Anna premoli voli me ne voli me

Anna Premoli TI PREGO LASCLATI ODIARE

Mom suprugu Alesandru, kome sam pre deset godina posvetila svoje prvo delo, odnosno tezu o evaluaciji procene rizika.

Sada je to jedan ljubić.

Ljubavi, nemoj nikad gubiti nadu.

DĹžentlmen na engleskom polju juri za lisicom: izgleda izuzetno dok u punom trku juri za neÄ?im ĹĄto je nejestivo.

Oskar Vajld

Prvo poglavlje Mogu ja to, mogu ja to, moram to da uradim!

Ali onda pravim grešku: pogledam na sat. O, bože, neću uspeti da stignem...

Trčim kao luda londonskim ulicama, pošto prvi put u skoro devet godina časne karijere neverovatno kasnim. Ja, savršena službenica i šef najboljeg tima stručnjaka fiskalnog saveta u čitavoj banci, kasnim baš kada je izuzetno važna prezentacija. Čim stignem ispred ulaza, ne gubeći vreme, izručujem čitav sadržaj torbe na pod. Zadihana sam zbog jurnjave i nervoze, a još uz to moram da pronađem prokletu karticu, i moram to da učinim brzo, inače mi ode glava.

Bacam se na tlo i očajnički preturam među hiljadu predmeta, sve dok je ne pronađem. Ne čekajući ni trenutka, sve ili skoro sve te sitnice ponovo ubacujem u torbu, ali to nije važno. Kao što nema veze ni to što se onaj sjaj za usne otkotrljao.

Dobro, evo me, kasnim dva sata! „Kakva zabavna mala scena. Da nije skrivena kamera?“, pita pakosno neki duboki glas iza mojih leđa.

Ruka mi zastaje u vazduhu i grčevito steže identifikacionu karticu, koju sam se spremala da ubacim u aparat. Ne smem ni da se okrenem, da saznam ko to izgovara.

Okej, sad je jasno: neću uspeti...

Jedan deo mene želi da stegne karticu i nastavi svojim putem bez osvrtanja, ali bi to onda moglo da izgleda kao bekstvo, a dan kad ću bežati od Ijana Sent Džona biće dan kad bude proglašen kraj sveta. I uprkos svim prokletstvima i proročanstvima dragih nam Maja u holivudskim filmovima, izgleda da dotle još nismo stigli. „Dajem sve od sebe da zabavim kolege“, uzvraćam dok se jedva osvrćem.

Krajičkom oka primećujem da mi se njegova visoka i preteća figura opasno približava. Brzim pokretom provlačim magnetnu karticu i u trku prelazim preko predvorja. Onda žurno pritiskam dugme lifta ispred sebe.

Možda nije shvatio, ali mnogo mi se žuri. „Mislio sam da nikad neću prisustvovati ovakvoj sceni“, nemilosrdan je glas koji je najpre bio iza mene, a sad je... prokletstvo, pored mene. Kako se čini, oboje stojimo ispred lifta koji, izgleda, uopšte nema nameru da stigne.

Sva ta tehnologija - a ne mogu čak ni da izbegnem kolegu kog nikako ne želim da sretnem. Pitam se zašto još nisu izmislili neku aplikaciju za izbegavanje nezgodnih situacija kao što je ova?

Iako ga ne gledam, osećam da zuri u mene s očiglednom radoznalošću. I ja bih učinila isto da sam na njegovom mestu.

Polako podižem glavu i tad me ošine pogled najplavljih očiju koje postoje. Ponovo brzo spuštam glavu, uznemirena tolikim njihovim sjajem. Ali uzalud pokušavam da izbegnem pogled ta dva prodorna oka, koja pripadaju stvorenju toliko punom sebe, toliko nadmenom i tako odvratnom.

Kako ispada, radoznalost je jača od mene, i dok mu upućujem još jedan brz pogled, nehotično mi se otrgne blag osmeh.

Njegove neobično crne obrve spuštaju se u znak podozrenja. To je onaj izraz koji sam vrlo često imala prilike da vidim na njegovom licu. Mislim da vežba ispred ogledala kako bi delovao što zabrinutije kad me sretne. Jasno je i da uglavnom uspeva u toj nameri. „Drago mi je što sam uspeo da te nasmejem u danu tako teškom za tebe.

Zar nisi imala prezentaciju, hm... pre sat vremena, Dženi?“, pita me, dobro znajući da pogađa u metu. „Đubre jedno!“, sikćem i konačno ulazim u lift.

Opa, mislila sam da sam to samo pomislila, ali očigledno je izletelo.

Ijan me prati i smejulji se. „Jeste da verovatno previše kasnim, ali kako to da ti dolaziš u ovo vreme? Neko ko je privržen poslu kao ti uglavnom ne propušta priliku da skrene pažnju na sebe“, kažem mu grubo, kao neko ko jedva čeka da iskoristi svaku priliku. „Bio sam na doručku s jednom klijentkinjom“, kaže smirenim tonom, kao neko koga nimalo nije dotakla moja optužba.

Naravno, Ijan izvodi sve klijentkinje. Priča se da padaju u nesvest pred njim.

Da budem iskrena, moguće je da se pred njim onesvešćuje čitava ženska populacija ove zgrade. Takođe i iz one preko puta. Pa i one pored nje i tako redom...

Mnogo mi je drago što sam jedina kojoj se to ne događa.

Iza mene se podiže neka ruka i pritiska dugme za peti sprat. „Pošto si u ovolikom zakašnjenju, mogla bi barem da pritisneš dugme“, sarkastično mi skreće pažnju.

Istina je da sam totalno rasejana i ovog jutra mi nisu potrebne dodatne neprijatnosti.

Kabina lifta se pokreće uz blag trzaj. „Hajde, Dženi“, opet me pita, „reci šta se događa. Ti nikad ne kasniš...“ Tad se najzad okrećem ka Ijanu, koji me gleda kao lovac koji se sprema da puca na plen. Jedan neposlušni čuperak izuzetno crne kose nestašno mu pada na čelo. Vrlo uvežbanim pokretom, sklanja ga s onih svojih prodornih očiju. Da sam nepristrasna žena, morala bih da priznam da je takav kontrast impresivan, ali pošto se, srećom, držim potpuno po strani kad je reč o Ijanu, ne marim za njegov fizički izgled. Očaranost mojih koleginica i više je nego dovoljna. „Da razjasnimo nešto“, kažem mu iznervirano, „pre svega, tebe se uopšte ne tiče zašto sam jutros zakasnila, i drugo, nemoj se praviti da ti je to važno, zato što vrlo dobro znam da te je baš briga.“ U prvom trenutku izgleda da moja rečenica nije izazvala nikakvu reakciju.

Ali onda se na njegovim lepo izvajanim usnama skoro neprimetno pojavljuje drzak i podsmešljiv osmeh. „Dženi, Dženi, kako možeš i da pomisliš tako nešto o meni...“, kaže mi kao da se obraća malom detetu, upravo kad se lift zaustavlja na našem spratu.

Okrećem se da izađem iz ove smrtonosne zamke, kad iza leđa začujem promenu tona. Sad je glas prilično ljutit. S izvesnim zadovoljstvom shvatam da mi je bilo potrebno oko dva i po minuta da ga nateram da izgubi živce.

Impresivno, mada mogu i bolje. „I te kako me se tiče, naročito od trenutka kad su me pozvali da smirim bes lorda Beverlija, koji svoju poresku savetnicu čeka već čitav sat.“

I dok izgovara tu rečenicu, brzo kreće ka sali za sastanke. Ja ostajem za trenutak zapanjena, pa se onda dajem u trk da ga sustignem.

Uspevam u tome u trenutku kad on odlučno otvara vrata sale za sastanke; ništa mi ne preostaje nego da ga sledim i uđem unutra.

U međuvremenu je za nas pripremljena neka vrsta čajanke, a scena bi bila prava kabaretska da ne znam da sam jedini krivac za ovu predstavu koja nije bila u programu.

Zastrašujući lord Beverli u tom trenutku ispija čaj i razgovara s našim šefom Kolinom, crvenim u licu i očigledno nervoznim. A Kolin obično nikad nije nervozan.

Ali danas ima i više nego opravdan razlog da to bude, jer je poznato da su svi uvek uzbuđeni pred lordom Beverlijem, čovekom nadmenog i istovremeno pretećeg izgleda. Poseduje sve karakteristike koje se mogu očekivati od engleskog plemića koji misli da još živi u XVIII veku, kao i oholost proisteklu od brda novca koji poseduje. Česta je pojava da su današnji plemići prokockali sve što su prethodne generacije sticale i mi obični smrtnici možemo samo da gledamo na šta su spali. Ali to nije slučaj s lordom Beverlijem, koji je i dalje superioran, kako po rođenju, tako i po novcu. Umeo je da na pravi način iskoristi ono što njegova porodica oduvek poseduje, a to su najbolji rudnici na Novom Zelandu. „Ijane, dečko moj“, kaže mu ljubazno Beverli i ustaje da ga pozdravi.

Za trenutak odmahujem glavom, misleći da sanjam. Beverli ljubazan? Šta li mu je, kog đavola, Kolin stavio u čaj?

Ijan mu odlučno steže ruku i prirodno se osmehuje. Da, prirodno, kako da ne... „Lorde Beverli! Kakvo zadovoljstvo što vas ponovo vidim!“, uzvikuje Ijan opušteno. Naravno, nije on taj koji kasni, pa zato sebi ovako nešto može da dozvoli. „Zadovoljstvo je u potpunosti moje! Je li tvoj deda dobro? Već dugo ga ne viđam u našim krugovima, nadam se da je sve u redu“, učtivo se raspituje Beverli, kao da je ljudsko biće kao i svi mi.

Kolin i ja razmenjujemo zabrinute poglede. A kako bi bilo da odemo i da ih prepustimo njihovim aristokratskim učtivostima?

Ali baš u trenutku, kad se spremam da se povučem, lord Beverli me

primećuje. Trebalo je da budem brža. „Ah, gospođice Persi... stigli ste... najzad.“ Njegova konstatacija zvuči kao smrtna presuda. Ton mu se u trenu promenio i postao hladan kao Severni pol. „Ne znam kako da vam se izvinim za zakašnjenje“, pokušavam da se opravdam, ali me on u trenu prekida pokretom ruke i strogim pogledom. Neko bi morao da ga podseti da ja nisam njegov pas.

Mislim da se upravo spremao da me izriba, kad se umešao Ijan. „Reč je o ozbiljnom porodičnom problemu, lorde Beverli. Nadam se da ćete prihvatiti izvinjenje moje koleginice.“ Beverli, koji se sekundu ranije spremao da me izriba, zastaje i posmatra me. Bori se sam sa sobom, to mu se čita na licu. I takođe je jasno da ga moj problem zanima koliko i suve smokve. Naprotiv, na srcu mu je umiljavanje Sent Džonu. I upravo to je neobično: mislila sam da Beverli nikad u čitavom životu nije osetio potrebu da se umiljava bilo kom ljudskom biću. „Pa dobro, pretpostavljam da svi s vremena na vreme imaju porodične probleme“, konačno popušta. Razume se da to kaže nerado, ali mu se, eto, omaklo. Šokantno. Za trenutak ostajem bukvalno otvorenih usta. Sent Džon vodi protiv Beverlija jedan prema nula.

Jedan deo mene je skoro razočaran, ali onaj drugi, racionalniji, stvarno je smiren. Ponovo dolazim do daha. A kad samo pomislim da nisam ni bila svesna da sam ostala bez vazduha. „Zahvaljujem vam na razumevanju“, kažem teatralno.

Kolin odlučuje da se umeša: „Pošto je sad sve sređeno, predlažem da se lord Beverli posveti svom poreskom advokatu. Ijan i ja vas ostavljamo da radite na miru.“ To kaže i upućuje se ka vratima. Ali lord Beverli ima druge planove. „Koline, nešto sam razmišljao, šta kažeš na to da i Ijan bude prisutan na sastanku?“ Vilica mi podrhtava, a usta mi se širom otvaraju. Ijan na sastanku zajedno sa mnom? Beverli ne shvata šta traži.

Ali Kolin se suviše dobro seća vrlo burnih vremena u kojima smo se Ijan i ja sukobljavali dok smo radili zajedno: sukobljavali, sukobljavali i opet

sukobljavali. I sad mu panika obuzima lice belo kao čaršav. Jadan čovek, ovog jutra će ući direktno u top deset najvećih iskušenja u životu. „Lorde Beverli, mislim da Ijan ima neki sastanak“, muca Kolin dok pokušava da spase situaciju.

Ali Beverli nije tip koji se može zastrašiti nekim drugim sastancima: na kraju krajeva, došao je u ovu salu za sastanke još pre jedan sat, za to vreme je pio čaj i jeo keks s maslacem i dobro zna da će mu biti odobreno sve što zatraži. „Moram da insistiram na tome, Koline“, kratko kaže i savršeno dobro zna da je to sve što je potrebno.

Naš šef pristaje, pomiren sa sudbinom. „Misliš li da ćeš moći da odložiš obavezu, Ijane?“, pita ga. „Rešiću to u roku od dva minuta. Izvinite me samo za trenutak“, kaže najtraženiji čovek dana. I nestaje.

Ne. Ne smem dozvoliti da uspe.

Dok izvlačim dokumenta iz torbe, Ijan se već vraća, savršeno u svom elementu, nasmejan i odlučnog pogleda. Prosto uživa u ovom jutru, i to zahvaljujući meni.

Ovo je bez sumnje najodvratniji dan u mom životu. Dosad je rekord držalo jutro kad sam operisala slepo crevo i neprestano povraćala posle anestezije, ali ovo danas... o, danas je nesumnjivo gore!

Moj neprijatelj broj jedan udobno se smestio u lepu fotelju od crne kože, pored lorda Beverlija, odlučan u nameri da čuje moje briljantne planove za maksimalno fiskalno poboljšanje pozicije mog klijenta.

Za trenutak se osećam kao da su me katapultirali u neko prošlo vreme: plemstvo protiv običnog naroda.

Lord Beverli, sin markiza, i Ijan Sent Džon, unuk vojvode od Revingtona, sin markiza, a takođe i naslednik titule i grof nečega čega se baš ne sećam, pažljivo me posmatraju sa svojih mesta i s neskrivenim nestrpljenjem očekuju da saznaju šta sam to, dođavola, smislila.

A onda, pošto sam ja, na kraju krajeva, bila i ostala najbriljantniji um koji ova banka ima u svojoj organizaciji - uprkos mišljenju bezvrednog grofa započinjem sa svojom genijalnom prezentacijom i pokazujem koliko vredim.

Drugo poglavlje Iscrpljena sam i glava samo što mi ne eksplodira. Bol me prati od dramatičnog trenutka kad sam jutros otvorila oči i shvatila da: a) nisam čula budilnik koji je zvonio dva sata ranije; b) kasnim na sastanak od najveće važnosti; c) sam doživela prvo pravo pijanstvo u svom jadnom životu.

Uvek sam bila jaka devojka, odlučna, energična, ništa i niko me nikad nije zaplašio, ali sam sinoć poput kakve bednice poklekla pred novim, ko zna kojim po redu, ljubavnim neuspehom. I najgore od svega nije bilo to što me je dečko ostavio, već to što sam postala svesna da mi uopšte nije bilo stalo do njega.

U trenutku kad mi je rekao da ne može da živi sa mnom, osetila sam olakšanje. Čak mi se otrgao i osmeh. Još jednom.

To je moja treća ozbiljna veza koja doživljava brodolom pred sam početak zajedničkog života i sinoć sam konačno shvatila da to nije greška mojih bezvoljnih momaka, već samo moja. Ja sam uzrok neuspeha mojih ljubavnika, razlog zašto me napuštaju: pre ili kasnije shvataju da mi uopšte nisu važni, da se samo zavaravam i onda jednostavno beže.

Da sam na njihovom mestu, i sama bih pobegla, i ranije.

To me je iznenadno saznanje juče do te mere dovelo u stanje nokdauna, da su me Lora i Vera naterale da izađem s njima. Obilazile smo razne pabove i pile kao smukovi.

I uspele su u misiji da zaboravim i na samu sebe. Toliko sam se nalila alkoholom da sam zaista prestala da mislim na svoje smorene momke i ljubavne neuspehe. S vremenom sam uspela da ne mislim ni na razloge zašto sam ih odabrala, odnosno zašto su beznačajna bića koja uopšte nisu mogla da dopru do mog komplikovanog života.

Ne volim kad nemam kontrolu nad situacijom i na kraju uvek stupam u veze s osobama koje ni na koji način ne mogu da budu prepreka mojim planovima, osobama koje mi prepuštaju da ih vodim. Šteta što je buđenje bilo strašan povratak u realnost. I te kako ružnu

realnost.

Sve mi se vratilo u svest upravo dok sam sabirala podatke i informacije u vezi s lordom Beverlijem i Ijanom, dva najobičnija čmara, van svake sumnje, ali koji iz nekog perverznog razloga misle da mogu da se mere sa mnom.

Međutim, kad se vratim na poslednjeg momka, u jednom vrlo kratkom periodu verovala sam da je Čarls zaista savršen za mene: predaje filozofiju na univerzitetu, neverovatno je ozbiljan i promišljen, ne voli konzervativce i sanja da promeni svet. Naravno, zadržava se na snovima i ne dela, ali barem sanja ono pravo.

Moja porodica ga je obožavala od samog početka i pronašla je u njemu bliskost koja je meni uvek nedostajala. Ja sam genetska greška, što oni još ne shvataju.

Ko zna koliki sam neuspeh doživela sa Čarlsom nateraće me da ozbiljno poradim na sebi. Stvarno moram da pronađem pravu osobu, i to onu koja se sviđa meni, a ne mojoj porodici.

Iz razmišljanja me vraća Verin telefonski poziv. Odgovaram odmah, pošto sam prepoznala njen broj. „Zdravo, lepotice“, kažem joj uz osmeh. „Dakle, živa si!“, odgovara ona živahno. „Jedva...“, priznajem. „Kako je prošla famozna prezentacija?“ „Oh, nije moglo biti bolje“, kažem ironičnim glasom. „Probudila sam se sa dva sata zakašnjenja i jedva sam uspela da se odvučem do posla, nakon čega sam otkrila da moj klijent obožava da bude okružen sebi sličnima, pa sam morala da se pretvaram da mi je prijatno dok sam razjašnjavala podatke ne samo njemu već i njemu sličnom kraljeviću. Ijanu.“ „Jao, jao...“ Vera zna baš sve o višegodišnjem sukobu između mene i Ijana: provela je besane noći slušajući moje jadikovke i zna skoro svaki detalj o našim sad već čuvenim svađama.

Mislim da o njima još pričaju svim novozaposlenima, kako bi im bilo jasno da nije dobro da nam se približavaju.

Ona je ubeđena da izvor naše netrpeljivosti leži u klasnoj borbi. Ja naprotiv mislim da je on samo jedan drkadžija i da razlika među društvenim klasama nije mnogo važna. Činjenica da je plemić ne menja suštinu, odnosno to da je on kreten pun sebe. „Da, možeš to slobodno glasno da kažeš. Baš jao, jao...“ „Je li bilo toliko gadno?“, pita zabrinuto. „Draga moja, bilo je i više nego gadno. Ali ja sam još sposobna žena, pa sam se spasla, iako sam saterana u ćošak. Takođe moram da priznam da se Ijan nije toliko nametao i da je, za divno čudo, ćutao.“ „To je dobro, zar ne?“, pita Vera. „Hm, nisam baš sigurna. Da je bilo ko drugi u pitanju... možda. Ali Ijan nije neko u koga se možeš pouzdati, znaš to dobro. Imam utisak da je danas izbegao da me pecka samo zato što mu je na umu neki još pakleniji plan.“ Vera se smeje. „Paranoična si, draga moja, da li ti je to iko ikad rekao?“ „Naravno da jesam, ja sam poreska savetnica, svakako moram da budem takva!“ Vera se još smejulji kad nazirem Kolina kako mi se približava i daje mi znak da mu se pridružim. „Moram da idem, lepotice“, kažem Veri, „veliki šef hoće da me vidi. Drži mi palčeve.“ „Važi!“ „Čujemo se kasnije.“

Odmah se pridružujem Kolinu, koji stoji ispred aparata za kafu. „Danas si se za dlaku izvukla“, kaže mi šef. Ali glas mu nije prekoran. „Znam, Koline, nemoj da misliš da ne shvatam šta sam rizikovala. Bila je to greška, jedna od onih što uopšte ne mislim da ikad ponovim.“ Kolin ubacuje dva novčića u aparat, hitro pritiska niz dugmadi i ubrzo mi pruža vrelu kafu. Probam je i osećam da je previše zašećerena. „Da nije malo previše šećera?“, pitam ga. „Biće ti potrebno...“, kaže mi tajanstvenim glasom.

„Onda će mi stvarno leći.“ „Ti si jaka žena, siguran sam da ćeš uspeti i bez dodatne podrške“, kaže i namiguje mi. „Hajde, Koline, dobro znaš da uspevam da odolim skoro svim lošim vestima“, saopštavam mu stoički. Zapravo, počinjem da naslućujem šta hoće da postigne i to mi se nimalo ne sviđa. „I ti, Dženi, vrlo dobro znaš o čemu se radi i nemoj da praviš tu kiselu facu nakon što si popila najslađu kafu u svom životu.“ Izgleda da mi je šef veoma mudar. „Znam o čemu se radi, ali neću da te oslobodim neprijatnosti da mi to i kažeš.“ „Kakva podmukla devojka... Onda, ako baš nećeš da mi olakšaš, znaj da lord Beverli insistira na tome da ti i Ijan zajedno radite za njega.“ „Ah...“ Ne uspevam da kažem ništa drugo. Nažalost, naslutila sam tačne vibracije. „Jasno je da naš klijent ne zna za vaše nekadašnje probleme, a iskreno rečeno, nakon onog danas, voleo bih da nikad i ne sazna“, precizira. „Slušaj, Koline“, kažem mu ozbiljno, „ja sam ona koja preuzima odgovornost. Jasno mi je da sam napravila glupost i da na neki način moram da platim za to, ali ovo... ovo je previše. Lord Beverli može i da ne zna, ali ti znaš šta se dogodilo, znaš šta rizikujemo.“ Kolin nervozno vrti u rukama šoljicu s kafom i ne gleda me. „Prošle su četiri godine, Dženi, nadao sam se da su dve inteligentne i odrasle osobe u međuvremenu uspele da prevaziđu međusobne razlike.“ „Naravno, samo što je Ijan takođe daleko od toga da je odrastao ili da je inteligentan. Ali mislim da nam u ovom trenutku oboma nedostaju neophodne osobine.“ Dok to govorim, imam facu anđela: možda pomalo prkosnu, ali ipak anđeosku.

Nasuprot tome, u Kolinovim očima primetna je određena doza nervoze. „Dženi...“, opominje me.

Ali ne dozvoljavam mu ni da završi rečenicu, dobro znam šta je cilj. „U pravu si, danas sam napravila glupost i moram zbog toga da snosim

posledice.“ Kolin onda pokušava da promeni taktiku. „Potrudi se da to posmatraš i na ovaj način: plaćaš zbog greške koju si sama napravila, ali Ijan... našao se upleten u ovu situaciju a da to nije hteo. Možda ni on ne skače od radosti u ovom trenutku.“ Ovako postavljen, problem opet postaje interesantan. Na kraju krajeva, ko sam ja da uskraćujem Ijanu veliku radost što mora da radi sa mnom? „Zna li on već za to?“, pitam, podstaknuta novom energijom. Nikad ne treba potcenjivati moć da drugima učinite život nemogućim.

Kolin se smeje, pomiren sa sudbinom. „Vidim da neki mali trikovi uvek deluju. Vi ste dva deteta, Dženi“, prekoreva me dobroćudno. „Oprosti, ali s obzirom na to da sam dve godine starija, on je dete.“ „Naravno, te famozne dve godine razlike...“ „Te dve bitne godine razlike“, podsećam ga najozbiljnijim tonom.

Istina je da je pre pet godina sve počelo baš zbog pitanja godina: kad je formiran prvi zajednički tim za poresko savetovanje, sačinjen od ekonomista i advokata, bili su primorani da načine težak i neprijatan izbor. Koga da postave da rukovodi?

Ja sam imala dvadeset osam godina i neverovatnu i brzu karijeru za sobom. Ijan je, s druge strane, imao dvadeset šest godina i bio je u službi tek odnedavno, mada su se o njemu već ispredale neverovatne priče. Govorilo se da je darovit i briljantan ekonomista, i da ga klijenti na sva usta hvale.

Dakle, nakon što su ocenjeni razni kandidati, banka je između nas dvoje morala da izabere odgovorno lice. Naravno, oboje smo očekivali da ćemo dobiti takvo priznanje.

Odluka je bila vrlo teška, ali je savet banke, suočen s potpunom nesposobnošću da izabere, na kraju nagradio stariju osobu, to jest mene.

Rečeno nam je da im je potreban neko bar s minimalnim stažem.

U dubini duše znala sam da je ta motivacija samo izgovor i da sam imala sve adute za to mesto. Biti glavni i odgovoran u timu ne znači samo da ste najbolji - mada sam to bez sumnje bila - već i da umete da vodite i podstičete čitavu ekipu. Što se tiče Ijana, on je uvek znao da vodi jedino sebe.

Sve u svemu, njemu je ova odluka izuzetno teško pala. U prvom trenutku smo svi pomislili da će dati otkaz i otići negde drugde, ali se odlučio za

lukaviju taktiku. Zapravo, odlučio je da ostane, ali je od tog trenutka imao samo jedan cilj: da mi svakodnevno pravi probleme.

Njegovo neprijateljstvo je prvih meseci bilo dobro prikriveno, da bi kasnije preraslo u pravi pravcati žestoki rat. Sastanci našeg tima postali su legendarni i beskrajno dugi.

Ako bih ja rekla A, on bi rekao B. Ja belo, on crno. I tako do istrebljenja.

Nakon godinu dana bespoštedne borbe, situacija je postala nepodnošljiva: u početku sam pokušala da budem iznad tih provokacija i da gledam svoja posla, ali nakon ko zna kojeg nekorektnog postupka, usmerenog samo na to da me diskredituje kod klijenata, izgubila sam živce. Sukobili smo se u njegovoj kancelariji, jasno i glasno sam mu rekla sve što sam mislila, a on me je izvređao iz sve snage.

Završilo se na najgori mogući način. Dopustila sam da iz mene izbije sav bes sakupljen tokom godinu dana svađa i na kraju sam ga tresnula pesnicom u nos. Izgleda da sam mu učinila dobro, zato što je iz svega toga on izašao s razbijenom nozdrvom, a ja sa prognozom da nedelju dana neću moći da koristim tu ruku.

Pre toga nisam nikad naudila ni muvi.

Ta je epizoda izazvala priličnu buru, i da bi spasla situaciju, firma je mudro odlučila da nikad više ne radimo zajedno. Svakom od nas poveren je po tim i onda se rat pomerio na profesionalni plan. Obe ekipe postizale su zaista izvanredne rezultate, pokušavajući da nadmaše rivalsku, i da na taj način ponesu titulu najbolje.

Neko vreme smo tapkali u mestu jer je rezultat bio nerešen. *** „I, misliš li da ćete uspeti da se ne poubijate tokom nekoliko zajedničkih sastanaka?“, povratio me Kolinov glas u realnost. „Prošlo je pet godina, ako ništa drugo, možemo pokušati da barem budemo civilizovani“, odgovaram mu, začuđena sama sobom.

Kolin je prijatno iznenađen; diplomatska crta nije nikad bila jedna od mojih najboljih karakteristika. Vidim ga kako nastavlja da se smeši. Barem još neko uspeva u tome. „Učinila si me vrlo srećnim. Stvarno, Dženi, nemaš pojma...“

Naprotiv, imam; znam šta za njega znači da može da računa na raspoložene ljude. Priznajem da u poslednjih pet godina među ovim zidovima nije često vladao zdrav razum. Možda makar jednom mogu da pokušam da učinim nešto za njega, s obzirom na to da me je uvek branio, a nakon onog famoznog incidenta, spasao mi je i mesto.

Na kraju krajeva, ja sam bila ta koja mu je zadala udarac pesnicom i znači da je u očima drugih krivica tehnički bila na mojoj strani. Ali Kolin je znao da sam tako reagovala zato što je dotični prešao sve granice. „Da li bi više volela da ja razgovaram s Ijanom?“, pita me šef.

Sad imam trideset tri godine i nije mi potrebna dadilja. Bilo bi lepo, ali avaj - svako mora da preuzme svoju odgovornost. „Ne, hvala ti. Ja ću razgovarati s Ijanom“, kažem mu, pomirena sa sudbinom. „Red je na mene.“ Kolin mi stavlja ruku na rame: „Neka ti je sa srećom.“ Nešto mi govori da će mi sreća baš biti potrebna.

Ideja mi nije izgledala toliko luda kada sam je predložila Kolinu, ali kad sam se vratila u kancelariju, učinilo mi se da je nemoguće da je ostvarim. I ostala sam tako prikovana za stolicu čitavog dana.

Kukavica sam, znam... ali to nije do mene. To je dovoljno da me trgne iz učmalosti i pokrene da radim.

Kancelarija se skoro ispraznila, a napolju je mrkli mrak. Vreme za večeru poodavno je prošlo. Hvala bogu što je sutra subota, pa oni koji mogu izlaze ranije, da odu na vikend van grada ili na ljubavni sastanak.

Džordž, moj zamenik, promalja glavu kroz vrata kancelarije. „Još si tu?“, pita, kao da ne bih smela da budem. „Izgleda da jesam.“ Dobacuje mi kratak pogled i u njemu vidim sažaljenje. „Neka ti je sa srećom“, kaže mi. Znam na šta se to odnosi. Verovatno to znaju svi na poslu. „Ma neka ide dođavola, Džordže. Prijatan vikend. Lepo se provedi“, odgovaram mu.

Jedan deo mene želeo bi da je Ijan već otišao jer bih onda naredna dva dana mogla da provedem u relativnom miru i sačekam ponedeljak da se suočim s njim, ali nesreća se danas nadnela nad mene.

Frkćem dok ustajem iz fotelje i krećem, spremna da pošaljem dođavola svoja dva dana spokojstva. Svetlo iz Ijanove kancelarije u dnu hodnika je zaslepljujuće, teško je da se ne primeti čak i izdaleka.

Nikad nisam bila u stanju da se povučem pred nekim izazovom. Danas prvi put žalim zbog tog svog dara.

Dok nečujnim korakom hodam duž hodnika, primećujem da je i Tamara, Ijanova pomoćnica, takođe mudro pokupila prnje: ni opčinjenost šefom nije uspela da je zadrži u kancelariji do devet u petak uveče.

Nema kolebanja ili premišljanja dok odlučno kucam na njegova vrata i onda ih otvaram, ne čekajući odgovor. Bolje da ga zateknem nespremnog, to mi daje psihološku prednost.

I stvarno sam ga, izgleda, iznenadila, zato što pogled koji mi upućuje odiše nevinim čuđenjem. Ali to traje samo sekundu, jer skoro istog trena me gleda uzdržano, skoro smrtonosnim pogledom. Njegove oči, isprva bistre, u trenu postaju mutne, mračne.

Neobično, ali nikad dosad nisam shvatala da moja fizička blizina može tako da utiče na njega. Sekundu ranije nalazila sam se pred opuštenim čovekom; sad je to, naprotiv, neprijatelj spreman za napad.

Ijan se smestio u udobnoj fotelji od crne kože, dok mu ekran računara osvetljava uzdržano lice. Pogled mi odmah pada na razvezanu kragnu i olabavljenu kravatu. U ruci drži podeblji snop listova, koje odlučno stavlja na sto čim primeti moje prisustvo. „Pitam se zašto kucaš ako ne nameravaš da sačekaš da ti odgovorim?“, pita dok naglas razmišlja. „Moram li da te zamaram da pogađaš odgovor?“, uzvraćam i sedam u fotelju naspram njega.

Ijan krivi krajičak usana u oprezan osmeh. „Naravno da ne moraš, i sam sam savršeno svestan toga: kucala si samo zato da bi ispoštovala određenu formu, ali te je baš briga za moj odgovor, već si htela prednost iznenadnog ulaska, zar nije tako?“ Smešim mu se usiljeno. Naravno da je u pravu.

Moram da budem iskrena: Ijanov mozak je uvek bio problem. Uglavnom uspevam da svakoga nadmašim u oštroumnosti, ali kad je o njemu reč, Ijanova podmukla inteligencija istovetna je mojoj. A to je vrlo ponižavajuće.

Ijan sleže ramenima i prepušta se ljuljanju u fotelji. „I čemu mogu da zahvalim za to?“, pita me, dok me pažljivo posmatra onim svojim upadljivim azurnoplavim očima.

Pošto sam tu, zaista ne znam odakle da počnem. U glavi sam složila neku vrstu logične skale, ali sad kao da imam prazninu u sećanju. „Došla si da mi se zahvališ?“, pita me guja ironično. „Da ti se zahvalim?“, pitam zbunjeno. „A zbog čega?“ Ton mog glasa odmah postaje visok.

Ijan se smejulji. „Za ono jutros, zato što sam ti spasao dupe od Beverlija...“, daje mi na znanje.

Prekidam ga u trenu. „Zapravo, sama sam se spasla.“ „Naravno, ali samo zato što ga je moje prisustvo smirilo i smekšalo. I samo tako si pronašla način da se spaseš sama“, precizira.

Jedan deo mene zna da je u pravu, ali se toliko toga među nama izdešavalo da ni hiljadu akcija kao što je ova današnja ne bi bilo dovoljno da izravna račune. „Neka bude jasno, spasla bih se i bez tvog nametljivog prisustva, Ijane.“ Upućuje mi veoma sumnjičav pogled. „Sve to treba dokazati, draga moja.“ Način na koji to kaže izaziva u meni hladnu jezu.

Nekoliko trenutaka samo se netremice gledamo, niko ne želi da prvi skrene pogled. Ijan najzad stavlja tačku na ovo iščekivanje: „Hteo bih da ostanem ovde čitavo veče, ali, avaj, moram za deset minuta budem van ove kancelarije zbog ljubavnog sastanka, pa bih te molio da pređeš na konkretno“, kaže mi iznenađujuće hladnim glasom. Nema više učtivosti. „Reč je o Beverliju“, počinjem odlučno. „On hoće da nas dvoje radimo zajedno na njegovom slučaju.“ „Naravno da hoće“, naglašava, kao da je to nešto sasvim normalno. „Čuo je da smo dva najizvanrednija uma u ovom odeljenju i želi da oboje doprinesemo. Mogu da ga razumem. Ti ćeš raditi na svom projektu, a kad to završiš, moraćeš da mi se potčiniš kako bih ti predložio neka poboljšanja“,

kaže mirno.

To je baš čudno, zato što je Ijan sve samo ne predvidljiv. Razume se, u negativnom smislu, da to odmah bude jasno. „Shvatila sam da ti je fufica koju večeras izvodiš na večeru zavrtela mozak, ali pokušaj da ostaneš usredsređen još nekoliko minuta“, prekorevam ga ljutito.

Moja rečenica pogađa u metu, zato što se trenutak kasnije naginje iz stolice, hvata se za ivicu pisaćeg stola i opasno se primiče mom licu. „Fufica?“, ponavlja ljutito. U očima mu vidim prave pravcate plavičaste munje.

I to me zasmejava. „Uvek se vučeš s takvima. Ili si promenio tip u skorije vreme?“, pitam uz savršeno nedužan izraz lica.

Ijan me zgrabi za lice i, dok se s mukom uzdržava da mi ga ne smrska, kaže: „Bože, kako bih voleo kad bih jednom zauvek mogao da ućutkam ta tvoja pogana usta! To bi bilo najveće zadovoljstvo u mom životu!“ Vidim mu u očima bes koji je teško kontrolisati. Izgleda da sam uspela da ga nateram da izgubi strpljenje. Baš dobro.

Odlučnim pokretom uspevam da se iskobeljam, povučem unazad i uspostavim sigurno rastojanje između nas. Jednom sam mu razbila nos, ne bih želela da moram da to ponovim. „Pod jedan, Beverli želi da radimo zajedno na njegovom dosijeu i nas dvoje velikih profesionalaca i odraslih osoba ćemo to uraditi“, objašnjavam mu. „Pod dva, nema tima, na tom poslu ćemo biti samo nas dvoje: već smo dovoljno u haosu da ne moramo da uvlačimo i druge ljude u ovaj naš dugogodišnji sukob“, dodajem odmah.

Izraz njegovog lica je mešavina besa i razumevanja. Vidim da počinje da naslućuje šta želim da postignem. „Pod tri, kad se budemo čupali za kosu, razume se, u figurativnom smislu, svakako ćemo to učiniti daleko od ove kancelarije. Za sve druge ljude ćemo nas dvoje biti u savršenom skladu za sve vreme trajanja zadatka. Naše neizbežne prepirke odvijaće se van ovih prostorija“, zaključujem. „Ukratko, ne želiš svedoke“, odgovara mi Ijan, nimalo začuđen. „Naravno da ne, kao što ih ne želiš ni ti. Prošli put su neprekidne prepirke zamalo uništile naše karijere, pa ovog puta ne želim ništa slično.“

„Takođe, i zbog toga što sam sredio nos...“, naglašava ljutito. „I ne bih htela da uništim to što je tvoj plastični hirurg tako dobro namestio“, uzvraćam sarkastično.

Znam da Ijan nije operisao nos nakon mog udarca pesnicom, ali pošto to stalno spominje, uvek mi pruža izvesno zadovoljstvo, između ostalog, i zbog toga što je posebno osetljiv na tu temu. Njegova opsednutost izgledom je svima dobro poznata, kao i to da se uvek zgrozi pri spomenu bolnica i operacija. „Ono što bih želeo jeste da nas hirurg operiše zajedno“, saopštava mi ljutito. „Mogu da se zakunem da si opsednut oblikom svog nosa više nego neka žena. Ja imam ružan nos i odlično živim s tim“, kažem mu uz osećaj da sam vrlo mudra. „Ti uopšte nemaš ružan nos“, kaže mi ubedljivo, „imaš normalan nos, koji savršeno odgovara tvom licu.“ Ta rečenica me ostavlja u čudu: Ijan govori lepo o mom nosu? Pa kakvu mi to vrstu zamke priprema kroz ovaj razgovor? „Naravno, ali ako posmatramo tvoju kosu, onda bih i te kako imao primedbi“, nije oklevao da doda.

Ah, eto, kritiku bolje razumem. U svakom slučaju, istini za volju, imam najobičniju kestenjastu kosu, boju sasvim običnog kestena, najobičnije srednje dužine. Malo je toga za neku kritiku. „Onda, dogovoreno?“, pitam ga, ignorišući njegov komentar, dok se podižem i pružam mu ruku. Profesionalnost pre svega. „Imam li izbora?“, pita pomiren sa sudbinom. „Naravno da nemaš“, uzvraćam ljubazno.

Ijan uzdiše. „Onda, dogovoreno“, kaže mi. Sumnjičavo gleda moju ruku, do te mere da skoro pomišljam da je neće stegnuti, a on, ipak, odlučuje da je prihvati. Siguran stisak ne ostavlja prostor za oklevanje.

Podižem glavu i srećem njegov pogled. Jasno je da je i to greška: njegove famozne azurnoplave oči prosto me fasciniraju i prisiljavaju da odem.

Shvatam zašto mu je čitav London pod nogama; stvarno umem da budem objektivna i prepoznam muškarca koji je, ruku na srce, izazovno lep. Kažu da žuta štampa često piše o njemu: plemić, budući vojvoda, glavni naslednik

nesumnjivo vredne imperije, sa fizičkom pojavom koja ne prolazi nezapaženo.

Ništa lakše nego govoriti o njemu i četi žena s kojima se fotografiše. Sve one su fotomodeli ili lažni piarovi koji se pretvaraju da se bave nekim poslom, a zapravo čekaju da nekog namame u zamku.

Naravno, sve zajedno ne dostižu IQ osobe prosečne inteligencije, ali to nije važno. Ijanu je dovoljno da bude obožavan, on ne traži ništa drugo.

Oslobađam ruku, kao da sam se opekla, i skrećem pogled. Bolje da se vratim u realnost. „Onda, laku noć i prijatan vikend“, kažem mu velikodušno, vrlo ponosna na svoju superiornost.

On ironično podiže obrvu na uobičajeni način. A moje dobre namere da zakopamo ratne sekire tope se kao sneg na suncu. Krećem ka vratima i kažem mu: „Hajde, pokreni se, znaš da droce ne vole da čekaju. Nemoj da dozvoliš da te čeka.“ I da bi se sve završilo tako lepo, čak mu namigujem dok moje obličje nestaje u tami hodnika.

Vraćam se u svoju kancelariju, i prvi put otkako sam jutros otvorila oči, imam volje da se nasmešim. Hvala ti, Ijane, od srca ti hvala.

Treće poglavlje Odlučno ubacujem u brzinu dok se moj mali automobil uz veliku buku probija kroz polja nedaleko od Londona. Na selu sam, blizu imanja svojih roditelja.

Ovde je sve ekološko i sve politički korektno.

Moji su čudna stvorenja, barem za jednu mudricu kakva sam ja. Englezi su, ali su protiv monarhije, vegetarijanci su, preciznije vegani, ali antireligiozni, ili, u najmanju ruku, bliži budizmu nego svim ostalim religijama, nisu venčani, već predstavljaju par i podržavaju sve nevladine organizacije koje postoje. Doneli su na svet troje dece: Majkla, mog starijeg brata lekara, koji radi za Amnesti internešenel i druge organizacije koje pomažu izbeglicama po čitavom svetu, i moju sestru Stejsi, koja besplatno brani one koji ne mogu sebi da priušte advokata.

To znači da je lako shvatiti zašto se u svojoj porodici osećam kao riba na suvom. Ja sam poreska savetnica! U njihovim očima pomažem bogatima da postanu još bogatiji, što automatski znači da sam oličenje lošeg društva, skoro kao neka vrsta đavola u suknji.

Takođe sam i njihova mala devojčica, pa prisiljavaju sebe da me prihvate. Da sam najstarija, sigurno bi me se odavno odrekli. Da ne govorimo o tome da me je porodica gledala s više naklonosti dok je u mom životu postojao Čarls.

Međutim, pošto sam sad bez njega, sigurno sam vraćena na dno porodične lestvice.

Čim sam se parkirala uz mali drvored, dočekuje me grupica gusaka koje kidišu na mene i pokušavaju da me ugrizu za ruku.

Slobodne guske su srećne guske, tako misli moja majka. Sklona sam da ne podržavam njeno mišljenje, ali još nisam smogla hrabrosti da joj to saopštim.

Takođe mi nije jasno zašto moji gaje guske, jer ih ne jedu. Guske su prepredene, svi to znaju, a moji roditelji podižu diktatorske i vrlo gadne guske.

Pošto sam naviknuta na to, odlučnim korakom idem ka ulaznim vratima i pravim rizičan slalom između pasa i mačaka, koji dremuckaju ispod

prozorskog simsa. Nakon godina neprekidne prakse, stekla sam zavidnu veštinu, pa sam za nekoliko sekundi na sigurnom, u kući. Guska ubica, koja me je od početka pratila, ostaje iza mojih leđa i gače iza vrata. Kakvo zadovoljstvo. „Mama, stigla sam!“, vičem da me čuju. „U kuhinji sam“, odgovara mi majka umilnim glasom. I stvarno - tamo je, priprema supu donekle neobičnog mirisa. Nikad je ne treba pitati šta stavlja u tanjire, mogao bi čovek da umre od straha. „Evo i tebe, Dženi, baš smo se zabrinuli, kasniš čitav sat“, saopštava mi majka, koja danas nosi upadljivu žutu haljinu. Verovatno neka vrsta pozdrava suncu, s obzirom na zaslepljujuću boju. „Ne kasnim. Javila sam da ću stići u jedan i evo me ovde u jedan, tačna kao švajcarski sat.“ Među nama rečeno, uvek nastojim da stignem tačno u sekundu kad se radi o mojima. Nikad ni minut ranije jer bih tako rizikovala čitavu bujicu neugodnih pitanja. „Pogledaj se, draga. Još malo pa sivo lice. Pa šta, kog đavola, jedeš?

Nije valjda meso?“, pita moja majka, očigledno potresena i pri samoj pomisli na to. S obzirom na to da su me podizali dvoje vegetarijanaca, jasno je da ne jedem meso, ali povremeno dopuštam sebi ribu ili jaja. Ali ne bih nikad smogla hrabrosti da to kažem majci, mogla bih da je ubijem saznanjem da sam rekreativna, a ne posvećena vegetarijanka. „Ne, mama“, odgovaram, „nikakvo meso, samo mnogo stresa.“ Po izrazu njenog lica shvatam da sam udarila u pogrešnu žicu. „Dobro.

Iskreno, to si i zaslužila, sama si birala posao. Stvarno, Dženifer, šta ti se to motalo po glavi kad si izabrala ekonomiju? Pa još uz to da radiš za poslovnu banku... Shvataš li ti to? One su uzrok kraha našeg finansijskog i ekonomskog sistema!“, ponavlja mi po hiljaditi put. Tu priču sam toliko puta čula da mogu da predvidim od reči do reči ono što se sprema da mi prebaci. Uz minimalne greške. „Mislila sam da si srećna zbog njihove sklonosti krahu“, podsećam je.

Moja majka zastaje s varjačom u vazduhu i okreće se ka meni. „Naravno da sam srećna! Konačno i svi ostali primećuju ono što tvoj otac i ja ponavljamo već četrdeset godina.“ Dok to govori, oči joj sijaju i čine je

mnogo mlađom. „Onda bi trebalo da budeš još srećnija, znajući da doprinosim krahu sistema. Na neki način“, dodajem skoro uz osmeh.

Lukava sam i moja majka to zna. Pomirena sa sudbinom, okreće se ka svom velikom loncu. „A Čarls, zašto on nije došao s tobom?“, pita i nastavlja da meša jelo.

Bože, zaista sam se nadala da to neće primetiti, barem ne tako brzo. Mislila sam da će mi optužbe na račun mog posla pomoći da dobijem još neki minut. „Stvarno, Dženi, gde je Čarls?“, pita i moj brat, koji se kao magijom pojavio pored mene. „Hm“, gunđam. A na taj moj skoro nečujni zvuk, majka eksplodira. „O, bože, pa vi ste se razišli!“ „Pa...“ Majkl naslućuje moju nesigurnost i pokušava da mi pomogne. „Hajde, mama, nemoj da si toliko dramatična, Čarls je danas imao neku obavezu, zar ne, Dženi?“ Odlično zna da smo raskinuli, nije uopšte glup, ali izgleda da ovo nije dan pogodan za takvu vest. Moja majka, obično tako smirena, pretvorila bi se u furiju i pri samoj pomisli na to. Bolje je to odložiti za kasnije. „Da, naravno, otišao je na neki kongres“, lažem ubedljivo. Godine prakse su iza mene. „Šteta. To znači da ću morati da ti pripremim torbu da poneseš nešto hrane sa sobom. Dobro znaš koliko voli moju kuhinju.“ Priznajem da je trebalo da se udam za njega samo zbog toga, ako ništa drugo. Nikad neću pronaći čoveka koji toliko ceni kuhinju moje majke. Ali Čarls ju je zaista voleo, ne toliko zbog njenog ukusa, koliko s filozofskog stanovišta: po njegovom mišljenju, ako su sastojci etički i logični, onda je takav i rezultat. Ukoliko po strani ostavimo ukus.

Zato što je ukus vrlo diskutabilan. A to kažem uz svu ljubav ćerke. „Izvolite, sve je spremno“, poziva nas malo kasnije moja majka.

I mi je sledimo dok se probija ka prostranoj trpezariji. Prostrana je zato što je prilično ispražnjena, kao što nalažu nova pravila feng šuija.

Za stolom od prirodnog drveta (ne dolaze u obzir hladni materijali, kakve

ja volim) već sedi moj otac i ćaska s Tomom, mužem moje sestre Stejsi. I oni imaju idealnu ekološku farmu nedaleko odavde. Njihovo dvoje dečice Džeremi i Anet jure se oko stola.

Moja sestra razgovara s Majklovom devojkom Hanom. Ona je lekar iz Nemačke i upoznali su se pre neku godinu u nekom izbegličkom kampu. Otad se strastveno vole. Venčanje je gotovo svršena stvar, čim radne obaveze to budu dopustile. Zapravo, već je više od godinu dana kako pokušavaju da se venčaju, ali ih neprekidni ratovi, kojih ljudski rod nikako da se oslobodi, čine prilično zauzetim. Imam utisak da se, ako budu čekali trenutak da u svetu zavlada potpuni mir, nikad neće ni venčati. Međutim, zašto remetiti tuđe snove?

To su ljudi povezani idealima i ubeđenjima, strasni i uvereni u ono što misle. A ja s tim nemam nikakve veze.

Istina je da sam rasla veoma osetljiva na sve svetske grozote, koje su verovatno i od mene uspele da stvore osobu koja je izgradila odbrambeni mehanizam. Zato sam odlučila da učinim nešto potpuno suprotno od njihovih ubeđenja, nešto što smatraju lakoumnim i glupim, ali što mi je omogućilo da uspostavim distancu između njih i sebe. Otkrila sam ko sam tek pošto sam na neki način porušila mostove koji su me povezivali s njima. Uvek sam osećala potrebu da živim kao zasebno biće, a ne kao deo zajednice gde su svi obavezni da dele iste ideje. Činjenica da sam bila jedan od najboljih studenata na Oksfordu, omogućila mi je da učvrstim to odvajanje, zbog čega sam kasnije mogla da odem u London i ponovo otkrijem sebe.

Ne može se reći da nisam za trenutak uspela u tome, makar ljudski govoreći. Karijera je jedino u čemu se snalazim, iako mi se ne sviđa što to moram da priznam. „Zdravo, Dženi“, pozdravlja me otac. „Nema Čarlsa danas?“ Glas mu je, srećom, ljubazan i nije uzbuđen kao majka malopre. „Ne, ima neke obaveze na fakultetu“, ponavljam i vešto lažem. „Onda je opravdano“, kaže svečanim glasom. Samo neka bude jasno: ja se nikad ne pravdam kad moram da radim preko vikenda i ne mogu da dođem da se vidim s njima. „Onda, šta se priča u gradu?“, pita me Tom.

„Rekla bih ništa. Sve je kao i obično“, odgovaram i sedam za sto. „Vama se ne sprema bankrot kao onima iz Lemana?“, pita me zabrinuto Stejsi.

Kucam o drvo protiv uroka. „Ne, rekla bih da u ovom trenutku nismo na putu ka bankrotstvu.“ Mnogo je verovatnije da će bankrotirati Engleska pre nego neka velika poslovna banka, mislim u sebi, ali je uzaludno njihovim umovima dosađivati takvim scenarijima. „Znaš li da sam pre neki dan kod frizera čitala članak o nekom plemiću koji radi u tvojoj banci“, kaže mi Hana. Njoj je dozvoljeno da povremeno čita tračerske rubrike, zato što je Nemica. Žvaćem parče ražanog hleba, koje mi iznenada zastaje u grlu. Zatečena sam jer čujem da se o njemu govori u jedinom kutku Engleske gde sam se nadala da ga niko ne primećuje. „Kako se beše zove? Ako je stvarno toliko lep, morala si da ga primetiš“, zadirkuje me nevešto.

Svi zastaju i netremice gledaju u mene. Ali napeto. „Ijan Sent Džon, grof od Lenglija“, kažem tihim glasom i kašljucam. „Tačno!“, uzvikuje zadovoljno Hana. „Poznaješ ga?“ Malo nedostaje da budućoj snahi kažem da sam grofu od Lenglija razbila nos, ali bi to izazvalo previše oduševljenja kod mojih ukućana, koji su inače pacifisti. Bolje da prećutim pojedinosti. „Viđam ga u prolazu“, kažem samo toliko.

Uostalom, ko zaista može da kaže da poznaje Ijana Sent Džona? Mislim niko.

Nikome nije jasno šta traži u velikoj američkoj poslovnoj banci kad njegova porodica poseduje bezbroj firmi rasutih po svetu. U štampi je, doduše, bilo reči o nekoj porodičnoj svađi, što ga je nateralo da odbije sve položaje koje mu je deda ponudio. Ipak, to što radi kao službenik, iako izdašno plaćen, ne može da se uporedi s upravljanjem ogromnim porodičnim bogatstvom.

Istina je da bi mogao i da ama baš ništa ne radi, kao najveći deo njemu sličnih plemića, dok on, naprotiv, nebrojeno mnogo sati čami u kancelariji.

Skoro koliko i ja. Zbog toga mi je još odvratniji.

Razgovor za stolom vraća se sigurnijim temama, kao što je postepeni

prelazak s atomske na energiju vetra i sunca, što će biti ostvareno u Japanu, pa razgovor o novoj engleskoj politici i slično.

Kroz neki sat sam ponovo u kolima, dok je pored mene brižljivo spakovana ambalaža s najgorom supom u istoriji.

Ko zna zašto, ali taj prizor uspeva da mi ulije neophodnu energiju da se što pre vratim kući.

Četvrto poglavlje „Kod kuće sam!“, vičem dok odlučno prelazim preko praga svog stana. Tri prelepe spavaće sobe, plus kuhinja i dnevni boravak, koje delim s Verom i Lorom, u zoni prilično skrajnutoj od gradske vreve.

Poslednjih godina moja plata je znatno porasla, pa bih mogla da živim i u kvartu bližem centru, i sigurnijem, ali moje prijateljice ne mogu to sebi da priušte, tako da sam pre više godina odlučila da ostanem s njima sve do neke eventualne odluke da živim s nekim muškarcem ili da se udam. Sad nema sumnje da ću ovde ostati do kraja života. „Zdravo, Dženi“, pozdravlja me Vera, koja leži ispružena na kauču u salonu i pokušava da čita neku knjigu. Vera uvek nešto čita, čak i dok kuva, dok čisti kuću ili ide u kupovinu. Radi u biblioteci i nesvesno je odlučila da pročita sve što je ikad napisano. Dakle, ne gubi vreme. Nikad. „Zdravo, čitaš nešto interesantno?“, pitam je i padam u fotelju naspram nje.

Klima glavom ne odvajajući pogled sa stranice. „Je li sve u redu kod tvojih?“ „Kao i uvek“, potvrđujem i stavljam hranu na sto. „Šta ima u tom paketu?“, pita znatiželjno. Ne znam kako je uspela da ga vidi a da čak nije ni podigla pogled s knjige. Očigledno da je već stekla izuzetne čulne sposobnosti.

Smejem se pre nego što kažem: „To je supa moje majke, za Čarlsa.“ Na to odmah odlaže knjigu na sto. Upućuje mi zabrinut pogled lepim zelenim očima. „Šališ se, stvarno?“ „Kamo sreće“, odgovaram joj rezignirano. „Znači, tvoji ne znaju...“ „Danas baš nije bila prilika, previše sam umorna da trpim i njih“, pokušavam da se opravdam. „Potreban ti je odmor“, kaže mi Vera, i u pravu je. „Trebalo bi da pošalješ dođavola sve i svakoga jedno nedelju dana. Možda na nekom

egzotičnom mestu, kao što je Mauricijus ili Sejšeli.“ „Znaš da bih, kad bih otišla tamo, morala da lažem svoje da sam bila u Avganistanu da pomažem siromašnima?“ Vera me gleda rezignirano. „Shvataš li da moja porodica u odnosu na tvoju izgleda skoro normalno?“ To kaže osoba čija se majka udavala pet puta i čiji je otac dobio još troje dece s različitim ženama, što mislim da samo po sebi dovoljno govori. „Reći ću im, u svakom slučaju. Neću ih večito lagati. Moram samo da prevaziđem ove tenzije na poslu i vratim se u normalu“, odgovaram joj umorno. „Žao mi je što sad kroz to prolaziš“, teši me prijateljica. „Znam i neizmerno sam zahvalna tebi i Lori na moralnoj podršci. Realno, bez vas bi naredne sedmice bile nepodnošljive, čak i jednoj bezobraznici kao što sam ja.“ „Zašto, šta se još događa?“, pita me zabrinuto. „Radiću u jednom izuzetnom timu“, kažem joj dok se pretvaram da sam vesela. Ali ona ne naseda na to. „A to je?“, pita sumnjičavo.

Izraz mog lica dovoljan je da otkloni svaku sumnju. „Zaboga, nije valjda sa...“ Ostavlja rečenicu da visi u vazduhu i pravi vrlo teatralni pokret. „Pa naravno. Gospođice Persi, imamo veliku priliku: vi i grof od Lenglija ste savršeni za ovu samoubilačku misiju.“ Sad sam odlučila da počnem da se smejem, jer mi ništa drugo ne preostaje. „O, bože! Tako mi je žao, Dženi“, kaže ozbiljno. „Vera, nemoj toliko da se sekiraš zbog mene. Umem da se odbranim, ozbiljno.“ Ona se za trenutak zamisli, a onda počinje da se smeje, konačno umirena. „Da, ali ko će odbraniti englesko plemstvo od tebe?“, pita ironično. „Molim te, nemoj mi reći da sad moramo da ih tretiramo kao vrstu u izumiranju“, kažem joj zabrinuto. „Znaš li da ovog puta ne smeš da mu razbiješ nos, čak i da to zasluži?“, podseća me Vera. „I ne kažem to zbog njegovog nosa, koji me ne zanima

mnogo, već zbog tebe i tvoje karijere.“ „Znam, znam“, smirujem je. „Uostalom, nisam morala da mu razbijem nos ni prvi put. Ni ja to ne kažem zbog njegovog nosa, već zbog nenasilja. Gandi ne bi bio mnogo ponosan na mene. Ni moja majka. Godine i godine miroljubivog rešavanja sporova i šta uradim kad naiđem na prvu pravu teškoću? Pesnica u lice! Kakva banalnost...“ „Pa da, ali nije to bio baš bilo ko“, podseća me moja prijateljica.

Problem je u tome što je ona u pravu, jer i ja, na kraju krajeva, znam da je Ijan jedina osoba koja uspeva da me natera da izgubim živce. A razumnoj osobi kao što sam ja nije baš veliko zadovoljstvo da to prizna. „Ne, naravno da to nije bilo ko. Moj usud u ovom životu, tako izgleda“, priznajem uzdišući. „Pre bi se reklo - tvoja antiteza“, govori mi. „Draga, želela bih da je upravo tako, ali sam dovoljno realna da shvatim šta je moj usud, a ne moja suprotnost. Čak i kad smo krajnje različiti, osećam da posedujemo mnogo sličnosti. I zapravo me tera da gubim strpljenje zato što razmišlja slično kao i ja i tako uspeva da me dovede u škripac.“ Vera je dirnuta mojom analizom. „Lepotice, trebalo je da se baviš psihologijom.“ „Mislila sam da znaš, advokati su de fakto psiholozi. Morali bi da nam daju diplomu ad honorem.“ Izvlači mi jastuk smejući se. „Podsećam te da si poreska savetnica, a ne sudija!“ „Baš zato što sam poreska savetnica, poznajem život, smrt i probleme svojih klijenata!“ U tom trenutku i Lora stupa na scenu. Ima prilično smrknut izraz lica. „Šta je bilo?“, pitamo je obe. „Raskinula sam s Dejvidom“, odgovara uz mešavinu ozbiljnosti i očaja.

Za vašu informaciju, Lora raskida s Dejvidom jednom nedeljno, i to je uvek prava drama. „Zašto?“, pitam je. „Zato što je kreten, neće da se obaveže! Neće da se venča posle punih sedam godina veze! Sedam godina, shvatate li vi to?“, kaže nam i baca se na

kauč pored Vere.

Iskreno rečeno, znamo to vrlo dobro, zato što Dejvid već sedam godina ponavlja Lori da neće da se venča i da nije tip za brak, već za zajednički život.

I to je bolna tačka: Dejvid hoće da živi zajedno s Lorom, ali ona želi da ode odavde samo u beloj venčanici. Kako izgleda, u pitanju su dve teško pomirljive pozicije.

Ipak, mnogo se vole, pa se onda nekoliko dana kasnije pomire. Da bi se odmah posle toga opet posvađali. I tako ukrug. „A šta ako biste umesto braka pokušali sa zajedničkim životom?“, usuđujem se da je pitam.

Ona me odmah ošine pogledom. „Nikad!“, saopštava mi. „Ja držim do svojih vrednosti i ubeđenja i biću u braku ili neću imati ništa.“ Htela bih da joj kažem da je zajednički život sve samo ne ništa, da je sve kao u braku i da moji žive srećno nevenčani duže od četrdeset godina, ali znam da bi to bilo uzalud. Kad je ljuta, bolje ju je ostaviti na miru.

Nastaje teška tišina u sobi, sve dok Vera ne uzvikne: „Ja znam šta je potrebno svakoj od nas!“ Lora i ja je zbunjeno pogledamo. „Potrebna nam je nova frizura!“, kaže samouvereno.

Vera je već toliko puta promenila boju kose da je sigurno potukla sve rekorde. Pravi je stručnjak za farbu za kosu, više o tome zna i od profesionalnih frizera. Možda je baš ovog puta u pravu. „Ja pristajem“, kažem joj. „Zaista mislim da mi je potrebna radikalna promena u životu.“ Pokušavam da odagnam iz glave crva koji mi sugeriše da razmišljam o promeni samo zato što mi je to neka osoba sugerisala. Jasno je da se radi o nečemu smešnom: ako odlučim da uradim nešto sa svojom kosom, to je samo zato što ja to želim, a ne zbog toga što mi je to rekao Ijan.

Odjednom i Lora postaje zainteresovana. „Uvek sam mislila da je Dženi savršena plavuša.“ „Ja plavuša?“, kažem joj sva šokirana.

Vera se slaže. „Apsolutno, ali da to bude izrazito plava boja, uočljiva i vrlo svetla, kao sunce u kosi.“

„Da li ste vi poludele?“ Vera je već ustala s kauča i odlazi u kupatilo. „Mislim da imamo sve što je potrebno“, kaže nam neki minut kasnije. „Dajte, hajde da počnemo!“ „Devojke, jeste li pri sebi? Izrazito plava? Osim toga, ne dovodeći u pitanje tvoju veštinu, Vera, ali zar da mi ti praviš sunce u kosi?“, pitam je vidno zabrinuta.

Vera za trenutak poprima uvredljiv izraz i prekršta ruke na grudima u znak izazova. Ali onda vidi užas u mojim očima: „Potrebna ti je drastična promena, zašto da ne? Znaš dobro da sam dobra i da nemaš zbog čega da brineš.“ Ne brinem se ja zbog njene sposobnosti, već zbog konačnog izgleda.. .Pa da, zbog toga se baš brinem. „Hajde, sedi na ovu lepu stolicu i zatvori oči. Ako hoćeš, nemoj ih otvarati sve do kraja. Ja i moja pomoćnica Lora mislićemo na sve.“ I tako dozvoljavam da me ubede i prvi put u životu farbam kosu.

Peto poglavlje Ponedeljak je, pola osam ujutru, a u kancelariji nema žive duše. Bolje što je tako, kažem u sebi, dok izlazim iz lifta i istražujem okolinu.

Rekla bih da moj usud još nije stigao, a svaki ponedeljak ujutro je uvek nezgodan. Međutim, za mene ovo nije ponedeljak kao svi ostali. Danas je ponedeljak koji označava početak moje saradnje s Ijanom. Kakva mučna pomisao!

Tamara se iznenada pojavljuje ispred mene, upravo dok se spremam da uđem u svoju kancelariju. „Dobro jutro, Dženifer“, pozdravlja me ljubazno.

Ona je uvek ljupka i ljubazna sa svima, takva je po prirodi. Šteta što je njen šef prvoklasni gad. Nadam se da joj to pomaže da ojača karakter. „Dobar dan, Tamara“, odgovaram joj jednako ljubazno, ali onda primećujem da kao da se skamenila pred mojim vratima, da me netremice gleda otvorenih usta, i da joj se na licu ocrtava čuđenje. „Da li nešto nije u redu?“, pitam naivno. Odlično znam zašto me posmatra tako zaneseno. „Ništa“, kaže bez imalo razmišljanja i nastavlja da bulji u mene. „Tako si... drugačija...“, odvaži se na kraju. „Možeš to slobodno da kažeš“, odgovaram joj smešeći se.

Potpuno sam drugačija, i to je ono što me najviše zabavlja. Vera je pravi genije: kosa mi je izrazito plava i u blagim talasima pada mi na ramena. I to meni koja sam nosila rep poslednjih dvadeset godina.

Da ne govorimo o tome da imam na sebi crni komplet sa suknjom smelog šlica i cipelama s visokom štiklom. A uvek sam bila žena s hiljadu pantalona i hiljadu ravnih cipela. „Promena je, kako da kažem... velika...“, pokušava da mi kaže. „Ali ti odlično stoji“, požuruje da precizira. „Hvala.“ Znam da je u pravu.

Estetska promena bi teorijski morala da predstavlja i unutrašnju promenu.

Nadajmo se da je tako. Verujmo da je gotovo s neuspesima i nespretnostima.

Za neku sekundu stiže i Džordž, koji se nimalo ne usteže da iznese svoju

ocenu. „Šta se to dogodilo s tobom, dođavola?“, pita. „Ne mogu a da ne primetim da je promena nekako drastična.“ „Raskinula sam sa Čarlsom“, kratko odgovaram. Nema potrebe da širim priču.

On klima glavom. „Zbog toga mogu da budem samo zadovoljan. Stvarno, Dženi, gde si u današnje vreme uspela da iskopaš profesora filozofije?“, počinje da me zavitlava.

Moram da priznam da je u pravu i smejem se na njegovo pitanje. „Šta da ti kažem, imam poseban njuh...“ „Sledeći put bi trebalo da izabereš nekoga ko ima kičmu. Ne baš kao tvoju, zato što je to nemoguće, ali barem upola takvu“, sugeriše mi iz najbolje namere. „Istinu govoreći, sad bih malo da odmorim. Hoću da predahnem i usredsredim se na posao. Biću prilično zauzeta slučajem Beverli narednih nedelja.“ „I Ijan je uneo svoje ime u agendu“, kaže mi Tamara zbunjeno. „Znam“, potvrđujem to kao da me se uopšte ne tiče. I za ime boga, zaista bih želela da je tako, zato što me bezumno nervira. Zbog tog čoveka ču dobiti čir pre nego što napunim četrdesetu. „To je slučaj na kom ćemo raditi zajedno, jer je klijent to izričito zahtevao“, objašnjavam oboma.

I oboje razrogače oči kao ribe na suvom. „Vas dvoje ćete stvarno raditi zajedno?“, pita Džordž. „Hoću da kažem... načuo sam nešto u vezi s tim prošlog petka, ali sam mislio da ste pronašli način da to izbegnete...“ „Da, postojala je takva ideja u početku, ali bila je neizvodljiva“, priznajem.

Džordž i Tamara gledaju se začuđeno. Za dva mahera kao što smo mi uglavnom ništa nije neizvodljivo. „Onda, neka je sa srećom!“, kaže mi Džordž i smeje se. „Često mi to ponavljaš u poslednje vreme. Hvala ti u svakom slučaju, sreća će mi biti potrebna.“

Neki sat kasnije, na vratima moje kancelarije pojavljuje se Kolin. I on ostaje blago zbunjen mojim novim izgledom. „Dobar dan, Dženi“, pozdravlja me dok netremice gleda u moju kosu.

Kao da je to toliko čudo kad se žena ofarba. Njegova sekretarica to čini bar jednom mesečno i niko ne obraća pažnju na to. „Dobar dan“, odgovaram koncentrisana na podatke na ekranu. „Imate na raspolaganju salu za sastanke“, saopštava mi. I odmah znam na šta se odnosi. „Hvala, dobra ideja. Bolje je na neutralnom terenu.“ Kolin se zadovoljno smeši. „Tako sam i pretpostavio. I rezervisao sam je na dva sata. Međutim, sala nije akustički izolovana“, objašnjava mi. „Znam, godine iskustva su iza mene, ako nisi zaboravio?“ Moj šef podiže glavu ka nebu. „Recimo da ste izvodili dosta predstava između ovih zidova. Sekretarice se žale da je sve postalo izuzetno dosadno i predvidljivo otkako više ne radite zajedno.“ „Znači da naša nova saradnja izaziva veliku radoznalost...“ kažem mu i tim zaključkom završavam rečenicu. „Ali je dosada, kad je reč o nama, nešto dobro, zar ne?“ „Ne bih se začudio ako neko pokuša da postavi bubice u sali za sastanke, čisto da vas prisluškuje. Postoji mogućnost da budete... kako da kažem... žestoki“, tvrdi moj šef.

Gledam u Kolina zbunjeno. „Pa dobro, nije to baš prava reč koju bih koristila, ali pretpostavljam da bi neko mogao i na to da pomisli“, priznajem.

Kolin se baš sprema da ode, kad se još jednom okreće: „U svakom slučaju, božanstveno ti stoji, plavušo.“ Namiguje mi i odlazi.

Sala za sastanke je prazna, i to potpuno. Priča se da su je sasvim ispraznili baš u vreme mojih svađa s Ijanom, zato što su se plašili da ćemo se gađati tupim predmetima. S obzirom na to kako se sve završilo, nije da nisu bili u pravu.

Kad sam odlučno ušla u prostoriju, vidim da se Ijan već udobno smestio i da razgovara mobilnim telefonom. Da je u pitanju bio bilo ko drugi, izašla bih da mu ostavim malo privatnosti, ali Ijan ne zaslužuje nikakav ljubazan gest, pre bi se reklo da slobodno može da ide dođavola.

Ne prestaje da priča i posmatra me ispitivački. Na licu mu je neodređen izraz, ali nastavlja da me pažljivo posmatra. „Moram da te pozdravim“, kaže najzad u telefon, „stvarno ne znam kakvi će mi biti planovi za taj datum. Ne mogu ništa da obećam, ali ako budem mogao da naiđem u taj kraj, sigurno ću skoknuti. Ćao, mama“, kaže na kraju i prekida razgovor.

Brzo stavlja telefon u džep i priprema se za napad. „Tamara mi je rekla da ti je stajling nov i zadivljujući“, zadirkuje me, „ali nisam mogao da zamislim da je nov baš do te mere.“ Stvarno sam se nadala da ću ga iznenaditi, da ću biti barem u toj psihološkoj prednosti u odnosu na njega, ali njegova pomoćnica je odmah izbrbljala sve detalje, pa onda zbogom efektu iznenađenja. „Žene često menjaju frizuru, šta je tu čudno?“ „To što ti to nikada nisi radila“, uzvraća jednostavno i zaključuje razgovor. „Pa dobro, promenila sam sad, što ne znači da to neću raditi i u budućnosti. Mislila sam na crvenu boju. Postoji li neko pravilo koje mi nameće da budem uvek ista?“, pitam sarkastično. „Tvoj problem je što, uprkos promeni spoljašnjosti, uvek ostaješ ista iznutra. To je tvoja drama, ne možeš od toga pobeći“, kaže mi glasom pametnjakovića.

Ovo je krajnje smešno. „Da li ti je ikad palo na pamet da uopšte nemam želju da pobegnem od sebe?“, pitam ga iznervirana. „Možda ti nemaš, ali tvoji momci očigledno imaju, i te kakvu želju“, odgovara izvlačeći keca iz rukava. Pre kraja dana imaću Tamarinu glavu na svom pisaćem stolu, glavu te obične male zmije.

Sad mi recite ko bi mogao da me osudi kad bih ga i po drugi put udarila pesnicom u nos? Zar njegovi verbalni udarci nisu jednako podmukli? „Ah, ah, kad to kaže čovek što se ne seća ni imena žene s kojom je bio prethodne noći, to može da bude samo kompliment“, uzvraćam na isti način. „Međutim, pomislila sam da postoji rešenje: savetovala bih ti da ih sve zoveš opštim imenom dušo. Na taj način ćeš izbeći rizik da ih pomešaš. Pogrešiti ime takvih lepotica je tako prostački, a tebi je toliko važno što si lord, zar nije

tako?“, izazivam ga.

Ijanovo lice iznenada postaje napeto. Bolje rečeno, jako srdito.

Zapanjeno i potonulo.

Nekoliko sekundi gledamo se s očiglednom antipatijom. Onda odlučujem da se manem učtivosti. „Ako smo završili s ljubaznostima, šta kažeš da pređemo na posao?“, pitam ga, sedam pored njega i otvaram fasciklu s prezentacije od petka. Ali ne stižem da izvučem ni list, čujem ga kako govori: „Pre nego što počnemo, hteo bih nešto da preciziram“, kaže Ijan ozbiljno.

Moje ćutanje je jasan poziv da nastavi. „Ljudi kao što je Beverli navikli su da obavljaju poslove na tradicionalan način. To je pitanje odnosa, a ne rešenja. Možeš imati najbriljantnije ideje na svetu, ali je važno samo ono što mu serviraš na tanjiru. To je čovek koji je navikao da uvek pobeđuje i očekuje da uvek bude tako. Ako on nešto predloži, to je zapravo nešto što mora i da se izvrši, ne očekuje da mu neko protivreči.

Nikad ne treba dovoditi u sumnju to da on ima najuspešniju intuiciju.“ Gledam ga i pitam se da li zaista veruje u ono što govori. Njegove beskrajno azurnoplave oči govore mi da je ovog puta ozbiljan. „Onda ne razumem zašto nas plaća. Kad je već sam sposoban“, sikćem dok sričem reči.

Ijan se uvek lako iznervira. „Ne budi glupa, vrlo dobro znaš kako to funkcioniše. Tajna je u tome da mu izložimo nekoliko ideja, a on će nam onda te iste ideje predstaviti kao svoje. Mi treba samo da mu ubacimo bubicu u uvo.“ Reci da se šališ! Nemam nameru da pothranjujem maniju veličine nekog bezvrednog starog snoba!“, uzvikujem nervozno. „Uvek se vraćamo na to, zar ne? Po tebi se ovde radi samo o klasnom ratu!“, optužuje me. Žustro pomeram neposlušni pramen kose koji mi neprekidno pada na lice. „Nisu uopšte u pitanju klase, već puka inteligencija: ako plaćaš nekog stručnjaka, to je zato što želiš njegovo mišljenje. Kad si u stanju da sam rešiš problem, onda ne tražiš nikakvu pomoć!“, žustro objašnjavam. „U redu, onda ćemo uraditi ovako: predlažem period posmatranja, period koji prethodi odlučivanju, u toku kog ćemo pronaći način da pažljivo procenimo Beverlija i njegov način rasuđivanja, a zatim ćemo prodiskutovati o

tom osnovnom pitanju. Zato što sva rešenja do kojih ćemo biti u stanju da dođemo neće značiti ništa ukoliko ne budemo znali da ih predstavimo na pravi način.“ „Nemoj da si se usudio da mi podmećeš da ne znam da obavljam svoj posao!“, naređujem mu. „Ne podmećem ti ja ništa, činjenica je da poseduješ senzibilitet nosoroga!“ „Ja? Ko mi kaže? Au, osoba sazdana od čiste oštroumnosti i senzibilnosti!“, uzvraćam i preteći mu se približavam. „Ma nemoj! A tebe su izvajali od stene dana kad si se rodila!“ „Ljubomoran si na moj karakter, Ijane? Znaš, dovoljno je da to priznaš...“ I ko zna koliko bismo nastavili da se vređamo da Kolin nije uleteo u salu za sastanke. Tačno na vreme, kako izgleda. „Uzgred rečeno, kucao sam pre nego što sam ušao. Ali, pobogu, kako da me čujete dok ovoliko urlate!“ Kolin je besan, to se vidi po neobuzdanim pokretima njegovih nozdrva.

Vazduh je naelektrisani napet, a to nije samo zbog Ijana i mene. „Imate dva minuta da se saberete i pojavite srećni i nasmejani u mojoj kancelariji. A kad kažem nasmejani, to znači da hoću da vam vidim i umnjake dok prolazite kroz hodnik“, kaže nam preteći.

To reče i izađe, bučno zalupivši vrata za sobom. „Opa...“ Ovog puta smo baš zabrljali. „Da“, potvrđuje Ijan.

Na brzinu sakupljamo svoje sitnice i žurimo da što pre izađemo. U hodniku svi stoje i čekaju na nas; jasno je da su osluškivali i sve čuli.

Pokušavamo da se smešimo i ubrzavamo korak da što pre pobegnemo u Kolinovu kancelariju. Ijan otvara vrata i daje mi znak da uđem, što ovog puta izvršavam bez pogovora. On me prati u stopu.

Sve vreme ćutimo i sedamo u fotelje naspram Kolina, koji udara po tastaturi, još ljut. Nakon minuta grobne tišine, konačno odlučuje da podigne glavu i pogleda nas. „Mislio sam da imam posla s odraslim osobama, ali kako izgleda nalazimo se u dečjem vrtiću, pa ću vas tako i tretirati. Odsad pa nadalje,

sastajaćete se i van ovih prostorija. Izlazićete tačno u šest, da popijete radni aperitiv negde daleko od ove kancelarije. Vrlo daleko, jeste li razumeli? Ne sme niko da vas vidi! Predlažem neko izvikano intimno mesto. Mislio sam da vam predložim da se i jedno veče nedeljno nađete u stanu nekog od vas dvoje, ali se plašim da bi se to bez prisustva svedoka pretvorilo u pokolj, pa se zasad uzdržavam sličnih predloga.“ Upravo se spremam da nešto uzvratim kad me Kolin zaustavlja odlučnim pokretom ruke. „Moje strpljenje s vama je pri kraju. Mislio sam da ćete nakon one besmislene godine biti u stanju da pokažete da ste zrelije osobe i da ste u stanju da budete iznad ličnih sukoba, ali nažalost - otkrivam da je to bila samo moja iluzija. Vi ste dva idiota i verujte mi da vam time udeljujem kompliment.

Sve u svemu, ako hoćete da vašu karijeru pošaljete dođavola, slobodni ste da to učinite. Ali mene nećete povući za sobom. Jesam li jasan?“ Nikad nisam čula Kolina da ovako govori. Stidim se kao da sam lopov. „Bio si i više nego jasan“, odgovaram mu, sva crvena u licu. „Dobro, onda zakažite taj prokleti sastanak za sutra uveče i otkačite se koliko god hoćete van ove kancelarije. Kad budete završili, molio bih vas da popričate malo i o poslu. Na ozbiljan i konstruktivan način. Zato što vas Beverli očekuje u subotu ujutru na svom imanju u Škotskoj, gde želi da provede predivan vikend sa dvoje svojih omiljenih imovinskih konsultanata. I iskreno rečeno, uopšte vam ne zavidim.“ Kad završi rečenicu, nastavlja snažno da udara po tastaturi.

Bili smo likvidirani za minut. Lekcija je bolna. Kad smo izašli od Kolina, nijedno od nas uopšte ne oseća olakšanje. Zato nimalo ne čudi što se vraćamo u svoje kancelarije u mukloj tišini.

Kad narednog dana otvorim vrata stana, Lora i Vera izgledaju skoro prestrašene. U pravu su - tek je šest, a ja se nikad nisam vratila kući tako rano još od dana kad sam primljena na posao. „Je li ti loše?“, interesuje se zabrinuta Lora čim je pozdravim. „Budite mirne, devojke, odlično sam, ali imam poslovni sastanak za pola sata i moram da se presvučem. Nešto neformalno.“ I dok to govorim, upadam u svoju sobu u potrazi za nečim prikladnim. Zaboga, šta se oblači u ovakvim situacijama?

Ijan mi je danas po podne poslao mejl s adresom i vremenom sastanka.

Mesto mi nije poznato, ali sam čula za njega. Kad to ponovim Lori, koja je došla za mnom u sobu, ona se beči. „A s kim moraš da se sretneš na tako zabačenom mestu?“, pita sumnjičavo. „To je samo posao“, branim se i dohvatam farmerke i crnu majicu. „Ta majica je prilično pohabana“, upozorava me Vera, koja je u međuvremenu ušla u moju sobu. „I ne pokušavaj da se izvučeš, s kim moraš da se vidiš?“ Zastajem za trenutak pre nego što odgovorim. „Ako mi se zakunete da vam neće padati svašta na pamet...“ Klimaju glavom, sve radoznalije. „Pa dobro, moram da se vidim s Ijanom. Ali reč je o strogo poslovnom sastanku. U kancelariji se mnogo svađamo pa nam je šef predložio, zapravo nam je naredio, da pronađemo neutralni teren.“ „Pa pošto ste se skoro poubijali u kancelariji, odlučili ste da to definitivno uradite napolju? Zar dosad nisi naučila! Bez svedoka, Dženi!“, bocka me Vera. „To je posao! I tačka!“, objašnjavam ogorčeno. „Naravno, kako da ne“, pridružuje joj se Lora, „a napeta si kao struna baš zato što je to samo posao...“ „Nisam nervozna!“ uzvraćam odlučno.

Ali naprotiv, jesam - prokletstvo! Ova borba s Ijanom iscrpljuje me i mentalno i fizički.

Spremna sam za samo nekoliko sekundi, nemam nameru da popravljam šminku niti da raščešljavam kosu. Danas sam namerno opet kosu vezala u rep, nadajući se da ću se vratiti u normalu. Ne bih želela da se izložim opasnosti da Ijanu padnu na pamet čudne ideje.

Cipele s niskom potpeticom, skoro ravne - uopšte ne moram da impresioniram bilo koga.

Pozdravljam se s devojkama i ubrzo sam u metrou. Naravno, Ijan je izabrao baš slabo posećeno mesto, razmišljam ironično. Ali pretpostavljam da on i ne poznaje nepoznate pabove, i to još u kraju koji nije ekstraluksuzan. Sve

na njemu ukazuje da je takav, od predugačke, ali vešto podšišane kose, o kojoj brine njegov stilista od poverenja, pa do njegovih preskupih odela krojenih po meri.

Lako pronalazim lokal, koji pak vrvi od modernog sveta. Ne volim takve snobove.

Devojka koja poslužuje za stolovima odmah primećuje moj izgubljeni pogled i pokušava da mi pomogne. „Tražite nekog“, pita dok istovremeno razgleda i mene i okolinu. „Pa, dobro, da, visok momak, crnomanjast, svetle oči…“, opisujem ga neodređeno. „Ah, shvatila sam“, kaže odmah, „vi ste Dženifer!“, potvrđuje, sigurna u sebe.

Gledam je začuđeno. „Pratite me, pozadi je mirnija sala.“ Ne preostaje mi ništa drugo nego da je poslušam dok se probija između stolova. Zapravo, vodi me u manju i mnogo intimniju salu, gde uočavam malo ljudi. Za stolom u slabo osvetljenom uglu sedi Ijan i čita lavinu mejlova koja neprekidno pristiže na njegov blekberi. Još me nije uočio. „Je li to on?“, pita devojka. „Nažalost, jeste“, potvrđujem joj. Čini mi se da mi se smeši, kao da me razume.

Zahvaljujem joj se i prilazim stolu. Ijan je u radnoj uniformi: skinuo je sako i kravatu, zavrnuo rukave košulje, ali u svemu ostalom je ostao isti.

Odlaže telefon i gleda me iznenađeno: „Vrlo sportski, vidim.“ „Opuštena verzija na nepoznatom mestu“, objašnjavam mu. „Nema vamp haljine“, kaže mi gotovo začuđen. „Ja vamp? Zaboga, Ijane, već si popio?“, pitam ga zabrinuto dok sedam. „Ni kapi“, uzvraća u trenu. „Alkohol usporava reflekse, a s tobom ne smem da rizikujem.“ „Hvala, smatram to komplimentom“, mrmljam.

Nekoliko trenutaka ćutimo i gledamo se popreko. „Stvarno moramo da okrenemo novi list“, onda mi kaže neočekivano, ali bez previše oduševljenja.

„Znam“, potvrđujem istim mirnim glasom, kao kad odem kod zubara. „Juče je sve opet počelo ružno.“ „Znam“, klimam glavom. Tome sam i sama doprinela. „I rizikujemo da uništimo karijeru...“ „Ijane, možemo li da izostavimo ono što je očigledno? Ovde smo zato što smo oboje odlučili da se promenimo. Stvarno sam dosad shvatila.“ „Pa, jesi li spremna da se angažuješ?“, pita i upire pogled u mene.

I ja njega gledam pravo u oči. „Ako ti jesi, i ja sam.“ „Ja zaista jesam.“ U tom jakom plavetnilu njegovih očiju nazire se opasno svetlucanje. „Onda sam i ja.“ „Dobro, između ostalog, i zbog toga što mi je Beverlijeva sekretarica upravo poslala memorandum za sledeći vikend i biće vrlo teško da ga preživimo ako ne budemo složni.“ „Pretpostavljam da je tako“, potvrđujem. Hoću da kažem da je jasno da se sve mora promeniti. „Dobro, rekao bih da je ovo razjašnjavanje prošlo bolje nego što sam očekivao“, kaže mi ohrabren.

Gledam ga iznervirana. „Slušaj, ja sam krajnje razumna žena, s kojom, ko god hoće, može lepo da se dogovori.“ „Ti uopšte nisi razumna“, optužuje me Ijan i daje znak konobarici da nam priđe. „Šta piješ, Dženi?“, pita gotovo galantno, kao da me nije uvredio sekundu ranije. „Htela bih kapućino“, mrmljam mrzovoljno. „Dobro, kapućino za gospođicu i čašu belog vina za mene“, naručuje devojci. „Moramo da radimo. Alkohol!?“, bockam ga. „Nadam se da ću tako moći da se opustim. Iako je, verovatno, najgore sad prošlo.“ „Samo se ti nadaj“, kažem mu i iz torbe izvlačim tešku fasciklu, u kojoj je smešteno celokupno znanje o Beverliju, njegovim firmama i njegovoj porodici. „Bolje da ne znaš šta te sve čeka.“

Dva sata kasnije još smo nagnuti nad tim papirima: ja mnogo nervoznija, zato što u sebi imam i jaku dozu kofeina, i opušteniji Ijan, s obzirom na to da je već ispio nekoliko čaša belog vina. Izgleda da mu je prijatnije, otrgne mu se i poneki osmeh, povremeno čak pokušava da bude i simpatičan. Ali rezultat svega toga je da jedino uspeva da me još više iznervira.

Vidim da se baš trudi, i to je ono što me ljuti, zato što ja uopšte ne mogu da okrenem novi list tako opušteno. Zaista bih želela, ali to je jače od mene.

Njegova blizina je opasna, znam kako deluje: uvek nastoji da opusti sagovornika i onda ga udari kad to najmanje očekuje. Tako je bilo i više puta u prošlosti, kad sam ga jedva poznavala i smatrala briljantnim i inteligentnim momkom. A tek kasnije sam otkrila koliko je osvetoljubiv i prepotentan.

Bolje je da to ne zaboravim i da ne spuštam gard.

Ali sva ta napetost me je iscrpla i zato se na kraju predajem. „Rekla bih da bi trebalo da nastavimo sutra, osećam da mi glava puca“, kažem mu dok podižem pogled s kartoteke dugova firme.

Ijan me pažljivo posmatra. „Stvarno ne izgledaš dobro. Previše stresa.“ I brzim pokretom ruku stavlja mi palčeve na slepoočnice i počinje da me masira.

Moje čuđenje traje nekoliko trenutaka, pre nego što ustuknem. „Šta to, kog đavola, radiš?“, pitam ga grubo, možda jače nego što mi je bila namera. „Pokušavam da ti razbijem stres“, kaže kao da je sve to normalno.

Sklanjam mu ruke, kao oparena dodirom. „Za ime boga, nemoj da upadaš u moj prostor, nemoj da mi se primičeš, i pre svega, nemoj da me dodiruješ! Ti si uzrok dobrog dela mog sadašnjeg stresa, dakle, vuci se van mog životnog prostora!“, naređujem mu preteći.

Ijan se na te moje reči samo smeje. Pomisliće da sam luda, ali baš me briga. „Okej, onda idemo“, kaže mi, ustaje i daje znak konobarici da želi da plati. „Šta to radiš?“, pitam dok izvlači svoju platinastu kreditnu karticu. „Pa plaćam?“, odgovara sarkastično. „A ne, ja ću!“, uzvraćam agresivno.

„Ni govora!“, uzvraća sad on odlučno. „Ima govora, i te kako, Beverli je moj klijent!“, saopštavam mu. „Beverli je naš klijent!“, pojašnjava i pruža karticu.

Ali ja mu je istrgnem iz ruke i stavljam na sto. Zatim uzimam nekoliko novčanica iz novčanika i dajem ih devojci, koja nas gleda smejući se. „Nijedna devojka ne plaća račun kad je sa mnom!“, skreće mi pažnju ljutito. „Ja ti nisam devojka, već koleginica! Pričali su mi o tvojim razuzdanim noćima, i pošto još nije mnogo kasno, imaćeš sve vreme ovog sveta da izvedeš neku od tvojih uobičajenih napadnih lepotica, s kojima sigurno nećeš imati problema s plaćanjem računa.“ Ijanova faca je zapanjena, izgleda kao da je progutao limun. Možda sam, ali samo možda, malo preterala.

Konobarica u letu shvata situaciju, grabi Ijanovu karticu, ali prihvata i moje novčanice. Čekamo neki minut i onda vraća karticu i meni kusur.

Ustajemo i krećemo ka izlazu. Ijan je i dalje ćutljiv i uvređen. Pre nego što odem, okrećem se ka njemu i dotičem ga po mišici kako bih mu privukla pažnju. „Htela bih da se izvinim, rekla sam nešto što nisam smela.“ On niti potvrđuje, niti negira. „Ruku na srce, šta je znam o devojkama koje su fotomodeli ili piarovi, možda je takvo ponašanje normalno u tom ambijentu...“ I Ijan sada steže moju mišicu, da me spreči da nastavim. Scena je prilično komična. „Nemoj da pogoršavaš situaciju“, kaže mi na kraju. „Način na koji se izvinjavaš je prilično odvratan.“ „Nemam iskustva u tome“, priznajem, „uglavnom sam uvek u pravu.“ Taj komentar ga neobično opušta i smeje se. „Moram da ti skrenem pažnju da si takođe ironična na prilično perverzan način.“ „Naravno da jesam. To je zajedljiva ironija, ali ipak je ironija, zar ne?“ Ijan razmišlja: „Pa dobro, s obzirom na to da smo s ovog aperitiva izašli

živi i zdravi, šta kažeš da se uzdignemo iznad svega i da se sutra uveče odvažimo na večeru? Osećam očajničku potrebu da pojedem nešto na dostojanstven način.“ A ja da gladujem. Ipak, uvek mogu da naručim salatu. „Mogli bismo da pokušamo. Ali ne u nekom od izvikanih mesta, molim te.

Znam da takva ne poznaješ, zato je sutra uveče red na mene da biram.“ „Zar misliš da sam ja tip za izvikana mesta?“, pita me ironično. Moj pogled dosta govori. „Dobro, dobro, slobodno izaberi mesto, plati i, ako ti to nije dovoljno, izaberi čak i vino“, kaže i diže ruke u znak predaje. „Nikako vino, samo voda. Bez uvrede, ali vino te čini čudnim. Osim toga, svako plača za sebe. U krajnjem slučaju, možemo da podelimo račun“, dopuštam. „Velikodušno s tvoje strane“, kaže i podiže obrvu. „Sad idem“, pozdravljam ga i pokazujem u pravcu metroa. „Ponudio bih se da te otpratim, ali bi mi svakako saopštila da nemaš potrebu za pratnjom i da si savršeno u stanju da sama stigneš do metroa, pa se onda uzdržavam, kao što vidiš!“ „Cenim to“, potvrđujem. „Laku noć“, kaže. „A ja to tebi to ne mogu da poželim, zato što je pred tobom duga noć. Ajd zdravo!“, i odlazim mašući mu.

Kad pređem preko praga, Vera i Lora su u stanju iščekivanja. „I?“, pitaju me u jedan glas. „I šta? Nismo se poubijali, ako je to ono što želite da znate“, odgovaram pomalo defanzivno. Pronalazim prostor na kauču između njih dve. „Ne možeš da nam kažeš samo toliko. Već satima zamišljamo opasne scene. Ti ga polivaš pićem, a on ti uzvraća gađajući te kikirikijem... Uglavnom takve“, kaže Lora kroz smeh. „Bilo je to čudno veče“, priznajem i zadržavam se na poslednjoj rečenici. „Iskreno, ne bih znala kako da ga drugačije opišem.“

„Čudno, u kom smislu?“, pita odmah Vera. „Pa dobro, i ja bih očekivala više animoziteta nego što je bilo, to je jasno, ali uspeli smo da se na neki način uzdržimo. I mnogo smo radili, rekla bih, dakle, da je sve prošlo dobro.“ „Zadovoljna sam. Predložila bih onda žensko veče za sutra, da tako proslavimo tvoj status singl devojke, zato što je gubitak Čarlsa očigledno bio bolji nego da si ga pronašla. Osim toga, da nazdravimo mom pomirenju s Dejvidom!“, kaže veselo Lora.

Svi ovi događaji nesumnjivo su zaslužni barem za to da ne mislim previše na Čarlsa i da ne provodim vreme samosažaljevajući se. I uglavnom sam uvek spremna da pronađem izgovor za slavlje, ali ovog puta moram da izvrdam. „A da to obavimo prekosutra?“, predlažem. „Sutra uveče moram da radim.“ „Sa Ijanom“, kaže Vera. Ne pita, tvrdi; smeška se i gotovo. „Da, sa Ijanom, ali poznajem taj ton, draga moja...“, pretim joj. „Ko bi rekao da će nas naša prijateljica ispaliti zbog grofa“, zadirkuje me Lora. „Da, a kad samo pomislim da su je njeni učili određenim vrednostima...

Vidi kako joj je grad postao tesan“, pridružuje joj se Vera. „Hej, vas dve, prekinite s tim!“, kažem gnevno.

Ali one se slatko smeju. „To znači da je tema zanimljiva“, nastavlja Lora. „Jesi li videla novine na stočiću?“ Vera ih uzima u ruke i počinje brzo da ih prelistava. „Evo ga!“, uzvikuje trijumfalno i pokazuje nam fotografije na kojima je prikazan Ijan sa istom lepoticom, što je sva sazdana od nogu i bez mozga. „Stvarno, dečko ima potencijala“ kaže malo kasnije. „A ne, draga, dečko je već dovoljno razvio potencijal, posebno kad je reč o uobraženosti i antipatiji“, ispravljam je, a pogled mi pada na jednu od fotografija. Moram da priznam da im ona daje za pravo. „Kažeš da je njegova krivica u tome što ima titulu, novac ili što lepo izgleda?“, pokušava da utvrdi ozbiljna Lora. „Verovatno u pravoj mešavini ta tri sastojka. Znaš, kad rasteš na određeni način, onda počneš da smatraš da ti je sve dopušteno.“

„Šteta“, kaže Vera nešto kasnije. „Da“, potvrđuje i Lora.

S druge strane, ja uzimam daljinski upravljač, da promenim kanal, jer sam krajnje umorna od priče o Ijanu. Bolje da mislim na nešto drugo.

Šesto poglavlje Sedim za stolom u restoranu koji vrvi od sveta. Nimalo upadljivo mesto, najobičnija picerija u ne baš posebno atraktivnom kraju grada. Sigurna sam da mu se ovo mesto neće svideti, zbog čega blago drhtim od zadovoljstva. Blago, iako sam uvek politički korektna.

Koristim njegovo kašnjenje i pozivam majku. „Zdravo, mama“, pozdravljam je nakon što se javila na prvo zvonjenje. „Dženi, draga, baš pričamo o tebi“, obaveštava me svečano.

Divno. „U vezi sa čim?“, pokušavam da saznam. „Tvoj otac i ja upravo pričamo o tome da se iskreno nadamo da ćemo videti Čarlsa u subotu. Je li mu se svidela supa?“, pita zabrinuto. „Naravno“, lažem bezočno. „Što se tiče subote, ovog puta ću morati da otkažem.“ „Kako to?“, pita ljutito majka. „Biću u Škotskoj zbog posla“, otkrivam joj. Ovo putovanje ima barem jedan pozitivan aspekt: da se spasem od mojih. „Stvarno, Dženifer? Radićeš i preko vikenda. Sad više nisi devojčica.

Tako si mogla da nas smiruješ samo prvih godina, ali otad su prošli vekovi.

Više ti ne prolazi ta priča!“ Hiljadu puta ti hvala, mama, što si me podsetila da sam stara, razmišljam sva rezignirana. „Zapravo, to se sad skoro nikad ne događa. U pitanju je izuzetak“, preciziram nestrpljivo. Majkl može da ide svuda po svetu i da se po nekoliko meseci ne pojavi u kući, dok meni nije dopušteno da skoknem ni na jedan nedeljni sastanak. „To je ipak izuzetak“, opominje me grubo.

Radije izbegavam da joj odgovorim. Zaista bih rizikovala da je pošaljem dođavola. „Možda bi Čarls ipak mogao da dođe“, predlaže mi oduševljeno. „I on mora da radi...“, odgovaram nervozno. Ova laž počinje da mi stvara probleme.

Naravno da Ijan bira baš najbolji momenat da se pojavi u sali. Upućuje se pravo ka meni i, kad stigne do stola, naginje se s namerom da me poljubi u obraz.

Ali šta to, kog đavola, radi? Uspevam da se izmaknem baš u trenutku kad sam primetila da mi je uputio podrugljiv osmeh. „Dobro veče, izvinjavam se zbog zakašnjenja“, kaže mi pošto sedne preko puta mene. „Ko je to s tobom“, pita odmah moja majka, žena s najfinijim i najistančanijim sluhom na planeti. „Konobar“, kažem neuverljivo. „Izašla si u restoran da jedeš?“, pita, i dalje sumnjičava. „S kim?“, insistira novi Herkul Poaro u suknji. „S Verom i Lorom“, lažem. „Možeš li da mi ih daš da ih čujem?“, pita kao da je to nešto najnormalnije. „Zašto?“, pitam uzbuđeno. „Kako zašto? Zato što hoću da ih pozdravim. Pa kakva mi to pitanja postavljaš, Dženifer... Nešto si čudna večeras.“ Šaljem Ijanu zaverenički pogled da drži jezik za zubima. Mogao bi da me uništi. „Onda, hoćeš li mi ih dati da ih čujem?“ „Ne mogu, otišle su u toalet.“ Ponovo lažem i zatvaram oči sva očajna. „Obe?“, pita nepoverljivo. „Pa da, zajedno! Ali kakvo je ovo strogo ispitivanje? Pozdravljam te!

Laku noć, mama!“, i prekidam razgovor. Zašto li sam uopšte bila toliko obzirna da je pozovem?

Ijan pokušava da se uzdrži od smeha, ali baš i ne uspeva u tome. „Samo se ti smej. Obožavam da zabavljam ljude“, kažem mu, preteći lomim štapić i stavljam ga u usta. Dođavola s dijetom, trenutno ne mogu da izgubim ni sto grama, pa mogu da jedem koliko hoću. „Muči me samo jedna sumnja: čemu laganje?“, pita i udobno se smešta. „Zato što postaje stresno kad insistira na tome da previše radim“,

objašnjavam neubedljivo. „Trebalo je da joj kažeš da si sa mnom. Majke me obožavaju“, kaže nadmeno. I dok to govori, namešta svoj dobro poznati osmeh.

Posmatram ga ozbiljno. „Moja neće.“ „Veruj mi, sve do jedne. Imam trideset jednu godinu iskustva za sobom“, nastavlja nadmeno. „Veruj mi, moja neće“, uzvraćam sa istom ohološću.

Vidim kako mu se u onim plavim očima pojavljuje izazovni sjaj. „Da se kladimo?“, predlaže.

Da, naravno, kao da u svom životu već nemam dovoljno katastrofa. „Rekla bih da nećemo.“ Šta sam ja, nova mučenica koja treba da se žrtvuje na oltaru Ijanove uobraženosti? „Ja sam jedan od onih što se ne predaju“, kaže siguran u sebe. Kao da to nisam već shvatila. „Veruj mi, kažem to za tvoje dobro“, saopštavam mu i osećam se veoma velikodušno.

I tu grešim, zato što je jasno da sve ovo za njega postaje pravi izazov. To primećujem na osnovu tvrdoglavog izraza koji mu se ocrtava na licu. Naučila sam da ga prepoznam, i protiv svoje volje. „Hoćeš li da se kladimo?“, pita i opasno se naginje prema meni.

Gospode, svedok si mi da sam učinila sve što je u mojoj moći da ovo izbegnem. Znaš šta ću ti reći, Ijane Sent Džone? Samo izvoli. I ta me ideja toliko zasmejava da ne mogu da prikrijem to osećanje. „U redu“, prihvatam i predajem se. „Jedan od narednih vikenda možeš kao slučajno da naiđeš na farmu kod mojih, i to u subotu posle ručka.“ „Mogao bih da navratim i za vreme ručka. Stare gospođe obožavaju moje ljubazne manire.“ O, dođi, dođi slobodno, tako će te moja porodica skroz srediti. Ta ideja je odjednom toliko privlačna da odlučno grabim još jedan štapić. Da proslavim, kažem u sebi. „Okej, ako ti je toliko stalo.“ Pokušavam da mu izrazom lica ne otkrijem u kakvu se nevolju uvalio. Sam je to tražio. „Savršeno.“ I dok to govori, pruža mi ruku da parafiramo dogovor.

Brzo je prihvatam i uživam u osećaju toplote i mirnoće koju ispušta iz

sebe.

Osećam kako me sasvim blago grize savest, što, međutim, odmah izbacujem iz glave: ovaj čovek zaslužuje sve što će mu moja antimonarhistička porodica prirediti.

Sedmo poglavlje Let od Londona do Edinburga je dosta miran. Ijan i ja zaranjamo svako u svoje papire. Malo ćaskanja, još manje učtivosti. Odlično, rekla bih.

Putovanje kolima je nesumnjivo problematičnije, zato što se svađamo ko će od nas dvoje voziti (tu pobeđujem ja, nakon iscrpljujućih pregovora), da čita mapu (tu pobeđuje on) i, najzad, da utvrdimo čija je krivica ako se izgubimo? Onog ko vozi ili onog ko čita mapu?

Dva sata kasnije ulazimo na Beverlijevo imanje, veliku vilu sumnjivog ukusa. Beverli je, uostalom, sin markiza koji se oženio vojvotkinjom, ali kako izgleda - nijedno od njih dvoje nije nasledilo starinske posede. Samo prividno starinske vile.

Vrt je ogroman i vrlo brižljivo održavan. Jezero preko puta dostojno je najbolje Bi-Bi-Sijeve verzije kuće gospodina Darsija. Međutim, vila je diskutabilna. Najblaže rečeno...

Ijan izlazi iz automobila i odmahuje glavom. „Hm...“, gunđam u znak podrške tom njegovom gestu. „Možeš slobodno da kažeš“, mrmlja smušeno.

Ne stižemo da izustimo ništa drugo zato što se odjednom niotkuda pojavljuje najmanje pet slugu, koje nas srdačno dočekuju. Ili barem jedno od nas.

Naravno da ne sme da izostane ni šef posluge, kao u najboljoj engleskoj tradiciji. Neko je morao da kaže Beverliju da su odonda prošla dva veka. Da je moja majka sada ovde, udarila bi je srčka. „Lorde Lengli“, svi odreda pozdravljaju Ijana s velikim poštovanjem. Čudi me da mu nisu prostrli crveni tepih, kako bi sprečili da prašina ugrozi njegove lepe italijanske mokasine. „Gospođice Persi“, obraćaju mi se, ali mnogo uzdržanije. Šef posluge mi čak upućuje mrk pogled. Okej, nisam plemkinja, pa šta onda?

Kroz neki minut na ulaznom tremu pojavljuje se i veličanstveni Beverli, koji, kao i obično, ima zadovoljan i nadmen pogled. Kako je lepo kad ništa ne

može da vas iznenadi: ovaj način ponašanja je upravo ono što sam očekivala od svog klijenta. „Ijane, dragi moj! Jeste li dobro putovali?“, pita predusretljivo dok steže ruku mog kolege i potpuno ignoriše moju malenkost. „Sve je u redu, hvala, lorde Beverli.“ „Pa dobro, pošto ćeš se službeno baviti organizacijom moje imovine i mojih firmi, bilo bi bolje da me zoveš Čarls“, kaže mu ljubazno. Koga li ovaj farba?

Sticajem okolnosti, vrlo je indikativna činjenica da se zove kao moj bivši momak. Na usnama mi se pojavljuje neprimetan podrugljiv osmeh.

Beverli brzo izdaje naređenja osoblju da istovari naše kofere iz kola, a za to vreme mi Ijan prilazi. „Ima li nečeg čemu treba da se smejemo?“, pita tihim glasom, da ga ne čuju. Upućujem mu značajan pogled. „Hteo sam da kažem, nečeg što se ne odnosi na kuću, poslugu i ambijent?“, pita sa izrazitom ironijom.

Ijan je nepodnošljiva osoba, ali ako baš moram da pronađem neku njegovu pozitivnu stranu, onda je to ironija. Vrlo je direktan i oštar, ume da se sprda sa svačim i priznajem da se skoro uvek radi o nečemu što i te kako zaslužuje da bude izvrgnuto poruzi. „Zove se kao moj bivši momak“, šapućem mu. „Zar ne misliš da je na ovom svetu previše ljudi koji se zovu Čarls?“, pitam nevino.

Na Ijanovom licu ocrtava se prepreden izraz. Možda je hteo nešto da doda, ali se uzdržava zato što primećuje Beverlija kako se vraća ka nama. „Idem ispred vas. Moja upraviteljka će vam pokazati vaše sobe.“ I tako ulazimo u kuću koja izgleda poput katedrale, prosto ne znam kako da je drugačije definišem. Potpuna šizofrenija stilova iz raznih vremena, koje je pomešao arhitekta kome bi zbog ovog morali da oduzmu diplomu. Kako se kaže, honoris causa, zato što je izgradio ili barem dozvolio izgradnju ovakve grozote. Ulazni trem je i više nego impozantan i namerno luckast, razmišljam u sebi. Odavde polaze dva ogromna stepeništa neoklasičnog stila, koja se spajaju na prvom spratu, baš naspram statue koju mogu definisati samo kao interesantnu, pošto sam obrazovana osoba. Nadstojnica, gospođa od šezdesetak godina, prosede kose i neviđeno gadnog pogleda, zastaje i pokazuje

nam na skulpturu. „Izrađena je nedavno i predstavlja gospođicu Elizabet, ćerku lorda Beverlija“, kaže ponosno. Okej, sad je sve jasno.

Okrećem se ka Ijanu i vidim da je njegova faca... pa, malo je reći zbunjena. Prosto ne zna šta da kaže, što je donekle neuobičajeno za njega. „Mora da je gospođica Elizabet zaista prelepa“, komentarišem, ne znajući tačno šta da zamislim. Jasno je da lažem, ali ovaj svet samo to i očekuje. „Nemate pojma koliko! U svakom slučaju, imaćete priliku da je upoznate večeras za večerom i uverićete se u to lično. Retka lepota“, obraća nam se gotovo sanjalački.

Ijan i ja se gledamo zabrinuto.

Nadstojnica, alijas gospođica Rotenmajer, upućuje se u poluskriveni hodnik, koji se pojavljuje iza stepenica. Nakon nekoliko metara zastaje ispred jednih vrata i pokazuje mi moju sobu. „Gospođice Persi, vaš smeštaj.“ Zatim se obraća Ijanu: „Lorde Lengli, za vas smo pripremili sobu na prvom spratu.

Ovuda, molim.“ I dok to izgovara, ostavlja me ispred vrata, bez daljih objašnjenja, i vraća se ka stepeništu.

Ijan za trenutak ostaje šokiran koliko i ja, i nije siguran da li da me ostavi u tom mračnom hodniku i otrči za nadstojnicom, ili da sačeka da vidi da li je soba koja mi je namenjena neka vrsta šupe za smeštaj služinčadi. „Idi za njom“, kažem mu rezignirano, „ako je izgubiš, gotov si.“ „Izgleda da je tako“, kaže zabrinuto. „Vidimo se kasnije“, pozdravljam ga i hvatam se za kvaku. „Okej, vidimo se“, kaže odlučno i ostavlja me da uđem u sobu.

Moja prva pomisao, čim sam ušla, bila je da Beverli ovo radi namerno.

Ovo je verovatno deo kazne za ono jednosatno čekanje prošle nedelje.

Naravno, soba se ne može oceniti kao ružna, ali je u suštini sterilna kao bolnica, i siva, mada u hiljadu raznih tonova sive.

Ova scena mami mi osmeh na lice, zato što sam ja rođeni borac, a Beverli još ne zna s kim ima posla.

Neki sat kasnije sedim na grandioznom kauču, imitaciji stila Luja XVIII, s

namerom da ispijem aperitiv, i čekam da stigne toliko poželjna Beverlijeva ćerka. Koja, uzgred rečeno, skandalozno kasni. To je previše čak i od tako retke lepotice.

U ruci držim treći martini, pa ako nastavim da pijem na prazan stomak, neće ostati mnogo od moje velike lucidnosti.

Verovatno i Ijan misli isto, zato što mi, dok sedi na drugom kauču, jednako groznom, upućuje nervozne poglede.

Podižem jednu obrvu i pokušavam da mu saopštim da može da bude miran, ali poruka ne stiže do svoje destinacije.

Beverli nas zabavlja monologom o lovu i svojim osvajanjima. S obzirom na to da sam apsolutno protiv lova, pokušavam da se usredsredim na Ijana, da ne slušam morbidne detalje. Ipak sam ja i dalje ćerka okorelih zelenih i pacifista.

Ijan primećuje moj uznemireni pogled i posmatra me, napet kao struna.

Uopšte mu ne zavidim: s jedne strane Beverli, s druge toliko omrznuta gospođica Persi. Verovatno je provodio i bolje vikende od ovog.

Najzad, kad smo iscrpli sve moguće teme i pošto se ne može pričati o poslu na gladan stomak, da citiram gazdu kuće, pojavljuje se zvezda večeri, odnosno Elizabet Beverli.

Dovoljno mi je da je samo za trenutak pogledam pa da shvatim zašto je Beverli toliko insistirao na tome da mu Ijan bude konsultant.

Uopšte nije reč o poverenju u mene ili u moje sposobnosti. Beverli u suštini veoma dobro zna da ja odlično radim svoj posao. Ne, on je zahtevao i Ijana zato što hoće za zeta da ima budućeg vojvodu.

Na mom licu se prvi put posle dugo vremena ocrtava pravi, duboki i najiskreniji osmeh. Ljudi, ovde postaje zabavno!

Osmo poglavlje Elizabet poseduje prilično upadljivu lepotu. Priznajem, vrlo upadljivu.

Meka i jarkocrvena kosa (farbana, naravno), azurnoplave oči, izrazito uokvirene maskarom, za čije skidanje je uveče verovatno potrebno najmanje dva sata. Pod uslovom da uspe u tome. I ostatak šminke je težak, stvarno previše, čak i za jednu otmenu večeru, a mislim da ova to nije...

Ali ono što zbunjuje više od svega jeste odeća: na sebi ima lepršavu haljinu s leopardovom šarom, koja otkriva kilometarski dugačke izvajane i veoma preplanule noge. Deluje skoro polugola, na nogama su joj sandale koje ostavljaju snažan utisak - letnje su. Ne mogu to baš da definišem kao uniformu pogodnu za neki škotski mauzolej. Temperatura u ovoj prostoriji je negde oko osamnaest stepeni. Napolju najviše pet.

Istini za volju, ja na sebi imam pantalone i košulju, a preko nje široki i topli crni džemper.

Ijan je prebledeo za tren oka. Dobro mu stoji. „Elizabet, draga, dođi da upoznaš naše goste. Predstavljam ti grofa od Lenglija“, kaže joj otac. Konačno shvatam ko odlučuje u ovoj kući. Izgleda mi više nego očigledno da je to omiljena ćerkica.

Elizabet prilazi Ijanu, koji je u međuvremenu ustao s kauča, i steže mu ruku u stilu filmske dive. Prilično neodlučan stisak, razmišljam pakosno, dok ih posmatram. „Čast mi je, lorde Lengli, čula sam mnogo o vama“, kaže s lažnom pristojnošću. Kako osoba odevena na takav način uopšte može biti tako smerna! Ozbiljno. „Pretpostavljam da je dovoljno otvoriti stranicu bilo kog žutog lista“, komentarišem dok i sama ustajem i pružam joj ruku. „Dženifer Persi“, kažem odlučno dok mi pruža ruku. Ja je možda stežem s previše ushićenja. „Izvinite?“, pita zbunjeno, a ja ne znam da li je to zbog same rečenice ili zbog stiska.

Ijan stoji pored mene i frkće. „Dženi voli da se šali“, kaže stisnutih zuba i upućuje mi ljutit pogled.

Zaboga, kao da sam ja kriva zbog toga što se on svuda okolo fotografiše s raznim cirkuskim atrakcijama. „Kako je lepo kada neko može da ima tako šaljiv i neiskvaren odnos sa svojim kolegom“, kaže nam. „O, Dženi je savršeno iskrena osoba“, potvrđuje Ijan. Ton mu je oštar kao sečivo noža. „Ni Ijan nije ništa gori“, kažem. „Oh, on čak i ne koristi svoju titulu“, razmišlja glasno zadivljena Elizabet. „Da“, potvrđujem odlučno. Da li bi po njenom mišljenju trebalo da mu se obraćam sa lorde i da mu se klanjam kad god prođe pored mene? „Ne koristim je nikad“, smiruje je Ijan. Na ovaj način, kad to tako kaže, sve izgleda više kao njegovo priznanje nego kao izraz moje odlučnosti. „Da, ali ja to ne bih činila ni kad bi je koristio“, uzvraćam jogunasto. „Dženi je... kako da kažem...“, blokira se naš mali lord. „Kakva?“, pitam ga znatiželjno. „Malo drska“, kaže najzad i upućuje lažni osmeh prisutnima. „To je nešto sasvim drugo“, odgovaram sigurno, dok nas Elizabet sumnjičavo posmatra.

Beverli je prilično nezainteresovan za naš razgovor. „Šta kažete na to da sednemo za sto?“, predlaže. „Naravno“, brzo odgovaram. Konačno će nam servirati nešto što nije alkohol.

Beverli mi pruža podlakticu, a Ijan to isto čini Elizabet.

Na takav pompezan način dolazimo do trpezarije, gde sedamo ispred šarenila pribora za jelo i starinskih tanjira, koji blistaju na svetlu impozantnog svećnjaka. Iskreno se nadam da je Beverb naredio da se plafon ojača pre nego što je o njega obesio to čudo. Težak je verovatno nekoliko tona. A ja moram da obavim još mnogo toga pre nego što umrem od preterane raskoši. „Onda, Ijane“, raspituje se Beverli, „kako je tvoj deda?“ „Prilično dobro, oseća teret godina, ali je još čovek koga se svi plaše.“ „Naravno, on je vojvoda“, podseća Elizabet smešeći se.

Kunem se da ne razumem šta je tu tako zabavno. „Zaista“, uzvraćam, „on je vojvoda, a ne egipatsko božanstvo.“ Za trenutak me svi gledaju blago zbunjeni. U redu. „Ne, naravno, moj deda ne bi voleo da ga upoređuju s mumijama“, potvrđuje Ijan, smejući se na moju primedbu. I ostali se opuštaju nakon njegove šale.

U međuvremenu se pojavljuje niz jela, jedno za drugim. Prilično teško pokušavam da pronađem nešto pogodno za vegetarijanku.

Elizabet brzo primećuje moju neodlučnost u izboru jela. „Je li sve u redu, gospođice Persi?“, pita savršena gospodarica kuće. „Apsolutno, samo što nisam gladna“, smirujem je. A lažem, umirem od gladi, ali nije učtivo reći domaćinu da za njegovim stolom nema ničeg što može da se jede. „U svakom slučaju bih vas zamolila da me zovete samo Dženi, tako me svi zovu“, kažem joj kako bih skrenula razgovor sa jela. „Vrlo rado, Dženi“, kaže mi iskreno zadovoljna.

Zapanjujuće. Ova tako napadna devojka zapravo je nesigurno i obično stvorenje. Nikakve oštroumnosti, nikakve stroge ironije u njoj. Još gore: potpuno odsustvo ironije. Je li baš sigurna da želi tako ciničnog i okrutnog tipa kao što je Ijan? „Čime se bavite?“, pitam je, pokušavajući da započnem razgovor. „Ja sam piar!“, uzvikuje ponosno. „Stvarno?“, kažem i upućujem Ijanu vrlo mrk i značajan pogled. „U kojoj oblasti?“ „Bavim se organizacijom raznih događaja i proslava, znate, sve u svemu takvim poslovima“, objašnjava mi vrlo brzopleto, kao da ni sama ne zna o čemu se radi. Odnosno, ne radiš ništa, razmišljam zlobno. Naravno, znam to i te kako. „I posao vam ostavlja dosta slobodnog vremena?“, pitam znatiželjno. „Pa naravno! Srećom, imam mnogo slobodnog vremena da se posvetim šopingu“, potvrđuje ushićeno.

Zaboga, suviše je lako, kladim se da nije baš tako. „I u svakom slučaju sigurno neću raditi čitavog života. Kad se udam, prestaću“, požuruje da pojasni. Istovremeno upućuje značajan pogled Ijanu.

„Pa naravno. A koliko imate godina?“, pravim se da sam zainteresovana dok uzimam zemičku. Evo konačno nečega bez mesa. „Imam dvadeset četiri godine i radim punih devet meseci!“, uzdiše kao da je umorna od pešačenja.

Ijan za trenutak zastaje s viljuškom u vazduhu. Njegove azurnoplave oči prilično su nemirne. „A ti, Dženi, koliko se dugo vi bavite imovinskim pitanjima?“, pita više koliko da uzvrati, sigurno ne zato što je to zaista zanima. „Već devet godina“, odgovaram joj blaženo spokojna. „Ma šta kažete! Devet godina je mnogo. Ako smem da pitam, koliko imate godina?“, pita zabrinuta da me slučajno ne uvredi. „Naravno da možete da me pitate. Imam trideset tri“, kažem smireno.

Nemam ja nikakvih problema sa svojim godinama. „I još se niste udali?“, pita. Glas joj je blago uznemiren. Čim čuje ovu rečenicu, Ijan zamalo da prasne u smeh, ali umesto da se tako otkrije, počinje da kašlje. Upućujem mu mrk pogled dok ga gledam kako briše suze koje su mu potekle od napora da se uzdrži. „Ne, nisam udata“, potvrđujem. „A ja se upravo nadam da ću u vašim godinama biti udata. Ili da ću barem imati brak iza sebe“, objašnjava devojka. „Nisam se nikad udavala“, kažem joj mirno.

Elizabet je očigledno uzdrmana ovom pričom, tako da se njen otac odmah pobrinuo da je smiri. „Pa jasno da ćeš se udati“, kaže i uspeva da joj samo delimično povrati prazan osmeh od malopre.

Susret s devojkom od karijere, koja ima trideset tri godine, a nije udata, verovatno ju je prilično uznemirio. Sirotica.

Ali onda se brzo priseća svoje misije i nastavlja da dobacuje zavodljive poglede svom grofu, budućem markizu i budućem vojvodi. Zato što je on njen cilj, svima je to jasno.

Ijan pokušava da se pretvara kao da ništa ne primećuje, ali njena želja je toliko očigledna da neće moći da kaže da nije shvatio.

Večera protiče mirno i bez daljih tenzija, tako da nam preostaje samo da

se dotaknemo poslovne teme. Ili barem da to pokušamo, zato što Beverli nema nameru da to učini. „Ovaj vikend treba pre svega da nam posluži da se upoznamo“, kaže dok se vraćamo u salon. „Poslovima ćemo se baviti kad se vratimo u London.“ Štaaa? Pa kog smo đavola dolazili u hladnu i pustu škotsku nedođiju?

Upućujem prilično zabrinut pogled Ijanu, koji očigledno razmišlja na isti način. „Prepuštam vas mlade vašim razgovorima“, kaže najzad i pozdravlja se s nama. I dok odlazi, upućuje mi značajan pogled. Jasno mi je, želeo bi da ostavim nasamo dvoje golupčića.

I Ijan je to shvatio, zato što me odjednom grabi za ruku dok sedamo na kauč i naginje se u mom pravcu. „Ostaviš li me ovde samog, debelo ću ti naplatiti!“, šapuće mi preteći, uspaničenog pogleda.

Skoro da sam na sekund pokušala da ostanem i pomognem mu. Na nesreću po njega, ono skoro nije bilo dovoljno da me zadrži.

Oslobađam se njegovog stiska i odlučno ustajem. Zatim mu prilazim, i dok ga uz izvinjenje ljubim u obraz, mrmljam: „Savetovala bih ti da mi sledeći put ne pretiš, umesto toga pokušaj da me zamoliš. To će možda upaliti.“ I uz neprijatan kez odlazim u svoju tužnu sobu.

Sedim sama za ogromnim stolom za ručavanje, odlučna da uživam u doručku.

Ali jedino što mogu da jedem su hleb i maslac: kajgana je sa slaninom, a sočivo s kobasicama, pa o tome nema ni govora. Tu su i mafini, ali samo slani, sa suvom pršutom, umesto uobičajenih borovnica. Šteta, rado bih pojela i jedno obično jaje.

Utonula sam u razmišljanje pa ne čujem Ijana, koji krišom ulazi u sobu.

Dodiruje mi rame da me pozdravi i ja se zbog toga trzam. „Hej, nisam hteo da te prepadnem“, kaže mi i seda pored mene. „Nešto sam se zamislila“, pravdam se i posmatram njegovo umorno lice. „Jesi li loše spavao?“, pitam ga. „Recimo da je tako...“, samo potvrđuje i proteže se. „A ja pomislila da si pronašao društvo“, peckam ga ironično.

„Molim te. I uzgred rečeno, platićeš mi zbog onoga“, kaže i služi se kajganom.

Gledam ga potpuno nevino. „Ne znam šta hoćeš da kažeš? Ne razumem baš...“ „Molim te, jedva sam uspeo da se oslobodim. A posle sam se cele noći plašio da će mi se uvući u krevet. Jasno, moja soba je bez ključa, tako da sam čitavu noć spavao s načuljenim ušima. Može se reći da mi san nije bio okrepljujući“, žali se, prebledevši i na samu pomisao na primanje poseta. „Ništa strašno za nekog kao što si ti, šta je jedna noć bez sna...“ Upućuje mi ljutit pogled, a onda se koncentriše na moj poluprazan tanjir. „Hoćeš li da mi objasniš zašto ništa ne jedeš otkako smo stigli?“, pita ozbiljno. „Zato što sam vegetarijanka, a ovde se priča samo o lovu i jede se samo meso“, odgovaram mu ljutito. „Ah...“, kaže iznenađen, „nisam znao.“ „Nisi ti kriv, pronicljivost ti nikad nije bila jača strana.“ Nastavljamo da jedemo, komentarišući koliko je pitomo škotsko selo, kad mi odjednom zazvoni mobilni.

Vadim ga iz džepa i vidim da me zove Vera. „Zdravo, draga“, pozdravljam je, „kako je u Londonu?“ „Gde si ono rekla da se nalaziš?“, pita me sva uzbuđena. „Negde u Škotskoj, zašto?“ „Očigledno nisi videla današnje izdanje Sana\“, uzvikuje. „Hm, nisam, između ostalog i zato što ja nikad ne čitam te novinice“, podsećam je. Samo novine koje se bave finansijama, mislila sam da je to svima jasno. „Na tvoju sreću, mi ih čitamo!“, saopštava mi Vera.

Ostavljam parče hleba na tacnu, pomalo zamorena tom pričom. „Želela bih da nastavim da čavrljam sa tobom, ali znaš kako je, isto tako bih želela i da kažeš više o čemu se radi...“ „Ima tvojih fotografija u trač-rubrici!“, uzvikuje.

Daaaa, kako da neee...

„Koliko si popila sinoć?“, pitam je zabrinuto. Vera uglavnom uvek uspe da se oporavi u nedelju ujutru, ali je danas očigledno izuzetak. „Nisam ništa pila!“, uzvikuje uvređeno. „Ostala sam kod kuće zato što me je boleo stomak.“ Onda mora biti da je tu nešto čudno. „Pa dobro, jasno je da to ne mogu biti ja. Sigurno se radi o nekom ko liči na mene“, kažem joj samouvereno. „Dženifer, veruj mi da si ti na fotografijama. Slikali su te s Ijanom.“ Dok to govori, skrećem pogled ka subjektu upletenom u priču. On me gleda upitno. „Okej, potražiću novine i onda te zovem“, odgovaram joj i osećam kako me obuzima strah. „Okej. I nemoj da se uzbuđuješ“, savetuje me Vera. A zbog toga sam samo još uznemirenija.

Ijan me gleda zabrinuto. „Loše vesti?“, pita. „Ne znam, moja prijateljica mi kaže da smo u trač-rubrici Sana. Ali jasno je da je nešto pomešala.“ „Da, to je jasno...“ Ali ne znam zašto, dok to govori, ne izgleda naročito ubedljivo.

U žurbi ustajem od stola i tražim nadstojnicu. Pronalazim je u predvorju, zajedno s Elizabet. Jadnica izgleda prilično potreseno i u ruci drži novine. O, bože! „Dobar dan“, kažem obema.

Nadstojnica progunđa neku vrstu odgovora, dok me Elizabet gleda nekako izgubljeno. „Dobar dan“, odgovara jedva čujnim glasom. „Hoćete li da doručkujete zajedno? Ijan je tamo i čeka te.“ Ali ona ne otvara usta. Mora da je nešto ozbiljno.

Na kraju silazi niz stepenice i pruža novine nadstojnici. Sad sam ja na redu da me ščepa kao rotvajler, jer me gleda kao da hoće da me ujede. Nešto mi govori da neće biti lako.

Ijan se iznenada pojavljuje na vratima. „Oh, novine! Baš ono što sam tražio“, kaže lukavo.

I gospođi ne preostaje ništa drugo nego da mu ih pruži. Mada je

iznervirana i ničim ne pokušava to da prikrije.

Ijan grabi nedeljno izdanje i počinje da se penje stepenicama pravo ka svojoj sobi. A ja ga sledim, ravnodušna na mrzovoljna lica njih dve.

Brzo ga stižem i istržem mu novine iz ruke. „Ako dozvoliš, htela bih da to pogledam“, kažem mu sva zadihana. „Ne dozvoljavam, zato što bih želeo da ih pogledam prvi“, odgovara i ponovo uzima novine.

Dok se svađamo, stižemo do njegove sobe. Ijan upada unutra, a ja ga sledim. „A ja mislio da neću morati da se plašim takve agresije s vaše strane, gospođice Persi“, počinje da me zadirkuje.

Otimam mu novine iz ruke. „Ma ostavi se besmislica!“ Ijan se čudno smeši dok pokušava da se odbrani od mojih udaraca. „Hajde da pronađemo inkriminišuće stranice“, kaže i seda za sto.

Njegova soba je praktično luksuzni apartman, nešto neverovatno. Sto za koji je seo kao da je originalni stil Luja XVI. „Gde se nalazi trač-rubrika?“, pita me dok počinje da lista stranice. „Otkud ja to znam?“, uzvraćam. Hoću da kažem da to nije moj tip lektire.

Ijan frkće. „Ti si teoretski ženskog roda. Kakva si ti to žena ako ne čitaš trač-stranice?“, optužuje me. „Ja sam žena koja ne čita tračeve, to je očigledno. Znaš li da postoje i takve?“ „Šokantno!“, kaže samo toliko. „Da, pretpostavljam.“ Ubrzo zatim stižemo do toliko željene rubrike i - evo nas tu, slika je pomalo mutna, ali je jasno da smo to mi. Naslov članka je Nova ljubav naslednika vojvode od Revingtona i prikazuje nas ispred lokala, dok se pozdravljamo. Ja se pridržavam za njegovu podlakticu, a on mene drži za ruku. „Zaboga...“, samo to kažem i snažno udahnem.

Ijan ništa ne komentariše.

Onda počinjem da čitam naglas tekst: Tajanstvena, nama nepoznata devojka, koja očigledno ne pripada krugu grofovih prijatelja...“

„Sačuvaj me bože“, komentarišem i onda nastavljam: to začudo nije neka napadna lepotica, ali je mladom grofu očigledno mnogo stalo do nje...“ Ovde prasnem u smeh. To je vrlo jak i nimalo otmen smeh. „Molim?“, uzvikuje iznervirano Ijan. „Ovde kažu da si me gledao zaneseno...“ I počinjem grohotom da se smejem. Zamišljam da devojke u njegovom prisustvu obično nikad ne smeju da se ponašaju tako neotesano.

Ijan nastavlja da čita članak, pokušavajući da ne izgubi koncentraciju. „U svakom slučaju, ništa kompromitujuće“, zaključuje kad je konačno stigao do kraja. „Jasno je da je svađa jedino kompromitujuće čemu su mogli da prisustvuju“, podsećam ga i pokušavam da budem ozbiljna. „Nisam mislio da ćeš ikad to reći, ali srećom...“, slaže se nekako tajanstveno. „Iako nisam baš oduševljena što sam završila u novinama. Znaš kako je, imam karijeru i ugled da branim, za razliku od gospođica s kojima se obično viđaš“, osećam obavezu da pojasnim. „Ne viđam se s njima“, brani se Ijan. „Možda ponekad odem na večeru.

Na kraju krajeva, slobodan sam momak...“ Podižem ruku da ga prekinem. „Uopšte me se ne tiče s kim izlaziš i šta radiš. To je tvoj život. Jedino mi je žao što i najobičniji poslovni sastanak s tobom završi kao vest u novinama.“ „Sad razumeš kroz šta svaki put prolazim?“, upozorava me.

Gledam ga sva ozbiljna. „Shvataš li da ti sam sebe upetljavaš u takve situacije? Digneš uzbunu i posle nekog vremena ti niko više ne veruje.“ „Naravno, to mi kaže mis savršenih veridbi i mis ozbiljnog zajedničkog života“, kaže pronalazeći mi slabu tačku. „Nikad nisam ni sa kim živela“, pojašnjavam. „Tačno!“, komentariše i prekršta ruke preko grudi. „U svakom slučaju, ovog se puta nije dogodilo ništa ozbiljno. To su samo nebitne nedeljne novine“, kažem naglas da ubedim sebe. „San nebitne novine? Ona fotografija u boji zauzima pola stranice, u slučaju da nisi videla“, uporan je i ponovo mi je pokazuje. Ali gde je?

„Zatvori te proklete novine!“, uzvikujem pomalo mrzovoljnim glasom. „U stvari, zašto ih ne baciš?“ Istrgnem mu ih iz ruke i zgužvam ih, a zatim ih bacam u korpu za otpatke. Čak uspevam da pogodim u centar. „U svakom slučaju, ima tu i nečeg pozitivnog“, kaže ozbiljno. „A to je?“ „Elizabet će verovatno poverovati u sve to, što znači da će odlučiti da me ostavi na miru.“ Ova konstatacija ga prosto ozari. „Naravno, to što smo uvredili klijentovu ćerku bio je genijalan potez...

Bog zna zašto se nisam toga ranije setila“, kažem cinično. Elizabet je zaista nepodnošljiva, ali Ijan uopšte ne mora po svaku cenu da zna da razmišljam isto kao on. „Da, trebalo je toga ranije da se setim!“, uzvikuje gospodičić, potpuno ignorišući moju očiglednu ironiju. „Ali molim te...“, kažem dok pokušavam da ga povratim u stvarnost.

Ustajem sa stolice, odlučna da odem. „I pošto je sad to razjašnjeno, volela bih da popričam s Beverlijem o poslu. Već smo izgubili previše vremena“, kažem svečano.

Ijan odlučuje da me sledi. „Mislio sam da to nikad neću izgovoriti, ali slažem se s tobom.“ I dok to govori, otvara vrata.

Nekoliko sati kasnije Beverli se zadovoljno pozdravlja s nama dok ulazimo u kola, spremni da stignemo najpre do Edinburga, a zatim do Londona. Na čudan način smo uspeli da radimo oko dva sata, pre nego što smo po ko zna koji put nesvesno počeli da vodimo mondenske i isprazne razgovore, u koje nas je vešto uvukla Elizabet.

Beverli je bio zadovoljan našim predlozima, tako da ćemo nakon povratka možda uspeti da napravimo uverljiv akcioni plan.

Spremam se da uđem u kola kad začujem kako se Elizabet tužno obraća svom ocu: „Prosto nisam mogla da poverujem. Ali zašto, tatice, ona je tako stara!“ Ehej, stara za koga?!

Deveto poglavlje Jasno je da su svi iz naše kancelarije pročitali nedeljne novine, mada se niko ne usuđuje da to otvoreno kaže.

Niko osim Džordža, koji ne krije veoma smrknutu facu. Tako je u ponedeljak ujutru, dok smo zatvoreni u mojoj kancelariji i radimo na jednom predmetu, kad se iznenada pojavljuje nova tema. „Između ostalog, još nisam imao mogućnost da ti to kažem, ali zadovoljan sam što ste se ti i Ijan razjasnili...“, kaže mi i ne uspeva da potpuno priguši neprimetan kez.

Hteo bi da mu glas zvuči ozbiljno, ali uopšte ne uspeva u tome. Upućujem mu ljutit pogled. „Nismo ama baš ništa razjasnili“, objašnjavam i pokušavam da ne izgubim koncentraciju. „A šta je s fotografijama?“, pita i ovog puta prasne u glasan smeh.

Verovatno se setio naše džinovske fotografije. „Smej se, smej, samo se ti smej“, kažem mu ubrzano dišući. „Zaista, da se tako okrutno šališ sa svojom šeficom...“ „Izvini, ali kad sam naleteo na onaj članak... Umalo se nisam opekao kafom juče ujutru!“, obaveštava me kao da sam ja kriva za to. „Nije mi teško da u to poverujem“, kažem mu iskreno. „I, šta se okolo priča o fotografijama?“, pitam, odlučna da promenim taktiku.

Ako postoji neko ko ima osećaj za atmosferu, onda je to Džordž, pa se preko njega može svašta saznati.

On se opušta u stolici. „Znači da si ipak malo zabrinuta!“ kaže mi nekako čudno zadovoljan. „Ne, dragi, samo sam prilično iznervirana. To je smešno, pored ostalog i zbog toga što nas je Kolin primorao da radimo van kancelarije kako ne bismo uznemiravali vaše duhove svađama. Kad smo kod toga, jesmo li vas uznemiravali?“ „Nemaš pojma koliko?“, potvrđuje uz uobičajenu ironiju. „Dakle, samo posao?“, pita primetno razočaran.

„Džordže!“, uzvikujem uvređeno. „Pa naravno! Šta mi, kog đavola, treba da se kačim s nekim kao što je Sent Džon?“ Džordž počinje da mi se smeši na način koji mi se uopšte ne sviđa. „Dobro, dobro!“, viče i podiže ruke. „Nemoj da se ljutiš. Morao sam da te to pitam. Zato što će to, draga moja, biti tema meseca među ovim zidovima.

Da ne govorimo o tome da si ti sad slobodna, da je on slobodan... Znaš kako to ide“, pokušava da mi nagovesti. „Zar ne postoji ništa bolje za ogovaranje u ovoj prokletoj kancelariji?“ Shvatam da bi trebalo da sve okrenem na smeh i da se pretvaram da sam nezainteresovana, ali za trenutak u tome ne uspevam. „Ne, ovde je već mesec dana pomalo dosadno. A oko vas dvoje se šire razne vesti“, saopštava mi.

Do tog saznanja sam i sama došla. „Naravno da se o nama šire vesti, još od pre pet godina, ali u suprotnom smeru od onoga kako vi to shvatate. Mogli bismo da se poubijamo koliko se nadmećemo i svađamo!“, žalim se, možda uz isuviše snažnu i nervoznu gestikulaciju. „Da, ali gde je mnogo svađe, tu je i dosta strasti...“, mudro zaključuje hladnokrvni Džordž, koji je danas, izgleda, ustao uveren da je psiholog, a ne ekonomista.

Pogled koji mu upućujem mogao bi da sledi i pingvine na Južnom polu.

Moj zamenik shvata da je vreme da promeni sredinu. „Šteta“, kaže dok ustaje. „Sekretarice su bile toliko željne nekog pravog obrta, ako shvataš šta hoću da kažem...“ I smelo pravi ne previše uglađen pokret.

Gledam ga sva užasnuta. „Da nisi tako briljantan, Džordže, već bih pronašla drugog pomoćnika. Prava si alapača!“ On se smeje, nimalo zaplašen mojom malom pretnjom. „Pa u tome je moj šarm!“, uzvraća samouvereno. „Šarm? Jak mi je taj tvoj šarm!“ Džordž se upravo sprema da ode, ali se na vratima sudara s Ijanom. Njih dvojica se pomalo zbunjeno pozdravljaju. Onda Džordž izlazi i namiguje mi. „Šta je danas svima?“, žalim se Ijanu, koji stoji pored mog pisaćeg stola. „Je li sve u redu?“, pita me. Verovatno izgledam kao ludača, ovako

raščupane kose i crvena licu. „Da, hvala. Zašto me to pitaš?“ Glas mi je verovatno strogo profesionalan, pa se nadam da neće primetiti moju neobičnu uzrujanost.

Poricanje, poricanje, stalno poricanje. Ne računajući to što me Ijan, otkako me poznaje, nikada nije pitao kako sam. Situacija je, dakle, prilično destabilizujuća. „Zar ne smem to da te pitam?“, kaže začuđeno. „Nije da ne smeš. Reč je o tome što to nikada ne činiš. Zašto počinješ baš sada?“, kažem mu pomalo besno.

Ijan mudro odlučuje da ne pridaje veliki značaj mom raspoloženju. „Bolje ikad nego nikad, zar ne misliš i ti tako?“ „Ne, s tobom ne mislim tako. Pitam se zašto sad?“, ponavljam mu svoju sumnju.

Iz njegovog pogleda naslućujem da je u nevolji. U očiglednoj nevolji. „Mogu li da te častim kafom? Hteo bih da te nešto pitam“, kaže kao da je to nešto najnormalnije.

Sve ovo ne obećava ništa dobro. „Molim te, Ijane, ovo je već ionako težak dan. Stvarno mi je potrebno da se malo povratim, razumeš?“ preklinjem ga, dobro znajući da rizikujem da zaista izgledam luda. „Naravno da razumem“, kaže mi, ali njegovo lice govori da ne može da shvati motiv mog čudnog ponašanja. „Onda te molim da skineš s lica taj izraz koji govori kao da si skoro nešto skrivio, zato što ti to uopšte ne priliči“, molim ga.

Ijan me gleda gotovo uvređeno i ja protiv svoje volje stavljam olovku na sto i ustajem sa stolice. „Okej, okej, može kafa, ali sa aparata. Nakon ove priče u novinama više ne idem s tobom ni u Starbaks.“ Dok koračamo niz hodnik, ne mogu a da ne primetim da se sve glave okreću za nama. Predvorje, koje obično vrvi od graje i ljudi u prolazu, sad je tiho da tiše ne može biti. Odlično, to je baš ono što mi je danas potrebno.

Ijan i ja prilazimo aparatu za kafu, gde on mehanički ubacuje novčiće i bira dve kafe a da me i ne pita šta želim da popijem. Činjenica da to već zna

još više mi kvari raspoloženje, ako je to uopšte moguće. „Napred, sva sam se pretvorila u uvo“, kažem mu dok u ruci držim vrelu šolju „Uostalom, kao i svi u ovoj kancelariji“, dajem mu do znanja pomalo kiselo. „Zapravo, baš je o tome reč. Hteo bih da sa tobom popričam nasamo, ukoliko je moguće“, šapuće sve tišim glasom.

Iza nas se čuje potmuli udarac. Mislim da se Kolinova sekretarica upravo onesvestila. „Ne izgleda mi kao dobra ideja“, odgovaram ljutito. Vidim kako su se sve uši naćulile, i to ne samo metaforički. „Mogao bih da razgovaram s tobom i ovde, ali bi za to onda saznao čitav London“, uporan je Ijan. Naginje se napred i kaže mi pomirljivim glasom: „Hajde, Persijeva, molim te da prihvatiš moj poziv.“ Razmišljam na trenutak. Šta je gore? Da pružim još dodatnog materijala za ogovaranje ovim zmijama iz kancelarije ili da se sastanem s gospodičićem negde napolju? „Možda bih i mogla da razmotrim tu ideju, ali ovog puta nikako na nekom modernom mestu“, pojašnjavam odlučno. Čini mi se da se slaže s tim. „Apsolutno. Ti izaberi neko anonimno mesto, jedno od onih za koje bi samo ti mogla da znaš.“ Uopšte mu ne dopire do mozga da me upravo vređa. Taman posla! „U redu, pada mi na pamet jedan pab koji nam baš odgovara“, kažem mu nakon što sam pažljivo razmislila.

Saopštavam mu adresu i objašnjavam gde je. Moram da gestikuliram, uopšte ne trepće dok sluša kako mu navodim deo grada koji je sve drugo samo ne centralni i renomiran. „Okej“, kaže i sleže ramenima. „Biću tamo u osam.“ Onda me ostavlja samu i vraća se u svoju kancelariju, dok se ostale radoznale glave okreću u njegovom pravcu.

Dok sedim za šankom u pabu, pijem viski i pokušavam da se opustim, osećam da će mi ove večeri biti potrebna sva moguća zamisliva pomoć.

Umorna sam, pod stresom i, iskreno rečeno, Ijan je poslednja osoba koju bih želela da sretnem. Ali iskreno, poslednja osoba. Mislim da bih čak više volela da vidim svoju majku, što sve govori.

Barmen Pol me zabavlja uobičajenim pričama i pokušava da mi odvrati pažnju od mog očigledno sumornog raspoloženja. „Čemu ta namrštena faca?“, pita me jer ne uspeva da odoli radoznalosti.

Pol vrlo dobro poznaje Veru, Loru i mene. Stanujemo na nekoliko koraka od njegovog paba i tu često navraćamo. Reč je o mračnom i nepoznatom mestu, nimalo modernom, i zato vrlo pogodnom za opuštanje. Savršeno za nas tri. „Stres, stres i opet stres“, kažem mu pomirena sa sudbinom, dok sanjalački posmatram sad već polupraznu čašu koju držim u ruci. „Onda, evo ti još alkohola“, kaže mi dok mi doliva piće. Zar izgledam tako očajno? „Hvala.“ Podižem čašu u njegovo zdravlje i sipam niz grlo još jedan gutljaj tamnožute tečnosti. „Devojke stižu kasnije?“, pita dok pokušava da kao slučajno postavi pitanje. „Hm, ne. Nažalost.“ Polu se oduvek sviđala Vera, ali još nije skupio hrabrosti da je pozove da izađu. „Večeras moram da se sastanem s jednim kolegom. To je neka vrsta radnog sastanka“, objašnjavam mu dok pokušavam da opravdam odsustvo njegove omiljene.

Pol me gleda kao neko ko to već odavno zna. „Dobro, draga, ako je tvoj sastanak onaj što je upravo ušao, ne razumem čemu ta namrštena njuška.“ Okrećem se prema ulazu i vidim Ijana kako prelazi preko praga. Osvrće se oko sebe, pokušavajući da me uoči, ali mu mrak verovatno otežava. „On je“, potvrđujem rezignirano. Nadala sam se da će se izgubiti u pokušaju da dođe dovde. Međutim, nije mi se posrećilo. „Pobogu, Dženi“, uzvikuje Pol i ne završi rečenicu, zato što je oboma jasna njegova insinuacija. „Da...“, samo potvrđujem. Razumem njegovu začuđenost, a i kako mu ne

dati za pravo? Ijan na sebi ima isto odelo s posla, bez kravate, a u ruci drži mantil koji verovatno košta više od pet plata običnog londonskog barmena. I to se vidi. Baš dobro što nije hteo da skreće pažnju na sebe, razmišljam pomalo ljutito.

Najzad me uočava, daje mi znak rukom i kreće prema meni. „Dobro veče, Dženi“, pozdravlja me odmah zatim. Deluje mi pomalo strogo, nije mu baš prijatno u ovom ambijentu. „Ima li nečeg dobrog u ovoj večeri?“, odgovaram mu i baš me briga što sam neučtiva. „Da sednemo za sto?“, pokušava da mi predloži i gleda u Pola. Jasno je da bi više voleo da nema publike. „Ako baš moramo“, kažem i ustajem s visoke stolice, sa čašom u ruci.

Ijan na brzinu naručuje pivo i prati me do stola. „Hajde, mrtva sam umorna i želela bih da što pre odem kući. Ako ti nije problem, hajde da brzo pređemo na stvar“, kažem bez uvijanja. „Naravno, naravno“, pokazuje da se slaže, „ali najpre samo da razrešim jednu malu radoznalost: je li sigurno parkirati u ovom kraju?“ Gledam ga uznemireno. „Zašto si, kog đavola, došao kolima ovde?“, pitam uz mešavinu nervoze i razdražljivosti. „Poršeom“, čujem ga kako odgovara pomirljivim glasom. „Ijane!“, prekorevam ga i lupam rukama o sto. „Pa to je tako glupo!“ Primećujem neprijatnost u njegovom pogledu. „Baš me interesuje kojim je tipom automobila trebalo da dođem? Bentlijem mog dede? Imam samo jedan porše i vozim porše!“, izjavljuje jetko. Klasika: nekom muškarcu možeš sve da polupaš, samo mu ne diraj automobil. „Zar nisi nikad čuo za javni prevoz, mali lorde? Nikad u životu se nisi vozio njime?“ „Naravno da jesam! Samo što nisam bio siguran da li u ovu pustaru mogu da stignem bez navigacije, draga moja sveznalice“, brani se. „Molim te da mi oprostiš što nismo komšije u Ridžents parku“, sada ja preterujem.

Za trenutak se među nama stvara uobičajeni antagonizam. Čini mi se da ova tišina nikada neće prestati.

„Okej, isklizavamo iz šina“, kaže mi najzad Ijan, dok nervozno prolazi rukom kroz tamnu kosu. „Kao i uvek. I pošto je suđeno da prepirka dugo traje, biće bolje da mi naručiš nešto za jelo“, kažem mu rezignirano i dajem znak Polu, koji me odmah primećuje i klima glavom. „Da jedemo ovde? Jesi li sigurna?“, pita Ijan i oprezno osmatra lokal. „Vrlo sigurna. Ja jedem, ti pričaš. Dakle, rekao si da...“, podstičem ga da nastavi. „Hteo bih i ja da jedem“, uzvraća i preseca me usred rečenice. To kaže kao da je ta njegova odluka neverovatno hrabra.

Lupim rukom o sto. „Zaboga, da li će ovaj pakao ikada prestati?“, žalim se. Onda opet dajem znak Polu i pokazujem na osobu pored sebe. Vidim kako se naš barmen smejulji i potvrđuje klimanjem glave. Smejaću se i ja njemu kad pokuša da pozove Veru da izađu, razmišljam osvetnički. „Okej, sad kad je i to rešeno, možemo li da učtivo pređemo na ono zbog čega smo ovde?“ Malo sam previše podigla glas, ali me nije briga. Razdražljiva sam, u slučaju da on to već nije shvatio. „Ovde smo zbog toga što ti odbijaš da se pojaviš zajedno sa mnom na mestu koje je previše glamurozno“, uzvraća bezvredni grof pametnjaković i trepće onim svojim izuzetno dugačkim trepavicama, praveći se važan. Kunem se, ako ne prestane, ubiću ga. „Gospode, molim te, daj mi snage“, mrmljam sva očajna.

Ijanovo lice je veselo. Kako izgleda, igram po njegovim notama. „Okej, onda da se vratimo na nas“, ponavljam još jednom i nervozno sklanjam kosu s lica. „Dakle, reč je o članku…“, započinje Ijan. „O ne, samo ne članak!“, zaustavljam ga, uzvikujući očajnički i opet lupam rukom o sto. „Molim te, izvini, ali kako da završim ako ne mogu ni da počnem“, pita, svestan da je logika na njegovoj strani.

Kad čujem Pola kako stiže s našom večerom, shvatam da smo ponovo na mrtvoj tački.

„Evo izvolite“, kaže nam i pruža mi moje uobičajeno jelo, grilovano povrće, a Ijanu daje šniclu s krompirićima, koje ovaj odmah proba, pa onda začuđeno i zadovoljno klima glavom. Dovoljno je da ga na sekundu pogledate pa da shvatite da je mesožder, jedan od onih što vole blago pečenu šniclu. Za Pola je bio mačji kašalj da pogodi njegov ukus. „Stvarno je dobro“, šapuće dok žvaće i ne uspeva da sakrije čuđenje. „Zadovoljna sam što kraljevska nepca prihvataju naše skromne otpatke.“ „Prihvatam, prihvatam, mada ne znam kako ću preživeti nedostatak srebrnog escajga“, počinje da se zafrkava.

Ovog puta odlučujem da ignorišem njegovu provokaciju i da se pretvaram da ne čujem ništa. Ovo veče se u svakom slučaju previše odužilo. Bolje je ne pogoršavati ga. „Ne bih želela da u tvojim očima izgledam dosadna, ali možemo li da se vratimo na pravi razlog zbog kog smo ovde večeras? Mislim, naravno, pored odličnog druženja...“ Ijan me gleda i smeje se. „Možemo, iako je prava šteta. Upravo mi je postalo neverovatno zabavno.“ Gledam ga zbunjeno. „Ijane, živi malo život. Razumem da je visoko društvo malčice dosadno, ali ja bih mogla da radim i štošta drugo umesto da tebe razonodim van radnog vremena. Ne plaćaju me dovoljno da te trpim sve ove sate“, upozoravam ga.

Upućuje mi vrlo dvosmislen pogled. Nije mi lako da odgonetnem njegovo značenje. „Okej onda, ako se vratimo na nas, moram da priznam da sam, zahvaljujući famoznom članku, shvatio nešto vrlo interesantno: to što su me fotografisali s običnom devojkom izazvalo je priličnu zabrinutost mnogih drugih devojaka... Moje pojavljivanje s nekom rasnom lepoticom nije više toliko zanimljivo, ali sa ne preterano privlačnom devojkom... to je i te kako poslastica! Ako su ostale devojke sklone da pomisle da se viđam s tobom, onda to, naravno, mora biti nešto ozbiljno.“ Tako mi izlaže svoje komplikovano rezonovanje.

Moja viljuška ostaje da visi u vazduhu s probodenom pečenom paprikom, koja počinje opasno da klizi, pa onda pada na tanjir. Da sam se isprskala, kunem se da bih mu glavu odrubila.

„Molim?“, pitam, nadajući se da sam loše razumela.

Ali Ijan je raspoložen za beskorisne razgovore. „Sve je u poslednje vreme postalo nepodnošljivo. Čitav niz devojaka bukvalno me čereči...“, nastavlja neumoljivo, neosetljiv na moj izraz lica. Uzgred rečeno, obično uspevam da zadržim prilično ubedljivu mimiku lica. „Jadničak, tako neodoljiv...“, mrmljam prezrivo. „Tačno, nisam ja kriv, to je jasno. To je zbog ove glupe titule“, zaključuje.

Nije samo zbog ove glupe titule, razmišljam. Pitam se, da li se skoro pogledao u ogledalu? Jasno je da će se, dana kad mu priznam tako nešto, iskrcati Marsovci, ali u svakom slučaju ostaje činjenica: jeste odvratno i neprijatno da priznam, ali je, objektivno, stvarno privlačan. „I onda?“, pitam, ali skoro da se plašim da ću se zbog toga pokajati. „I onda bi ti bila savršena!“, uzvikuje samouvereno. Za trenutak sam se čak ponadala da epilog može biti drugačiji.

Verovatno sam loše shvatila. Jasno je valjda da nije lud da me pita ono što mislim da me pita. „Izgleda da si počeo da se drogiraš, je li, Ijane?“, pitam ga vrlo ozbiljno. Ne postoje druga objašnjenja. Ili je to ili ima trenutnu rupu u pamćenju. Da li on zna od koga traži da se pretvara da mu je devojka?

On se smeje dok jede krompirić s kečapom. Prizor je u najmanju ruku destabilizujući. „Jedina supstanca koja može da utiče na mene je londonski smog“, priznaje. „Svakako loše deluje, ali ne verujem da potpuno zamagljuje mentalne sposobnosti. Zašto ti moja ideja izgleda tako besmislena?“ To kaže nadajući se da će još ispasti i simpatičan.

Okej, definitivno me je prošla volja za jelom.

Stavljam viljušku na tanjir i posmatram ga vrlo ozbiljno. „Onda probaj da ponoviš konkretno, zato što sam sigurna da me nikada ne bi pitao, kažem ama baš nikada, ono što pretpostavljam da me pitaš.“ Mali prepredenjak mi se smeje na tako nedužan način da skoro popuštam.

Rekla sam skoro, jer naravno, nisam od juče. „Zaista, koliko god je šokantno to priznati, ti si jedina žena koju poznajem i koja bi mogla da se pretvara da je u vezi sa mnom, a da zapravo to ne želi.

Da ne govorimo o tome da su nas već fotografisali zajedno...“

Grabim čašu viskija, koja je stajala ispred mene, i baš onako odlučno saspem gutljaj niz grlo. „Je li?!“, jedino to uspevam da kažem, srećna što sam pomalo omamljena alkoholom. „Da, a osim toga, uopšte nisi lepotica, što je izvanredno.“ Počinjem da se prilično nerviram. „Ovo poslednje sam mogao i da prećutim, zar ne?“, pita dok u letu naslućuje razlog mog izraza lica. „Verovatno...“, potvrđujem cedeći to kroz zube. „To bi u svakom slučaju bilo savršeno!“, ponavlja, dajući time značajnu težinu malopređašnjoj tvrdnji.

Okej, ova igra je lepa samo ako ne traje predugo. A trenutno prevazilazi svaku meru. „Stvarno ne bih imala nikakve vajde od takvog sporazuma“, upozoravam ga dok se izuzetno trudim da zadržim smirenost. „Osim toga, ko me poznaje, odlično zna da uglavnom imam mnogo više ukusa...“ To apsolutno nije tačno, ali je rečenica zvučala tako dobro da nisam mogla da odolim. Ijanovo lice čak za trenutak poprima obeshrabrujući izraz, a onda ponovo postaje potpuno bezlično. Reč je o najviše pet sekundi, ali su to u svakom slučaju dragoceni trenuci. „Ipak razmisli, Dženi, mogla bi da budeš viđena s najpoželjnijim neženjom u gradu. A to bi u velikoj meri popravilo tvoj rejting...“ Naravno, samo mi je još to potrebno. „Siguran sam da bih mogao da budem simpatičan i tvojim prijateljima i tvojoj porodici. Kad hoću, umem da budem neodoljiv“ nastavlja kreten da baljezga.

Zaustavljam ga pogledom koji ubija. „Smatram te prilično inteligentnom osobom“, kažem odlučno i uspevam nekako da podnesem da mu udelim polukompliment, „pa mi reci da li si stvarno mislio da ću ti pomoći? Da ću ja pomoći tebi?.“ Polako sričem pitanje, kao što se radi s decom. Moj ton je nepoverljiv. „Zašto da ne?“, usuđuje se da me pita kao da je to nešto najnormalnije. „Ijane, nemoj da me izazivaš!“, upozoravam ga, s nadom da neće

izmišljati druga opravdanja. Moglo bi se desiti da ne budem odgovorna za svoje postupke.

Hoću da kažem da se pravi kao da je sve u najboljem redu nakon što mi već godinama pravi pakao od života, a sad još očekuje da mu pomognem? Da se pojavljujem u javnosti s njim? „Šta bi mogla da izgubiš?“, uporan je dok pokušava da promeni taktiku.

Ali slabo napreduje, zato što, na njegovu nesreću, uspevam da prepoznam sve njegove igrice. Mislim da dobro vladam materijom. „Obraz, ljubav prema samoj sebi, dostojanstvo. Hoćeš li da nastavim s nabrajanjem? Uveravam te da bih mogla da ostanem ovde do ponoći“; imam spreman odgovor. „Igraš grubo“, konstatuje nakon kratkog razmišljanja.

Naginjem se napred i gledam ga u oči: „Neka ti jedno bude jasno: ja se uopšte ne igram, za razliku od tebe.“ Nekoliko trenutaka se gledamo. Niko neće da prvi spusti pogled, zato što niko neće da izgubi. Uobičajena stara dosadna priča. „Okej, šta onda hoćeš?“, pita me iznenada. Verovatno je odustao od pokušaja da me očara krupnim azurnoplavim očima. Šteta za njega: još nekoliko minuta i možda bih na kraju kapitulirala. Ipak sam uvek, u krajnjoj liniji, humana! „Želela bih da se držiš podalje od mog života. Šta kažeš, može li to da se ostvari?“, pokušavam da mu sugerišem.

Diže pogled ka nebu, uznemiren nedostatkom moje saradnje. „Na umu sam i imao nešto ostvarljivo. I bio bih ti zahvalan kad bi mogla da izbegneš taj sarkazam.“ „Ja sarkastična? Pa za koga me smatraš?“, pitam ga i pretvaram se da ne razumem. „Ne nasedam na to i nemoj da menjaš temu. Šta hoćeš u zamenu za ovu malu uslugu?“, opet navaljuje.

Malu - kako da ne! „Ako misliš da bih mogla da pristanem na takav plan, totalno si lud“, kažem mu jasno i glasno.

On se ne da zbuniti tom optužbom. „Samo sam odlučan. I spreman da

pregovaram. Siguran sam da možemo pronaći zadovoljavajući sporazum.“ „Sumnjam...“ „Hajde, razmisli. Valjda postoji nešto do čega ti je stalo. Nešto kao moja potpuna saglasnost na slučaju na kojem radimo. Mogao bih da postanem vrlo tvrdoglav ako mi ne budeš pružila priliku...“, preti mi prećutno. „Da raščistimo: neću da se motaš oko mene. Slučaj Beverli je moj i vodiću ga onako kako ja kažem. Tvoje prisustvo pokazalo se neophodnim zbog više sile, ali ćemo pokušati da se ograničimo samo na to. Ne treba mi tvoje mišljenje, neću tvoje savete i pre svega neću sukobe s tobom“, kažem mu sve to u jednom dahu. Rečenice tako brzo izleću iz mojih usta da nemam vremena da se zaustavim. „Vidiš? Postoji nešto što i ti želiš. Hoćeš da radiš bez mog uplitanja. I ja bih bio srećan da ti to omogućim u zamenu za jednu malu, sićušnu i zanemarljivu uslugicu.“ Radije ne bih ništa na to dodala. Bojim se da ću na kraju sama sebi iskopati jamu.

Ijan me pažljivo posmatra i dugo razmišlja pre nego što progovori: „Znam da smo imali dosta nesuglasica u prošlosti, ali isto tako mislim da je istina ono što svi pričaju o tebi.“ Za trenutak je promenio uobičajeni ton i uozbiljio se. „A to je?“ „Kažu da si takođe ljubazna osoba koja pokušava da pomogne drugima.“ „Dobro sam čula tvoje takođe“, stavljam primedbu, ne znajući više za šta da se uhvatim. Postoji jedan neprijatni deo mene, kom je neobjašnjivo stalo da prihvati. Čak se ne usuđujem da uzmem u razmatranje šta je razlog tome. „Da, ali sam rekao i ljubazna. A govorio sam upravo o tebi. Želeo bih da u rečima koje sam koristio prepoznaš svu moju dobru volju.“ Podižem glavu da ga pogledam i vidim da je za mene pripremio jedan od onih osmeha koji obično obaraju ljude s nogu. Već sam ga hiljadu puta videla kako se njime razmeće, ali samo s drugim osobama. To što je rešio i na meni da ga isproba, ima efekat kao da me udara pesnicom u stomak. „Molim te...“, usuđuje se da mi kaže pomirljivo, opasno stišavajući glas.

Trepćem u neverici, osećam kako me preplavljuje talas vrućine i pokušavam da ga se oslobodim. Moram da prekinem ovu scenu, pa neka košta

šta košta. „Okej“, osećam kako mi se otima s usana, skoro i protiv moje volje.

Okej? Jesam li ja to rekla okej?“ Da nisam možda poludela? Hvata me panika i skoro da mi ponestaje daha.

Ijan zadovoljno živne i čak me zgrabi za ruku. „Biću ti vrlo zahvalan!“, kaže mi i pokušava da mi zada završni udarac. „Dosta, za ime boga, već mi je dovoljno!“ Izvlačim ruku iz njegove i oslobađam se njegovog stiska. Gest je pomalo drastičan, ali nesumnjivo efikasan. „Onda, je li to konačno da?“, pita svečano. Kao da mu je potrebno da čuje kako to ponavljam. Nažalost, rekla sam da. „Imam li izbora?“, pitam s oduševljenjem osuđenog na smrt, koga upravo stavljaju na vešala. „Naravno da nemaš!“, uzvikuje sasvim zadovoljan. „Dobro znaš da ti ne bih dao mira. Bio bih u stanju da navaljujem do krajnjih granica.“ „To sam i pretpostavila“, uzdišem. „Nećeš se pokajati zbog toga“, čak dozvoljava sebi da kaže. „Teško, već sam se pokajala, a prošlo je samo trideset sekundi otkako sam odlučila da ti pomognem. Pomoći ću ti samo onoliko koliko je neophodno, neka ti bude jasno! I bez fotografija u novinama!“, opominjem ga, pre nego što mu padnu na pamet još neke čudne ideje. „Ali fotografije u novinama su korisne!“, daje mi na znanje. „Dobro, onda malo fotografija u novinama.“ „Samo onoliko koliko je neophodno“, potvrđuje, ali se već smeška. „I nikakva imena u štampi“, požurujem da dodam. „Otkriće to u svakom slučaju...“ „U mom slučaju to neće otkriti!“, naglašavam sasvim ubeđena u to što govorim.

Ijan me posmatra i smeje se. „I malo, izuzetno malo sastanaka okolo...“, insistiram. „Naravno“, potvrđuje svečano. Ali se javlja pretnja da se po ko zna koji put pojavi onaj zadovoljni osmeh na njegovom licu.

„A zauzvrat ćeš u velikom luku zaobilaziti moje planove i prepustićeš mi potpunu slobodu odlučivanja u vezi s Beverlijevim slučajem“, podsećam ga.

Vidim da bi rado želeo da nastavi da razjašnjava uslove sporazuma, ali ipak odlučuje da prestane. „Tačno onako kako smo se dogovorili“, obećava i stavlja ruku na srce. „Dobro, znači, za večeras smo završili“, kažem i odgurujem tanjir, srećna što ću moći da zbrišem. „Nisi više gladna?“, pita me začuđeno dok posmatra obilnu porciju povrća ispred mene. „Ne znam kako, ali potpuno sam izgubila apetit. Biće bolje da krenem kući“, kažem i ustajem. „Da te otpratim?“, uzvraća spremno. „Ovo nije kraj grada za neke velike šetnje.“ Osećam obavezu da mu objasnim neke sitnice. „Ovo je moj kraj grada, uzgred rečeno, i nema nikakve opasnosti ako otpešačim petsto metara...“ „Ipak insistiram...“ Odvratno. Frkćem uočljivo zato što mora da mu bude jasno da mi u njegovom društvu uopšte nije prijatno. „Sačekaj samo da platim“, kaže i udaljava se. Neviđeno mi je neprijatno pri pomisli da će platiti i račun za moju večeru, ali on je u isto vreme razlog zbog kog mi je sve krenulo naopako - onda neka ide dođavola i plati ako mu je toliko stalo.

Krajičkom oka vidim kako pruža novčanice Polu. Hvala bogu što je propustio da izvuče svoju platinastu karticu. To bi zaista bilo nezgodno. „Spreman sam. Hajdemo onda“, kaže mi pošto se vratio i stao pored mene.

Podižem ruku da pozdravim Pola, koji zadovoljno namiguje. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje, kažem u sebi. „Možeš da ostaviš auto ovde, ja sam samo dva bloka dalje“, objašnjavam mu. Sad sam već pomirena sa sudbinom da još nekoliko minuta moram da podnosim njegovo društvo. „U redu, šetnja je baš ono što nam je potrebno.“ „Moramo da utvrdimo još neka pravila“, kažem i vraćam se na temu.

„Okej“, odgovara i oblači preskupi mantil. Vidi samo kako lepo sarađuje sad kad treba da se učini nešto što je u njegovom interesu! „Sigurna sam da može svašta da mi padne na pamet, ali među nama rečeno, u ovom trenutku sam potpuno ravnodušna prema poslu“, dajem mu na znanje. „Ako baš insistiraš“, kaže mi ne baš mnogo uverljivo. „Naravno da insistiram. Bilo bi bolje da ne skrećemo pažnju fiskalnog sektora banke na moj privatni život. Iako je reč samo o prividu“, dodajem uzbuđeno.

Klima glavom u znak odobravanja. „I kao što rekoh, što je manje moguće sastanaka. Samo ono nužno...“ Kroz samo neki minut smo već pred mojom palatom. „Okej, evo nas, stigli smo na odredište. Stanujem ovde.“ Pokazujem mu ulaz i izvlačim ključeve iz torbe. „Imaš li večernju garderobu?“, pita me. „Naravno da imam!“ Pa za šta me ovaj smatra? „Odlično, zato što u petak moram da prisustvujem dobrotvornoj večeri, gde će biti prisutna devojka koja je navalentna više od svih ostalih. Te apsolutno moram da se otarasim.“ „Okej, u petak uveče“, potvrđujem i klimam glavom. Glas mi ne odaje preteranu sreću, ali sam sad već pomirena sa sudbinom. Osim toga, bolje da što pre završim s tim. „Dobro, onda laku noć“, kaže i gleda me nekako čudno. Zaboga, šta hoće sad? „Laku noć“, odgovaram i nabacujem sumnjičav izraz lica.

Vidim Ijana kako mi se približava i instinktivno se izmičem. „Mogu li da te pozdravim?“, pita kad primeti da uzmičem. „Zar to nisi upravo učinio?“, pitam ga. „Hteo sam samo da te poljubim u obraz, kao što si ti uradila u Škotskoj.

Mislio sam da je možda dozvoljeno“, objašnjava. „Bilo je to samo zato što sam htela da razgovaram s tobom a da me Elizabet ne prisluškuje“, podsećam ga.

Međutim, on nastavlja da mi se primiče, a ja nastavljam da se udaljavam, sve dok se ne nađem leđima okrenuta ulaznoj kapiji. Nema više prostora za povlačenje. Osećam kako se nadnosi nada mnom i brzinom munje me ljubi u obraz. U nozdrvama mi ostaje miris njegovog parfema i odjednom se osećam kao da sam pijana. Nadam se da je to zbog viskija koji sam malopre popila. „Hvala na svemu. I laku noć“, kaže i brzo nestaje iz mog vidokruga.

Penjem se stepenicama do stana, i dok ulazim, zatičem Veru, koja, kao i uvek, leži ispružena na kauču i čita. „Zdravo, lepotice“, kaže, kao i obično, čim me ugleda. „Imamo problem!“, vičem bez pozdrava.

Ona me gleda upitno. „Vera, gde, dođavola, mogu da pronađem neku večernju toaletu?“

Deseto poglavlje „Hajde, Dženi, izađi više iz tog kupatila!“, viče Lora s druge strane vrata. „Ne!“, odgovaram joj ljutito. „Zaključaću se ovde unutra i baciću ključeve!“ „Da li je normalno da se neko tako čudno ponaša kad mora da ide na sastanak?“, čujem kako je Vera pita. „Napeta je, to je sve“, odgovara joj sigurnim glasom ova druga. „Da, ali da se stidi da se pokaže? I to nama? Videće je pola Londona, šta onda?“, pita zabrinuta Lora. Jasno je da to ne mogu da uradim, kažem u sebi, dok se po stoti put posmatram u ogledalu. Odraz je zabrinjavajući: preda mnom je neko potpuno nepoznat. Znala sam da nije trebalo da dopadnem šaka mojih prijateljica. „Nemoj da si se usudila da išta menjaš“, dovikuje mi Vera. „Prošle smo kroz paklene muke da te tako sredimo!“ O, da, baš su me sredile. Iskreno rečeno, jedina pozitivna crta je to što ću večeras morati da se fotografišem i niko od mojih prijatelja i poznanika koji budu videli sliku, ama baš niko, neće ni izdaleka posumnjati da je reč o meni.

Biće to pravi blagoslov - sad već počinjem da tako razmišljam.

Oblačim kratku, pripijenu i usku crnu haljinu bez rukava, prekrivenu čipkom, koju mi je ljubazno pozajmila Vera. Pokušavam da produžim krajeve haljine, ali se ona tvrdoglavo sve više povlači uvis.

Jasno, visoka sam metar i sedamdeset, dok je Vera nekoliko centimetara niža! Sad mi zbog razlike od tih nekoliko centimetara dobar deo nogu ostaje otkriven.

Primorale su me da obujem i crne sandale s vrtoglavim štiklama, koje sam kupila pre mnogo godina i bila mudra da ih nikad ne obujem. Hoću da kažem da je postojao dobar razlog što sam ih bacila na dno ormana, zar ne?

U ruci držim crnu ručnu tašnu, vrlo fensi, koju mi je ljubazno pozajmila Lora. Ne uspevam da u nju smestim pola potrebnih sitnica, ali kakva korist da se na to žalim?

Međutim, pravi problem su jako naglašena šminka i moja razbarušena

kosa. Kosa, koja je talasastija nego obično, pada mi na oči i skoro da ništa ne vidim.

To nisam ja.

Očajna sam i skoro da počinjem da plačem kad se začuje zvono na interfonu. Neki trenutak kasnije zove me Vera: „Izlazi, tvoj kavaljer upravo dolazi!“ „Nema nade da ga nateram da pobegne?“, pitam potišteno. „Lepotice, već sam ti rekla šta mislim: nikada nije trebalo da dozvoliš sebi takvu ludost. Dobro ti stoji. Sad moraš da se suočiš s posledicama.

Hajde, izlazi!“, grmi preteći.

Pomirena sa sudbinom, primoravam sebe da otvorim vrata. „Penje se!“, potvrđuje mi Lora.

Koji trenutak kasnije ulazna vrata se tresu od kucanja. Moje prijateljice mi dobacuju ohrabrujuće poglede. „Okej, otvaram.“ Prilazim vratima, nekako setna. Ali možda je bilo bolje da nisam, kažem u sebi, dok posmatram Ijanov lik koji mi se začuđeno smeši. „Nemoj da si se usudio da išta kažeš.“, upozoravam ga dok ga uvodim u stan.

On je, malo je reći, spektakularan. Na sebi ima smoking, koji izgleda kao da su ga šili na njemu, crne lakovane cipele, bez sumnje preskupe, dok mu je kosa, kao i uvek, razbarušena, ali sa stilom. „Zaboga, neću reći apsolutno ništa!“, uzvraća dok ulazi u predsoblje.

Doneo je sa sobom oblak onog parfema što mi tako golica nozdrve.

Vera i Lora verovatno doživljavaju srčani udar. Mogu da ih razumem. Da nisam navikla da ga viđam svaki dan i da nisam imuna na njegov šarm, verovatno bih i ja doživela isto. „Zdravo!“, pozdravljaju ga nespretno.

On uzvraća smešeći se i stežući ruku obema. Priznajem da ume da postigne gol kad hoće.

Upućujem ljutit pogled Veri, koja nešto baljezga o tome kako su me pripremile kako dolikuje. „Onda vama moram da se zahvalim. Prelepa je, hvala. Ali nemojte ništa da joj kažete“, izjavljuje Ijan, smeje se i namiguje. Smej se, smej, samo se ti

smej, pomišljam ljutito u sebi jer sam dozvolila takvu lakrdiju. „Jeste prelepa, ali pomalo lošeg raspoloženja“, obaveštava ga Vera, kao da ja uopšte nisam prisutna.

Ijan se okreće da vidi kako izgledam: „Na to sam već navikao.“ Okej, sad zaista preterujemo. „Htela bih da te podsetim da sam se ovako sramno udesila da bih ti učinila uslugu! Onda, hoćemo li da krenemo ili ne?“, pitam ga ljutito. „Naravno, naravno“, kaže savršeno miran i pruža mi podlakticu.

Najpre gledam u njega, onda u njegovu podlakticu, i dok ignorišem oboje, pozdravljam devojke i izlazim.

Odmah zatim smo već napolju, na ulici. Njegov crni porše parkiran je ispred nas. „Izvolite, gospođice“, kaže mi dok otvara vrata.

Dižem pogled ka nebu, ali onda odlučujem da uđem i pokušavam da nekako prekrijem previše izložene noge. Ovi takozvani sportski automobili su tako neudobni!

Ijan se pretvara da ne primećuje moje nevolje i pali motor. Tokom vožnje do prijema nijedno od nas dvoje ne usuđuje se da progovori ni reč. Povremeno vidim kako me posmatra krajičkom oka i smejulji se.

Saobraćaj na londonskim ulicama večeras se, srećom, odvija bez problema i nakon dvadeset minuta, uz muziku s radija, stižemo na odredište. „Vreme je za šou“, kaže Ijan i izlazi iz kola. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ga sledim.

Kad mi ovog puta pruži podlakticu, primorana sam da je prihvatim i da se usiljeno smešim. Nismo prešli ni deset metara, a već su nas fotografisali desetak puta. Odlično!

Kada smo najzad ušli u zgradu, ispuštam uzdah olakšanja. „Opusti se“, sugeriše mi Ijan i prati me do šanka. „Možda bi ti prijalo jedno piće.“ „Nadam se, zato što sam neopisivo nervozna“, priznajem nerado. „To je normalno, ovaj svet voli da uliva strahopoštovanje.“ „Šta hoćeš da kažeš, pa ti si ovaj svet!“, upozoravam ga ljutito.

„Iskreno se nadam da si u zabludi“, kaže i pruža mi čašu belog vina.

Ali nismo još ni počeli da pijemo, a već vidim četu devojaka kako juri prema nama. Izgledaju kao pomahnitalo krdo koje hrli ka hrani.

Ijan ih primećuje krajičkom oka, odmah me hvata oko struka i pokušava da se zaštiti mojim prisustvom. Šta bi ja to trebalo da budem - njegov ljudski štit? „Lorde Lengli!“, čujem umiljat glas. „Ijane!“, zove ga neka druga po imenu, kao da su ne znam kako bliski. „Dobro veče, dame“, sve ih pozdravlja Ijan kao da se ništa ne dešava. „Mogu li da vam predstavim svoju prijateljicu Dženifer?“ Odjednom povorka rasnih plavuša zastaje i devojke žedne krvi počinju pažljivo da me posmatraju. Čujem kako jedna zabrinuto šapuće: „To je ona s fotografije.“ A onda u grupi zavlada grobna tišina.

Ijan se probija između njih i uopšte ne sklanja ruku s mog struka. „Ako biste htele da me izvinite, želeo bih da upoznam Dženi s nekim ljudima“, kaže i pogledom me poziva da ga sledim. „Lakše je nego što sam očekivao“, šapuće mi na uvo nakon nekoliko pređenih metara.

Ja sam još pomalo smušena. „Zaboga, je li uvek ovako?“, pitam ga zaprepašćeno. Nije ni čudo što je ego ovog čoveka tako hipertrofičan!

Bukvalno ga spopadaju mlade i zgodne devojke, spremne na sve!

Ijan se smeška. „Rekao bih da jeste.“ „Nimalo ti ne zavidim. Ono je bila impresivna grupica mladih očajnih udavača...“ „Nisu očajne. Naprotiv, to su žene sa ciljem“, saopštava mi Ijan. „Hajde, dođi da ti predstavim neke ljude.“ Čitavo veče ne radim ništa drugo osim što stežem ruku i razmenjujem učtive rečenice. Da me moja majka sad vidi, ovako sređenu i okruženu takozvanim visokim društvom, ne bi me udostojila čak ni pozdrava. I dobro bi učinila. I sama počinjem da se distanciram od sebe.

Navikla sam na ovakve osobe, da bude jasno. Srećem ih svaki dan na poslu, oni i njihovo društvo su moji klijenti. To nije ništa neobično. Ali kad se srećem s tom vrstom ljudi, to se uvek dešava na mom terenu i uvek se priča o

tehničkim temama i poslu. Nasuprot tome, ova neposlovna druženja i pričanje o vremenu izazivaju mi priličnu nervozu. Svi me posmatraju i zagledaju me drugačije nego obično. Navikla sam da o meni sude na osnovu toga kako radim, a ne na osnovu izgleda.

Ne bez izvesnog divljenja, ipak sam prinuđena da priznam da Ijan nesumnjivo zna kako da se ponaša. Ljubazan je sa svima, uvek nasmejan, ali u isto vreme dovoljno nepristupačan. Ako se ovim ljudima dopusti previše, oni mogu vas zgaze, i ja sam svesna toga. „Evo konačno nekoga za koga mogu da kažem da sam zadovoljan što ga vidim“, kaže i pokazuje mi na plavokosog momka koji nam dolazi u susret.

Njih dvojica se srdačno pozdravljaju. „Dženi, predstavljam ti jedinu osobu koja je ovde zdrave pameti, to jest svog prijatelja Džeremija“, kaže mi zadovoljno Ijan. „Drago mi je, Dženifer“, predstavljam se uz osmeh. Videvši da se Ijan opušta, i ja osećam da imam pravo da budem manje napeta.

Džeremi uzvraća osmehom i steže mi ruku. Pojava mu je takva da bi mnogi za nju rekli da je umirujuća: kosa mu je tamne nijanse plave, a oči svetle, zaista umirujuće boje. Nisu kao ove Ijanove, koje naprosto uvek prolaze kroz čoveka. „Zadovoljstvo je samo moje“, kaže mi galantno. „Da li se lepo zabavljate?“, pita nas zatim ironično. „O, sjajno!“, odgovaram mu glasom koji govori da sam upućena u sve.

Džeremi podiže glavu i dugo me fiksira pogledom. „Hm, stvarno nisi ono što sam očekivao.“ Nadam se da je to nešto dobro. „I to si shvatio nakon samo jedne rečenice?“, počinjem da ga zadirkujem. „Zaboga, to uglavnom shvatim i ranije“, potvrđuje moje pretpostavke kakve su obično Ijanove veze. „U pravu si, za Sent Džonove devojke je bolje da ne otvaraju usta“, komentarišem.

I tu Džeremi prasne u glasan smeh, tako da se nekoliko glava čak okreće ka nama. Ijan nas gleda pomalo uvređeno. „Ne smeš da se ljutiš, dragi moj! Ti si taj koji ih bira“, primećujem uz

određenu dozu prekora.

On samo podiže jednu obrvu, onu što uglavnom koristi upitno, u znak opomene. „Žao mi je, ali potpuno je u pravu“, potvrđuje Džeremi. „Međutim, rekao bih da si večeras prilično iznenadio. Gde si pronašao Dženifer?“ Ijanovo lice je potpuno bezizražajno dok odgovara. „Dženi je poreska savetnica. Ona je moja koleginica“, objašnjava mu, ali otkriva samo ono osnovno o meni. „Ah, genijalka! Kakav neuobičajen izbor za tebe“, komentariše Džeremi, dok nas prilično zainteresovano posmatra.

Međutim, jedini svetli trenutak večeri ubrzo prekida izuzetno plava devojka, koja stupa na scenu odevena u oskudnu haljinu jarkocrvene boje, s cipelama vrtoglavo visokih potpetica. Ona je primer nekoga koga je nemoguće ne primetiti. „Konačno sam te pronašla“, razdraženo se obraća Ijanu i naginje se da ga poljubi u obraz. On se ne pomera, već je odjednom postao santa leda. „Već čitav sat te tražim. Dobro, Ijane, zar nisi mogao da svratiš da me povezeš?“ Njen ton je izrazito nametljiv. Jasno je da dotična gospođica nije mnogo naviknuta da se njeni zahtevi ne ispunjavaju.

On joj se kiselo osmehuje. „Kao što sam ti rekao, večeras imam društvo.

Kad smo već kod toga, Kejti, ovo je moja prijateljica Dženifer. Dženi, ovo je Ketrin.“ Kejti i ja razmenjujemo vrlo značajne poglede. Antipatija je obostrana i trenutna, i nijednoj uopšte ne pada na pamet da je prikrije. „Drago mi je“, lažem a da joj i ne pružim ruku u znak pozdrava. Kejti se ne uzbuđuje i nastavlja napad na Ijana kao da ja ne postojim. „Da bih ti oprostila, morao bi da malo igraš sa mnom“, pokušava da mu predloži, pokazujući na podijum za ples. „Žao mi je, ne mogu.“ Svima je očigledno jasno da mu uopšte nije žao. „Moram da upoznam Dženi s još nekim ljudima, a njoj sam obećao da ćemo posle igrati.“ Izuzetno jako našminkano Kejtino lice se očigledno zgrči. Jasno je da je za ovu devojku veče krenulo neočekivanim tokom.

„U redu. Hajde, Džeremi, pošto je tvoj prijatelj toliko zauzet, ove večeri čast pripada tebi. Povedi me da igramo“, naređuje mu glasom koji ne trpi pogovor.

I dok to govori, odvlači jadnička, koji nas pozdravlja pomiren sa sudbinom. Evo još jednog koji nije umeo da pronađe način da nešto kaže u svoju odbranu. „Auh…“, izgovaram dok gledam prema njima. „Je li to ona o kojoj si pričao da ti stvara nevolje.“ Zaista se nadam da jeste, ne bih mogla da podnesem još goru od ove. „To je upravo ona“, potvrđuje Ijan zabrinuto. „Izgleda kao odlučna vrsta“, komentarišem naglas. Eufemizam večeri. „I ne verujem da će je moje prisustvo uplašiti. Nije kao ostale.“ „Da, s njom će nam biti potrebno malo više pretvaranja“, tvrdi Ijan i trlja vilicu. „Šta to znači?“ „Hajde da igramo“, predlaže mi i odvlači me ka podijumu. Na moju veliku sreću, ovde se igra samo u laganom ritmu. „Moramo li baš? Poslednji put sam igrala pre petnaest godina. Zar ne misliš da postoji razlog zbog kog to tako dugo nisam radila?“, preklinjem ga.

Ali izgleda da Ijan ne haje za moje jadikovke i privija me uz sebe.

Odjednom osećam da sam u centru pažnje čitave sale. „Preteruješ“, upozoravam ga i pokušavam da uspostavim minimum odstojanja između nas. „Moraš me pustiti da dišem.“ Ali uspevam da se udaljim samo nekoliko milimetara, više mi nije dozvoljeno.

Kejti i Džeremi igraju nedaleko od nas. Ona ne skida pogled s nas i neprekidno nam upućuje vrlo ljutite i mrke poglede.

Ijan se onda primiče mom uvu i šapuće mi: „Sad je trenutak za završni udarac.“ „Šta hoćeš da kažeš?“, ugrabim trenutak da pitam, ali umesto odgovora, vidim kako se njegovo lice, na kojem se ništa ne može odgonetnuti, sve više primiče mom. Ne misli valjda da...

U sledećem trenu njegova usta su na mojim i u prvim sekundama sam

potpuno skamenjena. Ovo je samo lažni poljubac, ponavljam u sebi. Nije pravi poljubac, nije pravi poljubac, nije pravi...Ali mora da bude uverljiv, setim se odjednom.

Zbog toga, kad Ijan lagano otvori usne, i ja pratim. A kada me stegne u naručje, ja se prepuštam.

Između ostalog, jesam li uopšte imala izbora u sali koja vrvi od sveta koji nas posmatra od trena kad smo kročili unutra.

Pravi problem je u tome što osećam da mi kolena klecaju, a srce mi brže kuca. Da ne govorimo o tome što bih želela da više otvaram usta... Sve u svemu, sve ovo je groteskno!

Samo još jedan mali trenutak i gotovo, ubeđujem se puna poverenja u sebe.

A kad osetim kako Ijanov jezik dodiruje moj, trgnem se kao oprljena vatrom. Okej, što je previše, previše je.

Gledam ga zbunjeno. I on deluje skoro uzdrmano. Dobro, barem nisam jedina. Slede sekunde velike zbunjenosti. „Rekao bih da bi ovo trebalo da bude dovoljno“, kaže mi dok mu obrazi poprimaju za nijansu tamniju boju. „I previše“, potvrđujem i ja sa svoje strane, dok osećam da mi lice gori.

Malo dalje od nas Kejti je skoro malaksala. Nije jedina. „Okej, sad dižemo jedra“, predlaže Ijan i pruža mi ruku.

Klimam glavom u znak da se slažem i dozvoljavam da me izvede iz salona. Pokušavamo da ne obraćamo previše pažnje na radoznale poglede i komešanje glasova oko nas. Žurno ulazimo u automobil parkiran u blizini i bez velikog uspeha pokušavamo da izbegnemo niz razočaranih fotografa. Nastojim da ne dižem glavu i hitro se uvlačim u auto. „Da zbrišemo?“, pita. „Momentalno.“

Jedanaesto poglavlje Ove noći sam zaista loše spavala. Sve to je zbog visokog londonskog društva i gala večere. Da ne govorimo o tome da mi je bio potreban čitav sat da skinem šminku i da se uvučem u krevet. Ni dan koji je preda mnom ne obećava ništa bolje. Lora i Vera zabrinuto posmatraju moj izgubljeni izraz pred šoljom kafe. „Onda, jesi li izvršila svoj zadatak sinoć“, raspituje se Vera i stavlja ukusni biskvit u usta. „Manje-više“, potvrđujem joj pospano. Ovog jutra sam previše umorna za razgovor. „U svakom slučaju, moram da te pitam: kako uopšte uspevaš da odoliš takvom tipu?“, pita moja prijateljica. „Jer prosto ne znam šta bih mu ja učinila, kunem se...“ Istina je da me je onaj neočekivani poljubac prilično uzdrmao. Sinoć sam bila toliko nervozna da sam bukvalno pobegla iz kola i jedva ga pozdravila kad smo stigli ispred kapije. Kakva bruka. Na kraju krajeva, za čoveka koji verovatno ljubi ko zna koliko devojaka svakog meseca, jedna više ili manje ne mora da predstavlja nikakvu razliku.

Očajna, naslanjam glavu na sto. „Onda, hoćeš li nam sve ispričati pre nego što otvorimo novine ili ćemo morati da saznamo detalje iz štampe?“, pita me Lora i preteći izvlači današnje novine. „Otvori ih“, gunđam dok mi je glava još na stolu. Uopšte nemam veliku želju da pričam o toj mojoj večeri. Lora širi novine ispred sebe i Vere. U delu s mondenskim događajima pojavljuje se naša fotografija, pa još jedna manja od prošle nedelje i objašnjenje uz sliku. „Sinoć je organizovano veče za prikupljanje sredstava za istraživanje karcinoma“, čita Vera, „i vrlo elegantni grof od Lenglija pojavio se u društvu iste devojke s kojom je fotografisan prošle nedelje ispred jednog londonskog paba. Identitet devojke je još nepoznat, ali neki prisutni su nam ispričali da se naslednik vojvode od Revingtona nije uopšte odvajao od svoje prijateljice i da ju je čak poljubio tokom laganog plesa.“ „Šta?!“, uzvikuje Lora. „Poljubio te je?“

Podižem glavu i vidim njihova zbunjena lica. „Scenski poljubac“, odgovaram umornim glasom. „Ma kakav scenski poljubac! Poljubili ste se!“, uzvraća Vera sigurnim glasom. „I?“, pita Lora, pokušavajući da pređe na konkretno. „Kako je bilo?“ „Stvarno ne znam...“, odgovaram iskreno. „Nisam to očekivala. Osim toga, to baš i nije bio pravi poljubac...“ „A šta je baš pravi poljubac?“, pita me razdražljivo Vera. „Pa, bio bi to poljubac s jezikom...“, objašnjavam. „Dženifer!“, opominje me Lora. „To ti baš ne priliči! Zar je jedino na šta misliš njegov jezik?“ „Naravno da ne!“, uzvraćam odlučno, ali je istina da sam zaista previše mislila na njegov jezik u poslednjih deset-dvanaest sati, i to nije dobro.

Moram da počnem da mislim na nešto drugo! Ja sam jedna mlada, spokojna i smirena žena... i moram da priznam, pomalo seksualno uzdržana. To nije uopšte čudno ako se ima u vidu da sam bila s profesorom filozofije, koji je bio iznad određenih banalnih poriva. I kog đavola sam toliko dugo čekala da ga ostavim? A ono što me još više deprimira, kad dobro razmislim, jeste to da je on ostavio mene... Groteskno! „Okej, ako ostavimo jezik po strani, kako je bilo?“, opet navaljuje Lora.

O tome nemam mnogo toga da izmišljam ili barem nemam snage da lažem: „Ljubi se prokleto dobro! I neću više ništa da kažem!“, žurim da dodam, sva uzbuđena. „Nisam ti to nikad ranije priznala zato što nisam htela da budem gruba, ali sad, kad te vidim tako nervoznu, osećam obavezu da izvučem ovaj argument: zar ti se taj momak ne sviđa?“, pita iznenada Vera i podiže pogled s novina. „Šta? Neeeee!“, pokušavam da je ubedim dok mi se lice pretvara u masku užasa. „Zapravo, jeste čudno“, glasno razmišlja Lora, „kažeš da ga mnogo mrziš, ali onda prihvataš da se pretvaraš da si mu devojka. Zar ne smatraš da u svemu tome ima neke nelogičnosti?“ Ta tema me izvlači iz mog komatoznog stanja. S mukom se pridižem na stolici. „Ne znam šta tu ima nelogično! Napravili smo dogovor za koji smatram

da je vrlo pogodan za mene. Hoću da kažem, izlazim ukupno dva puta s njim, a zauzvrat će se držati podalje od mene u kancelariji. Iskreno rečeno, to mi izgleda kao nešto vrlo, vrlo razumno! Prihvatila sam tako nešto upravo zbog toga što ne mogu da ga podnesem”, potvrđujem strastveno, u uzaludnoj nadi da ću uspeti nekoga da ubedim. Barem sebe, ne tražim više.

Vera me gleda skoro sa sažaljenjem. „Ako ti tako kažeš...“ Nastavljam da srčem kafu. Možda je bilo bolje da sam se ovog jutra opredelila za čaj od kamilice. „Dakle, ručaš kod tvojih danas?“, pita opet i velikodušno prihvata da promenimo temu. „Nažalost“, tužno potvrđujem. „A šta ako su tvoji videli novine?“, usuđuje se odjednom da pita Lora i pokazuje na fotografiju u novinama.

Za trenutak pokušavam da zamislim tu scenu, ali srećom, brzo izbacujem tu ideju iz glave. „Nemoguće, poslednji put su neke društveno beskorisne novine, kao što su ove, ušle u moju kuću u vreme dok je Drugi svetski rat bio u punom jeku. I pretpostavljam da su to dozvolili samo zato što su tražili šifrovane poruke.“

„Jesi li dobro, Dženifer?“ pita me majka po deseti put. Šta mogu, bukvalno me obliva hladan znoj već dva sata. Odnosno od trenutka kad sam ušla u kuću i videla nekoliko društveno najbeskorisnijih novina na svetu kako leže na stolu u trpezariji mojih roditelja.

Ako je ovo prokleti košmar, hoću da se probudim! Odmah! „Dobro sam, mama“, smirujem je po deseti put. I po deseti put ne uspevam da je razuverim. Gleda me sumnjičavo, ne krijući razočaranje što još nije uspela da iz mene izvuče razlog tolike pomame.

Majkl me s druge strane stola posmatra sa izrazom dosade. Nasuprot tome, Hana mi upućuje ohrabrujuće osmehe. U trenucima kao što je ovaj, spremna sam čak da zaboravim da potiče iz naroda koji je manijakalno opsednut kontrolom inflacije, iako je to na štetu razvoja čitavog evropskog regiona! „Draga, jesi li baš sigurna da je između tebe i Čarlsa sve u redu?“, pita

me mama. „Sad su već prošli vekovi otkako ga ne viđamo, da slučajno ne prolazite kroz krizu?“ Njen ton sličan je onom na sahranama ili prilikom izbijanja novih ratova širom sveta.

Evo prave prilike, servirane kao na srebrnom tanjiru. „Da, u stvari, uzeli smo malu pauzu da razmislimo. U ovom trenutku smo oboje veoma zauzeti poslom.“ Na te moje reči svi prestaju da jedu i počinju da me gledaju. Deluje kao da prolaze vrlo dugački minuti zaglušujuće tišine, znam da to izaziva negativan efekat, ali šta ja tu mogu da uradim? „Ali nije ništa ozbiljno...“, požurujem da dodam tihim glasom.

Stejsi mora odmah da kaže svoje, kao i obično. „Pa sigurno da je ozbiljno! Čarls je savršen čovek za tebe! Ne smeš dozvoliti da ti pobegne!“, žustro mi izlaže mišljenje.

Ako joj se toliko sviđa, može slobodno da se uda za njega...

Odlučujem da ne odgovaram i nastavljam da jedem salatu iz svog tanjira.

Koja je, uzgred rečeno, gora i od one poslednje supe.

Majkl nastavlja da me gleda mrzovoljno. „Da li nešto nije u redu?“, pitam sad ja njega.

Vidim da se koleba. „Ne, zašto?“, odgovara, ali je očigledno da ga brine nešto krupno.

Posle ručka pomažemo roditeljima da pospreme sto i operu sudove. Onda Hana i ja počinjemo da brišemo čaše. „Znaš li šta se dešava s Majklom?“, pitam je zabrinuto.

Po njenom izrazu lica shvatam da postoji nešto što ga muči. „Oh, Dženi, za sve sam ja kriva!“, uzvikuje rezignirano. „O čemu govoriš?“, pitam je i pokušavam da ne izgledam previše uznemireno. „O tvojim fotografijama u novinama! Ja uvek čitam rubriku o mondenskim događajima, nama Nemcima se mnogo sviđaju vesti o kraljevskoj porodici...“, pravda se. „Znaš, mi nemamo plemstvo.“ „I nabasala si na moje fotografije“, zaključujem umesto nje.

„Da, i Majkl ih je video pre nego što sam uspela da okrenem stranicu.

Nemaš pojma koliko mi je žao.“ „Nije to ništa“, smirujem je dok pokušavam da smislim šta da uradim.

Dođavola, ovo mi baš nije trebalo. „Je li nešto ozbiljno?“, pita me brižno Hana.

Gledam je, ne shvatajući dobro smisao njenog pitanja, ali mi se onda pali lampica. „Naravno da nije!“, odgovaram odmah. „Izašla sam s najpoželjnijim neženjom ove proklete zemlje. Očigledno je da nije ništa ozbiljno.“ Barem je to tačno.

Hana stavlja čašu na sto i gleda me svojim prelepim zelenim očima. „Znam da tvoja porodica ne gleda blagonaklono na plemiće i bogataše, ali meni možeš da kažeš. Ako ti se stvarno sviđa i ako želiš da pričaš s nekim o tome, onda to možeš sa mnom. Majkl neće nikad ništa saznati. Obećavam.“ Sad shvatam zašto moj brat toliko voli ovu devojku, skoro da mi naviru suze na oči koliko je ljupka. „Zahvaljujem ti se, ali zaista nije ništa ozbiljno.“ Ona hoće da doda još nešto, ali onda zastaje. „Okej, ali ako promeniš mišljenje, Majkl i ja ćemo biti u Londonu još neki dan pre nego što otputujemo.“ „Hvala ti, Hana“, smirujem je.

Onda, čim je to bilo moguće, odlučujem da šmugnem. U slučaju da nekome padne na pamet da slučajno otvori novine.

Dvanaesto poglavlje Telefon u kancelariji preteći zvoni. Nije mi to baš potrebno, moram da završim s čitanjem reportaže o nedavno uvedenim novinama u fiskalnoj oblasti. U vreme ekonomske krize novine se izmišljaju svakog minuta. Političari ih fabrikuju dok su ispod tuša, dok izvode psa u šetnju... i onda se ne treba čuditi što su i zakoni napravljeni tako haotično. „Da?“, odgovaram ljutito, zato što želim da bude jasno da sam mnogo zauzeta. „Dženi, tvoj brat je na ulazu“, saopštava mi recepcionerka, nimalo impresionirana mojim tonom. „Ko?“, pitam začuđeno. Za ovih devet godina, koliko radim ovde, niko iz moje porodice nikad nije došao da me poseti. Mislila sam da uopšte i ne gde radim, da su ga izbrisali s mape. „Tvoj brat Majkl. Da li da ga pustim?“, pita kao da razgovara s nekom kretenušom. „Naravno, sačekaću ga ispred lifta. Mnogo ti hvala, Emili.“ Pokušavam da se brzo povratim od čuđenja i hitro krećem ka predvorju.

Evo ga za nekoliko sekundi, evo mog velikog brata u punom sjaju. „Zdravo, Majkle!“ pozdravljam ga iznenađeno zato što je ovo poseta koju nisam očekivala. „Zdravo, Dženi“, uzvraća dok izlazi iz lifta i ljubi me u obraz. Vidim neke radoznale poglede na nama. Izgleda da u poslednje vreme prilično doprinosim tračevima u firmi. „Otkud ti ovde?“, pitam ga direktno, pošto me brat dobro poznaje i zna da sa mnom nema okolišanja. „Hana i ja sutra odlazimo i hteo sam da dođem da te pozdravim.“ Majkl se nikad ni sa kim ne pozdravlja, da to odmah bude jasno. Uvek je previše zauzet i mora da spasava nečiji život. „Mogu li da te ponudim kafom?“, pitam ga zato što ne želim da nastavim ovaj čudni razgovor doslovno pred svima. „Može“, prihvata on.

A Majkl ne pije kafu. Ova njegova poseta počinje da budi ozbiljnu radoznalost u meni. „I, koliko ćete biti odsutni ovog puta?“, pitam ga dok ga vodim u prostoriju za opuštanje.

On rezignirano sleže ramenima. „Ko to zna. Tri-četiri meseca...“ „Nije da ne cenim tvoju posetu, Majkle“, priznajem dok pritiskam dugme na aparatu, „ali umirem od želje da saznam zašto si ovde. Zato što smo se pozdravili u nedelju, ako se dobro sećam“, skrećem mu pažnju.

On me zbunjeno posmatra. Dobro. „Video sam subotnji članak“, kaže tihim glasom, kao da to može da objasni sve tajne univerzuma. „Dobro je za tebe što pronalaziš vremena da budeš informisan. I šta onda?“, pitam ga nevino. Nemam ni najmanju želju da mu bilo šta olakšam. „I onda sam zabrinut! To je normalno, ti si moja sestrica i pronalazim tvoju fotografiju u nekim novinama... sva si našminkana, odevena na način koji otvoreno...“ „Da, jasan mi je koncept“, zaustavljam ga odmah. „Nego, koliko ja imam godina?“, pitam ga uvređeno. „Trideset tri“, odgovara kroz zube, znajući dobro na šta ciljam. „Dobro, i ti misliš da ja, u mojim godinama, moram da dajem objašnjenja o tome šta radim?“ Majkl ne voli da bude iznenađen. „Nije reč o tome gde ideš i, iskreno rečeno, kako ideš. Već sa kim ideš“, kaže mi odlučno, naglašavajući svaku reč.

Možda je bolje da ne budem previše gruba. „Nisam htela da vas zabrinjavam, ali je tačno da sam slobodna već nedeljama i zato imam pravo da izlazim s kim hoću.“ To mu kažem pomalo ljutito, zbog toga što ne mogu da podnesem nikakva uplitanja svoje porodice, kojoj želim sve najbolje, ali s kojom je najbolje biti na odstojanju kad je reč o temama iz sentimentalnog života. „Naravno, samo što onaj s fotografije nije uopšte tip čoveka s kojim obično izlaziš. To su ljudi s kojima nije ni vredno biti u vezi“, kaže mi odjednom tužnim glasom.

I baš mi je žao, zato što je zapravo Majkl došao ovde iz najbolje namere.

On je upoznao visoko društvo kad je bio u vezi sa Lindsi, devojkom u koju je bio beznadežno zaljubljen skoro čitavog života. Epilog je bio tragičan, jer kad se susretnu dva previše različita sveta, to se uglavnom nikad ne završi dobro.

Njen otac je počeo da je pritiska kad je shvatio da priča postaje previše ozbiljna, pa se Lindsi našla pred izborom između računa koje plaća njen otac i Majkla, i odabrala plaćene račune. I svi, baš svi smo znali da će to učiniti, svi osim Majkla, koji je to primio na najgori mogući način. Mislim da su mu bile potrebne godine da se oporavi. Hana je došla kao dar s neba. Kad se pojavila u životu moga brata, on je konačno uspeo da zaleči tu duboku ranu.

Još se vrlo dobro sećam Lindsi: da žive od sopstvenog rada? Po njenom mišljenju, to je značilo da budu siromašni! Biser mudrosti kog ćemo se svi zauvek sećati.

Tragedija je u tome što ljudi iz njenog kruga ne mogu da misle drugačije od nje. Njihov jedini posao je uglavnom da vode brigu o svojoj imovini. I da tvrde da se radi o teškoj i zahtevnoj aktivnosti! „Znam da si patio i da ne želiš da se i meni dogodi nešto slično“, kažem mu iskreno. „Ali moraš mi verovati. Nema apsolutno ničega između mene i Sent Džona. Nisam toliko glupa. Istinu govoreći, smatram ga vrlo antipatičnim.“ I iskreno tako mislim, ne kažem to samo da bih smirila brata. Dotični, naravno, ne spada u moje omiljene osobe samo zato što sam provela nekoliko sati u njegovom društvu. Uz to sam bila i primorana na to.

I eto, nisam ni završila rečenicu, a iza zida proviruje Ijanovo savršeno lice u svom punom sjaju. Majkl ga odmah ugleda i sumnjičavo ga posmatra. „Imaš li minut, Dženi?“, pita me mali lord i nabacuje svoj najbolji osmeh, onaj koji obično koristi kada hoće da dobije sve što poželi. „Ne sad“, odgovaram grubo zato što žarko želim da uverim svog brata da može mirno da otputuje u Treći svet, i da ne mora da brine za mene. I zato što bi Ijan morao da me poznaje dovoljno dobro da zna da sa mnom ne može da primenjuje tehniku umiljatog osmeha.

Ton pogađa u cilj, zato što mu se na licu pojavljuje ljutit izraz. „Okej, onda kada budeš mogla...“, kaže ledenim glasom i potom nestaje.

Majkl se veselo smeje iza mojih leđa. „Uhvatio sam interesantne vibracije...“, počinje da me zeza i nastavlja da

okreće šoljicu s kafom, koju neće popiti, to je jasno. „Rekla sam ti, veliki moj brate. Nema ama baš ničega zbog čega bi se brinuo.“ Primiče mi se i dugo me zagleda pravo u oči, tražeći ko zna koje odgovore. „Hm, to ćemo još videti... Kad se za neki mesec vratim, izaći ćemo na ručak i obavestićeš me o svemu onome što sam propustio. Slažeš se?“, predlaže mi. „Dogovoreno!“, potvrđujem. Između ostalog i zato što neće biti ama baš ničega o čemu ću morati da ga obavestim.

Uzimam mu kafu koju drži u ruci i bacam je, podstaknuta iznenadnom velikodušnošću. Skoro da sam u iskušenju da je popijem, ali sam danas nervozna do te mere da mi nisu potrebne dodatne doze kofeina.

Onda ga pratim do lifta i grlim ga uz obećanje da ću mu što češće pisati.

Nakon Majklovog odlaska, ne preostaje mi ništa drugo nego da čujem šta hoće Ijan. Dan je već bio težak, ali je očigledno da može da bude još gori.

Stižem do vrata njegove kancelarije, dok u međuvremenu prolazim pored začuđene Tamare. Zaboravila sam da sam na neprijateljskoj teritoriji i, kad me vidi kako ulazim unutra, to već predstavlja neuobičajen čin. Kucam odlučno i ne čekajući odgovor ulazim u prostoriju.

Neke navike ne treba menjati.

Ijanova kancelarija je kopija moje, sa izuzetkom pisaćeg stola, jer je njegov, naravno, starinski i neprocenjive vrednosti. Verovatno ga je doneo od kuće.

Priča telefonom i moj iznenadni ulazak ga nervira. Nije to nikakva novost, ali danas neke sitnice doprinose mom dobrom raspoloženju.

Jednom rukom prekriva telefonsku slušalicu, dok mi govori: „Sledeći put nemoj ni da kucaš, molim te.“ Gledam ga iznenađeno, kao da uopšte ne razumem njegovu poruku, i ne previše graciozno, sedam na kožnu fotelju. „Mogu li da te nazovem kasnije?“, kaže brzo u slušalicu i kiselo se smeje.

Dobro, to mi je bilo potrebno, zato što ne želim da mislim na poljubac i na osećaje koje je pobudio u meni. Mnogo je bolje usredsrediti se na korisnija

osećanja, kao što je bes.

On pozdravlja telefonskog sagovornika i odsečno spušta slušalicu.

Uobičajeno preterivanje. „Hteo si da razgovaraš sa mnom?“, pitam ga krajnje nedužno, odlučna da ne dozvolim da me dotakne njegovo držanje.

U sekundi mi se skoro učinilo da će me Ijan izbaciti iz kancelarije, ali je očigledno da će barem danas razum nadvladati nad njegovim željama. „Uopšte nisam želeo da razgovaram sa tobom, ali to je, nažalost, neophodno.“ Evo konačno razgovora i tona koji me smiruju. Jasno je da je poslednjih dana među nama postojao previše prijateljski odnos. Barem za moj ukus. „Onda, bilo je neophodno da razgovaraš sa mnom?“, preformulišem pitanje nimalo dirnuta njegovim tonom. „Da. Je li ti Kolin već rekao?“, pokušava da se informiše nekako hladno. „Danas još nisam srela Kolina“, saopštavam mu.

Ijanov pogled je prilično obeshrabren. „Naravno, uvek je bolje poslati glasnika da ga masakriraju neprijateljske trupe...“, mrmlja. „Hajde, nisam još toliko žedna krvi“, branim se. „Da je vudu još u modi, poodavno bih bio mrtav.“ Ne poričem i ograničavam se samo na osmeh. Osećam se tako dobro u ovoj uobičajenoj svađalačkoj rutini da bih skoro skakala od radosti. „U svakom slučaju imamo obavezu krajem ove nedelje“, kaže mi, menjajući tok razgovora. „Delom se odnosi na naš posao, a delom na naš sporazum.“ Neka me đavo nosi kad sam prihvatila da mu pomognem. „O čemu se radi?“, pitam sumnjičavo. „O poslu, zato što je i Beverli među zvanicama i odlučno je izrazio želju da nas vidi i razgovara s nama“, objašnjava mi dok se naslanja u stolici. „To je delom vezano za drugu temu, zato što se lovački pohod odvija na imanju moga dede, pa je jasno da mu moram prisustvovati.“ „Lovački pohod?“, ponavljam užasnuto. „Da, uobičajeni godišnji lov vojvode od Revingtona“, mrzovoljno podvlači onaj koji će jednog dana poneti tu titulu. „Ja sigurno neću učestvovati u nikakvom lovu…“, mrmljam, kao da je to

dovoljno da sve reši.

Ijan me gleda namršteno. „Naravno da hoćeš. Da ne govorimo o tome da moraš.“ Očigledno je da se nismo razumeli. „Ja sam vegetarijanac i član pokreta za zaštitu životinja. Članovi pokreta za zaštitu životinja ne učestvuju u lovačkim pohodima. Oni pokušavaju da ih sabotiraju.“ Verovatno mi je izraz lica preteći, zato što Ijan pomera stolicu unazad. „Onda se pretvaraj da učestvuješ u lovačkom pohodu“, predlaže mi.

A kad samo pomislim da sam ga smatrala inteligentnim. „Ti si potpuno poludeo: moja porodica bi me se odrekla i samo kad bih kročila nogom na lovište vojvode od Revingtona! I dobro bi postupila!“ Ijan ljutito frkće. „Onda pristaješ da se ja pozabavim Beverlijem? U potpunosti? Zato što će on hteti da razgovara o poslu baš tokom tog prokletog lova“, podseća me. Njegov ton je drzak i kivan. „Ne možeš ti da se baviš Beverlijem! Obećao si da ćeš se skloniti, u zamenu za moju pomoć! I dođavola, čak sam te i poljubila da se ne bi motao oko mog klijenta!“ Dok to govorim, naglo ustajem sa stolice, shvatam da ova rečenica ne zvuči baš kao kompliment njegovom daru za zavođenje, ali dođavola, kad je bal, nek je bal!

I Ijan skače sa stolice i preteći se naginje ka meni: „Neka bude jasno da je odbojnost obostrana!“ Prilikom ovog obračuna deli nas samo starinski pisaći sto i ruke nam se slučajno dodiruju. U tom trenutku osećam kao da je kroz čitavo moje telo, od glave do pete, prošla struja napona od milion volti. Osećam da mi se koža na rukama ježi.

Kada skrenem pogled sa svoje ruke na njegovo lice, zarobljena sam onim prokletim plavetnilom njegovih očiju. Upomoć! Pa zašto ovaj čovek ima tako destabilizujuće dejstvo na mene?

Ne preostaje mi ništa drugo nego da na brzinu sklonim ruku od njegove i ustuknem. Potrebno je da postoji prostor između nas. Potreban nam je čitav kontinent rastojanja zbog onoga kako se osećam u tom trenutku.

Jedino malo zadovoljstvo jeste to što se i na njegovom licu pojavljuje određeni nemir. Dobro mu pristaje, razmišljam uz tračak radosti.

„Okej. Onda da pokušamo da nastavimo da razumno razmišljamo“, nastavlja Ijan. „Da zaboravimo poslednje izgovorene rečenice - zato što je bolje zaboraviti nešto - i da se onda vratimo na problem? Ako hoćeš da pratiš Beverlija, moraš da odbaciš skrupule člana pokreta za zaštitu životinja i da prihvatiš da budeš gost moga dede, koji sigurno nikad u životu nije sreo nekog člana pokreta za zaštitu životinja, ali koji takođe nikoga ne primorava silom da učestvuje u lovu. Ostani u vrtu, čitaj neku knjigu, na kraju krajeva - radi šta ti se sviđa“, kaže gnevno.

Priznajem da bi to bilo izvodljivo kad se uzmu u obzir ovi elementi, ali meni nije stalo da se tokom čitavog vikenda mešam s polovinom plemstva iz čitave zemlje. „Mogla bih da dođem…“, usuđujem se da kažem, „ali samo ako zaista ne budem prinuđena da učestvujem. Hoću tvoju reč.“ Izgleda kao da se Ijan razvedrio nakon moje predaje. „Obećavam. Možeš da radiš šta god hoćeš“, podvlači, „kao što si, uostalom, uvek i činila.“ Nizak udarac, ali je ovog puta možda u pravu. „Dobro, kakav je plan?“, pitam, pomirena sa sudbinom i ponovo umorno sedam u fotelju. „Lov se održava na imanju Revington. Udaljen je oko dva-tri sata kolima od Londona, zavisno od saobraćaja. Rekao bih da možemo da krenemo u petak uveče. Neki gosti će stići u petak, ostali u subotu ujutru, ali je bolje sve uraditi na miru“, objašnjava mi. „Subota je posvećena druženju i Beverli bi hteo da iskoristi taj dan da radi s nama. Uveče će biti zvanična večera i bal.“ Da li sam loše čula ili je rekao bal? Opet? Pa zašto sam toliki baksuz u ovom periodu!? „Pravi pravcati lov održava se u nedelju, nakon čega sledi neka vrsta ručka rano po podne, a zatim povratak u London. Je li sve jasno?“, pita Ijan, koji nije ponovo seo i sad stoji pored moje fotelje.

Rezignirano klimam glavom. „Sve je jasno.“ Ali se onda prisećam nečeg ne baš sporednog. „A naša predstava?

Propuštamo li je tokom vikenda?“ Molim te reci da... molim te!

Ijan je očigledno u problemu. „Pa dobro, ne, i Kejti i njeni roditelji su pozvani.“

Šta li sam to bogu zgrešila da zaslužim sve ovo? Klonem na pisaći sto i krijem lice rukama. „Pomišljaš da se baciš u Temzu?“, pita ironično Ijan. „Tačno, to je ono o čemu upravo razmišljam...“, mrmljam i odbijam da podignem glavu. „Hajde, moglo bi da ti krene nabolje“, šapuće i smeje se.

Naglo podižem glavu. „Teško. I nemoj da si se usudio da mi protivrečiš!“, pripretim mu prstom. „Nikad se ne bih usudio“, pokušava da me uveri. Ah! „Naravno da bi se usudio. Usudio bi se na sve, poznajem te. Dobro, sad kad si mi servirao taj nizak udarac, vraćam se na posao.“ Ustajem sa stolice i setno se upućujem ka vratima. „Bilo mi je zadovoljstvo, kao i uvek“, pozdravljam ga ironično.

Ijan se veselo smeje. „Zadovoljstvo je samo moje!“ I kreten se čak i klanja.

Trinaesto poglavlje „Hajde, devojke, gurnite! Moramo po svaku cenu da zatvorimo ovaj prokleti kofer!“, preklinjem prijateljice. „Draga, kada bi ponela manje garderobe...“, ljutito me upozorava Lora.

Gledam ih ogorčeno. „Pa vi ste me naterale da spakujem sve ovo!“ Vera se čak usuđuje i da se nasmeje. „Ona je, pošteno govoreći, u pravu.

To smo stvarno bile mi.“ Lora, naprotiv ne izgleda ubeđena. „Mi smo joj samo odabrale strogo neophodnu odeću. Ona sama je ponela gomilu potpuno nepotrebnih sitnica.“ „Na primer?“, pitam nimalo ubeđena. „Tvoje proklete fiskalne papire! I nemoj da si se usudila da to poričeš!“, kaže odlučno moja prijateljica. „Izgleda mi da je unutra zapravo natrpan samo papir“, potvrđuje Vera besno.

Podižem ruke da se odbranim. „To je samo ono najneophodnije. A sad napred, gurajte!“ „Haljine jesu strogo neophodne, a dokumenta se čitaju u kancelariji“, uzvraća opet Lora. Danas je vrlo nervozna. „Jesi li se opet svađala s Dejvidom?“, pitam je, zato što je jasno da moj kofer ne može biti uzrok sveg tog njenog prigušenog besa. „Naravno da sam se svađala s Dejvidom!“, odgovara muklo. „Kad se to ja nisam svađala s njim!“ Sad je sve jasno.

Posle još nekoliko dugih i mučnih minuta, uspevamo da zatvorimo moj kofer sa točkićima. „Oh, konačno“, uzdiše Vera i seda na pod, izobličena od napora. „Stvarno moraš da kupiš veći kofer.“ „Ovaj kofer mi je uvek bio dovoljan i nastaviće da mi bude dovoljan!“, saopštavam joj.

Ali i Lora je saglasna. „Ne, nije dovoljan, ne ako se viđaš s grofom od

Lenglija i moraš da ideš u zamak Revington.“ „Kao prvo, uopšte se ne viđam s Ijanom“, počinjem odlučno. „Naravno, samo se ljubiš s njim!“, prekida me Vera.

Gađam je jastukom u lice i pokušavam da nastavim razgovor. „Dakle, kako sam upravo rekla, ne viđam se s Ijanom. Pod dva, kakvom vrstom zamka zamišljaš Revington? Biće da je to neka seoska kuća, samo malo veća.“ Lora se grohotom smeje. „Učini mi uslugu, ženo koja u životu nisi otvorila nijednu ilustrovanu reviju, joguniš se i ne poznaješ realnost ove zemlje: kad stigneš i vidiš tu kolibu Revington, hoćeš li biti ljubazna da mi telefoniraš i kažeš kakvi su tvoji prvi utisci?“ Upravo ono što je potrebno da me smiri. „Je li to pravi zamak?“, pitam neodlučno. „To je izuzetno veliki zamak“, sadistički potvrđuje moja prijateljica.

Lice mi se grči u grimasu bola. „Kad bi to saznala moja majka, mislim da bi odustala od svog principa da ne ubija ništa živo. Bojim se da bi me ubacila direktno u peć.“ „Zašto, šta si joj rekla da se opravdaš što nećeš ići kod svojih?“, pita Vera. „Šta bi htela da joj kažem? Da idem zbog posla. I tačka. Kad smo već kod toga, ako bude zvala ovde da se raspituje, vi ništa ne znate, molim vas!“, preklinjem ih. „Pa naravno da ne znamo ništa! Budi mirna“, smiruje me. „Lako je to reći... Kad bih samo mogla da budem smirena! Iz nekog čudnog razloga imam loš predosećaj u vezi s ovim vikendom. Kao da će mi se nešto vrlo ružno dogoditi. I moram da budem iskrena, dogodilo mi se dosta toga... pa bi mi prijao mali predah.“ I nastavila bih da se jadam da moj mobilni nije zazvonio. „Dole sam. Siđi“, čitam poruku naglas. „Zar ne mislite da je mogao da doda jedno molim te?“ Čak i njegove poruke, teoretski sterilne, uspevaju da me naljute. „Ne obraćaj pažnju“, upozorava me Vera, koja ustaje i prati me do vrata. „Tako je vaspitan. Navikao je da izdaje naređenja.“ Kao da ga to opravdava. U mojim očima samo pogoršava svoju situaciju.

„Pokušajte da se ne svađate“, pozdravlja me Lora. Ali vidi moj izraz lica, pa dodaje: „... previše. Svađajte se samo kad je to opravdano.“ „Pokušaćemo“, odgovaram, ne mnogo ubeđena u to dok je ljubim. Čim zatvorim kapiju, uočavam Ijanov porše, parkiran ispred mog ulaza. „Pomogao bih ti oko kofera da si normalna žena. Ali s obzirom na to kako stoje stvari, možeš slobodno i sama.“ I dok to govori, pritiska dugme za otvaranje prtljažnika.

Brzo smeštam kofer unutra i žurim da uđem u vozilo. „Nemoj da brineš, uvek sve radim sama“, odgovaram i vezujem pojas. „Spremna?“, pita i stavlja naočari za sunce po poslednjoj modi. „Apsolutno ne, ali da krenemo.“

Stižemo u Revington skoro pred ponoć. Vožnja je bila prilično zamorna, ne toliko zbog saobraćaja koliko zbog teškog društva. Tri sata neprekidnog razgovora s Ijanom su previše i trebalo bi ih zabraniti zakonom.

Svađali smo se manje-više oko svega, a pričali smo samo o javnom zdravlju i reformi školstva! Mislim da će biti bolje da u povratku ostanemo na neutralnijim temama, kao što su muzika i mir u svetu. Mada pomišljam da bismo i oko toga mogli da se pokoljemo. „Dobro došla, gospođice Persi“, dočekuje me izuzetno predusretljiv šef posluge, besprekornog izgleda, čim otvorim vrata kola.

Jedva da smo imali vremena da ugasimo motor, a već smo posluženi i maksimalno uvaženi. Vidim kako se iza mojih leđa neko drugi pobrinuo da podigne moj kofer. Nisam morala prstom da mrdnem. „Hvala“, uspevam samo zbunjeno da kažem dok izlazim iz kola. Nisam navikla na tu vrstu tretmana. „Ja sam Džejms, gospođice“, predstavlja se šef posluge. „Hvala vam, Džejmse“, ponavljam, zato što sam potpuno ošamućena.

Nalazim se ispred jednog od najvećih zamkova koje sam ikada videla. Velike kule, male kule, zidovi i ulaz od belog mermera, kao u katedrali. Bože, počinje da mi bude loše. „Dobro veče, Džejmse“, požuruje da ga pozdravi i Ijan.

„Lorde Lengli, uvek je zadovoljstvo videti vas kod kuće.“ To je tačno! Ovo je Ijanova kuća. Sve je prilično uznemirujuće. „Hvala. Je li već stiglo dosta gostiju?“, interesuje se Ijan. „Nekoliko, ali većina dolazi tek sutra ujutru“, hitro potvrđuje poslužitelj. „Niste morali da nas čekate na nogama ako već morate da se budite u ranu zoru. Ja bih obavio kućne obaveze“, kaže mu Ijan i pokazuje mi put ka ogromnom ulazu u zamak. „Pretpostavljam da ću ja biti smešten u uobičajenoj sobi. Gde ste smestili Dženifer?“, raspituje se i okreće se da sazna gde da ide.

I evo, događa se nešto čudno, zato što se šef posluge sav ukoči i pocrveni.

Očigledno. Nikada to ne bih rekla. Izgleda kao tip koji je uvek hladnokrvan. „Čitavo krilo zamka je u fazi rekonstrukcije“, objašnjava Džejms zbunjeno. „Bilo je opako nevreme prošlog meseca, pa smo bili prinuđeni da zatvorimo mnogo soba. I pošto nam dolazi toliko gostiju, vojvoda je mislio da neće biti problema ako vi i gospođica Persi podelite vašu sobu.“ „Štaaa?“, otrgne mi se na nimalo gospodstven način.

Svi se okreću da me pogledaju, a Ijan mi upućuje mrk pogled. Jasno je da se radi o opomeni. „Htela sam da kažem molim“, izvlačim se mnogo smirenijim glasom. „Da li je to problem? Vojvoda je video vaše fotografije u novinama i pomislio je da biste tako više voleli...“, objašnjava Džejms, sve crveniji u licu i sve nervozniji.

Očigledno je da zajednička soba i za šezdesetogodišnjeg šefa posluge predstavlja problem bontona. „Nimalo“, potvrđuje Ijan i strelja me pogledom. Naravno, ako on bude spavao na podu, pomislim u sebi. „Dobro, ako smo oboje u mojoj sobi, onda više nema potrebe da vam kradem san“, oslobađa ga Ijan. Šef posluge i njegov ćutljivi pomoćnik zahvaljuju i brzo nestaju, ostavljajući me samu sa Ijanom, koji se, nimalo začuđen, upućuje ka belim stepenicama ispred nas. Ovo je verovatno bio najbrži izlazak sa scene kojem sam ikad prisustvovala. Jadni Džejms, očigledno da je ovo bilo baš previše za njega.

„Hoćeš li krenuti ili misliš da spavaš ovde?“, pita me a da se i ne okreće da me pogleda.

Ljutito grabim kofer i krećem za njim. „Idem, idem“, odgovaram frkćući.

Prelazimo preko dugačkog i spektakularnog hodnika na prvom spratu i stižemo do belih starinskih vrata. „Dobro došla u moj skromni dom“, kaže Ijan ironično, zato što u ovoj odaji ništa nije skromno. Čak ni vazduh.

Sobica je velika koliko i ceo moj stan, a da ne govorimo o tome da po zidovima visi čitava garnitura ukrasa od gipsa i zlata. Jasno je da je stil neoklasičan i moju pažnju odmah privlači najlepši parket koji sam ikad videla, delimično prekriven ogromnim tepihom. Nikad se ne bih usudila da zakoračim po njemu! Plafon je verovatno uređen u versajskom stilu, mislim u sebi, jer mi se čini da uočavam neku sličnost.

U sredini sobe nalaze se dva velika starinska kauča i sto ukrašen intarzijama. Odmah primećujem u uglu pisaći sto od modernog kristala, s računarom i štampačem. Očigledno je to radni kutak.

Na drugoj strani sobe namešten je ogroman krevet, starinski, ali jednostavan. U dnu s desne strane naziru se vrata, verovatno od kupatila.

Mislim da Ijan ne voli da se razmeće luksuzom. Ovo je živopisna, ali na neki način funkcionalna soba, i sve u svemu, umerenih tonova. „Je li po tvom ukusu?“, pita gazda kuće. „Naravno. Pre svega su mi po ukusu kauči na kojima ćeš da spavaš“, spremno uzvraćam. Bolje je preći na srž problema i ne gubiti vreme na uobičajene fraze.

Vrlo je verovatno da je kasno veče omamilo i u velikoj meri ograničilo moje buntovničke sposobnosti, ali to ne znači da ću mu dozvoliti da mu glatko prođe briljantna ideja o zajedničkoj sobi. Mada, tu zapravo ima prostora za cele dve porodice! „A ja pomislio da ćeš biti počastvovana da ti spavaš na kauču“, zadirkuje me Ijan. „Loše si mislio“, kažem mu smireno. „Fotografije iz novina napravljene su tvojom krivicom, dakle, i kauč je tvoj.“ „Ne mari“, uzdiše, „to znači da moram da uzmem ćebe iz ormara.

Naravno da je pakosno naterati osobu moje visine da spava na kauču.“

Zastajem na sredini sobe i pokušavam da odlučim kako i gde da raspakujem kofer. „Stvarno misliš da ćeš uspeti da me na neki način ganeš?“, pitam ga nimalo dirnuta.

Ijan uopšte ne odgovara, samo se smejulji.

Sedam na krevet i počinjem da otvaram kofer. „Gde mogu da smestim svoju garderobu?“ Ijan širom otvara ormar i pokazuje mi jednu fioku. „Ovo je slobodno i tu možeš da staviš ono što se može složiti. Ono što visi okači ovde.“ „Imam samo jednu dugačku haljinu“, smirujem ga. „Nema problema. Prostora ne nedostaje. Sad ovde držim najmanju moguću količinu garderobe, s obzirom na to da ne dolazim često. Moja baza je London. Nastojim da moja noga što ređe kroči ovde.“ Veoma interesantna opservacija da bi to ostalo neispitano. „Kako to?“, pitam radoznalo, ali pokušavam da mu to ne dam do znanja. „Zato što, ako se previše često pojavljujem ovde, to se uglavnom završava svađom s roditeljima i dedom. Zato izbegavam.“ To me ostavlja otvorenih usta. „Ma hajde, molim te?“ Opa, otrglo mi se.

Ijan se smeje kada vidi moj izraz lica. „Da, draga, nisi jedina koja može da se pohvali da zbog nje gubim strpljenje. Čitava moja porodica posvećena je tom zadatku. Moj život je izuzetno težak.“ „Mogu da zamislim: čak bi se i kineski rudari bez socijalnih prava složili da je tvoj život pun odricanja.“ Htela bih da još ispitujem, ali već je ponoć i umorna sam, vrlo umorna. I on izgleda kao neko kome bi bilo potrebno jedno lepo spavanje. „Da ostavimo teške teme za sutra i da spavamo?“, predlažem nedugo zatim dok slažem još neke sitnice u ormar. „Ovog puta mi se čini da ti je to dobra ideja“, odobrava zevajući. „Ja imam samo dobre ideje“, uzvraćam. „Praviću se da to nisam čuo. Napred, možeš prva u kupatilo!“, poziva me da uđem i pokazuje mi na vrata u dnu sobe.

Grabim pidžamu, koja se, srećom, sastoji od dva muška dela, i upućujem se ka kupatilu. Perem zube i na brzinu se presvlačim. Kad se vratim u sobu,

Ijan se već presvukao: obukao je donji deo pidžame na kvadratiće, a gore nosi običnu belu majicu. Znači, kažem u sebi, ne postoji neki poseban razlog zbog kojeg izgleda tako prokleto seksi! Pa ipak jeste seksi... „Nema čipke?“, pita me dok me gleda kako se vraćam u najobičnijoj pidžami. „Da li ti izgledam kao tip za čipke?“, pitam ga iskreno začuđena.

Ijan kao da razmišlja, a zatim sleže ramenima. „Ne, naravno da ne. Ali nada uvek postoji“, kaže i smejulji se. „Budi ozbiljan“, opominjem ga, nimalo pogođena njegovom tvrdnjom.

Upućujem se ka krevetu i u skoku se uvlačim ispod pokrivača. Zaista su mekani, nema šta. Verujem da ću ove noći spavati dobro, uprkos tome što mi smeta Ijanovo prisustvo, ali on će ipak spavati na kauču na pristojnoj udaljenosti.

Mali lord izlazi iz kupatila i sprema se da ugasi svetlo. „Laku noć“, kaže odnekud izdaleka, u mraku. „Laku noć“, odgovaram i za minut sam već u Morfejevom zagrljaju.

Četrnaesto poglavlje „Ne bih da insistiram, ali skoro je deset, Dženi“, čujem kako mi govori neki glas. Čudno, nalazim se u mekom krevetu koji nije moj, a neki muški glas pokušava da me probudi. Ali ja to neću, dobro mi je tu, u toplom. „Hajde, Dženi, uskoro neće biti ničeg za jelo ako ne ustaneš.“ Opet taj dosadni glas, glas koji mi nije potpuno nepoznat, ali koji ne mogu da povežem s mojim uobičajenim buđenjem.

S mukom podižem jedan, pa onda i drugi očni kapak. Previše je svetla, ništa ne mogu da fokusiram.

Opet zatrepćem i onda konačno magla počinje da se razređuje. Preda mnom je neko lice, lice čoveka crne kose i izuzetno azurnoplavih očiju. Taj isti pogled sam videla mnogo puta... Oh, bože, Ijan!

I u tren oka shvatam gde se nalazim, ali pre svega, setim se razloga zbog kog sam se probudila u zamku Revington. „Da li se loše osećaš?“, pita me Ijan, gotovo zabrinut, videvši moje zbunjeno lice.

Trljam oči. „Ne previše. Koliko si rekao da je sati?“, pitam glasom dubokim od sna. „Deset“, odgovara i gleda me sumnjičavo. Verovatno izgledam prilično zastrašujuće. „Šta?!“, pitam uzbuđeno. I u tren oka sam savršeno budna. „Ne može biti da je deset! Ja nikada u životu nisam spavala do deset.“ „Hm, ipak je deset“, uzvraća Ijan, prekršta ruke na grudima i posmatra prizor pred sobom.

Ne usuđujem se ni da zamislim kako izgledam u tom trenutku: oči naduvene od sna, raščupana kosa, bez šminke. Kako to da Ijan još nije pobegao urlajući? Kunem se, ne bih se uvredila da je to učinio, naprotiv, smatrala bih to potpuno logičnim. „Ne znam da li sam uvređen ili se zabavljam“, priznaje mi dok udaljava svoje od mog lica.

„Zbog čega?“, gunđam još dubokim glasom i sedam na krevet. „Žene se uglavnom takmiče da se preda mnom pokažu u što boljem svetlu, posebno ujutru i kad se nalaze u mom krevetu“, nagoveštava lukavo i pogledom počinje intenzivno da fiksira dekolte moje pidžame.

Klasika: probudila sam se pre samo minut i već me je razbesneo. A da ne govorimo o tome da nije fer da me izaziva na prazan stomak. „Ovo je moj krevet ovog vikenda, to da ti bude jasno. A o tome kako izgledam pre nego što kročim nogom van kreveta, uopšte me ne interesuje!“ „Uvek si nervozna kada se probudiš?“, pita nevino.

Upućujem mu mrk pogled koji dosta toga govori. Ijan se smeje, ali nastavlja da me proučava. „Nemoj da me pogrešno shvatiš, ali ovo je prijatna promena. Da ne govorimo o tome da bez šminke nesumnjivo izgledaš više kao neka devojčica.“ Zar muškarci stvarno misle da su ovo komplimenti? „Hoćeš li da se skloniš, da bih mogla da izađem?“, kažem mu ljutito.

On se pomera taman toliko da mogu da ustanem iz kreveta i da zbrišem pravo u kupatilo. „Čekam te dole u trpezariji!“, čujem kako viče ubrzo nakon što sam se zatvorila na sigurnom, u kupatilu.

Hvala dragom bogu, konačno trenutak mira! Grozno je kad jutro započne na ovaj način: ja izgledam kao da sam izašla iz horor filma, a on je savršen, svaka dlaka na svom mestu, besprekorno odeven.

Ali kog đavola sam spavala tako duboko, iako sam znala da se nalazim u njegovom krevetu? Neki glasić mi govori da sam to učinila baš zato što je to bio njegov krevet, ali brzo odbacujem tu nezgodnu pomisao.

Na brzinu perem zube i oblačim se, odlučujem se za komotne ali efektne crne pantalone i plavi džemper sa širokim okovratnikom. Na kraju se češljam i ostavljam raspuštenu kosu, još razbarušenu od sna, i šminkam se kao i obično.

Devojčica, nije nego!

Kad konačno izađem iz sobe, nailazim na prvi problem: ne znam gde da krenem. Odlučujem da siđem niz stepenice kojima smo sinoć došli i da onda započnem istraživanje i potragu za jelom.

Srećom, na dnu stepenica nailazim na Džejmsa, zajedno s jednom vrlo elegantnom gospođom, koja pozdravlja neke tek prispele goste.

„Dobar dan, gospođice Persi“, pozdravlja me učtivo Džejms. „Dobar dan. Molim vas, zovite me samo Dženi“, odgovaram srdačno.

Videvši da razgovaramo, gospođa se odmah okreće ka nama: „Džejmse, hoćeš li da nas upoznaš?“, pita, kao da nismo u stanju da to same uradimo.

Mislim da su ovi ljudi pomešali zamak s kraljevskom palatom. „Naravno. Ledi Sent Džon, ovo je Dženifer Persi, stigla je sinoć s vašim sinom. Gospođice Dženifer, predstavljam vam ledi Sent Džon.“ Ah, sad je sve jasno.

Ijanova majka je visoka mršava žena, besprekorno odevena, kestenjaste kose s odsjajem bakra i zelenim očima. Držanje joj je savršeno, koža još kao u devojčice, a nakit verovatno košta čitavo bogatstvo. Može se slobodno reći da je to žena koja ne prolazi nezapaženo.

Pogled koji mi upućuje je najpre nepoverljiv, zatim znatiželjan.

Pretpostavljam da nisam baš ono što je očekivala. „Drago mi je“, kaže mi i pruža mi ruku. Ali nije jasno da li joj je zaista drago.

Pružam joj ruku i stisak je odlučan. Nije me lako zastrašiti. Gospođa je to odmah shvatila i sad mi se već osmehuje malo uverljivije. „Upravo sam tražila trpezariju“, objašnjavam oboma, s namerom da se što je pre moguće oslobodim neprijatnosti. Nije da društvo nije prijatno, ali, kako se kaže, uvek postoji i bolje. „Moj sin bi morao da dočekuje goste“, kaže ledi Sent Džon, kao da joj je krivo zbog toga. „Ali on je to već uradio“, osećam obavezu da preciziram, onda skoro da dobijem želju da sebi pregrizem jezik, zato što odbrana Ijana pred njegovom majkom uopšte ne spada među moje zadatke. „Biće da sam ja zadocnila jutros.“ Ona me gleda kao da se već dugo znamo. „Otpratiću te i iskoristiti priliku da ti pokažem kuću.“ I dok to govori, odlučno me vodi ka ulazu u prvu sobu. „Ne bih da ispadnem nepristojna, Dženifer, ali čime se vi bavite?“ Evo, odmah je počela s pitanjima. Pa da, savršeno ispitivanje na prazan stomak.

Ovo je pravi izazov. „Nema problema“, kažem joj uz osmeh, jer sam mnogo dobra u ovim

igricama. „Ja sam pravnica. Poreska savetnica.“ Ijanova majka ćuti i nastavlja da me posmatra, kao da me tek sad dobro vidi. „Stvarno?“, pita zatečena. „Naravno. Tako je barem pisalo na mojoj diplomi kad sam je poslednji put kontrolisala“, kažem uz efektan smeh.

To očigledno pogađa u cilj, zato što se i ledi Sent Džon veselo smeje, a smeh joj je isti kao sinovljev. „Molim vas za izvinjenje, ali znate... Ijanove veze su uglavnom...“, i tu zastaje, jer je očigledno zapala u teškoće.

Odlučujem da je izvučem iz nevolje na velikodušan način. „Upadljivije?!“, jedva da se usuđujem. „Oh, ne samo to“, potvrđuje, sad već ohrabrena. „Usudila bih se da kažem da su nesumnjivo ispraznije.“ „Pretpostavljam da je prelazak s fotomodela na piara lep korak napred, zar ne?“ Dobro, možda sam preterala.

Ijanova majka, međutim, to doživljava kao divnu šalu, zato što se iskreno smeje. Pretpostavljam da se ovom tipu ljudi to retko dešava. „Koliko dugo poznajete mog sina?“, pita me, zato što sam očigledno previše toga otkrila.

Bolje je reći golu istinu. „Od dana kada se zaposlio u našoj banci, odnosno sedam dugih godina.“ „Koleginica dakle?“, pita iznenađeno. „Tačno“, odlučujem samo da potvrdim. Mislim da sam već previše rekla.

I ko zna šta bi još izvukla iz mene da nam se u tom trenutku nije pridružio Ijan. „Već ste se sprijateljile?“, pita nas pošto vidi da se smejemo. Pogled mu je radoznao, kao da je stvarno iznenađen. „Naravno, dragi“, potvrđuje njegova majka. „Tvoja koleginica je jedna vrlo zabavna žena.“ Jasno je da misli drugačije, zato što sam upravo sišla iz Ijanove sobe, ali je ipak previše neučtivo iznositi pretpostavke pre doručka. „Samo kada hoće“, potvrđuje joj njen sin. „A uglavnom neće.“

Šta mu to sad znači? „Samo s onim ko zasluži“, dodajem.

Ijan se uozbilji. „Mogao sam da pretpostavim da ćete se odmah složiti.

Karakteri su vam vrlo slični.“ Nije baš jasno da li je to kompliment ili ne. Pre bih se opredelila za ovu poslednju pretpostavku.

Ipak, izgleda da njegova majka uopšte nije pogođena tom insinuacijom.

Njen osmeh ne popušta. „Na kraju krajeva, nismo ovde zbog društvenih veza“, precizira Ijan. „Ovde smo poslovno. Beverli je naš klijent i hteo je da iskoristi lov da popriča s nama.“ Ijanova majka se okreće prema meni: „Lord Beverli? Oh, toliko mi je žao, draga.“ „Nema problema, zaista“, smirujem je. „Mada, pretpostavljam da si navikla da se krećeš u ovakvim krugovima.

Možda je i tvoja porodica takva...“ Naravno, ispitivanje se nastavlja: sad smo stigli do porodičnog stabla. „Ne baš. Štaviše, po njihovom mišljenju, a ne bih smela da razmišljam drugačije nego oni, sve porodice, osim po različitim zamkovima i organizaciji lova, liče jedna na drugu.“ Pogodak pravo u metu. Ijanova majka jedva primetno prebledi, ali se na vreme povrati i pozdravlja nas, pošto ju je potražila jedna tek prispela gospođa. „Teško ti je da se s tim pomiriš?“, zadirkuje me Ijan i najzad mi pokazuje trpezariju, ogroman sto sa svim božjim blagodetima. Sipam sebi vrelu kafu u šoljicu, koja ima barem dvesta godina, i služim se kajganom i hlebom. „Pošto nisam primila uputstva, ograničila sam se na istinu. Do ovog trenutka me niko nije ispitivao o prirodi moje veze s tobom, ali pretpostavljam da će i do toga ubrzo doći. Iskreno, Ijane, nisi napravio nikakav posao time što si me ovde doveo.“ On me gleda cinično. „Naprotiv, varaš se. Pre pola sata sam uspeo da se na jedvite jade oslobodim Kejti i njene majke. Tvoje prisustvo u mojoj sobi u tom trenutku je nesumnjivo bilo od ogromne pomoći.“ Kafa je zaista odlična pa sipam još jednu šolju.

„Zašto se ne oženiš njome?“, pitam ga iznenada dok ga gledam u oči. „Šališ se? Pa upoznala si je!“ „Tačno, i to kažem baš zato što sam je upoznala: oboje ste puni sebe, ponosni na svoju plavu krv i uvereni da ste superiorni u odnosu na sve ostale.

Sve to mi izgleda kao dobra osnova za brak.“ Ijan nije mnogo srećan zbog ovog portreta i nervozno se vrti na stolici pored mene. „Šta te navodi na pomisao da sam toliki pristalica klasne podele?“, pita on pomalo ljutito. Žvaćem hleb s maslacem uz određenu nervozu dok me on fiksira pogledom, intenzitetom koji mi se nimalo ne sviđa. „Da odložimo ovu diskusiju za neki pogodniji trenutak, ako ti ne smeta.

Ne želim da upropastim obrok.“ Ijan sleže ramenima. „Kako hoćeš.“ „A gde je ostatak tvoje skromne porodice?“, pitam ga znatiželjno. „Moj otac je odsutan zbog posla, a deda je napolju i kontroliše konje za sutrašnji lovački pohod. Upoznaću te s njim večeras na balu. Međutim, moram da te upozorim da je vrlo formalan.“ Njegovo upozorenje zvuči kao pretnja. „Zamisli, znam kako da se ponašam“, kažem nimalo potresena njegovom prikrivenom insinuacijom.

Ijan sumnjičavo diže jednu obrvu. „Stvarno“, potvrđujem.

Uzdiše, pomiren sa sudbinom. Možda se i sprema da doda još nešto, ali u sobu ulaze Elizabet Beverli i Kejti. Ah, to se može definisati kao savršen duet.

Elizabet je i ovog puta više gola nego odevena, ali makar se iskreno smeši kad nas vidi. „Dobar dan, Ijane, dobar dan, Dženifer!“, pozdravlja nas i ja uzvraćam.

Kejti je, naprotiv, savršeno voštana ili, bolje rečeno, ledena statua. Malo je reći da je nesrećna što me vidi. Njeno lice je toliko neprijateljsko da sam skoro zabrinuta za nju. Bes ume da učini čoveka starijim.

Na sebi ima haljinu koja mi izgleda mnogo pogodnija za neki koktel nego

za doručak, ali ako misli da je to u modi...

U svakom slučaju, ukoliko namerava da me ignoriše, i ja mogu savršeno da uzvratim. „Zdravo, Elizabet“, pozdravlja je Ijan, a onda se osmehne Kejti.

Zaboravila sam, već su se videli za doručkom.

Neko vreme se niko ne usuđuje da nešto kaže. Ijan nas posmatra, Kejti me probada pogledom, uopšte ne spušta pogled, dok bi Elizabet najradije pobegla.

Ja žvaćem vrlo sporo, koristeći sve vreme koje mi je potrebno. Ako ova plavušica misli da može da me zaplaši, moraće da se razuveri.

Naoko slučajnim pokretom položim ruku na Ijanove noge, a ovaj pogledom potvrđuje da je naslutio moje namere. „Završila sam sa doručkom“, kažem mu mirno. „Možemo da se vratimo u sobu ako hoćeš.“ Ijanove oči veselo blistaju. Nasuprot tome, Kejti nije dobro. Kunem se, toliko je antipatična i prepotentna da razmišljam kako da produžim njenu agoniju. S tim što sam se u međuvremenu predomislila: niko ne zaslužuje takvu ženu, pa čak ni Ijan. „Naravno, idemo.“ Ustaje i pruža mi ruku, koju stežem bez previše ustezanja.

Pozdravljamo devojke i odlazimo ka našoj sobi. Dok hodamo, prisetim se da me Ijan i dalje čvrsto steže za ruku i pokušavam da se oslobodim, ali mi on ne dozvoljava. „Mogle bi da nas vide, izdrži još malo.“ Njegova rečenica je toliko razumna da ne mogu da stavim nikakvu primedbu, iako sam kraljica rasprava.

Kad na kraju uđemo u sobu, moja ruka je vrela, a kad se konačno oslobodim njegovog stiska, ostajem iznenađena utiskom. Ja sam zrela žena od trideset tri godine, koja se uglavnom ne uzbuđuje zbog nekog banalnog kontakta. Pa ipak, dok me je držao za ruku, izgledalo je svakako samo ne banalno.

Biće to interesantno veče, ko preživi do kraja pričaće, ali i ne može se baš previše očekivati, s obzirom na rđav tok situacije početkom dana.

Ijan i ja smo iskoristili priliku da baš dobro obradimo Beverlija i složili smo se da se vidimo sredinom naredne sedmice u mojoj kancelariji, da jednom zasvagda zaključimo taj posao.

Kejti je nestala iz vidokruga, ali pretpostavljam da se zatvorila u sobu da se pripremi za veliku svečanost. Na kraju krajeva, ove večeri se igra na sve ili ništa i moraće da bude u punom sjaju. Što se tiče ostalog, zamak vrvi od ljudi, mada nedostaje mladog sveta.

Ovde su svi na neki način prijatelji vojvode od Revingtona i jasno je da prosečna starost ima određeno obeležje.

Ja sam, sa svoje strane, imala malo vremena da se posvetim pripremama za veče, tako da sam morala da se zadovoljim brzim tuširanjem. Ipak sam se namazala hidratantnom kremom, koju me je Vera naterala da ponesem, i obukla haljinu, kao i obično Lorinu, što ostavlja određeni utisak, moram da priznam: crna je, zato što sam ja žena za crnu odeću, dugačka i sa izrezom napred, golih leđa. Kosa mi je skupljena u punđu, koja za divno čudo izgleda kao pod konac (ne zanosim se, radi se o čistoj slučajnosti), dok mi je šminka neobično jakih boja, a karmin jarkocrven.

Ukratko rečeno - to nisam ja. Devojka koja me gleda iz ogledala nimalo ne liči na mene.

Očigledno da je tako mislio i Ijan, zato što mu je izraz lica potpuno zbunjen kad izađem iz kupatila. On ima na sebi smoking, koji mu savršeno stoji, i dok ga gledam, skoro mi dođe da se zapitam da li je stvaran. „Dobro ti... stoji“, jedino uspeva da mi kaže, dok su mu usta stalno otvorena. „I tebi“, dajem mu do znanja jednako zbunjena. Nismo mnogo dobri u iskazivanju komplimenata. Stojimo tako i gledamo se neki trenutak predugo. „Idemo li?“, pita me najzad.

Klimam glavom i prilazim mu. On mi pruža podlakticu, na koju se oslanjam i pokušavam da ne razmišljam previše o značenju tog gesta.

Nesumnjivo da mi je ove večeri potrebna podrška, moralna i fizička, zato što se nalazim u ambijentu koji nije moj, u odeći koja nije moja i oslonjena na podlakticu muškarca koji sigurno nije moj. Nije mi baš krenulo dobro.

Prolazimo kroz niz hodnika pre nego što stignemo do onog što je verovatno dragulj ovog zamka, odnosno balska dvorana. Nema nikakve

zamerke, sve je blistavo, a ljudi izuzetno elegantni. Ali me to ne iznenađuje.

Za trenutak pomišljam kako se osećala Kejt Midlton, koja mi nije čak ni mnogo simpatična, kad je došla na dvor. Mogu da zamislim njenu paniku i zbunjenost. Moje duševno stanje nije mnogo drugačije.

Da bih pokušala da se ohrabrim, nastavljam da ispijam šampanjac, dok me Ijan upoznaje sa čitavim engleskim plemstvom. Imam utisak da niko ne nedostaje, čak ni najobičniji barončići. „Sad se dobro drži, stiže krupna zverka“, upozorava me i pokazuje na starijeg čoveka nedaleko od nas. Sličnost je toliko očigledna da ne moram da pitam o kome se radi. „Deda, hteo bih da ti predstavim Dženifer Persi“, kaže mu svečano.

Iskreno se nadam da niko ne očekuje moj naklon. „Dobro veče, vojvodo“, pozdravljam ga zvaničnim tonom.

On me dugo posmatra i onda mi pruža desnu ruku. Odlučno je stežem, nadajući se da mi ruka nije previše znojava.

Sad znam odakle Ijanu onakve oči, zato što me njegov deda pažljivo posmatra istim snažnim pogledom azurnoplavih očiju kao i njegov unuk. „Nema potrebe da budete toliko zvanični, gospođice Persi“, kaže mi, ali zapravo ne misli tako. „Svi čitamo novine i, na kraju krajeva, u vašim očima samo sam deda vašeg sadašnjeg dragog.“ Odmah je očigledno da mu se mnogo sviđam. Kad bi samo znao koliko se sviđam i njegovom unuku, razmišljam zadovoljno. „Svaka prilika zahteva svoju formu, zar ne mislite da je tako?“, odgovaram smešeći se, nimalo preplašena. „Verovatno. Snaha me je obavestila da ste advokat“, pokušava da promeni temu. „Poreska savetnica, dakle, ne baš pravi advokat“, naglašavam. Ne moram ništa da krijem pred ovim ljudima. „Pa da, ni Ijan nije pravi ekonomista, ni vi niste pravi advokat. Savršen par“, komentariše ironično. „U stvari, dobar smo par“, kažem mu, ignorišući njegov sarkazam. Ijan me gleda sav očaran, kao da nikada nije video nekoga ko je u stanju da odoli njegovom dedi.

„Oprostićete mi na iskrenosti, ali zašto mislite da je baš vama suđeno da potrajete?“, pita me vojvoda. Kakva neotesanost, mislim u sebi. Ali postoji navika da se vojvodama već generacijama oprašta sve i svašta, pa ga ne možemo kriviti za ovu specifičnu temu. „Da, uvek bih mogla da pronađem nekog interesantnijeg potomka“, slažem se s njim lukavo.

Revington se nervozno smeje. „Nemojte biti glupi. Neće biti boljih prilika.“ Uspela sam da ga za kratko vreme uvučem u svoju zamku. „Niko ne dovodi u pitanje Ijanovu vrednost“, dajem mu do znanja, mada je jedini koji je to učinio ove večeri upravo on. „Jasno, i zbog toga što će jednog dana biti vojvoda.“ „Greh je suditi o nekoj osobi samo na osnovu onoga šta bi jednog dana mogla da postane. Ja kudikamo više volim da se koncentrišem na ono što je sada.“ Revington me za sekundu posmatra, skoro uznemiren. „Vaše se mišljenje sigurno razlikuje od uobičajenog“, saopštava mi službeno, „zato što Ijan u principu nije ništa drugo do moj naslednik, tako ga svi doživljavaju.“ „Onda sam zadovoljna što nisam svi. Poznajem ga odavno, znači znam o čemu govorim.“ Vidim da Ijan crveni, što je prilično neuobičajena slika. Nadam se da će uspeti da još neki minut savlada svoj obično neizmerni ego u ovoj bizarnoj konverzaciji. „Da, obavestili su me da ste kolege“, kaže skoro s prezirom. „I to je nešto što vam nije po volji?“, pitam sad već pomalo ljutito.

Iskreno rečeno, završila sam s ljubaznostima za danas. „To je mesto s kojim ne mogu da se pomirim. Jedva čekam da Ijan da otkaz i da počne da radi u jednoj od naših porodičnih firmi. Mogao bi da bira gde god hoće.“ Da mi je neko nekada nagovestio da Ijan može dati otkaz, skakala bih od radosti, ali sad, pred ovim uobraženim čovekom, odjednom više ni u šta nisam sigurna. „Dosta je, deda“, prekida nas Ijan, „Dženifer je moja gošća i bilo bi mi drago da je tretiraš s poštovanjem.“

Upozorenje je jasno i pogađa u cilj. „Pa da, ni sam ne znam kako sam se upustio u ovaj razgovor. Izvinjavam se, gospođice Persi, ali tema o radnoj karijeri mog unuka me uvek čini malo nervoznim.“ Mislim da je zapravo u pitanju saznanje da mu smeta što se njegovi nalozi ne izvršavaju slepo, ali odlučujem da to zadržim za sebe. „Nemojte da brinete, mislim da je naša razmena mišljenja zanimljiva“, smirujem ga.

Ijan i ja se pozdravljamo s njim i udaljavamo se ka mestu gde se nudi alkohol. „Ne može se sa sigurnošću reći da si jedna od onih koje se ustežu da progovore“, priznaje mi uz osmeh i pruža mi čašu vina. „Kao da me ne poznaješ“, kažem dok ispijam čašu naiskap. Možda izgledam jaka, ali se u dubini duše i sama osećam pomalo potreseno. „Počinjem ozbiljno da mislim da si tražio od mene da dođem ovde ne toliko da držim na oku tvoje obožavateljke, jer si u stanju da se s njima i sam snađeš, koliko da nešto dokažeš porodici. Nešto kao ili poštujte moje izbore bez mešanja, ili ću se oženiti onom kojoj nećete moći da gazite nogama po glavi.

Dakle, da se razumemo, ja sam ovde kao neka vrsta pretnje. Ili bolje rečeno, upozorenje.“ Ijan za trenutak gleda u mene i onda praska u smeh. „Nisam nikad uzeo u razmatranje tu mogućnost, ali kad sada razmislim, to bi moglo da bude interesantno...“ „Jasno je da si nesvesno i te kako mislio na to. Shvatam da je ovaj ambijent možda ugrozio tvoj mozak, ali nemoj da potcenjuješ sebe, dragi“, kažem mu podrugljivo. „Možemo li da nešto popijemo kako bismo podigli naše samopoštovanje?“, predlaže. „Naravno, ali zar to već ne činimo?“ Podižem čašu da pokažem da počinjem. „Dozvoli mi da ti otkrijem jednu tajnu: u ovim pompeznim trenucima pića nije nikada previše. Uvek ga je premalo.“ „Ali ja se bojim da već pomalo postajem manje trezvena“, dajem mu do znanja uz dozu zabrinutosti. On, s druge strane, već odiše mudrošću nekog ko je prilično popio. „Baš dobro, kad se napijemo, moraćemo da pobegnemo“, odgovara mi i

sleže ramenima, nimalo zabrinut.

U stvari, ta ideja da se oslobodim ove ludnice prilično me privlači. „Šta kažeš da počnemo tako što ćemo izaći na vazduh?“, predlaže mi i pokazuje na vrata u dnu sale. „Hajdemo, rado bih napravila krug po vrtu, kao prava heroina nekog romana Džejn Ostin!“, uzvikujem oduševljeno. Izgleda da je moja ličnost već delimično opijena alkoholom.

Ijan mi opet nudi podlakticu i vodi me ka vrtu koji je blistav i prelep, iako je vrlo hladno.

Počinjem blago da drhtim i Ijan to primećuje, pa skida sako i prekriva mi ramena. „Ne treba mi“, bunim se ne previše ubedljivo. „Praktično si gola“, daje mi do znanja moj pratilac. U stvari, mnogo je bolje da se ogrnem jaknom još toplom od njegovog tela, tako da odlučujem da se ne žalim previše. „Okej, ako baš insistiraš. Ali to radim samo da te ne bih nervirala.“ „A ja mislio da je tvoj zadatak da me nerviraš.“ Ijan je mnogo opušteniji sad kad smo daleko od pogleda njegovih ukućana. „U pravu si, u poslednje vreme se događa mnogo toga neobičnog.

Američke banke su prosto raznete, razvijene zemlje bankrotiraju, rejting Sjedinjenih Američkih Država je u opasnosti i, da sve bude još lepše, ja neću da te nerviram. Svakako se dešava nešto čudno u vazduhu.“ Ijan se smeje dok šetamo po parku. „Kejti je u frci“, kaže mi tihim glasom.

Gospođica u stvari uvek nosi jarkocrvenu haljinu, što ne prolazi nezapaženo, čak i u mraku. Pa da li ta devojka ima samo crvenu odeću? „Hoćeš li da pričamo o njoj?“, pitam ga dok razmišljam kako da brzo promenimo tok razgovora. „Ne pada mi na pamet“, siguran je Ijan. Moram da priznam da sam saglasna s tim. „Videla nas je“, dajem mu do znanja, dok je posmatram kako odlučno korača prema nama. „Imam plan“, šapuće mi na uvo i privija me uz sebe.

Kao da imam utisak da mi se taj plan neće mnogo svideti. „Želeo bih malo više saradnje nego prošli put“, kaže mi ozbiljno. Kad odlučno spusti usta na moja, nemam vremena ni da se iznenadim.

Jasno je da sam previše popila, zato što osećam da mi se vrti u glavi.

Pripijam se uz njega da ne padnem, zatvaram oči i prepuštam mu se. Svest mi se pomuti pri pomisli da Kejtino prisustvo zahteva da ovo bude tako uverljiv poljubac. Potom, kad pritisne svoja usta na moja i zavuče jezik, ne preostaje mi ništa drugo nego da mu dopustim da to uradi. Nastaje jedan vrlo kratak trenutak uzbuđenja, ali biva brzo prevaziđen: otvaram usta uz dotad nepoznatu uverljivost i u potpunosti se prepuštam.

Moguće je da je prošlo nekoliko minuta, zato što, kad ponovo otvorim oči, nema ni traga od Kejti. Odlepršala je. Pošto je videla našu predstavu, verovatno je smatrala da je mudro da ode svojim putem. Ovaj poljubac je barem imao smisla, razmišljam pomirena sa sudbinom, dok osećam kao da mi se telo probudilo iz neke vrlo dugačke obamrlosti. U pitanju je prilično skandalozan poljubac, pomišljam i crvenim. Uglavnom nisam tip koji se ljubi s ljudima na takav način i skoro sam sigurna da sam poslednji tako dug poljubac imala u vreme gimnazijskih dana.

Mislim da i Ijan razmišlja o tome, zato što se nekoliko minuta niko ne usuđuje da prozbori ni reč. „Hm…“, je jedini komentar. Ne mnogo originalan, ali izgleda da je mom mozgu ponestalo kiseonika. „Da“, potvrđuje Ijan, kao da se među nama dogodio neki čudan neverbalni razgovor. „Bojim se da smo previše popili“, pokušavam da iznesem pretpostavku nadajući se da ću tako ublažiti efekat poljupca.

Ali mi se po glavi mota vrlo opasna misao da bih želela da se još tako ljubim. Šta li me to obuzima? „Očigledno“, kaže i stavlja ruke u džepove, možda i zato da bi izbegao iskušenje da me opet dodirne. „Koliko je sati?“, pitam glasno. „Sigurno je kasno i možda bi bilo bolje da idem na spavanje“, predlažem i smišljam plan bekstva. „Idi slobodno, ako hoćeš“, odgovara, ne gledajući me u oči. „Ja bih radije ostao još malo.“

Očigledno je da mi odvajanje izgleda kao odlična ideja, zato prihvatam pre nego što se predomisli. „Dobro, onda laku noć“, kažem, vraćam mu jaknu i upućujem se ka stazi kojom smo stigli. „Laku noć“, čujem ga kako kaže iza mojih leđa. Htela bih da se opet okrenem, ali bolje da idem svojim putem. Svakako je bolje.

Petnaesto poglavlje „Džeeeniii...“ Odjednom se budim iz sna i pokušavam da shvatim odakle potiče buka.

Vrata sobe se zatvaraju uz tresak koji bi i mrtvog probudio. U mraku sobe osećam buku: verovatno je neko pao na pod.

Sad već potpuno budna i prilično uznemirena, uključujem lampu pored kreveta i vidim da Ijan leži lica zaronjenog u neprocenjivo dragocen starinski tepih. Verovatno je još dodavao alkohol otkako sam ga ostavila u vrtu pre nekoliko sati.

Ustajem da mu pomognem. „Hajde, Ijane, daj mi ruku, pomoći ću ti da se pridigneš.“ Izgleda da me uopšte nije čuo. Onda pokušavam da ga prodrmam, ali iz tog tela izlazi samo bolan jauk. „Baš ti lepo stoji ovo“, prekorevam ga, nimalo ganuta scenom. „Piješ dok se ne onesvestiš... čestitam... vrlo zrelo od tebe.“ Ijan uspeva da se samo delimično podigne s tepiha. „I ti bi pila na mom mestu…“, brblja, „... da tvoj deda stalno ponavlja istu priču...“ „Eto zbog čega retko dolaziš da obiđeš porodicu. Umro bi od ciroze jetre pre četrdesete kad bi nastavio ovim tempom“, ljutito komentarišem.

Ijan čak uspeva da se nasmeši. Ali ovde se radi samo o jednom od onih ružnih smejuljenja svojstvenih pijancima, koje mu ne služi na čast. „Nemoj da budeš zlobna“, preklinje me dok seda. „Zaslužuješ“, dajem mu do znanja. Ali kad vidim to izmučeno lice, opet mu pružam ruku. Ovog puta je prihvata, ali koči se čim ugleda dekolte moje pidžame. „Jesi li završio s piljenjem u mene?“, pitam ga zvonkim glasom. „Tako se bolje osećam“, kaže i konačno odlučuje da ustane s poda. Ali tek uspostavljena ravnoteža kratko traje.

Uspevam da nas oboje odvučem do kreveta na neelegantan način i tu ateriramo uz tup udarac. „Stvarno si mrtav pijan“, kažem mu začuđeno.

On mrmlja nešto nerazumljivo.

„Ijane, još si u smokingu, ne možeš da spavaš tako“, dajem mu na znanje. „Šta mogu...“, uzdiše zatvorenih očiju. „Hajde, pomoći ću ti“, kažem mu i počinjem da mu skidam sako. On pokušava da sarađuje koliko može, ali je poduhvat u svakom slučaju teško ostvarljiv. Pokušavam da ne obraćam pažnju na čudan osećaj u prstima dok mu raskopčavam i skidam košulju. Ima savršeno telo, ali to sam već znala: odela ne mogu savršeno da pristaju ako toga niste dostojni. „Pantalone“, podseća me Ijan.

Ne, odbijam da i to uradim. „Samo ako ih sam raskopčaš“, dajem mu na znanje i podižem glas. Ne stavljam ruke tamo. I pri samoj toj pomisli iznenada me obuzima nenormalna vrućina. „Stidljivice“, kaže polumrtav čovek, koji me još i optužuje, ali onda nekako uspeva da se raskopča. Dok stavlja na krevet jednu pa drugu nogu, uspevam nekako da mu skinem pantalone.

Znam da ne smem da gledam, ali nikako ne mogu potpuno da odvojim pogled: ima na sebi pripijene bokserice. Oh, moj bože. Bolje da ne komentarišem. „Hajde, uskači u krevet“, kažem mu dok pokušavam da ga nekako pokrijem. Onda uzimam svoj jastuk, odlučna da pređem na kauč, kad me zgrabi vrlo čvrsta ruka. Bilo je to u trenu. Naletim na Ijanove gole grudi i ispustim krik iskrenog zaprepašćenja. „Šta to radiš?!“, pitam, zaprepašćena svojom reakcijom na njegovu blizinu. „Pssst...“, kaže samo toliko i privlači me sebi. „Ijane, mora da si me pomešao s nekim“, kažem mu i pokušavam da se iskoprcam, ali pošto je on u komatoznom stanju, ima čelični stisak. „Ijane!“, opet uzvikujem sada sasvim uzrujana. „Hoćeš li da se smiriš?“, kaže mi na uvo. Sva sam se naježila i krajnje mi je neprijatno.

I tu, potpuno izgubljena u njegovom naručju, shvatam da ne postoji ni fizička ni psihička snaga da se istrgnem, i zato se opuštam i zatvaram oči. „Bravo, tako je već bolje.“ Verovatno je primetio moju predaju.

Kroz neki minut njegovo disanje postaje pravilno i lagano. Verovatno se

uspavao. Uprkos alkoholu, koža mu divno miriše, a sva moja čula su vrlo budna. Osećam kako je svaka ćelija mog tela neverovatno živa.

Ovako nešto uopšte nije dobro.

Onda se naprežem da mislim na nešto drugo, ali to ide vrlo teško. „Ovo ćeš mi skupo platiti“, kažem tiho mumiji koja blaženo spava dok me grli.

I na kraju, nakon nekog vremena, koje mi se čini beskrajno dugo, i ja uspevam da se dovoljno opustim da zaspim.

Ovaj vikend je odvratan, pomišljam dok me naglo budi buka koju stvara odlučno kucanje na vratima. „Ijane!“, čuje se kako neko zove s druge strane vrata.

Upoznala sam je tek juče, ali glas Ijanove majke je već prepoznatljiv.

Međutim, izgleda da je on nije čuo i nastavlja da spava dubokim snom, pripijen uz mene. Malo je reći da je scena groteskna. „Ijane!“, pokušavam da ga probudim i da se oslobodim njegovog stiska. „Ijane, to je tvoja majka!“, dajem mu do znanja, ali ne dobijam odgovor.

Glas s vrata nastavlja da biva sve jači. „Odmah stižemo!“, odgovaram gotovo očajnički. Onda, udarcem lakta uspevam da se oslobodim stiska. Čuje se kako iz tela što leži pored mene izvire bolan jauk. „Izvini, ali nikako da se probudiš.“ Ijan konačno otvara oči. Ima najzeleniju facu koju sam ikad videla. Ova boja mu baš ne pristaje, razmišljam uz malu dozu besa, zato što sam upravo proživela najčudnija dvadeset četiri sata u životu.

Pokušava da se pridigne i sedne, ali nakon nekoliko sekundi stiže ga talas mučnine. Sve bolje od boljeg.

Još potpuno go, ako se izuzmu bokserice, brzo ustaje i trči u kupatilo.

Odlično! Znači da ja moram da razgovaram s mamicom.

Kad otvorim vrata, pokušavam da nabacim što prirodniji i najmirniji mogući izraz lica. Bolje je ne uzbuđivati ledi Sent Džon.

Njene zelene oči su širom otvorene i zabrinute, kosa neobično

razbarušena. „Dobar dan, Dženifer“, kaže mi skoro dahćući. „Dobar dan“, odgovaram joj i uvodim je u sobu. „Kako je Ijanu?“, pita i pažljivo osmatra sobu u potrazi za svojim dragocenim sinom.

Odgovor stiže putem neobične prigušene buke iz kupatila. Gospođa Sent Džon vidno prebledi. „Nije mu baš dobro?“, usuđuje se da pita. „Rekla bih da nije“, priznajem. Šta bih drugo i mogla da kažem? „Treba li ti pomoć?“, pitam Ijana još jačim glasom, kako bi me čuo. „Ne!“ Odgovor stiže odmah. Dobro je, jer kunem se da bih mu u slučaju potvrdnog odgovora poslala u pomoć majku. „Barem ima još snage da govori“, uspevam da kažem u pokušaju da podignem raspoloženje njegove majke. „I šta sad da radimo?“, pita me zabrinuto. „Da sačekamo da izađe?“, odgovaram, preuzimajući rizik da ispadnem sarkastična. „Ne, htela sam da kažem, šta da radimo s mojim svekrom. Sinoć se ponovo svađao s Ijanom i sad kasnimo sa satnicom. Samo njega čekaju.“ U međuvremenu se iz kupatila i dalje čuje ne baš ohrabrujuća galama. „Rekla bih da treba isključiti mogućnost da Ijan može da učestvuje u lovu.“ Nadala sam se da je to očigledno, ali s ovakvim svetom se nikada ne zna šta ključa u loncu. Bolje je biti potpuno eksplicitan. „Oh, bože!“, kaže mi uzbuđeno gospođa. U dubini duše se nadam da je zaista uznemirena zbog sina, a ne zbog lova. „Onda moraš da ideš barem ti!“, kaže mi. U očima joj se nazire tračak preklinjanja. „Ja? U lov?“, pitam i sva se naježim. „Ja sam protiv lova!“ Ijanova majka je skoro na ivici suza. „Njegov deda će napraviti čitavu dramu“, obraća mi se i skoro me preklinje.

Ako postoji nešto što ova porodica očigledno uspeva da iščupa iz mene, to je da učestvujem u poduhvatima koje sam oduvek smatrala nemoralnim. „Ijanov deda ne sme da se uvredi što je Ijanu loše!“, stavljam joj na

znanje u pokušaju da se spasem. „Naravno da može! On sve može!“, odgovara mi, začuđena kako je moguće da mi tako nešto očigledno i banalno nije jasno.

Očigledno da je potrebno da neko vojvodi od Revingtona otvori oči, a izgleda da taj neko moram biti ja. „U redu, gospođo Sent Džon“, kažem, pomirena sa sudbinom, „učinićemo kako vi kažete. Idem ja.“ Ali zašto baš sve moram ja?

U međuvremenu se sivozeleni Ijan pojavljuje na vratima kupatila. Toliko mu je loše da čak nije ni svestan da je skoro nag preda mnom i svojom majkom. Odvlači se teturajući do kreveta i uskače u njega. „Ijane, pa šta ti se to, dođavola, dogodilo?“, pita ga uznemirena majka. „Nemoj da pitaš nešto što ne želiš da znaš“, mrmlja on i pokriva glavu čaršavom. „Umirem“, dodaje bolno. „Naravno, možda ću tako lakše da te se oslobodim.“ Prilazim krevetu i povlačim čaršav, da se uverim kakva je situacija. Njegove oči deluju neverovatno azurnoplave na vrlo bledom licu.

Njegova majka nas gleda pomalo zbunjeno. „Dženifer, morali biste da se pripremite. Ako se ne pojavimo dole za nekoliko minuta, dogodiće se smak sveta.“ Ustajem i prilazim ormaru, biram farmerke i smeđu jaknu. „Nisam ponela čizme“, kažem Ijanovoj majci. „Ja ću vam ih pozajmiti“, nudi se odmah. „Recite mi samo broj i idem da ih uzmem.“ I tako, nakon što sam otkrila da nosim broj trideset devet, brzo izlazi iz sobe i ostavlja me samu sa samrtnikom.

Pre nego što uđem u kupatilo da se presvučem, s najvećom mogućom mržnjom fiksiram pogledom tog čoveka, koji je i stvorio čitavu ovu zbrku. „Neka ti bude jasno: ovo će biti poslednje što činim za tebe, a platićeš mi za ovo. I to skupo. Sreća tvoja što si bogat.“ Dok to govorim, ulazim u kupatilo i bučno zatvaram vrata za sobom.

Šesnaesto poglavlje Vojvoda od Revingtona ponosno sedi na svom crnom konju. Prelepom, nema šta da se kaže, uliva strahopoštovanje skoro koliko i gazda. Očigledno je da su se našli.

Posmatra me s dozom zabrinutosti, pomešanom sa suštinskim neodobravanjem, dok pokušavam da se popnem na konja kog mi je ljubazno pozajmio: to je kobila Luna. Njuška joj je vrlo slatka, ako može tako da se kaže.

Penjanje u sedlo je komplikovanije od očekivanog: kad sam poslednji put jahala, imala sam otprilike deset godina. Nadam se da to ide kao s biciklom: kad se jednom nauči, više se ne zaboravlja. Mada se ne može reći da sam ikada zaista naučila da jašem. „Hajde, gospođice Persi, svi čekamo na vas“, kaže preteći vojvoda, koliko da me podseti na moj položaj. U stvari me svi gledaju, zapažam s dozom besa, i po hiljaditi put proklinjem Ijana. Ako u međuvremenu ne umre od mamurluka, pobrinuću se da ga lično ubijem kad se vratim s ove apsurdne ekspedicije.

Uspevam da se popnem u sedlo iz petog pokušaja i upućujem ljutit pogled vojvodi, kojem je očigledno žao što sam uspela u svom poduhvatu. „Vidim da ste odlična jahačica“, počinje da me zadirkuje i izaziva opšti smeh. Dobro, čekaj malo pa ćemo da vidimo ko će se smejati na kraju. „Da, ovo ne spada među moje omiljene hobije“, potvrđujem i sva napeta hvatam uzde. Izgleda da je Luna shvatila da ima posla s jadnicom koja je prava početnica, i ne žali se zbog toga. Ženska solidarnost. „Nemojte da se udaljavate od mene“, kaže mi Ijanov deda. „S obzirom na to da onaj besposličar od mog unuka nije prisutan, ja sam odgovoran za vas.“ „A ja naivna mislila da sam odgovorna za samu sebe“, kažem mu ozbiljno. „Taman pomislim da smo u XXI veku, a onda otkrijem da se još nalazimo u XVIII.“ Moja rečenica propraćena je tako iskrenim osmehom s moje strane da bi svako drugi naseo. Ali ne i Ijanov deda. Verovatno se nikad niko u njegovom životu nije usudio da bude ironičan u njegovom prisustvu. Šteta.

„I dalje ne mogu da se načudim izboru svog unuka“, priznaje mi dok počinjemo da se krećemo. Nas dvoje smo na čelu grupe, ostali nas prate na popriličnom odstojanju. „Vi niste Ijanov tip.“ „A to znači?“, pitam ga i pokušavam da istragu pokrenem u smeru njegove tvrdnje. „Moj unuk je uglavnom okružen osobama koje ga obožavaju i o tome nikad diskusije.“ Koliko li je samo u pravu, razmišljam u sebi... „A vi mi ne izgledate kao tip osobe koja je u stanju da nekoga mnogo poštuje“, dodaje vojvoda i posmatra me da vidi efekat svojih reči. „U mojoj porodici obožavamo samo Gandija“, stavljam mu do znanja nimalo uzbuđena.

Vojvoda se glasno smeje. „Vi mi ne izgledate kao neko kome nedostaje žestina“, pojašnjava malo kasnije. „Da, dobro, ali to je moj lični nedostatak. Moja porodica je rezervisana, ali ja sam sangvinik. A vi shvatate da je to za porodicu vegetarijanaca... pravi problem!“ Opredelila sam se za saosećanje, nadajmo se da je to pobednička strategija. „Vi ste vegetarijanka? Stvarno?“, pita me kao da sam pala s Marsa. „Apsolutno“, potvrđujem bez uzbuđenja. „I pošli ste u lov?“, pita odmah nakon toga. „Nadam se da ćete ceniti taj moj gest. To ne činim zbog vašeg društva!“ „Ah, vegetarijanka s talentom za ironiju! A ja pomislio ste nevešti zato što jedete samo brokolu“, kaže veselo. „Ja sam u svakom slučaju vegetarijanka, a ne vegan, ne lišavam se baš svega“, objašnjavam mu. „Koliko god bile interesantne vaše navike u vezi sa ishranom, hteo bih ipak da pređem na mnogo interesantnije pitanje, ako vam to ne smeta.“ „Recite.“ „Zašto Ijan?“, pita dok me pažljivo zagleda. „Hoću da kažem, on jeste lep momak, plave krvi i sa svim ostalim atributima, ali sumnjam da vama to predstavlja baš neku vrednost.“ Ko bi rekao, čovek je oštrouman. Njegova rečenica me skoro opušta.

Neko je najzad shvatio. „Mislim da Ijan još nije svestan toga“, kažem mu i odmahujem glavom. „Previše je koncentrisan na sebe“, otkriva mi vojvoda. „Biće da je to porodična mana?“, usuđujem se da kažem.

Starac opet prasnu u smeh. „Mislim da ću promeniti mišljenje o vama do kraja dana. Ko bi rekao. Malo ljudi može da me iznenadi, gospođice Persi.“ „Molim vas da ne menjate mišljenje. Prati me reputacija da umem da se branim“, molim ga usrdno. „U svakom slučaju, ne nameravate da se udate za njega?“, iznenada me pita ozbiljno.

Zaista ne znam kako smo stigli do tako neverovatnog pitanja. „Ijan da se ženi? Da li pričamo o istoj osobi?“, pitam ga širom otvorenih očiju. „Ijan je nepredvidiv, verujte mi“, upozorava me. „Takva ludost bila bi u njegovom stilu.“ „Apsolutno nemam nameru da se udam za njega“, potvrđujem. Ne znam zašto toliko želi da bude siguran u pogledu ove teme, ali svakako nema smisla da ga lažem. „Nemojte me pogrešno shvatiti, vi ste apsolutno simpatični i poletni, ali Ijan je budući vojvoda i jednoga dana će mu biti potrebna žena naviknuta na određeni način života, ne znam da li sam dovoljno jasan...“ Bilo je jasno da ćemo pre ili kasnije doći do srži problema. „Savršeno“, potvrđujem. U stvari bi trebalo da bude začuđen kad sazna da i sama razmišljam kao on. „Dakle, niste se uvredili?“, pita me dok mu lice poprima smireniji izgled. „Nimalo“, smirujem ga. „Dobro, onda biste morali da na neki način oslobodite mog unuka“, predlaže mi. „Zašto?“, pitam ga začuđeno.

Ijanov deda me gleda, a onda se odjednom mršti. Očigledno je navikao na poslušnost koja ne priznaje nikakvu diskusiju. „Zato što mu se jako sviđate i bilo bi dobro da se to ne previše daleko.“

Ja da se sviđam Ijanu? Pa to je ludo. Baš se spremam da mu to kažem, kad se prisetim fotografija, pojavljivanja u javnosti, našeg dogovora, svega toga. „Ijanu uvek brzo dosade žene s kojima izlazi“, dajem mu na znanje, „i sigurna sam da će vrlo brzo doći takav trenutak i u vezi sa mnom.“ Vojvoda me zabrinuto posmatra dok jašemo. „Mislio sam da ste bolji posmatrač. Ali pretpostavljam da je teško biti objektivan kad se radi o nama samima. Poslušajte me, bolje da prekinete na vreme.“ Glas mu je ozbiljan, zapovednički i ne prihvata replike. „Pobrinuću se za to“, odgovaram kratko. Iskreno rečeno, počinje da mi bude dosta ovakvog razgovora. Čini mi se za trenutak da su mu te moje reči dovoljne, zato što klima glavom. Zatim se zagleda u daljinu i uočava nešto na horizontu. „Fazan“, šapuće mi oduševljeno i rukom pokazuje tačku ispred nas. Glas mu je tih da plen ne bi pobegao. Oh, ne! „Hajde, Henri, dodaj mi pušku“, naređuje momku, koji se pojavljuje iza nas i izvršava naređenje istog trena.

Svi se približavamo plenu i vojvoda silazi s konja da nanišani. Vidim ga kako pruža ruku da pritisne oroz i u sekundi odlučujem da nešto učinim. Pre nego što je Ijanov deda uspeo da opali, naprežem se da kinem svom snagom.

Fazan preplašen poleće samo sekundu pre nego što je pogođen. Luna je takođe iznenađena zvukom, preplašena, diže se na zadnje noge, zbacuje me iz sedla i ja nimalo dostojanstveno treskam o zemlju.

Svi zastanu zaprepašćeni onim što su videli, ne znajući da li da mi pomognu ili da me ostave tu gde sam. Pre nego što je bilo ko mogao nešto da uradi, odlučujem da ustanem sama.

Vojvoda nastavlja da me gleda popreko. A ja uložila toliko truda da ispadnem simpatična. Sve je odlepršalo zbog jednog kijanja. „Izvinjavam se“, kažem pomirljivim glasom, „ali ova alergija me prosto ubija.“ I smešim se kao najnedužnije stvorenje na svetu.

Sedamnaesto poglavlje Dok te večeri prelazim preko praga svoje kuće, toliko sam umorna da nisam u stanju ništa drugo da uradim osim da se skljokam na kauč. Samo ćopam, što je posledica bolnog sedenja, ne tako prijatnog poklončića od dugog jahanja i onog veličanstvenog pada. „Je li sve u redu?“, pita Lora i sumnjičavo podiže jednu obrvu. „Ne baš, ali hvala što si me to pitala“, odgovaram uz osmeh. Srećom, još sam u stanju da se nasmešim. „Vera je izašla“, obaveštava me, „ali ja nisam mogla da dočekam da se vratiš. Hajde, ispričaj mi sve! Sve!“ „Kunem se da nemam snage“, kažem joj sad već ispružena u horizontali na kauču.

Ona me gađa jastukom u lice. „Molim te! Moram da saznam šta se dogodilo! Nema ničeg u novinama!“, žali se. „Srećom!“, dajem joj na znanje. Zaista, samo je nedostajala fotografija mog grubog pada... „Napred, šta želiš da saznaš?“, pitam je popuštajući pred njenom radoznalošću. „Sve! Sve!“, uzvikuje dok sva poskakuje. „Molim te, nemoj da se pomeraš, sve me boli kad sedim“, saopštavam joj. „Kako to?“, pita. „Pala sam s konja“, priznajem pokunjeno. „Pa šta si radila na konju?“, pita me i smeje se. Stvarno ne izgledam kao amazonka. „Spasavala sam fazana“, odgovaram joj ozbiljno. Lora me posmatra sve začuđenija. „I jesi li ga spasla?“ Ponosno potvrđujem da jesam. „Naravno. Žrtvovala sam svoju zadnjicu, ali je vredelo truda.“ „Mora da je to bio uzbudljiv vikend“, kaže.

Jedva se pridižem da je bolje vidim. „Nemaš pojma koliko.“

„Hoćeš li da mi ispričaš bar neke detalje?“ „Draga... Moj pad s konja je nešto krajnje zanimljivo!“, dajem joj na znanje. Lora me posmatra ne baš ubeđena. „Okej, okej! Daću ti kratak rezime“, opet popuštam. „Onda, ovakva je situacija: zamak je ogroman, nešto što do sada nisam nikad videla, pun posluge koja obožava Ijana. Ah, njegova porodica nije oduševljena činjenicom što on ne radi u nekoj od njihovih firmi, i da zaključimo, sve lepše od lepšeg, stavili su nas zajedno u sobu.“ Ovde Lorino lice postaje maska, satkana od čuđenja i oduševljenja. „Lezi, njuškalo jedno malo, jer nisi ništa drugo“, zaustavljam je odmah. „Nije se ništa dogodilo. Zaboga, ama baš ništa, ništa i u svakom slučaju ništa!“ Eto, mogla sam sebe da poštedim barem ovoga. „Dženi!“, uzvikuje Lora. „Hoću da saznam!“ „Samo me je poljubio“, požurujem da pojasnim, „i to je bilo u nuždi!“ „Da, da, samo nastavi da mi pričaš da ne radiš ništa drugo osim što ga ljubiš!“, ljuti se moja prijateljica.

Na tu tvrdnju sedam i sva ozbiljna prekrštam ruke. „Mogu li da nastavim?“, pitam razdraženo.

Ona velikodušno potvrđuje. „Dakle, gde sam ono stala... ah, da, nekoliko scenskih poljubaca i onda se Ijan gadno posvađao sa svojim dedom, pa se toliko napio da je bio nokautiran čitavog dana. Zatim sam ja morala da umesto njega učestvujem u lovu pa sam spasavala jadne životinje.“ „Baš dobro što si se našla tamo“, šapuće Lora. „Ima još nešto što vam nisam rekla“, priznajem, „jedan porše je parkiran ispred naše kuće.“ „Šta?“, pita začuđeno. „Kreten se toliko loše osećao prilikom povratka da sam morala da vozim njegov auto do Londona.“ „I on ti je to dopustio?“ Smeškam se uz malu dozu zadovoljstva. „Nije imao mnogo izbora, nije mogao čak ni da stoji na nogama. Rekla bih da se osećao toliko loše da ne bi mogao da se upušta u bilo kakvu diskusiju ili jadikovke. Bilo je to skoro

prijatno putovanje, barem vrrrlo tiho. Na stranu mrmljanje zbog mučnine koju je osećao.“ „Jadni Ijan...“, kaže Lora sažaljivo. „Đavola jadan! Kreten! Da pije dok ne dođe u onakvo stanje... nadam se da mu je i dalje loše!“, besnim i podižem glas. Ijan će zaista morati da izvede pravo čudo kako bi uspeo da se izvini za ovaj katastrofalni vikend. „Meni u svakom slučaju možeš da kažeš kakvi su bili poljupci?“, pita me uz pospan izraz lica i vraća se na jedinu tačku koja je zanima. „Loro Darel! Smesta prestani da postavljaš takva pitanja!“ Moj prekorni ton je prilično drastičan, ali ne mogu da dozvolim prijateljicama da izmišljaju ono što ne postoji. „Šta je to što ne bi smelo da se pita?“, začuje se iznenada Verin glas s ulaza. „Neće ništa da mi kaže o poljupcima!“, žali se Lora, uz ljupko durenje. „Već smo u množini?“, smeje se lukavo Vera. „Draga, znaš kakva su pravila! Najpre o poljupcima.“ Naš običaj je da do detalja analiziramo prve poljupce. Sve smo uverene da se prema prvim poljupcima može pretpostaviti ishod veze. Ako je tako, nikad nisam smela da izađem s Čarlsom nakon prvog sastanka: njegov prvi poljubac bio je grozan, s previše pljuvačke i previše jezika. „Ali ne vredi, ja ne izlazim s Ijanom!“, preciziram i pokušavam da ih ubedim. „To su scenski poljupci! Ne računaju se!“ „Nije važno, u svakom slučaju ulaze u evidenciju“, kaže vrlo ozbiljno Vera. „Baš ste dosadne“, žalim se, ali popuštam. „Dobro, recimo da, uprkos tome što su bili lažni, nisu bili loši“, priznajem i crvenim.

Lora počinje da se smeje. „Nisu loši? Maco, sva si crvena u licu i pri samom njihovom pomenu!“ „Trajanje?“, Vera pokušava da se zvanično informiše. „Poljubaca ukupno? Možda četvrt sata...“ I na te reči obe zbunjeno otvaraju usta. Možda nisam smela to da kažem.

Okej, nesumnjivo da nisam smela to da priznam. „Malo smo se držali za ruke“, priznajem kroz zube dok prislanjam jastuk

na grudi. „Pretpostavljam da se stvarno dobro ljubi... hoću da kažem, pošto si ostala vezana za njega sve to vreme…“, komentariše Vera ironično. „Moram li da odgovorim?“, pitam pomirena sa sudbinom.

Gledaju me kao dve grabljivice. „Okej, ljubi se vrlo, vrlo, vrlo dobro! Zadovoljne?“, pitam pošto su me svu izgnjavile. Bilo je jasno da se dobro ljubi, uopšte nije bila potrebna moja potvrda: verovatno se ljubio s čitavim Londonom, sigurno mu nije nedostajao trening. „Neko je morao da te natera da priznaš“, daje mi na znanje Lora. „Istina pre svega.“ „Ako ste vas dve završile s analizom, otišla bih da se istuširam“, mrmljam i s mukom ustajem s kauča. Zadnjica me sve više boli, a moj izlazak sa scene nije naročito dostojanstven. „A zašto šepa?“, pita Vera Loru. „Pala je s konja pokušavajući da spase nekog fazana“, čujem kako joj odgovara ova druga.

I u tom trenutku prasnu u gromoglasan smeh. Da me svaki pokret ne boli toliko, vratila bih se nazad da ih poubijam.

Osamnaesto poglavlje Skoro da počinjem da mrzim ponedeljak ujutru. U svakom slučaju, skoro koliko i vikende koji im prethode, s obzirom na moja poslednja ostvarenja. Ali ovaj je najgori od svih: nakon što sam čitave noći spavala kao top, srećna što sam ponovo pronašla svoju privatnost i što ne moram da delim sobu ni sa kim, probudila sam se toliko ukočena da mi je bilo potrebno pola sata da ustanem iz kreveta. Mišići su mi u vrlo lošem stanju posle jučerašnjeg jahanja, a zadnjica potpuno modra zbog pada. Priznajem: lepo sam se sredila.

Svaki korak je za mene bolan, a pokušaj da sednem u metrou pokazao se kao velika greška: moja pozadina trenutno ne može da podnese nikakvu stolicu.

Kad stignem u kancelariju, kasnim skoro četrdeset minuta u odnosu na uobičajeno vreme kada dolazim na posao. „Dobro jutro!“, pozdravlja me radosno Kolin čim izađem iz lifta. Nije pogodan dan da neko bude srećan u mom prisustvu. „Stvarno sam zadovoljna što je ovaj dan za nekoga dobar“, žalim se dok vidno hramljem.

Osmeh na Kolinovom licu brzo se gasi. „Je li ti dobro?“, pita me i nudi mi podlakticu da me otprati do moje kancelarije. „Mogla bih da ti kažem i da jesam, ali zašto da te lažem?“, potvrđujem bolno i prihvatam njegovu pomoć. Da mi je neko ponudio štaku, prihvatila bih i nju. Čim smo ušli, Kolin brzo zatvara vrata i blokira me rukom. „Šta se, dođavola, desilo ovog vikenda?“ pita zabrinuto. „Ništa, pala sam s konja“, kažem mu mirno.

Kolinovo lice se mrači. „Nije me gurnuo Ijan, ako je to ono što misliš“, osećam dužnost da ga smirim. Kao da sam imala utisak da njegove misli idu u tom pravcu.

Pošto se smirio, pušta me. „Dobro...“ Onda kao da se odjednom nečeg prisetio. „A kako to da Ijan još nije stigao?“, pita. „Otkud ja znam... nisam ja njegova dadilja!“, gunđam. „Njemu sam to već

rekla, ali ću ponoviti i tebi: ne plaćaju me dovoljno da obavljam i taj posao“, dajem mu na znanje.

Verovatno se ni Ijan nije osećao baš najsjajnije prilikom buđenja, s obzirom na to kako je izgledao sinoć. Ali u pitanju je poverljiva informacija i nemam ni najmanju nameru da je razglasim.

Neodlučno prilazim pisaćem stolu: da li da sednem ili ne?

To je prava dilema.

Kolinov izraz lica toliko je smešan da me skoro natera da se nasmejem, uprkos snažnom bolu. Kako stvari stoje, njegova zabrinutost za Ijana je iskrena. „Nisam ga ubila! Kunem se! Pre ili kasnije će se pojaviti, živ i zdrav, možda pomalo zelen u licu, ali živ. Barem je bio živ juče kad sam ga ostavila kod njegove kuće.“ „Jesi li ga otrovala?“, pita ozbiljno.

Prasnem u smeh. Da li moj šef zaista misli da sam psihopata? „Kunem se da to nisam uradila“, kažem mu u pauzi između dva smeha.

Kolin se konačno opušta. „Okej. Možemo li da se pretvaramo da te ovo nisam pitao?“, pita me i skoro da se stidi. „Možemo, možemo“, potvrđujem mu velikodušno.

Umorna sam od stajanja na nogama pa sasvim polako počinjem da sedam.

Ali u trenutku kad donji deo mojih leđa dodirne stolicu, ne uspevam da zadržim bolan jauk. U tom trenutku trčeći stiže i Džordž. „Zdravo, šefe!“, pozdravlja Kolina. „Vidim da smo svi ovde.“ „Izgleda da jutros imam nezakazani sastanak“, komentarišem. „Ijan je upravo stigao!“, obaveštava me radosno. „Lice mu je nekako... nisam nikada video nešto slično!“ Da si ga samo video juče, pomišljam.

Džordž je bio vrlo ljubazan: dotrčao je do mene s nadom da će mi doneti dobru vest. Hoću da kažem, u nekim drugim okolnostima, videti Ijana kako ulazi u takvom stanju bio bi zaista veliki događaj, ali se danas osećam velikodušnom. Povezani smo dubokom patnjom.

Kolin odskoči čim je čuo vest: „Idem da vidim kako mu je. Zdravo!“, pozdravlja nas i žurno nestaje. „Šta je Kolinu?“, pita me Džordž dok prilazi mom pisaćem stolu.

„Ništa. Prepao se da sam ubila Ijana i sakrila leš negde na posedu njegovog dede.“ „S obzirom na to kakvo mu je lice s kojim se jutros pojavio u kancelariji, rekao bih da si zamalo omanula“, zafrkava me moj mlađi kolega.

Streljam ga pogledom. „Kako sam već objasnila Kolinu, Ijan je sve to učinio sam. Štaviše, ako baš hoćemo da ulazimo u detalje, njegova je krivica što šepam. Kad smo već kod toga, da li imamo neki jastuk da učinimo mekšom ovu stolicu?“, pitam ga uz bolan izraz lica. „Mogu da proverim“, kaže mi galantno. „Hvala“, šapućem dok ga gledam kako izlazi. „Još nešto, Dženi“, kaže mi i oslanja se na dovratak, „Sigurno znaš da će početi da kruže najčudnije priče u vezi s vašim današnjim neprijatnostima?“ „Nikad ništa ne može da bude iznad realnosti. Ali bih ti bila zahvalna ako ne bi podsticao opklade“, odlučno ga opominjem. „Ko, zar ja?“, pita me s najnevinijim izrazom lica na svetu, a onda konačno nestaje.

Dobro, sad mogu da se bacim na posao. Naravno, samo ako uspem da pomislim na bilo šta drugo što nije nepodnošljivi bol koji osećam po čitavom telu. Kunem se da se nikad više neću popeti na nekog konja.

Počinjem da čitam mejlove pristigle preko vikenda kad moj telefon počne da zvoni. To je interni broj, Ijanov da budem precizna. Nije mi nijednom telefonirao u skorije vreme, ali je to svakako broj koji mi je urezan u pamćenje. „Prepoznaješ li svog neprijatelja“, inteligentna sugestija. „Da“, odgovaram i pokušavam da se pokažem ravnodušnom. „Zdravo, Dženi“, pozdravlja me glas koji kao da dolazi s dugog sveta. „Jesi li dobro?“, pitam ga odmah. „Bolje nego juče“, tvrdi, „i to mi već izgleda kao ogroman uspeh. Kako si ti?“, pita sad i on mene. „Moja zadnjica je imala i boljih dana“, potvrđujem mu utučeno.

Slede trenuci neprijatne tišine. Naslućujem da Ijan traži način da mi se izvini, ali je tako malo naviknut da to čini da prosto ne zna ni odakle da počne.

Začujem uzdah s druge strane slušalice. „Ima li još nešto?“, pitam gotovo naglo nakon podužeg iščekivanja.

„Hoćeš li jedne večeri sa mnom na večeru?“, pita me.

Evo pitanja na koje nisam uopšte pripremljena. „Možeš li to da ponoviš?“ Ubeđena sam da nisam dobro čula. „Pa, hteo bih da se izvinim“, kaže mi. „Priznajem da sam na neki način odgovoran za dobar deo onoga što se dogodilo poslednjih dana.“ Hajde, molim te? Nije to još pravo priznanje krivice, ali počinje da liči na to. „Nema potrebe da me pozivaš. Prihvatam izvinjenje. Recimo da je ovaj vikend bio prilično težak za oboje.“ Ali izgleda da se Ijan neće baš tako lako predati. „Stvarno insistiram“, kaže, „mnogo bih se bolje osećao kad bih uspeo da se izvinim na dostojan način. I voleo bih da to bude daleko od znatiželjnih očiju.“ Nije da baš nije u pravu u vezi s tim, ova kancelarija se pretvorila u epizodu serije Tračara. „Pa dobro“, kažem mu nerado, „ali ništa obavezujuće, molim te. Preko glave mi je vas gospode iz visokog društva i vaših formalnosti.“ Mnogo sam smekšala, mislim u sebi ljutito. Nekad bih mu spustila slušalicu bez razmišljanja. A tek da prihvatim njegov poziv a da mu ne nabijem na nos krivicu... Verovatno je u vazduhu neki čudan virus koji izaziva dobrotu i sažaljenje za onoga ko to zaista ne zaslužuje. „Okej“, odgovara i smeje se. „I još nešto: je li moj auto još čitav?“, pita zabrinuto.

Stvarno počinjem da sumnjam da je auto zapravo ono do čega mu je stalo najviše na svetu, ali ipak procenjujem da je proteklo više od puna dva minuta pre nego što ga je spomenuo. U svakom slučaju, ne možemo previše da zahtevamo od ljudi. „Jutros je još bio parkiran ispred moje kuće. Iz toga zaključujem da niko nije pomišljao da ga ukrade u toku noći. Zadovoljan?“ Lagan osmeh s druge strane. „Sjajno. Mogu li da ga uzmem kad izađemo sa posla?“ „Moraš. Inače će komšije na kraju početi da misle svašta o meni.“ „Onda dolazim večeras, ako ne smetam.“ Glas mu je još previše bezbojan

za moj ukus. „Smetaš, ali tvoj auto smeta još više, zato dođi da ga preuzmeš“, kažem mu, samo da bih ga zadirkivala.

Opet smeh. „Ko bi to ikad rekao?“ „Šta?“, pitam iskreno zainteresovana. „Da je razgovor s tobom skoro terapeutski“, kaže i pravi se previše ozbiljan. „Da li to znači da mogu da otvorim čat-liniju i da naplaćujem?“, odgovaram i pokušavam da zadržim šaljiv ton. „Zvaću te, onda. Zdravo.“ Potom oboje spuštamo slušalicu i osećam da me obuzima neko čudno osećanje. Za nekoga ko ima modru zadnjicu, ti leptirići u stomaku uopšte nisu normalni. I to mi se nimalo ne dopada.

Devetnaesto poglavlje Deset je uveče kada Ijan odlučuje da se pojavi na mojim vratima da preuzme voljeni automobil. U trenutku kad zazvoni na interfon, naglo se budim iz dremeža u koji sam utonula dok sam ga čekala.

Prikupljam snagu i krećem ka ulazu. Ijanu ne treba mnogo da primeti moje bose noge i izbrazdano lice. „Jesam li te probudio?“ pita me dok ulazi. „Ništa ne mari, svakako sam morala da dođem sebi pre ili kasnije. Ne mogu da spavam na kauču obučena i našminkana, i da rizikujem jedno lepo kočenje vrata. Ionako me sve već dovoljno boli“, saopštavam mu dok ga uvodim u stan.

Ijan ima na sebi tamne farmerke, crni džemper i crnu kožnu jaknu. Moram da priznam da mu to baš dobro stoji. Iako nije zvanični stil na koji sam navikla.

Oči su mu još pomalo bezizražajne, ali vidim da se oporavlja od pijanstva. Sutra će biti kao nov.

Blago njemu, nešto mi govori da će mi bolovi koje osećam još dugo praviti društvo. „Jesi li gledala neki film?“, pretvara se da je zainteresovan dok seda na kauč i potpuno ignoriše ključeve od kola, koje mu pružam. „Pretvarala sam se da gledam film“, potvrđujem i sedam na fotelju pored.

Nemam želje da vodim neki veliki razgovor ili da ga zabavljam, ali ne mogu ni da budem tako neučtiva. Ijan me posmatra na neki neobičan način, s nekim sjajem u očima, koji je drugačiji nego obično. „Ponudila bih te da nešto popiješ, ali posle subote uveče, to mi ne izgleda baš pametno.“ „Zaboga, neću ni da pijem ni da jedem posle onog juče.“ „Zašto si se našljemao u subotu?“, pitam ga iznenada, odlučna da se podrobnije pozabavim tim pitanjem.

Ijan nastavlja da me fiksira pogledom i vrlo je verovatno da je očekivao ovakvo pitanje. „Isti razlozi. Ljudi piju da se utope nezadovoljstvo, zar ne?“

Njegov glas je iskren, vrlo različit od onog na koji sam navikla. „Možda je bolje suprotstaviti se nezadovoljstvima“, pokušavam da mu predložim. Njegova jetra bi mu bila zahvalna. „Ne može se reći da im se ne suprotstavljam, ali sad u ovim godinama slušam uvek iste priče. Imao sam trenutak slabosti u subotu uveče“, poverava mi. „A to mi se vrlo retko događa.“ Tako nešto sam mogla i da zamislim. To nam je, kako izgleda, zajedničko: moramo uvek da izgledamo jaki zato što su nas tome naučili. Potičemo iz dve potpuno različite porodice, ali na neki način osećamo isti teret na leđima. „Je li sad bolje?“, pitam ga. I oboje znamo da ne govorimo o fizičkoj formi. „O da, samo mi je bilo potrebno da se malo samosažaljevam“, kaže ciničnim tonom.

Nikad ne bih poverovala da je to moguće, ali znam šta pokušava u ovom trenutku, znam koliko je neprijatno kad osećate da se sopstvena porodica ne slaže sa vama. Kao ja, tako i on toliko radi svih ovih godina, pokušavamo da uspemo sami. Ali ništa od onoga što smo postigli nije mnogo važno za naše porodice. One su imale drugačije snove za nas.

Ne znam zašto, ali instinktivno stavljam ruku na njega, da ga smirim. On je posmatra pomalo začuđeno, ali onda i sam spušta ruku na moju. Dodir je lagan, jedva naglašen, ali ja opet osećam da me prožima strujni udar. „Znam šta misliš, ali ne smeš da sumnjaš kad je u pitanju tvoja porodica.

Mi smo u pravu, ali smo ljudi i, kad osetimo da nam se stalno zamera zbog nekih naših izbora, bude nam svega preko glave“, kažem i mislim na godine prepirki i uzajamnih optuživanja.

Ijan podiže glavu i posmatra me gotovo blago. Još me drži za ruku i vrlo lagano počinje da primiče lice mojem. „Ijane“, prekidam ga na sredini puta, „to mi izgleda kao vrlo loša ideja“, kažem mu jer počinje da me hvata panika. „Zašto?“, pita me i potpuno ignoriše moje primedbe. „Ijane...“, moj glas skoro da liči na preklinjanje, zato što jedan deo mene odlično zna da neću uspeti da ga odbijem ako se previše primakne. „Sviđa mi se kako izgovaraš moje ime, Dženi“, kaže i nežno me ljubi.

Zastajemo nekoliko trenutaka i naše usne se jedva dodiruju.

Pre nego što stignem da nastavim s rezonovanjem, Ijan me privlači uz sebe, a nakon što me je zarobio u zagrljaju, počinje da me ozbiljno ljubi i malo-pomalo se potpuno otkači.

Gotovo automatski ga stežem rukama. Jedna ruka završava u njegovoj gustoj i mekoj crnoj kosi.

Vreme protiče, a ja to ne primećujem, barem ne sve dok njegove usne ne počnu polako da klize i zaustave se na mom vratu. Na moje veliko čuđenje, hvata me jeza i trgnem se. Ne mogu više da se setim nijednog razloga zbog kog sam morala da se držim podalje od ovog čoveka.

Trenutak kasnije Ijan se ponovo koncentriše na moja usta i strasno me ljubi. Potpuno gubim kontrolu nad svojim telom, da ne govorimo o jeziku, koji se obavija oko njegovog u neobičnoj igri.

Njegova ruka počinje da pronalazi put ispod mog džempera baš u trenutku kad začujemo da neko lupa vratima. Uspevamo samo da odvojimo usne pre nego što Lora i Vera upadnu.

Kad nas ugledaju zagrljene na kauču, izraz njihovih lica skoro je smešan.

Može li neko da napravi fotografiju i ovekoveči ovaj trenutak? „Zdravo“, pozdravlja nas Vera podozrivo. Razrogačila je oči i neprekidno upire pogled u ruku ispod mog džempera. Ruku koja se blokirala, kao opečena, ali koja ne nagoveštava da će uskoro prekinuti kontakt s mojim stomakom.

Pošto sam naslutila u kom pravcu je usmeren njen pogled, odlučujem da se oslobodim inkriminišućeg zagrljaja i pokušam da ustanem. Ijan me pušta da to učinim, ali je i sam nesiguran kako da se ponaša. Priznajem da je prilično neugodno kad vas uhvate na delu u tako kompromitujućem stavu, a naročito kad imate preko trideset godina, i posebno ako niste nikad uhvaćeni na delu ni sa osamnaest. „Hm...“, mrmlja Lora i imitira zbunjen izraz naše prijateljice.

Očigledno je da Ijan ima više iskustva u ovakvim situacijama, zato što u trenutku uspostavlja samokontrolu i odlučuje da je bekstvo najbolje rešenje. „Dobro, pošto sam uzeo ključeve, mogu da krenem“, obaveštava nas, žurno ustaje s kauča i uzima ključeve sa stočića. Naravno, da ih je uzeo kad sam mu ih ponudila, ništa se od ovoga ne bi dogodilo, razmišljam pomalo ljuta.

Zapravo sam ljuta na samu sebe, ali je u ovom trenutku mnogo lakše istresti nervozu na Ijana, koji je meta mog besa barem proteklih pet godina. Što se

mene tiče, to je moglo da se nastavi makar i narednih pet minuta.

Verovatno je krajičkom oka naslutio promenu mog raspoloženja, zato što se ukočio, neodlučan šta da uradi. „Hoćeš li da me otpratiš do vrata?“, pita me uz pogled koji vredi više od hiljadu reči.

Skoro da sam spremna da mu kažem ne, ali mi Vera upućuje mrk pogled. „Okej“, odgovaram, samo da ne stvaram dalje tenzije.

On pozdravlja moje prijateljice i upućuje se ka izlazu. „Onda...“, počinje neodređeno, ali odmah zastaje, ne znajući tačno šta da kaže. „Predložila bih da ne pričamo o tome“, sugerišem mu na brzinu jer sam odlučila da ga oslobodim neprijatnosti.

Mislim da sam ga uhvatila u raskoraku, verovatno je očekivao da ću odgovoriti nešto sasvim drugo. „Okej“, kaže samo toliko, ne previše ubeđen. „Još smo pod uticajem onog ubitačnog vikenda“, dodajem, „da ne govorimo o tome da si još pomalo nacvrcan...“ „Ozbiljno?“, pita zbunjeno. „Posle više od četrdeset osam sati?“ Ponekad mi se čini da Ijan baš nema volje da shvati nešto. „Da se slučajno ne osećaš dobro?“, pitam ga izazivačkim tonom. „Pa ne baš dobro, ali ovo...“, počinje da govori. Ali ga ja zaustavljam pokretom ruke. „Ijane, hoćeš li zaista da pričamo o tome?“, pitam ga ozbiljno.

Izraz njegovog lica je prilično neodređen. „Ne“, priznaje kroz zube, „Ali uglavnom vi žene uvek želite da analizirate epizode kao što je ona malopređašnja.“ Bravo, bolje je nijednom rečju ne pomenuti reč poljubac. „Onda je ovo tvoje srećno veče, najpre zato što ti još nisu ukrali auto, a drugo zato što ja uopšte neću da pričam o tome.“ Jasnija od ovoga... „Onda, laku noć“, kaže i pomera se da me pozdravi. Pre nego što se udaljim, prilazi mi i poljubi me u obraz. Gest je zaista nevin, ali mi se od njegove blizine ponovo vrti u glavi. Verovatno ću morati da odem kod lekara, moguće je da bolujem od neke čudne bolesti.

„Laku noć“, odgovaram zabrinuto i otvaram vrata da ga pustim da izađe.

Kroz koji sekund, srećom, više nema ni traga od njegovog prisustva.

Njegov miris je još u mojim nozdrvama, ali ga odbacujem tako što duboko izdahnem.

Dok zatvaram vrata, shvatam da me u salonu sigurno čeka inkvizicija. Ne osuđujem ih: da sam ja prisustvovala takvoj sceni, na njihovom mestu bih mnogo gore reagovala. Ipak se mora priznati da su barem uspele da se uzdrže od pitanja dok je Ijan bio prisutan.

Kad se vratim u salon, sedam na istu fotelju i počinjem da ih posmatram, spremna za bitku. „Otkad ovo napreduje?“, pita Lora i prekršta ruke preko grudi. „Ne napreduje“, odgovaram istog trena, zato što je to istina. „Da li ti to nas zezaš?“, uzvraća Vera. „Obe smo videle svojim očima.“ „Znam šta ste videle, drage moje. Kunem se, nije se dogodilo nikad pre.“ Znam da to nije neko veliko opravdanje, ali nemam ništa bolje da ponudim. „Oboje ste izgledali prilično zauzeti“, navaljuje Lora. „Bio je to samo poljubac“, preciziram zato što me, na kraju krajeva, nisu zatekle golu na kućnom kauču! „Nije bio samo poljubac!“, odgovara odmah Vera. „Bio je to jedan od onih poljubaca od kojih te podilazi jeza, jedan od onih poljubaca što vode direktno u spavaću sobu.“ „S obzirom na to kako su se stisli, ne bi ni uspeli da stignu do tamo...“, dodaje Lora. „Kakvo preterivanje!“, odgovaram uvređeno. Lora me gleda odlučno. „U vezi sam već odavno, ali se još sećam nečega, draga.“ Baš dobro za nju.

Odlučujem da ne dodajem ništa na tu njenu tvrdnju. „Okej, ne smemo izgubiti iz vida cilj ove diskusije“, kaže Vera. „Ovde smo da pomognemo Dženi da nešto shvati.“ „Stvarno? A ja, naprotiv, mislila da ste ovde da me mučite!“ Moj sarkastični ton ih ne uzbuđuje, znaju da je to moje glavno odbrambeno oružje. „On ti se sviđa, Dženi?“, pita Vera. „Nama možeš to slobodno da kažeš.

Nismo tvoja majka.“ U pravu su, znam, ali da sama sebi priznam da me Ijan privlači

predstavlja slabost za koju sam se zaklela da joj nikada neću popustiti u životu. Nikada, nikada, nikada. „Stvarno mi se ne sviđa!“, odgovaram i podižem glas. „Jasno je da je ono što ste videle bila greška. Ijan je još konfuzan posle onoga što mu se dogodilo tokom vikenda, dok sam ja malo spustila loptu. To je sve, kunem se! Probudio me je iznenada... nisam bila prisebna... bio je to samo trenutak!“ Lora me nekako tužno gleda. „Ti se to pripremaš pre nego što se sretneš s njim? Šta radiš, neprekidno ponavljaš da ti se ne sviđa i slično?“ „Da! Ne! O bože, ne znam...“, odgovaram u panici. Znam na šta ciljaju i to mi se ne sviđa. „Čujte, devojke, znam da želite da mi pomognete tako što ćete me prinuditi da pričam s vama o tome, ali vas uveravam da mi je sada potrebno jedno lepo spavanje. Sutra ću biti odmorna, biće to novi dan i sve će mi izgledati manje zabrinjavajuće. Ovako mi uopšte ne pomažete.“ Vera i Lora se pogledaju za trenutak, a onda klimaju glavom u znak potvrđivanja. „U redu, nećemo sad da pričamo o tome“, smiruje me Vera, „ali znaj da očekujemo da nam što pre razjasniš ovu situaciju. Ne smeš da bežiš od problema. Ovo činimo za tvoje dobro.“ Ustajem s fotelje odlučna da konačno odem na spavanje. „Kad nešto saznam, bićete prve koje će znati za to.“

Dvadeseto poglavlje Spavala sam nesnosno loše, mučila sam se da zaspim, i kao da to nije bilo dovoljno, probudila sam se u zoru. Da bih izbegla svaki dalji pokušaj da raspravljam sama sa sobom, mudro sam odlučila da dođem na posao ranije nego obično. Kakva genijalna ideja!

Ovde sam od pola sedam ujutru i uopšte nemam srećan i spokojan pogled, koji uglavnom prati moj dolazak.

Pored aparata za kafu je i Džordž, ali je on za mene nebitan ovog jutra. „Dobro jutro“, kaže mi ozbiljno, „ali iskreni ti to želim. Izgledaš zabrinuto“, dodaje i potvrđuje moje sumnje. „Podseti me: zašto ono beše uglavnom cenim tvoju iskrenost?“, pitam ga i uzimam čašu koja je tek izašla iz aparata. „Zato što voliš iskrenost“, odgovara nimalo dirnut mojim mračnim raspoloženjem. „Ne jutros“, priznajem umorno. Mislila sam da je momak prijemčiviji. „Morala bi češće da izlaziš, draga moja. Da se zabavljaš, srećeš momke... jesi li slobodna ili nisi?“ Odsutno klimam glavom. „Jesam, jesam...“ „Iako novine kažu drugačije“, tvrdi i smejulji se, a taj njegov osmeh podrazumeva mnogo toga. „Pričaju gluposti“, kratko ga prekidam i srčem vrelu kafu. Najgoru moguću, ali danas postoji mnogo toga drugog na šta mogu da se žalim. „Znaš, ovom kancelarijom uglavnom kruže mnogi tračevi, ali ovo između tebe i Ijana...“, zastaje uz teatralan izraz lica, „kao da je, mislim, u suštini... istina.“ Vidno prebledim. „Ne znam da li bi mi ti to ikada rekla...“, nastavlja Džordž dok ispituje teren, „ali ako ipak hoćeš da se nekome poveriš, znaj da umem da čuvam tajnu.

A ukoliko mi kažeš da nećeš da pričaš o tome, pa dobro, onda ću začepiti usta.“ „Hvala“, kažem mu iskreno.

„Znam da stanuješ sa svojim najboljim prijateljicama, ali ponekad i muško gledište može biti od pomoći“, kaže mi ljubazno.

Mora da izgledam baš očajno kad mi svi nude psihološku podršku. „Da ne govorimo o tome da bi mogla da mi učiniš i jednu uslugu“, kaže i namiguje mi. „Na koji način?“, pitam začuđeno. „Jednostavno, sviđa mi se Tamara“, objašnjava mi, „ali gleda samo Ijana.

Dakle, ako ga ti ljubazno skloniš s tržišta, zavredećeš moju najdublju zahvalnost.“ „Džordže!“, uzvikujem gnevno. „Šta to, dođavola, pričaš? Nemam ni najmanju nameru da sklanjam Ijana niotkud!“ Iako to ne mislim, izgleda da mi je izletelo protiv moje volje.

Ponekad baš ne shvatam Džordža, oseća potrebu da bude veoma drzak kada izlaže nešto. „Ne bi tu bilo ničeg lošeg!“, požuruje da precizira. „Ne pričaj gluposti!“, odgovaram ljutito. „Umesto što gubiš vreme sa mnom, zašto ne pregledaš poslednje račune koje su ti klijenti dostavili?“ Upućuje mi molećiv pogled. „Ima ih čitava gomila!“ „Tačno. Zato je bolje da počneš što pre“, odgovaram mu, nimalo dirnuta izrazom njegovog lica. „Sam? Potreban mi je neko da mi pomogne“, traži molećivo. „Znaj da ostali već rade na onom što si im ti uvalio“, stavljam mu do znanja, „ali ukoliko baš želiš pomoć, mogu da pitam Ijana da li Tamara može da ti pomogne.“ I neka mi onda neko kaže da nisam najbolji šef na svetu.

Džordžovo lice odiše čistom radošću. „Učinila bi to za mene?“, pita pun nade. „Pod uslovom da nikad više ne čujem da iz tvojih usta izlaze zaključci o mom privatnom životu.“ „Dogovoreno!“, prihvata radosno. „Ali nemoj da se prerano raduješ pobedi. Potrebno je i da se Ijan složi“, podsećam ga. Kladila bih se u bilo šta da Ijan u prošlosti nikad ne bi uslišio neku moju molbu, ali se u poslednje vreme događa štošta čudno. Dakle, nikad

ne reci nikad. „Očekujem da ćeš potegnuti svoja najjača oružja“, kaže mi i smejulji se. „Šta sam ti upravo rekla?“, upozoravam ga. „Između ostalog, ne razumem kako nešto tako može biti iole verovatno. Ijan i ja? Da li ste svi poludeli? Ja sam čak starija od njega! On verovatno izlazi samo s devojčicama koje jedva da imaju oko dvadeset godina i samo jedan aktivan neuron u mozgu!“ Čak bismo mogli da izostavimo ono verovatno, razmišljam zlobno. „Zapravo, uopšte nije tako“, kaže neki dubok i ljutit glas iza mojih leđa.

Baš imam sreće, kao i obično. „Zdravo, Ijane“, pozdravlja ga Džordž uz osećaj krivice.

Ijan podiže ruku u znak pozdrava i prilazi mi. „Imaš li trenutak?“, pita me potmulim glasom.

Ima ljutit izraz lica, iako je nekako ranjiviji nego obično. Kako bih želela da mu kažem ne. „Da“, odgovaram umesto toga a da ni sama ne znam zašto. „Onda vas ostavljam“, kaže Džordž i odlazi. „I ne zaboravi da ga pitaš ono!“, kaže mi pre nego što odleprša. „Šta da me pitaš?“, pita Ijan i staje ispred mene. „Ah, da, možeš li da pitaš Tamaru da radi s Džordžom na računima koji su nam prispeli? Kaže da neće uspeti sam da ih završi.“ Izraz lica mu je u početku vidno razočaran, ali pošto je Ijan majstor da se pretvara, brzo dolazi sebi, dok me mirno posmatra. „Okej, pitaću je.“ „Hvala“, odgovaram. „Hteo si da razgovaraš sa mnom? Radi se o Beverliju?“, pitam i pokušavam da zadržim profesionalni ton.

Izraz Ijanovog lica je neodređen. „Beverli se zapravo javio i pita možemo li da se sretnemo s njim na ručku naredne nedelje.“ „Nema nikakvih problema“, smirujem ga, srećna što mogu da skrenem razgovor na posao. „Ali nisam hteo da pričam s tobom o tome“, kaže tišim glasom. „Imaš li vremena za jedno piće nakon posla?“, pita i fiksira me onim svojim azurnoplavim očima, koje sigurno zna kako da koristi. Samo čekam kada će još i da mi namigne i sve je rešeno. „Ne!“, odgovaram odsečno, sva zaprepašćena.

„Ne?“, pita sumnjičavo. „Ne.“ Ovog puta je moj glas još odlučniji. Mogla bih i da izmislim neki razlog ili opravdanje, ali nisam dužna da mu bilo šta objašnjavam. „Onda večera?“, pita skoro ljutito. „Ne.“ Isti odlučni glas.

Gleda me u neverici. „Tek tako, ne?“, pita sad skoro uvređeno. „Tačno.“ Spavala sam premalo da bih danas obavljala neke krupne razgovore s njim. „Zašto ne?“, pita i hvata me za nadlakticu. Ne steže je jako, ali nema nameru da me pusti.

Ali ja se oslobađam njegovog stiska. „Jesi li izgubio razum?“, pitam ga i upućujem zabrinut pogled iza njegovih leđa, gde Kolinova sekretarica špijunira svaki naš pokret. Pa da li ta žena nema ništa pametnije da radi? Zar nema posla?

Ijan kao da dolazi sebi iz stanja šoka. „Izvini“, kaže mi, „ali me prosto teraš da gubim strpljenje.“ Sad sam čak i kriva? Htela bih da mu saspem nekoliko reči u lice, ali uspevam da se suzdržim, ni sama ne znam kako. Bojim se da će naši odnosi ostati napeti sve dok ne pronađemo način da upravljamo našom problematikom privlačnosti. „Moram da razgovaram s tobom, zaista moram. I onda neću više da te uznemiravam.“ Na licu mu se ocrtava rešenost, koja isključuje bilo kakav pokušaj da ga nagovorim da odustane od svoje namere. „Dobro“, popuštam nerado, „važi za večeru.“ Shvatam da je, na kraju krajeva, to najmanje loše od svega ponuđenog. „Petak uveče kod mene“, predlaže, „s obzirom na to da ti ipak dugujem jedan poziv s moje strane.“ „Ali neka bude jasno“, kažem mu odlučno, „prva i poslednja večera.“ Slaže se. „Dobro, izvrsno“, kažem nervozno, dok pokušavam da izmislim neki razlog da pobegnem. „Dženi, telefon za tebe!“, obaveštava me devojka iz zajedničke kancelarije.

„Prebaci mi vezu u kancelariju! Stižem!“ Nisam nikad bila srećnija što imam opravdanje da šmugnem!

Dvadeset prvo poglavlje Ovo nije sastanak, kažem sebi nervozno dok posmatram svoj lik u ogledalu, ovo je obična večera s prijateljem. Mada Ijan uistinu uopšte nije prijatelj, razmišljam sva uzrujana. Okej, onda je ovo obična večera s kolegom.

Zvuči smirujuće, sviđa mi se. „Nećeš valjda da ideš tako obučena?“, pita me prekornim glasom Vera, koja se pojavljuje na vratima. „Šta nije u redu?“, pitam nedužno dok se gledam u ogledalu. „Pa pokrivena si od glave do pete!“, saopštava mi dok ulazi u sobu.

Upravo kako sam i htela. „Savršeno! U slučaju da niste shvatile, baš to mi je bila namera“, potvrđujem joj ubeđena u svoj izbor.

Ona frkće i seda na krevet. „Ne možeš takva da izađeš, ne dozvoljavam ti.

Moći ćeš da pređeš samo preko mene mrtve!“, preti mi i prekršta ruke na grudima. „Ako ostavimo po strani vašu žustru raspravu, ipak se spremaš da ideš na večeru u kuću čoveka koji je šarmantan, lep, plemenit, bogat...“ „Odvratan, prepotentan, poročan...“, dodajem. „Ali to su samo pridevi. U čemu je poenta?“, pitam pomalo iznervirana zbog njenog uplitanja. Mislila sam da je još odavno prošlo vreme kad više neću morati da bilo kome podnosim račune o svom oblačenju. „U tome da ne možeš da ideš u njegovu kuću odevena i sređena gore nego moja majka!“, kaže vrlo energičnim glasom. „Vređaš svoju majku“, opominjem je nimalo uznemirena njenim optužbama.

Vera me mrko gleda. „Ako hoćeš da obučeš pantalone, onda uzmi farmerke, koje ti stoje kao salivene! I promeni tu groznu majicu! Pa koja je to boja uopšte?“, pita me gnevno. „Braon“, odgovaram joj. „Tačno! Braon je!“, ponavlja ogorčeno. „I po tebi se petkom uveče oblači neka odvratna braon majica?“ „Da li postoji neko pravilo koje zabranjuje braon boju petkom uveče? To

je samo večera s kolegom, što znači da mogu da obučem i svoju groznu braon majicu“, uzvraćam samouvereno. „Draga, za tvoju informaciju, tu majicu ne možeš da obučeš ni kada ideš da jedeš kod svoje majke. Čak bi i ona imala šta da prigovori.“ Kakav nizak udarac! „Okej, u redu, ova majica nije baš među najlepšima koje imam u ormanu...“, priznajem najzad i odlučujem da je skinem.

Vera je grabi brzinom svetlosti. „Ovu uzimam da mi posluži kao krpa za prašinu! Poznajući te, moglo bi da ti pre ili kasnije padne na pamet da je opet obučeš!“ Pokušavam da napravim uvređenu facu, ali me ona uopšte i ne gleda. „Sad promeni te jebene pantalone!“, naređuje mi preteći.

Kad je Vera ovako borbena, ne preostaje vam ništa drugo nego da popustite. Zato uzimam pantalone koje mi je ona izabrala i počinjem da se presvlačim. Vekovima nisam obukla tako uske farmerke i mislim da su prilično neudobne. „Mogu li barem da obučem one koje obično nosim?“, preklinjem. „Ne možeš, ove su mnogo prikladnije“, obaveštava me odlučno. „Samo ako budem mogla da dišem u njima…“, gunđam. Ali moja prijateljica tome uopšte ne pridaje važnost. „Sad moramo da ti pronađemo dostojnu majicu“, kaže i počinje da pretura po ormanu. Nekoliko minuta kasnije i nakon mnogo majica, izvlači jednu iz gomile, uz zadovoljan izraz lica. „Ova je savršena“, kaže i pruža mi crnu majicu sa šljokicama i dubokim dekolteom. „Kada li sam samo kupila tu majicu?“, pitam zbunjeno.

Vera se smejulji. „Nikada, mi smo ti je poklonile za Božić pre dve godine.“ Očigledno da je nisam nijednom obukla. „Hajde, obuci je“, kaže mi prijateljica. „Mnogo je dekoltirana!“, upozoravam je, ali izgleda da ona ne razmišlja na isti način. „Dekoltirana je baš koliko treba. Obuci je!“, naređuje mi. Njen ton ne dopušta replike, dakle, nema mi druge nego da izvršim naređenje.

„Savršeno“, kaže mi zadovoljno. „Sad tvoje crne baletanke s cvetićima.“ „Ali napolju je hladno!“, žalim se. „A ti istrpi! Kao što, uostalom, trpi i čitava ženska populacija.“ Pokunjeno obuvam cipele. „Ti nisi bibliotekarka, ti si Kruela de Vil!“ Dodaje mi crnu jaknicu, kojom pokušavam da se malo pokrijem. „Mogu li da obučem barem ovo?“, pitam ironično dok je oblačim. „Uvek sam volela tu jaknicu, dakle, imaš moje odobrenje.“ Vera ustaje s kreveta i prati me do vrata. „Još nešto: za ime boga, nemoj da budeš mrzovoljna! Jesi li ikad doživela da neki muškarac kuva za tebe?“ Otrže mi se osmeh. „Nemoj da si naivna“, kažem joj dok izlazim, „takav čovek ne kuva, već naručuje da mu se sve donese spremno, dušo.“ I uz tu rečenicu, koja ne dopušta prigovore, žurim da uhvatim metro. *** Treba mi oko pola sata da stignem do centra. Nakon izlaska iz metroa nailazim na plimu turista koji lutaju po Pikadiliju. Sva prozebla, upućujem se prema Hajd parku i sve više se približavam Trafalgaru. Eto šta je moć novca, razmišljam uz osmeh: stan u samom centru centra.

Ulazna kapija je veličanstvena, upravo ono što se očekuje od zgrade u ovom kraju.

Ijan mi je po podne poslao mejl s tačnom adresom i brojem interfona. Ne baš sigurna, ukucavam 17 i zvonim. Samo koji trenutak kasnije vrata se otvaraju uz odlučno škljocanje. Ulazim u predvorje, potpuno popločano mermerom, vrlo blistavo i izuzetno čisto. Penjem se uz nekoliko stepenika i strpljivo čekam dolazak lifta. Vrlo brzo stižem na peti sprat. Ovo veče mi trenutno samo izaziva jak bol u stomaku i ništa drugo.

Pretpostavka o bekstvu u poslednjem trenutku biva isključena Ijanovim pojavljivanjem, otvorio je vrata svog stana i posmatra me dok izlazim iz lifta. „Dobro došla!“, pozdravlja me srdačno, kao da je moje prisustvo nešto najprirodnije na svetu. Izgleda da se oseća prijatno u svom ambijentu i to me skoro dovodi do besa. „Hvala“, odgovaram i prilazim mu. On se pomera da me propusti da uđem. Ima na sebi farmerke i plavu košulju sa zavrnutim rukavima, koja mu

savršeno stoji. Sliku kompletiraju kožni kaiš i mokasine koje izgledaju kao da koštaju čitavo bogatstvo. Baš dobro što me je Vera naterala da se presvučem: da sam ovde došla obučena na sasvim neprikladan način, to mi sigurno ne bi pomoglo da se osećam bolje.

Prvo što uočavam jeste da je njegov stan izuzetno osvetljen, moderan i malo manji nego što sam očekivala. Salon je opremljen na vrlo jednostavan način, uz preplitanje bele i crne boje: nameštaj je minimalističkog stila, crn i sjajan, a kauči su beli. Kad bih ikada imala nešto slično, to bi bilo sasvim umrljano u roku od samo jedne nedelje!

U ovoj sobi samo je tepih starinski, međutim, to ne narušava kompletan utisak. Štaviše, ublažava ga, ako je to uopšte moguće.

U dnu sobe je sto, postavljen na vrlo otmen način: beli stolnjak, četvrtasti tanjiri u istoj boji i kristalne čaše.

Ijan me prati do kauča i nudi mi da sednem. „Sedi. Da li bi ti odgovaralo da nešto popiješ?“, pita odmah, kao što bi se moglo i očekivati od uzornog domaćina kuće. „Bolje ne“, šapućem i opuštam se. Alkohol verovatno ne bi bio baš mudar izbor. „Hajde, Dženi, pravi mi društvo“, kaže mi i smeši se. „Nećeš valjda da me pustiš da pijem sam.“ Jedan od razloga zašto mrzim ovog čoveka jeste taj što uz pravi izraz lica uspeva da dobije praktično sve što hoće. I toga je svestan. „Samo gutljaj“, prihvatam nerado i nervozno se vrtim na njegovom savršeno čistom kauču. Hoće li tražiti da mu platim račun za čišćenje ako se makar jedna kap crvenog vina prospe iz čaše? Milujem rukom tkaninu na koju sam sela: verovatno se radi o vrlo retkoj vrsti lana, razmišljam uzbuđeno.

Za samo sekund, Ijan se pojavljuje pored mene s čašom belog vina. Hvala za belo...

Zahvaljujem klimanjem glave i probam vino: resko i suvo, baš onako kakvo volim. Sigurno nije slučajno. Ako sam nešto naučila u toku ovih nedelja, to je da Ijan ništa ne prepušta slučaju. Pušta druge da misle da je tako, ali samo da bi stekao prednost. „Izvrsno vino. I lep stan“, kažem iskreno, „iako sam očekivala nešto mnogo veće od nekog kao što si ti.“

„Nekog kao ja?“, pita dok seda i posmatra me. „Da, najviše plemstvo, porodični zamak... uglavnom tako nešto.“ „Ovaj stan ima salon, kuhinju, jednu sobu i kupatilo. Ne treba mi više s obzirom na vreme koje ovde provodim“, poverava mi se. „Osim toga, ovaj stan je iznajmljen.“ Zaista sam iznenađena. „Ti u iznajmljenom stanu?“ „Da, iako sam ga iznajmio od mog dede“, priznaje i blago pocrveni.

Gledam ga sumnjičavo. „Onda si, da tako kažem, u besplatno iznajmljenom stanu.“ „Da može, deda bi mi naplatio duplo“, kaže ozbiljno, „tako da je u redu bar to što plaćam istu kiriju kao i ostali.“ „Ko su ostali?“ „Stanari u ostalim stanovima.“ „Hoćeš da kažeš da je cela ova zgrada njegova?“, pitam sva impresionirana. Čini mi se da se Ijan nalazi u neprilici. „Pa, da“, priznaje, „jedna od mnogih.“ „Pa mogao je onda i da ti pokloni jedan stan“, dajem mu do znanja.

Iskreno rečeno, da ja imam jednog unuka i hiljadu stanova, ne bi mi bilo teško da se jednog odreknem. „Pokušao je nakon što sam diplomirao, ali njegovi pokloni nikada nisu bez nekog interesa. Pre ili kasnije uvek naplati račun. A ja sam više voleo da platim zakup stana nego da mu nešto dugujem.“ Ovo stvarno nisam očekivala. Naravno, Ijan zarađuje dovoljno da može da plati zakup stana, ali ipak ima tu nečeg čudnog. Malo njih bi tako postupilo na njegovom mestu, mislim u sebi. „Ipak neću ostati dugo ovde“, otkriva mi dok stavlja čašu na sto. „Raspitujem se okolo da kupim stan od onoga što sam ostavio po strani ovih godina. A ti, zašto ti živiš u iznajmljenom stanu?“, pita me. „I ja razmišljam da kupim nešto, ali je istina da ne volim da živim sama. I naravno da ne mogu da priuštim sebi stan u centru, s tri spavaće sobe, da bih mogla primim kod sebe i prijateljice. Mislila sam o tome kada sam se spremala da živim u zajednici, ali se zatim to izjalovilo i za trenutak sam taj

plan ostavila po strani.“ „Shvatam“, kaže Ijan, mada sumnjam da razume šta znači kad moraš da brineš o tome da imaš krov nad glavom. Istina je da u svakom trenutku može da odluči da priušti sebi kuću dostojnu svog imena. „Dakle, s tvojim dečkom je definitivno gotovo?“, pita me.

Njegovo pitanje je čudno, nema nikakve veze s bilo čim. „Apsolutno“, potvrđujem i pažljivo ga gledam, „ali ti si to već znao.“ „Ponekad se ljudi predomisle“, kaže tajanstveno. „Da, ali da sam se predomislila, morala bih da te obavestim. Hoću da kažem, pošto sam tvoja lažna devojka...“, podsećam ga. „Možda si lažna devojka koja sedi na dve stolice...“, odgovara. „Rekla bih ti da je tako. Ja sam ipak jedna od onih koje se nikad ne vraćaju na ono što je prošlo. Čarls zaista nije bio pravi čovek za mene.

Trebalo mi je neko vreme da to shvatim, ali provodim toliko mnogo vremena na poslu da je teško rezonovati bistre glave kad izađem s posla.“ Moja rečenica ga zasmeva. „Razumem te.“ Prekida nas zvuk tajmera iz kuhinje. „Pretpostavljam da je gotovo“, kaže dok ustaje. „Hoćeš li da sedneš za sto?“, pita me.

Zbunjena sam. „Ti si kuvao?“, pitam. „Naravno. Šta si ti mislila?“, odgovara i nestaje u kuhinji. Kako izgleda, Vera je pogodila sve u vezi ove večere. „Predjelo“, objašnjava mi dok seda preko puta mene i stavlja na sto tanjir s bogatim izborom sireva i marmelada. „Molim te, reci mi da jedeš sve sireve“, preklinje me uz živahan pogled. „Da, sve“, potvrđujem i smejem se izrazu njegovog lica. „Baš dobro. Skoro da sam u jednom trenutku hteo da te pozovem, ali nisam hteo da ti otkrijem meni. U svakom slučaju, ovde ima i tofua...“ Zaista sam dirnuta zbog toga što se setio da sam vegetarijanka i toliko se potrudio da pronađe prikladnu hranu. Ta pomisao me toliko čini nesigurnom da uzimam čašu da je opet napunim: bolje da je popijem naiskap. „Čemu nazdravljamo?“, pita me i podiže čašu.

„Stvarno ne znam...“, brbljam i pokušavam da smislim nešto. „Za dobro odrađen posao?“, pitam, misleći na Beverlija.

Ijanovo lice se blago primetno smrknu. „Nemoj uvek da misliš na posao“, opominje me, „bolje da nazdravimo za nove mogućnosti.“ Rečenica bi mogla da ima brojna značenja, ali ko zna kako, pada mi na pamet samo jedna mogućnost, a to je da je muškarac preko puta mene odlučio da me večeras ponovo ljubi. Slika je toliko šokantna da pokušavam da je smesta odbacim. Ijan ne može a da ne primeti da trepćem. „Je li sve u redu?“, pita kao da nešto naslućuje. „Manje-više“, odgovaram, „mada je istina da me činiš nervoznom.“ Eto priznanja koje mi se otrže a da nisam toga svesna.

Izgleda da Ijan ne pridaje važnost mom odgovoru. „Žao mi je, zato što sam na svaki način pokušao da se osećaš prijatno kao kod svoje kuće.“ Dobro znam da je tako. Toliko je ljubazan večeras da počinje da mi biva neprijatno. Toliko je prokleto drugačiji nego obično da ne shvatam šta je njegov plan. „Sve ovo me čini nervoznom“, pokušavam da mu objasnim. „Uglavnom nisi tako pristupačan.“ „Osećam potrebu da te ispravim: naprotiv, ja to jesam, ali samo s onim ko mi dozvoljava da to budem“, uzvraća na isti način. „Čemu ova večera?“, pitam ga gađajući pravo u cilj.

Ijan diže pogled uvis, kao da se trudi da ne izgubi strpljenje. „To je samo večera, opusti se“, pokušava da me smiri. „Takođe mi se učinilo zgodnim da pričamo o svemu, o lovu, o onom šta ti je rekao moj deda...“ „Šta bi ti hteo da mi je rekao? Baš ništa“, odgovaram u svoju odbranu.

Ali on na to ne naseda. „Dobro poznajem svog dedu. Nesumnjivo je bio više prisutan u mom životu nego moji roditelji, koji su uvek jurili za poslom ili bili angažovani oko raznih prijema, zato nemoj da mi pričaš koješta.“ Priznajem da mi nije bila namera da nikom podnosim izveštaj o svojoj razmeni mišljenja s vojvodom od Revingtona. „Nismo rekli jedno drugom ništa značajno. Pričali smo o tome kako sam drugačija u odnosu na tvoje uobičajene izbore“, kažem mu uopšteno.

Ijan nervozno žvaće zalogaj. „Je li te uvredio na neki način?“, pita i posmatra me s prosto manijakalnom pažnjom.

Sad i ja podižem pogled. „Pa da li ti ozbiljno misliš da ja ne umem da se branim?“ I veruje da me poznaje, da dobro zna kako sam sazdana, posebno kad sam izazvana.

Izgleda da ga je ova moja rečenica umirila. „Od svih osoba koje poznajem, ti apsolutno najbolje umeš da se odbraniš“, potvrđuje mi, priznajući prilično očiglednu istinu. „Onda nemoj da se bojiš! Znala sam šta me čeka i kako da odgovorim.

Nije se dogodilo ama baš ništa, barem dok nisam pomogla jednom fazanu da pobegne“, dodajem uz malu dozu ironije.

Ijan se smeje. „Obavešten sam o tome.“ Oči su mu živnule. „Nisam ni sumnjala. Na kraju krajeva, poslao si člana pokreta za zaštitu životinja u lov, šta si očekivao?“, pitam i nastavljam da žvaćem. „Ništa. Samo sam se plašio da ćeš možda uperiti pušku u nekog lovca“, kaže i smeši se dok seče parče sira. „Pa dobro, nadam se da si se osećao bolje kad si otkrio da nisam“, mrmljam dok uzimam parče ražanog hleba.

„Jesi li završila?“, pita me odmah potom i pokazuje na moj tanjir. „Da, i mnogo mi se svidelo“, smirujem ga i pomažem mu da skloni tanjire sa stola. „Okej, sada stiže glavna tačka programa“, otkriva mi dok promalja glavu na vratima kuhinje. „A to bi bilo?“, pitam radoznalo.

Ponovo se pojavljuje minut kasnije s vrelom činijom. „Italijanska kuhinja: kuvani plavi patlidžan“, objašnjava mi dok sve to stavlja na sto.

Izgled je senzacionalan. „Jesi li siguran da nisi kupio sve ovo pripremljeno?“, pitam ga sumnjičavo.

Ijan se pretvara da se ljuti. „Šta hoćeš da kažeš?“

„Ne može biti da si ti sve ovo pripremio...“, kažem, misleći na vreme koje je potrebno da se pripremi takvo jelo. Kasno smo izašli iz kancelarije. „Uradio sam to sinoć, pomogla mi je moja sobarica preko telefona, ali ja sam sve uradio!“, kaže ponosno. „Jesi li siguran da nisi stavio otrov unutra?“, zadirkujem ga dok me poslužuje obilnom porcijom.

Uzima viljušku i služi se direktno iz mog tanjira. Žvaće a onda proguta. „Jesi li videla? Još sam živ“, kaže i namiguje mi.

Istržem mu tanjir iz ruke i spremam se da probam. Izgleda da je jelo apsolutno božanstveno. „Dobro je“, priznajem i protiv svoje volje nešto kasnije. „Samo dobro?“, pita skoro uvređeno. „Okej, izuzetno je dobro! Šta još hoćeš?“ „U najmanju ruku izvanredno, između ostalog, i zato što oni kao što sam ja uopšte ne kuvaju!“, zadirkuje me. „Zato bih želeo ekstra poene za moj trud. I za prilično veliki uspeh.“ „Kako saznaješ da govorim tako nešto?“, pitam ga ljutito. „Da li možda grešim?“, pita me nimalo iznerviran tonom mog glasa. „Istina je da si vrlo predvidiva u svom mišljenju o bogatima.“ Fiksiram ga nekoliko trenutaka pretećim pogledom. „Udaljavamo se od teme“, kaže, „nismo završili s pričom o tome šta ti je rekao moj deda.“ Po svoj prilici nema nameru da odstupi. Nije to ništa neočekivano, uvek se odlikovao određenom odlučnošću. „Ako baš hoćeš to da saznaš, zašto ne pitaš njega direktno?“ predlažem mu dok ispijam vino. „Učinio sam to, draga moja sveznalice, i nije mi odgovorio“, žali se.

Mudar je čovek taj vojvoda. „Ijane, zaista nismo ništa rekli jedno drugom. On je hteo da nešto sazna o meni, a ja sam bila iskrena. Malo smo raspravljali i o tebi. I na kraju mi je savetovao da te što pre oslobodim.“ Htela sam da mu kažem to na što opušteniji način, ali mi to ne polazi najbolje za rukom.

„Zašto?“, pita i skoro da se mršti. „Zato što uopšte ne zna da se pretvaramo“, kažem mu, kao da imam posla s nekim detetom. „Nemoj da se igraš rečima“, kaže mi i upućuje mi ljutit pogled. „Dobro znaš šta sam nameravao.“ Istinu govoreći, ja to ne znam i nije mi nimalo jasno. „A ti se onda potrudi da shvatiš. Ne potičem iz plemićke porodice, ne potičem iz bogate porodice, moj životni san je nešto sasvim drugačije od toga da se udam i izigravam nečiju ženicu, i nisam dovoljno privlačna da se viđam s osobom kao što si ti.“ Nemam posebnih kompleksa, vrlo dobro znam koliko vredim i kako izgledam, ali je poređenje između nas dvoje nezamislivo. Pretpostavljam da su u njegovoj porodici birane najlepše žene iz čitave zemlje, sa značajnim porastom opšte estetske stope iz generacije u generaciju, dok se u mojoj već generacijama partneri biraju po pameti, uz potpuno zanemarivanje fizičkog izgleda. Vrlo sam zadovoljna svojim mozgom i to nikad ne bih zamenila za najlepši izgled. „Ne sviđaš se sama sebi?“, pita me Ijan začuđeno. „Sviđam se, i te kako!“, branim se. „Ali sam normalna žena, normalne visine, normalne građe!“ „Normalna si, to sam shvatio. A ja, međutim, to nisam?“, pita i buni se.

Pitam se da li baš moramo da igramo ovu glupu igricu u kojoj se on pretvara da ne zna da je objektivno vrlo privlačan? „Recimo da si ti malo manje normalan“, ograničavam se na ovakav odgovor.

Ijan podiže obrvu kao da nije sasvim razumeo moju rečenicu. „Šta to kod mene nije normalno?“, pita i posmatra me toliko pažljivo da mi ne preostaje ništa drugo nego da pocrvenim. „Oči“, odgovaram bez razmišljanja, zato što je jasno da to neka žena zdrave pameti sigurno ne bi rekla. Vreme je da potpuno prestanem s pićem, ako već nije isuviše kasno.

Međutim, po izrazu Ijanovog lica vidi se da on zahteva objašnjenje. „Imaš najplavlje oči koje sam ikada videla“, cedim priznanje kroz zube,

dok držim spuštenu glavu. Pa šta me to, kog đavola, obuzima? Da nisam popila serum istine?

Izraz njegovog lica smekšava dok mi se smeši prilično iznenađen. „Stvarno?“, pita začuđeno. Očigledno da nije očekivao ovakav odgovor. Kao da se sve žene na planeti ne bi takmičile da mu to ponove. „Pa naravno, ali lako je impresionirati devojku s običnim kestenjastim očima“, pokušavam da se branim, očigledno zbunjena.

Sama sam se uvalila u nepriliku i sad moram da pronađem bezbolan način da se iz toga izvučem. „Ti imaš najlepše kestenjaste oči“, odgovara i netremice gleda u moje oči. „I kao da su uokvirene zelenilom spolja“, pokazuje jednom rukom. „Pustimo sad oči“, predlažem mu nervozno i ponovo spuštam glavu. Ovo veče baš kreće naopako. Sva sreća što nisam pomenula njegova usta! „Onda, da rezimiramo, osećaš se manje privlačnom od mene“, kaže mi Ijan, u potrazi za potvrdom svoje tvrdnje.

Eto! Kada se potrudi, može čak i da uspe... „Možemo li sada da učtivo promenimo temu?“, pitam jer sam sasvim u nevolji. „Uopšte se ne osećam manje privlačnom od tebe, osećam da se razlikujem od tebe, da je to nešto... drugačije“, blebećem bez veze.

Ijan se krišom smeje. „Okej, različiti smo. U redu. Još jedno vino?“, pita i puni mi čašu ne sačekavši odgovor. „Pokušavaš li to da me napiješ?“, pitam zabrinuto. „Ne, samo pokušavam da te opustim. Bila si malo napeta kad si stigla.“ Da, u pravu je - pa dobro, još sam napeta. Samo sam malo ošamućena od alkohola i jezik odmah kaže ono što mislim. Zastrašujuće. „Jesi li završila?“, pita me Ijan i rukom pokazuje na prazan tanjir.

Očigledno je da, kad sam nervozna, jedem i pijem a da to i ne primećujem. „Da, hvala. Sve je bilo odlično“, potvrđujem i pružam mu tanjir. „Da ti pomognem oko pranja?“, pitam dok ustajem i pratim ga do kuhinje. Vidim da odlaže tanjire u sudoperu. „Ah ne, na njih će sutra ujutru misliti neko drugi!“, kaže prosto šokiran mojim predlogom. Naravno, njegovo gospodstvo ne pere, kako sam to mogla da zaboravim, razmišljam ljutito. Mada, da budem iskrena, ne mogu da ga

krivim za to: njegova porodica je naviknuta da je služe već hiljadama godina, pa Ijan ni na koji način ne može biti drugačiji. On verovatno misli da je pravi mali revolucionar, pošto ima samo jednu služavku, a ne desetine, kao njegova porodica. „Međutim, desert sam kupio“, priznaje i izvlači iz frižidera predivnu saher tortu i šlag u spreju. „Mislim da ću ti ovog puta oprostiti. Mada, Ijane... šlag u spreju...“, zadirkujem ga dok ponovo prilazimo stolu.

Da je ovo bio normalan poziv na večeru, jasno je da bih ponudila da ponesem nešto slatko za desert. Ali bila sam toliko zauzeta borbom sa panikom da sam čak zaboravila na bonton. Baš dobro što je on mislio na sve. „Znam, znam, nije uopšte moj stil“, priznaje i sleže ramenima. „Moraćeš da se iskupiš“, kažem mu dok veselo prskam brdo šlaga na kriške koje je upravo isekao.

Spremam se da ponovo sednem, ali dok odlažem šlag, vidim da je Ijan promenio izraz lica. „Imaš šlaga na nosu“, kaže i prosto mi dodiruje lice očima koje blistaju. „Pusti, ja ću.“ Nervozna sam. Najmanji dodir s njim me toliko destabilizuje da jedva čekam da se oslobodim.

Ali Ijan me uopšte ne sluša, blagim pokretom mi prelazi prstom po nosu i opasno mi se primiče. U njegovim očima se čita određena odlučnost. „Ijane“, opominjem ga prekornim glasom. „Već sam ti rekao, sviđa mi se kada izgovaraš moje ime.“ Pa dobro, ovo nije bilo ono što sam očekivala da ću čuti od njega. „Jesi li završio?“, pitam ga, videvši da nema nameru da skine ruku s mog lica. Umesto toga, njegov dlan je i dalje odlučno raširen na mom obrazu.

Hiljadu poznatih potresa prolazi kroz moje telo. „Nisam ni počeo“, kaže zagonetno i još više mi se primiče. Činjenica da se sekundu kasnije njegova usta nalaze na mojima nije iznenađenje ni za koga. Trebalo je da ga zaustavim pre, razmišljam ljutito dok mu prepuštam usne. Trebalo je nešto da preduzmem, možda i da se dam u bekstvo.

Ovaj čovek se božanstveno ljubi, a ja sam ošamućena od vina i poljupca.

Osećam se senzualnije nego ikad dok ga grlim i milujem po vratu. Ijan se još više privija uz mene i ljubi me još silnije, najžešće moguće.

Kad osetim da se njegova ruka primiče mojim grudima, trgnem se kao gromom pogođena i naglo se povučem. „Ne verujem...“, kažem dok pokušavam da povratim kontrolu nad sposobnošću razmišljanja, nadajući da ona nije potpuno napustila moje telo.

Ijan me još gleda onim svojim očima. „Prestani!“ kažem mu sva smrknuta, uzimam svoj tanjir i krećem ka kauču.

Bolje dodati još koji metar razdaljine između nas. Sedam, zavaljujem se i grizem parče torte. Moram da pokušam da uspostavim ravnotežu nivoa šećera, stavljenog na ozbiljnu probu zbog malopređašnjeg poljupca.

Ijan me nekoliko minuta posmatra kako jedem, zatim i sam uzima tanjir i dolazi da sedne pored mene. Kopile se smeje dok me gleda krajičkom oka.

Neka bude jasno, mislim da sve ovo pruža više razloga za plakanje nego za smeh. „Vidim da bleneš u mene!“, upozoravam ga ljutito. „Je li zabranjeno da te gledam?“, pita lukavo. „Jedina si osoba ovde, ne mogu da gledam nikog drugog“, uzvraća. „Pa dobro, onda je trebalo da pozoveš i druge ljude“, kažem mu ogorčeno. „Onda ćemo sledeći put izaći učetvoro. Ali najpre moramo da sačekamo da Džordž i Tamara odluče da postanu par.“ „Dakle, i to si uočio?“, pitam ga, srećna što mogu da promenim temu. „Prilično je očigledno“, slaže se sa mnom i nastavlja da jede, „da je Džordž slab prema njoj.“ „Da, ali ona je slaba prema tebi“, dajem mu na znanje.

Ijan sleže ramenima. „Ali to nije istina...“ „Očigledno je“, uporna sam dok grizem parče čokolade. „Ona misli da to jeste, ali joj se ja zapravo ne sviđam“, kaže sigurno, toliko sigurno da dovodi u sumnju moje ubeđenje. „Ali se tebi ozbiljno sviđam“, tvrdi odmah zatim, kao da je to nešto najprirodnije što može da kaže. „Molim, izvini?“, pitam uverena da sam zaista loše shvatila. „Hoćeš da kažeš da to nije tačno?“

„To je potpuno netačno!“, uzvraćam ljutito. „Kako uopšte možeš da pomisliš tako nešto?“ „Pa tako, učinilo mi se...“, kaže tiho, shvatajući da je pogrešio metodu. „Kakve gluposti ponekad znaš da kažeš“, kažem mu besno. „Mogu to i da ti dokažem“, odgovara i ozari se. Ima izgled nekoga ko je nešto odlučio i ne razmišlja više o svom izboru. „Na koji način?“, pitam ga začuđeno. Eto pitanja koje nisam smela da postavim, neka me đavo nosi. „Spusti taj tanjir“, naređuje mi i pokazuje na moj desert.

Ja ga, naprotiv, još jače stežem, kao da je to moja poslednja odbrana protiv neprijatelja. „Uopšte mi ne pada na pamet.“ „Hajde, nemoj da si kukavica“, izaziva me i bukvalno mi istrže tanjir iz ruke i stavlja ga pored svog. Bez njega se osećam izložena opasnosti. „Okej, sad bi trebalo da se opustiš“, kaže mi ljubazno i primiče mi se.

Kao da je to lako. „Biću opuštena tek kada izađem iz ovog stana“, otkrivam mu u neočekivanom naletu iskrenosti. „Osloni se na naslon“, kaže i privlači me sebi obuhvatajući mi ramena rukama. „Šta hoćeš da dokažeš?“, pitam ozbiljno zabrinuta. Ove večeri mi Ijan izgleda van sebe, uopšte ga ne prepoznajem i ne mogu da predvidim njegove namere.

Rukom mi dodiruje obraz. Eto, osećam se izgubljeno. „Osećaš li to?“, pita me.

Naravno da osećam, verovatno bih to osetila i mrtva. „Šta bi trebalo da osetim?“, pitam, praveći se nevešta, i pokušavam da se odvojim od njega. „Tvoje lupanje srca“, odgovara kao da je to nešto najnormalnije na svetu.

Moje srce verovatno kuca hiljadu na sat, i to oboje osećamo. „Ja sam jedna od onih koje imaju ubrzani srčani ritam. I šta onda?“, pitam izazivački. „Trebalo je da razmišljaš o tome da budeš klovn, a ne advokatica“, izlaže

mi najličnije mišljenje, smeje se i pažljivo me posmatra. „Jesi li završila s glupostima?“ Moje lice verovatno pruža dovoljan odgovor zato što me trenutak kasnije ponovo ljubi i unosi još više žara nego pre, ako je to uopšte moguće. Jasno je da želi da pokaže da sam potpuno u njegovoj vlasti. I dođavola - i jesam.

Koji minut kasnije ležim ispružena na kauču, a on je iznad mene. Teško je otići kad ste pritisnuti takvim teretom, pokušavam da se opravdam.

Ni trenutka ne prestajući da me ljubi, Ijan počinje da mi podiže majicu.

Zatim me dodiruje po stomaku. Ispuštam nerazumljiv zvuk dok me dodiruje.

Njegova ruka sad odlučnije nastavlja da me lagano mazi, sve dok ne dopre do prslučeta. „Možemo li da skinemo ovu majicu?“, pita dok samo za trenutak odvaja usne s mojih. „Ne možemo! Apsolutno ne!“, odgovaram zabrinuto i uzdišem. Ne sme da me skine, pa šta košta neka košta. Ne mogu da popustim.

Ijan onda počinje da me ljubi po vratu, zatim malo iznad, sve do uva. „Naprotiv, moramo“, kaže mi tiho dok ja iznova počinjem da gubim poslednji trag razuma. Neki trenutak kasnije, kad počne da mi skida majicu, više ne pružam otpor. Hm, baš posedujem zavidnu snagu volje.

Istinu govoreći, da sam zadržala moju odvratnu braon majicu, ništa od ovog se ne bi dogodilo. Niko ko je zdrave pameti ne bi se usudio da mi je skine.

Moje ruke su u međuvremenu zauzete Ijanovom košuljom, a njemu, izgleda, veoma prija kad moj dlan dodirne njegovu kožu.

Njegova usta onda stižu do mog stomaka i počinju da se penju, ali ne pre nego što istraže svaki centimetar kože. Kad osetim njegova usta na koži, to je već previše za mene, tako da zatvaram oči u nadi da će ta slika nestati. Ali njegova usta i ruke prave čuda, pa ne mogu da mislim ni na šta drugo. „Molim te, prestani!“, preklinjem ga dok se izvijam.

Ijan se naslanja na lakat i smeši mi se skoro mangupski. „Tek sam počeo.“ Ima izraz lica koji nikad pre nisam videla: senzualan, razdragan i skoro bih se usudila da kažem: srećan. „Pobogu!“, uzvikujem očajnički. Imam utisak da sam zaista upala u veliku nevolju.

„Šta kažeš na to da se sklonimo negde drugde?“, pita me, dok me gleda onim svojim tako neodoljivo azurnoplavim očima.

Zatvaram kapke, da sklonim pogled. „Zaboravi na to!“, grmim odlučno. „Nikad neću kročiti u tvoju sobu!“ „Uvek isto preterivanje“, uzvikuje nimalo zabrinut. Ustaje sa kauča i uzima me u naručje kao da sam perce.

Moderne devojke to sad dobro znaju: muškarci XXI veka više nas ne uzimaju u naručje, nikada to ne čine! Eto zašto se osećam kao palačinka, iako se iznenada nalazim u naručju nekog ko me ljulja kao nešto dragoceno. „Ne vredi...“, jedino to uspevam da prozborim dok me Ijan nosi u sobu.

Nežno me spušta na krevet i leže pored mene. Veselo me posmatra, nimalo dirnut panikom koja se očitava na mom licu. „Bilo bi zgodno kad bi i ti jednom počela da me ljubiš“, kaže mi smešeći se, „barem da bih imao potvrdu da je u krajnjoj liniji zadovoljstvo obostrano.“ To kaže uz osmeh, ali rečenica krije određenu nesigurnost koju od njega nikad ne bih očekivala.

Primičem mu se lagano, gledam ga u oči i zagledam u svaku tačku njegovog lica. „Teraš me da radim ludosti“, upozoravam ga optužujućim tonom.

Ijan popušta s odbranom dok me posmatra. „Onda je to dobro, neko je valjda morao da te poduči da budeš pomalo luckasta.“ Jedan poljubac više ili manje sigurno neće promeniti ravnotežu ove večeri, koja već postaje uzbudljiva, razmišljam dok mu se sve više primičem. Kad konačno odlučim da ga poljubim, vidim da je zatvorio oči i kao da je skoro utonuo u san.

Posmatram njegove izuzetno crne obrve, sve dok me pritisak njegovih usta ne primora da i ja zatvorim oči.

Stegne me i zakotrlja na svoje grudi, dok jednom rukom počinje da me miluje po leđima. Kad stigne do prslučeta, neodlučno zastaje. „Mogu li?“, pita i nastavlja da me ljubi po vratu. „Više bih volela da ne“, uspevam da mu odgovorim i za to vreme crvenim. „Ja bih naprotiv više voleo da da…“, uzdiše i počinje da se igra s kopčom na prslučetu. „Molim te, ne...“, zaustavljam ga užasnuta što sam potpuno popustila.

Ijan nastavlja da me gleda i da se smeši. „Možemo da napravimo kompromis: zadrži za trenutak prsluče u zamenu za ove tako dosadne farmerke.“ „Molim?“, pitam i bečim se.

Ijan me miluje po obrazu. „Trebalo je da obučeš suknju“, kaže ozbiljno. „Ove preterano uske farmerke su pravi pakao za skidanje“, žali se. „Stvarno je prava šteta što nisam obukla neke još uže“, uzvraćam i pokušavam da ga sprečim da me hipnotiše pogledom. „Skoro uvek imaš na sebi pantalone, i kad si u kancelariji“, primećuje.

Mislila sam da ne obraća pažnju na moje oblačenje. „Mnogo su udobnije“, uzvraćam odsečno. Koja žena zdrave pameti više voli suknju nego udobne pantalone?

Koristeći moje iznenađenje, Ijan me okreće i nadnosi se nad mene. Kakav prizor, devojke: prelep čovek, nag do pojasa, raščupane kose i usana crvenih od previše poljubaca. Šteta što će ovo biti prvi i poslednji put da vidim ovog čoveka u ovakvom položaju.

Onda počinje da raskopčava dugmad na mojim farmerkama i ono što je pre nekoliko trenutaka bilo vrlo loša ideja, odjednom za kratko vreme postaje genijalna zamisao. Dopuštam da mi skine pantalone i ostajem u belim gaćicama.

Opa. Jednostavne, grozne, normalne, bele. I naravno, prsluče je crno.

Za trenutak zatvaram oči, obuzeta očajem, pošto sam spremna da se kladim u čitav moj ovogodišnji bonus da ovaj čovek nikad nije video ženu sa gaćicama i prslučetom u različitim bojama. „Okej, rekla bih da je sad trenutak da krenem kući“, kažem mu dok pokušavam da se oslobodim stiska i isto tako uzaludno pokušavam da ustanem iz kreveta. „Sad?“, pita Ijan začuđeno. „Istini za volju, trebalo je da odem još odavno“, preciziram pokajnički. „Sad je malo kasno, ali bolje nego nikad.“ Sigurna sam u to da ću biti zauvek upamćena kao ona koja se usudila da obuče veš u različitim bojama, ali je važno da barem neću biti jedna od mnogih.

Ijan me odlučno zaustavlja. „Jesam li nešto loše uradio?“, pita zabrinuto. „Ti?“, pitam začuđeno. „Ti nemaš veze s tim, reč je o meni. Zaista mislim da sam se već dosta ponizila s ovim nezgodnim intimnim kompletom.“ Ijan me gleda kao da govorim arapski. „Ali u znak opravdanja mogu samo da kažem da nisam verovala da ću ikada, kažem ikad, pomisliti da ćeš biti u prilici da ga vidiš. Kunem se, mislila sam da je svet osuđen da pre toga nestane u jezivoj eksploziji.“ Ijan nije sasvim siguran da li da se smeje ili da plače. „Je li problem samo u tome?“, pita zbunjeno.

Samo, je li? Gospodin sve uprošćuje. „Onda ćemo ga brzo rešiti“, kaže, dok me dodiruje po leđima i otkopčava mi prsluče, što ne uspevam na vreme da sprečim, jer sam zatečena. „Ijane!“, uzvikujem skoro uvređeno, pokušavajući da se pokrijem, ali bez većeg uspeha. „Samo sam hteo da ti pomognem...“, pravda se i skreće pogled s mojih grudi. „Izgledalo je da je tvoj problem zaista ozbiljan. Kakav bih ja džentlmen bio kad ne bih pomogao devojci u nevolji? I gde smo sad kad smo savladali tu prepreku?“, pita mnogo čvršćim glasom. „Jesam li se ja ono spremala da odem?“, pitam nesigurno, zato što uopšte nemam snage da ustanem iz ovog kreveta.

Ijan ustaje i počinje da raskopčava farmerke, koje zatim padaju na pod.

Ako mi sad pozli, barem ću umreti srećna, pomišljam nervozno. „Ovo mi zaista izgleda kao vrlo loša ideja…“, pokušavam da mu kažem tihim glasom. „Još imamo vremena...“ Ali Ijan opet seda na krevet i nastavlja da me ljubi, skoro ne dišući, i ja se potpuno prepuštam da me ponese taj talas što poništava svu snagu moje volje.

Kad neki minut kasnije i ostatak našeg donjeg veša odleprša, uspevam samo da pomislim da je ono što upravo radim sigurno najveće sranje u mom životu.

Ali koga briga za to?

Dvadeset drugo poglavlje Odnekud izdaleka, baš kao iz neke velike daljine, moj mobilni telefon počinje dosadno da zvoni. Za trenutak procenjujem mogućnost da možda samo sanjam, ali ne mogu da se setim da sam ikad čula da neki telefon toliko uporno zvoni u snu.

Kad konačno podignem kapke, pokušavam da izoštrim sliku sobe u kojoj se nalazim.

Počinje da me obuzima nekakva zebnja dok u polumraku posmatram sobu koju pre prethodne večeri nikad nisam videla. Hajde, mogla bih i da zažmurim na jedno oko kad je u pitanju soba, samo da nije tela što leži pored mene. A ovog jutra su mi zaista potrebni jaki nervi da shvatim da sam u Ijanovom krevetu.

Protekla noć nije bila san, daleko od toga. Nažalost, to je tačno. Pa dobro, ne baš nažalost... zapravo, ne znam šta da mislim.

Ali mobilni nastavlja da zvoni. Nije baš obećavajući početak jutra.

Figura pored mene duboko spava. Mnogo mu zavidim na mirnoći, uopšte ne znam kako može da spava znajući da ja ležim pored njega. Ili je možda toliko naviknut da svako veče spava s raznim osobama da se to i ne postavlja kao problem. Ja, koja nisam nikad otišla u krevet s nekim muškarcem na prvom sastanku, mučim se da trezveno rezonujem o ovih nekoliko poslednjih sati svog života.

Na kraju krajeva, nalazim se u krevetu osobe s kojom nikad nisam ni izašla. To je nesumnjivo još gore, s obzirom na to da je reč o prvom sastanku.

Naravno, bila je to najneverovatnija noć u mom životu, ali da li je morala da se dogodi baš s Ijanom? Napolju su barem tri milijarde muškaraca od kojih sam mogla da biram.

Pokušavam da ne pravim buku pa na vrhovima prstiju izlazim iz kreveta i skupljam svoju odeću s poda. Očajnički tražim majicu, kad se odjednom setim da sam je zapravo izgubila u salonu, baš pred dolazak u spavaću sobu. Bože, kakva sramota!

Pre nego što obučem svu odeću, odlučujem da se javim na taj prokleti telefon, koji nastavlja da zvoni.

„Halo?“, mrmljam i pokušavam da zadržim smiren glas. Ijan se vrpolji u krevetu, ali srećom, nastavlja da spava. „Dakle, živa si!“, kaže mi Vera kao da joj je pao veliki kamen sa srca. „Živa sam“, potvrđujem, skoro uz osmeh. „Lora i ja smo umrle od straha kad smo jutros videle da ti je krevet prazan! Ne možeš tako, moraš da nas obavestiš!“, nastavlja da me grdi kako to moja majka nije nikad učinila u životu. „Izvini“, šapućem, „ali nisam planirala da ovde provedem noć.“ To je bilo poslednje na svetu što sam nameravala da učinim. Barem svesno. Danas se radije ne bih izjašnjavala o svojim nesvesnim željama. „Gde ovde?“, pita, mada odlično zna gde se nalazim. „Kod Ijana. I mnogo sam ti zahvalna zbog činjenice da si me naterala da to kažem naglas“, odgovaram, spremna na polemiku. „Nema na čemu. Pretpostavljam da niste proveli noć tako što ste igrali remi...“, kaže i smeje se. „Vozili smo se na skuteru, draga“, odgovaram joj.

Ona prasne u glasan smeh. „Ako misliš da ti neko veruje...“, opominje me. „Stižem, u svakom slučaju“, obaveštavam je i pokušavam da skratim ovaj mučni telefonski razgovor. „Vidi, pošto sad znamo da si živa, možeš i da ostaneš“, predlaže mi Vera. „Radije bih da se vratim.“ Što je pre moguće. „Kako hoćeš. Ali ako se vraćaš, pripremi se da ispričaš sve, draga moja.“ Uzdišem rezignirano. „Zar me baš toliko mrzite?“ „Ne, ali kao što znaš, mi smo tračare. Ajd zdravo!“, kaže mi Vera i pozdravlja me.

Ja uzvraćam na isti način i prekidam vezu.

Pošto je pitanje pretećeg telefona rešeno, nastavljam da se oblačim.

Navlačim farmerke, pronalazim majicu, koja je sakrivena među jastucima na kauču, i spremna sam da izađem.

Teorijski gledano, trebalo bi da odem do kupatila, ali bih tako rizikovala

da probudim Ijana, s kojim nemam nimalo volje da razgovaram ovog jutra, dakle, moram da gledam da nekako izdržim do kuće. Šta je, na kraju krajeva, pucanje bešike u odnosu na najnelagodniji razgovor u životu? Možda i zato što je on možda navikao na slučajni seks, a ja sam spavala s ukupno pet muškaraca za svoje trideset tri godine života, uključujući i Ijana, i pomalo mi je muka da sve to smatram normalnim.

Otvaram ulazna vrata uz blagu buku, oblačim kaput, izlazim i ne osvrćem se kad stignem do odmorišta na stepenicama.

Veoma sam svesna da je ovako nešto karakteristično za kukavice i pomalo se stidim zbog toga, ali mi je potrebno da razmislim nekoliko sati nasamo, pre nego što se suočim s onim što se dogodilo protekle noći. Između ostalog, i zato što mi neće preostati ništa drugo nego da hirurški odstranim sećanje, to je barem jasno.

Dok se metroom vraćam kući, ne mogu a da se ne osetim nekako uzdrmano pri pomisli na prethodnu noć. Ijan je bio toliko drugačiji u odnosu na ono što sam očekivala, a što je krajnje uznemirujuće, izgledao je potpuno opčinjen mnome. Dobro znam da je to laž, ali jučerašnja iluzija mi se toliko uvukla pod kožu da mi je teško da je se otresem. Osećam na sebi njegov miris pa se svaki, i najmanji deo mog tela još isuviše dobro seća kako je bio dugo milovan i ljubljen. Moji momci nisu nikad bili posebno vredni pamćenja, pa stoga ne čudi što ovog jutra nisam mnogo pri sebi.

Kad stignem kući, dočekuju me dva vrlo nestrpljiva lica. I treba ih razumeti. „Da izađemo da doručkujemo?“, predlaže Lora kada ugleda moje bledo lice.

Ta ideja je odlična, baš ono što mi je potrebno, pa malo kasnije krećemo ka obližnjoj poslastičarnici. Osećam očajničku potrebu da nekako ublažim ovo jutro.

Nakon što smo sele i naručile, strpljivo čekam pitanja. Cenim činjenicu da su se uzdržale dok smo bile na putu dovde. „Dakle, šta se dogodilo?“, pita Lora i odlučno se oslanja na naslon stolice.

Vrpoljim se na stolici. „Mogu li da izbegnem detalje?“, preklinjem, a oči su mi kao u mlade košute.

„Nemoj tu sad da nas motaš. Radi to s tvojim čovekom“, kaže mi Vera, ozbiljna i još pomalo ljuta. „Ja nemam nikakvog čoveka“, saopštavam joj tvrdoglavo.

Ona mi upućuje mrk pogled. „Kojim god imenom da ga zoveš...“ „Ne zovem ga nikako! Baš u tome je poenta!“, odgovaram i lupam šakom o sto. Stvarno sam se nadala da će barem moje prijateljice shvatiti situaciju. „Okej“, opet se ubacuje Vera, „hajde da se ne žestimo previše. I pokušajmo da se osvrnemo unazad. Dženi, moraš da shvatiš da smo zbog tebe provele jedno ružno jutro. Nisi bila u svom krevetu pa smo se ozbiljno zabrinule! Bile smo uverene da ne nameravaš da provedeš noć kod Ijana i bojale smo se da te je oteo neki manijak na povratku kući.“ Moram da priznam da to što je izrečeno zvuči razumno. „Žao mi je“, iskreno se izvinjavam, „zato što mi nije bilo ni na kraj pameti da ostanem van kuće. Bio je to incident na koji nisam računala. Bila sam sprečena“, pokušavam da se opravdam i uzdišem.

Moje prijateljice popuštaju kada vide moje izgubljeno lice. „Sprečena?“, pita Lora zbunjeno. „Čime tačno sprečena? Njegovim fizičkim izgledom?

Pobogu, devojko, mislila sam da si to posle toliko godina uočila...“ „Nemoj odmah da pomišljaš na bezobrazluke!“, kažem joj nervozno i grabim kroasan koji se upravo stvorio na tanjiriću ispred mene. „A na šta bi trebalo da mislim?“, pita me i smeši se. Mrzim taj umiljati smeh. „Slušaj, draga“, ubacuje se Vera, „da pređemo na konkretno. Jesi li ili nisi otišla u krevet s njim?“ Mnogo je direktna, pomislim i nastavljam da jedem. „Da“, priznajem dok bučno žvaćem. „I bilo je ludo?“, pita sada Lora.

Ostajem za trenutak zbunjena. „Kako znaš?“, pitam iskreno začuđena. „Imaš onaj izgled“, saopštava mi Vera. „Znaš onu facu koja kaže: imala sam najbolji seks u životu i sada ne znam šta da radim...“ Uzdišem. „Izgleda da sam postala sam providna...“, gunđam ljutito. „Hajde, ne smeš da kloneš duhom“, pokušava da me uteši Vera. „Sve smo to prošle. Naravno, tebi je trebalo malo više vremena...“ Lora tužno klima

glavom. Kako izgleda, svaka žena ima svoj kostur u ormaru. „I šta sad?“, pitam blago zamućenog pogleda. „O čemu ste jutros pričali?“, pita Lora.

Iskašljem se pre nego što odgovorim, zato što znam da neće ceniti moje priznanje. „Hm, zapravo, jutros nismo razgovarali.“ Vera me gleda sumnjičavo. „U kom smislu?“, pita ohrabrena. „Ijan je još spavao kada sam izašla“, kažem tihim glasom. „Šta?!“ Lora sasvim neočekivano prosto eksplodira. „Da - šta?!“, viče u isti glas Vera i fiksira me razrogačenim očima. „Ijan je spavao i bilo mi je žao da ga budim. A baš sam morala da krenem…“, pokušavam da se opravdam. „Nikako nisi smela da odeš!“, prekida me Lora naglo. „Veruj mi, zaista sam morala da odem!“, kažem žustro. Njih dve nisu jutros bile tamo i ne znaju šta sam osetila kad sam se probudila. „Odlepiće, Dženi“, upozorava me Vera, „i ima sve razloge ovog sveta da to učini!“ Kakvo preterivanje. „Ne verujem baš. Verovatno mi u ovom trenutku zahvaljuje što ga nisam uznemiravala...“ Vera i Lora me gledaju nimalo uverene u to. „Zaista?“, pita ova prva.

Naravno, upravo u tom trenutku moj mobilni telefon počinje da zvoni.

Plašim se da znam ko me zove. „Hajde, javi se!“, naređuje mi nepopustljiva Vera. „Verovatno je moja majka“, kažem i ne pokazujem nameru da otvorim torbu. „Nije tvoja majka! Hajde, javi se na taj prokleti telefon!“ Pokretom koji odiše očiglednom ljutnjom, počinjem da tražim mobilni telefon.

Nije moja majka. Dođavola, ovo je jedini put u životu da sam se ponadala da je baš ona. „Halo?“, odgovaram slabašnim glasom. „Gde si, dođavola, nestala?“, viče Ijan s druge strane linije. Izgleda da njegovo buđenje nije bilo baš najlepše.

„Halo? Halo? Ne čujem dobro...“, kažem, a zapravo lažem. Onda prekidam vezu. „Šta to, dođavola, radiš?“, pita me šokirana Lora.

Streljam je odlučnim pogledom. „Prekidam vezu, ako nemaš ništa protiv!

Između ostalog i zato što nisam morala ni da odgovorim.“ Telefon opet nastavlja preteći da zvoni. Uzimam ga i bez previše razmišljanja ga potpuno gasim. Previše sam slaba da se suočim sa svim tim u deset ujutru.

Dve sekunde kasnije počinje dosadno da zvoni i moj službeni blekberi. Što bi se reklo: odlučan tip. Nervozno zgrabim i njega i gasim ga prilično grubim pokretom. „Evo, gotovo, da sad vidimo da li će uspeti da me zove“, uzvikujem ljutito. „Misliš li da je negiranje dobra ideja?“, pita me Vera zabrinuto. „To je fantastična ideja, ako nemaš ništa protiv!“ Valja reći da mi je bes od pre jednog minuta pomogao da povratim barem malo trezvenosti. „Dakle, negiranje... genijalni plan?“, pita me sarkastično. „Nemam nikakav plan! I u ovom trenutku negiranje je neophodnost. Glava mi prosto puca! Bože, barem vas dve bi trebalo da mi pomognete...“, žalim se dok se zavaljujem na stolici. „Okej, okej. Nemoj da se ljutiš. Mi smo na tvojoj strani, ali bismo samo želele da znamo zašto“, pita Lora malo pitomije.

Na licu mi se verovatno odslikava sva potištenost koja me je obuzela. „Šta zašto?“, pitam i pokušavam da se bar malčice razvedrim. „Pa dobro, mogla bi da počneš s tim zašto se dogodilo ono što se dogodilo...“, predlaže mi Lora nežno. Veoma cenim što mi to predlaže s određenim taktom.

Podižem glavu ka nebu i pokušavam da pronađem neki razuman odgovor. „Kad bih samo znala. Bila je to ubistvena kombinacija s previše vina na prazan stomak i udvaranja koje bih skoro definisala kao munjevito... Ali to je apsurdno, zar ne? Sigurno da Ijan nije sposoban za to, hoću da kažem, za udvaranje.“ „Šta pričaš? Apsurdno je da mu se možda sviđaš? Meni je to bilo sasvim jasno otkako ste se grlili na kauču u našoj kući“, kaže mi otvoreno Vera.

„Da, ne možeš baš da kažeš da je sve ovo došlo potpuno neočekivano. Na kraju krajeva, ovde govorimo o nekom ko ide okolo, ljubi te i predstavlja kao svoju devojku...“ Vera mi se obraća kao da sam neko ko vrlo sporo shvata. „Njegova lažna devojka!“, preciziram, dirnuta u živac. „Lažna ili ne, čini mi se da nije mnogo glumio ono veče na našem kauču!“, prekoreva me Vera. „Možemo li da ne govorimo o sceni na kauču?“, preklinjem bolno.

Stvarno, mučim se da rasuđujem kad pomislim na tako nešto. „Okej, i zato što šta je problem u onome što se dogodilo sinoć, zar ne?“, pita Vera. Lora, koja stoji pored nje, potvrđuje. „O bože, sinoć…“, kažem sva očajna, „pa dobro, sinoć sam nasela kao neka glupača. Zato što je Ijan odvratan, dosadan, nepodnošljiv, posesivan i snob, ali kad hoće, apsolutno zna kako da nekog osvoji.“ „I u čemu je onda problem? Mogli biste da se viđate kao dve odrasle osobe“, pokušava da mi sugeriše Vera u najboljoj nameri.

Moj odgovor je zgrožena faca. „Jesi li luda? Nijedna žena zdrave pameti ne bi mogla da se suoči s takvim iskustvom. I zbog toga što Ijan nikad ne izlazi ozbiljno ni sa kim, da ne računamo to da menja žene kao čarape. Veruj mi, isuviše poštujem sebe da bih mogla da izgubim glavu zbog nekog takvog.

Nisam to učinila nikada pre i sigurno neću početi ni sad.“ Dok to govorim, u glavi mi je ipak slika Ijana, koji me gleda kao da sam nešto najvažnije na svetu. Pokušavam da je odagnam odmahivanjem glave.

Lora me gleda ne previše ubeđena. Očigledno je da sam, po njenom mišljenju, već izgubila glavu. „Onda mi objasni kakav ti je plan?“, pita Vera. „Jednostavno. Pomozite mi danas da ne mislim na ono što se dogodilo.

Da idemo u šoping, u bioskop, da se opustimo u pabu. Sutra sam na ručku kod mojih, a kad se u ponedeljak vratim na posao, pronaći ću način da kratko porazgovaram s njim i da mu kažem da je sve bila strašna greška i da je najbolje da se pretvaramo da se nije ništa dogodilo.“ „Jesi li razmotrila pretpostavku da se on možda neće složiti s tim?“, pita Lora. „Veruj mi da hoće“, tvrdim samouvereno.

Ustajemo od stola, odlučne da odemo do Oksfordske ulice. Nikad nisam

bila žena koja leči probleme šopingom, ali izgleda da mi se ovog vikenda događa mnogo toga novog. Pokušajmo da na to gledamo pozitivno. Malo provlačenja kreditne kartice je najmanji problem.

Dvadeset treće poglavlje Sedim u majčinoj kuhinji i još od deset ujutru ljuštim krompir. Nije mi to baš omiljena razonoda. Sestra Stejsi posmatra me zabrinuto i čak ne pokušava da to prikrije. „Kako to da si stigla tako rano?“, pita sumnjičavo. „Ti ne voliš dugo da boraviš ovde.“ Njeno zapažanje je toliko tačno da moram da se pomučim da ga negiram. „U poslednje vreme sam pomalo pod stresom, više nego obično, i bilo mi je potrebno da uradim nešto drugačije“, priznajem, rešena da se previše ne udaljavam od istine. Što manje koještarija pričam, veća je mogućnost da neću biti uhvaćena u laži. „A šta je izazvalo ovaj poslednji stres?“, pita moja majka, spremna na polemiku dok ljušti šargarepu. „Posao“, kažem uopšteno. Pa dobro, Ijan, na kraju krajeva, jeste posao. „Draga, svi smo veoma zabrinuti zbog tebe“, započinje majka. „Najpre puštaš da veza za koju smo se nadali da će konačno biti ona prava doživi krah, a onda počinješ da radiš kao luda. Stvarno si vrlo bleda i pogledaj samo te podočnjake...“ Noć nije bila baš spokojna, moram da priznam, a ni šminka nije uspela da napravi čuda. Sinoć sam se usudila da ponovo uključim službeni mobilni telefon i da proverim poruke, pa sam naišla na bezbroj Ijanovih mejlova, kojima mi naređuje da mu se javim. Ah, naređuje... da li on zaista misli da može da mi zapoveda kao da sam mu posluga.

Nisam mu uopšte odgovorila i odmah sam ponovo isključila telefon.

Ljudi su vekovima živeli bez mobilnih telefona, a ja mislim da će mi biti odlično bez njega dva dana. Sutra će imati na raspolaganju sve vreme ovoga sveta da mi kaže da sam ko zna koja po redu naivka što mu je pala pod noge.

Ali dogodilo se samo jednom i neće se dogoditi nikada više! Nikada, nikada više, svečano obećavam sebi. „Mama, Čarls i ja smo bili zaista loše usklađeni“, pokušavam da joj objasnim po hiljaditi put. „A što se tiče posla, radim isto radno vreme kao i prethodnih devet godina, dakle, ne verujem da ću umreti ako budem morala

tako da nastavim i narednih devedeset devet.“ „Ali zar ne želiš porodicu? Decu?“, pita me zabrinuo Stejsi. O bože, opet taj večito isti dosadni razgovor. „Ne želim to po svaku cenu. Ako budem srela pravu osobu, onda mislim da želim, ali neću to po svaku cenu, na način koji je... apstraktan“, pokušavam da objasnim, mada odlično znam da moje reči odlaze u vetar. „Znam da su muškarci kao što je moj Tom retki, ali bih možda mogla da te upoznam s nekim od naših prijatelja“, glasno razmišlja moja sestra. „Ne verujem“, usuđujem se da kažem oprezno. Nešto mi govori da smo skloni da imamo veoma različite percepcije predstavnika muškog roda. „Zašto da ne?“, pita sad moja majka. Bila sam sigurna da će to reći. „Viđaš li se s nekim?“, pita sumnjičavo. „Naravno da ne“, odgovaram iskreno. U stvari, tačno je da se ne viđam baš ni sa kim. „Onda možeš da se upoznaš s Eliotom, Tomovim najboljim prijateljem. I on se nedavno rastao od devojke. Mogu da mu dam tvoj broj!“, predlaže mi, srećna što joj je pala na pamet takva ideja. „Naravno, Eliot ne voli devojke koje farbaju kosu, ali se nadam da će s tobom napraviti izuzetak. Još nisam shvatila zašto si se ofarbala u plavo.“ Odlučujem da ne nasednem na provokaciju. Mnogo mi se sviđa plava kosa i baš me nije nimalo briga što Eliot voli prirodne žene. Nakon više od trideset godina prirodne boje, odlučila sam da budem izveštačena onoliko koliko je dovoljno da se osetim privlačnom. „Zaista sam zadovoljna što će te tvoja sestra upoznati s nekom dobrom osobom“, slaže se moja majka uz osmeh. „Kad te bude pozvao, pokušaj da ne budeš osorna kao i obično.“ O bože! Pa kako sam uopšte mogla i da pomislim da je dolazak ovde da Ijuštim krompir u kuhinji iole dobra ideja?

Moj očaj biva prekinut kada kroz kuhinjski prozor ugledam kako se duž ulice podiže oblak prašine. Kako izgleda, našoj kući se velikom brzinom približava neki automobil. „Očekujemo li nekoga?“, pitam začuđeno majku, koja je takođe uočila auto i promolila glavu kroz prozor.

„Ne koliko ja znam“, kaže mi sumnjičavo. „Ali možda je tvoj otac pozvao nekog svog prijatelja da navrati.“ Ali prijatelji mog oca ne jure sto na sat na raskopanoj ulici koja vodi do naše kuće. Odjednom me obuzima loš predosećaj. I pogled na crni porše to, nažalost, potvrđuje. Ne može biti istina. Srce počinje da mi lupa kao ludo.

Jedan krompir mi klizi iz ruke i pada na pod uz mukli udarac. „Neki porše!“, viče glasno moja sestra, koja takođe ustaje i prilazi majci.

U tom trenutku mi ne preostaje ništa drugo do da im se pridružim i da zajednički posmatramo scenu, mada pokušavam da se držim na odstojanju.

Bojim se da će me izdati izraz lica.

Vidim sa kakvim čuđenjem gledaju kako Ijan izlazi iz automobila. Na sebi ima farmerke, plavu polo majicu s podignutom kragnom i džemper vezan oko struka.

Ijan podiže naočare za sunce da proveri kućni broj, zatim zaključava auto daljinskim upravljačem i upućuje se ka ulaznim vratima.

Neki minut kasnije čujemo kako zvoni zvono. Moj zet mora da ustane i da ode da otvori vrata. Jebote, šta sad da radim?

To pitanje oblikuje mi se u glavi kad se Stejsi okreće i gleda u mene. „Neko koga poznaješ?“, pita me iznenada sumnjičavim glasom.

Licem počinje da mi se širi crvenilo. „Jedan kolega“, kažem joj, zato što ne znam šta drugo da izmislim.

Malo zatim Tom ulazi u kuhinju. „To je neki Dženin kolega“, najavljuje začuđeno. „Kaže da mora hitno da razgovara s tobom.“ „Zar nije mogao da je pozove mobilnim?“, pita moja sestra i prekršta ruke na grudima. Baš ironično, to kaže ona, koja mrzi mobilne telefone. „Bojim se da mi se ispraznio“, mrmljam crvena kao pečena paprika. „Pa dobro, mogao je da pokuša na fiksni“, sugeriše mi. „Hm, bojim se da se i on ispraznio“, kažem i osetno stišavam glas. Šta ona misli da je, nova kraljica telekomunikacija?

Stejsi me strelja pogledom. Zna da je nešto trulo u državi Danskoj i pokušava da shvati o čemu se radi. „Idem da vidim“, kažem i ustajem sa stolice. Ne znam šta da uradim a da ne podstaknem radoznalost ukućana.

Kad uđem u salon, Ijan sedi na kauču kao da njegova pojava u kući mojih roditelja nije nimalo čudna. Možda izgleda malo napeto, ali sve u svemu, kao da je u svom ambijentu. Kad me vidi kako ulazim, lice mu se odjednom mrači. „Nisi uspela da pobegneš kroz prozor?“, pita me ironično i izazivački ukršta pogled s mojim. „Dođavola, šta radiš u kući mojih roditelja?“, pitam besno i prilazim kauču. Scena je prilično groteskna zato što takva osoba nema nikakve veze sa seoskim salonom mojih roditelja.

On mi se cinično smeje. „Pošto si isključila sve telefone i nisi bila kod kuće, odlučio sam da navratim“, kaže ljutito. Kao da je nešto najnormalnije da me pronalazi na ovakav način. „Kako si saznao gde sam?“ „Jutros sam svratio kod tebe, i pošto nisi bila tamo, iskamčio sam adresu tvojih roditelja.“ Vera i Lora će mi platiti za to. „Okej, kad si već ovde i pošto si privukao pažnju čitave moje porodice, šta si naumio?“ Ali pre nego što dobijem odgovor, moja majka, u pratnji oca, odlučuje da izvrši desant na sobu.

Moram da im odam priznanje, sačekali su cela dva minuta pre nego što su došli da zabodu nos. Mogla bih da se kladim da ne bi mogli da izdrže još trideset sekundi. Čim Ijan ugleda moje roditelje, menja ton. Skače na noge i pruža ruku mojoj majci. „Ijan Sent Džon“, kaže i nabacuje svoj uobičajeni osmeh.

Moja majka prihvata ruku i ostaje kao opčinjena, zato što je ipak žena, a takve oči mogu da nokautiraju svakoga. A majica u istoj boji kao i njegove oči je sve samo ne slučajnost. Mogla bih da se kladim u svoj naredni godišnji odmor. „Drago mi je. Kasandra Persi“, kaže ona omađijano.

Onda dolazi na red moj otac, koji mu energično steže ruku. „Nadam se da nije u pitanju ništa ozbiljno?“, pita moja majka Ijana, koji joj upućuje umirujući pogled.

„Ne, zaista, to je samo jedna mala hitna sitnica“, savršeno laže. „Onda, kad rešite to što je hitno, možeš da ostaneš kod nas na ručku“, predlaže mu kao da je to nešto najnormalnije na svetu.

Ja odjednom prebledim. Ijan za stolom s mojima? Ne, moram to da sprečim ako je ikako moguće. „Mama, Ijan ima posla“, pokušavam da ga opravdam i udaram ga laktom kako bih ga upozorila. „Zapravo, nemam“, odgovara Ijan i upućuje mi mrk pogled.

Bože, molim te, pomozi, jer Ijan zaista ne zna šta radi. Moji možda izgledaju bezazleno, ali sam sigurna da već počinju precizno da skeniraju ovog tipa, i neće proći mnogo pre nego što počnu i da ga seckaju na komadiće. Da ne govorimo o tome da će mu, kad shvate da pred sobom imaju predstavnika engleskog plemstva, stvarno biti kraj.

Moj otac nije propustio da za trenutak osmotri njegov sat, koji sigurno košta čitavo malo bogatstvo: tata nije navikao na takve predmete, ali kad vidi nekoga ko je firmiran od glave do pete, ume da prepozna vrednost onoga što ovaj ima na sebi.

Da ne govorimo o tome da se taj neko pojavio nepozvan u njegovoj kući, i da juri kao lud novim novcatim poršeom. Ume on da sabere dva i dva... „Vidiš? Nema posla“, kaže mi zadovoljno majka. „Raskomoti se slobodno, Ijane. Ručak će biti spreman za jedno pola sata.“ Kao da ova soba već nije dovoljno krcata, pojavljuje se i moja sestra Stejsi. „Mi se još nismo upoznali. Ja sam Stejsi, Dženina sestra“, kaže dok mu steže ruku i nabacuje osmeh, prikladan za tu priliku. On uzvraća osmehom i predstavlja se. „Sent Džon?“, pita Stejsi. „Kao oni čuveni Sent Džonovi?“ Neka đavo nosi i nju i njenu ljubav prema istoriji. „Ne znam šta podrazumevaš pod onim čuveni, ali ako misliš na vojvode od Revingtona, onda da“, potvrđuje skoro ponosno. Jadničak. „Vojvoda od Revingtona?“, pita moja majka glasom koji odiše zaprepašćenjem. „Da, trenutno je to moj deda“, kaže Ijan kao da je to neka sitnica.

„Tvoj deda?“, ponavlja moja majka, sve bleđa u licu. Ovaj dan pretvara se u pravu dramu, kažem u sebi obeshrabreno.

I Stejsi je zbunjena. „A ti, šta si onda ti?“, pita ga iako već naslućuje. „Grof od Lenglija“, potvrđuje Ijan, a njegov glas je sad manje zvonak, jer i sam vidi face mojih roditelja.

Slede trenuci zbunjenosti. Moja intervencija je očajnički neophodna. „Hm, sad kad si nabrojao čitavo svoje porodično stablo, šta kažeš na to da prošetamo po imanju?“, predlažem, tražim put za bekstvo i stežem ga za mišicu.

Ijan je verovatno naslutio da njegovo predstavljanje nije proizvelo željeni efekat i mudro odlučuje da me prati. „Vrlo rado“, odgovara hladnokrvno. „Hajdemo onda“, podstičem ga i sklanjam od mojih ukućana, koji nas posmatraju kako bežimo. I srećom, to čine bez dodatnih primedbi. Biće im potrebno barem nekoliko minuta pre nego što krenu sa zajedljivim komentarima.

Kad se najzad nađemo napolju, ispuštam uzdah olakšanja. „Ovo je najgora ideja koju si mogao da smisliš“, prekorevam ga dok me gleda upitno. „Zašto?“, pita pomalo zbunjeno. „I još pitaš zašto? Pojavljuješ se u nedelju u vreme ručka u kući mojih roditelja! I ne samo to, već se razmećeš da si plemić... Zaboga, Ijane, mislila sam da si inteligentniji.“ Gleda me, a na licu mu se nazire da je uvređen. „Bio sam malo ljut“, priznaje, „i nisam mnogo razmišljao kad sam seo za volan. Ali za sve si ti kriva! Već dvadeset četiri sata pokušavam da te dobijem!“ Znam da je u pravu.

Uzimam ga podruku i krećemo ka uglu udaljenom od prozora na kojem se čitava moja porodica sigurno već načičkala s načuljenim ušima. Doticanje njegove mišice čini me nervoznom, zato se odvajam, jer nisam baš sigurna da sam zaklonjena od pogleda radoznalih očiju. „Okej, trebalo bi da smo sad na sigurnom“, saopštavam mu, dok me on još ljutito posmatra u očekivanju prihvatljivog opravdanja. „Šta hoćeš da ti kažem? Dobro, priznajem da sam napravila sranje zato što sam tek tako otišla juče ujutru, ali bila sam u panici, kao što si mogao i da pretpostaviš“, kažem mu uzrujano.

Izgleda kao da on prihvata moje priznanje, jer njegovo lice više nije onako smrknuto. „Baš lepo što to priznaješ.“ Pokušavam da ga nateram na smeh. „Kunem se da mi nije bila namera da pobegnem zauvek. Ja sam izuzetno loša pobegulja. Došla bih sutra ujutru da razgovaram s tobom.“ „Onda sam te, izgleda, preduhitrio.“ Oslanja se na tarabu. „Pa, možemo da razgovaramo sada. Hoću da kažem, da iskoristimo priliku.“ „Nisam još pripremila govor!“, stavljam mu do znanja.

Ijan se smeje. „Hvala bogu! Nisam baš ljubitelj tvojih govora pripremljenih u kancelariji. Bolje je da improvizuješ.“ „Ja sam kraljica govora pripremljenih u kancelariji!“, uzvikujem gnevno.

Ijan me gleda kao da hoće da kaže: pređi na nešto ozbiljno. „Okej, da se onda vratimo na nas - ne, htela sam da kažem... nema nikakvog nas, evo, da se vratimo na razgovor...“, očigledno da mi ovo baš i ne ide, „... jasno je da je ono što se dogodilo bila greška i bilo bi pametno da sve to potpuno zaboravimo i da nikada više o tome ne pričamo.“ Ijan posmatra moju zbunjenost. „Da, očekivao sam tako nešto“, kaže mi, kao da sam najpredvidljivija žena na svetu. „Poznajem te dovoljno dobro da znam šta ti se mota po glavi.“ Želela bih da kažem isto, ali za razliku od njega - nemam ni najbleđu ideju šta misli. „Odlično, srećna sam što se slažeš“, odgovaram mu i pokušavam da rastumačim njegov stav o tome. „Jesam li možda rekao da se slažem?“, pita i gleda me popreko. „Nisi ništa rekao, samo sam pretpostavila...“ Ijan me zaustavlja. „Uvek imaš lošu naviku da nešto pretpostavljaš.“ „Ne bih to učinila da si mi otkrio svoje gledište“, uzvraćam pomalo iznervirana. „Kao da je to važno...“, kaže mi svadljivo.

Zaranjam glavu među dlanove u znak očaja. „Gospode, daj mi snage...“, kažem i uzdišem. Pošto sam s mukom izbrojala do deset a da ga nisam udarila, smirujem se. „Dakle, s obzirom na to da me zanima, možeš li da me počastiš svojim veličanstvenim mislima?“ „Pa dobro...“, započinje i odmah se zbuni. „Onda...“, iznova pokušava neodlučno, „... sasvim iskreno, ne znam šta da mislim.“

Kunem se, sve sam očekivala samo to ne. „Kako ne znaš?“, pitam začuđeno.

On gotovo da mi se nasmeši. „Čudno, zar ne? Ali znam da sam bio nasmejan kad sam se juče ujutru probudio. Naravno, pre nego što sam primetio da si zbrisala“, dodaje pomalo ljutito. Onda me gleda ozbiljno. „Je li i tebi to bilo lepo veče?“, pita.

Barem o tome mogu da mu priuštim iskren odgovor: „Da, bilo je lepo veče. Ali što se tiče nas, ne mogu da mislim ni na šta pozitivno. Mislim samo na posledice. Ijane, ja nisam žena koja se upušta u veze za jednu noć. To nije deo mog karaktera i zbog toga se osećam loše. Da ne govorimo o tome da bi u mojim godinama trebalo da težim nečemu potpuno suprotnom“, pokušavam da mu objasnim. „I ozbiljne veze mogu tako da počnu“, kaže mi samouvereno. „Da, ali naš slučaj je drugačiji. Dogodilo se, ali neće nikad više“, uzvraćam odlučno. Možda pokušava da me zbuni? „Možeš li da zaboraviš na tu mogućnost?“, pita me. „Šta hoćeš da kažeš?“, odgovaram pitanjem. „Mogu da ti pokažem.“ I ne čekajući odgovor, privlači me sebi i počinje da me ljubi. Toliko sam začuđena da ne mogu da se oslobodim stiska. Pri samom dodiru osećam nalet adrenalina i ne mogu da učinim ništa drugo osim da odgovorim poljupcem.

Neki minut kasnije Ijan se odmiče. „Jesi li videla?“, kaže blago pocrveneo u licu. „Postoji privlačnost.“ Do tog saznanja sam došla i sama kad sam se probudila u subotu ujutru. „Kakve to ima veze. Tebe svaka privlači“, dajem mu na znanje. „U stvari, postoji vrlo malo osoba koje me privlače“, naglašava uvređeno.

Možda smatra da sam maloumna? „Naravno, samo što ideš u krevet i sa osobama koje ti se ne sviđaju...“ Ijan me gleda smrknuto. „Nije da te se tiče, ali istina je da često izlazim na večere, i skoro uvek s drugom devojkom. Međutim, onda se vračam kući.

Sam.“ Na licu mu se jasno ocrtava nervoza. Ma da, kako da ne. I ja verujem u Deda Mraza.

„Tačno, stvarno nije moja stvar. Što se mene tiče, možeš da radiš šta god ti je po volji“, kažem mu. „Ne čini mi se da je tako“, uzvraća. „Čini mi se, naprotiv, da ti je mnogo stalo do toga.“ Nekoliko trenutaka se gledamo skoro režeći. Onda Ijan pruža ruku i ponovo me privija uz sebe. „Hoćeš li da prestaneš?“, pitam uvređeno dok naslućujem njegovu nameru da me opet ljubi. „Krajnje je zabavno videti tvoju facu kada te grlim. Nekakva mešavina uvređenosti i uzbuđenja. Nisam nikad video nikoga da tako reaguje na poljubac.“ Kučkin sin se smeje. Drago mi je što barem jedno od nas dvoje pronalazi razloge za razdraganost. „Hoćeš li bar za trenutak da se opustiš?“, pita skoro blagim glasom. „Ne“, uzvraćam besno, ali pravim grešku što ga gledam u one azurnoplave oči u koje vam se čini da se utapate. „Nemoj da radiš ono što upravo radiš...“, opominjem ga.

On izigrava krajnju nevinost. „Šta ja to radim?“ „Znaš ti dobro! Pusti me, dođavola!“ Njegov stisak je izuzetno odlučan. „U zamenu za jedan poljubac…“, odvažuje se da kaže.

Ne mogu da verujem. „Pa koji ti je đavo? Ne, Ijan kog ja poznajem je malo drugačiji.“ „Njegov dobri brat blizanac, koji stoji ispred tebe, pati zbog nedostatka nežnosti“, kaže smejući se. „Stvarno hoćeš poljubac? I onda ćeš me ostaviti na miru?“, pitam ga ljutito. „Ako se dobro potrudiš, obećavam da ću te osloboditi“, kaže svečano.

Ohrabrim se i podižem lice prema njegovom. On zatvara oči, privija me uz sebe i ljubi me. Ne može se reći da je neko ko gubi vreme.

Ali ga ne gubi ni moja sestra! Ona upada na scenu nekoliko trenutaka kasnije i staje, šokirana, i posmatra nas sve dok se ne odvojimo. „O moj bože“, kaže, naglašavajući reč po reč i gledajući me kao da sam

vanzemaljac.

Spremam se da nešto kažem, ali se ovo nje apsolutno ne tiče! „Tražila si nešto?“, pitam je savršeno smirena, barem što se tiče glasa.

Moj izgled je sigurno mnogo manje uverljiv. „Da, ručak je spreman“, obaveštava nas i nastavlja da nas gleda zbunjeno. Valjda je dosad imala prilike da vidi dve osobe kako se ljube, zar ne? „Hvala. Idemo li, Ijane?“, pitam kao da se ništa nije dogodilo.

Kad prođem pored sestre, ona i dalje stoji nepomična. Nadam se da će se povratiti pre ručka.

Dvadeset četvrto poglavlje Ovo će, van svake sumnje, biti najgori ručak u mom životu. Jelo je odvratno, a društvo nije baš opuštajuće. Ma da se ne lažemo, ovde su prisutne najmanje opuštene osobe na svetu!

Moja sestra rešeta me ljutitim pogledima, a majka izbegava da me pogleda u lice. Osećam da se svim snagama uzdržava da izgovori neki loš komentar, iako mora da dvori predstavnika plemstva, što je sigurno dovodi do ludila. Zaista cenim njen napor. „Onda, Ijane“, počinje moja sestra, „čime se baviš?“ Pitanje bi moglo da izgleda naivno, ali s obzirom na to da je prisustvovala pomalo nezgodnoj sceni, nema nikakve sumnje da cilja na nešto drugo. „Ja sam finansijski konsultant“, objašnjava strpljivo, savršeno svestan da ravnoteža visi na staklenim nogama. „I sviđa ti se posao?“, pita opet Stejsi. „Da, mnogo“, potvrđuje Ijan. Stejsi ne izgleda srećna što to čuje. „Znači da se ne baviš istim poslovima kao moja sestra...“ „Da, ona je advokat. Zapravo, dopunjujemo se“, kaže Ijan. Možda je ovo mogao i da izbegne.

Stejsi mu upućuje mrk pogled. „Osim što radite za istu banku, rekla bih da ste ti i moja sestra vrlo različiti. Isuviše različiti“, mudruje.

I nagrada za prefinjenost pripada Stejsi Persi!

Odlučujem da se umešam. „Ijan je moj kolega, je li jasno?“, kažem joj grubim tonom.

Otrže joj se podrugljiv osmeh, što, naravno, ne prolazi nezapaženo kod majke. Odlično, baš ono što je bilo potrebno. „Da li ti se svidela čorba?“, pita moja majka Ijana, koji s mukom pokušava da proguta još koju kašiku. Cenim i njegov napor. „Odlična je“, potvrđuje uz tako blistav osmeh da čak i moja majka nekoliko trenutaka popušta njegovom šarmu.

„I ne baviš se porodičnim poslovima?“, pita ga Tom. Što se mene tiče, mogao je i da nastavi da drema. „Trenutno ne. Ali su moj deda i otac i više nego dovoljni.“ „Dakle, ti zarađuješ za život...“, dodaje ironično Tom. „Kao i svi ostali“, potvrđuje mu smireno Ijan. „Pa ne baš kao svi ostali“, precizira moja sestra, „ovde niko od nas ne zarađuje tolike sume.“ Ijan je gleda ozbiljno. „Tvoja sestra zarađuje, na primer.“ „Ijane, moja porodica pokušava da zaboravi na to“, objašnjavam mu i pokušavam da ga razvedrim.

Ali on neće da popusti. „Zašto? Ti si mnogo dobra u svom poslu, siguran sam da tvoja porodica to ceni.“ „Dženi pomaže bogatašima da postanu još bogatiji. Šta je dobro u tome?“, meša se moja majka vrlo ozbiljno. „Zašto, zar neki posao ima vrednost samo ako se njime bave siromašni?“, pita Ijan ironično.

Ovo nagoveštava sudar titana. „Sigurno ima veću vrednost“, mudruje moja majka, koja se, naravno, ne stidi da izloži svoje ideje.

Ijan je gleda sumnjičavo. „Pa dobro, ali to mi izgleda baš kao diskriminacija“, kaže joj bez razmišljanja.

Opa, niko se ne usuđuje da protivreči mojoj majci. Nikada. Čak i moj otac i svi mi se uzdržavamo od toga.

Udarac je prilično neočekivan, do te mere da moja majka za trenutak gleda u Ijana skoro šokirana, ali joj ne treba mnogo da se povrati. „Naravno da nisam ni očekivala da možeš da shvatiš probleme koji muče manje imućne klase. Uostalom, ti si unuk vojvode od Revingtona.“ To kaže kao da je to smrtni greh.

Ijan nije na listi meni omiljenih osoba, ali osećam dužnost da se umešam. „Mama, podsećam te da je Ijan gost i da si ga upravo ti pozvala. Najmanje što možemo da mu ponudimo jeste da na miru i opušteno ruča, bez ozbiljnih tema, šta kažeš na to?“, pokušavam da smanjim napetost. Budući da su hrana i društvo odvratni, htela bih i to da dodam, ali se uzdržavam. Otac me gleda

zbunjeno. „Mi nikada ne pričamo o neozbiljnim temama“, oseća potrebu da progovori.

Osmehujem mu se na najnaivniji mogući način. „Možda bi trebalo da počnemo.“ „Apsolutno nema nikakve potrebe za tim“, umeša se Ijan, „umem da se branim bez problema i smatram da je diskusija podsticajna. I ja sam odrastao na isti način“, kaže mi i pokušava da me smiri. „Odlično znam da umeš da se braniš, ali bih htela da podsetim sve prisutne da je ovo nedeljni ručak koji bi trebalo da nas opusti. Ne znam za vas, ali ja u ovom trenutku uopšte nisam opuštena.“ Izgleda da je moja majka konačno shvatila. „Predlažem neku jednostavniju temu!“, uzvikuje, ponosna na samu sebe. „Šta mislite o novim rezovima prosvete koju sprovodi parlament? Kakav apsurd...“ Baš sam na tako nešto mislila, tužno razmišljam.

Dva sata kasnije, može se reći da je ručak završen. Glava samo što mi ne pukne. Mislim da ću sledeće nedelje preskočiti porodični ručak. Nikad ne treba previše gomilati ovako divna iskustva. „Naravno, znaš kako da braniš svoje ideje“, kaže mu gotovo saučesnički moj otac, dok Ijan zajedno sa mnom ustaje od stola. Sad samo nedostaje i da osvoji njihove simpatije. Mogli bi i svi da se udruže protiv mene. „Zahvaljujem, gospodine Persi. Ali i vi znate svoj posao“, odgovara Ijan. „Godine žestoke borbe“, uzvraća ponosno moja majka. „Vidi se, gospođo“, kaže joj Ijan i gleda je uz gotovo iskren osmeh.

Samo je moja sestra Stejsi ostala ravnodušna na njegov šarm i nastavlja da ga gleda podozrivo. I pošto sam sigurna da ne bih izvukla živu glavu od njenog ispitivanja, odlučujem da se udaljim zajedno sa Ijanom i da se tako spasem. „Dođi nam opet kad god hoćeš“, kaže moj otac Ijanu. Naravno, kako da ne, i ubijete još i nešto divljači u njegovu čast. „Mnogo hvala na pozivu.“ Pokušavam da prekinem ovaj besmisleni razgovor. „Tata, prestani, nemoj da zbunjuješ čoveka. Ijan je uvek prezauzet. Dobrotvorni događaji, partije

golfa, fotomodeli s kojima se viđa. Vodi buran život.“ Moj glas je toliko ciničan, da se svi okreću i gledaju me začuđeno. Okej, mogla sam barem da preskočim ovo poslednje: tako izgovorena rečenica zvuči kao da sam ljubomorna, a ja to apsolutno nisam. Stalo mi je kao do suvih smokava gde i sa kim ide. Barem se nadam da je tako. „Pa dobro, ako te put nanese u ovaj kraj, slobodno naiđi“, kaže mu moj otac. „Vrlo rado, hvala.“ Ijan mu steže ruku i pozdravlja ostale. „Idem i ja!“, kažem i pridružujem mu se, zabrinuta da ne zbriše pre nego što mi se pruži prilika da i sama to učinim. „Moraš li baš da ideš?“, pita Stejsi muklim glasom. „Apsolutno. Čekaju me devojke da idemo u muzej.“ Sestra me gleda, dobro zna da je to kolosalna izmišljotina, ali nema hrabrosti da me raskrinka. „Zdravo svima!“, pozdravljam ih, grabim jaknu i krećem zajedno s Ijanom. „Bekstvo?“, kaže mi Ijan ironično čim sam zatvorila izlazna vrata. „Može se slobodno tako reći“, potvrđujem. Nemam šta da krijem, pogotovo sad kad je upoznao moju porodicu. Sigurno će shvatiti zašto bežim. „Srećan put“, kažem mu, krećem ka svojim kolima i pozdravljam ga pokretom ruke. „Možemo li da razgovaramo kad se vratimo u London?“, pita i zaustavlja me. „Zašto?“, pitam zabrinuto. Zar već nismo previše rekli? „Hteo bih da razgovaram s tobom“, kaže mi, ne ulazeći previše u detalje.

Kako bih žarko želela da mogu to da izbegnem, ali zabrljala sam i sad moram da snosim posledice. „Okej, ali barem me pusti da malo predahnem. Današnji ručak mi je bio dovoljan. Moj želudac mora nešto da svari, a pritom ne mislim na jelo.“ Ijan se smejulji. „Interesantna porodica. Skoro da može da bude konkurencija mojoj.“ „Mogli bismo nekako da izvedemo da se sretnu“, predlažem mu u šali.

„Bilo bi zabavno“, priznaje. „Ali bi u tom slučaju bilo potrebno skloniti noževe sa stola“, dodajem. „Pa da, i viljuške mogu biti opasno oružje“, daje mi na znanje uz osmeh. „Onda samo hrana koja se jede prstima. Mogu da zamislim tvog dedu!“ Scena koju evociram je toliko smešna da Ijan prasne u glasan smeh. „To je baš ono što mu je potrebno.“ Nekoliko trenutaka se netremice gledamo, ne znajući šta da kažemo. „Onda te čekam posle večere“, kažem mu. „Okej“, klima glavom i ulazi u auto.

Meni ne preostaje ništa drugo nego da uradim isto. *** Moja sestra mi daje tek toliko vremena da stignem u London, a onda počinje da me opseda telefonskim pozivima. Moj mobilni zvoni već deset minuta bez prestanka. Ne znajući tačno šta da joj kažem, odlučujem da je za trenutak bolje da joj ne odgovaram. „Nemaš sažaljenja za tog jadnog dečka?“, kaže mi Vera kad dođe ispred moje sobe, misleći da je Ijan s druge strane telefona. „Taj jadni dečko se pojavio u kući mojih roditelja... kao što to dobro znaš, pošto si mu dala adresu, draga moja. Za tvoju informaciju, ne bombarduje me on telefonskim pozivima. Ijan u svakom slučaju dolazi posle večere da priča sa mnom, ni sama ne znam o čemu“, saopštavam joj i pokušavam da izgledam nimalo uznemirena tom perspektivom. „Nemoj da koristiš taj ton! Kako sam uopšte mogla da znam da će pohitati kod tvojih…“, brani se Vera. „Ali si se tome nadala jer si mu dala adresu…“, kiselo joj prebacujem. „Možda, ali se nikada ne bih u to kladila ni u jednu paru“, kaže mi iskusno. „Pa ipak, ako to nije Ijan, o kome je reč?“, pita i opet skreće pažnju na poludeli telefon. „Moja sestra“, potvrđujem i uzdišem. „Zašto? Samo što ste se rastale.“ I nadam se da je neću skoro videti. „Problem je u onome što je videla...“

Vera me gleda inkvizitorski. „Dođavola, šta li je to videla?“, pita zabrinuto. „Prisustvovala je jednom poljupcu“, kažem tiho, „... u dvorištu mojih roditelja.“ Vera širom otvara usta. „Objasni mi, pohitao je kod tvojih, vozio sat vremena, i čim je stigao, počeo da te ljubi?“ „Ne baš, kada to tako kažeš, zvuči loše.“ „Ali ipak je istina. Verovatno je izgubio glavu za tobom“, mudruje dok ulazi u sobu. „Uopšte nije izgubio glavu za mnom.“ „O da, neko ko se tako ponaša ludo je zaljubljen, draga moja“, nastavlja uporno. „Ne, samo je ovo za njega nešto novo: gde baš da naiđe na ženu koja mu ne pada pod noge uz blažen izraz lica?“ „Sa izuzetkom blaženog izraza lica, što ti uopšte ne priliči, stalo mi je da te podsetim da si mu i ti pala pod noge.“ Eto nečega na šta ne volim da se podsećam. „Nisam pala“, branim se, „možda sam se, u krajnjem slučaju, samo greškom malo spotakla.“ Vera se smeje. „Ah, ovo je previše. Sviđa ti se, hajde, šta ima loše u tome da priznaš?“ Posmatram je zgranuto. „Uopšte mi se ne sviđa!“ Moja prijateljica me gleda kao da ima posla s ludačom. „Stvarno? Kako sam uopšte mogla da pomislim da ti se makar malo sviđa, s obzirom na to da si išla u krevet s njim.“ Više volim da ne pridajem previše značaja nekim pojedinostima. „Priznajem da je objektivno privlačan i da je u suštini, ali baš u samoj suštini, inteligentna osoba...“ „Ah“, daje sebi oduška Vera, „baš znaš da ispališ krupne reči!“ Pokušavam da je sprečim da me prekida. „... Ali ostaje činjenica da nije baš moj tip muškarca.“ „I morala bi da zahvališ bogu! Tebi je tvoj tip muškarca odvratan, shvataš li to?“, Vera udara sve niže. Ovo je baš bilo surovo, razmišljam ljutito.

„Ipak, molim te, javi se na taj telefon ili barem smanji jačinu zvuka: pući će mi glava.“ U pravu je, nemam pravo da gnjavim sve oko sebe.

Grabim telefon i u trenutku hrabrosti odlučujem da odgovorim. „Halo?“, kažem snuždeno jer dobro znam šta me čeka. „Ne mogu da verujem!“, grmi Stejsi s druge strane. Trebalo bi da patentira taj svoj neprirodni glas. „U šta ne možeš da veruješ?“, odgovaram gotovo mrzovoljno. „Da izlaziš s plemićem!“, kaže mi podozrivo. „Pa jesi li ti van pameti da se viđaš s takvom osobom?“ „Ne tiče te se, ali uopšte se ne viđam s njim.“ I to je živa istina. „Ne pokušavaj da mi prodaš tu priču! Ostavila si Čarlsa zbog tog tipa?“, pita zgranuto. „Čarls je ostavio mene, a ne obrnuto. Nije da mu nisam zahvalna... Ipak, ako ne veruješ u to, slobodno ga pozovi.“ Sad već počinje da me zamara.

Imam trideset tri godine i moja sestra nema pravo da se bavi mojim životom. „Kažem, nekoga kao što je Čarls!“, opet uzvikuje sva uzrujana. „Koji je pravi cilj ovog tvog poziva?“, pitam je ljutito. „Pa da ti kažem da praviš grešku! Tvoja porodica ga ne voli, kao prvo...“, počinje plačljivo.

To nije sasvim tačno, moji mrze svet koji on predstavlja, ali prema onom što sam videla danas, ne mrze njega. Ako je to uopšte moguće, cene ga. „... zatim, previše je bogat...“ Tu se mogu i složiti s njom, ali nije njegova greška što je tako rođen. „... da ne govorimo o činjenici da će te ostaviti i naterati te da patiš“, zaključuje Stejsi. „Ne mogu da patim, zato što se ne viđam s njim“, kažem joj mirno. „Ali se ljubiš sa njim! I sigurna sam da nije samo to u pitanju“, nagoveštava. „To te se uopšte ne tiče“, naglašavam. Što se mene tiče, ovaj telefonski razgovor je već dugo potrajao. „Pozdravljam te“, kažem joj hladno. „Okej, ali te molim da obratiš pažnju. Znaš kakav je taj svet.“ Veza sa

situacijom koju je doživeo Majkl je jasna. „Znam. Ne moraš da brineš.“ Pozdravljamo se na brzinu, a zatim se rušim na krevet. „Moglo je ispasti i gore!“, kaže mi Vera iz drugog dela stana. „Misliš?“, uzvraćam ironično dok pokušavam da dohvatim jastuk da se pokrijem po licu.

Kakav vikend iz pakla...

Ijan zvoni na interfon tačno u devet. Otvaram i strpljivo čekam ispred vrata.

Nisam baš srećna što ga vidim, ali ako ništa drugo, pripremila sam se psihički.

Imam na sebi stare farmerke i beli džemper. Dosadan izgled, banalan, jednostavan. Otvaram vrata i ponovo sam oči u oči s njim. Crne farmerke, crna kožna jakna, plavozeleni džemper. Ovaj čovek baš ume da privuče pažnju na sebe, razmišljam sva namrštena. „Zdravo“, pozdravlja me dok ulazi. „Zdravo“, odgovaram ne baš oduševljena. Više bih volela da sama provedem jedno mirno veče. „Je li sve u redu?“, pita me dok me gleda upitno. Ne odgovaram mu, ali moj pogled jasno govori: šta ti misliš?

Uvodim ga u salon pošto su se Vera i Lora dale u bekstvo kad su saznale da on dolazi. „Jesi li se oporavio od nezaboravnog ručka?“, pitam ga uz nervozan smeh.

On seda na fotelju. „Ne potresam se ja zbog takvih sitnica. Mada moram priznati da ti je porodica neobična.“ „Možeš slobodno to da kažeš“, potvrđujem i krećem prema kauču. „Hteo si da razgovaraš sa mnom?“ Neću da odugovlačim i zadržala bih se na onom čemu dugujem ovu posetu. Moj plan predviđa da ga vidim van mog doma za najviše deset minuta. „Da, hteo sam da razgovaramo o petku uveče“, potvrđuje i pravi ozbiljnu facu. „Već sam ti rekla šta mislim o tome.“ „Da, rekla si mi nešto pomalo konfuzno“, potvrđuje.

U kom smislu konfuzno? „Loše sam se izrazila, ali je koncept ovakav: napravili smo grešku iz razloga koje radije ne bih analizirala. I mnogo bih volela da sve zaboravim...“ Ijan me gleda odlučno. „Ja bih, naprotiv, baš želeo da analiziram te razloge.“ Naučila sam da prepoznam taj pogled: čvrst i odlučan.

Uzdišem pomirena sa sudbinom. „Ako baš hoćeš...“, prihvatam vrlo nerado. „Privukli smo se uzajamno. I to nije samo fizička privlačnost“, pokušava da me ubedi i gleda me kao da me izaziva da mu protivrečim. „A ona je sa moje strane uvek postojala“, otkriva mi.

Evo bačene bombe. A on čak ima tako drzak izraz lica da izgleda sasvim mirno nakon što je to izjavio. „Ah“, jedino je što uspevam da kažem, zato što ne znam šta se očekuje od mene. „A s tvoje strane?“, pita inkvizitorski.

Razmišljam nekoliko trenutaka. „Mislim da ne“, kažem mu iskreno, „ali zapravo nisam nikad o tome razmišljala.“ „Da, ti si dobra u tome da zanemaruješ ono najočiglednije“, prekoreva me. „Ima li ova diskusija smisla?“, pitam ga pomalo ljutito zato što me zbunjuje njegovo priznanje, a to mi se ne sviđa. „Ovo je naš trenutak istine, prvi u sedam godina koliko te poznajem“, kaže i ne menja temu razgovora. „Ijane“, moj glas bi hteo da mu najavi da ne kreće u tom pravcu. „Mogli bismo barem da pokušamo da se viđamo“, predlaže skoro ravnodušnim glasom, toliko ravnodušnim da očigledno blefira. „To mi izgleda kao vrlo loša ideja“, odgovaram mu, dok su mi oči razrogačene od čuđenja. Ne znam da li grešim ili mi je Ijan upravo dvosmisleno rekao da bi želeo da izlazi sa mnom? „Ijane, ti i ja nemamo ništa zajedničko.“ Mislila sam da je to očigledno, ali je jasno da moram da ga na to podsetim. „Grdno se varaš. Pošto sam video tvoju porodicu, rekao bih da imamo

mnogo toga zajedničkog.“ Jedan deo mene, nažalost, počinje da misli da je zaista tako. „Tebi je potreban drugi tip osobe“, sugerišem mu i menjam taktiku. „Ja nisam pogodna.“ Ijan ljutito frkće. „Možeš li da me pustiš da sam slobodno odlučujem šta je bolje za mene?“ Zatvaram oči i pokušavam da suzbijem bes. „Okej, recimo onda da ti nisi osoba pogodna za mene.“ „Zašto?“, pita iznenada. „I nemoj da mi pričaš neke koještarije o klasnim razlikama, molim te.“ Glas mu je strog. Ali ja nemam ni trunku namere da me ponese bes. „Ne radi se samo o klasama, što možda i ima veze i što čak ni ti nemaš pravo da ignorišeš. Tu je sve ono što nas okružuje: očekivanja tvoje porodice, način života koji vodiš ili kakav ćeš voditi jednog dana, novine sa skandalima... sve to. Neću da završim u tom vrtlogu, hoću mirnu vezu, spokojnu i neću da se osećam da se s nekim stalno nadmećem. A sa tobom bi bilo tako, zato što si ti takav, beskrajno takmičarski nastrojen.“ Ijan me gleda skoro uvređeno. „I ti si takva“, optužuje me. Ne bez razloga. „Znam! I baš zbog toga ti ovo govorim!“ Nervozno ustajem s kauča i počinjem da hodam po sobi. „Nije tvoje da mi držiš ovakve govore“, kažem mu zabrinuto.

Ijan mi upućuje mrk pogled, skoro kao da me mrzi. „Ti uopšte ne znaš šta je na meni, a šta nije. Molio bih te da ne iznosiš pretpostavke lišene smisla.“ „Šta ti hoćeš od mene?“, pitam ga, sva iscrpljena. Bojim se da ću zaista popustiti. „Da se viđam s tobom“, uzvraća odlučno, kao da je to nešto najprirodnije.

Ako dobro razmislim, skoro da bih tu ideju i mogla uzeti u obzir, pa rešavam da je mnogo pametnije da izbrišem iz glave i samu pomisao na to. „Odgovor je ne. Jesmo li završili?“, pitam ga i pokušavam da izgledam mnogo ubeđenija nego što to stvarno jesam.

Ijan ustaje iz fotelje i prilazi mi. „Ne, nismo završili.“ I ljubi me. To radi

na sasvim neočekivan način, tako da ne uspevam ni da ga odgurnem.

Ne želim da budem ljubljena, ne želim to uopšte, ali kad se njegove usne dočepaju mojih, više nemam snage da ga udaljim od sebe. To je kao kad jedete nešto što će vam naškoditi, ali čemu ne možete da odolite.

Ijanove usne su toliko odlučne da uspevaju da ubede i moje. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ga zagrlim i prepustim se da me taj talas ponese.

Nadam se da se neću udaviti.

Nekoliko minuta kasnije ponovo dolazimo do daha i oboje teško dišemo. „Gde je tvoja soba?“, pita Ijan, koji se ponaša kao da je izgubio razum.

Ne poznajem tu njegovu stranu, ne znam kako da se ponašam s takvim Ijanom. „Ni govora o tome!“, uzvikujem dok pokušavam da se oslobodim stiska.

Ijan kreće ka hodniku i vuče me sa sobom. „To onda znači da ćemo iskoristiti prvu koja je na raspolaganju.“ Pošto je on čovek rođen pod srećnom zvezdom, prva soba u koju ulazi je moja. To shvata i on, zato što primećuje moju torbu obešenu na stolici. „Izgleda da smo u pravoj sobi“, čestita sam sebi i pokušava da me ponovo uzme u naručje. „Ne prilazi mi!“, naređujem mu preteći. „Stvarno ne smeš da mi se približavaš!“ On se smeje. „Plašiš li se mene ili sebe?“ Jasno je da se plašim svoje izuzetne slabosti prema njemu, ali bih više volela da to nije toliko očigledno. „Ne plašim se ničega“, govorim odlučno. „Dobro, sad kad je naša diskusija privedena kraju, da li bih mogla da te zamolim da odeš?“ Pokazujem mu na vrata vrlo energičnim gestom, ali on ne obraća pažnju na to. Naprotiv, znatiželjno posmatra moju sobu, u tom trenutku prilično nesređenu: foteljica je prekrivena gomilom odeće, a na stolu su rašireni članci koje sam štampala, ali ih nisam još pročitala, s obzirom na to kakav sam vikend imala. Nakon što je snimio svaki detalj, bez razmišljanja seda na ivicu mog kreveta. „Šta to radiš?“, pitam uznemireno. „Sedim. Zašto i ti ne dođeš?“, pita i upućuje mi vrlo energičan mrk pogled.

„Ijane, molim te“, šapućem i pokušavam da ne gubim strpljenje, „ako ne znaš šta da radiš večeras, možeš napamet da otkucaš bilo koji broj iz tvog adresara. Pretpostavljam da ćeš imati frke da izabereš.“ Crv se čak usuđuje da se veselo smeje. „Je li u tome problem?“, pita. „U tom preteranom broju žena u mom životu?“ „Uopšte nisam rekla preteranom!“, prekorevam ga i time samo pojačavam njegovo zadovoljstvo. „Međutim, problem jeste u tome“, ponavlja dok se pomera na krevetu i poziva me da sednem.

Razgovor je toliko sterilan da se na kraju, poražena, skljokam pored njega. „Zašto nećeš da shvatiš?“, kažem mu rezignirano.

On me intenzivno posmatra. „To je baš zato što hoću da shvatiš da sam ovde i da navaljujem. I veruj mi, navikao sam na sasvim drugačiju vrstu dočeka.“ Nema nikakvih sumnji u pogledu toga. „Problem je u nečem drugom, zaista“, ponavljam mu i pokušavam da povežem nit razgovora. „Ima tu hiljadu problema, ali pre svega, mi smo isuviše različiti da bismo se viđali. Osim toga, ovo je za tebe inat! Pošto ti uglavnom sve padaju pred noge, ja sam postala izazov! Nemoj da si se usudio da to poričeš!“ Vrlo sam glasna, tako da sad skoro vičem. Srećom, to primećujem i pokušavam da se vratim u normalu. „Ijane, potrebna mi je ozbiljna osoba, koja se ne viđa ni sa kim drugim, koja poznaje tip porodice iz kakve potičem, koja učestvuje sa mnom u mojoj borbi za zaštitu životinja, koja me razume i ne mora da se žrtvuje da bi bila u mom svetu.“ „Znači hoćeš svoju kopiju?“, pita podozrivo. „Ne, hoću osobu po karakteru sasvim suprotnu meni“, pojašnjavam mu. „Okej, ali dok tražiš takvog savršenog momka, mogla bi da neformalno izlaziš sa mnom“, predlaže mi kao da je to jednostavno. „Jesu li ti svrake popile mozak?“, pitam ga. „Bilo bi to savršeno. Ništa obavezujuće, viđamo se kad hoćeš, a ti u međuvremenu tražiš tog idealnog momka da se udaš za njega.“ „Neću da se udajem“, tiho mrmljam i prekrštam ruke na grudima. „Onda za zajednički život...“, dodaje ne trepnuvši. Mora da mu fali neka

daska u glavi, razmišljam rezignirano. „Ti nećeš samo da se viđaš, već hoćeš i da ideš u krevet sa mnom“, optužujem ga. „Je li to zločin?“, pita i podiže ruke. „Ali želim i da se viđam s tobom.

Zabavna si kad to hoćeš. I sigurno si drugačija od žena s kojima se viđam.“ Pa dobro, nije mi teško da poverujem u to. „I ako na kraju večeri nećeš da ideš u krevet sa mnom, neću se uvrediti.“ „Nisam mnogo dobra u održavanju tako neformalnih veza“, kažem mu iskreno. „Ja sam devojka koja hoće da ima stalnog momka.“ „Da, ali vidiš šta je bilo s tim tvojim vezama...“ Tu je u pravu. „Možda će ti promena u perspektivi pomoći da sledeći put izabereš boljeg momka“, uporan je. „Možda“, usuđujem se da kažem.

On to verovatno tumači kao pristanak, zato što me sekundu kasnije grabi i obara na krevet. Zarobljena sam. „Šta to radiš?“, pitam ga dok upadljivo crvenim. „Ono što sam već hteo da uradim juče ujutru“, kaže mi i nastavlja da me ljubi dok me svlači.

Biće da sam i odlučna devojka, ali apsolutno nemam snagu volje koja bi mi pomogla da ga oteram.

Dvadeset peto poglavlje Prošle su sad već dve nedelje od one famozne večeri kada je Ijan otišao iz moje kuće oko dva noću. Bile su to dve prilično neobične nedelje, razmišljam dok sedim u kancelariji jednog dosadnog ponedeljka ujutru. Jasno je da sam napravila opaku grešku kad sam prihvatila tu vrstu neformalne veze, zato što neću nikada pronaći momka ako nastavim ovako.

Uglavnom ne volim da o tome previše razmišljam, ali ako bih se usudila da to učinim, shvatila bih da Ijan i ja sad provodimo previše vremena zajedno.

I to nije dobro, zato što mi se on zaista sviđa, iako mrzim da to priznam.

Na poslu nastavljamo da se ne poznajemo, ali kad izađemo iz kancelarije, nismo u stanju da se razdvojimo: idemo na piće, večere, pa posle odlazimo kod mene ili kod njega. Ovog vikenda je Ijan prvi put odbio da ide da spava u svojoj kući. Jednostavno se okrenuo i bez razmišljanja ostao da spava u mom krevetu.

Vera i Lora su mu takođe ljubazno servirale doručak, potpuno ignorišući moj bes.

Nadala sam se da sam utvrdila pravila: nećemo provoditi noć zajedno i nećemo provoditi čitavo naše slobodno vreme zajedno, ali se u stvarnosti sve odvijalo suprotno. Ijan vrši invaziju na moj prostor, a ja ne znam koje oružje da upotrebim da ga zaustavim.

I pošto mali lord odbija da priča o tome i nastavlja da umanjuje rizik kojem se izlažemo, ne preostaje mi ništa drugo nego da pokušam da delam sama.

Toliko sam zaneta svojim mislima da ne primećujem ni kada se Džordž pojavio na mojim vratima. „Je li sve u redu, šefice?“, zanima se dok pokušava da privuče moju pažnju. „Onako“, odgovaram ne mnogo ubedljivo. „Ti, naprotiv, cvetaš koliko vidim.“ Sa zadovoljstvom uočavam da je izuzetno nasmejan i opušten. Kad bih mogla da i ja budem takva. „Imao sam izvrstan vikend“, otkriva mi i namiguje. „Tamara i ja smo izašli na večeru.“

„Drago mi je zbog vas“, kažem mu iskreno. Postoji barem neko ko zna šta hoće. „Tvoj vikend nije bio tako srećan?“, pita me i seda ispred mene. „Moj je bio previše srećan. Ali ne obraćaj pažnju na ono što govorim, loše sam raspoložena.“ Shvatam da to deluje potpuno nelogično. Ako i misli da sam luda, barem to ne pokazuje. „Onda se nisi svađala s Ijanom“, usuđuje se da prokomentariše bez razmišljanja. „Kakve veze ima Ijan s tim?“, pitam ga uznemireno. „Polako“, kaže mi, „niko još ništa ne zna.“ „Zato što i nema šta da se zna“, uzvraćam odlučno. „Ako ti tako kažeš. Ali ukoliko poželiš da pričaš s nekim...“ Ne završava rečenicu. Jasno je da neće odustati od ove teme. Možda je bolje da mu razbistrim misli. „Šta misliš da to treba da se zna?“, pokušavam da ga lagano rasteretim brige. „Ništa. Znam da ste zajedno.“ To kaže kao da u tome nema ničeg lošeg. „Uopšte nismo zajedno!“, uzvikujem i umalo da poskočim.

Džordž me gleda zbunjeno. „Viđamo se povremeno“, pojašnjavam. Takva novost mi izgleda prihvatljivija. „Povremeno?“ kaže i smeši se. „Dobro, viđamo se! Ali nismo zajedno! Apsolutno ne! To je privremena veza, štaviše, nije ni prava veza.“ Džordž me pažljivo posmatra. „Vidim da svim snagama pokušavaš da se odupreš.“ „Čemu?“, pitam ne znajući šta da mislim. „Ijanu. Odbijaš da se zaljubiš.“ Glas mu je opušten, a rečenica mnogo manje. „Ne moram da se odupirem baš nikome. Pričaš ludosti“, uzvraćam sva crvena u licu.

On sleže ramenima. „Možda“, prihvata, „ali sam video nešto što me je

veoma začudilo. Lično, oduvek sam verovao da su vaše užasne svađe posledica potisnute privlačnosti.“ Fiksiram ga pogledom i prosto ne znam šta da kažem. „Rekao bih da ste je sada izrazili“, kaže i pokušava da me nasmeje. „I kad smo je sad izrazili, rekla bih da ćemo je staviti na tavan“, uzvraćam mu muklim glasom. „Zašto? Ne sviđa ti se da budeš s njim?“, pita me zainteresovano.

Odmahujem glavom. „Vidiš da nisi shvatio? Previše mi se sviđa da bih bila s njim.“ „I šta je tu loše?“, pita smeteno. Muškarci nikad neće uspeti da shvate ženski rod, nema nade. „Devojci ne može da bude dobro s nekim kao što je Ijan, zato što on oseća potrebu da svako veče bude s drugom ženom.“ „Viđa se s još nekim?“, pita ne trepnuvši. „Ne verujem, ali ovo...“ Prekida me gotovo srdito. „Nemoj mi reći da to ima veze, molim te.“ „Okej, neću to da kažem.“ Nervozno se smejem. „Onda ću ti reći da ima potrebu da bude bezuslovno obožavan, a da ja ne marim mnogo za to.“ „Prema onome što vidim, neće baš lako podneti kad ga budeš otkačila.“ Njegov izraz lica sve jasno govori. „Džordže, molim te da završiš s tom pričom“, kažem mu ljutito.

On se samozadovoljno smeška. „Hajde, nemoj da se ljutiš. Oboje ste bili tako hladni jedno prema drugom, a sad vidim neke znake popuštanja, tako da konačno počinjem da se zabavljam“, poverava mi bez trunke griže savesti. „Kakvi znaci popuštanja?“, pitam začuđeno. „To su sitnice, nemoj da se uzbuđuješ, ali one postoje. On te u poslednje vreme posmatra drugačije kad se sretnete na hodniku. Često te gleda krišom, a i ti gledaš njega. I znaš kako se kaže, neki pogledi govore više od hiljadu reči...“ Njegov glas je pomalo ironičan, ali mi opet donekle govori da je i bolno tačan. Shvatam to. „Hvala, Džordže, cenim tvoju iskrenost“, prihvatam, ali mu dajem do znanja da shvati da je za mene ta tema završena. Moj glas ne dozvoljava replike.

I on to zaista shvata u letu. „Idem. Ako ti zatrebam, znaš gde možeš da me nađeš.“

Nekoliko sati kasnije još razmišljam o Džordžovim rečima. Kao da hoće da me spusti na zemlju, Ijanov mejl pojavljuje se na ekranu i tera me da se trgnem. Taj čovek upada ne samo u moj život već i u moj um i u moj računar! „Zajednički ručak?“, samo to je napisano.

Ni govora! „Imam posla. Izvini“, napišem i kliknem na odgovori.

Slobodna sam, ali neću da idem na ručak s njim zato što je ono što mi je Džordž rekao otvorilo oči: padam mu pod obe noge, gubim glavu za osobom koja je za mene najmanje prikladna na čitavom svetu i, ako nastavim ovako, naći ću se u situaciji da doživim najveće razočaranje u životu. Mislim da mi je preko glave takvih iskustava i od osoba manje privlačnih od njega. Nema potrebe da pokušavam i s ovom.

Moram nešto da učinim, bilo šta. Ali šta?

Naprežem mozak i pada mi na pamet genijalna ideja. Grabim mobilni i zovem sestru Stejsi, koja brzo odgovara, i to glasom koji odaje iznenađenje: „Zdravo, Dženi“, kaže mi, „čemu mogu da zahvalim na ovom pozivu?“ Naši odnosi su zategnuti od one famozne scene s poljupcem, mada otad nismo nikad o tome razgovarale. Ali smo neke otrovne strelice ipak razmenile, da ne govorimo o onim ljutitim pogledima izuzetno stroge učiteljice, koje toliko voli da mi udeli. „Mislila sam na onaj tvoj predlog da me upoznaš s onim Tomovim prijateljem.“ „Kojim, Eliotom?“, pita nesigurnim glasom. Oseća se tračak radosti u njenom glasu, ali ipak pokušava to da sakrije. „Da, zašto da ne?“, pitam kao da je to nešto najnormalnije na svetu. „Očigledno s Ijanom nije funkcionisalo...“, mrmlja uz primesu prekora. „Stejsi, između mene i Ijana nikad i nije bilo ničega.“ Zaćuti za trenutak, kao da hoće da kaže koga ti hoćeš da nasamariš, zatim se vraća na temu koja joj najviše leži na srcu: „To sad nije važno. Da

razmislimo o Eliotu! Mogu da mu dam tvoj broj i da mu kažem da te nazove, ako se slažeš?“ „Rekla bih da je to savršeno“, ispuštam uzdah olakšanja. Stvarno sam uverena da sam donela mudru odluku. „Pozdravljam te i odmah ću ga nazvati. Sestro, to je konačno inteligentan potez!“ Ne preostaje mi ništa osim da se iz sveg srca ponadam da je tako.

Eliot me poziva iste večeri dok izlazim iz kuće. Glas mu je srdačan, vedar, smiren. Ćaskamo nekoliko minuta o mojoj sestri i njenom mužu, pa mi on onda poverava da živi nedaleko od Londona i da bi mnogo voleo da me izvede u neki prijatan restoran u gradu. Rado prihvatam i dogovaramo se za subotu uveče.

Pozdravljamo se uz obećanje da ćemo se opet čuti da potvrdimo mesto.

Kad sam se konačno vratila kući, telefon mi ponovo zvoni. „Šta hoćeš, Ijane?“, pitam ga pomalo grubo, pošto sam videla da se njegovo ime pojavilo na displeju. Pokušavam da se oslobodim leptirića koji mi igraju po stomaku: to je skoro dečja reakcija, koju moram odmah da ispravim. „Da razgovaram s tobom pošto danas nisam uspeo da te vidim“, kaže nimalo dirnut tonom mog glasa. U poslednje vreme ima lošu naviku da se uopšte ne obeshrabruje zbog mog lošeg raspoloženja. Nekad je to bio dobar izgovor za svađu, sad umesto toga strpljivo čeka i razmišlja o svojoj reakciji. „Bila sam malo zauzeta.“ Ne volim da osećam krivicu, ali u ovom trenutku mi ne preostaje ništa drugo. „Da si me sačekala, mogli smo da odemo na piće“, kaže mi. „Bolela me je glava i jedva sam čekala da odem.“ To je tačno, u neku ruku. „Imao bih jedan predlog“, kaže oduševljenim glasom. „Šta kažeš da negde odemo ovog vikenda?“ O, bože. „I gde bi hteo da idemo?“, pitam zabrinuto.

„Moji imaju kuću na selu, čarobna je, a nikad ne idem tamo. Mislio sam da ti pokažem to mesto“, predlaže mi.

Bolje ne. „Već imam obavezu za ovaj vikend“, kažem mu. Ionako ću morati da mu kažem pre ili kasnije. „Kakvu obavezu?“ pita i naslućuje da je posredi nešto neprijatno. „Imam sastanak u subotu uveče.“ „S nekim muškarcem?“, navaljuje ljutito. „Da“, odgovaram brzo i pokušavam da savladam strah. „S kim?“, još se usuđuje da pita. „S jednim Tomovim i Stejsinim prijateljem, s kojim se nikad ranije nisam upoznala.“ „Pa zašto se onda sastaješ s njim“, pita me kao da nema nijednu vijugu u mozgu.

Kako zašto? Dižem glavu ka nebu. Spremna sam da pređem u kontranapad i prekinem ovaj ludački razgovor. „Zato što moram da te podsetim da sam u potrazi za momkom koji je prikladan za mene.“ Ponadala sam se da će mu ovo biti jasno. „Ti to ozbiljno?“, pita me kao da sam poludela. „Najozbiljnije“, potvrđujem nepokolebljivo. „Izlaziš u subotu s tipom koga nikad pre nisi videla?“, pita opet. Pa da li je on gluv? „Da“, potvrđujem, ne znajući šta drugo da dodam. „I nećeš da izađeš sa mnom?“ Dobro, sad je zaista ljut. „Tačno“, potvrđujem. „Šta to, dođavola, pokušavaš da uradiš?“, pita uvređeno. Verovatno samo zato što ne podnosi da neko drugi ima prednost u odnosu na njega. „Slušaj me, Ijane“, kažem mu vičući, „već nedeljama ti ponavljam da moramo da prestanemo da se viđamo kako bismo mogli da sretnemo osobe koje su prikladne za nas! Tako da ja, ako ništa drugo, bar pokušavam da upoznam nekog prikladnog! Je li ti sad jasno?“ „Vrlo jasno!“, kaže i prekine mi vezu. Kakav gadan karakter, razmišljam i padam na krevet.

Nešto me navodi na pomisao da će ova nedelja biti baš teška.

Dvadeset šesto poglavlje Sedim na stolici u baru restorana koji je Eliot izabrao za naš sastanak i čekam da upoznam tog čoveka o kom su mi toliko pričali. Ne mogu da kažem da gajim prevelika očekivanja, ali sam proživela dane pune nekog neodređenog jeda, tako da susret s nekim drugačijim može samo da mi čini dobro.

Kao što sam i očekivala, Ijan je bio mrzovoljan tokom čitave nedelje: provocirao me je na sve moguće načine, izazivao svađu čak i zbog kancelarijskog pribora. Nema potrebe posebno isticati da su svi u kancelariji izbacili antene, s obzirom na to da smo nakon mira, koji je vladao prethodnih nedelja, prešli na najveću oluju veka. Bilo je i gore nego obično, mnogo gore.

A za nas je i standardna svađa već preterana.

Ijan je baš odlepio, a kada se to događa nekom kao što je on, zidovi se uvek tresu. Čak se i Tamara požalila Džordžu: ne može da shvati kako je moguće da je njen šef otišao kući u ponedeljak veče gotovo zviždućući, a u utorak ujutru se vratio smrknut, ali baš toliko smrknut da ga je s mukom prepoznala.

Svi se pitaju šta je razlog njegovog tako lošeg raspoloženja, ali je očigledno da niko ne pronalazi odgovor.

Nedavno mi je Džordž poslao mejl kojim me preklinje da se pomirim sa Ijanom, kako bi, koliko je moguće, poštedeo sebe još jedne radne nedelje s furijom. Ah, kao da je to tako lako. Između ostalog, apsolutno ne smatram da sam uradila išta pogrešno: Ijan je oduvek znao kakva je situacija, dakle, ne može sad da se vređa zato što se ništa ne odvija kako je on zamislio. Neka manje realistična žena od mene mogla bi i da pomisli da je njegova reakcija jasan znak da mu je stalo do mene, ali ja sasvim čvrsto stojim na zemlji i znam o čemu se radi: Ijan voli samog sebe, sve ostalo je sporedno, a njegov bes verovatno potiče od povređenog ponosa. Što se tiče ponosa, Ijan bi zbog njega prodao i čitav svet.

Srkućem martini kad vidim kako se u daljini pojavljuje plavokosi, bucmasti i kršni mladić, koji mi se neskriveno smeši. „Zdravo, Dženifer“, pozdravlja me srdačno i steže mi ruku.

„Zdravo, Eliote“, uzvraćam, začuđena što me je prepoznao na prvi pogled, „Tvoja sestra mi je pokazala jednu od tvojih fotografija“, otkriva mi kad primeti moje čuđenje. „Nisam mogao da pogrešim.“ „To objašnjava sve“, odgovaram uz osmeh. „Nadam se da nisam izneverio tvoja očekivanja“, kaže mi i malo se uozbilji.

Nema čega da se boji, baš je tip osobe kakvu sam i očekivala da ću sresti. „Nimalo“, smirujem ga dok ga pažljivo zagledam. Svetle kestenjaste oči, kratka kosa, srdačan osmeh i neformalna odeća: počinjem da cenim muškarca koji ne nosi košulju po meri, od najmanje sto funti, i sa inicijalima koje su ručno izvezle nedužne grčke sluškinje.

Nekoliko minuta kasnije smeštaju nas za naš sto. „Čime se baviš?“, pitam ga znatiželjno. „Ja sam dečji psiholog. Trenutno sarađujem s nizom škola, gde pratim najteže slučajeve“, strpljivo mi objašnjava. „To je zaista zadivljujuće“, kažem mu dirnuta. „Da, ne bi se reklo da je to mnogo unosan posao, ali mi pruža dosta zadovoljstva. A ti, čime se ti baviš?“, pita me zainteresovano. Moja sestra mu je sigurno već sve rekla, ali cenim što pita i mene. Stejsi se uglavnom ne razbacuje velikim pohvalama što se tiče mog posla. „Ja sam poreska savetnica u jednoj velikoj poslovnoj banci i bavim se savetovanjem pojedinaca i firmi.“ „Au, zvuči kao nešto vrlo značajno“, kaže impresioniran i tera me da se osmehnem. „Ne žalim se“, kažem mu iskreno. „Ali to je nešto mnogo manje važno nego što misliš.“ Pričamo još malo o poslu pa onda prelazimo na meni. „Pošto si iz Londona i dobro poznaješ ovo mesto, šta mi savetuješ da naručim?“, pita. „Zaboravih da ti kažem, vodi računa o tome da sam vegan.“ „Stvarno? Ja sam vegetarijanka!“ kažem mu uz dozu oduševljenja. „Imamo mnogo toga zajedničkog po mišljenju tvoje sestre“, saopštava mi i namiguje.

„Draga Stejsi... sigurno ti je ispričala gomilu izmišljotina o meni da bi te ubedila da me izvedeš. Bojim se da ćeš morati da preispitaš svoja očekivanja nakon što me ozbiljno upoznaš.“ Gleda me vrlo zainteresovano. „Najviše što zasad mogu da pomislim jeste da te nisu previše nahvalili.“ To zaista misli i na tome sam mu zahvalna. „Veruj mi, ja sam žena sa mnogo, mnogo nedostataka“, kažem mu iskreno.

Nedugo zatim stiže konobar da primi naše porudžbine: riba na roštilju za mene i pašteta od povrća za Eliota, koji takođe insistira da ja odaberem vino. „Odličan izbor“, upućuje mi kompliment neki minut kasnije, nakon što je srknuo iz svoje čaše. „I ja se ne razumem mnogo, ali s pinot griđo nikad nije promašaj“, otkrivam mu.

On mi se osmehuje. „Gledaću da zapamtim za sledeći put.“ Prvi utisak je verovatno pozitivan kad već govori o sledećem izlasku, razmišljam zadovoljno.

Sledi narednih petnaest minuta prijatne konverzacije o psihologiji i njegovim istraživanjima: moram da priznam da je interesantan. „Kad smo već kod toga“, obraća mi se Eliot dok jedemo, „mada nisi psiholog, mogao bih da kažem da te neko uporno posmatra na skoro opsesivan način.“ Gledam ga zabrinuto. „Stvarno? Gde?“ „Iza tebe je neki čovek koji te ne ispušta iz vida otkako je došao pre desetak minuta“, otkriva mi Eliot i nastavlja da ga posmatra. „Jesi li siguran da gleda baš mene?“, pitam zbunjeno. „Poprilično“, kaže mi iskreno. „Da li bi mi ga opisao?“, pitam i pokušavam da se ne uznemiravam previše. „Crnomanjast tip, svetlih očiju, izgleda visok i sigurno pun para“, kaže mi Eliot.

Bojim se da, nažalost, znam o kome je reč. Kako li je, dođavola, Ijan uspeo da otkrije da sam večeras došla ovde? „S kim sedi?“, pitam opet Eliota.

„S nekom devojkom od dvadesetak godina, izrazito plavom. Izgleda kao neki fotomodel ili nešto slično.“ „Uvek su sve vrlo visoke i izrazite plavuše“, otrže mi se kiselim glasom. „Poznaješ ga?“, pita Eliot radoznalo.

Pre nego što bilo šta kažem, bolje je da proverim lično. Okrećem se i ugledam Ijanovo smrknuto lice. Naravno, ima prilično ljutit izraz lica, mada je ovde s najupadljivijom devojkom koju je uspeo da pronađe u svom adresaru.

Moram da priznam da devojka u njegovom društvu zaista poseduje lepotu koja ne može da prođe neprimećena, tako da je čitav restoran netremice posmatra. Bolje rečeno, svi osim Ijana, koji ne skida pogled sa mene, nimalo ne hajući što je otkriven. Štaviše, izgleda da drugo nije ni očekivao.

Ponovo se okrećem ka Eliotu. „Bojim se da ga poznajem“, priznajem nerado.

On pokušava da me smiri. „Shvatio sam“, kaže mi i osmehuje se. „To je samo jedan kolega“, pojašnjavam dok crvenim više nego što smem. „Po cenu da ti izgleda indiskretno, njegov govor tela mi govori nešto drugo. Ponaša se kao bivši momak koji se još nije predao“, kaže. „Bivši momak!“, uzvikujem pomalo osorno. „Apsolutno ne! Kad ti kažem, jesi li video tog tipa? I onu barbiku koju je poveo sa sobom?“ Eliot me gleda skoro sažaljivo. „Ako ćeš se zbog toga osećati bolje, jasno je da uopšte ne haje za nju.“ „Ah, još i to...“, odgovaram i ljutim se na njega, dok bi umesto toga trebalo da svoj bes usmerim ka Ijanu. „Pažnja, upravo nam se približava...“, saopštava mi.

To ne može biti, jasno je da je ovo košmar iz kojeg ću se probuditi, iz kojeg moram da se probudim!

Preteća figura u međuvremenu prilazi našem stolu. „Dobro veče“, grmi Ijan, koji u ovo veče uopšte ne donosi ništa dobro.

Posmatram ga besno. „Šta ti, dođavola, radiš ovde?“, pitam ga i ne krijem nezadovoljstvo. „Večeram. To je još dozvoljeno, ili se varam?“, kaže mi i gleda me ljutito. Vidi ti njega, sad je još i ljut?

„London je pun restorana. Šta ćeš baš ovde?“, pitam ga ponovo, nimalo ne krijući ono što mislim.

On sleže ramenima. „Čista slučajnost.“ Naravno, a ja treba u to da poverujem. Ustajem, a u očima mi seva vatra. „Grdno se varaš ako misliš da ću poverovati u to.“ „Ti često grešiš pa ne vidim zašto bi to bilo nešto novo.“ „Nemoj da me razbesniš više nego što sam već besna: kog si đavola potkupio da bi dobio pristup mojoj agendi?“ želim da znam.

On se na to samo isceri. „Shvatila sam: iskoristio si Tamaru da dođeš do Džordža i samim tim do plana mojih sastanaka.“ Apsolutno moram da prestanem da sve upisujem u agendu u kancelariji. Na taj način samo igram njegovu igru.

Ostali gosti počinju da nas posmatraju s očiglednom radoznalošću. Ako mu je bio cilj da privuče pažnju, rekla bih da je uveliko uspeo u tome.

I Eliot ustaje, skoro kao da namerava da nas razdvoji. „Nismo se upoznali. Eliot Poso“, kaže i prijateljski mu pruža ruku. Ali kako to, dođavola, može?

Njegovo držanje za trenutak zbunjuje čak i Ijana, koji se ipak brzo pribira. „Ijan Sent Džon“, predstavlja se i steže mu ruku mnogo smirenije. „Dženiferin prijatelj, pretpostavljam“, kaže mu Eliot, a njegova pretpostavka može da bude i tačna i pogrešna, zavisno od tačke gledišta. „Kolega“, ispravljam ga pre nego što Ijan odgovori nešto strašno.

Sad me i Eliot i Ijan gledaju sumnjičavo. „Hoćete li da nam se pridružite?“, pita ga iz pristojnosti Eliot, shvativši da Ijan uopšte nema nameru da ode.

Kao da je samo to čekao. „Zašto da ne?“, zahvaljuje na svoj način, čak se usuđuje i da se nasmeši.

Kakav bedni crv, hoće da mi uništi jedini pristojan sastanak koji sam imala poslednjih godina! Daje znak konobaru i moli ga da sve premesti za naš sto. U to sve je uključena i njegova pratilja za ovo veče, koja vredno sledi njegove instrukcije kao poslušno kučence. Visoka je verovatno metar i osamdeset, razmišljam sva uznemirena dok je gledam kako nam se približava: kosa joj je izuzetno plava i glatka, azurnoplave oči uokvirene ogromnim lažnim

trepavicama. Nisam ni očekivala ništa drugačije.

Ijan nas upoznaje. „Ovo je Dana“, kaže na brzinu i sprema se da sedne.

Devojka je uznemirena. „Ja se zapravo zovem Dona“, pojašnjava dok seda za naš sto i pokušava da namesti najkraću minisuknju koju sam ikad videla. Kako su je samo pustili da uđe ovde tako namontirana? A ja mislila da je ovo lokal koji drži do svog renomea.

Eliot, kao pravi psiholog, nastoji da se svi osećaju prijatno. „Dona je prelepo ime“, kaže joj ljubaznim glasom, a ona zagrize mamac u trenu i sva srećna se osmehuje. Vidite? Zaista je malo potrebno. „Čime se ti baviš, Dona?“, pitam je i naprežem se da budem zainteresovana.

Ona me gleda zbunjeno. „Bavim se večerama i zabavama“, odgovara neodlučno, ne znajući koji je smisao mog pitanja. „Ti si, dakle, piar?“, pitam je dok nervozno žvaćem komad hleba. „Ne, samo učestvujem, to je sve“, objašnjava mi kao da sam pala s Marsa. „Otac mi nikad ne bi dozvolio da radim“, dodaje nevino.

Možda je bilo bolje da se uzdržala od objašnjenja, zato što je sad svi zapanjeno netremice posmatramo.

Ni Ijanovo lice nije srećno zbog njenog odgovora i možda se sad kaje zbog svog izbora.

Eliot se možda jedini zabavlja jer smo mu verovatno svi u kompletnu veoma interesantni za klinički profil. A svi smo za posmatranje, moram da priznam. „Ti naprotiv radiš?“, pita me barbika i beči ogromne plave oči. „Da, moj otac je siromašan, tako da moram da radim...“, odgovaram joj sarkastično. Očigledno je da ona ne shvata šalu.

Eliot se smeje, dok me Ijan nervozno posmatra. „Dženi je advokatica, ne obaziri se na nju, odlično barata rečima“, upozorava je dok seče krvavi file. „Ja sam zapravo poreska savetnica i dobro baratam brojevima“, objašnjavam i s gađenjem gledam u njegov tanjir. Kad smo izlazili zajedno, uvek je naručivao ribu, kako bi izbegao da mi priređuje ovakav prizor. Da je mogao, danas bi rado seckao biftek direktno s krave nasred sale.

Barbika nas posmatra pomalo izgubljeno. Jadna mala, nije navikla na ovu

vrstu konverzacije. „Od kada se poznajete?“, pita Eliot Ijana. „Dženi i ja se poznajemo sedam dugih godina“, odgovara i naglašava reči tako što svima koji su prisutni razjašnjava da naše poznanstvo nije samo površno. „Nesumnjivo dugih“, potvrđujem ljutito i upućujem mu besan pogled. „U stvari, pitao sam za Donu...“, pojašnjava Eliot i prikriva osmeh. Ovaj čovek je pravo iznenađenje: ima pokerašku facu. „Ah!“, uzvikuje Ijan iznenađeno. „Dona, kad smo se ono upoznali?“ Očigledno je da se on ne seća. „Upoznali smo se pre dve godine na jednoj dobrotvornoj večeri“, podseća ga ona. „Mada je ovo naš prvi sastanak“, kaže, ponosna što je konačno uspela u svom poduhvatu. „Izgleda da je ovo veče prvih sastanaka“, komentarišem naglas.

Ijan me gleda kao da hoće da kaže prvih i poslednjih, draga moja.

Naravno, jasno je da posle ovakvog provoda Eliot nikada više neće izaći sa mnom. Ko bi ikad mogao da i u najluđem snu pomisli da će povesti na večeru neku koju uhodi najobičniji naduvenko, koji se još uvalio i za sto?

Sedimo učetvoro za ovim stolom, ali nas je u stvari troje. Uz svu dobru volju, ne mogu da smatram barbiku sebi ravnom, zato što je očigledno da je prilikom raspodele mozgova majka priroda nju potpuno preskočila. Zlobna sam i zavidljiva u pogledu njenog izgleda, shvatam to, ali sam isto tako vrlo iskrena u proceni. „Onda, šta misliš o Dženi?“, pita Ijan Eliota. „Izuzetna devojka u svakom pogledu“, odgovara mu ovaj smireno. „Hm, naravno...“, otvara usta Dona, ne krijući zbunjenost. Možda je za nju bilo bolje da je nastavila da ćuti. „Znaš, ima onih koji smatraju da je vrlo važno da uspeju da se uključe u kompleksan razgovor u prijatnom društvu“, odgovaram joj zlobno. „Ali za stolom se nikada ne priča o komplikovanim temama! To nije dobro!“, uzvikuje samouvereno. Dođi na ručak u moju kuću, pa ćemo da razgovaramo. Ili idi kod Ijanove porodice i vidi kakve će ti lagane teme poslužiti, razmišljam zadovoljno.

Ijan je verovatno pomislio isto, zato što je, kad nam se pogledi ukrste, očigledno da se razumemo, moram to da priznam i protiv svoje volje.

Razgovor se razvlači u lošem tonu još pola sata, između ostalog i zbog toga što Ijan, nakon što se jako potrudio da mi upropasti veče, nije više mnogo govorio. Poneki kiseli komentarčić tu i tamo, ali je uglavnom ćutao. Barbika, mada se trudila, nije uspela da priča ni o čemu drugom osim o šopingu.

Naravoučenije, samo Eliot i ja pokušavamo da oživimo veče. Ali to je teško.

Eliot se ponaša na način dostojan poštovanja: svako drugi bi bio besan i osetio se prozvanim da ode, s obzirom na Ijanove insinuacije, koje su sve samo ne prikrivene. Zapravo, to i nisu prave insinuacije, ako baš moram da budem iskrena. Htela - ne htela, u ovom trenutku sam još vezana za njega.

Shvatam to zato što ne mogu da odvojim pogled od njegovog smrknutog lica, njegovih crta napetijih nego obično. I osećam da mi je žao, zato što nemam nameru ikoga da povredim. Naprotiv, izašla sam s Eliotom uverena da to radim u interesu svih.

Nakon deserta, Ijan i Barbika konačno odlučuju da odu. Ijan podiže ruku i traži od konobara da mu donese račun. „Ne možeš ti da platiš“, odmah se mešam. „To je sitnica“, kaže neobično bezizražajnim glasom, kao da je doživeo neočekivanu krizu svesti.

Nemam nameru da mu to dozvolim, može slobodno da zadrži za sebe svoju grižu savesti. „Izvini, Ijane, ali kao što si shvatio, ovo je moj prvi sastanak sa Dženi i ostavio bih loš utisak ako bih ti dozvolio da platiš“, obraća mu se Eliot pre nego što ja počnem da se svađam.

Ijan sleže ramenima. „Okej, ako hoćeš, možemo da platimo po pola računa“, prihvata nerado.

Njih dvojica se na nekoliko minuta udaljavaju da srede račun i ostavljaju me nasamo sa Donom. Kakva divota! „Dakle, sviđa ti se Ijan?“, kažem joj, ne znajući kako da započnem razgovor. „O, da!“, uzvikuje ushićeno. „Kome se on ne sviđa? Prebogati grof!

Shvataš? A jednog dana će biti i vojvoda!“ Opet ta priča. Pa da li je moguće da nijedna od njih ne shvata koliko Ijan

vredi i bez plemićkog grba i porodičnog blaga? Je li moguće da nijedna ne shvata koliko on ne voli što ga proganjaju samo zbog tih beznačajnih sitnica? „Ijan je pre svega odličan profesionalac, izuzetno stručan u poslu. Zatim korektna, iskrena i odlučna osoba. Činjenica što je plemenitog roda u izvesnom smislu jeste prednost za njega, jer svi misle da mu sve što dobija pripada po pravu, ali je istina da radi kao svi mi da bi zaradio za život.“ Padam u vatru.

Sad sam krenula i izgleda da me ništa neće zaustaviti. „Zašto mene u banci smatraju genijem, dok njega uvek gledaju kao nekog kome je sve servirano na srebrnom tanjiru? Ni to uopšte nije tačno!“ Barbika je dirnuta dok posmatra moje lice, koje je skroz pocrvenelo. „Ah“ je jedino što kaže, a zatim se zagleda u neku tačku iza mene, tačku koja se ukočila, dirnuta mojim rečima. „Morala bih da odem do toaleta“, kaže mi Dona i odlazi.

Ijan polako prilazi dok me posmatra kao da je upravo prisustvovao čudu. „Šta je sad?“, pitam ga odsečno i ljutito. „Eliot je izašao napolje da telefonira“, obaveštava me. „Dženi...“ Odmah ga prekidam. „Molim te, nemoj ništa da govoriš“, preklinjem ga tihim glasom.

On me gleda i smeši mi se. „Okej.“ Nastavljamo da se netremice gledamo nekoliko trenutaka. „Žao mi je što sam ti upropastio veče“, izvinjava se.

Frkćem. „Mogu da zamislim. Skrhan si bolom.“ On se opet osmehuje. „Veruj mi, iskreno mi je žao. Nisam nikako smeo to da uradim.“ „To je očigledno“, uzvraćam i trudim se da ne izgledam da sam time pogođena.

Zastaje kao da pokušava da smogne hrabrosti da mi nešto otkrije. „Pa, bio sam ljubomoran“, kaže tiho. „Jako ljubomoran.“ Ta rečenica je neočekivana, glas skoro blag. Podižem glavu da ga pogledam pravo u oči, koje su ovog puta tamnije nego obično. „Kad bih mogao, sad bih te poljubio“, kaže mi na kraju, ali mi ne prilazi.

Ja stojim ćutke, gledam ga zbunjeno; zato što bih, dođavola, želela da to uradi.

„Eliot je dobra osoba, ne mogu to da poreknem, ali je došao sa zakašnjenjem. Htela ti to da priznaš ili ne, mi smo sada zajedno“, zaključuje. „Nisam mislio da moram to da naglašavam kao da smo deca, mislio sam da je to prirodno. Ali ako osećaš potrebu da ti to kažem, nemam problem da to učinim. Nas dvoje smo zajedno. Pomiri se s tom činjenicom.“ Sumnjičavo trepćem, nisam u stanju da odgovorim. „Osećaš li se slobodnom?“, zadirkuje me Ijan. „Zar ti zaista pada na pamet da sad nekoga upoznaješ?“, uporan je. „Ne“, priznajem iskreno, „ne mnogo. Jadni Eliot, mislim da mu je ovo najgori sastanak u životu.“ „Kunem se da sam imao i gorih“, kaže mi Eliot, koji se pojavljuje pored mene. „Normalno je da imate mnogo toga da razjasnite, ja sam se pojavio u lošem trenutku.“ Glas mu je ozbiljan.

Ijan i ja se osećamo nelagodno i nismo u stanju da išta dodamo na to. „Moram da otpratim Donu kući“, kaže mi na kraju Ijan, kao da se izvinjava. „Znam“, kažem mu. I srećna sam zbog toga, zato što mi je potrebno da malo budem sama, da razmislim o svemu što mi je Ijan rekao u poslednjih pet minuta. „Hajde, Dženi, ispratiću te do kuće“, nudi se Eliot. „Stvarno?“, pitam ga. „Mogu jednostavno da uzmem taksi.“ Eliot me iskreno smiruje. „Nema problema.“ Njegov osmeh je toliko ubedljiv da prihvatam.

Pozdravljamo se u opštem metežu. Srećom, sumnjam da će se ponovo dogoditi da nas četvoro izađemo zajedno.

Malo kasnije se razdvajamo: Dona i Ijan idu prema njegovom poršeu, dok Eliot i ja krećemo ka njegovom autu, sasvim pristojnom golfu. „Hvala još jednom, posebno ako te nisam naljutila“, ponavljam dok auto počinje da se kreće londonskim ulicama. „Bilo je to vrlo poučno veče“, potvrđuje on i smeje se. „Strašno se stidim“, kažem mu utučeno. „Molim te, mogu li barem da ti nadoknadim večeru?“ „Ma ne, ipak je to bilo prijatno veče“, pokušava da me uveri, a ja ga

začuđeno gledam. „Ti si jednostavno previše ljubazna osoba da bi pobesneo“, kažem mu. „Ali cenim to, iskreno.“ „Dobro. Sad pokušaj i da previše ne pobesniš na onog sirotana.“ „Koga? Ijana?“, uzvikujem žustro. „Sirotan, on?“ Eliot je skoro ozbiljan kad mi kaže: „Nisam mislio u materijalnom smislu, naravno. Ali on je osoba koja skoro da izaziva sažaljenje.“ „Ti to ozbiljno? Kod mene uopšte ne izaziva sažaljenje, u ovom trenutku više od svega osećam bes.“ „I grešiš. Razumem da si ljuta, ali mislio sam da vi žene cenite tu vrstu izražavanja...“ „Veruj mi, volim nešto sasvim drugo“, odgovaram ljutito. „U svakom slučaju, nemoj da budeš mnogo zlobna kad večeras dođe kod tebe.“ „Ali on neće doći!“, uzvikujem ubeđena u to.

Eliot se smeje ispod brkova. „Kad istovari plavušu, pohitaće ka tebi, videćeš. I nije potrebno diploma psihologa da bi se to shvatilo.“ „Ako ti tako kažeš...“, mrmljam nimalo uverena.

Kad stignemo do moje kuće, još osećam neprijatnost zbog svega što se dogodilo: „Ponavljam po hiljaditi put, ali ne mogu drugačije: mnogo mi je žao!“ „U svakom slučaju, bilo mi je zadovoljstvo što sam te upoznao“, kaže mi Eliot dok me prati do vrata. „I ako ikad stvarno budeš morala da se vratiš u singl stanje, uvek imaš moj broj!“ „Dogovoreno“, kažem i opet mu se zahvaljujem.

Eliot je bio u pravu. Petnaest minuta kasnije moj interfon preteći zvoni.

Dobro znam ko je. „Skoro je ponoć, šta, dođavola, hoćeš, Ijane?“ „Da razgovaram s tobom“, kaže odlučno. „Nećeš ti da razgovaraš sa mnom...“, uzvraćam. Sledi nekoliko sekundi tišine. „Dobro, neću samo da razgovaram sa tobom“, priznaje. „Hoćeš li da

otvoriš, pre nego što se neko od tvojih komšija razbesni?“ Frkćem, ali otvaram, pomirena sa sudbinom.

Istina je - ono što mi je priznao pre u restoranu razmekšalo me je, pa onda ne mogu da pronađem snage da ga oteram a da ga barem ne pogledam u lice. „Nije pravo vreme za posete“, dajem mu na znanje kada se pojavi preda mnom. „Znam, izvini“, kaže, a izgleda kao da se nije previše postideo. „Jesi li smestio Barbiku u krevet?“, pitam mrzovoljno.

On se glasno smeje kada čuje nadimak koji sam joj nadenula. „Nema potrebe da se smeješ, ti si je pronašao“, stalo mi je da mu saopštim. „U pravu si, vrlo loš izbor. Ali se nisam setio da je baš toliko puna sebe.

Sad shvatam zašto je nisam nikad pozvao za ove dve godine!“ Pokušavam da ga uvedem u salon, ali on me ignoriše i upućuje se prema mojoj sobi. Nepodnošljiv je kada to čini, ponaša se kao da je u svojoj kući. „O čemu hoćeš da razgovaramo u ovo doba?“, pitam ga i prekrštam ruke.

Znam da će primetiti neprijateljstvo, ali je to baš ono što hoću. „O našoj vezi“, odgovara mirno. „Mi nismo ni u kakvoj vezi“, stavljam mu do znanja. „Ne slažem se“, uzvraća. „Ovo je veza. Ako osećam želju da budem samo i isključivo sa tobom, to znači da sam u vezi.“ Kakav naduvani balon. „Ne, dragi moj, to znači da si navikao da misliš da sve žene na svetu prihvataju da budu sa tobom ako ti to želiš. Ali ja to neću, što znači da nisam s tobom.“ On sumnjičavo trlja podbradak. „To je onda problem: ja sam s tobom, ali ti nisi sa mnom... kako misliš da rešimo tu dilemu?“ Gledam ga skroz mrzovoljno. „Kad sam poslednji put proveravala u rečniku, biti zajedno zahteva uzajamnu saglasnost. Dakle, nismo zajedno.“ Začudo, počinjem da uočavam i na njegovom licu izvestan umor: na kraju krajeva, kasno je i oboje smo proveli ne baš lagano veče. Da ne govorimo o radnoj nedelji koju smo tek ostavili za sobom. „Oboje smo na ivici nerava, zašto ovu diskusiju ne odložimo za sutra?“,

predlažem mu, ustajem sa stolice i prilazim krevetu na kojem on sedi.

Ijan se naginje napred, grli me i polaže glavu na moj stomak. „Dobro.

Mogu li da ostanem?“, mrmlja ne podižući glavu.

Dodirujem mu raščupanu kosu da ublažim ono što se spremam da mu kažem. „Ne, ne možeš.“ „Molim te…“, preklinje me i podiže mi majicu da me ljubi. „Ove metode su izuzetno nekorektne!“, protestujem i bez previše ubeđenja pokušavam da se oslobodim stiska. Ali njegov dodir je toliko prijatan i blag da ne pronalazim snage za to. „Znam“, kaže smejući se. „Ali deluju?“ Uzdišem nemoćno. „Može biti...“, samo priznajem. „Baš dobro“, uzdiše i on i počinje da me ljubi, penjući se postepeno naviše. U jednom trenutku ustaje i skida mi majicu. „Mrzim te kad to radiš.“ Oči mu blistaju, prava su mešavina radosti i uzbuđenja. „Ti i ja smo greška“, opet mu ponavljam, ali se on ne uzbuđuje zbog toga. „Pa da onda napravimo ovu grešku, na ostalo ćemo misliti posle“, kaže mi.

Kad se nekoliko sekundi kasnije njegova usta nađu na mojim, više nemam nikakvih primedbi.

Još sam u poluležećem položaju na krevetu, s telefonom u rukama. Tačno je, jedanaest je sati, ali ipak je nedelja! „Ne, mama, ozbiljno. Ne mogu nikako da dođem danas“, ponavljam po ko zna koji put mrzovoljnim glasom. „Ne, nije to zbog tvoje kuhinje.“ Baš pronicljiva žena.

Crnokosa glava se podiže s jastuka pored mene i smeje se. „Ne, mama, to je zato što sam još u krevetu i zato što sam umorna. Mislim da ću jednom u svom životu ostati u krevetu do podneva, ako ti to ne smeta.“ S druge strane linije moja majka nastavlja da jadikuje, ali ja se ne dam. „Okej, da, neka bude za sledeću nedelju. Zdravo.“

Prekldam vezu i ispuštam bolan jauk. U trenutku dok se ponovo zavlačim ispod pokrivača, Ijan me privija uz sebe. Ovaj čovek, nažalost, ima neodoljiv uticaj na mene, posebno ako je nag i uz to u mom krevetu. „Spasla si živu glavu ovog puta?“, pita i ljubi me u vrat.

Sva moja čula reaktiviraju se u trenu. „Tako izgleda...“, odgovaram uzdišući.

U trenutku kad njegova ruka počinje da me miluje, zvuk mobilnog telefona ponovo razbija jutarnju tišinu. „Koji li je sad đavo?“, žali se Ijan i naginje se da uzme telefon iz džepa pantalona. Pokrivači klize s njega i ostavljaju vrlo malo toga za maštu.

Pogleda u ekran i odmah se mršti. „Moja majka“, žali se. Izgleda da je došao red na njega. „Halo?“, odgovara zvanično kao da je u kancelariji. „Da, zaista nije pravi trenutak“, potvrđuje joj. „Ne, nisam kod kuće“, odgovara i podiže obrvu. „Da, pozdraviću je od tebe“, kaže opet. „Ne, ne možeš da razgovaraš s njom...“ Onda neko vreme samo sluša. „Mama, molim te...“ Nakon nekoliko minuta se predaje. „Dobro, onda ću večeras doći na večeru. Obećavam.“ Kad prekine vezu, ne blista od sreće. „Porodično okupljanje?“, pitam ga nedužno. „O, da. Ako hoćeš, pozvana si.“ Da nije možda poludeo? „Bez uvrede, ali radije bih to preskočila. Sinoćnja večera mi je dovoljna.

A tvoja porodica je čak i gora od moje.“ On se smeje i prilazi da mi podari vatreni poljubac. „U pravu si, nema nikakvog smisla podvrgnuti dve osobe toj torturi. Dovoljan sam i ja.“ „Dovoljan i više nego dovoljan“, potvrđujem. „Šta kažeš na jedan branč?“, pita me zatim. „Bar jednom da ti padne na pamet izvrsna ideja.“ Nerado se oblačimo, i to samo zato što smo izuzetno ogladneli. Ijan me ubeđuje da sednemo u auto i odvezemo se u neki lep lokalčić na južnoj obali

Temze. „Stvarno nije loše“, priznajem i opuštam se u udobnoj fotelji. Ijan seda pored mene i grli me. „Na javnom smo mestu!“, korim ga, ali izgleda da njega to uopšte ne zanima. Pa onda, ako je baš ubeđen u ono što radi, mogu da se opustim i ja i da se prepustim njegovom zagrljaju dok čekamo naša pića.

Posmatra me i prepušta se zadovoljstvu. „Zašto se smeješ?“, pitam ga pretvarajući se da sam ljuta. „Ništa, samo se osećam krajnje pozitivno“, poverava mi se. „U vezi sa čim?“, pitam ga. „U vezi s tim da postoji mogućnost da te ubedim da si u potpunoj vezi sa mnom.“ Ovo je mnogo više veza od bilo čega što sam imala poslednjih godina, ali se ne usuđujem da mu to poverim. „Samo ti sanjaj, dragi“, kažem mu i smejem se. „Nikad neću popustiti.“ On mi se smeši. „Znaš da obožavam izazove.“ „Ti obožavaš da savladavaš izazove, ali ne izazove u sebi. Znači da nisam ubeđena da će ti se ovaj svideti.“ On me gleda kao da hoće da mi otkrije ko zna kakvu istinu, ali ne odgovara direktno na moju konstataciju.

Jedemo uz ćaskanje i čitanje novina, nekako prijatno spokojni. To je čudan osećaj, zato što Ijan i ja nismo navikli na mir kada smo zajedno.

Takmičarski duh, koji je godinama vladao među nama, bio je toliko jak da sada, dok naslanjam glavu na njegovo rame, skoro da ne osećam da sam to baš ja.

Još teže je progutati činjenicu da ovaj Ijan, koji me grli kao da sam mu nešto najdragocenije na svetu, apsolutno nije onaj kog sam poznavala. To je sasvim nova osoba.

Obuzima me doza straha kad shvatim da, ako mi se pre čak i sviđao svadljivi i nepristupačni Ijan, ovaj rizikuje da me potpuno nokautira. A to baš i nije lepo.

Dvadeset sedmo poglavlje Sad je već prošlo šest meseci onoga što ja definišem kao nešto što nije veza.

Zato što, uprkos svemu, postoje kočnice. Male, to je tačno, ali barem kad je o njima reč, nemam nameru da popustim: pre svega, oboje mislimo na svoje porodice, pa se zato prilikom ručkova, večera i ostalih porodičnih susreta pojavljujemo sami. Jedno je bilo ići kod njegovih kad smo se pretvarali da idemo zajedno u krevet, sasvim drugačije je sad kad u krevet idemo stvarno.

Bilo bi zaista neprijatno.

Zabranjena su i zajednička putovanja: nema vikenda i nema odmora, zato što odmore planira par, a mi to nismo. I tako se to ponavlja do besvesti.

Naravno, izgleda da on uopšte nije za to, ali je važno da zna šta ja mislim o tome.

Pokušavamo da zajedno radimo što je manje moguće. Posle Beverlija, Kolin je pokušao da nas ponovo uključi u neki zajednički projekat, ali ja sam se izvukla: znam da nisam mnogo pri sebi kad sam blizu njega i više volim da sam barem na poslu pri punim mentalnim sposobnostima.

Vikendima nismo zajedno: to znači da odbijam da provodim noć kod njega. Jasno je da mi je namera da ograničim noći koje provodimo zajedno, mada nisam imala mnogo uspeha u tome, s obzirom na to da on uvek spava kod mene. Gde je nesumnjivo neudobnije, a da ne govorimo o tome da nismo sami.

Znam da nisam uspela u svim svojim namerama, ali sam barem probala.

Ijan se, naprotiv, opustio i pokazao mi svoju brižnu i gotovo prijatnu stranu, zbog čega se osećam grozno. Ponaša se previše zaštitnički prema meni, kao da sam predmet u njegovom vlasništvu. „Ručak?“, pita me Džordž dok promalja glavu kroz vrata. „Drugo dvoje?“, pitam ga i podižem glavu s računara. „Već su dole i čekaju nas“, kaže mi nestrpljivo. Sad se vrlo često događa da ručamo s Tamarom i Ijanom. Pošto smo učetvoro, pružamo manje povoda za ogovaranja. Ili bi bar teorijski tako trebalo da bude.

Prema onome što mi kaže Džordž, javna je polutajna da između mene i Ijana postoji nešto nedefinisano, ali vrlo opipljivo. Ja sama trudim se da negiram kad kolege pokušaju da otkriju nešto više: ali kako da negiram na

odgovarajući način, ako sva pocrvenim čim ga neko spomene? Čim izađemo iz zgrade, odmah primećujem Ijanov pogled. „Zdravo“, kaže mi, smešeći se. „Zdravo“, pozdravljam ga dok ga gledam s pristojne udaljenosti. Danas sunce neobično sija, a njegove oči su još svetlije.

Zapravo, izgledamo kao dva kretena. „Hajde, deco, ne može to tako“, opominje nas Džordž, koji se smeje dok prilazi Tamari da je poljubi. Mi ih začuđeno posmatramo. „Trebalo bi i vi da učinite isto“, predlaže. „Dženi bi me nokautirala kad bih to samo pokušao ispred kancelarije.“ „Naravno da bih to uradila!“, potvrđujem. „Oni su par i mogu da se ljube, a mi to nismo.“ Ijan diže obrvu i gleda me izazivački. „Stvarno?“, kaže i prilazi mi. „Ostani gde si!“, naređujem mu i dižem ruke da ga blokiram.

On me ipak grabi i pokušava da me poljubi. „Ijane!“, pozivam ga da se smiri glasom koji, nadam se, zvuči odlučno.

On se smeje kad uoči moju zbunjenost. „Hoćeš li da budeš dobra?“, mrmlja dok mi prilazi - i počinje da me ljubi.

Malo zatim se zadovoljno udaljava. „Proveo sam život tako što su me jurile žene, a na kraju sam naleteo na tebe! Zar ne misliš da je to čista ironija?“, pita me uz neprimetan osmeh. „Zakon vraćanja milo za drago“, saopštava mu svoje mišljenje Džordž, koji nas radoznalo posmatra. „Tako se čini“, potvrđuje mu obeshrabreno Ijan. Uzima me za ruku i krećemo ka restoranu.

Tamara i Džordž nas prate zagrljeni.

Mnogo bolje se rasuđuje s punim stomakom, pomišljam dok se vraćam s pauze za ručak. Ijan mi namiguje u znak pozdrava kad stignemo na naš sprat.

Spremam se da pređem preko praga svoje kancelarije, ali me zaustavlja Meri, službenica s recepcije. „Dženi, jedan gospodin je u tvojoj kancelariji“, saopštava mi skoro

uzbuđeno. „Zahtevao je da te sačeka unutra i nisam uspela da ga odgovorim.

Nije se ni predstavio. Pozvala bih službu bezbednosti, ali on deluje tako... važan i pomislila sam da je reč o nekom tvom neobičnom klijentu.“ Bogati ljudi su zaista neobični, tu moram da joj odam priznanje. „Nema problema“, pokušavam da je smirim. Kako izgleda, taj subjekt stvarno ima gadan karakter. „Ako ti nešto bude potrebno, zovi slobodno“, kaže mi i onda nestaje.

A sad, ko bi to mogao da bude? Odlučno ulazim u kancelariju i nađem se ispred visokog sedog čoveka, izuzetno plavih očiju, koji me netremice posmatra, mrzovoljan što je morao da me čeka. Ijanov deda, prepoznajem ga u trenu. „Dobar dan, vojvodo“, pozdravljam ga srdačno, „jeste li sigurni da niste pogrešili kancelariju?“, pitam ga dok mu prilazim. „Gospođice Persi“, pozdravlja me dok ustaje sa stolice i steže mi ruku. „Apsolutno sam na pravom mestu“, kaže samouvereno. Šteta, nadala sam se da je pogrešio sobu. „U tom slučaju, molim vas, slobodno se raskomotite.“ Ja u međuvremenu sedam naspram njega. „Čemu dugujem ovu posetu?“, pitam i pokušavam da zadržim zvaničan ton.

On me zabrinuto posmatra. „Izgledate srećni“, govori mi s visine, nimalo zadovoljan. „Je li to nešto loše?“, pitam ironično.

On ne odgovara. „I zaljubljeno“, dodaje još mračnije nakon što me je pažljivo osmotrio nekoliko trenutaka. „Sumnjam“, uzvraćam iznervirano. Na šta, dođavola, cilja ovim tvrdnjama? „Vrlo nerado primećujem da uopšte niste sledili moje savete.“ Ovaj razgovor zaista počinje da me nervira. „O čemu tačno razgovaramo?“, pitam razdraženo. „O vama i Ijanu, o vašoj vezi“, odgovara, kao da je to jasno samo po sebi. „Nije da vas se tiče, ali među nama ne postoji nikakva veza.“ Vojvoda me gleda izazivački. „Nemojte da me zavlačite, gospođice Persi.

Vi jeste lukavi, tu moram da vam odam priznanje, ali sad preterujete.“ Njegov glas ne trpi replike. Šteta, baš nezgodno za njega što sam ja tip osobe koja se ne da zaplašiti, takav pokušaj može samo da me učini još manje raspoloženom za savete. „Na šta tačno ciljate?“, pitam ogorčeno. „Ijan mi je tražio da mu predam verenički prsten njegove bake. Ne moram biti genije da shvatim šta namerava da uradi s njim“, saopštava mi hladno. Šta? Da li sam dobro čula? Verovatno sam i prebledela. „Mogu da vas uverim da se neće oženiti mnome“, odgovaram mu ipak kolebljivo, zato što odjednom nisam ni u šta sigurna. „Jeste li zaista sigurni u to?“, pita me vojvoda nekako prezrivo. Radije ćutim. „Recite mi samo da mu ga niste dali“, promrmljam malo zatim.

Srce mi lupa kao ludo pri pomisli da je Ijan uopšte mogao i da pomisli na takav potez, ali odbacujem tu ludačku pomisao i pokušavam da se koncentrišem na realnost.

On me posmatra skoro začuđeno. „Pa kako sam mogao da mu ga ne dam?“, žali se. „Zapretio je da će u suprotnom otići da kupi još veći! A pričamo o dijamantu od pet karata...“ O, bože sveti. „Sigurna sam da takav jedan poklon ne može biti namenjen meni“, ponavljam dok dolazim sebi. Ijan nije baš toliko odlepio. „Ispostavlja se da je veza s vama jedina ozbiljna veza mog unuka. Ako izuzmemo onu iz prvog osnovne“, dodaje sarkastično. „Pa koji vas je đavo sve spopao?“, prasnem. „Ijan i ja se viđamo, u redu, ali nismo zajedno i nikad ne pričamo o budućnosti i nečem ozbiljnom!“, branim se. „Zato što mu vi to ne dozvoljavate“, prekida me vojvoda.

Kako, dođavola, uspeva sve to da sazna? „Moj unuk misli, pogrešno ili s pravom, ne znam, da je zaljubljen i, pošto nije navikao na to stanje, reaguje impulsivno. Ali brak je zaista nešto krupno, gospođice Persi.“ S tim se apsolutno slažem.

„Jeste li vi zaljubljeni u njega?“, pita me na kraju, kada naslućuje da mi ponestaju reči.

Evo pitanja koje izbegavam čak i u mislima već šest meseci, pitanje od koga me obliva hladan znoj. „Je li to važno?“, sad ja uzvraćam pitanjem.

On me posmatra pokunjeno. „Nažalost, zaljubljeni ste u njega...“, konstatuje dok me gleda pravo u oči. „Bilo bi mnogo lakše da je drugačije.“ „Niko ne bira u koga će se zaljubiti!“ „Ne, pretpostavljam da ne...“, potvrđuje zabrinuto. Ćutimo nekoliko trenutaka. „Jasno je da ne možete da se udate za njega“, ponavlja.

Frkćem ljutito. „Znam to odlično. Zaista to znam. I ostajem pri tome da me to neće ni pitati, nikada, ali baš nikada. Pa nije valjda toliko lud!“ Vojvoda me gleda blaženo. „Mada sam u ovim godinama, toga se čak i ja sećam, kad se neko zaljubi, onda i jeste lud.“ Mora biti da je baš tako, zato što osećam da sam izgubila razum otkako je ova priča počela. „Znači, imam vaše obećanje da mu nećete reći da?“, insistira kao da mu se žuri. „Stvarno me to neće nikad pitati...“ „Imam li ga u svakom slučaju?“, pita iznova. „Ako ćete se zbog toga osećati bolje, u redu, imate ga“, odgovaram ogorčeno na toliko navaljivanje. Kakav čovek! Skoro kao njegov unuk.

Vojvoda ustaje, zadovoljan što mi je iskamčio obećanje i pruža mi ruku u znak pozdrava. „Odlično, onda vas ostavljam da radite.“ „Hvala“, odgovaram sumnjičavo. „Prijatan dan“, pozdravljam ga i posmatram kako izlazi iz moje kancelarije.

Dvadeset osmo poglavlje Petak je uveče i Ijan me je priterao uza zid večerom u njegovoj kući.

Pripremali smo nešto zajedno, a onda smo se iscrpljeni opružili na njegovom lepom kauču, umorni nakon nedelje neprestanog rada. „Ostani ovde večeras“, pokušava da me ubedi dok mi masira leđa.

Na ivici sam iskušenja, ali moram odoleti. „Ne, znaš moja pravila“, odgovaram mu glasom koji je pod jakim uticajem njegovih ruku. „Dođavola više ta pravila!“, kaže dok me ljubi.

Zna čemu ne mogu da odolim, pa onda uvek pokušava da ove susrete iskoristi da bih izgubila glavu. Nažalost, moram priznati da njegova taktika uglavnom deluje.

Bio bi odličan strateg u vreme rata. „Igraš prljavo“, žalim se bez daha mnogo kasnije.

On me gleda bez imalo osećaja krivice. „Svako igra koristeći sredstva koja su mu na raspolaganju“, kaže mi mudro. „Molim te, nemoj da navaljuješ“, opet ga molim sva ozbiljna.

On podiže ruke u znak predaje. „Okej, ako nećeš da spavaš u kući svog dečka, to znači da će tvoj dečko doći kod tebe“, kaže mi pun vedrine. „Ijane...“, pokušavam da ga odvratim plačnim glasom. Kada hoće, baš ume da bude tvrdoglav. „Da?“, pita savršeno nedužno.

Ljutito frkćem. „Dobro, to znači da ću ostati ovde. Ali neka bude jasno, nisi mi dečko“, pojašnjavam. Imam vrlo malo oružja za odbranu od njega i pokušavam da se toga strogo pridržavam.

On zadovoljno potvrdno klima glavom, čak uspeva da ne likuje previše i potpuno ignoriše moju poslednju tvrdnju. „Možemo li da pričamo o nečemu ozbiljnom?“, pitam ga, odlučna da dotaknem škakljivu temu.

Ijan u letu shvata moj ton. „Naravno“, odgovara i pokušava da ne izgleda uznemiren.

„Znam da nismo nikad pričali o tome, ali šta tačno osećaš prema meni?“, pitam ga ohrabrena.

Ijan me gleda začuđeno i očigledno je da nije očekivao takvo pitanje. „Je li ovo trenutak istine?“, pita i pokušava da sve preokrene na šalu. Tipično za muškarca. „Možeš i tako da gledaš na ovo“, potvrđujem uz osmeh. „Odgovoriću ti iskreno, ako ćeš to onda učiniti i ti“, kaže vrlo smireno nakon kraće pauze. „Okej...“, pristajem, ne znajući tačno kako da se sad iščupam iz toga.

Uzima me za ruku i počinje da se igra njome. „Onda...“, počinje nervozno, „odakle da počnemo?“, kaže dok se obraća više samom sebi nego meni.

Ja ostajem u potpunoj tišini u očekivanju da saznam šta je hteo. Kunem se, ne znam čemu da se nadam. „Pa dobro, mislim da sam zaljubljen u tebe“, priznaje mi nakon nekoliko trenutaka čekanja. „Rekao bih da se to vidi...“, dodaje i nervozno se smeje. „Bilo ti je potrebno da to čuješ od mene? Znaš da nisam baš od onih koji lepo govore o osećanjima, ali ipak...“ Zaustavljam ga. „Ne, u redu je i ovako“, kažem mu dok mi srce lupa hiljadu na sat. „Zaista.“ Obostrana zbunjenost je očigledna. „A ti?“, pita me dok me gleda krajičkom oka.

Evo tog pitanja od milion dolara. „S obzirom na to da drugi za mene ne kažu ništa drugo osim toga, pretpostavljam da sam i ja“, priznajem. Na kraju krajeva, u to je ubeđen i njegov deda, Lora i Vera su i više nego uverene, a čak i moja porodica sumnja da je baš tako. Očigledno je da onda verovatno i jeste tako. Izgubila sam glavu za ovim neobičnim čovekom, mada pokušavam da ne mislim previše na to i izbegavam da to priznam. „Mislio sam“, kaže mi zatim, „s obzirom na to da smo se zaljubili uprkos mnogim preprekama, šta kažeš na to da počnemo da živimo zajedno?“ Jesam li dobro čula? Odmah ga prostrelim pogledom. „Molim?“, kažem u neverici. „Ubeđena sam da me ne pitaš da počnemo da živimo zajedno, pošto dobro znaš da te čak i ne smatram svojim dečkom.“

„Naravno da me smatraš svojim dečkom, ali ti je neprijatno da popustiš kad uvrtiš nešto sebi u glavu. Mogli bismo da napravimo prelaz: direktno od kolega na zajednički život nevenčanog para. Tako nećeš imati previše problema da me definišeš“, predlaže mi poluozbiljnim glasom. „Nemoj da pričaš gluposti“, prekorevam ga.

Ijan potpuno menja izraz lica i upućuje mi ledeni pogled. „Iskreno rečeno, ove tvoje fiks ideje počinju pomalo da mi idu na nerve. Šest meseci čekam da budeš u stanju da prihvatiš ovu promenu u našoj vezi. Malo sam se umorio“, saopštava mi sav namršten. „Tačno! I zar bi onda ikada poželeo da živiš s nekim kao što sam ja?“, kažem mu s namerom da navedem vodu na svoju vodenicu. „Karakter mi je grozan“, dodajem u pokušaju da ga urazumim.

Ako ćemo iskreno, izgleda da je Ijan prestao da bude takav već šest meseci.

On frkće. „Kao da to već ne znam“, kaže mi uvređeno. „Ali uprkos tome što te dobro poznajem, u svakom slučaju bih želeo da živim s tobom. I podvlačim ono u svakom slučaju.“ „Ijane, to bi bio pakao“, kažem mu jednostavno. Iskreno tako mislim.

Zajednički život zahteva značajnu uravnoteženost partnera, a nas dvoje smo, naprotiv, kao dva slona u prodavnici kristala. „Ne, ne bi bio“, uzvraća tvrdoglavo. „I na koji način bismo mogli da ublažimo razlike koje postoje među nama?“, pitam uplašeno. „Kakve razlike? Ja tu ne vidim neke velike razlike“, kaže i prekršta ruke. „Mi smo dve svadljive osobe, naš eventualni zajednički život bio bi vrlo stresan, i to blago rečeno“, iskreno mu priznajem. „Da ne govorimo o tome da smo navikli da se krećemo u različitim društvenim ambijentima, drugačiji su nam interesi, hobiji nespojivi...“ „Ma kakvi hobiji! Stalno smo zatvoreni u kancelariji i nemamo vremena ni za šta“, gunđa. „Stvarno...“, počinjem, ali bivam odmah prekinuta. Ijan mi prilazi i stavlja mi ruke na kolena. „Možeš li da zastaneš za trenutak?“, pita me blago.

Prihvatam i gubim se u snažnom pogledu njegovih azurnoplavih očiju.

Mogao bi da bude mađioničar. „Razumem da zajednički život uliva strah. Ali nismo deca. I ti ćeš nastaviti da bežiš i zazireš od mene ako ne pronađem način da te ubedim da dođeš da živiš sa mnom. Obaveštavam te da nemam nameru da se predam, biću dosadan, uporan i neću te ostaviti na miru“, kaže mi uz osmeh. Izraz lica mu je iskren, ali odlučan.

Ispuštam prigušen krik. Dođavola, kako da se izvučem iz ove situacije? „Ti si najčudnija i najtvrdoglavija osoba koju poznajem.“ „Znam“, odgovara mi gotovo srećno. Jasno, za Ijana je to samo kompliment.

Ali kad malo kasnije nastavi da me ljubi i počinje da me odvlači ka spavaćoj sobi, moram da priznam da se mnoge od mojih frustracija na čudan način smiruju.

I tako sam osuđena na propast.

Dvadeset deveto poglavlje Majkl je opet u Engleskoj, vratio se da provede svoje uobičajene nedelje odmora daleko od postradalih krajeva sveta. Moj brat je heroj, to što on radi je pravi posao, razmišljam dok prelistavam beskrajni fajl na ekranu.

Danas ću se videti s njim na ručku i biće neprijatno, s obzirom na to kako smo se pozdravili pre nekoliko meseci. Ili bolje rečeno, s obzirom na to šta se odonda dogodilo.

Nema nikakve nade da makar u nekoj meri može da bez diskusije prihvati ono što ću mu saopštiti.

Mrzim priznanja.

Ijan se čak ponudio da mi pravi društvo. Jasno, nije da ne cenim taj njegov gest, ali moj brat ume da bude težak kad hoće. Bojim se da je to gen koji se u našoj porodici prenosi već generacijama.

Sastanak je u nekom starom, njemu omiljenom pabu u centru. „I, je li sve u redu?“, dočekuje me poljupcem. „Odlično“, odgovaram uz osmeh. Vidim da je on dobro, vedar i zadovoljan.

Brzo nas smeštaju za sto i primaju narudžbine. „Ispričaj mi malo šta si radila ovih šest meseci?“, pita me odmah. „Uobičajeno. Radila, pre svega“, odgovaram mu neodređeno.

Majkl se ne da upecati. „Znaš da mi je Stejsi telefonirala, zato nemoj da me farbaš. Stvarno izlaziš s tim tipom?“ Bojim se da ću morati da budem iskrena. „Manje-više“, priznajem, ali ne iznosim mu poslednje detalje.

Majkl dugo ispija pivo, koje su mu tek doneli, zatim počinje s očekivanim nizom prekora. „Dženi! Kako si, dođavola, uz sve ono što se meni dogodilo, uspela da upadneš u istu situaciju?“, pita gotovo užasnuto. „Nisu svi ljudi isti, dragi moj! Znam, svi mi vi teorijski želite dobro, ali zapravo nikad ne želite da čujete šta ja želim! Otkud vam pravo da sudite o mom životu? Ja se nisam mešala u vaše izbore i bila bih vam veoma zahvalna kad biste i vi učinili isto!“

Majkl me gleda začuđeno. „Nisam hteo da te napadam“, brani se.

Podižem obrvu, uz podozriv izraz lica. „Da, ali svi to radite. Iskreno rečeno, dosta mi je toga, ovo je moj život.“ „Znam, veruj mi, znam“, kaže, osmehuje mi se i pokušava da me smekša.

Za trenutak se gledamo ćuteći. „Dakle, on je ono pravo?“, pita me nedugo zatim. „Sumnjam“, priznajem, „ali ne uspevam da se izborim s njim.

Prokletstvo, zna kako da me pridobije. Na taj način će me zaista ubediti da idem da živim s njim.“ Mom bratu se otima zvižduk. „Već ste dotle došli?“, pita impresioniran, ali mnogo blaže nego u početku. „Ja uopšte nisam, ali izgleda da on jeste, što znači da će sigurno pobediti.

Uvek na kraju pobedi“, priznajem snuždeno. „Mogu da zaključim da je odlučan tip.“ „Šališ se? Zapne kao konj kad uvrti nešto sebi u glavu. I iz nekog neobičnog razloga, sad je umislio da je zaljubljen u mene.“ Kažem mu da je to apsurdno. „I ti mu ne veruješ“, dodaje moj brat naslućujući ono šta mislim. „Nije da mu ne verujem, ali mislim da je na neki način ubedio sebe u to.

Ja bih bila savršena da priređujem neprijatnosti njegovoj porodici, koju on ne voli. Umesto da se on svađa s njima, mogao bi jednostavno da pošalje mene u bitku. Misli da bi to bila zabavna scena...“ Majkl se smejulji. „O bože...“ „Nemoj da se smeješ! Smrtno sam ozbiljna! Imam posla s najtvrdoglavijim čovekom u univerzumu.“ „Pa dobro, barem je lep“, počinje da me zavitlava. „Tačno! Zar ti ja izgledam kao neko ko bi izlazio s nekim takvim? S nekim čija je lepota tako bezobrazna i nametljiva?“ „On se uopšte ne razmeće. Rođen je takav, ne možeš da mu pripisuješ krivicu zbog toga“, mudro mi daje na znanje. „Malo sutra... Ijan se i te kako razmeće. Naravno, na svoj način“, kažem uz bolećiv izraz lica.

„Pa dobro, šta je tu loše? Hoće da te osvoji i koristi sva oružja koja su mu na raspolaganju.“ „Pre jednu sekundu si ga mrzeo, a sad si njegov advokat?“, pitam ljutito. „Ne, ne mrzim ga, samo sam zabrinut. U svakom slučaju, iznenađujuće je da žena koja se hvali da pridaje toliki značaj mozgu pada pod noge najlepšeg koji je u opticaju“, pecka me jer dobro zna gde da zarije nož. Nije nimalo slučajno što je lekar! Šali se, samo se ti šali sa mnom, dragi brate. „Znaš li šta je najdramatičnije u svemu tome?“, pitam ga rezignirano. „To je da mi se ne sviđa zbog izgleda, već mi se sviđa njegov karakter. Strašno, zar ne?“ „Nisam drugo ni očekivao od tebe“, smiruje me Majkl. „Onda, živećeš sa njim?“, pita i proba paštetu od povrća. „Stvarno se nadam da ću smoći snage da odbijem“, priznajem iskreno, zato što je zajednički život nešto što baš ne uspevam da zamislim. „A zašto?“, pita zagonetno moj brat. „Jednostavno, da ne dozvolim da mi potpuno slomi srce. Vidi šta se dogodilo tebi.“ On me posmatra, pun razumevanja. „Baš zato što mi se to dogodilo, osećam obavezu da ti kažem da je svakako bolje i da ti slome srce nego da se uvek držiš daleko od prave ljubavi. Slobodno možemo da kažemo da tvoji prethodni momci nisu baš uspevali da ti zagreju srce.“ „Tačno! Bili su savršeni!“, uzvraćam.

Majkl me nekako blago posmatra. „Dženi, samo napred, ne možeš da nastaviš ovako, izbegavanjem rizika. Pre ili kasnije će doći na red da se ozbiljno zaljubiš.“ „Bojim se da sam već dostigla tu tačku...“, žalim se. „E pa dobro. A sad pokušaj da ga ne oteraš od sebe i da ne pobegne glavom bez obzira“, sugeriše mi moj brat pametnjaković. „Držanje osoba na odstojanju je nešto u čemu sam veoma uspešna“, priznajem i zavaljujem se na stolicu. „Tačno, onda gledaj da promeniš stav“, preporučuje mi. „Ali kako ću izaći na kraj s njegovom porodicom? Nikad me neće prihvatiti. Tačno je da nisam plave krvi...“, saopštavam mu iznervirano.

„Ne treba da haješ za to, nema ti druge. Ionako mi se čini da to tebi nikad nije bio problem“, naglašava uz osmeh. Kučkin sin.

Gledam ga pomalo zbunjeno. „Otkud svi ovi saveti? Mislila sam da si istog mišljenja kao Stejsi...“ On se smeje. „O da. Siguran sam da Stejsi ne voli Ijana. Iskreno rečeno, bilo bi zabavno kad bi svake nedelje dolazio na ručak kod nas!“ Kako bih volela da i ja u to verujem...

Kada sam se vratila s ručka, Ijan se već udobno smestio u mojoj kancelariji i čeka me da se vratim. Odgovara na niz mejlova na svom blekberiju, a kad ga pozdravim, skoro skače. „Nisam htela da te uplašim“, kažem mu uz osmeh. „Nisi me uplašila“, uzvraća. Gleda me sumnjičavo. „I, je li sve u redu sa tvojim bratom?“, pita strogo. Eto zašto je ovde: u potrazi je za detaljima o mom sastanku. „Rekla bih da je sve u redu“, potvrđujem. „Izgleda da je postao tvoj fan.“ „Baš dobro, barem on. Tvoja porodica me ne voli.“ To kaže mirnim glasom, ali reči podrazumevaju nešto sasvim različito. „Nije istina. Tvoja porodica mrzi mene“, uzvraćam i sedam na stolicu. „Gluposti“, kaže mi blago. Ah, kamo sreće da je to istina. „Tvoj deda ne može očima da me vidi“, preciziram dok ga gledam pravo u oči.

On se uopšte ne uzbuđuje. „Moj deda ti se veoma divi.“ Možda, ali na pogrešan način. „Ali me nikad ne bi poželeo pored tebe“, dodajem.

Ijan mi ne protivreči na ovu moju poslednju tvrdnju. „Meni to nije važno.

A tebi?“, pita me i smeši se. „Naravno da mi smeta! To je tvoja porodica, moraš da održavaš makar pristojne odnose s njima!“, uzvikujem ozbiljno. „Već je barem petnaest godina kako nemam pristojne odnose s mojom porodicom. I veruj mi, ti sa tim nisi imala nikakve veze ni onda, a nemaš ni sad.“

Volela bih da je to tako jednostavno. „I šta ti je onda savetovao tvoj brat, koji je već imao posla s nama, ekscentričnim plemićima?“ Ispričam mu u glavnim crtama priču svog brata. Hoću da shvati da je njegova ozlojeđenost u odnosu na osobe kao što je on nešto što je odvajkada usađeno u mojoj porodici, što se ne odnosi direktno na njega. Ali ga to ipak pogađa. „Moj brat je ironičan tip pa mi je predložio da organizujemo upoznavanje naših porodica.“ Ijan me netremice gleda sav fasciniran. „To ne bi bila loša ideja.“ „Jesi li poludeo?“ On gotovo srećan ustaje sa stolice i prilazi mi. „Razmisli o tome, bilo bi to savršeno!“ „Ijane, ja sam devojka čija je inteligencija iznad prosečne. Molim te, nemoj da mi predlažeš tako nešto. Imaj barem malo poverenja u mene.“ Smeška se i prilazi mi da me poljubi na brzinu. „Pa da li si poludeo?“, prekorevam ga. Ipak smo u kancelariji. „Sad ćeš mi još reći da ne mogu da poljubim svoju devojku...“, zadirkuje me. „Ne, u kancelariji ne možeš!“, kažem mu preteći.

On ravnodušno sleže ramenima. „Mogli bismo da obavimo ovakvu razmenu: da ti konačno priznaš svima da si moja devojka, dođeš na večeru s naše dve porodice i pristaneš da se preseliš kod mene, a ja da se zauzvrat držim na odstojanju u toku radnog vremena u kancelariji.“ „Zar ne misliš da postoji određena neravnoteža u tim uslovima“, kažem mu sarkastično.

Ijan se ne da zbuniti. „Ali pomisli na drugu mogućnost: kako jurim za tobom po čitavoj firmi i ljubim te pred svima...“ Oči mu pakosno blistaju i pri samoj toj pomisli na to. „Pre toga bi morao da uspeš da me osvojiš“, izazivam ga.

Ijan me gleda kao da bi hteo da me pojede. „Okej, ako ti je baš toliko stalo da naudiš sebi, hajde da organizujemo

jednu večeru“, pristajem na kraju. „I ti se onda seliš kod mene“, zavitlava me. „Ni govora o tome.“ „Kunem se da ću onda ja spakovati kofere i doći kod tebe. Svakako će nam biti tesnije kad budemo četvoro u jednom stanu, ali ja sam neko ko se lako prilagođava.“ Naravno, kako da ne, kao što bih se ja prilagodila životu u šatoru. Ali Ijan je tvrdoglav i bio bi u stanju da podnese bilo šta da dokaže da je u pravu. „Dobro, videćemo već o tom zajedničkom životu...“, popuštam mu na kraju.

Upućuje mi snažan i iskren osmeh. „Znao sam da ćeš popustiti...“ „Uopšte nisam popustila“, uzvraćam i blago pojačavam glas.

Ali Ijan me ne sluša i kreće ka vratima. „Draga moja, i podvlačim moja“, kaže mi zavodljivo, „protiv mene nemaš nikakve šanse.“ To sam, nažalost, i sama shvatila.

Trideseto poglavlje „Jesi li nervozna?“ pita me Ijan dok se spremamo da uđemo. Za susret naših porodica izabrao je jedan francuski restoran. „Malo je reći nervozna“, odgovaram i pokušavam da se smirim pre nego što prođemo kroz ulazna vrata.

Ijan je odabrao mesto koje može zadovoljiti sve: ni preterano prefinjeno, ali ni previše rustično. Imam loš predosećaj da namera da budemo neutralni može da bude razočaravajuća za sve. Ali se iskreno nadam da se varam. „Moji su već stigli“, obaveštava me Ijan i pokazuje mi na bentli parkiran nekoliko metara dalje. Dobro, ovde će se bar svi osećati kao svoj na svome, pomislim dok posmatram luksuznu limuzinu. „Obožavam ljude koji ne vole da se razmeću“, odgovaram mu ironično.

Vidim da se Ijanove usne razvlače u osmeh. „Moj deda ne zna šta to znači ne biti primećen. Čini mi se da si ga upoznala.“ Vazduh odiše očiglednom napetošću: ovo je verovatno restoran u kojem ne znaju šta će s ljudima kao što je vojvoda od Revingtona. A ni sa gerilcima kao što su moji roditelji. „Ovuda“, pokazuje nam konobar, vrlo bled u licu. I ja bih bila da sam na njegovom mestu.

Odvode nas za jedan veliki sto, postavljen na besprekoran način. Nema na njemu srebrnog posuđa, ali je sve sa mnogo ukusa.

Tri face za stolom uopšte nisu oličenje simpatičnosti, ali se to moglo i očekivati. Vojvoda odmah ustaje i pruža mi ruku. „Uvek mi je zadovoljstvo, gospođice Persi“, kaže mi kao da to iskreno misli. Ali cenim formu koju pokušava da održi.

Ijanova majka ustaje da nas pozdravi i predstavlja mi svog supruga. „Drago mi je, ja sam Dejvid Sent Džon“, kaže zvanično dok mi steže ruku i pažljivo proučava. Na osnovu pogleda njegovih izuzetno azurnoplavih očiju, ne mogu baš dobro da shvatim šta misli o meni. Sličnost oca i sina prilično je impresivna, mada je Ijanov pogled mnogo blaži i svakako otvoreniji.

Ovoj prijateljskoj sličici nedostaju samo moji, koji pak ubrzo stižu.

Nakon predstavljanja, kad svi sednemo za sto, među zvanicama nastaje neprijatna tišina. „Dobro, pošto smo svi tu, šta kažete da pređemo na pravi razlog zbog kojeg smo se svi zajedno okupili ovde?“, pita Ijanov deda. Ne može se sa sigurnošću reći da vodi računa o suptilnosti. „Ovde smo da bismo se upoznali, čini mi se da je to jasno“, uzvraća mu Ijan na isti način. „Onda bih rekla da smo se upoznali“, kaže nervozno njegova majka.

On je gleda i trudi se da pokaže izuzetno strpljenje. „Odlično, zato što bismo Dženi i ja hteli da vam nešto saopštimo“, najavljuje Ijan svima. „Nisi valjda trudna?“, uzvikuje moja majka optužujućim glasom.

Rečenica izaziva uzbunu kod svih. Uznemirenost je prosto opipljiva. „Ne, mama, nisam trudna“, odgovaram ljutito. Htela bih da pojasnim, mada se to njih apsolutno ne tiče. „Jesi li sigurna?“, pojačava napetost Ijanova majka.

Pa da li su svi poludeli? „Da, sigurna sam“, kažem stisnutih zuba. „Ono što smo hteli da vam kažemo“, pokušava Ijan da nastavi razgovor, „jeste to da nameravamo da živimo zajedno.“ „Zajedno?“, pita moj otac sav šokiran. „Da, sama reč zajednički život podrazumeva zajedništvo“, objašnjavam mu. Ako baš hoće da mi postavlja ovakva glupa pitanja, biću primorana da pribegnem osnovnoj semantici. „Zašto?“, pita ponovo Ijanova majka.

Ijan praska u smeh. „Kako zašto? Zar vam izgleda čudno da dve osobe koje su zajedno odluče i da žive zajedno?“ „Ijane, dobro znaš da u našoj porodici nikad nije bilo takvih zajednica“, daje mu na znanje njegov otac, koji je do tog trenutka mudro ćutao. „Uvek postoji prvi put“, uzvraća mu sin. „A gde ćete, kog đavola, ići da živite?“, pita na kraju Ijanov deda glasom koji bi trebalo da nas zaplaši.

„U mom stanu“, odgovara mu Ijan. „Hteo si da kažeš u mom stanu“, naglašava vojvoda na ne baš otmen način. „Hoću da kažem u stanu za koji plaćam zakup. Nema nikakvih problema da otkažem i potražim neki drugu ako je to problem.“ Njegov deda ga seče ledenim pogledom. „Naravno da ne bi. U pitanju je nešto drugo.“ „Dobro, to je bilo jasno i meni“, odgovara unuk, koji se sve više ljuti. „Da li bih mogao da tačno saznam koja bi to nepremostiva prepreka bila?“ Za naš sto se iznenada spušta grobna tišina i niko se ne usuđuje da prozbori ni reč. „Onda?“, Ijan odlučno podstiče razgovor. „Zar stvarno mislite da biste bili kompatibilni?“, kaže mu njegova majka i ozbiljno ga gleda. „Draga mama, ako ti i tata mislite da to jeste, onda ću biti veoma zadovoljan da sam potpuno nekompatibilan s Dženi...“ Njegova majka ga gleda sva iznervirana, ali ništa ne kaže na to.

Ali sigurna sam da njegov deda neće uspeti da se uzdrži. „Ijane, nemoj ni da pomisliš da ideš do kraja: gospođica Persi je vrlo inteligentna i vrlo interesantna, niko to ne poriče, ali ako su ti namere ozbiljne, pogrešio si tip osobe.“ Bojala sam se da će pre ili kasnije neko izgovoriti ovakvu rečenicu. A moja majka baš ne može da pređe preko nje. „Izvini?“, kaže mu gnevno i podiže glas. „Šta ti misliš time da kažeš?“ Ijanov deda je zbunjeno gleda. Niko mu se ne obraća na ovakav način. „Bez uvrede, gospođo, ali naša porodica je jedna od najvažnijih u Engleskoj i porodični savezi su oduvek smatrani kao nešto od presudnog značaja.“ Moj otac prasne u smeh. „Hahaha, princ Vilijam vam se oženi devojkom čiji su preci bili rudari, a vaša porodica ne može da se pomeša s pukom?“ Ijanov deda je izuzetno besan. „Ne želeći da potcenim kraljevsku porodicu, znajte da govorite o jednom nemačkom plemenu, čije se porodično stablo apsolutno ne može porediti s našim. To je čitavih petsto godina istorijske razlike.“

Od lošeg na gore. Ova može dovesti i do prolivanja krvi. „Nešto mi govori da je vašoj izuzetno plavoj krvi baš potrebna nova životna limfa. Previše ukrštanja s vama sličnima verovatno je prouzrokovalo neka moždana oštećenja“, uzvraća ratoborno moja majka.

Gospođa Sent Džon se u tom trenutku oseća prozvanom da se umeša. „Nije u pitanju samo krv. Bez uvrede, ali postoje neizostavni kvaliteti koje bi buduća vojvotkinja morala da poseduje.“ O bože...

Ne uspevam da se uzdržim a da se ne nasmejem nervozno. „Dobro. S obzirom na to da smo ispucali tešku artiljeriju, pokušajmo da barem razgovaramo iskreno“, predlažem svima i pokušavam da ne pokažem da sam previše pogođena prećutnom uvredom.

Nasuprot tome, izgleda da su moju majku baš pogodili u živac. „Hoćete li možda da kažete da moja kćerka nije dovoljno lepa? Valjda se šalite? Dženifer je prelepa! Da ne govorimo da ima više mozga nego sve devojke zajedno s kojima je vaš sin izlazio!“ Izgleda da je bio potreban jedan ovakav susret da iščupam neki kompliment i od svoje majke.

Ijan ih posmatra obeshrabreno. „Mislim da je u pravu, mama.“ Sad se moja majka već razuzdala. „I kad se sve sabere i oduzme, vaš sin nije dostojan Dženi! Neko tako isprazan, tako spakovan samo naoko...“ Osećam obavezu da se umešam. „Mama, hajde da pokušamo da ne preterujemo.“ „Dženifer, molim te. Ovo je ozbiljno!“ Kao da to nisam i sama shvatila. „Stvarno ne možeš ni da pomisliš da ideš da živiš s Ijanom kad znaš kako je rastao i kakva mesta posećuje!“ Bilo je samo malo potrebno, zato što izbija kolektivna svađa, gde svi urlaju i niko nikog ne sluša.

Bilo je jasno da će se ovako završiti.

Možda Ijan može i dalje da se zanosi da među nama sve može da funkcioniše, ali ja znam da to neće biti tako.

Mogli bismo i da počnemo da živimo zajedno, ali bi s vremenom ove svađe naših porodica opteretile i nas. Malo-pomalo, došlo bi do kraha, što bi

se završilo rušenjem čitave palate, nakon čega bi ostale samo ruševine.

Ja volim Ijana. I smešno je da postajem toga svesna baš u ovom trenutku.

Volim ga toliko mnogo da sam ubeđena da će ga sva ova napetost povrediti. I možda je jedna mala rana danas bolja od one smrtne sutra.

Volela bih da postoji alternativa, ali ne vidim nikakve izlaze. „Ijane“, šapućem i pokušavam da privučem njegovu pažnju u čitavoj ovoj ludnici.

On me gleda nepoverljivo. Razumem ga. „Ijane, znala sam da će biti ovako. Ako samo trenutak razmisliš, mogli smo da očekujemo ovo još od početka.“ On me posmatra upitno. „Naše porodice će uvek nositi taj teret, ne možeš da se zanosiš da nije tako. Niko ne živi samo za sebe. Ovi ljudi su nas podizali i uslovljavaju naše odluke. Iskrena sam, mislim da ne postoji drugo rešenje nego da se rastanemo, sada, pre nego što počnemo da živimo zajedno.“ Ijan me gleda zapanjeno, jasno je da nije očekivao nešto tako. „Šta to govoriš?“ Glas mu je grub. „Zaista mi je stalo do tebe, ali ne možemo dalje ovako.“ Njegov blagi pogled odjednom postaje leden. „Ako se predaš kad iskrsne prva mala teškoća, to znači da me ne voliš dovoljno.“ Glas mu deluje povređeno i nepoverljivo.

Istina je da je problem baš u suprotnom: nesumnjivo je da ga volim previše. „Uvek nastojim da budem realnija strana, moraš to da priznaš“, kažem mu mirno. „Znači, ako sam se odlučila na nešto tako, to je zato što uopšte ne vidim drugi izlaz. Na kraju će nam preostati samo svađa, vređanje i najzad ćemo se omrznuti. A ja to neću. Zato je bolje da sad završimo s tim. Znali smo da smo dve previše različite osobe.“ Ijan besno ustaje od stola, tako naglo da privlači pažnju svih prisutnih, koji odjednom zaćute i posmatraju ga. „Svi ste vi, ama baš svi, najobičniji licemeri! I trebalo bi da se stidite!“ Onda odlazi.

Pokušavam da ga pratim, ali kad izađem iz restorana, on je već odlepršao.

Trideset prvo poglavlje Stižem s pola sata zakašnjenja. Nije do mene, ali su ove dve poslednje nedelje bile toliko nestvarne da me čudi da i dalje skoro normalno funkcionišem.

Recimo da jedem (malo), radim (loše) i pokušavam da spavam (bez uspeha).

Moji epski podočnjaci to i svedoče.

Patim od bolesti koja mi je bila potpuno nepoznata, od bolesti nemoguće ljubavi. Ljubav koju osećam prema Ijanu toliko je duboka da skoro ne uspevam da funkcionišem, čak sumnjam da u nekim trenucima ne uspevam ni razumno da razmišljam. Prilično je patetično kad doživite trideset i tri i tek onda otkrijete šta znači zaljubiti se.

Zamišljam kako je nešto tako pre ili kasnije moralo da se dogodi i meni.

U svakom slučaju, nakon što sam plakala dve nedelje zaredom, Stejsi i moje prijateljice konačno su me ubedile da promolim nos van kuće. Večeras sam u ovom italijanskom restoranu da se nađem s Eliotom.

Stejsi je ugovorila ovaj sastanak ne toliko da bi me naterala da izađem s nekim muškarcem, već kako bih mogla da razgovaram sa psihologom.

Konobar me odvodi do stola gde me čeka Eliot, strpljiv i nasmejan.

Blago njemu, on ima razloga da se smeje. „Zdravo, Dženi“, pozdravlja me, zadovoljan što me vidi. „Zdravo, Eliote“, uzvraćam i sedam. „Normalno bi bilo da ti kažem da izgledaš dobro, ali znaš da uopšte nije tako.“ Shvatam da je tolike neprospavane noći nemoguće sakriti, i pored šminke. „Cenim tvoju iskrenost, zaista“, kažem mu uz osmeh. „Još mi se dešava da povremeno ukrstim pogled s ogledalom i slika koju vidim nije nimalo ohrabrujuća.“ To je prosta i jednostavna istina, nema potrebe da se zavaravamo. „Barem si svesna problema, a to je prvi korak ka ozdravljenju“, kaže mi Eliot profesionalnim tonom.

Kamo sreće da je sve tako jednostavno. „Bojim se da će ova bolest biti vrlo dugotrajna i bolna“, priznajem i odmah se sneveselim.

„Na osnovu toga zaključujem da ste se loše rastali“, komentariše Eliot.

Jasno je oboma o kome pričamo, ne moramo ni da izgovorimo njegovo ime.

Gledam ga rezignirano. „Loše... da li uopšte postoji dobar način za rastanak? Recimo da su u našem slučaju mnogo doprineli spoljni uzroci“, priznajem. Očigledno je da rana još gori. „Nikada ne mešajte porodice“, kaže mi i odmah naslućuje problem. „Znam, znam. Ali naše porodice su toliko nametljive da smo morali da ih upletemo. Bilo bi potpuno neodgovorno da nismo“, objašnjavam mu.

Eliot me gleda kao da pred sobom ima neku devojčicu. „A šta kaže Ijan u vezi s tim?“, pita me. Čak me samo spominjanje njegovog imena tera da se trgnem. „Stvarno ne znam. Ne znam ništa o tome već dve nedelje“, priznajem, ne mnogo ponosna na sebe. „Hoćeš da kažeš da od tada više niste razgovarali?“, pita začuđeno. „Iskreno rečeno, isuviše se loše osećam da bih mogla da razgovaram s njim. Pretpostavljam da je to slučaj i s njim, zato što me uopšte nije zvao da raspravimo sve. I ako nam se putevi ukrste na hodniku, pravimo se da se ne primećujemo. Možda me u suštini nije toliko voleo koliko je želeo da sebe uveri...“, kažem i pretvaram se da nisam toliko pogođena tom idejom.

Eliot prasne u smeh. „Veruj mi, onaj kojeg sam upoznao ono veče bio je vrlo odlučan i vrlo zaljubljen čovek.“ „Slažemo se u tome da je odlučan.“ „Izvini, Dženi, ali ako ti to što ste odvojeni toliko teško pada, zašto ne pokušaš da ga ponovo osvojiš?“ To njegovo pitanje je sve samo ne glupo. I sama sam ga sebi postavila više puta. „Pomislila sam na to, veruj mi. I besna sam na samu sebe što moram da to priznam, ali zapravo je Ijan vodio igru kad je reč o nama dvoma. Ja bez njega prosto više ne umem da funkcionišem. Kao da odjednom samo tumaram po totalnom mraku.“ Eliot me netremice posmatra, nekako blagonaklono, s razumevanjem. „Dakle, kad bi se sad vratila nazad, ne bi se rastala s njim?“, pita me.

Gledam ga tužnim očima. „Stvarno mislim da ne bih. Napravila sam

glupost. Sad sam shvatila da su naše porodice važne, ali ne koliko mi. I ne mogu da nam nameću kako da živimo svoj život. Bojim se da sam uz visoku cenu naučila da moraju ili da nas prihvate ovakve kakvi smo, ili pak... mogu da se nose dođavola!“ Eliot je veoma zadovoljan mojim odgovorom. „I što onda čekaš da ga ponovo osvojiš?“, pita me.

Sva očajna spuštam glavu na sto i krijem je među rukama. „Ali kako to da učinim?“, jadikujem. „Sigurno je već našao zamenu za mene. Verovatno mu je notes pun zakazanih sastanaka.“ Čujem kako se moj psiholog diskretno smeje. „Nešto mi govori da nije tako...“, izjavljuje skoro zagonetno.

Radoznalo podižem glavu. „Šta time hoćeš da kažeš?“ Eliot mi pokazuje na figuru čoveka koji upravo ulazi u restoran. Verujem da bih prepoznala Ijana svuda, s bilo koje razdaljine. Dok nam se približava, shvatam da ni on ne izgleda dobro: verovatno se danima nije brijao, bled je, a njegove oči, koje obično blistaju, izgubile su onaj svoj sjaj.

Dugačkim i odlučnim koracima brzo se primiče našem stolu. „Ijane!“, uzvikujem, iznenađena što ga vidim, a izraz lica mi je mešavina radosti i zaprepašćenja. Dođavola, šta traži ovde? I pre svega, kako je saznao gde se nalazim?

Ijan na brzinu pozdravlja Eliota, koji mu gotovo radosno uzvraća i onda počinje da me intenzivno fiksira pogledom. „Dženifer...“, počinje vrlo odlučno.

Pokušavam nešto da kažem, ali me on zaustavlja pokretom ruke. „Znam da nije bila bogzna kakva ideja da se pojavim ovde...“, priznaje. „Nisam...“, počinjem, ali me on opet prekida. „Molim te, nemoj da me prekidaš“, kaže mi i prilazi mi još bliže. „Pripremio sam govor dok sam vozio i plašim se da ću sve zaboraviti ako mi ne dopustiš da završim. Na kraju krajeva, već dve nedelje imam problema sa spavanjem, nisam naročito pri sebi.“ „Kome kažeš“, uzvraćam tihim glasom, ali on i ne čuje moju rečenicu. Čim ustanem, uzima me za ruku, dok čitav restoran oko nas posmatra scenu.

„Pre svega, nisam smeo onako da odem za vreme onog ručka. Trebalo je da ostanem tamo i da te nagovorim“, priznaje Ijan odlučno. „Zato što znam da bih te na kraju ubedio.“ „Stvarno...“, kažem mu, ali me on opet zaustavlja. „Pod dva, nisam smeo da ti namećem one razgovore o zajedničkom životu, zato što je istina da ja nisam tip za zajednički život.“ Gledam ga i više ništa ne razumem: znači da u krajnjoj liniji uopšte nije želeo da živi sa mnom? Nastojim da ne delujem previše povređeno, ali nije lako. „Dženi, ja sam sasvim drugačiji tip. Žao mi je, ali moram ovo da dovedem do kraja i to moram da uradim na svoj način. Posle čega ćeš moći da mi odgovoriš i da me zauvek pošalješ dođavola. Kunem ti se da nikad više neću doći da prekinem neku tvoju večeru ili sastanak.“ Nije mi sasvim jasno o čemu govori. „I onda...“, nastavlja i počinje da traži nešto po džepu jakne. Izvlači neku kutijicu od plavog somota i izdahne, pokušavajući da se pribere.

Odjednom počinjem da drhtim, plašim se da mi je loše. Ijan me još drži za ruku, koja je u međuvremenu postala ledena, i kleči ispred mene.

Restoranom se ori jednodušan uzdah. „Dženifer Persi, znam da ćeš me oterati dođavola, a možda to i zaslužujem, ali ja ipak moram da te to pitam.“ Sledi trenutak pauze i za to vreme se ne čuje ni muva u letu. „Hoćeš li da se udaš za mene?“, pita uz izvesnu dozu uzbuđenja.

I dok to govori, ni za trenutak ne prestaje da me gleda, otvara kutijicu u kojoj se nalazi najveći dijamant koji sam videla u životu. Pretpostavljam da je to onih famoznih pet karata o kojima je vojvoda govorio onog dana...

Za trenutak ostajem otvorenih usta, toliko iznenađena, da ne uspevam da odgovorim. Čujem iza sebe jednu devojku koja kaže: „Kunem se, ako se ona ne uda za njega, ja ću!“ Ta rečenica me zasmeva, zato što u tom trenutku shvatam da je jasno da ne mogu da uradim ništa drugo osim da se udam za njega. Ja, koja nikad nisam sanjala da mogu da napravim takav korak, sigurna sam da sam konačno srela jedinu osobu na svetu kojoj ću moći da kažem da.

Ijan nastavlja zabrinuto da me gleda. „Razumem da si šokirana... ali malo mi je neprijatno ovde pred svima...“, žali se poluozbiljno.

Osmehujem mu se. „Ti si se odlučio na ovaj korak na ovako javnom mestu. Ijane, mislila sam da su te tolike godine s paparacima nečemu naučile“, bockam ga.

Moj osmeh delimično razbija njegovu napetost. „Priznajem da nisam mnogo razmišljao kad me je tvoja sestra pozvala da mi kaže da večeras imaš sastanak“, saopštava mi u svoju odbranu. „Moja sestra je to uradila?“, pitam ga začuđeno. Izgleda da je Stejsi imala pakleni plan kad me je nagovorila da izađem. „Ovo nije pravi sastanak…“, pravdam se. „Da, ali mi je rekla i da si bila sva patetična bez mene“, priznaje Ijan.

Bila sam mnogo više nego patetična, razmišljam ozbiljno. „Dobro, sad kad sam priveo kraju ovu ludost, mogu li da ustanem? Jasno mi je da moraš malo da razmisliš o tome... i, iskreno rečeno, više bih voleo da budem odbijen u četiri oka, kad malo bolje razmislim.“ Ali ja ga zaustavljam dok pokušava da ustane. „Slobodno ostani gde si“, naređujem mu. „Neudobno je…“, žali se Ijan i osmehuje mi se. „Istrpi još malo. Koliko će ti se još puta dogoditi da pitaš neku ženu da se uda za tebe?“, pitam ga ozbiljno. „Ako mi odgovoriš na pravi način, kunem ti se da će ovo biti jedini put.“ Pretvaram se da razmišljam. „Jesi li siguran, Ijane? Naš život će biti pravi haos“, podsećam ga.

On nestrpljivo uzdiše. „Zar bih bio na kolenima pred pola Londona da imam ikakve sumnje?“ To kaže na tako privlačan način da ne uspevam da se prosto ne istopim od miline. „Ne, pretpostavljam da ne bi.“ „Dženifer, molim te za odgovor“, kaže mi nestašno.

Dugo gledam u one njegove prelepe azurnoplave oči, kojima se lagano vraća onaj njihov sjaj. „Naravno da da“, kažem mu slabašnim glasom. „Znao si to.“ Konačno ustaje s poda, grabi me naglim pokretom i počinje da me ljubi,

sve dok ne izgubim razum. Oko nas se čuju komentari odobrenja i aplauzi. „Samo sam se tome i nadao“, priznaje mi. „S tobom nikad ne znam na čemu sam.“ Drži me čvrsto pripijenu uz sebe, kao da se plaši da će me izgubiti. Šta je njemu? Odsad pa nadalje neće uspeti da me se oslobodi ni ako to poželi. „Izvini, ali gde je dođavola završio onaj famozni prsten?“, pitam ga i smejem se. „Samo je tvoj“, kaže mi, dok mi ga stavlja na domali prst leve ruke.

Dragi kamen je toliko velik i blistav da rizikujem da budem ošamućena ako nastavim da ga posmatram. „Uf, težak je sto kila!“, žalim se. „Naravno, tako da nikad ne zaboraviš da si moja. A neće to zaboraviti ni drugi.“ Netremice ga gledam i pokušavam da se ponovo uozbiljim. „Kunem ti se, rekla bih ti da i s cirkonom od pola karata.“.

Nežno mi steže lice rukama, a onda nastavlja da me ljubi. „Znam, Dženifer. Baš je u tome poenta. Veruj mi, znam to.“

Epilog DEJLI MEJL, NEDELJA 13. MAJ

Juče, u čarobnom dvorcu Revingtonovih, u scenariju iz sna, Ijan Džejms Henri Sent Džon, grof od Lenglija, venčao se s gospođicom Dženifer Persi, poreskom savetnicom ugledne poslovne banke iz prestonice. Kako izgleda, mladenci su se zapravo i upoznali na radnom mestu.

Gospođica Persi, koja će zadržati svoje prezime i nakon venčanja, starija je nekoliko godina od svog supruga i potiče iz obične porodice koja se oduvek bavila organskom poljoprivredom.

Neki izvori tvrde da je venčanju prisustvovalo oko petsto pažljivo odabranih zvanica, od kojih četiri stotine pedeset s mladoženjine strane i pedeset s mladine.

Pored toga, izgleda da je gospođica Persi zahtevala i dobila mogućnost da obuče venčanicu iznajmljenu u nekom nepoznatom londonskom butiku, smatrajući da je trošenje novca za venčanicu (citiramo doslovno izveštaj našeg anonimnog izvora) totalna glupost.

Na insistiranje mladoženjine majke, markize od Lotvela, mlada je nosila izuzetno staru dijademu, koja je u posedu vojvoda od Revingtona već nekoliko vekova. Ipak, izgleda da je mlada ipak odbila da nosi veo, s obzirom na to da su se vremena promenila.

Svedoci ceremonije tvrde da su mladenci bili nasmejani i veoma zaljubljeni.

Kako se čini, englesko plemstvo je definitivno okrenulo novu stranicu: nakon venčanja budućeg kralja Engleske s devojkom čija je krv sve samo ne kraljevska, i budući vojvoda od Revingtona odabrao je da se venča s devojkom koja nije plave krvi.

Sadašnji vojvoda, mladoženjin deda i veliki lovac, na svadbenoj gozbi pripremljenoj isključivo s veganskim i vegetarijanskim jelima, iz poštovanja prema mladinoj porodici, prokomentarisao je: „Ova devojka uliva strah u kosti čak i meni. Da se niko od nas nije usudio da danas servira nešto što sadrži meso.“ Dvoje mladenaca, trenutno na bračnom putovanju na Sejšelima, kasnije će

živeti u kući koju su nedavno zajedničkim sredstvima kupili u novoj rezidencijalnoj zoni Londona. Postoje glasine da je sadašnji vojvoda želeo da mladom bračnom paru pokloni palatu u samom centru grada, ali kako navode uvek dobro obavešteni izvori, taj poklon je ljubazno odbijen.

Dozvolite mi da kažem, kakav čudan svet je ovo novo plemstvo!

Zahvalnice Moj rukopis i ja našli smo se pre samo nekoliko godina, za vreme moje prve trudnoće, zbog pritiska na granici podnošljivosti. Rekla bih da je to bio savršeni antistres. Ipak, sve bi ostalo samo na tome da nije bilo nagovora mog supruga Alesandra, koji je odlučio da iznese na svetlost dana ono što sam pisala, ignorišući sve moje proteste. Znajte da je on kriv za sve ovo.

Iskreno se zahvaljujem najdražoj prijateljici Rosani, zaljubljenoj u čitanje, koja je postepeno uticala na to da se ova priča uobliči u mojoj glavi.

Na stranu to što mi je prijateljica, ali kunem vam se da je u nekim trenucima njena strast za ovom knjigom nadmašila čak i moju.

Zahvaljujem se Alesandri Peni, urednici iz Njuton Komptona, što me je konačno naterala da iznova pažljivo pročitam ovaj roman i odmerim svaku reč.

Niko dosad nije uspeo u toj nemogućoj misiji. Takođe sam joj veoma zahvalna što se prilagodila mom neobičnom radnom vremenu: pošto sam bila ful-tajm majka i zaposlena, jedini trenuci koje sam mogla da posvetim pregledanju romana bile su večeri i vikendi.

Najzad, zahvaljujem se čitavoj svojoj porodici, koja mi je pomogla da razvijem strast za pisanjem od malih nogu: da nisam pročitala sve knjige koje su se mogle pročitati, možda nikad ne bih počela da pišem.