Dan je počeo kao i svaki drugi. Moj divni budilnik, koji me i dalje dobro služi s’ obzirom na činjenicu koliko je udaraca pretrpeo od moje ruke, me je probudio u sedam sati. Teturajudi, ustala sam iz kreveta i otišla do kupatila. Pogledala sam svoje lice u ogledalu dok sam prala zube. Moji podočnjaci su bili još vedi.... - Sjajno. Apsolutno sjajno. – promrljala sam za sebe. Nikada sebe nisam smatrala lepom osobom. Smatrala sam se...prosečnom. Pored toga, nisam izražavala neki poseban talenat. Šta više, moji pokušaji da uspem u nečemu uvek su se završavali neslavno. Nikada nedu zaboraviti moje pokušaje da igram odbojku, a ni smeh mojih tzv timskih drugarica. Ali dobro...bilo mi je lepo i ovako, bez talenta. Danas moram zaista da se potrudim da izgledam iole bolje, jer je danas ipak poseban dan. Ne, nije mi rođendan, ved početak vežbi na hemiji. O tome, kasnije. Dok sam se oblačila, setila sam se jučerašnje večeri.
Moja najbolja drugarica Jelena došla je kod mene oko osam, pokušavajudi da pobegne iz svoje kude. Ne krivim je...njen brat je nedavno se doselio sa svojom ženom i detetom, pošto se zgrada u kojoj je njihov stan potpuno renovira. A ako znate Jelenu, znate i da ne voli decu. - Nije da ih ne volim, jednostavno mi smetaju. Stalno viču, trče, bacaju i preturaju tuđim stvarima. KO TO JOŠ VOLI?! – izvikala se jednom na mene, kada sam joj prebacila što beži iz kude. Elem, dok je kod mene provodila bezbrižne sate bez dece i vike koja ju je čekala svaki dan kod kude, ponela je svoju kameru. Navaljivala je da snimamo emisije i pevamo kao da imamo 7, a ne 17 godina. Nevoljno sam pristala na to, pošto ionako nisam imala pametnija posla. Domadi je bio završen, soba raspremljena, a ja nisam imala predloge kako da bolje provedemo slobodno vreme. Nakon polusatnog koncerta moje drugarice koji je ostao ovekovečen na mom kompjuteru, Jelena je neuspešno pokušavala da mene ubedi da pevam. - Haha, da li si ti pri sebi? – odgovorila sam na njeno moljenje. Toliko dugo se znamo, a ona uopšte nije primetila da ne umem da pevam? Posebno od kada mi je glas mutirao u pubertetu. - Znaš ti koliko košta ta kamera? Pa pukla bi samo kad bi pokušala uhvati moj glas...a uostalom, ne želim da oteram i svoju najbolju drugaricu kreštanjem. – rekla sam, pri tom držedi ruku preko lica dok je ona pokušavala da me snimi. Mrzim što ovo moram da kažem, ali Jelena zaista može ponekad da bude naporna. Družimo se dugo i poznajemo se dosta dobro, i skoro da i nema stvari iz njenog života sa kojom ja nisam upoznata. Tako da znam da de me naterati da pevam, jer Jelena obično dobije ono što želi. U stanju je da vam dosađuje i satima, dok vi konačno ne popustite, što se u mom slučaju dešava u roku od pet minuta. - Ajde samo jednu pesmu Majo! – molila je. Morala sam da popustim. - Da li deš posle toga prestati da me teraš da se ponašam kao da imam sedam godina? – upitala sam je sa nadom u glasu, viredi kroz prste. - Hodu...samo otpevaj. Zamisli da si u ogromnoj hali, sa gomilom publike koja željno iščekuje da te čuje i videdeš kako je lako. Evo – sklonila je kameru – reci kada si spremna da te snimam. Čega da se sedamo kada za dve godine završimo školu, ako ne budemo imali snimke dobrog provoda?
- Ako ti je ovo dobar provod, onda... – rekla sam, sklanjajudi ruke sa lica. Nisam trebala popustiti, ali sad je ved gotovo. Pa, da završimo sa tim. - OK, šta da pevam? – upitala sam je, pr i tome razmišljajudi koju pesmu ona ne podnosi kako bi je naterala da što pre prekinemo sa ovim, ali mozak kao da mi je stao.. Čak šta više, počeo je da razmišlja u suprotnom pravcu, misledi koju bih pesmu mogla dobro da otpevam. - Pa ne znam...neku pesmu koju znaš i koja ti se sviđa – rekla je, pri tom zagledajudi svoje nokte. Ona je uvek imala savršene nokte! Ne znam samo kako je to uspevala... Nudila mi je milion puta da sredi moje, ali je ubrzo to povlačila kada bi videla da sam ih i dalje grizla. To je jednostavno navika koje ne mogu da se otarasim ma koliko ja to želela. - Znam... Pevadu onu pesmu iz Titanika. Kada me čuješ, shvatideš zašto sam je odabrala. Ima odmah da prekineš snimanje i ostaviš mene i moj kreštavi glas na miru – rekla sam i ustala sa kreveta na kome smo obe ležale. Ta pesma je savršena za moj loš glas. Tražila je da pevam, to de i dobiti. - Jes! Uzviknula je i uzela kameru, uspravivši se na krevetu. – Spremna kad i ti – rekla je i podigla palac gore. - Huh, evo ga krede – rekla sam prisedajudi se prvih taktova pesme. Međutim, kada sam počela da se prisedam pesme, u glavi mi se formirala slika dvorane i gomile lica ispred mene. Kao da sam sanjala. Zapevala sam...ali to nije bio moj glas! Zamišljala sam da pevam, u toj dvorani, ali glas koji je izlazio iz mene nije bio moj glas. Bio je tako lep, snažan, prijatan...nisam verovala da on izlazi iz mene, pa sam se osvrnula oko sebe. Bila sam sama na sceni... sve je izgledalo tako živo, kao da nisam bila u svojoj sobi. Pevala sam i dalje, nisam smela da prestanem. Kao da sam se plašila da de taj glas nestati... Čak i bez muzike, glas je bio tako lep da bi ga pratnja muzičkih instrumenata možda i poremetila njegovu čistodu i lepotu. Pogledala sam lica koja su sedela....svi su gledali, zapanjeno. Kao da ne veruju da takav glas postoji. Bilo je nepojmljivo, čudno i veličanstveno. U isto vreme. Pesma se završila...zatvorila sam oči. - Oh... – uzdahnula je Jelena. Otvorila sam oči i videla je otvorenih usta...Pitala sam se da li je i ona čula glas kao i ja, ili sam ja to samo priviđala, i dalje ne znajudi kako. Pre de biti da je obrnuta situacija... - Jesam ti rekla da du te uplašiti – besno sam rekla i sela pored nje. Mora da sam ja priviđala dobar glas, a u stvari sam pevala tako grozno da mi je drugarica ostala u šoku. Vau...to sa druge strane i nije tako loše. Kada bi neko pokušao da me napadne, trebalo je samo da zapevam i on bi se paralisao od šoka. Mada ne znam kako bih sebe naterala da pevam u takvoj situaciji, ali dobro. Nije loše kada saznate da imate još jedan skriveni talenat koji vam može pomodi u današnjem svetu. - To je bilo..... – konačno je progovorila, ali je zatvorila usta i počela da muca..
- Toliko grozno? – rekla sam jačom intonacijom nego što sam htela...skoro sam viknula. Pa stvarno! Da li sam pevala toliko grozno da sam naterala drugaricu da se rasplače? RASPLAČE??? Sa mnom definitivno nije nešto u redu... -....prelepo – konačno je završila rečenicu. Pogledala sam je, ali ona je skrenula pogled i uzela kameru. Pustila je snimak... Videla sam sebe, gledala sam u jednu tačku. Kao da sam se onesvestila ili tako nešto... Samo sam stajala i gledala u jednu tačku. Počela sam da pevam, ali to nije bio moj glas! To je bio TAJ glas...onaj isti predivni glas za koji sam mislila da nije moj...ili jeste? Na snimku se jasno vidim ja, kako pevam! Taj glas izlazi iz mene... Gledala sam snimak, ne pomerajudi se. Mislim da je Jelena čak prestala da diše kako bi me bolje čula. I dalje se nisam maknula, samo sam pevala i pevala...tako divno. Snimak je se onda završio. Jelena je brzo smotala kameru i rekla: - Ovo tako ide na YOUTUBE! Kažem ti, ako ne budemo imali makar 1000 poseta stranici u narednih sedam dana, ubij me! - Ne! – uzviknula sam i pokušala da joj uzmem kameru, ali je ona ved sakrila iza leđa. Moram da se domognem te kamere pre nego što ona i zaista okači taj snimak na YOUTUBE, i to vidi pola naše škole. Ili, što je još gore, to vidi Aleksandar. O njemu demo kasnije. Ili nikada. - Uostalom, imam pitanje za tebe – rekla je, dok je skočila sa kreveta i prišla vratima. - Koje? – upitala sam, sededi na krevetu. Nisam raspoložena sada za jurku po kudu, nek radi šta hode sa snimkom. - Od kada ti tako dobro pevaš? – uperila je prst u mene, a onda stavila ruke na kukove. - Od pre deset minuta Jelena. Ne znam šta se desilo...ali to nije moj glas. Nikada nisam tako dobro pevala... – odgovorila sam, iskreno. Zaista nisam. Dok sam bila mala, i nisam imala tako loš glas, mada nije bio ni preterano dobar, pravo da vam kažem. Ali je se u pubertetu baš izmenio, i postao piskutaviji nego što je bio. - Pa, nema veze. Ako nastaviš ovako, sigurno deš postati pevačica. Ja du ti budem agent, može? – upitala je, smeškajudi se. Vratila se na ono staro posle šoka koje je izazvao moj glas i ja. - Naravno. Ali ne očekuj vedi procenat od 25 % - odgovorila sam, prihvatajudi šalu i pri tome se smejudi. - Dođavola. Računala sam bar 40 %. Ali dobro... Odoh, ne moraš me pratiti – odgovorila je i izjurila pre nego i što sam mogla da kažem bilo šta. Ustala sam, zatvorila vrata od sobe i sela na krevet. I dalje nisam verovala da sam ja, Maja, mogla pevati tako lepo. Ne, to nije bio moj glas...mora da se nešto drugo desilo. Možda je kamera poludela i mutirala moj glas tako da zvuči odlično? Uf, nisam više mogla o tome da razmišljam. Bacila sam pogled na budilnik koji se nalazio na stočidu pored mog stola. Bilo je devet sati. - Tek? – prošaputala sam u čudu, pošto sam bila ubeđena da je jedanaest sati. Legla sam na krevet i uključila TV. Menjala sam kanale i ne pratedi šta se prikazuje, dok sam u stvari i dalje razmišljala šta se malopre desilo. Prebacila sam na neki nepoznati muzički kanal i ostavila daljinski, želedi da slušam muziku. Nadala sam se da de mi bar ona skrenuti misli. Zatvorila sam oči i opustila se...
Zvrrrr! Probudio me je moj budilnik. - Prokletstvo, mora da sam zaspala. - pomislila sam, dok sam rukom napipavala stočid da isključim zvrndalo koje me je probudilo iz sna. Bio je tako divan... Sanjala sam da sam na proplanku, da ležim na travi i pored mene je Aleksandar. I što je najgore, opet sam počela o njemu da razmišljam. Aleksandar je frajer i po. Verujte mi na reč...u stvari, dovoljno je da vidite kada on prolazi hodnikom po školi. Sve devojke se okredu za njim, a on i ne obrada pažnju. Što samo znači da je svestan koliko dobro izgleda... Ima crnu kratku kosu, koja je uvek malo razbarušena, visok je i ima tako lepo lice da biste pomislili da je izašao iz reklame za neku mušku kremu. U vezi je sa Sandrom, naravno najlepšom devojkom trede godine naše škole. To se nekako i očekivalo...smuvali su se prošle godine na njegovom rođendanu, a priča se i da su proveli sat – dva, sami u sobi... Ali, to su samo priče i mene i ne zanimaju. Uostalom, rekla sam da nedu više ni minuta razmišljati o njemu. Ne treba mi to. Televizor je bio isključen i neko me je pokrio debetom. Mora da je tata... znajudi mamu, ona je u devet ved bila u krevetu. Nakon što sam završila sve redno u kupatilu, obukla sam se za školu i uzela torbu. Otvorila sam vrata, i odmah sam se stresla...bilo je hladno, kao i prethodnih nekoliko dana. Bez obzira što je bio maj, vreme je bilo užasno. Svaki dan je padala kiša, i sve je više ličilo na novembar i blagi početak zime, nego na prolede. To me je nerviralo, prolede je moje godišnje doba. Onda sam počela da razmišljam o globalnom zagrevanju i kako ono utiče na klimu, kada sam videla Jelenu koja me čeka kod „našeg mesta“. To je kod jedne stare trafike, koja je odavno zatvorena, i tu se čekamo svaki dan kada idemo u školu. - ’jutro – obratila mi se svojim „jutarnjim glasom“, pri tome glasno zevajudi, nakon čega sam i ja učinila isto. - Dobro jutro –odgovorila sam, ali sam se posle pozdrava okliznula na ivicu trotoara. Sredom pa je Jelena bila pored, pa sam imala za šta da se uhvatim. - Mogla bi ved jednom naučiti da hodaš, znaš da momci ne vole smotane devojke – odgovorila je na moje jutarnje letenje po trotoaru dok me je vukla da se popenjem na trotoar. - Zar nisi čula? Idem u manastir, pošto tih momaka nema ni na videlu za mene – konstatovala sam. I zaista i nema. Ako ne računamo moje tri propale veze, ja i nisam imala dečka. A to devojci od sedamnaest godina zaista može da ubije samopouzdanje. Posebno kada morate da se saberete jer dete danas ,po svemu sudedi, sat i po vremena provesti u neposrednoj blizini najlepšeg dečka u vašoj školi. Mada, nije da sam nervozna nešto preterano...ali sam zato jutros zamalo iskopala oko pokušavajudi peti put da stavim maskaru kako valja. Naravno, pričam o Aleksandru. Vidite, na časovima iz hemije on i ja smo u grupi, zajedno sa njegovim najboljim drugom Markom, i, kao za inat, njegovom devojkom Sandrom. I sve to nije bilo bitno do sada, jer mi danas tek počinjemo da radimo vežbe u grupama. - Možeš li da zamisliš da sam ja u grupi sa Bobanom, luzerom. Naše vežbe su ved sada osuđene na propast, to ti garantujem – nadovezala se Jelena na moje pominjanje činjenice da danas po prvi put imamo vežbe iz hemije. - Pazi, bide dobro ako nešto ne raznese, a još bolje ako to preživimo – nastavila je gunđanje o najnespretnijem momku u našoj školi. Pitanje je koliko puta smo ga svi videli kako pada na sred hodnika ili kako nešto lomi. Meni ga je iskreno bilo žao, jer su ga mnogi ismevali. Ali ja znam da on tu nije ništa
kriv, jer sam i ja poprilično trapava da se ne lažemo. Sredom po mene, u školi mi uspeva da to nekako i sakrijem. Prva dva časa su bila kod profesora Milana koji predaje matematiku, iliti za mene kineski jezik. Nikada nisam, niti sumnjam da du ikada, znati matematiku. Nekim čudom uspevala sam da imam dvojku iz ovog predmeta, ali na osnovu današnjih lekcija, pitanje je da li de ta „dvojčica na staklenim nožicama“ što bi rekao moj profesor, i ostati tu gde jeste. Dok sam tako manje slušala, a više kunjala za klupom, neko mi je dobacio papirid na sto.. Otvorila sam ga: „Hej Majo, spremna za današnje vežbe? Šta kažeš da raznesemo školu? :) Marko“ Osvrnula sam se po učionici, i malo dalje ugledala Marka, Aleksandrovog najboljeg druga. Nasmešio mi se, a ja sam skrenula pogled na klupu pomalo crvenedi. Čudno, on mi se do sada nije nešto preterano obradao osim ako nije baš morao, kao na primer da zatraži gumicu ili nešto tako. Napisala sam odgovor na papiridu: „Bilo šta samo da ne slušam više o sinusima i kosinusima! Maja.“ Dobacila sam mu papir koji je on hitro uhvatio i sakrio pre nego što bi neko mogao da primeti. Mada, sudedi po licima ostalih u razredu, svi su bili previše zauzeti spavanjem da bi primedivali bilo šta. Zagledala sam se u Marka.Visok je, ima crnu kratku kosu i lepo lice. Ne toliko lepo kao što ima Aleksandar, ali ipak lepo. Imao je bradu „od jednog dana“ koja je činila da izgleda još više zgodan. Da ne pominjemo ramena koja su bila velika...uf, sada kada se zagledam, Marko ne izgleda uopšte tako loše. Taman kada sam htela da skrenem pogled sa njega, on je pogledao u mene i dobacio mi papiridOtvorila sam ga: „Super onda! Bar demo sutra modi da se naspavamo kao ljudi... :) Marko.“ Nakon što sam pročitala poruku, zvonilo je, pa nisam stigla da napišem odgovor. Ubacila sam papirid u torbu, i krenula iz učionice, kada mi se pridružila Jelena, pri tome glasno zevajudi. - Kunem ti se, ako se makar večeras ne budem dobro naspavala, imam da se preselim u prokleti hotel – gunđala je po običaju, jer zbog svojih malih sestrida, nije baš imala dovoljno sna.
Nemanja Kutlešič *FAME JE RADNI NAZIV KNJIGE I NIJE SIGURNO DA CE KONACNA VERZIJA NOSITI TAKAV NAZIV.