni činovi), svrstao je govorne činove u pet katagorija. Reprezentativi su iskazi u kojima govornik tvrdi da je određeno činjenično stanje istinito (klasični sudovi). Direktivi su iskazi kojima govornik nastoji da navede sagovornika da nešto učini. Komisivi su izkazi kojima se govornik obavezuje na nešto pod određenim uslovima. Ekspresivi su iskazi kojima se izražavaju određene emocije ili stanja govornika. Deklarativi su iskazi kojima se objavljuju neka nova stanja. Od interesa je, svakako sagledavanje dijahronog aspekta nastanka govornih činova. Jezik, kako u filogenezi tako i u ontogenezi, nastaje u praksi kao simpraktičko sredstvo komunikacije. Ljudi u svojoj praistoriji, a dete u početku razvoja, koriste jezik u sklopu manipulacije stvarima. Tek u daljem razvoju jezik postaje samostalni, autentični idiom, tj. sinsemantičko sredstvo komunikacije. Kulminaciju predstavlja upotreba jezika kao samostalne svesne delatnosti u vidu govornih činova.

153

Svest i jezik

6.9.

Pragmatika u dijalogu Posmatranje govorne delatnosti pojedinca nužno je proširiti na

sagledavanje sučeljavanja sagovornika u dijalogu, tj. sistematizovati pragmatičke pretpostavke razgovora. Naime, izjava nije nikada izolovana od konteksta očekivanja. Nema informacije koja ne bi pretpostavljala neki horizont interpretacije. Tako je Paul Grice u Studies in the Way of Words, 1989, (Proučavanja na putu reči), nastojao da ustanovi implicitna pravila kojima se regulišu izjave u razgovornom kontekstu. Pragmatička pravila se klasifikuju s obzirom na kvalitet, kvantitet, relaciju i modalitet. Kategorija kvaliteta podrazumeva da se iskazuje istina i da se izrečeno može obrazložiti. Valjan kvantitet znači adekvatnu informativnost. Kategorija relacije sadrži pravilo prikladnosti, relevantnosti vezane za temu. U kategoriji modaliteta je pravilo koje zahteva jasnoću i razumnu povezanost u izjavi. Dakle, pragmatička pravila podrazumevaju saradnju sagovornika. Kao što se performativi ostvaruju u javno prihvaćenom, odnosno institucionalizovanom kontekstu, tako se u isto takvom kontekstu odvija i razgovor, i u tome je smisao Griceove koncepcije. To nikako ne znači da u praksi nema odstupanja od ustanovljenog modela. Tako, izjava, po pravilu, sadrži doslovno značenje. Međutim, u razgovoru se može pojaviti izjava sa nedoslovnim značenjem (metafora i sl.). Kršenje pragmatičkih pravila može zahvatiti svaku od četiri kategorija. Ipak takav tok razgovora ne mora značiti nerazumevanje među sagovornicima. U pitanju je tada određen nagoveštaj, čije je latentno značenje razumljivo sagovorniku. To je, naravno, moguće jer sagovornici dele zajednički horizont interpretacije; njihove presupozicije u konkretnom slučaju su istovetne. Na primer, ako jedan sabesednik izjavi «Vlast je vlast.», izjava nije prazna tautologija iako je formalno kršeno pravilo kvaliteta. Stvar je u tome 154

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

što sagovornici u svest mogu da dozovu razne negativne karakteristike koje se pripisuju vlasti. 6.10.

Savest kao moralna svest: Kantov kategorički imperativ U okviru čovekove svesti, vezivanjem za delovanje, tj. u pragmatici,

sadržan je ključni pojam savesti, značajan koliko i i pojam istine. Na tu temu klasične su dve rasprave Imanuela Kanta: Kritik der reinen Vernunft, 1781, (Kritika čistog uma), i Kritik der praktischen Vernunft 1788, (Kritika praktičkog uma). Za prvo pitanje, tj. «Šta mogu da znam?», regulacioni princip je istina. Na drugo pitanje, tj. «Šta treba da činim?», odgovor se traži u savesti. Dakle, postoji dihotomija između «jeste» i «treba». Savest je svest o nužnosti valjanog odnosa prema drugom. Za takvu interakciju, u kojoj bitno mesto ima jezik, bez koga praktično nema ni saradnje ni sukoba, neophodno je ustanovljavanje normi ponašanja u društvu. Norme podrazumevaju moralne vrednosti, koje počivaju na učenju etike o dobru i zlu. Kant je u okviru etike formulisao kategorički (bezuslovni) imperativ, vrhunsku normu, koja glasi: «Radi tako da životno pravilo tvoje volje može uvek važiti kao načelo univerzalnog zakona!». U ovom kontekstu se klasični termin «logos» može shvatiti kao sinteza razuma, reči i zakona svesnih bića. Shodno tome, savest je fenomen racionalnosti, a ne emocija. De facto emocije se ne mogu imperativno propisivati, pa tako ni ljubav među ljudima. Zato je najviša društvena vrednost pravda, jednakost samosvesnih pojedinaca. Tako se John Rawls sa svojom koncepcijom pravde u A Theory of Justice, 1971, (Teorija pravde), može smatrati modernim naslednikom velikih humanističkih ideja Imanuela Kanta. Karakteristično je da imenica conscientia u latinskom jeziku, kao i njene derivacije u modernim romanskim jezicima, sadrži kako pojam svesti, tako i pojam savesti. Naravno, ne može biti reči o homonimiji, več o polisemičnom smeštaju hiperonima (termina opštijeg značenja) i hiponima 155

Svest i jezik

(termina užeg značenja) u jedinstveni označitelj. Dakle, postoji fenomen koji je vredan pažnje u ovom kontekstu. 6.11.

Misliti i zamišljati: moć imaginacije Kako je već izloženo, čovek se prema stvarnosti odnosi kao svesno

biće. Pomoću svog diskurzivnog mišljenja on sagledava stvarnost, živi u trenutku sadašnjosti, pamti zbivanja iz prošlosti, ali i predviđa, tačno ili pogrešno, tokove događaja u budućnosti. Kao što misli, tako čovek može i da zamišlja. U tome je imaginacioni vid kognitivne sposobnosti, jedna od fundamentalnih odlika ljudskog bića. Dakle, pored poznavanja svoga realnog sveta, čovek je u stanju da koncipira druge, «moguće svetove», da mentalno «simulira» stvarnost, da formuliše hipoteze. To mu dozvoljava njegova imaginacija. Mašta omgućuje čoveku da se, iz razlicitih pobuda i oslobođen od biološkog determinizma, isključuje iz realnog sveta u stvaralaštvu fikcije, ali da se takvim distanciranjem i kritički odnosi prema njemu menjajući i rekonstruišući ga. Tako se ispoljava čovekova interakcija sa prirodnim okruženjem i njegova kreativnost pomoću jezika u stvaranju kulturnih obrazaca kao složenog materijalnog i mentalnog proizvoda. Moć imaginacije počiva na memoriji, iz koje se povlače predstave i pojmovi, pohranjeni neverbalni i verbalizovani psihički sadržaj iz nekog ranijeg iskustva, iz svesti ili iz nesvesnog. Dakle, takav sadržaj podleže rekonstrukciji i on je predmet refleksije ili projekat za delovanje. Izvesno je da u psihi nema kulturološkog sadržaja a priori: uvek je u krajnjoj instanci neki antecedentni aspekt realnosti koji služi za metamorfozu i elaboraciju u svesti. Koliko se imaginacija vezuje za svest, koja opet proističe iz verbalizovane misli, toliko imaginacija svoje najšire amplitude doseže putem verbalnog medijuma. Tu se nalazi poetsko stvaralaštvo, ali, isto tako kao specifičan plod mašte, treba istaći naraciju. U naraciji – priči mešaju se racionalni i iracionalni motivi, svest i nesvesno, a iz kulturološkog aspekta od 156

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

posebnog značaja je njen najdublji i najdramatičniji vid, tj. mit. Mit otvara problematiku verovanja u svom najširem smislu. Imaginacijom nošena kreativnost manifestuje se i inherentno, u samom tkivu jezika. Pored toga što je delotvorna dijahrono, u dinamici jezičkog razvoja, na sinhronom planu ona je tvorac figurativnog, nedoslovnog aspekta jezika. Reč je o stilskim figurama, među kojima metafora kao simbol višeg reda zauzima vodeće mesto. Opšte uzevši, metafore nastaju transpozicijom jedne reči iz denotacije nekog fizičkog objekta u drugo semantičko polje sa apstraktnijim pojmom, sa kojim primarni pojam ima određeno zajedničko svojstvo. Tako dva različita pojma u jednom označitelju vezuje asocijativna moć imaginacije, kao što pokazuje primer:dubina vode prema dubina misli. Figurativni izražaj, posebno prominentan u mitovima, može da se protegne na celovit diskurs. Tada je reč o alegoriji, koja, pored doslovnog značenja, sadrži latentni smisao. Taj smisao, čak često slojevit, zahteva odgovarajuću interpretaciju. 6.12.

Komunikacija i informacija u kibernetskom prilazu Verovatno nije suvišno u ovom kontekstu osvrnuti se na shvatanje u

kome se radikalno poriče postojanje svesti sa svim povezanim implikacijama. Ako se iz dijalektike kvaliteta i kvantiteta apstrahuje kvalitet i perspektiva se usredsredi na kvantitet, onda se dolazi do rigoroznog fizikalističkog rečnika o stvarnosti, u kome se svet sastoji od materije, energije i informacije. Ovakva podela smenjuje koncepciju sveta kao celine neorganske materije, biosfere, tj. domena života, i noosfere, tj. čovekovog sveta jezika, misli, svesti i kulture. U striktno fizikalističkom tumačenju čovekov svet se svodi na informaciju. Reč je ovde o kibernetskom prilazu, u kome se uspostavlja analogija funkcionisanja čoveka i mašine, što na određen način predstavlja dogradnju biheviorističkog stanovišta.

157

Svest i jezik

Informacija je znanje o činjenicama u svetu, pohranjeno u umu, odnosno

mozgu.

Komunikacija

čin

prenošenja

informacije.

komunikacionoj situaciji informacija predstavlja kodirani sadržaj određenog znanja, kojim se smanjuje neizvesnost, odnosno eliminiše razlika u znanju u interakciji

učesnika

komunikacije.Tako

tranzmisija

komunikaciji

podrazumeva pošiljaoca (govornika) i primaoca (sagovornika, slušaoca), koji su povezani datim kanalom tranzmisije, kroz koji prolazi poruka, konstruisana na osnovu određenog koda, da bi se prenelo neko iskustvo u svetu pošiljaoca poruke, odnosno neki percepirani događaj. U ovoj konstelaciji stvari konstruiše se kibernetski model i kvantifikuje se informacija. Informaciona sadržina poruke, tj. količina informacije, u obrnutoj je razmeri sa njenom neizvesnošću. U teoriji informacije jedinica mere je bit (binary digit). Broj binarnih odluka, odnosno izbora, koji su potrebni u datoj situaciji, odnosno sistemu, da bi se algoritamski došlo do informacije, određuju njenu količinu. Mera neizvesnosti, odnosno neuređenosti sistema, definiše se kao entropija. Prema tome, što je veći broj mogućnosti da se ostvari jedan događaj, entropija je veća, a informacija je manja. Kvantitativnu teoriju informacije, tj. The Mathematical Theory of Communication, 1949, objavili su Claude Shannon i Warren Weaver. Značaj ove teorije je u njenoj relativno širokoj primeni u domenu nauke. U ovom kontekstu došla je do izražaja funkcionalistička orijentacija lingvističkog strukturalizma praške škole. Svestranog lingvistu Romana Jakobsona navela je teorija komunikacije na određeno shvatanje homologije strukture komunikacije i jezičke funkcionalnosti. Tako u Essais de linguistique générale, 1963, Jakobson određuje šest funkcija jezika, koje se vezuju za komponente modela komunikacije. Referencijalna funkcija je osnova komunikacije: ona predstavlja odnos između poruke i objekta, što informaciju čini objektivnom. Emotivna funkcija određuje odnos između poruke i pošiljaoca poruke. Tu je u pitanju onaj 158

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

subjektivni, afektivni sadržaj, koji stoji nasuprot objektivnom, kognitivnom. Konativna funkcija određuje relaciju između poruke i primaoca poruke s obzirom da je cilj poruke određen odziv primaoca. Estetsku funkciju Jakobson definiše kao relaciju između poruke i nje same. Referent je poruka, koja nije instrument komunikacije, već njen objekt. Fatička funkcija ima za cilj da afirmiše, održava ili zaustavi komunikaciju, čime se akcentuje kontakt. Zato je referent fatičke poruke sama komunikacija. Metalingvistička funkcija ima cilj da definiše značenje znakova prema potrebi primaoca poruke. Tako se ova funkcija vezuje za kod koji se koristi za tranzmisiju poruke. 6.13.

Dijalektički odnos fizikalizma i mentalizma u shvatanju svesti i jezika Shodno prethodno izloženom, čovekove više mentalne funkcije i svest

ne mogu se do kraja objasniti ni sa pozicija idealistički zasnovanog mentalizma, niti sa empiricistički utemeljenog fizikalizma, odnosno biheviorizma. U mentalističkom prilazu svest se fenomenološki tumači kao svojstvo hipostatiziranog racionalnog uma, odnosno duha. Međutim, takvom apsolutnom entitetu, koji nastaje ex nihilo, nedostaje objašnjenje koje mora počivati na realnosti biološkog i sociokulturnog razvoja čoveka, u kojoj jezik ima vidnu ulogu. Sa druge, fizikalističke strane, sa determinističkim usmerenjem, objašnjenje se svodilo na redukcionističke pozicije. Tako su se zakonitosti najsloženijeg apstraktnog mišljenja i svesti u biheviorizmu objašnjavale elementarnim procesima percepcije i asocijacije čulnih percepta. Predmet istraživanja je tada ponašanje, koje se gradi po šemi uslovnog refleksa, te mišljenje nije drugo do jezik bez komponente zvuka. Međutim, značenje simbola u ovakvom kontekstu ne postoji. Zato je u pristupu domenu nauke nužno dijalektičko shvatanje, kojim se izbegava apsolutizovanje ekstrema, odnosno redukcionizam. Dijalektika u nauci, za razliku od Hegelove idealističke koncepcije, podrazumeva činjenicu da su sve grane ljudskog znanja komplementarne. Ustvari, znanje ima 159

Svest i jezik

organski karakter tako da saznane nove činjenice u jednom sektoru uslovljavaju promene u celini u jednom konstantnom konstrukcionom procesu. «Dok fizika čini materiju sve manje materijalnom, psihologija čini um sve manje mentalnim», kako piše Bertrand Russell u Human Knowledge: Its Scope and Limits, 1948, (Ljudsko znanje: njegovi opseg i granice).

160

7. NESVESNO I JEZIK 7.1.

Nesvesni deo psihe između neurofiziološke osnove i svesti: Freud Jezik, odnosno diskurzivno mišljenje, faktor je nastanka svesti. U

okviru svesti se više mentalne funkcije u procesu mišljenja znakovno, tj. simbolički organizuju. Stoga je kardinalno pitanje šta se o začetku jezika i govora može znati s one strane svesti, tj. u domenu neverbalnog nesvesnog. To znači istraživanje prostora koji nesvesno zauzima između neurofizioloških procesa i svesne mentalne aktivnosti. Naravno, reč «prostor» u ovom kontekstu treba uslovno prihvatiti. Ovde treba podsetiti da je, za razliku od drugih složenih funkcija psihe, anatomska i fiziološka osnova govora, isto kao i percepcija čulima, empirijski utvrđena i locirana pretežno u režnjevima neokorteksa. Nalazi Aleksandra Lurije su u tom pogledu od značaja za sagledavanje začetka jezika u nesvesnom. Dakle, sa jedne strane je neurološka osnova jezika, a sa druge je isto tako nužni uslov postanka jezika interakcija u arhaičnom sociokulturnom ambijentu. Reč je o razvoju jezika od simpraktičkog do sinsemantičkog sredstva komunikacije. Kao što je prethodno navedeno, biološka konstitucija čoveka, uključujući i njegov razvijeni mozak od oko 1500 kubnih centimetara, nije se menjala tokom poslednjih 200.000 – 250.000 godina. Dostignuto je jedno ravnotežno stanje, te se biološka konstitucija u ovom kontekstu može smatrati jednom konstantom. Sve što je urođeno u čoveku nije se menjalo tokom ovog perioda.Kulturološke razlike su irelevantne kada je reč o genetskom sastavu, kao što je prethodno izloženo.

Nesvesno i jezik

Međutim, urođeni fundus ne obuhvata samo anatomiju i fiziologiju mozga, već i određeni sloj psihe. On se u raznim vrstama životinjskog sveta ispoljava u vidu instinkata, životnih impulsa za održavanje i reprodukciju. Tako i u čovekovoj psihi postoji jedan širok opseg strukturiranih elemenata koji sačinjavaju nesvesvno, a u nesvesnom se život manifestuje u vidu nagona i afekata. Spektar čovekove urođene psihičke dinamike, pak, nije ograničen na nagone. Neokorteks i njegovi fiziološki procesi otvaraju mogućnost i za širi dijapazon psihičke energije u nesvesnom. Tako je novi horizont u nauci otvorio Sigmund Freud, koji je svojom teorijom psihoanalize, novom naučnom paradigmom, obeležio dvadeseti vek. Veliko otkriće Freudovo sastoji se u tome što je on sagledao da je svest nadgradnja nesvesnog u čovekovoj psihi. To je vodilo saznanju da nesvesno (das Unbewusste) nastaje u embriogenezi, za razliku od svesti, koja se formira epigenetički u sociokulturnom okruženju. Čitav Freudov opus izložen je u Gesammelte Werke 1-17, 1940-1957. 7.2.

Interaktivni odnos neurofizioloških i endopsihičkih procesa, kao i nesvesnog i svesnog u psihi Sa empirijskog stanovišta psiha ne može da postoji u vakuumu već je

psihička energija funkcionalno vezana za neurofiziološke procese. Postoji interfejs, interaktivni odnos uticaja između neurofiziološkog i endopsihičkog, tj. nesvesnog, kao dve strane jedne monete. To je valjano posvedočeno u domenu psihosomatike, tj. u korelaciji uticaja normalnih ili patoloških psihičkih fenomena na somatske uslove i varijacije. Sa druge strane, u psihofarmakologiji, tj. polazeči od somatske osnove, sagledavaju se efekti psihofarmaka u domenu psihe, tj. lečenjem patoloških stanja psihe. Dakle, anatomija i fiziologija ljudskog mozga su osnova određenog oblika psiho-neurološke energije, kako je definiše Pierre Janet u svojim radovima, između ostalog u L'intelligence avant le langage, 1936, (Inteligencija pre jezika). Ova urođena energija proizilazi, s jedne strane, iz 162

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

bioloških izvora, tj. iz fizioloških funkcija mozga, a sa druge strane iz koordinacije psihičkih funkcija sa težnjom ka oblicima integracije psihe. Tako je jedan entitet u materijalnom pogledu nužno ograničen, a u funkcionalnom pogledu praktično neograničen, čime se prevazilaze granice fizikalističkog shvatanja. U ovom kontekstu, naravno, relevantno je zasnivanje neuropsihologije od strane Aleksandra Lurije. Iz ove perspektive mogu se razumeti i sukcesivne faze Piagetovog konstruktivizma, a u širim razmerama i teorija emergentnog evolucionizma kao objašnjenje geneze uma. Reč je o teorijskom prilazu koji se suprotstavlja objašnjenju karakteristika višeg reda kompleksnosti analitičkom redukcijom na niži red: psihološko na fiziološko, tj.biološko, biološko na fizičko. Kako se odvija protok energije između neurofiziološke mreže mozga i nesvesnog, tako isto se odvija energetska interakcija između nesvesnog i svesti. Naime, do nje dolazi kada se u epigenetičkom procesu postepeno razvije svest. Jedan od vidova takvog protoka energije širokog spektra predstavlja sublimacija, tj. kada se osujećeni erotski impulsi u nesvesnom transformišu u kreativnu društvenu delatnost. Opšte uzevši, instinkti iz nesvesnog transformišu se u društveno prihvatljive kulturne obrasce urezane u svest. U obrnutom smeru nastaju kompleksi, tj. kada se trauma doživljena u društvu potiskuje iz svesti u nesvesno. Tako preobražena trauma je uzrok različitih neurotičkih smetnji. 7.3.

Urođene predispozicije za jezik i kulturu u nesvesnom i formiranje struktura u epigenetičkom procesu Sa aspekta izložene konstelacije činjenica može se ispitivati, u pogledu

jezika, šta može biti nesvesno i urođeno, pa time i univerzalno. Šta je, potom, nesvesno i univerzalno ili grupno, ali nije urođeno, jer je epigenetički stečeno. Konačno, šta je u nesvesnom partikularno, potisnuto iz individualne svesti. Bihevioristička redukcionistička teza, prema kojoj se jezik ne vezuje za svest, 163

Nesvesno i jezik

pa, prema tome, ni za nesvesno, teško je prihvatljiva pri današnjem stanju nauke. Naravno, istraživanje organskih izvora jezika ne menja činjenicu da se jezik razvija kao sociokulturni fenomen i da se znanje jezika ne stiče nasleđem. Sa druge strane, u sastavu nesvesnog mogu postojati predispozicije, strukture i određeni sadržaji. Reč je o različitim oblicima u kojima se pojavljuju pojedini entiteti, kao što to može biti jezik. U navedenim koordinatama, a na osnovu prethodno izloženog, proističe činjenica da je čovek u svom urođenom nevesnom, u procesima interakcije sa spoljnim okruženjem, u filogenezi bio predisponiran da reaguje u simboličkom vidu. To je bio put stvaranja začetka kulture i jezika u nesvesnom. Prema tome, u pitanju je, na osnovu prirodnih predispozicija, dinamika semiološke funkcije u akciji i govoru. Tako je u epigenetičkom toku postojala mogućnost stvaranja struktura, kako varijanata kulture, tako i jezika, u međusobnoj povezanosti. 7.4.

Neurofiziološki zasnovana funkcija označavanja u nesvesnom: začetak moći simbolizacije Ključni je značaj čovekovog simboličkog reagovanja na stimuluse, koje

čovek nosi u svom urođenom nesvesnom. To su sagledali Ernst Cassirer i Susanne Langer, ali isto tako relevantna su neurofiziološka istraživanja Ivana Pavlova i koncepcija dvaju sistema signalizacije, prema kojoj se čovek u svojoj interakciji sa spoljnim okruženjem putem simboličkih signala diferencira od ostalih vrsta biosfere. Naime, kako je već objašnjeno, pojedini sisari putem uslovnih refleksa uče da reaguju na signale, ali za njihovu neurofiziološku strukturu i psihu nedokučivi su simboli; a simboli u čovekovom svetu su, pre svega, reči, koje predstavljaju materijalizaciju pojmova. Iz toga razloga Lav Vigotski zaključuje da su više mentalne funkcije organizovane pomoću znakova, a simbolička funkcija, tj. sposobnost stvaranja

164

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

znakova, počiva na neurofiziološkom principu signifikacije (označavanja), koji je karakterističan samo za ljudski mozak. Dakle, više mentalne funkcije (kategorijalno mišljenje, sistemsko pamćenje, imaginacija, više emocije) u domenu svesti predstavljaju nadgradnju biološki zasnovanih nižih mentalnih funkcija (senzornih, motoričkih, elementarnog pamćenja) u nesvesnom, gde treba tražiti začetak moći simbolizacije. 7.5.

Sapirovo shvatanje simbolizacije u nesvesnom Puni značaj simbolizacije ne može se sagledati bez njenog lociranja u

nesvesno ustrojstvo psihe, gde je i mesto instinkta. Edward Sapir u Culture, Language and Personality, 1962, (Kultura, jezik i ličnost), ukazuje na temeljni stav psihoanalitičara, prema kome je «simbol emocijama nabijeni obrazac ponašanja, koji ima funkciju nesvesnog ispunjavanja neke potisnute težnje». Tako simbol izražava određeno analogno kondenzovanje psihičke energije i podrazumeva neko značenje. Takav primarni tip simbolike može se definisati kao kondenzacijska simbolika. Međutim, moguća je pojava disociranja takvog tipa simbola od svog izvorišta, tj. od emocionalne energije koju ispoljava. Tada se simbol odvaja od svog izvornog konteksta. On stiče uopštenije značenje i postaje arbitraran u svom sastavu. Tako simbol nije više odraz emocije, već njen «komentar». Određena redukcija emocionalnosti uslovljava taj drugi tip simbolike, tj. referencijalnu simboliku, pre svega reč i kulturni obrazac. Uz uvećanu disocijaciju u razvoju, tj. u rastu bogatstva značenja, referencijalna simbolika se formalno razrađuje u svesnom delu psihe i put je ka konstituisanju jezika i kulture. Nasuprot tome, tok razvoja kondenzacijske simbolike, sa rastom bogatstva značenja uz uvećanu disocijaciju, ide sve dublje u nesvesno. Ne postoji čvrsta granica između dva tipa odgovarajućeg ponašanja. Tako čista referencija može biti povezana sa potisnutom emocionalnom 165

Nesvesno i jezik

građom. Jasan je takav slučaj sa emocionalizovanim ritualima, uključujući i određene performativne govorne činove. Međutim,emocije iz nesvesnog mogu zahvatiti i jezik uopšte, što se događa u poimanju nacionalnog jezika, kada se «nesvesno značenje racionalizuje kao referencija». Isti je slučaj sa mitovima, koji mogu predstavljati pregnantan izraz emocionalnosti iz nesvesnog. 7.6.

Nesvesni simbolički obrasci jezika i kulture stečeni u društvenoj zajednici Bitna je činjenica da u nesvesnom nije sadržano samo ono što je

urođeno. Naime, nesvesno znanje ne mora biti urođeno i univerzalno s obzirom na interakciju tokova nesvesnog i svesti, što podrazumeva potiskivanje određenog znanja iz svesti u nesvesno. Prema shvatanju Edwarda Sapira, obrasci jezičkog i kulturnog ponašanja zavise od načina poimanja koji se ustanovljavaju tradicijom u datoj populaciji, tj. sociokulturnoj zajednici. Iako nije reč o biološkom nasleđu, ti obrasci se duboko usađuju i formiraju u nesvesnom kolektiva. Clyde Kluckhohn, autor dela Culture and Behavior, 1962, (Kultura i ponašanje), uveo je pojam «implicitna kultura» za ovaj fenomen. Ljudi se ponašaju i govore prema određenim formama obrazaca za odgovarajuće životne funkcije, ali u njihovoj svesti tada nisu konstituentska pravila prema kojima se ponašaju. Kako razlaže Paul Chauchard (1968, 1976), i unutrašnji govor je nesvesni automatizam: svesni smo naših misli, ali ne i gramatike putem koje su one formirane. U kognitivnom funkcionisanju uopšte svi procesi su nesvesni; u svesti su rezultati. Nesvesno je sve što nije konceptualizovano. Svesna memorija može da ponese samo ograničen «teret»: zaborav je deo mogućnosti pamćenja. Upravo ovakvo pohranjivanje fundamentalnih strukturnih pravila jezika i ponašanja i postojanje odgovarajućih nesvesnih automatizama 166

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

omogućuje efikasnost u praktičnom životu. Isti je slučaj deteta koje u prvim godinama života ovlada svojim maternjim jezikom, ali o gramatici nema uopšte predstavu. 7.7.

Urođeno nesvesno znanje jezika u nativističkoj koncepciji Rezimirajući prethodno izloženo, može se navesti da se neuro-

fiziološka dinamika reflektuje u urođenim procesima u nesvesnom, te se iz odgovarajućih predispozicija u epigenetičkom toku razvijaju strukture, koje su okvir sadržinskog znanja uslovljenog sociokulturnim okruženjem. Dok niz empirijskih nalaza govore u prilog takvom shvatanju, postoji alternativni pilaz. Reč je o hipostatiziranju struktura ili sadržina u urođenom nesvesnom sa pozicija mentalizma korišćenjem metoda introspekcije. Tada se praktično duh oslobađa od materije, duša od tela, a misao od reči. Dinamika konstrukcije znanja u ontogenezi gubi smisao u takvim uslovima. Tako nativizam i apriorizam Noama Chomskog počiva na hipostatiziranju jezičkih univerzalija u urođenom nesvesnom. Urođeni shematizam ne obuhvata samo formalne univerzalije, već i sadržinu u vidu supstantivnih univerzalija. Na taj način, Chomsky, nasuprot svesnom znanju, uvodi pojam urođenog i nesvesnog znanja, koje je univerzalno u ljudskom rodu. To urođeno, nužno nesvesno znanje, Chomsky je u pogledu jezika označio kao «znanje univerzalne gramatike», tj. formalnih i supstantivnih univerzalija. Na primer, čovek bi posedovao urođeno nesvesno znanje «činjenice da se transformacije primenjuju cikličnim rasporedom». Svesno vladanje konkretnim jezikom bilo bi samo derivacija znanja univerzalne gramatike. U nativističkom shvatanju postoji jedan ekstremno asimetrični odnos između filogeneze i ontogeneze. Čitavo pitanje jezika bilo bi rešeno filogenetski, tj. preformacijom u embriogenezi. Iz toga razloga postaje marginalan pojam predispozicija u vidu energetskih procesa u urođenom nesvesnom, koje se, ustvari, tek aktualizuju u toku konstrukcionih faza 167

Nesvesno i jezik

ontogeneze u sociokulturnom ambijentu uz odgovarajuće povratno delovanje na neurofiziološku strukturu. Jer tada se, kroz razvoj svakog pojedinca, tek postaje čovek u autentičnom smislu. 7.8.

Strukturalna misao i serijalna misao u shvatanju urođenog nesvesnog Hipostatiziranje strukture u urođenom nesvesnom rasprostranjeno je

shvatanje s obzirom na opšti značaj strukturalizma i njegov uticaj u nauci i filozofiji. U tom smislu je Claude Lévi-Strauss u Anthropologie structurale, 1958, video matricu kulturalnih i jezičkih struktura u urođenom nesvesnom podredivši svest i subjektivnost datim zakonitostima nesvesnog: «svet mitova i jezika je pozornica na kojoj se igra odvija van čoveka». Otuda je od značaja i suprotstavljanje primatu strukture u nesvesnom. Tako Umberto Eco, ukazujući na sekvencijalnu procesualnost zbivanja, suprotstavlja serijalnu misao strukturalnoj misli u La struttura assente. Introduzione alla ricerca semiologica, 1968, (Odsutna struktura. Uvod u semiološko istraživanje). Kako Eco izlaže, strukturalna misao podrazumeva odnos koda i poruke u smislu da se u komunikaciji poruka dekodira na osnovu unapred određenog koda. Svaki kod počiva na datom elementarnijem kodu i ta tranzitivna relacija ide do «prvobitnog koda, tj. Prakoda, koji predstavlja pravu Strukturu svake komunikacije, svakog jezika, svake kulturalne operacije». Serijalna

misao

prihvata

podređenost

poruke

kodu

apsolutizovanje Prakoda. Na taj način serijalna misao je proizvodnja otvorene strukture i traženje istorijskih kodova odbacivanjem konstanti i univerzalnosti, koje prepoznaje strukturalna misao. Na jednoj strani je «struktura, kao objektivna i stabilna; na drugoj strani je proces, kao stvaralac uvek novih struktura», i na kraju «ostaje ono što se više ne može pretvoriti u strukturu».

168

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

7.9.

Hipostatizirana sadržina u urođenom nesvesnom: paralelizam lingvistike Chomskog i analitičke psihologije Junga Zagonetna strana psihe, s one strane svesti, bila je područje i za

spekulacije ili hipoteze koje se ne mogu uvrstiti u strukturalnu misao. U tom kontekstu, u pogledu shvatanja urođenog nesvesnog, može se povući određena paralela između koncepcije lingviste Noama Chomskog i koncepcije analitičkog psihologa Carla Gustava Junga. Stvar je u postuliranju univerzalija u urođenom nesvesnom. Dok Chomsky ima u vidu i formalne i supstantivne jezičke univerzalije, Jung izlaže da su univerzalije u njegovom shvatanju čista forma, tj. arhetipovi, odnosno procesualne predispozicije za predstave koje se manifestuju u kulturi. Međutim, u toj raznolikosti univerzalija ne može se prevideti određena supstantivizacija. Problematična je apriornost tih postuliranih univerzalija u odnosu na kulturološku realnost. Iako nije zamišljena, iz njihove koceptualizacije izvire određena sadržina, jer pretpostavljeno urođeno znanje iz domena kulture upravo implicira neku meru sadržine. Sa druge strane, nije jasna struktura tih svojevrsnih univerzalija, jezičkih ili psihičkih, koje bi predstavljale određenu vrstu urođenog znanja, odnosno genetičku informaciju. Dakle, govorimo o paralelizmu Chomskovih lingvističkih i Jungovih psiholoških univerzalija, posmatranih iz jedne postulirane urođene matrice. Reklo bi se da je Chomski ekstrapolirao jezik, a Jung kulturu, na mesto gde ih nema, tj. iz fenotipa u genotip. Pri tome još Jung nije u potpunosti sagledao ulogu jezika kao integrativnog faktora čovekovog identiteta i njegove kulture. 7.10.

Jungovo shvatanje arhetipova i simbola u urođenom nesvesnom Glavni izvor Jungove analitičke psihologije su njegova sabrana dela:

Gesammelte Werke, 1935-1955, i u ovom kontekstu posebno Tom 9/I Die Archetypen und das kollektive Unbewusste, (Arhetipovi i kolektivno nesvesno). Veliki uticaj na naučnom planu stekao je Jung time što je, uostalom kao i 169

Nesvesno i jezik

Alfred Adler, proširio pojam nesvesnog dokazujući da libido, endopsihička energija u psihoanalitičkom diskursu, nije pretežno seksualne prirode kako je tvrdio Freud sa njegovim sledbenicima. Tako su, uvođenjem pluridimenzionalnog pojma libida, nastala dva različita pojma nesvesnog, pa i dve različite škole u istraživanju nesvesnog. Kao i Freud, Jung je stekao znatan broj sledbenika, koji su težili sistematizaciji njegovog heterogenog opusa. Ističu se, između ostalih, Jolande Jacobi sa Die Psychologie von C.G. Jung, 1978, i Murray Stein sa Jung's Map of the Soul: An Introduction, 1998, (Jungova mapa duše: jedan uvod). Jungova podela nesvesnog je binarna. Individualno nesvesno predstavlja sloj između svesti i dubinski lociranog sloja kolektivnog nesvesnog, koje je univerzalno. Kolektivno nesvesno je, za razliku od individualnog, nasledno, tj. stiče se iz nasleđene strukture mozga. Jung ne diferencira nasledno kolektivno od kolektivnog, koje nije urođeno, već je rezultat konvergentnog epigenetičkog razvoja. Kako Jung piše, kolektivno nesvesno sadrži arhetipove i instinkte, univerzalne obrasce i sile. Oslanjajući se na istraživanja koja je vršio Pierre Janet, Jung uvodi pojam «psihoidnog», u datom smislu interaktivnu sponu između neurofiziološke i psihičke energije. On takođe navodi da arhetipovi predstavljaju odraz instinktivnih reakcija, i tu se biološka uslovljenost psihe zaustavlja. Prema Jungu, arhetipovi su, kao «praslike» i «dominante kolektivnog nesvesnog», izvor opšte simbolike istorije čovečanstva i mitoloških motiva. Pošto su arhetipovi urođeni, oni predstavljaju apriorna znanja o spoljnom svetu. «Arhetipovi ne proizlaze iz kulture; češće oblici kulture proizilaze iz arhetipova». Navodno, u detetu koje dolazi na svet već se nalazi potencijalna slika sveta u koji dolazi. Kada novorođenče vidi majku, ono već ima prethodno sliku majke u svom kolektivnom nesvesnom.

170

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Tako, kao značenjska jezgra, postoje u kolektivnom nesvesnom «arhetip majke», «arhetip oca», «arhetip deteta», «animus», «anima» i drugi kompleksniji arhetipovi koji sadrže znanja o stanju stvari u svetu i životu. U ovom kontekstu jasna je analogija Jungovog nativizma sa Platonovim idejama, što i sam Jung pominje. Kao što kod Chomskog dete «zna» šta je jezik pre nego što je čulo govor roditelja, tako, prema Jungu, dete «zna» za majku još pre nego što je došlo na svet. Skup arhetipova, prema Jungu, predstavlja stvarnu sadržinu kolektivnog nesvesnog. Oni čine dijapazon tipova doživljaja ljudskog roda u filogenezi. To su mogućnosti drevnog saznanja o najdubljim vezama između Boga, čoveka i svemira. Zato su motivi arhetipskih slika isti u svim kulturama. Dakle, arhetipovi su praizvor ljudskog iskustva; pohranjeni su urođenom nesvesnom, odakle u vidu arhetipskih slika mogu prodirati na nivo svesti. Jezik nesvesnog je jezik slika; zato se arhetipovi pojavljuju u simboličkoj formi slike. S obzirom na njihovu prirodu, spoznaja arhetipova je ostvariva putem introspekcije. Tako se, u okviru prakse, oni istražuju u snovima, u mitovima i u imaginativnom umetničkom stvaralaštvu tokom interakcije analitičara i analizirane ličnosti. Druga značajna komponenta nesvesnog su simboli. Simboli su, kako izlaže Jung, «transformatori psihičke energije», u čijem se jezgru nalazi arhetip. Simboli počivaju na analogiji, poređenju nečega što izmiče diskurzivnoj, tj. pojmovnoj reprodukciji. Dakle, simbol je slika smisla (Sinnbild). Kao smisao povezan je sa racionalnim, a kao slika pripada nesvesnom, iracionalnom području. U ovom kontekstu Jung vrši podelu na «žive simbole» i «mrtve simbole». Živi simbol je nosilac skrivenog transcendentalnog smisla i ne može se u potpunosti protumačiti. Mrtvi simbol je znak, degenerisani simbol, u kome se smisao potpuno otkriva, te on «prestaje da bude nosilac značenja (bedeutungsschwanger)». Takav stav ilustruje Jungovu karakterističnu semiološku orijentaciju. 171

Nesvesno i jezik

Ovde

nameće

poređenje

Sapirovom

diferencijacijom

«kondenzacijskih» i «referencijalnih simbola». Kako je več navedeno, Sapir ističe da upravo referencijalni simboli, očišćeni od iracionalnog balasta, postaju nosioci pojmova, odnosno osnova značenja u jeziku i smisla kulturnih obrazaca. 7.11.

Arhetipovi, slike i simboli u nesvesnom kao osnova građenja mitova, religije i kulture uopšte Pored arhetipova i simbola, u Jungovom shvatanju, značajno mesto u

nesvesnom imaju i slike. Jung precizira da pod tim terminom ne podrazumeva odslikavanje spoljnog objekta, već je u pitanju slika mašte, tj. ona počiva na nesvesnoj aktivnosti mašte i samo se indirektno odnosi na percepciju objekta. Jung definiše slike i simbole kao tvorevine duše, koja psihodinamiku nesvesnog prenosi u svest. «Duša» pak predstavlja ograničen kompleks funkcija, te je uži pojam od pojma psihe. Iz te perspektive Jung dolazi do shvatanja da su slike i simboli izvorniji i višeslojniji od jezika. Dakle, arhetipovi, slike i simboli predstavljaju svojevrsna apriorna urođena znanja u nesvesnom. To su filogenetske informacije, koje determinišu strukturu ontogeneze. Prema tome, takva genetička informacija morala bi biti sadržana u embriogenezi. Iz toga razloga arhetipovi, slike i simboli nužno bi se nasleđivali i, kako je već istaknuto, predstavljali bi konsistentan potencijal za građenje mitova, religije i kulturnih obrazaca uopšte. Jung piše da su slike i simboli izvorniji i višeslojniji u poređenju sa jezikom. Uloga jezika, uopšte, u ovoj konstelaciji stvari postaje marginalna, jer se, navodno, sve odigrava u nesvesnom u okviru preformacije. Kakva god bila uloga jezika u Jungovoj koncepciji nesvesnog, jezik može biti i tema terminologije njegovog opusa. Može se postaviti pitanje da li su svi termini u njegovom delu jednoznačni i adekvatno definisani s obzirom na njegovu nespornu inventivnost. 172

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Kao primer može se uzeti reč «slika». U sistematizaciji semiotike Charles Sanders Peirce diferencira tri vrste znakova, kako je prethodno navedeno, a slika je ikonički znak. Za razliku od simboličkih znakova, koji su arbitrarni (nemotivisani), ikonički znak je motivisan i mora imati svoj antecedent u stvarnosti ili u mašti. Međutim, i u mašti on je rezultat rekonstrukcije stvarnosti, jer imaginacija ne nastaje ex nihilo, već mora imati neku osnovu u stvarnosti. 7.12.

Sporno postojanje kulturološke sadržine u urođenom nesvesnom Jungovo shvatanje nesvesnog je znatno šire nego u Freuda, koji

nasledni libido, psihičku energiju nesvesnog, ograničava na seksualnost. Naime u Edipovom kompleksu i instituciji totemizma, zasnovanoj na zabrani incestualnih odnosa, Freud vidi začetak kulture i religija u Totem und Tabu, 1912-1913. Postavlja se onda pitanje kako Jung, u težnji prevazilaženja koncepcije osnivača psihoanalize, shvata sadržaj kulturološkog karaktera u urođenom nesvesnom, odnosno «apriorističnog znanja koje egzistira i deluje u nesvesnom». Jungovo objašnjenje glasi da «opšti društveni, politički i religijski uslovi zahvataju kolektivno nesvesno, i to u tom smislu da se svi oni faktori koje vladajući stav o životu jednog naroda potiskuje, postepeno sakupljaju u kolektivnom nesvesnom i oživljavaju pomoću njegovog sadržaja». Naime, postoje «sadržaji iz nasleđene strukture mozga»; to su «mitološke veze, motivi i slike, a proizvodi psihodinamike nesvesnog su snovi i fantazije». Teza na tom opštem planu je teško održiva, jer jednostavno predstavlja Jungov ekskurs u biologiju i određenu nadgradnju prevaziđene Lamarckove teorije evolucije, prema kojoj se u ontogenezi stečene karakteristike prenose u nasleđe potomstvu. Međutim, kako je prethodno istaknuto, za takvo nasleđe nema osnova u genima, odnosno u nukleinskim kiselinama. Treba razlikovati egzosomatsku – psihosocijalnu evoluciju od endosomatske – organske evolucije, koja, nezavisno od spoljnih uticaja, 173

Nesvesno i jezik

automatski teče svojim tokom u potpuno različitoj vremenskoj skali, što je još ustanovio August Weismann (1892). Sa tog aspekta Jean Piaget u Épistémologie des sciences de l'homme, 1972, (Epistemologija nauka o čoveku), piše da je Jung poređenjem mitologija zaključio univerzalni i nasledni karakter arhetipova. Piaget smatra da za takvo tvrđenje nedostaju dokazi. Tačno je da na tlu kulturne antropologije proučavanje mitskih predstava ima veliki značaj, ali za to složeno semiološko polje, prema Piagetu, i Jungovim i Freudovim analizama nedostajala je neophodna

metodologija.

Takvom

metodologijom,

zasnovanom

Saussureovom strukturalizmu, vladao je Claude Lévi-Strauss. Lévi-Strauss je uveo pojam univerzalnog strukturiranog nesvesnog, koji postoji u smislu skrivenog prototipa. U tome je razlika u odnosu na Jungov prilaz. Kako ističe Umberto Eco, taj prototip nije kontenutistički – nije reč o sadržinama – već je formalne prirode. Ipak, u ovom kontekstu relevantan je Kluckhohnov pojam implicitne kulture, skupa osnovnih kategorija kulturnog sadržaja. Implicitna kultura, isto kao i dubinska struktura jezika, pohranjena je u nesvesnom, ali se ona ne nasleđuje, već se, zahvaljujući čovekovim urođenim mentalnim mehanizmima, stiče u ontogenezi, kako je prethodno navedeno. U istom smislu Edward Sapir piše da ljudi reaguju u skladu sa kulturnim obrascima duboko usađenim u nesvesnom. Međutim, tu ne može biti reči o nasleđu i genetici. Zato, prema Sapiru, pojam «rasnog nesvesnog», odnosno «kolektivnog nesvesnog» u Jungovoj terminologiji, niti je shvatljiv , niti nužan. Dovoljno je, makar metaforički, govoriti o «društvenom nesvesnom», koje nije nasledno, niti univerzalno. 7.13.

Nemogućnost odraza kulturalnih stadijuma filogeneze u urođenom nesvesnom Jedan drugi aspekt Jungove koncepcije isto toliko zahteva pažnju.

Naime Jung, kao i Freud, u prilazu filogenezi bio je pod uticajem evolucio174

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

nističkog pravca i donekle zastarelih ideja kulturnih antropologa Jamesa Frazera i Edwarda Tylora. Od njih potiče u nauci pojam «primitivnog čoveka» arhaične kulture sa zaostalim stadijumom mentaliteta. Sa pozicije eurocentrizma, kulture se vrednuju kao «više» i «niže», te postoji jedan teleološki određen tok, čiji je vrhunac um modernog čoveka zapadne hrišćanske civilizacije. U ovom kontekstu Jung objašnjava da introspekcijom dolazi do postavke o postojanju, u kolektivnom nesvesnom današnjeg modernog čoveka, mentalnih naslaga iskustava njegovih predaka. To bi bila evolucija počev od primitivnog mentaliteta iz prastarih vremena preko različitih stadijuma do današnje modernosti. Tu je reč o otkrovenjima iz sna koja retrospektivno ukazuju na «istorijsku prošlost, poput helenske i grčke, do praistorije i paleolita». Tu navodno leži odgovor na pitanje zašto je njegova pacijentkinja u svojim fantazijama «proizvela predstave i teme koje liče na one iz egipatske mitologije ili iz mitova aboridžinskih plemena Australije i američkih domorodaca». Postojalo bi, tako, «nešto materijalno u nesvesnom, što nije stiglo potiskivanjem iz svesti». Ipak, problematično je projektovanje bilo kakvih elemenata kulturne sadržine u urođeno nesvesno, uključujući tu i elemente jezika. Urođeno i neverbalizovano nesvesno jeste univerzalno. Međutim, kako ističe Paul Chauchard, razne fantazije pacijenata ispoljene tokom psihoanalitičkog tretmana nisu predstave u mozgu naših predaka, zabeležene u nukleinskim kiselinama hromozoma, koje mogu uskrsnuti u nama. Što se tiče introspekcije, metode posmatranja sopstvenog iskustva, koju je Jung intenzivno koristio, s pravom se ukazivalo na njen «atomizam» i subjektivizam. Zato nastaju rezerve u metodološkom pogledu kada se njome grade značajne i obuhvatne naučne teorije. Poznato je da su u istoriografiji autobiografije najmanje pouzdan izvor. U tom smislu Willard Quine je

175

Nesvesno i jezik

napisao: «Bliskost sa samim sobom ne podrazumeva jasnost. Ona prosto rađa samozadovoljstvo.». Ekstrapoliranje jedne varijante biološkog evolucionizma u psihologiju, kulturnu antropologiju i lingvistiku ima svoj koren u teoriji palingeneze darviniste Ernsta Haeckela. Reč je o shvatanju ontogeneze kao kratke rekapitulacije filogeneze, tj.predačkog lanca pojedinca. Kao refleks ovog shvatanja u domenu psihologije ističu se Hipolyte Taine sa Note sur l'acquisition du langage chez les enfants et dans l'espèce humaine, 1876, (Beleška o sticanju jezika kod dece i u ljudskoj vrsti), i, posebno, Stanley Hall sa Adolescence, 1904, (Odrastanje). Međutim, kao što dokazuje Julian Huxley, teorija prema kojoj se stadijumi biološke evolucije predaka automatski utiskuju u individualni razvoj potomaka u celini nije tačna. Kao što nije tačna pretpostavljena biološka infrastruktura teorije, tako ne može biti tačna ni njena psihološka nadgradnja. Henri Wallon u L'évolution psychologique de l'enfant, 1941, (Psihološka evolucija deteta), ukazuje da je pogrešno poistovećivati mentalitet deteta sa mentalitetom primitivnog čoveka. Kada bi postojao takav paralelizam, «dete tokom srazmerno kratkog perioda svog života ne bi stiglo da usvaja uticaje jedne intelektualne i tehnički razvijene sredine». Primitivnom čoveku nedostaju instrumenti kojima se služi moderna misao, dok se dete ne zna služiti njima «zbog nedovoljnog stepena sazrevanja i nedostatka uvežbanosti». Prema tome, Jungov stav o nasleđivanju stadijuma kulturnog sadržaja teško je održiv. 7.14.

Tipologija ličnosti i komunikacija Neospornu naučnu vrednost ima Jungova tipologija lišnosti, koja je,

inače, služila za elaboraciju njegove analitičke psihologije. Naime, Jung, sa jedne strane, diferencira ekstravertni tip ličnosti, koja je okrenuta spoljnom svetu i lakom uspostavljanju međuljudskih odnosa. Nasuprot tome, 176

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

introvertni tip ukazuje na ličnost koja je okrenuta sebi, tj. povučena i rezervisana prema okolini. Karakteristično je što ova podela izgleda da nije omeđena kulturološkim okvirom, tj. bila bi opšteljudska. Iako to nije u središtu Jungove analize, tipologija ličnosti može se posmatrati i sa komunikativno-lingvističkog stanovišta. Naime, ekstrovertna ličnost teži glasovnom govoru, kao realizaciji verbalne misli. Glasovnim govorom je omogućen dijalog, odnosno komunikacija u društvu. Sa druge strane, introvertna ličnost teži unutrašnjem govoru, u kome je latentna vokalizacija misaonog toka. Zato takva mentalna orijentacija može predstavljati i određen vid solipsizma. Unutrašnji govor predstavlja etapu u epigenetičkom razvoju deteta, ali on se zadržava u različitom opsegu i u odraslima. 7.15.

Univerzalnost urođenog nesvesnog (genotipa) i diferenciranost stečenog nesvesnog (fenotipa) Konačno, za opštu procenu Jungovog obimnog dela može biti

primereno da se navedu reči jednog od njegovih poznatih današnjih sledbenika. Tako Murray Stein piše: «Jung je bio intuitivni kreativni mislilac, po ugledu na filozofe starog kova poput Platona i Schopenhauera. On je stvorio mapu psihe od ideja koje su bile dostupne u opštim naučnim i intelektualnim krugovima njegovog vremena, ali je tim idejama dao jedinstven obrt... Poput velikog umetnika u slikarstvu, on je koristio slike i materijale koji su bili dostupni, i uz pomoć skoro iste kombinacije elemenata stvorio nešto novo, što do tada nije bilo viđeno... Mnoga od njegovih najvažnijih intuitivnih saznanja potekli su iz njegovih doživljaja uzvišenog, koji su mu dolazili putem snova, vizija i aktivne imaginacije...». U vezi sa ovim stavom može se konstatovati da je od velikog interesa originalna sinteza Jungove misli, zasnovana na intuiciji i snovima, ali se postavlja kritično pitanje granice naučne metodologije. Ipak, postoji određeni konsenzus šta jeste moderna nauka, a šta preko te granice prelazi u književnost. 177

Nesvesno i jezik

Dakle, ostaje zaključak da je urođeno nesvesno, odnosno osnovna mentalna konstitucija svih ljudi pri rođenju jednaka, jer je takva nastala u Homo sapiensu, i, kako navodi Lurija, na embriološkom planu nije se menjala. Značajne diferencijacije mentalnog sklopa čovekovog ne nastaju u filogenezi, već – ponovimo – u složenoj interakciji endopsihičkih procesa nošenih svojom senzomotornom osnovom, i sociokulturnih procesa iz spoljnog okruženja u ontogenezi. Tada iz genotipa introjekcijom jezički zasnovanog kulturnog sadržaja postaje fenotip u takvom epigenetičkom toku. Ne može se devalvirati puni značaj ontogeneze i neslućeni razvojni potencijal ljudskog uma u ranom životnom dobu. Ne postoji čovek bez kulture i jezika, a svaka kultura ima svoju pisanu ili nepisanu istoriju i tradiciju. Kada je reč o takozvanom «primitivnom čoveku», onda je u pitanju fenotip, a ne genotip i nasledna svojstva. Dakle, sa modelom koncentričnih krugova mogli bismo poći od neurofiziološki uslovljenog urođenog opšteljudskog nesvesnog. Sledeći krug bi bio kolektivno nesvesno, ono što se pojedincu iz njegove sociokulturne zajednice utiskuje u psihu tokom njegovog odrastanja (implicitna kultura). Treći krug bi bio individualno nesvesno, tj. onaj psihički sadržaj koji je pojedinac, iz datih razloga, iz svesti potisnuo iz svesti u nesvesno. Mesto jezika bi se našlo u drugom krugu. 7.16.

Nesvesno kao lingvistička struktura u shvatanju Lacana Jung u svom koncipiranom kolektivnom nesvesnom nije našao pravo

mesto i značaj jezika, i to je jasno vidljivo sa aspekta današnjeg obrta ka jeziku svih nauka o čoveku. Zato posebnu pažnju zahteva psihoanalitičar Jacques Lacan. Lacan, polazeći od svoje kliničke prakse, iznosi u Écrits, 1966, (Spisi), originalnu zamisao da je nesvesno strukturirano poput jezika, da funkcioniše putem simbola kao strukturirani jezik. To ne znači da je jezik sadržina nesvesnog, niti da je urođeno svojstvo čovečijeg organizma. Reč je o metodološkom prilazu, u kome se dolazi do 178

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

strukturiranosti nesvesnog, nečega što je odsutno u Jungovoj koncepciji. Tako se Saussureova paradigma strukturalizma širila u dubinsku psihologiju da bi zahvatila i kulturnu antropologiju u delima Claudea Lévi-Straussa. Kako Lacan navodi, na nivou analitičke prakse sve funkconiše shodno simboličkom uređenju, u simboličkom registru, te vladanje rečima znači vladanje jednim važnim registrom. Jezik je strukturiran entitet, i binarne strukture jezika, koje se nalaze na nivou moderne analize jezika, ili strukture logičke formalizacije kakve su u Booleovoj algebri, predstavljaju vrstu koordinata, koje dozvoljavaju da se pronikne u ono što se dešava u nesvesnom. Otuda dolazi tvrdnja da je nesvesno strukturirano poput jezika. Lacan obrazlaže da se on drži strukturalnih činjenica. Prema Lacanu, ne postoji pojam činjenice izvan pojma strukture u oblasti nauke. Ono što se proživljava, to je artikulisano: pojam «živog» podrazumeva pojam «logičkog». Ako postoji nešto neizrecivo na bilo koji način, o tome se ne može govoriti. Zato Lav Vigotski piše: «Zaboravio sam reč koju sam hteo da kažem, i bestelesna misao vratiće se u dvorac senki». 7.17.

Zadatak psihoanalize u dešifrovanju označitelja u nesvesnom Lacan vidi veličinu Freuda kao naučnika koji je obeležio dvadeseti vek

isto onako kako je Darwin obeležio devetnaesti vek. On vidi Freuda u jednom novom svetlu jer «kada Freud na bilo kom nivou analizira nesvesno, on obavlja jednu analizu lingvističkog tipa». Međutim, Freud nije bio svestan da je on preteča Ferdinanda de Saussurea. Psihoanaliza je nastala nekoliko godina pre moderne strukturalne lingvistike. Zato treba adekvatno razumeti Freudovu

studiju

Traumdeutung,

1899,

(Tumačenje

snova),

kao

Psychopatologie des Alltagslebens, 1901, (Psihopatologija svakodnevnog života).Tako nesvesno predstavlja une chaine signifiante (označiteljski lanac), koji treba tumačiti u svetlu jedne stroge strukturalne heuristike. Kako Lacan izlaže, nesvesno je mesto u kome se nalazi reč. Postoje bolesti koje govore i treba slušati i razumeti istinu onog što kazuju. Reči su 179

Nesvesno i jezik

zapisane u telu kao spomeniku, ili, pak, u arhivama, a to su sećanja iz detinjstva, kao i tradicija, koja usmerava pojedinca. Kada nesvesno govori zato što pati, cilj analize nije da ponovo uspostavi premećeni odnos između subjekta i stvarnosti, već da subjekt spozna istinu nesvesnog. Zato je «uloga lingvistike u vrhu savremene antropologije». Tumačenje snova je kao tumačenje hijeroglifa nepoznatog jezika jednog drugog vremena. Kada nesvesno govori, Freud je nastojao da dešifruje njegov jezik u snu, u neurozi, u ludilu. Jer, prema Lacanu, zakon čoveka je zakon jezika i označitelja, koji ga u celosti prožima. Jean Piaget (1972) piše, da je zasluga Lacanova u tome «što je pokrenuo suštinski problem odnosa između nesvesnog simbolizma i jezika, utirući na taj način put strukturalizmu, koji je u isti mah lingvistički i matematički». Prema tome, Lacan je nastojao da aktualizuje Freudov epohalni prodor u psihologiju postavivši u središte njegove teorije nesvesnog strukturalistički vid jezika. Njegov hermeneutički poduhvat sa označiteljskom podlogom stiče određenu metodološku verodostojnost kroz uspostavljenu heuristiku. Na taj način se izbegava naseljavanje nesvesnog fantazmima iz analizatorove introspekcije. Kao i u shvatanju strukturiranog nesvesnog u Lévi-Straussa, «poredak simboličkog ne konstituiše čovek, već on konstituiše čoveka», a takva uloga čoveka je implicitna i u Freudovoj koncepciji. Stoga je Lacanova «endopsihička lingvistika» relevantna i za istraživanje jezika u filogenezi. Dakle, psihoanaliza ne može da reši suštinske probleme u svom domenu ako zanemari konstituentsku ulogu jezika, kako je nastojao da dokaže Lacan, eminentni predstavnik strukturalizma u psihologiji. 7.18.

Fundamentalna ličnost kao kulturološki određena empirijska osnova istraživanja nesvesnog: Kardiner U oblasti istraživanja nesvesnog ne mogu se zaobići psihoanalitičari

koji, kao uslov analize, ukazuju na realnost nalaza kulturne antropologije. 180

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Tako Abram Kardiner u The Individual and His Society, 1939, (Pojedinac i njegovo društvo), ističe da analitičar u komunikaciji ima uvek pred sobom ličnost koja govori, misli putem verbalnog koda i ima stečene predstave o sebi i o svetu. To je empirijsko činjenično stanje od koga analitičar mora početi – realni čovek sa svojim mentalitetom, a ne konstrukt neke teorije. Kao što je poznato, kod čoveka potrebe i ponašanje nisu determinisani isključivo kao u životinja, već se pojedinac tokom ontogeneze, na osnovu nasleđenih predispozicija, prilagođava stvarnosti aktiviranjem različitih formi kulture. Reč je o organizovanim metodama za suočavanje sa spoljnim svetom radi zadovoljavanja životnih potreba. Ego se nalazi između unutrašnjeg i spoljnog sveta. Ljudi koji pripadaju jednoj određenoj kulturi stiču zajednički oblik prilagođavanja, te se može govoriti o «fundamentalnoj ličnosti» date kulture. Dakle, fundamentalna ličnost predstavlja zajednički imenitelj ličnosti pojedinaca koji pripadaju istoj kulturi. Kao takva, ona je validan metodološki instrument kojim se uvažava kulturni relativizam, suprotstavljajući se biološkom determinizmu kroz sagledanu dinamiku razvoja u odrastanju pojedinca. Jasno je, naravno, koje mesto u tome ima jezik. Veoma je značajno pitanje korelacije dubinske strukture psihe i obrazaca kulture u formiranju identiteta ličnosti. Kardiner nije izolovani istraživač u tome interdisciplinarnom domenu, u kome su se svojim radovima istakli i Erich Fromm, Karen Hornay i Harry Sullivan.

181

Nesvesno i jezik

182

8. KULTURA I JEZIK 8.1.

Kultura kao istorijska simbolička tvorevina i pojam kolektivne svesti Kultura je čovekova tvorevina, psihosocijalni entitet koji je

materijalizovan u simboličkim obrascima ponašanja u društvu. Kultura je zasnovana na simboličkom poimanju stvarnosti, tj. ona je tvorevina simboličkog ustrojstva misli. Život u kulturi, isto kao i svesno stanje čovekovo, zahteva napor i disciplinovanje ljudskog bića. Nužno je uvažavati pravila, a jezik je matrica ustanovljenih pravila. Međutim, čoveku je neophodno i vraćanje u njegovo primarno nesvesno i otuda je neizostavan san. Isto tako, sporadični konflikti u kulturi i nastale traume u svesnom stanju potiskuju se u nesvesno u vidu kompleksa. Tako nastaje čovekova nelagodnost u kulturi uzrokovana tenzijama između kulturnih normi i poriva instinkta. Sav taj interdisciplinarni dijapazon problema sagledao je Sigmund Freud i izložio, između ostalog, u Das Unbehagen in der Kultur, 1929, (Nelagodnost u kulturi). Kultura je obeležje čovekove veličine, kao i njegove ranjivosti u jedinstvenoj ulozi u svetu. Kulturni obrasci predstavljaju empirijski materijal za istraživanje kulturne realnosti. Oni su, ustvari, strukturirana forma realizacije životnih potreba i funkcija.U određenom smislu simbolički ustrojeni kulturni obrasci su arbitrarni. Biološki su uslovljeni, ali nije reč o determinizmu, jer su i stvar čovekove odluke, zajednice koja izborom tvori kulturu. Praktično je samo uslov sistemski određena kohezija kulturne celine. Uz to, na samom empirijskom planu, prominentna je uloga performativa, tj. jezika kao kulturno dimenzionirane delatnosti.

Kultura i jezik

Kultura se, dakle, može shvatiti kao celina simboličkih sistema. Kao što su atribut čvečnosti i moć vladanja jezikom međusobno integrativni fenomeni, tako postoji, u okviru simboličkog poretka, međusobna uslovljenost jezika kao društvene tvorevine (langue u definiciji Saussurea) i kulture. Otuda je nastala potreba da se kulturni obrasci analiziraju u komunikativnom vidu lingvističkih struktura. Jezik je, naime, faktor komunikacije i nosilac informacije, temelj znanja i kulture, kao i njihovog opstanka u vidu tradicije. Kulturna stvarnost i organska stvarnost suštinski su različiti entiteti i Alfred Kroeber u Anthropology: Cultural Patterns and Processes, 1963, (Antropologija: kulturni obrasci i procesi), na primeru jezika, sa njegovim specifičnim zakonitostima, pokazuje da se jezik ne može objašnjavati u biološkim koordinatama. Promene u organskoj stvarnosti, u biologiji, predstavlja evoluciju; u kulturnoj stvarnosti, kao i u jeziku, promene označavaju dijahroniju. Radi se o različitim procesima dveju stvarnosti: u prvoj se prenos vrši nasleđem, u drugoj učenjem. Znanja i veštine u kulturi stiču se prenošenjem iskustva od predaka na potomke prevashodno putem jezika. To znači da se mogu nasleđivati samo instinkti i određene predispozicije koje omogućuje neokorteks. Ovo stanovište se uklapa u pojam kolektivne svesti, koja se ne može objasniti u individualnoj psihologiji, jer je ona društvena tvorevina isto kao i jezik. To područje čine moralna, verska, pravna i logička pravila, te se u okviru kolektivne svesti izgrađuje individualna svest. Dakle, prema Émilu Durkheimu,

rodonačelniku

moderne

sociologije,

«kulturno

zasićena

društvenost oblikuje psihu i kolektivni identitet». O tome je reč u De la division du travail social, 1893, (O podeli društvenog rada), kao i u Les règlés de la methode sociologique, 1895, (Pravila sociološkog metoda). 8.2.

Implicitna kultura u nesvesnom prema Kluckhohnu Istraživanje fenomena kulture ne može se zadržati isključivo na nivou

svesti. Kultura, pored svog aspekta javnosti, postoji i kao implicitna kultura. Kako je prethodno izloženo u tematici nesvesnog, reč je o interiorizaciji 184

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

usvojenih pravila mišljenja i ponašanja tokom razvoja, i to tako da se ona osnovna, konstituentska pravila, u praxisu – u konkretnom životu u zajednici, ne nalaze u svesti aktera. Clyde Kluckhohn kao najeklatantniji primer uzima jezik. U verbalnom ponašanju, kao i u kulturnom uopšte, postoji jedan raspon između eksplicitnog ekstrema, na koji je usmerena pažnja u dijalogu, odnosno u interakciji, i implicitnog ekstrema kao fundamenta, koji je izbledeo u memoriji i prešao u nesvesno. Učesniku verbalne komunikacije uopšte nisu u svesti pravila fonološkog i morfosintaksičkog sistema na kojima je dati jezik sazdan iako ga u potpunosti adekvatno koristi. Dakle, kako je u jeziku, tako je i u kulturi. Iz ove Kluckhohnove koncepcije implicitne kulture izvodi se već pomenuti značajan zaključak. Kultura se usvaja kako u svesti, tako i u nesvesnom, tj. kulturni sadržaj je lociran kako u kolektivnoj svesti u Durkheimovom smislu, tako i u nesvesnom, gde je potisnut iz svesti. Stoga tu ne može biti reči o urođenom fenomenu u Jungovom smislu. Kulturni elementi , individualni ili kolektivni, su deo fenotipa. Oni nastaju epigenetski, tj. faktor nasleđivanja u biološkom smislu je isključen. Drugo je pitanje šta «kolektivno» u ovom kontekstu znači, koji je njegov opseg, denotacija pojma. Da li se u nesvesno utiskuje kultura uopšte kao univerzalija, kao zajednički imenitelj svih konkretnih kultura, ili je reč o partikularnim kulturama u nesvesnom različitih kolektiva? Odgovor na ovo pitanje sledi iz kontroverze univerzalista i relativista unutar strukturalističke paradigme. Univerzalistima u kulturologiji blisko je traženje dubljih osnova kulturološkog fenomena nego što je to u društvenoj stvarnosti. Zato, kako je prethodno izloženo, Claude Lévi-Strauss hipostatizira urođenu univerzalnu matricu svih struktura, kulturoloških kao i lingvističkih, u nesvesnom. Time bi pojam implicitne kulture dobio složeniji smisao.

185

Kultura i jezik

Zato, kao alternativu Lévi-Straussovom shvatanju treba uzeti u obzir nalaze koje je Ruth Benedict iznela u Patterns of Culture, 1946, (Obrasci kulture). Naime, autorka ističe da sve poznate kulturne institucije imaju nesagledivo dug period istorijskog razvoja. Tako i one najstarije institucije kao što su animizam i egzogamija, iako univerzalnog karaktera, nisu u urođenom nesvesnom biološki začete, već su čovekov izum. 8.3.

Kultura kao strukturalna antropologija i homologija sa jezikom u delu Lévi-Straussa Claude Lévi-Strauss, verovatno najviše citirani naučnik u oblasti

kulture, za metodološki prilaz i izgradnju strukturalne kulturne antropologije uzeo je strukturalnu lingvistiku. Polazeći od Saussureove dihotomije označitelja i označenog, odnosno fonološko-gramatičke i semantičke komponente jezika, Lévi-Strauss se oslonio na metodologiju razrađenu od strane praške škole. Dakle, inventar fonema predstavlja praktično neograničen broj glasovnih kombinacija, ali u govoru jednog konkretnog jezika ostvaruju se samo neke određene kombinacije fonema, koje podležu pravilima. Isto tako i misli, ukoliko nisu izražene i strukturirane označiteljem, predstavljaju amorfnu masu, kako je to istakao i Vigotski. Svaki jezik strukturiranjem glasova istovremeno stvara određene rezove u masi označenog. Funkcija označavanja određuje kako opseg označenog, tako i relacije unutar njega. Tako Lévi-Strauss, ispod prividno haotičnog izgleda ljudskog društva, dolazi do čvrstih pravila relacija u njegovoj infrastrukturi. Na tom mestu, kao što je to i u pogledu jezika, razmenjuju se poruke, doslovno ili figurativno, tj. ostvaruje se komunikacija, odnosno temelji se zajedništvo (communitas). Lévi-Strauss ustanovljava tri vrste komunikacije ili, u širem smislu, odnosa, kojima odgovaraju tri vrste društvene razmene, a one predstavljaju osnov sociokulturne kohezije.

186

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Tako postoji razmena reči, komunikacija u doslovnom smislu, predmet lingvistike. Razmena dobara, materijalna osnova društva, predmet je ekonomije. Konačno, razmena žena, ustvari konstituisanje porodice, sačinjava predmet etnologije. «Razmena žena» podrazumeva egzogamiju, uspostavljanje bračnih veza i komunikacije izvan uskih međa porodica i klanova, a time i zabranu incesta, rodoskrnavljenja, te je pojam tabua bitan uslov čovekovog prelaska iz prirodne u kulturnu stvarnost. Trima stubovima zasnivanja kulture treba dodati da u opštu strukturu kulture ulaze i znanje, vera, umetnost, moral pravo i običaji. Sve te institucije su proizvodi ljudskog uma, ali osnova kulturnog ustrojstva je reč kao simbol stvarnosti u svojoj manifestaciji u govoru, tj. komunikaciji, i u diskurzivnom mišljenju. Dakle, čitava kulturna baština prožeta je strukturom na osnovu shvatanja da smisao institucija i kulture uopšte počiva na vrednostima. A vrednosti, kako je ustanovio Saussure u pogledu jezika, jesu ono što čini sistem. Postojanost simboličke realnosti izražene u pojmovima, tj. u diskurzivnom mišljenju, bila je osnova za nastanak i razvoj kulturne stvarnosti, u kojoj čovek stiče autonomiju u odnosu na determinizam prirode. Dakle, bez reči praktično ne bi mogle postojati kulturne institucije i zato je nauka o jeziku za kulturne antropologe od egzemplarnog značaja. Zahvaljujući jeziku kultura je postala zasebna stvarnost, noosfera, tj. treća stvarnost pored neorganske prirode i biosfere, a emblemi triju stvarnosti su atom, ćelija i simbol. Shodno tome, treća stvarnost sa svojim specifičnim procesima i zakonitostima postala je predmet odgovarajuće nauke – kulturne antropologije, ili, jednostavno, kulturologije. Prema tome, kultura podrazumeva određene forme obrazaca ponašanja. Te forme služe za obavljanje određenih vitalnih funkcija. Između kulturnih obrazaca i njihovih funkcija, međutim, nema izomorfizma, i u tome je suština kulture i njena arbitrarnost. Čovek mora de se hrani da bi preživeo. Međutim, ta biološka funkcija se ostvaruje na praktično neograničen broj načina, i to je stvar kulture. 187

Kultura i jezik

8.4.

Kultura i civilizacija, usmeni i pisani jezik Pored svoje utemeljujuće uloge, jezik u kulturnoj antropologiji takođe

je faktor diferenciranja dva osnovna pojma ove nauke. Reč je o kulturi i civilizaciji. Diferencijacija nastaje sa velikim čovekovim izumom kakvo je pismo, te pisana reč, kao bitan činilac dovodi do najveće revolucije u istoriji ljudske kulturne zajednice: nastaju civilizacije.Kako ističe Clyde Kluckhohn, u saglasnosti sa velikim brojem kulturnih antropologa, civilizacija je poseban tip kulture. Nju karakterizira, uz pisanu reč, urbani život sa složenom strukturom institucija i dinamikom materijalne infrastrukture. Relevantna karakteristika civilizacije je i nastanak istorijskog vremena, jer pisana reč omogućuje koncipiranje i formiranje kalendara. U ovom kontekstu ne može se zanemariti i značajni, praktični izum fonematskog, tj. alfabetskog pisma, u kome se uspostavlja određena uniformna arbitrarna korespondencija između fonema i slova u sastavu reči. 8.5.

Svetonazor, mit i religija Fundamentalna karakteristika označavanja, kako je navedeno, jeste

intencionalnost: traženje smisla u relacijama između entiteta u stvarnosti. Analogno, i u kulturi čovek traži smisao svoga postojanja u svetu: žele se odgovori na eshatološka pitanja, tj. u egzistencijalnom, kosmološkom i teološkom pogledu. To su ona ista pitanja koja je i Kant formulisao u svojim čuvenim Kritikama, kako je prethodno navedeno. Tako je zamišljeni svetonazor (prevod za široko korišćeni termin Weltanschauung) temelj željenog objašnjenja sveta, koje predstavlja čovekovo znanje i omogućuje pertinentno delovanje na osnovu solidarnosti među ljudima. Svetnazor se, naravno, artikuliše putem verbalnog medijuma i tako su, kao simbolička srž pojedinih kultura, nastali mitovi, odnosno religije, sadržina

188

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

datih svetonazora, pogleda na svet. Jezik i simbolizacija su, dakle, tkivo mita, a svoj neizostavni udeo u njegovom stvaranju imaju metafore i alegorije. Mit je naracija – vrsta priče, i to, takoreći, priča svih priča. To je simbolički sazdana, konsistentna priča, koja je proizvod kolektivne imaginacije, emocija i razuma. Ona predstavlja obećanje i zahteva verovanje. Naravno, postavlja se pitanje istine sadržine mita. Međutim, odgovor glasi da istina u ovom kontekstu magijskog mišljenja ima značenje drugačije od zdravorazumskog i takva istina se spoznaje samo u verskom nadahnuću i, nadasve, u mistici, tako da je nepremostiv jaz između mita i racionalnog diskursa nauke. Mitovi se ne dokazuju, niti opovrgavaju: usvajaju se bez pogovora. U tom smislu treba shvatiti poznatu latinsku izreku: Credo quia absurdum. (Verujem jer je bezrazložno). Naime, vera stoji iznad znanja u svakodnevnom značenju. Tako je mit naracija o stvaranju sveta, o njegovom tvorcu ili tvorcima, o određenim događajima u mitskom vremenu, ali on je i uzor za uspostavljanje vrednosti i običaja. Kao spona sa transcendentalnim, nastanjenim duhovima, bestelesnim ličnostima, javljaju se shodno proviđenju spasitelji: mitska, odnosno božanska bića, koja propovedaju borbu Dobra protiv Zla, temelje morala. Spasitelji imaju oreol svetosti. Nastaje dihotomija svetog (sacrum) i profanog: mit stiče magičnu karakteristiku i izaziva strahopoštovanje vernika. Spasitelji čine čuda, vode otkrovenju i svojim žrtvovanjem postaju prihvaćeni utemeljivači kulture određene zajednice i religije kao njene okosnice. Sakralizacija mita uslovljava institucionalizaciju religije. Funkcija čuvanja religije poverena je klericima – sveštenicima, posebnoj kasti, koja uživa odgovarajući ugled u sociokulturnoj zajednici. Vera mora biti životvorna i ona se u simboličkom vidu stalno obnavlja putem rituala, kao što je liturgija. U ritualima poseban značaj imaju performativi: ceremonije se praktično ne

189

Kultura i jezik

daju zamisliti bez učešća govornih činova. Tako su svakodnevni život i osnovne funkcije u društvu prožeti religijom. To je način da najznačajniji događaji u čovekovom životu (rođenje, venčanje, smrt) budu deo kulturoloških obrazaca i da njihovo obeležavanje bude povereno crkvenoj instituciji. Veoma

složena

struktura

shvatanja

svetog

profanog,

transcendentnog i imanentnog, onostranog i ovozemaljskog. Eminentni erudita koji je tu složenu problematiku uverljivo uspeo da predoči modernoj javnosti je Mircea Eliade u njegovom obimnom opusu, između ostalog, u Mythes, rêves et mystères,1957, (Mitovi, snovi i misterije), Aspects du mythe, 1963, i Le Sacré et le Prophane, 1972, (Sveto i profano). 8.6.

Struktura mita Koliko je značajan predmet istraživanja sadržine mita kao naracije,

toliko pažnje zahteva i formalni aspekt mita, njegova morfologija. Primarna ideja koju iznosi Roland Barthes u analizi naracije, tj. u Introduction a l'analyse structurale des récits, 1966, sastoji se u tome što svaka naracija ima određenu strukturu. Tako je lingvistika, odnosno, konkretnije, diskurs, model za sagledavanje konstitucije priče uopšte, kao i mita. Postoji u tome pogledu određena homologija: jedan iskaz je jedna «mala priča», a jedna priča je «prošireni iskaz», tj. diskurs. Strukturalna analiza priče, po uzoru strukturalne lingvistike, polazi od pojma nivoa deskripcije, koji podrazumeva dva tipa relacija. Distribucione relacije su na jednom istom nivou; integrativne relacije vezuju različite nivoe. Vrši se horizontalno ulančavanje na vertikalnoj osovini, tj. sintagmatska dimenzija stoji u okviru paradigmatske. Analogno je Lévi-Strauss u analizi mita ustanovio da konstitucione jedinice mita, tj. mitemi, stiču značaj tek kada su grupisani u «pakete», s time što se i paketi grupišu u šire celine, kako on razlaže u Myth and Meaning,

190

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

1978, (Mit i značenje). Tako «slojevita struktura mita omogućava da se u njemu sagleda matrica označavanja elemenata, poređanih u redove i stupce». Dakle, za istaknutog strukturalistu Barthesa svako ljudsko delo sastoji se od elementarnih jedinica organizovanih u određene strukture koje podležu datim pravilima funkcionisanja. To znači da u analizi delo treba da se dekomponuje da bi se zatim rekonstruisalo i tako sagledala njegova pravila funkcionisanja. Barthes insistira da jedno narativno delo, kao što je mit, nije jedan nasumični agregat, već uređena celina forme, struktura i funkcija konstruisanih od strane čoveka, što podrazumeva i njegovu svesnu kreativnost. 8.7.

Religija u pisanoj formi jezika i diferenciranje civilizacija Mitovi su, naravno, stariji od pisma, pa, prema tome, i od istorije. Oni

se manifestuju u osnovnim formama religijskog dijapazona, od totemizma, animizma, politeizma do monoteizma. Tipologija religija, kao i tipologija jezika, podrazumeva dijahroniju, mogućnost prelaza vernika iz jedne strukture verskog iskustva u drugu. I na ovom planu govoriti o nekom progresu sa vrednosnih pozicija nije primereno, a u tom pogledu merodavan je sud izražen u shvatanju uticajnog teoretičara religija kakav je bio Mircea Eliade. Kao što nema idealnog jezika, tako nema ni idealne religije, i iluzorno je govoriti o boljem i gorem. Jezik u pisanoj formi, međutim, i u ovom domenu, kao i u kulturi uopšte, uneo je jednu suštinsku promenu. Tako se mitovi, umesto usmenog prenošenja sa kolena na koleno, u civilizacijskom okviru pojavljuju u pisanoj formi. U civilizacijama neizmeran značaj stiču sakralizovane – svete knjige. Njihova difuzija postaje još intenzivnija pronalaskom štampe i omasovljenjem pismenosti. Dakle, religija, kao refleks jezika – a u Bibliji stoji da «u početku beše Reč» - podrazumeva sveprisutni karakter fenomena verovanja čovečanstva. Takođe, kao što se zna za nekoliko tipova jezika, tako se mogu 191

Kultura i jezik

konstatovati nekoliko vodećih religija koje u današnjem vremenu obeležavaju odgovarajuće civilizacije. Prema poznatom istoričaru Arnoldu Toynbeeu, autoru dela A Study of History, 1934-1939, (Proučavanje istorije), glavne religije su islam, hinduizam, konfučijanizam, šintoizam i hrišćanstvo, koje on deli na zapadno i istočno. Bez obzira na broj sledbenika, u istorijski relevantne religije mora se uvrstiti i judaizam, koji je osnova hrišćanstva. Drugi istraživači dolaze do znatno podrobnije podele kultura i civilizacija, na osnovu drugačijih kriterijuma, ali jedinstven zaključak nauke izgleda da nije dostignut. 8.8.

Hrišćanska ili zapadna, odnosno moderna civilizacija Hrišćanstvo predstavlja, svakako, heterogenu i najkompleksniju

civilizaciju. U toj viševekovnoj civilizaciji, u dugom istorijskom razvoju, bitnu ulogu je očuvao njen helensko-rimljanski supstrat, iz koga je nastala humanistička i naučna misao sa posledicom određene mere desakralizacije u tkivu civilizacije. Iz toga razloga se o hrišćanskoj govori kao o zapadnoj civilizaciji. Zapadna civilizacija dostigla je u svetskoj istoriji dotle neviđeni razvoj nauke i tehnologije. Sa tim u vezi je pojam moderniteta, te je reč o epohi moderniteta. Takav razvoj je ukršten sa analognim usponom kapitalističke privrede, zasnovane na uspešnoj, kreativnoj inicijativi pojedinaca u urbanizovanom društvu. Politički kontekst takvog prosperiteta je predstavnička demokratija, prema etimologiji «vladavina naroda». Međutim, demokratija mora da ima temelj u pravu građana, što podrazumeva osnovni pojam pravde i institucija pravne države bez kojih je sloboda reč lišena sadržine. Dalji tokovi u političkoj sferi pokazali su koliko je u tome domenu bilo utopijskih shvatanja. Kritika religije i dekonstrukcija mita u toku emancipacije nauke dostigla je kulminaciju u delu Das Wesen der Religion, 1845, (Suština religije), neohegelovca Ludwiga Feuerbacha u kome se objašnjava nastanak religije 192

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

čovekovim nesavladivim strahom od smrti. William James, pak, ne ulazeći u pitanja metafizike, uvodi pragmatički kriterijum u prilazu religiji: presudna stvar je da li religioznost čini dobro čoveku na psihološkom planu. U tome je njen smisao kako autor zaključuje u The Varieties of Religious Experience, 1902, (Raznovrsnost religijskog iskustva). Upravo u ovom kontekstu postavlja se pitanje šta za čovekovu ličnost znači degradacija mita, odnosno religije, u jednoj datoj kulturi. Originalni odgovor Carla Gustava Junga je u tome da je reč o krizi kulture, u kojoj je čovek izgubio svoj središni oslonac. To je, navodno, uzrok neuroze zapadnog čoveka i osnovni problem koji se postavlja pred psihoterapiju. Sa druge strane, prema Maxu Weberu, u Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, 1968, (Sabrani spisi iz teorije nauke), nauka, koja počiva na principu vrednosti istine, sama ne zasniva vrednosti: tu je dihotomija «jeste» i «treba». Time se reaktualizuje Kantova podela na čisti i praktički um. Za razliku od religije, prema Weberu, nauka ne daje odgovore na eshatološka pitanja, već podrazumeva skepticizam u odnosu na ono što se ne može direktno, niti indirektno dokazati. U jeziku nauke praktično nema mesta za pojmove koji nemaju denotaciju. Dakle, nauka i religija nisu u konfliktu: u pitanju su dva nesamerljiva diskursa. 8.9.

Zapadna civilizacija i štampana reč: nastanak ideologije Važan činilac u komunikacijskom kontekstu bio je prodor jezika u

jednom novom medijumu. Nakon osvajanja jedne sofisticirane tehnike u štamparstvu jezik je, kao štampana reč, dostigao dotle neviđenu difuziju. Međutim, kako navodi Benedict Anderson u Imagined Communities, 1983, (Zamišljene zajednice), štamparski kapitalizam uslovio je koncentraciju kako privrednih, tako i jezičkih oblasti i tako doprineo konfiguraciji jednog novog, modernog sveta. Samo određeni privilegovani dijalekti postali su nacionalni jezici i faktor nacionalne svesti, kao i stvaranja nacionalnih država.

193

Kultura i jezik

Kroz taj novi medijum jezik je postao moćno sredstvo okupljanja masa, kao i propagande, manipulisanja emocijama ljudi. Rezultat je bio nastanak laičkih mitova ili ideologija: nacionalizma, liberalizma i komunizma. Dok se liberalizam i socijalkomunizam odlikuju globalističkim, odnosno imperijalističkim aspiracijama, težnje nacionalizma, posebno u ekstremnom obliku, fašizmu, konkretizovale su se u stvaranju modernih nacionalnih država, u čemu je uloga jezika bila prvorazredna. Nacionalna svest morala se formirati na osnovu pisanja nacionalne istorije. Takva istorija nije mogla imati oreol svetosti, ali je istoriografski diskurs svake nacije, po pravilu, «mešavina istorijskih činjenica i mitologije», kako razlaže Claude Lévi-Strauss u Myth and Meaning, 1978, (Mit i značenje). Dakle, osnova nacionalnog identiteta morala je biti zamišljena prošlost odbacivanjem njene prozaične realnosti. Zato poređenje pojedinih nacionalnih istorija ostavlja utisak da su pisane u različitim svetovima, a ne u istom svetu, u kome su te nacije bile u dodiru. Tako su se ratovi između civilizacija, odnosno verski ratovi, nastavili da vode između nacija. 8.10.

Korozija morala u modernoj civilizaciji: ka marginalizaciji reči i istine U modernim hrišćanskim nacionalnim državama razvijen je građanski

moral, dijalektika zajedništva i individualizma. Patriotizam se smatra vrhunskom vrlinom: za otadžbinu se i život polaže. Sa druge strane, i privatno postaje «svetinja», a lične ambicije i materijalni interesi ideja vodilja u društvu. Međutim, korozija morala, proistekla iz političke sfere, manifestovala se pojavom novih, sekundarnih fragmentarnih mitova, na koje laički moral nije bio otporan. Reč je o «industriji dokolice» u potrošačkom društvu. U sve dužem slobodnom vremenu, zahvaljujući ekonomskom usponu kapitalističke privrede, zabava stiče primarni značaj u društvu. Probijena je tradicionalna međa koja razdvaja negotium (rad) i otium (dokolicu), demarkaciona linija

194

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

striktno poštovana u religiji prema normi: «šest dana radi, a sedmi dan posveti Gospodu tvome». Korišćenjem tehničkog napretka noćni život zabave, antiteza radu, zahvatio je širok sloj urbane populacije. Nije tu reč o životnoj radosti, već o pojavi izopačenosti psihe. Kult rada, koji predstavlja racionalnu osnovu zapadne civilizacije, doveden je u pitanje. Razne tercijarne delatnosti u privredi, uz ekonomsku propagandu, razvile su se na štetu proizvodnje. U eri eksplozije novih masovnih medija, čiji je značaj tačno sagledao Marshall McLuhan u Understanding Media: the Extensions of Man, 1964, (Razumevanje medija, čovekovih produžetaka), iz zabava (sport, moda, razni spektakli, sofisticirani vidovi pornografije) niču mitovi i idoli sa harizmom. U takvom potrošačkom društvu novac, koji treba da je odraz društveno korisnog rada, kao fetiš postaje osnova društvene moći. Dok je u religijama seks imao svoje kulturološki adekvatno mesto, a blud predstavljao jedno od osnovnih ogrešenja o moral, u novonastaloj stvarnosti opsednutost seksom uzima neviđene razmere. Reč je o stvarnosti koja se kreće prema anomiji, u kojoj se ruše ustanovljeni temelji tradicionalnog morala i posebno porodice kao prvog stuba društva. Na estetskom planu misao o uzvišenosti lepote i autentičnosti izraza ustupaju prostor kiču ili šundu. Slika potiskuje jezik i razum, te su očigledne reperkusije u jeziku takvog sociokulturnog stanja. Fond reči u govoru se redukuje, anarhična polisemičnost frekventnih reči ugrožava pravila kolokacije reči. Svaki događaj postaje «priča», a glagol «praviti» potiskuje čitav dijapazon drugih glagola. Jedan od najpoznatijih analitičara dekadencije koja se profilirala bio je Oswald Spengler sa objavljenim delom Der Untergang des Abendlandes, 1923, (Propast Zapada). On izlaže da su civilizacije organizmi (ekstrapolacija iz biologije), te svaka civilizacija stvara svoje vrednosti, s time što su vrednosti raznih civilizacija međusobno nesamerljive. U svojoj dinamici civilizacija se

195

Kultura i jezik

razvija, dostiže kulminaciju, zatim opada i postepeno nestaje, što je načelno i teza Arnolda Toynbeea. Zapadna civilizacija je, prema Spenglerovom uvidu, u dekadenciji, na silaznoj putanji s obzirom na vidljivu duboku krizu morala i religije, kada preovlađuje ideologija izjednačavanja novca i političke moći, tj. materijalizam lišen duhovnih vrednosti. O ovom negativnom toku sociokulturnih zbivanja svedoče i brojni uticajni savremeni autori, kao što su Zigmunt Bauman, Ulrich Beck, Antony Giddens. Tako se javljaju sintagme kao «fluidno društvo», «društvo nesigurnosti», «društvo rizika», «postindustrijsko društvo», «društvo u prahu», «nesvesna civilizacija», «virtualna stvarnost», «antropologija praznog prostora». 8.11.

Mit etnocentrizma i evolucionistička kulturna antropologija: Tylor i Frazer Veoma je bitno uočiti prožimajući značaj mitologije u univerzalnoj

istoriji čovečanstva, shvatiti da simbolično implicira mitološko i da ljudi žive u simbolima počev od jezika. Međutim, osnivači kulturne antropologije Edward Tylor sa Primitive Culture, 1981, i James Frazer sa The Golden Bough, 1890, (Zlatna grana), tvorce mitova su okvalifikovali kao «primitivne zajednice» ne uviđajući mitološku usredsređenost sopstvene kulturne zajednice. Kao nedostatak takozvanih primitivnih zajednica Tylor i Frazer navode nizak nivo kognitivnih sposobnosti i oskudan jezik, lišen termina sa apstraktnim pojmovima. Tako Tylor smatra da može utvrditi tri stanja društva: divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju. Eurocentrizam i vera u progres znatno su učvršćeni u modernosti devetnaestog veka. U tome su posebnu ulogu imali filozofi Georg Wilhelm Friedrich Hegel (1770-1831) sa svojom idealističkom trijadnom dijalektikom (teza, antiteza, sinteza) u tumačenju istorije i Auguste Comte (1798-1857),

196

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

rodonačelnik pozitivizma u sociologiji, sa koncepcijom tri stadijuma (teološki, metafizički, pozitivni) u univerzalnoj istoriji ljudskog društva. Dakle, osnivači moderne kulturne antropologije, sa pozicija zapadne civilizacije – eurocentrizma, prevideli su da su i njihova istraživanja bila u kulturološko-mitološkim koordinatama. U tom smislu je u evolucionističkom pravcu kulturne antropologije nastao mit o primitivnom čoveku, jer njegova kultura, navodno, nije dostigla stupanj moderne hrišćanske-zapadne kulture, odnosno civilizacije. U tom evolucionističkom shvatanju kulture istakao se Claude LéviBruhl zaključkom da je misao primitivnog čoveka prelogična i, time, inferiorna, kako on obrazlaže u Les fonctions mentales dans les sociétés inférieures, 1910, i La mentalite primitive, 1947. Naime, evolucionizmom u kontekstu kulture postulira se jedan imaginarni cilj, koji podrazumeva vrednovanje težnji ka tome cilju. 8.12.

Lévi-Straussov strukturalistički univerzalizam u kulturnoj antropologiji Značaj istraživanja Claudea Lévi-Straussa, između ostalog, je u tome

što je on osporio teleologiju evolucionizma u kulturnoj antropologiji u La pensée sauvage, 1962, (Divlja misao), i Race et histoire, 1987. Naime, LéviStrauss je došao do zaključka da je termin «primitivan» sa negativnom konotacijom

besmislen.

Lévi-Strauss

odlučno

poriče

diferenciranje

«primitivne» i «civilizovane» misli i dokazuje da takozvana «divlja misao» funkcioniše kao pojmovno mišljenje. Težnja takve misli je da dođe do potpunog razumevanja kosmosa, po bilo koju cenu, i to se ogleda u svojevrsnoj klasifikaciji prirode. Tako Lévi-Strauss, sa pozicije univerzalnosti strukture i jednakosti kultura u dijahroniji, odbacuje kriterijum istorijskog progresa. U tom kontekstu on suprotstavlja mobilnim «toplim društvima» «hladna društva», koja su stabilnija i više u harmoniji sa prirodom. 197

Kultura i jezik

Kako u domenu lingvistike i mitologije, odnosno religije, tako i u kulturi uopšte, prema Lévi-Straussu, ne može se govoriti o suštini progresa. Činjenica je da postoji progres u sekvenci preistorijskih razdoblja: kameno, bakarno, bronzano, gvozdeno doba. Međutim, parametar progresa iz preistorije ne može se jednostavno primeniti na kulture. U tome domenu istorija je samo sporadično kumulativna i ne postoji neki vidljivi predodređeni smer u kome se zbivanja graduirano kreću. Zato se postavlja i pitanje suštine samog parametra. Da li je to jedan isključivi parametar kakav bi bila tehnologija, ili je to pitanje znatno složenije i izbor parametra širi? Još jednu relevantnu stvar je sagledao Lévi-Strauss u ovom kontekstu. Reč je o dijalektici nužnosti i slučajnosti. U raznim civilizacijskim dostignućima značajnu ulogu imala je slučajnost, analogno mutacijama u biološkoj evoluciji. Tako Lévi-Strauss piše: «...da se industrijska revolucija nije pojavila u zapadnoj i severnoj Evropi, ona bi se manifestovala u nekoj drugoj tački zemaljske kugle.» Ne zavisi to od nekog genija jedne rase ili kulture, već od opštih uslova izvan čovekove svesti. Zato dijahronija podrazumeva promene u vidu transformacija strukture odbacivanjem ideje kretanja ka zamišljenom cilju, te je u kulturi, kao i u lingvistici, relevantna strukturna tipologija. Tako Lévi-Strauss ne zaboravlja dug Saussureu i Jakobsonu. Lévi-Strauss (1962) valorizuje sinhroniju i dijahroniju u odnosu na pojam istorije, posebno u polemici sa Jean-Paulom Sartreom. Tako LéviStrauss vidi sličnost istorije i etnologije, odnosno sledovanja u vremenu i pružanja u prostoru. On ne prihvata da «dimenzija vremena ima poseban prestiž, kao da dijahronija zasniva jedan tip inteligibilnosti koji je, upoređen sa onim koji donosi sinhronija, ne samo nadmoćniji, već i po svojoj prirodi specifičnije ljudski». Sa tim u vezi Lévi-Strauss ističe «da se uobražava da istorija pomoću dimenzije vremena rekonstruiše ne različita stanja, već prelaz iz jednog stanja u drugo u kontinuiranom vidu».

198

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Ustvari, «istoričar konstituiše istorijsku činjenicu izdvajanjem iz kontinuiteta, a ono što važi za konstituisanje činjenice važi i za njeno odabiranje». Dakle sa toga strukturalističkog stanovišta istoričar pravi rezove, «jer bi se potpuna istorija suočila sa haosom». Naime, «istorija teži da otkrije jedno značenje: ona sebe osuđuje da bira...i da diskontinuirane figure izdvaja iz jednog kontinuuma». 8.13.

Univerzalizam i relativizam u kulturi Iz ovog razmatranja izvodi se problem u pogledu metodologije prema

kojoj bi se sa stanovišta jedne određene kulture mogle istraživati druge, različite kulture. Mogu li se kategorije i pojmovi jedne kulture ekstrapolirati u drugu kulturu? Time se ulazi u pitanje univerzalnosti kulture, kao i jezika, tj. mogućnost izvođenja pojedinačnog, konkretnog, iz postuliranog opšteg. Univerzalnost bi implicirala postojanje zajedničkog imenitelja, i time mogućnost komparacije. To je suštinski pozicija Lévi-Straussa. Kako navodi Richard Shweder u Culture Theory, 1984, pojam univerzalije načelno je pojam o invarijantnoj sadržini – «o opštostima višeg reda». Kada se povećanjem opsega sadržina u nekoj meri isprazni, pojam postaje «apstraktan» i zovemo da «struktura». Da bi pojam postao opšti, odnosno stekao svojstvo «dubinske strukture», mora izgubiti konkretnu sadržinu. Pitanje je onda kakva je priroda toga što je invarijantno, a lišeno je svake sadržine, tj. ne poseduje supstancu. Na takav problem je ukazivao i Wittgenstein u svom nominalističkom prilazu stvarnosti. Dakle, univerzalizam ide od sličnog ka identičnom, a marginalizuje posebno i različito. Tako se u kulturnoj antropologiji, kao suprotni pol univerzalizma, afirmiše relativizam. Sa stanovišta relativizma u kulturama se ne otkriva nikakav idealni ili unitarni obrazac jednakosti i razlika, već «kaleidoskopsku realnost» mora da organizuje čovekov um. Kako je prethodno pomenuto, Wilhelm von Humboldt je preteča ovako orijentisanog istraživanja, koje je u današnjem vremenu okupilo znatan broj naučnika.

199

Kultura i jezik

8.14.

Kulturološki relativizam u hermeneutičkom sagledavanju forme fenomena Polazna tačka u u kulturološkom relativizmu glasi da je svaka kultura

jedinstvena. Otuda nastaje realan problem kako čovek Zapada može adekvatno da razume druge kulture i da prosuđuje o njima ako njegova kultura nije univerzalno merilo drugih kultura, ako je samerljivost raznorodnih kultura pod znakom pitanja. Problem se sastoji u odgonetanju kako domorodac vidi sebe u kontekstu svoje kulture i samo tako se može doći do suvislog razumevanja. Koristeći iskustva stečena u svojim istraživanjima na Javi, na Baliju i u Maroku,Clifford Geertz je ukazao put u raspravi o prirodi antropološkog razumevanja From the native's point of view, (Sa stanovišta domorodca), objavljenoj u Culture Theory (eds. R. Shweder-R. Levine), 1984. Geertz podseća na metodološki značaj posthumno objavljenog dnevnika, godine 1967, jednog od rodonačelnika kulturne antropologije. Reč je o spisu A Diary in the Strict Sense of the Term, (Jedan dnevnik u strogom smislu reči), koji je ostavio Bronislaw Malinowski. Kako Geertz izlaže, odnos između konkretnog i univerzalnog je kao u lingvistici odnos između fonologije i fonetike. Fonologija klasifikuje glasove prema njihovoj unutrašnjoj funkciji u jeziku, dok fonetika vrši klasifikaciju prema njihovim opštim akustičkim svojstvima kao takvim. Analogno, treba razlikovati pojmove bliske iskustvu (na primer, «strah») i pojmove daleke od uobičajeno shvaćenog iskustva (na primer, «fobija»). Dakle, treba dosegnuti te pojmove domorodca bliske njegovom iskustvu i dovesti ih u vezu sa ovim drugim, opštijim pojmovima, koji su nužno apstraktniji. Na konkretnom planu treba sagledati čitav kontekst simboličke forme – reči, predstave, institucije, ponašanje – kroz koje ljudi vide sebe kao ličnosti i odnose se jedni prema drugima. Zato prilaz podrazumeva «hermeneutički krug: poimanje celine kroz delove koji je aktualizuju i delova kroz celinu koja ih mobiliše». 200

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Zapadni pojam ličnosti kao više ili manje integrisane motivacione i kognitivne celine, sa dinamičnim centrom svesti, energije, razuma i akcije, postavljene kontrastivno prema drugim ličnostima i shodno svom društvenom i prirodnom ambijentu, predstavlja svojevrsnu individualističku idejnu orijentaciju u kontekstu sociocentričnih kultura sveta, kako zaključuje Geertz. Sve to je potvrda onog što piše Ruth Benedict o kulturnom obrascu bilo koje civilizacije kao segmentu «velikog luka potencijalnih ljudskih ciljeva i motivacija». U tom ogromnom dijapazonu prepunom kontradikcija, u kome su čovekova ponašanja raspoređena, «svaka kultura vrši selekciju jednog malog dela da bi na taj način stekla razumljivost». Uz to, treba imati u vidu činjenicu, kako izlaže Edward Sapir, da u kulturnom obrascu treba razlikovati formu i funkciju. Forma je ta kojom se arbitrarno određuje ponašanje i u skupu pojedinih obrazaca konstituiše celovitost jedne date kulture. 8.15.

Lingvističko ustrojstvo kao faktor kulturološkog relativizma prema Whorfu Razmatranje relativizma u kulturi ne iscrpljuje se izloženim nalazima

eminentnih kulturnih antropologa jer baš u ovom kontekstu iskrsava jezik u jednom novom vidu. Benjamin Lee Whorf je na liniji Humboldtove i Weisgerberove etnolingvističke orijentacije uveo u kulturnu antropologiju stožerni pojam jezičke relativnosti u zborniku Language, Thought and Reality, 1956, (Jezik, misao i stvarnost). Naime, «različiti jezici na razne načine segmentuju i klasifikuju svet ljudskog iskustva, podvrgavajući ga analizi kakvu diktira posebna unutrašnja logika njihove strukturalne organizacije, iz čega proističe da je negde duboko u ustrojstvu svakog jezika već sadržan niz krupnih a nesvesnih pretpostavki o prirodi i egzistenciji», kako je pertinentno formulisao Whorfovu misao Ranko Bugarski u Jezik i lingvistika, 1972.

201

Kultura i jezik

Dakle, Whorf ističe da učiti jedan jezik znači, pre svega, učiti koja pojmovno-kategorijalna klasifikacija, koji poredak odnosa je uspostavljen za svet objekata. Klasifikacija istog i različitog u svetu uspostavlja se arbitrarno i pragmatički u datoj kulturnoj zajednici u svrhu adekvatnog preživljavanja u konkretnom geografskom ambijentu.Koliko je arbitrarno shvatanje udaljenije od racionalnog, toliko je bitnija uloga komunikacije, odnosno jezika, koji je i sam u svom znakovnom sklopu arbitrarna tvorevina. Whorfov metalingvistički prilaz u kulturnoj antropologiji, kojim se realnost percipira kroz «lingvističku rešetku», poznat je kao «Sapir-Whorfova hipoteza». Taj stav implicira da je nemoguće potpuno međusobno razumevanje sagovornika dveju različitih kultura. Kao i ostali kulturni antropolozi, Whorf je posvetio dužnu pažnju empirijskom materijalu. Tako njegove analize proističu, pre svega, iz proučavanja govora Indijanaca iz plemena Hopi u Arizoni. U tome istraživanju Whorf je težio da dokaže da koren nerazumevanja između različitih kultura leži u različitoj gramatičkoj strukturi, sistemu koji vezuje označitelj i označeno. Dakle, različita gramatička struktura korišćenog jezika, navodno, uslovljava različit svetonazor, pogled na svet, u kome govornici žive. Konkretno, time Whorf relativizuje gramatički postulat subjekatskopredikatske strukture rečenice, kao i sveprisutnu nominalizaciju u indoevropskim jezicima. 8.16.

Kulturološki relativizam i neodređenost prevoda u shvatanju Quinea U odnosu na temu kulturološkog relativizma relevantno je i stanovište

filozofa Willarda Quinea iako to nije njegova matična oblast. Quineov ontološki relativizam došao je do izraza u Word and Object, 1960, (Reč i objekt).

Quineovo

viđenje

stvari

počiva

striktno

holizmu

kontekstualizmu: delovi stiču smisao isključivo u odelitim celinama. Svaki jezik ima svoj originalni strukturirani vokabular, a svaka reč postoji i upotrebljava se u kontekstu tog celovitog vokabulara. Nema izomorfizma 202

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

između struktura vokabulara različitih jezika. Podudarnost je samo periferna u poređenju sa celinom. Celina znanja ili verovanja je tkanje koje je stvorio čovek i koje je u dodiru sa iskustvom samo po rubovima površine. Otuda nastaje različita stvarnost kao rezultat različitog verbalnog mišljenja u različitim sociokulturnim zajednicama. Kako Quine navodi, sa empirističkog stanovišta problem je u tome kako istraživač može da shvati šta govornik podrazumeva pod nizom glasova koje izgovara i kako da dovede u korelaciju izraze svog jezika sa zvucima koje čuje. U kontekstu i prethodno izloženog postavlja se pitanje mogućnosti prevoda iz jednog jezika u drugi, što je istraživao i Clifford Geertz. Quine tvrdi da prevod nije nemoguć, već da ne postoji jedinstveni ispravan prevod. Treba prihvatiti neodređenost prevoda iz razloga što lingvist u postupku prevođenja polazi od jedne opšte hipoteze, koju unosi iz svog sopstvenog jezika. Takva je opšta situacija u komunikaciji i razumevanju između sagovornika dveju različitih kultura. Dakle, ne daje definitivni rezultat ni prevođenje reč za reč, pa ni iskaz za iskaz, jer prema holističkom shvatanju delovi stiču vrednost tek u celini. Naravno, u ovom gledištu implicitno je i Saussureovo shvatanje jezika, ali poenta Quineova je eksplicitno suprotstavljanje relativizma univerzalizmu. 8.17.

Varijabilna kulturalna uslovljenost usvajanja maternjeg jezika Jedan bitan aspekt, često previđen u istraživanjima, jeste način

kulturalizacije, njenog sticanja u procesu ontogeneze. Kao što je istaknuto, fenotip je proizvod međudejstva nasleđa i kulturne sredine. Kultura se, uz maternji jezik, u najširem smislu «uči», preci je kroz porodicu prenose potomcima. Međutim i kultura i jezik su sa stanovišta kulturološkog relativizma apstraktni opšti pojmovi, univerzalije bez konkretne sadržine. Embrion, odnosno fetus, postaje čovek tako što u relativno dugom procesu odrastanja, na osnovu svojih prirodnih predispozicija, usvaja 203

Kultura i jezik

konkretni jezik usvajajući specifične obrasce kulture. Proces dugog odrastanja – juvenilizacije jeste opšta samo čovekova karakteristika, ali ona ne predstavlja jedan uniformni tok, te valja uzeti u obzir različite modalitete faza u kojima se odvija. Tako komparativna kulturološka istraživanja mogu da pokažu vidne razlike u tom formacionom procesu. Jednu od relevantnih studija u ovom domenu, Language acquisition and socialization, objavile su Elinor Ochs i Bambi Schieffelin u već pomenutom zborniku Culture Theory, 1984. Reč je ovde o istraživanju konkretnih procesa u realnom kulturnom okruženju – šta se odista zbiva u verbalnoj interakciji u porodičnom okruženju deteta. Tako se može sagledati i razlika odvijanja događaja u odnosu na apstraktni deduktivni proces usvajanja jezika kako ga je koncipirao Noam Chomsky. 8.18.

Temelji kulturološkog relativizma i njegova istorijska uslovljenost Kako Dell Hymes izlaže u Foundations in Sociolinguistics. An

Ethnographic Approach, 1974, (Temelji sociolingvistike. Jedan etnografski prilaz), komunikacija se odvija najkonkretnije u etnografskom kontekstu, a za kulturološke relativiste nesporna je različitost poredaka diskursa. U tom smislu Clyde Kluckhohn zaključuje da se u kulturi svaka određena grupa ljudi u datom vremenskom periodu ponaša shodno određenim pravilima. Taj skup pravila počiva na «krajnjim i nesvodljivim distinktivnim obeležjima svakog specifičnog načina života». Na taj način različite kulture podrazumevaju suštinski različite obrasce ponašanja. Zato je za razumevanje pravila ponašanja potrebno uočiti njihov kontekst: isti princip, dakako, važi i za reči u govoru, što je posebno naglašavao Ludwig Wittgenstein. Kao i kontekst, relevantni su i performativi iz perspektive pragmatike, ali i etnografska konkretnost na celovitom planu. Otuda se može razumeti zaključak Edwarda Sapira prema kome «svetovi u kojima različita društva žive jesu posebni svetovi, ne samo isti svet sa prilepljenim etiketama». 204

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Sa univerzalističkog i evolucionističkog gledišta dolazi prigovor da je relativizmu u kulturi inherentan epistemološki redukcionizam. Ipak, kulturološki relativizam kao program istraživanja konkretne stvarnosti i utemeljivanja tipologije kultura nije u suprotnosti sa opštom genetski uslovljenom strukturom ljudskog mozga i uma, niti sa monogenezom jezika. Kulturološka i lingvistička diverzifikacija može se objasniti različitim uslovima epigenetičkog razvoja, gde nije u prvom planu pitanje preformacije, univerzalija i nasleđa, već je reč o migracijama čovečanstva u sve krajeve sveta iz svoje afričke prapostojbine i o nastalim kulturološkim posledicama. Kulturološki relativizam nedvosmisleno se odslikava i konkretno se potvrdio u istoriji čovečanstva. Nepremostive razlike u kulturi rešavale su se antagonistički, nasiljem i ratovima, a ratovi su rezultat istovetnosti nagona u nesvesnom i različitosti kulturnog ustrojstva suprotstavljenih strana. Cilj evolucionističkog prilaza kulturi u vidu dostizanja kraja istorije i globalizacije jedne univerzalne civilizacije liberalizma, posebno u američkoj varijanti, koncipirao je Francis Fukuyama u The End of History and the Last Man, 1991, (Kraj istorije i poslednji čovek). Međutim, usledio je trezven odgovor sa stanovišta kulturološkog relativizma. Fukuyaminoj reinterpretaciji osnovne Hegelove istoriografske ideje Samuel Huntington suprotstavio je nemogućnost integrisanja tradicionalnih civilizacija i religija drugih delova sveta u modernost Zapada, kako je to obrazloženo u The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, 1996, (Sukob civilizacija i preuređenje svetskog poretka). Na ovoj liniji su od značaja i istraživanja Edwarda Saida, objavljena u Culture and Imperialism, 1992. Otuda se širom savremenog sveta polažu nade u multikulturalizam. 8.19.

Poređenje triju osnovnih prilaza u kulturnoj antropologiji Na osnovu svega izloženog moguće je izvesti na generalnom planu

jedno poređenje triju glavnih stanovišta u kulturnoj antropologiji na osnovu dva bazična parametra. Za univerzalizam prividno različito u suštini je isto i jednako na skali vrednosti. Nasuprot tome, u evolucionizmu postoji različito i 205

Kultura i jezik

nejednako, te se različitost vrednosno rangira. Relativizam podrazumeva suštinski pluralizam s tim što različitost ne implicira nejednaku vrednost. 8.20.

Opšti odnos između jezika i kulture Kako je prethodno elaborirano, činjenica je da između jezika i kulture

postoji veoma složen odnos.Iz toga razloga Giulio Soravia u Storia del linguaggio, 1976, (Istorija jezika) postavlja pitanje: «koji je pravi odnos, koja je nezavisna varijabla, jezik ili kultura?». U čovekovoj preistoriji jezik i kultura, kao simboličke tvorevine, praktično nastaju u simbiozi, na šta ukazuje simpraktička upotreba jezika. U daljem evolucionom toku jezik i kultura se nužno diferenciraju. Činjenica je da čovekov jezik ne postoji izvan njegove kulture, a kultura ima svoj temelj u jeziku. Komunikacija i društvena kohezija stoje sa obe strane njihove demarkacione linije. Zato se na postavljeno pitanje ne vidi adekvatniji odgovor nego onaj u okviru dijalektike komplementarnosti. Humboldt je smatrao da jezik predstavlja stvaralačku energiju, a da je kultura njegova kreacija. Svakako je prihvatljivije stanovište međusobne uslovljenosti simbolički zasnovanih jezika i kulture, na kome stoje Cassirer i Lévi-Strauss.

206

9. STVARNOST I JEZIK 9.1.

Odnos značenja jezičkih izraza i stvarnosti Svakako najsloženiji i najobuhvatniji problem u okviru prethodnog

razmatranja predstavlja odnos jezika u opštem smislu prema stvarnosti. Centralno pitanje je kako čovek shvata svet čiji je deo i u kome živi, i koja je uloga jezika u tome shvatanju. U prethodnim poglavljima ova problematika je tretirana iz aspekta pojedinih nauka o čoveku. Međutim, nužno se postavlja ovaj problem i u svojoj celosti, tj. kao filozofski problem. Na taj način lingvistička semantika kao teorija značenja prerasta u filozofsku semantiku, odnosno filozofiju jezika, što je i matični okvir već pominjanih filozofa. Ovde treba imati u vidu da verbalizovanoj misli u osnovi prethodi percepcija, odnosno memorija na osnovu neke ranije percepcije. Percepcija je, pak, uzrokovana stvarnošću, modalitetima kako subjekt percipira. Tako postoji određeni kauzalni lanac od datog događaja u realnosti do jezika kao verbalizovane misli. Međutim, u tom lancu svoje mesto ima i misaono formulisano uverenje koje može i ne mora biti u skladu sa činjenicom u stvarnosti, tj. može biti istinito ili neistinito. Jezički oformljeno uverenje predstavlja čovekovo znanje ako je istina ono što njegov izraz znači. Jezik, koji je konstitutivni faktor svesti, kako je prethodno izloženo, nije imao centralno mesto u tradicionalnom filozofskom razmišljanju. Tek u dvadesetom veku nastaje poznati «jezički obrt» u filozofiji, kada jezik zauzima u njoj prominentno mesto uz marginalizaciju problematike predstave i problematike subjekta. Tako u žižu interesovanja dolazi ne samo oblast jezikom posredovanog mišljenja, već i nastojanje sagledavanja uloge jezika, odnosno verbalnog mišljenja, u poimanju stvarnosti. Ključno pitanje postaje da li se jezički izrazi – reči, rečenice, diskurs – odnose na spoljni svet, koji postoji nezavisno od jezika i misli, ili na čovekove misli o spoljnom svetu. Pitanje je da li je teorija značenja realistička, ili to nije.

Stvarnost i jezik

Šta je intencionalnost misli? Šta znače glagoli «biti, postojati»? Šta predstavlja sadržinu misli? Mora se imati u vidu, kako piše Nenad Miščević u Filozofija jezika, 1981, da «ono što je u igri oko pojma smisla je u suštini čovek kao animal symbolicum, biće koje tumači i interpretira, koje ne živi samo u stvarima, već u značenjima, aspektima i perspektivama». 9.2.

Fregeova realistička teorija značenja Prošireni fokus sagledavanja značaja jezika počinje znamenitim

spisom Gottloba Fregea Sinn und Bedeutung, 1892, (Smisao i značenje). Kao polazište u razvoju teorije i proučavanju značenja uzimaju se deklarativne (izjavne) rečenice, jer se u njima nastoji uspostaviti veza sa stvarima: u njima je sadržana funkcija jezika da obaveštava o stvarnosti. Ono što je izneto na temu semantike u okviru strukturalne lingvistike ovde se nužno ponavlja u kontekstu jedne obuhvatnije problematike. Dakle, prema Fregeovoj koncepciji izraz se odnosi na referenta u stvarnosti: predmet, svojstvo, činjenicu. To je Bedeutung – značenje. Odnos između izraza i objekta je referencija, odnosno denotacija/ekstenzija. Međutim, prema Fregeu, postoji i entitet koji posreduje između izraza i referenta. To je Sinn – smisao, odnosno konotacija/intenzija. Smisao je spoznajna dimenzija značenja, pojam pod koji se svrstavaju konkretni predmeti ili pojave iz stvarnosti. Smisao deklarativne rečenice je sud/propozicija, konstruisana od smislova reči koje je konstituišu. Njena referencija, odnosno ekstenzija, je činjenica u stvarnosti. Imajući u vidu razliku između leksičkih i gramatičkih značenja reči, Frege je istakao da reč ima značenje isključivo u kontekstu šire celine. Zato je propozicija osnovna jedinica značenja kojom se uspostavlja odnos rečenice prema činjenici, jezika prema stvarnosti. Frege jasno uspostavlja razliku između smisla i referencije (referenta). Radi se o predmetu i o čovekovom znanju o predmetu, o interpretaciji

208

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

od strane čoveka, koji egzistira u svetu posredovanom simbolima. Otuda se kod Fregea ogleda primarni dvojni vid značenja. Klasični već pomenuti primer, koji Frege navodi, predstavlja planeta Venera. O njoj se govori kao o «zvezdi večernjači» i «zvezdi zornjači». Jasno je da su to dve različite konotacije. Međutim, u pitanju je samo jedan denotat, jedan isti referent. Tako je Frege postavio temelj realizma u teoriji značenja. Rečenice svojim smislom/intenzijom odnose se na situacije koje su od njih nezavisne i time se određuje njihova istinitost ili neistinitost, naime njihova moguća ekstenzija. 9.3.

Realistička teorija «logičkog atomizma» Razumljivo je što realistička teorija značenja ima brojne pristalice. U

okviru te šire teorije Bertrand Russell sa Our Knowledge of the External World, 1914, (Naše znanje o spoljnom svetu), i Ludwig Wittgenstein u ranijoj fazi svoga rada sa Tractatus Logico-Philosophicus, 1922, postavili su teoriju «logičkog atomizma». Wittgenstein ističe da teorija mora počivati na rečenicama koje sadrže elementarne, jednostavne sudove/iskaze, čija istinitost ne sme zavisiti od drugih sudova. Ti sudovi predstavljaju «atome misli». Misli, odnosno sudovi, slike su stvarnosti, što im daje značenje i istinitost. Postoji homologija dveju struktura, istinitih sudova i činjenica stvarnosti. Tako je sud sa svojom logičkom strukturom logička slika činjenice. Na toj relaciji se shvata i pojam smisla. Neistinit sud ima smisao kao i istinit sud. On odslikava stanje stvari koje jeste moguće, ali nije ostvareno u datom situacionom kontekstu. U izloženoj teoriji odslikavanja složeni sudovi se izvode iz jednostavnih, elementarnih sudova. Njihovo značenje izvodi se sadržajno iz sadržaja njihovih elementarnih konstituenata bez ikakvih dodataka. 209

Stvarnost i jezik

Konstituenti se povezuju pomoću logičkih veznika (konjunkcije, disjunkcije, alternacije, implikacije), te kompleksno značenje i istinitost takvih sudova zavisi od konkretnog veznika prema pravilima formalne logike, tj. logike sudova/propozicionalne logike. Na primer, rečenica sa konjunkcijom «i»: Petar razmišlja i piše. istinita je ako su oba konjunkta istinita. Rečenica sa disjunkcijom «ili»: Petar razmišlja ili piše. istinita je već ako je samo jedan disjunkt istinit. 9.4.

Russellova konstrukcija jezika na logičkim principima kao odraza stvarnosti Kao što je poznato, Wittgenstgein je u svojim daljim filozofskim

istraživanjima napustio realističku teoriju značenja i okrenuo se pragmatičkom stanovištu. Russell se, pak, sa stanovišta reprezentacionog realizma usredsredio na kritiku običnog, prirodnog jezika i, eliminisanjem njegovih navodnih logičkih nedostataka, na konstrukciju idealnog jezika, kroz koji bi se objektivno mogla izraziti stvarnost. Time bi se eliminisale pogrešne predstave o stvarnosti koje rezultiraju iz strukture spontano nastalih jezika. U logički savršenom jeziku, kao i u logičkom atomizmu, jedna reč označava svaki jednostavan objekt, a odgovarajuća kombinacija reči složenije entitete, naime po jedna reč za svaki sastavni deo činjenice. Na taj način jezik pokazuje logičku strukturu činjenica koje se tvrde ili poriču. Takva koncepcija formalnog usavršavanja jezika nastala je iz veoma značajnih Russellovih logičko-matematičkih istraživanja, posebno iz Principia Mathematica, 19101917, sa koautorom Alfredom N. Whiteheadom, i sa fundamentalnom tezom prema kojoj «matematičko znanje je verbalno znanje».

210

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Na navodnu logičku neadekvatnost prirodnog jezika ukazivao je i Rudolf Carnap. Za Carnapa u tom kontekstu filozofija je logička analiza jezika. Otuda on u The Logical Syntax of Language, 1937, utemeljuje logičku sintaksu rečenica formalnog jezika. Značenje se tada izvodi iz međusobnih relacija neinterpretiranih

konstituenata

određenog

kalkulusa.

Međutim,

Carnapovom fizikalističkom rečniku, u igri znakova, gubi se fakticitet stvarnosti, pitanje istinitosti činjenica. Otuda se Carnap u svojoj daljoj fazi istraživanja okrenuo semantici i njoj je posvećena pažnja. Sa svoje strane, Bertrand Russell je obratio posebnu pažnju problemu izbegavanja besmislenih i kontradiktornih iskaza. Tako je koncipirana Teorija deskripcija. Ova teorija pokazuje da idealni logički jezik može da izrazi obične rečenice prirodnog jezika, kao i da otkrije distinkcije koje su u njemu latentne. To znači isto tako da mora da se razlikuju površinska sintaksička struktura i dubinska logička struktura, iz koje proizilazi pravo značenje rečenice. Za razliku od Fregea, Russellu je neprihvatljivo da jedan denotirajući izraz, koji upućuje na jedan objekt, može imati više od jednog smisla. Poznat je primer planete Venere, koja je i «zvezda večernjača» i «zvezda zornjača»: jedan denotat i dva smisla. Naime, u idealnom logičkom jeziku mora postojati izomorfizam između označitelja i označenog. Drugi problematičan slučaj predstavljaju iskazi kao, na primer: «kvadratni krug ne postoji», koji se smatraju istinitim, te stoga poseduju neki smisao. Međutim, nastaje problem: kako jedan iskaz može biti istinit i imati smisao (značenje) ako se on ne odnosi ni na šta, tj. nema denotaciju. To je dovelo do nekog zaključka da takvi iskazi ipak ukazuju na neku činjeničnu stvarnost. Russell se usprotivio takvim shvatanjima predloživši analizu u kojoj izrazi kao «kvadratni krug» bivaju eliminisani u An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, (Istraživanje značenja i istine).

211

Stvarnost i jezik

U tom kontekstu deskripcija je fraza koja označava određen entitet nekim svojstvom koji je za njega specifičan, po kome je poznat, na primer, «sadašnja Kraljica Engleske». Tako je istinit iskaz: «Kraljica Engleske postoji». Međutim, problem nastaje sa prividno istinitim iskazom: «okrugli kvadrat ne postoji». Na pitanje: «šta to ne postoji?» odgovor «okrugli kvadrat» je paradoksalan. Iz toga razloga u Teoriji deskripcija, kroz odgovarajuću analizu, deskripcija sadržana u navedenom iskazu biva zamenjena korišćenjem formalnog aparata logike predikata, i to: upotrebom dveju varijabli x, y za predikate «kvadrat/kvadratno», odnosno «krug/okruglo» i negacijom postojanja (egzistencijalnog operatora) identiteta tih dveju varijabli. 9.5.

Russellova kritika idealizma i pragmatizma Iz jedne šire perspektive Russellovih istraživanja proizilazi kritika

Platonove idealističke filozofije, koja je zasnovana na analizi Platonovog diskursa. Kako Russell ističe, Platonova koncepcija ideja nosi niz grešaka. Međutim, to je prva teorija u kojoj je postavljen i danas aktuelni problem univerzalija. Činjenica je da jezik ne može da se sastoji isključivo od vlastitih imenica, već on mora da sadrži i reči opštijeg značenja, tj. zajedničke imenice, kao i relacione reči. Ipak iz toga ne sledi ono što Platon razlaže. Kako Russell piše u History of Western Philosophy, 1945, (Istorija zapadne filozofije), Platon «ne razume filozofsku sintaksu». Ako kažemo «Petar je lep», «Pavle je lep», itd., može se uzeti da reč «lep» u tim primerima ima isto značenje. Međutim, to što ta reč znači nije iste vrste kao što su Petar, Pavle i drugi pojedinci koji čine čovečanstvo. «Lep» je pridev; pogrešno je reći: «lepo je lepo», a Platon čini grešku koja je ilustrovana takvim iskazom, s tim što se u logičkoj analizi jezika isključuju metafore. Dakle, Platon misli: «lepo je lepo», i dalje razvija misao prema kojoj je univerzalni «čovek» ime jednog modela čoveka stvorenog od boga, čiji su aktuelni ljudi nesavršene i unekoliko nerealne kopije. Naime, Platon ne uviđa 212

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

koliko je veliki jaz između univerzalija i partikulara (pojedinačnog), jer su njegove «ideje» samo drugi partikulari. Ustvari, Russell ukazuje na fundamentalnu manu filozofije idealizma, čiji je rodonačelnik Platon. Radi se o pripisivanju jeziku jedne zamišljene nadrealne stvarnosti, koja nema uporište u dokazima, ali je plodan teren za stvaranje mitova i modernih ideologija. Russell je odlučni pobornik realnosti i objektivnosti spoljnog sveta. On se protivi kultu obične upotrebe jezika, kao i svođenju filozofije na jezičku analizu umesto traženja smisla stvari i realnosti putem jezičkog izražaja. Otuda se može shvatiti i njegova kritika filozofije pragmatizma. Prema koncepciji istaknutog predstavnika filozofije pragmatizma i instrumentalizma Johna Deweya u Logic: The Theory of Enquiry, 1938, (Logika: Teorija istraživanja), istinitost jednog iskaza o verovanju u jedan određeni događaj ne proizilazi iz njegove uzročne uslovnosti, ne prema tome da li se događaj odigrao, već iz posledica koje iz njega nastaju. U pitanju je jedan sasvim određen diskurs u kome su nestale «tvrde činjenice» stvarnosti, a svi događaji iz prošlosti tumače se prema njihovim efektima u budućnosti. Sažeto rečeno, istinito je ono saznanje koje se može praktično primeniti. U tu opštu teoriju pragmatizma uklapa se shvatanje da je značenje reči njena upotreba, a pitanje referencije nije u prvom planu. Tako se pojednostavljeno može reći da mi znamo, na primer, šta je jedan «sto» na osnovu toga kako ga koristimo: sedimo za stolom, ručamo, pišemo na njemu. Ako takvu upotrebu apstrahujemo, ta reč više nema smisao, niti referencu. Ne znamo o čemu govorimo. Naravno, takav antirealistički prilaz neprihvatljiv je u okviru Russellove opšte koncepcije. 9.6.

Smisao kao predmet kritike Fregeove realističke teorije značenja Tako su na osnovu Fregeove originalne koncepcije građene varijante

realističke teorije značenja zasnovane na trojstvu znak (izraz) – smisao 213

Stvarnost i jezik

(pojam) – referent - (objekt). Međutim, pod udar kritike došao je taj središnji termin, na kome cela koncepcija počiva, tj. smisao reči koji određuje objekt na koji se reč odnosi. Postavilo se pitanje da li su smislovi u čovečijem umu precizni koncepti ili samo neki manje ili više određeni stereotipi. Pitanje je koliko se smislom zahvata suština objekta i kako taj smisao može biti konstanta. Na nivou istinitosti rečenice dilema je analogna. Kako će se utvrditi, na primer, istinitost rečenice: «Ovaj matematički problem nikada neće biti rešen»? Na taj način je nastala situacija u kojoj je Russell odlučno branio stav da logički zasnovan jezik odražava realnost spoljnog sveta, koji postoji nezavisno od čovekovih shvatanja i njegovog jezika, a sa druge strane Wittgenstein je opovrgavao u principu realističku teoriju značenja na osnovu argumenta njene navodne nekonsistentnosti. 9.7.

Quineov realizam kao kulturološko-lingvistički relativizam U okviru realističke teorije značenja sledeći korak je bilo fizikalistički

orijentisano nastojanje da se ukloni pojam smisla u korist dihotomije izraz – referencija. Dakle, stvar je u tome da se smisao izjednači sa samim izrazom i time izgradi semantika koja operiše samo sa izrazima i objektima, odnosno činjenicama. Tako je Willard Quine izgradio semantičku teoriju polazeći od datog broja izraza koji se na osnovu ponašanja izvornih govornika mogu upoređivati sa realnošću. U ovoj direktnoj relaciji partikularnih jezika i stvarnosti, gde je smisao eliminisan, ne može se ustanoviti samerljivost različitih jezika. Dakle, mogućnost prevođenja iz jednog jezika u drugi jeste ograničena: postoji uvek izbor između različitih mogućih prevoda, tj. vlada neodređenost, kako je u kulturološkom kontekstu već objašnjeno. Drugi faktor koji onemogućuje samerljivost sastava različitih jezika je sama njihova konstitucija. Za Fregea je osnovna, jedinica značenja iskaz, koji je odraz činjenice u stvarnosti. Quine osporava takvo shvatanje i ističe da je 214

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

jezik jedna kompaktna celina, u kojoj interpretacija svake reči zavisi od interpretacije svih ostalih reči, tj. čitavog vokabulara. «Pred sud iskustva izlaze rečenice kao korporativno telo, a ne jedna po jedna». Značenje je tada praktično celina izražaja jedne kulture. Ta celina – mreža tako je isprepletena u Quineovom shvatanju holističkog empirizma da se jezički spletovi dodiruju sa materijalnom stvarnošću samo po rubovima. To je, inače, i teza relativizma u kulturnoj antropologiji, kako je prethodno izloženo. U ovom kontekstu ima mesto jedna napomena u vezi sa Quineovom tezom o neodređenosti prevoda. Postavlja se pitanje šta može biti tertium comparationis između jednog opšteg ili književnog jezika u datom tekstu i pokušaja njegovog prevođenja na jedan drugi jezik. Kako se uspostavlja most komunikacije ako dva jezika predstavljaju dve nesamerljive celine, koje bi čak mogle pripadati dvama različitim svetovima? Ako je to tako, onda ne postoji jedinstveni prevod, ni u prostoru, niti u vremenu. Svaki prevedeni tekst je tada rezultat erudicije i kreativnosti prevodioca. Dakle, različiti jezici su pokazatelji različitih stvarnosti kulturnog konteksta, u kome ljudi žive. Može se to ilustrovati i primerom iz nauke, u kojoj su termini po pravilu jednoznačni. Međutim, njihova jednoznačnost postoji samo u okviru određene naučne teorije. Ako se kao konkretan primer uzme izraz «Nesvesno», on je predmet spora u značenju između Freuda i Junga. Moguće je, pak, da to nisu dve suprotstavljene teorije o istoj stvari, već dve različite teorije o dvema različitim stvarima, kako navodi Nenad Miščević u već pomenutom delu. Ovo je deo pitanja nesamerljivosti naučnih paradigmi, kako ga je formulisao Thomas Kuhn. Quineov ontološki relativizam se ogleda u pobijanju fundamentalne razlike između univerzalnih analitičkih istina i empirijskih sintetičkih istina. Prema Quineu, osim logičkih – tautoloških, nema iskaza koji sadrže istine a priori, već je istina iskustvena stvar, a posteriori. Tako istine počivaju na konvencijama sociokulturne zajednice. 215

Stvarnost i jezik

Značajni iskazi u nauci, smatrani a priori istinitim, tj. aksiomi, takođe bivaju opovrgnuti u protoku vremena. Postulat o paralelama koji je formulisao Euklid nije apriorno istinit; ne predstavlja više univerzaliju nakon novih uvida u matematici. Aksiomatske iskaze Davida Hilberta u matematici opovrgao je Kurt Gödel. Na taj način Quine je sa određenog epistemološkog stanovišta doveo u pitanje opštu koncepciju univerzalnog i apriornog. Sa takvim akcentom empirijskog i konkretnog realistička teorija značenja mogla je postati teorija neposredne referencije. 9.8.

Semantička teorija neposredne referencije u prilazu realističke teorije Na tragu Quinea tri vodeća predstavnika razvili su teoriju neposredne

referencije, naime Hilary Putnam sa Representation and Reality, 1989, (Predstavljanje i stvarnost), Saul Kripke sa Naming and Necessity, 1980, (Imenovanje i nužnost), i Ruth Barcan Marcus sa Modalities, 1993, (Modaliteti). Teoretičari neposredne referencije smatraju, nasuprot Fregeu, da smisao reči ne određuje tačno objekat na koji se odnosi: postoje stereotipi, a ne smislovi. Analogna tvrdnja se odnosi na smisao, tj. propoziciju rečenice. Time se fokus razmatranja okreće na odnos izraza i njegove ekstenzije, tj. objekta, odnosno činjenice. U ovoj teoriji polazi se od vlastitih imena, koja se bitno razlikuju od deskripcija. Vlastita imena, kao «Petar», «Srbija» itd., treba takođe diferencirati od termina za prirodne vrste, kao «pas», «vazduh» itd. Vlastita imena nemaju intenziju, tj. značenje, već predstavljaju etikete – «rigidne dezignatore». Rigidni dezignatori uslovljavaju postojanje objekta na koji ukazuju. Time bi se podrazumevalo da fiktivni objekti ne postoje. Pojedini izrazi u obliku deskripcija mogu funkcionisati kao vlastita imena, kao, na primer, «Ujedinjene nacije», «Kralj ujedinitelj» itd. Međutim, uvođenjem modalne logike na osnovu pojmova «moguće» - «nužno» sa 216

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

operatorima M odnosno N, deskripcije mogu i ekstenzivnije predstavljati entitete, i to u različitim mogućim svetovima. Tako se uvodi pojam «različitih svetova» da bi izrazi imali neposrednu referenciju, tj. bili rigidni dezignatori, makar stajali za fiktivne entitete, kao što je, na primer, «Božić bata». Na taj način se omogućuje takođe da propozicije anticipiraju stvarnost. Ovo shvatanje se proširuje tako što se i termini za prirodne vrste prihvataju kao rigidni dezignatori. Razlog je u tome što svaka takva zajednička imenica, navodno, ima samo ekstenzionalno značenje. Odnos između jezika i sveta ne menja se u upotrebi vlastitih i takvih zajedničkih imenica jer, u u okviru ovog shvatanja, oba ta skupa reči neposredno izdvajaju ono na šta se odnose. Kritično pitanje, koje se postavlja u odnosu na tu binarnu relaciju (reč – objekt), kada se eliminiše smisao/intenzija, može glasiti: šta je taj, tako određeni denotat? Zastupnici teorije će odgovoriti da je u pitanju suština datog entiteta. Tako bi, na primer, «voda», kao tekućina koja teče u rekama, ili je sadržina mora, bila H2O. Međutim, i led i para imaju isti hemijski sastav kao voda, te analiza nužno mora da ide dalje i u mnogim slučajevima postaje veoma složena. Stvar je u tome što postoje izomeri, hemijska jedinjenja, koja imaju isti sastav, ali se razlikuju usled različitog rasporeda atoma u molekuli, te ispoljavaju različita svojstva. Uopšte uzevši, nije tako jednostavno apriorno eliminisanje smisla iz teorije značenja. Postoje slabe strane u tom nastojanju. S tim u vezi treba imati u vidu i način kako se stiče jezičko znanje, u kom procesu ulogu ima smisao reči, vezan za opažanje i manipulisanje od strane deteta. 9.9.

Realistička i antirealistička teorija značenja Shodno prethodno izloženom, Frege je realističkom teorijom značenja

postavio

trodelnu

osnovu

celine.

Jezik

obuhvata

izraz/označitelja,

smisao/intenziju i referenciju/ekstenziju u stvarnosti. Russell, kao i Wittgenstein u svojoj ranijoj fazi, smatrali su da smisao preko referencije 217

Stvarnost i jezik

mora da korespondira stvarnosti, te je Russell nastojao da izgradi jezik na logičkim osnovama, u kome bi takva korespondencija bila konsekventno ostvarena i istinitost odgovarajućeg iskaza sačuvana. Quine je usredsredio pažnju na ulogu smisla i, ukazujući na njegovu navodnu neodređenost, eliminisao ga iz trodelnog sastava. To je postigao na osnovu holističke koncepcije partikularnih jezika i njihove referencije u stvarnosti izbegavajući traženje smisla i referencije pojedinih konstituenata jezičkog izražaja. Putnam, Kripke i Marcus zasnovali su teoriju značenja na korespondenciji jezičkih izraza sa stvarnošću putem neposredne referencije, rigidnim dezignatorima, tako da pitanje holizma ostaje po strani. Ova realistička koncepcija predstavljala bi idealno rešenje problema značenja, tj. da je značenje neposredna referencija izražaja, kada bi realni objekt označavanja u svakoj upotrebi jezika mogao biti tačno određen, što ni u jednostavnijim slučajevima nije česta pojava. Otuda ima svoje mesto teorija u kojoj nisu upitni ni jezik kao izražaj, ni njegov smisao, već njegova referencija u realnosti. To je koncepcijska orijentacija takozvane antirealističke teorije značenja. Začetak ovog stanovišta može se naći u Kantovom pojmu Ding an sich (stvar po sebi). Reč je o nemogućnosti čovekovog saznanja krajnjih stvari u svetu. U antirealističkoj teoriji značenja polazi se od principa da se stvarnost u apsolutnom smislu ne može spoznati, već se ona mora interpretirati. Naime, jezički izrazi ne odnose se direktno na spoljni svet, već na čovekove misli o njemu. To je domen moderne hermeneutike. Saussure i većina njegovih sledbenika strukturalista nisu zastupali Fregeovu trodelnu koncepciju teorije značenja. Kao što je objašnjeno, za Saussurea jezik kao bilateralni imanentni relacioni sistem predstavlja jedinstvo označitelja i označenog, tj. smisla/intenzije. Spoljna realnost, ekstenzionalna dimenzija jezika, nalazi se izvan koncepcije strukturalne

218

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

lingvistike, u kojoj je realnost jednostavno lingvistička, jer gramatička struktura određuje smisao. U pitanju je relacija forme izražaja i forme sadržaja. Otuda se može govoriti o lingvističkoj semantici kao teoriji značenja nasuprot filozofskoj semantici, čiji je predmet razumevanje sveta, odnos jezika i stvarnosti. 9.10.

Fenomenologija kao idealističko shvatanje stvarnosti: Husserlovo tumačenje značenja Fenomenologija sadrži prvu značajnu teoriju značenja koja se suočila

sa Fregeovom realističkom koncepcijom, delimično kao njena antiteza, ali i kao deo jedne šire filozofske celine. Osnivač fenomenološkog pravca je Edmund Husserl sa Logische Untersuchungen, 1913, (Logička istraživanja). Kao i Vigotski, Husserl ističe da je čovekova misao u osnovi znakovno posredovana, da je propozicionalno mišljenje stvar jezičkih značenja. Naime, sadržaji svesti su strukturirani simbolizmom verbalnog koda. Jezički izraz kao glasovni oblik asociran je sa značenjem, njegovom funkcijom, i na tome, prema Husserlu, počiva intencionalnost, ključni koncept fenomenologije. Intencionalnost se sastoji u tome što se misao odnosi na predmet. U ovom kontekstu nailazi se na polaznu Fregeovu koncepciju. Izraz, odnosno reč, označava predmet kroz svoje značenje. Značenje – «smisao» u Fregeovoj terminologiji- i predmet, odnosno «referent» kod Fregea, ne koincidiraju s obzirom na sinonimiju i polisemiju reči, ali između njih postoji jedna suštinska relacija. Značenje na nivou reči predstavlja pojmove (sa intenzijom i ekstenzijom), a na nivou rečenice propozicije/sudove, koji su odraz mogućeg činjeničnog stanja, odnosno u funkciji stvarnosti poseduju istinosnu vrednost. Više mentalne funkcije u svesti vode preko zaključaka, povezanih skupova sudova, u oblast logike. Kao i logičar Frege, Husserl je protivnik psihologizma. Sa jedne strane Husserl je proklamovao: «Zu den Sachen selbst!», (pravo ka samim stvarima!). Međutim, da bi se sagledala suština njegovog 219

Stvarnost i jezik

shvatanja intencionalnosti, treba objasniti šta u fenomenologiji zaista predstavljaju stvari, odnosno referencija. Fenomenologija je učenje o svojstvu u kome se stvari pojavljuju u svesti, tj. kao fenomeni. Fenomen predstavlja intuitivno sagledanu stvar u određenom vidu, «intendiranje» određenog smisla stvari. Svet se ne prezentira svesti nezavisno od njegovog «intendiranja», a moguća istinitost sudova je potvrda da fenomen sadrži strukturu stvarnosti sa kojom se identifikuje. Zato je razumljivo što su u fenomenološkom shvatanju pojmovi i sudovi, tj. značenja, idealne jedinice. Te jedinice kao idealni objekti sa svojevrsnom stvarnošću počivaju na relaciji idealnosti između izraza i značenja. Dakle, idealna značenja kao ideje, objektivni entiteti, u svojoj karakterističnoj suštini – ejdosu, prikazuju se svesti. Ta značenja su opštevažeća, univerzalije nezavisne od kontingentnosti. Svest, hic et nunc – u konkretnim pojavama, prepoznaje njihov quid, njihovo biće. U ovom kontekstu možda nije suvišno osvrnuti se na Russellovu kritiku esencijalizma, pojma suštine. Kako Russell (1946) razlaže, pitanje «suštine» je stvar upotrebe reči, tj. lingvistike. Jedna reč može imati suštinu, ali ne i jedna stvar. Koncept «suštine» predstavlja prenošenje u metafiziku nečega što je samo pitanje lingvističke konvencije. Praktično, ako se jednom entitetu oduzmu sva svojstva koja ga čine takvim, onda ne ostaje ništa što bi ga odredilo, te bi njegova navodna suština predstavljala prazan pojam. Stvar je u tome što se sa pozicije fenomenologije pojave opisuju, dok realistički prilaz teži njihovom objašnjenju. 9.11.

Shvatanje značenja u Merleau-Pontyevom fenomenološkom prilazu Maurice Merleau-Ponty i Martin Heidegger su značajni filozofi koji

povezuju fenomenologiju sa egzistencijalizmom. Za razliku od Heideggera, koji u pesničkom govoru vidi Istinu, «otkrivanje egzistencije», Merleau-Ponti 220

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

je relevantan fenomenološki orijentisan istraživač u oblasti teorije značenja, u sklopu njegovih širih filozofskih interesovanja, kao u Phénoménologie de la perception, 1945. U fenomenološkom horizontu, prema Merleau-Pontyu, struktura jezičkih znakova u govoru i razumevanju govora određena je odsutnim znakovima. Tako postoji splet prisutnog i odsutnog. Značenje se formira indirektno, te se celina smisla pojavljuje uz hijatus između reči. Otuda nema konačnog smisla. Takva situacija implicira da «jezik nalazi svoju istinu u zaobilaženju». Neposredna referencija je nužno potisnuta, jer se smisao odgoneta u ponavljanju sa varijacijama. Postoji mogućnost da se stvari predviđaju i pre nego što su saznate: pripisuje se značenje nepoznatom. Može se to objasniti klasifikacijom objekata u lingvistici. U njoj je potrebna i jedna rubrika «ostalo», označitelj neodređenog, ali mogućeg smisla. Taj označitelj prividno je suvišan,kao, na primer, thingumbob u engleskom jeziku, ili Zeug u nemačkom, a, ustvari, je najpotrebniji «jer stvara polje mogućih značenja», kako objašnjava Nenad Miščević (1981). Od interesa je to što je ova antirealistička teorija značenja u MerleauPontyevoj fenomenološkoj koncepciji ustvari «realističnija» nego ona u Husserlovoj. Dok je Husserl došao do toga da govornog subjekta izdvoji iz sveta, Merleau-Ponty teži da ga uklopi u svet jednom bilateralnošću koja bi predstavljala autentičnu fenomenološku deskripciju, jer smisao izražaja nadilazi subjekta. Zato Merleau-Ponty odbacuje uvrežene dihotomije: subjektivno – objektivno, kvalitativno – kvantitativno, percepcija – kognicija, telo – um. U njegovoj dijalektici Descartesovim res cogitans i res extensa suprotstavlja se mens extensa, tj. «supstancijalni um».

221

Stvarnost i jezik

9.12.

Dummettova teorija značenja zasnovana na uslovnosti referencije Jedan konsekventan uvod u antirealističku teoriju značenja pred-

stavlja Truth and other Enigmas, 1977, (Istina i druge zagonetke), autora Michaela Dummetta. Dummett određuje kao komponente teorije značenja smisao i referenciju, ali u njihovoj relaciji, za razliku od Fregea, vidi jedan asimetričan odnos. Saglasnost sa Fregeom stoji u pogledu suštine smisla: smisao je kognitivni vid značenja. Zato teorija smisla, kako ističe Dummett, rešava zadatak razjašnjenja značenja. Smisao predstavlja način na koji se dolazi do znanja o stvarima i činjenicama. Za razliku od Quineove holističke koncepcije značenja, u kojoj se smislovi praktično utapaju u celovitost referencije, Dummett vidi modularnu strukturu smisla, u kojoj smisao jednog iskaza zavisi kako od njegovog sastava, tako i od korelacije sa drugim iskazima. U pogledu referencije dolazi do izražaja neslaganja sa Fregeovom realističkom koncepcijom. Naime, za Dummetta je neprihvatljiv pojam istinosne vrednosti referencije sudova. Ako smisao pokazuje put do spoznaje, objašnjava Dummett, a reč je o datom interpretativnom postupku, onda se referenciji sudova ne može pripisati neka objektivna adekvatnost (istinito – lažno) nezavisno od spoznajne moći. U protivnom, gubi se smisao sudova. Zato Dummett zastupa kriterijum opovrgljivosti za određivanje referencije. Referencija suda na taj način zavisi primarno od mogućnosti njegove verifikacije, što ukazuje na uslovnost i provizornost referencije. Kao zaključak svoje semantičke teorije Dummett nastoji da objasni zašto bi semantika morala uopšte da se bavi problemom istine, tj. istinitošću sudova. U deklarativnim rečenicama iznose se stavovi o stanju stvari u svetu. Međutim, takve rečenice na pragmatičkom nivou, kao govorni činovi, predstavljaju tvrdnju o nekoj informaciji. Dakle, istinitost se uklapa u govornu radnju tvrđenja. Pitanje istinitosti – lažnosti zato ulazi u dimenziju pragmatike.

222

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

9.13.

Davidsonova teorija značenja zasnovana na pojmu istine kao intersubjektivne interpretacije stvarnosti Od Dummetta se u svojoj koncepciji teorije značenja bitno razlikuje

Donald Davidson, jedan od najpoznatijih teoretičara interpretacije iskaza. Davidson gradi interpretativnu teoriju značenja stavljajući u centar svojih istraživanja pojam istine u Inquiries into Truth and Interpretation, 1985, (Istraživanja istine i interpretacije). Davidson polazi od definicije istine i definiše referenciju u terminima istinosne vrednosti (istinito – lažno), naime referencija je tu zavisna varijabla. On je nesumnjivo bio pod uticajem radova koje je prethodno objavio Alfred Tarski, počev od rasprave Der Wahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen, 1936, (Pojam istine u formalizovanim jezicima), u kojoj se Tarski trudio da nađe materijalno adekvatnu i formalno korektnu definiciju istine. U okviru svoje teorije radikalne interpretacije Davidson razmatra opis jezika polazeći od najjednostavnijih rečenica određenog jezika, čije značenje ispitivaču nije poznato, jer cilj je upravo da se značenje definiše. U datoj situaciji konkretne provere govornik nepoznatog jezika prihvata od strane ispitivača odabranu rečenicu kao istinitu, ili je odbija kao lažnu. Uslov je, naravno, da izvorni govornik koristi jezik prema običajnim pravilima svoje sredine. Do značenja konkretnih reči se tada dolazi koreliranjem nizova istinitih rečenica. Prema tome, ako se značenje određuje putem uslova istinitosti, komunikacija je moguća samo pod pretpostavkom velikog broja istinitih iskaza, kako objašnjava Nenad Miščević (1981). Dakle, ključni problem u datoj situaciji je put dolaženja do istine, jer u njoj je sadržan smisao značenja, koji se vezuje za stvarnost. Davidson u tu svrhu uvodi verovanje, odnosno uverenje kao drugi osnovni pojam. Proces mišljenja, u vidu propozicija/sudova sastavljenih od pojmova, pretpostavlja uverenje da su ti sudovi istiniti u odnosu na stvarnost okruženja. Međutim, u čovekovoj svesti je i mogućnost zablude, naime da je uverenje pogrešno i da je dati sud lažan. Tako upravo mogućnost zablude učvršćuje uverenje. 223

Stvarnost i jezik

Dalji korak u utemeljenju značenja je diferenciranje individualnog, privatnog uverenja i objektivno, javno prihvaćene istine. To znači nužnost uspostavljanja intersubjektiviteta, a on se ostvaruje putem jezika. Prema Davidsonu, «posedujemo pojam uverenja samo zahvaljujući ulozi uverenja u tumačenju jezika, jer uverenje kao privatan stav nije razumljivo drugačije doli kao prilagođavanje javnoj normi osiguranoj jezikom. Iz toga sledi da neko stvorenje mora biti član govorne zajednice ako treba da ima pojam uverenja», kako u svom prevodu prenosi Miščević. Stoga Davidson zaključuje da «misao može imati samo onaj ko tumači govor drugog». Reč je o projekciji sadržaja intencionalnih stanja drugog na osnovu toga što je subjekt čuo njegove rečenice. U pitanju je empatija, odnosno, kako Davidson piše, charity principle (princip širokogrudosti). Davidson podrobno elaborira svoje stanovište polazeći od osnovne situacije u kojoj dva pojedinca, aktanta, stupaju u kontakt u odzivu na neku karakteristiku spoljnog ambijenta. Reč je ovde o trostrukoj interakciji, tj. interakciji u trouglu, koja proističe iz kombinacije interakcija koje su dvostruke sa tačke gledišta dvojice učesnika: svako je u interakciji istovremeno sa svetom i sa drugim učesnikom. Međutim, svaki pojedinac uči da korelira reakcije drugog u odnosu na date objekte sveta sa kojima je i on sam u interakciji. Opisani trougao, prema Davidsonu, bitan je da bi misao mogla nastati. Bez trougla, naime, dva vida misli ostala bi neobjašnjiva, tj. objektivnost misli i empirijski sadržaj misli o spoljnom svetu. Ta propozicionalna misao je objektivna jer ima sadržaj (sa retkim izuzecima), koji je istinit ili lažan. Ne bismo imali pojam tačnog ili pogrešnog razumevanja da nije interakcije sa drugim. Trougao predstavlja interpersonalnu situaciju jer pojedinac upravo korelira svoje reakcije na spoljne fenomene sa reakcijama drugog. Stvar nije u tome da saglasje definiše pojam istine, već da ono otvara prostor za njegovu primenu.

224

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Dakle, relacija u trouglu između pojedinaca i ambijenta, na koji oni, svako za sebe reaguju, potrebna je za postojanje misli. Međutim, kako je prethodno navedeno, to nije dovoljno, jer ono što je potrebno i što odvaja čoveka od životinjskog sveta jeste jezik. Jezik je bitan za misao jer ako osnova trougla, linija koja povezuje aktante, ne nosi komunikaciju propozicionalnih sadržaja, aktanti ne mogu formirati sudove u odnosu na svet, i u tome je rešenje problema značenja u Davidsonovom viđenju stvari. Karakteristično za Davidsonovu teoriju značenja je to što su njen predmet doslovna značenja. Doslovno značenje deklarativne rečenice izvodi se iz njenih uslova istinitosti u vezi sa situacijom na koju se ona odnosi. Međutim, jezik sadrži i nedoslovna značenja. Među njima su naročito značajne metafore. Činjenica je da sagovornici u komunikaciji, u dijalogu, kako u situacionom, tako i u jezičkom kontekstu, prepoznaju odstupanja od doslovnog značenja, kako je to ustanovio Paul Grice. Davidson smatra da upotreba metafora prevazilazi granice semantike i da je to fenomen koji je u domenu pragmatike. 9.14.

Hermeneutika: interpretacija stvarnosti u okviru diskursa; Gadamer i Ricoeur Hermeneutika se u modernom shvatanju može definisati kao

univerzalna oblast interpretacije. Interpretacija podrazumeva razumevanje značenja nekog artefakta; ne njegovih fizičkih svojstava, već smisla za koji je izgrađen. Razumevanje se razlikuje od objašnjenja, koje počiva na kauzalnim zakonima. Otuda je nastala podela nauke na nomotetske i idiografske u neokantovskoj školi, kako je prethodno pomenuto. Bitno mesto u istraživanju interpretacije ima određivanje značenja lingvističkih znakova. Takva sposobnost zavisi od intencionalnosti mentalnih stanja. Intencionalnost svesti čini razumnim znakove, kao i artefakte i radnje. Međutim razumevanje implicira dvojstvo, tj. postojanje sagovornika.Tako dolazi

intersubjektivnosti

putem

jezika:

pomoću

ekstrapolacije

225

Stvarnost i jezik

intencionalnih stanja drugoga razumemo šta on govori i šta mu je u svesti. Dakle, intencionalnost leži u osnovi značenja. U najznačajnije predstavnike moderne hermeneutike, relevantne teorije značenja suprotstavljene realističkoj teoriji značenja, ubrajaju se Georg Gadamer sa Wahrheit und Methode, 1960, (Istina i metod), i Paul Ricoeur sa De l'interprétation, 1965, (O interpretaciji), uz još druga dela. Međutim, Wahrheit und Methode može se smatrati paradigmatičnim delom za ovu istraživačku orijentaciju. Kao i Davidson, Gadamer dovodi interpretaciju u zavisnost od istine. Davidsonova koncepcija radikalne interpretacije na osnovu «principa velikogrudnosti» za Gadamera predstavlja način da se povežu interpretacija, istina i značenje. Naime, istina određuje razumevanje drugoga, jer drugi se može razumeti ako se prihvata da on veruje u istinitost svoga saopštenja. Naravno, prihvatanje istine drugog ne znači identifikaciju sa njim, već kritičko ispitivanje istine sopstvenog diskursa. U tome je suština saglasnosti (Einverständnis). Gadamer piše da razumeti znači «doći do uzajamnog razumevanja» (Verständigung). To razumevanje je uvek o nečemu, tj. intencionalnost. Međutim, s obzirom na ulogu jezika, predmet nije nezavisan od procesa uzajamnog razumevanja, već je pre cilj toga razumevanja. Na taj način prihvaćena istina je put do značenja, odnosno do refleksivne misli o spoljnom svetu. Tako kod Gadamera svetonazor postaje sinonim istine: njegovo stanovište je određen vid epistemološkog realizma. Kako Gadamer ističe, «razumevanje nije subjektivna relacija prema datom objektu, već prema istoriji njegovih posledica». Dakle, reč je o «istoriji efekata» (Wirkungsgeschichte). Hermeneutička interpretacija teksta nije subjektivna, ali nije i konačna, već je istorijski uslovljena, kao što to i Ricoeur u svom delu izlaže. To znači da postoji disponibilitet objekta «za sukcesivne reinterpretacije: tako razumevanje pripada biću onoga što je razumeno». 226

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Zato Gadamer, oslanjajući se na Heideggera, uvodi u teoriju pojam hermeneutičkog kruga. U hemeneutičkom polju pitanje uvek prethodi iskazu. Postoji predznanje, kojim se uvodi znanje, i to je jedan cirkularni proces. Nije ovde u pitanju circulus vitiosus, začarani krug, već kružni obrazac razumevanja, koji je uobičajen i u svakodnevnom životu. Tako u procesu razumevanja teksta čitalac kruži između sopstveog projekta smisla i smisla koji je imanentan samom tekstu. Kako izlaže Gadamer, za analizu istorijske određenosti svesti treba imati na umu da ona ima «strukturu iskustva». Iskustvo je važeće dok ne bude opovrgnuto novim iskustvom. To je slučaj sa našim predrazumevanjem i sa našim predrasudama, iskustvom koje je izraženo u jeziku. Međutim, «autentično iskustvo je uvek negativno iskustvo, kada bolje sagledamo stvari nego što je bilo prethodno». Mi unapređujemo naše znanje negativnim iskustvom, a takva vrsta iskustva je «ono što nazivamo dijalektičkim iskustvom». Istinitost iskustva u hermeneutičkoj svesti, koja nije apsolutna samosvest u Hegelovom smislu, sadrži, prema tome, relaciju prema novim iskustvima. U tome je «istorijsko biće čovekovo». Koliko je značajan doprinos Gadamerov, toliko se ne može zaobići ni Paul Ricoeur, koji je svoje pomenuto delo objavio pet godina posle Gadamera. Time je Ricoeur nastojao da odredi mesto analize nesvesnog u polju hermeneutike. Reč je o strategiji tumačenja simbola u čovekovom postojanju. Kako Ricoeur navodi, delovanje, odnosno društvena praksa, mogu se razumeti samo na osnovu značenja koji imaju za onoga koji deluje. To je mesto nastanka diskursa. Međutim, učinak delovanja ne svodi se na namere koje su ga proizvele. Svaki postupak dolazi u kontekst drugih postupaka. Na taj način u interpretaciji diskursa dolazi se do razlaza između prvobitne namere aktera, delujućeg pojedinca, i smisla koji ga u društvu nadilazi. U istorijskom procesu i reči menjaju značenje u promenljivom sociokulturnom kontekstu. Hermeneutika premošćuje distancu između nastanka diskursa i njegove metamorfoze u daljim tokovima zbivanja.

227

Stvarnost i jezik

Dakle, može se zaključiti da je u hermeneutici jezik medijum interpretacije i razumevanja stvarnosti. Hermeneutičko iskustvo, ustvari, počiva na jezičkom iskustvu. Suština je u tome što je u dijalektičkoj perspektivi čovekov odnos prema svetu jezički odnos. 9.15.

Wittgensteinova pragmatika kao antiteza realističke teorije značenja Kako je prethodno izloženo, Ludwig Wittgenstein (1953) je osporavao

realističku teoriju značenja navodeći argumente za njenu nekonsistentnost. Wittgensgtein ističe da su pravila komunikacije određena konvencionalno, saglasnošću zajednice, što znači da pravilo ima smisla samo u okviru zajedničke ljudske delatnosti. U tom slučaju referencija smisla, tj. mentalnog fenomena, jeste ponašanje. Ponašanje određuje pravila primene pojmova na predmete. Sa tim u vezi se dovodi pojam «jezičkih igara», koji se nalazi u Wittgensteinovom delu. U teškoćama povezanim sa traženjem definicija za naše pojmove, «pitajte se», piše Wittgenstein, «kako smo naučili značenje ove reči, na primer, 'dobar'? Iz koje vrste primera? U kakvim jezičkim igrama? Tada će vam biti lakše da vidite da reč mora da ima porodicu značenja». Naime, značenje je upotreba reči u govoru. Wittgenstein nastoji da ruši realističku teoriju značenja, koju je prethodno zastupao, kritičnim pitanjima. «Šta su jednostavni, osnovni sastavni delovi od kojih je sazdana stvarnost?» Dakle, «jednostavno» je suprotno od «složenog». A, prema Wittgensteinu, besmisleno je pitati kako je određeni objekt složen izvan okvira jezičke igre. Adekvatno pitanje jeste: kako je konkretna reč upotrebljena i u kome kontekstu? Tako Wittgenstein u kritici esencijalizma postavlja pitanja. «Koji su jednostavni delovi jedne stolice? Da li su to komadi drveta od kojih je proizvedena? Ili su to molekuli, ili, pak, atomi?» Pravo pitanje jeste u kome je

228

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

smislu nešto složeno, te nije primereno govoriti u apstraktnom smislu «o delovima jedne stolice». Prema tome, jednostavnost ili kompleksnost jednog objekta zavisi od koordinata u kojima se objekt razmatra. Sastav objekta ne anticipira čovekovo iskustvo. Wittgenstein se na ovom mestu nadovezuje na Cassirerovu filozofiju simboličkih formi, odnosno koncepciju koja odbacuje uređenost sveta prema kategorijama stvari nezavisno od čovekovog simboličkog viđenja sveta. Jasno je da se iz toga ugla posmatranja značenje ne može shvatiti kao odraz ontološke realnosti. Dakle, unutrašnji doživljaji su konceptualizovani kroz kriterijume javnog jezika i ponašanja prema kodeksu pravila. Stoga značenje jezičkih izraza, ne može, prema Wittgensteinu, biti nešto objektivno, nešto opipljivo u stvarnosti, kako ističe Nenad Miščević (2003). Nije mogućna ostensivna (pokazna) definicija reči kao što su vreme, prostor, danas, juče, ovaj, tamo. Zato je neizostavna upotreba, praksa u društvu. Kako je izneo Zipf (1949), relativizam značenja može se sagledati i iz psiholingvističke perspektive. Postoji ravnoteža između maksimalnog ulaganja napora u izražajnost kroz suptilnu znakovnu diferencijaciju i težnje ka minimalnom naporu kroz ograničenu znakovnu diferencijaciju. Polisemija i sinonimija imaju svoje relevantno mesto u tom kontekstu. Wittgensteinova osnovna teza o relativnosti istine i uslovljenosti značenja jezičkom praksom uklapa se, naravno, u filozofiju pragmatizma. Kako navodi John Dewey (1938), jedna rečenica R «znači»jedan događaj D ako proizvodi ponašanje koje bi D proizveo kada bi bio viđen. Dakle, ponašanje je kriterijum značenja i istine, a metod je istraživanje efekata koje događaji donose.Naime, još je Peirce definisao istinu kao mišljenje oko koga se konačno saglase svi oni koji za njom tragaju. Tako je praksa (pragma) kriterijum utvrđivanja istine, kao i značenja.

229

Stvarnost i jezik

9.16.

Dijalektika komplementarnosti u shvatanju stvarnosti Dijalektički prilaz je način dinamičnog shvatanja celovitosti sveta i

prevazilaženja metafizičkog dualizma. U tom kontekstu poseban je značaj dijalektike nauke zasnovane na principu komplementarnosti, čime se otvaraju fundamentalni vidici u domenu epistemologije. To je okvir i za sagledavanje kontroverze realističke i interpretativne teorije značenja. Gaston Bachelard savremenu nauku određuje kao «dijalogiziranu filozofiju», čime podrazumeva dijalektički karakter nauke u La philosophie du non, 1940, (Filozofija negacije). Naime, moderni naučnik je izložen dijametralno suprotstavljenim opštim kategorijama i otuda proističe jedna vrsta dijaloga. To je dijalog između onoga što je a priori i onoga što je a posteriori. Drugi srodni dijalog je između konkretnog i apstraktnog, odnosno dela i celine, tj. strukture. Konkretno i univerzalno međusobno se uslovljavaju. Treći dijalog podrazumeva dva prethodna i on je između objekta i subjekta, tj. između stvari i duha. Nema čistog subjektiviteta, ni apsolutnog objektiviteta, već postoji «informacija subjekta preko objekta i objekta preko subjekta». Duh ne sadrži gotove kalupe da bi primao stvari, a stvari ne postoje nezavisno od asimilatorskih aktivnosti čovekovog duha. Zakoni stvarnosti nisu nezavisni od strukture duha, a ta struktura nije nezavisna od konstitucije stvarnosti. U okvir dihotomije međusobne uslovljenosti kategorija idu takođe, već

prema

različitom

stepenu

opštosti,

realno

interpretativno,

transcendentalno i imanentno, somatsko i psihičko, urođeno i stečeno, nesvesno i svesno, nužno i slučajno, strukturalno i procesualno, formalno i sadržinsko. Svaka kategorija stiče smisao postojanjem suprotne kategorije. U navedeni filozofski dijalog, tj. u naučnu dijalektiku, za razliku od Hegelove trijade, Paul Foulquié u La Dialectique, 1959, prateći Bachelarda, uvodi pojam komplementarnosti. «Teza i antiteza se afirmišu alternativno; one se međusobno ne negiraju i ne dolazi se do eksplicitne sinteze, do formule 230

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

koja bi integrisala ono što je istinito u izrečenim tvrdnjama. Te tvrdnje se smatraju komplementarnim». Ustvari, pojam komplementarnosti potiče od Nielsa Bohra, koji ga je uveo u fiziku u kontekstu poznatog spora oko suštine energije između pristalica teorije čestica i zagovornika teorije talasa. Danas se odnos između Einsteinove

opšte

teorije

relativiteta

makrofizici

Planckove

Heisenbergove kvantne teorije u mikrofizici takođe može sagledati kao komplementarnost. Dakle, nemoguće je u naučnoj dijalektici komplementarne pojmove, odnosno kategorije, ujediniti u harmoničnu sintezu, kao što je to slučaj u Hegelovoj apstraktnoj dijalektici. Bachelard piše da ne postoji «prva istina». Istina je uvek ishod polemike i ispravljene greške. Znanje se konstantno unapređuje na osnovu novih odgovora nauke na pitanja od kojih se počinje. Na taj način filozofija postaje naučna, «diferencijalna» filozofija, filozofija negacije, koja je stalno otvorena prema stvaranju naučnih paradigmi, kao i njihovom smenjivanju, tj. prema «epistemološkim rezovima». Međutim, svaka paradigma počiva na komplementarnosti njenih inherentnih kategorija. Dijalektički komplementaristički prilaz, naravno, relevantan je u izučavanju fenomena jezika. Kao što je izlagano, jezik predstavlja nerazlučivu celinu izraza sa mišlju, a takva celina sa kulturom, što određuje čoveka kao biološku vrstu sui generis. Dakle, dinamika znanja počiva na znakovno, tj. jezički posredovanoj misli, u čijem središtu je dijalektika komplementarnosti označitelja i označenog. Čovek živi u jezičkom svetu, jer bez jezika ne može da misli o sebi i o svetu, niti da u njemu opšti i deluje. Tako bez jezika ne bi postojao ni identitet ljudskog bića.

231

Stvarnost i jezik

232

REZIME 1) Da bi se objašnjavalo šta jezik znači za čoveka kroz pojedine nauke o čoveku, potrebno je prethodno nastojanje da se odgovori na pitanje šta je jezik, naime kroz nauku o jeziku, lingvistiku. Jezik je idiom, simbolički kod sa komunikativnom funkcijom za sporazumevanje u ljudskom društvu i sa refleksivnom funkcijom za diskurzivno mišljenje i sticanje znanja. Upravo se čovek upotrebom jezika identifikuje kao jedinstvena vrsta u biosferi. Čovek je društveno biće i jezik je nerazdvojno povezan sa ustrojstvom i razvojem društvenih institucija. U svom spontano nastalom vidu u etničkoj zajednici idiom je dijalekt. U kompleksnije organizovanoj zajednici jezik, kao pisani medijum, kodifikacijom stiče identitet koji taj naziv uobičajeno podrazumeva. Koliko je značajno posmatranje jezika sa aspekta njegovog spoljnog okruženja, toliko je od značaja sagledavanje i njegove unutrašnje strukture. Tako klasična lingvistička tipologija podrazumeva tri osnovne vrste jezika prema njihovoj morfološkoj složenosti: korenske, aglutinativne i fleksivne jezike. To je, ustvari, jedan kontinuum od analitičkog do sintetičkog pola. Tipologija je nastala na shvatanju jezika kao jednog opšteg entiteta, čiji su konkretni jezici posebne pojave. Tako jezik u opštem smislu postoji i počiva na osnovu univerzalija, atributa koji određuju njegovo biće, a koje sadrže svi partikularni jezici. Međutim, na širem saznajnom planu postoji spor oko univerzalija između idealistički orijentisanih racionalista i empirista, tj. nominalista, za koje su opšti entiteti samo imena, apstrakcije konkretnog. Konkretno u ovom slučaju je govor. Sa jedne strane je holističko, sistemsko shvatanje jezika; sa druge strane stoji empiristički prilaz jeziku u toj dihotomiji opšteg i pojedinačnog.

Rezime

U dvadesetom veku nastala je naučna paradigma strukturalizma, a u njenom okviru strukturalna lingvistika kao deo semiologije, opšte teorije znakova. Strukturalna lingvistika predstavlja prodor u suštinu bića jezika i osnova je za sagledavanje mesta i uloge jezika u drugim naukama o čoveku. Strukturalizam u nauci o jeziku predstavlja vododelnicu prema svim ranijim atomistički sazdanim i pretežno istorijski orijentisanim teorijama. U strukturalnoj lingvistici jezik je shvaćen kao imanentni bilateralni relacioni sistem znakova. Takvo shvatanje se ogleda u određenim ustanovljenim dihotomijama: jezika kao mentalne tvorevine i govora kao njegove glasovne realizacije od strane pojedinca; označitelja kao forme i označenog kao funkcije; sinhronije, u kojoj postoji sistem, i dijahronije, u kojoj se on transformacijama menja; sintagmatske linearne ose i paradigmatske, strukturno određene ose. Struktura podrazumeva holističko viđenje stvari. Elementi koji čine jezički sistem su strukturirani: oni su u međusobnim opozicionim relacijama. Celina predstavlja više nego puki zbir sastavnih delova. Označiteljska strana strukturalne lingvistike, u kojoj se ona, ustvari, smatra primarnom, sastoji se od sistema pravila povezivanja lingvističkih jedinica, koja su predmet izučavanja gramatike. Gramatika se sastoji iz dve osnovne komponente. Predmet morfologije su reči, a u sintaksi se reči hijerarhijski povezuju u određene celine, sintagme i rečenice. Ova prva artikulacija jezičke forme vezuje se za semantiku, označeno, kao drugu stranu jezika. Morfologija počiva na drugoj artikulaciji celine, jer se reči, odnosno morfemi kao minimalni nosioci značenja, sastoje od fonema. Fonologija kao deo gramatike nije direktno povezana sa semantikom, ali fonemi vrše diferencijalnu funkciju u odnosu na značenje reči. Označeno u jeziku je predmet semantike. U semantici strukturalne lingvistike fokus pažnje usmeren je na domen reči. Sistem počiva na pojmu

234

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

vrednosti jedinica u njihovim međusobnim relacijama u okviru celine. Princip imanentnosti lingvistike nužno dovodi do prelaza na izučavanje širih struktura značenja i odnosa sa stvarnošću, te ukrštanje lingvistike, psihologije i filozofije. Na opštem planu jezika postoji izomorfizam između izraza i značenja. Tako je za reč kao izraz korespondentno značenje pojam. Pojam je rezultat misaonog procesa apstrakcije i generalizacije. Izražajnoj formi rečenice odgovara značenje u vidu iskaza/propozicije/suda. Međutim, i samo značenje je složen misaoni entitet. Tako pojam ima smisao/konotaciju i referenciju/denotaciju. Smisao je spoznajni vid o datom predmetu, a referent predstavlja odnos sa predmetom u stvarnosti. Isto tako, iskaz sadrži smisao, spoznajni vid o datoj činjenici, a referent je relacija sa činjenicom u stvarnosti. Jezik kao složen sistem nužno je fleksibilan za adekvatnu upotrebu. Iz toga razloga postoje znatna odstupanja od principa izomorfizma u relaciji jedinica forme i jedinica značenja. Takvo stanje stvari se ogleda u pojavi polisemije i sinonimije reči, s tim što je homonimija rezultat slučajne fonološke koincidencije. 2) Generativna lingvistika sa generativnom sintaksom, pre svega, i sa generativnom fonologijom predstavlja jednu dalju fazu u razvoju strukturalne lingvistike. Reč je posebno o dinamičkom shvatanju sintakse i kreativnosti u okviru lingvističke kompetencije. U ovoj algoritamski uređenoj koncepciji razlikuju se dubinska i površinska struktura rečenice, koje

Sintaksička

povezane

kategorijalnim

komponenta

rečenice

transformacionim

generativna,

pravilima. semantička

komponenta, vezana za dubinsku sintaksičku strukturu, je interpretativna u osnovnoj koncepciji. Nema sumnje da je istraživanje sintakse u generativnoj lingvistici znatno unapređeno. Ipak, nastali su alternativni modeli sa težnjom da se

235

Rezime

semantičkoj komponenti dodeli generativni status, tj da se formira semantička dubinska struktura rečenice. U okviru generativne lingvistike razvijeno je shvatanje da je ona, na osnovu svoje adekvatnosti, eksplikativna teorija za razliku od klasične strukturalne lingvistike, koja predstavlja deskriptivnu, taksonomsku teoriju. Takva činjenica bi značila revoluciju u lingvistici. Jedna teorija je eksplikativna ako se može skup činjenica u njoj povezati kauzalno sa empirijski utvrđenom osnovom. Zato su u lingvistici tražene biološke osnove jezika i došlo se do koncepcije nativistički zasnovanih, urođenih jezičkih univerzalija i do univerzalne gramatike. Reč je o hipotezi koja zahteva empirijsku potvrdu izvan granica lingvistike. Lingvistička kompetencija, koja podrazumeva generativni prilaz jeziku, ustvari je deo jedne obuhvatnije kompetencije u realnosti, naime komunikativne kompetencije. Kao što je poznato, semiologija sadrži, pored gramatike i semantike, takođe pragmatiku. To znači postavljanje jezičke forme i funkcije u kontekst realnosti učesnika komunikacije i njihovog sociokulturnog ambijenta. Tako se, na planu opsega komunikacije, od rečenice dolazi do diskursa i dijaloga. Iz toga razloga u generativnom, dinamičkom prilazu treba posmatrati nastanak govornog saopštenja, koje predstavlja psiho-fiziološki zasnovanu aktivnost u realnosti, a ne njenu apstrakciju. Tako je govorno saopštenje inicirano motivacijom, iz koje nastaje primarni «semantički zapis», koji sadrži temu i remu. Inicijalna misao je amorfni psihički fenomen, koji se u govoru, shodno interiorizovanim pravilima, formira u sukcesivnim etapama. Na taj način iz simultane semantičke sheme nastaje lančani organizovani iskaz. Tema i rema se proširuju prema određenom programu. Inače, saopštenje u pogledu forme podrazumeva jednu ili više rečenica povezanih u tekst. 3) Istraživanje postanka jezika vodi u domen biološke evolucije. Klasična teorija o postanku vrsta putem prirodne selekcije utemeljena je otkrićima

236

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

u istraživanjima moderne genetike i molekularne biologije. Na osnovu tih saznanja biološka evolucija je rezultat teleonomije u održavanju strukture organizma u lancu nasleđivanja i nasumičnih mutacija, koje menjaju genetičku informaciju o invarijantnosti biološke vrste. Tako, u okviru postojećih vrsta, nastaju nove vrste sa određenim anatomskim i fiziološkim karakteristikama. Njihov opstanak zavisi od njihove mogućnosti prilagođavanja životnoj sredini, tj. od prirodne selekcije, jer mutacije mogu imati uspešan, ili neuspešan ishod. Suština procesa sagledana je u molekularnoj biologiji, tj. prodorom u jedro ćelije organizma. U jedru se nalaze hromozomi, koji nose gene. Hromozomi su molekuli deszoksiribonukleinske kiseline, nosioca genetičke informacije o programu nasleđa organizma. Takvi molekuli se sastoje od nukleotida u određenom rasporedu, u kome može doći do slučajne promene, tj. mutacije organizma. Genetička informacija se prenosi u aminokiseline, koje sačinjavaju proteine, osnovni konstituent ćelije. U takvom evolucionom procesu, pre oko dva miliona godina, iz vrste čovekolikih majmuna nastao je i razvijao se čovek. Prevashodna odlika koja ga je karakterisala jeste prominentni razvoj mozga sa znatno uvećanom moždanom korom, neokorteksom. Postoji i alternativna teorija prema kojoj bi se evolucija odvijala tako što bi uspešne stečene karakteristike jedinke u razvoju, tj. u ontogenezi, postale nasledne u lancu potomaka. Dakle, ušle bi u sastav filogeneze. Takvo shvatanje je u suprotnosti sa teleonomijom, naime sa ireverzibilnim procesima u nukleinskim kiselinama, te je u pitanju njegov naučni status. Dakle, neokorteks, rezultat teleonomije i mutacija, je osnovni faktor razvoja čovekovog uma i postanka jezika. Međutim, iako nužan, neokorteks nije i dovoljan uslov. Kada je u pitanju postanak čoveka, nije reč o determinističkom, isključivo biološkom procesu. Selekciono preimućstvo čovekovo ostvaruje se sintezom genotipa i fenotipa. Identitet čoveka se

237

Rezime

formira u odrastanju u sociokulturnoj zajednici. Tako jezik, kao izuzetno značajno sredstvo komunikacije i opstanka, koje se u ontogenetskom stadijumu usvaja na osnovu inherentnih predispozicija, nije urođeni fenomen poput instinkata, već epigenetički entitet, deo fenotipa. Dug je period filogenetskog razvoja jezika, od njegove simpraktičke do sinsemantičke

upotrebe.

Presudan

momenat

odvajanja

čoveka

životinjskog sveta sastoji se u vladanju signalima u vidu reči, tj. u diferenciranju prvog i drugog sistema signalizacije. 4) Izuzetnu pažnju nauke zahteva ljudski mozak, verovatno najkompleksniji i najsavršeniji izum prirode. Organizacija govornog saopštenja i njegovo razumevanje zahtevaju sagledavanje materijalne infrastrukture tih dvaju povezanih procesa. Otuda je bitan uvid u strukturu i funkcionisanje mozga, kao i, posebno, u sastav neokorteksa u celini strukture. U okviru neurolingvistike proučava se moždana organizacija govora, čitav opseg upotrebe jezika. Neuralnu strukturu putem koje se ostvaruje govor, shodno saznanjima iz istraživanja afazija, pretežno čine režnjevi neokorteksa. Oni deluju uz odgovarajuća fiziološka svojstva celine moždane mreže, a posebno je značajna uloga njenog tonusa. Naravno, ne postoji specifični organ namenjen funkciji govora s obzirom da je jezik konstituent fenotipa. Postojeći organi prilagođeni su u filogenetskom toku tako da u sadejstvu mogu da posluže za govornu delatnost. Mogućnost sagledavanja neuralnog korelata čitavog spektra jezičkog fenomena značilo je utemeljenje jedne objektivne naučne perspektive. Tako je neurolingvistika zauzela odgovarajuće mesto u okviru neuropsihologije, a biološka osnova jezika stekla svoju adekvatnu meru. Postoji i drugačije viđenje stvari, tj. u apriorističkom prilazu idealističkog shvatanja urođenih ideja. U okviru nativizma hipostatiziraju se urođene univerzalije u nesvesnom. U sklopu urođenih ideja, odnosno 238

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

kategorija, mogu tada postojati i jezičke univerzalije i na taj način je shvaćena biološka matrica jezika. Jezičke univerzalije se dokazuju i izvan ustanovljenih glotodidaktičkih okvira. Naime, relativna lakoća i brzina kojom dete ovladava svojim maternjim jezikom bila bi urođena univerzalna gramatika u njegovom umu, te bi usvajanje jezika predstavljalo jedan deduktivni proces. To su pozicije generativne lingvistike sa kojih bi je njena eksplikativna moć diferencirala u odnosu na deskriptivni karakter strukturalne lingvistike. Verifikacija ove koncepcije lingvistike ipak počiva na subjektivnoj interpretaciji istraživača i potrebni su verodostojniji argumenti. Ako je nativističko stanovište u pogledu jezika teško održivo u okviru isključivo mentalističkog shvatanja, postoji i alternativni, fizikalistički prilaz u tezi prema kojoj je jezik ustvari instinkt kao i drugi čovekovi instinkti. Dalji korak u tom smeru je hipoteza o postojanju neuralnog koda, čija bi derivacija bio jezik. Ipak, takva redukcija psihosocijalnog na čistu biološku osnovu nije lako prihvatljiva, jer negira suštinske mentalne karakteristike čoveka, koje ga izdvajaju iz životinjskog sveta. 5) Hipoteze o nastanku jezika u filogenezi ukazuju na period kada mišljenje i govor nisu činili jedinstvo. U pitanju je amorfna misao sa jedne strane i znakovna signalizacija sa druge strane. U dostignutom jedinstvu misao prestaje biti amorfna i postaje verbalna/kategorijalna misao. Jezik kroz misao stiče značenje. Tako reč kao znak postaje jedinstvo izraza i pojma, a pojam se ostvaruje u procesu apstrakcije i generalizacije. Bitan preduslov jezika ili verbalne misli je čovekova inherentna predispozicija da svet shvata simbolički. Stoga njegov izražaj u komunikaciji i njegovo ponašanje u društvu imaju simbolički karakter. Znakovno posredovano znači simbolički posredovano. Tako čovek živi u kulturi, koja je simbolički određena. 239

Rezime

U višim mentalnim funkcijama jezik je neizostavni konstituent. Na taj način razvija se moć rasuđivanja, osnova logike i racionalnosti uopšte. Više mentalne funkcije su uslov i za razvoj znanja i svesti. Dok se istraživanje jezika i mišljenja u oblasti filogeneze suočava sa oskudnošću empirijskih dokaza, u okviru ontogeneze mogućnosti posmatranja i eksperimenta su široko otvorene. Tako je proučavan mentalni razvoj deteta, njegove inteligencije i ovladavanja jezikom. Dete stiče svoje jezičko znanje na osnovu svojih prirodnih predispozicija u sukcesivnim stadijumima. Početni stadijum je neurofiziološki uslovljen. To je senzomotorni stadijum. Njemu sledi stadijum predoperativnog mišljenja. Treći je stadijum konkretnog operativnog mišljenja da bi se daljim koracima stiglo do stadijuma formalnih operacija mišljenja. U drugom stadijumu pojavljuje se autistični govor deteta. Ono ponavlja reči koje je čulo u svojoj sredini, ali ih ne koristi u komunikaciji sa odraslima.Taj govor se u daljem toku razvoja gubi da bi dete kasnije počelo da koristi jezik u opštenju sa svojom sredinom. Ustvari, autistični govor ne nestaje, već se internalizuje. On se pretvara u unutrašnji govor, verbalizovanu misao lišenu glasovnosti, i to je most ka postanku komunikativne funkcije jezika uz postepenu socijalizaciju deteta u određenoj kulturnoj zajednici. Koliko težinu ima istraživanje kognitivne relevantnosti jezika u psiholingvistici, toliko u toj interdisciplinarnoj nauci ima mesto i proučavanje mentalne organizacije jezika. Značajan aspekt sagledavanja suštine jezika predstavlja njegova psihološka realnost na osnovu odgovarajuće kognitivne obrade. U okviru psiholingvistike elaborirane su dve različite koncepcije uma: modularno i holističko ustrojstvo. Odgovarajuća koncepcija modularne organizacije jezika potvrdila bi autonomnost sintakse, odnosno generativnotransformacioni proces u jezičkom stvaranju. Međutim, preovlađujući

240

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

eksperimenti govore u prilog holističke organizacije jezika, tj. kognitivne obrade gramatike, semantike i pragmatike kao celine. 6) Kao jezik i ljudski mozak, tako je i čovekova svest jedinstvena pojava u svetu. Kroz svest čovek sagledava sebe kao ljudsko biće, kao deo sociokulturne zajednice u kojoj živi. Čovek se ne rađa sa svešću, već je stiče odrastanjem u porodici i široj zajednici. Ključnu ulogu u tom procesu ima ovladavanje maternjim jezikom, jezikom zajednice. Kroz jezik kao verbalizovani vid mišljenja čovek u detinjstvu stiče refleksivnu moć da shvati pojam drugog. Taj drugi, pre svega majka, uslov je da dete dođe do pojma sopstvenog postojanja. Poimanje se ne može ostvariti bez upotrebe jezika. Tako svest počinje sa ličnim zamenicama prvog i drugog lica, jer do svesti se dolazi imenovanjem. Zahvaljujući svesti čovek se oslobađa biološkog determinizma: stiče pojmove egzistencije, prostora i vremena. Uz svest se razvijaju više mentalne funkcije, što je put za jezikom omogućeno širenje znanja o svetu. Dakle, sticanje svesti podrazumeva širenje horizonta čovekovog znanja i njegove kreativnosti. Svest povratno deluje i na dijapazon i značaj upotrebe jezika. Tako se dolazi do svesti o istini i njenom vezivanju za značenje jezičkih izraza. Na pragmatičkoj razini jezik je shvaćen kao svesna delatnost. Delovanje implicira pojam morala i tako se dolazi do značaja savesti kao bitne komponente svesti. Savest, osećanje subjekta delovanja prema drugom, nalazi adekvatan izraz u kategoričkom imperativu. Oslobađanjem od biološkog determinizma čovek dolazi i do svesti o svojoj slobodi, što je uslov za njegovu praktično neograničenu imaginaciju, koja dolazi do izražaja u kreativnosti simboličkog karaktera kulture. Postoji i stanovište u kome se negira postojanje svesti. U biheviorističkom pravcu u psihologiji proces mišljenja objašnjava se procesima percepcije i asocijacije čulnih percepta. Zahtev striktne objektivnosti postavlja 241

Rezime

ponašanje kao primarni predmet istraživanja. Osnova ponašanja su uslovni refleksi. Zato se mišljenje svodi na jezik bez komponente zvuka, a pojam značenja u jeziku se degradira. U okviru fizikalističkog shvatanja nastala je kibernetika, nauka u kojoj se teži poistovećivanju procesa kod mašina i čovekovog ponašanja na osnovu pojma povratne sprege, tj. kontrole signala na izlazu pomoću signala na ulazu u sistemu. Tako je u kibernetski shvaćenoj komunkaciji nastala kvantitativna teorija informacije, u kojoj se količina značenja događaja meri na osnovu njihove frekvencije. Ovo fizikalističko stanovište suprotstavljeno stanovištu mentalizma vodi u redukcionizam, isto kao i sam mentalizam. Ni fizikalizam, odnosno fizikalistički rečnik, ni mentalizam, odnosno mentalistički rečnik, ne mogu obuhvatiti celovitu stvarnost. Iz toga razloga se nameće izbegavanje ekstrema redukcionizma i traženje njihove komplementarnosti. 7) Značajni načni horizonti otvoreni su u psihoanalizi sagledavanjem mesta nesvesnog između fiziologije mozga i kognitivne strukture svesti. Za proučavanje fenomena jezika sa time je povezana dilema da li u nesvesnom postoje apriorni kulturni sadržaji, koji bi onda mogli implicirati i jezičke sadržaje. Stoga bi univerzalna gramatika sa jezičkim univerzalijama našla svoje mesto kao urođena komponenta nesvesnog. Zaista, u okviru analitičke psihologije putem terapeutske heuristike došlo se do zaključka da određena ponašanja, reagovanja i snovi ukazuju na postojanje arhetipova univerzalnog karaktera u urođenom kolektivnom nesvesnom. Univerzalije bi zahvatile i kulturni sadržaj. Ustanovljena uzročnost u ovom kontekstu nije se mogla zasnovati na empirijski verifikovanim dokazima, već bi eksplikativni karakter teorije počivao, pre svega, na introspekciji i interpretaciji istraživača. Ovakva postulirana nativistička obuhvatnost – ustvari, inflacija pojma urođenog – može imati i jednu realističniju varijantu. Naime, prema takvom

242

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

shvatanju, viševekovna kulturna istorija čovečanstva i odgovarajuće iskustvo sumarno se utiskuju u urođeno kolektivno nesvesno u vidu univerzalija, te one postaju nasledne. Na analognu teoriju nailazi se u oblasti biološke evolucije, u shvatanju ontogeneze kao rekapitulacije filogeneze. Međutim, teorija prenošenja stečenih karakteristika u nasleđe nije se održala u biologiji. Tako se diferenciraju organska i psihosocijalna evolucija i ne postoji način kako bi se informacija iz kulture, stečena tokom života u zajednici, mogla utisnuti u genetički kod organizma. Kulturni sadržaji u urođenom kolektivnom nesvesnom nisu isto što i postojanje predispozicija za simbolizam. Isto tako, ne mora biti sporna kulturna matrica u kolektivnom nesvesnom, ali, shodno izloženom, ona nije nasledna, već se u kolektivno nesvesno utiskuje iz kolektivne svesti tokom odrastanja u datoj sociokulturnoj zajednici. U tom smislu može se govoriti o «implicitnoj kulturi». Ono što važi za kulturu, implicira i pitanje jezičkog znanja. 8) Kao što se svojim načinom komunikacije i mišljenja čovek razlikuje od ostalih vrsta biosfere, tako se on razlikuje i u pogledu društva, zajednice u kojoj živi. Društvena zajednica u kojoj ljudsko biće živi je kultura, čovekova druga priroda. Tako je nauka o kulturi kulturna antropologija. Kultura je psihosocijalni entitet koji je materijalizovan u simboličkim obrascima ponašanja u društvu. Kultura je zasnovana na simboličkom poimanju stvarnosti, tj. ona je tvorevina simboličke misli. Homologija kulture i jezika, kao i njihova egzistencijalna komplementarnost, odraz su simboličkih predispozicija u čovekovoj prirodi. Nema kulture bez jezika, kao ni jezika bez kulture. Otuda je značaj komunikacije u kulturi, kao i adekvatan naučni prilaz kulturi i jeziku u okviru paradigme strukturalizma, začete u modernoj lingvistici.

243

Rezime

Kada je reč o homologiji, u pitanju je odnos forme i funkcije. Kao što je kulturni obrazac arbitrarna forma za realizaciju funkcije životne potrebe, tako je u jeziku označitelj arbitrarna forma funkcije izražavanja označenog. I kultura i jezik su konstituenti fenotipa, faktora varijantnosti univerzalnog čovekovog genotipa. Tako se kultura i jezik ne prenose kao urođeno svojstvo, već je medijum njihovog prenošenja iz generacije u generaciju tradicija. Kultura, kao i jezik, ima svoje mesto u kolektivnom nesvesnom, ali ona predstavlja implicitnu kulturu, potisnutu iz svesti u nesvesno, kao zbirno iskustvo u sociokulturnoj zajednici. Civilizacija predstavlja kompleksniju strukturu kulture. Njena karakteristika je organizovani urbani život i odgovarajuće institucije društva i države, ali neizostavni uslov je jezik u pisanoj formi i, u vezi sa tim, pojam kalendara i početak istorijskog vremena. U svim kulturama, odnosno civilizacijama, čovek traži smisao i opravdanje svoga postojanja. Odgovor se nalazi u određenom svetonazoru, idejnom temelju kulture, koji je svoj jezički izraz našao u mitu, odnosno religiji. Mit je simbolička srž kulture, na kojoj počiva čitava građevina. Mitovi, odnosno svete knjige, predstavljaju diskurs u koji pripadnici date sociokulturne zajednice bezuslovno veruju. Verovanje počiva na diferenciranju svetog i profanog. Naime, verovanje u onostrane više sile duboko se usađuje u čovekovo nesvesno i, simbolički artikulisano, deo je implicitne kulture, a u javnosti se manifestuje odgovarajućim ritualima. U kulturnoj antropologiji mogu se razlikovati tri osnovne polazne pozicije: evolucionizam, universalizam i relativizam. Kao najraniji se u okviru hrišćanske, odnosno delimično desakralizovane zapadne civilizacije, afirmisao etnocentrični evolucionizam. Suština ovog prilaza je mit progresa i superiornosti njegovih samouverenih tvoraca. Nesumnjivi progres nauke u modernosti zapadne civilizacije projektovan je u druge sfere ljudskog znanja i bivstvovanja.

244

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

U biologiji je nastala teorija rasizma o nižim i višim, evoluiranim rasama. Reperkusije takvog shvatanja poznate su i u proučavanju razvoja jezika. Teorija o suštinskim razlikama među rasama je opovrgnuta u genetici. Naime, čovekov neokorteks je dostigao stabilno stanje od doba homo sapiensa, te se svi ljudi rađaju sa načelno jednakim mentalnim kapacitetom, apstrahujući individualne razlike. Posebno u istoriografiji i filozofiji istorije došao je do izražaja mit o progresu. Etnocentrički orijentisani istraživači i mislioci u zapadnoj civilizaciji zamislili su cilj evolutivnog toka istorijskih zbivanja.Tako bi dostizanje toga imaginarnog cilja, ovaploćenog u vrednostima zapadne hrišćanske civilizacije, predstavljalo kraj istorije. Dakle, evolucionistički pravac u kulturnoj antropologiji počiva na pojmu zaostalih primitivnih kulturnih zajednica i primitivnog mentaliteta, koji se ogleda u niskom nivou kognitivnih sposobnosti i oskudnom jeziku, lišenom reči sa apstraktnim pojmovima. Na suprotnom polu evolucionog toka tada stoji visoko razvijena zapadna civilizacija. U paradigmi strukturalizma, iniciranoj u lingvistici, nastao je univerzalistički pravac u kulturnoj antropologiji, koji je u svojoj suštini suprotstavljen evolucionističkom pravcu. Shodno tome, polazi se od shvatanja da su sve kulture jednako vredne i razvijene, da nema osnova diferenciranje «primitivne» i «civilizovane» misli. Time se eliminiše mit o progresu u kulturi. Dijahronija podrazumeva vremensku sekvencu struktura modifikovanih transformacijama, ali takav vremenski tok ne ukazuje na neki predodređeni cilj. Metodološki je pogrešno ocenjivati jednu stranu kulturu sa pozicija sopstvene kulture. Nasuprot takvom pristupu dolazi se do shvatanja jedne univerzalne dubinske strukture svih kulturnih obrazaca. Nadalje, u takvoj koncepciji nastaje hipoteza o simboličkoj prastrukturi u urođenom nesvesnom.

245

Rezime

Na tom planu dolazi do razlaza univerzalističkog pravca sa isto tako strukturalistički zasnovanim pravcem kulturnog relativizma. U kulturnom relativizmu nije sporna biološka uniformnost ljudskog roda, ali je drukčiji prilaz temeljima kulture. Naime, shvatanje je u tome da je kultura kao univerzalija apstrakcija iz postojećih partikularnih kultura. Činjenica je, prema ovom shvatanju, da su pojedine kulture nesamerljivi, jednako vredni celoviti sistemi, mreže koje se samo po rubovima dodiruju. Princip je da slično nije isto što i identično. U takvom sklopu činjenica jezik bi mogao biti indikator stanja stvari u realnosti. Svaka kultura bi prevashodno predstavljala odraz gramatičke strukture i vokabulara partikularnog jezika. U tom slučaju prevođenje postaje neodređen stvaralački postupak u okviru opšteg kulturnog relativizma. Bez obzira na ekstremni relativistički prilaz, ostaje činjenica da je razumevanje strane kulture i jezika veoma složen hermeneutički proces. U oblasti kulturnog relativizma to je s pravom isticano i naučna zasnovanost takvog shvatanja ne izgleda sporna. Dakle, evolucionizam u kulturnoj antropologiji sadrži tezu različitog i nejednake vrednosti; u univerzalizmu to je u suštini istovetno i jednake vrednosti: u relativizmu postoji različito, ali jednake vrednosti. 9) Sumirajući rezultate nauka o čoveku, dolazi se do najopštijeg pitanja, koje sve sažima. Šta je stvarnost i kako je treba shvatiti? Da li se jezički izrazi – reči, rečenice, diskurs – odnose na spoljni svet, ili samo na čovekove misli o tome svetu. Za rešenje ovog fundamentalnog problema u filozofiji jezika, odnosno u filozofskoj semantici, postoje načelno dve koncepcije: realistička teorija značenja i njoj suprotstavljena antirealistička, interpretativna teorija značenja. U klasičnoj realističkoj teoriji značenja jezički izraz nosi referenciju, odnos prema stvarnosti – predmetu, svojstvu, činjenici -, a između izraza i referenta postoji smisao, spoznajna dimenzija značenja. U nastojanju 246

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

usavršavanja realističke teorije uključen je i logički aparat i konstrukcija formalnog, jednoznačnog jezika. Dalji korak je predstavljala izrazito fizikalistički orijentisana teorija neposredne referencije, u kojoj je posredujući smisao između izraza i referenta eliminisan. Tako izrazi postaju «rigidni dezignatori»: njihovo značenje je isključivo ekstenzionalno. U antirealističkoj teoriji značenja referencija, odraz stvarnosti, dovodi se u pitanje. Naime, jezički izrazi u toj koncepciji nisu striktni odraz stvarnosti. Stvarnost se može samo tumačiti, a hermeneutika je opšta teorija interpretacije. Dok je u realističkoj teoriji istina konstanta, u antirealističkoj teoriji ona predstavlja uverenje zasnovano na intersubjektivnoj saglasnosti. To znači da istina ima svoju istorijsku dimenziju i da je za svako zbivanje relevantna njegova istorija efekata. Hermeneutički krug ustvari predstavlja neprekidni proces rekonstrukcije istine. Jedan prilog ovoj epistemološkoj kontroverzi sastoji se u rešenju prema kome značenje jezičkih izraza nije drugo nego njihova upotreba. To bi bila alternativa pragmatike semantici. Pragmatizam, kao filozofija prakse i svrsishodnosti, na suprotnom je polu od racionalnog realizma. Opšte uzevši, čovek se u svom saznanju neizbežno suočava sa komplementarnošću temeljnih kategorija. Tako dijalektika komplementarnosti prožima kako filozofiju, tako i nauku. Komplementarni su apriorno i aposteriorno, opšte i pojedinačno, objekatsko i subjekatsko, nužno i slučajno, strukturalno i procesualno, somatsko i psihičko, urođeno i stečeno, nesvesno i svesno. Paradigmatična je komplementarnost u jeziku, odnosno u reči, gde označitelj i označeno, izraz i misao, čine nerazlučivu celinu. A jezik je faktor čovekovog identiteta i simboličko sredstvo njegovog opstanka u svetu, kao i shvatanja sveta.

247

Rezime

248

BIBLIOGRAFIJA A Austin, John: How to Do Things with Words, Oxford, 1962. Anderson, Benedict: Imagined Communities. Reflections on the Origin of Spread of Nationalism, London, 1983. B Bachelard, Gaston: La philosophie du non, Paris, 1940. Barthes, Roland: Mythologies, Paris, 1958. Barthes, Roland: Introduction à l'analyse structurale des récits, Paris, 1966. Benedict, Ruth: Patterns of Culture, New York, 1934. Benveniste, Emile: Nature du signe linguistique, Paris, 1935. Bloomfield, Leonard: Language, London, 1935. Bronowski, Jacob: The Origins of Knowledge and Imagination, New Haven, 1978. Bugarski, Ranko: Jezik i lingvistika, Beograd, 1972. Bugarski, Ranko: Lingvistika o čoveku, Beograd, 1975. Bugarski, Ranko: Jezik u društvu, Beograd, 1986. Bühler, Karl: Sprachtheorie, Jena, 1934. C Carnap, Rudolf: The Logical Syntax of Language, London, 1937. Carrol, John: Language and Thought, Englewood Cliffs, N.J., 1964. Cassirer, Ernst: Philosophie der symbolischen Formen, Berlin, 1923-1930. Cavalli-Sforza, Luigi Luca: Genes, Peoples and Languages, New York, 2000. Cazeneuve, Jean: Dix grandes notions de la sociologie, Paris, 1976. Chauchard, Paul: Connaissance et maîtrise de la mémoire, Paris, 1968.

Bibliografija

Chauchard, Paul: Le langage et la pensĂŠe, Paris, 1976. Chomsky, Noam: Syntactic Structures, The Hague, 1957. Chomsky, Noam: Categories and Relations in Syntactic Theory, Cambridge, Mass., 1974. Chomsky, Noam: Current Issues in Linguistic Theory, The Hague, 1974. Chomsky, Noam: Aspects of the Theory of Syntax, Cambridge, Mass., 1965 Chomsky, Noam: Cartesian Linguistics: A Chapter in the History of Rationalist Thought, New York, 1966 Chomsky, Noam: Language and Mind, New York, 1968. Chomsky, Noam: Reflections on Language, New York, 1975. Chomsky, Noam: Essays on Form and Interpretation, New York, 1977. Chomsky, Noam: Lectures on Government and Binding, Dordrecht, 1981. Chomsky, Noam: The Generative Enterprise. A discussion with Riny Huybregts and Henk van Riemsdijk, Dordrecht, 1982. Chomsky, Noam and Halle, Morris: The Sound Pattern of English, New York, 1968. Churchland, Patricia: Neurophilosophy; Cambridge, Mass., 1986. Churchland, Paul: The Engine of Reason, Cambridge, Mass., 1995. Comte, Auguste: Cours de philosophie positive, Paris, 1830-1842. D Darwin, Charles: Origin of Species, London, 1859. Davidson, Donald: Inquiries into Truth and Interpretation, Oxford, 1984. Dawkins, Richard: The Selfish Gene, Oxford, 1976. De Mauro, Tullio: Introduzione alla semantica, Roma, 1975. Derrida, Jacques: De la grammatologie, Paris, 1967. Dewey, John: The Quest for Ceratainty, New York, 1929. Dewey, John: Logic. The Theory of Inquiry, New York, 1938. Dobzhansky, Theodosius: Changing Man, Science 155, 1967. 250

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Dummett, Michael: Truth and other Enigmas, London, 1977. Durkheim, Émile: De la division du travail social, Paris, 1893. Durkheim, Émile: Les règles de la méthode sociologique, Paris, 1895. E Eco, Umberto: La struttura assente, Milano, 1968. Eliade, Mircea: Mythes, rêves et mystères,Paris, 1957. Eliade, Mircea: Aspects du mythe, Paris, 1963. Eliade, Mircea: Les Sacré et le Profane, Paris, 1972. Erikson, Erik: Chilhood and Society, New York, 1963. F Fillmore, Charles: The Case for Case, Universals in Linguistic Theory (eds. E. Bach, R. Harms), New York, 1968. Fishman, Joshua: Sociolinguistics: a Brief Introduction, Rowley, Mass., 1971. Foucault, Michel: Les mots et les choses, Paris, 1962. Foulquié, Paul: La dialectique, 1959. Frazer, James: The Golden Bough, London, 1907-1914. Frege, Gottlob: On Sense and Nominatum, Readings in Philosophical Analysis (eds. H. Feigl and W. Sellars), New York, 1949. Freud, Sigmund: Zur Psychopathologie des Alltagslebens, Berlin, 1904. Freud, Sigmund: Gesammelte Werke, Bände 1-17, London, 1940-1952. Freud, Sigmund: Das Unbehagen in der Kultur, Frankfurt, 1960. Fukuyama, Francis: The End of History and the Last Man, Avon, 1991. G Gadamer, Hans Georg: Wahrheit und Methode, Tübingen, 1960. Geertz, Clifford: Interpretation of Cultures, New York, 1973.

251

Bibliografija

Geertz, Clifford: From the native's point of view: on the nature of anthropological understanding, Culture Theory (eds. R. Shweder-R. Levine), Cambridge, 1984. Godel, Robert: De la théorie du signe aux termes de système, Paris, 1966. Greimas, Algirdas Julien: Sémantique structurale. Recherche de méthode, Paris, 1966. Grice, Paul: Meaning, Philosophical Logic (ed. P. Strawson), London, 1977. Guiraud, Pierre: La sémantique, Paris, 1962. Guiraud, Pierre: La sémiologie, Paris, 1973. H Hagège, Claude: L'homme de paroles, Paris, 1985. Heidegger, Martin: Sein und Zeit, Tübingen, 1960. Helbig, Gerhard: Geschichte der neueren Sprachwissenschaft, Leipzig, 1973. Hjelmslev, Louis: Prolegomena to a Theory of Language, Madison, 1963. Hörmann, Hans: Einführung in die Psycholinguistik, Berlin-Heidelberg, 1971. Humboldt, Wilhelm von: Die sprachphilosophischen Werke, (hrsg.v. H. Steinthal), Berlin, 1883. Humboldt, Wilhelm von: Über das vergleichende Sprachstudium in Beziehung auf die verschiedenen Epochen der Sprachentwicklung, Leipzig, 1910. Huntington, Samuel: The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York, 1996. Husserl, Edmund: Logische Untersuchungen, Tübingen, 1913. Huxley, Julian: Evolution in Action, New York, 1957. Hymes, Dell: Foundations in Linguistics. An Ethnographic Approach, Philadelphia, 1974.

252

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

J Jacobi, Jolande: Die Psychologie von Karl Gustav Jung, Düsseldorf-Zürich, 1959. Jakobson, Roman: Selected Writings I: Phonological Studies, The Hague, 1962. Jakobson, Roman: Essais de linguistique générale, Paris, 1963 Jakobson, Roman: Studies in Child Language and Aphasia, The Hague, 1971. James, William: The Varieties of Religious Experience, New York, 1902. Janet, Pierre: L'intelligence avant le langage, Paris, 1936. Jespersen, Otto: Progress in Language, Copenhagen, 1894. Jespersen, Otto: Language, London, 1922. Jung, Carl Gustav: Gesammelte Werke, Band 9. Die Archetypen und das kollektive Unbewusste, Olten, 1966-1972. K Kardiner, Abram: The Individual and His Society, New York, 1939. Klaus, Georg: Semiotik und Erkenntnistheorie, München, 1973. Kluckhohn, Clyde: Culture and Behavior, New York, 1962. Kostić, Aleksandar: Kognitivna psihologija, Beograd, 2006-2010. Kripke, Saul: Naming and Necessity, Cambridge, Mass., 1980. Kroeber, Alfred: Anthropology: Culture Patterns and Processes, New York, 1963. Kuhn, Thomas: The Structure of Scientific Revolutions, Chicago, 1970. L Lacan, Jaques: Écrits, Paris, 1966. Lakoff, George: On Generative Semantics, Semantics (eds. L.Jakobovits and D.Steinberg), Cambridge, 1971. Langer, Suzanne: Philosophy in a New Key, Cambridge, Mass., 1942.

253

Bibliografija

Laudan, Larry: Progress and its Problems. Towards a Theory of Scientific Growth, Berkeley, Calif., 1977. Lenneberg, Erik: Biological Foundations of Language, New York, 1967. Lévi-Bruhl, Lucien: La mentalité primitive, Paris, 1947. Lévi-Strauss, Claude: Race et histoire, Paris, 1952. Lévi-Strauss, Claude: Anthropologie structurale, Paris, 1958. Lévi-Strauss, Claude: La pensée sauvage, Paris, 1962. Lévi-Strauss, Claude: Myth and Meaning, Toronto, 1978. Lorenz, Konrad: Evolution and Modification of Behavior, Chicago,1965. Lurija, Aleksandar Romanovič: The Working Brain, London, 1973. Lurija, Aleksandar Romanovič: Language and Brain. Towards the Basic Problems of Neurolinguistics, Brain and Language, 1974. Lurija, Aleksandar Romanovič: Osnovi neuropsihologije, Beograd, 1976, (prevod sa ruskog). Lurija, Aleksandar Romanovič: Jezik i svest, Beograd, 2000, (prevod sa ruskog). M Malinowski, Bronislaw: A Diary in the Strict Sense of the Term, New York, 1967. Marcus, Ruth: Modalities, New York, 1993. Martinet, André: Économie de changements phonétiques, Berne, 1955. Martinet, André: A Functional View of Language, Oxford, 1961. McCawley, James: The Role of Semantics in a Grammar, Universals in Linguistic Theory, (eds. E. Bach and R. Harms). McLuhan, Marshall: Understanding Media: the Extensions of Man, New York, 1964. Medawar, Peter-Medawar, Jean: The Life Science, London, 1977. Meillet, Antoine: Linguistique historique et linguistique générale, Paris, 1921. 254

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Merleau-Ponti, Maurice: Phénoménologie de la perception, Paris, 1945. Miller, George A.: Some Psychological Studies of Grammar, American Psychologist 17, (1962). Miščević, Nenad: Filozofija jezika, Zagreb, 1981. Miščević, Nenad: Filozofija jezika, Zagreb, 2003. Monod, Jaques: Le hasard et la nécessité, Paris, 1970. Morris, Charles: Signs, Language and Behavior, Englewood, N.J., 1946. Mounin, Georges: La linguistique du XXe siècle, Paris, 1972. Mounin, Georges: Linguistique et philosophie, Paris, 1975. O Ochs, Elinor-Schieffelin, Bambi: Language Acquisition and Socialization, Culture Theory, (eds. R. Shweder – R. Levine), Cambridge, 1984. P Paul, Hermann: Prinzipien der Sprachgeschichte, Halle, 1898. Pavlov, Ivan Petrovič: Lectures on Conditioned Reflexes, New York, 1963. Peirce, Charles Sanders: Collected Papers, Cambridge, Mass., 1931-1938. Piaget, Jean: Le problème de stades en psychologie de l'enfant, Paris, 1956. Piaget, Jean: L'épistémologie génétique, Paris, 1972. Piaget, Jean: Épistémologie des sciences de l'homme, Paris, 1972. Pinker, Steven: The Language Instinct. The New Science of Language and Mind, London, 1994. Popper, Karl: Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, London, 1963. Popper, Karl: Objective Knowledge, an Evolutionary Approach, Oxford, 1973. Putnam, Hilary: Representation and Reality, Cambridge, Mass., 1989. Q Quine, Willard v.O.: Word and Object, Cambridge, Mass., 1960. 255

Bibliografija

R Radovanović, Milorad: Sociolingvistika, Beograd, 1979. Ricoeur, Paul: De l'interprétation, Paris, 1965. Rorty, Richard: The Linguistique Turn, Chicago, 1967. Russell, Bertrand: Our Knowledge of the External World as a Field for Scientific Method in Philosophy, London, 1914. Russell, Bertrand: An Inquiry into Meaning and Truth, London, 1940. Russell, Bertrand: A History of Western Philosophy, New York, 1945. Russell, Bertrand: Human Knowledge: Its Scope and Limits, London, 1948. Ryle, Gilbert: The Concept of Mind, Chicago, 1949. S Sapir, Edward: Language, New York, 1921. Sapir, Edward: Culture, Language and Personality, (ed. D.G. Mandelbaum), Berkeley-Los Angeles, 1962. Sartre, Jean-Paul: Critique de la raison dialectique, Paris, 1960. Saussure, Ferdinand de: Cours de linguistique générale, Paris-Lausanne, 1916. Searle, John: Speech Acts, London-New York, 1969. Shannon, Claude – Weaver, Warren: The Mathematical Theory of Communication, Urbana, Ill., 1949. Shweder Richard – LeVine, Robert (eds.): Culture Theory. Essays on Mind, Self and Emotion, Cambridge, 1984. Skinner, Burrhus: Verbal Behavior, New York, 1957. Smith, Neil – Wilson, Deirdre: Modern Linguistics. The Results of Chomsky's Revolution, Hammondsworth, Middlesex, 1983. Spengler, Oswald: Der Untergang des Abendlandes, München, 1923. Soravia, Giulio: Storia del linguaggio, Milano, 1976. Supek, Rudi: Henri Wallon: Od čina do misli, Zagreb, 1958. Supek, Rudi: Psihologija i antropologija, Beograd, 1981. 256

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Stein, Murray: Jung's Map of the Soul: An Introduction, Peru, Ill., 1998. T Tarski, Alfred: Der Wahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen, Studia Philosophica, I (1935). Tesnière, Lucien: Éléments de syntaxe structurale, Paris, 1959. Toynbee, Arnold: A Study of History, London, 1934-1939. Trier, Jost: Der deutsche Wortschatz im Sinnbezirk des Verstandes, Heidelberg, 1931. Trubeckoj, Nikolaj Sergeevič: Grundzüge der Phonologie, Prag, 1939. Tylor, Edward: Primitive Culture, London, 1871. V Vigotski, Lav Semjonovič: Mišljenje i govor, Beograd, 1983, (prevod sa ruskog). W Wallon, Henri: L'évolution psychologique de l'enfant, Paris, 1941. Weber, Max: Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftstheorie, Tübingen, 1968. Weisgerber, Leo: Grundzüge der inhaltbezogenen Grammatik, Düsseldorf,1962. Weismann, August: Aufsatz über Vererbung und verwandte biologische Fragen, Jena, 1892. Whorf, Benjamin Lee: Language, Thought and Reality, New York, 1956. Wittgenstein, Ludwig: Tractatus Logico-Philosophicus, London, 1922. Wittgenstein, Ludwig: Philosophical Investigations, London, 1953. Wright, Georg H. von: Explanation and Understanding, New York, 1971. Wundt, Wilhelm: Völkerpsychologie, 1. Bd. Die Sprache, Leipzig, 1900. Z Zipf, George Kingsley: Human Behavior and the Principle of Least Effort, Cambridge, Mass., 1947. 257

Bibliografija

258

REGISTAR IMENA

Adler, Alfred 7.9. Anderson, Benedict 8.9. Arnauld, Antoine 4.15. Austin, John VI., 6.8. Bachelard, Gaston IX., 9.16. Bally, Charles 1.7. Barthes, Roland VIII.,8.6. Baudrillard, Jean 6.6. Bauman, Zigmunt 8.10. Beck, Ulrich 8.10. Benedict, Ruth VIII., 8.2., 8.14. Benveniste, Émile 1.10. Bloomfield, Leonard 1.10., 1.25. Bohr, Niels 9.16. Boole, George 7.17. Broca, Paul 4.2., 4.6. Bronowski, Jacob 6.3. Bugarski, Ranko 1.4., 1.10., 2.7., 8.15. Bühler, Karl 2.10. Carnap, Rudolf 6.4., 9.4. Carrol, John 5.12., 6.1. Cartesius, vid. Descartes. Cassirer, Ernst IV., VII., 5.1.,5.2., 7.4., 8.20., 9.15. Cavalli-Sforza, Luigi Luca 3.4., 5.2., 5.6. Cazeneuve, Jean 1.3. Chauchard, Paul 3.7. 4.6., 4.8., 6.2., 6.3., 7.13. Chomsky, Noam II., IV., V., VI., 2.1.2.6., 2.8., 2.12., 3.6., 4.10., 4.15.,

4.17., 5.6. 5.10., 5.12.,6.7., 7.7., 7.9.7.11., 8.17. Churchland, Patricia 4.18. Churchland, Paul 4.18. Comte, Auguste 8.11. Crick, Francis 3.3. Darwin, Charles III., 3.2., 3.4. Davidson, Donald IX., 9.13., 9.14. Dawkins, Richard 3.3. De Mauro, Tullio 1.8., 1.10. Demokrit 3.3. Derrida, Jacques 6.6. Descartes, René VII., 4.15., 6.2., 9.11. Dewey, John IX, 6.7., 9.5., 9.15. Dobzhansky, Theodosius 3.6. Dummet, Michael IX., 9.12., 9.13. Durkheim, Émile 1.3., 1.7., 8.1., 8.2. Eco, Umberto 7.8., 7.12. Einstein, Albert 9.16. Eliade. Mircea VIII., 8.5., 8.7. Erikson, Erik 6.2. Euklid 9.7. Feigl, Herbert 6.4. Feuerbach, Ludwig 8.8. Fichte, Johann Gottlieb 5.2. Fillmore, Charles 2.8. Fishman, Joshua 1.4. Flemming, Walther 3.2. Foucault, Michel 6.6.

Registar imena

Foulquié, Paul 9.16. Frazer, James VII., VIII., 7.13., 8.11. Frege, Gottlob IX., 1.20., 9.1., 9.4., 9.6., 9.7., 9.9., 9.10., 9.12. Freud, Sigmund VII., 4.16., 7.1., 7.2., 7.6., 7.9., 7.12., 7.17., 8.1., 9.7. Fromm, Erich 7.18. Fukuyama, Francis 8.18.

Jakobson, Roman I., VII., VIII., 1.10., 1.17., 4.1., 6.12., 8.12. James, William 6.7., 8.8. Janet, Pierre 7.2., 7.4., 7.10. Jespersen, Otto 1.5., 5.3. Jung, Carl Gustav VII., VIII., 4.16., 7.9., 7.14., 7.16., 8.2., 8.8., 9.7.

Gadamer, Hans Georg IX., 9.14.. , Geertz, Clifford VIII., 8.14., 8.16. Giddens, Antony 8.10. Godel, Robert 1.10. Gödel, Kurt 9.7. Greimas, Algirdas Julien 1.10., 1.22., 2.9. Grice, H. Paul VI., 6.9., 9.13. Guiraud, Pierre 1.25.

Kant, Imanuel 6.4., 8.5., 8.8., 9.9., 9.14. Kardiner, Abram VII., 7.18. Klaus, Georg 2.11. Kluckhohn, Clyde VII., VIII., 7.6., 7.12., 8.1., 8.4., 8.18. Kostić, Aleksandar 5.12. Kripke, Saul 4.18., 9.8., 9.9. Kroeber, Alfred 8.1. Kuhn, Thomas 6.5., 9.7.

Haeckel, Ernst VII., 3.4., 7.13. Hagège, Claude 4.13. Hall, Stanley 7.13. Halle, Morris 2.5. Hegel, Georg Wilhelm Friedrich 6.13., 8.11., 8.18., 9.14., 9.16. Heidegger, Martin 3.4., 9.11., 9.14. Heisenberg, Werner 9.16. Helbig, Gerhard 1.5. Hilbert, David 9.7. Hjelmslev, Louis 1.10., 1.20. Horney, Karen 7.18. Hörmann, Hans 5.12. Humboldt, Wilhelm von IX., 1.3., 1.5., 1.6., 1.23., 2.10., 5.2., 5.4., 8.13., 8.20. Huntington, Samuel 8.18. Husserl, Edmund 9.10., 9.11. Huxley, Julien VII., 3.4., 3.6., 7.13. Hymes, Dell 8.18.

Lacan, Jacques VII., 7.l6., 7.17. Lakoff, George 2.9. Lamarck, Jean-Baptiste III., 3.4., 7.12. Lancelot, Dom Claude 4.15. Langer, Susanne IV., 5.1., 5.2., 7.4. Laudan, Larry 6.5. Leibniz, Gottfried Wilhelm 4.15. Lenneberg, Erik..4.17. Lévi-Bruhl, Lucien 8.11. Lévi-Strauss, Claude VIII., 7.8., 7.12., 7.16., 7.17., 8.2., 8.3., 8.6., 8.12., 8.13., 8.20. Levine, Robert 8.13. Locke, John 1.6. Lorenz, Konrad 4.17. Lurija, Aleksandar Romanovič II., IV., 2.12., 3.6., 4.1., 4.2., 4.5.-4.7., 4.10.,4.19., 5.12., 6.1., 7.2., 7.15. Lyotard, Jean-François 6.6.

Jacob, François 3.3. Jacobi, Jolande 7.9.

Malinowski, Bronislaw 8.14. Malthus, Robert 3.2. Marcus, Ruth Barcan 9.8., 9.9.

260

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

Martinet, André 1.5., 2.7. McCawley, James 2.9. McLuhan, Marshall 8.10. Medawar, Jean 3.4. Medawar, Peter 3.4. Meillet, Antoine 1.10. Mendel, Gregor 3.2. Merleau-Ponti, Maurice IX., 9.11. Miller, George A. 4.13., 5.12. Miščević, Nenad 9.2., 9.7., 9.11., 9.13. Monod, Jacques 3.3., 3.6. Morgan, Thomas Hunt 3.2. Morris, Charles 2.10. Mounin, Georges 1.10., 2.7. Norris, Christopher 6.6. Ochs, Elinor 8.17. Paul, Hermann 1.7., 5.4. Pauling, Lionel 3.3. Pavlov, Ivan Petrovič III., 3.5., 3.7., 4.2., 4.6., 4.10., 4.11., 4.19., 5.1., 6.1., 7.4. Peirce, Charles Sanders 1.7., 2.10., 6.7., 7.11., 9.15. Piaget, Jean V. 3.6., 4.14., 4.17., 4.19., 5.5.-5.8., 5.10., 5.11., 7.2., 7.12., 7.17. Pinker, Steven IV., 4.17. Planck, Max 9.16. Platon VII., 4.16., 5.1., 7.10., 7.14., 9.5. Popper, Karl 6.5. Putnam, Hilary IX., 4.18., 9.8., 9.9. Quine, Willard Van Orman VIII., IX., 4.18., 7.13., 8.16., 9.7., 9.9., 9.12. Radovanović, Milorad 1.4. Reichenbach, Hans 6.4. Ricoeur, Paul IX., 9.14.

Rorty, Richard 6.6. Russell, Bertrand IX., 6.13., 9.3.9.6., 9.9., 9.10. Ryle, Gilbert 4.15. Said, Edward 8.18. Sapir, Edward VII., 1.5., 1.10., 5.2., 7.5., 7.6., 7.10., 7.12., 8.14., 8.15., 8.18. Sartre, Jean-Paul 3.4., 8.12. Saussure, Ferdinand de I., VII., VIII., l.2.-1.4.,1.7.-1-11., 1.16., 1.17., 1.20., 1.24., 1.25., 2.2., 2.6., 2.10., 5.3., 5.7., 7.12., 7.16., 7.17., 8.1., 8.3., 8.12., 8.16., 9.9. Searle, John 4.18., 6.8., 6.12. Sechehaye, Albert 1.7. Schieffelin, Bambi 8.17. Schlick, Moritz 6.4. Shannon, Claude 6.12. Shweder, Richard 8.13. Skinner, Burrhus VI., 4.11. Smith, Neil 4.13. Spengler, Oswald 8.10. Soravia, Giulio 8.20. Stein, Murray 7.9., 7.14. Sullivan, Harry 7.18. Supek, Rudi 6.4. Taine, Hipolyte 7.13. Tarski, Alfred 9.13. Tesnière, Lucien 1.10., 2.8. Toynbee, Arnold 8.7., 8.10. Trier, Jost 1.10., 1.24. Trubeckoj, Nikolaj Sergeevič I., 1.10., 1.17. Turing, Alan 4.18. Tylor, Edward VII., VIII., 1.3., 7.13., 8.11. Vattimo, Gianni 6.6.

261

Registar imena

Vigotski, Lav Semjonovič II., V., 2.12., 4.10., 4.19., 5.4., 5.5., 5.7.5.12., 6.1., 6.3., 7.4., 7.17., 8.3., 9.9. Vries, Hugo de 3.2. Wallon, Henri 7.13. Walras, Léon 1.7. Watson, James 3.3. Watson, John 1.25., 4.11. Weaver, Warren 6.12. Weber, Max VIII., 8.8. Weisgerber, Leo 1.23., 1.24., 8.15.

262

Weismann, August 3.4., 7.12. Wernicke, Karl 4.2., 4.7. Whitehead, Alfred North 9.4. Whorf, Benjamin Lee VIII., 8.15. Wilson, Deirdre 4.13. Wittgenstein, Ludwig VI., IX., 1.6., 6.7., 8.13., 8.18., 9.3. 9.4., 9.6., 9.9., 9.15. Wright, Georg Henrik von 2.7. Wundt, Wilhelm 5.4., 5.10. Zipf, George Kingsley 5.3., 9.15.

REČNIK A AFAZIJA poremećaj govorne funkcije usled povrede ili bolesti mozga. Motorna afazija predstavlja nesposobnost govora, a senzorna afazija nemoć razumevanja govora. AFERENTNO vid. senzorno. AGNOZIJA

nesposobnost prepoznavanja objekata i pojava (vid.

senzorno). ALEGORIJA metaforički sazdana naracija, čije značenje je latentno. AKSIOM iskaz koji se smatra istinitim bez empirijskih dokaza. AKTANT/ARGUMENT

dependencijalnoj

gramatici

dopuna

predikata, tj. subjekat i objekat, u formiranju rečenice. ALELI

varijante jednog datog gena, što uslovljava različitost u

organizmu, kao, na primer, aleli A, B, O sastava krvne grupe. Novi aleli, nastali promenom i preneseni u nasleđe, predstavljaju fenomen mutacije. ALGORITAM

propisan sistem operacija, kojima se jedan postupak

ostvaruje sukcesivno, korak po korak, tj. utvrđenim redosledom, radi rešavanja zadataka određene vrste. AMINOKISELINA monomer za građenje polipeptida u proteinu (vid. monomer, polipeptid). ANALITIČKA PSIHOLOGIJA

psihoanalitička škola osnovana od

strane Carla Gustava Junga izdvajanjem iz klasične Freudove psihoanalize. U ovoj školi razvijena je teorija o univerzalijama kakve u klasičnoj psihoanalizi ne postoje (vid. psihoanaliza, libido). ANALITIČKA REČENICA

rečenica, čija istinitost proističe a priori,

apstrahujući svako iskustvo ( vid. sintetičke rečenice)..

Rečnik

ANALITIČKI TIP JEZIKA

težnja ka izražavanju značenjskih ele-

menata zasebnim oblicima, tj. u monomorfemskoj strukturi reči, uz njihov utvrđen redosled u linearnom rasporedu (vid. sintetički tip jezika). ANATOMIJA grana biologije; struktura organizma, odnosno tela, kao i nauka o tom predmetu. ANOMIJA vrednosna dezorijentacija u društvu. ANTONIMIJA reči suprotnog značenja u određenoj dimenziji. ANTROPOLOGIJA nauka o čoveku: biološka antropologija i kulturna antropologija. APERCEPCIJA udružuje

proces opažanja, u kome se ono što je percipirano

prethodno

pohranjenom

psihološkom

sadržinom

(vid.

percepcija). APOSTERIORNO iskustveno; nasuprot terminu „apriorno“. APOZICIJA imenica ili imenička sintagma zavisna od druge, upravne imenice; (u tom smislu sintaksički atribut). APRAKSIJA

motorička nesposobnost da se izvedu namerne radnje,

gestovi, (vid. motorno). APRIORNO

nezavisno od iskustva, od empirijskog.

ARBITRARNOST

proizvoljnost, nemotivisanost u određenom

kontekstu. ARHETIP

u Jungovoj analitičkoj psihologiji univerzalni urođeni

potencijalni obrazac imaginacije, mišljenja i ponašanja; osnovna strukturalna i dinamička jedinica kolektivnog nesvesnog. ARTEFAKT čovekovim radom stvoren proizvod. ASOCIJACIJA učenjem stečena veza između ideja, odnosno verbalnih i bihevioralnih elemenata, tj. između stimulusa i odziva. ATRIBUT

reč ili sintagma koja se vezuje za imenicu, tj. nalazi se u

sastavu sintagme, u kojoj je upravna reč imenica. 264

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

B BIHEVIORIZAM

pravac u psihologiji, zasnovan na objektivnom

posmatranju pojava ponašanja i odbacivanju mentalističkih pojmova i introspekcije. Osnivač pravca je John Watson. BILATERALNO dvostrano. BIOHEMIJA

interdisciplinarna nauka koja se bavi istraživanjem

hemijskih struktura i procesa u organizmu. BIOLOGIJA

nauka o organskoj materiji, tj. o živim bićima,

organizmima. BIOSFERA svet organske prirode, živih bića. C CEREBELUM mali mozak u sastavu encefalona. CEREBRUM veliki mozak u sastavu encefalona CIRKUMVOLUCIJA sekundarni režnjevi mozga, koji okružuju glavne režnjeve. CIVILIZACIJA urbana kultura sa relativno kompleksnom institucionalnom organizacijom i obaveznom upotrebom pisma. Č ČINJENICA iskaz o objektivno postojećem stanju stvari u svetu. Ć ĆELIJA ORGANIZMA

osnovna jedinica građe živog bića; u više-

ćelijskim organizmima ćelije se dele na matične, tj. reproduktivne, i somatske (vid. gameti). D DEDUKCIJA

u logici postupak kojim se iz opšteg zaključuje o

pojedinačnom i posebnom; suprotno od indukcije.

265

Rečnik

DEFLEKSIJA

proces gubljenja fleksivnih oblika (vid. tipologija,

lingvistička). DEKLARATIVNA REČENICA

tip rečenice,

čije je

značenje

iskaz/propozicija. DEKODIRANJE (vid. razumevanje). DEKONSTRUKCIJA

svođenje velikih naracija i konstrukcija uma na

svakodnevne uslove iz kojih su nastale. DENOTACIJA vid. referencija. DEPENDENCIJALNA GRAMATIKA

koncepcija gramatike, koja po-

čiva na konstituentskim funkcijama leksema i njihovoj valentnosti, tj. koneksionom kapacitetu. Glagol je na vrhu hijerarhijske strukture i on otvara okvir valentnosti za imenice aktante/argumente. DESKRIPTIVIZAM

naučni prilaz koji ima zadatak opisivanja,

raščlanjavanja i klasifikovanja pojava. DETERMINIZAM

shvatanje prema kome se zbivanja u svetu

odvijaju prema zakonu kauzaliteta/uzročnosti, tj. ne postoje ni slučajnost, ni čovekova slobodna volja. Podrazumeva pojmove nužnosti i zakonitosti. DEZIGNACIJA

označavanje u referencijalnoj dimenziji.

DEZIGNATIVNO

značenjsko u referencijalnoj dimenziji: znak u

odnosu na referent. DEZIGNATOR

označitelj određenog referenta.

DEZOKSIRIBONUKLEINSKA KISELINA (DNK)

makromolekula u

obliku dvostruke zavojnice, sastavljena od dva niza nukleotida, povezanih kovalentnim vezama; nosilac naslednih informacija ispisanih u vidu redosleda sadržanih nukleotida (vid. nukleotidi). DIGLOSIJA situacije.

266

paralelna upotreba dva idioma zavisno od društvene

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

DIHOTOMIJA

dvojstvo; odnos dva pojma, koji se vezuju za jedan

pojam višeg reda. DIJAHRONIJA

zbivanja, odnosno transformacije strukture u pro-

toku vremena. U strukturalizmu dijahronija je shvaćena kao niz sinhronija na vremenskoj osi (vid. sinhronija). DIJALEKT

lokalno određeni, spontano nastali idiom, obično u

jednom skupu varijanata. DIJALEKTIKA

trijada teze, antiteze i sinteze u jednoj dinamičkoj

koncepciji uma; shvatanje celovitosti sveta nasuprot metafizičkom dualizmu duha i materije. DIJALEKTIKA KOMPLEMENTARNOSTI

shvatanje dijalektike u

kojoj se teza i antiteza međusobno ne negiraju, već se alternativno afirmišu. DIJENCEFALON DIPLOIDNO

međumozak.

u somatskoj ćeliji stanje hromozoma u parovima (vid.

haploidno). DISKURS

celovito izlaganje misli u jednom strukturiranom tekstu,

u usmenom ili pisanom vidu. DISKURZIVNO

(vid. mišljenje).

DISTINKTIVNA OBELEŽJA

u fonologiji elementi diferenciranja

fonema, kao što su zvučnost, eksplozivnost, nazalnost, bilabijalnost, alveolarnost i velarnost za konsonante i sonante, kao i otvorenost i pozicija u usnoj duplji za vokale. DUALIZAM

Descartesova filozofska koncepcija o postojanju dve

osnovne odvojene supstance u svetu, duha i materije. DUH

sveukupnost svesnih psihičkih procesa; u idealističkoj filozofiji

transcendentalna supstanca, izvor ideja; u kartezijanskom dualizmu nematerijalna supstanca (res cogitans), koja postoji potpuno nezavisno od materijalne supstance (res extensa).

267

Rečnik

DUŠA

kvazi-ekvivalent termina «psiha», sa konotacijom koja ne

počiva na naučnim osnovama; postulirana nematerijalna supstanca; u Jungovom smislu razgraničeni kompleks psihičkih funkcija, tj. uži pojam od pojma «psihe». E EFEKTORI

delovi tela koji reaguju na osnovu primljenih impulsa

putem eferentnih nerava iz centralnog sistema (vid. eferentno). EFERENTNO EGO

(vid. motorno).

iskustvo subjekta o sebi; predstava o sebi samom, odnosno o

dinamičkom jedinstvu, što čini pojedinca; u psihoanalitičkom smislu svesni deo psihe koji je u dodiru sa spoljnim svetom. EGZISTENCIJALIZAM

filozofski pravac koji u središte stavlja čo-

veka kao pojedinca, čija egzistencija slobodnom voljom određuje svoju esenciju (suštinu). EGZOSOMATSKO

psihosocijalno.

EKSPLANATORNO

(vid. eksplikativno).

EKSPLIKATIVNO

objašnjavajuće na osnovu zakona kauzalnosti

(vid. objašnjenje). EKSTENZIJA

(vid. referencija).

EKSTRAPOLACIJA

prenošenje činjenica iz oblasti u kojoj su

utvrđene u drugu oblast, gde se njihova realnost pretpostavlja. EKSTEROCEPTIVNO

način stimulacije receptora, proistekle iz

spoljne sredine, i aferentnog sprovođenja impulsa u centralnu osu (vid. aferentno, senzorno). EKSTROVERTNA LIČNOST

ličnost okrenuta spoljnom svetu, a u

manjoj meri sopstvenim osećanjima i mislima (vid. introvertna ličnost). EMBRIOGENEZA

268

proces stvaranja i razvoja embriona.

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

EMBRIOLOGIJA

nauka koja se bavi nastankom i razvojem jedinki

od začeća do rođenja. EMBRION

novi organizam nastao oplođenjem. U ljudskoj vrsti

embrion posle osam nedelja prerasta u fetus (vid. gamet, zigot). EMPATIJA

proces uživljavanja u emocionalno stanje drugog.

EMPIRIJSKO

zasnovano na iskustvu, tj. na posmatranju i

eksperimentu. EMPIRIZAM

filozofski pravac u kome je iskustvo izvor saznanja.

ENCEFALON

(vid. mozak).

ENDOGENO

unutrašnje.

ENDOPSIHIČKO ENDOSOMATSKO ENTROPIJA

nesvesno. organsko; urođeno.

termin teorije informacije, preuzet iz termodinamike,

koji označava stepen neizvesnosti zavisno od potencijalno mogućih događaja; stepen neuređenosti datog sistema: što je entropija veća, informacija je manja. EPIGENEZA teorija razvoja ljudske jedinke, prema kojoj se, nasuprot preformaciji, proces odvija stupnjevitim rastom i modifikacijama, u čemu ima uticaj i spoljno okruženje, tj. postoji interakcija urođenog i stečenog. EPIGENETIČKI/EPIGENETSKI (vid. epigeneza). EPISTEMOLOGIJA

teorija saznanja, grana filozofije; u određenom

smislu filozofija nauke. ESENCIJALIZAM

filozofsko shvatanje o prvenstvu esencije (suštine)

stvari u odnosu na njihovo konkretno, pojedinačno postojanje, i time suprotstavljeno egzistencijalizmu i evolucionizmu; teorija metafizičke suštine. ESHATOLOGIJA prednaučno znanje o krajnjim stvarima (vid. mit).

269

Rečnik

ETNOCENTRIZAM usredsređenost jedne sociokulturne zajednice na sopstvene kulturne vrednosti uz nesposobnost adekvatnog vrednovanja drugih kultura. ETNOGRAFIJA

disciplina koja opisuje kulturu različitih etničkih

grupa, odnosno naroda; deskriptivna grana etnologije. ETNOLINGVISTIKA

interdisciplinarno polje lingvistike i kulturne

antropologije. ETNOLOGIJA

disciplina koja proučava materijalnu i duhovnu kultu-

ru naroda (vid. antropologija, kulturna). EVOLUCIJA

u biologiji promene u lancu generacija, putem kojih

nastaju nove vrste organizama sa promenjenom genetičkom strukturom. EVOLUCIONIZAM

shvatanje o postepenom menjanju i razvoju

pojava u svetu. F FENOMENOLOGIJA

pravac u filozofiji, usredsređen na opisivanje

duhovnog sveta, posebno intencionalnosti misli i usmerenosti na suštinu pojava. FENOTIP

karakteristični sastav ljudske jedinke, koji nastaje iz

genotipa u razvojnom procesu u sociokulturnom okruženju (vid. genotip). FETUS

viša faza razvoja embriona, tj. posle osam nedelja.

FILOGENEZA FILOZOFIJA

poreklo i evolucija vrsta i rasa. istraživanje principa koji vladaju svetom i u osnovi su

svekolikog znanja o stvarnosti; težnja ka saznanju istine o svetu i životu. FIZIKALIZAM

stanovište prema kome se sve zakonitosti u svetu

mogu svesti na zakone fizike, kao i da je jezik fizike, fizikalistički rečnik, univerzalni jezik nauke. FIZIOLOGIJA o tome predmetu.

270

grana biologije; skup funkcija organizma, kao i nauka

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

FONEM

diskretna glasovna jedinica u sastavu fonološke strukture

jezika, određene distinktivnim obeležjima opšteg karaktera (vid. distinktivna obeležja). FONEMATSKI

fonološki nivo jedinica, u kome je izdvojena pro-

zodija. FONETIKA

disciplina koja se bavi fiziološkom i akustičkom osno-

vom govora, odnosno materijalnom realizacijom fonema. FONOLOGIJA

komponenta gramatike, u kojoj se proučavaju fo-

nemi, sistem glasova koji svojim međusobnim opozicijama vrše diferencijalnu funkciju u odnosu na značenje morfema i reči time što se fonemi linearno raspoređuju u slogove jednosložnih i vižesložnih reči. FORMA

oblik jedne celine u kojoj su konstituentski delovi

organizovani apstrahujući sadržinu koju ti delovi čine. FUNKCIJA

u biologiji rad organa ili čitavog organizma u održavanju

životnih potreba i odnosa sa spoljnom sredinom. FUNKCIONALNE VRSTE REČI

gramatičke reči kojima se u

sintagmama i rečenicama uspostavljaju relacije prema leksemama: zamenice, funkcionalni prilozi, predlozi, veznici (sinkategoreme). G GANGLIJE

moždani centri, nukleusi neurona u međusobnom

funkcionalnom odnosu. GAMETI

reproduktivne ćelije, spermatozoid, odnosno jajašce, sa

haploidnim stanjem hromozoma (vid. zigot). GEN

jedinica nasleđivanja u organizmu, deo molekule DNK, koja

nosi informaciju za redosled aminokiselina u protein (vid. hromozom).. GENERATIVNA

GRAMATIKA

sistem

pravila

formiranje

hijerarhijske sintaksičke strukture rečenice; sistem lingvistike u čijem je središtu sintaksa.

271

Rečnik

GENERATIVNI PRILAZ

u lingvistici postupak primene formacionih

(kategorijalnih) i transformacionih pravila, putem kojih se apstraktna dubinska sintaksička struktura rečenice dovodi u površinsku sintaksičku strukturu rečenice uz inserciju konkretnih reči; primena jezičke kompetencije (vid. algoritam, kompetencija). GENETIKA

grana biologije, koja se bevi proučavanjem urođenih

osobina i nasleđa u vrstama živih bića, kao i njihovim promenama u toku evolucionog procesa. GENETIČKI KOD

sistem pravila prema kojima se informacija

sadržana u genetičkom materijalu prevodi u protein. Raspored nukleotida u molekuli DNK određuje raspored aminokiselina u proteinu. Transportna RNK svojim komplementarnim nukleotidima vezuje aminokiseline u procesu tradukcije (vid. protein). GENOM

genetički aparat organizma kao celina; hromozomski sa-

stav, karakterističan za vrstu. GENOTIP

genetički sastav organizma, nasleđen od predaka.

GEŠTALT (nemački Gestalt),

celovita struktura, nesvodljiva na zbir

njenih sastavnih delova.Kvalitet celine određuje značenje svih sadržanih elemenata (vid. holizam). GLOTODIDAKTIKA

primenjena disciplina lingvistike, u kojoj se

izučavaju metode prenošenja jezičkog znanja. GOVOR

proizvođenje glasova, reči i rečenica radi slanja poruka u

društvenoj komunikaciji; čulu sluha dostupna manifestacija jezika; dinamičko individualno ostvarenje potencijala jezika (vid. jezik). GOVOR, UNUTRAŠNJI GOVORNI ČIN

tok verbalne misli, koji nije vokalizovan.

radnja izvedena putem govora shodno postojećim

prihvaćenim konvencijama u društvu. GRAMATIČKE KATEGORIJE

značenjski zasnovane klase koje

uslovljavaju promenu oblika određenih vrsta reči u različitim funkcijama

272

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

(padež, broj itd.), ili ih diferenciraju (rod imenica, vid glagola). Konkretno, kategorije roda, broja i padeža svojstvene su imenicama, pridevima i zamenicama, kategorije lica, broja, načina, vremena, vida i roda glagolima, kategorija poređenja opisnim pridevima i prilozima za način, s tim što je kategorija lica imanentna i ličnim zamenicama. GRAMATIČKE REČI vrste reči kojima se u korelaciji sa leksemama gradi sintaksička struktura rečenice (vid. funkcionalne vrste reči). GRAMATIKA

lingvistička

disciplina

koja

proučava

pravila

kombinovanja jezičkih jedinica, fonema u morfemima, morfema u rečima, reči u sintagmama, reči odnosno sintagmi u rečenicama, osnovnih rečenica u složenim rečenicama. Time obuhvata fonologiju, morfologiju i sintaksu. H HAPLOIDNO

u matičnoj ćeliji stanje hromozoma sa samo jednim

članom para koji postoji u somatskoj ćeliji (vid. diploidno). HERMENEUTIKA

temeljna teorija tumačenja iskaza i diskursa.

Metodološki prilaz se sastoji u razumevanju značenja iskaza u okviru njegovog konteksta tako da razumevanje kruži oko konteksta i vraća se iskazu, čime se stvara «hermeneutički krug», koji se na dijahronom planu u svom rekurzivnom toku nikad ne zatvara s obzirom na «istoriju efekata», tj. varijabilnost recepcije u protoku vremena. HEURISTIKA metod otkrivanja novih saznanja. HIJERARHIJA

poredak elemenata, odnosno klasa, koji podrazume-

va njihov međusobni odnos nadređenosti, odnosno podređenosti, naime vertikalni raspored ravni (nivoa) u datoj strukturi. HIPERONIM

reč sa nadređenim pojmom u datoj relaciji (vid.

hiponim). HIPONIM

reč sa sekundarnim, podređenim pojmom u datoj relaciji.

HIPOSTATIZIRANJE

pripisivanje postojanja nezavisno od kognicije.

273

Rečnik

HIPOTAKSA

odnos zavisnosti među rečenicama (klauzama),

konstituentima složene rečenice; analogno i odnos među sintagmama u sastavu rečenice, kao i odnos reči u sastavu sintagme. HIPOTEZA

pretpostavka, posebno značajna u hipotetičko-

deduktivnom naučnom prilazu. HOLIZAM

shvatanje prema kome celina predstavlja više nego zbir

njenih sastavnih delova. HOMOLOGIJA

korespondencija,

saobraznost

strukture

(vid.

izomorfizam). HOMONIMIJA

dve reči u jedinstvenom obliku. Od homonimije se

razlikuje homografija, slučaj reči identičnih u pismu, ali različitih u fonemskom pogledu. HOMUNKULUS

predstava čovekova o sopstvenoj somatskoj

konstituciji, locirana u parijetalnom režnju mozga. HROMOZOM

u jedru ćelije molekula DNK, nosilac gena, jedinica

nasleđivanja. Nosi informaciju za raspored aminokiselina u proteinu. U somatskim ćelijama organizama koji se polno razmnožavaju hromozomi su u parovima u datom broju (diploidno stanje), a u matičnim ćelijama pojedinačno (haploidno stanje). I ID

u Freudovoj koncepciji urođena nesvesna oblast čovekove psihe

sa primarnim mentalnim procesima (instinkti i emocije). Uvid u ovu oblast stiče se putem analize snova i kompleksa (reakcija potisnutih iz svesti). IDEALIZAM filozofski temeljni pravac u kome je duhovno primarno, a materija, odnosno priroda, sekundarni entitet (vid. materijalizam). IDEJA

opšti pojam o datoj pojavi.

IDENTITET LIČNI

doživljaj sopstvene istovetnosti u kontinuitetu

vremena u okviru sociokulturne zajednice.

274

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

IDIOGRAFSKE NAUKE

nauke razumevanja jedinstvenosti događaja

u istorijskim dimenzijama (vid. nomotetske nauke). IDIOM

opšta oznaka za jezik ili dijalekt.

IDIOSINKRATIČNOST

karakteristika mentaliteta ili ponašanja

pojedinca, koja se ne uklapa u opšte psihološke obrasce. ILOKUCIONA DIMENZIJA ISKAZA radnja koja se obavlja govornim činom. IMAGINACIJA

razvoj mentalnih predstava kao rekonstrukcija

prethodnog iskustva, što može rezultirati raznovrsnim kreativnim efektom. IMANENTNO

sadržano unutar nečega; što ne prelazi granice

iskustva (vid. transcendentno). IMPLICITNA KULTURA

kolektivna svest određene sociokulturne

zajednice, koja se utiskuje u kolektivno nesvesno njenih pripadnika tokom odrastanja. IMPLIKACIJA

podrazumevanje.

IMPLIKACIJA REČENICE

implicitni, tj. latentni sadržaj koji proističe

iz njenog doslovnog značenja. INDETERMINIZAM

shvatanje prema kome zbivanja u svetu nisu

isključivo nužno određena, tj. da zakon uzročnosti nema univerzalno važenje, već postoji i slučajnost, kao i čovekova slobodna volja (vid. determinizam). INDUKCIJA

u logici postupak zaključivanja od pojedinačnog i

posebnog ka opštem (vid. dedukcija). INFORMACIJA

obaveštavanje o činjenicama ili stvarima.

INHERENTNO

suštinski pripadajuće; u sastavu nečeg.

INSTINKT

urođeni, fizički zasnovani izvor psihičke energije: nagoni

i emocije. INTENCIONALNOST MISLI

svojstvo misli da se odnosi na objekt, s

tim što taj objekt može biti realan ili samo proizvod mentalnog akta. 275

Rečnik

INTENZIJA vid. smisao. INTERFEJS (interface)

spona, mesto interaktivnog odnosa između

dva entiteta. INTROSPEKCIJA

posmatranje sopstvenih mentalnih procesa;

sistematsko samoposmatranje. Zbog teškoća u realnom vremenu obično se svodi na retrospekciju. INTROVERTNA LIČNOST

ličnost u kojoj preovlađuje interes za

sopstvene misli i osećanja u odnosu na spoljni svet, tj. ličnost okrenuta sebi (vid. ekstrovertna ličnost). ISKAZ

značenje deklarativne rečenice kao smisao, tj. spoznajna

dimenzija, i referencija, tj relacija prema činjenici u stvarnosti Referencija podrazumeva istinosnu vrednost iskaza: iskaz može biti istinit ili lažan.. ISTINA

filozofsko pitanje o iskazu koji se smatra saglasnim sa

stvarnošću, koji je verifikovan na osnovu činjenice; uverenje potvrđeno u stvarnosti; cilj misaonog delovanja i svrha saznanja. IZOGLOSE

u geografski relevantnoj lingvistici demarkacione linije

između oblasti koje se razlikuju na osnovu određenih fonoloških ili morfosintaksičkih karakteristika. IZOMERI

dva ili više hemijskih jedinjenja, koja imaju isti sastav, ali

različit raspored atoma u molekuli uslovljava različita svojstva. IZOMORFIZAM

podudarnost struktura: mogućnost jednoznačnog

preslikavanja elemenata iz jedne strukture u drugu. J JEZIK

znakovno sredstvo izražavanja ili komunikacije misli i oseća-

nja pomoću kombinacije strukturiranih glasova u reči, i reči u rečenici, da bi se takvom izražaju pripisalo značenje, što je odraz jedinstva označitelja i označenog; kod arbitrarnih, diskretnih znakova građenih iz dva hijerarhijska nivoa (fonema i morfema), koji se linearno raspoređuju, iz čega proizilazi skup verbalnih izraza, osnove poruka; osnovno sredstvo komunikacije u

276

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

društvu, predmet nauke o jeziku, lingvistike; u užem smislu kodifikovani idiom, koji ne nastaje spontano, kakav je slučaj sa dijalektom; ostvaruje se primarno u medijumu zvuka, a sekundarno u grafičkom medijumu kao pismo. JUVENILIZACIJA

dugi i kompleksni razvoj u detinjstvu kao

epigenetička karakteristika ljudske vrste. K KATEGORIJA

skup pojmova, odnosno pojam višeg reda.

KIBERNETIKA

nauka o upravljanju i kontroli, u kojoj se porede

procesi kod mašina i ponašanje ljudi. Počiva na pojmu povratne sprege (feedback), povezivanju izlaznih sa ulaznim signalima određenog sistema, čime se stiče relevantna informacija o njegovom funkcionisanju. KIČ pseudoumetnički proizvod, namenjen neobrazovanoj populaciji. KINESTEZIJA

oseti izazvani stimulacijom receptora u mišićima,

zglobovima i tetivama tako da ukazuju na položaj i kretanje tela i njegovih organa (vid. proprioceptivno). KLAUZA rečenica u širem sastavu složene rečenice. KOD inventar znakova sa datom sintaksom, koji predstavlja osnovu poruke. KODIFIKACIJA

zamena običajne prakse propisima, odnosno

zakonom. KODON trojka nukleotida. KOGNITIVNO

saznajno; podrazumeva sve vrste saznavanja

(percepciju, pamćenje, imaginaciju, poimanje, rasuđivanje). KOMPETENCIJA

u generativnoj lingvistici sposobnost korišćenja

jezika na osnovu internalizovanih pravila u okviru urođenog shematizma; implicitno znanje jezika. KOMPETENCIJA, KOMUNIKATIVNA

vladanje jezikom koje, pored

gramatike, obuhvata i pragmatiku.

277

Rečnik

KOMPLEMENTARNOST

celina uslovljena sintetizujućom binarnom

relacijom njenih delova. KOMUNIKACIJA

razmena informacija pomoću znakova; prenošenje

poruka verbalnim ili neverbalnim sredstvima. KONCEPT

pojam o opštim svojstvima pojave (vid. konstrukt).

KONCEPTUALIZACIJA

formiranje saznanja u odgovarajućim

konceptima. KONCEPTUALIZAM

za razliku od nominalizma i realizma, shvata-

nje prema kome univerzalije postoje samo u umu, te da um može da stvori predstavu izraženu datim terminom na visokom nivou apstrakcije. KONGRUENCIJA

međusobno slaganje određenih vrsta reči u odno-

su zavisnosti u okviru datih kategorija, što se obeležava zavisnim gramatičkim morfemima, tj. promenljivošću oblika takvih vrsta reči; tako se pridevi slažu sa imenicama u rodu, broju i padežu, glagoli sa imenicama i zamenicama u licu, broju i rodu. Reč je o karakteristici fleksivnih jezika. KONOTACIJA (vid. smisao). KONSTRUKT

izgrađeni pojam o složenoj pojavi.

KONSTRUKTIVIZAM

nasuprot pojmu preformacije, shvatanje o

odvijanju mentalnih procesa u sukcesivnim fazama tako da je svaka faza osnova za nastanak sledeće faze, što je relevantno i za fenomen jezika. KORTEKS

moždana kora, funkcionalno najznačajniji deo cerebralne

celine. KOVALENTNA VEZA

tip hemijske veze, uglavnom između atoma

nemetala. KULTURA

sistem obrazaca ponašanja shodno tradicijom utvrđenih

vrednosti u određenoj društvenoj zajednici. Obrasci predstavljaju formalni vid zadovoljavanja životnih potreba. KVANTNA FIZIKA

teorija oblasti mikroskopskih čestica, koje ne

podležu zakonima determinizma. 278

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

L LEKSEME

(kategoreme), vrste sadržinskih reči (imenice, glagoli,

pridevi, prilozi za način), koje su osnova značenja i imaju upravnu funkciju u sintagmama; otvorena klasa reči u jeziku. LEKSIKOLOGIJA lingvistička disciplina koja proučava reči u sastavu rečnika određenog jezika. LIBIDO u psihoanalizi psihička energija vezana za seksualni instinkt; u analitičkoj psihologiji opšta psihička energija. LINEARNOST

horizontalna uređenost elemenata, odnosno jezičkih

znakova, u jedan niz, odnosno lanac. LINGVISTIKA

nauka o jeziku, utemeljena u modernom smislu sa

težištem na proučavanju sistema jezičkih znakova i njihove upotrebe (sinhroni plan), kao i promene jezičkog sistema u funkciji vremena (dijahroni plan); glavna naučna disciplina u okviru semiologije sa komponentama: gramatika, semantika i pragmatika. LOGIKA

filozofska disciplina, čiji su predmet opšti zakoni ljudskog

uma , tj. više mentalne funkcije; sistem principa koji je u osnovi svake naučne discipline. Za formalizaciju jezika relevantne su logika predikata (pojmova) i logika sudova (propozicionalna logika). LOGOS

reč, razum i zakon, stvaralački princip u filozofiji.

M MAGIJA

verovanje i obredi povezani sa arhaičnim oblicima religije.

MATERIJALIZAM

shvatanje prema kome u stvarnosti postoji samo

materija u različitim oblicima i stepenima složenosti (vid. idealizam). MATIČNE ĆELIJE

ćelije u višećeličnim organizmima, koje služe

reprodukciji.

279

Rečnik

MEJOZA

specifičan vid ćelijske deobe i spajanja, bitan za polno

razmnožavanje, odnosno za nastanak zigota. U mejozi učestvuju matične ćelije sa svojim haploidnim stanjem hromozoma. MEMORIJA moć pamćenja; neurofiziološki zasnovana karakteristika organizma, shodno kojoj doživljeno iskustvo se utiskuje u mentalnu strukturu tako da utiče na buduće iskustvo i ponašanje; karakteristika koja je u osnovi procesa učenja, u čoveku specifična s obzirom na njegovu epigenetičku moć ovladavanja jezikom, tako da se razlikuju verbalno i neverbalno pamćenje. Prema dužini dejstva, s obzirom na fenomen zaborava, diferenciraju se kratkotrajna tj. operativna memorija, srednja i dugotrajna memorija. MENTALITET

skup distinktivnih karakteristika uma; kulturološka

matrica određene društvene zajednice. MENTALIZAM

shvatanje prema kome postoje svesni i nesvesni

sadržaji psihe, koji se ne mogu svesti na nerofiziološku osnovu. Posebno su u pitanju više mentalne funkcije, koje se stiču u ontogenezi. METAFIZIKA

filozofska teorija o prvim, transcendentalnim

principima i uzrocima bića. METAFORA

prenosno značenje; stilska figura; korišćenje jedne reči

umesto druge na osnovu određene shvaćene zajedničke značenjske komponente; simbol simbola na planu metajezika. METAJEZIK

jezik višeg reda, kojim se govori o simbolima drugog

nižeg, tj. objekatskog jezika; formalni jezik zasnovan na logici. METODOLOGIJA

sistem metoda u nauci, tj. odgovarajućeg planskog

postupka istraživanja. MISAO/MIŠLJENJE

mentalni procesi vezani za osete, percepciju,

memoriju i afekte, kojima se stvara i unosi određeni poredak u realnost. MISTIKA

specifično nadahnuće u kome se sagledavaju fenomeni

izvan ljudskog razuma.

280

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

MIŠLJENJE, DISKURZIVNO

mentalni simbolički procesi prema

obrascima koji se mogu iskazati jezikom, tj. putem pojmova; pojmovno, odnosno kategorijalno mišljenje. MIT

naracija o transcendentalnim bićima koja određuju ljudsku

sudbinu; arhaični oblici kolektivnog pamćenja u određenoj kulturi. MITOLOGIJA

skup mitova kao temeljni sastavni deo kulture; teorija

povezana sa naukom o jeziku i sa drugim naukama o čoveku. MITOZA

deoba ćelije sa diploidnim stanjem hromozoma, kojom se

udvostručava genetski materijal, te od jedne «majke» ćelije nastaju dve «kćerke» ćelije (vid. i mejoza). MODALNA LOGIKA

formalna logika, zasnovana na pojmovima

«moguće», «nužno» i «stvarno». MODERNOST/MODERNIZAM

u Zapadnoj civilizaciji period uspona

društvenih i privrednih institucija sa odrazom u oblasti umetničkog stvaralaštva i opštom težnjom ka racionalnosti i desakralizaciji tradicije. MODULARNOST

u psihologiji shvatanje prema kome pojedine

kognitivne funkcije predstavljaju posebne domene kognitivnog sistema, što uslovljava posebnost njihove obrade. MOLEKULARNA BIOLOGIJA

disciplina koja proučava molekularnu

strukturu ćelija, kao i procese genetičke informacije u ćelijama, koji određuju njihovu replikaciju i time životni tok organizama. MONOGENEZA MONOMER

postanak iz jednog izvora (nasuprot poligenezi). molekula

jednostavne

strukture.

Povezivanjem

monomera grade se polimeri. MORAL

skup vrednosnih normi, koje regulišu odnose članova jedne

zajednice; moralno delovanje počiva na postojanju slobodne volje čovekove. MORFEM

minimalna jezička jedinica, nosilac značenja u sastavu

reči, ili, samostalno, sama reč.

281

Rečnik

MORFOLOGIJA

u lingvistici komponenta gramatike koja se odnosi

na strukturu i tvorbu reči; sa sintaksom

morfosintaksička celina; prva

artikulacija označiteljskog sistema. MOTORNA JEZIČKA SPOSOBNOST MOTORNO

moć artikulacije govora.

sprovođenje impulsa iz centralnog nervnog sistema radi

koordinacije pokreta i funkcija mišića i žlezda. MOZAK/ENCEFALON

ukupna masa nervne supstance u lobanji, čiji

je centralni deo cerebrum/veliki mozak sa svojim korteksom. MUTACIJA

promene u genetičkoj informaciji pri replikaciji ge-

netičkog materijala tokom ćelijske deobe u različitim fazama (vid. mejoza, mitoza). Promene mogu nastati na nivou gena, delova hromozoma ili čitavih hromozoma. Mutacije uzrokuju genetičku varijabilnost, tj. nove vrste, i time predstavljaju evolucioni mehanizam. Za preživljavanje date vrste mogu biti korisne ili štetne, što se ogleda kroz faktor prirodne selekcije. N NATIVIZAM shvatanje da je razvoj čovekov fizički i psihički određen urođenim činiocima, te da životna sredina u razvoju ima sekundarnu ulogu. NAUKA racionalno, sistematizovano, empirijski provereno i teorijski formulisano saznanje o aspektima prirodne, društvene i mentalne stvarnosti. Shodno inherentnom cilju razlikuju se fundamentalne i primenjene nauke. NEOKORTEKS novija evoluciona formacija u čovekovom cerebrumu i pretežni deo moždane kore. NERVI

snopovi vlakana neurona.

NESVESNO

primarni sloj psihe, sa kojim sekundarno formirana

svest stupa u dvosmernu relaciju. Razlikuju se univerzalno urođeno nesvesno, s jedne strane, i kolektivno i individualno nesvesno, koje se stiče u društvenom životu, sa druge strane.U analitičkoj psihologiji podela je na kolektivno i individualno nesvesno.

282

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

NEUROLINGVISTIKA

interdisciplinarna nauka u kojoj se istražuje

moždana organizacija govora. NEUROFIZIOLOGIJA

grana fiziologije čiji je predmet funkcionalni

aspekt nervnog sistema, tj pitanje nervnih impulsa. NEUROLOGIJA

grana biologije u kojoj se izučavaju strukture i

funkcije nervnog sistema. NEUROODSLIKAVANJE primena elektronske tehnike u vizualizaciji moždane aktivnosti, tj u praćenju aktivacije pojedinih zona u mozgu. NEURON nervna ćelija, koja sa drugim nervnim ćelijama uspostavlja kontakt preko svjih nastavaka (dendrita i aksona). NOMINALIZAM shvatanje prema kome opšti termini – univerzalije ne označavaju nikakve postojeće entitete, već su samo imena – nomina za apstrakciju izvedenu iz pojedinačnih, realnih entiteta (vid. konceptualizam, realizam. NOMOTETSKE NAUKE

nauke u kojima se objašnjavaju zakonitosti

pojava na osnovu principa uzročnosti, opštevažeće nužnosti (vid. idiografske nauke). NOOSFERA

u okviru biosfere čovekov sociokulturno određeni i

jezički posredovani svet kao druga priroda, u kojoj čovek živi. NUKLEINSKE KISELINE dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) i ribonukleinska kiselina (RNK). NUKLEOTIDI hemijska jedinjenja; u nukleinskim kiselinama osnovne jedinice građe, spojene kovalentnim vezama. NUŽNOST

neminovnost, odnosno zakonitost pojava. Može biti

logička, tj. formalna, ili prirodna, tj. materijalna. O OBJAŠNJENJE/EKSPLIKACIJA saznajna kategorija uvida u nepoznato na osnovu poznatog. Naučno objašnjenje predstavlja svrstavanje konkretne pojave pod opšti odnos koji važi za srodne pojave. 283

Rečnik

OBJEKAT/OBJEKT predmet, stvar; u gramatici imenica, zamenica ili imenička sintagma u sastavu predikatske glagolske sintagme, u kojoj glagol u svojoj kategoriji roda pripada tranzitivnoj podvrsti. OBRAZAC

funkcionalno jedinstvo prepoznatljivih delova, koje

dejstvuje kao celina; u kulturi uspostavljeni model ponašanja. ONOMASIOLOŠKO

stanovište usmereno od značenja ka izražaju

(vid. semasiološko). ONOMATOPEJA podražavanje zvukova iz prirode glasovnim nizom date reči. ONTOGENEZA

postanak jedinke i njen razvoj tokom života (vid.

filogeneza). ONTOLOGIJA filozofsko učenje o biću, tj. o suštini sveta. ORGANIZAM

živo biće; osnovni entitet biologije sa određenom

strukturom i funkcijama, tj. anatomijom i fiziologijom. ORTOGENEZA teleološki usmeren razvoj biološke vrste. P PADEŽ gramatička kategorija konstituentske uloge imenice u rečenici s tim što u istu kategoriju ulaze zamenica i pridev na osnovu kongruencije. PALINGENEZA

pretpostavljena rekapitulacija faza filogeneze u

ontogenezi. PARADIGMA

u epistemologiji temelj određenog skupa nauka, koji

sadrži njihove principe i metodologiju. Promena paradigme predstavlja revoluciju u nauci. Paradigma je teorija nauke višeg reda, tj. makroteorija. PARADIGMATSKI ODNOS u lingvistici asocijativna veza prisutnih i odsutnih elemenata u rečenici, uslovljena sistemskim karakterom jezika i delovanjem memorije (vid. sintagmatski odnos).

284

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

PARATAKSA odnos naporednosti (koordinacije) među rečenicama, konstituentima složene rečenice; analogno i takav mogući odnos među sintagmama u rečenici, kao i među rečima u sintagmi. PARSIRANJE raščlanjavanje složenijih struktura u jednostavnije. PERCEPCIJA skup oseta; čulno opažanje pojava; kognitivna funkcija koja omogućuje primanje i preradu informacija u kontaktu sa okruženjem (vid. apercepcija). PERFORMANSA u generativnoj lingvističkoj teoriji upotreba jezika, tj. govorne prakse, primena jezičke kompetencije. PERFORMATIV iskaz kao sociokulturno prihvaćena radnja; govorni čin sa ilokucionim dejstvom. PERLOKUCIONA DIMENZIJA ISKAZA

učinak govorne radnje u

odnosu na sagovornika. PIRAMIDALNO

eferentno prenošenje stimulusa iz viših moždanih

centara u niže odgovarajućim nervnim traktom (vid. eferentno, motorno). POJAM

značenje reči kao smisao/konotat, ili kao referent/denotat;

osnovni element u procesu apstrakcije i generalizacije mišljenja. POLIMER

molekul složene strukture, koji nastaje spajanjem

monomera, sa istom opštom strukturom. Tako je protein polimer aminokiselina (vid. monomer). POLIPEPTID polimer aminokiselina, kičma makromolekule proteina (vid. polimer). POLISEMIJA

višeznačnost reči, u kojoj postoji asocijativna veza

između sadržanih pojmova. POSTMODERNIZAM/POSTMODERNOST

filozofski

pravac

ka-

rakterističan po suprotstavljanju metafizici i tradicionalnim vrednostima ukazivanjem na ulogu jezika u filozofskoj misli; značajan prilaz u domenu estetike. POSTULAT vid. aksiom. 285

Rečnik

POZITIVIZAM

filozofski pravac u kome se smatra istinitim samo

iskustveno saznanje odbacivanjem metafizike. PRAGMATIKA

u lingvistici izučavanje upotrebe jezika u komuni-

kaciji i vrsta govornih činova. PRAGMATIZAM

filozofski pravac orijentisan ka društvenoj praksi,

što se ogleda u osnovnom stavu da istinitost jednog iskaza predstavlja skup posledica koje proističu iz toga iskaza, kao i u opštem instrumentalističkom prilazu znanju. PREDIKAT

bitni konstituent rečenične strukture, kojim se izraža-

vaju radnja ili stanje, u ličnom glagolskom obliku kongruentnom sa subjektom. PREDISPOZICIJA

prirodna sklonost; neuropsihološka osnova

potencijalnog razvoja određenih sposobnosti. PREFORMACIJA

shvatanje prema kome su bitne karakteristike i

sposobnosti jedinke, koje se ispoljavaju u razvoju, u potpunosti određene u embrionu. PRESUPOZICIJE REČENICE opseg implicitne informacije sadržane u rečenici. PREVOĐENJE

lingvistička operacija prenošenja teksta iz jednog

jezika u tekst drugog jezika sa ciljem očuvanja sadržine originalnog teksta, s tim što je pitanje kada i u kojoj meri je takav cilj ostvariv. PROGRES

kretanje u smeru ka zamišljenom cilju, koje podrazumeva

vrednosni sud; konstitutivni pojam modernosti; na epistemološkom planu predmet kontroverza. PROPOZICIJA vid. iskaz PROPRIOCEPIVNO

stimulacija receptora u telu (mišića, tetiva,

zglobova, unutrašnjeg uha)koja se aferentnim nervima sprovodi u moždani centar (vid. aferentno).

286

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

PROTEIN

makromolekula, osnovni konstituent ćelije organizma;

jedinjenje izgrađeno od aminokiselina povezanih peptidnim vezama. PROZODIJA

komponenta govora koja obuhvata akcenat reči i

rečenični akcenat, kao i melodiju, ritam i tempo govora. PSIHA

mentalno ustrojstvo mozga; ukupnost mentalnih procesa;

celina nesvesnog i svesti. PSIHOANALIZA

psihološki pravac izučavanja nesvesnog, kao i

osobena psihoterapija; prema osnivaču, Sigmundu Freudu, konstituenti nesvesnog su libido, id, ego i superego. PSIHOIDNO u Jungovoj analitičkoj psihologiji ograničenja psihe, od kojih jedno uspostavlja vezu sa telom, a drugo sa duhom. PSIHOLINGVISTIKA

interdisciplinarna

nauka

koja

povezuje

lingvistiku i psihologiju sa ciljem istraživanja psihološke realnosti jezika, odnosno kognitivnog aspekta jezičke produkcije i percepcije. Iz toga razloga je relevantna i za teoriju učenja. PSIHOLOGIJA

skup naučnih disciplina koje proučavaju psihičke

strukture i procese. R RAZUMEVANJE

shvatanje značenja fenomena, reči ili rečenica;

posledica u čovekovom umu, koju takvi uzročnici izazivaju; interiorizacija kodiranih poruka. REALIZAM

shvatanje da svet postoji nezavisno od stanja svesti

čoveka; nasuprot nominalizmu, shvatanje da najopštiji pojmovi predstavljaju odraz realnih entiteta (vid. konceptualizam, nominalizam). RECEPTORI senzorni činioci koji primaju stimuluse i u vidu impulsa aferentnim nervima sprovode ih u centralni sistem. REČ specifična

najmanja samostalna jedinica u rečenici, nosilac pojma; kao vrsta

znaka

sastoji

označitelja

označenog

komplementarnom odnosu. Reči mogu biti promenljivog ili nepromenljivog 287

Rečnik

oblika. Dele se na lekseme, sadržinske reči (imenice, glagoli, pridevi, prilozi) i gramatičke funkcionalne reči (zamenice, funkcionalni prilozi, predlozi, veznici, partikule). REČENICA

osnovna sintaksička subjekatsko-predikatska struktura,

koja u svom hijerarhijskom rasporedu sadrži sastavne delove: subjekat, predikat, objekat, odredbu, dopunu, atribut, odnosno apoziciju, u vidu sintagmi ili pojedinačnih leksema. Rečenice se dele na osnovne i složene rečenice, koje u svom sastavu sadrže klauze u naporednom ili zavisnom odnosu. Prema određenoj definiciji predikatska rečenica se diferencira od komunikativne, odnosno rečenice u širem smislu, koja nosi dati sadržaj. U pitanju je celina kodiranog izraza i iskaza. REČNIK inventar svih reči, tj. leksičkih jedinica, u datom jeziku. REDUKCIONIZAM metodologija analize pojava i njihovo svođenje na osnovne

elemente

široko

shvaćen

princip

identiteta;

svođenje

psihosocijalnog na neurofiziološko, neurofiziološkog na fizičko. REDUNDANTNOST

prisutnost znakova u poruci, koji ne menjaju

vrednost informacije. REFERENCIJA odnos između izraza i označene činjenice ili predmeta (vid. iskaz). REGENS u gramatici nadređena reč u relaciji zavisnosti. REKTUM u gramatici podređena reč u relaciji zavisnosti. REKURZIVNOST

funkcija ponavljanja struktura u zatvorenim

krugovima prema utvrđenom redosledu; otuda neograničen generativni kapacitet u građenju zavisnih rečenica, kakav je primer ponavljano ugrađivanje jedne relativne rečenice u drugu; formalno, ponavljano uvođenje simbola R u datu strukturu rečenice. RELIGIJA

verovanje u naraciju o postojanju višeg, duhovnog bića,

koje daje smisao zemaljskom životu i čovekovom ponašanju u društvu; institucionalizacija takvog shvatanja i uspostavljanje rituala radi održavanja vere. Razlikuju se monoteističke i politeističke religije. 288

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

REMA za sagovornika novi informacioni sadržaj, izražen u rečeničnoj perspektivi (vid. tema). REPLIKACIJA

ponavljanje istog; u biologiji nastanak jedne ćelije iz

druge ćelije. RETROSPEKCIJA pogled unazad na sopstveno iskustvo iz prošlosti. REŽNJEVI bitni sastavni deo moždane kore. RIBONUKLEINSKA KISELINA (RNK)

makromolekula, jednočlani

polimer nukleotida; prenosi informaciju za redosled aminokiselina u proteinu, zapisanu u dezoksiribonukleinskoj kiselini, tj. genima. RITUAL

svečani čin u skladu sa propisanim pravilom ili običajem,

kao što je u religijskoj praksi. S SAVEST moralna svest; svest o moralnim principima sociokulturne sredine u kojoj pojedinac živi; superego u Freudovoj koncepciji psihe. SEM nukleus značenja u rečima shodno teoriji Greimasa. SEMANTIKA teorija značenja; proučavanje značenja reči, rečenica i teksta; u filozofskoj semantici problematizovanje odnosa jezika i stvarnosti. SEMASIOLOŠKO stanovište usmereno od izražaja ka značenju (vid. onomasiološko). SEMIOLOGIJA/SEMIOTIKA

od Charlesa Morrisa zasnovana opšta

teorija o sistemima znakova, uključujući i jezičke, sa komponentama: sintaktika (odnosi među znakovima), semantika (odnos između označitelja i označenog), pragmatika (upotreba znakova od strane njihovih korisnika). U teoriji Charlesa Sandersa Peircea znak u odnosu prema objektu može biti ikonički, indeksni ili simbolički. SENZORNA JEZIČKA SPOSOBNOST moć razumevanja govora. SENZORNO prijem i prenošenje nervnih impulsa od čulnih organa u centralni nervni sistem.

289

Rečnik

SIGNIFIKATIVNO značenjsko u smisaonoj dimenziji: znak u odnosu na smisao. SIMBOL znak koji sadrži pojam, ideju ili ideal: u psihoanalizi čin ili objekt koji predstavlja želju potisnutu u nesvesno. SIMBOLIZACIJA

prevođenje na simbolički kod radi formiranja

sadržaja komunikacije; u psihoanalizi iracionalno transformisanje sadržaja. SIMPRAKTIČKA UPOTREBA JEZIKA

upotreba jezika u sastavu

delovanja, bez njegove komunikacijske autonomnosti (vid. sinsemantička upotreba jezika). SINAPSA prenosna tačka impulsa između neurona. SINHRONIJA

istovremenost; međusobni odnos pojava, odnosno

elemenata strukture u određenom preseku vremena. SINONIMIJA

dve ili više reči istog značenja, ili delimično istog

značenja, tj. kada je u pitanju i polisemičnost reči. SINSEMANTIČKA

UPOTREBA

JEZIKA

upotreba jezika kao

autonomnog pojmovno-kategorijalnog koda (vid. simpraktička upotreba jezika). SINTAGMA

linearno raspoređen sastav reči u kome jedna leksema

ima upravnu funkciju; deo rečenice u različitim sintaksičkim funkcijama. SINGTAGMATSKI ODNOS

odnos sintaksički vezanih jezičkih

elemenata u linearnom rasporedu (vid. paradigmatski odnos). SINTAKSA

u lingvistici komponenta gramatike, u kojoj se grade

sintagme, odnosno rečenice, iz reči. U generativnoj gramatici razlikuje se površinska sintaksička struktura od dubinske sintaksičke strukture, koja je osnova generativnog procesa. U logici predstavlja teoriju odnosa između znakova, odnosno klasa znakova, koja određuje njihovu kombinatoriku u kodu. SINTAKSIČKA STRUKTURA, DUBINSKA sastav konstituenata rečenice. 290

relacioni hijerarhijski

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

SINTETIČKE REČENICE

rečenice empirijskog karaktera, tj. o

činjenicama iz stvarnosti, na čemu počiva njihova istinosna vrednost, tj. mogu se utvrditi kao istinite samo a posteriori (vid. analitička rečenica). SINTETIČKI TIP JEZIKA

težnja ka akumuliranju značenjskih

elemenata u složene oblike, tj. u polimorfemsku strukturu reči (vid. analitički tip jezika). SMISAO

spoznajna dimenzija značenja; vidovi znanja o predmetu;

unutrašnja svojstva termina, atributi i kvalitet sadržaja. SISTEM

celina koja podrazumeva skup elemenata raspoređenih u

određenoj strukturi. SLOBODA VOLJE

mogućnost donošenja odluka i sposobnost izbora

sredstava i ciljeva delatnosti na osnovu intencionalnih opredeljenja. SLUČAJNOST

nepredvidiva pojava, koja se ne uklapa u zakon

uzročnosti (vid. indeterminizam). SOCIOLEKT

funkcionalni jezički registar u društvu.

SOCIOLINGVISTIKA

nauka o jeziku u društvenoj sredini;

interdisciplinarna nauka lingvistike i sociologije, u kojoj se proučava varijabilnost jezika u društvenom kontekstu. SOCIOLOGIJA nauka o ljudskom društvu; izučavanje istorije, razvoja i organizacije ljudi koji žive u zajednicama, tj. o čoveku kao društvenom biću. SOLIPSIZAM

subjektivni idealizam, u kome pojedinac sva zbivanja

u svetu svodi na svoja lična iskustva. SOMATSKE ĆELIJE

ćelije od kojih je izgrađeno telo višećelijskih

organizama procesom mitoze. SOMATSKO

telesno.

STRATIFIKACIJA STRUKTURA

raslojenost; podela na slojeve.

skup odnosa koji povezuju elemente jednog sistema.

291

Rečnik

STRUKTURALIZAM

naučna paradigma; stanovište u nauci, kao i u

filozofiji, shodno kome se istraživanje i saznanje zasniva na uopštenom pojmu strukture. STRUKTURALNA GRAMATIKA

opis strukture morfosintakse i

fonologije na osnovu jezika shvaćenog kao složenog sistema simboličkih znakova. STRUKTURALNA LINGVISTIKA

nauka o jeziku shvaćenom kao

imanentnom bilateralnom relacionom sistemu znakova. STVARNOST/REALNOST ukupnost svega postojećeg. SUBJEKAT

osnovni konstituent rečenične strukture, kome se

pripisuje radnja ili stanje označeni predikatom. SUBLIMACIJA

usmeravanje energije iz nesvesnog u svesnu

kreativnost. SUD

(vid. iskaz).

SUPEREGO

u psihoanalizi po Freudu, interiorizacija zahteva rodi-

telja u nesvesnom deteta, što postaje moralni imperativ; savest u opštem smislu. SUPKATEGORIZACIONO PRAVILO

u generativnoj gramatici

striktno supkategorizaciono pravilo vezano za konstituentsku vrednost leksema i selekciono supkategorizaciono pravilo vezano za značenjske kategorije leksema. SUŠTINA

inherentna priroda entiteta, koja je osnova za njihove

pojavne karakteristike (vid. esencijalizam). SVEST

doživljaj sopstvenog identiteta; sinteza mentalnih funkcija:

saznajnih (percepcija, memorija, mišljenje), afekata i volje. SVEST, KOLEKTIVNA

prema Durkheimu, područje moralnih,

verskih, pravnih i logičkih pravila, u okviru koga se izgrađuje individualna svest.

292

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

SVETONAZOR

shvatanje sveta i smisla čovekovog života u njemu;

prevod nemačkog termina Weltanschauung, koji se kao takav široko koristi u literaturi. T TALAMUS

deo encefalona, koji sadrži senzorne i motorne centre.

TAKSONOMIJA

u lingvistici postupak segmentiranja rečenice na

sastavne delove i klasifikovanje (kategorizovanje) tih delova. TELEOLOGIJA

usmerenost razvoja ka određenom cilju; shvatanje o

inherentnoj svrhovitosti u zbivanjima. TELEONOMIJA

zakonitost

prenošenja

nasleđe

genetske

invarijantne sadržine. TEKST u lingvistici sekvenca rečenica povezanih u jednu integrisanu celinu. TEMA u gramatici početni, sagovornicima poznati sadržaj izražen u rečeničnoj perspektivi (vid. rema). TEOLOGIJA

učenje o Bogu.

TEORIJA INFORMACIJE

teorija kvantifikacije neizvesnosti u

komunikaciji na osnovu verovatnoće pojava znakova ili događaja: što je verovatnoća manja, vrednost pojavljenog je veća. Komponente teorije su: kod (medijum, jezik), poruka, kanal, pošiljalac i primalac poruke. Osnovna jedinica merenja je bit (binary digit), rezultat izbora između dva jednako verovatna događaja. TERMIN u naučnoj disciplini jednoznačna reč, koja podleže striktnoj definiciji. TIPOLOGIJA, LINGVISTIČKA

u klasičnoj teoriji, na osnovu

morfološke strukture reči, razlikuju se tri tipa jezika: korenski, aglutinativni, fleksivni, kojima se još dodaje polisintetički. Jedna šira podela ide prema gradijentnom kriterijumu na analitički i sintetički građene jezike, gde se većina jezika nalazi između dva pola. 293

Rečnik

TIPOLOGIJA, PSIHOLOŠKA

prema Jungu, dva osnovna tipa ličnosti:

ekstrovertna i introvertna, uz prelazne forme između dva ekstrema. TRADICIJA prenošenje kulturne sadržine kroz generacije, prvobitno verbalnim, potom i pisanim medijumom. TRANSCENDENTALNO

ono što prethodi iskustvu i treba da omogu-

ći saznanje (vid. transcendentno). TRANSCENDENTNO

ono što je izvan granica iskustva.

TRANSFORMACIJA

pravila preoblikovanja elemenata strukture u

generativnom procesu. U UM

organizovani totalitet svesnih i nesvesnih psihičkih struktura i

procesa. U odnosu na pojam psihe naglasak je na kognitivnoj moći uma (vid. psiha). UNIVERZALIJE

najopštiji pojmovi o pojavama. Klasični spor oko

univerzalija podelio je realiste, za koje su univerzalije objektivni entiteti, i nominaliste, za koje su univerzalije samo imena za skupove pojedinačnih entiteta. Kontroverza oko univerzalija u oblasti epistemologije i dalje je aktuelna (vid. konceptualizam, nominalizam, realizam). U Jungovoj analitičkoj psihologiji širok raspon univerzalija (arhetipova i simbola) predstavlja bitnu karakteristiku nesvesnog. U generativnoj lingvistici univerzalije su urođeni jezički elementi, koji se dele na supstantivne i formalne, i predstavljaju osnovu za izgradnju univerzalne gramatike. U kulturnoj antropologiji univerzalisti su suprotstavljeni relativistima. UNUTRAŠNJI GOVOR

interiorizovani govor, lišen vokalizacije, i

bitan faktor u nastanku spoljnog komunikativnog govora u ontogenezi. USLOVNI REFLEKS

potkrepljenjem stečeni refleks, za razliku od

urođenog automatskog refleksa, i to na osnovu sekundarno razvijene neurofiziološke osnove.

294

A. Perić: Čovek i njegov jezički svet: Jezik u naukama o čoveku 20. veka

UVERENJE

misao o određenom stanju stvari, koje nije verifikovano,

te može biti istinito ili lažno. U ljudskoj vrsti nužno je verbalizovano. UZROČNOST/KAUZALITET

zavisnost odigravanja događaja u

vremenskom redosledu, što podrazumeva njihov uzročno-posledični odnos. Diferencira se relacija logičke nužnosti i relacija prirodne nužnosti. V VALENTNOST

izvorni pojam iz hemije prenesen u dependencijalnu

gramatiku; kapacitet koneksije upravne reči – lekseme u odnosu na jednu ili više leksema u strukturi rečenice. VEROVATNOĆA

zakonitost učestanosti pojava; kvantifikacija ste-

pena mogućnosti da se neka pojava dogodi u određenim uslovima. VRSTA, BIOLOŠKA

zajednica organizama koji imaju osoben ge-

netički sastav, a koji se ukrštanjem reprodukuju, tj. stvaraju potomstvo. Z ZIGOT

diploidna čelija, nastala spajanjem muškog i ženskog gameta

(vid. gamet). ZNAČENJE

sadržaj misli izražen jezikom. Sastoji se od smisla

(konotacije) i referencije (denotacije), koje dati znak odnosno simbol izražava. Značenje reči je pojam, a značenje rečenice je iskaz (sud, propozicija). ZNAK

posrednik koji pruža obaveštenje o onome na šta upućuje.

Znak se sastoji od označitelja i označenog u komplementarnom odnosu. Znakovi se proučavaju na najopštijem planu u semiologiji.

Razlikuju se

ikonički (slika), indeksni (signal) i simbolički (reč) znak (vid. semiologija). ZNANJE

uverenje koje je istinito na osnovu verifikovanih činjenica;

spoj činjenica datih u percepciji ili memoriji i određenih principa zaključivanja deduktivne i induktivne logike na osnovu diskurzivnog mišljenja.

295

Dr Aleksandar Perić je redovni profesor Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, u penziji. Veći deo svoga radnog veka proveo je na tom fakultetu gde je, uz razne funkcije, bio i višegodišnji šef Katedre za opšte stručne predmete. Objavio je znatan broj naučnih i stručnih radova u zbornicima i časopisima, kao i više knjiga, u zemlji i inostranstvu. Opseg njegovog proučavanja obuhvata opštu lingvistiku, posebno anglistiku i germanistiku, kao i prevodilaštvo, ali je, u jednoj kasnijoj fazi, prošireno i na istoriografiju i kulturologiju. Bio je predsednik Društva za primenjenu lingvistiku Srbije, a, uz razna priznanja, dodeljena mu je i Nagrada za životno delo od strane Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.

Izdavač Akademska misao Primorska 21, Beograd Tel.: +381 11 3218 354 Fax: +381 63 298 027 Marko Vujadinović dipl. el. inž. +381 63 30 10 75 marko.vujadinovic@akademskamisao.rs

Aleksandar Rašković, dipl. el. inž. +381 63 30 10 65 sasa.raskovic@akademska-misao.rs

www.akademska-misao.rs office@akademska-misao.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81-116 81'27 81'23 ПЕРИЋ, Александар, 1930Čovek i njegov jezički svet : jezik u naukama o čoveku dvadesetog veka / Aleksandar Perić. - Beograd : Akademska misao, 2014 (Beograd : Akademska misao). - 295 str. ; 24 cm Tiraž 300. - Rečnik: str. 263-295. - Beleška o autoru: str. [296]. - Bibliografija: str. 249-257. - Registar. ISBN 978-86-7466-506-0 a) Језик - Комуникативна функција b) Структурална лингвистика c) Психолингвистика COBISS.SR-ID 207942924