Slike iz podzemlјa: likovi Dostojevskog, Likovni omaž 200-godišnjici rođenja Fjodora Dostojevskog

Увидели и насликали владика Максим (Васиљевић), Нектарије Стамателос Марија Паноу Koнстантин Кујумцис Јоргос Кордис Костас Лабдас Јанулис

Каталог преведен и прилагођен:

Saved by Beauty

DOSTOEVSKY AND AMERICA

A Visual Tribute to the 200th Anniversary of the Birth of Fyodor Dostoevsky (1821-2021)

помоћи због тога што разбија одбрамбени оклоп савременог ега и води с оне стране идеолошких страсти.  Након што је гостовала у Грчкој и у њујоршком Шин Центру (The Sheen Center) међународна уметничка изложба „Лепотом спасени“ имала је током јула премијеру у Бостону у Културном центру Малиотис (Maliotis Cultural Center), а у августу и септембру у Руском центру у Сан Франциску. Посебну захвалност дугујем овим центрима што су угостили ову значајну изложбу, која је омаж књижевној легенди Фјодору Достојевском две стотине година након његове смрти. Слике одражавају аспекте пишчевог живота и личних тегоба као и ликове и призоре из његових чувених романа и настоје да нам пробуде осећај дубље духовне стварности и

(St. Vladimir’s Orthodox Theological Seminary), професору Мајклу Осоргину са Универзитета Фордхам (Fordham University) и професору Тимотију Патицасу са Грчког колеџа Светог Крста у Бостону, који су имали значајну улогу и умногоме допринели да ова изложба буде шире излагана. Слике на зидовима галерија у Атини, Њујорку, Бостону и Сан Франциску приказују Достојевског, човека од крви и меса, који живи, пати, пада и устаје. Истовремено, ове слике проистекле су из нееуклидског читања те стварности. Фјодор ствара уметност или лепоту исповедајући оно што му је у души, отуда његова запањујућа убедљивост. Чини се да никада не размишљамо о ликовима Достојевског у смислу њих самих већ више у смислу идеја које они персонификују. Бахтин је рекао да неки потцењују дубоки персонализам Достојевског, што је погрешно јер за Достојевског не постоје идеје по себи или било чије идеје. Иако су идеје које представљају суштинске,

У поређењу са дубином и контрадикторношћу његових јунака поједине касније изнете систематске психолошке теорије изгледају као површно поређење. Свестан релативитета категорија морала у људском животу, овај руски писац је први показао да између физичког и психичког, у контексту људске различитости, границе нису тако јасне нити круте. Сликари групе „ОХРА” покушали су да ликовно изразе свет безнадежних, мрачних јунака и других, позитивних јунака, који су искусили покајање у делима Достојевског. Према речима оца Стаматиса Склириса, „ова изложба показује многе ликовне тежње. Нека дела су осећајнија и романтичнија, или чак мрачнија. Нека теже да опишу призоре из романа Достојевског; нека су портрети његових јунака, а она егзистенцијалнија, продиру у Посвећене улице душевног света, док нека прелазе у спиритуалну тачку приказујући духовна питања и поруке које одашиље дело великог писца. Цела изложба подстиче наш духовни опоравак и служи као подсетник на

и фотографише њене лавиринтске пејзаже и представља нам их као реалну слику загонетног постојања, које се, док постоји, бори против непостојања. Осећај за зло код Достојевског и његова љубав према слободи учинили су га релевантним у епохи светских ратова, масовних убистава и тоталитарних система. Његов портрет осликава човека који је искусио језиви доживљај да је пред њим провалија и да очима директно гледа у ништавило. Великог писца карактерише вечни неспокој духа и он инсистира (спутан тим настојањем) на једном двосеклом осећању које бисмо назвали „ишчекивање наиласка ништавила“. Као да се налази над амбисом и гледа како му оловке и бележнице беже, како клизи сто, а његово тело, кућа… над амбисом. Тај изузетно снажан осећај прожима цело његово постојање и атмосферу у многобројним измаштаним призорима у његовом делима. На том портрету се кристализује поглед многострадалног али благородног Достојевског. Када посматрамо њега и његове очи, и потом његов „напаћени“капут, можемо рећи: тај човек је прошао буру и очи му имају сладост која каже: Слава Богу, избавили смо се!

цело човечанство.“ У својим чудесним књижевним делима, овај руски романописац и писац кратких прича говори о покајању и искупљењу као о предусловима да постанемо слични Богу. Како каже Василије Гондикакис (архимандрит Манастира Ивирон на Светој Гори, који је научио руски само да би могао да чита Фјодора у оригиналу), „ако тражиш оно што је часно, не можеш да читаш Достојевског и да останеш исти. Не можеш да га читаш, прихватиш његову поруку, па да је заборавиш. Он постаје твој и ти постајеш његов. Збратимили сте се у простору дубоком, узвишеном, широком, у простору који припада свима и сви стају у њега“. Eпископ западноамерички Максим

изложба

„Ако на свом путу до циља будеш застајкивао да каменом гађаш сваког пса који на тебе залаје, никад нећеш стићи до циља“, акрил на платну, 2021, Нектарије Стамателос Ова проницљива реченица из Дневника Достојевског изнедрила је слику. Најбитније је да се не зауставите. Како се каже,

„Понављање“, дигитални принт, 2021, Марија Паноу

Дигитални отисак на платну инспирисан је кратком причом „Сан смешног човека“. Јунак у сну путује до другог света, готово истоветног са оним који познајемо, изгледа као дупликат, понављање онога што знамо, али ускоро спознаје да ништа није исто.

„Сан смешног човека“, дигитални принт, 2021, Марија Паноу

Слика инспирисана приповетком „Сан смешног човека“. Негде далеко или дубоко, постоји друга Земља слична овој коју познајемо, али насељена савршеним бићима. Безгрешни људи живе у апсолутној хармонији. Али рај не може трајати вечно. Пад човека је неизбежан. Да ли људи заиста могу да се врате у безгрешно стање, или је рај недостижан?

„Старац Зосима“, акрил на памучном платну, 2021, Koнстантин Кујумцис

Слика приказује старца Зосиму из романа Браћа Карамазови. „Љубите сву Божју творевину, и целину и свако зрно песка. Волите сваки лист, сваки Божји зрак. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар, и тајну ћеш Божју схватићеш у стварима.“ Ова „тајна Божја“ о којој старац Зосима говори је управо међузависност, реципрочно сапостојање свега створеног у Господу. Илустровано је у византијском уметничком стилу.

„Ана Сниткина“, дигитална слика, „giclée“ принт 2021, Јоргос Кордис Портрет Ане, особе која је записивала „јеванђелске“ приче Достојевског. Поред ње је анђео који држи мртвог Достојевског.

„Мишкин“, акрил и златни листићи на платну, 2021, Костас Лабдас Кнез Лав Николајевич Мишкин, главни лик у књизи Достојевског Идиот, пати од свете болести (како су стари Грци називали епилепсију). Ова слика део је трилогије у којој је аутор насликао друга два лика из књига Достојевског (Кирилова и Смердјакова), који су такође боловали од епилепсије, баш као и њихов аутор.

„Подземље“, акрил на платну, 2021, Јанулис Либеропулос

Подземље ипак није простор. То је егзистенцијално стање. Анонимни јунак – било ко – неспојив са имагинарним типом свакодневног човека од књиге, разбија друштвене норме које га чврсто везују и спушта се дубоко у своје невидљиво подземље. Тамо доле, сам и наг, разговара лицем у лице са својим идолом, крвари, бори се са својим слабостима, мислима и страстима. Живот у подземљу очајнички тражи вазнесење да се доживе права слобода и живот.

„Ја сам смешни човек“, акрил на платну, 2021, Христос Кехајоглу Ја сам смешан лик. И тако, уз претпоставку, почиње унутрашње путовање између ноћне море и стварности. Кревет, који може бити и светилиште и пакао, приказан је као брод који ће кроз лавиринтске светове демона довести до самоспознаје, одговорности, жртвовања и искупљења. Путовање које се никада не окончава: „А ја ћу наставити да трагам и трагам!“

„Човек из подземља“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис Подземни простор није стваран већ је уобичајен приказ јунаковог силаска у самоћу и отуђење. Његове широм отворене очи очајнички покушавају да поврате супстанцијалне канале комуникације, а његово лице, у које је дубоко урезана агонија духа, одражава лавиринт у којем се обрео.

„Смердјаков“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис Одбојан, неморалан, приглуп и подељен, Смердјаков жури да зада кобни ударац бронзаним тучком, чврсто стегнутим у шаци. Овај ужасавајући сликарски приказ Смердјакова на неки начин изражава потајну симпатију према трагичном јунаку.

notes de passage

Андре Жид је написао да „романи Достојевског, иако бременити мишљу, никада нису апстрактни, уистину од свих књига које знам његове су најустрепталији живот за који знам“. Даром прозрења у сферу подсвести, Достојевски је схватио колико су људи недоследна бића. Његов човек из подземља вређа своје слушаоце, па се извињава, критикује себе, а онда постаје нападан, да би онда опет посустао. И тако укруг. Повлачи тепих испод својих ногу; схвата да је ухваћен у крлетку свога карактера. Признаје и објављује: пакао – то сам ја. Много пре Сартра и потресније од Дантеа, Достојевски је пакао описао у сличној перспективи, али и још тачније. „Пакао, то је мучење [услед] нељубави.“ За разлику од Сартрове, ова дефиниција пакла не преноси узрок мучења на друге већ на мене самог, „на моју неспособност да се односим, моју заточеност у егоцентричној аутономији моје индивидуалности, моје ’слободе’“, приметио је луцидни Јанарас. Када је говорио да „волети човека значи видети га као што га је Господ замислио да буде“, Достојевски је, чини се, есхатолошка очекивања поставио као мерило историјског

Када, приповедајући, изокреће координате реалности (у једној причи, снег пада хоризонтално), Достојевски читаоца изводи из смртне рутине. Монотонија влада код паклених ковача боље будућности (Верховенски, Ставрогин), док љубитељи живота чак и у палом стању, са приметним осцилацијама, одају резонанце наде; напослетку они шаљу вибрације са универзалним фреквенцијама те зато само такви доживљавају благодатни крешчендо услед чина преумљења и покајања.  Иако дубок психолог, Достојевски не процењује духовни препород човека у Богу само људским критеријумима, нити пак пружа документарну оверу таквог процеса. Оно што он чини јесте да нам помаже да увидимо колико смо упали у замку самообмане да се не осмељујемо да започнемо борбу против укорењене порочности. Кад год остваримо неки морални успех, таштина нам се до те мере удвара да помислимо да је у њој наше истинско ја. Међутим, Аљоша ће своме лукавом брату рећи: „Ми смо на истој лествици. Ја сам на најнижем степенику а ти

„Браћа Карамазови“, акрил на платну, 2021, епископ Максим

Ова тројица су једна чудесна трупа јер представљају три потпуно различита света. Јунаци су смештени у троугласти распоред, као да су њихова лица угравирана у правилни троугао. Ова поставка, међутим, не може спречити да из ових статичних ликова извире један поглед који одражава нешто о чему се њих тројица питају, можда неку судбину, као да су у кући и кроз прозор гледају како поред куће пролази судбина, усуд, због чега су потпуно озбиљни. Импресивна је озбиљност са којом посматрају нешто што нама измиче, као да је нешто невидљиво и анђелско. А они као да су окамењени

„Иван Карамазов“, дигитална слика, 2020, епископ Максим

Посматрамо одело осликано „рајским“ бојама, или бојама које не можемо срести ни у једној продавници одела. Структура сакоа је топла, смеђецрвене боје, а из тих линија излазе крагна и рамена, комбинацијом зеленкастих, жућкастих и азурнотиркизних наноса четкице, од чега се добија један сако-чудо! Тај сако-чудо допушта да се покаже танак, благородан врат и лице осветљено директним светлом, са очима које су „иступајуће“ (екстатичне) због тога што виде нешто што ми нисмо видели, и лик остаје екстатичан и безгласан. Тај екстатични лик покрива коса са плавичастим праменовима, слично као и на брковима и бради. Но све је то слично украсном раму који уоквирује светло лице екстатичног погледа.

„Карамазов“, акрил на картону, 2021, епископ Максим

Ова слика приказује јунака који у себи оличава све Карамазове: Фјодорово сладострашће, Димитријеву љубопитљивост, Иванову озбиљност и Аљошину духовност. Иван се дуго мучио док није увидео да је Смердјаков његов мрачни alter ego.

„Христос и Велики инквизитор“, акрил на платну, 2022, епископ Максим

Након што је Исус извео многа чуда у Севиљи, људи га препознају и обожавају у Севиљској катедрали, али га вође инквизиције наредног дана хапсе и осуђују на спаљивање. Велики инквизитор га посећује у његовој ћелији да му саопшти да Цркви више није потребан.

„Велики инквизитор“, дигитална слика, 2020, епископ Максим Велики инквизитор каже Затворенику: „Исправили смо велики подвиг Твој, и засновали смо га на чуду, на тајни и на ауторитету.“ Затвореник одбија тај триптих и љуби инквизитора. Христов пољубац на анемичним уснама инквизитора посејао је семе сумње у њему јер је својим срцем осетио тај натчулни, нееуклидски дух, док му је ум остао спутан у земаљском, еуклидском духу. Што човек обично чини.

„Монолог из подземља“, акрил на платну, 2021, епископ Максим Искошени поглед јунака говори да му се мисао креће и да се смирила на једној тачки, само да би је у следећем тренутку одбацио јер одмах смишља нешто друго. Ту неуравнотеженост и став који овај неукротиви „пећинар“ заузима према

„целини“ друштва и пред нормалношћу, коју не поштује одликује једно безмерно „гунђање“. Још једна

Одјек изложбе у Америци

Веома ми је драго што сам овде овом приликом и славим изложбу: Лепотом спасени: Достојевски у Бостону, и његовог посебног уметника, нашег драгог пријатеља, епископа Максима, духовног оца епархије Српске православне цркве Лос Анђелеса и Западне Америке. Као што знате, Његово преосвештенство је познато по свом естетском сензибилитету и ерудицији, као и по свом изванредном познавању грчког језика. Његова софистицираност и уметничко достигнуће наглашени су природном понизношћу и пијететом. На овај начин он је најприкладнији егзегет комплексног лика Достојевског. Јер велики руски романописац саткао је свој наратив из свих слојева православног света у ком је обитавао. Лепота, засигурно, али се није плашио ни да гледа у ружноћу која може насељавати људске душе. И зато, драго ми је што је ова изложба ту да нас подсети на рад који је пред нама, и да нас подсети да to kalon kai to agathon – лепо и добро – нису само две стране исте медаље, већ су у ствари исто. Хвала, а посебно хвала теби драги мој брате, епископе Максиме.

Грчки архиепископ Елпидофор амерички Културни центар Малиотис, Бруклин, Масачусетс

24. јун 2022.

и скрушени иконизам. То је икона која искупљује.

„Соба Достојевског“, акрил на платну, 2022, епископ Максим

Уметник је успео у сенчењу; кожа на столу сија, а дрво сјаји суптилним додиром жуте унутар и поред њега, са комплементарним маслинастозеленим и гримизним лавацинобером. Врло добро и убедљиво. Такође, столица је ремек-дело, једнако као и оквир, зид итд. Уметник је (из љубави према сликама) дошао до тога да може да контролише своја изражајна средства и слика шта год жели. Сада када је научио језик, оно што преостаје је — Слобода! Без копије, без имитације! Откријте своја решења! Константно мењајте ствари! Монеов импресионизам нас је научио сталној трансформацији!

„Непознати лик Достојевског“, акрил на платну, 2021, епископ Максим Према речима Штефана Цвајга, Достојевски је био и сам вулкански, вулкански су зато и његови јунаци, јер сваку човек доказује, на крају, само Бога који га је створио. Они нису спокојно смештени у нашем свету, него свуда допиру својим осећањима до прапочетних проблема. Сваки лик настоји да преиспита стари проблем; сваки, окрвави руке, уклања гранично камење између добра и зла; сваки, трансформише сопствени хаос у свет. Сваки од њих има особине слуге и пророка новог Христоса.

„Клара Олсуфјевна“, акрил на платну, 2021, епископ Максим

У роману Двојник, Клара Олсуфјевна, „бледа, уморна, тужна али богато одевена“ за биполарну Гољаткинову личност постепено постаје „вештица“. Клара je једина кћерка Олусфија Ивановича. Заручена за кнеза, за којег не жели да се уда. Клара се обраћа Гољаткину и моли га да дође по њу и одведе је.

„Неточка Незванова 2“, акрил на платну, 2022, епископ Максим Реч је о жени која је од девојчице непозване у високо друштво успела, упркос препрекама, да се оствари као уметница. Но како сликарски све то показати? Лице и врат стоје усправни као неки ступ који држи цео храм. Том чиниоцу равнотеже придодаје се поглед два крупна ока једне јаке женске идиосинкрастичности. Портретиста је очи учинио лепим, а поглед снажним. Томе доприносе очни капци и трепавице, као и усне што показују жену, с једне стране лепу, али и снажно лепу, која је победила и доказала се упркос противним реакцијама и туђој љубомори. Аристократски шешир на глави уводи неравнотежу према вертикалној осовини, и уверава нас да се ова жена борила и кроз борбе остварила.

„Прича о љубави Соње Мармеладове“, акрил на платну, 2022, епископ Максим У Злочину и казни Соња се појављује као антитеза Раскољникову. Истовремено лака жена и светитељка, Соња прихвата своје постојање као дуг пут ка мучеништву. Сазнавши о Раскољниковљевом злочину она не одустаје него узима на себе спасење његове душе у незаборавној сцени када подучава Раскољникова својом Библијом, препричавајући догађај Лазаревог васкрсења. Соња је способна да опрости Раскољникову због тога што верује да Бог опрашта.

„Последњи поглед Настасје Филиповне“, акрил на платну, 2021, епископ Максим

Слика приказује Настасјину смрт. Рогожин јој је зарио нож испод леве дојке и није било више од пола кашике крви, крварење је било унутрашње. Настасја је најдраматичнији и најсложенији лик романа Идиот; она је та која одређује путању романа и судбину кнеза Мишкина и Рогожина. Нико у Идиоту не може да схвати Настасјине нагле промене расположења. Врло је осећајне, пуна кривице, из освете. Кнез Мишкин тврди да Настасја није онаква каквом се чини, да је нежнија и љупкија него што њено охоло понашање наговештава. У њеним очима види се напаћена лепота. Она

се упушта у комедију и изокреће ток догађаја. Настасјина неизбежна смрт злокобно лебди кроз роман. Оно што сцену чини ужасном није убиство већ Мишкиново тешење Рогожина. Мишкинова доброта и саосећање страшнији су од Рогожиновог убиства Настасје. Достојевски нам показује крајњу доброту, и то је гротескно: Мишкин грли убицу, опрашта му такорећи, као са тугом плаче на његовом образу, али и са олакшањем што се коначно судбина њих троје сама расплела.

„Венчање које се није догодило – Мишкин и Настасја“, акрил на платну, 2021, епископ Максим На дан венчања Мишкин чека у цркви лепо одевену Настасју, али Настасја се предомислила. Она не може себе да натера да се уда за кнеза; он је исувише добар, а она превише окаљана па бежи у венчаници. Сликар их, међутим, види као уједињене и приказује јединствени тренутак Настасјине среће.

„Соња Мармеладова“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис Изгледа као обична млада жена која је због своје лепоте и љубави према посрнулом оцу кренула путем разврата. Њене очи показују узвишену посвећеност оцу и вољенима, а управо је та посвећеност одражава чистоту њене неискварене душе.

„Беле ноћи Достојевског“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис

Суморни јунак у дну платна пружа руку својој вољеној која се степеницама спушта према њему. Међутим сеновити квадрат заједно са црквом, романтична улична расвета и првенствено његова туга слуте безизглед њихове романсе.

Достојевски, лепота и Америка

Питам се да ли се Америка приближава сопственом моменту 1917. године, еквивалентном оном руском од октобра/новембра 1917. године, моменту радикалног политичког и друштвеног иконоборства, моменту када, у настојању да реформишемо стварне проблеме, заправо посрћемо наглавачке у понор ком се не назире дно, као што је некад Света Русија. Ако смо ми у Америци у ствари у опасности налик на 1917. годину, то је очигледно зато што смо се ми као Американци запутили на курс реформи из неких наших пређашњих грешака, и још нисмо схватили како да комбинујемо оно најбоље од новог са најбољим од старог. То је или зато што у тренутку било које реформе постоји опасност од тога да на површину исплива прилична количина потиснутог беса, који слепо избија из освете, или зато што се, када се укину одређене супресивне контроле, увек појави мноштво обешењака и смутљиваца жељних да искористе општу неизвесност и хаос за сопствене зле намере. Или, уопштеније, зато што када желимо да пређемо

само да је то непозната територија, која ће можда укључивати свргавање с трона онога што сматрамо низом идола који подржавају наше политичке, економске и родне поретке – корисно је запитати се где смо били или како смо уопште дошли до тренутка такве кризе. За мене се дугогодишњи западни изазов – и опасност са којом се сада суочавамо док покушавамо да се извучемо из те кризе – своди на улогу лепоте, и на одсуство треће од три велике Сократове трансценденталије у нашим академским, свакодневним и јавним бригама/интересима. Наша криза је почела када смо престали да дајемо предност лепом и

истовремено одвојили лепоту од царства разума, стављајући је уместо тога у домен мишљења, предрасуда или пристрасности.

Према истини ми на Западу дуго гајимо велико страхопоштовање – у модерном добу, називали смо је науком, или понекад друштвеном науком. Према доброти готово да имамо опсесију

За источну Цркву, естетски осећај је већ когнитивна способност. Размислите о дугој историји живота на овој планети и томе да се свако живо биће готово непрекидном занима „давањем смисла” свом окружењу да би могло да опстане. Када би овај сирови физички осећај био ирационалан, онда ниједан организам не би преживео. Напротив, од једноћелијских организама до грбавих китова, од љигавца до јата птица, свако живо биће процесуира информације о себи и свом окружењу и реагује на одговарајући начин зарад сопственог опстанка. Свакако осећај и реаговање већ могу бити једна форма разума. Овај процес рационалне рекалибрације називамо „аскезом“ и већ 2.000 година знамо да је аскеза темељ јасног размишљања о свету. Прочишћени сусрет са озбиљном уметношћу – са граматиком уметничког савршенства у књижевности, у музици, у архитектури, овде данас у сликарству – и пре свега са граматиком несавршеног савршенства која се налази у литургијској уметности – за нас је основа друштвеног

oуметницима

„ОХРА” је неформална група сликара која подржава традиционалну православну иконографију, али је у исто време у спрези са савременим уметничким токовима. Ову изложбу карактерише велики плурализам. Садржи различите струје и уметничке трендове који су у хармоничном дијалогу. Може се видети да византијски елементи комуницирају са импресионистичким, експресионистичким, кубистичким, апстрактним, као и са елементима уличне уметности, графита итд. Дела одају дубоко проучавање и разумевање романа Достојевског. Веома је важно да су сликари тако озбиљно проучавали великог писца

и филозофа у време када електронске слике и сапунице одвлаче читаоце од великих и кључних дела и опште књижевности. Очигледно је да пред собом имамо изузетан, снажан и плодоносан духовни догађај, чија ће се не само уметничка порука проширити на многе земље.

Уметници: отац Стаматис Склирис, Јоргос Кордис, отац Максим

Васиљевић, Костас Лабдас, Марија Паноу, Koнстантин Кујумцис, Јанулис

Либеропулос, Христос Кехајоглу, Нектарије Стамателос.

епилог

У наше време, када постоји тенденција да се од свега отуђе првобитно значење и сврха, ова изложба делује као оаза Логоса и фестивал Духа. Кроз Фјодора (руски изговор имена Теодор) Бог (Theos) нуди Себе нама на поклон (doron). Тешко је рећи шта је веће изненађење: кроз кога или коме Он нуди Себе – у колико крхким токовима је спреман да истрајава. Кроз биће и књижевно дело напаћеног човека који који се наизглед распада попут својих јунака, али је гладан и жедан Христоса, истина је прикривена или откривена свима у складу са њиховом личном, свесном или несвесном жељом за Њим. Свака изложена слика јединствено је сведочанство. Сваки уметник, додирнут пламеном надахнућа, говори о истом користећи други језик да нас позове у јединство и заједницу Тројице (Пентекосте). Логично је као сан смешног човека, као браћа Карамазови, као кубизам у православној иконографији или Достојевски у Атини. Ова логика превазилази посрнулу, прорачунату „логику“ која поробљава. У поређењу са том „логиком“ ова је нелогична јер је то логика Логоса, логика Љубави, која нас ослобађа и стога је убедљиво и суштински потребна, као терапеутска и спасоносна.

post faktum

Изложба за Достојевског била је идеја Максима Васиљевића, епископа Лос Анђелеса и Западне Америке. Уметници групе „Охра“ одмах су је прихватили и радили сваки у свом специфичном стилу и различитим уметничким изразима. Неки уметници су пробали да представе портрет великог писца, а други су покушали да илуструју ликове његових романа. Верујем да су сви они поштовали дух Достојевског и атмосферу његовог приповедања. Изложба је омаж великом писцу и волео бих да верујем да је ово први, али не и последњи догађај који ће Православна црква у САД организовати како би квалитетна уметност опет постала део људске свакодневице и истовремено органски део црквеног живота.  Група „Охра“ основана је 2018. године у Атини, а њен главни циљ је да настави

Ми као уметници верујемо да се овај уметнички језик, византијски систем сликарства, разрађивао и развијао вековима да би се етос и дух црквеног живота правилно приказали у ликовном смислу. Из тог разлога верујемо да овај језик може послужити за потребе изражавања савремених уметника који траже средство за исказивање духовних питања. Византијска сликарска традиција која је одувек била отворена за дијалог са другим савременим уметничким токовима, добар је и погодан језик за представљање свакодневног живота, природе и људске авантуре на начин који сваку ствар уздиже на степен светости. Јоргос Кордис

уметничка дела

„Ако на свом путу до циља будеш застајкивао да каменом гађаш сваког пса који на тебе залаје, никад нећеш стићи до циља“, акрил на платну, 2021, Нектарије Стамателос 8

„Понављање“, дигитални принт, 2021, Марија Паноу 9 „Сан смешног човека“, дигитални принт, 2021, Марија Паноу 9 „Старац Зосима“, акрил на памучном платну, 2021, Koнстантин Кујумцис 10 „Ана Сниткина“, дигитална слика, „giclée“ принт 2021, Јоргос Кордис 11 „Мишкин“, акрил и златни листићи на платну, 2021, Костас Лабдас 11 „Подземље“, акрил на платну, 2021, Јанулис Либеропулос 12 „Ја сам смешни човек“, акрил на платну, 2021, Христос Кехајоглу 13 „Човек из подземља“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис 14 „Смердјаков“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис 14 „Достојевски“, дигитална слика, „giclée“ принт 2021, Јоргос Кордис 15 „Браћа Карамазови“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 18 „Иван Карамазов“, дигитална слика, 2020, епископ Максим 19 „Карамазов“, акрил на картону, 2021, епископ Максим 19 „Христос и Велики инквизитор“, акрил на платну, 2022, епископ Максим 20

„Велики инквизитор“, дигитална слика, 2020, епископ Максим 20 „Степенице ка подземљу“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 21 „Монолог из подземља“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 21 „Кристални дворац“, акрил на платну, 2022, епископ Максим 22 „Христос Достојевског“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 24 „Соба Достојевског“, акрил на платну, 2022, епископ Максим 24 „Непознати лик Достојевског“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 25 „Клара Олсуфјевна“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 25 „Неточка Незванова 2“, акрил на платну, 2022, епископ Максим 26 „Прича о љубави Соње Мармеладове“, акрил на платну, 2022, епископ Максим 26 „Последњи поглед Настасје Филиповне“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 27 „Венчање које се није догодило – Мишкин и Настасја“, акрил на платну, 2021, епископ Максим 28

„Соња Мармеладова“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис 28 „Беле ноћи Достојевског“, акрил на платну, 2021, Стаматис Скрилис 29

Издавач

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

За издавача проф. др Александар Јерков

Превод са енглеског Шејла Џидић

Свјетлана Манигода

Дизајн каталога Наташа Матовић

Штампа Интерклима-графика, Врњци

Београд, 2023.

ISBN 978-86-7301-188-2