UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA

Naslov originala: Jorge Luis Borges Historia universal de la infamia © Maria Codama and Emecć Editores

Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 2009, PAIDEIA, za ovo izdanje

HORHE

Luis

BORHES

UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA PREVELA SA ŠPANSKOG LJILJANA

POPOVIĆ-ANĐIĆ

PAIDEIA BEOGRAD, 2 0 0 9 .

Predgovor

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale su u periodu od 1933. do 1934. Mislim da proističu iz mog ponovnog iščitavanja Stivensona i Čestertona, još od pr­ vih filmova Fon Šternberga i, možda, izvesne biografije Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: ra­ zna nabrajanja, naglo narušavanje kontinuiteta, svođenje čitavog života nekog čoveka na dve-tri scene. (Ta vizu­ alna namera je na snazi i u priči „Čovek sa ružičastog ugla".) Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke.

Sto se tiče primera magije koji zaključuju knjigu, nemam na njih drugih prava, izuzev onih koji pripadaju prevodiocu i čitaocu. Ponekad mislim da su dobri čitaoci još mračniji i izuzetniji bardovi nego dobri autori. Niko mi neče osporiti da dela koja je Valeri pripisao svom pluskvamperfekatskom Edmondu Testu vrede znatno manje nego ona od njegove supruge i prijatelja. Čitanje je, pritom, aktivnost koja dolazi posle pisa­ nja: ona je popustljivija, učtivija i intelektualnija.

H. L. B. Buenos Ajres, 27. maja 1935.

5

Predgovor

PREDGOVOR IZDANJU IZ 1954.

Rekao bih da je barok stil koji namerno iscrpljuje (ili želi da iscrpi) svoje mogućnosti i graniči se sa sopstvenom karikaturom. Uzalud je Endrju Lang, hiljadu osamsto osam­ deset i neke, hteo da imitira Poupovu Odiseju; delo je već bilo sopstvena parodija i parodičar nije mogao da preu­ veliča njenu napetost. Barok (Baroco) je naziv jedne vr­ ste silogizma; 18. vek ga je upotrebio da označi određena preterivanja u arhitekturi i slikarstvu 17. veka; ja bih re­ kao da je barok završna faza svake umetnosti kada ona iz­ laže i rasipa svoja sredstva. Baroknost je intelektualna, a Bernard Šo je izjavio da je svaki intelektualni rad humo­ rističan. Taj humor je nenameran u delu Baltasara Grasijana, nameran ili svesno dopušten u delu Džona Dona.

I sam neumereni naslov ovih stranica obznanjuje nji­ hovu baroknu prirodu. Ublažiti ih bilo bi isto što i uništiti ih; zbog toga se ovoga puta radije pozivam na izreku quod scripsi, scripsi (Jovan, 19, 22) i nakon dvadeset godina štampam ih ponovo onakve kakve jesu. One su neodgo7

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

vorna igra jednog stidljivog čoveka koji se nije usudio da piše svoje priče i zabavljao se falsifikujući i izvrćući tuđe, (ponekad bez ikakvog estetskog opravdanja). Sa tih dvo­ smislenih vežbi prešao je na naporno sastavljanje jedne prave priče - „Čovek sa ružičastog ugla" - koju je potpi­ sao imenom jednog dede svojih dedova, Fransisko Bustos, i koja je postigla neobičan i pomalo tajnovit uspeh.

U tom tekstu, koji ima prizvuk predgrađa, primetiće se da sam ubacio neke učene reči: utroba, preobraćanje 1

itd. To sam učinio zato što kompadre teži ka uglađenosti, ili (ovaj razlog isključuje drugi, ali je možda pravi) zato što su kompadresi individue i ne govore uvek kao Kom­ padre, koji je platonska figura.

Majstori Velikih Kola uče da je suština univerzuma - praznina. Potpuno su u pravu kada je reč o sićušnom de­ lu univerzuma koji čini ova knjiga. Ispunjavaju je strati šta i gusari, u naslovu grmi reč beščašće, ali iza buke nema ničega. To je samo privid, od slika sačinjena povr­ šina; možda upravo zbog toga može da se dopadne. Čovek ' U argentinskom žargonu, poreklom iz prigradskih naselja i tanga, kompadre (compadre, bukvalno: kum, ponekad u značenju „ortak") je tip muškarčine iz predgrađa, mačo, razmetljivac, koji, pre svega, brani čast, vesto barata nožem i uvek je spreman na kavgu; . Kompadrito (compadrito, deminutiv od com­ padre) je njegova loša imitacija, on je kicoš, fićfirić, prepotentan; obično se kroz njega predstavlja tipičan igrač tanga (u početku su tango, prokaženu igru, plesali samo muškarci). (Prim, prev.)

8

Predgovor koji ju je napravio bio je obilato nesrecan, ali se zabavljao dok je pisao; nadam se da će neki odblesak tog zadovolj­ stva stići do čitalaca.

U odeljak I tako dalje uvrstio sam tri nova teksta.

H. L. B.

9

I inscribe this book to S. D. : English, innumerable and an Angel.

Also: I offer her that kernel of myself that I have saved, somehow - the central heart that deals not in words, traffics not with dreams and is untouched by time, by joy, by adversities.

UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA

Surovi iskupitelj Lazarus Morel

SUROVI ISKUPITELJ LAZARUS MOREL DALEKI RAZLOG

Godine 1517. otac Bartolome de las Kasaš se veo­ ma sažalio na Indijance koji su se iscrpljivali u mučnom paklu antilskih rudnika zlata i predložio je caru Karlu V uvoz crnaca koji će se iscrpljivati u mučnom paklu antil­ skih rudnika zlata. Toj neobičnoj rokadi jednog filantro­ pa dugujemo bezbroj stvari: Hendijeve bluzeve, uspeh koji je u Parizu postigao urugvajski slikar, doktor Pedro Figari, dobru prozu o odbeglom robiju takođe Urugvaj­ ca, Visentea Rosija, mitološku veličinu Abrahama Linkolna, petsto hiljada mrtvih u Secesionističkom ratu, tri milijarde trista miliona potrošenih na vojne penzije, kip imaginarnog Faluča2, uključivanje glagola „linčovati" u trinaesto izdanje Akademijinog Rečnika, žestokog filma 2

„Falučo", Antonio Ruis, bio je crnac, argentinski vojnik u ratu za nezavis­ nost, streljan 1824. zato što nije hteo da položi oružje. (Prim, prev.)

15

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes 3

„Aleluja" , siloviti Solerov juriš na bajonet kada je kod 4

Serita predvodio svoje Mrke i Crne , ljupkost izvesne go­ 5

spođice, crnca koga je ubio Martin Fjero , otužnu rumbu Prodavač kikirikija, uhapšeni i utamničeni napoleonizam 6

Tusena Luvertura , krst i zmiju na Haitiju, krv koza pre7

klanih mačetama papaloa , habaneru, majku tanga, kandombe*.

Osim toga: grešno i veličanstveno postojanje suro­ vog iskupioca Lazarusa Morela.

MESTO Otac Voda, Misisipi, najduža reka na svetu, bio je dostojno poprište ove neuporedive hulje. (Otkrio gaje Alvares de Pineda, a prvi ga je istraživao kapetan Ernando '„Aleluja", film iz 1929. god. američkog režisera Kinga Vidora, sa crnačkim glumcima. (Prim, prev.)

4 MigeI Estanislao Soler (1783-1849), argentinski vojskovođa u ratu za neza­ visnost je u bici kod brda Serito, blizu Montevidea, 1812. god. vodio trupe popunjene crncima i melezima. (Prim, prev.)

5 Martin Fjero - nacionalni argentinski ep autora Hosea Ernandesa (18341866), napisan jezikom gauča. (Prim, prev.)

6 Fransoa Dominik Tusen-Luvertur (1743-1805), haićanski političar i general,vođa borbe protiv kolonizatora. (Prim, prev.)

7 papaloa - sveštenik afričkog kulta na Haitiju (Prim, prev.)

H habanera - vrsta španske muzike i plesa, afrokubanskog porekla, uticala na razvoj tanga; kandombe - ritam afričkog porekla karakterističan za muziku Urugvaja. (Prim, prev.)

16

Surovi iskupitelj Lazarus Morel de Soto, stari osvajač Perua, koji je olakšao mesece za­ tvora Inki Ataualpi učeći ga da igra šah. Umro je i za grob su mu izabrali njegove vode).

Misisipi je reka širokih grudi; to je beskrajna i mrač­ na sestra Parane, Urugvaja, Amazona i Orinoka. To je re­ ka meleskih voda; ona godišnje istovaruje više od četiristo miliona tona blata koje vređaju Meksički zaliv. Toliko sta­ rog đubreta vrednog poštovanja napravilo je deltu, gde ogromni močvarni čempresi rastu iz otpadaka jednog kon­ tinenta u neprekidnom raspadu gde lavirinti od blata, mr­ tvih riba i trske šire granice i mir svog smradnog carstva.

A i tamo gore, u visini Arkanzasa i Ohaja pružaju se nizije. Nastanjene su nekim žućkastim sojem mlitavih lju­ di, sklonih groznici, koji pohlepno gledaju na kamenje i gvožđe, jer među njima nema drugog do peska, drveta i mutne vode.

LJUDI Početkom XIX veka (doba koje nas interesuje) crn­ ci su od jutra do mraka obrađivali prostrane plantaže pa­ muka na obalama. Spavali su u drvenim kolibama, na zemljanom podu. Izuzev odnosa majka - dete rodbinske 17

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

veze su bile uslovne i mutne. Imali su ime, ali su mogli bez prezimena. Nisu umeli da čitaju. Njihov umekšani fal­ set pevušio je jedan od engleskih sporih vokala. Radili su u redovima, pogrbljeni pod bičem predradnika. Bežali bi i muškarci zarasli u brade, skakali bi na prelepe konje i za njima bi tragali snažni lovački psi.

Talogu bestijalnih nada i afričkih strahova doda­ li su reči Svetog pisma: vera im je usled toga bila Hristova. Pevali su duboko i u masi: Go down Moses.

Misisipi im je služio kao veličanstvena slika prljavog Jordana.

Vlasnici te trudbeničke zemlje i te crnačke mase bila su dokona i lakoma gospoda duge kose koja su sta­ novala u dugim kučerinama sa pogledom na reku uvek sa pseudogrčkim tremom od belog bora. Dobar rob ih je koštao hiljadu dolara, a nije dugo trajao. Ne­ ki su se nezahvalno razboljevali i umirali. Valjalo je od tih nesigurnih bića izvući najveći učinak. Zbog toga su ih od ranog jutra do mrklog mraka držali u poljima; zbog toga su od imanja tražili godišnju žetvu pamuka, duvana ili šećera. Zemlja, ispošćena i izrabljena tim ne­ strpljivim obrađivanjem za nekoliko godina bivala je iscrpljena: bezoblična i blatnjava pustinja umetala bi se u plantaže. Na napuštenim rančevima, u predgrađi18

Surovi iskupitelj Lazarus Morel ma, u zbijenim trščacima i u ogavnim blatištima, živeo je beli šljam, poor whites. To su bili ribari, lovci-lutalice, kradljivci konja. Često bi od crnaca kamčili malo ukradene hrane, a u svom poniženju čuvali su ponos: krv bez čađi, bez mešavine. Lazarus Morel je bio jedan od njih.

ČOVEK Dagerotipije Morela koje obično objavljuju američ­ ki časopisi nisu autentične. Taj nedostatak pravih slika to­ liko znamenitog i čuvenog čoveka, sigurno nije slučajan.

Opravdano je pretpostaviti da je Morel odbio sjajnu foto­ grafsku ploču, prvenstveno kako ne bi ostavljao bespo­ trebne tragove i, uzgred, da pothrani svoju tajnovitost...

Znamo, međutim, da kao mlad nije bio privlačan i da mu suviše zbijene oči i tanke usne nisu išle u prilog. Godine su mu, zatim, dale onu posebnu uzvišenost koju imaju osedele hulje, srecni i nekažnjeni kriminalci. Uprkos bednom detinjstvu i nečasnom životu, bio je stari gospodin sa Juga. Poznavao je Sveto pismo i propovedao je sa iz­ razitim ubeđenjem. „Ja sam video Lazarusa Morela za propovedaonicom - zapisao je vlasnik jedne kockarnice u 19

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

Baton Ružu u Lujzijani - i slušao sam njegove poučne re­ ci i video kako mu suze naviru na oči. Znao sam da je bio preljubnik, kradljivac crnaca i ubica pred licem Božjim, ali su i moje oči plakale."

Drugo dobro svedočanstvo o ovim pobožnim izlivima da je sam Morel. „Otvorio sam Bibliju nasumice, našao odgovarajući odlomak poslanice Svetog Pavla i propovedao sat i dvadeset minuta. Ni Krenšou ni ortaci nisu proćerdali to vreme jer su pokupili sve konje od prisutnih. Prodali smo ih u državi Arkanzas, osim jednog živahnog riđana kojeg sam zadržao za se­ be. I Krenšou gaje zapazio, ali ja sam ga ubedio da ni­ je za njega".

METOD Konji pokradeni u jednoj državi i prodati u drugoj, bili su samo digresija u Morelovoj zločinačkoj karijeri, ali su predočili metod koji mu sada obezbeđuje dobro mesto u Univerzalnoj istoriji beščašća. To je jedinstven metod, ne samo zbog okolnosti sui generis koje su ga uslovile, već i zbog niskosti koju podrazumeva, zbog svog fatalnog manipulisanja nadom i zbog svog postup20

Surovi iskupitelj Lazarus Morel nog razvoja nalik na okrutnu evoluciju more. Al Kapone i Bags Moran operišu moćnim kapitalom i uslužnim mi­ traljezima u velikom gradu, ali njihov posao je vulgaran.

Bore se za monopol, to je sve... Sto se broja ljudi tiče, Morel je došao do toga da pod svojom komandom ima hiljadu ljudi, sve pod zakletvom. Njih dvesta je činilo Vi­ soki Savet; on je izdavao naređenja koja su preostalih osamsto izvršavali. Riziku su se izlagali podređeni. U slučaju pobune, predavali su ih pravdi ili su ih bacali u virovitu reku teških voda sa sigurnim kamenom oko nogu. Često su bili melezi. Njihov opaki zadatak sastojao se u sledećem: Obilazili su - uz poneki trenutni bljesak prstena, tek da pobude poštovanje - prostrane plantaže Juga. Odabra­ li bi nekog nesrećnog crnca i nudili mu slobodu. Nagova­ rali bi ga da pobegne od gazde da bi ga oni ponovo prodali na nekom udaljenom imanju. Daće mu, kao, procenat od prodajne cene i pomoći će mu da ponovo pobegne. Odvešće ga, zatim, u neku slobodnu državu. Novac i sloboda.

Zveckanje srebrnih dolara i sloboda, kakvo su veće isku­ šenje mogli da mu ponude? Rob se odlučivao na svoje pr­ vo bekstvo.

Prirodni put je bila reka. Kanu, potpalublje nekog parobroda, dereglija, neki splav velik kao nebo sa kući21

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

com na špicu ili sa šatorima od cirade; nije bilo važno mesto nego svest o kretanju, o sigurnosti na neumornoj reci...

Prodavali bi ga na drugoj plantaži. Opet bi bežao u trščake ili jaruge. Onda bi strašni dobrotvori (u koje je već po­ činjao da gubi poverenje) navodili neke mračne troškove i izjavljivali da moraju da ga prodaju još jedan, poslednji put. Po povratku će mu dati procenat od dve prodaje i slo­ bodu. Čovek bi puštao da ga prodaju, neko vreme bi radio i u poslednjem bekstvu bi se izlagao opasnosti od lovač­ kih pasa i bičeva. Vraćao bi se u krvi, znoju, očajanju i sa željom da spava.

KONAČNA SLOBODA Treba imati u vidu i pravni aspekt ovih događaja.

Morelovi plaćenici ne bi prodavali crnca sve dok prvo­ bitni vlasnik ne bi obznanio njegovo bekstvo i ponudio nagradu onome ko ga pronađe. Onda je svako mogao da ga uhvati, tako da je njegova poslednja prodaja bila zlou­ potreba poverenja, a ne krađa. Pribeći građanskom pravu predstavljalo je uzaludan trošak, jer šteta nikada nije bila isplaćena.

22

Surovi iskupitelj Lazarus Morel Sve to je bilo vrlo umirujuće, ali ne zauvek. Crnac je mogao da progovori; crnac je, iz čiste zahvalnosti ili nesreće, bio u stanju da progovori. Nekoliko čaša viski­ ja od raži u bordelu „Kairo", u Ilionisu, gde bi bednik rođen kao rob išao da proćerda te krupne pare koje oni nisu morali da mu daju i tajna bi mu izletela. Tih godi­ na je Abolicionistička stranka uzburkavala Sever, jedna rulja opasnih luđaka koji su osporavali svojinu i propovedali oslobađanje crnaca i podsticali ih da beže. Morel je pazio da ga ne pobrkaju sa tim anarhistima. On nije bio jenki, on je bio belac sa Juga, sin i unuk belaca, i na­ dao se da će se povući iz poslova, biti gospodin i imati svoje kilometarske plantaže pamuka i svoje pognute ko­ lone robova.

Begunac je čekao slobodu. Onda bi mračni melezi Lazarusa Morela prenosili jedan drugome naređenje koje je moglo biti tek neki znak i oslobađali bi ga vida, sluha, dodira, dana, beščašća, vremena, dobrotvora, samilosti, vazduha, pasa, svemira, nade, znoja i njega samog. Jedan metak, nizak ubod ili udarac, i kornjače i mrene Misisipija dobijale su poslednje obaveštenje.

23

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

KATASTROFA Sa ljudima od poverenja u službi posao je morao da procveta. Početkom 1834. Morel je več „emancipovao" jedno sedamdeset crnaca, a drugi su se pripremali da po­ đu za svojim srećnim prethodnicima. Zona operacija se povećala i bilo je neophodno primiti nove članove. Me­ đu onima koji su položili zakletvu bio je jedan momak, Virdžil Stuart, iz Arkanzasa, koji se veoma brzo istakao svojom svirepošću. Taj momak je bio sestrić jednog go­ spodina koji je izgubio mnogo robova. U avgustu 1834. prekršio je svoju zakletvu i izdao Morela i ostale. Polici­ ja je opkolila Morelovu kuću u Nju Orleansu. Morel je, zahvaljujući nečijoj neopreznosti ili mitu, uspeo da po­ begne.

Prošla su tri dana. Morel se za to vreme krio u jed­ noj staroj kući s dvorištem punim puzavica i kipova, u uli­ ci Tuluz. Izgleda da se vrlo slabo hranio i da je često bos obilazio velike mračne sobe zamišljeno pušeći cigare. Po jednom robu iz kuće poslao je dva pisma, jedno u grad Načez, a drugo u Red River. Četvrtog dana u kuću su ušla tri čoveka i do zore su sa njim raspravljala. Petog dana, Morel je ustao kad se smrkavalo, zatražio britvu i oprezno obrijao bradu. Obukao se i izišao. Polako i spokojno je 24

Surovi iskupitelj Lazarus Morel prošao kroz severna predgrađa. Kada se našao na otvore­ nom polju, na obali niske zemlje Misisipija, koračao je lakše.

Njegov plan je bio pijano hrabar. Plan da iskoristi poslednje ljude koji su mu još ukazivali poštovanje: uslu­ žne crnce sa Juga. Oni su videli svoje drugove kako beže, ali ne i njihov povratak. Zato su verovali u njihovu slobo­ du. Morelov plan bio je opšta pobuna crnaca, zauzimanje i pljačkanje Nju Orleansa i okupiranje njegove teritorije.

Slomljen i gotovo uništen izdajom, Morel je smišljao od­ govor kontinentalnih razmera: odgovor u kojem se zločinaštvo uzvisivalo sve do iskupljenja i do istorije. Sa tim ciljem je pošao u Načez gde je njegova snaga imala naj­ dublje korene. Prepisujem njegovu priču o tom putova­ nju: „Hodao sam četiri dana dok nisam nabavio konja.

Petog dana sam se zaustavio kod jedne rečice da se snabdem vodom i odpočinem. Sedeo sam na jednom panju i gledao u put koji sam tih sati prevalio, kada ugledah ka­ ko mi se približava jahač na jednom lepom vrancu. Čim sam ga spazio, resio sam da mu uzmem konja. Ustao sam, uperio u njega jedan predivni pištolj buretar i naredio mu da sjaše. On je poslušao i ja sam levom rukom uhvatio uzde, pokazao mu na rečicu i naredio mu da ide ispred 25

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

mene. Koračao je jedno dvesta lakata i stao. Naredih mu da se skine. Rekao mi je: „Kad ste već resili da me ubije­ te, pustite me da se pomolim pre nego što umrem". Odgovorih mu da nemam vremena da slušam njegove molitve.

Pao je na kolena i ja mu ispalih metak u potiljak. Jednim rezom mu rasporih stomak, iščupah mu utrobu i potopih ga u reku. Zatim pretražih džepove i pronađoh četiristo dolara i trideset sedam centi i izvesnu količinu papira na koju nisam hteo da gubim vreme. Čizme su mu bile nove, sjajne i dobro su mi stajale. Moje, vrlo iznošene, bacih u reku. „Tako sam dobio konja koji mi je bio potreban da uđem u Načez".

PREKID Morel predvodi crne mase koje su sanjale da ga obese, Morela obesile crne trupe koje je sanjao da pred­ vodi - boli me da priznam da istorija Misisipija nije is­ koristila ove raskošne mogućnosti. Suprotno svakoj pesničkoj pravdi (ili pesničkoj simetriji) ni reka njego­ vih zločina nije bila njegov grob. Drugog januara 1835.

Lazarus Morel je preminuo od izliva krvi u pluća u bol26

Surovi iskupitelj Lazarus Morel nici u Načezu, gde se smestio pod imenom Sajlas Bakli. Prepoznao ga je jedan bolesnik iz zajedničke sobe.

Drugog i četvrtog, robovi na nekim plantažama poku­ šali su da se pobune, ali su te pobune ugušene bez ve­ ćeg krvoprolića.

27

Neverovatna varalica Tom Kastro

NEVEROVATNA VARALICA TOM KASTRO

Nazivam ga tako zato što su ga pod tim imenom znali na ulicama i u kućama Talkauana, Santjaga de Či­ le i Valparajsa, negde oko 1850. i pravedno je da ga pre­ uzme ponovo sada kada se vraća na te zemlje - makar i u svojstvu pukog duha i subotnje zabave9. U matičnoj knji­ zi rođenih u Vapingu zaveden je kao Artur Orton 7. juna 1834. Znamo da je sin mesara, da mu je detinjstvo upo­ znalo bljutavu bedu sirotinjskih četvrti Londona i da je osetio zov mora. To nije nečuven događaj. Run away to sea, pobeći na more je tradicionalni engleski način da se sruši autoritet roditelja, herojska inicijacija. Geografija ga preporučuje, pa čak i Sveto pismo (Psalmi, 107): „Ko­ ji plove po moru na korabljima, i rade na velikim voda­ ma, oni su viđeli dela Gospodnja, i čudesa njegova u dubini". Orton je pobegao iz svog bednog prljavo-roze 9

Ova metafora i služi da podsetim čitaoca da su se ove nečasne biografije po­ javile u subotnjem dodatku jednog večernjeg lista. (Prim. Borhesa) 29

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

predgrađa, otisnuo se na more i posmatrao je sa uobiča­ jenim razočarenjem Južni Krst i dezertirao u luci Valparajso. Bio je osoba puna nekog staloženog idiotizma.

Mogao je (i trebalo je), logično, da umre od gladi, ali je svojom zbunjenom vedrinom, svojim stalnim osmehom i beskrajnom krotkošču pridobio naklonost izvesne po­ rodice Kastro, čije je ime usvojio. Ova južnoamerička epizoda nije ostavila tragove, ali njegova zahvalnost ni­ je nestala, jer se 1861. ponovo pojavljuje u Australiji sa istim imenom: Tom Kastro. U Sidneju je upoznao izvesnog Bogla, crnog slugu. Iako nije bio lep, Bogi je imao onaj spokojan i monumentalni izgled, onu čvrstinu gra­ đevine kakvu ima crni čovek odmaklih godina, kilogra­ ma i autoriteta. Imao je i drugu karakteristiku, koju su određeni udžbenici etnografije osporili njegovoj rasi: ge­ nijalnu dovitljivost. Potom ćemo videti i dokaz. To je bio uzdržan i pristojan muškarac, sa starim afričkim apetiti­ ma koje je veoma popravila upotreba i zloupotreba kalvinizma. Izuzev božjih poseta (što ćemo opisati kasnije), bio je sasvim normalan, bez druge nepravilnosti, sem sti­ dljivog i dugog straha koji bi ga zadržavao na raskrsni­ cama i terao da podozrivo gleda na Istok, Zapad, Jug i Sever, strepeći od silovitog vozila koje će okončati nje­ gove dane.

30

Neverovatna varalica Tom Kastro Orton gaje video u sumrak najednom zapuštenom uglu u Sidneju dok je donosio odluku o tome kako da izbegne zamišljenu smrt. Dugo ga je gledao, a zatim mu je ponudio ruku i obojica su, u čudu, prešli bezopasnu ulicu.

Od tog trenutka, jednog već pokojnog sumraka, usposta­ vljen je zaštitnički odnos: nesigurnog i monumentalnog crnca prema debelom tupavku iz Vapinga. U septembru 1865. njih dvojica su u lokalnim novinama pročitali je­ dan ucveljeni oglas.

OBOŽAVANI MRTVI ČOVEK Poslednjih dana aprila 1854. (dok je Orton budio izlive čileanskog gostoprimstva, širokog kao i čileanska dvorišta) u vodama Atlantika je, na putu iz Rio de Žanejra u Liverpul, doživeo brodolom parobrod „Mermejd".

Među preminulima nalazio se i Rodžer Čarls Tičborn, en­ gleski vojnik odrastao u Francuskoj, prvenac jedne od glavnih katoličkih porodica u Engleskoj. Izgleda neverovatno, ali smrt tog pofrancuženog mladića, koji je govo­ rio engleski sa najfinijim pariškim akcentom i budio onu neponovljivu zlobu koju izazivaju samo inteligencija, francuska uglađenost i pedanterija, bila je dalekosežan do31

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

gađaj u Ortonovoj sudbini, mada on Tičborna nikada ni­ je video. Lejdi Tičborn, užasnuta Rodžerova majka, odbi­ la je da poveruje u njegovu smrt i objavila je neutešne oglase u najtiražnijim novinama. Jedan od tih oglasa dospeo je u meke pogrebne ruke crnog Bogla, koji je smislio genijalan plan.

VRLINE NEJEDNAKOSTI Tičborn je bio vitak, uzdržan gospodin oštrih crta li­ ca, tamnoput, crne i ravne kose, živih očiju i reči precizne do te mere da gotovo vređa; Orton je bio naprašiti prostak, obimnog trbuha, beskrajno neodređenih crta lica, ten mu je bio nekako pegav, imao je kovrdžavu smeđu kosu, po­ spane oči, a govorio je nesuvislo i odsutno. Bogl je smis­ lio da Orton mora da se ukrca na prvi parobrod za Evropu i da zadovolji nade Lejdi Tičborn, izjavljujući da je njen sin. Plan je bio bezumno domišljat. Potražiću jednostavan primer. Daje 1914. neka varalica naumila da se predstavi kao nemački car, prvo što bi falsifikovao bili bi uzdignuti brkovi, oduzeta ruka, stroge veđe, sivi ogrtač, ugledne od­ likovane grudi i visoki šlem. Bogl je bio još pronicljiviji: predstavio bijednog čosavog kajzera, bez vojnih atributa i 32

Neverovatna varalica Tom Kastro časnih orlova i sa nesumnjivo zdravom levom rukom. Ni­ je nam potrebna metafora; znamo da je predstavio jednog dežmekastog Tičborna, sa ljubaznim osmehom imbecila, smeđom kosom i nepopravljivim neznanjem francuskog jezika. Bogl je znao da je nemoguće naći savršenu kopiju željenog Rodžera Čarlsa Tičborna. Znao je, takođe, da će sve postignute sličnosti samo podvući neke neizbežne ra­ zlike. Odustao je stoga od bilo kakve sličnosti. Naslutio je da će neizmerna nepriličnost te pretenzije biti ubedljiv do­ kaz da nije reč o prevari, jer jedna prevara nikada ne bi ta­ ko očigledno pokazivala one crte koje najlakše ubede. Ne treba zaboraviti ni na svemoćnu saradnju vremena: četrna­ est godina južne hemisfere i poigravanja sudbine mogu da promene čoveka.

Drugi suštinski razlog: ponovljeni i nerazumni ogla­ si Lejdi Tičborn pokazivali su njenu potpunu ubeđenost da Rodžer Čarls nije mrtav i njenu volju da ga prepozna.

SUSRET Tom Kastro, uvek uslužan, pisao je Lejdi Tičborn.

Kako bi dokazao svoj identitet, pozvao se na verodostojan dokaz dva mladeža na levoj sisi i na onaj događaj iz 33

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

svog detinjstva, tako žalostan, ali istovremeno tako neza­ boravan, kad gaje napao roj pčela. Saopštenje je bilo krat­ ko, i kao i Tom Kastro i Bogl, bilo je lišeno pravopisnih skrupula. U veličanstvenoj samoći jednog pariškog hote­ la dama ga je uz suze radosnice čitala bezbroj puta i za nekoliko dana pronašla sećanja koja je njen sin tražio.

Rodžer Čarls Tičborn se 16. januara 1867. pojavio u tom hotelu. Ispred njega je išao njegov učtivi sluga Ebenezer Bogl. U tom zimskom danu bilo je mnogo sunca; umorne oči Lejdi Tičborn bile su zastrte velom plača. Cr­ nac je širom otvorio prozore. Svetlost je poslužila kao ma­ ska: majka je prepoznala bludnog sina i ponudila mu svoj zagrljaj. Sada kad gaje uistinu imala, mogla je i bez dnev­ nika i bez pisama koje joj je poslao iz Brazila, pukih obo­ žavanih odblesaka kojima se hranila u samoći četrnaest žalosnih godina. Ponosno mu ih je vratila: nijedno nije nedostajalo.

Bogl se krajnje diskretno osmehnuo: spokojni duh Rodžera Carlsa već je imao čime da se osvedoči.

34

Neverovatna varalica Tom Kastro

AD MAJOREM DEI GLORIAM To srećno prepoznavanje - koje kao da sledi tra­ diciju klasičnih tragedija - trebalo je da kruniše ovu pri­ ču osiguranom ili bar verovatnom trostrukom serćom: sercom prave majke, serćom apokrifnog i krotkog sina i serćom zaverenika nagrađenog čudesnom apoteozom svog dela. Sudbina (takvo je ime koje dajemo beskraj­ noj neprekidnoj operaciji hiljada izukrštanih slučajeva) nije tako presudila: Lejdi Tičborn je umrla 1870. i rođa­ ci su poveli parnicu protiv Artura Ortona zbog uzurpa­ cije porodičnog stanja. Lišeni suza i samoće, ali ne i gramzivosti, nikada nisu poverovali u gojaznog i goto­ vo nepismenog bludnog sina koji je tako, u nevreme, vaskrsao iz Australije. Orton je imao podršku bezbroj­ nih poverilaca koji su resili da on jeste Tičborn kako bi mogao da im plati.

Isto tako je mogao da računa na prijateljstvo poro­ dičnog advokata Edvarda Hopkinsa kao i antikvara Fransisa Dž. Bejgenta. Uprkos svemu to nije bilo dovoljno.

Bogl je mislio da je za pobedu bila neophodna podrška javnog mnjenja. Zatražio je cilindar i pristojan kišobran i otišao da potraži inspiraciju na otmenim londonskim ulicama. Bio je sumrak; Bogl je lutao sve dok se mesec 35

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

boje meda nije udvostručio u pravougaonoj vodi fonta­ na. Bog mu se javio. Bogl pozva fijaker i doveze se do stana antikvara Bejgenta. Ovaj je poslao Tajmsu jedno dugačko pismo koje je tvrdilo da je navodni Tičborn bezočna varalica. Potpisao gaje otac Gudron, iz Isusovskog Društva. Usledile su mu druge jednako papističke optužbe. Rezultat se nije dugo čekao: dobri ljudi su na­ slućivali da je ser Rodžer Čarls meta gnusne jezuitske zavere.

FIJAKER Sto devedeset dana je trajao proces. Oko sto svedoka je potvrdilo da optuženi jeste Tičborn - među nji­ ma četiri druga po oružju iz šestog dragonskog puka.

Njegove pristalice nisu prestajale da ponavljaju da on nije varalica, jer bi, da jeste, pokušao da falsifikuje mladićke portrete svog modela. Osim toga, Lejdi Tičborn ga je prepoznala, a zna se da se majka nikad ne vara.

Sve je išlo dobro ili više - manje dobro sve dok se pred sudom nije pojavila kao svedok jedna bivša Ortonova draga. Bogl se nije uznemirio zbog ovog perfidnog po­ teza „rodbine"; zatražio je šešir i kišobran i otišao da 36

Neverovatna varalica Tom Kastro moli za treće nadahnuće na otmenim londonskim ulica­ ma. Nikada nećemo saznati da li ga je našao. Nešto pre nego što je stigao do Primrouz Hila sustiglo ga je stra­ šno vozilo koje gaje svih tih godina progonilo. Bogl ga je ugledao, vrisnuo je, ali nije bilo spasa. Silovito je od­ bačen na kaldrmu. Uskovitlana konjska kopita razbila su mu lobanju.

SABLAST Tom Kastro bio je Tičbornov duh, ali jadni duh u koji se uselio Boglov um. Kada su mu rekli da je ovaj stra­ dao, bio je skrhan. Nastavio je da laže, ali sa nevelikim žarom i besmislenim protivrečnostima. Bilo je lako na­ slutiti kraj.

Artur Orton (alijas) Tom Kastro osuđen je 27. feb­ ruara 1874. na četrnaest godina prinudnog rada. U zatvo­ ru su ga zavoleli; to mu je bio posao. Primerno ponašanje donelo mu je smanjenje kazne za četiri godine. Kada je došao kraj ovom poslednjem - zatvorskom - gostoprim­ stvu, obišao je sela i gradove Ujedinjenog Kraljevstva dr­ žeći male govore u kojima se proglašavao nevinim ili je potvrđivao svoju krivicu. Njegova skromnost i žudnja da 37

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

se dopadne bili su toliko postojani da je mnogih noći po­ činjao odbranom, a završavao priznanjem, uvek u službi raspoloženja publike.

Umro je 2. aprila 1898. godine.

3<S

Udovica Čing, gusarka

UDOVICA ČING, GUSARKA

Postoji opasnost da reč gusarke probudi pomalo 10

neprijatno sećanje: na jednu već izbledelu zarzuelu , sa teorijama očigledno kućnih pomoćnica koje su u ko­ reografijama glumile gusarke na morima od upadljivog kartona. Pa ipak, gusarke su postojale: žene vične mor­ narskom poslu, upravljanju divljim posadama, proga­ njanju i pljačkama velikih brodova. Jedna od njih bila je Meri Rid, koja je jednom izjavila da gusarska pro­ fesija nije za svakoga i da je, da bi se dostojno oba­ vljala, potrebno biti hrabar čovek kao ona. U grubim počecima njene karijere, dok još nije bila kapetan, jed­ nog od njenih ljubavnika uvredio je neki siledžija s bro­ da. Meri ga je izazvala na dvoboj i borila se protiv njega sa obe ruke, po starom običaju sa ostrva Karipskog mora: nesigurna kubura u levoj ruci i verna sablja u desnoj. Kubura je promašila, ali mač se dobro poneo... Negde oko 1720. opasnu karijeru Meri Rid pre1,1

zarzuelu - vrsta španske operete (Prim.prev.)

39

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

kinula su španska vešala u Santjagu de la Vegi (Jamaj­ ka).

Druga gusarka na tim morima bila je En Boni, jed­ na blistava Irkinja, visokih grudi i vatrene kose, koja je u napadu na brodove mnogo puta svoje telo izložila opasno­ sti. Bila je sa Meri Rid drug po oružju, a na kraju i po om­ či. I njen ljubavnik, kapetan Džon Rakam, imao je svoj klizajući čvor u istoj predstavi. En je prezrivo izrekla ovu grubu varijantu Ajšinog prekora Boabdilu: „Da si se bo­ 11

rio kao čovek, ne bi te obesili kao psa" .

Srecnija i dugovečnija bila je gusarka koja je operisala u vodama Azije, od Žutog Mora do reka na granici Anama. Pričam o prekaljenoj Čingovoj udovici.

GODINE UČENJA Negde oko 1797. akcionari mnogih gusarskih eskadri tog mora osnovali su konzorcijum i za admirala iza­ brali izvesnog Cinga, pravednog i iskušanog čoveka. On je bio toliko strog i primeran u pljačkanju obala da su uža­ snuti stanovnici darovima i suzama molili za carsku po" Ajšin prekor Boabdilu - Boabdil je poslednji mavarski kralj Granadę (Muhamed XI) kome je majka Ajša, navodno, izrekla ovaj prekor zato što je predao Granadu katoličkim kraljevima 1492. (Prim, prev.)

40

Udovica Čing, gusarka moć. Njihov žalostivi zahtev nije ostao neuslišen: dobili su naređenje da spale svoja sela, da zaborave na svoje ri­ barske poslove, da se presele na kontinent i nauče nepo­ znatu nauku zvanu poljoprivreda. Tako su i učinili, te su osujećeni napadači zatekli samo puste obale. Morali su, usled toga, da se posvete napadima na brodove: otimači­ ni još štetnijoj od prethodne, jer je ozbiljno ometala trgo­ vinu. Carska vlada nije oklevala i bivšim ribarima je naredila da napuste plug i jaram i da se vrate veslima i mrežama. Verni starom strahu, ovi su se pobunili i vlasti se odlučiše na nešto drugo: da admirala Činga imenuju za šefa Carskih Štala. Ovaj se spremao da prihvati mito.

Akcionari su to na vreme saznali i njihovo vrlo gnušanje ispoljilo se u tanjim otrovanih gusenica, skuvanih sa pirinčem. Poslastica je bila fatalna: bivši admiral i novi šef Carskih Štala predao je svoju dušu božanstvima mora. Iz­ bezumljena od dvostruke izdaje, udovica je okupila gusa­ re, razotkrila im taj zamršeni slučaj i pozvala ih da odbiju varljivu milosr Cara kao i nezahvalnu službu kod akcionara sa trovačkim sklonostima. Predložila im je da napa­ daju za svoj račun i da izaberu novog admirala. Izabrali su nju. Bila je jedna kvrgava žena, pospanih očiju i osmeha sa trulim zubima. Crna i masna kosa blistala je vi­ še od očiju.

41

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Po njenim mirnim naređenjima brodovi su se otisnu­ li u opasnost i na pučinu.

KOMANDA Usledilo je trinaest godina sistematskih pustolovi­ na. Flotu je činilo šest cskadrila pod zastavama različitih boja: crvenom, žutom, zelenom, crnom, ljubičastom i bo­ je zmije sa kapetanovog broda. Šefovi su se zvali Ptica i Kamen, Kazna jutarnje vode, Dragulj posade, Talas sa mnogo riba i Visoko sunce. Pravilnik koji je sastavila lič­ no udovica Cing bio je neumoljivo strog i njegov pravičan i lakonski stil lišen uvelog retoričkog cveća koje da je go­ tovo smešnu veličanstvenost kineskom zvaničnom mani­ ru, čijih čemo nekoliko strašnih primera kasnije navesti.

Prepisujem neke članove pravilnika: ,,Sva dobra prebačena sa neprijateljskih brodova odložiće se u skladište i tamo će se popisati. Petina ono­ ga što je doneo svaki gusar kasnije će mu biti uručena; ostatak će se čuvati u skladištu. Prekršaj ove odredbe do­ nosi smrt.

42

Udovica Čing. gusarka „Kazna za gusara koji napusti svoje mesto bez po­ sebne dozvole biće javno bušenje njegovih ušiju. Pona­ vljanje ovog prekršaja donosi smrt. „Trgovina ženama, otetim u naseljima, zabranjena je na palubi; moraće da se ograniči na spremište i nikad bez dozvole nadležnog oficira. Prekršaj ove odredbe do­ nosi smrt."

Informacije dobijene od zatvorenika uveravaju da se obrok ovih gusara sastojao uglavnom od dvopeka, de­ belih tovljenih pacova i kuvanog pirinča i da su u danima bitaka, obično, mešali barut sa alkoholom. Obeležene kar­ te i kockice, čaša i pravougaonik fantana12, vidovita lula sa opijumom i lampion gutali su sate. Omiljeno oružje su bile dve sablje koje se istovremeno koriste. Pre napada bi prskali jagodice i telo nekim rastvorom od belog luka - si­ gurnom amajlijom protiv artiljerije.

Posada je putovala sa svojim ženama, a kapetan sa svojim haremom od pet-šest žena, koji se, obično, obna­ vljao pobedama.

12

fantan - kineska hazardna igra (Prim, prev.)

43

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

PRIČA KIJA-KING, MLADI CAR Sredinom 1809. objavljenje carski proglas čiji pr­ vi i poslednji deo prenosim. Mnogi su kritikovali njegov stil: „Bedni i štetni ljudi, ljudi koji gaze hleb, ljudi koji se oglušuju o poziv skupljača poreza i siročadi, ljudi u či­ jem se rublju nalaze feniks i zmaj, ljudi koji poriču istinu odštampanih knjiga, ljudi koji dopuštaju da im liju suze dok gledaju u Sever, narušavaju sreću naših reka i negda­ šnju pouzdanost naših mora. U oštećenim i lomnim bro­ dovima noću i danju se suočavaju sa olujom. Njihov cilj nije dobronameran: oni nisu niti su ikada bili pravi prija­ telji moreplovca. Daleko od toga da mu pruže pomoć, svi­ repo ga napadaju i vode ga u propast, sakatost ili u smrt.

Tako ruše prirodne zakone Univerzuma, te se reke izlivaju, obale se plave, sinovi se okreću protiv očeva i načela vlažnosti i suše se menjaju... „...Usled toga ti poveravam kaznu, Admirale KvoLang. Ne prepuštaj zaboravu da je milost carska odlika i da je pokušaj podređenog da je preuzme znak umišljenosti. Budi okrutan, budi pravedan, budi slušan, budipobedonosan".

44

Udovica Čing, gusarka Usputni osvrt na oštećene brodove bio je, naravno, netačan. Cilj mu je bio da ulije hrabrost Kvo-Langovoj ekspediciji. Devedeset dana kasnije snage udovice Čing sukobile su se sa snagama Centralnog Carstva. Gotovo hiljadu brodova borilo se od jutra do mraka. Akciju je pra­ tio mešani hor zvona, doboša, topova, kletvi, gongova i proročanstava. Snage Carstva bile su uništene. Nije bilo prilike ni za zabranjeni oproštaj ni za preporučenu okrut­ nost. Kvo-Lang je izvršio obred koji naši potučeni gene­ rali rađe izostavljaju: samoubistvo.

UŽASNUTE OBALE Onda je šesto ratnih džunki i četrdeset hiljada pobedonosnih gusara ohole udovice stiglo do ušća Sikjanga, sejući na sve strane požare, užasne proslave i siročad. Či­ tava sela su sravnjena sa zemljom. Samo u jednom od njih broj zarobljenih premašio je hiljadu. Sto dvadeset žena koje su potražile nesigurno utočište u trsci i pirinčanim poljima izdao je nezadrživi plač jednog deteta, a potom su prodate u Makauu. Iako daleke, jadne suze i žalost tog pustošenja stigle su kao vest do Kija-Kinga, Nebeskog Si­ na. Neki istoričari smatraju da su ga zabolele manje nego 45

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

katastrofa njegove kaznene ekspedicije. Izvesno je, me­ đutim, da je organizovao drugu, sa strašnim zastavama, mornarima, vojnicima, zalihama municije i namirnica, vračevima i astrolozima. Komanda je ovoga puta zapala Tinga-Kveja. To teško mnoštvo brodova stiglo je do del­ te Sikjanga i zatvorilo prolaz gusarskoj eskadri. Udovica se pripremila za bitku. Znala je da će biti teška, vrlo teška, gotovo očajnička; od tolikih noči i mescci pljačke i doko­ lice njeni ljudi su omlitaveli. Bitka nikako nije počinjala.

Sunce se bez žurbe dizalo i spuštalo na uzdrhtalu trsku.

Ljudi i oružje su bdeli. Podneva su bila moćnija, sjeste beskrajne.

ZMAJ I LISICA Pa ipak, visoka lenja jata lakih zmajeva pomaljala su se svake večeri sa brodova carske eskadrę i meko se spu­ štala na vodu i na neprijateljske palube. To su bili vazdušasti objekti od papira i trske, u obliku komete, i njihova srebrnasta ili crvena površina ponavljala je identična slo­ va. Udovica je sa teskobom proučavala te redovne mete­ ore i na njima pročitala sporu i zbrkanu basnu o zmaju koji je uvek štitio lisicu uprkos njenoj dugotrajnoj neza46

Udovica Čing, gusarka hvalnosti i neprestanim zlodelima. Mesec na nebu se ista­ njio, a figure od papira i trske donosile su svako veče istu priču sa gotovo neprimetnim varijacijama. Udovica je, snuždena, razmišljala. Kada se mesec na nebu i crvenka­ stoj vodi popunio, priča kao da je dotakla svoj kraj. Niko nije mogao da predvidi da li će se beskrajni oproštaj ili beskrajna kazna obrušiti na lisicu, ali neumitni kraj se pri­ bližavao. Udovica je shvatila. Bacila je svoja dva mača u reku, kleknula u čamac i naredila da je odvedu do broda carske komande.

Bio je sumrak: nebo je bilo puno zmajeva, ovoga puta žutih. Udovica je mrmljala rečenicu kada se popela na brod:"Lisica traži zmajevo krilo".

APOTEOZA Hroničari kažu da je lisica dobila oproštaj i da je svoju sporu starost posvetila krijumčarenju opijuma. Pre­ stala je da bude Udovica: uzela je ime čiji je prevod Sjaj istinske pouke. „Od tog dana (piše jedan istoričar) brodovima se vratio mir. Četiri mora i bezbrojne reke postali su sigurni i srećni putevi.

47

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Ratari su mogli da prodaju mačeve i da kupe volo­ ve za oranje svojih njiva. Prineli su žrtve, očitali molitve na vrhovima planina, a preko dana su se radovalipevajući iza paravana."

48

Isporučilac zločina Monk Istman

ISPORUCILAC ZLOČINA MONK ISTMAN ONI IZ OVE AMERIKE

Jasno odslikani na podlozi nebesko-plavih zidova ili visokog neba, umetnuti u ozbiljnu crnu odecu, dva kompadrita 13 plešu u ženskim cipelama jedan vrlo oz­ biljan ples, ples jednakih noževa, sve dok sa jednog uha ne spadne karanfil, jer je nož ušao u čoveka, što njego­ vom horizontalnom smrću okončava ples bez muzike.

Drugi rezignirano namešta šešir i posvećuje svoju sta­ rost prepričavanju tog toliko čistog dvoboja. To je po­ drobna i potpuna priča o našim zlikovcima. Ona o njujorškim kavgadžijama je mnogo vrtoglavija i nez­ grapni] a.

n

kompadrito - vidi fusnotu 1. (Prim, prev.)

49

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

ONI IZ DRUGE Priča o njujorškim bandama (koju je 1928. Herbert Asberi ispričao u jednom finom izdanju od četiristo stra­ na u osminskom formatu, sadrži pometnju i okrutnost varvarskih kosmogonija i mnogo njihove beskrajne neprikladnosti: podrume starih pivara, adaptirane u siro­ tinjska crnačka konačišta, rahitični trospratni Njujork, bande razbojnika kao što su Močvarni anđeli (Swamp Angels) koji su harali po lavirintima kloaka, bande raz­ bojnika kao Daybreak Boys (Momci svitanja) koji su regrutovali napredne ubice od deset i jedanaest godina, usamljene i bezočne divove kao što su Grozni cilindraši (Plug Uglies) koji su izazivali neverovatan smeh bližnjih svojim čvrstim cilindrima ispunjenim vunom i širokim krajevima košulja koji su lepršali na vetru predgrađa, ali sa batinom u desnoj ruci i dugim pištoljem; bande raz­ bojnika kao što su Mrtvi zečevi (Dead Rabbits) koji su išli u bitku pod stegom mrtvog zeca na štapu; ljudi kao Džon Dolan zvani Dendi, poznat po nauljenoj kovrdži na čelu, po štapovima sa glavom majmuna i po finoj bakre­ noj spravici koju bi navlačio na palac da izbije oči pro­ tivniku; ljudi kao Kit Barns, koji je mogao da iz prve odgrize glavu živom pacovu; ljudi kao Slepi Deni La-

50

Isporučilac zločina Monk Istman jons, plavi momak neizmernih mrtvih očiju, svodnik tri prostitutke koje su za njega ponosno hodale ulicama; ni­ zovi kuća sa crvenim fenjerom kao one koje je vodilo se­ dam sestara iz Nove Engleske, koje su novac zarađen na Badnje veče izdvajale u dobrotvorne svrhe; borilišta izgladnelih pacova i pasa, kineske kockarnice, žene kao vi­ šestruka udovica Crvena Nora, koju su volele i o nju se otimale sve vođe bande Gophers; žene kao Golubica Lizi, koja se zavila u crno kada su pogubili Denija Lajonsa, a umrla je tako što ju je zaklala Nežna Megi ospo­ ravajući joj staru strast mrtvog i slepog čoveka; pobune nalik na onu koja se odigrala jedne divlje nedelje 1863. kada su zapalili sto zgrada i umalo zaposeli grad; ulične bitke u kojima se čovek gubio kao u moru jer su ga gazi­ li do smrti; kradljivci i trovači konja kao Crnja Joske 14 pletu ovu haotičnu priču. Njen najpoznatiji junak je Edvard Dilejni, alijas Vilijem Dilejni, alijas Džozef Mervin, alijas Džozef Moris, alijas Monk Istman, vođa hiljadu dvesta ljudi.

14

nadimke iz ovog pasusa - Slepi, Crvena, Golubica, Nežna i Crnja, Borhes je napisao na engleskom (Prim, prev.)

51

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

JUNAK Taj niz trikova (mučnih kao igra sa maskama gde se ne zna ko je ko) izostavlja njegovo pravo ime - ukoliko se usudimo na pomisao da na svetu tako nešto postoji. Izvesno je da u Matičnoj knjizi rođenih Vilijamsburga, u Bruklinu, stoji ime Edvard Osterman, kasnije amerikanizovano u Istman. Začudo, ovaj plahoviti zlikovac bio je Jevrejin.

Bio je sin vlasnika jednog od onih restorana koji nude košer hranu, gde muškarci sa rabinskim bradama bez opas­ nosti mogu da jedu meso teladi zaklane po propisima, tri puta oprano i bez krvi. Sa devetnaest godina, negde oko 1892. godine, uz očevu pomoć, otvorio je prodavnicu pti­ ca. Strast da posmatra životinje, njihove male odluke i nji­ hovu nedokučivu nevinost, pratila gaje do samog kraja. U kasnijim blistavim epohama kada je sa prezirom odbijao cigare od pegavih sachems, glavešina Tamanija15 ili kada je odlazio u najbolje javne kuće u onim prvim automobilima nalik na vanbračno dete gondole, otvorio je drugu, lažnu radnju sa sto finih mačaka i više od četiristo golubova - ko15

Društvo Tamani (Tammany Society) (ili po njihovoj zgradi - Tamani Hol) je organizacija Demokratske stranke koja je dominirala Njujorkom od tridesetih godina 19. veka do tridesetih godina 20. veka i bila poznata po izbornim aferama. Umesto reči „glavešine", Borhes ovde koristi termin „sachems", prvobitno naziv za indijanskog poglavicu, koji je potom označavao lidere Tamani Hola. (Prim, prev.)

52

Isporučilac zločina Monk Istman je nije prodavao bilo kome. Voleo ih je sve ponaosob i če­ sto je šetao po kraju sa nekom srećnom mačkom na ruci, a druge su ga čežnjivo pratile.

Bio je neugledan i monumentalan čovek. Imao je kratak vrat kao bik, nepobedive grudi, svađalačke i duge ruke, polomljeni nos, lice, iako izbrazdano ožiljcima, ma­ nje upečatljivo od tela, krive noge kao kod jahača ili mor­ nara. Mogao je bez košulje, pa i bez sakoa, ali ne bez kusastog šeširića na kiklopskoj glavi. Ljudi čuvaju sećanje na njega. U fizičkom pogledu, tipični filmski revolveraš je njegova loša imitacija, a ne imitacija bespolnog i mlohavog Kaponea. Kažu da su Volhajmu dali posao u Holivudu jer su njegove crte lica veoma podsećale na ku­ kavnog Monka Istmana... Odlazio bi u obilazak svog raz­ bojničkog carstva sa golubom plavog perja na ramenu, kao bik sa ptičicom na leđima.

Negde oko 1894. godine u Njujorku je bilo mnogo dvorana za ples. Istman je u jednoj od njih bio zadužen za održavanje reda. Legenda kaže da vlasnik nije hteo da ga primi i da je Monk pokazao svoje sposobnosti načisto rasturivši dva džina koji su taj posao smatrali svojim.

Obavljao gaje do 1899. opasan i sam.

Svaki put kada bi smirio nekog kavgadžiju, napra­ vio bi nožem rez na strašnoj batini. Jedne noći mu je pa53

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

žnju privukla neka sjajna ćela pognuta nad kriglom piva; jednim udarcem ju je onesvestio. „Nedostajao mi je jedan rez do pedeset!", uzviknuo je potom.

KOMANDA Od 1899. Istman nije bio samo čuven. Bio je izbor­ ni poverenik jedne važne zone i skupljao je značajne pri­ loge od kuća sa crvenim fenjerom, kockarnica, od uličarki i lopova tog prljavog feuda. Odbori su se, isto kao i poje­ dinci, sa njim savetovali kada bi organizovali mračne rad­ nje. Honorari su mu bili ovakvi: 15 dolara otkinuto uvo, 19 polomljena noga, 25 metak u nogu, 25 ubod, 100 kom­ pletan posao. Da ne iziđe iz forme, Istman je ponekad lič­ no izvršavao zadatak.

Pitanje granica (osetljivo i neprijatno kao i druga koja odlaže međunarodno pravo) suočilo ga je sa Polom Kelijem, čuvenim vođom druge bande. Hici i okršaji pa­ trola postavili su granicu. Istman ju je jednog jutra prešao i napala su ga petorica. Svojim munjevitim majmunskim rukama i pendrekom oborio je trojicu, ali su mu ispalili dva metka u stomak i ostavili ga misleći da je mrtav. Ist­ man je vrelu ranu stegao palcem i kažiprstom i pijanim 54

Isporučilac zločina Monk Istman korakom krenuo u bolnicu. Život, visoka temperatura i smrt otimali su se o njega nekoliko nedelja, ali njegove usne se nisu srozale do izdaje. Kada je izišao, rat je bio neizbežan i rasplamsavao se u stalnim pucnjavama sve do devetnaestog avgusta devetsto treće.

RPVINGTONSKA BITKA Jedno sto heroja, tek neznatno drukčijih od fotogra­ fija koje sigurno blede u dosijeima, jedno sto heroja ispošćenih duvanskim dimom i alkoholom, jedno sto heroja u slamnatim šeširima sa trakama u boji, jedno sto heroja ko­ ji više ili manje pate od sramnih bolesti, od karijesa, od bolesti disajnih organa ili od bubrega, jedno sto heroja isto toliko beznačajnih ili sjajnih kao oni iz Troje ili Hunina, bili su protagonisti ovog crnog oružanog sukoba u senci lukova železničkog mosta. Razlog je bio namet koji su Kelijevi revolveraši tražili od vlasnika jedne kockarnice, ortaka Monka Istmana. Jedan od revolveraša je poginuo i pucnjava koja je usledila narasla je do bitke bezbroj re­ volvera. Iza zaklona od visokih stubova ljudi obrijanih brada ćutke su pucali i bili su središte jednog užasnog ho­ rizonta iznajmljenih kola krcatih nestrpljivim pojačanjem 55

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

sa „kolt"- artiljerijom u šakama. Šta su osetili protagoni­ sti te bitke? Prvo (mislim) surovo uverenje da će ih nera­ zumna grmljavina stotinu revolvera odmah istrebiti; drugo (mislim) ne manje pogrešna sigurnost da su, ako ih nije oborila prva vatra - neranjivi. Izvesno je da su se tukli sa žarom, pod okriljem gvožđa i noći. Dva puta se umešala policija i dva puta su je odbili. Sa prvim zracima zore bor­ ba je zamrla, kao da je bila sramna ili sablasna. Ispod ve­ likih lukova gvozdene konstrukcije ostalo je sedam teško ranjenih, četiri leša i jedan mrtav golub.

KRAH Lokalni političari u čijoj je službi bio Monk Istman uvek su javno poricali postojanje tih bandi ili su objašnja­ vali da je reč o običnim rekreativnim klubovima. Nepro­ mišljena bitka u Rivingtonu ih je uzbunila. Pozvali su dvojicu vođa da im saopšte kako je primirje neophodno.

Keli je (znajući dobro da su političari sposobniji od svih „kolt" revolvera da ometu policijsku akciju) odmah pris­ tao; Istman je (sa ohološću svog velikog grubog tela) žudno hteo još pucanja i još okršaja. Prvo je odbijao i morali su da mu zaprete zatvorom. Na kraju su se dva čuvena zli56

Isporučilac zločina Monk Istman kovca sastala u jednoj kafani, svako sa cigarom u ustima, s desnom rukom na revolveru, a oko njih mnoštvo gang­ stera koji ih čuvaju. Došli su do vrlo američkog zaključka: poveriti sukob jednom boks-meču. Keli je bio veoma vest bokser. Meč je održan u jednom magacinu i bio je krajnje sulud. Videlo ga je sto četrdeset gledalaca, uključujući „kompadrese" sa naherenim šeširima i žene sa krhkim mo­ numentalnim frizurama. Trajao je dva sata i završio se pot­ punom iscrpljenošću. Nedelju dana kasnije rasplamsala se pucnjava. Monk je po ko zna koji put uhapšen. Zaštitnici su sa olakšanjem prestali da misle na njega; sudija mu je, sasvim ispravno, predvideo deset godina zatvora.

ISTMAN PROTIV NEMAČKE Kada je Monk, još zbunjen, izišao iz Sing-Singa, hi­ ljadu dvesta gangstera iz njegove bande raspršilo se na sve strane. Nije mogao da ih okupi i pomirio se činjeni­ com da radi za svoj račun. Osmog septembra 1917. naru­ šio je javni red. Devetog je resio da učestvuje u drugom neredu i prijavio se u pešadijski puk.

Znamo razne detalje iz njegovog vojevanja. Znamo da se žučno usprotivio držanju zatvorenika i da je jednom 57

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

(samo kundakom puške) sprečio tu žalosnu praksu. Zna­ mo da je uspeo da pobegne iz bolnice i da se vrati u rovo­ ve. Znamo da se istakao u borbama kod Monfokona.

Znamo da je posle govorio da su mnoge igranke u Boveriju bile opasnije od evropskog rata.

TAJANSTVEN, LOGIČAN KRAJ Dvadeset petog decembra 1920. telo Monka Istmana osvanulo je u jednoj od glavnih njujorških ulica. Do­ bio je pet metaka. Kao srecna neznalica po pitanju smrti, jedan najobičniji mačak je pomalo zbunjeno kružio oko njega.

58

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

NEKORISTOLJUBIVI UBICA BIL HARIGAN

Slika predela Arizonę, pre bilo koje druge slike: sli­ ka predela Arizonę i Novog Meksika, predela sa značaj­ nom podlogom zlata i srebra, vrtoglavih i prozračnih predela, predela monumentalne visoravni i istančanih bo­ ja, predela sa belim sjajem kostura koji su očerupale pti­ ce. Na tim predelima druga slika - slika Bilija Kida: jahača sraslog sa konjem, mladica oštrih hitaca koji zaglušuju pustinju, odašiljača nevidljivih metaka koji ubija­ ju na daljini, kao magija.

Pustinja prošarana metalima, jalova i blistava. Go­ tovo dečak koji je, u trenutku smrti, u dvadeset prvoj go­ dini, ljudskoj pravdi dugovao smrt dvadeset jednog čoveka - „ne računajući Meksikance".

59

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

U STANJU LARVE Negde oko 1859. čovek koji će na užas i divljenje biti Bili Kid, rodio se u jednoj podzemnoj njujorškoj ja­ zbini. Kažu da ga je porodila umorna irska utroba, ali je porastao među crncima. U tom haosu smrada i kovrdža uživao je prednost koju su mu davale pege i riđa kosa. Di­ čio se time stoje beo. Bio je rahitičan, divalj i podao. Ka­ da je imao dvanaest godina, bio je član bande Swamp Angels (Močvarni anđeli), božanstava koja su operisala po kloakama. U noćima sa mirisom spaljene magle po­ maljali bi se iz tog smradnog lavirinta, sledili bi put nekog nemačkog mornara, obarali bi ga jednim udarcem po gla­ vi, pljačkali ga do gole kože, a potom bi se vraćali u đubrište. Vođa im je bio sedi crnac Gas Hauzer Džonas, poznat i kao trovač konja.

Ponekad bi iz potkrovlja neke pogrbljene kuće blizu vode neka žena prosipala na glavu prolaznika kofu pepela. Čovek bi se otresao i gušio. Močvarni anđeli bi se obrušili na njega, odvukli ga kroz otvor nekog podruma i pljačkali.

Takve su bile šegrtske godine Bilija Harigana, budu­ ćeg Bilija Kida. Nije potcenjivao pozorišna dela; voleo je (možda bez ikakvog predosećaja da su to simboli i slovo sudbine) da gleda kaubojske melodrame.

60

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

GO WEST! Ako su u prepučenim pozorištima Boverija (čiji su posetioci na najmanje zakašnjenje zavese uzvikivali ,,Dižite krpu!") te melodrame obilovale jahačima i mecima, najjednostavniji razlog za to je što je Amerikance tada pri­ vlačio Zapad. Iza zapadnog horizonta je bilo zlato Nevade i Kalifornije. Iza zapadnog horizonta je bila sekira koja obara kedrove, ogromna vavilonska njuška bizona, cilin­ 16

dar i prepučena postelja Brigama Janga , obredi i bes crvenog čoveka, čist pustinjski vazduh, divlja prerija, su­ štinska zemlja od čije blizine srce zakuca brže kao od bli­ zine mora. Zapad je pozivao. Jedan neprestani ujednačeni žamor je prožimao te godine: žamor hiljada Amerikana­ ca koji su zauzimali Zapad. U tom nadiranju, negde oko 1872. uvek sklupčan kao zvečarka, bio je i Bil Harigan u bekstvu od pravougaone ćelije.

UNIŠTAVANJE JEDNOG MEKSIKANCA Istorija (koja se kao neki filmski režiser služi nepo­ vezanim slikama) sada predlaže sliku jedne opasne krčme ,6

Brigam Jang (1801-1877) - lider Mormona. (Prim, prev.)

61

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

koja se nalazi u svemoćnoj pustinji, kao na pučini. Vreme: jedna neprijatna noć 1873; tačno mesto: Ljano Estakado (Novi Meksiko). Zemlja je gotovo neprirodno glatka, ali nebo sa neravnomernim oblacima, sa procepima od oluje i meseca, puno je napuklih bunara i planina. Na zemlji, kra­ vlja lobanja, zavijanje i oči kojota u senci, fini konji i iz­ duženo svetio krčme. Unutra, nalakćeni na jedini šank, umorni i krupni ljudi piju ratoborni alkohol i razmeću se velikim srebrnjacima sa zmijom i orlom. Jedan pijanac rav­ nodušno peva. Neki pričaju na jeziku u kojem se stalno ču­ je slovo ,,s"; to mora da je španski, jer one koji ga govore preziru. Bil Harigan, riđi pacov iz udžerice nalazi se među onima što piju. Iskapio je par rakija i razmišlja da naruči još jednu, možda zato što više nema ni centa. Ubijaju ga u po­ jam ljudi iz te pustinje. Smatra da su strašni, nagli, srećni, nepodnošljivo mudri sa divljom stokom i visokim konji­ ma. Odjednom vlada potpuna tišina koju ignoriše samo be­ smisleni glas pijanca. Ušao je neki Meksikanac, grmalj sa licem stare Indijanke. Dominiraju ogroman šešir i dva pi­ štolja na bokovima. Na tvrdom engleskom želi dobro veče svim protuvama od gringosa koji piju. Niko ne prihvata izazov. Bil pita ko je to i bojažljivo mu došaptavaju da je Dago - Dijego - Belisario Viljagran iz Čiuaue. Odmah za­ tim odjekuje prasak. Zaklonjen zidom visokih ljudi Bil je 62

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan pucao na uljeza. Iz Viljagranove ruke pada čaša; zatim ceo čovek. Čoveku nije potreban drugi metak. Ne udostojivši se ni da pogleda raskošnog mrtvaca, Bil nastavlja razgo­ 17

vor. „Ma nemoj?", kaže . „E, a ja sam Bil Harigan iz Njujorka". Pijanac i dalje peva, tako beznačajan.

Već se naslućuje apoteoza. Bil se rukuje i prihvata laskanja, klicanja i viskije. Neko primećuje da na njego­ vom revolveru nema oznaka i predlaže mu da ureze jed­ nu za Viljagranovu smrt. Bili Kid zadržava nož tog nekog, ali kaže da „ne vredi beležiti Meksikance". To, kanda, ni­ je dovoljno. Bil te noći prostire ćebe pored leša i razme­ tljivo spava do zore.

SMRTI, A ŠTO DA NE? Tim srećnim pucnjem (u četrnaestoj godini života) rođenje Heroj Bili Kid i umro je neprimetni Bil Harigan.

Momčić iz kloake što razbija glave, uznapredovao je do čoveka sa granice. Postao je konjanik, naučio je da se dr­ ži uspravno na konju kao u Vajomingu ili Teksasu, a ne zabačen unazad kao u Oregonu i Kaliforniji. Nikada nije sasvim ličio na legendu o sebi, ali joj se približavao. U 17

Is that so?, he drowled. (Prim. Borhesa) 63

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

kauboju se zadržalo nešto od njujorškog „kompadrita"; mržnju koju su mu ranije budili crnci prebacio je na Meksikance, ali poslednje reči koje je izgovorio bile su (pogrdne) reči na španskom. Naučio je lutalačku veštinu kravara. Naučio je i drugu, težu, da komanduje ljudima; obe su mu pomogle da bude dobar kradljivac stoke. Pone­ kad su ga privlačile gitare i bordeli Meksika.

Sa okrutnom lucidnošču nesanice, organizovao je mnogoljudne orgije koje su trajale po četiri dana i četiri noći. Na kraju bi, zgađen, račun plaćao mecima. Dok ga prst na obaraču nije izneverio, bio je najstrašniji (a mo­ žda i najništavniji i najusamljeniji) čovek na toj granici.

Njegov prijatelj Geret, šerif koji ga je kasnije ubio, jed­ nom mu je rekao: „Ja sam mnogo vežbao pucanje tako što sam ubijao bufale". „Ja sam vežbao više, ubijajući ljude", odgovorio je blago. Pojedinosti su zauvek izgubljene, ali znamo da je na duši imao čak dvadeset jednu smrt - „ne računajući Meksikance". Tokom sedam vrlo opasnih go­ dina upražnjavao je taj luksuz: hrabrost.

U noći 25. jula 1880. Bili Kid je na svom šarcu u galopu prešao glavnu ili jedinu ulicu u Fort Samneru.

Vrućina je pritiskala, lampe nisu upalili; Šerif Geret je sedeo u stolici za ljuljanje, izvadio je revolver i ispalio mu metak u stomak. Šarac je nastavio, jahač se srušio na pra64

Nekoristoljubivi ubica Bil Hańgan šnjavu ulicu. Geret mu je nabio drugi metak. Svi u gradu su (znajući da je ranjeni čovek Bili Kid) zatarabili prozo­ re. Agonija je bila duga i bogohulna. Kada je sunce već bi­ lo visoko, počeli su da mu prilaze i razoružali su ga; čovek je bio mrtav. Primetili su na njemu onaj bezvezni izgled kakav imaju pokojnici.

Obrijali su ga, navukli na njega gotovu odeću i izlo­ žili ga užasavanju i poruzi u izlogu najbolje radnje.

Ljudi su na konju ili u kočijama dolazili sa svih stra­ na. Trećeg dana su morali da ga našminkaju. Četvrtog da­ na su ga, likujući, sahranili.

65

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

NEUČTIVI CEREMONIJAL-MAJSTOR KOTSUKE NO SUKE

Nečasni lik ovog poglavlja je neučtivi ceremoni­ jal-majstor Kotsuke no Suke, zlokobni činovnik koji je prouzrokovao propast i smrt gospodara Kule Ako i kada mu je zapretila zaslužena osveta, nije hteo da viteški sebi oduzme život. To je čovek koji zaslužuje zahvalnost svih ljudi zato što je probudio dragocenu odanost i bio mračan i nužni povod za jedan besmrtni poduhvat. Stotinu roma­ na, monografija, doktorskih teza i opera obeležavaju taj događaj - da ne pričamo o prikazima od porcelana, pro­ šaranog lazura i laka. Služi mu čak i pokretni celuloid, s obzirom da je Poučna priča o četrdeset sedam ratnika takvo joj je ime - najčešća inspiracija japanske kinema­ tografije. Minuciozna slava koju ti vatreni omaži potvr­ đuju, više je nego opravdana: odmah je pravedna za sve.

Sledim priču A.B. Mitforda koji izostavlja stalna odstupanja karakteristična za lokalnu boju i rade se usredsređuje na razvoj čuvenog događaja. Usled tog izuzetnog 67

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

nedostatka „orijentalizma" podozreva se da je reč o direk­ tnoj verziji sa japanskog.

ODVEZANA TRAKA U sada već izbledelo proleće 1702. ugledni gospo­ dar Kule Ako trebalo je da primi i ugosti carskog posla­ nika. Dve hiljade trista godina ljubaznosti (neke od njih mitološke) neprijatno su iskomplikovale ceremoniju pri­ jema. Poslanik je predstavljao cara, ali kao aluzija ili sim­ bol: nijansa koju nije bilo manje neprilično ni naglasiti ni ublažiti. Kako bi se sprečile greške koje su sasvim lako mogle postati fatalne, jedan činovnik sa dvora u Jedu 18 prethodio mu je u svojstvu ceremonijal-majstora. Daleko od dvorske udobnosti i osuđen na villegiature u planina­ ma, što mu je sigurno izgledalo kao izgnanstvo, Kira Kotsuke no Suke je neljubazno delio instrukcije. Ponekad je učiteljski ton dovodio do drskosti. Njegov učenik, gospo­ dar Kule, nastojao je da pređe preko tih poruga. Nije umeo da odgovori, a disciplina mu nije dopuštala bilo kakvo na­ silje. Jednog jutra se, međutim, traka učiteljeve cipele odvezala i ovaj mu je zatražio da je veže. Gospodin je to 18

Jedo - staro ime Tokija (Prim, prev.)

68

Neučtivi ceremonijal-mąjstor Kotsuke no Suke pokorno učinio, ali je u sebi negodovao. Neučtivi ceremonijal-majstor mu je rekao da je zaista nepopravljiv i da samo prostak može da smamulja tako trapav čvor. Gospo­ dar Kule je isukao mač i zamahnuo na njega. Ovaj je pobegao, a čelo mu je obeležio tanki mlaz krvi. Nekoliko dana kasnije vojni sud je većao i osudio napadača na samoubistvo. U glavnom dvorištu Kule Ako podigli su plat­ formu pokrivenu crvenom čojom i na njoj se pojavio osuđenik, dali su mu bodež od zlata i dragog kamenja, javno je priznao svoju krivicu, svukao se do pojasa, sa dva obredna poteza rasporio sebi trbuh i umro kao samuraj, a najudaljeniji gledaoci nisu videli krv zato što je čoja bila crvene boje. Jedan sedi obazrivi čovek mu je mačem od­ rubio glavu: savetnik Kuranosuke, njegov kum.

SIMULANT BEŠČAŠĆA Kula Takumija no Kamija bila je konfiskovana; nje­ govi ratnici rastureni, njegova porodica upropašćena i prokažena, njegovo ime prokleto. Glasine kažu da je iste noći kada se ubio četrdeset sedam njegovih ratnika većalo na vrhu jednog brda i precizno isplaniralo ono što se dogo­ dilo godinu dana kasnije. Izvesno je da su morali da delu69

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

ju sa opravdanim zastojima i da neki od njihovih skupo­ va nisu održani na nepristupačnom vrhu neke planine ne­ go u jednoj šumskoj kapeli, u neuglednoj baraci od belog drveta, bez drugog ukrasa sem pravougaone kutije sa ogledalom. Žudeli su za osvetom, a osveta im je sigurno izgledala nedostižno.

Kira Kotsuke no Suke, omraženi ceremonijal-majstor, utvrdio je svoju kuću i mnoštvo strelaca i mačevalaca čuvalo je njegovu nosiljku. Imao je na raspolaganju nepodmitljive, precizne i tajne špijune. Nikoga nisu tako čuvali i nadzirali kao navodnog vođu osvetnika: savetnika Kuranosukea. Ovaj je to slučajno primetio i na tom po­ datku je zasnovao svoj osvetnički plan.

Preselio se u Kjoto, grad neprevaziđen u celom car­ stvu po boji svojih jeseni. Prepustio se dražima javnih ku­ ća, kockarnica i krčmi. Uprkos svojim sedinama, okružio se prostitutkama, pesnicima i još gorim ljudima. Jednom su ga izbacili iz krčme i osvanuo je ležeći na pragu, gla­ ve zaronjene u izbljuvak.

Jedan čovek iz Satsume ga je prepoznao i tužno i besno rekao: Da nije ovo slučajno onaj savetnik Asana Takumija no Kamija koji mu je pomogao da umre i umesto da osveti svog gospodara prepušta se nasladi i sramo­ ti? Oh, ti, čoveče, nedostojni imena samuraja!

70

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke Zgazio mu je usnulo lice i pljunuo ga. Kada su mu žbiri dojavili za ovu pasivnost, Kotsuke no Suke je osetio veliko olakšanje.

Nije se na tome završilo. Savetnik je oterao svoju ženu i najmlađeg sina, kupio sebi dragu u javnoj kuci, ta sramota se pročula i obradovala je srca neprijatelja i osla­ bila njegovu zastrašujuću opreznost. On je na kraju otpu­ stio polovinu svojih čuvara.

Jedne od okrutnih zimskih noći 1703. četrdeset se­ dam ratnika sastalo se u zapuštenom vrtu u okolini Jeda, blizu mosta i fabrike karata. Nosili su zastave svoga go­ spodara. Pre nego što su započeli akciju, upozorili su susede da nije reč o napadu već o izrazito pravednoj vojnoj operaciji.

OŽUJAK Dve grupe su napale palatu Kire Kotsuke no Sukea.

Savetnik je komandovao prvom koja je napala glavnu ka­ piju; drugom - njegov najstariji sin koji je te noći umro ne napunivši šesnaest godina. Istorija zna za razne pojedino­ sti ovog neizmerno jasnog košmara: opasno spuštanje niz viseće merdevine od kanapa, zvuk doboša kao znak za na71

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

pad, jurnjava branilaca, strelci postavljeni na krovu, strele koje lete pravo u vitalne organe ljudi, porcelan oskrnavljen krvlju, vrela smrt koja potom postaje ledena, bestidnost i haos smrti. Devet ratnika je poginulo; branioci nisu bili manje hrabri i nisu hteli da se predaju. Nešto posle pono­ ći prestao je svaki otpor.

Kira Kotsuke no Suke, sramni razlog ovakve odano­ sti, nije se pojavljivao. Tražili su ga po svim ćoškvima te uzdrmane palate i već ih je obuzelo očajanje kada je savet­ nik primetio da su čaršavi njegove postelje još topli. Na­ stavili su potragu i otkrili jedan uzan prozor zaklonjen bronzanim ogledalom. Odozdo, iz malog mračnog dvori­ šta, posmatrao ih je jedan čovek u belom. U desnoj ruci mu je bio drhtavi mač. Kada su sišli, čovek se predao bez borbe. Na čelu mu je bio ožiljak: stari crtež čelika Tukumija no Kamija.

Zatim su se krvavi ratnici bacili pred noge omraže­ nog i rekli mu da su bili oficiri gospodara Kule za čiju je propast i kraj on kriv i molili su ga da se ubije kao što pri­ liči samuraju.

Uzalud su nudili taj gest poštovanja njegovoj lakejskoj duši. Bio je muškarac do koga čast nije dopirala; u zoru su morali da ga zakolju.

72

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

SVEDOČANSTVO Kada su zadovoljili svoju osvetu (ali bez besa, bez uznemirenosti, bez žalosti) ratnici su se uputili u hram gde se čuvaju posmrtni ostaci njihovog gospodara.

U jednom kotlu nose neverovatnu glavu Kire Kotsukea no Sukea i čuvaju je na smenu. Prolaze kroz polja i po­ krajine po iskrnoj dnevnoj svetlosti. Ljudi ih blagosiljaju i plaču. Princ od Sendaja im nudi gostoprimstvo, ali odgova­ raju da ih njihov gospodar očekuje več dve godine. Dolaze do mračnog groba i kao žrtvu prinose glavu neprijatelja.

Vrhovni Sud izriče presudu. Onu koju očekuju: da­ ta im je povlastica da izvrše samoubistvo. Svi ga izvrša­ vaju, neki sa užarenim spokojstvom i počivaju pored svog gospodara. Muškarci i deca dolaze da se mole na grobu ovih tako odanih ljudi.

ČOVEK IZ SATSUME Među hodočasnicima nalazi se jedan prašnjav i umoran mladić koji je, sigurno, došao izdaleka. Pada na kolena pred spomenik savetniku Oišiju Kuranosukeu i glasno govori: Video sam te kako ležiš na vratima javne 73

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

kuće u Kjotu i nisam pomislio da razmišljaš o osveti go­ spodara, verovao sam da si vojnik bez vere i pljunuo sam ti u lice. Došao sam da ti ponudim zadovoljštinu. Rekao je to i izvršio harakiri.

Sveštenika je dirnula njegova hrabrost i sahranio ga je na mestu gde počivaju ratnici.

Ovo je kraj priče o četrdeset sedam odanih ljudi mada ona nema kraja, jer čemo mi, drugi ljudi, koji mo­ žda nismo odani, ali nikada nećemo potpuno izgubiti na­ du da takvi jednom budemo, nastaviti da im odajemo poštu recima.

74

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

MASKIRANI BOJADŽIJA HAKIM IZ MERVA Za Anheliku Okampo

Ako se ne varam, originalni izvori informacija o Al Mokani, Proroku Pod Velom (ili tačnije, Maskiranom) iz Horasana, mogu se svesti na četiri: a) odlomci iz Istorije halifa koje je sačuvao Baladhuri; b) Priručnik o džinu ili Knjiga pre­ ciznosti i revizije zvaničnog istoričara Abasida, Ibn Abi Tair Tarfura; c) arapski kodeks pod naslovom Uništenje ruže gde se osporavaju gnusne jeresi iz Tamne ruže ili Skrivene ruže koja je bila Prorokova kanonska knjiga; d) nekoliko nov­ čića bez lika koje je prilikom krčenja terena za Transkaspijsku železnicu iskopao inženjer Andrusov. Ti novčići su predati Numizmatičkom zavodu u Teheranu i sadrže persijske distihe koji sažimaju ili popravljaju izvesne odlomke iz Uništenja. Originalna Ruža je izgubljena, pošto su rukopis, pronađen 1899. i prilično olako objavljen u Morgenlendišes Arhivu, Horn i ser Persi Sajks proglasili za apokrifan.

75

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Prorokova slava na zapadu proističe iz jedne Murove blagoglagoljive pesme, pune sete i uzdaha irskog zaverenika.

SKERLETNI PURPUR Godine 120. od Hedžre i 736. od Krsta, u Turkme­ nistanu se rodio čovek Hakim, koga če ljudi tog vremena i prostora nazvati Pod velom. Njegova domovina bio je stari grad Merv, čiji vrtovi, vinogradi i livade tužno gle­ daju u pustinju. Podne je belo i blještavo kada ga ne za­ mrače oblaci prašine koji guše ljude i ostavljaju beličasti sloj na crnim grozdovima.

Hakim je porastao u tom umornom gradu. Znamo da ga je jedan stric naučio bojadžijskom zanatu: veštini nevernika, varalica i nepostojanih ljudi koja je izazvala prve anateme njegove plodne karijere. Moje lice je od zla­ ta (izjavljuje na jednoj čuvenoj stranici Uništenja), ali sam namočio purpur, druge noći sam potopio nečešljanu vunu, a treće češljanu i carevi sa ostrvlja još se otimaju o to kr­ vavo ruho. Tako sam zgrešio u godinama mladosti i ispremeštao prave boje raznih bića. Anđeo mi je govorio da ovnovi nisu boje tigrova, Satana mije govorio da Sve76

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva moćni želi da tako bude i služio se mojom dosetljivošću i mojim purpurom. Sada znam da ni Anđeo ni Satana nisu rekli istinu i da je svaka boja prezira dostojna.

Godine 146. od Hedžre, Hakim je nestao iz svoje domovine. Pronašli su uništene kotlove i kofe, kao i sablju iz Širaza i bronzano ogledalo.

BIK Na kraju meseca šabana 158. godine, pustinjski vazduh bio je vrlo jasan i ljudi su gledali na zapad u potra­ zi za mesecom ramadanom, koji donosi askezu i post. To su bili robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kami­ la i kasapi. Ozbiljno su sedeli na zemlji i čekali znak sa kapije jednog svratišta za karavane na putu za Merv. Gle­ dali su zalazak sunca, a boja zalaska bila je boje peska.

Iz dubine vrtoglave pustinje (čije sunce donosi gro­ znicu i čiji mesec donosi grč) videli su kako se primiču tri figure, koje su im izgledale veoma visoke. Sve tri figure bile su ljudske, a onaj u sredini imao je glavu bika. Kada su se približili, videli su da taj u sredini nosi masku, a da su ostala dvojica slepi.

77

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Neko je (kao u pričama iz 1001 noći) pitao za raz­ loge ovog čuda. Slepi su, izjavio je čovek pod maskom, zato što su videli moje lice.

LEOPARD Hroničar Abasida saopštava da im je čovek iz pu­ stinje (čiji je glas bio neobično milozvučan ili im se ta­ ko učinilo zato što je odudarao od okrutnosti njegove maske) rekao da oni iščekuju znak meseca pokore, ali da on propoveda bolji znak: znak doživotne pokore i sramne smrti. Rekao im je da je on Hakim, Osmanov sin i da je 146. godine od Iseljenja jedan čovek prova­ lio u njegovu kuću i nakon što se očistio i pomolio, ma­ čem mu je odsekao glavu i odneo je na nebo. Na desnoj ruci tog čoveka (koji je bio anđeo Gavrilo) njegova gla­ va našla se pred Gospodom koji mu je dao zadatak da proriče i ulio mu je reči toliko stare da je njihovo pona­ vljanje spaljivalo usta i podario mu takav veličanstven sjaj koji smrtne oči nisu mogle da podnesu. Takvo je bi­ lo opravdanje za Masku. Kada svi ljudi na zemlji budu ispovedali novi zakon, Lice će im biti otkriveno i moći će da ga obožavaju bez opasnosti - kao što su ga anđe78

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva li već obožavali. Kada je obznanio svoju misiju, Hakim ih je podstakao na sveti rat - džihad - i žrtvovanje ko­ je mu priliči.

Robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kami­ la i kasapi odbili su njegovu veru: jedan glas je povikao veštac, a drugi varalica.

Neko je doveo leoparda - možda primerak one vit­ ke i krvoločne rase koju gaje persijski lovci. U svakom slučaju, otrgao se i oslobodio. Izuzev maskiranog proro­ ka i dvojice njegovih pratilaca, ljudi su gazili jedni druge da pobegnu. Kad su se vratili, zver je bila oslepljena. Pred svetlim i mrtvim očima ljudi počeše da obožavaju Hakima i priznaše njegove natprirodne moći.

PROROK POD VELOM Zvanični istoričar Abasida bez većeg žara prepri­ čava napredovanje Hakima Pod Velom u Horasanu. Ta provincija - vrlo potresena nesrećom i raspećem svog na­ jpoznatijeg poglavara, sa očajničkim zanosom je prigrli­ la doktrinu Blistavog Lica i ponudila mu svoju krv i svoje zlato. (Hakim je tada već zamenio svoj surovi lik četvorostrukim velom od bele svile izvezene dragim kame79

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća 19

njem. Crno je bila simbolična boja Banu Abasa ; Hakim je izabrao belu boju - najoprečniju - za Zaštitni Veo, za­ stave i turbane) Kampanja je počela dobro. Istina je da su u Knjizi preciznosti zastave halifa svuda pobedonosne, ali kako je najčešći rezultat tih pobeda bila smena generala i napuštanje neosvojivih zamkova, oprezan čitalac zna u šta da veruje. Krajem meseca redžeba godine 161. čuve­ ni grad Nišapur otvorio je svoja metalna vrata Maskira­ nom; početkom 162. to je učinio Astarabad. Hakimovo vojevanje (kao i vojevanje onog drugog, srećnijeg Proro­ ka) svodilo se na molitvu u tenoru, koju je u uzbuđenom srcu bitaka nudio Božanstvu sa slabina riđe kamile. Oko njega su fijukale strele koje ga nikada nisu ranile. Izgle­ dalo je kao da traži opasnost: u noći kada su omraženi leprozni bolesnici opkolili njegovu palatu, naredio je da ih dovedu, izljubio ih je i dao im srebro i zlato.

Breme vlasti je poverio šestorici-sedmorici sledbenika. Proučavao je meditaciju i mir: harem od 114 slepih žena nastojao je da zadovolji potrebe njegovog božanskog tela.

Banu Abas - na arapskom: sinovi Abasa (Prim, prev.)

80

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

ODVRATNA OGLEDALA Islam dopušta pojavu božjih poverenika, ma koliko da nepromišljeni ili opasni bili, pod uslovom da njihove reči ne pobijaju ortodoksno verovanje. Prorok možda ne bi potcenio prednosti takvog nipodaštavanja, ali njegovi sledbenici, njegove pobede i javni bes halifa - to je bio Mohamed Al Mahdi - naterali su ga na jeres. Taj rascep ga je uništio, ali ga je prethodno naterao da definiše po­ stavke jedne lične religije, mada su vidljivi uticaji prethodecih gnostičara. , Na početku Hakimove kosmogonije nalazi se jedan spektralni Bog. To božanstvo je na veličanstven način li­ šeno porekla, kao i imena i lica. To je nepromenljiv Bog, ali njegova slika je bacala devet senki koje su, pristale da pređu na delo, popunile prvo nebo i njime upravljale. Iz tog prvog demijurškog kruga proistekao je drugi, takođe sa anđelima, vlastima i tronovima i oni su osnovali drugo nebo, još niže, koje je bilo simetrični duplikat početnog.

Ova druga konklava se ponovila u trećoj, ova u novoj, ni­ žoj i tako do 999. Gospodar najnižeg neba je onaj koji vla­ da - senka drugih senki - i njegov deo božanstva teži ka nuli.

81

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Zemlja na kojoj živimo je greška, nekompetentna parodija. Ogledala i očinstvo su odvratni jer je umnoža­ vaju i potvrđuju. Odvratnost je osnovna vrlina. Dve dis­ cipline (čiji je izbor prorok ostavljao slobodnim) mogu da nas dovedu do nje: apstinencija i nekontrolisanost, upražnjavanje telesnosti ili telesna čistota.

Hakimov raj i pakao nisu bili manje očajni. Onima koji osporavaju Reč, onima koji osporavaju Draguljima Ukrašeni Veo i Lice (kaže jedna kletva koja se čuva u Sa­ krivenoj Ruži) obećavam čudesni Pakao, jer će svako od njih vladati u 999 ognjenih carstava, a u svakom carstvu će biti 999 ognjenih planina, a na svakoj planini 999 og­ njenih kula, a u svakoj kuli 999 ognjenih spratova, a na svakom spratu 999 ognjenih postelja, a u svakoj postelji biće on i 999 ognjenih oblika (koji će imati njegovo lice i njegov glas) zauvek će ga mučiti. Na drugom mestu tvr­ di: ovde u životu trpite u jednom telu; u smrti i Naknadi - u bezbroj. Raj je manje konkretan: Uvek je noć, ima ka­ menih fontana i sreća tog raja je posebna, sreća rastanaka, odricanja i onih koji znaju da spavaju.

82

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

LICE Godine 163. od Iseljenja i pete Blistavog Lica, Hakima je u Sanamu opkolila halifova vojska. Bilo je napretek i zaliha i mučenika i očekivala se brza pomoć mnoštva anđe­ la svetlosti. Tako je bilo kada se jedan užasan glas proneo po zamku. Pričalo se da je jedna preljubnica u Haremu, dok su je evnusi davili, uzviknula da prorokovoj desnoj ruci nedo­ staje domali prst i da na drugima nema nokte. Glas se pro­ neo među njegovim vernicima. Na suncu, na uzdignutoj terasi, Hakim je od porodičnog božanstva tražio pobedu ili znak. Pognutih, servilnih glava - kao da trče spram kiše dva kapetana mu strgoše Veo izvezen dragim kamenjem.

Prvo su uzdrhtali. Obećano lice Apostola, lice koje je bilo na nebima, zapravo je bilo belo, ali to je bila ona posebna belina pegave lepre. Beše tako otečeno ili neverovatno da im je izgledalo kao maska. Nije imalo obrve; donji kapak desnog oka visio je nad senilnim obrazom; jedan težak grozd čvorova mu je izjedao usne; neljudski zaravnjen nos bio je kao kod lava.

Hakimov glas je pokušavao konačnu obmanu. Vaš odvratni greh vas sprečava da primetite moj sjaj... počeo je da govori.

Nisu ga slušali i proboli su ga kopljima.

83

Čovek sa ružičastog ugla

ČOVEK SA RUŽIČASTOG UGLA Za Enrikea Amorima

Pa gde meni nađoše da pričaju o pokojnom Fransisku Realu. Ja sam ga upoznao i pritom ovo nisu bili nje­ govi krajevi, on se muvao tamo gore, na severu, tamo de su laguna Gvadalupe i Baterija. Pričo sam s njim jedno triput najviše i to sve iste noći, al tu noč nikad neću da za­ boravim, jer posle je Luhanera, iz čista mira, došla u moj kućerak da spava, a Rosendo Huares je otišo iz Potoka da se više ne vrati. Znam ja, nemate vi tog ikskustva da pre­ poznate ime, al Rosendo Huares, zvani Ubod, bio je je­ dan od glavnih tipova u Vilji Santa Rosa. Momak je bio čuven po nožu, jedan od ljudi dona Nikolasa Paredesa, a ovaj je, opet, bio jedan od Morelovih ljudi. Znao je da do­ đe u kupleraj sav ulickan, na vrancu, sa ukrasima od sre­ bra; i ljudi i psi su ga poštovali, a i cure bogami; svi su znali da ima na duši dva mrtvaka, nosio je visok šešir uskog oboda na masnoj kosi; htela ga sreća, štono kažu.

85

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Mi, momci iz Vilje, imitirali smo ga čak i kako pljuje. Pa, ipak, jedno veče nam je pokazalo Rosendovo pravo lice.

Zvuči neverovatno, al' priča o toj strašno čudnoj no­ ći počela je drskom kočijom crvenih točkova, krcatom lju­ dima, koja se sva tresla kroz te ulice od stvrdnutog blata, između ciglana i pustih terena, a dvojica u crnom, udri u gitaru, da ogluviš, onaj sa kočijaškog mesta šiba raspu­ štene pse koji se ispreče ispred vranca, a u sredini jedan čutljivi u ponču, to je bio onaj Stočar o kojem se toliko priča, krenuo čovek da se bije i ubije. Noć je bila sveza, prava milina; dvojica su sedela na spuštenom krovu k'o da su na korz'u, a ne u toj pustari. To je bilo prvo od svega što se desilo, al' mi smo to tek posle saznali. Mi, momci, rano smo otišli u Hulijin salon, jedan plekani magacin iz­ među puta za Gaunu i Maldonada. Taj lokal se vid'o iz daljine zbog svetla koje je bacao sramni fenjer, a i zbog gužve. Huliji koža jeste bila tamna, al' je ona bila jako svesna i formalna, pa su tamo bili i muzikanti, i dobro pi­ će, i izdržljivo žensko društvo za igranku. Ali Luhanera, ona je bila Rosendova žena, nadaleko ih je sve prešišala.

Umrla je, gospodine, i jeste da ima godina da i ne pomi­ slim na nju, ali valjalo ju je videti u njeno vreme, s onim očima. Nisi mogao da spavaš kad je vidiš.

86

Čovek sa ružičastog ugla Rakija, milonga, ženske, neka dobroćudna psovka iz Rosendovih usta, potapše me po ramenu k'o sve osta­ le, al' sam ja hteo to da osećam k'o prijateljstvo: nisam mog'o da budem srećniji. Igr'o sam s jednom curom ko­ ja me je pratila k'o da mi čita misli. Tango nam je radio staje 'teo: i nosio nas, i gubio nas, i usmeravao nas, i opet nas nalazio. Tako su se muškarci zabavljali, k'o u nekom snu, kad mi se odjednom učinilo da je muzika postala ja­ ča, a to se, u stvari, sa njom mešala ona od gitarista sa ko­ čije, sve bliža. Posle je vetar što je donosio dunuo na drugu stranu, pa sam se vratio svom telu i telu partnerkę i razgovorima uz igru. Malo posle, neko je autoritativno zalupao na vrata, čuo se udarac pa glas. Odmah zatim opšta tišina, snažan udarac prsima u vrata i čovek je bio unu­ tra. Ličio je na svoj glas.

Za nas to još nije bio Fransisko Real, ali jeste jedan visok, krupan tip, skroz obučen u crno, sa nekim šalom, 'nako smeđim, prebačenim preko ramena. Sećam se da je imao indijanske, oštre crte lica.

Udarilo me jedno krilo od vrata kad su se otvori­ la. Sav ošamučen, krenuh na njega i zamahnuh levicom na njegovu facu dok sam desnom vadio oštar nož koji sam nosio u brusni prsluka, pored leve miške. Nije mi dugo potrajao napad. Čovek je, da se održi na nogama, 87

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

ispružio ruke i odmak'o me u stranu, k'o da sklanja ne­ što što mu smeta. Ostao sam presamićen iza njega, još uvek sa rukom na beskorisnom oružju ispod sakoa. Pro­ dužio je k'o da ništa nije bilo. Produžio je, uvek malo viši od bilo koga od ljudi koje je sklanjao u stranu, stal­ no k'o da nikog ne vidi. Oni prvi - sve sami žabari, zinuli pa gledaju - brzo se otvoriše k'o lepeza. Stvar nije potrajala. U sledećoj gomili već ga je čekao Englez i spremno ga raspalio nožem, onako pljoštimice, pre ne­ go što je na ramenu osetio strančevu ruku. A čim su vi­ deli kako gaje raspalio, svi su se o'ma' bacili na njega.

Lokal je iš'o mnogo metara u dubinu i gonili su ga k'o pseto, gotovo s kraja na kraj, gurali grudima, zviždali, pljuvali. Prvo su ga udarali šakama, a posle, kad su vi­ deli da se i ne brani od udaraca, samo su ga šamarali što dlanovima što bezopasnim resama šalova, kao da mu se rugaju. I kao da ga čuvaju za Rosenda, koji se nije ni pomerio od zida u dnu 'de je naslonjen leđima ćutao.

Vukao je brze dimove cigarete, k'o da već shvata ono što smo i mi posle jasno videli. Stočara su gurnuli pre­ ma njemu, čvrstog i krvavog, sa onim vetrom od podru­ gljive svetine iza njega. Izviždan, istučen, ispljuvan, progovorio je tek kada se suočio sa Rosendom. Onda

88

Čovek sa ružičastog ugla ga je pogledao, prešao je podlakticom preko lica i re­ kao ovo: - Ja sam Fransisko Real, čovek sa severa. Ja sam Fransisko Real koga zovu Stočar.

Pustio sam ove nesrećnike da na mene dignu ruku jer tražim pravog čoveka. Neka laparala pričaju da u ovoj zabiti ima jedan što kao dobro barata nožem i kao gadan je tip, a zovu ga Ubod. 'Ocu da ga nađem da me­ ni, koji nisam niko i ništa, pokaže šta je hrabar i naočit čovek.

Rekao je to i nije skidao oka sa njega. Sada mu je u desnoj ruci blistao veliki nož koji je sto posto nosio u ru­ kavu. Oni okolo što su ga gurali sad su se udaljavali i svi smo u velikoj tišini gledali u njih dvojicu. Čak je i faca slepog meleza koji je svirao violinu bila okrenuta na tu stranu.

Tada sam čuo neko muvanje i u dovratku video šest-sedam ljudi koji su sigurno bili Stočareva banda. Najsta­ riji među njima, što je izgledo k'o seljak, preplanuo, prosedih brkova, krenuo je napred, a onda stao k'o da ga je zaślepiło toliko ženskih i toliko svetla i s poštovanjem je skinuo šešir. Oni drugi su osmatrali, spremni da uniđu da seku, ako igra bude prljava.

89

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

Sta je u međuvremenu bilo Rosendu kad nije izgazio tog pauna? I dalje je cutao i nije podizao pogled. Ne znam da 1' je cigaru ispljunuo il mu se sama odvojila od lica. Naj­ zad je uspeo da izgovori par reči, al' tako tiho da do nas, u drugom kraju sale, to sto je rekao nije došlo. Fransisko Real ga je ponovo izazvao, on opet ništa. Onda je najmlađi od pridošlica zviznuo. Luhanera ga je prezrivo pogledala i sa pramenom kose na leđima progurala se između muškaraca i cura, otišla do svog čoveka, stavila mu ruku u grudi, izva­ dila mu goli nož i dala mu ga uz ove reči: - Rosendo, mislim da će ti biti potreban.

Blizu tavanice bio je neki izduženi prozor koji je gledao na potok. Rosendo je obema rukama primio nož i gledao ga kao da ga ne prepoznaje. Odjednom je zamah­ nuo, bacio nož pravo kroz prozor i ovaj se izgubio napo­ lju, u Maldonadu. Ja sam osetio neku hladnu jezu.

- Samo iz odvratnosti neću da te isečem - rekao je ovaj drugi i podigao ruku da ga kazni. Onda se Luhanera privila uz njega, stavila mu ruke oko vrata, pogledala ga onim svojim očima i besno mu rekla: - Ma, pusti ovog što se pravio da je muško.

Fransisko Real je načas ostao zbunjen, a onda je zagrlio kao da je grli zauvek i doviknuo muzičarima da krenu sa tangom i milongom, a nama, okupljenima, da 90

Čovek sa ružičastog ugla igramo. Milonga se k'o požar raširila s kraja na kraj sa­ le. Real je igrao vrlo ozbiljno, ali ju je pribio tesno uza se­ be, sad kada je stvar bila u njegovim rukama. Stigli su do vrata i on povika: -Prolaz gospodo, prispavalo joj se!

To je rekao i izišli su obraz uz obraz, kao u zanosu tanga, kao da ih je tango odneo.

Mora da sam pocrveneo od stida. Napravio sam par krugova sa nekom ženom i naglo je ostavio. Slagao sam da je zbog vrućine i gužve i probijao sam se duž zida sve dok nisam izišao. Lepa noć, samo za koga? Za uglom je bila kočija sa dve uspravne gitare na sedištu, k'o da su lju­ di. Iznervir'o sam se što su ih tek tako ostavili, k'o da ni­ smo ni gitari dorasli. Pobesneo sam od ideje da nismo niko i ništa. Zgrabio sam karanfil iza uveta, bacio ga u ba­ ru i ostao tako da ga gledam i ni na šta više da ne mislim.

Hteo sam da već jednom bude sutra, da iziđem iz ove no­ ći. Neko me tada munu laktom i to mije skoro došlo k'o olakšanje. To je bio Rosendo koji se sam šunjao odlazeći iz kraja.

- Ti stalno moraš da smetaš, budalo jedna - brecnuo se u prolazu, ne znam da 1' da sebi da oduška il' tek onako. Pošao je u najmračniju stranu, prema Maldonadu; nisam ga nikada više video.

91

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Ja sam ost'o da gledam sve ono što gledam celog života - nebo do besvesti, potok koji se zainatio tamo do­ le, uspavani konj, zemljane ulice, ciglane - i pomislio sam da sam samo još jedna biljka na ovim obalama, porast'o između korova i kostiju. Šta je moglo da iziđe iz ovog đu­ breta nego mi, galamdžije, ali mekani kad zagusti, puka priča i koškanje i ništa više. Onda sam osetio da nije ta­ ko, da što je kraj izmučeniji, važnije je biti pravo muško đubre? Milonga da te izludi, po kućama haos, a vetar je donosio miris cveta kozje krvi. Lepa noć, al' džabe. Zvezda je bilo toliko da ti se zavrti u glavi kad ih gledaš, sve jedne preko drugih. Ja sam se ubeđiv'o da ta stvar sa mnom nema nikakve veze, ali Rosendov kukavičluk i strančeva nepodnošljiva hrabrost nisu mi izlazili iz glave.

Taj visoki čovek je uspeo i ženu da nabavi za ovu noć. Za ovu i za mnoge druge, pomislio sam, a možda i za sve, jer Luhanera nije bilo ko. Sam Bog zna 'de su otišli. Nisu mogli mnogo daleko da budu. Možda su se već bacili na posao u nekom jarku.

Kad sam uspeo da se vratim, igranka je i dalje tra­ jala k'o da ništa nije bilo.

Sav skupljen, k'o da me nema, kroz gužvu sam ne­ jasno video da su neki od naših zbrisali i da su severnjaci igrali tango ko svi ostali. Nije bilo ni guranja laktovima ni 92

Čovek sa ružičastog ugla sukoba, ali su vladali podozrivost i pristojnost. Muzika k'o da je uspavljivala, žene koje su igrale tango sa tim severnjacima nisu progovarale ni reči.

Ja sam nešto očekivao, ali ne i ono što se desilo. Čuli smo da neka žena napolju plače, a zatim glas koji smo poznavali, ali miran, skoro suviše miran, k'o da više nije ničiji. Govorio joj je: - Uđi, ćero - a onda novi plač. Posle toga glas, kao da je na ivici strpljenja.

- Otvaraj kad ti kažem, otvaraj bednice, otvaraj kuč­ ko! - Tad se drhtava vrata otvoriše i uđe Luhanera, sama.

Ušla je poslušno, k'o da je neko gurnuo.

- To je šalje neki duh - rekao je Englez.

- Mrtvac, prijatelju - rekao je onda Stočar. Lice mu je bilo k'o da je pijan. Uš'o je, svi smo mu, kao i ranije, na­ pravili prolaz, a on se, onako visok, nikog ne videvši, po­ sle par nesigurnih koraka, odjednom sruši na zemlju kao proštac. Jedan od onih što su došli s njim polegao ga je na leđa i podmetnuo mu pončo pod glavu. Na rukama mu je ostala krv. Onda smo videli da je imo veliku ranu na gru­ dima; krv mu je liptala i u crno bojila crvenu maramu ko­ ju ranije nisam vid'o jer ju je sakrivao šal. Neka žena k'o prvu pomoć donese rakiju i par vrelih krpa. On nije bio u stanju da bilo šta objašnjava. Luhanera ga je gledala kao 93

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

izgubljena, ruke su joj visile. Svi su se zgledali i ona je, naj­ zad, progovorila. Rekla je da su ona i Stočar, kad su izišli, krenuli u polje i da je tu naišao neki nepoznat čovek i kao pomahnitao ga zvao da se biju i ovako ga ubo i da se kune da ne zna ko je to bio i da nije Rosendo. Ko da joj veruje? Čovek pred našim nogama je umirao. Pomislio sam da onome koji gaje sredio ruka nije zadrhtala. Ali čovek je bio tvrd. Kad je pao, Hulija je baš dolivala vodu u ma­ 20

te i mate je napravio ceo krug i vratio se u moju ruku pre nego što je on umro. Kada više nije mogao, polako je rekao. „Pokrijte mi lice". Ostao mu je samo ponos i nije hteo da dozvoli da radoznalci posmatraju njegovu agoni­ ju. Neko mu je stavio na lice visoki šešir. Umro je pod njim, bez žalbe. Kada su poległe grudi prestale da se po­ dižu i spuštaju, usudili su se da ga otkriju. Imao je onaj umorni izraz pokojnika; to je bio čovek koji je u to vreme imao najviše hrabrosti, od Baterije pa sve do Juga.; čim sam vid'o da je mrtav i nem, prest'o sam da ga mrzim.

- Da bi umro, treba samo da si živ - rekla je neka žena iz mase, a druga zamišljeno kaza: - Kol'ko je čovek ohol, a služi samo da skuplja muve.

20

mate - vrsta južnoameričkog čaja koji se pije posebnom cevčicom iz iz­ dubljene tikve (ili nekog lončeta), stalno se doliva topla voda i tikva kruži među prisutnima. (Prim, prev.)

94

Čovek sa ružičastog ugla Onda su severnjaci počeli da se sašaptavaju, a za­ tim dvojica glasno ponoviše: - Ubila ga je žena.

Jedan joj se unese u lice i izdra se pitajući da li je to bila ona i svi je opkoliše. Ja sam zaboravio da treba da bu­ dem oprezan i brzinom svetlosti stadoh ispred njih. Koli­ ko sam blesav, samo što nisam izvuk'o nož. Oseć'o sam kako me mnogi gledaju, da ne kažem svi. Nekako podsmešljivo rekoh: - Pogledajte ruke ove žene. Otkud njoj hrabrost i sr­ čanost da zarije bodež?

Onda sam dodao prezrivo, onako frajerski: - Ko je mogao da zamisli da će pokojnik, koji je, što kažu, bio gadan u svom kraju, da svrši tako ružno i još najednom skroz mrtvom mestu k'o što j'ovo 'de se ništa živo ne dešava, sem kad naleti neko spolja da se malo za­ bavimo, pa posle ima na šta da se pljune?

Niko nije pokazao želju da dobije po njušci.

Tad se iz pustoši čuo topot konja; bio je sve glasni­ ji. To je bila policija. Neko više, neko manje, tek svi su imali razloga da izbegnu ovaj susret, pa su resili da je naj­ bolje da se mrtvac prenese u potok. Sigurno se sećate onog duguljastog prozora kroz koji je sevnuo nož. Kroz njega je, zatim, prošao čovek u crnom. Podiglo ga je mno95

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

go njih i te ruke su ga olakšale do poslednje pare i do poslednje sitnice koju je imao, a neko mu je sekirom odsekao prst da mu mazne prsten. Lešinari, gospodine, tako da navale na jednog bespomoćnog pokojnika pošto ga je sredio drugi, veći muškarac.

Jedan zamah i odnela ga je nabujala i napaćena voda. Ne znam jesu li mu izvadili utrobu da ne ispliva, nisam hteo da gledam. Onaj sa sivim brkovima nije skidao oka s mene. Luhanera je iskoristila gužvu da ode.

Kad je policija došla da vidi šta se dešava, ples je ponovo bio u jeku. Slepi violinista je znao da iskopa ne­ ke habanerę koje više nigde ne mogu da se čuju. Napolju je počinjalo da sviće. Na jednom brežuljku stubovi od njandubaja21 kao da su bili onako slučajno raštrkani, tako rano se nije videla tanka žica između njih.

Ja sam polako otiš'o kući, tri ulice dalje. U prozoru je gorelo neko slabo svetio koje se odmah ugasilo. Ku­ nem se da sam ubrz'o korak čim sam to vid'o. Onda sam, Borhese, opet izvadio kratki oštri nož koji sam nekad no­ sio ovde u prsluku, kraj leve miške, i ponovo ga polako pregledao; bio je k'o nov, nevin i na njemu nije bilo ni traga krvi.

21

njandubaj - vrsta tvrdog drveta. (Prim, prev.)

96

I tako dalje

I TAKO DALJE Za Nestora Ibaru

TEOLOG U SMRTI

Anđeli su mi saopštili da je Melanhtonu, kada je umro, na drugom svetu data kuca prividno ista kao ona koju je imao na zemlji. (Skoro svima koji su tek došli u večnost dešava se isto i zbog toga veruju da nisu umrli).

Stvari u kući su bile iste: sto, radni sto sa fijokama, bibli­ oteka. Čim se probudio u toj kući, Melanhton je obnovio svoju književnu delatnost, kao da nije leš i nekoliko dana je pisao o opravdanju verom. Po svom običaju, nije rekao ni reči o milosrđu. Anđeli su primetili taj propust i posla­ li neke osobe da ga ispitaju. Melanhton im je rekao:"Neosporno sam dokazao da duša može bez milosrđa i da je za dolazak na nebo dovoljna vera". To im je govorio oholo i nije znao da je već mrtav i da njegovo mesto nije nebo.

Kada su anđeli čuli ove reči, napustili su ga.

97

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

Nekoliko nedelja kasnije nameštaj je počeo da bledi sve dok nije postao nevidljiv, izuzev fotelje, stola, pa­ pira i mastionice. Osim toga, na zidovima odaje pojavile su se mrlje od kreča, a na podu neki žuti lak. Njegova sopstvena odeca več je bila mnogo običnija. Pa, ipak, i dalje je pisao, ali kako je uporno pobijao milosrđe, pre­ bacili su ga u jednu podzemnu radionicu, gde je bilo dru­ gih teologa kao što je on. Tamo je bio u zatvoru nekoliko dana, počeo je da sumnja u svoju tezu i dozvolili su mu da se vrati. Odeća mu je bila od neštavljene kože, ali je pokušao sebe da ubedi kako je sve prethodno bila puka halucinacija i nastavio je da uzdiže veru i ocrnjuje milo­ srđe. Jedne večeri oseti da mu je hladno. Onda obiđe ku­ ću i utvrdi da ostale odaje više ne odgovaraju onima u njegovom zemaljskom domu. Jedna je bila puna nepo­ znatih instrumenata; druga se smanjila toliko da je bilo nemoguće ući; treća se nije promenila, ali su njeni pro­ zori i vrata gledali na velike dine. Soba u dnu je bila pu­ na ljudi koji su ga obožavali i ponavljali mu da nijedan teolog nije tako mudar kao on. To obožavanje mu je pri­ jalo, ali kako neke od tih osoba nisu imale lice, a druge su izgledale kao mrtve, na kraju ih je prezreo i prestao da im veruje. Onda je odlučio da napiše pohvalu milosrđu, ali bi stranice ispisane danas do sledećeg dana izblede98

I tako dalje le. To mu se događalo zato što ih je sastavljao bez uverenja.

Primao je mnogo poseta od ljudi koji su nedavno umrli, ali bilo ga je sramota da se pokaže u tako ogavnom stanu. Kako bi ih ubedio da je na nebu, dogovorio se sa jednim vešcem iz sobe u dnu da ih ovaj prevari lažnim sjajem i spokojem. Čim bi posete otišle, a ponekad i ma­ lo ranije, ponovo bi se pojavili siromaštvo i kreč.

Poslednje vesti o Melanhtonu kažu da su ga čarob­ njak ijedan od ljudi bez lica odveli do dina i da je sada ne­ što kao sluga demonima.

(Iz knjige Arcana caelestia Emanuela Svedenborga)

SOBA SA KIPOVIMA U prvo vreme je u kraljevstvu Andalužana posto­ jao grad u kojem su živeli njegovi kraljevi i nosio je ime Lebtit ili Seuta ili Haen. U tom gradu je bio utvrđen zamak čija dvokrilna kapija nije služila ni da se uđe ni da se iziđe, nego da se drži zatvorena. Svaki put kada bi ne­ ki kralj umirao i drugi kralj bi nasledio njegov visoki tron, ovaj bi svojom rukom kapiji dodavao po jednu bra99

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

vu sve dok nije bilo 24 brave, po jedna za svakog kralja.

Onda se jedan zao čovek, koji nije bio iz kraljevske ku­ ce, dokopao vlasti i umesto da doda jednu bravu, hteo je da se prethodne dvadeset četiri otvore kako bi video šta ima u zamku. Vezir i emiri su ga preklinjali da to ne či­ ni, sakrili su mu gvozdenu alku sa ključevima i rekli da je lakše dodati jednu bravu nego obiti dvadeset četiri, ali on je sa čudesnom visprenošću ponavljao: „Ja hoću da istražim šta ima u tom zamku". Onda su mu ponudili sve bogatstvo koje su mogli da prikupe - stoku, hrišćanske idole, srebro i zlato, ali on nije hteo da odustane i otvo­ rio je vrata svojom desnom rukom (koja će večno goreti). Unutra su bile metalne i drvene figure Arapa na svojim brzim kamilama i ždrebadi, sa turbanima koji le­ pršaju na leđima, jataganima obešenim o remenje i uspravljenim kopljem u desnoj ruci. Sve te figure bile su kipovi i bacale su senke na pod, čak i slepac je mogao da ih prepozna na sam dodir, a prednje noge konja niti su doticale tle niti su mu težile, već kao da su se propinjale. Kralja obuze veliki strah od tih izuzetnih figura, a još više od reda i izuzetne tišine koji su se u njima primećivali, jer su sve gledale na istu stranu, na zapad, i nisu se čuli nikakav glas i nikakva truba. To je bilo u prvoj pro­ storiji zamka. U drugoj je bio sto Sulejmana, sina Dau100

I tako dalje 22

dovog - neka obojica budu spašena! - isklesan od sa­ mo jednog smaragda koji je, kao što je poznato, zelene boje i čija su skrivena svojstva neopisiva i autentična, zato što smiruje oluje, čuva čistotu onoga ko ga nosi, od­ bija srdobolju i zle duhove, povoljno razrešava sporove i od velike je pomoći prilikom porođaja.

U trećoj su pronašli dve knjige: jedna je bila crna i podučavala je vrlinama metala, amajlija i dana, kao i pri­ premanju otrova i protivotrova; druga je bila bela i nije se moglo rastumačiti čemu je podučavala, iako je tekst bio jasan. U četvrtoj su pronašli mapu sveta gde su bila kra­ ljevstva, gradovi, mora, zamkovi i opasnosti, svako sa svojim pravim imenom i tačnim obličjem.

U petoj su pronašli ogledalo kružnog oblika, delo Sulejmana, sina Daudovog - neka obojica budu spašena!

- izuzetno vredno, jer je bilo napravljeno od raznih meta­ la i onaj ko se u njemu ogledao video je lica svojih rodi­ telja i svoje dece, od prvog Adama do onih koji će čuti Trubu. Šesta je bila puna eliksira čija je jedna kap mogla da tri hiljade unci srebra pretvori u tri hiljade unci zlata.

Sedma im se učinila praznom i bila je toliko dugačka da ni najveštiji strelac koji bi odapeo strelu sa vrata ne bi uspeo da je dobaci do drugog kraja. Na poslednjem zidu 22

odnosno: Solomona, sina Davidovog (Prim, prev.)

101

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

videli su urezan užasan tekst. Kralj ga je proučio i razumeo. Glasio je:"Ako neka ruka otvori vrata ovog zamka, ratnici od mesa koji liče na ratnike od metala sa ulaza zagospodariće kraljevstvom".

Ove stvari dogodile su se 89. godine od hedžre. Pre nego sto je istekla, Tarik je osvojio zamak, pobedio kralja, prodao njegove žene i njegovu decu i poharao njegove ze­ mlje. Tako su se Arapi širili andaluzijskim kraljevstvom sa njegovim smokvama i navodnjenim livadama na koji­ ma se ne trpi žeđ. Što se blaga tiče, priča se da gaje Tarik, Zaidov sin, uručio svom gospodaru halifu koji gaje čuvao u jednoj piramidi.

(Iz knjige 1001 noć, noć 272)

PRIČA O DVOJICI KOJI SU SANJALI Arapski istoričar El Išaki prepričava ovaj događaj: „Pričaju ljudi dostojni poverenja (ali samo je Alah sveznajuć, moćan, milosrdan i ne spava) da je u Kairu bio jedan čovek koji je bio vrlo bogat, ali toliko veliko­ dušan i plemenit da je izgubio sve osim očeve kuće i da 102

I tako dalje je bio primoran da zarađuje za hleb. Radio je toliko da ga je jedne noći san savladao ispod smokve u njegovoj bašti, a u snu je video nekog potpuno mokrog čoveka koji je iz usta izvadio zlatni novčić i rekao mu: „Tvoje blago je u Persiji, u Isfahanu; idi po njega". Sledećeg jutra se probudio i krenuo na dug put, suočio se sa opa­ snostima pustinja, brodova, gusara, idolopoklonika, reka, zveri i ljudi. Na kraju je stigao u Isfahan, ali ga je unutar gradskih zidina zatekla noć i legao je da spava u dvorištu jedne džamije. Pored džamije je bila neka ku­ ća i po odluci Svemoćnog Boga, jedna banda lopova je prošla kroz džamiju i ušla u kuću; ljudi koji su spavali probudili su se od buke lopova i pozvali u pomoć. Susedi su, takođe, vikali sve dok kapetan stražara u toj če­ tvrti nije došao sa svojim ljudima, a razbojnici nisu pobegli preko krova. Kapetan je naredio da se džamija pretraži, u njoj su našli čoveka iz Kaira i tako su ga išibali bambusom da je bio na ivici smrti. Dva dana ka­ snije došao je svesti u zatvoru. Kapetan je poslao po njega i upitao: „Ko si ti i koja je tvoja domovina?" Ovaj odgovori: „Ja sam iz čuvenog grada Kaira i moje ime je Muhamed El Magrebi". Kapetan nastavi: „Sta te je dovelo u Persiju?" Ovaj se odluči za istinu i reče mu: „Jedan čovek mi je u snu naložio da odem u Isfahan jer 103

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

je tamo moje blago. Evo me u Isfahanu i vidim da je to obećano blago sigurno ovo šibanje koje sam od vas ta­ ko velikodušno dobio." „Na te reči kapetan se toliko smejao da su mu se vi­ deli umnjaci i na kraju je rekao: „Nepromišljeni i lakoverni čoveče, tri puta sam sanjao jednu kuću u gradu Kairu, kuću koja u dnu ima baštu, a u bašti sunčani sat, a iza sunčanog sata jednu smokvu, a iza smokve česmu , a ispod česme blago. Ni najmanje nisam poverovao u tu laž.

A ti, potomak mule i demona, lutaš iz grada u grad, samo sa verom u svoj san. Da te više nisam video u Isfahanu.

Uzmi ove pare i odlazi". „Čovek ih je uzeo i vratio se u domovinu. Ispod če­ sme u svojoj bašti (one iz kapetanovog sna) iskopao je blago. Tako gaje Bog blagoslovio, nagradio i uzneo. Bog je Velikodušan i Skriven".

(Iz knjige 1001 noć, Noć 351)

104

I tako dalje

ODLOŽENI ČAROBNJAK 23

U Santjagu je živeo jedan dekan koji je žudeo da nauči umeće magije. Čuo je da don Iljan iz Toleda pozna­ je magiju bolje nego iko i otišao je u Toledo da ga nađe.

Istog dana kada je došao, uputio se pravo u kuću don Iljana i našao ga kako čita u jednoj izdvojenoj sobi. Ovaj gaje primio dobroćudno i rekao mu da razlog svoje posete odloži za posle jela. Smestio ga je u vrlo svezu prosto­ riju i kazao mu da ga veoma raduje njegov dolazak. Posle jela dekan mu je saopštio razlog svoje posete i zamolio ga da ga uputi u nauku magije. Don Iljan mu je rekao da pogađa da je on dekan, čovek sa dobrim položajem i do­ brom budućnošću i da se boji da će ga ovaj, potom, zabo­ raviti. Dekan mu je obećao i uveravao ga da nikada neće zaboraviti tu milost i da će mu uvek biti na usluzi. Kada je stvar sređena, don Iljan je objasnio da se umeće magi­ je može naučiti samo na izdvojenom mestu, uhvatio ga je za ruku i odveo ga u susednu sobu gde je na podu bila ve­ lika gvozdena alka. Pre toga je kuvarici rekao da za veče­ ru pripremi jarebice, ali da ih ne peče pre nego što joj kažu. Zajedno su podigli alku i sišli niz stepenice od do­ bro obrađenog kamena, sve dok se dekanu nije učinilo da 23

dekan - svešteničko zvanje u katoličkoj crkvi. (Prim, prev.)

105

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

su se spustili toliko duboko da je korito reke Taho ostalo iznad njih. U podnožju stepenica bila je jedna ćelija, a za­ tim biblioteka, a zatim neka vrsta kabineta sa magijskim instrumentima. Pregledali su knjige i dok su to radili ušla su dva čoveka sa pismom za dekana koje je napisao nje­ gov stric, biskup, u kojem gaje obaveštavao da je vrlo bo­ lestan i da požuri ako želi da ga zatekne u životu. Dekana su ove novosti vrlo uznemirile, prvo zbog stričeve bolesti i drugo, zato što je morao da prekine učenje. Odlučio se da napiše izvinjenje i poslao gaje biskupu. Tri dana kas­ nije došli su neki ljudi u crnini sa novim pismima za de­ kana u kojima je pisalo da je biskup preminuo, da biraju naslednika i nadaju se da će uz božju pomoć izabrati nje­ ga. Rekli su mu, takođe, da se ne trudi da dolazi pošto se čini da je mnogo bolje da bude izabran u odsustvu.

Deset dana kasnije došla su dva vrlo dobro obučena izaslanika koja mu se baciše pred noge i pozdraviše ga kao biskupa. Kada je don Iljan to video, obratio se novom prelatu sa mnogo radosti i rekao mu da zahvaljuje Gospo­ du što su tako dobre vesti došle u njegovu kuću. Zatim mu je upražnjeno mesto dekana zatražio za jednog od svo­ jih sinova. Biskup mu je saopštio da je mesto dekana rezervisao za svog brata, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajedno pođu u Santjago.

106

I tako dalje Sva trojica su otišla u Santjago, gde su ih dočekali s počastima. Šest meseci kasnije biskup je primio izasla­ nike Pape, koji mu je nudio mesto nadbiskupa u Tolosi, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo za to, don Iljan ga je podsetio na staro obećanje i tražio mu to zvanje za svog sina. Nadbiskup mu je saopštio da je mesto biskupa rezervisao za svog strica, brata svog oca, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajed­ no pođu u Tolosu. Don Iljan nije imao druge nego da pri­ stane.

Sva trojica su otišla u Tolosu, gde su ih dočekali sa počastima i misama. Dve godine kasnije nadbiskup je pri­ mio izaslanike Pape koji mu je nudio zvanje kardinala, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo za to, don Iljan gaje podsetio na staro obećanje i tražio mu to zvanje za svog sina. Kardinal mu je saopštio da je me­ sto nadbiskupa rezervisao za svoj ujaka, brata svoje maj­ ke, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajedno pođu u Rim. Don Iljan nije imao druge nego da pristane. Sva trojica su otišla u Rim gde su ih dočekali sa počastima, misama i procesijama. Četiri godine kasnije umro je Papa i našeg kardinala su svi ostali izabrali za nje­ govog naslednika. Kada je čuo za to, don Iljan je poljubio stopala Njegovoj Svetosti, podsetio ga na staro obećanje 107

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

i tražio mu mesto kardinala za svog sina. Papa mu je zapretio zatvorom i rekao mu da dobro zna da on nije ništa drugo do veštac i da je u Toledu bio profesor magijskih veština. Bedni don Iljan mu reče da će se vratiti u Spaniju i zatraži mu nešto što bi mogao da pojede na putu. Pa­ pa je odbio. Onda je don Iljan (čije se lice na neobičan način podmladilo) rekao glasom koji nije uzdrhtao.

- Onda ću morati da pojedem jarebice koje sam na­ ručio za večeras.

Pojavila se služavka i don Iljan joj naloži da ih ispe­ če. Na te reči Papa se našao u podzemnoj ćeliji u Toledu, sada samo dekan iz Santjaga, toliko posramljen svojom nezahvalnošću da se nije setio ni da se izvini. Don Iljan je rekao da je ta proba bila dovoljna, uskratio mu njegov deo jarebica i ispratio ga do ulice gde mu je poželeo srećan put i vrlo ljubazno se od njega oprostio.

(Iz Knjige o Patroniju infanta don Huana Manuela* koji je preuzeo priču iz jedne arapske knjige: Četrdeset jutara i četrdeset noći)

108

I tako dalje

OGLEDALO OD MASTILA Istoriji je poznato da je najokrutniji vladar Sudana bio Jakub Bolni, koji je svoju zemlju prepustio zlodelima egipatskih haračlija i umro u jednoj sobi palate, četrnae­ stog dana meseca barmadžata, godine 1842. Priča se da gaje čarobnjak Abderahmen El Masmudi (čije se ime mo­ že prevesti kao Sluga Milosrdnog) dokrajčio bodežom, ali imajući u vidu da su ga zvali Bolni, prirodna smrt je verodostojnija. Pa, ipak, kapetan Ričard Frensis Barton je 1853. godine razgovarao sa tim čarobnjakom i kaže da mu je ovaj ispričao ono što navodim: „Istina je da sam bio zatočen u kuli Jakuba Bolnog usled zavere koju je skovao moj brat Ibrahim, uz verolomnu i jalovu pomoć crnih poglavara iz Kordofana koji su ga odali. Moj brat je poginuo od mača, na krvavoj ko­ ži pravde, ali ja sam se bacio pred omražene noge Bolnog i rekao mu da sam čarobnjak i da ću mu, ako mi pokloni život, pokazati figure i prizore još čudesnije od onih iz fanus hajalija (laterna magika). Tiranin mi je tražio da to odmah dokažem. Zatražio sam pero od trske, makaze, ve­ liki list venecijanskog papira, rog sa mastilom, mangal, nekoliko semenki korijandra i uncu tamjana. Isekao sam papir na šest traka, napisao amajlije i invokacije na pet 109

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

prvih, a na poslednjoj sledeće reči koje se nalaze u uzvi­ šenom Kuranu: „Sklonili smo tvoj veo i pogled tvojih oči­ ju je prodoran". Zatim sam na Jakubovom desnom dlanu nacrtao magični kvadrat, zamolio ga da napravi udubljenje i ulio mu u sredinu krug mastila. Pitao sam ga da li u krugu jasno vidi svoj odraz i odgovorio mi je da vidi. Re­ kao sam mu da ne podiže pogled. Upalio sam tamjan i korijandar i spalio invokacije u mangalu. Tražio sam da mi kaže kakvu figuru želi da vidi. Razmislio je i rekao mi da želi divljeg konja, najlepšeg konja koji pase na livadama oko pustinje. Pogledao je i video zeleno, mirno polje, a zatim konja koji se približava, gibak kao leopard, sa be­ lom zvezdom na čelu. Tražio mi je krdo konja, isto tako savršenih kao što je prvi i na horizontu je video izduženi oblik prašine, a zatim krdo. Shvatio sam da mi je život bio osiguran. „Čim bi počeli da se probijaju prvi zraci dnevne svetlosti, dva vojnika bi ulazila u moju ćeliju i odvodila me kod Bolnog, gde bi me već čekali tamjan, mangal i mastilo. I tako je on tražio, a ja sam mu pokazivao sve prizore sveta. Taj mrtvi čovek, koga se gadim, u svojoj ruci je držao sve što su mrtvi ljudi videli i sve što vide oni koji su živi: gradove, klime i kraljevstva na koje se ze­ mlja deli, skrivena blaga u središtu, brodove koji plove 110

I tako dalje preko mora, instrumente za rat, muziku i hirurgiju, ljup­ ke žene, nepomične zvezde i planete, boje koje nevernici koriste za svoje gadne slike, minerale i biljke sa tajnama i vrlinama koje kriju, srebrne anđele koji se hra­ ne hvalom i opravdanjem Gospoda, podelu nagrada u školama, statue ptica i kraljeva koje se nalaze u srcu pi­ ramida, senku što bacaju bik koji drži zemlju i riba ispod bika, pustinje Milosrdnog Boga. Video je stvari koje je nemoguće opisati, kao što su ulice osvetljene gasom ili kit koji umire čuvši ljudski krik. Jednom mi je naredio da mu pokažem grad koji se zove Evropa. Pokazao sam mu njegovu glavnu ulicu i mislim da je u toj nabujaloj reci ljudi, gde su svi bili svečano obučeni u crno, a mno­ gi su nosili naočari, prvi put video Maskiranog. „Od tada je ta figura, ponekad u sudanskoj odeći, ponekad u uniformi, ali uvek sa nekom tkaninom preko li­ ca, stalno prodirala u vizije. Bio je uvek prisutan i mi ni­ smo nagađali ko je. U svakom slučaju, slike u ogledalu od mastila, u početku trenutne ili nepomične, sada su bi­ le složenije; bez odlaganja su izvršavale moja naređenja i tiranin ih je jasno pratio. Istina je da smo obojica, uglav­ nom, ostajali iscrpljeni. Surovost scena bila je drugi uzrok umora. Sve su to bile samo kazne, konopci, sakaćenja, ve­ selje dželata i krvnika.

111

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

„Tako smo stigli do svitanja četrnaestog dana meseca barmadžata. Na ruci mu je bio krug od mastila, tamjan u mangalu, invokacije spaljene. Bili smo sami nas dvoji­ ca. Bolni mi je rekao da mu pokažem neku neopozivu i pravednu kaznu, jer je njegovo srce tog dana želelo da vi­ di neku smrt. Pokazao sam mu vojnike sa dobošima, za­ tegnutu juneću kožu, ljude srećne što gledaju, dželata sa mačem pravde. Začudio se kada je to video i rekao mije: To je Abu Kir, onaj koji je pogubio tvog brata Ibrahima, onaj koji će okončati tvoju sudbinu kada budem upućen u moć da ove figure prizovem bez tvoje pomoći. Tražio mi je da dovedu osuđenog. Kad su ga doveli, izraz lica mu se promenio, jer je to bio tajanstveni čovek sa belom mara­ mom. Naredio mi je da mu, pre no što ga ubiju, skinu ma­ sku. Ja mu se tu bacih pred noge i rekoh: Oh, kralju vremena i suštine, zbiru veka, ova figura nije kao ostale, jer ne znamo njeno ime, niti ime njegovih roditelja, niti grada koji mu je domovina, te se ja ne usuđujem da ga dodirnem, da ne navučem krivicu za koju ću morati da odgovaram. Bolni se nasmejao i na kraju se zakleo da će on preuzeti krivicu, ako krivice bude. Zakleo se u mač i Kuran. Onda sam naredio da svuku osuđenog, da ga pribiju uz zategnutu kožu i da mu strgnu masku. To je i uči­ njeno. Jakubove oči najzad su mogle da vide to lice 112

I tako dalje njegovo sopstveno. Spopali su ga strah i ludilo. Njegovu drhtavu desnicu uhvatih svojom čvrstom rukom i naredih mu da i dalje posmatra obred svoje smrti. Bio je opčinjen ogledalom: nije ni pokušao da podigne pogled ili prospe mastilo. Kada se u viziji mač obrušio na grešnu glavu, jeknuo je glasom koji me nije umilostivio i skotrljao se na zemlju, mrtav. „Slava Onome koji ne umire i drži u svojoj ruci dva ključa Neograničenog Oproštaja i Bezgranične Kazne".

(Iz knjige The Lake Regions of Equatorial Africa R. F. Bartona)

MUHAMEDOV DVOJNIK Pošto su u svesti muslimana ideje o Muhamedu i ve­ ri neraskidivo povezane, Gospod je naredio da im na Ne­ bu uvek predsedava duh koji igra ulogu Muhameda. To nije uvek isti izabranik. Jednom je tu dužnost obavljao ne­ ki građanih Saksonije, koga su za života zarobili Alžirci i preobratio se u Islam. Kako je pre toga bio hrišcanin, go­ vorio im je o Isusu i rekao da on nije bio Josifov sin, već sin Božji; bilo je pogodnije zameniti ga. Položaj te pred113

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

stave Muhameda označava jedna baklja koju vide samo muslimani.

Pravog Muhameda koji je sastavio Kuran njegovi sledbenici više ne vide. Rekli su mi da im je u početku predsedavao, ali da je nameravao da njima zavlada, te je prognan na Jug. Jednu zajednicu muslimana demoni su podstakli da priznaju Muhameda za Boga. Da bi se zau­ stavili nemiri, Muhameda su doveli iz pakla i pokazali ga.

Tom prilikom sam ga video. Ličio je na otelotvorene du­ hove koji nemaju unutrašnju percepciju i lice mu je bilo vrlo tamno. Uspeo je da izgovori reči: „Ja sam vaš Muha­ med" i odmah zatim nestade u dubini.

(Iz Vera Christiana Religio (1771) Emanuela Svedenborga)

114

Izvori: Surovi iskupitelj Lazarus Morel Life on the Mississippi, by Mark Twain, New York, 1883.

Mark Twain's America, by Bernard Devoto, Boston, 1932.

Neverovatna varalica Tom Kastro The Encyclopaedia Britannica. Eleventh Edition. Cam­ bridge, 1911.

Udovica Čing, gusarka The History of Piracy, by Philip Gosse, London, 1932.

Isporučilac zločina Monk Istman The Gangs od New York, by Herbert Asbury. New York, 1927.

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan A Century of Gunmen, by Frederick Watson. London, 1931.

The Saga of Billy the Kid, by Walter Noble Burns. New York, 1925.

115

NeuÄ?tivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke Tales of Old Japan, by A. B. Mitford. London, 1912.

Maskirani bojadĹžija Hakim iz Merva A History of Persia, by Sir Percy Sykes. London, 1915.

Die Vemichtung der Rose. Nach dem arabischen Urtext ubertragen von Alexander Schulz. Leipzig, 1927.

116

S A D R Ž A J

Predgovor prvom izdanju

5

Predgovor izdanju iz 1954

7

Surovi iskupitelj Lazarus Morel

15

Neverovatna varalica Tom Kastro

29

Udovica Čing, gusarka

39

Isporučilac zločina Monk Istman

49

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

59

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

67

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

75

Čovek sa ružičastog ugla

85

I tako dalje

97

Izvori

115

117

Lektura MILENA DORIĆ

Kompjuterska obrada PAIDEIA IMAGE STUDIO

Štampa TOPALOVIĆ, Valjevo

COBISS.SR-ID 171684108