Detektivova cerka lesley thompson

Lesli Tomson

DETEKTIVOVA ĆERKA S engleskog prevela: Milka Medić

Naslov originala Lesley Thomson

DETECTIVE'S DAUGHTER

„…onaj koji hoda menja ono što je prostorni pokazatelj u nešto drugo. I dok je, s jedne strane, ostvario samo nekoliko mogućih prilika koje određeni red stvari pruža (on ide samo ovamo, ne tamo), sa druge strane, on povećava broj mogućnosti (npr. praveći prečice i zaobilaznice)… On je određena mesta osudio na pasivnost i propadanje…”

Hodati znači nemati određeno mesto. „Primena prostora” Mišel de Serto

„Iznad jezera, na nevidljivoj niti paukove mreže blago leluja list.” „Crna materija” Odgovornost prema strahu Rebeka Elson

Prolog

Ponedeljak, 27. jul 1981.

– Džoni!

Kejt Roksmit nije čula nikakav zvuk sa trećeg sprata. Džonatan je navaljivao da ponesu u šetnju i njegovu novu igračku, a ona je pokušala da ga odvrati nudeći mu amajliju, na šta je on ostao ravnodušan, te je, spustivši amajliju na sto u predsoblju otišao gore u sobu da uzme parnu lokomotivu.

Ona je iz džepa jakne izvadila srebrnu tabakeru, otvorila je lako je udarivši, zatim je zatvorila uz škljocanje i vratila u džep.

Gde li je?

Popravila je ešarpu uživajući u dodiru hladne svile na zagušujućoj vrelini. Morala je priznati da je omiljena lokomotiva izgrebana i načičkana skorelim mrvicama i da bi bilo najbolje ne zagledati je. Tokom doručka nije imala ništa protiv kreativnosti svog sinčića dok je gurao zobene pahuljice kroz prozor lokomotive i sipao mleko u dimnjak. Neubedljivo je pokušavala da ga spreči u tome. Iako je tokom renoviranja držala Džona podalje od gostinske sobe, krečna prašina je prodrla u osovine točkova i kada ju je pokvasio mlekom, lokomotiva se sva ulepila. Ako ništa drugo, bar su se točkovi još okretali. Nije pametno da Džon ponese na reku parnu lokomotivu iz 1950. godine.

Kejt je uspela da izbegne rođendanski ručak svoje svekrve odglumivši glavobolju. Vreme nije nimalo zbližilo dve gospođe Roksmit. Starijoj gospođi Roksmit Kejt se činila nehajnom i sasvim neprikladnom za suprugu priznatog građevinskog inženjera. Majci Hjua Roksmita sviđala se pomisao da ima unuka, ali joj je bilo mrsko kada bi se njen unuk razmahao. Hju je kod kuće izbegavao ulogu posrednika i nije činio ništa da podstakne majku i ženu da se pomire. Kejtina odluka da ostane kod kuće svima je odgovarala. Čim je Hju otišao, Kejt je rekla sinu da će ići na reku jer moraju na svež

vazduh.

Zapela je nogom za ćilim u prostranom predsoblju i sagnuvši se da ga poravna udarila čelom u mermerni sto. Navrle su joj suze od bola i počela je snažno šakama da se udara po glavi.

– Džonatane, požuri!

Nije bilo odgovora.

Kada stignu na reku, pomislila je, Džonatan će ostaviti lokomotivu da bi se igrao kamenjem koje podseća na bodeže, „zmijama” od kanapa i lišćem i granjem, koje će završiti u njegovom krevetu ili nagurano u kutiju za igračke.

Sistematsko bacanje njegovog blaga, koje je sprovodila njegova majka, za dečaka je predstavljalo neobjašnjivu izdaju.

Kejt je ušla u dnevnu sobu, koja je mirisala na sredstvo za poliranje.

Retko su pozivali goste. Ona nije bila vešta kuvarica a Hju se sa svojim klijentima sastajao u restoranima. Dnevni boravak mu je postao improvizovana radna soba. Na stolu su ležali papiri i tehnički crteži, a njoj i Džonatanu je strogo naređeno da ih ne pipaju. U jednom uglu sobe nalazio se pijanino kembl koji je pre tri godine Hju kupio Kejt za njen dvadeset prvi rođendan. Poklopac je bio podignut, a partiture Betovenovih sonata otvorene na „Patetičnoj sonati”. To je bila Džonatanova omiljena kompozicija, a njegova majka ju je znala napamet.

Stojeći pored pijanina Kejt je odsvirala početak „Adađa kantabile”.

Možda se nadala da će ga ova divna, nežna melodija odsvirana u sobi sa visokom tavanicom namamiti da siđe, ali on nije došao.

Vratila se u predsoblje odsutno dobujući po rukohvatu u ritmu melodije.

Videla ga je u mislima šćućurenog u ormanu, očiju pokrivenih rukama, lica zagnjurenog u njen kaput. To je bila nova igra koja se završavala spektakularnom ljutnjom kada bi odbila da se igra sa njim.

Nadoći će plima.

Vazduh u kući se nije pomerao. Od krečne prašine koja je lebdela unaokolo koža joj je bila suva kao papir.

– Džonatane! Ovo ti je poslednja šansa ili ću te ostaviti tu samog.

Nije bilo odgovora.

Da je Hju ovde, odjurio bi gore da ga dovede. Naviknut na procenu rizika, pomislio bi da se njegov sin povredio ili da nešto sistematski uništava.

Kejt je izvila vrat da vidi vrh stepeništa i susrela se s mrzovoljnim pogledom

usvojenog psa lutalice. Džona nije bilo tamo.

U prolazu se pogledala u ovalno ogledalo. Mada je bilo staro, s mrljama na mestima gde je srebro otpalao, videla je posekotinu na čelu i lagano je tapkala po rani ne bi li upila krv, trgnuvši se kad god bi je zabolelo.

U tišini se čulo izdajničko kucanje starinskog sata od ebanovine. Nešto se čulo gore. Biće da je mačka.

Sad kada je očistila krv, rana je bila bleda.

– Evo njega! – Džonatan Roksmit je smislio trik da o sebi govori u trećem licu. Hju je rekao da tako izbegava odgovornost za svoje postupke.

Kejti se tome čudila.

– Dušo, najzad!

Pružila je ruke prema sinu dok je on lupkao po stepeništu u gumenim čizmama koje je navukao umesto sandala koje mu je ona obula. Površinska povreda na kolenu skoro mu je sasvim zarasla. Ožiljak mu je bio modroružičast u odnosu na tamnosmeđ ten. Ostaće mu ožiljak, iako se ona trudila da ga spreči da čeprka po rani.

Krupan, jedar i rumenih obraza, guste i neposlušne kose, lepe svetle boje kao u majke, sa šiškama preko oka, potkresanim kuhinjskim makazama, Džonatan Džastin Roksmit bio je ljupko nesvestan da zbog njega nikako da krenu. Četvorogodišnji dečak je podigao zabranjenu lokomotivu pa mahnuo njome, vičući ćihu-ćihu i nemarno silazeći niz stepenice, siguran da će ga mama uhvatiti ako padne.

– Jes li ti moje zlato? – Kejt mu je prislonila dlan na grudi primoravajući ga da stane. On se nasmešio, stideći se zbog predstojećeg poljupca. Ona ga je iznenada pustila a on se zaljuljao pre nego što je povratio ravnotežu.

Kada su Kejt i njen sin izašli iz zgrade na Trgu Svetog Petra broj 47, njihov prvi sused profesor Ramzi upravo je izlazio iz svog starinskog rovera, automobila na kome su mu Hju i Kejt zavideli. On je zastao na pločniku da gestom pohvali Džonatana, koji je u čizmama i majici sa znakom Hi-Mena i Gospodara svemira, koja se nadimala, marširao stazom. Kejt je slegla ramenima ne mogavši da sakrije ponos. Sa sunčanim naočarima, uskim pantalonama i košuljom koja joj je divno stajala, za njom bi se mogli okretati, ali tog dana ulice su bile puste jer je sunce nemilosrdno pržilo i mogao je da je primeti samo Mark Ramzi.

Stručnjak svetskog glasa za Parkinsonovu bolest, profesor je žurio pa

Kejt nije očekivala da će zapodenuti razgovor. Njegova žena je bila manje predvidljiva. Izabel Ramzi bi ponekad započela razgovor, ili bi, stroga pogleda, samo klimnula glavom a ponekad bi se činilo da i ne vidi Kejt. Kad bi bila raspoložena za razgovor, obavezno bi se hvalila šetnjama sa svojom „divnom bebom Lusijanom”. U njenim pričama, nakićenim nežnostima i mrvicama hleba za patke nije bilo krvi, blata i ogrebotina kao u onima o Kejtinim izletima sa Džonatanom. Izabel Ramzi je o svojoj deci pričala kao da su mala, iako je živahni Lusijan, u uskim pantalonama i elegantnim cipelama, bio Kejtinih godina i, po njenom mišljenju, nije bio nimalo divan.

Mora da je oduvek bio besprekoran i poslušan, za razliku od njenog deteta.

Hju je jednom prilikom rekao kako su Ramzijevi svojevremeno bili glamurozan par, provodili su se u stilu šezdesetih i pojavljivali se u tračerskim rubrikama, pravili žurke za prijatelje iz visokog društva sve dok nije izbio skandal. Njen muž je imao oko za detalje, ali ne kada je reč o ljudima, tako da je samo nagađao da je jedan od njihovih sinova zapao u škripac zbog neke devojke. Kejt je zaključila da je to bio Lusijan. Tihi ljudi stvaraju probleme. Dok je Džon poverljivo čavrljao sa svojim igračkama ili pravio tunele od kamenja i grančica, ona je bila zahvalna što joj je sin dovoljno maštovit da bude neposlušan.

– Krećeš na ekspediciju? – Uzimajući baštensku lopatu i lekarsku torbu iz kola, profesor Ramzi se obratio dečaku, koji je klečao na ivičnjaku pokušavajući da natera bubu da uđe u otvor na mestu za mašinovođu.

– Idemo u Bel steps, zar ne, Džoni? – odgovorila je Kejt veselim glasom strepeći kao svaka majka da njen sin neće odgovoriti na pitanje. Ipak, dečak je izjavio: – On će se boriti u ratu. – Džon je ozbiljno posmatrao lopatu.

– Sjajno. Trebaju nam dobri vojnici. – Mark Ramzi je stavio lopatu pod mišku.

Džon je zgrabio svoju lokomotivu i naglo ustao, usled čega je buba ispala iz mašinovođine kabine. On ju je spljeskao petom kada je krenuo pravo uz ivičnjak.

– Boli me glava pa sam iskukala da ne idem kod svekrve. Biće mi bolje posle šetnje – izjavila je Kejt skrenuvši pogled sa Džonatana.

– Ovo vreme izaziva glavobolju – Mark Ramzi se složio, mašući lekarskom torbom dok je, smešeći se, gledao Kejt kako odlazi za sinom.

Probijala se užarenom ulicom, prema crkvi, zaslepljena svetlucanjem kvarca u pločniku i zaslepljena sjajem beloplavog nebeskog svoda. Uz Rouz gardens nort asfalt je omekšao i potklobučio se od vrućine. Kejt je osetila kako joj udovi postaju tromi. Osvrnula se. Profesor Ramzi je još uvek stajao na ivičnjaku.

Suviše kasno je pokušala da odvrati Džonatana od statue Nagnute žene.

Gola od struka naviše, statua žene ruku skrštenih na grudima, bila je, kao što joj ime kaže, nagnuta prema Grejt vest roudu. Vijugava senka njene graciozne poze padala je na kolovoz, odudarajući od saobraćajne gužve.

Privlačila je Džonatana. Nevešto ju je slikao bojama u prahu i pravio nezgrapne figurice od gline sa izobličenim nakaznim grudima.

– Bu! – iskočio je iza postolja. Kejt se pravila da se uplašila.

Poslednji put kada su je posetili zabrinuo se što su joj dojke umazane zelenom farbom a preko ruke joj, kao tašna, visi plastična korpica za jagode, i tražio je od Kejt da se popne i skine je. Nije uspela da pokida najlonski konac niti da odveže čvor, ali mu je obećala da će sledeći put poneti nož.

Pretpostavila je da će on na to zaboraviti i sad nije ponela ništa čime bi mogla da preseče najlon.

Džon je skakutao oko statue ne slušajući majčina uveravanja da sledeći put neće zabiraviti da ponese nož. Spustio se na zemlju očajno jecajući i cmizdreći napućenih usta: – Reeekla si da ćeš poneti pa nisiii.

Kejt mu je istrgla lokomotivu iz ruke i ljutito se udaljila. Njegovo kmečanje pretvorilo se u vrisku od koje se gušio. Ona je produžila prema ulazu u podzemnu železnicu i nije stala ni kad se galama pretvorila u isprekideno zapomaganje. Kasnije će taj prizor dečaćića sklupčanog u podnožju statue, obgrljenih kolena, zapanjiti policajca koji nije mogao da ga ubedi da ode odatle.

Kejt je koračala lupkajući sandalama dok je jara izbijala iz betonske kupole, zidova s pločicama i metalnih šipki; kao da se sve urotilo da je omami i iscrpi.

Nije čula korake niti je primetila da je plač prestao.

Neko joj je istrgao lokomotivu rascepivši joj metalom nokat na kažiprstu.

Džonatan je projurio pored nje udarivši je u bok i odjurio u tunel.

– Udario si me, barabo mala!

Krenula je ka ulazu u podzemnu železnicu. Kroz ogradu je videla da

nešto svetluca pored statue, ali nije obratila pažnju misleći da je to igra svetlosti. Svuda unaokolo bili su zidovi s tirkiznim pločicama. Dok je prolazila, odbačeni „prsten” za otvaranje konzervi zasijao je na suncu u udubljenju slivnika.

– Smiri se, dušo – Kejt se trudila da zvuči pribrano u slučaju da je neko čuje. Džonatan je preterao, a nju je stvarno bolela glava.

U konveksnom ogledalu na ulazu u tunel videla je priliku kako nestaje u mraku.

Zvona na Crkvi Svetog Petra odzvonila su petnaest minuta do punog sata dok je dečak jurcao hodnicima podzemne železnice prigušeno vičući ćihućihu. Sve tiši glas zvučao je setno dok je zamirao u hodniku popločanom keramikom. Tu dole bilo je svežije, ali je vazduh bio pun isparenja iz izduvnih cevi i vonjao je na mokraću.

Kejt je sišla na stanici Blek lajon lejn saut. Zbrkani zvuci s televizora dopirali su kroz otvorene prozore paba Rem, s ukrašenim korpama geranijuma reckavog lišća što su visile celom dužinom pročelja, jarkocrvenim kao suncobrani koji su pravili hlad iznad praznih stolova. Na prozorskoj dasci stajala je jedna jedina pivska čaša. Još je bilo rano za one koji su voleli da piju uz ručak.

Kejt je gurala Džonatana preko Hamersmit terasa. On joj je sklonio ruku sa svog ramena kada ga je sprečila da lokomotivom pređe preko haube forda anglije parkiranog ispred kuće na kraju ulice. Na bočnom retrovizoru tih kola pogledala je kako joj izgleda kosa i uhvatila Džonatana kako glumi strašilo teturajući se na jednu pa na drugu stranu niz Bel steps.

Nije bilo brodova pa voda nije bila uzburkana a na svetlucavoj površini ogledalo se vretenasto drveće koje je raslo duž igrališta u školi „Sent Pol” na drugoj obali. Kule na mostu su se ljuljale dok je bleštava svetlost zaslepljivala lukove između portala. Da je Hju ovde, obavestio bi ih da je most projektovao čovek koji je napravio londonsku kanalizaciju a u rad je pustio princ od Velsa 1887. godine.

Pažljivo je zakoračila tamo gde je zid oko parka Hamersmit teras pravio kratku senku na samom početku obale. U hladu nije bilo nimalo svežije.

Mahovinasta pruga na ciglama označavala je dokle je dopirala plima. Na gvozdenim prstenovima visio je lanac jarkozelen od algi i trave. Kejt se uhvatila za lanac kako bi se zadržala na nogama na neravnom terenu.

Na obali, Džonatan Roksmit punio je dimnjak svoje lokomotive posebno odabranim kamenjem i komadićima stakla. To su, objašnjavao je nevidljivoj publici, „dra-gulji”. Dopadalo mu se kako ta reč zvuči i ponavljao ju je kada bi došao do kritične tačke u svom radu. Odvukao je lokomotivu u vodu. Bio je nevaljao. Pogledao je da li ga mama gleda.

Nivo vode u reci je rastao i struja je postajala sve jača. Lokomotiva se tromo pomicala u plitkoj vodi i neko vreme se, pošto je bila od metala i puna kamenja, zadržala u mulju među oštrim kamenjem i otpadom koji je tu stajao vekovima. Pomerila se, a onda ju je struja odnela do stuba mosta Patni, gde je potonula. Ostaće zakopana u mulju Temze osamdeset tri godine.

Kejt Roksmit je bila mrtva, opružena na leđima u senci koja je postajala sve kraća. Iskrivljenog vrata zurila je slepo u reku, dok joj se zamršena kosa rasula po suncem sprženom blatu. Otok iznad oka se stvrdnuo jer joj se krv usled položaja tela spustila u donje ekstremitete i ta strana lica polako je bledela.

Plima je rasla smanjujući obalu ispod Bel stepsa, na kojoj, osim beživotnog tela, nije bilo nikoga.

Ljudi su nedeljama posle toga prepričavali taj događaj. U pabu Rem gosti su prebirali po oskudnim činjenicama pokušavajući da rekonstruišu rutu kojom se mlada majka šetala od Trga Svetog Petra do obale Temze.

Odluka Kejt Roksmit da ode do reke promenila je život mnogima.

Džonatanovo sećanje na majku će izbledeti i svesti se na niz senki i zagrljaja uz mrmor reči, mnogo nestvarnijih od njegovih snova.

U Velikoj Britaniji te nedelje je, u sredu, bio državni praznik. Decenijama kasnije stanovnici londonskih opština Hamersmit i Fulam sećali su se gde su bili kada se princ Čarls oženio princezom Dajanom. Vest o njihovom venčanju potisnula je vest o ubistvu koje se desilo dva dana ranije; malo njih je moglo da se seti tog, inače običnog ponedeljka, jula 1981. godine.

I najmanje opažanje moglo je da pomogne policiji da reši slučaj Katrin Roksmit. Na kraju, do toga nije došlo.

1.

Subota, 9. januar 2011.

Kola se nisu više videla kada je Teri iz trećeg pokušaja pokrenuo tojotu.

Kao iskusan vozač lako se probijao kroz saobraćaj u vreme ručka, ubacujući se na prazna mesta, pretičući da bi se ugurao između dva vozila na semaforu na Čokers korneru. GPS je pokazivao da treba da skrene desno. Nije se moglo skrenuti desno. Teri je osetio kako ga obuzima vrućina dok mu je policijski instinkt govorio da se zaustavi i pokaže značku. Prošao je kroz raskrsnicu, ali ga je GPS upozorio da uskoro treba da skrene desno. U Ulici Louer Ričmond je napokon skrenuo desno, pa opet desno da bi ponovo izašao na A316. Vozio je na kraju kolone a onda sporednim putem do M3 i čestitao sebi što mu je rezervoar ostao pun.

Teri Darnel je znao da ima posla s pronicljivim čovekom koji će primetiti da ga neko prati, pa je do M25 vozio na većem rastojanju, a onda je rizikovao i pretekao ga držeći ga na oku u retrovizoru. Znao je da ne treba da potcenjuje svoj plen. Ljudi su nepredvidivi.

Kasnije je usporio i držao se leve trake iza jednog automobila. Srećom, onaj za volanom je bio pažljiv i vozio je sporo, kao što voze žene. To je bilo dobro jer Terijeva deset godina stara kola od hiljadu četiristo kubika nisu morala da jure za njim kao kornjača za zecom. Usporio je kada je auto meta skrenuo u njegovu traku.

Kada je automobil meta sišao sa auto-puta, Teri nije morao da ih drži na oku. Znao je kuda idu.

U seocu nije bilo puta i mada se nalazilo nadomak grada sa železničkom stanicom, Terija je podsećalo na neku dartmursku zabit. Tu kao da je i vreme stalo. Ko zna kad će gvozdene ulične svetiljke obasjati poštanske sandučiće iz viktorijanskog doba i jedan jedini ulični znak. Drveće hrasta sa velikim krošnjama, stabla javora što su se preteći nadvijala i kameni zidovi delimično

su skrivali solidne zasebne kuće.

Teri je gledao kako auto meta odlazi levo i nastavio zaobilaznim drumom pre nego što je krenuo nazad skrenuvši na put ka moru.

Truckao se u tojoti jaris kroz uličicu punu opasnih rupa a zatim skrenuo na pusto proširenje i ugasio motor. Ako neko naiđe, pitaće ga gde je crkva, to uvek dobro prolazi.

Teri je shvatio da mu je bešika puna. Nije ni pipnuo termos sa kafom koju je poneo da pijucka dok osmatra kuću. U poslednje vreme često je mokrio. Olakšao se iza kola uz prtljažnik. Proverio je foto-aparat uslikavši gume; osetio je stezanje u grudima, ali nije se obazirao na to.

Bilo je vrlo hladno; najavili su sneg. Zakopčao je jaknu. Sneg će izbrisati tragove i otežati i najjednostavniji posao. Nije uživao u njemu kao kad je Stela bila mala.

Putokaz nagrizen vremenom označavao je put do crkve i on je, krećući se utabanom stazom po kojoj je opalo lišće škripalo pod nogama, došao do kapije crkvenog dvorišta. Mrtvu tišinu prekinula su zvona, objavljujući da je tri sata. Već se smrkavalo. Lupnuo je po džepu. Baterijska lampa je bila tu.

Kada je skinuo rezu i kročio na popločanu stazu ispod natkrivene kapije, opet je osetio nesvesticu; uprkos onome što je lekar rekao, Teri je znao da je to usled pada šećera u krvi. Ništa nije okusio od jutros, kad je pojeo kukuruzne pahuljice, a to mu u poslednje vreme nije bilo dovoljno. U selu nije bilo seoske radnje a njemu se nije išlo u grad. Kada krivca sateraju u ćošak, neiskusni detektivi postanu neoprezni.

Kasnije će uz kafu pojesti čokoladicu kit-kat koja mu je stajala u pregratku u kolima. Teri se spustio na klupu pored dvorišne kapije i zabacivši glavu na naslon čitao obaveštenja na ceduljicama prikačenim prekoputa: raspored aranžiranja cveća, održavanja službe; jutarnja kafa sredom. Pažnju mu je privuklo obaveštenje na crvenom papiru: Ako ste izgubili dete ili znate za neko koje je preminulo, makar i odavno, dođite da se sa nama pomolite za njega.

Pitao se da li svako može da dođe ili se to odnosi samo na meštane. Zar je još nekom osim tebi važno da li je tvoje izgubljeno dete živo.

Pitao se koliko je roditelja u ovom zabitom mestu doživelo tako bolan gubitak. Sigurno ne mnogo. Šezdesetih godina prošlog veka nedaleko odatle nestalo je dete; Teri je znao da devojčicu nikada nisu našli, mada nije mogao

da se seti pojedinosti, što mu se sve češće dešavalo. Neki jadnik se mučio da razreši taj slučaj, sekirao se oko nevažnih detalja preturajući po dosijeima koje je znao napamet. Teri je obrisao lice – stvarno mu je oslabilo pamćenje – jadnik se zvao Hol i u međuvremenu je umro. Pročitao je da su i devojčicini roditelji umrli; oni neće doći da se pomole.

Ubica Kejt Roksmit će biti priveden pravdi. Njegovim mukama je kraj.

Krenuo je stazom do crkve. Zvonik je bio četvorougaon i šiljat; na svakom suženju štrčao je red cigala pa se sticao utisak da se cela konstrukcija može sklopiti. Na samom vrhu, okrenut prema moru, stajao je zlatni petlić vetrokaz i sijao na suncu koje se probijalo kroz oblake. Sećao ga se sa sahrane; to ga je podsetilo na njegovu devojčicu. Imala je petnaest godina tada, šminkala se i gledala dečake i nije imala vremena za njega. Ovaj petlić bio je isti kao jedan na Stelinom crtežu koji je zalepio u album. Stelini crteži iz osnovne škole bili su jarkih boja; kamo sreće da je život takav kakvim ga je ona crtala. Kada bi je, tokom njenih poseta, upitao da li može da zadrži te crteže, slegla bi ramenima i ne pomislivši da je nadarena. I dalje je rado prelistavao taj album.

Na službi je bio s koleginicom, ženom koja mu je bila veoma draga.

Posle toga su svratili na piće u pab na putu A3, gde je ona iz govornice pored toaleta pozvala svog dečka; u to vreme nije bilo mobilnih telefona. I to je bilo sve. Teri je rekao sebi da nije pametno mešati posao i zadovoljstvo.

Međutim, on ga nije mešao ni sa čim. Ni on ni ona nisu videli nikog sumnjivog na sahrani. Slučaj više nikoga nije zanimao, iako je bilo prošlo samo šest nedelja od Kejtine smrti.

Ubica je bio tu, sa lepom frizurom i uljudan, na fotografiji je stajao levo od nadgrobnog spomenika i gledao kako iznose kovčeg iz crkve. Teri je trideset godina čuvao tu fotografiju i pošto je znao koga traži, brzo ga je uočio u gomili.

Svaku nadu da će imati malo mira porodici Roksmit raspršili su fotoreporteri, novinari, televizijske ekipe i obavezni dokoni posmatrači koji su zakrčili crkveno dvorište. Oni su Teriju otežali posao, ali im je sada na tome bio zahvalan, jer je imao fotografiju, što je samo dokazivalo da je krivac bio na sahrani, ali to je bio tek početak.

Bilo bi mnogo lakše razgovarati sa ožalošćenima da nisu bili u šoku.

Toga dana budući detektivi nisu razgovarali o neobičnom ponašanju stranca.

Istini za volju, Terija je mnogo više zanimala njegova narednica Dženet, kako se zvala; na kraju krajeva, oni su verovali da su rešili slučaj, a zapravo su se bavili samo detaljima.

Teri je napomenuo Dženet, pijući pivo fuler’s landon prajd da je Hju Roksmit besprekorno odglumio ojađenost, sa dečakom u naručju, savršenim rekvizitom za ucveljenog udovca. Teri je ušao u telefonsku govornicu posle Dženet i još uvek razmišljajući o Stelinom crtežu petla vetrokaza pozvao stan u Baron kortu kako bi proverio da li je njegova ćerka raspoložena da se vide kad on dođe u London. Stela je nabusito rekla da je zauzeta.

Vrtoglavica je prestajala. Pokušavajući da se seti gde se nalazi grob, Teri se spotakao na neravnom zemljištu dok je išao oko crkve u smeru obrnutom od kazaljke na satu. Odjednom se setio kako mu je majka govorila da je baksuz obilaziti oko crkve u smeru obrnutom od kazaljke na satu.

Prvi put otkad se Stela rodila, Teri je osetio da mu se sreća smeši.

Provlačio se između humki obraslih travom, još vlažnom od zimske rose, i uskoro su mu nogavice bile mokre. Bio je dalekovid te je video šta piše na nadgrobnim spomenicima udaljenim nekoliko metara. Nije se osvrnuo na niz grobnica iz devetnaestog veka u kojima su bili sahranjeni bogataši; ti mauzoleji su stvarali jaz kao avenije na Menhetnu veličine kanjona. Tako ih je zamišljao jer tamo nikada nije bio.

U ovom delu groblja nadgrobni spomenici su bili stariji. Teri je video da potiču iz 1814. godine, ali većina natpisa nije mogla da se pročita ispod zelenkastožutih lišajeva koji su prekrivali nagrizeni kamen. Neki spomenici su bili razbijeni, otpali komadi zagubili su se u travi ili su ležali preko humki.

Oni koji su nekad brinuli o parcelama i sami su se odavno upokojili.

Neprobojna bukova živica okruživala je jednu stranu groblja, isprepletena izdancima bršljena i bujnom božikovinom.

Teri je stigao do neke kapije i provirio između izuvijanih metalnih šipki; sa unutrašnje strane je bila još jedna živica, što je značilo da će morati da izvije vrat postrance kako bi video kuću na proplanku. Bila je to kuća iz jedne od priča koju je čitao Steli: veštičina kuća na čistini okruženoj šumom, s rešetkama na prozorima na gornjem spratu, ispod zabata, izrezbarenim pticama u letu nalik siluetama stvarnih ptica što kruže oko debelih dimnjaka.

Teri je ustuknuo. Mada u kući nije bilo svetla, možda ga neko gleda kroz prozor. Retko ko je dolazio na groblje zimi, radnim danom po podne; neće

proći neprimećen.

Išao je stazom popločanom kamenom zahvalan što mu je pod nogama čvrsto tlo pa požurio između žbunja orezanog u obliku stubova i stupio na zaraslu površinu koja se završavala zidom što se pružao uz polja, smeđ i siv pri sve slabijem svetlu. Prešao je preko proplanka dok je padao mrak i napokon ga ugledao; zaklonjen arišom, skriven od posetilaca: Katrin Roksmit. 27. jul 1981.

Teri je podozrevao da to ime danas nikome ne bi ništa značilo.

Buket cveća bio je naslonjen na nadgrobni spomenik. Srce mu se uznemirilo kada se sagnuo da ga pogleda. Pet žutih ruža, već smeđih latica, u omotu zgužvanom od kiše; procenio je da stoje tu otprilike nedelju dana. Nije bilo nalepnice sa imenom radnje niti etikete sa cenom. Otkinuo je jedan cvet i spustio u džep da ga pokaže Steli. Grob je bio uređen, trava podšišana, korov iščupan; neko ga je održavao. Teri je išao ukrug po parceli fotografišući: nadgrobni spomenik, ruže izbliza i natpis. Koristio je blic: nemilosrdno svetlo obasjalo je dotrajala slova. Kao da su bila vekovima stara, mada su neka bila očišćena od mahovine i lišajeva, kao da je onaj ko je počeo da ih čisti napola odustao ili pak planirao da se vrati.

Slabašan zvuk zaparao je tišinu: struganje cipela po šljunku.

Neko je dolazio.

2.

Ponedeljak, 10. januar 2011. Žena je sedela u kancelariji na Šepards buš grinu praveći raspored čišćenja za nove klijente. Volela je svoj posao: sastavljanje spiska zaposlenih, određivanje termina i obeležavanje određenim bojama na tabeli.

Plava boja za jutarnju smenu, žuta za popodnevnu, zelena za večernju i svetlozelena za noćni rad. Metodično je popunjavala kvadratiće, uzimajući podatke iz dva spiska da bi napravila treći. Žvakala je žvaku sa aromom nane zatvorenih usta, polako pomerajući vilicu.

Uštirkana bela košulja, strogo podšišana kosa i komplet šiven po meri ukazivali su na to da obavlja važan posao, što se pokazalo tačnim kada je, rasporedivši čistačice po smenama, bacila žvaku u kantu za otpatke i pozvala telefonom brojeve sa spiska. Bila je ljubazna, ali otresita i uspešno je rešavala prigovore i probleme sedamnaest honorarnih čistačica koje su radile samo za nju. U pet do pet raspored je bio gotov, što znači da tri sata nije ustajala od radnog stola. Žustrim korakom je otišla u šefovu kancelariju da uzme podatke o klijentima sa potpisanih ugovora, poređanih u kadici za papir, kada ju je iznenadilo kucanje na vratima. Jedan policajac je mahao iza staklenih vrata ojačanih žicom.

– Tražim Stelu Darnel.

– Našli ste je.

Visoka metar i osamdeset dva, u srednjim četrdesetim, Stela je bila i viša i starija od policajca.

Dok je govorio, ona je zgrabila sa police katalog pribora za čišćenje, i spustivši ga na kartoteku stala da žvrlja na marginama i pored slika mekanih četki sa drvenom drškom i metalnim dodatkom za metlu.

– Viši inspektor Darnel… na izlazu iz Koopa… u Sifordu… srušio se.

Hitna pomoć je stigla za deset minuta, bolničari su mu pružili pomoć… nisu uspeli da ga povrate… već je bio mrtav.

Ona je zaokružila „već je bio mrtav” i spustila hemijsku olovku.

Posmatrala je četku. Nije im bila neophodna, ali bi ostavila utisak na zahtevne klijente; zamoliće Džeki da jednu poruči pa će videti kako ide.

Velika šolja čaja stvorila se pored kataloga i Stela je kao da lebdi iznad stola zurila u nju, zbunjena: nije čula kada je došla Džeki. Zvuk telefona nadjačao je glas policajca, monoton kao u spikera. Brojala je koliko je puta telefon zazvonio. Slušalica je podignuta tek posle sedmog zvona. To ne valja.

Ona je zahtevala da se slušalica podigne najkasnije posle trećeg zvona.

– Čisto kao suza. Dobro jutro, Džeki ovde. Izvolite. Čaj je bio vreo i sladak. Stela je podsetila Džeki da pije čaj bez šećera, a Džeki joj je polako i strpljivo odgovorila, objašnjavajući jednostavnim rečima da je to zbog šoka.

Umro ti je otac.

Tek kasno posle podne, dok je bila u Kraljevskoj bolnici grofovije Saseks u Brajtonu, Stela je pomislila kako bi trebalo da bude potresena. Ceo dan je provela s policajcima, bolničkim osobljem, službenicima iz administracije i Džeki, koja joj je saosećajno pomagala. Svi su se uznemirili mnogo više nego Stela, pa joj je laknulo kada je konačno ostala sama.

Bolnička kesa s Terijevim stvarima udarila je u vrata kada je izašla na prilaz za dostavna vozila između koronarne jedinice, dela za visokorizičnu trudnoću i oronule zgrade iz devetnaestog veka, gde se nalazilo prijemno odeljenje u koje je stigla pet sati ranije. Nekadašnji dragulj viktorijanskog graditeljstva sada je nadvisila šuma novih zgrada od čelika i stakla a njenu velelepnu pojavu kvarile su montažne kuće s gipsanim ukrasima i malter koji se ljuštio. Izmakla se da propusti kombi i gurnuvši njišuća plastična vrata ušla u prolaz sa spuštenom tavanicom i kvarcnim podom s istaknutom soklom na jednoj strani, što joj je davalo utisak da je na brodu.

Kristofer Terens Darnel proglašen je mrtvim u pola osam ujutru, na ulici gde se srušio dvadeset minuta pre toga. Jedna doktorka je rekla Steli da je najverovatniji uzrok smrti srčani zastoj, ali se to neće definitivno znati dok ne urade obdukciju. Gotovo je sigurno, uveravala je Stelu, da Kristofer nije

patio.

Zove se Teri.

Retko ga je zvala tata.

Stela se namrštila. Nije razmišljala o tome da li je patio. Obavestio ju je verovatno policajac, koji je u isto vreme osetio olakšanje i preplašio se što ona ne plače, da je gospođa koja je izašla iz Koopa iza višeg inspektora Darnela rekla kako se preturio kao olovni vojnik i ne pokušavajući da izbegne pad.

On je bio olovni policajac, Steli je došlo da kaže.

Ponovo je prošla kroz vrata i obrela se u kapeli, u kojoj je bilo toplo, mračno i izuzetno tiho posle bolničke vreve.

Stela se spremala da izađe kroz kapelu, ali su oko oltara bile poređane stolice i ona se sručila na najbližu, spustivši bolničku kesu pored sebe.

Pomislila je kako će zbog iznenadne smrti Kristofera Terensa Darnela imati mnogo posla u vreme kada je ionako gužva. Stelini roditelji su se razveli kada joj je bilo sedam godina a njena majka nije videla bivšeg muža otkako je Stela dovoljno porasla da nije morala da ga vodi njemu i vraća je kući. Suzana Darnel je pominjala Terija samo kada bi jadikovala kako je pogrešila što se za njega udala; živela je sama u zapadnom Londonu i više nije grešila. Nije htela da pomogne ćerki da se reši Terija i njegovih stvari.

U Stelinom poslu, posle nečije smrti pokojnikova kuća se hitro raščišćavala kako bi se pripremila za prodaju; zašto bi bilo drukčije sad kad je Teri umro, rekla je sebi.

Iako je Teri imao samo nju, iznenadila se što je u njegovom novčaniku našla cedulju na kojoj je pisalo kako mu je ona najbliži rod; nije ga viđala više od tri puta godišnje. Dok je sedela na tvrdoj stolici, okružena pločama u znak sećanja na donatore i pacijente bolnice koji su se upokojili i otišli na neko bolje mesto, Stela je razmišljala o neminovnosti našeg zemaljskog života, o smrti čoveka koga je jedva poznavala. Njegovo telo nije delovalo spokojno.

Dve električne sveće sa kojih je kapao lažni vosak bile su uključene u utičnicu na oltaru. Stela je prepoznala miris, jedan od cvetnih mirisa askvit i somerset i sumnjala je da se nalazio na bolničkoj listi prioritetnih nabavki.

Cvetovi svežih frezija virili su iz plastične vaze koja je stajala ispod prikaza Bogorodice sa detetom, naslikane na mutnom staklu. Rekla je sebi da će

zapamtiti da kupi sprej sa mirisom lavande za gospođu Ramzi sa Trga Svetog Petra. Kada ju je poslednji put posetila, osetio se ustajali zadah; pretpostavila je da stara gospođa puši, iako je ona tvrdila da je prestala.

To ju je navelo da razmišlja o drugim klijentima te je uzela telefon i počela da pregleda poruke. Džeki je angažovala novu čistačicu preko oglasa u lokalnim novinama i dovela je u kancelariju kada je Stela otišla u Saseks. Žena nije zadovoljila, ali Džeki se ipak pitala da li da je zadrže. Stela je počela da cokće, što se razgovetno čulo u tišini; brzo je otkucala poruku Džeki da ne angažuje nekoga ko nije zadovoljio na probnom radu. Kao što se i plašila, posao nije mogao da se odvija bez nje.

Pol joj je poslao poruku da želi da je vidi. Verovatno se nada da će je uz flašu vina ubediti da se preseli kod nje.

Hristos na krstu, bled i okrnjen, zurio je u nju praznim pogledom dok je kucala poruku: Prekinimo ovo. Jasno je da nam ne ide. Stela.

Malo je oklevala dok nije dodala x, ali je onda, pre nego što će pritisnuti „pošalji”, izbrisala znak za poljubac. Nije volela Pola – šta god da je ljubav – i bilo je bolje biti iskren. Gledala je kako se sličica koverte na displeju prevrće dok se nije pretvorila u tačku i uporno sebi govorila da čini Polu uslugu; moći će da nađe nekog ko će ga voleti.

Pošto je učinila ono što se moralo učiniti – odustala od veze koja ju je već predugo zbunjivala, počela je da vadi stvari iz kese. Svaka je bila u zapečaćenoj plastičnoj vrećici, ali se i pored toga osećao kiseli vonj znoja, otužan i uporan. Utroba joj se okrenula. Pažljivo je izvadila kožni novčanik – glasno se čulo pucketanje plastike u kapeli; poklonila ga je Teriju za njegov pedeseti rođendan pre više od petnaest godina. U radnji je zamolila da urežu njegove inicijale srebrnim slovima: TD, zaboravivši na srednje ime Kristofer.

Slova su skoro sasvim izbledela. Teri je bio savio ukrasni papir i poravnao ga na stočiću kad mu je izletelo da ga kolege zovu Glavonja. Stela se razbesnela, mada nije znala zašto. Policajac koji je došao kod nje u kancelariju načas je zaboravio da je na zadatku pa je poneseno uzviknuo da je Teri bio glavni, ali, ako je time hteo da je uteši, nije uspeo.

Odeća koju je tog dana imao na sebi bila je savijena i složena. Njegovo tamnosivo odelo bilo je iz Marksa i Spensera iz kolekcije autogram: sako je bio pocepan ispod jednog ramena; plava pamučna košulja sa smeđim prugama bila je takođe pocepana, konci su visili tamo gde su bolničari

otkinuli dugmad. Prema metodi određivanja starosti drveta, Steli su mrlje od znoja ispod pazuha ukazivale da je Teri nosio košulju dva dana. Iako ga je retko viđala znala je da je Teri peglao svoje košulje i redovno prao kosu. U retkim prilikama kada bi ga poljubila – prilikom dolaska ili odlaska – primetila bi da mu je brada glatka i namirisana losionom posle brijanja iz kolekcije džilet spleš kul vejv, a kosa mu je mirisala na muški šampon protiv peruti marke buts. Nikad nije dva dana zaredom nosio istu odeću. Pogledala je uvis i uhvatila Hristov tužan pogled. Razmišljala je o tome kako se život detektiva, za koga je njena majka uporno govorila da mu je bolje sa leševima i kesama sa dokaznim materijalom nego sa svojom porodicom, sveo na skup ličnih predmeta zapečaćenih u plastičnim kesama uz gomilu dokumentacije.

Teri ne bi bio zadovoljan da je znao kako će skončati.

Stela je pregledala gaće, cipele, jednu majicu, smotala čarape i sve to gurnula nazad u kesu, duboko udahnuvši cvetni miris u kapeli.

Medicinska sestra koja ju je odvela da vidi mrtvog Terija mora da je završila neki kurs zbrinjavanja ucveljene rodbine. Želela je da Stela savlada strah pred telom svog oca.

Stela je primetila da mu je masna kosa počešljana na pogrešnu stranu i da mu je kratka oštra brada osedela. Između ukočenih usana virio je taman zub.

Terija nije videla opruženog otkako je bila mala. Bio je nag, prekriven čaršavom.

– Možeš da ga dodirneš – sestra je šapnula, hrabreći je.

Stela se pravila da ne čuje. Ne vadeći ruke iz džepova, klimala je glavom kao glumac u policijskoj seriji i promrmljala: – Da. To je on.

Identifikacija nije bila problem; bolnica je imala njegovu vozačku dozvolu. Odbila je ponudu „da ostane neko vreme sama sa tatom”, misleći da nema svrhe. U sestrinskoj sobi primetila je Terijevo ime na obrascu na kojem je pisalo: Izveštaj lekara.

Ispod tih reči je potražila podatke o prijemu. Čitala je, a reči su lebdele svaka za sebe, dok je ona odbijala da shvati njihovo značenje: „Pokušano oživljavanje. Pozvana policija. Datum smrti ponedeljak 10. januar 2011.

Poslednji put viđen živ u Ulici Brod, Siford, 08.25. Identifikovan pomoću ličnih dokumenata: vozačka dozvole, bankovne kartice. Bez sumnjivih okolnosti.”

Lekar se potpisao i ispod potpisa čitkije dodao „Neka počiva u miru”; ili

je to bila lekarka.

Vrata kapele su se sa treskom otvorila da propuste čoveka u fosforescentnoj jakni koja mu je isticala pivski stomak. Stupao je sitnim korakom, dahćući i uzdišući.

Stela je navukla rubove sakoa i dohvatila Terijev ručni sat marke akjurist. Proturila je šaku kroz tešku narukvicu i zatvorila kopču. Ručni zglob joj je izgledao kao u deteta i sat je, hladan na koži, skliznuo naviše.

Moraće da smanji narukvicu. Teri ga je navio tri minuta napred da ne bi kasnio, a toga se i ona pridržavala. U bolničkoj kesi je bila je i njegova burma. Njena majka je svoju bacila u kantu za otpatke. Stela je pretpostavila da je Teri svoju nosio kako bi druge žene pomislile da je oženjen baš kao što je Suzanin prst bez burme bio znak da je slobodna. Stela je izvadila majčinu burmu iz kante, među gomilicom mokrih kesica od čaja. Sada je imala obe burme.

Nije bilo rezervnog rublja niti četkice za zube, što je potvrdilo njenu pretpostavku kako Teri nije nameravao da prenoći tamo. Šta je radio u Saseksu?

Poslednja zapečaćena kesa bila je obeležena sa „sadržina džepova”: paketić žvaka, 7.80 funti u sitnim apoenima, greb-greb srećku koja je donosila nagradu od 10 funti i žuti ružin cvet. Izvadila je cvet iz kese; nije mirisao i poprimio je smeđu boju. Mislila je da Teri ne voli cveće. Našla je njegove ključeve.

Kleknula je na stolicu, nagnuvši se preko kuhinjskog stola, i pogledala svaki ključ. „Tata ima mnogo vrata.” Počela je da čavrlja i ode njegova prilika da pročita novine. Nalaktivši se, ispitivala ga je o svakom ključu kao detektiv. Dok je, sva ozbiljna, oponašala odrasle, jedva se uzdržavao da se ne nasmeje. Odgovarao joj je brzo, kao da je u kvizu, ali bi mu ubrzo dosadilo; imao je napornu noć i spavalo mu se. „Jel’ ti zaključaš ubice i baciš ključ?”

Oteo joj je svežanj ključeva. „Odakle ti to?’ „Znaš odakle.” Ušla je njena majka. Suzana mora da pokuša.

Igri je kraj.

Stela je vrtela alku s ključevima oko kažiprsta. Kada je imala dvadeset jednu godinu, Teri joj je dao ključeve od svog stana; za svaki slučaj, objasnio je. Te godine nije došao na njenu rođendansku večeru jer je otišao na mesto zločina na imanju Vajt Siti, gde se desilo ubistvo nožem. Njena majka je rekla da je, dajući joj svoje ključeve, pokazao kako on zamišlja da treba proslaviti punoletstvo. Čim je napunila osamnaest, Stela je rekla sebi da joj ne treba otac.

Pre dva meseca, sumnjajući da ima nezvanog gosta, Teri je rešetkom ojačao zid oko bašte iza kuće i promenio brave; nove ključeve nije dao Steli.

Sada ih je imala i nasledila je sva vrata koja ti ključevi otključavaju: slobodno je mogla da uđe u ostatke Terijevog života. Prešla je palcem preko kožnog priveska za kola sa znakom trijumf.

Gde su mu kola?

Prozor od mutnog stakla bio je neproziran. Čoveka više nema. Nije mogla da se seti koja je kola Teri vozio: trijumf herald je odavno postao neupotrebljiv. Policajac je rekao da su Terijeve kolege u policijskoj stanici Hamersmit ponudile da pomognu, što je ona odbila. Neće da traži ništa od policije.

Terijev novčanik je nabrekao od raznih papira: priznanice, kartice za odane potrošače, vozačka dozvola i šezdeset pet funti u apoenima od dvadeset i od pet. Nedostajao mu je još jedan pečat da dobije besplatnu kafu u restoranu Neron; ona je mislila da mu više odgovaraju prčvarnice. Imala je sreće: račun sa benzinske pumpe u Sifordu. Radoznalo je pogledala bledoplavo mastilo i videla da je Teri kupio gorivo u šesnaest minuta do osam tog jutra.

Stela nikada nije vozila Terija; ako su nekud i išli zajedno, išli su njegovim kolima. Kada je položila vožnju – iz prvog puta – majka joj je rekla da Teri nema poverenja u žene vozače.

Na dnu bolničke kese svetlucala je kesa iz Koopa s dvema rolnicama sa šunkom; konzerva koka-kole spljoštila je mekani hleb, koji se osušio u providnoj foliji. Digao joj se želudac. Teri ih je kupio neposredno pre nego što će umreti.

U londonskom zoološkom vrtu Teri je častio svoju ćerku flašom koka-

kole. Stela nije volela gazirana pića, ali ga je toliko zbunila kad ga je kod kaveza za žirafe umesto tata pozvala Teri kao što je to činila njena majka da je poslušno i sporo pila kroz ružičastu slamku, dok su joj mehurići palili grlo.

Dok su čekali na stanici Erls kort na peronu linije Distrikt koja ide ka zapadu da bi se odvezli jednu stanicu do njene nove kuće u Barons kortu, Stelu je zaboleo stomak. Progutala je pljuvačku i ukipila se.

Voz je stigao kloparajući, otvorila su se automatska vrata, zagrmeo je nečiji glas i kada su ljudi iza nje počeli da se guraju, Stela je povratila po cipelama i po nogama. Smeđa penušava tečnost jurnula je po podu vagona.

Voz su, njenom krivicom, povukli s linije.

Zatvorila se u svoju novu sobu bez igračaka i bez mrlja na tavanici. Pre nego što joj je pripala muka planirala je da kaže „Hvala, tata, što si me trpeo”, da bi popravila štetu. U njenom sećanju glasovi njenih roditelja su se stopili sa glasom policajca koji ju je nemo opomenuo da je bezosećajna: Šta ti bi? Ne poznaješ rođenu ćerku. Ona ne voli gazirana pića.

Nije ti stalo do oca.

Bolnička torba se nadimala od ogoljenih životnih činjenica. Stela nije razmišljala o Teriju Darnelu ispruženom u metalnom boksu u mrtvačnici, ali kao da je išao za njom kada je izlazila iz bolnice upozoravajući je da gleda svoja posla.

Džeki je rekla Steli da je Siford primorski grad, dvadeset kilometara istočno od Brajtona; krenula je duž obale putem koji joj je pokazivala satelitska navigacija. Na jednom znaku pored puta pisalo je da se Siford pobratimio sa Beningštetom u Nemačkoj. Projurila je pored stanice, kroz mali kružni tok, skrenula levo, pa desno i ušla u ulicu u kojoj je sa jedne strane bila banka Barklis a sa druge radnja „sve za funtu”. Obrela se u gradu duhova: nije bilo automobila, nije bilo prolaznika na pločnicima obasjanim svetlima iz radnji.

Jedna kartonska kutija izletela je ispod ulične lampe i uskovitlala se iznad druma kao grm suvog korova nošena vetrom. Sat na crkvi odzvonio je devet kada je Stela zaustavila kombi ispred napuštenog Vulvortsa i ugasila motor, osećajući kako nešto škripi kao stolica za ljuljanje. Izašla je: dalje niz ulicu metalna tabla iznad radnje sa muškim odelima njihala se tamo-amo; ovo mesto ispunjavalo ju je nelagodom.

Džeki je rekla kako je Teri umro u nezgodno doba godine: odmah posle Božića. Steli nije bilo jasno kakve to veze ima sa bilo čim; ona nije slavila Božić sa Terijem od svoje sedme godine.

Koop se zatvorio pre sat vremena. Stela je pretpostavila da samoposluga izgleda isto kao što je izgledala tog jutra, kada je Teri tu ušao; police pune kutija, tegli, flaša, etiketa bledih pod neonskim svetlom. Pored dela za voće i povrće, iza igrade, stajali su nizovi kolica, spremnih za sledeći dan. Teri ne bi koristio kolica za tako malo stvari; nije ih ni takao. Prekoputa, na tabli na radnji koja je prodavala domaće čokolade, pisalo je Slatki trenuci; možda je to bilo ono što je Teri video.

Ako je Stela očekivala da će naći neki trag o drami koja se tu odigrala pre dvanaest sati, razočarala se. Dvospratna prodavnica, kameni pločnik, oštar miris sredstva za dezinfekciju i žuti samostojeći plastični znak upozorenja „pažnja, klizav pod” koji je stajao blizu kasa, nisu ništa odavali.

To je mogla da bude Koopova samoposluga u bilo kom gradu.

Izašla je na ulicu s pešačkim prelazom obeleženim ležećim policajcima.

Teri joj je rekao da zlatne nitne utisnute u kamen označavaju granicu između privatnog poseda i javne površine, ili joj to nije on rekao? Autlet prodavnica prekoputa supermarketa bila je za izdavanje; na otiraču je ležala gomila neotvorenih pisama.

Teri je stigao ovamo rano tog jutra; mora da je negde prenoćio, ali kako nije poneo čak ni četkicu za zube, Stela je bila sigurna da nije to planirao.

Gde je prenoćio?

Zurila je u komadić nečeg belog. Sagnula se: parče papira se zaglavilo u rešetki kanalizacije. Izvukla ju je i pri prigušenom svetlu sigurnosnih svetiljki na vratima Koopa odlepila slepljene delove pazeći da ga ne pocepa na presavijenim mestima. Bila je to fotografija iz novina fotokopirana nakrivo tako da je deo slike nedostajao. Na njoj je bio otisak stopala sa šarom pločnika, kao kada se slika na bronzanoj ploči prenese na papir trljanjem, tako da se mučila da pročita naslov članka: Kao d rođ z to gosp zi otvara u Čarb nov se do.

Na izbledeloj zrnastoj fotogafiji nejasno se videla grupa ljudi. U prvom planu se videla neka prilika, možda ženska, lice joj se nije razaznavalo jer je fotografija bila zamrljana. U gornjem uglu videle su se trouglaste linije. Jasno se razaznavala jedino crkva. Slikana pod neobičnim uglom, izgledala je kao

da balansira ženi navrh glave, a sat na njoj pokazivao je podne. Iako nije bilo ničega na ovom novinskom isečku što bi se moglo povezati sa Terijem, Stela ga je spustila u džep. Čula je zvučni signal nekog automobila koji je išao u rikverc i pogledala duž ulice; bila je prazna. Požurila je nazad u kombi i videla da se na bankomatu u zidu štedionice prekoputa pali i gasi lampica. Na kraju ulice projezdila je dugačka limuzina, iz koje su izvirivale grupe mladih žena sa narandžastim perikama i urlajući pevale „Angels” od Robija Vilijamsa; promukli glas nestao je u noći. Zvučni signal je utihnuo a svetlo u automatu za novac se ugasilo. Prišla je automatu: u prorezu za novac ležala je novčanica od dvadeset funti.

Stela ju je uzela; bila je sasvim nova i šuštala je kada ju je savila i stavila u džep kaputa zajedno sa isečkom iz novina. Ugledala je znak P za parking pa uskočila u kombi i skrenula levo duž uske ulice sa nizom kuća na jednoj strani i zgradom nalik na zamak, čiji se krov ocrtavao naspram neba, na drugoj. Ispred Stele nalazio se parking. Četiri automobila bila su poređana ukrug na asfaltiranom platou i Stela je ponovo pokušala da se seti koja je kola Teri imao. U svetlu farova razabrala je jedno vozilo sa petoro vrata, dve limuzine i stambeno naselje.

Preturala je po Terijevim stvarima i na dnu kese našla njegove ključeve.

Kada je pritisnula dugme na plastičnom daljinskom ključu, ništa se nije desilo. Napravila je veći luk rukom a s leve strane su dvaput zatreperila svetla.

Na plavoj tojoti jaris ispod brisača, prilepljena uz staklo, nalazila se kazna za parkiranje; Stela je pocepala plastičnu kesicu, pa još jednu, da bi izvadila cedulju i bodreći sebe sela za volan. Osetila je dašak mirisa vanile i sa zadovoljstvom primetila da je Teri uključio osveživač vazduha u utičnicu za upaljač. Motor je upalio iz prve. Vozila je unaokolo sve dok nije naišla na stambenu četvrt u kojoj parkiranje nije bilo vremenski ograničeno. Pre nego što je izašla iz kola, na brzinu ih je pregledala tražeći neki znak koji bi joj otkrio zašto je Teri došao u Siford.

Nije našla ništa osim omota čokoladice kit-kat i pola termosa kafe, koji se kotrljao ispod prednjeg sedišta; zaključila je da će morati da sredi kola pre nego što ih proda.

Tek kada je zaključala, primetila je da je Teri ipak platio i izložio

parking-kartu; karta koja je ležala licem nagore na komandnoj tabli važila je do osam i trideset toga jutra.

Umro je dvadeset minuta pre nego što mu je isteklo vreme za parkiranje.

Pola sata kasnije Stela je jurila putem M23. Retrovizor u kome se ogledao prazan auto-put ličio je na crni trougao. Isprva je ispred sebe videla zadnja svetla kola koja su nestala kada su ušla u krivinu, a onda su se opet pojavila.

Bolje je namestila telefon na držaču na instrument tabli.

Gde je Terijev mobilni telefon?

Skrenula je u zaustavnu traku, otkopčala sigurnosni pojas pa počela da kopa po bolničkoj kesi na prednjem sedištu. Pozadi u kombiju čulo se struganje nogu. Stela se sledila. Zaboravila je sopstveno pravilo da pre ulaska proveri unutrašnjost kombija. Bilo je lako sakriti se između kanti i radnih odela. Ponovo je čula struganje, a onda udarac i naglo se okrenula.

Na zastrtom podu ležala je kesa sa granulama soli za mašinsko pranje sudova. Ugovor sa mnogim klijentima uključivao je i održavanje kućnih aparata, a neko je stavio kese na police i nije ih pričvrstio. Još jedna samo što nije pala, no Stela se izvila preko sedišta i na vreme je uhvatila. Stavila je kese sa granulama na mesto, na dno plastične fioke.

Proverila je centralno zaključavanje i setila se zašto je stala. Znala je da Teri uvek nosi mobilni telefon sa sobom. Ipak, nije se nalazio u bolničkoj kesi niti u njegovim kolima, mada je u pregratku bio punjač za telefon.

Tastatura na njenom blekberiju loše se videla pri slabom svetlu, ali je na kraju uspela da nađe „tata”. Stisnula je zube čekajući da se uspostavi veza: bezmalo je očekivala da se javi Teri.

Zvonjava se nakratko uskladila sa naizmeničnim pištanjem za vožnju u rikverc. Spremala se da prekine vezu kada je telefon prestao da zvoni: – Ko je to? – Umalo da kaže: Tata, jesi li to ti?

– Ko je to? – odgovorila je neka žena.

– Ne, ko ste vi? – odvratila je Stela.

Ne, ko ste vi?, čuo se odjek njenog glasa.

Veza se prekinula, ne škljocajem, već iznenadnom tišinom; prestanak zvuka kao da je neko spustio slušalicu.

Trajanje poziva: dvanaest sekundi. Stela je pritisnula „upućeni pozivi”; na

vrhu spiska pisalo je Tata, a odmah ispod toga Čisto: njena poslednja dva poziva.

Pritisnula je „ponovno biranje”.

Ovoga puta uključila se govorna pošta i Terijev glas je izdeklamovao da ostave sve raspoložive podatke. Iako je bio u penziji, podsticao je svedoke da prilože što više dokaza i bio je na raspolaganju u svako doba dana i noći.

Stela je uvek govorila sebi da će Teri, ako ga pozove, biti prezauzet da razgovara sa njom.

Oklevajući, rekla je da je taj ko je prisvojio njegov telefon pozove kako bi se dogovorili o preuzimanju.

Možda je Teriju telefon ispao kada se srušio, a onda su ga ukrala neka deca. Pomislivši da je pozvala pogrešan broj, ponovo je pogledala „pozvane brojeve”: reč Tata gubila je smisao što je više zurila u nju.

Ugledala je svoj odraz na bočnom prozoru, dobro se video u mraku: zamršena kosa, upale oči, a usne stisnute u tanku liniju. Spustila je prozor da izbriše svoj lik i zapahnuo ju je hladan vazduh koji je mirisao na zapaljeno drvo. Sa one strane puta ogolelo drveće ocrtavalo se naspram bledoružičastog neba nad gradom. Između granja zasijalo je svetlo, kretalo se, nestalo, a onda se opet pojavilo malo bliže i začuo se dugačak, prigušen zvižduk.

Pogledala je u bočni retrovizor i videla da je u zaustavnoj traci, dvadesetak metara dalje, parkiran automobil sa ugašenim farovima. Nije bio tamo kada se ona zaustavila. Iskosila je bočni retrovizor, ali bilo je previše mračno da bi mogla da vidi da li je neko unutra. Nije htela da čeka da to proveri pa je upalila motor i uključila se u srednju traku. Namestila je sigurnosni pojas i povećala brzinu na sto deset kilometara. Kao ćerka policajca i radi uštede goriva, Stela nije vozila brzo.

Kada je ugledala svetla Londona, bila je načisto sa sobom: Terijeva smrt je zadatak koji treba da reši, a onda će krenuti svojim putem.

Lako je provezla kombi kroz uzan prolaz između stubova na mostu Hamersmit, ali umesto da uđe u Ulicu Grejt vest i ode do svog stana u Brentfordu, prošla je kroz pust Hamersmit brodvej i uputila se prema kancelariji.

Rastrojena posle teškog dana, ali radosna što ide na posao, Stela nije obratila pažnju na farove iza sebe, koji su je neprekidno pratili od Šepards

buĹĄ grina.

3.

Ponedeljak, 10. januar 2011.

Smiraj dana, Noć se bliži, Prikradaju se Večernje senke.

Džek je tiho pevušio dok je išao kroz podzemnu železnicu pa gore uz nagib.

Kod statue je zastao zaklonjen živicom kad su se zvona ponovo oglasila, ovoga puta odbrojavajući sate. Sat na crkvi žurio je jedan minut – mada nije mario za vreme kad je išao u šetnju. Usput je primećivao samo ono što nije bilo dobro urađeno ili zapušteno, brojao ulubljene automobile, zaobilazio krhotine razbijenih vetrobrana koji su svetlucali na kolovozu i gasio bačene opuške koji su se pušili. Džek se trudio umesto onih koji nisu marili.

Zvonjava mu je odzvanjala u ušima. Subote su bile najgore, poverio se Džek statui Nagnute žene; zvona i promene uznemire ga više od automobilskih sirena ili bušilice za asfalt, a to bar ima neku svrhu. Niz vrat mu je curila krv, u početku topla, a zatim se skorela. Rekli su mu da nikome ne kaže i on, koji je umeo da čuva tajnu, nije nikome rekao. Pokrio je uši dlanovima – od hladnoće mu je bilo još gore – ali ni to nije ublažilo bol. Pri uličnoj svetlosti koja se probijala između granja činilo se da Nagnuta žena pruža ruke prema njemu.

Današnje putovanje je bilo jednostavno; ruta je na papiru izgledala kao dva kruga spojena pravom linijom i Džek je na kraju završio na istom mestu odakle je i krenuo: na Čerč roudu u Nortoltu u londonskoj opštini Iling.

Odatle se moglo brzo doći, preko Vestern avenije, do stanice podzemne železnice, zgrade iz 1948. godine. Pošto je pogledao rutu na Guglovoj mapi naškrabao je godinu na planu grada na strani broj pedeset tri. Na Guglovoj

mapi je proverio Od A do Š sve mogućnosti pre nego što je krenuo na put.

Kada se saberu brojke pet i tri iz broja pedeset tri, dobije se osam a kad se saberu cifre broja 1948, dobije se dvadeset dva, što, kad se sabere, daje četiri. Četiri i osam iznosi dvanaest, a jedan plus dva iz dvanaest iznosi tri.

Ako je to neki znak, Džek nije znao na šta ukazuje.

Izabrao je vagon u sredini. Nortolt je bio na centralnoj liniji pa verovatno neće sresti nikog poznatog, no ako se to ipak desi, spremio je uverljiv izgovor.

U toku dana putovao je strogo prema planu. Uveče, njegovo omiljeno doba za šetnju bez mape, oslanjao se na budućeg domaćina da mu pokaže put. Dok je prolazio pored kuća, gledao je na kojoj su roletne podignute, na kojoj su zavese razmaknute ili kapci otvoreni. Ljudi su nepažljivi i zaboravljaju da zamrače prozore. Džek je usporio kada je potencijalni domaćin došao do svoje kapije, traćeći vreme u potrazi za ključevima.

Većina ljudi ne razmišlja unapred, ne drži ih pri ruci kao što to Džek čini; čak i da jesu tako radili, on bi znao da ipak ne razmišljaju kao on. Kako god bilo, možda će ga pozvati u topao, prijateljski dom dok bude tražio Pravog Domaćina.

U slučaju da čovek posumnja – jedino su muškarci razmišljali kao on – Džek bi produžio pognute glave, sigurnim korakom, ne bi li odagnao sumnju; on je bio samo prolaznik koji ide za svojim poslom. Čudio se što ljudi u svoje radnje ugrađuju protivprovalne alarme ili čelična vrata sa duplim bravama mortis, a onda ne zaključavaju vrata kad skoknu da bace novine ili konzerve u kantu za reciklažu, ili pak da pre spavanja prošetaju psa oko bloka. Frktao je pri pomisli kako ključevi ispod otirača, skriveni ispod bršljana ili spušteni u saksije prosto pozivaju namernika da uđe. Najviše su mu olakšavali oni koji su kačili ključ na konopac sa unutrašnje strane vrata. Čekao bi ispod prozorske daske skriven od pogleda sa ulice ili u ćošku isturenog prozora sve dok se svetla ne bi upalila i kasnije ugasila. Smirivala ga je prigušena mešavina muzike i ljudskih glasova koja je dopirala iznutra i bio je uveren da će im se uskoro pridružiti. Ako bi naišao na kuću nekog ko živi sam, priželjkivao je da ga uteši i kaže mu kako će uskoro imati društvo.

Džeku je bilo žao što su veze s tim ljudima, koliko god značajne, morale biti kratkoga veka. Nesmotrene stanovnike zvao je domaćinima, a sebe je

rado zamišljao kao nekog ko tu pripada, a ne kao gosta ili uljeza.

Samo oni koji razmišljaju kao on znaju da neko može nasumice da ih izabere i oprezni su. Kao čovek koji je pijuckao kafu pored izloga kafea, ili onaj sa slušalicama u ušima na stepenicama metroa koji nije zahvalio Džeku kada mu je napravio mesta, ili bučan sredovečan čovek na stazi kraj kanala kojim se vuku lađe. Kada izvesni stanovnici Londona, pre odlaska u krevet, zakače sigurnosni lanac na vratima, nisu ni svesni da imaju posetioca.

Ljudi su rasejani. Koliko se često dešava da usamljenici koji šetaju psa, deca koja se igraju, oni što trče – takvi skreću sa staze i izlaze u zlo doba – bezmalo nalete na beživotno telo ne obraćajući pažnju, misleći da je hrpa bačene odeće ili otpadaka. Ponekad, čak i u gradu, mrtvi leže zatrpani snegom, na pustarama, u uskim uličicama, nedeljama neprimećeni.

Voda nanosi neizmernu štetu mestu zločina.

Pretpostavljao je da je to razočaranje za ubice koji bi malo da uživaju u svom delu, kao mačka kad ubije pticu. Za profesionalce koji razmišljaju kao on, koji ne žude za providnim ulagivanjem, vreme mereno časovima i minutima važno je samo nakratko: svaka sekunda je važna jer se tragovi zločina brišu i uništavaju. Džeku je jasno bilo koliko je dragoceno sve čime se može kupiti ili ubiti vreme. Bio je razočaran što tako malo ljudi razmišlja kao on i pedantno je svakog od njih uklanjao.

Uzeo je savijenu cigaretu iz tanke srebrne tabakere i zapalio je zaklonivši je kaputom. Zaklonio ju je rukom i skrivajući užareni vrh izašao iza živice na pločnik. U Ulici Rouz gardens nort uverio se da tojota jaris više nije tu, a kuća je bila u mraku. Produžio je do Trga Svetog Petra. Iako je stara gospođa bila nespokojna i na oprezu, sigurno je do sada zaspala.

Džekov izbor domaćina nije uvek bio nasumičan.

4.

Januar, 1985. Čovek tršave kose zvani Direktor stegao ga je za rame, izgužvavši mu košulju i uštinuvši ga pre nego što ga je gurnuo u zagušljivu prostoriju punu lica koja su piljila. Džonatan nije voleo da ga dodiruju i izmigoljio se iz njegovog stiska. Lica pred njegovim očima su se kovitlala i mutila sve dok mu se nije izbistrilo i dok nije jasno ugledao jedno okruglo, dežmekasto, pored kojeg se sručio na stolicu. Ženski glas je pozvao tog dečaka nazvavši ga Sajmon. Kasnije je saznao da je dečakov nadimak Bucko; kao brat praseta Blenda, koje su odvezli u kolicima na tri točka. Neko mu je šapnuo da Sajmon zna znanje i da će paziti na njega. Njemu nije trebalo znanje i čekao je da im njegov tata to kaže.

Stolica je imala hrapave ivice, koje su mu izgrebale noge. Rekli su mu da se primakne stolu. Pogledao je gde sedi tata.

Nije ga bilo.

Džonatan je pokušao da ustane, ali dečak po imenu Sajmon mu je zagradio put. Na tabli je pisalo Džastin a neka starica je rekla da pozdrave novopridošlog dečaka: – Zdraaavo, Džaaastine – odgovorili su, zapevajući i trudeći se da zvuče skladno.

Džonatan nije ništa rekao jer on nije bio Džastin. Ta greška mu je ulivala nadu da je na pogrešnom mestu i da će tata uskoro doći po njega. U svakom slučaju, dečak koji jeste Džastin tražiće da mu vrate njegovu stolicu.

Pokušao je da podigne ruku i objasni to, ali ga je Sajmon zgrabio za zglob noktima oštrim kao Brunelove kandže i napravio mu na koži četiri traga nalik smajliju. Kradom ih je – da dečak ne vidi – liznuo. Imali su ukus novca iz džepa, što nije bilo prijatno. Ako opet pokuša da ode, Sajmon će mu napraviti još smajlija.

Učiteljica se predstavila kao gospođica Torougud. Džonatan je to ime zamislio kao veliki cvet bele rade sa širokim pljosnatim laticama koji se njiše. On je imena ljudi i stvari povezivao sa bojama, svrstavajući ih u različite grupe u skladu sa nijansama. Posle njegovog prvog dana u internatu, postupak bi bio obrnut: bele rade bi prizvale sećanje na njegovu debelu učiteljicu i to bi ga oneraspoložilo.

Gospođica Torougud je napisala svoje ime na tabli škripeći kredom.

Drugi dečaci su već znali kako se ona zove pa su gledali Džonatana i zaklonivši usta rukama prezrivo frktali i krivili lice dok je učiteljica bila okrenuta leđima. Ime je – jer je bilo dugačko – pisala i pisala a on se zacrveneo od vrućine pokušavajući da ga prepiše na korice sveske koja mu je stajala na klupi. Prsti su mu klizili niz olovku i on je, plašeći se da pogleda uvis, izmislio ostatak imena.

Torpetitous.

Tako se zvala majka osam prasića u Priči o prasetu Blendu. Džonatan je osetio nešto neprijatno u stomaku i da bi to odagnao, zamislio je rođendansku tortu koju je njegova majka napravila. Razjapljena usta oko stola spremna da ga progutaju. Na jedvite jade je podigao pogled.

Ostali dečaci već su proveli jednu školsku godinu u osnovnoj školi u oblasti Saseks. Dečačić je shvatao, manje-više, da bi za sve oko njega bilo bolje da on dođe ovamo. Direktor je rekao da je on „slika i prilika svoje divne majke i da će biti visok na oca”. Te činjenice su bile važne za Džonatana: kao i činjenice ili izrazi koje mala deca slučajno čuju i pokupe a onda stvaraju nepovezanu sliku o stvarnosti.

Još jedna činjenica: on nije Džastin, bar je u to bio siguran, i verovao je da će ga, kada to bude objasnio gospođi Beloj Radi, ona pustiti da ide kući.

Prošlo je četrdeset pet minuta. Sedmogodišnji dečak je znao da gleda na sat – nije više govorio o velikim i malim kazaljkama – ali Džastin nije došao, a nije došao ni njegov otac. Žena je rekla da pre podne imaju veliki odmor. To mu je bilo poznato: pevao je o tome sa mamom: Jutro je granulo Kao nikada ranije Kos je zapevao

Kao nikada ranije.

Učiteljica je rekla dečacima da stanu u red po dvojica. Sad će greška biti očigledna; Džonatan je skočio na noge i gurnuo stolicu uz sto.

– Stanite u vrstu po dvojica – naredila je piskavim glasom.

Džonatan je bio zbunjen. Ostali dečaci su se gurali a dečak zvani Sajmon ćušnuo ga je da stane u red i uhvatio ga za ruku. Hajde, Prasence Blende, sine Prasence Blende, moraš da ideš na pijacu. Uzmi svog brata Aleksandra za ruku. Pazi na svoje svečano odelo i ne zaboravi da obrišeš nos.

Gospođica Torougud je, naslućujući metež, naredila da, na kraju odmora, čim se oglasi pištaljka, moraju da se umire kao kipovi, a kada se oglasi drugi put, mirno odu do učionice.

Džonatan je kroz prozor iznad karte sveta zakačene rajsnadlama neutešno zurio u bezbojno nebo. Činjenica: znao je imena jedanaest zemalja. Dečaci su galamili; učiteljica je stajala na početku vrste.

Bele rade u bašti dosezale su mu do ramena, u sredini su bile zlatne pre nego što su nestale. Tata je rekao da se šire i da je lakše održavati travu, tako da on nije pomenuo da ih je zasadila mama ili da ne voli zelenu travu ma koliko bila laka za održavanje.

Krokodili su bili zeleni i krišom su ulazili u vodu za svojim plenom.

Vrata od učionice su ga udarila kada ih je dečak ispred njega pustio. Pridržao ih je da prođe dečak kome je curio nos, a ovaj mu je stao na petu i izuo mu cipelu. Nije se ni izvinio. Džonatan se sagnuo da veže pertle.

– Bićemo poslednji. – Sajmon ga je čvrsto stegao za prste.

Igralište je bilo iza vile u neogotskom stilu i dugo im je trebalo da stignu tamo iz učionice. Dvadesetorica dečaka išla su u vrsti preko kaldrmisanog četvorougaonog dvorišta. Prilikom pretvaranja privatne kuće u internat neko je pogrešio odlučivši da se do garderobe stiže zaobilaznim putem, što znači da su učenici morali da izađu napolje bez kaputa. Zgrčena lica dečaka šibao je oštar vetar iz pravca Saut Daunsa i vitlao lišće i granje oko njihovih sivih čarapa. Nije im bilo dozvoljeno da trče.

Džonatan je iskrenuo gležanj na vlažnoj kaldrmi; rubovi novih cipela su mu se usekli u kožu. Čeznuo je da se oslobodi Sajmonovog stiska.

Pravougaonik suvog kamenja nalazio se na mestu gde su ranije bila kola njegovog tate.

– Ovde jedemo. – Sajmon je mahnuo drugom rukom ka dvorani sa kaminom velikim kao vrata. Ispod visoko postavljenih krovnih greda stajao je dugačak sto.

– Ja neću ostati ovde – obavestio ga je Džonatan u poverenju.

– Hoćeš.

Sajmon nije imao pola prsta. Džonatan je istrgnuo ruku osetivši odbojnost prema njegovom patrljku, ali ga je Sajmon ponovo uhvatio i čvrsto držao.

– Nemoj to više da radiš.

Umesto da mu odgovori obratio je pažnju na grede na tavanici. Tata mu je objasnio princip delovanja sila. Činjenica: graditelji postavljaju grede na malom rastojanju da bi što više smanjili opterećenje. Džonatan će to reći dečacima. Uplašio se kada je čuo fijuk nalik ispaljenom metku i video iza pulta gospođu koja je bila fina kada su oni došli. Kucala je nešto na mašini i ovog puta ga nije videla.

Dečaci su uleteli odgurnuvši vrata obložena zelenom čojom koja su se sama zatvarala.

Lupali su po zasvođenom prolazu, njihovi glasovi su ga zaglušili. Jedan je gadljivo negodovao zbog vonja iz kuhinje, ostali su ga oponašali dok nije došla učiteljica i smirila ih. Nije bilo dnevne svetlosti i Džonatan je zamišljao da se nalaze u tamnici, na čijim zidovima vise lanci. To nije bilo teško zamisliti.

Garderoba je vonjala na sir, a kaputi su visili na ogromnim kukama kao ptice na prečkama. Sajmon ga je odveo do kuke na kojoj je pisalo Džastin.

Džonatan ništa nije rekao jer je prepoznao svoj kaput.

Stajali su na sivom asfaltiranom putu oivičenom šljunkovitom stazom s jedne strane i strmim travnatim brežuljkom iza bukove živice s tamnosmeđim lišćem, s druge; tamnosmeđa je Džonatanova omiljena boja.

Učiteljica Bela Rada razgovarala je s gospođom čija ga je brada podsećala na polumesec i on se zapita da li pričaju o njemu jer su ga iznenada pogledale. Nasmešio se, ali mu one nisu uzvratile i Džonatanu laknu: možda mu se ostvarila želja pa je postao nevidljiv.

Sajmon mu je pustio ruku i otrčao da igra fudbal. Iza živce Džonatan je ugledao brda išarana mrazom i šumom nalik tamnoj mrlji. Polako je išao oko staze ka ženki kosa koja je skakutala oko živice držeći u kljunu štap nimalo manji od sebe. Mama ga je zvala Gica jer je jeo mnogo kolača. On je rekao

da je Gica devojčica i da je torta njegova. Kos je odleteo preko brda.

Prasence Blend i Gica su pobegli od Tomasa Pipersona. Džonatan je mogao da bude prasence Blend i Gica; tako ne bi bio usamljen. Uzalud je poželeo da ima krila, jer je već bio istrošio sve želje.

Fudbalska lopta ga je udarila u grudi. Ostao je na nogama i pretvarao se da je dobro, spotakavši se o loptu koja je pala pored njega. Dečaci su čekali da im je šutne u igralište, ali on nije mogao da diše, a njegovo držanje navelo je čak i ljubaznije dečake da zaključe kako je novi đak ipak neprijatelj.

Sekapersa.

Naočarko.

Posegao je za svojim naočarima, ali ih je Sajmon bacio uvis. Na kraju ih je našao u travi. Mama nije znala za njegove naočare. Pobegao je uz brežuljak do cvetnih leja u kojima nije bilo cveća. Prepoznao je žbunove ruzmarina, lavande i rododendrona a onda pronašao prolaz na živici i iza njih blatnjavu stazu oivičenu isprepletenim granama kupinovog grmlja. Uhvatio se za vrh kapijice, gurnuo nogu u prorez a onda zastao. Brzo bi ga uhvatili, još nije vreme.

Džonatan se vratio do cvetne leje, gde je video pauka kako dovršava mrežu razapetu između procvetalog čička, čupavog kao ovčije runo, i visoke trske. Prebrojao je konce koji su spajali segmente. Na jednom segmentu ih je bilo deset, devetnaest na drugom i trinaest na trećem. Broj je zavisio od pritiska na svakom segmentu između tačaka spajanja. Gurnuo je čičak povređenom rukom i mreža se zatresla nateravši pauka da stane. Tata mu je rekao da su pauci rođeni graditelji; njihove lepljive niti složenog sastava otporne su na vodu i vetar, te čak i ako se mreža zanjiše na vetru, neće se pokidati. Da su dečaci bili tu, objasnio bi im: „Ispuštaš nit paučine sve dok se ne zaleluja i pronađe neku laticu, zid ili drvo. Lepljiva je pa će se dobro zakačiti a onda ideš duž te niti dodajući još paučine da je ojačaš. Čim napraviš osnovu, lako je”.

Zna on mnogo toga, obećao je svojoj publici: rođendan mu je petnaestog marta i jednom je imao tortu u obliku ježa sa bodljama od lizalica. Ima vozić sa signalima i tunelom, a njegov tata pravi mostove. Njegov tata je bio ovde, ali je otišao. To nije, u strogom smislu reči, činjenica.

A onda je pomislio da možda jeste.

Zagrebao je štapom po zemlji. Buba je prolazila preko naborane površine

lista; pala je i prevrnila se, ispravila se i odjurila dalje. Džonatan ju je uhvatio.

Pauk može da pojede hrane koliko je težak. Buba je, kao što vidite, skoro veličine pauka pa će mu dugo potrajati. Činjenica: paukovi mogu da izdrže i po godinu dana bez hrane.

Držao je bubu u labavo stegnutoj šaci. Neka deca to ne mogu da gledaju, naročito devojčice, obavestio je dečake. Mislili su da je vrlo hrabar kada im je rekao da ga tri para bubinih nogu golicaju u ruci, ali da on ne mari. Prstom je odbacio bubu ka mreži. Bila je teška i pala je ne stigavši do nje. Džonatan nije to očekivao i prekinuo je predavanje. Probao je ponovo, primakavši je mreži i zadovoljno posmatrao kako se otvara crni oklop i kako se buba, lepećući krilima, zakačila za poslednju nit. Pokušala je da se oslobodi a samo se još više upetljala. Džonatan je, obgrlivši kolena i teško dišući, objašnjavao: „Da se nije uspaničila, možda bi preživela. To je reakcija uobičajena za ljude”.

Pauk se numoljivo približavao plenu mileći po nitima paučine, do odmorišta i do stepenica, gore-dole, uzduž i popreko. Džonatanove nove pantalone zategle su mu se preko nogu, koje su ga svrbele. Ruka ga je bolela samo kada bi pritisnuo ogrebotine. Pauk je počeo da plete mrežu oko insekta, koji je uskoro nestao u svilenoj vreći kao vešto upakovan poklon.

– Pije mu krv – rekao je Džonatan živahno.

– On je lud, sad govori sam sa sobom.

Džonatan je licem zaorao zemlju. Naočare su mu se utisnule u očne duplje kad su ga okrenuli na leđa. Sajmon mu je skočio na stomak zamahujući stabljikom čička kao bičem, kao da je Džonatan konj. Oko njih su lebdeli konci paučine. Buba je ležala u pokrovu od vlažnog lišća. Pauk je bio mrtav.

Džonatan je čuo pištaljku, ali nije poslušao naredbu da se ukipi, već je othramao preko trave. Čuo se drugi prodoran zvuk pištaljke i on zamisli da leti preko brda, što dalje odatle.

– Ti si moj zarobljenik. – Sajmon mu je vezao ruke za stativu. Džonatan je isprepleo prste i pomislio na svoju mamu.

Drži se čvrsto. Pogledaj desno, pa levo, pa opet desno.

– Izgorećeš na lomači. Čekaj da donesem šibice. – Sajmon je udarao Džonatanovom glavom po stativi.

– Moramo da uđemo – dahtao je Džonatan.

– Umrećeš. Činjenica.

Dolazio je hladan talas s Lamanša, nebo je potamnelo, sve je postalo prigušenozeleno i sivo. U tišini igrališta mali dečak je osluškivao dolazak očevih kola, siguran da će prepoznati njihov prasak nepouzdanog auspuha, kako je to njegov otac objašnjavao.

Gospođa Torougud je bila pred penzijom. Nije se udubljivala u svoj posao i nije prebrojala decu koja su bila pod njenim nadzorom te joj je promaklo da nedostaje novi dečak.

Vetar je nadimao mrežu na golu a bukova živica je zašuštala, oduvao je poslednje lišće sa divljeg kestena kovitlajući ga preko pločnika. Spustili su se teški oblaci. Jedan učitelj je pogledao kroz prozor zbornice i primetio dečaka koji je bežao sa časova.

– Hej, mladiću! Ulazi ili ćeš biti kažnjen. Šta je to, mlada gospodo? Ukrali ste prase? Gde su vam dozvole?

Džonatan je poželeo poslednju želju i koprcajući se otkrio da nije vezan, pa podigao nogu i zakoračio. Mogao je da hoda. Pogledao je stativu za koju je mislio da je bio vezan i video da nema konopca. Osetio je vrelinu s unutrašnje strane butina, kao da ga liže plamen, a tkanina je potamnela svuda gde je vrelina dopirala. Potrčao je putem, ruke su mu bile krute kao u olovnog vojnika, vunene pantalone su ga bockale po bedrima, a vrelina se pretvarala u led.

Gurnuo je vrata na kojima je pisalo toalet lupivši njima o zid i zastao ispred pisoara. Petljao je oko šlica, mada nije bilo svrhe. Kada je odvrnuo slavinu iznad lavaboa, mlaz vode ga je poprskao po licu, jakni i prednjem delu pantalona. Sav je bio mokar. Džonatan je bio dovoljno svestan da shvati da je to dobro. Pojurio je duž smrdljive tamnice, gurnuo zelena vrata u dvorani, sagnuo glavu dok je prolazio pored pulta i izleteo napolje u ledeni prolaz, sve vreme pazeći da ga neko ne čeka u zasedi.

Mislio je da je bio dugo otsutan, ali dečaci u vrsti bili su tek ispred učionice.

– Džastine! Šta sam rekla o dvema pištaljkama. Sav si mokar!

– Oprao sam ruke posle igrališta. – Bio je promukao.

Provukao se između klupa do stolice koja nije bila njegova. Dečak po

imenu Sajmon mahnuo je zdepastim prstom a Džonatan je pogledao dole u mokre pantalone; zaboravio je da zakopča šlic.

– Mamin sin se upiškio!

Džonatan je sedeo pravih leđa čekajući Džastina da dođe i zatraži svoju stolicu. Rekao je sebi da bi lako mogao da preživi godinu dana bez hrane.

5.

Ponedeljak, 10. januar 2011.

Izabel Ramzi se spremala za krevet.

Osećala je promaju dok je stajala pored sudopere u kuhinji. Zaključila je da je čistačica ostavila otvoren prozor. Devojke bi se zagrejale usisavajući ili glancajući i ne osvrćući se na njen savet da se oblače slojevito, otvarale prozore i rasipale dragocenu toplotu. Jedino je njena sadašnja čistačica pažljiva, ne kao njene ćerke, koje ostavljaju nered ne mareći za druge.

Teškim korakom se zaputila u trpezariju, do koje je dopiralo dovoljno svetlosti iz kuhinje da vidi da na jedan od dugačkih prozora zavesa nije do kraja navučena. To je sve objašnjavalo.

Težak zlatni brokat bio je jednostavno nabran. Kvake na engleskom prozoru bile su odavno pritegnute zato što je balkon ukrašen ogradom istom kao onom na spratu bio idealno mesto za skrivanje provalnika. Elenor joj je rekla da je to jedno od njenih skrovišta; špijunirala ih je kroz staklo kada su priređivali večere jer u to vreme nisu navlačili zavese i sve je moglo da se vidi.

Prilika razbarušene kose piljila je u nju kroz prozorsko staklo. Izabeli polete ruka i ona se pridrža za prozorski okvir. Malo kasnije, sporo rasuđujući, dlanom je prešla preko stakla, naniže, zamrljavši ga. Zapamtila je to mesto a onda je dlan vlažan od kondenzovanih kapi obrisala o suknju.

Elenor je trebalo odavno da bude u krevetu. Navukla je zavesu, zaklonivši svoju najmlađu ćerku.

Dobro je što je radijator bio isključen. Čistačice ga stalno uključuju, očigledno se rugajući njenom uveravanju da će se kuća brzo ugrejati ako se potrude. Podsetila je sebe da nova čistačica nije takva.

Izabel je uveče više volela trpezariju osvetljenu srebrnim kandelabrima i vatrom koja plamti u kaminu: njeno carstvo. U hladnu zoru trpezarija je

izgledala strogo i prozaično. Lizi je, dok je ribala, treskala i lupala; čistila je pepeo na novine i gunđala o svojim kolenima, išijasu ili o sestri na Novom Zelandu.

Neko je na kamin stavio vazu sa ljiljanima. Lizi nije, ona je mrtva. Izabel je bila sigurna da je išla na njenu sahranu, ili je to bila sahrana Haulendove?

Haulend, tako se prezivala; poslednje nedelje dana nije mogla da se seti. U svakom slučaju, neko je prestao da se muči i upokojio se, ali ko je to, Izabel sad nije znala. Zamislila je uzan put do crkve u Saseksu. No kako su se trenuci iz prošlosti isprepleli i pomešali, to je možda bio i bezvezni seoski dom. Nije bilo mobilnih telefona da objasni Marku ili prokletoj policiji da se zadržala zbog gluposti. Pretpostavljala je da, kao što pesma kaže, ima vremena napretek da to ispravi. Možda ga je stvarno imala – dani su se vukli unedogled.

Nepovezana sećanja lebdela su kroz staričinu svest kao iskrzani konci dok se saginjala i vadila ljiljane iz vaze držeći ih za krunicu. Vaza je udarila u zaštitnu rešetku i iznad ognjišta se raspala u paramparčad. Bespomoćno je pljesnula rukama: ta vaza je bila deo para koji je nekad pripadao njenoj svekrvi.Vrhom kineskih papuča odgurnula je porcelanske krhotine; tako nešto samo bi Đina smatrala dragocenim.

U identičnoj vazi na kaminu još uvek je stajalo cveće. Starica ju je gurnula duž police a iza ljiljana je ostao umrljan zid. Vaza je pala preko ivice i sa sobom povukla starinski sat; zveckanje razbijenog stakla brojčanika ličilo je na rominjanje kiše posle metalnog udarca mesinganog kućišta o popločano ognjište. Sat je bio dragoceno vlasništvo prestrogog sudije Marka, uvek poslušnog sina, koji ju je zadužio da ga redovno navija. Brojčanik je bio okrenut nagore; i dalje je pokazivao tačno vreme, samo se mala kazaljka nije pomerala.

Izabel je tresnula uvele ljiljane na stolnjak, razbacavši fini prah iz prašnika po tkanini. Nekada ne bi mogla da zamisli takav prizor.

Ploča ovalnog stola bila je zaštićena filcom preko kojeg je raširen tamnoplavi stolnjak od damasta. Izabel je čula Elenor kako dole piskara u svesku; svaku njihovu reč, sve što su radili. Uhvatila se za sto a on je zaškripao pod njenom težinom. Sreda i petak su bili njeni dani. Petak joj je bio omiljen; petkom joj je Mark slao cveće dok su se zabavljali.

Zgrabila je stolnjak i svukla ga sa stola. Bio je teži nego što je mislila te

se zanela unazad. Ispod stolnjaka se, na ploči od orahovine, ukazaše mrlje od voska, ogrebotine i krugovi od vinskih čaša. Za sto je moglo da sedne petnaestoro ljudi, ali je oko njega bilo samo deset stolica sa visokim naslonom. Izabel se spustila na jednu ukraj stola, namenjenu onome ko seče meso. Vino je bilo jarkocrveno pod svetlošću sveća. Lica njenih gostiju raspoređenih po celoj sobi bila su prožeta dobrodušnošću, koža im je bila preplanula od sunca i sijala se. Gledali su je kako prinosi ustima čašu nemo nazdravljajući pre nego što su počeli da piju. Mark je pio petu čašu viskija.

Izgledao je mladoliko sa razbarušenom kosom, prišao je preblizu jednoj devojci da bi joj dopunio čašu. Gosti zagrajaše dubokim glasovima, prolomiše se salve smeha izmešane sa zbunjenim ženskim upadicama, a onda nastade tajac kada im je Izabel poazala da se smire kako bi ih pitala da li su za još hrane ili pića.

Još je rano.

Kosti su joj se ukočile od promaje a zveket pribora za jelo i čaša polako je zamro. Izabel Ramzi je rasejano zurila u prazne stolice, ogoljen sto i krhotine procelana po drvenom podu.

Umotala se u šal. Đina je rekla da bi trebalo da nosi debele džempere; u stvari je htela da kaže kako je isuviše stara da bi obnažila ramena. Đina je oduvek bila stara. Vratanca bečkog zidnog sata su se otvorila i ona ih je, jedva ustavši, sa treskom zatvorila, nemajući hrabrosti da ga otrgne sa zida.

Zasun je bio iskrivljen i ona su se ponovo otvorila kada je mehanizam zujeći otkucao petnaest minuta do punog sata. Đina ju je upozorila da će sat izgubiti vrednost ako se ne popravi; ta devojka je na sve stavljala cenu.

Zrak svetlosti koji je dopirao iz predsoblja na trenutak je zamro.

Zapela je za bačeni stolnjak kad je pošla u kuhinju za čašu vode. Dim od cigarete sve manje se osećao. Kada bi to rekla svojoj deci, oni bi nešto preduzeli: otpustili bi čistačicu; pozvali policiju; započeli raspravu o tome da li da je smeste u dom.

Popela se uz stepenice, bol u potiljku koncentrisao se na jednu tačku kao da ju je neko pritisnuo prstom; pognula je glavu uzalud pokušaavajući da odagna probadanje. U obema rukama držala je čašu vode, poslednje dve od osam koliko ih je bilo kada ih je dobila kao svadbeni poklon. Uskoro će i te dve nestati. Đina ju je prekorila što se ne drži za stepenišnu ogradu, više brinući za kristal voterford nego za majčinu bezbednost. Te čaše neće moći

da prodaju jer su rasparene, rekla je Izabel ćerki; Đini nije rekla da je nekoliko puta pala. Prošle nedelje Izabel se saplela i pala na odmorištu prosuvši vino po tepihu; fleka se još vidi. Dodaće je na spisak za čišćenje.

Elenor je rekla da su sva njena deca izbegavala peti stepenik kad bi se krišom vraćali iz provoda. Izabel nikada nije primetila da taj stepenik škripi.

Elenor je primetila na sebi svojstven način da je „tata to znao”.

Izabel je zapela za rupu u tepihu. Taj tepih je stavljen u proleće 1968. Đina je hela da ga zameni; Džon je mogao da dođe do aksminsterskog tepiha po nabavnoj ceni. Mark ili neko drugi je to odbio. Verovatno Mark, jer on nije želeo da prihvati ništa od svog zeta.

Njen pad nije imao nikakve veze sa godinama, Izabel je rekla deci, to se moglo desiti svakome od vas.

Kada je stigla do odmorišta, svetlo se ugasilo. Opet. Morala je da se osloni na ono što je dopiralo kroz prozor kako bi našla noćni stočić, pazeći pritom da ne prospe vodu po plastičnom radiju koji je dobila od Đine i Džona. Zaboravila je da nema struje pa je upalila stonu lampu; bar će znati da je struja došla.

Markov nočni stočić je trebalo srediti: pomerila je njegovu futrolu za naočare i pri slabom osvetljenju pomerila sve veću gomilu knjiga da napravi mesta za njegovu čašu. Miris pčelinjeg voska ju je podsetio da razgovara sa čistačicom o nečemu.

Zvona su bila odzvonila deset, jedanaest ili dvanaest sati, prestala je da broji, rekla je Holu ili kako se već zvao. Prišla je prozoru obavijajući oko sebe šal i pogledala dole.

Za razliku od mnogih londonskih trgova, park prekoputa pripadao je opštini. Zemlja je kupljena 1915. godine da bi se sprečila planirana izgradnja kuća. Kada su se Ramzijevi doselili na Trg Svetog Petra 1957. godine, grupa radnika u dnu parka brinula je o rastinju i čistila lišće i otpatke. Pazili su i na decu bez pratnje. Sada je održavanje staza i travnjaka u nadležnosti privatne firme, a meštani su u besprekorne leje zasadili cveće po svom izboru.

Radnička kućica sa matalnim okovima na prozorima i vratima bila je neproepoznatljiva pod šumom grafita.

Samotni zov drozda na drvetu divljeg kestena odzvanjao je u noći.

Mark ju je zagrlio. Izabel se pomerila. Podigao joj je dojku kao da joj odmerava težnu. Kao da je naišla na televizijski program koji joj se ne sviđa,

Izabel je odagnala tu sliku.

Koraci su došli iz pravca crkve, lupkanje po pločniku praćeno laganijim tapkanjem. Uskladivši korak s onim spolja, Izabel je ovlaš namestila kosu pa prešla rukom preko stomaka. Koščate lopatice su joj se ocrtavale ispod pamučnog šala, a lepo oblikovani listovi i gležnjevi isticali su joj se ispod lanene suknje.

Seoska plesna dvorana je bila krcata da bi se što bolje pripremili za taj dan; toliko toga lepog i beznačajnog tu se loše završilo. Štaviše, to prokleto mesto je potpuno propalo; veliki gubitak. Žena koja je gurala dečja kolica i dečak koji je stezao njihovu ručku žurno su ušli u krug svetlosti ulične lampe pa žurno iz njega izašli. Svetla ostalih kuća žmirkala su kroz granje koje se njihalo. Izabel je trljala usne dok je razmišljala: kad nestane struje, sigurno se sve ugasi?

Jako je udarila Markov jastuk da napravi udubljenje za glavu. Primakla je narandžastom svetlu stone lampe knjigu u mekom povezu, poslednju koju je čitao, i čkiljeći pogledala naslov: Naš zajednički prijatelj od Čarlsa Dikensa. Mark je mrzeo beletristiku i držao se istine. Dok je listala knjigu, nešto je iz nje palo na krevet. Tapkajući po tkanini našla je napola popušenu cigaretu i pomirisala je. Na trenutak se obradovala tom mirisu. Pokušala je da gurne pikavac nazad u knjigu, ali je odustala i sela u krevet, pustivši pikavac da padne na pod.

Izabel je ležala na leđima a telo joj je bilo toliko slabašno da joj se činilo da lebdi. Mada je rekla čistačici da ima lak san, nije se pomerila kada je nešto kasnije peti stepenik zaškripao.

6.

Utorak, 11. januar 2011.

Telefon je zazvonio negde izvan čekaonice. Stela je preletela pogledom Dejli mejl koji je uzela sa gomile novina i brošura na stolu sa dim staklom, razmišljajući kako staromodno zvono odudara od moderne zubarske tehnike kojom se hvale u luksuznim reklamnim časopisima.

Zazvonio joj je telefon. Potražila ga je u rancu i požurila u staklenu baštu na kraju čekaonice.

– Stela, jesi li tu?

– Jesam.

– Ne, pitam da li si kod zubara? – Bila je to Džeki, njena sekretarica.

– Da, tu sam – prosiktala je u slušalicu pomerivši četkice za zube izložene na prozorskoj dasci, u pletenoj korpi nalik ukrasnim pakovanjima sapuna i sitnica za kupanje u slami, što ih je svakog Božiča dobijala od klijenata koji nisu videli nimalo ironije u tome što poklanjaju sapun firmi za čišćenje.

– Biće bolje. – Mnogo neuverljivije, Džeki je dodala: – Srećno.

U devet tog jutra Džeki je zatekla Stelu za radnim stolom omamljenu lekovima protiv bolova koji nisu ublažili tup bol u vilici i, ne pitajući je, našla zubara na internetu i zakazala za prvi termin toga dana.

Stela nije otkrila da se boji zubne bušilice koja zavija, struganja metala po zubima i bola ogoljenog živca, kao ni da oseća odbojnost kada joj prstima u rukavicama od lateksa prčkaju po ustima; nikada neće priznati svoja osećanja i slabosti.

Bol je počeo veče pre toga, kada se vratila iz kancelarije. Posle Terijeve smrti, zubobolja je bila kap koja je prelila čašu; ignorisala ga je, odgovarala na mejlove i planirala paket usluga za čišćenje šporeta, određujući mu cenu.

Probadanje se pojačavalo te je odlučila da ugovori jednostavnu sahranu: bez

automobila, cveća i muzike. Bez ožalošćenih.

Ujutru joj je Džeki dala adresu zubne ordinacije napisanu na vizitkarti firme Čisto i zgrabivši ključeve rezervnog kombija, rekla joj da za dvadeset minuta treba da stigne u Kju. Stela nije htela da ide; praviće se da ju je zvala gospođa Ramzi i zamolila je da dođe dan ranije. Ipak, prateći precizna uputstva satelitskog navođenja i vozeći duž neubičajeno praznih kolovoza da bi „stigla na odredište” – u ulicu oivičenu drvoredima, sa zasebnim edvardijanskim vilama, do koje se stiže Južnom obilaznicom – stigla je pet minuta ranije i s nepodnošljivim bolovima.

Uglavila je kombi na usko parking-mesto ispred ordinacije, prošla prilazom dok joj je šljunak škripao pod nogama, zaobišla ogromna kola sa pogonom na sva četiri točka i stigla do stepenica između dva stuba s kamenim orlovima raširenih krila. Na mesinganoj tabli na jednom od njih, umazanoj osušenim lakom, pisalo je: Dr S. A. I. Čaloner, zubar. Držeći se za vilicu, Stela je gurnula jedna od dvoja vrata ukrašena klinovima sa okruglim glavama i ušla.

Zauzela je svoje mesto i pokušala da se opusti čitajući novine.

Ponovo joj je zazvonio telefon: Pol je zvao na kućni broj i do sada joj je poslao pet poruka. Isključila je telefon.

– Vi ste sigurno Stela.

Podigla je pogled sa novinskog članka o prokletstvu porodice Kenedi i ugledala vaskrslog Teda Kenedija: u čistom, belom mantilu, prodornih plavih očiju, s osmehom koji je pokazivao savršene zube. Obratio joj se kao da se neizmerno obradovao njenom dolasku i pružio joj je ruku. Stela je ustala.

– Ja sam Ajvan. – Držao joj je ruku baš koliko treba stegnuvši je čvrsto, ali ne prejako.

Kada je polako zatvorila za sobom vrata njegove ordinacije, buka s ulice više se nije čula.

Bogato ukrašena soba podsetila je Stelu na dnevne sobe mnogih njenih klijenata. Knjige u tvrdom povezu na polici od poda do tavanice: Džejn Ostin, Dikens, Eliot, Homer i Trolop bile su – na njeno oduševljenje – poređane po abecednom redu. Bogat dekor živih boja, žute, terakote, jarkonarandžaste činile su kontrast tamnoplavom stolnjaku gospođe Ramzi.

Na takvoj pozadini hladan zubarski pribor izgledao je više kao ukras nego

kao stomatološki instrumenti. Stela se sve više opuštala i pokretom ruke pokazala na Orkanske visove.

– Lepa priča. – Samo toliko je smela da kaže jer ju je površno pročitala u školi.

– Zar nije divna? – Doktor Čeloner je pregledao svoje instrumente, ređajući ih na dugačak sto s mermernom pločom i nogarima u obliku lavljih šapa.

– Ne bih išla toliko… da, jeste.

– I mojoj ženi je to bila omiljena knjiga.

To ju je sprečilo da doda kako su joj dodijali opisi nevremena te je brzo odustala od čitanja. Dok ju je doktor Čeloner vodio prema stolici, nije mu otkrila kako ne shvata svrhu beletristike, a kad se opružila u stolici, začula je tihu klavirsku muziku.

Mada je Stela malo znala o klasičnoj muzici, gospođa Ramzi je svakog dana puštala „Patetičnu sonatu”, kompoziciju koja izaziva potištenost, te je Stela mislila da ne može biti dobra za nju. Gospođa Ramzi je rekla da muzika dolazi iz zidova, što je navelo Stelu da posumnja kako je gospođa sišla s uma. Kada je poslednji put bila kod nje, gospođa Ramzi se ponašala kao da se pred njom odvija scena koju je opisivala, brbljajući o nekoj ptici što leti iznad ruševina: „Nemoj da gledaš gore, oslepećeš”. Onda ju je upozorila: „Šš-š-š! Gledaj decu kako se igraju. Pripazi na njih”.

Morala joj je reći da ne vidi nikoga. Gospođa Ramzi se uznemirila i napomenula da treba obrisati kazanče, što nije bilo tačno.

Stela je preuzela čišćenje kuće gospođe Ramzi pre dve godine jer se jedna od njenih čistačica uplašila kad ju je stara gospođa, pretvarajući se da je poznata ličnost na nekakvoj ceremoniji otvaranja, naterala da drži parče selotejpa koji je presekla reckastim makazama.

Gospodin Čeloner je zakačio Steli plastičnu portiklu i stavio joj njene sportske naočare za sunce. Podesio je visinu stolice i Stela se opustila. Dok je stajao iznad nje, pramen kose mu je pao preko obrva toliko pravilnih da se Stela pitala da li ih oblikuje. Nije mogla da prepozna njegov losion posle brijanja: mešavina mošusa i tamjana sa primesom borovnice i ljute papričice; na osnovu nadlanica prošaranih venama procenila je da je doktor u srednjim pedesetim, iako je zahvaljujući blistavom tenu i istaknutim jagodicama delovao mlađe.

– Sestra ne radi, razbolela se. Ona drži sve konce u rukama pa vas molim da imate strpljenja sa mnom. – Navukao je hirurške rukavice teatralno kao mađioničar.

– Sviđa mi se ova muzika. – Stela je zažalila što je to rekla, jer je otvorila mogućnost za razgovor u kojem nije imala šta da kaže.

– Kada je moj sin bio mali, ovo mu je bila omiljena muzika, terao je moju ženu da mu to svira svako veče pred spavanje. Čoveka obuzme nostalgija kad mu kad deca porastu. Da je u Prustovo vreme muzika bila dostupnija, on bi je možda doživeo kao sredstvo transcendentnosti umesto kao zalogaj kolača. – Na trenutak se osmehnuo.

Stela je razjapila usta da ne bi morala da odgovori i vilica joj je škljocnula kao kod Terija; nestalo je njene smirenosti.

– Mene ta muzika vraća u njegovu sobu, sređujem mu igračke, čitam mu Beatriks Poter ili nešto slično. Kad budete želeli da se odmorite ili isperete usta, podignite ruku. Kad bih polako izlazio iz njegove sobe, uvek bih zastao da pogledam njegovo anđeosko lice pri noćnom svetlu; mrzeo je mrak. – Doktor Čeloner je delovao rastreseno; a onda je slegnuo ramenima i uzeo s poslužavnika stomatološku sondu.

Stela je zamislila oca koji svom detetu čita priče, drži ga za ruku na ulici i stavlja na kolena da ga pita kako je bilo u školi: osetila je toplotu od jarkog svetla kada je doktor Čeloner pomerio lampu; zatvorila je oči.

Gotovo je.

Doktor Čeloner je unosio u kompjuter podatke o sprovedenom lečenju.

Stela se meškoljila u stolici dok je sređivala kosu i povlačila odeću. Portikla je ležala na pultu. Imala je upalu ispod leve petice dole, te joj je prepisao antibiotik, uveravajući je da su joj zubi zdravi, osim što iza jedinice sekutića gore levo ima tačkicu – početak karijesa, što se vidi na rendgenskom snimku.

Pošto je njegova asistentkinja bila na bolovanju, sve je sam sklonio i očistio.

Rekao joj je da dođe ponovo da joj stavi plombu, i to tako kao da će ona u tome uživati.

Otpratio ju je do prijemnog pulta i malo se naklonivši rekao doviđenja.

Kada je izašla, Steli je palo na pamet da je zid iza kojeg se nalazi ordinacija prazan. Tu ludu pomisao je pripisala lidokainu, od kojeg joj je

jedna strana lica utrnula; poseta zubaru se zbog toga pretvorila u ružan san.

Na mostu Čizvik vozila je propisanom brzinom i razmišljala o dečaku koga tata ušuškava u krevet. Teri ne bi umeo da kaže koja je njena omiljena muzika. Glasan zvuk telefona ju je vratio u stvarnost.

Džeki joj je ostavila govornu poruku u vezi s gospođom Ramzi i mada je poruka bila nerazumljiva usled pucketanja, Stela je zaključila da gospođa Ramzi želi da je vidi. Kada je određivala cenu usluga, Stela nikada nije uračunavala dodatnu pažnju koju je pružala nekim klijentima bez obzira na obim posla. To je, rekla je Teriju, ključ njenog uspeha.

Nije joj palo na pamet da se trudila zato što joj je stalo do gospođe Ramzi. Na drugoj strani njenog priručnika za zaposlene pisalo je da je za čistačice opasno da mešaju osećanja i posao. Vi ste na onoj strani gde su lopatica i metla; na drugoj strani je klijent.

Stela je rešila da tog popodneva počne od Terijeve kuće. Bol u ustima je prestao i dok je njen kombi kloparao po klimavom nadvožnjaku Hogart, oblaci su se razišli. Namestila je ukoso štitnik da se zakloni od slabog sunca i procenila, na osnovu dugogodišnjeg iskustva, da joj za raščišćavanje njegovih stvari ne treba mnogo vremena.

Ispred kuće gospođe Ramzi bili su parkirani policijski automobil i kombi sa natpisom „Odeljenje za stručnu pomoć”. Zadnja vrata na kombiju bila su otvorena i Stela je unutra videla one iste plastične fioke u kakvima je ona držala pribor za čišćenje u svojim vozilima. Zaustavila se iza njih i povukla ručnu do kraja.

Plava traka koja je označavala policijsku zabranu prolaska lupkala je na vetru, razvučena preko ulaza u kuću gospođe Ramzi, a jedan policajac je čuvao prilaz.

– Žao mi je, gospođo, ne možete dalje.

Stela je pogledala preko policajčevog ramena u mračno predsoblje. Jedan čovek, isti Teri, u izgužvanom sivom odelu, čučao je i pregledao njen oprani tepih. Jedna žena u radnom odelu kao iz serije „Mesto zločina” posipala je prašak po ispustima trpezarijskih prozora koje je Stela očistila pre manje od nedelju dana i sada će morati to ponovo da uradi. Detektiv je izašao na trem razgovarajući telefonom.

To nije bio Teri.

Dok je brisao cipele o otirač i otresao prašinu sa pantalona, čula je kako govori: – …Ovo mesto je u neredu…

– Moram vas zamoliti da se ne zadržavate, gospođo.

– Došla sam kod gospođe Ramzi. Mi joj održavamo kuću.

Policajac je prekrstio ruke. – Više ne. Gospođa Ramzi je noćas umrla.

7.

Maj, 1985.

Lokomotiva je prebrzo uletela u tunel; trebalo je ranije da prikoči. Sve je izgledalo kao na usporenom snimku. U stomaku mu je kuvalo, jezik mu je utrnuo, a kada je pokušao da vikne, zvuk je zamro u dubokoj tami. Čaše sa čajem i kafom, knjige i kese glatko su skliznuli sa stolova. Koferi su ispadali iz mreža za prtljag i zakrčili prolaz dok su tavanica i pod zamenili mesta. Čuo je zvuke koje bi samo stručnjaci mogli da prepoznaju: popuštanje zubaca na točkovima, krivljenje osovina, mrvljenje i udare metala o metal. Lokomotiva je nestala u rupi u brdu.

Bilo je mučno koliko se sve brzo dogodilo, instinkt inženjera upozorio ga je da će vibracije nastale usled sudara oslabiti svod tunela i da će greške izaći na videlo. Mašinovođina kabina izdržaće, zaključio je dok je lokomotiva tutnjeći izletela sa druge strane vukući za sobom sav taj krvavi užas što kola s mladencima vuku konzerve. Drugi vagon se zario u prvi.

Isuviše kasno je dunuo u pištaljku: to je bio najbolji deo i on mu se radovao, ali rebra su ga bolela kao da su mu krhotine stakla razderale organe, a nozdrve su mu se ispunile smradom trulog korenja i lepljive zemlje. Voz je iskočio iz šina i zaustavio se pored cisterne za vodu.

Džonatan se ponosio tim tunelom prokopanim u brdu; bio je dovoljno visok i širok da kroz njega prolaze vozovi. Pogledao je oštećenja: pored izlaza su bile naprsline koje će se s vremenom pretvoriti u opasne pukotine i ako se ne poprave, ceo tunel će propasti.

– Išao si prebrzo – ljutito je rekao Sajmonu. Obrisao je ruke o šorts ostavljajući krvavu mrlju; grizao je palac. Neko neće biti zadovoljan njime, Džonatan nije mogao trenutno da se seti ko jer je bio ošamućen usled siline udara.

– Ti si kukavica, Džastine – odvratio je Sajmon suvo. Džastin je, to mu je

bilo ime već četiri meseca, promenio položaj jer su mu noge utrnule. Sajmon je sedeo raširenih nogu; na kolenu je imao ogrebotinu zadobijenu na fudbalu.

Džastinove noge bile su mršave i blede; fudbalski šorts mu lepršao oko nogu kao suknja, rekao je Sajmon.

Sajmon kaže: Džastin je devojčica.

Sajmon kaže: Džastin je čudak.

Sajmonov đokica se klatio duboko u gaćama; sve je ne njemu bilo veliko.

Džastin se usredsredio na tunel u slučaju da ga Sajmon vidi kako pilji i počne da ga vređa. Bio je ogorčen zbog nesreće i hteo je na miru da pregleda svoj voz.

Odlazak u povrtnjak bila je tajna, ali kako je navikao da ide tamo umesto na igralište, Džastin je postao neoprezan i Sajmon ga je video. Prišunjao se kada je Džastin izvodio ceremoniju otvaranja svog novog železničkog tunela iza staklene bašte.

– Jel’ mogu sad ja? – Dažastin nije trebalo da traži dozvolu za svoj voz.

– Nažalost, ne možeš. Moram da izvedem još proba. – Sajmon ga je oponašao. On pojma nema o gradnji i vozovima, besneo je Džastin.

Sajmon je gurao lokomotivu po poravnatom zemljištu koje je Džastin oplevio i označio „grudobran”, čija je namena bila da spreči katastrofu poput ove. Nije uzeo u obzir grešku prouzrokovanu ljudskim faktorom jer on nikada nije grešio. Želeo je da ugradi kontrolni sistem murgejt, ali nije imao odgovarajući alat. Pravih šina nije bilo; konstruisao je šine duž dela zemlje koju je poravnao udarajući po njoj ciglom. Džastin je maštao o pravim šinama izdignutim na noseću podlogu od tucanika. Sajmon je pritiskao tank lokomotive sve dok nije utonula u stelju u podnožju gomile komposta.

– Prestani to da radiš sa ustima.

– Nisam radio.

– Jesi. Nemoj da me ljutiš. – Sajmon je oponašao glas devojčice. Džastin nije tako govorio, ali nije to ni napomenuo. Sajmon je pokušao da pomeri lokomotivu, ali točkovi su bili puni zemlje i bila je sva blatnjava.

Džastin je odvajao meku zemlju; mora da izriba nokte pre večere ili će ga gospođa Trougud izgrditi. Ona je trebalo da ode na kraju školske godine i od njih se očekivalo da budu učtivi prema njoj. Sajmonovi nokti, svih devet, bili su čisti. Džastin se okrenuo da Sajmon ne bi video kako mu se grče usta.

Imao je običaj da šmrkne a zatim da odmahne glavom ne bi li sklonio

šiške, čime je pokušavao da skrene pažnju sa tika koji je dobio čim je došao u internat. Takođe je grizao zanoktice na palcu. Sajmon ga je zvao vampir, što je Džastin smatrao besmislenim jer on nije sisao krv. To su mu dobacivali i neki mlađi dečaci sa prozora ili iza ćoškova.

– Gde će putnici da silaze?

Sajmon je bio u pravu; nije napravio stanicu. Tunel je bio komplikovan: izračunao je čvrstinu svoda, širinu tunela – upola manja od dužine – crtajući i ispravljajući dijagrame u svojoj svesci, ali je zaboravio na iskrcavanje.

Da su ostali dečaci bili tu, on bi im objasnio kako je u zid ugradio podupirače od štapića za sladoled. Pričvrstio ih je „izolacionim materijalom” napravljenim od ispresavijanog toalet-papira, slojeva lišća i granja koje je spojio zemljom umesto malterom i s malo peska koji je našao pored šupe.

U ovu konzervu od boje sipao sam vodu sa česme.

Malter se, objasnio bi im, stvrdne kao cement kad se osuši. Preko tunela bi sagradio put ili park sa statuom, ali pre toga je morao da se otarasi Sajmona.

Sajmon je upozorio Džastina da će, ako ga oda, biti u neprilici što je bez odobrenja ušao u povrtnjak i uništio ga.

– Ubiću te i zakopati tako da te niko nikada ne nađe, telo će ti istruliti, a kosti će ti se raspasti.

Sajmon je gurnuo u Džastinov šorts ruku na kojoj mu je nedostajalo pola prsta.

– Reći ću da si ponovo pobegao. – Isprva je bio nežan, a onda ga je stisnuo i Džastinu je pripala muka. Sajmonova pesnica se trzala kao životinja ispod školske uniforme.

– Jesi razumeo? – Sajmon se odmakao.

Džastin se borio da ne zaplače.

Sajmon nikada nije pričao o svojim neplaniranim napadima te su se posle toga njih dvojica ponašali kao da se ništa nije desilo. Džastin je potajno mislio da je Sajmonovo ponašanje odobrio neko važan i da ga ne može sprečiti u tome.

Oluja je zavijala oko njegovih ušiju kovitlajući grumenje zemlje i kamenčiće i bolno ga šibala po obrazima. Obrisao je mokro lice, sagnuvši se da izbegne konzervu za boje, i pokrio glavu rukama. Otvorio je oči. Sajmon je njegov tunel pretvorio u hrpu zemlje, gomilice izbledelog papira

probodenog iverjem, izmešanog sa iščupanim zasadima crnog i belog luka i šargarepe.

Dečak je kao kip stajao na uzdignutoj leji za povrće, samo mu se glava trzala. Delovao je očajno.

Konačno je na kraju leje pronašao lokomotivu pa je toalet-papirom očistio od zemlje i peska dimnjak i cilindar. Vratio je na mesto olabavljeni točak i izbacio vlažnu zemlju sa prozora putničkih vagona; nasmešeni ljudi su nestali. Provirio je unutra: putnici su ležali po podu, ili su bili zaglavljeni između sedišta.

Džastinovo lice je bilo mokro; Sajmon je voleo kad on plače. Pogledao je oko sebe i video da je sam.

Zamislio je da piše mami, navodeći joj razloge da dođe po njega; ona ne bi mislila da je on kukavica – a možda i bi. Možda on i jeste kukavica.

Lagano je koračao stazom, pored staklene bašte, do kapije kroz koju se ulazilo na stazu za jahanje što vodi do puta. On je to znao jer je pokušao da pobegne. Sloboda skoro nadohvat ruke.

Za dečaka je taj povrtnjak omeđen zidovima bio mirno mesto; nekada raskošne leje sada su nastanili zečevi, a jedan njen deo održavao je stari baštovan koji je povremeno dolazio. Čuo je ritmično kuckanje, uporno i razgovetno, kao kad se šalje poruka Morzeovom azbukom. Na stubu za koji je bila vezana žica za sušenje veša visio je povodac za psa, istrošena traka izbledela je, postala svetloružičasta.

Gvozdac je, njišući se na vetru kao klatno, lupkao po osušenom čvornovatom drvetu kao da otkucava plan osvete Džonatana Džastina Rouksmita.

8.

Utorak, 11. januar 2011.

Svetlo je zatreperilo a ulična lampa je zazujala. U pola jedanaest na Grejt vest roudu je i dalje bila gužva, farovi automobila osvetljavli su stubove za vezivanje brodova sve do Rouz gardens norta, njihove senke su se slivale jedna u drugu. Ni zujanje ni saobraćajna buka nisu narušavali tišinu koja je vladala u slepoj ulici.

Pedesetih godina prošlog veka glavni put je promenio izgled Zapadnog Londona, od Rouz gardensa ostao je samo niz viktorijanskih radničkih kućica koje su gledale u šest novih traka što su se pružale do londonskog aerodroma. Opština je, verovano u naletu kajanja zbog rušenja kuća prekrivenih bršljenom i uništavanja propupelih voćnjaka omeđenih glogovim živicama, ostavila parče zemlje za razonodu. Sveže pokošena trava bila je istačkana žbunjem i mladicama trešnje (bilo je zabranjeno dovoditi pse ili igrati se loptom) u želosnom pokušaju da taj komad zemlje zaliči na voćnjak.

Klupe – svaka sa imenom jednog uglednog opštinskog funkcionera – bile su postavljene strateški u senci crkve. Svakog proleća drveće je stvaralo baldahin od ružičastih grana kao protivtežu kilometrima asfalta. Uskoro je put odneo prvu žrtvu: osamdesetjednogodišnja žena, krećući se duž Blek lajon lejna kao što je godinama činila, nije bila ni svesna da se to mesto promenilo i ne primetivši novi put ostala na mestu mrtva. Da bi se takve tragedije sprečile, postavljena je ograda.

Vreme je prolazilo: žbunje se preobrazilo u neprivlačno grmlje, stabla su odebljala, staze su napukle od korova, mraz je produbio pukotine u kojima su se skupljali kišnica i đubre. Kao odgovor na peticiju stanovnika, klupe su, kao magnet za pijance i sumnjivce, sklonjene. Povijene grane velikog starog javora su na mesečini plašile prolaznike koji su žurili da što pre odu odatle; umesto staza što vode do podzemne železnice, koristili su blatnjave prečice

preko travnjaka. Unazađen izgradnjom Grejt vest rouda, rastinjem skriven od pogleda sa pločnika i iz Crkve Svetog Petra, mali park nije više bio mesto gde bi se trebalo zadržavati.

Stela je mogla da ode u Terijevu kuću bilo kad; pretpostavljajući da je još potresena, Džeki nije očekivala da će Stela doći na posao, ali mrska joj je bila pomisao da se vidi s Terijevim komšijama pa je sačekala da padne mrak.

Kada se vratila od gospođe Ramzi, zatekla je Džeki kako proučava revidiran raspored: Mišelin sin je slomio ruku, Felisija je dala otkaz i otišla da radi privatno, Maksinin brat je doživeo saobraćajnu nesreću, tako da je ona otišla u Mančester, a Šeli je već radila za dvoje: imali su manjak zaposlenih. Stela je pokrivala sve smene. Slaba strana uspeha je što je imala manje posla oko čišćenja i zato je, bez obzira na svoj sposoban tim, uživala u svakoj prilici da posao sama obavi.

Posle dva sata usisavanja, glancanja i brisanja u kancelarijama jedne firme za finansijsko savetovanje pored stanice podzemne železnice Hamersmit, izašla je na Brodvej, zakopčavajući vetrovku pred oštrim vetrom, i odvezla se do kuće u kojoj je živela do sedme godine. To je samo posao; ponavljala je u sebi; Teri je samo klijent.

Primetila je da se nešto pomera u žbunju prekoputa ulice i provirila je kroz prozor svog kombija, spremna da produži. Nije bilo nikoga.

Ulična svetiljka se upalila. Pod njenom narandžastom svetlošću parkirani automobili postali su zemljanosmeđi i stvarali avetinjske senke koje su podrhtavale na izbočinama na putu. Stela je ponovo preletela pogledom po grmlju i pogrešno zaključila da su loptasti obrisi u šipražju žbun.

Prošla je pored kaline koju je Teri pustio da iždžiklja u visinu – verovatno da bi zaklonio pogled u dnevnu sobu – i otključala kapiju. Istog trena se spotakla o nešto tvrdo, za šta se pod svetlom baterijske lampe ispostavilo da je gvozdeni strugač za đonove s naslikanom vevericom što gricka orah nasred staze popločane kamenom. Odnela ju je do ulaznih vrata i spustila je na popločan stepenik, pa čizmom sa ojačanim metalnim vrhom poravnala s ivicom stepenika. Tražila je po jakni ključeve, isuviše zaokupljena svojim zahtevnim zadatkom – nikada nije došla u Terijevu kuću nepozvana – da bi razmišljala o tome otkud strugač za đonove na stazi.

Ulična lampa je osvetljavala nedavno obnovljene fuge između cigala i sveže ofarbane prozorske okvire. Stela je pretpostavila da je Teri sve to sam

uradio; ni u koga nije imao poverenja. Verovatno mu je ta tvrdoglavost došla glave.

Godine 1981. kada je konzervativna vlada Margaret Tačer povećala plate policiji, Teri je radio prekovremeno više nego obično te je mogao da kupi kuću na uglu u kojoj su on i Stelina majka živeli kao podstanari od njihovog venčanja 1966. godine.

Mnogi klijenti firme Čisto kao suza živeli su u ovom delu Hamersmita: advokati, sudije, glumci, novinari; ambiciozni stručnjaci koji nisu imali ni vremena ni sklonosti da ribaju i čiste. Taj deo grada sada je bio upadljivo luksuzniji nego krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada su tu u daleko većoj slozi živeli viša srednja klasa koja je slabila i radnici kao što je Teri.

Danas bi bilo neobično da tamo živi policajac; Stela je pretpostavila da se Teri nije družio sa komšijama pa niko neće ni primetiti da ga nema.

Teri Darnel nije mario za društvene klase; kao detektiv mogao je nekažnjeno da uđe u bilo čiju kuću i čeprka ispod kada, stepeništa i podova.

Mogao je da kopa po skrivenim životima i da razotkrije užasne stvari. Ni Stela se nije previše obazirala na status svojih klijenata; mahala je četkama i krpama, koristila deterdžent i sredstva za upijanje vode, bez komentara slušajući osude, dileme i drame koje se nisu razlikovale od onih koje je njen otac istraživao.

Međutim, dok je Stela piljila u navučene zavese i spuštene venecijanere u spavaćoj sobi, shvatila je koliko je besmislena pomisao da su ona i Teri imali isto iskustvo.

Prešla je đonom čizama preko strugača za cipele i izabrala na privesku ključ od dvostruke brave mortis, koji se lako okrenuo. S bravom jejl nije imala sreće; ključ se nije ni mrdnuo. Naviknuta na otpornost brava, gurnula je ruku u rukavici u poštansko sanduče, zaglavivši prste ispod kapka, i polako gurala vrata napred-nazad istovremeno okrećući ključ. Pronašla je pravi položaj u cilindru, osigurači su popustili, cilindar se okrenuo i vrata su se otvorila.

Iza nje je ostalo izgaženo lišće.

Ostavila je odškrinuta vrata, ključ u bravi i otrčala do kapije. Vetar je kidao živicu, naduvavao njenu jaknu, tresao zvonca obešena na tremu susedne kuće, koja su kakofonično zvonila.

Ona je svoje radnike obučila kako da ulaze u prazne kuće. U priručniku

je pisalo da treba biti oprezan; ključ treba stalno da nose sa sobom. Ne ostavljati otvorena vrata čak ni kada izlazite da bacite đubre: provalniku je dovoljno nekoliko sekundi da uđe u kuću.

Pored njenog kombija četiri automobila bila su poređana uz pločnik; parking-mesta pored grmlja bila su prazna. Jak nalet vetra poterao je lišće i zgnječnu kartonsku kutiju za mleko duž slivnika i čulo se kako konzerva negde klopara odskačući po asfaltu. Ulična svetiljka se ugasila i kartonsku kutiju je progutala tama. Stela je zaključila da struganje lišća i grančica koje vetar mete po kamenju zvuči kao da neko struže nogama. Ubeđivala je sebe da je napeta i da stvašta umišlja.

U predsoblju je zapela za gomilu kataloga koji stižu poštom u plastičnim omotima, naslaganim na blatnjavom otiraču i morala je da ih gurne nogom da bi zatvorila vrata.

Na spratu se čulo kucanje sata a iz kuhinje kapanje česme. Bilo je hladno, ali ne i zagušljivo kao što je očekivala pošto je kuća nekoliko dana bila zatvorena. Osetila je miris lavande i vanile iz kolekcije glejd rileksing moments, kojima klijenti iz srednje klase pokušavaju da poprave utisak o svojim pohabanim i sumornim kućama kad ih stave na prodaju ili ponude za izdavanje, pokazujući ujedno da je firma Čisto kao suza detaljno obavila svoj posao. Teri se uklapao u ovaj „prosečan” tip stanovnika; većina njenih klijenata u ovoj četvrti više je volela prirodne mirise.

Stela nije volela da privlači pažnju svetlom pa je upalila minijaturnu baterijsku lampu marke maglajt na privesku za ključeve.

Uvek nosite baterijsku lampu u slučaju da nestane svetla.

Utvare su ponovo zaplesale na svetlu baterijske lampe kada je njome opisala krug osvetlivši celo predsoblje. Starac koji je drhtao i trzao se preobrazio se u čiviluk na kojem su visile jakne, stočić za telefon bio je mačka izvijenih leđa koja je nestala pretvorivši se u stub na spiralnim stepenicama, sa poda je ustao jedan junak iz crtanih filmova i bacio se na stepenice. Stela je preskočila katalog i došla do kuhinje.

Sigurnosna svetla su se iz nekog razloga upalila, a Stela se nagnula preko sudopere, ali nije videla nikoga ispod prozorske daske pa je zaključila da su grane forzicije udarile u prekidač njišući se na vetru; vratila se u sobu; bledi kućni aparati i radne površine delovali su kao bolnički pri treperavom svetlu.

Nije bilo nijednog malog kuhinjskog aparata koji obično stoji na radnim

površinama: aparata za kafu, tostera, pribora za kuvanje u keramičkim posudama, daske za sečenje na kojima se zadržavaju bakterije; pretpostavila je da se tu retko kuvalo i jelo i prisetila se da se u kesi sa znakom Koopa nalazila flaša koka-kole i dve rolnice sa slaninom. Teri je jeo usput; hrana je bila samo gorivo. Zavrnula je slavinu koja je kapala, zadovoljna što je iz odvoda osetila dašak hlora.

Tokom nedavnih poseta Teriju, Stela je retko išla dalje od dnevnog boravka, uglavnom je sedela tu na sofi i pila čaj. Oboje su znali da će otići čim ga popije.

Američki frižider sa aparatom za led zasenio je repliku rustičnog kredenca od borovine koji je Stela pamtila iz detinjstva. Večiti oportunista, Teri ju je uzeo od čoveka koji je izbacivao stare stvari iz kuće, nedaleko od mesta zločina koji je ispitivao; uzeo je i bračni krevet, kuhinjski sto i orman za odeću, koji je završio u Stelinoj sobi. Njena majka je rekla prijateljima da je farbanje parketa od borovine u boju trešnjinog drveta bila poslednja kap koja je dovela do razvoda, mada je u njenom malom stanu u Barons kortu preovlađivao parket od borovine koji je od starosti potamneo.

Kredenac je bio pun belih tanjira nalik bezizraznim licima. Dok je Stela tu živela, na kredencu su stajale razne drangulije: korpica sa ekserima, kuvari njene majke, okrnjene šolje i raspareni polovni tanjiri, sijalice, sveće, gajtani i ukrasi za pakovanja božićnih kolača.

Frižider se, završivši ciklus odmrzavanja, zatresao a zatim potpuno utihnuo. Stela se iznenadila kada je zatekla pivo i flaše vina na policama i u odeljku za povrće. Mislila je da Teri ne pije; kad god bi ga videla, upravo je odlazio na posao ili je već radio. U pabu bi celo veče pijuckao jednu čašu piva sa limunadom. Tri jajeta su se kotrljala u odeljku na vrhu vrata; tu su bile još samo tegle sa lukom u turšiji, kriška čedra i pola kupovne pastirske pite na tanjiru od aluminijumske folije. Teri ne bi ostavio hranu u frižideru da je planirao da duže odsustvuje iz kuće. U fiokama zamrzivača bilo je još pastirskih pita. Njena majka je bila sigurna kako Teri ne bi odobrio njenu nedavnu odluku da postane vegetarijanac; on ne voli vegetarijance, rekla je.

Stela je pak podozrevala da Terija nimalo nije briga šta jede njena majka.

Pošto nije volela da baca hranu, rešila je da ponese pite kući. Osećala se kao da krade; obeshrabrena, odbacila je tu zamisao.

Jedva primetan pad temperature nije bio prouzrokovan radom frižidera,

hladnjikav talas dopirao je s nekog drugog mesta u kući.

Duž prolaza je razabrala dva prozorska stakla na ulaznim vratima: pravougaonici koji lebde u mraku. Ulazna vrata su bila zatvorena. Gore je zaškripala daska na podu; kuća joj se prilagođavala.

Vratila se u kuhinju. Osvetljena halogenom signalnom svetiljkom, bašta je izgledala kao pozornica koja čeka glumce. Teri mora da je nedavno čistio jer je samo malo lišća bilo razbacano po cvetnim lejama. Na sredini trema stajao je plastični izletnički sto, u čijem se udubljenju skupljala kišnica.

Odgovarajuće stolice bile su naslonjene na njega onako kako bi to Stela uradila, ne bi li onemogućila pticama da isprljaju sedišta. Firma Čisto kao suza nudila je i paket usluga pod nazivom „Dočekajte spremni proleće”, koji je obuhvatao čišćenje staza i baštenskog nameštaja jakim mlazom vode pod pritiskom. Crevom je oprala popločane staze i razgrnula zemlju; nameštaj je mogao da prođe bez pranja.

Nikada nije za tim stolom, po sunčanom danu, sedela sa Terijem dok on ispija pivo i pričala mu o novim poslovima, a on njoj o najnovijim slučajevima.

Sigurnosna svetiljka se ugasila. Stela je pipkajući potražila svoju baterijsku lampu maglajt.

On je posmatrao.

Pred očima su joj igrali svici. Baterija u lampi bila je na izdisaju; zrak svetla je treperio i bledeo.

Pažnju joj je privukao oštar miris sredstva za skidanje kamenca iz čajnika koji je dopirao ispod sudopere i sagnula se da pogleda šta je u pitanju. U tom ormaru je tražila gumu za otpušavanje, izgledala joj je ogromno kad ju je Teri poslao po nju da bi otpušio lavabo u kupatilu. Stela je prekinula to maglovito sećanje.

Mišljenje o ljudima Stela Darnel je stvarala na osnovu njihovih ormana sa sredstvima za čišćenje. Oni koji su ih ređali po policama, raštrkane flaše stavljali u plastične kutije, savijali krpe za prašinu, jelensku kožu, krpe za sudove, ređali sunđere i žice za struganje i kačili na kuke lopatice i četke retko su plaćali na vreme i tražili su dlaku u jajetu. Ako bi se, kada otvori orman, sadržaj prosuo na pod, očekivala je da će imati odrešene ruke i da neće biti problema sa plaćanjem.

Terijev orman sa sredstvima za čišćenje bio je jedan od najurednijih koje

je Stela videla.

Na rešetki za ceđenje posuđa poređani u nizu stajali su jedna činija, kašičica za desert i jedna šolja: Terijev poslednji doručak. Pojeo je žitarice i popio kafu. Visok metar i osamdeset pet, žustrim korakom je otišao u kuhinju, dok su mu kožni đonovi lupkali po pločicama, i brzo i vešto ostrugao unutrašnjost činije i šolje nasapunjanim sunđerom, ispravši ih temeljno pod mlazom vrele vode, ne mareći što je oprljio već ispucalu kožu.

Stresao je višak vode sa ruku, osušivši ih krpom proturenom kroz gumenu alku na vakuum vešalici zalepljenoj na frižider.

Teri je otišao ne znajući da poslednji put izlazi iz svoje kuće.

Krpa za sudove se osušila. Teri je bio odsutan dva dana. Zašto je bio u Sifordu?

Diši duboko. Tako je. Udahni. Izdahni. Udahni. Gledaj u daljinu. Čim budeš mogla normalno da hodaš, bićeš na konju.

Nije mogao da je natera da ne steže toliko ogradu dok je oluja snage devet bofora bacala trajekt kao jednu od njenih igračaka za kupatilo. Putnicima na gornjoj palubi bilo je muka i umrljali su se povraćkom koju je nanosio vetar. Polomio bi joj prstiće ako bi probao na silu da ih odvoji od ograde. Njena sićušna ramena su se dizala i spuštala dok je sledila njegova uputstva. Malecka se tresla; zagrlio ju je.

Stela je gurnula činiju, kašičicu i šolju i pomerila ih nekoliko santimetara od mesta gde su prvobitno stajali, tako da Teri nije više bio poslednji koji ih je dotakao; izbrisala ga je. Belo posuđe će spakovati u sanduk i dati u dobrotvorne svrhe. Nikako nije mogla da se oslobodi utiska da je Teri tu negde i da je posmatra.

Uperila je baterijsku lampu iza vrata dnevnog boravka. Ništa. Iako je na sebi imala postavljenu jaknu, bilo joj je zima. Nije htela da upali radijatore; Teri je štedeo na centralnom grejanju, sećala se da joj je uvek bilo hladno kad bi došla kod njega.

Divila se besprekornim linijama i metalnom sjaju kamina sa završnom obradom od hroma, efektom pravog plamena i dimnjakom. Kad je kupljen, mislila je da je televizor. Setila se Terijevog izgubljenog mobilnog telefona i

uperila je baterijsku lampu ispod dvoseda i fotelje.

Bila je na podu kada se ulična svetiljka ponovo upalila projektujući na venecijaneru siluetu živice koja se njihala. Stela je zadrhtala. Pažljivo, kao da je forenzičar, podigla je jastuke i kleknula na sofu, uperivši iza njega svetlo.

Dodirujući nosom tkaninu, osetila je Terijev losion posle brijanja; on je tu sedeo i gledao televiziju.

Ulična lampa se ugasila i u isto vreme nalet vetra zatresao je prozore, njegovo jaukanje preraslo je u cviljenje pre nego što je sasvim utihnuo.

Osveživač vazduha bio je uključen u dupli utikač pored kamina. Izvukla ga je. Kao što je i pretpostavila, patrona je bila pazna. Teri je bio isuviše pedantan da bi ostavio iskorišćen uložak uključen u struju: još jedan dokaz da nije planirao nekud da ide, da ga je nešto nateralo da se predomisli. Nešto nije bilo kako treba.

Stela je požurila niz stepenice ka predsoblju, dok ju je polako obuzimao nemir, i mašući baterijskom lampom tamo-amo osvetljavala sebi put. Promaja je tu bila jača i ona je zastala na odmorištu kako bi još jednom proverila da li je zaključala ulazna vrata.

Terijeva četkica za zube i brijač stajali su u kupatilu u velikoj čaši na lavabou. Gurnula ih je na drugi kraj staklene police, a onda ih je, priznavši sebi da Teri ne bi voleo da vidi da ih je pomerila – ona nije volela da Pol dira njene stvari – vratila na mesto. Svaki predmet predstavljao je Terija; on ju je okruživao. Stela se uzalud trudila da odagna osećaj da će se njen otac svakog časa pojaviti i pitati je šta tu radi. Poravnala je peškir koji je stajao na ogradi mada je već bio ravan. Terijeva spavaća soba nalazila se četiri stepenika iznad omorišta s kupatilom i bila je okrenuta prema ulici. Kada je za vikend dolazila kod Terija, ta vrata bila su uvek zatvorena. Ostala bi u svojoj spavaćoj sobi sve dok je ne bi pozvali na doručak. Njena stara spavaća soba nalazila se na levoj strani; nju će ostaviti za kraj. Stela se uplašila da će joj srce iskočiti iz grudi kada je stavila ruku na kvaku da otvori njegovu sobu.

Kada je išla u kupatilo, vrata su bila odškrinuta, sada su bila zatvorena.

Stela se vratila na niže odmorište i pažljivo se sagnula preko stuba na ogradi, izvivši se, ali je videla samo deo ulaznih vrata. Sve slabije svetlo baterijske lampe nije dopiralo do predsoblja, ali je razaznala kataloge na stolu u predsoblju i pokušala da se priseti da li ih je tamo ostavila. Mora da je spustila baterijsku lampu da bi ih skupila i poređala kako se gomila ne bi

rasula. Pamćenje joj je sve više slabilo.

Vratila se do spavaće sobe, dok joj je u ušima odjekivalo glasno šuštanje njene jakne; ovoga puta vrata su bila otvorena mada ona nije okrenula kvaku.

Naravno da je promaja odškrinula vrata. Stela je odahnula.

Prozori u spavaćoj sobi bili su zatvoreni i imali su graničnike; Teri je znao sve o bezbednosti. Stela je osvetlila gole zidove, njegov krevet sa ugrađenim policama od melamina oko uzglavlja i garderobni orman od borovine sa odgovarajućom komodom na kojoj je stajala Terijeva torbica za toaletni pribor, četka za kosu od slonovače, bez drške i skoro prazna bočica losiona posle brijanja marke džilet. Stela mu je za rođendane i Božić poklanjala losion posle brijanja.

Na velikom ispeglanom sivom jorganu na jastuku stajala je svetloplava savršeno savijena pidžama. Stela je nije dodirnula; sa razdaljine od nekoliko koraka osetila je miris Terijevog učvršćivača za kosu.

U trodelnom ogledalu na garderobnom ormanu video se njen grubi trostruki odraz, krupna figura u jakni, crte oštre kao granit pod nemilosrdnim svetlom.

Ona je iza noćnog ormarića izvadila iz struje još jedan iskorišćeni osveživač vazduha. Pored stone lampe stajao je radio-budilnik sa ogromnim brojevima i baterijska lampa sa svetlećim kućištem. Bila je ispravna pa je Stela njome zamenila svoju baterijsku lampu.

Na displeju telefona zasvetleo je broj 1.

Teri je dobio poruku.

Kada je podigla slušalicu, ekran je poplaveo. Pritisla je „plej”. Ženski glas automata sa američkim naglaskom objavio je da je jedna poruka ostavljena u deset i tri minuta u subotu 9. januara 2011, dan pre nego što je Teri umro.

Posle zvučnog signala nije se čulo ništa. Stela je pretpostavila da je to poziv nekog ko pokušava nešto da proda i automatski se prekida ako pozvani ne odgovori, ali je ipak pritisla „riplej”. Ovoga puta, kada je pustila poruku, razabrala je nešto što je zvučalo kao žuborenje vode; kad ju je ponovo preslušala, nije više ništa čula.

Zaboravila je na „1471”; mogla je da sazna broj sa kojeg je upućen poziv.

Otkucala je brojeve i začula snimljenu poruku: Imali ste poziv u 10.03 devetog januara… Opipala je džepove tražeći hemijsku olovku dok je

neprirodan glas izgovarao brojku po brojku; odustala je i pritisla tri da uspostavi vezu i niz veselih tonova označio je biranje broja. Prebrojala je koliko je puta telefon zazvonio: jedan, dva, tri pre nego što se čulo dugačko biiip i linija se prekinula.

Vazduh u sobi se pokrenuo i Terijev losion posle brijanja zagolicao joj je nozdrve; dok je pokušavala da priguši kijanje, videla je da su vrata spavaće sobe zatvorena. Ispustila je baterijsku lampu i svetlost se sjurila niz zid.

Baterijska lampa se zaustavila uperivši svetlo prema ogledalu, nalet svetla izbrisao je Stelin odraz u njemu. Provukla je prste kroz kosu; mora da nastavi, rekla je sebi. Prstiju utrnulih od hladnoće probala je ponovo: „Ovde Terens Darnel, trenutno ne mogu da se javim, ali ako…”

Stela je bacila slušalicu; ona je odskočila napravivši udubljenje na jorganu, dok je iz nje dopirao cvrkutav glasić. Poslednji broj sa koga je pozvana kuća bio je Terijev mobilni telefon. Pozvao je da presluša svoje pozive.

Kada je bila mala, bio je to razvodnik koji bi se ušunjao do njihovih sedišta u bioskopu sa porukom da dođe na suđenje, ili čovek koji se gega u pabu ili kafiću, ili jednoličan glas iz njegovog radija koji prenosi tajne informacije, skraćujući im zajedničko vreme. Kako je tehnologija napredovala, to se dešavalo posredstvom njegovog pejdžera, ili telefona pored njegovog pribora za jelo, dok su čekali da im posluže hranu, koju neće pojesti jer je neće sačekati.

Stela je pregledala bazu bežičnog telefona. U poslednjih godinu dana Teri je sve teže disao, gutao je vazduh; nekoliko puta, koliko ju je zvao, čula je to kroz telefonsku slušalicu; kao da mu je svaka rečenica pričinjavala napor, kao da je razgovor s njom bio napor. Ipak, na snimku se nije ništa čulo.

Datum je bio pogrešan.

Dok je sat pokazivao tačno vreme – bila je skoro ponoć, s tim što je žurio tri minuta – datum je bio deseti januar; kasnio je jedan dan. To je značilo da je deveti, kako je stajalo na aparatu, u stvari bio deseti. Teri nije mogao da pozove svoj kućni broj: u tri minuta posle deset sati on je bio mrtav otprilike dvadeset četiri sata.

Iz slušalice je dopirao jedva čujan zvuk sirene; linija je bila još uvek otvorena. Uzela je slušalicu i odmerenim glasom ostavila svoje ime i broj telefona firme Čisto kao suza, nadajući se da će Terijeva baterija potrajati

dovoljno dugo da se ta osoba javi.

Stela se prisetila da je to bila druga poruka koju je ostavila i više nije osećala olakšanje. Neko je zvao, ali nije ostavio poruku; sigurno bi to i uradio da je hteo da vrati telefon.

Neobjašnjivo.

Prišla je vratima.

Nisu mogla da se otvore. Drmusala je bravu. Vrata su bila zaključana.

Pobesnela je.

Baterijska lampa se ugasila. Udarala je po vratima; u mrklom mraku izgubila je orijentaciju i pala nauznak na krevet. Stomačni mišići su joj se zategli, i stegla je zadnjicu. Disala je duboko i nedugo zatim miris praška za rublje ju je prenuo. Mora da se sabere, grdila je sebe.

U tom trenutku zrak narandžastog svetla prešao je preko vrata. Ulična lampa se upalila i zasijala kroz razmaknute zavese.

Našla je fosforescentnu baterijsku lampu – žuti svetlucavi štap – ispred nogu, ali nije radila. Ulična svetiljka se ugasila. Ponovo je zgrabila kvaku, snažno je okrenula i ovog puta vrata su se otvorila. Napolju je bilo hladno i ona zadrhta i zacvokota. Stegla je vilice, ljuta što se uplašila. Bilo je očigledno da je kvaku trebalo podmazati; ceo trik je bio u tome. A to što su vrata bila zatvorena – sama ih je zatvorila kad je ušla jer je bila promaja. Teri je mrtav, videla je njegovo mrtvo telo, on nije bio tu.

Morala je da se osloni na slabo svetlo svoje baterijske lampe na privesku za ključeve da bi došla do odmorišta gde se nalazila njena soba. Ta soba je gledala na park na Trgu Svetog Petra a dole, u bašti do Terijeve sobe, na kraju zavojite staze popločane škriljcem otkrila je letnju kućicu. Bila joj je poznata mada je ranije nije videla iz ovog ugla i nije je videla s večeri.

Gledala je u baštu gospođe Ramzi.

Zaboravila je da je gospođa Ramzi živela blizu Terija. Kod nje je uvek dolazila iz pravca Ulice King, i usredsređena na posao, zaboravljala da je on u susedstvu. Mnogo puta je protekle dve godine bila tik iza ugla; nijednom nije pomislila na njega. Njen omiljeni klijent i njen otac pripadali su različitim svetovima.

Začuo se vrisak: prigušen i očajnički. Stela se grčevito uhvatila za prozorski okvir dok joj je srce divlje lupalo. Odmah zatim začuo se lavež, hrapaviji i neodređeniji od psećeg i lisica je odskakutala duž staze i skočila

na baštenski sto gospođe Ramzi, njuškajući levo-desno dok su joj oči blistale, a zatim nestala u grmlju pored zida. Stela je pokušala da se povrati; nikada nije pomislila da srčani udar može dobiti tek tako.

Stara gospođa se ljutila što su se deca igrala žmurke u njenom dvorištu, skrivajući se ispod stola, u grmlju ili u letnjoj kućici. Optužila je Stelu da joj ne veruje, ali se umirila kad se Stela ponudila da oriba sto, da ukloni ptičji izmet i premaže drvo. To joj nije naplatila.

Gospođa Ramzi nije bila u pravu: Stela joj je verovala. Stela je, kao ćerka detektiva, znala da je ono što deluje nemoguće i te kako moguće i pogledala je pažljivo u baštu da proveri ima li tragova nezvanog gosta – tragova vučenja nogu, omota od slatkiša, otisaka stopala na zemlji – ali nije našla ništa. Sada bi volela da može da uveri gospođu Ramzi da je to bila lisica.

Na prozorskoj dasci našla je srebrnu hemijsku olovku. Pri slabom svetlu nije mogla da protumači šta na njoj piše, ali je mogla da objasni zašto je tamo stajala: Možda je Teri pisao nešto za radnim stolom i ustao da proveri zašto se upalilo sigurnosno svetlo. Pošto se trem ne vidi odavde, morao je da siđe da izvidi i, neustrašiv kakav je bio, došunjao se stazom do kuhinje i otvorio zadnja vrata.

Usmerila je baterijsku lampu prema vratima kao da Teri svakog časa treba da se vrati iz kuhinje – zadihan i razdražljiv – da ugasi stonu lampu i ode u krevet ostavljajući stolicu pored prozora kao što je sada stajala i hemijsku olovku na prozorskoj dasci.

Baterijska lampa je zatreperila, jače zasijala, a onda se polako ugasila.

Stela je pipajući potražila stonu lampu na radnom stolu, dišući neujednačeno. Lampa je bila nadole, ali i svetlo ju je, mada slabo, zaslepilo, pošto je prilično dugo bila u mraku. Heftalica, plastični časovnik, konzerva od neskafe prepuna hemijskih i drvenih olovaka i gomila časopisa pod svetlom delovali su uobičajeno i prozaično.

Na policama na kojima su ranije stajale malobrojne Steline knjige sada su bile poređane one iz sudske medicine, biografije policijskih službenika, knjige u mekanom povezu o istinitim zločinima: Ubistva na tresetištu, Blizanci Krej, Harold Šipman i primerak zakona o policijskim dokazima i dokazima sa mesta zločina. Na mapi za pisanje od upijajuće hartije,

ukoričenoj veštačkom kožom, stajao je kompjuter sa ravnim ekranom. Teri je koristio kompjuter na poslu, ali Stelu je iznenadilo što je imao kompjuter kod kuće, jer je mislila da se on ne snalazi sa novom tehnologijom. Oni časopisi bili su brojevi Džoba, koji objavljuje londonska policija. Sela je za radni sto, koji se nagnuo kad se naslonila na njega. Pored nje je stajao prazan list papira sa štampanim kompjuterski urađenim zaglavljem drukčijim od zaglavlja firme Čisto kao suza, koje je bilo utisnuto na pergamentu. Kolin Peterson je nudio „kvalitetno malterisanje i gletovanje”. Pri dnu je bilo nažvrljano „17. 6. – 21. 7, gostinska soba”. Stela je kiptela od besa što ju je Teri izneverio: nije joj rekao da će da renovira njenu sobu. Presavila je papir i zaglavila ga ispod noge radnog stola da se ne klima.

Sobu je trebalo renovirati: još uvek je bila ružičasta, boja koju je Teri izabrao za ćerku kakvu je želeo, ali nije dobio. Kvadrati na crvenom tepihu usijali su se od prašine koja je prodrla duboko, prošarani tragovima točkova stolica. Prešla je prstom preko stola i ustanovila da nije prašnjav. Uredno je razmestila predmete kao da vrši poslednje pripreme pred dolazak gostiju.

Ipak, i dalje je imala utisak da je Teri u kući i da ne bi trebalo da dira njegove stvari.

Na jednom zidu plastificirana mapa Londona zamenila je njen poster Džona Travolte iz filma Briljantin. Srušila je konzervu sa olovkama pokušavajući da vidi da li je nešto napisano na crveno-crnom kalendaru sa metalnom spiralom koji se nalazio iznad njegovog stola. Na januaru nije bilo ničega. Prelistala je kalendar tražeći neki trag o tome zašto je Teri bio u Sifordu. Ništa. Na januaru nije bilo ničega. Teri nije imao privatan život.

Sledećih sat vremena bila je zauzeta izvlačenjem fioka, pražnjenjem fascikli i skupljanjem izveštaja iz banke i visini penzije, računa za komunalne usluge, dokumenata za overu testamenta u sudu. Sekač papira je sekao i sekao dok ga je ona punila zastarelim sertifikatima Ministarstva saobraćaja, polisama osiguranja za automobile koje je Teri prodao ili zamenio po principu staro za novo, priznanicama, platnim listama za poslednjih četrdeset godina. Iako je žurila, uredno se pridržavala pravila o recikliranju i poverljivosti. Uskoro je korpa za otpatke na aparatu bila prepuna i motor se zagušio. Izgubila je vreme vadeći zgužvane trake iz zubaca perorezom koji je nosila na privesku za ključeve. Mašina nije proradila.

U poslednjoj fioci radnog stola, u smeđoj koverti, nalazila se fotokopija

Terijevog testamenta, u kojem je stajalo da je Stela jedini naslednik njegovog imetka. To otkriće nije trebalo da je zaprepasti – njen otac nije imao rođaka i ona mu je bila najbliži rod – no ipak ju je iznenadilo. U tišini koja je nastupila sa prestankom rada mašine za sečenje papira čula je svoj mobilni telefon i izvadila ga iz džepa. Imala je govornu poruku; od neznanca kod kojeg je bio Terijev telefon? Nespretno je pritisnula dugme za govornu poštu, lupkajući nogama dok je glas sa atomata navodio mogućnosti, a ona nije mogla da zaobiđe uvod. Konačno se čulo bip – signal da sledi poruka, praćen zbrkom prigušenih zvukova. Čula je Pola kako govori: Ja sam napolju.

Stela je odjurila na odmorište, otvorila Terijevu spavaću sobu, otrčala do prozora i podigla letvicu na venecijaneru. Vetar je prestao i na drumu je bilo tiho; nije bilo nikoga. Pol je odustao i otišao kući. U Terijevoj radnoj sobi je sela, ispružila noge i upiljila se u tavanicu dok joj se srce polako smirivalo.

Tavanicu je trebalo okrečiti, malter je bio ispucan, bela boja požutela od nikotina – iako je Teri prestao da puši kada je Stela napunila pet godina – a oko vrata koja vode na tavan polako se ljuštila. Zaboravila je na tavan. Iznad nje, oko ivica loše postavljenih vrata probila je pravougaona žuta mrlja.

Svetlo na tavanu bilo je upaljeno.

Uzeo je od nje čašu sa vodom. Nije htela da je pije čak ni kad joj je rekao da je sipao vodu iz česme u kuhinji, jer su se u rezervoaru udavile neke ptice. Šapnula je da je na tavanu ubica. On ju je uveravao da je njegov posao da hvata sve nevaljale ljude i da takvih tu nema. To je bila njihova igra. „ Moj tata hvata nevaljale ljude.” Ovoga puta nije htela da se igra i bila je tiha. Nije mu poverovala. Nije mogao da pohvata sve nevaljalce. Tog tenutka srušio mu se ceo svet.

Ugasila je svetlo i stala na odmorište. Otvorila je i zatvorila vrata s treskom polako uzmakavši sa svetla koje je prodiralo iza tavanskih vrata i padalo na stvari rasute po tepihu.

Ko god da je gore, prozreo ju je. Stela je, uzdržavajući se da ne pobegene, gurnula kvaku na vratima na tavanu i otvorila ih. Koz otvor je ušao hladan vazduh, na lice joj je palo malo sitnog peska i neki lagan materijal, od čega je počela da se guši. Prigušivši vrisak pala je na radni sto preturivši

stonu lampu. Sijalica se razbila. Zgrabila je materijal i strgnula ga sa lica, oči su je pekle: zagrcnula se od prašine i silovito se zakašljala. Na kvadratima tepiha razabrala je zelenu postavljenu jaknu punu paučine, osvetljenu zrakom svetla. Podigla ju je i protresla. Na grudima je imala izvezen logo firme za alarme, slovo A u obliku kosog krova, od Abakus, slovo S nastavljalo se u sekjuriti. Kroz otvor je videla krovne grede obložene staklenom vunom radi toplotne izolacije, na vrhu sijalicu koja je visila na gajtanu.

Iako je mislila da to ne treba da radi, spustila je merdevine i zgrabivši bušač za papir, popela se na četvrtu prečku, lupila bušačem u tavanicu i skočila s merdevina. Tišina.

Kada se sledeći put usudila da se popne do vrha merdevina, bila je napeta jer je očekivala napad; zakoračila je na daske, koje su ulegle pod njenom težinom, ali su izdržale. Ako se izuzme nekoliko kutija, tavan je bio prazan i nemoguće je bilo sakriti se u udubljenjima oko dimnjaka ili ispod streha. A onda je videla šta je izazvalo promaju: krovni prozor je bio odškrinut. Povukla ga je i uz tresak zatvorila i udaljena buka sa auto-puta je utihnula: čulo se samo njeno disanje. Pribrala se: Teri je zaboravio da zatvori prozor i ugasi svetlo. Ulubljeni kofer marke rivelejšn ležao je bočno tako da ne smeta pri podizanju merdevina. Stela ga je prepoznala: na njihovom poslednjem letovanju skakala je po njegovom poklopcu da se lakše zatvori.

Dok je njena mama skupljala garderobu, komplet za prvu pomoć, sredstva za higijenu, Stela je krišom pretraživala džepove opšivene gumicom, igrala se kaiševima i milovala svilenkastu postavu, na kojoj je otkrila zrnca peska i deliće školjki; spomen na ostala letovanja. Teri je krupnim koracima išao prema autobuskoj stanici držeći lako kofer kao da je prazan, dok je majka sve više zaostajala očigledno da bi držala korak sa Stelom – ali ju je, kada je Stela pokušala da stigne Terija, povukla za ruku. Stela je sve svoje nade položila u trun peska. Teri je obećao da će napraviti zamak sa šancem, ali se ona nije sećala da su to uradili. Kada se vratila kući, uvukla se u kofer i zatvorila poklopac, ali niko nije došao da je potraži. Iza kofera nalazila se kutija s dvadeset pakovanja pahuljica kelogs koko pops. Stela je otvorila kutiju.

Tri bucmasta lica uokvirena krutom kosom od najlona i sa slepim očima zurila su iz kutije. Teri je sačuvao njene lutke. Jedna je plakala kada joj se povuče kanap na leđima; kanap se usecao Steli u prste i mrzela je njen plač.

Druga lutka bi se upiškila kada joj se sipa voda u rupu na glavi. Pošto joj se i samoj često dešavalo da se upiški u krevet, Stela je to još više mrzela.

Ispod lutaka nalazio se konopac za preskakanje, hrpa odeće za lutke, plastični šporet i odgovarajuća mašina za veš. Unutra je bila i dečja bolničarska uniforma, plastični stetoskop, špil karata sa slikom Londonske kule na poleđini i neotvorena kesa klikera sa cenom od dest novih penija iz pošte u King stritu.

Kad bi Stela stigla sa svojim koferčićem, Teri bi doneo kutiju u dnevni boravak. Ona bi mu predala kaput i sela na sofu ne znajući šta se od nje očekuje. Igračke nikada nisu već bile tu, tako bi joj bilo lakše da na njih ne obraća pažnju. Umesto toga morala je da se pretvara da je zainteresovana kada bi skoro svečano stavio kutiju pred njene noge. Ona bi ravnodušno čeprkala po kutiji, okrenuvši Teriju leđa. On bi čitao novine, ali zapravo je posmatrao da li će joj se svideti igračke. I tako, obamrla od očajanja tvrdoglavo se držeći nejasnog ubeđenja da će izneveriti – nekog ili nešto, Stela je odlučno oblačila i svlačila lutke, kotrljala klikere po tepihu i stavljala ih u mašinu za veš i šporet i vadila ih napolje. Kasnije bi majci pričala da joj je Teri čitao, pitao je o školi i vodio je pored reke da skupljaju sve iz prirode. Majka joj nikada nije poverovala. Na susednom zidu nalazila se podna polica krcata kutijama sa dokumentima. Stela je pročitala natpis na svakoj od njih: Katrin Roksmit 27. jul 1981.

Bile su dvadeset tri kutije sa fasciklama, svaka uvezana trakom. Izvlačeći prvu u nizu s leve strane na vrhu police, udarila je nogom u nešto. Bila je to stolica na sklapanje. To znači da je Teri ovde provodio vreme. Rasklopila je stolicu i čučnuvši stavila kutiju pored nogu pa podigla poklopac. Bila je prepuna papira. Stela je osetila mučninu.

Teri je ukrao dokumentaciju o slučaju ubistva.

Prelistala je papire, njihov neugodan miris naterao ju je da kine. Teri nije ukrao dokumantaciju, samo ju je fotokopirao: fotografije, isečke iz novina, indeks kartice, po dve na svakoj strani dokumenta, podatke o svakome ko je dao neku informaciju, ma koliko beznačajnu. Jedna žena je u slivniku kod paba Rem našla omot od mentol-bombona polo; druga je prijavila svog muža; dve tinejdžerke su videle žrtvu kako se šeta sa sinom pored Hamersmit terasa tri nedelje pre njenog ubistva. Na mnogim listovima bile su okrugle mrlje od šolja, prave kao i fotokopirane, i masne mrlje. Na svakom papiru, složenom

po redosledu, u desnom uglu bio je napisan IS, broj sobe u kojoj se vršila istraga.

Stela je znala da se iza oznake MIR krije soba s informacionim sistemom za rešavanje najtežih zločina, u kojoj policija vodi istragu o svakom ubistvu.

U policijskoj stanici Hamersmit ta soba je bila apartman Brejbruk. Teri ju je tamo vodio.

Hladnoća joj se uvukla u kosti i noge su joj utrnule, ali uzela je nekoliko papira spojenih spajalicom: pivremeni izveštaj višeg inspektora Darnela.

Istog trenutka Stela je shvatila zašto su sve te kutije kod Terija.

Slučaj Roksmit nikada nije rešen.

Dok su kofer i kutija sa igračkama bili prekriveni sivom prašinom, kutije sa dokumentima su bile čiste. Stela je videla šta ju je nateralo da kine: jedna boca tečnosti za poliranje nameštaja mister šin stajala je u senci police, a pored nje bila je sklopljena četka za prašinu. Stela se namrštila: vlažna krpa bi bila bolja. Sijalica je zatreperila i ona je podigla pogled očekujući Terija. „Hajde, idi da nam skuvaš šolju čaja, ljubi te tata. Prepusti to meni.”

Bacila se na posao, izvukla sledeću po redu kutiju i obe odvukla do otvora za tavan; čizme su joj lupale po daskama mada se trudila da hoda lagano. Nije želela da je čuju u susedstvu niti da propadne kroz tavanicu.

Kada je sišla niz dve prečke, ulazna vrata su se zatvorila.

Stegla je kutije, dok joj je niz pazuhe curio hladan znoj, vratila se i stala iza dimnjaka. Vrata na otvoru za tavan su bila otvorena, merdevine spuštene; naći će je. Opipala je džepove da nađe telefon. Setila se da je skinula jaknu i prebacila je preko stolice pored radnog stola, a telefon joj je bio u džepu.

Sat na crkvi otkucao je četiri, zvuk je bio prigušen. Ako pozove u pomoć, verovatno je niko neće čuti kroz debeo zid dimnjaka. Otišla je do krovnog prozora i polako ga podigla. Lice joj je skvasila ledena kiša. Obrisavši oči videla je da sviće i da se pri plavoj svetlosti zore jasno oslikava letnja kućica gospođe Ramzi. Ptica je zacvrkutala, druga joj je odgovorila, a onda još jedna; počela je ranojutarnja horska pesma. Nije mogla da se popne na kosi krov.

Ispod nje u kući je bilo mirno i Stela se osmelila da proviri u radnu sobu.

Iseckani papiri su ispali iz korpe za otpatke i rasuli se po kvadratima na tepihu.

Stela se spustila na stepenice i okrenula se da dohvati dve kutije sa

dokumentima. Na odmorištu nije bilo nikoga, a sada je bilo dovoljno svetlo da se moglo videti i bez baterijske lampe. Vrata Terijeve spavaće sobe bila su zatvorena. Kao da su je oči varale.

Krenula je stepenicama preskačući po dve i u hodniku se okliznula o kataloge na otiraču i svom težinom pala na jedno koleno; ne ispuštajući kutije i ne obazirući se na bol koji joj se širio do butine, zgrabila je kaput koji je visio na čiviluku pored vrata i ustala.

Zurila je u Terija. Umoran, ispijenih obraza, beživotne kose, izgužvane jakne; mrtve oči koje zure i neće da se zatvore dok je ležao na nosilima.

Ispod obe miške nosio je ponešto i stavio je ruku na usta, kao da je uhvaćen na delu. Prsti su bili hladni na njenim usnama. Sklonila je kosu; on je uradio isto. Ona je zinula u čudu i njegova usta su se otvorila. Nikada ga ranije nije videla uplašenog; a onda je sunčeva svetlost u zoru zablistala kroz prozorska stakla na ulaznim vratima, osvetljavajući prašinu na ogledalu. Stela je snažno okrenula kvaku i otvorila vrata, zalupivši ih iza sebe i posrćući otišla do kapije.

Jedan autobus je protutnjao duž Grejt vest rouda, pospani putnici su bili mlitavo naslonjeni na prozore. Tek kad je ušla u kombi i aktivirala centralnu bravu, shvatila je da je ponela kutije sa dokumentima. Bacila ih je na suvozačevo sedište i upalila motor, pritisnula gas do daske i jurnula niz Trg Setog Petra.

Da je pogledala u retrovizor kada je skretala na izlazu iz Terijeve ulice, videla bi priliku pod trešnjinim drvećem kako hoda ka reci gde je, pre trideset godina, nađena ubijena Katrin Roksmit. Sat kasnije, pošto je izašla ispod tuša, obukla se i krenula u kancelariju, Stela je ustanovila da je ostavila Terijeve ključeve u njegovoj kući.

9.

Septembar, 1985.

Džastin se najbrže što je mogao kretao kroz biblioteku u kojoj je vladala mrtva tišina, šmugnuo u najudaljeniji prolaz između polica sa knjigama i odjurio ka vratima koja vode u podrum. Sajmon je stigao u biblioteku nekoliko sekundi posle njega i okružen hrastovim vitrinama i škripavim fiokama sa kataloškim karticama kao na vrtešci, pregledao tu prostoriju sa zidovima obloženim drvetom.

Sajmon nije bio tako pažljiv kao njegova žrtva i pustio je da se vrata zalupe za njim. Bibliotekarka, blaga žena bezizraznog, bledunjavog lica, zbog kojeg su je dečaci prozvali Ostriga, predano je brisala knjigu, a onda zastala i namršteno ga pogledala s podijuma, pokazujući krpom na znak tišina.

Džastin se spotakao o stolicu bez naslona, koja se na točkovima otkotrljala niz prolaz. Iskrivio je lice, siguran da je odao svoj položaj, ali Sajmon je pogrešno predvideo gde je on i tražio ga je u kutku za čitanje pored ognjišta jer je to mesto sa kožnim stolicama sa visokim naslonom i rukohvatom, poređanim u polukrug, dobro mesto za skrivanje.

Kada je Margaret Loket umrla 1939. godine u osamdeset prvoj godini života, ostavila je svoje plemićko imanje Marčant upravnom odboru svog fonda da na njemu sagradi internat za decu čije su porodice povezane sa najvećom strasti njenog oca: železnicom, kao i da tim internatom upravlja.

Ser Stiven Loket je umro pedeset godina pre svoje ćerke, bio je prvi proizvođač toaleta; uvećao je svoj imetak mudrim investiranjem u Britansku železnicu u razvoju i njegova opčinjenost sanitarnim inženjerima Dž. G. Dženingsom i Tomasom Tajfordom proširila se na pionire građevinarstva kao što su Gustav Ajfel, Izambard Kingdom Brunel i Tomas Bauč. Ovo prividno bezazleno interesovanje za njih pokazalo se kobnim.

U noći 28. decembra 1879. godine ser Stiven se ukrcao u voz koji je

trebalo da pređe preko novog mosta Taj na ušću reke Fort: most je imao rešetkastu konstrukciju i u to vreme bio je najduži na svetu. Šest meseci ranije kraljica Viktorija se provezla preko mosta pustivši ga u rad. Nije dozvolio da mu oluja koja je već udarala po njegovom vagonu pokvari raspoloženje i oduševljavao se kao dete svetlucavim gasnim lampama i labavim prozorskim bravama, zbog čega mu je kiša poprskala džepnu knjigu i pokvasila kaput. Čak ni kada se voz iznenada nagnuo na jednu stranu prilepivši ga za sedište, nije se uspaničio. Tek kada je čuo prasak za koji je, zahvaljujući svom znanju o gradnji kanalizacije, znao da potiče od lomljenja nesavitljivih delova od livenog gvožđa, ser Stiven je shvatio ozbiljnost situacije. Visoki stubovi su se raspali, nosači su se savili i za samo nekoliko trenutaka most se srušio kao jedan od drvenih modela Stivena Loketa, mada ovoga puta nije mogao da ispravi greške u proračunu i krene iz početka. Voz je pao u vodu. Nalet vode ga je progutao, on je pomislio na ispiranje toaleta, ali nije imao vremena da razvije tu misao. Preko sedamdest putnika se udavilo; Loket je bio među onima čije telo nikada nije nađeno, a iz te činjenice nastao je školski mit da njegov vodom natopljeni duh luta noću po imanju Marčant. Kad bi dunula oluja, duh je tresao prozore i prekidao struju.

Dečaci su tvrdili da su osetili dašak mirisa njegove cigare u biblioteci, koja je bila njegova soba za pušenje. Šest godina posle katastrofe Taj bridž, Tomas Tajford je izmislio monoblok, klozetsku šolju koja stoji samostalno na postolju a Margaret Loket je dva puta uvećala zaradu od poslova svoga oca živeći kao pustinjak među njegovim železničkim relikvijama dok joj je društvo pravila samo njegova mermerna bista.

Kolekcija knjiga ser Stivena Loketa, tipična za bogatog čoveka koji nije voleo da čita, bila je smeštena na police duž zidova, zaštićene rešetkama i staklenim vratima. Klasici tog vremena: Rečnik nacionalne biografije, Enciklopedija Britanika izdanje iz 1870. i sabrana dela Skota, Dikensa, Kolinsa i Takerija, bili su ukoričeni telećom kožom odgovarajuće boje s utisnutim Loketovim kupljenim grbom. Dečaci su mogli da pozajmljuju knjige samo uz Ostriginu dozvolu i da ih čitaju na licu mesta sa svilenim belim rukavicama na rukama. Jedini dečak od onih koji su trenutno pohađali školu na imanju Marčant spreman da podnosi tu sramotu sada se krije u delu za geografiju.

Kada je Džastin počeo da guta prva izdanja biografija savremenih inženjera i da tumači obimne monografije o novim građevinskim materijalima ili o efektima aerodinamičnih sila, ubedio je sebe da je on sin kakvog je ser Stiven želeo da ima. Plesnivi tomovi sa slikama i tehničkim opisima zidarskih radova, ugrađivanja ukrasnog kamena, raspona poprečnih greda na tremu, „letećih” potpornih stubova i podupirača otpornih na udar talasa oduzimali su mu dah. Osmogodišnji dečak vukao je prst po gusto štampanim redovima, po dijagramima lukova mosta i amortizera diveći se slikama u sepiji, linorezima i nostalgičnim slikama železničkih pruga, tunela, mostova i nadvožnjaka, tvrđava i svetionika i smišljao je priče koje će ispričati svojoj mami.

Većina dečaka volela je svetlu prozračnu trpezariju u novom krilu.

Džastin bi sedeo sam za sivim stolom od ultrapasa, tako da ne mogu da ga vide s vrata, i pisao pisma dok ga ser Stiven Loket čuva.

Pritajio se u prolazu između polica gde su stajale knjige iz geografije, znajući da to mesto više ne može biti njegovo sklonište sada kada ga je njegov mučitelj otkrio.

Dnevno svetlo je postajalo sve slabije. Samo je podmuklo ječanje vetra sa mora prekidalo silom nametnutu tišinu. Svakog trenutka će ga Sajmon pronaći. Slika Ralijevo dečaštvo od Džona Evereta Mileja sijala je u starinskom ramu. Bosonogi čovek okrenut leđima sedeo je na panju u crvenim pantalonama uperivši prst preko kamenog zida. Ciganin – pretpostavio je Džastin zbog minđuše – zaokupio je pažnju dvojice dečaka.

Džastin je verovao da je dečak koji je obgrlio svoje noge u čarapama Sajmon, a da je onaj drugi koji se ispružio na stomak on; dečaci, dobri prijatelji, slušali su kako im starac priča o svojim avanturama na pučini.

Slika mu je ulivala nadu da će ga Sajmon jednog dana zavoleti. Čak i pre nego što je kuća postala škola, takmičila se po broju toaleta sa kraljevskim paviljonom u Brajtonu; kuća ih je imala dvadeset pet dok ih je u paviljonu bilo trideset: veliki broj toaleta na ispiranje za kuću te veličine. Ser Stiven Loket postavio je tri toaleta u biblioteci.

Sajmon ga je čekao ispred njih. Džastin se skupio ispred vrata na kojima je pisalo „samo za osoblje”, na kraju polica sa knjigama. Kada mu je bibliotekarka donela knjige iz Loketovog kataloga koje su se čuvale u podrumu, primetio je da joj nije bio potreban ključ. Naslonio se na vrata; otvorila su se.

Srećom, neko je bio u toaletu; Sajmon će svakako pomisliti da je to on i strpljivo će čekati napolju, kao pauk pre nego što ubije muvu. Vrteo je olovku, kusim prstom podjednako brzo kao i ostalim, a ona mu je plesala po zglobovima. Činjenica: Sajmon ne zna ništa o paucima.

Džastin je čuo da je onaj u toaletu povukao lanac i iskoristivši buku prilikom ispiranja toaleta izašao kroz vrata pored polica za knjige i zatvorio ih za sobom.

Sijalica u rozetni bacala je treperavo svetlo na neravne kamene stepenice i Džastin se oprezno spustio pa u podnožju stepenica pronašao prekidač; ugasio je svetlo na stepeništu i upalio ono jače u sobi. Osluškivao je da li se gore čuju koraci, ali do njega je dopiralo samo šištanje rezervoara koji se punio i grgoljenje otpadne vode u kanalizacionim cevima.

Podrum je nekada bio kuhinjska perionica; sada je to bila bibliotekarska jazbina, puna knjiga sa polomljenim hrbatima i prašnjavog pisaćeg pribora.

Paučina puna prašine visila je sa poprečnih greda kao minijaturne mreže za ležanje a ispred malog kamina stajali su stolica i sto. Na stolu od ultrapasa bili su poređani listovi papira sa celofanom, makazama, skalpelom i posuda sa tečnim lepkom za gumu.

Džastin je zamišljao kako bi uživao da pomaže bibliotekarki da uvija i popravlja knjige. Na stolu je ležao metalni štap dugačak jedan metar.

Pogledao je knjigu koju je bibliotekarka popravljala: Lav, Veštica i Ormar od K. S. Luisa. Većini čitalaca najviše se sviđala Lusi. Džastinu se sviđao Edmund i kad bi imao prilike, izdao bi Sajmona Beloj Veštici za kockicu ratluka.

Posmatrao ga je čovek sa grivom na glavi i gustom bradom. Bista Stivena Loketa je prognana u podrum da napravi mesta za aparat za fotokopiranje u boji. Džastin ga je pomilovao po obrazu, razočaran što je bio hladan i ukočen.

Džastin je pretpostavljao da postoji još jedan izlaz i iza drvenog paravana s kineskom svilom poprilično izgrizenom od moljaca našao je zasvođen popločan prolaz. Stavivši na sto tri teška toma jedan na drugi, popeo se, njišući se, da odvrne sijalicu na tavanici i sve je utonulo u mrak. Skočio je sa stola na pod ne povredivši se. Sajmon je podstakao razvoj događaja.

Posle nekoliko minuta obuzeo ga je strah da ga je precenio: Sajmon nije našao vrata od podruma i izašao je iz biblioteke, pretpostavivši da mu je

Džastin pobegao. Džastin je bio razočaran jer je bio spreman za Sajmona.

Kosi zrak svetla obasjao je stepenice. Džastin se sklonio iza paravana.

Izdužena senka starog čoveka projektovala se na ciglama, povijena ramena, pognuta glava, posrtao je pri svakom koraku. Bio je to ser Stivenov duh.

Džastin se nije uplašio; on je čeznuo da ga upozna.

Prilika se okrenula preobrazivši se u Sajmona.

Džastin je izvukao konopac od roletne i zategao ga spreman za napad; prvo ga je olabavio a zatim zategao. To je bilo idealno oružje i on je njime stručno rukovao.

10.

Sreda, 12. januar 2011.

Bilo je vreme saobraćajnog špica kad je Stela izašla iz stanice metroa Šepards buš na sunce. Na zelenilu je svetlucala rosa. Crveni autobusi, plava kola, beli kombiji i žute kante sa industrijskom solju pozdravljali su bezlični kružni tok i perive zidove novog ogromnog šoping-centra. U to doba dana – malo pre sedam sati – ceo kraj bi oživeo. U radnji za hemijsko čišćenje vlasnica, žena od pedesetak godina, u besprekorno ispeglanom kompletu s reverima oštrim kao žilet – kao da je krenula na neko naročito mesto – mahnula je Steli, držeći u zubima ceduljicu i kačeći vešalice sa odećom na šipke. Stela se sklonila s puta mladom čoveku koji je ređao robu na pločniku ispred radnje sve za funtu. Tu su se već nalazile kule od kutija za odlaganje stvari, kanti za smeće sa pokretnim poklopcem i korpi za veš, koje su nadvisile male stolice što mogu da se slažu jedna na drugu i četke koje su virile iz kofa. Spisak robe bio je zakačen nakrivo na prozor, zgužvan i ispresavijan tako da se neka slova nisu videla: baštensk oprema, poklon, potre š ine za proslav rođend na, sve za kućne ljubimce, grickal ce, pribo za psanje, slatkši, toal tni pribo, što je Stelu nerviralo svakog jutra.

Poljski mini-market ispod kancelarija firme Čisto kao suza bio je otvoren već dva sata; dva čoveka su postavljala tezgu koristeći gajbice preko kojih su prebacili veštačku travu, dok je neki drugi istovarivao voće i povrće iz deset godina starog kombija. Stela je primetila broj tablica. Po pravilu nije imala poverenja u one koji za posao koriste vozilo starije od pet godina.

Provukla se pored tih ljudi pa ušla u radnju i iz dubine frižidera uzela polumasno mleko sa najdužim rokom trajanja. Darijuš Adomek stajao je za kasom iza visokog pulta dodatno zaštićenog od pljačkaša policama na kojima su bile izložene žvakaće gume i automatom za loto tikete. Stela mu je pružila novčanicu od pet funti.

– Kako ide posao? Dobro? – Prešao je senzorom preko bar-koda i vratio joj mleko.

– Dobro, da. A vama?

– Ne mogu da se požalim. – Sa poljskim akcentom ovaj kliše zvučao je sasvim drugačije. Darijuš Adomek je zakupio prostor u isto vreme kad i Stela, pre sedam godina, i taj zajednički detalj bio im je dovoljna osnova za saradnju. Pokupio je sitniš iz fioke i istresao ih Steli na dlan.

Svakog jutra su vodili isti razgovor koji su proširivali samo kada bi Stela tražila novu čistačicu ili bi Adomek čuo za novog klijenta. Niko koga je on preporučio – rođak ili neko ko je nedavno došao iz Poljske i stupio s njim u vezu – nije razočarao Stelu: oni koji su kod nje radili nisu kasnili na posao, a klijenti su na vreme plaćali račune. Zauzvrat, firma Čisto kao suza je održavala mini-market po nižoj ceni a Stela je pomagala Adomeku da popuni poreske obrasce, a Džeki mu je sastavljala i kucala pisma.

Firma Čisto kao suza je zauzimala dve nepodesno preuređene prostorije iznad mini-marketa i radnje za mobilne telefone. Zgrada okrenuta ka jugu, s pogledom na zelenilo, bila je podignuta u kasnom viktorijanskom periodu; vlažnu i plesnivu iza kartotekâ, s pukotinima na tavanicama, zimi je je bilo teško zagrejati je, leti rashladiti, a preko cele godine je bilo teško čistiti je.

Stela je tutnula tetrapak sa mlekom pod mišku da bi mogla da stavi ključ u bravu mortis na vratima u prizemlju pre nego što je videla da vrata nisu zaključana. Nije bilo ni blizu devet. Osiguravajuća kompanija na poslednjem spratu, koja je angažovala suparničku firmu za čišćenje, nije se ni osvrnula na njen najnoviji dopis.

Pošla je uz prljave stepenice, pokušavajući kao svakog dana da ne obraća pažnju na smeđi linoleum koji je na potencijalne klijente delovao obeshrabrujuće. Kućevlasnik je odbio da okreči zajedničke prostorije.

Zahvaljujući bezvrednom dekoru s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih jeftino je plaćala iznajmljivanje tog prostora na jednoj od najboljih lokacija u gradu. Firma Čisto kao suza dovoljno je zarađivala da priušti sebi pristojne kancelarije sa ravnim zidovima i klima-uređajima, ali bi selidba prekinula ustaljenu kolotečinu. Svake godine, ne obazirući se na savet svog računovođe, Stela je to odlagala brinući se da posao ne trpi. Kao što je svakog dana izbegavala stub na stepeništu sa skorelom prašinom, tako su joj i te misli svakog dana prolazile kroz glavu, ali kad bi prišla svom radnom

stolu, pritisla bi je druga pitanja, kao što se danas pitala kako da iz kuće svog pokojnog oca uzme njegove ključeve, a da ne razbije prozor, razlupa katanac ili dozvoli da Džeki sazna za to.

Ispred kancelarije je stajao neki čovek i virio iza table s natpisom.

– Šta to radite?

Krenuo je ka njoj, izronila je grdosija u skučenom prolazu. Stela je zgrabila mleko, u trenu shvativši da se neće spasti ako mu baci tetrapak u lice.

Zaboravila je na Pola.

– Hajde, Stela. Možemo to da rešimo i da nam uspe. – Povukao se kada je Stela, spustivši glavu, povukla obe ruke gore da izbegne njegov dodir. – Zvao sam te i slao sam ti poruke – rekao je tugaljivo.

– Kako si ušao?

– Vrata su bila otključana. Pripazi na to, svako može da uđe.

Tako je i bilo.

– Ti se viđaš s nekim. – Pol je zagradio vrata. – Ko je taj? Onaj bednik Poljak s kojim si razgovarala?

– Ne, nije. – Stela je zažalila što se upecala i pružila mu priliku da nastavi. – Ne tiče te se s kim se ja viđam. Ti to mene uhodiš? Ostavio si poruku sinoć dok sam bila kod Terija.

– Tiče me se ako me vučeš za nos. – Protrljao je bradu nadlanicom, gest koji je nekada privlačio Stelu. – Imam pravo da dođem kod tebe. Ko je Teri?

Onaj klipan sa blicom? Nemoj da lažeš.

– Znači, ti nisi bio napolju kad… Ma nema veze. Slušaj, rekla sam da je gotovo, kraj. – Stela je pokušala da zaobiđe Pola, ali se on nije pomakao.

– Ovo je jedino do čega ti je stalo. – Lupnuo je po staklu ojačanom žicom.

– Umro mi je otac. – Stela je nesvesno odbacila tekst uobičajen za raskide i zamenila ga nečim dramatičnijim.

– Kako to misliš? Umro ti je tata? – Pol ju je dodirnuo po rukavu, a kako ona nije reagovala, pomislio je da je to dobar znak i polako joj dodirnuo ruku.

– Da, umro je. Nisi se baš potrudio da me pitaš – odgovorila je ljutito Stela, svesna očigledne nelogičnosti. Progurala se pored Pola i zagrebala ključem po bravi: – Nemoj da mi praviš scene, Pole, molim te. – Pogrešila je

i krenula da petlja oko alarma te je imala samo deset sekundi da ga deaktivira. Kada je ušla, dodala je blažim tonom: – Već mi je dovoljno teško i nemoj da mi otežavaš.

– Zvaću te kasnije, važi? – Pol je polako otišao preko odmorišta, očigledno uplašen Stelinim ogromnim gubitkom. „Prebrodićeš to. Biću uz tebe. I moj tata je umro. Biću uz tebe. – Udaljavao se niz stepenice.

Stela je ukucala šifru za alarm, osetivši olakšanje što Džeki nije tu jer bi joj bilo žao Pola. Džeki je mislila da Steli treba neki dobar čovek: prijatan, ali prosečne spoljašnosti, ljubazan i okupan u losionu bos bio je njena vizija pravog muškarca za Stelu.

Potisnuvši Pola iz misli, Stela je zaključila kako bi je bravar mnogo koštao i privukao pažnju suseda, ali u njenoj staroj sobi nalazi se testament overen u sudu; trebalo bi što pre da se pozabavi time.

Imala je sat i po dok ne dođe Džeki, otvori i podupre vrata, pa okrene znak „otvoreno”, a sekretarica, hitra dvadesetdvogodišnjakinja spremi kafu za njih tri. To je bio Stelin omiljeni deo dana; svet je bio čist i uredan i imalo se za šta živeti. Ali jutros se, iako je bio sunčan dan, nalazila se na nepoznatom terenu dok su je pratili Terijevi i Polovi demoni.

Iako bi potencijalni klijenti ustuknuli na stepeništu pokrivenom linoleumom, raspoloženje bi im se uvek popravilo kada bi ušli u svetlu, čistu kancelariju, s kutijama za odlaganje i katalozima složenim na policama.

Redovi kartoteka s fiokama različitih boja radi lakšeg razvrstavanja uverili bi ih da zaposleni na tom mestu ispunjavaju obećanja, poštuju dogovore i brzo obavljaju i najsloženije poslove. Priručnik za zaposlene sa stranicama ispresavijanim kao harmonika – pored aparata za vodu – preporučivao je: Ne gomilaj stvari: sve što stoji na podu, osim kanti za otpatke i kartoteke, treba da stoji na nožicama. Pribor držati na policama i u ormarima, a kablove i žice u kutijama.

Po ekranima uspavanih kompjutera kružio je logo firme Čisto kao suza, kao riba u akvarijumu, a neka slova bila su u obliku metle. Uza zid je stajao sto s frižiderom za boce sa providnim vratima i poslužavnik sa belim čašama, tacnama i tanjirima. U plastičnim posudama za odlaganje iz radnje sve za funtu nalazile su se kesice čaja, instant kafe i šećera. Srebrni čajnik reflektovao je konkavnu sliku cele sobe.

Na tepihu je bila mrlja. Stela se sagnula i mrlja je nestala: bila je to senka

bušača za papir koji je stajao pored aparata za fotokopiranje.

Kad se već sagla, nije mogla da odoli da ne pregleda pod: nije bilo trunja, ni loptica prašine. Ugledala je dve spajalice i gumicu za kosu ispod radijatora i kako je bezmalo zalepila nos za itison, nije mogla da vidi tragove četke od usisivača. Pomirisala je i smirila se kada je osetila miris limuna. Šest na skali od jedan do deset. Nove čistačice su prvo radile „u kući” pre nego što bi ih pustila kod klijenta. Jedna se javila na konkurs na veb-sajtu, nije imala ni preporuku od Adomeka ni zavidnu radnu biografiju.

Spremala se da uključi aparat za fotokopiranje – trebalo mu je deset minuta da se zagreje – iako je to bilo seketaričino zaduženje, a Džeki je uporno tvrdila da će zaboraviti svoj posao ako ga Stela bude stalno radila.

Uključila ga je.

Pored prozora, jedan do drugoga, nalazila su se dva radna stola sa pločama od furnira, išaranim zracima zimskog sunca, koje je prodiralo kroz venecijanere. Na oba stola su, simetrično postavljene, stajale trodelne police za dokumenta, obeležene s „primljeno”, „završeno” i „u radu”. Vrata na Stelinoj kancelariji bila su poduprta trideset centimetara visokom figurom lava napravljenom od betona, koju je prošlog avgusta dobila od Džeki za četrdeset četvrti rođendan. Ako joj je bilo krivo što je Stela nije odnela kući, nije to rekla. Možda je shvatila da je kancelarija Stelina kuća. Stela je vrata zatvarala samo kad je imala sastanak sa klijentima, što je bilo retko; odluke je donosila preko telefona ili na mestu koje je Džeki uporno zvala „nečisto mesto”. Prostorija gde je Stela bila smeštena zauzimala je trećinu glavne kancelarije, odvojena nespretno postavljenim pregradnim zidom koji je dopirao do prozora i vibrirao kad god dole protutnji voz podzemne železnice, usled čega su se uramljene diplome i nagrade za najbolju firmu za čišćenje nakrivile. Stela ih je ispravila pre nego što je stavila ranac na stolicu za posetioce i izvadila iz njega laptop i rokovnik filofaks.

Sama je okrečila zidove u belo. U boji je bio samo novi svetloplavozeleni logo utisnut na samolepljivim blokčićima, kutijama za dokumenta, knjigama firme i na podlozi za miš, čije su boje dopunjavale boju štampača. Čitava lepeza olovaka sa znakom firme Čisto kao suza stajala je u kutiji za olovke napravljenoj tehnikom papirmaše sa plavo-crvenim dezenom Vilijama Morisa, poklon klijenta koji je povremeno svraćao u kancelariju. Stela je smatrala da je šara kitnjasta i ako se ugovor ne obnovi, kutija za hemijske

olovke će leteti.

Pogledala je u kalendar – kopija onoga koji je stajao u Terijevoj sobi – i laknulo joj je kad je videla da ima samo jednu obavezu: bioskop u Ričmondu. Upalila je kompjuter i iskosila letvice na roletni da propusti jarku svetlost.

Pogledavši na kalendar setila se ključeva. Pomislila je da odustane od kuće; pa šta ako sve pokradu? Kamo sreće da, kad ljudi umru, i njihove stvari iščeznu s njima; kamo sreće da, kad se veza okonča, svako ode svojim putem.

Autobus na liniji Marbl Arč prošao je ispod prozora stvorivši načas ružičast odsjaj u sobi.

Ma šta rekao, Pol ju je sinoć sigurno pratio, i ne znajući da je kuća Terijeva, pretpostavio je, kao što inače ima običaj, da ona ima ljubavnika.

Volela bi da se toga setila dok je on bio tu; to bi ga smirilo. Vratila se žustro u glavnu kancelariju i videla da je telefonska sekretarica prigušenim zvukom bip signalizirala da je stigla poruka. Krenula je da pritisne „plej”, ali je onda odlučila da prvo napravi kafu. Nisu imali kuhinju pa je otrčala sprat iznad do toaleta da sipa vodu u čajnik.

Mogla je da izađe na kraj sa Polom.

Toalete su delili sa osiguravajućom kompanijom i bili su zajednički za žene i muškarce, te su daske uglavnom bile podignute. Kućevlasnik je toalete čistio gledajući da smanji troškove, što je značilo da su držači za papir retko punjeni, a ubrusi za ruke na odmotavanje, posiveli od upotrebe, odmotani do poda pokrivenog linoleumom sa limun-žutim cvetovima. Vrata nisu dopirala do poda pa je Stela koristila toalet samo kad u zgradi nije bilo nikoga.

Ostavila je čajnik na lavabou i ušla u najbližu kabinu gadeći se da bilo šta dotkne, i jednim prstom spustila dasku, koja je s treskom pala na porcelansku šolju. Taj potez je bio nepotreban jer ona nikada nije sedala na dasku u javnom toaletu, već je čučala iznad ne dodirujući je.

Pijuckala je kafu dok je čekala da telefonska sekretarica proradi.

Zapisivanje poziva bio je posao njene sekretarice, ali Stela se spremila da zabeleži podatke rukopisom koji niko nije mogao da pročita.

Molim vas gospođicu Stelu Darnel. Stela je poznavala tu vrstu klijenata, koji nalaze greške pre nego što čišćenje počne. Žena je zastajala posle svake rečenice kao da je čekala Stelin odgovor. Ovde Đina Kros, ćerka Izabel

Ramzi. Vi ste čistili kod nje. Stela je bockala hemijskom olovkom po otvorenoj stranici. Da, pa šta? Uokvirila je ime linijama i napravila trodimenzionalni crtež.

Htela bih da raščistite kuću moje majke kada sklonimo vredne stvari.

Moj broj je… Stela nije dobro pamtila brojeve i morala je ponovo da pusti poruku.

Zvali su i jedan dobavljač i Vendi, prva čistačica koja se zaposlila u firmi Čisto kao suza; javila je da je bolesna, prvi put otkad je počela da radi, pa je problem manjka zaposlenih postao još veći. Poslednja poruka bila je od klijenta koji je tražio dodatno čišćenje. Isključila je telefonsku sekretaricu; odgovoriće na sve pozive: ljudi nikad ne zovu ponovo ako im se javi telefonska sekretarica. Firma Čisto kao suza spremna je za posao.

Podatke koje je dala Đina Kros prepisala je na samolepljivi listić i naoružana kafom krenula u svoju kancelariju. Gospođa Ramzi je uvek odavala utisak da Đina, Lusijan i Elenor žive sa njom.

Za razliku od mnogih Stelinih klijenata gospođa Ramzi se nikada nije hvalila karijerama svoje dece. Coktala bi dok bi pomerala razbacane stvari na kuhinjskom stolu u potrazi za nožem za papir kojim je otvarala koverte s reklamama kao da su to željno očekivana pisma. Kad ne bi mogla da nađe nož, žalila bi se da ga je uzeo neko od njene dece. Pažljivo čitajući svaki katalog i prospekt, pripremajući svakog jutra nešto posle jedanaest svoje prvo piće – džin s ledom i malo tonika – gospođa Ramzi bi govorila, grdeći ih, da su njene tri aždaje napravile nered u kući, da zbog toga ona gubi stvari, a posle je optužuju da je zaboravna i senilna. Njena deca i njihovi drugovi ceo dan i celu noć igrali su se žmurke po celoj kući, šunjajući se gore-dole po stepenicama. Mešajući piće drškom od kašike, gospođa Ramzi bi naterala Stelu da joj obeća da to neće reći Đini, čijeg se neodobravanja izgleda pribojavala. Kada je čula Đinu Kros kako je moli da se javi „što pre”, Stela je razumela zašto.

Posle nekoliko čišćenja kod gospođe Ramzi, Stela je primetila da ona ponavlja iste priče, a neki događaji uključivali su i Stelu, kao slučaj kada se zamrzivač otopio jer ga je „Elenor” isključila iz struje. Po drugoj verziji krivac je bila Đina, i gospođa Ramzi će, obavestila je Stelu, naterati svoju ćerku da očisti taj nered i nadoknadi štetu od džeparca. Deca moraju da se nauče pameti ili će postati neobuzdana.

Jednoga dana Stelu je na ulici ščepala za vrat neka nesrećna žena koja je optužila gospođu Ramzi da joj je uzela mačku i dala joj ime Kroford. Stela je ušla u kuću i sa kuhinjskog bojlera uzela mačku, koja se linjala. Žena nije rekla ništa kada joj je Stela predala gipku narandžasto-belu životinju. Stela je ćutala, dok je žena, obraćajući se svom ljubimcu, izbrbljala da deca gospođe Ramzi nisu posetila svoju majku od 2000. godine.

Kasnije u toku dana gospođa Ramzi je poverila Steli da je našla mačka Kroforda mrtvog u Elinoj sobi. Bio je sklupčan na njenom krevetu i ona je mislila da spava, ali kada ga je dodirnula, bio je „hladan i krut kao šešir.

Mačke i psi su glasnici zla”. Rešila je da popiju kafu da bi se smirile posle ovih neprijatnosti.

Stelu nije iznenadilo što se posle smrti majke, njeni potomci pojavljuju i zahtevaju svoj deo nasledstva. Takvo ponašanje, koje ona nije osuđivala, nije neuobičajeno.

Ukucala je broj telefona.

– Trgovina plastikom na veliko Đina, izvolite.

Stela se uspravila u stolici. Pozvala je jednog od svojih snabdevača. Na radnom stolu ispred nje stajao je katalog jer je juče procenjivala njihovu ponudu kanti zapremine 36 litara sa specijalnim cedilom.

– Izvinite, pogrešila sam broj.

Pozvala je broj napisan na samolepljivom listiću i odgovorio je isti glas.

Trgovina na veliko Đina. Gospođa Ramzi je rekla da njen zet, kome je dala nadimak Džon stoličica, ima specijalizovanu radnju za trajne proizvode od plastike, uključujući i stoličice za noge. Proizvodi iz trgovine na veliko bili su svuda: Džeki je imala luksuznu stoličicu za noge da je ne bi bolela leđa.

– Halo, ovde Stela Darnel. Firma Čisto kao suza. Zvali ste nas u vezi sa raščišćavanjem kuće?

– U kolima sam. Javila sam se jer nam ne radi kol-centar. Dođite u kuću da se dogovorimo oko cene pa da počnete.

Stela je htela da izjavi saučešće i objasni da ona ne vrši procenu na licu mesta, već da će obračun napraviti kada proceni obim posla, no veza se prekinula.

Sledećih sat vremena pregledala je imejlove, potpisala pisma koja joj je ostavila Džeki i obračunala dva zaostala predračuna. Imala je pola sata dok

ostali ne dođu, pa je uzela ranac sa stolice i izvukla kutiju sa dokumentima slučaja Roksmit, s kojom je sinoć pobegla. Stavila ju je na radni sto tako da se etiketa ne vidi s vrata i otišla da uzme sekač papira.

Stela se sećala ubistva Katrin Roksmit. Izazvalo je veliki publicitet, ali danas bi samo nekoliko ljudi mlađih od četrdeset godina znalo, bez podsećanja, da ispriča šta se tada desilo. Od tada se dogodilo još mnogo toga strašnog što je zaokupljalo maštu javnosti.

Teri Darnel je imao slobodno popodne pa je pozvao svoju četrnaestogodišnju ćerku u centralni London da vidi probu za venčanje Čarlsa i Dajane. Njegove kolege na specijalnom zadatku trebalo je da im obezbede najbolje mesto, a posle su planirali da odu u restoran – na picu ili hamburger, šta bude htela. Stela je bila ravnodušna, rekavši da je ne interesuje kraljevska porodica. Nikada nije bila na ručku sa Terijem i unervozila se zbog kelnera koji će se vrzmati i zbog raznog pribora za jelo. Do tada su išli na ribu i pomfrit, ili bi Teri spremio u mikrotalasnoj pećnici pastirsku pitu sa graškom iz konzerve. Čak je i to bilo mučno za tinejdžerku koja nije volela da jede pred ljudima. Pripremajući se, Stela je ispeglala farmerke, odabrala je kratak top i planirala da stavi karmin, tako da će „videti on”.

Rano tog jutra telefonirao joj je u stan da joj ukratko izloži naporan raspored: u osam mora da bude u holu policijske stanice Hamersmit. Do centra će sa policajcima koji idu na dužnost, što je značilo da će se, obećao je, voziti u pandi. Majka ju je upozorila da će Teri, ako bude kasnila, otići bez nje. Ona je svaki dogovor sa Terijem opisivala u svetlu onoga što će se desiti ako Stela podbaci. Sat vremena pre nego što je pošla, Stela je popravljala šminku kada joj je majka upala u sobu: – On ne dolazi. Dogodilo se neko ubistvo. Ličiš na drolju.

Katrin Roksmit 27. jul 1981.

Stela je istresla prvu kutiju sa papirima na sto. Namreškane fotokopije kao da su bile pokvašene; druge su bile zgužvane, a sve su imale otisak palca. Prelistala ih je i videla da je Teri podvukao tekst i nažvrljao nečitke beleške na marginama.

Teri je rekao Steli da se 1980. godine svaka stavka u istrazi beležila u Radnom dosijeu – tabelama sa brojevima koji se štrikliraju čim se dodele

nekom dokumentu. Svaki „slučaj”: izjava svedoka, posmatranje, svako manje opažanje, dobijali su SI referentni broj. Godine 1981. inicijalno beleženje podataka rađeno je ručno; Stela je delimično primenila takav postupak i u svom poslu.

Nameravala je da uništi dokumenta pre nego što dođu Džeki i sekretarica, što znači da nema mnogo vremena. Sečenje papira je bio još jedan zadatak koji je trebalo da obavi sekretarica a Stela nije htela da objašnjava šta radi; stavila je sekač između svog radnog stola i stolice i okrenula prekidač. Motor se tresao neprijatno kloparajući, ali nije mogla da zatvori vrata. Poravnala je početne stranice i pogledala prvu.

Bio je to krupan kadar scene okupane letnjim suncem. Duž potpornog zida protezale su se rešetke; na desnoj strani slike videle su se stepenice.

Duž cigala, zakačen za gvozdene obruče, visio je lanac za sidro. Stela je prepoznala to mesto: Stepenište Bel steps vodilo je od Hamersmit terasa do Temze. Jednom je, tokom letnjeg raspusta, kada joj je bilo desetak godina, vozila tamo bicikl. Jedva je okretala pedale duž obale do ostrva Čizvik Ajot.

Točkovi su se zaglibili u mekanom blatu te je sišla i vukla bicikl, iskrivivši pritom blatobran koji je prikleštio zadnju gumu i usporavao je.

Kod tržnog centra Čizvik jedan čovek je doviknuo: „Još pet minuta i mogla si da se utopiš”. Potrčao je prema njoj a ona je skočila na bicikl i odvezla se, okrećući besno pedale dok ju je blatobran usporavao. Nije se usudila da prizna Teriju da je otišla do ostrva a da nije proverila kolika je plima. Sakrila je bicikl iza kanti za smeće gde se sada nalaze njegove kante za reciklažu, koje pružaju bolji zaklon. Mora da ga je našao jer ga je Stela, sledeći put kad je došla kod njega, našla u zadnjem dvorištu ispod cerade, očišćenog i sa ispravljenim blatobranom. Teri nije rekao ništa: mnogo delotvornija kazna nego da ju je izgrdio.

Mnogo godina posle ubistva, Stela je pomislila da je čovek koji ju je pratio ubica Kejt Roksmit.

Jezerca, nalik na ogledala, na suncu su izgledala kao da su se nasukala u blatu. Da nije bilo policijske trake i forenzičara nalik kosmonautima koji su stajali, čučali i klečli na obali, telo se ne bi ni primetilo; iz ovog ugla stopilo se sa tlom.

Isčupao je Stelu iz blata. Njene gumene čizme utonule su dublje u

mulj pa je izgledalo kao da je guta plamen. Kad ju je podigao, čizme su ostale u mulju. On se nasmejao na to i stavio je na ramena nagnuvši se napred da ih ona vidi. Hteo je da je nasmeje, ali se ona rasplakala. „Zar ne izgledaju šašavo, Stel?”, ulagivao joj se. „Kakva avantura, uzećemo toplu čokoladu kad uđemo.”

Ona mu je stisnula vrat nogama i zgrabila ga za kosu. To ga je bolelo, ali ništa nije rekao. Nesigurno se održavao na nogama kad se sagnuo da dohvati njene čizme. Kad ih je izvukao iz mulja, čuo se prasak potisnutog vazduha. Ona je u povratku sve vreme plakala.

Prema Terijevim oznakama bilo je osam slika. Raširila ih je po radnom stolu nesvesna zaglušujućeg zvuka sekača za papir.

Originalne slike su bile crno-bele a kopije vrlo svetle usled pojačanog kontrasta. Vrlo realistične, spajale su zbilju i umetnost. Na ostalim fotografijama videla se, u krupnom planu, dvadesetogodišnja devojka u šarenoj košulji i pantalonama do listova sa rajsferšlusom sa strane, kakve su bile moderne osamdesetih. Kosa mokra od plimskog talasa, padala joj je u pramenovima preko lica. Zbog pojačanog kontrasta lice joj je bilo bledo kao maska. Jedno oko bilo joj je malo otvoreno a razdvojene usne pokazivale su savršene zube. Naduto lice nije sakrilo lepotu Katrin Roksmit. Na poslednjoj slici, krupan plan žrtvinog vrata, videla se pruga kao ogrlica; od lanca ili od kaiša. Iako nije bila upoznata sa detaljima ubistva, Stela je o sudskoj medicini znala dovoljno da može da prepozna trag od podveza.

U javnosti se nije znalo da je Katrin Roksmit zadavljena: policija je krila od medija način na koji je bila ubijena. Sve do sada Stela, kao ni svi ostali, nije znala uzrok smrti.

Teri je znao sve vreme.

Prošlo je trideset godina otkad je Katrin Roksmit, Kejt za prijatelje, porodicu i tabloide nađena kako pluta u plićaku Temze u ponedeljak posle podne 1981. godine. Sve do sada, Kejt za Stelu nije bila stvarna osoba čiji je život brutalno okončan. Tokom istrage ona je, kao i cela javnost, videla fotografiju Kejt Roksmit: žena u kariranom crno-belom kaputu od vune stajala je na ivičnjaku tokom karnevala u Noting Hilu, držeći u naručju malog

dečaka i oboje su gledali u istom pravcu. Smejali su se, i mada su bili okrenuti tako da im je foto-aparat snimio samo dve trećine lica, videlo se da su majka i sin. Slika je sve govorila.

Mediji su decenijama koristili tu sliku, na svaku godišnjicu njenog ubistva, ili, što se dogodilo samo nekoliko puta, kad bi se pojavio novi trag.

Tog ponedeljka Teri nije odveo svoju ćerku u Bakingemsku palatu i sledećih meseci viđala ga je samo na televiziji iza šume mikrofona kako apeluje na svedoke da se jave ili iznosi najnovija saznanja o slučaju. „Uveravam javnost da ćemo moje kolege i ja prevrnuti zemlju i nebo da pronađemo Katrininog ubicu. Dovešćemo ga pred lice pravde.”

Nekoliko nedelja uživala je u slavi svog oca, koja joj je bila svojevrsna nadoknada; zadivljenost njenih školskih drugova daleko više joj je prijalo od odlaska s ocem u restoran brze hrane Vimpi i u bioskop. Kao viši inspektor Teri je svakodnevno radio na slučaju. Deca iz škole donosila su Steli isečke iz novina da im se on potpiše i ona je, umesto da radi domaći zadatak, sedela do duboko u noć imitirajući njegov potpis i sastavljajući složene odgovore na pitanja o slučaju na osnovu onoga što je napabirčila iz štampe. Tih dana, prilikom jednog jedinog susreta s ocem, on je odbio da govori o ubistvu.

Jednoga dana Stela se zanela i rekla devojčicama godinu dana starijim od sebe da policija ima osumnjičenog: serijskog ubicu koji je izvršio mnoga ubistava. Meštanin je, razveden, i ima decu koja idu u školu. Jedna devojčica zbog toga nije htela da izađe iz kuće, a kad se poverila roditeljima, oni su to preneli direktoru škole, ovaj je onda pozvao Stelinu majku, a majka joj je potom zabranila izlaske. Posle toga interesovanje za oca detektiva je opalo i život se vratio uobičajenim tokovima.

Kada bi ga videla na televiziji, njena majka je govorila da višeg inpektora Darnela više interesuje Kejt Roksmit nego rođena ćerka. Stela je omrznula mrtvu ženu: njen tata nikada nije prevrnuo nebo i zemlju zbog nje.

Nekoliko nedelja kasnije, kada joj je ukinuta kazna, Stela se, s razmazanim karminom na usnama, ukrcala u voz na liniji kojom se potom redovno vozila. Podzemnom železnicom je sa stanice Barons kort prešla jednu stanicu do njihovog restorana Vimpi na Hamersmit Brodveju, gde bi sela tako da ima pogled na vrata i sat vremena pila jedan milk šejk gledajući

prolaznike. Kasnije bi patrolirala Šepards buš roudom pored policijske stanice. To je bila njena igra: nije se nadala da će videti Terija, samo se vrzmala tuda. Jednom ga je videla kako izleće iz glavnog ulaza i ulazi u policijski auto koji je odjurio prema poljima, uz zvuk sirene koji je zamirao kako se udaljavao. Nije je video. Posle toga Stela je digla ruke od patroliranja.

Tog septembra izgubila je nevinost na zabavi u jednom neboderu u Keningtonu, ukrala je parfem iz robne kuće Selfridžis i dok je njena majka kasno uveče bila na času, pušila je na prozoru svoje sobe i celu noć slušala Spandau bale. Nije bila ćerka policajca; eto mu Kejt Roksmit.

Ispod fotografije našla je novinski članak iz Dejli mirora od 28. jula 1981.

Juče je pored Temze, blizu mosta Hamersmit, čovek koji je šetao psa našao telo dvadesetčetvorogodišnje žene. Policija sumnja da je sa tragično nastradalom Kejt Roksmit, kada je napadnuta usred bela dana, bio njen četvorogodišnji sin. Nije poznato da li se ubistvo tamnokose lepotice, pred kojom je, kao i pred princezom Dajanom, bila blistava budućnost, desilo nedaleko od paba ili je telo tu doneto. Policija se nada da će mali Džonatan Roksmit prepoznati ubicu svoje majke. Viši inspektor Darnel odbija da kaže da li je pronađeno oružje. Kejt, udata za inženjera Hjua Roksmita, 35, koji je gradio mostove u Kini, na Bliskom istoku i u Nemačkoj, živela je na obližnjem mondenskom Trgu Svetog Petra.

Gospodin Roksmit je rekao policiji da je u vreme ubistva bio kod svoje majke u Tvikenamu. Njegov sin se žalio da mu nije dobro, tako da je njegova žena odlučila da ostane sa njim kod kuće. Viši inspektor Darnel je rekao da je „toplo vreme tog dana umnogome uticalo na ishod forenzičkih analiza na osnovu kojih se određivalo tačno vreme odigravanja pomenutih događaja”.

Ispod fotografije na kojoj se video Teri kako čita izveštaj za stolom, u sivom odelu zategnutom na bicepsima, pisalo je: v. insp. Teri Darnel uverio je javnost da policija pažljivo istražuje svaki trag.

Stela je odsutno isključila sekač, iznenadna tišina joj je pojačala

glavobolju no ona je nastavila da čita. U drugom isečku iz novina, ovoga puta iz Dejli mejla, opisano je kako je policija zaključila da je Džonatan Roksmit otišao s reke posle napada na njegovu majku, jer bi, inače, ona pošla da ga nađe. Možda je pokušao da pozove pomoć, ali se, nagađalo se u novinskom članku, uplašio da će i sam nastradati, jer nije otišao u Rem, gde je, i četvorogodišnjaku bi bilo jasno, trebalo dići uzbunu. Dečaka niko nije video, a da je ušao u pab, navela je novinarka, možda bi spasao život svojoj majci.

Umesto toga, on je prešao Ulicu Grejt vest i verovatno se, kako je nagađala novinarka Lusi Maj, zaputio prema kući. Šta god da je bila istina, Džonatan Roksmit nije stigao dalje od statue gde su ga zatekli kako sedi sat vremena pošto je otkriveno telo njegove majke. Stručnjaci su ponudili još jednu teoriju za koju je novinarka tvrdila da je policija razmatra: ubica je najpre zadržao dečaka (niko nije pretpostavljao da je ubica žena), ali se zabrinuo da će privući pažnju i ostavio ga je. Teri je bledom hemijskom olovkom podvukao poslednju rečenicu. Stela se pitala da li je toj teoriji dao prednost.

Posle ubistva, bez obzira na iscrpna psihijatrijska ispitivanja, Džonatan Roksmit ni reč nije progovorio; šta god da se desilo, ostalo je duboko u njemu. Hju Roksmit se odselio u inostranstvo. Stela se nagnula preko stola i, upalivši svoj laptop, otvorila Gugl. Samo na jednom mestu je našla podatke o Hjuu Roksmitu: umro je pre tri meseca od raka jednjaka, a njegov sin, kao i ubica Kejt Roksmit, netragom je nestao.

Stela je pročitala da ni posle iscrpne istrage niko nije mogao pouzdano da kaže kako je tog dana video bilo koga sumnjivog. Samo su dva svedoka videla Kejt u poslednjim trenucima života: sused i naravno njen sin.

Rekonstrukcija događaja urađena nedelju dana posle ubistva nije donela nova saznanja, samo je privukla uobičajeno mnoštvo ekscentrika, koji su, da bi skrenuli pažnju na sebe, tvrdili da su krivi ili da su videli napad.

Stela je znala tu vrstu ljudi; željni pažnje često su bili preterano čisti i uredni. Povremeno su tražili od firme Čisto kao suza predračun a onda su eliminisali stavku po stavku, ističući prednosti sopstvene metode održavanja „besprekorne čistoće”, kako je neko od njih rekao.

Saslušali su vlasnika psa. Španijel po imenu Homer – jedan novinar je naveo čak i taj nevažan podatak – skrenuo je pažnju svog vlasnika na telo koje bi u sledećih nekoliko minuta talas preplavio i odneo, ili bi potonulo, navodi se u članku. Bilo bi svejedno, pomislila je Stela, jer to ubistvo ionako

nije rešeno trideset godina.

Stela je prepoznala Terijev rukopis na papirima naslovljenim Kratak sadržaj glavnog registra: „Uz dužno poštovanje predlažem da se ovaj dosije arhivira. 29. mart 1983.”. Slučaj je arhiviran dvadeset meseci posle ubistva.

Vlasnik psa, izvesni Čarls Dženkins star pedest šest godina, otišao je u Rem da pozove policiju. To je zbunilo Stelu dok se nije setila da 1981. godine mobilni telefoni nisu bili u masovnoj upotrebi. Na obali su nađeni delimični tragovi stopala, njihov „haotičan položaj” u početku je pripisivan borbi sa napadačem, dok se nije ustanovilo da se Dženkins vratio sa svitom uzbuđenih pijanaca koji su gacali gore-dole kroz vodu na obali koju je gutala plima, u potrazi za oružjem, dok ih nije „uklonio” jedan policajac, koji je zapečatio već kontaminirano mesto zločina. Nadolazeća plima obrisala je sve čvrste dokaze.

Kejt Roksmit je zadavljena nečim dugačkim, možda kanapom nađenim među smećem na plaži. Ubistvo se desilo samo nekoliko meseci pre nego što je identifikacija pomoću DNK počela da se koristi u forenzici, ali kasnija ispitivanja odeće Katrin Roksmit nisu ništa otkrila. Stela je pronašla Terijev predlog, koji je podneo tri godine pošto je slučaj arhiviran, da se izvrši ekshumacija i da se uradi DNK analiza sadržaja ispod noktiju, ali je jedan medicinski stručnjak objasnio da na rukama žrtve nije bilo tragova borbe, tako da su izbegnuti troškovi ekshumacije.

To što je ubica koristio oružje koje mu je bilo nadohvat ruke Stelu je navelo na pomisao da je reč o zločinu na mah i da ubica po svoj prilici nije poznavao žrtvu. Možda je video Katrin Roksmit i pratio je, ili ju je proganjao danima i smogao hrabrosti da proćaska s njom. Kada je ona odbila njegovo udvaranje, napao ju je. Nekoliko stranica dalje Teri je potvrdio tu ideju: „… možda je samo nameravao da kinji gospođu Roksmit, smatrajući je lakim plenom, ali sa detencetom za petama ona nije mogla da pobegne”. Ta rečenica je posredno ukazivala na to da ju je dečak usporavao i Steli nije bilo teško da zamisli kako je to Terijevo mišljenje. Ništa nije ukazivalo na silovanje, a u psihijatrijskom izveštaju je stajalo: „Gospođa Roksmit je možda podsetila zločinca na majku i pobudila dugo potiskivan osećaj odbačenosti, izazvavši u njemu detinji bes. Dečak je ostao nepovređen jer je bio pasivan posmatrač bez uloge u unutrašnjoj drami koju je zločinac proživljavao”. Stela je mogla da nasluti Terijevu reakciju na ovo mišljenje i

slagala se s njim da dečak nije ubijen jednostavno zato što je pobegao.

Nekoliko stranica kasnije videla je da je njena teorija da je ubica posmatrao Kejtinu kuću bila odbačena; niko nepoznat nije primećen u blizini u danima pre zločina.

U izveštaju patologa se navodi da bi efekat sile gravitacije na krvotok pomogao da se odredi okvirno vreme kada je nastupila smrt. Telo je dugo ležalo na vrelom suncu, tako da je njegova temperatura bila visoka. Pomeralo se i okretalo zbog plime, što je značilo da je patolog mogao samo da zaključi kako je smrt nastupila pre dva sata.

Na kraju sve je zavisilo od svedočenja suseda koji je video Kejt malo pre podneva.

Vrata kancelarije su se otvorila. Bilo je deset minuta do devet. Stela je žurno nagurala papire u kutiju i ispila kafu koja se ohladila, psujući što ne može da vrati sekač na mesto pre nego što ga Džeki vidi.

– Poranila si – veselo je uzviknula, gurnuvši kutije u ranac a ranac pod radni sto.

Osetila je ustajao miris duvanskog dima. Ni Džeki ni sekretarica nisu pušile.

U glavnoj kancelariji stajao je neki čovek s rukom na vratima kao da se spremao da pokuca na njih. Kasnije će Stela shvatiti da je napravio taj gest kada se ona pojavila; ali tada joj to nije bilo važno.

– Tražim Stelu Darnel.

– Našli ste je. – Nije valjda opet policajac. Za trenutak Stela je pomislila da joj je umrla majka. Bila je učtiva; čovek u pohabanom odelu može da bude vrhunski klijent.

– Izvolite?

– Video sam vaš oglas.

Stela je brzo mislila. Mogla bi da ga udari betonskim lavom, ali dok ona uzme lava, on će već stići do nje. Pored aparata za fotokopiranje ležale su makaze, ali on bi mogao da posumnja ako ona posegne za njima, pretvarajući se da hoće da obavi nešto bezazleno; prozreo bi je. Neće valjda izgubiti život jer joj je važno da bude ljubazna prema ubici? Nije mogla da ga umiri; možda je u tome pogrešila Katrin Roksmit, pokušala je da odobrovolji svog ubicu umesto da otrči i vrišti što je glasnije mogla. Ali imala je „detence za petama”.

Čovek je strpljivo ponovio: – Oglas na vašem veb-sajtu? – Sklonio je kosu sa čela. – Za posao? Vrata su bila otvorena. – Njegovo prijatno i sigurno ponašanje odudaralo je od njegove razbarušene pojave.

Sa podočnjacima i ravnom kosom, izgledao je iscrpljeno kao što se i ona osećala i Stela je sumnjala da on može da rukuje mašinom za pranje pod pritiskom ili usisivačem i upravo se spremala da uzvrati kako je mesto popunjeno, kada je on čučnuo. Stela je pošla postrance prema makazama, bacivši pogled prema satu: pet i po minuta do devet. Mora da ga zagovara dok Džeki ne dođe.

On je otpuzao pod Džekin sto i pojavio se držeći u šaci novčić od pet penija i traku iseckanog papira kao da su živi. Stela ih nije primetila; opazila je da su mu nokti čisti i manikirani. Bacio je papir u kantu za otpatke i uredno stavio novčić na Džekin sto.

– Imam vremena. – Zvučao je poslovno. – Mogu da vam dam preporuke.

Stela mu je gurnula obrazac, krijući drhtave ruke. Posle onog sinoć bila je razdražljiva i zabrinula se kako će taj neznanac videti da je uplašena. Stegao je hemijsku olovku u levoj ruci, stisnuvši pesnicu, kao dečak nevičan pisanju i popunio ga. Rekla mu je da će ga pozvati ako im zatreba, odlučivši, dok je zatvarala vrata, da ga „oni” nikada neće pozvati.

Smeštala je sekač na policu u glavnoj kancelariji kada se začulo kucanje po staklu. Ukipila se, noge su joj bile suviše slabe da bi se pomerila. Vratio se. Kad ga je ispratila do vrata, stavila je zasun, tako da je sad morao da joj se obrati iza stakla, nemo pomerajući usne i pokazujući joj nešto što je zasijalo na suncu koje je ispunilo sobu.

Dva minuta do devet; Džeki nikada ne kasni. Stela je rizikovala i otvorila vrata, isuviše uznemirena da bi govorila.

– Našao sam ih na stepeništu. Čudi me da ih nisam video kad sam dolazio. Da nisu vaši? Pretpostavljam da nisu, jer da niste imali ključeve, ne biste mogli… kako god bilo… pošto ovde nema nikoga osim vas…

Pružio joj je Terijeve ključeve.

Stela je stajala pored stola, u jednoj ruci držala je njegov popunjen obrazac, u drugoj ključeve, slušajući kako mu se koraci gube na stepeništu.

Kada su se vrata zalupila, spustila se na sekretaričinu stolicu.

Da je ispustila knjučeve na stepenicama, čula bi da su pali, a Pol bi ih video; on je uvek nalazio stvari koje bi ona izgubila ili zaturila. Da li su joj

ključevi bili sve vreme u džepu? Da je Pol video nekog muškarca kako ulazi u zgradu, njegova sumnja da ona ima ljubavnika bila bi potvrđena. Da li je Pol nekako ukrao kjučeve? U slepoočnicama joj je pulsiralo dok je razmišljala o protivrečnim mogućnostima, od kojih su sve sasvim sigurno bile nemoguće. Mora da su joj ključevi ispali.

Pročitala je obrazac, mršteći se na iskošena štampana slova, zgurana pošto mu je ponestalo prostora.

Džek Harmon.

Dok je razmišljala odakle joj je to ime poznato, još jednom se čulo kucanje na vratima i ona je skočila sa stolice i pobegla iz vidokruga.

– Stela!

Bila je to Džeki. Zasun je bio spušten pa nije mogla da uđe. Noge su joj klecale dok je prilazila vratima da podigne zasun, a onda je njena sekretarica proletela pored nje i zgrabila najbliži telefon. Stela nije ni čula da zvoni.

Peviše naglo je ustala i sad se naslonila na sto pored pribora za čaj da sačeka da joj prođe vrtoglavica.

– Čisto kao suza. Dobro jutro, ovde Džeki, izvolite – Džeki je iskrivila glavu da bi mogla da drži slušalicu i pritisnuvši hemijsku olovku gurnula preko stola ka njoj blokčić samolepljivih listića.

– Izvinite, ko je to? – Pritisnula je blokčić. – Đina? Kako se to piše, molim vas?

Stela joj je mahnula i Džeki joj je dodala telefon: kad ga je prislonila uz uvo, čula je: – …nema svrhe da dolazite. U policiji su toliko pametni da misle da je moja majka ubijena.

11.

Krevet je bio nenamešten. Pomirisao je čaršav: tek opran, od egipatskog pamuka. Voleo bi da je urednija. Ali čim bi se nasmejala, prestao bi da se ljuti. Mokar posle tuširanja, obrisao se peškirom, pokrivajući se najbolje što je mogao jer je bio stidljiv. Provlačeći češalj kroz kosu, uveravao ju je da pripada samo njoj šta god da ona radi ili da je uradila.

Njoj se to sviđalo. – Ja čak ni sama sebi ne pripadam!

Dok joj proučavao crte lica, prepoznao je njihovog sina u njenim punim usnama, blago razmaknutim, koje su pokazivale savršene zube. Ešarpa je pristajala njenom dugom vratu. Pre nego što je izašao, poravnao je čaršave, ugurao krajeve i zategao ih, kao u hotelu.

Bio je obuzet njome i u tome je imao sreće; malo je onih koji gaje takva osećanja prema voljenoj ženi. Većina ljudi se zadovoljava životarenjem, održavaju veze u kojima odavno nema ljubavi, otplaćuju kredite, šišaju travu, obeležavaju godišnjice; jedva podnose sopstveni mučan život. On je imao poverenja u nju. Ona nikada ne bi otišla. Čuvao je njene tajne; čuvao je nju.

Zaustavio se na vratima dečakove sobe, pa ušao i prelistao teške stranice svog albuma sa markama, koji je ležao na stolu kao eksponat. Lako je lupnuo model aviona spitfajer koji je visio s tavanice: avion se neko vreme ljuljao po inerciji. Na polici za knjige oduvao je prašinu sa niza srednjovekovnih vitezova raskošno ukrašenih i sa tenkova šerman i panter, strateški raspoređenih između knjiga Hardi bojs i enciklopedija.

Upravo je ulazio pod tuš kada se začulo kucanje na vratima. Nisu nikoga očekivali; kada je došao kući, navukao je zavese da bi obeshrabrio posetioce. Nije hteo da otvori, ali ona ga je naterala. Složio se s njom da je posetilac video svetlo na odmorištu – zašto da skreće pažnju na njih?

Obukao je bademantil, prohladan i priljubljen uz telo, dugačak do listova, za koji je rekla da u njemu izgleda kao transvestit. Nije voleo da ga zadirkuje, a ona ga je još više zadirkivala kad joj je to rekao.

Žena sa okruglim licem, kao da je izašla iz Grimovih bajki, sa crnim pletenicama i groznim karminom, sa vezenom kockastom pamučnom keceljom, već se bila spremala da odustane. Sabrao se. Ona nije izmišljen lik iz bajki za decu. Koža joj je bila zlatasta na zalazećem suncu. Pored nje je stajala mrzovoljna ćerka, predebela tinejdžerka bez jednog sekutića. Žena mu je pružila buket vresa umotanog u foliju. Sujeveran, kupio je vres pre nego što je ona završila sa nagovaranjem.

Posle tuširanja toplom vodom u kuhinji bilo mu je prohladno. On ju je nagovorio da prestane da koristi šećer, sada je u čaj erl grej volela da stavlja limun. Toliko ju je naučio.

Zadržao se pored sudopere čekajući da provri voda u čajniku, posmatrajući gačke na drvetu kestena. Prošlo je najmanje šezdeset godina otkako su se ptice tu bile doselile; njegov otac ih se sećao kad je bio dečak.

Jednoga dana i njegov sin će stajati tu i gledati isti prizor.

Kada je izašao ispod tuša, ona je kleknula ispred njega; znala je tačno šta treba da radi.

Umela je da ga natera da se oseća kao kralj.

Zimsko sunce je tonulo iza drveća dok je on polako pio erl grej i posmatrao gačke.

12.

Sreda, 12. januar 2011.

Stela je otključavala vrata kada je čula mobilni telefon. Svi ostali stanovi na njenom spratu bili su prazni i mada je zvonjava bila slaba, razbila je mrtvu tišinu.

Skriven broj.

Sačekala je da se uključi govorna pošta. Upalila je svetlo u dnevnoj sobi i zavalila se u sofiu, zgnječivši zaštitni najlon dok je čekala da poruka stigne.

Jedini klijent sa tim brojem bila je gospođa Ramzi, a ona je mrtva.

Gospođa Ramzi je zvala bar dva puta dnevno: da dopuni spisak zaduženja, ili da zamoli Stelu da donese određeno sredstvo za čišćenje. Stela nije odgovorila na poslednji poziv, koji joj je upućen u ponedeljak dok je bila u bolnici. U zbrkanoj poruci razabrala je „želim da razgovaram”, već znajući o čemu je reč – gospođa Ramzi se pripremala za veliko godišnje spremanje – tako da nije požurila da odgovori na poziv. Tokom tri godine koliko je gospođa Ramzi angažovala firmu Čisto kao suza, pored redovnog čišćenja dva puta nedeljno, naručivala je i dodatno dvodnevno spremanje. Metež koji je ta dva dana vladao podsećao je na onaj tokom zabava koje je gospođa Ramzi priređivala u mladosti. U blokčićima sa spiralom bi napravila spisak prioriteta i odlučno i precizno, kao da je u pitanju pretres, terala Stelu da odvrne poklopac na rezervoaru za vodu i počisti iza kade. Stela je podizala podne obloge u Elenorinoj sobi i usisavala prašinu između spojeva i ispod streha; pospremila bi baštensku i letnju kućicu i dezinfikovala odvode. Firma Čisto kao suza nije imala u svojoj standardnoj ponudi dubinsko čišćenje, ali na Džekin užas, Stela nikada nije naplaćivala gospođi Ramzi više od regularne cene.

Naslonivši se na naslon za ruke obložen najlonom, Stela je zevnula. Nije rekla Džeki koliko je zanima sudska medicina: pregledati svaku stopu

imanja, pronalaziti naduvene žabe u kantici za zalivanje, mrtvog miša kome glava viri iz rupe u sanduku. Posle Terijeve smrti Stela je i sama imala da obavi veliki posao, te je zbog manjka radnika odlučila da odloži generalno spremanje kod gospođe Ramzi, a sada ga nikada neće ni obaviti.

Telefon se oglasio zvukom bip: Stela je odslušala govornu poruku.

Recepcionarka u ordinaciji doktora Čelonera rezervisala je poslednji termin za sutra uveče. Stela je obuzdala razočaranje što Ajvan Čeloner nije lično zvao i pritisnula je „uzvrati poziv”. U slučaju da on, kao i ona, preslušava svoju telefonsku skretaricu, srdačno je potvrdila da će biti u njegovoj ordinaciji sutra u pet i trideset.

Zabeležila je termin u svom rokovniku filofaks, koji je dobila od Terija za osamnaesti rođendan, zajedno sa obrascem za prijem u policiju, koji je njena majka pocepala. Dvadeset sedam godina kasnije, izlizan od upotrebe, sa izvitoperenim ćoškovima, od prstiju potamnelu stranicu sa adresama, Stela bez njega nije mogla da se snađe. Nije ga čuvala iz sentimentalnosti: ako nešto i dalje može da koristi, zašto ga menjati? Ona je vodila računa o svojim stvarima, mazala je sto u dnevnoj sobi uljem iz čajnog drveta, glancala ga krpom za staklo, skidala četkom prašinu sa svog muzičkog stuba. Sve u Stelinom stanu bilo je novo ili je izgledalo kao novo.

Stela je prva dala depozit za stan na uglu u Brentfordu, u novoizgrađenom kompleksu pored reke, prikladno nazvanom Visovi Temze, pošto je na brzinu pogledala njegovu maketu u prostorijama za marketing. U sebi je za Terija smislila opravdanje za tako brzu kupovinu, opovrgavajući zamerke koje će joj, po predviđanju njene majke, sigurno staviti; tvrdio je da će se Stela opeći kada to propadne jer je očigledno u pitanju prevara. Kada je izgradnja zaista propala, njena zgrada je bila skoro završena, tako da se vlasnik kompleksa opekao kada je banka prinudno namirila dug.

Stan je bio na četvrtom spratu od ukuno pet, tako da nije morala mnogo da se penje ako se pokvari lift. Imao je lep pogled na Temzu i jugozapadni London, ali Stela ga nije kupila zbog pogleda. Imao je CCTV video-nadzor i ojačana vrata, a troslojni PVC prozori obezbeđivali su minimalan gubitak toplote. Nalazio se na južnoj strani stambenog bloka, bio okrenut prema reci i pružao joj potpuni mir.

Dok se još sušila farba u hodniku, recesija se produbljivala i u narednih šest meseci prodato je samo trideset pet posto stanova. Slabo naseljen

kompleks delovao je futuristički nadrealno, sa žiteljima koji se kreću kao avatari u onlajn igri preko negovanih travnjaka omeđenih duboko uzidanom kamenom ogradom, s klupama na kojima niko ne sedi. Papirići, odbačene kutije i tetrapaci kvarili su savršnstvo koje se nudilo u reklamnoj brošuri, dok je vetar povijao mladice akacije, koje neće, uveravala je Stelu agentkinja iz agencije za nekretnine, zaklanjati svetlo niti ugroziti temelje.

Stela je premostila plitku jamu ispred ulaznih vrata; bila je puna izlomljenog kamenja, cigala i smeća; dovoljno je bilo staviti mermernu ploču da se dobije stepenik. Retko su se čuli još nečiji koraci osim Stelinih u hodniku sa kvarcnim pločama ili škripanje šljunka na stazi koja je blago vijugala do pokrivenih kanti za smeće i garaža sa automatskim vratima.

Malokad bi duboku tišinu prekinuo signal da je lift stigao i šuštanje kliznih vrata. Stela je proveravala koliko ima prašine na hromiranim armaturama i plavičastom staklu na nepreglednom nizu balkona, ispred prozora bez zavesa, sa natpisom „na prodaju” zalepljenim na okno. Samo je balkon stana za pokazivanje bio namešen: na njemu se isticao izbledeli suncobran marke konzorcijum, zaboden u dvorišni sto, i lepršao je na povetarcu kao zastava u znak predaje. Tajmer za spoljašnje svetlo pogrešno je podešen; ugradna podna rasveta duž ivica staze i svetiljke na stubovima na parkiralištu palili su se u sedam ujutru i gasili u sedam uveče. Agentkinja joj nije uzvratila poziv kada ju je zvala zbog toga, kao i zbog sa neredovnog čišćenja. Stela nije htela da sklopi ugovor; ne bi joj platili.

Nije volela nikoga da sreće u liftu sa ogledalima i polikarbonatnim svetlima koja se aktiviraju na pokret, u prospektu reklamiranim kao dugotrajna, ili da prelazi preko dvorišta ispred zgrade, sa ružičastim podom od granulirane gume, „da štiti od povređivanja i za veću udobnost”. Njoj nisu bili potrebni susedi. Teriju je rekla da je stan kupila povoljno.

Svake večeri, kada bi zatvorila ulazna vrata, koja su štitila od promaje i buke spolja, uživala je u razumno velikim sobama, glatkoj drvenariji i čeličnim okovima. Razumela je potrebu gospođe Ramzi da zaviri iza cevi ili ispod stepenica, da zabravi prozore ili da čisti nedostupna mesta. U tako velikoj kući nemoguće je pratiti šta je urađeno. Da je živela tamo, i Stela bi zahtevala da se sve uradi. Njen stan u kompleksu Visovi Temze – nikada ga nije zvala domom – nije bilo teško održavati.

Stavila je na sto dve kutije sa dokumentima o slučaju Roksmit i

prebrisala ih vlažnom krpom, što nije uklonilo miris Terijevog tavana. To je uradila i dok je uništavala dokumenta u kancelariji; svakog dana pomalo i neprijatan miris bi bio uklonjen.

Bilo je vreme za večeru. Stela se strogo pridržavala zacrtanog rasporeda i večerala je u sedam, kupala se u pola osam, pregledala imejlove i obavljala ostale poslove do deset, a onda išla u krevet. Počela je tako što je ušla u čajnu kuhinju. Kuhinja je projektovana za zaposlenu osobu koja ima malo slobodnog vremena i ne voli da poziva goste. Blistavi pedantno ugrađeni aparati uza zid, bez šupljina i udubljenja, koji su zadavali muke gospođi Ramzi, savršeno su odgovarali Steli. Sve je bilo pod pravim uglom, bez krivudavih linija, i izbočina da iritiraju i kvare raspoloženje, sve ručice i dugmići bili su u ravni sa površinom. Mašina za pranje i sušenje, uska mašina za pranje sudova, mikrotalasna pećnica u visini očiju iznad šporeta sa aspiratorom, izgledali su kao kvadrati na šahovskoj tabli u odnosu na ziftcrnu radnu ploču od granita i pločice na podu. Stela je izabrala materijal iz veoma povoljne ponude. Kada bi morala da seče, secka ili meša, smirivala bi je pomisao da je posle toga očekuje ribanje, čišćenje i brisanje. Na internetu je našla kako se odmrzava hrana, koliko nešto treba kuvati i kako ubaciti još jedan ciklus ceđenja i centrifugiranja, i nalazila je utehu u sjaju sveže obrisanog poda.

Od kada je Teri umro, Stela nije čistila svoj stan.

Izvadila je iz zamrzivača kobasice na jastučetu od testa – primetivši da je to jelo od istog proizvođača kao i Terijeve pastirske pite – podesila tajmer na tri minuta i dok se tanjir sa jelom okretao, razmišljala je o pustom zemljištu ispod prozora planiranom da bude prostor za meditiranje samo za odrasle. Na centralnom mestu stajala je konstrukcija od betona, sa naslikanim joga om položajem, na kojoj je trebalo još da stoje bronzane pločice sa misaonim tekstovima: iz hrišćanske i budističke filozofije. Ladolež je obavio kućište televizora soni trinitron i ploče od cigala – temelj starog pogona za galvaniziranje – ugneždene između čičaka, golemog letnjeg jorgovana i koprive, koja se krunila pred nadiranjem korenja. Stela nije imala vremena za meditiranje, ono što je nju ljutilo bilo je napola urađen posao.

Uplašilo ju je zvono na interfonu. Niko osim Džeki i Pola nije znao gde ona živi. Otišla je polako niz hodnik prekriven itisonom, nepotrebna predostrožnost jer je niko nije mogao čuti četiri sprata iznad, i pritisnula

dugme na interfonu sa video-nadzorom: ekran je zatreperio i upalio se, kamera je snimala ulazna vrata. Nije bilo nikoga. A onda je ugledala senku u uglu ekrana: neko je dole, van domašaja kamere. Razum joj je govorio da je bezbedna sa ulaznim vratima u zgradu od ojačanog stakla, zaključanim pouzdanim bravama. Pošto u zgradi nije bilo mnogo stanara, mali su bili izgledi da će neko otvoriti vrata nepoznatoj osobi koja kaže da nosi pošiljku ili da je izgubila ključ. Njena vrata su imala pet tačaka zaključavanja a dovratak je bio ojačan šipkom london bar. Ipak, povila je ramena, savladavajući sve jači osećaj panike.

Ko god to bio, znao je da je ona kod kuće. Stela je pogledala na interfon da proveri da li je zvuk utišan i čula je ubrzano disanje. Bilo je to njeno disanje.

Senke nije bilo. Prišla je monitoru da proveri – možda joj se učinilo.

Provirila je kroz špijunku: hodnik i plavi itison protezali su se do prozora na kraju hodnika.

Da li su ga pustili da uđe? U kuhinji se mikrotalasna pećnica oglasila kratkim zvonom. Već je bilo prošlo sedam sati, kasnila je; isključila je kameru ispred ulaza u zgradu i požurila nazad u dnevnu sobu.

Mobilni telefon je signalizirao da ima poruku od Pola.

Napolju sam.

Ista poruka kao kad je sinoć bila u Terijevoj kući. Zgrabila je ključeve sa stola u dnevnoj sobi i otišla u radnu sobu sa laptopom sa punjačem, rečnikom i lampom na pisaćem stolu. Na zidu su visili kalendar i mapa Londona.

Uključila je telefon u utičnicu pored radnog stola i stavila ključeve pored njega da ih ujutru ne bi zaboravila. Stela je imala mnogo takvih trikova koji su joj pomagali da na vreme obavi poslove.

Zatvorila je vrata i od radne i od dnevne sobe, tako da ne može da čuje telefon niti da ga vidi kad zasvetli zbog poziva ili poruke. Konačno, isključila je zvono na fiksnom telefonu, čestitajući sebi što nije popustila Polovim molbama i dala mu ključeve od svog stana. Sada nije mogao do nje.

Jela je kobasice na jastučetu od testa, kasnije nego što je planirala, i gledala zarđalu bodljikavu žicu koja se spiralno savijala po obodu uništenih temelja. Kroz mrak, između namotaja žice, videla se niska barža ukotvljena ispod njenog prozora. Pol je želeo da njih dvoje žive na barži na Temzi. Stela je rekla da bi bilo nemoguće održavati je, ali to nije bio pravi razlog; sada je

znala da je odbila zato što je Kejt Roksmit ubijena pored reke.

Kroz otvor za vazduh čulo se ritmično pljuskanje vode o zid. Negde iznad reke čuo se zov jata gusaka, zvuk jezivo tugaljiv dok su letele uzvodno prema Barnsu. „Zna se da su guske jer lete u obliku slova V, vidiš?

Stela je pogledala u pravcu koji je pokazivao njegov prst.

Niko ne zna zašto tako lete. Možda zbog bolje vidljivosti. Svaka ptica ima čist vidik ispred sebe. Lete zajedno – to je bolje nego da lete same.

Ptice i životinje su društvena bića. Kao ti i ja.

Pol će pretpostaviti da ga ona gleda iz radne sobe; zamišljaće da joj je stalo.

Stela je žvakala, sekla kobasicu, puter u kvadratiće, stavljajući viljuškom u usta tačno određenu količinu. Volela bi da je Pol kao ona i da shvata da je gotovo.

Teri nikada nije bio kod nje u stanu. Potisnula je tu misao.

Pošto je oprala tanjir i na brzinu obrisala sto i radnu površinu, nastavila je tamo gde je stala, ali umesto da pregleda imejlove izvukla je stolicu sa čela stola za ručavanje – kupljenog ne zato što je primala goste već zato što je tu trebalo da bude trpezarijski sto – i istresla papire iz prve kutije na staklo. Pre nego što ih uništi, nije naodmet da proveri zašto ih je Teri sačuvao. Stavila je na stranu ono što je pročitala u kancelariji. Nekoliko papira je odlepršalo na pod: jedan je bio intervju sa „međunarodno poznatim medijumom” u Sidnej morning heraldu – o slučaju se pisalo u celom svetu – koji je slutio da „ubica provodi vreme obučen u belo ispod zemlje pored fontane koja žubori”. Steli nije bilo jasno zašto skreću pažnju na takve ludake.

Okrenula je praznu stranicu u svom rokovniku i reklamnom hemijskom Čisto kao suza, iz navike, pravila beleške dok je čitala.

Drugi list papira na podu bio je stranica broj dva iz transkribovanog informativnog razgovora. Liznula je prst i prelistala gomilu papira, ali nije mogla da nađe stranicu broj jedan. Upravo je htela da odloži papir, misleći da će naći ostatak u drugoj kutiji, kada je ugledala ime Ramzi. „…potvrđujete da ste videli Katrin Roksmit sedmog jula u jedanaest i četrdeset pet kako izlazi iz

kuće sa svojim sinom?” „Rekla sam vam.” „Sigurni ste da je bilo toliko sati?” „Sat na crkvi je otkucao četvrtinu punog časa kad sam izlazila iz kola. Pimećujem detalje, otkad… Deca mi kažu da imam dobro oko. Uvo u ovom slučaju.” [Smeh] „Da li ste razgovarali sa gospođom Roksmit?” „Bila je u žurbi. Mahnula sam joj.” „Otkud znate da je bila u žurbi?” „Ne znam. Hoću da kažem, ja sam bila u žurbi, kasnila sam kući pa… u svakom slučaju… nismo razgovarale.” „Dakle, gospođa Roksmit nije bila u žurbi?” „Ne mogu da kažem. Zar nismo svi?” [Smeh] „Kako vam je izgledala gospođa Roksmit?” „Izgledala je divno, tako prekrasna devojka.

Podsećala me je na mene kad… u svakom slučaju, ja sam bila u našoj kući u Saseksu. Bila sam slomljena. Otvarala sam novi seoski dom – šašava seoska zabava ubačena pred ovo venčanje. Iskreno, naredniče Hol…” „Darnel. Viši inspektor Darnel.” „Pobrkala sam vas. Torte Viktorija su sve iste:

čovek treba da hoda po žici pazeći da ne uvredi nekoga u tim zastrašujućim raspravama. Jedva sam čekala da stignem u grad, uzmem aperitiv i podignem noge na stolicu. Dakle, da, bila sam u žurbi. Sve je to jezivo i naravno da bih volela da sam stala i popričala s njom.” „Da li ste videli dečaka?” „Zar nije kao lutka?! Milslim da jesam.” „Niste sigurni?” „Jesam. Videla sam ga.” „Da li ste razgovarali sa njim?” „Mahnula sam mu. I on je meni mahnuo. Bar mislim da jeste. Ovo mi baš loše ide, kad treba da izvlačim nešto iz sećanja, tako je teš… To je bio dan kao svaki drugi.”

[Razgovor sa Izabel Ramzi završen u 10.01, 29. jul, 1981.]

Gospođa Ramzi se pored svake transkribovane rečenice potpisala inicijalima, hemijskom olovkom i velikim pisanim slovima. Stela je poznavala njen rukopis; uprkos njenoj prividnoj krhkosti, snažno je pritiskala olovku, ostavljajući tragove na papiru. S papira je dopirao njen glas: gospođa Ramzi u svom dnevnom boravku zvecka ledom u čaši sa džin-tonikom i hemijskom olovkom, koja joj zamenjuje cigaretu.

Stela je spustila izjavu. Neobično je što je gospođa Ramzi poslednja videla Kejt Roksmit živu. Teri je saslušao njenog klijenta mnogo godina pre nego što je ona saznala za nju. Gospođa Ramzi je bila glavni svedok u slučaju ubistva Roksmit i nije joj to nikada rekla. Stela nije mogla da je pita

šta misli o Teriju ili koliko se sećala Katrin Roksmit jer je, što je neverovatno, i gospođa Ramzi mrtva.

Stela je izgubila jedinog klijenta kod kojeg je čišćenje bilo izazov: nikada više neće obavljati dubinsko čišćenje za gospođu Ramzi.

Stela je žustro, koristeći ivicu poklopca od kutije, nacrtala kolone u svom rokovniku: jednu za opis događaja, jednu za datum i jednu za broj dokumenta. Noć se otegla; okrepivši se kafom, ispunjavala je kolone urednim rukopisom. U 3 ujutru naslonila je glavu na sofu prekrivenu najlonom, kako bi načas odmorila oči i zaspala je dubokim snom.

Reka je tekla tromo pored usamljenog stambenog bloka, njena neprovidna površina upijala je sablasne kvadrate svetla iz Stelinog dnevnog boravka i kuhinje. Ispred zgrade, na prozorima sa navučenim roletnama, video se odraz kola na jednom od parking-mesta za posetioce. Da su svetla oko bloka radila, videlo bi se da li neko sedi za volanom.

13.

Sreda, 12. januar 2011.

Džek je stao na pukotinu na pločniku. Krivio je čoveka u kolima na pešačkom prelazu. Na trenutak, pogledi su im se sreli i Džek je pomislio: evo čoveka istog kao on, na noćnim ulicama oseća se kao kod kuće. Mrak je bio njegov prijatelj; kao ni Džek nije imao čega da se boji.

Džek je piljio u njega – ili tamo gde je trebalo da bude čovekovo lice, jer kada su kola skliznula bliže, farovi su zaslepli Džeka – i to je bila njegova prva greška. Trebalo je da zastane da se sabere, umesto toga, zakoračio je i tada je stao na pukotinu.

Znao je žmureći da stigne peške do Erls Korta i nije trebalo da se prevari i napravi tu glupu grešku. Svaki kamen na pločniku bio je deo njegovog plana ali pogled na kola skrenuo mu je misli te se okliznuo.

Pukotina nije bila stvarna već zamišljena linja između kocki na pločniku, i svega što na ulici razdvaja dve površine. Piljio je dole, kao da održava ravnotežu na žici; na svetlu ulične lampe kocke na pločniku ličile su na mapu Londona, pukotina je bila reka a naprsline i slivnici bili su prečice. Bilo mu je vrlo neprijatno: vozač je uočio njegovu grešku. Kola su otišla.

Džek je najviše voleo noć, kada najveći deo Londona spava. Posle špica umesto ljudi videli su se obrisi: cevi i oluka, streha i kosih krovova, talasaste konture strujnih kablova i zdepasti obrisi železničkih pragova ispod njegove kabine za mašinovođu. Linija na pločniku povezivala je život i smrt i pokušavajući da vidi vozača u kolima iskušavao je smrt.

Ako su kolege volele Džeka, što je bilo preterivanje, volele su ga jer je bio spreman da radi u „strašno kasnoj” smeni koja se završavala u ponoć.

Većini mašinovođa mrski su bili beskrajni sati vožnje kroz tunele, tvrdeći da su im tišina i konstantna tama ubili društveni život i sposobnost da budu pistojni. Džek je nalazio utehu u nadsvođenoj građevini od cigala koja je

čuvala svoju tajnu već vek i po; nije voleo što mora da izađe ispod zemlje.

Imao je društveni život.

Ulica je bila tiha; nekada veličanstvene kuće propale su i pretvorile se u bedne hotele sa plastičnim natpisima pričvršćenim na oljušteni malter. Isticale su banalnost njegove glupe greške. Pri pomisli na to noge su mu klecnule, a srce zatreperilo kao da mu je u grudima zarobljen slepi miš. Instinktivno je hteo da skoči u stranu, ali odbio je da izbegne – bukvalno – svoju odgovornost. Ostao je na liniji, shvativši koliko je to važno. On mora da uči na svojim greškama; napravio ih je nekoliko, tako da su takve prilike bile retke.

Pošto je vozač je nestao iz vidokruga, neće više misliti na njega. Džek se ušuškao u svoj kaput i produžio pokušavajući da povrati ritam, osećajući olakšanje što u taj kasni sat nije bilo svedoka njegove greške.

Jedan mladić je ušao pogureno pod trem hotela, odala ga je zapaljena cigareta. Ovde nije bilo sigurnosnih kamera; bila je to slepa tačka. Džek je vijugao između parkiranih kola, trudeći se da izbegne naprsline u izbočinama na putu i obrise kanalizacione rešetke. Izvadio je cigaretu iz kutije koju je nosio za svaki slučaj; voleo je da sam mota cigarete.

Džek se prijatno osmehnuo. Stajući na zadnji stepenik čizmom sa metalnim vrhom, zamolio ga je da mu pripali cigaretu.

14.

Četvrtak, 13. januar 2011.

Policajka na „mestu zločina” zaštićenom policijskom trakom s natpisom „zabranjen prolaz” ravnodušno je posmatrala ženu u pantalonama koje su joj naglašavale ravan stomak dok je izlazila iz kombija firme za čišćenje. Njene mokasine bile su besprekorno izglancane i bila je, policajka je ocenila, previše elegantna za čistačicu. Sigurno je šef koji je došao da pokupi lovorike, u ovom slučaju, da spreči još veću štetu. Očigledno je bila dovoljno mudra da vozi besprekorno čist kombi pežo partner, izlepljen podacima o firmi, pre nego leksus ili „mečku”, koji bi klijentima pokazali da ona zna kako da potroši njihov novac. Policajka je dozvolila sebi trunčicu poštovanja prema toj ženi, koja je kao i ona bila u ranim četrdesetim. Podigla je upitno obrve, spremna da izjavi kako „ulaz nije dozvoljen” šta god da kaže gospođa Čisto kao suza.

Neka kola su polako stala uz ivičnjak i suvozačeva vrata su se naglo otvorila udarivši ženin čist kožni ranac, ali ona je produžila. Policajka je prepoznala inspektorov volvo. Zakopčavajući jaknu iskočio je sa suvozačevog mesta kao ekšn men a ona je, tren prekasno, podigla traku da ga propusti.

– Sve u redu, gospodine? – Naravno da nije odgovorio.

– Da li ste vi zaduženi za ovo? – žena je doviknula za njim.

– Obratite se našoj službi za odnose s javnošću. To vam je poznato, bez novinara. – Inspektor Kešman je pokucao na vrata, piljeći u svoje cipele dok je čekao da se otvore. Policajka se nije ni pomerila, ističući svoju moć.

– Da li vam ja ličim na novinara? – Vrata se nisu otvorila, te je Kešman morao da joj se obrati. – Ja čistim kod gospođe Ramzi. – Žena se vrpoljila kidajući lišće sa grana bujne živice. – Stela Darnel. Čisto kao suza. – Pokazala je palcem prema svom kombiju. – Možda ste poznavali višeg

inspektora Darnela?

Usledila je pauza.

– Teri? Prokleti Teri Darnel?

Stela je pogledala ženu policajca i lagano klimnula glavom igrajući na kartu na koju do sada nije igrala: – To mi je bio otac.

– Znate li… – detektiv je silazio niz stepenice – da me je vaš tata mnogo čemu naučio? – Skočio je sa drugog stepenika. – To je užasno. Bio sam potpuno očajan. – Zadihan, nespretno se rukovao s njom preko ograde. – Martin Kešman, inspektor. – Oklevao je. Možda se i on kao Teri, kada je ubistvo u pitanju, bolje oseća sa kesama sa dokaznim materijalom nego sa šoljom slatkog čaja i nekoliko prikladnih reči. Stela je u njemu prepoznala onog čoveka od juče, sličnog Teriju, u običnom odelu Marks i Spenser, kao ono koje je ostavila na hemijskom čišćenju ispod svoje kaneclarije da bi ga dala u dobrotvorne svrhe. Imao je kosu kao Teri, mišje boje, skoro do ramena, sa razdeljkom sa strane; trebalo bi da se ošiša, pomislila je Stela, kao što je znala da se ne trudi da nađe malo vremena za to. Ispod dežmekastog, venama prošaranog lica nazirao se podvaljak, a košulja mu se, zategnuta preko povećeg stomaka, izvukla iz pantalona. Požurio je da je ugura za pojas, dok se oko njega širio oštar miris losiona posle brijanja džilet. Ubrzo će, Stela je pomislila, efekat dvojnika biti kompletan.

Pogledavši policajku, inspektor Kešman je pozvao Stelu da uđe.

Vrativši traku na mesto, policajka je pažljivo posmatrala Stelu Darnel kako se kočoperno penje uza stepenice kao da je vlasnica kuće, te joj je i protiv svoje volje zavidela što je pripitomila šefa.

– Pozvao me je telefonom prošle nedelje… bio je u formi. Još uvek je radio! – Ulazna vrata su bila otvorena i Stela je gore čula glasove, teške korake i glasan smeh. Obuze je ljutnja; gospođa Ramzi nije volela posetioce.

– Bio sam siguran da će se u penziji dosađivati. Neki ljudi se ne snalaze ako nisu pod stresom. Ludo, zar ne? Imali smo momke koji su petkom odlazili na zabave a posle nekoliko meseci slušao sam govor na njihovim… – Brzinom vetra prešao je rukom preko lica i napadno strugao cipelama po otiraču gospođe Ramzi. Stela je uradila isto.

Gospođa Ramzi bi se rastužila da je videla svoj trošan ali čist hodnik u neredu. Nije više bilo otrcane staze koja se klizala, a mrlje koje je prekrivala sada su bile uokvirene kredom. Jak vonj ninhidrina za uzimanje prikrivenih

otisaka, ugušio je miris lavande, koji je Stela savetovala gospođi Ramzi da prska po celoj kući, dok je od praška za otiske prstiju nedavno izglancan spiralni kraj ograde posiveo.

– Ovo je već bilo tu. – Stela je pokazala na mrlje.

– Naši ljudi su to rekli. – Olabavio je čvor na mašni kao da ne može da diše, što je i Teri činio kad bi ga izazvala. Osetivši da je u prednosti, nije odustajala: – Nisam mogla da ih uklonim. Gospođa Ramzi nije znala od čega su.

Pogledala je unaokolo. Staza u najlonu ležala je pored čiviluka za šešire od jelenskih rogova, koji je takođe bio na pogrešnom mestu.

– Krv, policajci misle. Forenzičari će potvrditi. – Žustro je protrljao ruke, preskočio označena mesta i došao do stepenica. – Vi niste ovo lično čistili?

Daleko ste dogurali, pričao mi je vaš stari – kazao je.

Stela je primetila sarkazam.

Njegova košulja – plava pamučna sa smeđim prugama tankim kao olovka – bila je potpuno ista kao košulja koju je Teri nosio onog dana kada je umro. „Možeš da postigneš šta god poželiš”, rekao joj je i poljubio je u čelo. U svojoj nalepšoj košulji, mahao joj je kroz kapiju, opisujući rukom dugu, da bi je ohrabrio, ali ona se nije okrenula, izigravala je gospođicu Nezavisnu. Stajao je sve dok nije otišla. Još cela tri sata do večere. Obećao joj je da će je čekati na istom mestu kada izađe.

Planirali su da jedu sendviče u parku kao nagradu za to što je bila hrabra devojčica.

Detektivovim grubim cipelama dobro bi došlo glancanje, ali kao i Teri on se uklapao u gomilu. Terijeva smrt je bila sitnica; tamo odakle on dolazi ima još tušta i tma detektiva. Jednoga dana i inspektora Kešmana će zameniti neko drugi; možda žena na ulazu. Stela se prenula.

– Jesam, ja sam ovo očistila. Gospođu Ramzi je bilo teško zadovoljiti, a ja sam znala šta ona želi.

Kosi zraci sunca što su kroz prozor padali na odmorište obasjavali su karikature iz časopisa Panč iz devetnaestog veka, u pozlaćenim ramovima, okačene stepenasto. Sjajne čestice prašine koje su lepršale na svetlu podsetile su Stelu kako ih je gospođa Ramzi hvatala, otvarajući, kao dete,

pesnicu da pogleda svoj prazan dlan. Jednom je zatekla gospođu Ramzi kako usisava vazduh, mahala je rukom u kojoj je držala cev kao vatrogasac kad gasi požar. Gospođa Ramzi je držala navučene zavese da ne bi videla ono što ne može da očisti ili obriše i rado je govorila da nam je ono što ne možemo da vidimo i dalje na pameti.

– Kada ste dolazili poslednji put?

U hodniku je bilo hladno kao u crkvi. Gospođa Ramzi nije zagrevala sobe u kojima se nije zadržavala. Navlačila je na sebe pohabane slojeve lepršave svile, pamuka i kašmira, i tvrdila da joj nije hladno.

– Prošlog petka, zadržala sam se tri sata. Završila sam u jedan. Ponekad popijem čaj, ali tog dana sam imala sastanak u Čelsiju u pola dva pa sam morala da odjurim. – Gospođa Ramzi se vrzmala oko čiviluka udarajući po kaputu da izravna tkaninu. Bila je uznemirena što Stela ne može da ostane te je Stela načas pomislila kako će joj ova preprečiti put. Sada zaključuje kako je to bila smešna pomisao, ali u poslednje vreme stara gospođa je bila hirovita. Zaokupljena preturanjem po džepovima kaputa, nije joj rekla doviđenja.

Kaput više nije bio tu. Ranije je Stela pretpostavljala da kaput pripada gospodinu Ramziju; izgleda da njegova žena nije mogla da se pomiri s tim da njega više nema, te su se i ostali u porodici ponašali kao da je on upravo izašao iz sobe.

– Da li je stara gospođa izgledala zabrinuto ili bolešljivo?

– Ona je uvek bila zabrinuta; ništa gore nego inače. – Stela je reagovala na izraz „stara gospođa”; taj izraz nije opisivao gospođu Ramzi.

– U redu. – Iz prednjeg džepa je izvadio svesku, zbog koje mu je jakna izgledala kao vreća i hemijsku olovku. – Zašto je bila zabrinuta?

Decenijama pošto je napustila Terija, Suzan Darnel se i dalje žalila kako se on nikada ne oblači prikladno i kako je nemaran prema svom odevanju, mada je i sama zanemarila odeću; na jednu vešalicu stavila bi nekoliko bluza a pantalone bi samo slagala jedne preko drugih, ne mareći što će se tako izgužvati.

– O, bez razloga. – Steli nije trebalo da joj policija postavlja nezgodna pitanja. – Stariji ljudi se brinu, depresivni su, shodno svojim godinama. – Nehajno je okolišala. – Morala je da zna kad dolazim, rutina ju je održavala u životu. To nije nimalo čudno. – Osim što gospođa Ramzi nije bila kao drugi

penzioneri za koje je Stela radila. Stela je zamislila poslednji spisak odlučno napisan krupnim okruglim slovima – njen rukopis nije bio ni nesiguran ni sitan; gospođa Ramzi nikada nije izgledala staro.

Namirisala je duvanski dim, neko je pušio; htela je svima da naredi da odu.

Iako je bio bivši pušač, i Teri je mrzeo miris duvanskog dima.

Prišla je vratima i pogledala debelo stablo na trgu, toliko debelo da dvoje ljudi ne bi moglo da ga obujmi. Vetar koji je duvao noću oduvao je poslednje lišće ostavljajući gole grane, koje su se ukrutile naspram neba. U ovo doba godine travnjaci su bili posuti divljim kestenjem, koje je sijalo kao da je umočeno u ulje; osim ako bi deca ušla pre nego što se park otvori i sve pokupila.

Obuci farmerke preko pidžame. Evo, obuci moj džemper, tako.

Zaveži dobro pertle. Nećemo da razgovaramo dok ne izađemo iz kuće, ne mrdaj od mene. Nakrivila je glavu tako da on može da joj šapuće na uvo. Na usnama je osećao njegovu mekotu.

Ako je i bila uplašena nije to pokazivala, stegnuvši ga za ruku trčkarala je pored njega do trga. Bilo je strašno hladno; bio je zadovoljan što ju je naterao da se dobro obuče. On se prvi popeo na ogradu a onda ju je naterao da proturi čizmu između šipki.

Zaboravio je da ponese njene rukavice i brinuo se zbog ledenohladnog metala. Skoro da je povikao od sreće kada se ona podigla gore kao dečak, prebacila se preko vrha i koprcajući se čizmama potražila prečku. Provirila je u mrkli mrak izvan domašaja baterijske lampe. Bila je tako uzbuđena. Tada je znao da će njegov plan uspeti.

Steli nije do sada palo na pamet da su nepovezane opaske Izabel Ramzi, njene neobične priče, bile više od ekscentričnosti. Tačno je da se brinula: bila je nervozna. Kada je odlazila, Stela bi, još na stazi, čula kako zaključava vrata i stavlja sigurnosni lanac. Kada je u vodovodnim cevima lupalo i hučalo, gospođa Ramzi je rekla da je to opet onaj mali dečak. Stela se setila da je njeno najmlađe dete, Elenor, ljutilo majku budalastim ponašanjem, ali je ona nije grdila. Kada bi Stela stigla do svog kombija i spremala se da krene,

gospođa Ramzi bi provirila između razmaknutih zavesa u trpezariji, a Stela bi joj mahnula. Gospođa Ramzi se ne bi ni pomerila, a lice joj se, kao u utvare, stapalo s nebom. Ništa od toga Stela nije mogla da kaže detektivu.

– Da li se stara gospođa dobro slagala s porodicom? – Inspektor Kešman je ozbiljna lica udahnuo vazduh kroz nos, podižući hemijsku olovku. – Ovde imam: muž lekar, umro pre više od deset godina, troje dece…

– Nikada nisam upoznala njenu decu. Mi se trudimo da ne dolazimo kada imaju posetu. Klijenti više vole da njihovi gosti vide rezultate našeg rada, a ne da se spotiču o četke ili okliznu na mokrom podu. Bolje bi bilo njih da pitate.

Steli je bilo jasno da je, zbog činjenice da je imala pristup kući i poverenje krhkog vlasnika, tehnički osumnjičena. To je neće ni zaneti ni uplašiti: nikada neće kompromitovati poverenje klijenta, naročito zbog policije. Do sada se Kešman prema njoj ponašao kao prema „jednoj od nas” i prihvatao njene beskorisne odgovore jer je ćerka njegovog bivšeg šefa.

Nije istakla da gospođa Ramzi nije videla svoju porodicu skoro isto toliko dugo koliko je gospodin Ramzi mrtav. Nije rekla da je svaki put kad je dolazila brisala dve čaše za vodu pored kreveta, obe ispražnjene. Odeljenje za krvne delikte ne zanimaju duhovi.

Nije pomenula ni opsesivnu potragu gospođe Ramzi za kućom za lutke svoje dece ni kako je vodila Stelu po sobama, upozoravajući je da izbegava stepenik koji škripi, kako je uzbuđeno pričala o prekrivaču za krevet sa slikom malog pauka koji je izvezla za glavnu sobu u kući za lutke. Iako je gospođa Ramzi odavala utisak da je zapravo Elenor stalo da se kuća pronađe, Stela je, na osnovu njenog čavrljanja o lutkama i „izvanrednom malom nameštaju” pretpostavila da kuća pripada lično gospođi Ramzi. Stelini roditelji ne bi mogli toliko detaljno da pričaju o njenim igračkama.

Pretražili su dečje sobe, gospođa Ramzi je zamahnula pesnicom prema Elenorinoj blistavocrnoj tavanici i krv-crvenim rubovima, kao u sobama dece tinejdžerskog uzrasta nekih Stelinih klijenata. Stela se nije obazirala na njene nabusite aluzije da firma Čisto kao suza proširi svoj posao i uključi krečenje i renoviranje; njihova glavna aktivnost bilo je čišćenje.

Sobe u suterenu kuće Ramzijevih koristile su se za držanje odbačenih predmeta. Jedan cilindričan i jedan uspravan usisivač, sa kesom krutom i napuklom od starosti, „telefonski imenici i novine iz šezdesetih” bili su

nagomilani na krevetu za jednu osobu. Nije bilo kuće za lutke.

Kao ni u njenoj spavaćoj sobi u Barons kortu, ni u jednoj sobi nije bilo igračaka, možda ih je gospođa Ramzi, kao i Stelina majka, dala u dobrotvorne svrhe i ne tražeći dozvolu od svoje dece.

Gospođa Ramzi je zahtevala da Stela ne dira ništa u toj sobi, jer se u suprotnom njena ćerka nikad neće naučiti redu. Stela nije morala da bude detektiv kako bi zaključila da je ta soba odavno napuštena.

U poslednjih mesec dana stanje gospođe Ramzi se pogoršalo, potpuno je izgubila pojam o vremenu. Stela je to zadržala za sebe dok je inspektor Kešman zapisivao njene poslednje reči u svesci pa na kraju udario tačku i otišao u trpezariju.

Zapahnuo ih je otužan miris: uvenulo cveće klonulih stabljika bilo je razbacano po stolnjaku, umrljanom nečim što je ličili na krv.

Detektivu je zazvonio mobilni te je izašao u hodnik da se javi.

Oksi-klin je bilo jedino sredstvo kojim su sa tkanina mogle da se uklone mrlje od ljiljana; sredstva za uklanjanje mrlja u supermarketu reklamirana kao čudesno efikasna bila su beskorisna. Izabel Ramzi je često na odeći imala mrlje od polena i kada joj je Stela rekla može da ih se oslobodi, gospođa Ramzi ju je nagradila jednim od svojih retkih osmeha.

Spustila je bila granule na kancelarijski sto da ih ponese gospođi Ramzi.

Džeki je optužila Stelu da udovoljava staroj gospođi, a ona je to poricala govoreći da samo radi svoj posao.

Jedino zadovoljstvo gospođe Ramzi bio joj je buket ljiljana koji joj je stizao svakog petka. Stela se osećala pomalo krivom što svojoj mami nije kupovala cveće; njenu mamu je mučilo što joj Teri nije nikada poklonio cveće.

Kada bi se u deset ujutru začulo kucanje, gospođa Ramzi bi požurila do vrata, nameštajući kosu, uvlačeći stomak, glumila iznenađenje, koketno ushićena pri pogledu na kurira, čoveka u kožnoj jakni. On se nikada nije zadržavao da sasluša njene uzvike oduševljenja i nije skidao kacigu. Kada bi otišao, gospođa Ramzi, grozničavo rumena, sledećih sat vremena bi aranžirala belo cveće koje je Stelu podsećalo na sahrane. Teškim korakom bi došla do stola u trpezariji s vazom u nesigurnim koščatim rukama, bluze umrljane polenom, mrmljajući: – To je tako slatko, tako ljubazno, uvek je bio divan.

Moji gosti obožavaju cveće – muškarci posebno, uprkos onome što pričaju.

Ne obazirući se na Stelu, koja se nudila da joj pomogne, ona bi vazu prepunu cveća spustila na kamin. Pritom bi ponovo umrljala bluzu polenom i uznemirila bi se, oneraspoložila. Stela bi celo prepodne pokušavala da je oraspoloži jer nije volela da ostavlja gospođu Ramzi utučenu.

Detektiv je još uvek razgovarao telefonom. Stela je prišla prozoru i zagledala prah za uzimanje otisaka na zastoru. Jednog jutra, dok ih je čistila, slučajno je čula gospođu Ramzi kako se, razgovarajući s nekim preko telefona u kuhinji, žali na ljiljane. Takva reakcija na poklon učinila joj se nerazumnom, čak i za gospođu Ramzi, koja je, premda zahtevna, bila vrlo obzirna. Stela je ispustila zastor kada je shvatila o čemu se radi.

Gospođa Ramzi je sama sebi slala bukete.

Poslednji put gospođa Ramzi je rekla Steli da je do četrdesete najviše volela bele ruže.

– Gajim ih u bašti. Niko ne zna za njih. Ah, kako se čovek veže za te opojne raskošne cvetove!

– Otkud to da više volite ljiljane?

– Ništa ne traje večno. – Gospođa Ramzi je pogledala Stelu kao da je uljez koji postavlja neprikladna pitanja i mašući rukama, pokazala na masnu mrlju ispod aspiratora.

– Razbijeno je mnogo porcelana, a sat, pogledajte mu kućište, sigurno nešto vredi. Mislim da se ona branila. – Kešman je završio razgovor i sagnuo se pored kamina, gde je Stela među staklom videla krhotine vaze gospođe Ramzi i smrskan starinski sat koji je nekada stajao na polici iznad kamina.

– Jeste li vi stavili ono cveće na sto? – Glupo pitanje: policija ne bi ništa pomerala.

– Mi ništa ne diramo. To je sigurno napadač uradio. – Stela je poravnala nabor na tkanini da on ne vidi. Ljiljani su jače zamirisali kao da je vetar doneo miris. Okrenula se da vidi ko je ušao, ali nije bilo nikoga.

– Ja mislim da je ona to sama uradila. – Stela je sve videla. Gospođa Ramzi je umela da bude ćudljiva. Nije se mirila sa starošću; izluđivalo ju je što je sve slabija.

– Da li bi ona to počistila?

– Nekoliko puta je pala, tako da ne bi rizikovala. Znala je da ću ja to da

uradim.

– Prava princeza, zar ne!

– Za to mi plaća. – Nije rekla da bi gospođa Ramzi ostavila da Lizi, kućna pomoćnica koja je živela kod nje, pospremi nered, niti da joj je gospođa Džekson – prva susetka sa ukradenom mačkom – rekla da je Lizi umrla još pre trideset godina.

– Možda je ta buka bila upozorenje. Možda je napadač nameravao da iskoristi vazu kao oružje – nagađao je Kešman.

– Ja tipujem na žarač – Stela je odgovorila. – Gde je provalio u kuću?

– Vidite, zato je dobro što ste vi ovde. Nema tragova provale. Gospođa Ramzi je poznavala posetioca i otvorila mu, ili je on – što je izvesnije, s obzirom na to da je bila noć – sam ušao, otključavši svojim ključem.

Stela je videla kuda to vodi.

– Ja ne zapošljavam ubice, inspektore.

– Naravno, ali jasno je da se stvari mogu oteti kontroli. Da nije možda naljutila nekoga od vaših? Nekoga ko je ovde radio pre nego što ste vi preuzeli posao? – Lice mu se zajapurilo dok je produbljivao teoriju. – Možda je bio kivan ili je postao pohlepan? Ovde ima vrednih umetnina.

Onda bi bilo glupo uništiti ih.

– Morala sam lično da vidim kako gospođa Ramzi želi da se posao obavi, ponekad je lakše tako nego da se obučavaju zaposleni. – Stela je pribegla prodajnom žargonu. – Mi smišljamo metode po meri klijenata. Ja svojim zaposlenima pošteno plaćam i oni ne traže načina da nadoknade manjak. Ako se dobro sećam, devojka je oprala pod ne poštujući redosled obavljanja poslova a onda je prešla preko njega pre nego što se osušio. Jednostavno, nekim klijentima to ne smeta, nekima smeta. To je bilo vrlo davno.

– Moramo da razgovaramo s njom.

– Svakako, imajte na umu da će to biti razgovor sa inostranstvom. Vratila se u Elblag pre tri meseca.

– To je zatvor? – jedva primetno se osmehnuo.

– Varoš u Poljskoj, oko šezdeset hiljada stanovnika.

– Teri je rekao da ste dobri. – Kešman je zviznuo. – Vidite, Stela, vi ste se, posredstvom svog oca uverili da mi moramo da budemo temeljni. Mogu li da dobijem odštampana imena svih koji su ovde čistili, samo da eliminišemo otiske i ustanovimo motive?

– Sumnjam da ćete naći mnogo drugih otisaka osim mojih. I ja sam temeljna. – Stela je znala da ništa ne dobija protiveći se Martinu Kešmanu; trebalo bi da sarađuje. Nekada je govorila sebi da treba da udovolji Teriju; kad bi umela da se postavi, mogla bi da ode iz njegove kuće i da ga ne vidi do Božića. I Teri je to mislio.

– Gde ste je našli? – Stela se pretvorila u ćerku policajca. Kešman se, kao i Teri, u svom radu koristio mešavinom unapred donetih zaključaka i predrasuda.

– Na podu spavaće sobe, piljila je u tavanicu kao da je prestravljena.

Telefonska slušalica nije bila na mestu, što je ukazivalo na to da je htela da pozove nekog, ali on ju je preduhitrio.

Naslonio je stopalo na nizak cevasti radijator ispod prozorske daske.

Stela je zaustila da mu kaže da skloni nogu, ali se zaustavila; prošle nedelje je očistila rebra radijatora od livenog gvožđa.

– Vidite ovo?

Otisak šake koji se razmazao kako je šaka klizila niz staklo. Kroz prozor je videla policajku kako razgovara s nekim čije lice nije mogla da razazna.

– Pokušala je da lupa po staklu da privuče pažnju, a napadač ju je odvukao odatle.

Stela je mnogo puta videla takav trag.

– To je test. Za mene.

– Šta?

– Da je to ostalo posle čišćenja, gospođa Ramzi bi gunđala. – Stela se zacrvenela. Ovakve zamke nije bilo nedeljama i pretpostavila je bila kako je gospođa Ramzi zaključila da je u Steli našla sebi ravnog. Već joj je bila donosila sok usred rada i pristavljala vodu za kafu pre nego što Stela završi.

Umesto instant kafe za „majstore”. Stela je dobijala mlevenu, jaku bez šećera, baš onakvu kakvu voli.

Nije trebalo da se odmara na lovorikama. Na strani broj sedam priručnika firme Čisto kao suza bilo je upozorenje: Ne postavljajte se kao da vam je klijent prijatelj; to će ugroziti vaš posao.

Gospođa Ramzi joj nikada nije verovala.

– Mislio sam da ćemo imati muke. – Kešman je grickao vrh olovke, sasvim opušten u tuđoj kući, i širom otvorio kuhinjska vrata.

Na zidu pored ostave za metle bio je telefon od bakelita, s kablom

prebačenim preko kalendara iz 1967., koji je gospođa Ramzi čuvala jer ju je podsećao na deset najlepših godina u njenom žvotu. Uvek je bio okrenut na jun mesec, sa slikom crvene telefonske kabine u živahnoj Ulici Londons king.

Stela je zamislila mladu Izabel Ramzi kako, dok puši, u oblaku plavog dima, strogo izdaje naređenja u slušalicu, cvećaru, trgovcu, dostavljaču iz Herodsa. Čak i u sedamdesetoj gospođa Ramzi je podsećala Stelu na Džeki Kenedi pre ubistva Kenedija, čija je slika bila na stranici kalendara za mesec avgust, u crno-beloj kariranoj jakni i s naočarima za sunce.

Gospođa Ramzi je rekla da je to bila kuća srećne porodice; uskoro će biti rastavljena a uspomene na ceo jedan život spakovane u kese za smeće i kutije iz supermarketa.

– Našli smo najstariju ćerku. Nije bila sigurna kada je poslednji put videla majku, – rekao je Kešman.

Stela se ne seća kad je poslednji put videla Terija.

– Ja sam juče razgovarala s njom. – Istog trenutka je zažalila što je progovorila. On nije morao da zna da ju je Đina Kros zamolila da sredi kuću.

– Zašto?

– Rekla mi je da je gospođa Ramzi umrla. – To nije bila istina; Stela je nastavila da govori mirno. Samo se nadala da policajka, koja je u utorak bila na mestu zločina, nije rekla da Stela nije znala da je gospođa Ramzi mrtva dok nije došla u njenu kuću.

Kešman kao da je promenio temu.

– Da li je gospođa Ramzi pomenula da su oni nekada bili upetljani u slučaj Alis Hauland? – Pogrešno shvativši da je Stelin bezizrazan pogled odraz neznanja a ne odlučnosti da se više ne zaleće, nastavio je: – Devojka je nestala. Jedna od onih istraga koja ti ne da mira, mada uglavnom imamo one uobičajene. – Zaćutao je.

– Ja se ne bavim privatnim životom svojih klijenata. – Nije bilo reakcije i ona je upitala: – Zašto mislite da je gospođa Ramzi ubijena? – Dokazi da je počinjeno ubistvo bili su slabi, utemeljeni na indicijama.

– Imala je masnice na nozi, ramenu i desnoj ruci.

Naslonio se na sudoperu koju je Stela dobro oribala sredstvom za čišćenje keramike. Još se nije isprljala.

– Kao što sam rekla, više puta je pala. Rekla mi je da to nikome ne kažem. Ja sam sklanjala stvari da bih smanjila rizik, ali ih je ona vraćala na

isto mesto. Bilo je teško pomoći joj. Pokušala sam da je nagovorim da ode kod lekara zbog vrtoglavice.

– Da li je otišla?

– Nikada nije izlazila napolje, a ne verujem da je doktor dolazio u kuću.

– Jedna komšinica je rekla da joj je ukrala mačku. Neka gospođa Džekson, da li je znate?

– Znam i ne bih išla tako daleko. Gospođa Ramzi je volela životinje i volela je da se druži se sa njima, to je sve. – Čim je to izgovorila, Stela je bila ubeđena da to nije istina; gospođa Ramzi nije volela životinje.

Ona je mačku gospođe Džekson zatvorila u Elenorinu staru sobu, ne, Stela je bila sigurna, zato što je bila zabrinuta za nju, već da bi je kaznila. Ta kazna je u stvari bila namenjena njenoj najmlađoj ćerki, koja je ostavila nered u sobi.

– Bila je klaustrofobična?

– Agorafobična. Možda.

– Posle autopsije znaćemo više o masnicama. – Zatvorio je svesku i gurnuo je u džep od jakne.

Stela je jedva čekala da policija izađe pa mu je saopštila nevažan podatak: – Imala je glavobolje. Ponekad bi ceo dan provela u krevetu.

Kešman nije slušao. Razgovor je bio završen.

– Teri bi ovo završio za tren oka. – Suzdržano se osmehnuo. Stela se nakostrešila na pomen Terijevog imena. Sumnjala je da bi Teri imao neki trag. Na njene telefonske poruke nije odgovarao, ali bi se na poziv Martina Kešmana sigurno javio i glumio bi detektiva, u stvari, on ga je i pozvao prošle nedelje.

– Vi ne mislite da je u pitanju ubistvo?

– Nije na meni da kažem – Stela je slegnula ramenima. – Ne znam ko bi nju hteo da ubije i ne vidim da bilo šta nedostaje, samo je ponešto razbijeno.

Kroz kuhinjski prozor je videla da su vrata na baštenskoj kućici otvorena.

Bravu treba popraviti. Na njenoj listi to je bila stavka kojom je trebalo da iznenadi gospođu Ramzi.

– Vi ćete bolje nego ćerka uočiti da li se nešto promenilo. Da li bi vam smetalo da se načas popnemo da pogledate?

Osim što su ćebad bila zgužvana – gospođa Ramzi nikada nije volela jorgane – Stela je izjavila da je soba ista kao uvek. Izuvijan čaršav preko

krevetskog prekrivača bio je samo dokaz da je gospođa Ramzi spavala loše, prevrtala se i okretala, ustajala i tumarala po kući ili išla u toalet. Čaše za vodu bile su na svom mestu pored kreveta; ona s tragom karmina na obodu bila je napola prazna. Policajci koji su skupljali dokaze za forenzička ispitivanja nisu još stigli do poslednjeg sprata, tako da Kešman nije trebalo ovamo da je dovodi.

On je imao poverenja u nju.

Stela je pazila gde staje i prekrstila je ruke da bi izbegla da bilo šta dodirne. To je bila samo predstava; njeni otisci prstiju su bili svuda.

Ovde, gde je provela mnogo sati čitajući ili ležeći u mraku sa migrenom, odsustvo gospođe Ramzi je bilo uočljivije. Stela je zaobišla časopise koji su stajali na podu pored kreveta na strani na kojoj je spavala gospođa Ramzi i pročitala je naslov knjige pored noćnog ormarića. Ema. Gospođa Ramzi je izbegavala knjige u kojima se govorilo o smrti i za svaku sigurnost bi ih prelistala da vidi ko je ostao u životu u poslednjem poglavlju. Rekla je da joj savršeno odgovara Džejn Ostin.

Stela je zamislila gospođu Ramzi kako se naslonila na debele jastuke pačjeg paperja, pišući još jedan spisak za Lizi. Zaobišla je krevet do strane na kojoj je nekad spavao Mark Ramzi. Ježila se od zamišljajući ga tu, gledajući njegovu čašu za vodu, ali nije to rekla detektivu koji je čekao. Čaša je bila puna a pored kreveta ležala je knjiga u mekom povezu Naš zajednički prijatelj od Čarlsa Dikensa i dva primerka časopisa Lanset iz juna i maja 1999. s izvitoperenim listovima. Svaki put kad bi došla tu bi zatekla drugu knjigu.

– Da li je imala partnera? – Detektiv se naprezao da izbegne ironiju prilikom ispitivanja; naučeno pravilo da svi imaju pravo na priliku bilo je na klimavim nogama. Teri nikada nije imao taj problem, za njega su svi ljudi bili jednaki i niko nije bio važniji od nekog drugog, uključujući i njegovu porodicu.

– Nikada nije prebolela muža. – Nešto je ležalo na podu pored kreveta.

Kao slučajno ispustivši ključeve od kola, Stela je krenula da ih podigne.

Bio je to zgnječen filter uvijene cigarete. Stela ga je pokupila zajedno sa ključevima.

– Teri je pomenuo staru gospođu kad je telefonirao, čudno.

Steli se okrenuo stomak. Ljutilo ju je što je Teri razgovarao s nekim o

njenim klijentima, te je prišla isturenim prozorima okrenutim ka trgu pokušavši da se smiri.

Dvoje dece je krivudalo po stazi u parku, mali dečak je nesigurno vozio bicikl a starija devojčica ga je gurala. Bicikl se iskrenuo i dečak je pao pored staze. Stela ga je čula kako plače. Devojčica je naslonila bicikl na klupu i podigla na noge dečaka, koji se u međuvremenu smirio.

– Zašto je pomenuo gospođu Ramzi?

– Bila je svedok ubistva. – Kešman je stajao kod vrata. – Ja sam tada bio novajlija u Bermondsiju. Ulica Old kent bila je druga država za momka iz Vest Enda! – Raspričao se, odjednom prešavši na izraženiji londonski naglasak. – Vaš tata mi je rekao da nađem njenu izjavu. Sve za Tela, rekao sam, nema problema.

To je bila izjava koju je Stela sinoć pročitala. Pomislila je kako treba da potraži stranu koja nedostaje.

– Zašto? – Gospođa Ramzi nikada nije pomenula Katrin Roksmit. Niti je pomenula Terija, mada joj je ime Darnel možda zvučalo poznato.

Kešman je nastavio: – Zar vam nije rekao? Kazao je da će vam telefonirati.

– Nije. – Kešman je to pogrešno razumeo. Teri joj je telefonirao samo za rođendan i za Božić.

– Nešto u vezi sa onima koji su stanovali vrata do njih, osamdesetih. – Pokazao je ka zidu. – Stara gospođa nam je – tada nije bila stara – jedina dala temeljan iskaz u vezi sa žrtvom. Videla je Kejt Roksmit kad je kretala ka reci. – Osetila je miris Kešmanove kose, njegovog losiona posle brijanja, njegove kože. Kad bi zatvorila oči, to bi bio Teri.

– Katrin Roksmit? – Usta su joj bila suva.

– Tačno. Zahvaljujući vašoj gospođi Ramzi, znamo kad je tačno izvršeno ubistvo. Rekao je „mi” iako je tada bio u drugoj policijskoj stanici. Kao i Teri i on je govorio kao da su on i policija jedno.

Gospođa Ramzi je sigurno posmatrala decu u parku kao što to Stela sada radi. Devojčica je sela na bicikl i poterala ga, a dečak, verovatno njen brat, nije mogao da je stigne. Gospođa Ramzi bi lupkala prstima po prozorskoj dasci, nemo ga ohrabrujući ili opominjući. Da li je pomislila da su to njena deca? Hvalila se Steli da je uvek znala šta njena deca smeraju, gde su išli na zabave, da su kasno dolazili noću, što im je bilo zabranjeno, i mislili su da su

se izvukli, ali nisu jer je peti stepenik škripao i odao bi ih.

Uvek je pričala priče – zašto nikada nije pomenula Katrin Roksmit?

Stela je pogledala dole. Policajka je još uvek razgovarala; videla je da je to neki muškarac, verovatno novinar. Tako procure informacije, novinari se pretvaraju da neobavezno ćaskaju sa pandurima koji se ubijaju od dosade.

Bio je to Pol. Pogledao je gore i Stela se povukla, naletevši na inspektora Kešmana, koji je stao iza nje. Nije želela da on postavlja Polu pitanja i požurila je da izađe iz sobe kako bi mu odvukla pažnju. U bašti gospođe Ramzi vrata su se otvarala na Ulicu Grejt vest. Stela je imala ključ, ali nije mogla da smisli nijedno objašnjenje za Kešmana, koji će se sigurno pitati zašto je izašla na tu stranu. Pol je sigurno video njen kombi; pratio ju je.

Pretvarao se u progonitelja.

Na odmorištu je zastala. Kešman je ušao u dnevni boravak, zveckajući ključevima kao agent za prodaju nekretnina koji pokazuje kuću kupcu. Bilo je još šest stepenika i na petom, kao što je rekla gospođa Ramzi, drvo je zaškripalo pod njenom težinom. Dok se radilo u kući, usisavalo uz upaljen radio, to bi lako prošlo neprimećeno. Noću bi se i te kako čulo.

– Obavestite me kad je sahrana. Ispratićemo ga kako dolikuje. – Kešman je naduvao obraze. Dnevni boravak je vrveo od policajaca koji skupljaju uzorke za forenzičku analizu, te su njih dvoje prišli ulaznim vratima.

Rukujući se sa njom, dodao je: – Još ne mogu da se pomirim s tim.

– Zašto je Teri hteo da mi telefonira? – Stela je bila ljuta na sebe što je to pitala.

Detektiv je već mislio na nešto drugo; bili su joj poznati ti rasejani pogledi kada se Teri pravio da mu je do šale i počeo da petlja oko kaiša za sat.

– Da razgovara sa svojom ćerkom? Hej, možda mu je trebala čistačica!

Stela je tako brzo izašla da je policajka jedva stigla da podigne traku, i ušla je u svoj kombi ne setivši se Pola. Od njega nije bilo ni traga ni glasa.

Trudeći se da zvuči nehajno, doviknula je: – Šta je onaj čovek hteo?

– Pitao je za pravac.

– Učinio mi se poznat. – Stela je slegnula ramenima. – Možda zato što srećem mnogo ljudi. – Upalila je motor. Policajka ju je slagala, ali nije mogla da se raspravlja s njom.

– Razume se – promrmljala je policajka.

Stela se odvezla do Nort gardens rouda, namerno se ne osvrnuvši usput na Terijevu kuću i otvorivši pesnicu pogledala pikavac na dlanu. Jedan kraj je bio zgnječen kao da je ugašen na nekoj tvrdoj površini. Duvan je imao izrazit miris – poznat, mada nije mogla da se seti zašto; ona je izbegavala pušače.

Bacila je opušak u plastičnu kesu i gurnula je u pregradu u rancu. Bio je to dokaz da je gospođa Ramzi opet propušila, mada to sada nije bilo važno.

Pozvonio joj je telefon.

– Onaj zubar mora da je oduševljen tvojim zubima – rekla je Džeki veselo. – Hoće da mu jednom nedeljno čistimo stan iznad ordinacije. Štos je u tome što bi voleo da dođemo danas posle podne a svi termini su popunjeni.

Baš nam nedostaju ljudi.

– Jesi li mu to rekla?

– Na šta ti ja ličim? Rekla sam da ću da razgovaram sa tobom.

Zamislila je Ajvana Čelonera u njegovoj besprekornoj ordinaciji sa knjigama koje nemaju nikakve veze sa stomatologijom i muzikom u pozadini.

Sećanje na slatku mešavinu mirisa i miomirisa zasenilo je neprijatan vonj opuška gospođe Ramzi. Stela se ranije nikada nije radovala plombiranju.

Održavanje stomatološke ordinacije bio bi lep posao – visoki standardi i zanimljivi predmeti za brisanje i glancanje za klijenta koji to zna da ceni. Ali ona nije htela da ode tamo kao čistačica gospodina Čelenora.

– Da li da ga stavim na listu čekanja? – Ponovila je Džeki.

Stela je namestila sigurnosni pojas. Nameravala je da manje radi; prvo pravilo poslovanja: ostavi sebi više vremena za ugovaranje novih poslova.

Prašina i prljavština nikog ne čekaju. Drugo pravilo: nauči da preneseš znanje. Terijev problem je bio što nije sagledavao sve. Kažu da je njena majka govorila kako je on video samo ono što mu je ispred nosa.

Ti si ista Teri.

Stela je naprasno donela odluku: – Nađi onog čoveka koji je jutros dolazio, ime mu je Džek Harmon, njegov obrazac je u ladici na stolu one… kako se zvaše?

– Beverli. Ne treba slati novajliju ako nije izuzetan. Sigurna sam da mogu da ubedim Vendi iako ima slobodan dan.

– Ide kod tate u starački dom. Neka ti Beverli nađe preporuke.

– Sama ću to uraditi.

Dok je prolazila preko kružnog toka Čizvik na putu do klijenta u Šinu, pored nje su prošla mrtvačka kola bez mrtvačkog sanduka, verovatno na povratku iz krematorijuma Mortlejk. Misli su joj zaokupile detektivove reči o „ispraćaju”. Sahrane su bacanje para, osim toga, Teri je mrzeo gužvu; trebala je to da kaže.

Policajka nije rekla Steli Darnel kako se hvalila brbljivoj komšinici da je bila na ispraćaju u penziju višeg inspektora Darnela niti da je njegov pab bio Rem. Iznervirana, rekla je tom čoveku da je ćerka višeg inspektora u kući.

On je odvratio da žuri, ali ju je zamolio da Steli, tako ju je zvao, prenese njegovo saučešće i da će se sa njom videti kasnije. Ona je bila pomalo indiskretna, ali on je uzvratio da je prijatelj porodice.

Kada je Stela Darnel pitala za njega tonom koji je implicirao da je bolje da ćuti, policajka je rešila da joj ne prenese poruku. Kasnije je rešila da to ispravi tako što će, kada završi posao, u poštansko sanduče višeg inspektora Darnela ubaciti pisamce za Stelu, jer nije imala njenu adresu. Kada joj se smena završila, policajka je bila iscrpljena od višečasovnog stajanja na hladnoći i izgubivši dobru volju otišla je pravo kući.

15.

Četvrtak, 13. januar 2011.

Odbrojavanje je počelo kada je Džek dovezao svoj voz do odbojnika u Iling brodveju. Imao je pauzu od sedam minuta i trideset sekundi pre poslednje vožnje do Barkinga, a onda će se vratiti u Erl kort i njegovo putovanje će se završiti. Pristao je da radi dnevnu smenu, mada se nastavljala na onu koju je već odradio; nikad ne znaš kad će ti zatrebati usluga. Vožnja danju bila je iskustvo koje je nerado ponavljao. Međutim, nastupajuća noć je pripadala njemu i on je to proslavio vrućim mlekom. Uprkos neobičnom izboru napitka, žena koja je posluživala nije ga pogledala kad mu je dala mleko. Ne bi ga zapamtila: uniforma mašinovođe omogućava da se ostane neprimećen.

Motor nije reagovao; voz je postao teret koji zveči i ne reaguje na komande. Prijavio se preko odašiljača, osećajući probadanje u potiljku: kvar voza bio je još jedan znak. Brzo je prošao kroz vagone i izbegavajući razgovor, uputio putnike na južni peron da sačekaju sledeći voz. On će, kao službeno lice, biti u lokomotivi sa mašinovođom, običaj koji Džek nije voleo, ali je morao da ga poštuje da ne bi privlačio pažnju. Taj voz će ga ostaviti u depou; sad je bio neraspoređeni mašinovođa; nije mu dodeljen broj, što znači da nema ni znaka. Sledeći voz je ušao u stanicu tačno u 2.58.30. Proverio je broj: 236, trudio se da ne misli mnogo jer će mu mozak otkazati. Nešto ga je teralo da ode i tako izbegne sudbinu. Ali sudbina čeka prerušena i ne može se izbeći ako ne znaš na koju stranu treba da kreneš.

Znao je mladog mašinovođu; nedavno je završio obuku i, kada su ušli u lokomotivu a voz krenuo, momak se napeto ukočio, stiskao ručicu, pobeleli zglavci su mu izgledali kao grudve od hrskavice. Svaki pokret je izvodio kao da je mašina. Ako tako nastavi, izmoriće se, ali to bar znači da neće započeti razgovor. Pre dve godine Džek je postao instruktor, tako da je navikao na

strah mladih mašinovođa, strah koji on nije iskusio; za njega je bilo prirodno da vozi kroz mračne tunele, odgovoran za stotine ljudi. Kad se smesti u stolicu koja se okreće, počne da manevriše ručicama, pritiska dugmiće i uleće u tunele, Džek se oseća kao kod kuće; podzemna železnica je njegov istinski domaćin.

Sedeo je na desnoj strani kabine, s rancem pored nogu, i pijuckao je mleko.

Iako je napolju bilo hladno, pitao je da li može da otvori vata. Nije voleo da deli tesan prostor s nekim, a kako nije vozio, mogao je na miru da posmatra kablove, nadvožnjake i sjajne šine drugih koloseka. Bilo je zabranjeno držati otvorena vrata dok je voz u pokretu, ali Džek je mogao da istrpi još malo mašinovođine nelagode.

Voz je, kloparajući, izašao iz stanice Ternam grin, gde niko nije ni sišao ni ušao. U daljini, stanica Stamford bruk je izgledala kao one za koje je Džek štedeo od svog džeparca: kompaktna i prenosiva, sa ukrasnom nastrešnicom iznad svakog perona, kao privlačna igračka koja samo njega čeka.

Popio je ostatak mleka i u istom trenutku telefon mu je zavibrirao. Nije prepoznao broj, ali je zapamtio tri poslednje brojke: 236.

Broj voza.

Zaćuđen, bez obzira na mašinovođu, pritisnuo je zeleno dugme.

– Zdravo, ovde Džeki iz firme Čisto kao suza. Znam da je iznenada, ali jednom klijentu treba srediti stan danas u 4.30 po podne. Nadamo se da vi to možete.

Razumeo se u počinjanje iznova. Okrenuo se prema otvorenim vratima da ga mašinovođa ne bi čuo: – Zar ne tražite preporuke? Stela je pomenula probni rad u kancelariji.

– Proverićemo ih u dogledno vreme. Imamo poverenja u vas. Ovo što ste napisali u prijavi odgovara nam, a sad nam je hitno. Neka ovo bude probni rad. – Džeki se zvonko nasmejala stavljajući mu do znanja da mu ne veruje.

Voz na liniji Pikadili jurio je prema njima iz Rejvenskort parka; vozovi za Hitrou, česti koliko i avioni na nebu iznad, leteli su kao metak na ovoj deonici puta zato što je posle Hamersmita tuda prolazila samo linija Distrikt.

Džek se osmehnuo: ipak nije pogrešno procenio Stelu Darnel. Stegao je kapu u ruci. Mašinovođa je počeo da usporava pre vremena; Stamford bruk je bio još daleko. Skoro da je to i rekao, ali se zaustavio; više nije instruktor.

Bio je u pravu za ženu iz firme Čisto kao suza: njeno poverenje u njega trajalo je dok nije završila razgovor. Džek je preko interneta kupio izvesnu količinu telefonskih brojeva i za svaki podesio drugačiji ton, a onda preusmerio pozive na svoj mobilni telefon. Kad budu zvale za preporuke, samo treba da zapamti ko ga preporučuje. Kada se na displeju telefona ukazalo ime firma Čisto kao suza, ujedno se oglasilo i zvono telefona čoveka čiju je kuću Džek neko vreme smatrao svojim domom. Pao je u iskušenje da isključi telefon, ali one će ponovo zvati.

– Nik Džarvis? – Govorio je tiho, dok je mašinovođa, uplašen, gledao u stanicu kojoj se približavao kao u smrtnog neprijatelja.

Džeku je bilo pomalo krivo što mašinovođa nije slušao, jer je bio ponosan na izveštačeni govor izmučenog računovođe Nika Džarvisa. Vreme je novac. Nikova preporuka je bila sažeta, nije preterivao. Da, Harmon je lepo radio, nije znao da se od njega očekivala preporuka, ali da, može da ga preporuči.

Džek je pustio da se drugi poziv prebaci na telefonsku sekretaricu. Nije želeo da Džeki uoči sličnost u njegovim imitacijama; na njega je ostavila utisak oštroumne osobe, a mašinovođino sve veće oklevanje počelo je da mu ide na živce.

Preko odašiljača je pucketavi glas objavio da se sledeći voz na liniji Distrikt ka zapadu nalazi na stanici Vest Kensington. Službenik je objavio da mu je poslednja stanica u Ričmondu jer dalje ne ide dok Džekov pokvareni voz ne prebace na drugi kolosek i odvuku do depoa u Aktonu. Voz sa linije Distrikt koji ide na istok i voz sa linije Pikadili koji ide na zapad stići će do Stamford bruka u isto vreme; uživao je u takvim trenucima, osim što je ovaj voz bio prespor: mašinovođa je, nervozan što je promašio stanicu, rano pritisnuo kočnicu.

Džek je podigao torbu sa poda i sagnuo se da prebaci kaiš preko ramena kao đačku torbu, okrenuvši kopču ka sebi; nije hteo da rizikuje da mu je ukradu ili da ga odžepare. Pored privatnih beležaka koje niko ne sme da vidi, nije mogao da podnese da njegove stvari – novčanik, beležnica, hemijska olovka – nestanu; ostao bi praktično bez igde ičega; oneraspoložio bi se pri samoj pomisli na to.

Voz sa Pikadilija kretao se uporedo s njiihovim, njegovo kloparanje glasno se čulo kroz otvorena vrata. Mileli su, te je mogao da vidi kroz

prozore drugog voza: putnici su bili kao lutke u izlogu. Turisti na putu za Hitrou, okasneli putnici koji svakodnevno putuju vozom, spavali su ili čitali besplatne novine sa slušalicama u ušima; ljudi nisu ništa primećivali. Njegov mašinovođa je naglo povukao kočnicu i voz je tresući se stao tri metra pre kraja perona. To je kažnjivo.

– Odvezi ga do kraja – mirno je rekao Džek. – Neka putnici siđu, da se ne bi gurali. Čovek je pomerao usta kao da vodi brz nemi razgovor. Džek je stavio svoju ruku preko njegove i manipulisao je ručicom, dok mu nije pomogao da pomeri voz koliko je bilo neophodno da bi stao kako treba. – Ja ovde silazim. Možeš li sam?

Mašinovođa je kruto klimnuo glavom, usredsredivši se na monitor pored otvorenih vrata na kojem se video peron.

Džek je prošao pored njega. Predložiće da mu produže obuku; dotad neće nikog ubiti.

Na putu do Šepards buš grina, gde je trebalo da se sastane sa Džeki Mejkpis, Džek ju je pozvao predstavivši se kao Majk Torp iz firme ABC dizajn i štampa, i objasnio joj muklim glasom i nehajno da ide kod klijenta, ali može da potvrdi da je Džek bio izvanredan radnik i uopšte sjajan momak.

Može to da dopuni pismenim iskazom sutra u ateljeu. Džeki je rekla Majku da to nije neophodno. Prodato.

Džek je podigo kragnu na mantilu; meteorolozi su rekli da je vetar došao direktno iz Rusije. Čudno je kako su ljudi poverljivi. To je pak onima kao što je on davalo slobodu.

16.

Četvrtak, 13. januar 2011.

Stela je došla trinaest minuta ranije pa je, parkiravši kombi u ulici ispred stomatološke ordinacije, izvukla svežanj papira koji je gurnula u torbu pre nego što je krenula na posao. Okrenula se i stavila ih na mesto suvozača.

Halapljivo je pojela vlažan sendvič sa sirom koji je zaboravila da pojede za ručak i pročitala kako je patolog rekao da sveža oteklina s naprslinama na koži iznad desnog oka žrtve odgovara kosom udarcu oštrim predmetom koji je skliznuo. Katrin Roksmit je možda zadobila još jednu ranu na potiljku kad je pala. Ako je mrlja od krvi i bilo, sprala ih je plima.

Mora da je Teri nosio ovaj dokument svuda sa sobom: videlo se da je fotokopija mnogo puta savijana, s masnim mrljama, bez sumnje od goveđih burgera koje je u žurbi jeo. Takav odnos prema hrani ljutio je njenu majku, čija su složena jela na njega ostavljala utisak koliko i kesa čipsa. Ona je prigovarala da on, kao i Stela, na sve i svašta stavlja kečap. Stela je zgužvala u lopticu celofan od sendviča i ugurala je u kesu iza svog sedišta. U priručniku je bilo navedeno da zaposleni ne smeju da jedu u vozilima firme Čisto kao suza.

Stela je potražila na Guglu tekstove o ubistvu i našla preko hiljadu linkova za novinske članke, knjige, istrage, stranicu na Vikipediji i nekoliko dokumentaraca koji su objedinjavali sve poznate događaje tog dana. Svako novo israživanje vraćalo ju je na priču, imala je sve bolju sliku o ubistvu sa novim trivijalnim i rekla-kazala detaljima. Tokom mnogo godina manje važni likovi – čovek u pabu Rem, taksi vozač koji je ispustio kartu u obližnjem Britiš grouvu – dodati su u glavni policijski registar, sa pedantno navedenim datumima. Tabloidi su neumorno ponavljali slike i neumereno naduvavali bezmalo neodržive elemente. Svaki razgovor se neizbežno završavao nekim nepobitnim dokazom nerešenog ubistva; pravim antiklimaksom. Ubistvo

Katrin Roksmit ostalo je misterija, a ubica na slobodi.

Tokom pretresa kuće Roksmit, Stela je pročitala, nađeni su tragovi krvi na stolu u predsoblju. Moguć dokaz tuče: da li se Hju Roksmit svađao sa ženom pre nego što je otišao kod svoje majke? Kešman je rekao da je gospođa Ramzi kasnije videla Kejt, ali je Hju Roksmit, koji je otišao od majke po šampanjac u vreme kad se desilo ubistvo, ipak ispitivan u policijskoj stanici Hamersmit. To je izazvalo gnev prema njemu: razbili su mu prozor na kući i kola su mu izgrebali ključem, tako da je policija njega i njegovog sina prebacila na sigurno mesto. Stela je pretpostavila da je Teri, kao viši inspektor u toj istrazi, verovatno znao gde.

Ponovo se začudila što gospođa Ramzi nikada nije pomenula da je pružila dokaze o svom susedu. Nije mogla da je pita i razmišljala je o tome kako joj nedostaju njeni svakodnevni telefonski pozivi.

Hju Roksmit nije ispunio očekivanja javnosti od čoveka kome je ubijena žena, niti se predstavio kao čovek koji je doživeo tragediju. Bio je agresivan i arogantan, njegovo ponašanje tog dana moglo bi se svakojako opisati, mada zvanično nije bio osumnjičen.

U pasusu bez znakova interpunkcije Teri je zapisao: …žena bi imala snage dovoljno da stegne povez oko vrata i nastavi da ga steže petnaestak sekundi, dovoljno da usmri žrtvu. Nigde drugde nije naišla na teoriju o ženi ubici; pretpostavila je da se od nje odustalo. Njena majka je rekla kako Teri smatra žene pomalo nesposobnim; možda je napavio izuzetak kad je u pitanju ubistvo.

Imala je još četvrt sata do zakazanog plombiranja. Kombi se hladio; Stela je zakopčala jaknu.

Policija je saslušala nekoliko osumnjičenih, svi su bili pušteni bez optužbe. Stela je tog jutra u kancelariji stavila na papir njihova imena i gole činjenice i dok je pregledala popis dokumenata u Terijevom završnom izveštaju, videla je da su transkripti sa saslušanja u kutiji broj šest. Moraće ponovo u Terijevu kuću. Detektivi su sumnjali na silovatelja nedavno puštenog iz zatvora Vormvud skrabs, koji je kupio pogačice s mlevenim mesom u pekari u Ulici King u pola deset, što znači da je bio u blizini. Danas bi mu ulična kamera pružila savršen alibi.

Dvadesetosmogodišnji Kolin Piterson je završio renoviranje gostinske sobe kod Roksmitovih dve nedelje pre ubistva. Urađene su forenzičke analize

njegovog alata i odeće; njegove kante za smeđe brižljivo su pregledane, otpaci odneti na analizu. Novinari su kampovali ispred njegove garsonjere i, izgleda, intervjuisali svakoga koga je plavokosi momak sa ožiljcima od boginja poznavao. Njegov nekadašnji partner poverio je časopisu San da je Piterson imao „šašav smisao za humor i da je bio pomalo razdražljiv”. A onda je pronađen dobitni kladioničarski listić zapao ispod vetrobrana njegovog vrlo neurednog kombija – u dosijeu je bila slika kontrolne table – kojim se potvrđivalo da je u vreme ubistva on bio, kako je tvrdio, u Donkasteru na hipodromu.

U ponedeljak u dvanaest i deset kurir iz piljarnice naišao je na zaključena vrata kuće Roksmitovih, a momak iz cvećare, koji je u pola dvanaest istog dana doneo cveće u susednu kuću, na Trgu Svetog Petra 48, takođe nije uspeo da obavi isporuku; ni jedan ni drugi se nisu odmah vratili u svoje radnje. Stela se pitala da li je tada cveće za gospođu Roksmit stizalo od pravog obožavaoca i primetila da je cveće doneto u ponedeljak a ne u petak.

Možda je tada imala više obožavalaca? Utvrđeno je da oba mladića imaju alibi i oni su precrtani sa liste osumnjičenih koja, se sve više smanjivala. Kao poslednja osoba koja je videla Kejt živu, gospođa Ramzi je mogla biti osumnjičena, ali na to još nije naišla u dosijeima. Stela je nešto zabeležila; sve treba ispitati ma koliko se činilo neverovatno.

Slučaj ubistva Katrin Roksmit bio je potisnut najvažnijim događajem veka u kraljevskoj porodici i usled oskudnih informacija, najpre čamio da bi nedugo zatim završio u istoriji zločina.

Godine 1981. kuća okrenuta ka plaži na kojoj je nađeno telo Katrin Roksmit pripadala je pedesetdevetogodišnjoj gospođi Klarisi Glajd, udovici.

Njena ćerka Sara (dvadeset jedna godina) živela je u suterenu i pravila grnčariju u ateljeu u zadnjem dvorištu. Gospodin Glajd je umro od raka šest godina ranije. U vreme kad je izvršeno ubistvo Sara Glajd je bila kod zubara i u predvečerje se vratila kući pošto se pre toga u Fulam brodveju sastala sa klijentom koji je poručio pločice. Gospođa Glajd je 27. jula bila u porodičnoj vikendici u Saseksu, tako da nije ništa videla. Narednica Dženet Barton ju je saslušala 30. jula ujutru. Rukom pisane beleške tog razgovora bile su spajalicom prikačene za potpisane izjave.

Uveli su me u sobu na drugom spratu, jedan

prozor je gledao na baštu, koja se pružala pedesetak metara u dužinu. Prizemna radionica dugačka dvadesetak metara zaklanja pogled na reku a zbog dužine parcele nemoguće je videti mesto gde je telo pronađeno.

Lonci i tanjiri bili su poređani na prozorskim daskama, policama i oko sofe zajedno sa knjigama i časopisima. Ćerka je rekla da pušta muziku dok radi kako ne bi čula ništa spolja. Ni pre toga ništa nije čula. [Vidi izjavu narednika: strana 2, SI. broj 349] Nijedna od dve žene nije znala Katrin Roksmit čak ni iz viđenja, mada je starija žena, kada su joj pokazali sliku dečaka, rekla da joj izgleda poznato.

Policajka je tražila da obiđe sprat i utvrdila da se iz kupatila nije moglo videti mesto gde je telo nađeno. Susedna soba je bila zaključana i nisu mogli da nađu ključ.

Vrata ateljea otvarala su se na trem na južnoj strani, odakle se obala videla samo ako se čovek dobrano nagne preko baštenskog zida. Baštenska vrata na susednoj kući su imala rešetke a 1981. kuća je bila na prodaju i prazna. Obe žene su imale alibi: sveštenik iz sela je pio kafu sa gospođom Glajd dok je zubar gospođice Glajd potvrdio da je ona u podne bile u ordinaciji. Stelu nije zanimao taj deo o zubaru pa ga je preskočila. Za pet minuta treba da ide na plombiranje.

Neuredne kuće izazivaju samo privremeno zadovoljstvo, jer se između dva spremanja opet stvori nered; Stela je zahtevala da joj plaćaju preko računa jer plaćanje gotovinom stvara zbrku. Mogla je, da su joj se Glajdsove obratile, da ih odbije ili da posluša Džekin savet Džeki i zaračuna najvišu tarifu. Raspitivanja od vrata do vrata nisu pružila ništa korisno: od malobrojnih stanara koji su bili kod kuće niko ništa nije ni čuo ni video.

Tokom jednog od nekoliko razgovora sa psihoterapeutom Džonatanu Roksmitu su nudili automobilčiće i lutke u nadi da će progovoriti, ali ih on nije ni pogledao.

[Dž. Dž. Roksmit, 13. septembar 1981]

Pod sunčevom svetlošću što je preplavila sobu vunena prostirka bila je jarkocrvena. Lutke su tu ležale razbacane, neke sa licem nadole; druge su bile okrenute na bok, iskrivljenih udova. Ti položaji nisu bili važni; Džonatan ih je tamo bacio pre nego što je otišao u baštu. Šestoro odraslih nisu se ni pomerali ni govorili; međutim, kad je on otišao bili su manje napeti.

Detektiv je sedeo lica zagnjurenog u šake, masirajući slepoočnice. Ni tokom poslednjeg razgovora Džonatan ničim nije pokazao da je čuo da mu se detektiv obraća. Njegov otac je bio nestrpljiv; kad je došao, izjavio je kako je morao da pomeri sastanak da bi stigao. Rekao je da su ove seanse beskorisne. Policija ne krije da sumnja na oca, mada sam vam objasnio da Džonatan razume mnogo više nego što pokazuje.

Odrasli se ljute kada je Džonatan u dvorištu jer se ništa ne može postići ako je on odsutan.

Danas je Džonatan naišao na komad voštane zelene bojice koji sam uzeo iz kante za smeće, gde ih je on bacio tokom prethodne seanse.

Napregao se da izlomljene deliće polomi u još manje i odneo ih je u baštu. Tamo se zadržava u leji belih rada krupnih cvasti gde seje pesak koz prste jer se pretvara u peščani sat i meri vreme. Danas, pre nego što je to uradio, zakopao je bojicu u pesak i pokrio „grob” grančicama i lišćem otkinutim sa drški belih rada. Gurnuo je kamen u pesak da obeleži mesto.

Stelu je to podsetilo kako je i sama bila bespomoćna, kada se, pod upornim pogledom odrasle osobe pune iščekivanja, suočila sa lutkama u Terijevoj kutiji za lutke.

Dečak se upiškio u krevet. Stela se promeškoljila na sedištu, setivši se

kako je osetila nešto toplo kako joj se razliva po telu kada se sa užasom probudila u potpunom mraku i vratila u hladnu realnost. Majka ju je uhvatila kako pokušava da opere čaršave u lavabou i još uvek ju je na to podsećala.

Svaki Džonatanov pokret je beležen: upiškio se u krevet trideset jedan put u toku šest nedelja posle ubistva Katrin Roksmit. Stela nije baš precizno računala, ali to je parktično značilo svake noći.

Jedan čovek je hodao drugom stranoom ulice. Stela se spustila na pod između sedišta i zaklonila lice rukom. Bio je to Pol. Videće kombi. U poslednjem trenutku se uspentrala na zadnje sedište i otpuzala do zadnjih zatamnjenih prozora.

Polovi koraci su bili neujednačeni, kao da je pijan. Hodao je kao što hodaju deca, skakućući i njišući se na pločniku kao da igra školice. To nije bio Pol; bio je to Džek Harmon.

Da li je i on prati? Džeki mu sigurno nije rekla gde je ona; Džeki je pristalica poverljivosti. Sinulo joj je: Harmon je išao da spremi zubarov stan i završio je u pet. Prebacila se na prednje sedište i povukla kvaku na vratima, odlučivši da ga pita kako je prošlo, ali se predomislila. Uskoro će dobiti informaciju od klijenta. Gledala je u bočnom ogledalu sve dok nije odskakutao sa vidika. Oborila je papire o slučaju Roksmit sa sedišta, pa ih je, skupivši ih, stavila na gomilu, iznervirana što se uznemirila. Otkad je Teri umro, bila je na ivici živaca i više nego ikada želela je da vidi gospođu Ramzi; tačan spisak zaduženja sa preciznim redosledom bi je smirio.

Novinski izveštaji i svedočenja suseda i stare majke njenog muža opisivali su Katrin Roksmit kao veselu i divnu majku koja nije imala neprijatelje. Ako ju je neko proganjao, to je radio neprimetno. Stela je ubacila u usta žvaku izuzetno jakog ukusa, i mada nije htela da se složi sa Terijem, zaključila je da je to bilo očigledno; u to vreme svi su to znali: Hju Roksmit je ubio svoju ženu, a njegova majka mu je pružila alibi.

Vratila se u mislima istim putem kojim je išao Džek Harmon. Opustivši se, odlučila je da sutra uništi dokumenta o slučaju ubistva i da pospremi Terijevu kuću.

17.

Utorak, 13. januar 2011.

Prošlo je skoro dva meseca otkako je domaćin zaboravio da uzme svoje ključeve iz brave na ulaznim vratima i Džek ih je izvukao i odšunjao se niz hodnik. U idealnim uslovima upotrebio bi ih da nareže nove, ali ako se njegov domaćin seti gde ih je ostavio, promeniće bravu. Čovek je bio u kuhinji i spremao večeru, okrenut leđima, radio je treštao. Džek je zatvorio ulazna vrata da čovek ne oseti promaju; ako ga vidi, Džeku će ključevi biti izgovor. Čovek je seckao crni luk zbog čega su mu suzile oči, stalno je prekidao da ih potapka kuhinjskom krpom, nesvestan da ima gosta. Čovek koji misli kao on bio je na stazi koja prolazi kroz groblje. Mada je to bio najkraći put do glavnog puta, zimi se običan smrtnik ne bi usudio da pođe tom neosvetljenom zabačenom stazom. Džekovo oduševljenje graničilo se s ljubavlju dok je išao u korak sa čovekom koji je trčao između nadgrobnih spomenika, pored crkve prema kapiji. Kao da nije bio odrastao čovek; ličio je na ozbiljnog đaka koji ima malo drugova, čije ćutanje obeshrabruje i ljuti.

Dosada je otkrio da se čovek zove Majkl Hamilton i da je operativni menadžer u lokalnoj lekarskoj ordinaciji. Ostavio je utisak na Džeka jezgrovitošću i efikasnošću, kao i nemilosrdnim prezirom prema pacijentima: savršen domaćin. Džek nije ni pomislio da je Majkl u vezi i zaprepastio se kada je otkrio da Majkl živi sa advokaticom po imenu Elen. Ali već je bio usvojio Majkla kao svog domaćina; osim toga, kako su nedelje prolazile, Džek je otkrio da Majkl praktično živi kao da je sam.

Logično, ako razmišlja kao Džek, Majkl je trebalo da oseti da je Džek u njegovoj kući. Nekoliko nedelja pošto je bio nevidljiv gost, sklupčan u udobnom ormanu, odakle je slušao ptice kako se svađaju na oluku, suočen sa činjenicama, Džek je morao priznati da Majkl nije pravi domaćin. Do tada je

„upoznao” Elen i našao još jedan razlog da ostane; ona se svojski trudila da se Džek oseća kao kod kuće.

Iz prizemlja se čuo Šopenov „Nokturno”, e-mol, opus 9/1. Dobro ga je poznavao i u pravom trenutku prošaputao: „Ovo je sigurnosna brava, koja se otključava lakim udarcem palca.”

Zahvaljujući pokretljivim i elastičnim prstima i sigurnoj koordinaciji oka i ruke Džek bi savladao svaki nokturno, ali bio je bez sluha. Pod njegovim prstima dirke klavira bile su hladna slonovača, kruta. A opet, kada je jednim prstom odsvirao „Tri slepa miša” na Eleninom klaviru „Behštajn bebi grand” i oklevajući otpevao tešku melodiju, svidele su mu se reči. Vidi. Kako oni.

Trče. Vidi. Kako oni. Trče.

Ujutru je Džek pogledao svoje ruke i uobrazio, ne prvi put, da bi, ako stavi malo laka za nokte, uz neki fin zlatan prsten, njegova ruka izgledala kao ženska. Mogao je da bude šta god poželi.

Džekove asocijacije i sećanja visili su kao fina paučina u uglovima sobe pojačavajući mu osećaj da je to njegov dom. Prigušio je svetlo da ga ne vide ispod vrata ako se popnu, mada su to retko činili pre nego što pođu na spavanje. U njegovoj sobi bio je krevet za jednu osobu, komoda i ugrađeni ormar sa rešetkastim vratima; sve mu je to trebalo kad dođe. Tu je bila i prava paučina, koja mu je promakla prošle nedelje. Ovaj par nikada neće biti klijenti firme Čisto kao suza; oni su čišćenje ostavljali za subotu ujutru: Elen kažnjavajući sebe, a Majkl da bi kaznio Elen. Džek je sam čistio svoju sobu, koja je bila na Eleninoj listi zaduženja, zato što je ona, kad bi ušla u tu sobu, slala poruke svom ljubavniku.

Stela Darnel bi s odobravanjem primetila da im je plakar s priborom za čišćenje pun sprava za sve vrste poslova – pranje prozora, čišćenje cipela, poliranje – svaki u obeleženom odeljku. Elen nije znala da je on pokriva jer je bila isuviše iscrpljena da bi primetila prašinu. Kao što je Džek i očekivao, Majkl se ušunjao u sobu dok je ona svirala klavir; omirisao je kako bi se uverio da se oseća miris sredstva za poliranje i pregledao je tepih.

Zahvaljujući Džekovom trudu, nije imao zamerki. Elen ni slutila nije da Majkl prati kako ona radi i čeka da je uhvati u grešci: svoj život je dugovala

Džekovoj zaštiti.

Bilo je pola osam, a njih dvoje su radili ono što inače rade za, kako su ih zvali, „školskih večeri”. Elen je bila u sobi do bašte i svirala Betovena i Šopena po sećanju. Džek je sada imao ključ baštenskih vrata i zadnje kapije; kada njih dvoje nisu kod kuće, on dolazi i odlazi kako mu se prohte.

U dnevnoj sobi Majkl Hamilton se zavalio u fotelju pored kamina, savršeno miran osim kada je prineo čašu vina tankim stisnutim usnama, dok se glasan zvuk televizora uspešno nadmetao sa klavirom. Majkl nije voleo Elen i trudio se da je ne primećuje.

Džek je ispod dušeka izvukao plan Londona Od A do Š i seo na krevet.

Spremanje je bilo savršen završetak savršenog dana. Malo-pomalo spremio je ceo zubarev stan osećajući kako mu konačno događaji idu naruku.

Večeras nije trebalo da radi i prema stranici broj šezdeset šest plana grada biće u Dagenamu. Poslednjih nekoliko strana odvele su ga u Istočni London, Barking, Homerton i Istočni Ham. Ta oblast bila je relativno nepoznata, mada je u Istočnom Londonu bio nebrojeno puta dok se vozio vozom na linijama Apminster i Barking. Da ga zaposleni u Železnici ne bi prepoznali, Džek bi radije išao glavnom linijom do Rajnama, umesto linijom Distrikt. Ali nije imao izbora; linija obeležena hemijskom olovkom pružala se od stanice Dagenam ist i on se povinovao; pazio je na znake. Knjiga, koju je pre mnogo godina našao u vozu, bila je sva iškrabana rutama obeleženim hemijskom olovkom.

Označena ruta na toj strani pravila je petlju koja je obuhvatala puteve Balards, Rajnam i Nju i na jednom kraju imala rep što se pružao do stanice Rajnam. Izvukao je laptop iz torbe i otvorio Gugl strit vju. Pre nego što bi krenuo na svoja putovanja „u stvarnom životu”, Džejk bi ceo put „prepešačio” onlajn; njegov duh bi se upoznavao s putovanjem.

Ikonicom strit vjua – narandžastom figurom – obeležio je stanicu metroa i nekoliko trenutaka kasnije pojavila se slika preko celog ekrana. Na slici je nebo bilo sivo, a ulica je utonula u rani suton. Kad je Džek označio mišem put do stanice, izašlo je sunce ističući narandžastu boju kombija servisa za popravku vetrobrana – model kao vozila firme Čisto kao suza. U stopu ga je pratio crveni kamion, koji mu je zaklonio pogled na stanicu. Kliknuo je dalje niz put Balard nadajući se da će videti teren oko njega, što je naravno bilo nemoguće jer to nije prizor iz stvarnog života. Njegov plan grada bio je iz

1995, ali na strit vjuu je zatekao poslovne zgrade i ulice tamo gde u planu grada nije bilo ničega. Put A13, za koji je u njegovoj knjizi bilo procenjeno da će biti završen 1996, stvarno je završen; njegov plan Od A do Š prikazivao je prošlost. Dok je hodao putevima prikazanim u planu grada, hodao je kroz prošlost; ili kroz 1995. Malo ga je utešilo što je i dalje svuda bilo ograđenih parkirališta, šesnaest godina pošto je njegova mapa izašla iz štampe. Otvorio je satelitski prikaz – iz vazduha, pozadina je imala metalni odsjaj od automobila i autobusa, tamo gde su nekad bila uzorana polja, mnogo pre nego što se pojavio njegov plan Od A do Š, tu su bile močvare.

Vrapci su sletali na prozorsku dasku iza njega. Džek je pomislio kako bi mogao da se nagne i smrska ih pesnicom. Brujanje automobila nije mu odvuklo pažnju kad je mišem obeležio tačku iza crnog karavana na putu Rejnam. Kada je sledeći put stao na tu tačku, karavan je nestao a on je imao celu ulicu za sebe. Uočio je policijski automobil parkiran na travnatom proširenju skoro sasvim zaklonjenom grmljem i pogledao na ručni sat nevidljivog policajca na suvozačkom sedištu koji je prineo ruku licu. Sutra mora da bude oprezan i da zaobiđe to mesto na putu. Ponovo je obeležio stanicu, sunce je nestalo, i još jednom se spustio crni oblak. Crveni kamion je i dalje stajao nadomak stanice Istočni Dagenam. Džek je isključio laptop i vratio ga nazad u torbu.

Stela Darnel je dozvolila Džeku da radi za nju; preskočio je najveću prepreku, ali to znači da nema više opravdanja da boravi kod Elen i Majkla i da mora da se pripremi za sledeći korak. To je tužno: on je uživao u danima provedenim ovde. Upoznao je njihove navike, šta vole a šta ne vole. Kada njih dvoje odu na posao, cela kuća pripadala je njemu i pakosnoj burmanskoj mački.

Elen je noću navlačila zavese u sobi okrenutoj prema bašti da sunčeva svetlost ne bi ujutru doprla do klavira. Ukoliko nije već bio na spratu, Džek je morao da se ukipi na tremu dok oni ne odu na spavanje pa da se ušunja unutra. Večeras je, kada je završio kod zubara, šmugnuo unutra samo nekoliko minuta posle Majkla.

Ovaj par je živeo zajedno dvadeset dve godine i vrlo brzo su uspostavili rutinu; Majkl je imao apsolutnu vlast, a Elen je bila primorana da se krišom bori za mrvice slobode. Mogli su, kao i mnogi drugi parovi, da se venčaju, ako ni zbog čega drugog onda da bi produbili prazninu, ali nijedno od njih

dvoje nije imalo hrabrosti čak ni za to.

Džek je naglo otvorio vrata sa letvicama i uzeo konzervu koju je sakrio iza njihovog albuma s fotografijama – Majklovim dokazom dobro proživljenog života – i kule od kutija za cipele prepunih kaseta koje su sa pojavom nove audio-tehnologije potpuno prevaziđene. Druga vrata su ostala zatvorena jer su se zaglavila, što je Džeku bio prvi pokazatelj da je kuća zapuštena. Kao kod Izabel Ramzi, donja ploča svoda je napukla i ljuštila se; olabavljene odvodne cevi tresle su se tokom vetrovitih dana a zapušeni slivnici pucali su pod težinom plesnivog lišća.

U konzervi su bili njegovi trofeji: isečene slike iz novina, časopisi i katalozi sa odećom, ukradene plastične letvice, strani novčići, ispresovano cveće i libela – očigledno blago iz nevinih dečačkih dana. Tu je stavio i slike za pasoš koje su se uvrnule i fotografije iz albuma koje je smatrao vrednim, obmotane gumicom. Nekih večeri, kada bi klonuo duhom, vadio bi ih i igrao se srećne porodice. Lica sa fotografija ispunjavala su mu snove kao lica na peronu pre nego što uveze voz u tunel, a onda bi se ugasila. Čak bi i detektivu bilo teško da zaključi nešto o Džeku na osnovu njegove kolekcije predmeta iz konzerve. Kašičica – pozajmio ju je, nije je ukrao – od žene koja je otrovala svoju mačku. Koristila je kašičicu da meša kakao koji je pila pred spavanje, ritual koji nije menjala šta god da se desi.

Nije joj više bila potrebna. U činiji u kojoj se nalazila kašika ugnezdilo se živahno klupko kose uzete iz četke. Svake godine bi jedno jutro posvetio mirisanju krhkog klupka ne bi li ojačao duh. I sad je to uradio jer mu je ponestalo hrabrosti; bolno je napustiti svoje domaćine. Podigao je poklopac s hrastove kutijice i izbrojao tri mlečna zuba; uspomene iz detinjstva ali ne njegovog. Džek je bio njihov čuvar. Svaki predmet čuvao je delić života.

Nagnuo je kutiju prema svetlu. Na dnu konzerve ležale su dve razglednice, na jednoj se video most Hamersmit i krajolik Barnsa, a na drugoj ceo most sa pontonima i jedrilicama u prvom planu. Mesto za adresu bilo je prazno; na svakoj razglednici s leve strane žustrim rukopisom i nakrivljenim tirkiznim slovima bilo je zabeleženo: Bel steps. 11 pre podne.

U kutiji za šibice, na podlozi od grudvice vate ležao je leptir kupusar.

Džek je pozajmio leptira od Neta, scenskog dizajnera, po čijem su stanu bila okačena raspeća, maske napravljene od sitnih stvorenja, glave životinja koje su ulovili nezaustavljivi ljudi iz viktorijanskog doba. Kolekcija medicinskih

grozota koje je taj čovek držao u posudama sa zapušačima pružila je Džeku nadu. Zurio je u jetru zahvaćenu cirozom, u sićušne amputirane udove i u blede fetuse koji su plivali u formaldehidu i bio je siguran da je to čovek koji misli kao on. Stan je stalno bio u mraku i hladan da bi se sačuvale ove relikvije; flertovanjem sa smrću slavio je život.

Jedne noći kada je Net izašao – Džek nije voleo kada ga njegovi domaćini ostave – na stolu za ručavanje našao je ukrasni kavez za ptice. U tom fino napravljenom predmetu bilo je na stotine leptira kupusara na belim granama ili zakačenih za šipke, sklopljenih krila. Mnogi su ležali mrtvi na podu kaveza, nalik tepihu od nežnih latica. Net ih je nabavio za scenu enterijera bez boje da dočara izgubljenu prošlost. Džek je posle toga gledao taj film u bioskopu. U filmu su leptirovi bili još živi, a on je poželeo da mahne prema ekranu – kao što je radila stara Izabel Ramzi kad je hvatala čestice prašine – i da ih spase. Nije znao koji je leptir sada u njegovoj kutiji s trofejima.

Bio je siguran u uspeh kada je ugledao Neta na putu Goldhok u dva ujutru kako vadi iz jarka mrtvu mačku i stavlja je u torbu. Nekoliko dana kasnije Džek je naišao na plakat na banderi, sličan poternici sa Divljeg zapada, na kome se nalazač moli da vrati voljenog kućnog ljuimca, živog ili mrtvog. Džek se uzbudio zbog Neta i pretpostavio je da je to osećanje – njegova su čula postala izraženija i video je lepotu u svemu oko sebe – kao kada si zaljubljen. Našao je nekoga ko razmišlja kao on; radosno je prihvatio Netovo nesvesno gostoprimstvo.

Ali dok je čistio leptirovo krilo, Džek se setio kako je nedelju dana kasnije započeo razgovor sa Netom u jednom baru u suterenu u koji je često odlazio posle posla. Kao i on, Net je imao malo prijatelja. Naručio je isto piće kao Net – ljudi su opušteni u društvu istomišljenika – i seo je blizu njega. Net mu se prvi obratio i ubrzo se raspričao o sebi, ne primećujući da Džek nije ništa rekao o sebi. Net je rođen u Čizviku i dobro je poznavao taj deo grada; sve se uklapalo. Džek je naručio još po jedno piće za obojicu i podigao čašu nazdravljajući. Kada je barmen veselo napunio prazne čaše Džek mu je zahvalio klimnuvši glavom, a Net ga nije ni primetio. Džek se namrštio. Iako se to uklapalo u njegovu predstavu o njemu, nije voleo nepristojnost.

U baru je bilo sve više gostiju, pa su morali da viču da bi se čuli. Jedan

sat i četiri pića kasnije Džek je čuo nešto što ga je zaprepastilo. Net se odselio u Sidnej istog dana kada je ubijen Džon Lenon u decembru mesecu 1980. Australijska filmska industrija je bila u usponu te je dobio stalan posao, a u Čizvik se vratio tek kad mu je umrla majka 1991. Džeku su se osušila usta, sve oko njega se vrtelo. Net je prokockao vreme. Za tren oka se ono što je ličilo na ljubav pretvorilo u mržnju i Džek je nepromišljeno otišao u stan i spakovao svoje stvari. Kada je zatvorio vrata i krenuo da traži novog domaćina, u njegovoj konzervi s trofejima bio je beli leptir.

Bilo mu je žao što se nije pozdravio sa svojim domaćinom kako treba, jer su se naglo rastali.

To se desilo pre tri meseca i sada je u Netovom stanu – bez slika i leševa – stanovao novi stanar. Džek je još uvek imao ključ, ali to nije više bio dom.

Očajavao je pri pomisli da mu se ostatak života svede na slepe ulice i lažne uzbune; na prevare i razočaranja. Odozdo su dopirali zvuci klavira koji je Elen svirala i to mu je donelo olakšanje pa je ostao.

Izvukao je najnoviji dobitak: kugla od zelenog stakla prečnika jednog inča, s besprekornom površinom koja svetluca kao dragi kamen. Sićušne kapljice vazduha koje su lebdele u sredini činile su je savršenom. Kuglu mu je dala Izabel Ramzi. Šteta je što su njih dvoje proveli zajedno tako malo vremena.

U ormaru je bila Elenina letnja garderoba. Osetio je miris ustajalog parfema. Teško je gajiti iluziju o jednom životu dok vodiš drugi; Elen je lagala i svog ljubavnika i Majkla, navodeći kao razloge za kašnjenje gužve u saobraćaju i zahtevne klijente; ona je bila advokat i umela je da manipuliše istinom.

Majkl je trebalo samo da kuva, čisti i radi u bašti, uplaćuje aranžmane za odmor i sipa vino uvlačeći Elen u porodičnu atmosferu, kao što pauk obavija muvu paučinom. Njihova je kuća bila grobnica, čije je linije i obrise Elen pokušala da zamagli čašama crvenog vina i oblacima duvanskog dima pre nego što zaspi mrtvim snom na svojoj strani kreveta. Majkl je bio školjka u kojoj je pulsiranje krvi, što će jednog dana prestati, zvučalo kao šum mora.

Džek je tiho pevušio: Postoji vreme kad se rađa, i vreme kad se umire…

Klavirska muzika je utihnula; Elen će se popeti da proveri poruke.

Sklonio se u garderobni ormar. Promena je bila neznatna; neko je dodao

kariranu jaknu sa izlizanim elastičnim manžetnama i pocepanom kapuljačom, koja bi trebalo da visi na tremu. Ko ju je doneo ovamo? Pregledao je krutu tkaninu od koje je jakna sašivena i u džepu našao Elenin mobilni telefon na preklapanje. Uglavnom ga je nosila sa sobom, što znači da je napredovala kad ga je ovde sakrila. Svakog trenutka će ući. Pomerao se dok se nije sasvim sakrio između odeće.

Svetlela je ikona za poruke.

Nedostaješ mi. Da se nađemo na parkiralištu kod Sensberija. Isto vreme. Na 5 min.?

Poruka je tek poslata. Elen je utišala telefon; još je nije video da je napravila grešku. Prvi put mu je palo na pamet da samo neko briljantnog uma može da deluje na toliko različitih mentalnih nivoa. Ali on je tražio muškarca.

Vreme da se ubija, i vreme da se isceljuje…

Nijedna poruka nije bila sačuvana u telefonu. Elen nije ostavila ništa što bi moglo da je kompromituje a tog čoveka je nazivala „zubarom”. Majkl je znao ime njihovog zubara te je proverio njegov broj u njenom adresaru i video da se razlikuje od ovog. Jednom je, slučajno, a slučajnosti ulepšavaju život, Džek video da je njihov zubar Ajvan Čeloner.

Majkl još nije našao Elenin telefon, ali to je bilo pitanje vremena. Miran i strpljiv Majkl Hamilton će jednog dana upotrebiti čekić sa račvastim krajem koji je ostavio u kutiji za alat ispod stepeništa. Osim ako ga Džek ne bude sprečio. Vreme je uglavnom provodio stopljen sa domaćinovom kućom; ponekad, kao sada, mora da se umeša i dovede stvari do kraja.

Džek nije znao da svira klavir, ali poruke je pisao vešto i brzo. Odlazim.

Pozovi na fiksni za 5 min. Elen xxxxxxx. Džek je pritisnuo „riplej”.

Ponovo je stavio telefon u džep jakne kada se začulo šuštanje vode kroz cevi u kupatilu. Baš tada, odjeknula je zvonjava fiksnog telefona. Elen je uletela u sobu, pohrlivši prema ormaru. Džek je obgrlio kolena. Ako skloni jaknu i pogleda iza kutija, to će biti kraj.

Zinula je u čudu. Videla je da je poruka otvorena.

Džek je maltene viknuo. Na vratima je stajao Majkl. Ni on ni Elen ga nisu čuli da se penje uz stepenice.

– Telefon za tebe. – Glas mu je bio škripav; pružio joj je slušalicu.

Znao je.

– Reci da ću zvati kasnije. – Elen je zalupila vrata od ormara, gurnuvši

telefon u zadnji džep.

– Zašto? – Majkl je dozvolio sebi trunčicu ironije.

– O, dobro, daj mi ga. – Džek je između kaputa video kako Majkl pilji kao riba, obraza crvenih i naduvenih od vina. Dodao je Elen telefon i sklonio se u stranu da ona prođe. Gledao je u vrata ormara s letvicama.

Znao je da je Džek unutra.

– Halo? Šta? Zašto zovete…? ne, neću. Prodaja preko telefona me ne zanima.

Tišina.

– Ko je to bio?

Elen se provukla pored njega. – PVC prozori.

– Tražio te je po imenu. – Majkl je govorio tiho, i nije se pomerao.

– Sigurno sam na spisku.

– Imamo službu za odbijanje neželjenih poziva. Treba ovo da prijaviš. – Ko zna zašto, Majkl je danas bio uporan. Džeku je pripala muka.

Ponovo se čuo klavir.

Majkl je prišao i dobro zatvorio vrata ormara, tako da je bravica škljocnula. Džek ga je video kako se osvrće po sobi, pre nego što je i sam sišao.

Džek je osetio kako mu vibrira telefon. Nije prepoznao broj.

– Halo? – Stavio je ruku preko slušalice.

– Stela Darnel.

Stela Darnel. Glas joj je drhtao; kao da žuri nekud; radi čak i dok hoda.

Ne bi podnela da nema šta da radi.

– Mogu li da vam se javim kasnije? – šapnuo je. – U vozu sam.

– Sad je bolje, sad mogu da vas čujem. – Bila je razdražljiva, kao da Džek odlučuje o tome da li će ga ona dobro čuti. – Samo sam htela da kažem da ste prošli probni rad. – Malo je zastala da čuje da li je zadovoljan. Džek je morao da se doseti kako da otvori iznutra bravicu na ormaru pre nego što se Majkl vrati.

– Gospodin Čeloner hoće da radite kod njega svake nedelje. Dođite sutra u kancelariju da potpišete ugovor i uzmete svoj raspored. – Stela nije pitala da li je slobodan. Džeku se to sviđalo kod nje.

Kroz slušalicu se čulo kako zvone zvona; svuda bi ih prepoznao. U pozadini se čulo čavrljanje: pab, pretpostavio je; postojala su tri u blizini

Crkve Svetog Petra.

Znao je gde je Stela i zašto je tamo. Džek je gurnuo vrata ormara, koja se uz prasak otvoriše. Slomio je bravu. „Hvala što ste me primili”, šapnuo je svojim domaćinima, pakujući konzervu sa trofejima u torbu.

Skoro da se razočarao što Majkla nije zatekao na odmorištu.

Klavir se čuo između razgovora sa televizora koji je treštao. I jedna i druga vrata bila su zatvorena; svetlo koje se probijalo ispod njih omogućilo mu je da se odšunja do ormara ispod stepeništa. Otvorio je kutiju za alat sa stepenastim poklopcem. Čekić sa račvastom glavom bio je težak i kad ga je gurnuo u džep, pocepao je postavu.

Ulazna vrata se nisu čula – on je podmazao šarke – i izašao je. Padao je sneg te je hodao ivicom staze, mada su pahulje bile krupne i padale brzo i uskoro će nestati svaki znak o njemu. Na ulici je zastao i osvrnuo se da pogleda kuću koja je bila njegov dom, njeni prozori bili su zlatni kvadrati toplog svetla a onda je krupnim koracima otišao pevušeći: Vreme kad se sadi, i vreme kad se čupa posađeno.

Džek nije voleo rastanke.

18.

Četvrtak, 13. januar 2011.

Bili su sami. Neljubazna žena sa prijavnice, u kasnim pedesetim, završila je posao za tu noć i otišla a Ajvan Čaloner je nehajno pozvao Stelu gore u svoj stan na piće. Oboje su, rekao je, završili posao.

Tog popodneva Stela je unajmila novog radnika, kojeg nije proverila, da spremi prostor koji nije videla; bilo bi razumno, rekla je sebi, proveriti kako je Džek Harmon obavio posao, tako da je prekršila pravilo iz priručnika da se ne treba družiti sa klijentima, i prihvatila je poziv.

Neće ga zvati Ajvan, iako ju je on to zamolio; nije zaboravila da klijenti nisu prijatelji, ma kako se dobro sa njima slagala. Ako ju je Teri ičemu naučio, naučio ju je da se drži na odstojanju. Gospođa Ramzi je bila izuzetak, uveravala je Džeki.

Dok su se peli drvenim ispoliranim stepenicama, Stela je ponovo pokušala da prepozna Čelonerov losion posle brijanja. Dok je on donosio piće, ona je malo obrisala gornju i donju površinu stočića za kafu, prešla kažiprstom preko slike i donjih rubova zida, podnih letvica i rubova vrata.

Brzo je pogledala iza sofe: nije bilo konaca, mrva niti kose. Njušeći vazduh kao pas, osetila je miris pčelinjeg voska i čajnog drveta. Zaključila je kako je Ajvan Čelenor od onih koji ne dozvoljavaju da mu se skuplja prašina. Bilo je očigledno da svaka stvar ima svoje mesto: u ogledalu u pozlaćenom ramu odražavala se figurica krilatog konja koji je stajao nasred komode, a na zidovima su visile slike i bakropisi postavljeni ispod diskretnog prigušenog svetla. Džek Harmon je trebalo da održava taj elegantan stan.

Džek je bio najbolji radnik kojeg je Stela dosad unajmila i podsetila je sebe da mu to nikada ne kaže.

Sa gipsane rozete visio je višekraki luster, kapljice stakla drhtale su na svetlosti dve kineske stone lampe.

Stela nije volela prigušeno svetlo: skrivalo je bakterije i mrlje; međutim, večeras su je smirivale grimizne plišane zavese koje su u naborima padale na tepih prigušujući brujanje koje je dopiralo s južne obilaznice. Kao i u Čelonerovoj ordinaciji, svet izvan ovog stana bio je daleko. Utonula je u svilene jastuke na skupocenoj sofi i zaboravila na Pola. Zurila je u tamnozelene zidove, bucmaste gipsane anđele koji sviraju na mandolini ili privijaju cvet što izranja iz senke. Zaboravila je na Terija.

Trgnuvši se, ustala je i provirila na sliku zamrljanih stambenih blokova.

Na etiketi na ramu pisalo je da je umetnik Mark Rotko, što Steli nije ništa značilo, jer su umetnine za nju bile plodno tle za prljavštinu i mikrobe.

Svetloljubičasti i crni pravougaonici nisu bili dostojni blistavo izglancanog okvira, mada su joj nejasni oblici odvukli pažnju od jakih bolova u vilici kada je prestalo dejstvo lekova protiv bolova. Kada se još jednom vratila do sofe, znala je da neće komentarisati ništa što se nalazi u toj sobi. Bila je dovoljno pametna da se ne pretvara kako se razume u nešto o čemu ništa ne zna, a po priručniku firme Čisto kao suza ionako je zabranjeno komentarisati životni prostor klijenata, ako se izuzme neobavezna opaska: „Lepo je”.

Zaposleni su, pisalo je u priručniku, zaduženi za promene. Klijent ne želi da zaposleni iz firme Čisto kao suza daju svoje mišljenje, izražavaju naklonost i predrasude dok su u njihovoj kući ili kancelariji. Zaposleni iz firme su gosti. Ne zaboravite da su klijenti naši domaćini.

Nijedan klijent ne želi da mu se život propušta kroz sito onoga ko rukuje paročistačem i čistačem tepiha. Stela se ograničila na procenu troškova čišćenja tog mesta. Procenjujući zahtevan posao koji treba obaviti kako bi raskošan dnevni boravak Ajvana Čelonera bio besprekoran, strahovala je da je premalo naplatila.

Ajvan Čeloner se ponovo pojavio zveckajući poslužavnikom, na kojem su bile poređane čaše, činije sa perecama i maslinama i prašnjava flaša vina sanser u srebrnoj kofi sa ledom. Otvorio ju je vadičepom, baratajući njime kao iskusan barmen. Držao je flašu za dno i sipao podjednaku količinu u čaše koje su se caklile; a onda joj je ponudio krekere koji su mirisali na sveže ispečeni hleb i imali divan ukus začinskog bilja i belog luka. Stela je bila gladna, ali brinući se da će smrdeti na beli luk, uzela je samo jedan.

Ajvan Čeloner se, onako visok, smestio u fotelju okrenutu prema kaminu i prekrstio noge u visini gležnjeva tako da mu je na trenutak provirila bela

koža ispod nabranih pantalona. Cipele su mu bile izglancane kao u policajca.

Stela je pila hladno vino i razmišljala da li bi za početak razgovora bilo dobro da ga pita da li ih sam čisti.

Razgovor je tekao lako i lepo, a tišina između reči nije bila ispunjena nelagodom, dok su razmenjivali mišljenja o vođenju posla, potvrđujući istinit kliše da je teško naći pouzdane radnike. Ipak, Stela je bila vrlo oprezna kada je Čeloneru govorila o tome da je uspela. Ugrabila je priliku da ga uveri kako će mu, ako okolnosti dozvole, svaki put čistiti ista osoba. On je odgovorio da će biti sa pacijentima kad gospodin Harmon bude dolazio, tako da ga neće videti. Stela je oklevala: naravno da neće pridavati važnost čišćenju. Možda je Čelenor osetio da joj je neprijatno jer je dodao: – Ali to je ohrabrujuće. Moja recepcionerka je bila zadivljena kad je videla da vaši ljudi donose svoj usisivač. Tako ne moraju da se bore sa ćudima naših aparata.

Umirena, Stela je i dalje bila oprezna; klijenti koji se ne zanimaju za njen posao lako mogu da se razočaraju, a takvi nisu vredni neprijatnosti kojima bi je svojim zanovetanjem izložili. Stela je shvatila da su njegova deca odrasla u ovoj kući kada je pomenuo da je prijatelja njegovog sina udario automobil ispred ulaza. Nije bilo fotografija sa venčanja ili dodele diploma, i Stela je pomislila kako on to smatra razmetljivim. Čeloner je nosio tanak zlatan prsten, koji bi više pristajao nekoj ženi.

Zaključila je da je udovac i da je to sigurno bio prsten njegove žene, što je objašnjavalo njegovu rezervisanost; bio je u žalosti. Videla je to kod drugih klijenata muškaraca koji su izgubili životne saputnice. Postoje dve vrste ožalošćenih muškaraca. Prva vrsta zarasta u bradu i živi u prljavštini, te ih ljudi iz firme Čisto kao suza sretnu samo kada ih neki nametljiv prijatelj ili rodbina unajme da dovedu stvari u red. Ona je volela takve poslove. Razlika između onoga pre čišćenja i onoga posle bila je velika: oprani sudovi koji su mesec dana ležali u sudoperi, oribani tepisi, oprani i ispeglani čaršavi na krevetima u sobama koje odišu mirisom osveživača za vazduh; odatle bi sveže obrijan klijent mogao da krene iz početka. Stela je u takve kuće naizmenično slala radnice jer su klijenti skloni da nude brak prvoj ženi koju često viđaju. Druga vrsta više je delovala poslovno, a red u životu održavala je ispunjavajući prazninu nastalu posle smrti partnera redovnim čišćenjem.

Oni moraju da koračaju po blistavom linoleumu ili uglancanom drvenom

podu bez prekidanja ili ometanja, jedva svesni svog gubitka. Naoružana antistatičnom krpom ili jakim sredstvom za uklanjanje mrlja, Stela je verovala da je sa svojim timom poništavala efekat smrti.

Ajvan Čeloner je pripadao drugoj grupi. Džek Harmon je održavao red u skladu s merilima njegove žene. Stela nije mogla da zamisli kako se snalazio pre Džekovog dolaska.

U udubljenju se nalazilo noćno svetlo koje je gorelo kad je ona ušla u sobu. Nije videla da je Ajvan Čeloner zapalio sveću i osetila je treptaj nelagode pre nego što je shvatila da je to zacelo uradio Džek Harmon.

Ajvan Čeloner je nazdravio firmi Čisto kao suza i kucnuo se sa Stelom.

Za Harmona je rekao da je „neopisiv kao original”, što Stela nije razumela.

Vatra je buktala u kaminu, varnice su letele kroz dimnjak; soba je mirisala na pečeni kesten. Dok su pijuckali, nagomilani gas je šištao i pucketao.

Stela nije želela da se vrati na ledene ulice.

Krupne pahulje su se brzo taložile dok je ona prolazila stazom. Probijala se do kombija, dok su se pahulje lake kao pero komešale i vrtele oko nje.

Okrepljena vinom – popila je samo jednu čašu – i još jednom smirena u prisustvu staloženog Ajvana Čelonera, Stela je skupila dovoljno hrabrosti da se lati sređivanja Terijeve kuće. Ako ne bude prekidala, računala je da može da završi za nedelju dana. Iz Kjua je mogla da stigne za dvadeset minuta.

Kada se zaustavila u Ulici Rouz gardens nort, ulična svetla su bila pogašena, a vreme se pogoršalo. Pahulje su kao leptirovi zalepršale odvlačeći joj pažnju, te je zaklonila oči da se zaštiti, dok su je peckale za obraze, i jedva je, u potrazi za zaklonom, ušla u kombi. Nije mogla da se suoči sa Terijevim sivim odelima i uštirkanim košuljama, cipelama poređanim tako da im se vrhovi dodiruju, s nejednako izlizanim đonovima, zbog čega je imao problema sa leđima.

Na stazi su bili otisci stopala.

Stela je uskočila nazad u kombi, otklizala do ugla i parkirala ga na mesto gde nije mogao da se vidi, na severnoj strani Blek lajon lejna. Otići će u Rem, to je bio Terijev pab, blizu njegove kuće, i javila joj se nelogična pomisao da je njen otac tu i da može da mu vrati njegove ključeve.

Sneg je prekrio svaku površinu stvarajući mutne odbleske. Kao smrt sneg je brisao vreme; promene i razlike nestajale su pod belim pokrovom. Otisci stopala ispred Terijeve kuće mora da su poštarevi, jedina osoba koja i dalje

dolazi na adresu upokojenog. Žurno je produžila, držeći se podalje od groblja, gde su crni nadgrobni spomenici s belim ukrasima podsećali na sumorne pravougaonike na slikama Ajvana Čelonera. Šimšir i božikovina ukrašeni snegom delovali su živopisno, ali Stela nije mogla da se otme utisku da je neko proganja. Nije pazila i nije, kad je izašla od zubara, proverila da li se Pol vrzma u blizini. Pretpostavimo da ju je pratio kada je izašla iz kancelarije i čekao je dok je plombirala zub? Video bi da je otišla gore. Krajičkom oka je spazila nalet uskovitlanih pahulja, ubrzala korak i požurila preko travnjaka, dok joj je suv sneg škripao pod nogama. U senci crkve stajala je krupna spodoba.

Statuu je od podzemnog prolaza i ulice zaklanjala gusta kalina. Kada je Stela bila mala, statua se jasno videla, ali na fotografijama iz dosijea žbunje ju je već pomalo zaklanjalo i danas niko ne bi video malog dečaka kako čuči podno statue Nagnute žene, koja je postala tajna poznata samo meštanima.

Tog popodneva, kada je trebalo da napiše podatke o novom čistaču prozora, Stela je proučila istoriju statue Nagnute žene. Na veb-sajtu londonskih opština Hamersmit i Fulam, otkrila je da je skulptura postavljena 1959, sedam godina pre nego što je ona rođena, u čast novog puta Grejt vest.

Odštampala je zrnastu crno-belu sliku ceremonije otkrivanja statue; stariji ljudi iz skupštine u ogrtačima i običnim šeširima stajali su pored puta gde sad ona stoji.

Proverila je da li je neko iza nje i šmugnula kroz rupu u živici. Džonatan Roksmit je sedeo nepomično kao kip dok ga jedan policajac nije odneo odatle.

Nalet vetra uskovitlao je praškasti sneg nabacivši ga na postolje od cigala. U tišini koja je polako zavladala, Stelu je još snažnije obuzeo osećaj da nije sama.

Podigao je Stelu sa ramena i spustio je na koleno statue. Bila je laka kao pero, mršave noge su joj mlatarale. Nije se bojala visine.

Brinuo se da će oguliti kožu o beton, ali ona je bila mirna kao bubica. Posle je obrisao rečni mulj svojom maramicom i ponovo joj obuo čizme. Lice joj je bilo zamrljano od plakanja. „Ti si moja Snežana”, rekao joj je i nakreveljio se. To ju je zasmejalo.

Katrin Roksmit je tog poslednjeg dana sišla na stanicu podzemne železnice. Stela se okliznula na ulazu u podzemnu i uhvatila se za šipku da povrati ravnotežu, zamišljajući mladu ženu kako hoda držeći sina za ruku.

Hrom na sigurnosnom ogledalu potamneo je i bio je posut pahuljama, tako da nije mogla da vidi unutrašnjost tunela. Skrenula je na ćošku; prolaz je bio pust. Radujući se odmoru od snega, plitko dišući da ne bi osetila vonj mokraće, Stela je usporila. Sa detencetom za petama, Kejt je možda trupkala; dan je bio vreo, i njoj je prijalo što je sišla u tunel. Dete je možda vikalo kao što to rade deca u tunelu, ali zbog brujanja automobila koje je dopiralo iznad njih, kao sad, Kejt ga verovatno nije čula.

Stela se polako spuštala niz nagib, vukući noge. Haljina joj je bila umrljana uljem od lanca. Pre sat vremena skinuo joj je pomoćne točkove i ona je za tren oka počela vešto da vozi. Njemu je, kao dečaku, trebalo više vremena da nauči da održava ravnotežu.

Pognuta nad ručkama volana, kočila je samo kada bi zaokretala, podižući zadnji točak. Gotovo je udarila u zid. Neustrašivo je ušla u tunel, ubrzavajući, da bi savladala nagib na kraju tunela. Nije mogao da je stigne.

Neko je bio iza nje. Stela se naglo okrenula, ispruživši ruke u samoodbrani, ali prolaz je celom dužinom bio prazan. Na kraju prolaza letele su pahulje, neke su ulazile unutra. Kad god bi stala između dve svetiljke na tavanici, njena senka bi nestala i ponovo se pojavila, nalik senki osobe u skoku. Rizikovala je da se povredi i potrčala uz kosinu izašavši u Blek lajon lejn.

Pozvala je Džeka Harmona kada se približila Remu; zvona na Crkvi Svetog Petra odzvonila su devet sati kada se on javio. Zvučao je neodređeno i nije joj zahvalio što mu je ponudila posao. Stela je posredstvom procedure primanja novih radnika – popunjavanje dugačkog formulara i jednosatni razgovor plus probni rad u kancelariji – htela da pokaže kako je reč o ozbiljnom poslu i da probere one najbolji. Dozvolila je Harmonu da to preskoči, ali nije očekivala da će biti nezainteresovan za svoj uspeh. Da nije videla kako dobro radi, da je Ajvan Čeloner bio manje oduševljen i da nije

imala manjak zaposlenih, Stela bi povukla ponudu.

Ako neće da sprema kuću Ajvanu Čelenoru, treba joj Džek Harmon.

Rem, nekada moderan pab za one koji su radili u okolnim ulicama i na obali reke, sada je bio omiljeno sastajalište brokera i advokata. Malo toga je bilo originalno u zgradi iz devetnaestog veka: smećkaste fotografije ukrašavale su zidove prekrivene hrastovim pločama koje su mogle biti originalne, ali premazane tamnim lakom delovale su veštački. Bila je iznenađena što je Teriju tu bilo prijatno; on nije voleo pretencioznost a njena majka je govorila da on nema vremena za navike.

Tri muškarca ozarena zanimljivim i nadahnutim razgovorom, obilato nauljene kose i u odelima sa uskim nogavicama, sedela su na barskim stolicama. Zaćutali su dok je Stela naručivala sok od pomorandže i kesicu čipsa sa solju i sirćetom. Tri Pola u nizu: bili su neme čavke koje traže pažnju. Stela ih je ignorisala. Kada joj je barmen stavio kusur u ruku, napregla se da ne reaguje impulsivno i baci im novčiće u lice, da ih načas zaboli. Bili su u pelenama kada je Kejt Roksmit ubijena, ako su se uopšte i rodili; oni nemaju šta da joj kažu.

Novčić se odbio o Stelino čelo. Mora da ju je bolelo, ali kad ju je pitao, ona je odmahnula glavom. Pojavio se trag, koji će postati masnica. Kao ni on, ni ona nije nikada pravila probleme. On je potražio pogledom krivca, ali bazen je bio prepun, deca su skakala u plićaku oko njih, prskajući se i vičući. Da je ugledao onoga što je bacio novčić, ne veruje da bi ga prepoznao. Stela je protrljala glavu kad je mislila da on ne gleda. On je zaronio i našao novčić i, prskajući dok je izranjao, a oči ga pekle od hlora, pružio joj nov novčić od dva penija. Ona je zatresla glavom, ovoga puta snažno.

On ga je ispustio u keramički odvod ispod ivice bazena, kako bi ga, kad krenu, uzeo i pridodao njenom džeparcu. Zaboravio je.

Stela je polako pila sok od pomorandže i razgledala prostoriju. Nije znala gde je Teri voleo da sedi. Možda je sedeo za barom sa muškarcima, pridruživao se njihovom razgovoru, raspredajući tračeve i iznoseći činjenice

bio uključen u nove runde pića. Kud god da je Teri išao, imao je publiku, obraćao je pažnju na prodavce novina, čistače ulica, poštanske radnike; nijedna dosadna dnevna aktivnost nije mu promakla. Na putu do klozeta našao bi izgovor da čoveka koji rešava ukrštene reči uvuče u razgovor. On bi ga, kao što je govorio, neutralizovao. Kada je Stela bila sa Terijem, osećala se nemoćno od sramote i besa. Njena majka je rekla da on nije prirodno ljubazan; ako bi se obratio nekom nepoznatom, to bi bilo samo zbog posla.

Stela nije želela da ima bilo šta sa ljudima koje je Teri pridobio; grozila se crvenih noseva, zlobnih pogleda i masne kose. Dok je pila oranžadu, za koju je bila prestara – on joj nije dozvoljavao da pije votku – dok je Teri završavao svoj posao, Stela je besnela zbog natrackanog pudera i jeftinog parfema i rešila je da se nikada ne spusti u neshvatljivu tamu Terijevog polusveta. Mesto gde se čovek muči da zaradi za život a zakon je tu da se izigra, zaobilazi ili krši. Na pločnicima osvetljenim sunčevom svetlošću, na kojima su kredom bile nacrtane školice, rodila se Stelina ambicija da ima firmu za čišćenje. Skačući precizno s kvadrata na kvadrat, odlučila je kako da se bukvalno oslobodi prljavštine.

U baru je bilo petoro gostiju uključujući i Stelu. Čovek koji je rešavao ukrštene reči imao je bocu vina i nekoliko čaša na svom stolu; očekivao je društvo. Možda zato što je osetio da Stela zuri u njega, pogledi su im se sreli i ona je prenaglašeno počela da traži mesto gde će sesti, ali on je gledao pored nje prema vratima.

Odabrala je sto dalje od ispupčenja oko dimnjaka; dve fotelje sa dugmićima postavljene sa obe strane kamina na gas pedstavljale su pokušaj da se stvori osećaj prisnosti. Stela je skliznula duž klupe. Sa leđima prema zidu videla je celu prostoriju.

Pošta je stizala ujutru. Stela je spustila čašu. Sneg je počeo da pada tek uveče, tako da su otisci stopala na Terijevoj stazi sveži. Nije mogla da se zavarava: to je bio Pol; krupan i nezgrapan, stupao je teškim korakom i bio je ljut, bio je u Terijevoj kući. Htela je da potisne iznenadno saznanje da bi dobar detektiv to odmah znao.

Piljila je u vrata. U tom ćošku nije odmah upadala u oči i mogla je da šmugne kroz zadnja vrata, ali Pol sigurno neće dolaziti ovamo. Znao je da ona mrzi pabove.

Popila je gutljaj oranžade i rekla sebi da Teri nije bio uspešan detektiv.

Nije bio u stanju da dokaže da je Hju Roksmit ubio svoju ženu.

Otvorila su se vrata i ušao je stariji čovek u kratkom kaputu od tvida, najavile su ga pahulje koje su ušle sa naletom vetra, i stao u stranu da propusti svoju ženu. Krenuli su prema stolu na kome je stajla boca vina gde je čovek, po svoj prilici njihov sin, već ustao i sipao vino, ne onako ležerno kao Ajvan Čeloner. Živnuo je i bio je rad da udovolji. Trebalo je da provede veče pijuckajući vino sa roditeljima: iskustvo koje Stela nikada neće doživeti.

Na njenom telefonu se pojavila ikonica koverte, za kojom je usledilo još šest. Sedam poruka.

Pozovi me.

Gde si ti?

Moramo da razgovaramo.

Odmah me pozovi.

Ostale tri poruke su bile obaveštenja o porukama prispelim u govornu poštu, dok je ona bila kod Ajvana, gde je utišala telefon, i sve su bile od Pola. Video je na popustu farbu koju je preporučio za njenu spavaću sobu; dogovorili su se bili da on ne bude u njenoj sobi. Prilično joj se svideo njegov izbor – drugčija bela – ali to je sada prošlost. U drugim pozivima, od kojih je svaki trajao nekoliko sekundi, ništa nije rekao, ali je razabrala njegovo disanje. Utišala je telefon i, kao da je to Pol lično, sklonila ga iza posuda za so i biber.

Otkad je Teri umro, njen mobilni telefon se od preke potrebe preobrazio u mrskog neprijatelja. Stela je bila razočarana što je morala da pribegne taktici izbegavanja kada je u četiri i petnaest pošla kod zubara. Džeki, koja je uglavnom bila diskretna povodom Stelinog privatnog života – mnogo toga je ona obavljala za nju – podsetila je Stelu da ne treba da bude u ordinaciji pre pet i trideset. Napravila je gust raspored tako da Stela ne izgubi ni minut.

Stelin izgovor kako je zapamtila pogrešno vreme nije ubedio Džeki: nikada joj se to nije dogodilo. Posle dva meseca – Stelina najduža veza – Pol joj je narušavao ustaljeni ritam. Dobro je uradila što je prekinula s njim.

Ovaj na brzinu donet zaključak smanjio je Stelin prikriveni osećaj krivice što je povredila Pola.

Pretpostavila je da treba da jede; pogledala je specijalitete napisane kredom na tabli pored dimnjaka. Žute samolepljive ceduljice na kojima je

pisalo „rasprodato” izvitoperile su se pored natpisa „riblja čorba sa sosom, krutonima i grijerom” i „jagnjeći vrat sa kajsijama”. Oba jela bila su isuviše složena, sumnjala je da bi ih Teri poručio, on bi se odlučio za slaninu, jaja i prženi krompir. Sendvič koji je na brzinu pojela pre nego što je otišla kod zubara pao joj je na stomak kao natopljen sunđer; Stela nije imala apetit, ali kad je barmen prišao njenom stolu, naručila je slaninu.

Ajvan Čeloner je rekao da crveno vino ostavlja mrlje na zubima ako se drži u ustima dve sekunde pre nego što se proguta. Dozvolio je sebi poneku čašu vina sanser; čovek mora da ima neki porok. Stela je strahovala da je to aluzija pa je rekla da retko pije. Rekao joj je da ima divne zube, nisu bili zbijeni i nije imala bolesne desni. Njegovi zubi su bili besprekorno beli.

Napravila je na stolu mesta za papire koji su se odnosili na slučaj.

U jednom novinskom članku – iz fascikle sa novinskim isečcima koje je Teri odštampao sa veb-sajta nekoliko nedelja pre nego što je umro – Džonatan Roksmit je opisan kako je „sedeo prekrstivši punačke noge, savršeno miran kao mali Buda pod statuom polugole žene koja ga je bolno podsećala na majku”. Poklon za novinare. Dečak nije pokazivao nikakva osećanja i Stela nije bila iznenađena, sa četiri godine bio je previše mali da shvati šta je to smrt, ali je možda plakao zato što njegove majke nije bilo.

Deca se uznemire kad im roditelja nema iz dana u dan, ali iz onoga što je do sada pročitala, Džonatan nije mario za to. Skočio je na policajca koji je pokušao da ga odnese odatle, šutirao ga i udarao, ali ni glasa nije pustio. Ćutke se borio protiv svojih „spasilaca”.

Dečakov gubitak govora trajao je šest meseci, nakratko prekinut kada je jednog dana, dok je bio sa ocem, u radnji ugledao parnu lokomotivu trijanž i tražio da mu je kupi. Kada je otac odbio, rekavši mu kako ima dovoljno igračaka kod kuće, dečak se nije bunio i opet je zaćutao. Ova epizoda, pomenuta u izveštaju psihoterapeuta, koja je nekako procurila u medije, dala je detetu epitet razmaženog jedinca. Mada je imao vedre crne oči i predivnu plavu kosu „Džoni” – kako ga je očigledno zvala njegova majka – nije stekao naklonost javnosti baš kao ni njegov otac.

Mada se Stelina majka vajkala kako joj je svaku igračku ona kupila, Stela je morala priznati da bi joj Teri uvek kupio igračku, samo da je poželela.

Prema proceni psihoterapeuta Džon Roksmit nije reagovao na zagrljaje ili

pokušaje da ga poljube i izvio bi leđa kada bi ga neko dodirnuo, sprečavajući ljude da mu se približe. U smeđoj koverti Stela je našla Terijevom rukom napisane zaključke iz psihijatrije koje je skinuo sa veb-sajta. Na kraju strane zabeležio je pogrešnu referencu: „Gugl, septembar 2010”, propraćeno sa: „Deca su prilagodljiva. Ako objašnjavaju neki traumatičan događaj, pucnjavu, podražavaju ponašanje kriminalca kog su videli, nemojte se obeshrabriti. To ne znači da su bezosećajni. Ne znači da će zapamtiti ili ponoviti zločin.

Teri ništa nije znao o deci. Stigli su Stelini slanina, jaja i krompir.

Stranice, koje je Teri spojio spajalicom, uzete iz novina na dan 12. oktobar 2007, naslonila je iza tanjira, nehotice štrcnuvši kečap na već umrljan papir. Na sredini naslovne strane bila je fotografija tunela Most Alma u Parizu, koji je bio zatvoren jer je na mesto nesreće došla komisija koja je trebalo da ispita okolnosti pod kojima je poginula princeza Dajana. Stigli su u konvoju od troja kola u policijskoj pratnji. Stela je to smatrala gubitkom vremena i para. Šta su mogli da nađu posle deset godina? Članovi komisije su bili: „grupa običnih ljudi kakve možete da sretnete na svakoj stanici”.

Nekoliko muškaraca u odelima sišlo je u „tunel smrti” i napravilo gužvu kao u vreme špica. Teri ne bi odskakao, razmišljala je, tražeći u tekstu neki trag koji bi joj ukazao na vezu između tih dokumenata i dosijea o ubistvu Katrin Roksmit, i nije našla nijedan.

Otvorila su se vrata, ovoga puta u bar se progurao čovek u mornarskoj jakni kao što je Polova. Kosa svetlucava od snega bila je tamnija od Polove i bio je mršaviji. Dok mu je barmen sipao viski, pogledao je Stelu. Ona se usredsredila na hranu.

Komisija je posetila spavaću sobu u Ricu gde je Dajana poslednji put jela, a onda su se okupili u tunelu da pregledaju udubljenja koja je mercedes napravio na trinaestom stubu na centralnom delu puta. Stela je odsekla parče slanine; nabola je na viljušku dve kriške krompira, umočila ih u jaje, i dok je žvakala, uviđala je kako su reprodukovane slike i izbledela štampa slaba zamena za boravak na licu mesta. Pažnja štampe, sevanje bliceva koji su osvetljavali posmatrače, brujanje zaustavljenog saobraćaja i zveket helikoptera mora da su dočarali osećaj ludila pre deset godina, olakšavajući svima da se vrate u prošlost.

Gurnula je u stranu napola pojeden obrok i našla u rancu svoj rokovnik

filofaks. Džeki nije više vodila Stelin dnevnik; Stela je lično otkazala dva sastanka sa potencijalnim klijentima, tri sa dobavljačima i nadobudnim agentima. Steli posao više nije bio jedina preokupacija jer je pažnju usmerila na slučaj nerešenog ubistva. Pored kolona u svojim beleškama o ubistvu Kejt Roksmit napravila je i potkategorije (osumnjičeni, žrtve, susedi, geografski položaj) u koje je upisala ključne tačke i vreme, pazeći na svaku nedoslednost, grešku ili važan podatak, koje je Teri propustio ili nije smatrao vrednim. Kada završi s kutijama koje je donela od Terija, moraće da se vrati u njegovu kuću, ako hoće da pročita još nešto. Odbacila je tu misao.

Stolica je zastrugala. Čovek sa jaknom kao Polovom seo je za susedni sto. On je odabrao ovaj pab, a mogao je da ode bilo kuda. Stela se vratila čitanju: odgonetnula je otkud novinski članak o Dajani u dosijeu. Kejt Roksmit je ubijena dva dana pre Čarlsovog i Dajaninog venčanja. Obe žene su umrle nasilnom smrću i prerano i ostavile za sobom male sinove. Kejt je umrla nekoliko sati pre nego što je Dajana otpočela prividno srećan život a Dajana je umrla istoga dana kada je Teri postao viši inspektor.

Stela je ispitivala dosije kao da bi svojim uspehom mogla da maše Teriju isped nosa: Ja sam bolji detektiv od tebe. Ali dok je proučavala nasmejano lice Kejt Roksmit, pravilne crte i savršene zube bez mrlja od vina, čvrsto je odlučila da Kejtinog ubicu dovede pred lice pravde kao što je Teri to pre mnogo godina obećao. Rasvetliće ubistvo žene koja joj ipak nije bila suparnica u borbi za ljubav Terija Darnela. Kejt je znala ili joj je bilo stalo do Terija i nije povredila Stelu. Nedužna i nesvesna, jednog sunčanog jutra u Londonu Katrin Roksmit je otišla u šetnju sa svojim malim detetom, kad ju je stigla smrt od ruke muža za kojeg je verovala da je voli. Opsesivan, Teri je napravio duplikat ogromnog dosijea odlučivši da dokaže da je Hju Roksmit kriv, makar umro zbog toga.

I jeste.

Popila je sok i gurnula dokumenta u torbu. U ovoj snežnoj noći, kao na sudnji dan, napolju nije bilo žive duše. Peščana obala Temze na kojoj je nađeno Kejtino telo udaljena je dva minuta odatle. Iako je bilo kasno, Stela će otići na reku da sama vidi gde se završio život Kejt Roksmit.

19.

Septembar, 1985.

– Sada je na mene red – šapnuo je Džastin.

Sajmon se upiljio u nešto iza Džastina. Rubovi košulje virili su mu iz pantalona, njegova crna kosa kao u mačke bila je lepljiva od znoja i prašine; pri bledom svetlu lice mu je bilo kao lobanja.

– Niko te neće naći. – Džastin je možda pokušavao da ga umiri.

Sajmon je ležao kao slomljena lutka na popločanom delu.

Džastin mu je jako pritisnuo glavu na svoje krilo. Vukao je gajtan koji mu se usecao u kožu i pritisnuo mu dlanom hrskavicu na grlu, terajući ga da grgoće kao odvodna cev. Džastin je bio impresioniran pa je to ponovo uradio.

– Nemoj da me zafrkavaš. – Poneo ga je uspeh na brzinu smišljenog plana. Sajmonova glava mu je pritiskala butine. Činjenica: ljudska glava teži između četiri i šest kilograma. Razmišljao je da kaže Sajmonu kako njegova glava nema ni tri kilograma.

– Nastradaćeš.

Džastin je mislio da je Sajmon to rekao.

– Neću. Mama i tata će me odvesti. Niko neće posumnjati u mene.

Sajmonu je spala desna cipela i palac mu je virio iz sokne.

– Tvoja mama je mrtva. – Sajmonov glas je bio dubok kao da su mu usta bila puna pirinčanog pudinga.

Džastina su bolele ruke od zatezanja gajtana; opustio se.

Sajmon je laktom udario Džastina u rebra i izmigoljio se kao zmija iz omče.

Džastinu je palac krvario sa strane, dok mu je u ruci visio gajtan.

– Ja joj pišem. – To je okončalo diskusiju.

– Oni tvoja pisma čuvaju u fascikli, čovek mi je rekao.

– Koji čovek?

– Čovek za koga špijuniram.

Sajmon je na koži imao crvenu prugu kao ogrlicu i ličio je na devojčicu.

Zagledavši se u to, Džastin je bio nespreman kada je Sajmon nasrnuo na njega i prekasno je pokušao da skrene u stranu. Kineski paravan ga je poklopio kao krila zmaja.

Sajmon je imao bibliotekarov skalpel.

Džonatan je znao pravilo: ukloniti sve oružje ili instrumente koji bi mogli da se upotrebe u borbi pre nego što se neprijatelj pojavi.

Sajmon je pobeđivao u borbi. Džastin se na turu povlačio unazad sve dok ramenom nije udario u ser Stefana Loketa. U početku nije mogao da odredi odakle dolazi voda. Šikljala je u luku iz procepa na Sajmonovim pantalonama prskajući ga po licu. Prekasno je stavio ruku da se zaštiti.

Razmaknutih nogu i zabačenih ramena, dok je tresao poslednje kapljice, Sajmon nimalo nije ličio na devojčicu.

Džastin se sapleo, okliznuvši se na izgužvane zastave; u pasažu je tresnuo o popločani zid i zaneo se.

Ona meni otpisuje!, povikao je ali nije čuo nikakav zvuk.

Staklo na zadnjim vratima je bilo žuto od ulične lampe koja se nalazila na čistini s one strane vrata garderobnog ormana; to je bilo skrovito mesto gde će ga mama naći kada se ušuška u nabore njenog mekog kaputa od samurovine. Suv sneg je škriputao dok su mu kao paprat meke jelove grančice milovale lice; bio je u Narniji.

Prebiću te.

Džastin je ponavljao te reči da bi mu zazvučale istinito.

Prebiću te.

Petljao je s katancem te nije mogao da zapuši uši i čuo je kako Sajmonov glas odzvanja kroz tunel.

– Tvoju mamu su ubili, a ti si pobegao i pustio je da umre.

20.

Četvrtak, 13. januar, 2011.

Džek se tešio: iako je u žurbi otišao iz domaćinove kuće, ništa nije propustio. Sve kuće u okolini su bile mračne – mnogi su odlazili u krevet rano ili su navlačili zavese da se zaštite od uličnog svetla ili od ljudi koji su razmišljali kao on. Noćas će napolju biti samo srodne duše.

Išao je tamo-amo putem A4, između stubova nadvožnjaka Hogart, gde je vetar raznosio sneg po zemlji kao kuglice od stiropora. Kada su kola prelazila preko nadvožnjaka, cela građevina mu se zatresla iznad glave. Džek se ničega nije plašio; živeo je bezbrižno kao turista u stranom okruženju koje mu izgleda nedovoljno stvarno da bi bilo opasno.

Stao je kod odvoda i izvadio ključeve od vrata svog domaćina i čekić.

Obrisao je s njih sve otiske i bacio ih kroz rešetke; čuo je kako su duboko dole bućnuli u vodu. Bilo je oko deset.

Požurio je ka Crkvi Svetog Nikole, gde ga je drugih noći privlačilo prostrano groblje.

Ne večeras.

Tržni centar Čizvik se malo promenio u poslednjih sto pedeset godina: iz bloka stambenih zgrada koje su se nalazile dalje od puta iza njegovih zidova dopirao je miris razgorelih drva; napolju se čulo prigušeno struganje točkova kočija a topot konja nošen je vetrom duž puta uz reku. U vreme visoke plime reka je zapljuskivala nasip zatrpavajući ga muljem, iverjem i drugim otpadom. Ne večeras.

Bila je oseka i ostrvce kod Čizvika, koje je privremeno izgubilo status ostrva, bilo je povezano sa tržnim centrom Čizvik malim kamenim nasipom.

Džeku su čizme upadale u suv sneg i on je sa mukom hodao što je brže mogao do Bel stepsa.

Na Hamersmit terasu su se zalupila vrata i jedan čovek je othramao uz

ulicu, ostavljajući za sobom tragove noge koju je vukao. Zaustavio se pored kola i očistio sneg s prozora, prednjih i zadnjih, i polako se spustio na vozačko sedište. Motor se upalio, kola su izašla u Blek lajon lejn.

Džek je stajao na tamnom parčetu zemlje na kome su stajala kola. On je bio na kraju Hamersmit terasa i kao po komandi zaorili su se glasovi kada su se otvorila vrata Rema a onda je sve utihnulo kada su se uz škripu zatvorila.

Jedna žena je zastala pored izletničkih stolova sa kapama snega da zakopča kaput i stavi kapuljaču, što će joj, Džek je primetio, ograničiti vidno polje.

On se povukao na trem kada se ona okrenula od metroa prema njemu.

Iako se nije bojala da ide noću usamljenim puteljcima i bezrazložno je rizikovala, Stela Darnel nije bila kao on ili Majkl Hamilton; mislila je da joj se ništa ne može desiti. Kao i njen otac detektiv, nije mogla da odoli izazovu, tako da je jedne zimske noći sa uzbuđenjem, uverivši se da nema nikog iza nje, krenula niz Bel steps na obalu Temze.

Džek je dao Steli dva minuta, a onda je krenuo za njom.

21.

Četvrtak, 13. januar 2011.

Stela je odlučila; naterala je sebe da napusti pab. Onaj gost i njegovi roditelji već su bili otišli. Iznenadila se kad je ugledala praznu flašu i čaše; nije videla kad su otišli. Teriju ne bi ništa promaklo, ma koliko beznačajno bilo. Barmen je nestao, a tri muškarca su sela za slobodan sto.

Godine 1981. vrata i prozori bili su otvoreni, a lokal je bio pun gostiju, pa ipak, niko nije čuo da Kejt sa reke vrišti ili viče – ako je zvala u pomoć.

Stela je podigla ranac i prošavši pored čoveka u jakni kao Polovoj osvrnula se iza sebe i videla da je gleda.

Još uvek je padao sneg, duvao je oštar leden vetar. Prekoputa ulice nalazila se kuća za koju je pročitala da je pripadala porodici Glajd. Malo je verovatno da je majka živa, ako jeste sada joj je oko devedeset godina a ćerka grnčarka je verovatno prodala kuću. Stela će ujutru pogledati u imenik i ako su Glajdove još uvek na istoj adresi, reći će sekretarici da podeli vizitkarte u njihovoj ulici. To će biti način da uđe u kuću i osmotri. Džeki će pristati, misleći da je to marketinški potez. Ako se iz toga izrodi posao, još bolje.

Zastala je da zakopča kaput i uprkos zdravom razumu – osećala kao da je stavila kesu na glavu – stavila je kapuljaču.

Ivicom pešačke staze duž obale uzdizao se zid sa zasvođenim prozorima obraslim bršljanom zatrpanim snegom – sve što je ostalo od fabrike za preradu pšeničnih klica, koja je uništena otprilike kad se Stela rodila. Teri se žalio na miris kvasca ujutru. A možda i nije? Stela je slušala na radiju razgovor o jednoj studiji u kojoj se zastupa mišljenje kako se mnogi događaji iz detinjstva kojih se odrasli rado sećaju zapravo nisu ni dogodili. Pitala se kako oni to znaju. Ona nije znala šta se u njenoj prošlosti dogodilo a šta nije; nije cenila sećanja, ni istinska ni ona druga.

Tabla sa znakom paba – ovnom savijenih rogova – jezivo je škripala šibana vetrom u zavejanoj tišini. Sat na zvoniku Crkve Svetog Petra pokazivao je deset i dvadeset. Ako sada krene kući, stići će za dvadeset minuta; mogla bi da obradi podatke o Džeku Harmonu, sastavi spisak sutrašnjih obaveza, odgovori na Džekina pitanja – nisu imali jutarnje sastanke otkad je Teri umro – i da se pozabavi imejlovima. Sutra bi mogla bez najave da pozove nekoliko njih sa novog spiska i da sastavi oglas za novog radnika.

Mogla bi da zaboravi na Terijev nerešen slučaj.

Stepenice koje su vodile do reke bile su blatnjave i neosvetljene; bilo bi mnogo razumnije da dođe po danu, ali onda bi morala ponovo da potegne put.

Kad je već ovde, mogla bi da pogleda.

Tri stepenika bile su odbrana od poplave; neobičan detalj koji je Stela videla ranije kao u snu. Ulično svetlo nije dopiralo dalje od njih, tako da se, polako ulazeći u mrkli mrak, oslanjala na svetlo baterijske lampe na privesku za ključeve da bi razaznala teren, koji je, mada poznat sa fotografija, bio sasvim drugčiji noću.

Srećom, bila je oseka. Nije uzela u obzir da bi mogla da bude plima; skoro je poželela da je plima kako bi imala opravdanje da ode. Svetlo baterijske lampe nije dopiralo do obale. Tamo u tami voda je zapljuskivala obalu, povlačila se pa nadirala, a miris rečnog mulja ispunio joj je nozdrve.

Svaki put bi stupila istom nogom, plašeći se da će pasti, ne pomerajući se dok se ne uveri da ima oslonac. Da je dan, imala bi više samopouzdanja, nesvesna opasnosti koja je čeka.

Potmuo zvižduk, dugačak i jednoličan, proneo se rekom. Podsetio je Stelu na zvuk koji je čula na auto-putu one noći kada je Teri umro i sledila se od straha.

Nesigurno je rukom u kojoj je držala batrijsku lampu napravila kružni pokret osvetlivši obalu kao svetionik. Obasjala je raznovrsne komadiće drveta i plastike, istrošenu i zamršenu klupčad kanapa obavijenu slojem prljave pene. Svetlo je prešlo preko umotane prilike. Ponovo je čula zvižduk.

Vetar je zviždao kroz grlić boce potonule u blato; Stela je počela lakše da diše.

Trenutak kasnije nalet vetra joj je odvio šal, otrgnuo ga i kad je pokušala da ga uhvati, zaljuljala se i pljusnula u ledenu vodu, svesna da je ispod njene mutne površine struja jaka i nepredvidiva. Jedva se popela uz nagib i pala

preko nečega što se ugibalo pod njenim dlanom: noga joj je upala u odbačenu automobilsku gumu. „Tako je. Podigni ga tako da ti bude ispod ruku. Eto. To je bilo lako, zar ne? Dođi ovamo do ivice. Kad kažem skoči, ti skoči, važi? Guma će te održavati na vodi. Ja sam ovde i uhvatiću te.”

Stela je poslušno držala gumu. Bila je to jedina guma u radnji, za veću decu. Njene tanke ruke jedva su prelazile preko ivice.

Skočila je tačno kada je on rekao. Činilo se da zid iza nje juri za njom; pahulje su je šibale, zbunjujući je.

Pored njenih nogu baterijska lampa je osvetlila kamenje, čepove od pivskih flaša i prstenove za otvaranje limenki. Raskvašeno zemljište bez snega govorilo je da je donedavno bila plima. Na jednoj truloj dasci razaznala je crveni natpis DRŽ DE NU STR U. Tamo gde boja nije otpala, izbledela je pod sve jačim snegom. Prekasno je zategla uzicu na kapuljači jer joj je voda zapala za vrat i curila joj niz leđa.

Naterala se da se usredsredi na okolinu. Iza nje se nalazio baštenski zid kuće u kojoj su Glajdove živele 1981. godine. Bio je visok oko četiri metra, ukrašen lišćem. U susedstvu je staklena ploča ojačana metalom zamenila rešetke opisane u izveštaju. Na zidu nije bilo uporišta; Kejt ne bi imala načina da pobegne. U izveštaju policajke pisalo je da se obala vidi iz bašte samo sa zida. Stela je odlučila da vidi unutrašnjost kuće; Teri je, za razliku od nje, imao pravo da tu uđe. Moraće nešto da smisli.

Telo Kejt Roksmit nađeno je blizu zida, tik uza stepenice. Stela je pročitala da se obala, osim s puta za vučenje lađe na južnoj strani, mogla videti iz parka naspram mosta i s pontona jahting-kluba, kao i s neke lađe na reci. Ali niko je nije video.

To područje je bilo zabačeno i malo je ljudi znalo za njega. Ubica je zacelo bio meštanin: sve je ukazivalo na Hjua Roksmita, s obzirom na njegov manjkav alibi. Mora da je, Stela je pretpostavila, Terija razbesnelo što je čovek kriv za ubistvo prošao nekažnjeno.

Izašla je iz zaklona potpornog zida i na nju se sručila oluja; sneg ju je zaslepio a obrazi su je žestoko peckali. Nije mogla da nađe uporište na klizavoj cigli i ispustila je baterijsku lampu na privesku za ključeve. Fijuk

vetra podsećao je na ljudski glas kad ju je udario po jakni.

Sa kapuljačom na glavi Stela nije čula struganje kožnih cipela po Bel stepsu.

Odmah posle deset sati nivo reke ispod Londonskog mosta počinje da raste.

Za nekoliko sati korito će se napuniti i voda će se preliti preko obale, preplaviće okolinu Rema i progutaće prvih pet stepenika Bel stepsa. Sneg će skliznuti sa glatkog granita i odneće ga ledena voda.

Nije svaki pokret bio optička varka. Škripanje šljunka. Neko je šutnuo konzervu. Tamna prilika je šmugnula kroz blato; čulo se gacanje cipela.

Svetlo se obrušilo a zatim se ugasilo.

Stela je pipala u mraku tražeći baterijsku lampu, ruke su joj bile prekrivene snegom i blatom. Prstima je okrznula nazubljenu stranu ključa.

Krenula je da ga zgrabi, promašila je, pokušala ponovo i zgrabila ceo svežanj. Zazveckao je i odao njen položaj.

Iz uličice u kojoj je ionako bilo malo prolaznika niko nije mogao ni da je vidi ni da je čuje; pab se do sada zatvorio. Trojica muškaraca koja su išla prema stanici metroa ne bi se ni osvrnula na nju. Ako vikne, vetar će je nadjačati.

Stepenice nisu jedine vodile do puta. Mogla je uz obalu da stigne do Čizvik Ejta.

Neko je stajao na mestu gde je ubijena Kejt.

Pahulje su nasrtale na nju kao muve i ona je, lakomisleno, zaronila u mrak. Sve vreme sneg je tiho vejao oko nje, prekrivajući tlo. Strgnula je kapuljaču s glave. Nije videla ni traga od ostrva: potcenila je razdaljinu. Dva puta je zagazila u vodu, dok se osvrtala – ili je to nadolazila plima?

Kad bi mogla da dođe do ostrva, vratila bi se do tržnog centra i popela se poprečnom ulicom do kombija kao onog dana kada je iskrivila blatobran. Da li je to bio isti čovek? Poželela je da sada ima svoj bicikl.

Drži desnu stranu.

Sneg je prikrio neravnine na zemlji i skoro je iščašila gležanj; čizme su joj otežale, pune vode, koja ju je zapljuskivala i usporavala je. Plima je dosezala skoro do zida, voda je bila sve dublja. Ako produži, ostaće odsečena. Nije

imala izbora nego da se vrati.

Kad se zaputila ka reci, nije videla ništa osim tamnih paperjastih aveti koje su je pratile. Neznanac će očekivati da se Stela drži zida. Ponovo su joj čizme uronile u vodu i nije mogla da izbegne pljuskanje. Čuće je. Ne mareći gde staje, zamišljajući nejasnu sliku mosta Hamersmit ispred sebe, jedva se probijala napred.

Iako joj je bubnjalo u ušima, čula ga je, skakao je s kamena na kamen u potpunom mraku, da je presretne.

Videla je Bel steps, ali po vejavici stepenice su delovale nedostižno.

Izgubila je šal, vrat joj je ozebao, a jakna se nadimala na vetru i fijukala, nadjačavajući nežan žubor vode koja je nadolazila preko kamenja, odajući je.

Dah, kiseo od alkohola, zagrejao joj je obraz, čvrsto ju je stegao, izvrnuo joj ruke iza leđa i odgurao je do zida.

Stela je videla Džeki pored suncem obasjanog radnog stola: jedina koja bi se zabrinula za Stelu; a onda je, obamrla, shvatila: Gotovo je.

22.

Četvrtak, 13. januar 2011.

– Ko je on?

Stela se bezuspešno opirala u njegovom čeličnom stisku. Voda joj je zapljuskivala gležnjeve, neumorna kao česma; usredsredila se na taj zvuk da bi njega izbrisala iz misli.

– Odgovori mi. – Protresao ju je. Ujela se za jezik kada je stisla zube.

– Ne tiče te se. – Pogrešan odgovor.

– Tiče me se. – Pustio ju je, čisteći rukave kao da je „izašao na kraj” sa njom. U polumaraku meseca koji se načas pojavio nadlanicom je protrljao bradu.

Pol. – Uplašio si me!

Pomilovao ju je po obrazu. A onda se približio, kragna njegovog kaputa joj je zagolicala uvo kada se nagnuo da je poljubi, gurajući joj jezik među zube. Stela ga je odgurnula, ali se on priljubio uz nju.

– Volim te, Stela – mrmljao joj je u vrat. – Nisi se javljala na moje pozive. Nedostaješ mi.

Samo kad ne bi bio tako osetljiv. Sada kad je strah prošao, Stela se razbesnela. Pol je upropastio operaciju: bila je vrlo blizu da otkrije šta se desilo sa Kejt i uspela bi da je imala još samo nekoliko minuta, ali tu slabu nadu Pol je uništio.

– Namerno si me uplašio.

– Znala si da sam to ja, videla si me kada si izašla iz paba. Šta radiš ovde? S kim se sastaješ? – prosiktao je.

– Ni sa kim. – Stela je to izgovorila sa osećajem krivice. Čak i da je dugovala Polu objašnjenje, nije mogla da objasni zašto je došla tu: ne bi joj poverovao da je trebalo da se sastane sa mrtvom ženom. Nikada joj nije

verovao kada je morala da ostane dokasno u kancelariji ili da zameni nekog od kolega i ispitivao ju je o svakom klijentu. Kada je pogrešila i rekla mu kako je gospođa Ramzi sama sebi slala cveće, on je svake nedelje slao jedan buket u kancelariju dok mu nije rekla da će raskinuti ako ne prestane s tim.

Džeki joj je rekla da je Pol voli.

– Video sam te kako razgovaraš preko telefona. Šta se desilo? Ispalio te je? Sediš, zureći u vrata kao zacopana balavica. Koga si zvala? – Pol je sada plakao.

– Uhodio si me. – Plakao je i nije mogla da se ljuti na njega.

– Neću da me praviš budalom.

– Ti nisi budala, Pole, ja to ne mislim, ali molim te, idi.

– Da bi mogla da se vidiš sa svojim ljubavnikom? – Nije se ni pomerio.

Uzalud se trudi da zvuči preteće. Džeki bi se sažalila na njega. Stela je rekla sebi da joj ga nije žao.

Pokušala je da se priseti Ajvanove besprekorno čiste sobe sa brižljivo odabranim predmetima i prigušenim svetlom. Ajvan bi s neodobravanjem dočekao ovakvu scenu, toliko daleku od Betovena i Marka kako se beše zvaše. Gospođa Ramzi bi sve Polove ovog sveta sredila za tren oka, dok bi se vrtela po dnevnoj sobi črsto držeći vazu s ljiljanima kao da drži ljubavnika. Stela se još više postidela: – Pozvaću policiju. Ovo je uhođenje.

– Zvaćeš tatu? – Nikada nije videla Pola takvog i bila je zbunjena. On je jeste uhodio. Dešavalo se da posesivan bivši muž ubije svoju ženu jer ne prihvata odbijanje. Pol je prošle noći zvonio na njena vrata, bio je ispred Terijeve kuće, slao joj je poruke i zvao je telefonom svakih sat vremena.

Došao joj je u kancelariju, zivkao je dišući u slušalicu, a sada ju je i napao.

Stelu obuze strah.

– Hajde da sutra razgovaramo. – Ustupak koji nije imala nameru da učini.

– I da te ostavim da me prevariš?

– Ja te ne varam.

– Ispalio te je. – Bio je pakostan.

– Poslednji put ti kažem, ne sastajem se ni sa kim. Treba mi malo vremena i želim da budem sama.

– Ma, daj! Sama ovde? Nemoj meni da prodaješ te gluposti. Mi se volimo. Hajdemo kući da razgovaramo u toplom. – Ispružio je ruke. – Ti si

ožalošćena; u šoku si zbog oca.

Izgleda da je zaboravio da joj se trenutak ranije rugao zbog Terija. Gubio je razum. Stela je uzmicala prema stepenicama.

– Nema šta da se kaže, Pole, pusti. Idi na spavanje…

– Ovde je svojevremeno ubijena jedna žena, jesi li znala? Ne, nisi. Ja sam bio tu! Gledao sam kako je odvoze ambulantnim kolima.

Stela je zastala. – Šta hoćeš da kažeš?

– Sećam se toga. – Zavukavši ruke u džepove od jakne, Pol je nastavio: – Vozio sam taksi i zadesio sam se ovde. Panduri su ispitivali sve u mojoj firmi osim mene jer nisam bio na spisku, činio sam uslugu drugaru. – Nasmejao se kao da njače. – Tvoj tata je vodio istragu, ali nikada nije razgovarao sa mnom.

Stela je stisnula zube da ne bi cvokotala. Nije znala da je Pol vozio taksi: sada je kompjuterski inženjer. Imao je dvadeset pet godina 1981. Džeki bi rekla da Pol nije sposoban da ubije miša.

– Zašto nisi otišao u policiju? – Džeki ne zna ništa o Polu; niti, sada je to shvatila, ona zna išta o njemu.

– Sada se interesuješ za mene, jelda? – Zgrabio ju je za ramena. – Koliko dugo traje ova avantura?

– Zvaću policiju. – Stela se izmigoljila iz njegovog stiska i opipala džepove da nađe telefon, ali ga nije našla ni u jednom džepu. Iako je bilo hladno, preznojavala se. Mora da joj je ispao na kamenju. Sada je pod vodom ili zatrpan u snegu. Jedina nada da ga pronađe jeste da zamoli Pola da pozove njen broj.

Njegovo lice bilo je osvetljeno odozdo zelenkastim sjajem; obrazi su mu bili upali, a o oči kao dve šupljine.

Svetlo je dopiralo s njenog telefona.

– Kako ćeš da ih pozoveš? – rekao je to prijatno, čak zainteresovano.

Stela nije mogla da ga prepozna.

– Gde si ga našao?

– Ostavila si ga u pabu – podsmešljivo je uzvratio. – Bilo ko je mogao da ga ukrade. Zamisli da izgubiš te poverljive brojeve, sve te kontakte. Ali moram priznati da je dobro što si izbrisala poruke.

– O, Pole, nemoj to da radiš. – Stela je bila umorna. – Hajde da odemo na kafu posle posla i da razgovaramo.

„Danas nabrajamo delove. Juče smo obavili dnevno spremanje, a ujutru ćemo videti šta ćemo kad vatru upalimo. Ali danas, danas nabrajamo delove…”1 Stela je gledala unaokolo naslepo, ali nije mogla da kaže odakle dopire taj glas. Nije mogao ni Pol. Naglo se okrenuo, spotakavši se. Stela je zgrabila telefon.

Osetila je miris dima: duvan za uvijanje cigareta. Prepoznala je tu karakterističnu vrstu mada nije mogla da se seti gde je ranije osetila taj miris.

Glas je deklamovao: „…japonika kao koral blista u svim susednim baštama, a danas imamo nabrajanje delova.”

Jedna prilika je s lakoćom hodala po kamenju blizu zida, sigurnim korakom, deklamujući reči prigušene u vejavici kao glumac, jasno izgovarajući svaki slog, precizno naglašavajući pojedine reči. Stela je mogla da vidi samo da je visok i mršav.

Uprla je jezikom o nepca, pa se ugrizla za njega da bi podstakla lučenje pljuvačke. Usredsredila se kada je osetila bol.

– On je bio u tvojoj kancelariji. – Pol je pokazao na neznanca. „Imaš sastanak s njim. Bio sam u pravu!

– Ja ne znam ko je on. – Ali znala je.

Način na koji se kretao, njegovi koraci odlučni i sigurni kao kod plesača, uverili su je u to.

Stela je uskoro skupljala kamenje prikladne veličine: pljosnato i ne previše veliko.

Grabila ga je ne mareći što je isprljala ruke. „Ti si mangupčić”, rekao joj je. „Šta je mangupčić?” „Nekada davno, deca tvojih godina lutala su obalama Temze u potrazi za kostima i grumenjem uglja koje su prodavali za

gorivo.”

Piljila je u mesto gde je bacila kamen u vodu i rekla je da je mrtav i zauvek nestao. „Stel! Tebi padaju na pamet svakave ideje.”

Jednoga dana postaviće pitanje na koje on neće moći da odgovori.

– Pa, Pole, zaključujem da ovde nisi poželjan. – Džek Harmon im je bio okrenut leđima.

– Ja je ne ostavljam ovde sa tobom.

Pol je govorio nejasno. Stela je videla da je uplašen i htela je da ga umiri.

Taj osećaj brzo ju je napustio.

– Ooo, mislim da hoćeš.

Harmon je teško hodajući došao do njih. Kao da je bilo letnje jutro, kao da sunce peče, bez oblačka na nebu; ničim nije odavao da je napolju hladno.

Pol je nasrnuo na Harmona i ubrzo je, uz nekoliko hitrih pokreta, Harmon zavrnuo Polu ruku iza leđa i čvrsto ga držao otpozadi. Stela je jednom, kad je išla u Kvinsveju na čas klizanja, u uličici u koju se ulazilo sa Hamersmit brodveja, videla Terija kako to isto radi čoveku koji je ličio na Harmona.

Ovo je bio policijski manevar kada se neko opire hapšenju i čim bi Pol pokušao da se otme, Harmon bi mu još malo povukao ruku, što je, videla je to, Pola i te kako bolelo. Bila je zapanjena: izgleda da Polovi časovi džuda ničemu nisu vredeli.

– Kad te pustim, otići ćeš – Harmon mu je šapnuo u uvo.

Na stepenicama se Pol okrenuo prema Steli. Nije se usudio da je pozove da pođe s njim, ali očigledno se nadao da će ona to uraditi. Ravnodušno ga je posmatrala kako se penje uz stepenice. Džek je bio pored nje, u savijenoj šaci mu je svetleo vrh cigarete. Nehajno je povukao dim.

– Radili smo to u školi – napomenuo je.

– Samoodbrana? – Nakašljala se, grlo joj se steglo kao da ju je neko davio, mada je Pol nije ni takao.

– Nabrajanje delova.

Teri je rekao da se ubice često vraćaju na mesto zločina.

Zveckanje je prestalo: flaša je otplovila nošena nadolazećom plimom.

Voda je došla skoro do stepenica.

Kejt Roksmit je poznavala svog ubicu pa nije bežala. Do poslednjeg trenutka imala je poverenja u njega, sigurna da je neće povrediti. Da li ju je Pol pratio ili je već bio ovde?

– Jeste li dobro? – Džek je odbacio pikavac odbivši ga noktom. Pao je na zemlju šišteći i žar se ugasio.

– Pol je bezopasan. Ne bi me povredio. – Nikada ne bi pričala o svom privatnom životu sa zaposlenima.

– Vratiće se on. Takvi momci ne odustaju, a on vas želi.

Za razliku od onih koji puše duvan za savijanje, Džekova odeća i kosa nisu vonjali. Stela je na hladnom vazduhu osetila miris šampona, kupke za telo i sapuna.

– Otkud vi ovde?

Peli su se uz stepenice gazeći po mekom snegu.

– Znao sam da ću da vas tu zateći.

– Nisam vas to pitala.

– A ja ne mogu drugačije da odgovorim.

Nije zvučao iznenađeno kad ga je pozvala telefonom, kao da je očekivao njen poziv. Znao je da će ona večeras biti tu. Ona mu je dala posao. Da li je znao da će to uraditi? Trebalo bi da ga se boji, ali začudo nije.

– Jeste li večeras nešto saznali?

Sva svetla u pabu osim onoga iznad znaka bila su ugašena.

– Šta hoćete da kažete? – Stela je znala šta je hteo da kaže.

– Došli ste ovamo zbog slučaja Roksmit. – Razgrnuo je nogom sneg napravivši crni trag na putu.

– Otkud vi to znate?

– Zašto biste inače došli ovamo u ovo doba noći? O, i gledali ste papire kad sam došao u vašu kancelariju i, usudio bih se reći, i večeras u pabu.

– To se vas ne tiče. Otac mi je umro, raščišćavam…

– Odlučili ste da rešite slučaj svog oca. Lep osećaj, mada mislim da Pol to ne vidi tako.

– Raščišćavam Terijevu kuću. Ništa ne rešavam.

– Nedovoljno brzo, po mišljenju vaše sekretarice.

– Razgovarali ste s mojim službenicima? – Stela se zabezeknula. Džeki je nikada nije izdala.

– Ništa mi nije rekla. Ćuti kao zalivena. – Hodao je dugačkim koracima,

odbijajući se o pete.

– Platiću vam ono što sam vam dužna. – Stela je bila osorna. Sišli su na stanicu metroa. Džeki bi joj rekla da ne veruje ovom zapuštenom čoveku; bio je pun sebe. Njegove sledeće reči samo su učvrstile u tom uverenju: – Ja sam najbolji radnik kojeg ste do sada imali.

– Niko nije nezamenljiv.

– Oboje znamo da to nije tačno.

U tunelu Stela je morala da ubrza da bi ga stigla, dok su im koraci odzvanjali.

– Mi smo savršen par. Vaš Pol to vidi. Ja znam kako ljudi žive, kada vrše nuždu i kada vode ljubav; znam da neki nikada ne vode ljubav. Znam da skrivaju svoje avanture; da neki žive u laži. Znam za one kojima su se smučili njihovi partneri i za one koji su se sami sebi smučili. Znam šta misle i znam šta će uraditi. Vama je potreban neko kao ja. Kada čistim, štošta vidim.

– Džek je zastao.

– Hoćete da kažete da znate ko je ubio Kejt Roksmit? – Stela se trudila da diše ujednačeno. Nemoguće da je to on, uprkos poeziji i kaputu; nije joj delovao tako.

– Nemam pojma, ali zajedno možemo to da otkrijemo. Bili bismo dobar tim.

– To mišljenje je neosnovano, uostalom, šta vas briga?

– Nije me briga. Volim zagonetke. Zašto je vas briga?

– Ni mene nije briga. – Stela je uperila ključ prema svom kombiju i brava se otključala.

– Doći ću sutra ujutru da vidim dokle ste stigli u dosijeu.

– Ne treba mi pomoć, hvala.

– Brže će se uraditi ako nas je dvoje.

– Ne, nema potrebe. Kao što sam rekla, sama ću. Hvala. – Tek kad je došla do semafora pored starog komodora, shvatila je da joj nema šala.

Džek je gledao za Stelinim kombijem dok nije nestao iz vidokruga, onda se vratio do crkve. Probivši se kroz granje, seo je naslonivši se na Nagnutu ženu. Zaklonjen od snega granama platana, kresnuo je šibicu i upalio uvijenu cigaretu.

U senci statue, pomilovao je plan Londona u džepu. Kraj se nazirao; ostalo mu je da prepešači još samo nekoliko stranica. To nije bilo dobro jer ga putovanja do sada nikuda nisu odvela.

Nije ni znao za Stelu dok nije u novinama pročitao za smrt njenog oca i video njeno ime; to je bilo objašnjenje što je kuća obavijena tamom, a ispred njih nema kola. Trebalo je da shvati da mu je nužan neko kao što je detektivova ćerka. To mora da bude neko metodičan, ko ne dozvoljava da mu emocije utiču na razmišljanje i ko će se uhvatiti ukoštac s problemom kao terijer s jagnjećom koskom. Stela Darnel je bila prava osoba.

Dok je Stela razmišljala logično i bila usredsređena i organizovana, on se oslanjao na intuiciju i snove, u brojevima pokušavao da raspozna znake, u slučajno uhvaćenim rečima neočekivane događaje i mistične poruke.

Stela mora da bude vođa; sviđalo mu se to kod nje. Zato ne sme prerano da reaguje. Ako Stela oseti da gubi kontrolu, neće izvući najbolje iz nje. Nije naročito pronicljiva; za to će se on postarati.

Ustao je i naslonio obraz na betonsku stranu postolja. Ispod platana i u senci Crkve Svetog Petra, na njoj je bio samo tanak sloj snega; očistio ga je.

Džek je znao šta je Stela mislila kad se odvezla. Procenila ga je i, mada nesigurna, bila je zainteresovana i verovaće mu. Osim ako ne bude neophodno, neće joj dozvoliti ni površno da zaviri u njegov um. Znao je da ona ne veruje kako je on ubio Katrin Roksmit. Prijala mu je pomisao da će ona doći do takvog zaključka iako ima tako malo dokaza.

Osmehujući se za sebe, Džek je ugasio cigaretu trljajući je o podnožje statue. Voleo bi da kaže Steli kako čovek može da ubije koliko god da je mlad.

23.

Petak, 14. januar 2011.

Oglasilo se zvono. Stela je prebacila krpu za sudove preko oceđivača sudova. Stala je da je izravna ne žureći; to je sigurno Pol. Pustiće ga da uđe i završiće s tim. Obrisala je ruke i iz dispenzera na zidu iscedila u dlan lopticu vlažne kreme za ruke. Prolazeći kroz dnevnu sobu, nesvesno je preletela pogledom po njoj da se uveri kako unaokolo nema ničeg što on ne bi trebalo da vidi. Dosijei. Pokupila je papire, nagurala ih u kutije i stavila ih iza stola pored ranca. Odlučila je da ostavi laptop; na njemu se nije moglo naći ništa u vezi s tim.

Osim nameštaja, u sobi nije bilo ničega, ali Stela je smatrala da zidovi bez slika, nemaštovit sivi tepih i svetao nameštaj ne mogu da otkriju posetiocu ništa više nego što bi mu otkrile prazne šolje za kafu, otvorena pisma ili gomile ukrasa. Gurnula je podmetač da ga izravna s onim drugim.

Pol je bio okrenut leđima sigurnosnoj kameri, skoro izvan njenog domašaja. Stela je rekla u slušalicu: – Halo. – Otključala je; prilika je nestala i ona je preko interfona čula težak prigušen udarac ulaznih vrata.

Brzo uzastopno kucanje samo nekoliko centimetara od njenog lica nateralo ju je da odskoči i instinktivno se povuče. Pol je dotrčao uz stepenice. Nije prvi put pomislila kako je dobro što nema poštansko sanduče.

Zažalila je što ga je pustila. Nije kucao, ali je već bio tu. Prišla je vratima tapkajući i provirila kroz špijunku.

Zurila je u Džeka Harmona.

Kad je naglo otvorila, bilo joj je drago što se trgao od iznenađenja.

Na sebi je imao istu odeću kao prethodnog dana: crne vunene pantalone, crnu rolku i široku crnu jaknu, koja je na njegovom mršavom telu visila kao na vešalici. Iznenadila se kad je u njegovim cipelama s oguljenim vrhovima i iskrzanim pertlama prepoznala model kroket i džouns oksfords;

oplemenjivale su njegovu nemarnu pojavu.

– Rekla sam da ne dolazite.

– Doneo sam vam šal. – Okačio ga je na kuku u malom predsoblju pored vrata i kočopereći se prošao pored nje niz hodnik, kao da je kod kuće. Stela je požurila za njim u dnevni boravak.

Sručivši se kao neko dete, Harmon se prućio po sofi, jedna noga mu je visila sa rukohvata a zaštitni najlon je negodovao dok se on vrpoljio kako bi se udobnije smestio. Iako se obrijao i oprao kosu, laknulo joj je što ga Ajvan Čaloner verovatno nikada neće sresti, ili bar dok mu ne da uniformu firme Čisto kao suza.

Džeki je pozvala u devet sati da je izvesti o tome šta je propustila na poslu prethodnog dana. Stela joj je rekla da će sređivati Terijevu kuću, što može da potraje do ponedeljka, tako da neće odgovarati na pozive. Htela je da kaže da se to naročito odnosi na Pola, te da Džeki ne treba da se sažali na njega i da mu kuva čaj u kancelariji, ali nije mogla ni ime da mu izgovori niti da razmišlja o njemu. Džeki je bilo drago što Stela odmiče sa sređivanjem očevih stvari i ponudila je da joj pomogne, što je kod Stele izazvalo osećaj krivice jer nikada nije lagala Džeki. Palo joj je na pamet da niko neće znati da je Harmon bio ovde, ako je on napadne. Niko je neće čuti, a njen stan, snabdeven svim mogućim sredstvima za čišćenje, idealno je mesto da se izbrišu svi tragovi ubistva. Odbacila je tu pomisao.

– Čemu ovo? – Džek je pljesnuo po najlonu na sofi.

– Štiti tkaninu. Čujte, hvala što ste mi doneli šal, ali…

– Od čega?

– Molim?

– Ako nikada ne skidate zaštitu, to je onda najlonska sofa.

– Kad ste već ušli… hoćete li čaj ili kafu? – Stela je tu sofu kupila povoljno, samo da bi imala na čemu da sedi. Osim toga, najlon se lako održava i čim Džek Harmon ode, obrisaće ga.

– Ne pijem ni čaj ni kafu.

– Pređimo, onda, na posao. – Stela je izvukla stolicu ispod stola za ručavanje i pružila ruku da dohvati kutiju sa dokumentima.

– Molim vas, mogu li da dobijem čašu mleka?

Stela je otišla u kuhinju, u staklenu čašu sipala polovinu od onoga što je ostalo u ambalaži od pola litre i odnela je Džeku. Popio je naiskap i obrisao

„brkove” od mleka rukavom kaputa.

Tanak sloj pare na prozorskom staklu stopio je sunce, reku, drveće i sneg u slojevitu belo-sivu masu. Najlon je zašuštao kad je Džek skočio, držeći u ruci praznu čašu, a onda je protrljao prozorsko staklo rukavom umrljanim od mleka. Kroz obrisan deo okna jedino što se kretalo u inače statičnom prizoru bio je biciklista koji je jurio duž puta za vučenje lađe na drugoj obali. Steli je taj pogled bio nepoznat; nikada nije u kući po danu, a pošto je radije jela za radnom površinom u kuhinji, za sto nije ni sedala – Ovo sasvim sigurno nije sve? – To nije bilo pitanje. Harmon se smestio u pročelju stola i mahnuo rukom prema dvema kutijama pored Stelinog laptopa.

– Ostatak je u kući.

Harmon je uzdahnuo. – Jeste li ih pregledali?

– Pročitala sam kratak sadržaj, Terijev izveštaj, i popis dokumenata na kojem su navedeni razlozi za preuzimanje dosijea iz glavnog registra.

Iz dubine svog kaputa Džek je izvukao koverat sa duvanom obavijen gumicom za tegle i dok je čitao, uvijao je cigaretu prstima požutelim od nikotina.

Gotovu cigaretu stavio je u tanku srebrnu tabakeru gde je već imao tri i nastavio da čita. Ubrzo je napravio šest cigareta i skoro je završio Terijev izveštaj. Bio je brz. Malo kasnije, ne dižući pogled sa stranice, skinuo je kaput, pustivši ga da padne preko naslona stolice. Stela je htela da ga okači u hodniku, ali nije želela da ga takne.

Iz druge kutije je izvadila neke papire i spremila se da radi, ali kod njega su bile njene beleške, a osim toga, nije mogla da se usredsredi.

Ukočen bled čovek bio je kao duh u njenom stanu, dok mu je prigušeno jutarnje svetlo naglašavalo jagodične kosti i krugove oko očiju kao u rakuna.

Pregledao je stranice njene uredno ispisane sveske, šmrkćući s vremena na vreme.

Na polici pored plazma televizora i DVD plejera stajala je kutija s papirnim maramicama. Pored njih su bile poređane ilustrovane knjige o biljkama i cveću koje joj je Teri, iako nije imala baštu, uporno poklanjao.

Stela je uzela maramice i stavila ih pred Džeka, ali on ih nije ni pogledaoo.

– Bili ste temeljni – na kraju je promrmljao. Trebalo mu je dvadeset minuta, a Stela je, i dalje nezadovoljna što je on tu, došla u iskušenje da ga

testira.

– Pa vi nastavljate tamo gde je vaš otac stao? – Uvio je još jednu cigaretu iako je tabakera bila puna. Stela se namah setila gde je već osetila miris duvana.

Izvukla je ranac ispod stola i u jednom od mnogih džepova sa strane koji su se zatvarali rajsferšlusom našla plastičnu kesu. Istresla je zgnječeni opušak na stakleni sto.

– Bili ste kod gospođe Ramzi – prošaputala je. – Bili ste u njenoj kući. Ja sam mislila da je ovo njeno.

Džek je liznuo papirnu traku požutelim jezikom i pogledao u filter. – Da, to je moje. – Uputio joj je dečački osmeh. – Koristio sam ga za obeležavanje stranice u knjizi.

– Ja sam pomislila da ona gubi razum kada je rekla da se u kući nalazi neko. – Stela se čvrsto držala za stolicu obema rukama. – Govorila mi je o vama. Ja nisam obraćala pažnju na to. – Teško je progutala.

– Ne bih se sekirao da sam na vašem mestu. Izabel je živela u drugo vreme, a ja sam igrao njenu igru. Tako je bila srećnija sa muškarcima i decom. I vi ste joj pružali ono što je želela.

– Trebalo je da budem tamo, pozvala me je. – Gospođa Ramzi je nije pozvala; plaćala joj je mesečno da dolazi.

– I ja. Razlika je u tome što meni nije plaćala. – Bio je ohol.

– Policija misli da je ubijena.

– Otkad verujete policiji?

– Dokazaće da ste bili tamo, otisci prstiju, cigareta…

– Cigareta s DNK? – Odbacio je opušak prema njoj, a on se zavrteo po izglancanom drvetu i pao Steli u krilo. – Knjiga je bila poruka za vas. To je bilo baš pametno s moje strane, sreća da ste se upravo tada pojavili.

– O čemu vi to?

– Naš zajednički prijatelj, ali vi ste ignorisali znak. Sad mi je jasno da je u vašem slučaju bolje da vam se čovek direktno obrati. – Nasmejao se grleno.

– Rekla je da je čula škripu vrata i petog stepenika i ljutila se što se deca igraju: u podrumu, u bašti. Plašila se, a to ste sve vreme bili vi. – Stela se setila kako se gospođa Ramzi sekirala što gubi stvari; pokušala je to da joj kaže, ali Stela ju je odobrovoljila i čestitala sebi što je besplatno radila

nekoliko sati duže. Iako je gospođi Ramzi godilo Stelino društvo nikada joj ne bi mahnula na rasatanku..

– Ne možemo da radimo zajedno ako kršite pravila.

– Bio sam pozvan. Zašto je to kršenje pravila? Osim toga, ni vi niste cvećka. Ugroziti mesto zločina? Kada ste planirali da ovaj dokaz date Kešmanu? Niste smeli ni da uđete tamo, ali naravno, detektivova ćerka ima izvesne povlastice! Kao što sam sinoć rekao, mi smo savršen par. – Mahao je Terijevim izveštajem: – Jeste li videli da je vaš otac poslednji koji je uzeo dosije?

– Jesam.

– Ponedeljak, dvadeset drugi jun 2009. u tri posle podne.

– Iste nedelje se, u petak, penzionisao.

Džek je šmrcnuo. – Mora da ga je tada fotokopirao.

– Morao je to da obrazloži.

– Ovde piše da je išao da se sastane sa čovekom koji je našao telo: neki Čarls Dženkins. – Džek je bio ravnodušan.

Stela je u Guglu napisala to ime dodavši „Roksmit” kako bi suzila pretragu.

– Dženkins je umro 2010. u osamdeset petoj godini, petnaest godina je bolovao od Alchajmerove bolesti. – Uperila je prst u ekran. – Rekao je da se nikada nije oporavio od toga i da je ranije otišao u penziju. Čudi me što je Teri uopšte razgovarao s njim. Kejt je bila mrtva kad ju je on našao.

– Možda je Dženkins lagao. Da ste vi ubica, zar ne biste pokušali da skinete sumnju sa sebe tako što biste se pravili da ste našli telo žrtve koju ste upravo ubili?

– Previše je rizično. – Stela bi volela da ta teorija nije tako lako pala Džeku na pamet.

– U svakom slučaju, Dženkins je Teriju poslužio samo kao izgovor da vidi dosije. Mogao je da napiše šta je heteo, bio je šef, niko ga nije ispitivao.

– Postupao je po pravilima – odbrusila je Stela. Džek je bio u pravu; nju su uvažavali i bila je povlašćena zbog Terija. Kešman je imao poverenja u nju: poverenje koje nije zaslužila; ona ne bi pomogla policiji. Teri je radio sam. Nije to rekla.

Džek se vratio do sofe i seo, pomno proučavajući popis. – Korišćen je u decembru 1992. Neko je prijavio ford angliju plave boje u Ulici Nort end u

Fulamu. Vozilo je bilo registrovano na šezdesetčetvorogodišnju usedelicu iz Manster rouda. Gospođica Džoun Felous. Ona je 1975. kupila polovni model iz 1967; 1981. je bila zamenik direktora u osnovnoj školi nedaleko od Fulam rouda. Pa šta?

– To kompjuter radi svoj posao: slaže podatke s onima o plavim kolima, možda fordom anglija, koji je video svedok. – Stela je brzo pregledala svoje beleške. – Gospođa Hamond, stara sedamdeset četiri godine, izašla je toga dana iz Blek lajon lejna, obrela se na Grejt vest roudu krećući se ka Brodveju, tako da je to bio samo letimičan pogled. Možda je nevažno, ali to se ne može odbaciti dok neko ne opovrgne. Činjenica da to niko nije uradio iako je javnost bila upoznata s njenom izjavom govori da tu verovatno nečeg ima. Hju Roksmit je vozio plava kola.

– Pa? – Jasno je da je to uradio Roksmit.

– Gluposti! – Džek je udarao šakom po najlonu na sofi. – Vi ste tako zaključili. Čemu onda nastavljati?

– I sama sam to pomislila.

– Zato policija nije ništa uradila? Zaključili su da je taj čovek kriv i na silu hteli sve da uklope u svoju teoriju. – Šmrcnuo je. – Kako bi bilo proširiti vidike?

– Sve je jasno. Očigledno je da je on to uradio; imao je motiv, priliku, sredstvo…

– Motiv? Šta bi time postigao? Policija nije imala ništa: čak ga nisu ni pritvorili. – Ponovo je udarao po najlonu. – Ovo nije šala, ne radite to kako treba.

– On je ostao osumnjičen. Tako piše. – Stela je mahnula beleškama. – Nisu imali dokaze. Majka mu je pružila alibi; prirodno je da ga je štitila.

Karijera mu je bila u usponu, gradio je mostove po celom svetu, sve je to bilo ugroženo. Ona je lažno svedočila da bi spasla sinovljevu karijeru.

– Posao mu je posle toga stao, osim toga, nemoguće je biti na dva mesta u isto vreme. Policija je to shvatila, a vi ga i dalje smatrate krivim.

– Otišao je u deset i trideset, šta je radio četrdeset pet minuta? – Udarala je po kutiji sa papirnim maramicama.

– Kao što ovde kaže: sedeo je pored mosta Kju i na miru radio proračun.

Bio je zauzet čovek, malokad je mogao da odvoji vreme za sebe.

– Imam samo njegovu tvrdnju da je tako bilo, niko ga nije video. – Teri je znao da je Roksmitu to upalilo. – Ja imam klijenta na Strend on grinu; treba najmanje petnaest minuta da se dođe donde. Pola sata da se napravi nacrt mosta? Ne bih rekla!

Njoj je trebalo malo manje da pređe tu razdaljinu kolima, ali nije htela da prihvati Džekovu teoriju da je Roksmit nedužan; preuzimao je vođstvo.

– Možda biste hteli da objasnite zašto ste provalili u kuću gospođe Ramzi.

– Nisam provalio. – Džek je, zamišljen, grickao dršku naočara i pažljivo je pročitao ostale papire. – Ona mi je bila prijatelica. Zapravo, više od toga.

– Podigao je pogled. – Usput, kako da znamo da vi niste ubili Izabel?

– Šta bih time dobila? Izgubila sam klijenta. Moraću da kažem policiji za vas.

– Možemo li da prekinemo s tim? Vi nemate vremena za vojsku svoga tate i moraćate da objasnite zašto ste ukrali važan dokaz. Kako oni to zovu… ometanje službenih lica…?

– …u izvršenju dužnosti.

– Exactement! – rekao je to sa francuskim naglaskom, veselo vrteći naočare. – Kao ja, kao Teri, i vi volite da radite sami. – Prevrtao je po papirima i Stela je osetila blag miris Terijevog losiona posle brijanja. – Odstupili ste od svoje navike dozvolivši mi da vam pomognem i nas dvoje ćemo uspeti samo ako tome pristupimo, pa, čista srca. Ne budite oholi!

Stela je prikrila zevanje. Poslednjih nekoliko dana jedva je stastavila malo više od osam sati sna i nije mogla da prepozna sebe. U uobičajenim okolnostima ni minut ne bi odvojila za Džeka, i svakako mu ne bi dozvolila da uđe u njen stan. Terijeva smrt je sve prevrnula naglavačke.

– Vi razmišljate kao forenzičar, sve proveravate kao detektiv. – Džek je zatvorio tabakeru škljocnuvši njome. – Nemojte to protraćiti uskogrudim razmišljanjem.

Harmon je u pravu; odlučila je. Džeki je rekla da Stela brzopleto zaključuje. Njena majka je optuživala Terija da neće da čuje ničije mišljenje.

– Kako vi razmišljate?

– Kao ubica.

Zazvonio joj je mobilni telefon i ona je nesvesno odgovorila.

– Zdravo, Stela. Kako ste na ovaj ledeni petak?

Nije mogla da prepozna glas.

– Ovde Ajvan Čeloner, nadam se da vas nisam prekinuo u nečemu. – Glas mu je bio prisan, zvučao je tako blizu kao da je u susednoj sobi.

– Na sastanku sam, ali ne mari, osim ako mi nećete reći da treba da se popravi još koji zub.

– Vaši zubi su savršeni! Nisam znao da držite sastanke sa zaposlenima. – Pol bi to rekao s visoka.

Stela je izašla u hodnik. – A vi nemate pacijente? – Sa Ajvanom je bilo lako razgovarati. Povlačeći se prema ulaznim vratima, osetila je grčevito uzbuđenje.

– Jedino obećanje koje sam sebi dao kao student i koga sam se držao bilo je da neću raditi ponedeljkom i vikendom. Ali neću vas zadržavati: hoćete li da odemo na večeru u ponedeljak?

Stela je prihvatila poziv na večeru u francuskom restoranu pored stanice Kju. Za razliku od Pola, kome bi prvi predlog bio odlazak na hamburgere, ništa u Čelenorovom ponašanju nije ukazivalo na to da je u pitanju randevu.

Da je flertovao s njom, možda ne bi prihvatila njegov poziv.

Vratila se u sobu, bolje raspoložena, gde je zatekla Džeka Harmona kako pregleda njene beleške; s naočarima sa metalnim okvirom, ulivao je sigurnost.

– Vi lažete nekažnjeno – promrmljao je.

– Ne bi trebalo da prisluškujete. Osim toga, ovo jeste sastanak.

Okrenuo je stranicu. – Mislim da bi bilo pametno ne govoriti nikome o ovome, uključujući i vašeg novog muškarca.

– Nisam to planirala, a Ajvan Čeloner je klijent, kao što znate.

Džek je strgnuo naočare, pokret koji je Stelu podsetio na Terija. – Možda ne bi trebalo dozvoliti onom čoveku – Polu – da načuje nešto. On je potpuni rob zelenookog čudovišta.

– Neću ga više videti.

– Kao što sam rekao, on vas neće tako lako pustiti. – Džek je odmahivao listom koji je čitao. – Izabel Ramzi je poslednja videla Katrin Roksmit živu.

Slučajnost je što je ona bila vaš klijent i glavni svedok vašeg oca. On vam je nikada nije pomenuo? Da li ste je potražili?

Iako je pročitala beleške, Stela ni samoj sebi nije priznala da je gospođa Ramzi tako važan svedok, dok joj Kešmen to nije rekao.

– Naravno da nisam. Njena ćerka nam se javila; gospođa Ramzi se izričito protivila da joj bilo ko sprema kuću. S druge strane, ja sa Terijem nikada nisam razgovarala o poslu, ni o svom ni o njegovom. A ako ste vi bili tako bliski s njom, kako to da vama nije rekla?

– Rekla mi je – jednostavno je odgovorio. – Pročitajte ovo. – Gurnuo je novinski isečak prema njoj.

Na njemu je stajalo: četvrtak 20. maj 2008. Stela je to propustila.

UMRO MUŽ UBIJENE KEJT Juče je Hju Roksmit (65) izgubio bitku sa rakom pluća u Opštoj bolnici u Skarborou. Građevinski inženjer koji je tokom svoje karijere gradio mostove i vijadukte, uglavnom u jugoistočnoj Aziji, nestao je posle smrti svoje žene jula 1981. Ove nedelje navršava se skoro dvadeset sedam godina od tog događaja. Kejt Roksmit je nađena mrtva na obali Temze istog dana kada je Dajana, princeza od Velsa, kojoj je takođe bilo suđeno da umre mlada, imala probu ceremonije venčanja sa Čarlsom.

Prilikom saslušanja, gospodin Roksmit, koji je u intervjuu za BBC tvrdio da je „van sebe od očajanja”, izjavio je da je bio na rođendanskom ručku svoje majke, otprilike tri kilometra od mesta gde je nađeno Kejtino telo. Tada četvorogodišnji sin ovog bračnog para, Džonatan (slika na levoj strani), koji je pos voj prilici bio svedok majčinog ubistva, navodno je posetio oca na samrti u bolnici. Veruje se da živi u Sidneju, u Australiji, i odbio je da komentariše majčino ubistvo, koje je jedan policijski predstavnik opisao kao „još uvek otvoren slučaj”.

– Plaše se da ih sin ne tuži zbog dezinformacija, inače bi i te kako

napisali da je to uradio Roksmit. U Sjedinjenim Američkim Državama sam našao sajt na kome piše da su veće šanse da sasvim normalan čovek ubije svoju ženu ako otkrije da ima ljubavnu vezu, naročito ako je mlađa od njega i zgodna. To sam negde zapisao. – Stela je uzela svoje beleške. – Ljubavna veza može biti poslednja kap.

– Zašto mislite da je Katrin Roksmit imala ljubavnu vezu?

– Nagađam. Kao što ste rekli, ne odbacujem nijednu mogućnost.

– Hajde da se držimo činjenica. Na primer, da li ste znali da se na Katrininom grobu uvek nalazi buket cveća?

Džejkovo oslovljavanje žrtve s Katrin išlo je Steli na živce, jer joj se Kejt zbog toga činila dalekom i nedokučivom.

– Otkud znate?

– Piše ovde. Teri je to napisao na margini u svom izveštaju. Mora da je skorijeg datuma, to nije mogao znati u to vreme.

Stela je pogledala bolje i, zaista, na margini je stajala ta primedba i datum tri nedelje pre Terijeve smrti. „Cveće na grobu, štriklirano”. Ona je to pročitala i ranije ali joj ništa nije značilo; na grobovima obično ima cveća, te je to smatrala nevažnim.

– Ko ga donosi? – Pitao je Džek.

– Treba samo da nadgledamo grob. Buketi se pojavljuju u različito vreme, bez nekog očiglednog plana.

– Da li ih je bilo otkad joj je muž umro?

– Mislim da jeste, na osnovu datuma koji je Teri zapisao na margini.

– To ništa ne dokazuje. To ne mora da bude ubica, pre će biti da je neki ekscentrični prijatelj. Imam mnogo takvih klijenata. – Stela je zastala.

Harmon joj nije odgovorio na pitanje. Kako je znao da uvek ima cveća?

Zazvonio joj je mobilni telefon i ovoga puta Stela je proverila broj; mada joj je bio nepoznat, rizikovala je: – Halo?

– Đina Kros. Premudra policija tvrdi da je moja majka imala aneurizmu.

Nije ubijena. Moj muž kaže da bi trebalo da ih tužim, ali to zahteva mnogo papirologije i gnjavaže, te ću radije preći na prvobitni plan. Htela bih vaš platinasti paket uluga jer vidim da obuhvata sređivanje sporednih zgrada i tavana. Bilo bi dobro da odmah počnete. Možete li?

– Mogu odmah da pošaljem nekoliko ljudi, radićemo preko vikenda. – Stela je pokazala Džeku da obuče kaput. On je sa staklenog stola lenjo

gurnuo u tabakeru još dve cigarete.

– Neću da platim duplo.

– Nećete – odgovorila je Stela.

Kad su krenuli oglasio se interfon. Stela je uključila ekran i na njemu se pojavilo Polovo iskrivljeno lice; usne su mu se pomerale – nisu mogli da ga čuju jer je zvučnik bio isključen – izgledao je kao naduvena riba koja pritiska staklo akvarijuma.

– Postoji li još neki izlaz? – Džek je zvučao poslovno.

– Samo stepenice koje izlaze u hol.

– Podrum?

– Zaključan je.

– Hajde da nam to ne bude prepreka. – Izašao je na stepenište.

Dok su lupali po jeftinim pločicama, Stela je pomislila kako je lakše bilo napraviti te sptepenice nego sići niz njih. U prizemlju su se sagnuli dok su prolazili pored vrata kako ih Pol ne bi video kroz staklo, a onda sišli u podrum.

Džek je probao kvaku na metalnim vratima napravljenom na principu poluge, ali se ispostavilo da su zaključana, kao što je Stela i očekivala. Onda je naslepo opipao po prostoru ispod stepeništa i izvukao ključ koji je visio na lancu; okrenuo ga je u bavi. Kada je ponovo pritisnuo kvaku nije se ni pomerila.

– Podignite je? – Stela je predložila.

Iskrivio je kvaku za četrdeset pet stepeni i vrata su popustila stružući i škripeći, ostavljajući polukružni trag rđe na kamenom podu. Stela se sagnula da da izbriše kažiprstom ali ništa nije postigla; za to je potreban jak deterdžent i opet neće moći da se obriše ručno.

Džek je izvadio ključ i stavio lanac na ruku kao narukvicu.

– Šta to radite?

– Možda će nam ponovo zatrebati.

Kada su ušli zapahnula ih je zagušujuća toplota, a tupo zujanje koje se u hodniku stalno čulo postalo je glasnije. Dopiralo je iz generatora s kojeg su kao pipci štrčale cevi, neke ogoljene, druge obavijene srebrnastim izolatorom; nalazili su se u mašinskoj sali zgrade. U centru je stajalo okno lifta sa vratima kroz koja se u njega ulazilo. Na prljavom papiru gurnutom u plastične korice bio je zabeležen datum poslednjeg servisiranja: pre pet

meseci. Sudeći po prašini koja je prekrivala cevi, Stela je sumnjala da je iko tu bio od tada. Kada se uselila predložila je da u čišćenje uključe i podrum – znala je koliko je važno čistiti mesta u koja se retko ulazi – ali njen predlog je zanemaren.

Džek je nestao. Obišla je oko lifta i ponovo naišla na vrata. On je stigao do polovine hodnika obloženog ciglama od šljake. Nakon dvadesetak koraka hodnik je zavijao levo i malo dalje se završavao zidom. Stela je pipala po jakni i zatvorila rajsferšlus; temperatura je znatno opala.

U udubljenju u zidu sa desne strane nalazila su se još jedna vrata; kada ga je stigla, Džek je odmotavao lanac s ključem prebačen preko ruke.

Okrenuo je ključ i oprezno gurnuo vrata. Zapahnuo ih je leden vazduh i zaslepio bleštav sneg. Iznad vrata su visile ledenice oštrih vrhova; zakoračili su u stranu i obreli se u prostoru sa garažama. Odšunjali su se do ugla gde su bili stanovi.

Videli su Pola koji je pokušavao da obiđe sa druge strane stambenog bloka, po svoj prilici da bi mogao da pogleda u Stelinu kuhinju. Svakog trenutka će to da pokuša i sa njihove strane zgrade.

– Morate da ga zaustavite. – Stela je odstupila i stala Džeku na nogu.

– Ja? Kako?

U po bela dana Džek Harmon je izgledao još bleđi, crni kaput na njemu je izgledao još veći, duvao je i cupkao od hladnoće. Stela se zabrinula da će ga Pol saviti kao ligenštul.

– Pravite se da živite ovde. Uzmite ovo. – Gurnula mu je u ruku svoje ključeve od stana.

– Prepoznaće me.

– Ne, neće. Sinoć je bilo mračno, a on je bio uzrujan. Ne pamti lica.

Pustite ga da uđe.

– U vaš stan?

– Naravno da ne. Uđite u lift sa njim i izađite sprat pre njega. Izađite kroz podrum ili će videti vaše otiske nogu. Zaključajte sve kad izađete – i da, zadržite ključ.

– Mislite da će pokušati da provali sa zadnje strane?

– Da, mislim. On nije glup. Odmah krenite, ili će nas oboje naći!

Džek je podigao kragnu i prošavši rukom kroz kosu skrenuo iza ćoška.

– O, Džek?

– Da? – Lupio je nogom ali se nije okrenuo.

– Pokušajte da budete ljubazni. Moguće je da je Pol ubio Katrin Roksmit.

– Kako ste došli do toga? – tiho je upitao Džek.

– Bio je u tom kraju tada, a nije saslušan.

– Sada mi to kažete. Ima li još nešto što bi trebalo da znam?

– Požurite!

Stela je posmatrala Pola koji je ugledao Džeka kad je ovaj izbio na stazu, nehajno koračajući i razgrćući, nemarno mašući ključevima, tobože duboko zamišljen. Primetila je da je Džek veličanstven glumac, ničim nije odavao da je primetio Pola sve dok nije došao do vrata. Pol je u međuvremenu preuzeo ulogu nekoga ko je tek stigao, prenaglašeno tapkajući po džepovima kao da traži ključeve. Očigledno otkrivši da ih nema, nevoljno je zazvonio na interfon kao neko ko ne voli da uznemirava druge. Odmah je napravio mesta Džeku da prođe pokazujući da ne očekuje da ga ovaj pusti unutra. Džek mu se obratio, a Pol je morao znati da će mu se obratiti; u radnom odelu i nenapadnoj kišnoj kabanici marke akvaskutum Džek je u potpunosti delovao kao čovek koji je tu došao poslom. Stela nije čula šta su rekli jedan drugom.

Džek se nasmejao: tih usklađen zvuk u tišini. A onda joj se učinilo, kad je provirila iza zgrade, da su njih dvojica prošli kroz kao duhovi i nestali.

Mučila ju je sumnja i tresla se jer joj je bilo sve hladnije. Dala je Džeku svoje ključeve – šta ako joj ih ne vrati? Pol bi mogao da ga prepozna od sinoć, i ako ju je pratio video je i Džeka.

Krenula je prema ulazu u zgradu. Ako pozvoni na svaki interfon neko će joj otvoriti. Osim što tu živi tako malo ljudi da su mali i izgledi da joj neko odgovori. U svakom slučaju, šta će se dalje desiti ako i joj otvore? U panici, otrčala je nazad do podrumskih vrata. Bila su zaključana. Odjednom, brava je odskočila nagore. Priljubila se uz zid pored vrata očajnički se nadajući da je Pol neće videti.

Bio je to Džek i odmah ju je spazio.

– Trebalo je da odete po kombi, on će se se svakog trenutka pojaviti! – uzviknuo je kroz požutele prednje zube. Potpuno nepovezano s onim što se dešava Stela je pomislila da bi Džek trebalo da ode zubaru.

– Kod vas su ključevi od kombija. – Zgrabila je od njega svežanj i, klizajući se, krenula prema garažama. Reagujući na daljinski upravljač vrata su se podigla otegnuto škripeći.

Džek se okrenuo prema krilu zgrade sa stanovima. Od Pola nije bilo ni traga ni glasa.

Upalila je motor i ubacila u prvu. Vrata garaže su se podrhtavajući spuštala skoro zakačivši krovni nosač dok je ona ubrzavala.

– On je napolju! – bezglasno joj je rekao a onda hitro dodao: – Dolazi!

Zgrabio je vrata od kombija, uz trzaj ih otvorio i uskočio, udarivši u Stelu. Pružio je ruku da zatvori vrata ali ona su mu iskliznula i širom se otvorila kada je Stela naglo skrenula levo. Sa treskom su se zatvorila kada je okrenula desno i odjurila niz prilaznu stazu. Džek se progurao u zadnji deo kombija i pao pored kofe s deterdžentima. Čučnuo je da ga pol ne vidi.

– Stela! To sam ja, Pol! – Vika je razbila tišinu. – Sta-ani.

Pritisla je gas, vozeći najbrže što je smela, dok su točkovi proklizavali po neočišćenoj stazi. Vratnice kapije na kraju prilaznog puta su se prekasno razdvojila. Pol je teško hodao stazom, nespretan u svom elegantnom odelu, a ipak ih je sustizao. Presekao je preko travnjaka, spotakao se i pao u udubljenje pored duboko ukopane ograde oko vrta. Stela je zakočila, instinktivno želeći da mu pomogne.

– Produži! – doviknuo joj je Džek iz zadnjeg dela kombija.

Polak je prošla kroz kapiju. U retrovizoru je gledala kako Pol pentrajući se izlazi iz skrivenog jarka i nastavlja poteru. Morali su da sačekaju da prođu vozila pa da se uključe na put. Pol je bio udaljen desetak metara; Džek se protegao preko naslona za glavu i aktivirao centralnu bravu. Jedan kamion im je ablendovao, propuštajući ih, a ona mu je zahvalno mahnula pa izjurila na put umalo naletevši na Polov automobil. Parkirao ga je okrenutog ka bloku i nikada ih neće stići.

– Nije vas prepoznao?

– Bio je pričljiv. Mislim da je baš fin čovek. – Džek se jedva vratio na suvozačko sedište i vezao pojas. – Pitao je da li vas poznajem. Rekao sam da vas znam samo iz viđenja i da ste uglavnom uvek na poslu tako da vas retko viđam. Odglumio sam da mi je sumnjiv, te je zaćutao, mada jeste rekao „Drago mi je da smo se upoznali” kada sam izašao iz lifta. Originalan momak.

Stela je ćutke vozila. Živica Izabel Ramzi ličila je na džinovsku puslicu. Jedan kraj policijske trake lepršao je na vetru. Unaokolo nije bilo nikoga i sneg na njenoj stazi bio

je netaknut.

Stela je ugasila motor. Crkvena zvona su odzvonila četvrt do dvanaest.

Letimično je pogledala u Džeka, ali on je bio zauzet savijanjem još jedne cigarete koju je stavio pored ostalih. Ipak, pitala se da li je i on pomislio kako je pre trideset godina Kejt Roksmit krenula prema reci sa svojim sinom baš u ovo vreme.

Stela je ključ gospođe Ramzi držala na svom privesku; nikada nije znala kada bi starica mogla da je pozove. Držeći u ruci ključ za bravu čab, požurila je do ulaznih vrata.

Na tremu je ležao smotuljak. Bio je to buket belih ljiljana, skoro prekriven snegom.

24.

Petak, 14. januar 2011.

Stela je unela cveće u kuću. Sneg na ukrasnom papiru se topio skvasivši joj jaknu. Više bi se zgrozila pri pogledu na predsoblje da ga nije videla juče kada se srela sa detektivom. Delovalo je turobno, posuto prahom za otkrivanje otisaka prstiju. Nameštaj je bio odmaknut od zidova; stočić sa tankim nogarima nalazio se na sredini. Stela ga je vratila na pored ulaznih vrata; kada ga je podigla, pogrbila se koliko je bila iscrpljena. Osluškivala je kao da očekuje da čuje težak hod gospođe Ramzi, ali unutra je vladala tišina.

Satovi su stali: gospođa Ramzi je mrtva, a Stela nije dolazila nedelju dana pa ih niko nije navio.

Odsekla je prašnike da ne isprlja jaknu, nagurala ljiljane u bokal – pošto je gospođa Ramzi razbila obe vaze – i stavila ga na kamin u dnevnoj sobi.

Kroz prozor je videla da Džek stoji na stazi i dovršava cigaretu. Došli su s kružnog toka Hogart zaobilaznim putem, prošavši pored reke, gde je Džek kod Hamersmit terasa gurnuo cenovnik firme Čisto kao suza u poštansko sanduče kuće na kraju ulice. Stela je na internetu otkrila da Sara Glajd, grnčarka iz policijskog izveštaja, još uvek tu živi. Ako ne bude reagovala na posetnicu – a po svoj prilici neće – Džek je rekao da ima drugu ideju. Stela je ostavila za kasnije da ga pita šta je smislio.

U predsoblju su poređali pribor za čišćenje, rolne plastičnih kesa, kutije sa rukavicama od lateksa i usisivač. Stela je sela za kuhinjski sto gde je nekada ispijala jutarnju kafu sa gospođom Ramzi. Nije obraćala pažnju na praznu stolicu, otkopčala je rajsferšlus na rancu i izvadila novi blok sa spiralom i novim logom firme Čisto kao suza. Odmah se oraspoložila; ponovo radi.

Namenila je po jednu stranicu svakoj prostoriji i dok je Džek unosio opremu sastavila je spisak dužnosti, uz svaku zapisavši koliko joj vremena

treba da je obavi.

On je zastao na vratima.– Gde je cveće? Njeni ljiljani? Da ih nije policija maznula?

– Smirite se! Stavila sam ih u trpezariju, gde ona voli… gde je ona volela… – Iscepila je stranu sa spiskom kuhinjskih poslova i gurnula mu je preko stola. – Ovde počnite.

– Da li da napravim kutije na sklapanje i u njih stavim posuđe i šerpe?

– Ne, uradite onako kako sam ja predložila: sve očistite i vratite na mesto. – Stela je bila stroga. – Kad sve sredite, videćemo šta ćemo dalje.

Džek je pomirljivo slegnuo ramenima i letimično pogledao njen blok.

Kad je krenula napolje, Stela je zastala. Džek se spremao da povrati na pod. Stela ga je zgrabila za ramena i gurnula do lavaboa. Uvenuli ljiljani još uvek su bili tu, istruleli su i usmrdeli se, ostavivši mrlje na emajliranoj sudoperi i ona ih je sastrugala i sklonila. Džek je teško disao, gutajući vazduh; bio je bled a crvene mrlje na licu isticale su mu svetlu bradu, kratku i oštru. Šiške su mu pale na oči i Stela je pružila ruku da mu zadene za uvo najduži pramen; držala mu je čelo.

– Dišite duboko i gledajte kroz prozor. Tako. Udahnite. Izdahnite.

Udahnite. Izdahnite. Gledajte prema horizontu.

Džek se konačno ispravio. Sipala mu je čašu vode.

– Jeste li doručkovali?

– Popio sam mleko.

– Doručak je najvažniji obrok. Ako doručkujete samo to…

– Vi ste mi sada majka, je li? – Pijuckao je vodu. Lice mu se sijalo od kapljica znoja i tresao se, prosipajući vodu niz ručni zglob. Stela ga je obrisala svojim rukavom.

– Morate da jedete. – Otišla je u predsoblje i vratila se s rancem iz kojeg je izvadila neotvoreno pakovanje keksa rič ti. Otcepila je trakicu s vrha, uzela četiri keksa i pružila ih Džeku. Izvadila je posudu sa kesicama čaja i konzervu mleka u prahu. Uskoro su sedeli za stolom, nijedno od njih u stolici gospođe Ramzi; Stela je uz keks pila čaj, a Džek je pio vruće mleko.

– Ako odmah prionemo na posao mnogo ćemo uraditi. Ja ću početi odozgo i do sutra uveče srešćemo se na pola puta. Možete da radite, zar ne?

– Žustro je ispunjavala stranice svog bloka kolonama i naslovima s velikim početnim slovima. Džek je i dalje bio grozno bled i sedeo je postrance sa

licem okrenutim od nje.

– Šta je sad? – Stela nije bila sentimentalna kada se neko razboli; ni samoj sebi nije dopuštala tu slabost.

– Vaš pribor za pisanje. – Sklopio je dlanove između stisnutih butina.

Divila mu se što je oterao Pola, krupnog muškarca sa crnim pojasom u džudu.

– Šta ne valja? – Niko nije kritikovao novi zaštitni znak, čak ni Džeki. – Klijentima se sviđa.

– Meni se ne sviđa. – Grizao je donju usnu.

Ne bi podnela da ga gleda kako povraća; pojeo je mnogo keksa.

– Nemojte mi reći da vam je pozlilo zbog mog logotipa. – Steli je bilo svejedno koju će boju izabrati te se za tren oka odlučila za zelenu i plavu, kao što je mogla da se odluči za svetloljubičastu ili crvenu.

– Panton 375. – Džek je to izgovorio kao u bunilu.

– Ja to zovem zeleno. – Dizajner je nabavio šifre boja iz palete panton da bi se verno reprodukovale na različitim pozadinama: svetloplava je panton 277, a jarkozelena – Džek je bio u pravu – broj 375.

– Kako može da vam pozli od boje?

– Oduvek je tako.

– Radite za mene i svakodnevno ćete gledati naš logotip. – Stela je mahala blokom, nateravši Džeka da trepće. Vrh drške na logotipu sastojao se od pravougaonika i kvadrata, dok je trag metle na plavo-zelenom natpisu bio zelene boje. Logotipom su bili obeleženi blokovi u kojima je obračunavala cenu usluga, zaglavlja pisama, kartice za poruke i vozilo – za sada samo jedan kombi. Sa ostalih će do naredne nedelje skinuti neupadljiva crno-bela slova.

Džek će dobiti komplet polo majica boje panton 375, s izvezenim plavim nazivom firme Čisto kao suza. Ako ovako reaguje na mrlju zelene boje u bloku, izbezumiće se kada mu bude dala polo majicu. Te uniforme su, osim što su isicale firmu, smišljene upravo za takve kao što je, on čija neuredna pojava može da odvrati klijente.

– To je fobija. Treba da se posavetujete s lekarom; imaćete problema jer zelena boja nije retka: trava, drveće, kola; svuda je prisutna. – Letimično je kroz prozor kuhinje pogledala snežni pejzaž. – Osim danas. To mora da je poklon! – Stela je prigušila podrugljiv smeh, znajući da ne treba zaposlene

dovoditi u nepriliku zbog fizičkih ili mentalnih smetnji.

– U stvari, ova nijansa je neobična. – To je bio loš znak, što je Džek prećutao. Prošlo je godinu dana otkako je video upravo tu nijansu, u apoteci, kada se onesvestio i završio u uregentnom centru. Dao je lažne podatke.

Smislio je strategiju: zamišljao je drugu nijansu jer nije mogao da dozvoli da mu se to desi dok upravlja vozom.

Stela je ostavila Džeka da se bavi ljiljanima bačenim u sudoperu i krenula u dnevnu sobu. Otvorila je ormar i prijatan miris parfema gospođe Ramzi – kao večernji miris baštenskog cveća – dopro je do nje; udahnula ga je duboko. Ormar je bio u neredu, odeća skinuta sa vešalica, zgužvana na gomili. Vešalice su se se ispreplele i Steli je trebalo dvadeset šest minuta – zbog toga će sa zakašnjenjem početi da radi – da složi odeću i vešalice na dušek bez čaršava, pre nego što se posvetila brisanju garderobnog ormara.

Gospođa Ramzi je stalno komentarisala i terala Stelu da usisava najnepristupačnije uglove.

Ostatak popodneva Džek i Stela su radili ne prekidajući posao i ne razgovarajući.

Stela je isključila usisivač i uvlačila je gajtan kada je čula Džekov telefon. Odšunjala se do odmorišta i sišla do polovine stepeništa. Peti stepenik se iskrivio kada je stala na njega; spustila se na sledeći. Džek je bio u predsoblju i tiho je govorio. Nije smela da siđe još niže jer bi video njenu senku na zidu.

– Ja sam na dužnosti tek u strašno kasnoj… dobro, jedan sat… Erls kort ili Akton? Čula je lupkanje njegovih cipela po drvenom podu i kako nije stigla da se vrati uz stepenice odjurila je u primaću sobu, razljutivši se kad je zatekla još veći nered. Vrata koja su dopirala do tavanice i delila sobu na dve odaje bila su širom otvorena otkrivajući salu koja je zauzimala gotovo celo prizemlje, a nameštaj je bio gurnut uza zidove kao kada se priređuje zabava. Stela je ispod stočića našla tabakeru sa inicijalima I. M. na poklopcu, a njen sadržaj je bio rasut po tepihu. Klečala je i skupljala cigarete kada je ušao Džek; dohvatio je dve koje su joj promakle.

– Osušile su se. – Pomirisao ih je. – Sumnjam da će poželeti da ih zadrže.

– To je moj posao.

– Majka me je zvala. Porodični problemi, bojim se da moram da idem.

– Kakvi problemi?

– Zaključala su joj se vrata i ne može da uđe, a ja imam ključ.

Stela je ljutito pogledala na svoj ručni sat. Zidni sat pored visoke komode zaustavio se na jedanaest sati. Na njenom satu je bilo pet do pet; žurio je tri minuta. Radili su skoro pet sati, ali ona je nameravala da nastavi bar do sedam.

Džekova majka je, izgleda, računala na njega.

– Idete daleko?

– Samo do južnog Kensingtona. – Džek je otresao rukave i pantalone kao da zbog prašine u kući deluje neuredno. Stela je zamislila njegovu majku: rasejana i bespomoćna. Zamišljala je mladu gospođu Ramzi koju Džek bespogovorno sluša. Majka je mogla da mu bude problem.

– Treba li vam prevoz? – Stela je volela da zna porodične prilike svojih radnika, da upozna one koje koje izdržavaju; procenila je da je pravi trenutak da poseti gospođu Harmon.

– Stanica Stamford bruk je gore uz put.

– Dobro se snalazite u podzemnoj železnici?

– Zašto se ne bih snalazio?

– Zbog zelene boje, mislila sam da tuneli mogu da vam stvaraju nevolje, zbog klaustrofobije ili velika brzina. – Prekršila je pravilo o tome da ne otkriva lične detalje i rekla: – Moja majka se plaši visine i opseda radnje s polovnom robom.

– Vozovi nisu problem. Samo panton 375.

Kada je Džek otišao kuća je utihnula i Stela je ipak odlučila da ode kad stavi posteljinu na pranje.

Kad je sišla u kuhinju, prenerazila se.

Džek ju je preobrazio. Crno-beli linoleum je blistao; frižider koji je ličio na autobus i prljavi bakelitni zidni telefon izgledali su kao novi. Bacio je ljiljane i uklonio sve mrlje ostale iza trulog cveća, savršeno izribao emajliranu sudoperu. Posuđe je bilo naslagano po policama, sve drške okrenute na istu stranu. Očistio je belu tablu, a reklamne letke je u nizu pričvrstio za table od plute. Valjkasti bakarni abažur upaljene stone lampe ogledao se u teglama sa sočivom, pirinčem i zobenom kašom. Kao da je bila 1968. Godina, kada je gospođi Ramzi bilo tridesetak, kad je, lepa i važna,

jurila po kući: slobodnog duha kako je sebe opisala Steli. Stela joj nije verovala; ali Džek jeste, videlo se po tome kako je sredio kuhinju.

Dok je zurila u izgreban kuhinjski sto, sada sa jednim detaljem, upečatjivom plastičnom činijom na sredini, Stela je videla decu umazanu džemom kako se vrpolje na plastičnim stolicama, grabeći hleb punačkim rukama, i čula je kako galame, šale se i izvoljevaju. Stela je svojim radom dovela sobu u red; Džek je kuhinji udahnuo život. Osetila je grižu savesti što nikada gospođi Ramzi nije pružila ono najbolje.

Pre nego što se ponovo popela, ubacila je posteljinu u mašinu, sipala čašu tečnog deterdženta i odabrala program za brzo pranje. Za razliku od Džeka, ona nije mnogo promenila spavaću sobu. Teško se spustila na dušek i povukla na krilo knjige koje je gospođa Ramzi odvojila za čitanje u krevetu.

Naš zajednički prijatelj bio je uvijen u novinski papir. Stela to nije primetila kada je bila sa Kešmanom. Skinula ga je, stavila na dušek i poravnala. Bio je iz Čarberi distrikt advertajzera. Zbunjena Džekovim naglim odlaskom i poslom obavljenim u kuhinji, Stela se osetila iscrpljenom.

Ugledala je ime Izabel Ramzi na umrljanoj novinskoj hartiji, skliznula na pod, naslonila se leđima na krevet, raširila novine preko kolena. Cela strana je bila posvećena otvaranju rekonstruisanog seoskog doma u Čarberiju. Stela je uzdahnula kada je pročitala kako su ljudi spremni da se zamajavaju koještarijama kao što su hvatanje jabuka u kofi punoj vode i lutrija. Seljani su plaćali dva penija da pogađaju koliko ima klikera u tegli i Aris Rodžers, poštanska činovnica, osvojila je šolju sa slikom venčanja Dajane i Čarlsa punu ukusnih domaćih čokoladnih bombona. Mora da su imali gomilu tih šolja jer su ih davali kao nagradu u većini takmičenja, uključujući i ono u pravljenju torti, u kojem je član žirija bila gospođa Ramzi (gore desno)iz Bele kuće. Gospođa Ramzi je presekla vrpcu tačno u podne posle govora koji je održao Džefri Markam, vođa parohijskog sabora. Bla, bla. Stela se spremala da ustane kada je ugledala sliku uz tekst.

Sredovečna ali elegantna gospođa Ramzi, s makazama u rukama, bila je okružena ljudima – ozarenim, ozbiljnim, nasmejanim – i svi su piljili u nju.

Iza nje se nazirao crkveni sat koji je pokazivao tačno vreme. Traka sa ukrasnim zastavicama protezala se preko fotografije ispod koje je pisalo: Kao da je rođena za ovo: gospođa Ramzi otvara novi seoski dom.

Steli su misli letele. Nije bilo datuma, list je bio pocepan, a uvodni pasus

umrljan nečim lepljivim sličnim džemu od malina. Stela je okrenula list i našla dva oglasa, oba su zauzimala po pola strane: jedan za prodaju kreveta u radnji u Sifordu, drugi za prodaju kola u Brajtonu: Cenzurisano! Medeni mesec u novom novcatom ford eskortu X reg. Odvezite ga, odmah!

Teri ju je naučio da tumači registarske tablice. Kola su prodata osmog avgusta, ali se nije videla godina. Registracije se obično obavljaju prvog dana u mesecu. Brojala je na prste: njena prva kola, datsun sani iz 1977, imala su S, a ne U, što znači da je X označavalo 1981. godinu. Baš je glupa: otud šolje sa slikom s venčanja, na ulicama se slavilo venčanje ledi Dajane i princa Čarlsa u sredu dvadeset devetog jula te godine.

Dva dana pošto je Kejt ubijena.

Gospođa Ramzi je tog poslednjeg petka ujutru rekla nešto na šta Stela nije obratila pažnju: žurila je na sastanak u Tvikenemu i nije imala strpljenja da sluša kako je gospođa Ramzi zakasnila zbog Džefrija i njegovih glupih cipela: još jedna šašava primedba gospođe Ramzi. Ona je pokušavala da kaže Steli za taj ponedeljak 1981.

Stela je pročitala novinski članak kako treba, upijajući informacije koje je pre nekoliko sekundi odbacila kao dosadne. Gospođa Ramzi – žena poznatog ovdašnjeg profesora Marka Ramzija – otvorila je seoski dom u Čarberiju u ponedeljak u vreme ručka. Ramzijevi su živeli u Beloj kući još od vremena kraljice Viktorije i generacijama su otvarali razna zdanja i svečanosti u selu. Porodica je platila postavljanje vitraža u crkvama i čitaonici u Čarberiju, sada van upotrebe.

Većnik Džefri Markam se okliznuo na stepenicama, pocepao pantalone i odrao koleno. To se desilo zbog kraljevskog para jer se princ Čarls okliznuo ulazeći u Katedralu Svetog Pavla radi probe venčanja.

Daleko dole mašina za pranje veša tresla se i lupala pred kraj centrifugiranja i uz podrhtavanje se zaustavila kada je Stela sišla u kuhinju.

Obesila je posteljinu preko dve sušilice u dečjoj sobi; sutra će ih saviti i složiti u ormar sa ventilacijom. Đina Kros bi joj rekla da ih baci.

Bila je gladna i čežnjivo je razmišljala o Terijevim pastirskim pitama.

Teri.

Novine su stajale tamo gde ih je ostavila, na prostirci od rogoza pored kreveta. Podigla ih je prema svetlu i proučila fotografiju: gospođa Ramzi je nosila svetlu haljinu i kratak sako. Stela je požurila nazad u predsoblje i

izbacila sve iz ranca.

Poderano parče papira koje je izvukla iz poklopca na odvodu ispred Koopa u Sifordu osušilo se i bilo kao krt pergament. Iako je na slici ostao otisak stopala odmah je videla da je to fotokopija novinskog članka iz Čarberi distrikt advertajzera.

Kuća je opet bila kao nekada: sa odmorišta je dopiralo kucanje velikog sata, a švajcarski sat na kaminu u dnevnoj sobi opet je pokazivao tačno vreme. Okenula se prema stolici gospođe Ramzi i čula staricu kako nepovezano čavrlja: „Zakasnio zato što mu je pukao đon, iskreno… čovek se toliko trudi…”

Stela se pribrala i ukucala Džekov broj na svom telefonu; uključila se govorna pošta. Ostavila je poruku da je hitno pozove, ljuta što se zbog problema svoje majke ni na telefon ne javlja.

Ako je gospođa Ramzi bila u Saseksu u ponedeljak 27. jula 1981. u podne, nije mogla, petnaest minuta ranije, da mahne Kejt Roksmit naTrgu Svetog Petra.

Postojalo je samo jedno objašnjenje: Izabel Ramzi je slagala policiju.

25.

Rekao je da neće dugo. Nije želela da ode ali je bila isuviše ponosna da mu to kaže i on je istrpeo njeno ćutanje jer je i to bilo bolje nego da nije ni reagovala kao da nimalo ne mari za njega. Hteo je da je pozove da pođe s njim, ali bolje su se slagali u kući; njihov intiman svet. Obradovala se cveću.

Retko je odlazio kad padne noć. Noću je najbolje – niko ne smeta – ali ona je rekla da upravo noću dolaze oni koji nameravaju sve da pokvare.

Naslonio je svež buket i pričvrstio ga kremenom, kao što je ona rekla.

Ovog puta je tražio da mu cveće uviju u ukrasni papir da to bude iznenađenje.

– Ne, upakujte samo taj, hvala. Ovaj drugi je poklon za mene!

Cvećarka je odvila ukrasnu traku sa kalema, srebrnu, i ne pitavši ga.

Pretpostavio je da biranje boja unosi živost u posao jer mora biti da jednom dodija čak i prodavanje lepih, mirisnih cvetova.

Sekla je trake na kolutu i poređala ih na pult, pa ih vezivala jednu po jednu oko cveća uvijenog u celofan i papir, kovrdžajući ih oštricom makaza – jedna, dve, tri, četiri – radeći to vešto i iksusno. Pomalo ceremonijalno mu je predala završen buket. Žene koje su prolazile ulicom osmehivale su se; ženama je drago kad vide muškarca sa cvećem.

Drugo cveće je uvenulo, ali to joj neće pominjati, jer nije mogla da podnese smrt. Ostavio je otiske stopala šutirajući sneg tako da izgleda kao da su se deca igrala, pa se popeo uz nagib i nastavio u cik-cak do drugih grobova kako bi izazvao zabunu.

Zamotao je uvelo cveće u papir i ugurao ga u kantu za otpatke pored grobljanske kapije. Sneg je vejao što je značilo da će njegovi mnogobrojni otisci stopala oko grobova biti talasasti, a njegov trud da ih sakrije nepotreban.

Obećao je da se neće dugo zadržati i bio je odsutan pet minuta. Većina bi

pomislila da to nije mnogo, ali ona nije mogla da podnese da bude bez njega.

26.

Petak, 14. januar 2011.

Džek je stajao na peronu Erls korta i gledao u raspored rada. Bio je to svežanj stranica povezanih spiralom, na čijim se koricama nalazila slika crveno-srebrnog voza sa linije Distrikt; plastificirana korica bila je toliko izgrebana da se činilo da voz izlazi iz magle.

Na stranicama su bile zabeležene pojedinosti o svakoj smeni na liniji Distrikt za celu godinu: sitnim slovima satnica dolaska vozova, sa odstupanjima od pola minuta. Samo kada je vozio Džek se pokoravao propisanom vremenskom roku. Ljudi nisu znali za ovaj red vožnje, bili su svesni samo onoga što je pisalo na elektronskim tablama: voz je trebalo da stigne za tri minuta ili za deset, uz udaljenu grmljavinu i strujanje vazduha i oblak prašine iz tunela.

Potvrdio je broj voza za 11.13.30. Broj je bio 277. Nije morao da razmišlja šta ti brojevi znače pa ipak ga je bilo strah. Da li je on jedan od onih lovaca koje je prezirao, kojima nije važna lovina već sam lov? Kada je plen bio na vidiku želeo je da uvede voz u tunel i da se ne obazire na saobraćajne znake. Ne, on nije jedan od njih, rekao je sebi. On ne zabušava na poslu.

Džek je pričekao iza svetložute rampe na ivici perona, stežući ključ od lokomotive. Uzbudio se pomislivši da je pukotina na pločniku od srede uveče zaista bila znak. Kada se lokomotiva sa otvorenim vratima klizeći zaustavila tik pored njega, osećao se kao bog i bio je speman za ono što će uslediti.

Polako je gurnuo ručicu napred i voz je klizeći ušao u tunel. Dok su prolazili ispod svoda, pomislio je na predstojeći dan. – Umoran si, hladno ti je, ili si gladan? – govorila bi njegova majka, kada bi cmizdrio u kolicima, kao da ne

razume šta bi još moglo da mu bude osim toga. Noću bi mu, kad izađe napolje, bilo hladno, ali je navikao. Nikada nije tako dugo bio u društvu nekog drugog. Bio je umoran.

Nije mu bilo drago što je tako iznenada otišao iz Izabeline kuće. Kakva sreća da je Stela bila na spratu kad mu je zazvonio telefon; nije čula njegov razgovor. Podzemna železnica sada je mnogo zahtevnija; rado bi napustio taj posao ali postao je zavisnik njenog strogog reda vožnje duboko ispod Londona gde su mu društvo pravili samo cigle i šine.

Džek je uživao u čišćenju Izabeline kuhinje; to nije olakšalo činjenicu da je više nema, ali ga je smirivalo. Bio je svestan da je Stela dva niza stepenica iznad njega; da li će mu reći ako bilo šta pronađe? Nije naučila da se poverava.

Ušao je u stanicu i na monitoru video čoveka i ženu kako ulaze u različite vagone; noćna gužva je prestala. Još jednom treba da ode do Apminstera, pa do Erls korta pa kući, osim što, otkako je napustio Majkla i Elen Hamilton više nema kuću.

Džek Harmon je rekao Steli istinu; on nije znao zašto zelena boja panton 375 izaziva kod njega tako jake reakcije.

Razmišljao je o drugim bojama na Stelinom zaštitnom znaku: panton 277.

Dobro je sakrio zaprepašćenje kad mu je rekla: nad brojem dva sedam sedam nije trebalo mozgati; znaci su bili jasni i nizali su se brzinom munje. Danas mu je bio dodeljen voz broj 652 i kao što je to često slučaj nije odmah razumeo njegovo značenje.

Krenuo je prema Stamford bruku kolosekom otvorenim posle Ravenkort parka. To mu je bio omiljeni deo vožnje. Džek je voleo tunele, ali mu se sviđao i pogled unedogled sa ovog mesta. Stanice sa najvećom stopom smrtnosti su stanice nadomak psihijatrijskih bolnica. Ovo je dobro mesto: pored nezaštićenog perona u Stamford bruku velikom brzinom prolazi voz iz Pikadilija; nijedan mašinovođa ne može da ga zaustavi na vreme.

Nijedan mašinovođa rad u smeni ne naziva putovanjem; za njih su to plaćene smene, ali Džeku je svaki minut bio važan, svaka pređena milja značila je napredak.

Bilo je jedan posle ponoći kada je Džek posle završetka smene izašao na Ulicu Erls kort. Zaobišao je pukotinu na pločniku na koju je prošle noći stao.

Pola sata kasnije presekao je preko nadvožnjaka Hamersmit, vrludajući levo-

desno između stubova gde je bilo lakše hodati jer nije bilo snega.

Noću nije bilo zelene boje pa nije morao da brine. Setio se svetloplave panton 277 i shvatio: 277 plus 375, iznosi 652: broj voza koji mu je danas dodeljen.

Postalo mu je vruće.

Ušao je u park Fernival i klizajući se otisnuo se ledenom stazom do Hamersmit terasa tiho pevušeći: Ovo je pas koji je davio mačku koja je ubila pacova koji je pojeo slad koji se nalazio u kući koju je sagradio Džek.

Ispred kuće Sare Glajd iza Bel stepsa uključio je telefon; Stela je ostavila poruku podsećajući ga da bude u kući Izabel Ramzi u osam sati sutra ujutru.

Okrenuo je stranu 141 plana grada. Sledeća strana njegove potere vodila ga je do Bigin hila. Suviše je kasno da krene večeras, ali sa toliko znakova neće mu biti teško da radi; poslao je poruku da je morao da odvede majku do Bigin hila i prebacio je telefon na govornu poštu.

Sneg je padao kradomice po usnulom gradu koji je ličio na zamrznutu sliku.

Niko nije video visoku, povijenu priliku s rukama u džepovima dugačkog crnog kaputa, kad je ušla u tunel podzemne železnice iz kojeg se izlazilo pored statue Nagnute žene.

27.

Petak, 14. januar 2011.

Stela je otišla podzemnom železnicom na sastanak sa Ajvanom Čelonerom. Bilo je sedam i trideset i dok je čekala na peronu stanice Hamersmit, zažalila je što je prihvatila njegov poziv. A onda se setila klavirske muzike, njegove mirnoće i jednostavnosti, i bilo joj je drago što je pristala. Ajvan je, pretpostavila je, istih godina kao Pol koji će ove godine napuniti pedeset, ali pošto je bio mudriji, izgledao je starije.

Na tabli je zasvetleo znak: „Voz dolazi”.

Dok je ulazila u vagon, na pamet joj je pao Džek Harmon. Nije došao da joj pomogne u subotu na Trgu Svetog Petra 48 i nije joj se javljao dva dana.

Da je obavila s njim uobičajen razgovor pre no što ga je zaposlila, izričito bi mu stavila do znanja da očekuje fleksibilnost i predusretljivost, kao i da posao treba da mu bude jedan od prioriteta. Nije potpisao ugovor, a ponašao se kao da ona treba da mu bude zahvalna što ga ima. Ponovo ga je pozvala i ostavila oštru poruku, zahtevajući da bude u kući Ramzijevih ujutru u osam – u utorak, dodala je, za slučaju da mu nije jasno – i uzdržala se od napomene da će u suprotnom „biti svašta” jer nije znala šta bi to „svašta” moglo da bude. Zvala je Đinu Kros i rekla joj da će završiti do srede. Nadala se da će tako i biti.

U petak ujutru Džek je govorio kao da su oni detektivi koji su u stanju da zajedno reše ubistvo. A onda je nestao.

Htela je da mu kaže za fotografiju, kao i da Izabel Ramzi nije videla Kejt Roksmit onda kada je rekla da jeste, što je značilo da nije bilo pouzdanog svedoka koji je video ubijenu ženu i trebalo je ponovo posetiti one koji su pružili alibi. Iako se trudila da razmišlja bez predrasuda, sada je više nego ikada podozrevala da je Hju Roksmit ubica. Hju Roksmit je tog jutra bio u svojoj kancelariji ali je rekao da je trknuo nazad kući da se presvuče i otišao

u deset i trideset. Kako se ispostavilo da gospođa Ramzi nije videla Kejt u dvanaest sati, više nije bilo važno kad je Roksmit otišao iz kuće i koliko mu je trebalo da dođe do kuće svoje majke. Jedino nije bilo jasno šta se desilo kada je oko podneva skoknuo po vino. Sada je sve izbilo na videlo: novinski članak je delotvorno poništio njegov alibi. Ukazala se dobra prilika.

Jedina osoba sa čvrstim alibijem bila je gospođa Ramzi: tog ponedeljka ona je bila u Saseksu i, a tamo je bila i u sredu, na proslavi kraljevskog venčanja; teško da se u međuvremenu vraćala u London. Ipak, slagala je, te ni ona nije mogla oslobođena sumnje.

Voz je počeo da usporava kod Ganersberija, a Stela je provirila u mrak i razabrala kleme koje su držale kablove pričvršćene uza zid, jedna spona se završavala nasred stakla. Zaustavili su se. Nije volela da kasni i nije želela da Ajvan misli kako je nemarna. Lokomotiva je prestala da lupa i utihnula je.

– Izvinjavamo se zbog kašnjenja. Voz koji kod Gloster rouda se pokvario i čekamo da ga odvuku u depo, što neće dugo trajati.

Mašinovođa je zvučao kao da mu je iskreno žao i podsetio ju je na Džeki koja je i te kako umela da razgovara s klijentima. Mada je Stela znala da pošalje poruku kojom će zavarati svog saradnika, klijentima nikada nije uskraćivala informaciju kad bi je pitali kako napreduje posao. Bilo je deset do osam; kada bi voz odmah krenuo mogla bi da stigne… Sedela je u prvom vagonu iza mašinovođine kabine i čula je kuckanje, šušketanje i isprekidan glas iz zvučnika.

Spona koja je držala kabal promakla joj je s desne strane, a onda još jedna, pa još jedna i uskoro su se videle nejasno kako je voz ubrzavao. Za nekoliko minuta stigli su u stanicu Kju gardens.

Stela je prošla kroz pasaž ispred stanice i prateći Ajvanova detaljna uputstva našla restoran. Kada je ušla odmah je videla da se Ajvan obukao svečano. Ona je obukla tamnozelene pantalone i komotan laneni sako preko majice; odmah je videla da se Ajvan doterao: na sebi je imao besprekorno odelo. Kao da je hteo da istakne svoju lepu odeću, povukao je rukave sakoa da mu se vide dugmad na manžetnama, pa uzeo flašu belog vina iz kofe s ledom i sipao im vino. Stela je imala osećaj da je Ajvan nestrpljivo čekao izvede svoju predstavu.

Na njenom tanjiru stajao je paketić uvezan srebrnom trakom.

– Šta je ovo? – pitala je, odbivši kelenerovu ponudu da joj uzme kaput.

– Prvo ono važnije. – Ajvan je podigao čašu. – Živeli!

Ona je podigla svoju, pa je vratila na sto, a da nije popila ni gutljaj.

– Otvori ga. – Ajvanova zlatna igla za kravatu zasvetlucala je pri plamenu sveće. Posmatrao ju je preko ivice čaše.

Stela je počela da cepa papir. On ga je zgrabio.

– Ne tako!

Uzeo je paket i okrenuo ga držeći ga vrhovima prstiju. Odmotao je papir i pružio joj kartonsku kutiju u koricama. Unutra se nalazila tamnocrvena knjiga u tvrdom povezu, bez naslova na koricama; zaudarala je na plesan. Stela nije bila raspoložena da je pregleda pre nego što je dobro ne očisti. U Ajvanovom pogledu je, kao i u Terijevom pre mnogo godina, primetila iščekivanje, te nije mogla da kaže kako nema vremena za čitanje.

– To je prvo izdanje sa ilustracijama Kler Lejton, koje je objavila izdavačka kuća Dakvort. Njen brat, Roland Lejton, poginuo je u Prvom svetskom ratu. On se pojavljuje u knjizi Testament mladosti. Kao što znate, Kler Lejton je bila veoma poznata u svoje vreme.

Stela to nije znala. Na hrbatu knjige videla je naslov u zlatotisku: Orkanski visovi.

– Setio sam se da ste ovu knjigu primetili kad ste bili kod mene. Biću iskren, ne sekirajte se, nisam je kupio. Zahvalni pacijenti mi donose poklone.

Siguran sam da vam je to poznato! – Popio je malo vina. – Vi sigurno stalno dobijate poklone. Kako god bilo, ne trebaju mi dve knjige. Zadržao sam originalni primerak, u boljem je stanju. Mogao bih da je preprodam, ali to je rizično, pacijent bi to sigurno otkrio. Vrstan je knjižar, a oni su svi povezani pa vas molim da mi učinite uslugu i prihvatite je?

– Ipak, veoma ste darežljivi… – Stela je promucala. Klijenti su joj poklanjali korpice sa sapunom i poneku bocu viskija koju bi ona prosledila Teriju za Božić i rođendane.

– Nisam darežljiv. Hoću da se otarasim nepotrebnog primerka dajući ga vama i da zadržim onaj koji je u boljem stanju. – Sagnuo se ispod stola. – Sad sam nagrabusio! – Mahao je buketićem cveća.

Skoro ushićena što je Ajvan Čelenor razume, Stela je prihvatila buketić, s olakšanjem primetivši da je jednostavno umotan. Bila je spremna za prijatno veče.

Zabrinuta što će jesti u društvu Stela je poručila supu, jelo koje se lako

jede, i rižoto koji je mogla da podeli u zalogaje. Desert je odbila, ali kafu nije.

Ajvan je pričao koliko voli selo, o danima provedenim sa sinom na obali mora i o svojoj strasti prema rekonstruktivnoj i kozmetičkoj stomatologiji.

Neki pacijenti mu dolaze posle nezgode, neki zbog oštećenja usled loše oralne higijene. Svi dolaze nezadovoljni svojim izgledom, a odlaze srećniji.

Njegov poziv – a to jeste poziv, naglasio je dok je pažljivo otkidao rep krupnog raka – jeste da udovolji pacijentima. Umočio je prste u posudu sa vodom pa obrisao svaki ponaosob, napomenuvši da se neki ljudi, kad on obavi posao, naprosto preporode.

– Mora da se zbog toga osećate moćno. – Stela je iznenadila sebe tim komentarom; nije se dugo zadržavala na motivima i osećanjima.

– Naprotiv, osećam se ponizno – odgovorio je Ajvan, tapkajući usta salvetom. – Mi smo u istom poslu, naravno. – Zavalio se u stolici pijuckajući vino.

– Kako to? – Stela je odvojila zalogaj i polako žvakala lepljivu masu.

Njoj je bila mrska ideja da svojim radom pomaže klijentima da steknu bolje mišljenje o sebi.

– I vi uspostavljate red, čistite, vi ili vaši radnici, ribate, brišete i uklanjate prljavštinu nakupljenu u našem životu. Vi i ja težimo savršenstvu, doprinosimo opštoj sreći.

– Nisam o tome tako razmišljala. – Stela se pokajala što je uzela rižoto; koliko god da je jela, činilo joj se da se količina u tanjiru ne smanjuje.

– To zvuči pretenciozno, ali shvatate šta hoću da kažem. – Dosuo je piće u Stelinu čašu pre nego što je uspela da ga zaustavi. Nije pila više od jedne čaše čak ni kad ne vozi.

Ajvan je veoma obzirno izbegavao teme lične prirode. Razgovarao je o poslu i kao da ga je iskreno zanimalo kako ona vodi svoj posao jer je njegove sposobnost rukovođenja, priznao je, veoma mala.

Stela je ipak bila zabrinuta. Temeljno je sređivala domove svojih klijenata zato što je prezirala nered. Nije mogla da podnese zamrljana stakla, oguljene zidove, tepihe isprskane čajem ili kafom ili, što je još gore, stolove umrljane hranom, pruge od čađi. Mrzela je zgužvane tkaninei materijal, papire i nepotrebne predmete ostavljene bilo gde. Išla je u kuće svojih klijenata kao da ide u rat, opremljena priborom za čišćenje. Dok je dezinfikovala i

osvežavala, o vlasnicima stanova uvek je razmišljala kao o nekome ko je razdražuje i ometa dok usisava oko njih, ili kao o izvoru sredstava koja joj omogućavaju da se i dalje bavi svojim poslom. Neobičan je bio Ajvanov stav da on poboljšavaju život svojih pacijenata. Stela nije poznavala nikoga čiji bi život želela da poboljša – sa izuzetkom gospođe Ramzi, a ona je mrtva.

Gledajući kako je Ajvan očistio tanjir zalogajem rolnice sa susamom Stela je razmišljala o tome kako je čistila najtamnije i najskrovitije kutke u kući gospođe Ramzi. Nikada to nije radila da bi stara gospođa bila srećnija, već zato što je bila temeljna.

Ajvan je insistirao da otprati Stelu do stanice, jer mu je, uveravao ju je, usput. Na pločnik nije bila bačena so te su išli kolovozom, uz ivičnjak, da bi izbegli automobile. Sneg je naterao ljude da se zatvore u kuće i njih dvoje su, dok su pažljivo hodali Sendikomb roudom, bili sami.

Na ulazu u stanicu Ajvan se okrenuo za skitnicom koji se presamitio preko klupe. Stelu je odbila njegova prljava odeća, smežurana koža potamnela od prljavštine, i bila se zabrinula da će, njišući se pijano, povratiti.

Zato je želela što pre da se udalji od njega.

– Izvini, Stela. – Ajvan je prišao čoveku. Sigurno će ga mu reći da se skloni, zadovoljno je pomislila Stela. Ta klupa je za građane, a ne za pijance da se na njoj izvale onesvešćeni.

Ajvan je čučnuo i pipajući ispod klupe između čovekovih čizama, uzeo novčić. Uspravio se, uhvatio skitnicu za rame za vunenu tkaninu punu peruti, kao da vodi pacijenta do zubarske stolice. Stelu nije dodirnuo.

– Ispalo vam je ovo, gospodine. Čovek se trudio da se usredsredi, škiljeći mutnim očima u Ajvana.

Nesigurno je uzeo novčić sa Ajvanovog dlana i zapiljio se u njega. A onda se nasmešio. Nije imao prednje zube. – Vrrr-lo ste darežljiviiii. – Jedva je pomerao usne da bi izgovorio ono što je, malo ranije, i Stela rekla za Ajvana.

– Ne, nisam, to je vaše. – Ajvan mu je pustio rame. Vratio se do Stele.

Preko lica mu je prešla senka tuge, a onda se sabrao i tiho rekao: – Uživao sam večeras, Stela, hvala vam.

Na kraju perona, dok je gledala kako tačkica daleko dole na pruzi raste i pretvara se u voz sa linije Distrikt koji ide na istok, Stela je priznala sebi da joj se Ajvan Čeloner veoma dopada. Džeki je rekla da Stela ne ume da

proceni ljude a ona je zamišljala kako joj govori da je njen prvi utisak o Ajvanu bio ispravan; mogla je da mu veruje.

Stela nije videla mašinovođu kada je njegova kabina klizeći prošla pored nje i voz se zaustavio malo iznad mesta gde je ona stajala, niti je znala da je on posmatra na monitoru na kojem se video peron dok je ulazila u njegov voz.

28.

Utorak, 18. januar 2011.

Iznad njihovih glava na krovu zaštićenom od snega živahna svraka dizala je oblake snega ispred staklenih vrata. Čulo se udaranje krila.

Tišina.

Kroz staklo se video travnjak sa tragovima ptica i životinja, netaknuti delovi snega svetlucali su stvarajući plavičastu izmaglicu na jutarnjem suncu.

Džek i Stela su bili u letnjoj kućici Izabel Ramzi. Toplo obučeni, Džek u zimskom kaputu, Stela u postavljenoj jakni, lenčarili su u ligenštulima koje su izgrizli moljci, a njih dvoje ih očistili od paučine i insekata; Stela je držala šolju sa čajem, A Džek mleko sa medom. Polukružna građevina sa zastakljenim pročeljem bila je sunčana preko celog dana i čak i kad je napolju bilo vrlo hladno, tu je bilo toplije nego u kući gde je centralno grejanje umrlo zajedno sa svojim vlasnikom. Džek je stigao tačno u osam kao što je Stela zahtevala, a ona mu je naredila da sredi podrum. U jedanaest sati, u znak primirja, skuvala je čaj u okrnjenom čajniku iz Vulvortsa, zagrejala mleko u šerpici i pozvala ga da izađu u baštu.

Gospođa Ramzi je nerado sedela u letnjoj kućici, govoreći: „Mark je uvek tamo stizao prvi. To je radio da bi me naljutio, nije voleo sunce”. U poslednje vreme gospođa Ramzi je, zaključivši da je Stela prošla njen test, na polovini radnog vremena donosila napitke, a čim Stelu uđe u kuću terala ju je da popije čašu voćnog soka „radi vitamina”. Stela nikada nije razmišljala o vitaminima, a podozrevala je da ni Džek o tome ne razmišlja. Prijalo joj je što gospođa Ramzi brine o tome šta ona jede ili pije.

– Znate li šta to znači? – Stela je popila dva velika gutljaja čaja i opekla je jezik. Progutala je i počela je da dahće na hladnom vazduhu.

– Slagala je. – Džek je imao brkove od mleka.

– Da, očigledno, ali kako joj je to prošlo? Kako je moguće da tako

očigledna nelogičnost nije primećena? Koliko je seljana bilo na tom otvaranju?

– To je bar lako. Mada su svi bili uzrujani zbog tog ubistva, to je trajalo kratko. Kraljevsko venčanje je potpuno zaokupilo pažnju izveštača.

Pretpostavljam da se u unutrašnjosti Saseksa smatralo dramom kad se član lokalne uprave oklizne i pocepa odelo.

– Pocepao je pantalone. – Stela je obrisala usta. Džek se nije obazirao na nju.

– Nemoj da gubiš vreme sa detaljima.

– Dobro je da to radim. – Stela je zagrejala ruke na porcelanu. – Policiji je to promaklo. – Teriju je to promaklo.

Džek je izgledao otrcanije nego ikad i Stela je pretpostavila da, osim ako nema gomilu crnih košulja i pantalona, nosi istu odeću svakog dana.

Skupljala je hrabrost da mu kaže da obuče uniformu. U međuvremenu moraće da ga šalje da sprema tamo gde je klijent van kuće ili je preminuo. To nije bilo idealno rešenje. Džek je bio previše dobar da bi ga držala u rezervi.

Diskutovali su o novim vremenima; Džek se nije slagao sa tim da ta vremena isključuju da je Roksmit sumnjiv.

– Otišao je iz kuće u deset i trideset i stigao kod majke u jedanaest i petnaest, i onda ponovo izašao neposredno pre podneva da kupi vino a vratio se dvadeset minuta kasnije. Nije imao vremena.

– Kažem vam, on je najsumnjiviji. Mogao je da je ubije, recimo, između jedanaest i dva kada je nađena.

– Kako je mogao da stigne do reke za tako kratko vreme. Da li je to moguće?

– Ako je planirao da je ubije, onda je isplanirao i odlazak na reku, i sasvim mu je odgovaralo što je u vremenskom tesnacu, jer mu je to pružilo alibi.

– Još je bilo ljudi na ručku – podsetio ju je Džek.

– Ali od dvanaest i trideset kada se vratio s vinom.

– Kejt mu je rekla da ima glavobolju: zašto je otišla u šetnju ako se nije osećala dobro pa ni na ručak nije mogla da ode?

– Imamo samo Roksmitov iskaz da ju je bolela glava; zapravo, u jednom trenutku je pomenuto da je sin bio bolestan. – Stela je duvala u čaj da ga ohladi.

– Zašto ste se okomili na muža?

– Zašto vi niste? – odgovorila mu je istom merom.

Staklo je počelo da se magli, bela i zelena boja pejzaža polako je bledela.

– Pitam se zašto se gospođa Ramzi uplela u taj događaj kada je bila kilometrima daleko i imala jak alibi. – Džek je obrisao usta rukavom kaputa.

– Šta je sa vašim Polom?

– On nije moj Pol. – Stela je popila malo čaja. Kad je naglas izgovorila te reči zapitala se da li je to istina.

– Davanjem lažne izjave gospođa Ramzi je postala ključni svedok. Zašto se uplela u to?

– Ona je stalno izmišljala, govorila da su je njena deca posećivala, ali jedna komšinica je rekla da nisu nikad dolazili. – Stela je popila još malo čaja; već je bio mlak.

– Možda je komšinica pogrešila – promrmljao je Džek. – Ja sam jednom video njenu najmlađu ćerku; uostalom, kada ste vi poslednji put videli svoju majku?

Stelin mobilni je zavibrirao, a na displeju je pisalo da je broj skriven – Ajvane? – javila se.

– Ovde cvećarka iz cvećare Dženet. Ostavili ste poruku da otkazujete cveće za gospođu Ramzi.

– Da, nažalost. – Stela je pomerila stopala na drvenom podu, koji je bio topao uprkos niskoj temperaturi. – Ona je umrla.

– Baš mi je žao. Pravilo je da u ovakvim okolnostima otkazivanje prihvatamo samo od pošiljaoca… Pretpostavljam da pošiljalac zna da je gospođa Ramzi umrla?

– Jasno je da ona ne može da otkaže. – Stela nije mogla da se uzdrži.

– Gospodin Džek Harmon plaća cveće. Jeste li u kontaktu s njim?

Letnja kućica joj se okrenula. Stela je stegla šolju, prosuvši čaj u krilo. – Da, jesam.

– Da li biste bili ljubazni da obavestite gospodina Harmona da ćemo prestati sa isporukom i molim vas da mu u naše ime izjavite saučešće.

Stela je vratila telefon u džep. Džek je prebacio preko ivice šolje kajmak s mleka, ne gledajući u nju.

– Zašto je slagala: pod jedan: nije htela da iko zna gde je bila; dva: pokrivala je nekoga. – Stela se iskobeljala iz ligenštula i obrisala staklo na

jednom prozoru. – Roksmita, možda. Možda je imala ljubavnu vezu s njim. Ili s vama – dodala je, okrenuvši se prema njemu.

Džekovi prsti su bili kao sirove kobasice. Moraće da mu da rukavice; ne sme da ozledi ruke. Odgovarale bi mu Terijeve rukavice, ali njegove su bile smeđe, a Džek će možda insistirati da budu cne. Morala bi da ga natera da nosi zeleno: najbolje je da se suoči s njim.

– Ona je imala četrdeset osam godina, a on tridesetak – Džek je negodovao. – Kao i ja, uostalom. – Zaćutao je.

Stela nije želela da razmišlja o gospođi Ramzi kao o nekome ko je imao ljubavnu vezu. – Dešava se. – Stela je zamislila gospođu Ramzi kako se dosađuje sa preciznim inženjerom. – Treba da nastavimo. Večeras ćemo kupiti nešto za jelo i otići kod mene da što pre pregledamo beleškea. Nema koristi od nagađanja, hajde da pregledamo sve što je policija mislila da zna.

Već smo otkrili važnu grešku.

– Večeras ne mogu, zauzet sam.

– Platiću vam. – To joj je izletelo.

– Ipak sam zauzet. – Džek je otišao stazom kočopereći se.

Stela se vratila u dnevnu sobu.

Pet sati kasnije, spustila je kartonske kutije i plastične kese koje je dan ranije bila poređala na odmorištu. Ispraznila je ormar gospođe Ramzi u kojem je stajala posteljina, neupotrebljene čaršave poređane jedan na drugi gurnula je u kese za đubre. Džek je u pavu. Đina Kros je želela svega toga da se otarasi.

Miris ćebeta od konjske dlake podstakao je Stelu da razmišlja o svojoj nani.

Nikad joj nisu objasnili zašto je Teri prestao da je vodi kod svoje majke.

Razlog je, kasnije je to saznala, bio jednostavan: nana je umrla. Stela se toga nije sećala, ali pamti da joj je nana dozvoljavala da pije čaj s mlekom kao da je velika i kako broji dugmad u kutiji. Teri mora da je stavio u kesu posteljinu svoje majke kao što to Stela sad radi. Možda je očistio njen stan i izbacio predmete koji gube vrednost kada više nema njihovog vlasnika: beznačajno, zastarelo posuđe koje se više nikada neće koristiti, uspomene iz morskih gradova i ćebad od konjske dlake koja mirišu na kamfor. Ćebad su bila gruba i teška; najlonske kese su se od težine istegle i popucale, te je mogla da nosi samo po jednu. U predsoblju nije mogla ni da vidi ni da čuje

Džeka i posle treće ture stala je iznad podruma i doviknula: – Džek?

Nije bilo odgovora.

– Džek? – uzviknula je glasnije. Mora da se još uvek ljuti. Kao i Pol i on je bio preosetljiv, možda zbog problema sa zelenom bojom.

Zadnja vrata su bila otključana. Provirila je napolje; pored nje su se nalazile požarne stepenice – crne, ružne i, kako je gospođa Ramzi verovala, zgodne za lopove – a ispod nje, u podnožju stepenica, na terenu ispred dečje sobe za igru obeleženom zastavicama koji je, uvek u hladu, bio prekriven mahovinom, sada je bio prekriven slojem snega. Džek nije bio na metalnim stepenicama.

S njene desne strane na dovratku bila je obeležena visina troje dece Ramzijevih. Kada je Stela pokazala na to, gospođa Ramzi je počela da krši ruke na svoj čudan način i da jadikuje kako Lusijan nije na oca. Stela je pretpostavila da je govorila o visini.

Stela je bila visoka kao Teri.

Baš se spremala da zaključa vrata kada je videla Džeka sklupčanog pored letnje kućice tamo gde su džikljali grmovi i korov koji je gospođa Ramzi ostavila za ispašu pčela. Trljao je nešto o pantalone. Stela nije mogla da vidi šta je to. Podigao je to prema svetlu a onda stavio u džep. Moraće da mu objasni da ne važi pravilo ko nađe njegovo je; taj izraz nije čula od malih nogu. Pretpostavila je da joj je to sada palo na pamet zato što joj je gospođa Ramzi rekla kako je teren zarastao u grmove i korov gde je Džek upravo stajao deci služio kao savršeno skrovište.

Džek neće nositi njenu uniformu; on radi šta njemu odgovara i kad mu odgovara; pušio je, dovodio u pitanje njene odluke i nije bio na raspolaganju kad god joj zatreba. Upravo je htela da ga pozove i podseti na rok, a onda se prisetila da je Džek Harmon najbolji radnik kojeg je dotad imala i umesto da ga izgrdi, odvukla se nazad u predsoblje, ljutita i neraspoložena. Više nije bilo sivog praha: Džek je oprao zidove, za ivice i ukrasne lajsne koristio je izbeljivač i sredstvo za postizanje visokog sjaja, ali poslušao ju je i ostavio otvorena vrata te se vonj hemikalija bezmalo nije ni osećao, a vazduh je bio svež. Usisao je tepih i vratio ga na sredinu poda od dasaka gde je i bio. Nije morala da ga podigne da bi znala da su fleke oko kojih se ona toliko mučila, a policija ceo dan bila uverena da su krv gospođe Ramzi, nestale. Trljao je jelenskom kožom čiviluk za šešire dok jelenski rogovi nisu sinuli.

U predsoblju je visio Džekov kaput.

Onoga dana kada je poslednji put videla gospođu Ramzi, starica je petljala oko kaputa kada je Stela odlazila. Odavala je utisak da se duri, ali Stela je sada shvatala da je bila uzrujana. Gospođa Ramzi je vukla džepove pokušavajući da stavi ruku unutra. Materijal je bio grub, kao i ćebad. Stela ga je pomirisala: taj miris spolja joj je nekako ublažio ljutnju. Šta je gospođa Ramzi tražla?

Okrenula je kaput i u jednom džepu našla paketić duvana. Kaput je bio težak jer se u drugom džepu nalazilo nešto od čega je džep nabrekao. Stela je otrčala do zadnjih vrata i uverila se da se Džek nije pomerio. Šavovi na porubu su se oparali, a ona ih je oparala još malo dok je izvlačila čvrstu knjižicu u krhkom plastičnom omotu, koji je, kao i duvan, bio obmotan gumicom za tegle. Skinula je gumicu i prelistala knjigu povezanu spiralom. Na svakoj strani bile su ispisane kolone sa brojevima: 20.02.15, 21.04. To je mogao da bude vozni red, da nije bilo trocifrenog broja ispod naslova: „dodeljeni br.”. Na korici je bila slika voza londonske podzemne železnice, kao u dečjim knjigama pripovedaka, s istaknutim prepoznatljivim delovima: farovima, točkovima, prozorima. Jedna stranica je bila obeležena zlatnom spajalicom. Okrenula je na tu stranu i kako je bila dalekovida, odmakla ju je da bolje vidi, pokušavajući da dokuči kakvi su to brojevi.

Požarne stepenice su se zatresle; Džek se vraćao iz bašte. Zatvorila je knjigu.

Nije mogla dobro da se zatvori i kada je probala da je obmota, skidajući gumicu sa svojih skupljenih prstiju, gumica je pukla i odletela prema baštenskim vratima na koja će Džek svakog trenutka ući. Gurnula je knjigu u džep, još malo oparavši šav i požurila ka stepenicama, gde se okrenula kao da je silazila kad je Džek ušao. On je zastao i obrisao noge o otirač, koji je očistio tako da je izgledao kao nov. Drhtao je od zime i nije video Stelu.

– Zdravo. Sve u redu? – upitala ga je veselo, skočivši sa zadnjeg stepenika, držeći se za stubić koji je podupirao rukohvat.

On ju je iznenađeno pogledao. – Išao sam da zapalim cigaretu.

Nije mirisao na duvanski dim.

– Vreme je ručku, mislila sam da se prošetamo do Rama.

Stela je samo u posebnim prilikama vodila na ručak svoje zaposlene; više je volela da jede sama.

– Vi idite, hvala, ja ću da nastavim. – Džek je pokazao na plastične kese

– Hoćete da vam pomognem da spustite ostale?

– Ne treba. – Stela je završila spremanje spratova. Đina Kros joj je poručila da bude nemilosrdna u spavaćim sobama; ako njeni brat i sestra bilo šta zatraže ona će obavestiti Stelu o tome. Ako se ne jave u roku od nedelju dana, treba da „pobaca celu gomilu”. Dobre, jasne instrukcije: Đina Kros je bila Stelin tip klijenta. Šta će Džeku u džepu vozni red za mašinovođe? Zašto je kupovao cveće gospođi Ramzi?

Kada se iz podruma začuo usisivač, Stela je proverila svoj mobilni i videla da nema poruka. Džeki joj je poverovala na reč i nije je uznemiravala.

Ona bi bila zahvalna da se Stela vrati na posao, ali je napravila nekoliko aluzija o napretku u sređivanju Terijeve kuće, natuknuvši kako se činjenica da je neko ožalošćen ne može gurnuti pod tepih. Stela je mislila baš tu da gurne svoju tugu, ali se umesto toga složila da vreme leči sve.

Džeki je podigla slušalicu posle drugog zvona.

– Sad ti meni kaži da se ne javljam na telefon, gde je ona, kako se zvaše?

– Beverli. Kod zubara – poslala sam je kod tvog čoveka. Slomila je zub na bombonu, zamisli!

– On nije moj čovek.

– Ne, htela sam da kažem… Zašto šapućemo?

– Ja ne šapućem. – Stela se nakašljala i progovorila malo glasnije. Još uvek se čuo usisivač. – Možeš li da mi kažeš brojeve ljudi koji su ti dali preporuke za Džeka Harmona?

– Dobro, reci mi šta se desilo. – Džekin ton nagoveštavao je da je ona očekivala nevolje i da su se nevolje pojavile.

– Ništa, hoću da ih potvrdim. Uobičajena procedura.

– Ja sam to već uradila, rekla sam ti. Jedan je bio ravnodušan, ali u osnovi se pohvalno izrazio o njemu, a drugi je, ako se dobro sećam, bio je nestrpljiv, mada je rekao da bi opet uzeo gospodina Harmona.

Ako neko hoće da lažira preporuku biće dovoljno pametan da ne hvali sebe previše; Stela to nikom nije rekla. Kad bi je pitali, bilo bi joj teško da o Džeku ne govori sa besom. Zapisala je brojeve na nekom starom spisku gospođe Ramzi, nehajno upitavši da li se javljao Pol. – Ni glasa od njega. Izgleda da ni on nije tvoj čovek?

– Ti jesi.

– Dakle, ako bude zvao, izašla si?

– Da. Motor usisivača glasno je brujao; Džek je koristio cev da očisti stepenice i uskoro će završiti. Grozničavo je pritiskala dugmad, škiljeći u brojeve na displeju. Pogrešila je, pa je morala ispočetka. Nemo je izgovarala brojeve dok ih je pritiskala, a onda je pritisnula zeleno dugme samo nekoliko trenutaka pre nego što se Džek pojavio pošto je ugasio usisivač.

Niko nije odgovarao. U prizemlju je čula standardni zvuk telefona nokija.

Bio je to Džekov telefon. To će ga zadržati, i ako bude razgovarao neće je čuti.

– Nik Džarvis. – Čovek koji se javio gutao je slova i imao je dubok razdražujuć glas: glas osobe toliko u stisci sa vremenom da ne može da da detaljnu preporuku, ali sa vremenom na pretek za raspravu ako osoba ne zadovoljava. Naslonila se na prozorsku dasku razmišljajući o zaraslom travnjaku. Čovek je disao kao da je trčao.Čula je kako se u prizemlju otvaraju zadnja vrata.

– Ovde Stela Darnel iz servisa za čišćenje Čisto kao suza. Ponudili ste se da date preporuke svom bivšem radniku, Džeku Harmonu. Možete li da mi kažete nešto o njemu? – Disao je nepravilno, čulo se nešto nalik struganju cipela. Džarvis je sigurno negde napolju.

Džek je bio u bašti, koračao je po svojim otiscima do zida, ovoga puta gledajući ka kući. Stela je čučnula da je ne bi video. Kleknula je na zatvorenu dasku klozetske šolje i provirila.

– Ako to neće da potraje, već sam razgovarao s nekim iz vaše firme.

Stela je pogledala na svoj ručni sat: bilo je skoro pet. Ako se ispostavi da je Džek otpušten s prethodnog posla, ne bi bilo pametno da se suoči s njim nasamo u kući svog klijenta.

– Zanima me kada se zaposlio i zašto je otišao.

– Da nije prisovjio malo novca?

– Očekivali biste tako nešto od njega?

– On je najbolji radnik na svetu. Zar niste zadovoljni njegovim radom? – Džarvis je zvučao prilično ratoborno. Zašto mu je to toliko?

– Vrlo smo zadovoljni.

Zvona Crkve Svetog Petra su odzvonila pun sat. Zvono se čulo preko telefona. Kako je to moguće kad je Nik Džarvis u Mazvel hilu?

– Ne pamtim datume, nažalost. Moj savet vam je da imate poverenja u tog čoveka.

Stela je prekinula vezu. U istom trenutku Džek je spustio ruku i prekinuo telefonski razgovor.

To nije bila slučajnost.

Nik Džarvis ne postoji. Osetila se izgubljeno. Uveren da može svakog da prevari, Džek je lažirao svoje preporuke. Prevario je Džeki i da Stela nije čula zvona prevario bi i nju.

Sada će znati da mu ona ne veruje.

Stela se odšunjala do odmorišta.

– Da dođem sutra u isto vreme sutra? – Džek je doviknuo odozdo.

Spremao se da ode.

– Telefoniraću vam.

Vrata su se zalupila. Nije se pomerila s mesta. Plastične kese iza nje su zašuštale, sležući se. Bilo je i drugih zvukova. Ovako se osećala Izabel Ramzi kad Stela nije bila tu da rastera duhove. Izlazili su iz svojih skrovišta dok je gospođa Ramzi pokušavala da sredi svoj život.

Donela je još jednu kesu u predsoblje. Gumica za tegle stajala je na stubiću koji podupire rukohvat. Mora da ju je Džek našao. Stajala je na besprekorno čistom tepihu stavljajući gumicu na prste i skidajući je i udisala miris lavande. Znala je šta treba da uradi.

29.

Sreda, 19. januar 2011.

Džek je kršio pravila Londonske podzemne železnice: ostavio je mobilni telefon uključen u kabini. Neće se javljati, ali mora da zna da li je ona zvala.

Bilo je pretnaest minuta posle ponoći i telefon se nije oglasio. Stela ga je mučila.

Nije znao da li je prozrela da se on predstavio kao Nik Džarvis. Ali pozivanje onih koji daju preporuke kada je njena sekretarica to već uradila bio je dovoljan dokaz da još nema poverenja u njega.

Možda misli da joj on ne treba. Ipak je u mislima prešao njihov razgovor u letnjoj kućici pokušavajući da dokuči zašto je proverila njegove preporuke baš kada je mislio da su uspostavili dobar odnos. Možda je sve vreme sumnjala u njega? Ne, nešto posebno ju je podstaklo. Pretpostavio je da su to bili Izabelini ljiljani.

Majk Torp i Nik Džarvis su bili odgovarajući domaćini: oponašao je njihov bezobziran i hladnokrvan nastup; čak je išao dotle da ih je oponašao kako kuvaju čaj ili vezuju pertle. Džarvisovo bezobzirno nametanje, guranje kroz gužvu, zauzimanje više prostora nego što je potrebno; Torpa koji nije primećivao nikoga, nikada nije ustajao nikome u autobusu ili vozu. Njihovo potpuno odsustvo saosećanja sasvim mu je odgovaralo i boraveći kod svakog od njih uverio se da je našao ljude koji razmišljao kao on. Dok ga činjenice nisu opovrgle. Čovek koji vešto laže veruje u svoje laži. Napravivši od njih poslodavce koji daju preporuke za njega udahnuo im je nov život.

Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vatiti onamo: Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime… mrmljao je reči koje su ga umirivale, mada nije sebe smatrao vernikom.

Džek je ostao u stanu Nika Džarvisa u Barbikenu dva meseca i nije

mogao da se pretvara da mu je bilo prijatno. Nik nije imao pomoć u kući jer nije hteo da mu neko njuška po stanu. Džek je znao ko je Nik Džarvis čim ga je video na peronu kod Sloun skvera; bilo je previše Nika Džarvisa, stajali su tamo gde će se vrata otvoriti, gurali se da uđu, zauzimali poslednje slobodno mesto, delovali su pristojno i pripadali su rotarijanskom klubu i udruženju „Građani protiv kriminala” a daleko od očiju javnosti radili su šta im padne na pamet.

Tog popodneva Nik je uradio nešto što se kosi s njegovom prirodom i dao je dobru preporuku za Džeka, ali Stela ga je prozrela; Majka Torpa nije pozvala. Džek je bio spreman, svestan da će morati da se potrudi oko Torpovog glasa. S druge, strane možda je to dobar znak: Nik ju je ubedio.

Stela nije žurila.

Večerašnji broj – zbog kratke smene samo jedan – bio je 242. Džek je pokušao da dokuči odgovor iz šina i kablova zakačenih za zid, iz saobraćajnih signala, ali na ovom putovanju i oni su bili nedokučivi. Mogao je da vidi samo ono što je bilo očigledno; nije bilo znakova, nije bilo poruka; bio je napušten.

Na tlu iznad tunela, trouglovi snega, presečeni srebrnim linijama koje su se nizale preko Čizvika do Ilinga i dalje do Rajslipa, bili su skoro prozirni u londonskom mraku. Između šina linija Distrikt i Pikadili radnici koji rade uz prugu napravili su Sneška Belića, obukli mu fosforescentnu jaknu i stavili vunenu kapu s kićankom i štapove umesto ruku, ali mu nisu napravili lice.

Džek nije primetio Iling komon. Morao je da stane, otvori vrata i vidi ko je ušao u voz, a ko je izašao; nije bio usredsređen.

Stela nije trebalo da ga pusti da ode pre nego što je pregledala sobe koje je očistio. Da bi uspostavila autoritet mora da istakne greške: neočišćen ćošak, pramen paučine. Pošto nije volela da hvali zaposlene, morala je da mu nađe grešku. Nije to uradila; izbegavala ga je.

Stamford bruk je bila sledeća stanica. Zamišljao je da stoji dok svet izvan njegove kabine prolazi i prizori se smenjuju jedan za drugim: zrak svetla, nadstrešnica, znakovi Londonske železnice; putnici.

Peroni su bili prazni. Malo je putnika išlo u grad u to doba dana. Vozio je voz kroz napušten grad; oraspoložio se i zapevao: „Jedan mali pauk na krov se popeo. Počela je kiša i on se okupao…”

Neko je bio na njegovom peronu; Džek je nehotice povukao ručicu, voz

se zatresao kao da ga vozi početnik. Prstima klizavim od znoja, stisnuo je krak ručice. Čovek se nalazio blizu ivice perona i Džek je zamišljao kako se sprema da izvede savršen skok – na mesta, pozor – tačno ispred njegove kabine. Umesto toga, čovek se okrenuo i sišao niz stepenice; Džek je odahnuo. Voleo je vozove, lokomotivu, kabinu za mašinovođu, putničke vagone, jer su napravljeni da traju večno: ravnodušni prema nepostojanom životu. Pored puta ljudi su ostavljali cveće na mestima gde su izgubili svoje voljene; na šinama nikad nije bilo cveća. Manje je zlo pomisliti na smrt tokom vožnje automobilom nego dok, iz dana u dan čekaš isti voz i svašta može da ti padne na pamet.

Putnici na peronu nisu obraćali pažnju na mašinovođu mada su piljili u njegovu kabinu; to je voz koji ravnodušno posmatraju dok ulazi u stanicu.

Video je isti pogled na stotinama lica. Kada je bio dečak Džek nije se pitao kako to da su svi ljudi različiti ako svi imaju oči, nos, usta i bradu. Nije istina da smo ispod kože svi jednaki jer, kao što je naučio, malo je onih koji razmišljaju kao on.

Izaberi neko lice, bilo koje. Mogao bi da uđe u tunel i zbriše ga.

Neko je gledao pravo u njegovu kabinu.

Stela Darnel nije morala da ga zove na mobilni telefon, znala je gde da ga nađe.

30.

Sreda, 19. januar 2011.

Pahulje su letele unaokolo; crkveni toranj je bio kao skiciran olovkom, nejasnih obrisa. Stela je izgubila Džeka iz vidokruga i gurnula je u stranu grane rododendrona, srušivši sneg sebi na glavu. Ispred nje se, između lišća, na mahove osvetljavana farovima automobila i svetlošću ulične lampe, nazirala statua.

Na putu do Terijeve kuće nisu razgovarali i Džek je izašao iz kombija čim je Stela ugasila motor. Nije delovao iznenađeno kada ju je video na stanici Stamford bruk, niti ju je izbegavao na stanici Erls kort gde je čekala dok je on vraćao voz u depo. Prećutno su oboje znali kuda idu i zašto: Stela nije mogla ponovo da uđe sama u Terijevu kuću posle njegove smrti. Morala je da povede Džeka. Vetar je naneo sneg na čistinu; žbunje i platan sa velikom krošnjom pružali su slabu zaštitu. Sneg je kao šal pokrivao glavu i ramena Nagnute žene. Stela je probijajući se kroz nanose obišla oko skulpture i našla Džeka, sklupčanog, kolena priljubljenih uz grudi. Sklopio je ruke kao da se moli, možda je pokušavao da ih zagreje. Rešila je da nađe Terijeve rukavice. Podgrejaće pastirsku pitu jer je Džek pri slabom izgledao neuhranjeniji nego ikad.

– Niste pomenuli da imate stalan posao. – Glas joj je bio bezizrazan.

– Noćni posao, zapravo. Radim u „strašno kasnoj” smeni četiri puta nedeljno. Noćas sam završio ranije jer sam bio na ispomoći.

– Sad je rano? – Pod jakom vejavicom, nije mogla da vidi koliko je sati na njenom ručnom satu. Onaj u kombiju je pokazivao da je skoro ponoć.

– Još je rano.

Spustila se pored Džeka.

– Gde stanujete? – Podigla je ruku u rukavici. – Ne trudite se da izmišljate. Proverila sam adresu iz vašeg obrasca. Neki Majkl Hamilton i

njegova žena Elen – koji stvarno tamo stanuju – nikada nisu čuli za vas.

Džek je zapalio cigaretu; rizikovao je kad je upisao stvarnu adresu u obrazac; ono za šta svi misle da je laž uglavnom je istina. Nije bilo pametno što su Hamiltonovi tako dugo bili njegova porodica. Oni nisu bili deo glavnog zadatka jer nijedno od njih dvoje u to vreme nije bilo u zemlji.

Hamiltonovi mu nisu pružili ono što je tražio, ali bar je našao ono što je izgubio: dom. Nakašljao se.

– Znate li kakve ništavne sitnice mogu biti razlog katastrofalnog raspada jedne veze? Sa koje strane se rolna toalet papira stavlja na držač, da li se vuče odozgo ili odozdo; to može biti razlog za ubistvo.

– Ne menjajte temu.

– Ovo jeste tema. U popodnevnim satima čuo bih iz bašte nešto nalik dečjem brbljanju, tako njih dvoje razgovaraju, uzbuđeno i dramatično, a onda nešto krene naopako i izbije svađa. „Nije pošteno”, Na mene je red”, i tome slično. Hteo sam da se uključim i kažem da operu ruke i odu na čaj. – Uznemirilo ga je kad je čuo da su Hamiltonovi tvrdili kako je on za njih neznanac.

– Još jednom vas pitam i onda idem. Gde stanujete? – Steli su se leđa ukočila i zakopčala je jaknu podigavši kragnu preko brade.

Džek je duvao u ruke. – Ima toliko tajni.

– Evo, uzmite ovo. – Dala mu je svoje rukavice.

Ljuljala se čučeći trudeći se da ne dodirne tlo zadnjicom, ali pantalone su joj već bile vlažne. – Kako da vam verujem kad se tako ponašate?

– Ja ne očekujem ništa. Ipak, verujete mi, jer me ne bi uzeli da radim za vas.

Stela je pomislila da je to istina, ali ništa nije rekla. – Da li ste ukrali nešto od tih Hamiltonovih?

– Ne. Vratio sam im njihov život.

– Kako?

– Toliko toga je skriveno u kućama: ljubavne veze, uvrede, nepravda.

Ukazao sam na nešto od toga i pokrenuo sam događaje. Ja sam katalizator.

– Pa gde u stvari stanujete? – Stavila je kapuljaču na glavu.

– Što vas briga? Ja radim svoj posao, a vi imate moj broj.

– Ne zanima me što provaljujete u tuđe kuće, znam da ste bili u kući gospođe Ramzi. Tvrdite da vas je pozvala, ali zašto bi to uradila? I zašto ste

joj slali cveće?

– Rekao sam vam, Izabel mi je bila prijateljica. – Džek se s naporom podigao na noge. Statua je nestala pod snegom i on ga je očistio s nje, grozničavim pokretima, kao da ga snegom pokrivena statua rastužuje.

– Kad ste bili tako dobri prijatelji, zašto vam gospođa Ramzi nije rekla da je slagala policiju u vezi s Kejt Roksmit?

– Ponavljam, svako ima pravo na svoj privatan život. Možda bi ga i ona imala da nije umrla. – Džek je očistio sneg sa glave statue. – Mada sumnjam u to. Izabel je bila snažna kao stena i neumoljiva, ništa nije ispričala novinarima. – Čistio je statuu, a sneg ju je ponovo zatrpavao, poništavajući njegov napor.

– Otlud znate da to nije negde zapisala?

– Nisam ništa našao. Ni pisma, ni razglednice, ni časopis ni svesku: Izabel Ramzi je bila od onih žena koje zapisuju svaki svoj korak; bila je očarana sobom i zamišljala je da će i njena deca biti očarana njome jednom kad je ne bude bilo, ali nisam našao čak ni rokovnik sa zakazanim pregledima.

– Nisam rekla da možete da prčkate po njenim papirima. Takva uputstva nismo dobili.

– Teri je svoje slučajeve rešavao s malo praha i sa četkicom, zar ne? – Džek je Stelinom rukavicom očistio sneg sa ispruženih ruku. – Ako hoćemo da saznamo nešto, moramo da njuškamo.

– Teri nije rešio ovaj slučaj.

– Ja mislim da je ona više štitila svog muža nego Hjua Roksmita. – Uvek je gunđala nešto o Marku Ramziju. To ste znali. Nije htela da poveruje da je umro.

– Od čega ga je štitila? – Stela je odbrusila. – Muž joj je bio profesor, lekar.

– Lekari ubijaju ljude. Na primer, Harold Šipman.

– Znam da to rade. – Stela je ustala. – Njega nisu saslušali jer je u podne bio na poslu. – Gacala je unaokolo, raspršujući sneg, da raskravi utrnule prste. – Ja se i dalje kladim na Roksmita. Prekinite sa tim, to nam nimalo ne koristi.

– Već smo zaključili da Roksmit nije imao motiv. – Džek se nije ni osvrnuo na Stelinu ljutitu opasku. – Šta je sa Markom Ramzijem, s obzirom

na to da smo uzeli u obzir kako je ubistvo možda izvršeno u podne.

– Čitala sam da je radio u Državnoj bolnici za neurologiju i neurohirurgiju. Sve vaše teorije su pogrešne.

– A Pol, jeste li njega proverili?

– Kako? – uvređeno je uzvratila. – Mislim da je Roksmit imao ljubavnu vezu i hteo je da se reši Kejt, klasika.

– Nemamo dokaza za to. – Džek je ponovo stavio na ruku Stelinu rukavicu. – Nije se ponovo oženio.

– Šta to dokazuje? Ne bih ni ja da sam ubila svoju ženu.

Džek je strugao čizmom po zemlji. – Ovde su našli dečaka.

– Tu će nas naći ako ne odemo. – Stela se pomerila do ivice čistine. Bili su usred Londona, nadomak glavne ulice, ali kao da su bili u dalekoj šumi odsečenoj od sveta debelim snežnim nanosima i gustim šibljem.

– Hju Roksmit je ceo život proveo pod velom sumnje. Nije bilo poslova sa provizijom osim povremenih po smešnoj nadoknadi, a takozvani prijatelji prestali su da ga zovu. Žene su još uvek bile zainteresovane za njega, ona vrsta žena koje se dopisuju sa ubicama u zatvoru. Kada je umro bio je kao Izabel Ramzi, usamljen. Mogao je da se izleči od raka da je na vreme otišao kod lekara.

– Otkud znate sve to?

– Sve je na internetu.

– Nije.

– Za dečaka se pobrinula Nagnuta žena. – Džek je obišao oko postolja statue. – Vidite li ove linije?

Beton je bio ouzbrazdan bledim znacima.

– Razgraničavaju anatomske celine. – Džek je rukom u rukavici prešao prstom preko ženinog stomaka, praveći svoje znake na snegu koji je ponovo pao po njoj. – Tražimo čoveka koji tako razmišlja, jer je takav ubio Katrin Roksmit.

– Zašto ste tako sigurni da taj čovek nije bio njen muž? – Pri slabom svetlu Džek je izgledao starije. Stela je shvatila da nikada nije ustanovila koliko ima godina. To nije pisalo u njegovom obrascu. Još uvek je pričao: – …Roksmit nije ništa dobio. Ona nije bila osigurana i nije imala novca.

Njena smrt ga je uništila i bio je opterećen brigom za sina. Povrh toga morao je da živi s tim da je ceo svet siguran kako je on krivac.

– Nije mnogo učinio da to opovrgne.

– Ako niste krivi ne morate da zavaravate trag.

– Za razliku od vas – izletelo je Steli bez razmišljanja: – Da li ste nedužni? Zašto ste vas toliko zanima taj slučaj? – Povukla se do otvora u žbunu kaline.

– Bio sam prijatelj Džonatana Roksmita – Džek je rekao Nagnutoj ženi.

– Kakav prijatelj? Gde je on sada?

– Išli smo zajedno u školu. – Protrljao je lice. – Džoni je mrtav.

– Vi ste prestari za njegovog prijatelja!

– Hvala. – Osmehnuo se žalosno. – Mi smo istih godina. Njemu bi sada bile trideset tri. Hristos je imao toliko godina kada je razapet.

– Zašto novine nisu pisale o smrti Džonatana Roksmita?

– Roksmitovi nisu nikakva novost. Bilo je otad još ubistava, još ubica.

– Dakle, vi njuškate po životu drugih ljudi i kradete im identitet radi mrtvog prijatelja?

– Najbolji detektiv razmišlja kao ubica, zar vam tata nije to rekao?

– Teri nije bio najbolji detektiv.

Džek se poigravao njome. Stela je naglo krenula. On može da krene za njom ili i dalje da priča gluposti po ovoj hladnoći: od njega zavisi šta će učiniti. Čuli su neki zvuk; možda je nalet vetra srušio sneg sa grane, ali kada se čuo drugi put, bio je udaljeniji. Koraci. Džek se progurao pored nje i odjurio na put.

Niko nije išao prema trgu niti drugim putem duž severne strane Blek lajon lejna. A onda se čulo brujanje motora i malo dalje zasijala su zadnja svetla automobila.

– Ovde je sneg bio netaknut – primetio je Džek. Pored njihovih tragova bilo je još nejasnih otisaka duž pločnika pored grmlja, koji su se pružali na stranu gde su se se nalazila ona kola.

– Ovde se dočekao na prste – Stela je primetila.

– Ko? – Uljez koji je istavio tragove dočekivao se u hodu na prste a ne na petu, što je uobičajenije. – Ispravila se: – Ja se dočekujem na petu i vi, takođe.

Pete na vašim cipelama su istrošene dok je prednji deo đonova samo malo izgreban.

– Hoćete da kažete da ja, kao i Hju Roksmit, mogu da budem na dva mesta odjednom?

– Rekla sam da se ova osoba dočekuje na prednji deo stopala, zar ne?

Osim toga, ja sam vaš alibi. Ako ne možemo da verujemo jedno drugom… – Stela je pošla prema Rouz gardens nortu, govoreći preko ramena: – Neko je bio iza grmlja, mora da je čuo sve.

– Možda smo bliže otkriću nego što mislimo. – Džekov glas je bio skoro nečujan.

– Evo vam Terijevi ključevi, uđite, ja ću doći.

– Sad mi verujete?

– Mora da sam poludela.

– Kuda ćete? – Džekova kosa se na potiljku izvila kao kod bebe koja spava na leđima. – Niste se valjda uspaničili pa odustajete?

– Ne, nisam. – Odbrusila je Stela. – Moram nešto da obavim.

31.

Možda se okliznuo na snegu. Opomenula ga je. Bio je prestar da bi se ponašao nepromišljeno.

Sneg ga je odao jer mu je škripao pod nogama. Da nije bilo snega čuo bi njihov razgovor. Poverila mu je priznala je strašno tiho kada padne sneg, a njega nema: beli pokrivač ju je gušio. Očajnički žudeći da se ona i dalje smeši nastavio je, izbrbljavši previše.

Razgovarali su o Roksmitovima, rekao joj je. Muškarac je bio prijatelj Džonatana Roksmita. Oboje su znali da je Džonatan imao samo jednog prijatelja, Sajmona.

Primetio je da ju je to uznemirilo i pokušao je da promeni temu: volela je da joj priča kako je proveo dan. Tokom letnjih večeri, dok su sedeli na terasi, pili su džin-tonik i posmatrali gačke; ove godine ih je bilo manje. Podsećala ga je na sunčevu svetlost i to joj je rekao.

Moraće da ide. Doviknuo je: „Zdravo” u podnožju stepenica. Pomislio je kako će zahtevati od njega da se popne u sobu, da je poljubi ali ona je ćutala.

To se ranije nije dešavalo tako da je ipak provirio kroz vrata.

Smešila se. Ljubio ju je dugo i nežno, a onda izašao, sobe ne okrenuvši se.

Izašao je iz kuće na zadnja vrata. Neće proći dugo i on će se vratiti.

Teško da će ona, pored svog novog televizora, primetiti da ga nema.

32.

Sreda, 19. januar 2011.

Stela je odmah našla automobil. Izašla je iz kombija i pregledala ga: hauba je bila hladna, vetrobran je bio pod debelim slojem snega koji je svetlucao plavičastim sjajem na mesečini, kako je sneg i dalje vejao, dovoljno je bilo i dvadesetak minuta da ponovo napada na kola.

Pol Bramvel je živeo u bloku zgrada podignutom 1980. godine blizu Goldhok rouda; to su zapravo bile dve zgrade u obliku slova L, okružene grmljem. Polu i Steli zajedničko je bilo što su oboje radili u opštinskim baštama. Stela se iznenadila što je više i od Pola uživala dok je s Polovim vremešnim susedima sadila, podrezivala i potkresivala biljke. Terijeve knjige o baštovanstvu koje su do tada stajale neotvorene na polici u dnevnom boravku konačno su joj koristile.

Nije bilo tragova stopala ispred ulaznih vrata, ali možda je i njih u međuvremenu pokrio sneg.

Ona nije htela da uzme Polov ključ i pristala je da ga zadrži samo za slučaj da mu se zaključaju vrata dok je napolju.

Pol nije verovao da ona ume čita tragove i zaključuje na osnovu njih; ne bi to od nje očekivao. Stela je osetila olakšanje i ujedno se iznenadila kad je shvatila da se ih nije on prisluškivao pored statue.

Njegov stan je bio na drugom spratu. Iz stana prekoputa treštala je muzika, što Polu svakako ne bi smetalo da spava, mada je Stela podozrevala da je budan, da planira sledeći korak. Možda nije tu; možda je u njenom stanu. Smešno joj je bilo kad je pomislila kako njih dvoje špijuniraju jedno drugo, a onda se setila da su mu kola ispred kuće.

Okrenula je ključ i ušunjala se unutra.

U stanu su bile tri sobe. Pol je koristio malu sobu za igrice i popravku kompjutera. Čula je okretanje ventilatora u serverima i laptopovima

poređanim na polici.

Kuhinja i dnevna soba bile su povezane šiberom i Stela bi često uhvatila Pola kako je posmatra dok sprema večeru dok je ona sedela u dnevnom boravku. Onda bi jeli biftek i krompir iz rerne a on bi joj pričao kako je za njega poseban osećaj što je ona tu i da treba da se ponaša kao u svojoj kući.

Stela nije znala kako to da izvede.

Na stolu je bila gomila tanjira i sudova sa napola pojedenom hranom. Pol nikada nije raspremao sto posle jela; da ne bi kvario uživanje ostavljao je posuđe da se preko noći natapa u malo masne vode. U početku, privučena time što je vešto umrežavao kompjutere kod nje u firmi, njegovim dečačkim šarmom i njihovim dogovorom da „nema vezivanja”, Steli to nije smetalo, ali uskoro je to počelo da joj smeta, nadvladalo bi njenu naklonost prema Polu i ona bi odjurila da sredi kuhinju.

Na parketu u hodniku stajale su motociklističke čizme, jedna je nalegla na vrh druge kako ih je skinuo. Stela je upalila svetlo i podigla čizmu: koža je bila suva. Peta je bila samo malo istrošena dok su šare na prednjem delu đona bile tako istrošene da će se tu ukoro pojaviti rupa. Pol je hodao dočekujući se prvo na prste. Čudno.

Kese iseckanog papira trebalo je odneti na recikliranje: Pol je bio neurotičan po pitanju krađe identiteta – još jedna stvar koja im je bila zajednička.

Mora da je tek otišao u krevet; uglavnom bi se zabavljao pretraživanjem po internetu i odlazio kasnije u krevet.

Spavaća soba je plamtela od svetla: na svakoj površini nalazila se sveća, redovi malih sveća prekrivali su komodu i prozorsku dasku. Osećao se čudan miris. Pol se žalio da je alergičan na osveživače vazduha. U jednoj posudi goreli su mirišljavi štapići. Stela se saplela o gomilu posteljine.

U trenutku je shvatila šta se pred njom zbiva. Pol je ležao nag na krevetu licem nadole. A onda je videla još dve noge, razmaknutih kolena, kako mu stežu bokove. Povukla se.

Greškom je bila zaključala bravu jejl; Pol ju je stigao dok je petljala oko izlaznih vrata.

– Šta to izvodiš? – Mučio se da obuče kućni mantil.

Stela je osetila njegov miris. Mogla je da oseti i njen miris.

– Šta ćeš ti ovde?

– Špijunirao si me! – Dok je to izgovarala, Stela je znala da je pogrešila.

Pol se napio, pokupio neku ženu i doveo je u stan. Za nju je iskoristio romantične sveće koje su bile namenjene Steli. Ujutru će se kajati zbog toga; ali dozvolio je da Stela stekne pogrešan utisak, nadajući se da će i on nju napraviti ljubomornom. Nadao se da će se ona predomisliti i da će njih dvoje živeti srećno do kraja života.

Stela je bila ljubomorna, na mnogo toga, ali ne i na ono što se događalo u tom samačkom stanu.

Pol je celo veče bio tu, nameštao je sveće, naručivao gotovu hranu i sve ostalo.

– Pre bi se reklo da ti špijuniraš mene. – Pol je bio razborit.

– Izvini – prošaptala je Stela.

– Zašto ne požuriš kući svom dečaku ljubavniku i ne nađeš mu nešto da sređuje.

Pol nije mogao da odoli, a Stela je osetila da joj se on sveti. Čulo se struganje nogu iz spavaće sobe. Pol se sigurno prikazao kao nestalan tip koji se ne vezuje i nema porodicu: opušten.

– Ti me jesi špijunirao – Stela nije odustajala.

– Ja te samo volim. Reći ću joj da ide pa možemo da razgovaramo.

– Nikada nemaš vremena, posao ti je najvažniji, više ti je stalo do tvojih kompjutera i glupih dečjih igrica. – Stela nije znala otkud te reči. Zapravo, draže bi joj bilo da ga više interesuju kompjuteri nego ona. Hodnik joj se okrenuo, zidovi su se njihali kao da su od karata; u glavi joj je bubnjalo.

– Gluposti, Stela. Ti si uvek zauzeta. – Pol je zakopčao kućni mantil, čudno je gledajući.

Stavila je ključ na sto na kojem je stajao telefon i izjurila iz kuće.

Kada je stigla na drugu stranu Kju bridža na pamet joj je palo nešto što ju je uplašilo.

Ako je Pol rekao istinu onda ih je neko drugi prisluškivao pored statue.

Instinkivno je zaključala centralnu bravu i pogledala u retrovizor.

Još uvek nije videla kola iza sebe.

33.

Sreda, 19. januar 2011.

Džek je bio u Terijevoj radnoj sobi. Poslušao je Stelina uputstva da ne pali svetlo u ostalom delu kuće i ona se dok se parkirala obradovala kada je videla da kuća spolja izgleda kao da u njoj nema nikoga.

Džek je lenčario u Terijevoj stolici za radnim stolom, noge je podigao na otvorenu fioku. Pregledao je papire iz torbe sa pregradama; raspored osiguranja za kola, potvrda od Ministarstva saobraćaja, priznanice za plaćanje računa koje je Stela ostavila sa strane za overu testamenta.

Potisnula je ljutnju koju je taj prizor izazvao. Džek je pojeo pastirsku pitu, kao što mu je predložila. Miris pite joj je zapeo u grlu.

– Jeste li rešili nesporazum s Polom? – pitao je ne podigavši pogled.

– Kako ste znali…? Da, razgovarala sam s njim.

– Da pogađam: celo veče je proveo na romantičnoj večeri za dvoje.

– Tako nekako. – Naslonila se na prozorsku dasku i pogledala preko u letnju kućicu gospođe Ramzi. Pri mesečini izgledala je kao kuća iz bajke. – Verovatno je to bio neki prolaznik koji se uplašio i pobegao.

– Nikada nemojte da poverujete u nešto što je očigledno. – Džek je vratio u torbu dokument koji je čitao. Spustio je noge i otkotrljao stolicu do radnog stola.

– Jeste li našči nešto?

– Za sada ništa. Vaš otac je bio pedantan. – Džek je kuckao po kutiji sa dokumentima. – Sve je držao u savršenom redu, obeleženo datumima. Tu su programi izložbi slika sa datumom kada ih je posetio, računi sa brojem čeka i datumom plaćanja. Vidim od koga ste to nasledili. – Provukao je prste kroz kosu sklonivši je sa lica. – Krštenice, venčanice i smrtovnice. Čuvao je čak i svoje papire o razvodu iz 1974. Jadan čovek, osam godina lošeg braka.

Svetlo koje je padalo ukoso isticalo je njegovo bledilo. Stela je

priželjkivala da prestane da Terija zove „vaš tata” ili, još gore, „jadan čovek”.

– Izložbe slika? – ponovila je mehanički.

– Kao što sam rekao, nikada nemojte poverovati u ono što je očigledno. – Džek je okrenuo monitor prema sebi. – Jeste li pretraživali njegov kompjuter?

– Nisam. – Stela nije bila u kući otkako je pobegla iz nje i bila je sigurna da Džek to zna. – Pretpostavljam da ga je nabavio da bi se nečim zanimao u penziji.

– Imao je posao. – Džek je uključio mašinu. Vantilator se čuo glasno u tihoj kući i izduvao je miris spržene prašine dok se zahuktavao.

– Užas. – Na ekranu se pojavila bela pozadina sa horizontalnim sivim prugama i slovima i brojevima u fontu kurijer.

– Da možda ne znate njegovu lozinku?

– Ne. – Mora da je imao nekog tehničkog znanja – ovde je potrebna BIOS lozinka. Lopovi često isprobaju mašinu pre nego što je odnesu, a kad vide da im treba lozinka skloni su da je ostave. Samo profesionalac može da je provali. Osujetio sam krađu u Hamiltonu i lopovi su ostavili Majklov laptop jer je tražio BIOS šifru.

– Šteta što niste mogli da ih uhvatite.

– Uhvatio sam ih. Dok su operisali po spavaćoj sobi pozvao sam policiju sa telefona iz radne sobe i oni su ih sačekali ispred kuće. Ja sam pobegao kroz radnu sobu, što je bilo opasno.

Stela je imala nos za one koji izmišljaju. Džek je očigledno verovao u to što govori, tako da to nije bilo laganje u najstrožem smislu. Teri se borio sa svakojakim tipovima da bi došao do odgovora. Pitala je: – Kako to da vas ljudi ne nađu? Ja bih vas našla.

– Da, vi biste me našli, ali vi niste kao drugi ljudi. – Džek se nagnuo na stolici. – Koji je bio broj Terijevog naloga?

– Otkud znam?

– Ja znam broj nacionalnog osiguranja svog oca i registarski broj njegovih kola.

– Ako je ovo neko takmičenje, radujem se što ste pobedili – ljutito je odgovorila Stela. – Zašto bih to morala da znam?

– To bi nam sada pomoglo. – Kuckao je po tastaturi. Pojavilo se obaveštenje da je lozinka pogrešna i da pokuša ponovo. – Mislio sam da ste bili bliski s ocem.

– Prevarili ste se.

Džek je preturao po torbi s pregradama pa izvadio Terijeve obračune plate. Prešao je prstom preko papira. – Tu je. – Ukucao je šestocifreni broj: 130253.

Pogrešna lozinka, pritisnite dugme ritern i pokušajte ponovo.

– Zaključaće se posle deset pokušaja. – Džek se sagnuo dole i počešao se po gležnju. – Šta je ovo? – Pokazao je na presavijen papir napola gurnut ispod noge od stola.

– Drži sto da se ne klima. – Jak mi je on detektiv.

Džek je odigao radni sto, izvukao papir i odvio ga.

– Prazan je. – Stela je želela da se Džek okane toga.

– Ne, nije. – Izravnao je izgužvan papir. – Zašto mi Kolin Piterson zvuči poznato?

Steli to ime nije ništa značilo kada je uzela taj papir da podupre sto. Sada joj je značilo.

– On je bio osumnjičeni u slučaju ubistva Roksmit.

Sat na crkvi je odzvonio jedan.

– Hajde da ga pozovemo.

– Sigurno spava. Osim toga, ima neoboriv alibi.

– Dok se mislilo da je ubistvo izvršeno u petnaest do dvanaest, ali sada?

– Bio je na hipodromu u Donkasteru. Mislim da možemo da ga precrtamo.

– Možda zna nešto.

– Šta, na primer?

– Zar on nije renovirao gostinsku sobu? Možda je čuo nešto ali nije shvatio šta to znači.

– Ne mislite da bi policija to dosad otkrila?

– Za njih je on bio osumnjičeni, a ne svedok. Hajde, Stela, bar ćemo ga malo uzdrmati.

Dogovorili su se da ga posete sutra posle podne. Pomogao je Steli da utovari kompjuter i ostatak dokumentacije u kombi.

– Odvešću vas kući. – Bila je umorna i svesna da nije sredila kuću.

– Dobar pokušaj. Prošetaću se. – Džek se osmehnuo.

– Htela sam samo da vas odvezem – Stela se brecnula, istog trena oimislivši da to nije tačno.

Sneg je stao i ispred kuće i na putu nije bilo novih otisaka. Džek je požurio ka Nagnutoj ženi.

Kada je nestao iz vidokruga Stela je izašla iz kombija. Džek se pretvarao da može da se skriva u tuđim kućama. Kao dete koje glumi da je špijun ili Betmen. Otkriće ona gde on stanuje i nateraće ga da prestane s tim glupostima.

Stela je glavinjajući kroz sneg došla do crkve a onda na prstima do čistine u mraku, gde se nalazila statua. Džek nije bio tamo. Bez oklevanja je, jedva se probijajući kroz rastresiti sneg prošla pored podzemne železnice.

Groblje i grmlje pružalo je mnogo skrovišta. Džek će se primiriti dok ona ne ode.

Tamo gde je sneg bio ugažen i prekriven novim slojem zemljište je bilo neravno. Vratila se u Terijevu ulicu gde je na pločniku koji vodi do Trga Svetog Petra ugledala sveže tragove. Džek se, kada je stigao do Nagnute žene, okrenuo i otrčao nazad. Nadmudrio ju je. Zaustavila se i oslušnula, ali je čula samo saobraćaj na Grejt vest roudu, prometnom, mada je bilo kasno.

Tragovi stopala su se pružali ukoso do parka gde se videlo da je peta lako dodirivala zemlju a otisci stopala postali plići. Džek je potrčao, možda je pomalo želeo da ostavi utisak, a onda je stao pored kapije, čije su vodoravne šipke bile ukrašene snegom. Vrh kapije je bio bez snega tamo gde se popeo da je preskoči ili ga je samo očistio da bi je zavarao.

Stela zamalo da odustane. Samo što je Džek to od nje očekivao.

Stala je na šipku iznad katanca, podigla se i preskočila ogradu. To je i ranije radila. U kući bi pre svitanja obukla kaput preko pidžame i napunila korpu kestenjem. Tvrda trska na korpi nabrekla bi pod težinom kestenja kao božićna čarapa?

Preko plavo-belog travnjaka pale su dugačke senke. Stela je na trenutak zaboravila zašto je tu. Oči su joj se navikle na tamu i malo-pomalo razaznavala je oblike na stazi čijom ivicom Džek nije hteo da ide. Verovatno je mislio da ona neće stići toliko daleko.

Isprekidani otisci ostali su na putu kojim su njih dvoje došli, duž pločnika koji se pružao uporedo sa stazom. Izašao je napolje prekoputa kuće gospođe

Ramzi.

Uspentrala se, preskočila kapiju i otrčala do Trga Svetog Petra 48. U kući nije bilo svetla ali Džek nije glup. Nije bilo ni otisaka stopala na stazi koja vodi do vrata, a sneg na živici tise bio je netaknut. Oklevala je na tremu.

Imala je ključ, mogla je da uđe, ali bilo je kasno i bila je umorna; možda joj se pričinilo; Džek nije bio tu.

Zaustavila se pored živice. S ulaza na parking pružali su se tragovi stopala – prvo peta – toliko plitke da ih je skoro previdela, a protezali su se uz stepenice susedne kuće. To je, do 1981, bio dom Kejt Roksmit.

34.

Sreda, 19. januar 2011.

Stela je došla iz garaže do predvorja po mraku; svetla su i dalje bila pogrešno podešena i uključivala se kad ne treba. Napravila je duplikat ključa od prostorije sa kotlom za slučaj da je Pol sačeka u zasedi, ali je videla da tu nema nikoga jer nije bilo nikakvih otisaka stopala. Sneg je, ako ni za šta drugo, ba u tome bio od koristi.

Hladnoća joj se uvlačila u kosti. Škriputanje snega pod njenim čizmama odjekivalo je u bloku u kojem je sve bilo tiho. Morala je šest puta da ode po Terijeve kutije sa dokumentacijom o slučaju Roksmit i donese ih u predvorje.

Steli je laknulo kada je ušla. Bar jednom bi osetila olakšanje da sretne još nekog stanara.

Utovarila je kutije u lift i pritisnula dugme. Hodala je tamo-amo po hodniku dok nije unela sve u stan.

Knjiga koju joj je poklonio Ajvan ležela je na stolu u predsoblju gde ju je ostavila i ona ju je, ni sama ne znajući zašto, ponela u dnevnu sobu gde je sat na DVD-ju pokazivao tri i dva minuta. Na staklenom stolu za ručavanje bili su razbacani papiri o slučaju Roksmit koje su ona i Džek čitali. To ju je podsetilo na Džekovo priznanje da je poznavao dečaka.

Možda je i to slagao, ali ona mu je, ko zna zašto, verovala.

Spustila je Orkanske visove na vrh mikrotalasne pećnice dok je kuvala čaj, a onda je, sa pohabanom knjigom u jednoj ruci, i šoljom u drugoj, otišla u spavaću sobu.

Stela je slagala Džeka. Nije htela da reši slučaj da bi osvetlala obraz svom ocu kao što je Džek mislio, već da pokaže Teriju Darnelu da je bolji detektiv od njega. Noćni odlazak u Bel steps trebalo je da joj pomogne da nađe pravdu za Kejt. Sada se polako javljao novi poriv, koji Stela nije mogla da opiše rečima. Drhtala je: osećaj da je Teri tu pratio ju je još iz njegove

kuće.

Sedela je u krevetu i pila čaj, s Orkanskim visovima na kolenima, i okretala listove tanke kao flis-papir. Osim Džeki, razmišljala je, Ajvan Čelenor je jedina osoba koja je iskreno zaiteresovana za njen rad i firmu Čisto kao suza.

Pogrešio je u vezi s Orkanskim visovima – nije imala vremena da čita romane, stvarni život bio joj je dovoljno ispunjen – ali bilo joj je drago što je pomislio kako je to njena omiljena knjiga. Nešto je ispalo iz knjige i skliznulo s kreveta na pod. Sagnula se da to podigne i skoro pala. Bila je to razglednica. Okrenula ju je na poleđinu. Nije bilo markice, a tirkiznim mastilom bilo je napisano: T, pet. „Keti” x.

Rukopis je bio nečitak, kao da je zabeleženo na brzinu. Na poleđini je pisalo da je na prednjoj strani slika zimskog pejzaža u Vudlendu; videla se vila Kvin Šarlot u Kju Gardensu, krov je bio prepun snega, a kuća je bila okružena drvećam; krajolik sličan onome koji se video kroz prozor Steline spavaće sobe.

Stela je bila u nedoumici. Razglednica je sigurno Ajvanova i ako je vrati, on će možda osetiti obavezu da objasni od koga ju je dobio, skrećući njihov razgovor na teme lične prirode. Osim što su jedan drugom rekli da su jedinci i što joj je Ajvan kazao da ima sina, druge detalje o sebi nisu otkrivali.

Ako ne vrati razglednicu, to će biti krađa. Ta beleška je možda jedna od retkih uspomena na njegovu pokojnu ženu, koja se zvala Keti – ili možda nije, s obzirom na navodnike. Možda ta razglednica izgleda nevažno, ali on ju je sačuvao i Stela nije mogla da je baci, a nije želela ni da je zadrži.

Ne, razglednica nije Ajvanova; knjiga je polovna, razglednica pripada prethodnom vlasniku. Na prvoj strani nije bilo nikakvog potpisa, nije bilo imena koje počinje sa T. Knjiga je objavljena pre osamdeset godina, a na razglednici nije bilo datuma. Ajvan je kolekcionar; verovatno nije nikada ni otvorio knjigu. Stavila je razglednicu na krevet. Dokumenta o slučaju Roksmit su je naterala da u sve sumnja.

Kada je umrla Ajvanova žena? Koliko dugo su bili u braku?

Sasvim se razbudivši, Stela je okrenula prvo poglavlje i počela da čita.

35.

Sreda, 19. januar 2011.

Sara Glajd nije čula kad je njen brat ušao. Oduvek je tako bilo; Entoni je ulazio i izlazio a da to niko nije primećivao. Imao je ključ jer je to nekada bila njegova kuća, ali otkad im je umrla majka to je bila njena kuća i volela bi da njen brat pozvoni pre no što uđe. Što je još gore, Entoni se nikada nije oglašavao, već je stajao u dovratku njenog ateljea sve dok ne bi osetila njegovo prisustvo. Okrenula bi se, i eto ti njega. Nikada nije bila usamljena.

– Uplašio si me. – Stajala je pored sudopere i strugala glinu sa noktiju.

Od hladne vode koja je tekla iz rasklimane slavine bolele su je ruke.

On je bio obučen za posao pa ga nije poljubila da mu ne bi isprljala odelo. Nosio je buket cveća kao olimpijsku baklju.

– Uvek to kažeš. Šta radiš? – Zvučao je nezainteresovano.

– Ništa. – Sara je bacila mokru krpu preko skulpture u početnoj fazi; mada on u njoj ne bi video ništa više od grudve gline. Tog jutra joj nije išlo od ruke, glina je bila tvrda i teško se oblikovala.

Tog čoveka videla je nekoliko puta, ali bilo joj je dovoljno da ga samo jednom pogleda, kada je prelazio ulicu ispred njene kuće, da zapamti složene crte njegovog lica: prav nos, visoko čelo i pune usne. Njene ruke su osećale lobanju ispod žućkaste kože i u mislima je gladila fino oblikovane površine, visoke jagodične kosti i isturenu vilicu. Nije bio od onih koje je „skupljala” i čuvala u katalog, kako bi ih upotrebila kad joj zatreba uvo, položaj tela, ili brada sa rupicom. Bio je mnogo izražajniji od lica u njenim snovima. Bio je veoma lep. Sara je naučila da treba odmah da izvaja lik nekoga ko joj se neizbrisivo urezao u pamćenje. Oblikovala bi glinu, udahnula joj život i prisvojila ga.

Bila je u ateljeu od kad je svanulo, njene snažne šake spretnih prstiju bezuspešno su oblikovale, udarale i stiskale tvrd materijal; posle nekoliko

sati glina je ostala ista a ona je potisnula paničan strah da više nije vešta, da je potrošila nadahnuće. U slepoočnicama joj je pulsiralo, oči su je bolele; danas neće ništa uraditi.

Kao što se često dešavalo, Entoni ju je zatekao u tmurnom raspoloženju.

Uzalud je podsećala sebe da je uvek tako kad započinje novo delo. Sve čega se plašila desilo se, ali preživela je. Takav je život. Taj strah je ugradila u svoj rad, trudeći se da od onog što je privremeno napravi nešto večno, da u prolaznom otkrije ono neprolazno.

Sara Glajd je pretvarala ljude u skulpture koje su zurile iz niša i ćoškova.

Glave, biste i maske koje je svuda stavljala nisu mogle da razbiju tišinu u toj višespratnoj kući, i to ju je, još odmalena, obeshrabrivalo. Ni Entoni nije prekinuo tišinu dok je nepomičan – kao statua – razgovarao sam sa sobom sve dok ga nije primetila.

– Hoćeš li čaj? – Sara je odlučila da bude ljubaznija prema njemu pa ga je poljubila u hladan obraz pošto je prošla između postolja nedovršenih naručenih radova. Vrteo je letak u ruci, letak s reklamom firme za čišćenja, spušten u otvor za poštu na vratima. Nameravala je da ga sakrije od njega.

– Ovo je bilo u predsoblju. – Rekao je to kao da je namerno htela da ga naljuti ostavivši to tamo.

– Htela sam da ih pozovem. Ova kuća je previše za mene. – Glumila je nemarnost.

– Trebalo bi da uzmeš nekog s preporukom. Nemoj da se osvrćeš na sve što ti padne na otirač.

– Možeš li da mi preporučiš nekog? – Vlasnica firme zvala se Stela Darnel, ali Sara nije rekla kako se za njih odlučila jer joj se svidelo njeno ime. Takvi beznačajni razlozi često su je navodili da nepromišljeno donese važne odluke i razbesni svog brata.

– Ja nemam nikoga. – Entoni je zgužvao papir i bacio ga pravo u korpu za otpatke pored peći za pečenje gline. Nije ni pokušao da zvuči ubedljivo i Sara mu nije poverovala. On ju je kočio. U tim trenucima ga je mrzela.

– Zanela sam se, sumnjam da ću ih uopšte pozvati. – Posle smrti njenog oca njihova majka nije donela nijednu odluku a da se nije posavetovala s Entonijem. Sara mu je pružila neokrnjenu šolju i, trudeći se da bude ljubazna, potapšala ga je dok ju je uzimao od nje. Rame mu je bilo mršavo i koščato.

Podsetila je sebe da je Entoni kupovao njene radove i poklanjao ih. On je bio

njen samozvani pokrovitelj i trebalo je to da ceni.

– Čemu služe braća? – Čitao joj je misli.

– Da li treba da „služe” nečemu? – Entoni ju je nadmudrio. On nije razmišljao i govorio kao ostali ljudi. Nije joj bilo prvi put da se začudi što je on toliko uspešan; mora da je drukčiji na poslu.

– Šta mogu da učinim za tebe? Ili si došao radi reda?

– Navratio sam da vidim kako si. – Izgledao je pomalo tužno.

– Dobro sam, zašto ne bih bila? –Više od trideset godina, otkad je Entoni kupio sebi kuću, brat i sestra nisu vodili lične, poverljive razgovore; njihov odnos nije mrdnuo s mrtve tačke.

– Napolju je pasje vreme. Otkazali su mu gomilu dogovora.

– Sneg sve zaustavlja. Neverovatan je, podstiče na razmišljanje. – Nije očekivala da on to razume.

Entoni je popio malo čaja sa osmehom koji mu se nije ogledao u očima.

Sedeo je na sofi njihove majke. Nije odobravao što ju je njegova sestra donela u atelje da je ulepi glinom i umrlja farbom; sa ljutitim pogledom prihvatio je čistu krpu koju je stavila da mu zaštiti pantalone.

Zimsko sunce ugrejalo im je lica. Plima je dostigla maksimum, plaža ispod Sarine bašte iza kuće bila je potopljena, voda se popela preko Bel stepsa. Sara je znala to: vreme i smenu plime i oseke osećala je u kostima.

– Ne bih voleo da si u nevolji, da ne možeš da izađeš napolje. Imaš li dovoljno hrane?

– Dobro sam. Prestani da brineš.

Sara je otišla iza paravana i oprala šolje. Kada se vratila Entonija više nije bilo. Na stolu pored skulpture stajao je buket cveća. Proverila je krpu i bila je sigurna da nije pomerana. Kao i obično na buketu cveća nije bilo poruke, ali ona je pretpostavila da je za nju. Moraće da ga pozove i da ga pita, a onda da zahvali kako dolikuje; naljutio bi se ako mu ne bi zahvalila.

Kasnije tokom popodneva, Sara je pozvala brata. Namrgođena gospođa Vilard je kao uvek prepoznala njen glas, ali ju je kao i obično pitala za ime i bila samo malo ljubaznija kada joj se Sara predstavila. Bila je posesivna prema Entoniju i ljutila se kad je pokazivao i najmanju pažnju prema sestri.

On danas ima slobodan dan, podsetila je Saru, i otišao je na selo. Predložila joj je da zadrži cveće, jer je, nesumnjivo, bilo za nju.

Sara je bacila cveće u korpu za otpatke i ugledala je izgužvan letak firme

za čišćenje povrh izrezane žice i prljavštine počišćene sa poda. Dok je još bila u radnom stanju, kako je to ona nazivala, telefonirala je Steli Darnel.

Prijatna žena koja se javila – rekla je da se zove Džeki – kazala je da će Stela biti odsutna ceo dan, a onda joj predložila da gospođa Darnel svrati predveče, da vidi šta treba da se uradi. To je zvučalo previše službeno, ali Sara se složila. Rekla joj je da će s njom verovatno doći i gospodin Harmon koji će, ako potpišu ugovor, obaviti posao. Sara je stekla utisak da se u firmi Čisto kao suza svojski trude oko klijenata.

Kad se spremila da radi setila se cveća. Izvadila ga je iz korpe za otpatke – bile su to hrizanteme, cveće koje je najmanje volela – i stavila ih u krčag koji je napravila za svoju majku. Dok ga je spuštala na prozorsku dasku, Sara je ponovo poželela da Entoni nađe nekoga ko će uživati u takvim poklonima i ugušila je strah da je ona jedina žena do koje mu je stalo.

Taj zaključak, mada neprijatan, bio je prihvatljiviji za Saru Glajd nego da prizna kako njen brat ne mari za nju isto koliko ni ona ne mari za njega.

Podigla je krpu sa gline. Strah, koji je bezmalo iščezao kada je zakazala dolazak Stele Darnel, vratio se. Sara je posmatrala nepravilne crte lica, tapkajući po njima vlažnom krpom, i pokušala da se seti gde je videla tog čoveka koji joj je ujednom trenutku bio nadahnuće.

36.

Sreda, 19. januar 2011.

Stela se dogovorila da se sastane sa Džekom u tri izvan kancelarije u Šepards buš grinu kako on ne bi saznao da je Džeki ispričala nešto drugo; rekla joj je da popodne ide na sastanak s novim klijentom u Pedingtonu.

Džeki je izvila obrve kada je čula ime: Nik Džarvis. Kako nije imala iskustva u laganju, Stela je nehotice izgovorila ime jednog od Džekovih lažnih poslodavaca.

Zaključila je da će Džeki manje brinuti ako veruje da se ona bori sa bolnim gubitkom nego da istražuje ubistvo sa čovekom o kome ne zna ništa osim da dobro čisti i da je išao u školu sa sinom ubijene žene.

Dva razloga su je navela da ne kaže Džeku kako sumnja da je provalio u staru kuću Roksmitovih na Trgu Svetog Petra: prvo, sve dok zamišlja da može da je nasamari postoji mogućnost da mu pažnja popusti, što će joj pomoći da sazna nešto više o njemu. Drugo: nije istinski verovala da je provalio u kuću.

Džek je stajao naslonjen na haubu jedinog kombija koji još nije imao novu zelenu odoru. Stela je otkazala farbanje; nije želela da Džeku pozli.

Oprao je kosu i bio je malo manje siv u licu. Na sebi je imao čistu košulju, ispeglane pantalone i izglancane cipele. Potrudio se; Stela je nehotice mahnula.

Od Pola nije bilo ni traga ni glasa. Posle njene posete sigurno je shvatio poruku.

Dok su jurili Vestvejom smislili su priču za Kolina zidara. Stela će morati da kaže da je Terijeva ćerka, neće otkriti njihova nova saznanja i obećala je da će potisnuti predrasude. Džek će jednostavno biti Džek.

Satelitska navigacija ih je odvela u splet ulica iza Vormvud skrabs komona u senci zatvora. Teri je odrastao u blizini tog mesta; Stela nije mogla

da se seti gde.

Kolin Piterson je žveo na sredini Ulice Melitus u kućici iz tridesetih godina, beloj dvospratnici sa terasom ukrašenom visećim korpama. Ulazna vrata u skladu s gradskim propisima zamenjena su dekorativnim hrastovim vratima sa vitražom u obliku crvenih i žutih dijamanata. Prošli su između grmova potkresane kaline, betonskom stazom sa koje je sneg bio lopatom razgrnut. Džek je pozvonio, a iz kuće je doprla zvonjava kao da se iglasio Big Ben. Vrata je otvorio plavokos čovek u farmerkama i rolki, bezbojnog tena kao da je stavio podlogu za puder radi televizijskog nastupa.

– Nisam zainteresovan. Već sam rekao ovima pre vas: ne dajem izjave nikom ko mi dođe na vrata. Idite.

– Gospodine Piterson, ja sam Stela Darnel. Upoznali ste mog oca. – Stela je govorila brzo da bi mu privukla pažnju i sprečila ga da zatvori vrata.

Iskoristila je to što je on upoznao Terija.

Piterson je delovao neodlučno, ali ju je slušao.

– On ima papir iz vaše sveske. – Posegnula je u džep.

Piterson je uzeo list papira, zgužvanog od težine radnog stola.

– Ovo je moje, ali vašeg oca se ne sećam. Recite mu da nemam vremena sve do druge polovine marta, ako je još uvek zainteresovan. Šta treba da mu se uradi?

– Reč je o poslu koji ste vi uradili.

– Ako malter nije dobar to se odmah vidi. Ne vredi žaliti se kad je sve gotovo. Ako nešto ne valja, to je sigurno zbog boje ili zbog starosti zida.

– Nismo došli da se žalimo. Htela sam da… da vas pitam za vaš razgovor.

– Da budem iskren, gospođice, ovaj… ne sećam se vašeg oca, a u četiri i petnaest moram da budem u Aktonu.

– Teri Darnel. Bio je ovde pre mesec dana otprilike? – Stela se odmakla; samo gube vreme.

– Čovek malo viši od mene? Sedokos, u crnoj jakni, sa stomačićem, u kasnim šezdesetim? – Džeku se naprasno razvezao jezik i umešao se u razgovor govoreći kao stanovnik Šepards buša. Stela je bila zaboravila Terijev akcenat i morala je priznati da je Džekova imitacija bila verna. Tek tad se zapitala kako je Džek mogao da opiše Terija.

Piljila je u njega, pokušavajući da mu uhvati pogled.

Piterson se pljesnuo po butini.

– Što ne kažete? Privatni detektiv, videlo se da je bivši pandur, ali ja sam mu rekao: „Imam pamćenje kao slon, znam ko ste, izmrcvarili ste me i umalo mi uništili život”. Govorio je kao da ispred njega stoji Teri. – Hteo je da pronađe tog ubicu. Ja sam radio gostinsku sobu u kući te jadne gospođe.

Trebalo je da ga oteram a isto važi i za vas.

Razljutio se i pokušao da zatvori vrata.

Džek je stavio nogu između praga i vrata a ruku na dovratak. Stela se divila njegovoj hrabrosti, cipela će mu biti upropašćena a prsti ugruvani.

– Ovo je ćerka višeg inspektora Darnela. Tražimo odgovore umesto njega a pošto ste bili u žiži događaja nadamo se da možete da nam pomognete.

Radimo to zbog malog dečaka koji je izgubio majku, a još uvek ne zna zašto se to dogodilo.

Zar? To je bio pravi obrt. Stela je čekala: moglo je da krene dvojako.

Njihova na brzinu smišljena strategija je propala; nisu računali na to da će Piterson biti tvrdokoran.

– Tada sam dovoljno stradao zbog policije, nema potrebe da me podsećate na to. Obratio se Steli: – Rekao sam vašem ocu, sredio sam se, ponovo sam se oženio, oslobodio sam se onih krvopija iz poreskog i dobro zarađujem. – Klimnuo je pokajnički glavom. – Vas je poslao da me proverite? Previše vremena sam protraćio zbog te gospođe. Novinari i policija su prežvakali sve o meni i ispljuvali me bez izvinjenja, mada je, priznajem, vaš otac, kad je bio ovde, rekao da mu je žao.

Stela je pomislila kako je ovaj poslednji detalj bio pusta želja. Teri se nikada nije izvinjavao.

– Ne smeta vam da uđemo? – Džek je rekao tiho.

Uzdahnuvši, Piterson ih je pustio u hodnik sa glatkim zidovima.

Poveo ih je do dnevnog boravka toliko urednog kao da je pripremljen za prodaju. Tepih sa šarom mirisao je na osveživač vazduha koji neki klijenti koriste da prikriju miris pasa ili cigareta. Stela je sa bele kožne trodelne garniture u koju su ona i Džek utonuli osetila dašak mirisa zaštitne kreme.

Neko je brinuo o ovoj kući; pomislila je da priupita Pitersona da li njegovoj ženi treba posao, ali on joj je upravo nešto govorio.

– Bilo je to pre Božića; imali smo jelku tako da je morao tamo da sedi.

Rekao je kako njegova devojčica voli svetiljke na jelki. Odgovorio sam mu da se i mojoj sviđaju. Niste baš tako mali, zar ne? – Nasmejao se kreštavo. – Rekao je da će vas dovesti. Šta se desilo? Izvukao se i naterao vas da obavite njegov prljav posao!

Stela je zbacila jaknu i prebacila je preko naslona sofe.

– Možete li da ponovite ono što ste rekli Teriju? – Pitao je Džek.

Piterson je podigao pogled, a onda je, slegnuvši ramenima, nastavio: – Bio sam tamo dve nedelje u junu 1981. Proverio sam za njega svoj stari dnevnik. Otišao sam mesec dana pre nego što se desila tragedija.

– Mi ne tražimo činjenice, kojih je teško setiti se posle toliko vremena, ali voleli bismo da čujemo kakav ste utisak stekli dok ste radili tamo – Džek ga je ohrabrio. Stela je pokušala da mu uhvati pogled, ne bi li ga podsetila da njih dvoje traže upravo činjenice.

– Zašto ste bili tamo tako dugo? Malterisanje jedne prostorije sigurno može da se obavi za jedan dan? – pitala je. Džek se namrštio na nju.

– Vaš otac je postavio isto pitanje kad je prvi put došao i kao što sam i njemu rekao, radio sam i tesarske radove i krečenje. Moj posao je malterisanje i ja se i dan-danas držim toga. Ne želim više nikada da vidim četku za krečenje; sve to stajanje i premazivanje slojeva farbe jedan za drugim, a klijent nikad nije zadovoljan. Kao što sam rekao, gospođa Roksmit je sve to nadoknadila svojom ljubaznošću.

– Da li ste bili u kući? – Stela je pogledala letimično Džeka, ali on je piljio kroz prozor, ne trudeći se ni da izgleda kao da sluša. Kad bi se bar ponašao dosledno.

– Pokušala je da drži podalje svog malog sina. On je očajnički hteo da pomogne; imao je svoju četku i kanticu. I moja deca su takva. Nije baš da žele time da se bave. Možda najmlađe…

– Videli ste njenog sina? – Džek ga je prekinuo. Stela ga je uporno gledala, ali on je izbegavao njen pogled; nije imao pojma šta je timski rad.

– Na kraju je pitala jel’ mi neće smetati da dete gleda. Sedeo je u svojoj stoličici i brbljao kao vražji kanarinac. Nisam mogao da ga ućutkam.

Nadmašio je Radio jedan. Malo-pomalo, obradovao bih se kada bi dotrčao da mi pokaže svoje igračke. Za sve je imao ime. Čudno dete. Nije imao braću ni sestre pa je sklapao prijateljstva s neznancima. Nikada nisam sreo takvo dete.

– Šta hoćete da kažete?

– Uhvatio bih ga kako pilji u mene kao da mi čita misli. A onda bi opet počeo: šta radim, zašto to radim i šta će dalje biti. Držao je mistriju kao profesionalac, spreman da nanese malter. Njoj se to prilično svidelo – nisam siguran da bi se svidelo gospodinu ocu. Tačno u jedanaest sati popili bismo kafu i proćaskali. Retko se događa da su klijenti tako prijateljski raspoloženi.

– Da nije bacila oko na vas? – Stela je videla kako se Džek ukočio. Neće biti ni od kakve koristi svom mrtvom prijatelju ako ne može da bude objektivan.

– Prelepa devojka. Ja sam bio oženjen, a ona udata. Ljudi imaju pokvarene misli. Danas više nego ikada. – Sastavio je prste; koža mu je bila suva i ispucala. – Završio sam posao i otišao. Bila je usamljena, to je sve.

– Zašto to kažete? – Džek kao da se stopio s belom kožom. Stela je zaključila da je malaksao, verovatno mu trebaju vitamini.

– Nikada nisam tamo nikoga video. Očekivao bih da takva gospođa ujutru pozove na kafu druge mame – uobičajene stvari. Imala je svog sina, i to je bilo sve. Ako ne računate ujka Tonija. – Nasmejao se.

– Ko je bio ujka Toni? – Džek se nagnuo.

– Toga sam se setio kada je vaš otac bio ovde za Božić.Rekao sam dečaku da imam ujka Tonija, što mu je zagolicalo znatiželju. Hteo je da bude kao ja – mislim na dečaka – stalno je pričao o mom ujka Toniju i svom ujka Toniju. Odavno je umro, neka mu je laka zemlja. – Kolin Piterson je prebacio nogu preko noge. – Ja tada nisam imao decu. Sada imam troje. – Glasno se nasmejao što se završilo kašljucanjem sličnom stenjanju motora.

Džek je izvadio svoju kesu sa duvanom i krenuo da uvija cigaretu. Stavio ju je u tabakeru, koja je, Stela je primetila, bila puna.

– Kakav je bio ujkaToni? – Džek je pravio drugu cigaretu pa je liznuo papir celom dužinom.

– On nije postojao. Dete ga je izmislilo. Valjda je oponašao mene.

Zaboravio sam na njega dok vaš otac nije došao. Prisetio sam se gužve oko lokomotive.

– Oko čega? – Džek je zatvorio tabakeru uz škljocanje i vratio je u džep.

U sobi je bilo zagušljivo od toplote, ali nije skinuo kaput.

– Rekao je da mu je ujka Toni dao lokomotivu igračku. Morao sam da je vidim, navaljivao je, naterao me da je isprobam, znate da je poguram.

Dozvolio mi je da budem mašinovođa. – Odmahnuo je glavom.

– Kakva parna lokomotiva? – bila je zbunjena Stela: Džonatan Roksmit je nakon majčine smrti tražio od oca da mu kupi lokomotivu koju je video u izlogu, a jednu je već imao. U novinskom članku je pisalo da je Roksmit odbio da mu kupi lokomotivu da ga ne bi razmazio; nije čudo što se predomislio. Roksmit je popustio, dečak će imati dve lokomotive.

– Mora da je koštala đavo i po. Već je tada bila stara, iz mog vremena, ali u dobrom stanju, dok je se sinčić nije dokopao. Jednoga dana sve je otišlo u propast, došao je da se igra, a ja sam bio na merdevinama, radio sam tavanicu. Nisam mogao da se igram sa njim, ali on je uporno navaljivao. – Podigao je ruku da nam pokaže. – Morate to da uradite u jednom potezu sa istom smesom ili će ostati tragovi četke, tako da se nisam usudio da prekinem, ali on se žestoko razljutio. Video sam njegovu drugu stranu, podivljao je!

– Upozorio sam je da treba da bude stroža. Ja to ne bih trpeo. – Piterson se počešao po podlaktici i dodao: – Ili će im sve prolaziti.

– Jeste li videli još nekoga? – umešao se Džek.

– Ne, rekao sam, osim muža, i to samo jednom, što mi je odgovaralo. – Iksrivio je lice.

– Zašto? – Stela nije pogledala u Džeka. Kasnije će razgovarati s njim: ponašao se kao da nje nema.

– Kada je gospodin Roksmit bio u kući, morali ste da pazite na svaki detalj. Tražio je dlaku u jajetu. Odmah je primetio tavanicu. Hteo sam da mu kažem, krivite za to svog sina, ali ne bi bilo pošteno prema dečaku. Kad to radim ništa ne sme da mi odvuče pažnju, makar kuća gorela. Tavanice su nezgodne za rad!

– Kakav je bio Hju Roksmit? – pitala je Stela.

– Sitničav; imajte u vidu da tada nisam bio tako dobar majstor. Ona je rekla da joj je muž ćudljiv, a ja nisam mogao s tim da se borim. To izluđuje čoveka. – Otresao je nevidljivu trunku s naslona za ruke. Stela se pitala da li je pametno da zidar opremi kuću nameštajem od bele kože. Koliko ona zna, malter ne mogu zaustaviti ni zaštitni čaršavi ni zatvorena vrata; prodire svuda.

– Zašto tada niste rekli policiji za ujka Tonija? – oprezno je upitala.

– On je tog ujka Tonija izmislio, kao što sam vam rekao. Otac mu je bio

inženjer; najgora vrsta klijenata. Danas bih odbio taj posao. Tako su sitničavi.

Rekao bih da je bio u stanju ni za šta da ubije svoju ženu.

– Šta fali inženjerima? – Džek je to primio k srcu, Stela je pokušala da ga ćušne u nogu, ali bio je van domašaja na ivici sofe. Podsetiće ga da će na tragove naići samo ako se usredsrede na ono što je važno.

– Oni se trude da odstupanja od proračuna budu što manja. Rade sa mašinama; sve je pouzdano, nema mesta propustima, nema približnih vrednosti. Ja radim slobodnom rukom pa mora da bude grublje. Kao što sam rekao Kejt, ako ima problema, neka pogledaju britanske standarde. Moj otac je u po noći mogao da ih izrecituje, a i mene je naučio. Ako hoće da se svađa, ja odoh, rekao sam joj. Odvratila mi je da on tako razgovora i da ona zna kako će s njim.

– Mislite da ju je on ubio? – Steli je bilo nezgodno da sedi pravo između mekih jastuka.

– Rekao je da je bio sa svojom majkom. Moja prva žena je volela da kaže kako bi moja majka zbog mene bila spremna da tvrdi kako je crno belo.

– Piterson je izgledao sav važan. – Možda je to uradio. A možda i nije.

Sat na zidu odzvonio je četiri. Mehanizam nije bio skriven kao u većini satova, te je bilo teško videti koliko je sati. Stela je mislila da takav sat mnogo više odgovara inženjeru nego zidaru. Ustala je.

– Rekao sam i vašem ocu, nadam se da će ovoga puta doskočiti tom čoveku. Staću u red da ga udarim. Zbog neprilika koje mi je priredio i zbog te jadne devojke. Ljudi su nepoverljivi. Razmišljao sam da promenim ime, ali koje da uzmem i zašto bih to radio? On bi trebalo da promeni svoje.

– Možda ga je već promenio – promrmljao je Džek.

Pred vratima su se rukovali s Kolinom Pitersonom i, pomalo raskravljen, možda od olakšanja što odlaze, rekao im u poverenju: – Dobar je čovek vaš otac; neki od njih pokažu značku čim vas ugledaju. To ih uzbuđuje. – Činilo se da prvi put procenjuje Stelu. – A on je vas pustio da umesto njega idete unaokolo i prikupljate informacije, zar ne!

– Manje-više. – Poželela je da nestane, ali je naterala sebe da ostane usredsređena.

– Nije zaboravio svoje korene. – Naslonio se na kapiju, očigledno zaboravivši na sastanak u Aktonu. – Smejali smo se dok smo pričali o prošlim vremenima. Šaljiv čovek, baš me je nasmejao! Išao je u osnovnu

školu Old ouk kao i ja, samo što je on bio nekoliko godina strariji. Moja sestra Džoan ga se seća– „dasa”, rekla je! Imala je običaj da visi ispred njegove kuće – možete to da mu kažete. Još uvek navija za Kvins park rendžerse, zar ne. Rekao je da vas je jednom odvukao na utakmicu. Moji dečaci navijaju za Sperse.

– A ta kuća je u…? – Stela je upitala nehajno.

– U Ulici Primula. Zaboravio sam broj. Džoan zna. Rekao je da će vas odvesti tamo.

– Ako se još nečeg setite… – Stela je videla kako Teri lakim udarcem otvara novčanik i vadi posetnicu. Ona je, kad uveče legne, brinula da kriminalci koji imaju njegov broj ne dođu da ga ubiju. Pružila je službenu vizitkartu firme Čisto kao suza.

– Vaš otac nikada nije odustao od ovoga, divim mu se. Pozdravite ga, hoćete?

Na ulici, Džek se okliznuo i zgrabio je za ruku, te se i Stela zanela.

Ljuljali su se kao pijanci.

– Zašto mu niste rekli da je Teri mrtav? – Pustio joj je ruku.

– To nije važno.

Prvi put od Terijeve smrti, Stela Darnel je pomislila da možda jeste važno.

37.

Sreda, 19. januar 2011.

Dok su prolazili Ulicom Dukejn pored zatvora Vormvud skrabs Džeki ju je pozvala da potvrdi sastanak sa Sarom Glajd. Svidela joj se Stelina zamisao da prvom susretu s klijentom prisustvuju zaposleni da bi ostavili utisak. Stela će morati da smisli opravsanje što vodi samo Džeka.

Predložio je da ostave kombi ispred Terijeve kuće i odu do Sare Glajd tunelom za pešake. Stela je uskoro shvatila zašto. Kad su stigli do Nagnute žene on je očistio nov sloj snega i novčićem ostrugao zaleđene delove oko njenog lica i duž bedra.

Po sve gušćem mraku statua je izgledala manja a višegodišnja oštećenja bila su očigledna. Bio je to komad betona koji je tokom pola veka trpeo lagano propadanje i vandalizam. Džek je grozničavo čistio sneg, malo se zacrvenevši, otkrivajući poroznu površinu s linijama koje su razgraničavale anatomske celine tela. Steli je palo na pamet da je Džek, kao vampir, izvlačio život iz skulpture. Dok su mu ruke letele preko bedara Nagnute žene, preko njenog lica, nije više bio zombi kao sat ranije. Koliko se statua skupila toliko je Džek porastao.

Sunce je blesnulo po mrtvačkim kolima. Stela je bila pored njega, devojčica na velikom sedištu. Onako bucmasta, vrpoljila se u novim lakovanim cipelama. Očekivala je da odu u posetu kod nane i mada joj je objasnio šta je sahrana, nije shvatila. Majka ju je svačano obukla. To što je nosila haljinu, video je, pokvarilo joj je dan. Sve dok nisu stigli do Ulice Dukejn Stela je čavrljala; bilo je uzbudljivo, ceo ogroman automobil bio je samo njihov. Da li se u njemu voze zatvorenici? On to nije shvatio sve dok nije izjavila da je čovek koji ih vozi policajac kao on. Umirila se kada su usporili, a mrtvačka kola ispred njih zaklonila vidokrug.

Suzan je rekla da je suviše mala da sa četiri godine ide na sahranu, osim toga, Stela je slabo poznavala njegovu majku. On je rekao da je ona volela svoju nanu. Morao je da bude u pravu tako da ju je poveo, bez pogovora. Stela se uznemirila, a njemu je bilo žao; nije mu bilo važno da li je u pravu, samo se plašio da će ona zbog njega rasplakati.

Ulica Dukejn uskoro se raščistila; ništa ne može da zaustavi svet, čak ni njegova stara čangrizava majka. Preterao je sa cvećem, mada ga je upozorila da želi jednostavnu sahranu. Ona bi Steli posle toga dala sok i keks. Njegova porodica: njegova majka i njegova mala devojčica. Kada je rekao majci za svoje bračne probleme, onda mu je uzvratila kako bar ima „ventilator”; tako je zvala njegovu Stelu. Sunce je od ranog jutra snažno peklo. Prošli su pored zatvora. Nije trebalo da je povede. „Kada stignem tamo razgovaraću sa tvojim ocem.” Reči koje je njegova majka izgovorila na samrti izazvale su smeh u stanici, ali Steli to nije bilo smešno. „Da se nana ne skuva?” Uprla je mokrim prstom u sanduk. „Ona ništa ne oseća, ni bol ni vrućinu.”

Zadovoljna, ponovo je stavila palac u usta; nije je sprečio, ne danas.

Njegova majka nije mogla da oseti sunčevu svetlost.

Stela je nabirala čelo kao da i ona razmišlja o tome. Probleme je rešavala korak po korak, kao njena nana. Jednog dana će ga ćerka možda podsetiti na njegovu praktičnu poslovnu majku.

Stela je neprimetno gurnula ruku u njegovu i stegli su jedno drugom prste kada su mrtvačka kola ušla kroz kapiju krematorijuma. Ona neće zaboraviti svoju nanu, rekao je sebi. U pravu je što ju je doveo.

Pazi na žive, rekla bi njegova majka.

– Htela sam da zaurlam dok je onako lupetao – rekla je Stela. – Sve ono o Teriju i osnovnoj školi.

– Nisam u dokumentima video ništa o ujka Toniju, a vi?

– Naravno da nisam. Izmislio ga je – odbrusila je Stela. I Džek je znao

ponešto o izmišljanju. Stela se iznenada okrenula i napala ga: – Šta vas je spopalo tamo? Očigledno je zaključio da je to uradio Hju Roksmit, a vi ste mu stalno protivrečili. Piterson je bio tamo, trebalo bi da zna, zato ste i predložili da ga posetimo.

Džek je prislonio uvo uz podnožje statue kao da pokušava da obije sef i osluškuje da li je pogodio šifru. Stela se nadala da neće dobiti još jedan napad panton 375.

– Imao je predrasude, nije voleo Hjua Roksmita jer je Roksmit bio perfekcionista. U svetu inženjera greške nisu dozvoljene. Ako most nije dobar to se vidi – u najgorem slučaju srušiće se i svi će saznati za tvoje greške.

– Jeste li ga upoznali?

– Šta hoćete da kažete? – Džek je očistio poslednji sloj snega.

– Družili ste se sa Džonatanom Roksmitom. Jeste li upoznali njegovog oca?

– Doveo je sina u školu prvog dana. Više ga nisam video. Ćutke su koračali stanicom podzemne železnice.

U Ulici Blek lajon Stela je koračala pažljivo, da ne iskrene gležanj. Čak i kada se kuća Sare Glajd pojavila u vidokrugu Stela nije ubrzala. Džek je, otkopčanog kaputa, išao ispred nje mlatarajući rukama, a njegovi obrisi na uličnom svetlu ličili su na velikog slepog miša.

Stela je dvaput snažno lupnula zvekirom. Izvila je vrat, sigurna da njoj ne bi prijalo da živi sama u ovako velikoj kući. Gospođa Ramzi je to rešila tako što je svoju kuću kroz koju je duvala promaja napunila mrtvima, a ostale je izmislila; oni su joj pravili društvo; ali jednig od njih nije izmislila: Džek je stvarno postojao.

Džek je stao na svetlo a Sara Glajd je prestala da se smeši.

Taj trenutak je proleteo i Stela je, dok se rukovala, zaključila da je stekla pogrešan utisak kako se ta starija žena načas prestravila.

38.

Sreda, 19. januar 2011.

Rastali su se ispred kuće Sare Glajd i Džek je ponovo odbio da ga Stela poveze. Ovoga puta nije ga ubeđivala; znala je gde može da ga nađe. Nijedno od njih nije predložilo da razgovaraju o upravo održanom sastanku; ako se izuzme ono čišćenje snega sa statue, Džek je celo popodne bio turoban i mrzovoljan i Stela je jedva čekala da se raziđu sa njim kao što je, kako joj se učinilo, i on jedva čekao da svako ode na svoju stranu. Džonatan Roksmit mu je možda bio prijatelj, ali ako im se ukaže prilika da reše taj slučaj Džek će morati da ostavi po strani svoja osećanja i da se ponaša profesionalno.

Dogovorili su se da Džek dođe kod Stele sutra po podne; ujutru je bio zauzet. Stela se uzdržala i nije ga podsetila kako je rekao da u Železnici radi samo u kasnim smenama. Džek je od onih ljudi koji vole da mistifikuju svoj život da bi bili zanimljiviji, a ona svakako neće udovoljavati njegovim hirovima.

Džek se zaputio stazom prema mostu Hamersmit; moraće da otrči nazad, možda Grejt vest roudom. Hvatajući se za kapije, zidove, čak i za grane na živicama, Stela je puževim korakom napredovala Ulicom Blek lajon.

Svaki čas se osvrtala, kao što je radila dok je išla kod Sare Glajd, pazeći da ne naiđe Pol. Džek ne bi bio sumnjičav kao ona. Pribojavala se Polovog ćutanja otkako mu je banula u stan. Popela se na snega nagomilan u jarku i sakrila se iza kola sa pogonom na četiri točka.

Džek će proći s njene desne strane. Izvila je leđa da ublaži ukočenost.

Cele prošle nedelje bila je usredsređena na slučaj ubistva tako da se nije prihvatila čišćenja u smenama što joj je pomagalo da održi kondiciju.

Odustala je od čekanja i izašla na put.

Džek je bio pored Bel stepsa. Zurio je u nju. Baš je glupa: zabacio je udicu, pustio je da pliva prema njoj, a sada namotava najlon da je izvuče.

Pomerio se i ona je shvatila da gleda nekud pored nje, da je nije video.

Iskoristila je priliku i odjurila u podzemnu železnicu.

Steli je trebalo deset minuta da posrćući po snegu i ledu stigne do Trga Svetog Petra. U međuvremenu je odlučila šta će sa Džekom.

39.

Sreda, 19. januar 2011.

Kada su ljudi iz firme Čisto kao suza otišli, Sara Glajd je izašla iz kuće ne ogrnuvši ništa toplo. Nije očekivala da Entoni ponovo bane, ali je ipak oklevala na stepeniku obloženom ciglom, dok joj je leden vazduh rezao pluća. Gusta magla sakrila je reku. Država se žalila na izgubljene produktivne radne sate, povrede, zastoj u saobraćaju, saobraćajne nesreće i otkazane vozove. Kao što je rekla Entoniju, beli pejzaž pružao je priliku za razmišljanje. Stazu koja vodi do baštenskog zida očistila je tako što je razbila veliki grumen soli, jedan od onih koje je čuvala za časove vajanja za decu i posula je po ciglama, ali je ostavila sneg na stazi koja vodi do njenog ateljea kako bi znala da li je Entoni bio tamo. Da ima dovoljno posla mirne duše bi mogla da se pridruži radosti onih što su na improvizovanim sankama otišli u brda, gde uvek spremni haskiji vuku njihovu decu na saonicama kada krenu da nabave hranu. Ti ljudi su imali dušu i Sara je osećala da nije sama.

Naterala ga je da dođe do nje i on je to večeras uradio; uplašila se svoje moći. Zvao se Džek Harmon i dolaziće joj u kuću svake nedelje. Neće reći Entoniju; on bi sve pokvario.

Planirala je da ode u atelje i nastavi da vaja glavu Džeka Harmona.

Osećala se nestašnom; njenoj majci se to ne bi svidelo, a Entoni bi joj rekao da je suviše hladno, suviše kasno, da treba da bude opreznija. To izrugivanje njihovom autoritetu nije trebalo da bude važno ženi od pedeset godina, ali stare navike se teško menjaju, a njena odluka delovala joj je još uzbudljivije jer više nije bilo roditelja da je ukore ili kazne.

Naslonila se na baštenski zid, a kroz džemper njenog oca pravljen u Aranu uvukla se vlaga, toliko da su je kosti zabolele; navukla je rukave preko šaka pa se obgrlila, umirena tragovima njegovog mirisa.

Majka joj je umrla pre deset godina, otac još ranije, ali Sara još uvek nije

bila slobodna. Ljubomorno je čuvala to malo samostalnosti koja joj je ostala: ljudi su dolazili u atelje da poziraju; kada se skulptura ispeče, oni odlaze.

Plaćala im je za vreme provedeno sa njom.

Džek je bio drukčiji. Sara je bila spremna da plati visoku cenu za njega.

Na tom delu obale Temze osvetljenje je bilo slabo jer nije bilo zgrada.

Reka je bila crna kao nafta; glatka i podmukla. Na horizontu, površina je svetlucala od odraza bleštavog svetla mosta Hamersmit koje su izgledala kao zvezde padalice što nestaju i ponovo se pojave kada hladan vetar u naletima podigne vodu. Hučanje automobila na Grejt vest roudu odudarala je od neujednačenog zvuka vode koja je, s plimom, zapljuskivala izvrnutu flašu naslonjenu na ciglu, koja je virila iz mulja. Taj preteći zvuk bio je upozorenje onima koji su jeli, pili i veselili se u kafeima, pabovima i klubovima Londona usred gradske buke i meteža, da ih čeka smrt, kao i njihove pretke.

Metronomski zvuk pokazivao je da je oholi ljudski trud bezvredan. Reka je tekla i nekada kad su glavne ulice bile zakrčene lepim fijakerima, zatvorenim kočijama i upregnutim konjima. Smenjivale su se plima i oseka. Čovek je opet bio tamo. Sarina euforija opadala je sa plimom. Bio je na obali, peo se po klizavom kamenju, gacao po mulju pokretima plesača, kao da je cela obala njegova. Sara je otkinula lišće bršljana ukrućeno od mraza, a čovek je pogledao unaokolo. Nije se pomerila. Približavao se pontonskom mostu jedriličarskog kluba.

U Londonu nikada nije sasvim mračno te ga je jasno videla kako smelo stoji u plićaku dok mu voda zapljuskuje gležnjeve. Sara je zamišljala kako se ledena voda razdvaja pred njim kao pred kraljem Knutom.

Otišla je u atelje i ne paleći svetlo prišla radnom stolu. Upalila je stojeću lampu svoje majke. Abažur je izbledeo od glinene prašine i sunca. Preko neuobličene glave Džeka Harmona bila je prebačena krpa nalik velu.

Entonijev dolazak uprljao je njen atelje te je morala da ga provetri.

Zahvaljujući Džeku Harmonu, ta kuća će napokon postati njena. Skinula je krpu teatralnim pokretom kao konobar koji rastresa servijetu i sela na tronožac. Svetlost je obasjavala samo njen ćošak; ostatak sobe bio je u senci.

Nije morala da gleda da bi oblikovala njegove crte lica; mogla je da radi vezanih očiju.

Rečno korito se napunilo. Neprekidno nadolaženje i povlačenje vode koja je udarala u sluzave zidove nasipa davalo je osnovni ritam, dok je Sara radila

metodiÄ?no i mehaniÄ?ki.

Lice koje je zurilo u nju pri plavoj svetlosti zore bilo je lice koje nije videla trideset godina.

40.

Sreda, 19. januar 2011.

Neko je bio naslonjen na haubu. Stela se prikradala, poluglasno proklinjući sebe što se parkirala ispred Terijeve kuće. Promrzla zemlja škripala joj je pod nogama. Svakog trenutka će neznanac – bila je sigurna da je muškarac – prići da pretraži grmlje. Spustila je jednu granu.

Bio je to Pol. Stela se jedva ispravila na noge. Da je Teri ovde oterao bi ga. Laknulo joj je što mu je dobro.

Da ju je pratio, bio bi ispred kuće Sare Glajd. Možda nije hteo tamo da se suoči s njom i Džekom – nije želeo tuču – ali mogao je da je zgrabi čim su se razdvojili, no ipak to nije uradio. Nemoguće da ju je pratio. Pol je očekivao da je zatekne kako raščišćava Terijeve stvari; dovoljno ju je dobro poznavao i bio je siguran da ona, kako ne bi gubila dragoceno radno vreme, ovamo dolazi uveče. Džeki je u pravu, kad bi se Stela potrudila da upozna ljude, videla bi koliko je to korisno. Stela je cenila tu mudru misao, ali na svoj način. Da se potrudila da bolje upozna Pola predvidela bi da će se on previše vezati i klonila bi ga se.

Izgledao je kao da se smrzao. Stela je pretpostavila da već dugo stoji tu.

Setila se kakav je bio na obali. Laknulo joj je kad ga je Džek – a malo toga je kod Džeka delovalo ohrabujuće – ispratio. U deliću sekunde bila je ubeđena da će je Pol ubiti. To ju je začudilo: on je bio blage naravi, plašljiv i neodlučan. Ili je bar tako mislila. Takvo potcenjivanje momka ili bivšeg momka može te koštati života. Pol je bio u tom kraju na dan ubistva. Trebalo je da ga prorešeta pitanjima, ali da to radi sama po mraku bilo bi jednostavno glupo. Zašto nije otišao u policiju? Teri je rekao da se ubice vraćaju na mesto zločina; a šta ako je Pol nije pratio do reke, već je inače išao tamo?

Iskrivila je lice; razmišljanje bez predrasuda nije joj išlo naruku.

Pol je bdeo; njega nije zanimala sama Stela, hteo je da je spreči da otkrije istinu. Kad je video kombi znao je da je ona tu, ili da nije tu, ali će se vratiti.

Mogla je da ide uz Ulicu Blek lajon, skrene levo na trg pored Kros kiza i priđe kući Roksmitove sa severne strane. Za to joj, zbog snega, treba najmanje petnaest minuta. Previše; Džek će doći svakog trenutka.

Pol će ga videti.

Trebalo bi da upozori Džeka. Ili bi trebalo da upozori Pola?

Džek je lagao. Nije joj rekao da je mašinovođa ni da je poznavao Džonatana Roksmita; obećao je da će njih dvoje biti tim, ali nije odgovarao na njene pozive, nije se držao dogovora.

Pol se igrao nečim u ruci; Stela je isuviše kasno videla da je to njegov telefon i to tek onda kad je njen telefon zazujao. Imala je pet sekundi pre nego što zazvoni, prvo tiho, a onda sve glasnije. Grozničavo je gužvala jaknu pokušavajući da ga napipa; imala je previše džepova.

Našla ga je, ali se nije usudila da ga izvuče, da ga Pol ne bi čuo.

Prevrtala je ključeve, prelazeći palcem preko njih. Kompozicija za harfu koju je izabrala za Polove pozive postajala je sve glasnija. Napipala je dugme za utišavanje. Preznojavala se u postavljenoj jakni i dok je brisala lice oprezno je čučnula.

Kroz njene prste u rukavicama dopro je tih cvrkutav ton i ona je priljubila telefon uz telo da se svetlo ne bi probilo kroz granje. Na displeju je pisalo Polovo ime. Brojevi su se smenjivali: 30 sekundi, 31 sekunda… Nije odbila poziv, javila se.

Prekinula je vezu, ali prekasno; Pol je išao prema njoj. Nije bila u stanju da se pomeri. Ne sme da gubi glavu; to je Pol, on ne bi mogao nikog da ubije; pogotovo ne nju. Zatvorila je oči. Telefon je ponovo zazujao; pustila je da se uključi govorna pošta.

Kada je ponovo otvorila oči Pol je stajao pored njenog kombija i virio unutra kroz sastavljene šake. Pokušao je da otvori vrata, a onda, užasnuto je gledala, vratio ispred Terijeve kapije. Ostaće tu.

Puzila je duž žbunja dok nije stigla do cvetnih leja. Napred je bila podzemna železnica. Nakašljala se tiho pre nego što je okrenula Polov broj.

Javio se: – Tražio sam te. Zašto se nisi javila? Znam da si sve vreme tu.

– Nisam čula telefon. – Stela je znala da ne zvuči ubedljivo.

– Znam da si unutra. Napolju ti je kombi.

Pol je delovao hladno. Da nije čula njegov glas koji je dopirao preko snegom zavejane ulice posumnjala bi da je to on. Zvučao je strašno.

– U pabu sam, onom pored reke – odgovorila je bez razmišljanja.

– Ne čujem nikog.

– Sama sam.

– Otvoren je samo za tebe, je li?

– Ne, hoću da kažem, napolju sam. Zato nisam čula poziv. Htela sam da proverim poruke i videla da si zvao.

– Lepo od tebe što si mi uzvratila poziv. Jel’ on sa tobom?

– Nije. – To je bila istina. – Zašto ne ideš kući? – Znaće da je slagala ako pristane da se nađe s njim. Pol je nju bolje razumeo nego ona njega.

– Dolazim. Moramo da razgovaramo; moram da ti objasnim.

– Neću biti ovde. – Stela je slučajno prekinula vezu.

Pobegla je u senku drveća. Ona je neće zakloniti ukoliko Pol pogleda na tu stranu, ali on je otrčao prema podzemnoj železnici gledajući u zemlju.

Blizu statue se okliznuo ali se zadržao na nogama. Mogao je da primeti Džekove i Steline otiske nogu koji su se pružali od kombija prema reci, ali on nije bio detektiv. Čim je ušao u podzemnu železnicu, Stela je izašla iz zaklona i prešla preko zamrznutog travnjaka do Trga Svetog Petra. Stepenice koje su vodile do broja 49 bile su prekrivene snegom: Džek se nije vratio. Njeni sopstveni tragovi stopala bi je otkrili. Nije bilo drugog puta do ulaznih vrata, mada uvek može da se dogodi nešto neprdviđeno. Setno je pogledala kuću gospođe Ramzi u susedstvu, tamnu i praznu.

Još uvek je imala njene ključeve. Iznenada se predomislila i krenula kao po zategnutom konopcu iviciom staze, naginjući se u žvicu koja je delila baštu gospođe Ramzi od onoga što je pre trideset godina bila bašta Roksmitovih. Kada se popela na trem dugačkim koracima je došla do otirača i vireći iza stuba, osvrnula se preko ramena. U vencu svetla oko ulične lampe pored parka pojavljivali su se i nestajali razni oblici. Ponovo je padao sneg.

Njeni otisci će biti prekriveni.

U kući, oštar miris sredstva za čišćenje osvežio je ustajao vazduh. Na svetlu koje je dopiralo sa odmorišta videlo se kako se ograda oko stepeništa uvija poput spirale i nestaje u mraku. Dok joj je srce ludački lupalo, Stela je krenula gore, čvrsto se držeći za drvo namazano pčelinjim voskom. Posle

iskustva u Terijevoj kući osetila je olakšanje kada je videla da su vrata na prvom odmorištu i dalje zatvorena kao što ih je ostavila. Pregradna vrata u dnevnom boravku bila su širom otvorena; svetlost sa fracuskih prozora osvetljavala je izglancan prazan pod na kojem je gospođa Ramzi celu noć igrala.

Više neće biti nikakvih zabava, obavestila je Stelu kada je poslednji put došla kod nje, izokola joj govoreći da je time kažnjava. Stela je postala zamena za jedno od dece Izabel Ramzi baš kao što joj je crevo za usisivač bilo zamena za plesnog partnera, tako da je kazna bila namenjena njenoj deci.

Možda ju je ipak pamet napuštala; Stela je čula kako je uverenje da te porodica potkrada znak demencije. Uznemirujuća potraga za kućom za lutke uklapa se u tu teoriju.

Staklo na francuskim prozorima bilo je toliko čisto da je bilo nevidljivo.

Stela je sredila ovu sobu. Još uvek je to dobro radila.

Napolju nije videla ni Džeka ni Pola.

Sva vrata na najvišem spratu bila su zatvorena. Stela ih je namerno zatvorila da bi smanjila rizik od širenja vatre. Osetila je da je obuzima panika; Džek nije imao razloga da dođe ovamo; ona je trebalo da sredi sobe na spratu. Da li je ipak provalio unutra?

Uporno je tvrdio da ga je gospođa Ramzi pozvala u goste. Ko zna zašto, Stela mu je poverovala. Pokušala je da zaustavi zbrku pitanja i sumnji: možda i sama gubi razum. Džeki je rekla da se od žalosti može poludeti; Stela je htela da kaže kako ona nije u žalosti.

Na tepih stazi na vrhu stepenica bilo je šljunka. Ona je očistila odmorište tako da je tu mogao da dospe jedino kroz otvoren prozor. Prozor na odmorištu naspram stepeništa bio je zakucan, a čak i da je mogao da se otvori, šljunka bi bilo i na stepenicama.

Zaboravila je na tavan. Taj deo posla najmanje je volela te jojje promakao, kao što joj je promakao kod Terija, iako je želela da ga sredi dok je čistila kod gospođe Ramzi. Gospođa Ramzi joj, ko zna zašto, nikad nije tražila da ga sredi.

Gurnula je kapak i uhvatila ga dok je padao; iznad rupe su virile drvene merdevine. Pokušala je da ne misli o svom poslednjem penjanju na tavan, ali već ju je obuzimao strah. Drvene prečage su se napele kad je stala svom težinom na njih, ali su izdržale. Začudila se što nema prašine; merdevine su

bile lepljive kao da su bile namazane i glancane.

Stela je proturila glavu kroz rupu, oprezno, dok joj je u glavi bubnjalo.

Nešto je bilo prikačeno uz vertikalni nosač. Popela se gore i polako stala na poprečnu gredu. Bio je to bakelitni prekidač; okrenula ga je i svetlo je obasjalo tavan.

Hrpa kutija, knjiga, jahaćih šešira, dečji skuter i roleri ležali su među gomilom odeće, posivele od prašine. Tavan je bio deponija polomljenih i odbačenih predmeta: potpuni poraz života. Tu su bile igračke za koje je gospođa Ramzi uporno govorila da su nestale: izduvana lopta za skakanje, dečji crtež aviona koji leti iznad polja, gola lutka Sindi, i iza klimavih invalidskih kolica, džinovska kuća. Našla je kuću za lutke, ali prekasno.

Neko je spustio daske i pomerio kutije i kese da napravi prolaz; Stela je sledila ovu stazu za slučaj nužde i dobila odgovor na svoje pitanje.

Džeku nije bio potreban ključ niti poziv da dođe kod gospođe Ramzi.

Jednom kada je provalio u Roksmitovu kuću u susedstvu, mogao je da dolazi i odlazi kako mu je volja.

Nije bilo pregradnog zida za zaštitu od požara.

41.

Sreda, 19. januar 2011.

Pol Bramvel je proveo veče pijući viski fejmos graus, božićni poklon od brata i prilagodio se dkrivajući prave motive sakrije i usvajajući nove, ubedivši sebe da treba da razbistri glavu. Čim je izašao iz stana znao je da zapravo želi da vidi Stelu. Takođe je znao da je previše popio da bi vozio mada ga je noćni vazduh na trenutak zavarao da je trezan. Ipak je oklevao: na poprečne ulice nije bio bačen šljunak, nije mogao da dozvoli sebi da izgubi „bonus”.

Bonus. Pol je to mrmljao dok je padao na putokaz. Bio je slobodan, neoženjen i ne tako mlad. Čekao je da pločnik prestane da se naginje kao paluba broda, a onda se uputio ka Steli.

Kod Jangs kornera je stao. Čak i ako je Stela u svom stanu nije mogao da uđe jer je isključila zvono a kroz svoje PVC prozore neće moći da ga čuje kako viče. Njen stan je kao i sama Stela bio hermetički zatvoren; ta misao je, začudo, kod njega pobudila snažan osećaj ljubavi prema Steli. Daleko su dogurali, to mora da znači nešto. Udaljila se jer joj je umro otac; to je njena reakcija, a on bi trebalo da bude popustljiviji. Za dve nedelje mu je rođendan. Hteo je da ga provede sa Stelom, a ne sa nekom nepoznatom ženom. Ili, što je još gore, sam.

Sigurno je otišla u očevu kuću. Pošto nije htela da zapostavi svoj posao, tamo je sigurno odlazila uveče. Mada je Pol Bramvel našao izgovor da ne ide pešice sve do Brentforda, bio je u pravu kad je nagađao gde se nalazi Stela.

Pol se obradovao kada je ugledao kombi. Do sada je ubedio sebe da ga Stela voli isto koliko on voli nju. Naslonio se, zgurivši se, na njen kombi i planirao šta da joj kaže. Zahvaljujući viskiju bio je spreman da joj oprosti pesnika s nogama kao u pauka pa čak i kretena sa besnim kolima koga je video da je čeka pored reke. Kao što je uverio onu policajku, on je porodični

prijatelj koji je uvek uz nju.

Prošlo je sat vremena. U početku mu je bilo vruće od alkohola i pešačenja od početka Goldhok rouda; uskoro se rashladio i noge su mu utrnule. Neće joj telefonirati. Zamišljao ju je kako proverava svoj mobilni i zaključuje da nije bilo poziva. Njena sekretarica je natuknula da devojkama treba pružiti priliku da se užele svog partnera. Bila je u pravu; pritajio se i pre neko veče Stela je došla u njegov stan.

Možda, razmišljao je, Stela ne zna gde je on. On može da se pretvara da je kod kuće, a ona će pomisliti kako nema opasnosti da izađe. Ali trebalo bi da proveri da li je ona dobro – on se nije treznio nedelju dana kad mu je otac umro. Da, Pol Bromvel je rekao sebi, svakako treba da je pozove.

Ispričaće joj sve što zna o ubistvu Kejt Roksmit. Sada mu je bilo žao što nije dao izjavu; možda bi upoznao Stelinog oca – to bi na nju sigurno ostavilo utisak.

Pozvao je Stelu. Telefon je zvonio i zvonio i baš kada je hteo da prekine začuo je glas.

– Halo? – prošaputao je. Ljutila bi se ako bi probudio susede. Priljubio je telefon uz uvo i čuo šuštanje i gužvanje. U krevetu je sa onim čvekom.

– Stela. Ja sam, Pol. Ja… kod kuće sam. Celo veče sam kod kuće. Gde si ti? Znam gde si. – Veza se prekinula. Pozvao je ponovo.

Ostavite ime i broj i kratku poruku.

Stela nije obećala da će uzvratiti pozive, niti ih je ikada uzvratila. Pol je stisnuo pesnice kipteći od besa.

Zvonjava telefona vratila ga je u stvarnost.

–Tražio sam te. Zašto se nisi javila? Znam da si sve vreme tu. – Zaboravio je da govori tiho.

–U pabu sam, onom pored reke – odgovorila je bez razmišljanja.

– Ne čujem nikog.

– Sama sam.

– Otvoren je samo za tebe, je li?

– Ne, hoću da kažem, napolju sam. Zato nisam čula poziv. Htela sam da proverim poruke i videla da si zvao.

– Lepo od tebe što si mi uzvratila poziv. Jel’ on sa tobom?

– Nije. Zašto ne ideš kući?

– Dolazim. Moramo da razgovaramo; moram da ti objasnim.

– Neću biti ovde.

Prekinula je vezu. Pol je mogao da je čeka da se vrati u kombi ili da je presretne. Isuviše je hladno da bi i dalje stajao, rekao je sebi, tako da je, ohrabren time što je čuo njen glas, sišao, klizajući se, u podzemnu železnicu.

Dole mu je bilo lakše da trči jer nije bilo snega. Popločani zidovi i kameni pod kao da su se stapali; još uvek je bio pijan i nije smeo dozvoliti da Stela to primeti. Na pola puta pogledao je levo i desno pa se pomokrio u jarak.

Mokraća mu se pušila udarajući rasprskavajući se o pločice dok se lagano klatio. Stela je mrzela kad on mokri napolju. Ali ovo su posebne okolnosti: nije mogao da rizikuje da ona ode dok je on u toaletu.

Nameštajući pantalone, zaboravio je da zakopča šlic jer se sada zabrinuo da je možda otišla iz paba. Potrčao je uz nagib.

Za njim su jurili demoni, pokušavajući da ga zgrabe: ruke drugog čoveka bile su na njoj. Kad god bi pomislio na Stelu video bi je kako se provodi, puna života i neposredna, okružena muškarcima koji je žele. Njegova ljubomora je bila vrsta ludila.

Pab je bio zatvoren.

Naslonio se na zid da ne bi pao, a onda se popeo, saplićući se, uz tri stepenika koji su bili odbrana od poplave. Na vrhu se njihao pre nego što je nesigurno sišao do reke.

Trebalo je da ponese baterijsku lampu. Imao je mobilni telefon. Skoro je pao kad je počeo da šljapka po vodi. Voda je bila svuda unaokolo.

– …a ni kapi za piti – mrmljao je, pomalo zadovoljan sobom. Taj nitkov nije jedini koji zna poeziju. Pol je polako hodao duž obale.

Stela nije bila tamo. Ali tne mari: ona ga voli i potražiće ga; sigurno je prešla preko Grejt vest rouda, jer ne voli uveče da silazi u podzemni priolaz.

Ispred očiju igrali su mu crne prikaze, a kad je pokušao da ih rastera, dobile su pojačanje i počele da ga bodu po obrazima. Ispružio je pesnice.

– O, to ste vi!

Crni oblici su se spojili ni u šta.

42.

Sreda, 19. januar 2011.

Kada je otišao od Stele, Džek se, kao što je pretpostavila, okrenuo i otrčao nazad. Išao je duž Hamersmit terasa, hodajući po tragovima prolaznika. U Ajot gardensu sneg je bio dubok, što mu je olakšavalo hodanje.

Primetio je da nije jedini koji je došao tim putem otkad je sneg poslednji put pao. Njegov prethodnik je visok čovek, pretpostavio je, gledajući razmak između tragova stopala; neko ko se u hodu dočekivao prvo na prste.

Prešao je ceo put gazeći po tragovima. Ne sasvim precizno, čak je šutirao sneg kako bi se stari i novi otisci izmešali; to će uneti zabunu. Zaustavio se i napravio grudvu; sabivši je u ledenicu zamahnuo je i bacio je preko Hamersmit terasa. Udarila je o zid stare perionice veša, nečujno. Otrčao je do mesta gde je pala, komadići snega na besprekornoj površini. Sneg na snegu.

Zahvatio je još malo snega, i oblikujući ga rukama u rukavicama, bacio grudvu u visokom luku na mesto gde je do maločas stajao. Pun pogodak.

Dvaput je ponovio ovaj čudan postupak, svaki put vukući noge napred-nazad preko ulice. Da ga je neko primetio pomislio bi da je pijan, ili da je neki čudak, ali ne bi mu bio sumnjiv. Poskakivao je preko svojih tragova dok nije napravio zbrku otisaka u snegu.

Još jednom je otišao do Ajot gardensa, još više prikrivši svoje tragove.

Grejt vest roud je bio posut solju. Između poslovnih zgrada na južnoj strani i grmlja i drveća na severnoj, niko nije mogao da ga primeti. Moglo je da se desi da ga snimi kamera te je stavio vunenu kapu i pravio se da hramlje, jedva primetno; ako je uoče, čestitaće sebi na sposobnosti da uoče detalje.

Pravio se da se jedva penje preko barijere na Grejt vest roudu i prešao kolovoz koji je vodio prema istoku hramajući, sa rukama u džepovima i pognute glave, što zbog kamera, što iz hira.

Bilo je dva posle ponoći Džek se osećao savršeno tako sam u gradu.

Čučnuo je da napravi još jednu grudvu nadajući se da ga ništa neće sprečiti u tom naumu.

43.

Četvrtak, 20. januar 2011.

Džek nije bio sam. Trebalo je da se kreće, ali su mu noge otkazale.

Srušio se.

Trebalo je drskosti da se ušunja kroz ulazna vrata dok je domaćin stajao nadomak kanti za smeće i mnogo puta su ga skoro otkrili. Uvek je bio smiren imajući na pameti da njegov domaćin radi tačno ono što je on planirao. Oni su bili lutke u njegovom privatnom pozorištu. Ljudi vide samo ono što očekuju da vide. Ne očekuju da on bude tu pa ga i ne primećuju.

Sada se uplašio i upravo zato je bio siguran da je čovek koji razmišlja kao on ovoga puta našao njega.

Ova promena bila je neznatna; većini bi to promaklo. Nije mogao da kaže šta se promenilo. Vazduh je bio svežiji; možda je temperatura bila niža.

Verovao je u duhove a u ovoj sobi bilo ih je napretek.

To nije bio duh.

Kada se vratio s reke uverio se da na stepenicama nije bilo tragova što znači da je ušao u kuću ušao sa zadnje strane. A opet, zadnji deo kuće bio je neosvojiv: visoki zid pored Grejt vest rouda sa gustim šibljem božikovine i šljunkovitim dvorištem za odvraćanje uljeza. Vrata su imala jake katance, ali taj je znao šta treba da radi.

Kazaljke na mesinganom brojčaniku starinskog sata su se zaustavule.

Nije ga navio.

Jeste ga navio.

Kucao je.

Pravio je elementarne greške. Ova jednostavna greška bila je kao jedna od onih kakve su njegovi dobroćudni domaćini pravili.

Preko oguljenih tapeta Vilijam Moris na odmorištu pala je senka.

Sakrio se u naborima bunde da je sačeka.

Ona je silazila niz stepenice.

– Dugo vam je trebalo.

– Kako ste ušli? – zakreštao je.

– Istim putem koji ste vi koristili da plašite gospođu Ramzi, preko tavana.

– Stela Darnel je bila hladna kao led. – Sada znate kako to izgleda. Mene zanima kako ste vi ušli ovde? Ne, ne. – Došla je do poslednjeg stepenika. – Ne trudite se, ne želim da znam. Ustanite. Idemo u kuću gospođe Ramzi pre nego što oboje završimo u policijskoj stanici Hamersmit. Tamo bar smemo da uđemo, a imamo i ključ.

Džek je obgrlio kolena, misleći da će mu srce stati. Obrisao je lepljive ruke o pantalone i nije se pomerio.

– Ko sada živi ovde? – nastavila je Stela. – Samo nemojte da me zamajavate pričama o domaćinu.

Klatno sata se njihalo: tamo-amo, tamo-amo.

– Džek!

– Ja živim ovde.

– Dosta! – Bila je oštra. – Pitam vas ko stvarno živi ovde?

– Ovo je moja kuća. Ja živim ovde.

Stela je zastala sa rukom na vratima da pogleda Džeka, sklupčanog pored njenih nogu. Žena je bila opružena na obali, kože bele od svetlosti i samrtnog bledila.

– Vi ste onaj dečak. – Konačno je prošaputala. – Vi ste sin Kejt Roksmit.

Pravilni tik-tak otkucaji odzvanjali su u tišini.

– Pogrešio sam.

– Moglo bi se reći. – Stela je stajala nad njim.

– Ja razmišljam kao ubica, rekao sam vam.

– Kako da ne.

– Ja mogu da zamislim kako jedan ubica razmišlja i kako se ponaša.

Prepoznajem ih: na ulici, u kafićima, u bibliotekama, na stanicama podzemne železnice. Nisu tako malobrojni kao što mislite. Nemaju mnogo veze sa svetom; njihovo držanje prema okolini lišeno je osećanja, podrugljivo.

Kontrolišu svoj život i život drugih. – Izvadio je iz džepa tabakeru i drhtavim prstima stavio cigaretu u usta.

– Ali svaki od mojih domaćina imao je alibi: oni su počinili neke druge

zločine, na drugom mestu, ili će ih tek počiniti, ili će se nekako uzdržati da ih ne počine. Nisam ga našao, ali neću odustati dok ga ne nađem.

– Dok ne nađete koga?

– Pažnju su mi odvukli oni koji nisu kao ja, ali su mi pružili toplo i svetlo mesto za život, uz klavirsku sonatu da me uspava ili uz upaljen radio, kao da mi neko čita priču pred spavanje. Pred odlazak na spavanje, moja mama bi proverila da li je jorgan zategnut i navukla bi mi ga sve do brade, oterala bi duhove i vanzemaljce.

Džek se pljesnuo po mokrom licu i obrisao ga. Cigareta, zalepljena za donju usnu, poskakivala je dok je govorio.

– Ne razumem. – Razumela je. Džonatan Roksmit je sišao s uma.

– Ključ je u mom imenu, ali niste ga našli.

– Džek Harmon?

– Džon Roksmit.

– I dalje ne razumem. – Da bi odvratila misli, izvadila je telefon i uverila se da je Pol nije zvao. To ju je podsetilo: – Da li ste videli nekoga usput?

Džek je nije slušao. – Zar niste čitali knjigu Naš zajednički prijatelj?

– Samo Orkanske visove. Zašto bih čitala nešto što nije stvarno – odgovorila je odsutno. Kako to da Džek nije video Pola?

– To nije od Dikensa. – Džek se uhvatio za glavu. Pogrešno je protumačio znake i opet je na početku. Imao je samo plan grada ispunjen obeleženim pravcima svojih putovanja koja ga zasad nikud nisu odvela. Želeo je da ga ubica prepozna i bio je siguran da su im se putevi preplitali; srešće se. Sve što je mogao da uradi bilo je da se šćućuri na podu sobe, na poslednjem mestu na kojem je njegova majka bila pre nego što je ubijena, i da drhti kao kukavica što i jeste. Sve što je preduzeo, posete domaćinima, putovanja podzemnom železnicom, ulicama i virtuelno, pomoću strit vjua, sve je bilo uzalud. Ubica je tu negde, a on ne može da ga nađe.

– Vi ste onaj mali dečak – Stela je ponovila.

– Jesam. – Odgovorio je glasom malog dečaka.

– Da li ste živeli ovde od… odonda? – Stela nije mogla da izgovori tu reč.

– Rekao sam vam da je sin Katrin Roksmit išao u internat, a onda je otišao u inostranstvo.

– Da, rekli ste mi to. – Džek joj je rekao mnogo toga. – Šta ćemo s Hjuom Roksmitom? On vam je bio otac! – Nije ni čudo što Džek nije sumnjao u Roksmita. Stajala je u dovratku sobe; ta odaja je u kući gospođe Ramzi bila trpezarija. Pored stola – bilo je očigledno da Roksmitovi nisu pozivali u goste toliko često kao Ramzijevi – nalazio se klavir. Na njemu je bila otvorena knjiga sa partiturama. Prišla je klaviru. Bila je to zbirka Betovenovih sonata, otvorena na „Patetičnoj sonati”. Gospođa Ramzi joj je rekla da oslušne klavir koji se čuo kroz zidove. Stela nije čula ništa dok je spremala kuću. Džek je voleo Izabel; pravio se da je njen obožavalac i svake nedelje joj slao ljiljane. Time ju je usrećio.

– Vi svirate?

– Pripadao je mojoj majci.

– Nisam to pitala.

– Ne. Na visokim prozorima bile su spuštene roletne. Stela je, kad je dolazila kod gospođe Ramzi, primetila da su prozori na susednoj kući uvek zatvoreni i pošto se trudila da se ne meša u ono što je se ne tiče, nikada nije pitala ko živi u susedstvu.

Ona nije pravi detekiv. Sve do Terijeve smrti to je se nije ticalo.

– Kada je bio u Londonu moj otac je živeo ovde, ali kada je počeo da gubi poslove, prestao je da dolazi. Tetka mu je ostavila kućicu u Jorkširu, kod Vitbija. Tamo je živeo do smrti.

– Da li ste se viđali sa njim?

Džek je gledao u svoje ruke. – Ja sam ga negovao.

– Čisto je, uzevši u obzir okolnosti – Stela je primetila veselo.

– Ja održavam kuću.

Stela je klimnula glavom. Ljudi misle da znaju kako izgleda kad je nešto „čisto”. Ovo mesto bi im pokazalo da ne znaju ništa o tome.

Sklupčan na podu Džek nije bio viši od onog četvorogodišnjaka nekada davno.

– Udarila je glavu. – Otpuzao je na sve četiri do stola.

– Ko to? – Stela se vratila u predsoblje.

– Moja majka.

Skočio je na noge i otrčao uz spiralne stepenice. Stao je na krivini i provirio kroz ogradu. – Odavde mogu da vidim sto – uzbuđeno je uzviknuo.

– Šta hoćete da kažete? – mirno je pitala Stela. Majka mu je ubijena; možda nije ni čudo što se šunja unaokolo, što ima fobiju od zelene boje i izmišlja život koji mu je uskraćen, prijatelje koje nije stekao. Smrt čudno utiče na ljude; znala je to iz iskustva svojih klijenata; iz svog iskustva.

– Imala je posekotinu na čelu. Policija je došla ovamo u potrazi za tupim predmetom kojim je to moglo da se uradi i na tom stolu su našli tragove krvi.

Ako se sećate, zaključili su da se svađala sa Hjuom i da ju je on gurnuo. Čovek koji je bio u stanju to da uradi mogao je i da ubije svoju ženu, tako su razmišljali.

– Vi ipak mislite da je on to uradio? – Ivice stola s mermernom pločom bile su oštre. Jasno, Džek je dokazivao da je Hju Roksmit nedužan jer nije mogao da podnese da mu je otac ubica. Teri joj je rekao da doživotna ne mora da znači da neko zauvek čamiti u zatvoru. Čovek koji je ubio svoju žene može da bude pušten iz zatvora i da, kao najbliži srodnik, dobije starateljstvo nad decom koja su bila jedini svedoci zločina. Život je čudo.

Džek je divno izglancao sto; mermer kao da je bio živ.

– Još te vidim. – Džek je brbljao kao malo dete. Stela se trudila da bude strpljiva.

– Pravi se da se ogledaš u ogledalu – naredio je sa stepenica.

– Kom ogledalu?

– Ovalno je i ima mrlje na mestimagde je otpalo sebro. Iznad stola. – Pokazao je prstom.

Na oljuštenim tapetama video se svetliji ovalni trag; pri mutnom svetlu koje je dopiralo spolja sa uličnih svetiljki, šara na tapetama se lelujala. Nije bilo ogledala.

Pogledala se u ovalno ogledalo, s mrljama na mestima gde je srebro otpalao, ali mogla je da vidi posekotinu na čelu, i lagano je tapkala po kapima krvi, trzajući se kad bi je zabolelo.

– Sagnula se da ispravi tepih, taj tepih, i udarila je glavom. Ja sam bio ovde, gledao sam. Krio sam se u njenom garderobnom ormanu. – Džek je sišao lupajući nogama. – Nije došla da me potraži.

– Da li je vaš otac bio tamo?

– On je otišao ujuru. Nisam ga ponovo video sve dok me policija nije odvela kod njega.

– Sećate se toga?

– Nejasno.

– Imate li čajnik? – Stela je protrljala ruke. – Možete li da uključite grejanje?

– Skuvaćemo čaj i zapalićemo vatru u mojoj radnoj sobi.

Kuhinja je bila u podrumu. Ličila je na pećinu, sa zidnim ormarićima od tikovine potamnelim od starosti, relikt iz osamdesetih godina. Police su bile prepune posuđa, na velikim kukama visile su narandžaste šerpe i one od nerđajućeg čelika, a oceđivači su bili prepuni sudova. Stela je pomislila kako je među tolikim predmetima nemoguće napraviti red. Kada je Džek napunio čajnik cevi su zazveckale i zacvilele. Prepoznala je taj zvuk; čula ga je mnogo puta dok je spremala u susedstvu.

Gospođa Ramzi je govorila da dozvoljava dečaku da se igra u tišini.

Stela je tada mislila da ona govori o Lusijanu. Govorila je o Džeku.

– Jeste li rekli gospođi Ramzi ko ste?

– Izabel je znala ko sam ja. Rekla je da sam postao mašinovođa jer sam, kao i moj otac stalno tražio nešto. – Džek je iz smeđeg čajnika sa okrnjenim kljunom pljusnuo čaj u dve šolje. Na šoljama nije bilo mrlja od tanina. Ništa se decenijama nije promenilo; sve je bilo čisto, mada Stela ne bi čuvala okrnjeni čajnik. Džek je obrisao kapljice čaja sa stola i zamenio krpu na rešetki za ceđenje sudova. – Vozovima upravljam jer usput tražim njenog ubicu; to je moj razlog za sve. – Govorio je više za sebe. Izabel je doslovno rekla da on traži svoju mamu, ali on je to prećutao.

– Šta vam se desilo s rukom? – Kada su bili kod Sare Glajd zglavci mu nisu bili krvavi.

– Okliznuo sam se.

– Imali ste sreće što niste iščašili ručni zglob.

Džonatan Roksmit je poznavao gospođu Ramzi celog života. Nije bio uljez; ona ga je pozvala da dođe; oslovljavali su se po imenu. Nije radio za nju. Stela je odbacila te misli. Volela je da radi za gospođu Ramzi.

– Znaju li komšije ko ste vi?

– Samo Izabel; to je bila naša tajna. Ostali me znaju kao Džeka Harmona.

Usamljenik sam. Naravno da je vaš otac bio sumnjičav.

Stela je popila malo čaja. Tečnost joj se spustila u stomak kao zapaljena kugla.

– Razgovarali ste s Terijem?

– Otarasio sam ga se.

– Šta vam to znači?

– Pre otprilike dva meseca pokcao je na vrata i pitao za Džonatana Roksmita. Rekao sam mu da sam se doselio nedavno pa ne mogu da mu pomognem. Pošto je bio detektiv pitao je za Izabel i nije prestajao da razgovara sa mnom. Izabel nije htela da razgovara s njim. Kao i vi, izbegavala je policiju.

– Teri nije prozreo ko ste?

– Shvatio je.

– Sumnjam.

– Iz čista mira me je upitao da li sam gledao Našeg zajedničkog prijatelja na televiziji. Rekao sam da nisam. Pitao me je da li su mi roditelji dali ime po glavnom junaku, Džonu Harmonu. Znao je ko sam. – Džek je popio ostatak čaja. – Divio sam mu se zbog toga.

– Zašto mi niste rekli?

– Ne biste znali šta da kažete. Bilo bi vam neprijatno kao svima ostalima.

Ne bismo ništa uradili. – Odneo je prazne šolje u sudoperu.

– Ja nisam kao svi ostali.

– Da, sada to znam. – Okrenuo je Steli leđa. – Ne želim sažaljanje.

– Ja vas ne sažaljevam.

Džek je oprao šolje i obrisao ih. Stavio ih je na policu pored ostalih. – Ja nikom ne verujem.

– Pošteno. Verovatno ni ja ne bih da sam na vašem mestu – odgovorila je Stela pomirljivo. – Ni ja nikom ne verujem – dodala je.

Na napetom licu tog tridesettrogodišnjaka videla je senku malog Džonatana Roksmita sa ogromnim smeđim očima, nevešto ošišanog.

– Teri je zacelo otkrio da posle Kejtine smrti kuća nije promenila vlasnika. Iz novina se sticao utisak da je kuća prodata a porodica otišla.

Shvatio je da sam ja Džonatan Roksmit. Znao je da mi je ime Džon Harmon, verovatno sa glasačkog spiska. Štaviše, već smo se i ranije bili sreli – pre trideset godina. Teri nije zaboravljao lica.

Džek je bacio listiće čaja u kantu za otpatke. Stela je podigla pogled sa svog telefona, odsutno pomislivši kako Džek kao i gospođa Ramzi nije koristio čaj u kesicama. Pol još uvek nije zvao; to ne liči na njega.

– Kuća je prešla u moje ruke kada mi je ubijena majka. Kada je započeo

posao, otac je kuću prebacio na njeno ime, ako nešto krene naopako. To je bio pametan potez jer je, naravno, sve krenulo naopako.

– To je za njega mogao da bude razlog da je ubije. Dobio bi nazad kuću.

– Nećete naći motiv kao što ni vaš otac nije mogao. Nemojte se više truditi.

Džek je sigurno bio u zabludi. Teri nije povezao ta dva imena. Dok se zadihano pela za njim uz stepenice pitala je: – Da li vas je Teri saletao s pitanjima o vašem imenu?

– Pravio se da mi je poverovao. – Džek se pomerio u stranu da propusti Stelu u svoju radnu sobu. – Iznenadio sam se što nije ponovo došao. Retko grešim. Upalio je svoj laptop i blago dodao: – Pročitao sam da je umro na sajtu Bi-Bi-Si-ja.

– Mora da vam je laknulo. – Stela nije želela Džekovo sažaljenje ništa više nego što je on želeo njeno.

– Daleko od toga. Bilo mi je krivo što nisam bio iskren. Da smo zajedno radili možda bismo nešto postigli.

– Šta bi to tačno bilo?

– On je hteo da pomognete – Piterson je to zpravo rekao.

– Otkud vam to?

– Čuli ste Pitersona. Nije se iznenadio kad vas je video. Teri je pričao o vama. Hteo je da vam pokaže gde je odrastao.

– Trebalo bi da idem. Hoćete li nastaviti da radite za Čisto kao suza, ili je to bio trik da dođete do mene?

– To je bio trik. – Džek je sklonio kosu sa lica. – Ali sasvim je jasno šta su vaši prioriteti! – Svidelo mu se to kod nje. – Nastaviću da radim kod Sare Glajd; možda ćemo nešto saznati. – Imao je predosećaj o sredovečnoj grnčarki, ali ništa nije hteo da kaže dok ne dođe do dokaza. Stela traži činjenice.

– Šta ćemo sa Ajvanom Čelonerom?

– Kakve veze on ima sa ovim?

– Očekuje da mu spremate stan. – Ajvana nije bilo briga ko će da mu sprema stan, ali Stela nije htela to da mu kaže. Međutim, Ajvan će zahtevati najbolju uslugu.

– Onda ne treba da ga izneverimo. – Džek je otkucao lozinku i laptop se otvorio. – Ne mogu da dozvolim da vi spremate kod njega.

– On je samo klijent. – Stela nije znala o njemu ništa više nego što je znala o Polu, ali sama sebi se više sviđala kada je pored njega. Ljudi su u Ajvanovom društvu opušteni; on je želeo da ih usreći. Odjednom je shvatila: – Ona ga je poznavala.

– Ko to? – Džek je podigao pogled.

– Vaša majka. Poznavala je svog ubicu. Nije se opirala jer nije očekivala da će je napasti. Nije ga uzimala za ozbiljno sve dok nije bilo prekasno.

– To ste već rekli, ali nije reč o mom ocu.

– Dobro, pretpostavimo da to nije bio Hju Roksmit, ali sigurna sam da je poznavala napadača.

– Zašto? – Džek je ustao i uvijajući novinske listove počeo da ih ređa oko cepanica u malom kaminu.

– Pre neko veče na reci laknulo mi je kad sam shvatila da je čovek koji me prati Pol, znala sam da me on ne bi povredio, ali grdno sam se prevarila.

Da se vi niste pojavili ne znam koliko bi daleko otišao. On je opsesivan. – Zašto je izlazila s Polom?

– Zašto ste bili s njim ako je bio opsesivan? – upitao je Džek.

Mogao je da joj čita misli. Da li je to um ubice? Ona u to nije verovala.

– Petpostavila sam da je on običan kompjuterski inženjer. Rasklopio mi je kompjuter bez po muke, ustanovio kvar i sve ponovo sklopio. Kada je otišao, kompjuter je bio kao nov.

– Iz takvih sitnica ume da plane ljubav. Mislite da je moj otac bio kao Pol? – Džek je uplio šibicu i držao plamen ispod parčeta drveta za potpalu.

– Rekli smo da ćemo zasad ostaviti vašeg oca po strani. Vaša majka je prepoznala ubicu pa se nije opirala. Sigurna sam da je tamo otišla da bi se srela s nekim koga je poznavala. Zar se ne sećate ničeg drugog osim da je udarila glavu? Razmislite!

– Čega se sećate iz vremena kad ste imali četiri godine? – Džek je namestio list novina preko kamina. – Na sebi je imao svoje najbolje plave gumene čizme. Nešto se bilo desilo s Nagnutom ženom i mama je obećala da će paziti na nju, ali nije. – Džek je gledao kako novinski papir sija narandžastim sjajem plamena koji se hranio kiseonikom.

Novine su se zapalile a zapaljeni ugarci raspršili se po sobi. Stela je potrčala i, mašući, vratila ih u vatru. Dohvatili su ih plameni jezici.

Džek se nije pomerio.

– Tako on nije spasao svoju mamu – završio je.

Iz predsoblja je dopiralo ravnomerno kucanje starinskog sata.

– Ali ste spasli mene od Pola – rekla je Stela konačno. – Bili ste dete, šta ste mogli da uradite?

Džek je prišao radnom stolu. – Dobro, koga imamo? Pola, Marka Ramzija i zbog vas ću dodati svog oca.

– Tu je još i faktor iznenađenja.

– Kao džoker? – Namrštio se.

– Osoba na koju niko nije pomišljao: neka žena, na primer.

– Moramo da se držimo činjenica, znate to. Dodajte i sve one na koje je Teri sumnjao.

– To je bio vaš otac – Stela je rekla kao da se izvinjava.

– Ne, mislim da nije. – Džek je piljio u svoj skrinsejver: statua pored Crkve Svetog Petra, slikana sa zemlje, kroz njene skrštene ruke. Bila je to dečja perspektiva. – Mislim da je Teri imao novi trag. Kada je Piterson pomenuo parnu lokomotivu setio sam je se. Od sjajnog crvenog metala, marke trijanž i u originalnoj kutiji. U pravu je, bila je nešto posebno: nije bila puka igračka za dete. Odvezao sam je u reku.

– A šta je s vašim ujka Tonijem? Možda ga niste izmislili. – Stela je bila saosećajna, ali krila je to od Džeka.

– O čemu pričate? – odbrusio je. Ona nije umela da se pretvara.

Stela je nastavila da petlja: – Možda jeste postojao ujka Toni. Piterson je mislio da ga je dečak opoašao, ali to ne objašnjava činjenicu da je izmislio tobožnjeg rođaka.

– Oba moja roditelja bili su jedinci. Nemam nikakve ujake ni stričeve.

– Usredsredite se! Da li je postojao neki Toni?

– Nije bilo nikakvog Tonija. – Prišao je vatri i premestio jednu cepanicu na u središte plamena, a onda se vratio do radnog stola.

– Da li je tog jutra tu bio još neko osoba osim vas i vaše mame?

– Nagnuta žena. – Džek je udarao po tastaturi i na Guglu se, na strit vjuu, ukazala ulica u Stenmoru. – Nagnuta žena im je rekla da ostanu s njom, ali se njegova mama je nije poslušala i produžila je niz strminu.

– Džek, sad se ponašate čudno. – Najbolje je bilo prodrmati ga. – Reč o vama, prestanite da govorite „on”.

– Zvučite kao vaš otac.

– Ja zvučim kao da sam mrtva umorna. Idem u krevet. Ne zaboravite da odete kod Sare Glajd. Ja ću završiti kod gospođe Ramzi. Posle toga ćemo u moj stan i dobro razmotriti detalje. Dođite po mene kod gospođe Ramzi. Ili ćete biti „zauzeti”?

– Na godišnjem sam odmoru dve nedelje. Na raspolaganju sam vam.

Kada je Stela otvorila vrata vazduh je pokuljao u hodnik, a na namreškani tepih pale su pahulje snega.

Bila je mećava.Teško se kretala kroz gustu vejavicu i tek kada je ušla u svoj kombi u Ulici Rouz gardens nort pomislila je na Pola. Prešla je pogledom po okolini, ali njega nije bilo u vidokrugu.

Na Čizvik haj roudu, Steli je palo na pamet da nije pitala Džeka da li mu se svideo Teri, kada je došao u kuću Roksmitovih ili kada je Džek bio mali.

Nije pitala da li je primetio da se njen otac ne oseća dobro. Po svoj prilici nije primetio da mu nešto fali jer je očekivao da ponovo dođe. Milila je da ne bi proklizala.

Džek, kao ni Stela, nije očekivao da Teri umre.

44.

Čatvrtak, 20. januar 2011.

Sara je sredila kuću pre nego što je Džek došao. Entoni bi joj se smejao što je to uradila umesto njega. U mislima je objasnila bratu, dok je ribala tiganj, stružući ostatke hrane koja je godinama zagorevala, da taj čovek ne treba da pere ili riba iza nje. A opet, dok je ribala pocrneli pribor za kuvanje, ispirala vrelom vodom tanak sloj masnoće sa čaša, radila je baš to, čistila umesto Džeka Harmona. Sara je htela da sakrije od Džeka koliko je aljkava.

Entoni je imao mašinu za pranje posuđa; kad se pokvari on pozove majstora.

Svoje probleme rešavaš telefonskim pozivom i čekom.

Vrtela je žicu za ribanje po unutrašnim rubovima šerpe. Možda ne bi ni pozvala firmu Čisto kao suza da njen bat nije reagovao tako oholo.

Spustila je papire i neotvorenu poštu u fioku s priborom za jelo, obavestivši u mislima Entonija da se isplatilo. Našla je onoga koga je tražila.

Ne zanima je njegovo mišljenje, odlučno mu je odbrusila, zadržavši za sebe da će Džek Harmon dolaziti danima kada je Entoni u Bišopstonu.

Ovo je moja kuća i ti si dobrodošao, ali samo kada te pozovem.

Izbacila je pakovanje suvih kajsija staro dve godine i konzervu kakaa u prahu tvrdog kao kamen.

Mogu da radim šta hoću.

Uzbuđeno je radila po sobi, gurala je cipele u garderobni orman, obesila kimono iza vrata. Upravo je sa prozorske daske u kupatilu sačistila pepeo od mirišljavih štapića sebi u ruku kada je neko triput pokucao na vrata.

Džek Harmon nije bio pričljiv. Kada ga je pozvala da popije kafu pre nego što počne da radi, odmahnuo je glavom i odmah počeo da pere kuhinjske elemente.

Sara se povukla u dnevni boravak da razmisli o sledećem potezu. Nije

mogla da ode u atelje dok je Harmon u kući. Htela je njegovu fotografiju i imala je sat vremena da je pribavi.

Sačekaće dok bude usisavao na spratu i iznenadiće ga. Fotografija je bila slaba zamena za poziranje, ali će joj omogućiti da mu prouči lice i da ga nacrta, koristeći se senčenjem. Ni pomislila nije da ga upita za dopuštenje.

Za Saru Glajd Džek nije bio stvarna osoba. On neće oživeti sve dok glava ispod vlažne krpe na radnom stolu ne bude završena.

Skinula je poklopac sa objektiva i krajičkom bluze obrisala staklo i vizir, pa okrenula aparat ka mermernom kaminu koji je retko palila, jer joj je prijatnije bilo u prisnom okruženju njenog ateljea. Baterija je bila puna; aparat je bio spreman.

Džek je bio pred vratima, spremajući se da pokuca. Njegovo nečujno prisustvo podsetilo ju je na Entonija i pretpostavila je da stoji tu već neko vreme.

– Gospođice Glajd, izvinite što smetam, ali zadnja soba je zaključana a nema ključa.

– Zovite me Sara, molim vas. – Trudila se da deluje živahno i pokušala da sakrije foto-aparat ispod jastuka na sofi, ali on se otkotrljao na pod. Džek ga je podigao držeći ga za traku i ne puštajući ga.

– Izvinite ako sam vas uplašio.

Sara je osećala kako joj obrazi gore.

– Mislim da se nije pokvario. – Okrenuo ga je i uključio. – Znači, soba na spratu?

Htela je da se soba raščisti i da bude puna sunčeve svetlosti.

– Nije moja. – Dodirnula je rukom kosu, zadenuvši za uvo pramen koji se istog trena neposlušno izmigoljio. – Soba. Trebalo je tako da kažem.

– Vi jeste rekli da svuda uradim „generalku”. Ponovio je, bez ruganja, izraz koji je ona upotrebila, očigledno da bi je umirio.

– Moj brat ima ključ – to je njegova stara soba. On je deset godina stariji od mene. Znam da je glupo, ali na to se još uvek gleda i ja tu ništa ne mogu.

– Nema problema. – Objektiv je izašao; Džek ga je vratio nazad.

– Toni ima svoju kuću. Dve zapravo. – Sara nije mogla da se zaustavi i izgovarajući često ponavljane rečenice skidala je sa sebe teret nepravde. – Jednu u Londonu gde radi i kućicu na selu, a ipak još uvek ima sobu u mojoj kući. Iako ima dovoljno prostora za sebe. Majka je stala na njegovu stranu,

znate. Mislila je da je osetljiv i da mu treba zaštita. Mogao je da jede šta je hteo, dok je meni smanjivala porcije jer su me svi u porodici smatrali debelom. On se nikad nije gojio. Najgluplje stvari mogu čoveku da zasmetaju, zar ne?

– Radi. – Džek joj je pružio foto-aparat.

– Razgovaraću s njim i videću šta bi on hteo da se uradi. – Dok je izgovarala tu usputnu rečenicu, Sara je zamišljala da je to moguće. Samo je trebalo da kaže: Hoću da mi to bude gostinska soba.

Ti nemaš goste.

Zato što nemam sobu za njih.

To je moja soba.

Tata je rekao da može da bude moja kada si otišao.

On je mrtav. Ja sam sada glavni.

– Obavestite me kada budete hteli da je pospremim.

Sara je utonula u fotelju. Džek je uključio foto-aparat na prikazivanje onog što je snimljeno i Džekova glinena glava, već uobličene vilice, pojavila se na ekranu. Glačala je glinu, mesila i ponovo mesila, brisala, oblikovala: milovala je. Ovo će biti njeno najbolje delo. Džek Harmon je to sigurno video.

Džek Harmon. Ime joj je bilo poznato. Zurila je u lice na nejasne crte u kojima je na slabo osvetljenoj slici bilo nečeg avetinjskog, pokušavajući da uveri sebe kako Džek nije moga da prepozna sebe. Malo je onih koji su u stanju da prepoznaju sopstvenu lepotu. Čula je prskanje aerosola, treskanje i struganje: iznad nje, Džek je premeštao nameštaj u sobi njene majke. Krevet njene majke – za jednu osobu otkad je njen otac umro – škripao je i tandrkao dok ga je pomerao. Stela Darnel je bila u pravu, bio je detaljan. Usisivač je brujao, dok je Džek čistio ćoškove.

Kada je Sara skupila hrabrost i tiho se popela uz stepenice do odmorišta, Džek je već bio u kupatilu. Prozor je bio hermetički zatvoren posle farbanja i, kao u Entonijevoj sobi, gledao je na reku. On je imao najbolji pogled u kući.

Naišla je na usisivač: bila je to jedna od onih crvenih okruglih mašina sa očima i ustima na kućištu sličnom telu. Stidljivo joj se smeškao, dok mu se cev vijugajući gubila iz vidokruga. Daska na klozetskoj šolji je lupila.

Bio je u kupatilu. Sara je htela da ga vidi kako morki. Htela je da ga čuje. Da sazna kako to izgleda. Uključila je foto-aparat, podigla ga do lica i malo-pomalo prišla bliže.

Džek je stajao na dasci klozetske šolje, lica priljubljenog uz visoko postavljen prozor u malom kupatilu, koji se za razliku od onih nižih nije zaledio.

U ogledalu iznad lavaboa mogla je savršeno da mu snimi profil. Škljocnula je jednom, dvaput, treći put. Blenda je bila bešumna. Otrčala je niz stepenice, napolje iz kuće pa u atelje gde je pala na svoj radni sto, zadihana, oduševljena zbog svoje smelosti.

Tek kada je napravila slike i stavila ih u fasciklu označenu kao „dobavljači” u koju Entoni nikada neće zaviriti palo joj je na pamet da se zapita šta je radio Džek Harmon. Šta ga je to toliko zanimalo kad se onako zapiljio kroz prozor?

Kada je otišao popela se u kupatilo. Pločice su se caklile; nestao je kamenac kojim je kupatilo bilo umrljano otkad joj je majka umrla, kao i prljavština oko cevi. Slavine su se sijale. Sve je izgledalo kao kad joj je otac bio živ.

Poklopac je još uvek bio spušten. Uhvativši se za cev visoko postavljenog vodokotlića, Sara se popela na klozetsku šolju. Ispod nje, reka je svetlucala crno i srebrno dok ju je vetar talasao. Bila je oseka, videla se blatnjava obala; izvila je vrat, ali nije mogla da vidi šta je privuklo pažnju Džeku Harmonu.

Sara Glajd je još uvek stajala na klozetskoj šolji kad je ušao njen brat.

45.

Petak, 21. januar 2011.

– Sobu na spratu okrenutu prema reci drži zaključanu i čudno je reagovala kad sam je pitao da je otvori. – Džek je poturio dlan ispod brade da zadrži mrvice keksa. Nalazili su se u Stelinom stanu. Džek se opružio na sofi, najlonska presvlaka škripala je pri svakom njegovom pokretu.

– Kako se ponašala čudno? Htela je da joj sredimo ceo stan. – Stela se uznemirila. – Naplatila sam joj za tu sobu. Jeste li joj to rekli?

– Pa, profitirali ste. – Džek je obrisao ruke o nogavice. – Teško da sam mogao da zahtevam da sruši vrata. To je očigledno soba njenog brata i stalno je pričala o njemu, vraćala se na stare nesporazume. Gluposti između braće i sestara. – Šmrknuo je.

– Gubite vreme tamo ako ne možete da vidite kroz prozor iz te sobe.

– Ne razlikuje se mnogo od pogleda iz kupatila, dakle, ko god da je bio u toj sobi nije mogao da vidi ubistvo Katrin Roksmit. Tog dana tamo nije bilo nikog tako da nam to nimalo ne koristi.

Džek je pojeo još jedan keks od integralnog brašna. Pojeo je pola pakovanja; Stela je opet razmišljala o tome da li se on pravilno hrani. Kuhinja mu je bila dobro opremljena, a opet nije mogla da ga zamisli kako kuva.

– Naći ću nekog drugog za posao; vi ste otkrili ono što nas je zanimalo. – Da su bili kod Terija mogla je da mu podgreje pastirsku pitu. Sledeći put kad odu tamo, izvadiće pitu iz zamrzivača.

– Obećali smo joj da ćemo joj svake nedelje slati istog radnika.

– Slušaj ti njega, kao da radi u korisničkom servisu.

– Voleo bih opet da odem. – Džek je sipao sebi još kafe iz aparata. Imam predosećaj.

– Kakav predosećaj?

– Ostavio sam upaljen usisivač i popeo se da pogledam kroz prozor. Ne

mogu da se zakunem, ali imao sam osećaj da je neko ita mene, a opet, kad sam pogledao, unaokolo nije bilo nikoga.

– Možda joj se sviđate. – Stela je gubila strpljenje. Provela je celo jutro u kući gospođe Ramzi. Nije htela da prizna Džeku da je sve vreme bila ubeđena da je gospođa Ramzi tu. To bi mu podstaklo maštu. Nije mu rekla ni da je Polovo uporno ćutanje zabrinjava. Nije se javio već dva dana. U vpžnji je budno motrila oko sebe, pogledajući u retrovizore; u stanu je svaki čas proveravala da li je on napolju. Nikada nije prošlo ovoliko dugo da se ne javi; ako se poigrava njome, sve više mu uspeva.

Oglasio se interfon.

Džek je stavio prst na usta i na prstima izašao u hodnik. Dok je Stela stigla on je već dobio sliku s video-kamere. Kurir na motociklu je gestikulirao u pravcu objektiva, sa paketom ispod miške.

– Očekujete pošiljku?

– Da. Možete li da vidite da li ima nekog iza njega?

– Ne. Ako onaj vaš ima pameti, držaće se van vidokruga do poslednjeg trenutka.

– Neću da rizikujem. – Stela je uključila interfon i rekla u mikrofon: – Dugme za otvaranje ulaznih vrata ne radi, skinite kacigu dok ja siđem dole. – Okrenula se prema Džeku. – Kad uzmem paket, gledajte da li će se pojaviti Pol. Zvuk „ping” iz lifta koji se zaustavio i lupkanje Stelinih potpetica po mermernom podu razbili su grobnu tišinu.

Bio je to isti kurir koji je gospođi Ramzi dostavio ljiljane, ali ničim nije pokazao da prepoznaje Stelu. Uzela je od njega postavljenu torbu, potpisala se na aparatu i zalupila vrata za sobom. Dok se lift polako zatvarao na putu duž bloka ugledala je srebrnasti automobil, ali osim toga napolju nije bilo nikog i ničega. Da je Pol u blizini, pojavio bi se, uveravala je sebe. Baš bi volela da je tu; bar bi znala da je dobro. Njegovo ćutanje bilo je deprimirajuće. I u ovoj zgradi je vladala mrtva tišina: brzo kretanje plavog svetla naviše s broja na broj na kontrolnoj tabli bilo je jedini dokaz da lift radi.

Cveće koje je stizalo gospođi Ramzi petkom ujutru pripadalo je davno prošlom vremenu. Kuća u kojoj su bile spakovane stvari uskoro će biti prazna, bez nameštaja koji je ona održavala, i Steli se, iako je dve godine

sređivala dom gospođe Ramzi, učini da to nikada nije radila.

Džek je još uvek bio u predsoblju. Ostao je kao što ga je zamolila, što joj je ulilo nadu za sledeće što je planirala da uradi. Sela je na sofu, najlon je zaškripao, pokidala je lepljivu traku kojom je paket bio zalepljen i otvorila postavljenu kesu.

Tog jutra su u kancelariju stigle nove uniforme i ona je zamolila Džeki da joj po kuriru pošalje jednu veliku polo majicu za Džeka.

Raširila je majicu i podigla je. Na ramenu je bio utisnut logo firme Čisto kao suza, izvezen svilenim koncem panton 277 u kontrastu sa bojom majice, panton 375; izgledalo je bolje nego što je očekivala.

– Ovo će zadiviti Saru Glajd. – Odlučila se za lagani pristup.

Džek je podigao pogled s novina i prebledeo.

– Uzmite je. – Stela je stavila majicu na sto pored njega.

Džek je izjurio iz sobe. Stela nije mogla da ga čuje kako povraća – zahvaljujući zvučno izolovanim zidovima – ali se naježila i preznojila pri pomisli da on kleči ispred njene besprekorno čiste klozetske šolje. Žustro je gnječila kvalitetnu tkaninu i grdila sebe što je prenaglila kada se Džek ponovo pojavio. Mislila je da je bleđi ne može biti, ali on je bio beo kao kreda.

– Nemojte tako da me gledate. Ja nikad ne povraćam. – Išao je uza zid izbegavajući majicu, koju je ona prebacila preko naslona za ruke na sofi. – Zelena boja me tera na povraćanje dok vi praktično padate u nesvest pri samoj pomisli na povraćanje. Kakav smo mi tim! – Povukao se iza fascikli sa dokumentima spuštenoj na stakleni sto. – Dobro bi nam došao Teri.

– Kako bi nam on pomogao?

– Vi ga zaista niste voleli, zar ne? – Džek je obrisao čelo velikim komadom toalet-papira.

– Bio je loš detektiv i još gori roditelj.

– Kakva ste vi ćerka bili?

– Nisa,ja kriva što on nikad nije bio kod kuće.

– Morao je da radi. Majku ne pominjete. Koji je bio njen izgovor?

– Ona živi u Barons kortu sa svojim australijskim papagajem. – Njena majka je volela malu žutu pticum brbljivu kao ona.

– Ptica joj je draža od vas?

– Imam četrdeset četiri godine, ne treba mi majka.

– Svima nama treba majka.

Oboje su ćutali.

– Ja sam prestao da postojim za svog oca onog dana kada mi je umrla mama. Čim sam dovoljno porastao upisao me je u zabačeni drugorazredni internat. – Džek je pipao po džepu tražeći još jedan keks sve dok nije shvatio da nema više nijedan.

– Mislila sam da ste ga negovali dok je bio bolestan.

– To nas nije zbližilo. Bio je ogorčen. Svi su mislili da je on ubio svoju ženu i u odsusutvu policije, štampe i javnosti svoju ljutnju je iskaljuvao na meni.

– Vi ste verovali da je nevin.

– Znao je da nisam siguran. Deca najmanje poznaju svoje roditelje. On je nikada nije pomenuo i nikada nismo posetili njen grob. Pitao sam se da li je u stanju da ubije nekog. Znao je to.

– Šta je sa zelenom bojom? – Stela se uzdala da će svojom taktikom iznenadnog napada izlečiti Džeka. Žarko je želela da ga vidi u novoj uniformi; želela je da on bude na sledećoj brošuri firme Čisto kao suza.

– Trebalo bi da na sebi ima sunce.

– Govorite razumljive. – Stela je protresla majicu. Džek je ustuknuo.

– Naprosto je grozna. – Oči su mu bile tužne. – To je sve što mogu da kažem.

Zazvonio je telefon.

– Da? – Stela se javila.

– Stel? Dušo, ja sam, slušaj imala sam strašno čudan poziv. – Bila je to Džeki.

Pripremila se: u pitanju je sigurno klijent koji hoće kombinovane usluge, a Džeki smatra da to treba da se naplati posebno. Za Stelu su takvi zahtevi bili prilike.

– Zvao je neki čovek i rekao da je Polov brat. Tvog Pola.

– On nema… ma, nema veze.

– Trebalo je da odu sinoćna večeru, na ribu, ali Pol nije došao i ne odgovara na mobilni telefon. Njegov brat mi je rekao da se ti udaješ za njega.

Mislim za Pola.

Džeki se trudi da prikrije ljutnju što nije obaveštena, pomislila je Stela.

– Džeki, ako se ikada udam, ti ćeš to prva saznati. Zašto paniči? Pol je

odrastao čovek. Može da odustane od odlaska na večeru ako hoće.

– Nije paničio, pretpostavio je da je Pol s tobom. Očekivao je i tebe.

Rekla sam mu da ti, koliko znam, već neko vreme nisi u kontaktu s Polom.

Rekla sam da je pogrešno razumeo.

– Nisam ga videla skoro nedelju dana. – Stela je odlučila da ne pominje ono veče kad je banula Polu u stan; to bi za sobom povuklo i priznanje da je nasamarila Pola. Nije se time ponosila.

– Stvarno se nadam da nije uradio ništa glupo. Mnogo mu je stalo do tebe.

– Verovatno popravlja kompjuter negde gde nema signala.

– Na posao se nije javljao od srede.

To je bio poslednji dan kada je Stela videla Pola. Od tada je nije zvao niti joj je poslao poruku.

Spustila je slušalicu i pogledala Džeka. Izgledalo je da se vratio čitanju, naočare su mu bile na vrh nosa, posekotina na ruci izbledela je, a pogled je upadljivo odvratio od polo majice.

Džek je bio jedina osoba koju je Pol mogao da sretne na putu do paba.

Podigao je pogled.

– Okliznuo sam se na ledu, Stela – rekao je. – Jeste li proverili da nije saznao za Ajvana Čelonera? Možda vas je video s njim. Zašto ne pozovete svog ljubaznog zubara?

– Hajde da ne pričamo o Polu i o mom zubaru.

Stela je otišla u kupatilo. Dok je brisala ruke, pomislila je kako ju je Pol po svoj prilici video sa Ajvanom. Nije mogla da ga pita da li je Pol dolazio kod njega. Onda joj je nešto sinulo.

Izvadila je mobilni iz džepa i pozvala njegovu ordinaciju.

Odgovorila je ona ukočena recepcionarka.

– Htela sam da proverim kad sam bila kod Ajvana – namerno je upotrebila lično ime – pošto popunjavam zahev za refundaciju troškova.

Možda su iz osiguravajućee kompanije poslali svog predstavnika, veoma su revnosni.

– To nije uobičajeno. Ja dam pacijentima račune, a oni ih pošalju poštom.

– Niko nije dolazio da pita za mene? Da li bi se ta osoba obratila Ajvanu lično?

– Sigurna sam da ne bi. Kako god, gospodin Čeloner nije ovde, na

konferenciji je u Rimu i neće se vratiti do iduće nedelje.

– Hvala na pomoći.

Nije bilo nijednog razloga da Ajvan kaže Steli da odlazi, ali ipak je bila razočarana što to nije pomenuo u ponedeljak kad je govorio o njihovom sledećem susretu. Po svoj prilici do toga neće uskoro doći.

Džek je bio potpuno miran na sofi, dok je u rukama držao u loptu zgužvanu polo majicu firme Čisto kao suza.

– Katrin Roksmit je imala na sebi šal boje panton 375. – Glas mu je bio bezizrazan.

Stela je uzela od njega polo majicu i savila je.

– Nije je imala kad su našli njeno telo.

– Ubica ga je uzeo da ga podseća na nju. On ima kutiju sa trofejima.

Džekovo lice bilo je belo skoro kao sofa.

Stela je vratila majicu u kesu i položila je na sto van njegovog vidokruga.

– Imamo oružje kojim je izvršeno ubistvo – rekla je blago i privukla trpezarijsku stolicu uz sofu, tako da su im se kolena dodirivala: – Džek, on je zadavio vašu mamu njenim šalom.

46.

Ja sam te spasao.

Sve vreme na putu do kuće planirao je da joj to kaže. Zavese su bile navučene, svetlo upaljeno i gorela je vatra. On je bio njen junak i ništa manje nije ni očekivala.

Ti si moj, reći će i on će osetiti da je to istina.

Ušuškao ju je i obećao da će doći gore samo da na brzinu popije piće.

– Izuzetno si ugledan. – Milovala ga je po kosi. – Moraš sve učiniti da taj ugled sačuvaš. Oboje si nas spasao!

Utonula je u san. Spasao je svoj ugled, razmišljao je, posmatrajući u ogledalu u hodniku masnicu na licu. Ona je bila jedina osoba kojoj je mogao da kaže. Jednom je sa njom raspravljao o tome, osećao se bolje i sve je opet bilo kako treba.

Njegova majka je imala običaj da kaže nešto o nešto o zajedničkoj muci i kako sve izgleda lakše posle prospavane noći. Čovek je trebalo da gleda svoja posla, složila se.

Sipao je sebi prst viskija. Ruka mu se tresla te je prislonio grlić flaše na čašu, prosuvši malo po stolu. Bila je dobra prema njemu. Nije prošao nijedan dan da ne kaže to sebi.

Bilo je previše mračno da bi video gačke. Podigao je čašu prema svom odrazu na kuhinjskom staklu.

– Ti si me spasla – prošaputao je.

47.

Petak, 21. januar 2011.

Kuća gospođe Ramzi bila je završena. Njena ćerka je poslala nekoliko svetložutih plastičnih gajbi iz svoje firme: Đina – trgovina na veliko.

Napunili su ih posuđem, vazama, figuricama, knjigama; svojina sticana pedeset godina biće sklonjena. Stela je poprskala sobu mirisom sandalovine i đumbira koji je kupila u Bodi šopu i nije ga ranije koristila. Želela je da čuje utisak gospođe Ramzi mada se pribojavala da bi ga možda smatrala suviše mlakim. Nije bilo uobičajeno da pokojnikova porodica traži od firme Čisto kao suza da ukloni stvari iz kuće i Steli nije bilo pravo što ona odlučuje o tome šta da zadrži, a šta da pokloni u dobrotvorne svrhe ili odnese na recikliranje. Lusijan i Elenor nisu se javljali; gospođa Ramzi bi rekla da su nevaljali. Stela je vodila računa da ne baci nešto vredno i znala je da se Đini Kros neće svideti kad vidi koliko je gajbi napunila.

Nije bacila sveske sa spiralama ispisane krupnim slovima gospođe Ramzi koja su ostavila dubok trag na papiru s tragovima od šolja: spiskovi nedeljnih zaduženja. Još uvek su stajale na polici u njenoj spavaćoj sobi. Stela ih je pročitala, ali nije našla ništa što bi objasnilo zašto gospođa Ramzi nije rekla policiji istinu.

Svaki spisak – adresiran na Lizi, kućnu pomoćnicu Ramzijevih koja je živela s njima šezdesetih godina prošlog veka – bio je datiran a svaka obavljena stavka precrtana. Mnoge su se prenosile: stavka „Srediti Markovu radnu sobu” pojavljivala se često i nikada nije precrtana. U kući nije bilo radne sobe; Stela je pretpostavila da se to odnosi na njihovu kuću na selu.

Mnoge stavke – čišćenje, veliko spremanje – bile su prenete na decu.

Gospođa Ramzi je kuvala posebna jela: najčešće junetinu u vinu.

U poslednjoj svesci posao je obavila Stela, a ne Lizi: „Srediti ostavu za metle, podrum i počistiti podrum za ugalj”. Lopatom je ubacila vlažan ugalj u

otovr ispod pločnika, u skučenu prostoriju punu paučine debele kao tepih.

Bez ikakvog razloga je prebacila ugalj s jednog mesta u podrumu na drugo.

Gospođa Ramzi nije palila vatru. Stela će reći Đini Kros za ugalj, ali mislila je da ona neće hteti da ga uzme.

Stela nije bila glavni lik u sveskama gospođe Ramzi.

Trebalo bi da vrati ključeve, ali je to odlagala. Zaključala je kuću i otišla iza ugla do Terijeve.

Džek je stigao tačno u jedanaest pre podne baš kad je ona uključila kompjuter.

– Kako ste ušli?

– Ostavili ste zadnja vrata otvorena.

– Da, ali… Dobro. Moramo da provalimo ovu lozinku.

– Prošli put nisam uspeo. Na desktop kompjuterima BIOS se može zaobići, ali laptopovi novije generacije imaju sigurnosne čipove na matičnoj ploči. Treba nam inženjer; Pol bi to znao, ne morate ni da mu objašnjavate šta će vam. Samo sam pomislio. – Džek je kleknuo pored njene stolice i uzeo Terijevu srebrnu hemijsku olovku. Još jednom je Stela udahnula miris mešavine praška za veš i tkanine, a ne ustajali duvanski dim.

– Zaista ne možete ni da pretpostavite? Vaš otac je bio manje-više jednostavan čovek, zar ne?

– Ovo smo već prošli. Vi pamtite važne brojeve svojih roditelja, sada razumem zašto. Osim toga opsednuti ste brojevima. Svejedno, jeste li znali lozinku svog oca?

– Rođendan moje majke – odgovorio je Džek bez oklevanja, grickajući vrh hemijske olovke.

– Teri ne bi uzeo rođendan moje majke. Još uvek prigovara što ga se nikad nije setio. Još se ljuti što je Teri bio na poslu kad sam se ja rodila.

– A to beše?

– Dvanaesti avgust 1966.

– Ne, posao?

– Pucnjava u Ulici Brejbruk.

– Da li ja znam za to?

– Previše ste mladi da biste čuli za to – nadmeno je odvratila Stela. –

Kad malo bolje razmislim, i ja sam.

– Kad je to bilo? Šta je to bilo? – Izvukao je praznu policijsku svesku sa gomile koju je Stela tek trebala da raščisti.

– Ubijena su tri policajca u Ulici Brejbruk, u zapadnom Londonu, kada su prišli sumnjivoj grupi ljudi u automobilu. To je bilo odmah pored zatvora Vormvud skrabs tako da se prvo mislilo da su odbegli zatvorenici. Ja sam se upravo bila rodila i Teri je bio na putu ka bolnici u Hamersmitu, kad su ga vratili da se pridruži poteri. Nisu mogli da nađu vođu, Harija Robertsa, tri meseca. Kampovao je u Eping forestu. Teri me nije video dva dana.

– Sećam se kao kroz maglu da sam čitao o tome.

Džek je blefirao. Nije voleo kad ona zna nešto što on ne zna.

Stela je nastavila: – Soba koja se u policijskoj stanici u Hamersmitu osamdesetih godina koristila za istragu dobila je ime ulice u kojoj su ubijeni policajci: apartman Brejbruk. Odatle su vodili istragu o slučaju Kejt Roksmit. – Kotrljala je miša po podlozi; na ekranu se nije pojavila strelica. – Sada je to soba za sastanke sa slikama policajaca i spomen-pločom. To je bio najteži slučaj ubistva policajaca od 1911. sve do bombaškog napada Ire na Harods 1983, kada su takođe stradala tri policajca.

– Uzimajući u obzir tvoje mišljenje o policiji, dobro si informisana. – Džek je ustao i prišao prozoru.

– Teri mi je pokazao tu sobu.

– Onda, kad ste se rodili?

– Rekla sam, dvanaestog avgusta 1966.

– To znači da ste…

– To znači da sam starija od vas. Možemo li da se vratimo provaljivanju šifre?

– Ukucajte svoj rođendan.

– Taj datum Teri sigurno ne bi uzeo.

Džek je prišao i, nagnuvši se preko njenog ramena, ukucao: 12-08-1966.

Na ekranu je pisalo da je lozinka pogrešna.

– Rekla sam vam. – Stela se zavalila u stolici i odgurnula se od radnog stola, jedva izbegavši Džekove noge.

– Tog dana su ubijena trojica njegovih kolega i rodila mu se ćerka. Teriju je i te kako bilo stalo. – Džek se namrštio. – Jedan, dva, nula, osam, šet, šest.

Lozinka netačna, pritisnite vrati i pokušajte ponovo.

Zatresao je glavom. – U koliko sati ste rođeni?

– Otkud znam? Pretpostavljam da vi i to znate?

– Da li znate u koliko sati ste rođeni? – Džek je ponovio.

– Ne. Stela je okretala stolicu tamo-amo. Mogla bi da nabavi gajbe kao Đinine da odloži Terijeve stvari dok ne bude imala vremena da se njima pozabavi. Đina – trgovina na veliko imala je pristupačne cene.

– Gde vam je krštenica?

– U krštenici je ubeležen samo datum.

– Gde su Terijeve fascikle?

– Fascikle u vezi sa slučajem? Znate da nisu ovde, u stanu su.

– Fascikle sa ličnim dokumentima, ono što se daje advokatu.

Stela je polako lupnula torbu s pregradama boje peska koja je stajala na podu, gde ju je ostavila one noći kada je pobegla iz Terijeve kuće. Činilo joj se da se to odavno desilo.

– Već ste pokušali. To je gubljenje vremena, Džek.

– Videćemo. – Pljesnuo je rukama. – Osam šest šest!

– Šta?

– Broj koji mi je bio određen za utorak odgovara datumu vašeg rođenja.

Vidite? To je znak!

Da bi mu udovoljila, Stela je ukucala brojke.

– Nemamo sreće.

Džek nije slušao. Rasuo je papire po tepihu i prekrštenih nogu pomno ispitivao svaki list, komentarišući jedan po jedan: – Smrtovnica njegovog oca, njegovo svedočanstvo iz srednje škole – uzoran učenik – hteo je ovo da vam pokaže, što znači da nije bio toliko loš detektiv. Ovo bi trebalo da uramite i držite u kancelariji. Majka mu je umrla četiri godine posle vašeg rođenja, da li je se sećate?

– Dete sa četiri godine je suviše malo da bi nešto zapamtilo. – Njena nana.

– Verovatno. – Džek se ugrizao za palac sa strane.

Zgrbivši se iznad papira, Džek Harmon – ili Džonatan Roksmit – izgledao je kao da igra karte ili ređa svoje automobilčiće. Stela je videla, što ju je zaprepastilo, zašto je rizikovala i dozvolila tom neurednom čoveku, koji je delovao izgladnelo i starije od trideset tri godine, da uđe u njen stan i da radi

za nju. Shvatila je zašto je bila spremna da kasno noću ostane sama s njim u praznoj kući. Imala je još jedan razlog da pronađe ubicu majke Džonatana Roksmita. Morala je priznati da joj je Džek drag.

Zazvonio joj je mobilni telefon.

Bio je to Ajvan. Odgovorila je praveći se da ne zna ko zove kako on ne bi shvatio da je unela njegov broj u telefon.

– Mnogo mi je žao, ali moraću malo da odložim večeru. Na konferenciji sam u Parizu. Pedijatrijska stomatologija nije baš moj fah, ali čovek mora da bude u toku. Biću odsutan do sledeće nedelje. Mogu li da vas pozovem kad se vratim, da vidimo kako stojite s vremenom? Baš mi je neprijatno, trebalo je da vam javim ranije.

Stela je uverila Ajvana da joj to ne smeta. Istini za volju, laknulo joj je: nije joj se svidela pomisao da dva puta u nedelju dana jede u restoranu.

Likovala je što je recepcionarka u ordinaciji pogrešno razumela; rekla je da je on u Rimu.

– Evo! – Džek je mahao izbledelom ružičastom kartom. – Stela Viktorija Kejn – uzgred, Viktorija je bilo ime njegove majke. Rođena u bolnici u Hamersmitu, teška četiri i po kilograma – baš teška – u petak dvanaestog avgusta 1966. u dva minuta posle podneva. Vaši obožavani roditelji poslali su to svojim prijateljima i rođacima objavljujući da ste stigli!

Dopuzao je do radnog stola i klečeći lupkao po tastaturi kao pijanista koji svira neku melodiju.

– Jedan dva nula, pa još jednom dva. Jedan, dva nula – osam. Kladim se da je izostavio devetnaest tako da će na kraju biti dve šestice. Voilà!

Lampica na levoj strani tastature je zatreperila, ekran je poplavao i otvorio se vindovs, sa zahtevom za lozinku. Džek je ponovio redosled brojeva. Ušli su.

– Najvažniji dan u njegovom životu – rekao je Džek u po glasa.

[Izjava I. Ramzi, T Darnel 11092010. docx] Izabel Ramzi, 77. Flertuje kao devojka. Pohvalio sam joj sako i ušao iako sam policajac, a njoj se nije sviđao Hol. (Proverio: D. I. Hol – slučaj Holand 1968). Izgleda da je gospođa Ramzi

dementna, priča o deci kao da su još mala, a muž još živ. Možda se pretvara.

Pokazao sam joj isečak iz novina o otvaranju seoskog doma u Saseksu (Čarlberi). Priznala je da je lagala. Mislila je da nije ništa ozbiljno, „glupa greška”. Možda je glumila. Bio sam u Saseksu do polovine popodneva. Misli da je njen muž (profesor Mark Ramzi, u to vreme, 29. 07.

81, star pedeset šest godina, umro 1999, verovatno samoubistvo, mrtvozornik isključio nesrećan slučaj) video Kejt R. Ne zna i nije ga nikada pitala. Možda ga pokriva. „On je lekar.

Potpisao je zakletvu”. Preterano naglašava kako njen muž nije znao za tu „glupu grešku”. Rekao sam joj da je mogu prisiliti da svedoči protiv muža: pokušala je da okonča razgovor. Kada sam joj rekao da Ramzi nije dao izjavu koja bi se kosila sa njenim svedočenjem zaključila je: „Voleo me je.” To je ponovila nekoliko puta, lagala je verovatno zato što ne može da se seti, a ne da bi prikrila dokaz.

Napomena: Video vizitkartu firme Čisto kao suza na frižideru I. R. Pozvati S. Pokušao da dođem do D. I. Ričarda Hola; umro 2001.

Razgovarati sa SD pa posle sa MC. – Teri je umeo s ljudima – primetila je Stela kada su oboje pročitali dokument na desktopu. – Ipak je razgovarala sa policijom.

– Nisam znao – priznao je Džek.

Izgleda da je Teri pravilno procenio gospođu Ramzi: nije ga šarmirala –

rekao je Džek. – Nije razgovarao s vama. – Stavio je prst na inicijale SD. – Imao je pogrešan broj – priznala je Stela. Nakašljala se: – Moramo da se pozabavimo Markom Ramzijem. Tu nešto nije kako treba.

– Mislim da Teri nije išao u tom pravcu. – Džek je grizao palac.

Uprkos tome Stela je podvukla Marka Ramzija na njihovom spisku osumnjičenih, tako da ih je bilo četvoro: Hju Roksmit, Mark Ramzi, Pol (koji se sigurno nije računao, ali ga je ona ipak ostavila) i neko nepoznat: NN lice, kako se to kaže policijskim žargonom.

Petnaest minuta su pretraživali Terijev kompjuter, ali ništa više nisu našli.

Sudeći prema računu koji su našli u njegovoj fascikli, Teri je nedavno nabavio kompjuter. Nije napravio nijedan više nijedan dokument.

Džek je otvorio pretraživač da nađe petodnevnu vremensku prognozu.

– Šta vas briga? Vi ste uglavnom u podzemnoj železnici.

– Nisam kada pešačim.

– Pešačite! Kuda?

– Zavisi od toga na kojoj sam stranici.

– Šta hoćete da kažete? – Stela je pogledala na sat. Bilo je tek dvadeset pet do dvanaest. Bilo joj je žao što se neće sastati sa Ajvanom; posle svega prijala bi joj čaša vina.

– Našao sam plan Londona u vozu za Ričmond. Na svakoj stranici bilo je nešto ispisano hemijskom olovkom. Prvo sam mislio da su to neke dečje žvrljotine, ali kada sam bolje pogledao video sam da linije obeležavaju određen put. One su znak.

– Znak za šta? – Mislila je da sve teče suviše glatko.

– Saznaću tek posle svih putovanja. Svako putovanje prvo obavim preko strit vjua pre nego što zaista pređem taj put. To ne znači da varam, reč je samo o drugačijem viđenju stvari.

– Zašto bi to bilo varanje? Zar to nije samo znak da je neko zaboravio svoj plan grada?

Džek je pipkajući po kaputu našao prljav i pohaban plan grada Od A do Š. Stela je ponovo pomislila na odlazak kod psihoterapeuta. Ne bi volela da Džek zastrani. Bukvalno.

– Pokazaću vam. – Kliknuo je na gugl mape.

Stela ga je zgrabila za ručni zglob: – Stanite! Vidi se šta je poslednje gledano. Zašto se toga nisam setila? Možemo da vidimo sve šta je Teri tražio.

– Ja ću sutra da prepešačim put sa poslednje stranice. – Džek je piljio u knjigu. Zastao je, a zatim rekao: – Izabel je volela moje priče.

– Steli je bilo teško da poveruje u to. Gospođa Ramzi nije bila dobar slušalac. Povukla je monitor ka sebi.

– Obratite pažnju, Džek. Gde je Bišopston?

– U istočnom Saseksu. Tamo je odrasla moja majka. Sahranjena je na tamošnjem groblju. Znate to; piše u beleškama. Nalazi se blizu grada… kako se zvaše? – Džek je podigao pogled i prešao prstom niz ekran. – Evo, Siford.

U svakom slučaju, kad ne radim idem na ta putovanja prateći…

– Siford. Sigurni ste?

– Tako piše.

– Teri je umro u Sifordu.

Džek je naglo okrenuo glavu. Gurnuo je knjigu nazad u džep i uhvatio se za radni sto da se ne bi srušio. Zgrabio je od Stele miš i povećao prozor.

– Nenadmašni ste, Stel. – Udarao je naslon za ruke na Stelinoj stolici.

Niko osim Terija i Džeki nije je zvao Stel.

Džek je prešao na Gugl strit vju. – Mora da je vaš otac otišao na njen grob ili tamo gde je živela. Zašto je to uradio?

– Kao što je komisija otišla da vidi gde je Dajana poginula? – primetila je Stela.

– Ne, ovo je bilo nešto drugo.

– Automobil mu je još uvek u Sifordu, htela sam da odem po njega! – uzviknula je Stela.

– Hajdemo. – Džek se oslonio na radni sto da bi lakše ustao. Zakopčao je kaput.

Stela je u programu strit vju ukucala Ulica Brod. Na ekranu se iz gomile piksela uobličila glavna ulica u kojoj je Teri umro. Pomerala je kursor duž ulice do prodavnice Koop na levoj strani. Većina slika za strit vju napravljena je pri bleštavoj sunčevoj svetlosti, tako da je sve delovalo lepše nego inače, ali tog dana kada je ovo snimljeno bilo je tmurno, hladno i sipila je kiša.

Bezmalo je očekivala da vidi Terija kako ulazi u supermarket da kupi nešto za doručak. Kursor je izmakao kontroli i ona se našla u sledećoj ulici: jedna prilika kretala se prema kameri. Steli se učinila poznata, ali u svom poslu sretala je mnogo ljudi koji su se spajali u određene tipove. A među ljudima istog tipa mnogo je sličnosti.

– U Terijevim kolima se možda nalazi veoma važan trag! – Džek je bio kao lovac na blago. Otkad je saznala ko je on zapravo Stela nije mogla da se oslobodi utiska da je on mali dečak za koga je sve igra. Uprkos podočnjacima i borama oko usta s kojima je izgledao kao da je bliži četrdesetoj a ne tridesetoj, Džek joj je delovao kao četvorogodišnji dečak.

Džek je pogledao u ekran pitajući se zašto se stela pažljivo zagledala u Koop. On je zbog svoje ubijene majke na statičkom pejzažu strit vjua proveo onoliko vremena koliko i na tim ulicama, proučavajući nepoznata lica na suncem obasjanim pločnicima. Od 27. jula 1981. njegov život ima samo jednu svrhu. Dodirnuo je Stelu po ramenu: – Teri je imao težak infarkt i nije bio svestan. Gadno je kada se čovek seća bola ili preživljenog šoka. Onima koji ostaju posle njega je teže.

Stela je isključila kompjuter.

– Ići ćemo podzemnom železnicom kako bismo se vratili Terijevim kolima i usput razmotrili detalje.

Stela nije dodala da želi Džekovo društvo.

48.

Petak, 21. januar 2011.

Bišopston je bio udaljen manje od dva i po kilometra od puta A259 na deonici od Brajtona do Istborna, ali kako se nije izleazio direktno na put i bio je potpuno neoznačen, zatrpan snegom delovao je zabačeno i zaboravljeno.

Otkako su krenuli iz Siforda Stela je držala uključen klima-uređaj, ali Terijeva kola se nisu zagrejla ni kad su stigli do crkve.

U Sifordu su pretražili kola, čučeći pored pragova i zavirujući ispod sedišta, ali Teri je bio uredan čovek te nije bilo upotrebljenih papinih maramica ni omota žvakaćih guma; nisu našli ništa.

Bilo je kasno popodne; putovali su već dva i po sata. Krenuli su bili vozom na liniji Apminster distrikt do stanice Viktorija. Da bi izbegla prepirku Stela je predložila je da uzmu taksi, ali Džek nije bio za to. Imao je službenu propusnicu za podzemnu železnicu i Stela je, misleći da će mu prijati da bude glavni, pristala. Insistirao je da sede okrenuti u smeru kretanja voza, u prednjem vagonu i ne skidajući pogled sa vrata mašinovođine kabine, stiskao je i opuštao levu ruku, kao kad dete zamišlja da vozi. Stela je imala razumevanja; levom nogom je „kočila” na raskrsnicama i u krivinama kad god bi je Džeki vozila.

U Luisu su preseli na voz za Siford. Tamo su, teško se krećući po zaleđenim pločnicima, pored crkve, policijske stanice i pošte došli do široke Ulice Kozvej koja je vodila do obale, gde je Stela ostavila Terijeva kola.

Automobili su bili prekriveni snegom tako da je Džek išao napred i čistio registarske tablice dok nije našao tojotu.

Nijedno od njih dvoje nije pomišljalo da je rizično pomerati kola. Sneg je bio nagomilan oko točkova ali u prtljažniku su našli malu lopatu – bio je tu i trougao kao i komplet prve pomoći – kojom su otkopali gume. Ulica je bila klizava i kada je Stela konačno upalila motor i izvezla kola, točkovi su se

zavrteli a kola glatko skliznula zaustavivši se tik uz omanji motocikl. Stela je pažljivo vozila; kočnice su bile osetljive, kao i točkovi kad bi okrenula volan. Za dlaku su izbegli parkiran automobil zakačivši mu bočni retrovizor koji se sklopio, a Džek je onda navalio da izađe i da ga namesti. Konačno su stigli do raskrsnice u Bišopstonu.

Selo se ugnezdilo na kraju dugačke krivudave ulie. Steli je laknulo kada je ugasila motor i nije se usudila da razmišlja o vožnji nazad. Izašla je iz kola i naslonila se na prednje krilo. Bilo je hladnije, a vazduh svežiji nego u Londonu i ona je duboko udahnula.

Uprkos nagađanjima kojima su se bavili u vozu, nisu bili nimalo bliže saznanju šta je dovelo Terija u Bišopston.

– Zašto je dolazio ovamo? – pitala se naglas.

– Možda je hteo da poseti njen grob; da podseti sebe zašto to radi.

– Koliko često vi dolazite ovamo?

– Veoma retko.

Džek je pričao Steli o brojevima vozova i znao je da joj je teško da se oćuti pri pomisli da on donosi životne odluke na osnovu identifikacionih brojeva vozova. Nije hteo da prizna da je pre dve godine, 6. decembra, bio na grobu jer je tog dana broj njegovog prvog voza bio 612.

– Koliko smo daleko od Čarberija? – upitala je.

– Desetak kilometara, možda malo manje. Zašto?

– Tamo Ramzijevi imaju kuću. Možda bi Marka Ramzija trebalo da stavimo među prve na spisku.

Hladan vazduh nahrupio je u kola kroz otvorena vrata i nešto je sletelo sa štitnika za sunce Džeku u krilo. Podigao je to prema svetlu.

Bila je to stranica iz novina koju je neko grubo otrgnuo ne mareći što će pocepati tekst; verovatno neka glupost i baš je hteo da gurne papir u džep, kada mu je pogled pao na reč usisivač u delu naslova: tikovali su obezbeđenje što nije proverilo usisivač.

Dok nije počeo da radi za Stelu Džek nije shvatao šta sve treba znati o čišćenju: pribor, sredstva za čišćenje, tečnost za skidanje mrlja, upozorenja, kofe sa oceđivačem, četke raznih namena. Bila je to bezmalo umetnost. Znao je da je dobar mašinovođa i svaku pohvalu i unapređenje primao je sasvim ravnodušno. Nije ga bilo briga. Stela mu nije rekla da ceni njegov rad, već joj je to izletelo prilikom razgovora s njegovim imaginarnim poslodavcem. Bilo

mu je drago.

Novinski članak je bio datiran na 30. septembar 2008. i govorio je o požaru koji je godinu dana ranije izbio na Katiju sarku. Onog dana kad mu je umro otac taj događaj je bio glavna novinska vest. Džek je sedeo u bolnici i gledao vesti Bi-bi-sija u vreme ručka na televizoru naspram kreveta. Nekada bi takav izveštaj izazvao pažnju Hjua Roksmita, koji je vodio računa o svakoj pojedinosti prilikom konstruisanja mosta ili tunela, ali svet je postao povbršan i on nije reagovao na Džekovo neprestano prepričavanje događaja koji su se desili rano tog jutra u maju 2007.

Usisivač marke planet 200 ostavljen je uključen, pregrejao se i izazvao požar na kliperu iz devetnaestog veka. Džek je znao koji je to usisivač, Stela ih je koristila za velike poslovne prostore. Jedan takav se nalazio u zadnjem delu kombija kada su otišli kod grnčarke i on ga je kradom pogledao.

Napravljen u Italiji, sa cilindrom od nerđajućeg čelika i malim mernim instrumentom bio je kao parna lokomotiva, mada je radio na drugačijem principu. Priželjkivao je da ga dodirne, da ga glanca i sluša zvuk motora; bio je to vrhunac tehničkog dostignuća. Nažalost, nije bio neophodan za čišćenje stana Ajvana Čelonera ili kuće Sare Glajd, iako joj je kuća bila prilično zapuštena.

Takav aparat s točkićima sa kočnicama napred i ručkom za upravljanje pozadi, uzrok je štete nastale na Katiju sarku. Džek se prenerazio kad je video suze na očevom licu. On nije gledao u televizor već kroz prozor u nebo. Džek ga nikada nije video da plače i izašao je sa odeljenja. Kad se obreo napolju, nasumice je hodao i nije se zaustavio sve dok nije stigao do mora. Svratio je u hotel Skarboro grand da popije kafu. Uto su ga pozvali iz bolnice. Njegov otac je umro.

To je bio znak.

Okrenuo je papir. Na margini su plavom hemijskom olovkom isprekidanim linijama, u nizu, bila napisana slova i brojevi: CPL 628B. – Da li vam ovo nešto govori?

Stela je glavinjajući do gležnjeva tonula u sneg pa se nagnula kroz otvorena vrata. – Ne. – Serijski broj. – Džek joj je pružio papir. – Ili lozinka?

– To je broj registarskih tablica.

– Možda stranih.

– Ne, u Velikoj Britaniji je izdavanje registarskih tablica sa slovom iza broja počelo 1963, poslednje slovo označava godište vozila. Ovo je iz 1964. Čudi me da to ne znate, a toliko volite brojeve.

Džek je izašao iz kola i zalupio vratima. Zvuk je uplašio gačke na groblju, klepet njihovih krila i eksplozija gakanja narušili su tišinu.

– I mene čudi! Dobro ste to obavili, pozorniče Darnel, vreme provedeno u vožnji se isplatilo.

– Teri mi je rekao.

Džek je mogao da kaže kako na brojeve gleda kao na šifrovana uputstva; razmišlja o poruci koju nose. Na osnovu dodeljenog broja zna kojim vozom treba da upravlja, ali značenje tih brojeva je dublje. Retko je na brojeve gledao u kontekstu njihovog sistema; to je bilo banalno.

– Teri je napamet znao spisak ukradenih kola, ova bi sigurno primetio i u vožnji bi zapisao broj na prvom što mu je došlo pod ruku.

Stela je zgužvala papir i gurnula ga u džep od jakne.

– Pokazaću vam gde je odrasla Katrin Roksmit.

Džek je krenuo uz uličicu a onda uskom stazom oivičenom grmovima gloga, toliko visokim da su napravili tunel iznad staze. Tu je bilo manje snega, ali bilo je smrznutog blata i rupa ispunjenih ledom te je Steli laknulo kad se zaustavio pored prolaza skrivenog među lišćem koji ona ne bi ni primetila.

Kapija sa natpisom Koliba ruža ugraviranim na najvišoj šipki držala se na jednoj šarki; od nje je kroz visoku travu i grmlje vijugala staza od terakote s koje se videla grubo okrečena kuća bez nekoliko crepova na krovu. Delovala je napušteno, ali se kroz jedan prozor u prizemlju videlo svetlo.

– Ko živi ovde? – promrmljala je Stela.

– Nemam pojma. Kada su roditelji moje majke umrli morala je da se iseli.

Stela je ustuknula i saplela se o plastični držač za boce za mleko. Dve prazne boce su ispale. Ispravila je držač i videla ime proizvođača: Đina – trgovina na veliko firma u vlasništvu zeta gospođe Ramzi; sad je i ona videla znake. Spustila je boce nazad u držač.

– Hajdemo, smrkava se.

– Drukčije je nego na Trgu Svetog Petra, zar ne? – Džek se ponašao uobičajeno dok su se vraćali pema crkvi.

– Kako se Kejt upoznala sa Hjuom Roksmitom? – Nije mogla da ih zove Džekovim roditeljima.

– To je bilo kao u bajci. Šetala je psa južno od zaobilaznice – proći ćemo tuda kad budemo krenuli. Tajd Mils su ruševine sela iz devetnaestog veka koje se nalaze pored železničke stanice. Moj otac se vraćao sa sastanka i poželeo je da udahne svež vazduh pa je zaustavio kola pored puta.

Pomilovao je njenog psa i počeli su da razgovaraju. Mogao je da se ne zaustavi.

Došli su do kola.

– Možda bi bilo bolje da nije – dodao je.

– Otlud znate tu priču? Zar niste rekli da nikada nije spomenuo Kejt?

– Rekla mi je Izabel. – Džek je otvorio svoju srebrnu tabakeru, izvadio cigaretu i stavio je u usta. – Da budem precizan, nije mi rekla, bila je sigurna da znam. Rekla je kako je to divna ljubavna priča i da je nešto od toga zacelo prešlo na mene.

– Vi ne biste bili ovde da se njih dvoje nisu zaljubili.

Stela je prošla kroz natkrivenu kapiju pa produžila ka crkvi stazom posutom solju. U mraku joj se činilo da redovi spomenika liče na zgrade nekog minijaturnog grada.

Džek je pročitao natpis: – Vilijam Kat, 1771–1853. Nekad sam se pitao zašto se mačka piše sa dva T. Umeo sam da napišem tu reč jer su Ramzijevi imali mačka Kroford kojeg sam mnogo voleo. Mi nismo mogli da držimo kućne ljubimce – moj otac nije voleo životinje ili je možda bio alergičan. Kad bih pomilovao Kroforda morao sam da operem ruke. – Džek je govorio uzbuđeno. – Na to sam zaboravio.

– Gospođa Ramzi je pričala o Krofordu. Rekla je da bi on bio dobar u pronalaženju izgubljenih stvari samo da nije izgubio čulo mirisa. Ona je stalno nešto tražila.

Crkveni toranj delovao je preteće naspram tamnog neba. Stela je znala da treba da se vrate u London; samo se čini da je na selu lakše voziti; uslovi za vožnju već su bili opasni.

Kad su došli na trem Džek je pokušao da otvori vrata; bila su zaključana.

Naglo je skrenuo sa staze. Bilo je teško razlikovati grobove zbog debelog sloja snega i više puta su se spotakli zagazivši u jarak ili naletevši na humku.

Išli su između dva pravougaonika od snega: pored oblikovane žive ograde

i niz strminu. Jedan usamljen nadgobni spomenik stajao je blizu kamenog zid iza koga su se pružala polja i gubila se u mraku.

– Jel’ vi donosite cveće? – Kreštav glas se razlegao u tišini. Sredovečna žena u prevelikom vunenom kaputu sa šalom od angore hitala je niz strminu vodeći malu kudravu pudlicu koja je zatezala povodac i vukla ženu za sobom.

Džek i Stela su se primakli jedno drugom.

– Molim? – rekla je Stela.

– Cveće. Opet je tu! Čak i po ovom kijametu. Ja šetam Mensfilda skoro svakog dana i nikada nisam videla nikog na grobu, nikog da ostavlja cveće. A čak i uvelo odnosi. Tako je pažljiv. Pretpostavljam da je to njen sin. Muž joj je umro, imala je malog dečaka koji je sada odrastao čovek. – Žena je prodorno pogledala kučence koje je selo utonuvši u sneg, nesigurno pšodižući i spuštajući jednu šapu.

– Mi nismo odavde, tako da, nažalost, nismo doneli cveće. Čitali smo o Crkvi Svetog Andrije u pa smo svratili da je pogledamo. Mislim da je to najveća crkva u Saseksu. Kakvo zdanje!

Stela je gledala Džeka kako brblja s besprekornim izgovorom nekoga ko je završio državnu školu.

– Nažalost, zaključana je. Šteta što u današnje vreme zaključavaju crkve.

Uživaćemo malo u pogledu, a onda idemo kući. – Mahnuo je nekud ka polju. Žena je preturala po džepu pa izvadila šaku keksića za pse u obliku kosti. – Šapu. – Pas ju je poslušao i zgrabio ponuđenu poslasticu.

– Sigurno ste čuli da je jedna mlada žena svirepo ubijena u Londonu. To je ona. Tragično. Bila je sa svojim sinom. Išla sam na sahranu. Došlo je celo selo. Strašno tužno. Pomislila sam da ste rođaci pa sam htela da vam izjavim saučešće. Grob je skroman, kao što vidite, što je i bolje. Ne podnosim ona svetilišta koja niču kako se kome svidi. S druge strane, ako se izuzme cveće, naša Katrin je prilično zapostavljena.

– Jeste li je poznavali?

Teri je želeo da razgovara sa tom ženom dok se Stela uzdržavala da ne pobegne.

– Išle smo u isti razred. Ne mogu da kažem da smo se družile. Kada se Katrin upoznala sa tim svojim mužem otišla nikada više nije dolazila. Bar za života. – Iskrivila je lice pa ubacila još jedan keks pudlici u usta. – Jadnica.

Što ti je sudbina. Ni mi nismo bili pošteđeni tragedija, ovde se, kod Šurema, dogodila ona avionska nesreća, mnogo ljudi je poginulo. Ja ga zovem Flajt jer je bio od onih ludih pilota, osim toga tako se zove lik iz jednog Voovog romana; kako god bilo, čovek je imao bezosećajnog sina koji je bio velika zverka. Davno je to bilo, i on je ovde negde sahranjen. Kako sam krenula, mogla bih da organizujem obilaske za turiste. Mansfilde! Šššš! Nemoj da moliš. – Ispustila je povodac, gurnula keks nazad u džep i zakopčala dugme.

– O mrtvima sve najbolje, naročito kad neko ode pod tako jezivim okolnostima. Ali Katrin Vinus – nama je bila poznata pod tim imenom – nije bila srdačna žena. Prijatelja nije imala i povazdan je bila s Flajtovim sinom, lordom Uobraženkom. Kakva šteta.

– Kojim sinom? – upitala je Stela.

Pas je ljutito i prodorno zalajao, i privučen nečim odjurio kroz sneg.

– Mansfilde! Neprestano juri duhove. – Krenula je za njim uzbrdo, sevajući petama. Sneg oko drveća stegao se. Ženini prekorni povici u daljini bili su sve slabiji dok nisu sasvim utihnuli.

– Svaka čast đavoljim njuškalima – promrmljala je Stela. – Znate li nešto o mladiću kojeg je pomenula?

Džek je slegnuo ramenima. – Verovatno je Bio Katrinin mladić.

Pretpostavljam da ih je imala mnogo. Gospođa Pudlica to bez sumnje nije odobravala.

Na nadgrobnom kamenu prekrivenom zaleđenim snegom, stajao je datum smrti Kejt Roksmit: 27. jul 1981; i pisalo je samo da je bila žena Hjua Roksmita. Natpis je bio obrastao lišajevima, jedva vidljiv pod snegom. Stela ga je očistila.

– Ne piše kad je rođena. – A ni Džek nije pomenut, ali to nije rekla.

– Nisam primetio. – Gledao je u pravcu u kojem je otišao pas.

– Nema cedulje, kartice s porukom, ničeg. – Stela je pažljivo pregledala cveće. – Ne miriše. Nisam znala da postoje narandžaste ruže.

– One nešto znače.

– Stvarno? – Stelu su počeli da zamaraju Džekovi znaci.

– Boje ruža ukazuju na različite emocije. Crne ruže znače smrt. Ne mogu da se setim šta znače narandžaste.

– Čudi me zašto vaš otac nije stavio oba datuma. Lepše je misliti o rođendanima nego o smrti.

– Možda mu je jedino bio važan datum kada je umrla. – Džek je krenuo prema stazi. Stela je prišla zidu iako je mislila da treba da odu. Iza zida bio je pad od dva metra – možda i više, bilo je teško proceniti zbog snega. Sela je na zid opkoračivši ga.

Zavrtelo joj se u glavi i morala je da se uhvati za oštar kamen da ne padne.

Popeo se uza zid i seo tamo gde je ona sedela. Skočio je; Stela je potražila oslonac za stopala, priljubivši se uz kamenje da ne bi pala naglavačke. Spuštala se malo-pomalo dok nije čizmom, šutirajući po snegu, napipala čvrsto tlo. Bila je van vidokruga s groblja. Otkrila je nešto: plastični disk. Podigla ga je prema sve slabijem svetlu: bio je to poklopac objektiva.

Teri je bio ovde i fotografisao je.

Nisu našli foto-aparat u kolima, niti ga je bilo među njegovim stvarima.

Teri je bio ovde; osećala je njegovo prisustvo. U panici, bacila se na zid. Bilo je teško popeti se i dva puta je pala pre nego što ga je s teškom mukom preskočila i skotrljala se u groblje. Očistila je sneg sa jakne i kolena i prošla pored Kejtinog groba uzbrdo do staze. Nije bilo ni traga od Džeka.

Zazvečala je kapija. Zvuk je dopirao iza crkve. Obišla je oko crkve gde je bilo još grobova a bukova živica se protezala sve do natkriljene kapije.

Naišla je na tragove stopala i sledila ih sve do gvozdene kapije u živici. Kroz nju nije mogla da vidi ništa jer je još jedna živica zaklanjala vidik. Kapija je bila zatvorena katancem koji je svetlucao kao srebro u sutonu. Na odlasku, Stela je iznad druge živice videla kuću sa dva istovetna zabata; pretpostavila je da je to parohova kuća.Čula je škripanje snega pod nogama i videla Džeka kako se pomalja iza drveća tamo gde je otišao pas.

– Postoji još jedan izlaz. – Bio je smrknut i bled. – Neko je nedavno bio tamo.

– Žena sa psom.

– Ima više različitih otisaka. Onaj pas je čuo nekoga.

– Mislim da je ova staza prečica.

– Nije najbolji put, ali je dobra ako nećeš da te vide. One ruže su sveže.

– Jeste li pratili tragove?

– Nestali su. Taj kao da se vinuo u vazduh.

– Nemoguće.

– Ništa nije nemoguće.

Stela ga je pogledala, ali on je piljio kroz kapiju u kuću. Da bi ga povratila, glasno je rekla: – Cveće je bilo pokriveno snegom a pored groba nema otisaka stopala. Danas niko nije ostavio otiske. – A onda se uputila prema kolima.

Terijeva kockasta tojota bila je stara deset godina. On ju je održavao, ali pošto nije korišćena dve nedelje, motor je ranije tog dana upalio tek posle nekoliko pokušaja. Ovoga puta upalio je iz prve. Pomerila je sedište unazad i ispružila noge, a glavu sspustila na naslon. Iznad retrovizora, u ravni sa komandnom tablom nalazila se pregrada. To im je promaklo. Stela je prelazila rukom preko plastike tražeći mehanizam za otvaranje kada je Džek ušao u kola.

Prsti su im se dotakli kada je posegnuo rukom gore i pritisnuo plastični poklopac; poklopac je odskočio. Morala je da duboko da zavuče ruku u usku pregradu. Iza rolne toalet papira napipala je nešto tvrdo. Pre nego što ga je izvukla znala je da je to Terijev foto-aparat. Takođe je znala da će poklopac koji je pronašla odgovarati objektivu.

– Ovo je nosio svuda sa sobom. Mama je stalno komentarisala kako mnogo vremena provodi u mračnoj komori. – Zastenjala je. – Zaboravila sam na njegovu mračnu komoru. Nalazi se u podrumu. – Držala je foto-aparat u rukama. – Ona bi pričala a Teri bi slikao, prolaznika, registarske tablice, ulicu, automobile sa razbijenim zadnjim svetlom ili ulubljenom limarijom.

Bio je diskretan. Slikao bi nekog ko mu se učinio sumnjiv ili poznat; oni to nisu ni znali. Napravio je arhivu fotografija za koje se nadao da bi jednog dana mogle da budu dokaz ili da ukažu na neki trag. Mama je rekla da je, kad su se venčali, prestao da je fotografiše.

– Imate sreće; slikao je. Moje jedine slike su one za pasoš i vozačku dozvolu i slika iz vrtića koju su mediji koristili kada je moja mama ubijena. – Protrljao je uvo i dodao: – Kejtina i moja fotografija kad sam bio beba nestala je; novinari su je ukrali.

Htela je da mu protivreči – ni ona nije imala mnogo slika – kada joj je sinulo: – Teri je slikao Kejtin grob. – Držala je u rukama foto-aparat.

– Uključi ga. – Džek se igrao svojom tabakerom, izvadio je uvijenu cigaretu i stavio je u usta.

Okrenula je prekidač udesno onako kako je videla da to radi Teri, ali aparat se nije uključio. Onda je okrenula na drugu sranu i motor objektiva je

zazujao, objektiv je izašao, izleteo je poklopac na sočivu a onda se objektiv uvukao.

– Baterija je prazna. – Džek je izvadio neupaljenu cigaretu iz usta. – Sigurno ima punjač, možda je u mračnoj komori.

Stela nije mogla da siđe u Terijevu mračnu komoru. Tamo bi više nego bilo gde u kući osećala njegovo prisustvo; to je zadržala za sebe.

– Gde ste našli poklopac objektiva?

– Iza zida na groblju.

– Zašto bi slikao grob odatle?

– Teriju su bili jako važni perspektiva i okruženje.

– Pa zašto bi slikao nadgrobni spomenik otpozadi? – Džek je vratio cigaretu u tabakeru. – Nisam znao gde ste; bili ste izvan vidokruga. Teri se tamo krio.

Stela je povukla sigurnosni pojas i vezala se.

– Fotografisao je osobu koja ostavlja cveće – prošapatula je. Spustila je ručnu kočnicu i kola su kliznula na put. – Slika će biti u foto-aparatu.

Moramo da nađemo punjač.

– Želim te. – Džek je lupio tabakerom po komandnoj tabli. Stela je pritisnula kočnicu. Kola su nastavila da se kreću.

– Narandžaste ruže, to je njihovo značenje. Ili: „Želim da te bolje upoznam”.

Stela je okretala volan lagano da izbegne proklizavanje.

– Džek, da li mislite da ju je ubio onaj ko joj donosi cveće na grob?

– Da – odgovorio je Džek. – To bih ja radio.

49.

Petak, 21. januar 2011.

Dok su čekali su da se uključe na A259, Stela je lupkala po volanu. U London će stići tek kasno uveče. Jauknula je kada su je zaslepili farovi automobila koji je išao od Siforda.

– S moje strane može – rekao je Džek predusretljivo, zabacivši glavu na naslon kako bi Stela bolje videla. Jedno vozio je usporilo, sa uključenim levim migavcem.

Stela ga je pustila da skrene u uličicu a onda dala gas i izašla na put.

Džek ga je letimično pogledao – veliko vozilo s pogonom na sva četiri točka – kad je projurio pored njih u pravcu Bišopstona.

Stelin telefon u rancu je zazvonio.

– Hoćete li da se javite? – upitala ga je. – Otvorite rajsferšlus sa strane – dodala je dok je Džek prepipavao džepove na rancu. Konačno je prislonio telefon Steli uvo, iako je ona očekivala da on javi.

– Jesi li u kolima?

Džekin glas bio je previše veseo. Nešto nije kako treba. Stela je stegla volan. Skupo će je koštati što je izostajala s posla.

– Jesam. – Stela nije htela da kaže gde je i s kim je. A nije htela ni da laže Džeki.

– Možeš li da se zaustaviš?

– Ne. – Farovi su osvetlili ambar pored okuke na putu; ličio je na kućicu iz bajke prekrivenu marcipanom. – Uključite zvučnik na telefonu – nemo je rekla Džeku. On je ponovo između usana držao neupaljenu cigaretu.

– Reč je o Polu. Znam da ne želiš da ga pominjem – Džekin glas je odzvanjao kroz zvučnik. – Zvala je policija. Izvukli su ga iz reke.

Izvijeni mostić ispred njih ličio je na srebrnu dugu.

– Stela, žao mi je što ovo moram da ti kažem, ali ljubazni policajac je

rekao da se Pol udavio.

50.

Subota, 22. januar 2011.

Iza belog policijskog kamiona ispred policijske stanice u Hamersmitu u Ulici Šepards buš napravio se red. Zadnja vrata bila su otvorena; na onima sa strane crvenim slovima je pisalo Policijski ko. Jedna policajka u opemi za jahanje zalupila je vrata.

Policijski konji.

Stela je gledala kako policajac seda na suvozačevo mesto i kamion odlazi u pravcu Šepards buš grina i njene kancelarije.

Policija. Lija. Polica. Pile. Lica. Pola. Lep. „Nije lako od jedne reči napraviti pet. Pametna devojčica!” Sa šest godina on je jedva umeo da čita. Njegova ćerka je mogla od slova iz jedne reči da napravi nove reči. To mu nikad ne bi palo na pamet.

Najbolji deo dana bilo je čitanje Steli pred spavanje. „Dobro, ali u reči policija nema slova e, Stel. Ne možeš da staviš ’lep’.” „Ti si lep, eto, mogu.” Sišla je sa njegovog krila i otišla nekim drugim poslom.

Igra je gotova.

Policija. Posle smrti Kejt Roksmit Stela je naterala sebe da zaboravi tu reč i sve što ide uz nju. Džek je jednom dok su stajali na semaforu brojao nazive svega onoga što se vidi i stigao je do dvadeset tri: nazivi ulica, marke automobila, oznake na radnjama, majica, obaveštenje na uličnoj lampi o izgubljenoj burmi i bilbordi.

Policijska stanica sa skromnom fasadom od smeđe cigle i žuto-sivih ploča imala je tri sprata. Jedini ukras bili su lav i jednorog koji drže

policijski grb, postavljen iznad ulaza, i dva fenjera na kukama od kovanog gvožđa. Na plavom staklu oba fenjera bilo je ugravirano Policija.

Metalni stubovi na ulazu nisu bili tu kad je ona bila mala a nije bilo ni ograde ispred ulaza gde je čekala Terija da završi smenu. Trupkala je tamoamo skupljajući hrabrosti da skoči na pločnik, pevajući majci: „Ja sam kralj u dvorcu.” „Stela, silazi ili će te uhapsiti.”

Policijska stanica u Hamersmitu.

Terijev dvorac.

Osim kratkog perioda tokom osamdesetih, Teri Darnel je poslednjih devet godina službe, sve dok se nije penzionisao 2009, proveo u policijskoj stanici gde je i počeo da radi 1966.

Njegova ćerka se popela stepenicama kojima se on penjao, narandžastosmeđim, s blatom na trećem stepeniku. Policijska stanica Hamersmit je znala za bolje dane. Uskoro će se odseliti u nove prostorije i život kakav je Teri znao otići će u istoriju; četrdeset tri godine rada za koje je dobio uramljenu plaketu, kriglu za pivo i kutije pune dokumentacije o nerešenom slučaju koje su se nalazile na njegovom tavanu.

Staklena vrata su se razmakla i kad je ušla u hol Stela je shvatila da se Teri neće pojaviti da je pozdravi. Žena iza rešetke podigla je ispitivački obrve; nije poznavala Stelu.

– Došla sam kod višeg inspektora Kešmana.

– Imate li zakazano?

– Da. Čovek na drugom kraju linije mora da je rekao da je Stela ćerka pokojnog komandanta Boroua jer je žena živnula, upitavši je da li želi čaj ili kafu i ponudivši joj da sedne. Možda bi ipak bilo bolje da se sa Kešmanom sastala u svom stanu, kao što je predložio, ali da bi to izbegla, ponudila se da svrati u stanicu u povratku od klijenta. Nije bilo nikakvog klijenta: Stela od Terijeve smrti nije održala nijedan poslovni sastanak.

Kasnije će proveriti Terijev foto-aparat, koji je ostavila da se puni u kuhinji. Punjač mu je bio u fioci radnog stola. Džek je otišao na svoje poslednje pešačenje prema planu grada Od A do Š odbivši da ga otkaže uprkos tome što je bilo besmisleno da ide putevima koje je ucrtao neki stranac; subotom je hteo da bude sam, te mu je reka da u ponedeljak posle

podne ode da sredi Ajvanov stan i da posle toga dođe kod nje. Oraspoložila se pomislivši na Ajvana i pitala se da li on uživa u Rimu ili Parizu. Nije je zvao, što bi posle Polovog upornog uznemiranja trebalo da joj donese olakšanje, ali nije bila sigurna da li joj je laknulo: da li joj se samo učinilo da se njih dvoje dobro slažu?

Sela je tamo gde je obično sedela, pravih leđa, daleko od stola, s rancem u krilu. Ni stolica nije bila ista; nije više bila drvena, već metalna, plava, kao igračka firme Mekano. Nesvesno je budno motrila na vrata, isčekujući Terija.

Kakav bi bio? Kako bi bio raspoložen? Kad god bi se videli, morala je ponovo da ga upoznaje. Ponekad je imao bradu, uredno potkresanu, drugi put brkove ili je bio sveže obrijan i kratko podšišan. Uvek kao stranac.

Poslednji put je bio neobrijan, mutnih očiju koje gledaju uprazno.

Ljubazan čovek za pultom dao joj je papir i hemijsku olovku sa zaglavljem Londonske policije i rekao joj da će njen tata da zakasni pa bi u međuvremenu mogla nešto da mu nacrta. Stela nije bila od one dece koja bi se razmahala i iscrtala ceo papir. Imala je u torbi bojanku ali nije mu rekla.

Napisala je svoje ime u uglu i nacrtala revolver sa linijama koje izlaze iz cevi da dočara brzinu metka. Neko joj je rekao da male devojčice ne crtaju pištolje. To mora da je bio Teri.

Iznad prijavnice nalazila su se imena policajaca koji su poginuli u ratu i sada kad je to videla, Steli je sinulo da bi opet mogla da nacrta pištolj. Misli joj je prekinuo Kešman. Kršio je ruke, izgledao je kao da je u žurbi, kao da je ostavio problem koji može da se iskomplikuje u njegovom odsustvu.

Pridržao je teška hrastova vrata.

Na svetlim glavnim stepenicama Kešman je staloženo govorio „jutro” svakome pored koga su prošli. Jedan mladić ga je oslovio s gospodine i klimnuo je glavom Steli, koja mu je uzvratila. Kada je bila tinejdžerka stidela se zbog posebnog ophođenja prema njoj zato što je Terijeva ćerka. Tada više nije držala Terija za ruku i posramljeno bi išla iza njega do njegove raskošne kancelarije sa posebnim toaletom i uvek otvorenim vratima.

Martin Kešman je svečano hodao po parketu. Sunčeva svetlost koja je dopirala kroz prozore obasjala je hodnik. Stela se zaustavila pored bronzanog merača visine visokog dva i po metra. „Tu merimo zločince. Ustani, ispravi se. Nasloni se leđima uz to.

Metar i četrdeset? Porasla si od… od…”

Nije mogao da se seti kada je video Stelu poslednji put. Biće visoka kao njegova majka. Biće visoka kao on. „Ja nisam zločinac.” „Naravno da nisi. Ti si nevina!”

Merač visine je počinjao od metar i po; Stela je pretpostavila kako u policiji smatraju da neko niži ne može da bude loš. Kroz prozor je izbrojala devet kola na parkingu, poređanih u redovima po tri, s plavim brojem 10 na belim krovovima. Ni kola više nisu ista. Kešman je čekao. Iza njega se nalazio stari ulični znak: Gradski okrug Hamersmit BREJBRUK STRIT. W12 Stela je očekivala da će razgovarati u njegovoj kancelariji, ali on ju je poveo ka apartmanu Brejbruk, sobu u kojoj je vršena istraga o ubistvu Kejt Roksmit. Kešman je odlučno zakucao na vrata pre nego što ih je otvorio.

– Vaš otac je najviše voleo ovo mesto. Bio je kratko u službi kada se to desilo, ali to vam je sigurno poznato.

Stela nije rekla ništa. Kešman je ostavio blok i olovku na stolu pa prišao polici pored prozora. Tamo je stajala velika otvorena knjiga; prelistao ju je.

Bio je kao kustos koji se sprema da joj pokaže omiljene predmete iz svog muzeja.

U toj sobi su održavali sastanke: šest spojenih stolova i stolice sa visokim naslonima. Komemorativni srebrni pehari bili su izloženi na staklenim policama u vitrini. Teri ju je naučio tu reč.

– Evo ga. – Kešman je pokazao Steli da priđe.

Nerado je prošla pored televizora na stočiću i pridružila mu se.

– Ovo je Teri, drugi sleva.

Na crno-beloj fotografiji videli su se policajci kako čuče, šake su im se belasale spram tamnih uniformi i sive trave. Iza njih su se prikradali ostali kao deca kad igraju igru „šapca-lapca”. Teriju se video profil; klečao je, poduprevši se jednom rukom o tlo, dok mu je druga lebdela iznad travnjaka; piljio je u zemlju. Imao je frizuru kao Džon Lenon i mada je bio obučen kao

drugi policajci izgledao je drukčije. Stela je imala osećaj da ćee svakog trenutka podići pogled i primetiti je.

U pozadini se videla Ulica Brejbruk; pored podšišanih živica bio je parkiran taksi i jedan policijski kombi. Eto šta je Teri radio umesto da ode da vidi svoju novorođenu ćerku.

– Kada sam otkrio da je soba slobodna, zgrabio sam je zarad dobrih starih vremena. – Kešman je bio zadovoljan sobom. Stela se kiselo nasmešila.

Na ploči od škriljca pisalo je: OVA SOBA JE POSVEĆENA KRISTOFERU HEDU DŽEFRIJU FOKSU DEJVIDU VOMBVELU KOJI SU UBIJENI ILI SMRTNO RANJENI NA ZADATKU ULICA BREJBRUK, ŠEPARDS BUŠ, W12 12. AVGUST 1966.

Kešman je seo za sto i zagledao se u svoj blok. Stela je sela naspram njega.

Posekotina od brijanja na bradi, sveža kada ga je Stela videla pre nedelju dana, sada je zarasla i ličila je na tamnocrvenu liniju od hemijske olovke.

Mogla je da nacrta detektiva. To bi se svidelo Teriju. Žao mi je zbog Pola Bramvela. Na praznoj stranici je zabeležio 22. 1. 11.

– Zbog stare gospođe, a još više zbog vašeg oca… prolazite kroz težak period. Stisnuo je usne.

Da li ju je Kešman doveo u apartman Brejbruk i pokazao joj Terijevu sliku da bi joj ublažio bol?

– Vi ste mu bili devojka, zar ne?

– Nije to bila ozbiljna veza. – Stela je osetila kako joj postaje vruće. Bilo bi besmisleno da plače ako nije tužna.

– Vi ste verovatno dobro poznavali gospodina Bramvela. Njegov brat ga nije video mesecima. Hteo bih da sklopim sliku o tome kako je proveo poslednje dane. Da li je imao neke neprilike? Neki razlog da se oseća loše?

Stela je odmahnula glavom. Pol je imao jednog školskog druga koga je

našao na fejsbuku i brata; htela je da se upozna s njima.

– Kada ste ga poslednji put videli?

– U mojoj kancelariji pre deset dana kada smo se dogovorili da prekinemo vezu.

– Da li ga je to pogodilo?

– To je bila zajednička odluka.

– Znači, nije ga pogodilo?

– To nikada nije bila ozbiljna veza.

– Ovde imam zabeleženo da je imao četrdeset devet godina, da je bio inženjer informacione tehnologije u firmi Robins i Robins, koja se bavi održavanjem računara, a nalazi se u Aksbridžu. Imao je stan blizu Goldhok rouda i osim kraćeg vremena provedenog u vojsci ceo život je proveo u Hamersmitu. Imao je jednog brata, roditelji su mu umrli, nije bio oženjen. – Pogledao je u Stelu. – Nije imao dece. Da li je sve ovo tačno?

– Da. – Stelu nije zanimala Polova prošlost. Znala je da je bio u vojsci jer je na nadlaktici imao istetoviran svoj broj; ruka koja sada leži beživotna u mrtvačnici. Žmirnula je.

– Da li je bio depresivan, suicidan? Da li je ikad govorio o tome, makar u šali?

– Nije. – Stela je gledala da ne priča mnogo o tome. Napravila je tu grešku sa gospođom Ramzi.

– Nejasno je kako je završio pored pontona kod mosta Hamersmit.

– Nije znao da pliva – izjavila je Stela samoinicijativno.

– Ne bi mu mnogo pomoglo ni da je znao, nažalost. Žao mi je što morate kroz ovo da prolazite, Stela, ali vi znate kako to ide: kako ste se upoznali?

– Popravljao je kompjuter u mojoj kancelariji, a onda se vratio da postavi lokalnu mrežu, LAN. Bilo joj je drago što se setila akronima, mada su joj ti akronimi u Polovom govoru ubrzo bili dosadili. Sada je to kod nje izazvalo provalu nežnosti. – Kako je umro? – Hrabrila je sebe.

– Obdukcija je urađena jutros. Znam da je neko vreme proveo u vodi tako da nisam siguran koliko će rezultati biti tačni. – Naslonio se na stolici. – Njegov brat kaže da ste vi i gospodin Bramvel planirali da se venčate.

– To nije bilo u planu, njegov brat je pogrešno razumeo. Čulo se kucanje na vratima i ušla je policajka s kovertom formata A4.

Nešto je šapnula Kešmanu na uvo, ali Stela ju je čula. – Post mortem

rezultati, gospodine.

– Hvala, Mendi. – Kešman je bio kao Teri, svakome je znao ime, i slušao ih je krajnje pažljivo makar to bilo samo na trenutak.

Izvukao je nekoliko listova papira spojenih spajalicom i nagnuvši se tako da je stolica balansirala na dve nogare, počeo da ih proučava. Iza njega se nalazila fotografija narednika Kristofera Heda i još jedna koja je prikazivala iznošenje njegovog sanduka iz crkve. Teri je bio na zajedničkoj sahrani tri stradala policajca. Pokazao joj je sliku iz novina na kojoj se vidi kako salutira pored njihovih kovčega.

– Izgleda da je Pol popio bure viskija. Našli smo praznu flašu kod njega u stanu sa samo jednom čašom. Imao je sto devedeset miligrama alkohola u krvi. Po pravilu ne bi mogao da stoji. Da li je voleo da popije?

– Dok je bio sa mnom nije pio. – Na jednoj slici videla se pogrebna povorka crnih limuzina duž mokrog Aksbridž rouda sa mnoštvom ljudi šćućurenih pod kišobranima. Stela je 1. septemra 1966. imala dvadeset dana.

Teri je bio odskora oženjen čovek sa novorođenom ćerkom. Da li je tog dana bio srećan?

– Imamo jedan problem. Izgleda da vas je zvao one noći kada je umro.

Linija je bila otvorena jedanaest sekundi.

Stela je odglumila zbunjenost. Lista poziva. Izvadila je telefon iz džepa i pritisnula dugme „primljeni pozivi”.

– Ovde kaže da me je pozvao u 11.03. Propušten poziv. Govorila je jednoličnim glasom.

– Vi ste ga pozvali posle nekoliko trenutaka. – Kešman je iskrivio lice kao da je cela ta stvar gnjavaža.

– Mora da je vibrirao u džepu. Zaboravila sam da ga zaključam. – Teatralno je zaključala telefon i stavila ga između njih na sto kao da je revolver iz koga je izvadila metke. – Mislila sam da je to bilo ranije ove nedelje.

– Da li je, žao mi je što to moram da vas pitam, da li je zvučao kao da je pijan?

– Jeste. Nije dugo razgovarao. Krenuo je u pab.

Udahni. Izdahni. Nemaju transkript razgovora.

– Da li je rekao u koji? – Gledala je kako Kešman piše pab u svom bloku.

Lica sva tri mrtva čoveka imala su isti ravnodušan izraz: spremni za obavljanje dužnosti, kao Teri, policajci na zadatku.

Rem. Hteo je tamo da se nađemo, rekla sam da neću. Ako budu proveravali gde je mobilni telefon bio u vreme kad su vodili razgovor, videće da su njih dvoje bili udaljeni jedno od drugog samo nekoliko metara.

– Ovo liči na nesrećan slučaj. Pol ima duboku posekotinu na potiljku koju je verovatno zadobio kada je pao. Nije mi jasno šta je radio na reci.

Moram da kažem da je moja pretpostavka da je urinirao: šlic mu je bio otvoren. – Kešman je spustio izveštaj na sto. – Bio je u besvesnom stanju, ali živ kada je pao u reku. Žao mi je, Stela.

– I meni – iskreno je rekla.

Kešman je stavio izveštaj nazad u koverat. – Grozan način da se okonča život. – Ustao je. – Stela, hvala vam što ste došli. Mislim da možemo da zaključimo da je Pol Bramvel bio nepažljiv. Svakome može da se desi, aki on je to skupo platio. Nadam se da to možete da ostavite iza sebe. Hvala što ste nam pomogli. Sprovešćemo istragu, ali sumnjam da ćemo vas ponovo zvati.

Stela je ustala.

– Još nešto. – Ruka inspektora Kešmana bila je na kvaki.

Stela je bila mirna. Njegova taktika je bila za televiziju.

– Pitali smo se da li je to samo za porodicu.

– Šta to?

– Terijeva sahrana. Mnogi odavde bi hteli da dođu. – Kešman je imao izraz lica kao policajci na fotografiji. Znate, Teri može da ima sahranu uz državne počasti. Mi sve organizujemo.

Stela se odlučila za petnaestominutnu ceremoniju u krematorijumu na koju ne bi otišla. Njena majka neće prisustvovati, a Terijeva jedina rođaka – starija sestra – odselila se na Novi Zeland pre nego što se Stela rodila.

Poslala je telegram saučešća, ali nije nameravala da dođe. Terijeve kolege imale su više prava da budu na njegovoj sahrani nego njegova ćerka; bolje su ga poznavali.

– Stalno smo se šalili sa Terijem u vezi sa na grobu klupom: to je za nekoga ko za života nikad nije sedeo. Sada nije toliko smešno, ali devojke su govorile da bi to bio izvanredan gest prema superpolicajcu, ovde smo ga zvali Glavonja zato što…

– Znam. – Stela je prekrstila ruke.

– Naravno da znate. Rekao sam da ja vama to ne bih ispričao.

Stela je pogledala u vitrinu pored prozora. Policijska knjiga iz 1966. bila je otvorena na stranici oivičenoj crnom bojom s obaveštenjem o smrti trojice ljudi. Na susednoj stranici pisalo je kad policajci treba da upale rotaciona svetla 13, 14 i 15. avgusta te godine. Nad porodice nastradalih zacelo se zauvek spustila tama, bez obzira na to koje je doba dana.

Ti ljudi nikada neće saznati šta je kasnije bilo s njihovom decom.

– To je lepa ideja – Stela se složila. – Kažite da može.

– Biću iskren, već su skupili novac, a Dženet je nabavila klupu za troje.

Interesuje nas gde biste hteli da to stavimo.

– Vi odlučite. – Sunce je zašlo i soba je izgedala manja.

– O klupi?

– O svemu. – uzvratila je. – I o sahrani i o klupi. Teri bi bio… Hvala. – Teri je mrtav i ne zna šta će s njom biti.

Kešman je izveo Stelu iz stanice na zadnji ulaz. Pošli su kroz dvorište pored konjušnica. Miris mokraćom natopljenog sena stegao je Steli grlo.

Kešman je otvara vrata.

– Teri je rekao da vas je dovodio ovamo kad ste bili mali. Dođite, pokazaću vam.

Stela je oklevala; bojala se konja. Nije bilo slame u prolazu između boksova, a bele pločice poređane kao cigle bile su oprane.

Pod je bio kao čokolada, izjavila je. On nije odmah razumeo a onda je video na šta je mislila: reljefne neklizajuće ploče zaista su ličile na štangle čokolade. Rekao je da može kasnije da uzme malo čokolade. Ona nije rekla ništa. Nije to imala na umu; on je to trebalo da zna. Nikada nije bila od one dece koja stalno traže da im se nešto kupi. Podigao ju je da vidi konje. Omega je proturio glavu napolje. „Neće da te ujede.” Dodirnula mu je njušku, nežno je milujući. Izvodili su napolje Hadrijana koji je bio pod punom paradnom opremom. Stavio ju je na sedlo. Sedela je postrance. „Ti si kraljica.” Izgledala je još manja na ogromnoj životinji. „Vodiću te časove jahanja, ako se mama složi.”

Stela je kasnije rekla da ne želi, ali „hvala što si mi ovo pokazao, tata”. Raznežio se kad ga je tako oslovila.

Napolju na Šepards buš roudu, Stela je kinula i izvadila iz džepa papirnu maramicu. Izgužvana stranica iz novina pala je na zemlju.

– Ispalo vam je ovo. – Kešman je stao nogom na papir i podigao je. Bile su to novine koje su našli u Terijevom automobilu.

– To je broj registarskih tablica. Verovatno ne znate kome je izdata ta tablica? – Steli je bilo vruće. Nije trebalo da ga pita.

Kešman se ljuljao na stopalima. Na zubatom zimskom suncu lice mu je izgledalo oštro, skoro ružno. – Hiljadu devetsto šezdeset četvrta. Možda malo ranije. Stela, žao mi je, moram da vas odbijem. Imamo velo stroga pravila u poslednje vreme.

Krenuo je da joj vrati papir. Stela je odmahnulan glavom. Može da ga baci – šta ona ima da pretpostavlja? Kešman bi to uradio za Terija, ali ona je samo njegova ćerka, i nema pravo na usluge.

– Bićemo u vezi. – Kešman je hteo da je umiri. Prišao mu je jedan policajac i on je već mislio na nešto drugo.

Ljuta na sebe, Stela je otišla žustrim korakom. Kod stepenica koje vode do linija za Hamersmit i Siti u Hamersmit brodveju neko joj je preprečio put.

– Nemojte da vas zatvore, moraću da plaćam kauciju za vas.

Ajvan Čeloner je pripadao blistavom i sigurnom svetu. On nikada ne bi pao pijan u Temzu ili propustio da joj uzvrati poziv. Iako je jedva čekala da pregleda Terijev foto-aparat, prihvatila je predlog da na brzinu popiju kafu.

Bila je subota; rekao je da je slobodan. Zarazio ju je dobrim raspoloženjem: poslušaće savet Martina Kešmana i ostaviće sve iza sebe.

Gledajući ga kako spretno sipa kašičicu mleka u svoj dupli espreso, premišljala se da li da mu kaže za slučaj Roksmit. Ona i Džek su bili nadomak rešenja, no kako su već počeli da živciraju jedno drugom, tapkali su u mestu. Ona nije bila detektiv, a Džek je skoro poludeo. Ajvan je bio metodičan i pametan i, Džek će se složiti, ispravno je razmišljao.

51.

Subota, 22. januar 2011.

– Istražujem ubistvo.

Osetila je žmarce niz kičmu. Drugi gosti nisu mogli da ih čuju. Oni koji su im bili najbliži, dva čoveka i jedna žena, šćućurili su se oko laptopa kao da hoće da se ugreju.

– Baš zanimljivo. – Ajvan je delovao zbunjeno.

– Duga je to priča. – Stela je popila malo mlake kafe s mlekom. – Moj otac je bio detektiv, u Londonskoj policiji. Umro je.

– Žao mi je, niste mi rekli. – Nagnuo se prema njoj. Stela je sa zaprepašćenjem primetila da je on, izgleda, stavio podlogu za puder. Jedan obraz mu je bio umrljan njome a onda napuderisan kao da je hteo da sakrije bubuljicu ili posekotinu. Delovalo je; nije se video nikakav nedostatak.

– To je bilo pre skoro dve nedelje. Sad pregledam njegove stvari. To će potrajati.

– Samo kad bismo mogli da odemo sa ovog sveta bez gnjavaže i gomile papira. – Ajvan je govorio osećajno. – Radije o smrti razmišljam kao o prelazu, kao o „drugom životu”, nego kao o „životu posle smrti”. Naši voljeni nikad nas ne napuštaju. Bar ja tako osećam. Mi pronađemo svoj put.

– Kopirao je dokumentaciju o ubistvu. To nije dozvoljeno, ali se dešava.

Kopkao ga je taj slučaj. Detektivi, verovatno i svi policajci, stalno tragaju za ljudima koje nisu uspeli da uhvate ili za onima koji su se izvukli. Ne mogu toga da se oslobode. Teri je, moj otac, bio opsednut slučajem Roksmit.

– Mogu to da razumem – pomirljivo će Ajvan. – Kad pacijent ne posluša moj savet razmišljam da sam mogao da ga lečeim drugačije i delotvornije.

Slažem se sa vašim ocem, ja volim da posao doteram do kraja. Ležim noću budan krstareći po ustima ljudi, zamišljajući savršene operacije koje nisam obavio. To mora da je još gore kada je u pitanju zločin. – Pojeo je ostatak

kroasana i obrisao ruke o papirnu slavetu.

Steli je laknulo kad je videla da Ajvan ne osuđuje Terija što je uradio nešto nezakonito. Rizikovala je što mu se poverila. Problem raščišćavanja Terijevih stvari postao je manje tegoban kada je shvatila da je to uobičajeno.

To se desilo i Ajvanu. Nastavila je: – Svojevremeno se mnogo pričalo o tome, možda ste čuli.

– Ne zvuči mi poznato.

Stela je zaključila da je Ajvanu Čeloneru pedesetak godina, iako je bio vitak i mišićav i kretao se gipko kao mladić. Bio je sposoban zubar, u njemu nije bilo ničeg prizemnog i nepriličnog; ubistvo Kejt Roksmit uznemirilo je celu zemlju, ali Ajvanu je promaklo.

– Mlada žena po imenu Kejt Roksmit izašla je u šetnju sa svojim sinom.

Dečak je po svoj prilici bio svedok ubistva. U to vreme glavni inspektor iz Skotland jarda sastavio je tim istražitelja uključujući narednike i policijske inspektore. Moj otac je bio viši istražitelj i radio je operativni deo. Iako nije formalno vodio istragu, bio je na licu mesta i samim tim odgovoran. To je bila prekretnica u njegovoj karijeri, ali ubicu nije uhvatio.

– Shvatam. – Ajvan je spustio salvetu i savio je. – Ako uhvati ubicu očekuju mnogo od njega, ako ga ne uhvati, optužbe pljušte sa svih srtrana. Šta god uradiš ne valja. Znači, vi ste preuzeli palicu i čvrsto ste odlučili da to rešite za njega. Vi ste baš dobra ćerka.

Steli je bilo neprijatno. Ajvan je mislio da je ona mnogo bolja nego što jeste. On je u ljudima video samo ono najbolje.

– Uvučena sam u to. – Razmišljala je: – Policija ne radi ništa, dosijei su „sklonjeni”, kako oni to kažu, i niko ih, osim Terija, nije otvorio decenijama.

Nema DNK, nema oružja kojim je ubistvo počinjeno ni dokaznog materijala vrednog pomena. Policija ne može da dođe do rešenja na osnovu informacija; kao da traže iglu u plastu sena. Više nema ni mog oca.

– Razumem. – Ajvan je piljio u Stelu. – Mislite da možete da nastavite sa tim? Nemojte me pogrešno razumeti: imam više poverenja u vas nego u prosečnog istražitelja iz Londonske policije. Za kratko vreme stekao sam utisak da ste sposobni i inteligenti; ipak, Kejt je odavno zadavljena. Ne bih voleo da osudite sebe na neuspeh. Ne možemo da odgovaramo za grehe svojih očeva. Moramo da živimo svoj život. Jedina lepa stvar kad si „siroče” jeste to što možeš da budeš ono što jesi.

Ajvan nikada nije razgovarao s njom tako prisno a Steli to ipak nije smetalo. Niti je dosad primetila da ima lepe plave oči.

– Nisam sigurna da mogu da rešim slučaj mada sam, izgleda, našla novi dokaz. Mislim da je Teri imao novi dokaz, a ja sam možda na putu da ga otkrijem.

Ajvan je ponudio Steli da je poveze. Prvi poriv joj je bio da odbije, ali u poslednjih sat vremena počela je drukčije da gleda na slučaj ubistva Kejt Roksmit; ne više kao na san u kome se guši i iz koga ne može da pobegne.

Ajvan je bio zainteresovan. Pored toga, odlazak u policijsku stanicu joj je pokvario raspoloženje i želela je da bude još malo u njegovom društvu.

Takođe je želela da se što pre vrati kući; javni prevoz je bio nepouzdan zbog snega. Ajvanovim otmenim kolima mogla bi da stigne kući za dvadeset minuta.

Kad su se uključili na Grejt vest roud i polako ušli u treću traku, Stela je opisala Ajvanu jučerašnju posetu Bišopstonu i rekla mu da je našla Terijev foto-aparat.

Nije mu pomenula Džonatana Roksmita.

52.

Subota, 22. januar 2011.

Džek je u podne bio u Stenvelu.

Prešao je put označen na svakoj stranici plana Od A do Š, po redu, ne preskačući brojeve da bi došao do željenih delova grada. Nije se obazirao na nevažne brojeve. Neće imati koristi od toga ako se vrati na mesta koja je propustio, tajna će se otkriti samo ako pošteno pređe ceo označen put.

Pravom čitaocu je jasno da jedini način da razume priču jeste da pročita svaku reč od početka do kraja.

Mesecima je Džek bio na kiši mokar do gole kože i šibala ga je susnežica; pozdravljao je zoru dok je skretao levo i desno da bi sledio ucrtan put. Posrtao je po pešačkim stazama, izbegavao izbljuvke, pseći izmet i smeće. Vetar mu je kidao odeću dok se borio s njim prelazeći preko travnjaka, asfaltiranih površina i pustopoljina na njegovoj mapi, obeleženih kao prazan prostor. Dok je hodao, Džek nikud nije stizao.

Nije bio nigde.

Prešao je peške jednu po jednu stranu – i danas je bio na poslednjoj.

Prošao je pored izlaza stanica za Hamersmit i Siti nekoliko minuta pre nego što je Stela krenula niz stepenice posle posete Martinu Kešmanu. Nisu videli jedno drugo mada su bili blizu. Kada je jedan čovek stao ispred Džeka, nateravši ga da se pomeri u stranu i bez izvinjenja pojurio niz stepenice, Džek se premišljao da li da krene za njim. Čovekova ravnodušnost je bila ono što je tražio od savršenog domaćina. Ali Džek je mesecima radio na tome da stigne do poslednjeg putovanja u planu grada, i neće menjati planove.

Voleo bi da nije rekao Steli za plan grada. Ona je ćerka policajca; oslanja se na dokaze, ne na čudnovata razmišljanja; brinuo se da je to nije odvratilo.

Pre nego što je našao tu knjigu Džek nije imao velike potrebe da koristi

plan grada Od A do Š. U kabini za mašinovođu vodič su mu bile šine. S vremenom plan grada mu je pružio način da ostvari svoju potragu.

Obeleženi putevi bili su niz uputstava: uži deo Londona i London sa predgrađem podeljeni su u mrežu od 144 kvadrata. Numeracija kvadrata urađena je prema zapadnom načinu čitanja: sleva nadesno a onda se prelazi na sledeći red kvadrata. Pravilo se prekidalo na kvadratu 142, koji je zajedno sa 143 i 144 prevučen na levu stranu mreže koja pokriva Aksbridž, Vest Drejton odnosno Stenvel. Od tih okruga Džeku je bio poznat samo Aksbridž jer je imao stanicu podzemne železnice.

Džek je hodao dva i po sata ali nije to znao, kada je išao ucrtanim putevima nije nosio sat. Nije ga zanimalo koliko je sati. Prošao je pored zgrade novog Terminala pet na Hitrouu, u njegovom planu iz 1995, to mesto označeno je kao „Predložen teren za izgradnju Terminala pet”, a nalazilo se na Klokhaus lejnu.

Put je bio dugačak i uglavnom prav, asfaltna pruga omeđena snegom nagomilanim u jarkovima. Držao se leve strane gde je nazirao pločnik ispod snega. Išao je tik uz žičanu ogradu da bi ga ne isprskaju automobili. Nije sreo nijednog pešaka, ali je išao uporedo s nizom tragova stopala. Ko god da je tuda prošao nije više bio u vidokrugu.

Na vrhu ograde bila su razapeta tri reda bodljikave žice. Sa obe strane puta bila je šikara; danas niz belih brežuljaka. Na mapi je bilo ucrtano jezero i kvadrati koji su predstavljali skladišta. Na mestima gde su se putevi spajali sa A30 nalazila su se igrališta i industrijski objekti. Video ih je; nije odlutao van ucrtane linije.

Došao je do snegom pokrivenog travnjaka oko jezera koje je svetlucalo na slabom svetlu a drveće je isticalo njegovu obalu: poslednji delovi sela koji će nestati kada se uđe u grad.

Bio je na poslednjem kvadratu mreže, linija ucrtana hemijskom olovkom, odlučno i znalački, išla je duž Klokhaus lejna i gubila se sa kvadrata koji nije imao koordinate. Kada siđe sa nje biće nevidljiv.

Jedan korak, dva koraka i nema ga više.

Obreo se ispred metalne ograde, kroz koju su se videli teniski tereni sa olabavljenom mrežom. Otvorio je kapiju i škripeći po snegu otišao do klupe.

Očistio je sneg i seo.

Oko dvadesete strane Džek je počeo ozbiljno da se priprema za svoja

putovanja. Nosio je flašu mleka s medom i, otkako je upoznao Stelu, pakovanje keksa. Strogo je pazio gde će da se zaustavi; nije smelo da bude nikog u blizini, a ako bi se neko i zadesio, on bi se odmakao da bi izbegao razgovor. Ne smeju da ga zapamte.

Nekada je voleo sneg, ali sada mu je bio neprijatelj. Neprimetan i uporan, brisao je tragove i znake, a otkrivao njegovo kretanje. U prevelikom kaputu s podignutom kragnom, s vlažnom kosom koja mu se zalepila za lobanju, Džek je pijuckao mleko, uživajući u slatkom ukusu, ali danas to nije delovalo. Nije se odmarao na sredini putovanja koje je mnogo obećavalo, bio je na kraju linije i nije znao kuda dalje.

Stela je u pravu, to što je ubeđen da će mu plan grada pružiti neki trag o ubici njegove majke besmisleno je; traći vreme. Prosuo je ostatak mleka na zemlju i ono je uz šištanje izdubilo rupu, kao ranu, u snegu.

Okrenuo je stranu 144. Gore u desnom uglu – toliko sitno da je prvo mislio da je neko isprobavao hemijsku olovku – video je: 242.

Džek je počeo da pretura po džepu tražeći vozni red. Našao je raspored smena za ovu nedelju. Drugi broj za njegov poslednji voz u utorak bio je 242. To je bio voz u koji je Stela ušla onog dana kada joj je rekao da je išao u školu sa sinčićem Kejt Roksmit. Da li je to znak?

Stavio je knjižicu nazad u džep i napipao nešto hladno i tvrdo. Njegova amajlija. Čak i na mekom svetlu staklo je imalo zeleni sjaj. Odjednom se setio: mama je htela da je trampi za njegovu lokomotivu, rekavši mu da će mu doneti sreću. On ju je uzeo, a onda je ipak uporno hteo da uzme i lokomotivu. Dok je pokušavao da poveže konce, blede slike nestale su u izmaglici prošlosti.

Zurio je u stranu 144 želeći da je natera da oda svoju tajnu, ali možda mu nije dato da je sazna. Pripadala je nekom neznancu. Možda je suđeno da neke misterije ostanu nerešene. Džek je bio poražen uzaludnošću; ništa nije moglo da promeni to što se dogodilo. To se desilo i gotovo.

Ništa je neće vratiti.

Moraće da potraži prave znake da bi došao do stanice. Bio je izvan prostora ucrtanog na mapi i nije mogao da se vrati istim putem kojim je došao.

Još uvek stežući zeleno staklo prislonio ga je na usne. Njegova majka je bila u pravu: za ono o sreći; amajlija mu je spasla život.

Želeo je da mu plan Od A do Š preda poruku i kao da mu je želja uslišena u mislima je video graderobni ormar, pokušao je da zadrži sliku, ali ona je iščezla.

Džek nije rekao Steli da će, kad ga nađe, ubiti čoveka koji je ubio njegovu majku.

53.

Subota, 22. januar 2011.

Automobil je prošao prskajući kroz otopljen led i stao na obeleženo mesto za posetioce na parkingu ispred Stelinog stana. Ajvan je ugasio motor i Šumanov koncert za violinu se prekinuo; Stela je gotovo očekivala da se nastavi. Sedeći na mekanom zagrejanom kožnom sedištu, muzika i brujanje motora uspavali su je kao sedenje na Ajvanovoj zubarskoj stolici i sofi u njegovom dnevnom boravku. Prijalo joj je da dangubi sa Ajvanom; niko na svetu je neće naći.

– Hoćete da uđete da popijete čaj?

– To bi bilo divno, ali zapričaću se, ne bih želeo da vam kvarim vikend.

Ajvan je prišao do Steline strane kola da joj otvori vrata. Išlo joj je na živce kada je to radio Pol, ali Ajvan to nije radio da bi ostavio utisak.

Pokušala je da ne misli na Pola.

Lift se oglasio karakterističnim zvonom. Neko je bio u holu. Pol nije mrtav, lako je pogrešiti u identifikaciji utopljenika. Stela se ponadala.

Jedna žena je vrisnula kad ih je videla, a onda se pribrala.

– Prava he retkost sresti nekoga u ovoj sablasnoj zgradi!

Ajvan je stao u stranu da je propusti pa je, sagnuvši se, ušao u lift.

Stela nije znala šta ju je navelo da se predstavi ženi: – Ja sam Stela Darnel, stanujem na četvrtom spratu.

– O, lepo je naići na prijateljsko lice. Ja jednostavno ne viđam nikoga.

Ema Čaplin, drugi sprat, broj dvadeset pet. – Provirila je u lift gde je Ajvan pomno ispitivao dugmiće. – Drago mi je što ste ovde! – Dok su se vrata zatvarala doviknula je i ispružila ruku. – Zar se mi…?

Ajvan je ponovo pritisnuo dugme, vrata su se zatvorila i lift je bešumno krenuo.

– Da li je poznajete?

– Možda je pacijent. Ne mogu da se sete odakle me znaju, zbunjuje ih beli mantil.

Stela je pomislila da Ajvanu nije drago što je započela razgovor. Ako ne želi da ljudi misle kako su njih dvoje zajedno ne bi trebalo da je izvodi u restorane. U kolima je obnovio poziv na večeru koju je otkazao i treba da odu u francuski restoran u Kjuu gde zaposledni već poznaju i Stelu i bez sumnje misle da su njih dvoje par. Čim su ušli u stan Ajvan se oraspoložio.

– Kakvo divno mesto. Ja žudim da imam ovakav mir, ali ga nalazim samo na selu. Povrh svega, nalazi se nadomak reke. Savršeno. – Piljio je kroz prozor. – Čovek bi pomislio da će ovi stanovi biti razgrabljeni.

– Nema stanicu podzemne železnice. Kafu ili čaj?

– Kafu, ako vam nije teško. Gde je taj foto-aparat? Pogledaću ga.

Razumem se u tehniku. U mom poslu čovek mora da zna dosta toga što nije vezano samo za popravku zuba.

Stela je zaboravila da se Ajvan ponudio da je poveze podstaknut onim što mu je ispričala o Terijevom foto-aparatu. – Pored čajnika je. – Otišla je u kuhinju i izvikla punjač iz struje. Ajvan je bio iza nje i uzeo je foto-aparat.

Mada joj se sviđao njegov polet – rizikovala je kad mu se poverila jer je mogao da zaključi kako je glupa što pokušava da reši ubistvo – Stela je želela sama da pregleda slike u foto-aparatu.

Dok je kuvala kafu osetila je crv sumnje: rešavanje ubistva Kejt Roksmit je poduhvat koji je delila sa Džekom. Njegov savet je bio da to zadrži za sebe i mada se nije zvanično složila, o tome nije pričala čak ni Džeki, u koju je imala poverenja. Džek je imao u nju poverenja, a ona je, ne pitajući ga, sve ispričala Ajvanu.

Sunce je izašlo, sneg se topio; činilo se da je sve moguće. Stela je bila sigurna da će Džek razumeti.

Stavila je kafu na poslužavnik zejedno sa mlekom i dvema šoljama. Nije imala keks, no ionako je mislila kak je neumesno jednom zubaru ponuditi slatkiše.

Zazvonio joj je mobilni telefon. Našla ga je na stolu za ručavanje u dnevnom boravku; nije se sećala da ga je tamo ostavila. Ajvan je sedeo na Džekovom kraju sofe, prčkajući po foto-aparatu. Steli je bilo jasno na šta je Džek mislio kada je govorio o najlonskoj presvlaci. Ajvan nikada ne bi

prekrio nameštaj najlonom.

Bila je to Džeki. Nije htela da razgovara s njom dok Ajvan sluša. Osim toga, Džeki nije trebalo da radi za vikend.

Ajvan je uzdahnuo. – Nemate sreće, nažalost.

– Ne možete da ga popravite?

– Problem je u memorijskoj kartici. Nema je, vaša visosti.

– Jeste li sigurni?

– Pogledajte i sami. – Povukao je i podigao kapak na kućištu ispod koga su se nalazila dva proreza. Stela je prepoznala onaj za povezivanje s kompjuterom. Drugi je bio dugačak, uzan i prazan.

– Mora da ju je sklonio vaš otac. – Najlon je zaškripao kada je Ajvan ustao i stavio foto-aparat na sto.

– Ili neko drugi. – Neće videti poslednje fotografije koje je Teri snimio.

Neće videti ono što je on video. Steli su se osušila usta.

– Čudno, zašto bi neko ukrao karticu, a ostavio foto-aparat? – Ajvan je dunuo u paru koja se dizala iz kafe.

– Neverovatno – složila se.

– Naći ćete je među njegovim stvarima. Mora da je bio besan kad je video da ju je zaboravio. Šta je s njegovim kompjuterom – jeste li tamo našli fotografije?

– Ne. Tamo je samo razgovor sa svedokom, gospođom Ramzi. Nije važno. Cela stvar je jalov posao. Odustaću. Kako da nađem čoveka koga policija nije mogla da nađe?

– Zašto mislite da je to bio muškarac? – Ajvan je pijuckao kafu i osmehnuo se sa odobravanjem. – Kada umru oni koje volimo hvatamo se za slamku: glas na telefonskoj sekretarici; autobuska karta u džepu; spisak za kupovinu. Važno je. Može vam ukazati na rešenje tog strašnog ubistva.

Stela je klimnula glavom. Možda nije htela da pusti Terija. Htela je da ga vrati, ako ništa drugo, bar da bi mu rekla da je bio loš otac. Da li je bio loš otac? Džek ju je pitao kakva je ona bila ćerka. Nije mogla da kaže. Doduše, nije bila tako sjajna. Ne možeš žaliti za ocem koga nikad nisi imala, govorila je sebi, sve manje ubeđena u to.

Kada je Ajvan otišao, Stela je ostala u hodniku gledajući na monitor sve dok se nije pojavio na ulazu. Prestala je da diše kada je podigao pogled prema objektivu kamere i nasmešio se kao da je vidi. Kada je nestao iz

dometa kamere, Stela je pomislila na Džeka. Neće mu biti pravo što je rekla Ajvanu. Preneće mu Ajvanovo zapažanje o ubistvu: možda je onaj koga traže žena.

Otišla je u dnevnu sobu. Bila je sigurna da su bili na tragu ubici: Teri je snimio fotografije; poklopac objektiva je bio dokaz da je Teri bio pored zida.

Pre nego što krene na posao napraviće spisak svega što joj treba: četke, hemikalije, rezervne kese za usisivač, ključevi stanova klijenata, šifre alarma.

Bila je spremna. Teri je bio pedantan; ne bi zaboravio da ubaci memorijsku karticu.

Uključila je foto-aparat.

– Ubacite karticu.

Teri bi video da nema kartice čim bi pogledao kroz vizir. Ne bi na groblju otkrio da je nema; proverio bi pre nego što ode iz kuće, a onda opet pored kola. Proverio bi foto-aparat pre nego što bi fotografisao automobil ili neku osobu. A tu je i poklopac objektiva: skinuo ga je dok je fotografisao, ali je, ko zna zašto, zaboravio da ga vrati.

Pratio je osobu koja je ostavljala cveće na grob.

Sela je na sofu. Najlon je zacičao. Skočila je, stavila foto-aparat na pod i zarila prste u sofu. U početku je napravila samo udubljenje, razvukavši najlon. Vukla je nokat duž obeleženog mesta i najlon se pocepao; poderotina je bila dugačka tridesetak centimetara. Povukla je najlon na tom mestu.

Pocepao se praveći zvuk kao kad se otvara rajsferšlus i uskoro je bila do kolena u najlonu kao da je otvorila ogroman poklon. Odnela ga je u kuhinju i nagurala u kesu za đubre.

Vratila se u sobu i pažljivo se spustila na besprekorno čistu belu sofu.

Materijal je bio mekan i mirisao je na savršeno čist pamuk. Bešumno je lupkala po tkanini, uživajući u finom tkanju. Valjala se i rastezala po njemu, kao što je Džek radio, s nogama podignutim na naslon za ruke. Bilo joj je prijatno. Ispod stola je bilo parče papira. Sofa nije ispustila nikakav zvuk kada se nagnula da dohvati papir. Tekst je bio kucan sa najmanjim razmakom: [Dž. Dž. Roksmit, 25. avgust 1981] Kada je Džonatan ponovo došao, napravila sam na

njegovom stolu mesto za medu Vokera. Kao i ranije stavila sam bojice i papir i zamolila ga da nacrta nešto. Ovoga puta sam predložila da sliku da Vokeru. Taj predlog je izazvao blago interesovanje. Džonatan nije rekao ni da se slaže ni da se ne slaže. Usredsredio se na bojice, uzeo iz kutije tirkiznozelenu i prelomio je napola. Onda je nešto uradio, dobroćudno, videla sam to samo kao pripremu za akciju. Ustao je sa stolice, otišao u kuhinju i bacio komadiće u kantu za otpatke. Viši inspektor Darnel je hteo da negoduje, ali ja sam ga zaustavila stavivši prst na usta. Kada se Džonatan vratio, sačekala sam malo pa sam ga pitala da li mu se boja nije svidela. Kao i ranije, ničim nije pokazao da je čuo pitanje. Radio je žustrim pokretima: izabrao je crnu bojicu i pritisnuo je jako na papir, pravio je pokrete kao da ubada, umrljavši beli papir.

Grubim potezima nacrtao je kuću sa živicom, linijama uvijenim kao bodljikava žica i crticama koje su označavale grane. Kuća je imala pet prozora, po jedan sa obe strane ulaznih vrata, tri na spratu. Prelazio je bojicom preko njih sve dok nisu postali crni; nastavio je da povlači vertikalne linije preko prozora. Pitala sam ga da li to stavlja rešetke, nevidljive, jer je prozor obojio u crno. Nije odgovorio niti pokazao da je čuo pitanje, ali je prestao da boji prozore.

Darnel ga je pitao da li je video čoveka koji je napao njegovu mamu i da li su rešetke stavljene da čovek ne bi mogao da uđe. Da li bi ga

prepoznao? Jedini pokazatelj da je Džonatan bio svestan da je detektiv tu bili su pokreti ubadanja kad god bi Darnel progovorio.

Dala sam mu nekoliko listova papira A4. Svaki pu je koristio samo jedan. Kada je završio prevrnuo je papir i kočopereći se otišao u baštu. U baštu Džonatan odlazi kada mu je dosta ispitivanja.

Toga dana, kada se Džonatan vratio unutra nastavio je da crta. To nikada ranije nije uradio. Kada prestane s nekom aktivnošću više se tome ne vraća tokom iste seanse. Našao je crnu bojicu na podu i besnim pokretima dodao s druge strane kuće nešto što liči na garažu. Spustio je bojicu i konačno prepoznavši detektiva, napravio prstima pištolj i pravio se da puca u njega.

Ovo je bila Džonatanova peta seansa, a još nije progovorio. Ako medu Vokera, njegov tranzicioni objekat, pomere ili mu se neko od odraslih u sobi obrati, on preteći gleda želeći da ga zaštiti. Ne pokazuje interesovanje za bilo koga niti za čokoladni keks, ali pije mleko koje mu dam svaki put kad dođem. Ne uživa u igri i to radi kao da mora, a zatim ode u baštu ili ako pada kiša sedi na otiraču.

Stela je pogledala na kraj sofe gde je Džek uvek sedeo. Kupila je pola litre mleka, ali on se još nije vratio tako da je mleko i dalje bilo u frižideru.

Htela je da mu kaže za najlon.

Podigla je foto-aparat s poda i stavila ga sebi na stomak tako da je stajao mirno. Malo posle zatvorila je oči i zamislila Terijeva kola pored crkvene kapije. Upalivši svetlo iznad komandne table pregledala je foto-aparat.

Memorijska kartica je tada bila tu.

Stela je pozvala Džeka. Dobila je govornu poštu i rekla mu da je pozove.

Malo je sačekala a onda okrenula broj Ajvana Čelonera. Kada je i tu dobila govornu poštu, nije ostavila poruku.

54.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Džek je bio u svojoj radnoj sobi, vatra nije bila upaljena, ogrnuo se kaputom, mada je bio vlažan posle sinoćnog pešačenja. Izvukao je plan grada Od A do Š i bacio ga na radni sto; pao je otvorivši se na strani 144, njegovom poslednjem putovanju. Proveo je četrdeset pet minuta na Guglu na servisu strit vju pažljivo pomerajući kursor – Džek je zamišljao da je „zakoračio” kad god klikne – duž rute koja se završavala na Klokhaus lejnu za koju mu je „u stvarnom životu” u subotu trebalo mnogo vremena da je prepešači.

Fotografije na strit vjuu bile su spojene tako da se spoj ne vidi i prikazivale su virtuelne ulice, kuće, prazan prostor, puteve i nebo.

Zazvonio mu je mobilni telefon. Ignorisao ga je; kad je bio na putovanjima, stvarnim ili virtuelnim, ni sa kim nije razgovarao. Tek treba da odgovori na poruku koju mu je Stela ostavila u subotu; prenula bi ga iz misli, a ništa nije smelo da ga ometa kako bi razumeo znake.

Na Klokhaus lejnu, pravom kao strela, bilo je lako upravljati mišom. U paralelnom svetu nije bilo snega; na ovom Klokhaus lejnu žive ograde i šikara bili su okupani sunčevom svetlošću. Džek je uvećao sliku i u dnu pročitao: avgust 2008; dve i po godine pre njegove posete Lejnu.

Stigao je do polovine Klokhaus lejna pre nego što je primetio motociklistu. Prilika u crnom, lice skriveno ispod vizira kacige. Zumirao je i pahuljasta slika pretvorila se u obojene kvadratiće, kao impresionistička slika, ali mogao je da razabere rajsferšlus na jakni, kopču na čizmi i far motocikla.

Svaki put kada bi kliknuo duž puta, nekada u skokovima, nekada redom, motocikl je išao prema njemu. Uvećao je fotografiju: anonimni motociklista mu se približava ali ga nikad ne prestiže, dok je Džek odmicao putem.

Stigao je do terena gde je u subotu sišao s puta ucrtanog na mapi i seo da

popije mleko. Motociklista je nestao kao da je i on, kao Džek, bio nevidljiv.

Džek je za navigaciju upotrebio kvadrant na ekranu i vratio sliku nazad istim putem kojim je došao. Očekivao je da vidi kako motociklista odlazi, prestigavši ga, ali put je bio prazan.

Okrenuo je sliku tako da licem bude okrenut ka prvobitnom smeru i video motocikl kako dolazi prema njemu. Polako je klizio putem, držeći ga na oku. Slika je nestala kada je slučajno dodirnuo donji deo kvadranta i preko celog ekrana se pojavio izbrazdani sivi asfalt. Džek je uočio baru u u jarku, a usred bare napola potonuo omot plavičaste boje. Uz ivicu ekrana pročitao je: – Datum snimka: novembar 2008. – Otišao je nekoliko koraka napred i motociklista je opet nestao. Zaustavio se i namestio sliku tako da se vide ivičnjak i bara: presušila je i nije bilo smeća. Vratio se na avgust 2008.

Iako je bio u kaputu, hladnoća mu se uvukla u kosti, ali Džek nije zapalio vatru.

Jednim klikom ušao je u drugo vreme: tri meseca pošto je motociklista prošao tim putem. Fotografije Klokhaus lejna – posle Avenije Roza kada je motociklista nestao – snimljene su u zimu 2008. jednog kišnog dana, kada su tu bili motociklista i plavi omot koji je plivao u bari.

Automobil iz kojeg su snimane fotografije za strit vju bio je ispred motocikla, išli su u istom smeru. Putnik koji je gledao kroz zadnje staklo video je da ih motocikl prati. Kada je Džek kliknuo mišem u suprotnom smeru od onog kojim se kretao automobil s kamerom, video je šta se nalazi iza njega kao da mu se približava. Strit vju je uhvatio tu perspektivu za svoju galeriju slika. Galerija slika je bila statična, ali Džek je mogao po njima da hoda u bilo kom smeru, bilo kom mesecu i godini po svom izboru.

Džek je vraćao vreme sa svakim klikom miša: išao je tamo gde je bio motocikl, dok se kretao kroz vreme. Kada se okrenuo i uputio se u istom pravcu kao motociklista, naravno da je i on nestao: još nije stigao do tog mesta na putu. Džek je ušao u budućnost motocikliste.

Protrljao je oči. To je dokaz da je ono što je rekao Steli istina: merenje vremena je ljudski pronalazak; njime se može manipulisati. Kada bi Džek kliknuo mišem duž ulice – u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti – eliminisao bi vreme. Takav osećaj je imao kada je noću hodao stvarnim ulicama.

Sajmon nije bio u pravu. Džonatan Roksmit nije bio kukavica. Nije pobegao; pokušavao je da spase svoju mamu vraćanjem u njenu prošlost.

Sjurio se niz Blek lajon lejn tražeći je na deonici puta koju su zajedno prešli peške: duž tunela podzemne železnice trubeći kao voz, uz strminu na drugoj strani gde je oteo od nje parnu lokomotivu. Kod Nagnute žene je viknuo mami „Bu!” pre nego što se to desilo. Kad bi mogao da je nađe u vremenu „pre tog događaja”, mogao bi da spreči i taj događaj.

Od toga dana Džonatan koji je postao Džastin koji je postao Džek pokušavao je da se vrati u prošlost – krećući se špdzemnim prolazima i ulicama, koristeći nečitljivu mapu – da poništi ono što se nije moglo poništiti.

Džek je zbacio sa sebe kaput, pustivši ga da padne na pod i zasukao rukave.

Bacio je poslednje drvo u vatru i ponovo seo. Usta su mu se zgrčila i udahnuo je, s rukama na tastaturi, spemajući se da počne. Počeće tamo gde je detektiv stao. Otkucao je Ulica Brod Siford u strit vju; pogrešno je napisao Siford: izgubio je vreme.

Obreo se na raskrsnici Ulice Broud i Saton rouda, svetlo je bilo prigušeno, putokazi nisu pravili senke i nikog nije bilo na pločnicima.

Polomljeni prozor na radnji sve za funtu bio je grubo zakrpljen kartonom i lepljivom trakom. Jedan čovek – ruka mu se nije jasno videla jer je bila u pokretu, moždaje pušio – sedeo je na klupi ispod ulične lampe ukrašene korpama bujnog cveća. Uz ivičnjake su stajala parkirana vozila; jarkožuti kombi stajao je blizu radnje Koop gde je umro Teri Darnel. Upkos mekom svetlu, ispostavilo se da su slike snimljene u julu 2009.

Kod Vulvortsa Džek je izoštrio sliku: robna kuća je bila zatvorena i kroz staklo je prešao preko praznih polica od kojih su neke bile položene na stranu. Prospekti, besplatne novine, jelovnici za hranu koja se dostavlja na kuću ležali su na otiraču među raznobojnim lišćem nalik konfetama; dokazi neke druge prošlosti.

Pored zgrade koju su stanovnici zvali Ebi – u Džekovo vreme preimenovana u Santander – sunce je izašlo i videlo se da su vozila, uključujući žuti kombi, zamenjena drugim kolima. Otišao je osam meseci unazad do novembra 2008. Pomerio se korak napred i žuti kombi je bio tu; bio je ponovo jul mesec, naredne godine. Iz svoje sadašnjosti ušao je u dva različita meseca u prošlosti.

Džek je znao dovoljno o automobilima da prepozna marku i tip kola

parkiranog uz ivičnjak u Ulici Broud jula 2009. Uprkos nastojanju Gugla da zamagli registarske tablice i znakove proizvođača videlo se da je zo be-emve X3. Da je mogao da vidi tablicu, Stela bi mu rekla koje je godište, ipak je na osnovu svog znanja o serijama zaključio da je to najnoviji model za tu godinu. Zumirao je srebrni automobil sa pogonom na sva četiri točka.

Jedan automobil s pogonom na sva četiri točka je sa puta A259 ulazio na uzak put kod Bišopstona onoga dana kada su došli na Kejtin grob. Džek ga je video samo na sekundu dok su čekali na raskršću.

Kliknuo je brzo dalje od Koopa, nazad putem kojim je došao do izlaza sa Saton rouda na A259. Jurio je kroz sunčano vreme do tmurnih dana; iznad supermarketa gomilali su se olujni oblaci. Kliknuo je levo na Saton park roud pa pored stanice. Be-em-ve je – kao motocikl u Ulici Klokhaus – išao prema njemu. Džek je bio u njegovoj prošlosti; išao je tamo gde je automobil bio.

Shvatio je; nije morao da putuje kroz vreme da bi znao da je srebrni automobil koji se zaustavio na pešačkom prelazu na Erls kort roudu one noći kada je stao na rupu u pločniku bio be-em-ve. Džek je naslutio da vozač razmišlja kao on, ali misli su mu skrenule zbog greške koju je napravio. To je bio znak, a on ga je ignorisao, napravivši time mnogo veću grešku. Kola su stajala na pešačkom prelazu, mada niko nije prelazio ulicu.

Povukao je kursor preko prolaza Bakl do raskrsnice sa Bišopstonom.

Prazna robna kuća Vulvorts mu je govorila da se sneg i tama u vreme kada su on i Stela bili na groblju, mada je to bilo u njegovoj prošlosti, još uvek nalaze na fotografijama sveta u budućnosti. Be-em-ve je nestao. Kliktao je mišem napred-nazad, tako da se automobil pojavljivao i nestajao. Namrštio se.

Svetlost je ostala ista. Iako je vatra u kaminu cvrčala i pucketala nije mogao da se ugreje. Vremenski okvir se nije promenio, pa gde je onda be-em-ve?

Naterao je sebe da se usredsredi. Iznad Daunsa su se prostirali beli oblaci, kraseći vidokrug, koji se završavao u daljini kod luke Njuhejven u jednoj istoj tački u beskraju. Be-em-ve je nestao ne zato što su slike napravljene u drugo vreme kao što je bio slučaj sa motociklistom na Klokhaus lejnu i nekim vozilima na Ulici Brod u Sifordu, već zato što je srebrni auto s pogonom na sva četiri točka skrenuo kod Bišopstona. Otišao je na raskrsnicu i skrenuo isto kao be-em-ve onog popodneva kada je došao tu sa Stelom. Video se srebrni automobil s pogonom na sva četiri točka.

Džek je kliknuo duž automobila prema selu. Kroz lišće se video crkveni

toranj; stao je tamo gde je Stela parkirala Terijevu tojotu, što će se u budućnosti videti na strit vjuu. Van domašaja kamere, naslonjen na mamin nadgrobni spomenik stajaće buket svežih ruža. Na ekranu se video svetao predeo sa zelenim drvećem kroz koje se probijalo sunce i azurno nebo – Teri Darnel i Izabel Ramzi su bili živi, ali njegova majka je još uvek bila mrtva.

Nije bilo be-em-vea.

Džek je ušao u vremenski okvir – novembar 2008. kada nije bilo srebrnog automobila: on se nalazio u sumornom julskom danu 2009. Trag je nestao. Bio je izvan vremena – nalazio se na mestu neobeleženom na mapi – sam u selu gde je Katrin Roksmit, rođena Vinus, kratko živela i gde je sada zauvek sahranjena. Džek nije bio nigde.

Zgrabio je svoj telefon i pozvao Stelu. Dobio je znak da je zauzeto i prekinuvši vezu video je da ga je ona ponovo zvala, ali nije ostavila poruku.

Bilo je skoro četiri popodne: za pet minuta je trebalo da bude kod Sare Glajd. Dograbio je kaput i istrčao iz kuće.

Džonatan je do kuće na kraju ulice išao istim putem pored Bel stepsa, kuda je išao sa svojom mamom pre nego što se sve desilo.

55.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Martin Kešman je vratio jedan režanj slanine, ustupak dijeti i gurnuo poslužavnik s kompletnim engleskim doručkom do aparata za kafu i sokove.

Sipao je sebi kafu. Bez mleka i bez šećera. Častio se obilnim obrokom jer je završio izveštaj u vezi s oružanom pljačkom. To i kratak izveštaj o smrti Pola Bramvela mogli su da se arhiviraju. Takvi dani su bili retki. Proteklog meseca rešio je dva slučaja iznenadne smrti za koje se sumnjalo da su ubistva ali se ispostavilo da nisu. Slučajno je Stela Darnel, razmišljao je dok je stavljao u usta zalogaj jaja, iseckanu kobasicu i režanj slanine, bila povezana sa oba NN lica. Kešman je naučio da se ne uzda mnogo u slučajnost. Stela je bila kao Teri, nije trpela budale: za prvo ubistvo je zaključila da je prirodna smrt objasnivši mu dokaze, a na onu drugu nije trošila vreme i nije je previše uzrujalo.

Nije želela da ima posla sa policijom; Kešman je na to navikao. Bio je na dvema sahranama na kojima su udovicama, podstaknutim jakim pićem netaktičo izletelo da je gore imati muža u policiji nego muža preljubnika.

Jedna od njih je rekla da je to isto kao smrt, i tako nikada nije bio kod kuće, a sada bar zna gde je. Kešman je pretpostavio da bi se Stela složila s tim; Terijeva žena se na vreme spasla. Bio je iznenađen kada ga je zamolila za uslugu i odbio je.

Teri Darnel ne bi odbio uslugu Kešmanovoj ćerki. On je brinio o svojim ljudima.

Martin Kešman je ostavio dopola pojedenu hranu i otrčao uz stepenice. U džepu od jakne još uvek je imao Stelin registarski broj. Ukucao je šifru za pristup policijskoj bazi podataka i otkucao broj u koloni za pretragu.

Vlasnik nije bio osuđivan, nije počinio ni saobraćajni prekršaj, a njegovo ime mu ništa nije značilo. Prelistao je svoju kartoteku da nađe Terijev

kontakt. Nije mogao da se natera da to baci. Stela je bila najbliži Terijev rod; našao je tri broja: broj na poslu, kućni i broj njenog mobilnog telefona.

Na prijavnici su mu rekli da je Stela izašla i da se neće vraćati. Pozvao ju je na mobilni, ali dobio je odgovor da bira nepostojeći broj. Pozvao je na kuću gde se uključila telefonska sekretarica. Premišljao se da kasnije lično saopšti Steli podatke kako bi u uživao u njenoj zahvalnosti što se predomislio, ali na kraju je ostavio poruku sa imenom i adresom vlasnika registarske tablice. Dodao je da se ne ustručava ako joj bilo šta zatreba.

Kada se vratio u kantinu, tanjir mu je bio sklonjen.

56.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

– Ona nije ovde. Hoćete li da ostavite poruku?

Linija na mobilnom telefonu se prekidala. Džeki je bila strpljiva kako ne bi uvredila potencijalnog klijenta. Do sada je shvatila da je na vezi neki Kolin i da hoće da razgovara sa Stelom o malterisanju. Uokvirila je na bloku reč malterisanje: mora da je neka greška.

– Loše vas ČUJEM! – dreknula je u slušalicu.

– …rekla je… krrr ako se… nečeg… krrrrrrrrrr setim… krrrrrrrrrr u vezi sa crrrrrrrrrr… oksmit… krrrrrrrrrr jka… zubi… detinjstvu krrrrr… sve… rekao sam krrrrrrrrrr… poli… krrrrrrrrrr… gospođica Darnel je htela… krrrrrrrrr…

Linija se prekinula. Džeki je prekinula vezu. Ako je hitno zvaće ponovo.

– Odakle je to bilo, iz Australije? – Sekretarica Beverli je klečala na tepihu okružena fasciklama.

Stela je rekla da će doći tokom prepodneva posle sastanka s novim klijentom. Džeki nije videla nikakvu belešku o ovom klijentu na Stelinom kalendaru – nepoštovanje pravila firme Čisto kao suza do koga je Steli izuzetno stalo – a sada je posle podne. Stela nije došla u kancelariju od prošle srede. Džeki je verovala da je Stela gubila interesovanje za svoj posao. Žalost čudno deluje na ljude. U međuvremenu firma Čisto kao suza mora nastaviti da radi. Čovek je verovatno neki gnjavator. Mnogi dosađuju njoj ili Steli pitanjima pozivajući ih telefonom nekoliko puta, a onda izaberu drugu firmu.

Poruka joj je bila izgovor da sazna šta Stela radi.

– Zemlja zove Džeki?

– Poziv je bio za Stelu. – Džeki je na meniju pritisnula brzo biranje Stelinog broja.

– Zvala je Stela. – Dok je slagala fascikle Beverli je lupala fiokama metalnog ormara što je zvučalo kao sporadična topovska paljba.

– Kada?

– Davno, rekla je da ti kažem da radi od kuće i da je ne uznemiravamo.

Imala sam nameru da ti kažem.

– Kad dođe, pretpostavljam?

– Nije ovde, očigledno je da neće doći. Jel’ vreme za čaj? – Beverli je zalupila još jednu fioku.

Džeki je gledala kako mlada žena odlazi u toalet da napuni čajnik. Bar je kuvala dobar čaj.

Zazvonio je telefon. Ljudima iz paba u Ulici King sviđale su se Steline parole i želeli su čistije sutra. Sledećih sat vremena Džeki je sastavljala ugovor i menjala raspored rada jer Stela nikada ne odbija nov posao.

Bila je u krevetu kada se setila da nije zapisala u poslovni dnevnik da je zvao zidar, niti je telefonirala Steli. Bilo je pet do deset, ali Stela je radila dokasno. Bar je nekada tako bilo; u poslednje vreme Džeki pojma nema šta Stela radi. Kući se nije javljala te ju je Džeki pozvala na mobilni i izvinivši se, ostavila poruku na govornoj pošti: Kolin, malter, ujak, detinjstvo i zubi.

To je bio sažetak nepotpune poruke koju je izvukla od Beverli, ali Stela će možda razumeti.

Džeki Mejkpis nije mogla da zna koliko su te reči važne niti da će, kada Stela čuje poruku, biti kasno.

57.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Sara Glajd se pojavila na kuhinjskim vratima i sudarila se sa Džekom dok je iznosio dopola napunjenu kesu za đubre.

– Moram da izađem. – Projurila je pored njega. – Znate gde vam se sve nalazi. Usredsredite se na kuhinju i kupatilo, hoću da ih temeljno očistite.

Džek je vezao vreću i stavio je na stepenište da je odnese u podrum kad bude krenuo. Smatrao je da je izdala uputstva bez autoriteta. Kada je upoznao Saru Glajd prošle nedelje izgledala je kao umetnik od glave do pete, dok je lepršala po dnevnoj sobi, odsutno slušajući ovozemaljske probleme uklanjanja kamenca i izbeljivanja fuga. Ipak, činilo se da Sara, kao i njegovi domaćini, Net, Nik Džarvis i Majkl, može da postane odlučna i nemilosrdna.

Vrlo brzo se vratila u prvobitno stanje.

S prozora dnevne sobe gledao je kako ide prema podzemnoj železnici, a zatim nestaje iz vidokruga, pa je izbrojao do deset u slučaju da se vrati. Kada je bilo bezbedno obukao je kaput i otišao u baštu.

Kao ni zaključana soba njenog brata, ni atelje Sare Glajd nije bio u planu za čišćenje. Kada je prvi put došao kod nje nazvala ga je „mestom gde je zabranjen pristup”, a Džek je odmah pomislio kako tu svakako mora da uđe.

Mrzeo je sve sa oznakom „zabranjeno”. Video je Saru kako traži nešto u keramičkoj posudi pored zadnjih vrata pa je znao gde drži ključ.

Atelje je bio u posebnoj zgradi od cigala i drveta koja je, Džek je procenio, sagrađena četrdesetih godina; oluci su bili rasklimani, ter-papir na ravnom krovu izvitoperio se, a cigle su se osipale. Kuća je bila u istom stanju. Sara Glajd nije brinula o svojoj imovini.

U cvetnim lejama pored staze, zatrpane snegom, rasle su puzavice.

Tragovi stopala bili su Sarini; kako u kući nije bilo nikog drugog, primetiće njegove tragove. Naleteo je na dasku sa skorelom glinom i bojom, naslonjenu

na zadnja vrata. Pretpostavio je da je nekad služila kao radna površina.

Položio ju je preko snega i stao na nju. Odatle je skočio u leju sa cvećem; biljke su se zatresle kad se dočekao na noge, gomila snega pala mu je na cipele. Zaljuljao se pa dohvatio dasku, podigao je, a na mestu gde je stajala ostalo je samo malo udubljenje. Ponovio je postupak sve dok nije došao do vrata. Staza koja je vodila oko ateljea bila je očišćena, što mu se učinilo čudnim. Zašto bi Sara Glajd zapostavila deo staze koji je najčešće koristila?

Postavila je zamku da bi videla da li joj je dolazio brat. Dakle, pomislio je Džek, ako otkrije da je neko ulazio, zaključiće da je to bio njen brat.

Prostor između ateljea i baštenskog zida bio je popločan i tu se, između četvrtasto orezanih grmova nalazila statua anđela spuštenih krila.

Tišinu je prekinuo zov divlje guske; jato gusaka u V formaciji preletelo je preko kuće pa preko reke prema mostu Hamersmit.

Džek je provirio preko zida. Vetar ga je ošinuo preko lica. Okliznuo se na utabani sneg i uhvatio se za hladnu ciglu da ne bi pao; neko je imao naviku da stoji tu. Pa šta? Iscrpljen, spustio se na zemlju, naslonivši se na zid. Imao je pogled iz perspektive deteta na francuski prozor kroz koji se ulazilo u atelje.

On je ovde bio ranije.

Ustao je, provirio kroz staklo i odskočio unazad. Neko ga je gledao.

Posrćući, otišao je stazom, ostavljajući otiske stopala, začeprkao ključem po bravi, prošao pored sudopere i grnčarskog točka i došao do stola s neglaziranim posudama koje je trebalo ispeći.

Na metalnu cev koja je grubo podsećala na vratni deo kičme bila je nataknuta glava. Donja usna je bila ispucala i u sredini napukla kao što je bila Džekova dok mu Stela nije dala melem za usne.

Džek je stajao licem u lice sa samim sobom.

Lik nije bio urađen verno; čelo je bilo kvrgavo kao kog Frankenštajnovog čudovišta i nije imalo njegove duboko urezane linije. A opet, na jagodičnim kostima koža je bila zategnuta a zaglađena kosa prekrivala mu je potiljak kao njegova. Džek je pomilovao hrbat glinenog nosa. Delovao je tako verno da je imao osećaj da miluje svoj nos, samo što ne oseća dodir.

Spiralno uvijena žica s drvenom drškom na oba kraja ležala je smotana pored glinene glave. Jako je trgnuo žicu zategavši je i prislonio je na potiljak izvajane glave. Kada se zarila u glinu ugledao je fotografiju zakačenu na tabli

od plute. Savio je rezbarsku testericu u rolnu i spustio u džep od kaputa; biće to lep detalj, bolji od kanapa.

Popeo se na klozetsku šolju da pogleda kroz prozor kupatila, a ostavio je ususivač upaljen kako bi ona mislila da on usisava. Nije je prevario; špijunirala ga je. Sara Glajd razmišlja kao on.

Nijednog trenutka Džek nije pomislio da mu žena može biti domaćin.

Nije Sara Glajd slučajno pozvala firmu Čisto kao suza i tražila predračun. Želela je njega. Da se nije prošle srede pojavio sa Stelom, došla bi po njega.

Radni sto joj je bio pun zrnevlja od gline i prekriven papirima: narudžbenice, fakture; kada su u pitanju njeni lični papiri bila je, kao i on, neorganizovana. Fakturisala i i po nekoliko stotina funti: servise za ručavanje, vaze, biste; imala je pune ruke posla.

Među papirima je pronašao još fotografija. Sve su bile iste, prikazivale su mesto gde je njegova majka pronađena mrtva, slikano upravo odande gde je od do maločas stajao, pored baštenskog zida. Svetlo je bilo slabo, suton je ublažio kontrast pa je odraz sa reke delovao stvarno kao cigle i smeće na obali.

Sablasna prilika stajala je na obali. Podigao je fotografiju prema prozoru.

Bila je izrađena na sjajnom foto-papiru pa je na svetlu prilika izgledala kao da se stopila s nebom, ali prepoznao je sebe. Džek je pokupio slike i stavio ih u džep pored rezbarske testerice.

Na stolu pored francuskog prozora bila je glazirana glinena ploča veličine poslužavnika za čaj. Vodoravni zeleni i tirkizni premazi protkani kestenjastom i svetloljubičastom podsetili su Džeka na Eksmur. Motiv – sa potpisom Sare Glajd – bio je urezan u ćošku: dečji crtež aviona s krilima koja prelaze preko tela i vertikalnim repom.

To nije bio avion; bila je to jedrilica.

Džek je izjurio iz ateljea.

Nekoliko minuta kasnije bio je u sobi svojih roditelja na Trgu Svetog Petra.

Otvorio je vrata garderobnog ormana svoje majke; odeća Kejt Roksmit – haljine, suknje koje su izgrizli moljci, krute od grinja – visila je tamo gde ju je ostavila. Džek se uvukao ispod odeće skroz pozadi ne shvatajući da je to

bilo i njeno skrovito mesto sve dok jednog dana nije naišao na iznenađenje.

Tamo je stajala kartonska kutija; jedna strana se pocepala kada je povukao poklopac. Džek je kinuo kada je rukavom svog kaputa obrisao prašinu s kutije. Podigao je poklopce, zavukao ruke i izvadio glinenu glavu sličnu onoj u ateljeu Sare Glajd. Uspravio se i stavio je na toaletni stočić svoje majke.

Mora da su prsti Sare Glajd bili na sigurnom terenu dok je oblikovala njegove oči koje su bile kao žive; njegove oči, one u glavi, bile su identične.

Prešao je rukom ispred njih, skoro očekujući da trepnu. Njena usta su bila savršena, usne malo rastavljene, kosa joj je u bičevima padala niz vrat i preko ramena. Za razliku od njegove skulpture, ova nije bila samo glava, imala je i torzo.

Bila je to Kejt Roksmit samo nekoliko dana pre nego što je umrla. „Sakrila sam je tamo kao iznenađenje. Ššššš! To je naša tajna.”

Njega je samo zanimao avion na njenom ramenu i navaljivao je da pogleda mamino pravo rame da vidi da li se i tamo nalazi avion. Po njenoj koži niko nije crtao, niko nije razgraničio anatomske celine. „Ne volim kad se tako ljubiš.” „S kim se ljubim, dušo? S tatom?” „Ne.” „Ne budi smešan, Džoni.”

U sobi je bilo vrlo hladno i Džek se uvio u kaput. Podigao je s toaletnog stočića njenu plavu plastičnu četku za kosu i povukao je niz vitice od terakote na glinenoj glavi kao da je češlja. Među zupcima četke nije bilo kose; iščupao je svaki preostali pramen i čuvao ih je u svojoj konzervi za trofeje. Prvi put za trideset godina Džek se odvažio da se okrene prema kamenu, sretnuvši se s pogledom svoje majke.

Sara Glajd je slagala kad je tvrdila da ne poznaje Kejt Roksmit.

Poznavala je i Kejt i Džonatana. Kejt je naručila bistu koju je želela da pokloni i njih dvoje su je redovno posećivali. Ona je bila njihov domaćin.

Dobro je što se držao plana grada Od A do Š: odveo ga je do domaćina.

Ona je posetila grob njegove majke u srebrnom be-em-veu; ona je namamila njegovu mamu i njega do reke da vide divne boje i oblike.

Sara Glajd neće biti Džekov domaćin jer ovoga puta on neće ostati.

58.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Džek je ušao kroz Stelin podrum. Komadić konca koji je zaglavio u dovratku pao je na pod; niko nije bio tu otkad je tim putem izašao da bi izbegao Pola Bramvela.

Postojala je mala verovatnoća da će sresti nekog u liftu, ali za svaki slučaj pošao je stepenicama, čvrsto držeći kutiju uz grudi.

Prislonio je uvo na Stelina vrata. Bila su to besmisleno debela sigurnosna vrata i nije očekivao da će išta čuti, ali neobična duboka tišina bila potvrdila mu je da je izašla. Stela mu je postala nedostupna kao što je bila nedostupna Polu koji se udavio. Pozvonio je i zadržao prst na prekidaču. Stela nije došla.

Džek je skinuo njen ključ s priveska kada joj je vratio svežanj ključeva od kola, onoga dana kada su pobegli od Pola. Narezao ga je duplikat i vratio joj njen pre nego što je primetila da ga nema.

– Stela?

Nije bilo odgovora.

Tepih, požarne stepenice i trostruki PVC prozori prigušili su Džekove korake. To mu je pružilo nestvaran osećaj da je duh koji ulazi u dnevni boravak. Nakašljao se da bi rasterao taj utisak. Gotovo je očekivao da zatekne Stelu među fasciklama, kako pokušava sama da reši taj slučaj, ali soba je bila prazna.

Pozvao ju je na mobilni telefon i ostavio još jednu poruku: U vašem sam stanu.

Sunce je skoro zašlo i narandžaste pruge preko sivog neba obojile su reku u prljavoružičastu. Džek Harmon je gledao kako na horizontu žuta lopta tone ispod sloja smoga. Svetlost je postepeno slabila sve dok nije ugledao – držeći bistu svoje majke u rukama – sopstveni odraz na staklu.

Uplašio se kada se telefonska sekretarica oglasila; Stela je isključila

zvono na telefonu.

– Ne mogu da se javim. Ostavite poruku. Hvala.

Džek je spustio glavu svoje majke i seo na kraj sofe.

– Zdravo, Stela. Ovde Martin. Martin Kešman iz Hamersmita? Proverio sam onaj podatak o kome smo razgovarali. Kao što sam rekao, to je davnašnja tablica, druga godina otkako je, 1963, počeo da se primenjuje novi sistem. Izdata je 1964. Sadašnji vlasnik je kupio nova kola, sada su klasika, mada mora da se nalaze na privatnom posedu jer od tada nije plaćen porez, o, samo trenutak. – Džek je čuo struganje i disanje. – Evo ga: 1981, a vlasnik je: S. A. I. Glajd, adresa je u to vreme bila Fulvud haus, Čerč lejn, Bišopston, Saseks. Ako mogu da učinim još nešto za vas, samo me pozovite, molim vas… Martin ovde, ako se nisam predstavio.

Mašina je zaćutala. Stela mu nije rekla da će ići tragom registarskih tablica; zapravo, ponašala se kao da to nije važno. On joj je verovao.

Na sve slabijem svetlu glava njegove majke izgledala je neverovatno životno; crte lica bile su meke, usta samo što se nisu nasmešila. Glinenu bistu Katrin Roksmit oblikovala je žena koja ju je ubila. Neke ubice čuvale su trofeje kao uspomenu na svoj zločin. Sara Glajd je izradila bistu svoje žrtve.

On je dao Steli šansu da ga zaustavi. Došao je u njen stan, verujući da su tandem, da joj kaže za Saru Glajd. Ali kao što je to bio slučaj sa Terijem Darnelom i Stela je radila sama – ili nije: izgleda da je, uprkos tome što je izjavila da ne voli policiju, radila s njima.

Džek je ostao sam.

Skočio je na nogem uzeo Kejtinu glavu i počeo da tumara po stanu, ubeđujući sebe da je Stela proigrala pravo na privatnost. U gostinskoj sobi nalazio se radni sto, opremljen jednostavno kao sto Terija Darnela, osvetljen lampom u obliku paukove noge, sa sijalicom veličine metka.

Džek je bio iznenađen kad je pored Stelinog kreveta našao roman: Orkanski visovi. Razglednicom je obeležila da je prešla tri poglavlja. Otvorio je knjigu na tom mestu držeći palcem da se ne zatvori i izvadio razglednicu.

Na njoj je bila slika Kvin kotidža u Kju gardensu; bio je tamo za vreme svog putovanja sa strane sedamdeset jedan plana grada. Okrenuo je razglednicu: T, pet. „Keti”x.

Bio je to rukopis njegove mame ali je ime bilo pogrešno napisano. Imao

je još ovakvih razglednica u svojoj kutiji za keks gde je čuvao trofeje.

Dvadeset minuta kasnije kombi firme Čisto kao suza bio je ispred kuće Sare Glajd gde je gorelo samo jedno svetlo na spratu. Konačno je Džonatan Roksmit radio ono što je gotovo celog života planirao.

Ovoga puta nije pozvonio. Otvorio je vrata svojim ključem.

59.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Stela je platila račun dok je Ajvan bio u toaletu; prošli put je insistirao da on plati. Uživala je: Ajvan joj je, ne znajući ponudio utočište od Terija, kancelarije i ubistva Kejt Roksmit. Džek ju je zvao više puta ali, tipično za njega, nije ostavio poruku. Pol je imao taj običaj; nije imala vremena za igru.

Mobilni joj je bio u rancu; ako zazvoni neće ga čuti. Pijuckala je sanser iz čase sa zaleđenim ukrasom na rubu i nemo nazdravljala svom odmoru.

Možda je pogrešila u vezi s memorijskom karticom u Terijevom foto-aparatu: bila je umorna.

– Hoćete li da mi učinite nešto?

– Naravno. – Nije čula kada se Ajvan vratio.

– Dođite u Fulvud haus.

– Bila sam tamo, zar ne? – Sigurno to nije zaboravio.

– Ne u moj stan, tu se sklanjam nakon posla i ništa mi ne znači, kao što ste verovatno primetili. To mesto je bezlično.

Steli se svidelo bezlično mesto, ali nije to rekla.

– Hteo bih da vidite kuću u kojoj sam rođen. Divno mesto. Retko vodim tamo goste. Većina ne bi razumela, ali vi ćete razumeli. Hajdete!

– Ako ste sigurni… bilo bi lepo. – Stela je osetila da njen odgovor nije dovoljno poletan. Nikada nije videla Ajvana tako živahnog. Mora da je živeo sa sinom i ženom u kući. Završavao se period hermetičke zatvorenosti zbog žalosti. Ne treba da ga gurne nazad odbijajući njegov poziv.

– Mogla bih da u subotu – rekla je Stela, vadeći svoj rokovnik da pokaže da je ozbiljna.

– Mislio sam sada. – Ajvan je spustio čašu. Stela je videla da nije skoro ni pipnuo vino.

– Sada? – ponovila je za njim.

– Tek je osam i deset. Začas ćemo stići. Biće mrak, ali misterije idu uz to mesto.

– Moram ujutru na posao, danas nisam išla. Moram da sredim očeve stvari, a tu je i slučaj. – Stela je podigla svoju praznu čašu i spustila je.

Ajvan je izgledao pokunjen. – Shvatio sam da planiranje ubija avanturistički duh; znamo šta nas čeka i tu nema više spontanosti.

– Mogla bih prvog ili drugog dana vikenda. U stvari, bolje bi bilo u nedelju. – Stela je pokušala da ga smekša. – Ili da to ostavimo otvoreno? – Volela je da planira i razočarala se što je on na to gledao drugačije. Pol je bio vrlo spontan, ali čak je i on znao da treba da se najavi. Da bi potkrepila svoj argument, dodala je: – Možda će se i vreme do tada poboljšati. Sneg se već topi.

– Malo snega nije ništa. Moja kola su napravljena za loše vremenske uslove. Kad dođemo tamo, pripaliću vatru, imam peškire i sve što treba za spavanje, kao i sobu za goste. Ja ću platiti račun. – Savio je salvetu i protrljao dlan dajući znak kelneru.

– Ja sam platila. – Stela je spustila račun u tašnu.

– To nije u redu.

Ajvan je bez osmeha pognuo glavu. Stela se setila kada je povratila na stanici podzemne železnice Erls kort: jedna greška sa Terijem vodila je ka drugoj kao što je na grozan način potvrđeno u slučaju Polove smrti. Ajvan joj neće pružiti drugu priliku da vidi njegov dom. Već vidi kako je zažalio što je to predložio; misliće kako je pogrešio u vezi s njom. Možda je to istina.

Seoce Kju u predgrađu Londona, u koje se stizalo podzemnom železnicom ličilo je na božićnu čestitku; krošnje drveća koje se uzdizalo uz kolovoz, bele od snega svetlucale su pod uličnim svetlom. Stela je ušla u Ajvanov veliki automobil s pogonom na sva četiri točka. Kada je zatvorila vrata, automatski su se zaključala. On je obišao kola do druge strane.

Teri bi prihvatio poziv. On ne reaguje nepromišljeno, ali zna šta je dobra prilika. Ajvan je mogao da joj pomogne oko slučaja, a ona je propustila tu mogućnost. Stela je vezala sigurnosni pojas. Čekale su je Terijeve tamnosmeđe kutije sa dokumentacijom o slučaju, koje su vonjale na vlažan papir i neuspeh. Njen stan nije bio ništa više dom od Ajvanovog čistog, jednostavnog nameštenog; niša više od svratišta.

Isključila je grejanje. Biće hladno.

Stela je pripremila govor kojim će objasniti zašto je odbila poziv, ali kada su stali ispred zgrade Ajvan je izašao iz kola čim je ugasio motor i otvorio joj vrata.

– Hoćete da uđete da popijete čaj ili kafu? – Upotrebila je iste reči kao u subotu, nadajući se da će izmamiti istu reakciju i da će Ajvan prihvatiti poziv.

– Hteo bih da stignem u selo pre nego što bude isuviše kasno.

Veče je završeno.

60.

Ponedeljak, 24 januar 2011.

Pab Rem u Ulici Blek lajon zatvorio se rano, jer se malo njih usudilo da dođe. Mada je sneg počeo da se topi, pločnici su se do večeri zamrzli a iznad Temze se neprimetno navukla siva magla sve do Bel stepsa. Sat na tornju Crkve Svetog Petra odzvonio je jedanaest sati.

Džek ni naslutio nije da je ubica njegove majke žena. To mu je delovalo neuverljivo, još uvek tako deluje, ali nije besmisleno. Kada su ljudi rekli da nisu videli nikog sumnjivog, niti da su u tom kraju primetili nekog neznanca, mislili su na muškarce. Sara Glajd nije neznanac niti bi pobudila sumnju.

U policijskom izveštaju je pisalo da je napadaču trebalo snage da zadavi njegovu majku onim čime je zadavljena. Sara je oblikovala glinu, dizala teške skulpture i rukovala alatkama koje mogu da ubiju. Bila je jaka.

Iako je Džek sređivao kuću, vazduh u hodniku zaudarao je na trulež, tapete su požutele i ljuštile su se, krte. Uramljene fotografije uglednih predaka iz viktorijanskog doba bile su nejasne jer je srebro korišćeno za njihovo pravljenje izbilo na površinu. Dom Sare Glajd bio je njen atelje. U kući se nije moglo živeti.

Džek se kretao nečujno kao duh, držeći u rukama spiralno uvijenu rezbarsku testericu za glinu. Skinuo je rezu s podrumskih vrata, dok mu je kutija s glinenom glavom njegove majke pritiskala pazuh. Podrumske stepenice su se napinjale i opuštale dok je silazio. Na poslednjem stepeniku oči su mu se u polumraku privikle na uskomešane senke. Frižider je živnuo, a onda zadrhtao i više se nije čuo.

Slabašno svetlo iz bašte prizvalo je aveti iz njegovog detinjstva i dozvalo duhove životinja i drveća koje je Bela veštica pretvorila u kamenje. Bio je u galeriji statua koje su tražile da ih dodirne i vrati u život. Upalio je svetlo i odabrao najduži kuhinjski nož iz niza na magnetnoj traci. Sečivo je bilo oštro.

Džek možda nije gost u kući, ali očistio je svaki njen pedalj. Telefonska žica je bila zakačena ispod prozora sa rešetkama koji je gledao na baštu iza kuće. Džek ju je očistio od paučine. Provukao je sečivo između žice i zida i naglim pokretom ruke je olabavio a zatim i presekao. Ponovio je to i s drugom žicom.

U ateljeu je gorelo svetlo.

Na stazi nije bilo snega; nije ostavio otiske stopala, a koračao je nečujno.

Vrata ateljea su zaškripala kada je ušao a zagušljiva toplota iz peći na butan celog ga je obavila.

– Ko je to? – Glas je dopirao iza pregrade. Bila je uplašena. Džek je bio zadovoljan što je otkrio da ona može da se uplaši. Zavitlao je nožem, sevajući dugim srebrnastim sečivom ne bi li sakrio drhtanje ruke. Iz druge mu je visila rezbarska testerica; mogao je da bira oružje.

Sara Glajd je sedela na tronošcu pored radnog stola, u umazanoj muškoj košulji i farmerkama.

– O, to ste vi. – Usiljeno se nasmešila. – Došli ste po novac? Ja plaćam agenciji, trebalo je da vam objasne.

Ugledala je nož.

Džeka je zanimalo koliko brzo lice može da izgubi boju.

– Nema tog novca kojim možete da mi vratite dug.

Povukla se, udarivši o peć, od čega su se vratanca na njoj otvorila. Džek ih je zatvorio udarcem nogom. Njegova glinena glava bila je na stolu. Radila je na njoj.

– Verno prikazano. – Glinene oči su ga gledale dok je prilazio vratima što vode na trem kako bi se uverio da su zaključana.

– Platiću vam što sam vas iskoristila kao model. Ovo je samo gruba početak.

Hteo je da kaže: Šta je sledeće – zadavićete me i ostavićete moje telo tamo dole? To bi bilo krajnje glupo, a zadovoljstvo kratkotrajno.

Kao da joj je laknulo, primetio je Džek. On želi novac i to je sve; može da ga isplati. Navikla je da rešava probleme čekom i brzo je računala: da li čovek koji sprema kuće može da zna koliko se plaća poziranje umetnicima?

Da li bi mogla da spusti cenu?

Polako se približavala telefonu koji je stajao pored njegove glinene glave.

Nasmešio se kada ju je, sekući nožem vazduh, preduhitrio. Pritisnuo je

zelenu lampicu i pružio joj slušalicu, a ona ju je nesvesno prinela uvu.

Sada se stvarno uplašila. To je već bolje.

– Ne držim novac ovde. Možemo da odemo do bankomata. Mogu da podignem pet stotina. Nemam kola, moraćemo peške, osim ako vi… Najbliži je u Ulici King. Čudno je kako u ovakvim trenutcima ljudima privuku pažnju prozaične životne činjenice. Još uvek je imala smelosti da laže: o, da, imala je ona kola.

Sečivo je udaralo po stolu kako je popuštao Džekov stisak. Usredsređen na traženje ubice, nije razmišljao kako da sprovede svoju osvetu. Kao i Stela, mrzeo je nered.

Ruke Sare Glajd su lebdele iznad glave kao da bi, ako je uništi mogla da uništi i njega. Džek je odjednom shvatio da je to istina.

Ako razbije glinenu skulpturu o popločani pod on će biti ništa.

– Ne želim vaš novac – umorno je rekao.

Kutiju koju je držao ispod pazuha spustio je na sto. Pažljivo je izvadio Kejtinu glavu, stavio je pored svoje i stao ispred dva lica. Bezmalo se nisu razlikovala.

Sara Glajd se povukla koliko god je mogla, zaustavivši se ispred zida koji se graničio sa Bel stepsom.

Glave su imale identičnu strukturu kostiju: prav nos sa grbom, četvrtasta brada, široka usta i pune usne s nagoveštajem osmeha. Razlike bezmalo nije ni bilo ako se izuzmu debljina vrata i Adamovoj jabučici na novijoj skulpturi.

Prava razlika bila je u obradi gline: tokom više desetina godina umetnik je uspostavio dublji odnos s materijalom koji oblikuje. Prva glava je, delo mlade i nesigurne vajarke, bila je nategnuto savršena: sekla je i razmazivala, pritiskala i udarala šakama da bi postigla autentičnost: tehnički, to je bilo izuzetno delo, ali nije imalo dušu. Glina za Džekovu glavu oblikovana je u skladu s nadahnućem umetnika: valjala ju je i mesila kako je htela. Mada je Džekova vilica bila oštrija od vilice njegove majke, oblikovana je veštije.

Sara je ispustila slušalicu. Slušalica je udarila o sto i pala na pod, a komadići plastike razleteli su se po pločicama. Kućište telefona ležalo je pored Džekovih nogu, lampica je još uvek svetlela.

– Bila je prelepa – šapnula je. – Videla je u novinama moj oglas za časove grnčarstva, ali nije htela da bude u grupi. Tvrdila je da je muzikalna, ali ne i kreativna. Naručila je skulpturu koja će je iznenaditi sličnošću. Imali

smo nekoliko seansi: prvo sam je skicirala. Njen je sin morao da dolazi s njom pa sam mu dala glinu da ga zaposlim. Nije pravio vojnike ili kobasice kao većina dece; napravio je polunagu ženu s prekrštenim rukama.

Prepoznala sam statuu u Ulici Grejt vest. Dobro ju je zapamtio; sličnost je bila neverovatna. Ispekli smo je. Obraćala se Kejtinoj glavi. – Mislim da nije uviđala koliko je nadaren. Bila je zapanjena.

Sara se sagnula iznad njegove majke obuhvativši joj nežno šakama lice, ali ne dodirujući ga, sledila je njegov oblik pokretima leptira. Nastavila je: – Videla sam vas na ulici. Htela sam da mi pozirate, ali otišli ste pre nego što sam uspela da pridobijem vašu pažnju. Kada ste se pojavili na mojim vratima sa svojom šeficom mislila sam da ste duh. Radila sam sa fotografija i prema sećanju, ali bila sam sigurna da sam prema vašem liku već vajala. Poznavala sam površine vašeg lica, prelivane svetla na vašim jagodicama. Poznavala sam vas.

– Zašto ste je ubili?

Džek je postavljao ovo pitanje ubici svoje majke dok je gledao kako gospođica Torougud računa pišući kredom po tabli, dok je hodao Londonom prema planu grada, dok je upravljao svojim vozom ispod Londona. Dok je stajao ispred Nagnute žene.

Sara Glajd je bila visoka kao Džek. On se sećao da je njegova majka bila visoka, ali u beleškama o slučaju pročitao je da je bila visoka metar šezdeset osam. On je bio visok metar i osamdset šest. Da je njegova mama ovde bio bi viši od nje. Sara Glajd ju je lako savladala. Godinama je tumarao ulicama tražeći čudovište koje će uhvatiti i ubiti. To čudovište bila je žilava žena u pedesetim godinama, sa čeličnim stiskom. Glava Sare Glajd bila je bleda kao mrtvac pod svetlom koje je ukoso padalo; na čelu joj je pulsirala plavičasta vena, a iz nemarno napravljene punđe ispali su vijugavi pramenovi kose.

Kosti bi joj popucale od blagog udarca. Nož bi se zario u nju s lakoćom i ona bi osetila hladnoću i bol i gledala bi, ne shvatajući, kako joj telo tiho ispumpava potok krvi.

Džek je teško progutao.

Na trenutak je poželeo da ga ona zgrabi, da ga ščepa za glo, da mu stisne vrat i, kao što je napravila glavu identičnu glavi Katrin Roksmit, da ga ubije i tako ponovo sjedini s njom.

Ti si ubio moju mamu.

Sanjao je da izgovori ove reči. Izgovarao ih je noću, šaputao u gostinskim sobama, u ostavama za pribor u kućama svojih domaćina. A opet, kad se suočio s nekim ko razmišlja kao on, Džek je zanemao, usne su mu bile nepokretne kao da su od gline.

Krenula je prema njemu a on je podigao nož.

– Pogrešili ste. – Ustuknula je pred oštricom. Ako upotrebi rezbarsku testericu neće morati da je dodiruje, samo da provuče žicu kroz kožu, kao kroz puter.

– Rekli ste policiji da niste poznavali Kejt.

– To je bila njena tajna. – Nesigurnom rukom poduprla je njegov glineni obraz, popravljajući kost ispod levog oka. – Postavljali bi mi pitanja na koja ne bih mogla da odgovorim. Uzela je skulpturu i više nije dolazila. Nikada mi nije platila a ja nisam htela da njen muž plati, dovoljno je propatio. A onda, kada se utvrdilo da ju je on ubio, nije bilo svrhe.

Počela je da radi njegov drugi obraz. Džek nije pomišljao da ta glava može još više da liči na njega. Kao da ga je snaga napuštala dok je Sara Glajd, već lišena straha, gladila glinu.

– Ja razgovaram sa njom. Razgovaram sa svim svojim skulpturama. Bila mi je draga. Zašto bih je ubila?

– Policija se raspitivala o vašim kolima?

– O čemu pričate?

– Nemojte da lažete. – Probošće joj srce. Prisloniće oštricu na levu stranu grudnog koša i odlučno je gurnuti.

– Ja ne znam da vozim.

– Plavi ford anglija 1964. godište?

– Ja čak ne znam ni kako ta kola izgledaju.

Džek odavno nije video da se neko toliko uplaši, ali jedva da je osetio zadovoljstvo, jer nije pokazala da se kaje. Nije mogao da je ubije dok ne kaže da joj je žao.

– Kakve to veze ima sa mnom?

– Registrovana su na vaše ime. Posle 1981. nisu plaćani porezi na vozilo.

Znam mnogo o tome.

– Kako je to moguće? – Ukrstila je ruke pa gurnula šake ispod pazuha kao da hoće da ih zagreje; peć se ugasila. Kapljice znoja svetlucale su na njenom kao kost bledom čelu, a donja vilica joj je podrhtavala. Lagala je.

– S. A. I. Glajd? Sara Anabela, Izabel, Ingrid…jesam li pogodio?

– Moji inicijali su S. M. Glajd, Sara Matilda, a inicijali moje majke su bili K. E. kao Klarisa Ema. Ona nije znala da vozi. – Ustala je. – Ja nisam ubila Kejt Roksmit niti je to učinila moja majka. Možemo li da prekinemo sa ovim? – Ljuštila je trake sa velikog komada gline, provlačeći žicu kroz glinu.

Uzeo je tronožac i seo za sto. Linije su se sastajale u jednoj tački, oblici su se sjedinili; vazduh se pomerao. Iz dana u dan pretvarala je njegovu majku u statuu.

Džek je podigao sečivo, dok su mu se prsti druge ruke obavijali oko rezbarske testerice.

Valjao je glinu pod dlanovima, tanjeći je i pritiskajući svom snagom koju jedan četvorogodišnjak može da prikupi. Isuviše tanko. Napravio je grudvu i počeo iz početka sve dok nije bila dugačka i prilično tanka. A onda je počeo da pravi noge, prekrštene ruke, glavu. Kada je ponovo došao, ona ju je već bila iznela, spremila je za njega; nakvašena vlažnom krpom bila je mekana.

Kada je završio Nagnutu ženu ona mu je našla kutiju da je stavi unutra i ponese kući.

Mama mu je rekla da ne može da je uzme. Njihove posete su bile tajna.

– Nisam imala nijedan razlog da poželim njenu smrt – Sara je ponovila, obraćajući se glavama. – Da sam bila ovde, u svom ateljeu, možda bih je spasla. Da je viknula, možda bih je čula. Ali ja sam bila kod brata i kad sam se vratila, zatekla sam pakao. Ulice i obala vrveli su od policije. Bio je tu čak i helikopter. Morala sam da se svađam da bi me pustili u moju kuću.

– Rekli ste policiji da ste bili kod zubara.

– Moj brat je zubar. Entoni mi oduvek popravlja zube.

Džek je lebdeo negde na drugom kraju svemira. Samo su glave bile stvarne.

Za ime boga, ne tako! Toni je ljuljao pocepanu kutiju kao da je hrčak kojeg je voleo i mada ga je Toni obasipao pažnjom, Džonatan je video da ga on ne voli. Sve do tada je mislio da svi odrasli vole decu.

Ujka Toni.

Zazvonio mu je mobilni telefon. Pogledao je u displej. Sara Glajd se bacila na šilo na stolu a on je uperio nož u nju; zgrabio je šilo i bacio ga je tako da je letelo odskačući od sto. Ona je naletela na francuski prozor i srušila se na pod. Pokrio je usta šakom i javio se na telefon, oštrica noža

lebdela je u vazduhu. Da je na njenom mestu, on bi ipak vikao upomoć.

– Da li je to Džek Harmon?

– Da. – Ovde Džeki iz firme Čisto kao suza. Izvinite što vas uznemiravam ovako kasno. Stela se ne javlja na svoj mobilni niti na fiksni. Rekla je da će se videti s vama; da li je tu? – Njene reči su mu odzvanjale u ušima. Džek je lupkao po stolu vrhom sečiva, praveći zareze u drvetu.

– Nije – odgovorio je ljubazno.

– Ostavila sam joj poruku, ali ne mogu da zaspim jer brinem, ne liči na Stelu da ne odgovori na poziv. Ako znate gde je…

– Kako glasi poruka?

Sara Glajd je obgrlila kolena i tresla se. Izgledala je poraženo; prepoznao je znake. Sada kada se pokajala, zamišljao je kako je teši. Ta potreba da brine o svojim domaćinima bila je njegova slaba tačka.

– Zvao ju je izvesni Kolin. Rekla bih da je zidar. Samo nagađanje jer je veza bila loša. Mislim da je rekao „zubi”, pa sam, pošto sam razmislila, zaključila da je zapravo rekao „zubar”. Možda ga je neko preporučio. U knjigama imamo jednog zubara, kao što znate, ali on se zove Ajvan, tako da to nije on. Nije bitno, pretpostavljam da to može da čeka do ujutru.

Džek je spustio telefon u džep. Znaci su bili svuda oko njega, kao kada se slažu karte u pasijansu.

– Kako se zove vaš brat?

– Entoni.

– Da li ga ponekad zovete Toni? – To ga je kopkalo dok je čekao odgovor. I on se tresao.

Piljila je nekud pored Džeka, a on se brzo osvrnuo oko sebe, ali nije video nikoga. – Poneko ga tako zove, zavisi kad su ga poznavali.

Reči su se igubile u naletu belog zvuka. Jedna žena sa psom nestala je među drvećem. „…Ja ga zovem Flajt… op onom iz Voovog roman, u svakom slučaju to je bio drugi muž…”

Soba se okretala, glinene glave su se nakrivile kao da neizostavno moraju o nečem da se dogovore, lobanje su im se sudarile. Probušena bubna opna ga je bolela; neko je vikao. Bolelo ga je grlo jer je to bio njegov glas.

Ne! Ne! Ne!

Osetio je hladan zid na čelu. Osetio je ruku na svom ramenu.

– Jeste li dobro?

– Da nije sahranjen u selu zvanom Bišopston? – Džek se približavao glavama. Sara Glajd ih je obujmila rukama. Nije strahovala za sebe.

– Otkud znate?

– Da li on… da li imate brata po imenu Ajvan?

– To je Entonijevo treće ime. Sajmon Entoni Ajvan Čeloner. Malo ih je previše – u kući smo ga uvek zvali Entoni. Na poslu više voli da ga zovu Ajvan. Zašto?

– Ja mu spremam stan – promrmljao je Džek. Prvi put nije mgao da poveže činjenice.

– Rekao mi je da niko ne sprema.

– Vi ste rekli da ste ga videli na dan ubistva. – Džek se trudio da se drži teme. – Gde se nalazi Čalonerova ordinacija? – Znao je odgovor.

– Kju gardens teras dvesta četrdeset dva.

Dvesta četrdesetdva. Broj njegovog voza, onoga dana kada je Stela ušla u taj voz i broj zadnje strane plana Od A do Š. Ništa nije uzalud; sve nekud vodi.

– Imala sam zakazano kod Entonija u jedanaest sati. To sam rekla policiji. Tog dana nije primao druge pacijente; nikada ne radi ponedeljkom.

Stavio mi je plombu. Sećam se toga jer mi je zakačio desni i počele su da krvare. Neobično, jer on nikada ne greši.

– Vreme je bilo pogrešno.

– Kakvo vreme?

– Šta se desilo kad ste stigli tamo?

Sara Glajd se obratila skulpturi njegove majke.

– Nije otvorio vrata, ali imala sam njegov ključ pa sam ušla i sela u čekaonicu. Glupo je, ali mi se činilo da ne treba da idem gore u njegov stan.

On je samotnjak. Nekada, kad smo bili mladi nije voleo da ulazim u njegovu sobu – kao što znate, ni dan-danas tamo ne ulazim. Dakle, sela dam u čekaonicu i čitala časopis.

– Koliko dugo?– Činilo mi se sto godina. Baš sam htela da krenem kad je stigao. Pa, možda oko četrdeset pet minuta? Kako god bilo, nije ličilo na njega da kasni.

– Zašto je zakasnio? Da li je rekao?

– Nijedno od nas dvoje nije to pomenulo. Pomislila sam da sam ja pogrešila. Zaboravna sam. Toni uvek zna kad je zakazao. Kao što sam rekla, on nikada ne greši. – Poslednje reči je izgovorila manje uverljivo.

– Sada znamo da se ubistvo moglo desiti najmanje četrdeset pet minuta ranije no što je svojevremeno utvrđeno. Džek se čvrsto uhvatio za sto da ne bi pao. Nijedno od njih dvoje nije primetilo da je spustio nož. – Kako je izgledao vaš brat?

Sijalica je pregorela uz zveckav zvu i nestalo je svetla. Pod mesečinom, atelje je izgledao kao slika u negativu.

– Bio je uzrujan i razdražljiv i zaboravio je da mi da injekciju.

Nijedno od njih se nije pomerilo; oboje su se ukupili kao statue.

– Gde je Ajvan Čeloner sada?

Odmahnula je glavom jedva primetno. – Ne znam.

Peć na butan je pucketala dok se hladila. Na francuskim prozorima oslikavale su se siluete glinenih glava. Majka i sin su se gledali, nemo se družeći, kao što nisu mogli u životu. Nož je bio na stolu između njih. Tišinu u ateljeu razbio je zov gusaka koje su letele preko reke, lepećući krilima po noćnom vazduhu. Njihovo dozivanje je zamrlo kada su se uputile ka močvarama kod Barnsa. Iza baštenskog zida povlačenje vode u Temzi i saobraćaj na Grejt vest roudu obeležavali su protok vremena.

61.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Ajvan je zapalio sveću i stavio je na toaletni stočić gde ona može da je vidi. Plamen je buknuo pa se umirio, trokrilno ogledalo odražavalo je tri sveće i soba je oživela. Ona je posmatrala. Voleo je kako ga ona posmatra, ne menjajući izraz lica, zavodeći ga. Bila je svedok najprostijih radnji koje je obavljao. Plamen se gotovo ugasio; senke su skakale i plesale po zidovima.

U sobi je bilo živo, ali ona je samo njega videla.

Osetila se promaja; obećao je da će otkriti odakle duva i da će zatvoriti taj otvor. Bilo je hladno. Kuća je bila hladna; bilo je pukotina u ćoškovima i rupa između podnih dasaka; celom dužinom gipsane tavanice videle su se brazde, a okviri prozora su nabrekli tako da se nisu dobro zatvsrali. Njoj je bilo manje važno nego njemu u kakvom je stanju kuća; složila se s tim da bi bilo nrptijatno da im se radnici vrzmaju po kući. Međutim, u ovoj sobi je najčešće boravila i on je obećao da će je savršeno održavati. Večeras će joj reći za Stelu Darnel a ona će ga ispravno posavetovati.

Niko do sada nije odbio Ajvana i ovo mu se nije svidelo.

Odvažio se da još jednom pogleda i uverio se da je u pravu: piljila je u njegova leđa, skidajući ga, milujući ga. U poslednje vreme retko je osećao želju; sada ju je osetio.

Pošto je ovo bila njena soba, cela ta kuća bila je za njega posebno mesto.

Pokazao joj je ureze koje je kao dečak napravio u drvetu kako bi ona mogla da se popne na sledeću granu i da sedne u udubljenje. Bila je okretnija od njega; on se nije usudio da se popne, rekavši joj da se boji visine. Ona se nasmejala. Nije se smajala njemu, rekao je sebi. Za razliku od Stele, ona je oberučke prihvatila priliku da dođe.

Ona ga neće izneveriti.

Kada ga je pitala šta ima novo kod njega, ćutao je. O, odakle da počne,

izvrdavao je, umesto da je otišao da joj skuva čaj. Sada je odlagao razgovor o Steli Darnel, premeštajući šminku na njenom toaletnom stočiću, što će je ubrzo razdražiti. Još se nije iznervirala; osmeh joj je bio iskren. Rekao joj je da ju je želeo od prvog trenutka kada ju je video.

Bio je to osmeh. Na njega su prvo ostavljala utisak usta i na osnovu njih je procenjivao ljude. U njenom osmehu je hteo da nestane.

Ajvan se okrenuo od ogledala, raširivši ruke. Njegovo je da učini sve što može kako bi je zaštitio; nije mogao da kaže ništa o tome šta misli.

Njen osmeh je bio topao, njeni zubi blistavobeli i nijednom nije trepnula.

Kosa joj je bila boje lana pod nežnom svetlošću sveće, kao da je obasjana letnjim suncem.

Zvona na crkvi su odzvonila deset sati. Nije kasno. Posle toliko vremena nisu morali da govore da bi se razumeli.

Ajvan je znao šta ona želi da on uradi.

62.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Džek je sledio uputsva na satelitskom navigacionom sistemu u kombiju sve dok nije, izašavši iz Njuhejvena, prepoznao okolinu i isključio uporni glas. Ostatak puta prešao je u tišini. Kod znaka za Bišopston pogledao je u retrovizor, ali nije video farove. Dao je žmigavac za skretanje levo, uključio poziciona svetla i polako, truckajući se, krenuo uskim putem.

Tražio je srebrni be-em-ve sa pogonom na sva četiri točka. Na sedištu pored njega nalazila se mapa te oblasti odštampana s interneta. Kada je otišao iz ateljea Sare Glajd Džonatan je instiktivno hteo da ode pravo u Saseks, ali naterao je sebe da se pripremi. Vratio se u kuću svojih roditelja na Trgu Svetog Petra i na kompjuteru potražio Ulicu Brod u Sifordu. Bio je tu, srebrni automobil sa pogonom na sva četiri točka, nepromenljiv u vremenu, išao je prema supermarketu Koop obasjan suncem, videla se samo senka vozača za volanom. Kliknuo je na ikonicu s lupom i uvećao sliku; isekavši okolne ulice iz okvira, pritisnuo je štampaj ekran. Na veb-sajtu salona automobila potvrdio je da je vozilo model X3.

Kada je dolazo da sprema stan, ispred ordinacije je uvek stajao srebrni X3, a kada je došao poslednji put, nije ga bilo. Sećao se, kada je bio sa Stelom prošlog petka i dok je putovao pomoću strit vjua, da je uličica velikim delom vijugala, da nije bilo kuća i da su živice bile zarasle; poziciona svetla kombija osvetljavala su gusto lišće i razgranate krošnje.

Fulvud haus je bila zabačena kuća; Ajvan Čeloner nije želeo da ima komšije.

Ispred groblja mu je zazvonio telefon i on ga je pipajući potražio osvetlivši komandnu tablu plavim svetlom, a onda ga izvukao iz kaputa koji je prebacio preko suvozačevog sedišta. Stela je ostavila još jednu poruku na govornoj pošti: – Džek? Stela je. Gde ste vi? Pozovite me kad čujete ovu poruku. Uzeli ste jedan kombi. Zašto ste ulazili u moj stan?

Više nisu bili tim. Džek je rekao sebi da ga je Stela napustila. Imao je njen kombi; nije mu rekla ništa što on već ne zna. Nije odgovorila na njegove pozive. Popeo se na ivičnjak, tamo gde su se prošli put parkirali i isključio motor. Neće joj reći gde se nalazi; uskoro će i sama otkriti. Džeki je sigurno rekla Steli da je razgovarala s njim.

Gotovo je.

Džek je isključio telefon i spustio ga između sedišta u udubljenje pored ručne kočnice. Stela neće zvati policiju da prijavi da joj je ukraden kombi.

Osetio je probadanje: bilo mu je žao što je više neće videti.

U pretincu za rukavice pronašao je baterijsku lampu. Nije poneo rezbarsku testericu za glinu niti nož. Nijedno nije bilo pogodno. Čeloner sigurno ima mnogo alatki kojima se može obaviti posao.

Obavijen maglom koja je postajala sve gušća, u crnom kaputu i tiho se provlačeći, Džek je bio nevidljiv, ali je izbegavao svetlo jedine ulične svetiljke dok je razgledao vilu sagrađenu u viktorijansko-gotičkom stilu sa zasvođenim tremom iza lepo oblikovane žive ograde. Napolju na delu posutom šljunkom, parkiran ukoso, stajao je srebrni be-em-ve X3. Džek je brzo osvetlio baterijskom lampom broj na tablicama; registrovan je 2009.

Džonatan Roksmit nikad nije bio tako srećan.

63.

Ponedeljak, 24. januar 2011. Žaluzine u ordinaciji bile su zatvorene, a prozor u Ajvanovom dnevnom boravku bio je neosvetljen. Mora da je već otišao na selo. Steli je bilo žao što je odbila poziv u njegovu porodičnu kuću i, uskočivši u Terijeva kola, odvezla se u Kju. Premišljala se da li da pozove Ajvana, ali nije mogla da podnese pomisao da joj se ne bi odazvao, da joj ne bi uzvratio poziv ili, što je još gore, da bi spustio slušalicu. Nije imala pojma gde se nalazi Fulvud haus pa nije mogla da ga iznenadi, a osim toga Ajvan je kao ona: ne voli iznenađenja.

Bila je razočarana kad nije zatekla Džeka u ordinaciji, mada je trebalo davno da završi sređivanje. Ostavila mu je osornu poruku a sada joj je bilo žao zbog toga. Mnogo više je žalila što nije odgovorila na Džekove ranije pozive, nego što nije otišla u Saseks; o mnogo čemu je trebalo raspraviti.

Toliko se trudila da se ponaša uobičajeno i ne napravi istu grešku kao s Polom da je prekasno primetila koliko je Ajvanu bilo teško da je pozove.

Nije primetila da se od Terijeve smrti ne ponaša uobičajeno, a što se tiče slobode, pa, toga je imala napretek. Priželjkivala je da je Pol živ i da je nervira. Gacajući po snegu, koji je počeo da se topi, prišla je stepenicama koje su vodile do ulaznih vrata, osećajući kako joj se, usled uporne magle, hladnoća uvlači u kosti.

Slušala je Ajvanovo izlaganje o novim načinima lečenja koja je istraživao, a zauzvrat mu je opisala svoju novu, laku za rukovanje kompaktnu mašinu za čišćenje tvrdih podova i dodatnm sistemom za dubinsko čišćenje, tako da nema potrebe za dezinfekcionim sredstvima. Za razliku od Pola, Ajvan nije želeo da joj bude dužan; ona je uživala u njegovom društvu.

Večeras je otkrila šta je Ajvanu važno i odbila ga je; drugu priliku neće dobiti. Piljila je u znak: Ajvanovo ime i zanimanje jasno su se videli pod

sjajem svetiljke okačene iznad dvoja vrata ukrašenih mesinganim ekserima zaobljene glave: Dr S. A. I. Čeloner. Zubar.

Razmišljala je kako je čudno što ga ne zovu prvim imenom. Ponovo je pozvala Džeka. Nije bilo odgovora. Zamišljala je kako se duri zbog njene poruke o kombiju. Gde je on?

Farovi automobila preleteli su preko stepeništa, istog trenutka je zaslepivši. Ajvan se vratio; sve je u redu; mada bi zapravo idealno bilo da je ne nađe. Na pamet joj je pala luda pomisao da se sakrije, ali to bi bilo još gore. Pripremila se da ga dočeka s vedrim osmehom.

U nju su bila uperena duga svetla farova i odjednom se uspaničila. Nije pogrešila što je reagovala nagosnki. Nije htela da provede noć sa Ajvanom u kući usred sela miljama daleko od svega. Teriju ne bi bilo drago da je prihvatila.

Iz automobila je izašla Sara Glajd.

– U papirima o slučaju ubistva stoji da niste umeli da vozite. – Nešto nije kako treba.

– Sada umem. – Sara je zalupila vratima i kroz led koji se topio odšljapkala uz stepenice. – Da li je Entoni tu? Jesu li unutra?

Prošla je pored Stele i na njeno iznenađenje gurnula ključ u bravu.

– Tamo nema nikoga. – Stela je ostala na vrhu stepeništa. – Na koga mislite?

Sara Glajd kao da nije čula pitanje.

– Džek je veoma uzrujan. Rekao je da će doći ovamo pre no što je izašao iz mog ateljea. Imao je nož. – Nahrupila je unutra i ukucavši šifru alarma, upalila svetio u predvorju.

Stela je gacala za njom. – Otkud vam ključ? – Neshvatljivo je da se Ajvan druži s tom neotesanom ženom u pocepanim farmerkama i prevelikoj prljavoj košulji. Sara je išla ukrug po prijavnici, tapkajući i gladeći orman sa dokumentima, radni sto, kompjuter i njegov monitor; neprekidno mrmljajući kao da baca čini.

– Pozvala sam Entonija da ga upozorim, ali…

– Ko je, dođavola, Entoni? Džek ne radi kako treba?

– Vi ga zovete Ajvan.

– Stvarno?

Dr S. A. I. Čeloner. Zubar. Pravilo: nikada ne oslovljavajte klijente

imenom.

– Nisam znala da se vas dvoje poznajete – prošaputala je Stela.

– Zašto biste znali?

Teri bi ustanovio svaku povezanost, koliko god bila beznačajna; otkrivao je ko koga poznaje i zašto su povezani. Gledao je na stvari iz svih uglova.

Stela ga je videla na delu dok je sedela s njim ispred pabova, pijuckajući limunadu i mljackajući čips.

– Šta ste rekli za Džeka? – Obuzeo ju je strah.

– On sprema kod Entonija. Nisam znala. Vi sigurno znate. Moramo da ga nađemo pre nego što bude kasno.

Ništa nije imalo smisla. Stelin telefon je zvonio. Pogledala je na displej pre nego što je odgovorila. Nije imala zapisan taj broj u telefonu.

– Stela, ovde Martin Kešman, izvinite što zovem tako kasno. Dobio sam ovaj broj od vaše sekretarice – i ona radi dokasno. Imate li malo vremena?

– Malo imam, nisam sama.

– Vaše je pitanje bilo precizno pa sam malo istraživao.

Stela nije znala o čemu to Kešman govori. Bilo joj je sve nelagodnije.

– Proverio sam ime S. I. A. Glajd. Znate, vlasnik anglije? – Kola su registrovana na ime čoveka koji je 1982. promenio prezime. Jeste li još tu?

– Jesam.

– Postao je Čeloner. Sajmon Ajvan Entoni Čeloner. Možda izgleda čudno, ali nije nikakav greh – sve je pošteno. Kao što sam rekao, navedeno je da stanuje u Fulvud hausu u Bišopstonu.

Stela je zapisala na časopisu Helou, mada to ne bi zaboravila.

– Kad sam vas već pozvao… javiće vam se jedna od naših policajki… u vezi sa sahranom… zove se Dženet. Dugo je radila s Terijem, i ona to organizuje. Kažite mi ako smo u nečemu pogrešili.

– Sve je u redu.

Stela je prekinula vezu.

Sara Glajd je tumarala po čekaonici dodirujući svaki predmet kao dete zaokupljeno komplikovanom igrom koju je samo izmislilo.

– Ko je Entoni Glajd? – uziknula je Stela.

Sara je nakrivila glavu kao da sluša zvuk koji dolazi spolja.

– Moj brat – rekla je na kraju.

Entoni. Toni. Ujka Toni.

– Šta je sa Džekom?

– Šta hoćete da kažete?

Stela je bila nestrpljiva.

– Rekli ste da je uzrujan.

– Moramo da ga zaustavimo…

– Zašto je uzrujan?

– Rekao mi je da je njegovu majku ubio neko iz moje kuće.

– Zašto vam je to rekao?

– Našao je njenu skulpturu koju sam ja napravila. Kejt ju je poručila kao iznenađenje za… pa, mislila sam da je to njenog muža, ali više nisam sigurna… bez nadoknade sam bila spremna da je uradim, to je bilo lice o kakvom se sanja… Taj osećaj me je obuzeo i kad sam Džeka, a kad sam krenula da oblikujem njegovo lice prsti su mi rekli da sam to već radila.

Danas sam otkrila zašto. – Glas joj je zvučao kao da dolazi izdaleka. – Ja sam ga dovela kod sebe.

– Prestanite da pričate gluposti. Rekli sta policiji da niste poznavali Kejt.

Rekli ste da ste bili van kuće kada se desilo ubistvo.

Bila je kod zubara.

– Džek zna. Brinem, jer Entoni može…

– Nije vam palo na pamet da policiji pomenete kako vam je brat pružio alibi?

– U vreme kada je Kejt ubijena ja sam plombirala zub. Slušajte, nemamo vremena za…

– Da li vam je Džek rekao i da je vreme ubistva pogrešno procenjeno?

Sara se spustila u jednu od crvenih stolica, u kojoj je delovala još bleđe.

– Da. – U koliko sati ste imali zakazano?

– Ovo sam već prošla. Vi me ne slušate, mislim da…

– Da li je Ajvan, ili kako god da se zove bio ovde kada ste došli?

– Nije. – Usta su joj bila suva, jezik otežao. – Otključala sam i ušla.

Gospođa Vilard je imala slobodan dan.

– Koliko dugo ste ga čekali?

Sara Glajd je bila nepomična.

– Nemojte mi reći da ste se sve vreme to pitali. – Prebledelo lice druge žene reklo je Steli da je u pravu.

Sara je ukrstila ruke obujmivši ramena. Soba je bila hladna; centralno grejanje se ugasilo. Stela je osetila miris lavande: i Ajvan je kao i gospođa Ramzi poslušao njen savet. Džek nije sredio ordinaciju; Ajvan je to radije obavljao sam. Razume se.

– Ja svog brata ne poznajem najbolje. Imao je deset godina kad sam se ja rodila tako da nismo odrastali zajedno. Njegov otac je nastradao u avionskoj nesreći pa se naša majka preudala i rodila mene. On me krivi za sve, što je očigledno nepravedno. Majka ga je volela više od mene. – Sara je zveckala ključevima od kancelarije, kao da više nikud ne žuri. – Mogla sam da pretpostavim – uvek sam ga se plašila – ali u vreme kad je ubijena ubijena Entoni je bio sa mnom. Čvrsto sam se držala te činjenice. – Usiljeno se nasmejala, pa se naglo zaustavila. – Bila sam veoma zahvalna što mi Entoni popravlja zube besplatno, inačemnogo naplaćuje.

– Znam. – Stela joj je gurnula pod nos iscepan list iz časopisa. – Poznata vam je ova adresa?

– Da. Sara je nemo piljila u papir. – Tu je živela moja majka sa njenim prvim mužem. Entoni se tu rodio i odrastao. Preselili smo se u London dok sam bila beba. Entoni je odlazio u tu kuću svakog vikenda čim su ga pustili da se sam kreće. Moj otac je nije voleo tako da je moja majka za njegovog života retko odlazila tamo. Kada je i ona umrla 1991. ostavila je kuću Entoniju. Meni je pripala kuća u Londonu jer je to bila kuća mog oca. Moja porodica je veoma štedljiva.

– Zna li Džek sve ovo? – grubo je odvratila Stela.

– Hteo je da me ubije. – Sara Glajd je još jače stegla svoja ramena.

– Zašto je Ajvan, Entoni, Toni promenio ime?

– Da li vam je on rekao da ga zovete Ajvan? – Sara se namrštila. Htela je da kaže kako je Stela uzela zakon u svoje ruke i promenila ime njenom bratu.

– Promenio ga je iz čista mira, u znak poštovanja prema svom ocu. Moja majka se naljutila. Za nju je to bilo omalovažavanje mog oca koji ga je školovao. To nije rekla Entoniju; konačno, on nikad nije grešio.

– Kad mu je umrla žena? – Steli su ruke drhtale, a misli letele. Pokazala je Ajvanu dokumenta o slučaju ubistva. Kada mu je dala foto-aparat nestala je memorijska kartica. Kako je znao da je ona u policijskoj stanici? Kad su naleteli jedno na drugo na Hamersmit brodveju on je išao prema njoj tako da nije mogao da zna odakle je dolazila.

Ako je Džek bio u njenom stanu mogao je da čuje poruku Martina Kešmana. Znao je gde živi Ajvan.

– Ajvan se nikada nije oženio. Kao i ja, i on više voli da bude sam. – Sarin pogled bio je odsutan.

– Šta je s njegovim sinom? – Mali dečak koga bi Ajvan ušuškao pre nego što bi mu pročitao priču. Mali dečak koji je voleo da sluša majku kako svira Betovenovu „Patetičnu sonatu” i za koga je Ajvan rekao da se plašio mraka. „Jel’ ti lepo i udobno? Dobro, sačekaj da popijem jedan gutljaj.”

Naterala ga je da izgovori tu rečenicu da bi mogli da krenu dalje.

Stela se vrpoljila pod pokrivačem, a onda se smirila. „Pa, onda ću početi…”

Označio je mesto u knjizi. Večeras je čitao Lav, Veštica i Orman.

Uvek je znala gde su stali i pročitala bi prvu rečenicu. Vaspitačice su mu rekle da čita kao da ima više od sedam godina. Ponekad bi pomislio da čita bolje od njega.

Sara Glajd je govorila: – Entoni nema dece, ne podnosi decu, nije mogao da me podnese kada sam bila mala. Sigurna sam da nije voleo ni drugu decu, čak ni kada je bio mali. – Podigla je pogled kao da je tek sad shvatila da je Stela tu. – Da li je rekao da je bio oženjen? Jel’ među vama dvoma bilo nečeg…?

– Nije – odsečno je odvratila Stela.

Džek je otkrio da je Ajvan Čeloner ubio njegovu majku. Otišao je u Fulvud haus.

Sara je govorila više sebi nego Steli: – Entoni me nikad nije pozvao u Fulvud, mada ne bih ni otišla. Grozim se tog mesta.

Džek je hteo da pomogne Steli da reši slučaj ne da bi jednostavno zadovoljio pravdu koja je njegovoj majci bila uskraćena, već da bi se osvetio ubici. Ubiće Ajvana Čelonera.

Stela je istrgnula papir iz ruku Sare Glajd i istrčala napolje.

Točkovi su se uprazno okretali na ledu, ali kada su prionilu uz tlo tojota se trznula i izjurila na put, uz proklizavanje zadnjih točkova. Stela je pogledala u bočni retrovizor i na tremu videla obrise Sare Glajd.

Džek je krenuo pre nekoliko sati; već je tamo. Sigurno je kasno da ga

spreči da pređe granicu, ali mora da pokuša.

Tek tada je Stela, nagnuta nad volanom, vozeći najbrže što se usuđivala putem M23, pomislila da pozove policiju. Pod policijom je podrazumevala Terija.

64.

Ponedeljak, 24 januar 2011.

Ajvanova ruka lebdela je jednu centimetar-dva iznad njenog lica, prateći liniju njenog besprekornog osmeha. Oduševljavao se njenim zubima; to je zadržao za sebe jer bi ga zadirkivala. Nije voleo da ga zadirkuje.

Jednom joj je to rekao.

Njegov glas je prekinuo sanjarenje: – Draga, da li se sećaš da sam otišao u garažu da donesem kanister sa gasom za peć?

Njen osmeh je, kao uvek, bio ohrabrujući.

– Baš sam se spremao da izađem kad se desilo nešto veoma čudno. Čuo sam telefon. Nije mogao da bude moj jer sam ga ostavio kod tebe, to me je zbunilo.

– Ovo ima srećan kraj. – Bila je zabrinuta; požurio je da je smiri. Ako bi joj pomilovao kožu bila bi meka i mirisala bi na sunčevu svetlost.

– Našao sam mobilni telefon pored vrata garaže. Nemoj da se uzrujavaš, ali cerada je bila skinuta sa auta. To nisi ti uradila jer ti nikad tamo ne ulaziš.

U tome sam u pravu, zar ne, draga?

Zubi su joj bili pravilni, bez razmaka, zdravih desni; dobri i jaki. Izgledali su kao da imaju navlake ali on je znao da nemaju.

– Još uvek je zvonio kada sam došao do njega. Pisalo je da zove Stela mob. Sačekao sam da prestane da zvoni, a onda sam pogledao ranije pozive.

Znam da ti to izgleda čudno, ali postoji spisak primljenih poziva i spisak upućenih poziva, onda poruke, poslate i primljene. Ceo istorijat – da, strašno pametno. Počeo sam s porukama.

Nije se uznemirio što gubi njenu pažnju. Dok god joj govori ne može da ga optuži da to krije od nje. To mu pomaže da razmisli o svemu i razjasni sebi.

– Našao sam dve poruke. Obe su bile upućene toj Steli. U jednoj je

pisalo: Nađimo se u Remu u 8 uveče. Druga je protivrečila ovome jer je pisalo Ne mogu da stignem. Zvaću te. Tata xx Ona je piljila u njega, još uvek se smešeći. Naravno da je očekivala od njega da ima rešenje i nisu je zanimali detalji. Nije imao rešenje.

– Nisam mogao da nađem podatke o vlasniku. Pitam se zašto je ta osoba bila u našoj kući i da li je ulazila ovamo.

Uljez nije mogao da uđe u kuću a da ne provali ulazna vrata. Rekao joj je da ih drži zaključana. Mora da je ušao kroz garažu jer garažna vrata nisu bila zaključana iznutra. To znači da ni zadnja vrata nisu bila zaključana. Ona se i dalje smešila.

– Vidiš, mislim da su se dosetili da smo ovde, što znači da će se vratiti.

Ništa nije pomereno niti ukradeno, siguran sam da bi mi to rekla. – Ona i dalje nije reagovala.

Njene cipele su se pomerile; bile su pored kreveta, a ne tamo gde ih je stavio, ispod stolice. Obećala je da ga nikad neće izneveriti.

– Uljez je brzo otišao. Možda se sećaš da si me zadirkivala što sam zaboravio da donesem kanister sa gasom? Rekla si da ću sledeći put zaboraviti tebe!

Smejala se. Smeh joj je bio piskav i podrugljiv, glavu je zabacila, zubi su joj se beleli i bili besprekorni na sunčevoj svetlosti.

Znala je da je našao telefon, ali ništa nije rekla. Od tog dana kuća više nije bila utočište. Bili su pod opsadom.

U inboksu telefona nije bilo ničega. Stela mob nije odgovorila, ili ako jeste, vlasnik je izbrisao poruku. Našao ju je u kontaktima uz mnogo drugih brojeva čiji su vlasnici bili označeni samo inicijalima. Rekao joj je da je vlasnik mobilnog telefona imao mnogo tajni.

Mi imamo samo jednu.

– Premišljao sam se da kažem gospođi Vilard da sam bolestan, ali nisam hteo da ona to kaže Sari. Znaš koliko se njih dve mrze. Gospođa Vilard ne može da odoli da me ne hvali i, šta god ti rekla, korisno je što je takva; štiti me od pacijenata. Nikada nisam bolestan; obe bi se uznemirile tako da sam morao to da prebrodim.

Tečnost u njenoj čaši za vino je pri svetlosti sveće imala jarkocrvenu boju. Nije mogao da se seti šta su pili; ona je volela merlot. Mora da je to merlot.

– U ponedeljak posle podne javilu su na lokalnim vestima da je jedan detektiv iz londonske policije umro u Sifordu od srčanog udara. Odmah sam znao da je to taj detektiv, zvao se Darnel. „Pametnjaković”, kako bi ti rekla.

Pretražio sam internet i moje sumnje su se potvrdile: imao je ćerku po imenu Stela. Sve je tu: ona ima firmu koja se bavi čišćenjem. U Kraljevsku bolnicu grofovije Saseks u Brajtonu stigla je prekasno. Nemoj tako da me gledaš; kad god da je stigla bilo bi prekasno. Čovek je umro na ulici. Otišao sam tamo i našao njen kombi na parkingu; od tada je, za tebe, držim na oku. Dao sam joj sitne poklone, cveće, knjigu da joj zadovoljim taštinu, nije da čita. Draga, ona nije kao ti.

Nije mogao da odgonentne njen pogled. Da li je već znala za detektiva?

Da li je razgovarala s njim ili, što je još gore, da li je očekivala da će se vratiti? U slučaju da jeste, ponovio je: – Detektiv je mrtav.

– Bio sam pola sata, samo toliko, na vrhu sveta. Konačno smo bili slobodni. Ali onda je žena iz firme Čisto kao suza telefonirala da zakaže za svoju šeficu: Stelu Darnel. „Sa dva L”, rekla je. „Znam”, umalo da odvratim.

Ja sam se javio jer je bilo isuviše rano za gospođu Vilard. Bio sam staložen, naravno. Bila bi ponosna na mene.

Ležala je na krevetu, sa čašom u ruci, spremajući se da popije malo i sad ga je slušala.

– Detektiv je sve ispričao svojoj ćerki a ona je došla i odmah počela da mi se nabacuje. – Stigao je do škakljivog mesta i čuo sebe kako govori brže, trudeći se da zvuči prirodno. Nije imao nijedan razlog da se oseća krivim.

– Trebala je da plombira zub, tako da sam joj ponovo zakazao i pozvao je na piće da je uhvatim u zamku. Zubi su joj bili u groznom stanju – nisu kao tvoji. Bila je dosadna. Žao mi je, ali nemam drugu reč za to. Pričao sam joj o dečaku i bila je prilično zainteresovana. Ništa nije videla u stanu, mada je proverila da li je dobro spremljen. Posmatrao sam je kroz prorez između vrata i dovratka.

– Kad sam je pozvao da dođe gore, a ona nije rekla ništa, pomislio sam, koliko god neverovatno izgledalo, da je slučajnost što je došla kod mene.

Ona nema dovoljno mašte da bi se pretvarala. Ista je kao njen otac, ne mari za ljude, usredsređena je samo na posao. Izgledalo je da uživa u mom društvu, ali veruj mi, draga, druženje je bilo pročišćavajuće.

Uspeo je da privuče njenu pažnju pa je nastavio. Reći će joj sve.

– Bilo je naporno. Stelu Darnel je u stopu pratio taj zaljubljeni čovek.

Mrtav je. Nesrećan slučaj – znam da ti to razumeš. Pao je kao čun.

Prepoznao me je; prokleti pacijenti, svuda ih ima. Problem je u tome što Sara sumnja, moja divna mala sestra ne veruje u bajke kao što mislimo.

Nikada mu nije dosadilo da gleda u njene zube, njihovo savršenstvo je opravdavalo postojanje njegove profesije, mada je u ovom slučaju on bio suvišan.

– Stela Darnel ima novog čoveka – jednog od svojih radnika. On mi sprema stan. Madam Fikl:2 da sam stvarno udovac, nasankala bi me. U subotu je bila u policijskoj stanici u vezi sa svojim mrtvim dečkom. Nije ni pomenula tog radnika; razočaran sam; ljudi te iznevere. – Osmehnuo joj se. – Samo me ti nisi izneverila, dušo.

Ona se nasmešila.

Nastavila je da se smeši. Ajvan se ohrabrio: – Poslala je dečka u jalovu potragu; nije rekla policiji da je razgovarala s Bramvelom; misli da je on to uradio. Podsetićemo je na njene propuste u iskrenosti, počevši od novčanice od dvadest funti kod bankomata u Sifordu; tu ste omanuli, gospođo Darnel! – Ajvan je podigao čašu nazdraviviši joj i popio malo vina. Pustio ga je da diše i da postigne odgovarajuću temperaturu: bilo je izvrsno.

– Draga, više ne moramo da se bavimo gospodinom Bramvelom i detektivom. Sada je tu još samo ćerka.

Ona mu je nazdravila, nazdravila je oboma.

– Srećom, Stela žarko želi da mi se poveri jer se isplatilo moje tegobno slušanje njenih priča o održavanja podova. Ono što mi je rekla dobro je koliko i loše i zato me pažljivo saslušaj. I dalje se smešila. Nije verovao njenom osmehu. Da li je već znala ono što je nameravao da kaže?

– Pozvao sam Stelu Darnel da dođe ovamo večeras. Ne, nemoj tako da me gledaš; znam šta radim. Obračunali bismo se s njom, ali odbila je da dođe. Kako god bilo, to je pitanje vremena. Njen novi čovek čisti kod mene, nisam ga upoznao, ali sam ih čuo kad su razgovarali pored one statue; one noći kad si me grdila što sam se izložio opasnosti. Zar ti nije drago što sam rizikovao? Niko te ne voli kao ja. Njih dvoje pletu mrežu, draga moja; mrežu u koju se mi nećemo uhvatiti. Moraću da nađen novog čistača – šteta – taj gospodin Harmon je strašno dobar.

Iz pravca crkve čuo se huk sove. Kroz prozore sa rešetkama nije se videlo zbog magle. Ajvanu je bilo lakše kada je skinuo teret sa sebe; ona je problem svela na pravu meru. Mogao je da izađe na kraj sa Stelom Darnel i Džekom Harmonom. Neće im dozvoliti da unište život stvaran trideset godina: Fulvud haus je neprikosnoven. Sa Bramvelom je bilo lako; biće lako i sa detektivovom ćerkom. Uskoro će biti bezbedni.

Ajvan je žustro otrčao u podrum, koji je zvao ordinacija, što je i bio dok mu je otac bio živ. Samo je on imao ključ tako da je znao da ga detektiv nije uprljao svojim ulaženjem.

Ordinacija je bila zvučno izolovana i te Ajvan, kad je zatvorio vrata, nije čuo da je daska na podu pomoćne prostorije zaškripala niti je čuo da se neko penje stepenicama do spavaće sobe.

65.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Kada je otvorio zadnja vrata Džek se priljubio uza zid i pustio da mala kazaljka obiđe pet krugova oko brojčanika. Ajvan Čeloner je razmiljao kao on i uradiće sve da ga nadmudri. Dao mu je vremena.

Džek se šunjao duž prolaza obloženog kamenim pločama. Napolju je magla slabila i izašao je mesec. Činjenica: mesec u trećoj meni, u opadanju.

Dovoljno mu je osvetljavao da može da se kreće: bila je to velika kuhinja.

Na dugačkom stolu ležao je nož za pečeno meso, ali Džek je iz iskustva sa Sarom Glajd znao da njegov stomak ne podnosi krv i nered.

Do sada je bilo isuviše lako. Procenio je tišinu; bilo je previše tiho.

Nije morao da se orijentiše. Kao u snu, znao je put. Vrata ispred njega vodila su u glavni deo kuće i na spratu je, kao što je pretpostavljao, naišao na hodnik sa petoro vrata.

Petoro vrata u nizu, Spustimo se niz klizu.

Pesmica iz njegovog detinjstva odjekivala je među zidovima. Bio je ovde ranije.

U daljini je gačac zagraktao tri puta. Gačci. I njih je čuo ranije. Ispod četvrtih vrata ukazala se svetlosna pruga.

Kad je poslednji put okrenuo okruglu kvaku na vratima bila je previsoko i jedva ju je dohvatio; morao je da upotrebi dve ruke. Večeras se keramička ručica lako okrenula.

Kad je ugledao jarko svetlo sveće zabolele su ga oči, navikle na mrak.

Oseti je promaju; plamen se zalelujao, a onda buknuo tako da se činilo da se soba nakrivila. Sveća je stajala u srebrnom svećnjaku s prikačenom kapicom za gašenje. Fitilj je bio napola uronjen u otopljen vosak. Džek je procenio da

će goreti još pola sata. Čitava armija predmeta bila je poređana po toaletnom stočiću: karmini, podloge za puder, maskare, ajlajneri, češljevi, četke za kosu, losioni, mleka za čišćenje lica: magične alatke. Upotrebljen komadić vate za čišćenje lica čupkan prstima i izmazan karminom ležao je pored grudvica vate umrljanih crvenim lakom za nokte. Crna mrežica za kosu koju je koristila da pokupi kosu sa lica kada se šminkala visila je na ogledalu. Sitne dlačice prilepile su se za karmin koji je bio otvoren, krema za lice u otvorenoj teglici skorela se na površini i dobila boju senfa. Grudvice vate bile su sive i prljave i u vazduhu se osećao zadah protkan jakim vonjem vlage; od toga mu se zgrčio stomak. Nije mogao da pipne flašicu parfema sovaž ikstrim.

Dečaci ne stavljaju parfem. To sam kupio tvojoj majci.

Ovde piše da je to losion posle brijanja.

A ja sam rekao da to ostaviš.

Verodostojnost je znalački postignuta: šminka, losioni i kreme, makazice za nokte, lakovi za nokte i skidači laka nisu korišćeni decenijama. Bila je to pozornica napuštenog života; gledao je u okamenjenu prošlost; nije mogao da izbriše dokaze klikom miša ili okretanjem lista u planu grada.

U prizemlju je zidni sat otkucao pun sat praćen crkvenim zvonima, čiji je zvuk varirao nošen vetrom. Prestao je da broji posle petog zvona i uzeo sveću; zaklonivši dlanom umirući plamen, prišao je krevetu, hodajući kao po jajima.

Rekao je Steli da broji predmete koji se vide kroz prozor kola dok sede zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi.

Zabrojao se dok su mu nazivi lebdeli pred očima: ti predmeti s vremenom su mu sve više otkkrivali. Bilo je i drugih ubistava, nekih drugih Kejt.

Ubistvo kraj Temze: Kejtin ubica nije ostavio trag Detektivi nemaju nikakav trag – prekinuto traganje za Kejtinim ubicom Kejt: dečak koji je dožveo tragediju govori Deset godina: TV apel za Kejt Da li je ubistvo Kejt Roksmit sedmo ubistvo u Hamersmitu?

Sin ubijene Kejt je školski siledžija Hju Roksmit gubi bitku sa rakom Misteriozno cveće na grobu ubijene žene Umro detektiv koji je istraživao ubistvo Kejt Roksmit

Ispod svakog naslova Džek je po nekoliko puta čitao priču o ubistvu svoje majke. Nije mogao da promeni kraj: na kraju svakog članka njegova majka je bila mrtva.

Pomešane sa zrnastim slikama – iz novina koje su od vlage bile hrapave kao kora od pomorandže – bile su Kejtine fotografije u boji. Džek je prepoznao zadnji deo ove kuće. Kejt je bila u kuhinji i sipala je vodu u čajnik vedro se smešeći: savršena domaćica. Čajnik je zviždao kao voz.

Daj mi to. To nije za duvanje. Napunićeš ga bacilima.

Kejt je ležala potpuno obučena na krevetu u ovoj sobi, na istom prekrivaču koji se i sada nalazi na tom krevetu. Držala je čašu vina podigavši je prema foto-aparatu, smešeći se preko njene ivice; zubi su joj bili beli i pravilni. Na ogledalima u spavaćoj sobi bila su tri Kejtina odraza; Kejt bere cveće u bašti; Kejt ispred ulaznih vrata.

Džek je primakao sveću zidu sa koga se ljuštila boja. Mnoge fotografije su bile izrezane; pogledao je jednu na kojoj je Kejt bila na krevetu: slobodnom rukom držala je nečiju, manju od svoje. Iako je bio tamo, Džonatan Roksmit je bio isečen sa slike.

Džek je ležao na krevetu pored svoje majke da ih ujka Toni fotografiše.

Brao je cveće u bašti, pažljivo birajući njeno najomiljenije. On je stajao ispred ulaznih vrata i dok su čekali da ih fotografiše, pitao kada idu kući. Šššš, dušo, nasmeši se ujka Toniju.

Posle ovoga ćeš otići u dnevnu sobu da se igraš, ti si dobar dečko. Tvoja majka i ja moramo da razgovaramo.

Parče materijala bilo je prebačeno preko okvira kreveta. Džek je uperio sveću prema njemu i nozdrve mu je ispunio težak miris.

Bio je to svileni šal. Čak i pri slabom svetlu Džek je video da je jarkozelen.

Panton 375.

Stavio je sveću pored kreveta i drhtavom rukom obmotao šal oko ruke, klizavu gomilu tkanine. Prineo ju je licu i udisao; Jecao je tresući se.

Plamen sveće se ugasio.

Džek je obavio šal sebi oko vrata i tapkajući izašao iz sobe. Za razliku od Terija Darnela koji je nespretno tumarao po nepoznatoj kući, a srce ga izdavalo, Džek je znao za drugo stepenište. Celog života se pitao da li je

kuća s dva stepeništa plod njegove mašte. Nije imao koga da pita. Stao je: odjednom je u mislima video čoveka po imenu ujka Toni kako u školi pored kapije u njegovoj tajnoj bašti razgovara sa dečakom koji se zvao Sajmon.

Džek je bio veoma tih tako da ga nisu videli; a opet, možda je to bio san.

Išao je polako kroz prolaz, dok mu je šal – poslednji znak – milovao kožu. Nije mu bilo muka.

Vrata ispod glavnog stepeništa su se otvorila i u hodnik je izašao čovek, senka mu je bila ogromna, a onda se smanjivala kako se približavao ulaznim vratima. Zastao je u podnožju stepenica.

Ajvan je izašao iz ordinacije svog oca, zadovoljan što je sve spremno za njegovog pacijenta. Očekivao je da će Stela doći i da će njegov postupak biti delotvoran. Pristavio je čaj. U ovo doba noći Kejt je volela da popije kamilicu. Skinuo je sa kuka dve šolje, odlučivši da joj se pridruži. Na podu su bile kapljice vode te je pretpostavio da je prolio vodu kada je punio čajnik. Ali nisu se nalazile ispred sudopere i to nije bila prosuta voda, već otisci stopala. Vodili su u garderobu gde je gorela slabija sijalica, ali dovoljna da raspozna tragove koji su počinjali od zadnjih vrata.

Neko je bio ovde.

Kejt. Mora da se uveri da nije povređena. Tada mu je na pamet pala gadna misao: Kejt ga noćas nije očekivala pa je pustila nekog u kuću. Otišao je brzo kroz prolaz do hodnika – i sledio se.

Na odmorištu je stajala Kejt Roksmit, kosa joj je uokvirivala lice. Šal koji joj je poklonio za rođendan bio joj je namešten oko vrata u elegantnim naborima, bleda mesečina je isticala fino zeleno tkanje. Polako je, graciozno, sišla niz stepenice.

Voda u čajniku je provrila, njegovo zviždanje se pretvorilo u žestoko trubljenje kao kad dete juriša kroz hodnike podzemne železnice praveći se da je voz.

Ajvana su bolele uši od tog prodornog zvuka.

66.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Stela je našla kombi ispred crkve, prednja desna vrata bila su širom otvorena. Novi logo firme Čisto kao suza video se mada je bila magla; nadala se da je Džek podneo njegov izgled. Gde je on?

Okrenula je Terijeva kola, stala pored kombija i iskočila napolje. Otišla je posrćući niz stazu prošavši crkvu; zbog živice koja je štrčala i zaklanjala prilaz umalo je promašila stazu sa desne strane. Nije bilo kuća. Posle pređenih desetak metara videla je tamne obrise ambara i uperila je baterijsku lampu prema njemu: svetlost je jedva dopirala do ambara, ali videla je velike valjkaste bale sena naslagane na krov. Džek nije bio tu.

Sneg koji se topio pomešao se s blatom i dok je prešla isti put nazad do staze cipele su joj bile skroz mokre. Dva puta se osvrnula pre nego što je stigla, a jednom je skliznula u jarak. Gnjecava zemlja joj se zalepila za pantalone i jaknu. Bilo je vrlo mračno i Stela je žudela za bleštavim svetlima Londona: uličnim lampama, farovima automobila, natpisima, izlozima radnji.

Tamo dokle joj je dopirao pogled skakutale su i saginjale se neke uskomešane prilike: shvatila je na šta je Džek mislio kada je govorio da vidi znake i utvare u svemu neživom.

Njena baterijska lampa pojačavala je okolnu tamu. Stala je, a utroba joj se stegla: pramenje magle se uvrćući se dizalo sa asfalta kao kobre namamljene da izađu iz svoje korpe. Videla je taj fenomem ranije kada je sa Terijem išla na jednodnevni izlet na selo. Dok su se uveče vraćali kući, osećala se sigurno u njegovim toplim kolima i uz njega koji je bio tu da je zaštiti. Stela više neće moći da oseti njegovo prisustvo. Čulo se kako je negde pukla grana i iz živice je, lepršajući krilima izletela ptica i odletela. To može biti gačac, ili vrana, nije znala razliku, ali je mislila da sve ptice noću spavaju.

Ne bojim se, rekla je sebi.

Metalna ploča na kojoj je pisalo Fulvud haus bila je skoro zaklonjena papratnim listovima bršljena koji su obavijali stubove od cigala s obe strane velike kapije. Reza je zaškripala kada ju je podigla, kapija se otvorila i zaustavila se na šljunku. Na kolovozu je bilo još snega s otiscima stopala nekoga ko se prvo dočekivao na prste. Gde je Džek?

Kombinacija božikovine i vatrenog trna zagradila je put do zadnjeg dela kuće. Mada je bila mokra i drhtala je, odlučila se da podnese još jednu neprijatnost, povredu, bacivši se na žilave grane. Našla je otvor i puzeći provlačila se dok joj je suvo lišće grebalo kolena. Otkotrljala se na travnjak iza kuće; još uvek pod snegom, izgledao je nestvarno pri slabom svetlu. Kroz maglu koja se podizala prepoznala je živicu koja odvaja baštu od crkve.

Ajvan je živeo dva koraka od Kejtinog groba.

Zadnja vrata su bila zaključana. Stela je uskočila u kola i dojurila ovamo kao nepobedivi junak i ne pomišljajući da neće moći da uđe.

Proverila je sve prozore; bili su mračni i zaključani. S druge strane kuće stepenice su vodile pod zemlju, verovatno u podrum, mada se nisu videli nikakvi prozori. Dole, stepenice su bile zaklonjene grmljem kupina koje je dosezalo do prozora s rešetkama postavljenog pored vrata. Stela je hrabro zakoračila među bodljikave grane. Pokidala je bršljan i bacila ga raščistivši otvor pa uperila baterijsku lampu u staklo, rizikujući da je vide iznutra.

Prozor je iznutra bio zakovan drvenim daskama. Niko nije mogao da vidi napolje, a ona nije mogla da vidi unutra.

Neko ju je zgrabio za rame. Raskrinkana je.

Snažne ruke su je vukle po travnjaku na kojem je ležala okrenuta leđima.

Bila je dovoljno prisebna da se oslobodi stiska i uperi baterijsku lampu napadaču u lice.

Bila je to Sara Glajd.

– Šta radite ovde? – prosiktala je Stela.

– Došla sam za vama.

– Nadam se ne da biste upozorili brata?

– Da sam to htela, pozvala bih ga na mobilni telefon.

Stela je shvatila da je to istina; počela je da krši ruke. – Unutra su, ali prozori i vrata su zaključani.

– Treba da pozovemo policiju. Ja bih ih pozvala pre nego što sam krenula

ovamo, ali morala sam da vas stignem. – Sara je bila praktična.

– Treba da nađemo Džeka. – Policija će ga uhapsiti. Osveta nije izgovor za ubistvo. Neće preživeti ako ga osude na robiju.

Stela je našla Kejtinog ubicu. Rešila je slučaj. Ali bila je mokra, bilo joj je hladno i nalazila se u nekoj nedođiji, pa joj ta spoznaja nije pružila zadovoljstvo; možda su Džek i Ajvan mrtvi. Teri ne bi dopustio da to ode tako daleko.

– Moramo da uđemo. – Uperila je baterijsku lampu prema zidu. – Tu je kutija za alarm, ali izgleda da ne radi. Ako razbijemo prozor sa druge strane, imamo izgleda da nečujno uđemo, uostalom, šta možemo da izgubimo? Džek je unutra. – Stela je govorila ono što bi rekao Teri; morala je da ostane prisebna.

– Ili da uđemo pomoću ovoga? – Sara Glajd je podigla ključ na lančiću.

– Mislila sam da nikada niste dolazili ovamo.

– Ovo je ključ moje majke. Entoni ne zna da ga imam.

– Šta čekamo?

Stela je zgrabila ključ od Sare Glajd, kočoperno obišla oko kuće i prišla zadnjim vratima.

67.

Ponedeljak, 24 januar 2011.

– Sastanke mi zakazuje razglednicama. To je igra; voli tajanstvenost i šale. Ne trpi običnost; ne voli mučnu svakodnevicu. Često sam morao odmah da prekinem to što sam radio. To je bilo pre mobilnih telefona. Razglednice stižu u moj stan nepotpisane u kovertama označenim lično i poverljivo. Odao bi je rukopis, imala je poverenja u mene, znala je da ću odmah da ih uništim.

Nisam mogao da joj odgovaram da poruka ne bi pala njemu u ruke.

Gospodin Roksmit je možda slutio da se ona i ja volimo, ali nije mogao da dokaže.

– Ja vam ne verujem.

– Da, verujete mi.

Razmišljao je o trima razglednicama ispisanim rukopisom njegove majke koje je čuvao u svojoj kutiji za trofeje. Dala mu ih je Izabel Ramzi. Sve do sada pretpostavljao je da ih je njegova majka poslala Izabel. U stvari, ona je znala za ljubavnu vezu njegove majke i čuvala je tu tajnu svih ovih godina.

Zbog toga je slagala policiju da je videla Kejt. Mora da je i Mark Ramzi to znao; zato nije protivrečio svojoj ženi kada je svedočila.

Podrum je bio oivičen keramičkim pločicama. Dve svetiljke s metaliksivim abažurima bacale su belo svetlo na podijum u sredini. Na njemu se nalazila luksuzna zubarska stolica od crvene kože s hromiranim delovima. Čeloner je seo na nju i zamolio Džeka da mu sipa čašu vode.

Na osvetljenom panelu iznad pulta sa sudoperom bila je poređana serija rentgenskih snimaka istih zuba, snimljenih iz različitih uglova: spreda, odozdo i sa strane. Usne povučene nazad bile su kao siva masa na obodu slike. Bili su to dečji zubi, besprekorni, mada je nedostajao jedan u donjoj vilici. Džek je pročitao oznaku na svakom negativu: snimljene su između 1968. i 1969, ali svaka je imala isto ime.

Katrin Vinus.

Kao mali dečak, oduševljen Rimljanima, bio je ubeđen da je njegova pokojna majka bila boginja ljubavi i lepote i da je jedna planeta, koja će proći pored sunca 2012. i 2117, dobila ime po njoj. Sahranjena je na groblju, zubi su joj još uvek savršeni; osmeh joj je odavno nestao, njena zvezda je zgasnula.

– To je rad mog oca; bio je izuzetan stručnjak, on je brinuo o vašoj majci.

Zvučno je izolovao ovu ordinaciju jer moja draga mama nije podnosila zvuk bušilice i stomatološke zahvate. Zato je imala grozne zube, zbog čega se moj otac stideo. Dozvolila mu je da ovde otvori ordinaciju pod uslovom da ne mora da sreće njegove pacijente niti da čuje stomatološke sprave. Da nije osetila nemaštinu, ne bi ni primetila da je umro. Što se nje tiče, kao da je još uvek bio tu i radio. Možemo da vičemo koliko god hoćemo, niko nas neće čuti – najbliže kuće su vikendice i sada su prazne. U ovo doba noći, mada smo samo dvadeset pet minuta od Brajtona i ne više od sat i po od Londona, kao da smo na Mesecu. Sami smo. Dobro došao u utočište svoje majke, dragi Džoni.

Udobno smešten na svom tronu, Čeloner je bio pravi domaćin; ekstravagantnih manira nastojao je da se Džek oseća kao kod kuće.

– Niko me tako ne zove.

– Majka te tako zove. Uzgred, ti si njena slika i prilika, njen i moj ponos.

– Vi niste moj otac. Čeloner je pijuckao vodu naglašeno uživajući. Stavio je čašu na ispust pored malog lavaboa za ispiranje usta i zavalio se u mekanu kožu. Potpuno se razlikovao od svoje sestre; iako mu je pretila smrt, nije se plašio i nimalo nije mario.

– Džonatane, uvek si bio tvrdoglav. – Ajvan je zatvorio oči. – Moraš da mi oprostiš malopređašnju zabunu. Mislio sam da si Kejt koja traži čaj.

– Ništa ja vama ne opraštam. – Džek je razgledao blistave čelične instrumente na pultu. S prethodnim domaćinima dao je sebi vremena da upozna njihovo kretanje, da vidi šta vole i kakve su im navike. Nedeljama ih je pažljivo posmatrao, te je do tančina upoznao njihovo ponašanje. Da je video Čelonera dok mu je spremao stan, prepoznao bi ga. Video ga je na

pešačkom prelazu u Ulici Erls kort one noći kada je stao na pukotinu u pločniku.

– Ako mi kažeš šta misliš da sam uradio, možda ću moći da se opravdam.

– Vi znate šta ste uradili.

– Kejt jedva čeka da te vidi. Nije te dugo videla, mada joj je jasno da ti imaš svoj život. Moramo da pustimo decu da odu; ona nam ne pripadaju, kaže.

– Prestanite da govorite o njoj kao da je živa. Čeloner je popio još malo vode tiho uživajći, kao da nije čuo Džeka.

Ako se izuzmu otpaci razbacani po pultu, prostorija je bila uredna i čista.

Uprkos zastarelim aparatima ostavljala je utisak savremene ordinacije, ali Džek je, kao i u ostalim delovima kuće, primetio da se ispod koktela deterdženata i jakih sredstava za poliranje sve malo-pomalo raspada. Nije mogao da zamisli zašto Čelonerova majka nije podnosila odlazak zubaru, pa čak i ako joj je za to bilo dovoljno samo da siđe u podrum i mada joj je muž bio zubar. Ljudi nisu bili srećni u ovoj odaji.

Ajvan Čeloner je ovde lečio njegovu mamu.

Stolica je podsećala Džeka na američke automobile iz pedesetih godina prošlog veka, na sjajnom izvijenom hromu odražavalo se njegovo lice izobličeno. Rekli su mu da čeka na spratu i da crta – odrasli uvek traže od dece da crtaju – ali duboka tišina ga je mučila. Malo kasnije je, tapkajući, prišao vratima i priljubivši usne uz drvo, uzviknuo: – Ma-ma!

Nije mu se odazvala. Činjenica: u zvučno izolovanom podrumu iza hermetički zatvorenih vrata Kejt Roksmit nije mogla da ga čuje.

Otpaci na pultu bili su zamršena klupčad izlizanog jakog konca, osušeni komadići drveta, posiveli i glatki, zaobljene krhotine stakla razbacane između kamenja i šljunka. Ovo poslednje bilo je poređano po veličini, najmanji komadi napred, a onda sve veći do onih veličine lopte za kriket. Bilo je tu kamenja, klinastih parčića porozne krede: postavljeni su tako da se dočara prizore plaže.

Plaža koja se vidi samo kada je oseka.

Džek je pomirisao konac i osetio vonj rečnog mulja prilikom oseke, a kreda je odisala oštrim mirisom morske soli. Sunce mu je grejalo lice i jedna nežna ruka mu je sklonila šiške sa očiju. U bašti pored crkve otkrio je

oblutke; jakim koncem privezao je svoj brod i povezao štapiće od lizalica napravivši od njih most. U napuštenom selu među morskom travom iščeprkao je komade krede. Živeo je kroz oblike i boje svakog predmeta, njegova sećanja, nade, strahovi i snovi bili su zarobljeni u ovom izgubljenom i ponovo pronađenom blagu. Mama je rekla da su njihovi izlasci kao i odlasci na reku ili u veliku kuću tajna, te mu je po povratku kući oduzimala blago koje je na tm izletima našao.

Ajvan Čeloner je pedantno stavio svaki predmet na svoje mesto kao da je slaže džinovsku trodimenzionalnu slagalicu. Nedostajale su samo stepenice Bel steps.

– Odrasli nikada ne pokažu deci da cene vrednost onoga što su našla.

Blago je srž našeg života. Čuvao sam ih za tebe. – Čeloner mu se nežno nasmešio. – Mi smo pripremili kuću za tebe, Džonatane. Ti si naš naročit gost.

U dubokoj tišini fantomske ordinacije Džek je čuo pljuskanje vode koja je nadolazila i razaznao je glasove.

Kako to misliš pripremio si kuću? Ne očekuješ valjda da se uselim s tobom? Treba je renovirati, osavremeniti! Sad kada sam otišla iz tog dosadnog učmalog sela, ne misliš valjda da ću da se vratim?

Ja ovde imam svoj dom kao što ga imaš i ti. Toni, dušo, nemoj sve da pokvariš. Zagrli me i uživaj u ovome, sada. Hju me je nemo prekoreo što nisam išla na grozan rođendanski ručak njegove majke, a Džoni je ljut zboj tvoje lokomotive… ne govori sa mnom.

Imala sam grozno jutro. Molim te, budi srce i budi fin. Budi moj Hitklif!

Poneo je sa sobom moju lokomotivu? Gospode, upropastiće je.

Neće da se odvoji od nje. Pokušala sam čak da ga podmitim sa komadom stakla koje mi je Izabel dala za sreću. Hajde, Toni, nemoj da trošiš ovo vreme na glupu igračku.

Nije glupa, nju mi je poklonio otac.

Onda nije trebalo da je daješ jednom detencetu.

Razgovarao sam sa advokatom. Ako se odrekneš prava na kuću, može pametno da se reši. Šta to?

Tvoj razvod, naravno. Venčaćemo se.

O, Toni, kakva smešna ideja. Dovoljan mi je jedan muž. Hajde da leporazgovaramo. Nemamo mnogo vremena, Džoni treba da ruča.

Nemoj da me zadirkuješ.

Zadirkivaću te ako će te to urazumiti. Ja neću ostaviti Hjua. To bi ga uništilo, a ja to ne bih volela. On je tako ljubazan kad ne radi. Ne bih mogla to da uradim našem sinu. On voli Hjua, a osim toga, sve Džonijeve igračke su tamo.

Nisu sve igračke tamo. Pogledaj me u oči i reci mi da me ne voliš.

Ne volim te. Eto. Toni, srce, ja bih te izludela kada bismo bili stalno zajedno, uskoro bih ti dosadila. Ti si sjajan zubar i moj naročiti prijatelj. Zar to nije dosta? Volela bih da Hju dođe kod tebe. Muči ga jedan zub i zbog toga je razdražljiv. Malo mi je preko glave i njega i Džonija.

Moraš da odeš.

Bolje da ti odmah kažem. Trudna sam. Ne idem ja nikud osim kući. Hju još uvek ne zna, tako da je to naša tajna. Ti si prvi kome sam rekla. Džonatane, hajde! Vreme je da idemo.

Ne možeš nikud da ideš dok ne kažeš da me voliš. Naročito sad kad nosiš naše dete.

– Lagala me je. – Čeloner je razbio čaroliju. – Uradili su obdukciju. Nije bila trudna.

– Nije vam ništa dugovala, ponajmanje istinu.

Džek je obavio zeleni šal svoje majke Čeloneru oko vrata i jako ga zategao.

– Poklonili ste joj ovaj šal za rođendan i sreća vaša što ga je imala na sebi tog dana. Moj otac ga nikada nije video pa nije primetio da nedostaje kada je identifikovao telo. Nije bilo ničega što bi moglo da vas poveže s Kejt Roksmit osim ovih rentgenskih snimaka koje je napravio vaš otac i zubnog kartona. Policija ih nije od vas tražila. Sve ste smislili: ostavili ste njeno telo znajući da reka nadolazi i da će ga plima odneti nizvodno, a onda ste krenuli za mnom. Da ste me našli, bio bih mrtav. Ja sam jedini svedok i sve ovo

vreme živeli ste u strahu da ću vas pronaći. Izabel Ramzi vam je, iz nekih svojih razloga, nesvesno napravila ogromnu uslugu; postarala se da vaš alibi bude neoboriv. – Džek nije dodao da se nije mogao setiti šta se desilo na plaži; sećao se samo boje majčinog šala.

Zategao je tkaninu i povlačio polugu na solici sve dok se stolica nije izvrnula toliko da su Ajvanova stopala bila u visini njegove glave; bio je bespomoćan. Glas mu je bio promukao jer mu se šal urezao u grkljan.

– Ostao si da se boriš protiv zmaja ubice kao hrabri mali vojnik? Pojurio si u pomoć svojoj voljenoj mami?

Nežna zelena svila bila mu je kao druga koža koju nije mogao da zbaci.

– Nisam, pobegao sam. Ja nisam psihoanalitičar, ali rekao bih da se to zove projekcija. Svoju krivicu pokušavate da svalite na mene. Samo napred.

Tu sam. Kao uvek.

Nije pokušao da olabavi improvizovan podvez.

– Kejt je bila trofej za tvog oca, on je nije želeo, ali nije hteo da je iko drugi ima. Pored njega je bila živa zakopana. Ja sam je spasao. Da si ostao, mogao sam i tebe da spasem.

Sunce je jarko sijalo bacajući zlatne strelice u vodu. Džoni je hteo da odveze u vodu svoju lokomotivu, da vidi da li može da plovi kao čamac.

Džek je olabavio šal.

Ajvan je nastavio, sada odlučnije: – Ti i on ste joj popili krv. Kad ne bi bilo po tvome, udarao si je i gađao čime god stigneš. Postoji li naziv za majke koje zlostavljaju njihova deca? Ja je volim takvu kakva je i nikome neću dozvoliti da nam pokvari život, čak ni tebi, kojeg ona, uprkos svemu, čezne da vidi. Čelenorova koža je bila bela naspram zelene svile. Džek je stegao šal.

– Kada sam je zagrlio, ptica se – sada mislim da je to bio feniks – probila u moj grudni koš i ja sam se borio za vazduh. Zavukla mi se u srce. Odneo sam je kući. – Čeloner je izvio ruku i pomilovao Džekov rukav. – Ona je gore na spratu, Džoni.

Džek ga je zgrabio za ruku, odgurnuo je i pritegao šal, tako da je Čeloner počeo da se guši.

– Keti – tako sam je zvao iz milja – me je zadirkivala, moja sestra će ti reći da ja ne volim da me zadirkuju. Keti je obećala da će napustiti Roksmita: imaćemo svoj život, ujutru ćemo se šetati zajedno, tumaraćemo

pored mora. Dao sam ti svoju lokomotivu kako bih je uverio da ću i tebe voleti. Doveo sam je ovamo da joj pokažem kuću. I ti si morao da dođeš.

Obožavala je našu spavaću sobu i oduševila se kada sam rekao da ću tebi dati potkrovlje. Rekla je da sam veoma velikodušan.Ti si jurcao naokolo, gore-dole po stepeništima, jurio si kroz moju kuću rušeći sve pred sobom kao tornado. Rekla je da si srećan. Nazdravili smo našoj maloj porodici poslednjom flašom očevog vina šato latur ostavljenog da odleži one godine kada sam se ja rodio. Otvorili smo ga jer je ona obećala da će ga ostaviti.

Bilo je hladno, mada je sunce izašlo. Džonatan je napravio most preko potočića u pesku, koji se ulivao u more. Prvo je stavio štap u mulj poduprevši ga kamenjem da bi most čvrsto stajao. A onda je izdubio mulj da smanji širinu potočića i da voda brže otiče. Kada je završio zvao je mamu da vidi. Bili su blizu jedno drugom dok su hodali između ruševina kuće vlasnika mlina. On je hteo da njegova mama to vidi, ali umesto nje je došao ujka Toni. Rekao je da je to vrlo vešto urađeno. Džonatan je želeo da on ode.

To mu je i rekao.

– Moram da sačuvam naš mir. Ti si ovde dobrodošao, ali Stela Darnel nije osećajna kao ti i brlja ne osvrćući se na tuđa osećanja. Ona je kao njen otac. Ti ličiš na mene.

– Vi niste moj otac. Vi ste niko i ništa.

– Ne možemo da pružimo gostoprimstvo gospođi Darnel. Ja razmišljam isto kao ti, ali ti to znaš, zar ne? Mi smo jedno, ti i ja. Više sam brinuo o tebi dok si bio u toj školi nego Hju Roksmit. Bio sam ti bolji otac. Za njega si bio daleko od očiju daleko od srca. Ja sam zvao telefonom svake nedelje da vidim kako si.

– Lažete, zvali ste da proverite da li sam dao vaš opis policiji.

– Ti to nikada ne bi uradio. Bio sam siguran da si ćutao zbog osećaja krivice i nisam pogrešio. Džoni, imaš pogrešno mišljenje o meni, moji pozivi su bili dokaz da mi je stalo do tebe. – Čeloner je iskrivio lice i uhvatio se za gušu, a zatim je spustio. – Vaša nadzornica nije prestajala da priča kada sam s njom razgovarao telefonom. Rekla je da je Sajmon tvoj naročiti prijatelj sve dok nije počelo tiranisanje. Ja sam se tada razočarao u tebe, Džonatane. Ipak, razumeo sam: svi mi imamo svog Sajmona, moj je bio detektiv Darnel.

– Ubili ste ga?

– Džonatane, dragi, molim te! Mislio sam da se nas dvojica razumemo.

Sam se ubio: previše hamburgera i piva. Hoćeš da mi dodaš moju vodu?

Džek je popustio stisak i dao Čeloneru njegovu čašu.

– Popravljao sam kasno uveče zub jednom pacijentu kada je Stela Darnel pozvala svog oca. Nije trebalo da se javim, glupa greška, ali posle prvog zvona, kada sam pronašao telefon, nisam mogao da odolim. Zaboravio sam da će se u pozadini čuti voda koja curi u lavabo; ali nije važno, neće primetiti; ona je žena koja čisti, nije detektiv. – Nakrenuo je šolju; ovoga puta samo je nakvasio usne. – Morala je da bude bolja od svog oca. Morala je da zabada nos u naše stvari.

– Stela voli svog oca.

– Ona ne zna šta je ljubav. Stele Darnel nanose veliku štetu jer nisu pronicljive. One povređuju ljude kao što smo ti i ja. Šal mu je stezao grkljan i Čeloner je zaroptao: – Ako ubiješ mene, ubićeš i nju.

Mali dečak se, zagrejan i dahćući, skljokao uz stub. Ne mogavši da dohvati, Džonatan je obećao Nagnutoj ženi da će doneti nož i odseći plastičnu kutiju vezanu za njenu ruku. Obećao je da će da je oslobodi.

– Spašću te – rekao je svojoj mami.

Miris sovaža je bio neodoljiv, Džonatan je u rukama osećao hladnoću svilenog šala.

68.

Ponedeljak, 24. januar 2011.

Prekidač za svetlo nije radio. Stela je upalila svoju baterijsku lampu na privesku za ključeve: nalazili su se u garderobi. Dala je Sari znak koračajući lagano po popločanom podu, ali se spotakla o gumenu čizmu. Pored nje se nalazila mašina za pranje veša velika kao one u perionicama, sa punjenjem odozgo, a na polici iznad nje stajale su kutije s praškom. Sara je zinula u čudu i ćušnula Stelu u lakat, tako da se baterijska lampa iskrenula. Sara Glajd je Steli bila teret; trebalo je da joj kaže da se vrati u kola.

– Ovo je pripadalo mojoj majci. – Sara je pokazala na prašak za veš.

– Ššššš. Otkud znate? – Stela je skinula jednu kutiju. Bila je puna.

– Ove čizme su moje, taj kaput je pripadao mom ocu. Entoni je sve sačuvao.

Ušunjale su se u zasvođen prolaz koji se pružao u oba smera. Kada se Sara drugi put saplela o nju, Stela je stisnula zube: za jednog umetnika slabo se snalazila u prostoru.

– Levo ili desno? – prosiktala je Stela.

– Vi odlučite.

– Pitam vas kuda je bolje?

– Ako skrenemo levo doći ćemo do garaže i stepeništa iza kuće, a desno stižemo do kuhinje, kroz nju do glavnog stepeništa i dnevnog boravka.

– Onda idemo desno.

Stela je držala baterijsku lampu uperenu nadole dok su bezmalo naslepo hodale. Osvetlila je zid kako bi našla prekidač za svetlo. Kada ga je pritisla i dalje su bile u mraku. Uzdahnula je: to joj se isuviše često dešavalo u Terijevoj kući. Navikla je na prazne kuće, ali ovo joj je kidalo živce.

Obišla je spretno oko dugačkog stola od borovine i otvorila frižider.

Unutrašnja lampica se nije upalila. Kod tako starih modela motor je bučan. –

Isključio je struju – Stela je šapnula.

– Zašto bi to uradio? – odvratila je Sara.

– Šta mislite zašto?

– Recite mi i ne govorite u zagonetkama. Kod Entonija nikad ne nestaje struje, njegov otac je ugradio generator.

– On očekuje posetioce. Vaš brat se pripremio za nas.

– Ne mislite valjda da će nas povrediti?

Stela ju je mrko pogledala. Kako nije imala ni braću ni sestre nije znala da li bi poverovala kad bi joj neko koga jedva poznaje rekao da joj je brat ubica. Možda bi tražila dokaz. Podozrevala je da je Sara Glajd dugo zatvarala oči pred dokazima.

Sara ju je zgrabila za ruku, sa opipljivim strahom. Stela se ispravila. Nije htela sebi da prizna da se boji i samo to ju je sprečilo da vrišteći istrči iz ove kuće; to i saznanje da Teri ne bi pobegao.

Prošle su na prstima pored kuhinjskog stola postavljenog za dvoje; Sara je zakačila kutiju kukuruznih pahuljica i kad je pokušala da je uhvati odgurnula ju je, a kutija je pala otkotrljavši se po podu. Buka je odzvanjala u ledenoj tišini.

Odozgo se ništa nije čulo. Stela je podigla kutiju: bila je lagana čak i za pakovanje žitarica. Pogledala je unutra. Bila je prazna. Pogledala je rok trajanja škiljeći u sitne brojeve.

Decembar 1981.

Nemoguće. Uperila je svetlo direktno u poklopac na pakovanju. Čak i ako je jedinica zapravo sedmica, a bila je sigurna da nije, osmicu nije mogla špgrešno da pročita. Karton je bio pohaban i ojačan providnom lepljivom trakom. Kutija pahuljica bila je stara skoro trideset godina. Usmerila je baterijsku lampu prema stolu. Teglica od marmelade bila je prazna; nije bilo ni kečapa u starinskoj staklenoj boci. Kuhinjski sto bio je muzejski eksponat.

Stela je povukla kuhinjska vrata, naglo ih otvorila, ispružila drhtavu ruku s baterijskom lampom kao da njen svetlosni zrak može da ih spase i skrenula levo u prolaz. Na kraju prolaza nalazio se hodnik a na kraju hodnika ulazna vrata kroz čije je obojeno staklo svetlost stvarala blede trouglove na pločicama nalik mozaiku.

Krajičkom oka Stela je ugledala zrak svetla. Sara Glajd je držala nož za meso, veoma oštar. Stisla je usta i gledala je ne trepćući. Stela se prenerazila:

bila je sremna da ubije svog brata. Shvatila je da joj toj nije donelo olakšanje.

Vrata su vodila u garažu. Steli je laknulo kad je osetila miris benzina, farbe, hemikalija, baštenskih alatki, vreća sa đubrivom. To ju je podsetilo na Terijevu šupu. Još nešto je osetila: Teri je bio ovde.

Nešto tamno prekriveno slikarskim platnom ispunilo je prostor; sve drugo – kosilica za travu, saksije, lopate, električni trimer za travu, butan-boce – bilo je poređano duž zida. Čeloner je imao još jedan automobil.

Stela je podigla baterijsku lampu u visini ramena i ne mareći što se isprljala prišla haubi. Bilo je toliko skučeno da je morala da hoda postrance.

Sara Glajd je ostala ispred vrata, s nožem u rukama.

Konopac kojim je pričvršćena cerada bio je isečen. Stela je povukla ceradu i oblak prašine uštinuo ju je za oči; morala je da zapuši nos da ne bi kinula. Vetrobran je bio posiveo od prašine; bočni retrovizor bio je zaklonjen paučinom kao da je ogroman pauk pleo mrežu oko automobila kao oko muve. Prednje gume su bile izduvane i propale. Stela je pokušala da vidi broj registarske tablice. Očekivala je da ju je prekrila prljavština.

Bila je očišćena.

Teri je bio ovde. Osetila je nalet vrućine. Ruka joj se tresla dok je u svetlu baterijske lampe čitala registarsku oznaku; mogla je to da odrecituje zatvorenih očiju.

CPL 628B. Nije morala da pogleda logo automobila iznad rešetke hladnjaka. Stela je znala šta je njen otac našao: Plavi ford, verovatno model anglija, viđen je kako izlazi sa Blek lajon lejna oko jedanaest sati u ponedeljak 27. jula. Gospođa Hamond, udovica stara 74 godine, primetila ga je jer ju je podsetio na to da je njen muž šezdestih godina prošlog veka imao isti model. Poslednje slovo na tablici moglo je da bude B, ali nije bila sasvim sigurna. (Napomena: pouzdan svedok, vreme pogrešno.)

Gospođa Hamond je videla automobil jedan sat pre podneva, navodnog vremena Kejtine smrti, te su njenu izjavu primili sa rezervom; to je bilo jedino konkretno svedočenje tog dana. Kada je Teri našao fotografiju Izabel Ramzi na otvaranju seoskog doma u Čarberiju, uvideo je da je informacija o fordu angliji važna, ali gospođa Hamond je već bila mrtva. Čeloner od toga dana nije više vozio ford angliju.

Stela se ispravila i provukla nazad kroz uzan prostor. Sara je išla ispred nje vodeći je nazad do hodnika.

– Ovo je dnevna soba. Uperila je oštricu u vrata u podnožju stepeništa. S njihove leve strane baterijska lampa osvetlila je bakarne šipke koje su pričvršćivale tepih stazu na stepenicama. Na vrhu stepeništa nalazio se portret neke žene. Kada ga je Stela osvetlila izgledalo je kao da je žena okrenula glavu. Bila je to Katrin Roksmit.

Sara je naletela na Stelu; nož je fijuknuo kroz vazduh.

– Umalo da mi odsečete uvo!

– Izvinite.

Više nisu šaputale. Čule su pucketanje. Dopiralo je iz dnevne sobe. Ne odvajajući se jedna od druge jurnule su pema vratima; Sara je zamahivala nožem kao sabljom. U kaminu je gorela vatra. Izgledalo je da se tek rasplamsala; plamen je treperio, šibao i palacao oko cepanica koje su cvrčale i pucketale.

Soba je bila prazna.

Na cepanicama je ležala fotografija Kejt Roksmit, još nezahvaćena plamenom, savijala se i tamnela usled toplote. Neko je podsticao vatru: kraj kamina je ležao žarač. Vedra, belih zuba između ružičastih razdvojenih usana, šiljati sekutić gore levo kvario je inače pravilan niz, raspadala se u dimu, a štamparska boja se pretvarala u metalik-plavu.

– Džek! – Stela je uzviknula. – Hajdemo.

Potrčala je uz stepenice preskačući po dve i širom otvarala vrata u prolazu da proveri svaku sobu. Sara ju je sustigla u spavaćoj sobi gde su čaršavi bili bačeni na pod na gomilu a u metalnom okviru sa oprugama stajao je dotrajao dušek. Po podu i dušeku bila je razbacana šminka. Ogledala iznad toaletnog stočića bila su razbijena, u svetlosti baterijske lampe svetlucalo je staklo između karmina i bočica sa podlogom za puder.

Prozorski okvir njihao se tamo amo, ritmičko škripanje kao hroptavo disanje. Zavesa je bila obavijena oko drveta, jedna njena polovina se pocepala i spala je sa kukica; nadimala se čas unutra čas napolje sa svakim naletom vetra. Na prozorskoj dasci se stvorila bara od otopljenog snega i voda je jednolično kapala na pod.

Stela je podigla baterijsku lampu; Sara ju je zgrabila za ruku, zaustavljajući je. Kejt Roksmit im se smešila iz svih uglova.

Za trenutak u sobi je prevladala praznina – praznina jača od one koju je ostavio privremeni odlazak onoga ko je tu sobu ispremetao – ispunivši prezasićen vazduh saznanjem da je smrt neminovna.

Ali u sledećem trenutku Stela je videla da ta spavaća soba nije ništa drugo do gomila cigala i maltera, tapeta koje su izjele grinje i posteljine koju su izgrizli moljci, vlažnih zidova izlepljenih fotografijama i novinskim člancima o ženi koja je odavno mrtva.

Opustila se: nikoga tu nema. Teri je mrtav. Nikada više neće razgovarati s njim. Teri nikada neće saznati da je ona krenula njegovim stopama. Njen tata je umro.

Kakva avantura, popićemo vruću čokoladu kad dođemo kući.

– Znam gde su. – Sara je istrčala napolje, s lakoćom se krećući kroz neosvetljen prolaz.

69.

Utorak, 25. januar 2011.

Stela je pronašla rezu na vrhu vrata, prekinuvši Sarino nespretno rvanje sa kvakom. Polako ju je povukla; bila je podmazana i odmah se pomerila.

Spiralne kamene stepenice spuštale su se u mrak. Odatle je dopirao hladan vlažan vazduh pomešan s bolničkim mirisom. Stela je namirisala sovaž ikstrim; ni Ajvan ni Džek nisu kristili taj parfem.

– To je njen miris. – Sarin dah je bio vreo dok je šaputala Steli na uvo. – Atelje je ovako mirisao kada bi ona završila s poziranjem.

Osluškivale su, ali nisu čule ništa.

Stela je u pomoć prizvala logiku: vrata su bila zaključana spolja, dakle, ko god da je u podrumu zaključan je i ne može da izađe.

– Zakasnile smo.

Zaletela se niz strme stepenice i zaustavila se naletevši na kanap provučen kroz alke na zidu.

– Eno ga! – Sara je preskočila poslednja tri stepenika, gurnuvši Stelu, a ova se zanela i ispustila baterijsku lampu koja se ugasila.

– Mrtav je. – Glas je bio avetinjski.

Spustivši se na sve četiri Stela je mlatarala rukama u potpunom mraku, tražeći baterijsku lampu. Ogulila je dlanove o podne pločice. Nekako se podigla na noge i konačno našla prekidač. Znala je da ne radi, ali iz navike ga je pritisnula.

Svetlost je preplavila prostoriju.

Stela je prvo pomislila kako nema krvi. Zatim je videla ključeve svog kombija na stepeniku ispod džinovske stolice od crvene kože pod kupastim snopom svetlosti. Jedna prilika ležala je nauznak, s hirurškom maskom na licu i sportskim naočarima za sunce koje su joj štitile oči. Oko listova, struka i ručnih zglobova bila joj je privezana tanka plastična traka. Nije pokušavala

da pobegne, već je ležala nepomično, kože kao vosak pod nemilosrdnim zaslepljujućim svetlom.

– Entoni! – Sara je potrčala i zgrabila ga za ručni zglob. – Osećam puls.

Stela mu je strgnula masku sa lica.

To je bio Džek.

– Dodajte mi skalpel. Brzo! – Stela je pokazala na hirurške instrumente koji su u neredu stajali na radnoj površini.

Polako je provukla skalpel između Džekove kože i plastičnih kaiša, pazeći da joj ruka ne sklizne, i oslobodila mu udove. Tek kada je završila s tim Stela je pomislila da mu skine naočare.

Džek je piljio kroz nju očima koje su je podsetile na Terijeve u bolnici, staklaste i praznog pogleda, raširenih zenica. Naslonila se na polugu uspravivši stolicu u sedeći položaj. Džekova glava se naglo okrenula na jednu stranu a nit pljuvačke mu je njišući se visila iz usta.

Sara je zatvorila oči i, usredsređujući se, ponovo mu opipala puls.

– Osećam nepravilne otkucaje.

– Jeste li sigurni? – Stela je htela da to bude istina. Mahnula je ispred Džekovog lica, ali on je ravnodušno zurio nekud u daljinu. – Džek, probudite se. Šta vam je uradila ona hulja? – Zgrabila ga je za ramena, pa ga privila uz sebe, udišući poznat miris deterdženta i vlažne vune.

– Mislim da je u ovome objašnjenje. – Sara je podigla prazan špric.

Izvukla je iglu i pomirisala otvoren kraj šprica. – Lidokain.

– Otkud znate?

– Ja sam stomatološka sestra, zaboravili ste? – Sara je izvila obrve. – Ovo je špric za sto miligrama. Jedna ovakva doza nije kobna, maksimalna bezopasna doza iznosi petsto miligrama, a to je pet ovakvih špriceva. Ne znamo koliko puta mu je ubrizgan. – Podigla je Džekovu ruku i povukla rukav. Na ruci su bile tri crvene mrljice.

– Tri doze nisu smrtonosne, zar ne? – pitala je Stela. – To je trista.

– Ajvan ne ubrizgava na isto mesto. – Sara je izvukla Džekovu košulju iz pantalona. Na stomaku su bila još tri uboda iznad linije tamnih malja oko pupka. Zavrnula mu je i drugi rukav. – Hmmm. Izgleda da je primio sedamdeset miligrama – ne mogu da tvrdim – no kako god bilo, to je previše.

Vidi se da ima problema s vidom.

Stela je zurila u Džeka. On je bezizrazno zurio, nemo pomerajući usne.

– Pokušava nešto da mi kaže. Džek, koliko vam je Čeloner dao ovoga? – Džek je polako trepnuo, proturivši jezik između zuba. – Nema svrhe. Zovite hitnu pomoć!

– Ovde nema signala.

– Idite onda gore.

– Ja nemam mobilni telefon a ovde nema fiksnog, Entoni ga se otarasio.

Dajte mi svoj.

– U kolima mi je! – Stela je zgrabila svoje ključeve i otrčala uz stepenice.

Na vrhu stepeništa naletela je na nešto i zgrabivši konopac, u poslednjem trenutku se zaustavila da se ne strmoglavi nazad. Vrata su bila zatvorena, s unutrašnje strane nije bilo kvake.

Ajvan ih je zaključao tako da ne mogu da se otvore iznutra. Šutirala ih je, ali nisu popustila. Odjurila je dole i nemoćno se vrtela po sobi, zveckajući instrumentima i lupajući po pultu.

Sara je savila svoju jaknu, poturila je Džeku ispod potiljka i okrenula mu glavu u slučaju da povrati. Stela je pomislila kako se ona toga ne bi setila.

Nije bilo prozora. Nije bilo drugih vrata. Nije bilo načina da izađe.

– Upomoć! – Stela je viknula promuklim glasom.

– Prostorija je zvučno izolovana. Niko nas neće čuti. Čak ni Entoni. – Sara je obrisala Džekova usta vlažnim tupferom. – Nećemo se ugušiti, znam da ima dovoljno svežeg vazduha, ali ne znam koliko možemo da izdržimo bez hrane. Bar imamo vodu.

– Baš me briga za nas. Šta će biti sa Džekom? Možemo li nešto da mu damo da ublažimo dejstvo lidokaina, da ga neutrališemo, bilo šta?

– Nema protivotrova. Jedina mogućnost je pomoćno lečenje: dijazepam ako dobije napad, otvoriti mu disajne puteve i pratiti rad srca. – Sara Glajd više nije bila nemarna umetnica: pretvorila se u medicinsku sestru.

Nijedna od njih dve nije rekla ono što je bilo očigledno: ako ne budu mogle da odvedu Džeka u bolnicu za nekoliko sati će umreti.

– Jeste li rekli vašima na poslu kuda idete?

Stela je odmahnula glavom. Danima nije obaveštavala Džeki o svom kretanju. – Zar Čelonerove recepcionarka neće pomisliti da ste ovde?

– Gospođa Vilard ne mari za mene, ali ako bude pitala, on će joj reći da sam otputovala.

Stela je prišla zubarskoj stolici. Džek je izgledao uplašeno. Uradila je

ono što je videla da radi Sara, nežno mu je sklonila šiške sa lica.

– Naći ćemo nekog da vam pomogne, Džek. Obećavam – prošaputala je.

Pult je zauzimao ceo zid, i bio je, ako se izuzmu sudopera i površina s instrumentima, pun otpadaka. Među otpacima je bio i jedan mobilni telefon.

– Ostavio je telefon! – Stela ga je zgrabila i uključila. Displej se zasvetleo uz karakterističan nokijin zvuk, ali odmah zatim je potamneo.

Baterija je bila prazna. Besna, udarila je njime o svoj dlan i ugledala sitne ogrebotine na kućištu. Okrenula ga je prema svetlu.

TDK. Terens Kristofer Darnel. Bio je to Terijev telefon. Da joj je trebao konačni dokaz da je njen otac bio ovde, to bi joj bilo dovoljno. Mada je bila ubeđena da nije video Čelonerovu tajnu ordinaciju. Čeloner je našao njegov telefon i javio se one večeri kada je ona zvala, ne znajući da joj je otac tog dana umro.

Tišinu je ispunio mlaz iz fontane za ispiranje usta koji se obrušavao u keramičku posudu pored kožne zubarske stolice. Ubica provodi vreme obučen u belo ispod zemlje pored fontane koja žubori. Nisu sve psihopate čudaci.

Njen otac je očistio prljavštinu sa registarskih tablica forda anglije.

Sigurno mu nije bilo lako da to izvede u onako skučenom prostoru. Nije primetio kad mu je iz džepa ispao mobilni telefon.

Teri je rekao Martinu Kešmanu da će telefonirati ćerki, a Stela nije poverovala jer je otac nije zvao. Nije ni mogao jer mu je telefon bio kod Ajvana Čelonera. Previše umoran da vozi, prespavao je noć u kolima – u odelu – a kada se probudio parkirao ih je blizu Ulice Brod i kupio u Kopu rolnice sa šunkom. Nameravao je da je pozove pre nego što ode u London i tada je video da mu nema telefona. Uznemirenom zbog tako glupe nepažnje srce mu je stalo. Njen otac je umro na ulici.

Sara je govorila: – Kad sam bila dete – mora da sam bila vrlo mala – slali su me da dovedem Entonija na ručak. Ja bih uzela stolicu i zaključala vrata podruma spolja a onda bih ga tražila po kući. Baš šašavo, iz toga se videlo koliko sam ga mrzela, ali ovo je uvek bilo poslednje mesto gde bih pogledala, mada je on uvek bio tu. Konačno bih skupila hrabrost i odšunjala se tih nekoliko stepenika dole. Ordinacija je uvek bila prazna sa upaljenim svetlom i uključenom fontanom za ispiranje usta. Majka bi me grdila što ulazim ovamo bez dozvole jer je samo Entoniju bilo dozvoljeno da uđe

ovamo.

– Nije vreme za lamentiranje – odbrusila je Stela. – Moramo da izvučemo Džeka odavde.

Džek je jauknuo, oči su mu bile zatvorene, glavu je pomerio prema onim otpacima na pultu i snimcima zuba Kejt Roksmit kad je bila dete.

– Smeta mu svetlo – sigurno mu zuji u ušima. – Sara mu je ponovo stavila naočare za sunce. – Evo šta ja mislim: pošto ga je zaključao iznutra, jedino objašnjenje što Entoni nije bio ovde kada sam ga tražila jeste da postoji još jedan izlaz.

Svež vazduh. Vrata i prozor koji je Stela videla iz bašte.

Stavila je telefon svog oca u džep od jakne i ovoga puta odlučno obišla prostoriju, otvarajući ormare, pipajući ispod stepenica. Našla je kutije sa tupferima vate, brisevima, špricevima, gipsane kalupe, odlivke gornje i donje vilice, rentgenske filmove: zubarski pribor od pre pedeset godina.

Muzika se u početku slabo čula, a onda je postala jača kao da su negde bila otvorena vrata.

– Betovenova „Patetična sonata”. – Sara je zvučala kao da najavljuje recital.

Ajvan Čeloner je još uvek bio tu.

– Ajvan mi je rekao da je to bila omiljena muzika njegovog sina, njegova žena mu je to svirala na klaviru pred spavanje dok mu je on čitao Letopise Narnije. Stela je opazila zvučnike, četiri mala diska ugrađena iznad visećih elemenata. – Verovala sam mu.

– Dobro je, nemojte da plačete, rešićemo ovo – mrmljala je Sara Džeku.

Isprala je jednu čašu na pultu i sipala u nju vodu. Nežno je stavila slamku između Džekovih usana i prinela čašu. Nije mogao da povuče i na kraju je odustao.

U ormanu su u nizu bili obešeni posiveli zubarski mantili. Tu je bilo hladnije nego u ostatku prostorije. Stela je skinula mantile sa šipke i bacila ih na pod. Opipala je drvenu ploču u dnu, prelazeći rukom preko patiniranog drveta. U drvenoj ploči je bilo ugrađeno dugme. Stela ga je pritisnula, povukla, gurnula, ali nije se pomerilo. Onda ga je okrenula i upala u orman kada se zid otvorio. Pramičci magle su ušli u sobu a hladan vazduh joj je ošinuo obraze. Obrela se pored kamenih stepenica gde ju je Sara bila zatekla.

Ajvan je koristio tajni izlaz.

Stela je doviknula okrenuvši se ka sobi: – Idem po pomoć.

– Rekao sam ti da će to da uradi, ali nisi mi verovala. Pokvarila si tog dečaka. Vidi šta zbog njega moram da uradim. – Ajvan je skinuo sa kuke žarač koji je visio sa ostalim alatkama za kamin i bučno prodžarao žar. Nije mogao da zaboravi očeve reči: Deca treba da nauče na teži način, tako će ojačati karakter, Entoni je kao devojčica. Od sada pa nadalje zaključavaću svoju radnu sobu. Entoni ne zna šta da radi sa onom parnom lokomotivom, ne igra se s njom kako valja. Oduzeo sam mu je. On ima svoju sobu, rekao sam mu da bude u njoj.

Moramo da uvedemo pravila. Deca to više vole.

Kad bi nešto pogrešno izgovorio, Ajvan je to unedogled ponavljao kako sledeći put ne bi pogrešio: Kada se preselimo u London imaćeš gore svoju sobu i moraćeš da budeš u njoj. Odlazićeš u krevet u određeno vreme i neće biti drskog odgovaranja i plakanja. Rekao sam ti, otac ti je mrtav i sada meni polažeš račune.

Moramo da uvedemo pravila. Ti nikada nećeš biti moj sin, nemaš jak karakter, a ja ionako imam ćerku.

Konačno je Ajvan izgovarao sve reči savršeno, ali tada ni gospodin Glajd nije više bio živ.

Vatra se skoro ugasila. Ajvan je držao list novinskog papira preko otvora sve dok dok se nije zažario i postao narandžast.

Pogledaj samo šta je uradio. Kada se preselimo moraće da bude u svojoj sobi. Moramo da uvedemo pravila…

Iza cepanice je suknuo plameni jezik i on je dodao drvo i jako dunuo.

Iskočio je još jedan plameni jezik, za njim još jedan i uskoro su se sjedinili.

Kada se vatra razbuktala stavio je sliku svoje Keti tako da ju je plamen skoro dodirivao.

– Ti si pokvarila našeg sina jer si razmažena, nečasna, pokvarena – rekao je svojoj Keti.

On nije tvoj sin. On nema ništa s tobom.

Jagodicama prstiju dodirnuo je usne, poljubio ih i primakao ruku vatri.

Keti se smešila. Hitklif joj je uzvratio osmeh.

– Zbogom, ljubavi. Tako je najbolje. Rekao sam ti da znam šta je najbolje

za tebe.

Nešto se čulo. Raspoznavao je sve zvuke u kući. Bilo je to škripanje kuhinjskih vrata. Neko misli da ih je nečujno otvorio. Pre nego što su došle, on je temeljno i dugo planirao, isključio je struju i sve pripremo.

– Lepo sanjaj, mali Džoni. Čvrsto spavaj, i snivaj slatke snove. – Znao je šta treba reći deci. – Zatvori oči i broj do deset. Kad neko umre, on se probudi. To znači umreti. Probudimo se na nekom drugom mestu.

– Daćemo im vremena, Keti. Sara će znati gde sam ja, ali će me tek kasnije potražiti. Ona je prava tatina devojčica, dok je Stela Darnel navikla da zabada nos u tuđ život. Sara nije prava sestra; ona ne zna šta je odanost. Čuo je bat koraka u prolazu. Otići će do garaže a onda u ordinaciju njegovog oca. Sakrio se u prolazu i kad su došle do stepenica koje vode u podrum, pretrčao je preko hodnika i navukao rezu. Vratio se u dnevni boravak i, svestan koliko je važno pridržavati se preciznog rasporeda, sačekao još pet minuta.

Stavio je iglu na ploču i kada se muzika oglasila postepeno je pojačavao zvuk. Keti je divno svirala „Patetičnu sonatu”; uz tu melodiju dečak bi uvek zaspao.

Hladan vazduh je obavio Ajvana kada je otvorio zadnja vrata.

Baštenska kapija je još uvek bila zaključana katancem – očekivao je da je lanac presečan. Krenuo je žurno šljunkovitom stazom, pored potpornog stuba, oko crkve i zastao na tremu da veže pertlu. Magla se povlačila a nadgrobni spomenici su naspram bele pozadine koja je polako nestajala izgledali kao zubi zahvaćeni karijesom. Ajvana je hvatao strah. Sneg se topio i dolazila je jugovina.

Stegao je čvor na pertli i postao svestan jedva čujnog škripanja u blizini. Šum je postajao sve glasniji, a vrhunac je dostigao snažnim udarcem. Naglo se okrenuo. Iza njega, velika vrata ukrašena nitnama bila su zatvorena. Zvuk nije dopro odatle. A onda su zvuci bili svuda oko njega. Jedna ploča snega skliznula je s krova i udarivši o zemlju razbila se u sitne komade leda.

Ajvanove pertle su bile čvrsto zavezane i bio je spreman da oda poštu, ali bio je kao omađijan kapljanjem i prskanjem te nije obratio pažnju na pucanje ledenice visoko iznad svoje glave.

Ajvan Čeloner je bio dovoljno dugo svestan da oseti kako mu se u potiljak zariva nešto vrlo oštro. Bol je prestao pre no što je i počeo.

Stela se orijentisala prema crkvenom tornju i trčeći kao bez duše prešla preko travnjaka do kapije koju je videla kada su ona i Džek došli na grob njegove majke. Magla se povlačila, sijao je srebrni mesec. Tamo gde se sneg otopio zemlja je bila tamna kao krateri pod čudnim svetlima: jedan od njih joj je privukao pažnju.

Ajvan Čeloner je ležao na stazi licem prema zemlji dok mu se iz glave širila mrlja. Stela je pogledala unaokolo. Na groblju je bilo mirno, vetar je prestao, a tišinu je prekidalo padanje snega sa grana. Kako se sneg topio, postepeno su se ukazivali zidovi, grobovi, grobnice.

Ajvanova krv je natapala šljunak. Stela se sagnula: uboden je u potiljak.

Džek je ipak našao Ajvana.

Povukla se, raširivši ruke; ovo je mesto zločina.

Uperila je daljinski upravljač prema Terijevim kolima. Njen telefon je bio tamo gde ga je ostavila, između sedišta. Stela je pozvala hitnu službu.

– Šta vam treba?

– Ambulantna kola, dvoja, molim vas. – Stela je udahnula i čula sebe kako govori: – Treba mi i policija. – Dala je adresu i prekinula vezu.

Džek je bio bez svesti kada su ga našle. Sara je mogla da kaže kako se pretvarao. Neko je zaključao vrata spolja. Džek nije ubio Ajvana. Ko ga je ubio?

Sara Glajd.

Stela je skočila kada je crkveni sat odzvonio četiri puta. Mada je bilo gluvo doba noći, nije bilo sasvim mračno i mogla je da vidi siluetu vetrokaza na vrhu tornja. Volela bi da se njen otac javio na telefon.

Izvadila je njegov telefon iz džepa i ušla u njegova kola, zaključavši vrata. Upalila je motor i odmotala punjač koji se nalazio u pretincu za rukavice pa ga utakla u telefon. Ovoga puta se nije ugasio kad ga je uključila. Odabrala je „pozvani broj”.

Brzo je našla Stela mob. Onog popodneva kada je umro, sa tog telefona pozvao je njen stari broj. Nije imao njen novi broj telefona. Nije se potrudila da mu ga da.

Farovi kola hitne pomoći presekli su drveće, koje kao da je zaplesalo i obrušilo se, naseljeno Džekovim utvarama, Stela je izašla iz Terijevih kola i

pošla prema svetlima.

Možda bi joj otac, da mu je dala svoj novi broj, rekao za slučaj Roksmit.

Ona bi pristala da radi s njim. Mogla je da mu pomogne. Da se javila na telefon kad ju je zvao možda bi se drukčije završilo i njih dvoje bi sad zajedno čekali pored crkve da dođu hitna pomoć i policija.

Možda.

70.

Ponedeljak, 7. februar 2011.

Stela je parkirala kola svoga oca okrenuvši ih prema Temzi. Duvao je vetar i voda je bila uzburkana, naleti vetra dizali su talase. Nije bilo više snega. Izjednačivši Čelonera s Belom vešticom u priči Lav, Veštica i Orman, Džek je bio ubeđen da je otapanje snega najavilo njegovu smrt. Tvrdio je da je, kao i vladavina kraljice Džadis, Ajvanovo vreme prošlo: dolazi Aslan. Šljunkovit i vijugav prilaz ispred krematorijuma vrveo je od ljudi. Stela nije očekivala toliko ljudi. Sedela je u staroj tojoti svog oca, s motorom u praznom hodu, razmišljajući da ode. Niko je nije video.

Neko je kucnuo na prozor.

Bio je to Džek.

Spustila je prozor.

– Dolazite?

– Ja nikad ne idem na sahrane.

– Sada idete.

Stela je pre dana ranije izvela Džeka iz bolnice u Istbornu. Od tada ga nije videla. Njegovo suočavanje sa smrću kao da mu je dobrodošlo: obrazi su mu se zarumeneli.

Otvorio joj je vrata. Kada je izašla, uzeo ju je za ruku. Stela se nije protivila.

– Prestali ste da pušite?

– Jesam.

– Tako sam i mislila.

Išli su oko živice koja je zaklanjala parking od krematorijuma. Bila je to jednospratnica od cigala s natkrivenim tremom za kola oko kojeg je bilo načičkano bar četiristo ljudi, većina u policijskim uniformama. Stela je oklevala.

– Samo napred. – Džek ju je držao za ruku. – Izdržaćete sat vremena, onda idemo na prijem u Imber kort pa kući. Odvešću vas.

– Otkud Džeki ovde? – Stela nije odobravala njegov raspored, ali kao što je Džek predvideo, to ju je umirilo.

– Ko čuva kancelariju?

– Zatvorena je. Teriju u čast. Čovek u cnom odelu koji je stajao po strani izvio je obrve jedva primetno joj pokazujući da ju je prepoznao. Stela mu je klimnula glavom, mada ona njega nije prepoznala. Nije znala ko je žena udaljena nekoliko koraka od njega.

– Eno Sare Glajd.

Sara Glajd je kao obično bila raščupana, dok su oko nje lepršale trake i slojevi svile i vune jarkih boja. Stajala je kao rascvetali cvet u moru plavetnila. Podigla je ruku ka Steli u znak pozdrava i Stela joj se nasmešila.

Forenzičari su utvrdili da je Sara Glajd nedužna; Ajvanu Čeloneru je ledenica prekinula kičmenu moždinu. Sara nije izbola svog brata, mada je Stela bila sigurna da bi to učinila da su ga zatekle živog. Policija je provalila u Ajvanovu spavaću sobu na spratu kuće u Hamersmitu i zatekla je potpuno praznu, bez trunke prašine.

Još nekoliko koraka i setila se imena čoveka u crnom odelu, Darijuš Adomek iz mini-marketa ispod njene kancelarije; nikada ga nije videla bez radnog odela koji je nosio u radnji.

Iz mora uniformi izdvojio se jedan čovek i prešao preko okretnice za automobile, pravo ka njima. Bio je to inspektor Martin Kešman.

– Jeste li dobro, Stela? – Prešao je dlanom preko lica: – Imamo jedan mali problem.

– Kakav problem? – Kešman je u svom odelu delovao ukočeno, kao da mu je bilo nelagodno koliko i Steli u njenom kompletu. Možda je Imber kort, dvorana u kojoj se policajci okupljaju povodom važnih događaja u stanici Zapadnog Londona, ipak zauzeto. To nije problem.

– Jedan od naših koji treba da nose kovčeg se razboleo.

– Neko sigurno može da ga zameni? – rekao je Džek strogo.

– Nije tako jednostavno. – Martin je i dalje gledao u Stelu. – U pitanju je visina. Svi treba da budu iste visine ili neće biti kako treba. Verovali ili ne, ovde nema više nikog višeg sto osamdeset.

– Ja sam mislio da je jedan od uslova za bavljenje vašim poslom visina od sto osamdeset? – Džek je čvrsto držao Stelu za ruku. Njegova obavezna oprema koja se sastojala od crnog kaputa, crnih pantalona i cnih sportskih cipela savršeno je odgovarala prilici.

– Više ne. Momci koji su se do dobrovoljno javili visoki su oko metar i sedamdeset pet ili jedva metar i osamdeset. Niko nema baš tu visinu. A nosilac kovčega mora da bude uniformisani policajac. Dženet pokušava da smisli nešto na brzinu pa ćemo malo kasniti. Nema razloga za brigu. – Činilo se da Kešman prvi put vidi Džeka. – Koliko si ti visok, druškane?

– Metar i osamdeset šest.

– Da li bi ti to uradio? Taj kaput će se uklopiti.

– Svakako, nema problema.

– Evo mog tate. – Stela je pošla napred i stala.

Pogrebna kola su skrenula kroz kapiju i polako prošla prilazom.

Blistavocrno vozilo delovalo je dostojanstveno naspram smeđesive i zelene lepo uređene bašte. Zaustavilo se tik uz parking.

Stela je kroz staklo videla mrtvački kovčeg od svetlog drveta. Hromirani branik i rešetka hladnjaka blistali su na zubatom zimskom suncu. Pogrebna kola su bila drugačija od svih koje je do sada videla.

Nijedna pogrebna kola nisu nosila kovčeg njenog oca.

Njen tata je trebalo da se vrzma unaokolo po pločniku sa ostalima iz svog tima, previše lako obučen za vremenske prilike, da trlja ruke ne bi li se ugrejao, u novim cipelama koje ga žuljaju, zarastao u kosu, sveže opranu i očešljanu. I on je bio visok preko metar i osamdeset te bi se javio da nosi kovčeg. Da je to Stelin kovčeg, njen otac bi bio jedan od onih koji ga nose.

Ostala petorica bi morala da se uklope s njim.

– Ja ću to da uradim.

– Molim? – Martin Kešman je nešto pokazivao kolegi iz odbora za sahranu.

– Ja imam odgovarajuću visinu. Recite im da ću ja to uraditi.

– Nisam mislio da treba vi…

– Ja ću nositi sanduk svog oca. – Bila je nepokolebljiva.

Prišla je tremu, kao kroz maglu svesna da su ožalošćeni zaćutali, neki su gledali u zemlju i okupljeni se jedva primetno uskomešaše da joj naprave prolaz. Martin Kešman je svrstao ostale nosioce kovčega: policajce sve

visoke kao ona, sve visoke kao njen tata. I oni su, kao njen otac, imali široka ramena, četvrtaste vilice, i delovali su sposobno i izuzetno oprezno.

Prekrštenih ruku stajali su u grupi, ali su se razdvojili da propuste ćerku Terija Darnela.

Ponovo se čulo struganje kožnih đonova, nakašljavanje. Stela je pogledala unaokolo tražeći Džeka, ali nije ga videla. Mrtvačka kola su polako klizila, a do trema ih je predvodio policajac koji je stupao polako, noseći Terijevu policijsku kapu na jastuku. Kola su se zaustavila, policajci iz odbora za sahranu su istupili i izvukli po šinama kovčeg prekriven zastavom.

Neko je dotakao Stelino rame.

– Spustićemo vam ga na rame. Nemojte da pravite nagle pokrete, idite ukorak sa onim ispred vas i onim s vaše leve strane i sve će biti u redu. – Nije skrenuo pogled, blago joj se nasmešio izvivši samo krajeve usana.

Nosićemo ga naizmenično. Ja ću nositi kestenje dok ne pređemo ulicu, a onda ćeš ga ti preuzeti, obećavam. Znam da si jaka devojčica.

Stela se ne bi naljutila kad bi on celim putem nosio kestenje, ali bilo bi joj krivo. Htela je da se dokaže. Korpa joj je udarala po nogama i on je video da je to previše za nju, ali nikako nije htela da odustane.

Bilo joj je lakše kad su se približili kući. Nosila ih je celim putem.

Moja devojčica. Kratko joj se osmehnuo.

Jedva je izdržavala pod teretom kovčega. Stela je levom rukom obuhvatila donju stranu; desnom je čvrsto držala ručku da se ne bi pomerao.

Morala je da smogne svu preostalu snagu; kovčeg je sa svakim korakom postajao sve teži.

Prolaz između klupa je bio dugačak. Prolazili su klupu za klupom; Stela je išla ukorak sa ostalim nosiocima, koji su hodali polako, skladno i sigurno. Čovek koji joj je pomogao da ga postavi na ruke opet je bio tu; neprimetno je stao ispred nje, odmenio je i spustio sanduk na odar. Zajedno sa ostalima Stela je pognula glavu ispred sanduka a onda ušla u prvi red klupa gde je sedela sama.

Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Živećeš u novoj-novcatoj kući s mamom. Dolazićeš ovamo vikendom. Ići ćemo u avanture kao i uvek. Ti i ja ćemo biti najbolji detektivi na svetu.

Malo ju je pogurao da joj pomogne da krene niz stazu pa mu nije videla lice. Stela je bila pametno dete. Znala je kao i on da više ništa neće biti kao nekad. …Na zelenoj paši pase me, Vodi me na tihu vodu…

Stela i njena majka su se presile u stan nedaleko od stanice podzemne železnice Barons kort u Zapadnom Londonu. Od tog dana naterala je sebe da zaboravi svog oca. On ju je slagao da se ništa neće promeniti i ona je rekla sebi da mu to neće oprostiti.

Stela je položila dve ruže –crvenu i belu – na njegov kovčeg. Džek joj je rekao da ta kombinacija znači jedinstvo. Usne su joj se nemo pomerale: Počivaj u miru.

Dušu moju oporavlja, Vodi me stazama pravednim Imena radi svojega.

Ustala je da ode i neko ju je prihvatio s obe strane; Džek i Džeki su izašli s njom iz crkve.

Iza njih, mrtvački kovčeg Terija Darnela otkotrljao se sa odra u sobu za komemoracije i navukli su zavesu.

71.

Ponedeljak, 10. januar 2011.

Teri se tapkajući sklonio među drveće. S tako malo grobova u ovom delu groblja, nigde nije mogao da se sakrije. Trčao je tromo, sitniš u pantalonama mu je zveckao; pritisnuo je džepove. Pokušao je da preskoči nizak zid, ali mišići su ga izdali i izgubio je oslonac. Pad na drugu stranu je duže trajao i pao je nezgodno, pocepavši jaknu na bodljikavu žicu. Ležao je na leđima piljeći u nebo, čekajući da se iznad zida pojavi nečije lice. U tišini je bio svestan zova gačaka. Prevrnuo se na sve četiri i uspentrao nazad na zid, držeći se za busenje trave koji su bili slab oslonac. Izbrojao je do deset i provirio preko zupčastog kamena.

Ajvan Čeloner je klečao kraj groba. Držao je dugačak paket uvijen u papir. Presvukao se; kada je pre tri sata izašao iz ordinacije na sebi je imao smeđe odelo i kišni mantil, izgledao je od glave do pete kao prijatan zubar, kad je klimnuo glavom prolazniku dok je otključavao svoj automobil. Sada u vrećastim somotskim pantalonama, košulji i zakopčanom džemperu ispod jakne od tvida s kožnim zakrpama na laktovima postao je seoski gospodin.

Upoznat sa seoskim običajima Čeloner je tačno znao kad da donese cveće a da nikog ne sretne.

Teri je podigao foto-aparat. Dnevno svetlo je slabilo, ali se nije usudio da koristi blic. Stao je čvrsto na zid i napravio nekoliko snimaka sa dugom ekspozicijom; onda je zumirao i snimio Čelonera kako, razmotavši papir, naslanja cveće na nadgrobni spomenik. Slike će biti dovoljno dobre da se na njima prepozna Čeloner dok ostavlja cveće. Čeloner je tog popodneva kupio cveće u cvećari pored stanice Kju. Teri će sutra pokazati sliku ženi za pultom. Ona će ga se setiti. Teri će slučaj rešavati korak po korak; Čeloner se neće izvući. Čeloner je nešto gunđao, ali Teri je bio isuviše daleko da bi ga čuo, a

opet, svega nekoliko metara udaljen od tog čoveka koji mu je uništio život.

Teri je hteo da mu priđe, ali Čeloner bi ispričao neku uverljivu priču.

Nekoliko fotografija i predosećaj jednog iznurenog detektiva nisu dovoljni da se neko proglasi krivim. Teriju su trebali uverljivi dokazi.

Začuo je grebanje i pogledao oko sebe pre nego što je shvatio da to potiče od Čelonera. Narednih dvadeset minuta, dok su mu sedi pramenovi padali na čelo, taj čovek je strugao po natpisu nečim što je izgledalo kao odvijač, sve vreme mrmljajući umirujućim glasom.

Teriju je bilo hladno i sav se ukočio, ali nije se usudio da se pomeri.

Laknulo mu je kada je Čeloner ustao i, uzevši stari biket, krenuo uzbrdo. Teri je čekao da on odmakne, a onda se uspentrao preko zida, pocepavši košulju pa požurio za njim.

Stigao je na vreme da vidi kako Čeloner baca uvelo cveće u kantu pored kapije. Teri ga je pustio da prođe iza istočnih potpornih stubova crkve a onda je ivicom staze prošao pored bukove živice i sagnuo se između grobnica. Čeloner je prčkao oko katanca na kapiji. Čuo ga je kako gura i otvara kapiju, a zatim je za sobom zatvara i ponovo stavlja lanac.

Teri se jedva uspravio, oslonivši se leđima na hladan kamen, pa je protegao noge, dižući jednu pa drugu do grudi, grubo izvodeći vežbu koju mu je preporučio psihoterapeut. To mu je ublažilo stezanje u grudima.

Na obližnjem nadgrobnom spomeniku pisalo je Edvard Čeloner: umro je 1890. a njegova žena Emili deset godina kasnije. Sin, Džordž, umro je dvadeset godina posle svoje majke, 1920. a Sajmon Čeloner, Džordžov jedini sin, 1957, u četrdeset prvoj godini: „njegov avion je nestao iznad Lamanša”.

Zvučalo je kao da je poginuo u borbi; Teri je znao da je on bio na trkama u Dovilu i da je to otac Ajvana Čelonera. Mada je Ajvan bio zubar Kejt Roksmit, nisu ga uzeli u obzir jer im nije bio potreban zubni karton da bi je identifikovali. Policija nije povezala da ju je, kada je imala tri godine, lečio neki Sajmon Čeloner u svojoj kući u Bišopstonu, a dvadeset godina kasnije neki Ajvan Čeloner u Kjuu. Da su to uradili, mnogo toga bi došlo na svoje mesto.

Teri je postavio Dženet pored kapije koja vodi u crkveno dvorište i pridružio se ožalošćenima kod groba. Sa svog položaja Dženet nije mogla da vidi Čelonera i on je sasvim izmakao Teriju. Čeloner je imao svoju kapiju i posle sahrane je šmugnuo tuda. Da nije bilo jedne fotografije Teri ne bi ni

znao da je on bio tamo.

Navodno ništa ne propustivši, kao što je procedura nalagala, istragu su sveli na sledeće: Hju Roksmit je ubica i oni će to dokazati.

Zahvaljujući toj pogrešnoj pretpostavci Čeloner je mogao da radi šta hoće.

Fosforescentne kazaljke na Terijevom satu pokazivale su da je ostalo nekoliko sekundi do pet, što su potvrdila crkvena zvona dok je prilazio kapiji koja vodi u crkveno dvorište.

Seo je na suvozačevo sedište svojih kola i razgledao fotografije u fotoaparatu. Nije mogao da kaže da li su izoštrene dok ih ne prebaci na kompjuter, ali izgledale su bolje nego što se nadao. Jasno se videlo da je pored groba Ajvan Čeloner. Teri je gurnuo foto-aparat iza rolne toalet-papira u gornjem pregratku: u ovom uspavanom seocetu lopovi mogu da vršljaju nekažnjeno.

Ponovo je izašao. U Londonu večernja svetlost deluje prigušenije zbog ulične rasvete, ali u ovoj dolini u Saut Daunsu ujednačeno svetlo bilo je dovoljno da vidi kuda ide. Pošao je u šetnju spreman da svakome koga sretne srdačno poželi dobro veče i, ako zapodene razgovor s nekim da mu kaže kako su on i njegova pokojna žena dolazili ovamo dok su se zabavljali.

Namerno je prošao pored Čelonerove kuće pa joj se prikrao sa zadnje strane tako da ga ne vide s prozora. Ako neko ipak izađe, sakriće se u bašti i moliće se da ga Čeloner ne vidi. Nije baš idealno ali nije imao drugog izbora.

U sobi u prizemlju gde je Čeloner ostavio razmaknute zavese gorelo je svetlo. Teri je video zelenu sofu, upaljenu kitnjastu zidnu lampu i iznad kamina ogledalo u zlatnom ramu. Od Čelonera nije bilo ni traga ni glasa.

Rizikovao je i pošao kroz prednju baštu, stajući na travu da šljunak ne bi zaškripao. Simetriju kuće narušila je garaža koja se na nju naslanjala; Čeloner nije sklonio svoja kola. Teri se baš spremao da pogleda kroz prozor dnevne sobe kada se Čeloner pojavio. Povukao se u živicu, ali Čeloner je navukao zavese i ne pogledavši napolje.

Teri se vratio na stazu. Svetlo sa ulične lampe blizu crkve nije dosezalo do staze i on je bio u potpunom mraku. Zvezde su bile tačkice svetla na baršunastom nebu. Teri je čestitao sebi što se setio da ponese baterijsku lampu. Pored Čelonerovog prilaza stajale su dve kante za đubre. Čučnuo je iza njih, njegova jakna, koja mu je ceo dan smetala – zacrveneo bi se usled

najmanjeg napora – nije bila dovoljno topla, ali je on navukao rubove i duvao u ruke ne bi li se ugrejao. Ugojio se i nije mogao da je zakopča.

Teri je imao strpljenja, ali ne i snage da dugo čeka.

Posle pola sata ulazna vrata su škljocnula, poziciona svetla automobila su zartreperila i čulo se pištanje centralne brave. Čeloner se vraćao u London jer je sutra ujutru radio.

Farovi automobila prešli su preko mesta gde se Teri krio, preleteli su preko kanti samo mrvicu dalje od mesta gde je čučao. Čeloner je išao u rikverc, crveno svetlo obasjalo je rosu na travi kao kapi krvi. Be-em-ve je povećao brzinu i otišao.

Teri je poljubio dlan pa poslao poljubac kolima koja su se udaljavala. Čeloner mu je pružio priliku. Svako dobije šansu; on je na svoju dugo čekao.

Otresao je prašinu sa odela i odšepao nazad na stazu, a odatle kroz kapiju koja je vodila u crkveno dvorište. Ovde se usudio da upali baterijsku lampu i držeći se staze pored bukove živice, pronašao Čelenorovu kapiju. Kao što je već video, lanac stavljen oko kvake bio je pričvršćen katancem – ali komplikovana metalna ograda sa ukrasom u obliku ljiljana bila je idealno uporište. Da je bio mlađi Teri bi se uspentrao uz nju kao majmun; u kasnim šezdesetim trebalo je da uloži ogroman napor da se podigne i prebaci preko ograde. Nije skočio na drugu stranu – nije smeo da se povredi – već se pažljivo spustio na travnjak gde se, brišući lice maramicom, borio da povrati dah.

Senke tise lepršale su po travi, crkveni toranj što se nazirao između njih delovao je ukočeno naspram neba; veseli petlić na vrhu bio je taman i preteći.

Napredovao je po kamenim pločama klizavim zbog zamrznute mahovine, oslanjajući se na avetinjsku mesečinu da bi video i isprobao prozore; svi su bili zatvoreni kvakama i graničnicima koji sprečavaju podizanje prozora.

Iznad zadnjih vrata isticala se kutija sa alarmom u slučaju da neko pokuša da provali u kuću, ali nije se videlo da li je uključen. Gospodin Čeloner je otišao, Teri ga nije čuo da uključuje alarm; u seoskoj tišini čuo bi piskav signal ukucavanja. Rešio je da se kocka i pretpostavio da je isključen.

Rukama glatkim od znoja Teri je potražio u džepu hirurške rukavice i navukao ih. Još nije smislio kako da provali, ali kada je okrenuo kvaku na kuhinjskim vratima zaprepastio se shvativši da su otvorena. Nije bilo alarma.

Odmah se spotakao o par gumenih čizama pored mašine za veš. Ispravio ih je i uperio svetlo na kuke na kojima su visile jakne od navoštenog platna, krute usled manjka voska, i žute kišne kabanice. Bio je u garderobi. Na vreme je izbegao četku u metalnoj kanti.

Terijeve cipele sa gumenim đonovima nisu se čule na kamenom podu, baterijskom lampom osvetlio je prolaz koji se pružao na dve strane. Krenuo je desno i obreo se u kuhinji. Sudeći po tome koliko je Čeloner bio uredan, po njegovim čistim kolima, i slikama njegove savremene ordinacije na vebsajtu, reklo bi se da kuhinja nije decenijama renovirana. Tiganji su visili na zidu sa koga je otpadao malter; sudovi su bili poređani na polici pored šporeta marke aga na kojem su stajali čajnik i ekspres-lonac. Šporet je već počeo da se hladi, ali posle bdenja na hladnoći Teriju je prijalo to malo toplote koju je otpuštao. Na drvenoj rešetki za ceđenje sudova stajali su tiganj i nekoliko tanjira. Čeloner nije bio dizajner, ali bio je uredan i ne bi ostavio neoprane sudove. Kuća je bila besprekorno čista i blistava i dok je razmišljao o tome Teriju je palo na pamet da dovede Stelu ovamo. Ona je znala da posao dovede do kraja. Ona bi ovaj posao završila s njim.

Ukočio se: sto je bio postavljen za doručak, kutija žitarica, teglica marmelade, posuda za puter i tanjiri, šolje i pribor za jelo. Za dvoje. Stekao je utisak posle razgovora sa Čelonerovom sestrom da on živi sam. Ona nije govorila o svom bratu sa simpatijama te je zaključio da to ne može da bude ona. Iznenada ga je savladao umor i osetio je slabost u nogama. Gubio je nit: osim što je, sudeći po postavljenom stolu, bilo jasno da u kući ima još nekog, to je govorilo i da će se Čeloner vratiti.

Srce mu je udaralo u grudima kao klip. Trebalo bi da ode, ali onda će Čeloner pobediti. Prvi put otkako je Stela bila mala, Teri se osećao pun života.

Vrata koja su pružala zaštitu od vatre, oivičena zelenom čojom, zajecala su kad ih je gurnuo. Našao se u prostranom holu s mozaikom na podu koji se pružao sve do ulaznih vrata i sa stepeništem s njegove leve strane. Pripremio se za najgore i počeo da se penje uz stepenice.

Hodnik dužine cele kuće zastrt tepihom imao je dva prozora kroz koje je prodiralo bledo svetlo. U njemu je bilo petoro vrata u nizu.

Napolju se vetar pojačao, zavijao je kao ranjena životinja; negde je klepetalo prozorsko krilo. Neprekidno se čulo škripanje; Teri je zaustavio

dah pokušavajući da odredi odakle dopire zvuk. Kuća se prilagođavala njemu i reagovala na sve slabiju toplotu iz šporeta aga.

Ugasio je baterijsku lampu, znajući da se vidi sa staze i zahvalan što mu je mesečina dovoljna.

Prvo u nizu bilo je kupatilo s belim keramičkim pločicama, ličilo je na mrtvačnicu. Uzdržao se i nije ušao, već je gurnuo je sledeća vrata koja su se otvorila na unutrašnju stranu. Zatvorio ih je iza sebe i upalio baterijsku lampu: soba je bila pretrpana ormanima, kutijama, uspravljenim okvirom kreveta, umotanim tepihom; uobičajene odbačene stvari u mnogim domaćinstvima. Teri je prigušio kijanje; sve je bilo prepuno prašine. Brzo se povukao.

Sledećea soba bila je sušta suprotnost prethodnoj, oskudno nameštena, sa samo jednim krevetom i ormanom koji je ličio na mrtvački kovčeg. Pored kreveta stajala je drvena stolica preko koje je bila prebačena odeća. Podigao je mušku košulju i omirisao je, iskrivivši lice kada je osetio sladunjav miris losiona posle brijanja. Ispod košulje su bile pantalone, savijene po šavu. Da li je ova spartanska odaja nalik monaškoj ćeliji Čelonerova spavaća soba?

Uočio je pokret i brzo se okrenuo, uzdržavši se da ne vikne. Jorgan je skliznuo s kreveta. Opet se sav preznojio,š to mu je bar ublažilo osećaj hladnoće.

Počeo je da kopa po džepu od pantalona tražeći žvakaću gumu koju je zatim stavio u usta; žvakanje ga je umirilo. U hodniku je ugasio baterijsku lampu pre nego što je krenuo da otvori treća vrata.

Iako je žvakao gumu, i dalje je cvokotao; malo kad je u životu osetio takav strah. Dok je odbrojavao pre upada u kuće dilera droge se suočavao sa buljukom novinara spremnih da ga unište, mogao je da se osloni na adrenalin.

Odjednom je shvatio da je ušao bez naloga za pretres, bez dokaza, da više nije ni policajac.

Novinski naslovi. Fotografi. Sramota. To što nije uspeo da reši slučaj Roksmit neće biti ništa u poređenju s provaljivanjem u kuću.

Dum. Dum. Mrtav si.

Zamislio je kako je dečak tamnih optužujućih očiju uperio u njega dva prsta.

On je ovo radio za dečaka i za njegovog oca.

Hju Roksmit je bio čovek koji ne priča mnogo; njegov kratkotrajan brak

mu je uništio život. Teri je pogrešio i želeo bi da to može da mu kaže.

Saosećao je s tim mršavim, blago pogrbljenim čovekom kome škrtost na rečima nije išla u prilog. Kada je Roksmit umro Teri je bio ljut što je ovaj izbegao zatvor, a sada mu je bilo žao što nikada neće moći da popravi grešku. Bar će moći Džonatanu Roksmitu da pokaže ubicu njegove majke i da oslobodi sumnje njegovog oca. Nagrada mu je bila nadohvat ruke. Vrata su se zatresla na šarkama i otvorila se lupivši, a Terija je obasjalo narandžasto svetlo.

Smeđe oči i kosa do ramena. Sovaž ikstrim: više je volela losion posle brijanja nego parfem. Nije je bilo briga šta drugi misle.

Iz takvih detalja su detektivi pravili profil mrtve žene, kao da će, ako je bolje upoznaju, saznati zašto je ubijena.

Pantalone i bluza koje je imala na sebi kada su je našli, visili su u garderobnom ormanu. Prepoznao ih je, bilo je to kao da se sreo sa davno izgubljenim prijateljima: u potrazi za tom odećom pretražili su kante za otpatke, kontejnere, radnje polovne robe, napušteno zemljište i mesta za reciklažu, a ona je sve vreme bila ovde. Izabel Ramzi nije mogla da opiše Kejtinu odeću jer je nije ni videla. Zeleni detalj – šal bio je usklađen sa šarom limuna na bluzi; Teri se nije razumeo u odeću, ali je znao šta mu se dopada. Njegova bivša žena je nosila istu bluzu dok nije otkrila da je takvu imala i žrtva ubistva.

Ispod stolice u stajale njene cipele, okrenute vrhovima napred; miris parfema se slagao sa vonjem naftalina i vlage.

Znoj mu je kapnuo u oči, trepnuo je i osetio oštro stezanje u grudima.

Teri nije imao reči da opiše prizor, a opet, reči su bile posvuda; novinski članci, slova su bila mala, velika, crna, bela, nizala su se pored svake slike: svi zidovi su bili oblepljeni slikama Kejt Roksmit.

Na noćnom ormariću pored kreveta stajala je knjiga Orkanski visovi. Kad je prišao bliže razabrao je nepomičnu izbočinu na krevetu.

Drugo mesto za kuhinjskim stolom.

Začula se škripa točkova na prilazu. Naletevši na dovratak izjurio je u hodnik, u poslednjem trenutku se setivši da ugasi baterijsku lampu. Stao je pored prozora: Čeloner je izlazio iz kola, u šezdeset prvoj godini delovao je mlađe i žustrije od Terija, čiji su mišići gubili snagu kao da je neko izvukao čep.

Teri je bio u zamci. Niko nije znao da je ovde, nije rekao ni Steli.

Petljao je naslepo oko vrata ormara, zgrabio kvaku i obreo se na vrhu stepeništa istog kao ono na drugom kraju prolaza. Simetrija. Osetio je navalu zahvalnosti prema arhitekti.

Tišina koja je vladala u prizemlju govorila mu je da nije probudio neznanca na krevetu. Ako je nekog uopšte i bilo; ništa u ovoj đavoljoj kući nije bilo onako kako je izgledalo.

Teri je prepoznao zvuke koji se čuju u svakom domaćinstvu: otvaranje i zatvaranje vrata friždera, lupanje fioka, šikljanje vode iz slavine što je dovelo do zveckanja cevi. Čajnik je najpre hučao, a kad je voda provrila zazviždao, najpre glasno, zatim tiše, klokotala je voda kad ju je sipao u šolju, u dve šolje; umirujući zvuci koji ga nisu umirili. Čulo se struganje stolice po podu, a zatim se u hodniku pojavila senka: dolazio je Čeloner. Teri nije imao vremena da se popne nazad uz stepenice.

U blizini su bila vrata.

Posrnuo je dok je silazio iskrenuvši gležanj. Ujeo se za ruku dok mu se oštar bol širio po nozi, dovoljno priseban da zatvori vrata iza sebe. Čeloner sigurna zna da ima nezvanog gosta; čulo se kako lupka petama po kamenom prolazu. Mora da je video Terijeva kola, ili je video da su mu zadnja vrata otključana. Teri je otpuzao iza police koja ga neće zaštititi ako Čeloner upali svetlo. Sklupčao se i kao dete zagnjurio lice u ruke kao da tako ne mogu da ga vide.

Zrak svetla je za nekoliko centimetara promašio mesto gde se krio. Čuo je zveckanje stakla i provirio je kroz prste. Čeloner je iz drvenog sanduka ispunjenog slamom uzeo flašu s viskijem. Otišao je i zatvorio je vrata, ali Teri se nije pomerio; možda će pozvati policiju. A onda je razmislio o onome što je video: svetilište za ubijenu ženu; policiju neće pozvati. Ustao je i napravio nekoliko kružnih pokreta ramenima da poboljša cirkulaciju.

Između njega i vrata bilo je nešto prekriveno krutom ceradom. Teri se jedva uvukao između toga i zida i bezuspešno vukao jedan od konopaca koji su držali ceradu; bio je čvrsto vezan. Pokušao je da odveže čvor, ali se nije uspeo. Spustio je baterijsku lampu na betonski pod i izvadio ključeve iz džepa na pantalonama. Strugao je po konopcu ključem brave mortis; bio je star i pohaban pa je brzo popustio i on je vukao ceradu sve dok je nije dovoljno odvojio da može da je podigne i skloni.

Pri slabom svetlu baterijske lampe koja se gasila znao je u šta gleda.

Vukao je ceradu dok nije napravio dovoljno mesta da ispod zavuče baterijsku lampu. Na podu su bile novine. Otcepio je komad i nažvrljao broj. Čuo je korake iznad. Čeloner može da vidi jorgan na podu spavaće sobe i shvati da ima nezvanog gosta.

Garažna vrata su bila zaključana s dva zarđala katanca, gore i dole; kada ga je jednom očajnički povukao gornji katanac se uz prasak odvojio kao topovski hitac. Teri je prešao na donji katanac ogrebavši ruku pre nego što ga je konačno otrgnuo s dna vrata. Vrata su se glasno zatresla kada ih je otvorio tek toliko da se kroz njih provuče. Već pregrejanom, prijao mu je nalet hladnog vazduha; obrisao je lice maramicom. Nije ni primetio kad je istegao mišić u ramenu i sada ga je bolelo, kao i iščašen gležanj, a disanje mu je zvučalo kao šištanje lemilice. Nije imao snage; kada se ovo završi – kako je neobično razmišljati o slučaju Roksmit kao o završenom slučaju – slušaće lekare i oibrinuće se za svoje zdravlje. Dočekao se savršeno doskočivši na popločanu stazu i poželeo je da je Stela mogla da ga vidi.

Terija je probudio bol u obrazu koji je bio pritisnuo na naslon za ruke.

Novine su mu ispale iz ruku i rasule se ispod suvozačkog sedišta. Skupio ih je i pokušavajući da se protegne udario potkolenicom u prozor. Kada je izlazio iz kuće Teri je imao običaj da ponese dokumenta iz dosijea o slučaju, nadajući se da će uočiti nešto novo. Poravnao je na krilu izveštaje psihijatra o dečakovom ponašanju nedeljama posle ubistva. Bio je na svim seansama, očajnički očekujući da dečak progovori i opiše ubicu svoje majke.

Izašao je iz kola, mokra košulja mu se zalepila za telo. Bilo je sedam i četrdeset pet i još je bio mrak. Spavo je više od osam sati, ali nije se osećao bolje.

Bešika mu je bila puna. Pogledao je uz i niz put; jedino su njegova kola bila parkirana na pored obale. Prekoputa se nalazio sportski teren a u daljini na putu A259 već su se videli kamioni. Ispod šljunkovitog nasipa, van vidokruga polja, čulo se kako voda huči usled nadolazeće plime. Uspentrao se preko zida koji deli obalu od ulice, prešao preko betonske staze pa grabeći krupnim koracima, dok su mu stopala tonula u šljunak, krenuo prema

obali. Belosivo nebo spojilo se s metalnosivim morem. Spustio je papire na zemlju, pritisnuo ih komadom izbeljenog drveta i pomokrio se. Zanjihao se dok je zakopčavao šlic. U glavi mu se mutilo kao da je pio. Prošle noći prvi put u toku nekoliko nedelja ništa nije ni pio ni jeo. Žutu tačku u daljini prepoznao je kao trajekt na liniji Njuhejven–Dijep koji se vraća u Veliku Britaniju. Terija je taj prizor razveselio dok je uvlaćio košulju u pantalone i zakopčavao manžetne. Pozvaće Stelu da odu u Francusku, otići će na jedan dan jer ona neće moći da odvoji više vremena.

Kao i njemu, i njoj je posao na prvom mestu.

Stela je potrčala preko plaže kada se voda povukla i čekala podbočena. Urlala je okrenuta ka moru: reči se nisu čule od buke šljunka koji se valjao, ali on je znao šta je vikala.

Ne bojim te se!

Voda je jurnula prema njoj; Stela je navrat-nanos pobegla, vrišteći kada joj je pena zahvatio sandale.

Teri ju je podigao u naručje, visoko iznad mora.

Hajde, Stel, idemo na sladoled, uzviknuo je. Ona mu je razbarušila kosu, noge su joj se skorele od peska. Možda će i sebi kupiti jedan.

Osetio je jak udar vetra koji je pomerio komad drveta. Papiri su poleteli uvis. Teri je pokušao da ih zgrabi, ali oni su vrtložeći se odleteli ka talasima, lepršajući kao jutarnje ptice na nebu. Bespomoćno je piljio u more; ne trebaju njemu izveštaji, mogao ih je bezmalo od reči do reči da ih izdeklamuje.

Peo se pošljunčanim strmim nagibom i dva puta je posrnuo i pao na kolena.

Srušio se na prednje sedište, drhteći, vrat mu se ukočio od spavanja u neudobnom položaju. Jakna mu se povukla na ramenima izazivajući mu bol u grudima. U poslednje vreme stalno ga je nešto bolelo. Bio je prestar da spava u kolima. Ipak, tog jutra ništa nije moglo da mu pokvari raspoloženje.

Odvrnuo je poklopac s boce. Mogao je sinoć da uzme kafu, ali je zaboravio. Isuviše iscrpljen da bi vozio do Londona, rekao je sebi da nema razloga za žurbu, nema nikakve rokove, konferencije za štampu. Ajvan Čeloner to nije znao.

Teri je rešio slučaj koji ga je proganjao decenijama.

Umesto da ode kući pronašao je put do mora i zgurivši se na zadnjem sedištu, pokriven oskudnim izletničkim prekrivačem umazanim tečnošću protiv zamrzavanja stakla, podmetnuo je jaknu umesto jastuka i zaspao dubokom snom snevajući Džonatana Roksmita i njegovog medu Vokera.

Ajvan Čeloner će naći uverljiv razlog za cveće; tvrdiće da njime odaje poštu Kejt koja je godinama živela u Bišopstonu gde je i njegova porodica živela više od jednog veka. Neće moći da objasni odakle mu one stvari u kući. Napokon će platiti za svoj zločin.

Mamilo ga je da pozove polcijsku stanicu, ali Stela mora prva da sazna.

Pokazaće joj kakva je policija na delu. Ona je kao on, temeljna i metodična: zajedno će privesti Ajvana Čelonera pravdi.

Sipao je kafu i stavio šolju na komandnu tablu tako da se ne klati dok je zatvarao bocu. Para je zamaglila vetrobran. Tečnost je imala ukus plastike.

Kupiće doručak u Sifordu i pozvaće Stelu. Njih dvoje će napraviti plan.

Teri je na zamagljenom staklu kažiprstom napisao ime svoje ćerke. Pao je leđima na naslon sedišta, osetivši svoj miris: znoj i masna kosa. Namreškao je nos i gadljivo se počešao po neobrijanom licu. Bio je čist i uljudan čovek i mrzeo je da bude neuredan. Okupaće se i obrijati pre nego što se nađe sa Stelom. Hteo je da izgleda lepo. Otkopčao je još jedno dugme na košulji – sada pocepanoj – da bi smanjio pritisak na grudni koš. Proverio je da nije nesvesno prikopčao sigurnosni pojas. Pomerio se da povuče jaknu koja se zgužvala pozadi i osetio bol kao da ga je nešto ubolo. Prebrzo je popio kafu.

Teri je osetio svu težinu svojih šezdeset osam godina.

Nebo je prema zapadu postajalo svetlije. Vetrobran više nije bio zamagljen, a tamo gde je napisao „Stela” ostale su blede mrlje od prstiju.

Izvadio je maramicu da obriše nos i ispalo mu je parče papira s brojem registarske tablice. Ugurao ga je iznad štitnika za sunce dok je trljao grudi da ublaži grčeve.

Teri je pratio znake u Ulici Brod i našao je parking iza Koopa. Platio je za pola sata – najkraće vreme; zadržaće se petnaest minuta – i stavio kartu da se vidi.

Siford je bio penzionerski grad. Ovako rano, prohladnog januarskog jutra, bilo je malo ljudi na ulicama. Bilo je isuviše tiho. Teri nije mogao da zamisli da ovde dočeka starost. Toj misli su protivrečili podrugljivi krici galebova

iznad njega. Povukao se u zagrejani supermarket gde je iz rashladne kabine dohvatio rolnicu sa šunkom, oklevao je, pa uzeo još jednu; preskočio je večeru. Uzeo je i limenku koka-kole. Opet se preznojio i, njišući se, ispružio ruku da se pridrži. Samo treba da pojede nešto i to je sve. Čekao je u redu, priljubivši hladnu limenku uz obraz; radila je samo jedna kasa, a kasirka je bila spora, proučavala je svaki artikal kao da ga prvi put vidi. Džonatan je bacio zelenu bojicu jer nije hteo da mu ta boja stoji u kutiji.

Nacrtao je Čelonerovu kuću crno-belo. Teri je pogledom tražio još neku kasirku. Bolelo ga je; hrana u rukama bila mu je teška, limenka je bila kao od olova.

Neko ga je posmatrao.

Pored kase, naslonjem leđima na nju, stajala je devojčica stežući uz nos plišanog medu.

Stela.

Neće čekati da dođe do kola, pozvaće Stelu čim izađe, pre nego što počne njen radni dan. Teri je namignuo devojčici a ona je kao munja nestala iza žičanih korpi i provirila kroz rupe.

[Dž. Dž. Roksmit, 13. septembar 1981] Kada se Džonatan vratio, plišani meda Voker bio je na detektivovom kolenu. Odmah je ovo video jer je Voker njegov nemi svedok. Pre nego što počne nešto da radi namešta medu tako da može da ga gleda.

Poslednju seansu sam počela tako što sam Džonatanu dala zaduženje u vezi s onim što sam ranije započela. Odrasli: detektiv i žena narednik, socijalna radnica i otac ćutali su dok sam ja neprestano ponavljala da Džonatan može da pomogne da se uhvati zlikovac. Ako ništa nije video, ne može da pomogne. Ne sme da izmišlja samo da bi udovoljio policiji ili meni. Ćutao je.

Ostalo je još pet minuta kada je Džonatan došao iz bašte. Oklevao je na pragu, očigledno razmišljajući da skloni Vokera sa detektiva, koji je ostao neutralan. Nije se osmehnuo da Džonatan ne bi to protumačio kao likovanje i zaključio da mu je on „zarobio” igračku. Nije bio ni strog, što bi moglo da ukaže na to da je uzeo medveda da bi ga kaznio. Sticao se utisak da Voker svojevoljno sedi u njegovom krilu. Džonatan će videti da je, ako je Voker „na njegovoj strani” i inspektor Darel dobar čovek. Okrenuo se prema svom stolu i sedeo mirno. Pitanja su se nastavila, izgovarana blagim glasom – govorio je Voker: Jesi li video nekog čiku da razgovara s tvojom mamom?

Nije bilo odgovora.

Jesi li bio tu kada je čika povredio mamu?

Nije bilo odgovora.

Koju je boju kose imao taj čika?

Nije bilo odgovora.

Na kraju seanse dečak je otrčao do detektiva i uneo se Vokeru u lice, piljeći u njega, indirektno ukazujući na izdaju. A onda ga je uzeo i otišao.

Ovoga puta nije pucao u detektiva.

Teri je opipao jaknu. Ostavio je novčanik u kolima. Osetio je kako se

zacrveneo; bolelo ga je dok diše; u radnji nije bilo vazduha. Mala devojčica je otišla. Iza njega red se produžio u prolaz između gondola s pićem. Teri je našao novčanik u trenutku kada je hteo da odustane od doručka. Zaboravio je da mu nova jakna ima unutrašnje džepove ali je bio isuviše umoran da bi to objasnio i pružio je novčanicu od deset funti. Uvek spreman, uzeo je novac iz automata pre nego što je počeo da motri na Čelenorovu ordinaciju.

Teri je uzeo kesu sa kupljenim stvarima i klimnuo glavom kasirki. Želeo je na neki način da podeli s njom svoje vedro raspoloženje, da kaže kako mu je ćerka kupila novčanik i da samo što nije uhvatio ubicu. Neka žena ga je gurnula; zakrčio je prolaz, pa se sklonio.

Njegova koleginica Dženet je otišla do kola, ali on je završavao beleške i trebalo mu je malo mira. Popodne je bilo sparno; vazduh u psihoterapeutkinjinoj ordinaciji nije se pomerao iako su vrata prema bašti bila otvorena. I on je bio iscrpljen. Dečak nije mogao da vidi Terija, on je bio čas detektiv, čas medved tokom ove seanse, a Džonatan je ostao nem te su zapali u ćorsokak. Bio je to nerešen slučaj.

Dečak se pojavio držeći medu za uvo.

– Sve u redu, Džoni? – Ne razmišljajući, obratio se dečaku kao što bi se obratio svojoj ćerki.

Teri nikada ranije nije čuo taj glas: – Moraš da znaš nešto vrlo važno – poverljivo je rekao dečak.

– Da? – Teri je stajao mirno; nije zvao nikoga za svedoka. Meda Voker je piljio u njega sa očima od dugmića.

– Važno je da znaš.

– Šta treba da znam?

– Moja mama je mrtva.

Teri Darnel je posrtao pored kolica na ulazu u supermarket. Sve do tada bio je prezauzet hvatanjem ubice Kejt Roksmit da bi se setio ove očigledne činjenice.

Dok je tražio novčanik nije našao svoj telefon. Bio mu je u kolima. Ne. Nije u kolima, bio mu je u džepu kad je bio u Čelonerovoj garaži. Pogrešno je pomislio da je to njegova baterijska lampa. Baterija je još uvek bila kod njega, ali ne i telefon. Gde mu je telefon?

Ispao mu je u garaži. Čeloner će znati da ga je policija prozrela.

Ne može da pozove Stelu.

Ulica je oživela: maglu je prožela sunčeva svetlost, pored ivičnjaka su bili parkirani automobili, a pešaci su se gurali na pločnicima, kolica za pijacu su se kotrljala, motorizovana vozila su čistila ulice.

Osetio je neku teskobu. Kesa s namirnicama mu je bila preteška.

– Moja mama je mrtva.

Teskoba ga je pritiskala odozgo.

Stela!

A onda odozdo. Žena koja je izlazila iz Koopa naletela je na starijeg čoveka koji je zadržavao red. Počela je da cokće a onda uzviknula kada je pao ispred nje.

Ona će kasnije reći policiji kako se taj gospodin prevrnuo kao olovni vojnik. Doviknula je onima u radnji da neko pozove hitnu pomoć. Bila je bolničarka i pokušala je da ga vrati u život, ali je pre nego što su bolničari došli ustanovila da je mrtav.

Epilog

Ponedeljak 21. februar 2011.

Kuća gospođe Ramzi bila je prazna mesec dana. Stela je osetila dašak lavande u vazduhu. Lupala je nogama dok je prolazila hodnikom, nije više bilo podne prostirke ni čiviluka za šešire, prašina je pala na okvire prozora a fina paučina zauzela je prostor ispod prozorske daske. Kuću je trebalo ponovo srediti, ali nije to htela da kaže da ne bi Đina Kros pomislila kako se nameće. Đina Kros nije dolazila u kuću, a nisu došli ni njen brat i sestra. Stela je navikla na porodnične hirove: ni ona nije mogla da se pozabavi očevom kućom. Ipak, to ju je rastužilo: kad ih nije grdila zbog nemara, gospođa Ramzi je o svojoj deci govorila s nežnošću: ko zna zašto, oni prema njoj nisu osećali nežnost.

Prašina koja se skupljala u kuhinji nije joj toliko upadala u oči. Sudopera je blistala, oceđivać sudova bio je besprekorno čist. Nameštaj iz čezdesetih godina prošlog veka bio je isuviše oronuo da bi imao vrednost starog nameštaja i novi vlasnici bi ga sigurno izbacili. Otišla je u trpezariju i naslonivši nogu uz radijator ispod prozorske daske, zagledala se u Trg Svetog Petra iza živice od tise i ponovo pročitala razglednicu: Bel steps. 11 pre podne.

Mesto za adresu bilo je prazno, a poruka napisana zelenim mastilom bila je poverljiva i smela. Slika na razglednici prikazivala je pogled na most iz Barnsa i pogled sa samog mosta, verovatno snimljen sedamdesetih godina prošlog veka; crveni autobus rutmaster broj 33 nije ništa otkrivao. Kejt Roksmit je pisala razglednice Ajvanu Čeloneru zahtevajući od njega da dođe.

Ovu razglednicu nije poslala ona. Stela ju je primila tog jutra u koverti u kojoj nije bilo više ničeg. Nije ni trebalo da bude.

Pogledala je na ručni zglob: Terijev sat je žurio tri minuta, što znači da je

bilo deset i četrdeset sedam minuta. Za razliku od toplog ponedeljka 1981. ovog hladnijeg sunčanog dana Trg Svetog Petra nije bio pust. Deca su se igrala na travnjacima, a dve majke su okolnim stazama šetale bebe u kolicima.

Stela je bila tu da još jednom pregleda kuću gospođe Ramzi. Više nikada neće tu ući. Vratila se u hodnik i pogledala u baštu kroz zadnja vrata.

Travnjak, jarkoelen, preživeo je sneg. Pljesnula se po obrazu osetivši kako bridi; prsti su joj bili mokri. Tog jutra je kutiju s igračkama koju je Teri držao u pripravnosti kad je ona dolazila u posetu vratila u svoju staru spavaću sobu.

Stela je podigla svoj ranac, prebacila ga na leđa i izašla na trem. Zatvorila je ulazna vrata i kao što ju je Đina Kros instruirala spustila ključeve u poštansko sanduče. Sišla je niz stepenice, skrenula desno i prošla pored kuće gde je viši inspektor Terens Kristofer Darel živeo preko četrdeset godina pa produžila pored crkve. Džek je rekao da se čovek, dok hoda, ne nalazi ni na jednom mestu, te je to kao da je mrtav. Niko nije video Kejt da hoda. Sat na tornju pokazivao je deset i pedeset sedam. Stela je nastavila pored statue Nagnute žene pa sišla u podzemnu železnicu.

S Bel stepsa je izgledalo da na obali nema nikog. A onda je ugledala Džeka Harmona kako dolazi odande. Njegovo pravo ime bilo je Džonatan Džastin Roksmit. Stela će ga uvek zvati Džek.

– Došli ste. – Džek se naslonio na zid ispod bašte Sare Glajd. Obala je bila sunčana i zaklonjena od vetra; iako je duvao povetarac bilo je toplo. Plima se povukla; mulj je bio lepljiv, vazduh je zaudarao.

– Naravno. – Stela je stavila ranac na betonsku ploču koja je virila iz zemlje. Izvadila je kestenjastu torbu od lažnog slikarskog platna i stavila je pored. Unutra je bila velika limena kutija.

Džek je pružio ruke da uzme limenu kutiju. Ona je odmahnula glavom.

– U redu je. – Privila ju je na grudi i posrćući krenula preko razbacanih cigala i stakla, stajući s kamena na kamen, ne mareći za sluzave zelene alge. Široka daska, klizava i sjajna na suncu, ležala je na šljunku, napola u plićaku, crvena slova na njoj su se ljuštila: DR I DES U STR NU.

Kada se Stela pomerila na sredinu daska se zaljuljala od njene težine. Na silu je podigla poklopac kutije i pružila ga Džeku. Krupan sivobeli pepeo razleteo se u oblaku prašine. To nije bio miris običnog pepela, bio je to miris tela koje je malo više od sat vremena gorelo na visokoj temperaturi u Mortlejk krematorijumu: miris Steli nepoznat. U limenoj kutiji obloženoj najlonom ležalo je sve što je ostalo od njenog tate.

– Da li želite da kažete nešto? Da održite govor?

Stela je odmahnula glavom i čučnula; daska se nakrivila a zatim umirila.

Začulo se šuštanje kada se raspršilo malo pepela a onda se ostatak sručio u mulj. Voda je pljuskala okolo praveći od njega bled nejasan oblik. Stela je dopunila još pepela i plima je opet nadolazila sve dok sav pepeo nije plivao po površini kao sjajni prah koji je koristila kad je kod Terija pravlila božićne čestitke. „Poželi nešto i duni u svećicu. Neka to bude tajna. Ne, nemoj da kažeš šta si poželela, čak ni meni. Duni iz sve snage. Ne mari.

Probaj još jednom. Jedan, dva, tri. Duni! Bravo! Želja će ti se ostvariti. Obećavam.”

Stela se protegla što je više naginjući se iznad vode i okrenula limenu kutiju naopačke, istresajuući poslednje trunčice pepela. Džek ju je držao za rame. Umočila je limenu kutiju u reku, provukla je kroz vodu i isprala. Struja je raspršila Terijev pepeo nizvodno prema moru.

Predala je Džeku razglednicu.

Poruka je bila namenjena Ajvanu a Džek ju je poslao Steli; sreli su se u vreme koje je Kejt uvek navodila u svojim porukama. Skoro tačno trideset godina od dana kada je ubijena.

Izvivši ručni zglob Džek je bacio uvis razglednicu. Okretala se i lepršala na blagom povetarcu pa se spustila u reku i upala u vrtlog. Vrtela se, nestajala i pojavljivala se; nije se više videla na jarkom jutarnjem svetlu. „Treba da držiš kamen ovako. Neka ti ručni zglob bude opušten, drži čvrsto. Lako ga baci i gledaj u vodu. Zamisli šta će se desiti kad ga baciš. Evo ovako.”

Njen tata je bacio kamen u vodu. Kamen je, ovlaš dodirujući

vodu odskočio pet puta. Nikada mu kamen nije odskočio manje od pet puta. Nekada bi odskočio šest puta, ali ona je znala da mu je rekord sedam. I sama je pokušala, ali kamen je potonuo. Tata joj je pomogao da pravilno stane i ponovo je pokušala. Potonuo je.

Znala je kako on očekuje da odustane, ali ona je unaokolo potražila kamenje odgovarajućeg oblika i uskoro je nakupila poveću gomilu. Nije žurila procenjujući kako da baci kao što joj je on rekao: kamen je ošinuo površinu vode opet i opet i opet. Četiri puta! Posle toga kamen joj nikad nije dodirnuo vodu više od tri puta. Tata je rekao da bi voleo da može da uhvati taj trenutak. Da bi voleo da je došla i njena mama. Znala je da je to istina, da se nadao kako će se njena mama predomisliti i neće otići tako da Stela može da bude s njim.

Džek i Stela su stajali na mestu gde je Ajvan Čeloner ubio Kejt Roksmit jer nije htela da napusti muža zbog njega.

Kada su se popeli stepenicama Bel steps, sat na Crkvi Svetog Petra odzvonio je jedanaest i petnaest. Prošli su pored kuće Sare Glajd na Hamersmit terasu i pored paba Rem u Ulici Blek lajon. Spustili su se u podzemnu železnicu; bio je to put nazad koji Kejt nikada nije prešla. Na severnoj strani Ulice Grejt vest polako su se popeli uzbrdo i prošli između žbunja do Nagnute žene. Sunčeva svetlost probijala se kroz krošnje prosipajući se po njenoj poroznoj površini, skrivajući linije razgraničenja anatomskih celina.

Zemlja oko postolja bila je meka posle kiše, i Džek je pročeprkao po njoj uprljavši ruke. Sporo je napredovao. Stela je među lišćem na rastresitoj zemlji ispod živice našla konzervu od piva; bila je zgnječena po sredini te je mogla da posluži kao lopatica.

– Upotrebi ovo.

Džek je zbacio sa sebe kaput i na zemlju je pala pohabana knjiga u mekanom povezu. Stela ju je pokupila. Bio je to njegov plan Londona. Brzo ju je prelistala: svaka strana bila je ižvrljana hemijskom olovkom.

– Da li ste vi pisali ova slova?

– To nisu slova, to su oznake putovanja. Rekao sam vam, pomogle su mi da nađem Čelonera.

– Šta znače? – Stela bi volela da Džek nije takav i brzo je prelistala strane, slova su letela dok je okretala stranice.

Džek je izbacio zemlju iz iskopane rupe.

– Ovo je C a ovo je napred I i još jednom malo dalje. Ovo bi moglo da bude malo e. – Prelistala je tri strane unazad. – Ovo je L. Lice. Kad se doda A dobije se Alice. – Zatvorila je knjigu. Zanela se Džekovim znacima.

Mnogo toga u vezi sa Džekom bilo je tajna, a ona ne bi trebalo da podstiče tu tajnovitost.

– Zašto to kopate? – Napokoj je upitala.

– Ostavljam Nagnutoj ženi u nasledstvo svoju amajliju.

– Zašto je vi ne zadržite?

– Njoj je potrebnija nego meni, tako to ide. – Džek je vratio zemlju u rupu pokrivši komad zelenog stakla, radeći brzo, nabijajući zemlju dlanovima. Skočio je na noge i počeo da skakuće tabanajući po njoj.

– Kod mene ili kod vas na vruće mleko sa medom? – Poskočio je. – Za vas čaj.

– Kod mene je bliže.

Sin Kejt Roksmit i ćerka Terija Darnela kao pravi drugari su, ćutke, išli između propupelog drveća trešanja prema poslednjoj kući u nizu u Ulici Rouz gardens nort. Stela je na strugaču za cipele u obliku veverice ostrugala blato sa đonova i gurnula ključ u bravu. Gurnuvši vrata u visini otvora za poštu otvorila ih je.

Zahvalnost

Mnogima moram da zahvalim na utrošenom vremenu i podršci.

Posebno zahvaljujem onima koji su mi pomogli u istraživačkom radu: Hvala Stivenu Kasidiju načelniku Londonske policije na nesebičnoj pomoći. Dok mi je prenosio svoje znanje, uvek je imao na pameti likove o kojima pišem.

Hvala Fransisu Pasifiku iz Londonskog metroa koji mi je preneo svoja iskustva vozača na liniji Distrikt.

En Lejker iz Direkcije za londonski javni prevoz omogućila mi je da se celo jutro vozim između Iling brodveja i Apminstera u Frenkovom taksiju. To iskustvo učvrstilo je moju ljubav prema londonskom sistemu podzemnog prevoza.

Doktorka Harijet Vud mi je pružila važna objašnjenja iz oblasti medicine i proverila činjenice navedene u knjizi.

Liz Holovej i Melani Loket proverile su podatke iz oblasti sudske medicine i dale mi neprocenjive savete.

Veoma sam zahvalna što mi je omogućeno da pišem u prelepim mirnim mestima naše zemlje. Najlepše hvala Debri Dejli, Kej i Najdželu Hederu, Margaret Rojt i Ajvanu Rojtu, kao i Liz i Katrin Rid. Zahvaljujem Džulijet Iv, Aleksu Geldartu, Markusu Gudvinu i Gregu Mosu.

I na kraju srdačno zahvaljujem svom agentu Filipi Bruster sa kojom je divno raditi, svima u Kejpelu i Lendu, posebno Džordžini Kejpel i Romili Mast.

Hvala mom izdavaču Lori Palmer koja je predanim i obzirnim radom na ovoj knjizi njeno uređivanje pretvorila u veliko zadovoljstvo. Zahvaljujem velikom timu saradnika u izdavačkoj kući Hed of Zeus, naročito Beki Šarp i Klemens Džakinet kao i Ričendi Tod na oštroumnosti prilikom uređivanja knjige.

Sken i obrada: BABAC

Beleška o autoru

Lesli Tompson je završila Univerzitet u Brajtonu, a master studije na Univerzitetu u Saseksu. Predaje na koledžu Vest Din GearMosea. Živi sa partnerom u Luesu.

1 Henri Rid (1914–1986), Nabrajanje delova (Naming of Parts). (Prim. prev.)

2 Aluzija na istoimeni lik iz komedije Tomasa D’Urfija (1653–1723).

(Prim. prev.)