Nismo stigli da se oprostimo linwood barclay

LINVUD BARKLI NISMO STIGLI DA SE OPROSTIMO

Naslov originala: Linwood Barclay No Time For Goodbye Prevod Marija Čanković

Linvud Barkli je oĹženjen, ima dvoje dece i Ĺživi u Torontu. Pisac je popularne kolumne u Toronto Star-u od 1993. godine

Za moju ženu Nitu

Izrazi zahvalnosti

Kao neko ko je pao hemiju u srednjoj školi, beskrajno sam zahvalan Barbari Rid, tehnologu za DNK istraživanja u Centru za forenzičke nauke u Torontu, koja mi je pomogla u vezi sa nekim pojedinostima značajnim za ovaj rukopis. Ako je nešto netačno, bojim se da neću moći da okrivim Barbaru. Želim da se zahvalim Bilu Mejsiju iz Oriona, Irvinu Eplbomu, Niti Toblib i Danijel Perez iz Bantam Dela i svojoj zastupnici, Helen Heler, na njihovoj čvrstoj podršci i poverenju.

I poslednji, ali ne i manje važan - moj porodični tim: Nita, Spenser i Pejdž.

Maj, 1983.

Kad se Sintija probudila, u kući je bilo toliko tiho da je bila sigurna da je subota.

Da je bilo tako.

Ako je ikada postojao dan kad joj je bilo najpotrebnije da je subota, da je bilo šta drugo osim školskog dana, bio je to ovaj dan. U stomaku joj se i dalje s vremena na vreme kovitlalo, glava joj je bila teška kao olovo i, donekle s naporom, kontrolisala je da joj ne pada napred ili na ramena. Čoveče, šta je do đavola to u korpi za papir pored kreveta? Čak nije mogla ni da se seti da je povraćala sinoć, ali ako joj je trebao dokaz, bio je tu.

Prvo je trebalo da se reši ovoga, pre nego što joj roditelji uđu. Sintija je ustala, zateturala se na kratko, zgrabila malu plastičnu posudu jednom rukom, a drugom odškrinula vrata. U hodniku nije bilo nikoga, tako da se odšunjala do kupatila, prošavši pored otvorenih soba svoga brata i roditelja, i zaključala vrata za sobom.

Ispraznila je korpu u ve-ce šolju, isprala je u kadi, zagledala se u ogledalo mutnih očiju. Znači, ovako izgleda četrnaestogodišnjakinja kad se uroka, pomislila je.

Nije lep prizor. Jedva je mogla da se seti šta joj je sinoć Vins dao da proba od svega što je krišom izneo iz kuće. Nekoliko konzervi „Bad“ piva, nešto vodke, džin, načeta flaša crnog vina. Ona je bila obećala da će poneti nešto tatinog ruma, ali je na kraju kukavica u njoj nadvladala.

Nešto ju je mučilo. Nešto u vezi sa spavaćim sobama.

Zapljusnula je lice hladnom vodom i osušila ga peškirom. Sintija je udahnula duboko, pokušavajući da se sabere u slučaju da je mama čeka sa druge strane vrata.

Nije je čekala.

Hodajući po itisonu, Sintija se uputila opet ka svojoj sobi, čiji su zidovi bili oblepljenji posterima grupe Kiss i drugih zabavljača koji razaraju dušu i koji su izluđivali njene roditelje. Usput, bacila je pogled u sobu svoga brata Toda, a zatim u sobu svojih roditelja. Kreveti su bili namešteni. Njena majka ih je obično nameštala tek kasnije ujutru - Tod nikad nije nameštao svoj, a ona mu je to dopuštala. A sada su bili namešteni ko da niko nikada nije tu spavao.

Sintiju je obuzeo talas panike. Da li već kasni u školu? Koliko je sad uopšte sati?

Sa mesta na kojem je stajala videla je Todov sat na noćnom stočiću. Tek deset minuta do osam. Skoro pola sata ranije nego što je obično kretala na prvi čas.

U kući je bilo tiho.

U ovo vreme bi obično čula roditelje dole u kuhinji. Čak i kad nisu pričali jedno s drugim, što je bio čest slučaj, mogli su se čuti slabi zvuci otvaranja i zatvaranja frižidera, struganja spatule o tiganj, prigušenog zveketa sudova u sudoperi, prelistavanja jutarnjih novina - to je obično bio njen otac, koji bi gunđao zbog nekih vesti koje su ga uznemirile. Čudno.

Otišla je u svoju sobu i zatvorila vrata. Dovedi se u red, rekla je sebi. Pojavi se na doručku kao da se ništa nije desilo. Pretvaraj se kao da sinoć niste nadglasavali jedno drugo u svađi. Ponašaj se kao da te tata nije izvukao iz kola znatno starijeg dečka i dovukao kući.

Bacila je pogled na svoj matematički tekst za prvi razred srednje, koji se nalazio na vrhu otvorene sveske na njenom stolu. Uspela je da uradi samo pola zadataka pre nego što je sinoć izašla, zavaravajući sebe da ako bude ustala rano, moći će da ih završi ujutru.

U ovo vreme ujutru, Tod je obično pravio buku na sve strane. Ulazio je i izlazio iz kupatila, puštao Led Zeppelin preko muzičkog uređaja, sa sprata se dovikivao sa majkom tražeći pantalone, podrigivao, čekao da stigne do vrata Sintijine sobe pa da ispusti gasove.

Nije se sećala da je on spomenuo da će ranije otići u školu, ali zašto bi joj inače i rekao? Nisu često išli zajedno. On je na nju gledao kao na štreberku Prvakinju, iako se trudila iz sve snage da radi isto toliko loših stvari koliko i on. Čekaj samo dok mu kaže za svoje prvo stvarno pijanstvo. Ne, čekaj, onda će je ocinkariti kasnije kad i on sam bude upao u frku da bi sebe izvukao.

OK, možda Tod i jeste morao da ode ranije u školu, ali gde su joj roditelji?

Tata joj je možda otišao na još jedan poslovni put, čak i pre nego što je sunce izašlo. On stalno negde ide, čovek mu nikad ne može ući u trag. Baš šteta što nije bio odsutan sinoć.

A što se tiče njene majke, možda je odvezla Toda u školu, ili tako nešto.

Obukla se. Farmerke, džemper. Našminkala se. Dovoljno da ne izgleda kao raspadačica, ali bez previše šminke da njena majka ne bi počela da zbija šale da je krenula na „takmičenje bludnica".

Kad je stigla do kuhinje, samo se ukopala.

Nije bilo ni kutija cerealija, ni soka, ni kafe u aparatu. Ni tanjira, ni hleba u tosteru, ni šolja. Ni posude sa kapi mleka, niti gnjecavih pahuljica u sudoperi.

Kuhinja je bila čista, u istom stanju u kakvom ju je njena majka ostavila posle večere.

Sintija je pogledom potražila poruku. Njena majka je bila zaluđena ostavljanjem poruka kad je trebalo da izađe iz kuće. Čak i kad je bila ljuta.

Tada je ostavljala poruke dovoljno duge da poruče: „Danas se snađite sami", ili

„Spremite sami sebi jaja, morala sam da odvezem Toda“, ili samo „Dođem kasnije“. Ako je bila zaista ljuta, umesto potpisa „Voli vas mama“, pisala bi „V, mama“.

Poruke nije bilo.

Sintija je skupila hrabrosti da vikne „Mama?“. Sopstveni glas joj je odjednom zazvučao čudno. Možda zato što je u njemu bilo nečega što ona nije htela da prizna.

Kad joj majka nije odgovorila, pokušala je opet. „Tata?“ Opet, ništa.

Ovo, nagađala je, mora da je njena kazna. Razbesnela je roditelje, razočarala ih i sada će da se prave da ona ne postoji. Ne pričaju sa njom, na nuklearnom nivou.

OK, može da se izbori sa tim. To je vodilo sukobu veiikih razmera još od ranog jutra.

Sintija je osećala da stomak ne može da joj primi ništa od hrane, tako da je uzela školske knjige koje su joj trebale i uputila se ka vratima.

Džurnal kurijer, umotan plastičnom gumicom poput klade, nalazio se na prednjem stepeniku.

Sintija ga je šutnula u stranu, ne razmišljajući o tome, i krenula u pravcu srednje škole „Milford Saut“ duž praznog prilaznog puta, „dodž” njenog oca, kao i „ford eskort" njene majke, nisu bili tu. Možda bi, ako uspe da pronađe brata, saznala šta se tačno događa i u koliku je nevolju zaista upala.

Ogromnu, pretpostavljala je.

Došla je kući kasnije od dozvoljenog vremena, što je bilo ranih osam uveče. Pre svega, sutra je išla u školu, a, zatim, i gospođa Esfodel je pozvala njene roditelje ranije te večeri da upozori da ako ne bude predala domaće iz engleskog, pašće na popravni. Roditeljima je rekla da ide do Pam da urade domaći, da će joj Pam pomoći da savlada engleski, iako je to čista glupost i trošenje vremena. „U redu, ali i dalje važi da moraš da dođeš kući do 8“ „Ma, daj!“, rekla je. „Za to vreme jedva da možemo i jedan zadatak da uradimo. Jel hoćeš da padnem? Jel to hoćeš?“ „Osam“, rekao joj je otac. „Ne kasnije.“ Ma, zajebi to, pomislila je. Kad dođem kući, došla sam.

Kad Sintija nije došla do osam i petnaest, njena majka je nazvala Pam, dobila njenu majku, i rekla: „Zdravo, ovde Patrisija Bidž. Sintijina mama. Jel? mogu, molim Vas, da čujem Sintiju?

Na to je Pamina majka rekla: “A?“

Ne samo da Sintija nije bila tu, nego ni Pam nije bila kod kuće.

Na to je Sintijin otac zgrabio izbledeli fedora šešir bez koga nije izlazio iz kuće, ušao u svoj „dodž“ i vozio se po komšiluku tražeći je. Posumnjao je da je ona možda sa onim Vinsom Flemingom, sedamnaestogodišnjakom iz trećeg razreda, onim koji ima vozačku dozvolu i koji se vozika u havarisanom crvenom „mustangu" iz 1970-te godine. Klejton i Patrisija Bidž nisu ga baš mirisali.

Nezgodno dete, napaćena porodica, loši uticaji. Jedne noći, Sintija je čula roditelje kako pričaju o Vinsovom ocu, o tome kako je on neki loš tip il nešto slično, ali je to shvatila kao čisto baljezganje.

Sasvim slučajno je njen otac zapazio kola na kraju parkinga tržnog centra „Konektikat post“, na poštanskom putu, nedaleko od bioskopih sala. „Mustang“ je bio parkiran uz ivičnjak, a njen otac se parkirao spreda, blokirajući mu izlaz. Odmah je znala da je to on, kako je ugledala fedora šešir. „Sranje“, rekla je Sintija. Dobro je da se nije pojavio dva minuta ranije, kad su se vatali, ili kad joj je Vins pokazivao svoj novi skakavac. Čoveče, pritisneš to malo dugme, i cap! Odjednom iskoči petnaest centimetara čelika. Vins ga je držao u krilu, vrteo ga i cerio se, kao da je to možda nešto drugo. Sintija je probala da ga uzme u ruke, zasekla vazduh tačno ispred sebe i zakikotala se. „Polako“, rekao je Vins obazrivo. „Mnogo štete može da učini nešto ovakvo.“ Klejton Bidž domarširao je pravo do suvozačevih vrata, snažno ih otvorivši. Zaškripala su na zarđalim šarkama. „Ej, druškane, lakše malo!“ rekao je Vins, i iako više nije imao skakavca u ruci, imao je pivsku flašu, što je skoro podjednako loše. „Nemoj ti meni ’druškane'", rekao je, uhvativši ćerku za ruku i ubacivši je u svoja kola. „Gospode bože, al’ se osećaš“, rekao joj je.

Zaželela je da umre na licu mesta.

Nikako nije htela da ga pogleda niti da mu bilo šta odgovori, čak ni kada je počeo s tim, kako postaje čista nevolja; da ako se ne dozove pameti, sjebaće se za ceo život; da ne zna gde je to on pogrešio, on samo želi da ona odraste i bude srećna i bla bla bla, i, čoveče, čak i kad je nadrndan, on i dalje vozi kao da polaže vozački, nikad ne prelazi dozvoljenu brzinu, uvek daje znak za skretanje, tip je neverovatan.

Kad su se dovezli do prilaznog puta, jako gurnuvši vrata, ona je izašla iz kola pre nego što se on uparkirao. Hodala je teško, pokušavajući da prati pravu liniju, dok joj se majka nalazila tu, i, ne toliko besna koliko zabrinuta, rekla joj je: „Sintija! Gde si.. “ Prolaufala je pored nje i uspela se do sobe. Njen otac se drao odozdo: „Silazi dole! Imamo svašta da razgovaramof

„Želela bih da ste mrtvi!“, prodrala se i zalupila vratima.

Toga je uspela da se seti na putu do škole. Ostatka večeri se i dalje maglovito sećala.

Sećala se da je sedela na krevetu ošamućena. Isuviše umorna da bi je bilo sramota. Odlučila je da prilegne, razmišljajući da prespava pijanstvo do jutra, što je bilo dobrih deset sati.

Dosta toga može da se dogodi do jutra.

U jednom trenutku, dok je tonula u san, učinilo joj se da je čula nekoga na vratima njene sobe. Kao da je neko tačno ispred njih oklevao da li da uđe.

Zatim, kasnije, učinilo joj se da je opet to čula.

Da li je ustala da vidi ko je to bio? Da li je uopšte pokušala da ustane iz kreveta? Nije mogla da se seti.

A sada je već bila blizu škole.

Stvar je u tome da se kajala. Prekršila je skoro svako kućno pravilo za samo jednu noć. Počevši od laži da ide kod Pam. Pam joj je najbolja drugarica, bila je kod nje stalno, spavala kod nje skoro svakog drugog vikenda. Sintijinoj mami se sviđa, možda čak i ima poverenja u nju, pomislila je Sintija. Smatrala je da ako ubaci Pam u celu priču da će na neki način dobiti na vremenu, da njena majka neće tako brzo pozvati Paminu majku. Toliko od tog plana.

Da su se samo njena zlodela završila tu. Došla je kući kasnije od dozvoljenog vremena.

Završila na parkingu sa dečkom.

Sa sedamnaestogodišnjim dečkom. Sa dečkom za koga se priča da je prošle godine polomio školske prozore, da se vozikao u komšijinim kolima.

A što se tiče njenih roditelja, nisu oni toliko loši. Većinu vremena.

Pogotovo mama. Do đavola, čak joj i tata nije toliko loš, kad je kod kuće.

Možda je Tod stvarno kolima došao do škole. Ako je imao vežbe, a žurio u školu, mama ga je možda odvezla, a zatim odlučila da svrati do prodavnice. Ili do Hauarda Džonsona na kafu. To se dešavalo s vremena na vreme.

Prvi čas matematike je bio propast. Drugi čas je bio još gori. Nije mogla da se skoncentriše, glava ju je još uvek bolela. „Kako si uradila te zadatke, Sintija?“, pitao ju je profesor matematike. Nije ga čak ni pogledala.

Tačno pre ručka, videla je Pam, koja joj se obratila: „Pobogu, ako ćeš da kažeš mami da si kod mene, pa jebote, valjda treba da me obavestiš! Onda možda mogu i ja da smislim nešto za svoju mamu.“ „Izvini“, rekla je Sintija. „Jel' odlepila?“ „Kad sam došla kući“, rekla je Pam. U vreme ručka, Sintija se izšunjala iz kafeterije, otišla do školskog telefona i okrenula kuću. Reći će mami da joj je žao. Zaista, zaista žao. A zatim će je pitati da dođe kući, reći će da joj je loše. Mama će brinuti o njoj. Neće moći da se ljuti na nju ako je bolesna. Spremiće joj supu.

Sintija je odustala posle petnaestog puta, a onda pomislila da je možda okretala pogrešan broj. Pokušala je opet, ali niko se nije javio. Nije imala tatin broj na poslu. On je tako često bio na putu, da su morali da sačekaju njega da im se javi sa mesta gde bi odseo.

Stajala je sa nekom grupom prijatelja ispred škole, kada se Vins Fleming pojavio u svom „mustangu“. „Izvini za svo ono sranje od sinoć“, rekao je. „Čoveče, ćale ti je premija." „Pa, da“. rekla je Sintija. „Pa, šta se desilo kad si došla kući?“ pitao je Vins. Bilo je nečeg u načinu na koji je to pitao, kao da je već znao. Sintija je slegnula ramenima i odmahnula glavom, nije htela da priča o tome.

Vins je pitao: „Gde ti je danas brat?“ Sintija upita: „Šta?“ „Kod kuće, bolestan?"

Niko nije video Toda ceo dan u školi. Vins je rekao da je nameravao da ga pita nešto poput toga koliko je Sintija nagrabusila, da li je kažnjena, jer se nadao da će hteti da izađe sa njim u petak uveče ili u subotu. Drug Kajl će doneti neko pivo, oni bi mogli da odu na to neko mesto na brdu, možda da budu u kolima neko vreme, gledaju zvezde, recimo.

Sintija je potrčala kući. Nije pitala Vinsa za prevoz, iako se nalazio pored nje. Nije se javila školskoj upravi da kaže da će propustiti časove. Trčala je sve vreme, dok joj je kroz misli prolazilo „nadam se da su njena kola tamo, nadam se da su njena kola tamo".

Ali kako je skrenula za ugao od krofna-bara do ulice Hikori, i ugledala svoju kuću od dva sprata, žuti „eskort“, kola njene mame, nisu bila tamo. Ipak, svejedno je pozvala mamu kad je ušla u kuću, sa ono malo snage što joj je ostalo. A onda brata.

Počela je da drhti, a zatim ubedila sebe da prestane.

Nije joj jasno. Bez obzira koliko njeni roditelji mogu da budu ljuti na nju, ne bi joj valjda ovo priredili? Da odu negde, a da joj se ne jave? I da još povedu Toda?

Sintija se osetila glupo, ali je ipak pozvonila na vrata Dženisonovih, njihovih prvih suseda. Verovatno postoji neko prosto objašnjenje za sve ovo, nešto što je ona zaboravila - neki odlazak kod zubara ili nešto slično, i mama će joj se svakog trenutka pojaviti na prilaznom putu. Sintija će se osećati kao potpuni idiot, al’ to nije bitno.

Kad je gospođa Džemison otvorila vrata, Sintija je krenula da brblja o tome kako je ustala i videla da nema nikoga kod kuće, pa je otišla u školu, a

Tod se uopšte nije pojavio, a njena mama još uvek nije...

Gospođa Džemison reče: „Hej, sve je u redu. Mama ti je verovatno negde u kupovini“. Gospođa Džemison je otpratila Sintiju do kuće, bacivši pogled na novine koje su još stajale ispred. Zajedno su proverile sprat i donji deo kuće, još jednom garažu i dvorište iza kuće. „Ovo je svakako čudno“, rekla je gospođa Dženison. Nije bila sigurna šta da misli, tako da je donekle nevoljno pozvala milfordsku policiju.

Oni su poslali pozornika, koji nije delovao tako zabrinuto, u početku. Ali uskoro, pristiglo je još pozornika i još kola, i do uveče, policajci su bili svuda.

Sintija ih je čula kako opisuju kola njenih roditelja milfordskoj bolnici. Policija se razmilela po ulici, kucajući na vrata, postavljajući pitanja. „Jesi sigurna da nisu nijednom spomenuli da idu negde?“, upitao ju je čovek koji se predstavio kao detektiv i koji nije nosio uniformu kao svi ostali policajci. Zvao se Findli, ili Finli.

Da li misli da je mogla da zaboravi tako nešto? Da će joj odjednom doći – „E,da! Sad sam se setila! Otišli su da posete maminu sestru, tetku Tes!“ „Vidiš“, reče detektiv, „Ne deluje da su ti se mama, tata i brat spakovali i otišli negde, niti nešto slično. Odeća im je još tu, koferi su u podrumu.“ Postavili su joj gomilu pitanja. Kad je poslednji put videla roditelje? Kad je otišla na spavanje? Ko je taj dečko s kim je bila? Potrudila se da kaže detektivu sve, čak je priznala da se posvađala s roditeljima, mada je izostavila da je svađa bila ozbiljna, da je bila pijana i da im je rekla da bi volela da su mrtvi.

Ovaj detektiv je delovao u redu, ali je nije pitao pitanja koja su nju mučila.

Zašto bi njena mama i tata i brat tek tako nestali? Gde bi otišli? Zašto ne bi nju poveli?

Odjednom, u stanju izbezumljenosti, počela je da rastura kuhinju.

Podizala je i bacala prostirke, pomerila toster, gledala ispod stolica, provirila u mali otvor između peći i zida, dok su joj suze navirale na lice. „Šta je bilo, malena?“, upitao je detektiv. „Šta to radiš?“ „Gde je poruka?“, upita Sintija, molećivim pogledom. „Mora da ima poruke. Mama nikada ne ode negde, a da ne ostavi poruku.“

1 Sintija je stajala ispred dvospratne kuće u Hikori ulici. Ovo nije bio prvi put da vidi svoju kuću iz detinjstva posle skoro dvadeset i pet godina. I dalje je živela u Milfordu. S vremena na vreme, dolazila je kolima ovde. Kuću mi je pokazala jednom pre nego što smo se venčali, na kratko. „Evo je“, rekla je i nastavila da vozi. Retko kad bi zastala. A ako i jeste, nije izlazila iz kola. Nikada pre nije stajala na trotoaru i zadržala pogled na kući.

A svakako je bilo veoma davno otkad je prošla kroz ulazna vrata.

Bila je prikovana za trotoar, naizgled, u nemogućnosti da napravi i jedan korak ka kući. Želeo sam da dođem do nje, da je ispratim do vrata. To je bio prilazni put od samo desetak metara, ali se prostirao četvrtinu veka u prošlost.

Pretpostavljao sam da se Sintija verovatno osećala kao da gleda kroz suprotna stakla nekog dvogleda. Možeš da hodaš ceo dan ka cilju, a da nikad ne stigneš.

Ipak, nisam se pomerio sa druge strane ulice, gledajući joj u leđa, u njenu kratku crvenu kosu. Dobio sam naređenja.

Sintija je stajala, kao da čeka dozvolu da se približi. A zatim je sve počelo. „Dobro ste, gospođo Arčer? Počnite da hodate ka kući. Ne prebrzo.

Donekle neodlučno, znate, kao da niste ušli u nju još otkad ste imali četrnaest godina."

Sintija je preko ramena uputila pogled ženi u farmerkama i patikama, sa spuštenim konjskim repom koji je virio iz njene bejzbol kape. Ona je bila jedna od tri asistenta producenta. „Pa i nisam“, reče Sintija. „Dobro, dobro, ne gledajte u mene", rekla je devojka sa konjskim repom. „Samo gledajte u kuću i krenite da hodate duž kolskog prilaza, i vratite se u to vreme, dvadeset i pet godina unazad, kad je sve počelo, u redu?“ Sintija mi je uputila kratak pogled, napravila grimasu, a ja sam joj se slabašno osmehnuo sa druge strane ulice - kao da smo se zajedno dogovarali šta da radi.

I tako je krenula duž prilaznog puta, polako. Da kamera nije bila uključena, da li bi isto ovako prilazila? Sa dozom odlučnosti i strepnje? Verovatno. Ali sada je delovalo lažno, nametnuto.

Ali dok se pela uz stepenice do vrata i kad je ispružila ruku, prosto sam uspeo da razaberem drhtanje. Jedno iskreno osećanje, koje je, pretpostavljam, značilo da kamera neće uspeti da ga uhvati.

Stavila je ruku na okruglu ručicu na vratima, okrenula je, spremna da otvori vrata, kada se devojka sa konjskim repom prodrala: „U redu! Dobro je!

Samo ne mrdajte!" Zatim se okrenula kamermanu: „E sad, hajde da postavimo kameru unutra, da je uhvatimo kako ulazi“.

„Ma, vi se zajebavate“, rekao sam, dovoljno glasno da me čuje cela ekipa, nekih šest ljudi, plus Paula Maloj, blještavih zuba i u Dona Karan odelu, koja je bila zadužena za pojavljivanje pred kamerama i sinhronizaciju.

Lično je Paula došla da me vidi. „Gospodine Arčer“, rekla je, ispruživši obe ruke i dohvativši me malo ispod ramena, što je bilo njen zaštitni znak. „Jel’ sve u redu?“ „Kako možete to da joj radite?“, rekao sam. „Moja žena ulazi tamo prvi put otkad joj je porodica jebeno nestala, a vi u suštini vičete ’Seci!’?“ „Teri“, rekla je, približavajući mi se. „Jel’ smem da te zovem Teri?“ Nisam odgovorio. „Teri, žao mi je, moramo da namestimo kameru i želimo da uhvatimo izraz na Sintijinom licu kad uđe u kuću posle svih ovih godina. Želimo da to bude autentično. Želimo da to bude iskreno. Mislim da je to što i vas dvoje hoćete, takođe.“ Ta joj je bila dobra. Da će novinar televizijske informativno zabavne emisije Krajnji rok, koji, kad nije ponovo otvarao stare neverovatne, nerešene slučajeve zločina, jurio za popularnim poznatim ličnostima koje su pile dok su vozile, ili gonio pop zvezdu koja nije vezala pojas svom malom detetu, igrati na iskrenost. „Važi“, rekao sam iscrpljeno, pokušavajući da ovo sagledam u većem okviru, da će možda, posle svih ovih godina, izlaganje slučaja javnosti konačno odgovoriti na neka od Sintijinih pitanja. „Važi, kako god.“ Paula je osmehom otkrila svoje savršene zube i okretno prešla ulicu, dok su njene visoke štikle kuckale po asfaltu.

Od kako smo Sintija i ja stigli ovde, davao sam sve od sebe da ne smetam.

Sredio sam da dobijem slobodan dan na poslu. Moj direktor i dugogodišnji prijatelj, Roli Keraderz, znao je koliko je značilo Sintiji da snimi ovu emisiju i našao je profesora da me menja na časovima engleskog i kreativnog pisanja.

Sintija je dobila slobodan dan od prodavnice haljina „Pamela“, gde je radila.

Osmogodišnju ćerku Grejs smo usput dovezli do škole. Grejs bi to sve bilo zanimljivo, da posmatra jednu filmsku ekipu na delu, ali njeno upoznavanje sa TV produkcijom nije smelo da se odigra uz pomoć lične tragedije njene majke.

Ljudima koji su sada živeli u kući, jednom penzionisanom paru koji je došao iz Hartforda pre jednu deceniju da bi bili blizu svoje barke u milfordskoj luci, producenti su platili da nestanu na dan, da bi mogli da raspolažu kućom.

Ekipa je, potom, rasklanjala razne sitnice i lične fotografije sa zidova, trudeći se da kuća izgleda, ako ne baš kako je izgledala tada kada je Sintija živela u njoj, barem što približnije moguće.

Pre nego što su vlasnici otišli iz kuće na jedan dan plovidbe, rekli su par stvari za kamere na travnjaku ispred kuće.

Muž: „Teško je zamisliti šta je to moglo da se dogodi ovde, u ovoj kući, u to vreme. Čovek se zapita da li su svi bili iskasapljeni u podrumu ili nešto slično?“ Žena: „Ponekad, čini mi se da čujem glasove, znate. Kao da se njihovi duhovi i dalje šetaju po kući. Dešavalo se da sedim za kuhinjskim stolom i da me podiđe neka jeza, kao da je pored mene prošla majka, ili otac, ili možda dečak.“ Muž: „Mi nismo čak ni znali šta se desilo ovde kad smo kupili kuću. Neko drugi ju je bio uzeo od devojčice, a zatim prodao nekom drugom, a onda smo je mi kupili, ali kada sam saznao šta se ovde desilo, pročitao sam o tome u milfordskoj biblioteci, čovek ne može, a da se ne zapita kako je moguće da je ona pošteđena? A? To deluje malo neobično, zar ne mislite tako?"

Sintija, koja je posmatrala iza ugla jedne od prikolica, prodrala se: „Izvinite? Šta to treba da znači?“ Jedan od članova ekipe se energično okrenuo i rekao: „Šššš!“. Ali, Sintija se nije obazirala na to. „Nosi se sa tim sššs!“, rekla mu je. A čoveku je viknula: „Šta hoćete to da kažete?“ Čovek ju je pogledao, preplašen. Mora da nije imao pojma da osoba o kojoj je pričao bila prisutna. Producentkinja sa konjskim repom je uhvatila Sintiju za lakat i odvukla je nežno, ali čvrsto, iza prikolice. „Kakvo je to proseravanje?“, upita Sintija. „Šta pokušava da kaže? Da ja imam neke veze s tim što je moja porodica nestala? Trpim takva sranja već...“ „Ne brinite za njega“, relda je producentkinja. „Rekli ste da je čitava poenta ovoga da mi pomognete", rekla je Sintija. „Da mi pomognete da saznam šta se desilo. To je jedini razlog zašto sam pristala na ovo. Hoćete da emitujete ovo? Ovo što je rekao? Šta će ljudi pomisliti kada čuju šta je rekao?“ „Nemojte da brinete o tome“, uveravala ju je producentkinja. „Nećemo to iskoristiti “ Mora da su se uplašili da će Sintija u tom trenutku otići, pre nego što budu imali jedan minut nje na filmu, tako da je bilo puno ubeđivanja, nagovaranja i obećanja da kada ovaj bude prikazan na TV-u sigurno će ga videti neko ko je nešto znao. To se stalno dešava, rekli su. Rešili su zamrznute slučajeve za policiju širom zemlje.

Kad su konačno uspeli da ubede Sintiju da su im namere časne i kad su izjurili strakelje iz kuće, emisija se nastavila.

Krenuo sam sa dva kamermana u kuću, a zatim se sklonio da im ne smetam dok su se oni nameštali da iz različitih uglova uhvate izraz strepnje i

deja vu~a na Sintijinom licu. Pretpostavio sam da, kad ovo dospe na TV biće veoma namontirano. Možda će sliku da pretvore u zrnastu, da izvuku neki trik iz šešira da bi uneli još više drame u događaj, koji bi televizijski producenti u prošlim decenijama smatrali dovoljno dramatičnim.

Poveli su Sintiju uz stepenice do njene sobe. Izgledala je oduzeto. Hteli su da snime kako ulazi u nju, ali Sintija je morala to da ponovi. Prvi put, kamerman se nalazio u sobi sa zatvorenim vratima, da bi uhvatio upravo taj Sintijin ulazak u sobu pun strepnje. Potom su ga ponovili, ovoga puta iz hodnika, dok je kamera hvatala ugao preko njenog ramena dok je ulazila u sobu. Kad su ga prikazali, moglo se videti da su koristili neka sočiva „riblje oko“ ili nešto slično da bi scena bila jezivija, kao da ćemo da nađemo Džejsona sa hokejaškom maskom koji se krije iza vrata.

Pauli Maloj, koja je počela karijeru čitanjem vremenske prognoze, popravili su šminku i ponovo joj natapirali plavu kosu. Potom su njoj i Sintiji nakačili one male mikrofon uređaje pozadi na suknje, čije su žice išle uz i ispod njihovih bluza i kačile se na kragni. Paula je svojim ramenom dodirivala Sintijino, da izgleda kao da su stare drugarice koje se, onako usput, prisećaju, ne dobrih, već loših dana.

Kako su ušle u kuhinju i kamere se uključile, Paula je upitala: „Šta je to, što Vam je prolazilo kroz glavu?“. Delovalo je da Sintija hoda u snu. „Sve do sada niste čuli nikakav zvuk u kući, brat Vam nije na spratu, Vi silazite dole u kuhinju, gde nema ni znaka života.“ „Nisam znala šta se događa“, rekla je Sintija tiho. „Pomislila sam da su svi ranije otišli. Da mi je tata na poslu, da je mama sigurno odvezla brata u školu.

Mislila sam da su sigurno ljuti na mene, jer sam se loše ponela prethodno veče “ „Jeste bili nezgodan tinejdžer?“, upita Paula. „Ja sam...imala svoje trenutke. Prethodno veče sam izašla, sa dečkom koga moji roditelji nisu prihvatali. Popila sam. Ali nisam bila kao neka deca. Hoću da kažem, volela sam roditelje, i mislim...“, glas joj je malo pukao tad, „da i oni mene vole.“ „Povremeni policijski izveštaji ukazivali su da ste se posvađali sa roditeljima.“ „Da“, reče Sintija, „zato što nisam stigla kući kad sam i obećala, zato što sam ih lagala. Rekla sam neke užasne stvari.“ „Kao na primer?" „Oh“, Sintija je oklevala. „Znate već. Deca mogu da upute reči pune mržnje roditeljima, a da to zaista ne misle. “ „I šta mislite gde su, danas, dve i po decenije kasnije?“ Sintija je tužno odmahnula glavom.

„To je sve što se i ja pitam. Nije prošao dan, a da se ne zapitam.“ „Ako biste mogli nešto da im poručite, upravo sada, u Krajnjem roku, ako su i dalje živi, šta bi to bilo?“ Zbunjena, Sintija je pogledala donekle beznadežno kroz prozor kuhinje. „Gledajte ovde, u kameru“, rekla je Paula Maloj, stavljajući ruku oko Sintijinog ramena. Ja sam stajao sa strane, i samo tako sam uspeo da ne uskočim u ovu filmsku sliku i oljuštim Paulinu veštačku masku. „Možete samo da ih priupitate ono na šta ste čekali sve ove godine “ Vlažnih očiju, Sintija je poslušala, zagledala se u kameru i uspela da, za početak, kaže ništa više do: „Zašto?“.

Paula je dopustila da prođe dramska pauza, a zatim pitala: „Zašto šta, Sintija?" „Zašto“, ponovila je, pokušavajući da se sabere, „ste morali da me ostavite? Ako ste u mogućnosti, ako ste živi, zašto me nikad niste kontaktirali?

Zašto niste mogli da ostavite najobičniju poruku? Zašto se barem niste oprostili sa mnom?“ Mogao sam da osetim elektricitet među ekipom, producentima. Niko nije disao. Znao sam o čemu su razmišljali. Ovo je za njih bio bingo. Ovo će biti jebeno dobra emisija. Mrzeo sam ih jer su eksploatisali misteriju koja je zadesila Sintiju, jer su isisavali njenu patnju radi zabave. Zato što je krajnji cilj svega ovog upravo bilo to. Zabava. Ali, ugrizao sam se za jezik, jer sam znao da je i Sintija sigurno sve to shvatila - da su je iskorišćavali, da im je bila još jedna priča više, način da popune još pola sata emisije. Bila je spremna da je iskoriste ako je to značilo da će neko ko je bude gledao istupiti sa ključem da razotkrije njenu prošlost.

Za potrebe emisije, Sintija je ponela sa sobom dve ulubljene kartonske kutije za cipele pune sećanja. Tu su bili isečci iz novina, izbledele Polaroid fotografije, slike razreda, školski izveštaji, sve trice i kučine koje je uspela da ponese iz kuće pre nego što se iselila i otišla da živi sa tetkom, maminom sestrom, ženom po imenu Tes Berman.

Postavili su Sintiju za kuhinjski sto, stavili otvorene kutije ispred nje, vadeći jedno sećanje za drugim i izlažući ih, kao da slažu slagalicu, prvo tražeći delove sa ravnim ivicama da bi napravili okvir, a zatim išli ka sredini.

Ali nije bilo okvirnih delova u Sintijinoj kutiji za cipele. Nije postojao put koji je vodio ka sredini. Umesto hiljade delova koji čine jednu slagalicu, ona kao da je imala samo jedan deo za hiljade različitih slagalica. „Ovo smo mi“, rekla je, pokazujući nam polaroid, „na kampovanju u Vermontu". Kamera je zumirala Toda i Sintiju, sa razbarušenim kosama, koji su stajali levo i desno od majke, a u pozadini se video šator. Sintija je imala oko

pet godina, njen brat oko sedam, lica su im bila blatnjava, a njihova mama se ponosno smeškala, kose umotane u kariranu crveno-belu maramu. „Nemam nijednu sliku oca“, rekla je tužno. „On je uvek bio taj koji nas je slikao, tako da mi sada ostaje samo da ga se sećam. I još uvek ga vidim, visokog, uvek sa fedora šeširom, jedva primetnih brkova. Zgodan čovek. Tod je to nasledio od njega."

Izvukla je požutelo parče novina. „Evo ga isečak“, reče Sintija, oprezno ga otkrivajući, „koji sam našla u tatinoj fioci, među ostalim stvarima, kojih je bilo malo“. Kamera se opet približila i uhvatila novinski isečak. To je bila izbledela, zrnasta crno-bela slika školskog košarkaškog tima. Dvanaest dečaka su gledali u fotoaparat, neki smejući se, neki praveći glupe face. „Mora da ju je tata sačuvao jer je Tod bio u timu kad je bio mlađi, iako su izostavili njegovo ime u zaglavlju. Tata je zaista bio ponosan na nas. To nam je stalno govorio. Voleo je da se šali da smo mu mi najbolja porodica koju je ikada imao.“ Intervjuisali su mog direktora, Rolija Keraderza. „To je misterija", rekao je. „Poznavao sam Klejtona Bidža. Nekoliko puta smo išli zajedno na pecanje. Bio je dobar čovek. Ne mogu da zamislim šta im se desilo. Možda je u pitanju neki serijski ubica, znate, koji je harao širom zemlje, a Sintijina porodica se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?“ Intervjuisali su tetka Tesu. „Izgubila sam sestru, zeta i sestrića“, rekla je. „Ali Sintijin gubitak je mnogo veći. Uprkos svim očekivanjima, uspela je da postane jedno divno dete, jedna divna osoba.“ I mada su producenti održali obećanje i nisu prikazali komentar čoveka koji je sad živeo u Sintijinoj kući, našli su jednu drugu osobu koja je dala skoro podjednako zlokoban komentar.

Kad je posle dve nedelje emitovan prilog, Sintija je bila preneražena ugledavši detektiva koji ju je ispitivao u kući, pošto je gospođa Džemison pozvala policiju. Sad je bio u penziji i živeo je u Arizoni. Na dnu ekrana je stajalo: „Penzionisani detektiv Bartolomju Finli". On je pokrenuo istragu, a potom je odustao od slučaja, posle godinu dana, kad nije bilo nikakvog pomaka. Producenti su sredili da jedan član ekipe njihovih saradnika u Feniksu izvuče neki komentar iz njega, dok je sedeo ispred sjajeće Airstream prikolice. „Ono što me je oduvek kopkalo - zašto je ona preživela? Uzimajući u obzir, naravno, da je ostatak njene porodice bio mrtav. Jer ja nikada nisam naseo na tu teoriju da bi neka porodica mogla da se pokupi i za sobom ostavi jedno dete. Mogu da razumem da oteraju od kuće decu koja su problematična, tako nešto se stalno dešava. Ali iscimati se toliko da svi nestanu samo da bi se oslobodili jednog deteta? To nije imalo smisla. Mirisalo je na neku gadnu igru.

Što je uvek nametalo prvobitno pitanje. Zašto je ona preživela? Izbor mogućnosti je ograničen." „Šta mislite pod tim?“, usledio je glas Paule Maloj, mada je kamera sve vreme snmala Finlija. Malojina pitanja su montirana kasnije, zato što ona nije bila u Arizoni da intervuiše ovog tipa. „Zaključite sami“, rekao je detektiv Finli. „Šta mislite pod tim da zaključimo sami?“, Malojin glas je upitao. „To je sve što ću reći.“ Kad je odgledala to, Sintija je pobesnela. „Čoveče, opet isto!“, prodrala se na televizor. „Ovaj kučkin sin nagoveštava da sam ja imala nešto s tim. Slušam ovakva govorkanja godinama.

A ta kučka Paula Maloj je rekla da neće emitovati ovako nešto!“ Ipak, uspeo sam da je smirim, jer je prilog, sve u svemu, bio prilično pozitivan. Delovi sa Sintijom na ekranu, dok šeta kućom i priča Pauli šta joj se desilo tog dana, prikazivali su je kao iskrenu osobu, vrednu poverenja. „Ako ima nekoga ko zna nešto“, uveravao sam je, „oni neće podleći nečemu što je rekao tupoglavi penzionisani policajac. Štaviše, ono što je on rekao može pre navesti nekoga da se oglasi da bi ga demantovao.“ I tako je program emitovan, ali u vreme kad je bilo sezonsko finale jednog rijaliti šoua, koji je prikazivao grupu debelih budućih rok zvezda, koji su morali da žive ispod istog krova i da se takmiče u gubitku kilograma i osvajanju ugovora za snimanje albuma.

Sintija je čekala pored telefona kada se emisija završila, pretpostavljajući da će je neko videti, neko ko je znao nešto, i odmah pozvati stanicu.

Producenti će joj javiti nešto pre nego što sunce izađe sledećeg dana i misterija će biti rešena. Konačno će saznati istinu.

Ali, niko nije zvao, osim jedne žene koja ja rekla da su njenu porodicu oteli vanzemaljci i jednog čoveka koji je imao teoriju da su Sintijini prošli kroz rupu u fabrici vremena i da sada ili beže od dinosaurusa, ili su im obrisali sećanja u nekoj budućnosti poput Matriksa.

Nije bilo verodostojnih dojava.

Očigledno niko ko je znao nešto nije video emisiju. Ili, ako i jesu, nisu se javljali.

Prve nedelje, Sintija je zvala producente Krajnjeg roka svaki dan. Bili su ljubazni i obećali su joj da će joj javiti ako čuju bilo šta. Druge nedelje, Sintija je smanjila pozive na svaki drugi dan, ali sada su producenti počeli da gube strpljenje i rekli joj da nema poente da zove, ljudi se nisu odazivali, i da ako se bilo šta pojavi, nazvaće je.

Oni su radili na drugim pričama. Sintija je ubrzo postala zastarela vest.

2 Grejsine oči su bile molećive, ali je ton njenog glasa bio nepokolebljiv. „Tata“, rekla je. „Ja imam. Osam. Godina." Gde je ovo naučila? Pitao sam se. Tu tehniku razbijanja reči radi dramskog efekta. Kao da je trebalo i da pitam. Bilo je više nego dovoljno drame u ovoj kući. „Znam“, rekao sam ćerki. „Svestan sam toga.“ Pahuljice su joj postajale gnjecave, a đus nije ni pipnula. „Deca me ismevaju “ Uzeo sam gutljaj kafe. Tek sam je sipao, al se već bila ohladila. Aparat za kafu nije radio. Odlučio sam da uzmem kafu za poneti na putu do škole. „Ko te ismejava?“, pitao sam. „Svi“, rekla je Grejs. „Svi“, ponovio sam. „Šta su uradili? Sazvali su veće? Jel’ se direktor obratio svima i rekao im da te ismevaju?" „Sada me ti ismejavaš."

U redu, to je bilo tačno. „Izvini. Samo pokušavam da sagledam veličinu problema. Pretpostavljam da nisu svi u pitanju. To samo tako deluje. A čak i ako ih je nekoliko, razumem da to i dalje može da bude prilično poražavajuće.“ „I jeste.“ „Jel’ su to tvoji drugovi u pitanju?“ „Da. Kažu da me mama pazi kao malu bebu.“ „Mama se samo brine“, rekao sam. „Ona te puno voli.“ „Znam. Ali ja imam osam godina." „Mama samo želi da zna da si stigla do škole bezbedno, to je sve.

Grejs je uzdahnula i sagla glavu poraženo, tako da joj je uvojak braon kose pao na braon oči. Kašikom je muljala po pahuljicama u mleku. „Ali ona ne mora da me prati do škole. Nikoga mama ne prati u školu, osim ako ne idu u vrtić.“ Pričali smo o ovome i ranije, i ja sam pokušao da pričam sa Sintijom, sugerišući joj na najblaži način da je možda vreme da pustimo Grejs da stane na svoje noge, sada kada je išla u drugi razred. Bilo je dosta druge dece s kojom bi mogla da ide zajedno, nije da bi išla sama. „Zašto me ti ne pratiš do škole umesto nje?“, pitala je Grejs, sa blagim sjajem u očima.

U retkim slučajevima kada sam ja pratio Grejs do škole, zaostajao sam dobar deo bloka. Kako se svima činilo, ja sam samo šetao, ne držeći Grejs na oku i ne uverivši se da je stigla bezbedno. I nikada nismo ni reč o tome rekli

Sintiji. Žena mi je verovala na reč da smo Grejs i ja išli uporedo jedno sa drugim, tačno jedno do drugog, sve do državne škole „Fermont", gde bih ja sačekao dok je ne vidim da ulazi unutra. „Ne mogu“, rekao sam. „Moram da budem u mojoj školi do osam. Ako te ja ispratim do škole, moraćeš da čekaš oko pola sata napolju. Mama ne radi pre deset, tako da njoj nije problem. Nekad, kad dobijem prvi čas slobodan, moći ću da te ispratim.“ U stvari, Sintija se dogovorila oko svog radnog vremena u „Pameli“, tako da je imala slobodna jutra da bi Grejs bezbedno stizala u školu. Sintija nikad nije sanjala da će da radi u ženskom butiku koji je držala njena najbolja drugarica iz srednje škole, ali to joj je omogućavalo da radi skraćeno radno vreme i da bude kod kuće pre nego što se škola završi. Da učini Grejs, nije je čekala ispred školskih vrata, već u dnu ulice. Sintija je mogla da odatle vidi školu i da lako prepozna u gužvi našu ćerku, koja je često vezivala kosu u konjski rep. Pokušala je da ubedi Grejs da joj maše kako bi je još brže pokupila, ali Grejs je tvrdoglavo terala po svom.

Problem bi nastajao kada bi neki profesor zadržao celo odeljenje i posle zvona. Nekad je to bila kazna za ceo razred, nekada su čekali instrukcije za domaći. Grejs bi tada uhvatila panika, ne zato što će mama da joj brine što kasni, već zato što bi to moglo da znači da će ona doći u školu i pokušati da je nađe. „Takođe, i teleskop mi se pokvario", rekla je Grejs. „Kako to misliš da se pokvario?" „Ono što drži teleskop na postolju je olabavljeno. Ja sam ga kao popravila, ali će verovatno opet da se olabavi." „Pogledaću." „Moram da pazim na asteroide ubice", rekla je Grejs. „Neću moći da ih vidim ako mi je teleskop pokvaren." „U redu", rekao sam. „Pogledaću." „Da li znaš da ako asteroid padne na zemlju, milion nuklearnih bombi će da eksplodira?" „Ne verujem da ih ima baš toliko“, rekao sam. „Ali shvatam šta hoćeš da kažeš, to bi bilo loše.“ „Kada imam noćne more o asteriodima koji padaju na zemlju, mogu da ih oteram ako sam se pre odlaska na spavanje uverila da se nijedan ne približava.“ Klimnuo sam glavom. Stvar je bila u tome što joj nismo kupili najskuplji teleskop. Ovaj je bio najjeftiniji mogući. Ne samo da čovek ne želi da potroši bogatstvo na nešto za šta nije siguran da će dete to i kasnije zanimati, već prosto nismo imali dovoljno novca za razbacivanje. „A šta ćemo sa mamom?“, upita Grejs.

„Šta u vezi sa njom?“ „Jel' mora da me isprati?“ „Pričaću sa njom.“ „Sa kim?“, upita Sintija, ulazeći u kuhinju.

Sintija je lepo izgledala jutros. Prelepo, štaviše. Bila je markantna žena, a ja se nikad nisam dovoljno nagledao njenih zelenih očiju, visokih jagodičnih kostiju, vatrenocrvene kose. Nije više bila dugačka kao kada sam je upoznao, ali ne i manje dramtična. Ljudi misle da sigurno radi vežbe, ali ja mislim da je stanje uznemirenosti zaslužno za njenu vitku figuru. Sagoreva kalorije brinući.

Ona ne praktikuje trčanje, niti ide u teretanu. Niti možemo da priuštimo odlazak u teretanu, u svakom slučaju.

Kao što sam spomenuo, ja predajem engleski jezik u srednjoj školi, a Sintija radi u trgovini na malo, i pored završenih porodičnih studija i njenog društvenog angažovanja, tako da se baš i ne kupamo u novcu. Imamo ovu kuću, dovoljno prostranu za nas troje, u skromnom kraju samo nekoliko blokova udaljenom od mesta gde je Sintija odrasla. Možda biste pomislili da je Sintija htela da se skloni dalje od te kuće, ali ona je htela da ostane u kraju za slučaj da se neko vrati i poželi da je nađe.

Oba naša automobila su stara deset godina, naši odmori jednostavni.

Pozajmljujemo kolibu moga teče blizu Montpelijea na nedelju dana svakog leta, a pre tri godine, kad je Grejs imala pet godina, otputovali smo u Diznilend, odsevši van zabavnog parka u jeftinom motelu u Orlandu, gde smo mogli da čujemo, u dva ujutru, nekog tipa koji je rekao devojci da bude pažljivija sa zubima.

Ali, verujem, da vodimo dosta lep život i da smo, manje-više, srećni.

Uglavnom.

Noći, ponekad, mogu da budu teške. „Sa Grejsinom učiteljicom", rekao sam, smislivši bezazlenu laž. „Zašto želiš da razgovaraš s Grejsinom učiteljicom?" upita Sintija. „Samo sam rekao da kad budu otvorena vrata, trebalo bi da odem i pričam s gospođom Enderz“, rekao sam. „Prošli put si ti otišla jer sam ja imao otvorena vrata u svojoj školi istog dana, izgleda da se uvek tako potrefi.“ „Ona je veoma fina“, rekla je Sintija. „Čini mi se mnogo prijatnijom od prošlogodišnje učiteljice, kako se zvaše, gospođa Felpz. Delovala mi je pomalo zločesto." „Ja sam je mrzela“, složila se Grejs. „Terala nas je da satima stojimo na jednoj nozi kad smo bili bezobrazni.“ „Moram da krenem", rekao sam, uzevši još jedan gutljaj hladne kafe. „Sin, mislim da nam treba novi aparat za kafu.“ „Pogledaću neki“, reče Sintija.

Kako sam ustao od stola, Grejs me je pogledala beznadežno. Znao sam šta je htela od mene. Pričaj s njom. Molim te pričaj s njom. „Teri, jel’ si video rezervni ključ?", upita Sintija. „Hm?“, upitao sam.

Pokazala je na praznu kukicu na zidu odmah sa unutrašnje strane vrata, koja su se otvarala ka našem malom dvorištu iza kuće. „Gde je rezervni?"

Taj smo koristili kad bismo išli u šetnju, nekad do morskog tesnaca, i nismo hteli da nosimo svežanj ključeva sa daljinskim za kola i ključevima sa posla. „Ne znam. Grejs, jel' kod tebe?“ Grejs još uvek nije imala svoj ključ od kuće. Teško da joj je i bio potreban kad je Sintija bila tu da je isprati i vrati iz škole. Odmahnula je glavom, zagledavši se u mene.

Slegnuo sam ramenima. „Možda sam ja. Možda sam ga ostavio pored kreveta“, ugurao sam se do Sintije, omirisavši njenu kosu kako sam prošao pored. „Hoćeš li da me ispratiš?“, pitao sam.

Ispratila me je do ulaznih vrata. „Jel’ se nešto dešava?“, upitala je. „Jel’ Grejs dobro? Deluje ćutljivo od jutros.“ Napravio sam grimasu i odmahnuo glavom. „U pitanju je, znaš već šta. Ona ima osam godina, Sin.“ Malo je ustuknula, nakostrešivši se. „Žali se na mene, tebi?“ „Samo joj treba da se oseti malo slobodnijom.“ „Znači o tome se radi. Ona želi da ti pričaš sa mnom, ne sa učiteljicom“ Umorno sam se nasmešio. „Kaže da je druga deca ismejavaju." „Preboleće to.“ Hteo sam da kažem nešto, ali toliko puta smo vodili ovu raspravu da nije imalo ništa novo da se kaže.

Tako da je Sintija ispunila tišinu. „Znaš da postoje loši ljudi. Svet ih je pun.“ „Znam, Sin, znam “ Pokušao sam da sakrijem isfrustriranost i zamor u glasu. „Ali koliko dugo planiraš da je pratiš? Do njene dvanaeste godine?

Petnaeste? Hoćeš je pratiti do srednje škole?“ „Rešiću to kad dođe vreme za to“, rekla je. Zaćutala je. „Videla sam onaj auto opet “ Onaj auto. Uvek neki auto.

Sintija je mogla da vidi po mom izrazu lica da joj nisam verovao da ima

nečega u tome. „Misliš da sam luda“, rekla je. „Ne mislim da si luda.“ „Videla sam ga dva puta. Braon auto.“ „Kakav auto?“ „Ne znam. Prosečan auto. Sa zamračenim staklima. Kad prode pored mene i Grejs, uspori.“ „Da li je stao? Da li ti je vozač nešto rekao?“ „Ne“ „Jesi li zapisala broj tablica?“ „Ne. Prvi put nisam pridodala pažnju tome. Drugi put sam bila isuviše uznemirena.“ „Sin, to je verovatno neko iz komšiluka. Ljudi moraju da uspore. Tamo je školska zona. Jel' se sećaš da su jedan dan policajci postavili hvatali one koje su prebrzo vozili? Pokušavaju da spreče ljude da tamo brzo voze.“ Sintija je okrenula glavu u drugu stranu i prekrstila ruke ispred sebe. „Ti nisi tamo svaki dan kao ja. Ti ne znaš.“ „Ono što znam“, rekao sam, „je da ne činiš Grejs nikakve usuge, ukoliko joj ne dozvoliš da se brine sama o sebi.“ „A, znači ti misliš da ukoliko neki čovek pokuša da je uvuče u ta kola da će ona moći da se odbrani sama? Osmogodišnja devojčica?“ „Kako smo od priče o nekim braon kolima koja prođu pored vas, stigli do jednog čoveka koji pokušava da je uvuče unutra?“ „Ti nikada nisi shvatao ovakve situacije ozbiljno kao ja.“ Zastala je nakratko. „I pretpostavljam da je to razumljivo, za tebe.“ Naduvao sam obraze, i duboko izdahnuo. „U redu, vidi, nećemo ovo sada da rešavamo", rekao sam. „Moram da krenem." „Važi“, rekla je Sintija, i dalje me ne gledajući. „Mislim da ću ih pozvati.“ Oklevao sam. „Koga ćeš pozvati?“ „Emisiju. Krajnji rok.“ „Sin, prošlo je, pa koliko, ni tri nedelje otkako je emisija emitovana? Ako je iko nameravao da nešto javi, do sada bi to učinio. Uostalom, ako stanica primi neke zanimljive pozive, želeće da te kontaktiraju. Želeće da urade nastavak.“ „Svejedno ću ih pozvati. Nisam ih zvala neko vreme, pa možda neće da se nadrndaju ovog puta. Možda su čuli nešto, ili su mislili da to nije važno, da je to bio neki čudak, ali može da bude nešto. Znaš, imali smo sreće da se jedan istraživač setio šta mi se desilo, pa je odlučio da bi vredelo vratiti se u

prošlost.“ Okrenuo sam je nežno, podigao joj bradu da bi nam se oči srele. „U redu, šta god želiš da uradiš, uradi“, rekao sam. „Volim te, znaš to.“ „I ja tebe volim“, rekla je. „Ja...ja znam da nije lako živeti sa mnom zbog ove stvari. Znam da to teško pada Grejs. Poznate su mi moje strepnje, da se donekle prenose i na nju. Ali, od skoro, ona emisija je opet to sve oživela.“ „Znam“, rekao sam. „Samo želim da možeš da živiš u sadašnjosti, takođe.

Da ne budeš uvek okupirana prošlošću “ Osetio sam da su joj se ramena pomerila. „Okupirana?“, rekla je. „Jel’ to tebi tako izgleda?“ To je bila pogrešna reč. Od jednog profesora engleskog se ipak očekuje da se seti neke prikladnije reči. „Ne soli mi pamet“, rekla je Sintija. „Ti misliš da znaš, al nije tako. Ti nikada nećeš znati.“ Nisam mogao mnogo da dodam na ovo, jer je bilo tačno. Približio sam se, poljubio je u kosu i otišao na posao.

3 Želela je da to kaže na bezbolan način, ali je isto toliko bilo važno da bude odlučna. „Mogu da razumem da ti se ideja čini pomalo uznemirujućom, zaista razumem. Shvatam šta bi to moglo da ti se gadi u vezi sa čitavom stvari, ali ja sam već prošla kroz to, i kad ti kažem, dosta sam razmišljala o ovome i ovo je jedini način. Tako je to sa porodicom. Čovek mora da uradi ono što mora da uradi, čak iako je to teško, čak iako je bolno. Naravno, ono što mi moramo da uradimo će biti teško, ali moraš da sagledaš situaciju u širem okviru. To liči na ono kad su rekli, ti verovatno nemaš dovoljno godina da se sećaš toga, da čovek mora da uništi celo selo da bi ga spasio. To je približno tako. Shvati našu porodicu kao selo. Mi moramo da uradimo sve što treba da je spasimo.“ Svidela joj se upotreba reči „mi“. Kao da su tim.

4 Kad su mi je prvi put pokazali na Univerzitetu u Konektikatu, moj drug Rodžer je prošaputao: „Arčeru, osmotri ovo. To je jedna ozbiljno zajebana riba. Žestoka riba, kosa joj je vatra, ali je ona sjebana do bola.“ Sintija Bidž je sedela u drugom redu u sali za predavanja, hvatajući beleške iz književnosti holokausta, a Rodžer i ja smo sedeli blizu gornjih redova, do vrata, kako bismo mogli da napravimo pauzu čim profesor prestane da davi. „Kako to misliš ’zajebana’?”, tiho sam uzvratio. „Okej, je l’ se sećaš onog slučaja od pre par godina sa devojčicom čija je cela porodica nestala i niko ih otad nije video?“ „Ne.“ U to vreme, nisam čitao novine niti gledao vesti. Kao mnogi tinejdžeri, bio sam više zaokupljen samim sobom, spremao sam se da postanem novi Filip Rot ili Robertson Dejvis ili Džon Irving, bio sam u procesu skraćivanja te liste, aktuelne događaje sam prepuštao zaboravu, osim kada su jedna ili više radikalnih organizacija na kampusu zvale studente na protest iz već nekog razloga. Ja sam se trudio da odradim svoj deo, jer je to bilo odlično mesto da se upoznaju devojke. „E, pa njeni roditelji, njena sestra, ili je možda bio njen brat, ne mogu da se setim, su nestali.“ Približio sam se i šapnuo: „Pa šta je bilo, jel' su ubijeni?“ Rodžer je slegnuo ramenima. „Ko će to, jebote, znati? Zato i jeste tako zanimljiv slučaj.“ Glavom je pokazao u pravcu Sintije. „Možda ona zna. Možda ih se ona otarasila. Zar nisi nikada poželeo da pobiješ celu porodicu?“ Slegnuo sam ramenima. Pretpostavljam da to svakome prođe kroz glavu u nekom trenutku. „Ono što ja mislim je da je ona samo digla nos“, rekao je Rodžer. „Nikome neće da posveti vreme. Sve radi sama, stalno je u biblioteci, stalno nešto radi.

Ne druži se ni sa kim, ne izlazi. Mada, ima fino poprsje.“ Bila je lepa.

To su nam bili jedini zajednički časovi. Ja sam bio na katedri za obrazovanje, školovao sam se za profesora, u slučaju da se cela moja zamisao o pisanju bestselera ne ostvari odmah. Mojim roditeljima, koji su bili profesori u penziji i živeli u Boka Ratonu, se to veoma sviđalo. Barem nikada privredna kriza neće da utiče na ovu profesiju. Raspitivao sam se i saznao da je Sintija pohađala porodične studije pri kampusu Storz, koje su uključivale kurseve:

rodne studije, pitanja braka, staranje o starijim osobama, porodična ekonomija, i slična proseravanja.

Sedeo sam ispred univerzitetske knjižare, u dukserici „Haskija“ - sportkog tima Univerziteta u Konektikatu, i prolazio kroz beleške sa predavanja, kada sam osetio da neko stoji ispred mene. „Zašto se raspituješ okolo za mene?“, upitala me je Sintija. To je bio prvi put da sam joj čuo glas. Meki glas, ali odlučan. „A?“, rekao sam. „Neko je rekao da se reaspituješ za mene“, ponovila je. „Ti si Terens Arčer, jel' tako?“ Potvrdno sam klimnuo glavom. „Teri“, rekao sam. „U redu, pa zašto se raspituješ o meni?“ Slegnuo sam ramenima. „Ne znam.“ „Šta želiš da znaš? Da li ima nešto što želiš da znaš? Ako ima, slobodno mi priđi i pitaj me, jer ja ne volim da mi ljudi pričaju iza leđa. A mogu da ocenim kad se to dešava.“ „Slušaj, žao mi je, samo sam.. “ „Misliš da ne znam da ljudi pričaju o meni?" „Pobogu, šta je s tobom, paranojo? Nisam pričao o tebi. Samo sam se pitao da li.. “ „Pitao si se da li sam ja ta. Čija je porodica nestala. U redu, jesam. Sada možeš da gledaš svoja jebena posla.“ „Moja mama ima crvenu kosu“, rekao sam, prekinuvši je. „Ali nije toliko crvena kao tvoja. Pre je plavkastocrvena, znaš? Ali tvoja je stvarno lepa.“ Sintija je trepnula. „I, jeste, možda jesam pitao par Ijudi o tebi jer sam se pitao da li se viđaš sa nekim, i oni su rekli da ne, a sada mogu i da pretpostavim zašto.“ Pogledala me je. „Pa“, rekao sam, teatralno strpavši beleške u ranac i zabacivši ga preko ramena. „Izvini i sve ostalo.“ Ustao sam i okrenuo se da odem. „Ne“, rekla je Sintija.

Zastao sam. „Šta ne?“ „Ne vidam se ni sa kim “ Progutala je knedlu.

Sada sam osetio da sam bio suviše grub. „Nisam hteo da ispadnem kreten“, rekao sam. „Ali ti si delovala nekako, znaš, lako uvredljiva."

Složili smo se da je ona bila lako uvredljiva, a da sam ja ispao kreten, i na

kraju smo pili zajedno kafu u bifeu kampusa, gde mi je Sintija rekla da živi sa tetkom kad inače nije na univerzitetu. „Tes veoma drži do čestitosti", rekla je Sintija. „Nema svoju decu, tako da kada sam se ja uselila, posle slučaja sa mojom porodicom, to je donekle istumbalo njen svet, kapiraš? Ali njoj to nije smetalo. Hoću da kažem, do đavola šta je drugo mogla? A i ona je sama doživela tragediju, njena sestra, zet i nećak, su nestali, samo tako!” “Šta se desilo s kućom? U kojoj si živela s roditeljima i bratom?“ To je tipično za mene. Gospodin Praktični. Devojčina familija je nestala, a ja se setim da pitam za nekretnine. „Nisam mogla da živim tamo sama“ rekla je Sintija. „A uostalom, niko nije mogao da plaća hipoteku i ostalo, pa kada nisu uspeli da pronađu moju porodicu, banka je na neki način povratila kuću i ti neki advokati su se umešali, i sav taj novac koji su moji roditelji uložili u kuću je otišao u naplatu hipoteke, ali nije je celu pokrio. A sada, prošlo je toliko vremena, i smatraju da su svi mrtvi, kapiraš? Barem po zakonu, čak iako nisu.“ Prevrnula je očima i napravila grimasu. Šta sam mogao da kažem? „Tako da me tetka Tes školuje. Znaš, radim tokom leta, ali to ne pokriva mnogo troškova. Ne razumem, zaista, kako joj to sve uspeva, da mene odgaja, da plaća za moje školovanje. Mora da je do guše u dugovima, ali se nikad ne žali.“ „Čoveče“, rekao sam. Uzeo sam gutljaj kafe.

I Sintija se, po prvi put, osmehnula. „Čoveče“, rekla je. „To je sve što imaš da kažeš, Teri? Čoveče?” Kako se brzo pojavio, isto tako brzo je osmeh i nestao. „Žao mi je. Ne znam šta očekujem da mi ljudi kažu. Ne znam ni šta bih ja jebeno rekla da ja sedim preko puta sebe.“ „Ne znam kako uspevaš da se izboriš sa tim“, rekao sam.

Sintija je uzela gutljaj čaja. „Znaš, nekim danima najrađe bih se ubila. A zatim pomislim - šta kad bi se oni pojavili jednog dana?“ Opet se nasmešila. „Da se frapiraš, jel’ da?“ I opet osmeh se izgubio kao da je bio odnet blagim povetarcem.

Uvojak crvene kose joj je pao preko očiju i ona ga je sklonila iza ušiju. „Stvar je u tome“, rekla je, „da su oni možda mrtvi, a da nisu ni imali priliku da se oproste od mene. Ili su možda živi, i ne mare za mene.“ Pogledala je kroz prozor. „Ne znam šta je gore od ova dva.“ Nismo progovorili jedan minut ili više. Konačno, Sintija je rekla: „Ti si fin. Ako i izađem sa nekim, možda izađem sa nekim kao što si ti.“ „Ako upadneš u očaj“ rekao sam, „znaš gde da me nađeš.“

Gledala je kroz prozor, druge studente koji su prolazili, i delovalo je kao da se izgubila na trenutak. „Ponekad“, rekla je, „učini mi se da vidim nekoga od njih.“ „Šta hoćeš da kažeš?“, pitao sam. „Da vidiš duha ili nešto slično?“ „Ne, ne“, rekla je, i dalje gledajući kroz prozor. „Otprilike je ovako, vidim nekoga za koga pomislim da mi je tata, ili mama. Otpozadi, na primer.

Jednostavno ima nešto u njima, u načinu na koji drže glavu ili na koji hodaju, što mi deluje poznato i ja pomislim da su oni. Ili, znaš, vidim dečaka, možda godinu dana starijeg od mene, koji bi možda mogao biti moj brat, sedam godina kasnije. Moji roditelji bi i dalje izgledali dosta slično, kapiraš? Moj brat, pak, bi mogao da izgleda skroz drugačije, ali bi i dalje bilo nešto u vezi sa njim što bi bilo isto, zar ne?“ „Pretpostavljam“, rekao sam. „I ja vidim nekoga ko liči na jednog od njih, i potrčim za tom osobom, presečem im put, ili ih možda uhvatim za ruku ili nešto slično, a oni se samo okrenu i dobro me pogledaju.“ Skrenula je pogled sa prozora i zadržala ga na čaju, kao da je tražila odgovor tu. „Ali to nikad nisu oni.“ „Pretpostavljam, da ćeš jednog dana prestati to da radiš“, rekao sam. „Ako to budu oni“, rekla je Sintija.

Počeli smo da provodimo vreme zajedno. Išli smo u bioskop, zajedno smo učili u biblioteci. Pokušala je da me zainteresuje za tenis. To nikada nije bila moja igra, ali sam se trudio iz sve snage. Sintija je prva priznala da ona nije neki sjajan igrač, samo prosečan igrač sa sjajnim bekhendom. Ali, to je bila dovoljna prednost da me odere. Kad bih servirao i video tu njenu desnu ruku kad se zanjiše preko njenog levog ramena, znao sam da imam malo nade da vratim tu loptu preko mreže do nje. Ako bih je uopšte i video.

Jednog dana, bio sam nadvijen nad svojom pisaćom mašinom „Rojal“, koja je čak i tada skoro dobila status antikviteta. To je bila jedna glomazna mašina iskovana od čelika i obojena u crno, teška kao folksvagen, čija je tipka ’e' proizvodila slovo koje je pre ličilo na ’c’, čak i kad je traka bila nova. Pokušavao sam da završim esej o Torou, za koga me, iskreno, bolela ona stvar. Nije pomoglo i to što je Sintija bila ispod ćebeta, odevena, na malom krevetu u mojoj sobi u studentskom domu, koja je zaspala dok je čitala raskupusanu papirnu kopiju Nesreće od Stivena Kinga. Do vraga, Sintijin glavni predmet nije bio engleski, tako da je mogla da čita šta god je htela i nalazila je utehu u čitanju o ljudima koji su prošli kroz gore situacije od nje.

Pozvao sam je da svrati i da me gleda dok kucam. „Dosta je zanimljivo“, rekao sam. „Koristim svih deset prstiju." „U isto vreme?“, pitala je.

Klimnuo sam glavom. „To zaista zvuči neverovatno“, rekla je.

Na kraju, ponela je nešto svoje da radi, i sedela tiho na krevetu, naslonjena leđima uza zid, i ponekad sam osetio da me posmatra. Provodili bismo vreme zajedno, ali smo se jedva dodirivali. Pustio bih ruku da se očeše o njeno rame dok sam prolazio pored njene stolice u kafiću. Uzeo bih je za ruku da joj pomognem da izade iz autobusa. Naša ramena bi se sudarila, dok bismo posmatrali nebo noću.

Ništa više.

Učinilo mi se da sam čuo kako se ćebe pomerilo, ali sam se bio udubio u ubacivanje fusnota. Zatim, ona se stvorila iza mene, a njeno prisustvo je zračilo elektricitetom. Spustila je ruke na moje grudi, sagla se i poljubila me u obraz. Okrenuo sam se tako da je mogla da stavi svoje usne na moje. Posle, ispod ćebeta, pre nego što se desilo, Sintija je rekla: „ Ne možeš da me povrediš.“ „Ne želim da te povredim“, rekao sam. „Biću spor." „Ne to“, prošaputala je. „Ako me otkačiš, ako odlučiš da više ne želiš da budeš sa mnom, nemoj da brineš. Ništa više ne može tako da me povredi, kao ono što se desilo.“ Ispostaviće se da za to nije bila u pravu.

5 Kako sam počeo da je upoznajem i kako je počela da mi dopušta da joj budem u srcu, Sintija mi je govorila više o svojoj porodici, o Klejtonu i Patrisiji i svom bratu Todu, koga je volela i mrzela u zavisnosti od dana.

U stvari, kada bi pričala o njima, često bi oporekla vreme koje je upotrebila. „Mamino ime je bilo, mamino ime je Patrisija.“ Bila je u sukobu sa onim delom sebe koji je prihvatio da su mrtvi. I dalje je bilo tračka nade, kao žeravica u ugašenoj logorskoj vatri.

Bila je deo familije Bidž. To je bilo, naravno, vrsta stalne šale, s obzirom da njena dalja porodica, barem sa očeve strane, nije u suštini više bila živa.

Klejton Bidž nije imao braće ni sestara, roditelji su mu umrli kad je bio mali, a nisu postojale ni tetke ni teče. Nikada nije bilo porodičnih okupljanja, prepirki između Patrisije i Klejtona oko toga koga posetiti za Božić, mada je ponekad posao držao Klejtona van grada tokom praznika. „To sam ja“, voleo je da kaže. „Čitava porodica. Nema nikoga više.“ Takođe, nije bio mnogo sentimentalan. Nisu postojali prašnjavi porodični albumi prethodnih generacija koji bi se vukli, niti snimci prošlosti, niti stara ljubavna pisma prošlih starih strasti koje bi Patrisija bacila kad se udala za njega. A i kada je imao petnaest godina, vatra u kuhinji se otela kontroli i spalila porodičnu kuću. Uspomene dve generacije su nestale u plamenu. On je bio tip koji je živeo dan za danom, za trenutak, i nije bio zainteresovan za vraćanje u prošlost.

Ni sa Patrisijine strane, nije bilo toliko mnogo članova porodice takođe, ali je barem porodica imala svoju prošlost. Gomila slika u kutijama za cipele, ako ne u albumima, njenih roditelja i šire porodice i prijatelja iz detinjstva. Njen otac je umro od poliomielitisa kad je bila mala, ali njena majka je bila živa u vreme kad je upoznala Klejtona. Činio joj se šarmantniin, mada malo povučen.

Nagovorio je Patrisiju da pobegnu od svih i venčaju se, tako da nije bilo zvaničnog venčanja i to je razočaralo malobrojnu Patrisijinu porodicu.

Svakako da njenu sestru Tes nije pridobio za sebe. Nije joj se sviđao taj način na koji je Klejtonov posao zahtevao da bude na putu više od polovine vremena, ostavljajući Patrisiju da podiže decu sama toliko često i dugo. Ali obezbedio im je sve, bio je dovoljno častan, a delovalo je da je njegova ljubav prema Patrisiji duboka i iskrena.

Pre nego što je upoznala Klejtona, Patrisija Bidž je radila u apoteci u Milfordu, u Ulici Nort Brod, koja je gledala na gradski park, tačno ispod stare biblioteke, odakle je uzimala ploče klasične muzike iz obimne muzičke kolekcije. Stavljala je proizvode na police, radila na kasi, pomagala farmaceutu,

ali samo u vezi sa osnovnim stvarima. Nije imala odgovarajuću obuku i znala je da bi trebalo da se doškoluje - da nauči neki zanat, bilo šta, ali uglavnom je morala da se snalazi i izdržava samu sebe. To je isto važilo i za njenu sestru Tes, koja je radila u fabrici koja je pravila delove za radio u Bridžportu.

Klejton je jednog dana ušao u apoteku i zatražio Mars čokoladicu.

Patrisija je volela da kaže da njenog muža nije spopala želja za Mars čokoladicom toga julskog dana 1967. godine, dok je prolazio kroz Milford u sklopu svog poslovnog puta kao trgovac, sve bi ispalo sasvim drugačije.

Ako se Patrisija pitala, ispali su sasvim dobro. To je bilo ubrzano udvaranje, a posle nekoliko nedelja od venčanja je saznala da nosi Toda.

Klejton im je našao pristupačnu kuću u Ulici Hikori, odmah posle Pampkin dilajt puta, veoma blizu plaže i tesnaca Long Ajlend. Želeo je pristojnu kuću za ženu i sina dok je on na putu. Radio je na koridoru između Njujorka i Čikaga, pa sve do Bafala, prodajući industrijske lubrikante i druge proizvode prodavnicama mašinskih delova duž celog puta. Imao je dosta stalnih mušterija. Radio je dosta.

Par godina posle rođenja Toda, dobili su Sintiju.

Razmišljao sam o ovome dok sam se vozio do srednje škole „Old Ferfid”.

Uvek kada bih odlutao mislima, shvatio bih da je to često bilo razmišljanje o prošlosti moje žene, njenom odrastanju, o članovima njene porodice koje nikad nisam upoznao, i koje, po svoj prilici, neću ni upoznati.

Možda bih, da sam ikada imao priliku da provedem neko vreme sa njima, imao uvid u to šta je brinulo Sintiju. Ipak, stvarnost je bila takva - ženu koju sam poznavao i voleo formiralo je to pre nego što se desilo otkad je izgubila porodicu - ili otkad je njena porodica izgubila nju, nego ono što se bilo dogodilo pre toga.

Na kratko sam svratio do prodavnice krofni po kafu, opirući se želji da kupim krofnu sa kremom od limuna, i nosio sam torbu punu eseja preko ramena, kada sam ugledao, direktora, Rolanda Keraderza, i verovatno mog najboljeg prijatelja u ovoj instituciji. „Roli“, rekao sam. „Gde je moja?“, rekao je, glavom pokazujući na kartonsku čašu u mojoj ruci. „Ako hoćeš da preuzmeš moj prvi čas, ja ću se vratiti i doneti ti jednu.“ „Nisu toliko loši.“ „Oni su divljaci“, rekao je Roli, bez tračka osmeha. „Ti čak i ne znaš šta i kome držim prvi čas“, rekao sam. „To su đaci ove škole, po tome znam da su divljaci", rekao je Roli, zadržavši ozbiljan izraz lica.

„Šta se dešava sa Džejn Skavulo?“, pitao sam.

Ona je pohađala moje časove kreativnog pisanja - problematično dete iz porodice čija je prošlost bila komplikovana, i za koju je, sve dok se školski ured pitao, bilo najbolje da ostane nerazjašnjena. Sama Džejn je provodila skoro isto toliko vremena u uredu koliko i sekretarice. Takođe, ispostavilo se da piše kao anđeo. Anđeo koji bi vam možda najradije namestio kosti, ali ipak anđeo. „Rekao sam joj da joj ovoliko fali da bude suspendovana", rekao je Roli, razdvojivši palac i kažiprst pola centimetra. Pre dva dana, u školskom dvorištu, Džejn i još jedna devojka su iz sve snage započele svađu koja je uključila čupanje kose i grebanje. Očigledno, oko nekog dečka. Da li je ikad drugačije?

Privukle su poveći broj ljudi koji je klicao, niko nije mnogo mario ko će da pobedi sve dok se tuča nastavljala, a onda je Roli istrčao i rasterao ih. „Šta je ona na to rekla?"

Roli se pretvarao da žvaće žvaku, preuveličavajući sam čin proizvođenjem zvučnih efekata „cvoktanja“. „U redu“ rekao sam. „Dopada ti se“, rekao je.

Otkačio sam jezičak sa poklopca moje kafe za poneti i uzeo gutijaj. „Tu postoji još nešto“, rekao sam. „Ti ljudima uvek daješ šansu“, rekao je Roli. „Ali imaš ti i dobrih osobina.“ Moje prijateljstvo sa Rolijem je bilo, što bi se reklo, slojevito. On je i kolega i prijatelj, ali pošto je par decenija stariji od mene, pre je neka vrsta figure oca za mene, takođe. Postao sam svestan toga da sam tražio njegovo društvo kad mi je trebao mudar savet, ili, kako sam voleo da mu kažem, gledanje na stvari sa vremenske distance. Upoznao sam ga preko Sintije. Ako je za mene bio zvanična figura oca, za Sintiju je bio nezvanična figura strica.

Bio je prijatelj njenog oca, Klejtona, pre nego što je nestao, i osim tetke Tes, jedina osoba koju je povezivala sa svojom prošlošću.

Njegov odlazak u penziju je bio neminovan, i nekada se jasno videlo da nije prisutan, brojeći dane do odlaska na Floridu, gde će živeti u svojoj novoj pokretnoj kući negde izvan Bredentona, loveći ribu marlin ili sabljarku ili šta god da se lovi tamo južno. „Hoćeš biti tu kasnije?“, pitao sam. „Da, važi. Šta se dešava?“ „Samo...neke stvari.“ Klimnuo je glavom. Znao je šta to znači. „Svrati, bilo bi dobro posle jedanaest. Pre toga mi dolazi upravnik.“ Ušao sam u zbornicu, uverio se da nije bilo neke pošte ili važnih obaveštenja u mom pretincu, i kada sam se okrenuo u pravcu hola, sudario sam se ramenima sa Loren Vels, koja je takođe proveravala poštu.

„Izvini“, rekao sam. „Ej“, rekla je Loren, pre nego što je shvatila ko je naleteo na nju, a onda kad je ugledala mene, nasmešila se iznenađeno. Nosila je crvenu trenerku i bele patike za trčanje, što je imalo smisla je jer je držala časove fizičkog vaspitanja. „Ej, kako je?“ Loren je došla u „Old Ferfild" pre četiri godine, prebacivši se iz srednje škole u Njuhejvenu, gde je njen bivši muž bio profesor. Kada im se brak raspao, nije htela da radi sa njim u istoj zgradi, bar su tako kružile glasine.

Izgradivši reputaciju izuzetnog kondicionog trenera i trenera na klupi, čiji su đaci osvojili nekoliko regionalnih takmičenja, mogla je da bira između više škola, čiji bi direktori bili srećni da je dodaju na listu zaposlenih.

Roli je pobedio. Kako mi se poverio, zaposlio ju je zbog onoga što je ona mogla da doprinese školi, što je, takođe, uključivalo „sjajno telo, lepršava crvenkasto-smeđa kosa i predivne braon oči.“ Prvo što sam mu rekao bilo je: „Crvenkastosmeđa? Ko kaže da je crvenkastosmeđa?“ Potom, mora da sam mu uputio značajan pogled, jer se osetio obaveznim da doda: „Opusti se, to je samo zapažanje. Jedini štap koji ovih dana mogu da podignem koristim da lovim grgeča “ Sve vreme otkad je bila u ovoj školi, Loren Vels me nikad nije primećivala, sve do prikazivanja emisije o Sintijinoj porodici. Sada, kad god bi me videla, pitala me je kako stvari stoje. „Jel' ima zagrizlih?“,pitala je. „A?“, rekao sam. Na sekund mi se učinilo da je pričala o grickalicama koje bi neko nekada doneo u zbornicu. Nekim danima, nekim čudom, krofne su se pojavljivale. „Mislim na emisiju“, pojasnila je. „Prošle su dve nedelje, jel’ tako? Da li se neko javio sa informacijama o onome što se desilo Sintijinoj porodici?“ Bilo je čudno što ju je nazvala Sintija. Nije rekla „porodici tvoje žene“. Kao da je Loren osećala da poznaje Sintiju, iako je nikad nije upoznala., bar koliko sam ja znao. Ili su se možda upoznale na nekoj školskoj aktivnosti, gde su profesori dovodili svoje žene. „Ne“, rekao sam. „Mora da se Sintija baš razočarala”, rekla je, spustivši ruku na moje rame iz saosećanja. „Da, pa, bilo bi lepo da se neko odazove. Mora da postoji neko negde ko zna nešto, čak i posle ovoliko godina." „Stalno mislim na vas dvoje“ rekla je Loren. „Pričala sam prijateljici o vama baš pre neku noć. A ti, kako se ti držiš? Jel’ si dobro?“ „Ja?“ Odglumio sam iznenadenje. „Da, da, ja sam dobro.“

„Zato što“, Lorenin glas je omekšao, „nekad izgledaš, ne znam, možda nije na meni da kažem, ali nekad te vidim u zbornici i i deluješ nekako umorno. I tužno."

Nisam mogao da razjasnim šta mi se učinilo značajnijim. To što je Loren smatrala da sam delovao umorno i tužno, ili to što me je posmatrala u zbornici. „U redu sam“, rekao sam. „Zaista.“ Nasmešila se. „Dobro je, to je bitno.“ Pročistila je grlo. „Ovaj, treba da krenem do sale.

Mogli bismo nekad da pričamo.“ Ispružila je ruku, ponovo mi dodirnula ruku i zadržala je tu neko vreme pre nego što ju je sklonila i zbrisala iz zbornice.

Dok sam išao na prvi čas kreativnog pisanja, palo mi je na pamet da ko god je napravio raspored časova u srednjoj školi tako da nešto „kreativno" počinje rano ujutru ili nije poznavao srednjoškolce, ili ga je spopao zločest smisao za humor. Pomenuo sam ovo Roliju, koji je uzvratio: „Zato se i zove kreativno pisanje. Moraš da budeš sposoban da pronađeš način da zainteresuješ decu od ranog jutra. Ako to iko može, to si ti, Teri.“ Kako sam ušao u učionicu, video sam dvadeset dva tela u njoj, većina njih je bila ispružena preko stolova, kao da im je neko hirurškim putem uklonio kičme tokom noći. Spustio sam kafu i bacio ranac na sto, proizvodeći tup jak zvuk. To im je privuklo pažnju, jer su znali šta je bilo unutra.

U zadnjem delu učionice, sedamnaestogodišnja Džejn Skavulo je sedela toliko nisko za stolom, da sam joj jedva video zavoj na bradi. „U redu“, rekao sam. „Ocenio sam vaše priče i naišao na neke dobre radove. Neki od vas su čak uspeli da ne upotrebe reč ’jebote’ čak jedan ceo paragraf.“ Par njih se zakikotalo. „Zar ne bi mogli da Vas otpuste jer ste to izgovorili?“, pitao je klinac po imenu Bruno, koji je sedeo do prozora, a bele slušalice su mu nestajale ispod jakne. „Jebote, nadam se da mogu“, rekao sam. Pokazao sam na svoje uši. „Bruno, jel’ možeš da se otarasiš toga za sada?“ Bruno je izvadio slušalice.

Prelistao sam gomilu papira, većina otkucanih na kompjuteru, nekoliko je bilo napisano rukom, i izvukao jedan. „U redu, znate kako sam pričao o tome da nije neophodno da pišete o ljudima koji se ubijaju ili o nuklearnim teroristima ili o vanzemaljcima koji iskaču iz ljudskih grudi da bi nešto bilo zanimljivo? Da možete da pronađete priče i u sredinama koje su sasvim svagdašnje?“

Podignuta ruka. Bruno. „Sva-šta?“ „Svagdašnje. Uobičajene.“ „Pa zašto onda niste rekli uobičajene? Zašto morate da upotrebite neku fensi reč za uobičajene kada možete neku uobičajenu?“ Nasmešio sam se. „Strpaj to natrag u uši.“ „A, ne, propustiću nešto svag-dašnje.“ „Pročitaću vam jedan deo ovog sastava“, rekao sam, držeći papir. Video sam kako je Džejn malo podigla glavu. Možda je prepoznala papir na linije, kako su ručno napisani sastavi imali drugačiji izgled od papira koje je izbacivao laserski štampač. „ ’Njen otac, barem lik koji je spavao sa njenom majkom toliko dugo da joj se činilo da bi mogla tako da ga zove, vadi kutiju sa jajima iz frižidera i razbija dva jednom rukom u činiju. Slanina već cvrči u tiganju, a kad ona uđe u sobu on nagne glavu, kao da joj govori da sedne za kuhijski sto. Pita je kakva jaja voli, a ona kaže da joj nije bitno jer ne zna šta drugo da kaže, jer je niko nikad nije pitao kakva jaja voli. Sve što je njena mama ikad napravila, što barem izdaleka podseća na jaja, su galete od jaja iz tostera. Kapira da kako ih god ovaj tip napravi, veliki su izgledi da će biti bolje od prokletih galeta od jaja.’ “ Prestao sam sa čitanjem i podigao pogled. „Jel’ ima komentara?“ Dečko iza Bruna je rekao: „Ja volim rovita jaja.“ Devojčica sa suprotne strane učionice je rekla: „Meni se sviđa. Zaželiš da saznaš kako taj tip izgleda, kao, da li brine šta će ona da pojede za doručak, možda nije šupak. Svi momci s kojima se moja mama spetlja su šupci.“ „Možda joj tip pravi doručak jer želi da odradi i nju i njenu mamu", rekao je Bruno.

Smeh.

Sat kasnije, kad su se razbežali, rekao sam: „Džejn.“ Dovukla se do mog stola bezvoljno. „Jesi popizdela?“, pitao sam.

Slegla je ramenima, prešla rukom preko zavoja, privukavši moju pažnju na njega, tako što je pokušala da mi odvrati pažnju sa njega. „Dobar je rad. Zato sam ga pročitao.“ Još jednom je slegnula ramenima. „Čujem da prkosiš suspendovanju.“ „Ona kučka je započela', rekla je Džejn. „Ti si dobar pisac“, rekao sam. „Onu drugu priču što si napisala predao sam biblioteci koja oragnizuje takmičenje za najbolju školsku kratku priču.“

Džejnine oči su poskočile. „Neki tvoji sastavi me podsećaju na Outsovu", rekao sam. „Jesi li ikada čitala nešto od Džojs Kerol Outs?“ Džejn je odmahnula glavom. „Uzmi Foksfajer : Ispovesti jedne ženske bande“, rekao sam. Naša biblioteka je verovatno nema. Ima ružnih reči. Ali možeš da je nađeš u milfordskoj biblioteci.“ „Jesmo završili?“, pitala je.

Klimnuo sam glavom i ona je krenula prema vratima.

Našao sam Rolija u kancelariji. Sedeo je za kompjuterom i zurio u nešto na monitoru. Pokazao je na ekran. „Traže još testova. Veoma brzo, nećemo imati vremena da ih podučavamo bilo čemu.

Samo ćemo ih testirati, od trenutka kad dođu ovde, do trenutka kad idu kući „Koja je priča onog deteta?“, pitao sam. Trebalo je da ga podsetim na koga sam mislio. „Džejn Skavulo, da, šteta", rekao je. „Mislim da čak i nemamo njenu trenutnu adresu. Poslednja adresa njene majke mora da je par godina stara, čini mi se. Uselila se kod nekog novog tipa i povela svoju ćerku sa sobom, takođe.“ „Da zanemarimo tuču“, rekao sam, „čini mi se da se u poslednjih nekoliko meseci malo popravila. Nije pravila toliko problema, bila je malo manje nabusita. Možda je to do ovog novog tipa, možda je on ustvari doprineo napretku."

Roli je slegnuo ramenima. Otvorio je kutiju sa kolačima, Gerl Gajd, i pitao: „Hoćeš jedan?“, nudeći je meni.

Uzeo sam jedan od vanile. „To me sve iscrpljuje", rekap je Roli. „Nije isto kao na početku moje karijere. Jel’ znaš šta sam našao pre neki dan iza škole? Ne samo konzerve piva, da je tako, nego lule za marihuanu, i nećeš verovati, pištolj. Ispod žbunja, kao da je ispao nekome iz džepa, ili je možda bio skriven tamo.“ Slegnuo sam ramenima. Ovo i nije bila neka novost. „Kako si ti, inače?“, pitao je Roli. „Danas izgledaš, ne znam, nekako odsutno. Jel’ si dobro?“ „Možda malo“, rekao sam. „Porodični problemi. Teško je za Sin da dozvoli Grejs da na bilo koji način oseti ukus slobode.“ „Jel’ i dalje traži asteroide?“, pitao je. Roli nam je svratio sa ženom, Milisent, nekoliko puta i sviđalo mu se da priča sa Grejs. Ona bi mu pokazivala svoj teleskop. „Pametno dete. Mora da je to nasledila od mame “

„Znam zašto to radi. Hoću da kažem, da sam ja imao život kakav je imala Sin, možda bih se i ja svega držao jače, takođe, ali do đavola, ne znam. Ona priča o nekim braon kolima.“ „Nekim braon kolima?“ „Nekim braon kolima. Prošla su nekoliko puta kad je ona pratila Grejs do škole “ „Jel’ se nešto desilo?“ „Ne. Pre dva meseca, u pitanju su bila neka zelena sportska kola. Prošle godine, Sin je rekla da ih je neki tip sa bradom na uglu gledao čudno, tri dana te nedelje “ Roli je uzeo još jedan griz kolača. „Možda, je odskoro sve zbog ove TV emisije." „Mislim da je to delimično razlog. Pored toga, ove godine je dvadeset pet godina otkako joj je porodica nestala. To donekle uzima svoj danak.“ „Trebalo bi da pričam s njom“ reče Roli. „Vreme je za odlazak na plažu “ U godinama posle nestanka njene familije, Roli bi ponekad skinuo Sintiju sa Tesine grbače na neko vreme. Otišli bi na sladoled u Karvel kod Bridžport avenije i ulice Klark, zatim prošetali obalom tesnaca Long Ajlend, nekada bi razgovarali, nekada ne. „To bi možda bila dobra ideja“, rekao sam. „A i idemo kod nekog psihijatra, neke žene, znaš, s vremena na vreme, da pričamo o raznim stvarima. Doktorka Kincler. Naomi Kincler.“ „Kako to ide?“ Slegnuo sam ramenima, a zatim rekao: „ Šta misliš da se desilo, Roli?“ „Koliko si me puta to pitao, Teri?“ „Samo želim da Sintija raščisti sa ovim, da dobije neki odgovor. Mislim da je to očekivala od one TV emisije.“ Napravio sam pauzu. „Stvar je u tome što si ti znao kakav je bio Klejton. Ti si išao na pecanje sa njim. Ti si znao kakav je on bio osoba.“ „I Patrisija.“ „Oni deluju kao osobe koje bi jednostavno napustile svoju ćerku?' „Ne. Kako se meni čini, kako mi je srce oduvek verovalo, oni su bili ubijeni.

Znaš, kao što sam i rekao za emisiju, da je u pitanju serijski ubica ili nešto slično tome.“ Potvrdio sam, polako klimnuvši glavom, mada policija nikada nije pokazala veće zanimanje za tu teoriju. Nije bilo ničega u vezi sa nestankom Sintijine porodice što se podudaralo sa bilo čim u njihovim knjigama. „Evo u čemu je stvar“, rekao sam. „ Ako je neki serijski ubica ipak došao u njihovu kuću, odveo ih sa sobom i ubio, zašto nije Sintiju? Zašto je nju

ostavio?“ Roli nije znao šta da mi odgovori. „Jel’ mogu da te pitam nešto?“, rekao je. „Naravno“, rekao sam. „Zašto misliš da je naša fantastično izgrađena profesorka fizičkog ostavila neku poruku u tvoj pretinac, a zatim se vratila minut kasnije i ponovo ga uzela?" „Šta?“ „Samo zapamti, Teri, ti si jedan oženjen čovek."

6 Kad mi je Roli ispričao šta je primetio dok je sedeo u zadnjem delu zbornice, praveći se da čita novine, imao je da mi saopšti neke dobre vesti.

Silvija, profesor pozorišne umetnosti, trebalo je da održi sutra rano ujutru probu velike školske godišnje predstave, čije je ovogodišnje ime glasilo „Prokleti Jenkiji". Pola đaka koji su pohađali moje časove kreativnog pisanja su učestvovali u njoj, tako da je moj prvi čas u suštini bio otkazan. Kad će već toliko njih odsustvovati, oni koji su su bili u obavezi da se pojave, neće hteti.

Iz tog razloga, kad je sledećeg jutra Grejs mrljavila sa doručkom, rekao sam: „Pogodi ko te danas prati do škole?"

Lice joj se ozarilo. „Ti me pratiš? Stvarno?“ „Aha. Već sam rekao mami. Ne moram da budem na prvom času, tako da mi odgovara." „Hoćeš stvarno da ideš sa mnom, ono baš pored mene?“ Čuo sam Sintiju kako silazi niz stepenice, pa sam stavio kažiprst na usta i Grejs je odmah ućutala. „Pa, Bundevice, tata danas ide s tobom do škole“, rekla je. Bundevica.

Tako je Sintijina mama nekad zvala Sintiju od milja. „Jel’ to u redu?“ „Naravno!“ Sintija je izvila obrvu. „Aha, znači tako. Ne prija ti moje prisustvo." „Mama“, rekla je Grejs.

Mama joj se nasmešila. Ako se i bila uvredila, nije to pokazala. Grejs, manje sigurna od mene, se ispravila. „Samo je zabavno ići sa tatom, za promenu “ „Šta tražiš?“, upitala je Sintija. Novine sam držao otvorene na strani sa oglasima za nekretnine. Jednom nedeljno, u novinama je izlazio poseban deo sa kućama za prodaju. „Ma, ništa.“ „Kako ništa? Rašmišljaš o selidbi?“ „Ja neću da se selim", rekla je Grejs. „Niko se ne seli“, rekao sam. „Samo, ponekad, čini mi se da bi nam trebala kuća sa malo više prostora.“ „A kako to da rešimo, a da se ne selimo - hej, pa ovo se rimuje“, rekla je Grejs. „U redu“, rekao sam. „Onda bi ipak trebalo da se preselimo da bismo imali

više prostora.“ „Ili da ga dozidamo“, rekla je Sintija. „O!“, rekla je Grejs, pošto joj je sinula ideja. „Možemo da sagradimo opservatoriju!“ Sintiji se oteo smeh, a zatim je rekla: „Ja sam pre za još jedno kupatilo." „Ne, ne“, rekla je Grejs, koja se još nije predavala. „Možete da sagradite sobu sa otvorom na tavanici, tako da možete da gledate zvezde kad je mračno napolju, a ja bih mogla da dobijem jedan veći teleskop, pa da gledam pravo u nebo, a ne kroz prozor, što je pravo sranje.“ „Ne govori sranje'“, rekla je Sintija, ali se smešila. „U redu“ rekla je. „Jel’ sam napravila paf?“ Kod nas u porodici, to je bilo svesno glupiranje sa rečju gaf. Dugo vremena je to bila Sintijina i moja interna šala, tako da je Grejs zaista počela da veruje da ona opisuje društveni propust. „Ne, dušo, to nije paf“, rekao sam. „To je samo reč koju nije lepo čuti.“ Grejs se prebacila na drugu temu, pitajući: „Gde je moja potvrda?“ „Kakva potvrda?“, pitala je Sintija. „Za ekskurziju“, rekla je. „Trebalo je da mi napišete potvrdu." „Dušo, nisi spomenula nikakvu potvrdu ni ekskurziju“, rekla je Sintija. „Ne možeš tek tako da izvlačiš stvari od nas.“ „Za šta ti treba?“, pitao sam. „Treba da posetimo vatrogasnu stanicu danas, a ko nema potvrdu, ne može da ide.“ „Zašto nam nisi rekla za ovo rani.. “ „Ne brini", rekao sam. „Sada ću da otkucam potvrdu “ Otrčao sam uz stepenice do prostorije koja bi se mogla smatrati našom trećom sobom, ali je u stvari bila kombinacija sobe za šivenje i radne sobe. U uglu sobe, bio je zbijen jedan sto, na kom je bio zajednički kompjuter i na kome sam ocenjivao radove i spremao časove. Takođe, na stolu se nalazila moja „Rojal" pisaća mašina iz studentskih dana, koju sam i dalje koristio da nešto brzo otkucam, jer mi je rukopis bio grozan, a i bilo mi je lakše da ubacim jedan list papira u pisaću mašinu, nego da palim kompjuter, otvaram Word, kucam neki dokument, štampam ga, itd.

Tako da sam otkucao kratku potvrdu za Grejs, dajući joj dozvolu da napusti krug škole da bi otišla na ekskurziju do vatrogasne stanice. Samo sam se nadao da činjenica da tipka „e“ liči na „c“ neće stvoriti pometnju, pogotovo kad je ime moje ćerke ispalo „Grcjs“.

Sišao sam dole, dao savijenu potvrdu Grejs i rekao joj da je dobro spakuje

u ranac da je ne bi izgubila.

Na vratima, Sintija mi je rekla: „Postaraj se da uđe u školu“ Grejs, koja nije mogla da nas čuje, nalazila se na prilaznom putu, vrteći se kao čigra. „A šta ako se budu igrali ispred škole neko vreme", pitao sam. „Kad vide takvog tipa, poput mene, zar neće pozvati policajce?“ „Da te ja vidim tamo, odmah bih te uhapsila', rekla je Sintija. „Onda je samo dovedi do školskog dvorišta. To je sve.“ Povukla me je bliže sebi. „Pa, kada tačno treba da stigneš u školu?“ „Ne pre početka drugog časa“ „Znači, imamo skoro sat vremena“, rekla je, i pogledala me na način koji sam viđao kod nje ređe nego što je bila moja želja. „Da“, rekao sam veoma ujednačenim glasom. „U pravu ste, gospođo Arčer.

Da li ste imali nešto na umu?“ „Možda i imam, gospodine Arčer.“ Sintija se nasmešila i blago me poljubila. „Da neće Grejs biti sumnjivo kad joj kažem da ćemo morati da trčimo ceo put do škole?“ „Samo kreni“, rekla je i izbacila me iz kuće. „Pa, koji je plan?“, upitala je Grejs kad smo krenuli niz trotoar, jedno pored drugog. „Plan?“, pitao sam. „Nema nikakvog plana “ „Mislim, dokle ćeš da me otpratiš?" „Mislio sam da udem zajedno s tobom, možda da sedim zajedno s tobom u razredu jedno sat vremena “ „Tata, nemoj da se šališ “ „Ko kaže da se šalim? Ja bih želeo da sedim s tobom zajedno u razredu. Da vidim da li pratiš nastavu kako treba “ „Ti čak ne bi mogao da staneš u klupu“, Grejs je istakla. „Mogao bih da sedim na njoj“, rekao sam. „Ja nisam probirljiv“ „Mama je danas delovala nekako srećno“, rekla je Grejs. „Naravno da jeste“, rekao sam. „Mama je često srećna.“ Grejs mi je uputila pogled koji mi je poručio da nisam bio skroz iskren u vezi sa ovim. „Mama je okupirana mnogim stvarima ovih dana. Ova period joj nije lak.“ „Zato što je prošlo tačno dvadeset i pet godina“, rekla je Grejs. Tek tako. „Da“, rekao sam. „A i zbog TV emisije“, rekla je. „Ne shvatam zašto mi vi ne dozvoljavate da je vidim. Snimili ste je, jel' tako?“ „Mama ne želi da se uznemiriš“, rekao sam. „Zbog tih događaja koji su se njoj desili.“

„Jedna moja drugarica ju je snimila“, rekla je Grejs tiho. „Znaš, na neki način sam je već i videla.“ Postojala je doza zajedljivosti u njenom glasu. „Kako si je videla?“, pitao sam. Sintija je našu ćerku držala na tako kratkoj uzici, tako da bi znala da je Grejs otišla kod drugarice posle škole. Da li je Grejs prokrijumčarila traku i odgledala je bez tona, dok smo nas dvoje bili u radnoj sobi na gornjem spratu? „Otišla sam kod nje za vreme ručka", rekla je Grejs. Čak i kada imaju osam godina, krše zabrane. Još pet godina i biće tinejdžer. Gospode. „Ko god da ti je dozvolio da je vidiš, nije smeo to da uradi“, rekao sam. „Meni je policajac delovao zlobno“, rekla je. „Koji policajac? O čemu pričaš?“ „Onaj iz emisije. Što živi u prikolici. U jednoj od onih sjajećih prikolica. Koji je rekao da je čudno što jedino mama nije nestala. Kapiram šta je hteo da kaže. Hteo je da kaže da je mama to uradila. Da ih je ona sve ubila “ „Pa, da, on jeste bio seronja.“ Grejs je brzo okrenula glavu i pogledala me. „Paf“, rekla je. „Samo psovanje nije paf“, rekao sam, odmahujući glavom. Nisam želeo da ulazim u to. „Jel’ mama volela svog brata? Toda?“ „Jeste, volela ga je. Tukli su se, kao što se i mnoga braća i sestre tuku, ali ga je volela. I nije ona ubila ni njega ni svoju mamu ni oca, i krivo mi je što si odgledala tu emisiju i čula tog detektiva seronju - da, seronju - kako pominje tako nešto.“ Ućutao sam. „Jel’ nameravaš da kažeš mami da si videla emisiju?“ Grejs, koja je i dalje bila šokirana mojom besramnom upotrebom ružne reči, odrično je odmahnula glavom. „Mislim da bi odlepila.“ To je verovatno bilo tačno, ali nisam to hteo da kažem. „Pa, možda treba nekada da popričaš sa njom o tome, kad bude neki dobar dan za sve nas.“ „Danas će biti dobar dan“, rekla je Grejs. „Sinoć nisam videla nijedan asteroid, tako da bi trebalo da smo svi na sigurnom do večeras.“ „Dobro je to znati.“ „Verovatno bi sada trebalo da prestaneš da me pratiš“, rekla je Grejs.

Ispred nas sam video neku školsku decu njenih godina, možda čak i njene drugare. Još dece je, iz sporednih ulica, dolazilo u ulicu gde smo mi bili. Tri bloka odatle, videla se škola. „Biizu smo“, rekla je Grejs. „Možeš da me pratiš odavde.“ „U redu“, rekao sam. „Evo kako ćemo. Ti kreni ispred mene. Ja ću da nastavim da hodam ko starkelja. Kao Tim Konvej “

“Ko?“ Počeo sam da vučem noge i Grejs se zakikotala. „Ćao, tata“, rekla je i ubrzala korak. Pratio sam je pogledom dok sam pravio male korake, i dok su me sva druga deca prestizala, neki hodajući, neki na biciklima, neki na skejtovima, neki na rolerima.

Ona se nije osvrnula. Trčala je da sustigne drugare, vičući: „Čekajte me!“. Uvukao sam ruke u džepove, razmišljajući o vračanju kući i o intimnim trenucima sa Sintijom.

U tom trenutku, prošla su braon kola.

Bio je to jedan stari severnoamerički model, prilično tipičan, rekao bih „impala", oko čijih točkova je bilo pomalo rđe. Stakla na prozorima su bila zatamnjena, ali na jedan od onih jeftinih načina, staklo je bilo prekriveno vazdušnim mehurićima, kao da je auto ima boginje ili nešto slično.

Stajao sam i posmatrao kako se spuštao niz ulicu, sve do poslednjeg ugla pre škole, gde je Grejs ćaskala sa dvoje prijatelja.

Auto se zaustavio na uglu, nekoliko metara dalje od Grejs, i srce mi se na trenutak popelo u grlo.

Potom, jedno zadnje svetlo automobila se upalilo, auto je skrenuo desno i nestao niz ulicu.

Grejs i njeni prijatelji, uz pomoć čoveka koji je kontrolisao prelaženje ulice, u svetlonarandžastom prsluku i sa velikim znakom STOP u rukama, su prešli na drugu stranu i stigli do škole. Na moje iznenađenje, ona se okrenula i mahnula mi. Otpozdravio sam mahanjem ruke.

Znači, jeste postojao braon auto. Ali niko nije iskočio iz njega i pojurio našu ćerku. Ako se ispostavi da je vozač bio neki ludi serijski ubica, za razliku od potpuno normalnog serijskog ubice, nije bio raspoložen za bilo kakvo serijsko ubijanje ovog jutra.

Ispostavilo se da je to neki tip koji ide na posao.

Ostao sam tamo još koji trenutak, posmatrajući kako gomila đaka guta Grejs, i osetio kako me preplavljuje tuga. U Sintijinom svetu su svi kovali planove da ti oduzmu tvoje voljene.

Možda bih se, da nisam razmišljao na taj način, brže i veselije vraćao kući.

Ali kako sam se približio kući, pokušao sam da odagnam mračno raspoloženje, da se oraspoložim. Ipak me je žena čekala, vrlo verovatno ispod posteljine.

Stoga, pretrčao sam ostatak bloka do kuće, živahno sam prešao prilazni put, i kad sam ušao na prednja vrata, pozvao je: „Stigao saaaaaam“.

Nije bilo odgovora.

Pomislio sam da to sigurno znači da je Sintija već u krevetu, čekajući me da se popnem, ali kako sam zakoračio na prvi stepenik, začuo sam glas iz

kuhinje. „Ovde sam“, rekla je Sintija. Glas joj je bio prigušen.

Stajao sam kod ulaznih vrata. Sedela je za kuhinjskim stolom, a ispred nje se nalazio telefon. Lice joj je izgubilo boju. „Šta je bilo?“, pitao sam. „Neko je zvao“, rekla je Sintija tiho.

“Ko?“ „Nije se predstavio.“ „Dobro, šta je rekao?“ „Sve što je rekao je da ima poruku “ „Kakvu vrstu poruke?“ „Rekao je da mi opraštaju.“ „Šta?“ „Moja porodica. Rekao je da mi opraštaju za ono što sam uradila.“

7 Seo sam za kuhinjski sto pored Sintije. Stavio sam ruku preko njene i osetio kako drhti. „U redu, rekao sam. „Samo pokušaj da se setiš šta je tačno rekao.“ “Rekla sam ti“, rekla je, seckajući reči. Ugrizla se za gornju usnu. „Rekao je - sačekaj malo.“ Sabrala se. „Telefon je zazvonio, ja sam se javila, a on je rekao: ’Jel’ to Sintija Bidž?' Što me je štrecnulo, kad me je tako nazvao, al’ sam rekla da jeste. A on je rekao, nisam mogla da poverujem da je to rekao, rekao je: ’Tvoja porodica ti oprašta.’“ Ućutala je. „Za ono šta si uradila.“ „Nisam znala šta da kažem. Mislim da sam ga samo pitala ko je, o čemu priča.“ „Šta je zatim rekao?“ „Nije više ništa rekao. Samo je spustio slušalicu.“ Jedna suza je potekla niz Sintijin obraz, dok me je posmatrala. „Zašto bi rekao nešto tako? Šta hoće da kaže sa tim da mi opraštaju?“ „Ne znam“, rekao sam. „Verovatno je neki ludak. Neki ludak koji je video emisiju." „Ali zašto bi iko pozvao i rekao nešto tako? Koja je poenta?“ Približio sam telefon sebi. To je bio jedini uređaj visoke tehnologije koji smo imali u kući, sa malim ekranom koji je pokazivao broj koji je zvao. „Zašto bi rekao da mi moja porodica oprašta? Šta moja prodica misli da sam uradila? Ne razumem. A iako misle da sam im nešto uradila, kako onda uopšte mogu da mi kažu da mi opraštaju? To nema nikakvog smisla, Teri.“ „Znam. Nenormalno je.“ Posmatrao sam telefon. „Jesi li videla odakle je bio poziv?“ „Pogledala sam i nije ništa pokazivao, a zatim kad je spustio slušalicu, pokušala sam da vidim broj.“ Pritisnuo sam dugme koje je prikazivalo sve pozive. Nijedan poziv nije bio zabeležen u poslednjih nekoliko minuta. „Ne pokazuje ništa", rekao sam.

Sintija je šmrknula, obrisala suzu sa obraza i nadvila se nad telefonom. „Mora da sam...šta sam uradila? Kada sam otišla da proverim odakle je bio poziv, pritisnula sam ovo dugme daga sačuvam.“ „Tako si ga izbrisala", rekao sam. „Šta?“ „Izbrisala si poslednji memorisani poziv“, rekao sam. „Sranje", rekla je Sintija. „Bila sam toliko uzbuđena, bila sam toliko uznemirena, prosto nisam znala šta radim “

„Naravno“, rekao sam. „Pa kako je zvučao taj čovek?“ Sintija me nije slušala. Na licu joj je bio parazan pogled. „Ne mogu da verujem da sam to uradila. Ne mogu da verujem da sam izbrisala broj. Ali onako ništa nije izašlo na ekranu. Znaš kad pokazuje da je neki nepoznat broj?“ „U redu, nečemo više da brinemo o tome. Nego, kako je zvučao taj čovek?“ Sintija je donekle podigla ruke sa izrazom uzaludnosti. „To je bio samo neki čovek. Pričao je nekako dubokim glasom, znaš, kao da je pokušavao da ga prikrije. Ali, u suštini ništa više nije bilo.“ Ućutala je, a zatim su joj se oči ozarile kad joj je ideja pala na pamet. „Možda bi trebalo da pozovemo telefonsku kompaniju. Možda imaju listu poziva, možda su ga čak i snimili.“ „Oni ne čuvaju snimke svih telefonskih poziva“ rekao sam. „Bez obzira šta neki Ijudi mislili. I šta ćemo da im kažemo? To je bio jedan nezavistan poziv, od nekog ludaka koji je verovatno video emisiju. Nije ti pretio, čak se nije uopšte ni nepristojno izražavao.“ Stavio sam ruku na Sintijino rame. „Samo...nemoj da brineš o tome. Isuviše mnogo ljudi zna za to šta ti se desilo. To može da te učini metom. Znaš šta je rešenje?“ „Šta?“ „Jedan neregistrovan broj telefona. Mogli bismo da uzmemo neki neregistrovani broj, onda ne bismo dobijali ovakve pozive.“ Sintija je odmahnula glavom. „Ne, nećemo to da uradimo.“ „Mislim da ne košta mnogo, a uostalom...“ „Ne, nećemo to da uradimo." „Zašto ne?“ Progutala je knedlu. „Zato što kada budu spremni da me pozovu, kad moja porodica konačno odluči da stupi u kontakt sa mnom, mora da postoji ta mogućnost da me nađu.“ Imao sam slobodno posle ručka, tako da sam šmugnuo iz škole, kolima se odvezao do drugog dela grada do Pameline prodavnice i ušao u nju sa četiri kafe za poneti.

To se ne bi moglo nazvati ekskluzivnom prodavnicom odeće, i Pamela Foster, Sintijina najbolja prijateljica u srednjoj školi, nije ciljala na mlade mušterije u trendu. Police su bile pune donekle konzervativne odeće, na račun koje smo se Sintija i ja šalili, asocirajući je sa ženama koje su nosile praktične,

udobne cipele. „U redu, nije baš Aberkrgmbi i Fič“, Sintija bi priznala, „ali A&F mi ne bi dozvolili da ja sama organizujem svoj raspored kako bih mogla da pokupim Grejs posle škole, ali Pam mi to dozvoljava“ Evo ga, opet isto.

Sin je stajala u zadnjem delu prodavnice, pored garderobe, pričajući sa mušterijom preko zavese. „Hoćete da probate broj 42?“, pitala je.

Nije me primetila, ali Pam jeste, i nasmešila mi se dok je stajala iza kase. „Hej.“ Pam, tako visoka, mršava i malih grudi je dobro nosila štikle od osam centimetara. Njena tirkizna haljina do kolena je bila dovoljno moderna da je nagoveštavala da nije deo njene robe. Samo zato što je hvatala mušterije kojima je Vog bio nepoznat, nije značilo da i ona treba kompletno da se stopi sa njima. „Baš si ljubazan", rekla je, videvši četiri kafe. „Ali danas samo Sin i ja pazimo na naše utvrđenje. En je na pauzi.“ „Možda se neće ohladiti pre nego što dođe “ Pam je snažno skinula plastični poklopac i sipala zaslađivač. „Pa, kakoje?“ „Dobro.“ „Sintija kaže da i dalje nema vesti. Iz emisije.“ Da li su ljudi samo o ovome hteli da pričaju? Loren Vels, moja rođena ćerka, sada i Pamela Foster? „Tako je“, rekao sam. „Ja sam joj rekla da ne radi to“ rekla je Pamela, odmahujući glavom. „Zaista?“ Ovo je bila novost za mene. „Još odavno. Kad su joj prvi put ponudili to. Rekla sam joj, mila, ne diraj lava dok spava. Nema poente kopati po tom djubrištu “ „Pa, da“, rekao sam. „Rekla sam joj, vidi, prošlo je dvadeset i pet godina, zar ne? Šta god da se desilo, desilo se, ako ne možeš da nastaviš svoj život pošto je toliko vode već proteklo ispod mosta, pa gde ćeš se onda nalaziti u sledećih pet, ili deset godina?“ „Nikada to nije spomenula“, rekao sam. Sintija je zapazila da pričamo i mahnula nam, ali se nije pomerila sa svog mesta pored zavese od garderobe. „Ta žena unutra isprobava gluposti u koje nema šanse da se uvuče?“, prošaputala je Pamela. „Pre je izlazila odavde sa stvarima koje nije platila, tako da moramo da je držimo na oku dok je ovde. Sad joj lično pomažemo u odabiru.“ „Ona je krala?“, pitao sam, a Pamela je klimnula glavom.

„Ako je krala, zašto je niste tužile? Zašto ste joj dozvolili da se opet vrati?“ „Nemamo dokaza. Samo sumnjamo. Na neki način smo joj stavili do znanja, a da joj nismo direktno rekli, da nećemo da je ispuštamo iz vida.“ Počeo sam da stvaram sliku žene iza zavese. Mlada, pomalo grubog izgleda, nekako puna sebe. Osoba koju biste u nekoj postavi ljudi izdvojili kao kradljivicu, možda sa tetovažom na ramenu.

Zavesa se pomerila i pojavila se niska, zdepasta žena u kasnim četrdesetim, ili ranim pedesetim, predajući Sintiji nekoliko stvari. Da sam morao da je svrstam u neku kategoriju, rekao bih da je bibliotekarka. „Danas nisam našla ništa“, rekla je uljudno i prošla pored mene i Pamele dok je izlazila. „Ona?“, rekao sam Pameli. „Tipična žena-mačka“, rekla je Pamela.

Sintija je prišla, poljubila me u obraz i rekla: „Vreme za kafu? Šta je povod?“ „Imao sam pauzu između časova“, rekao sam. „Samo mi je došlo, tek tako.“ Pamela nas je ostavila same i otišla u zadnji deo prodavnice, ponevši kafu sa sobom. „Zbog ovoga jutros?“, pitala je Sintija. „Delovala si potreseno posle telefonskog poziva. Želeo sam da vidim kako si.“ „Dobro sam“, rekla je, ne sasvim uverljivo, i uzela gutljaj kafe. „Dobro sam.“ „Nisam znao da je Pam pokušala da te odgovori od učestvovanja u Krajnjem roku.“ „I ti si bio protiv toga, u početku.“ „Samo nikada nisi spomenula da je i ona bila protiv te ideje.“ „Znaš da Pam nikada nije bila od onih ljudi koji zadrže mišljenje za sebe.

Takođe, misli da treba da smršaš oko dva kilograma.“ Pobedila me mojim sopstvenim argumentima. „Znači, ona žena koja je isprobavala odeću je kradljivica?“ „Misliš da možeš uočiti negativca, ali ti ne uspeva uvek", rekla je uzimajući još jedan gutljaj kafe.

Na ovaj dan smo se našli sa dr Naomi Kincler posle posla. Sintija je ostavila Grejs kod prijateljice posle škole, a mi smo krenuli dalje. Viđali smo dr Kincler jednom u dve nedelje u poslednjih četiri meseca, pošto ju nam je preporučio naš porodični lekar. On je bezuspešno pokušavao da pomogne Sintiji da se izbori sa svojim strepnjama, i shvatio da bi bilo bolje da priča sa

nekim, da oboje pričamo sa nekim, nego da je gleda kako postaje zavisna od lekova.

Od početka sam bio skeptičan da će jedan psihijatar nešto postići, i posle skoro deset terapija, nisam postao nešto više ubeđen u to. Dr Kincler je imala kancelariju u jednoj medicinskoj zgradi u istočnom delu Bridžporta, koja je gledala na autoput kada roletne nisu bile spuštene, kao danas. Pretpostavljam da je primetiia da sam gledao kroz prozor tokom prethodnih poseta, kad bih odlutao brojeći kamionske prikolice.

Ponekad bi se dr Kincler sastajala sa oboma, a ponekad bi jedno od nas dvoje izašlo kako bi ona mogla da popriča samo sa jednim u četiri oka.

Nikada ranije nisam bio kod psihijatra. Sve što sam znao o tome naučio sam gledajući dr Melfi iz Sopranovih koja je pomagala Toniju sa njegovim problemima. Nisam bio siguran da li su naši bili više ili manje ozbiljniji od njegovih. Ljudi u Tonijevoj blizini su stalno nestajali, ali je često on bio odgovoran za to. On je bio u prednosti jer je znao šta je zadesilo te ljude.

Naomi Kincler nije bila baš dr Melfi. Bila je niska, punačka, vezane sede kose koja je bila savladana šnalom. Bližila se sedamdesetim, pretpostavljam, i dovoljno dugo se bavila ovim da je naučila kako da spreči da tuđa patnja rovari ispod njene kože i zadrži se tamo. „Pa, šta ima novo otkad smo se poslednji put videli?“, pitala je.

Nisam znao da li će Sintija pomenuti poziv onog ludaka od jutros. S jedne strane, mislim da nisam hteo da ulazim u to, smatrao sam da to zaista nije bilo toliko važno, da smo to zalečili tokom moje posete butiku; tako da pre nego što je Sintija mogla da odgovori, rekao sam: „Sve je dobro. Do sada je sve bilo dobro “ „Kako je Grejs?“ „Grejs je dobro“, rekao sam. „Ispratio sam je jutros do škole. Lepo smo se ispričali.“ „O čemu?“, pitala je Sintija. „Samo smo ćaskali. Pričali.“ „Jel' ona i dalje motri na nebo noću?“, pitala je dr Kincler. „Zbog meteora?“ Odmahnuo sam rukom, ne pridajući tome značaja. „Nije to ozbiljno." „Mislite?“, odgovorila je. „Ma,da“, rekao sam. „Samo je veoma zanima sunčev sistem, svemir, druge planete.“ „Ali vi ste joj kupili teleskop.“ „Jesmo“ „Zato što je zabrinuta da će neki asteroid uništiti zemlju“ podsetila me je

dr Kincler. „To joj je pomoglo da odagna strahove, a i koristi ga još i da posmatra zvezde i planete", rekao sam. „I druge komšije, koliko ja znam.“ Nasmešio sam se. „Koji je nivo njene strepnje sada u globalu? Jel' biste rekli da se pre povisio, ili snizio?“ „Snizio“, rekao sam, „Još uvek je tamo gore“, Sintija je rekla sa mnom u glas.

Obrve dr Kincler su se izvile. Mrzeo sam kad bi to uradila. „Ja mislim da ona i dalje strepi“, rekla je Sintija, bacivši pogled na mene. „Ponekad je jako osetljiva.“ Dr Kincler je zamišljeno klimnula glavom. Gledala je u Sintiju kada je pitala: „Zbog čega mislite da je tako?“ „Trudim se da ne brinem pred njom“, rekla je Sintija. „Trudimo se da pričamo o svemu pred njom.“ Pretpostavljam da sam ispustio neki zvuk, da sam šmrknuo ili frknuo ili već nešto, dovoljno da im privuče pažnju. „Da?“, pitala je dr Kincler. „Ona zna“, rekao sam. „Grejs zna mnogo više nego što otkriva. Videla je onu emisiju." „Šta?“, rekla je Sintija. „Videla ju je kod drugarice kući.“ „Kod koga?“, zahtevala je Sintija. „Želim njeno ime.“ „Ne znam. I mislim da nema nikakve poente izbiti to iz Grejs.“ Pogledao sam dr Kincler. „To se samo tako kaže “ Dr Kincler je klimnula glavom.

Sintija se ugrizla za donju usnu. „Ona nije spremna. Ona ne mora da zna sve to o meni. Ne sada. Treba je zaštititi.“ „To je nešto najteže kod roditeljstva“, rekla je dr Kincler. „Kad čovek shvati da ne može da zaštiti decu od svega.“ Sintija je pustila da reči prodru, a zatim rekla: „Neko me je pozvao“ Opisala je dr Kincler sve detalje, prepričala je sve skoro doslovce. Dr Kincler je postavila par pitanja koja su bila slična mojim.

Jel' prepoznala glas? Da li je on i pre zvao? Nešto u tom stilu. Potom, „Šta misliš da je čovek koji te je pozvao hteo da kaže tim da Vaša porodica želi da Vam oprosti?" „To ništa ne znači", rekao sam. „To je samo neki ludak zvao.“ Dr Kincler mi

je uputila takav pogled, koji sam shvatio kao: „Ućuti.“ „To je deo o kome stalno razmišljam", rekla je Sintija. „O čemu govori kada kaže da mi opraštaju? Za to što ih nisam pronašla? Za to što se nisam više pomučila da saznam šta im se desilo?“ „Teško da se to od Vas očekivalo“, rekla je dr Kincler. „Bili ste dete. Sa četrnaest godina, još uvek ste bili dete.“ „A zatim se pitam da ne misle da sam pre svega ja kriva za to što im se desilo? Jesam li ja kriva što su oni otišli? Šta sam ja to mogla da učinim da ih nateram da me napuste usred noći?“ „Jednim delom i dalje verujete da ste na neki način bili odgovorni“, rekla je dr Kincler. „Vidite“, rekao sam pre nego što je Sintija mogla da odgovori. „To je neki ludak zvao. Svakakvi ljudi su videli tu emisiju. Ne bi čudilo da je među njima nekoliko prsotina.“ Dr Kincler je blago uzdahnula i pogledala me. „Teri, možda je sada dobar trenutak da Sintija i ja popričamo nasamo.“ „Neka, u redu je“, rekla je Sintija. „Ne mora da ide.“ „Teri“, rekla je dr Kincler, pokušavajući iz sve snage da ne izgubi strpljenje, da sam mogao da zaključim da je pošizela. „Naravno da je moguće da je to bio neki ludak, ali ono što je on rekao je moglo da izazove emocije kod Sintije, takođe, i razumevanjem njenih reakcija na te emocije, imamo veće šanse da ovo rešimo.“ „Šta je to tačno što rešavamo?“, pitao sam. Nisam hteo da se prepirem, zaista sam hteo da znam. „Ne želim da se kretenišem ovde, pretpostavljam da mi se samo na trenutak izgubio cilj iz vida." „Ono što mi pokušavamo da uradimo ovde je da pomognemo Sintiiji da se izbori sa jednim traumatičnim slučajem iz njenog detinjstva koji vuče sa sobom i posledice do dana današnjeg, i to ne samo radi njenog dobra, već i radi odnosa između vas dvoje.“ „Odnos između nas dvoje je dobar“, rekao sam. „Ne veruje mi uvek", izbrbljala je Sintija. „Šta?" „Ne veruješ mi uvek“, ponovila je. „Mogu to da osetim. Kao kada sam ti rekla za braon auto. Ti misliš da nema ničega u tome. A kada je onaj čovek nazvao jutros, i kad nisi mogao da nađeš njegov broj u listi poziva, zapitao si se da li je uopšte i bilo poziva.“ „To nikako nisam rekao“, rekao sam. Pogledao sam dr Kincler, kao da je ona bila sudija, a ja optuženi koji je očajno pokušavao da dokaže da je nevin. „To nije tačno. Nisam rekao ništa poput toga“ „Ali znam da si to mislio“, rekla je Sintija, ali bez ljutnje u glasu. Ispružila

je ruku i dotakla moju. „I iskreno, ne krivim te u potpunosti. Znam kakva sam.

Znam kako je teško živeti sa mnom. Ne samo ovih poslednjih nekoliko meseci, nego još otkad smo se venčali. Ovo je oduvek bilo između nas. Pokušavam da ga sklonim, kao pri sklanjanu nečega u ormar, ali s vremena na vreme, kao da greškom otvorim ta vrata i sve ispadne napolje. Kad smo se upoznali.. “ „Sintija, ti ne...“ „Kad smo se upoznali, znala sam da ako ti se približim da ću ti samo preneti deo svoje patnje koju sam ja osećala, ali bila sam sebična. Tako očajnički sam htela deo tvoje ljubavi, čak i ako je to značilo da ti moraš da deliš moju patnju sa mnom.“ „Sintija." „I oduvek si bio tako strpljiv, zaista jesi. I zbog toga te volim. Mora da si najstrpljiviji čovek na svetu. Da sam ja na tvom mestu, to bi me dotuklo, takođe. Treba preći preko toga, jel’ tako? To se desilo pre toliko vremena. Kao što je i Pam rekla. Samo treba da jebeno pređem preko toga.“ „Nikada nisam rekao nešto tako.“ Dr Kincler nas je posmatrala. „E, pa rekla sam ja to sama sebi“, rekla je Sintija.“Stotinu puta. I volela bih da mogu. Ali ponekad, i znam da će ovo da zvuči nenormalno.. “ Dr Kincler i ja smo bili veoma tihi. „Ponekad ih čujem. Čujem ih kako pričaju, svoju mamu, brata. Tatu. Čujem ih kao da su sa mnom u sobi. Samo pričaju.“ Dr Kincler je prva progovorila. „Da li im odgovoriš?" „Mislim da da“, rekla je Sintija. „Da li sanjaš kad se to događa?“, pitala je dr Kincler.

Sintija se zamislila. „Mora da sanjam. Hoću da kažem, ne čujem ih sada.“ Na licu joj se pojavio tužan osmeh. „Nisam ih čula u kolima na putu do ovde."

U sebi sam odahnuo s olakšanjem. „Tako da se to možda dešava kad spavam, ili kad sanjarim. Ali kao da su oko mene, kao da pokušavaju da pričaju sa mnom." „Šta pokušavaju da ti kažu?“, pitala je dr Kincler.

Sintija je sklonila ruku sa moje, i spustila sklopljene šake u krilo. „Ne znam. Nije uvek isto. Ponekad, samo pričaju. Ni o čemu posebnom. O tome šta imamo za večeru, ili šta se daje na televiziji, ništa bitno. A ponekad.. “ Mora da je delovalo kao da ću nešto da kažem, jer mi je dr Kincler uputila još jedan pogled. Ali nisam. Moja usta su se otvorila jer sam iščekivao, nagađao šta će Sintija da kaže. Ovo je bio prvi put da je čujem kako kaže da

čuje članove svoje porodice kako pričaju sa njom. „A ponekad, mislim da me zovu da im se pridružim.“ „Da im se pridružiš“, rekla je dr Kincler. „Da dođem i budem s njima, da opet možemo da budemo porodica.“ „Šta im ti na to odgovoriš?“, upita dr Kincler. „Ja im kažem da želim da dođem, ali ne mogu.“ „Zašto?“, upitah.

Sintija me je pogledala u oči i tužno se nasmešila. „Zato što možda ne bih mogla da povedem tebe i Grejs tamo gde su oni.“

8 „A što da ne preskočim sve ovo ostalo, i samo uradim to?“, pitao je. „Onda bih mogao da idem kući.“ „Ne, ne, ne“, rekla je, skoro prekornim glasom. Učutala je na trenutak, sačekavši da povrati staloženost. „Znam da želiš da se vratiš. Ništa ne želim više od toga. Ali pre toga treba da se prvo ratosiljamo svega ostalog. Ne smeš biti nestrpljiv. Kada sam i ja bila mlađa, dešavalo se da budem plahovita, previše impulsivna. Sada znam da je bolje sačekati trenutak da se nešto završi.“ Čula ga je kad je uzdahnuo, sa druge strane linije. „Ne želim da uprskam“, rekao je. „I nećeš. Znaš, ti si oduvek hteo da ugodiš svima. Lepo je imati barem nekog takvog u kuči.“ Zakikotala se. „Ti si dobar dečko i volim te više nego što češ ikada biti svestan.“ „Nisam baš više dečko.“ „Ni ja nisam više mala devojčica, takođe, ali te se uvek sečam kad si bio mlađi.“ „Biće čudno...uraditi to.“ „Znam. Ali to i pokušavam da ti kažem. Ako si strpljiv, kada dođe pravo vreme, kad se postavi scena, to će delovati kao najprirodnija stvar na svetu.“ „Pretpostavljam.“ Nije delovao ubeđen. „To moraš da zapamtiš. To što radiš je samo deo jednog velikog kruga.

Njega smo i mi deo. Jesi li je već video?“ „Da. Bilo je čudno. Deo mene je želeo da joj se javim, da joj kažem, hej, nećeš verovati ko sam.“

9 Sledećeg vikenda smo otišli da posetimo Sintijinu tetku Tes, koja ja živela u maloj, skromnoj kući negde na pola puta do Derbija, baš kad se prođe veoma pošumljen put Derbi-Milford. Živela je na manje od dvadeset minuta od nas, ali nismo stizali da je viđamo ni približno često kao što je trebalo.

Stoga, kada je postojala neka posebna prilika, kao na primer Dan zahvalnost ili Božić, ili, kao što je bio slučaj ovog vikenda, njen rođendan, hteli smo da se okupimo zajedno.

Meni to nije smetalo. Voleo sam Tes skoro koliko i Sintiju. Ne samo zato što je bila jedna tako sjajna stara cura, kad bih je tako nazvao, izlagao sam se riziku jednog prljavog, mada nestašnog pogleda, već zbog toga što je uradila za Sintiju u vreme kada je njena porodica nestala. Primila je jednu mladu tinejdžerku, koja je, Sintija bi prva priznala, povremeno bila teška za kontrolisanje. „Nikada i nije postojao izbor“, rekla mi je Tes jednom prilikom. „Bila je ćerka moje sestre. I moja sestra je nestala, zajedno sa mužem i mojim sestrićem. Do đavola, šta sam drugo mogla da uradim?“ Tes je znala da bude džangrizava, pomalo gruba, ali to je bio njen način samoodbrane. Ispod površine, bila je med i mleko. Ne znači da nije zaslužila to pravo, tokom godina, da postane pomalo ćudljiva. Muž ju je napustio, pre nego što je Sintija došla da živi kod nje, zbog konobarice iz Stemforda, i, po Tesinoj priči, otišli su negde do đavola nikad se više za njih nije čulo, i hvala gospodu bogu za to. Tes, koja je prvo napustila svoj posao u fabrici radija pre više godina, posle je radila pisarski posao za okrug u ministarstvu za puteve, i zarađivala taman toliko da izdržava sebe i plaća komunalije. Nije ostajalo baš mnogo za jednu tinejdžerku, ali tako je moralo biti. Tes nikada nije imala svoju decu, i kako je njen ništavni muž otišao, bilo je lepo deliti kuću s nekim, mada su dogadaji koji su joj doveli Sintiju bili obavijeni misterijom, i, bez sumnje, tragični.

Tes je sada bila u svojim kasnim šezdesetim, u penziji, nekako se snalazeći uz pomoć socijalnog osiguranja i okružne penzije. Gajila je baštu i bavila se grnčarijom, povremeno išla na izlete autobusom, kao prošle jeseni kad je obilazila Vermont i Njuhempšir da bi gledala lišće koje je menjalo boju „Gospode bože, autobus je bio pun starih ljudi, htela sam da se ubijem“ - ali inače nije imala bogat društveni život. Nije se družila, niti ju je interesovalo da posećuje sastanke kluba penzionera. Ipak, pratila je vesti i bila i dalje pretplaćena na Harperz, Njujorker i Atlantik Mantli i nije se ustezala da iskaže svoje levičarske političke stavove. „Ovaj predsednik", rekla mi je jednom preko

telefona, „on čini da jedna ćuskija izgleda kao dobitnik Nobelove nagrade." Činjenica da je Sintija provela veći deo svojih tinejdžerskih godina sa Tes, uticala je na oblikovanje i Sintijinih stavova i gledišta, takođe, i bez sumnje, na njenu odluku da, u ranim godinama našeg braka, gradi karijeru kroz društveno angažovanje.

I Tes zaista jeste volela da nas vidi. Pogotovo Grejs. „Preturala sam po nekim kutijama starih knjiga u podrumu", rekla je Tes, skljokavši se u svoju stolicu za ljuljanje, pošto smo se izgrlili. „I pogledaj šta sam našla.“ Nagnula se napred, pomerila jedno izdanje Njujorkera koje je prikrivalo nešto drugo, i dala Grejs jednu veliku knjigu sa tvrdim koricama, Kosmos, od Karla Sagana. Grejsine oči se raširiše, posmatrajući kaleidoskop zvezda na koricama. „To je jedna stara lepa knjiga", rekla je Tes, kao da se izvinjava za svoj znak pažnje. „Skoro trideset godina, a tip koji ju je napisao više nije živ, i sada se mogu naći mnogo bolje stvari na internetu, ali možda ćeš naći nešto u ovome što će te zainteresovati." „Hvala“, rekla je Grejs, uzimajući knjigu u svoje ruke i skoro je ispustivši jer nije očekivala da bude toliko teška. „Jel’ ima u njoj nešto o asteroidima?“ „Verovatno“, rekla je Tes. Grejs je otrčala do podruma i znao sam da će se tamo sklupčati, na kauču ispred televizora, možda se ogrnuti ćebetom dok bude listala knjigu. „To je bilo slatko", rekla je Sintija, nagnuvši se i poljubivši Tes verovatno neki četvrti put otkad smo došli. „Nije imalo smisla da bacim prokletu stvar", rekla je Tes. „Mogla sam da je poklonim biblioteci, ali mislite da oni žele knjige stare trideset godina? Kako si ti, draga?“, pitala je Sintiju. „Deluješ umorno “ „Oh, dobro sam“, rekla je Sintija. „A ti? I ti danas deluješ nekako iscrpljeno." „Oh, dobro sam, valjda“ rekla je Tes, zagledajući nas preko naočara za čitanje.

Držao sam punu torbu za kupovinu sa uvijenim ručkama. „Doneli smo nešto.“ „O, nije trebalo“, rekla je Tes. „Predaj mi plen.”

Pozvali smo Grejs da dođe gore kako bismo predali Tes novi par baštenskih rukavica, crveno-zeleno svilenu maramu i pakovanje luksuznih kolača. Kako je vadila jednu stvar za drugom iz torbe, ispuštala je zvukove iznenađenja. „Kolači su od mene“, otkrila je Grejs. „Tetka Tes?“ „Da, dušo?“

„Zašto imaš toliko toalet papira?" „Grejs!“ prekorila je Sintija. „To“ rekao sam Grejs, „ je paf.“ Tes je odmahnula rukom, ukazujući da je potrebno mnogo više od toga da je osramoti. Kao i mnogi stariji ljudi, Tes je imala običaj da gomila izvesne proizvode. U podrumu, njeni kredenci za skladištenje su bili puni dvoslojnog papira. „Kad je na rasprodaji“, rekla je Tes, „ja uzmem viška.“ Kad se Grejs vratila u podrum, Tes se našalila: „Kada dode do apokalipse, ja ću biti jedina koja će moći da briše svoje dupe“. Izgledalo je da ju je predaja poklona iscrpela, pa se zavalila i svoju stolicu sa dubokim uzdahom. „Jel' si dobro?“, pitala je Sintija. „Odlično", rekla je. A potom, kao da se setila nečeg: „E, ne mogu da verujem. Htela sam da kupim sladoled za Grejs.“ „U redu je“, rekla je Sintija. „Ionako smo mislili da te izvedemo na večeru. Šta kažeš za Nikerbokers? Ti voliš njihove punjene ljuske od krompira." „Ne znam“, rekla je Tes. „Čini mi se da ipak danas nisam u formi, umorna sam. Zašto ne bismo večerali ovde? Ima nešto u frižideru. Ali zaista sam htela sladoled." „Mogu ja da odem“, rekao sam. Mogao sam da se odvezem do Derbija i pronađem neku prodavnicu hrane ili dragstor. „Dobro bi mi došlo još par stvari“, rekla je Tes. „Sintija, možda je bolje da ti odeš, znaš da ako njega pošaljemo da će sve da zabrlja“ „Pretpostavljam“, rekla je Sintija. „I mislila sam da pitam Terija da snese neke stvari iz garaže u podrum kad je već ovde, ako se ti slažeš, Teri.“ Složio sam se. Tes je sastavila kratku listu, dala je Sintiji, koja je rekla da se neće zadržati duže od pola sata. Vrteo sam se po kuhinji kad je Sintija izašla, zapazivši tablu pored zidnog telefona na koju je Tes zakačila Grejsinu sliku iz Diznilenda. Otvorio sam zamrzivač, tražeći led da stavim u vodu.

U prednjem delu zamrzivača bilo je pakovanje sladoleda od čokolade.

Uzeo sam ga, snažno skinuvši poklopac. Videlo se da je bila uzeta samo jedna kašika sladoleda. Postaje pomalo senilna u ovim godinama, pretpostavio sam. „Ej, Tes“, rekao sam. „Već imaš sladoled ovde.“ „Ma nije valjda?“, rekla je iz druge sobe.

Vratio sam pakovanje sladoleda, zatvorio zamrzivač i seo na kauč pored Tes. „Šta se dešava?“, pitao sam. „Bila sam kod doktora", rekla je Tes. „Šta? Šta nije u redu?"

„Umirem, Teri.“ „Kako to misliš? Šta nije u redu?“ „Ne brini, neće se desiti preko noći. Možda imam još šest meseci, možda i godinu dana. Nikad se zaista ne zna. Neki ljudi se ne daju, ali ja očekujem jednu dugu, razvučenu varijantu. To nije pravi način da se ode. Da ti kažem iskreno, želela bih da to bude brzo, tek tako, znaš? Mnogo je jednostavnije tako.“ „Tes, reci mi šta nije u redu “ Slegnula je ramenima. „To zaista nije bitno. Uradili su mi neke testove, ima još par kojih treba da urade da bi se uverili, ali će mi verovatno reći isto. Zaključak je da mogu da vidim kraj. I želela sam da to prvo tebi kažem, jer Sintija prolazi kroz mnogo toga od skoro. Dvadeset pet godina, TV emisija.“ „Primila je neki anoniman poziv, pre neki dan“, rekao sam. „To ju je baš potreslo.“ Tes je zaklopila oči i odmahnula glavom. „Ludaci. Vide nešto na televizoru, i odmah grabe telefonski imenik.“ „Tako i ja razmišljam.“ „Ali Sintija će morati da sazna jednog dana da mi nije dobro.

Pretpostavljam da je samo pitanje naći pravi trenutak." Čuli smo buku na stepenicama. Grejs se pojavila iz podruma, vukući sa sobom knjigu obema rukama. „Da li ste znali“, pitala je, „da iako mesec izgleda kao da su asteroidi mnogo više padali na njega nego na zemlju, verovatno je na zemlju palo isto toliko, ali zemlja ima atmosferu, a atmosfera ravna zemlju tako da se ne vide krateri, ali na mesecu nema nimalo vazduha ni ničega, tako da kada padne asteroid, on se više nikad ne menja?“ „Dobra knjiga, a?“, rekla je Tes. Grejs je klimnula glavom. „Gladna sam“, rekla je. „Mama je otišla da kupi par stvari“ rekao sam. „Ona nije ovde?“ Odmahnuo sam glavom. „Brzo će se vratiti. Ali ima sladoleda u zamrzivaču. Od čokolade.“ „Možeš da poneseš celo pakovanje dole“, rekla je Tes. „I kašiku.“ „Stvarno?“, upita Grejs. Ovo je kršilo sva pravila ponašanja koja su joj bila poznata. „Samo napred“, rekao sam.

Otrčala je u kuhinju, dovukla stolicu do zamrzivača, zgrabila sladoled i kašiku iz fioke i opet otrčala niz stepenice.

Tesine oči su se navlažile kad sam je ponovo pogledao.

„Mislim da ti treba da kažeš Sintiji“, rekao sam.

Ispružila je ruku i uhvatila moju. „Ma, naravno, ne bih to tražila od tebe. Samo sam morala prvo tebi da kažem, tako da kažem Sintiji, ti ćeš biti spreman da joj pomogneš da to prebrodi.“ Rekao sam: „I ona će meni morati da pomogne da prebrodim to.”

Tes se na to nasmešila. „Pokazalo se da si ti za nju jako dobra partija. Znaš, nisam bila u to sigurna na početku.“ „To si ti rekla“, nasmešio sam se. „Delovao si mi preozbiljno. Veoma važan. Ali, pokazalo se da si savršen.

Veoma mi je drago da je našla tebe, srce joj je bilo slomljeno toliko puta.“ Zatim je Tes pogledala na drugu stranu, stegnuvši mi jače ruku. „Postoji još nešto“, rekla je.

Zbog načina na koji je to rekla, činilo se kao da to što tek treba da mi kaže je veće od činjenice da umire. „Postoji nešto što moram da ti kažem, dok još uvek mogu, da mi bude lakše. Shvataš šta hoću da kažem.“ „Pretpostavljam.“ „I imam taman toliko vremena da to ispričam.Šta ako se nešto desi i ja odem sutra? Šta ako nikada ne budem imala priliku da ti kažem? Stvar je u tome da ne znam da li je Sintija spremna da čuje sve to. Čak i ne znam da li će joj to uopšte poslužiti, zato što ovo što imam da kažem samo pre otvara pitanja, nego što nudi odgovore na njih. Možda će je to mučiti više nego što će joj pornoći." „Tes, o čemu se radi?“ „Ne trči pred rudu i saslušaj me. Ovo moraš da znaš, zato što će to možda biti jedan važan deo slagalice jednog dana. Ja sama ne znam šta da mislim o tome, ali možda ćeš ti u budućnosti saznati nešto više o tome šta se desilo mojoj sestri i njenom mužu, i Todu. I ako saznaš, ovo bi moglo biti korisno “ Disao sam, iako je delovalo da zadržavam dah, čekajući da Tes kaže to što je morala. „Šta je?“, pitala je Tes, gledajući me kao da sam glup. „Ne želiš da znaš?“ „Čoveče, Tes, čekam.“ „Radi se o novcu“, rekla je. „O novcu?“ Tes je umorno klimnula glavom. „Postojao je novac. Samo bi se odjednom pojavio.“ „Novac, odakle?"

Podigla je obrve. „Pa, to je pravo pitanje, zar ne? Odakle je dolazio? Od koga je dolazio?"

Rukom sam brzo prešao preko glave, postavši očajan. „Samo kreni od početka.“ Tes je polako udahnula na nos. „Delovalo je da će biti teško podizati Sintiju. Ali kao što sam rekla, nisam imala izbora. Bila je moja sestričina, krv i meso moje sestre. Volela sam je kao da je bila moje dete, tako da kada se to dogodilo, ja sam je prihvatila. „Bila je pomalo divlje dete, sve dok njeni nisu iznenada nestali, i na neki način to ju je smirilo. Postala je malo ozbiljnija, popustila s pažnjom u školi.

Naravno, imala je svoje trenutke. Jedno veče su je doveli policajci - našli su joj marihuanu." „Stvarno?“, pitao sam.

Tes se nasmešila. „Pustili si je uz opomenu." Stavila je prst na usta. „Ni reči.“ „Naravno.“ „U svakom slučaju, kad se nekome desi da izgubi porodicu, tad misii da ima dozvolu da radi šta god do đavola hoće, da se raspusti, da ostaje do kasno, da mu se duguje to. Razumeš?“ „Mislim da da.“ „Ali deo nje je hteo da se dovede u red. U slučaju da joj se roditelji vrate, želela je da od sebe napravi nekoga, da ne ispadne da je beskorisna. Iako su bili nestali, želela je da budu ponosni na nju. Zato je odlučila da ide u školu, na koledž.“ „Na Univerzitet u Konektikatu", rekao sam. „Tako je. Dobar univerzitet. Nije jeftin. Pitala sam se kako ću moći da ga priuštim. Njen prosek nije bio loš, ali nije bio školski uzor, ako shvataš šta hoću da kažem. To je značilo da moram da krenem da razmišljam o pozajmicama, ili nešto slično.“ „Dobro.“ „Prvu kovertu sam našla u kolima, na suvozačevom mestu“, rekla je Tes. „Prosto se nalazila tamo. Ja sam izašla s posla, ušla unutra, kad ugledah tu kovertu na sedištu pored mene. Stvar je u tome da ja jesam zaključala kola, ali sam ostavila prozor odškrinut jedan centimetar - napolju je bilo veoma toplo i htela sam da unutra ima vazduha. Bilo je dovoljno mesta da prođe koverta, ali taman toliko. Bila je poprilično debela “ Nagnuo sam glavu u stranu. „Keš?“ „Nešto manje od pet hiljada dolara“, rekla je Tes. „Sa svim novčanicama. U vrednosti od dvadeset, pet dolara i nekoliko stotki.“

„Koverta puna keša? Bez objašnjenja, bez poruke, bez ičega?“ „A, bila je poruka."

Ustala je sa stolice i prešla par koraka do starinske pisače komode kod strane ulaznih vrata, i otvorila jednu fioku. „Sve sam ovo našla kad sam počela da sređujem podrum, preturivši one kutije knjiga i sve ostalo. Moram da počnem da stavljam stvari na mesto da bi bilo lakše tebi i Sintiji da ih rasporedite kad odem.“ Jedna plastična gumica držala je malu gomilu koverti, nekih desetak ili više. Zajedno, nisu bile deblje od centimetra. „Naravno, sada su sve prazne“, rekla je Tes. „Ali ja sam oduvek čuvala i koverte, za svaki slučaj, iako ništa nije pisalo na njima, ni adresa na koju otposlati, niti je bilo žiga, naravno. Ali sam pomislila da ako ima nekih otisaka prstiju na njima, da će možda koristiti nekome jednog dana.“ Tes ih je već imala u rukama, pa sam bio sumnjičav što se tiče dokaza na njima. Ali, s druge strane, sudska medicina nije bila baš moja specijalnost.

Nikako nisam mogao da predajem hemiju.

Tes je izvukla jedno parče papira iz gomile vezane plastičnom gumicom. „Ovo je jedina poruka koju sam dobila. U prvoj koverti. Sve sledeće su imale keš, takođe, ali nikad ni reči u njima.“ Predala mi je papir za pisaću mašinu standardne veličine, koji je bio savijen na tri dela. Tokom godina je malo požuteo.

Raširio sam ga.

Poruke je bila odštampana, i to svesno, u pravouganom obliku pisma.

Pisalo je: OVO VAM JE ISPOMOĆ ZA IZDRŽAVANJE SINTIJE. ZA NJENO OBRAZOVANJE, ZA BILO ŠTA DA JOJ TREBA. BIĆE JOŠ, ALI MORATE DA SLEDITE OVA UPUTSTVA. NIKADA NEMOJTE REĆI SINTIJI ZA OVAJ NOVAC. NIKADA NEMOJTE REĆI NIKOME ZA NJEGA. NIKADA NEMOJTE POKUŠATI DA SAZNATE ODAKLE DOLAZI. NIKADA. To je bilo to.

Mora da sam ga pročitao tri puta pre nego što sam pogledao u Tes, koja je stajala ispred mene. „I nikada nisam", rekla je. „Nikada nisam rekla Sintiji. Nikada nikome nisam rekla. Nikad nisam pokušala da saznam ko je to ostavio u mojim kolima.

Nikada nisam znala kada, ili gde, će se pojaviti. Jednom prilikom, bilo je veče, našla sam ga uvučenog u Njuhejven Redžister, na ulaznom stepeniku. Drugom prilikom, izašla sam iz tržnog centra, a koverat je bio u kolima.“

„Nikada niste videli nikoga.“ „Ne. Mislim da ko god da ih je ostavljao posmatrao je mene da bi se uverio da sam dovoljno daleko i da je bezbedan. Hoćeš da čuješ nešto? Kad god sam parkirala kola, uvek bih ostavila prozor malo otvoren, za svaki slučaj." „Koliko je bilo ukupno?" „Za oko šest godina, četrdeset i dve hiljade dolara.“ „Čoveče!“ Tes je ispružila ruku. Htela je da joj vratim poruku. Savila ju je, ubacila ispod pisama vezanih plastičnom gumicom, ustala i sve vratila u fioku. „A koliko dugo ništa nije stizalo?“, pitao sam.

Tes se zamislila na trenutak. „Oko petnaest, čini mi se. Ništa otkad je Sintija završila studije. To je bio blagoslov, da ti pravo kažem. Nikada je ne bih mogla školovati bez toga, a da ne prodam ovu kuću ili da uzmem kredit ili nešto slično." „Pa“, rekao sam, „ko ga je ostavljao?" „To je pitanje za četrdeset i dve hiljade dolara; rekla je Tes. „To me je samo i zanimalo, svih ovih godina. Njena mama? Njen otac? Oboje?“ „Što bi značilo da su bili živi svih ovih godina, ili da je barem jedno od njih dvoje. Možda čak i sada. Ali ako je jedno od njih moglo to da radi godinama, da te posmatra, da ti ostavlja novac, zašto ne bi mogli da se jave?“ „Znam“, rekla je Tes. „Nema nikakvog prokletog smisla. Zato što sam oduvek verovala da mi je sestra mrtva, da su svi mrtvi. Da su svi umrli one noći kad su nestali “ „A ako su mrtvi“, rekao sam, „onda ko god da ti je slao taj novac je neko ko se oseća odgovornim za njihovu smrt. Neko ko pokušava da se iskupi “ „Shvataš na šta mislim?“, rekla je Tes. „To postavlja više pitanja, nego što daje odgovora. Taj novac ne znači da su živi. I ne znači da su mrtvi.“ „Ali nešto znači“, rekao sam. „Kad nije više dolazio, kad je bilo jasno da neće više dolaziti, zašto nisi rekla policiji? Možda bi opet pokrenuli istragu.“ Tesine oču su se umorile. „Znam da misliš da se nikada nisam bojala da dignem neku frku, ali kada se radilo o ovome, Teri, jednostavno nisam znala da li želim da saznam istinu.

Bila sam preplašena i bojala sam se koliko bi istine moglo nauditi Sintiji, ako bismo ikada uspele da saznamo. To mi je uzelo danak. Stres u toj situaciji.

Pitam se da li sam zato bolesna. Kažu da stres može to da uradi telu.“ „Čuo sam za to “ Ućutao sam. „Možda treba da popričaš sa nekim.“ „Ah, pokušala sam to“, rekla je Tes. „Videla sam se sa dr Kincler.“ Trepnuo sam. „Stvarno?“ „Sintija je pomenula da ide kod nje, tako da sam je pozvala i videla par

puta. Ali, znaš, ja jednostavno ne mogu da se otvorim pred nekim koga ne znam. Ima stvari koje samo deliš s porodicom.“ Čuli smo da su kola stala na prilazni put. „Na tebi je da li ćeš reći Sintiji“, rekla je Tes. „Mislim, za koverte. Što se tiče moje situacije, reći ću joj na vreme “ Vrata kola su se otvorila, pa zatvorila. Provirio sam kroz prozor i video Sintiju kako obilazi kola i otvara prtljažnik. „Moram da razmislim o ovome", rekao sam. „Ne znam šta da radim. Ali zahvalan sam ti što si mi rekla.“ Ućutao sam. „Voleo bih da si mi rekla ranije.“ „Volela bih da jesam.“ Ulazna vrata su se otvorila i Sintija je upala unutra sa par torbi za kupovinu, i u isto vreme Grejs se pojavila iz podruma, držeći pakovanje čokoladnog sladoleda na grudima, kao da je punjena igračka, dok su joj usta bila umazana čokoladom.

Sintija ju je začuđeno pogledala. Video sam da je promenila raspoloženje, da je mislila da smo je poslali da završi nešto nepotrebno.

Tes je rekla: „Upravo kada si otišla odjednom smo shvatili da imamo sladoled za sve nas. Ali, ipak trebaće mi i te druge stvari. Do đavola, rođendan mi je. Ajde da ludujemo.“

10 Kada sam ušao u Grejsinu sobu da ja poljubim za laku noć, već je bilo mračno u njoj, ali sam ubrzo video njenu siluetu pored prozora, gde je posmatrala nebo obasjano mesecom kroz svoj teleskop. Jedva sam uspeo da vidim da je grubo obmotala selotejp oko njega na mestu gde se oslanjao na bazu, da bi čvrsto stajao. „Dušo“, rekao sam.

Mahnula mi je prstima, ali se nije pomerila od teleskopa. Kako su mi se oči privikle na tamu, video sam njenu knjigu Kosmos na krevetu. „Š'a vidiš?“, pitao sam. „Ne mnogo", rekla je. „Šteta“ „Ne, nije. To je dobro kada se ništa ne približava zemlji, nema šta da je uništi.“ „Tu si me dobila.“ „Ne želim da se nešto desi tebi i mami. Kad bi asteroid trebalo da padne na našu kuću do jutra, ja bih mogla da ga vidim kako se približava do sada, tako da možete da budete spokojni.“ Dodirnuo sam je po kosi, prešao rukom preko njenog ramena. „Tata, bodeš me u oko“, rekla je Grejs. „O, izvini“, rekao sam. „Mislim da je tetka Tes bolesna“, rekla je.

O, ne. Prisluškivala je. Umesto u podrumu, skrivala se na vrhu stepenica. „Grejs, jesi Li...“ „Jednostavno nije izgledala mnogo srećna na svoj rođendan“, rekla je. „Ja sam bila mnogo srećnija od nje na svoj rođendan.“ „Ponekad, kad čovek ostari, proslava rođendana nije više toliko bitna“, rekao sam. „Imao si ih toliko puno. Svaka novotarija, otrca se posle nekog vremena." „Šta je novotarija?“ „Znaš, kad je nešto novo da je tad i uzbudljivo? Ali, da posle nekog vremena počinje da bude pomalo dosadno? Kad je nešto novo, to je novotarija “ „Aha.“ Pomerila je teleskop malo ulevo. „Mesec je zaista svetao večeras.

Vide se svi krateri.“ „Na spavanje“, rekao sam. „Za minut“, pobunila se. „Lepo spavaj i nemoj da brineš o asteroidima večeras.“

Odlučio sam da ne izigravam tiranina time što bih zahtevao da se odmah uvuče u ponjave. Odobriti detetu da kasnije legne u krevet da bi istraživalo sunčev sistem nije mi delovao kao neki zločin za koji organi vlasti zaduženi za dobrobit dece treba da intervenišu. Pošto sam je nežno poljubio u uvo, napustio sam njenu sobu i niz hodnik stigao do naše sobe.

Sintija, koja je već poželela laku noć Grejs, sedela je u krevetu, listajući magazine, ne obraćajući stvarno pažnju na njihov sadržaj. „Imam nešto da završim sutra u tržnom centru", rekla je, ne skidajući pogled sa stranica. „Moram da nađem nove patike za Grejs.“ „Njene ne deluju iznošene." „I nisu, ali su joj tesne. Hoćeš da nam se pridružiš?" „Važi“, rekao sam. „Možda ću da pokosim travu ujutru. Možemo da ručamo tamo.“ „Danas je bilo baš lepo“, rekla je. „Ne viđamo Tes dovoljno.“ „Možemo da je viđamo jednom nedeljno?“, rekao sam. „Misliš?", nasmejala se. „Naravno. Neka dođe na večeru, ili je možda odvedi u Nikerbokers, ili u onaj morski restoran kod tesnaca. To bi joj se svidelo.“ „To bi je oduševilo. Delovala je pomalo zabrinuta danas. I čini mi se da postaje rasejana. Hoću da kažem, već je imala sladoled.“ Skinuo sam košulju i prebacio pantalone preko naslona stolice. „Ma, dobro", rekao sam. „Nije to tako bitno.“ Tes je prećutala Sintiji svoje zdravstvene probleme. Nije htela da upropasti svoju proslavu rođendana. I dok je sigurno zavisilo od Tesine odluke kada će da joj saopšti tu vest, činilo mi se pogrešnim da ja to znam, dok je moja žena živela u neznanju.

Ipak, još teže mi je palo što sam saznao za novac koji je Tes primala od nepoznate osobe tokom nekoliko godina. Koje sam ja imao pravo da zadržim tu informaciju za sebe? Sigurno je Sintija imala više prava da to zna nego ja. Ali Tes se suzdržala da joj kaže, jer je mislila da je Sintija bila dovoljno krhka ovih dana, i ja nisam mogao da poreknem. Ali ipak. Čak sam hteo da pitam Sintiju da li zna da je njena tetka par puta posetila dr Kincler, ali potom bi htela da zna zašto je Tes to spomenula meni, a ne njoj, tako da sam batalio priču. „Jesi dobro?“, pitala je Sintija. „Da, jesam. Samo sam nešto iscrpljen, to je sve“, rekao sam, skinuvši se u bokserice. Oprao sam zube i legao na svoju stranu kreveta, okrenuvši joj leđa.

Sintija je odložila svoj magazin na pod i ugasila svetlo, i posle par sekundi, njena ruka me je obgrlila i milovala po grudima, a zatim me je ona uhvatila u mašinu.

„Koliko si iscrpljen?" prošaputala je. „Ne toliko", rekao sam, i okrenuo se ka njoj. „Želim da sam bezbedna sa tobom“, rekla je privukavši moje usne njenim. „Nema asteroida noćas“, rekao sam, i da su svetla bila upaljena, mislim da bih video njen osmeh.

Sintija je brzo zaspala. Ja nisam bio te sreće.

Zurio sam u tavanicu, prevrtao se, buljio u digitalni sat. Kad bi započeo novi minut, počeo bih da brojim do šezdeset, da vidim koliko bih bio blizu.

Zatim bih se okrenuo na leđa i zurio još neko vreme u tavanicu. Oko tri ujutru, Sintija je osetila da sam uznemiren i uspavanim glasom me pitala: „Jesi dobro?“ „U redu sam“, rekao sam. „Nastavi da spavaš.“ Nisam mogao da se suočim s njenim pitanjima. Da sam znao odgovore na pitanja koja bi mi Sintija postavila u vezi sa kovertama punim para, koje je Tes dobijala da bi mogla da izdržava Sintiju, možda bih joj odmah rekao.

Ne, to nije bilo tačno. Ako bih znao neke odgovore, to bi samo vodilo ka novim pitanjima. Recimo da sam znao da je neko iz njene porodice ostavljao novac? Recimo da sam čak i znao ko?

I dalje ne bih mogao da objasnim zašto.

Recimo da sam znao da je novac ostvaljao neko van njene porodice? Ali ko? Ko bi još mogao osećati odgovornost prema Sintiji, prema onome što se dogodilo njenoj majci, ocu i bratu, pa da ostavi toliko novca za nju?

A potom sam se pitao da li da kažem policiji? Da ubedim Tes da im preda pismo i koverte. Možda, i posle svih ovih godina i uprkos svim otiscima prstiju, možda su i dalje krile neke tajne, koje bi neko sa odgovarajućom forenzičkom opremom mogao da odgonetne.

Podrazumevajući, naravno, da je bilo i dalje nekoga u policiji ko je bio zainteresovan za ovaj slučaj. Zaveden je pod „zamrznut“ slučaj još odavno.

Kad su snimali onu TV emisiju, nisu čak ni uspeli da nađu nekoga u policiji ko je istraživao taj slučaj. Iz tog razloga su morali da tragaju za onim tipom u Arizoni, koji je sedeo ispred svoje prikolice Airstream, da bi on na kraju nagovestio da je Sintija bila upletena u nestanak svoga brata i roditelja, pizda.

Dok sam ležao budan, mučen informacijom koju nisam podelio sa Sintijom, i koja je samo služila da me podseti koliko toga još nismo znali.

Ubijao sam vreme u knjižari, dok su Sintija i Grejs gledale patike. U ruci sam držao jednu staru knjigu Filipa Rota, jednu koju nikad nisam stigao da pročitam, kad je Grejs utrčala. Sintija se vukla za njom, sa kesom u rukama. „Umirem od gladi“, rekla je Grejs, stavivši mi ruke oko vrata.

„Jesi našla neke patike?“ Pomerila se korak nazad i ispozirala, prvo ispruživši jednu nogu, a zatim drugu. Bele patike sa rozim znakom. „Šta je u kesi?“, pitao sam. „Njene stare patike“, rekla je Sintija. „Morala je odmah da ih obuče. Jesi li gladan?“ Bio sam. Vratio sam knjigu i liftom smo se uspeli do gornjeg dela tržnog centra gde je bila hrana. Grejs je htela da jede u Mekdonaldsu, pa sam joj dao dovoljno para da kupi sebi nešto, dok smo Sintija i ja otišli na drugu kasu da uzmemo supu i sendvič. Sintija se uporno okretala u pravcu Mekdonaldsa, da bi se uverila da je Grejs bila tu. Tržni centar je bio pun ove nedelje popodne, kao i sprat sa hranom. Bilo je još nekoliko praznih stolova, ali su brzo bili zauzeti.

Sintija je toliko bila okupirana motrenjem na Grejs, da sam ja pomerao oba naša plastična poslužavnika, uzeo pribor za jelo i salvete, napravio sendviče i sipao supu. „Zauzela je sto“, rekla je Sintija. Pogledom sam tražio Grejs po spratu i zapazio je za jednim stolom za četvoro kako nam maše, i nastavljajući još neko vreme mada smo je bili zapazili. Već je izvadila svoj Big Mek iz kutije kada smo joj se približili, a pomfrit je stavila sa druge strane posude. „Fuj“, rekla je kad je videla moju kremastu supu od brokolija. Jedna fina žena od nekih pedeset godina, sa plavim kaputom, sedela je za susednim stolom, bacila pogled ka nama, nasmešila se i nastavila sa ručkom.

Sedeo sam preko puta Sintije, a Grejs desno od mene. Primetio sam da Sintija uporno gleda preko mog ramena. Okrenuo sam se jednom, pogledao u tom pravcu, i opet okrenuo ka njoj. „Sta je?“, pitao sam. „Ništa“, rekla je, i uzela griz sendviča sa pilećom salatom. „Šta si gledala?“ „Ništa“, ponovila je.

Grejs je strpala jedan krompir u usta, žvaćući ga malo po malo, ali besno.

Sintija je pogledala preko mog ramena ponovo. „Sin“, rekao sam, „do đavola, šta gledaš?“ Ovog puta nije odmah porekla da joj je nešto privuklo pažnju. „Tamo je neki čovek“, rekla je. Hteo sam da se okrenem, a ona je rekla: „Ne, nemoj da gledaš.“ „Šta je to specijalno u vezi sa njim?“ „Ništa“, rekla je.

Uzdahnuo sam, i verovatno prevrnuo očima. „Za boga miloga, Sin, ne možeš tek tako da buljiš u čoveka ni...“

„Liči na Toda“, rekla je.

U redu, pomislio sam. Prošli smo kroz ovo. Samo iskuliraj. „Dobro“, rekao sam. „Šta je to u vezi sa njim što te podseća na brata?“ „Ne znam. Samo ima nešto u vezi sa njim. Jednostavno izgleda tačno kako bi Tod verovatno izgledao danas.“ „O čemu pričate?“, pitala je Grejs. „Nije bitno“, rekao sam. A Sintiji: „Reci mi kako izgleda, i ja ću se kao usput okrenuti i pogledati ga.“ „Ima crnu kosu, nosi braon jaknu. Jede kinesku hranu. Upravo sada, jede prolećnu rolnicu. Izgleda kao mlađa verzija moga oca, a starija verzija Toda, kad ti kažem." Polako sam se okrenuo na stolici bez naslona, praveći se da zagledam više štandova sa hranom, razmišljajući da odem po nju. Video sam ga kako jezikom hvata prokelj koji je ispadao iz polu-pojedene prolećne rolnice. Video sam nekoliko Todovih slika iz Sintijine kutije za cipele pune uspomena i pretpostavljao sam da je moguće da kad bi on sad bio u kasnim tridesetim, ranim četrdesetim da bi možda ličio na ovog tipa. S malim viškom kilograma, glatke face, crne kose, možda oko dva metra visine, mada je bilo teško reći pošto je sedeo.

Okrenuo sam se. „Izgleda kao i milion drugih ljudi", rekao sam. „Osmotriću ga malo bliže“, rekla je Sintija.

Već je bila ustala pre nego što sam se usprotivio. „Dušo“, rekao sam kad me je zaobišla, malodušno pokušavši da je ščepam za ruku i ne uspevši. „Gde je mama otišla?“ „Do toaleta“, rekao sam. „I ja moram da idem“, rekla je Grejs, ljuljajući noge napred-nazad, zagledajući nove patike. „Može posle da te odvede“, rekao sam.

Posmatrao sam Sintiju kako obilazi oko dela sa hranom, krećući se u suprotnom pravcu od mesta gde je sedeo taj čovek. Prošla je pored svih štandova, prilazeći mu sa leđa i sa strane. Kad je prošla pored njega, nastavila je pravo, došla do Mekdonaldsa i stala u red, gledajući povremeno, što ležernije moguće, u tog čoveka za kojeg je smatrala da neverovatno liči na njenog brata Toda.

Kada je ponovo sela za sto, dala je Grejs malu porciju sladoleda u providnoj plastičnoj čaši. Ruka joj se tresla dok ga je stavljala na Grejsin poslužavnik. „Vau“, rekla je Grejs.

Sintija nije odreagovala na ćerkin izraz zahvalnosti. Pogledala me je i rekla:

„To je on.“ „Sin.“ „To mi je brat.“ „Ma, daj, Sin, to nije Tod.“ „Dobro sam ga osmotrila. To je on. Sigurna sam da je to moj brat kao što sam sigurna da Grejs sedi ovde.“ Grejs nije više gledala u sladoled. „Brat ti je ovde?“ Iskreno se zainteresovala. „Tod?“ „Samo nastavi da jedeš svoj sladoled“, rekla je Sintija. „Znam kako se zove“, rekla je Grejs. „A tata ti se zvao Klejton, a mama Patrisija.“ Izbrbljala je njihova imena kao da je bilo školsko vežbanje. „Grejs!“, brecnula se Sintija.

Osetio sam da mi je srce počelo da lupa. Ovo je moglo samo da postane gore. „Popričaću sa njim.“ Bingo. „Ne smeš“, rekao sam. „Vidi, nema nikakve logike da je to Tod. Za ime božje, da se tvoj brat tek tako šetka okolo, ide u tržni centar, jede kinesku hranu u javnosti, zar ne misliš da bi stupio u kontak sa tobom? A i on je tebe primetio, takođe. Tamo si praktično izigravala inspektora Kluzoa, vrteći se oko njega tako da nije moglo da bude manje očigledno. To je samo neki tip koji donekle podseća na tvog brata. Odeš li do njega i kreneš li da pričaš s njim kao da je Tod, pošize...“ „On odlazi“, rekla je Sintija, s dozom panike.

Uzvrpoljio sam se. Čovek je već ustao, obrisavši usta poslednji put salvetom, zgužvavši je rukom i bacivši je na poslužavnik. Ostavio je poslužavnik tu, ne ponevši ga do kante za smeće i krenuo u pravcu toaleta. „Ko je inspektor Kluzu?“, pitala je Grejs. „Ne možeš da ga pratiš do klonje“, upozorio sam Sintiju.

Sedela je nepomično, posmatrajući tog čoveka dok je išao hodnikom koji je vodio ka muškim i ženskim toaletima. Morao je da izađe odande, a njoj nije smetalo da sačeka. „Jel' ideš u muški ve-ce?“, pitala je Grejs mamu. „Jedi svoj sladoled", ponovila je Sintija. Žena u plavom kaputu za susednim stolom je mrljavila po svojoj salati, pretvarajući se da nas ne sluša.

Osetio sam da imam samo par trenutaka da ubedim Sintiju da ne radi nešto zbog čega će zažaliti. „Seti se šta si mi rekla kad sam te upoznao, da stalno viđaš ljude za koje

misliš da bi mogli biti tvoja porodica." „Ubrzo će morati opet da se pojavi. Osim ako ne postoji drugi izlaz. Jel’ postoji drugi izlaz tamo?“ „Ne verujem", rekao sam. „Sasvim je normalno da se ovako osećaš.

Provela si ceo život tražeći ih. Sećam se da sam pre više godina gledao emisiju Larija Kinga i u njoj je bio taj neki lik čijeg je sina ubio O.DŽ. Simpson, mislim da se zvao Goldman, i rekao je Lariju da mu se dešavalo da vozi i da vidi nekoga kako vozi ista kola koja je vozio njegov sin, i da bi krenuo za tim kolima, da bi video vozača, čisto da se uveri da to nije njegov sin, iako je znao da je mrtav, da nema nikakve logike...“ „Ti ne znaš da li je Tod mrtav“, rekla je Sintija. „U pravu si. Nisam hteo da to tako zvuči. Sve što hoću da kažem je...“ „Eno ga. Ide ka liftu.“ Odmah je ustala i krenula. „Do kurca“, rekao sam. „Tata!“, rekia je Grejs.

Okrenuo sam se ka njoj. „Ostani ovde i ne mrdaj, razumeš?“ Klimnula je glavom, dok joj je kašika stajala nepomično na putu ka ustima. Žena za susednim stolom je ponovo bacila pogled na nas i uhvatio sam joj pogled. „Izvinite", rekao sam, „al jel’ biste mogli da mi pripazite na ćerku samo na sekund?“ Zurila je u mene, u nemogućnosti da bilo šta kaže. „Samo nekoliko minuta“, rekao sam, pokušavajući da je ubedim, zatim sam ustao, ne davši joj šansu da odbije.

Pošao sam za Sintijom. Uspeo sam da spazim glavu tog čoveka koji se gubio iz vida, koga je ona jurila, dok se on spuštao pokretnim stepenicama.

Sprat sa hranom je bio dupke pun ljudi, tako da je to usporilo Sintiju i između nje i tog čoveka bilo je oko pet Ijudi kad je ona stala na pokretne stepenice, a još pet ljudi između Sintije i mene.

Kad je čovek sišao sa stepenica, počeo je ubrzano da hoda u pravcu izlaza.

Sintija se napinjala da zaobiđe par ljudi ispred sebe, ali oni su obazrivo održavali ravnotežu dečijih kolica na stepenicama, tako da nije uspela.

Kad je stigla do kraja, dala se u trk za njim, koji se nalazio skoro blizu vrata. „Tode!“, viknula je. Čovek nije odreagovao. Gurnuo je prva vrata, ne pridržavši ih, odgurnuo i druga i nastavio ka parkingu. Skoro pa sam bio sustigao Sintiju, kad je prošla kroz prva vrata. „Sintija“, rekao sam.

Ali, na mene nije obraćala toliku pažnju koliko na tog čoveka. Kako je

izašla, pozvala je još jednom: „Tode!“, opet bez efekta, a potom ga je zaustavila zgrabivši ga za lakat.

On se okrenuo, zaplašen ovom ženom divljih očiju koja je ostala bez daha. „Da?“, rekao je. „Oprostite“, rekla je Sintija, zastavši na sekund da uzme daha. „Ali ja mislim da Vas znam.“ Ja sam se već nalazio pored nje sada i čovek me je pogledao kao da pita: „Šta se kog đavola dešava?“ „Ne bih rekao“, rekao je čovek polako. „Vi ste Tod“, rekla je Sintija. „Tod?“ Odmahnuo je glavom. „Gospođo, žao mi je, ali ja ne znam o čemu...“ „Znam ko ste“, rekla je Sintija. „Vidim svog oca u Vama. U Vašim očima.“ „Ja se izvinjavam“, rekao sam čoveku. „Moja žena misli da ličite na njenog brata. Nije ga videla dugo vremena “ Sintija me je ljutito pogledala. „Ne ludim“, rekla je. Čoveku se obratila: „U redu, ko ste onda, ustvari?

Recite mi ko ste.“ „Gospođo, ne znam koji je Vaš jebeni problem, ali ne uplićite me u to, u redu?“ Pokušao sam da stanem između njih dvoje, i koristeći najblaži glas koji sam mogao, rekao sam čoveku: „Verujte mi, razumem da mnogo tražimo od Vas, ali možda ako biste mogli da kažete mojoj ženi ko ste, to bi joj pomoglo da se smiri.“ „Ovo je suludo“, rekao je. „Ja ne moram to da uradim.“ „Vidite?“, rekla je Sintija. „To ste Vi, ali iz nekog razloga nećete to da priznate.“ Povukao sam Sintiju u stranu i rekao joj: „Daj mi minut“. Zatim sam se okrenuo ka čoveku i rekao: „Porodica moje žene je nestala pre mnogo godina. Nije videla brata godinama, a Vi, očigledno, ličite na njega. Razumeću ako odbijete, ali ako biste mi pokazali neki svoj dokument, vozačku dozvolu ili nešto drugo, bili biste nam od velike pomoći.

To bi zatvorilo ovu priču jednom za svagda.

Proučavao je moje lice na trenutak. „Njoj je potrebna pomoć, svesni ste toga“, rekao je.

Nisam odgovorio.

Konačno, uzdahnuo je, odmahnuo glavom i izvadio novčanik iz zadnjeg džepa. Otvorio ga je i izvukao plastičnu karticu. „Evo“, rekao je, dajući mi je.

To je bila vozačka dozvola Džeremija Sloana iz države Njujork, čija je adresa bila u Jangztaunu. Njegova slika je bila tu.

„Mogu li da je pozajmim za trenutak?“, upitao sam. Klimnuo je glavom.

Prišao sam Sintiji i dao joj je. „Pogledaj.“ Uzela je dozvolu nesigurno između palca i kažiprsta, proučavajući je kroz nalet suza. Oči su joj lutale od slike na dozvoli do čoveka ispred nje. Tiho, vratila mu je vozačku dozvolu. „Veoma mi je žao“, rekla je. „Ja ...veoma mi je žao.“ Čovek je uzeo vozačku dozvolu, ubacio je u novčanik, odmahnuo glavom s gađenjem, promrmljao nešto za sebe, iako, jedina reč koju sam uspeo da čujem je bila „lujka“, i uputio se ka parkingu. „Hajde, Sin“, rekao sam. „Idemo po Grejs.“ „Grejs?“, rekla je. „Ostavio si Grejs?“ „Ona je s nekim", rekao sam. „U redu je.“ Ali ona se trčeći vratila u tržni centar, prošavši glavni deo i nastavivši uz stepenice. Ja sam bio odmah iza nje i probijali smo se kroz lavirint zauzetih stolova do mesta gde smo mi ranije ručali. Tu su bila tri poslužavnika sa nepojedenim supama u stiroporskim činijama, sendviči i ono što je ostalo od Grejsinog Mek obroka.

Grejs nije bila tu. Žena u plavom kaputu nije bila tu. „Gde do đavola...“ „O, bože“, rekla je Sintija. „Ostavio si je ovde? Ostavio si je ovde samu?” „Kad ti kažem, ostavio sam je ovde sa tom ženom, koja je sedela upravo ovde.“ Hteo sam da joj kažem da ona nije otišla da se bori sa vetrenjačama, ja se ne bih suočio sa izborom da ostavim Grejs samu. „Mora da ja ovde negde“, rekao sam. „Ko je ta žena?“, pitala je Sintija. „Kako izgleda?“ „Ne sećam se. Hoću da kažem, to je neka starija žena. Na sebi je imala plavi kaput. To je samo bila neka žena koja je ovde sedela.“ Ostavila je nepojedenu salatu na poslužavniku, zajedno sa kartonskom čašom pepsija ili koka-kole. Delovalo je kao da je sve ostavila u žurbi. „Obezbeđenje", rekao sam, pokušavajući da obuzdam paniku. „Mogu da potraže jednu ženu u plavom kaputu sa jednom devojčicom...“ Pogledom sam tražio nekog službenika na spratu sa hranom. „Jeste li videli našu devojčicu?“, Sintija se raspitivala kod ljudi za drugim stolovima. Oni su se osvrtali, sa zbunjenim izrazima lica, i slegnuli ramenima. „Osam godina stara? Sedela je baš ovde?“ Preplavio me je osećaj bespomoćnosti. Osvrnuo sam se u pravcu Mekdonaldsa, razmišljajući da ju je žena namamila obećanjem da će dobiti još jedan sladoled. Ali Grejs sigurno nije nasela na to. Imala je samo osam godina, ali je bila informisana o svim opasnostima po decu u javnosti.

Sintija, koja je stajala na sred sprata punog ljudi, počela je da doziva našu ćerku. „Grejs!“, vikala je. „Grejs!“ A potom, iza mene se čuo neki glas. „Ej, tata “ Brzo sam se okrenuo. „Zašto se mama dere?“, pitala je Grejs. „Gde si ti, do đavola?“, pitao sam. Sintija nas je zapazila i dotrčala. „Sta se desilo sa onom ženom?“ „Zazvonio joj je mobilni i rekla je da mora da ide“, rekla je Grejs, kao da se ništa nije desilo. „A onda sam morala da odem do ve-cea. Rekla sam ti da mi se išlo.

Nemojte da šizite.“ Sintija je zgrabila Grejs, držeći je toliko blizu sebe da je mogla da je uguši.

Ako sam i sumnjao u to da treba da zadržim za sebe informaciju da je Tes primala pare od neke nepoznate osobe, sa tim je bilo gotovo. Ovoj porodici nije trebalo još haosa.

Niko nije progovorio sve vreme puta.

Kad smo stigli, svetlo na telefonu za poruke je treperilo. Bila je to jedna od producentkinja Krajnjeg roka. Nas troje je stajalo u kuhinju, slušajući je kako kaže da im se neko javio. Neko ko je tvrdio da zna šta se možda dogodilo Sintijinim roditeljima i bratu.

Sintija ih je odmah pozvala, sačekavši da pronađu producentkinju, koja je otišla na kratko po kafu. Konačno, producentkinja se javila. „Ko je u pitanju?“, pitala je Sintija, ostavši bez daha. „Jel’ moj brat?“ „Ne“, rekla je producentkinja. Nije bio njen brat. Javila se neka žena, koja je bila vidovita ili nešto slično tome. Ali delovala je jako uverljivo, koliko su mogli da procene.

Sintija je spustila slušalicu i rekla: „Neka vidovita žena kaže da zna šta se desilo.“ „Strava", rekla je Grejs.

Da, fenomenalno, pomislio sam. Neka vidovita žena. Apsolutno fenomenalno, da popizdiš.

11 „Mislim da bi bar trebalo da saslušamo šta ima da kaže", rekla je Sintija.

To je bilo te večeri, ja sam sedeo za kuhinjskim stolom, ocenjivao radove, pokušavajući da se skoncentrišem. Sintija nije mogla da misli ni na šta drugo otkad nam je producentkinja rekla za tu vidovitu ženu. S druge strane, ja tome nisam pridavao neku važnost.

Nisam imao mnogo toga da kažem za vreme večere, ali kad je Grejs otišla u svoju sobu da završava svoj domaći, Sintija, koja je bila okrenuta leđima dok je punila mašinu za pranje suđa, je rekla: „Treba da pričamo o ovome.” „Ne vidim o čemu ima da se priča“, rekao sam. „Znači, jedna vidovita žena je nazvala emisiju. To je malo bolja varijanta od onog lika koji je smatrao da je tvoja porodica nestala u nekom procepu vremena. Možda će sada ova žena imati neku viziju njih kako jašu na brontosaursu ili tako nešto, ili kako voze kola Flinstonovih.“ Sintija se okrenula. „To si rekao sa puno mržnje“, rekla je.

Podigao sam pogled sa jednog bednog sastava o Vitmanu. „Šta?“ „To što si rekao. Rekao si sa puno mržnje. Mrzovoljan si.“ „Nisam.“ „I dalje si nadrndan na mene. Zbog ovoga danas. Zbog onoga što se desilo u tržnom centru.“ Nisam ništa rekao. Imalo je nešto istine u tome što je rekla. Ovo sam hteo da kažem dok smo se vraćali kući, ali nisam bio sposoban za to. Da mi je svega dosta. Da je vreme da Sintija nastavi sa svojim životom. Da treba da prihvati činjenicu da njenih roditelja nema, da njenog brata nema, da se ništa nije promenilo samo zato što je prošlo dvadeset pet godina otkad su nestali ili zato što se neka drugorazredna informativna emisija zainteresovala za taj slučaj. Da, iako, je možda izgubila jednu porodicu pre toliko godina, što je nesumnjivo tragično, sada ima drugu porodicu, i da ako nije spremna da u ovom trenutku živi za nas, umesto u prošlosti za porodicu koja je najverovatnije nestala, onda...

Ali nisam ništa rekao. Nisam mogao da nateram sebe da sve to kažem. A ipak, kada smo stigli kući, shvatio sam da ne mogu da je utešim. Potom me je poziv „vidovite žene“, uz posredovanje Krajnjeg roka, samo još više razbesneo.

Otišao sam u dnevnu sobu, uključio TV i vrteo kanale, ne zadržavajući se ni na jednom duže od tri minuta. Sintiju je uhvatila manija čišćenja, usisavanja,

pranja kupatila, slaganja konzervi sa supom u špajzu. Radila je sve samo da bude zauzeta i da ne može da priča sa mnom. Svađa između nas nije donela nikakvo dobro, ali je barem kuća na kraju bila spremna da se nađe na stranicama časopisa Kuća stil.

Umesto toga, rekao sam: „Nisam nadrndan”, prelistavši palcem gomilu papira koju je trebalo da pregledam. „Znam te“, rekla je. „I znam kada si besan. Krivo mi je zbog toga što se desilo. Krivo mi je zbog tebe, krivo mi je zbog Grejs. Krivo mi je zbog tog čoveka, zbog onoga šta sam mu priredila. Osramotila sam se, osramotila sam sve nas. Šta još hoćeš od mene? Šta još treba da kažem? Zar ne idem kod dr Kincler? Šta hoćeš da uradim? Da idem svake nedelje, umesto svake dve?

Hoćeš da me staviš na neke pilule, nešto što će da mi otkloni bol, da učini da zaboravim sve što mi se ikada desilo? Jel' bi te to usrećilo?“ Bacio sam svoj crveni marker. „Pobogu!“ rekao sam. „Bio bi srećniji kad bih samo otišla, zar ne?“, pitala je Sintija. „To je besmislica.“ „Ne možeš više ovo da podneseš, i znaš šta? Ne mogu ni ja. I meni je dosta svega. Misliš da se meni sviđa ta ideja da se nađem sa nekom vidovitom ženom? Misliš da ne znam koliko to deluje očajnički? Kako to mene predstavlja kao jadnicu, koja ide tamo i treba da sluša šta ona ima da kaže? Ali, šta bi ti uradio? Šta da se radi o Grejs?“ Pogledao sam je. „Nemoj čak ni da pominješ to.“ „Šta kad bismo nju izgubili? Šta kad bi ona jednog dana nestala? Zamisli da je nema mesecima, godinama? A ne postoji nikakav trag koji bi ukazao gde bi mogla biti?“ „Ne želim da slušam da o tome“ rekao sam. „I onda, zamisli, pozove te tamo neka osoba koja kaže da joj se javlja nešto, šta god, da je videla Grejs u snovima, da zna gde je. Hoćeš da mi kažeš da bi odbio da je slušaš?“ Škrgutao sam zubima i pogledao na drugu stranu. „Zar bi tako postupio? Zato što ne bi želeo da ispadneš budala? Zato što bi se uplašio da se ne osramotiš, da ne deluješ očajno? Ali šta ako, ako postoji i šansa jedan prema milion da možda ta osoba zna nešto? Šta ako ona uopšte i ne bi bila vidovita, samo mislila da jeste, ali je stvarno videla nešto, neki trag koji je protumačila kao viziju ili nešto slično tome? I šta ako bi otkrivanje toga zaista vodilo do nje?“ Stavio sam glavu u ruke, a oči su mi se zalepile za:

„Najpoznatije delo gospodina Vitmana je Vlati trave, za koje mnogi misle da se verovatno radi o marihuani, ali nije tako, mada je teško poverovati da tip koji je napisao nešto poput Ja pevam električnom telu, nije bio barem nekad navaren.“ Sledećeg dana, kada sam naleteo na Loren Vels, primetio sam da nije nosila trenerku, što je inače bio njen običaj. Imala je udobnu crnu majicu i par dizajniranih farmerki. Sintija bi mogla sa dvadeset koraka razdaljine da pogodi koje su. Gledali smo Idola jedno veče na našem malom ekranu loše rezolucije, kad je pokazala na jednu takmičarku koja je odkreštala svoju verziju pesme Beti Midler, Wind Beneath My Wings, i rekla: „Ona nosi Sevnz.“ Nisam znao da li je Loren nosila Sevenz ili ne, ali lepo je izgledala, i dečaci su krivili svoje vratove, zagledajući je otpozadi, dok je išla hodnikom.

Ja sam dolazio sa druge strane i zaustavila me je. „Kako ide danas?“, pitala me je. „Bolje?“ Nisam mogao da se setim da sam joj, poslednji put kad smo razgovarali, rekao da se osećam ikako drugačije sem savršeno. Ipak, rekoh: „Da, dobro sam. Ti?“ „Dobro“, rekla je. „Mada, malo je faliio da uzmem slobodan dan. Devojka koja je išla sa mnom u četvrti razred srednje škole je poginula u saobraćajnoj nesreći u Hartfordu, pre par dana, i to mi je rekla jedna druga drugarica s kojom kontaktiram preko MSN-a, i tako sam se osetila loše .“ „Znači, bila ti je bliska?“, pitao sam.

Loren je neodlučno slegnula ramenima. „Pa, bile smo isti razred. Trebalo mi je par minuta da se setim ko je kad mi je drugarica spomenula njeno ime. Nismo se u suštini družile, niti išta slično tome. Sedela je iza mene na par časova. Ali, ipak je to šok, znaš, kada se nešto tako desi nekome koga znaš. Tera te na razmišljanje, da drugačije posmatraš svet, zbog čega zamalo nisam došla na posao danas.“ „Drugačije posmatraš svet“, rekao sam, bez ubeđenja da je Lorenina teška situacija iziskivala izlive saučešća. „Takve stvari se dešavaju." Osećam se loše, kao i bilo ko drugi, kad neko pogine u saobraćajnoj nesreći, ali Loren je traćila moje vreme izlaganjem jednog tragičnog slučaja koji je zadesio nekoga koga, ne samo da ni ja nisam znao, već koga, to je postajalo očigledno, nije ni ona tako dobro znala.

Deca su jurila pored nas, mimoilazila nas i vrtela se oko nas kako smo nas dvoje stajali u sredini hodnika. „Pa“, rekla je Loren. „Kakva je u stvari?“ „Ko?“ „Paula Maloj“, rekla je Loren. „Iz Krajnjeg roka. Jel’ isto tako prijatna kao što deluje na televiziji? Jer deluje veoma prijatno “

„Ima čudesne zube“, rekao sam. Ispružio sam ruku, dodirnuo joj ruku i pomerio je ka zidu sa ormarićima, kako ne bismo blokirali saobraćaj. „Čuj, hm, ti i gospodin Keraderz ste prilično bliski, zar ne?“, pitala je. „Roli i ja? Da, znamo se dugi niz godina.“ „Malo me je sramota da ovo pitam, ali pre neki u dan u zbornici, on je bio tamo, i, pa, mislim da je možda, hoću da kažem, dali je spomenuo da me je video kako stavljam nešto u tvoj pretinac, a zatim to vadim?“ „Hm, pa, on...“ „Zato što, u redu, ja jesam bila stavila nešto unutra, ali onda sam razmislila, i učinilo mi se kao loša ideja, tako da sam to izvadila, al’ sam onda pomislila, e divno, ako me je gospodin Keraderz, Roland, video, onda će verovatno reći tebi u svakom slučaju, a zatim sam pomislila, sranje, bolje da sam to ostavila tamo, jer bi tad barem znao šta je pisalo, umesto da se pitaš šta je pisalo..." „Loren, ne brini o tome. Nije bitno." Nisam bio siguran da želim da znam šta je pisalo. Nisam hteo još komplikacija u svom životu u tom trenutku. I bio sam siguran da nisam hteo komplikacije sa Loren Vels, čak iako, ostatak mog života ostane gladak ko staklo. „To je samo bila poruka za tebe i Sintiju, poziv da svratite neki put. Mislila sam da pozovem još neke prijatelje i pomislila da bi to možda opustilo i vas dvoje, pored svega što vas muči. A onda sam pomislila da sam možda navalentna, razumeš?" „Pa, to je jako lepo od tebe“ rekao sam. „Možda nekom prilikom.“ Misleći u sebi, ma nema šanse. „U svakom slučaju", rekla je Loren, dok su njene obrve poskočile na sekund. „Jel' ideš u tržni centar ’Post' večeras? Neke zvezde iz poslednjeg Survajvera će davati autograme „Nisam imao pojma“, rekao sam. „Ja idem“, rekla je. „Moraću da propustim to. Sintija i ja, mi moramo da idemo u Njuhejven.

U vezi TV emisije. Ništa značajno. Samo prave nastavak.“ Odmah sam zažalio što sam joj to spomenuo.

Ona se razvedrila i rekla: „Moraćeš da mi pričaš o tome sutra.“ Samo sam se nasmešio, rekao da moram da idem na čas i kako sam se odvojio od nje, svanulo mi je.

Večerali smo ranije kako bismo imali vremena da se odvezemo do filijale Fox-a u Njuhejvenu, a i planirali smo da nađemo bebisiterku za Grejs, ali Sintija je rekla da je zvala, ali da nijedna od naših stalnih bebisiterki nije bila

slobodna. „Mogu da ostanem sama kod kuće“, rekla je Grejs, dok smo se mi spremali da krenemo. Grejs nikada nije ostajala sama kod kuće i sigurno nismo nameravali da je prvi put ostavimo samu. Možda za pet, šest godina. „Neće moći, druškane", rekao sam. „Ponesi svoj Kosmos ili neki domaći, nešto da radiš dok smo tamo „Zar ne mogu da čujem šta će ta žena da kaže?“, pitala je Grejs. „Ne“, rekla je Sintija, pre nego što sam uspeo da kažem istu stvar.

Sintija je bila razdražena tokom večere. Mene je prošla moja nadrndana faza, tako da ja nisam imao veze s tim. Pripisao sam to nervozi zbog toga šta bi ta vidovita žena mogla da kaže. Čitanje dlana, predviđanje budućnosti, postavljanje tarot karti ispred osobe može da bude zabavno, čak i kad ne verujete u to. Tako je u normalnim okolnostima. Ovo će biti drugačije. „Žele da ponesem jednu od kutija za cipele“, rekla je Sintija. „Koju?“ „Bilo koju. Kaže da joj je samo potrebno da je uzme u ruke, ili da možda uzme neke stvari iz nje, da oseti još vibracija ili čega god iz prošlosti.“ „Važi“, rekao sam. „I pretpostavljam da će sve da snimaju?“ Sintija je rekla: „Ne znam kako možemo da im zabranimo. Njihova priča je dovela do ove žene. Želeće da isprate sve do kraja.“ „Jel' znamo ko je ona?“, pitao sam. „Kajša“, rekla je Sintija. „Kajša Silan.“ „Stvarno." „Pogledala sam na internetu“, rekla je Sintija, a zatim dodala: „Ima svoju veb stranicu." „Ma kladim se da ima“, rekao sam i snuždeno se nasmešio. „Budi fin“, rekla je Sintija.

Svi smo bili u kolima, isparkiravali smo se sa prilaznog puta, kad je Sintija rekla: „Stani! Ne mogu da verujem. Zaboravila sam kutiju za cipele.“ Bila je već izvadila iz ormara jednu od njenih kutija porodičnih uspomena i ostavila je na kuhinjskom stolu da je ne bi zaboravila. „Idem po nju“, rekao sam, uparkiravajući kola.

Ali Sintija je već bila izvadila svoje ključeve iz tašne i otvorila vrata kola. „Tu sam za minut", rekla je. Posmatrao sam je dok je išla prilaznim putem, otključala vrata i utrčala unutra, ostavivši kijučeve da vise u bravi. Činilo se da je bila unutra neko vreme, duže nego što je potrebno da se uzme kutija cipela, pa se opet pojavila sa kutijom ispod pazuha. Zaključala je kuću, izvadila ključeve iz brave i vratila se u kola. „Zašto ti je trebalo toliko dugo?“, pitao sam.

„Uzela sam advil“, rekla je. „Glava mi puca.“ U televizijskoj stanici, producentkinja sa konjskim repom nas je dočekala na recepciji i odvela nas u studio namešten za tokšou, sa kaučom, par stolica, nekoliko veštačkih biljaka i nekom kičerastom rešetkastom pozadinom.Paula Maloj je bila tamo i dočekala je Sintiju kao staru prijateljicu, izlučujući šarm poput rane koja curi. Sintija je bila rezervisana. Pored Paule je stajala jedna crnkinja, rekao bih u kasnim četrdesetim, besprekornog izgleda u mornarskoplavom odelu. Pitao sam se da li je i ona producentkinja, ili možda menadžer TV stanice. „Želela bih da vam predstavim Kajšu Silan“, rekla je Paula.

Pretpostavljam da sam očekivao neku ženu ciganskog izgleda, ili u tom nekom fazonu. Neko dete cveća, recimo. Nekoga u šarenoj suknji do poda, a ne nekoga ko bi mogao da predsedava sastankom osoblja. „Drago mi je“, rekla je Kajša, rukujući se sa nama. Zapazila je nešto u mom pogledu i rekla: „Očekivali ste nekoga drugačijeg“. „Možda", rekao sam. „A ovo mora da je Grejs“, rekla je, sagnuvši se da se rukuje sa našom ćerkom. „Zdravo“, rekla je Grejs. „Jel’ možemo negde da ostavimo Grejs?“, pitao sam.

Grejs je pitala: „Jel’ mogu da ostanem?" Pogledala je u Kajšu. „Jeste li Vi kao videli mamine roditellje u nekoj viziji ili tako nešto?“ „Možda u, kako je zovete, zelenu salu?“ Prekinuo sam ih. „Zašto je zelena?“, pitala je Grejs dok ju je neki pomoćnik odvodio.

Pošto su našminkali Sintiju i Kajšu, smestili su ih na kauč, i kutiju za cipele između njih dve. Paula se smestila u stolicu preko puta njih, dok su se kamere bešumno okretale, menjajući ugao. Povukao sam se u mračni deo studija, dovoljno daleko da ne smetam, ali dovoljno blizu da posmatram.

Paula je napravila uvod, prepričala priču koju su emitovali pre par nedelja.

Kasnije, moći će da montiraju nastavak. Potom je obavestila publiku o iznenadnom razvoju slučaja. Jedna vidovita žena se javila, jedna žena koja je verovala da može da da uvid u nestanak porodice Bidž 1983. godine. „Videla sam vašu emisiju‘, rekla je Kajša Silan, tihim i prijatnim glasom. „I naravno, bila mi je zanimljiva. Ali nisam razmišljala toliko o njoj posle toga. A zatim, posle par nedelja, pomagala sam mušteriji da stupi u kontakt sa jednim nestalim rođakom, ali nisam imala uspeha, kakvog obično imam. Kao da je bilo nekih smetnji, kao da sam koristila jednu od onih starih telefonskih linija, kad se neko drugi javlja, dok vi pokušavate da zovete." „Fascinantno“, uzdahnula je Paula. Sintija je ostala ravnodušna.

„I čula sam taj ženski glas koji mi je rekao: ’Molim vas, prenesite mojoj ćerki poruku.“ „Stvarno? I kako se predstavila?" „Rekla je da joj je ime Patrisija “ Sintija je zatreptala. „I šta je još rekla?“ „Rekla je da želi da kontaktiram njenu ćerku Sintiju “ „Zašto?“ „Nisam skroz sigurna. Mislim da je htela da je kontaktiram kako bih saznala više. Zato sam htela“, nasmešila se Sintiji, „ da ponesete neke uspomene, kako bih mogla da bolje shvatim šta se desilo, držeći ih u rukama.“ Paula se nagnula ka Sintiji. „Vi ste poneli nešto, zar ne?“ „Da“, rekla je Sintija. „Ovo je jedna od kutija za cipele koju sam Vam pre pokazala. Slike, stari isečci iz novina, svašta ponešto. Mogu da Vam pokažem šta ima unutra i...“ „Ne“, rekla je Kajša. „To neće biti potrebno. Ako biste mi samo dali celu kutiju.. “ Sintija joj je dozvolila da je uzme i da je stavi na krilo. Kajša je stavila ruke sa obe strane kutije i zatvorila oči. „Osećam veliku energiju koja izbija odavde", rekla je.

Ma daj, jebote, pomislio sam. „Osećam... tugu. Toliko mnogo tuge." „Šta još osećate?“, pitala je Paula.

Kajša se namrštila. „Javlja mi se... da će te uskoro naići na jedan znak.“ “Jedan znak?“, rekla je Sintija. „Kakav znak?“ „Jedan znak... koji će Vam pomoći da odgovorite na pitanja. Mislim da ne mogu više da Vam kažem “ „Zašto?“, upita Sintija. „Zašto?“, upita Paula.

Kajša je otvorila oči. „Ja... Želim da isključite kamere na kratko.“ „A?“, reče Paula. „Momci? Jel’ možemo da prekinemo na minut?“ „U redu“, rekao je jedan od snimatelja. „Šta je problem, Kajša?“ „O čemu se radi?“, upita Sintija uznemireno. „Šta je to što niste hteli da kažete pred kamerama? Nešto u vezi sa mojom majkom? Nešto što je ona htela da Vi meni kažete?“ „Tako nešto“, rekla je Kajša. „Ali, pre nego što nastavimo, htela sam da nešto raščistimo. Koliko ću biti plaćena za ovo?“

Počelo je. „Hm, Kajša“, rekla je Pauia. „Mislim da smo Vam to objasnili. Mi Vam pokrivamo troškove, obezbedićemo Vam noć u hotelu ako je to potrebno, znam da ste došli čak iz Hartforda, ali Vas ne plaćamo za usluge u bilo kom profesionalnom smislu.“ „Ja tako nisam razumela“, rekla je, sada već pomalo ogorčeno. „Imam neke veoma važne informacije za ovu damu, i ako želite da ih čujete, želim novčanu nadoknadu za to.“ „Zašto joj ne kažete šta imate da kažete, pa posle ćemo lako?“, predložila je Paula.

Približio sam im se i uhvatio Sintijin pogled. „Dušo“, rekao sam, pomerivši glavu u stranu, što je međunarodnopoznata gestikulacija za „idemo“.

Klimnula je glavom, bez pogovora, otkačila mikrofon sa bluze i ustala. „Kuda ste krenuli?", pitala je Paula. „Brišemo odavde“, rekao sam. „Kako to mislite?", pitala je Kajša, ljuto uvređena. „Kuda ste krenuli?

Gospodo, ako ova emisija neće da plati da čujete šta znam, možda bi to trebalo Vi da uradite."

Sintija je rekla: „Neću da dozvolim da me više prave budalom.“ „Hiljadu dolara“, rekla je Kajša. „Reći ću Vam šta mi je Vaša majka rekla da Vam prenesem za hiljadu dolara."

Sintija je obilazila kauč. Ispružio sam ruku da dohvatim njenu. „U redu, sedamsto dolara!“, rekla je Kajša, dok smo tražili prolaz do zelene sale. „Zaista ste nemogući", rekla je Paula Kajši. „Mogli ste da budete na televiziji. To Vam je prava besplatna reklama u svetu, ali Vi ste morali da nas ucenjujete za par stotina dolara.“ Kajša je uputila Pauli zloban pogled, gledajući joj kosu. „Očajno su te ofarbali, kučko.“ „Bio si u pravu", rekla je Sintija, na putu ka kući.

Odmahnuo sam glavom. „Dobro si postupila što si onako izašla. Trebalo je da vidiš izraz lica one navodne spiritualistkinje kad si otkačila mikrofon. Kao da je gledala dolare koji joj nestaju pred očima Bljesak nekih farova koji su se približavali uhvatili su Sintijin osmeh. Posle bujice Grejsinih pitanja, na koja smo izbegli da odgovorimo, ona je zaspala na zadnjem sedištu. „Kakvo protraćeno veče“, rekla je Sintija.

„Nije“, rekao sam. „U pravu si za ono što si rekla, i žao mi je što sam te mučio time. Čak i da postoji šansa jedan prema milion, treba da proveriš. Eto, mi smo proverili. A sada možemo to da precrtamo i da nastavimo dalje.“ Zaustavili smo se na prilaznom putu. Otvorio sam zadnja vrata, skinuo pojas sa Grejs i poneo je kući, hodajući za Sintijom do dnevne sobe. Ona je hodala ispred mene, upalila svetla u kuhinji, dok sam ja krenuo uzu stepenice da odnesem Grejs u krevet. „Teri“, rekla je Sintija.

Obično bih na to odgovorio: „Dolazim za sekund" i poneo Grejs uz stepenice, ali bilo je nečega u glasu moje žene što je govorilo da treba da dođem u kuhinju odmah.

Tako da jesam.

Na sred kuhinjskog stola nalazio se jedan muški crni šešir. Jedan stari, iznošeni, fedora šešir izlizan od nošenja.

12 Pokušala je da se pomeri malo bliže, približila mu se najbliže što je mogla i prošaputala: „Za ime boga, da li me uopšte slušaš? Pređem ovoliki put, a ti čak nećeš ni oči da otvoriš. Misliš da je lako doći ovde? Kroz šta sve prolazim zbog tebe.

Ako se ja već iscimam, najmanje što ti možeš da uradiš je barem da ostaneš budan nekoliko minuta. Imaš ceo dan za spavanje, ja sam ovde samo na kratko. „E, pa ' da ti kažem nešto. Ti nas nećeš napustiti. Bićeš ti sa nama još neko duže vreme, to je sigurno. Kada bude vreme da odeš, veruj mi, ti ćešprvi znati za to.“ A potom, delovalo je kao da će on nešto da kaže. „Šta si rekao?", rekla je. Jedino je uspela da razume pitanje. „A , on“, rekla je. „0n nije mogao da dođe večeras.“

13 Polako sam spustio Grejs na kauč u dnevnoj sobi, stavio joj mali jastuk ispod glave i otišao pravo u kuhinju.

Kako je Sintija zurila u fedora šešir, činilo se kao da je tamo mrtav pacov.

Stajala je što je mogla dalje od stola, leđima uza zid, a iz očiju joj je izbijao strah.

Ono što me je prestravilo nije bio sam šešir. Več način na koji je on dospeo tu. „Pazi na Grejs na minut“, rekao sam. „Budi obazriv“, rekla je Sintija.

Uspeo sam se uz stepenice, upalio svetla u svim sobama i provirio u svaku. Proverio sam kupatilo, a zatim odlučio da proverim sve sobe ponovo, zagledajući u ormare i ispod kreveta. Sve je bilo u redu.

Sišao sam, otvorio vrata našeg nezavršenog podruma. Na dnu stepeništa, mahnuo sam rukom, uhvatio konopac i upalio svetiljku. „Šta vidiš?“, pitala je Sintija sa vrha stepeništa.

Video sam mašinu za pranje i sušenje veša, radnu površinu natovarenu starudijama, čitav niz skoro praznih konzervi sa bojom, jedan sklopljeni rezervni krevet. Ništa više.

Vratio sam se gore. „U kući nema nikoga“, rekao sam.

Sintija je i dalje zurila u šešir. „On je bio ovde“, rekla je. „Ko je bio ovde?“ „Moj otac. Bio je ovde.“ „Sintija, neko jeste bio unutra i jeste ostavio to na sto, ali otkud to da je to bio tvoj otac?“ „To je njegov šešir“, rekla je, mirnijim glasom nego što bih ja inače očekivao. Približio sam se stolu i ispružio ruku da ga dohvatim. „Ne diraj ga!“, rekla je. „Neće me ujesti“, rekao sam, i zgrabio ga za za jedan vrh pakom i kažiprstom, a zatim ga uhvatio sa obe ruke, okrećući ga, zagledavši ga iznutra.

Nesporno, to je bio jedan stari šešir. Ivice su bile otrcane, postava potamnela tokom godina od znoja, gruba strana tkanine izlizana ne nekim mestima. „To je samo jedan šešir", rekao sam. „Pogledaj unutra“, rekla je. „Moj otac je još davno bio izgubio par šešira, uzimali su mu ih greškom u restoranima, jednom je i on uzeo tuđi, tako da je uzeo marker i napisao slovo „K“ na unutrašnjoj strani etikete. Kao Klejton.“

Prstima sam opipao unutrašju stranu etikete, izvrnuvši je. Okrenuo sam šešir da i Sintija vidi.

Uzdahnula je. „O, bože.“ Napravila je tri nesigurna koraka ka meni i ispružila ruku.

Ispružio sam šešir do nje i ona ga je uzela, držeći ga kao da je neki predmet iz groba kralja Tutankamona. Držala ga je neko vreme kao svetinju, a zatim ga polako približila licu. Na trenutak, mislio sam da će da ga stavi na glavu, ali unesto toga, prinela ga je nosu, da oseti njegov miris. „To je on“, rekla je.

Nisam hteo da protivrečim. Znao sam da je čulo mirisa možda najjače od svih kad se radi o prizivanju uspomena. Sećao sam se da sam išao do svoje kuće iz detinjstva kad sam odrastao, odakle smo se odselili kad mi je bilo četiri godine, i da sam tražio od tadašnjih valsnika da je malo razgledam. Oni su bili veoma predusretljivi. I dok su mi izgled kuće, škripa četvrtog stepenika na putu do drugog sprata i pogled na dvorište iza kuće sa kuhinjskog prozora bili poznati, tek kada sam nos proturio u instalacijski prolaz i osetio miris jabukovače pomešan sa vlagom, tek tada mi se skoro zavrtelo. U tom trenutku, poplava emocija je srušila branu.

Tako da sam mogao da pretpostavim šta je Sintija tada osećala dok je držala taj šešir tako blizu svog lica. Mogla je da oseti miris svoga oca.

Prosto je to znala. „On je bio ovde", rekla je. „Bio je baš ovde, u ovoj kuhinji, u ovoj kući.

Zašto, Teri? Zašto bi on došao ovde? Zašto bi ovo radio? Zašto bi ostavio ovaj prokleti šešir, a da ne sačeka da ja dođem kući?“ „Sintija", rekao sam, pokušavajući da govorim staloženo. „Recimo da to jeste šešir tvoga oca, i ako ti kažeš da jeste, ja ti verujem. Ipak, činjenica da je on ovde, ne znači da ga je tvoj otac ostavio.“ „Nigde nije išao bez njega. Svuda ga je nosio. Nosio je taj šešir poslednje noći kada sam ga videla. Nije ostao u kući. Znaš šta ovo znači, zar ne?“ Sačekao sam. „To znači da je on živ.“ „Možda, da, možda jeste tako. Ali, i ne mora da bude.“ Sintija je vratila šešir na sto, ispruživši ruku da dohvati telefon, a potom je stala, zatim opet ispružila ruku, i zatim opet stala. „Policija“, rekla je. „Oni mogu da uzmu otiske." „Sa tog šešira?", rekao sam. „Ali ti već znaš da je to šešir tvog oca. Čak i da mogu da nađu njegove otiske prstiju, šta s tim?“ „Ne“, rekla je Sintija. „Sa kvake.“ Pokazala je na ulazna vrata. „Ili sa stola.

Sa nečeg. Ako pronađu njegove otiske prstiju ovde, to će dokazati da je živ.“ Nisam bio toliko siguran za to, ali sam se složio da je dobra ideja pozvati

policiju. Neko, ako ne Klejton Bidž, onda neko drugi, je bio u našoj kući dok smo mi bili odsutni. Da li je to provala ili upad ako ništa nije bilo provaljeno?

Svakako je bio upad.

Pozvao sam policiju. „Neko... je bio u našoj kući“ rekao sam dispečeru. „Moja žena i ja smo veoma uznemireni, imamo malu ćerku i veoma smo zabrinuti.“ Kola su stigla pred kuću oko desetak minuta kasnije. Dve uniforme, čovek i žena. Proverili su da li je bilo nekih očiglednih znakova upada u kuću na vratima i prozorima, i nisu ništa našli. Grejs se naravno probudila tokom cele frke i odbijala je da ode u krevet. Čak i kada smo je poslali u njenu sobu i rekli joj da se spremi za krevet, uhvatili smo je kako, na vrhu stepeništa, pilji kroz rešetke kao maloletni zatvorenik. „Jel' nešto ukradeno?“, pitala nas je policajka, dok je njen partner stajao pored nje, zabacivši kapu i češajući se po glavi. „A, ne, barem nismo primetili", rekao sam. „Nisam detaljnije pogledao, ali se ne čini drugačije.“ „Jel' nešto oštećeno? Jel’ ima nekih znakova vandalizma?“ „Ne“, rekao sam. „Ništa od toga.“ „Trebalo bi da proverite otiske prstiju“, rekla je Sintija.

Policajac je rekao: „Gospo?“ „Otiske prstiju. Zar ih ne uzimate kad dođe do provale?" „Gospo, bojim se da nema realnih dokaza da je došlo do provale. Sve deluje u redu." „Ali, ovaj šešir smo našli ovde. To pokazuje da je neko provalio u kući.

Zakljućali smo kuću pre nego što smo izašli.“ „Hoćete da kažete“, rekao je policajac, „da je neko provalio u kuću, nije uzeo ništa, nije polomio ništa, ali je ušao ovde samo da bi ostavio onaj šešir na kuhinjski sto?“ Sintija je klimnula glavom. Mogao sam da zamislim kako je ovo delovalo pozornicima. „Mislim da bi bilo teško da dovedemo nekoga da uzme otiske“, rekla je žena. „Kada nema dokaza da je zločin počinjen.“ „Ovo je možda samo neka šala“, rekao je njen partner. „Verovatno se neko koga znate malo šali sa vama, to je sve.“ Šali, pomislio sam. Pogledaj nas, valjamo se od smeha. „Nema znakova da je neko petljao nešto sa bravom“, rekao je. „Možda je neko kome ste dali ključ da uđe ostavio ovo ovde, misleći da pripada vama.

Samo to, ništa više.“ Bacio sam pogled na malu praznu kuku gde smo obično držali rezervni

ključ. Primetio sam da ga nema pre neko jutro. „Jel’ možete da pošaljete nekog pozornika ispred naše kuće?“, pitala je Sintija. „Da motri na kuću? U slučaju da neko opet pokuša da uđe? Čisto da ga zaustavi, da vidi ko je to, a ne da ga povredi. Ne želim da povredite nikoga, ko god da je to.“ „Sin“, rekao sam. „Gospo, bojim se da nema potrebe za tim. I mi nemamo ta ovlašćenja da pošaljemo kola ispred Vaše kuće, bez čvrstog razloga“, rekla je policajka. „Ali, ako budete imali još nekih problema, obavezno nam javite.“ Posle toga su otišli. Po svoj verovatnoći su otišli u kola i dobro se ismejali na naš račun. Već sam nas video na policijskom zapisniku. Izveštaj o dojavi o čudnom šeširu. To će izazvati cerekanje u stanici.

Kad su otišli, oboje smo seli za kuhinjski sto, sa šeširom između nas, ne progovorivši ni reči.

Grejs je ušla u kuhinju, spustivši se niz stepenice bešumno, i pokazala na šešir, cereći se, i rekla: „Jel’ smem da ga nosim?"

Sintija je zgrabila šešir. „Ne“, rekla je. „Idi u krevet, dušo“, rekao sam, i Grejs se odgegala. Sintija nije ispuštala šešir iz ruku, sve dok nismo otišli u krevet.

Te noći, zureći ponovo u tavanicu, razmišljao sam o tome kako je Sintija zaboravila da, u poslednjem trenutku, ponese sa sobom njenu kutiju za cipele u TV stanicu na taj užasan susret s onom vidovitom ženom. Kako je morala da se trčeći vrati u kuću, samo na minut, dok smo Grejs i ja čekali u kolima. Kako me je prestigla, iako sam se ponudio da otrčim i donesem joj kutiju.

Zadržala se u kući dugo, duže nego što je potrebno da bi se uzela kutija.

Uzela je advil, tako mi je rekla kad se vratila u kola.

Nemoguće, rekao sam sebi, bacivši pogled na Sintiju, koja je spavala pored mene.

Ma nema šanse.

14 Imao sam pauzu između časova, tako da sam provirio u kancelariju Rolija Keraderza. „Na pauzi sam. Jel’ imaš minut?“ Roli je bacio pogled na hrpu stvari na svom stolu. Izveštaji iz uprave, o profesorima, o procenama budžeta. Davio se u papirima. „Ako ti samo treba minut, moraću da odbijem. Ali, ako ti treba najmanje sat vremena, možda bih mogao da ti pomognem.“ „Sat vremena zvuči dobro “ „Jel’ si ručao?“ „Ne.“ „Idemo do Stounbridža. Ti vozi. Možda odlučim da se razbijem.“ Navukao je svoju sportsku jaknu i rekao sekretarici da neće biti prisutan neko vreme, ali da ga zove na mobilni ako u zgradi izbije vatra. „Tako da znam da ne moram da se vraćam“, rekao je.

Njegova sekretarica je insistirala da on priča sa jednim od nadzornika, koga je ona stavila na čekanje, tako da mi je dao znak da će doći za par minuta. Izašao sam iz kancelarije, tačno presekavši put Džejn Skavulo, koja je jurcala niz hodnik verovatno na zakazano makljanje neke druge devojčice u školskom dvorištu. Šačica knjiga koju je nosila razbacala se po hodniku. „U pizdu materinu“, rekla je. „Izvini", rekao sam i sagnuo se da joj pomognem da ih pokupi. „U redu je“, rekla je, grabeći se da uzme knjige pre mene. Ali nije bila dovoljno brza. Već sam bio uzeo u ruke Foksfajer od Džojs Kerol Outs - knjigu koju sam joj ja preporučio.

Otela mi je iz ruku i strpala među ostale stvari.

Rekao sam joj: „Kako ti se sviđa?“, bez trunke prizvuka „rekao sam ti“. „Dobra je“, rekla je Džejn. „Te devojke su u opasnim problemima. Zašto ste je preporučili meni? Mislite da sam loša kao devojke u ovoj priči?“ „Te devojke nisu toliko loše“, rekao sam. „I, ne, ne mislim da si im slična.

Pomislio sam da će ti se svideti stil pisanja."

Pukao joj je balon od žvake. „Jel' mogu da Vas pitam nešto?" „Naravno." „Zašto je Vama stalo?“ „Kako to misliš?"

„Zašto je Vama stalo? Šta ja čitam, kako pišem, za ta sranja?" „Misliš da sam profesor samo da bih se obogatio?“ Delovalo je kao da će da se nasmeje, a zatim je uhvatila sebe u tome. „Moram da idem“, rekla je i otišla.

Gužva za vreme ručka se smanjila do vremena kad smo Roli i ja stigli u Stounbridž. Naručio je kokos škampe i pivo za početak, a ja sam se odlučio za gustu riblju čorbu uz dosta krekera i kafu.

Roli je pričao kako će uskoro staviti kuću u prodaju, da će im preostati dosta novca pošto kupe pokretnu kuću u Bredentonu. Preostali deo novca će staviti u banku, moći će da ga investiraju, da odu na neko egzotično putovanje. A Roli će kupiti jedan čamac kako bi mogao da peca duž reke Menati. Ponašao se kao da više nije bio direktor. Bio je na nekom drugom mestu. „Razmišljam o nekim stvarima“, rekao sam.

Roli je uzeo gutljaj piva „Sem Adams“. „Jel’ se radi o Loren Vels?“ „Ne“, rekao sam, iznenađeno. „Zašto si pomislio da hoću da pričam o Velsovoj?“ Slegnuo je ramenima. „Primetio sam da si pričao s njom u hodniku.“ „Njoj fali neka daska“, rekao sam.

Roli se nasmešio. „Iako joj fali daska, lepo je spakovana.“ „Ne znam o čemu se radi. Mislim da smo u njenom svetu Sintija i ja dostigli neku vrstu statusa poznatih ličnosti. Loren mi se retko obraćala sve dok se nismo pojavili u toj emisiji.“ „Mogu li da dobijem autogram?“, pitao je Roli. „Nosi se“, rekao sam. Ućutao sam na minut, kao da šaljem signal da menjam temu, i rekao: „Znaš, Sintija te je oduvek doživljavala kao ujaka. Znam da si vodio računa o njoj posle svega što se desilo. Tako da osećam da mogu da ti se obratim kad hoću da pričam o njoj, kad postoji problem.“ „Pucaj.” „Počinjem da se pitam da li Sintija gubi razum.“ Roli je spustio čašu piva na sto i obliznuo se. „Zar vas dvoje već ne idete kod psihijatra, kako se zove, Krinkle ili tako nešto?“ „Kincler. Da. Skoro svake druge nedelje.“ „Jel’ si pričao sa njom o tome?“ „Ne. Zeznuto je. Hoću da kažem, ponekad priča samo sa jednim od nas dvoje. Tad bih mogao da to spomenem. Ali, ne radi se o jednoj stvari. Kao da

je više stvari stopljeno u jednu.“ „Kao na primer?“ Ispričao sam mu. O tome kako strepi zbog braon kola. O pozivu jedne nepoznate osobe koja joj je poručila da su joj roditelji oprostili, a kako je ona slučajno izbrisala broj telefona. O tome kako je jurila za jednim tipom u tržnom centru, misleći da joj je brat. O šeširu na sred stola. „Šta?“, rekao je Roli. „Klejtonov šesir?” „Da“, rekao sam. „Očigledno. Hoću da kažem, pretpostavljam da je mogla da ga drži sakrivenog u kutiji sve ove godine. Bez obzira na to, on jeste imao taj mali markirani inicijal - prvo slovo njegovog imena - unutra, ispod postave.“ Roli se zamislio nad tim. „Ako je mogla da ostavi šešir tamo, mogla je i sama da dopiše taj inicijal."

To mi nije palo na pamet. Sin je meni dala da pogledam da li je bilo inicijala, umesto da je ona uzela šešir i pogledala sama. Njen šokiran izraz lica je bio uverljiv.

Ali, pretpostavljam da je to što je Roliju palo na pamet bilo moguće. „I čak i ne mora da bude šešir njenog oca. Može da bude bilo kakav šešir.

Mogla je da ga kupi u prodavnici polovne odeće i da kaže da je njegov."

Roli me je gledao kao da sam jedan od njegov tupavih srednjoškolaca. „I mogla je da da tebi da pomirišeš, takođe, da potvrdi. Ali, to ne dokazuje ništa.“ „Možda sve izmišlja“, rekao sam. „Ne mogu da verujem da su mi misli tako daleko otišle.“ „Sintija mi se ne čini kao neko ko je mentalno nestabilan", rekao je Roli. „Možda kad bi bila pod ogromnim stresom, tad da. Ali da je sposobna da obmanjuje?" „Ne“, rekao sam. „Nije takva.“ „Ili da izmišlja stvari? Zašto bi izmišljala sve te događaje? Zašto bi se pravila da ju je neko pozvao? Zašto bi nešto iscenirala, kao na primer taj događaj sa šeširom?" „Ne znam.“ Pokušavao sam da nađem odgovor. „Da zadobije pažnju? Tako da bi, šta? Policija ili ko god opet pokrenuo slučaj? Da konačno sazna šta joj se desilo sa porodicom?“ „A onda, zašto sada?“, pitao je Roli. „Zašto bi čekala sve ove godine da bi na kraju uradila tako nešto?“ I opet, nisam imao ideju. „Jebeš ga, ne znam šta da mislim. Samo želim da se sve završi. Čak i kada bi to značilo da saznamo da su svi umrli te noći.“ „Zaključenje slučaja", rekao je Roli. „Mrzim taj izraz“, rekao sam. „Ali, u suštini, da.“

„A takođe treba da razmotriš to“, rekao je Roli, „da ako ona nije ostavila taj šešir na sto, onda ti je neko zapravo upao u kuću. A ne mora da znači da je to bio Sintijin otac.“ „Da“, rekao sam. „Već sam odlučio da moramo da nabavimo zasun.“ Zamislio sam kako se neki stranac muva po našim sobama, prevrće i dira naše stvari, ulazi u našu intimu. Stresao sam se. „Trudimo se da se setimo da uvek zaključamo kuću kad izlazimo iz nje.

Toga se dosta dobro pridržavamo, ali tu i tamo, izgleda da nam to izmakne.

Pretpostavljam da je moguće da smo ponekad zaboravili da zaključamo stražnja vrata, pogotovo ako je Grejs ulazila i izlazila, a mi nismo znali za to.“ Razmišljao sam o tom nestalom ključu, pokušavajući da se setim kada sam prvi put primetio da nije bio na kuki. „Ali znam da smo zaključali sve te noći kada smo otišli da se vidimo sa tom ćaknutom vidovitom ženom.“ „Vidovitom ženom?“, rekao je Roli.

Uputio sam ga u priču. „Kad nabaviš zasun“, rekao je Roli, „razmisli da staviš šipke preko prozora podruma. Na taj način mnogi klinci provaljuju.“ Ćutao sam sledećih nekoliko minuta. Još nisam bio stigao do tog značajnog dela o kojem sam hteo da pričam s njim. Konačno, rekao sam: „Stvar je u tome što ima još nešto.“ „O čemu se radi?“ „Sin je veoma slaba sa živcima, tako da ne pričam s njom o tome.“ Roli je podigao obrvu. „O Tes“, rekao sam.

Roli je uzeo još jedan gutljaj piva. „Šta u vezi s Tes?“ „Kao prvo, ona se ne oseća dobro. Rekla mi je da umire.“ „O, do đavola“, rekao je Roli. „Šta je u pitanju?" „Nije htela da zalazi u detalje, ali pretpostavljam da je rak ili nešto slično.

Ne izgleda toliko loše, uglavnom je samo umorna, znaš. Ali, neće se oporaviti.

Barem tako deluje trenutno.“ „To će dokrajčiti Sintiju. One su baš bliske “ „Znam. I mislim da to treba Tes da joj kaže. Ja ne mogu to da uradim. Ja ne želim to da uradim. I vrlo brzo postaće očigledno da nešto nije u redu sa njom.“ „A šta je drugo?“ »A?“ „Pre sekund si rekao ’kao prvo’. A šta je drugo?“ Oklevao sam. Učinilo mi se pogrešnim da kažem Roliju o tajnim dostavama novca pre nego što to kažem Sintiji, ali to je bio jedan od razloga zašto sad pričam njemu o tome - da bi me posavetovao kako da to saopštim

svojoj ženi. „U jednom periodu, Tes je dobijala novac.“ Roli je spustio pivo, sklonivši ruke sa čaše. „Kako to misliš da je dobijala novac?“ „Neko joj je ostavljao novac. Keš, u koverti. Veliki broj puta, s porukom da je to za Sintijino obrazovanje. Količina novca nije bila uvek ista, ali ukupno je bilo više od četrdeset hiljada dolara.“ „Jebem ti sveca“, rekao je Roli. „I nikada ti to nije spomenula pre?“ „Ne.“ „Jel’ rekla ko je slao?“ Slegnuo sam ramenima. „U tome je stvar. Tes nije imala ideju ko bi to mogao niti, i dalje nema ideju, mada se pita da li bi se mogli uzeti otisci prstiju, ili neko DNK sranje sa koverti u kojima je novac pristizao, sa poruke - ma šta ja znam? Ali ona ne može da se odupre toj ideji da je on povezan sa nestankom Sintijine porodice.

Mislim, ko bi joj davao novac, osim ako nije član njene porodice, ili neko ko se osećao odgovornim za to što se desilo njenoj porodici?“ „Gospode bože“, rekao je Roli. „Ovo je ogromna stvar. I Sintija ne zna ništa o tome?“ „Ne. Ali ona ima prava da zna.“ „Naravno, normalno da ima.“ Ponovo je uzeo pivo u ruku, ispraznio čašu i dao znak konobarici da želi još jedno. „Pretpostavljam.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ne znam. Brine me isto što i tebe. Recimo da joj kažeš? Šta onda?“ Kašikom sam muljao po čorbi. Izgubio sam apetit. „O tome se radi. To postavlja više pitanja, nego što daje odgovore.“ „I čak i da je to možda značilo da je neko iz Sintijine porodice bio živ tada, to ne znači da je sada tako. Kada je novac prestao da stiže?“ „U vreme kad je završila fakultet“, rekao sam. „Kad je to bilo, pre dvadeset godina?“ „Ne baš toliko, ali pre mnogo godina."

Roli je odmahnuo glavom u neverici. „Čoveče, ne znam šta da ti kažem. Hoću da kažem, mislim da bih znao šta da uradim da sam na tvom mestu, ali ti moraš sam da odlučiš kako da se izboriš s ovim.“ „Reci mi“, rekao sam. „Šta bi ti uradio?“ Skupio je usne i nagnuo se preko stola. „Batalio bih to.“ Pretpostavljam da sam bio iznenađen. „Stvarno?" „Barem za sada. Zato što to jedino može da muči Sintiju. Pomisliće da, barem dok je još bila student, da je znala za novac, da je možda mogla nešto

da uradi, da je mogla da ih nađe samo da je obratila pažnju i postavila prava pitanja, da je možda mogla da sazna šta je bilo. A ko zna da li je to moguće sada.“ „I ne samo to“, rekao sam. „Baš sada kada Tes treba sva podrška i ljubav koju može da dobije od Sintije, sada kada je lošeg zdravlja, Sintija će biti ljuta na nju.“ „Na to nisam mislio “ „Osećaće se izdano. Misliće da njena tetka nije imala prava da zadrži takvu informaciju za sebe sve ove godine. Misliće da je imala prava da zna o ovome.

I jeste imala prava. I, moguće je, da i sada ima. Ali kako joj već nije rekla onda, sada je već prošlo mnogo vode ispod mosta Klimnuo sam glavom, a zatim stao. „Ali, ja sam tek sada saznao. Ako joj ne kažem, zar je ja ne izdajem na isti način na koji bi mislila da ju je i Tes izdala?"

Roli me je proučavao i nasmešio se. „Zato mi je drago da je to tvoja odluka, a ne moja, prijatelju moj.”

Kada sam stigao kući, Sintijina kola su se nalazila da prilaznom putu, a jedno vozilo, koje nisam prepoznao, bilo je parkirano uz ivičnjak. Jedna srebrna „tojota sedan“, takva vrsta kola koja, kad biste ugledali, ne bi ih se setili kasnije.

Ušao sam na ulazna vrata i video Sintiju, koja je sedela na kauču u dnevnoj sobi, prekoputa jednog niskog, zdepastog, skoro ćelavog čoveka maslinaste boje kože. Oboje su ustali, a Sintija mi se približila. „Zdravo, dušo“, rekla je, izveštačenog osmeha. „Zdravo, mila.“ Okrenuo sam se ka čoveku i ispružio ruku, koju je on uhvatio sa samopouzdanjem i protresao je. „Zdravo“, rekao sam. „Gospodine Arčer“, rekao je, dubokim glasom i skoro profinjeno. „Ovo je gospodin Abagnejl", rekla je Sintija. „On je privatan detektiv koga smo unajmili da otkrije šta se desilo mojoj porodici.“

15 „Denton Abagnejl", rekao je detektiv. „Gospođa Arčer me je sada uputila u mnoge pojedinosti, ali voleo bih da i Vama postavim nekoliko pitanja, takođe.“ „Naravno“, rekao sam, prstom mu ukazujući da sačeka trenutak, pa sam se okrenuo ka Sintiji. „Jel’ mogu da popričam s tobom na minut?“ Uputila je Abagnejlu jedan pogled pun izvinjenja i rekla: „Jel’ možete da sačekate?" On je klimnuo glavom. Izveo sam Sintiju iz kuće, na ulazno stepenište. Kuća nam je bila mala i pretpostavio sam da će nas Abagnejl čuti ako se budemo raspravljali, bojao sam se da će se strasti razbuktati u kuhinji. „Šta se do đavola dešava?“, pitao sam. „Neću više da čekam", rekla je Sintija. „Neću da čekam da se nešto dogodi i da se pitam šta će sledeće da se desi. Odlučila sam da se ja pobrinem za ovo situaciju.“ „Šta očekuješ od njega da otkrije?“, rekao sam. „Sintija, to je jedan veoma stari trag. Prošlo je dvadeset pet godina.“ „O, hvala ti“, rekla je. „Ja sam zaboravila.“ Trznuo sam se. „Pa, onaj šešir se nije pojavio pre dvadeset pet godina“, rekla je. „To se desilo ove nedelje. I onaj poziv, kad si ti ispratio Grejs u školu, ni to nije bilo pre dvadeset pet godina.“ „Dušo“, rekao sam. „Čak i da mislim da je unajmljivanje privatnog detektiva dobra ideja , ne znam kako to možemo da priuštimo. Koliko traži?“ Rekla je mi je njegovu dnevnicu. „I plus njegovi troškovi", rekla je. „U redu, koliko dugo nameravaš da ga zadržiš?“, rekao sam. „Hoćeš li ga unajmiti za ovu nedelju? Na mesec dana? Šest meseci? Na ovakvom slučaju bi mogao da provede i godinu dana i da ništa ne uradi.“ „Možemo da izbegnemo plaćanje hipoteke", rekla je Sintija. „Jel’ se sećaš onog pisma koje nam je banka poslala pre prošlog Božića? Tad su nam ponudili da izbegnemo plaćanje u januaru, kako bismo mogli da isplatimo račun kreditne kartice u periodu Božića, a oni bi tu neisplaćenu ratu stavili na kraj isplate hipoteke. Možda bi to ponovo ponudili i to može da bude moj Božićni poklon. Ne moraš ništa da mi pokloniš ove godine."

Spustio sam pogled i odmahnuo glavom. Zaista nisam znao šta da radim. „Šta se s tobom dešava, Teri?“, pitala je Sintija. „Jedan od razloga zašto sam se udala za tebe je što sam znala da ćeš ti biti čovek koji je uvek tu za

mene, koji je znao za moju zajebanu priču, koji će me podržavati, koji će biti na mojoj strani. I godinama, ti jesi bio taj čovek. Ali, od skoro, ne znam, dobijam osećaj da ti možda nisi više taj čovek. Da ti je možda zamorno da budeš taj čovek. Da čak možda više nisi ni siguran da mi veruješ.“ „Sintija, nemoj...“ „Možda je to jedan od razloga zašto ovo radim, zašto sam unajmila ovog čoveka. Zato što me neće osuđivati. Neće o meni razmišljati kao o nekoj prslini.“ „Nikad nisam rekao da mislim da si...“ „Ne moraš to da kažes', rekla je Sintija. „Mogu da vidim to u tvojim očima.

Kad sam pomislila da je onaj lik bio moj brat. Pomislio si da sam izgubila razum.“ „Pobogu!“, rekao sam. „Unajmi svog jebenog detektiva.“ Nisam predvideo šamar. Mislim da nije ni Sintija, a ona je bila ta koja je zamahnula rukom. Prosto se dogodilo. Eksplozija besa, kao udar groma, se odigrala na tom stepeništu. I sve što smo mogli da uradimo u toku nekoliko sekundi je da zabezeknuto gledamo jedno drugo u tišini. Delovalo je da je Sintija u šoku, s obema rukama malo iznad otvorenih usta.

Konačno, rekao sam: „Pretpostavljam da treba da budem zahvalan što to nije bio bekhend.

Sada ne bih stajao ovde.“ „Teri“, rekla je. „Ne znam šta se dogodilo. Samo, samo sam na trenutak valjda odlepila.“ Privukao sam je bliže sebi i prošaputao na njeno uvo: „Žao mi je. Ja ću uvek biti taj čovek na tvojoj strani, uvek ću biti tu za tebe.“ Obavila me je rukama i oslonila glavu na moje grudi. Imao sam veoma dobar osećaj da ćemo samo da bacimo novac. Ali, čak iako Denton Abagnejl ne sazna ništa, možda je unajmljivanje njega da pokuša bilo baš ono što je bilo potrebno Sintiji. Možda je bila u pravu. To je bio način da se iskontroliše situacija.

Barem na neko vreme. Dokle god budemo mogli to da priuštimo. U glavi sam odradio brzu računicu i izračunao da bismo uz mesečnu ratu za hipoteku, plus, ako duboko posegnemo u fond za iznajmljivanje filmova u sledećih par meseci, mogli da kupimo nedelju dana Abagnejlovog vremena. „Unajmićemo ga“, rekao sam. Zagrlila me je još malo jače. „Ako ne sazna nešto uskoro“, rekla je, i dalje ne gledajući me, „odustaćemo.“ „Šta znamo o ovom tipu?“, pitao sam. „Jel’ pouzdan? Jel’ mu se može verovati?“

Sintija se odvojila od mene i šmrknula. Dao sam joj maramicu iz svog džepa i ona je obrisala oči i izduvala nos. „Pozvala sam Krajnji rok. Dobila sam producentkinju. Zauzela je odbrambeni stav kad je čula da sam ja, razmišljajući da ću je napušiti zbog one vidovite žene, ali onda sam je pitala da li su nekad koristili detektive da istraže nešto za njih, pa mi je ona dala ime ovog tipa, rekavši da ga nisu unajmljivali, ali da su jednom pravili priču o njemu. Rekla je da se čini da je on detektiv u usponu.“ „Onda hajde da pričamo sa njim“, rekao sam.

Abagnejl je sedeo na kauču, razgledajući po Sintijinoj kutiji za cipele punoj uspomena, i ustao je kada smo mi naišli. Znao sam da je zapazio moj crveni obraz, ali se dobro potrudio da to ne deluje očigledno. „Nadam se da Vam ne smeta", rekao je. „Gledao sam Vaše stvari. Želeo bih da provedem još neko vreme gledajući ih, pod uslovom da ste se odlučili da Vam treba moja pomoć.“ „Jesmo“, rekao sam. „Treba nam. Želeli bismo da pokušate da saznate šta se desilo Sintijinoj porodici.“ „Neću Vam ulivati nikakve lažne nade“, rekao je Abagnejl. Govorio je polako, s namerom, i povremeno bi nešto zabeležio u svoj notes. „Ovde imamo jedan veoma stari trag. Počeću tako što ću pregledati policijska dokumenta vezana za ovaj slučaj, pričati sa svakim ko se seća da je radio na ovom slučaju, ali mislim da ne bi trebalo mnogo da očekujete."

Sintija je svečano klimnula glavom. „Ne vidim mnogo toga ovde", rekao je, pomerivši kutiju, „što mi upada za oko, što nudi bilo kakav trag, barem ne za sada. Ali ne bi mi smetalo da se zadržim na ovome, na neko vreme, ako Vam ne smeta.“ „U redu je“, rekla je Sintija. „Samo da je dobijem nazad.“ „Naravno." „A što se tiče šešira?“, pitala je. Taj šešir za koji je verovala da je pripadao njenom ocu nalazio se na kauču pored njega. Ranije je bacio pogled na njega. „Pa“, rekao je. „Prvo što bih predložio je da Vi i Vaš muž razmislite o uvođenju sigurnosnih mera, možda da stavite nešto na brave, nabavite zasun za vrata.“ „Radim na tome“, rekao sam. Već sam bio pozvao par bravara da bih našao nekog slobodnog. „Jer bez obzira da li je ovo šešir Vašeg oca ili ne, neko jeste bio ovde i ostavio ga je. Vi imate ćerku. Kuća treba da Vam bude što sigurnija. Što se tiče toga da li je ovo šešir Vašeg oca“, rekao je, dubokim glasom sa samopouzdanjem, „pretpostavljam da bih mogao da ga odnesem u privatnu

laboratoriju, a oni bi mogli da probaju da urade DNK test, da nađu uzorke kose, znoja na postavi. Ali to neće biti jeftino, a Vi, gospođo Arčer, treba da date jedan uzorak radi upoređivanja. Ako se ispostavi da postoji veza izmedu Vašeg uzorka DNK i onoga što bismo mogli da nađemo na šeširu, pa, to bi moglo da potvrdi da je ovo zaista šešir Vašeg oca, ali to nam neće reći gde je on i da li je živ.“ Gledajući Sintiju, mogao sam da primetim da je ovo počinjalo da je savlađuje. „Zašto ne bismo taj deo ostavili po strani sada“, rekao sam. Abagnejl je klimnuo glavom. „To bih Vam i ja savetovao, barem za sada.“ Mobilni mu je zazvonio unutar jakne. „Izvinite me na sekund.“ Otvorio je telefon, pogledao ko je zvao i javio se. „Da, ljubavi?" Slušao je, klimnuo glavom. „Uf, to zvuči divno. Sa škampima?“ Nasmešio se. „Ali ne previše ljuto. U redu, vidimo se ubrzo."

Zatvorio je telefon i sklonio ga. „Moja žena“, rekao je. „Obično me zove u ovo vreme da mi javi šta ima za večeru.“ Sintija i ja smo razmenili poglede. „Škampi sa testeninama u ljutom sosu od bibera su večeras“, rekao je, smeškajući se. „Imam čemu da se radujem. A sada, gospođo Arčer. Pitam se jel’ imate neke slike Vašeg oca? Dali ste mi neke od Vaše majke i jednu Vašeg brata, ali nema ništa od Klejtona Bidža “ „Bojim se da nemam", rekla je. „Proveriću u Centru za motorna vozila“, rekao je. „Ne znam koliko su im stari dosijei, ali možda imaju njegovu sliku. I možda biste mogli da mi kažete nešto više o tome gde je putovao kad je radio." „Odavde do Čikaga“, rekla je Sintija. „Radio je u trgovini. Mislim da je uzimao narudžbine za prodavnice mašinske opreme. Nešto tako.“ „Nikada niste tačno znali njegovu rutu?“ Odmahnula je glavom. „Bila sam samo dete. Nisam baš razumela čime se bavio, samo sam znala da je bio na putu puno vremena. Jednom mi je pokazao neke slike 'Vrigli’ zgrade u Čikagu. Mislim da se u kutiji nalazi ta slika “ Abagnejl je klimnuo glavom, zatvorio svoj notes i ubacio ga u džep, a potom nam oboma dao svoje vizit karte. Uzeo je kutije za cipele i ustao. „Uskoro ću Vam se javiti, da Vam kažem kako napredujem. Kako bi bilo da mi sada platite za tri dana mojih usluga? Ne očekujem da do tada nađem odgovore, ali možda mi sine da li je razumno razmišljati da je tako nešto moguće."

Sintija je otišla po čekovnu knjižicu, koja je bila u njenoj tašni, napisala ček i predala ga Abagnejlu.

Grejs, koja je sve ovo vreme bila gore, pozvala je: „Mama? Jel’ možeš da dođeš gore na sekund? Prosula sam nešto na majicu.“ „Ja ću ispratiti gospodina Abagnejla do kola“, rekao sam. Abagnejl je otvorio vrata svojih kola i spremao se da uskoči u sedište, kad sam mu rekao: „Sintija je pomenula da biste možda želeli da pričate sa njenom tetkom, sa Tes “ „Da“ Kako nisam hteo da Abagnejlov trud bude potpuno traćenje vremena, bilo je razumno da on zna što je moguće više. „Skoro mi je rekla nešto, nešto što još uvek nije otkrila Sintiji."

Abagnejl nije tražio nastavak, već je sačekao. Rekao sam mu o anonimnim donacijama keša. „Opa“, rekao je. „Reći ću Tes da može da Vas očekuje. I reći ću joj da treba da Vam kaže sve.“ „Hvala Vam“, rekao je. Upao je u sedište, zatvorio vrata i spustio prozor. „Da li joj verujete?“ „Tes? Da, verujem joj. Pokazala mi je poruku i koverte." „Ne. Vašoj ženi. Da li verujete Vašoj ženi?“ Pročistio sam grlo pre nego što sam mu odgovorio. „Naravno “ Abagnejl je dohvatio pojas iza ramena i vezao ga. „Jednom me je pozvala jedna žena koja ja htela da nađem nekoga, otišao sam do nje i jel’ možete da pogodite koga je htela da nađem?“ Sačekao sam. „Elvisa. Tražila je da pronađem Elvisa. To je bilo oko 1990, čini mi se, i Elvis je tada bio mrtav već trinaest godina. Ona je živela u velikoj kući, imala puno para, ali ne i sve koze na broju, kao što sam siguran da Vam je palo na pamet, i ama baš nikada nije srela Elvisa u celom svom životu niti je imala ikakve veze sa njim, ali bila je ubeđena da je Kralj još uvek bio živ i da je čekao da ona dođe i spasi ga. Mogao sam da radim za nju godinu dana, pokušavajući da mu uđem u trag. Ona je mogla da bude plan za moju ranu penziju, pokoj joj duši.

Ali, odbio sam. Bila je veoma uznemirena, pa sam joj objasnio da su me i ranije bili unajmili da nađem Elvisa, i da sam ga bio našao, i da je bio dobro, ali da je želeo da ostatak života provede mirno.“ „Nije valjda. I jel' prihvatila to?“ „Pa, delovalo je da jeste tada. Naravno, mogla je da pozove nekog drugog detektiva. Koliko ja znam, on još uvek radi na slučaju.“ Zakikotao se tiho za sebe. „To bi bilo nešto.“

„Koja je Vaša poenta, gospodine Abagnejl?“, pitao sam. „Pretpostavljam da je moja poenta da Vaša žena zaista želi da zna šta se desilo njenim roditeljima i bratu. Ne bih uzeo ček od nekoga za koga mislim da pokušava da me zafrkava. Vaša žena ne pokušava da me zafrkava .“ „Ne, ni ja ne verujem da to radi“, rekao sam. „Ali ta žena koja je tražiia da nađete Elvisa, jel’ ona pokušavala da Vas zafrkava? Ili je zaista verovala, u svom srcu, da je Elvis i dalje živ?“ Abagnejl mi se nasmešio tužno. „Javiću vam se za tri dana, ili ranije ako saznam nešto interesantno.“

16 „Muškarci su slabići, ne ti naravno, i oni te iznevere, ali isto toliko često, žene su te koje će te zaista izdati“, rekla je. „Znam. Rekla si mi to već“, rekao je. „A, izvini” Postajala je sarkastična. Nije voleo kad bi postala takva. „Jel’ ti dosađujem, dušo?“ „Ne, u redu je. Samo napred. Pričala si o tome da i žene izdaju, takode.

Slušao sam“ „Tako je. Kao ona Tes.“ „Da, ona.“ „Ukrala je od mene“ „Pa..“ Tehnički gledano, razmišljao je, a onda je odlučio da nije vredno ulaziti u raspravu. „To je u suštini uradila“, rekla je. „Taj novac je bio moj. Nije imala pravo da ga zadrži za sebe.“ „Kao da ga nije trošila na sebe. Ona ga je koristila da...“ „Dosta! Što više razmišljam o tome, sve više ludim. I ne sviđa mi se to što je braniš.“ „Ne branim je“, rekao je. „Trebalo je da pronađe način da mi to kaže i da ispravi stvar." I kako je mogla to da uradi?, pitao se. Ali nije ništa rekao. „Jel’ si tu?“, rekla je. „Još uvek sam ovde.“ „Jel’ si hteo nešto da kažeš?“ „Ništa. Samo... pa, to bi bilo pomalo nezgodno, zar ne misliš tako?“ „Ponekad ne mogu da pričam s tobom", rekla je. „Zovi me sutra. Ako mi bude potreban neki inteligentan razgovor u međuvremenu, pričaću s ogledalom."

17 Pošto je Abagnejl otišao, pozvao sam Tes sa svog mobilnog da je obavestim. „Pomoći ću mu koliko budem mogla', rekla je Tes. „Mislim da Sintija radi pravu stvar unajmljivanjem nekog privatnog detektiva da ovo istraži. Ako je spremna na takav potez, verovatno je spremna na to šta imam da joj kažem.“ „Uskoro ćemo se opet okupiti." „Kad mi je telefon zazvonio, baš sam razmišljala da te pozovem“, rekla je Tes. „Ali nisam htela da te zovem na kuću, delovalo bi čudno da ja od Sintije tražim da mi da tebe, a mislim da nemam tvoj broj mobilnog.“ „Šta je bilo, Tes?“ Uzela je dah. „Ah, Teri, uradila sam još jedno ispitivanje.“ Osetio sam da su mi se noge oduzele. „Šta su ti rekli?“ Ranije mi je rekla da joj je ostalo verovatno još šest meseci do jedne godine života. Pitao sam se da li su se prognoze skratile. „Biću dobro“, rekla je. „Rekli su da su ostala ispitivanja bila odlučujuća, ali se ispostavilo da nisu bili u pravu. Ovaj poslednji je konačan.“ Ućutala je. „Teri, ja ne umirem." „O, bože, Tes, to je divna vest. Jel’ su sigurni?“ „Sigurni su.“ „To je fantastično.“ „Da, kad bih bila osoba koja se nekad molila, sad bih morala da kažem da su mi molitve uslišene. Ali, Teri. Reci mi da nisi rekao Sintiji“ „Nisam ništa spomenuo", rekao sam.

Kad sam ušao u kuću, Sintija je spazila suzu koja mi se spuštala niz obraz.

Mislio sam da sam obrisao suze, ali očigledno sam propustio jednu. Ispružila je ruku i izbrisala je kažiprstom. „Teri“, rekla je. „Šta je? Šta se desilo?“ Zagrlio sam je. „Tako sam srećan", rekao sam. „Samo sam veoma srećan."

Mora da je pomislila da ludim. Niko ovde nije bio ovako srećan.

Sledećih par dana, Sintija je bila smirenija nego što je bila već neko vreme.

Sa Dentonom Abagnejlom na slučaju, osećaj mira ju je preplavio. Bojao sam se da će ga zvati na mobilni svakih par sati, kao što je radila producentima Krajnjeg roka, da bi saznala da li je uopšte napredovao. Ali, nije. Sedeći za kuhinjskim stolom, upravo pre nego što smo otišli u krevet, pitala me je da li mislim da će on nešto saznati, tako da je ipak o tome razmišljala, ali htela je da mu dozvoli da radi svoj posao bez uhođenja.

Kad je sledećeg dana, Grejs došla iz škole, Sintija je predložila partiju tenisa na javnom terenu iza biblioteke, i ona se složila. Ja nisam bio ništa bolji u tenisu nego što sam bio u studentskim danima, tako da sam retko, ako ikad, uzimao reket u ruke ali sam i dalje uživao da posmatram devojke kako igraju, posebno se diveći Sintijinom opasnom bekhendu. Tako da sam im se prikačio, noseći neke zadatke da pregledam i svakih par sekundi bacao pogled na svoju ženu i ćerku, koje su trčale i smejale se i ismevale jedna drugu. Naravno, Sintija nije koristila svoj bekhend da odere Grejs, ali joj je stalno davala prijateljske savete kako ona da usavrši svoj. Grejs nije bila loša, ali posle pola sata na terenu, video sam da je umorna, i pretpostavljao da bi radije bila kod kuće i čitala Karla Sagana, kao sve druge osmogodišnjakinje.

Kad su završile, predložio sam da uzmemo nešto da pojedemo usput. „Jel’ si siguran?", pitala je Sintija. „Šta ćemo sa... našim drugim trenutnim troškovima?" „Ne zanima me“, rekao sam.

Sintija mi se đavolasto nasmešila. „Šta je to s tobom? Još od juče si najsrećnije dete u gradu.“ Kako sam mogao da joj kažem? Kako sam mogao da dozvolim da ona zna kako sam bio oduševljen Tesinom dobrom vešću kada joj nije bilo dozvoljeno da zna za lošu vest? Ona bi bila srećna da zna da je Tes dobro, ali i povređena time što ona nije bila upućena u to. „Samo sam... pun optimizma“, rekao sam. „Jel' će onaj gospodin Abagnejl otkriti nešto?“ „Ne mora da znaći. Samo imam osećaj kao da smo pregurali najgore, da si, da smo, imali stresan period od skoro, i da ga prevazilazimo“ „Onda, mislim da ću uz večeru, uzeti i vino“, rekla je.

Uzvratio sam joj vragolast osmeh. „Mislim da treba.“ „Ja ću milkšejk“, rekla je Grejs. „Sa trešnjom“ Kad smo došli kući posle večere, Grejs je otišla da gleda neku emisiju na Diskaveriju o tome šta zaista čini Saturnove prstenove, a Sintija i ja smo se stropoštali za kuhinjski sto. Ja sam zapisivao brojeve u notes, sabirajući ih, računajući ponovo. Uvek smo ovde sedeli kad smo se suočavali sa finansijskim odlukama. Jel' možemo da priuštimo taj drugi auto? Da li će put u Diznilend da nam dokrajči budžet? „Mislim“, rekao sam, gledajući brojke, „da možemo da priuštimo gospodina Abagnejla još dve nedelje, umesto jedne. Ne verujem da ćemo da završimo na ulici, znaš?“ Sintija je stavila svoju ruku preko moje ruke kojom sam pisao. „Volim te, jel' znaš?“

U drugoj sobi, neko na televiziji je rekao „Uran“ i Grejs se zakikotala. „Jel’ sam ti ikada pričala o tome“, rekla je Sintija, „kad sam uništila maminu kasetu Džejmsa Tejlora?“ „Ne.“ „Mora da sam imala jedanaest ili dvanaest godina, a mama je tad imala dosta muzike. Volela je Džejmsa Tejlora, Sajmona i Garfunkela, Nila Janga i mnoge druge, ali je najviše volela Džejmsa Tejlora. Govorila je da je on mogao da je učini srećnom, i da je mogao da je rastuži. Jednog dana, mama me je naljutila zbog nečega, ja sam taj dan htela da obučem nešto za školu, što je bilo u gomili prljavog veša i ja sam joj odbrusila zato što nije radila svoj posao." „To mora da je dobro prošlo.“ „Kako da ne. Rekla je da ako ne zadovoljava moje zahteve za čistom odećom, da znam gde je veš mašina. Znala sam ja gde je veš mašina. Tako da sam otvorila plejer za kasete, uzela prvu kasetu koju sam u njemu našla i bacila je na pod. Ona se raskomadala, a traka je bila ispala, kaseta je bila uništena.“ Slušao sam je. „Sledila sam se, nisam mogla da verujem šta sam uradila i mislila sam da će da me ubije. Ali, naprotiv, prestala je da radi šta je već radila, došla tamo, podigla kasetu, što je mogla smirenije, uputila mi značajan pogled i rekla: „Džejms Tejlor. Na njoj je pisalo „Your Smiling Face“. Moja omiljena. Jel' znaš zašto mi se sviđa baš ta?“, pitala me je. „Zato što počinje rečima svaki put kad ti vidim lice, moram da se i sam nasmejem, jer te volim’.“ U svakom slučaju, tako nekako. Potom je rekla: „To mi je omiljena, jer svaki put kad je čujem me podseti na tebe, i na to koliko te volim. I upravo sada, veruj mi da želiš da je čujem više nego ikada.’“ Sintijine oči su se ovlažile. „Tako da sam posle škole sela na autobus, otišla do tržnog centra i pronašla kasetu. Zvala se DŽT. Kupila sam je, donela kući i dala joj. A ona je skinula celofan, stavila kasetu u plejer i pitala me da li želim da čujem njenu omiljenu pesmu.“ Suza joj je krenula niz obraz i pala na kuhinjski sto. „Volim tu pesmu“, rekla je Sintija. „I mnogo mi nedostaje."

Kasnije, pozvala je Tes. Bez nekog razloga, čisto da je čuje. Potom, došla je u sobu gde smo držali šivaću mašinu i kompjuter, gde sam na mom starom „Rojalu“ kucao nekoliko beležaka za đake, i njene crvene oči su otkrile da je opet plakala.

Tes, rekla mi je, je mislila da je veoma bolesna, da će čak umreti, ali je na

kraju ispalo dobro. „Rekla je da nije htela da mi kaže jer je mislila da imam dovoljno svojih briga, da nije htela da me opterećuje. To je rekla. ’Da me opterećuje.’ Jel’ možeš da zamisliš?“ „To je ludo“, rekao sam. „I zatim je saznala da je u stvari dobro, i mislila je da može sve da mi ispriča, ali meni je samo krivo što mi to nije rekla kad je znala, razumeš? Jer ona je oduvek bila tu za mene, bez obzira kroz šta sam prolazila, ona je uvek.. .“ Uzela je maramicu i izduvala nos. Konačno, rekla je: „Ne mogu da zamislim da je izgubim.“ „Znam. I ja se tako osećam “ „Kad si bio onako srećan, jel’ to imalo ikakve veze sa... ?“ „Ne“, rekao sam. „Naravno da ne.“ Verovatno sam mogao da joj kažem istinu. Mogao sam sebi da dopustim da budem iskren bar tada, ali sam izabrao drugu opciju. „O, sranje“, rekla je. „Rekla mi je da ti kažem da joj se javiš. Verovatno želi da ti to sama saopšti. Nemoj joj reći da sam ti rekla, u redu? Molim te? Znaš, samo nisam mogla to da zadržim za sebe.“ „Naravno“, rekao sam.

Sišao sam dole i pozvao Tes. „Rekla sam joj“, rekla je Tes. „Znam“, rekao sam. „Hvala ti.“ „Svratio je “ „Hm?“ „Detektiv. Taj gospodin Abagnejl. Veoma je fin čovek.“ „Jeste.“ „Žena ga je zvala dok je bio ovde. Da mu kaže šta sprema za večeru.“ „I šta sprema?“ Morao sam da znam. „Uf, neku vrstu pečenja, čini mi se. Pečenu govedinu i jorkširski puding“ „Zvuči ukusno." „Inače, rekla sam mu. Za novac, za pismo. Sve sam dala njemu. Veoma se zainteresovao.“ Klimnuo sam glavom. „Tako bih rekao.“ „Gospodin Abagnejl baš i ne veruje da moguće uzeti otiske sa onih koverata posle svih ovih godina.“ „Prošlo je puno vremena, Tes, a i ti si ih više puta uzimala u ruke. Ali, mislim da je to što si mu dala sve i najpametnije. Ako se setiš još nečega, trebalo bi da ga nazoveš.“ „To mi je i on rekao. Dao mi je svoju vizit kartu. Upravo je sada gledam,

zakačila sam je na tablu pored telefona, odmah pored Grejsine slike sa Šiljom.

Ne zna se ko deluje blesavije.“ „U redu“, rekao sam. „Zagrli Sintiju u moje ime“, rekla je. „Hoću. Volim te Tes“, rekao sam i spustio slušalicu. „Jel’ ti rekla?“, pitala me je Sintija kad sam ušao u našu spavaću sobu. „Rekla mi je.“ Sintija, koja je sada bila u spavaćici, ležala je na krevetu, na prekrivačima. „Razmišljala sam celo veče o tome kako bih želela da ludački, strasno vodim ljubav s tobom večeras, ali sada sam isuviše umorna, i nisam sigurna da bih mogla da zadovoljim ni uobičajeni standard." „Ja nisam zahtevan", rekao sam. „Kako bi bilo da odložimo?“ „Važi. Možda bi Tes mogla da primi Grejs na vikend, a mi da se odvezemo do Mistika. I da rezervišemo sobu na jednu noć.“ Sintija se složila. „Možda bih tamo i bolje spavala“, rekla je. „Snovi su mi... nekako uznemiravajući od skoro.“ Seo sam na ivicu kreveta. „Kako to misliš?“ „Kao što sam rekla dr Kincler. Čujem ih kako pričaju. Obraćaju se meni, čini mi se, ili ja njima, ili svi zajedno razgovaramo, ali kao da jesam i nisam s njima, i skoro da mogu da ispružim ruku i da ih dotaknem. Ali, kad to uradim, oni kao da su dim. Prosto ih nešto oduva.“ Nagnuo sam se i poljubio je u čelo. „Jel' si poželela Grejs laku noc? „Dok si ti pričao s Tes.“ „Probaj da se naspavaš. Idem da joj poželim laku noć.“ Kao i obično, Grejsina soba je bila potpuno mračna, kako bi mogla jasnije da vidi zvezde kroz teleskop. „Jel’ smo bezbedni večeras?“, pitao sam je dok sam ulazio, zatvorivši vrata hodnika za sobom, da ne bi svetlost ulazila. „Izgleda da jesmo“, rekla je Grejs. „To je dobro." „Hoćeš da vidiš?“ Grejs je držala teleskop u ravni sa očima, ali ja nisam hteo da se sagnem toliko. Uzeo sam njenu Ikea kompjutersku stolicu pored stola, postavio je ispred teleskopa i seo. Škiljio sam kroz njega i nisam video ništa osim tame i nekoliko tačkica svetlosti. „U redu, u šta gledam?“ „U zvezde“, rekla je Grejs.

Okrenuo sam se i pogledao je, cereći se vragolasto u prigušenoj svetlosti. „Hvala ti; Karle Saganu“, rekao sam. Ponovo sam stavio oko na teleskop, pokušao da ga podesim, ali je on malo skliznuo sa postolja. „Ups“, rekao sam.

Selotejp koji je Grejs iskoristila da učvrsti teleskop se otkačio. „Rekla sam ti“, rekla je. „To postolje je bezveze." „Dobro, dobro“, rekao sam, i ponovo pogledao kroz teleskop, ali sada se vidik pomerio i u tom trenutku sam ugledao upravo uvećani krug trotoara ispred naše kuće.

I čoveka, koji posmatra. Njegovo lice, zamagljeno i nejasno, zauzelo je ceo objektiv.

Ostavio sam teleskop, ustao sa stolice i prišao prozoru. „Ko je do davola to?“, rekao sam, više za sebe nego Grejs. „Ko je to?“, pitala je.

Prišla je prozor u trenutku kad je on krenuo da beži. „Ko je to, tata?“, pitala je. „Ti ostani ovde“, rekao sam, izleteo iz njene sobe poput strele, sišao dole preskačući po dve stepenice i skoro odvalio ulazna vrata. Otrčao sam do kraja prilaznog puta i pogledao u pravcu u kojem je čovek trčao. Trideset metara ispred mene, upalilo se crveno štop svetlo na kolima parkiranim pored ivičnjaka, kad ih je neko upalio, pomerio ih na prilazni put i ubacio u brzinu.

Bio sam predaleko i bilo je suviše mračno, tako da nisam mogao da vidim vozačku tablicu niti da odredim koji je model kola bio u pitanju, pre nego što su zašla za ugao i nestala uz tutnjavu. Po zvuku, rekao bih da je bio neki stariji model i tamniji. Plave, braon, sive boje, bilo je nemoguće odrediti. Došao sam u iskušenje da uskočim u kola, ali ključevi su bili u kući, i dok bih ja otišao po njih, čovek bi prešao pola puta do Bridžporta.

Kad sam se vratio do ulaznih vrata, Grejs je stajala tamo. „Rekao sam ti da ostaneš u svojoj sobi“, rekao sam joj ljutito. „Samo sam htela da vidim..." „U krevet, sad odmah!“ Po tonu mog glasa je mogla da primeti da nisam bio raspoložen za raspravu, i uspentrala se uz stepenice brzinom munje.

Srce mi je brzo kucalo i pre nego što sam se popeo uz stepenice, sačekao sam da se malo smiri. Konačno, kad sam otišao gore, Sintija je čvrsto spavala, pokrivena. Pogledao sam je i zapitao se kakve je razgovore nestalih ili umrlih sada slušala, ili možda učestvovala u njima.

Imam je pitanje za njih, hteo sam da kažem. Pitaj ih ko nam posmatra kuću. Pitaj ih šta on hoće od nas.

18 Sledećeg dana, Sintija je pozvala Pam i dogovorila se sa njom da dođe na posao malo kasnije. U devet ujutru je dolazio bravar, pa ako bi on na kraju ugradio zasun duže nego što je bilo planirano, Sintija će imati opravdanje.

Za doručkom, pre nego što je Grejs sišla dole i krenula u školu, rekao sam joj za čoveka koji je bio na trotoaru. Razmišljao sam da joj ne kažem, ali samo na kratko. Pre svega, po svoj verovatnoći, Grejs bi to spomenula, a kao drugo, ako neko i jeste posmatrao našu kuću, ko god da je to bio i bez obzira na njegove razloge, sve troje smo morali da budemo veoma oprezni. Koliko smo mogli da procenimo, ovo nije imalo nikakve veze sa Sintijinom situacijom, već je to bio neki perverznjak iz komšiluka koga je trebalo da se čuva cela ulica. „Jel' si ga dobro osmotrio?“, pitala je Sintija. „Ne. Krenuo sam da ga jurim niz ulicu, ali je ušao u kola i odvezao se.“ „Jel' si dobro osmotrio kola?“ „Ne.“ „Jel’ su to mogla da budu braon kola?“ „Sin, ne znam. Bilo je mračno, kola su bila neke tamne boje.“ „Znači, mogla su da budu braon boje.“ „Da, mogla su da budu braon boje. Ali su mogla da budu i tamno plava, ili crna. Ne znam.“ „Kaldim se da je to ista osoba koja se vozila pored mene i Grejs na putu do škole.“ „Pričaću sa komšijama", rekao sam.

Uspeo sam da zaustavim ljude sa obe strane ulice dok su išli na posao, pitajući ih da li su primetili nekoga da se muvao okolo sinoć, ili možda neko drugo veče, da li su videli bilo šta sumnjivo. Niko nije video ništa.

Ali, ipak sam pozvao policiju, u slučaju da je neko drugi na ulici prijavio bilo šta neuobičajeno u poslednjih nekoliko dana, i dali su mi da pričam s nekim ko je pratio te prijave i ko mi je rekao: „Ništa posebno, mada, ostanite na vezi, bila je neka prijava pre neki dan, nešto sasvim čudnovato, u stvari “ „Šta?“, pitao sam. „Šta je to bilo?“ „Neko nas je pozvao zbog čudnog šešira u kući.“ Čovek se smejao. „U početku, pomislio sam da je to možda bila greška u kucanju, ali nije bila.

Radilo se o šeširu." „Zaboravite“, rekao sam.

Pre nego što sam krenuo u školu, Sintija je rekla: „ Volela bih da vidim Tes, mislim, znam da smo bili tamo sad skoro, ali

uzevši u obzir kroz šta je sve prošla u poslednje vreme, razmišljala sam..“ „Ni reči više“, rekao sam. „Mislim da je to divna ideja. Zašto ne bismo svratili kod nje sutra uveče? Možda da je izvedemo na sladoled, ili nešto slično?“ „Idem da je pozovem“, rekla je Sintija.

U školi, video sam Rolija u zbornici kako ispira šolju kako bi mogao sebi da sipa malo neverovatno očajne kafe koju su nam spremali. „Kako je?“, pitao sam ga, prilazeći mu otpozadi.

On je poskočio. „Čoveče!“, rekao je. „Izvini“, rekao sam. „Ja radim ovde.“ Uzeo sam šolju za sebe, napunio je, i dodao više kesica šećera da zamaskiram ukus. „Šta ima?“, pokušao sam ponovo.

Roli je slegnuo ramenima. Delovao je odsutno. „Sve po starom. Kod tebe?“ Uzdahnuo sam. „Neko je sinoć stajao u mraku i posmatrao našu kuću, a kada sam pokušao da vidim ko je, on je pobegao.“ Uzeo sam gutljaj kafe koju sam sipao. Bila je lošeg ukusa, ali je bila toliko hladna, da se nije ni osećalo. „Ko je odgovoran za ovo? Jel’ kafu nabavljamo od javnog vodovoda?“ „Neko vam je posmatrao kuću?“, Roli je rekao. „Šta misliš da je radio tamo?"

Slegnuo sam ramenima. „Ne znam, ali ugrađujemo zasun na vrata ovog jutra, i to, izgleda, u pravo vreme.“ „To je stvarno jezivo", rekao je Roli. „Možda je to neki tip koji je šetao vašom ulicom, tražeći neku otvorenu garažu ili nešto drugo. Možda je samo hteo da ukrade nešto “ „Možda“, rekao sam. „U svakom slučaju, nova brava nije loša ideja.“ „Tačno“, rekao je Roli, klimajući glavom. Ućutao je, a zatim nastavio: „Razmišljam da odem ranije u penziju.“ Znači, priča o meni je gotova. „Mislio sam da moraš da ostaneš barem do kraja školske godine." „Da, al šta ako riknem? Onda bi morali da nađu nekoga, zar ne? Samo ću dobijati nekoliko dolara manje mesečno za penziju. Spreman sam za nešto drugo, Teri. Voditi školu, raditi u školi više nije kao što je nekad bilo, razumeš?

Hoću da kažem, uvek su postojala problematična deca, ali sada je sve gore.

Sad su naoružana. Njihove roditelje zabole. Poklonio sam školskom sistemu četrdeset godina, i sada želim da pobegnem od njega. Milisent i ja bismo prodali kuću, ostavili neke pare u banci, uputili se ka Bredentonu, možda mi se

malo spusti krvni pritisak." „Zaista i deluješ malo napeto danas. Možda bi trebalo da odeš kući.“ „Dobro sam.“ Ućutao je. Roli nije pušio, ali sada je izgledao kao pušač koji očajnički želi da pripali jednu. „Milisent je već u penziji. Mene ništa ne sprečava. Niko od nas ne postaje mlađi, jel’ tako? Nikad ne znaš koliko ti je još ostalo. U jednom trenutku si ovde, sledećeg već nisi.“ „A, da“, rekao sam. „To me podseti.“ „Na šta?“ „Tes.“ Roli je trepnuo. „Na šta u vezi s Tes?“ „Izgleda da će biti dobro.“ „Šta?“ „Uradili su još jedno ispitivanje, izgleda da je prva dijagnoza bila pogrešna. Ne umire. Biće joj dobro.“ Roli je delovao zapanjeno. „O čemu pričaš?“ „Kažem ti da će joj biti dobro.“ „Ali“, rekao je polako, kao da nije uspevao da sve to shvati, „ti doktori su joj rekli da umire. A sada, šta, kažu da su pogrešili?" „Znaš“ rekao sam, „ovo nije nešto što bih smatrao lošom vešcu.

Roli je trepnuo. „Ne, naravno da nije. To je divna vest. Pretpostavljam da je bolje nego primiti dobru vest, a onda lošu.“ „Tačno.“ Roli je bacio pogled na sat. „Slušaj, moram da idem.“ Morao sam i ja. Moj čas kreativnog pisanja je počinjao za minut. Poslednji zadatak koji sam im zadao je pismo nekome koga nisu znali, i u kome bi ,toj stvarnoj ili izmišljenoj osobi, rekli nešto što nisu smeli nikome drugom. „Ponekad“, rekao sam im, „lakše je reći nešto veoma intimno nekoj nepoznatoj osobi. Kao da je rizik manji kada se otvorite nekome ko vas ne poznaje.“ Kada sam pitao da li se neko javlja da probije led, na moje iznenađenje, Bruno, pametnjaković ovog odeljenja, je podigao ruku. „Bruno?“ „Da, gospodine, spreman sam.“ To nije ličilo na Bruna da se dobrovoljno javi ili da uradi domaći. Bio sam obazriv, ali u isto vreme i zainteresovan. „U redu, Bruno, da čujerno."

Otvorio je svesku i počeo:

„Dragi Plejboju...“ „Stani“, rekao sam. Razred se već smejao. „Trebalo je da napišeš pismo nekome koga ne znaš.“ „Ja ne znam nikoga u Plejboju', rekao je Bruno. „I uradio sam kako ste i rekli. Pisao sam im o nečemu što ne bih nikome rekao. Pa, u svakom slučaju, ne svojoj mami.“ „Tvoja mama ima spajalicu na pupku“, neko se našalio. „Ti bi želeo da ti mama tako izgleda“, rekao je Bruno. „A ne kao kopija nečijeg dupeta “ „Neko drugi?“, pitao sam. „Ne, sačekajte“, rekao je Bruno. „Dragi Plejboju, želeo bih da ti ispričam o iskustvu jednog mog veoma bliskog prijatelja, koga ću u daljem tekstu zvati gospodin Đoka.“ Klinac po imenu Rajan se skoro srušio sa stolice od smeha. Kao i obično, Džejn Skavulo je sedela u zadnjoj klupi, zureći kroz prozor, dosađujući se, sa stavom kao da je sve što se dešavalo oko nje bilo ispod njenog nivoa. Danas je možda imala pravo.

Delovala je kao da bi radije bila negde drugde, i da sam tada mogao da se pogledam u ogledalo, možda bih uhvatio sebe sa istim izrazom lica.

Devojčica koja je sedela ispred nje, Valeri Svindon, šlihtara kakve nije bilo nigde, je podigla ruku. „Dragi predsedniče Linkolne, mislim da ste jedan od najboljih predsednika jer ste se borili da oslobodite robove i učinite sve ljude jednakim.”

To je bilo dovoljno. Deca su zevala, prevrtala očima i delovalo mi je strašno da neko ne može da bude ozbiljan kad priča o Abrahamu Linkolnu, a da ne deluje kao štreber. Ali čak i dok je čitala pismo, shvatio sam da mi je na umu bio prepoznatljiv stil Boba Njuharta i telefonski razgovor između predsednika i jednog čoveka, snalažljivog i ispraksovanog na Medison aveniji, koji govori Ejbu da bi trebalo da se opusti ponekad, da ode u pozorište.

Pitao sam još par đaka da pročitaju rad, a zatim probao sa Džejn. „Ja ću da preskočim", rekla je.

Na kraju časa, dok je izlazila, spustila je papir na moj sto.

Dragi Neko, ovo je pismo od nekoga drugom nekom, imena nisu potrebna, jer u suštini niko ne zna nikoga. Imena nisu toliko prokleto značajna. Svet se sastoji samo od stranaca. Miliona i miliona stranaca. Svako je stranac svakome.

Ponekad pomislimo da znamo druge ljude, pogotovo one koji su nam navodno bliski, ali kad bismo ih stvarno znali, zašto se toliko često iznenadimo sranjima koja prave? Na primer, roditelji se uvek iznenade ponašanjem njihove dece. Oni ih podižu od kad su bebe, provode svaki bogovetni dan s njima, misle da su neki

prokleti jebeni anđelčići, a onda jednog dana policajci se pojave na vratima i kažu, ej roditelji, pogodite šta ima? Vaše dete je upravo razbilo glavu drugom detetu bejzbol palicom. Ili, ako ste dete, i čini se da je sve sasvim jebeno dobro, a onda jednog dana taj tip koji navodno predstavlja oca kaže zbogom, želim vam jedan lep život. A ti pomisliš, šta je ovo jebote? Tako, godinama kasnije, tvoja mama na kraju živi sa nekim tipom, i on deluje okej, ali ti pomisliš, gde je ovome kraj? To je život. U životu se stalno pitaš, gde je kraj? Jer ako kraj nije došao posle dugo, dugo vremena, znaš da ti jebeno sleduje. Sve najbolje, Neko.

Pročitao sam ga par puta, a onda, na vrhu, crvenom hemijskom, napisao „5“.

Hteo sam opet da svratim do Pamele za vreme ručka da vidim Sintiju, i dok sam išao ka kolima na parkingu za osoblje, Loren Vels se uparkiravala na prazno mesto pored mene, jednom rukom je upravljala volanom, a drugom je držala mobilni telefon prislonjen uz glavu.

Uspeo sam da ne naletim na nju poslednjih nekoliko dana i nisam želeo da pričam s njom sada, ali ona je već spuštala prozor i podigla bradu kao znak pozdrava, nastavljajući da priča na mobilnom, i dajući mi znak da sačekam.

Zaustavila je auto, rekla: „Sačekaj sekund“ na mobilni, u okrenula se ka meni. „Ej“, rekla je. „Nisam te videla još otkad si otišao da vidiš Paulu. Jel' ćeš opet biti u emisiji?" „Ne“, rekao sam.

Njeno lice dobilo je izraz razočarenja. „Takva šteta“, rekla je. „Moglo je da pomogne, jel' tako? Jel' Paula odbila?“ „Ništa slično tome“, rekao sam. „Slušaj“, rekla je Loren. „Jel' možeš da mi učiniš uslugu? Samo na sekund?

Jel’ možeš da se javiš mojoj drugarici?" „Šta?“ Uzela je mobilni. „Njeno ime je Rejčel. Samo joj se javi. Reci: ’Zdravo, Rejčel’. Umreće kad joj kažem da si ti onaj čija je žena bila u onoj emisiji “ Otvorio sam vrata svojih kola i pre nego što sam ušao, rekao sam: „Loren, živi svoj život.“ Buljila je u mene otvorenih usta, a zatim dreknula, dovoljno glasno da je čujem kroz staklo,: „Misliš da si neka faca, al’ da znaš da nisi!“.

Kad sam stigao do Pamele, Sintija nije bila tamo. „Javila se, rekla je da bravar dolazi“, rekla je Pamela. Bacio sam pogled na sat. Bilo je skoro jedan. Pretpostavio sam da, ako, bravar dođe na vreme, otići

će do deset, jedanaest, najkasnije.

Zavukao sam ruku u džep da uzmem mobilni, ali Pam mi je ponudila da zovem sa telefona pored kase. „Ćao, Pam“, rekla je Sintija, kad se javila. Čitač poziva. „Žao mi je. Krećem “ „Ja sam", rekao sam. „Oh!“ „Svratio sam jer sam računao da ćeš biti tu “ „Tip je kasnio, malo pre je otišao. Upravo sam kretala tamo.“ Pam mi je rekla: „Reci joj da ne brine, nema gužve. Neka uzme slobodan dan.“ „Jel’ si čula to?“, rekao sam. „Da. Možda je i bolje tako. Misli mi lete. Gospodin Abagnejl je zvao. Želi da nas vidi. Dolazi u pola pet. Hoćeš li doći kući do tada?“ „Naravno. Šta je rekao? Jel’ saznao nešto?“ Pamela je podigla obrve. „Nije hteo da kaže. Rekao je da će o svemu da priča s nama kad on stigne ovde.“ „Jel’ si dobro?“ „Malo se čudno osećam.“ „Da, i ja. Možda želi da nam kaže da nije ništa saznao.“ „Znam.“ „Jel’ idemo kod Tes sutra?“ „Ostavila sam joj poruku. Nemoj da kasniš, u redu?“ Kad sam spustio slušalicu, Pam je rekla: „Šta se dešava?" „Sintija je ... mi smo unajmili nekoda da istraži nestanak njene porodice.“ „O“, rekla je. „Pa, to se mene ne tiče, ali ako me pitaš, to se desilo tako davno, samo bacate novac. Niko nikada neće znati šta se desilo te noći.“ „Vidimo se kasnije, Pam“, rekao sam. „Hvala za telefon.“ „Jel’ želite kafu?“, pitala je Sintija, kad je Denton Abagnejl ušao u kuću. „Ah, voleo bih“, rekao je. „Baš bih voleo.“ Smestio se na kauč i Sintija je donela kafu, šoljice, šećer i krem za kafu na poslužavniku, kao i malo kolača sa čokoladom, a zatim je sipala kafu u tri šoljice i ponudila gospodina Abagnejla kolačima, on je uzeo jedan, a u sebi smo i Sintija i ja vrištali: „Za ime božje, recite nam šta znate, ne možemo više da izdržimo ni minut!“.

Sintija je spustila pogled nadole, ka poslužavniku, i rekla mi: „ Imam samo dve kašičice, Teri. Jel’ ti možeš da uzmeš sebi jednu?“ Vratio sam se u kuhinju, otvorio sam fioku sa priborom za jelo da bih uzeo kašičicu, i nešto mi je tad privuklo pažnju, nešto što se nalazilo u tom prostoru

između ivice tog gumenog dela za pribor za jelo i zida fioke, gde su bile trice i kučine, od olovaka i hemijski pa sve do malih plastičnih hvataljki sa kesa za kupovinu.

Ključ.

Izvukao sam ga odatle. To je bio naš rezervni ključ od zadnjih vrata, koji je obično visio na kuki.

Vratio sam se u dnevnu sobu noseći kašiku i seo kad je Abagnejl izvadio svoj notes. Otvorio ga je, prelistao i rekao: „Samo da vidim šta imam ovde“.

Sintija i ja smo se strpljivo smeškali. „U redu, evo ga“, rekao je. Pogledao je Sintiju. „Gospodo Arčer, šta mi možete reći o Vinsu Flemingu?“ „Vinsu Flemingu?“ „Tako je. On je bio taj dečko s kim ste bili te noći. Vi i on, vi ste bili u kolima na parkingu... „ Sam se zaustavio. „Ja se izvinjavam“, rekao je, pogledao Sintiju, a zatim mene, i onda opet Sintiju. „Jel’ Vam ne predstavlja problem da o ovome pričam pred Vašim mužem?" „U redu je“, rekla je. „Bili ste u kolima na parkingu, ispred tržnog centra, verujem. Tada Vas je otac našao i doveo kući.“ „Da.“ „Uspeo sam da vidim policijska dokumenta u vezi sa ovim slučajem, a producentkinja one TV emisije mi je pokazala snimak tog programa ,oprostite mi, nisam ga video kad je prvobitno prikazan, ne marim za emisije o kriminalu, ali većinu informacija su dobili od policije. I taj tip, Vins Fleming, ima šaren dosije, ako kapirate šta hoću da kažem “ „Bojim se da nisam ostala u kontaktu sa njim posle te noći“, rekla je Sintija. „On je s prekidima imao problema sa zakonom celog života", rekao je Abagnejl. „I njegov otac nije bio drugačiji. Entoni Fleming je vodio poprilično uticajnu kriminalističku organizaciju u to vreme.“ „Nešto kao mafija?“, rekao sam. „Ne baš toliko razgranato. Ali imao je svog udela u značajnom segmentu nezakonitog tržišta droge, od Njuhejvena do Bridžporta. Prostitucija, krađa kamiona, te stvari.“ „O, bože“, rekla je Sintija. „Nisam imala pojma. Hoću da kažem, znala sam da je Vins malo problematičan, ali nisam imala pojma da mu je otac bio uvučen u to. Jel’ mu je otac još živ?“ „Ne. Upucan je 1992. godine. Neke siledžije u usponu su ga ubile u jednom sučeljavanju koje se izvitoperilo.“ Sintija je odmahivala glavom u neverici.

„Jel’ ih policija uhvatila?“ „Nisu morali“, rekao je Abagnejl. „Ljudi Entonija Fleminga su ih sredili.

Izmasakrirali su punu kuću njih iz osvete ,i one koji su bili krivi, i one koji nisu, al se samo zadesilo da su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Misle da je tu operaciju vodio Vins Fleming, ali on nikada nije optužen, nikada nije osuđen.“ Abagnejl je ispružio ruku i uzeo još jedan kolač. „Zaista ne bih smeo“, rekao je. „Znam da će mi žena spremiti nešto lepo za večeru “ Ja sam progovorio. „Ali kakve to sve veze ima sa Sintijom i njenom porodicom?“ „Ništa, precizno", rekao je detektiv. „Ali saznajem kakva osoba je Vins u stvari bio, i pitam se kakva je osoba bio te noći kada je porodica Vaše žene nestala “ „Mislite da je bio umešan u to?“, pitala je Sintija. „Jednostavno ne znam. Ali, on bi imao razloga da bude ljut. Vaš otac Vas je odvukao sa sastanka s njim. To mora da je bilo ponižavajuće, ne samo za Vas, već i za njega. I ako je on imao ikakve veze se nestankom Vaših roditelja i Vašeg brata, ako ih je on...“ Glas mu je postao mekši. „Ako ih je on ubio, imao je i oca sa sredstvima i iskustvom da mu pomogne da ukloni tragove." „Ali, sigurno je policija to istraživala tada“, rekao sam. „Nemoguće da ste Vi prva osoba kojoj je to palo na pamet “ „U pravu ste. Policija jeste istraživala. Ali nikada nisu naišli na nešto konkretno. Samo su imali svoje sumnje. A Vins i njegova porodica su jedni drugima služili kao alibi. Rekao je da je otišao kući pošto je Klejton Bidž odveo svoju ćerku kući.“ „To bi objasnilo jednu stvar“, rekla je Sintija. „Šta to?“, pitao sam.

Abagnejl se smešio. Mora da je znao da će Sintija reći: „To bi objasnilo zašto sam ja živa.“ Abagnejl je klimnuo glavom. „Jer sam mu se sviđala." „Ali šta je s tvojim bratom?“, rekao sam. „On nije imao ništa protiv tvog brata “ Okrenuo sam se ka Abagnejlu. „Kako to objašnjavate?“ „Tod je možda samo bio svedok. Neko ko se našao tu, ko je morao da bude eliminisan.“ Svi smo se bili ućutali na kratko. Onda je Sintija rekla: „On je imao nož.“ „Ko?“, pitao je. „Vins?“ „U kolima, te noći. Hvalio se meni njime. To je bio jedan, kako se to zove?

Jedan od onih noževa koji iskaču.“ „Skakavac“, rekao je Abagnejl.

„Tako je“, rekla je Sintija. „Sećam se… Sećam se da sam ga ja držala...“ Glas joj se izgubio, a oči su joj se prevrnule ispod kapaka. „Muti mi se.“ Brzo sam podmetnuo ruku ispod nje. „Šta da ti donesem?“ „Samo, samo mi treba da odem... da se osvežim... na minut", rekla je, pokušavajući da ustane. Sačekao sam trenutak da vidim da li će moći da stoji na svojim nogama, a potom je zabrinuto posmatrao dok se penjala uz stepenice.

Abagnejl je takođe posmatrao, i kada je čuo zatvaranje vrata od kupatila, približio mi se i tiho rekao: „Kako Vam ovo deluje?“ „Ne znam“, rekao sam. „Mislim da je iscrpljena.“ Abagnejl je klimnuo glavom i ućutao se na trenutak. Zatim je rekao: „Otac tog Vinsa Fleminga je veoma dobro živeo od svojih nezakonitih radnji. Ako je osećao da je donekle odgovoran za ono što je njegov sin uradio, bilo je finansijski izvodljivo za njega da ostavlja keš tetki Vaše žene, kako bi joj pomogao da odškoluje sestričinu. „Videli ste pismo“, rekao sam. „Tes Vam ga je dala.“ „Da. Kao i koverte. Verujem da još uvek niste rekli svojoj ženi o tome?“ „Ne još. Mada, mislim da je Tes spremna. Mislim da Tes gleda na Sintijinu želju da Vas unajmi kao na znak da je spremna da zna sve.“ Abagnejl je zamišljeno klimnuo glavom. „Najbolje je da se sve iznese na čistac, pošto pokušavamo da odgovorimo na pitanja “ „Planiramo da sutra uveče posetimo Tes. Zapravo, možda će poseta njoj biti korisna.“ Da budem iskren, razmišljao sam o Abagnejlovoj dnevnici. „To je dobro...“ Unutar jakne mu je zazvonio telefon. „Izveštaj o večeri, bez sumnje”, rekao je dok je vadio telefon. Ipak, delovao je iznenađeno kad je video broj, ubacio telefon nazad u jaknu i rekao: „Uvek može da se ostavi poruka.“ Sintija se spuštala niz stepenice. „Gospodo Arčer, jel’ ste dobro?“, pitao je Abagnejl. Ona je klimnula glavom i sela. On je pročistio grlo. „Jel' ste sigurni? Želeo bih da izložim još nešto “ Sintija je rekla: „Da. Molim Vas, nastavite." „E sad, možda postoji veoma prosto objašnjenje za ovo. Možda je u pitanju samo neka administrativna greška, nikad se ne zna. Poznato je da državna birokratija snosi deo odgovornosti za greške.“ “Da?“

„Pa, ovako, kada niste mogli da nađete nikakvu fotografiju svog oca, kao što sam i obećao, ja sam proverio u Centru za motorna vozila. Mislio sam da bi oni mogli da mi pomognu u tome, ali kako se ispostavilo, nisu mi bili od pomoći.“ „Nisu imali njegovu sliku? Jel' to bilo pre nego što su počeli da stavljaju slike na vozačke dozvole?“ pitala je. „To je jedna veoma sporna tačka", rekao je Abagnejl. „Radi se o tome da oni uopšte nemaju zabeleženo da je Vaš otac ikada imao vozačku dozvolu." „Kako to mislite?" „On ne postoji u evidenciji, gospođo Arčer. Što se njih tiče, on nikada nije postojao.“

19 „Ali, moglo bi da se radi upravo o tome što ste rekli", rekla je Sintija. „Ljudi stalno nestaju iz kompjuterskih dokumentacija.“ Denton Abagnejl je klimnuo glavom u znak slaganja. „To je istina. Sama činjenica da Klejton Bidž ne postoji u dokumentaciji Centra za motorna vozila ne navodi na jedan jedini zaključak. Ali, zatim sam proverio dokumentaciju tražeći njegov broj socijalnog osiguranja. „Da?“, rekla je Sintija. „I ni tamo nije bilo ničega, takođe. Teško je naći bilo kakav dokument Vašeg oca bilo gde, gospođo Arčer. Nemamo njegovu sliku. U Vašoj kutiji za cipele nisam uspeo da nađem čak ni platni odrezak od njegovog poslodavca.

Da li slučajno znate ime te firme za koju je radio i koja ga je stalno slala na put?“ Sintija se zamislila. „Ne“, rekla je. „U poreskom nema podataka o njemu. Koliko ja mogu da procenim, on nikada nije plaćao nikakve poreze. Ne pod imenom Klejton Bidž, u svakom slučaju.“ „Šta hoćete da kažete?“, pitala je. „Hoćete da kažete da je bio špijun ili nešto slično? Neka vrsta tajnog agenta?“ Abagnejl se nacerio. „Pa, ne mora da znači. Ništa tako egzotično“ „Zato što je on stalno bio odsutan“, rekla je. Pogledala me je. „Šta ti misliš? Da li je on mogao biti vladin agent, pa su ga slali na misije?“ „Deluje nekako bizarno“, rekao sam neodlučno. „Hoću da kažem, počećemo da se pitamo da li je on bio vanzemaljac s neke druge planete.

Možda je bio poslat ovde da nas prouči, pa da se vrati u svoj svet i povede tvoju majku i brata.“ Sintija me je samo gledala. I dalje je delovala pomalo ošamućeno. „To je trebalo da bude šala“, rekao sam u svoju odbranu.

Abagnejl nas je, mene, pogotovo, vratio u realnost. „To nije jedna od mojih mogućih teorija." „A koje su Vaše teorije?", pitao sam.

Uzeo je gutljaj kafe. „Verovatno mogu da dam nekih pet sada, jer trenutno znam malo toga“, rekao je. „Da li je Vaš otac živeo pod lažnim imenom? Da li je bežao od neke čudne prošlosti? Od kriminalne prošlosti, možda? Da li je Vins Fleming naudio Vašoj porodici te večeri? Da li je kriminalna mreža njegovog oca bila na neki

način povezana sa nečim iz prošlosti Vašeg oca, što je on uspešno prikrivao sve do tada?“ „Mi u stvari ne znamo ništa, zar ne?“, pitala je Sintija.

Abagnejl se umorno naslonio na jastuke na kauču. „Ono što ja znam je da su za par dana neodgovorena pitanja u ovom slučaju veoma brzo dobila široke razmere. I moram da Vas pitam da li želite da nastavim. Već ste potrošili nekoliko hiljada dolara na moje usluge, i ta cifra bi mogla da dostigne hiljade. Ako želite da sada prekinem, u redu je. Mogu da napustim ovaj slučaj, daću Vam izveštaj o tome šta sam saznao do sada. Ili mogu da nastavim da kopam. To u potpunosti zavisi od Vas.“ Sintija je krenula nešto da kaže, ali pre nego što je izgovorila, rekao sam: „Želeli bismo da nastavite.“ „U redu“, rekao je. „Kako bi bilo da ostanem na slučaju još par dana? Sada ne treba da mi date ček. Mislim da će još nekih četrdeset osam sati zaista pokazati da li mogu da saznam nešto značajno." „Naravno", rekao sam. „Mislim da treba dublje da proučim karakter Vinsa Fleminga. Gospodo Arčer, šta Vi mislite? Da li je ovaj čovek 1983. godine bio jako mlad čovek, da bi bio sposoban da naudi Vašoj porodici?"

Zamislila se na trenutak. „Posle svih ovih godina, čini mi se da moram da uzem u obzir da je sve moguće." „Da, dobro je držati mozak budnim. Hvala Vam za kafu."

Pre nego što je otišao, Abagnejl je vratio Sintiji kutiju s uspomenama.

Sintija je zatvorila vrata pošto je izašao, a potom se okrenula ka meni i pitala: „Ko je bio moj otac? Ko je do đavola bio moj otac?"

A ja sam pomislio na domaći zadatak Džejn Skavulo iz kreativnog pisanja.

Kako smo svi stranci jedni drugima, kako često najmanje poznajemo one koji su nam najbliži.

Dvadeset i pet godina je Sintija podnosila bol i strepnju zbog nestanka svoje porodice, bez naznake šta im se to dogodilo. I dok i dalje nismo imali odgovor na to pitanje, niti informacija koje su plutaie na površini, kao delovi dasaka jednog broda koji je odavno potonuo. Otkriveno je da je Sintijin otac možda živeo pod lažnim imenom, da je prošlost Vinsa Fleminga mogla biti mračnija nego što se inače mislilo. Tu je čudan telefonski poziv, misteriozno pojavljivanje šešira za koji se mislillo da je pripadao Klejtonu Bidžu. Čovek koji je posmatrao našu kuću kasno uveče. Vest od Tes da joj je jedna nepoznata osoba, jedan određeni period vremena, ostavljala koverte pune keša kako bi mogla da izdržava Sintiju.

Smatrao sam da je Sintija sada imala pravo da zna za ovu poslednju informaciju. I pomislio sam da bi bilo bolje da to sazna direktno od Tes. Borili smo se sami sa sobom da u toku večere ne pominjemo pitanja koja su se pojavila posle Abagnejlove posete. Oboje smo osećali da je Grejs bila već isuviše izložena svemu ovome. Njen radar je bio uključen sve vreme i skupljao je delove infomacija jednog dana, pa ih povezivao sa nečim drugim što je mogla da čuje sledećeg dana. Bojali smo se da razgovori o Sintijinoj prošlosti, neskrupuloznoj vidovitoj ženi, Abagnejlovoj istrazi, o svim tim stvarima možda utiču na Grejsinu strepnju, na njen strah da će jedne noći neki objekat iz svemira sve nas zbrisati.

Ali, koliko god da smo se mi trudili da izbegnemo tu temu, često je Grejs bila ta koja ju je započinjala. „Gde je šešir?", pitala je pošto je uzela kašiku pirea. „Šta?“, pitala je Sintija. „Šešir. Šešir tvoga tate. Onaj koji je ostavljen ovde. Gde je?“ „Stavila sam ga u ormar“, rekla je. „Jel' mogu da ga vidim?“ „Ne“, rekla je Sintija. „On nije za igru.“ „Nisam htela da se igram. Samo sam htela da ga vidim.“ „Ne želim da se ni igraš, niti da ga gledaš, niti da ga uzimaš u ruke“, brecnula se Sintija.

Grejs se povukla i vratila se svom pireu.

Sintija je bila zabrinuta i na ivici nerava. Ko i ne bi bio, kada je pre sat vremena saznala da čovek kojeg je znala ceo svoj život kao Klejtona Bidža možda uopšte nije bio Klejton Bidž? „Mislim“, rekao sam, „da treba da odemo do Tes večeras.“ „Da“, rekla je Grejs. „Hajde da idemo kod tetke Tes.“ Sintija, kao da se probudila iz sna, reče: „Sutra. Čini mi se da si rekao da bi trebalo sutra da odemo kod nje “ „Znam. Ali mislim da bi bilo dobro da je vidimo večeras. Imamo dosta o čemu da pričamo. Mislim da treba da joj kažeš šta ti je rekao gospodin Abagnejl.“ „Šta je rekao?“, pitala je Grejs.

Pogledao sam je tako da je odmah ućutala. „Zvala sam je malo pre“, rekla je Sintija. „Ostavila sam joj poruku. Mora da je izašla nešto da završi.Pozvaće nas kad presluša poruku.“ „Ja ću da je pozovem“, rekao sam i uzeo telefon. Pustio sam da zvoni nekih šest puta, pre nego što se uključila sekretarica. Kako je Sintija već ostavila poruku, nije bilo poente da ja ostavim još jednu. „Rekla sam ti“, rekla je Sintija.

Pogledao sam na zidni sat. Bilo je skoro sedam. Šta god da je Tes sada radila, bile su male šanse da će to biti još dugo. „Zašto se ne bismo provozali, krenuli ka njenoj kući, možda će ona biti tu dok mi dođemo, ili možemo da sačekamo dok ne dođe. Ti i dalje imaš ključ?“ Sintija je klimnula glavom. „Zar ne misliš da ovo može da sačeka do sutra?“, pitala je. „Mislim da, ne samo što bi ona htela da čuje šta je gospodin Abagnejl saznao, već bi možda i ona imala nešto tebi da kaže.“ „Kako to misliš da možda ona ima nešto meni da kaže?“, pitala je Sintija.

Grejs me je takođe čudno posmatrala, ali osećala je da ne sme ništa da kaže ovaj put. „Ne znam. Ovo novo saznanje možda podstakne nešto kod nje, možda se seti nečega o čemu nije razmišljala godinama. Znaš, ako joj kažemo da je tvoj otac imao, pa, ne znam, drugi identitet na primer, onda će možda to i njoj objasniti neke stvari „Ponašaš se kao da već znaš šta je to što bi ona mogla da mi kaže“ Usta su mi se osušila. Ustao sam, natočio hladnu vodu iz česme do vrha čaše, popio je, okrenuo se i naslonio na kuhinjski element. „U redu“, rekao sam. „Grejs, mama i ja moramo da popričamo nasamo.“ „Nisam završila večeru “ „Ponesi tanjir sa sobom i idi da gledaš TV.“ Uzela je tanjir i napustila sobu, sa gorkim izrazom lica. Znao sam da je mislila da propušta zabavu.

Sintiji sam rekao: „Pre nego što je uradila ono zadnje ispitivanje, Tes je mislila da umire.“ Sintija se nije pomerala. „Ti si znao za to.“ „Da. Rekla mi je da misli da joj je ostalo još neko vreme da živi “ „Ti si to krio od mene?“ „Molim te. Samo me pusti da ti ovo kažem. Možeš da se ljutiš kasnije “ Osetio sam da me Sintijine oči ubadaju poput ledenica. „Ti si bila pod stresom tada i Tes je rekla meni jer nije bila sigurna da ćeš moći da se izboriš s takvom vešću u to vreme. I još je i bolje što ti nije rekla, jer se ispostavilo da je dobro.

To moramo da imamo na umu.“ Sintija nije ništa rekla. „U svakom slučaju, tada, kada je mislila da je gotova, bilo je još nešto što je smatrala da treba da mi kaže, nešto što je smatrala da treba da saznaš kada dođe vreme za to. Nije bila sigurna da će dobiti još jednu šansu opet.“ I tako sam rekao Sintiji. Sve. Za anonimnu poruku, za keš, kako bi se pojavljivao niotkud, neočekivano. Kako joj je on omogućio da se školuje. Kako je Tes, verujući na reč autoru te poruke, zadržala to za sebe sve do danas.

Slušala je, prekidajući me samo par puta da postavi pitanje, dozvolivši mi da joj sve potanko ispričam.

Kad sam završio, oduzela se. Rekla je nešto što nisam često čuo od nje. „Treba mi piće “ Spustio sam flašu viskija sa gornje police u špajzu i sipao joj u malu čašu.

Popila je na iskap, pa sam joj opet sipao još pola toliko. I to je ispila odmah. „U redu“, rekla je. „Idemo da vidimo Tes.“ Više bi nam odgovaralo da smo otišli kod Tes bez Grejs, ali bi bila prava frka naći bebisiterku za tako kratko vreme. I ne samo to, znajući da nam je neko posmatrao kuću, nismo mogli da je ostavimo sa bilo kim.

Rekli smo joj da ponese nešto da se zabavlja tamo - opet je uzela Kosmos i Kontakt, film sa Džodi Foster na DVD-ju, kako bismo mi mogli da pričamo na miru.

Na putu do tamo, Grejs nije bila pričljiva, što je bilo neobično za nju.

Mislim da je osećala tenziju u kolima pa je odlučila da se drži po strani, što je bio mudar izbor. „Možda bismo mogli da svratimo na sladoled u povratku?", rekao sam, da razbijem tišinu. „Ili da uzmemo Tesin? Verovatno joj je još ostalo posle rođendana.“ Kada smo prošli glavni put, koji je povezivao Milford i Derbi i dovezli se do Tesine ulice, Sintija je istakla: „Njena kola su ovde.“ Tes je vozila „subaru“ vagon na četiri pogona. Uvek je govorila da ne bi želela da ostane zarobljena u snežnoj oluji kad krene po namirnice.

Grejs je prva izašla iz kola i otrčala do ulaznih vrata. „Stani, druškane“, rekao sam. „Sačekaj. Ne možeš tek tako da upadaš.“ Došli smo do vrata i pokucao sam. Posle nekoliko sekundi, pokucao sam opet, samo glasnije. „Možda je iza kuće“, rekla je Sintija. „Možda radi u bašti" Tako da smo otišli iza kuće, Grejs nas je kao i uvek predvodila, poskakujući u vazduhu. Pre nego što smo stigli iza kuće, ona je već trčala nazad i rekla: „Nije tamo.“ Naravno, mi smo morali da se uverimo, ali Grejs je bila u pravu. Tes nije bila u dvorištu iza kuće, nije bila u bašti, dok je sumrak polako prelazio u tamu.

Sintija je lupala na zadnja vrata, koja su direktno vodila do Tesine kuhinje.

I dalje se nije javljala. „To je čudno“, rekla je. Takode je bilo čudno što je mrak već padao, a nije bilo svetla u kući.

Pridružio sam se Sintiji na stepenicama iza kuće i provirio kroz mali prozor

na vratima.

Nisam bio siguran, ali učinilo mi se da sam video nešto na kuhinjskom podu, što je prekrilo belo-crne pločice.

Jedna osoba. „Sintija", rekao sam. „Odvedi Grejs nazad do kola.“ „Šta je?“ „Ne dozvoli joj da uđe u kuću.“ „Pobogu, Teri“, prošaputala je. „Šta je?“ Uhvatio sam kvaku, polako je okrenuo i gurnuo, da proverim da li su vrata bila zaključana. Nisu bila.

Zakoračio sam unutra, Sintija je gledala preko mog ramena. Pokušavao sam da nađem prekidač pipajući zid. Povukao sam ga nagore.

Tetka Tes je ležala na kuhinjskom podu, lice joj je bilo okrenuto nadole, glava nezgodno iskrivljena, jedna ruka je bila ispružena ispred nje, a druga je visila pozadi. „O, bože“, rekla je Sintija. „Jel' moždani udar ili nešto slično?“ Nisam baš imao diplomu lekara, ali činilo se da je na podu bilo isuviše krvi za moždani udar.

20 Možda da Grejs nije bila tu, Sintija bi skroz odlepila. Ali, kada je čula našu ćerku kako trči za nama, spremajući se da preskoći stepenik i uđe u kuhinju, Sintija se okrenula, stala joj na put i krenula da je odvlači u dvorište. „Šta nije u redu?“, vikala je Grejs. „Tetka Tes?“ Sagnuo sam se do Sintijine tetke, obazrivo joj pipnuvši leđa. Bila su veoma hladna. „Tes“, prošaputao sam. Bilo je toliko krvi ispod nje da nisam želeo da je okrenem, a i neki glasovi u glavi su mi govorili da ništa ne diram. Tako da sam se pomerao oko nje, kleknuvši još bliže da bih joj video lice. Prizor njenih otvorenih očiju koje nisu treptale, prikovanog pogleda, su me naježile.

Kako je moje amatersko oko moglo da proceni, krv se osušila i zgrušala, kao da je Tes u ovom položaju bila već duže vreme. I u sobi je strašno srmdelo, ali to sam tek sada počeo da primećujem.

Ustao sam i ispružio ruku ka telefonu na zidu, pored table, al onda sam se zaustavio. Opet mi je glas poručio da ne diram ništa, tako da sam uzeo svoj telefon i pozvao policiju. „Da, sačekaću“, rekao sam operateru. „Ne idem nigde."

Ali ipak sam izašao iz kuće kroz zadnja vrata i prošetao do ulaznih, gde je Sintija, sa Grejs u krilu, sedela na prednjem sedištu kola, čija su vrata bila otvorena. Grejs je držala ruke oko Sintijinog vrata i činilo se da je plakala. Dok je Sintija, u tom trenutku, delovala suviše šokirana da bi plakala.

Sintija me je pogledala, njene oči su postavljale pitanje, a ja sam odgovorio pomerivši glavu napred-nazad nekoliko puta, veoma polako. „O čemu se radi?“, pitala me je. „Jel’ misliš da je bio infarkt?“ „Infarkt?“, pitala je Grejs. „Jel’ ona dobro? Jel' tetka Tes dobro?“ „Ne“, rekao sam Sintiji. „Nije bio infarkt “ Policija se složila.

Mora da je bilo oko desetak kola za sat vremena, uključujući pola policijskih kola, jedna ambulantna, koja su bila tu neko vreme, i par kombija koje su poslale TV stanice i koji su bili dalje, na glavnom putu.

Par detektiva je pričalo sa mnom i Sintijom odvojeno, dok je jedan pozornik ostao sa Grejs koja je imala bezbroj pitanja. Sve što smo joj mi rekli je da je Tes bolesna i da joj se nešto desilo. Nešto veoma loše.

Blago rečeno.

Bila je ranjena nožem. Neko je uzeo jedan od njenih noževa i zabio joj ga u telo. U jednom trenutku, dok sam bio u kuhinji, a Sintija u jednim od patrolnih kola odgovarajući na pitanja drugog pozornika, slučajno sam čuo jednu ženu iz islednikove kancelarije kad je rekla jednom detektivu da nije

skroz sigurna u ovom trenutku, ali da su velilke šanse da joj je nož prošao pravo kroz srce.

Gospode.

Imali su mnogo toga da me pitaju. Zašto smo došli? U posetu, rekao sam. I da proslavimo. Tes je upravo primila dobre vesti od doktora, rekao sam.

Rekao joj je da će biti dobro, rekao sam.

Detektiv je ispustio neki kratki zvuk iz nosa, ali je uspeo da se suzdrži da se ne nasmeje. „Jel' imate ideju ko je mogao ovo da uradi?“, pitao je. „Ne“, rekao sam. I to je bila istina. „Možda je u pitanju neka vrsta provale", rekao je. „Možda su u pitanju neka deca koja su tražila novac da kupe drogu, ili nešto slično.“ „Da li Vam izgleda kao da se to desilo?“, pitao sam.

Detektiv je ućutao. „Ne baš.“ Prešao je jezikom preko zuba, razmišljajući. „Ne deluje kao da je mnogo odneseno, ako uopšte i jeste nešto. Mogli su da uzmu ključeve i potom njena kola, ali nisu.“ „Oni?“ Detektiv se nasmešio. „Lakše je tako reći nego on ili ona. Jednostavno ne znamo u ovom trenutku.“ „Ovo je možda", rekao sam neodlučno, „povezano s nečim što se dogodilo mojoj ženi “ „Hm?“ „Pre dvadeset i pet godina.“ Ispričao sam mu najsažetiju moguču verziju Sintijine priče. Kako je od skoro došlo do novih razvoja događaja, posebno posle prikazivanja na televiziji. „A, da“, rekao je detektiv. „Mislim da sam video. To je emisija koju vodi, kako se zove? Paula, kako se preziva?“ „Da.“ I rekao sam mu da smo pre nekoliko dana unajmili privatnog detektiva da istraži slučaj. „Dentona Abagnejla“, rekao sam. „A, znam ga. Dobar momak. Znam gde da ga nađem" Bio je završio sa mnom, pod uslovom da još uvek ne smem da se vratim u Milford, da ostanem tu još neko vreme u slučaju da se u poslednjem trenutku sete još nekog pitanja, tako da sam otišao da nađem Sintiju. Niko joj nije postavljao nikakva pitanja, i bila je na istom mestu kao i pre, ispred kola, sa Grejs u krilima. Grejs je izgledala tako ranjivo i uplašeno.

Kad me je ugledala, rekla je:

„Da li je tetka Tes mrtva, tata?“ Bacio sam pogled na Sintiju, čekajući na znak. Reci joj istinu, nemoj da joj kažeš istinu. IIi bilo šta. Ali nije bilo nikakvog znaka, tako da sam rekao: „Da, srce. Jeste.“ Usna je počela da joj drhti. Sintija mi se obratila tako ujednačenim glasom, da sam znao da je to držala u sebi: „Mogao si da mi kažeš.“ „Šta?“ „Mogao si da mi kažeš šta si znao. Šta ti je Tes rekla. Mogao si da mi kažeš.“ „Da“, rekao sam. „Mogao sam. Trebalo je.“ Ućutala je, pažljivo birajući reči. „I onda se ovo možda ne bi dogodilo." „Sin, ne vidim kako, mislim, ne možemo da znamo...“ „Tačno. Ne možemo da znamo. Ali znam ovo. Da si mi ranije rekao šta ti je Tes rekla u vezi s novcem i kovertama, već bih bila kod nje i pričala o tome, nas dve bismo se zajedno potrudile da shvatimo šta je sve to značilo, i da sam to uradila, možda bih bila ovde, ili bismo možda došle do nekog zaključka, pre nego što bi neko dobio šansu da uradi ovo “ „Sin, samo ne znam.. „Šta mi još nisi rekao, Teri? Šta još držiš za sebe, navodno da bi me zaštitio? Da bi me poštedeo? Šta ti je još rekla, šta još znaš, a što ja nisam sposobna da izdržim?"

Grejs je počela da plače i sakrila lice u Sintijine grudi. Izgleda da smo sada potpuno odustali od pokušaja da je zaštitimo od svega ovoga. „Dušo, zaista“, rekao sam. „Sve što sam skrivao od tebe bilo je za tvoje dobro."

Još jače je zagrlila Grejs. „Šta još, Teri? Šta još?“ „Ništa više“, rekao sam.

Ali bila je jedna stvar. Nešto što sam primetio malo pre i nikome još uvek nisam spomenuo, jer nisam znao da li je bilo značajno.

Istražitelji su me ponovo pozvali u kuhinju i tražili da im opišem sve šta sam radio, gde sam stajao, šta sam dirao.

Kad sam izlazio iz sobe, slučajno sam pogledao malu tablu pored telefona.

Na njoj je bila slika Grejs sa našeg puta u Diznilend. Šta mi je ono Tes rekla kad smo se čuli? Pošto ju je Denton Abagnejl posetio?

Ja sam rekao otprilike: „Ako se setiš još nečega, trebalo bi da ga pozoveš."

A Tes je rekla: „To mi je i on rekao. Dao mi je svoju vizit kartu. Upravo je gledam, zakačila sam je na tablu pored telefona, odmah pored Grejsine slike sa Šiljom.“

Vizit karta sada nije bila na tabli.

21 „Ma nije valjda“, rekla je. Situacija je baš krenula da se razvija. „Da, da, istina je“, rekao je. „Vidi ti to“, rekla je. „I pomisli samo, mi smo baš pričali o njoj.“ „Znam“ „Eto ti slučajnosti“, rekla je prepredeno. „Ti si bio tamo i odradio sve što je trebalo “ „Da“ „Znaš, to je i zaslužila“, rekla je. „Znao sam da te ovo neće uznemiriti kad ti kažem. Ali, mislim da to znači da treba da odložimo sledeću akciju." „Stvarno?“, rekla je. Znala je da je ona njemu popovala o vrlinama strpljivosti, ali odjednom nije mogla da čeka. „Sutra će biti sahrana“, rekao je. „I pretpostavljam da tu ima mnogo stvari da se odradi, a ona i nije imala nikog drugog od rodbine da to organizuje, jel’ tako?“ „Tako sam i ja shvatila“, rekla je. „E, pa, moja sestra će onda biti veoma zauzeta organizovanjem sahrane, jel’ da? Tako da je možda bolje da sačekamo da se to završi.“ „Shvatam šta hoćeš da kažeš. Ali volela bih da mi učiniš jednu uslugu.“ „Da?“, rekao je. „To je jedna mala usluga.“ „Šta?“ „Ne zovi je sestrom" Rekla je to odlučno. „Izvini.“ „Znaš kako se ja osećam u vezi s tim.“ „U redu. Samo što, pa, znaš, ona je...“ „Ne zanima me“, rekla je. „U redu, mama“, rekao je. „Neće se ponoviti.“

22 Nije se mnogo ljudi javilo.

Patrisija Bidž, Sintijina mama, je bila jedina Tesina sestra. Njeni roditelji su, naravno, odavno umrli. Iako je Tes bila udata neko kratko vreme, nikada nije imala svoju decu, a nije bilo ni poente ulaziti u trag njenom bivšem mužu.

On se ionako ne bi vratio zbog sahrane, a i Tes ne bi volela da kučkin sin bude tu.

Tes nije održala prijateljstva s ljudima iz ministarstva za puteve, gde je radila sve do penzije. Kako je Tes pričala, ona ionako nije imala mnogo prijatelja odatle. Oni nisu mnogo marili za njena liberalna shvatanja. Bila je član bridž kluba, ali Sintija nije znala njegove članove, tako da ni njih nismo pozvali.

Mada, nije ni trebalo da javljamo ljudima za sahranu. Smrt Tes Berman je bila i na vestima.

Intervjuisani su ljudi koji su živeli u njenoj pošumljenoj ulici i niko od njih nije primetio bilo šta neobično u komšiluku u časovima pre Tesine smrti. „Ovo zaista tera čoveka da se zamisli", neko je rekao za televiziju. „Tako nešto se ne dešava ovde“, rekao je neko drugi. „Sad smo veoma oprezni, pazimo da zaključavamo vrata i prozore noću", rekao je treći.

Možda da je bivši muž ili neki odbačeni ljubavnik ubio Tes nožem, komšije bi bile spokojnije. Ali policija je rekla da nemaju ideju ko je mogao to da uradi niti iz kog razloga. I nije bilo osumnjičenih.

Nije bilo znakova provale. Niti znakova borbe, osim što je kuhinjski sto bio malo iskošen i što je jedna stolica bila prevrnuta. Izgleda da je Tesin ubica brzo delovao. Tes se opirala samo na trenutak, taman toliko dugo da se njen napadač spotakne o sto i obori stolicu. A potom je nož završio u meti i ona je bila mrtva.

Policija je rekla da se njeno telo nalazilo na podu čak dvadeset i četiri sata.

Pomislio sam šta smo sve mi radili dok je Tes ležala mrtva u lokvi sopstvene krvi. Mi smo se spremali za spavanje, spavali, ustali, oprali zube, slušali jutarnje vesti na radiju, otišli na posao, večerali, proživeli čitav jedan dan života, za razliku od Tes. Mnogo toga mi se vrtelo po glavi.

Kad sam naterao sebe da prestanem, misli su mi odlutale ka jednako mučnim temama. Ko je to uradio? Zašto? Da li je Tes bila slučajna žrtva nekog napadača, ili je ovo imalo veze sa Sintijinim slučajem i pretnjom u pismu pre toliko godina?

Gde je bila vizit karta Dentona Abagnejla? Zar je Tes nije zakačila na tablu kao što mi je rekla? Da li je odlučila da ga više nikad neće pozvati da mu javi još nešto, otkačila je i bacila u đubre?

Sledećeg jutra, dok su me izjedala ova i druga pitanja, našao sam Abagnejlovu vizit kartu, koju je dao nama, i pozvao ga na mobilni.

Poziv mi je bio prekinut i čuo sam saopštenje da ostavim poruku jer je Abagnejlov telefon bio isključen.

Tako da sam pokušao da ga dobijem na kuću. Javila se neka žena. „Jel' mogu dobiti gospodina Abagnejla, molim Vas?“ „Ko zove?“ „Jel’ to gospođa Abagnejl?“ „Molim Vas, ko je to?“ „Ovde je Teri Arčer." „Gospodine Arčer!“, rekla je, pomalo izbezumljeno. „Sad sam htela da Vas pozovem!“ „Gospođo Abagnejl, zaista moram da pričam s Vašim mužem. Moguće je da ga je policija već kontaktirala. Dao sam im ime Vašeg muža sinoć i...“ „Jel’ ste se čuli s njim?“ „Izvinite?" „Jel’ ste se čuli s Dentonom? Jel’ znate gde je?“ „Ne, ne znam.“ „To ne liči na njega. Ponekad, mora da radi i noću, da prati nekoga, ali se uvek javi u nekom trenutku.“ Imao sam loš osećaj u stomaku. Rekao sam: „Bio je kod nas juče popodne. Kasno popodne. Saopštio nam je novosti.“ „Znam“, rekla je. „Pozvala sam ga upravo kad je otišao iz Vaše kuće. Rekao je da je primio još jedan poziv, da mu je neko ostavio poruku i da će me nazvati.“ Setio sam se da je Abagnejlov telefon zazvonio dok je sedeo u našoj dnevnoj sobi, kako sam ja pretpostavio da je to bila njegova žena koja ga zove da mu kaže šta sprema za večeru, kako je on bacio pogled na njega, kako se iznenadio što to nije bio poziv od kuće i kako je pustio da taj neko ostavi govornu poruku. „Jel’ su ponovo nazvali?“ „Ne znam. Tako se završio naš razgovor.“ „Jel’ Vam policija nešto javila?“ „Da. Skoro mi je srce stalo kad su jutros zvonili na vrata. Ali radilo se o ženi, blizu Derbija, koju su ubili u njenoj kući “ „Tetka moje žene“, rekao sam. „Otišli smo da je posetimo i pronašli je takvu.“

„O, bože“, rekla je gospođa Abagnejl. „Veoma mi je žao.“ Pomislio sam šta ću sledeće da kažem pre nego što ga izgovorim, jer sam od skoro razvio naviku da krijem informacije od ljudi iz straha da ne brinu bez potrebe. Ali, pokazalo se da se ta politika ne isplati. Tako da sam rekao: „Gospođo Abagnejl, ne želim da dižem uzbunu, i suguran sam da postoji jedan savršeno dobar razlog što Vam se muž još uvek nije javio, ali mislim da treba da zovete policiju.“ „Oh“, rekla je tiho. „Mislim da treba da im kažete da Vam je muž nestao. Iako ne na toliko dug period.“ „Shvatam“, rekla je gospođa Abagnejl. „Uradiću to.“ „I možete me pozvati ako se nešto desi. Daću Vam moj kućni broj telefona, ako ga još uvek nemate, a i svoj mobilni.“ Nije morala da me pita da sačekam da uzme hemijsku. Pretpostavljao sam da, pošto je udata za detektiva, jedan notes i hemijska olovka uvek su se nalazili pored telefona.

Sintija je ušla u kuhinju. Bila se spremala da krene ka pogrebnom zavodu.

Tes, pokoj joj duši, je unapred isplanirala da sve bude veoma jednostavno za njene voljene. Završila je sa uplatama za sahranu, preko mesečnih rata, godinama unapred. Njen pepeo je trebalo da se rasuje po tesnacu Long Ajlend. „Sin“, rekao sam.

Nije odgovorila. Izbegavala me je. Bez obzira da li sam ja to smatrao razboritim, ona me je, barem delimično, smatrala odgovornim za Tesinu smrt. Čak sam se i ja pitao da li je sve moglo da se završi drugačije da sam rekao Sintiji sve šta sam znao u to vreme. Da li bi Tes bila kod kuće kad je ubica došao, da je Sintija znala na koji način je Tes uspela da je iškoluje. Ili bi njih dve bile na skroz nekom drugom mestu, radeći zajedno kao tim, možda pomažući Abagnejlu u istrazi.

Nisam mogao da znam. I sa tim neznanjem sam moram da živim.

Oboje smo bili kod kuće, jer nismo radili, naravno. Ona je uzela slobodno na neodređeno u butiku, a ja sam pozvao školu da im kažem da ću biti odsutan u sledećih nekoliko dana i da je bolje da nađu zamenu čiji kalendar nije popunjen. Ko god da je to bio, želeo sam mu sreću sa mojom grupom. „Neću više ništa kriti od tebe, od sada”, rekao sam Sintiji. „I desilo se još nešto što treba da znaš.“ Stala je pre nego što je izašla iz kuhinje, ali nije se okrenula da me pogleda. „Upravo sam pričao sa ženom Dentona Abagnejla”, rekao sam. „On je nestao."

Delovalo je kao da se malo nagla na jednu stranu, kao da je ispustila vazduh. „Šta je rekla?" Sintija je jedva uspela da izgovori.

Rekao sam joj.

Stajala je tu još neki tren, stavila jednu ruku na zid kako bi mogla da stoji čvrsto, a potom rekla: „Moram da idem u pogrebni zavod da dogovorim još nekoliko poslednjih sitnica.“ „U redu“, rekao sam. „Hoćeš da ja idem s tobom?" „Ne“, rekla je i otišla. *** Neko vreme, nisam znao šta da radim sa sobom, osim da brinem. Počistio sam kuhinju, namestio kuću, pokušao, bez uspeha, da namestim Grejsin teleskop čvršće na njegovom ležištu sa tri nožice.

Kad sam opet sišao dole, pogled su mi privukle dve kutije za cipele na stolu za kafu, koje nam je Abagnejl vratio prethodni dan. Uzeo sam ih, odneo u kuhinju i stavio ih na sto.

Počeo sam da vadim jednu po jednu stvar iz kutije. Mora da je slično radio i Abagnejl, pomislio sam.

Kad je Sintija pokupila stvari iz kuće kao tinejdžerka, u suštini je ispraznila sadržaj fioka u ove kutije, uključujući i fioke od noćnih stočića pored kreveta njenih roditelja. Kao i većina malih fioka, u njima su se držale i važne i nevažne stvari, sitniš, ključevi za koje se više nije znalo šta otključavaju, recepti, kuponi, isečci iz novina, dugmad, stare hemijske.

Klejton Bidž nije bio baš sentimentalan, ali je čuvao stare stvari, poput isečaka iz novina. Na primer, tu je bio i jedan isečak sa košarkaškim timom, čiji je član bio Tod. Ali, ako je članak bio o pecanju, bilo je još verovatnije da će privući Klejtonovu pažnju. Sintija mi je rekla da je on čitao sportske strane novina jer je pratio vesti o takmičenju u pecanju, strane o putovanjima zbog priča o udaljenim jezerima gde je bilo puno ribe, da su praktično uskakale u čamac.

U kutiji je bilo verovatno šest takvih isečaka koje mora da je Sintija iskopala iz Klejtonovog noćnog stočića, godinama pre nego što su kućni nameštaj i sama kuća bili prodati, i pitao sam se kada će ona shvatiti da nema poente čuvati ih više. Raširio sam svaki isečak, pažljivo da ih ne bih pocepao, da bih video o čemu je govorio.

Jedan od njih mi je privukao pažnju.

Bio je isečak sa stranice Hatrford Kuranta. O mušičarenju u reci Husatonik.

Ko god da je isekao taj deo novina, verovatno Klejton, bio je veoma precizan pri tome, makazama je pažljivo isekao članak između prve kolone te priče i poslednje kolone teksta koji je bio odbačen. Priča je bila postavljena iznad nekih oglasa ili drugih priča, koje su bile poređane poput stepenica u donjem levom uglu.

Zato mi je bilo čudno da se tu nalazio jedan informativni članak, koji nije imao veze s pecanjem, ali je bio uvučen u donjem desnom uglu.

Bio je dug samo nekih par centimetara.

Policija i dalje nema nikakav trag u vezi sa smrću Koni Gormli, 27, iz Serona, koju su udarila kola, a vozač pobegao sa mesta događaja. Njeno telo je nađeno u jarku pored puta U.S. 7 u subotu ujutru. Istražitelji veruju da je Gormlijeva, neudata žena, koja je radila u krofna-baru u Toringtonu, šetala duž autoputa blizu mosta Kornvol, kada su je udarila kola koja su se kretala ka jugu, kasno uveče u petak. Policija kaže da deluje da je telo Gormlijeve pomereno u jarak, pošto su na njega naletela kola.

Policija ima teoriju da je vozač kola možda pomerio telo sa puta u jarak, verovatno da bi bilo primećeno tek kasnije.

Zašto je, pitao sam se, sve ostalo oko tog članka bilo tako precizno uklonjeno, ali je ta priča ostala netaknuta? Datum u gornjem delu stranice je bio 15. oktobar 1982. godine.

Razmišljao sam o tome kad sam čuo da neko kuca na vrata. Ostavio sam isečak po strani, ustao sa stolice i otišao da otvorim vrata.

Kajša Silan. Ona vidovita žena. Ona žena s kojom nas je povezala ona TV emisija,i koja je neobjašnjivo izgubila sposobnost da oseti natprirodne vibracije u trenutku kad je shvatila da joj producenti neće napisati debeli ček. „Gospodine Arčer?“, rekla je. Opet je bila obučena sasvim netipično za svoju sortu, u jednom odelu koje joj je davalo izgled profesionalne poslovne žene. Bez marama, bez ogromnih alki.

Klimnuo sam glavom, umorno. „Ja sam Kajša Silan. Upoznali smo se u televizijskoj stanici?" „Sećam se“, rekao sam. „Kao prvo, želela bih da se izvinim za ono što se desilo tamo. Obećali su da će mi platiti za moj trud, i to je dovelo do nesporazuma, ali nikako nije smelo da se desi u prisustvu Vaše žene, u prisustvu gospođe Arčer.“ Nisam ništa rekao. „U svakom slučaju", rekla je, razbijajući tišinu, jer se očigledno nije nadala da će morati da priča za oboje. „Činjenica je da ja jesam imala nešto da kažem Vama i Vašoj ženi što može da bude korisna informacija u slučaju njene nestale porodice “

I dalje nisam ništa govorio. „Jel' mogu da uđem?“, pitala je.

Hteo sam da joj zatvorim vrata pred nosom, ali onda sam pomislio na ono što je Sintija rekla pre nego što smo se videli s njom prvi put, kako moraš sebi da dozvoliš da ispadneš i budala ako postoji neka šansa, čak i jedna prema milion, da neko možda ima nešto korisno da ti kaže.

Naravno, mi smo se već jednom opekli, kad je bila reč o Kajši Silan, ali činjenica da je ona htela da nas vidi i drugi put, učinila je da se zapitam da li bi trebalo da je saslušam.

Posle trenutka neodlučnosti, široko sam otvorio vrata i pustio je da uđe.

Uveo sam je u dnevnu sobu, gde je Abagnejl sedeo pre više sati. Smestio sam se preko puta nje i prekrstio noge. „Svakako mogu da razumem da ste možda nepoverljivi", rekla je. „Ali ogroman broj tajanstvenih sila je stalno oko nas, a samo nekoliko ljudi može da ih obuzda.“ „Aha“, rekao sam. „Kada primim informaciju koja bi bila važna nekome ko prolazi kroz težak period, imam obavezu da podelim tu informaciju sa tom osobom. Čovek jedino može da preuzme odgovornost kad je već blagoslovljen tim darom.“ „Naravno.“ „Novčana nagrada je manje bitna.“ „Mogu da zamislim.“ Iako sam imao skoro dobre namere kad sam dozvolio Kajši Silan da uđe u kuću, već sam počeo da mislim da sam pogrešio. „Čini mi se da me ismejavate, ali ja zaista vidim šta se dešava." Čudo nije rekla: „Vidim mrtve ljude“. Zar se ne kaže tako? „I spremna sam da podelim to što znam s Vama i Vašom ženom, ako Vas zanima“, rekla je. „Zamoliću Vas, pak, da razmotrite neku novčanu nadoknadu za mene. Jer sam se uverila da ta televizijska stanica nije bila voljna da se obaveže na taj način.“ „Ahhh“, rekao sam. „Kakvu vrstu nadoknade imate na umu?“ Silanova je skupila obrve, kao da o tome nije razmišljala sve dok nam nije pokucala na vrata. „Pa, sad ste me zatekli", rekla je. „Razmišljala sam o nekoj cifri od hiljadu dolara. Razumela sam da će mi TV emisija toliko platiti, ali onda oni nisu ispoštovali dogovor." „Shvatam", rekao sam. „Možda ako biste mi prvo nagovestili o kakvoj informaciji se radi, onda bih mogao da odlučim da li je vredna hiljadu dolara."

Silanova je klimnula glavom. „To ima smisla", rekla je. „Dajte mi samo trenutak." Naslonila se o jastuke, podigla glavu i zatvorila oči. Oko tridesetak sekundi se uopšte nije pomerala,

niti ispustila bilo kakav zvuk. Izgledalo je kao da je upadala u neku vrstu transa, kao da se spremala da se poveže sa svetom duhova. A potom: „Vidim neku kuću.“ „Neku kuću“, rekao sam. I to je bar nešto. „Na jednoj ulici, gde se deca igraju i gde ima puno drveća, i vidim jednu staricu kako prolazi pored kuće i jednog starca, pored kojeg je jedan čovek, doduše ne star. Mogao bi da bude njihov sin. Verujem da bi mogao da bude Tod... Pokušavam da dobro osmotrim kuću, da se usredsredim na nju...“ „Ta kuća“, rekao sam, nagnuvši se bliže napred. „Da nije svetlo žuta?“ Delovalo je kao da je Silanova još jače zatvorila oči. „Da, jeste.“ „O, bože“, rekao sam. „A roletne... jesu li zelene? Tamno zelene?“ Nagnula je glavu malo u jednu stranu, kao da proverava. „Da, jesu.“ „A da li ispod prozora ima žardinjera?“, pitao sam. „Za cveće? I u njima su petunije? Jel' možete da vidite to? Veoma je važno “ Polako je klimnnula glavom. „Da, skroz ste u pravu. Žardinjere su pune petunija. Jel’ Vam poznata ova kuća?“ „Ne“, rekao sam, slegnuvši ramenima. „Samo izmišljam stvari usput.“ Oči su joj se otvorile i sevnule besom. „Drkadžijo! Kučkin sine!“ „Mislim da smo završili", rekao sam. „Dugujete mi hiljadu dolara.“ Prevari me jednom, ti si kriv. Prevari me drugi put... „Ne bih rekao“, rekao sam. „Platite mi hiljadu dolara, jer.. “ Pokušavala je da se seti nečeg. „Znam još nešto. Videla sam još nešto. Vašu ćerku, Vašu malu devojčicu. Biće u velikoj opasnosti.“ „U velikoj opasnosti?“ rekao sam. „Tako je. Vidim je u kolima. Negde visoko. Platite mi, i mogu Vam reći više, pa ćete moći da je spasite.“ Od spolja se čuo zvuk zatvaranja vrata od kola. „I meni se trenutno nešto javlja“ rekao sam joj, prstima dodirujući slepoočnice. „Vidim svoju ženu kako ulazi na ova vrata, trebalo bi svakog sekunda.“ I tako je i bilo. Sintija je pogledom prešla po dnevnoj sobi, ne progovorivši ni reči. „Zdravo, dušo“, rekao sam ležerno. „Sećaš se Kajše Silan, najvidovitije žene na svetu? Nije uspela da nam proda jednu priču prizivajući prošlost, tako da je

sada izmislila viziju Grejsine budućnosti, kao poslednji bedni pokušaj da nam iskamči hiljadu dolara. Pokušava da iskoristi naše najveće strahove, može i tako da se kaže, u trenutku kad smo dotakli dno.“ Pogledao sam Kajšu. „Jel’ sam pogodio?“ Kajša Silan nije rekla ništa.

Sintiji sam rekao: „Kako je bilo u pogrebnom zavodu?“ Pogledao sam Kajšu. „Tetka joj je upravo umrla. Niste mogli da dođete u gore vreme.“ Sve se tako brzo dogodilo.

Sintija je zgrabila tu ženu za kosu, svukla je sa kauča i vukla je sve do ulaznih vrata, dok je ova vrištala.

Sintiji je lice bilo crveno od besa. Kajša je bila krupna žena, ali je Sintija mlatarala njom po podu kao da je od slame. Nije obraćala pažnju na njenu vrisku, niti na reku strahota koje su joj izlazile iz usta.

Sintija ju je dovela do vrata, otvorila ih slobodnom rukom i izbacila prevarantkinju na prednje stepenište. Ali žena nije uspela da se zadrži na nogama i saplela se preko stepeništa, dok joj se glava bližila travnjaku.

Pre nego što je zalupila vratima, Sintija se prodrala: „Ostavi nas na miru, neskrupulozna kučko, krvopijo!“ Oči su joj i dalje bile divlje kad je mene pogledala, i pokušavala je da dođe do vazduha.

Osećao sam se kao da je iz mene neko izduvao vazduh.

23 Posle službe, direktor pogrebnog zavoda je odveo Sintiju, Grejs i mene do milfordske luke u svom „kadilaku", gde se nalazila njegova mala krstarica. Roli Keraderz i njegova žena Milisent su išli za nama, i ponudili su se da povezu Pamelu, tako da su nam se sve troje pridružili na brodu.

Kad smo napustili zaklonjenu luku, krenuli smo duž tesnaca Long Ajlend, samo nekih kilometar i po, ispred kuće na plaži duž Ist Brodveja. Uvek sam mislio da bi bilo divno imati takvo neko mesto, posebno kao klinac, ali kada je uragan Glorija zbrisao tu oblast 1985. godine, počeo sam da se predomišljam.

Ako ste živeli na Floridi, niste mogli da popamtite sve uragane, ali oni koji su zadesili Konektikat nisu mogli da se zaborave.

Svom srećom, s obzirom na prirodu našeg zadatka na vodi tog dana, vetrovi su bili slabi. Direktor pogrebnog zavoda, čovek čiji je šarm delovao istinski pre nego izveštačen, poneo je sa sobom urnu sa Tesinim pepelom.

Nismo mnogo pričali na brodu, mada se Milisent trudila. Stavila je ruku oko Sintije i rekla: „Tes nije mogla da poželi lepši dan za ispunjenje svoje poslednje želje.“ Možda bi, da je Tes umrla prirodnom smrću, i bilo neke utehe u ovome, ali kad neko nasilno umre, teško je uopšte naći utehu.

Ipak, Sintija je pokušala da shvati kompliment u duhu u kojem je bio saopšten. Milisent i Roli su joj bili prijatelji još pre nego što je upoznala mene.

Bili su joj nezvanični tetka i teča i godinama su brinuli o njoj. Da se vratimo u prošlost - Milisent je odrasla u istoj ulici u kojoj je odrasla i Sintijina mama, i mada je Patrisija bila nekoliko godina starija, postale su prijateljice. Kad je Milisent upoznala Rolija i potom se udala za njega, i kad je Patrisija upoznala Klejtona i potom se udala za njega, parovi su se družili i na taj način su Milisent i Roli imali priliku da posmatraju Sintijino odrastanje i pošto joj je porodica nestala, interesovao ih je njen život. Mada je Roli bio više uz Sintiju, a ne Milisent. „Dan je divan“, rekao je Roli, nastupajući kao eho svoje žene. Približio se Sintiji, pogleda usmerenog nadole ka palubi, jer je verovatno mislio da će mu to pomoći da ostane čvrsto na nogama, dok se brod kretao po ustalasanoj vodi. „Ali, znam da to ne čini ovaj trenutak lakšim.“ Pam je prišla Sintiji, zanela se malo u stranu, verovatno shvativši da štikle nisu bile najbolji izbor za čamac, i zagrlila je. „Ko bi uradio tako nešto?“, pitala je Sintija. „Tes nikada nikome nije htela da naudi.“ Šmrknula je. „Poslednja osoba iz moje porodice je otišla."

Pam ju je privukla još bliže sebi.

„Znam, mila. Bila je tako dobra prema tebi, prema svima. Mora da je u pitanju neka luda osoba.“ Roli je odmahnuo glavom u znak gađenja, kao da je hteo da kaže: „Gde ovaj svet ide“, i odšetao do pramca da posmatra trag koji je brod ostavljao za sobom. Došao sam do njega. „Hvala ti što si došao danas“, rekao sam. „To mnogo znači Sintiji."

Izgledao je iznenađen. „Jel’ se šališ? Znaš da smo oduvek bili tu za vas dvoje.“ Ponovo je odmahnuo glavom. „Jel’ misliš da se o tome radi? Da je u pitanju neka luda osoba?“ „Ne“, rekao sam. „Ja ne mislim tako. Barem ne da je to bio potpuni stranac. Mislim da je Tes ubijena iz nekog konkretnog razloga.“ „Šta?“, pitao je. „Šta policija misli?“ „Nemaju ni ideju, koliko ja mogu da procenim", rekao sam. „Krenem da im pričam o tim stvarima koje su se desile pre toliko godina, a njima počinje da se vrti u glavi, kao da je to previše za njih da svare.“ „Da, pa šta da očekuješ?“, pitao je Roli. „Dovoljno su zauzeti time što pokušavaju da održe mir ovde i sada.“ Čamac je polako usporio i zaustavio se, a direktor pogrebnog zavoda se približio. „Gospodine Arčer? Mislim da smo spremni.“ Svi smo se skupili zajedno na palubi, i urna je na formalan način predata Sintiji u ruke. Pomogao sam joj da je otvori, pri čemu smo se oboje ponašali kao da baratamo dijamantom, uplašeni da bismo mogli da ispustimo Tes u pogrešnom trenutku. Uhvativši je čvrsto obema rukama, Sintija se pomerila na jednu stranu broda i okrenula urnu naopačke, dok smo Grejs i ja, Roli i Milisent i Pam posmatrali.

Pepeo je ispao iz nje i spustio se na vodu, raspršio se i nestao. Za nekoliko sekundi, ono što je ostalo od Tes u fizičkom obliku se izgubilo. Sintija je vratila urnu meni i na trenutak je delovala ošamučeno. Roli je prišao da je pridrži, ali je ona ispružila ruku kao znak da joj je dobro.

Grejs je ponela ružu, to je bila njena ideja, koju je sada bacila na površinu vode. „Zbogom, tetka Tes“, rekla je. „Hvala ti za knjigu.“ Sintija je jutros rekla da je imala želju da kaže par reči, ali kada je došao taj trenutak, nije imala snage. I ja nisam mogao da nadem neke reči koje bi nosile više značenja ili koje bi bile iskrenije od Grejsinog jednostavnog „zbogom“.

Kad smo se vratili u luku, video sam nisku, crnu ženu u farmerkama i smeđoj kožnoj jakni, koja je stajala na kraju pristaništa, dok smo se mi približavali luci. Bila je skoro isto toliko okrugla koliko i niska, ali je pokazala gracioznost i gipkost kad je zgrabila čamac koji se približavao i pomogla da se usidri. Obratila mi se:

„Terens Arčer?“ U glasu joj je bio prizvuk bostonskog akcenta.

Rekao sam da sam taj.

Pokazala mi je bedž koji je je identifikovao kao Ronu Vedmor, policijsku detektivku. I nije bila iz Bostona, već Milforda. Ispružila je ruku da pomogne Sintiji da stane na pristanište, a ja sam podigao Grejs na daske razjedene vremenom. „Želela bih da popričam s Vama na minut", rekla je, nije pitala.

Sintija, pored koje je bila Pam, je rekla da će da pripazi na Grejs. Roli je ostao pozadi sa Milisent. Vedmorova i ja smo sporim korakom išli duž pristaništa, ka jednom crnoj neobeleženoj krstarici. „Jel' se radi o Tes?“, pitao sam. „Jel’ neko uhapšen?" „Ne, gospodine, ne radi se o tome“, rekla je. „Sigurna sam da se ljudi na zadatku trude najviše što mogu da dođu do toga, ali to je drugi detektivski slučaj. Svesna sam, ovako ili onako, da se napredovalo što se toga tiče."

Izbacivala je reči kao vatrene strele. „Ovde sam da se raspitam o Dentonu Abagnejlu."

Kao da sam pretrpeo mentalno bičevanje. „Da?“ „Nestao je. Nema ga već dva dana“, rekla je. „Pričao sam s njegovom ženom jutros, pošto je on svratio kod nas. Rekao sam joj da zove policiju.“ „Niste ga otad videli?“ “Ne.“ „Jel' ste se čuli s njim?“ Fiju, fiju, fiju. „Ne“, rekao sam. „Ne mogu da se otresem misli da to ima neke veze s ubistvom tetke moje žene. Otišao je da je vidi nedugo pre njene smrti. Ostavio joj je vizit kartu, za koju mi je rekla da ju je okačila na tablu pored telefona. Ali nije bila tu pošto je umrla.“ Vedmorova je zapisala nešto u svoj notes. „Radio je za Vas.“ „Da“ „U vreme kad je nestao.“ To nije bilo pitanje, tako da sam samo klimnuo glavom. „Šta Vi mislite?“ „O čemu?“ „Šta mu se desilo?“ Pogled pun nestrpljenja. Kao da pita, a šta ti misliš da te pitam?

Ućutao sam i zagledao se u plavo nebo bez oblaka. „Mrzim što mi misli lete ka tome“, rekao sam. „Ali mislim da je mrtav.

Mislim da je možda primio poziv od ubice dok je još bio u našoj kući, dok je razmatrao naš slučaj s nama.“ „Kad je to bilo?“

„Oko pet popodne, otprilike tad." „Pa, jel' to bilo pre pet, ili posle pet, ili u pet?“ „Rekao bih u pet.“ „Mi smo stupili u kontakt s njegovim mobilnim provajderom, proverili sve njegove dolazeće i odlazeće pozive. Bio je poziv u pet sati, sa jedne govornice u Milfordu. Drugi je usledio nešto kasnije, sa druge govornice, i na njega se javio. Kasnije, u toku dana, njegova žena je zvala, ali se na njih nije javio.“ Nisam znao šta da mislim o tome.

Sintija i Grejs su ulazile u kedi direktora pogrebnog zavoda.

Vedmorova mi se agresivno približila, i mada je bila nekih petnaestak centimetara niža, njeno prisustvo se osećalo. „Ko bi poželeo da ubije Vašu tetku, i Abagnejla?“, pitala je. „Neko ko želi da se postara da prošlost ostane prošlost“, rekao sam.

Milisent je htela da nas sve odvede na ručak, ali Sintija je rekla da bi radije išla pravo kući, tako da sam je tamo i odveo. Grejs je očigledno ganula služba i celo jutro je za nju bilo jedno novo iskustvo, njena prva sahrana, ali mi je bilo drago što je ipak imala apetit. Kako smo ušli u kuću, rekla je da umire od gladi i da ako ne uzme nešto da jede da će stvarno umreti. A potom: „Ups, izvini."

Sintija se nasmešila našoj devojčici. „Šta kažeš na sendvič s tunjevinom?" „Sa celerom?“ „Ako ga ima još“, rekla je Sintija.

Grejs je provirila u frižider i otvorila jednu fioku. „Ima malo celera, ali deluje mekano.“ „Iznesi ga“, rekla je Sintija. „Da vidimo na šta liči.“ Okačio sam sako na naslon stolice i odvezao kravatu. Nisam se ovako lepo oblačio kad sam išao na posao, u srednju školu, tako da sam se u svečanoj odeći osećao stegnuto i nelagodno. Seo sam, ostavio po strani na trenutak sve što se dogodilo danas i posmatrao moje dve devojke. Sintija je ulovila jednu konzervu tunjevine i otvarač konzervi, a Grejs je stavila celer na kuhinjski element.

Sintija je ocedila ulje iz konzerve, sipala tunjevinu u posudu i pitala Grejs da joj doda preliv za salatu. Opet je otišla do frižidera, izvadila teglu, skinula poklopac i stavila je na kuhinjski element. Prepolovila je štap celera i mahala njim u vazduhu. Bilo je to obično parče gume.

Kao deo igre, njime je udarila mamu po ruci.

Sintija se okrenula i pogledala je, i kao odgovor na to je ispružila ruku i prepolovila drugi gumeni štap celera i uzvratila Grejs udarac. Zatim su ih

koristile kao mačeve. „Odbrani se sad!“, rekla je Sintija. Obe su počele da se smeju i grle.

A ja sam pomislio kako sam se oduvek pitao kakva je kao majka bila Patrisija, a odgovor je oduvek bio ispred mojih očiju.

Kasnije, pošto je večerala, Grejs se popela do sobe da obuče nešto svakodnevno, a Sintija mi je rekla: „Lepo si izgledao danas.“ „I ti“, rekao sam. „Žao mi je“, rekla je. „Hm?“ „Žao mi je. Ne krivim tebe. Za Tes. Pogrešila sam što sam rekla da te krivim.“ „U redu je. Trebalo je sve da ti kažem. Ranije.“ Spustila je pogled na pod. „Jel’ smem da te pitam nešto?“, rekao sam i ona je klimnula glavom. „Šta misliš zašto bi tvoj otac sačuvao jedan isečak o jednom udesu?“ „O čemu pričaš?“, rekla je. „Sačuvao je jedan isečak o jednom udesu.“ Kutije cipela su i dalje bile na kuhinjskom stolu, a na vrhu jedne se nalazio isečak o mušičarenju, na kom se nalazio i članak o ženi iz Šerona, čije je telo nađeno u jarku. „Da vidim", rekla je Sintija, dok je prala ruke i brisala ih. Dao sam joj isečak i ona ga je obazrivo uzela u ruke, kao pergament. Pročitala ga je. „Ne mogu da verujem da nikad ranije nisam videla.“ „Mislila si da je tvoj otac sačuvao isečak zbog dela o pecanju.“ „Možda ga i jeste sačuvao zbog tog dela o pecanju.“ „Delimično, mislim da jeste“; rekao sam. „Ali pitam se šta je bilo prvo. Da li je prvo video članak o udesu i isekao ga, a potom, buduči da ga je to interesovalo, isekao i članak o pecanju zajedno s njim. Ili je prvo spazio članak o pecanju, a zatim ovaj drugi, i iz nekog razloga, i njega isekao, takođe. Ili...“ Ućutao sam se na trenutak. „Da li je on želeo da iseče članak o udesu, ali se bojao da bi sam taj isečak prouzrokovao mnogo pitanja kad bi ga neko našao, recimo tvoja mama? S druge strane, ako bi ga isekao zajedno sa još jednim člankom, pa, to bi bila kamuflaža?“ Sintija mi je vratila isečak i rekla: „O čemu ti do đavola pričaš?“ „Boga mi, ne znam“, rekao sam. „Svaki put kad preturam po tim kutijama", rekla je Sintija, „nadam se da ču naći nešto što ranije nikad nisam primetila. To je frustrirajuće, znam. Želiš da nađeš odgovor, a on nije tu. A opet, i dalje mislim da ću ga naći. Neki

malecni trag. Kao jedan mali deo slagalice koji ti omogućava da složiš sve ostale." „Znam“, rekao sam. „Znam.“ „Što se tiče udesa, kako si rekao da se zove ta žena što je poginula?“ „Koni Gormli“, rekao sam. „Imala je dvadeset i sedam godina.“ „U životu nisam čula za to ime. Ne znači mi ništa. A šta ako je to to? Ako je to taj delić?“ „Jel’ ti misliš da jeste?“, pitao sam.

Polako je odmahnula glavom. „Ne.“ Nisam ni ja.

Ali to me nije sprečilo da odem gore u sobu i da na internetu pokušam da nađem neku informaciju o udesu koji se desio pre dvadeset i šest godina, pri kom je vozač kola ostavio Koni Gormli da umre.

Ništa nisam našao.

Zatim, počeo sam da tražim sve Gormlijeve koji su živeli u tom delu Konektikata, koristeći adresar na internetu, i zapisivao im imena i brojeve telefona u notes. Stao sam kad sam našao šest imena, i taman sam se spremao da krenem da ih zovem, kad je Sintija promolila glavu u sobu. „Šta to radiš?“, pitala je.

Rekao sam joj.

Ne znam da li sam očekivao da se ona pobuni protiv toga ili da me ohrabri u tome da uhvatim bilo kakvu nit bez obzira koliko ona bila tanka. Umesto toga je rekla: „Idem dole da malo prilegnem.“ Kad se konačno neko javio, predstavio sam se kao Terens Arčer iz Milforda i rekao da verovatno imam pogrešan broj, ali da pokušavam da uđem u trag nekome ko zna nešto o smrti Koni Gormli. „Oprostite, ime mi uopšte nije poznato“, rekla je osoba na prvom broju. „Ko?“, rekla je jedna starija žena, kad sam pozvao drugi broj. „Nikada nisam poznavala nijednu Koni Gormli, ali imam nećaku Konstans Gormli, i ona je agent za nekretnine u Stratfordu. Fantastična je i ako tražite kuću, ona može da Vam nađe neku dobru ponudu. Baš ovde imam njen broj telefona, evo sačekajte malo.“ Nisam hteo da budem nepristojan, ali pošto sam čekao pet minuta, spustio sam slušalicu.

Treća osoba koju sam dobio je rekla: „O, bože, Koni? To je bilo tako davno.“ Ispostavilo se da sam uspeo da pronađem Hauarda Gormlija, njenog brata od šezdeset i pet godina. „Zašto bi iko želeo da zna o tome, posle toliko godina?“, pitao je,

promuklim i umornim glasom. „Da budem iskren, gospodine Gormli, nisam siguran šta da Vam kažem“, rekao sam. „Porodica moje žene je pretrpela neke probleme nekoliko meseci posle pogibije Vaše sestre. Radi se o nečemu što i dalje pokušavamo da rešimo, a članak o Koni smo našli među nekim uspomenama.“ „To je donekle čudno, zar ne?“, rekao je Hauard Gormli. „Da, jeste. Ako biste mogli da odgovorite na par pitanja, to bi možda razjasnilo neke stvari, ili mi barem omogućilo da odbacim ikakvu povezanost između tragedije Vaše porodice i naše.“ „U redu.“ „Pre svega, da li su ikada saznali ko je pregazio Važu sestru? Ja nemam nikakvu infomaciju o tome. Da li je neko okrivljen za to?“ „Jok, niko. Pajkani nisu ništa našli, niti ikoga pritvorili. Posle nekog vremena, pretpostavljam da su jednostavno digli ruke od slučaja.“ „Žao mi je.“ „Da, pa, to je otprilike dokrajčilo naše roditelje. Patnja ih je izjela. Mama nam je umrla par godina kasnije, a otac godinu dana kasnije. Oboje su imali rak, ali ako mene pitate, njima je patnja odnela živote.“ „Da li je policija našla bilo kakve tragove? Da li su ikada saznalo ko je vozio?“ „Koliko je tačno star taj članak koji ste našli?“ Stajao je pored kompjutera, pa sam mu pročitao. „To je bilo baš davno“, rekao je. „Pre nego što su otkrili da je ceo događaj bio donekle isceniran." „Isceniran?“ „Pa, u početku su smatrali da se radi o udesu, posle čega je vozač pobegao, prosto i jednostavno. Možda je bila neka pijanica u pitanju, ili loš vozač. Ali, kad su uradili autopsiju, primetili su nešto čudno.“ „Kako to mislite cudno’?" „Znate, ja nisam profesionalac. Celog života se bavim krovovima. Ali kako su nam rekli, sve što je Koni zadobila od udarca kolima se desilo pošto je več bila mrtva.“ „Čekajte malo“, rekao sam. „Vaša sestra je bila več mrtva kad su je kola udarila?“ „Da, to hoću da kažem. I.. “ „Gospodine Gormli?“ „Samo, teško je govoriti o ovome, čak i posle toliko godina. Ne volim da govorim ništa loše o Koni, čak i posle svih ovih godina, razumete." „Razumem.“ „Ali, rekli su da, pa, da je možda bila s nekim malo pre nego što je

ostavljena u tom jarku.“ „Hoćete da kažete...“ „Nisu rekli da je u stvari bila silovana, mada je i to moguće, pretpostavljam. Ali, moja sestra jeste pomalo švrljala sa strane, shvatate, i kazali su da se najverovatnije jeste našla s nekim to veče. I ja sam se oduvek pitao da li je to bila ista osoba koja je namestila da izgleda kao da su je udarila kola i bacio je u taj jarak.“ Nisam znao šta da kažem. „Koni i ja smo bili bliski. Nisam odobravao način na koji je živela svoj život, ali s druge strane, ni ja nikad nisam bio anđeo, tako da nisam bio u poziciji da upirem prstom u drugoga. Posle svih ovih godina, i dalje sam ljut i želim da nađu tog skota koji je to uradio, ali stvar je u tome da se to desilo tako davno i da su velike šanse da je kučkin sin možda i sam mrtav.“ „Da“, rekao sam. „To je vrlo moguće.“ *** Kad sam završio razgovor s Hauardom Gormlijem, samo sam ostao da sedim još neko vreme za stolom, zureći u prazan prostor, pokušavajući da zaključim da li je tu bilo ičega značajnog.

Zatim sam, refleksno, po običaju, kliknuo na tipku „pošta“ na tastaturi, da proverim da li smo imali poruka. Kao i obično, bila ih je gomila, većina njih je nudila vijagru, savete za berzu, jeftini „roleks“, ponude udovica bogatih vlasnika rudnika zlata u Nigeriji koje su tražile pomoć u prenošenju svojih miliona na račun u Severnoj Americi. Naš filter za neželjenu poštu uhvatio je par takvih uznemirujućih mejlova.

Ali, jedan imejl sa hotmail adrese je samo imao brojeve - 12051983, a kao predmet mejla je stajalo: „Neće trajati još dugo".

Kliknuo sam na njega.

Poruka je bila kratka. Pisalo je: „Draga Sintija, što se tiče našeg ranijeg razgovora, tvoja porodica ti zaista oprašta. Ali, nikako ne mogu da prestanu da se pitaju: ’Zašto?’"

Mora da sam je pročitao pet puta, a zatim se opet vratio na predmet mejla . Neće trajati još dugo, dok šta?

24 „Kako je neko mogao da dode do naših imejl adresa?“ pitao sam Sintiju.

Sedela je ispred kompjutera, ne skidajući pogled s ekrana. U jednom trenutku, ispružila je ruku ka monitoru, kao da bi na neki način možda više otkrila dodirivanjem poruke. „Moj otac", rekla je. „Šta u vezi s tvojim ocem?“ „Kad je ušao u kuću, kad je ostavio šešir“, rekla je Sintija. „Mogao je da dođe ovde na sprat i da razgleda, da sedne za kompjuter i provaii naše adrese.“ „Sin“, rekao sam oprezno. „Još uvek ne znamo da li je tvoj otac ostavio taj šešir. Mi ne znamo ko je ostavio taj šešir:“ Setio sam se Rolijeve teorije i svoje kratkoročne sumnje, da je sama Sintija mogla da ostavi šešir tamo. I samo na sekund, ne duže, pomislio sam kako je lako napraviti jednu adresu na hotmejlu i poslati imejl sam sebi.

Okani se toga, rekao sam sebi.

Osetio sam da se Sintija nakostrešila na moj komentar pre par minuta, tako da sam dodao: „Ali, u pravu si. Ko god da je ušao ovde, mogao je da dođe u ovu sobu i pronjuška okolo, uključi kompjuter i nađe naše imejl adrese." „Znači, to je ista osoba“, rekla je Sintija. „Osoba koja me je pozvala, za koju si ti rekao da je samo neki ludak, je ista osoba koja je poslala ovaj mejl i ista osoba koja se ušunjala u našu kuću i ostavila taj šešir. Šešir moga oca.”

To je imalo smisla. Ono što je mene u tome mučilo je ko je ta osoba? Da li je to ista osoba koja je ubila Tes? Da li je to onaj čovek koga sam ugledao kroz Grejsin teleskop pre neku noć kako posmatra našu kuću? „I dalje govori o opraštanju“, rekla je Sintija. „Da mi oni opraštaju. Zašto to govori? I šta to znači da neće trajati još dugo?“ Odmahnuo sam glavom. „I ta adresa", rekao sam, pokazujući na imejl sanduče na ekranu. „Samo neki niz brojeva." „To nije samo neki niz brojeva", rekla je Sintija. „To je datum. 12. maj 1983. godine. Te noći mi je porodica nestala." „Nismo bezbedni", rekla je Sintija kasnije te večeri.

Sedela je na krevetu, pokrivši se do struka. Slučajno sam pogledao kroz prozor spavaće sobe, da još jednom bacim pogled na ulicu pre nego što sam legao ispod pokrivača pored nje. To je bila navika koju sam razvio u poslednjih

nedelju dana. „Nismo“, ponovila je. „I znam da ti isto to misliš, ali ne žellš da pričaš o tome. Brineš se da ćeš me uznemiriti, dovesti me do granice ludila ili nešto slično." „Ne bojim se da ćeš doči do granice ludila“, rekao sam. „Ali ne možeš da izgovoriš da smo bezbedni“, rekla je Sintija. „Ti nisi bezbedan, ja nisam bezbedna, Grejs nije bezbedna.“ To sam vrlo dobro znao. Nije morala da me podseća. Nisam prestajao da mislim na to. „Moja tetka je ubijena", rekla je Sintija. „Ja...mi smo unajmili čoveka da sazna šta se desilo mojoj porodici i on je nestao. Pre par večeri, ti i Grejs ste videli čoveka koji nam posmatra kuću. Neko nam je bio u kući, Teri. Ako ne moj otac, onda neko drugi. Neko ko je ostavio taj šešir, ko je seo za naš kompjuter.“ „To nije bio tvoj otac“, rekao sam. „Jel’ to govoriš zato što stvarno znaš ko ga je ostavio ili govoriš to zato što znaš da je moj otac mrtav?“ Nisam imao šta da kažem. „Šta misliš zašto Centar za motorna vozila nema sliku mog oca?“, pitala je. „Zašto ne postoji njegov broj socijalnog osiguranja?“ „Ne znam“, rekao sam umorno. „Jel’ misliš da je gospodin Abagnejl saznao nešto u vezi s Vinsom? Vinsom Flemingom? Zar nije rekao da želi da sazna više o njemu? Možda je to i radio kad je nestao. Možda je gospodin Abagnejl dobro, ali prati Vinsa, i nije bio u mogućnosti da zovne ženu." „Slušaj", rekao sam. „Imali smo naporan dan. Hajde da pokušamo da se odmorimo.“ „Molim te reci mi da ništa više ne kriješ od mene“, rekla je Sintija. „Kao što si krio da je Tes bila bolesna. I za novac koji je primala.“ „Ništa ne krijem od tebe“, rekao sam. „Zar ti upravo nisam pokazao imejl?

Mogao sam da ga izbrišem i da ti ni ne kažem za njega. Ali, slažem se s tobom, moramo da budemo na oprezu. Imamo novu bravu. Sada niko ne može da provali. A ja ti neću pridikovati zbog toga što pratiš Grejs do škole.“ „A šta ti misliš da se dogada?", rekla je Sintija. Bilo je nečega u načinu na koji je to pitala, nešto što me je skoro optuživalo, što mi je naznačilo da ona i dalje sumnja da nešto skrivam od nje. „Pobogu!“, prasnuo sam. „Ne znam. Nije moja jebena porodica nestala sa jebenog lica zemlje.“ To je toliko šokiralo Sintiju da se ućutala. Sam sebe sam šokirao. „Izvini“, rekao sam. „Izvini. Nisam tako mislio. Samo, ovo utiče na sve nas.“

„Moji problemi utiču na tebe', rekla je Sintija. „Ne radi se o tome“, rekao sam. „Vidi, sećaš se da sam rekao da bi trebalo da odemo negde na neko vreme? Nas troje. Izvući ćemo Grejs iz škole. Ja ću izmamiti nekoliko slobodnih dana za sebe od Rolija, on će naći opravdanje za mene, naći će mi zamenu, neće biti probelema ako ti uzmeš neko slobodno vreme...“ Bacila je pokrivač sa nogu i ustala. „Spavaću s Grejs", rekla je. „Zelim da budem sigurna da je dobro. Neko mora da preduzme nešto" Ništa nisam rekao kad je s jastukom ispod pazuha izašla iz sobe. Bolela me je glava, pa sam se bio uputio ka kupatilu da nađem kafetin u ormariću s lekovima, kad sam čuo trčanje u hodniku.

Pre nego što se i pojavila na vratima spavaće sobe, Sintija je viknula: „Teri! Teri!“ „Šta je?“, pitao sam. „Nema je. Grejs nije u svojoj sobi. Nema je!“ Pratio sam je duž hodnika, natrag do Grejsine sobe, sve vreme paleći svetla. Prošao sam ispred Sintije i otišao pravo do Grejsine sobe. „Pogledala sam!“, rekla je Sintija. „Nije tu!“ „Grejs!“, rekao sam, otvorivši ormar, pa pogledao ispod kreveta. Odeća koju je nosila taj dan je bila nagomilana na stolici. Ponovo sam otrčao do kupatila, razvukao zavesu iznad kade,bila je prazna. Sintija je otišla u sobu gde smo držali kompjuter. Ponovo smo se susreli u hodniku.

Nije bilo traga od nje. „Grejs!“, viknula je Sintija.

Palili smo svetla dok smo trčali niz stepenice. Nemoguće da se ovo dešava, rekao sam u sebi. Jednostavno je nemoguće da se ovo dešava.

Sintija je snažno otvorila vrata podruma, viknula ime naše ćerke u tminu.

Bez odgovora.

Kad sam ušao u kuhinju, primetio sam da su stražnja vrata, na kojima je skoro bio ugrađen zasun, samo pritvorena.

Srce mi je stalo. „Zovi policiju“, rekao sam Sintiji. „O, bože“, rekla je Sintija.

Upalio sam svetlo napolju kad sam svom snagom otvorio vrata, i istrčao, bosih nogu, u dvorište. „Grejs!“, viknuo sam.

A zatim se čuo glas. Sasvim smiren. „Tata, isključi to svetlo.“ Pogledao sam desno od mene i Grejs je bila tu, stajala je u dvorištu, u

pidžami, a njen teleskop je bio postavljen na travnjaku i usmeren u pravcu neba. „Šta je?“, rekla je.

Oboje smo mogli, i verovatno je trebalo, da uzmemo slobodne dane s posla, posebno posle onoga što smo doživeli prethodne noći, ali smo se ipak oboje vratili poslu sledećeg jutra. „Stvarno mi je žao“, rekla je Grejs, jedno stoti put, dok je jela pahuljice. „Da nisi nikad više izvela tako nešto ni iz šale“, rekla je Sintija. „Rekla sam da mi je žao.“ Sintija je ipak ostala da spava s njom te noći. Nije nameravala da ispušta Grejs iz vida neko vreme. „Hrčeš, da znaš", rekla joj je Grejs.

To je bio prvi put u poslednje vreme da mi je nešto bilo smešno, ali sam uspeo da ostanem ozbiljan.

Prvi sam otišao na posao, kao i obično. Sintija se nije pozdravila sa mnom niti me je ispratila do vrata. I dalje nije mogla da zaboravi našu svađu pre lažne uzbune oko Grejs. Baš kad je trebalo da se saberemo, nevidljivi ponor se stvarao između nas. Sintija mi i dalje nije verovala da ništa nisam skrivao od nje. A ja nisam bio suguran u Sintiju iz razloga koje nisam mogao da objasnim, čak ni sam sebi.

Sintija je mislila da je ja krivim za sve naše trenutne probleme. Bilo je neosporno da nas je njena prošlost, njen dobro poznati teret, trenutno uhodila kao avet danju i noću. I s jedne strane, ja je jesam krivio, iako to nije bila njena krivica što joj je porodica nestala.

Ono što nas je oboje brinulo je, naravno, kako je sve ovo uticalo na Grejs.

I način koji je naša ćerka izabrala da se izbori sa porodičnom krizom, koja je nju toliko mučila da je pomisao na jedan razarajući asteroid,u stvari, nudila neku vrstu izlaza iz te situacije, je sam po sebi postao katalizator za još jedan udarac.

Moji đaci su se, za divno čudo, lepo ponašali. Mora da se pročulo zašto sam odsustvovao poslednjih par dana. Smrtni slučaj u porodici. Srednjoškolci bi se obično, kao većina prirodnih predatora, držali jedne slabosti plena i iskoristili je u svoju korist. Sudeći po svim izveštajima, svakako su to uradili ženi koja je bila pozvana da me zameni. Ona je posedovala najblaži vid mucanja, i obično bi samo zastala pre nego što bi započela rečenicu, ali to su klinci ipak primetili i počeli da je imitiraju. Drugi članovi osoblja su mi za vreme ručka ispričali za to, s dozom saosećanja. Taj hodnik je predstavljao džunglu, koju ste ili uspeli da preživite ili ne.

Ipak, meni nisu stali na muku. I to ne samo grupa koja je pohađala kreativno pisanje, već i druga dva moja odeljenja kojima sam predavao engleski. Mislim da nisu bili mirni samo iz poštovanja prema mojim osećanjima, u stvari, to je samo delimično doprinelo tome. Nisu divljali zato što su čekali na znake, da ću se možda ponašati drugačije, pustiti koju suzu, izgubiti strpljenje s nekim, zalupiti vratima, bilo šta.

Ali, nisam. Tako da sledećeg dana nisam mogao da očekujem da budu posebno obzirni prema meni.

Kad su posle mog jutarnjeg časa svi izleteli napolje, Džejn Skavulo je ostala poslednja u razredu,. „Žao mi je zbog Vaše tetke", rekla je. „Hvala“, rekao sam. „Ona je bila tetka moje žene, u stvari, mada je i meni bila isto toliko bliska.“ „Kako god“, rekla je, i krenula za ostalima.

Oko sredine dana, išao sam niz hodnik i prošao pored kancelarije, kad je jedna od sekretarica izletela napolje, ugledala me i skamenila se u mestu. „Sad sam krenula da Vas nađem“, rekla je. „Ostavila sam poruku u Vašoj kancelariji, niste bili tamo.“ „Zato što sam ovde“, rekao sam. „Imate poziv“, rekla je. „Mislim da je Vaša žena." „U redu.“ „Možete da ga preuzmete u kancelariji." „U redu.“ Pratio sam je i ona mi je pokazala na telefon na njenom stolu. Jedno svetlo na njemu je treperilo. „Samo pritisnite to dugme", rekla je.

Uzeo sam slušalici i pritisnuo dugme. „Sintija?“ „Teri, ja... „Slušaj, hteo sam da te zovnem. Žao mi je zbog sinoć. Zbog onoga što sam rekao.“ Sekretarica je sela za svoj sto i pravila se da ne obraća pažnju. „Teri, nešto.. “ „Možda treba da angažujemo drugog detektiva. Hoću da kažem, ne znam šta se desilo Abagnejlu, ali...“ „Teri, ućuti“, rekla je Sintija.

Ućutao sam. „Nešto se desilo“, rekla je Sintija dubokim glasom, skoro kao da je gubila vazduh. „Znam gde su.“

25 „Ponekad, kad se ne javljaš, a ja te očekujem“, rekla je, „mislim da sam ja ta koja gubi razum“ „Izvini“, rekao je. „Ali, imam dobre vesti. Mislim da je počelo.“ „Oh, to je divno. Kako je ono Šerlok Holms govorio? Igra je počela? Ili je to bio Šekspir?“ „Nisam siguran“, rekao je.. „Znači, isporučio si?“ „Da“ „Ali moraš da ostaneš malo duže da vidiš šta će da se desi.“ „Da, znam“, rekao je. „Siguran sam da će biti na vestima." „Kad bih mogla da snimim ovde.“ „Doneću ti novine." „Uh, to bi mi se svidelo“, rekla je. „Nije bilo još mnogo toga o Tes. Pretpostavljam da to znači da nisu ništa otkrili.“ „Pretpostavljam da samo treba da budemo zahvalni svaki put kad nam se sreća osmehne, zar ne?“ „I još nešto je bilo na vestima o tom detektivu koji je nestao. Njega je moja... znaš već ko... unajmila.“ „Misliš da će ga naći?“, pitala je. „Teško je reći.“ „Pa, ne smemo da brinemo zbog toga”, rekla je. „Zvučiš malo nervozno." „Pretposatvljam da je tako.“ „Ovo je težak deo, rizični deo, ali kad sve sabereš, isplati se. A kad dode vreme za to, možeš da se vratiš i dođeš po mene.“ „Znam. Zar se on neće pitati gde si, zašto nećeš da ga vidiš?" „Za njega skoro i da ne postojim", rekla je. „On nas polako napušta.

Možda mu je ostalo još nekih mesec dana. Dovoljno dugo.“ „Misliš da nas je ikada voleo?“, pitao je.

“Jedino je nju voleo“, rekla je, pokušavajući da sakrije ogorčenost. „A da li je ona ikada bila tu uz njega? Pazila ga? Čistila za njim? I ko je rešio njegov najveći problem? Nikada mi nije bio zahvalan za sve što sam uradila. Mi smo ti koji su pretrpeli nepravdu. Nama je oteta prava porodica. Ovo što mi sad radimo je pravedno." „Znam“, rekao je. „Šta želiš da ti napravim kad dođeš kući?“ „Može torta od šargarepe?“

„Naravno. To je najmanje što majka može da učini za sina.“

26 Pozvao sam policiju i ostavio poruku za detektivku Ronu Vedmor, koja mi je ostavila svoju vizit kartu kad mi postavljala pitanja, pošto smo rasuli Tesin pepeo u tesnacu. Pitao sam je da li bi mogla da se nađe sa mnom i Sintijom kod nas kući, nas dvoje bismo uskoro bili tamo. Dao sam joj adresu u slučaju da je nije znala, ali sam mogao da se kladim da nije bilo tako. Poručio sam joj da se razlog zašto sam je zvao nije izričito odnosio na nestanak Dentona Abagnejla, ali bi možda mogao biti povezan s tim na neki način.

Rekao sam da je hitno.

Pitao sam Sintiju preko telefona da li hoće da je pokupim s posla, ali mi je rekla da je bila u stanju da se odveze do kuće. Napustio sam školu, a da nikome nisam objasnio zašto, ali pretpostavljam da su se navikavali na moje čudno ponašanje. Roli je upravo bio izašao iz kancelarije, video me da telefoniram i posmatrao me dok sam istrčavao iz zgrade.

Sintija je par minuta pre mene stigla kući. Stajala je pored vrata, sa kovertom u ruci.

Ušao sam unutra i dala mi je da je pogledam. Na njoj je bila odštampana jedna jedina reč „Sintija'. Bez poštanske marke. Nije stigla poštom. „Sada smo je oboje dotakli", rekao sam, odjednom shvativši da smo oboje napravili više grešaka zbog kojih će nam policija srati kasnije. „Baš me briga“, rekla je. „Pročitaj.“ Izvadio sam poslovni papir iz koverte. Bio je precizno presavijen na tri dela, kao standardno pismo. Zadnja strana papira je bila mapa, grubo nacrtana olovkom. Ispresecane linije su predstavljale puteve, mali grad je bio označen kao „Otis“, grubi jajoliki oblik kao „jezero u kamenolomu", a u jednom uglu se nalazilo jedno „X“. Bilo je još nekih naznaka, ali nisam znao na šta se odnose.

Sintija me je nemo posmatrala dok sam sve to proučavao.

Okrenuo sam papir s druge strane, istog trenutka kad sam video otkucanu poruku, primetio sam nešto, nešto što privuklo pažnju, što me je veoma uznemirilo. I pre nego što sam pročitao sadržaj poruke, pitao sam se šta je moglo da znači to što mi je odmah upalo u oči.

Ali, trenutno, sam držao jezik za zubima i pročitao je.

Sintija, vreme je da saznaš gde su se nalazili. Gde se i sad NALAZE, najverovatnije. Postoji jedan napušten kamenolom par sati vožnje severno odakle ti živiš, kad se prođe granica s Konektikatom. Izgleda kao jezero, ali u stvarnosti to nije, već su odatle vadili šljunak i ostalo. Veoma je duboko.

Verovatno i deca koja se kupaju tamo nisu svesna njegove dubine. Kreni

putem 8, skreni u Masačutes, i idi njim sve do Otisa, a zatim istočno odatle.

Pogledaj mapu na drugoj strani. Iza niza drveća postoji mala staza koja vodi do vrha kamenoloma. Moraš da budeš oprezna kad se uspenješ tamo, jer je zaista strmo sve do dna kamenoloma. Baš tu dole ćeš naći odgovor na svoje pitanje.

Ponovo sam okrenuo papir. Mapa je pokazivala sve detalje koje je poruka navodila. „Tu se nalaze", prošaputala je Sintija, pokazujući na papir u mojoj ruci. „Oni su u vodi.“ Uzela je vazduh. „Znači... mrtvi su.“ Skoro mi je sve bilo zamagljeno ispred očiju. Trepnuo sam par puta i ponovo se skoncetrisao. Papir sam opet okrenuo, još jednom pročitao poruku, a zatim sam je zagledao, ne zbog same njene poruke, već pre s tehničke strane.

Bila je iskucana na standardnoj pisaćoj mašini. Ne na kompjuteru. Nije bila odštampana. „Odakle ti ovo?“, pitao sam je, potrudivši se da iskontrolišem glas. „Bilo je u Pamelinoj pošti“ rekla je Sintija. „U sandučetu. Neko ga je ostavio tamo. Nije ga doneo poštar. Nema poštanske marke, niti bilo šta drugo.“ „Nema“, rekao sam. „Neko ga je ostavio tamo." „Ko?“, pitala je. „Ne znam.“ „Moramo da odemo tamo", rekla je. „Danas, sada, moramo da saznamo šta je tamo, šta je ispod vode.“ „Svratiće nam detektivka, ona žena koja je bila s nama na pristaništu, Vedmorova. Pričaćemo s njom o ovome. Oni mora da imaju ronioce u policiji.

Ali ima nešto drugo što želim da te pitam. U vezi s porukom je. Pogledaj je.

Pogledaj na iskucane reči...“ „Moraju da odu gore odmah“, rekla je Sintija. Kao da je mislila da ko god da je na dnu tog kamenoloma možda je još uvek živ, da muje možda preostalo još malo vazduha. Čuo sam kola koja su se parkirala ispred kuće. Pogledao sam kroz prozor i ugledao Ronu Vedmor, koja je krupnim koracima prelazila prilazni put, i delovalo je kao da je njena niska, zdepasta figura mogla da prođe pravo kroz vrata.

Uspaničio sam se. „Dušo“, rekao sam. „Jel’ ima još nešto što želiš da mi kažeš u vezi s ovom porukom? Pre nego što policija stigne? Sada moraš da budeš skroz iskrena sa mnom.“ „O čemu pričaš?", rekla je.

„Zar ti ništa nije čudno na njoj?“, rekao sam, držeći pismo ispred nje.

Pokazao sam posebno na jednu reč u pismu. „Evo, baš ovde, na početku“, rekao sam pokazujuću na „vreme“. „Šta s tim?“ Horizontalna linija na slovu „e“ je bila izbledela, tako da je skoro ličilo na „c“. Činilo se kao da piše „vrcmc". „Ne znam o čemu pričaš“, rekla je Sintija. „Šta hoćeš time da kažeš da budem iskrena s tobom? Naravno da sam iskrena s tobom.“ Vedmorova se već pela uz stepenište, samo što nije zakucala na vrata. „Moram da odem gore na trenutak“, rekao sam. „Otvori joj i reci da silazim odmah.“ Pre nego što je Sintija mogla da kaže još nešto, popeo sam se uz stepenice brzinom munje. Iza sebe sam čuo kako je Vedmorova dva puta oštro zakucala na vrata, zatim joj je Sintija otvorila, i njih dve su se pozdravile. Do tada, ja sam već bio u sobičku u kojem sam ocenjivao radove i spremao časove.

Moja stara pisaća mašina „Rojal“ se nalazila na stolu, iza kompjutera.

Morao sam da odlučim šta da uradim s njom.

Očigledno je poruka koju je Sintija u tom trenutku pokazivala detektivki Vedmor bila otkucana na toj mašini. Izbledelo „e“ sam odmah prepoznao.

Znao sam da ja nisam otkucao pismo.

Znao sam da Grejs nije mogla to da uradi.

Ostale su samo još dve mogućnosti. Stranac, za koga smo verovali da je ušao u našu kuću, je napisao ovu poruku, ili ju je otkucala sama Sintija.

Ali, mi smo promenili brave. Nisam mogao da budem sigurniji u to da nam niko nije ušao u kuću u proteklih nekoliko dana ko nije trebalo da bude tu.

Nisam mogao da zamislim da je Sintija mogla ovo da uradi. Ali, šta ako... šta ako je Sintija pod stresom, koji bi se samo mogao opisati kao nezamislivi stres, napisala ovu poruku i upućivala nas na neku udaljeno mesto gde ćemo navodno saznati šta je zadesilo njenu porodicu? Šta ako ju je Sintija otkucala, i ispostavi se da je to zaista bilo tako? „Teri!“, pozvala me je Sintija. „Detektivka Vedmor je ovde!“ „Za minut!“, rekao sam. Šta bi to značilo? Šta bi to značilo da je Sintija zapravo nekako znala, sve ove godine, gde se može naći njena porodica?

Oblio me je znoj.

Možda je, rekao sam sebi, ona potisnula to sećanje. Možda zna više od onoga čega je svesna. Da, možda se o tome radi. Videla je šta se desilo, ali je zaboravila. Zar se to ne dešava? Zar mozak ponekad sam ne odluči - hej, to što vidiš je toliko strašno, moraš to da zaboraviš, inače nikad nećeš moći da nastaviš sa svojim životom. Zar ne postoji upravo jedan sindrom koji

objašnjava ovakvu pojavu?

A onda opet, šta ako to nije potisnuto sećanje? Šta ako je ona oduvek znala...

Ne. Ne, sigurno mora da postoji neko drugo objašnjenje. Neko drugi je koristio pisaću mašinu. Još ranije. I sve je isplanirao unapred. Taj isti stranac koji je ušao u kuću i ostavio šešir.

Ako je to bio stranac. „Teri!“ „Odmah dolazim!“ „Gospodine Arčer!“, viknula je detektivka Vedmor. „Dovucite se dole, molim Vas.“ Reagovao sam impulsivno. Otvorio sam ormar, uzeo pisaću mašinu, čoveče, kako su te stare mašine teške, i stavio je unutra, na pod. Zatim sam je pokrio drugim stvarima, jednim starim pantalonama koje sam oblačio za farbanje, gomilom starih novina.

Kad sam sišao niz stepenice, video sam da je Vedmorova sada sedela sa Sintijom u dnevnoj sobi. Pismo je bilo na stolu za kafu, otvoreno, Vedmorova je bila nagnuta nad njim i čitala ga je. „Držali ste ga u rukama“, prekorila me je. „Jesam.“ „Oboje ste ga držali u rukama. Koliko sam shvatila, Vaša žena nije znala šta je kada ga je izvadila. Koji je Vaš izgovor?" „Žao mi je“, rekao sam. Prešao sam rukom preko usana i brade, pokušavajući da sklonim znoj, jer sam bio siguran da će odati da sam nervozan. „Vi možete da dovedete ronioce, jel' tako?“, rekla je Sintija. „Vi možete da dovedete ronioce u kamenolom, da vide šta je tamo?“ „Ovo bi moglo da bude od nekog ludaka“, rekla je Vedmorova sklanjajući pramen kose koji joj je pao na oči i potom ga stavila iza ušiju. „Možda ne znači ništa.“ „To je tačno“, složio sam se. „Ali, s druge strane", rekla je detektivka. „Ne znamo.“ „Ako ne pošaljete ronioce, ja ću sama otići tamo“, rekla je Sintija. „Sin“, rekao sam. „Urazumi se. Ti čak ne znaš ni da plivaš.“ „Ne zanima me.“ „Gospođo Arčer', rekla je Vedmorova. „Smirite se.“ To je bilo naređenje.

Vedmorova je praktikovala taktiku trenera. „Da se smirim?" rekla je Sintija, nezastrašena. „Znate šta ova osoba, koja je napisala ovo pismo, poručuje? Da su oni dole. Njihova tela su na dnu.“

„Bojim se“, rekla je Vedmorova, odmahujući glavom u neverici, „da se možda svašta može naći tamo dole posle svih ovih godina.“ „Možda su u kolima“, rekla je Sintija. „Mamina i tatina kola nikad nisu pronađena.“ Vedmorova je dohvatila pismo za jedan ugao uz pomoć dva sjajna crvenonalikirana nokta i okrenula ga na drugu stranu. Nije skidala pogled s mape. „Moramo da uključimo policiju države Masačutes u ovo“, rekla je. „Obaviću jedan poziv.“ Izvadila je mobilni iz džepa i spremila se da otkuca broj. „Hoćete li da dovedete ronioce“, rekla je Sintija. „Upravo sada zovem. I moraćemo da odnesemo to pismo u laboratoriju, da proverimo da li mogu nešto da nađu na njemu, ako već nije potpuno beskorisno.“ „Žao mi je“, rekla je Sintija. „Interesantno“, rekla je Vedmorova, „da je otkucano na pisaćoj mašini.

Danas ih retko ko koristi.“ Srce mi se popelo u grlo. A potom je Sintija rekla nešto što me je iznenadilo. „Mi imamo pisaću mašinu“, rekla je. „Stvarno?“, rekla je Vedmorova, zaustavivši se pri kucanju poslednjeg broja. „Teri i dalje voli da je koristi, zar ne, dušo? Za kratke poruke i slične stvari.

Marka je ’Rojar, zar ne, Teri?“ Vedmorovoj je rekla: „Ima je još od studentskih dana.“ „Pokažite mi je“, rekla je Vedmorova, vrativši telefon u džep. „Mogu da je donesem“, rekao sam. „Doneću je dole.“ „Samo mi pokažite gde je.“ „Gore je“, rekla je Sintija. „Dodite, pokazaću Vam.“ „Sin“, rekao sam, dok sam stajao u dnu stepeništa, pokušavajući da ih sprečim. „Gore je haos.“ „Idemo“, rekla je Vedmorova, prošavši pored mene i nastavljajući uz stepenice. „Prva vrata levo“, rekla je Sintija. Okrenula se ka meni i prošaputala: „Šta misliš zašto hoće da vidi našu pisaću mašinu?"

Vedmorova je ušla u sobu. „Ne vidim je“, rekla je.

Sintija se popela uz stepenice brže od mene, ušla u sobu i rekla: „Obično je ovde. Teri, zar nije obično ovde?“ Pokazivala je na moj sto kad sam ušao u sobu. Ona i Vedmorova su me posmatrale. „Uf“, rekao sam. „Smetala mi je tu, tako da sam je ubacio u ormar.“ Otvorio sam ormar i čučnuo. Vedmorova je virila unutra preko mog

ramena. „Gde?“, rekla je.

Sklonio sam novine i pantalone poprskane farbom da bih razotkrio stari, crni „Rojal“. Podigao sam je i opet je postavio na sto. „Kad si je stavio tu?“, rekla je Sintija. „Malo pre“, rekao sam. „Jako ste je brzo prekrili“, rekla je Vedmorova. „Kako to objašnjavate?“ Slegnuo sam ramenima. Na to nisam imao ništa da kažem. „Ne dirajte je“, rekla je i ponovo izvadila telefon iz jakne.

Sintija me je gledala zbunjeno. „Šta je s tobom? Šta se do đavola događa?“ Ja sam hteo da joj postavim isto pitanje.

27 Rona Vedmor obavlja nekoliko poziva sa mobilnog, većinu napolju sa prilaznog puta odakle mi ne bismo mogli da je čujemo.

Ostavili su Sintiju, mene i Grejs, Vedmorova je dozvolila Sintiji da se odveze do škole i na brzinu pokupi Grejs, kod kuće da razmislimo o ovim poslednjim događajima. Grejs je bila u kuhinji, i dok je spremala sebi užinu posle škole, tost sa puterom od kikirikija, pitala je ko je ta velika žena koja je na telefonu. „Ona je iz policije", rekao sam. „I ne verujem da će joj biti slatko što je zoveš velikom.” „Neću joj to reći u lice“, rekla je Grejs. „Zašto je ovde? Šta se dešava?“ „Ne sada“, rekla joj je Sintija. „Uzmi užinu i idi u svoju sobu, molim te.“ Kad je Grejs otišla, gunđajući sve vreme, Sintija me je pitala: „Zašto si sakrio pisaću mašinu? Ona poruka je napisana na tvojoj mašini, zar ne?“ „Da“, rekao sam.

Proučavala me je na trenutak. „Jel' si ti napisao tu poruku? Jel' si zbog toga sakrio pisaću mašinu?“ „Pobogu, Sin“, rekao sam. „Sakrio sam je jer sam mislio da si je ti napisala."

Oči joj se raširiše u šoku. „Ja?“ „Jel' to išta šokantnije nego da sam je ja napisao?“ „Ja nisam pokušala da sakrijem pisaću mašinu, ti jesi.“ „Uradio sam to da tebe zaštitim.“ „Šta?“ „U slučaju da si je ti napisala. Nisam hteo da to sazna policija.“ Sintija nije rekla ništa neko vreme, polako koračajući kroz sobu. „Pokušavam da sredim misli u vezi s ovim, Teri. Šta ti onda hoćeš da kažeš? Da sam ja napisala tu poruku? I ako jesam, da sam oduvek znala gde su se nalazili? Da sam oduvek znala da mi je porodica u tom kamenolomu?" „Ne... ne mora da znači“, rekao sam. „Ne mora da znači? Onda, šta ti u stvari misliš?“ „Tako mi boga, Sin, ne znam. Više ne znam šta da mislim. Ali odmah kada sam video pismo, znao sam da je bilo u mojoj pisaćoj mašini. A znao sam da ga nisam ja napisao. Mogla si da budeš samo ti, osim ako neko nije ušao u kuću i napisao ga na toj pisaćoj mašini, da... da..., ne znam, da možda deluje da ga je napisao neko od nas dvoje."

„Već znamo da je neko bio ovde“, rekla je Sintija. „Onaj šešir, onaj imejl.

Ali uprkos tome, ti bi radije mislio da sam to ja uradila?“ „Radije ne bih uopšte mislio tako“, rekao sam.

Pogledala me je pravo u oči, a izraz lica joj je bio smrtno ozbiljan. „Jel’ ti misliš da sam ja ubila svoju porodicu?“, pitala je. „O, za ime boga.“ „To nije odgovor." „Ne, ne mislim." „Ali ti je to palo na pamet, zar ne? Pitaš se s vremena na vreme da li je to moguće.“ „Ne“, rekao sam. „Ne pitam se. Ali, od skoro se pitam da li je stres koji si pretrpela posle svega, taj stres zbog svega što te je mučilo svih ovih godina, da li je...“, mogao sam da osetim kako mi tlo puca pod nogama, „... on učinio da razmišljaš, ili gledaš na svet, ili čak radiš nešto na način koji nije, pa ne znam, skroz razuman.“ „Oh“, rekla je Sintija. „Kao kada sam video da je pismo otkucano na mojoj pisaćoj mašini, pomislio sam da nisi možda to uradila kako bi navela policiju da se opet zainteresuje za slučaj, da učine nešto, da pokušaju da ga reše jednom i zasvagda?“ „Pa ih zato pošaljem da se bore s vetrenjačama? Zašto bih izabrala to mesto, baš to mesto?“ „Ne znam.“ Neko je lupao na spoljni zid sobe, a potom se na ulaznim vratima pojavila detektivka Rona Vedmor. Nisam imao ideje koliko je dugo stajala tu, koliko je možda čula razgovor. „Sređeno je“, rekla je. „Šaljemo ronioce.“ Sve je bilo organizovano za sledeći dan. Jedan policijski vod ronilaca je trebalo da se u deset ujutru pojavi na licu mesta. Sintija je ispratila Grejs u školu i dogovorila se sa jednom komšinicom da dođe po nju na kraju dana i da je odvede svojoj kući, u slućaju da mi ne dođemo kući na vreme.

Ponovo sam pozvao školu, dobio Rolija i rekao mu da ne dolazim. „Pobogu, šta je sada?“, pitao je.

Rekao sam mu gde smo se uputili i za to da će se ronioci spustiti u kamenolom. „Gospode, saosećam sa vama, ljudi“, rekao je. „Nikad kraja. Hoćeš da nađem nekoga da te menja sledeće nedelje? Znam nekoliko profesora u penziji koji bi uskočili na kratko “ „Samo ne ona što muca. Klinci će je živu pojesti." Ućutao sam. „Ej, ovo je

sada kao iz vedra neba, ali zanima me tvoje mišljenje." „Pucaj.“ „Da li ti ime Koni Gormli znači nešto?“ „Čije ime?“ „Ona je ubijena nekoliko meseci pre nego što su Klejton, Patrisija i Tod nestali. To je severno odavde. Delovalo je kao da je udes i da je vozač kola pobegao s mesta zločina, ali u stvari, nije se radilo o tome.“ „Ne znam o čemu pričaš“, rekao je Roli. „Šta hoćeš da kažeš da je izgledalo kao udes, a nije bio udes? I kakve to veze uopšte ima sa Sintijinom porodicom?“ Zvučao je skoro besan. Moji problemi i zavere koje su se vrtele oko njih su počeli da iscrpljuju i njega, kao što su i mene. „Ne znam da li ima neke veze. Samo pitam. Ti si znao Klejtona. Da li je ikada spomenuo neki udes ili nešto slično?“ „Ne. Ne da se ja sećam. A sasvim sam siguran da bih tako nešto zapamtio.“ „U redu. Slušaj, hvala ti što dovodiš moju zamenu. Dužnik sam ti.“ Sintija i ja smo kratko posle toga krenuli na put. Bila je to dvošasovna vožnja. Pre nego što je policija uzela to anonimno pismo u plastičnoj kesi kao dokaz, iskopirali smo mapu da bismo znali gde da idemo. Kako smo seli u kola, nismo stajali ni za kafu niti bilo šta drugo. Samo smo hteli da stignemo tamo.

Možda mislite da smo sve vreme puta pričali, razmišljajući o tome šta bi ronioci mogli da nađu, šta bi to moglo da znači, ali, u stvari smo jedva nešto progovorili. Ipak, pretpostavio sam da smo oboje utonuli u misli. O čemu je Sintija razmišljala mogao sam samo da nagađam. Moje misli su, pak, lutale na sve strane. Šta će da nađu u kamenolomu? Ako zaista tamo dole nađu tela, da li će to biti Sintijina porodica? Da li će nešto ukazati na to ko je kriv za to što su tamo?

I da li ta osoba, ili osobe, i dalje šetaju zemljom?

Krenuli smo na istok kad smo prošli Otis, koji inače i nije grad, već ga čine nekoliko kuća i firmi koje su načičkane duž krivudavog puta od dve trake, koji konačno vodi do puta LI i autoputa Masačusets. Tražili smo put Felz Kvori, koji je navodno trebalo da bude severno, ali nismo morali da gledamo dalje.

Ugledali smo dvoja kola sa policajcima države Masačusets koji su nam bili znak za skretanje.

Spustio sam prozor i objasnio pozorniku ko smo. On se vratio do svojih kola i javio se nekome na voki-tokiju, a zatim se vratio i rekao da je detektivka Vedmor već na licu mesta i da nas očekuje. Pokazao je u pravcu jednog puta i rekao nam da se jedna uska travnata staza nalazi na kilometar i po odatle, koja je vodila levo i sve do gore, gde nas je Vedmorova čekala.

Krenuli smo polako kolima. To čak i nije bio put, već šljunak i prašina, a onda smo stigli do te staze, koja je bila još uža. Krenuli smo njom i čulo se kako se visoka trava češala o donji deo kola. Sada smo išli uzbrdo. Sa obe strane su se nalazila debela stabla drveća, a posle nekih četiristo metara, put je postao ravan i umesto drveća, nalazila se jedna otvorena površina, koja nam je skoro oduzela dah.

Gledali smo u nešto što je delovalo kao široki kanjon. Nekih četiri dužina kola ispred nas, tlo je imalo oštar pad. Ako se i nalazilo neko jezero tamo dole, nismo još mogli da ga vidimo s mesta gde su bila naša kola.

Tamo su bila još dva automobila. Jedan je bio od policije države Masačusets, a jedan neobeleženi sedan sam prepoznao kao kola Vedmorove.

Bila je naslonjena o branik i pričala je sa pozornikom iz drugih kola.

Kad nas je videla, prišla je. „Ne približavajte se“, rekla mi je kroz otvoren prozor. „Ovo je jedna đavolski opasna litica."

Izašli smo polako iz kola, kao da bi inače iskakanje iz kola prouzrokovalo slom tla. Ipak, bilo je poprilično čvrsto. „Ovuda“, rekla je Vedmorova. „Jel’ neko od vas pati od vrtoglavice?" „Pomalo“, rekao sam. Ja sam više govorio u Sintijino ime, ali ona je rekla da je u redu.

Približili smo se ivici i sad smo mogli da vidimo vodu. Na dnu provalije nalazilo se maleno jezero, veličine oko tri ili četiri hektara. Ranije je ova površina korišćena za vađenje kamena i šljunka, a pošto je ta udružena firma napustila ovo mesto, ta rupa se napunila vodom od kiše i vrela. Po tmurnom danu, kao što je bio ovaj, bilo je teško reći koja je uobičajena boja vode. Danas je bila siva i beživotna. „Mapa i pismo ukazuju da ako ima šta da se nađe“, rekla je Vedmorova, „onda je to tačno tamo dole.“ Pokazala je pravo niz liticu, na kojoj smo mi stajali. Osetio sam blagu vrtoglavicu.

Dole ispod, jedan žuti čamac na naduvavanje je plovio vodom. Možda je bio oko pet metara dugačak, sa jednim malim izvanbrodskim motorom, koji je bio zakačen pozadi. U čamcu su se nalazila tri čoveka, dva obučena u crne kombinezone, sa maskama za ronjenje i rezervoarima vazduha na leđima. „Morali su da dođu iz drugog pravca“, objasnila je Vedmorova. Pokazala je na udaljeni deo kamenoloma. „Tamo, severno, se nalazi još jedan put koji vodi do same ivice vode, tako da su odatle mogli da krenu čamcem. Gledaju gde smo.“ U tom trenutku,Vedmorova je mahnula ljudima u čamcu, to nije bio znak prijateljstva, več signal, i oni su joj odmahnuli. „Počeće da traže ispod vode.“ Sintija je klimnula glavom.

„Šta će da traže?“, pitala je Sintija. Vedmorova ju je pogledala začudeno, ali je barem bila toliko uljudna da shvati da se radilo o ženi koja je prošla kroz svašta. „Rekla bih kola. Ako su dole, naći će ih.“ Jezero je bilo isuviše malo, tako da vetar nije mogao da napravi talase.

Ipak, ljudi u čamcu su ispustili malo sidro, da se nađe, kako se ne bi pomerili s mesta. Dva čoveka u kombinezonima su se leđno spustila u vodu i već u sledećem trenutku su nestali sa vidika, i tih nekoliko mehurića na površini su bili jedini dokaz da su uopšte i bili tu.

Hladan vetar je duvao na vrhu litice. Približio sam se Sintiji i stavio svoje ruke oko nje. Na moje iznenađenje, ali i radost, nije me odgurnula. „Koliko dugo mogu da ostanu dole?“, pitao sam.

Vedmorova je slegnula ramenima. „Ne znam. Sigurna sam da imaju i više nego dovoljno vazduha.“ „Ako nešto nađu, šta onda? Jel’ mogu da ga iznesu?“ „Zavisi. Možda će nam trebati još opreme."

Vedmorova je nosila voki-toki preko kojeg je održavala komunikaciju sa čovekom koji je bio u čamcu. „Šta se dešava?“, pitala je. Čovek u čamcu odgovorio je preko male crne kutije. „Za sada, ne mnogo toga“, glas mu je pucketao u voki-tokiju Vedmorove. „Ovde je dubina oko deset do dvanaest metera. Neke dalje tačke su čak i dublje." „U redu.“ Stajali smo i posmatrali. Možda nekih deset, petnaestak minuta. Činilo se da prolaze sati.

A potom su izronile dve glave. Ronioci su doplivali do čamca, pridržali se za gumene ivice, podigli maske i izvadili iz usta cevi koje su im omogućave da dišu ispod vode. Nešto su pričali trećem čoveku. „Šta kažu?“, pitala je Sintija. „Sačekajte", rekla je Vedmorova, ali tad smo videli da je čovek uzeo svoj voki-toki, pa je i Vedmorova zgrabila svoj. „Imamo nešto“, zapucketalo je u radiju. „Šta?“, pitala je Vedmorova. „Jedan auto. Bio je dole veoma dugo. Do pola je zariven u mulj i ostala sranja.“ „Jel’ ima nečega unutra?“ „Nisu sigurni. Moraćemo da ga izvadimo." „Koji je model kola?“, pitala je Sintija. „Kako izgledaju?“ Vedmorova je prenela to pitanje, i dole, u jezeru, videli smo čoveka kako

postavlja pitanja roniocima. „Deluje da su žuta“, rekao je čovek. „Mala kola. Doduše, ne vide se tablice.

Branici su ukopani.“ Sintija je rekla: „To su kola moje mame. Bila su žuta. ’Ford eskort'. Mala kola.“ Okrenula se ka meni, držeći me. „To su oni“, rekla je. „To su oni.“ Vedmorova je rekla: „To još uvek ne znamo. Čak i ne znamo da li ima nekoga u kolima.“ A onda, opet u voki-toki, je rekla: „Uradite šta god da treba da se uradi.“ To je značilo da je bila potrebna dodatna oprema. Mislili su da ako nabave jedan ogroman kamion za vuču i smeste ga blizu ivice jezera da bi mogli da spuste kabal u vodu, ronioci bi ga zakačili za potopljena kola, a zatim bi polako izvlačili kola iz mulja sve do površine vode.

Ako to ne bi uspelo, morali bi da uz pomoć šlepera izvade kola na površinu. „U sledećih nekoliko sati ništa nećemo znati“, rekla je Vedmorova. „Moramo da dovedemo Ijude koji će da smisle kako da ovo izvedemo. Zašto ne odete negde, krenite ka autoputu, možda do Lija, da nešto pojedete? Pozvaću Vas na mobilni kad bude novosti.“ „Ne“, rekla je Sintija. „Treba da ostanemo." „Dušo“, rekao sam. „Ništa ne možemo da uradimo sada. Idemo da jedemo. Oboma nam treba snaga, moramo da budemo spremni da se izborimo sa onim što može da se dogodi.“ „Šta mislite da se desilo?“ pitala je Sintija.

Vedmorova je rekla: „Pretpostavljam da je neko dovezao kola tačno do ovde gde mi stojimo, a zatim ih spustio pravo niz liticu.“ „Hajdemo“, ponovio sam Sintiji. Vedmorovoj sam rekao: „Molim Vas, obaveštavajte nas.“ Vratili smo se istim putem do glavnog puta, natrag do Otisa, zatim severno do Lija, i tu u jednom restoranu naručili kafu. Nisam imao apetit rano ujutru, tako da sam naručio podnevni doručak, jaja i kobasicu. Sintija je samo mogla da pojede tost. „Znači, ko god da je napisao onu poruku“, rekla je Sintija, „ znao je o čemu priča.“ „Da“, rekao sam, duvajući u kafu da se ohladi. „Ali mi ne znamo da li ima nekoga u kolima. Možda su kola samo bačena u provaliju, da ne bi bila pronađena. Ali to ne znači da je neko umro u toj nesreći.“

„Hajde da sačekamo i vidimo“, rekao sam. Čekali smo nekoliko sati. Pio sam četvrtu kafu kad mi je telefon zazvonio.

Bila je Vedmorova. Objasnila mi je kako da dođem do jezera sa severa. „Šta se desilo?“, pitao sam. „Bilo je brže nego što smo mislili“, rekla je, skoro ljubazno. „Izvadili smo ih. Kola su na suvom." Žuti „eskort“ je već bio na zadnjem delu kamiona kad smo mi stigli. Sintija je izašla iz kola i pre nego što sam ih zaustavio, trčeći prema kamionu i vičuči: „To su ta kola! Kola moje mame!“ Vedmorova ju je zgrabila za ruku pre nego što je uspela da se približi. „Pustite me“, rekla je Sintija, boreći se s njom. „Ne smete da se približite", rekla joj je detektivka.

Kola su bila prekrivena blatom i muljem, a voda je curela iz pukotina zatvorenih vrata, toliko da je unutrašnjost kola, barem iznad linije prozora, ostala bez vode. Ali ništa nije moglo da se vidi osim naslona za glavu, natopljeniih vodom. „Idu u laboratoriju", rekla je Vedmorova. „Šta su pronašli?“, pitala je. „Jel' bilo nečeg unutra?" „Šta mislite da su pronašli?“ pitala je Vedmorova. Uznemirio me je način na koji je to pitala. Kao da je mislila da Sintija već zna odgovor. „Ne znam“ rekla je Sintija. „Plašim se da kažem.“ „Izgleda da postoje ostaci dvoje ljudi u njima', rekla je. „Ali, kao što možete da pretpostavite, posle dvadeset i pet godina.. “ Čovek je mogao samo da zamisli. „Dvoje', rekla je Sintija. „Ne troje?" „Još je rano“, rekla je Vedmorova. „Kao što sam i rekla, čeka nas veliki posao.“ Ućutala je. „I želeli bismo da Vam uzmemo bukalni bris.“ Sintija ju je gledala u čudu. „Šta da uzmete?“ „Oprostite, to je latinski naziv za obraz. Želeli bismo da uzmemo Vaš DNK uzorak. Uzećemo bris iz usta. Neće boleti“ „Zbog čega?“ „Ako budemo imali dovoljno sreće da uzmemo uzorak DNK sa... onoga što nađemo u kolima, moći ćemo da ga uporedimo sa Vašim. Ako je, na primer, jedno od tih tela telo Vaše majke, mogli bi da urade obrnuti test materinstva.

On će u stvari potvrditi da li je ona Vaša majka. Isto važi i za ostale članove Vaše porodice.“ Sintija me je pogledala, dok su joj se oči punile suzama. „Dvadeset i pet godina sam čekala na neki odgovor, i sada kada treba da

ih dobijem sam prestrašena.“ Uzeo sam je u naručje. „Koliko će to trajati?", pitao sam Vedmorovu. „Obično, nedeljama. Ali ovo je jedan slučaj u žiži interesovanja, posebno od kada ga je prikazala ona TV emisija. Nekoliko dana, možda par dana.

Najbolje je da idete kući. Poslaću nekoga kasnije u toku dana da uzme uzorak.“ Vraćanje kući je delovato kao jedino razumno rešenje. Dok smo išli prema kolima, Vedmorova nas je pozvala: „U međuvremenu, i dalje ćete mi biti potrebni, i pre nego što stignu rezultati testa. Imam još pitanja."

Bilo je nečeg zloslutnog u načinu na koji je to rekla.

28 Kao što je i obećala, Rona Vedmor se pojavila s pitanjima. Bilo je nekih stvari u ovom slučaju koje joj se nisu sviđale.

To nam je svakako svima bilo zajedničko, mada je Sintija i ja nismo smatrali za saveznika.

Ipak, ona jeste potvrdila nešto što sam već znao. To pismo koje nas je uputilo na kamenolom je bilo otkucano na mojoj pisaćoj mašini. Tražili su i od mene i od Sintije, mada i nismo imali izbora, da dođemo do glavnog štaba da bi nam uzeli otiske prstiju. Sintijine otiske prstiju su očigledno već imali. Dala im je otiske pre dvadeset pet godina kada je policija pročešljala kuću tražeći tragove nestanka njene porodice. Ali, sad ih opet tražili, a ja ih nikada ranije i nisam dao.

Uporedili su naše otiske s onima na pisaćoj mašini. Našli su nekoliko Sintijinih na telu mašine. Ali same tipke su bile pokrivene mojim.

Naravno, to nije bilo od nekog posebnog značaja. Ali i nije potvrdilo našu tvrdnju da je neko provalio u kuću i otkucao pismo na mojoj pisaćoj mašini, neko ko je nosio rukavice i iz tog razloga nije ostavio otiske prstiju. „A zašto bi to neko uradio?“, pitala je Vedmorova, sa pesnicama na kukovima. „Zašto bi neko ušao u vašu kuću i koristio vašu pisaću mašinu da bi otkucao poruku?"

To je bilo dobro pitanje. „Možda“, rekla je Sintija, veoma polako, kao da razmišlja naglas, „ko god da je to uradio je znao da će ta poruka ukazati na Terijevu pisaću mašinu. I hteo je da taj trag ukaže na njega, da Vi mislite da ju je on otkucao."

Mislio sam da je Sintija na dobrom tragu, samo što je još nešto falilo. „IIi ti“, rekao sam.

Pogledala me je na trenutak, ne kao da me optužuje, već se zamislila. „Ili ja“, rekla je. „Ponavljam, zašto bi to neko uradio?“, pitala je Vedmorova, i dalje pri svome. „Ništa mi ne pada na pamet“, rekla je Sintija. „Uopšte nema smisla. Ali znate da je neko bio ovde. Sigurno imate to u arhivi. Pozvali smo policiju i oni su došli, tako da su sigurno napisali izveštaj.“ „Šešir“, rekla je Vedmorova, ne uspevši da sakrije nevericu u glasu. „Tako je. Mogu da Vam ga donesem, ako treba“, ponudila se Sintija. „Jel' želite da ga vidite?“ „Ne“, rekla je Vedmorova. „Znam kako izgleda šešir “ „Policija je mislila da smo ludi“, rekla je Sintija.

Vedmorova nije htela da komentariše ovo. Mora da se svojski potrudila. „Gospođo Arčer“, rekla je. „Jel’ ste ikada ranije bili u Felz Kvoriju?“ „Ne, nikada.“ „Čak ni kao devojčica? Ni kao tinejdžer?“ „Ne.“ „Možda ste bili tamo, a da i niste znali da je to ta lokacija. Možda ako ste se vozili s nekim do tamo, pa, recimo završili na parkingu?“ „Ne, nikada nisam bila tamo. Do gore treba dva sata, za ime boga. Čak i da smo neki dečko i ja išli na neki parking, teško da bismo se vozili dva sata samo da stignemo tamo.“ „A Vi, gospodine Arčer?“ „Ja? Ne. A pre dvadeset i pet godina i nisam znao nikoga iz porodice Bidž.

Nisam iz okoline Milforda. Tek sam na fakultetu upoznao Sintiju i saznao šta se desilo njoj i njenoj porodici." „U redu, vidite“, rekla je Vedmorova, odmahujući glavom. „Ovo je malo problematično. Poruka otkucana u ovoj kući, na Vašoj pisaćoj mašini“, pogledala je u mene, „vodi nas do samog mesta gde su kola Vaše majke", pogledala je u Sintiju, „nađena posle dvadest i pet godina pošto su nestala.“ „Rekla sam Vam“, rekla je Sintija. „Neko je bio ovde.“ „Pa, ko god da je bio ovde, nije pokušao da sakrije tu pisaću mašinu. To je uradio Vaš muž.“ Rekao sam: „Jel' bi trebalo da imamo advokata sada kada nam postavljate takva pitanja?"

Vedmorova je jezikom gurala unutrašnju stranu svog obraza. „Pretpostvaljam da bi trebalo da se zapitate da li verujete da Vam treba." „Mi smo ovde žrtve“, rekla je Sintija. „Tetka mi je ubijena, našli ste kola moje majke u jezeru. A obraćate nam se, obraćate mi se, kao da smo zločinci.

E, pa mi nismo zločinci." Odmahnula je glavom u očajanju. „Kao, kao da je neko drugi isplanirao sve ovo, tako da izgleda kao da ludim ili tako nešto. Onaj telefonski poziv, to što je neko ostavio šešir moga oca u kući, to pismo koje je otkucano na našoj pisaćoj mašini. Zar ne shvatate? Kao da neko želi da Vi pomislite da gubim razum, da sve ono što se desilo u prošlosti sada čini da ja radim sve ovo, da umišljam stvari Onaj jezik se pomerio s jedne strane obraza na drugu. Konačno, Vedmorova je rekla: „Gospođo Arčer, jel' ste ikada razmišljali da popričate s nekim? O ovoj zaveri koja izgleda da se vrti oko Vas?“ „Idem kod psi.. “, Sintija se zaustavila.

Vedmorova se nasmešila.

„E, ko bi to rekao.“ „Mislim da smo za sada završili“, rekao sam. „Sigurna sam da ćemo opet popričati“, rekla je Vedmorova.

Vrlo uskoro, kako se ispostavilo. Odmah pošto su našli telo Dentona Abagnejla.

Pretpostavljam da sam mislio da ako je bilo nekih novih razvoja događaja u lovu na čoveka koga smo mi angažovali da nađe Sintijinu porodicu, čuli bismo to prvo od policije. Ali, slušao sam radio u našoj sobi za šivenje, radnom kabinetu, i nisam toliko obraćao pažnju, sve dok se iz zvučnika nije čula reč „privatan detektiv“. Približio sam se i pojačao zvuk. „Policija je pronašla njegova kola u parking garaži blizu zgrade ’Stemford Taun Senter'", rekao je čitač vesti. „Uprava je primetila da su kola bila tu nekoliko dana i kad su obavestili policiju, shvatili su da je ta registracija odgovarala registraciji kola koja je policija tražila, otprilike isto toliko dugo koliko su ona bila tu. Kada su silom otvorili prtljažnik, našli su telo Dentona Abagnejla, starog pedeset i jednu godinu. Umro je od posledica traume.

Policija analizira snimak sigurnosne kamere, kao deo istrage. Policija je odbila da navede mogući motiv, kao i da potvrdi mogućnost da je neka kriminalna banda povezana s ubistvom.“ Kriminalna banda. Da je tako.

Pronašao sam Sintiju u daljem uglu zadnjeg dvorišta. Samo je stajala tu, s rukama uvućenim u džepove vindjakne, posmatrajući kuću. „Samo sam morala da izađem", rekla je kad sam joj prišao. „Jel' sve u redu?“ Rekao sam joj šta sam čuo na radiju.

Nisam znao kakvu reakciju da očekujem i nisam se toliko iznenadio kad Sintija skoro nije ni odreagovala. Na trenutak se ućutala, a potom rekla: „Otupljuju mi čula. Teri. Više ne znam šta da osećam. Zašto nam se sve ovo dešava? Kada će prestati? Kada će nam se životi vratiti u normalu?“ „Znam“, rekao sam i zagrlio je. „Znam.“ Stvar je bila u tome što Sintijin život nije u suštini tekao normalno sve od njene četrnaeste godine.

Kad je Rona Vedmor opet svratila, bila je direktna i čvrsto se držala teme razgovora. „Gde ste bili u noći kad je Denton Abagnejl nestao? Tog dana kad je svratio ovde, te poslednje noći kad se čulo za njega. Recimo, oko osam?“ „Večerali smo“, rekao sam „A zatim smo otišli da posetimo Sintijinu tetku.

Bila je mrtva. Pozvali smo policiju. S njima smo proveli skoro celo veče. Tako da bih rekao da nam je policija alibi, detektivko Vedmor."

Po prvi put, delovalo je da se Vedmorova postidela i da je bila van svog elementa. „Naravno“ rekla je. „Trebalo je da znam. Gospodin Abagnejl se dovezao u parking garažu u 8.03, sudeći po karti koja se nalazila na kontrolnoj tabli. „Znači“, hladno je rekla Sintija, „izgleda da smo bar čisti što se toga tiče.“ Dok sam išao ka vratima, pitao sam Vedmorovu: „Jel’ su našli neke papire kod gospodina Abagnejla? Neku poruku, ili neke prazne koverte?" „Koliko ja znam" rekla je Vedmorova, „nije bilo ničeg. Zašto?“ „Samo me je zanimalo", rekao sam. „Znate, poslednje što nam je gospodin Abagnejl rekao je da ide da proveri Vinsa Fleminga, koji je bio s mojom ženom te noći kad joj je porodica nestala. Jel’ znate za Vinsa Felimnga?" „Poznato mi je to ime“, rekla je.

Vedmorova se opet pojavila, sledećeg dana.

Kad sam je video na prilaznom putu, rekao sam Sintiji: „Možda nas je povezala sa otmicom Lindberga “ Otvorio sam vrata pre nego što je pokucala. „Da?“, rekao sam. „Šta je sad?“ „Imam novosti“, rekla je. „Jel' mogu da uđem?“ Danas je bila manje nabusita. Nisam bio siguran da li je to bila dobra vest, ili nas je pripremala za nešto.

Uveo sam Vedmorovu u dnevnu sobu i ponudio joj da sedne. Sintija i ja smo seli, takođe. „Pre svega“, rekla je, „morate da budete svesni toga da ja nisam naučnik.

Ipak, razumem osnovne principe i daću sve od sebe da vam ih objasnim.“ Pogledao sam Sintiju. Klimnula je u znak potvrde da Vedmorova nastavi. „Šanse da se uzme DNK uzorak iz kola Vaše majke, inače, bilo je samo dva tela, ne tri, uvek su bile male, ali ne i nemoguće. Tokom godina, prirodan proces raspadanja je izjeo...“ Zaustavila se. „Gospođo Arčer, jel’ mogu da budem direktna? Razumem da nije prijatno slušati ovo.“ „Nastavite“, rekla je Sintija.

Vedmorova je klimnula glavom. „Kao što možete da pretpostavite, raspadanje tela tokom godina je u velikoj meri uništilo svu kožu, zbog enzima koji se ispuštaju iz umirućih ćelija čoveka, ljudskih bakterija i zbog mikroorganizama iz naše sredine i, u ovom slučaju, iz vode. Raspadanje kostiju bi bilo još gore da se radilo o slanoj vodi, ali nije, tako da imamo neke šanse.“ Pročistila je grlo. „U svakom slučaju, imali smo kosti na raspolaganju, kao i zube, pa smo pokušali da nabavimo zubarske kartone Vaše porodice, ali ništa od toga. Vaš otac, kako smo uspeli da zaključimo, nije imao zubara. Ipak, sudski veštak je dosta brzo ustanovio, na

osnovu strukutre kostiju dva tela u kolima, da nijedno od ta dva nije odrasli muškarac."

Sintija je trepnula. Znači telo Klejtona Bidža nije bilo jedno od ta dva u kolima. „Što se tiče zubara kod kog su išli Vaš brat i majka, on je umro još davno, ordinacija se zatvorila, a svi kartoni su uništeni."

Bacio sam pogled na Sintiju. Delovalo je da se priprema za razočarenje.

Možda nećemo ništa definitivno ni saznati. „Ali, mada nismo imali zubarske kartone", rekla je Vedmorova, „ipak smo imali zube. Iz oba tela. Na površinskoj gledi se može naći uzorak DNK, ali duboko u sredini zuba, u korenu, mogu se pronaći ćelije jezgra, jer su tu zaštićene."

Sigurno smo i Sintija i ja izgledali pogubljeno, tako da je Vedmorova rekla: „Znači, poenta je ako naši forenzičari mogu da dopru do tamo, do tih ćelija, i uzmu dovoljnu meru DNK uzorka, rezultati će pokazati jedinstven profil za svakog posebno, uključujući i pol “ „I?“, pitala je Sintija, zadržavajući dah. „Radi se o muškom i ženskom polu“, rekla je Vedmorova. „I pre DNK testa, analiza sudskog veštaka je ukazala na dečaka u sredini puberteta, najverovatnije, i na ženu, verovatno u kasnim tridesetim, ranim četrdesetim."

Sintija je pogledala mene, a potom opet Vedmorovu.

Vedmorova je nastavila. „Znači, jedan mladić i jedna žena su bili u tim kolima. Sada je pitanje da li postoji veza između njih.“ Sintija je sačekala. „Dva DNK profila ukazuju na blisko srodstvo, moguće da se radi o detetu i roditelju. Forenzički rezultati, zajedno sa nalazima sudskog veštaka, zaista ukazuju na majku i sina.“ „Moja majka“, prošaputala je Sintija. „Tod.“ „Pa, evo o čemu se radi“, rekla je Vedmorova. „Iako smo manje-više odredili srodnost između dvoje mrtvih, i dalje nismo skroz sigurni da su to u stvari Tod Bidž i Patrisija Bidž. Kad biste i dalje posedovali nešto što je pripadalo Vašoj majci i što može da posluži kao uzorak, na primer, neka stara četka za kosu, sa zamršenim vlasima kose.. “ „Ne“, rekla je Sintija, „nemam ništa slično tome.“ „Pa, mi ipak imamo Vaš uzorak DNK i čekamo dodatne izveštaje u vezi s mogućom srodnošću s ostacima koje smo našli u kolima. Kad jednom odrede vrstu Vašeg uzorka, a trenutno rade na tome, moći će da odrede kolika je verovatnoća da Vam je pokojna ženska osoba majka, a kolika je verovatnoća da Vam je pokojna muška osoba brat “

Vedmorova je zastala. „Ali, na osnovu ovoga što znamo sada, da su ta dva tela u srodstvu, da se radi o majci i sinu, i da su to u stvari kola Vaše majke, nameće se pretpostavka da smo pronašli Vašu majku i brata.“ Delovalo je da će Sintija da se onesvesti. „Ali, ne i Vašeg oca“, istakla je Vedmorova. „Želela bih da Vam postavim još nekoliko pitanja o njemu, njegovoj ličnosti, osobinama.“ „Zašto?“, upitala je Sintija. „Šta hoćete da kažete?“ „Mislim da moramo da razmotrimo mogućnost da je on ubio njih dvoje.“

29 „Halo?“ „Ja sam“, rekao je. „Upravo sam mislila na tebe“, rekla je. „Nismo se čuli već neko vreme.

Nadam se da je sve u redu.“ „Hteo sam da sačekam da vidim šta će se desiti", rekao je. „Da li bi mogli da otkriju. Bilo je i na vestima. Pokazali su kola. Na televiziji“ »O, moj..“ „Snimali su ga dok su ga odvozili dalje od kamenoloma. A danas je izašao članak u novinama, o DNK testovima.“ „Ah, ovo je tako uzbudljivo“, rekla je. „Volela bih da sam ja bila tamo s tobom. Šta su rekli?“ „Pa, nešto jesu spomenuli, dok, naravno, nešto i nisu. Tu su mi novine.

Piše: DNK testovi ukazuju na genetsku povezanost dva tela nađena u kolima, na to da su majka i sin.“ „Zanimljivo.“ „’Forenzički testovi još moraju da utvrde da li su tela genetski povezana sa Sintijom Arčer. Policija, pak, trenutno razmatra pretpostavku da su pronađena tela Patrisija Bidž i Tod Bidž, koji su nestali pre dvadeset i pet godina.‘“ „Taj članak u suštini ne govori da su to bili oni u kolima?“, rekla je. „Ne sasvim.“ „Znaš kako se kaže - nijednu tajnu nećeš bolje sačuvati od one koju svako..." „Znam, ali...“ „Ali, ipak, neverovatno je šta se sve može ovih dana, zar ne?“ Zvučala je skoro veselo. „Da.“ „Hoću da kažem, u to vreme, kad smo se tvoj otac i ja otarasili tih kola, ko je tad uopšte i čuo za DNK testove? Čovek to ne može ni da zamisli, o tome se radi. Jel’si još uvek nervozan?“ „Možda malo.“ I jeste delovalo kao da joj se pokorava. „Još kao dečak si mnogo brinuo, znaš to? A ja, samo uzmem stvar u svoje ruke i završim s tim.“ „Pa, pretpostavljam da si ti jača.“ „Mislim da si ti ovo divno odradio, ponosim se tobom. Uskoro ćeš doći kući i tad ćeš moći da me vratiš. Ne bih želela da propustim ovo ni za šta na svetu. Ne mogu da dočekam taj trenutak da joj vidim izraz lica.“

30 „Pa, kako se borite s ovim?“, pitala je Sintiju dr Kincler. „S navodnim pronalaženjem Vaše majke i brata?“ „Nisam sigurna“, rekla je Sintija. „Nije mi lakše.“ „Nije, i jasno mi je zašto ne bi moglo da bude.“ „I tu je činjenica da moj otac nije bio tamo s njima. Ta detektivka, Vedmorova, misli da ih je možda oboje ubio.“ „Ako se ispostavi da je to tačno“, rekla je dr Kincler, „jel' ćete moći da se izborite s tim?“ Sintija se ugrizla za usnu, zagledala u roletne, kao da ima rendgenski vid i može da posmatra autoput. Ovo je bila naša uobičajena terapija. Ja sam je ubedio da nastavi da dolazi, mada je ona htela da odustane. Ali, sada kada je dr Kincler postavljala takva znatiželjna pitanja, koja su po mom mišljenju samo otvarala, a ne lečila rane, preispitivao sam svoju odluku. „Ja već treba da se naviknem na tu zamisao da ja možda nisam znala ko je moj otac zaista bio“, rekla je Sintija. „Nema podataka o njemu, nije imao broj socijalnog osiguranja, niti vozačku dozvolu.“ Zastala je. „Ali ne mogu da verujem u pomisao da je on mogao da ih ubije, da je mogao da ubije i moju majku i Toda.“ „Jel’ mislite da je on ostavio onaj šešir?“, rekla je dr Kincler. „Moguće je“, rekla je Sintija. „Zašto bi Vaš otac provalio u Vašu kuću, ostavio Vam takvu poruku, otkucao pismo na Vašoj pisaćoj mašini sa mapom koja je vodila do ostalih?“ „Da li... da li on pokušava da sredi situaciju?"

Dr Kincler je slegnula ramenima. „Ja pitam Vas šta Vi mislite.“ Uobičajena psihijatrijska procedura, pomislio sam. „Ne znam šta da mislim", rekla je Sintija. „Kad bih pomislila da je on to uradio, a zatim ostavio poruku, možda bi to značilo da on pokušava da istera stvrari na čistac, da prizna. Hoću da kažem, ko god da je ostavio tu poruku sigurno je na neki način povezan s njihovim ubistvom. Kad već zna sve ove detalje “ „To je istina", rekla je dr Kincler. „A što se tiče detektivke Vedmor, iako ona pominje da ih je moj otac ubio pre toliko godina, mislim da ona misli da sam ja napisala tu poruku“, rekla je Sintija. „Možda“, nagađala je dr Kincler, „ona misli da ste Vi i Vaš otac zajedno u ovome. Pošto njegovo telo nije pronađeno. I zato što Vi niste bili u kolima s

Vašom majkom i bratom.“ Sintija je zastala pre nego što je klimnula glavom. „Znam da je još i tada policija imala svoje sumnje u vezi sa mnom. Hoću da kažem, kad nisu mogli da nađu ništa, pretpostavljam da su sve uzeli u obzir, zar ne? Verovatno su se pitali da li sam to odradila zajedno s Vinsom, da li smo u tome bili zajedno, zbog te svađe s mojim roditeljima to veče.“ „Rekli ste mi da se ne sećate svega od te noći“, rekla je dr Kincler. „Da li mislite da je moguće da je bilo nečeg što ste znali, a što ste potisnuli? S vremena na vreme, slala sam ljude kod nekoga od punog poverenja ko se bavi hipnozom.“ „Ja ne potiskujem ništa. Imala sam pomračenje svesti. Došla sam kući pijana. Bila sam dete. Bila sam glupa. Došla sam kući i patosirala se. Probudila sam se ujutru.“ Podigla je ruke, pa ih spustila u krilo. „Nisam mogla da počinim zločin ni da sam htela. Bila sam izvan svega toga.“ Uzdahnula je. „Da li mi verujete?“ „Naravno“, rekla je dr Kincler. Nežnim glasom upita: „Recite mi više o Vašem odnosu s Vašim ocem.“ „Rekla bih da je bio normalan. Hoću da kažem, svađali smo se, ali smo se manje-više slagali. Mislim...“, ponovo je zastala, „da me je voleo. Da me je puno voleo.“ „Više nego ostale članove Vaše porodice?“ „Šta hoćete da kažete?“ „Pa, ako je bio u takvom stanju svesti da je mogao da ubije Vašu majku i brata, zašto onda nije ubio i Vas?“ „Ne znam. I rekla sam Vam, ne verujem da je to uradio. Ja... Ja ne mogu ništa od ovoga da objasnim, jel’ shvatate to? Ali moj otac ne bi uradio tako nešto. Nije mogao da ubije moju majku. Nikada ne bi ubio svog sina, mog brata. Jel’ znate zašto? Ne samo zato što nas je voleo. Ne bi bio u stanju da uradi nešto slično tome, jer je bio isuviše slab.“ To mi je privuklo pažnju. „On je bio mio čovek, ali, ovo je sada teško reći za roditelja, ali on u sebi ne bi našao dovoljno snage da uradi tako nešto.“ Rekao sam: „Ne vidim gde nas ova priča vodi.“ „Znamo da Vašu ženu jako pogađaju pitanja koja su otvorena ovim otkrićem", rekao je naš psihijatar. „Pokušavam da joj pomognem pri tome.“ „Šta ako me uhapse?“, rekla je Sintija. „Oprostite?“, rekla je dr Kincler. „Šta?“ rekao sam ja. „Šta ako me detektivka Vedmor uhapsi?“, pitala je. „Šta ako bude

ubedena da sam ja bila umešana u to? Šta ako pomisli da sam ja jedina osoba koja je mogla da zna šta je bilo u tom kamenolomu. Ako me uhapsi, kako da to objasnim Grejs? Ko će se o njoj brinuti kad me zatvore? Potrebna joj je majka." „Dušo“, rekao sam. Malo je falilo da se izlanem da će se ja brinuti o Grejs, ali to bi značilo da ja verujem da je taj njen scenario moguć i neizbežan. „Ako mene uhapsi, prestaće da traga za istinom", rekla je Grejs. „To se neće dogoditi", rekao sam. „Kad bi tebe uhapsila, morala bi da veruje da si ti bila umešana u sve, u Tesinu smrt, možda čak i Abagnejlovu. Jer sve to je sigurno nekako povezano. Sve je deo jedne iste slagalice. Sve je povezano. Mi samo ne znamo kako.“ „Pitam se da li Vins zna“, rekla je Sintija. „Pitam se da li je iko skoro pričao s njim.“ „Abagnejl je rekao da se raspitivao o njemu“, rekao sam. „Zar poslednji put kad smo ga videli nije rekao da će istražiti njegovu prošlost?"

Dr Kincler nije htela da skrećemo s teme, pa je rekla: „Mislim da ne treba da čekamo još dve nedelje do sledećeg vidanja.“ Gledala je u Sintiju dok je to pričala, ne u mene. „Važi“, rekla je Sintija, mekim i odsutnim glasom. „Važi.“ Rekla nam je da je izvinemo i otišla u toalet.

Obratio sam se dr Kincler: „Njena tetka, Tes Berman, je došla kod Vas par puta “ Obrve su joj se podigle. „Da.“ „Šta je imala da Vam kaže?“ „Ne bih inače pričala o drugom pacijentu s Vama, ali što se tiče Tes Berman, tu i nema o čemu da se priča. Došla je par puta kod mene, ali mi se nikad nije otvorila. Mislim da joj je ceo proces bio mrzak.“ Voleo sam Tes. Kad smo stigli kući, imali smo deset propuštenih poziva na sekretarici, svi od različitih medijskih kuća. Jedna dugačka poruka, puna strasti, je bila od Paule, iz Krajnjeg roka. Rekla je da Sintija duguje njihovim gledaocima šansu da saznaju o slučaju u svetlu skorašnjih otkrića. Samo recite vreme i mesto, i dolazim s filmskom ekipom, poručila nam je Paula.

Posmatrao sam Sintiju kad je pritisnula dugme za brisanje poruke. Bez uzbuđenja. Bistre glave. Jedan kratak pokret i miran prst. „Onda je bilo lako“, rekao sam. Bože, oprosti, samo mi je izletelo. „Šta?“, rekla je, gledajući me. „Ništa“, rekao sam. „Šta si hteo da kažeš? Da je onda bilo lako?“

„Zaboravi na ovo“, rekao sam. „Nisam hteo ništa da kažem.“ „Misliš na onda kad sam obrisala poruku?“ „Rekao sam da nisam mislio na šta.“ „Misliš na ono jutro. Kad sam primila onaj poziv. Kad sam slučajno izbrisala primeljene pozive. Rekla sam ti šta se desilo. Bila sam potresena." „Naravno da jesi.“ „Ti čak i ne veruješ da sam primila onaj poziv, zar ne?“ „Naravno da verujem." „A ako nisam primila taj poziv, onda mora da sam ja napisala i onaj imejl?

Možda sam u isto vreme i kucala onu poruku na tvojoj pisaćoj mašini?“ „Nisam to rekao.“ Sintija mi se približila, podigla ruku i usmerila je ka meni. „Kako mogu da ostanem pod ovim krovom, ako ne mogu da budem sto posto sigurna da imam tvoju podršku? Tvoje poverenje? Ne treba mi da me gledaš postrance, da preispituješ sve šta radim." „Ne radim to.“ „Onda tako i reci. Reci mi odmah sad. Pogledaj me u oči i reci mi da mi veruješ, da znaš da nisam imala nikakvog udela u svemu ovome."

Kunem se da sam hteo to da kažem. Ali desetina sekunde moje neodlučnosti je bila dovoljna da se Sintija okrene i ode.

Kada sam te noči otišao u Grejsinu sobu i video da su svetla isključena, očekivao sam da je vidim kako gleda kroz teleskop, ali ona je već bila u krevetu. Bila je budna. „Iznenađen sam da si tu“, rekao sam. Seo sam na njen krevet i pomazio je po glavi.

Grejs nije ništa rekla. „Mislio sam da gledaš da li ima asteroida? Ili si već proverila?“, rekao sam. „Nije me zanimalo", rekla je tako meko, da je skoro nisam čuo. „Jel’ te više ne brinu asteroidi?“, pitao sam. „Ne“, rekla je. „Znači, nijedan neće pasti na zemlju u skorijoj budućnosti", rekao sam, oraspoložen. „Pa, to mora da je dobro.“ „Možda i naiđu“, rekla je Grejs, zabivši glavu u jastuk. „Ali nije ni bitno.“ „Kako to misliš, mila?“ „Svi su oko mene stalno tužni.“ „Oh, mila. Znam. Ovih par nedelja su bile teške.“ „Nije bilo bitno da li će asteroid pasti na zemlju ili ne. Tetka Tes je ipak umrla. Čula sam vas dvoje kako pričate da su pronašli kola. Ljudi umiru stalno od svačega. Udare ih kola. Mogu da se udave. A nekada ih ljudi ubijaju.“ „Znam.“

„A mama se ponaša kao da nismo bezbedni, a nijednom nije pogledala kroz moj teleskop. Misli da nam nešto preti, ali to nije nešto iz svemira.“ „Nikada ne bismo dozvolili da ti se bilo šta desi“, rekao sam. „Mama i ja te mnogo volimo.“ Grejs nije ništa rekla. „I dalje mislim da vredi proveriti barem jednom“, rekao sam, pomerio se sa kreveta i na kolenima došao do teleskopa. „Jel’ ti ne smeta da ja pogledam?“, pitao sam. „Navali“, rekla je Grejs. Da su svetla bila upaljena, mogla bi da vidi moju reakciju. „U redu“, rekao sam. Namestio sam se, ali sam prvo pogiedao kroz prozor da se uverim da niko nije posmatrao kuću, a zatim stavio oko na optičko staklo i uhvatio teleskop.

Usmerio sam ga ka nebu, i video kako zvezde padaju kao u sceni iz Zvezdanih staza. „Da pogledamo", rekao sam, i onda se teleskop odvalio od postolja, pao na pod i otkotrljao ispod Grejsinog stola. „Rekla sam ti, tata“, rekla je. „To je čisto đubre.“ I Sintija je bila u krevetu. Pokrila se do grla, poput larve. Oči su joj bile zatvorene, mada sam imao osećaj da ne spava. Samo nije htela da priča.

Skinuo sam se u bokserice, oprao zube, pomerio pokrivač i legao u krevet pored nje. Stari broj Harperza se nalazio pored kreveta, pa sam ga prelistao na kratko, pokušao sam da pročitam sadržaj, ali nisam mogao da se skoncentrišem.

Ispružio sam ruku i ugasio svetlo. Smestio sam se na svoju stranu kreveta i okrenuo leđa Sintiji. „Idem da legnem s Grejs“, rekla je Sintija. „Važi“, rekao sam u jastuk. Ne gledajući je, rekao sam: „Sintija, volim te.

Volimo jedno drugo. Šta se sada dešava, šta nas to razdire, šta nas odvaja.

Moramo nešto da smislimo, da nađemo način da ovo zajedno rešimo.“ Ali, napustila je krevet bez odgovora. Kad je otvorila vrata, jedan tanak zrak svetlosti iz hodnika je prerezao tavanicu poput noža, a zatim nestao kad ih je zatvorila. Dobro, pomislio sam. Bio sam suviše umoran da bih započinjao borbu, suviše umoran da izgladim situaciju. Brzo sam zaspao.

Ujutru, kad sam ustao, Sintija i Grejs nisu bile tu.

31 Čak i da se nismo posvađali, ne bih se iznenadio da sam sledećeg jutra otkrio da Sintija nije biia u našem krevetu. Kad sam se probudio u 6.30, mislio sam da je zaspala u Grejsinom krevetu i ostala tu cele noći. Tako da se nisam odmah odvukao niz hodnik da ih obiđem.

Ustao sam, navukao farmerke, odšetao do kupatila pored sobe, i pljusnuo se vodom po licu. Ranije sam bolje izgledao. Stres ovih poslednjih nekoliko nedelja je uzimao svoj danak. Imao sam tamne krugove ispod očiju i izgledalo je da sam izgubio nekoliko kilograma. To je verovatno i moglo da mi se desi, ali više bih voleo da se to desi jer sam se držao nekog plana koji nije uključivao samo stres. Uglovi očiju su mi bili crveni, a i šišanje bi mi dobro došlo. Šipka za peškire je odmah pored prozora koji gleda na prilazni put. Kako sam ispružio ruku da uzmem peškir, pogled kroz žaluzine je bio drugačiji.

Obično su se kroz otvore žaluzina videle bela i srebrna boja, što su boje naših kola. Ali, ovog puta videla se srebrna boja i asfalt.

Razdvojio sam žaluzine. Sintijina kola nisu bila na prilaznom putu.

Promrljao sam nešto poput: „Šta, kog đavola?"

Zatim sam krenuo niz hodnik, bos i bez majice, i polako otvorio vrata Grejsine sobe. Grejs nikada nije ustajala ovako rano, i stoga sam bio ubeđen da ću je naći u krevetu.

Krevet je bio namešten, prazan.

Hteo sam samo da vrisnem ime svoje žene, ili svoje ćerke, dok sam stajao na vrhu stepeništa. Ali, bilo je rano ujutru, i ako je možda bilo još nekoga u kući, ko je spavao, nisam hteo da ih budim.

Provirio sam u radnu sobu, bila je prazna, otišao sam do kuhinje.

Bila je u istom stanju kao i sinoć. Sve je bilo čisto i namešteno. Niko nije doručkovao pre izlaska iz kuće.

Otvorio sam vrata podruma, i ovaj put mi nije bilo neprijatno da viknem. „Sin!“ Ni glasa, i znao sam to, jer njena kola nisu bila na prilaznom putu, ali pošto to nije imalo smisla, mora da sam donekle razmatrao teoriju da su ukradena. „Jel' ste dole?“ Sačekao sam trenutak, pa rekao: „Grejs!“ Kad sam otvorio ulazna vrata, čekale su me jutarnje novine.

U tom trenutku, bilo je teško da se oduprem osećaju da proživljavam jednu epizodu iz Sintijinog života.

Ipak, ovaj put, za razliku od tog jutra pre dvadeset pet godina, postojala je poruka.

Bila je savijena i stajala je na stolu, između slanika i bibernika. Uzeo sam je i otvorio. Bila je napisana rukom i rukopis je nepogrešivo bio Sintijin. Pisalo je: Teri, Ja odlazim.

Ne znam gde, niti na koliko dugo. Samo znam da ovde ne mogu ostati ni minut više.

Ne mrzim te. Ali to što vidim sumnju u tvojim očima me razdire. Čini mi se da gubim razum, da mi niko ne veruje. Znam da Vedmorova još uvek ne zna šta da misli. Šta će se još dogoditi? Ko će nam provaliti u kuću? Ko će da je posmatra s ulice? Ko će sledeći da umre?

Ne želim da to bude Grejs. Tako da je vodim sa sobom. Pretpostavljam da ti možeš da se staraš sam o sebi. Ko zna. Možda sad kad ja nisam kod kuće ćeš se verovatno osećati bezbednije. Želim da pronađem oca, ali nemam ideju odakle da počnem. Verujem da je živ. Možda je to otkrio i gospodin Abagnejl kad je otišao da vidi Vinsa.

Jednostavno ne znam.

Sve što znam je da mi treba prostora. Grejs i meni je potrebno da budemo majka i ćerka, koje ne moraju da brinu ni o čemu osim o tome da budu majka i ćerka.

Retko ću da držim uključen mobilni. Znam da je moguće triangulirati nekoga radi pronalaženja te osobe. Ali, s vremena na vreme ću proveravati poruke. Možda, u nekom trenutku, poželim da popričam s tobom. Ali, sada ne.

Pozovi školu, reci im da će Grejs odsustvovati neko vreme. Ja neću nazvati butik. Neka Pamela misli šta hoće.

Ne traži me.

Još uvek te volim, ali trenutno ne želim da me nađeš.

V, Sin Pročitao sam ga, nekih četiri puta. Zatim sam uzeo telefon i pozvao je na mobilni, uprkos onome što je napisala. Uključila se govorna pošta i ostavio sam poruku. „Sin. Pobogu. Zovi me.“ A onda sam zalupio siušalicu. „Sranje!“, vikao sam. „Sranje!“ Koračao sam kuhinjom, ne znajući šta da radim. Otvorio sam vrata, otišao do kraja prilaznog puta, i dalje samo u farmerkama, i gledao sam niz i uz ulicu, kao da sam mogao čudom da pogodim u kom pravcu su Sintija i Grejs otišle.

Vratio sam se u kuću, ponovo uzeo telefoon, i kao u transu, okrenuo broj koji

uvek okrenem kad mi treba s nekim da popričam. I taj neko je voleo Sintiju koliko i ja.

Okrenuo sam Tes. A kad je telefon zazvonio po treći put i niko se nije javio, shvatio sam šta sam uradio, kakvu sam neverovatnu grešku napravio. Spustio sam slušalicu, seo za kuhinjski sto i počeo da plačem. Laktovi su mi bili na stolu, glavu sam spustio na šake i pustio sam da sve izađe iz mene.

Ne znam tačno koliko dugo sam sedeo tamo, sam, za svojim kuhinjskim stolom, puštajući suze niz obraze. Pretpostavljam dovoljno dugo sve dok nije nijedna ostala. Kad sam iscrpeo sve zalihe, nisam imao drugog izbora nego da smislim drugu strategiju.

Vratio sam se na sprat i obukao se. Morao sam da ponavljam u sebi.

Prvo, da su Sintija i Grejs dobro. Nisu kidnapovane ili nešto slično. A drugo, nisam mogao da zamislim da bi Sintija dozvolila da se bilo šta loše desi Grejs, bez obzira koliko je uznemirena.

Volela je Grejs.

Ali, šta je trebalo moja ćerka da misli? Majka je budi usred noći, govori joj da spakuje stvari i iskradaju se iz kuće zajedno da je otac ne bi čuo?

Mora da je Sintija svim srcem verovala da je to pravo rešenje, ali nije bilo.

Bilo je pogrešno. I bilo je pogrešno što je Grejs prolazila kroz tako nešto.

I zbog toga mi nije bio problem da ignorišem Sintijina naređenja da ih ne tražim.

Grejs je bila moja ćerka. Otišla je. I do đavola, nego šta ću da je tražim. I da pokušam da sredim situaciju sa ženom.

Preturao sam po polici i izvadio mapu Nove Engleske i države Njujork i raširio je na kuhinjskom stolu. Pogled mi je lutao od juga Portlanda do Providensa, od Bostona do Bafala, i pitao sam se gde je Sintija mogla da ode.

Gledao sam Konektikat, Masačusets liniju, grad Otis, okolinu kamenoloma.

Nisam mogao da zamislim da je otišla tamo. Ne bi vukla Grejs tamo sa sobom. Šta bi bila poenta? Šta bi mogla da sazna ako bi opet otišla tamo?

Tu je i selo Šeron, odakle je bila Koni Gormli, žena koja je poginula u nekom isceniranom udesu, ali je i to bilo besmisleno. Sintija se nikad nije zaista uhvatila za tu priču iz novinskog isečka, dok sam je mislio da znači nešto. Možda je trebalo da razmišljam o imenima. O ljudima iz njene prošlosti.

O ljudima od kojih bi Sintija, u ovim očajnim vremenima, tražila odgovore.

Ušao sam u dnevnu sobu, gde su bile dve kutije za cipele pune uspomena iz Sintijinog detinjstva. S obzirom šta se sve događalo poslednjih nedelja, kutije i dalje nisu bile na svom uobičajenom mestu, na dnu našeg ormara.

Počeo sam da preturam po njima bez nekog reda, bacajući stare recepte i

isečke iz novina na sto za kafu, ali mi ništa nisu značili. Izgledalo je kao da se spajaju u jednu veliku slagalicu čija se slika nije mogla dokučiti.

Vratio sam se u kuhinju i pozvao Rolija na kuću. Bilo je još uvek rano za školu. Javila se Milisent. „Zdravo, Teri", rekla je. „Šta se dešava? Jel’ ne dolaziš danas na posao?" „Roli mi je već dao slobodne dane“, rekao sam. „Mili, da se nisi slučajno čula sa Sintijom?“ „Sa Sintijom? Ne. Teri, šta se dešava? Zar Sintija nije kod kuće?“ „Otišla je. I povela Grejs sa sobom.“ „Idem po Rolija.“ Čuo sam kad je spustila telefon, i posle nekoliko sekundi se javio Roli: „Sintija je otišla?" „Da. Ne znam šta da radim “ „Do đavola. A ja sam hteo da je pozovem danas, da vidim kako je, ako bi želela da priča o tome. Nije ti rekla gde je otišla?" „Roli, da znam gde je otišla, ne bih tebe zvao ovako jebeno rano ujutru.“ „U redu, u redu. Čoveče. Ne znam šta da kažem. Zašto je otišla? Jel' ste se vas dvoje posvađali?“ „Da, tako nekako. Ja sam zajebao stvar. I mislim da joj se sve skupilo. Nije se osećala bezbedno ovde, želela je da zaštiti Grejs. Ali ovo je pogrešno rešenje. Slušaj, ako se čuješ s njom, ako je vidiš, javi mi, u redu?“ „Hoću“, rekao je Roli. „ Javi ako je nađeš."

Zatim sam pozvao dr Kincler. Njena ordinacija još uvek nije bila otvorena, tako da sam ostavio poruku da je Sintija otišla i zamolio je da me pozove, ili na kućni ili mobilni broj telefona.

Još sam jedino mogao da pozovem Ronu Vedmor. Razmatrao sam to, ali sam odlučio da neću. Koliko sam mogao da procenim, ona nije bila na našoj strani.

Mislim da sam ja mogao da razumem Sintijine razloge za odlazak, ali bio sam manje siguran da bi Vedmorova mogla to da shvati.

A zatim mi je palo na pamet još jedno ime. Neko koga nikada nisam upoznao, nikad pričao s njim, niti bio u istoj prostoriji s njim. Ali mi je njegovo ime bilo stalno na pameti.

Možda je vreme da popričam s Vinsom Flemingom.

32 Da sam mogao da ubedim sebe da pozovem detektivku Vedmor, mogao sam odmah da je pitam gde mogu da nađem Vinsa Fleminga i uštedim sebi vreme. Već je rekla da joj je ime poznato. Abagnejl nam je rekao da je počinio više različitih prekršaja. Čak se verovalo da je učestvovao u akciji ubijanja iz osvete, pošto mu je otac ubijen početkom devedesetih. Vrlo verovatno bi policijska detektivka znala gde se smuca neko takav.

Ali nisam hteo da pričam s Vedmorovom.

Seo sam za kompjuter i po internetu tražio informacije o Vinsu Flemingu i Milfordu. U poslednjih nekoliko godina, bilo je nekoliko članaka u jednim novinama iz Njuhejvena. Jedan od njih je podrobno izveštavao o optužnici protiv njega zbog napada. Lice jednog čoveka mu je poslužilo da otvori flašu piva. Bio je oslobođen te optužbe, kad je žrtva odlučila da povuče tužbu. Bio sam spreman da se kladim da je u toj priči bilo još nečeg, ali internet izdanje tih novina to nije nudilo.

U drugom članku, ime Vinsa Fleminga je dovedeno u vezu s osobom za koju se pričalo da stoji iza velike akcije krađe kola u južnom Konektikatu.

Posedovao je jedan servis za popravku auto karoserije u industrijskom delu grada, a dali su i njegovu sliku dok ulazi u lokal Kod Majka - jednu od onih delimično zrnastih fotografija, čiji fotograf nije hteo da njegov subjekt zna da je tu.

Nikada nisam ušao u taj lokal, ali sam prolazio kolima pored njega.

Uzeo sam Žute strane i našao nekoliko stranica sa servisima koji bi mogli da srede jedan ulubljeni auto. Nisam mogao da odredim koji bi mogao pripadati Vinsu Flemingu - nije postojao nijedan po imenu „Vinsova auto karoserija”, niti „Flemingov servis branika".

Mogao sam da krenem da zovem sve servise za popravku auto karoserije u okolini Milforda, ili da se raspitam o Vinsu Flemingu u lokalu Kod Majka.

Možda sam tamo mogao da nađem nekoga ko bi me uputio na pravi put, barem mi dao ime njegovog servisa, ili, ako je bilo verovati novinama, gde je komadao poneki ukradeni auto radi njegovih delova.

Mada nisam bio mnogo gladan, osetio sam da mi je stomak tražio bar malo hrane, tako da sam stavio par parčeta hleba u toster, a zatim namazao puter od kikirikija na njih. Obukao sam jaknu, proverio da li sam poneo mobilni i izašao iz kuće.

Kad sam otvorio prednja vrata, Rona Vedmor je stajala ispred njih. „Hej“, rekla je, polu-podignute ruke i spremna da pokuca.

Poskočio sam.

„Čoveče“, rekao sam. „Na smrt si me preplašila." „Gospodine Arčer“, rekla je, a da nije izgubila pribranost. Očigledno je moje iznenadno otvaranje vrata uplašilo više mene nego nju. „Zdravo“, rekao sam. „Upravo sam izlazio “ „Jel; gospođa Arčer tu? Ne vidim njena kola.“ „Izašla je. Jel’ mogu ja da Vam nekako pomognem? Jel’ imate neke nove informacije?“ „Ne“, rekla je. „Kad će se vratiti?" „Ne bih mogao tačno da kažem. Zašto Vam treba?“ Vedmorova nije obratila pažnju na moje pitanje. „Jel’ na poslu?“ „Možda.“ „Znate šta? Jednostavno ću da je nazovem. Mislim da sam negde zabeležila njen broj mobilnog.“ Izvadila je svoj notes. „Ne javlja...“ Zaustavio sam se. „Ne javlja se na telefon?“, rekla je Vedmorova. „Da vidimo da li ste u pravu.“ Otkucala je broj, stavila telefon na uvo, sačekala i sklopila telefon. „U pravu ste. Jel' ona ne voli da se javlja na telefon?“ „Ponekad“, rekao sam. „Kad je gospođa Arčer otišla?“, pitala je. „Jutros“, rekao sam. „Zato što sam prošla kolima ovde u jedan ujutru, pošto sam duže ostala na poslu, a njena kola nisu bila tu “ Do đavola. Sintija je zajedno s Grejs uhvatila put pod noge čak i ranije nego što sam mislio. „Stvarno?" rekao sam. „Trebalo je da svratite i javite se “ „Gde je ona, gospodine Arčer?“ „Ne znam. Proverite opet popodne. Možda do tad bude kod kuće “ Deo mene je hteo da pita Vedmorovu za pomoć, ali bojao sam se da Sintija ne ispadne krivlja nego što se Vedmorovoj činilo.

Taj jezik je opet gurao unutrašnju stranu njenag obraza. Potom se smirio, pa je mogla da pita: „Jel’ povela i Grejs?“ Na trenutak nisam uspeo ništa da progovorim. „Zaista imam neke obaveze “ „Izgledate zabrinuto, gospodine Arčer. I znate šta? I treba da budete. Vaša žena je bila pod takvim jednim ogromnim stresom. Želim da mi se javite istog trenutka kad se pojavi “ „Ne znam šta mislite da je učinila", rekao sam. „Moja žena je u ovom slučaju žrtva. Ona je ta koja je ostala uskraćena za porodicu. Prvo je izgubila

roditelje i brata, a zatim tetku.“ Vedmorova me je lako udarila kažiprstom po grudiima. „Javite mi se.“ Dala mi je još jednu svoju vizit kartu pre nego što se uputila ka kolima.

Nakon nekoliko sekundi, i ja sam bio u svojim, vozeći se na zapad Bridžport avenijom do Devona, predgrađa Milforda. Kod Majka je bila jedna mala građevina od cigli, odmah pored dragstora, sa neonskim znakom od pet slova koji je bio postavljen vertikalno duž drugog sprata sve do iznad ulaza.

Prednji prozori su bili ukrašeni reklamama „Šlitza“, „Korsa“ i „Badvajzera“ Parkirao sam se iza ugla, pa odšetao nazad. Nisam bio siguran da li će Kod Majka raditi ujutru, ali kada sam ušao, shvatio sam da za mnoge nikada nije rano za piće.

Bilo je skoro desetak mušterija u zamračenom lokalu. Dvojica su sedela i razgovarala za barom, dok su ostali bili razmešteni po stolovima. Približio sam se baru, malo ispod te dvojice, i bio naslonjen nad njim sve dok nisam privukao pažnju niskog, zdepastog čoveka u kariranoj košulji, koji je radio iza šanka. „Izvol’te', rekao je. U jednoj ruci je imao mokru šolju, a u drugoj krpu. Krpu je ubacio u šolju i vrteo je iznutra. „Zdravo", rekao sam. „Tražim jednog tipa, mislim da često svraća ovde.“ „Puno ljudi dolazi ovde“ rekao je. „Jel’ ima ime?“ „Vins Fleimng.“ Pravo poker lice. Šanker se nije ni žacnuo, niti podigao obrvu. Međutim, nije ništa ni rekao neko vreme, takođe. „Fleming, Fleming“ rekao je. „Nisam siguran." „Ima auto servis negde u gradu“, rekao sam. „On je tip osobe, čini mi se, koji dolazi ovde, Vi biste znali za njega.“ Postao sam svestan toga da su dvojica za šankom prestali da pričaju. „Šta ti to imaš s njim?“, pitao je šanker.

Nasmešio sarn se, trudeći se da budem učtiv. „To je donekle privatno“, rekao sam. „Ali bio bih Vam veoma zahvalan ako biste mi rekli gde mogu da ga nađem. Sačekajte.“ Izvadio sam novčanik, trebalo mi je nekoliko sekundi da ga izvučem iz zadnjeg džepa farmerki. To je bio jedan smotan, nezgrapan pokret. Pored mene je i Kolumbo mogao da izgleda uglađeno. Stavio sam deseticu na šank. „Rano mi je za pivo, ali bih Vam rado platio za Vaš trud.“ Jedan od dvojice tipova za barom nije bio tu. Možda je morao u klonju. „Možeš da zadržiš svoj novac“, rekao je šanker. „Sledeći put kad on bude bio tu, i ako budeš hteo da se predstaviš, ja ću mu preneti.“ „Možda biste mogli da mi kažete barem gde radi. Slušajte, ja mu ne želim

zlo. Samo se pitam da li je možda neko koga znam dolazio da ga vidi.“ Šanker je izvagao svoje opcije, i na kraju mora da je odlučio da je Flemingov servis dosta poznat, pa je rekao: „’Dirksen garaža’. Jel’ znaš gde je to?“ Odmahnuo sam glavom. „Preko mosta u Stratfordu", rekao je. Nacrtao mi je malu mapu na salveti.

Izašao sam napolje, vratio se gde sam bio, sačekao neki trenutak da mi se oči priviknu na sunčevu svetlost i ušao u kola. „Dirksen garaža" je bila samo nekih tri, četiri kilometara daleko, i stigao sam tamo za pet minuta. Sve vreme sam gledao u retrovizor, pitajući se da li bi me Rona Vedmor pratila, ali nisam primetio nijedna očigledna neobeležena kola. „Dirksen garaža“ je bila jedna jednospratna građevina sazidana od klinkera, sa popločanim prednjim dvorištem, a ispred nje se nalazio jedan crni kamion za vuču. Parkirao sam se, prošao pored „bube“ čiji je nos bio razbijen i pored „ford eksplorera" čija su vrata, s vozačeve strane, bila smrskana, i ušao u garažu kroz poslovni ulaz.

Ušao sam u malu, zastakljenu kancelariju koja je gledala na jednu veliku površinu sa nekih šest vozila u različitim stadijumima popravke. Neki su bili braon zbog zaštitne boje, neki pokriveni papirom - spremni za farbanje, a par njih je bilo bez branika. Jak miris hemikalija mi je došao do nozdrva i stigao pravo do mozga.

Jedna mlada žena za stolom ispred mene me je pitaia šta mi treba. „Došao sam da vidim Vinsa“, rekao sam. „Nije tu“, rekla je. „Važno je“, rekao sam. „Zovem se Teri Arčer.“ „O čemu se radi?“ Mogao sam da kažem da se radi o mojoj ženi, ali to bi podiglo veliku uzbunu. Kada jedan tip traži drugog tipa i želi da priča o svojoj ženi, teško je poverovati da išta dobro može da se izrodi iz toga.

Tako da sam rekao: „Moram da pričam s njim.“ A o čemu sam tačno morao da pričam s njim? Jesam li taj deo već smislio?

Mogao sam da počnem sa: „Jeste li videli moju ženu? Jel’ je se sećate? Poznavali ste je kao Sintiju Bidž. Izašali ste s njom te večeri kad joj je porodica nestala."

A kad već probijem led, mogao bih da probam sa: „A usput da Vas pitam, da li ste bili umešani u to? Da niste slučajno stavili njenu majku i brata u kola i bacili ih niz liticu u jedan napušteni kamenolom?“ Bilo bi bolje da sam imao plan. Ali jedino što me je sada vodilo je bila

činjenica da me je žena napustila, i ovo mi je bio prvi direktni korak, dok sam obilazio kao mačak oko vruće kaše. „Kao što sam i rekla, gospodin Fleming nije tu trenutno", rekla je žena. „Ali možete da ostavite poruku „Moje ime“, ponovio sam, „je Teri Arčer.“ Dao sam joj broj kućnog i mobilnog telefona. „Zaista bih hteo da pričam s njim.“ „Da, i Vi i gomila drugih“, rekla je.

Tako da sam napustio „Dirksen garažu“, stajao ispred nje na suncu i rekao sam sebi: „I šta sad, majmune?“ Jedino sam bio siguran da mi treba kafa. Možda dok budem pio kafu smislim neku pametnu akciju. Jedan krofna-bar se nalazio pola bloka niže, tako da sam odšetao do tamo. Kupio sam krofnu srednje veličine s kremom i šećerom i seo za neraščišćeni sto. Sklonio sam to đubre u stranu, i pazio da se ne umažem glazurom ili posutim čokoladnim mrvicama. Izvadio sam mobilni telefon.

Pokušao sam opet da dobijem Sintiju, i ponovo se odmah ukjučila govorna pošta. „Dušo, okreni me. Molim te.“ Vraćao sam telefon u jaknu kad je zazvonio. „Halo? Sin?“ „Gospodine Arčer?“ “Da.“ „Dr Kincler je na telefonu" „A, Vi ste. Pomislio sam da je možda Sintija. Ali hvala Vam što ste mi se javili “ „U poruci ste rekli da Vam je žena otišla?“ „Da, usred noći“, rekao sam. „S Grejs“ Dr Kincler je ćutala. Mislio sam da se veza prekinula. „Halo?“ „Ovde sam. Meni se nije javila. Mislim da treba da je nađete, gospodine Arčer." „Pa, hvala Vam. Od velike ste pomoći. Otprilike to i radim sada" „Samo kažem da je Vaša žena bila pod velikim stresom. Pod strašnim stresom. Nisam sigurna da je sasvim... stabilna. Mislim da to nije najbolja sredina za Vašu ćerku." „Šta hoćete da kažete?“ „Ne želim ništa da kažem. Samo mislim da bi bilo bolje da je nađete što pre. A ako se meni javi, posavetovaću je da se vrati kući“ „Mislim da se tamo ne oseća bezbedno “ „Onda morate da učinite da se oseća bezbedno“ rekla je dr Kincler. „Imam drugi poziv."

I nestade. Od pomoći kao i uvek, pomislio sam.

U gutljaju sam popio pola kafe pre nego što sam shvatio da je toliko gorka da ne može da se pije, bacio sam ostatak i izašao ispred.

Jedna crvena sportska kola su izletela, zakačila ivičnjak i naglo se zaustavila ispred mene. Prednja i zadnja vrata sa suvozačeve strane su se otvorila i iz njih su iskočila dva raščupana tipa, velikih stomaka, u flekavim farmerkama, taksas jaknama i prljavim majicama,jedan je bio ćelav, a drugi je bio plavušan prljave kose. „Ulazi“, rekao je Ćela. „Izvinite?“, rekao sam. „Čuo si ga“, rekao je Plavušan. „Ulazi u jebena kola “ „Ne bih rekao“, rekao sam i povukao se korak nazad prema krofna-baru.

Nasrnuli su u isto vreme i obojica me zgrabiše za ruku. „Hej“, rekao sam, dok su me vukli ka zadnjim vratima. „Ne možete ovo da radite! Pustite me! Ne možete tek tako da kupite ljude s ulice!

Ubacili su me unutra. Ispružio sam se po podu ispod zadnjeg sedišta.

Plavušan je seo napred, a Čela je seo pozadi i naslonio svoju nogu u dubokoj čizmi na moja leđa da se ne bih pomerao. Dok su me spuštali dole, na kratko sam spazio trećeg tipa za volanom. „Znaš šta sam mislio da će sledeće da kaže?“, pitao je Ćela svog ortaka. „Šta?“ „Mislio sam da će da kaže 'Pustite mi ruke.”Obojica se upišaše od smeha.

Stvar je u tome što sam baš to i hteo da kažem.

33 Kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi, nisam baš bio upućen u to kako se snaći u situaciji kad te dvojica siledžija zgrabe ispred krofna-bara u ubace u sportska kola.

Brzo sam saznao da niko nije bio posebno zainteresovan da čuje šta sam ja imao da kažem. „Slušajte”, rekao sam, sa svog mesta na podu ispod zadnjeg sedišta. „Ljudi, vi ste nešto pogrešili.“ Pokušao sam da se okrenem na jednu stranu, kako bih mogao barem da vidim tog ćelavog tipa koji je pritiskao svoju nogu na moja leđa. „Začepi“, rekao je, bacivši pogled na mene. „Samo kažem“, rekao sam, „da ja nisam tip koji bi ikoga zanimao. Ne želim da vam naudim. Šta misiite ko sam ja? Neki član bande? Policajac? Ja sam, ljudi, profesor.“ S prednjeg sedišta, čuo se Plavušan: „Jebote, ja sam mrzeo sve svoje profesore. To je dovoljno da te skratimo za glavu.“ „Žao mi je, znam da postoji dosta zajebanih profesora, ali hoću da vam kažem da ja nemam nikakve veze...“ Ćela je uzdahnuo, otkopčao jaknu i izvadio pištolj koji verovatno nije bio najveći pištolj na svetu, ali iz mog ugla, ispod njega, delovao je kao top. Ciljao je u moju glavu. „Ako budem morao da te ubijem u ovim kolima, šef će da popizdi kad vidi krv i kosti i mozak po jebenim presvlakama, ali kad mu objasnim da nisi hteo da začepiš, kao što ti je bilo rečeno, mislim da će razumeti.“ Ućutao sam.

Nisam morao da budem Šerlok Holms da bih shvatio da je sve ovo imalo veze s tim što sam se raspitivao gde da nađem Vinsa Fleminga. Možda je jedan od one dvojice tipova za šankom u lokalu Kod Majka okrenuo telefon. Možda je šanker nazvao auto servis čak i pre nego što sam došao tamo. A onda je neko pozvao ove siledžije da saznaju zašto sam hteo da vidim Vinsa Fleminga.

Samo što niko nije postavio to pitanje.

Možda nisu ni marili. Možda je bilo dovoljno to što sam ja postavljao pitanja. Raspituješ se za Vinsa, završiš u zadnjem delu jednih sportskih kola i niko te više nikada ne vidi.

Počeo sam da razmizljam o tome kako da pobegnem. Bio sam sam protiv trojice ogromnih tipova. Sudeći po višku sala oko stomaka, možda oni i nisu bili u top formi, ali koliko je potrebno da si u formi kad si naoružan? Ako je

jedan od njih nosio pištolj, bilo je logično da ih imaju i druga dvojica. Da li sam mogao da uzmem pištolj Ćeli, ubijem ga, otvorim vrata i iskočim iz kola u pokretu?

Ni za milion godina. Ćela je i dalje držao pištolj u ruci, naslonivši ga na vrh kolena. Druga noga mu je i dalje bila naslonjena na mene. Plavušan i vozač su pričali, ne o meni, već o sinoćnoj utakmici. Zatim je Plavušan rekao: „Šta je, jebote, to?“ Vozač je rekao: „CD.“ „Vidim da je CD. Ono što me brine je šta je na CD-u. To nećeš da pustiš.“ „Da, hoću.“ Ćuo sam prepoznatljivo zujanje dok je plejer na kontrolnoj tabli učitavao CD. „Jebote, ne mogu da verujem"; rekao je Plavušan. „Šta je?“, čuo se Ćela otpozadi.

Pre nego što je iko stigao nešto da kaže, počela je muzika. Instrumentalni uvod, a zatim se čulo: „Zašto se ptice odjednom pojave... svaki put... kad si blizu?“ „Zajebavaš me“; rekao je Ćela. „Jebeni Karpintersi?” „Hej“, rekao je vozač. „Odjebi. Ja sam odrastao uz njih.“ „Čoveče“, rekao je Plavušan. „Jel’ ova ženska što peva ista ona koja nije ništa jela?“ „Da“, rekao je vozač. „Imala je anoreksiju.“ „Ti Ijudi bi, jebote, mogli nekada da pojedu hamburger ili nešto slično.“ Da li bi trojica tipova koji raspravljaju o bendu iz sedamdesetih zaista planirali da me odvedu negde i ubiju? Zar u tom slučaju raspoloženje u kolima ne bi trebalo da bude malo tmurnije? Na trenutak sam se ohrabrio. A onda sam se setio scene iz Petparačkih priča, kada se Semjuel L. Džekson i Džon Travolta prepiru oko toga kako Parižani zovu „Big Mek“, tik pre nego što su otišli u jedan stan i izvršili ubistvo. Ovi tipovi nisu imali čak ni takav stil. Štaviše, nepogrešivi smrad tela se širio sa jednog ili više njih.

Jel’ ovako izgleda kraj? Na zadnjem sedištu jednih sportskih kola? U jednom trenutku piješ kafu u krofna-baru, pokušavaš da nađeš ženu i ćerku, i već sledećeg trenutka gledaš u cev pištolja nekog stranca, i pitaš se da li će poslednje reči koje ćeš čuti u životu biti: „One žele da budu...blizu tebe“.

Skrenuli smo više puta, prešli preko neke železničke pruge, a onda je delovalo kao da se kola spuštaju, veoma polako, kao da smo se bližili obali. Ka tesnacu.

Onda su usporila, naglo skrenula u desno, popela na ivičnjak i stala.

Gledajući kroz prozor, najviše sam video nebo, ali i jedan deo neke kuće. Kad je vozač ugasio motor, čuo sam morske galebove. „U redu", rekao je Ćela, posmatrajući me odozgo. „Želim da budeš dobar.

Sad ćemo da izađemo iz kola, da se penjemo uz malo stepenica i da uđemo u kuću, a ako pokušaš da bežiš, ili da vičeš za pomoć, ili pokušaš bilo šta glupo da uradiš, bićeš povređen. Da li si razumeo?" „Jesam", rekao sam.

Plavušan i vozač su već bili van kola. Ćela je otvorio svoja vrata i izašao, a ja sam se prvo podigao na zadnje sedište, a zatim iskočio napolje.

Bili smo parkirani na prilaznom putu između dve kuće na plaži.Bio sam ubeđen da smo na Ist Brodveju. Kuće su tu dosta zbijene jedna uz drugu, a kada sam bacio pogled na jug, mogao sam da vidim plažu između kuća, i iza nje, tesnac Long Ajlend. A kad sam video Ćarls Ajlend, bio sam još sigurniji gde se nalazimo. Ćela mi je dao znak da se popnem uz otvoreno stepenište, koje je pratilo zid kuće sve do drugog sprata. Prvi sprat je bio većim delom garaža. Plavušan i vozač su krenuli prvi, iza njih sam išao ja, a zatim Ćela. Dok smo hodali stepenicama, pesak s plaže je škripao pod nogama.

Na vrhu stepeništa, vozač je pridržao vrata s mrežom protiv komaraca, a mi ostali smo ušli za njim. Bila je to jedna velika soba sa klizećim staklenim vratima koja su gledala na vodu i s terasom iznad plaže. Bilo je tu nekoliko stolica i jedan kauč, jedna polica koja je pretegnula od gomile romana s mekim koricama, a kako se ulazilo dublje u sobu, nailazilo se na jedan sto i kuhinju duž zadnjeg zida.

Jedan krupan čovek, okrenut leđima ka meni, je stajao za šporetom, pridržavajući tiganj jednom rukom i držeći spatulu drugom. „Evo ga“, rekao je Plavušan. Čovek je samo klimnuo glavom. „Bićemo dole u kolima“, rekao je Ćela, i dao znak Plavušanu i vozaču da ga prate. Njih trojica su izašli, i čuo sam ih kako se spuštaju niz stepenice.

Stajao sam u središtu sobe. Inače bih se okrenuo i video kakav je pogled kroz staklena vrata, možda čak i odšetao na terasu i udahnuo miris mora, da su okolnosti bile drugačije. Nasuprot tome, nisam skidao pogled s čovekovih leđa. „Hoćeš jaja?“, pitao je. „Ne, hvala", rekao sam. „Nije problem“, rekao je. „Pržena, omlet, rovita, kakva god.“ „Ne, ali hvala u svakom slučaju“, rekao sam. „Duže spavam, i nekada je skoro vreme ručka kad ja spremam doručak“, rekao je. Otvorio je plakar i izvadio tanjir, stavio omlet na njega, dodao

kobasicu koju je sigurno spremio pre toga i koja je stajala na papirnom ubrusu, zatim je iz fioke izvadio viljušku i nešto što je delovalo kao nož za meso.

Okrenuo se, došao do stola, izvukao stolicu i seo.

Bio je otprilike mojih godina, mada mislim da mogu objektivno da kažem, da su se na njemu godine više videle. Lice mu je bilo rošavo, imao je jedan ožiljak od oko dva centimetara iznad desnog oka, a nekada crna kosa je sada bila veoma prošarana sivom bojom. Nosio je crnu majicu uvučenu u crne farmerke, i video sam donji deo tetovaže u gornjem delu desne ruke, ali ne dovoljno da sam mogao da procenim šta je to. Majica mu je ocrtavala stomak i s naporom je uzdahnuo kad se spustio na stolicu.

Pokazao mi je na stolicu prekoputa njega. Oprezno sam se približio i seo.

Prevrnuo je flašu kečapa i sačekao dok velika količina nije iscurela na tanjir, pored jaja i kobasice. Šolje kafe se nalazila ispred njega, i kad ju je dohvatio, rekao je: „Kafu?“ „Ne“, rekao sam, „upravo sam popio u krofna-baru.“ „U onom pored mog auto servisa?", rekao je. „Da.“ „Tamo je loša“, rekao je. „Da, jeste. Bacio sam pola“, rekao sam. „Jel' ja tebe znam?“, pitao je, ubacivši zalogaj jaja u usta. „Ne“, rekao sam. „Ali ti se raspituješ o meni. Prvu Kod Majka, a onda kod mene u servisu.“ „Da“, rekao sam. „Nije mi bila namera da dignem uzbunu.“ „’Nije mi bila namera'“, ponovio je za mnom. Čovek za koga sam sada znao da je Vins Fleming je viljuškom uhvatio kobasicu, zadržao je, a zatim uzeo nož za meso i isekao je jedno parče. Ubacio ju je u usta. „Pa, kad ljudi koje ne znam počnu da se raspituju o meni, volim da udesim jedan sastanak gde se osećam superiornijim." „Verujem ti“, rekao sam. „Pa, ko si ti, jebote?“ „Teri Arčer. Poznaješ moju ženu.“ „Poznajem tvoju ženu“, rekao je, kao da govori: „Pa?“ „Ne trenutno. To je bilo pre mnogo godina.“ Fleming mi je uputio jedan namrgođen pogled, dok je uzimao još jedno parče kobasice. „O čemu se radi? Švalerisao sam se s tvojom ženskom, ili šta? Slušaj, nije moja krivica što ti ne možeš da usrećiš ženu, pa ona mora da dolazi kod mene da dobije ono što želi.“ „Ne radi se o tome“, rekao sam. „Moja žena se zove Sintija. Ti si je

poznavao kao Sintiju Bidž.“ Zaustavio se usred zalogaja. „U, jebote. Brate, to je bilo davno “ „Pre dvadest i pet godina", rekao sam. „Dugo ti je trebalo da svratis', rekao je Vins Fleming. „U skorije vreme, desile su se neke stvari", rekao sam. „Verujem da se sećaš šta se desilo te noći?“ „Da. Čitava porodica joj je nestala “ „Tako je. Sad su našli tela Sintijine mame i brata.“ „Toda“ „Tako je.“ „Znao sam Toda.“ „Jesi?“ Vins Fleming je slegnuo ramenima. „Nešto malo. Hoću da kažem, išli smo u istu školu. Bio je okej lik." Ubacio je u usta još jaja s kečapom. „Ne zanima te gde su ih našli?" pitao sam. „Kapiram da ćeš ti da mi kažeš“, rekao je. „Bili su u kolima Sintijine mame, žutom ’ford eskortu’, na dnu jezera u kamenolomu, u Masačusetsu.“ „Ne seri.“ „Ne serem.“ „Mora da su bili tamo neko duže vreme', rekao je Vins. „A ipak su mogli da procene da su to oni?“ „DNK“, rekao sam.

Vins je odmahnuo glavom, zadivljen. „Jebote, DNK. Kako smo uopšte ikada mogli da živimo bez toga?“ Pojeo je kobasicu. „A Sintijina tetka je ubijena", rekao sam.

Vinsove oči se skupiše. „Mislim da ju je Sintija pominjala. Bes?“ „Tes“, rekao sam. „Da. Ucmekana?“ „Neko ju je zaklao u kuhinji.“ „Hmmm“, rekao je Vins. „Jel’ postoji neki razlog zašto mi sve ovo pričaš?“ „Ne znam gde je Sintija“, rekao sam. „Ona je... otišla. S našom ćerkom.

Imamo ćerku Grejs. Ima osam godina.“ „Bedak.“ „Mislio sam da je možda Sintija otišla tebe da potraži. Pokušava da otkrije šta se desilo te noći, i možda ti znaš nešto.“

„Šta bih ja mogao da znam?“ „Ne znam. Ali ti si verovatno bio poslednja osoba koja je videla Sintiju te noći, pored njene porodice. Ti i njen otac ste imali susret pre nego što je on odveo Sintiju kući.“ Nisam predvideo takvu reakciju.

Vins Fleming je ispružio ruku preko stola, zgrabio moj desni zglob svojom levom rukom, povukao ga preko stola ka sebi, dok je drugom rukom zgrabio nož za meso, koji je koristio da seče kobasicu. Zamahnuo je nožem, u jednom brzom i dugačkom luku, i sečivo se zarilo u drveni sto, između mog srednjeg i četvrtog prsta. Vrisnuo sam. „Čoveče!“ Poput stege na mom zglobu, Vinsova ruka me je prikovala za sto. „Ne sviđa mi se kako zvuči to što nagoveštavaš'', rekao je.

Disao sam isuviše brzo da bih mogao da mu odgovorim. Nisam skidao pogled s noža, očajno pokušavajući da ubedim sebe da mi zaista nije prošao kroz ruku. „Imam pitanje za tebe“, rekao je Vins, veoma tiho, i dalje držeći moj zglob, dok je nož i dalje stajao uspravno. „Još jedan tip se raspitivao o meni. Jel’ znaš išta o tome?“ „Koji tip?“, rekao sam. „Nizak tip, u pedesetim, možda privatni detektiv. Raspitivao se sa strane, ali nije bio tako očigledan kao ti.“ „Možda je to Abagnejl“, rekao sam. „Denton Abagnejl." „A kako ti to znaš?“ „Sintija ga je unajmila. Zajedno smo ga unajmili.“ „Da me proverite?“ „Ne. Hoću da kažem, ne samo zbog toga. Unajmili smo ga da nađe Sintijinu porodicu. Ili da barem sazna šta im se desilo.“ „I to je značilo da treba da se raspituje o meni?“ Progutao sam knedlu. „Spomenuo je da bi vredelo saznati nešto o tebi.“ „Stvarno? I šta je saznao o meni?“ „Ništa“; rekao sam. „Hoću da kažem ako i jeste nešto saznao, mi ne znamo za to. A i nema šanse da saznamo.“ „A zašto to?“, pitao je Vins Fleming.

Ili nije znao, ili je imao poker lice. „Mrtav je“, rekao sam. „I on je ubijen. U parking garaži u Stemfordu.

Mislimo da je to možda povezano s ubistvom Tes.“ „Momci su mi rekli da jedna policajka zabada nos u moje poslove, raspituje se okolo. Jedna crnkinja, niska i debela.“

„Vedmorova", rekao sam. „Ona istražuje ceo slučaj.“ „Zaista“, rekao je Vins, puštajući mi zglob i vadeći nož iz stola, „to je sve veoma zanimljivo, ali zabole me “ „Znači, nisi mi video ženu?“, rekao sam. „Nije bila ovde, ili na tvom poslu, da priča s tobom?“ Veoma staloženim glasom mi je rekao: „Ne.“ I nije skidao pogled s mojih očiju, kao da me je provocirao da mu se usprotivim.

Izdržao sam njegov pogled. „Nadam se da govorite istinu, gospodine Fleming. Jer ja ću uraditi sve u mojoj moći da ona i moja ćerka stignu kući bezbedne.“ Ustao je sa stolice i došao do moje strane stola. „Jel' treba to da shvatim kao pretnju?“ „Samo kažem da kada se radi o porodici, čak i ljudi poput mene, ljudi koji nisu toliko moćni poput ljudi kao što si ti, će uraditi šta god da je potrebno." Šakom me je zgrabio za kosu, povukao me nadole i uneo mi se u lice. Dah mu se osećao na kobasicu i kečap. „Slušaj, tupadžijo, da li si ti svestan s skim pričaš? Da li si svestan šta mogu da ti urade oni tipvi koji su te doveli ovde? Mogao bi da završiš u mašini za sečenje drva. Mogli bi da te bace s čamca u onaj tesnac. Mogao bi...“ Spolja, s podnožja stepenica, čuo se jedan od trojice tipova koji su me doveli ovde: „Hej, da nisi otišla gore!“ I ženski glas koji je uzvratio: „Jebi se.“ A zatim koraci.

Nisam skidao pogled s Vinsovog lica i nisam mogao da vidim vrata s mrežom, ali čuo sam kad su se širom otvorila, a zatim poznati glas: „Hej, Vinse, jesi li video moju mamu jer...“ A zatim se ućutala kad je videla Vinsa Fleminga koji je svojom šakom držao kosu nekog muškarca. „Malo sam zauzet trenutno“, rekao joj je. „I ne znam gde ti je mama.

Probaj u jebenom tržnom centru.“ „Pobogu, Vinse, šta to do đavola radiš mom profesoru?“, rekao je ženski glas.

Iako su Vinsovi ćevapi od prstiju držali moju glavu, uspeo sam toliko da se okrenem i vidim Džejn Skavulo.

34 „Tvom profesoru?", rekao je Vins, i dalje me držeći za kosu. „Kom profesoru?" „Jebote, mom profesoru kreativnog pisanja“, rekla je Džejn. „Ako već želiš da mlatiš moje profesore, mogao bi da počneš od nekih drugih. Ovo je gospodin Arčer. Svi Ovi ostali su mnogo veći kreteni “ Približila se. „Zdravo, gospodine Arčer.“ „Zdravo, Džejn“, rekao sam. „Kad se vraćate?“, pitala je. „Ovaj lik koji Vas menja je kompletni debil. Svi beže s časova. Gori je od one žene koja muca. Zabole nas da li nas upisuje ili ne. Uvek ima nešto među zubima i pokušava da izvadi to prstom, i odradi to brzo, misleći da niko neće primetiti, ali ne može nikog da prevari.“ Primetio sam da je Džejn van škole manje stidljiva kad priča sa mnom.

A onda je, usput, pitala Vinsa. „O čemu se radi?“ „Produži dalje, Džejn, u redu?“, rekao je Vins. „Jel’ si video moju mamu?“ „Rekao sam ti da pokušaš da je nađeš u tržnom centru. Ili je možda u garaži. Zašto?“ „Treba mi novac.“ „Za šta?“ „Za nešto.“ „A šta je to nešto?“ „Nešto nešto “ „Koliko ti treba?“ Džejn Skavulo je slegla ramenima. „Četrdeset?"

Vins Fleming mi je pustio kosu i stavio ruku u zadnji džep da uzme novčanik, izvadio dve dvadesetice i dao ih Džejn.

Rekao je: „Jel’ to taj lik? Onaj o kome si pričala? Kome se sviđaju tvoje priče?“ Džejn je klimnula glavom. Bila je toliko opuštena da sam morao da pretpostavim da je videla Vinsa da se ovako ponaša i prema drugima. Jedina razlika je bila u tome što je ovaj put to bio njen profesor. „Da. Zašto njega drndaš?“ „Slušaj, mila, zaista ne mogu da pričam o ovome s tobom.“ „Pokušavam da nađem ženu“, rekao sam. „Ona je negde s mojom ćerkom i veoma sam zabrinut za njih dve. Mislio sam da bi tvoj ot... Mislio sam da bi

Vins mogao da mi pomogne.“ „On nije moj otac“, rekla je Džejn. „On i moja mama su već neko duže vreme zajedno.“ Obratila se Vinsu: „To što sam rekla da nisi moj otac ne treba da shvatiš kao uvredu. Ti si okej.“ Meni je rekla: „Jel' se sećate one priče koju sam napisala za Vaš čas, o čoveku koji mi sprema jaja?“ Pokušao sam da se setim. „Da“, rekao sam. „Sećam se.“ „Donekle je zasnovana na Vinsu. On nije loš.“ Nasmejala se toj ironiji. „Pa, barem prema meni. Ako Vi samo pokušavate da nađete svoju ženu i dete, zašto se onda Vins iživljava na Vama?“ „Dušo“, rekao je Vins.

Došla je do Vinsa i unela mu se u lice. „Budi dobar prema njemu ili sam najebala. Jedino iz njegovog predmeta imam normalne ocene. Ako mu treba pomoć pri pronalaženju žene, zašto mu ne pomogneš, jer ako se on neće vratiti u školu sve dok ne nađe ženu, ja ću morati svakog dana da gledam ovog tipa koji čačka zube, a to nije dobro za moje obrazovanje. A i povraća mi se od toga.“ Vins je stavio ruku preko njenog ramena i ispratio je do vrata. Nisam mogao da čujem šta je pričao, ali pre nego što je sišla niz stepenice, javila mi se: „Vidimo se, gospodine Arčer.“ „Ćao, Džejn“, rekao sam, ali kako su se vrata zatvorila, jedva da sam čuo njene korake niz stepenice.

Vins se vratio do stola i seo. U njegovom držanju više se nije nazirala pretnja. Bio je pomalo smeten i nije odmah progovorio. „Ona je dobro dete“, rekao sam.

Vins je klimnuo glavom. „Da, jeste. Njena mama i ja smo se spetljali, i ona je pomalo pogubljena, ali Džejn je u redu. Njoj treba, kako se to kaže, malo stabilnosti u životu. Nikad se nisam brinuo o deci, i ponekad gledam na nju kao na svoju ćerku.“ „Izgleda da se veoma dobro slažete", rekao sam. „Jebote, vrti me oko malog prsta“, rekao je, i osmehnuo se. „Pominjala te je. Nisam to povezao kad si mi se predstavio. Ali stalno te pominje, gospodin Arčer ovo, gospodin Arčer ono.“ „Stvarno?“, rekao sam. „Kaže da je ti ohrabruješ“, rekao je Vins. „Što se tiče njenog pisanja.“ „Veoma je talentovana.“ Vins je pokazao na natrpane police. „Dosta čitam. Ne bi se reklo da sam jedan obrazovan čovek, ali volim da čitam knjige. Pogotovo volim istoriju i biografije. Neke avanturističke knjige.

Divim se ljudima koji to mogu, da sednu i da napišu celu knjigu. Kada je Džejn rekla da ti misliš da bi mogla da bude pisac, to mi se učinilo interesantnim.“ „Ima svoj glas“, rekao sam. „A?“ „Znaš kad čitaš nekog pisca, znao bi da je to on čak i kad njegovo ime ne bi bilo na koricama?“ „Naravno.“ „To se zove glas. Mislim da Džejn to ima.“ Vins je klimnuo glavom. „Slušaj“, rekao je. „U vezi s ovim što se desilo...“ „Ne brini za to“, rekao sam, progutavši pljuvačku. „Kad se ljudi raspituju o tebi, pokušavaju da te nađu, to može da bude zabrinjavajuće za nekoga poput mene“, rekao je. „Šta to znači, za nekoga poput tebe?“, pitao sam, prstima prolazeći kroz kosu, pokušavajući da je dovedem u normalu. „Pa, recimo ovako“, rekao je Vins. „Ja nisam profesor kreativnog pisanja.

Ne verujem da ti, u oblasti svog posla, moraš da radiš neke stvari koje moj posao zahteva.“ „Kao što je slanje ljudi u sportskim kolima da pokupe nekoga s ulice?“, rekao sam. „Upravo tako“, rekao je Vins. „Takve stvari.“ Ućutao je. „Jel’ mogu da te poslužom kafom?“ „Hvala“, rekao sam. „Prijala bi mi.“ Otišao je do kuhinjskog elementa, sipao mi šolju kafe iz automata i vratio se za sto. „I dalje me brine to što ste se ti, taj detektiv i ta policajka raspitivali o meni“, rekao je. „Jel’ mogu da pričam otvoreno s tobom, a da mi ne čupaš kosu, niti da zabijaš nož u sto između mojih prstiju?"

Vins je polako klimnuo glavom, ne skidajući pogled s mene. „Ti si bio sa Sintijom te večeri. Njen otac vas je pronašao i nju dovukao kući. Nije prošlo ni dvanaest sati, a Sintija se probudila i bila je jedini preostali član porodice. Kao što sam pokušao i ranije da ti kažem, ti si, verovatno, poslednja osoba koja je videla nekog člana njene porodice živog, pored nje same. I nisam siguran da li si se posvađao s njenim ocem, Klejtonom Bidžom, ali u najmanju ruku, to mora da je bila jedna nezgodna situacija, njen otac vas je pronašao, nju odveo kući s njim.“ Ućutao sam. „Ali siguran sam da te je policija već ispitala u vezi svega ovoga.“ „Jeste“ „Šta si im rekao?“

„Nisam im ništa rekao.“ „Kako to misliš?" „Baš to što sam rekao. Ništa im nisam rekao. To je jedino što sam naučio od svog matorog, pokoj mu duši. Nikad ne odgovoraj na pitanja pajkana. Čak i kada si sto jedan posto siguran da si nevin. Niko nije bio u boljoj poziciji posle priče s pajkanima.“ „Ali ti si mogao da im pomogneš da shvate šta se desilo.“ „To nije bila moja briga.“ „Ali zar nije onda policija posumnjala da si ti imao nešto s tim kad si odbio da pričaš?“ „Možda. Ali ne mogu da te osude na osnovu sumnji. Potrebni su im dokazi. A to nisu imali. Da su imali neki dokaz, verovatno ne bih sada sedeo ovde i ćaskao s tobom."

Uzeo sam gutljaj kafe. „Vau“, rekao sam. „Odlična je.“ Zaista je bila. „Hvala“, rekao je Vins. „A sada, jel’ mogu ja da otvoreno pričam s tobom, a da ti ne čupaš moju kosu?“ Nakezio se. „Mislim da to ne treba puno da te brine“, rekao sam. „Osećao sam se loše zbog toga. Što nisam mogao da pomognem Sintiji. Jer je bila... Ne želim da te uvredim, pošto si njen muž.“ „U redu je.“ „Bila je veoma, veoma fina devojka. Pomalo u haosu kao i sva deca njenih godina, ali to je bilo ništa u poređenju sa mnom. Već sam imao nevolje s pajkanima. Pretpostavljam da je prošla tu fazu jurenja za lošim momcima. Pre nego što je srela tebe." Rekao je to kao da se time srozala. „Nemoj da shvatiš to kao uvredu.“ „I nisam.“ „Bila je slatko dete, i osećao sam se užasno zbog svega što joj se desilo.

Bože, zamisli da se probudiš jedan dan, a porodica ti je nestala. I znaš, želeo sam da ućinim nešto za nju. Al, ćale mi je rekao da se držim dalje od takve ribe. Da mi ne treba takva vrsta problema. Da će pajkani i onako da me imaju na oku, zbog moje prošlosti, i sa matorcem koji je uvučen u sva ta sranja u koja je uvučen, da nam je samo još to trebalo, da se spetljam s devojkom čija je verovatno cela porodica ubijena." „Mislim da to mogu da razumem", pažljivo sam birao reči. „Tvom ocu je dobro išlo, zar ne?“ „Misliš na novac?“ „Da.“ „Jeste. Dobro se starao za sebe. Dok je mogao. Pre nego što je ubijen.“ „Čuo sam nešto o tome“, rekao sam.

„Šta si još čuo?“ „Čuo sam da su ti ljudi, koji su verovatno to uradili, platili za to “ Vins se mračno nasmešio. „I te kako.“ Vratio se u sadašnjost i pitao: „Koja je tvoja poenta, u vezi s novcem?“ „Da li misliš da bi se tvoj otac sažalio nad Sintijom, nad njenom situacijom? Do te mere da bi joj pomogao plaćanjem za njeno obrazovanje, da ode na koledž?" „A?“ „Samo pitam. Da li misliš da je možda pomislio da si ti donekle odgovoran na neki način što joj je porodica nestala, i da je zato davao novac Sintijinoj tetki, Tes Berman, da pokrije troškove njenog obrazovanja, a da je pritom krio svoj identitet?"

Vins me je gledao kao da sam odlepio. „Kažeš da si profesor? Zar dozvoljavaju da u javnim školama predaju ljudi koji su prsli s mozgom?“ „Mogao si samo da kažeš ne.“ „Ne“ „Zato što“, rekao sam, i pitao se da li bi trebalo da otkrijem tu informaciju, ali ponekad čovek samo sledi instinkt, „je neko to radio.“ „Ne seri?“, rekao je Vins. „Neko je davao njenoj tetki novac za studije?“ „Tako je.“ „I niko nikad nije saznao ko je bio u pitanju?“ „Tako je.“ „E, to je čudno“, rekao je. „A kažeš da je ta tetka mrtva?“ „Tako je.“ Vins Fleming se zavalio u stolicu, pogledao u tavanicu na trenutak, zatim se približio i stavio laktove na sto. Duboko je uzdahnuo. „Pa, reći ću ti nešto“, rekao je. „Ali ništa od toga ako ćeš to reći pajkanima.

Ako im kažeš, ja ću reći da ti nikad ništa nisam rekao, jer će to možda iskoristiti protiv mene, te pizde “ „U redu.“ „Možda sam i mogao to da im kažem, i to mi se ne bi obilo o glavu, ali nisam mogao da rizikujem. Nisam mogao da priznam gde sam bio u to vreme, čak i da je to moglo da pomogne Sintiji. Pretpostavljam da je pajkanima, u nekom trenutku, palo na pamet da je ona imala nešto s tim što joj je porodica ubijena, mada sam ja znao da nikada ne bi uradila tako nešto. Nisam hteo da me uvuku u sve to.“ Usta su mi se osušila. „Ako možeš da mi kažeš bilo šta, bio bih ti zahvalan.“

„Te noći“, rekao je, zatvorivši oči na trenutak, kao da zamišlja sve to, „pošto nas je njen matori pronašao u kolima i odveo je kući, krenuo sam za njima. Nisam ih baš pratio, ali pretpostavljam da sam se pitao u koliko je sranje upala, pomislio sam da bih možda mogao da vidim da li se otac drao na nju, ili nešto slično. Ali bio sam daleko iza njih, tako da nisam uspeo mnogo da vidim.“ Sačekao sam. „Video sam kad su se parkirali na prilaznom putu i ušii zajedno u kuću.

Ona se malo klatila dok je hodala, kapiraš? Malo je popila, oboje smo, ali ja sam u to vreme već dobro podnosio piće.“ Nakezio se. „Počeo sam još kao klinac.“ Osetio sam da je Vins nameravao da kaže nešto važno i nisam hteo da ga prekidam svojim glupim komentarima. „U svakom slučaju", nastavio je, „parkirao sam se u donjem delu ulice, razmišljajući da će ona možda opet izaći iz kuće pošto je roditelji izgrde, kapiraš, ako bi popizdela i izjurila iz kuće, ja bih mogao da je pokupim. Ali, to se nije desilo. I posle nekog vremena, ta druga kola su prošla pored mene, polako, kao da je neko pokušavao da pročita brojeve kuća, kapiraš?“ „Da.“ „Nisam baš obratio pažnju, ali kad su kola došla do kraja ulice, skrenula su za ugao, i parkirala se na drugoj strani ulice, par kuća ispod Sintijine." „Jel’ si mogao da vidiš ko je to? Koja kola su bila u pitanju?" „Neki model Amerikan Motorsa, čini mi se. Neki amabasador, rebel, ili tako nešto. Čini mi se da su bila plava. Delovalo je da je samo jedna osoba u kolima. Nisam tačno mogao da kažem, ali činilo mi se da je žena. Ne pitaj me zašto, samo sam imao taj osećaj.“ „Neka žena se parkirala ispred kuće. Jel' je osmatrala?" „Tako je delovalo. I sećam se da tablice nisu bile konektikatske. U pitanju je bila država Njujork, čini mi se da su tada bile neke narandžaste boje. Ali, do đavola, ima dosta takvih ovde.“ „Koliko su kola ostala tamo?“ „Pa, posle nekog vremena, nije prošlo dugo, gospođa Bidž i Tod, brat?“ Klimnuo sam glavom. „Izašli su iz kuće i ušli u kola njegove majke, u taj žuti ’ford’, i odvezli se.“ „Samo njih dvoje? Otac, Klejton, nije bio s njima?“ „Ne. Samo majka i Tod. On je sedeo na suvozačevom mestu, mislim da još uvek nije imao dozvolu, ali ne bih mogao tačno da kažem. Ali, krenuli su negde. Ne znam gde. Čim su zašli za ugao, svetla tih drugih kola su se upalila, i krenula su za njima“ „Šta si ti uradio?“

„Samo sam sedeo tamo. Šta sam drugo mogao?“ „Ali ta druga kola, taj ambasador, ili šta god, su pratila Sintijinu mamu i brata.“ Vins me je pogledao. „Jel' isuviše brzo pričam?“ „Ne, ne, samo, znam da za dvadeset i pet godina Sintija nije čula ništa o tome.“ „Pa, to je ono što sam video." „Jel’ ima još nešto?“ „Mislim da sam sedeo tamo još nekih četrdeset pet minuta, i baš kad sam pomislio da zajebem sve to i krenem kući, prednja vrata su se odjednom otvorila i otac, Klejton, je istrčao iz kuće, kao da ga juri hiljadu đavola. Ušao je u svoja kola, nagazio nekih sto pedeset kilometara na sat, i odvezao se što je brže mogao.“ Obradio sam nove informacije. „U svakom slučaju, sabrao sam dva i dva, kapiraš? Svi su otišli, sem Sintije.

Tako da sam se dovezao kolima, pokucao na vrata, mislio sam da pričam s njom. Lupao sam na vrata nekih šest puta, stvarno jako, ali nije bilo odgovora.

Skapirao sam da verovatno spava, kapiraš? Tako da sam batalio sve i otišao kući “ Slegnuo je ramenima. „Neko je bio tamo“, rekao sam. „Posmatrao je kuću.“ „Da, nisam bio jedini.“ „I nikada nisi nikome ništa rekao? Nisi rekao pajkanima. Nikada nisi rekao Sintiji?“ „Ne. I kao što sam i rekao, nisam rekao pajkanima. Misliš da bi imalo smisla da im kažem da sam te noći sedeo ispred kuće neko vreme?"

Gledao sam kroz prozor, tesnac, Čarls Ajlen u daljini, kao da su odgovori koje sam tražio, odgovore koje je Sintija tražila, oduvek bili iza horizonta, nedostižni. „A zašto mi sada pričaš o tome?“, pitao sam Vinsa.

Prešao je rukom preko brade, uhvatio nos. „Jebi ga, ne znam. Pretpostavljam da je Sin bilo teško svih ovih godina, jel' sam u pravu?“ To što je Vins možda tepao Sintiji na isti način kao i ja me je ošamarilo. „Da“, rekao sam. „Jako teško. Pogotovo u skorije vreme.“ „A zašto je otišla?" „Posvađali smo se. I ona se uplašila. Zbog svega što se dešavalo poslednjih nekoliko nedelja, zbog činjenice da joj policija ne veruje u potpunosti. Plaši se za našu čerku. Pre neku noć, neko je stajao na ulici i gledao našu kuću. Tetka joj je mrtva. Detektiv koga smo unajmili je bio ubijen.“

„Hmmm“, rekao je Vins. „Zajebano. Voleo bih da mogu nekako da pomognem."

Obojica smo se zaprepastili kad su se otvorila vrata. Nismo čuli da se neko penjao uz stepenice.

Opet Džejn. „Gospode bože, Vinse, hoćeš li pomoći jadničku, ili ne?“ „Gde si ti bila, do đavola?“, rekao je. „Jel’ si prisluškivala sve vreme?“ „To su prokleta vrata s mrežom“, rekla je Džejn. „Ako ne želiš da ljudi slušaju, bolje da napraviš jednu čeličnu sobicu za sebe ovde“ „Do đavola“, rekao je. „Pa, hoćeš li mu pomoći? Nije da si zauzet. A imaš i tri marionete da ti pomognu, ako zatreba."

Vins me je umorno pogledao. „Pa“, rekao je, „da li mogu da pomognem na neki način?“ Džejn ga je posmatrala, s rukama prekrštenih preko grudi.

Nisam znao šta da kažem. Pošto ni sam nisam bio svestan šta me čeka, nisam mogao da predvidim da li su mi potrebne usluge nekoga poput Vinsa Fleminga. Mada je prestao da me čupa za koren kose, još uvek sam ga se plašio. „Ne znam“, rekao sam. „Mogao bih neko vreme da ti se priključim, da vidimo kako se situacija razvija", rekao je. Kad nisam odmah pristao, rekao je: „Nisi siguran da li možeš da mi veruješ, zar ne?“ Pretpostavio sam da će moći da me uhvati u laži. „Da.“ „Pametno od tebe“, rekao je. „Pa, jel’ ćeš mu pomoći?“, rekla je Džejn. Vins je klimnuo glavom. Meni se obratila: „Bolje da se što pre vratite u školu“. Zatim je izašla, i ovog puta smo je čuli kako silazi niz stepenice.

Vins je rekao: „Može živog iz gaća da me istrese.“

35 Nisam imao ideju gde bismo drugde mogli da odemo sem kući, i da proverim da li je Sintija ili neko drugi možda zvao. Ako je i pokušala da me dobije, verovatno bi me zvala na mobilni ako nije mogla da me nađe kod kuće, ali postajao sam očajan.

Vins Fleming je raspustio svoje siledžije u sportskim kolima, a meni je ponudio da me odveze do mojih kola svojim kolima, jednim agresivnim kamionetom „dodž ramom". Moja kuća je bila blizu servisa za popravku autokaroserije, gde sam ostavio kola pre nego što sam odšetao do krofna-bara, a potom bio otet. Pitao sam Vinsa da li se slaže s tim da svratimo tamo na kratko kako bih proverio da se, kojim slučajem, Sintija nije vratila kući, ili svratila i ostavila mi poruku. „Važi“, rekao je, kad smo ušli u kamionet, koji je bio parkiran duž ivičnjaka na Ist Brodveju. „Otkad živim u Milfordu hteo sam da nabavim neku kuću ovde“, rekao sam. „Ja sam oduvek živeo ovde“, rekao je Vins. „A ti?“ „Nisam odrastao ovde.“ „Kad smo bili deca, kad bi se plima povukla, šetali bismo do Čarls Ajlenda.

Ali, onda ne bismo imali vremena da se vratimo pre nego što plima opet naiđe. To je uvek bilo zabavno.“ Osetio sam se nelagodno pored mog novog drugara. Da ne ulepšavam, Vins je bio kriminalac. Vodio je jednu kriminalnu organizaciju. Nisam imao pojma koliko je velika, ali je sigurno bila dovoljno velika da ima trojicu plaćenih radnika, koji po pozivu kupe ljude s ulice zato što čine Vinsa nervoznim. Šta da se Džejn Skavulo nije ušetala u sobu? Šta da nije ubedila Vinsa da nisam loš? Šta da je Vins i dalje verovao da sam predstavljao neku pretnju po njega? Kako je sve moglo da se završi?

Odlučio sam da ga pitam, kreten. „Recimo da Džejn nije slučajno ušla u sobu“, rekao sam, „šta bi mi se desilo?“ Vins, s desnom rukom na volanu, i levom na prozorskoj dasci, me je pogledao. „Zaista želiš odgovor na to pitanje?“ Preskočio sam taj deo. Misli su mi već letele u drugom pravcu, razmišljao sam o motivima Vinsa Fleminga. Da li mi je pomagao jer je to Džejn htela, ili je zaista bio zabrinut za Sintiju? Ili je bilo pomalo i od jednog i od drugog? Ili

je smatrao da ako postupa onako kako mu Džejn nalaže, može lako da pazi na mene?

Da li je ono što je ispričao da je video ispred Sintijine kuće one noći istinito? A ako nije, koja je mogla da bude poenta cele te priče?

Bio sam sklon da mu poverujem.

Davao sam uputstva Vinsu kako da stigne do moje kuće, i pokazao mu kuću. Ali, on je nastavio da vozi, nije čak ni usporio. Prošao je pored kuće.

O, ne. Namagarčen sam. Vodio me je na sastanak s mašinom za sečenje drva. „Šta se dešava?“, pitao sam. „Šta to radiš?“ „Ispred kuće su pajkani“, rekao je. „Neobeležena kola.“ Pogledao sam na ogromno ogledalo s vozačeve strane i video kola parkirana preko puta kuće, s druge strane ulice. „To je verovatno Vedmorova“, rekao sam. „Idemo iza bloka, ući ćemo na stražnja vrata“, rekao je Vins, kao da mu je to bila svakodnevna praksa.

I tako smo i uradili. Kamionet smo ostavili u jednoj ulici niže, odšetali pored par kuća i ušli u moju kući iz zadnjeg dvorišta.

Kako smo ušli, krenuo sam da tražim bilo kakve dokaze da se Sintija nije vratila, neku poruku, bilo šta.

Nije se vratila.

Vins je obišao prvi sprat, zagledajući slike na zidovima, knjige na policama.

Snima prostor, pomislio sam. Pogled mu se zadržao na otvorenoj kutiji za cipele punoj uspomena. „Šta je to, do davola?“, pitao je. „Pripada Sintiji. To su stvari iz njene kuće, iz perioda kad je bila dete.

Stalno pretura po njima, nadajući se da će tu naći neku tajnu. I sam sam bacio pogled danas, pošto je otišla.“ Vins je seo na kauč i rukom prošao kroz sadržaj kutije. „Deluje mi kao beskorisno đubre", rekao je. „Pa, do sada zaista i nije bilo ništa drugo“, rekao sam.

Pokušao sam da pozovem Sintiju na mobilni, ne očekujući da će biti uključen.Upravo sam hteo da prekinem poziv posle četvrtog pokušaja, kad se Sintija javila: „Halo?“ „Sin?“ „Zdravo, Teri." „Coveče, jel' ste dobro? Gde ste?" „Dobro smo, Teri “ „Dušo, dođi kući. Molim te, dodi kući.“

„Ne verujem", rekla je. U pozadini je bila buka, neki žamor. „Gde ste?“ „U kolima." „Ćao, tata!" To je bila Grejs, prodrala se kako bih mogao da je čujem sa suvozačevog mesta. „Ćao, Grejs", rekao sam. „Tata te pozdravlja", rekla je Sintija. „Kad se vraćate?“, pitao sam. „Rekla sam da ne znam“, rekla je Sintija. „Potrebno mi je vreme. Rekla sam ti to u pismu.“ Nije htela da opet priča o tome, ne kad je Grejs bila prisutna. „Brinem se za vas i nedostajete mi“, rekao sam. „Pozdravi je“, prodrao se Vins iz dnevne sobe. „Ko je to?“, pitala je Sintija. „Vins Fleming“, rekao sam. „Šta?“ „Nemoj da sklizneš s puta“, rekao sam. „Šta on radi tu?“ „Otišao sam da ga vidim. Imao sam tu ludu ideju da si možda otišla da ga posetiš.“ „O, bože“, rekla je Sintija. „Reci mu... Pozdravi ga.“ „Pozdravlja te“, preneo sam Vinsu. Samo je promrmljao nešto iz druge sobe dok je kopao po kutijama za cipele. „On je sada u našoj kući?“ „Da. Odvezao me je do mojih kola. Duga je to priča. Pričaću ti o tome kad se vratiš. A i.. “ Bio sam neodlučan. „Ispričao mi je još par stvari u vezi s onom večeri koje nije nikome rekao “ „Šta, na primer?“ „Na primer to da je pratio tebe i tvog oca do kuće te večeri. Neko vreme je sedeo ispred kuće, čekajući priliku da zakuca na vrata i vidi kako si, i tada je video Toda i tvoju mamu kako izlaze, a kasnije je izašao i tvoj tata. U žurbi. A još jedna kola su se nalazila ispred kuće neko vreme, koja su otišla tek kad su Tod i tvoja mama otišli. Čula se samo buka od saobraćaja. „Sintija?“ „Tu sam. Ne znam šta to znači.“ „Ni ja.“ „Teri, gužva je, moram da skrenem s puta. Isključiću telefon. Zaboravila sam da ponesem punjač i baterija mi se prazni.“ „Dođi brzo kući, Sin. Volim te “ „Ćao“, rekla je i završila razgovor. Spustio sam slušalicu i otišao u dnevnu

sobu.

Vins Fleming mi je pružio jedan novinski isečak, na kome je bio Tod sa svojim košarkaškim timom. „Ovaj liči na Toda”, rekao je Vins. „Sećam ga se.“ Klimnuo sam glavom, ne uzevši isečak u svoje ruke. Već sam ga video nekih sto puta. „Da. Jel’ ste imali ista predavanja?" „Možda jedno. Mada, slika je čudna.“ „Kako to misliš?" „Nikoga drugog ne prepoznajem. Niko od ostalih nije išao u našu školu “ Uzeo sam je u ruke, mada i nije bilo neke poente. Nisam išao u školu s Todom i Sintijom, i ne bih mogao da znam ko su im bili drugovi iz odeljenja.

Sintija nikada nije posvetila puno pažnje ovoj slici, koliko sam barem ja znao.

Bacio sam pogled na nju. „I ime je pogrešno", rekao je Vins, pokazujući na spisak imena igrača ispod slike, poređanih s leva na desno, u donjem, središnjem i gornjem redu.

Slegnuo sam ramenima. „Pa, dobro, novine su pogrešno poredale imena." Pogledao sam spisak, data su bila prezimena i inicijali svakog igrača. Tod je bio drugi sleva, u srednjem redu. Prošao sam kroz spisak, potražio mesto gde bi trebalo da stoji njegovo ime.

Pisalo je Dž. Sloan.

Nisam skidao pogled sa inicijala i reči posle njega. „Vinse", rekao sam, „da li ti ime Dž. Sloan nešto znači?“ Odmahnuo je glavom. „Ne.“ Ponovo sam proverio da li se to ime odnosilo na osobu u srednjem redu, drugi sleva. „Jebote“, rekao sam.

Vins me je pogledao. „Hoćeš da me uputiš?" „Dž. Sloan“, rekao sam, „Džeremi Sloan.“ Vins je odmahnuo glavom. „I dalje ne shvatam “ „Onaj čovek u tržnom centru“, rekao sam. „Na spratu s hranom. To je ime čoveka za kojeg je Sintija mislila da joj je brat.“

34 „O čemu pričaš?“, pitao je Vins. „Pre par nedelja", rekao sam, „Sintija, Grejs i ja smo jeli u tržnom centru, i Sintija je videla tog nekog tipa za kojeg je bila ubedena da je Tod. Kaže da bi Tod verovatno tako izgledao kao odrastao čovek, dvadeset i pet godina kasnije.“ „Kako ste mu saznali ime?“ „Sintija ga je pratila sve do parkinga. Pozvala ga je, nazvavši ga Tod, ali on se nije odazvao, tako da mu je prišla i rekla da mu je sestra i da ona zna da je on njen brat “ „Gospode“, rekao je Vins. „Bilo je užasno. Tip je sve vreme poricao da joj je brat, za nju je govorio da je luda, i ona se i ponašala kao luda osoba. Tako da sam ga poveo u stranu, izvinuo mu se, i predložio da ako bi pokazao Sintiji vozačku dozvolu, ako bi joj dokazao da nije onaj ko ona misli da jeste, ostavila bi ga na miru.“ „Jel’ to uradio?“ „Da. Video sam vozačku. Izdata je u državi Njujork. A njegove ime je Džeremi Sloan.“ Vins je opet uzeo novinski isečak u svoje ruke i pogledao ime koje je stajalo za Toda. „Ovo je jebeno zanimljivo, kaži?“ „Ne shvatam“, rekao sam. „Nema smisla. Zašto je Todova slika u starim novinama s drugim imenom?“ Vins je ućutao na trenutak. „Taj tip“, rekao je konačno, „iz tržnog centra. Jel’ vam išta rekao?“ Pokušao sam da se setim. „Rekao je da moja žena treba da potraži pomoć. Ali ništa više od toga.“ „A jel’ se sećaš nečega s njegove vozačke dozvole?“, pitao je Vins. „Samo da je iz Njujorka“, rekao sam. „To je jebeno velika država", rekao je Vins. „Može da živi negde izmedu Port Čestera ili Vajt Plejnsa, ili može da bude iz jebenog Bafala “ „Mislim da ime grada počinje sa Jang “ „Sa Jang?“ „Nisam siguran. Do đavola, video sam vozačku dozvolu samo na sekund.“ „Postoji Jangztaun u Ohaju“, rekao je Vins. „Siguran si da nije iz Ohaja?“ „Toliko sam mogao da zapamtim.“ Vins je okrenuo isečak na drugu stranu. Iza je bio neki tekst, ali je isečak očigledno bio sačuvan zbog slike. Makaze su prošle kroz centar kolumne i

presekle naslov. „On ne bi na taj način sačuvao članak“, rekao sam. „Ućuti“, rekao je Vins. Čitao je delove članka, a zatim podigao pogled. „Jel’ imaš kompjuter?“ Klimnuo sam glavom. „Upali ga“, rekao je Vins. Pratio me je do gore i stajao iznad mene dok sam palio kompjuter i izvukao stolicu. „Jedan deo pominje Fokner park i okrug Nijagara. Potraži to na Guglu.“ Tražio sam da mi speluje Fokner, a zatim ukucao reči, i pokrenuo pretragu.

Nije mi trebalo dugo da skapiram. „Postoji jedan Fokner park u Jangztaunu, u državi Njujork, u okrugu Nijagara", rekao sam. „Bingo“, rekao je Vins. „Tako da je ovo verovatno iz nekih lokalnih novina, pošto je ovo neka bezvezna priča o održavanju parka.“ Okrenuo sam se u stolici i pogledao ga. „Zašto je Tod na nekoj slici u novinama iz Jangzauna, sa gomilom košarkaša iz druge škole, pod imenom Dž. Sloan “ Vins se oslonio o dovratak. „Možda i nije greška “ „Šta hočeš da kažeš?“ „Možda to nije slika Toda Bidža. Možda je to slika Dž. Sloana.“ Razmislio sam o tome na trenutak. „Šta hočeš da kažeš? Da postoje dve osobe? Jedna po imenu Tod Bidž, a druga je Dž. Sloan - Džeremi Sloan, ili je to jedna osoba sa dva imena?“ „Hej“, rekao je Vins, „ja sam ovde samo zato što me je Džejn zamolila“ Okrenuo sam se ka ekranu, otišao na sajt Bele strane, s telefonskim brojevima, i ukucao Džeremi Sloan, Jangztaun, Njujork.

Ništa se nije pojavilo, ali su mi bile ponuđene opcije, kao na primer Dž.

Sloan, ili samo prezime. Ukucao sam samo prezime, i pojavila se šačica Sloanovih u okolini Jangzauna. „Čoveče“, rekao sam i usmerio Vinsovu pažnju na ekran. „Postoji jedan Klejton Sloan u ulici Nijagara vju drajv.“ „Klejton?“ „Da, Klejton “ „Tako se zvao Sintijin otac“, rekao je Vins. „Da“, rekao sam. Uzeo sam hemijsku i papir sa stola i zapisao broj telefona sa ekrana. „Pozvaću ovaj broj“, rekao sam. „Hej“, rekao je Vins, „jel' si ti odlepio?" „Zašto?“

„Slušaj, ne znam šta si to otkrio, i da li si uopšte nešto otkrio, ali šta ćeš reći kad pozoveš ovaj broj? Ako imaju čitač poziva, odmah će znati ko ih zove.

E sad, možda oni znaju ko si, a možda i ne znaju, ali ti sigurno ne želiš da se otkrivaš, zar ne?“ Šta je, do đavola, smislio? Da li je ovo stvarno bio dobar savet, ili je Vins imao svoje razloge zbog kojih nije želeo da ih pozovem? Jel' je želeo da me spreči da složim sve kockice?

Dao mi je svoj mobilni. „Evo ti“, rekao je. „Neće imati predstavu ko ih zove.“ Uzeo sam telefon, pogledao broj telefona na monitoru, udahnuo i ukucao broj na Vinsovom telefonu. Naslonio sam ga na uvo i sačekao.

Zvonilo je jednom. Drugi put. Treći put. Četvrti. „Nema nikoga“, rekao sam. „Sačekaj još malo“, rekao je Vins.

Kad je zazvonilo osmi put, sklanjao sam telefon od sebe, kada sam začuo glas. „Halo?“ Bio je to ženski glas. Učinilo mi se da je starija i da ima najmanje šezdeset godina. „Da, halo“, rekao sam. „Upravo sam hteo da prekinem.“ „Izvolite?" „Jel’ Džeremi tu?“ Čak i kad sam to rekao, pomislio sam, šta i da jeste? Šta ću da kažem? Šta, za ime sveta, da ga pitam? Ili da samo prekinem razgovor?

Da saznam da li on zaista živi tamo, da potvrdim da stvarno postoji, a onda da prekinem? „Bojim se da nije“ rekla je žena. „Ko ga traži?“ „A, u redu je“ rekao sam. „Pozvaću opet malo kasnije“ „Neće biti tu ni kasnije „Aha. Jel’ znate kada bih mogao da ga očekujem?“ „Nije u gradu“, rekla je žena. „Ne znam tačno kada će se vratiti.“ „Da, razumem“, rekao sam. „Pomenuo mi je da će svratiti u Konektikat." „Stvarno?“ „Mislim da jeste.“ „Jel' ste sigurni?“, zvućala je dosta uznemireno. „Možda grešim. Vidite, naći ću ga kasnije, nije ništa bitno. Radi se o goIfu.“ „O golfu? Džeremi ne igra golf. Ko je to? Zahtevam da mi kažete.“ Poziv se već oteo kontroli.Vins, koji je prisluškivao razgovor i mogao da čuje obe strane, prešao je prstom preko grla i izgovorio: „prekidaj". Sklopio sam telefon, prekinuvši razgovor i ne rekavši više ništa. Vratio sam telefon Vinsu, koji ga je ubacio u jaknu. „Izgleda da si uspeo da nađeš pravo mesto“, rekao je. „Mada si to mogao i

bolje da izvedeš.“ Nisam obratio pažnju na njegovu opasku. „Znači da je Džeremi Sloan koga je Sintija videla u tržnom centru verovatno isti Džeremi Sloan koji živi u Jangztaunu, u Njujorku, u kući čiji je telefonski broj zabeležen u imeniku pod imenom Klejtona Sloana. A Sintijin otac je sačuvao jedan novinski isečak u svojoj fioci sa njim u košarkaškom timu Obojica smo ćutali. Pokušavali smo da shvatimo šta se dešava. „Pozvaću Sintiju', rekao sam. „Da vidim šta ona misli o tome.“ „Otrčao sam do kuhinje i okrenuo Sintiju na telefon. Ali, kao što je i obećala, isključila je telefon.

“Do đavola“, rekao sam, kad je Vins ušao u kuhinju, iza mojih leđa. „Jel’ imaš neku ideju?“, pitao sam ga. „Pa, taj tip, Sloan, je i dalje van grada, barem kako kaže ta žena, možda mu je majka, ne znam. Što znači da bi mogao da bude i dalje u okolini Milforda. A, osim ako nema prijatelje ili porodicu ovde, onda je verovatno u nekom lokalnom motelu ili hotelu “ Ponovo je izvadio telefon iz jakne, vratio se na broj iz liste poziva i pritisnuo tipku. Sačekao je trenutak, a zatim rekao: „Hej, ja sam. Da, i dalje je sa mnom. Želim da uradiš nešto.“ I onda je Vins rekao tom nekom s druge strane linije da skupi još par ljudi, pretpostavio sam da se ta ekipa sastojala od one dvojice koja su me pokupila i vozača, koje je Džejn zvala tri marionete, i da krenu da obilaze hotele u gradu. „Ne, ne znam koliko ih ima“, rekao je. „Zašto mi ih ne nabrojite? Hoću da saznate da li je u nekom njih odseo tip po imenu Džeremi Sloan, iz Jangztauna, iz Njujorka. I ako saznate gde je, javite mi. Ne činite ništa. U redu. Možete da počnete s Hauardom Džonsonom, Red Rufom, Super 8-om, kako god. Ma, čoveče, koja je to, jebote, grozna buka u pozadini? A? Ko sluša Karpinterse, jebote?“ Kad je završio sa davanjem instrukcija i bio ubeđen da su ih oni dobro razumeli, Vins je vratio mobilni u jaknu. „Ako je taj tip Sloan u gradu, oni će ga naći“, rekao je.

Otvorio sam frižider, i ponudio Vinsu pivo. „Može“, rekao je, i ja sam mu ga dobacio, uzeo jedno za sebe i seo za kuhinjski sto. Vins je seo prekoputa mene.

Rekao je: „Da li imaš ikakvu jebenu ideju šta se događa?“ Uzeo sam gutljaj piva. „Mislim da počinjem da shvatam", rekao sam. „Šta ako je ta žena koja se javila na telefon majka Džeremija Sloana? I šta ako je taj Džeremi Sloan brat moje žene?“ “Da?“

„Šta ako sam upravo pričao s majkom svoje žene?“ Ako su Sintijin brat i majka živi, kako onda shvatiti DNk testove na telima dva tela koja su pronađena u onim kolima pošto su izvučena iz kamenoloma?

Osim, naravno, što je Vedmorova do sada uspela samo da potrvdi da su tela u kolima bila u rodbinskoj vezi, a ne da su zapravo to Tod i Patrisija Bidž. Čekali smo da se odrade drugi testovi, čiji je cilj bio da utvrde genetsku vezu između njih i Sintijinog uzorka DNK. Pokušavao sam da dovedem u vezu ovu neverovatno zbunjujuću gomilu informacija, kad sam shvatio da je Vins nešto pričao. „Samo se nadam da ga ovi moji momci ne nađu i ne ubiju“, rekao je, uzimajući još jedan cug. „To liči na njih.“

37 „Neko te je pozvao ovde“, rekla je.

“Ko?“ „Nije se predstavio.“ „Ko misliš da je bio?“, pitao je. „Jel’ zvučao kao neki moj drug?“ „Ne znam ko je to mogao da bude. Kako ja to da znam? Ali tražio je tebe, i kada sam mu rekla da nisi u gradu, rekao je da se seća da si spomenuo da ćeš ići u Konektikat.“ „Šta?“ „Nisi smeo nikome da govoriš gde ideš!“ „I nisam!“ „A kako je onda on to znao? Mora da si nekome rekao. Ne mogu da verujem da si mogao da budeš tako glup.“ Zvučalo je kao da je veoma ljuta na njega. „Kazem ti da nisam!“ Osećao se kao šestogodišnjak kad je pričala s njim na ovaj način. „Pa, ako nisi, kako je onda mogao da zna?“ „Ne znam. Jel’ se video broj odakle zove? Jel’ bilo ikakvog broja?“ „Ne. Rekao je da te zna s golfa.“ „S golfa? Ja ne igram golf.“ „To sam mu i ja rekla“, rekla je. „Rekla sam mu da ne igraš Golf.” „Znaš šta, mama? To je verovatno bio pogrešan broj“ „Tražio je tebe. Rekao je Džeremi. Jasno kao dan. Možda si samo spomenuo nekome usput da ideš u Konektikat “ „Slušaj, mama, čak i da jesam, a nisam, ne moraš da dižeš takvu frku oko toga.“ „Samo me je uznemirilo.“ „Ne treba da te uznemiri. Osim toga, dolazim kući “ „Stvarno?“ Raspoloženje joj se promenilo. „Da. Danas, verovatno. Uradio sam sve što sam mogao ovde, samo je ostalo...znaš već šta.“ „To ne želim da propustim. Ne znaš koliko sam dugo čekala ovo.“ „Ako uskoro krenem odavde“, rekao je, „pretpostavljam da ću stiću kući kasno večeras. Već je prošlo vreme ručka, a ponekad se umorim, tako da ću možda napraviti pauzu u Utiki ili negde drugde, ali ipak stižem za dan.“ „Taman imam vremena da ti napravim tortu od šargarepe", rekla je veselo. „Napraviću je popodne." „U redu.“

„Vozi pažljivo. Ne želim da zaspiš za volanom. Nikada nisi bio tako dobar vozač kao tvoj otac.“ „Kako je on?“ „Mislim da, ako sve završimo ove nedelje, on će izdržati još toliko. Biće mi drago kad se sve ovo jednom završi. jel’ znaš koliko košta taksi do njega?" „Uskoro to neće biti bitno, mama.“ „Ne radi se samo o novcu, znaš“, rekla je. „Razmišljala sam kako to da uradimo. Trebaće nam uže, znaš. Ili možda selotejp. Ili mislim da bi trebalo da završimo prvo s majkom. Mala neće predstvaljati problem posle toga. Mogu ti pomoći oko nje. Nisam baš toliko nesposobna, znaš.“

38 Vins i ja smo popili pivo, zatim se iskrali iz kuće kroz zadnje dvorište i vratili u njegov kamionet. Trebalo je da me doveze do mojih kola, koja su i dalje bila parkirana blizu njegovog servisa za popravku auto-karoserije. „Znaš, Džejn ima neke probleme u školi", rekao je. „Znam", rekao sam. „Mislio sam, pošto i ja tebi pomažem, da bi možda mogao da je pohvališ kod direktora", rekao je. „Već jesam, ali ne smeta mi da to uradim opet“, rekao sam. „Ona je dobro dete, ali ponekad odreaguje temperamentno“, rekao je Vins. „Ne trpi uvrede ni od koga. Svakako ne od mene. Tako da kada upadne u nevolju, ona se u suštini brani.“ „Mora da nauči da kontroliše to“, rekao sam. „Ne može se svaki problem rešiti mlaćenjem ljudi.“ Tiho se nasmejao. „Jel’ ti želiš da ona živi život kao što je tvoj?“, pitao sam. „Bez uvrede."

Usporio je zbog crvenog svetla. „Ne“, rekao je. „Ali deluje da nema izgleda. Ja joj baš i nisam neki uzor. A njena majka ju je toliko vucarala po tuđim kućama tako da mala nikada nije imala stabilnu porodicu. To pokušavam da joj pružim, znaš? Da joj pružim nešto za šta može da se uhvati neko vreme. Klincima je to potrebno. Ali potrebno je puno vremena da se izgradi takva vrsta poverenja. Toliko puta se do sada opekla.“ „Naravno“, rekao sam. „Mogao bi da je pošalješ u neku dobru školu. A kad završi srednju školu, možda bi mogao da je pošalješ negde da studira novinarstvo, ili engleski jezik, nešto što bi joj pomoglo da razvije svoj talenat." „Ocene joj nisu tako dobre“, rekao je. „Biće joj teško da upiše nešto.“ „Ali, ti bi imao sredstva da je pošalješ negde, zar ne?“ Vins je klimnuo glavom. „Možda možeš da joj pomogneš da ostvari neke ciljeve. Pomozi joj da zaboravi sadašnjost, i reci joj da ako uspe da dobije neke delimično dobre ocene da si ti spreman da pokriješ troškove školarine, kako bi ona ostvarila svoj potencijal “ „Hoćeš li mi pomoći u tome?“ Pogledao me je krajičkom oka. „Da“, rekao sam. „Pravo pitanje je, da li će ona slušati?"

Vins je umorno odmahnuo glavom. „Da, to je pravo pitanje." „Ja imam još jedno“, rekao sam.

„Pucaj.“ „Zašto je tebi stalo?" »A?“ „Zašto je tebi stalo? Ona je samo neka klinka, ćerka neke žene koju si upoznao. Mnogi muškarci ne bi marili.“ „A, kapiram, ti misliš da sam ja neki perverznjak? Da želim da joj uđem u gaćice, a?“ „Nisam to rekao." „ Ali si tako mislio.“ „Ne“, rekao sam. „Čini mi se da to planiraš da bi bilo nekog nagoveštaja u Džejninim radovima, u načinu na koji se ophodi prema tebi. Mislim da želi da ti veruje. Tako da te opet pitam, šta tebe briga?“ Upalilo se zeleno svetlo i Vins je nagazio na gas. „Imao sam ćerku“, rekao. „Svoju ćerku.“ „O!“, rekao sam. „Bio sam jako mlad u to vreme. Dvadeset godina. Napravio sam dete toj nekoj devojci iz Toringtona. Agnes. Čale je hteo da me ubije od batina. Pitao me kako sam mogao da budem tako jebeno glup. Zanimalo ga je da li sam ikada čuo za gumicu. Da, pa, znaš kako je to ponekad, zar ne? Pokušao sam da ubedim Agnes da, pa znaš, da ga se reši, ali nije htela to da uradi. Dobila je dete, devojčicu, i nazvala je Kolet.“ „Lepo ime“, rekao sam. „I kada sam video to dete, zavoleo sam ga odmah, jebote, kapiraš? A moj matori nije hteo da zaglavim s Agnes samo zato što nisam mogao da ga zadržim u pantalonama. Ali stvar je u tome, što Agnes uopšte nije bila loša, a ni beba, Kolet, koja je bila najlepše nešto što sam ikada video. Čini ti se da je sa dvadeset godina lako da sve odjebeš, da bataiiš odgovornost, ali ona je posedovala nešto.

Tako da sam počeo da razmišljam o tome da je oženim, kapiraš? I da postanem otac tom detetu. I ja sam skupljao hrabrost da je pitam, da kažem matorom šta planiram, i jednom je Agnes šetala Kolet u kolicima, na Nogatak aveniji, a taj jebeni pijanac u kediju je projurio kroz crveno i obe ih pokupio." Činilo se da Vins još jače steže volan, kao da je pokušavao da ga zadavi. „Žao mi je“, rekao sam. „Da, pa, bilo je i tom jebenom pijancu", rekao je Vins. „Sačekao sam šest meseci, nisam hteo da požurujem ništa, kapiraš? To je bilo posle odbacivanja optužnice. Advokat je uspeo da ubedi porotu da je Agnes prešla ulicu na crveno za pešake, da čak i da je bio trezan, ipak bi ih udario. I, tako, nekoliko meseci posle toga, zamisli šta se desilo. Jedne večeri, on je izlazio iz bara u Bridžportu, bilo je prilično kasno, on je opet pijan, kopile nije naučilo lekciju.

Išao je nekim prolazom, i neko mu je pucao pravo u jebenu glavu.“ „Vau“, rekao sam. „Pretpostavljam da ti nisi pustio suzu kad si saznao za to.“ Vins me je prostreljao pogledom. „Poslednje što je čuo pre nego što je umro je bilo: ’Ovo je za Kolet'. I znaš li šta je taj kučkin sin rekao pre nego što mu je metak ušao u mozak?“ Progutao sam knedlu. „Ne.“ „Rekao je: „Koju Kolet?'. Novčanik mu je ukraden, pajkani su mislili da se radi o pljački." Okrenuo se ka meni. „Drži usta zatvorena, muva će ti uleteti u njih“, rekao je.

Zatvorio sam ih. „Tako je već bolje“, rekao je Vins. „U svakom slučaju, da odgovorim na tvoje pitanje, možda mi je zato jebeno stalo. Jel’ ima još nešto da te zanima?“ Odmahnuo sam glavom. Pogledao je napred. „Tvoja kola?“ Klimnuo sam glavom.

Kad se parkirao iza njih, zazvonio mu je mobilni. „Da?“, rekao je. Slušao je neko vreme, a onda rekao: „Sačekaj me.“ Ostavio je telefon i rekao mi: „Našli su ga. Odseo je u HaDžosu.“ „Do đavola", rekao sam, i krenuo da otvorim vrata. „Pratiću te.“ „Batali svoja kola“, rekao je Vins. Ponovo je dao gas i obišao moja kola.

Uputio se ka putu 1-95. To nije bila najbliža ruta, ali je verovatno najbrža, s obzirom da je hotel Hauard Džonson bio s durge strane grada, na kraju izlazne ceste 1-95. Vozio je kao manijak duž ceste, a kad je trebalo da se priključi na glavni put, usporio je na sto trideset kilometara na sat.

Nije bilo gužve na međudržavnom putu, tako da smo stigli na drugi kraj grada za samo nekoliko minuta. Vins je morao da nagazi na kočnice kad smo se spuštali niz cestu.Vins je išao sto deset kad sam ugledao semafor ispred nas.

Skrenuo je desno, i na sledećem skreatanju, smo ušli pravo na parking hotela HaDžo. Sportska kola u kojima su me vozili ranije su bila parkirana odmah iza vrata koja su vodila u hodnik, i kad nas je Plavušan video, dotrčao je do Vinsovog prozora. Spustio ga je dole.

Plavušan je dao Vinsu broj sobe i rekao da ako krene uzbrdo i priđe s druge strane da će se zaustaviti tačno ispred nje. Vins je krenuo u rikverc, zaustavio se, ubacio u brzinu i krenuo uz dugački, krivudavi prilazni put, koji je zaobilazio ceo kompleks. Put je vodio levo, sve do niza soba, u koje se ulazilo odmah iza ivičnjaka. „Evo je“, rekao je Vins, zaustavljajući kamionet. „Želim da pričam s njim“, rekao sam. „Nemoj da se iživljavaš na njemu.“ Vins, koji je već bio izašao iz kamioneta, odmahnuo je rukom, a da me nije

ni pogledao. Došao je do vrata, zaustavio se na sekund, primetio da su već otvorena i zakucao. „Gospodine Sloan?“, rekao je.

Spremačica, koja je upravo dovezla svoja kolica do jednih vrata niže, gledala je u našem pravcu. „Gospodine Sloan!“, prodrao se Vins, kad je još više otvorio vrata. „Ovde menadžer. Imamo jedan mali problem. Potrebno je da pričamo s Vama.“ Ja sam stajao dalje od vrata i prozora, tako da ako bi pogledao, ne bi me video. Ako je on bio taj čovek koji je stajao ispred naše kuće one noći, možda bi me prepoznao. „On otišao", rekla je spremačica, dovoljno glasno da je čujemo. „Šta?“, pitao je Vins. „On sada odjavio, pre nekoliko minuti", rekla je. „Sad će čisti sobu.“ „Otišao je?“, pitao sam. „Za stalno?“ Žena je klimnula glavom.

Vins je širom otvorio vrata i ušetao u sobu. „Ne smete ući tamo“, rekla nam je spremačica.Ali čak i ja nisam obratio pažnju na nju i krenuo sam za Vinsom.

Krevet nije bio namešten, kupatilo je bilo puno mokrih peškira, ali nije bilo znaka da je neko još uvek bio tu. Nije bilo ličnih stvari u kupatilu, a ni kofera.

Jedan od Vinsovih plaćenika, Ćela, se pojavio pred vratima. „Jel’ tu?“ Vins se okrenuo iz sve snage, prišao Ćeli i sabio ga uza zid. „Pre koliko ste saznali da je ovde?“ „Pozvali smo te čim smo saznali.“ „A tako? I šta onda? Sedeli ste u jebenim kolima i čekali mene, umesto da držite oči otvorene? Tip je otišao.“ „Nismo znali kako izgleda! Šta je trebalo da uradimo?"

Vins je odgurnuo Ćelu, izašao iz sobe i skoro naleteo na spremačicu. „Ne smete...“ „Pre koliko?“, pitao je Vins, izvadio dvadeseticu iz novčanika i pružio joj.

Strpala ju je u džep uniforme. „Deset minuta?“ „Koja je kola vozio?", pitao sam.

Slegnula je ramenima. „Ne znam. Samo kola. Braon. Tamno staklo.“ „Da li Vam je nešto rekao, možda da ide kući, ili tako nešto?“, pitao sam. „Ništa nije rekao “ „Hvala“, rekao joj je Vins. Glavom je pokazao u pravcu kamioneta, i opet smo se vratili u njega.

„Sranje", rekao je Vins. „Sranje." „Šta sada?“, rekao sam. Ništa mi nije padalo na pamet.

Vins je samo sedeo neko vreme. „Jel’ treba da se spakuješ?“, pitao je. „Da se spakujem?" „Mislim da ideš u Jangztaun. Ne možeš da odeš tamo i vratiš se za jedan dan."

Razmislio sam o tome šta je rekao. „Ako se odjavio", rekao sam, „logično je da ide kući." „A čak i da ne ide, čini mi se da je to sada jedino mesto gde možeš da otkriješ nešto.“ Vins je ispružio ruku u mom pravcu, i ja sam na trenutak odskočio, misleći da će mene da zgrabi, ali on je samo hteo da otvori pretinac. „Čoveče", rekao je. „Opusti se, jebote." Izvadio je mapu i raširio je. „Dobro, da vidimo." Pogledom je prešao po mapi, zagledao se u gornji levi ugao i rekao: „Evo ga. Severno od Bafala, odmah pored Luistona. Jangztaun.

Neko malo mesto. Možda će nam trebati nekih osam sati.“ „Nama?“ Vins je pokušao da savije mapu, ali je brzo odustao i bacio jednu šiljastu loptu na mene. „To će biti tvoj zadatak. Ako uspeš da je lepo saviješ, možda ti i dam da voziš umesto mene. Ali da ti nije palo na pamet da diraš radio. To je zabranjeno.“

39 Sudeći po mapi, činilo se da bismo najbrže stigli ako nastavimo pravo na sever i da u Masačusetsu idemo sve do Lija, a da odatle skrenemo na zapad i uđemo u državu Njujork, nastavimo auto-stradom Njujork do Olbanija, pa levo do Bafala.

Trebalo je da prođemo kroz Otis, što je oko tri kilometara dalje od kamenoloma gde su pronađena kola Patrisije Bidž.

Rekao sam to Vinsu. „Jel' želiš da ga vidiš?", pitao sam.

Išli smo prosečnom brzinom od sto trideset kilometara na sat. Vins je u kolima imao detektor radara. „Dosta smo brzi“, rekao je. „Važi, zašto da ne?“ Mada ovaj put nije bilo policijskih kola koja bi obeležila ulaz, uspeo sam da nađem uski put. „Dodž ramu“ je bilo lakše da prođe tuda nego mom običnom „sedanu“, i stigli smo na vrh brda, gde je počinjala šuma, na samoj ivici litice. Kako sam sa suvozačevog mesta mogao da vidim sve ispod nas, pomislio sam da ćemo da se prevrnemo.

Ali Vins je oprezno zakočio, parkirao kamionet i povukao ručnu kočnicu, što nikada do sada nije uradio. Izašao je, došao do ivice litice i pogledao dole. „Baš ovde ispod su našli kola“, pokazao sam mu kad sam došao do njega.

Vins je klimnuo glavom, očigledno je bio pod utiskom onoga što je video. „Kad bih hteo da se otarasim nekih kola s ljudima unutra“, rekao je, „odveo bih na mnogo gore mesto od ovog.“ Vozio sam se s kobrom.

Ne, ne s kobrom. Sa škorpijom. Setio sam se onog starog narodnog predanja američkih Indijanaca o žabi i škorpiji. Žaba pristane da pomogne škorpiji da pređe preko reke, pod uslovom da ona obeća da je neće ubosti svojim otrovom. Škorpija se složi, a onda na pola reke, iako je to značilo da će i ona sama umreti, ubode žabu svojom žaokom. Dok je umirala, žaba je upita: „Zašto si ovo uradila?“. A škorpija će na to: „Zato što sam škorpija, to mi je u prirodi “ U tom trenutku sam se zapitao da li bi Vins mogao da me ubode.

I kad bi to uradio, nisam mogao da zamislim da doživi isto što i škorpija.

Vins mi se više činio kao onaj koji sve preživi.

Kako smo se približili autoputu Masačusets, ponovo sam dobijao signal na telefonu, pa sam pokušao još jednom da dobijem Sintiju. Kad se nije javila na mobilni, okrenuo sam kuću, ali nisam ni očekivao da bude tamo.

I nije bila.

Možda je i bolje što ne mogu da je dobijem. Bolje da je pozovem kad budem imao neke novosti, a možda kad stignemo u Jangztaun, ako ih i bude.

Hteo sam da sklonim telefon, kad mi je zazvonio u ruci. Poskočio sam. „Halo?“, rekao sam. „Teri.“ Bio je to Roli. „Zdravo“, rekao sam. „Jel' si se čuo sa Sintijom?" „Pričao sam s njom pre nego što sam krenuo, ali nije mi rekla gde je. Ali zvučalo mi je da su i ona i Grejs dobro.“ „Pre nego što si krenuo? Gde si ti?“ „Sad treba da se priključimo na autoput Masačusets, kod Lija. Idemo za Bafalo. Tačnije, malo severnije odatle.“ „Mi?“ „To je duga priča, Roli. I čini mi se da postaje sve duža i duža.“ „Gde ideš?“ Zvučao je zaista zabrinut. „Možda u borbu s vetrenjačama“, rekao sam. „Ali možda sam našao Sintijinu porodicu.“ „Jel’ se šališ?“ „Ne.“ „Ali, Teri, zaista, oni mora da su već mrtvi posle svih ovih godina.“ „Možda. Ne znam. Možda je neko preživeo. Možda Klejton “ „Klejton?" „Ne znam. Sve što znam je da idemo do kuće čiji je telefonski broj zabeležen pod imenom Klejtona Sloana.“ „Teri, ne bi smeo ni da pokušaš to da uradiš. Ne znaš u šta se upuštaš“ „Možda“, rekao sam, pogledao Vinsa, pa dodao: „Ali sam sa nekim ko izgleda da zna kako da se nosi sa teškim situacijama.“ Osim, naravno, ako jedna takva situacija podrazumeva da ste Vins Fleming.

Kako smo ušli u državu Njujork i platili putarinu na naplatnoj rampi, Olbani je već bio blizu. Obojica smo morali nešto da pojedemo i da ispraznimo bešike, tako da smo se zaustavili kod jedne od onih velikih pumpi. Kupio sam nekoliko hamburgera i flaša koka-kole i uneo ih u kaimionet da bismo mogli da jedemo dok se vozimo. „Nemoj da si prosuo nešto“, rekao je Vins, koji je održavao kamionet veoma čistim. Nije mi delovalo da je ikada ubio nekoga u njemu, ili da bi to poželeo, i to sam smatrao dobrim znakom.

Auto-strada Njujork odvela nas je kroz južni deo planine Adirondaks, kad smo stigli malo zapadnije od Olbanija, i da nisam bio okupiran svojom

trenutnom situaciju, stigao bih da se divim pejzažu. Kako smo prošli Utiku, autoput je postao ravan, kao i sama okolina. Jednom, pre više godina, kada sam slučajno išao ovim putem u Toronto na neku obrazovnu konferenciju, ovaj deo me je privlačio da ostanem tu zauvek.

Još jednom smo stali da napunimo gorivo izvan Sirakuze, samo na desetak minuta.

Nismo mnogo pričali. Slušali smo radio, Vins je birao stanice, naravno.

Uglavnom sa kantri muzikom. Bacio sam pogled na CD-ove u pretincu između prednjih sedišta. „Nema Karpintersa?”, rekao sam.

Kako smo se bližili Bafalu, bila je sve gora gužva u saobraćaju. A počeo je i da pada mrak. Ovde sam morao više da konsultujem mapu i da govorim Vinsu kuda da ide da bi zaobišao grad. Kako se ispostavilo, ja nisam uopšte vozio.

Vins je bio znatno agresivniji u vožnji, i ja sam bio voljan da potisnem strah, ako bismo tako brže stigli do Jangztauna.

Prošli smo Bafalo, uputili se ka Nijagarinim vodopadima, nastavili vožnju duž autoputa bez posete jednom od svetskih čuda, sve do Robert Moziz Parkveja pored Luistona, gde sam primetio bolnicu. Veliki plavi znak „H“ je svetleo na noćnom nebu, nedaleko od autoputa. Malo severnije od Luistona, izašli smo na put za Jangztaun.

Nisam se setio da zapišem tačnu adresu sa kompjutera na kojoj je živeo Klejton Sloan, niti da odštampam mapu pre nego što smo izašli iz kuće. Tada nisam znao da ćemo krenuti na ovakav put. Ali, Jangztaun je bio jedno malo selo, ne veliki grad poput Bafala, tako da smo smatrali da ćemo brzo shvatiti gde se nalazimo. Ušli smo u Ulicu Lokport, a zatim krenuli južno od Glavne ulice.

Primetio sam jedan bar sa roštiljom. „Verovatno imaju adresar“, rekao sam. „Mogao bih nešto da gricnem“, rekao je Vins.

I ja sam bio gladan, ali i nervozan. Bili smo tako blizu. „Nešto na brzinu", rekao sam, a Vins se parkirao iza ugla. Ušli smo unutra gde nas je zapahnuo miris piva i pilećih krilaca.

Vins je zauzeo stolicu za barom i naručio pivo i pileća krilca. Ja sam našao govornicu, ali ne i adresar. Kad sam pitao šankera, dao mi je jedan koji je držao ispod šanka.

Adresa Klejtona Sloana je bila Nijagara Vju Drajv 25. Tada sam je se setio.

Vratio sam adresar šankeru i pitao ga kako da stignemo do tamo. „Idite južno od Glavne ulice osamsto metara.“ „Levo ili desno?“ „Levo. Ako odeš desno, letiš pravo u reku, druškane.“ Jangztaun se nalazi na reci Nijagara, tačno prekoputa kanadskog grada

Nijagara-na-jezeru, koji je poznat po svom pozorištu uživo. Setio sam se da tu održavaju „Šo festival“, nazvan po Džordžu Bernardu Šou.

Možda neki drugi put.

Pokidao sam meso sa par krilaca i popio pola piva, ali su mi leptiri bili u stomaku. „Ne mogu više da izdržim“, rekao sam Vinsu. „Idemo.“ Ostavio je nekoliko novčanica na šanku i izašli smo.

Farovi kamioneta su osvetljavali znakove na putu i vrlo brzo smo primetili Nijagara Vju. Vins je skrenuo levo i vozio polako ulicom, dok sam ja zagledao brojeve kuća. „Dvadeset jedan, dvadeset tri“, rekao sam. „Evo ga. Dvadeset pet.“ Umesto da stane tu, Vins je odvezao još devedeset metara niz ulicu, i tek onda ugasio kamionet i svetla.

Jedna kola su bila parkirana ispred broja 25. Jedna srebrna „honda akord“, nekih pet godina stara. Nije bilo braon kola.

Ako se Džeremi Sloan uputio kući, izgleda da smo stigli pre njega. Osim ako njegova kola nisu bila u posebnoj garaži.

Kuća je bila jedna prostrana jednospratnica, bele boje, verovatno sagrađena u šezdesetim. Održavana. Na terasi su bile dve stolice sa spuštajućim naslonom. Došli smo do nje i stajali zajedno ispred vrata. „Kako želiš da odigramo ovo?“, rekao je Vins. „Šta ti mislš?“ „Da krijemo naše karte u igri“, predložio je Vins.

I dalje su bila upaljena svetla u kući i učinilo mi se da sam čuo prigušeni zvuk televizora negde unutra, tako da se nije činilo da ćemo nekoga da probudimo. Podigao sam kažiprst do zvona, i sačekao trenutak. „Šou počinje“, rekao je Vins.

Pozvono sam.

40 Kad se nije niko pojavio na vratima posle nekih pola minuta, pogledao sam u Vinsa. „Pokušaj opet", rekao je. Pokazao je na platformu za invalide. „Možda potraje.“ Tako da sam opet pozvonio. Iz kuće su dopirali prigušeni zvuci kretanja, i trenutak kasnije, vrata su se otvorila, ali ne širom i ne odmah, već s oklevanjem. Kad su se otvorila nekih trideset centimetara, video sam i zašto.

Ispred mene je bila jedna žena u invalidskim kolicima, koja se pomerila nazad, a zatim naslonila napred da otvori vrata još nekoliko centimetara, a zatim se pomerila još dalje, pa opet naslonila napred, da ih otvori još šire. „Da?“, rekla je. „Gospođa Sloan?" rekao sam.

Dao bih joj nekih šezdeset, sedamdeset godina. Bila je mršava, ali način na koji se pomerala nije sugerisao da je i slaba. Točkove svojih kolica bi uhvatila čvrsto, okretno se kretala napred i nazad od otvorenih vrata, uspešno nam blokirajući prolaz u kuću. Jedno ćebe joj je pokrivalo krilo sve do ispod kolena, a na sebi je imala braon džemper preko bluze s cvetnim dezenom. Srebrna kosa joj je bila agresivno pokupljena iglom za kosu, da nijedna dlaka nije ispadala. Jake jagodice su bile narumenisane, a prodorne braon oči su nauzmenično streljale jednog pa drugog posetioca. Njene crte lica su otkrivale da je, u svoje vreme, verovatno bila privlačna žena, ali ta crta više nije bila prisutna, najviše zbog njene jake brade i načina na koji je pućila usne, što je odavalo razdražljivost, možda čak i zlobu.

Među njenim crtama sam tražio Sintijine, ali nisam našao nijednu. „Da, ja sam gospođa Sloan", rekla je. „Žao mi je što Vas uznemiravamo u ovo vreme", rekao sam. „Gospođo Klejtona Sloana?“ „Da. Ja sam Inid Sloan“, rekla je. „U pravu ste. Veoma je kasno. Šta hoćete?“ Oštrina u glasu je nagovestila da o čemu god da se radilo, nismo mogli da računamo na to da nam izađe u susret. Glavu je držala visoko, bradu izbacila napred, ne samo zato što smo se mi nadvili nad njom, već je na taj način htela da pokaže svoju snagu. Pokušavala je da nam da do znanja da ne treba da se kačimo s njom, jednom opasnom starom ženskom. Iznenadilo me je to da se nije uplašila dvojice muškaraca koji su joj zvonili na vrata kasno noću. Ona je ipak bila samo jedna starica u invalidskim kolicima, a nas dvojica dva snažna i zdrava muškarca.

Brzo sam pogledom prošetao po dnevnoj sobi. Neautentični kolonijalni

nameštaj, navodni „Itan Alen', s puno prostora između delova nameštaja zbog invalidskih kolica. Izbledele zavese, nekoliko vaza s veštačkim cvećem. Tepih, jedan debeli itison, koji je sigurno bio papreno skup kad je postavljen, je sada bio izlizan i na mestima umrljan, a zbog invalidskih kolica, i pohaban.

U drugoj sobi, na prvom spratu, bio je uključen televizor, a jedan prijatan miris širio se kućom. Omirisao sam vazduh. „Pečete nešto?“, rekao sam. „Tortu od šargarepe“, brecnula se. „Za sina. Dolazi kući.“ „E, pa njega smo došli i da vidimo. Džeremi, jel’ tako?“, rekao sam. „Zašto vam treba Džeremi?“ Zaista, zašto nam je trebao Džeremi? Ili, šta smo barem hteli da pričamo s njim?

Dok sam oklevao, pokušavajući da smislim nešto, Vins je preuzeo odatle: „Gde je Džeremi sada, gospođo Sloan?“ „Ko ste vi?“ „Bojim se da smo mi ti koji postavljaju pitanja, gospođo“, rekao je. U glasu mu je dominirao zapovednički ton, ali meni se činilo da se trudio da ne zvuči preteći. Pitao sam se da li se trudi da ubedi Inid Sloan da je policajac. „Ma, ko ste vi?“ „Možda“, rekao sam, „bismo mogli da pričamo s Vašim mužem. Jel’ možemo da pričamo s njim?“ „On nije ovde“, rekla je Inid Sloan. „U bolnici je.“ Iznenadio sam se. „Aha“, rekao sam. „Žao mi je. Da to nije ona bolnica koju smo videli kad smo dolazili?“ „Ako ste došli preko Luistona“ rekla je ona. „Tamo je već nekoliko nedelja.

Moram da uzmem taksi da bih ga posetila. Svaki dan, do tamo i nazad.“ Pretpostavio sam da joj je bilo važno da znamo koliko se žrtvovala za svog muža. „Zar ne može sin da Vas vozi?“, pitao je Vins. „Toliko dugo je odsutan?" „Bio je zauzet “ Pomerila je kolica nekoliko centimetara napred, kao da je htela da nas izgura s terase. „Nadam se da Vaš muž ne boluje od nečeg ozbiljnog“, rekao sam. „Moj muž umire“, rekla je Inid Sloan. „Rak se proširio po celom telu. Sada je samo pitanje vremena.“ Oklevala je, pa me pogledala. „Jel' ste Vi zvali? I tražili Džeremija?“ „Hm, da", rekao sam. „Morao sam da ga nađem." „Kažete da Vam je rekao da će doći u Konektikat", rekla je optuživački. „Verujem da mi je tako rekao", rekao sam. „Nije Vam to rekao. Pitala sam ga. Rekao je da nikome nije rekao gde ide.

Pa, kako onda Vi znate za to?“

„Mislim da bi razgovor trebalo da nastavimo unutra“, rekao je Vins, pomerivši se napred.

Inid Sloan se uhvatila za točkove. „Ne bih rekla.“ „Pa, ja bih rekao“, rekao je Vins, i uhvativši kolica obema rukama, odgurnuo ih nazad. Inid ipak nije mogla da se drži toliko čvrsto da se odupre Vinsu. „Hej“, rekao sam mu, ispruživši ruku ka njemu. Nisam imao u planu da se silimo nad jednom staricom u invalidskim kolicima. „Ne brini“, rekao je Vins, trudeći se da zvuči ubedljivo. „Samo je hladno ovde ispred i ne želim da se gospođa Sloan na smrt prehladi" Nisam mnogo mario za njegov izbor reči. „Prestani", rekla je Inid Sloan, udarajući Vinsa po rukama.

Ugurao ju je unutra, a i ja nisam mogao ništa drugo da uradim, osim da ga pratim. Zatvorio sam ulazna vrata za sobom. „Nećemo više da vrdamo", rekao je Vins. „Najbolje da nam jednostavno odgovorite na pitanja.” „Ko ste do đavola vi?“, zarežala je Inid na nas.

Bio sam iznenaden. „Gospođo Sloan", rekao sam. „Moje ime je Teri Arčer. Moja žena je Sintija.

Sintija Bidž.“ Zurila je u mene, polu-otvorenih usta. Ostala je bez reči. „Vidim da Vam to ime nešto znači“, rekao sam. „To jest, ime moje žene.

Možda i moje, ali izgleda da je ime moje žene ostavilo utisak na Vas.“ I dalje je ćutala. „Imam pitanje za Vas“, rekao sam. „I možda će zučati suludo, ali zamoliću Vas da imate strpljenja, iako Vam moja pitanja budu zvučala besmisleno.“ I dalje ni reči. „Dobro, da počnemo“, rekao sam. „Da li ste Vi Sintijina majka? Da li ste Vi Patrisija Bidž?“ I zasmejala se s prezirom. „Ne znam o čemu pričaš“, rekla je. „Zašto se onda smejete?“, rekao sam. „Izgleda da su Vam poznata imena koja sam naveo.“ „Izlazite iz moje kuće. Uopšte ne znam o čemu pričate.“ Bacio sam pogled na Vinsa, čiji je izraz lica bio skamenjen. Obratio sam mu se: „Jel’ si ti ikada video Sintijinu majku? Osim one noći kad je izašla do kola?“ Odmahnuo je glavom. „Ne.“ „Jel’ bi ovo mogla biti ona?“, pitao sam.

Skupio je oči i posmatrao ju je. „Ne znam. Ne verujem.“ „Zvaću policiju", rekla je Inid, okrenuvši kolica. Vins je stao iza nje i krenuo da zgrabi drške kolica, kad sam mu mahnuo da stane. „Ne“, rekao sam. „Možda je to dobra ideja. Svi možemo da sačekamo Džeremija da se vrati kući i da mu postavimo pitanja pred policijom.“ Zaustavila se u kolicima, ali je i rekla: „Zašto misliš da bih se plašila da dođe policija?“ „To je dobro pitanje. Zašto biste? Da li to možda ima veze s nečim što se desilo pre dvadeset i pet godina? Ili s nekim skorijim događajem, u Konektikatu? Dok je Džeremi bio odsutan? Sa smrću Tes Berman, tetke moje žene? I jednog privatnog detektiva, po imenu Denton Abagnejl?" „Izlazite", rekla je. „I s Džeremijem", rekao sam. „On je Sintijin brat, ako se ne varam?“ Prodorno me je gledala, očima punim mržnje. „Da se niste usudili da to ponovite", rekla je, a ruku spustila na ćebe. „Zašto“, pitao sam. „Zato što je to istina? Zato što je Džeremi ustvari Tod?“ „Šta?“, rekla je. „Od koga ste to čuli? To je jedna prljava laž!“ Skrenuo sam pogled na Vinsa, koji je stajao iza nje, s rukama na gumenim držačima kolica. „Želim da okrenem nekoga“, rekla je. „Zahtevam da me pustite da uzmem telefon.“ „Koga želiš da zoveš“, pitao je Vins. „To te se ne tiče.“ Pogledao me je. „Hoće da zove Džeremija", rekao je staloženo. „Želi da ga upozori. Baš mi se i ne sviđa ta ideja.“ „A Klejton?“, pitao sam je. „Jel’ Klejton Sloan ustvari Klejton Bidž? Jel’ su njih dvojica jedna osoba?" „Hoću da uzmem telefon", ponovila je, sikteći poput zmije.

Vins joj je zgrabio kolica. Obratio sam mu se: „Ne možeš tako da je držiš“, rekao sam. „Kao da je kidnapujemo, ili držimo zatvorenu.“ „Tako je“, rekla je Inid Sloan. „Ne možete to da radite, da upadnete u kuću jedne starice i ne date joj da se pomera.“ Vins joj je pustio kolica. „Onda uzmi telefon i zovi policiju“, rekao je, blefirajući. „Sina ne možeš da pozoveš. Zovi policiju “ Kolica se nisu pomerila.

„Moram da odem do bolnice“, rekao sam Vinsu. „Želim da vidim Klejtona Sloana.“ „Mnogo je bolestan“, rekla je Inid. „Ne sme niko da ga uznemirava.“ „Možda bih ipak mogao da ga uznemirim da bi mu postavio nekoliko pitanja.“ „Ne smeš da odeš! Nije vreme poseta! A uostalom, u komi je! Neće ni znati da si tamo!“ Da je u komi, onda ona ne bi marila ako bih ga posetio, razmišljao sam. „Idemo u bolnicu", rekao sam.

Vins je rekao: „Ako odemo, pozvaće Džeremija. Upozoriće ga da smo ovde.

Mogao bih da je vežem.“ „Vinse, čoveče", rekao sam. Ne bih sebi oprostio da vežem stariju, nepokretnu ženu, koliko god da je bila neprijatna. Čak i kad bi to značilo da nikad ne nađem sve odgovore na svoja pitanja. „Ti bi mogao da ostaneš ovde.“ Klimnuo je glavom. „To može. Inid i ja ćemo da proćaskamo, da ogovaramo susede, i tako to.“ Nagnuo se da bi mu videla izraz lica. „To će biti zabavno. Možda čak možemo i da probamo tortu od šargarepe. Miriše divno.“ Zatim je izvadio ključeve od kola iz jakne i bacio mi ih.

Uhvatio sam ih u vazduhu. „U kojoj je sobi?“, pitao sam je. Prodorno me je pogledala. „Recite mi u kojoj je sobi, ili ću sam pozvati policiju.“ Na trenutak je razmislila o tome, znajući da kad vec stignem u bolnicu da ću ionako verovatno moći da ga nađem, pa je rekla: „Treći sprat. Soba 309.“ Pre nego što sam izašao iz kuće, Vins i ja smo razmenili brojeve telefona.

Ušao sam u njegov kamionet i pokušavao neko vreme da ga upalim. Uvek je potreban minut ili dva da se čovek privikne na drugo vozilo. Upalio sam motor, našao svetla, krenuo u rikverc i okrenuo se. Trebao mi je minut da se saberem. Znao sam da je Luiston južno odavde, i da smo od bara krenuli južno, ali nisam znao da li ću ako krenem u pravcu juga stići gde sam želeo.

Zato sam se vratio do Glavne ulice, skrenuo u pravcu istoka, i kad sam se našao na autoputu, krenuo na jug.

Isključio sam se s puta kad sam primetio plavi znak „H“ u daljini, stigao do parkinga bolnice i ušao na ulaz za hitne slučajeve. Bilo je šestoro ljudi u čekaonici, jedan par roditelja s bebom koja je plakala, jedan tinejdžer, kome su pantalone propuštale krv na kolenu, jedan stariji par. Nastavio sam napred, prošao prijemnicu, gde je stajao znak da je vreme poseta prošlo pre par sati, u osam, i našao lift koji me je odveo do trećeg sprata.

Neko je lako mogao da me zaustavi u nekom trenutku, ali samo sam čekao

da stignem do Klejtonove sobe, jer sam smatrao da me tamo niko neće naći.

Vrata lifta su se otvorila na trećem spratu, kod dela gde su bile medicinske sestre. Nikoga nije bilo tu. Izašao sam iz lifta, sačekao trenutak, zatim skrenuo levo, tražeći brojeve soba. Našao sam broj 322 i otkrio da su brojevi rasli kako sam išao niz hodnik. Stao sam, vratio se u suprotnom pravcu, opet prolazeći pored dela za medicinske sestre. Jedna žena je bila tu, leđima okrenuta meni, i razgledala tabelu, kad sam prošao pored nje što je moguće nečujnije.

Ponovo sam gledao brojeve. Hodnik je skretao levo, i prva vrata na koja sam naišao su bila 309. Bila su malo odškrinuta, a soba je bila većim delom mračna, osim što je neonska svetlost obasjavala deo zida pored kreveta.

Bila je to privatna soba, s jednim krevetom. Zavesa je zamračila celu sobu, osim donji deo kreveta, gde je za metalni okvir bila zakačena mala tabla za pisanje. Zakoračio sam unutra i video iza zavese jednog čoveka u krevetu, koji je ležao na leđima, malo podignut, i čvrsto spavao. Rekao bih da je zašao u sedamdesete. Ispijenog izgleda, tanke kose. Možda od hemoterapije. Čulo se škripavo disanje. Ruke su mu bile položene sa strane tela, a prsti su mi bili dugački, beli i koščati.

Pomerio sam se do dalje strane kreveta, gde me je zavesa skrivala, pa niko nije mogao da me vidi iz hodnika. Pored uzgavlja kreveta nalazila se jedna stolica, a kada sam seo, uspeo sam da sasvim sakrijem sebe.

Proučavao sam lice Klejtona Sloana, tražeći crte koje nisam uspeo da pronađem na licu Inid Sloan. Oblik njegovog nosa, možda, rupica na bradi.

Ispružio sam ruku i nežno dodirnuo otkriveni deo čovekove ruke. Ispustio je neki kratki zvuk iz nosa. „Klejtone", prošaputao sam. Šmrknuo je. „Klejtone“ ponovo sam prošaputao, lagano prešavši preko njegove smežurane kože. Kod lakta mu je cev ulazila u ruku. Neka vrsta intravenske terapije..

Oči su mu zatreperele i otvorile se, a on je opet šmrknuo. Video me je, nekoliko puta trepnuo iz sve snage, pričekao da mu se oči priviknu. „Šta...“ „Klejton Bidž?“, rekao sam.

To ne samo da mu je usredsredilo pažnju, već je naglo okrenuo glavu.

Bore na vratu su mu se skupile. „Ko ste Vi?“, prošaputao je. „Vaš zet“, rekao sam.

41 Dok je gutao pljuvačku, posmatrao sam njegovu adamovu jabuku dok mu je poskakivala duž vrata. „Moj šta?“, rekao je. „Vaš zet“, rekao sam. „Ja sam Sintijin muž.“ Otvorio je usta da kaže nešto, i primetio sam koliko su mu suva. „Hoćete vode?“, pitao sam tiho. Klimnuo je glavom. Pored stola se nalazio bokal i jedna čaša. Nasuo sam mu vode. Na stolu sam našao i jednu slamčicu i približio mu je ustima, pridržavajući čašu. „Mogu sam“, rekao je, uzevši čašu i slamčicu, čak snažnije nego što sam očekivao. Prešao je jezikom preko usana i vratio mi čašu. „Koliko je sati?“, pitao je. „Prošlo je deset“, rekao sam. „Žao mi je što Vas budim. Izgleda da ste čvrsto spavali.“ „Ništa strašno", rekao je. „Ionako me stalno bude ovde, u bilo koje vreme dana ili noći."

Duboko je udahnuo vazduh kroz nos, i potom ga polako izdahnuo. „Pa“, rekao je, „jel' mogu da znam o čemu pričaš?“ „Mislim da znate o čemu pričam", rekao sam. „Vi ste Klejton Bidž.“ Još jedan duboki udah. A zatim: „Ja sam Klejton Sloan.“ „Verujem da jeste", rekao sam. „Ali, mislim da ste i Klejton Bidž, koji je bio oženjen Patrisijom Bidž, koji je imao sina po imenu Tod i ćerku po imenu Sintija, i koji je živeo u Milfordu u Konektikatu, sve do jedne noći 1983, kad se desilo nešto strašno."

Skrenuo je pogled na drugu stranu, ka zavesama. Stegnuo je šaku u pesnicu, otvorio je, i zatim je opet stisnuo. „Umirem", rekao je. „Ne znam kako ste me našli, ali pustite me da umrem na miru." „Onda je možda pravo vreme da skinete taj teret s grudi“, rekao sam.

Klejton je okrenuo na glavu na jastuku, ovaj put da bi mene pogledao. „Recite mi Vaše ime.“ „Teri. Teri Arčer.“ Oklevao sam. „Koje je Vaše ime?“ Ponovo je progutao pljuvačku. „Klejton“, rekao je. „Oduvek sam bio Klejton.“ Spustio je pogled i zagledao se u nabore bolničke posteljine. „Klejton Sloan, Klejton Bidž.“ Ućutao se. „Zavisilo je od toga gde sam se nalazio.“ „Dve porodice?“, rekao sam.

Uspeo sam da primetim kratko klimanje glavom. Setio sam se šta je Sintija

pričala za oca. Stalno na putu. Prelazio je zemlju uzduž i popreko. Kod kuće je bio nekoliko dana, pa ga nije bilo nekoliko dana, pa se opet vrati na nekoliko dana. Pola života živeo je negde drugde.

Odjednom se oraspoložio, kao da mu je nešto palo na pamet. „Sintija“, rekao je. „Jel' ona ovde? Jel’ s Vama?“ „Ne“, rekao sam. „Ne znam...ne znam gde je sada tačno. Možda se vratila kući u Milford, koliko ja znam. S našom ćerkom. Grejs.“ „Grejs“, rekao je. „Moja unuka.“ „Da“, prošaputao sam, kad se pojavila senka u hodniku. „Vaša unuka“ Klejton je zatvorio oči na trenutak, kao da je bio u bolovima. Ipak, nisam mislio da su fizički. „Moj sin“, rekao je. „Gde mi je sin?“ „Tod?“, rekao sam. „Ne, ne“, rekao je. „Ne Tod. Džeremi.“ „Mislim da se vraća iz Milforda.“ „Šta?“ „Vraća se kući. Barem ja tako mislim."

Klejton je delovao još više uznemiren, oči su mu bile širom otvorene. „Šta je radio u Milfordu? Kad je otišao tamo? Jel' iz tog razloga nije bio s majkom?“ Zatim su mu se oči naglo zatvorile i počeo je da mumla. „Ne ne ne.“ „Šta je bilo?“, rekao sam. „Šta nije u redu?“ Podigao je umornu ruku i pokušao da me se otarasi. „Ostavite me“, rekao je, i dalje zatvorenih očiju. „Ne razumem", rekao sam. „Zar Tod i Džeremi nisu ista osoba?"

Kapci su mu se polako otvorili, poput zavese na sceni. „To ne sme da se dogodi...Tako sam umoran."

Približio sam mu se. Nije mi se svidelo da maltretiram jednog bolesnog starca, isto koliko mi se nije svidelo što je Vins maltretirao jednog nepokretnog, ženskog zatvorenika u godinama, ali postojale su neke stvari koje sam morao da znam. „Recite mi“, rekao sam, „jesu li Tod i Džeremi ista osoba?“ Polako je okrenuo glavu na jastuku i pogledao me. „Ne“, rekao je. Ućutao je. „Tod je mrtav.“ „Otkad? Kad je Tod umro?“ „Te noći“, rekao je Klejton pokorno. „Zajedno s majkom.“ Ipak su to bili oni. U kolima na dnu kamenoloma. Kad stignu rezultati testova koji su upoređivali Sintijin uzorak DNK s uzorcima tela iz kola, povezaćemo sve.

Klejton je podigao slabašnu ruku i pokazao na stočić. „Još vode?“, rekao

sam. Dao sam mu čašu. Uzeo je veliki gutljaj. „Ne osećam se tako loše kao što izgledam“, rekao je, držeći čašu kao da mu je to veliki trijumf. „Ponekad, kad Inid dođe, pravim se da sam u komi, da ne bih morao da pričam s njom, da mi ne bi dugo kukala. Još uvek mogu pomalo da šetam. Mogu da dođem do kante. Ponekad čak stignem na vreme i do tamo.“ Pokazao je na zatvorena vrata, s druge strane sobe. „Znači i Patrisija i Tod su mrtvi“, rekao sam.

Klejton je opet zatvorio oči. „Morate da mi kažete šta Džeremi radi u Milfordu.“ „Nisam siguran", rekao sam. „Ali, mislim da nas špijunira, celu porodicu.

Mislim da je bio u našoj kući. Ne mogu tačno da kažem, ali možda je ubio Sintijinu tetku, Tes “ „O, bože“, rekao je Klejton. „Patrisijinu sestru? Ona je mrtva?“ „Zaklana“, rekao sam. „A i čovek koga smo unajmili da istraži nešto za nas je ubijen, takode.“ „Nemoguće da se ovo dešava. Rekla je da on ima posao. Na zapadu.“ „Šta?“ „Inid je rekla da Džeremi ima posao, u... U Sijetlu, možda. Da je to velika šansa. Da je morao da ode. Da će se vratiti i posetiti me uskoro. Zato nije dolazio da me vidi. Mislio sam... da mu nije dovoljno stalo, to bi bio dovoljan razlog." Izgledalo je da je odlutao na kratko. „Džeremi je... Ne možeš on ništa protiv toga šta je postao. Ona je napravila od njega to što je. Radi sve što mu ona zapovedi. Trovala ga je protiv mene od prvog dana kad se rodio. Čudno mi je da uopšte dolazi da me poseti. Kaže mi da se držim, da se držim još neko vreme. Kao da ne mari ako umrem. Jedino ne želi da umrem još uvek. Nešto sprema, znam to. Lagala me je. Lagala me je za sve, za Džeremija. Nije htela da znam gde je otišao." „Zašto bi htela da Vi ne znate? Zašto bi Džeremi otišao u Milford?“ „Mora da je videla", prošaputao je. „Ili je pronašla nešto.“ „Šta? Šta je mogla da vidi?“ „Gospode bože“, rekao je slabašno, i spustio glavu na jastuk, zatVorivši oči. Pomerao je glavu levo-desno. „Inid zna. Gospode bože, ako Inid zna...“ „Ako Inid zna šta? O čemu pričate?“ „Ako zna, ne mogu da zamislim šta može da uradi.“ Približio sam se Klejtonu Sloanu ili Klejtonu Bidžu, i prošaputao uznemireno nekoliko centimetara od njegovog uva: „Ako Inid zna šta?“ „Umirem. Ona... mora da je pozvala advokata. Nisam hteo da ona vidi testament pre nego što umrem... Moje instrukcije su konkretne. Mora da je on sve zeznuo... Sve sam bio spremio...“

„Testament? Kakav testament?“ „Moj testament. Promenio sam ga... Nije trebalo da sazna... Ako zna... Sve je bilo sređeno. Kad umrem, svo moje vlasništvo, sve bi pripalo Sintiji... Inid i Džeremi ne bi imali ništa, ostali bi bez ičega, samo bi dobili ono što zaslužuju, samo ono što zaslužuju...“ Pogledao me je. „Niste svesni na šta je sve spremna.“ „Ona je ovde. Inid je ovde, ona je u Jangztaunu. Džeremi je bio u Milfordu.“ „Sigurno ga je ona poslala. Ona je u invalidskim kolicima. Ovaj put neće moći da odradi to sama...“ „Da odradi šta?“ Nije obratio pažnju na moje pitanje. Imao je puno svojih. „Znači, on se vratio? Džeremi se vraća kući?“ „Tako je Inid rekla. Odjavio se iz jednog motela u Milfordu jutros. Mislim da smo pre njega stigli ovde.“ „Mi? Mislio sam da Sintija nije s tobom.“ „I nije. Došao sam s čoveku po imenu Vins Fleming.“ Klejton se zamislio nad imenom. „Vins Fleming“, rekao je tiho. „Taj dečko. Taj dečko s kojim je bila te noći.

U kolima. Dečko s kojim je bila kad sam je našao.“ „Tako je. Pomagao mi je. Sad je s Inid.“ „S Inid?“ „Pazi na nju da ne pozove Džeremija i obavesti ga da smo ovde.“ „Ali, ako je Džeremi, ako se Džeremi vraća, mora da je već završio.“ „Završio šta?“ „Jel’ Sintija dobro?“ Pogled mu je bio pun očajanja. „Jel’ živa?“ „Naravno da je živa.“ „A vaša ćerka? Grejs? Jel’ ona još uvek živa?“ „O čemu pričate? Da, naravno da su žive.“ „Jer ako se nešto dogodi Sintiji, sve dobija neko moje dete... Tako piše...“ Celo telo mi je zadrhtalo. Koliko je sati prošlo otkad sam pričao sa Sintijom? Kratko sam pričao s njom jutros, i to je bio naš prvi razgovor otkad se izgubila u noći s Grejs.

Da li sam pouzdano znao da su ona i Grejs sada žive?

Izvadio sam mobilni telefon. Palo mi je na pamet da verovatno ne smem da ga koristim u bolnici, ali kako niko nije znao da sam tu, mislio sam da mogu da se izvučem.

Ukucao sam njen broj. „Molim te, molim te budi kod kuće", rekao sam za sebe. Telefon je zazvonio jednom, dvaput, tri puta. Posle četvrtog, uključila se sekretarica.

„Sintija", rekao sam. „Ako dođeš kući, ako čuješ ovo poruku, pozovi me obavezno. Hitno je.“ Završio sam razgovor, i onda pokušao da je dobijem na mobilni. Odmah se uključila govorna pošta. Ostavio sam joj skoro istu poruku, samo što sam ovu završio sa: „Moraš me pozvati.“ „Gde je“, pitao je Klejton. „Ne znam“, rekao sam, nesigurno. Na trenutak sam pomislio da treba da zovnem Ronu Vedmor, ali sam odustao od toga, i okrenuo drugi broj. Zvonilo je pet puta pre nego što se neko javio.

Neko je podigao slušalicu, pročistio grlo, a onda rekao uspavano: „Halo?“ „Roli“, rekao sam. „Teri je.“ Kad je Klejton čuo Rolijevo ime, zatreptao je. „Da, da, u redu je“, rekao je Roli. „Nije problem. Samo što sam ugasio svetla. Jel' si našao Sintiju?" „Ne“, rekao sam. „Ali, pronašao sam nekog drugog.“ „Šta?“ „Slušaj, nemam vremena za objašnjavanje, ali moraš da nađeš Sintiju. Ne znam šta da ti kažem, odakle da kreneš. Idi do kuće, vidi da li su joj kola tamo.

Ako jesu, lupaj na vrata, provali ako treba, vidi da li su ona i Grejs tamo. Počni da zoveš hotele, ne znam, radi šta god da ti padne na pamet.“ „Teri, šta se dešava? Koga si pronašao?“ „Roli, pronašao sam njenog oca.“ S druge strane žice vladala je mrtva tišina. „Roli?“ „Da, tu sam. Ja... ne mogu da verujem.“ „Ni ja.“ „Šta ti je rekao? Da li ti je rekao šta se desilo?“ „Tek smo se našli. Nalazim se severno od Bafala, u jednoj bolnici. On se ne oseća baš najbolje.“ „Jel’ može da priča?“ „Da. Ispričaću te sve kad budem mogao. Ali ti moraš da paziš na Sintiju.

Ako je nađeš, reci joj da me pozove što pre.“ „U redu. Krećem odmah. Oblačim se.“ „I Roli“, rekao sam. „Dozvoli da joj ja kažem. Za njenog oca. Postaviće bezbroj pitanja.“ „Naravno. Ako išta saznam, zvaću te “ Setio sam se još jedne osobe koja je možda mogla da vidi Sintiju. Pamela je često zvala na naš kućni broj, tako da sam ga zapamtio. Ukucao sam broj.

Zvonilo je nekoliko puta pre nego što se neko javio.

„Halo?“ Pamela je zvučala pospano koliko i Roli. U pozadini se čuo jedan muški glas: „Šta se dešava?“ Predstavio sam se Pameli i na brzinu izvinuo što je zovem u ovo doba noći. „Sintije nema“, rekao sam. „A ni Grejs.“ „Čoveče“, rekla je Pamela, odjednom se razbudivši. „Jel' su kidnapovane, šta je bilo?“ „Ne, ništa slično tome. Otišla je. To je bila njena želja “ „Rekla mi je, čini mi se juče, ili prekjuče, bože, kad je to bilo, da možda neće doći na posao, tako da kada se nije pojavila, nisam smatrala da se nešto bitno dešava.“ „Hteo sam samo da ti javim, da motriš na nju, da ako zove, da joj kažeš da mora da mi se javi. Pam, pronašao sam njenog oca.“ S druge strane linije nije se čulo ništa. A onda: „Jebote.“ „Da“, rekao sam. „Jel’ živ?“ Bacio sam pogled na čoveka u krevetu. „Da.“ „A Tod? A njena majka?“ „To je druga priča. Slušaj, Pamela, moram da idem. Ali, ako vidiš Sintiju, reci joj da mi se javi. Ali, dozvoli mi da joj ja saopštim vesti “ „Do đavola", rekla je Pamela. „Ne znam kako ću uspeti da se ne izlanem."

Završio sam razgovor i primetio da mi se baterija na telefonu praznila.

Izašao sam iz kuće u takvoj žurbi, da nisam poneo punjač, a nije ga bilo ni u kamionetu. „Klejtone“, rekao sam, pokušavajući da se saberem posle toliko brbljanja na telefonu. „Zašto misliš da su Sintija i Grejs u opasnosti? Zašto misliš da im se nešto desilo?“ „Zbog testamenta“, rekao je Klejton. „Zato što sam sve ostavio Sintiji. To je jedino čega sam se setio što bi moglo da me iskupi zbog onoga što sam uradio.

Znam da ne može, znam to, ali šta sam drugo mogao da uradim?“ „Ali kakve to veze ima s tim što su žive?“, pitao sam, ali već sam i sam počinjao da shvatam. Sve je počelo da se uklapa, deo po deo. „Ako je mrtva, ako je Sintija mrtva, ako je vaša ćerka mrtva, onda novac ne može da pripadne njima. Pripašće Inid, kao jedinoj preživeloj i mojoj supružnici, jedinom logičnom nasledniku", prošaputao je. „Nema šanse da će Inid dozvoliti Sintiji da bilo šta nasledi. Ubiće obe samo da osigura da dobije novac.“ „Ali to je suludo“, rekao sam. „Ubistvo, i to duplo ubistvo, će privući veliku

pažnju, policija će ponovo otvoriti slučaj, istražiće šta se desilo pre dvadeset pet godina, moglo bi sve da se obije Inid o glavu, a onda.. “ Zaustavio sam se.

Ubistvo bi privuklo pažnju. U to nije bilo sumnje. Ali, samoubistvo. Tako nešto ne bi privuklo takvu pažnju. Pogotovo kad je žena koja je počinila samoubistvo bila pod tolikim stresom u poslednje vreme. Žena koja je pozvala policiju da istraži slučaj pojavljivanja jednog čudnog šešira u svojoj kući. Šta je moglo da bude bizarnije od toga? Žena koja je pozvala policiju jer je dobila poruku koja je govorila gde može da nađe tela svoje nestale majke i brata.

Poruka koja je bila otkucana na pisaćoj mašini u našoj kući.

Slučaj jedne takve žene koja bi ubila sebe, pa, ne bi bio tako komplikovan.

Radilo se o krivici. O krivici s kojom je morala da živi toliko dugo. Najzad, kako je drugačije moglo da se objasni to što je mogla da uputi policiju do onih kola u kamenolomu, da, sve ove godine, nije znala da su tamo? Ko bi drugi inače imao motiv da pošalje takvu poruku?

Za ženu, toliko skrhanu krivicom, ne bi bilo čudno što je oduzela i ćerkin život zajedno sa svojim.

Da li je zaista to trebalo tako da deluje? „Šta je bilo?“, pitao me je Klejton. „O čemu razmišljate?" Šta ako je Džeremi došao u Milford da bi nas posmatrao? Šta ako nas je on špijunirao nedeljama, pratio Grejs do škole? Pratio nas u tržnom centru?

Posmatrao s ulice, ispred kuće? A jedan dan ušao u kuću, kad smo bili neobazrivi, i poneo sa sobom naš rezervni ključ, da bi mogao da uđe kad god bude hteo? A, onda jednom prilikom - sećam se šta sam otkrio kad je Abagnejl poslednji put svratio do nas - gurnuo ključ u fioku s posuđem, kako bismo mi mislili da smo ga zaturili. Ostavlja onaj šešir. Saznaje našu imejl adresu. Kuca poruku na mojoj pisaćoj mašini, vodi Sintiju do tela njene majke i brata...

Sve je ovo moglo da se završi pre nego što smo promenili bravu i ugradili zasun.

Protresao sam lagano glavu. Trčao sam pred rudu. Sve je to delovalo neverovatno, đavolski okrutno.

Da li je Džeremi postavljao scenu? I da li se sada vraćao u Jangztaun da pokupi svoju majku, da bi mogao da je odvede u Milford da odgleda poslednji čin? „Potrebno mi je da mi sve kažete", prošaputao sam Klejtonu. „Sve što se desilo te noći.“ „Nije trebalo ovako da se završi...“, rekao je, više za sebe, nego što je pričao meni. „Nisam mogao da odem da je vidim. Obećao sam da neću, da ću da je zaštitim... Čak i pošto bih umro, kad bi Inid saznala da ne dobija ništa...

Tu bi bila ta zapečaćena koverta, koja bi mogla da se otvori tek pošto bih ja

umro i bio sahranjen. Ona bi sve objasnila. Uhapsili bi Inid, Sintija bi bila bezbedna...“ „Klejtone, mislim da su one sada u opasnosti. I tvoja ćerka i tvoja unuka.

Morate da mi pomognete dok još uvek možete."

Proučavao je moje lice. „Deluje da ste jedan plemenit čovek. Drago mi je da je našla nekog poput Vas.“ „Morate da mi kažete šta se desilo.“ Udahnuo je duboko, kao da je pokušao sebe da očvrsne za sledeći zadatak. „Kao da je vidim ovde ispred sebe“, rekao je. „Sada je neću zaštititi ako se budem držao po strani.“ Progutao je knedlu. „Vodite me do nje. Vodite me do moje ćerke. Dozvolite mi da se oprostim od nje. Odvedite me njoj, i reći ću Vam sve. Vreme je.“ „Ne smem da Vas izvedem odavde", rekao sam. „Svašta je zakačeno za Vas. Ako Vas izvedem odavde, umrećete „Ionako ću umreti", rekao je Klejton. „Odeća mi je u onom ormaru.

Dodajte mi je.“ Krenuo sam ka ormaru, pa stao. „Čak i da ja pristanem, neće Vam dozvoliti da napustite bolnicu.“ Klejton mi je dao znak da mu se približim, ispružio ruku, pa zatim zgrabio moju, čvrsto i odlučno. „Ona je čudovište", rekao je. „Ništa je ne može sprečiti da ostvari ono što želi. Godinama sam živeo u strahu od nje, poslušno radio ono što je ona htela, smrtno uplašen njenog sledećeg poteza. Ali, čega mogu da se bojim sada? Šta može da mi uradi? Imamo još tako malo vremena, i možda uspem, do tada, da spasim moju Sintiju, i Grejs. Za Inid ne postoje granice.“ „Sada ne može ništa da uradi“, rekao sam. „Vins pazi na nju.“ Klejton je razrogačio oči. „Išli ste do kuće? Kucali ste na vrata?“ Klimnuo sam glavom. „I ona ih je otvorila?“ Ponovo sam klimnuo glavom. „Da li je delovalo da se plaši?“ Slegnuo sam ramenima. „I ne baš.“ „Dva snažna muškarca joj dolaze na vrata, i ona se ne plaši. Zar vam se to nije učinilo čudnim?“ Još jednom sam slegnuo ramenima. „Možda i jeste.“ Klejton je rekao: „Niste pogledali šta ima ispod ćebeta, zar ne?“

42 Izvadio sam mobilni telefon i pozvao Vinsa. „Javi se“, rekao sam, preplavljen strepnjom. Nisam mogao da dobijem Sintiju, a sada sam se uspaničio da se nešto nije dogodilo tipu koga sam još juče gledao kao najobičnijeg siledžiju. „Jel' se javlja?“, rekao je Klejton, pomerajuči noge ka ivici kreveta. „Ne“, rekao sam. Kad je zazvonilo i šesti put, uključila se govorna pošta.

Nisam se ni potrudio da ostavim poruku. „Moram da se vratim tamo“; rekao sam. „Dajte mi jedan minut“, rekao je, pomerajući zadnjicu bliže ivici kreveta.

Otišao sam do ormara, našao par pantalona, košulju i laganu jaknu. „Jel' Vam treba pomoć?“, pitao sam, stavljajući mu odeću na krevet, pored njega. „U redu je“, rekao je. Zadihao se, došao do daha, i rekao: „Jel' ste videli neke čarape i donji veš tamo?“ Još jednom sam pogledao u ormar, nije bilo ničega, a zatim proverio donji deo stola pored kreveta. „Našao sam“, rekao sam. Izvadio sam odeću i dao mu.

Bio je spreman da ustane sa kreveta, ali da bi napustio sobu morao je da iščupa infuziju. „Jeste li sigurni u to što radite?“, rekao sam.

Klimnuo je glavom i slabašno se nasmešio. „Ako postoji šansa da vidim Sintiju, naći ću snagu.“ „Šta se ovde dešava?“ Obojica smo okrenuli glave ka vratima. Tamo je stajala jedna medicinska sestra, jedna vitka crnkinja, u srednjim četrdesetim, i posmatrala nas u čudu. „Gospodine Sloan, šta, za ime boga, to radite?“ Upravo je bio ispustio donji deo pidžame, i stajao je pred njom, gole zadnjice. Noge su mu bile bele i tanke poput vretena, a genitalije se toliko smanjile, da je delovalo da ih i nema. „Oblačim se", rekao je. „Kako Vam deluje?" „Ko ste Vi?“, pitala je, okrenuvši se prema meni. „Njegov zet“, rekao sam. „Nisam Vas nikada videla ovde ranije", rekla je. „Zar ne znate da je vreme poseta prošlo?“ „Upravo sam stigao u grad“, rekao sam. „Morao sam da vidim tasta što pre.“ „Morate da odete smesta“, rekla mi je. „A Vi, gospodine Sloan, vraćajte se

u krevet.“ Sada je već došla do podnožja kreveta i primetila otkačenu infuziju. „Za ime boga“, rekla je, „šta ste ovo uradili?“ „Odjavljujem se“, rekao je Klejton, oblačeći bele bokserice. Gledajući ga u ovakvom stanju, nisam znao da li da se smejem ili plačem. Pridržavao se za mene dok ih je navlačio. „Tako će i biti, ako se odmah ne priključite na infuziju', rekla je sestra. „Ovo uopšte ne dolazi u obzir. Hoćete da zovem doktora usred noći?“ „Radite šta morate“, rekao joj je. „Prvo ću pozvati obezbeđenje“, rekla je. Okrenula se na klompama i istrčala iz sobe. „Znam da mnogo tražim od Vas“, rekao sam, „ali morate da požurite. Idem da nađem neka invalidska kolica.“ Ušao sam u hodnik i spazio jedna prazna invalidska kolica pored dela za medicinske sestre. Otrčao sam do njih i video našu sestru kako telefonira.

Završila je razgovor i uhvatila me kako se vraćam u Klejtonovu sobu s praznim kolicima.

Dotrčala je, zgrabila ih jednom rukom, a drugom moju ruku. „Gospodine“, rekla je, tihim glasom kako ne bi probudila druge pacijente, ali zadržavajući autoritet u glasu. „Ne smete da odvedete ovog čoveka iz bolnice. „On želi da ode“, rekao sam. „Onda on ne razmišlja glavom“, rekla je. „A ako on već nije sposoban za to, Vi razmišljajte umesto njega.“ Otresao sam joj ruku sa moje. „Ovo je nešto što mora da uradi.“ „To Vi kažete?" „To on kaže “ Tada sam spustio glas i uozbiljio se. „Ovo je možda poslednja šansa da vidi svoju ćerku. I unuku “ „Ako želi da ih vidi, mogu da ga posete ovde", odgovoriia mi je. „Čak ćemo i da prekršimo neka pravila u vezi s vremenom posete, ako je to problem." „Malo je komplikovanije od toga." „Spreman“, rekao je Klejton. Uspeo je da dođe do vrata sobe. Obukao je cipele bez čarapa, i još uvek nije zakopčao košulju, ali je na sebi imao jaknu.

Izgledalo je kao da je prošao prstima kroz kosu. Ličio je na jednog starog beskućnika.

Sestra nije htela da odustane. Pustila je kolica i prišla Klejtonu, unevši mu se u lice. „Ne možete da odete odavde, gospodine Sloan. Mora da Vas pusti Vaš doktor, dr Vestri, i mogu da Vas uverim da on ne bi ovo dozvolio. Upravo sam se čula s njim.“

Doveo sam kolica pred Klejtona, kako bi mogao da sedne u njih. Okrenuo sam ga i krenuo prema liftu.

Sestra je otrčala do svog mesta, uzela telefon i rekla: „Obezbeđenje! Potrebni ste mi ovde gore, odmah sad!“ Vrata lifta su se otvorila. Dovezao sam Klejtona unutra, pritisnuo dugme za prvi sprat i posmatrao sestru, koja je prodorno gledala u nas, sve dok se vrata nisu zatvorila. „Kad se vrata otvore“, rekao sam Klejtonu staloženo, „letimo odavde kao zmajevi."

Ništa nije rekao, samo se čvrsto uhvatio za drške kolica. Šteta što nije bilo pojasa za vezivanje.

Vrata su se otvorila, i nekih petnaest metara hodnika nas je delilo od ulaznih vrata i parkinga koji je bio odmah iza njih. „Držite se“, prošaputao sam i krenuo da trčim.

Kolica nisu bila predviđena za brzu vožnju, a ja sam ih tako jako gurao da su počela da se ljuljaju. Bojao sam se da će se prevrnuti na levu ili desnu stranu i da će Klejton da se prospe po podu, s razbijenom lobanjom, pre nego što ga dovedem do Vinsovog „dodž rama“. Iz tog razloga sam svu težinu prebacio na šipke i nagnuo ih ka nazad, izvodeći vožnju na zadnji točkovima.

Klejton se čvrsto držao.

Stariji par koji je sedeo u čekaonici se sada vukao duž hodnika. Doviknuo sam im: „Pomerajte se!“ Žena je naglo okrenula glavu i povukla muža u drugu stranu, pravo na vreme, jer smo tad prošišali pored.

Senzori na klizećim vratima na ulazu za hitne slučajeve ne bi mogli da odreaguju dovoljno brzo, tako da sam morao da zakočim kako ne bih poslao Klejtona kroz staklo.Usporio sam koliko sam brže mogao i uspeo da ga ne izbacim iz kolica. U tom trenutku, neko, za koga sam predpostavio da je čuvar, približio mi se otpozadi i dreknuo: „Hej! Ne mrdaj, druškane!"

Adrenalin mi je strujao telom, tako da nisam stao da razmislim šta radim.

Sada sam sledio instinkt. Okrenuo sam se i iskoristio impuls koji se uskladištio u meni od silne vožnje hodnikom, skupio sam šaku u pesnicu i dohvatio mog goniča s jedne strane glave.

Nije bio neki krupan momak, možda je imao 75 kilograma, 173 centimetara, crne kose i brkova. Mora da je mislio da će se provući sa sivom uniformom i velikim crnim kaišom, za koji je bio zakačen pištolj. Srećom, još uvek nije izvukao oružje, čini mi se, jer je pretpostavljao da tip koji u kolicima gura pacijenta koji umire ne predstavlja opasnost.

Niije bio u pravu.

Stropoštao se na pod poput lutke kojoj su odsekli konce. Negde, neka žena je vrisnula, ali nisam sačekao da vidim ko je, niti da li još neko ide za mnom. Okrenuo sam se, uhvatio drške kolica i nastavio da guram Klejtona do parkinga, sve do suvozačevih vrata „dodža“.

Izvadio sam ključeve, otključao kola daljinskim i otvorio vrata. Kamionet je bio postavljen visoko, pa sam morao da ga podignem na suvozačevo mesto.

Zalupio sam vrata, otrčao do druge strane i zakačio kolica prednjom desnom gumom dok sam išao u rikverc. Čuo sam škripu kad su zakačila branik. „Do đavola“, rekao sam, setivši se kako Vins pazi na kola.

Gume kamioneta su zaskvičale dok sam napuštao parking, uputivši se prema autoputu. Primetio sam neke ljude iz hitne pomoći, koji su istrčali napolje, dok sam ja davao gas. Klejton, koji je već delovao umorno, mi je rekao: „Moramo da se vratimo mojoj kući.“ „Znam“, rekao sam. „I krenuo sam tamo. Moram da znam zašto se Vins ne javlja, da se uverim da je sve u redu, da možda zaustavim Džeremija ako se pojavi, u slučaju da već nije.“ „I moram nešto da uzmem“, rekao je Klejton. „Pre nego što vidim Sintiju." „Šta?“ Odmahnuo je slabašnom rukom. „Kasnije." „Zvaće policiju", rekao sam, misleći na Ijude koji su ostali iza nas u bolnici. „Praktično sam kidnapovao pacijenta i nokautirao čuvara. Tražiće ovaj kamionet."

Klejton nije ništa rekao.

Na putu za Jangztaun, vozio sam sto četrdeset pet kilometara na sat i sve vreme gledao u retrovizor očekujući da vidim crvena rotaciona svetla. Ponovo sam pozvao Vinsa, ali bez uspeha, nije se javljao. Baterija mi je bila pri kraju.

Kad sam skrenuo za Jangztaun, osetio sam veliko olakšanje, smatrajući da sam bio izloženiji i uočljiviji na autoputu. Ali, s druge strane, šta ako nas je policija čekala ispred kuće Sloanovih? Bolnica bi mogla da im kaže gde njihov odbegli pacijent živi i verovatno bi osmatrali kuću. Koji pacijent koji umire ne želi da ode kući i umre u svom krevetu?

Dovezao sam kamionet do Glavne ulice, skrenuo levo, nastavio južno nekoliko kilometara i skrenuo na kraju puta u pravcu Sloanove kuće. Delovalo je dosta mirno dok smo joj se približavali, par svetala je bilo upaljeno, a „honda akord" je i dalje bila parkirana ispred kuće.

Nisu se videla nijedna policijska kola. Još uvek. „Parkiraću kamionet iza, gde ne može da se vidi s ulice", rekao sam.

Klejton je klimnuo glavom. Dovezao sam kamionet do zadnjeg dvorišta i ugasio svetla i motor.

„Vi idite", rekao je Klejton. „Pobrinite se za svog prijatelja. Pokušaću da Vas stignem.“ Iskočio sam iz kamioneta i stao ispred zadnjih vrata. Kad sam shvatio da su zaključana, počeo sam da lupam o njih. „Vinse!“, viknuo sam. Pogledao sam kroz prozore. Unutra se ništa nije pomeralo. Optrčao sam oko kuće do prednjih vrata, proverio da nema policijskih kola u ulici i pokušao da uđem na prednja vrata.

Bila su otključana. „Vinse“, rekao sam, ušavši u pedvorje. Nisam odmah video ni Idit Sloan, ni njena invalidska kolica, ni Vinsa Fleminga.

Sve dok nisam ušao u kuhinju.

Inid nije bila tu, niti njena stolica. Ali, Vins je ležao na podu, a na leđima mu je košulja bila crvena od krvi. „Vinse“, rekao sam, kleknuvši do njega. „Gospode, Vinse.“ Mislio sam da je mrtav, ali on je tiho zastenjao. „O, čoveče, ti si još živ.” „Teri“, prošaputao je, dok mu je desni obraz bio prislonjen na pod. „Ona je... ona je imala jebeni pištolj ispod ćebeta." Prevrnuo je oči ispod kapaka. Iz usta mu je izlazila krv. „Jebote, sramota...“ „Ne pričaj“, rekao sam. „Pozvaću policiju Našao sam telefon, zgrabio slušalicu i okrenuo policiju. „Čovek je upucan“, rekao sam. Na brzinu sam im rekao adresu, rekao operateru da požuri, ignorisao sva ostala pitanja i spustio slušalicu. „Došao je kući“, Vins je prošaputao, dok sam klečao pored njega. „Ona…je sačekala Džeremija ispred vrata, nije mu čak dopustila ni da uđe... rekla je da moraju odmah da krenu. Nazvala ga je...pošto je pucala u mene, rekla mu je da nagazi.“ „Džeremi je bio ovde?“ „Čuo sam ih kako pričaju...“ Ispljunuo je još krvi. „Vraćaju se nazad. Nije mu dozvolila čak ni da piša. Nije želela da me on vidi... Nije mu rekla ...“ Šta je Inid imala na umu? Šta joj se vrtelo po glavi? Čuo sam Klejtona kako se dovlači ispred prednjih vrata. „Jebote, ovo boli...“, rekao je Vins. „Jebena starica.“ „Bićeš dobro“, rekao sam. „Teri“, rekao je, tako meko da sam ga jedva čuo. Približio sam svoje uvo njegovim ustima. „Pazi na... Džejn. Važi...?“ „Drži se, ortak. Samo se drži.“

43 Klejton je rekao: „Inid nikada ne otvara vrata, a da pištolj nije ispod njenog ćebeta.

Pogotovo kad je sama kod kuće.“ Uspeo je da stigne do kuhinje. Pridržavao se za kuhinjski element, kad je ugledao Vinsa Fleminga na podu. Izgledalo je kao da pokušava da dođe do daha. Šetnja od kamioneta do prednjeg ulaza ga je izmorila.

Kad je povratio snagu, rekao je: „Čovek može lako da je potceni. Ona je jedna starica u invalidskim kolicima. Čekala je svoj trenutak. Kad joj je okrenuo leđa, i bio dovoljno blizu da ne može da promaši, potegla je pištolj.“ Odmahnuo je glavom. „Niko nikada nema šanse protiv Inid “ I dalje sam držao uvo blizu Vinsovih usta. „Pozvao sam hitnu pomoć. Dolaze." Uskoro, nadao sam se, jer nisam bio vešt da pomognem nekome u ovakvom stanju. „Dobro“, rekao je Vins, dok su mu kapci podrhtavali. „Moramo da nađemo Inid i Džeremija. Nameračili su se na moju ženu i ćerku.“ „Uradi šta moras', prošaputao je Vins.

Obratio sam se Klejtonu: „Rekao je da je Džeremi stigao kući, a da Inid čak nije htela da ga pusti u kuću. Naterala ga je da izađe i da se odmah zajedno vrate tamo.“ Klejton je klimnuo polako glavom. „Htela je da ga poštedi“, rekao je. „Kako to mislite?" „Ako mu nije dozvolila da vidi šta je uradila, ne radi se o tome da je htela da ga poštedi. Već zato što nije htela da on zna.“ „Zašto?"

Klejton je uzdahnuo nekoliko puta. „Moram da sednem“, rekao je. Podigao sam se s poda i pomogao mu da sedne na jednu od stolica za kuhinjskim stolom. „Pogledajte ovde u kredencu", rekao mi je. „Možda ima brufena."

Morao sam da preskočim Vinsovu nogu i da zaobilazim lokvu krvi koja se širila po kuhinjskom podu da bih došao do kredenca. Našao sam neki jači brufen, a u kredencu pored su se nalazile čaše. Nasuo sam vodu u jednu i vratio se istim putem, pazeći da se ne okliznem. Izvadio sam dve tablete i stavio ih na Klejtonovu ruku. „Četiri“, rekao je.

Osluškivao sam da li se čuju zvuci sirene kola hitne pomoći. Želeo sam da ih čujem, ali, u isto vreme, želeo sam da se izgubim odavde pre nego što stignu. Izvadio sam još dve tablete Klejtonu i dao mu vode. Morao je da uzme jednu po jednu. Klejtonovo uzimanje tableta je trajalo čitavu večnost. Kad je završio, pitao sam: „Zašto? Zašto ona ne bi htela da on zna?“ „Zato što ako bi Džeremi saznao, možda bi odustao od svega što su planirali da urade. Da je video Vinsa ranjenog, saznao da si ti otišao u bolnicu da vidiš mene i da znaš ko je on ustvari, shvatio bi da plan počinje da se raspada. Ako su otišli da urade ono što mislim da planiraju, onda su male šanse da će se izvući iz toga." „Ali, mora da je i Inid toga svesna", rekao sam.

Klejton se blago nasmešio. „Ne shvatate ko je Inid. Ona je zaslepljena nasledstvom. Ništa drugo ne može da vidi, nikakve prepreke. Što se tiče ovako nečega, ograničena je “ Bacio sam pogleda na zidni sat, u obliku presečene jabuke. Bilo je jedan ujutru. „Koliko mislite da su u prednosti u odnosu na nas?“, pitao me je Klejton. „Koliko god da su“, rekao sam, „mnogo je.“ Bacio sam pogled na kuhinjski element. Na njemu je bila folija i nekoliko mrvica. „Spakovala je tortu od šargarepe“, rekao sam. „Da imaju nešto za put.” „Dobro“, rekao je Klejton, skupljajući snagu da ustane. „Jebem ti rak“, rekao je. „Pojeo me je celog. Život nije ništa do patnja i nesreća, a onda ti na kraju usledi ovakav jedan haos."

Kad je stao na noge, rekao je: „Postoji nešto što moram da ponesem sa sobom, ali čini mi se da nemam snage da odem dole da ga uzmem." „Recite mi šta je to “ „U podrumu ćete naći jedan radni sto. Na njemu je jedna crvena kutija s alatom.“ „U redu.“ „Otvorite kutiju, i videćete jedan umetak koji se skida. Meni treba ono što je zalepljeno na dnu tog umetka.“ Vrata podruma su se nalazila odmah pored kuhinje. Kad sam upalio svetlo na vrhu stepeništa, doviknuo sam Vinsu. „Kako se držiš?“ „Jebeno“, rekao je tiho.

Spustio sam se niz drvene stepenice. Dole je bilo hladno i mirisalo na buđ.

Mesto je bilo u haosu, bilo je kutija, dekoracija za Božić i Novu godinu, delovi raspadnutog nameštaja, nekoliko mišolovki u uglovima. Uz zadnji zid nalazio

se radni sto, na kojem su bile nagomilane polu-prazne kante katrana, ostaci šmirgli, alat koji nije bio vraćen na mesto i jedna ulubljena i izgrebana crvena kutija.

Iznad stola visila je jedna sijalica. Povukao sam kanap koji je visio da bih mogao da vidim šta radim. Otključao sam dve metalne kvačice na kutiji i podigao poklopac. Umetak je bio pun zarđalih šrafova, polomljenih skalpela, šrafcigera. Prevrtanje umetka bi napravilo haos, mada to se ne bi ni primetilo.

Tako da sam podigao umetak tačno iznad glave, da vidim šta je ispod njega.

Bila je tu jedna koverta. Standardna koverta za pisma, prljava i flekava, koju je pridžavao žuti selotejp. Drugom rukom sam odlepio kovertu. Nije trajalo dugo. „Jel’ ste našli?“ Čuo sam kreštav glas Klejtona s vrha stepenica. „Da“, rekao sam. Stavio sam kovertu na radni sto, vratio umetak u kutiju i ponovo je zaključao. Uzeo sam zapečaćenu kovertu i okrenuo je. Ništa nije pisalo na njoj, ali osetio sam da se unutra nalazi jedno presavijeno parče papira. „U redu je“, rekao je Klejton. „Ako želite, pogledajte šta ima unutra.“ Otvorio sam kovertu na jednom kraju, ubacio palac i kažiprst, i polako izvukao parče papira i raširio ga. „Staro je“, rekao je Klejton odozgo, „pažljivo s njim“ Pogledao sam šta je i pročitao. Oduzeo mi se dah.

Kad sam se popeo na vrh stepenica, Klejton mi je ispričao sve u vezi s ovim što sam pronašao u koverti i dao mi instrukcije šta da radim s njim. „Obećavate?“, rekao je. „Obećavam“, rekao sam i stavio koverat u jaknu.

Poslednji put sam se obratio Vinsu. „Kola hitne pomoći bi trebalo da stignu ovde svakog trenutka“, rekao sam. „Hoćeš li izdržati?“ Vins je bio veliki i snažan čovek, i smatrao sam da ima više šanse od većine ljudi. „Idi, spašavaj ženu i devojčicu", rekao je. „A ako nađeš onu kučku u invalidskim kolicima, gurni je pod kola.“ Zaustavio se. „Pištolj je u kamionetu.

Trebalo je da ga ponesem. Debil."

Pipnuo sam mu čelo. „Izvući ćeš se. “ „Idi“, prošaputao je.

Okrenuo sam se ka Klejtonu. „Jel’ ’honda’ na prilaznom putu u dobrom stanju?" „Jeste“, rekao je Klejton. „To su moja kola. Nisam ih mnogo vozio otkad sam se razboleo." „Mislim da ne treba da idemo Vinsovim kamionetom“, rekao sam. „Policija će ga tražiti. Ljudi iz bolnice su me videli u njemu. Policija sigurno ima opis

kola i broj tablica.“ Klimnuo je glavom i pokazao na jednu malu dekorativnu ribu na bifeu, blizu ulaznih vrata. „Trebalo bi da su ključevi tamo.“ „Stižem za sekund“, rekao sam.

Otrčao sam iza kuće i otvorio kamionet. Bilo je nekoliko pretinaca u kolima. U vratima, između sedišta i jedan pretinac za dokumenta. Počeo sam da ih pretražujem. Na dnu centralnog dela komandne table, ispod gomila mapa, pronašao sam pištolj.

Nisam znao mnogo o pištoljima i svakako mi nije bilo svejedno što sam jedan uglavio u pojas pantalona. Ionako sam imao dovoljno problema, samo mi je još trebalo da na listu dodam i samo-ranjavanje. Klejtonovim ključem sam otključao „hondu“, seo na vozačevo mesto a pištolj ostavio u pretinac za dokumenta. Upalio sam kola, dovezao ih na travnjak, približivši kola ulaznim vratima, što sam više mogao.

Klejton je izašao iz kuće i nesigurno krenuo prema meni. Izašao sam iz kola, zaobišao kola, otvorio suvozačeva vrata i pomogao mu da uđe. Izvukao sam pojas, stavio ga preko njega i vezao ga. „U redu“, rekao sam, vrativši se na mesto vozača. „Krećemo.“ Prešao sam travnjak i izašao kolima na put. Skrenuo sam desno prema Glavnoj ulici, uputivši se na sever. „Zamalo“, rekao je Klejton. Jedna kola hitne pomoći, praćena policijskim kolima, sa rotacionim svetlima, su jurila u pravcu juga. Sirene se nisu čule. Kad sam prošao bar, gde smo ranije ušli, krenuo sam na istok ka Robert Moziz Parkveju.

Na autoputu sam hteo da dam gas do daske, ali sam se i dalje plašio da bi policija mogla da nas zaustavi. Vozio sam nekom srednjom brzinom, iznad dozvoljene, ali koja ne bi privukla pažnju policije.

Sačekao sam dok nismo prošli Bafalo, pa se uputio na istok prema Olbaniju. Ne mogu da kažem da sam do tada bio pod manjim pritiskom, ali pošto smo već bili odmakli od Jangztauna, bila je manja verovatnoća da će nas neko zaustaviti zbog nezgode u bolnici, ili zbog onoga što je policija otkrila u kući Sloanovih.

Tada sam se okrenuo ka Klejtonu, koji se nije čuo, glave naslonjene na naslon, i rekao: „Pa, da čujem. Sve od početka.“ „U redu', rekao je. Pročistio je grlo i počeo.

44 Brak je bio zasnovan na lažima.

Prvi brak, dodao je Klejton. Pa, i drugi. Pričaće mi i o njemu. Duga je vožnja do Konektikata. Stići će da ispriča sve.

Ali, prvo je ispričao o svom braku s Inid. S devojkom koju je upoznao u srednjoj školi, u Tonavandi, predgrađu Bafala. Potom, on je krenuo na Kanisijus koledž u Bafalu, koji su osnovali jezuiti, gde je pohađao poslovne kurseve i neke kratke kurseve filozofije i religije. Naravno, nije se nalazio tako daleko, mogao je da stanuje kod kuće i da putuje do koledža, ali našao je neku jeftinu sobu odmah pored kampusa. Smatrao je da, čak iako nije živeo daleko od koledža, barem mora da se skine s grbače roditelja.

Kad je završio koledž, ko je drugi mogao da ga čeka u starom komšiluku, ako ne Inid. Počeli su da se zabavljaju i on je shvatio da je to devojka s čeličnom voljom, koja je navikla da joj drugi ljudi ispunjavaju želje. Koristila je svoje moći u svoju korist. Bila je privlačna, imala je sjajno telo i snažan seksualni apetit, barem u početku njihove veze.

Jedne noći, sva u suzama, kaže mu da joj kasni. „O, ne“, kaže Klejton. Prvo pomisli na svoje roditelje i na to koliko će ih osramotiti. Oni tako brinu za svoj ugled, a onda se desi nešto ovako. Njihov sin je napravio dete nekoj devojci...majka će poželeti da se iseli da ne bi slušala govorkanja suseda.

Tako da nije moglo drugačije da se završi nego brakom. I to odmah.

Par meseci kasnije, ona kaže da se ne oseća dobro i da će posetiti lekara, dr Gibsa. Odlazi sama kod njega, dolazi kući, kaže da je izgubila dete. Deteta nema. Puno suza. Jednog dana, Klejton je u restoranu i vidi dr Gibsa. Prilazi mu i kaže: „Znam da ne bi trebalo da Vas ovo pitam ovde, da bi trebalo da zakažem posetu, ali pošto je Inid izgubila dete, da li će ipak moći da ima drugo’“ A dr Gibs na to kaže: „A?“ Sada zna s kim ima posla. S ženom koja će reći šta god, slagati na bilo kakav naćin, samo da dobije šta hoće.

Još tada je trebalo da ode. Ali, Inid mu kaže da joj je žao, da je mislila da je trudna, ali se bojala da ode do lekara da to potvrdi. A posle se ispostavilo da se prevarila. Klejton ne zna da li da joj veruje, i opet, brine o tome kako će osramotiti sebe i svoju porodicu ako ostavi Inid, ako počne brakorazvodnu parnicu. I neko vreme, Inid je bolesna, ne ustaje iz kreveta. Stvarno, ili lažira.

Nije siguran, ali zna da ne može da je ostavi kad je u ovakvom stanju.

Što duže ostaje, to se čini teže da je ostavi. Vrlo brzo shvata da šta god Inid hoće, to i dobije. A kada ne ispadne tako, pakao ispašta. Napadi vriske, razbijanje stvari. Jednom prilikom, on je u kadi, a Inid je pored s fenom u ruci. Šali se kako će da ga ubaci u vodu. Ali, nešto u njenim očima govori da je zaista spremna na to, tek tako bi to uradila, ne bi ni trepnula.

On počinje da praktikuje svoje znanje, nalazi posao u prodaji, bavi se snabdevanjem prodavnica mašinskih delova i fabrika. Moraće da vozi na drugi kraj zemlje, duž koridora između Čikaga i Njujorka, koji prolazi pored Bafala.

Moraće da bude odsutan često, upozorava ga poslodavac. To je spas za Klejtona. Biće daleko od zvocanja, vriske, čudnih pogleda koje mu ona ponekad upućuje i koji upućuju na to da joj nisu uvek sve koze na broju. Uvek se užasava vožnje kući posle puta, pitajući se kakav je spisak žalopojki Inid sprema za njega pošto on samo pređe kućni prag. Ili nema dovoljno lepe odeće, ili on opet ne radi dovoljno, ili zadnja vrata škripe kad se otvore, to je izluđuje. Jedino zbog čega želi da se vrati kući je da vidi svog irskog setera, Flina. Uvek dotrči do Klejtonovih kola, kao onda kada je bio na terasi sve vreme otkad je Klejton otišao i čekao da se vrati.

Onda ona ostane u drugom stanju. Ovaj put stvarno. Dečak je. Džeremi.

Kako ona voli to dete. I Klejton ga voli, ali uskoro shvata da je to takmičenje.

Inid želi da dečak voli samo nju, i kako je mali prohodao, ona počinje svoju kampanju trovanja odnosa oca i sina. Ako želi da postane snažan i uspešan, kaže mu Inid, mora da sledi njen primer. Veoma je loše kada nema jaku figuru muškarca pod tim krovom. Priča mu kako njegov otac ne čini ništa za nju i kako je to tužno što Džeremi liči na njega, ali to je hendikep koji može da prevaziđe, kad nauči kako, vremenom i uz puno truda.

Klejton želi da pobegne od svega toga.

Ali, ima nešto u Inid, ta neka mračna strana, ne može da predvidi kako bi odreagovala samo da spomene razvod, ili bilo kakvu vrstu odvajanja.

Jednom pre nego što krene na jedan dug put, kaže da mora da priča s njom. O nečemu ozbiljnom. „Nisam srećan“, kaže. „Mislim da nam ne ide.“ Ona ne plače. Ne pita šta nije u redu. Ne pita šta može da uradi da pomogne njihovom braku, da ga usreći.

Ono što ona radi, približava mu se, pogleda ga duboko u oči. On želi da pogleda u drugu stranu, ali ne može, kao da je opčinjen njenom zlobom. Kad joj gleda u oči, kao da posmatra dušu đavola. Samo mu kaže: „Ti me nikada nećeš napustiti.“ I izlazi iz sobe.

Razmišlja o tome tokom puta. Videćemo već, kaže sam sebi. Videćemo.

Kad se vrati, pas ne trči da ga dočeka. Kad otvori vrata garaže da ostavi „plimut", unutra vidi Flina, uže mu je tesno obavijeno oko vrata i visi s krovne

grede.

Sve što mu Inid kaže: „Dobro je što se to desilo samo psu.“ Koliko god da voli Džeremija, ona želi da Klejton misli da je i dečak u opasnosti, ukoliko je on ostavi.

Klejton Sloan se povinuje ovakvom životu, punom jada, i poniženja, i kastracije. Na to pristaje, i sada mora da izvuče najbolje iz toga. Odmesečariće kroz život ako već to mora tako da bude.

Ulaže velike napore da ne zamrzi dečaka. Njegova majka mu je isprala mozak, pa misli da otac ne zaslužuje da ga voli. Oca smatra beskorisnim, samo jednim čovekom koji živi s njim i majkom u istoj kući. Ali Klejton zna da je Džeremi samo još jedna Inidina žrtva, kao i on sam.

Kako je dospeo do ovde, pita se Klejton.

Bilo je mnogo prilika kada je Klejton mislio da oduzme sebi život.

Vozi se kolima duž zemlje, usred noći. Vraća se iz Čikaga, prolazi pored jezera Mičigen, nakratko prolazi kroz Indijanu. Vidi obalni stub mosta ispred sebe i daje gas. Sto dvanaest kilometara na sat, sto trideset, sto četrdeset kilometara na sat. „Plimut" lebdi kroz vazduh. Skoro niko ne nosi pojas, a on je otkopčao svoj i ubeđuje sebe da će tako uspeti da prođe kroz vetrobran i da nestane. Kola stižu do bankine, seju šljunak i prašinu za sobom, a onda, u poslednjem trenutku, vraća se na autoput, kao kukavica.

Drugi put, nekoliko kilometara zapadno od Betl Krika, pada mu mrak na oči, vraća se na put, ali pri toj velikoj brzini, kad prednja desna guma zakači debelu ivicu gde se sastaju bankina i trotoar, on gubi kontrolu. Kola prelaze dve trake kolovoza i seku put prikolici traktora, probijaju centralnu ogradu i zaustavljaju se u visokoj travi.

Obično se predomisli zbog Džeremija. Svog sina. Boji se da ga ostavi samog s njom za ceo život. Koliko god dugo to bilo.

Jednom prilikom, mora da stane u Milfordu. Vreba neke nove mušterije, nove poslovne prostore koje bi snabdevao.

Ulazi u apoteku da kupi čokoladicu i tamo vidi ženu za kasom. Nosi malu pločicu s imenom „Patrisija".

Prelepa je. Crvenkaste kose.

Deluje tako prijatno. Tako prirodno.

Ima nečeg u njenim očima. Neka nežnost. Neka dobrota. Pošto je proveo poslednjih nekoliko godina pokušavajući da izbegne da gleda Inid u oči, sada vidi par tako lepih očiju, da se oseća da lebdi.

Dugo je kupovao tu čokoladicu. Ćaska o vremenu, kako je pre samo nekoliko dana bio u Čikagu, kako je često na putu. A zatim kaže nešto pre nego što postane svestan da je to rekao:

„Jesi li za ručak?“ Patrisija se smeši i kaže mu da bi mogao da dođe po nju za trideset minuta, tada ima sat vremena slobodno.

Za tih pola sata, on šeta po prodavnicama u centru Milforda i pita se šta kog đavola radi. Oženjen je. Ima ženu i dete i kuću i posao.

Ali, ništa od toga ne čini život. A on to želi. Život.

U obližnjem kafiću, dok jede tuna sendvič, Patrisija mu kaže da ona inače ne ide na ručak s ljudima koje tek upozna, ali ima nešto u njemu što je nju privuklo. „Šta je to“, pita on. „Mislim da znam tvoju tajnu“, kaže mu. „Imam osećaj za ljude, a imam taj jedan osećaj u vezi s tobom.“ Gospode bože. Da li je to toliko očigledno? Da li ona može da pogodi da je on oženjen? Da li ona čita misli? Čak iako je kad su se upoznali nosio rukavice, a sada je burmu strpao u džep? „Kakav osećaj?“, pita. „Deluješ mi zabrinuto. Da li se zato voziš uzduž i popreko zemlje? Jel' tragaš za nečim?“ „To mi je samo posao“, kaže joj.

A Patrisija se smeška. „Pitam se, ako te je to dovelo ovde, u Milford, možda postoji razlog.

Možda se voziš kroz celu zemlju zato što treba nešto da nađeš. Ne kažem da sam to ja. Ali, nešto jeste“ Ali, to jeste ona. On je ubeđen u to.

Kaže joj da se zove Klejton Bidž. Kao da ima ideju i pre nego što uopšte i shvati da ima ideju. Možda je, u početku, i mislio da to bude samo afera i da se lažno predstavlja, to nije bio loš plan za jednu aferu.

Sledećih nekoliko meseci, ukoliko poslovno mora da ode samo do Toringtona, on se vozi još na jug do Milforda, da vidi Patrisiju.

Ona ga obožava. Čini da se on oseća važnim. On se pored nje oseća kao da nešto vredi.

Vraćajući se autoputem Njujork, razmišlja o logistici.

Firma je delila neke poslovne rute. Mogao bi da prihvati onu između Hartforda i Bafala. Da ne ide više u Čikago. Tako bi na kraju svakog puta...

A tu je i pitanje novca.

Ali, Klejtonu ide dobro. Već preduzima dodatne mere opreza da sakrije od Inid koliko je novca sklonio sa strane. Nikada ne bi bilo bitno koliko zarađuje, njoj nikada nije dosta. Ona bi ga uvek omalovažavala. I uvek bi ga trošila. Zato onda i nije bitno ako ostavi nešto po strani.

Moglo bi da bude dovoljno, razmišlja. Taman dovoljno, za još jedno

domaćinstvo.

Kako bi bilo divno, da barem pola vremena bude srećan.

Patrisija odgovara potvrdno kad je pita da se uda za njega. Deluje da je njena majka srećna, ali njenoj sestri Tes nikada neće prirasti za srce. Kao da zna da nešto s njim nije u redu, ali ne može tačno da kaže šta je to. On zna da mu ona ne veruje, i da nikada neće, tako da je posebno obazriv u njenom prisustvu. I zna da je Tes rekla Patrisiji šta misli o njemu, ali Patrisija ga voli, iskreno ga voli i uvek ga brani.

Kad on i Patrisija odu da kupe prstenje, uspeva da izvede da mu kupi burmu identičnu onoj koju ima u džepu. Kasnije je vraća u radnju, uzima novac nazad i sad može da nosi samo taj jedan prsten koji ima, sve vreme. Daje pogrešne podatke kad popunjava formulare za različite opštinske i državne dozvole, sve od vozačke dozvole do članske karte u biblioteci, tad je sve to bilo manje komplikovano, nego posle jedanaestog septembra, tako da može da prevari matični ured kad dođe vreme za venčanje.

Mora da prevari Patrisiju, ali trudi se da bude dobar prema njoj. Barem kad je kod kuće.

Ona mu rađa dvoje dece. Prvo dečaka. Daju mu ime Tod. A onda posle nekoliko godina, devojčicu kojoj daju ime Sintija.

To je jedan neverovatan žonglerski nastup.

Jedna porodica u Konektikatu. Jedna porodica na severu države Njujork.

Ide od jedne do druge.

Kad je Klejton Bidž, ne može da prestane da misli na to kad će opet morati da bude Klejton Sloan. A kad je Klejton Sloan, ne može da dočeka da opet krene na put da bi postao Klejton Bidž.

Lakše je biti Sloan. Barem mu je to istinsko ime. Ne mora da brine toliko o identifikaciji. I njegova vozačka dozvola i njegovi drugi papiri su ispravni.

Ali, kad je u Milfordu, kad je Klejton Bidž, Patrisijin muž, a otac Todu i Sintiji, uvek je na oprezu. Ne vozi preko dozvoljene brzine. Obavezno plaća parking. Ne želi da mu se broj tablica proverava. Svaki put kad kolima ide u Konektikat, skrene s puta ne neko zavučeno mesto, skida narandžasto-žute njujorkške registarske tablice, i umesto njih stavlja jedne plave ukradene konektikatske. Njujorkške tablice vraća kad se vraća u Jangztaun. Uvek mora da razmišlja o tome šta radi, da pazi odakle obavlja pozive na daljinu, da ne kupi nešto pod imenom Klejtona Sloana, a da, nerazmišljajući, da svoju adresu u Milfordu.

Uvek plaća u kešu. Da ne ostavi neki papir kao trag.

Sve u vezi s njegovim životom je lažno. Prvi brak mu je sazdan na laži koju je izmislila Inid. Drugi brak mu je zasnovan na laži koju je on rekao Patrisiji. Ali, uprkos svim obmanama i dvoličnosti, da li je uspeo da nađe nešto od istinske

sreće, da li ima trenutaka kada se...? „Moram da piškim“, rekao je Klejton, prekidajući pripovedanje. „A?“, rekao sam. „Moram da šoram. Osim ako ne želite da to obavim odmah ovde u kolima."

Samo što smo prošli znak za neki ugostiteljski objekat. „Naći ćemo nešto", rekao sam. „Kako se osećate?" „Ne tako dobro", rekao je. Nakašljao se nekoliko puta. „Treba mi voda. I još nekoliko brufena."

Poneo sam brufen iz kuće, ali nisam se setio da ponesem flašu vode. Brzo smo napredovaii autoputem, bilo je skoro četiri ujutru i bližili su se Olbaniju.

Kako se ispostavilo, trebalo je da natočimo benzin u „hondu“, tako da je pauza bila dobra ideja, sve u svemu.

Pomogao sam Klejtonu da uđe u muški ve-ce, sačekao da završi šta je imao da završi, i pomogao mu da se vrati u kola. Ovaj kratak put ga je izmrcvario. „Ostanite ovde, ja idem po vodu“, rekao sam.

Kupio sam pakovanje od šest flaša vode, dotrčao nazad do kola, skinuo plastični otvarač s jedne od njih i dao je Klejtonu. Uzeo je veliki gutljaj, zatim još četiri brufena koja sam mu davao pojedinačno. Zatim smo otišli do benzinske pumpe i sipao benzin do vrha, iskoristivši skoro sav novac iz novčanika. Nisam smeo da iskoristim kreditnu karticu, bojeći se da će policija shvatiti ko je izveo Klejtona iz bolnice i da će pratiti sve transakcije mojom kreditnom karticom.

Kad sam se vratio u kola, palo mi je na pamet da je možda vreme da Rona Vedmor sazna šta se dešava. Što je Klejton više pričao, osećao sam da sam sve bliži istini koja će, jednom za svagda, otkloniti Vedmorovoj sumnje u vezi sa Sintijom. Preturao sam po prednjem džepu farmerki i našao vizit kartu koju mi je dala prilikom njene iznenadne posete našoj kući prethodnog jutra, pre nego što sam otišao da tražim Vinsa Fleminga.

Na njoj je bio broj s posla i broj mobilnog, ali ne i kućni broj. Sigurno je u ovo doba noći spavala, ali mogao sam da se kladim da mobilni telefon drži pored kreveta i da je uvek uključen.

Upalio sam kola, sklonio se dalje od pumpi, ali sam se parkirao sa strane na minut. „Šta radite?", pitao je Klejton. „Pozvaću par brojeva."

Pre nego što sam pozvao Vedmorovu, hteo sam ipak da još jednom okrenem Sintiju. Pozvao sam je na mobilni, a onda na kuću. Bez uspeha.

Za divno čudo, to me je utešilo. Ako ja nisam znao gde je, nije bilo šanse da Džeremi Sloan ili njegova majka mogu da znaju. To što je nestala zajedno s

Grejs ispostavilo se da je, u ovom trenutku, najbolje rešenje.

Ali, i dalje sam morao da znam gde je. Da je dobro. Da je Grejs dobro.

Mislio sam da pozovem Rolija, ali pretpostavio sam da je on išta znao da bi on mene nazvao, a i nisam hteo da koristim telefon više nego što je trebalo.

Baterija jedva da je mogla da izdrži još jedan poziv.

Ukucao sam broj mobilnog Rone Vedmor. Javila se posle četvrtog puta. „Vedmorova", rekla je. Veoma se potrudila da deluje da je budna i u stanju pripravnosti, ali više je zvučalo kao: „Ved. Morova.“ „Ovde je Teri Arčer“, rekao sam. „Gospodine Arčer“, rekla je i već je zvučala pribranije. „O čemu se radi?“ „Daću Vam nekoliko informacija na brzinu. Baterija mi se prazni. Morate da pripazite na moju ženu. Čovek po imenu Džeremi Sloan i njegova majka, Inid Sloan, su se uputili ka Konektikatu, iz okoline Bafala. Mislim da im je cilj da nađu Sintiju i ubiju je. Sintijin otac je živ. Dovodim ga sa sobom. Ako nađete Sintiju ili Grejs, budite uz njih, ne ispuštajte ih iz vida, sve dok se ja ne vratim" Očekivao sam da čujem jedno „Šta?“, ili barem „A?“, ali umesto toga, rekla mi je: „Gde ste Vi?“ „Na autoputu Njujork, vraćam se iz Jangztauna. Znate ko je Vins Fleming, zar ne? Rekli ste da znate.“ „Da.“ „Ostavio sam ga u kući u Jangztaunu, severno od Bafala. Pokušavao je da mi pomogne. Inid Sloan je pucala u njega.“ „Ništa mi nije jasno“, rekla je Vedmorova. „Pričajte mi o tome. Samo pripazite na nju, u redu?“ „A šta taj Džeremi Sloan i njegova majka voze?“ „Braon...“ “Impalu'“, prošaputao je Klejton. “Ševrolet impalu.” „Braon ’ševrolet impalu’“, rekao sam. Klejtona sam pitao: „Broj tablica?“.

Odmahnuo je glavom. „Nemam broj tablica." „Jel’ se vraćate ovde?“, pitala je Vedmorova. „Da, za par sati. Samo pazite na nju. Već sam rekao i svom direktoru, Roliju Keraderzu da je traži.“ „Recite mi šta...“ „Moram da idem“, rekao sam, zatvorio telefon i ubacio ga u jaknu. Ubacio sam u brzinu i vratio se na autoput. „Pa“, rekao sam, vraćajući se na prethodnu priču koju je Klejton prekinuo, „jel’ bilo trenutaka kad ste bili srećni?“ Klejton se ponovo naslonio o sedište.

Ako je bilo trenutaka sreće, to je bilo jedino onda kada je on bio Klejton Bidž. Uživa da bude otac Todu i Sintiji. Koliko može da proceni, i oni njega vole, možda im je čak i primer. Izgleda da ga poštuju. Niko im ne puni glavu, svaki bogovetni dan, da je beskoristan. Nije da slušaju sve što im se kaže, ali koji klinci to i rade?

Ponekad, noću, u krevetu, Patrisija bi mu rekla: „Deluješ odsutno. Izgleda kao da nisi ovde. I deluješ tužno.“ A on je uzima u naručje i kaže joj: „Ovo je jedino mesto gde bih želeo da budem “ I to nije laž. Nikada nije rekao nešto iskrenije. Bude trenutaka kada želi da joj kaže, jer ne želi da život s njom bude laž. Ne sviđa mu se što vodi taj drugi život.

Jer je to život s Inid i Džeremijem postao. To je taj drugi život. Iako je to taj koji je prvo vodio, iako je to taj u kome može da koristi svoje pravo ime, da pokaže pravu vozačku dozvolu pozorniku ako ga zaustavi, tom životu ne podnosi da se vraća, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.

Ali, na neki čudan način, navikava se. Navikava se na priče, na žongliranje, navikava se na to što izmišlja fantastične priče da bi objasnio zašto je morao da bude odsutan na praznik. Ako je na Božić u Jangztaunu, iskrada se do telefonske govornice, natovaren sitninom, da bi mogao da pozove Patrisiju i poželi i njoj i deci srećan praznik.

Jednom prilikom, u Jangztaunu, odlazi u svoj kutak, seda i pušta suze da padaju. To traje samo kratko, dovoljno da se oseća malo lakše, da odagna tugu. Ali, Inid ga čuje, ulazi u sobu i seda pored njega na krevet.

On briše suze s obraza i pokušava da se pribere.

Inid mu stavlja ruku na rame. „Ne budi dete“, kaže.

Kad se vrati u to vreme, život u Milfordu, i nije bio tako idiličan. Tod je dobio upalu pluća kad mu je bilo deset godina. Od toga se oporavio. A što se tiče Sintije, kako je ušla u pubertet, postala je nemoguća. Buntovna.

Povremeno se družila s pogrešnim ljudima. Isprobavala je stvari za koje još nije dorasla, kao što je piće i ko zna šta još.

Na njega je palo da uvede disciplinu. Patrisija je oduvek bila strpljivija i imala je više razumevanja. „Proći će je ovo“, rekla bi mu. „Ona je dobro dete. Samo moramo da budemo tu za nju.“ Radilo se o tome, da kada je Klejton bio u Milfordu, želeo je da život bude savršen. Često, skoro da i jeste bio.

Ali onda bi morao da opet sedne u kola, da se pravi da ide na put i vozi do Jangzauna.

Na početku, pitao se koliko će još moći da izdrži.

Bilo je trenutaka kada je most opet delovao kao rešenje.

Ponekad, probudio bi se i pitao gde se nalazi danas. Ko je on bio danas.

Pravio je greške.

Jednom mu je Inid sastavila spisak za kupovinu i on se odvezao do Luistona da uzme sve to. Nedelju dana kasnije, Patrisija pere veš i ulazi u kuhinju sa spiskom u rukama, i kaže: „Šta je ovo? Našla sam ga u džepu tvojih pantalona. Ovo nije moj rukopis.“ Spisak za kupovinu koji je sastavila Inid.

Klejtonu je srce došlo do grla. Misli mu lete. Kaže: „Našao sam to u kolicima za kupovinu pre neki dan, mora da je to spisak koji je ostavila osoba pre mene. Bilo mi je zabavno da uporedim šta mi uzimamo s onim što drugi Ijudi kupuju, tako da sam ga sačuvao.

Patrisija je bacila pogled na spisak. „Ko god da su, vole iste zobene pahuljice kao i ti.“ Očigledno mu se jednom desilo da je isekao članak iz novina iz Jangztauna, sa slikom sina i njegovog košarkaškog tima, i stavio ga u pogrešnu fioku. Isekao ga je jer, bez obzira koliko se Inid trudila da okrene Džeremija protiv njega, ipak je voleo tog mališana. Neverovatno koliko je Tod, kad je porastao, ličio na Džeremija u istim godinama. Da gleda i mrzi Džeremija bilo bi isto kao da gleda i mrzi Toda, a to nikako nije mogao.

I tako se desilo da je jednom, na kraju jednog dugog dana, posle veoma duge vožnje, Klejton Bidž iz Milforda ispraznio džepove i ubacio isečak sa slikom svog sina u košarkaškom timu Jangztauna, u noćni stočić pored svog kreveta. Sačuvao je isečak jer se ponosio dečakom, iako je on bio trovan da ga mrzi.

Nikada nije primetio da je to bila pogrešna fioka. U pogrešnoj kući, u pogrešnom gradu, u pogrešnoj državi.

Napravio je grešku kao i onda u Jangztaunu. Veoma dugo, nije čak ni znao gde je pogrešio. Možda se radilo o još jednom isečku. O spisku za kupovinu, koji je sastavila Patrisija.

Ispostavilo se da se radilo o telefonskom računu na adresi u Milfordu. Na Patrisijino ime.

To je privuklo Inidinu pažnju.

To je probudilo sumnje u njoj.

Ali, to nije ličilo na Inid da direktno pita o čemu se radi. Inid bi prvo sprovela svoju sopstvenu istragu. Čekala na druge znakove. Počela da skuplja dokaze. Da otvori slučaj.

A kad joj se učinilo da ima dovoljno dokaza, odlučila je da i sama krene na put sledeći put kad joj muž ode iz grada. Jednog dana se odvezla do Milforda,

u Konektikatu. Ovo se desilo pre nego što je završila u invalidskim kolicima, naravno. Kad je mogla da hoda.

Sredila je da neko pazi na Džeremija nekoliko dana. „Ovaj put ću da se pridružim mužu na putu“, rekla je. U odvojenim kolima. „Što nas dovodi“, rekao je Klejton, sedeći pored mene, suvih usta, i uzevši još jedan gutljaj vode iz flaše, „do te noći.“

45 Prvi deo priče sam čuo od Sintije. Kako nije došla kući na vreme. Kako je rekla roditeljima da je kod Pam. Kako je Klejton otišao da je traži, našao je u kolima s Vinsom Flemingom i doveo je kući. „Bila je besna", rekao je Klejton. „Rekla nam je da želi da smo mrtvi.

Odjurila je do svoje sobe, i posle nismo čuli ni da se makla. Bila je pijana. Bog zna šta je sve popila. Mora da je odmah zaspala. Nije trebalo nikad da se petlja s tipom kao što je Vins Fleming. Njegov otac nije bio ništa drugo do običan gangster." „Znam“, rekao sam, dok su mi ruke bile na volanu i dok sam vozio kroz noć. „I, kao što sam i rekao, izbila je žestoka svađa. Tod je nekada voleo kad bi mu sestra upala u nevolju, znate kakva deca mogu da budu? Ali, ovoga puta nije bilo tako. Sve je ispalo jako gadno. Baš pre nego što sam se vratio sa Sintijom, pitao je da ili ja ili Patrisija možemo da odemo s njim da kupi tehnički papir, ili već tako nešto. Kao i svako drugo dete, setio se u poslednjem trenutku da treba da završi neki projekat i trebao mu je taj papir za neku prezentaciju. Bilo je kasno i nismo znali gde da nađemo prokleti papir, kad se Patrisija setila da ga prodaju u apoteci koja je radila non-stop. Rekla je da će ga ona odvesti tamo da ga kupi.“ Nakašljao se i uzeo gutljaj vode. Glas mu je bio promukao. „Ali, pre toga, Patrisija je morala nešto da završi." Pogledao me je.

Potapšao sam se po jakni, koverta je i dalje bila tu. „A onda su ona i Tod otišli, Patrisijinim kolima. Sedeo sam u dnevnoj sobi, iscrpljen. Za nekoliko dana sam morao da krenem na put i da provedem neko vreme u Jangztaunu. Uvek kad bi trebalo da se vratim Inid i Džeremiju postajao sam očajan.“ Pogledao je kroz prozor kad smo prošli pored jedne traktorske prikolice. „Činilo mi se da je prošlo puno vremena otkad su Tod i Patrisija otišli.

Skoro sat vremena. Apoteka ipak nije bila toliko daleko. A onda je zazvonio telefon.“ Klejton je uzeo vazduh nekoliko puta. „Bila je to Inid. Zvala je sa govornice. Rekla je: ’Pogodi ko je?’“ „O, bože“, rekao sam. „To je bio poziv koji, čini mi se, sam stalno očekivao. Ali nisam mogao da poverujem šta je uradila. Rekla mi je da se nađemo na parkingu Kod Denija.

Rekla mi je da bolje požurim. Rekla mi je da nas čeka puno posla. I da ponesem peškire. Izleteo sam iz kuće, odvezao se do parkinga Kod Denija.

Mislio sam da je možda u restoranu, ali ona je sedela u svojim kolima. Nije

mogla da izađe.“ „Zašto?“, pitao sam. „Nije mogla da se šeta okolo natopljena krvlju, a da ne privuče pažnju “ Odjednom sam se sledio. „Otrčao sam do prozora, i prvo mi se učinilo da su joj rukavi natopljeni naftom. Bila je tako staložena. Spustila je prozor i rekla mi da uđem. Ušao sam i onda sam video čime je bila pokrivena. To je bila krv. Celom dužinom njenih rukava. S prednje strane njene suknje. Vrištao sam na nju: „Šta si, do đavola, uradila? Šta si uradila?“ Ali već sam znao šta je bilo. „Inid je bila parkirana ispred naše kuće. Mora da je stigla tamo nekoliko minuta pošto sam ja došao kući. Adresu je videla na računu za telefon. Mora da je videla moja kola na prilaznom putu, ali s konektikatskim tablicama. Sve je skapirala. A onda su Patrisija i Tod izašli i odvezli se, a ona je krenula za njima. Do tog trenutka, mora da je bila zaslepljena besom. Shvatila je da sam imao ceo jedan drugi život i drugu porodicu. „Pratila ih je do apoteke. Izašla je iz kola, pratila ih do prodavnice i pretvarala se da kupuje, dok ih je držala na oku. Mora da se zaprepastila kada je dobro osmotrila Toda. Toliko je ličio na Džeremija. Mora da je to pokrenulo sve.“ Inid je napustila prodavnicu pre Patrisija i Toda. Odšetala je nazad do kola. Skoro da i nije bilo kola na parkingu, niti ikoga u blizini. Kao što je u kasnijim godinama Inid držala pištolj pri ruci, tako je u to vreme držala nož u pretincu kola. Uzela ga je, otrčala nazad do apoteke i sakrila se iza ugla, koji je, u tom trenutku, bio u tami. Bio je to jedan široki prolaz, namenjen za kamione.

Tod i Patrisija su izašli iz prodavnice. Poput vojnika, Tod je preko ramena nosio svoj tehnički papir, koji je bio uvijen u veliki valjak.

Inid je iskočila iz tame. Rekla je: „Upomoć!"

Tod i Patrisija su stali i pogledali je. „Moja ćerka!“, rekla je Inid. „Povređena je!“ Patrisija joj je pritrčala u susret, a Tod je krenuo za njom.

Inid je pustila da zakorače u taj prolaz, okrenula se ka Patrisiji i rekla: „Da niste Vi slučajno Klejtonova žena?" „Mora da se zabezeknula", rekao mi je Klejton. „Prvo, ta neka žena traži da joj pomogne, a onda, odjednom, je pita nešto tako. “ „Šta joj je rekla?“ „Rekla je da jeste. A onda se pojavio nož, koji joj je presekao vrat. Inid nije oklevala. Dok je Tod i dalje pokušavao da shvati šta se desilo, setite se, bio je mrak, ona je skočila na njega, prerezavši mu grlo isto tako brzo kao i njegovoj majci.“

„I sve Vam je to ispričala?“, rekao sam. „Inid?“ „Iznova i iznova“, rekao je Klejton. „Voli da priča o tome. Čak i sada. Ona to zove prisećanje.“ „A onda, šta je bilo?“ „Tada je pronašla najbližu govornicu i pozvala me. Ja sam se pojavio i našao je u kolima, a ona mi je ispričala šta je uradila. ’Ubila sam ih’, rekla je. 'I tvoju ženu i tvog sina. Mrtvi su'“ „Nije znala“, rekao sam tiho.

Klejton je klimnuo glavom tiho u tami. „Ona nije znala da imate i ćerku.“ „Pretpostavljam“, rekao je Klejton, „da je bilo neke simetrije u tome. Imao sam ženu i sina u Jangztaunu, i ženu i sina u Milfordu. Drugi sin je izgledao isto kao i prvi. Sve je delovalo tako savršeno izbalansirano. Kao odraz u ogledalu.

To ju je navelo da donese neke svoje zaključke. Mogao sam da procenim da, po načinu na koji je pričala, nije joj padalo na pamet da je Sintija i dalje u kući, niti da je uopšte postojala. Nije videla kada sam zajedno s njom došao kući.“ „Niti ste nameravali da joj kažete “ „Mislim da sam bio u šoku, ali toliko mi je radio mozak. Upalila je kola, dovezla se do prolaza i pokazala mi tela. 'Moraćeš da mi pomogneš', rekla je, ’moramo da ih se otarasimo'."

Klejton je zastao za trenutak i nekih sledećih osamsto metara nije progovorio ni reč. Na sekund sam pomislio da je umro.

Konačno sam mu se obratio: „Klejtone, jel' ste dobro?“ „Da“, rekao je. „Šta je problem?“ „To je bio odlučujići trenutak, tada je sve moglo da ispadne drugačije.

Imao sam izbor, ali možda sam bio pod isuviše velikim šokom da bih to shvatio, da znam šta treba uraditi. Još tada sam mogao sve da okončam.

Mogao sam da odbijem da joj pomognem. Mogao sam da odem u policiju.

Mogao sam da je prijavim. Još tada i na tom mestu sam mogao da stavim tačku na to ludilo" „Ali niste.“ „Već sam se osećao kao krivac, vodio sam dvostruki život. Bio bih uništen.

Bio bih osramoćen. Siguran sam da bi me osudili. Ne za smrt Patrisije i Toda, već za to što sam bio oženjen dvema ženama. Mislim da postoje zakoni protiv toga, osim ako nisi Mormon, ili nešto slično. Imao sam lažnu ličnu kartu, verovatno bi me optužili za obmanu ili lažno predstavljanje, mada mi nikada nije bila namera da prekršim zakon. Uvek sam se trudio da živim po pravilima, da budem pravičan čovek.“

Pogledao sam ga. „I naravno, s druge strane, ona je verovatno mogla da pretpostavi u kom pravcu sam razmišljao, pa mi je rekla da ako pozovem policiju, ona će reći da mi je samo pomagala. Da je to bila moja ideja, da sam je ja nagovorio da mi se pridruži. I tako sam joj pomogao. Bože, oprosti mi, pomogao sam joj. Stavili smo Patrisiju i Toda u kola, na zadnja sedišta, a ostavili mesto vozača prazno.

Imao sam ideju. Znao sam gde smo mogli da ostavimo kola, zajedno s njima. U kamenoiom. Odmah kad se skrene s puta kojim sam često išao. Jednom, kad sam se vraćao u Jangztaun, vozikao sam se bez nekog određenog cilja jer nisam imao želju da se vratim, i tada sam otkrio taj put koji je vodio do vrha litice, odakie se videla ta napuštena iskopina. Tu se nalazilo jedno malo jezero. Stajao sam tu neko vreme, razmišljajući da se bacim s litice. Ali, na kraju, sam nastavio put. Palo mi je na pamet da pošto bih upao u vodu, postojala bi šansa da preživim."

Nakašljao se i uzeo još jedan gutljaj vode. „Morali smo da ostavimo jedna kola na mestu događaja. Ja sam vozio Patrisijin eskort', nekih dva i po sata kroz noć, a Inid me je pratila u svojim kolima. Potrajalo je, ali sam našao tu stazu, uspeo se kolima uz nju, stavio jedan kamen na pedalu za gas, dohvatio menjač, ubacio u brzinu i odskočio od kola. Kola su prešla ivicu. Posle nekoliko sekundi, čuo sam kako su pala u vodu.

Nisam mogao da vidim mnogo toga. Kad sam pogledao dole, bilo je toliko mračno, da nisam mogao da vidim kola kako nestaju ispod površine vode."

Zamorio se, pa je dao sebi nekoliko sekundi da uzme vazduh. „Zatim smo morali da se odvezemo nazad da pokupimo druga kola. A onda smo se oboje uputili ka Jangztaunu, svako u svojim kolima. Nisam čak ni imao priliku da se oprostim sa Sintijom, da joj ostavim neku poruku, bilo šta.

Samo sam morao da nestanem.“ „Kad je saznala?“, pitao sam.

“A?“ „Kad je Inid saznala da joj je neko promakao? Da se nije otarasila cele Vaše porodice?" „Nekoliko dana kasnije. Gledala je vesti, nadajući se da će prikazati nešto, ali o tome nisu mnogo izveštavale ni TV stanice ni novine u Bafalu. Hoću da kažem, to nije bilo ubistvo. Nije bilo tela. Nije čak bilo ni krvi ispred u prolazu pored apoteke. Te noći je bila neka oluja koja je sve isprala. Ali, otišla je do biblioteke, tada, naravno, nije bilo interneta, i počela je da prelistava novine iz drugih gradova i drugih država, i primetila nešto. Mislim da je naslov je glasio: 'Nestala porodica jedne devojčice'. Došla je kući, nikada je nisam video tako besnu. Razbijala je sudove, bacala stvari po kući. Potpuno je poludela. Bilo joj je potrebno par sati da se konačno smiri."

„Ali, morala je da živi s tim“, rekao sam. „Prvo nije htela da pristane na to. Počela je da se pakuje da bi otišla u Konektikat i završila s njom. Ali, ja sam je zaustavio." „Kako ste uspeli to da izvedete?“ „Sklopio sam pakt s njom. Obećao sam joj da je nikada neću napustiti, da nikada neću ponoviti nešto slično, da nikada u životu neću pokušati da stupim u kontakt sa svojom ćerkom, samo ako bi joj poštedela život. Rekao sam joj da samo to tražim od nje. Da je pusti da živi, a da ću ja provesti ostatak svog života iskupljujući se za to što sam je izdao.“ „I ona je na to pristala?“ „Nerado. Ali, mislim da ju je to oduvek mučilo, poput svraba na delu tela koji ne možeš da dohvatiš. To je bio nezavršen posao. Ali, sada se radi o hitnoj stvari. Sada zna za testament, da ako ja umrem pre nego što ona uspe da ubije Sintiju, ona će sve izgubiti “ „Pa, šta ste Vi uradili? Samo ste nastavili da živite s tim?“ „Nisam više išao na put. Našao sam drugi posao, osnovao svoju firmu, radio kod kuće ili odmah tu, u Luistonu. Inid mi je jasno stavila do znanja da ne smem nigde više da putujem. Nije htela sebi da dozvoli da još jednom od nje napravim budalu. Ponekad sam mislio da pobegnem, da se vratim, dođem po Sintiju, ispričam joj sve, odvedem je u Evropu, da se tamo sakrijemo, uzmemo neka lažna imena. Ali znao sam da ću da upropastim sve, verovatno bih ostavio neki trag i, na kraju, on bi bila ubijena. A i nije tako lako ubediti jednu četrnaestogodišnjakinju da sluša šta joj se kaže. Tako da sam ostao s Inid. Sada nas je povezala nit koja je bila jača od najboljeg braka na svetu.

Zajedno smo počinili jedan gnusan zločin.“ Ućutao se. „Dok nas smrt ne rastavi." „Policija vas nikada nije ispitivala, nikada nisu ništa posumnjali?“ „Nikada. Ja sam i dalje čekao. Prve godine je bilo najgore. Svaki put kad bih čuo da se neka kola parkiraju na prilaznom putu, mislio sam da je gotovo.

A zatim je i druga godina prošla, i treća, i pre nego što sam se okrenuo, prošlo ih je deset. Čovek pomisli, ako svaki dan umireš pomalo, kako život uspe da se toliko oduži?“ „Sigurno ste negde putovali", rekao sam. „Ne, nigde nikada više.“ „Nikada se niste vratiii u Konektikat?“ „Nikada nisam kročio u tu državu od te noći.“ „Ali kako ste onda ostavljali onaj novac Tes, da bi mogla da izdržava Sintiju i da je odškoluje?“ Klejton me je proučavao nekoliko sekundi. Rekao mi je toliko toga tokom ovog puta što me je šokiralo, ali je ovo izgleda bio prvi put da sam ja njega

iznenadio. „A od koga ste to čuli?“, pitao je. „Tes mi je rekla“, rekao sam. „I to nešto skoro." „Nije mogla da Vam kaže da je bio od mene.“ „I nije. Rekla mi je da je primala novac, i, mada je gajila svoje sumnje, nikada nije saznala od koga je bio."

Klejton nije rekao ništa. „Bio je od Vas, zar ne?“, pitao sam. „Odlagali ste tajno novac za Sintiju, i pazili da Inid ne sazna, kao što ste radili kada ste osnivali drugo domaćinstvo.“ „Inid je počela da sumnja. Godinama kasnije. Trebalo je da napravimo reviziju troškova i Inid je angažovala jednog računovođu, koji je analizirao prihode. Pronađena je neka nepravilnost. Morao sam da izmislim neku priču, da sam utajio neki novac, jer sam imao problem s kockom. Ali, ona nije poverovala. Zapretila mi je da će otići u Konektikat i ubiti Sintiju, što je trebalo i da uradi još godinama ranije, ako joj ne kažem istinu. Tako da sam joj rekao da sam slao novac Tes da bih pomogao da se Sintija iškoluje. I rekao sam joj da sam održao reč, nikada nisam stupio u kontakt s njom, i što se Sintije ticalo, ja sam bio mrtav.“ „Znači Inid je sve ove godine bila kivna i na Tes.“ „Mrzela ju je jer je dobijala novac za koji je ona mislila da njoj pripada. To su dve žene koje je mrzela najviše na svetu, a nikada nije upoznala ni jednu od nje dve.“ „Znači“, rekao sam, „to da se nikada niste vratili u Konektikat, mada zaista niste videli Sintiju, je onda samo prazna priča.“ „Ne“, rekao je. „To je istina."

I razmišljao sam o tome neko vreme dok smo nastavili da se vozimo kroz noć.

46 Konačno, obratio sam mu se: „Znam da Tes niste slali novac poštom. Nije stizao u njeno sanduče s poštanskom markicom. Niti je stizao brzom poštom. Koverta s parama bi se pojavila u kolima, ili bi je drugom prilikom našla uvučenu u jutarnje novine.“ Klejton se pravio da me ne sluša. „Znači, ako ga niste slali poštom, a niste ga Vi sami dostavljali“, rekao sam, „onda je to neko radio za Vas.“ Klejton i dalje nije reagovao. Zatvorio je oči, naslonio je glavu na naslon sedišta, kao da spava. Ali, nisam naseo na to. „Znam da me čujete“, rekao sam. „Mnogo sam umoran", rekao je. „Znate, obično spavam celu noć. Ostavite me na miru neko vreme, da uhvatim malo sna.“ „Imam još jedno pitanje", rekao sam. I dalje je držao oči zatvorene, ali video sam da mu usne nervozno podrhtavaju. „Pričajte mi o Koni Gormli.“ Oči mu se iznenada otvoriše, kao da sam ga bocnuo štapom. Klejton je pokušao da odagna takvu reakciju. „Nije mi poznato to ime“, rekao je. „Da vidim da li mogu da Vam pomognem da se setite', rekao sam. „Bila je iz Šerona, imala je dvadeset i sedam godina, radila je u krofna-baru, a onda jedne noći, pre dvadeset šest godina, u petak uveče, ona je hodala bankinom puta blizu mosta Kornvol, to je onda put 7, kad su je udarila kola. Samo što se nije radilo o nezgodi na putu. Najverovatnije je bila mrtva i pre toga, a nesreća je samo iscenirana. Kao da je neko želeo da to deluje kao obična nezgoda, i ništa ozbiljnije od toga, shvatate?"

Klejton je pogledao kroz prozor, tako da nisam mogao da mu vidim lice. „To Vam je bila još jedna greška, poput spiska za kupovinu i računa za telefon", rekao sam. „Isekli ste taj neki veći članak o mušičarenju, ali ispod njega se nalazio taj članak o toj nesreći na putu. Biio je lako odseći i njega, ali niste to uradili, al ne mogu da provalim zašto."

Bližili smo se granici između Njujorka i Masačusetsa. Išli smo prema istoku, čekajući sunce da izađe. „Jel' ste je poznavali?“, pitao sam. „Jel' ona bila neko koga ste upoznali dok ste putovali poslovno kroz zemlju?“ „Ne budite smešni“, rekao je Klejton. „Neka rođaka? S Inidine strane? Kad sam njeno ime spomenuo Sintiji, ništa joj nije značilo." „I nema razloga zašto bi trebalo“, rekao je Klejton tiho.

„Jel’ ste to bili Vi?“, pitao sam. „Jel’ ste li je Vi ubili, a zatim udarili kolima, odvukli je u jarak i ostavili tamo?“ „Ne“, rekao je. „Jer ako se to tako desilo, možda je vreme da se sada izmire računi.

Večeras ste priznali mnogo toga. Da ste vodili dvostruki život. Da ste pomogli da se prikrije ubistvo Vaše žene i sina. Da ste štitili ženu, koja je iz Vaše priče, neuračunljiva. Ali, ipak ne želite da mi kažete šta ste Vi imali od smrti žene po imenu Koni Gormli, i ne želite da mi kažete kako ste davali novac Tes da izdržava Sintiju.“ Klejton nije ništa rekao. „Jel’ su ta dva slučaja povezana?“, pitao sam. „Jel' imaju nešto zajedničko?

Niste mogli da iskoristite ovu ženu kao dostavljača novca. Bila je mrtva godinama pre nego što ste počeli da šaljete novac.“ Klejton je otpio malo vode, vratio flašu natrag u držač za čaše između sedišta, prešao rukama preko nogu. „Šta bi bilo kad bih Vam rekao da ništa od toga nije bitno?“, rekao je. „Šta bi bilo kad bih Vam priznao da su Vaša pitanja interesantna, da postoji još nešto što ne znate, ali da, kad posmatrate ceo slučaj, ništa od toga nije bitno?" „Jedna nedužna žena pogine, njeno telo zatim udare kola, završi u jarku, a Vi mislite da to nije bitno? Mislite da se tako i njena porodica osećala? Pričao sam s njenim bratom preko telefona, pre neki dan.“ Klejton podiže svoje guste obrve. „Roditelji su joj umrli par godina kasnije. Kao da su digli ruke od života.

Jedino tako su mogli da okončaju svoje patnje.“ Klejton je odmahnuo glavom. „A Vi kažete da to nije bitno? Klejtone, jel' ste Vi ubili tu ženu?“ „Ne“, rekao je. „Jel’ znate ko jeste?“ Klejton je samo odmahivao glavom. „Inid?“, rekao sam. „Došla je u Konektikat godinu dana kasnije da ubije Patrisiju i Toda. Da li je bila tu i ranije da bi ubila i Koni Gormli?“ Klejton je i dalje samo odmahivao glavom, a zatim, na kraju, progovorio. „Dosta života je bilo uništeno do sada. Nema smisla uništiti još jedan.

Nemam ništa više da kažem u vezi s ovim." Prekrstio je ruke preko grudi i sačekao da izađe sunce.

Nisam hteo da gubimo vreme zadržavajuči se na doručku, ali bio sam svestan da je Klejton u lošem stanju. Kako je svanulo jutro i osvetlilo kola, tek tada sam mogao da vidim koliko je gore izgledao nego kada smo pobegli iz bolnice. Proveo je sate bez infuzije, bez sna.

„Izgledate kao da Vam treba nešto“, rekao sam. Prolazili smo kroz Vinsted, gde se autoput 8 račvao u četiri trake. Odatle ćemo još brže stići do Milforda, pošto je to bio poslednji deo puta. Bilo je nekoliko mesta s brzom hranom u Vinstedu. Predložio sam da pokupimo hranu na nekom mestu gde se može ući kolima, i da uzmemo Mekmafin, na primer.

Klejton je klimnuo glavom umorno. „Mogao bih da pojedem jaje. Ali ne verujem da mogu da sažvaćem tu vrstu hleba “ Dok smo čekali u redu, sedeći u kolima, Klejton mi je rekao: „Pričajte mi o njoj?“ „O kome?“ „Pričajte mi o Sintiji. Nisam je video od te noći. Nisam je video dvudeset pet godina.“ Moja osećanja prema Klejtonu su bila promenljiva. Ponekad bih ga žalio zbog takvog strašnog života koji je vodio, zbog toga što je trpeo bedni život s Inid, zbog tragedije koja je zadesila njegove voljene.

Ali, ko je, ustvari, bio krivac? Klejton je sam istakao da je on sam donosio odluke. I to ne samo onu da pomogne Inid da zataška jedan takav monstruozan zločin i da ostavi Sintiju da se pita celog života šta joj se desilo s porodicom. Postojale su odluke koje je mogao da donese ranije. Mogao je da se suprotstavi Inid, na neki način. Da ne odustaje od razvoda. Da pozove policiju kad ona pribegne nasilju. Da je prijavi. Bilo šta.

Mogao je da je ostavi. Da joj ostavi poruku: „Draga Inid, odlazim odavde.

Klejton."

Barem bi to bile iskrenije.

Nije da je Klejton hteo da u meni probudi saosećanje zbog situacije s njegovom ćerkom, mojom ženom. Ali izvesna doza samosažaljenja je bila u njegovom glasu, eto, jadan ja, nisam video ćerku dve i po decenije.

Druškane, evo ti retrovizor, pomislio sam. Okreni ga ka sebi, pogledaj se.

Videćeš tipa koji mora da nosi težak teret zbog svih sranja koja su se dešavala od 1983.

Ali, umesto toga, rekao sam: „Divna je.“ Klejton je očekivao više. „Sin je nešto najdivnije što mi se ikada desilo", rekao sam. „Volim je više nego što možete da budete svesni. I otkad je znam, ona se bori s tim što ste joj Vi i Inid učinili. Razmislite samo o tome. Probudite se jednog jutra, a Vaša porodica je nestala. Nema ni kola. Jebote, svi su otišli.“ Osetio sam da mi krv ključa. Još jače sam stegnuo volan. „Jebote, da li imate predstavu o tome? Jel' imate? Šta je mogla da pomisli? Da ste svi mrtvi? Da je neki ludi serijski ubica

došao u grad i sve vas pobio? Ili ste vas troje te noći odlučili da zapalite i započnete novi život negde drugde, koji ne uključuje nju?“ Klejton je bio zaprepašćen. „Ona je to pomislila?“ „Ona je pomislila na bezbroj stvari! Jebote, bila je ostavljena! Zar ne shvatate? Niste nikako mogli da joj kažete nešto, na neki način? Da pošaljete pismo? Da joj objasnite da joj je porodica doživela strašnu sudbinu, ali da su je ipak voleli? Da nisu tek tako odlučili da je napuste jedne noći, jebote?"

Klejton je spustio pogled. Ruke su mu se tresle. „Naravno, sklopili ste pakt s Inid da Sintija ostane živa, obećavši da je nikada više nećete videti, niti stupiti u kontakt s njom. I možda ona danas i jeste živa jer ste Vi pristali da živite do kraja života s čudovištem. Ali, da li mislite da Vas to čini jebenim junakom? Znate šta? Vi niste nikakv jebeni junak. Da ste bili pravi muškarac od samog početka, možda se ništa od ovolikih sranja ne bi ni desilo."

Klejton je pokrio lice rukama, naslonivši se na vrata. „Da Vas pitam još nešto“, rekao sam, sad već staloženo. „Koja vrsta čoveka ostaje da živi s ženom koja je ubila njegovog rođenog sina? Da sam ja bio na Vašem mestu, mislim da bih je ubio svojim sopstvenim rukama."

Stigli smo na red. Dao sam dečku pare kroz prozor i uzeo kesu sa dva sendviča s jajima i prženim usitnjenim krompirima, i još dve kafe. Pomerio sam se napred na jedno prazno mesto na parkingu. Zavukao sam ruku u kesu i bacio jedan sendvič Klejtonu u krilo. „Evo“, rekao sam. „Žvaćite ovu gumu.“ Trebao mi je vazduh i da protegnem noge na dve sekunde. A i hteo sam da opet pozovem kuću, za svaki slučaj. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa i pogledao na ekran. „Jebote”, rekao sam.

Imao sam poruku. Imao sam prokletu govornu poruku. Kako je to moguće?

Kako nisam čuo telefon kad je zvonio?

Mora da je to bilo kada smo sišli s autoputa Masačusets i kad smo išli južno od Lija, duž tog dugačkog, krivudavog dela puta. Tamo je domet bio veoma loš. Mora da me je neko pozvao, nije mogao da me dobije i zato je ostavio poruku.

Preslušao sam poruku: „Zdravo, Teri, ja sam.“ Sintija. „Zvala sam te kući i sad pokušavam da te dobijem na mobilni, i, čoveče, gde si ti? Vidi, mislila sam da se vratim kući, mislim da treba da popričamo. Ali, nešto se desilo. Nešto neverovatno. Bile smo u nekom motelu, i tu sam ih zamolila da odem na internet. Da proverim vidim da li mogu da nađem neke stare vesti, bilo šta. I proverila sam imejl.

Dobila sam još jedan mejl, sa one adrese, s datumom. Ovaj put ostavljen je i telefonski broj. I, nek ide do đavola, odlučila sam da pozovem. I tako sam pozvala taj broj, i, Teri, nećeš verovati šta se desilo. Neverovatno! To je bio moj brat. Moj brat Tod. Teri, ne mogu da verujem. Pričala sam s njim! Pozvala sam ga i pričala s njim! Znam, znam da ti misliš da je to neki ludak. Ali rekao mi je da je on isti onaj čovek iz tržnog centra, za koga sam i mislila da mi je brat. Bila sam u pravu! To je bio Tod! Teri, znala sam!“ Vrtelo mi se u glavi.

Poruka se nastavljala: „Bilo je nečega u njegovom glasu što mi je reklo da je on. U njegovom glasu sam čula oca. Tako da je Vedmorova pogrešila. To mora da je bila neka druga žena i neki drugi sin u kamenolomu. Hoću da kažem, znam da još nisu stigli rezultati ispitivanja, ali ovo mi govori da se te noći dogodilo nešto drugo, došlo je do neke zabune. Tod je rekao da mu je veoma žao, da nije mogao da prizna da je to on u tržnom centru, da mu je žao zbog onog telefonskog poziva i imejla, da meni niko ne treba da oprosti ništa, ali da će mi sve detaljno ispričati. Skupljao je hrabrost da se vidi sa mnom, da mi kaže gde je bio sve ove godine. Ovo je kao san, Teri. Osećam se kao da sam u nekom snu. Ne mogu da verujem da ću konačno videti Toda ponovo. Pitala sam ga za mamu i tatu, ali rekao mi je da će mi sve ispričati kad se vidimo. Tako bih htela da si ti ovde, oduvek sam htela da ti budeš tu ako se nešto poput ovoga dogodi. Ali, nadam se da razumeš. Jednostavno ne mogu da čekam, moram sada da idem.

Pozovi me kad primiš poruku. Grejs i ja odemo u Vinsted da se vidimo s njim sada. Bože, Teri, ovo je čudo.“

47 Vinsted?

Mi smo bili u Vinstedu. A Sintija i Grejs su dolazile u Vinsted? Proverio sam kad je ostavila poruku. Skoro pre tri sata. Znači ona me je pozvala još pre nego što smo mi bili na autoputu Masačusets, verovatno kad smo bili u onim dolinama između granice Olbanija i Masačusetsa.

Sračunao sam. Bilo je vrlo verovatno da su Sintija i Grejs još uvek u Vinstedu. Pretpostavio sam da su mogle da budu ovde pre sat vremena. Sintija verovatno nije obraćala pažnju na dozvoljene brzine dok je dolazila ovde, što je i normalno kad osoba očekuje susret ovakve vrste.

Imalo je smisla. Džeremi šalje imejl, možda pre nego što napusti Milford, ili je možda nabavio laptop, i čeka da ga Sintija nazove na mobilni. Ona ga dobija dok je on na putu, i predlaže Sintiji da se nađu severno od Milforda.

Ona napušta Milford, a on dobija na vremenu, jer ne mora da se opet vraća tamo.

Ali, zašto ovde? Zašto ju je namamio u ovaj deo države, osim što tako Džeremi ne mora malo duže da vozi?

Ukucao sam broj Sintijinog telefona. Morao sam da je zaustavim. Ona se i jeste nalazila sa svojim bratom. Ali, ne s Todom. To joj je bio polubrat za kojeg nije znala ni da postoji, Džeremi. I ovo je sada bilo ponovno okupljanje. To je bila zamka.

I Grejs je bila u njoj.

Naslonio sam telefon na uvo i sačekao da zazvoni. Ništa. Hteo sam opet da pozovem, kad sam uvideo u čemu je problem.

Telefon mi se ugasio. „Do đavola!" Pogledom sam potražio telefonsku govornicu, primetio jednu na dnu ulice i potrčao. Čuo sam kreštav glas Klejtona iz kola: „Šta je bilo?“ Nisam obratio pažnju na njega. Izvadio sam novčanik i pronašao telefonsku karticu koju sam retko koristio. Kad sam došao do govornice, provukao sam karticu, pratio uputstva i okrenuo Sintijin broj. Nije bila dostupna. Odmah se uključila govorna pošta. „Sintija", rekao sam, „nemoj da se sastaješ sa bratom. To nije Tod. To je zamka. Nazovi me, u stvari, moj telefon se ugasio. Pozovi Vedmorovu. Sačekaj, imam njen broj.“ Potražio sam njenu vizit kartu u džepu, našao je i izgovorio broj telefona. „Čuću se i ja s njom. Ali moraš da mi veruješ za ovo. Ne idi na taj sastanak! Ne idi!“ Spustio sam slušalicu, i oslonio glavu o telefon, iscrpljen, očajan.

Ako je došla u Vinsted, mora da je još uvek ovde.

Koje bi bilo prigodno mesto za nalaženje? Sigurno Mekdonalds, gde smo i bili parkirani. Bilo je još par mesta koja su služila brzu hranu. To su bile jednostavne, savremene znamenitosti. Bilo ih je teško promašiti.

Otrčao sam opet do kola. Klejton nije ništa pojeo. „Šta se dešava?“, pitao je.

Krenuo sam „hondom“ u rikverc i počeo da se vozim po parkingu Mekdonaldsa, tražeći Sintijina kola. Kad ih nisam tu našao, vratio sam se na glavni put. Punom brzinom smo išli duž ulice do drugih mesta s brzom hranom. „Teri, recite mi šta se dešava“, rekao je Klejton. „Dobio sam poruku od Sintije. Džeremi ju je nazvao, predstavio se kao Tod, i pitao je da se nađu. Baš ovde, u Vinstedu. Sigurno je došla ovde pre nekih sat vremena, možda čak i ranije.“ „Zašto ovde?“, pitao je Klejton.

Parkirao sam se na drugi parking, potražio pogledom Sintijina kola. Bez uspeha. „Mekdonalds“, rekao sam. „On je prvo što se vidi kad se siđe s autoputa iz pravca severa. Ako je Džeremi planirao da se negde sastanu, sigurno bi predložio tu. To je najlogičnije.“ Okrenuo sam „hondu“, vratio se niz ulicu do Mekdonaldsa, iskočio iz kola dok je motor još uvek radio, otrčao do prozora za preuzimanje narudžbina, i upao u red ispred čoveka koji se spremao da plati. „Hej, druškane, ne smeš da budeš tu“, rekao je čovek iza prozora. „Da niste u poslednjih sat vremena videli jednu ženu s detetom u ’tojoti’, sa devojčicom?" „Jel' me zajebavaš?“, rekao je čovek i dao kesu s hranom jednom vozaču. „Da li znaš koliko ljudi prođe ovde?“ „Oprosti", rekao je vozač dok je uzimao svoju kesu. Kola su ubrzala, i zakačila me retrovizorom. „A jednog čoveka sa starijom ženom?“, rekao sam. „U braon kolima?“ „Morate da se sklonite odavde.“ „Ona je u invalidskim kolicima. Ustvari, kolica bi onda bila na zadnjem sedištu. Sklopljena."

Svetiljka se upalila. „A, da“, rekao je. „To mi je u stvari poznato, ali to je bilo davno, možda pre sat vremena. Stakla su bila donekle zamračena, ali se sećam da sam video kolica. Uzeli su kafe, čini mi se. Parkirali su se tamo.“ Pokazao je na parking. „Jel’ su bili u ’impali’?“ „Čoveče, ne znam. Smetaš ovde.“ Otrčao sam do „honde“ i seo pored Klejtona. „Mislim da su Džeremi i Inid bili ovde. Čekali su.“

„Pa, sada nisu ovde“, rekao je Klejton.

Stegnuo sam volan, pustio ga, stegao ga opet, lupio ga pesnicom. Glava samo što mi nije eksplodirala. „Znate gde smo, zar ne?“, pitao je Klejton. „Šta? Naravno da znam gde smo.“ „Znate šta smo prošli dok smo dolazili ovde. Nekoliko kilometara severno odavde. Prepoznao sam put kad smo ga prošli.“ Put za Felz Kvori. Klejton je znao, po mom izrazu lica, da sam shvatio o čemu je pričao. „Zar ne shvatate?", rekao je Klejton. „Čovek mora da zna kako Inid razmišlja, ali sasvim je logično. Sintija, zajedno s vašom ćerkom, konačno završava na mestu gde Inid veruje da je trebalo da završi još pre toliko godina.

A možda, ovaj put, Inid ne mari ako se kola i tela unutra odmah pronađu.

Neka ih policija i nađe. Ljudi će možda misliti da je Sintija bila izvan sebe, da se na neki način osećala odgovornom, da je bila očajna zbog svega što se desilo, uključujući i smrt svoje tetke. Tako da se odvezla sve do gore i bacila se preko litice.“ „Ali, to je suludo“, rekao sam. „Možda je to moglo da uspe pre, ali ne sada. Sada ima ljudi koji znaju šta se dešava. Mi. Vins. To je nenormalno.“ „Tačno“, rekao je Klejton. „To je Inid.“ Skoro da sam se zabio u jednu „bubu“ dok sam napuštao parking, uputivši se u pravcu iz kog smo došli.

Vozio sam preko sto četrdeset kilometara na sat, dok smo išli na sever ka Otisu. Kako smo naišli na krivine, morao sam da zakočim, da ni bih izgubio kontrolu nad kolima. Kad smo ih zaobišli, noga mi se opet našla na gasu. Malo je falilo da ubijemo jelena koji nam je preprečio put i da odnesemo zadnji deo traktora, kad se farmer pojavio na kraju drugog puta.

Klejton skoro da nije ni treptao.

Desnom rukom se čvrsto držao za kvaku vrata, ali mi nijednom nije rekao da usporim ili da oladim malo. Bio je svestan toga da možda već kasnimo.

Nisam siguran koliko nam je trebalo da dođemo do puta koji je vodio istočno od Otisa. Pola sata, možda sat vremena. Činilo se kao večnost. Samo su mi Sintija i Grejs bile pred očima. I nisam mogao da prestanem da ih zamišljam u kolima, kako padaju sa litice u jezero ispod nje. „Pretinac“, rekao sam Klejtonu. „Otvorite ga.“ Ispružio je ruku prema njemu s naporom, otvorio ga i video unutra pištolj koji sam uzeo iz Vinsovog kamioneta. Uzeo ga je u ruke i posmatrao neko kratko vreme. „Držite to kod sebe dok ne stignemo tamo“, rekao sam. Klejton je klimnuo

glavom bez reči, a zatim ga je spopao napad kašlja. Bio je to jedan duboki, kreštavi i odjekujući kašalj. Činilo se da dolazi iz peta. „Nadam se da ću izdržati“, rekao je. „Nadam se da ćemo oboje izdržati", rekao sam. „Ako je tamo“, rekao je, „ako misliš da stižemo tamo na vreme, šta mislite da će mi Sintija reći?“ Ućutao je. „Moram joj reći da mi je žao.“ Pogledao sam ga, i po njegovom pogledu, mogao sam da zaključim da mu je bilo žao što nije mogao da ponudi još nešto osim izvinjenja. Ipak, po izrazu njegovog lica, mogao sam da primetim da koliko god da kasnimo, koliko god je možda to sada bilo nepotrebno, njegovo izvinjenje bi bilo iskreno.

On je morao da se izvini za ceo svoj život. „Možda“, rekao sam, „ćete imati priliku.“ Iako je bio u takvom stanju, Klejton je pre mene uspeo da vidi put za kamenolom. Nije bio označen, a bio je toliko uzak da smo mogli i da ga prođemo. Morao sam naglo da zakočim, i pojasevi su nam se zategli kad smo odskočili napred. „Dajte mi pištolj“, rekao sam, držeći volan levom rukom, dok smo se spuštali niz stazu.

Zatim smo krenuli uz strminu, drveće se pojavilo ispred nas, a šoferšajbnu je ispunilo plavo, čisto nebo. Onda se put izjednačio s malom otvorenom površinom. Tu, ispred nas, videli smo zadnji deo „impale“ s desne strane, i Sintijinu staru srebrnu „korolu“ s leve.

Između njih je stajao Džeremi Sloan i gledao u našem pravcu. Imao je nešto u desnoj ruci.

Kad je podigao ruku, video sam da je to pištolj, a kada se šoferšajbna naše „honde“ zatresla, saznao sam da je i napunjen.

48 Nagazio sam na kočnice, parkirao kola jednim kratkim pokretom, otkopčao pojas, otvorio vrata i iskočio iz kola. Znao sam da ostavljam Klejtona da se sam brani, ali, u ovakvom trenutku, samo sam mislio na Sintiju i Grejs. Za par sekundi, morao sam da sagledam situaciju. Nisam uspeo da vidim ne jednu od njih, ali pošto su Sintijina kola i dalje bila na litici, a ne u jezeru, to mi je delovalo kao dobar znak.

Potrčao sam i skotrljao se u visoku travu, a zatim mahnito pucao u nebo.

Hteo sam da Džeremi zna da i ja imam pištolj, iako nisam znao da ga koristim.

Zaustavio sam se i uspeo da se namestim u travi tako da sam gledao u pravcu gde je Džeremi stajao, a gde se više nije nalazio. Osvrnuo sam se u panici, i onda uočio kako viri iza prednjeg branika braon „impale“. „Džeremi", viknuo sam. „Teri!“ Sintija. Vrištala je. Glas joj je dolazio iz kola. „Tata!“ Grejs. „Ovde sam!“, viknuo sam.

Iz „impale“ se čuo još jedan glas. „Ubij ga, Džeremi! Pucaj u njega!“ Inid. Sedela je na suvozačevom mestu. „Džeremi“, pozvao sam ga. „Slušaj me. Da li ti je majka rekla šta se desilo u vašoj kući? Da li ti je rekla zašto ste morali da tako brzo odete?“ „Ne slušaj ga“, rekla je Inid. „Samo pucaj u njega.“ „O čemu pričaš?“, prodrao se. „Pucala je u čoveka u vašoj kući. Na čoveka po imenu Vins Fleming. On je do sada već u bolnici, i sve priča policiji. On i ja smo otišli u Jangztaun prošle noći. Sve sam shvatio. Već sam pozvao policiju. Nisam sasvim siguran kako ste sve to osmislili u početku. Pretpostavljam da ste planirali da izgleda da Sintija gubi razum, da je donekle umešana u ubistvo brata i majke, a da zatim dolazi ovde i ubija se. Manje-više je tako, zar ne?“ Čekao sam odgovor. Kad ga nije bilo, nastavio sam: „Ali, sad je sve otkriveno, Džeremi. Taj plan je propao.“ „Ne zna o čemu priča“, rekla je Inid. „Rekla sam ti da pucaš u njega. Uradi kako ti majka kaže.“ „Mama“, rekao je Džeremi, „ne znam... nikada nisam nikoga ubio.“ „Ne cmizdri! Spremao si se da ubiješ ovo dvoje" Video sam kad je Inid pomerila glavu u pravcu Sintijinih kola. „Da, ali trebalo je samo da gurnem kola. Ovo je drugačije.“ Klejton je otvorio vrata „honde“ i polako se podigao na noge. Ispod kola su se videle njegove cipele i njegovi goli zglobovi, dok se on trudio da ostane

na nogama. Delovi stakla od šoferšajbne su pali sa njegovih pantalona na zemlju. „Vrati se u kola, tata“, rekao je Džeremi. „Šta?“, rekla je Inid. „On je ovde?“ Uočila ga je u retrovizoru. „Za ime boga!“, rekla je. „Ti glupa stara mrcino! Ko te je pustio iz bolnice?"

Polako se dovukao do „impale". Kad je stigao do zadnjeg dela kola, postavio je ruke na prtljažnik, pridržao se i uzeo vazduh. Delovalo je na ivici snage. „Inid, ne radi to“, prokreštao je. Čuo se Sintijin glas: „Tata?“ „Zdravo, mila“, rekao je. Pokušao je da se osmehne. „Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao zbog svega ovoga.“ „Tata?“, ponovila je. U neverici. Nisam mogao da vidim lice Sintiji, ali mogao sam da zamislim koliko je bila preneražena.

Iako su Inid i Džeremi nekako uspeli da nasilno odvedu Sintiju i Grejs ovde iznad kamenoloma, očigledno da nisu imali želju da ih upute u dešavanja. „Sine“, rekao je Klejton Džeremiju, „moraš da prekineš s ovim. Tvoja majka je pogrešila što te je uvukla u ovo i naterala da činiš loša dela. Pogledaj je “ Rekao je Džeremiju da pogleda Sintiju. „To je tvoja sestra. Tvoja sestra. A ta devojčica je tvoja sestričina. Ako pomogneš majci da uradi to što planira, nećeš biti ništa bolji čovek od mene.“ „Tata“, rekao je Džeremi, i dalje čučeći iza „impale“. „Zašto sve ostavljaš njoj? Ti je čak ni ne znaš. Kako možeš da budeš tako zao prema meni i mami?“ Klejton je uzdahnuo. „Ne radi se uvek samo o vama", rekao je. „Ućuti!“, rekla je Inid. „Džeremi“, pozvao sam ga. „Otarasi se pištolja. Odustani od ovoga."

Obema rukama sam držao Vinsov pištolj, ležeći u travi. Nisam imao blage veze o pištoljima, ali znao sam da moram da ga držim što ćvršće.

Digao se iz svog skrovišta ispred „impale“ i opalio. Prašina se digla desno od mene, tako da sam se instinktivno otkotrljao na levu stranu.

Sintija je ponovo vrisnula. Čuo sam brze korake po šljunku. Džeremi je trčao, približavajući mi se.

Prestao sam da se kotrljam, nanišanio na figuru koja mi se približavala i opalio. Ali, pucao sam daleko od mete, i pre nego što sam stigao ponovo da pucam, Džeremi je šutnuo pištolj. Vrhom svog stopala je udario u moju desnu ruku.

Ispustio sam pištolj. Odleteo je negde u travu.

Sledećim udarcem me je zahvatio sa strane, u rebra. Bol me je prostrelio

poput munje. Jedva da sam osetio taj bol kad me je opet udario nogom, ovaj put toliko snažno da sam se prevrnuo na leđa. Prašina i trava su mi se zalepile za obraz.

Ali, ni tu se nije zaustavio. Još jednom me je udario.

Nisam mogao da dođem do vazduha. Džeremi je stajao iznad mene, gledajući me s prezirom, dok sam se borio za vazduh. „Pucaj u njega!“, rekla je Inid. „Ako nećeš, vrati mi pištolj i uradiću to sama!“ I dalje je držao pištolj u ruci, ali nije se pomerao. Mogao je da pošalje metak u moj mozak tako lako kao da ubacuje novčić u kasicu-prasicu, ali nije imao tu odlučnost.

Vazaduh je polako dolazio do mojih pluća, počeo sam normalno da dišem, ali bio sam u neopsivim bolovima. I bilo je sigurno nekoliko slomljenih rebara.

Klejton, koji se i dalje pridržavao za prtljažnik, me je gledao s tugom u očima. Skoro da sam mogao da kažem šta misli. Pokušali smo, kao da mi je poručivao. Dali smo sve od sebe. Imali smo dobre namere.

A put do pakla je popločan dobrim namerama.

Prevrnuo sam se na stomak i polako stajao na kolenima. Džeremi je pronašao moj pištolj u travi, podigao ga i uvukao ga u zadnji deo svojih pantalona. „Ustaj“, rekao mi je. „Zar me ne čuješ?“, rekla je Inid. „Pucaj u njega!“ „Mama“, rekao je, „možda je pametnije da ga stavim u kola. S ostaIima.“ Razmislila je o tome. „Ne“, rekla je. „To ne može. Moraju da završe u jezeru bez njega. Tako je bolje. Njega ćemo ubiti na nekom drugom mestu.“ Klejton, se uz pomoć ruku, kretao uz jednu stranu „impale“. I dalje je delovalo kao da je na ivici snage. „Ja... mislim da ću da se onesvetim“, rekao je. „Kretenu“, vrištala je Inid na njega. „Trebalo je da ostaneš u bolnici i umreš tamo.“ Ona je toliko pomerala svoj vrat kako bi pratila šta se dešava, da sam mislio da će da joj se otkine. Video sam kako se drške njenih invalidksih kolica dižu iznad zadnjeg prozorskog praga. Zemlja je bila isuviše džombasta, isuviše neravna da bi uopšte mogla da se kreće u njima po njoj.

Džeremi je bio primoran da odluči da li da mene drži na oku ili da otrči da pomogne ocu. Odlučio je da pokuša da odradi obe stvari. „Ti da nisi mrdnuo“, rekao je, uperivši pištolj u mom pravcu, dok je unazad koračao prema „impali“. Spremao se da otvorio zadnja vrata kako bi njegov otac mogao da sedne, ali iza su bila invalidska kolica, pa je otvorio vozačeva vrata. „Sedi“, rekao je Džeremi, gledajući čas u oca, čas u mene. Klejton je napravio još par koraka, a zatim se polako spustio na sedište.

„Treba mi vode“, rekao je. „Ma, prestani da kukaš“, rekla je Inid. „Za ime boga! Uvek ti nešto fali.“ Uspeo sam da nekako stanem ne noge i približavao sam se Sintijinim kolima s vozačeve strane, gde je ona sedela. Grejs je sedela do nje. Nisam mogao najbolje da vidim odakle sam stajao, ali sedele su tako kruto, da su sigurno bile vezane nečim. „Dušo“, rekao sam.

Sintiji su oči bile zakrvavljene, a obrazi prošarani osušenim suzama. S druge strane, Grejs je i dalje plakala. Mokre linije su joj se spuštale niz obraze. „Rekao je da je Tod", rekla je Sintija. „On nije Tod.“ „Znam", rekao sam. „Znam. Ali ono jeste tvoj otac."

Sintija je pogledala desno, čoveka koji je sedeo na prednjem sedištu „impale", a zatim se okrenula ka meni. „Ne“, rekla je. „On možda liči na mog oca, ali to nije moj otac. Više ne.“ Klejton koji je čuo naš razgovor, pustio je da mu glava posramljeno padne na grudi. Ne pogledavši Sintiju, rekao je: „Ti imaš pravo da se tako osećaš. Znam da bih se i ja tako osećao, da sam na tvom mestu. Samo mogu da ti kažem da mi je veoma žao, ali nisam toliko star i lud da pomislim da možeš da mi oprostiš. Misam čak ni siguran da bi trebalo.“ „Sklanjaj se od kola“, upozorio me je Džeremi, obilazeći prednji deo Sintijine „korole“. Uperio je pištolj u mene. „Vrati se tamo gde si bio.“ „Kako si mogao to da uradiš?“, rekla je Inid Klejtonu. „Kako si mogao sve da ostaviš toj kučki?“ „Rekao sam advokatu da ti ne smeš da ga vidiš pre nego što umrem", rekao je Klejton. Skoro da se nasmešio kad je rekao: „Izgleda da ću morati da nađem drugog advokata.“ „Pokazala mi je njegova sekretarica“, rekla je Inid. „On je bio na odmoru, ja sam svratila i rekla da bi ti hteo da još jednom prođeš kroz njega u bolnici.

Tako da mi ga je pokazala. Ti nezahvalni kučkin sine. Žrtvovala sam ceo svoj život zbog tebe, a ti mi se ovako zahvaljuješ." „Hoćemo li da završimo s ovim, mama?" rekao je Džeremi. Stajao je pored Sintijinih vrata, spremajući se, pretpostavio sam, da se uvuče kroz prozor, upali kola, ubaci u brzinu, izvuče se iz kola i gleda ih kako odlaze preko ivice. „Hej, mama", rekao je Džeremi, ovaj put sporije. „Zar ne bi trebalo da ih odvežemo? Zar neće izgledati čudno ako ostanu vezani u kolima? Zar ne treba da deluje kao da je moja...znaš već... kao da je to ona sama uradila?" „O čemu trabunjaš?“, prodrala se Inid. „Zar ne bi trebalo da ih prvo sredim?", pitao je Džeremi.

Ništa mi nije drugo palo na pamet osim da potrčim na njega. Da pokušam

da mu zgrabim pištolj i da ga usmerim na njega. Možda bih ja tada zadobio ranu, i verovatno umro, ali ako je to značilo da će mi žena i ćerka ostati žive, to mi se nije učinilo kao loše rešenje. Kad Džeremi više ne bude predstavljao opasnost, Inid neće moći ništa da uradi, ništa što zahteva da koristi noge.

Posle nekog vremena, Sintija i Grejs će moći da se oslobode i da pobegnu. „Znaš šta?“, rekla je Inid, zanemarivši njegovo pitanje i okrenuvši se ka Klejtonu. „Nikada nisi cenio ništa što sam ja činila. Otkad te znam, bio si nezahvalno đubre. Jedan bednik, nesposobnjaković. I povrh svega, nezahvalnik.“ Inid je odmahnula glavom s neodobravanjem. „To to je najveći greh od svih.“ „Mama?“, ponovo se čuo Džeremi. Jedna ruka mu se nalazila na Sintijinim vratima, a drugom je i dalje držao pištolj uperen u mene.

Možda, kad se uvuče unutra, pomislio sam. Morao bi da mi okrene leđa, makar na sekund. A šta ako uspe da sredi Sintiju i Grejs i ubaci kola u brzinu pre nego što ja dođem do njega? Mogao bih da ga uhvatim, ali ne na vreme da zaustavim kola.

To mora da bude sada. Moram da ga...

A zatim sam čuo paljenje kola.

Bila je to „impala". „Do đavola, šta to radiš?“, vrisnula je Inid, sa vozačevog mesta. „Ugasi ih!“ Ali, Klejton nije obraćao pažnju na nju. Okrenuo se, staloženo, na svoju levu stranu i gledao u Sintijinu „tojotu“. Na licu mu je bio blagi osmeh.

Izgledao je skoro spokojno. Obratio se svojoj ćerci: „Nikada, nikada nisam prestao da te volim, niti ikada prestao da mislim na tebe, na tvoju majku, i Toda.“ „Klejtone!“, vrisnula je Inid.

A zatim je Klejton pogledao u Grejs, kojoj su se oči jedva nazirale iznad vrata. „Želeo bih da sam te upoznao, Grejs, ali sasvim sam siguran da, uz takvu majku kao što je Sintija, ti si sigurno veoma, veoma posebna.“ A zatim je pažnju posvetio Inid. „Zbogom, jadna stara pičko“, rekao je, ubacio u brzinu i nagazio na gas.

Motor je zaurlao. „Impala" se zaletela ka ivici. „Mama!“, vrisnuo je Džeremi i obišao Sintijina kola. Potrčao je i presekao put „impali", kao da je mislio da može da ih zaustavi svojim telom. Možda je Džeremi prvo pomislio da se kola kreću ali pošto ih je Klejton ubacio u ler.

Ali, to nikako nije bio slučaj. Klejton je hteo da proveri koliku bi brzinu kola dostigla kad pređu tih deset metara do ivice kamenoloma.

Kola su pokupila Džeremija haubom, i tu je i ostao kad je „impala“, s Klejtonom za volanom i Inid,koja je vrištala na sedištu pored njega, poletela preko ivice.

Posle neke dve sekunde smo Ä?uli pljusak.

49 Morao sam da pomerim Klejtonovu „hondu" s razbijenom šoferšajbnom s puta, da bih mogao da izađem odatle u Sintijinoj „tojoti". Ona je sela pozadi, da bi mogla da drži Grejs u naručju za vreme duge vožnje do Milforda.

Znao sam da je verovatno trebalo da pozovemo policiju i da ih sačekamo na vrhu kamenoloma dok ne dođu, ali smatrali smo da je najvažnije da odvedemo Grejs kući, gde bi se osećala najsigurnijom, i to što je pre bilo moguće. Klejton, Inid i Džeremi neće nigde otići. Oni će i dalje biti na dnu jezera kad budemo javili Roni Vedmor.

Sintija je htela da odem u bolnicu i nije bilo sumnje da mi je to bilo potrebno. Obe strane tela su me strašno bolele, ali silan osećaj olakšanja je odagnao taj bol. Kad sam doveo Sintiju i Grejs kući, uputio sam se ka milfordskoj bolnici.

Nismo mnogo pričali pri povratku. Mislim da smo Sintija i ja bili istog mišljenja, nismo hteli da analiziramo šta se desilo, i to ne samo danas, nego i ono pre dvadeset pet godina, u Grejsinom prisustvu. Grejs je prošla kroz dovoljno toga. Sve što joj je trebaIo bilo je da stigne kući.

Ali, uspeo sam da otprilike saznam šta se desilo. Sintija i Grejs su se odvezle do Vinsteda i našle se s Džeremijem na parkingu Mekdonaldsa. Rekao je da ima iznenađenje za njih dve. Doveo je i majku. Naravno, Sintija je trebalo da zaključi da je doveo Patrisiju Bidž.

Odveo je zaprepašćenu Sintiju do „impale", i kako su ona i Grejs ušle u kola, Inid je prislonila pištolj na Grejs. Rekla je Sintiji da vozi kola do kamenoloma ili će da ubije Grejs. Džeremi ih je pratio u Sintijinim kolima.

Kad su došli do provalije, vezali su Sintiju i Grejs za prednja sedišta Sintijinih kola, spremajući se da ih prevrnu s druge strane.

Tada smo Klejton i ja naišli.

Na brzinu sam i ja ispričao Sintiji šta sam saznao. Za svoj put u Jangztaunu. Da sam joj našao oca u bolnici. Ispričao sam joj šta se desilo te noći kad joj je porodica nestala.

Da je Vins Fleming ranjen.

Planirao sam da pozovem da se raspitam kako mu je čim dođem kući.

Nisam hteo da dođem u školu pa da kažem Džejn Skavulo da je jedini čovek koji se brinuo o njoj mrtav. Što se tiče policije, molio sam se bogu da Vedmorova poveruje u sve što sam imao da joj kažem. Ne znam da li bih ja poverovao nekome, da se ovo nije zaista meni desilo.

Nešto se ipak nije uklapalo. Nisam mogao da otresem sliku Džeremija koji

stoji iznad mene, s pištoljem u ruci, a ne može da povuče oroz. Sigurno nije pokazao takvu neodlučnost kad je Tes Berman bila u pitanju. Ili Denton Abagnejl.

Oboje su bili hladnokrvo ubijeni. Šta je to Džeremi rekao svojoj majci dok je stajao iznad mene? „Nikada nisam nikoga ubio.“ Da, to je rekao.

Kad smo opet prošli pored Vinsteda, pitao sam Grejs da li hoće da jede nešto, ali odmahnula je glavom. Želela je da ide kući. Sintija i ja smo razmenili zabrinute poglede. Odvešćemo Grejs kod doktora. Prošla je kroz jedan traumatičan događaj. Možda je patila od blagog oblika šoka. Ali, ubrzo je zaspala i nije se primećivalo da ima noćne more.

Posle nekoliko sati, stigli smo kući. Kako smo skrenuli u ulicu, video sam kola Rone Vedmor ispred naše kuće, parkirana na ivičnjaku. Ona je sedela za volanom. Kad nas je primetila, izašla je napolje, posmatrajući nas strogo, prekrštenih ruku. Čekala me je pored kola kad sam otvorio vrata, spremna, činilo mi se, da me zaspe pitanjima.

Smekšala je kad je videla da se grčim dok sam polako ustajao s vozačevog mesta. Đavolski je bolelo. „Šta Vam se desilo?“, pitala je. „Izgledate užasno." „Tako se nekako i osećam", rekao sam, polako dodirnuvši jednu od mojih rana. „Popio sam nekoliko udaraca od Džeremija Sloana.“ „Gde je on?“, pitala je Vedmorova.

Nasmešio sam se u sebi i otvorio zadnja vrata i, mada mi se učinilo da će par rebara da mi pukne, uzeo sam zaspalu Grejs u naručje da bih je odneo u kuću. „Ja ću“, rekla je Sintija, koja je takođe izašla iz kola. „U redu je“, rekao sam, noseći je do prednjih vrata, dok je Sintija potrčala ispred nas da ih otključa. Rona Vedmor je išla za nama. „Ne mogu više da je nosim“, rekao sam. Bol je postajao nepodnošljiv. „Stavi je na kauč“, rekla je Sintija.

Uspeo sam da je nežno spustim tamo, iako mi se učinilo da će da mi ispadne, i uprkos svim kretanjima i priči oko nje, nije se probudila. Kad sam je spustio na kauč, Sintija joj je stavila jastuče ispod glave i pokrila je ćebencetom.

Vedmorova je i dalje samo posmatrala, iz pristojnosti. Kad je Sintija pokrila Grejs, nas troje smo otišli u kuhinju. „Izgleda da Vam je potreban doktor“, rekla je Vedmorova.

Klimnuo sam glavom.

„Gde je Sloan?“, pitala je ponovo. „Ako Vas je napao, moramo da ga uhapsimo.“ Naslonio sam se o kuhinjski element. „Moraćete da pozovete one Vaše ronioce“, rekao sam.

Ispričao sam joj skoro sve. Kako je Vins primetio sa nešto nije u redu s tim starim novinskim isečkom, što nas je odvelo do Sloana i Jangztauna. Kako sam našao Klejtona Sloana u bolnici, kako su Džeremi i Inid oteli Sintiju i Grejs.

Kola su na kraju prešla preko ivice i pala u provaliju, i povela Klejtona, Inid i Džeremija na jednu vožnju.

Samo sam jedan mali deo izostavio, jer me je i dalje mučio, a ja nisam bio siguran šta znači. Mada sam imao nagoveštaj. „Pa“, rekla je Rona Vedmor. „To je jedna zanimljiva priča.“ „I jeste“, rekao sam. „I verujte mi, kad bih hteo nešto da izmislim, odabrao bih nešto uverljivije." „Želela bih da pričam s Grejs o ovome“, rekla je Vedmorova. „Ne sada“, rekla je Sintija. „Mnogo toga joj se desilo. Iscrpljena je.“ Vedmorova je bez reči klminula glavom. A onda je rekla: „Obaviću neke pozive, srediću za ronioce i vratiću se kasnije u toku dana.“ Meni je rekla: „Idite u milfordsku bolnicu. Mogu da Vas odbacim do tamo, ako želite.“ „U redu je“, rekao sam. „Otići ću uskoro, pozvaću taksi, ako bude trebalo.“ Vedmorova je otišla a Sintija je rekla da ide gore, da pokuša da se sredi da barem podseća na sebe. Posle samo pola minuta otkad je Vedmorova otišla u svojim kolima, čulo se još jedno parkiranje na prilaznom putu. Otvorio sam vrata kad se na stepeniku pojavio Roli, u dugačkoj jakni preko plave karirane košulje i širokih pantalona. „Teri!“, rekao je.

Stavio sam prst na usta. „Grejs spava“, rekao sam. Dao sam mu znak da me prati do kuhinje. „Znači, našao si ih?“, rekao je. „I Sintiju?“ Klimnuo sam glavom, kad sam krenuo do špajza da pronađem brufen.

Našao sam kutijicu, istresao nekoliko komada u ruku i natočio vodu sa česme. „Deluješ povređeno", rekao je Roli. „Neki ljudi bi sve uradili da dobiju dugo odsustvo.“ Skoro da sam se zasmejao, ali mnogo je bolelo. Ubacio sam tri tablete u usta i otpio dosta vode. „I tako“, rekao je Roli. „I tako.“ „Da“, rekao sam. „Znači, našao si joj oca?“, rekao je. „Našao si Klejtona?“ Klimnuo sam glavom.

„To je neverovatno", rekao je. „Da si ga našao. Da je Klejton i dalje u blizini, da je i dalje živ, posle svih ovih godina.“ „Da, zamisli“, rekao sam. Nisam rekao Roliju da dok je Klejton bio živ svih tih godina, više nije bio. „Jednostavno neverovatno." „Zar se ne pitaš šta je bilo s Patrisijom?", pitao sam. „Ili s Todom? Zar te ne zanima šta im se desilo?“ Roliju su oči poskočile. „Naravno, da, jesam. Hoću da kažem, već znam da su nađeni u kolima, u kamenolmu.“ „Da, tačno. Ali, pretpostavljam da si sigurno znao za sve ostalo, i ko ih je ubio“, rekao sam. „Inače bi me pitao.“ Roli se uozbiljio. „Samo, samo ne želim da te bomardujem pitanjima. Kući si tek nekoliko minuta.“ „Da li želiš da znaš kako su umrli? Šta im se zaista desilo?“ „Naravno", rekao je. „Možda za minut.“ Uzeo sam još jedan guljaj vode. Nadao sam se da će brufen da deluje brzo. „Roli“, rekao sam, „jel’ si ti dostavljao novac?“ „Šta?“ „Onaj novac. Za Tes. Da izdržava Sintiju. To si bio ti, zar ne?“ Nervozno je oblizivao usne. „Šta ti je Klejton rekao?“ „Šta misliš da mi je rekao?“ Roli je prešao rukom preko vrha glave, i okrenuo se od mene. „Sve ti je rekao, zar ne?“ Nisam ništa rekao. Odlučio sam da je bolje da Roli misli da znam i više nego što sam zaista znao. „Gospode bože“, rekao je, odmahujući glavom. „Kučkin sin. Zakleo se da nikada neće reći. On misli da si preko mene nekako došao do njega, zar ne? Zato je i prekršio naš dogovor." „Jel' ti to tako zoveš, Roli? Dogovor?" „Dogovorili smo se!“ Tresao je glavu besno. „Tako sam blizu. Tako blizu penzije. Sve što mi je potrebno je mir, da odem iz one jebene škole, da pobegnem, da odem iz ovog prokletog grada.“ „Zašto mi ne pričaš o tome, Roli? Da vidim da li se tvoja verzija slaže s Klejtonovom." „Rekao ti je za Koni Gormli, zar ne? Za nesreću?"

Nisam ništa rekao. „Vraćali smo se s pecanja“, rekao je Roli. „To je bila Klejtonova ideja da

odemo na pivo. Ja sam mogao da izdržim do kuće bez stajanja, ali sam pristao.

Ušli smo u taj neki bar, hteli smo samo da popijemo po pivo i da odemo, a ta devojka je počela da mi se nabacuje.“ „Koni Gormli." „Da. Hoću da kažem, sedela je sa mnom, i popila je nekoliko piva, i na kraju sam i ja popio još nekoliko. Klejton je bio opušten i kaže i meni da se ugledam na njega, ali ja ne znam šta se do đavola desilo. Ta Koni i ja smo se iskrali iz bara, kad je Klejton otišao u ve-ce, i završili na zadnjem sedištu njenih kola.“ „Ti i Milisent ste tada bili u braku", rekao sam. To nije u stvari bilo osuđivanje, samo sam hteo da se uverim. Ali, Rolijev mrk pogled mi je rekao kako je to shvatio. „Ponekad sam imao izlete“, rekao je. „Tako da si tada završio s Koni Gormli. Kako je ona sa zadnjeg sedišta dospela u jarak?“ „Kad smo... kad smo završili, a ja krenuo nazad prema baru, pitala me je da joj dam pedeset dolara. Rekao sam joj da ako je kurva, to je trebalo da mi stavi do znanja na samom početku, ali ne znam da li je čak i bila kurva. Možda joj je samo trebalo pedeset dolara. U svakom slučaju, nisam hteo da joj platim, a ona bi me možda nekada potražila, kod kuće, uzela novac od moje žene.“ „Oh“ „Počela je da se tuče sa mnom pored kola, i pretpostavljam da sam je odgurnuo, malo jače, pa se ona saplela i udarila glavom o branik. I to je bilo to.“ „Bila je mrtva“, rekao sam.

Roli je progutao knedlu. „Ljudi su nas videli, kapiraš? U baru. Možda bi zapamtili mene i Klejtona.

Razmišljao sam da ako je umesto toga udare kola, policija će misliti da se radi o nekoj nesreći, da je šetala, bila je pijana, i onda ne bi tražili nekog tipa koji ju je pokupio u baru.“ Odmahivao sam glavom. „Teri“, rekao je. „Da si ti bio u toj situaciji, i ti bi se uspaničio. Otišao sam po Klejtona i rekao mu šta sam uradio. I bilo je nečega u njegovom izrazu lica kao da je i on bio uvučen u celu situaciju, i ni on nije hteo da priča s policajcima. Tada nisam znao kakav život vodi, da nije ko tvrdi da je, da je vodio dvostruki život. Tako da smo je stavili u kola, odveli na autoput, a Klejton ju je doneo do ivice puta i bacio ispred kola, kad sam ja prošao u njima. Onda smo je stavili u jarak.“ „Gospode bože“, rekao sam.

„Ne prođe noć, a da se ne setim toga, Teri. Bilo je strašno. Ali, ponekad, moraš da budeš u nekoj situaciji da bi shvatio šta treba da se uradi “ Ponovo je odmahnuo glavom. „Klejton se zakleo da neće nikada reći. Kučkin sin.“ „I nije“ rekao sam. „Pokušao sam da ga nateram, ali nije hteo da odustane. Ali, da pogodim šta je usledilo. Jedne noći, Klejton, Patrisija i Tod nestanu sa lica zemlje, niko ne zna šta im se desilo, čak ni ti. A onda jednog dana, godinu dana kasnije, možda i nekoliko godina kasnije, primiš poziv. Od Klejtona. Vreme je za quid pro quo . On je tebe pokrivao kad si ubio Koni Gormli, sada je hteo da ti učiniš nešto za njega. Da budeš dostavljač, u suštini.

Da dostavljaš novac. On bi ti ga poslao, možda poštom ili na neki drugi način.

A onda bi ga ti krišom dostavio Tes, ubacio ga u njena kola, sakrio ga u njenim novinama, šta god.“ Roli nije skidao pogled s mene. „Da“, rekao je. „Tako je manje-više i bilo.“ „A onda, kao kreten“, rekao sam, „ rekao sam ti da mi je Tes saopštila za novac. Onda kad smo ručali zajedno. I kako i dalje ima te koverte i pisma, i jednu poruku koja je upozorava da nikada ne pokuša da sazna odakle novac dolazi, da nikome ne kaže za to. Kako ih je, posle svih ovih godina, sačuvala."

Sada Roli nije imao šta da kaže.

Krenuo sam na njega iz drugog ugla. „Da li misliš da bi čovek koji je spreman da ubije dvoje ljudi da bi udovoljio svojoj majci slagao da nikada nije nikoga ubio?“ „Šta? O čemu, do đavola, pričaš?" „Trenutno glasno razmišljam. Ja mislim da ne bi. Mislim da čoveku koji je spreman da ubije za svoju majku ne smeta da joj prizna da je nekoga već ubio.“ Ućutao sam. „I sve do tog trenutka kad je to rekao, ja sam bio ubeđen da je već ubio dvoje ljudi.“ „Nemam ideju na šta ciljaš", rekao je Roli. „Pričam o Džeremiju Sloanu. Klejtonovom sinu iz drugog braka, s drugom ženom, Inid. Ali, čini mi se da znaš za njih. Klejton ti je sigurno objasnio kad je počeo da ti šalje novac koji je trebalo da proslediš Tes. Ja sam mislio da je Džeremi ubio Tes. I da je ubio Abagnejla. Ali, sada nisam tako siguran.“ Roli je progutao knedlu. „Da li si otišao da vidiš Tes pošto sam ti rekao šta mi je rekla?“, pitao sam. „Da li si se uplašio da je sve skapirala? Da li si se bojao da je možda to pismo koje je i dalje imala, kao i te koverte, i dalje imalo tvoje otiske prstiju? I da ako bi oni ukazali na tebe, onda biste ti i Klejton bili dovedeni u vezu, a on ne bi morao da više čuva tvoju tajnu?“ „Nisam hteo da je ubijem“, rekao je Roli. „To ti je baš pošlo za rukom", rekao sam.

„Ali, ionako sam mislio da umire. Nije da bih joj ukrao puno vremena. A tek kada sam to uradio, ti si mi rekao za ta druga ispitivanja. Kako ipak neće umreti." „Roli...“ „Dala je pismo i koverte detektivu", rekao je. „A ti si uzeo njegovu vizit kartu s table", rekao sam. „Pozvao sam ga, dogovorio sastanak u garaži parkinga." „Ubio si ga i oduzeo mu njegovu aktn-tašnu s papirima", rekao sam.

Roli je nagnuo glavu malo na levu stranu. „Šta ti misliš? Da li misliš da bi moji otisci i dalje bili na tim kovertama, posle svih tih godina? Ili možda tragovi pljuvačke, kad sam ih zatvarao?"

Slegnuo sam ramenima. „Ko zna“, rekao sam. „Ja sam samo jedan profesor engleskog." „Ja sam ih se ipak otarasio“, rekao je Roli.

Spustio sam pogled na pod. Nisam samo osećao bol, već i neverovatnu tugu. „Roli“, rekao sam, „bio si nam tako dobar prijatelj svih ovih godina. Ne znam, možda bih bio spreman da držim usta zatvorena u vezi sa stravičnom greškom pri odlučivanju pre više od dvadeset i pet godina. Verovatno nisi nameravao da ubiješ Koni Gormli, to se tek tako desilo. Bilo bi teško živeti s tim i pokrivati te, ali za prijatelja bih to, možda, učinio.“ Pogledao me je obazrivo. „Ali, Tes. Ubio si tetku moje žene. Divnu, milu Tes. I nisi tu stao. Nema šanse da mogu da dopustim da se to zaboravi.“ Uvukao je ruku u džep dugog kaputa i izvadio pištolj. Pitao sam se da li je to možda onaj koji je našao u školskom dvorištu, među flašama piva i lulama za marihuanu. „Za ime boga, Roli.“ „Popni se gore, Teri.“ „Mora da se šališ." „Već sam kupio prikolicu“, rekao je, „sve je sređeno. Izabrao sam brod. Za samo nekoliko nedelja idem. Zaslužujem pristojnu penziju.“ Pokazao mi je da krenem prema stepenicama, prateći me. Na pola puta, odjednom sam se okrenuo i pokušao da ga udarim, ali bio sam suviše spor.

Odskoćio je unazad, i dalje držeći pištolj uperen u mom pravcu. „Šta se dešava?“ Čula se Sintija iz Grejsine sobe.

Ušao sam u sobu, praćen Rolijem. Sintija, koja je sedela za Grejsinim stolom, otvorila je usta kad je videla pištolj, ali ni reč nije izašla iz njih. „To je bio Roli“, rekao sam Sintiji. „On je ubio Tes.“ „Šta?“

„I Abagnejla.“ „Ne verujem.“ „Pitaj ga.“ „Ućuti“, rekao je Roli. „Šta nameravaš da uradiš, Roli?“, pitao sam ga, okrenuvši se polako pored Grejsinog kreveta “Da nas ubiješ oboje, i Grejs, takođe? Misliš da možeš da ubiješ toliko ljudi, a da policija ne sazna? „Moram da uradim nešto“, rekao je. „Da li Milisent zna? Da li zna da živi s čudovištem?“ „Ja nisam čudovište. Napravio sam grešku. Popio sam malo više, ta žena me je isprovocirala, tražila je novac na takav jedan način. Jednostavno se dogodilo.“ Sintija se zacrvenela, oči su joj se raširile. Verovatno nije mogla da veruje u to što je čula. Isuviše šokova za jedan dan. Odlepila je, dosta slično kao kad nam je svratila ona lažna vidovita žena. Vrisnula je i skočila na njega, ali Roli je bio spreman. Zamahnuo je pištoljem prema njenom licu i udario je preko obraza, i time je srušio na pod pored Grejsinog stola. „Žao mi je, Sintija", rekao je. „Stvarno mi je žao.“ .

Pomislio sam da sad ja mogu da ga dohvatim, ali on je već uperio pištolj u mene. „Zaboga, Teri, mrzim što ovo moram da uradim. Zaista. Sedi dole. Sedi ovde na krevet."

On se pomerio korak napred, a ja korak nazad i seo na ivicu Grejsinog kreveta. Sintija se i dalje mučila da se podigne s poda. Krv joj je curela niz vrat iz duboke rane na obrazu. „Dobaci mi jastuk", rekao je.

Znači, to je bio plan. Staviti jastuk preko grlića pištolja, da se priguši zvuk.

Bacio sam pogled na Sintiju. Jedna ruka joj je delom bila ispod Grejsinog stola. Pogledala me je i klimnula glavom veoma polako. Bilo je nečeg u njenim očima. Ne straha. Nečeg drugog. Njima je govorila: „Veruj mi.”

Izvukao sam jastuk sa vrha Grejsinog kreveta. Taj je bio poseban, imao je na sebi mesec i zvezde.

Bacio sam ga Roliju, ali malo slabije, tako da je morao da se pomeri pola koraka napred da bi ga dohvatio.

Tada je Sintija ustala. Ili, bolje rečeno, skočila na noge. Imala je nešto u ruci. Nešto dugačko i crno.

Deo Grejsinog djubreta od teleskopa.

Sintija ga je prvo zabacila preko svog ramena, dajući sebi šansu da dostigne veću brzinu, a zatim je dohvatila Rolijevu glavu njenim čuvenim bekhendom, davši sve od sebe pri tom pokretu, i malo više.

On se okrenuo i shvatio je šta se dešava, ali nije stigao da odreaguje.

Dohvatila ga je s jedne strane glave, i taj zvuk nije nešto što se obično čuje na teniskom meču. To je pre bio zvuk palice koja udara bejzbol loptu.

Bio je to „houm ran“ .

Roli Keraderz se srušio kao stena. Čudo da ga Sintija nije ubila.

50 „Dobro", rekla je Sintija. „Znači, dogovorile smo se?“ Grejs je klimnula glavom. Već je spakovala ranac. Tu je bio i ručak, i njen domaći, čak i mobilni telefon. Jedan ružičasti mobilni telefon. Kad smo prvi put saopštili Grejs naš plan, rekla je: „Jel' će moći da se šalju poruke s njega? Mora da ima tu opciju." Voleo bih da mogu da kažem da je Grejs jedino dete u četvrtom razredu koje ima mobilni, ali lagao bih. Takav je svet postao. „Znači, šta radiš?“ „Kad stignem u školu, zovem te.“ „Tako je“, rekla je Sintija. „I šta još?“ „Moram da ti dam i učiteljicu, da ti se javi.“ „Tako je. Već sam se dogovorila s njom. Znaće za to, a i neće to uraditi pred celim odeljenjem da te ne bi izblamirala.“ „Jel' ću morati da radim ovo svaki dan?“ Rekao sam: „Hajde da odlučimo o tome postupno, u redu?“ Grejs se nasmešila. To joj je odgovaralo. Taj dogovor, da može da ide do škole sama, bez pratnje, čak i kada je to značilo da mora da zove kuću da javi da je stigla, joj se svideo. Nije se znalo ko je od nas troje bio najviše nervozan, ali pričali smo o tome dugo pre par noći. Postignut je konsensus da moramo da nastavimo dalje, da povratimo naše živote.

Prva stavka na Grejsinom dnevnom redu je bila da ide do škole sama.

Iskreno govoreći, bili smo iznenađeni. Posle svega kroz šta je prošla, mislili smo da će čak i biti srećna ako je neko bude pratio. Činjenica da je ona i dalje želela da bude samostalna je Sintiji i meni delovala kao dobar znak.

Zagrilili smo je pre nego što je otišla i stajali smo pored prozora posmtrajući je sve dok je nismo izgubili iz vida kad je skrenula za ugao.

Roli se i dalje oporavljao od jednog opasnog potresa mozga. Bio je u bolnici. Tako da je Rona Vedmor mogla lako da ga pronađe i optuži za ubistvo Tes Berman i Dentona Abagnejla. Slučaj Koni Gormli je ponovo otvoren, takođe, ali to ubistvo je bilo teže dokazati. Jedini svedok, Klejton, je bio mrtav, a i nije bilo fizičkih dokaza, kao na primer, kola koja je Roli vozio kad je Klejton iscenirao ceo događaj. Verovatno su hvatala rđu negde na nekom groblju za automobile.

Njegova žena, Milisent, nas je pozvala i vrištala na nas. Rekla je da smo lažovi, da njen muž nije ništa uradio, da su se upravo spremali da odu na Floridu, i da će naći advokata i razbiti nas.

Morali smo da uzmemo novi broj telefona. Koji nije bio u imeniku.

Nije bilo druge. Pre toga, primali smo nekoliko poziva na dan od Paule Maroj iz Krajnjeg roka, koja je htela da snimi nastavak naše priče. Nismo joj uzvraćali pozive, a kad smo je kroz prozor videli ispred ulaznih vrata, nismo joj otvorili.

Ja sam morao da fiskiram rebra, a doktor je rekao da bi Sintiji verovatno bila potrebna plastična operacija obraza. Što se tiče emotivnih ožiljaka, ko zna.

Imovina Klejtona Sloana se i dalje raspoređuje. To može da potraje, ali u redu je. Sintija nije sigurna ni da želi taj novac. Ja radim na tome da promeni mišljenje.

Vins Fleming je prebačen iz bolnice u Luistonu u milfordsku bolnicu.

Oporaviće se. Posetio sam ga pre neki dan i rekao mi je: „Bolje da Džejn ima sve petice.“ Rekao sam mu da radim na tome.

Obećao sam da ću voditi računa o Džejninoj akademskoj karijeri, ali verovatno iz druge škole. Razmišljam da tražim premeštaj. Ne dešava se često da profesor optuži direktora za dvostruko ubistvo. Može da bude neprijatna atmosfera u zbornici.

Telefon je zazvonio. Sintija je dohvatila slušalicu tek što je prvi put zazvonio. „Dobro... dobro“, rekla je. „Ti si dobro? Nije bilo problema? Dobro... Daj mi sada učiteljicu... Zrdavo, gospođo Enderz. Da, ne, zvuči dobro...Hvala Vam. Puno Vam hvala... da, prošli smo kroz mnogo toga, tačno. Mislim da ću možda ipak danas doći do škole da je sačekam. Barem danas. U redu... Hvala.

Takođe... U redu... Doviđenja.“ Spustila je slušalicu. „Dobro je“, rekla je. „Tako mi se i učinilo“, rekao sam, i oboje smo pustili po koju suzu. „Jel’ si ti dobro?“, rekao sam.

Sintija je uzela maramicu i obrisala suze. „Da. Hoćeš kafu?“ „Može“, rekao sam. „Sipaj mi malo. Potrebna mi je.“ Otišao sam do ormara u predsoblju, zavukao ruku u džep jakne koju sam nosio te noći kad se sve ono izdešavalo, i izvadio kovertu. Vratio sam se u kuhinju, gde je Sintija sedela. Šolja s kafom se nalazila prekoputa nje, na mestu gde sam ja sedeo. „Već sam ti stavila šećer”, rekla je i tad je videla kovertu. „Šta je to?“ Seo sam, držeći je u ruci. „Čekao sam pravi trenutak i mislim da je sada pravo vreme“, rekao sam. „Da te uputim.“ Sintija me je pogledala, na način na koji se očekuju loše vesti od doktora. „U redu je“, rekao sam. „Klejton, tvoj otac, mi je sve objasnio i želeo je da

ja tebi objasnim.“ „Šta?“ „Te noći, pošto si se gadno posvađala s roditeljima i otišla u krevet, pretpostavljam da si se komirala. U svakom slučaju, tvoja mama, Patrisija, se osećala loše. Posle onoga što si rekla. Nije volela kad se vas dve posvađate“ „Nije“, prošaputala je Sintija. „Volela je da izgladi situaciju što pre. „Pa, pretpostavljam da je to i htela da uradi, tako da ti je napisala... poruku. Stavila ju je na prednju stranu vrata tvoje sobe, pre nego što je odvela Toda u apoteku."

Sintija nije mogla da skine pogled s koverte u mojim rukama. „U svakom slučaju, tvoj otac nije bio raspoložen za pomirenje, još uvek ne.

I dalje je bio dosta besan što je morao da izađe da te traži i što te je našao u kolima s Vinsom, pa odvukao kući. Mislio je da je još uvek rano da se odnosi izglade. Tako da kada ti je majka otišla, on se vratio gore na sprat i uzeo poruku, koju ti je ona ostavila, i stavio je u džep “ Sintija se sledila. „Ali, s obzirom na to šta se sve desilo u narednih nekoliko sati, ispostavilo se da to nije jedna obična poruka. To je bila poslednja poruka tvoje mame tebi. To je bila poslednja poruka koju je napisala.“ Ućutao sam. „Zato ju je on sačuvao, stavio u kovertu, sakrio u kutiju za alat, zalepivši je ispod umetka u njoj. Za svaki slučaj, ako bude mogao, jednog dana da ti je da. Nije oproštajna poruka, u suštini, ali u svakom slučaju je dragocena za tebe “ Preko stola sam dao Sintiji kovertu, koja je već bila otvorena na jednom kraju.

Izvukla je papir iz nje, ali nije ga odmah raširila. Zadržala ga je na trenutak, spremajući se za taj trenutak. A zatim ga je otvorila, oprezno.

Ja sam ga, naravno, već pročitao. U podrumu kuće Sloanovih u Jangztaunu. Tako da sam znao šta Sintija čita: „Bundevice, Htela sam da ti napišem nešto pre nego što legnem. Nadam se da ti nije mnogo loše. Uradila si neke prilično glupe stvari noćas. Pretpostavljam da je to deo puberteta. Želela bih da mogu da ti kažem da su ovo tvoje poslednje gluposti, ili da je ovo poslednja svađa sa mnom i s tvojim ocem, ali to ne bi bila istina. Pravićeš još gluposti, i imaćemo još svađa. Nekada ćeš možda i ti biti u pravu, nekada ne.

Ali, želim da znaš nešto. Bez obzira na sve, uvek ću te voleti. Šta god da ti uradiš, to se neće promeniti. Jer ti i ja se držimo zajedno, za sva vremena. I to je istina.

I tako će uvek biti. Čak i kada se budeš sama starala o sebi i živela svoj

život, čak i kada budeš imala muža i svoju decu (jel možeš to da zamisliš!), čak i kada budem samo prah i pepeo, uvek ću paziti na tebe. Jednog dana, možda će ti se učiniti da neko stoji iza tebe, i okrenućeš se i nikoga neće biti iza tebe. To ću biti ja. Paziću na tebe i staraću se da budem stvarno, iskreno ponosna na tebe.

Celog tvog života, malena. Uvek ću biti pored tebe.

Voli te, Mama Posmatrao sam Sintiju dok nije pročitala poruku, a onda je zagrlio dok je plakala.