Koraci 2014 br 4-6 by Narodna biblioteka "Vuk Karadžić"

КОРАЦИ

часопис за књижевност, уметност и културу година ХLVIII свеска 4-6 2014

КОРАЦИ

Часопис за књижевност, уметност и културу Излази двомесечно Издавач

Народна библиотека „Вук Караџић” Крагујевац За издавача

Mирко Демић

Главни и одговорни уредник

Александар Б. Лаковић Редакција

Татјана Јанковић, Марија Ракић Шаранац, Владимир Перић, Радован Шаренац Ликовни прилози у овом броју Владан Радовановић (на корицама радови из књиге Мена) Секретар редакције

Гордана Вучковић Лектура и коректура

Виолета Јовичинац Петровић Техничка опрема

Бошко Протић Адреса

Др Зорана Ђинђића 10/III 34000 Крагујевац tel. faks +381(34)30-01-60 Штампа

Сквер, Крагујевац

e-mail: koracikg@yahoo.com

casopis.koraci

Тираж

500 примерака

UDK 82 (05) YU ISSN 0454–3556

Часопис је уписан у регистар јавних гласила Министарства правде и државне управе Републике Србије под бројем 3335 и финансира се средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и Скупштине града Крагујевца.

КО МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Душко Новаковић: Читате ли Миљковића............................. 5 Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић: Каинов ожиљак . 16 Драган Лакићевић: Снег из историје .................................... 23 Мирољуб Тодоровић: На бомбака ......................................... 27 Злата Коцић: Осма семенка .................................................... 31 Анђелко Анушић: Српски пророк Награило ......................... 36 Мирослав Тодоровић: Грчка свеска ....................................... 42 Дејан Вукићевић: Облаци тешки........................................... 45 Оливера Недељковић: Налик шареним папирићима ............ 49 Бојан Самсон: Прва плата ..................................................... 52 Ex-ATLANTIDA

МОСТАР

Избор Енес Халиловић

Алмин Каплан: Дневник ......................................................... 57 Аднан Жетица: Рекоше ми да нема Бога ............................... 60 Елведин Незировић: Requiem ................................................. 63 Аднан Репеша: Сузе Инес Марлот ....................................... 66 МЕРИДИЈАНИ И ПАРАЛЕЛЕ

Патрик Зискинд: Нагон ка дубини

(превео са немачког Александар Живковић)......................................

Ален Боске: Преображај

(превели са француског Марко Вујичић и Радован Шаренац) ............... 80

Марина Степнова: Лазарове жене ............................................ 87 Маргарет Атвуд: Исак Динесен оставља без даха (превео са енглеског Иван Велисављевић) ........................................ 99 (превела с руског Мелина Панаотовић)

ФЕНОМЕНИ Бојан Јовановић: Ониричке најаве долазећег ...................... 105

ОКУЛАР

Марко Недић: Књижевно стваралаштво Владана Радовановића и његова критичка рецепција ................... 117 Борка Божовић: Рецепција стваралаштва Владана Радовановићастваралаштво Владана Радовановића: од несуђене авангарде до закаснелог признања ....... 126 Ивана Медић: Композиторско стваралаштво Владана Радовановића : од несуђене авангарде до зака снелог признања ...................................................................... 134 ТЕРАЗИЈЕ

Душан Стојковић: Поезија будућности

(Звонко Карановић: Кавези, ЛОМ, Београд, 2013) .................. 145

Драган Бабић: Сви савремени парови

(Михајло Пантић: Ходање по облацима, Архипелаг, Београд, 2013) .151

Илија Бакић: О преломним тренуцима опстајања

(Дејан Илић: Катастар, НБ „Стефан Провенчани“ Краљево, 2013) .156 Зоран Ђерић: Роман(са) о Београду, кога има и нема

(Д. Ј. Данилов: Таласи београдског мора, Вулкан издаваштво, Београд, 2013) .................................................................. 159

Васа Павковић: Врхови света приче (Куле, градови – мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа

(Приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, САИ, Београд, 2013) .............................................................................. 165

Марко Паовица: Доброчинство у царству злочина или нови приступ стравичној теми (Душан Савић: Порајмос, Лагуна, Београд, 2013) ................. 168 Ђорђе Д. Сибиновић: Сва горчина вина

(Миломир Ђукановић: Винозорје, шапати, Просвета, Београд, 2012. и Винарија бержерак, Просвета, Београд, 2013) ............ 174

ДОМАНОВИЋЕВОМ УЛИЦОМ Милан Р. Симић: Код нас је како се узме ................... 179 КОРАЧАЛИ СУ ................................................... 185

међу јавом и мед сном

Душко Новаковић ЧИТАТЕ ЛИ МИЉКОВИЋА

Његовом братанцу Горану поводом песникове годишњице

На изложеним – ово је главни град Београд – прочељима, фасадама Стамбених зграда, компанија и фирми, јавних установа, задужбина Где год је никао неки носећи стуб, бочни потпорник или ограда Од камених тесаника, зидарске цигле, гвоздених ковина Али, кад је у питању почетак изградње, у већини случајева На плохама од импрегниране пиљевине и струготина Пресвучене танком кошуљицом спорорђајућег лима Проштепаног грађевинском челичном жицом, љутом жицом Па скоро да у потпуности, повезане шаркама као ограде Личе на збијену формацију грчко-македонске фаланге Која је на том месту постављена, о херојска улого одбране Да спречава, даноноћно, да темељи за градњу новог објекта Да ли банке, да ли школе и игралишта, да ли каквог института Не постану сиротињске фавеле, клозетска легла, депоније за смеће...

На паноима иза чијих леђа ничу контуре спратних маркета Делта-ситија, мол-шопова са неопходним паркинг-зонама Уз оно обавезно упозорење пешацима, будућим купцима „Радови су у току!“, „Опасност вреба!“ „Пређите на другу страну!“ Јер могућа су попуштања греда, откидања косина крте глине Слегања и нагла утонућа, стропоштавања омекшане земље Због њеног растресивања, најчешће узроковано јављањем Грешке у прорачуну статистике и нестручне сондаже терена При полагању подземних цеви, колектора и струјних каблова

кораци 4-6 / 2014

А често и због кипера који, приликом маневрисања тамо-амо Изгубе ослонац и нађу се затрпани кубицима и кубицима одрона... Међу огласним таблама месних заједница и разних удружења Занатских, ловачких, спортских, међу порукама, упозорењима Обавештењима, упутствима, наредбама које се одједном Нађу заденуте да висе, као да су сплетене коњске кићанке На дрвеним шиљцима периферијских плотова и палисада У којима се грађанству даје на знање о појави бесних лисица И шта се наређује поводом тога, у управном говору поступања Под претњом новчане казне у случају неизвршења истог Али не и ветру који протегнут кроз корито Дунава и Саве Накострешено мјауче попут мачора у одоцнелом парењу A ветрокази сумануто ротирају – чигре у зрачном рулету Уз цвилежну, језовиту шкрипу, ону која највише подсећа Кад се пилама за дрва ампутирају удови у старој ратној хирургији...

У том, на сваком кораку изложеном и јавно обелодањеном Регистратору из евиденције народне понуде и потражње Било да је реч о запошљењу, ортаклуку, изнајмљивању станова За озбиљне брачне парове са децом или без деце, плаћање унапред За студентарију, за зимовање на Копаонику а летовање На црногорском приморју у наступајућој сезони летњих ферија За разне рачуноводствене семинаре и брзе, почетне курсеве У савлађивању страних језика, не само старо-империјалних Већ и косооких са Далеког истока, са додатком јоге и мантрања... Било да је реч о експресном пружању услуга, за поправку обуће За молерај, постављање паркета, ламината и ламперија По најјефтинијој цени по квадратном метру, за надоградњу Зуба или ноктију и равних површина кровова, за отпушавање Санитарија, за стручну масажу по салонима, депилацију Лечење псоријазе, екцема, костобоље, раскрвављених чмарова И убоја: мастима, помадама, меласама, признатих и печатираних На упуству-декларацији Републичког завода за заштиту патената И интелектуалне својине, за откуп девојачке косе за перике За зеленашке позајмице, за препоручивање жена-чистуница Око одржавања кућанства, за склапање интимних пријатељстава...

На тим папирним таранама и резанцима, тракицама и флекицама А на свакој је уписан телефонски број или адреса за контакт На тим шапирографисаним етикетама за набавку меда и млеча Који је изврстан за побољшање општег стања организма Посебно астматичара, а доставља се без наплате превоза А на исти начин и саднице-младице јабука, шљива, крушака

међу јавом и мед сном

Оних виљамовки од којих се, по рецепту картезијанаца Из самостана у словеначком Плетерју – плод расте у начађеној Боци, добија изврсна ракија, а ту су и оне мање саднице и семе За парадајз, паприку лесковачку, лук, онај рани, сребрњак Који се најбоље једе уз сланину, такозвану сремску сапуњару Уз комаде пуномасног сјеничког сира извађеног из каца Онда кад крену дунђерски радови и прво окопавање кукуруза И требљење корова на плантажама грожђа, кад се преко Дрине Запуте према српским жупама, породично, надничари из Босне...

Међу свим тим скромним, негде колико за обим кућне торбе Корпе или завежљаја, а онда мало повише за јутану врећу Или још више, ако су у питању буце са разделним преградама Или бурад, све до највећег који се, количински, мери на ангро Рецимо ангро-цистерна, ангро-камион са приколицом или Ангро-вагони за жито и пасуљ за потребе Прве армијске области Ангро-шећерна репа, кромпир и разне ситнозрнасте уљарице Као што су спице сунцокрета, ангро-вагони за угаљ и кокс Старо гвожђе за топионице, ангро-приколице за транспорт костију Пилећих, говеђих, коњских, од који се, после месарске обраде И додавања разних емулзија, добијају грануле за прихрану Посног земљишта, а ангро-месо је отишло, додавањем адитива У паштете, нареске и виршле за домаћу употребу и извоз у неким Бившим несврстаним земљама које гутају све што им се дотури...

На тим прилепљеним по бандерама, излозима, по стајалиштима За градски превоз, где се молбено и хитно тражи збрињавање Обичних, али и расних куца и маца и предлаже, скоро вапијуће Склапање уговора око доживотног издржавања, лечења и неге Онемоћалог удовца с добром пензијом, или дементне старице која се Више не сећа ни властитог имена, а сви су дигли руке од ње И синови и кћерке и, по речима њене комшинице, тетка Десе Само чекају да умре, јадница, и онако мародерски, горе од хијена Уз помоћ адвокатске агенције искомадају мајку као дивљаци плен Односно продају њен стан, поделе и однесу из њега ствари Пре задушница, ни свећу да јој запале за помен, ни на гроб положе Цвеће, макар један обичан струк пољског, најјефтинијег цвећа Као да мајку нису имали, као да нису рођени и дојени, гамад једна... На тој, свима доступној огласној пијаци, на том нон-стоп бувљаку Бувљивих, али и напирлитаних и одевених по последњој моди И немарних у изгледу, базала, из круга медијалиних посвећеника На тој неуморној ваги, кантару и гравираном оптег федеру Где су мањак и вишак одувек браћа по губитку и добитку У сијамској повезаности делова тела, али оделитих мозгова

кораци 4-6 / 2014

Кад сваки део само за себе рачуна на количину практичне среће У познатој варијанти трампе: узми или остави, пољуби Или продужи даље, а понекад и у оштром узвику: губи се, бре Мамлазе, но најчешће у склопљеној погодби уз стисак руке – Неко је нешто продао повољно, купио још повољније, за бадава У признатом убеђењу самом себи да је лукавство надметања Око цене, да не кажемо уцене, одрадило свој трговачки наум „Ошишати наивне овце“, као задовољство да се тако тргује Целог живота, без освртања како по том питању реагује душа...

Иако, временом, долази до одвратности према таквом чину До одустајања у смислу: свега ми је преко главе, изем ти трговину Због очигледног схватања да се ради о старом занату подвођења Макроисање вишком употребних предмета, на рачун мањка Чега ли све не из великог, океанског подручја старинарнице: Двокрилних ормара, тепиха, есцајга, половне гардеробе Демодираних пегли на жар, прераслих сличуга, скија и штапова Ноћних лопатица за тешке, непокретне болеснике, сваковрсних Сувенира-успомена из монденских летовалишта и бања Пенкала избачених из употребе, због непрактичног пуњења тинтом Одеће која још мирише на предсмртно мокрење и измет То јест на тела тек отпремљених покојника, с њиховим влатима И масноћом на оковратнику кошуље и рачуном за струју у џепу Сакоа, а тик уз њега окруњена венецијанска кугла и сламени Сомбреро-шешир другог покојника, шерпе, шерпе и казани... С утуреним веригама унутра, да се зна како се кувало некад...

На тим простиркама од картона, старих ћебади, бушних мушема Ево и чизме полит-комесара из ударничког доба изградње Пруге Шамац–Сарајево, ево и брда отписаних шаторских крила Половних дечијих играчака, гадно, скоро зверски окљаштених Ево некомплетних шаховских гарнитура, књига, разних књига Богова марксизма и дијалектике, научника о условном рефлексу Теоретичара код којих пошто није било почетка света, неће бити Ни краја (Чернишевски), ево шарених камара часописа и ревија Са злоупотребљеном голотињом жена у разним секси-позама Ево, на отвореном, галерије слика из наивног, такозваног Аматерског сликарства које упражњавају домаћице, службеници, Фабрички радници дрејери, портири који користе доколицу У ноћној смени, сви цртају и сликају све, али највише има Пејсажа, с врло јарким наносима а аутори су, мање-више, или Бивши пуковници, или бивши агенти Удбе, или обични жбири Локални денунцијанти родбине и комшилука, који настоје Да преко светлих боја решавају проблем црне подлоге савести...

међу јавом и мед сном

Жалосно је, личи на повенуће снаге и бесмислени учинак живота Тај збир пехара са угравираним именом нечије спортске и радне Победе, те дипломе, повеље и статуе књижевних лаври и метоха Ти чајници без поклопаца, руски сатови без сказаљки и каишева Уручени поводом рођендана, годишњица, оданост држави и времену Кад су тикатарали беспрекорно, истицани завртањем рукава Те медаље на које више нико не полаже право, ни као успомену На ударничку, кубикашку младост и забрањено неговање ерекције А до њих, ево квадрати пераћег сапуна од куване свињске масти А до њих, ево фонотека с касетама заборављених гласова естраде А до њих вртови пластичних букета цвећа и ролне креп-папира Хрпе бижутерије, већином женске, ево ташни и кућних апарата Који не раде, а могли би да раде, али само им фали један мали део Део кога треба пронаћи на хрпи делова пребирањем, копањем прстима Под будним, стакленим очима препарираног орла мишара Или видре пуњене сламом, али која као да ће сваког часа клиснути...

У целом том Вавилону, заправо лавиринту продајно-куповне мреже С малим предасима за одмор и тезгара и колона купохоличара Некако се издвајао уочљиво – попут класичне америчке потернице За бандитима и убицама на Дивљем западу и чувеним преварантима Коцкарима што су ординирали по парабродима на Мисисипију Превејанцима са Библијом у руци, лоповима стоке, пљачкашима Дилижанси, свих који су упрљали чисто лице закона и правде Само без уписане доларске награде и оног: тражи се, жив или мртав – Прикуцан, залепљен, утиснут као да је суви поштански печат, шта ли Један, мени, познати портрет, с којим сам се, сетих се, магновено Први пут срео у доба побуњеног Црвеног универзитета, лета ’68. Портрет с лептир машном и фризуром зачешљаном на раздељак – Пресликани Грегори Пек, исте густе, извајане обрве, лепе усне Које су у филму „Празник у Риму“, страсно пољубиле Одри Хепберн Портрет-плакат, отприлике лакат ширине и целу руку дужине С белим маргинама са стране као одглумљеним паспартуом А на горњој беше одштампано, ћирилицом: „Читате ли Миљковића?“...

Миљковић! Бранко Миљковић! Појава Халејевског типа комете Несклона паду, јер је обузета брзим, светлећим походом кроз космос Поезије, тако се причало у „Коларцу“ и „Код липе“ и упијало то име То име које је данима и данима стајало, као да је склоњено, и жутело И већ се одлепљивало по крајевима плаката, нахеривало лево-десно Да ли због слабог намаза туткала, већ осушене траке селотејпа Или због разлабављене рајснадле, расклимане на месту убода Где су се шириле цепотина, иако је испод сваке главе те копче Био подметнут мали картонски кружић, да плакат не врда у месту

кораци 4-6 / 2014

Али он се клатио и клатио, а нико, ама баш нико ништа да учини И предухитри његово падање и гажење, док не постане просо од Хартије, па и након потврдног или одречног одговора анкетару Очигледном љубитељу његове поезије, нико да се накани, и због Људске знатижеље, да приђе и, што би се рекло, речником критике Еманира изјавно значење да ли чита или не чита песника Миљковића...

Нико ништа и после друге недеље, прође и трећа, четврта, ништа Нико да застане крај портрета и макар онако шеретски, потајно У маниру уличних писаца графита и цртача-егзибициониста Надода песнику чувене бркове које је носио граматик Вук Караџић А може и оне француске, штуцоване из доба Гијома Аполинера Или уврнуте, на крајевима, у колут и лакиране, а ла Салвадор Дали А може и шиљату, јарећу брадицу, поносно обележје мускетара Француских краљева, или бујну као што је била бујна брада Ђузепа Гарибалдија, бујна попут усковитлане крошње јоргована на слици Марка Шагала, није „Виолиниста на крову“ али је такође чувена И из фазе кад је сликар још увек живео у Лавову и био потцењиван... А неки други преимењивач изгледа лица окачи му на ресице оба уха Нацртане панкерске наушнице, у облику жилета, или само једну Округлу какву су носили карипски пирати, а неки пијани и неписмени Разочараник, у повратку са синдикалне забаве, мешина задригла Задене му брњицу у нос као да је песник свиња коју треба спречити Да рије и ровари по башти социјализма, односно братства и јединства Односно једва сачуваним тековинама револуције и изградње земље Односно делу специјалиста који су решили квадратуру круга Ставили тачку на утицај прекоморских идеологија и њеним мамцима И тако, путем конгресних резолуција, спречили нови удес генерација И све што је претило да постане галоп таме, клип у точковима напретка и заустави машину захуктану машину елана, обрне све наопачке...

А неки трећи, кивник и пичкарало, неки манијакални обрушивач На комисију која га је одбила, највероватно због неталента, приликом Пријема у Ликовну академију, као што је својевремено био киван Одбијени Адолф Хитлер на бечку комисију, па Јулијан Корнхаузер Одлични пољски песник и мој пријатељ, нажалост већ подуже У стању коме, сматра у једној својој песми, да је бечка комисија Неопростиво погрешила што га није примила на ликовне студије Јер је свет то крваво платио, кад је овај, чудном игром судбине Фирер, постао главни разлог за покретање Другог светског рата Од кога се Европа и после неколико деценија од престанка фашизма Још увек мучно опоравља а посебно се то односи на Јевреје и Словене Мада неки историчари ту прибрајају и Цигане, али ко њих ферма Тај неки трећи узме да га цепа уздуж и попреко, као да је у питању Телећа полутка скинута са куке, па трас по бубрезима, па трас, трас...

међу јавом и мед сном

Па инерција таквих замаха и комадање, без иједног грча на образини Сугерише да и у оваквим приликама треба водити рачуна Бити крајње опрезан, да тако кажем, до разумне попустљивости Јер боље је наћи неки излаз за болесне амбиције квазиуметника Него дозволити да осујећеност претвори у планетарни плес смрти Треба допустити да, ко год хоће, искористи белину на портрету И око песникове јабучице, воља му, нацрта фигуру из простачког Арсенала, рецимо, навијачких племена с којима иначе обилују Супарничке улице и квартови у глупом фанатизму привржености Двама водећим фудбалским и кошаркашким клубовима Док се у потпуности не обави посао унижавања песниковог лика Док завршницу не удари неки такав тип који је спреман Такође у вољи за исказивањем откачености од лепог васпитања Да песникова уста обради у вулву која лиже тучак нечијег пениса... Као да нико, ама баш нико није имао ни пар секунди времена Да скрати пролазничку ужурбаност, или преусмери глупо скитарање Као да би застајање за давање одговора „Читате ли Миљковића?“ Било неопростиво губљење смисла у приступу обављања послова Свакодневице – казнени ударац за неодговорне који тога дана одступају Од тачног доласка на посао, јер их збуњује постављени оријентир Који и у сивој сфумато опкољености градских настамби које личе На привремене макете, настоји да непроговорено укаже И на оно Хердерлиново певање о времену у коме нагло престаје Учешће старих закона земље, мртвило у „необузданости чезнућа“ За сродним душама, и шта треба најпре чинити ако заувек нестану...

Нико ништа, ни реда ради, ни да се случајно осмехне, нешто процеди Кроз зубе, као неко ко не зна како да узврати нечијем искреном Погледу, сметен што у њему назире себе као разгољену мимикрију Неспремну да издржи бистрину очију која бије са плаката Тих, ипак, сетних зденаца чији се извори налазе доле у подземљу У неком од тамошњих подножја Патмоса и Елизејских шумарака А овде су само одраз, кадикад загребан прелетом златокрилих утви Које прати, до на крај хоризонта, док се у ушне шкољке улива Тихо музицирање трубадура – божанска меласа кад је све Претварање предмета у властита стања, како би рекао песник И узвикнуо: „Јаво! па нека су и сенке. То су ипак сенке драгих нам Предмета и лепе земље. То је мали кристал на столу пред којим Клече зидови... Ту престаје еуклидовски свет... То је, на крају крајева Жеља да се умре далеко од сваке смрти... Пуна свест о несвесном...“

И уколико то звучно садејство воде, замахивања крила и тонова Не постане мрешкање спознаје о другом свету, као узбуђени поздрав Лепоти невиђеног а наслућеног... следи нешто што као објашњење

кораци 4-6 / 2014

Постаје шамар метафизици од оних који читање Миљковића Претварају у шепурење оговарачких карактера из којекаквих Кафанских унија и троуглова, оним чачкалицама песникове интиме У варљивом осећању да он годи као добар аперитив, још боље Као хладно предјело, с канапеима намазаним зрнцима кавијара Али њима не помаже у засићавању, ни онда кад се песник сервира Одмах као главно јело, јер мора се, до дезерта, свести на скандал И авантуру, на поводљивца лептирске живахности коме је Ноћно пијанство летења по штиву диктирало даље поступке Све у свему поступке који долазе као резултат изнуђених посртаја И само то, а ништа о обрасцу чисте душе у судару са опојном истином...

И онда питање: зар је могуће такво слепо пролажење поред њега И одсуство било каквог одговора, у средини где се одговори Изричу као серије боксерских удараца за ућуткивање мислених А најчешће уследе и пре постављеног питања које у овом случају Зачикивање јавности о неком тамо Нишлији Миљковићу, неком тамо Шта, набеђеном филозофу, шта, принцу метафоре, шта женскарошу А сада кажњенику коме је најгора пресуда постала неосвртање Пролазника, сваког појединачно, као узорак који је клониран страхом Од изјаве, а свих заједно, у маси, заразан вирус затворског ћутања Као неприродне молитве због које се и решетке и кибле јогуне... А сад се од њих тражи, је ли, да одговоре на постављено питање Које нема везе са правим животом, као да се неко игра са осећањима Људи, а потисну, је ли, зборења о несрећи у породицама, на послу И оној општој која је запосела људе после страшне навале мржње После обављеног братоубилаштва, кад је почело пребројавање Мртвих, ексхумирање и препознавање обезглављених По детаљу са одеће, дугмадима, вештачком куку, пломбама Документима у сачуваном новчанику, прстену, шнали, кључевима Изјавама сведока: „ Свукли су га голог и свезали жицом...“... Или: „Бацили су одојче у вис и дочекали га на исуканим бајонетима“ Или: „Морали смо као доказ да донесемо одсечене уши и прсте“...

Сад кад су повратници из подземног царства, након дезинфикације Стрпани у своје непромочиве вреће, мање или веће величине Као у песми Ендријана Мичела са темом о складиштењу мртвих А ради се о неких петнаест милиона пластичних врећа од којих су Неке, пет милиона мање величине, биле са сликом Мики Мауса Ваљда за смештај побијене деце, ако су остала неоштећена Док они без шансе за препознавање – поворке фантомских лешева Лутају од једног до другог списка неколико зараћених страна Све више прекрижени и од једних и од других и све више од трећих А намерно затурени од четврте стране, док не уследи опомена Страних комесаријата за обраду несталих: вратите их у оптицај...

међу јавом и мед сном

Миљковић! Шта, Миљковић? Какав Миљковић и бакрачи! Ништа ни после два месеца, значи, повући га треба као рекламу Здерати, а ако тешко иде, ако је плакат запечен, састругати Шпахлом, а гомилу фронцли помести и терен испрати шмрком Нек се свако место где је стајао врати властитом стању празнине Најмање нам од свега треба бескорисно распаљивање маште Ово је иначе град који све такве портрете осећа као гадну увреду Али и као таквом желимо му свако добро па и кад цео замирише На подруме киселог купуса, а у Раковици, на сумпорна испарења Јер, ипак, несебично многима објашњава предност образовања Склон и да мољака млађарију да се не проћердавају на глупе страсти Посебно пажљив кад странцима одузме неку заблуду о правди... А онда, првог дана априла, у пролазу испод палате Албанија Где су некада биле просторије за одлагање реквириране робе Из које је и мој отац, као победник, добио астраганску бунду За моју мајку, заплењену, највероватније од неке ноћне даме Стриптизете, пријатељице немачког официра, сараднице Вермахта У оном запишаном где треба храбрости да се прође у касне сате Освану, црним фломастером исписана изнад песниковог чела Порука-парола, уобручена омањим елиптичним растер-облачком Са квачицом испод доњег дела, усмереном на десни угао уста Као у стриповима, у три реда: „Уа, лопови и пљачкаши народа Доле, продане душе и трутови, Косово је срце Србије, не дамо га Нема тог небеског, божијег суда који ће вам опростити издају“... Освану резултат семантичке вежбе из родољубивог наслеђа историје

Па је тај дах незнаног отпораша упућен самодржачкој идеји реда Потписан отиском песнице, понајпре, асоцијативно, мени изгледао Као да је песник Бранко Миљковић, иако деценијама мртав Самог себе, одједном, оживео, а своју главу несебично уступио Гневним мислима овог пролазника који је стао наспрам њега Да му у сажетом читању портрета без заморних и досадних анализа Укаже на опустошено стање заједнице, такозваном паду у ништа На појаву неметафоричког тора за стоку који је почео да смрди Горе од Аугијевих штала и оних вулканскиг чепова Хипербореје А песник му је помогао да сагледа сву погубност лажи и превару класе Отуђених лидера, може се рећи Тиресије пред којим је стао Одисеј... А на плакату у Безистану, на пилону спрам вазда суве фонтане Преко целе ширине груди, ревера и штеповане рупице Која је можда и Миљковићу служила за задевање пупољака руже У шетњи по Калемегдану, при кибицовању цура у аули факултета (Претпостављам да му је сако био откопчан кад је севнуо блиц) Безименост једног другог потписника била је надокнађена

кораци 4-6 / 2014

Беспрекорном техником рукописа да сва слова буду читко штампана Па је изгледало као да су истетовирана, уклесана на плакату С поруком достојном да је Борхес унесе у оставштину енциклопедије За будућа читања и тумачења врхунских осећања и људске части: „Драгице Велимировић, царице моја из Друге економске школе Ако си за цео свет обично име, за мене си цео свет, јер те волим!“... Па ми се опет учинило као да је Бранко Миљковић у исти мах И горео и гасио се, али најпре у очајничком, безизлазном поступку Оног првог потписника, невољника коме је све пропало Држава, фабрика, здравље, нека скромна уштеђевина у банци Родбинске и пријатељске везе диљем заједничке географије народа А пре свих, већ одгајена нада да ће барем његови потомци Моћи једном да живе пристојно, да не буду слуге туђинцима Поробљеници који још видају ожиљке нанесене сабљом полумесеца И што је најгоре, не регрутују их у нове оружнике којекаквих пактова А заправо у топовско месо за бомбардовање властитог порода...

А у означености оне друге, млађане поруке београдског средњошколца Која је послужила да буде луч, шибица, упаљач за обасјавање Портрета, као да беше указано да га је момак читао и понешто знао Напамет, те се заједно с Миљковићем на часу из самог Миљковића И он разгоревао у пламеновима које се нису могли видети оком Али су се осећали, јер су га обухватали од пета до слепоочница Па шта ако се и постидео у смушеним одговорима, заруменио У лицу, а потом и крикнуо праћен салвама смеха целог разреда Барем је пре свих другова из клупе открио суштаствену потпалу За грејање бића – може да осећа, а то значи може и уме и зна да воли То грешка није и неће бити, упркос предосећању, позајмљеном од Песника, да ће од тренутка именовања своје љубави, у њему почети Да се јавља и мука нерешивости саме тајне вољења као такве...

Но, не дај им Боже, свакоме од ове неколицине и оне неколицине Који спрдајући се са песниковим портретом спрдају са самима собом Да због љубави никад, ни у помисли, не изађу из свог живота Тако што ће се затегнути каквим ременом или ужетом око врата У неприродној пози седећег обешеника, раздрљане кошуље и главе Забачене уназад и ослоњене на узани струк стабаоца, висином мањег Од њега, као да кани дуго, још дуго да посматра травнати перивој А ниједног отиска стопа на мекој земљи и око стабаоца, као да је Спуштен падобраном, а не доведен, или можда намамљен од Штокавских пајташа на месту уморства, а могуће је и дејство Неке прилично мрачне идеје што је изазивачки кврцнула у његовом уму И у брзом наговарању сопства да проба лепоту оностраног простора Надјачавала утицај стварности и њен збир тривијалних поступака...

међу јавом и мед сном

И не дај им Боже да и у њима такви какви јесу, у нултом часу засићења Проради заповедничка одлучност да се неопозиво ступи У неко друго јутро беле зоре, где нема толико оштрих, прејаких речи Толике сумње у све и свакога, толиког хаоса реторичке збрке Толико скривених значења, те сваки од тих искушеника говора Осети да може да буде другачије слободан, рецимо, слободан Као капља росе на листу у коју се зрцали сав бескрајни простор А она појми да је то што јесте управо због тога што таква јесте Једино ако несебично, у трену рађања, почне да пева песму нестанка Знајући да кад тако нестаје у свом битку, за многе друге настаје И то је пренос својстава материје која не изневерава своју вечност Па и кад је вечност на путу, а увек је на неком путу к нечему И само је питање стрпљења да ли ће стићи дан раније или касније... Али је то лику на плакату у који пиљим, неважно, јер је, осећам то На неки свој начин, ватрено за вечношћу жудео, па сходно пепелу Ватрено се тој жудњи одазвао, јер би све друго можда било Потпуни прекид свих веза са суштином самог себе, као јединим Могућим олакшањем од себе и уступку таквом подношењу себе Као сакаћењу самог себе, као прихватању себе уступљеног спором Раду ерозије, рашчовечењу које биће искључује из божанског поретка И прави га излишним, мучним теретом себе, са јединим стеченим Правом, правом на мрцварење... Као да ми каже, знаш, пријатељу У свету где песма није више сигурно место за доказивање Лепоте,части и правде, покушао сам да то тројство потражим и нађем Изван ње, али нужношћу њене појавне природе и њене узајамности Са срцем одакле ниче, плућима кроз које дише и грлом кроз које Излази у свет и пева, одлука је пала на грло: заврнуо сам га чврсто Као што се заврће славина, да више ни једна кап крви не изађе напоље.

кораци 4-6 / 2014

Владимир Кецмановић Дејан Стојиљковић КАИНОВ ОЖИЉАК

Да тог поподнева на улазу у посланство није срео Ваухника... Да тај дан није био ведар, а он, протоколарни посланик, беспослен, пун животне снаге којом га је даривало неочекивано издашно јесење сунце... Да тог јутра није написао неколико страница којима је, након више сушних стваралачких месеци, коначно био задовољан... Да је проклета људска природа била способна да се задовољи тим што је написано и да га није терала да настави са испробавањем сопствених способности – овог пута сасвим другачијих од списатељских – у стварима које захтевају већи опрез, и у које се, ако није неопходно, нипошто не треба петљати... Да није било шта је било, онда би, сада, ако ништа друго, мирније спавао... Тако ће посланик Андрић размишљати месецима након тог тренутка у ком је себи закомпликовао живот. Тада, међутим, када је, излазећи на улицу угледао војног аташеа који у посланство улази, нити је много размишљао, нити је за размишљање времена имао. Након што су учтиво подигли и спустили шешире, није протекло више од трена пре него што је изговорио: – Пуковниче... И пре него што је Ваухник застао, и погледао га осмехнуши се, истовремено љубазно и шеретски, као што је то увек чинио. Само једна реч – и све је било готово. Неколико недеља је било прошло од ноћи у којој је на ломачи пронашао ту књигу. За тих неколико недеља је с Ваухником разговарао неколико пута. И сваки пут му је на врху језика стајало

међу јавом и мед сном

питање о идентитету и судбини њеног аутора. Али је, сваки пут, опрез надвладао радозналост. А сада су то зубато сунце и тај мали, али непроцењиво значајан стваралачки успех проговорили уместо њега. Истина, прошло му је кроз главу како још увек има времена да устукне. Могао би да постави неко сувишно питање или какву куртоазну опаску, могао је да каже било шта и продужи својим путем... Али, све у њему и око њега се бунило против те мисли и против здравог разума. Сунце је било јаче. – Изволите, господине Андрићу – рекао је Ваухник, сада осмехнут више шеретски него љубазно. Као да је приметио његово колебање. И као да га је изазивао. Борба с тим сунцем и са тим авантуристом била је унапред осуђена на пропаст. Посебно зато што је на противничкој страни, већим делом, био и онај који би да се бори требало. Као уплашен дечак који је закорачио на високу, опасну стену са које треба да скочи у Дрину, а кога посматрају другови пред којима не сме да устукне ни по коју цену, стегао је зубе. А, онда – изговорио, помало смушено, као ономад на ручку код Јовановића: – Хтео бих нешто да вас замолим – Ваухник се театрално наклонио. И рекао – На услузи. – Имате ли времена да... – За вас увек. – Ствар је приватне природе. Шта мислите да одемо на кафу? – Са задовољством – намерно патетично је изговорио Ваухник. И још – После вас. Прешао је преко његовог благонаклоно поспрдног тона, каквим се старији обраћају деци, и који је не само да је био у супротности са чињеницом да је од војног аташеа био по положају старији него посланик Андрић на такав начин није навикао ни у разговору са онима који су му били надређени. Имајући у виду незавидан положај у ком се налазио, за разлику од Ваухника, чије су обавештајне везе без даљег функционисале боље од његових дипломатских, такво обраћање могао је да тумачи као додатно увредљиво. Али, осећај, који га је ретко варао, казивао му је да тај човек нема злу намеру. И да тако, нехајно, доживљава и себе и све око себе. На први поглед, то и није било чудно. Обавештајци са којима је у животу посла имао, понашали су се или преозбиљно или неозбиљно.

кораци 4-6 / 2014

Међутим, и један и други приступ били су неприродни, ствар професионалне позе и вештине, са мање или више успеха увежбаване годинама. Код овог човека као да никакве позе није било. Или је, барем, било мање него код било ког другог човека ког је имао прилику да упозна. Рођени ветропир, богом дан за врхунског агента. Који се са детињом лакомисленошћу упушта у најопасније подухвате. Осећао га је као сопствену супротност. Нешто што би могао бити да није такав какав јесте. И нешто што, будући да је такав какав је, не би могао бити ни у најлуђем сну. За разлику од готово свих обавештајаца, шпијуна и жбирова које је имао прилику да упозна, овај човек му није био непријатан. Напротив, привлачио га је. Али, га се, управо зато – више него свих тих жбирова, шпијуна и њихових шефова – плашио. Ћутке су корачали према пивници „Барбароса“ на Постдамер Плацу. Недалеко од посланства. Пуковник Ваухник није само ћутао и корачао. Приде се и смешкао. Посланик Андрић је, по обичају, чекао да сапутник први проговори. А сапутник, иначе разговоран човек – то је посланку Андрићу било јасно као дан – управо зато није проговарао. Он се, по обичају, играо. Пошто су сели у пивницу и наручили два капуцинера – с тим што је пуковник, уз капуцинер, наручио и коњак – посланик је, немајући куд, признао да је у игри још једном изгубио. – Ћутљиви сте – рекао је. – Пословне или љубавне муке? Ваухниково лице се озарило: – Побогу, господине, Андрићу, како очекујете од једног војника да буде речит у присуству једног књижевника. Поготово док књижевник први не проговори. И посланик Андрић је допустио да му се усне развуку у осмех. – Да, да, ћутљив сам, као да сам ја обавештајац, а не ви. Ево, спреман сам да још једном чујем ваша пребацивања. Ваухникове обрве су се подигле, у знак глумљеног чуђења. – Ја? Обавештајац? Откуд вам то? И још – Када сам вам тако нешто пребацио? А онда је подигао прст: – Ето, како сам наиван! Па тај иследнички трик је познат и нама, чизмашима. Убаците у причу податак да сам обавештајац,

међу јавом и мед сном

онако, успут и посредно. А онда ми још набаците како сам то, такође посредно, већ одавно признао. Раширио је руке, у знак предаје. – Шта да радим, признајем! Насео сам! Све сам што кажете, само немојте да почињете са тортуром! Смејали су се. Као деца. – Признајем и пословне и љубавне муке! Где сте видели шпијуна који није у проблемима?! И какав би то био шпијун који не би претерано петљао са женама?! Посланик Андрић је почео да се опрезно осврће око себе. Неколико столова даље, седеле су две елегантне госпође. Осмехнуте. Пиљиле су у његовог наочитог саговорника. Погледао је у Ваухника. Овај је, схвативши да је откривен, скренуо поглед са заинтересованих дама. – Ха, ха, опет обавештајне предострожности – насмејао се. – И онда сам ја обавештајац! А онда, истовремено поучним и поспрдним тоном, као да ни сам не зна руга ли се саговорнику или сам себи: – Господине Андрићу, овде тешко да нас неко разуме. А ако нас разуме, онда је ту само због нас. А ако је ту само због нас, онда добро зна ко смо, па можемо да причамо шта нам је воља, ништа ново му нећемо открити. И још: – Овим причама, у најгорем случају можемо да га збунимо. А збунити противника – где ћеш лепше од тога! Ето, то је било то што је посланика Андрића код пуковника Ваухника привлачило! И то због чега га се плашио! – Него... – уозбиљио се Ваухник. – Због нечега сам вам требао? – Да – рекао је Андрић. – Ствар нема никакве везе са службом... Извесни Штефан Крајски. Песник родом из Босне... Аустријски песник... Или – немачки. То се сада води као исто... Књиге су му осуђене на ломачу... Ваухник га је пажљиво слушао. – Можете ли да сазнате нешто о њему? – Познавали сте тог човека? – Не. – Ствар има неке везе с вама? – Не, баш никакве... Осим што је реч о књижевнику. И – на неки начин – земљаку. Сумњичаво га је посматрао. – Сигурни сте да у ту причу ни на који начин нисте упетљани?

кораци 4-6 / 2014

Сада се посланик Андрић осетио као да га саслушавају. Али, не у шали. Глас му је постао сув. И тих. – Колико пута да вам поновом: нисам. Можете да ми верујете или не верујете. Али, нема сврхе да понављате исто питање. Ето – такав је Ваухник: озбиљност и сумња су у трену ишчезли са његовог лица, као да их ни било није. Или: као и да је ту озбиљност и ту сумњу само глумио, безазлено се играјући са једним смушеним фантастом, који му је, баш такав какав је, био симпатичан. Обострана наклоност два човека из два далека света, која је судбина спојила у зао час. – Па ви, господине, Андрићу, хоћете да ме злоупотребите за своја литерарна истраживања! Посланик Андрић је осетио како му се усне шире у осмех, као код детета које ухваћено у наивном лукавству, али има основа да се нада како ће му незрела жеља упркос томе бити испуњена. – Само, одакле вам идеја да би једна војничина у тим истраживањима могла да вам помогне? Посланик Андрић је раширио руке, у знак шеретског признања. – Опет покушавам да од вас направим обавештајца. – Шта да се ради – уздахнуо је Ваухник, као човек који се мири са судбином. – Када посланик то од мене захтева – нема ми друге него да се потрудим да обавештајац постанем. И још, са враголастим осмехом: – Ко зна, можда се покаже да за ту активност нисам ненадарен. А онда, озбиљно: – Видећу шта могу да учиним.

*** Био је он у Немачкој и пре намештања за опуномоћеног посланика. На Ускрс 1932. посетио је Франкфурт, а затим и Вајмар, завичај и родно место Гетеа коме се неизмерно дивио. Чак је и написао једну песму поводом тога. А Милошу је послао поштанску карту где му јавља: „Ево ме у Вајмару на хаџилуку.“ Сада, када промишља о том догађају и том кратком излету, схвата како су данас, седам година после, у овој и оваквој Немачкој, Хитлер и његови нацисти супротност свему оном лепом, хуманом и великом што је оличавао један Гете. И што је најгоре, он је послат да у име своје државе склопи са тим истим нацистима врло важан пословни аранжман. На столу у његовој канцеларији у посланству га је чекала фасцикла са натписом СТРОГО ПОВЕРЉИВО.

међу јавом и мед сном

У њој документација коју је видео мали број очију. У самом посланству, садржај тих докумената био је познат Ваухнику и још двојици људи. Краљевини Југославији је очајнички било потребно наоружање и савремена војна опрема. Њена војска је у техничком смислу дебело заостајала за војскама из осталих балканских земаља. Већ у фебруару 1939. године, дакле, два месеца пре његовог доласка на положај у Берлину, са немачким војним аташеом је ступио у контакт начелник генералштаба Душан Симовић. Уз одобрење кнеза Павла, он је затражио кредит од чак 200 милиона рајсхмарака. Тај велики новац послужио би за набавку артиљерије, авиона и противавионских топова. Ако је нешто било извесно сваком дипломати у Европи, то је онда чињеница да је куповина оружја од Немаца веома тежак посао. А он ће морати да се договара и погађа са нацистима као на пијаци, да моли, кукумавчи и балансира не би ли приволео њихову врхушку да прво кредит одобри, а онда договорену количину оружја и технике испоручи Југославији у разумном року. Мораће да прави погодбу са ђаволом. Бомбардери, ловци, хаубице... Спискови у фасцикли личили су му на дневну наруџбину бакалука. Какав понижавајући задатак. Да љуби скуте Герингу и Херену... Да моли подгојеног фелдмаршала који столује на челу Министарства за ваздухопловство Рајха и министра иностраних послова да повуку већ изречену забрану испоруке авиона Југославији. Зна шта ће му рећи. Питаће га зашто је смењен Стојадиновић. А онда ће тражити да Краљевина Југославија приступи Антикоминтерновском пакту. То приступање се свакако неће десити. Бар док се кнез Павле нешто пита. Разговарао је о томе јутрос се Ваухником. Овај је само фркнуо и припалио цигарету. – Послати песника да купује оружје... – рекао је презриво. – Какав варваризам. Варваризам. Да. Али он овде није био ни песник ни прозаиста. Он је овде био активни учесник у свим тим недостојним работама. А колико сутра ће бити сведок. Слутио је – нечег ужасног. И та слутња му није давала мира.

кораци 4-6 / 2014

„Месершмити, Дорнијеи, Лугери, Валтери...“ Готово па звучи као списак неких угледних немачких литерата или композитора класичне музике. Фалио је још само Вагнер чије опере и монументалне симфоније су постале звучни декор новог аријевског царства. И уз које су голобради момци у сивим и црним кошуљама, поносно, са високо уздигнутом десном руком, стајали мирно на улицама и булеварима, испред разбијених јеврејских продавница и локала чији су поломљени излози били ишарани жутим Давидовим звездама. Да ли је Гете икада имао визију једне такве Немачке? Да ли је слутио то зло онако како га он осећа сада? Шта би рекао да се којим случајем затекне у садашњем Берлину, између црвених застава и добро наоштрених бајонета? Одложио је документа у страну. Устао. Отишао до прозора. Запалио цигарету. Док гледа кроз мутно окно, помишља на Сарајево али му се у мисли плету дугачки берлински булевари... Са овог места, Сарајево подсећа на замагљено сновиђење. Али је зато Берлин стваран. Израњајући из благе јутарње сумаглице, кровови берлинских зграда су као јарболи потопљених лађа. Шта чинити у ове дане прожете немирима? Чинити нешто. Било шта. Вршити своју дужност. Позвао је секретарицу. Ушла је у његову канцеларију уз шкрипу врата. Стајала је неко време, док јој је он био окренут леђима, та помало смушена жена прозирне пути. Стезала је у шакама црни роковник и оловку. Није се осврнуо. Само је рекао: – Нека домар подмаже те шарке. – Разумем, ваша екселенцијо! – рече она одсечно, као војник у строју. – А ви ми закажите састанак код фелдмаршала Геринга. (Одломак из романа у настајању)

међу јавом и мед сном

Драган Лакићевић СНЕГ ИЗ ИСТОРИЈЕ

СНЕГ ИЗ ПРОШЛОСТИ

Гле пада снег из историје На стабла, баште и капије

Његова снена белина блиста Ко стара слика из детињства Украси који висе с грана Личе на памћење оних дана И лице ми се опет смеши Као кад дође гост најлепши

Ко из прошлости да дошета А долази из вечног света

И то што свиће усред ноћи Значи да ћемо и ми поћи

НОЋНА СНЕЖНА РАЗГЛЕДНИЦА

Кад је само у једној слици У једном закутку периферије Толика чаролија да песници Певају ко да се пре певало није

Колику тек у огледалу И вечности – свом једном дану Бог сав свет гледа као малу Пахуљу на свом снежном длану СНЕГ И ЈА

Један другом будимо гости На овој белој свечаности Пре но што ико прође мимо Осамимо се и сјединимо

Узнесимо се у снежном сјају Док титрају ко младе жене Лелујају и светлуцају Твоје пахуље божанствене

У земљи зна се нема снега А на небу га вечно има Не окопни, не нестаје га Кад је лето ни кад је зима

Ова благост по моме лицу Пада на земљу Србијицу Да смо једно нек се причини У ноћној сненој светковини ИКОНА У ВОЗУ

Био је то воз обичан Је л било лето или зима Шкрипе кочнице док се цима Па се прекида свака прича Слична тим мрачним путницима

Толика рђа кроз тунеле Изнад кањона ломата се Рано се светла сва погасе Као да сви управо желе Да заспе, да се тако спасе

Над реком тутњи и клопара Поред гробаља и градова Ноћ искиданих тешких снова Док се поноћна диже пара Понад понора и мостова

кораци 4-6 / 2014

међу јавом и мед сном

Одједном на малој станици Са онога једног перона Вагону сад прилази она Лепа као лице на слици Коју ми пружа. Гле, икона!

Да ли одлазим ил се враћам Колико стварно година имам Овај воз јури вековима Знам: то ме пут преобраћа С малом иконом пред очима СТАРА И НОВА ЛЕКТИРА

Гле како засипа снег пусте пољане наше Надире са свих страна, пада до краја света Ниоткуд нико не иде, ниоткуд нико не маше У даљини смањеној ни куће ни дрвета

Док пахуљице лете, засењују ми очи Пртине нигде нема, путоказа ни правца Да смо прошли овуда нема ко да сведочи Ако изађемо уопште из овог ковитлаца

Веје над сећањем, веје над сном, над јавом Над свиме што постоји, што вишњи нам Бог је до Узлеће снежни гавран и кружи над мојом главом Мутно је небо, пусто је Косово сво НЕКА ИШЧЕЗНЕ И ОВАЈ СНЕГ

Нека и овај снег ишчезне Ишчезло их је досад толико. И многи још ће. Неопрезне Пахуље и не упамти нико –

Онај њихов облик прозрачни Бескрај у сваком оку оном Осветли и твој буџак мрачни И сједини га с васионом Нек се угаси. Ко сад хаје За снег у гару и прашини А молићу се да потраје По увалама на Сињавини

Дочека ругло и срамоту Ко све што блиста на папиру Ја ипак верујем у чистоту Његову негде у Сибиру ПЕСМА ИЗ ВОЗА БАР – БЕОГРАД Ракићев ритам

Ту поред пруге један камен има Друкчији од свих, чист, сјајан и бео Хиљаду путника прође возовима А овај облик свак је превидео

С друге стране пруге расте једно дрво Од свих другачије, чудо симетрије Уместо да њега свак угледа прво Нико га никада приметио није

И један град цео поред пруге слутим У њему црква, куће, псето лаје Као што воз хучи тако време тутњи Никога у њему путник не познаје Нема га на карти, нема га у слутњи И воз у њему никада не стаје

ЖЕЛИМ ДА ТО БУДЕ НА СУНЦУ

Желим да то на сунцу буде Кад сјај заслепи птице и људе У летње јутро са сенкама Кад свет је засут семенкама

Нека не трепне лист платана Нек не затитра травка свела Небо ће прићи са свих страна Спустити усне до мог чела Гле неко мени тако сличан На клупи већ предуго спава Да ли сам то ја, непомичан Лето се нада мном задржава

Да се ни листић не помери Да ништа на свету не затрепери Да ми остану све заблуде – Само да то на сунцу буде

кораци 4-6 / 2014

међу јавом и мед сном

Мирољуб Тодоровић НА БОМБАКА

Осам шатро жвака, две нађене приче и две слике приче СТАРЕ КЊИГЕ

Имам тезгу на Бајлонију. Тракељам старе књиге. Готивим романе, приче, песме. Мали је милион политичких срања. Оних из бивше Југе. Питаш где све то набартам? Па пуни су подруми и тавани књига. Понеко их фрљокне и у контиш. Од како је раја обедачила – ко да има пик на књиге. Гледа што пре да их одјебе. Ко да су нам књиге криве што смо у були. Мене на пијаци ретко ко и зракне. Долепрша понеки профандер и ђаколо. Преврћу, листају, ретко кад пазаре. Прозује дани а да ништа не удомим. КО ЋЕ ДА ПРОКЉУВИ ЖЕНЕ?

Јутрос кад је упливала у мутвак да зготови мртву природу Сања је изненада почела да цмиздри. Био сам ошошољен. У кући није било никакве фрке. Нико није дизао ватру. Синоћ смо на телки ђанили неку лимунаду. Онда смо отишли у зембиљ на совкање. Све је било океј. – Какве су то форе? – питам је забринуто. – Да ниси у офсајду? – Ништа ми није – аблендује Сања шмрчући. – Дошло ми тек тако. Спустио сам тиквару и зачепио пљуцу. Ко ће да прокљуви жене?

кораци 4-6 / 2014

ШЉАКА

Ноћас нисам тровао сову и читав дан се козим. Понудили су ми шљаку коју већ дуго чамим. Рекли су да ће добро цалнути али нисам сигуран да ли могу тај шљакарац да одрадим. У чабру сам што се лове тиче. Декинтиран. Истапирали ме на покеру. Углибио сам се на више страна. Треба ми жива лова. Шљака коју ми нуде бацила ме у бедак. Чупава је, јебена ко сода. Мораш да натегнеш кефало, да зготовиш праву шему и копаш полако, зихерашки. Вијуге треба да раде ко подмазане. Ако у тој мутљавини скењаш неку ствар не гине ти бајбокана. СТИПСА

Дражен Стипса готивио је да седи и дринка с пајтосима у Бермудском троуглу али је тешко вадио буђелар. Није волео да просипа лову. Права јајара. Имао је разрађен греб-систем. Кад би кустос дофурао да наплати рука би му споро ишла ка џепингеру и кебари. Сачекао би да весели и нацврцкани пајтоси избунаре лову и дају кустосу. Стипса је увек сијао закашњење. Рачун би уз смех и зезанцију платили други а он би задовољан враћао буђелар у амбар. ПОЛИЦИЈСКИ КАНАРИНАЦ

Мунгос ме хитно вабнуо мобишком. Био је љут ко рис. Прокувало у њему. Глас му прозуко од беса. То што ми је испљунуо затекло ме али не сасвим. Још раније сам зентовао да нешто код нас смрди. Нешто није било у реду.

међу јавом и мед сном

Шушкало се да је Горан Чавка мутан дупљак, шибигуз од фрајера. Збрљекнули смо што смо га примили у клапу. Ипак овако нешто, што ми је Мунгос испљунуо, нисам очекивао. Замало да се закопамо. Чавка је био цинкер, полицијски канаринац. Све је снимао и откуцавао мурији. Ако то не сасечемо чека нас фиока. НАПУНИО САМ ГАЋЕ

Слошило ми се. Почео сам да дишем на шкрге. Температуру скинем лековима али сам и даље кењкав. Пуца ми тинтара. Ни у бојлеру није ништа боље. Одем до доце. Пуна амбуланта. Крупна, дебела траварка упућује ме у лабос да дам шорку и чорбу. Каже: – Запустио си се. Ствар је озбиљна. Зашто раније ниси дофурао? Сад ћу, можда, морати да те шаљем у касапницу. Напунио сам гаће. ПАЛАЧИНКЕ

У кафани, после доброг ручка, прилази кувар Крлежи и понуди да као дезерт направи палачинке. – Али мени се не једу палачинке – одврати Крлежа. – Ја сам мајстор у прављењу палачинки – рече кувар. – Учините ми задовољство. – Иди, брате, прави палачинке. Кувар оде а Крлежа коментарише: – Код нас кажу палачинци, а точно је палачинка. Палачинка је женског рода, а палачинци мушког. Код нас ријеч долази од маџарске „palascinta“ а она друга од латинске placenta, што значи колач и постељица. ФАЗОНАЦ

Горан Главоња волео је да држи банку. Имао је језик од ластиша и умео добро да деље жваку. Радо смо одвајали уво за његову причу. Жвака му је била вицкаста. Проваљивао је форе и пуштао масне буве. Понекад смо се ваљали од смеха. Посебно је готивио да фазонише поједине пајтосе. Ту је био гениталац. Умео је тачно и веома пластично да сними

кораци 4-6 / 2014

фасаду фрајера. Неки су се кеслали ономе како их је приказивао, док би се други, бога ми, најели феферона. НА БОМБАКА

Седео сам у „Коларцу“ кад уфура неки тип са мојом бившом рибом. Држали су се за руке и нешто ведро џакали. Дигох котву да поздравим Нину. Дуго се нисмо ођанисали. Била је изненађена. Тип ме разрооко шацовао. Зентовало се да му није право што ме види. Био је згодан ко несрећан случај. Велики слиновод, фалшована фаца, очи ко шест банки. – Ко ти је овај Дракула? – Питам Нину. Она затрепта својим шлагер жмигавцима. Тип стартова, на бомбака, и жвајзну ме пеглом у браду.

КАНИБАЛ

Армин М., компјутерски техничар, дао је оглас преко Интернета да тражи младог, добро грађеног мушкарца плаве косе који пристаје да буде заклан и поједен. На оглас се, марта 2001. године, јавио Бернард Ј. Ова два мушкарца састали су се у Ротенбургу у канибаловој кући. После хомосексуалног односа у коме су обојица уживали, Бернард је пристао да одсеку његов пенис и да га заједнички поједу. Након тога Армин је жртву заклао, исекао на комаде и делове данима пекао и јео. Задовољан оним што је урадио овај немачки канибал изјавио је да га доживотна робија не плаши. – Напротив – каже он – имаћу пуно времена да пишем мемоаре.

међу јавом и мед сном

Злата Коцић ОСМА СЕМЕНКА ТРЕН, ЧЕТВОРОДНЕВНИ

Тај трен, тај целов последњи, та провалија и ступица, чело твоје, мајко, ледени зној, и сад, из стакла, док усном предваскршњи призор дотичем. Тај гејзир: под пољубом пуле, белцијато, пропиње се, скакутаво испуњује храм, као април шуму. Тај трен између ноћи четвородневне Лазареве и цветног уласка у дан, у који и ти, подмлађена, прекрасна, ћутке котарицу за подушја уносиш, пуну понуда загонетних. Нова су то знања о времепростору, о разлозима да и друг мој, из моје јаве изузет, у истом сну истог дочекује госта. Тај лепи гост, у сан уведен да све друго неупоредиво постане, потом појмићу, заправо овај је, овде, старчић, којег храним, чија преостала влас, чија чекиња, нежно отклоњена оштрицом бријача, јаз премошћује од младости до младости вечне. Нова безгласна утеха. Као што ноћ је друго лице дана, тако и смрт – живота друго лице. Не наличје. Храпави четворовековни храст и хруст жира и трун лишћа и труд очев: врућица: чело под којим магма усковитлана опире се гашењу. (2014, од Лазареве суботе до Светле Недеље)

ОН

Он био је, он глачао је оком хрисолит, он ће чути. Али име? Није ли грех, човека сревши, не упитати за име његово?

Зар безимено остаће дрво ако помилујеш га: буди благословена, зово: мирисног детињства земљомери да нису семенчицу безмерја у фрулу уденули – не би закевтао под четкицом отрока батумског камени псић. Безимен, засад. Шљунак – халкидон, шљунак – сардолик? А Ваше име? Мери. Давид и Мери. Као Ксенија име уснулога надева. И на мени, гледа, кошуља преширока. Навире Црно море као суза прекомерна. У црном Мери, у црном син, али ту близу азур, капија пучине – широм. Да зачујемо: „Устани и изиђи“. Да угледамо меру оне љубави. А зар постоји ина вера: Он је један – у један глас обе кћери. Један који сва наша имена зна. Није ли грех не питати, није ли грех питати како је име сину. Давидовом. ИМЕ

Име да нађем тој грудвици земље што тешко се одиже са листа књиге над књигама, усред ноћи, док детлићи у слепоочнице, изнутра, и песнице у двери без кључа, у јесен, са листа липе, брезе, платана, из алеје упресоване под кошуљом. Није зар скрасила се у бегунцу, потукачу, божјаку, чак ни у Лазару, позваном да свако име првозвано буде. Није заситила се јатом неузлетелим витлејемским, ни златом са прса мајке, ни полутком имена, баченом са сваком грудвицом земље лаке. Довољном да однесе трепавицу сунчеву, дакле и плавет горњу и тиркиз подморски и малахитно брдо мелодово. Чији одрони би да семенка су у подножју, на обали биберче, топаз на пучини, под облаком честица дуге, у занебесју зрно горушично. Себе да нађем, име да дам тој грудвици земље што вуче ми се за петама, пре но сустигне ме, тежа од планете.

кораци 4-6 / 2014

међу јавом и мед сном

СВЕ ДОК

Све док не дознам ко си, куда, зашто, све док не изнађем ти име подесно да у њему макар не злопатиш се као потукач, из обиља бегунац, све док јабучица у врту смрсканом последњом семенком не устврди да јеси скрасио се на зрну песка насред пучине огњеностаклене, славећи Онога који дао је све. Док та која од почетка своје име залуд знала је одазива се, сад из честице, на име холограмка, и на презиме твоје ребрасто, квант. Све док јабучица у грлу застаје да и последњи црв хрустом подсети чији јеси, јесте, јесмо. Док јесмо. Док сведочимо, очимо, чимо, имо, мо, о. НИНА-НАНА

Не-а не, а-на-не – облацима радосним, муњама кротким и блаженом дугом Чедо повија Рука пречиста. А-на-не, Тери-рери-рем – ока умилног и наручја нежног успаванку за буђење њишу ветри и ангели преливају у кринове беле, и небеса узвратно милују ухо, те знаш: ниње и присно четврта јеси и прва. А terra nostra где је? И ја данас шта сам: пуле, платан, маслина? Жалосне иве листић? Барем сунчица на њему, док ни на небу ни на земљи над црном рупом у огледалу пучине њачем све што од певања је остало: ни-на – на-на. ГЛАСНЕ ЖИЦЕ

Чему сад уверавања да гласне жице плочице су (није ли бољи опис – шкрге?)

ако од памтивека их преко целог пећинског свода цртам као пупчану врпцу од родиље небеске до усана земних, ако од памтивека држим се за њих као за сунчев зрак – одскора за каблове далековода голим шакама, у ходу висећем, од високог напона осетно се издужујући у гудало, неосетно милујући оштри, све невидљивији хрбат, између обзорја, наизглед – два. КЉУЧЕВИ

кораци 4-6 / 2014

Нека звецкају, кад већ завежљај вековни превез им је преко усана. Кад већ и не знамо у свежњу – који ће шта: да ли уистину видике, хрбат за хрбатом, док не затуримо их. Као што трагове заметнемо, на праговима пучине. Или браве томова гојних обијасмо, или тешке капије нечијег ћутања. Пред каквим дверима, сад, то звецкање пре личи на пребирање по нечујном него на бирање те једне алке која тек почетак је верига, родослова. Тек на калауз личи, лично твој, изнађен у арсеналу заумном, који за умном почива техником, немуштом фотоћелијском свесвежњевном свежњевицом, скривеном на сигурном, у бајци. Пред којом још, као пред чатрњом – а кристал коме долази час – још звецкамо: чангрљамо, муцамо: Који забрављен јеси, који заборављен, који свеза ме, Сезаме, отвори се за ме. ШУМА

А.Р.

Семенке сиђоше. Седам семенчица, седам капљица скрбнорадосних зора Недеље Светле, у саксији под устрепталим ребром Мравице, замислите, обичне. Да ли под лишћем опалим, ко бива земљом, да ли под самим азуром незаборавним, клице

међу јавом и мед сном

будуће присетише се корака нечијег: за пужем и зечићем, за делфином и пчелом, за родом, сирином, алконостом, ко бива фениксом. Век да живиш, шапуће она њима ли, себи ли, незнано ли коме, век да ходу безгласном учиш се од храста, од брезе, од ораха, платана, од бора, магнолије, од јабуке Адамове. И у часу некоме, гле, семенчица осма, оне смокве којој опроштено би, на самом длану мрављем проклијава и, раширивши да ли лишће да ли криоца анђеоска, душевну заподева песму: Добро ти, ненадани, Не-мали мој Принче, јутро дана Осмога! И гле, осмога еона заускршњег, заувековог, занебесног, пој прихвата већ осам октета – моћна шума, узлебдела на многаја љета.

кораци 4-6 / 2014

Анђелко Анушић СРПСКИ ПРОРОК НАГРАИЛО

Он је, кажу, одувек ту. И један је од многих. Данас грлатији и присутнији него јуче. Црном фигуром врача упојединачен у множаштву у име кога се јавља, он гата и прориче са свога легала. Кукуриче, са своје високе притке, о народном колективу који је већ давно ишчезао. Нестао. Сваки делић дана, месеца, године, сваку људску мисао, и сваку стопу земље у којој живи, боји својом бојом. Својим мраком. По праву које је сам себи оверио. Себе у тој гатки не види, несвесно уверен да је сваки пророк изван и изнад људске скупштине, па тиме и унапред отписан, заправо исписан из рабоша овога света. Он је најзапосленији човек међу братсветницима. Они који помније прате његову појаву, мисле да време заиста ради за њега. Још сам у недоумици како да га назовем. Можда би му боље, од оног у наслову, пристајало име песимиста. Фаталиста. Врач погађач. Или неко друго. Не знам. Морам признати да ми је у том смислу остао недохватљив. А може се срести свагде, и у свакој прилици. На улици. Пијаци. У чекаоницама за болесне и путујуће. На последњем испраћају. А најчешће, ипак, тамо где се, без границе и мере, отпојасају језик и цревца. У веселом друштву. На свадбама. И крсним славама, напосе, где има оних који се једва уздржавају да уснени и трбушни прибор не одложе на трпезу, у паузи између два јешна завеслаја! Ту је његова земља. Његов престо и жезло. Ако ми је дозвољено да се умешам у ову причу, додуше не без извесног снебивања, морам признати да је то интересантан тип. Занимљивији неупоредиво од неплаћених ћутолога и мудроња, и оних који, по службеној дужности, на све стављају оцвале примуле похвале. Разбокорио је у мени многа, можда и освешћујућа размишљања. Расцвао у моме сладуњавом врту лековиту јагорчевину, кукуту, кукурек и још неке горчице од овог и оног света.

међу јавом и мед сном

Откочио недоумице. Утврдио сумње у несрушивост властитих бедема, и добро ме заштитио са те, најрањивије моје стране. А одмрзнуо илузије, па се сад више и не чудим што зими све чешће летујем, а нисам јунак приповедачког света Владана Деснице. Што мајски бехар све теже разабирам од пахуља. И више се због тога не жалим. Његовог брата близанца – пророка Награила, како сам га наименовао, срео сам у једној амбулантној чекаоници. Сутеренској, и треба ли рећи загушљивој, несветлој, пуној као запломбиран зуб. Био је у пратњи болесне супруге. И више се није одвајао од мене. А као да ни ја нисам могао без њега. – Погледај ти ово – све се преселило у овај руднички тунел! Срце моје, у чекаоници је цијела земља! Сви су, и све је, на трансфузији. На иглама. Тако ти је то: кад држава оболи, народ жига! Боли га и тијело и душа. Људи се губају и крастају. И бенаве, на силу Бога. Нема тог доктора, те медицине, која ту може помоћи. А мислиш да су здрави ови што сад улицама главињају ко личинке пантљичаре? Сваки би од њих могао заузети мјесто најболеснијега овдје. А овима тамо“ – енергично је упро прстом у врата ординације – „ја им ништа не вјерујем. Нити они шта знају! Они би најрађе да пацијенту пропишу неограничено зобање ‘тврдих форми’ а да овај уопште к њима и не долази, да га њихове очи не виде, кад би како могло. Да ја теби кажем: они мрзе своје пацијенте, дубоко. Убиствено. Као што се ми између себе злобимо и не навидимо, као народ. А болест, знају ли уопште шта је то? Болест ти је, грађанине мој, како би рекли ови што су бацили Вуков гуњ и Савин крст у трње – лијек коме само треба припомоћи да се успјешно, до краја развије, и изврши своју дужност коју је добила од онога горе који високо сједи а ниско гледа. Онда је нагло заћутао, ваљда зато што сам био само неми слушач, и после неколико тренутака, неочекивано упитао: – А знаш ли ти која је најеколошкија земља на свијету? Слeгнуо сам раменима. – Па, наша, срце моје. Сви фабрички димњаци су погашени. – А онда су нам се путеви укрстили, да ли случајно, на једној крсној слави, о Светом арханђелу Михаилу. Код пријатеља, који је под старе дане, а после успешног исцељења од тешке болести, почео да прислужује свог заборављеног кућног свеца. Тад смо се и упознали. Сазнао сам да се зове Остоја Петак. Да је родом из Трубара, у западној Босни, одакле је избегао за време последњег рата. Радио је у кладушком „Агрокомерцу“ као возач, пропутовао пола Европе и добар део Азије. Говори немачки, разуме италијански, и натуца турски и арапски. У кабини за спавање, уместо јастучића, имао је увек по неколико историјских или мемоарских књига од којих се никад није одвајао. Ту љубав мисли да је наследио од деде с мајчине стране који је био учитељ у Гаравицама код Бихаћа, где је и мученички скончао 1941. године

кораци 4-6 / 2014

„са још дванаест хиљада младенаца и старенаца, све именом и презименом, од руке оних који своме богу клањају уместо прстимичног сенчења“, како пише на споменику који још није подигнут. Подсетио ме је, поносан, јер се само мени обраћао, да се у Трубарима родио и чувени устанички вођа, војвода Голуб Бабић. – Кућа до куће! Врата нам гледала једна у друга! А прађедови и ђедови знали се и поштовали к’о браћа рођена. Мој прађед Тоде ратовао је у Голубовој чети. Већ после ракијског обреда, првог круга, и гласног супеног кашикања, одврнуо је своју славину коју је домаћин једва, само понекад и привремено, успевао да заврне. Запуши. – Награисали смо, ко нико! И ко никад! Не знам јесмо ли икад горе. А толики вијекови су преко нас прејашили! Ко све није товарио брначу на нашу грбачу! Ма само што није и оно најмање дијете! Ко се све није пизмио на наше кољено! Нема га ко није – одавде до Беча, и од Беча до Босфора, па до оних који су истријебили Индијанце, а да никоме до данас нису за то положили рачуне! А о комшијама да и не говорим. Они који су у нашој здјели прсте умакали, увијек су се први каменом бацили на наш прозор. А кад те сусјед гони, што не би и странац. Туђин. А и заслужили смо, ово сад, срце моје. По правди Бога. Зар могу да се нечему добром надају они који своје прваке испоручују иностраним судијама, без трунке осјећаја и срама, главе и прса занебесаних као у пауна? А и птица пјевица морала је, нујна, стидно заћутати тог Видовдана, у нашим горама. Али, оне ће срамне слике остати замрзнуте у времену и памћењу. У свијести многог човјека. Оно кад их, слисичене ко друмске разбојнике, у тајности да народ не види и не побуни се, одводе џелатима у руке. Горе него што су Турци чинили! Они своје противнике и хајдуке нису предавали туђинском крвнику, него су им сами судили. – О’лади се сарма, Остоја – мирно је рекао домаћин, све време смишљајући како да на безболан начин, макар на часак, прекине ово, по њему, неумерено глагољање, и даде прилику некоме од гостију да промени тему и преусмери монолошку тираду у разговор. Награило се на тренутак прихватио хране, и преко залогаја довршавао пређашњу мисао. Фрцале су громуљице меса мимо уста и тањира, купусна чахура грчила се под виљушком и ножем узваника коме до хране и није било стало. С првим залогајем прасетине, начео је другу тему, већ ју је секао на плошне, сукрвичасте комаде: – Мене би било стид теби у очи погледати, исти зрак дисати, а камоли с тобом у комшилуку живјети и Божје слово зазивати, кад би, рећемо, мој прађед и мој ђед, или мој ћаћа побио на стотине и хиљаде из твога народа, као што су твоји прађедови и ђедови починили с мојим. Нема људске стопе, срце моје, ђе некога од мога вјерозакона нису заскочили и сколчили, сножекали, загушили и сјамили. И нису притом бирали, ни сажаљења имали.

међу јавом и мед сном

Старчад од нејачи, ни болесно од малоумног, нису разликовали. И није вам доста било, није вас стид прекрио за сва времена, ни кајање вас није гризло и јело за ових педесет година да ни бијела џигерица у вама не остане, већ, ево, опет и опет гледате и све чините да наставите тамо ђе су вам прађедови, ђедови и очеви стали. Да мене и моју дјецу истријебите. Па докле, побогу брате?! – Овако сам рекао, од ријечи до ријечи, при чистој умној честици, а обрва у обрву, зуб на зуб, неком Алији Миљковићу у биртији у Великој Кладуши, уочи овог послиједњег крвопустног метежа кад је у ваздуху висило оно старо зло. Кад се слутило, као чељаде на самрти што слуити свој послиједњи удисај који се више неће поновити, да ће нам злочинити као и четрес ’прве. И као што су увијек, кад им се год указала прилика. Јер не могу они друкчије, то је јаче од њих. То је природно, као смјена зиме и прољећа. Разминуће дана и ноћи. Мјесечева мијена, с тим што су они увијек у сјени, на тамној страни из које никад не излазе. Људи кртице. Гледао ме је Але зечјим очима, слушао срнећим ушима, и ћутао. А јабучица му, чојкане мој, игра, трепери, шета горе-доле у јамури гркљана ко каква животињица. Само што преда ме не искочи и у чаши ми се закопрца! Дошло ми га жао, чељаде је ко и други што су, па сам га привукао к себи и чврсто загрлио, рекавши на пола гласа: „Немој ми замјерити. Знам ја да ти мени нећеш наудити – само ако не будеш могао! И ако ти ја дозволим!“ Гости су ћутали, с осећањем прикривеног незадовољства стидљиво гледали преда се у гомилице костију и празних боца, или се предавали до краја, пантагруелски, сваковрсним ђаконијама, царству трбушном, уместо језичању, где сад ненадано беху осујећени. Славе су постале згодно место и прилика да се људи једни другима изјадају без зазора и устезања, и да својим беспоштедним критицизмом, којега многи нису лишени, све оборе на земљу и добро утабанају. И после свој камен наваљају. Награило је прекинуо ту традицију у кући прислужитеља Светог архиђакона Михаила, јер је ту колективну улогу преузео на себе. Тек је понеко, ко је био грлатији и малигански настројенији, успевао да, с времена на време, удене коју реч у процепу између два пророкова залогаја. Већина је већ била отишла, изговарајући се овим или оним, и трепеза се осипала. У раним, послеподневним часовима домаћин је с помешаним осећањима погледавао у десетак празних столица, на чеоној страни где су седеле угледне званице. Али слављенички дом био је пун Остојиног гласа као трмка бруја. Имао је петнаест језика, а десет уста и двадесет грла из којих се орило и грмело. Сиктало и ликовало. Жарило и потапало. Потказивало и ругало. Прозирало и презирало. Миловало и шамарало. Тужило и сахрањивало. Замењивао је отишавше и одсутне, као глумац који је ускакао из улоге у улогу. Већ је нарицао у новој роли: – Срце моје, испразнише се и запустјеше, као Витлејем од својих праведних младенаца, наши крајеви. Сува међа. Банија.

кораци 4-6 / 2014

Кордун. Лика. Далмација. Славонија. Барања. Романија. Не знаш за чим више да жалиш: за људима или крајевима! Који домаћини, каква газдинства! Какав народ! Тврд и дурашан. Виловит, а опет скрушен. Богобојажљив, а олтару се није превише примицао. Приспио и у поље и у коло! И пушци и ралу! Пјесма га никад није напуштала. Ни ћеранија ратна, ни помор, ни палеж, ни живот на Титином згаришту, клијање из пепела, ништа је није гасило. Кад уз банијску тамбурицу, ту иконицу коју је имао и најсиромашнији, чујеш оно отегнуто „благоухање“ Ој дје-во-јко дра-гај ду-шо мо-ја – душа ти се умива, а око срца топло, топло, ко да си луч божићњу зарио у прса! А какве шуме! Пашњаци! Воћњаци! Који шљивици, еј, на Банији! Па сав би свијет стао под њихове крошње, и од непогоде се сваке заклонио! А какви извори на Сувој међи и Романији! Која љековита вода! Ма мађије болести је спирала, самртну редњу претицала! Нема више такве природне благодати ниђе! Кад је Бог дарове дијелио по овим крајевима, сијао је објема рукама. А некад кад си кренуо, рећемо, са најкрајње тачке Суве међе, са врха Бањана, или Ћорковаче ђе је војвода Петар Карађорђевић свој устанички барјак побо, све си ногом, пјешке, могао доћи до надомак мора, преко Кордуна, Баније, Горског котара, Лике и Крбаве, до Земуника код Задра, и све прађедовином, српским грунтом. Да никуд не скрећеш и по туђем не идеш. А данас? Куда данас да идеш, гдје да стигнеш, и коме?! Пустолином! Пустопољем! Никоме! По отетоме и преименованом! Било нас је било, јој мени кога је Бог казнио дугим памћењем, ђе нас све није било! Све до оног римског мјесеца и олујног бездаждија, како је говорио наш благопочивши парох трубарски Карађорђе Србинац. И увијек своји на своме. Запамти! Са својом кором ’љеба у шакама. Људи међу људима. А данас нас тамо нема ни колико за бобу змијског грожђа! Ма ни за зрно трњине под мразом, да глад завараш! Ни за партизнаску вашку, што би рекао мој покојни ћаћа. Кумовска дужност задржала је млађи брачни пар са троје деце да остану до краја, до касних вечерњих сати. Са њима је бдило у нелагодној шутњи, слушајући помно Награила, јер им је из неких разлога био занимљив, неколико гостију старије доби. Људи који су изгрбачили два ратна завежљаја. Као да је на славу приспео пре само сат времена, пророк је и даље био неуморан и свеж. Сад је разлиставао листину последњих времена, споменицу која је већ одавно написана, а коју само он познаје. И сад је објављује. – Ми више не постојимо! Нас нема. Или да друкчије речем: ми смо одавно нестали, као народ. Само то још не знамо. Тога нисмо свјесни. Нису нам рекли! Није нам нико брзојавио! Смањило се, сузило и скратило наше. И она шљива већ нам је преширока. Ако се мало стиснемо, моћи ћемо под њу примити и добре своје комшије, и сусједе, напосе. А оне јуначке пјесмарице можемо заклопити као мртвачеве очи што се заклапају, и заувијек

међу јавом и мед сном

одложити. Земаљско или небеско царство – та главоболна дилема испарила је. Ми смо, срце моје, водоравно добрано залегли, као нико откако се лијеже у прашину, и нема те трубе која ће нас више пробудити... Чича који је седео преко пута мене, још крепак и нарочито јешан, што је стрпљиво а мозаично слагао залогаје и нутарња квашења, чупнуо је неколико пута рошчиће својих бркова, и пивски гркљан још сласније обгрлио као дете дудлицу. Његова дружица, пуначка старица, држала је прстима леве руке дугме сакоа на десној страни, док је Остоја говорио. Кум се махинално дотицао час десног час левог образа. Ни нос није остао без знака пажње. Све је било на своме старом месту, обострано препознајући познати додир, иако је пророк тврдио супротно. Није знао шта да ради с немирним прстима, па се кумашин прихватио јешних помагала. И остатак гостију, дурашна дружиница која се још држала на трбушном бранику, следила је пример почасног узваника. Стуштила се на јастије и питије. Заслужено. Награила ћу сретати и наредних година на истом месту, али ће нам се стазе пресецати и на другим тачкама. Вазда у жару пророчког узнесења, удружен са силама ништавила којима је, преко речи као палих анђела, ништио свет и људе, убрзавајући њихово природно заминуће. А онда ћу једног дана сазнати да се и стварно преселио на ону страну где је одувек и био. Одакле се јављао. Завршио је како је и говорио, казао је мој пријатељ који га, из неких својих разлога, није волео: у подстанарском ћошету код зета у Зрењанину. Завичај у који није могао да оде, нестао је у трњу и корову. Сад га шума листа у своме катастру. Иза њега је остало деветоро унучади. „Девет девојана“, како би рекао Мирослав Јосић Вишњић, све лепша од лепше. Као да су се искрале из тврдо заклопљене, народне лирске песмарице на којој је тешку шаку држао Остоја Петак, и бануле у свет који је давно клонуо на свој западни одар. А већ те исте године, о Светом Николи, код новог пријатеља, изненадићу се, али и обрадоваћу сусрету са пророком Награилом. Имао је друго име и презиме. И беше пресвукао тело. А ум имаше исти. И све је кренуло испочетка.

кораци 4-6 / 2014

Мирослав Тодоровић ГРЧКА СВЕСКА *** ЕГЕЈСКА плавет Небеску д-описује С врхова Олимпа Облаци мотре хоризонт Можда то и нису облаци Јер песма каже Богови преображени у облаке Држе ове врхове

*** ЛИНИЈА хоризонта Између пучине и неба Линија песме Из те плавети Као тајна постања Светли оно зрно Истине Чека час

*** МОЈЕ трагове на песку Односе таласи 42

Ноћу слушам Дозиве с пучине

међу јавом и мед сном

*** о·КРУГ·ао, бео камен С белим зарезом при дну. (Или је то врх који ја видим као доњу страну камена.) Као бели цртеж на белом листу. Као снежна линија на Олимпу повучена из неба што сурвава се низ падину. Мотрим ту слику уз шумор таласа, видим стихове за које не требају речи земаљских песника. *** ИСПИСАН лист Са стиховима о мору Талас односи

Мотрим како тај чамац Између таласа плови С мислима мојим удаљава

Пусто острво Дочекује поруку Препознајем је у таласима Што обалу запљускују И сам стих плаветнила У плавети спокојној *** НЕМА их Ни у униформама их нема Ови око тебе то никако Не могу да буду Спокојан си јер Више те не мотре Не прислушкују Не отварају твоје мисли Ослободио си се Ходаш Гледаш Дишеш О томе у мислима Песму већ пишеш

И не слутиш да те одасвуд виде Да те из свега чују

Да у твом спокојству У твојим мислима Заверу одавно кују

*** МОТРИМ Олимп у облацима Видим сивило завесе Чује се хуј Али то није гнев Зевсов То из облака хуј авиона Отреса перје земаљске буке На странице ове Небеске

*** ДА напишем песму Налик на овај талас Што обалу дотиче и На језику мора оставља Поруку

У сјајним капљицама Твог погледа отвара се Иза тог сјаја Простор песме свеколике Мисао Лута пучином

*** ЛИНИЈА хоризонта Да се море у небо не прелије Неко ме отуд зове Пливам ево вековима Јесам ли ја тај глас Ово слово Ова слика талас

*** ОНАЈ талас Скамењен на ообали Мотри море Слуша Богове Које ја од Блештавила не видим

кораци 4-6 / 2014

међу јавом и мед сном

Дејан Вукићевић ОБЛАЦИ ТЕШКИ „А на радију је била љубавна пјесма, моја рука на твом рамену, тамо на цести ми је остало срце на врућем асфалту...“ И заиста, моја рука је спокојно лежала на Маринином рамену а на радију је била љубавна песма. Путовали смо, што би се рекло, на заслужен одмор. Марина је дала последњи испит и понела неколико књига које ће јој требати за дипломски. А ја сам коначно добио чврсто обећање од главне да ћу, најкасније до јесени, бити примљен на Институт за књижевност. Где сам волонтирао читаву последњу годину. Да није маторих, не би било ни волонтирања. Да није маторих, не би било ни аута који возим. А колико јуче нисмо ни сањали да ћемо отићи на летовање. У недељно јутро пробудило ме је чудно кричање или крештање, нисам разабирао. Устао сам и погледао кроз прозор, у неверици и одмах пробудио Марину. – Марина, Марина! Дођи брзо да видиш! Како није вредело, дошао сам до ње и продрмао је: – Ово мораш да видиш, Марина! Одмах! Некако се дотетурала до прозора мрштећи се и трљајући лице. На оближњој згради с великим равним кровом улогорило се јато галебова. Откуда су се ту створили, сам враг би знао. Башкарили су се, требили, кричали, полетали и слетали. Да ли су залутали на путу некуда, или су долутали од најближе велике реке која и није тако близу? Да ли ће убрзо нестати или заувек се ту настанити? Како било, рекао сам Марини да је то знак. Знак да се креће на пут. Иако поспана, послушала ме је. Ја сам послао поруку главној да следеће недеље нећу доћи на посао, а Марина је замо-

кораци 4-6 / 2014

лила своје за неку кинту. Онда смо заједно изгуглали дестинацију – најближе море и најдаље острво на њему. И то је било то. Пре него што су ме галебови тргли из сна сањао сам оног несрећног Горана, и Марини то никако не смем да поменем, она зна какав је поуздани весник несреће. На прагу смо правог, зрелог живота, што би се рекло. Чека нас Маринин дипломски, пре свега, онда венчање, потом запошљавање, па рађање потомака... Задремала је с књигом у рукама, неком књигом Мишела Уелбека засигурно, то је њена опсесија. А и тема за дипломски, узгред. Не видим који је роман у питању, а и не треба то да гледам, моје је да мотрим на цесту, у ово доба уморни возачи знају да заспе. Или да... Да претичу, јеботе! Дугачки камион, док је, не могу да верујем, с једне стране огромна стена, с друге ограда иза које је, не смем ни да погледам – амбис... Стигао сам само да помислим: кочи и прилепи се уз ограду што више можеш, и моли се богу да није презаузет у овом тренутку. Од наглог кочења Марини је испао Уелбек из руку а тело јој кренуло напред онолико колико је појас то дозвољавао. Не видим њено лице, али претпостављам у каквом је забезеку и колико су јој уста разјапљена. То кочење траје и траје, аутобус који нам иде у сусрет је све већи и већи и ја схватам да то више није аутобус, да се све брже и брже сама смрт примиче. Стижем само да се окренем Марини, погледам је и упутим јој један осмех, а онда – зажмурим.

*** Немам представу о томе колико је могло да прође времена од склапања до отварања капака. На радију се сада чуо Масимо. „Облаци тешки кад би бар хтјели нестат на час...“ Погледао сам Марину, глава јој је клонула, није била при свести. Продрмао сам је руком, дуго јој је требало. Пробудила се тако што је усисала бучно чини ми се сав ваздух из аута, као да је дуго ронила на дах. Погледала ме је у неверици, потом се осврнула и, када је видела да је аутобус ту, да је ауто иза нас ту, да смо, коначно, и ми ту, дуго је испуштала дах који је нетом узела. Изашао сам из кола ка осталима. Нека чудна тишина је завладала, није било птица, зрикавци су утихнули иако је море било такорећи иза брда и, што је најчудније, није било возила ни из једног смера. Прошао сам прво поред аутобуса, и тамо као да су се будили из зимског сна, главе су се подизале, завесе мешкољиле. Возачи су лагано устајали са седишта, у неверици шта се то догодило. Шта се,заправо, могло догодити. Испред аутобуса, на само неколико корака, стајао је камион.

међу јавом и мед сном

Његов возач се није померао, испео сам се на степеник и покуцао на прозор. Тргнуо се, баш као и Марина, узимајући дах. Пролазећи поред кола иза нас спазио сам да је са руским таблицама. И сви су били некако поспани и, што је било важније, читави.

*** Ускоро угледали смо и море. Мало потом били смо на трајекту. Пришао сам Марини с леђа, обгрлио је сетну, а она је рекла нешто у смислу: „На данашњи дан требало би да славимо заједнички рођендан.“ И од тада више нисмо помињали јутрошњи догађај.

*** А томе је засигурно допринело острво на које смо дошли. Није се звало Рајско као оно које смо обишли претходне године, боравећи у Египту, али је такво управо било. Вода као никада пре, чиста, бистра, не опире се, по њој као да смо клизили а не пливали. Сунце благо, кад пожелиш да жари – оно жари, кад хоћеш да га нема – не осећаш га. Лежимо на лигештулима Марина и ја и не проговарамо. Само се држимо за руке и разумемо једно друго. Где смо се ми ово задесили? Плажа је толико велика да прве суседе и не видимо. Данас смо кренули њоме у дугу шетњу и зачули меки, милозвучни руски језик. Млада породица Руса чаврљала је: „Не надо идти далеко! Андрей, Андрей! Приди, Слава! Давай, давай!“ Рецепционари се надмећу у љубазности, остало особље је невидљиво, али чим затреба, ето их. Навече влада апсолутни мир, као да никога осим нас нема у хотелу. Само се једне вечери чуо звук из неког цртаћа, она чувена мелодија која најављује Душка Дугоушка. Било је глупо, у ствари, питати шта се десило те вечери јер ни Марини ни мени није сметало, чак је и пријало чути мелодију из детињства, али знатижеља је надвладала. Пришао сам рецепционару с брчићима и ретро фризуром, тамо негде из шездесетих, и упитао шта се то чуло иза зидова пре неколико вечери. Веома се извињавајући рекао је да су заједно са нашом групом стигли и малишани предшколског узраста, те да им навече, пред спавање, пуштају цртаће. Али ми то свакако можемо исправити, ако вам смета... Не, не, не, говорио сам ја, сачувај боже, нека они само уживају, ја сам то више онако... Марина ме је одавно већ вукла за рукав борећи се против моје знатижеље. Годинама, очигледно неуспешно. Као и када су у питању били разни водени спортови. Како је летовање било all inclusive варијанта, испробао сам све што су имали у понуди – скутер, параглајдинг, парашутинг, све за седам дана боравка. Седмог дана паковали смо се да напустимо Еден, како смо га у међувремену прозвали, вукли кофере до рецепције, али тамо никога

кораци 4-6 / 2014

није било. Ама баш никога од особља. Чекали смо неко време, пристојно време, наравно, и како се нико није појавио, а пасоши су нам били одузети по доласку, одлучили смо да се вратимо у собу. Нека они исправљају своје грешке, зашто бисмо то ми радили. Храна је и наредних дана била уредно сервирана, соба савршено чишћена, иако се и даље није појављивао нико од особља. Када ти остали гости обедују, ако још увек нисмо никога срели у трпезарији, питали смо се. Једног од тих екстра дана спазили смо у врту место на коме смо затекли остатке неке саламе и празне пивске боце, такозване зидарске, оне од два литра. Ко поред шведског стола с изобиљем екстремно укусне хране једе саламу подригушу и пије зидарско пиво, чудом смо се чудили. Након још седам екстра дана, када смо се већ полако сморили, од пустоши око нас, а и све књиге које смо понели већ смо прочитали, појавио се ретро рецепционар и, као да се ништа чудно није десило, назвао добро јутро. Наша истовремена питања, крајње уљудно, сасекао је и саопштио да данас са својом групом прелазимо на следеће острво које је, претпостављали смо, још већа недођија него ово на коме смо. Не, не, то је нека грешка, рекао сам, ми смо већ дуплирали смену. Хвала на части и дочеку, веома смо задовољни пријемом, али ми морамо назад, чекају нас обавезе, посао, родбина... Прелистао је неке папире и рекао: – Грешите. Ево вашег ваучера. Овде све лепо пише. Настављате путовање. Молим вас да не правите проблеме и пођете до мола, укрцавање већ почиње. – Какав мол, какво укрцавање, какви проблеми. Ајмо ми, Марина, по ствари, па у ауто и на трајект, онако како смо и дошли. На брзину смо се спаковали и сјурили до паркинга, али тамо нисмо затекли ни наш нити било који други ауто. Шта нам је друго остало него да одемо до мола и видимо шта се тамо збива. Прво се зачула граја веселе дечурлије, укрцавали су се уз пратњу васпитачица. На молу је седео и један рмпалија без пртљага. Личио је на шофера. Да, шофера оног камиона с магистрале иза којег се зауставио аутобус... Аутобус на коме је, присећам се сада, стајао знак Превоз деце... А онда су стигли и они... Руси...

*** Седимо уз ограду брода и снатримо Марина и ја. Са радија се изнова чује Масимо: „Облаци тешки кад би бар хтјели нестат на час. Зар више нема нас...“ Помишљам: да сам жив, како би то била добра прича. Само да сам жив...

међу јавом и мед сном

Оливера Недељковић НАЛИК ШАРЕНИМ ПАПИРИЋИМА Ветар је певушио у жељи да успава облаке, а лишће, опчињено његовом аријом, усковитлало се као неизречене мисли. Док гледам ковитлац хлорофила, најзад могу да видим то о чему ми узбуђено говориш. Зато те чврсто држим за руку којом си до малочас држао змаја. Ништа не светлуца тако као танки трагови твојих суза. И сам наслућујеш да се змај неће вратити, кад се већ винуо увис и сам себе, тамо горе, научио без страха да лети. Теши ли те, кад говорим како је све некад знало да лебди, како је камен могао постати птичје око, да је и море успевало да одлети и остави само мирис соли у шкољкама које се отварају од топлине длана, да су се и цветови, ако пажљиво гледаш, на час могли преобразити у лептире? „Све се у неком часу може сетити како је некад имало крила“, бришем ти сузе, шапћући. „Зато све може тако лако да одлети“. Знам да разумеш, јер небо је змај затегнут на крсту од наших погледа, јер наше душе су шарени папирићи који лепршају на невиљивом концу. УПИРУЋИ ПРСТОМ У СВЕ ШТО ЈЕ ОКО НАС

Још сањива, шума се огледала у нашим очима. А у њој: травка је травку подучавала како да ти врховима помилују подколенице; камен је уз камен пристајао како би прешао преко набране воде; мрвице које си просипао гризући корицу хлеба намах нестајале би у кљуновима ситих станарица. Маслачци крај путељка дозивали су ветар, јер је пред њиховим нежним мислима задржавао дах. Мрави су ти били толико захвални да нису

кораци 4-6 / 2014

знали под који лист да одвуку своје поклоњене животе. Ваздух је брујао у цвастима. Смола низ борово стаблo лила је као суза у којој затомљена сва је наша туга. А пужеви су без туге напуштали кућице и својим светлуцавим трагом нам осветљавали пут кроз биљно време. Смешили смо се и нисмо знали да ли нас лишће својим длановима дозива или нам даје знак да изађемо из сенке. На пањевима годови су се, пратећи птичју песму, дотицали час на једној, час на другој страни. И свака страна света била је, чинило ми се, она којом треба поћи. Чега год да се латим, у овом прозирном дану моћи да те видим: док несигурно корачаш кроз поље, сунчеви зраци ти коврџају косу. Придржаваш се за мој скут и смешиш се, нежнији од свега на овом свету, јачи него што ћеш икада доцније бити. Никада ближи анђелима, никада ближи обиљу у које, као кажипрстом, упире твоја душа. БРИШУЋИ ТВОЈЕ УЗДРХТАЛЕ СУЗЕ

Учим те да будеш увек оно што јеси. Причам ти причу о томе да јеж се склупча кад осети страх, јер он је, у ствари, престрашено срце обрасло бодљама. И настављам: малени тврдокрилци бојом опомињу оне који устукну тек ако носимо отров у себи. Причам ти оно у шта ни сама не верујем: хоћемо ли бити налик кишној глисти која живи под листом купуса у нашем повртњаку или њеном чланку који си нехотице летос откинуо, избор је, сине, само наш. Зато ти тамо где ћеш се и сам кидати, унапред привијам облоге од речи. И подсећам, бришући твоје уздрхтале сузе: туга нас глача као што вода милује каменчић којим се некада давно расекла. И додајем, тихо, што могу тише: најсигурнији заклон изградићеш од каменица хитнутих у твом правцу. А знам: убрзо ће редови које ти читам почети да се мигоље и врлудају и под твојим кажипрстом. И погледаш ли тада у моје лице, знаћеш: оно о чему ти непрестано читам, никада, заиста, никада нисам научила. О ЧИТАВОМ СВЕТУ САЖЕТОМ У САМОМ СЕБИ

У два гласа сричемо свет око нас. Ти учиш лако, јер први пут сазнајеш чудесне ствари. Ја учим тешко, јер обнављам и љубав и заборав. Подвлачиш кажипрстом у уџбенику што смо могли видети и у овом туробном дану, само да смо га расклопили и наднели се над њега као над ову књигу: о кретању ваздуха које се, сазнајемо, назива ветар. И да је тло под нашим ногама настало дробљењем стена. Да вода поприма облик суда у коме се

међу јавом и мед сном

налази. У редовима који измичу под твојим прстићем ни речи нема о томе шта све, осим лименог петла на неком крову, може бити ветроказ. О срцу од кога једино зависи правац, наравно, ни слова. Ни о томе да су стене раздробили стрпљење воде и наглост ветрова. Или да је чак обратно било: камен су, можда, у прах иситнили бујице и спокој ваздуха. Али, хајде да наставимо, јер оцениће тек твоје знање о камену као трајном материјалу. Мораћеш да набројиш мостове, скулптуре владара, накит на врату богиња, мораћеш да се сетиш точка који се котрља и палата од камене чипке пре него што напишеш: и др. А лекција о камену је, за мене, лекција и о речима којима се може описати камен на морском дну. О облости. О истрајности. О читавом свету сажетом у самом себи. У два гласа сричемо видљиво. А то што дрхтим, зато је, сине, што свет, што овај свет није, није само изван нас. КАПЉА У КОЈОЈ СЕ ВИДИ ЧИТАВ СВОД

Док гледам твоје лице обасјано пљусковима знања, питам се: да ли ова киша пада како би утишала све, баш све, осим наших срца? Или можда пљушти због барица у којима ћемо моћи да видимо кровове и димњаке који се надносе на њих? Или су капи тајнопис каквог предсказања, можда оног да ће се, о првом кончићу таме, тик до наше собе спустити окисли Месец? Или да је овај пљусак оно што није ни слутио да ће бити: плач анђела окаснелог на место догађаја? Шта ли капи желе да нам кажу о бујицама од којих ће се овог лета загрцнути реке? И можемо ли из њих, док кажипрстом пратимо њихов пад, прочитати давно заборављену приповест о светлуцању? Ти мирно стојиш носића приљубљеног уз окно. Загледан у капљу у којој се види читав свод, смешиш се. Помислим: он још увек види нечитљиву кишу. И као да покисла сам до голе коже, стресем се, јер слутим: ускоро ће и његовој срећи бити потребне речи, што дрхтуре као капи на искиданој пауковој мрежи.

кораци 4-6 / 2014

Бојан Самсон ПРВА ПЛАТА

Дечкоња воли почетак месеца јер је то време за исплату. Код исплате је добро што увек имаш осећај да је поље непрегледних могућности пред тобом, и то је тако све док има пара. Чим залихе пресуше, чини ти се да је све пропало и изгубљено, као да се читав свет распада. Али све док има великих трговинских ланаца, има и одлагања мисли о наплати старих дугова. Није лако запослити се у фирми на нивоу, но Дечкоња зна да свако дочека своје место пред касом. Ово је његова прва плата на новом послу. Лепо је ходати улицом и знати да ти је џеп пун лове. Предмети изгледају тако блиски, на дохват руке док кружиш између рафова гурајући колица. Читав живот је пред тобом: детињство, младост, зрело доба, старост, и све то у облику најразличитијих производа широке потрошње. И ти узимаш и оно што ти заиста треба, и оно што ти је у периоду беспарице деловало као потпуно сувишно. Пуниш колица саламама, кобасицама, сиревима, готовим јелима, туњевином у конзерви, печуркама, маслинама у тегли, чипсом, чоколадицама, ролатима, дезодорансима, жилетима, миришљавим кондомима, жвакама, цигаретама, сунчаним наочарима, средствима за чишћење, сунђерима, пластичним чашама, ко зна чега ту све нема, одавно си престао да обраћаш пажњу, Дечкоњо, и баш те брига, јер осећаш да си спреман, то је то, имао би са чим да изађеш и пред Страшни суд, без страха од велике наплате. Након куповине долази такси по тебе. Дођеш кући, па истресеш купљене ствари на стол. А онда крећеш са неконтролисаним преждеравањем без милости. Увече излазиш са Канцеларцем и Његованом да прославите твоју прву плату, наливате се до бесвести, частиш све око себе, трошиш као да сутра не постоји, као да се живот не наставља, ти млади расипниче!

међу јавом и мед сном

Успаваш се следећи дан, па не одеш на посао. Телефон звони, то сигурно зове шеф, али тебе је баш брига. Јер ти знаш, шта год да се деси, увек остаје четвртак, дан када излази огласник. БУЛЕВАР ЖЕЉА

– Слушај, буразеру, сада ти нећу опалити ни шамар, зато што ми је такав дан. Али, ако те још једном видим да се моташ овде, пребићу те као мачку! Јеси ме разумео? – Јесам – процедио је Дечкоња спуштене главе, гледајући у под, док га је набилдовани ћелавац левом руком држао за раме, а у десној држао мобилни телефон. – Он ће мени „Драго ми је што постојиш“, и то још преко мобилног телефона! Да нико са стране не види какав је болесник, а?! А сада бриши, и то брзо! ’Ајде! Дечкоња изађе из продавнице мобилних телефона, одлучан да сачека четвртак, дан када излази огласник. BLooDY REggAE

Замислите шта сам прочитао пре неки дан у једној историјској читанци: „Пре неколико година на Јамајци је избио грађански рат између присталица пушења марихуане на лулу и присталица завијања џоинта. Један део становништва избегао је у Трансилванију, највише због тога што трансилванијски и јамајчански живаљ одржавају пријатељске односе. Највећи број избеглица сместио се у замку грофа Дракуле због угодног амбијента који је чинио да забораве на њихову домовину. Ипак, старе навике се не мењају лако. Јамајчани су почели да гаје марихуану по терасама замка и праве reggae журке до раног јутра. У почетку је гроф Дракула био дистанциран и неповерљив према доброћудним црнцима. Чудиле су га њихове дуге плетенице, музика и помало неприродна опуштеност. Јамајчани су одлучили да се прилагоде, па су прихватили Дракулин биоритам: спавали су дању, а живели ноћу. Из своје исхране су избацили житарице, као и поврће. Након тога се и гроф опустио. Спријатељио се са веселим странцима, пустио плетенице и засадио марихуану. И тако су једног дана сељаци, који су обрађивали марихуану у околини замка, уз звуке песме Is this love?, могли чути саблажњиве крике и запомагања. Као што смо већ рекли, старе навике се не мењају лако.“

кораци 4-6 / 2014

Ево још једног доказа да је суживот између различитих култура могућ. Наравно, уз неизбежно, али подношљиво проливање крви. ЗАР СЕ И ТО ДЕШАВА НА НАШЕМ ПРЕЛЕПОМ ФЕСТИВАЛУ?

Исприча Дечкоња Канцеларцу трач који је чуо недавно. На музичком фестивалу „Enter“, на простору где се пушта електронска музика и трају журке до касних јутарњих часова, велики број посетилаца, ушлагиран од дрога и алкохола, остаје да лежи у бесвесном стању. Као, ту их проналазе радници градске чистоће који имају обичај да скидају са њих накит и узимају паре, а неке девојке остану без гаћица и грудњака... Хм, хм, хм... – Значи, рибе ти на „Enteru“ саме прилазе?! – забезекнуто упита Канцеларац. А Самсон мора да каже, иако су му рекли да не каже:

„Несвест је егзотично острво у узбурканом мору савести.“ ПРОШЛОСТ ЈЕ САМО ПЕПЕО*

Након што сам устао из кревета, скинуо сам патике. Изрибао зубе кључевима. Пре него што сам изашао, укључио телевизор. Закључао стан четкицом за зубе. У аутобусу показао индекс шоферу. У студентској кантини сендвичем платио новац који сам са ужитком појео. На испиту предао професору показну карту. После му запретио полагањем пред комисијом ако ме пусти да положим. А све ово сам радио верујући да ће тако и време кренути уназад, па да ћу се вратити на претходно вече када сам цедуљу са њеним бројем телефона ставио у џеп у којем су били кључеви. А после, док сам вадио кључеве да бих откључао улазна врата зграде... Ах, Жозефина, како ми је само испала та цедуљица! А Самсон каже: „Каквим си пламеном горио, таквим ћеш се пепелом посипати.“

*Стих из песме Phoenix by night Бојана Самсона.

међу јавом и мед сном

ОРАЛНИ ТИП

Одвео ћале малог Дечкоњу од четири године код дечјег психолога, боље рећи психолошкиње, зато што је овај сисао палац. На Дечкоњу се то односи. Мислим, сисање палца. Ту се сити испричали. Ћале и психолошкиња, наравно. А помало и Дечкоња и психолошкиња. Следеће недеље мама одведе малог Дечкоњу код исте те психолошкиње на разговор. Када се вратила, исприча тати о чему су разговарале. „Каже докторица да си јако смирен човек,“ рече мама. „Ја смирен човек?! Сада ми је све јасно!“, викне тата и забрани мами да води Дечкоњу код психолошкиње. И тако тата онемогући Дечкоњу да прерасте оралну фазу, па се сисање у разним облицима наставило све до дана данашњег. П.С. Фројд је бар имао своје цигаре. А шта са нама који смо оставили дуван?

Воковизуелни омаж Клавину, 1995, акрилик

ex Atlantida МОСТАР приредио

Енес Халиловић

Алмин Каплан ДНЕВНИК ИЗ ДНЕВНИКА, 20. 01. 2007.

Боли ме глава. Управо сам се вратио из града. Некакво олово увукло ми се међу ребра у мишиће, па сад тешко дишем. Име ми је Алмин и нисам шејх текије мевлевијског реда. КАКО ЈЕ УМРИЈЕТИ

Изгубила сам се у дужини болничког ходника који је на моменте изгледао као боб стаза а у брзини падања су нестали и звукови. Кад су ме дозвали, најприје сам се присјетила свог имена а затим се једним бљеском одиграо читав живот на крају којег си лежао ти, нијемо и непомично, у кревету који није био твој. Из сусједне собе је, као чекић, ударао њемачки: „Жао нам је госпођо, ваш муж је мртав.“

Сигурна сам да је умјесто тебе умро живот онај исти у којем смо се излежавали на обалама разуђеног мора и разговарали лијено док су се дјечак и дјевојчица играли лоптом. И они су умрли у том животу.

Толико си био жив да сам помислила како те не приличи сахрањивати како то није за тебе

кораци 4-6 / 2014

та земља те једноставно не би хтјела, помислила сам, избацила би те. Избацила би те као изрод смрти јер ти си био тако жив. Смрт ти једноставно не би пристајала, помислила сам. Не иде ти уз ту кошуљу од памука ни уз ту пут из које сам се напијала животом до те мјере, да сам од живота једноставно полудила. Али, ето, изгледа и та је лудост сад постала нормалном и мртвом.

Озбиљно сам размишљала да те не сахрањујем да те једноставно оставим ту на столици, да заједно ручамо. Ти не би морао ручати ако већ не би био гладан ја бих ручала, а ти би ме гледао. Онда бих ја запалила, а ти би ме опет гледао. Али сам се на крају сјетила једне лекције из биологије у којој стоји да се мртво тијело временом распадне на оне знакове из периодног система елмената... СЛУЧАЈ СЕЈЕ ЧИЗМИЋА

У мостарском насељу Доња Махала у кући под редним бројем 24 у својој тридесет и четвртој години јутрос у пола два убио се Сејо Чизмић бивши припадник оружаних снага Армије БиХ. Према наводима комшија Сејо је у задње вријеме често сам и то искључиво ноћу шетао градом.

У једном тесту за дијагностицирање ПТСП-а ставио је крижић (и добро га подебљао) у коцкицу изнад које је писало: „Врло јако“ – као одговор на питање: „Осјећате ли икад, да у Вама постоје двије особе и да једна посматра шта друга ради?“ КО ДА ГЛЕДАМ

Ко да гледам и ове зиме ће пасти снијег и ми ћемо се шетати кроз бљузгавицу у неадекватној обући.

ex Atlantida

Данима послије ће нас стискати у носу, можда ћемо и мало температуре добити.

Често ће, ко да гледам, и ове зиме, пухати онај хладни и сухи вјетар и ти ћеш гледати у моје пресушене очи са набреклим капиларима које ће, ко да гледам, гледати у телевизију, на којој ће јављати опет, само лоше вијести ко да гледам У СУШТИНИ

У суштини лаје пас У бјелини папира лежимо ти и ја И с подсмијехом гледамо у звијезде У очи искрене зависти. Може да буде новембар Или било који мјесец у години Било која година Ми лежимо Ушушкани у бјелину Стерилно чисти од времена У којем се вјероватно опет негдје води рат. У ПУЖЕВОЈ КУЋИЦИ

Једном ми је мој пријатељ Ђенан рекао како, док чита Антологију зла од Алије Исаковића, има неки чудан осјећај. Као да му се пред кућом дешава велики рок концерт, а он сједи ту на каучу и ништа не подузима. Е баш се тако некако и ја осјећам у задње вријеме. Лијежем послије поноћи да бих нешто прочитао прије него се очи склопе и тако ево већ два мјесеца. Завршио сам неки факултет, па сад могу у социо-биографском упитнику (модифицираном за наше терене) заокружити ВСС – висока стручна спрема. Није то мала ствар. Хеленеисе. Ја бих фотоапарат марке olympus. Па да се вратим у оно љетно подне кад упекне звиздан. Да усликам Лују каквог сам га видио тад, и никад више, а гледам га скоро сваки дан. Ето зашто ме спопада онај ђенановски осјећај. Због свих тих ствари што се само једном дешавају, и опет никад више. АЛМИН КАПЛАН (1985, Мостар) пише поезију и кратке приче. Добитник је две награде за поезију: „Мак Диздар“ (2008) и награду „Ратковићеве вечери поезије“ (2012). Објавио је две збирке песама: Биберове кћери (2008) и Чекајући концерт рога (2013). Живи у селу Пјешивац-Греда код Стоца.

Аднан Жетица РЕКОШЕ МИ ДА НЕМА БОГА

кораци 4-6 / 2014

ПРЕЗИМЕ

Шетао је једног дана, са сунцем на истоку, за вријеме рамазанског поста, хаџи омер-ефендија жетица, имам џамије у паткама.

Срете жене, полугологлаве, како воду вуку с удаљеног извора. Насавјетова их строгим гласом, што му бјеше и посао, да ће таквих бит пун џехеннем, па сутрадан оде у чаршију махраме им купи и на кућни праг однeсе.

Једна му одговори, она што га не саслушаше до краја претходног дана, да јој не треба махрама већ кад злата има а учен је човјек и жели да богу угоди, нек им воду у махалу доведе и никад више неће видјети њене црне косе, да образ сачува то и учини и књиге га запамтише. СМОКВА

У само свитање кренуо је ахмед, отац махмутов, да обере црницу док сунце није ужегло како зна.

Машући цекером на њој спази човјека како се клати попут неповезана прута лозе на југу.

Ухвати га и подиже да га спаси а овај се ногата, неће, па неће у живот сиђе.

Док се живот борио са смрћу, ахмед је себи зборио (јер, будали нема рашта) не могу га натјерати да живи али скинућу га с моје црнице, у нас је махала образли кад неко на сећији умре обичај је да се сећија баци кад се неко на дрвету објеси треба да се дрво посјече,

а црница ми дјецу храни.

ex Atlantida

СУНЦА

Нас домобране у партизане узеше у загребу пред павелића џамијом.

Рекоше да бога нема и да идемо на преквалификацију. Мислио сам ко зна кад ћу сунца видјети пред бродом нас раздвојише и рекоше херцеговци у босну, босанци у херцеговину.

Три мјесеца сам у тузли вреће носио, богу говорио да га нема, и у сунце гледао, а оно ни опржит није умјело, као да је био љут због преквалификације једно сунце на два издјелио и сваком даровао судбу какву није желио. ФЕСТИВАЛ

Долазим у словенски градић на граници са Аустријом на књижевни фестивал мој неко је већ био овдје, чувао домовину од вањског непријатеља. Чувао и оне ноћи кад му је дошло писмо да му је отац на самрти. Добио је два дана допуста, кад је стигао дома, очева постеље је била уредна, постељина на њој затегнута. Имао је времена да на харему проучи фатиху и матер пољуби те да се истим возом врати у словенски градић на граници с аустријом.

Мој неко је већ био овдје а ја ћу на међународном фестивалу прочитати пјесму о томе како је неко већ био овдје и да је

при одласку у мраку возног купеа у нашој породици умрла југославија. МИМИКА И ГЕСТИКУЛАЦИЈА

Нико није казао да га више нема, али знали смо јер је с цигаретом објешеном о доњи руб усана уз стрму улицу журно изишао, на чистини не марећи за снајперске хице руке низ себе пружио, дланове раширио, па их у шаке стиснуо у прса се ударао и шутио.

РОЂЕНДАН

кораци 4-6 / 2014

Светој књизи није мјесто да стоји испод висине појаса па је стависмо на највишу полицу регала. Кад си се родио најавили се његови из синдиката, до Кур’ана метно тебе и Маршалов портрет. Онако насликан с бока за радним столом, пером пише нешто по папиру, на столу уредно наслагане четири књиге, у позадини зидови боје црвене прашине, изгледа као да своја посла гледа.

Волио дјед маршала као што је маршал његовог Аллаха волио, али ред би, а и морала се имати његова слика. Данас, ево, и теби, и Књизи, и њему, да сте на регалу тридесета, машалла. ЗРНО

Држао сам га на длану и питао га одакле и како? Пуцањ се није чуо, био сам у заклону, можеш бити и наш, и њихов, с весеља ниси јер данас није дан свадба. Одакле и зашто је дошло? а оно ми одговори да је питање сувишно да би ми свако пушчано зрно исто рекло: Из пушчане цијеви, од човјечије руке.

АДНАН ЖЕТИЦА (1980, Мостар) добитник је Ратковићеве награде (2008), награде „Аладин Лукач“ за најбољи поетски првенац, те награде на фестивалу поезије у Трсту „Castelo di Duino“ за песму Сат (2008). Збирка Човјек који је знао Филипа Латиновића освојила друго награду Скендер Куленовић (Босански Петровац). Објавио је збирке поезије Људи пословице (2008) и Човјек који је знао Филипа Латиновића( 2013).

ex Atlantida

Елведин Незировић REQUIEM ОДЛАЗАК

Габриелу Гарцији

вечерас слушам танго, габриел и мислим на онај сунчани мајски дан: у сјени једног храста, пред гимназијом, први пут отворио сам твојих сто година самоће слушам танго, garcia тај проклети гардел је знао: све што вриједи у људима је страст од јучер је овај свијет мјесто с мање добрих људи киша струже о олуке, пада, овдје, у овој вражјој херцеговини, пада као у мацонду танго, габриел, затегнуте струне стењу као мале, похотне курве у твојим романима живот је књига, габриел, живот је књига живот, књига DISNEYLAND

На свом лошем енглеском, покушавам једном туристи објаснити улогу Улице Алексе Шантића. Као прави странац, он не разумије шта се овдје догодило. За њега је Мостар балкански Disneyland – весело кликће својим Олимпусом и окуларом лови измасакрирану архитектуру града. „Рат је јебени ужас“, закључио је најзад мој просиједи европски пријатељ, ваљда инспирисан сликом глобалне деструкције. Схватам колико се његово поимање рата разликује од мог: у ископини гранате он је видио сигурност свијета из којег долази – ја, још крхку, самониклу, Влат траве.

БАЈАМ

кораци 4-6 / 2014

На дан кад се родио мој отац, дјед је у авлији посадио бајам. Узео је ашов и ископао рупу у травњаку.

Потом је у њу ставио младицу бајама и затрпао је. За малога, рекао је, нек буде постојан и чврст као овај бајам.

У рату смо му најприје сасјекли гране. Његово кошчато дрво дуго нас је гријало. Онда је, од дебла, столар Фахро начинио табут оне ноћи кад је убило оца.

Рат је стао, као киша. Од бајама је остала само сјенка. REQUIEM

према овој пјесми требало би корачати отворених руку као према нечијој младости.

*** некад су под кошћелом у дворишту таксисти играли шах. јучер је под истом погинуо Горан Павловић, таксиста.

*** Сејо, професор, јутрос је читао моје пјесме и питао зашто су препуне ријечи смрт, крв, пакао...

Мехо из приземља рекао ми да се манем поезије, то је за пичке, он ће ми поклонити калашњиков па да бијем

четнике и усташе као он, хаусторски рамбо. а мени је скоро шеснес, и откако је почео рат, нисам дрко.

*** мој брат је запамтио датум када је први пут чуо звук гранате – био је 7. април 1992.

ex Atlantida

Феђа Колобрз никада није дочекао крај часа, граната је била бржа од школског звона.

*** тетку Фадилу нисмо клањали џеназу јер су по шехитлуцима цијелу ноћ пуцали снајпери с инфрацрвеним зракама. покопали смо га без изговoрене ријечи, без пуштене сузе, као да сахрањујемо псето. *** стално сањам да сам мртав.

*** будим се само са једном жељом: Боже дај да, од тренутка када отворим очи, не чујем више ниједан метак не видим више ниједну смрт.

ЕЛВЕДИН НЕЗИРОВИЋ (1976, Мостар) пише поезију и прозу. Објавио је следеће збирке песама: Бездан, (2002), Звијер из хотелске собе (2009) и збирку прича Толико о томе (2009). Пјесме и приче су му преведене на енглески, њемачки и италијански језик. Заступљен је у неколико антологија бошњачке поезије.

Аднан Репеша СУЗЕ ИНЕС МАРЛОТ

кораци 4-6 / 2014

Има нарави које се хране ситницама, а умиру од тешких ријечи. Кнут Хамсун

– Једном, кад умрем, напиши причу о мени – рекла је Инес Марлот. Још се живо сјећам, иако је вријеме поодмакло, оног хладног поднева, цијелих чопора паса који се лијено одвлаче улицом и некакве опипљиве чамотиње у циганском насељу преко пута болничког здања. Иза масивних врата, у облачном дану, цвилио је вјетар и понешто вањске зебње уносио у дугачки сиви хол. Кроз залеђена окна гледао сам како се на небу мрешкају облаци; у њихову утробу стремила су читава јата птица. Након двосатног чекања и потпуно исцрпљен, скоро да и нисам осјетио како се нечија рука спушта на моје раме, а један глас пита: – Ко ти је она? – Пријатељицa – рекох, погледом ловећи плочицу на његовој скути. Др Ајдич прстима је промрсио сиједо прамење косе, гласно се накашљао у рубац, а ја сам још јаче стиснуо метални заслон столице. – Жена коју чекаш има мале шансе. Њен желудац као да је прогорен киселином. Још трен зурио је у мене оним погледом за који ниси сигуран шта му се крије с друге стране намјере, а онда је једним покретом руке гурнуо цвикере на нос, удаљивши се; слушао сам како се његови кораци гасе у мрачној дубини ходника. 2.

Инес Марлот упознао сам оне године након што сам доспио у фирму у којој је она продавала полисе осигурања. Бјеше бременит април који је своја њедра разголитио по уреду у који сам тек закорачио. Сједила је у трошној фотељи и на моју испружену руку одговорила срдачним стиском. Затекао ме тај њен наступ; осмијех којим је побрисана уштогљеност и одсуство нелагоде коју ћутиш на потиљку. Промешкољила се у фотељи, тек толико да истакне дубину свог деколтеа и рекла: „Добро нам дошао. Бит ће ти лијепо с нама. Само се немој курчити и све ће бити у реду.“

ex Atlantida

Истог поподнева, да ли вођени прстом судбине, чиме ли већ, обрели смо се у некаквом запуштеном бирцу. Препознала је чуђење у мом држању јер наш простор дијелимо с мрачним типовима огрезлим у алкохол. Што, ето, сједимо под лустером истачканим мухосерином и зуримо у несклад, у тихо људско пропадање. „Да би успио у животу, мораш се каткад спустити и овамо. Тек да се увјериш како се живи у приземљу живота. Свашта се ту дâ научити“, рекла је и покретом руке дозвала конобара. Па ипак, с временом смо престали одлазити на таква мјеста; сад смо радије сједили на отромбољеним парковским клупама и ћаскали о којечему. Није ме занимала њена приватност, и не само њена, али ипак вријеме је учинило, а да тога нисмо били ни свјесни, како се помало зближавамо, како полако сазнајем све оно што годинама каним сметнути с ума. Често се хватам како нисам кадар изборити се ни с властитим јадима, а некамоли уз то носити и бреме туђих. Па опет, са занимањем сам слушао њене доскочице, ситна оговарања и мале подлости својствене таквим наравима који кроз успјехе других назиру зачетак властитог пораза. Једном јој се омакло и то да ми каже како јој се мати заљубила у погрешног. – Бјеше јануар. На Магребу се рађала нова држава. Алжир је кликтао независности кад су нечије руке на прса моје мајке спустиле копиле. Да. Добро си чуо. Ја сам то копиле. Ни слутио нисам да ћу бујицу тих ријечи данас усмјеравати у корито ове приповијести. 3.

Инес Марлот рођена је 6. 1. 1962. као прво и једино дијете Милке Марлот, техничарке у градској метеоролошкој станици и љепотице за којом је уздисало пола града. У 18. години случај је хтио да раскине заруке с Томом Боричанином, шпедитером из Посушја, након што јој је у „Развитку“ нечији прст кврцнуо раме, а она се окренула и умјесто погледа какве сусјетке или, у бољем случају пријатељице, видјела страх у очима тог дјевојчурка које је објема рукама грлило позамашну облину у дну стомака. Вратила му је прстен истог дана, вриснувши му у лице: „Говно шоферско!“ Тад је врели посушки крш замијенила смрдљивим мостарским сокацима, поигравала се удварачима, одлучна у заклетви да је више ниједна мушка рука неће дотаћи. А онда се десило оно што се таквим природама обично деси. Тај мушкарац био је посве другачији. Иако не одвећ лијеп, знао је носити племића у себи. Није се либио градом про-

кораци 4-6 / 2014

нијети читав букет ружа, уз наклон додирнути обод шешира и сачекати да умине врисак у њој. Да клетва постане пука тричарија; догађај закопан у мрачној ладици свијести. Ситним знацима пажње он је двије године отапао леденицу у Милки Марлотовој, сручивши јој на крају у тијело набујали млаз пожуде. Права је штета што не каним писати о томе. Каткад, док је још била дјевојчица, Инес је знала скокнути до тржнице. Грозила се и саме помисли да ће га успут негдје срести, а он се увијек појављивао ту; каткад би провирио из зеленаре, понекад би у хипу изјурио из Боћарског дома и дуго стајао на улици. Губила би дах зурећи у ручице његових кћери објешених о снажна мушка запешћа, чезнула за пољупцем утиснутим у руменило својих образа, маштала, све док је из снатрења не би пренула галама. „Зашто псујеш на дијете кад ти ништа не иште?“, слушала би како се на тог човјека, одјевеног у беспријекорно сиво одијело, из којег је вирио језичак уредно сложеног рупца, коснуо трафикант или какав згрожени пролазник, а он би, занемаривши плејбоја у себи, дозволио да му се с усана проспе презрив осмијех: „Не иште сад, али питање је дана кад ће заискати. Курва је одгаја, у курву ће израсти.“ Кући би се враћала празних руку. Лагала мајци да су је комшијска дјеца гађала дудом, а потом би, скривена у мраку једнособног станчића, дуго плакала, шивала подеротине на души, али никад није раширила длан. Никад није заискала. Вријеме је одмицало и с његовог запешћа тргало прво једну, потом другу руку његових кћерки, сад већ једрих дјевојака које буром живота језде праћене његовим благословом. Каткад би, с прикривеном намјером пролазила поред Боћарског дома, кришом завиривала у зеленару, али за њом изузев звиждука доконих младића нису ишле грдње. С непуних осамнаест скоро да се није могла сјетити како је, уствари, изгледао. Трчала је у одрастање увјерена да је тамо, у маглама будућности, очекује коначна срећа. 4.

А онда је њен глас почео подрхтавати; учинило ми се да нећу дохватити конац приче. Понудио сам је цигаретом и она је, отпухујући дугачке димове, одлутала некамо у даљину, трудећи се раскрилити окна прошлости, тек да завири у градски мрак и тамо још једном препозна таксисту и оног трговца девизама на углу, заогрнутог дугачким кромби капутом. Упињала се још једном да се сјети оне ноћи у којој је заувијек и коначно остала сама, да спусти поглед у крило гдје је, потпуно спокојно,

ex Atlantida

почивала глава њене мајке. Те ноћи вршцима прстију подигла је пинцету у којој је, као да пркоси смрти, дрхтала длачица мајчине обрве, затим је побрисала отисак уздаха са сићушне плохе огледалца, потом се загледала у коначну самоћу и на концу узела телефон. Фра Петар Марлот, свећеник и рођени брат покојнице, није био за то да се Милка сахрани уз чедно и неокаљано презиме каквим су се сматрали Марлоти. Спустила је слушалицу. Цијелу ноћ наслањала образе на хладна прозорска стакла, одбијала пустити сузу и мислила: „Нека, само док ово прође, сахранит ћу ја мајку што даље од вас, ни мртвој јој нисте потребни.“ Измицала је 1993. И никако није престајало. Чинило се да је трајало цијелу једну вјечност а она, Инес Марлот, једнако је стајала уз прозор, упирала поглед у даљину и молила: „Састави већ једном. Састави, па да и ово коначно прође.“ Узалуд. Човјек се каткад толико заборави да му напросто склизне с ума колико му је, у ствари, избор сужен. Његово је тек да снатри, а Божје да остварује. А сам Бог хтио је да Инес остане на овом убогом свијету, да гледа како се урушава један живот и настаје нови, видно скрхан и у ранама. Да зури у поломљена огледала прошлости, из чијих јој крхотина, чинило се, покајнички одмахује Азуро. По ко зна који пут присјетила се те ноћи проведене с њим, а мене је, не знам зашто, пратио осјећај да сам прва особа којој Инес Марлот прича свој усуд. „У кући је било топло“, рекла је. „Руже у дворишту нагло су ћелавјеле. Град је засипала киша, тешка бљузгава јесен. Још су сасвим осјетне и живе бујице пољубаца под којима се гушим, још су разговијетне ријечи које је породио усхит. Скоро да нисам осјетила како плахта пода мном остаје крвава, а његов еуфорични глас шапуће: ‘Ја те никад, али никад нећу оставити.’ 5.

– У почетку смо обоје живјели увјерени како ће уистину трајати кратко – уздахнула је Инес, повукла још један дугачак дим и ногом угазила опушак. – Проћи ће само пар дана – мислили смo – и свијет ће се истријезнити, двојац из Карађорђева једноставно ће погужвати салвету и он ће поново бити онај стари: мој Азуро, човјек који из Трста довлачи Super Riffle фармерке, кафу и цијеле штекове цигарета. Те ноћи дошао је рано. Испод ока је носио масницу. Загњурила сам главу у његова прса. – Зашто?

кораци 4-6 / 2014

– Није знао. Само је рекао како их раније није виђао у граду. Рекли су му: „Ти више ниси Азуро. То је пролазило док се могло у Трст. Сада се одавде може или у смрт или с ону страну ријеке. Овдје си Орхан, а тамо буди шта хоћеш. Па, бирај.“ Изабрао је да оде, а ја сам брисала сузе проклињући: „Зашто, Боже? Зашто ми ово радиш?“ Привијао ме на прса и једва да сам чула како говори: „Најбоље да ја пређем тамо док ово не прође“. Инес Марлот још је дуго стајала на улици након што је Орхан Мујкановић коначно прешао булевар. Чула је како се гласнуло звоно с катедрале и просуло три правилна јецаја. Одмахивала је у даљину, а на уснама се мрзнуо шапат: „Ово никад, али никад неће проћи. Мене у животу вазда нешто мора јебават.“ Прошло је након што се липа у парку поново разодјенула да би навукла своје треће рухо. Сједила је у истом кафићу гдје су некоћ обичавали залазити. Посматрала је брда с ону страну ријеке. Неко је у камењару Фортице избрисао Титово име и на истом мјесту, у кривудавом срцу, дописао „БиХ, волимо те“. А онда је примијетила то лице које је управо канило проћи поред ње. У свакој руци придржавао је по једног дјечака. Могли су имати 2-3 године. За њима, тек корак иза, шетала је згодна бринета; имала је правилне груди и сасвим малу диоптрију. Неке давне слике оживјеле су и попут сјечива заривале се у свијест Инес Марлот. Поглед је склонила у крило, сјетивши се како је у ташни заборавила некакву стварчицу; кармин, мирисне марамице, било шта и није их могла наћи све док конобар на сто, испред ње, није спустио цијелу литру вотке. „Добро је изабрао“, рекла је. Конобар се на час збунио, хинио да ће нешто рећи. Одмахнула је руком, пустила поглед низ улицу и рекла: „Заборави.“ – Тад сам се почела опијати, онако, самоубилачки, уредно и својски. Скоро да се нисам могла сјетити кад сам посљедњи пут заспала тријезна. Тек једног јутра, након више од три године лумповања, осјетила сам снажну бол, ево овуда, по дну стомака. То је био знак да ваља стати на лопту, оханути, почети живјети. Сјетити се како тамо у осигуравајућој кући имаш сусједа. Покуцала сам на врата, усиљено се смијала (секретарица је имала ноге до испод пазуха и, судећи по изгледу, оволику рупу у глави), на сваку изговорену глупост климала главом, задужила полисе и почела радити на постотак. 70

ex Atlantida

Понекад би Инес сједила у истој оној башти не примјећујући како се опсјене патриотских нагона расцвјетавају по брдима над градом. Поглед јој не маме обнажена дјевојачка тијела ни дјечија граја у парку преко пута. Она нема ниједан разлог да би поглед склањала у ташну. Своје поразе проживљава сама и, како то обично бива, утјеху проналази у новцу. Скраћује косу и мијења навике. Само, као некоћ, истим покретом руке дозива конобара, љубазно захваљује и говори „Заборави“ кад се овај лати новчаника како би јој вратио ситниш, потом чека да се удаљи, а онда се мирно предаје збрајању зараде коју је данас остварила. Све је брже старјела. Све се више препознавала у лику из некоћ прочитане лектире, али ипак далеко од свијета фикције. Далеко од кошмара Рајке Радаковић. Једном сам био добре воље, па сам јој предложио да заблудимо. Чисто да се и то деси. Као тобож, нашла се у чуду, погледала склопљену књигу у мојим рукама и рекла: „С тобом? Ма нема шансе! Ти знаш само за те своје губитнике што пишу; чуј Хамсун, молим те. Сингер! Ма јок! Нема хљеба од тебе. Мени треба неко дрчан, неко ко ће бити у стању крхнути шаком о сто.“ 7.

На столу су стајале три чаше с кафом. Санда је примијетила како ће ускоро снијег. – Не би ваљало – добацио је Хара, а ја сам припалио цигарету мислећи на поетичне детаље Пана и једва да сам чуо Амру која виче: – Има ли ко с аутом? Позлило јој, умријет ће! Глан и Едварда, остављени у мраку, на страни 63, настављају пловидбу измаглицама норвешких фјордова. Сад јурим према болници, не марећи за црвено на семафору. Поред мене, заваљена у сједиште, с мртвачком бојом у лицу, плаче Инес Марлот и труди се одговорити на позиве клијентеле. Говорим јој да се остави тога, да се уразуми, а она ми узвраћа: – Вози ако хоћеш; ако нећеш, онда се јеби! 8.

Два сата касније десила се та рука на мом рамену, равнодушно климање главом и нестанак у кафани преко пута. Кад сам је угледао, помислио сам: „Љепши се копају“. Наравно да сам јој то рекао, а она је, питај Бога откуд, извукла осмијех и добацила:

кораци 4-6 / 2014

– Окани се пишљиве прозе. Да је одвезем кући? Ни случајно. Вратили смо се у фирму. Санда и Хара једнако су стајали уз прозор и гледали како се напољу збија снијег. У уред смо ушли држећи се под руку, као у гријех огрезли љубавници. Пажљиво сам је спустио у столицу. Прозирним прстима помиловала је телефонске типке, а потом се осврнула на присутне и упитала: – Је л’ неко долазио док мене није било? Било је 15:30. Спремао сам се поћи кући, а Инес је остварила (истина, честим грдњама испрекидану) везу са др Биришем. Жељела је знати да ли би јој могао сутра, приватно, наравно (јер њој одговара сутра, субота је, не ради се), урадити тај захват на желуцу и какве су јој шансе да у понедјељак поново буде на послу. Он се управо спремао спустити слушалицу не пропустивши прилику назвати је луђакињом, она му је простачки опсовала, а ја сам сјео у ауто и у ретровизорском стаклу гледао како босонога Циганчад стоје у прикрајку и на збуњене пролазнике бацају мокре крпе снијега. То је било у петак. Памтим то јер ми испред очију још увијек искрсне она слика погрбљених старачких тијела, они вјешти замаси руку који разгрћу снијег испред султан-Сулејманове џамије. Једном сам, у рату, из дворишта Сулејманије украо јакну. Младић коме је припадала лежао је у гасулхани. Топлом водом су га купали. Касније сам ту јакну продао војнику за штеку „Дрине“ без филтера. Данас се нерадо и с кајањем присјећам тог детаља. 9.

Инес Марлот видио сам још само једном. У суботу је изашла купити хљеб и млијеко, стигла човјека испред себе куцнути по рамену и срушити полицу с парфимеријом. Др Ајдич управо је излазио из смјене кад су је довезли у болницу. На комаду папира нашврљао је упутницу и уз гласну псовку напустио смјену. Петнаест дана висили смо поред телефона. На вези је био Жељко, њен далеки сарајевски рођак. Храбрио нас је. Говорио како он сваки дан бдије на Кошеву, да је у сталном контакту са докторима, да су је већ двапут „отварали“ и да је сада добро. Он мисли да ће се извући. Да не бринемо. 10.

Оговарали смо је. О, како смо је оговарали! Говорили како су јој паре важније од свега, од здравља, од живота, како ћемо

ex Atlantida

јој псовати оца безобразног кад јој поново под нос потуримо кафу, смијали се... а онда сам ауто зауставио пред болницом. На вратима пријемног одјељења стајала је жена. Суочен с пожаром у њеним очима, рекао сам да долазимо из Мостара и да смо радне колеге Инес Марлот. – Сачувај ме Боже таквих колега! – Извините, али... – Ништа ’али’! За ову жену већ 15 дана још нико није упитао. – Молим?! Па, нама је Жељко рекао... – Слушај, момчино, не постоји никакав Жељко. За 15 дана, колико умире овдје, за њу још нико није упитао. Па, знала бих ја, побогу! Постиђен, стајао сам пред њом не знајући шта бих још могао рећи. Потпуно немоћан, читао сам слова с плочице њеног мантила: – Али, тета Надо... Те молећиво изговорене ријечи као да су утрнуле буктиње у њеним очима. Повукла је руку уназад, ослободила цијели прамен косе, који се сад просипао по складно извајаним раменима, и пустила очима да се благо насмију, да преко усана превали како ће она накратко, али само накратко, отворити прозор. „Петнаест дана, колико умире овдје“ одзвањало ми је у ушима док смо обилазили зграду и чекали да тета Нада испуни обећање. Можда би за мене подношљивије било да је ни тад нисам видио. Да нисам видио то модро клупко које непомично лежи на плахти, ту кап згрушане крви у куту усана, да нисам видио ту искру у оку која се безуспјешно упиње не претворити у сузу, тај шапат откинут из дубине немоћи: „Нећу ја више овако. Кад изађем одавде, има да станем на лопту, да живим...“ Кажем, можда би било лакше да све то нисам видио – иако бих се, у то сам сигуран, касније гризао због тога. Стојимо тако налакћени на сиве прозорске клупице. Са смрзнутих стабала каткад прхне прегршт снијежне прашине и проспе се по нашим раменима. Не без поноса у гласу, Инес се окрене према двјема сестрама и каже: „Ово су моји. Моји с посла.“ Оне фркну погледом према начичканим главама у раму прозора и настављају пити кахву. Жељела је знати ко је мијења откад је овде. – Мирко, – кажем – фин момак и надасве културан. – Познајем Мирка! Због таквих какав је он, данас је љепше живјети у курцу него у граду. Све го сељак, све педерчине!

кораци 4-6 / 2014

Нисам рекао ништа. Гледао сам како се једна сестра придиже да би из лименог ормара извукла деку којом ће покрити сићушну хрпицу костију на кревету. Још кратко зурили смо у то слабашно клупко живота које нечија невидљива рука бесповратно размотава, опраштали јој за све тешке ријечи које је изговорила и прешутно се кајали због оних које смо, иза њених леђа, ми говорили о њој. А она, као да је осјетила о чему размишљамо, окренула се и сасвим сабрано, као да нема намјеру отићи, рекла: – Можда бисте требали поћи. Снијег пада и склиско је. Скоро ће мрак. А онда се загледала право у моје очи. Прошла је цијела вјечност прије него је изустила: – Полако вози. И пиши. Напиши нешто о мени. О мојим сузама нешто напиши. И немој да си штогод слаг’о, јес’ чуо? Можеш још ставити и ово ако ће ти ваљат: ‘Тијелу је да се радује, души да смрт чека’. 11.

Седам дана касније још увијек је падао слабашан снијег. Хара и Санда стајали су уз прозор, забављени бројањем корака које је за собом остављало босоного Циганче. На столу су се пушиле три чаше с кафом. Забављен читањем новина, скоро да и нисам чуо кад је Амра отворила врата и сахранила руке на мојим раменима. Погледао сам у зид. Преко календара, уоквирен црвеним квадратићем, измицао је шести дан јануара. – Данас би јој био рођендан – рекох. Хара и Санда окренули су главе. У невјерици погледаше у календар. Иза њих дах остављен у прозорском стаклу брисао је дјечије кораке у повратку. 12.

На испраћају Инес Марлот било је много свијета. Тискао сам се између тих погурених прилика; махом су воњали на алкохол. Снијег је престао падати и било је хладно. Само су залутали лепети птичијих крила те слабашан глас фра Петра Марлота скрнавили тишину. Тада се, изнебуха и ненајављен, као да је пристигао из приземља живота, нечији шапат проби до мене: – Погледај. Тамо! Тамо преко пута стоји њен отац. То знају само ријетки. Ја сам један од њих. Зовем се Томо Боричанин и једном сам био шпедитер. Само то. Данас сам приказа која је пропустила све своје прилике. Данас сам тек сјенка.

ex Atlantida

Окренуо сам се и погледао сподобу чија је рука дрхтала на мом рамену. Био је обрастао у густу неуредну браду. Имао је аветињски мршаву руку на којој су ижђикљали дугачки црни нокти. Увукао сам врат још дубље у крагну и тихо, да ме не чују скрушеници, кушнуо га ријечима: – Ти си само говно шоферско! Стресао сам раменима и погледао преко гробљанског зида. Тамо је стајао човјек одсутно загледан у даљину. Његове лактове, свака са своје стране, придржавале су двије жене, а он је свако мало ослобађао руку како би дрхтавим прстима вратио цвикере на нос. У невјерици сам гледао тог створа препознавши у њему лик др Ајдича. Осјетио сам како ми се грче прсти на рукама. Како ми се из утробе нека слуз вере равно у грло, у нос, како се гушим. Пожељех стати пред њега, завитлати му песницом испред носа, рећи му... Али, нисам. Не зато што бих касније жалио због тога, него чисто што нисам толико дрчан да бих крхнуо шаком о сто. Само сам се окренуо, зарио главу у крагну капута и још дуго, дуго гледао како нечије руке у похотну раку бацају влажно грумење земље.

АДНАН РЕПЕША (1978, Мостар) пише прозу. Приче објављивао у часописима широм ex-yu простора. Објавио двије збирке прича – С обје стране срца и Кратке приче за дуго умирање.

Kaпи, 1963, интервенција на клириту

меридијани и паралеле

Патрик Зискинд НАГОН КА ДУБИНИ Једна млада жена из Штутгарта, која је лепо цртала, добила је на својој првој изложби критику од једног критичара, који није ништа лоше мислио, већ je желео да је подржи: „Надарено је и привлачно оно што Ви радите, али још увек немате довољно дубине.“ Млада жена није разумела на шта је мислио критичар, те је његову опаску убрзо заборавила. Међутим два дана након изложбе, прочитала је у новинама рецензију истог критичара, у коме стоји: „Млада уметница поседује велики таленат и њени радови су на први поглед допадљиви, нажалост, дубина је ипак оно што им недостаје.“ Тада поче млада жена да размишља. Погледала је своје цртеже и копала по својим старим фасциклама. Прегледала је све своје цртеже, укључујући и оне на којима управо ради. А онда заврну свој туш, обриса перо и оде у шетњу. Те вечери добила је позивницу. Чинило се да су људи већ напамет научили критику, те су говорили све више о великом таленту и допадљивости коју у нама слике буде већ на први поглед. Али из мрмљања људи отпозади и оних који су јој били окренути леђима могла је, када би пажљиво послушала, да начује: „Дубину нема. То је оно. Није лоша, али нажалост − нема дубину.“ Целе следеће недеље уопште није цртала. Седела је немо у свом стану, зурила у једну тачку са само једном једином мисли у глави, која је све остале попут хоботнице опколила и прогутала: „Зашто немам дубину?“ Друге недеље покушала је да црта поново, али од невештих скица није много одмакла. Понекад јој чак није успевало ни црту да повуче. На крају се толико тресла, да ни перо није била у

кораци 4-6 / 2014

стању да умочи у туш. Тада је заплакала и повикала: „Да, тачно је, немам дубину.“ Треће недеље почела је да разматра томове књига о уметности, да студира дела других цртача, да обилази музеје и галерије. Читала је теоријске књиге о уметности. Отишла је у књижару и тражила од продавца да јој да најдубљу књигу коју има у магацину. Добила је дело од извесног Витгенштајна и са тим није могла ништа да уради. На једној изложби у градском музеју, 500 година европских цртежа, прикључила се једном школском разреду, који је предводио наставник ликовног васпитања. Изненада, на страници Леонарда да Винчија, иступи напред и упита: „Опростите – можете ли ми рећи, да ли овај цртеж поседује дубину?“ Наставник се насмеја и рече: „Ако желите да ми се наругате, госпођо, онда морате да пораните!“ Разред се од срца смејао. Млада жена оде кући и горко заплака. Млада жена је била све чуднија и чуднија. Једва да је излазила из своје радне собе, иако није ни могла да ради. Узимала је таблете како би остала будна, а није ни знала зашто би будна и остала. А кад би се уморила, спавала би на столици, јер се плашила да оде у кревет, из страха од дубине сна. Почела је такође да пије и остављала светло да гори целу ноћ. Више није цртала. Када ју је трговац уметнинама из Берлина позвао и замолио за неколико радова, вриснула је у телефон: „Пустите ме на миру. Ја немам дубину!“ Повремено је вајала пластелином, али ништа одређено. Само је укопавала своје прсте и обликовала куглице. Потпуно се физички запустила. Више није марила ни за своју одећу ни за стан. Њени пријатељи били су забринути. Рекли су: „Неко се мора бринути о њој, у кризи је. Или је криза људског порекла или уметничког или финансијског. У првом случају не може ништа да се уради, у другом мора то да преброди, а у трећем бисмо могли да организујемо неки скуп, али би то за њу вероватно била бламажа.“ Тако су се ограничили на то да је позову на ручкове или журке. Она је увек одбијала са образложењем да мора да ради. А никада није радила, већ је само седела у својој соби, зверала у зид и гњечила пластелин. Једном је била толико очајна са самом собом, да је ипак прихватила позив. Један младић, коме се допала, хтео је да је води својој кући у кревет. Рекла му је да може то да уради, јер се и он њој допада, али да мора да зна да она не поседује дубину. Младић се потом опрости од своје замисли. Млада жена, која је некада тако лепо цртала, видљиво је пропадала. Више није излазила, није ништа осећала, пошто се није кретала, угојила се, а услед алкохола и таблета муњевито је старила. Стан је почео да трули, а она сама мирисала је на киселину.

меридијани и паралеле

Наследила је 30 000 марака. Од тога је живела три године. За то време једном је отпутовала у Непал, нико живи не зна под каквим околностима. Ако би јој се неко обратио, само би му нешто нејасно промрмљала. Када је потрошила новац, исцепала је и избушила све своје цртеже, отишла је до телевизијског торња и скочила са висине од 139 метара у дубину. Пошто је тог дана дувао јак ветар, није се просула по асфалту испод торња, већ ју је ветар носио преко зобних поља све до обода шуме, где су је дохватиле јеле. Упркос томе била је на месту мртва. Булеварска штампа се захвално бавила падом. Самоубиство само по себи, интересантан лет, чињеница да се радило о некада обећавајућој уметници, која је сем тога била изузетно лепа, имали су високу информациону вредност. Стање њеног стана чинило се тако катастрофалним, да су се могле правити питорескне фотографије: на хиљаде празних флаша, посвуда знакови пропадања, подеране слике, грумени од пластелина на зидовима, па чак и екскременти у ћошковима. Ризиковала се друга насловница и још један извештај на страни три. У фељтону је на почетку поменути критичар написао једну белешку, где је изразио своју погођеност, што је једна млада жена тако гнусно морала да заврши. „Увек је“, писао је, „за нас преостале ово потресан догађај, што морамо да гледамо како један млади талентовани човек не проналази снагу да се докаже на сцени. Само уз подршку државе и приватне иницијативе ништа није урађено, где је првенствено реч о људској наклоности и о разумном праћењу у уметничком сектору. Ипак, чини се да је у индивидуалност убачена клица која води трагичном свршетку. Јер, зар није већ из њених првих, још увек наизглед наивних радова видљива та преплашена растрзаност, очитљива већ на самовољној мешаној техници, увек у служби поруке, та искривљена, спирално опсесивна и истовремено емоцијама набијена, очигледно узалудна, побуна бића против самог себе? Тај кобни, скоро желим рећи: немилосрдни нагон ка дубини?“ ПАТРИК, ЗИСКИНД (PATRICK SÜSKIND, 1949, Амбах), немачки писац и сценариста. Студирао је средњовековну и модерну историју на Универзитету у Минхену. О његовом животу мало се зна, будући да скоро и не даје интервјуе и ретко излази у јавност. Широм света постао је познат захваљујући свом роману Парфем – хронологија једног злочина, који је преведен на 49 језика и продат у преко 20 милиона примерака. У средишту његових дела су анти-јунаци који траже своје место у свету и у односу са другим људима. Поред Парфема, на српски језик преведени су и новела Голуб и драма Контрабас.

Превод сa немачког и белешка Александар Живковић

кораци 4-6 / 2014

Ален Боске ПРЕОБРАЖАЈ СРЕЋА

Рано детињство вређа више од унутрашњости сваке речи, на дну срца неких заборава: откада датира крај света? планета оковратница, болесно небо под вратима древна поема која се ућуткује, бол који постаје слађан, укупност презадовољних ствари и више од бића умало срећног, неко ко бије по столу: изгледна је једино велика сумња? живот, живот сасвим обичан коме се у сржи не приближавамо. У Помен моје Планете (1948)

О ЈЕДНОМ ЗАБОРАВЉЕНОМ КРАЉЕВСТВУ

Ја нисам то што кажу: чемер земље, чемер варљивог неба, чемер олује, чемер млађане коже пловније од звезде, вољене. Ја нисам то што кажу: бес цвокотаве газеле, бес као врачар древног сунца које разбаштињује полутар, бес.

меридијани и паралеле

Чемер, бес, то су речи људи и мене, бића избраног од божанског: сунцокрет ујутру, песак у подне а, с вечери, паучинасто блаженство. ***

Он се удаљује, његово стабло је преморено. Недостајући зид је у његовом стану. „Времешно сунце“, објашњава он, „ветри код мене; брбљам да бих се успавао у свом кревету“. То што казује планинама, не препричава нама деци. Море више нема свог пријатеља. Небо уједначено до располућења свог младог месеца на челу. Док узбуњују обзорје због ишчезавања, многе особе у тим пределима не говоре воњаво, јер све речи то испраћају. ***

Иста ружа, видите ви, беше припитомљена лагањем. Исто мастило да благост голубова послужи кривотворењу зоре. Схватите добро! Девојке изгубљеностима подупрете, јер из њихових очију извлаче сваког јутра читав народ мртвих звезда. Исте речи, ви ћете ми рећи? подупрте бувама што их гњече. Несмрдљива дезинфекција, наших предела од сопственог сећања, и то зато што је све сукобљено: пепео и пшеница, коњ и зора љубав и мржња, човек и слина. Које ли заборављено Краљевство? (1955)

ХЕМИЧАР МИ КАЖЕ...

кораци 4-6 / 2014

Хемичар ми каже: „Злато није злато, Али снена река што се нагло буди“; Научник: „Јабука прсла , лако зато Уздиже се, уз раст за пчеле се труди“;

Бродовласник: „Опет враћам у дно лађе Небо у коми, прободено сињем“; Танцерка плачна: „Биће ми груди млађе Ако краљевски кип умре кад га минем“;

Баштован парка: „Тридесетпет година Топола ми пише претећи често“: Географ стидљив: „Острва без заветрина Лутају предграђима: дајмо им место“;

Астролог: „Мој астро је изгубио моћ: Лута лукама, прост попут потрчка; Простор је на одмору, па видимо наноћ По крововима града месец што крчка“;

Посредник: „У банци коњ уже олиза; Читао ми је песме на дан банкрота“; Хирург: „Дете кога звезда угриза, Имаће очи метеора; оно је вреднота“. Друго завештање (1959)

И САД, СВИ ОНИ СУ ОВДЕ...1

И сад, сви они су овде, ти стари бродови Што путују у месту – узбуна, капетани! – Трговци ружичастим што устају прерано Безимени добро-вољени који себи отварају вене,

Зарђала река, краљевство без краља, Песник с пушком објављује свом људству: „Довршимо рањенике; свети-бернарди су хладни, Морамо их нахранити; треба бити економичан“,

Сликар пропраћен пријатељским стаблом, Непознатом пословицом која спава у својој лексици, Дете које каже: „Тај екватор ми жели зло“, Подморница потопљена пријатном музиком,

Изворно, песма је написана правилним александринцем (6+6, абаб), али смо сматрали да би се препевом на српски језик (уметрењем и римом) темељно пореметила значењска раван песме. Због значаја и лепоте испеваног мишљења смо да може да се нађе у овом избору и у белом стиху. [прим. прев.] 1

меридијани и паралеле

Месо лишено љубави, љубав лишена меса, Гомила која негодује: „Где су наше колоније?“ Изненађена жирафа која иде сама на концерт, Неспретна реч које се песник одриче,

Тавански прозорчић без дана отворен за изгнанство, Глувонеми који уништава розе фламинга, Сунцокрети у свом повлачењу – куда ће? – Вера није велика колико је у преображају; Сада је све ту: сувенири марифетлука, Рукописнице кајања, љубави на чекању. Покољ или маскарада, хајде да се објаснимо! Ја не подносим да будем ја: ја се измишљам!

Друго завештање (1959)

ГОДИШЊИЦА

Је ли годишњица мог омиљеног платана или риђокосе росе што преко јесењег дана стиже да се пусти пред моје усне? Ту где сам, нетваран, раскалашан, морао сам вратити поштовање тим догађајима који ме приносе јези. Отровно, покојно, више не могу да пишем песме мада се хиљаду силаба таласа, око мене у благости. Је ли годишњица неке жене коју сам некада срео између два хоризонта, оног што измиче и оног што прискаче: њен потиљак је пријао сеницама, њихове очи немаху страх од студених луна? Расут, расплинут, ја не призивам ни тугу ни радост, али у сажимању, што од бразди вала, што од шапата драгих које магновено запрепасте маглуштине! Ја нисам песник сласне воде (1996)

*** – Причај ми прошло. – Оно је сувише пространо. – Причај ми двадесети век. – Он је био рвачки стегнут. још Лењин, још нада, још остали рвачки захвати. – Причај ми време. – Оно је прастаро. – Причај ми време у мени. – Оно је било Хитлер, оно је било Хирошима. – Причај ми садашњост. – Она је у теби, и ван тебе, а срећа једначи сунце на људима. – Причај ми... – Не, дете моје, ти си тај што ми прича будућност. Причај ми прошло... (1980)

ПОРЕКЛО

Жан-Клоду Ренару2

Читаво порекло је поновни почетак; и свако место, сопствено бекство. Камен мисли: „За биће камена нужан је неки језик, а мој језик ће бити нужан неком богу да рукоположи тај камен што сам и што већма нисам.“ И камен се већ измени у лептира, а лептир мисли: „За само биће моје врсте и њен умилни пример, ни риђ ни цветан, нужан ми је неки језик 2

Француски песник (1922, Тулон – 2002, Париз).

кораци 4-6 / 2014

меридијани и паралеле

а мој језик ме одводи неком богу који каже: „Лептир, ја постојим зато што си ти лептир.“ Али мишљење као цик-цак међу ружама уводи своје полене, раздире своје латице и не сме да избере између својих десет мириса. И времешни лептир преварен од толиких смишљености преобрати се у снег: маленкост снежне благости. А снег се премеће у умовање: „За биће с правом снега а не баш овце, и не баш облака што прође, нужно ми је говорење и моја реч ће ме понудити неком богу који ће имати поверења у мене и који ће бити веома великодушан.“ И снег би застрашен од примисли која беше снег! Она зачара старо огледало, и огледало немаде мисли, а огледало није нужна самопотврда. Читаво порекло је пукотина; а свако место, преображај. Другачије порекло(1984)

***

„Једног дана кад сам посумљао у себе“, каза Бог, „свратио сам код мог пријатеља Шекспира, потом сам стигао у уточиште Рембрантово, који се рашчешљавао прекривен наборима. Пре поновог наласка мог неизвесног краљевства, поздравио сам дете Моцарта, коме сам донео клавсен потпуно нов. Те три посете су ми биле довољне да себе прихватим помало.“ Божја мука (1987)

ТРАВА

кораци 4-6 / 2014

У Шуми Шест Неотровница, моје руке око храста, урлао сам: „Ја ћу умрети“. Плавет ми одговара: „Мене, мене баш брига“. Поток се не зауставља а камен ми је казао: „То није мој посао јер ја сам мртав неузмираван више од сто пута“. Мрав ме је зачикивао: „Ја нећу ништа да разумем“. Трава ми ипак изгледа прељубазно: „Ја ћу те прикрити, ако наваљујеш“. Ја нисам песник сласне воде (1996)

АЛЕН БОСКЕ, алиас Анатолиј Биск (1919, Одеса – 1998, Париз), француски песник, прозни писац, драматург, сценариста, преводилац, журналиста, публициста и оснивач часописа (Das Lot и Nota Bene). Породица му се преселила у Брисел 1925; као Белгијанац, мобилисан је 1940. године, потом се обрео у армији Француске, а почетком 1942. са фамилијом се преселио у САД (Њујорк). Пред крај рата, као амерички држављанин у Берлину је срео своју будућу супругу Норму Каплан. Средином педесетих радио је као предавач америчке књижевности на неколико универзитета у Француској, а почетком шездесетих је био слободни новинар, колумниста у Паризу за Фигаро, Монд, Комба. Своју метечку одисеју Боске је окончао тек 1980. године кад је званично постао француски држављанин. Прве песме Боске је објавио у Њујорку 1942, а за живота је објавио око четрдесетак књига песама и преко двадесет књига, романа, новела и кратких проза, сијасет капиталних есеја и предговора за значајне антологије (америчке, француске, руске етц.), мемоаристичку прозу (Љубав преко телефона: Марлен Дитрих,), драмске текстове (Кафка – Аушвиц), публицистику, афоризме и ликовне критике...Један од својих романа, Потреба за несрећом, Боске је посветио Бранку Миљковићу. Поред више европских и француских награда, Боске је и двоструки добитник награде француске Академије (1968. за поезију и 1980. за прозу), као и Гонкурове награде (1989) и Награде града Париза за поезију (1991). Такође је био носилац неколико важних француских одликовања од којих се издваја орден Официра легије части.

Превео с француског Марко Вујичић,

Избор, препев и белешка Радован Шаренац

меридијани и паралеле

Марина Степнова ЛАЗАРОВЕ ЖЕНЕ ПРВО ПОГЛАВЉЕ

БАРБАРИСКА

Године 1985. Лидочка је напунила пет година и њен живот је отишао бестрага. И никада се више нису срели, Лидочка и њен живот, и управо зато су и она и он снажно, до сржи, запамтили све безбрижне, сланкасте, влажне детаље свог последњег сретног лета. Црно море (црно зато што нико не пере руке, јел’ да?), хотел налик на расуте кутије шибица, плажа, прекривена омекшаним картонским чашама од сладоледа од црвеног воћа (тата је говорио воћно-црвеног) и огромним усијаним телима. Јутарње пролажење до ошацованог места, учтиво набадање ногама, како случајно не би петом или пешкиром додирнуо туђу, издашну телесност што се одмара. Лидочка је брзо губила стрпљење, и тек што се мама на секунду удаљила до комшинице из мензе, Лидочка би се отргнула са строгог визуелног повоца и, не набадајући, млатарајући округлим дебелим петама, са пискавим цвркутом јурцала би ка мору. Узнемирени, попут штелерових морских лавова1, гости одмаралишта би се придизали, истресали из влажних процепа и синтетичких набора крупни, попут гершле, јутарњи песак, осмехујући се уместо одговора на извињавајућа родитељска запомагања, ништа, ништа, па нек се дете игра! Их, одскакута, враголанка! Разумете ли, она нам је први пут на мору… А ви, одакле сте? Из

1 Eumetopias jubatus је сисар из реда звери и фамилије Otariidae, врста ушатих туљана (прим. прев.)

кораци 4-6 / 2014

града Н. О, далеко сте стигли. А ми смо из Криворожја, ето добили смо аранжман од фабрике, јел’ тако, Мањ? Мања је радосно климала добрим устима, штедро напуњеним златном рудом, и у гомилу је сакупљала крпе како би тати било згодније да намести пешкир. У Сунчаном сте смештени? Да, да. Мама се ужурбано испетљавала из хаљине за плажу, пуцкетајући искрама и рубовима вештачке свиле. А ми смо у Црвеном знамењу. Драго нам је. Дугогодишњем пријатељству, спремном да се распламса, са разгледницама за календарске празнике и узајамним посетама преко читаве земље, сметали су жега и Лидочка, сјајна као злато, гласна, глатка, блистава у плитком општенародном жамору. Мама никако није могла да се одвоји од ње, ни до ознојане лубенице што је шећерно хрснула под грабљивим перорезом мирољубивог криворожанског пролетаријата, ни до вечите „луде“ плаже (дозволите, шта то имамо данас – адута? Не, прошли пут је био херц!), ни до бескрајно замршених монолога из примамљивог туђег живота. И тада Петровић, брате мој, вели, тобоже, узимај Лариска дете и пређи код мене, биће места, а он је заиста само од управе добио собу од дванаест квадратних метара, ако хоћеш свадбу прави, ако хоћеш мопед терај! Романтична испрекидана линија судбине никоме познатог Петровића претила је да се претвори у линију истинске људске среће, но мама се само расејано осмехивала. Неки други пут она би са задовољством на себи испробала туђу, немогућу судбину – само зато да би се уверила како је добро и вешто скројена њена сопствена. Но, требало је само да прича уметне следећи сижејни нагли заокрет, пун комуналног сиромаштва и у греху рођених беба (из неког разлога оскудна совјетска свакодневица увек је провоцирала невиђене, праве бајроновске страсти), и Лидочка је, кикоћући се, скакутала до шкакљивог таласа, и нит приче би безнадежно исклизнула. Хоризонт, мрешкајући се, подрхтавајући од жеге што се појачава, слепљивао је очи, мама је уплашено жмиркала не налазећи познати ћеркин фротир међу огуљеним раменима, титанским задњицама и ликујућим узвицима. Хвала богу, ено је. Лидочка је уместо одговора махала руком и, не скидајући црвено-плави шлауф, намештала се у чучањ како би од песка правила добар дом са термитним кулама, истиснутим из малене вреле песнице. Фротир од белог веза бацао је живу рупичасту сенку на Лидочкине преплануле образе, но сенка од трепавица била је још прозрачнија и издуженија – ој, каква вам је ћерка лепотица, пу, пу, да је не урекнемо. Мама је захвално, обема рукама, као хлеб, примала похвалу, но кришом ликујући, са чврстом увереношћу, није толико ни осећала, колико је знала да Лидочка не само што је лепа, већ је јединствена. Непоновљива. Најлепше дете на свету, са најлепшом, беспрекорно срећном судбином. Мама је са

меридијани и паралеле

тихим задивљеним осмехом посматрала ћерку, а затим свој стомак, млад, затегнут, потпуно очуван упркос раном порођају, и сама није веровала да се Лидочка, округлих очију, попут штенета, са свиленкастим врелим лопатицама и меканим одраслим наборима на тамнопутом дебелом вратићу, некада читава сместила тамо, унутра, а још раније, да није ни постојала. Ту су мамине мисли, досегнувши граничне области докучивог, почеле опасно да шлајфују, попут камиона што виси над провалијом – исцрпљујуће завијање мотора у агонији, два точка узалуд намотавају на ћелаве гуме ваздух што се згушњава, друга два бацају прегршт ситног туцаника који као да се од напона распрскава. Још секунда до пада, секунда, секунда, скакуће пред очима прозрачни пластични ђаволак-играчка, Вовка га је направио од пипете, три рубље ми је дужан, шуга, сада ми их сигурно неће вратити, тако дакле, тако дакле то иде, ето како умиру, ето шта више никада и никоме нећу моћи да испричам... Па зашто ме непостојање пре рођења плаши више од посмртне празнине? Зашто није тако страшно умрети, го-спо-де-помилуј-и-спаси? „Нешто си ми бледа, Нинуша“, забринуто је говорио тата и љубио маму у раме. Кожа под уснама и језиком била је врела и сува, као да је овлаш уштиркана. „Да се ниси прегрејала?“ Мама се покајнички смешкала. Збуњеност ју је попуштала, и душа, овлаш се крстећи, враћала је волан на основни пут – презнојена од ужаса, спашена, малаксала, но, најнајнајскривенијим својим делићем тужна, јер није успела да сазна шта је тамо, иза последње секунде, после које остаје само превртање преко главе у лету што се утркује са бешумним комадима гвожђа, и тресак мишића што се распрскавају, и... и... и... Мама се расејано трудила да замисли оно што је немогуће замислити, трљала је чело о спасоносну мужевљеву руку, снажну, са крупним пегицама и урођеним риђим длачицама. „Да, нешто ми је вруће, мили. Завртело ми се у глави.“ Лидочка, са својих пет година још потпуна зверчица, осетивши непријатну онострану промају, истог трена је трчала ка мајци – врела, вешта, у до сада невиђеним увозним гаћицама за сваки дан у недељи. Сваки дан нова боја, сваки дан нова смешна апликација. Ружичасте гаћице са шумским јагодама – понедељак. Плаве са накострешеним зецом – уторак. Жуте са рупичастим сунцокретом – среда. „Мамице, шта ти је?“ Мама је нежним уснама додиривала ћеркине капке, једно око, друго. „Све је у реду, Барбариска2, нећеш ми изгорети, а?“ „Не“, умирена Лидочка се извлачила из руку што је милују, јурцала је назад ка мору, нови познаници са плаже су се доброћудно кезили. Лида, Лидочка, Карамелица, Барбариска – нежни породични надимци, гугутање родитељске страсти. Никада и нико више толико снажно. Нико и никада. 2

Од barbaris – жутика, шимширика (прим. прев.).

кораци 4-6 / 2014

− Где си пошла, партизанко? − тата дохвати Лидочку у руке, вешто је преврну, тако да се Лидочка зацени од смеха: небо и море складно заменише места, ево, ево, просуће се по облацима бродићи на хоризонту, рибе што уједају, морски коњићи, све је пловило, нестајало, висили су на невидљивим нитима заглушујући галебови, лебдела је међу небом и морем сама Лидочка. То је и била срећа: рођене, вреле руке које те никад неће пустити, неће те испустити чак и ако се читав свет преокренуо наглавачке. Она је то схватила касније. Веома јасно, касније. − Седи са тета Маном и чика Кољом − нареди тата, спуштајући Лидочку на песак, и море је поново било доле, а небо горе. Као и обично. − Хоћеш ли? А мама и ја ћемо мало да пливамо, она нам се сасвим скувала. − Идите, идите само, ништа не брините − слатко загуди тета Мања. − Ја сам својих двоје на ноге подигла, и унука трећа само што није, нећу око померити са ваше лепотице. Само се ви искупајте. − Нећемо дуго − покајнички обећа мама и меким пламеним образом привије се уз Лидочку. − Слушај тета Мању. Волим те пуно, пуно. Лидочка непажљиво климну главом; тета Мања је са завереничким погледом вршила некакве енергичне археолошке радове по својој торби и било је јасно да ће извући нешто веома, веома занимљиво. Чика Коља је такође изгледао као да је заинтригиран и радознао; видело се да је његов живот са женом до дана данашњег испуњен младалачким, узбудљивим изненађењима. „Опала!“, са циркуском интонацијом узвикну тета Мања и поклони Лидочки огромну брескву са нежним длачицама, врелу, тиграсто-розикасту од светлости што је преплављује. Талас прохладном шапом додирну мамин стомак и по кичми и леђима истог часа пролетеше убрзани жмарци. Лидочка, зажмуривши, омириса шкакљиву брескву. „Хајде, ко ће брже до бова, Нинуш?“ Мама климну главом и са поверењем се осмехну. „Једи, ћери“, нежно је давала упутства тета Мања; чика Коља је већ о колено разбијао кувано јаје, ископано из исте те торбе, на новинама, један за другим, као у трику, појављивали су се издужени, унакажени, парадајзи „бивоље срце“3, парчићи хлеба експортованог из мензе, кобасица, златно грожђе са пијаце. Добила га је за 80 копејки, похвали се тета Мања и са истом таквом безбрижном нежношћу помази најпре сунцем загрејану Лидочкину главицу, а затим ошишани дегенерисани потиљак свог пролетерског мужа; „Ох, златна си ми домаћица, Марусја, сам себи завидим, часна реч“... Лидочка поједе брескву до половине, предахнувши и застајкујући од задовољства, лепљиви сок јој је заливао дебелу 3

Сорта парадајза, са плодовима издуженог облика (прим. прев.).

меридијани и паралеле

брадицу, препланули стомак, ма не размазуј, дете, после ћу те добро окупати, цаклићеш се као јабука, а где ти мама ради? Их ти, и тата такође црта цртеже? А колико соба имате? Чујеш, Коља, па ја сам говорила да на северу инжењерима одмах дају трособне станове, а ти... Џаба је Гењки средња стручна, нек одмах иде у фабрику! Овако ће и скапавати са породицом у дому. А мама и тата имају велике плате? Не знаш? Ево једи, једи дете, нек ти бог да здравља, и мами и тати такође. Неочекивано се разлегао врисак, језив, на једној ноти: „А-аа-а-а!“ Лидочка се загрцну, испусти брескву, на њу се одмах залепи крупни песак, директно на најукуснији меснати део, нећеш је сад опрати, пусти, баци је, некако ти је жао, а врисак се приближавао док се није разјарио до таквих невиђених висина да је слика плаже, као да је насликана на дебелом полупрозирном стаклу, истог трена постала мутна и читава обрасла брзом паучином уплашених напрслина. Људи што се одмарају су се споро, попут месечара, подизали са пешкира и лежаљки, неко је већ трчао ка обали, одгурујући остале. „А-а-а-а-а! По-мо-зи-те! По-мо-зи-те!“ Тета Мања се уплашено прекрсти, господе Исусе, Коља, погледај шта се десило, само не плачи, дете, неко је очигледно главу прегрејао, идемо и ми да погледамо. Лидочка се све окретала ка испуштеној и безнадежно изгубљеној брескви. Она није ни мислила да плаче. Насупрот томе, било јој је јако занимљиво. Тата је клечао на самој ивици плаже, и њега је, као малог, за руку вукао крупан мокар момак, један из одреда брежуљкастих спасилачких каријатида, који су обично по читаве дане и ноћи штрчали на својој дрвеној осматрачници, давећи се у сладоледу, флертујући са гошћама бање, но највише од свега, наравно, умирући од досаде. „Да ли сте добро, друже?“, упита момак тату, саосећајно се истрћивши пламеним купаћим гаћицама, и неко од радозналих из гомиле одговори прекорним басом: „Какво добро! Ти не видиш! Удави се човек!“ „Није се удавио, већ му се жена удавила“, басови исправише претходне, и тата, најзад истргнувши руку из момчевог стиска, изненада мекано и пригушено узвикну „Ох!“ и паде ничице, као да је играчка коју су случајно гурнули лактом и померили је са њеног места. Спасилац се усправи, збуњено се осврћући, но кроз обруч људи што одмарају већ се пробијала, узвикујући, бела и окретна, као моторни чамац, докторица; и исти такав бео и окретан, али сада већ прави моторни чамац се врзмао крај бова, урезујући узнемирене кругове, и са њега су у глатке таласе, уз безвучно запљускивање, урањали други спасиоци, довикујући се далеким, звонким, младим гласовима.

кораци 4-6 / 2014

„Их, ти, жена му се удавила, а сам је читав“, није ни прекорио, није ни позавидео неко невидљиви, нераспознатљиви у голој, знојавој, лармајућој гомили, и тата, као да је чуо те речи, истог часа се подиже – сав, као Лидочкина полупоједена бресква, облепљен тешким мрким песком. Он изненада подиже главу ка небу и запрети песницама некоме горе, гестом такве древне и страшне снаге, да он чак није ни био људски. Враголасти талашчић одлучи да му се додвори, стисну се уз розикасте, некакве дечије пете, но изненада се уплаши и јурну назад у море, код својих. Тата голим мокрим погледом обухвати људе што одмарају. „Не“, рече он изненада потпуно мирно. „То све није истина. Време је да ручамо. Сада ћемо ићи да ручамо. Где ми је ћерка?“ Лидочка из песнице тета Мање извуче малену руку, лепљиву од бресквиног сока, и отргну се, заглибљујући у сипком, врелом – сипко и врело. Нешто је јасно пуцкетало у њеној глави, маленим учесталим прасцима, као да су прорадили сићушни осигурачи и, не издржавши напор, прегоревали – један за другим, један за другим. Док се није сатрло све, што је требало сатрти. (Тек тринаест година касније, гледајући на Би-би-си-ју лагани документарац о породици орангутана, Лидочка се изнутра загрцну када је мужјак, с муком преотевши младунче алигатору, искочио на обалу, као човек промукло заурлао и изненада подигао унакажено мртво младунче ка небу, не ни кажњавајући, ни пребацујући, ни не трудећи се да разуме. Лидочка се намршти, изненада јој главу обузе масни талог, као да је посматрала свет кроз наочаре испипане масним прстима, кроз туђе наочаре, са туђом диоптријом, узете у журби са туђег стола. Ништа јој није полазило за руком. Ништа. А затим је мужјак пажљиво спустио младунче на земљу и сви орангутани су по реду оњушкали непокретно унакажено тело, као да су се опраштали, и један за другим одоше даље, погрбљени еволуцијом, незграпни, тренутно и сретно све заборавивши, јер је за њих заборавити и значило живети. „Тужно, зар не?“, упита Лужбин, често шмрцкајући, као сви свесно сурови људи он је са задовољством лио сузе због ситница. Лидочка потврдно климну главом. Још у школи су је научили да не плаче кад је нешто тужно, са девет година. „Хоћеш брескву?“, Лужбин збуњено пружи руку ка тањиру са воћем. „Ето ти врага, распекмезио сам се као нека жена.“ „Нећу“, рече Лидочка. „Извини. Имам алергију на брескве.“) Деца су снажна, веома снажна. Колико год да се одрасла Лидочка трудила да се сети лета осамдесет пете године, не пре, већ после 24. јуна – није јој полазило за руком; ништа, осим болних и јаких напада. Покривач на кревету у соби, бело-плави, на цветове. Тата, читав дан и ноћ пролежавши на суседном

меридијани и паралеле

кревету − лицем према зиду, на потиљку, кроз риђе паперје, розикаста, незаштићена кожа. У авиону, Лидочка је први пут у животу летела авионом!, утегнута у плаво и веома лепа тета разносила је на тацни воћне карамеле „За узлетање“, мајушне, упола мање од уобичајених, дивне. Лидочка узе једну и, као што ју је учила мама, тихо рече „хвала“. „Узми још, девојчице“, дозволи јој стјуардеса, и кроз љубазно професионално искежене зубе, кроз дебело, као на сендвичу, намазан изнијансирани крем „Балет“ помолиле су се потпуно људске саосећајне ситне боре. „Хвала“, поново прошапута Лидочка и узе још једну бомбону. У авиону је било занимљиво, но загушљиво и осећало се на четинарски освеживач ваздуха и на утвару нечијег веома давног повраћања. Читавих шест сати, колико су летели до Н-а, тата је плакао. Без паузе. Читавих шест сати. Ко је тада преузео на себе све немогуће бриге, ко је сакупљао документа, набавио сандук, ко је помогао да се он превезе кроз читаву земљу, ко? Лидочка никад није сазнала. На сахрану је нису повели, и она је, под присмотром ћутљиве суседке опремљене иглама за плетење, остала код куће и сталожено се играла са својим луткама. Лутке су кувале супу и ишле у госте, а ДДР4овска Љеља са златном шкрипутавом косом чак се и удала за зеца. Она је била мало мања од саме Лидочке по висини, та Љеља, тако да је мама чак преправила једну од Лидочкиних хаљина, белу, свечану, са ужасном опекотином на грудима од непажљиве пегле. Мама је сакрила опекотину испод велике машне и сада је свилено-бела Љеља била једноставно осуђена на вечне матримонијалне тежње. Шта ти радиш, Љеља? Ја? Ја сам невеста! Када је зазвонило звоно на вратима, Лидочка је управо смишљала кога да намени Љељи и зецу за децу, буљаво штене или пластичног Гурвинека, коме су се руке померале. Комшиница се у четири потеза (скинути наочаре, спустити наочаре, испустити клупче, протрљати крста) трудила да се извуче из фотеље, но Лидочка је већ јурила до предсобља, поскакујући од среће: „Мамица, то је мамица дошла, знам!“ Комшиница се најзад извукла из канџи намештаја и кришом се прекрсти. На вратима је стајала жена, Лидочки потпуно непозната, у хаљини невероватне, узнемирујуће, ноћне боје. Била је веома лепа, веома, какве тамо стјуардесе. Скоро исто толико лепа као мама. Само су јој усне превише црвене. Жена, не гледајући у Лидочку, помери је у страну, као да је она омањи и не баш драгоцени предмет, и уђе у стан. – А где је мама? – упита Лидочка и унапред отвори уста, како би лакше заплакала. – Умрла је – веома мирно одговори жена и комшиница се још једном прекрсти. ДДР – скраћеница за Немачку Демократску Републику, социјалистичку републику од 1949. до 1990. под бившом совјетском окупационом зоном (прим. прев.).

кораци 4-6 / 2014

– А тата? – шта значи „умрла“ Лидочка није знала, али је од плакања, за сваки случај, одустала. Женине усне тек, тек задрхташе, као да се спремала да пољуби ваздух, а затим се предомислила. – Твој тата ће се ускоро вратити – рече она и најзад погледа у Лидочку. Испоставило се да жена има сиво-плаве очи, прозрачне, глатке и са некаквим сложеним плавкастим преливом на самом дну. А мама је имала риђе очи. Риђе и веселе, као код риђег веселог пса. И затим, даље, читав живот, највише на свету Лидочка се бојала да ће то заборавити. – А ви, дозволите, ко сте? – напокон дође себи комшиница, која је до тог момента неповерљиво разгледала дупли низ бисера на врату непознате гошће; перле су биле крупне, једна до друге, и држале су се заједно са изванредном скромношћу веома скупе и веома једноставне ствари. Вештачки, вероватно, умири себе комшиница, професионални познавалац робе и надахнута завидница у заслуженој пензији. Узалудна нада, бисер је био прави, сиво-ружичасти, морски, стрпљиво однегован у нежној, живој помрчини остриге. Галина Петровна Линдт је заправо имала све искључиво право, искључиво најбоље и најскупље. Осим свог сопственог живота, но то, богу хвала, нико није знао. – Ко сам ја? – Галина Петровна сажаљиво подиже обрве, као да је комшиница скренула памећу и није препознала особу која влада, чији је портрет висио у сваком дому у светом углу5 – брежуљкаст од тамјана народне љубави и бесконачно узаврелог самовара. – Ко сам ја? Ви то озбиљно? Комшиница се моментално збуни, повуче се назад у свој бедан живот, у тесан једнособан стан, где су по окреченим зидовима помоћу шаблона биле лоше исликане неспретне сеоске шаре. – Идемо – рече Галина Петровна и погура Лидочку ка вратима, која се нико није досетио да затвори. И Лидочка послушно пређе преко прага сопственог живота. Не одмах, но Лидочка је схватила да ју је наследила бака. Баку су звали – Галина Петровна, ви. Лидочка је пробала са варијантом „бака Гаља“, али су ту варијанту одбили: као прво, зато што звучи превише сељачки, као друго, могло се помислити да имаш сто бака и да не знаш којој да се обратиш. То је тачно, сто бака Лидочка није имала, а ни дека такође. Тачније, имала је деду и бабу, живели су у маминој и татиној спаваћој соби, и мама их је понекад скидала са зида и нежно би прстом прелазила

5 Дословно, „лепи угао“, најважније место у руској кући, где је стајала икона, кандило, обично на источној страни дома (прим. прев.).

меридијани и паралеле

преко црно-белог мушкарца у војничкој блузи и преко коврџаве жене, што је на мужевљеву капетанску еполету спустила лаку, пуначку, чак и на око, веселу руку. Жена је имала дугачке перле и рупице на образима, а мушкарац бркове попут набране четкице. „А ево ово су, Барбариска – говорила је мама – моји мама и тата, а твоји дека и бака.“ „А где су они?“, питала је Лидочка, унапред, као у бајци, знајући одговор и унапред се радујући томе, као што се било које дете радује једном и заувек одређеном току ствари. „Далеко, далеко одавде, у једној чудесној и бајковитој земљи“, говорила је мама тужно, мислећи да ли на рај, да ли на Блискоисточни војни округ, и мост прекривен снегом, са ког је и заронио, заспавши за воланом камиона, незрели клемпави војник, поневши у своје последње ћудљиве снове и вод, промрзао у каросерији, и капетана, што је гласао на изласку из града Бикина, и капетанову жену која је седела у кабини и која је чак и мртва уз груди пристискала стону лампу са врелим сунчаним абажуром, купљену у војној продавници. А зашто бака и дека никад не долазе код нас у госте? Лидочка је нестрпљиво вукла маму за руку, као да је осећала да се не сме превише дуго мислити на лед што се ломи под точковима, на црну воду што лети у сусрет, безвучну од хладноће. Зашто, реци ми, зашто? Зато што је то веома далеко, Барбариска. А хоћемо ми ићи код њих? Обавезно, озбиљно обећа мама. Прво тата и ја, а затим и ти. Само то неће бити брзо. За хиљаду милиона година? Лидочки је чак застајао дах од такве величанствене цифре. „Чак још и више!“, обећавала би мама и устајала са табуреа, налик на плишану јагоду на дебелим ножицама. А хајде да ти и ја напечемо земичке, ето шта ћемо! Лидочка је ликујући цичала, предосећајући гунгулу са брашном и свеже отвореном теглом слатког, и бака и дека би се враћали на зид. Искрено говорећи, они су мало личили на деку и баку. Но Галина Петровна, Галина Петровна уопште није личила ни на кога! Као прво, она је потпуно сама живела у огромном стану, налик на слику замка у великој пуцкетавој књизи бајки Шарла Пероа. Као друго, по стану се није смело трчати, скакати и викати. То јест, то се све иначе није смело радити, али у стану, нарочито. Као треће, свако јутро је долазила специјална жена, Марвана, које се пресвлачила у кецељу и у ред доводила све собе са бездушном и ћутљивом окретношћу правог механизма. Мама, кад је спремала, увек се љутила или је певала. Марвана је још и кувала, сваки дан нешто друго, свеже, а остатке јучерашњег ручка или вечере пресипала је у специјалне шерпе, које су се звале порције. Порције је Марвана односила са собом. Са Лидочком није разговарала, као да ње није ни било.

кораци 4-6 / 2014

− А шта ће Марвани храна? – Лидочка не издржа, ипак упита Галину Петровну, иако је врло добро знала за радозналу Варвару и за откинути нос. Мама и тата јој нису дозвољавали да питањима спопада друге одрасле. Но, кад других одраслих више није било, значи, питати се, вероватно, може. − Каква храна? – расејано се зачуди Галина Петровна, одвојивши се од телевизора. − А-а-а-а... Та. Не знам, унуцима, вероватно, носи. Лидочка је ћутала неко време, трудећи се да разуме. − А Марвана је наша заједничка бака? Галина Петровна дефинитивно изрони из уметничког филма Наруквица-2. Какав глупави коњ. Потпуно су заборавили како се снима филм. – Одкуд ти то да је Марија Ивановна наша бака? И не чачкај фотељу. Покварићеш је. Лидочка послушно престаде да додирује сомотску пресвлаку. Марвана је долазила сваког дана – кувала, спремала, намештала кревете, прала. Бринула се о Лидочки и Галини Петровној, као што баки и приличи. Уз то, тек што се разјаснило, она је имала унуке којима је носила оно што Лидочка и Галина Петровна нису појеле. Дакле, Галина Петровна и Лидочка су такође биле Марванине унуке, при чему, омиљене. У логичком ланцу својих мисли Лидочка није видела ни једну једину рупицу. Све је било глатко. Зар не? Галина Петровна бесно слегну раменима. – Каквим глупостима је препуњена твоја глава! Марија Ивановна је моја кућна помоћница. Иди боље прочитај нешто или мало цртај. Умеш ли бар да читаш? Лидочка увређено склизну са фотеље. Она је умела да чита. И то одавно. Између осталог, чак и у себи! Нешто друго је било чудно: раније Лидочка није ни знала да Галина Петровна уопште и постоји. То није било јасно. Зато што или ти баку имаш, па нека је она чак и са зида спаваће собе, или ти баку немаш. Наравно, могла је да затражи објашњење од тате, али тата се, иако је Галина Петровна и обећала да ће он ускоро доћи, из неког разлога није враћао. Лидочка се нејасно сећала да је прве ноћи, коју је провела код Галине Петровне (њој су наместили да спава на кожном каучу, живом и потпуно гломазном на додир) тата био ту. Он је, тетурајући се, клечао на коленима поред кауча и тихо, попут штенета, цвилео, и Лидочка је чак кроз густе слојеве сна осећала његов драги, топли мирис, чудновату смесу дувана и колоњске воде, за који је мама говорила да мирише на ловоров лист из супе, па чак је понекад тако и звала тату – Ловрушка.

меридијани и паралеле

„Ловрушка“, промрмља Лидочка, преврћући се. Јастук је био чудан. Превише мекан. Мама је говорила да није добро спавати на меканом. Тата је уплашено заћутао. „Спавај, девојчице, спавај мој зечићу“, прошапута он, невидљивим слепим рукама покушавајући да напипа Лидочку међу обронцима кауча. „Видиш, нико ти није расплео кикице преко ноћи, бака се није сетила, немој да се љутиш на њу, научиће она, видећеш...“ Лидочка се трудила да одлепи тешке трепавице, и није јој полазило за руком. „А где је мама?“, упитала је незадовољним, од сна изломљеним гласом, „позови маму...“ Тата је ћутао, као да је прикупљао снагу, а затим изненада зари у Лидочку огромно пламено лице, тако да је она чак кроз танану тканину пиџаме осетила како лупају и поскакују његови зуби. – Престани са хистеријом, Борисе – наређивала је Галина Петровна што се из нигдине појави на вратима. Провидно бела спаваћица, кућни огртач проткан немилосрдним свиленим змајевима. – Понашаш се као жена. Тата подиже главу, пиџама на Лидочкином боку била је потпуно мокра од његових суза. − Ти си је увек мрзела – рече тата тихо. – Увек. Галина Петровна слегну раменима и нестаде, а затим нестаде и тата, истопи се у спором ноћном ваздуху, када се Лидочка окренула на други бок, немајући више снаге да се опире нежном притиску са свих страна надолазећег сна... Ујутро тате нигде није било, и Лидочка је дуго тумарала по непознатом стану, лупкарајући босим петама, док није набасала на Галину Петровну, која је стајала покрај прозора у врућем дуванском ореолу; мама никада није пушила. Тата је пушио, а мама не. − А где је тата? – тужно упита Лидочка. Галина Петровна се окрену, цигарета у њеним прстима била је необична. Дугачка. − Отпутовао је – рече она. − А мама? − А мама је умрла. Лидочка заћута на неко време, одмеравајући на себи ту немогућу судбину. – Хоћу кући – рече она. Сада је ово твоја кућа. То није била истина; и обе, и Лидочка и Галина Петровна су то врло добро знале. Но, није било избора. И Лидочка и Галина Петровна почеше да живе заједно.

кораци 4-6 / 2014 МАРИНА ЉВОВНА СТЕПНОВА (МАРИ́НА ЛьВО́ВНА СТЕПНО́ВА, 1971, Јефремов, Тулска област, Русија), писац, песник, уредник и сарадник часописа, преводилац са румунског језика. 1981. се са породицом сели у Кишињев, где три године похађа филолошки факултет Кишињевског универзитета, а затим прелази у Москву на Књижевни институт „М. Горки“. Ради као главни уредник у специјализованом часопису Телохранитељ, а од 1997. године је главни уредник часописа XXL. Приче је објављивала у часописима Наша улица, Нови мир, Звезда, Сноб, а 2005. године објављује и први роман Хирург, који улази у избор за награду Национални бестселер. Године 2011. објављује роман Лазарове жене, за који добија награду Велика књига и који улази у најужи круг награда Руски букер, Национални бестселер и Јасна пољана за 2012. годину. Њена проза је метафорична, многослојна, пуна скривеног подтекста и шифрованих порука. Роман Лазарове жене је прича о љубави, губицима и људској генијалности. О уобичајеним појмовима као што су породица, дом, срећа, љубав Степнова прича на нови, неочекивани начин. У издању Агоре овај роман биће објављен 2014. и на српском језику. Марина Степнова тренутно ради на свом трећем роману – Литопедион. Назив је метафоричан и узет је из медицинске терминологије, а означава угинули заметак који се у трбушној дупљи претворио у креч. Живи у Москви.

Избор, превод са руског и белешка Мелина Панаотовић

меридијани и паралеле

Маргарет Атвуд ИСАК ДИНЕСЕН ОСТАВЉА БЕЗ ДАХА На новчаници од педесет данских круна налази се портрет Исака Динесена1. Испод њега пише „Карен Бликсен“, јер је под тим именом знају у Данској. Има око шездесет година, носи шешир са широким ободом и крзнену крагну, и одиста изгледа врло гламурозно. Први пут сам видела Динесен када сам имала десет година, у фото-сешну магазина Лајф. Сара Стамбо, једна од њених биографкиња и критичарки, описала је искуство налик мојем: „Врло добро се сећам узбуђења које сам осетила око 1950. године, када сам, прелиставајући рабљени примерак магазина Лајф, налетела на чланак о данској бароници Карен Бликсен, чији је идентитет био не само откривен, већ слављен, на великим, блиставим црно-белим фотографијама. Нарочито добро сећам се фотографије која је приказује како се, с турбаном на глави, драматично нагиње кроз прозор, упечатљива и изнурена.“ У мојим детињим очима, та особа на сликама била је као магично биће из бајке: невероватно матора жена, стара барем хиљаду година. Изванредно је обучена и пажљиво нашминкана, у стилу тог времена, али ефекат је карневалски, јер она личи на свечано обучен мексички скелет. Њен израз лица, пак, ироничан је и луцидан: чини се као да ужива што нас својом појавом, макар она била и на ивици гротескног, оставља без даха. Да ли је могуће да је Динесен писала о таквом тренутку двадесет пет година раније, у књизи Седам готских прича (Seven

1 У енглеском се имена не деклинирају, те се ‘Исак Динесен’ може употребљавати без прецизирања рода, што Маргарет Атвуд намерно и чини, поигравајући се. То смо покушали да пренесемо у српски неутралном употребом презимена ‘Динесен’ (уместо ‘Динесенова’) (прим. прев.)

кораци 4-6 / 2014

100

Gothic Tales)? У причи Вечера у Елсинору (The Supper at Elsinore), брат и сестре Де Конинк описани су као да живе memento mori: „... када пронађеш, у братовом лицу, кључ за разумевање овог необичног типа породичне лепоте, препознаћеш је одмах и у изгледу сестара, чак и на два портрета из њихове младости, који висе на зиду. Најупадљивија одлика њихових лица била је сличност са мртвачком главом.“ У време када су настале фотографије, око 1950. године, Динесен је већ била болесна. Девет година касније отишла је у тријумфалну посету Њујорку. У урбаној џунгли третирали су је као краљицу; познати писци писали су јој омаже, попут Е. Е. Камингса и Артура Милера; њени јавни наступи били су дупке пуни; снимљено је и још фотографија. Умрла је мање од три године касније, а вероватно је већ тада знала шта јој се спрема. Са овом памећу, може се рећи да њена дречећа појава добија ново значење: на њеном месту, многи патници осуђени на пропаст повукли би се у самоћу, кријући од камера бродолом своје, некоћ блиставе, лепоте – но Динесен је одабрала да буде у центру пажње. Можда је хтела да оваплоти један од својих главних књижевних мотива – храбар али узалудан гест пред лицем скоро извесне смрти? Привлачно је мислити да је баш то хтела. Њујорк је био прикладан избор за лабудову песму, јер је управо Њујорк највише учинио да постане славна 1934. године, када је књига Седам готских прича муњевито освојила Америку. Неколико издавача одбило је збирку из уобичајених разлога – кратке приче не продају се добро, ауторка је непозната, а саме приче су чудне и неприлагођене духу времена. Књигу је напокон одабрао мањи амерички издавач, „Харисон Смит и Роберт Хас“, али под одређеним условима: предговор мора да напише позната списатељица Дороти Кенфилд Фишер, а за ауторку неће бити никаквог аванса. Бликсен је рескирала, прихвативши понуду, и потом профитирала – јер, на велико изненађење свих, Седам готских прича изабрао је Клуб читалаца „Књига месеца“, што је гарантовало велики публицитет и огромну продају. Дошло је време да Бликсен поставља услове: објављиваће под „nom de plume“ Исак Динесен. „Динесен“ је било њено девојачко презиме, а „Исак“ данска верзија енглеског „Isaac“ (у значењу „смех“), имена које свом касно добијеном и неочекиваном детету даје остарела Сара у Постању (Првој књизи Мојсијевој). Амерички издавач покушао је да одговори Карен Бликсен од коришћења псеудонима, али без успеха: она је решила да постане многострука. (И, узгред речено, мушко, или барем без родне одређености. Можда није хтела да буде гурнута у кавез за Даме Скрибоманке и тако етикетирана као ниже вредна?) Исак је било одговарајуће име: Карен Бликсен се заиста касно и неочекивано појавила као списатељица. Била се вратила

меридијани и паралеле

у Данску, 1931. године, без пребијене паре; брак јој је пропао; плантажа кафе у Африци такође; њен романтични љубавник, ловац на крупну дивљач, Денис Финч Хетон (Hatton), погинуо је у авионској несрећи. Иако је почела да пише много раније – њене прве приповетке објављене су када је имала једва двадесет година – изабрала је брак и Африку уместо писања; но, тај живот био је сада завршен. У четрдесет шестој години живота, мора да се осећала очајно и усамљено; али је, очигледно, кључала од креативне енергије. Приповетке из Седам готских прича биле су написане на брзину и под притиском. А језик којим су написане био је енглески: као разлог за ту одлуку обично се наводи да је Бликсен енглески сматрала практичнијим од данског, јер га је говорило више потенцијалних читалаца. Али, мора да су постојали и дубљи мотиви. Она сама течно је говорила енглески; шта ли је, питамо се, читала на енглеском током својих формативних година? Другим речима, шта ју је навело да пише „измишљене приче“ а не „приповетке“2? Чосерове Кантерберијске приче? Бапске приче? Приче за малу децу? Зимска прича (Зимска бајка), Шекспиров комад чији је наслов послужио и за једну каснију збирку Исака Динесена? У викторијанско доба одлично се разумело по чему су две форме друкчије. Французи разликују contes – од raconter, распредати причу (што је често испреплетено са намером да се прича нека измишљотина, као у изразу raconter des salades), што отприлике одговара нашим причама (tales) – и nouvelles, што су приповести са обе ноге на реалистичкој земљи. У измишљеној причи (tale), жена се може пред нашим очима претворити у мајмуна, што се у једној од Динесенових прича, Мајмун (The Monkey), и догоди; у некој мејнстрим краткој причи, не може. Унутар самих прича, приповедачи и слушаоци појављују се чешће него у реалистичким приповеткама. Најпознатија распредачица прича је Шехерезада, која прича да би одложила смрт, и то је прва приповедна ситуација коју нам Динесен нуди. У Потопу код Нордернаја (The Deluge at Norderney) храбра група аристократа, која је одлучила да замени места са малом сеоском породицом, прича приче да би се охрабрила и дочекала да ноћ прође, док поплава напољу нараста. Можда ће чамац доћи у зору и спасити их; можда ће се пре тога подавити. Динесен овако завршава причу: „Између дасака помаљао се свеж појас тамноплавог, наспрам ког је мала светиљка чинила црвену мрљу. Свитало је. Старица У недостатку бољег решења, „tale“ смо преводили као „измишљена прича“ (понегде само „прича“), a „story“ као „приповетка“, чиме смо покушали да пренесемо разлику која у енглеском постоји и сугерише да се „tale“ бави измишљотинама, да има елементе фантастике, које „story“ обично нема. (прим. прев.)

101

кораци 4-6 / 2014

је полако извукла прсте из мушкарчеве руке и ставила их на своје усне: „À cе moment de sa narration“, рекла је, „Scheherazade vit paraître le matin, et, discrète, se tut.“3 Седам готских прича препуно је приповедача, као и неке врсте фракталног раслојавања и структуре са многобројним преградама, чије је изобиље типично за старинске приче попут Хиљаду и једне ноћи и Бокачовог Декамерона. Поставља се „оквир“ – два мушкарца у чамцу, на пример, убијају време причајући један другом о својим животима, што је случај у Сањарима (The Dreamers); онда једна од тих прича води у другу, коју прича нека особа што се у њој појављује, а то води до треће приче, која се повезује с првом, и тако даље. Као и код Шехерезаде, велики део тог причања измишљених прича (а одиста је велики део радње ту испричан) одиграва се ноћу. Али Седам готских прича такође је било одјек себи ближег периода, у којем су се писци инспирисали старинским формама измишљених прича. Карен Бликсен рођена је 1885, три године након што је Роберт Луис Стивенсон објавио прву збирку, Нова Хиљаду и једна ноћ (New Arabian Nights). Тај тренутак био је увод у богати период касновикторијанских и едвардијанских измишљених прича, у кратим и дугачким облицима, који се протегао све до избијања Првог светског рата. Не само Стивенсон, већ и Артур Конан Дојл, МР Џејмс, Хенри Џејмс у Окретају завртња и Кући на лакат (The Jolly Corner), Оскар Вајлд у Слици Доријана Греја, рани Х. Џ. Велс у Времеплову и Острву доктора Мороа, Брем Стокер у Дракули, Х. Рајдер Хагард у Она, Жорж ди Морије у Трилбију, као и мноштво других писаца који су на енглеском распредали приче о духовима и обузетостима и језовитостима и били веома штампани у то време. (Борхес, Калвино и Реј Бредбери, између осталих, пили су са истог тог врела.) Од свих њих, за Карен Бликсен вероватно је најважнији Стивенсон. Имала је његова сабрана дела у својој библиотеци, а на њега отворено алудира у приповеци Сањари, дајући својој јунакињи, Олали, име по једној од његових јунакиња. Баш та прича поиграва се многим мотивима из традиције измишљених прича, и не само енглеских: хероина са многоструким идентитетима, као у Хофмановим причама; мрачни чаробњак, одраз фигуре Свенгалија из романа Трилби, повезан са оперском певачицом која је изгубила глас. Два мотива из Стивенсонових раних радова упадљиво прожимају Седам готских прича: одважан чин, последње бацање коцкице пред неумитном пропашћу, као у (да наведем само један пример) Стивенсоновом Павиљону на Линксу (The Pavillon on the Links); стара особа која жели да контролише све и зато мани-

102

3 „У том тренутку у причи, Шехерезада је видела да свиће зора, и обазриво заћутала.“

меридијани и паралеле

пулише сексуалном судбином младих, као у Вратима Племенитог де Малетроа (The Sire de Maletroit’s Door). У Стивенсоновим причама све се добро сврши, али код Динесен разне ствари крену по злу. У Песнику (The Poet), старог манипулатора упуцају двоје младих „innamorati“ (љубавници), чијим се судбинама поигравао, да би на крају и они били погубљени; у Мајмуну, на брак који треба да замаскира хомосексуалност присиљава се не само силовањем, већ и застрашујућом метемпсихозом; у Путевима око Пизе (The Roads Round Pisa), стари манипулатор је заведен да учествује у непотребном двобоју, а потом умире од срчаног удара проузрокованог стресом. У Потопу код Нордернеја, брак којем је привржена стара бароница не само да је ништаван – јер је кардинал заправо сасвим друга особа – већ сви присутни могу ускоро да нестану. Динесен потврђује романтизам инсистирањем на духовној вредности части, али је такође и подрива. „Куд сте пошли с тим срећним крајевима“, као да нам каже. Попут приповедака из Нове Хиљаду и једне ноћи, а такође и попут модерних „романтичарских“ конвенција, многе њене приче смештене су у давну прошлост и на далека места; али ако је за Стивенсона то био првенствено естетски избор, код Динесен постоји још један знаковит слој. Она је у касно викторијанско и едвардијанско златно доба измишљених прича зурила преко огромног залива: не само у године у којима се њен сопствени живот срушио, већ и у Први светски рат, који је разорио друштвену структуру уверења, статуса и друштвених конвенција који су доминирали током два века. Динесен је могла да види ту несталу земљу као кроз телескоп: она је описује пажљиво, до детаља, чак и њене непријатне стране – провинцијализам, снобовштину, спутане, троме животе – али јој се не може вратити, осим путем приповедања. Кроз њен рад провлачи се нит стоичке, трезвене носталгије, и, упркос иронијској дистанци коју често заузима, елегичан тон није далеко. Ипак, какво задовољство мора да је осећала током тог процеса; и какво задовољство је приређивала, и приређује, многим својим читаоцима, годинама. Седам готских прича је први чин изузетне списатељске каријере, који је Динесен сместио на листу најважнијих писаца XX века. Као што Џејмс Џојс призива Дедалуса, градитеља лавиринта, на крају Портрета уметника у младости – „стари отац, стари занатлија“ – многи читаоци и писци могли би призвати Динесен: „Стара мајко, стара приповедачице, у вјек и вјекова буди ми од користи.“ А са оних фотографија из магазина Лајф, њен загонетни, украшени лик налик на скелет живих очију, допадљиво нам узвраћа поглед. 103

кораци 4-6 / 2014 МАРГАРЕТ АТВУД (MARgARET ELEANoR ATwooD, 1939, Отава, Канада). Захваљујући образованим родитељима, већ са четири године је научила да чита и пише. Под њиховим утицајем (Атвудова је основно образовање стекла у родитељској кући) постала је посвећена читању и развила је снажно интересовање за писање. Пресудну улогу у њеном литерарном развоју одиграо је Нортроп Фрај, професор енглеског језика на колеџу који је Атвудова похађала. Тада истакнути књижевни критичар, Фрај је истицао вредности занемарене канадске књижевности, а у Маргарет Атвуд је препознао писца који ту књижевност може подићи на још виши ниво. Подршка коју је имала у професору, убрзо је резултирала збирком песама Double Persephone, да би по дипломирању објавила још једну, The Circle Game, добивши за ову збирку најзначајније канадско књижевно признање, „governor’s general Award“. Тиме је отпочела серија награда које ће ова књижевница добијати током наредних тридесет и више година, потврђујући да је један од највећих аутора свог времена. Међу наградама су и неке од најпрестижнијих које се додељују у књижевном свету – попут Букерове, wеelsh Arts International и других, за романе Слушкињина прича, Мачје око и Слепи убица. Радећи као уредник у једној издавачкој кући, Маргарет Атвуд се бавила и књижевном критиком. Иза овог ангажовања остало је врхунско дело из области есејистике, Опстанак, својеврстан поглед на рад књижевног уредника.

Избор, превод са енглеског и белешка Иван Велисављевић

104

феномени

Бојан Јовановић ОНИРИЧКЕ НАЈАВЕ ДОЛАЗЕЋЕГ Могућност да открије непознату и заборављену прошлост или наговести тајанствену будућност, давала је сну магичну, натприродну моћ због које је добио посебан значај у људском животу. Потиснути исходи некадашњих догађаја постајали су загонетни све док у сновима нису добили одговарајуће решење, а слика долазећег у сновима указивала је на битну реалност ониричких садржаја који су били порука и упозорење сневачу о будућности. Помоћу снова људи су слутили непознато, предвиђали долазеће и гатањем настојали да открију судбину. Током досадашње историје, снови су зависно од периода имали различит значај у људском животу. У време када се више ослањао на своју интуитивно схватање, човек је и преко снова откривао оно што није могао свесно да сазна, али та његова некадашња способност нестаје развојем језика и преовладавањем рационалног у односу према свету. Премда се могу јавити и као визије, сањани доживљаји који нису истовремени са удаљеним догађајем, већ му претходе, имају прекогнитивни карактер непосредног сазнавања, односно предвиђања будућности која се на овај начин открива у реалном или симболичком виду. Овај феномен често је повод конфабулацији јер се препричана слика дограђује детаљима и епизодама и сходно потребама добија другачији ток и завршетак. Уколико је реч о телепатској способности непосредне рецепције менталних садржаја свесног или несвесног других људи, онда је она својеврстан реликт некада знатно развијеније способности човека да ванчулно комуницира1. Та способност је развојем говора 1

С. Фројд, Психоанализа и телепатија и други огледи, Графос, Београд, 1987.

105

кораци 4-6 / 2014

закржљала, али се јавља код обдарених појединаца, у посебним кризним стањима као и у ситуацијама животне угрожености блиских особа. С друге стране, човек је настојао да се ослободи непредвидивог и неизвесног, па је потребу да чулним искуством осигура и предвиди будућност задовољавао најпре халуцинацијама, а тек потом све више користи моћи свог интелекта и искуства2. Његова архаична психа чини могућим феномен прекогниције, а појединци који испоље такву способност оснажују веровање да ће се сањано и догодити. ЛАЖ И ИСТИНА

Будући да човеково несвесно своју аутономност исказује управо кроз снове, често се и поставља питање да ли сан открива сневачу оно што ће му се десити или сневач помоћу сна долази до сазнања о догађајима који га очекују. Другим речима: да ли виша сила преко сна исказује своју наклоност према сневачу или се сном само потврђује његова иманентна моћ видовитости. Како су манифестну поруку сна ретко потврђивали будући догађаји, сновима се и није превише веровало као неоспорном предсказању долазећег. Већ и сама чињеница о неостварљивости свега сањаног била је основ извесној обазривости и критичности према сновима који су најављивали будућност. С обзиром да су изневеравали и обмањивали сневача који би поверовао у остварљивост својих ониричких садржаја, снови су били непоуздан оријентир у стварности. Истицањем њихове лажности, предност је давана Божјој истини, па зато и у познатој формули „Сан је лажа, а Бог је истина“, често навођеној у народној епској поезији, долази, у ствари, до изражаја разлика између паганских веровања у снове и објаве Божје промисли. Премда се снови који најављују будуће догађаје колоквијално називају пророчким, овим термином се могу означити само они снови кроз које се сневачу саопштавају важне божанске поруке. Зависно од религијског контекста који претпоставља веру у постојање одређеног натприродног бића, и његове поруке добијају различита значења. Пагански религијски оквир даје тим порукама које долазе од божанстава или неких виших сила значење пророчанстава, док се у објављеним религијама Бог јавља пророцима који у својој мисији људима шире нова знања. У Библији, Старом и Новом завету, пророци су примаоци тих божјих порука. Изабрани за ту мисију, пророци су објављивали поруке које нису случајно долазиле до њих. Како су наговештавали будуће догађаје, њиховим именом су називани они који су настојали да одређеним техникама одгонетну будућност или су имали

106

2 V. Matić, „Devet božjih sinova“, Psihoanaliza mitske prošlosti III, Beograd, 1983, 119.

феномени

способност да је непосредно виде и открију. У том смислу су пророцима називане и гатаре, али и пагански прорицатељи и видовњаци који су користили снове као средство спознаје долазећег. Уколико откривају будућност, снови потврђују постојање судбине као сценарија по којем се одвија индивидуални и колективни живот. Међутим, како је судбина пагански назив за предодређеност, тумачење снова који наговештавају будуће догађаје у контексту објављених религија има значење божје промисли. Без обзира да ли порука долази од виших наднаравних ентитета, паганских божанстава или монотеистичких Богова, сан се тумачи у склопу веровања да су, независно од околности, извесни догађаји у животу појединца предодређени да се десе. Такви снови релативизују временска одређења прошлости, садашњости и будућности и постају медиј комуникације са знатно широм реалношћу. Они су порука о изазову који тражи одговор. У односу на хришћанског Бога који је објављивао истину, претходни пагански богови су људима слали истините, али и лажне снове. Указујући на то да њихово разликовање потиче од врата кроз која долазе, Хомер вели да лажни снови долазе кроз врата од слонове кости, док истинити стижу кроз рожнате двери3. Упоредо са тумачењем снова као божјим порукама, постојало је и схватање да снови настају напуштањем човекове душе током спавања. Душа сневача лутала је непознатим пределима и открива му оно што није знао. Без обзира на то како је тумачио порекло својих снова, сневач се суочавао са проблемом њиховог схватања и тумачења. Питање њихове истинитости и лажности хтео је да разреши типизираним одговорима у виду популарних сановника. Премда су се таква тумачења показивала погрешним, она су се очувала у народним веровањима и фоклору. Гатање по сновима, ониромантика, одржавало је традицију сујеверја која је увек на други начин оживљавала питање лажних и истинитих снова. Међутим, када се истиче таква разлика између снова, онда ваља указати на то да је лаж само онај исказ који се изриче са циљем прикривања истине. Иако се и неистина и лаж разликују од истине, неистинитост саопштена с уверењем у њену истинитост није лаж. Зато су и последице прихватања неистине и лажи различите. Док усвајање неистине доводи у заблуду, прихватање лажи значи бити обманут. Обмањивачи, варалице и лажови сносе кривицу за штету коју својом активношћу наносе другима, док они који говоре неистину сносе првенствено моралну одговорност за евентуалне негативне последице због непознавања истине. О лажним сновима може бити реч само уз претпоставку да их сневачу шаље онај који њима настоји да сакрије истину. Како пошиљалац сна не зна истину и ониричким садржајем саопштава оно што сматра истинитим, али што не одговара стварности, 3

Хомер, Одисеја, Матица српска, Нови Сад, 1963, 451-452.

107

кораци 4-6 / 2014

сан се погрешно сматра лажним. Сан је заправо израз несвесног које, за разлику од свести, никад не лаже, али је утврђивање истинитости те поруке неодвојиво од њеног тумачења. С обзиром на тешкоће тумачења сна, до те истине се тешко долази, па зато и веровање у неостварене снове не значи да су они лажни а сневач обманут, већ само да може бити у заблуди. Да би сагледали ту истину сна треба имати у виду све његове битне генетске и функционалне чињенице. ТУМАЧЕЊЕ БОЖЈЕГ ГЛАСА

Демистификујући пророчке снове, Аристотел је сматрао да они не потичу од бога и да их је погрешно сматрати пророчким, јер су резултат случајности и вероватноће по којима се у мноштву сањаних садржаја нађу и они који се остварују на јави4. Како су евидентни снови у којима се оно што је у њима експлицитно најављено потврдило у стварности, тумачење које се заснивало на случајности и вероватноћи морало се одбацити. Порука добијена у сну о догађају који се потом и дешава у стварности, упућује на виши и непознати ауторитет од свесно и рационално појмивог. У настојању да протумачи тај „божји глас“ у пророчким сновима, Фројд указује да се под њим, у ствари, крије глас сневачевог личног несвесног и да се и таквим сновима испуњавају жеље5. Откривајући у сну где се налази затурена ствар коју није могао до тада да пронађе, сневач сазнаје од себе оно што, у ствари, зна, али што је скрио. Потврђено у стварности, то откриће показује да његово несвесно зна више од његовог свесног које је због отпора потиснуло оно што зна. Механизам откривања потиснутог аспекта стварности користи сневачу у стварности, а несвесно као конструктор „пророчког сна“ не указује му њиме на будућност већ на његову прошлост. Сматрајући да човек зна више него што то свесно и рационално казује, Адлер указује како је то знање будно у сну у време док наш разум спава6. У том смислу су и тзв. пророчки снови само начин на који сневач постиже заштиту, остварује сигурност и надмоћ, јер несвесно, према Адлеру, креира сан да би поверовали у његову пророчку моћ и избегли опасне животне ситуације. Тумачећи познати сан песника Симонидеа – који је, уснивши да ће доживети бродолом, одустао од путовања које се заиста и завршило катастрофом – он истиче да је несвесно песника створило тако убедљив сан у који је морао да поверује како би га одвратило од несигурног путовања кога се плашио због честих бродолома. „o proricanju po snu“, Polja, br. 274, Novi Sad, 1981, 441-442. S. Frojd, Tumačenje snova I II, Matica srpska, Novi Sad, 1969. 6 А. Адлер, Смисао живота, Матица српска, Нови Сад, 1989, 192. 4 Aristotel,

108

феномени

ДИЈАГНОСТИКА И ТЕРАПИЈА

Иако је подударност снова са спољашњим догађајима сматрао случајношћу, Аристотел је са пуно оправдања сматрао реалним снове који указују на здравствено стање сневача и наговештавају промене у његовом телу7. У сну се, пре него ли у будном стању, јављају јаснији и израженији почеци обољења, а богата народна традиција дијагностицирања болести и примена одговарајуће терапије заснована је на искуству стеченом преко снова. Осећајући одувек, попут других бића, да су нека места боља за живот од других, да су здравија, благотворнија и лековитија, човек је потврду виталне моћи тла налазио у сновима сањаним на изузетним исцељујућим местима. У време здравствених тешкоћа, телесних и душевних обољења одлазио је на та места у веровању да нађе помоћ. Таква места су сматрана светим и, зависно од религијских схватања, однос према њима обележен је одређеним ритуалом. На тим локацијама су подизани и храмови у којима је појединац могао да добије тражену помоћ. Институција храма припада развијенијој и организованијој форми религијског живота који има и своје једноставније облике. Један такав ритуал је познат и у нашем народу и везан је за праксу спавања под јасенком8. Овај ритуал се практиковао тако што се болеснику намести постеља и он преспава поред ове биљке. Код болесника се стави погача, посуда с медом, чаша воде и чаша вина. Болесник се лечи тако што му виле, или вила, непосредно долазе у сан и исцељују, саопштавајући му и дан када ће коначно оздравити или му остављају лек под јасенком. Тај лек се препознаје у неком труну или листићу у меду, води или вину, или у неком црвићу који се проналази копањем под јасенком. Ујутру пронађен откинут врх јасенка сматра се вилиним знаком болеснику да ће оздравити. Спавање под јасенком је елементарни, најједноставнији ритуални облик да се посредством сна тражи помоћ од наднаравних бића, какве су виле. У развијенијем облику овај ритуал препознајемо у веома старој пракси спавања у храмовима са циљем да би се у сну дошло до излечења. У старогрчкој традицији на такав начин су, осим трудница и самртника, лечени у Епидаурусу на Пелопонезу. Чувени храм у овом месту био је посвећен Ескулапу (Асклепију), сину Аполона и Коринде, богу лекарске вештине чији је симбол била змија. Змија је, према миту, открила Аристотел, Исто. Јасенак је лековита биљка висине од 50 до 80 сантиментара по коју се болесник доносио да одспава. Иако је било око Београда, код Смедерева и код Ниша, ритуал спавања, инкубације, под јасенком вршио се уочи Ђурђевдана и Спасовдана, како је забележено, у Срему и у околини Смедерева. Јасенак карактерише мирисно етерично уље које се време топлих летњих вечери испарава и прави магличасту запаљиву ауру око биљке чија се лековитост заснива на веровању да њоме виле лече од болести. 7 8

109

кораци 4-6 / 2014

Ескулапу травке помоћу којих је лечио и враћао мртве у живот. Као што је змија откривала овом богу лековитост трава, тако је и он људе лечио док су сневали или им је преко снова, у којима се јављао и преко свог змијског симбола, откривао лек за њихову болест. Лежање у храму, инкубација, а посебно снови сањани том приликом, имало је исцељујући ефекат непосредно или преко поруке за примену одговарајуће терапије. О ефектности тих излечења говоре и бројне вотивне, даровне таблице пронађене у близини Ескулаповог храма, као непосредан израз људске захвалности богу за излечење. Спавања у храму ради излечења, као врста народне медицине, практиковано је и хришћанским црквама, само је наднаравно биће сада у лику арханђела Михаила. Уколико се релативизује религијска горма, онда у сенци важне поруке коју оболели добијају у сну и постигнутог ефекта излечења постаје мање битно да ли то, према народном веровању, долази од виле, Ескулапа или арханђела Михаила. Важно је да је човек успоставио комуникацију са оним дубљим аспектом свог бића, свог несвесног које је довело до његовог излечења. Окренут током спавања свом унутрашњем свету, сневач, према Фрому, може јасније да опази и препозна одређене симптоме свог здравственог стања као и притајене и свесно непрепознате намере појединаца са којима комуницира9. Премда и на јави долази до исправних процена, сневач их потискује, али му се они откривају у садржају сна. ВЕЛИКИ И МАЛИ СНОВИ

110

Будући да је сан увек нова имагинативна целина, он није само евокација и ритуално понављање прошлости и познатих искустава. У сну непосредно учествујемо као у обреду у којем и понављање познатог има своју проспективну функцију. Јунгова тумачења, указују на духовну дубину снова изражену у архетиповима колективно несвесног који у посебно значајним моментима у животу појединца и колектива наговештавају њихову будућност. Уз архетипску и симболичку одлику, сан, према Јунгу, оличава и компензаторски или комплементарни принцип несвесног које настоји да помогне нашем свесном животу. Проспективна функција сна се огледа у несвесно припреманој антиципацији за свесно деловање у будућности. Како сан није независтан од сневача, односно појединца и његовог идентитета, оно што он сања је израз његовог душевног и духовног живота који подразумева и шири социјални и културни контекст. Зато и догађаји који се сневачу најављују кроз његове снове могу да имају различита значења. Они се могу односити на његов лични живот, али се могу тицати и његове уже и 9

E. From, Kriza psihoanalize, Naprijed, Nolit, Zagreb, Beograd, 1986.

феномени

шире заједнице, односно колектива. С обзиром на њихово значај, Јунг је, следећи Артемидора, истицао разлику између малих и великих снова. У односу на мале снове који потичу из индивидуалног несвесног и тичу се првенствено сневачевог личног живота, велики снови су израз колективно несвесног и односе се на ширу људску заједницу. Универзално порекло тих великих снова је пружало адекватну животну оријентацију колективима који су се ослањали на њихове поруке. Премда су врачеви били опуномоћени за ту врсту комуникације, дешавало се да су значајне божанске поруке заједнице добијале и преко снова и других својих припадника. Препознате да могу бити од ширег значаја за колектив, те поруке су усмеравале понашање свих његових чланова. Будући да су се управљали преко тих снова, они су знали како места за испашу својих стада, тако и о могућем невремену, оружаном сукобу са другим заједницама или болестима. Када су престали да сањају те велике снове, сматрали су да више и не сањају, јер је божански глас заменила рационалност, оличена у знању колонизатора, који су увек знали боље од њих шта ће бити. Иако је преовладала у њиховим животима, та рационалност им није увек била доступна да би могли ефикасно да прогнозирају и предвиђају битне животне чиниоце од којих им је зависио опстанак. Одсуство великих снова и могућност предвиђања значајних догађаја били су показатељ ерозије традиционалног народног духа, прекид комуникације са другом реалношћу и несналажење у промењеним животним околностима. НАГОВЕШТАЈ ВЕЛИКОГ РАТА

За разлику од традиционалних друштава која су, губећи везу са својом традицијом као главно духовно и егзистенцијално упориште, долазила у безизлазан положај, појединци који су, попут Јунга, успостављали комуникацију са великим духовним наслеђем могли су да предосете велике догађаје. Пишући о својим визијама и сновима који су наговештавали Први светски рат, Јунг вели: „Како се приближавала јесен 1913, изгледало је да се притисак који сам до тада осећао у себи померио напоље, као да је било нечега у ваздуху. Атмосфера ми се заправо чинила мрачнијом него што је то уистину била. Имао сам утисак као да осећање напетости више не потиче искључиво из мог психичког стања, већ из конкретне стварности. Ово осећање је постајало све снажније. У октобру, док сам се налазио на путовању, изненада ме је преплавила снажна визија: угледао сам како страховит потоп прекрива све земље на северу и оне испод њега између Северног мора и Алпа. Када је поплава стигла до Швајцарске видео сам како планине све више расту увис да би заштитиле нашу земљу.

111

кораци 4-6 / 2014

Схватио сам да се спрема страшна катастрофа. Угледао сам снажне жуте таласе, плутајуће крхотине цивилизације, безбројне хиљаде утопљеника. Потом се цело море претворило у крв. Ова визија је трајала око је дан сат. Био сам збуњен и згађен, али истовремено и постиђен због своје слабости. Прошле су две недеље; онда се под истим условима визија поновила чак јасније од претходне, а крв је постала још изразитија. Неки глас у мени је проговорио: ‘Погледај добро; све је то стварно и тако ће бити. Немој у то да сумњаш.’ Те зиме неко ме је упитао за мишљење о развоју светске политике у блиској будућности. Одговорио сам да нисам о томе размишљао, али да сам видео реке крви. Питао сам се да ли ове визије не указују можда на револуцију, али доиста ништа слично нисам могао да замислим. И стога сам закључио да визије имају везе једино са мном, и помислио да ми прети психоза. Идеја о рату није ми уопште падала на памет. Ускоро, у пролеће и рано лето 1914, три пута узастопно сањао сам како се усред лета спустио хлад и арктички талас и целу земљу претворио у лед. Видео сам, на пример, цео Лорен и његове канале замрзнуте и читаву област потпуно напуштену од људских бића. Сву живу вегетацију убио је мраз. Овај сан се јавио у априлу и мају, а последњи пут у јулу 1914. године. У трећем сну, страшна зима се поново спустила из космоса. Овај сан се, међутим, завршио неочекивано. На крају се појавило пролистало дрво, али без плода (моје дрво живота, помислио сам) чије се лишће, међутим, под дејством мраза преобратило у слатко грожђе пуно здравог сока. Кидао сам гроздове и делио их великој скупини људи који су чекали10“. Кроз појединачне индивидуалне снове, обзнањују се, дакле, велики снови који потичу из колективно несвесног и имају значај за ширу заједницу. У такве снове спадају и колективне социјалне утопије (комунизам, нацизам, фашизам). Сан се рађа из велике кризе осећања инфериорности, а опседнутост таквим колективним месијанским сном исказује се негативни аспект архетипа. Тада је не само појединац, већ и читав колектив у његовој власти. Јунг се преко садржаја снова својих пацијената суочава са опасношћу долазећег нацизма у Немачкој. „Ја сам, на пример, могао да предвидим, кроз посматрање својих немачких пацијената, успон нациста у Немачкој. Они су имали снове у којима је читава та ствар антиципирана, и то прилично подробно. И био сам потпуно сигуран – годинама пре Хитлера, пре но што се Хитлер и појавио – био сам сигуран да нешто Немачкој прети, нешто врло крупно, сасвим катастрофално. Ја сам то сазнао само кроз посматрање несвесног“11. Антиципација те опас112

10 11

К. Г. Јунг, Сећања, снови, размишљања, Медитеран, Будва, 1989, 177-178. Р. И. Еванс, Градитељи психологије, Нолит, Београд, 1988, 313.

феномени

ности долази кроз представу очекиваног религијског хероја у актуализованом немачком миту. Архетипска представа месије, митског спасиоца препозната је у лику Хитлера, али је у тој конкретизацији добила своје негативно историјско значење. Кроз надолазећи тоталитаризам немачког нацизма, Јунг је видео и извесне одлике националног несвесног, али је одустао од потврђивања његових расних обележја. МЕТАФОРИЗАЦИЈА ДОЛАЗЕЋЕГ

Попут многих необичних појава који се тумаче као предзнаци будућих догађаја и сан упућује на знаке који се настоје протумачити у равни наговештаја долазећег. Претпостављајући међусобну повезаност догађаја у свету и њихову недовољну разграниченост од унутрашњег доживљаја, сневач и снове сагледава као део стварности. Зато је најважније осећање доживљеног сна које указује сневачу на његово значење. Емоције значењски боје онирички садржај и предсказани догађаји показују да ли су добри или лоши за сневача. Позитивно или негативно значење повезано је са његовом тачном слутњом као ониричким знањем будућности. У том смислу сановници који се заснивају на општем искуству и универзалној симболици нису од превелике помоћи појединцу који пренебрегавајући сопствено искуство и контекст сопственог душевног живота настоји да открије значење својих снова. Евидентно је предосећање будућности, у интуицији, а изражено и у сновима који не дају прецизну слику о долазећем, већ првенствено нејасно осећање условљено позитивним или негативним доживљајем сна. У ретким сновима тај осећај добија и одговарајући визуелни садржај, чија је симболичка вредност условљена индивидуалним искуством. Иако сви снови нису поетички, профетски карактер песничког језика отвара и поетичке снове према будућности која се не открива непосредно, већ само наговештава. Тај наговештај се исказује метафоризацијом долазећег, која то значење добија тек у контексту завршеног догађаја. Зато симболичност одређеног елемента у сновима има различита значења која су непоуздана у откривању будућности, али тачна у сагледавању прошлости, односно догађаја који су се збили. Са тог становишта ти елементи и добијају конкретније значење наговештаја и предсказивања онога што се догодило. Стратегија прорицања догођеног ће се транспоновати у поетику конструкције снова којима се придаје изузетан, пророчки карактер. У том смислу се текст сна показује као могућност не само реконструкције сањаног него и конструкције измишљеног којом се настоје потврдити обдареност и пророчка моћ неке историјске личности. Да и у пророчким сновима има извесне рационалности и конструкције доказивано је још у античким временима. Приче о

113

кораци 4-6 / 2014

пророчким сновима владара наговештавају њихов долазак на власт и у функцији су потврђивања њихове харизматичности. Било да је реч о аутентичним или измишљеним сновима, они сугерирају објаву наднаравног, више силе, која се посредством сањача остварује у равни земаљског. КОНСТАНТИНОВ САН

У такве снове спада и Константинов – који је измишљен и постао легенда. На такав карактер овог сна упућује најпре разлика између главних историјских извора. Док Лактанције само износи податак да је Константин у сну, у ноћи пред битку, добио налог да Христовим монограмом као небеским знаком обележи штитове својих војника пре боја12, према Евсевију Цезаријском, Константиновом биографу, који му је, наводно под заклетвом, после неколико година од самог догађаја испричао свој доживљај, сновиђењу претходи визија односно провиђење светлосног крста на небу изнад којег су биле речи: „Овим побеђуј13“. Како се наводи у овој биографији, визија је дошла као одговор на Константиново тражење божје помоћи и након молитве коју је упутио Господу Богу14. Када је реч о самом тексту сна, онда је уочљива разлика између верзија које износе поменути аутори. Лактанције најпре објављује тај сан, а Евсевије га надграђује. У оквиру свог апологетског односа према хришћанству, Лактанције је мотивом сна назначио његов значењски потенцијал који ће се потом развити у легенду о божјем чуду и Константиновом мистичком преобраћењу. У односу, дакле, на Лактанција који износи само Константинов сан као језгро легенде, Евсевије указује да сну претходи колективна визија Христовог монограма на небу, коју су доживели и војници. Износећи непроверљив Константинов доживљај сна у којем је пред битку добио важну поруку о томе како да победи, Лактанције не помиње колективну визију

Лактанције, „О смрти прогонитеља“, Глава XLIV, Источник, 42, Београд, 2002, 147. Текст гласи: „Константин је у сну опоменут да на штитове упише небески симбол и тако заподене битку. Он учини како му је наложено и преко слова Х стави (I) чији је врх заобљен и тиме на штитовима напише Христово име.“ – Овај симбол има и своје дубље порекло, јер се јавља у египатској традицији у виду знака трију укрштених линија. У том смислу се и може говорити и о његовом архетипском значењу. 13 Евсевије (Јевсевије, Еузебије) Цезаријски, „Константинов живот“, у зборнику о Константину Великом, Н. Озимић, Војсковођа, цар, светац, Просвета, Ниш, 1997, 15. Текст гласи: „Он рече да око поднева, када дан већ поче да се смирује, он виде сопственим очима светлосни знак у виду крста на небу, изнад Сунца, са натписом: За ову победу. Он би задивљен овим призором, а такође и његова армија, која посведочи ово чудо. И док је он размишљао о значењу тог привиђења, ноћ се изненада спусти; тада му се у сну појави Исус Христос са истим знаком који је већ видео на небу, наредивши му да направи сличан знак и да га користи као заштиту у свим окршајима са непријатељем“. 14 Исто. 12

114

феномени

као битан догађај који је претходио овом сну. У том смислу и питање реалности тог догађаја добија одговор у спорној аутентичности Евсевијевог описа као и самог Константиновог житија које му је приписивано. Због очигледних контрадикторности и накнадног дописивања, оправдане сумње су изражене одређењем аутора овог списа као Псеудо Евсевија. Уколико сагледамо све чиниоце Константиновог сна, онда је његово одређење пророчког условљено оним елементима конструкције који акценат са наднаравног, божанског гласа, стављају на свестан и рационално мотивисан процес. Резултат тог процеса је легенда, којом се тумачи војна победа постигнута наклоношћу хришћанског бога. Константинова победа у бици код Милвијског моста спада међу најважније, али је само једна од бројних које је он извојевао током тридесет година ратовања. Не изгубивши ни једну битку, остао је војнички непобедив, а ратни подвиг остварен у бици против Максенција протумачен подршком више, божанске силе, био је повод веровању у божју наклоност према првом хришћанском цару, што је постао и додатни мотив за победе у потоњим биткама. У том смислу је и легенда о његовом сновиђењу временом добијала на значају. ИСПУЊАВАЊЕ ПРОРОЧАНСТВА

У овом контексту потврђивања предодређеног и прорачанством откривеног изузетно значење имају измишљени снови. Тако је након династичког преврата 29. маја 1903. године, Пера Тодоровић описао овај догађај у светлу испуњавања Креманског пророчанства. Настојећи да ово пророчанство представи као сценарио будућих збивања, он и убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин приписује неминовно судбинско одређење које се исказује карактеристичним предзнацима. Међутим, читав овај догађај је сагледан и описан као потврда „Црног пророчанства“ након што се он већ збио, тако да као пример прорицања већ догођеног носи обележје манипулације. У доказивању да се проречено обистинило, Тодоровић се послужио методом ретродатовања, а литерарно убедљивом причом о истоветном сну коју су жртве атентата снивале непосредно пред смрт ојачао је легитимитет пророчанства. Пишући да је српски краљевски пар пре убиства сањао исти сан како их црни пси нападају и рањавају својим уједима, аутор је настојао да прикаже судбинску неминовност предстојећих збивања15. Ову карактеристику Тодоровићевог текста треба имати у виду, када се олако праве паралеле између његовог описа који претендује да буде непосредни документ и књижевног дела, попут Толстојеве 15

П. Тодоровић, „Црно пророчанство“, Огледало бр. 10, Београд, 1903.

115

кораци 4-6 / 2014

Ане Карењине, у којем јунаци сањају исти сан16. Реч је, дакле, о томе да је нешто тако само у литератури могуће, а да некритичко прихватање одређених описа као аутентичних снова и њихово тумачење у контексту историјских околности говори о наивности тумача и њихових успешних обмањивача17. У неизвесности како да протумачи стварно значење својих снова, сневач их је зависно од њиховог потврђивања у стварности сматрао истинитим или лажним. Међутим, док та потврда не би стигла, користио је гаталачку технику, ониромантику, да добије одговор на питање о значењу сањаног. Фиксирана решења у виду народних сановника нису могла да буду прихватљива, али је њихово одржавање чувало традицију сујеверја. Такав однос према тзв. пророчким сновима један је од мотива у усменом народном стваралаштву. Питање о њиховој истинитости или лажности изгубило је на значају када је феномен сна сагледан целовито у контексту његове манифестне и латентне димензије. Његову тајанственост је само увећало откривање архетипова колективно несвесног као носиоца порука о долазећем. Показало се да у равни комуникације далеко већу важност од тога да ли је сан истинит или лажан има начин на који је он испричан. У њихову аутентичност се веровало и када су били измишљени са циљем потврђивања пророчког карактера, јер су у погодном времену добили своју одређену функцију коју су успешно извршили.

116

16 Такво тумачење потиче из пера Николе Милошевића који је сматрао да је Тодоровић изнео истину о томе да се краљу Александру и краљици Драги у животу догодило оно што је Толстој само замислио у свом роману. – Упор. Р. Андрић, Креманско пророчанство – потврде и оспоравања, Новости, Београд, 2006, 69. 17 Тим обманама је подлегао и Иван Настовић који анализира тај сан. Упор. у: И. Настовић, 127 протумачених снова, Прометеј, Нови Сад.

окулар

Марко Недић КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО ВЛАДАНА РАДОВАНОВИЋА И ЊЕГОВА КРИТИЧКА РЕЦЕПЦИЈА Појава зборника радова Стваралаштво Владана Радовановића, који је крајем прошле године објавио Универзитет уметности у Београду, и тематског блока часописа Трећи програм за 1912. годину посвећеног овом уметнику, добра је прилика да се из угла данашње књижевне критике укаже на рецепцију и значај књижевног стваралаштва Владана Радовановића, и у овим публикацијама и у књижевном и уметничком контексту који им је претходио. Вишемедијски уметник Владан Радовановић, најрадикалнији неоавангардни стваралац у српској и некадашњој југословенској уметности после Другог светског рата, готово подједнако је инвентиван и иновативан и у музичкој уметности, свом иницијалном стваралачком изразу, и у сликарству и књижевности, као и у њиховом синтезијском деловању. Он је својом изворном стваралачком енергијом и доследном активношћу на многим пољима ауторског изражавања ширио границе уметничких могућности у данашњем времену и показивао да је кључни услов за природан развој уметности њена стална иновација. Иновација као основни мотив његовог рада и потреба да у свакој области у којој делује буде нов и другачији увек га је изнова обавезивала на непрестано обнављање стваралачких потенцијала и на вербалном и на ликовном и музичком плану и на њиховом заједничком уметничком испољавању. Ако се, међутим, упореди број његових изведених музичких композиција или остварених сликарских и вишемедијских изложби с бројем објављених књижевних дела, лако се може закључити

117

кораци 4-6 / 2014

118

да је најмање присутан, у најконкретнијем значењу те речи, у књижевности, односно у њеном књижевном животу, јер на први поглед најмање остварених дела има у тој области. Он, међутим, ни у њој није ништа мање оригиналан и нов, такође и продуктиван. Његова најважнија и најдалекосежнија област уметничког израза јесте синтезијска уметност, у којој је, у потреби да оствари апсолутну функцију уметничког израза, веома успешно, често и провокативно, спајао различите облике уметничких могућности у јединствену естетску целину, која је својим синтетичким и интерактивним деловањем омогућавала ново значење музичког, ликовног и књижевног израза спојених у јединствен структурални и естетски облик. Иако је свако од та три уметничка поља задржавало специфичне аутономне особине свог уметничког језика, њихово пуно естетско значење формирано је као резултанта њиховог новог облика и његовог симултаног естетског и семантичког деловања. Присуство Владана Радовановића у књижевности много је, међутим, веће него што то на први поглед може изгледати. Поред две објављене књиге прозног типа – Пустолине (1968) и Ноћника (1972), он је 2002. у часопису Трећи програм, под насловом Животни пројекти – Записи и цртежи снова, објавио преко шездесет записаних снова и цртежа који их прате, и они би, иако краћи обимом, могли сачињавати засебну и нову књигу снова, какав је био и Ноћник. Такође је (2011) у чачанској ревији за уметност Арт 032, коју уређује књижевник Миленко Пајић, под насловом Из дневника мајстора сна, објавио циклус од девет записаних и веома сложених снова. То ипак није све што је наш први авангардиста после Другог светског рата, како, између осталих, кажу Ж. Рошуљ и Д. Ђорић, досад остварио и објавио у домену књижевног израза. Песник Иван Растегорац, у раду „О записима снова и о књижевним радовима Владана Радовановића“ (Владан Радовановић – Синтезијска уметност, 2005), набројао је неколико књижевних жанрова у којима се окушао овај уметник. Поред Пустолине и Ноћника, и објављених снова у Трећем програму, он је забележио да је Радовановић више пута дао јавности на увид и два циклуса својих песама, затим циклус кратких прича, као и неколико краћих одломака из недовршеног романа Бити. Поједини од тих радова објављени су у зборничко-монографској публикацији – Владан Радовановић – Синтезијска уметност. У истој публикацији, с насловима Потом и Одлазак, објављени су и одломци из две Радовановићеве радиодрамске целине праћене музичком основом, о којима укратко говори и Растегорац. Кратке приче с насловом Причице о Једном, затим Записи и цртежи снова (од 2003. до 2006) и одломак из романа Бити, заједно са два песничка циклуса, Песме 1 и Песме 2, објаљени су у двоброју крагујевачког часописа Кораци за 2006. годину, који је у целини посвећен књижевном, воковизуелном и

окулар

уопште вишемедијском стваралаштву овог уметника. У том двоброју објављени су и текстови музичких и ликовних критичара и двојице писаца, Слободана Павићевића (о Радовановићевом раду уопште) и Александра Б. Лаковића („Снови и предсни Владана Радовановића“). Један одломак из романа Бити појавио се, заједно с неколико записаних снова, и у двоброју за јануар и фебруар сарајевског књижевног часописа Живот (1990), а део истог романа, песме, записи снова и један теоријски текст о синтезијској уметности у београдским Књижевним новинама у марту 1995, док је циклус Радовановићевих песама објављен у часопису Књижевност (1995). Зато ни критичка рецепција књижевног стваралаштва Владана Радовановића није нимало једнозначна. Она се креће од стандардних књижевнокритичких осврта на његове књиге у тренутку у којем су објављиване, или од доцније написаних студија о појединим сегментима његових књижевних радова, од којих се две налазе и у зборнику Стваралаштво Владана Радовановића (2013), па до посебних студија посвећених његовом уметничком раду уопште. Међу њима је свакакако најзначајнија студија Мирјане Веселиновић Уметност и изван ње. Поетика и стваралаштво Владана Радовановића, објављена 1991. године у Матици српској, у Новом Саду, у којој су поједини делови посвећени и Радовановићевим књижевним остварењима, и зборничко-монографска публикација Синтезијска уметност (2005). Такође су, посебно у тематском броју часописа Трећи програм (2012) и у зборнику Стваралаштво Владана Радовановића, у појединим студијама са кључном темом о неком од његових вишемедијских, воковизуелних, односно синтезијских остварења додиривани и његови књижевни радови, као и учешће његових вербалних пројекција у музичким или ликовним композицијама. О његовим књигама Пустолина и Ноћник писао је један број књижевних критичара. Међу њима су можда најинтригантнији текстови које су писали сами писци (Данило Киш, Бора Ћосић, Милован Данојлић, Александар Петров, Милан Комненић, Иван Растегорац, Божидар Милидраговић, Иван Негришорац), или они чији су аутори професионални критичари, као што су: Петар Џаџић, Милош Стамболић, Бранимир Донат, Божо Вукадиновић, Милосав Мирковић, Радоман Кордић и други. Треба нагласити да Владан Радовановић припада оној врсти уметника који често објављују теоријске, критичке и аутопоетичке текстове. По тој особини сличан је неким модерним страним и нашим књижевницима, почев од Поа, Бодлера, Малармеа, Елиота, Вирџиније Вулф, Одна, Сартра, Битора, Солерса, или Лазе Костића, Винавера, Црњанског, Настасијевића, Растка Петровића и надреалиста, до послератних српских писаца модерног израза Р. Константиновића, М. Павловића, Б. Миљковића, Б. Радовића, Д. Киша, Б. Пекића, М. Павића, Ј. Христића, И. В.

119

кораци 4-6 / 2014

120

Лалића, Љ. Симовића, М. Данојлића, М. Тодоровића, А. Петрова, С. Ракитића, Р. П. Нога, М. Тешића, Д. Албахарија, М. Пантића, В. Павковића, и многих других који су писали критичке или теоријске текстове о књижевности, а понеки међу њима и текстове аутопоетичке природе. Међутим, за разлику од неких од њих, Радовановић више говори о вишемедијској, односно воковизуелној и синтезијској уметности уопште него што непосредно тумачи своје дело. Он је свестан да тумачењем властитог дела, упућивањем на само једно његово значење на известан начин онемогућава његову објективнију критичку рецепцију и могућно семантичко ширење које му нуде сам језик и естетски организован текст, као и различити критичкометодолошки приступи његовој специфичности. Зато у Радовановићевом предговору за Пустолину, на пример, правој „кодеровској разјасници“, како каже Божо Вукадиновић, или у поговору Ноћнику, нема једнозначног ауторовог тумачења и упућивања на искључиво значење које он као писац нуди властитом тексту. Има, међутим, назнака о методу и поступку и о мотивацији за писање Пустолине, као што се у поговору Ноћнику, указујући на мотиве за бележење снова и на тематске оквире највећег дела записаних снова, суштински избегава свако једносмерно тумачење снова, пошто је сам сан, како каже аутор, вредност и свет за себе, који ће тумачењем само изгубити своје иницијално онтолошко и естетско значење. Тиме се у оба случаја читаоцима и тумачима сугерише само постојање одређеног система у организацији текста али не и његово сугерисано и тиме искључиво значење, до којег сваки читалац треба да продре на аутономан начин. Можда је управо због тога долазило до извесних забуна, па и промашаја у тумачењу Пустолине, прве Радовановићеве објављене књиге. Изненађени њеним обликом, њеном апсолутном експерименталношћу, поједини критичари, иако и сами модерно оријентисани, нису могли да продру у њену морфолошку и семантичку загонетку, већ су је видели искључиво као интелектуалну конструкцију, као крајње херметичан књижевни текст, „без фабуле, без јунака, без психологије чак...“, текст „рашчовечене“ садржине, у којој је „остала само љуштура ствари“, „пред којом се човек осећа немоћан и мален“, како, у складу са својим ставом о неопходности прожимања етике и поетике у књижевности, каже у својој По-етици Данило Киш, или су је доживљавали као књигу у којој „налазимо мало исфорсираног окултизма, мало надреализма, мало ‘шозизма’“, како, не без отпора према њеној откривалачкој језичкој интенцији и максималној стваралачкој концентрацији, закључује Петар Џаџић (Из дана у дан 2, 1996). Много ближи правој суштини Пустолине били су, међутим, Милош Стамболић и Божо Вукадиновић. Милош Стамболић, тадашњи уредник Нолита, у којем су објављене и Пустолина и Ноћник, свој доживљај прве Радовановићеве

окулар

књиге наговештава већ насловом текста – „Велика космолошка поема“ (Књижевне новине, 1–2. 1969, бр. 340). Он је види као дело које, својим „синкретичким јединством... семантичког, акустичког и визуелног... прелази границе књижевности“. „Постајући музика и слика“, „сам језик постаје материја од које песник гради човеково боравиште“. Три дела Пустолине могу се, према његовом доста тачном виђењу, означити као реистички, антрополошки и космолошки, у којима се трага за идентитетом човека и света и за њиховом драмом постојања. С друге стране, Божо Вукадиновић (Интерпретације, 1971), оцењујући Радовановићево дело из перспективе његовог језичког експериментисања, сасвим аргументовано каже да ће оно „у потпуности поновити све фазе развитка од космичке прамаглине до појаве првог живог бића и, даље, све до неке далеке визије угаснућа егзистенције“. Не треба посебно наглашавати да и један и други аутор виде велики значај тог дела за развој модерног уметничког стварања код нас управо у времену у којем је објављено. Драгоцена запажања о Пустолини дала је и Мирјана Веселиновић, која каже да „текст такве семантичности и високог филозофског набоја“ „синтезу речи, звука и лика остварују у дводимензионалном простору“, као и да је „коришћење речи као графичког чиниоца при реализовању ликовног садржаја нарочито присутно у трећем делу Пустолине“. Њене ставове потврђује и песник Иван Растегорац (Владан Радовановић – Синтезијска уметност). Он каже да у „унутрашњој архитектоници Пустолине нема приче ни у класичном али ни у преносном смислу“ и додаје да се ту ради „о књижевном организму сазданом не помоћу речи, већ о речима, о њиховим могућим спојевима, релацијама и сложеној комбинаторици.“ На сличан начин, у нашем времену, у зборнику Стваралаштво Владана Радовановића, Пустолину доживљава и Светлана Велмар Јанковић. Њена анализа је, уз Стамболићев дубински синтетички критички осврт, досад најпотпуније продрла у само тематско и семантичко средиште тог остварења и у његов параболични смисао. Наглашавајући читалачки „утисак неке унутрашње напетости“ текста, она каже да је у њему тешко одвојити прозни израз од песничког, али ипак предност у његовом средишњем, антрополошком делу, који посебно тумачи, даје прозном исказу. Она своју минуциозну анализу текстуалних, графичких и звучних загонетки Пустолине, коју доживљава као „сасвим особено и јединствено остварење у историји југословенске и српске уметности друге половине XX и прве деценије XXI века“, закључује следећим речима: „На крају схватамо да се средишњи део Пустолине може примити и као сасвим особен и целовит прозно-песнички исказ о једном виду човековог присуства у свету, испуњеног различитим и често супротстављеним стварностима. Тај исказ је обликован првостепеним слојем

121

кораци 4-6 / 2014

122

херметизованог али изузетно инвентивног и креативног књижевног језика што, својим многоструким значењима, односно својом сложеном семантиком (...) омогућава продоре у психолошка и филозофска поимања човековог постојања у свету у виђењу аутора Владана Радовановића.“ Веома је значајно што овако високо вредновање, у којем се подразумева историјски значај неоавангарде у српској књижевности и уметности, долази од једног активног књижевника данашњег времена који има увид у многе еволутивне промене кроз које су пролазиле књижевност и уметност у другој половини XX века. Уметнички смисао Пустолине слично одређују и неки други аутори зборника Стваралаштво Владана Радовановића, међу њима можда најконкретније Никола Шуица у тексту „Метаморфички поступак у воковизуелним делима Владана Радовановића“: „Пустолина је енергетско поље ослушкивања властитог унутарњег гласа што говори о тајнама космичких пространстава“, каже он и додаје: „Одређујући средишњу реч „Свесвет“ за универзум, аутор је Пустолину остваривао као интуитивну метафизичку територију која је низањем уланчаних реченица делимично изведена из потенцијала поезије.“ Поједини аутори Пустолину доживљавају као основно књижевно дело Владана Радовановића, и зато значење неких његових других уметничких остварења описују аналогијом са њом. Жарко Рошуљ, у тексту „Идеограми Владана Радовановића“, каже да је Радовановићева књига Идеограми (1998), „по троделној структури слична његовој Пустолини. На пример, трећи – космолошки део Пустолине – по својој сложености одговара ‘макро-идеограмима’ књиге Идеограми“. Наводећи још неке сличности између две књиге, као ону да у обема постоје ауторове текстуалне интерпретације, Рошуљ примећује да и у Идеограмима, као и у Пустолини, постоји речник кључних речи и појмова који читаоца ближе упућује на могућно значење текстуалног и графичког слоја књиге. Рошуљ помиње и разлике између два остварења, па каже да је разлика „између Пустолине и Идеограма у томе што је у првој књизи Радовановић окренут Космосу, а у другој понирању у себе“. Критичке контроверзе које су пратиле Пустолину не прате, међутим, Радовановићеву књигу снова. Критичких осврта на Ноћника било је знатно више и сви су углавном били позитивни. Иако снови нису тако провокативан књижевни предмет каква је у Пустолини била параболична прича о постању и постојању света и о човековој самоспознаји на путу кроз живот, од рађања, открића чула и свести, преко неминовности љубави и осећања пролазности на путу ка космолошком нестанку − они су и у српској, као и у светској књижевности, такође представљали гранично подручје имагинације. Ипак су, у Ноћнику, као претходно у дневнику Лазе Костића или у конструкцијама надреалистичких

окулар

снова, сами снови били довољно блиски радозналим читаоцима, па у случају целе књиге нису изазивали опречне критичке реакције. Ноћник се својом сведеном садржином и примењеним поступком на известан начин прикључује Радовановићевим синтезијским остварењима минималистичког и редукционистичког усмерења, јер се у њему човекова унутрашња стварност посматра кроз њене изабране симболичке пројекције. Од првих критичких реакција на Ноћник ваља посебно издвојити текст Божа Вукадиновића објављен у децембру 1972, непосредно по изласку књиге, у часопису Дело, у којем је иначе негован модеран уметнички израз. „Радовановићев Ноћник је једна врста ноћне биографије писца, ноћни дневник рада бића у сну“, каже он (Интерпретације 2, 1985). Он такође наглашава уметничко значење цртежа у Ноћнику, па бележи да су они „на неки начин плод креације“, и наставља: „Текст је прича, а слика са својом ониричком позадином, иако можда више сан него сам текст, брже прераста у уметност од сна речи.“ Свој критички опис књиге завршава запажањем да Радовановићеви снови поседују и „једну дубљу симболичку основу, једну прастару материју која обележава основе колективне душе, а такође основе којих је свака добра уметност жедна и у потрази је за њом.“ Важно је додати да је Вукадиновић у своју Антологију српске фантастике, постхумно објављену 1980. године у Замку културе у Врњачкој Бањи, уврстио и дванаест Радовановићевих снова из Ноћника. Вукадиновићева запажања о поетском значењу снова потврђују доцније и Мирјана Веселиновић и Иван Растегорац. Мирјана Веселиновић запажа да „напор свести да се одаберу најприкладније формулације и њихов след којим сан треба да се призове не може да побегне од уметниковог литерарног искуства, па се у вербалним записима активира и поетски слој.“ Поетски слој помиње и Растегорац. Он у већ поменутом тексту каже: „Забележени и пробрани по критеријуму тока и целовитости приче, с бригом за обрт и завршетак, чини се да већ такви какви су откривају присуство ‘свести’ о њиховој поетској димензији и поетском смислу.“ На сличан начин Радовановићеве снове критички коментарише и Александар Б. Лаковић, с тим што много већи значај него претходни тумачи даје фантазматским стањима ауторових предснова. У зборнику Стваралаштво Владана Радовановића два рада су посвећена анализи снова овог уметника. Светлана Велмар Јанковић у тексту „О прозним исказима Владана Радовановића“, после анализе Пустолине, говори и о Радовановићевим записима снова у Ноћнику и у Животним пројектима из 2002. године. Она такође детаљно тумачи позицију онога који сања и онога који записује снове, и у том двојству види могућност за продуктивну критичку аналогију с наративним гласовима Пустолине. Расплет између „позитивних и негативних енергија постојања“

123

кораци 4-6 / 2014

124

Владан Радовановић је тражио, како сматра она, „у многим облицима уметности, али, већим делом, у сновима као у јави унутарње стварности: ту стварност је, у неколиким видовима, настојао да обликује и у Пустолини.“ Други текст о Ноћнику и осталим записима снова написао је књижевник и мултимедијални уметник Миленко Пајић. Он истиче да је Ноћник по композицији близак збирци прича, јер је критеријум за одабир снова за записивање, како сам Радовановић каже у поговору за своју књигу, био „критеријум приче, целовитости и тока у којем се промене учесника (лица, предмета) прате без обзира на неочекиваност обрта и завршетка“. Пошто су снови Ноћника често поетски интонирани, они су, како бележи Пајић, слични песмама у прози, што појачава њихову уметничку димензију. Он прихвата Радовановићеву сугестију да је снове, као и музику, непотребно тумачити, јер су они, како каже њихов записивач, „драгоцени вид живљења по себи, а не по томе што откривање њиховог значења користи јави“ (Ноћник). Пајић такође наговештава општи уметнички контекст Радовановићевих снова и њихову везу с његовим вишмедијским остварењима. Анализирајући неке од најуспелијих снова, он им истовремено даје наслове, којих нема код Радовановића, и тиме посредно истиче њихову жанровску блискост с модерним минималистичким наративним формама, које су непосредније остварене у Радовановићевом алегоријски интонираном прозном циклусу Причице о Једном. Од осталих текстова књижевне природе овог вишемедијског уметника посебно треба истаћи објављене делове његовог недовршеног романа Бити, који се по поступку и форми, са сталним преплетима унутрашњих и спољашњих гласова, приближавају наративним токовима модерне текстуалне интонације. С друге стране, Радовановићеве песме, својом синкопираношћу, лапидарношћу и сажимањем сугестивних пројекција унутрашње стварности, интенционално напуштају траг настасијевићевских језичких трагања и упућују се према још сажетијем поетском изразу. (Занимљиво је да је Светлана Велмар Јанковић у књизи есеја Сродници, објављеној у Матици српској 2013. године, када и зборник Стваралаштво Владана Радовановића, своме раду из зборника, на месту у којем помиње избегавање језичких клишеа у поезији појединих српских песника модерног израза, од Кодера и Лазе Костића до Винавера, Вуча и Марка Ристића, на 280. страници књиге додала реченицу, које нема у зборнику, у којој, поводом Пустолине, каже да је Радовановић настојао „да се сасвим ослободи сећања на песничка искуства Момчила Настасијевића, остајући, при том, у сопственим језичким и песничким искушењима тврд и свој, тврдо свој.“) Посебно је у овој прилици важно напоменути да многи аутори и у зборнику и у тематском блоку часописа и неке музичке,

окулар

ликовне и воковизуелне, односно синтезијске радове овог уметника на различите начине доводе у везу с његовим књижевним остварењима, јер је Радовановић у комбинацији с ликовним и музичким изразом остварио неколико уметничких дела која су врло високо оцењена у нашој и у страној уметничкој јавности и критици. Међу њима се посебно могу издвојити радови у оквиру воковизуелне уметности, поједини идеограми, „пројектизми“ и „апстрактни структуризми“, како их именују поједини аутори, такође и неке музичке композиције које су у свом естетском изразу садржавале и вербалне слојеве, а то су, на пример, из прве фазе Причињавања, из средње Мало вечно језеро, у којем је искоришћен изузетно поетски интониран сан из Ноћника с том метафором, а из новије књига-објекат Мена. Делове из Пустолине, која тада још није била објављена, Радовановић је искористио и у радиофонској композицији Сфероон (1964), а поједине делове из прозних текстова такође је као вербалну подлогу укључивао и у друге музичке и ликовне композиције. Чак и његов први воковизуелни рад Портрет – пејзаж „ближи је уобличеном стиху него тада историјски истовременој конкретној поезији“, како каже један од аутора зборника (Н. Шуица). Речи и реченице у том раду исцртавају линије и контуре портрета девојке и пејзажа уз њу и тако формирају посебне семантичке сугестије, односно јединство и повезаност непосредног изгледа предмета с његовим значењем, или, у духу тада наговештаваног семиотичког истраживања, јединство означитеља и означеног. Инвентивних радова са сличним текстуалним садржајима и функционалном синтезом са осталим уметностима има и у другим Радовановићевим ликовним и музичким остварењима. У том смислу су драгоцени многи текстови у зборнику и у тематском блоку Трећег програма који упућују на њих објашњавајући их, јер истовремено показују очекивано разумевање и респект истраживача данашње модерне уметности према Радовановићевом стваралаштву у целини и изразиту жељу да га протумаче на адекватан критички начин.

125

кораци 4-6 / 2014

Борка Божовић РЕЦЕПЦИЈА СТВАРАЛАШТВА ВЛАДАНА РАДОВАНОВИЋА

126

У разговору о рецепцији стваралаштва Владана Радовановића треба да представим у сажетој форми шест текстова, шест различитих аутора, који се односе на његово визуелно стваралаштво, а који су објављени у две публикције: Трећи програм Радио Београда (155-156) и Зборник са научног скупа Универзитета уметности у Београду. Пре него што пређем на извлачење основних теза и примера из текстова о ликовном стваралаштву овог свестраног уметника, рећи ћу само пар реченица шта ја заправо мислим о теоријском опусу и уметности Владана Радовановића. Спадам у оне кунстисторичаре који без зазора мисле да оваквих стваралаца у свету има веома мало. Упознала нас је његова књига Мена средином деведесетих. Необична књига од педесет слика повезаних у форми хармонике, књига споменик епохе. Тек када сам сазнавала деценијама уназад шта све Владан ради, када сам улазила, постепено и опрезно, у просторе његових невероватних визуелних и музичких пројеката; увидела сам колики значај за нашу савремену уметност има овај духотворац који се огледа у девет различитих области и синтетише на потпуно особен начин различите линије или ствара вишемедијске уметничке изразе, каткад производећи и својеврсне феномене. Сматрам такође да његово дело у овој средини није било правовремено ни прихваћено, ни схваћено, нити од било кога подржано. Зато има више разлога: необавештеност, незнање, фасцинација иностраним, помодност, неразумевање. На сцени су биле неке друге појаве и дириговани трендови. Оно што фасцинира је Владанов невероватно снажан порив за изражавање у таквом окружењу и

окулар

упорна воља да наставља са својим истраживањима и радом све до данашњих дана. Инсистирање на оригиналности, различитости, невероватним комбинацијама. У осами је створио свој свет и изградио сопствени систем уметности. У деценијама када се појавио није било простора у којима би се могли презентовати Владанови перформанси, пројекти, воковизуели. Није било критике која би објаснила, сагледала, промовисала или подржала Радовановићеве експерименте, иновације, идеје, цртеже, објекте, фотографска дела, видео радове. Чак и онда када су формиране неке институције за нове уметничке праксе, Владан није позиван у довољном обиму да представи свој рад, а данас је знано у колико сегмената и остварења је био претеча, зачетник концептуалних пракси, колико пута је ишао испред свог времена. Без обира на све то и на сваки неоавангардни помак који је чинио, ни данас нема подршку коју заслужује нити разумевање за пројекте које би још желео да реализује, а за које сам сигурна да би нас на најбољи начин представљали у свету, на било којој међународној смотри савремене уметности. Поносна сам што је Владан, по мом позиву, реализовао у простору старог Хаоса једну своју амбијенталну инсталацију, заправо дело синтезијске уметности Линеарија за које је награђен Табаковићевом наградом. Веома ценим и то што је жири „Мића Поповић“, састављен од угледних посленика културе, одлучио да му додели то признање за животно дело и његов значај за нашу културу и уметност. У тексту Анатомија линије у апстрактном структуризму Владана Радовановића Наташа Кристић истиче како је овај аутор посегнуо за мноштвом стваралачких позиција и решења, трагао за логосом и врлином, истраживао базичне градивне ликовне елементе визуелне стварности. Она, кроз анализу радова до 1970, констатује да одређени цртежи имају асоцијативна својства (органске форме), а да већина радова одишу лирском апстракцијом и спадају у апстрактну визуелну поетику. Заправо, Владанови цртежи су доживљавани као лагуми апстрактног структуризма. Карактеристика ових цртежа је алувијална, еластична тј. крива линија или дисциплиновни потез. Наташа Кристић потом прави поделу ових радова на четири групе: 1. Према типу доминантне форме = на лирску апстракцију и геометријску апстракцију (где истиче да је потпуна геометризација страна начелима природе) 2. Према типу ликовне аспирације = на примарну линеарност, развијену линеарност, цртани потез, сликану површину и провидне слике 3. Према типу резултанте = на микро и макро структуре 4. Према типу и величини бојеног наноса = на ахроматске боје, хроматске интервенције на цртежу и развијена хроматска решења.

127

кораци 4-6 / 2014

128

Аутор тврди да су радови настајали непосредно, попут космичке експлозије: „структура би се зачела на једном месту и даље се спонтано развијала на све стране.“ Радовановић истражује тактилности односа пуних и празних површина и градацију светло-тамних потеза. Надаље Наташа Кристић говори о генези геометријске апстракције – уколико не потиче из математике, почива у духу музике. Музика и сликарство ходају под руку – констатује ауторка овог текста осврћући се на примере из историје уметности и цитира Кандинског: „Уметник није само овлашћен већ и присиљен да са облицима поступа онако како је нужно за његов циљ“. Извориште опуса Владана Радовановића је заправо музичка уметност. Духотворство подразумева духотворца а то је Владан Радовановић – истиче ауторка текста. Уметник свој рукопис развија у правцу подражавања својстава, суштине и процеса појавне стварности а не копирања појавности. Изразито је сензибилан и посвећен различитим облицима уметничког промишљања, својим ликовним композицијама приступа синкретички. Следи анализа радова попут Пустолине, Маглине, Сенчење сенке, Космички вулкан, Светло и тама, Провидне слике итд, уз дефиниције градивних елемената цртежа као што су „Згрулије“. У тим радовима је присутна синтеза ликовних и интелектуалних опсервација. Уметник користи оловку, дрвене бојице, хемијску оловку, туш, мастило, темперу, уље, акрилик; тим средствима обелодањује све моћи цртежа као самосталног ликовног дела, правећи искорак из класичног поимања апстракције као свођења форме на нужност. Данашње одавање признања и почасти Владану Радовановићу само је исправљање неправди и занемаривања која су се догађала деценијама уназад – закључује свој текст Наташа Кристић. Текст Саше Јањића Пројектизам је осврт на шест деценија менталистичког стваралаштва Владана Радовановића и његовог промишљања уметности. Дефинишући менталистичко стваралаштво као парадигму развијене духовне активности која обухвата и теорију и праксу, уметник уводи појам „менталистичко“. Његов мултидисциплинаран приступ увек је водио у продирање сврсисходности уметничких процеса. Радовановић је претеча многобројних појава и праваца: бавио се теоријом уметности и то је била оригинална теоријска мисао и експликација и потом је реализовао идеје и пројекте. Идеја наглашене менталности јесте кључно питање којим се бави уметник. Прави свеобухватну анализу али и сопствену теорију, јер не укључује познате примере из историје и теорије уметности. Скреће пажњу и на концептуалну уметност која истражује услове, на њено функционисање и примање концептуалних радова као финалних производа. За Радовановића уметност не постоји као контекст, али од њега зависи. То је духовна активност која помоћу значења и естетике делује на осећања и разум. Свест о времену јесте компонента

окулар

кључна за неке радове (Лежање, Вежба с ужетом, 1957), а та атемпоралност је такође одлика неких радова још од 1954, где су ментални процеси независни од времена. Владан користи и фотографски медиј. Његов рад Лажно пењање (1958) је први перформанс у коме је циљ ментални процес а не радња; или Руковање експоната, које представља мини пројекат као иронијски осврт на праксу концептуалних уметника којима недостаје ментална димензија, на чему Владан инсистира. Визуелизацији идеја приступа једноставно а приступ је полимедијски и вишемедијски. Глобално – то је несвакидашњи подухват. Уметност коју ствара није концепт, већ процес сазнања и прихватања. Радови су у технолошком и теоријском смислу ишли испред времена а уметник не прави разлику између духовног као више вредности и техничког, као мање вредног; они су интегрисани, што карактерише један неконвенционалан приступ. Спајајући знања – закључује Јањић – Владан Радовановић је конципирао и концептуалну уметност и по свему оствареном спада у ред наших најзначајнијих уметника. Метафорички поступак у воковизуелним делима Владана Радовановића, осврт Николе Шујице, већ на почетку констатује да је реч о особеном изражавању и поставља питање како га читати. Видљиви су уметникови искораци ка синтези уметничког приступа. Шуица даје дефиницију воковизуела у смислу: воковизуел је стапање лика и звука, заправо организовање вербалних, звучних и визуелних елемената. Теоријски допринос Владана Радовановића је и анализа историјата области воковизуела као посебне гране вишемедијске уметности. Од 1954. до 1970. Владан је то звао „реч – лик – звук“ а онда од 1971: „лик – значење – звук“, да би 1978. увео назив ССС = „сема соно спект“ тј. специјална поетика воковизуела. Увео је и термин вербо-воковизуелно да би га осамдесетих скратио у „воковизуел“. Сам уметник је воковизуел дефинисао као самосталну вишемедијску област у уметности, као синтезу : речи + слике + звука и простора под окриљем значења. Радио је дела различите тематике којима је заједнички принцип промене – метаморфизма. Комбинује визуелна и звучна значења из разних култура (од антике до данас) и испољава фасцинантне могућности стваралачке слободе, игре и значења. Најраније дело је из 1954. Следе друга, дела међу којима Шуица истиче Пустолину – (1958-62) књижевно и воковизуелно дело, књигу објекат, заправо енергетско поље унутарњег гласа; то су вербалне структуре које представљају идеје бескраја помоћу кованица... То је најавангарднија књига на српском језику, „космолошка поема“ по Милошу Стамболићу, ондашњем уреднику и директору Нолита. Постоји могућност читања унапред и уназад, здесна у лево и у оба правца је обезбеђена смисленост. Средишња реч је свесвет тј. универзум. Овај визуелни уметник прави радове као синтезијске цртачко-аудитивне

129

кораци 4-6 / 2014

130

креације, као што је рад Кретање по трагу слова „ч“, што је асоцијативна композиција цртежа и текста (контура људских тела); то дело је метафора апсурда у свакодневном обављању рутинизираних кретања и истих послова. Бави се онтолошким и космолошким питањима, на пример рад који спада у серију перцептивно променљивих радова – Три лица облака (који зависи од померања угла посматрања) или рад Видим – видиш, који представља кретање људске фигуре кроз вреву између два равнодушна посматрача... Шуица се осврће и на Полиедре из 1968. и Сазвежђа која су амбијентални сценско-музички перформанс. Посебно место заузима књига Мена (из деведестих), која је виђена као књига споменик епохе са 50 слика, табли, повезаних на начин хармонике у један континуални ликовни фриз. Третман међуузрочности микро света и макро детаља, у тој књизи промене, струјања вишегласја, чак би се могла третирати као неки постмодернистички ЈИ ЂИНГ. Мена је малена књига великог домашаја, преплета, значења и асоцијативних односа које остварују и језик и слике; дата је миленаристичка суштина материјалног бивствовања. Видео рад Ароунд (1984) представља музичко извођење сваког слова-гласа из те речи. Воковизуелна дела у суштини показују максималну комцентрацију на функцију знака и израде која конституише поетику и ликовни језик. Иновације у опусу Владана Радовановића су аутохтоно авангардне у послератном раздобљу и ван ових простора. Динамизам воковизуела и стечено искуство одвели су уметника у нове синтезе и нове изазове. Вредносну скалу у нашој савременој култури Радовановић смешта у контекст посматрања преображаја – каже Никола Шуица на крају свога текста. Чеда Васић је аутор текста под насловом Аспекти ликовности у делу Владана Радовановића у коме истиче да уметник користи искуства традиционалних ликовних дисциплина, а тим коришћењем ликовног језика са другим медијским линијама остварује пуноћу и функцију и извођењу својих дела. Цртежи и акварели из ране младости (1946-1949) говоре о склоности и опредељењу за ликовно изражавње, истраживање интимног света и суочавање са цртачким процесом, затим овладавање елементима процеса и откривање колористичких финеса у акварелу. Васић уочава необичан спој слободе менталних процеса и истеривање занатске перфекције у радовима 1958–1970, када преовлађује апстрактни структуризам. Владан потом рапидографом формира ситне линеарне елементе, спонтано градећи целину (Маглине, Пустолине), а његово цртачко премрежавање или опсесивно „цртање самог цртежа“ има посебно место у време када настаје и доминира енформел. Цртежи на клириту опонашају микроскопске облике, спонтано откривене. Модуси испољавања ликовности код Радовановића су разноврсни, нарочито у воковизуелу. Или доминира цртеж или се инсистира на маштовитости решења у

окулар

сучељавању медијских линија. Усложњава се поступак у грађењу дела, било да је реч о воковизуелу или компјутерским радовима. Владан Радовановић је корифеј употребе рачунарске слике у нас – посебно истиче Чедомир Васић и додаје: и кад ради циклус слика у част Магрита, Далија, Ешера, он то чини са евидентним степеном ауторства кроз „густину ауторске одлуке“ – како би рекао сам Владан. Ови радови носе и печат друштвене ангажованости. Понекад користи фотографске предлошке као полазиште и ствара надреалне ситуације зачињене дозом хумора. Записи и цртежи снова као чување подсвесних садржаја у сликама са недокучивим симболима имају посебно место у Радовановићевом богатом опусу. У студији Амбијенти и околности и кунстисторичарски контексти у вези са делом Владана Радовановића (између скептичности и апологије) Славко Тимотијевић говори о томе како су тешкоће с којима се уметник сусреће другачије. Владан Радовановић је аутор, селф-теоретичар и аутоинтерпретатор. Формулишући ауторско дело као живо биће са два живота – једним у колевци радног простора и другим у јавности – констатује да опус овог уметника није допро до јавности (нека дела су реализована и пре концептуалне уметничке праксе – 1967) те није правовремено ни постао део сцене, наше историје уметности, нити је евентуално утицао на њен развој. Радовановић успоставља аутохтони систем уметности са свим механизмима; сам креира сопствене интерпретативне алате; износи прецизни појмовник и терминологију, што је посебна реткост. Тешко би се могао наћи пример уметника коме је стало до теоријског бекграунда. Тимотијевић сматра да је Владан технике уважавао само као средство којим се долазило до резултата. Као значајну чињеницу, аутор овог текста примећује да актуелна критика није била ни вољна ни способна да артикулише алтернативне и ексцесне појаве на сцени у које је свакако спадао Радовановићев рад. Комплексност производа који садржи артефакт, интерпретацију, појмовник, теорију, изазвала је – према речима Тимотијевића – индиферентност и скептичност али понекад и апологију. Владан Радовановић је испољавао потребу за дијалогом и референтним читањем дела, које је осветљено са три књиге, разним пројектима, изложбама, симпозијумом и сада овим текстовима у стручним часописима, и без већег кунстисторичарског уплива, но околности се од средине прошлог века нису знатно измениле или се нису уопште измениле. Чињеница да је рад овог уметника јасно осветљен не значи да је у данашњем времену потпуно конституисан, зато што је најважнија критика у систему уметности у ретроградном процесу. Изолација и аутохтона усамљеност су специфичне појаве иманентне авангардности и креативности уопште, а наше друштво је арогантни паразит који их посебно негује – истакао је Тимотијевић у свом тексту. Следи

131

кораци 4-6 / 2014

132

анализа политичког и друштвеног контекса. Одређене уметничке појаве настајале су синхроно са политичком реформом, нашле су се без заштите уметничког система. Уметници више нису морали да раде по диктату, али је сиситем био превише ригидан да би прихватао екстравагантности. Владанов рад са гласом, текстом, звуком, сликом, представом, цртежом, пројектима, сновима – био је суочен с проблемом представљања унутар постојећег система. Није било ни адекватних простора да прихвате предложене уметничке концепте. Почетком седамдесетих критика и институције су само констатовале феномен. Радовановић се може сматрати зачетком протоконцептуалних пракси. На пример, фотоперформанс Лажно Пењање (1958) и други радови (7 мини пројеката) спадају у најважније радове на периферији уметничких збивања VI деценије XX века. Вредност Владанових фото-перформанса није у томе што су најранији већ што сублимирају синергију карактера културног простора у коме се радња одвија и начина ауторовог личног конституисања уметности у коју је поред осталог увео и менталистичку природу фотографије. Када би постојала могућност за глобалном уметничком правдом, онда би се Владанов космогонијски уметнички принцип много више и чешће изучавао него што је то до сада био случај – закључио је свој текст Славко Тимотијевић. Наташа Радосављевић Кузмановић у свом осврту под насловом Воковизуел и специјалнa поетика воковизуела говори о воковизуелу као самосталном уметничком роду који се дефинише као спој визуелног и семантичког. Реч је о специјалној поетици коју је дефинисао сам аутор, а у оквиру ове поетике се издвајају радови: Идеограми, Пустолина, Воковизуелни oмажи, компјутерске графике, графовизуелни радови и објекти. Владан Радовановић је у свом обимном стваралачком опусу обухватио више уметничких дисциплина: књижевна, пластичка и музичка, а све у покушају да створи нове моделе синтезе и да брише границе између родова уметности. Најпре настају записи и цртежи снова (1953) као први облик бављења вишемедијским; затим, пројекти где медиј извођeња нема примарну улогу, већ идеја односно значење и чин њихове синтезе. У синтезијској уметности Владана Радовановића воковизуел заузима централну позицију, обухвата прожимање стилова, медија и значења, а представља стапање визуелног обликовања и семантичких знакова. Иако је воковизуел поетско-литерарног порекла, временом је успоставио равнотежу са невербалним, пластичким и фоничним елементима и дефинисао се као вишемедијска појава. Авангардни статус заузимају теоријски радови Владана Радовановића и развијање његове специјалне поетике. Следе поделе фаза рада: прва фаза (1947–65) – радови из те фазе се не ослањају ни на какво познавање традиције; друга (1965–69), када се

окулар

уочава уплив европске неоавангарде и трећа фаза (1969–80), када се неоавангарда полако трансформише у нову уметничку праксу. Следи анализа бројних радова из различитих фаза, а као битно се констатује да воковизуел између речи и слике поседује свој сопствени језик, слова имају ликовне одлике али задржавају свој аутентични графизам и фонизам; међутим естетски статус воковизуела варира. Од деведесетих ликовно се више наглашава нарочито у књигама (Мена и То си ти), као и у компјутерским графикама и у серији воковизуелних омажа (19 радова посвећених уметницима воковизуела). Уметничка снага Владана Радовановића, посвећено искуство и изражен интелектуални приступ побуђују на констатацију да његов допринос нашој неоавангарди у другој половини XX века и уопште, различитим гранама не само наше уметности – није адекватно историзован, нити су његова улога и значај у ширем развоју нашег културног простора задовољавајуће одмерени. Овим сажетком свих шест текстова који су се бавили рецепцијом визуелног стваралаштва Владана Радовановића хтели смо да подсетимо на најбитније тезе у њиховим промишљањима. Цео овај осврт бисмо завршили закључком да би многе земље биле сретне да имају таквог ствараоца, духотворца, креатора, композитора, цртача, ликовног ствараоца, компјутерског зналца, теоретичара, творца вишеслојних, вишемедијских и вишесмислених креација, изузетних и тако оригиналних остварења. Треба да будемо свесни те чињенице и поносни што га имамо. Мало је уметника у свету таквога профила.

133

кораци 4-6 / 2014

Ивана Медић КОМПОЗИТОРСКО СТВАРАЛАШТВО ВЛАДАНА РАДОВАНОВИЋА: ОД НЕСУЂЕНЕ АВАНГАРДЕ ДО ЗАКАСНЕЛОГ ПРИЗНАЊА1 Публикације о српским композиторима – монографије, зборници радова, критичка издања, каталози – сразмерно ретко се објављују, а малобројни су аутори који су доживели да њиховом стваралаштву буде посвећена макар једна књига. Отуда, када се за мање од годину дана појаве две нове публикације у потпуности или делимично посвећене једном композитору, и то композитору о чијем стваралаштву већ постоји, за наше услове, обимна библиографија2 – такав издавачки куриозитет завређује посебну пажњу. Међутим, у питању је уметник чији је опус до те мере опсежан, разноврстан и занимљив да читава једна библиотека не би била у стању да обухвати и сагледа све његове аспекте. Реч је, наравно, о Владану Радовановићу (1932–), јединственом ствараоцу не само у нашој средини, већ и у много ширим оквирима. Ра-

Овај чланак представља резултат рада на пројекту Идентитети српске музике од локалних до глобалних оквира: традиције, промене, изазови, финансираног од стране Министарства просвете и науке Републике Србије (број пројекта: 177004 (2011-2014)). 2 Исцрпна библиографија написа објављених до 2005. године о различитим сегментима Радовановићевог стваралаштва, укључујући и његове властите књиге и текстове, објављена је у опсежном каталогу Владан Радовановић – Синтезијска уметност; Једномедијско и вишемедијско стваралаштво Владана Радовановића (1947–2005), Крагујевац, Народни музеј, 2005, 181-199. У међувремену, Радовановић је објавио још једну књигу: Владан Радовановић, Музика и електроакустичка музика, Сремски Карловци–Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2010. 1

134

окулар

довановићев осамдесети рођендан указао се као повод да се његов опус сагледа из различитих углова, да се поједине квалификације или вредносни судови изречени пре више година (или деценија) преиспитају, те да се успостави тачна хронологија његових стваралачких продора и иновација. У фокусу мог разматрања налазе се текстови о Радовановићевом композиторском опусу (али и о другим аспектима његовог теоријског и практичног деловања) објављени 2013. у зборнику радова Стваралаштво Владана Радовановића3, као и у истоименом темату унутар научног часописа Трећи програм4. Покушаћу овим радом да обухватим све ове написе о Радовановићевој музици и да истакнем помаке у начинима на које музиколози тумаче његов опус. Скицираћу у широким потезима најважније закључке проистекле из ових текстова и указати на допринос њихових аутора у (пре)вредновању Радовановићевог изванредно богатог и свестраног опуса. Као основне карактеристике Радовановићевог опуса, од самих почетака везаних за педесете године прошлог века до данас, издвојила бих: најпре, његову константну тежњу за стварањем нових и оригиналних дела, за „оличењем себе путем чињења нечег што нико пре њега није чинио“5 ; затим, изражену ауторефлексију, непрестани дијалог са самим собом, који се испољава како на плану појединачних теоријских и уметничких остварења, тако и на пољу њиховог саодноса унутар читаве аутопоетике; најзад, изванредну сложеност и појмовно односно терминолошко богатство које краси његов уметнички и теоријски опус, те оригиналан и суптилан (и због тога ретко истицан) смисао за вербални и визуелни хумор. Први закључак који се намеће након ишчитавања нових публикација о Владану Радовановићу гласи: да би нечије дело (или читав опус) били препознати као авангарда, они морају бити део неке авангардне формације, односно провоцирати настанак „школе“ или „-изма“; поред тога, морају бити пропраћени одговарајућим научно-критичким дискурсом, који ће дату поетику идентификовати као авангардну. У случају Владана Радовановића, то се није догодило. Као што запажа филозоф Милорад Беланчић:

3 Стваралаштво Владана Радовановића – Зборник са научног скупа поводом осамдесет година од рођења, Београд, Универзитет уметности, 2013. У овом зборнику објављена су четири текста о Радовановићевој музици, из пера Мелите Милин, Биљане Срећковић, Луке Косетинија (Luca Cossettini) и Весне Микић. 4 Стваралаштво Владана Радовановића, темат, Трећи програм бр. 155-156, 2012, 219-296. Унутар темата, четири рада посвећена су Радовановићевој музици и синтезијским пројектима који садрже музику; аутори чланака су Драгана Стојановић Новичић, Катарина Томашевић, Ивана Неимаревић и Константин Стефановић. 5 Ивана Јанковић (Медић), „Синтезијска уметност Владана Радовановића“, Музикологија бр. 3, 2003, 157.

135

кораци 4-6 / 2014

„У дуго трајућем опусу Владана Радовановића заиста је могуће наћи низ потпуно неочекиваних уметничких иновација, још-невиђених не само у локалним, већ и у ширим, европским и светским размерама. Наведимо, само, више него очигледан пример радова из циклуса Причињавања, затим идеограма, тактизона, као и пример многих воковизуелних радова чији је иновативни карактер у педесетим годинама ’морао’ бити у тој мери изненађујући, да онда није чудо што се они, у датом тренутку, једноставно, нису могли разумети, па се, зато, нису ни узимали за озбиљно! Можда би се могло рећи да су такви и слични радови Владана Радовановића били ’несавремени’ у Ничеовом смислу, односно да су били неочекивано проширење артистичког поља или авангарда која се, као таква, прерано појављује на (свеколикој, а не само локалној) уметничкој сцени.“6 Дакле, ова несуђена авангарда била је толико испред свог времена да није могла непосредно да претходи ниједном покрету или школи, већ је остала изолована, без директних наследника, и тек је ретроактивно препозната као претеча многих, каснијих уметничких појава. Због тога је, како указује Беланчић, „унутрашња диференцираност, разронодност, разноврсност и разноликост Владановог опуса тек у нашем времену, с приличним закашњењем, почела да се профилише као савремена”7, а, треба додати, и да бива испраћена адекватним критичким дискурсом, чијем је профилисању и сâм Радовановић знатно допринео. Наиме, да би барем делимично премостио околност да његова дела (нарочито у првим деценијама каријере) нису била извођена, нити се о њима писало, те нису могла постати део званичног „света уметности” у тадашњој Југославији, Радовановић је предузео да сâм пише, како о свом стваралаштву, тако и о разним проблемима савремене уметности. Захваљујући томе, развио је веома богату и разгранату теорију, која је у свакој етапи пратила његове уметничке подухвате, те првенствено има смисао аутопоетике. Како истиче Катарина Томашевић: „’Сабрани’ ауторови луцидни увиди, бритке анализе, новоизведене дефиниције и појмови, суптилне критичке опсервације и сугестије, који чине опсежан и репрезентативни корпус од преко стотину ’музичких’ наслова, исписаних и, већином, објављених и емитованих, или, пак – исказаних у форми разговора/интервјуа током шест деценија Радовановићевог плодног и ангажованог музичкотеоријског рада, представљају разуђену платформу на којој почива и из које је изнедрен ауторов свеобухватан теоријски дискурс о музици.”8

136

6 Милорад Беланчић, „Један особени плурализам”, Стваралаштво Владана Радовановића, Београд, Универзитет уметности, 2013, 192. 7 Исто. 8 Катарина Томашевић, „Пролегомена за расправу о теоријском дискурсу 0 музици Владана Радовановића – поводом књиге Музика и електроакустичка музика”, Трећи програм бр. 155-156, 2012, 230-231.

окулар

Наиме, услед тежње за појмовно-терминолошком прецизношћу и за тачним именовањем свих својих, за ширу јавност често веома необичних, уметничких пројеката, Радовановић је у теорију уметности увео и велики број нових појмова, односно, понудио нове дефиниције старих. Томе су допринели његово „незадовољство понуђеним одговорима у написима других, али и потреба да своје личне ставове до краја аргументује, исклеше и избруси, те да формира једну чврсту, логички утемељену и прегнантну структуру сопствених теоријских, поетичких и естетичких погледа на музику...”9 Наведимо као илустрацију Радовановићеву дефиницију музике: „На основу досадашњих разматрања, предложио бих прво једну ужу дефиницију музике, која би важила до појаве конкретне музике и коришћења неамбијенталних звукова. У том смислу, дефинисао бих музику као уметност испољену помоћу претежно намерних, у погледу свих својстава, звучних структура које естетски дејствују квалитетским јединицама на осећања, и обликом на разум. Шире бих музику дефинисао – после појаве конкретне музике – као уметност испољену помоћу претежно намерних, у погледу свих својстава, звучних структура које, као неамбијенталне, естетски дејствују квалитетским јединицама на осећања и обликом на разум, а као амбијенталне – могу пренети разуму ужи опсег значења.“10 Свакако да је један од разлога због којих су се музички критичари дуго устручавали да пишу о Радовановићевом стваралаштву, чињеница да он никада није био „само” композитор, већ се паралелно бавио многим гранама уметности, те је било тешко сврстати га у неку „фиоку”: критичари су се питали да ли је он композитор који се бави сликањем, или сликар који пише, или књижевник који се бави концептуалном уметношћу, или... Исправан одговор, наравно, гласи да је он све то у подједнакој мери – прави ренесансни човек у неренесансном времену! Иако је Радовановић дипломирани композитор, тешко је аргументовати да му је музика примарна дисциплина, јер је она само једна од уметничких односно медијских „линија” које происходе из његовог стваралачког „центра”; с друге стране, може се рећи да Радовановић размишља као полифоничар и да „компонује” све гране уметности, а не само музику. Јер, чак и када ствара једномедијске радове (тј. радове изражене медијем само једне уметности) они врло лако могу да прерасту у вишемедијске: нпр. прозни текст може послужити као вербални слој вокално-инструменталног или електро-акустичког остварења; музичка композиција може постати звучни слој видео-рада; и слично. Да би „олакшао посао” критичарима и теоретичарима уметности, односно, разрешио загонетку своје свестраности, Радовановић је развио концепт синтезијске уметности. Како је сам истакао: „За све оно за шта 9

Исто, 237. Радовановић, Музика и електроакустичка музика, 389.

137

кораци 4-6 / 2014

не постоје медији и што лежи између чула и одговарајућих медија употребљавао сам у почетку израз „средишно у ужем смислу“. То искуство је представљало важан подстицај за својеврсно истраживање медијске фузије, за средишно у ширем смислу, појмовно блиско каснијем интермедијском. Из њега исходе записи и цртежи снова, артифугални пројекти, воковизуел, полимедиј и, на крају, синтезијска уметност.”11 Синтезијска уметност обухвата синхронијско, симултано спајање и стапање свих медија, али и сукцесивно спајање и стапање појединих стилова или стилских одлика у интегралну уметност; она се испољава у Радовановићевим доследним настојањима ка померању граница уметности, материјализовању синестезијских представа и досезању до „средишног у ужем смислу“.12 Поред тешкоћа које је комплексност Радовановићеве поетике наметнула несуђеним тумачима његовог дела, што је довело до тога да њена иновативност дуго не буду адекватно вреднована, након ишчитавања нових публикација намеће се још један закључак. Наиме, да би нечија иновација и оригинални стваралачки допринос били препознати у ширим, европским, па и светским оквирима, то дело односно опус мора да настане у оквиру „велике” светске културе! Поетике које настају у малим периферним културама углавном немају шансе да уђу у светске ризнице, како због језичке баријере, тако и због чињенице да, једноставно, нису „на радару”. Иако је данас, у време интернета и google Translate-a, лакше пробити изолацију и пласирати информацију, то не решава проблем и даље преовлађујућег неравноправног односа дискурзивне (и сваке друге) надмоћи успостављене између „централних” и „периферних” култура, између богатих и сиромашних, „великих” и „малих”. О овоме сведочи и рад италијанског аутора Луке Косетинија (Luca Cossettini), који признаје да се за Радовановићево стваралаштво заинтересовао посредно, захваљујући студенту-постдипломцу из Словеније који је писао тезу о Електронском студију Радио Београда. Косетини истиче: „Нажалост, у Италији се веома мало зна о музичком стваралаштву Владана Радовановића, а то се односи и на готово сву осталу српску и некадашњу југословенску уметничку музику XX века. Бивши југословенски аутори срећу се у италијанским историјама музике само изузетно. Једино се наводе композитори који су деловали у великим западноевропским центрима (нпр. Иво Малец). Италијанске публикације о електронској музици фокусиране су на канонизовано западњачко-еуроцентрично схватање музичког стваралаштва и културе, те игноришу оне реалности које се не уклапају у шеме које су немачки, 138

11 Јанковић, 12 Исто,

„Синтезијска уметност Владана Радовановића”, 142. 142-143; 185.

окулар

француски и, у мањој мери, италијански композитори и музиколози развили у последњих педесетак година.“13 (прев. И.М.) Услед овог превиђања и игнорисања поетика насталих у малим, периферним културама од стране „великих”, многи Радовановићеви стваралачки подухвати који су имали смисао новине не само у локалним, већ и у светским размерама, једноставно нису регистровани, нити уврштени у антологије савремене уметности. Међутим, зачуђује и неспремност српских музиколога да поверују композиторовим тврдњама да је до великог броја уметничких открића, која се, понекад, подударају или показују аналогију са сличним открићима у свету, дошао сасвим самостално. Наиме, услед изопштености српске и југословенске културе у годинама непосредно после Другог светског рата из европских културних токова, до Радовановића (и других уметника његове генерације) нису стизале правовремене информације о актуелним уметничким збивањима у свету. Као што истиче Мелита Милин, „Данас можемо само претпостављати шта би било да Југославија, као комунистичка земља, није била иза ’гвоздене завесе’ (...) па да је Радовановић био у прилици да учествује на међународним фестивалима и семинарима авангардне музике, на којима би пласирао своје самосвојне идеје. Уместо тога, он је делио судбину својих колега композитора до којих су вести те врсте стизале сасвим ретко и у непотпуном виду.”14 Ово није био случај само са уметницима из некадашње Југославије, већ и из других европских земаља које су се нашле на „погрешној” страни хладноратовске поделе. На пример, Алфред Шнитке (Alfred Schnittke, 1934-1998), један од најзначајнијих совјетских односно руских композитора XX века, дуго је морао да убеђује европске критичаре да је своју манифестно полистилистичну Прву симфонију (1968-1972) осмислио самостално, не угледајући се на комплексну пост-авангардну Sinfoniu (1968) Лућана Берија (Luciano Berio, 1925-2003). Шнитке је тврдио да у време конципирања своје симфоније није познавао Sinfoniu, нити је имао приступа информацијама о актуелним европским дешавањима.15 Слично Шниткеу, Радовановић је, како истиче Милин, кључне године у свом композиторском формирању „провео 13 Luca Cossettini, “Beyond the mix. on Vladan Radovanović’s mixed electronic music”, Стваралаштво Владана Радовановића, Београд, Универзитет уметности, 2013, 39. 14 Мелита Милин, „Вокалноинструментална музика Владана Радовановића”, Стваралаштво Владана Радовановића, Београд, Универзитет уметности, 2013, 14. 15 Ивана Медић, „’Одговорност наше генерације за судбину света’: написи Алфреда Шниткеа о Лућану Берију”, у: Соња Маринковић и Санда Додик (ур.), Зборник радова са међународног научног скупа Владо С. Милошевић: композитор, етномузиколог, педагог – Традиција као инспирација, Бања Лука, Академија умјетности, 2014. (у штампи)

139

кораци 4-6 / 2014

у изолацији којом се може објаснити чињеница да је тих година остварио неке резултате који се временски преклапају или чак претходе сличнима у светској авангарди, а да је то сазнао тек накнадно.”16 Услед тога, практично је тек у написима из 2013. године успостављена тачна хронологија појединих Радовановићевих стваралачких продора. Покушаћу сада да у најкраћим цртама обухватим све Радовановићеве иновације на пољу музике, те да истакнем које су од њих представљале (несуђену) авангарду и у светским, а не само у нашим оквирима. Већ 1955. године Радовановић осмишљава двогласне Корале који, како уочава Милин, „имају обележја минимализма, како због радикалног редукционизма у погледу трајања, броја гласова, ритмичке организације и темпа, тако и због недефинисаности инструмента за које су написани.”17 Осврћући се на (закаснелу) рецепцију Корала у нашој средини, Драгана Стојановић Новичић истиче да су „сви коментатори овог дела осетили да се ради о нечем необично важном и у датом тренутку потпуно новом, и то не само у локалним, тј. националним размерама. Корали представљају пример редукционистичког музичког дела којим је, на готово профетски, иако посредан, начин, готово две деценије раније наговештен процват музичког минимализма у Србији.”18 Поново се враћамо раније изнетој констатацији да новина која је у тренутку настанка била толико иновативна да није имала директних наследника, тек ретроактивно може бити препозната као претходница неког покрета или школе. Разлози за композиторову одлуку да на самом почетку своје стваралачке каријере крене у правцу потпуне редукције свих елемената музичког израза били су, према његовом признању, тројаки.19 Најпре, мотивисала га је жеља да се ослободи окошталог, шаблонизованог стила наметнутог током студија композиције на београдској Музичкој Академији, који је назвао академским класицизмом;20 да се „прочисти” од конвенција и да допре до суштине музике. Овде се намеће поређење са савременим естонским композитором Арвом Партом (Arvo Pärt, 1935-), који је такође, у једном тренутку, осетио потребу да „заборави” све што је раније научио и да крене испочетка. Међутим, код Парта се ова потреба јавила тек крајем шездесетих година XX века, након готово петнаест година активног бављења компоновањем, а период његовог Милин, „Вокалноинструментална музика Владана Радовановића”, 14. Исто, 14. 18 Драгана Стојановић-Новичић, „Створеност у сведености – Шест двогласних корала Владана Радовановића”, Трећи програм бр. 155-156, 2013, 221. 19 Из разговора ауторке са Владаном Радовановићем, вођеног 8. фебруара 2014. године у Београду. 20 Ivana Medić, “The Ideology of Moderated Modernism in Serbian Music and Musicology”, Muzikologija br. 7, 2007, 282. 16 17

140

окулар

„креативног ћутања” потрајао је од 1971. до 1976. За разлику од њега, Радовановић је практично при првом самосталном стваралачком кораку имао довољно самопоуздања да крене сопственим путем. Други разлог за осмишљавање Корала представљала је Радовановићева већ споменута тежња да „чини оно што нико пре њега није чинио”, а да то ипак остане у домену музике, онако како је сâм дефинисао. Трећи разлог оличен је у чињеници да су Корали настали у склопу Причињавања (одсек Покушај смањења причињавања). Менталистички пројекат Причињавања представља пример „артифугалног“ – термина којим Радовановић означава „излазак из оног што се до тада сматрало освештаном уметношћу.”21 Артифугално „извире” негде између раније препознатих медија и жанрова и апострофира феномене који ће постати кључни за Радовановићев опус: полифонију медија, метајезик, „степен менталности“ који ће његова поетика делити са много каснијим остварењима концептуалне уметности.22 Још једна рано испољена новина у Радовановићевој музици била је примена, условно речено, „серијализма“, али веома удаљеног од тзв. дармштатског типа. У композицијама насталим у другој половини педесетих, испољила се Радовановићева потреба за контролом свих параметара једног дела, за „великом густином личних одлука”, за „полифонијом”. Следећи корак представљало је осмишљавање концепта хиперполифоније, која је раније (погрешно) поистовећивана са микрополифонијом Ђерђа Лигетија (1923-2006), или се сматрало да је настала под Лигетијевим утицајем; међутим, скорашње анализе су доказале да су у питању два различита композициона принципа. Полазећи од већ споменутих двогласних Корала, Радовановић је постепено усложњавао структуру и повећавао број гласова, да би 1959. стигао до деветогласа (Полифоније 9), која је у целости инкорпорирана у хорски сегмент радиофонског остварења Сфероон. Упркос великој густини полифоних линија, којих у Сфероон-у има чак 59, односи гласова унутар сваког структурног слоја задржавају чисте интервалске односе, те се могу идентификовати мала и велика секунда, велика терца, чиста кварта и квинта итд. Како истиче Ивана Неимаревић, „ова специфичност Радовановићеве хиперполифоније открива њену суштинску разлику у односу на Лигетијеву микрополифонију, засновану на кластерима, вишеструким глисандима и канонском кретању у различитим брзинама, којима се ’поништавају’ интервали стварањем густих линија, које су постављене у полустепеним односима.”23

Константин Стефановић, ”Истраживање медијског поступка у синтезијској уметности Владана Радовановића”, Трећи програм бр. 155-156, 2012, 286. 22 Из разговора ауторке са Владаном Радовановићем, вођеног 8. фебруара 2014. године у Београду. 23 Ивана Неимаревић, „Радиофонска дела Владана Радовановића”, Трећи програм бр. 155-156, 2012, 248. 21

141

кораци 4-6 / 2014

Овде се морамо осврнути на чињеницу да је Ђерђ Лигети плакатни пример композитора из мале средине (рођен у Трансилванији, живео у Мађарској до 1956) који је, међутим, када је емигрирао у Западну Немачку, добио прилику да се образује у једном од великих центара европске авангарде (у Келну), а затим и да промовише своје нове композиционе технике које су одмах биле теоријски елабориране и дистрибуиране, те да постане део „велике културе”. Без оваквог стицаја животних околности, те финансијске и дискурзивне потпоре коју је добио у Немачкој, велико је питање да ли би Лигети постао релевантан аутор у светским координатама. Поред већ споменутих иновација – минимализма, новог типа серијализма, хиперполифоније и (протоконцептуалних) менталних пројеката, којима је свакако било место у антологијама светске авангарде, још неке области Радовановићевог стваралаштва имале су смисао новине у нашој средини. На пример, Радовановић је већ 1960. компоновао Инвенције, једно од првих електроакустичких остварења у Југославији; 1976. је компоновао прву југословенску компјутерску композицију, Компјуторија, а иницирао је и оснивање, за оно време технолошки веома напредног Електронског студија при Трећем програму Радио Београда (1971), којим је руководио до 1999. године.24 Поред тога, један је од пионира теорије и праксе радиофонске уметности у нашој средини и добитник великог броја признања за своја радиофонска остварења.25 Напокон, већ споменута теорија и пракса синтезијске уметности такође спада у Радовановићеве сасвим оригиналне творевине, иако се наслања на древну традицију синкретизма и на бројне пројекте сједињавања различитих уметности односно медија.26 Наиме, према Радовановићу, уметничка иновација не подразумева стварање ex nihilo, већ, првенствено, нове продоре на темељу старих: како истиче Беланчић, „стварање је понављање којим командује разлика.”27 С тим у вези, Радовановић се не слаже са постмодернистичком идеологијом која се начелно одриче иновирања, тј. одбацује формалне иновације. Он тврди: „Самим тим што се окреће од модернизма ка нечему што следи после њега, што се друго претпоставља првом, напустило се ’старо’ и прихватило ’ново’. Док су у модернизму статус стилске јединице имали појединачни сазвуци и њихове двочлане везе, кратки ритмички модели, избор темброва итд., постмодернистичка структура легитимише се тек кроз уодношавање једног Биљана Срећковић, „Оживљавање трећег света: електроакустичка музика Владана Радовановића”, Стваралаштво Владана Радовановића, Београд, Универзитет уметности, 2013, 23; Cossettini, “Beyond the Mix”, 35-37. 25 Неимаревић, „Радиофонска дела Владана Радовановића”, 245-247. 26 Јанковић, „Синтезијска уметност Владана Радовановића”, 141-146; 155-161. 27 Беланчић, „Један особени плурализам”, 194. 24

142

окулар

одломка с једним стилским обележјима и другог одломка с другим стилским обележјима. Стопа јединице стила се начелно повећала, што је баш формална иновација.”28 Отуда и Радовановићев специфични плурализам, који се исказује кроз „разноврсност, разновидност и разноумност”29 његовог опуса, суштински не кореспондира са постмодернистичким „све може” релативизмом, нити се одриче прерогатива иновативности. Завршимо, стога, овај текст Радовановићевим стваралачким „манифестом”, апологијом оригиналности: „Стварање у крајњој инстанци значи увођење непостојећег у свет. Пошто је апсолутно стварање нечег из ничег недосежно, може му се само максимално тежити. Иновација је за мене отуд једна од водећих норми.”30 Можемо констатовати да је Владан Радовановић овај свој уметнички credo у потпуности остварио.

Музика и електроакустичка музика, 101. Беланчић, „Један особени плурализам”, 193. 30 Владан Радовановић, Самопредстављање уметника, Ниш, Студентски културни центар – Naissus Records, 1990, 5. 28 Радовановић, 29

143

Раселине, 1962, оловка

теразије

Душан Стојковић ПОЕЗИЈА БУДУЋНОСТИ Звонко Карановић: Кавези ЛОМ, Београд, 2013.

Звонко Карановић је прави l`enfant terrible савремене српске поезије. Када се појавио на српској песничкој сцени, изгледало је да у Зорану Ћирићу, Магичном Ћири, има поетског садруга, но овај други песник је убрзо поезији рекао збогом и посветио се, поприлично неуспешно, прози. Звонко Карановић, и када је писао романсијерску трилогију – Више од нуле (2004), Четири зида и град (2006) и Три слике победе (2008) – и поред све озбиљности и трагичности обрађиване теме, остао је у суштини оно што без остатка јесте – лирик. Звонко Карановић је, пре књиге о којој пишемо, објавио седам песничких збирки: Blitzkrieg (1990), Сребрни Сурфер (1991), Мама Меланхолија (1996), Extravaganza (1997), Тамна магистрала (2001), Свлачење (2004) и Месечари на излету (2012). Изабране песме су му штампане у Хрватској, Украјини и Аустрији, а код нас, у књизи Неонски пси (2001). Пре пет година, 2009, ЛОМ је штампао његове сабране песме – Box Set. Прва Карановићева збирка је изашла као самиздат и до ње се, пре него што је исцела била прештампана у Неонским псима, готово никако није могло доћи. Она је била, и остала, поуздан темељ за каснију песничку грађевину. Њоме се, најпре, уводи један од песникових опсесивних мотива. Град је носилац негативног набоја, зло које се своди на – раблеовска – огромна уста која прождиру (мотив глади, као и тела које је синегдошки искидано, такође су веома чести): „и град као крстарица / упловљава у ноћ“ (Свакодневно лудило); „Стајала је онако несрећна / видео сам

145

кораци 4-6 / 2014

146

кроз стакло / њене обрисе у тами / и град како је прождире“ (На станици; цела песма). Песме су изузетно кратке, готово на хаику налик. ЈА је романтичарски хипертрофирано. Песме су, иако кратке, добиле наративну кичму. Апострофирање је уобичајен поступак. Песник је мајстор ироније, особеног, и црног, хумора и – ефектне – поенте. Кратке песме прве Карановићеве збирке асоцирају на Џојсове епифаније. Џојсов јунак Стивен Дедалус епифанију дефинише као „изненадну духовну манифестацију, било у простоти говора или геста, било у некој упечатљивој фази самог ума. [...] Прво поимамо да је предмет ЈЕДНА потпуна ствар, затим схватамо да је он једна организована сложена структура, у ствари, једна СТВАР, најзад, када је однос делова савршен, када су делови подешени према једном специјалном принципу, ми разазнајемо да је то ОНА ствар која и јесте. Њена душа, оно што јесте, искаче пред нас из одоре њене појаве. Душа најобичнијег предмета, чија је структура у толикој мери прилагођена, чини нам се као да зрачи. Предмет досеже своју епифанију.“ Зацртано у првој књизи постало је песничка освојена територија. Иако су песме у наредним књигама почеле да се гранају (Карановић се од мини песме креће ка поеми, приметно је поетско „бујање“), епифанијско језгро је сачувано у њима. И све остало Карановић подиже на виши степен. Као и проза Давида Албахарија, Светислава Басаре, Милана Оклопџића и њихових следбеника, као и поезија Зорана Ћирића, и Карановићево песништво се, претрпевши успут плодотворан утицај стрипа, „отворило“ ка рок култури. Као и други споменути писци, он аутентичну рок музику воли, а оно што нам је намрело ново / телевизијско / компјутеризовано доба, свестан да постоји су-коб аутентичног и механичког / вештачког, иронично отклања. Тренутак је да посегнемо за вредносним судом: Карановић је најбољи српски песник рокенрол оријентације (његов прозни пандан био би, по нашем мишљењу, ван икакве сумње, Давид Албахари). Док у двема последњим збиркама није прешао на писање песама у прози (поеме присутне у Тамној магистрали биле су – могуће је – успутна песничка станица), Звонко Карановић је непрестано експериментисао, иако се то, можда, на први поглед, и није уочавало тако лако. Свака његова књига била је истовремено, и саставница нарастајуће песничке књиге и монада за себе. Песме су, притом, имале нешто што им је било заједничко: биле су лишене свих интерпункцијских знакова осим неколиких запета, лишене такође великих слова, имале су змијугави стих, припадале поезији која дише и пулсира, пулсирајући дише. Карановићеве песме заснивале су се на лирски раздешеној али несумњиво присутној причи која је особено спајање, преплитање, делимице и сукобљавање реалног и иреалног, при чему се овај „су-коб“ уздиже на, затамњену и прикривену, симболичку

теразије

раван, а испричано врцаво помера у страну од онога што би буквално могло да означи. У питању је неспорно модерна поезија која се не либи да комуникативним језиком (при том, комуникативно нипошто не означава једнозначно; семантичка амбивалентност Карановићеве поезије открива се на другу лопту), прибегавајући покаткад и критичким тоновима, као и ироничним проблесцима, прозбори коју о актуалном тренутку у којем живимо. За песничке слике, налик на филмске резове, присутне у њој карактеристично је било њихово преплитање – удавско, утрчавање једне слике у другу, брисање граница које би међу њима требало да постоје, лирско подрхтавање. Нису све песме у прози једнообразне. Појавиле су се у Француској (Алојзијус де Бертран и Шарл Бодлер) у тренутку када је роман (Балзак, Стендал) почео да доминира књижевношћу. Биле су, између осталог, и одговор песника на ову романсијерску експанзију. Песници су, лукаво, показали како поезија није само ограничен забран и како она може итекако лако да се пресели и у оне пределе који су јој до тада били забрањена зона. Притом су се песници понели са романсијерима тако што су оно што су ови други освајали на непрегледном броју страна сабили у бочице које би могле отров да скрију. Ако је Бодлер у свом Париском сплину имао још увек причу (као и његов претходник Бертран у Гашпару ноћнику, уосталом) – Рембо је већ био друга прича. Његове онирични Боравак у паклу и Илуминације отворили су пут надреалистичким песничким суновратима. Пишући песме у прози Звонко Карановић је заузео средњу позицију. Није заборавио да су их приче / „приче“ изнедриле. Његове песме у прози стоје мини причама на леђима. То је приморало песника да песничко у њима пронађе унутра, у самом срцу писаног, тамо где се оно стварно налази, али где се изузетно тешко стиже. Кавези су, заправо, жанровски novum. Истовремено су и, као што их сам песник одређује, песничка збирка, али и збирка прича, али и мини роман. Филмичност коју књига поседује чини је кубистичком у извесном смислу. Кубистичко, на први поглед (али Карановић је писац који тражи друге, и треће, погледе, писац који се не зауставља на оном месту за које претпостављамо како би стајна тачка требало да буде), не иде руку под руку са цизелираношћу која ову књигу надасве одликује. Ниједна запета у њој случајна није. Отвара се прологом, окончава епилогом. Први има поднаслов Облаци, диско играчи; други Људи у аутомобилима. Као јунаци у њима се појављују Жицолики и Птицолика. На самом крају пролога, пошто је јунак рекао како га дежурства убијају, јунакиња је припоменула како је на интернету „ископала“ хотел у Берлину. На самом крају епилога, пошто су видели сулуду и трагичну трку матураната која је доказала како нико вечит и бескрајан није, Птицолика Жицоликог обавештава како је у већ споменутом берлинском хотелу

147

кораци 4-6 / 2014

резервисала собе, као и авионске карте. Остаје им само да отпутују тамо. Кавези покривају оно што се десило између. Кавези су оно између. Лифт за губилиште. И живот сам, ма колико се трудили да га слободно проживимо, и сам кавез који нас роби бива. Песме нипошто нису случајно поређане. Друга се зове Мртви, лутке, усамљеност. Наратор размишља о годинама које су пред њим, окружен стотинама мртвих. Мења телевизијске канале. Посматра телевизијске лутке које изговарају бесловесне речи. Свестан да се све око њега, и у њему, распада и да „Свет је постао избезумљена пегава тинејџерка с обилном менструацијом“, те да нема с ким да разговара осим са мртвима, закључује: „А они су понављали једне те исте ствари“. Та песма, прича у малом, садржи све оно што је карактеристично и за све остале. Има наратора, у неколиким причама он је жена; јасно је сасвим како су приче заправо подељене на оне које припадају Жицоликом и оне којима Птицолика „влада“; ту су и оне везане за други пар: Жака и његову жену). Отпочиње пошто се збило нешто за шта не знамо прецизно шта је (стотине мртвих могли би се налазити тик поред оног који то констатује или бити део неке телевизијске вести). Јунак је усамљен и отуђен сасвим, чак и од себе самог. Они које на тв екрану види обичне су, још отуђеније од њега, лутке. Мртви би му могли бити једини прави сабеседници. Тада на сцену ступа онеобичавање у поенти песме: оно што мртви говоре досадна је, упорно понављана иста прича. Са мртвима ништа није боље него са живима, који су од мртвих још мртвији – ако је то икако могуће. Строфе се своде на реченицу, две. Песме су пуне убрзања. И њихова графичка изломљеност залога је динамичности која њима хуји. У Кавезима откривамо неколике унутрашње копче које чврсто повезују збирку. Када се наратор обрете у болници, крај њега је његов пријатељ песник Жак који пише Записе из срећног дома и наратор, пошто изгуби партију шаха, мора да саслуша песму из њих што му изазива несносну главобољу. Касније, неколике песме у збирци ће бити означене као саставнице овог дела у настајању, те се Жак указује као један од аутора књиге о којој пишемо. У Кавезима имамо близаначке песме Док је покушавала да остане прибрана и Док је покушавао да остане прибран. Разлике су минималне, али нипошто не и сасвим занемариве. Прва песма гласи овако:

148

Кабина у којој је седела све јаче се тресла. Укоченог погледа буљила је испред себе. Видела је само људе како пролазе. И сву ту неподношљиву белину. Неподношљиву белину“, а друга: Кабина у којој је седео све јаче се тресла.

теразије

Укоченог погледа биљио је у мрак, очекујући нова лица. Видео је поезију као слабашни зрак светла како се губи у бескрајној тами. И нигде људи, нигде људи.

У збирци су и четири „огледалске“ песме, све четири са истим насловом Циљ: Имала је циљ, али није знала како да га оствари. Ипак, пошла је ка њему одлучно.

У другој песми друга реченица је овако „коригована“: „Ипак, наставила је да корача путем којим је кренула“, а у трећој: „Ипак, циљ јој се полако приближавао.“ Једино четврта, као хаику, има три реченице (последња је графички издвојена од двеју претходних). Друга гласи. „Ипак, циљ ју је некако пронашао“, а трећа. „Блиставо сечиво у њеном телу“. Ове песме показују да бисмо пар Жак – његова жена морали узети као резервни главни пар у збирци Кавези. Нимало случајно, Жакова аутобиографска поезија Записи из срећног дома (наслов је очигледно и више него ироничан) обилато је „цитирана“ у Кавезу. Последњи извод је назван, камијевски, Бескрајно лето. Окончава се следећим реченицама: „И даље су лежали на песку, додирујући се раменима. Од мисли великих прозаиста справљала му је коктеле који изазивају вртоглавицу. Читао јој је песме од којих се подмлађује кожа. Били су срећни.“ Искључење телефона покушај је да се, макар привремено, и из живота искључи. Не треба ни написати – неуспешан. Привлаче пажњу наслови неколиких песама: Елегија о маховини и кружници, Електра, Драма, Психонаут. Имамо особен дијалог у песми Емотивно преосетљиви јунаци. Ту су и трагови кореспонденције. Веома су честе разноврсне кумулације. Апсурдна је ситуација описана у причи Ни сам није знао зашто му се то догађа, када сви путници у аутобусу морају да читају једну исту књигу, а полиција им не да да напусте аутобус док не окончају читање. Када се то збуде и полиција тражи да се напусти аутобус, нико из њега не излази. Нови путници улазе попут мрава у аутобус, „газећи књиге разбацане по патосу“. Када помислимо како се прича ту окончава, она се изнова неочекивано „отвара“ пошто аутобус нема патос, те се „премештамо“ у неку собу, неспоменуту и неидентификовану, која га очигледно поседује. Један од опсесивних симбола је паук – тарантула. У причи Прозорчић за вентилацију Жак убија своју жену јер „Показивала је више љубави за паукове него за људе.“ На симболичкој равни, једнонога жаба пауку прави друштво. Бог сунца који се јавља у истоименој песми, пошто је наратор скокнуо до дилера дрогом, не личи на бога Ра, већ је управо само једнонога жаба. Ова ће се

149

кораци 4-6 / 2014

150

у збирци касније јављати лајтмотивски. Налазимо је, на пример, и у песми Невиност без заштите. Карановић се служи цитатношћу. Призива значајна уметничка остварења и смешта их унутар својих песама позивајући на упоређивања, укључивања споменутог, откривања, јуктапозиционирања... Пета песма се, на пример, зове Eraserhead, а то је наслов првог, хорор филма чувеног Дејвида Линча. Једна песма насловљена је по филму Душана Макавејева, односно Драгољуба Алексића, Невиност без заштите. Ево онеобиченог, помало уврнутог, психолошког сенчења: у песми Електра, инертни наратор опали јунакињи изненада шамар, а она се приљуби уз њега: „Сада када га је коначно пробудила, није намеравала да га пусти“. Неколике слике (мање их је него у претходној Карановићевој збирци Месечари на излету, која је, без амбиције да и роман буде, била рембоовска) сасвим су надреалне, црнохуморне: „Црни крилати пас седео јој је на грудима“ (Депресија); „Филм као да је био екранизација једног од његових кошмара“ (Драма); „Спарина је гризла дан последњом снагом“ (Пасје поподне); „Напољу је сумрак разједао дан. / Свуда наоколо лежали су зуби спарине, али он није могао да их види“ (Исто); „Речи су решетке“ (Решетке). У песми Тата-птица је упалио свеће отац, мајка и дете птица „били су обучени као људи“. Надреалистичка, једна од најбољих, ако не и најбоља, песма у збирци је Почиње да вришти. Ониричко у њој отпочиње да се одмотава када јунакиња уђе у лифт (кавез) на последњем спрату зграде − а овај крене нагоре. Звонко Карановић је у стању да споји и чврсто, као у загрљају сна, амалгамише на први поглед еонима раздвојено. Они откривају како функционише у његовим песмама техника сна која је основна поетска техника којима се оне складају. Његови стихови клизе. Може се готово тактилно осетити њихова кожа. Његове песме садрже у себи, местимице опору, углавном паучинасту сладост текста. Њихове строфе налик су на годове. Читају се као када змија свлачи своју кожу. Има нечег зрнастог у овим стиховима, хруштавог. Они захтевају чулно читање, читање свим чулима које би се извело најбоље, тако да увек једно чуло преузме на себе, синестезијски, и улогу привремено одбачених чула и претвори се у јединствени чулни пипак. Може се писати о особеној авангардности песника о чијој књизи пишемо. Пре свега другог, она се находи у брисању границе, за коју смо мислили како непребрисива јесте, између поезије и прозе. Карановићеве песме из Кавеза јесу приче које су (п)остале песме. Ако су, а јесу, неки други наши песници покушавали да остваре слично – није им се посрећило. Звонку Карановићу јесте. И у Кавезу он је био и остао песник. Један од најбољих и најавангарднијих које савремена српска поезија у овом тренутку има.

теразије

Драган Бабић СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

Михајло Пантић: Ходање по облацима Архипелаг, Београд, 2013. Мрак се сурвава на Блок 30. Мислим, хвала на питању, ноћ пада на цео свет, али на Блок 30 се дословно сурвава, попут лавине, тежином од десет тона по глави становника или по квадратном метру, како вам воља, разумете шта хоћу да кажем. [...] Чини се, живот ће стати сваког трена. Не, не, ипак не стаје, нема разлога за страх, то је само привид. [...] Људи дишу на тамном дну новобеоградског океана попут великих дубинских фосфороцентних риба, оних што су налик наказама из ноћног кошмара... (КРАТКА ИСТОРИЈА СВЕТОЗАРА)

Након примера делимичног или потпуног гашења квалитетних издавача – Светови, БИГЗ, Нолит, Просвета, Народна књига, Рад и др. – који се још осећају у нашој књижевности, случај Стубова културе није смео да се догоди. Али, нажалост, није изненадио. У овом тренутку занемаривши недолична медијска наклапања, ниске политичке махинације и спекулације о томе ко је и зашто дозволио гашење, чињеница је да су Стубови културе били међу бољим издавачима окренутим савременим домаћим ауторима, те да су пружали прилику да до тада непознате прозне гласове чита широка публика. У запањујућој брзини којом се све окончало, било је очекивано да одређен број рукописа буде прочитан, одобрен за штампу, унесен у библиотички систем, најављен, припремљен, али не и одштампан. Међу таквима је и збирка Ходање по облацима једног од ретких истрајних писаца кратке приче, Михајла Пантића.

151

кораци 4-6 / 2014

Овај наслов је био планиран за издавање годину дана раније, током, како се испоставило, последњег периода у којем су Стубови културе били активни. Он је, дакле, одложен, и ту настаје његов можда и највећи губитак – актуелност коју ју градио. Наиме, више од пола од петнаест прича ове збирке се већ појавило у периодици и зборницима, махом 2011. и 2012. године1, али је нестанак издавача омео аутора у намерама да изгради видљивост засебних прича које би збирка, као целина, заокружила. Говорећи о околностима издања и променама због којих одређена дела губе место у систему и падају у други план при престанку рада куће, јасно је да је збирка Ходање по облацима, заједно са још неколико наслова, међу жртвама транзиције издавача и опомињући пример шта се може десити у непредвиђеним ситуацијама. Издата касније, она задржава утисак, али, не својом или кривицом аутора, због принудне паузе донекле губи присутност остварену претходним појављивањима. Напокон, шта ово дело даје читаоцима? Пре свега, они који прате рад писца знају да он обрађује одређене теме у јасно дефинисаном просторно-временском оквиру и да његови јунаци често имају исте или сличне особине и погледе на свет, а његове новије збирке одликује не више писање у кључу бунта, експеримента, фасцинације музичком и популарном културом или доказивања сопствене вредности − већ зрели израз аутора који се, етаблиран, препустио истраживању личних емоција препознатљивих у широј популацији његових година. Тако њих описују кључне речи и тематско-мотивски склоп љубави, страсти, преиспитивања, боли, патње, неразумевања, и Новог Београда. Та крајња ставка – коју сви критичари, новинари и читаоци обавезно помињу у вези са Пантићем – је присутна и овде, а у новом третману топоса се може тражити срж промене која се чита у овој конкретној збирци. Нови Београд (каткад специфичније и уже одређено: блок 19, блок 30, блок 66 и други2) је простор у 1 Гледано по распореду у збирци, раније објављене приче су: „Плаво је тамније

152

од црног” (Сарајевске свеске, број 39-40, 2012, и Књижевни магазин, број 115/116/117, 2011), „Аља, и један од оних дана” (Повеља, број 1, 2011), „Тренутак, међу свим осталима“ (антологија Старост (приредили Давид Албахари и Срђан В. Тешин, Архипелаг 2012)), „Ходање по облацима” (Сарајевске свеске, број 37-38, 2012), „Не могу о томе да говорим” (Кораци, број 3/4, 2011), „Свуда је неки живот” (Поља, број 463, 2010), „Леонардо, пљачкаш бензинске пумпе“ (Београдски књижевни часопис, број 24/25, 2011 и антологија Земаљски дугови (приредио Милован Марчетић, Лагуна 2012)), „Кратка историја Светозара” (Сарајевске свеске, број 29/30, 2010), „Реквијем за Цибулку“ (Књижевни магазин, број 103/104/105, 2010), „Клуб зимогрожљивих” (Поља, број 468, 2011). Уз ово, већина прича је прочитана у циклусу Из рукописа Трећег програма Радио Београда, током јула и августа 2012. године. 2 Узгред, ово уско просторно одређење је стављено у контраст са временским јер приче покривају период током различитих месеци целе године; сличан наративни поступак је имала и збирка Љубице Арсић, All Inclusive (2012):

теразије

који је писац увек заљубљен и који не само да сматра својим, већ и себе, оправдано, сматра делом њега: његова проза одише осећањем привржености „блоковима“ и та веза је скоро идеализована. Овде, међутим, то није увек случај. Нови Београд је и даље позорница ауторових прича и место које их све спаја, али су мање лепе и спокојне одлике наглашеније, израженије и упечатљивије. Отуд се, рецимо, тај крај описује као место одакле јунаци потичу и где скончавају – слично ранијим збиркама – али и место које трпи последице транзиције, комерцијализације и новог таласа конзумеризма. Због овога се увиђа промена у ставу према граду; он понекад гуши своје житеље, тера их да из њега беже и понаша се као живо биће које образује двосмерну амбивалентну везу са Новобеограђанима – за њих је уточиште, али и Пакао, талог, муљ, скученост и неиздрж из којег беже у емиграцију, алкохолизам или смрт. Стога не чуди став наратора приче Пет и по и пет и по који не може да се осећа срећно у таквом окружењу: „Један од оних дана, пустих, новобеоградских, када се човек осећа као пластична кеса, пробушена. Гледам у супротни зид. Ништа.“ Град није оно што је некада био већ манифестација коренитих промена у друштву, а он их преноси на становнике: „И како је пролазио кроз њему додељено време као кроз какав, на тренутке сасвим мрачан, а на тренутке осветљен тунел, није осећао да се мења, мада то не би могао рећи за свет око себе. Не, свет се мењао, увек нагоре, постајао је све хладнији, све равнодушнији, све бржи, добијајући [...] наказан, све наказнији облик“ (Клуб зимогрожљивих). Критички однос који Пантић заступа је окренут на више страна – политика, пасивност, неразумевање културе и уметности, насиље и зло у породици и љубави и − мада не увек успешно каналисан и изражен сасвим је актуелан и неопходан, а чита се посебно у причама Кратка историја Светозара и Реквијем за Цибулку где су протагонисти епитоми промене и пропасти, обесправљени и унесрећени „мали“ појединци. Промене се у збирци Ходање по облацима дешавају и у људима. Они су, окружени новим поретком града, неснађени, невесели, суицидни, насилни или злобни. Највећи број њих је из окружења из којег долази аутор, и траже себе у том простору, помало ограничени на њега и несвесни ширине света, као што је, на пример, приповедач приче Леонардно, пљачкаш бензинске пумпе, док описује свог оца и комшију који, за разлику од многих, нису продали имовину родитеља и одселили се: „Они су, као и ја, рођени Новобеограђани и кажу да нигде на свету не би могли

позиционирање дванаест прича у по један месец године (прва у јануару, последња у децембру) доноси разноликост и цикличност, а читаоци се одмах након завршне приче могу вратити на уводну. Попут, рецимо, прозе Ијана Макјуана, неколико прича збирке Ходање по облацима садрже спону између времена радње и карактеризације јунака – хладна зима доноси пасивност и депресију, врело лето снажне емоције.

153

кораци 4-6 / 2014

154

да живе него баш ту. Разумем, један Андрићев јунак каже: ‚Где сам никао, ту сам свикао‘“. Ови јунаци су, како је приметило неколико критичара, толико слични онима из претходних Пантићевих збирки да се донекле могу сматрати повратницима у његов прозни свет – присутне су и нове, млађе реинкарнације, али ређе. Ону већу групу колективно описују мотиви рекапитулације и валоризације сопственог живота, криза средњих година, пропитивање онога што јесу или што су могли постићи. Они гледају уназад и питају се да ли би били нешто више или боље да су живели негде другде, да ли су одређене кључне тренутке могли решити другачије, те да ли су, напослетку, проживели квалитетне и испуњене деценије. Како сугерише аутор, они нису у потпуности господари својих живота, већ њима управљају „више силе“ и управо они елементи друштвеног тренутка које он највише критикује. Уз ово, јунаци већине приче су из истог или сличног миљеа – официрска деца у сукобу са очекивањима, системом или родитељима, постају професионално (не)испуњене индивидуе које не успевају да остваре хармонију у браковима и породицама – и наилазе на слична разрешења у средњим годинама: бег од или ка љубави, осећај меланхолије, апатије или депресије, и жал за изгубљеним временом, неиспуњеним потенцијалима и пропуштеним приликама. Та туга крије још једну разлику збирке у односу на претходне: песимизам. Пантићеви протагонисти – па чак и сасвим маргинални ликови који се упознају тек исечцима и кроки цртама – ретко одржавају веселу природу и радост ка животу, а јасно је да мрачна и туробна атмосфера произилази из стања у друштву и граду који онда утичу на појединца. Са друге стране, као темељан познавалац теорије кратке приче, аутор се фокусира на једног, уместо више јунака и поставља га/је као парадигму пропасти и гласноговорника генерације. Најочигледнији пример песимизма је однос прича Плаво је тамније од црног и Клуб зимогрожљивих. Пошто оне отварају и затварају дело, а тематски су сличне – протагонисти излазе ван своје свакодневице и доживљавају корените емотивне промене – њихови завршеци показују разлику: јунакиња уводне приче се враћа свом партнеру, више него икад убеђена у љубав и хармонију, а јунак завршне увиђа бесмисао живота и неспремност за даљу борбу и извршава самоубиство. Песимизам, види се, расте кроз збирку и експоненцијално јача да би кулминирао том последњом сликом и реченицом: „Раширио је руке“. Очекивано за Пантићеву поетику, оно што брани од песимизма, осећања апатије и свег зла јесте љубав као уточиште и спас за његове протагонисте и нараторе – они су, узгред, припадници оба пола, а аутор са једнаком упечатљивошћу проговара женским гласом – а осећање које је у овим причама присутно у већини случајева алудира на оно о којем Ерих Фром говори у књизи Здраво друштво: „Љубав је јединство с неким или нечим изван

теразије

себе, под условом да се задржи одвојеност и интегритет сопственог ‚ја‘“. За здраво друштво су неопходни и индивидуалност и љубав, али аутор снажно сумња у њу. Заправо, сумња се емитује променама у односима заљубљених и варијацијама у свим „савременим паровима“ које су данас присутне. Читаоци тако упознају љубавне троуглове (први циклус обрађује ванбрачне афере, неразрешене односе са бившим супружницима, благо инцестуозне емоције ка члановима породице или тежње ка неостваривим везама), никада искрено заљубљене супружнике, дуго чекане и непрежаљене љубави, па и партнере чије везе могу да се опишу само једном реченицом. Људи су сами по себи несрећни и неиспуњени, и стога не могу да остваре спокој. У слици несрећне везе преламају се све до сада поменуте негативне промене у модерном друштву – свет квари друштво, оно мења град, он утиче на људе, они не могу да буду потпуно срећни, због тога унесрећују ближње, и тако у круг. Сви ови елементи су у perpetuum mobile стању и стално утичу једни на друге, а мирно разрешење за протагонисте се може наћи само у ситницама (пецање, музика, дружење са пријатељима), несталном сазнању да нешто ипак функционише у човечанству, те у тренутним, скоро случајним, познанствима и емоцијама које мењају њихов свет и стварају материјал и оквир за причу. Иако одређени имају храбрости да покрену промене („Рекло би се, невероватна прича, у зрелим годинама онако изненада, право из ведра неба променити живот, али таквих прича на Новом Београду има колико хоћете. Довољно је позвонити на врата првог суседа.“ (Свуда је неки живот)), већина остаје у гомили гвожђа и бетона Новог Београда, са све суморнијим погледом на околину. Док насловна метафора јасно указује на мотив заљубљености који јунацима даје снагу и осећај да ходају по облацима, то је и ходање по несигурном и непостојећем тлу, обмањујуће, заводљиво и опасно. Михајло Пантић из збирке у збирку допуњује своје ставове о љубави, али је сада опрезнији – да, љубав може бити истина и смисао, али се иза сваке срећне везе крије море пропалих и погрешних, а у данашњем свету „блуда и кала“ само се оне примећују и остају упечатљиве. Новооткривени песимизам и поменуте критике дају квалитет на моменте „већ виђеним“ причама збирке Ходање по облацима и чине да она ипак не постане рециклирање ранијих мисли, већ алтернација израза ка оштријем и одрживијем ставу.

155

кораци 4-6 / 2014

Илија Бакић О ПРЕЛОМНИМ ТРЕНУЦИМА ОПСТАЈАЊА Дејан Илић: Катастар НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2013.

156

Запажени песник средње генерације Дејан Илић, својом осмом књигом наставља песничку авантуру следећи неколике, у претходним књигама назначене путеве. Пре свих песама а после необичног, безмало непоетског (али шта јесте а шта није поетско?), наслова књиге – стоји Хераклитова мисао „Човек је одвојен од онога што му је најближе“. Читалац може бити затечен овом тврдњом, може се запитати шта би подразумевало то „што му је најближе“ док песник већ уводном песмом (Мишар) скицира чак три смера својих интересовања – свакодневица, путовање, живот у заједници/пару/породици – која би се, следствено, могла сматрати као оно што је њему најближе. У наступајућим циклусима – У предсезони, Тамо где смо живели, Свет око нас, Катастар, Регије и Стакло и кестење (који чини истоимена, завршна песма) – Илић продубљује и проширује почетне теме, успевајући да их уклопи и заокружи у једну велику слику/визију. Пишући о одмору на обали мора, посети малим местима везаним за детињство односно ширу породицу, те се (како то и бива) изнова враћајући у град који је тежиште његовог живота, песник гради скице и вињете призора отворених оку на шта се надовезују сећања, промишљања и асоцијације. У тој се вишеструкости песме/слике повезују микро и макро космос, трен који истрајно измиче било каквом намерном посматрању – али је, ипак, видљив захваљујући тананом песничком рефлексу/инстинкту – и његов емотивно-рационални еквивалент на менталној мапи зависној од (пре)осетљивости субјекта на сензације. Отуда се

теразије

промене времена и пејзажа, природа и урбаност, тривијалности свакодневице спајају са просуђивањима о прошлом и садашњем, о будућем и безвременом, о осећањима и њиховим менама, о, коначно, трајању тела и духа. Лирски субјект ових песама има довољно година да би запажао промене које се протежу кроз деценије, да би сагледавао, не без труна горчине, младалачке заносе али и њихово насилно продужење у име одбијања признања напредовања (сопствене) средовечности. Ова се самосвест трансформише у нову категорију: у свођење резултата досадашњих делања, њихово самеравање спрам планираних, жељених успеха. Резултати те „математике“, какви год да су, стављају појединца пред ново искушење прихватања спознатог стања и наставка постојања. То нимало лако и безболно измирење са собом услов је за даљи активни живот; без њега се запада у самосажаљење, фетишизовање онога што је прошло и више не постоји, што води до вољног изласка из садашњости, одрицања од ње и њених изазова. Наравно, у одустајању од новога има заводљивости, својеврсног романтичног ореола, жала за изгубљеном лакоћом младости – те се не може рећи да је тај пут без дражи. Други пут, онај што води према будућности, тежи је, препун неизвесности и зебње пред изгледном телесном оронулошћу и немоћи, пред страховима од духовне слабости и помућености, од, коначно, опстајања осетљивости која је залог уметничког стварања. Нису мање важни ни страхови везани за сопствену породицу, супругу и дете, за могућност да се улога супруга и оца испуни како се жели. Ова је линија у Катастру изванредна и безмало апартна у савременом српском песништву. Ретки су песници који у својим стиховима певају о браку и родитељству, о изазовима супружничке заједнице, одрастања деце и улоге (лирског) субјекта у том дугом процесу који, као и брак, подразумева лепе тренутке – али и неразумевање, отпоре па и сукобе. Поезија, наравно, не ограничава и не брани песницима да пишу и о овим темама али је, очито, реч о комплексним питањима која траже прецизност и осетљивост, почев од песничког (само)одређења као јединке која постоји и „функционише“ у интимној заједници која подразумева и тражи специфично жртвовање егоистичних нагона и амбиција односно која доноси другачије позиције у стварности, конкретно постојање својеврсног породичног заклона од ветрометине брисаног простора самотничког трајања. Чини се да је проблем налажење правог „угла и гласа“ којим би се избегла тривијализација, вулгаризација или мелодраматска патетика оно што узрокује ређе песничке излете у ове просторе. Отуда је Илићева поезија интересантнија и драгоценија, јер се он не само одважио да уђе у такве просторе – већ је успео да његови стихови буду уверљиви и природни када говори о супружничким разговорима, шетњама, заједничким опажајима који се допуњују: на пример, у песми Један отац, виспрено откри-

157

кораци 4-6 / 2014

ва вишеслојни однос ћерке и оца, запитаног о сопственим (не)способностима да испуни своју улогу. Илићеви стихови унеколико мењају и устаљену поделу на урбано и рурално. Његов песнички свет неспорно је урбан, са свом припадајућом иконографијом, од вишеспратних стамбених зграда до аутомобила, гужви људског мравињака и бетонских пејзажа те, коначно, и припадајуће градске психологије. Катастар, пак, садржи и песме које се „дешавају“ у мањим местима, са другачијом архитектуром, грађевинском и духовном. Ипак, између високе урбаности и оне која је то, у најбољем случају, тек маргинално, песник не повлачи оштру црту разликовања (формалног и вредносног), и једном и другом „локалитету“ признајући право на идентитет и заводљивост; чак су и слике истрошености и оронулост разних места у многоме сличне, увек изазване немарношћу, сиромаштвом, незаинтересованошћу. Празнина руралне провинције проширила се и на метрополе (или је процес био обрнут?), исти принципи пропадања и празнине (не само објеката већ и становника) владају без обзира на ранији сјај и престиж. У коначном ишчитавању књиге откривају се назнаке поменуте Хераклитове одвојености од онога што је најближе, узроковане мноштвом различитих дешавања и ситуација, дилема, несигурности и немаштине, који се преламају кроз ментална сочива осетљиве јединке у средњем животном добу. Катастар је, отуда, тихи, елегантни запис о преломним тренуцима у постојању субјекта запитаног над оним што је прошло и оним што неумитно долази.

158

теразије

Зоран Ђерић РОМАН(СА) О БЕОГРАДУ, КОГА ИМА И НЕМА Д. Ј. Данилов: Таласи београдског мора Вулкан издаваштво, Београд, 2013.

Драган Јовановић Данилов је до сада објавио 16 песничких књига и четири романа. О његовим песничким књигама је писано пуно. За њих је добио готово све значајније награде код нас. Данилов је, несумњиво, један од најистакнутијих српских песника у последње две деценије. Због тога су, чини ми се, његови романи остали у другом плану. Већ из њихових метафоричних наслова (Алманах пешчаних дина, Иконостас на крају света, Отац ледених брда, Таласи београдског мора) видљиво је колико дугују песничкој вокацији свог аутора. То није недостатак, већ њихово поетичко обележје, јер Данилов није могао а није ни желео да прикрије лирски печат. Иако долазе из различитих, па и супротстављених жанрова, лирика и епика овде нису сметња једна другој, напротив, прожимају се, градећи препознатљиву структуру. Међу писцима који су размишљали о жанровском укрштању, на почетку ХХ века, стоји Вирџинија Вулф (Virginia woolf), са романом Таласи (The Waves, 1931), који са новим романом Д. Ј. Данилова има више од једне коинциденције. Морски таласи запљускују роман од почетка до краја. Док је то у првом роману с покрићем, у овом је с питањем: откуда у Београду море? Данилов, најпре, Београд назива прекокеанским бродом, а онда пише како је то „један од ретких великих светских градова који имају сопствени архипелаг. Мислим на скупину београдских острва и адâ: Велико и Мало острво, Ратно острво, Аду Циганлију, Аду Хују, Аду Кожару, Великоселску аду или Аду Међицу“ (стр. 71). Онда

159

кораци 4-6 / 2014

износи податак: „Кроз цео средњи век Београд је у очима посвећених љубитеља гравира био познат као морски спруд уз обалу Панонског мора које је пробивши Ђердапски теснац у давна времена нестало без трага“ (стр. 81). Али овај роман није прича о средњовековном Београду, нити је SF, зато је писцу потребно и уверење савременика: „Тврдим, а то ми засад нико не верује“ – причао је Пеђа Милосављевић – „да овај град лежи на обалама једног мора. Море се, истина, повукло у дубину и даљину.“ Остали су само ветрови и његово песковито, муљевито дно. И кости риба и чудовишта у белом, још влажном песку. Море се повукло, али је ипак присутно откако постоје плиме и осеке. Јер, оно се, ево, враћа! Кроз неколико деценија овај град постаће морска лука у коју ћете, уверен сам, упловити једног дана на неком броду из Француске“ (стр. 81-82). Ова тврдња је пронашла упориште код главних јунака: Павла Богуновића и Чарне Беложански, који су са Пеђом Милосављевићем посматрали „с Калемегдана таласање мора“ (стр. 82). Наравно, коинциденције нису само насловни „таласи“, већ и „низ драмских солилоквија“1. Јунаци Таласа, како је то запазила сама В. Вулф, имају више заједничког с драмским монолозима (или солилоквијумима у драми), „него с неизреченим монолозима какви се срећу у модерној приповедној прози“, како је то касније анализирала Дорит Кон (Dorrit Cohn)2. „Прво, сви су дати једнообразним идиомом у којем нема ни латералних разлика (између појединих јунака) ни темпоралних варијација (од детињства до зрелости), што доводи у питање њихову психолошку вероватност. Ови говори не могу се разумети ни као спонтани ток свести у неком случајно одабраном тренутку. Јунаци Вирџиније Вулф разговарају сами са собом формалним језиком, промишљено и веома самосвесно, и сваки заузима став говорника у поезији“.3 И у говору јунака у роману Д. Ј. Данилова, Таласи београдског мора, такође можемо видети врло сличан ако не и истоветан идиом, иако постоје разлике између њих у полу, годишњој доби, образовању, нису јасно издвојене ни старосне ни образовне разлике. Сви говоре подједнако „промишљено и веома самосвесно“. Узећу, као пример, лик Панаиса, „причосауруса“, како га означава писац, „чије је име китило обиље легенди“. „Говорило

160

1 wirginia woolf, A Writer’s Diary, приредио: Leonard woolf, New York, 1954, стр.. 103, 107, 134 i 156. 2 Dorrit Cohn, Transparent Minds, Narative Models for Presenting Consciousness in Fiction, Princeton, New Jersey 1978. Овде наведено према: Дорит Кон, „Аутономни монолог“, Трећи програм Радио Београда, бр. 137-138, I-II/2008, стр. 181. 3 Исто, стр. 181.

теразије

се да је био обућар, пустињак на Светој гори, рибар на Сицилији, да је пореклом Грк из Тесалије, земље магије и фантастичних прича, али ништа од тога није поуздано... Његова појава одисала је нечим простачки телесним, али ко би могао да помисли да се у тој ходајућој, дроњавој развалини крије божанствени приповедач...“ (стр. 85), и не само приповедач, него и књижевни критичар: „Романи се код нас објављују да би се излажирала стварност. Све сами пастиши, артифицијелна имитирања имитација. Колико плитке емотивности! Никакве дубинске запитаности и интроспекције! Да не говорим о недостатку филозофских слојева. Ако у роману нема поезије, ако нема златног праха, онда је то само сухомесната прерађевина, административна проза“ (стр. 91). Могуће је у овим речима препознати и аутопоетички став нашег писца. Као и у Чарниним речима: „Не подносим романе са мимикријским интенцијама, књиге надрканих приповедача бајаги пронађених рукописа... Јебеш пастише без крвожилног приповедања. Писац који нема поверења у причу ординарна је будала“ (стр. 92). Или, у уверењима самог наратора, Павла Богуновића: „Није ли писање романа прокопавање тунела ка читаоцу, при чему писац, попут градитеља тунела, мора обезбедити добру вентилацију, у тамној шпиљи тунелског лавиринта и учинити да се планински венци непотребних речи не обруше и затрпају причу“ (стр. 155). И Даниловљеви „прозни солилоквији имају једну граматичку особину која их, чак и када говоре о најпрозаичнијим стварима уздиже до поезије“ (Кон)4. У енглеском говорном језику за то се користи тзв. прогресивни презент. Међутим, јунаци романа В. Вулф користе садашње време, „које је у енглеском језику резервисано за поезију“ (Кон)5. Џорџ Т. Рајт (John T. Rite) је предложио назив „лирски презент“6. Мада у српској књижевности, а посебно у књижевној теорији и критици, колико ми је познато, нема овако јасно разграничених подела глаголских времена на она која су уобичајена за прозу, односно за поезију – према аналогији са претходним можемо приметити да и јунаци романа Таласа београдског мора, када описују шта раде, врло често користе несвршене глаголе, то „песничко време“, тј. лирски презент: „Ево ме, дакле, поспаног и преосетљивог, у купеу воза у коме је хладно као у штенари. Почетак је снежне зиме. У ово самотно предјутарје путујем према Београду и већ осећам његов зов. Све дрхти у мени од неке заостале жеђи...“ (стр. 17) „Девојчица чита сликовницу, застаје код речи ‘летење’ и пита мајку шта та реч значи...“ (стр. 19)

Исто, стр. 182. Исто, стр. 182. 6John T. Rite, The Lyric Present: Simple Present Verbs in English Poems, PMLA 89, 1974, pp.563-579. Наведено према: Дорит Кон, „Аутономни монолог“, Трећи програм Радио Београда, бр. 137-138, I-II/2008, стр. 182. 4 5

161

кораци 4-6 / 2014

162

„Сунце најјаче сија када се Дунав леди...“ (стр. 105) „Сад видим труле и грчевите врбе и ракове у којима живи страст наопаког хода. Видим широкогрудог, умишљеног ћурана, кокошке лабудњаче и головратке, кокошке полулуде које кљуцају у страху да ће нешто пропустити, видим жене лађаруше и муљевиту воду која отиче у раскоши распадања. Осећам измешане мирисе угинулих риба и трулих пањева. Дунав, та нимало мелодиозна река налик на неког таоистичког учитеља, без икаквог бунтовног анархизма, савршено мирно ваља своју екуменску величину. Чудно је то, чим наиђе на људе, вода, она кристално чиста прозирна вода над којом се надносио дух свети, постане прљава. Оштра зима чини од нас усољене харинге. Веје снег и наше постојање претвара у удаљавање...“ (стр. 106) У већини примера, ипак, присутан је перфекат, прошло време и глаголи који су, као и радња, свршени. Многа места у роману можемо да препознамо као аутопоетичка. Већ на почетку, обраћајући се својим читаоцима, наратор истиче: „Пред вама је истинита приповест, љубавна сторија која се одиграла у Београду“ (стр. 15). Одмах потом: „Ово је хермесовска прича зачињена сетом и живахни трилер, приповест о ученој Бајлонијевој пијаци, о београдским бескућницима, о Чарни, девојци коју волим, о будности и сну и још којечему. Понајприје је ово прича о спаљеној Народној библиотеци у Београду и, дабоме, о сину и оцу, јунаку ове приче који није тек обичан смртник“ (стр. 15). Тај син је Павле Богуновић, а отац је, у почетку непознат, а онда препознат, Угљеша Богуновић, „чувени библиофил“, који је нестао марта 1999. године. То прича његова кћерка, госпођа Олга, завештавајући, како се касније испоставило, свом „брату“, очеву библиотеку и рукопис под називом Једна београдска младост. Прича о „оцу“ и његов рукопис обећавају најављивану „истиниту приповест“. Следи прва од љубавних сторија. Реч је о оперској певачици Зденки Зубовић. А прича, у ствари, описује крај њихове некадашње љубави. И намерно је оперетска, јер је започела после извођења опере Отело у Београду, а завршила се у царству опера, у Бечу. Потом иде прича о усвојеном дечаку Звездану, који једно време прати свог поочима, али онда неповратно нестаје. Главна љубавна прича започиње упознавањем са Чарном Беложански. У болници, где су главним јунацима ове љубавне приче (да ли случајно?) оперисали управо срца. Чарна је, потом, водич кроз Београд. Упознајемо њен „београдски венац“, заједничку мансарду и оно с чиме су се сусретали на београдским пијацама, антикварницама и бувљацима. Највише простора је посвећено Бајлонијевој пијаци и онима који су на њој проводили свој живот. Један од њих је дуговечни Рус, Михаил Гумиљев, „није било књиге на овим просторима за коју Гумиљев

теразије

није знао, коју није видео или опипао прстима“ (стр. 75). Други је, већ поменути Грк, Панаит (стр. 84-95). Читаво једно поглавље, тзв. „Седми талас“, посвећено је људима са Бајлонијеве пијаце. Међу њима су „спечени старац Софроније Данојлић, травар и семенкар“, Конављанка Јокна, „права приморска вила од добра рода, разбујала се а некако мека, употомљена, личи на ружу посађену тамо где јој није место. Од Јокне се не купује. Она те причешћује смоквама, грожђем, урмама, наром и јабукама што су у слами презимеле, па сад миришу на саме себе“ (стр. 114). Потом Оксана, „пре упечатљива, него лепа“, проститутка. Продавци чајева, изношене робе, „девојчице, чисте и ароматичне. Жене сакате, гураве и крезубе, замотане у црно као чавке. Старице ситне али живахне као птичице“ (стр. 115) и бројни други, млади и стари. „Осми талас“ нас враћа на рукопис Угљеше Богуновића. Читајући га, Павле и Чарна се враћају у Београд, 6. априла 1941. године. Значи, у време бомбардовања. Изгорела је, поред осталог, и Народна библиотека. Следећим поглављем враћамо се у Београд из 1884. године. Потом још даље, до повести о римском бунару. Па назад, у време логора на Бањици. Затим прича о Милошу Тупањцу, пријатељу из младих дана, којом започиње низ других прича о београдском подземљу. На које се надовезује прича о Београду као „ђавољем вилајету“ и његовим вампирима. „Према неким предсказањима над Београдом се налази Црна дуга“ (стр. 184). Па онда опет у стварност, до тетке Јулчи и њених „лудих“ ручкова и до приче о Светиславу Гавриловићу, „чаробњаку из ОЗНЕ“. „Тринаести талас“ је повратак причи о оцу, Угљеши Богуновићу. Павле открива још једно завештање – писмо од оца. Наставља даље читање рукописа Једна београдска младост. Затим долази у посед досијеа свог оца. Сазнаје за његове европске авантуре, достојне криминалистичких филмова: да је „гајио непријатељство према буржоаском Западу, глорификовао мужике и стару, патријархалну Русију, с Толстојем и Достојевским. Да је био један од четири стотине чланова најелитнијег Вајтс клуба. Кроз ту квинтесенцију енглеског високог друштва продефиловaла је зла поворка дендија, премијера, принчева, коцкара. А затим, да је био у пријатељским односима с вођама Црвених бригада...“ (стр. 221). „Видео сам свог оца као глумца како игра толико улога и тако уверљиво опонаша најразличитије карактере да нам крају ритуала изгуби и онај један једини који му је од бога дат“ (стр. 223). Из тога проистиче и поражавајуће сазнање: „Схватио сам да смо отац и ја једна особа, да он живи у мени, да га разумем дубоко изнутра а да, опет, осећам непремостив понор између мене и тог човека који је све радио у дионизијском заносу и романтичном ексцесу. Док падам у бездно, схватам да никада нећу коначно разјаснити очеву енигму, да се у сваком сину

163

кораци 4-6 / 2014

крије један отац, те да у сваком од нас постоји неки посвећени, интимни простор, регија у коју, осим Бога, нико нема право приступа“ (стр. 223-224). Изненађења о прецима се настављају, овог пута о деди, Матији Богуновићу: „Касније, у дневницима Паула Клеа, прошараним цртежима из Сиди-бу-Саида пронашао сам кратки Клеов запис испод дединог портрета урађеног у тушу: Матија Богуновић, увек елегантно одевен Србин, науљене косе, тајновит је човек, адвокат из Београда, библиофил и велики љубитељ уметности. (стр. 227) И Павле је, као и отац и деда, пре њега, библиофил и љубитељ уметности за којом трага тамо где се она најмање очекује – по депонијама, Шејкиним ђубриштима, пијацама, антикварницама, бувљацима... Последње, петнаесто поглавље, враћа нас Београду и љубавној причи која у много чему подсећа на Кортасарову Школицу. Његова Мага, као да је прототип Даниловљеве Чарне. То је и својеврсна рекапитулација о Београду као „граду на мору“: „Прича о Београду је бескрајна. Још нико није утврдио где почиње а где се завршава овај град. Тамо где је била наша прича, тако где се читав овај изокренути свет утапао у језик, сада су хучали таласи, последњи романописци“ (стр. 241). Највећи број прича су тзв. приче у првом лицу. „Наратор је онда та особа у неком другом моменту, некој другој ситуацији, када узме удела у догађајима“ (Мике Бал).7 То потврђује и сам Данилов, на крају, на последњој страници романа: „Ово је моја прича коју сам се осмелио да испричам најпре самом себи, а потом и онима који би у овим редовима могли наћи утеху“ (стр. 251). Ово је, свакако, роман о Београду, који је, како на једном месту стоји – „једини стваран“. А можда је и супротно од тога: сасвим апокрифан. И није више важно да ли су јунаци у њему са правим именима и биографијама, или су им она измишљена, као и њихове историје – они су само „бића“ и „небића“ једне лирске хронике, или једне градске приче, насукани на обали, коју су запљуснули таласи истовремено и космички и морски.

164

7Mieke Bal, у: Мике Бал, Наратологија – теорија приче и приповедања (Народна књига, Београд 2000).

теразије

Васа Павковић ВРХОВИ СВЕТА ПРИЧЕ

КУЛЕ, ГРАДОВИ: мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа Приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, САИ, Београд, 2013.

Књижевни критичари би се могли поделити у две велике групе – оне који сматрају да има сувише антологија и да је тај облик књиге непотребан и оне који сматрају да никад нема довољно добрих антологија и да су оне преко потребне не само књижевној публици него и писцима. Спадам у другу групу – не само стога што знам колико су српској књижевности и њеној публици значиле неке антологије, него зато што волим да их читам као неку врсту суме одређених књижевних и естетских искустава састављача, али и писаца чија су дела међу антологијским корицама. Због тога сматрам да је антологија с насловом Куле, градови и поднасловом Мајстори кратке прозе од Гогоља до Фостера Воласа добродошла принова на издавачкој сцени српске белетристике. Књигу су приредили преводиоци Аријана Божовић и Боривој Герзић, а на преко 500 страна она доноси не само антологијски избор приповедног жанра у последњих век и по, него нам предочава његову историју преко врхунских писаца и њихових одличних прича. Интересантно је, с тим увези, да су антологичари пре сваке приче написали и кратку али информативну белешку о приповедачу, одређујући и годину живота писца у којој се појавила дотична прича али и годину њеног првог појављивања. Дакле, реч је о својеврсној археологији жанра кратке приче. Гледајући распоред приповедача и њихових (кратких) остварења, видећемо да почетак припада родоначелницима – Гогољу,

165

кораци 4-6 / 2014

166

Поу, Тургењеву, Мопасану, Чехову и Стивенсону. Мада је реч о реалистичким приповедачима, видећемо да се у делу неких од њих, па често и у причи из садржаја Кула, градова виде фантастички или хорор елементи (По) или пионирски метатекстуални захвати (Стивенсон). За нијансу се, као крипто група, разликују наредни приповедачи, од којих неки имају врло чврсту стилскоформацијску везу с родоначелницима, док су други целином дела више усмерени према надолазећим модернистичким добима. У ту групу раних модерниста могли бисмо да уврстимо Андрејева, Толстоја, Лоренса, Џојса, Менсфилдову, Акутагаву и Бабеља, да би од Хемингвеја, Газданова, Кафке, Фокнера, Шулца, Јурсенарове и Фицџералда светска прича постала модернистички одговор великих писаца на први светски сукоб и апокалиптичне социјалне и психолошке последице – у друштву, а још пресудније у судбинама појединаца. Постмодернистичке карактеристике у приповедању и погледу на свет, у најразличитијим варијацијама великих мајстора приповедања, видећемо код Борхеса, Набокова, Селинџера, Бекета да би са Кортасаром и Пинчоном овај покрет добио и своја типолошки пресудна белетристичка имена. Сам процес у светској прози и њеним црним и белим менама није једносмеран ни једнолик, па ћемо неку врсту плодних корака уназад – наћи код Лесингове, Апдајка и Кундере, а са корацима унапред – доспећемо до Буцатија и Калвина. Још шароликије ово поље антологије Куле, градова изгледа у сегменту чији су „календарски“ представници Елфриде Јелинек, Сингер, Буковски, Леви, Андрић... Али се суштина постмодерног занимања за облик жанра и испитивање (вишесмислености) форми и језика (приче) најочитије види код Бартелмија, Мекјуена, Сарамага, Картерове, Киша, Алис Манро, Бернхарда и Басаре... Плодоносне разлике се подразумевају: као Бартелмијева метафикционалност, Мекјуенов попартизам, ослонци Картерове на бајку и мит, Кишова документарност итд, итд. После овог великог таласа, светска прича се комешала на размеђу позног модернизма и његових искустава, (пост)постмодернизма и актуелног тренутка у којем постају доминатни сирови и сурови реализам (натурализам) у причама Карвера и Петрушевске, односно минималистичко испитивање света (облика нарације) код Албахарија, Хандкеа... – и тако стигосмо до несводивог скупа приповедача садашњице: Маријаса, Велша, Тревора, Баларда, Линде Дејвис, Вајатове, Куција, Барнса и Фостер Воласа. Не улазећи на овом месту у бескрајне просторе разматрања одабраних наслова, односно проблема да ли су приче код већине писаца репрезентативне или не – а мора се приметити да је избор генерално успешан и уравнотежен – зауставићу се на чињеници да ова опсежна антологија веома добро, често и одлично,

теразије

репрезентује еволуцију жанра тзв. кратке приче – који је од слике света постајала и критичка и ангажована и сатиричка, али и слика самог приповедања и његовог преиспитивања и реинтерпретације. Приметно је да су Аријана Божовић и Боривој Герзић уврстили у Куле, градове и неколико српских приповедача – а писац овог критичког осврта би волео да је на страницама антологије видео и ликове Боре Станковића, Растка Петровића, Антонија Исаковића, Александра Тишме и све тако до нашег времена, где би приче Миодрага Вуковића и Горана Петровића, рецимо, поентирали век и по српске кратке прозе. Такође, посматрајући големи избор приповедача из света, чини ми се да је било места за Балзака, Твена и О’Хенрија, Моравију, Чивера и Ленца, Пирандела, Мома и Храбала, Љосу и Маркеса, Кувера и Џона Барта, Казакова, Улицку и Руждија... Али негде се очито морало стати, а с друге стране и укуси антологичара не морају нити могу да се поклапају с укусом приказивача и сваког читаоца понаособ. Ова одлична књига је, међутим, и прави сајам врсних домаћих преводилаца, захваљујући којима и имамо прилике да све ове мајсторе читамо на српском. Сем саме Аријане Божовић и Боривоја Герзића, поменућу да су међу преводиоцима, између осталих, и Миливоје Јовановић, Бане Живојиновић, Биљана Исаиловић, Жарко Радаковић, Александра Манчић, Јелена Стакић, Зоран Пауновић, Ана Србиновић... Куле, градови су књига за оне који воле (кратку) причу – повремено подсетник на славна имена и успеле приче, повремено путоказ ка непрочитаним и недовољно превођеним мајсторима прозе. Та књига је и лепа потврда да је наша књижевност непрекидно, од средине XIX века до данас, одржавала жив и континуиран контакт са оним што је најбоље у свету светске приче.

167

кораци 4-6 / 2014

Марко Паовица ДОБРОЧИНСТВО У ЦАРСТВУ ЗЛОЧИНА ИЛИ НОВИ ПРИСТУП СТРАВИЧНОЈ ТЕМИ

Душан Савић: Порајмос Лагуна, Београд, 2013.

168

Ступајући на тзв. књижевну позорницу тек на врхунцу зрелог животног доба, збирком документарно-евокативне прозе Седло (2007), Душан Савић је показао да има шта да каже и да уме лепо, занимљиво и одмерено да саопшти оно што му непосредно лежи на срцу. Тиме је испунио два истовремено довољна и нужна услова да се може сматрати, иако одоцнелим, сасвим равноправним припадником књижевничког еснафа. Тај статус Савић убрзо потврђује, и оснажује, својим романескним првенцем Бечки точак (2009), сугестивном, врло динамичном приповешћу о егзилантском искуству хрватског ратног избеглице са почетка деведесетих година прошлог века, причом неспорно уметнички успелом, увелико отканом на аутобиографској садржинској подлози. Својим новим романом Порајмос Савић, међутим, реактуализује, као што се то истиче већ самим значењем ромске насловне речи, тему холокауста, дотичући се тек делимично, али битно, и збивања из властитог породичног круга. Кажем: реактуализује, јер сваким књижевним раздобљем доминира, а зна се и зашто, нека историјска или друштвена тема. Тематика Другог светског рата са тежишним темама нацизма и холокауста стоји, као што је то познато, током читаве треће четвртине прошлог века у првом плану европске, и америчке, књижевности и кинематографије. Хиљаде књига и филмова о холокаусту, поред неисцрпне варијацијске посебности, имају неколике заједничке црте. Било

теразије

да сведоче, да анализују или да истражују, сва та дела се фокусирају на суштину феномена којим се баве: на инферналне призоре свакодневног масовног људског нестајања, с једне стране, и на непојмљиву равнодушност затирања, са друге; на неслућене могућности и незамисливе преображаје људске природе у граничној животној ситуацији; на саму технологију индустрије смрти, оличену у злогласном двознаку гасне душегупке и огњеног стратишта. Другим речима, небројена књижевна и филмска остварења о програмираном уништењу Јевреја, Рома и нацистима нелојалних словенских народа тематизују чињеницу страдања и феномен злочина као предмет типичног, закономерног збивања једног историјског тренутка, истичући тријумф зла и пораз елементарне човечности у своме времену. Добрано по истеку тога доба, а некако истовремено са успостављањем нове констелације светске моћи, филмски режисер Стивен Спилберг својом идеолошки предусретљивом Шиндлеровом листом, односно Томас Кенели својим истоименим романом, радикално мењају структуру устаљеног наративног модела наизглед већ истрошене теме, померајући њено садржинско тежиште са типичног на атипично, са правила на изузетак који потврђује правило. Уместо неминовних жртава и њихових убица изворног холокаустжанра, у први приповедни план улазе потенцијални страдалници и њихови избавитељи из редова ништитељске стране. Али, пренаглашен изузетак више засењује него што потврђује правило. Злочин и страдање се подразумевају тек као референтни оквир реорганизоване и привилеговане приче другачијег значењског предзнака, чиме се они заправо потискују. Прича о злочину и страдању преображава се у причу о доброчинству и избављењу као „експресном очишћењу душе“ мелодрамским средствима из „холивудске фабрике осећања“, како то цинично примећује позната аустријско-немачка критичарка Зигрид Лефлер. Таквим типом преображаја оперише се као уметничким средством меког преумљења времешнијег савременог реципијента, односно формативним чиниоцем његове идеолошке и историјске свести, уколико је реч о млађем конзументском нараштају. Нови роман Душана Савића представља својеврстан укрштај изворног холокауст-жанра и његовог трансформисаног, кенелијевско-спилберговског наративног обрасца. Тему усташког погрома у завичајном босанском поднебљу наративно везану за топос нацистичког холокауста Савић развија у три напоредне варијације, којима се, или изнутра или тек са спољњег нараторског становишта, преплићу животне судбине тројице главних јунака – Оскара Баранона, Рагиба Шеховића и Саве Драгосављевића – и узајамно прожимају њихове породичне приповести. Четвртим, епилошким поглављем промовише се и објективно-сазнајни приступ основној теми, подупрт истовремено емотивним, моралним и професионалним мотивима истраживања пуне историјске

169

кораци 4-6 / 2014

170

истине о њој. То су, дакле, главни елементи на којима почива стабилна и једноставна а, опет, врло ритмична и доста ефектно сведена конструкција нове Савићеве романескне грађевине. Прва и трећа приповест исписане су на трагу новог, Спилберг-Кенели приповедног модела о теми масовног истребљења, то јест модела узбудљиве приче са више драматичних преокрета и предусретљивих, неретко опасних подухвата, и са прилично предвидљивим хепиендом. То су такође и приче са појединим ликовима профилисаним у корелацији са неким јунацима Шиндлерове листе. Међутим, у две споменуте повести Савићевог романа све је казано уверљиво, јер аутор налази довољно добрих духова сентиментално, морално или прагматично мотивисаних да на распутним тачкама његовог казивања делују у складу са оптимистичким духом приповести; и све је изворно и самосвојно, осим основног смисла приче. А то не може бити случајно. Јер, да се разумемо: примарна интенција двеју повести, као ни њиховог евидентног приповедног узора, и није у томе да представи страву холокауста, него да дочара борбу добра и зла управо на страшном месту и да глорификује доброчинство тамо где се оно најмање може очекивати, и где је, стога, вероватно и најблагородније. Мада је у обе апострофиране повести овог романа реч о појединачном избављењу њихових јунака из паклених чељусти Аушвица, оне се, по нескривеној семантичкој аналогији са филмском/романескном причом Шиндлерове листе, могу најисправније схватити као својеврстан омаж ауторима знаменитог филма/романа. И најзад, не може се оспорити књижевноуметничка релевантност двеју Савићевих романескних повести а да се не одбаци и сам приповедни образац који се у њима отворено подражава, разуме се, у аутентичној прозној грађи. Али се зато сасвим умесно може поставити питање репрезентације. Ако не онако иконоборачки радикално као што га је Клод Ланцман, осведочени синеаст документарист, упутио свом холивудском колеги, оно бар из перспективе кишовске поетике представљања – не оне њене компоненте која се тиче књижевне истине, већ оне што полази од релевантности самог предмета у корелацији са контекстом. Нема сумње да су две приповести о којима је реч, поред све њихове документаристичке веродостојности, надахнуте патосом талмудске пословице којој припада истакнуто место у Спилберговом филму (мада се она међу бројним јеврејским изрекама у Савићевом роману не наводи): „Ко спасе један једини живот, спасио је цео свет“. Но, за разлику од Спилберговог филма, у Савићевом роману цео свет је само два пута спасен и неколико пута уништен, да се задржимо једино на судбинама угрожених романескних ликова. Ауторска усредсређеност на оптимистички исход приче и повише на опчињеност људском добротом и доброчинством не заклања, међутим, у овим повестима (поготово не у првој од њих приповедачки видик на гро-

теразије

зоморну свакодневицу концлагера, испуњену „садизмом крвника и егоизмом логораша“. Средишња, с разлогом насловна повест дата је углавном у дескриптивно-аналитичком проседеу са опозитно постављеним ликовима жртве и мучитеља, изузму ли се неколике врло ефектне биографске секвенце о пореклу, детињству и раној младости главног јунака приповести Рагиба, „врсног виолинисте“ у сарајевском хотелу „Европа“, босанског Рома муслиманске вере. Средишње поглавље развија се у ствари у сталном преплету две наративне нити. Једна је о Рагибовом проживљавању ратне свакодневице, најпре, у подељеној улози хотелског музичара и неке врсте личног роба немачког капетана Абрајта, „главног опуномоћеника за решавање јеврејског питања“, а потом улози логораша и Абрајтове Шехерезаде у Аушвицу, где ће се уочи свога судњег часа срести са Савом – главним ликом треће приповести, вајаним по протипу пишчевог оца – и оставити му поруку о својој неминовној судбини. Како произлази из склопа средишње приповести, Рагибов таленат постаје његова коб, не мање него и чињеница да је „своје умеће носио у погрешном телу“, како гласи сјајна Савићева формулација о злој судбини у опаком времену. Приповедање везано уз овај лик протиче у јаком вербалном напону, нарочито добијајући на упечатљивости и потресности у оним садржинским партијама које осликавају Рагибово логорашко искуство крцато болним и саркастичним призорима ромског „порајмоса“, који се некако тек са овим Савићевим романом појављују у пуном књижевном осветљењу. Друга приповедна нит исте повести тиче се Рагибовог мучитеља и његовог убице СС официра Франца Абрајта, главног негативца читавог романескног света Порајмоса. Његова појава експонира се у знаку наглашене мистериозности а вансеријску импресивност овога антијунака дугујемо у ствари ретроспективном наративном поступку демистификације његове кључне животне тајне. Лик Абрајтов вајан је сугестивно и приповедачки суверено, према психолошком механизму компензације његове пресудне младалачке трауме. (А реч је – као што је то читаоцу познато, или ће се тек у то уверити – о Абрајтовој емотивној трауми због шокантног раскида његове везе са младом пештанском сликарком јеврејске народности.) Гоњен првенствено подсвесним настојањем да некако затоми непреболни доживљај емотивне одбачености, Абрајт се безрезервно приљежно предаје искушењу нацистичке индоктринације, налазећи у злоћудној расистичкој доктрини, колико и у свом прогресивном алкохолизму, привидну потврду сопствених индивидуалних вредности и привремено окрепљење пољуљаног самопоуздања, а у свом служењу разобрученом историјском безумљу – највиши смисао властитог живота. Тако се у наоко једноставној наративној оптици Душана Савића психолошко преображава у идеолошко а

171

кораци 4-6 / 2014

172

ово, опет, у чисто демонолошко оличење „порајмоса“; тако се, другим речима, на најбољим страницама Савићеве романескне приче, узете у целини, врло луцидно и литерарно истинито обелодањују пре свега они психолошки дефекти и, ако хоћете, општељудске слабости који представљају погодно тле не само за примање и разрастање мрачне идеологије геноцида него и сваког другог друштвеног зла у виду репресивног поретка и организованог насиља. То, наравно, није откриће овог писца, него се тиме само жели рећи да у приступу свакако најзначајнијој историјској теми новијих времена Савић налази потпуно самосвојан, осведочено инвентиван и довољно разуђен поступак психолошке мотивације својих романескних ликова, упућујући се притом трагом стандардних остварења модерног психолошког реализма. Отуда ни лик Франца Абрајта, као ни ликови већине Савићевих позитивних јунака, није утемељен само на једној, кључној психолошкој детерминанти. Осујећеност у погледу професионалног позива битна је одлика животне приче Франца Абрајта, као и оне Оскара Баранона, што је околност којом ће се аутор спретно и промишљено послужити у мотивацијске сврхе, не само оснажујући уверљивост ликова него и развијајући конвергентну архитектонику суштински триптихонске романескне приче. Тако Абрајтова ускраћена посвећеност музици не пружа писцу само могућност да уз евоктивни призив мађарске романсе демистификује његову животну тајну, него и да га заинтересује за појаву хотелског музичара Рагиба и судбински укрсти њихове животне приче као средишњу повест романескног триптихона. С друге стране, изнуђено преусмерење Оскарових професионалних архитектонских амбиција на пружање машинскотехничких услуга очевом пословном партнеру, немачком индустријалцу Адолфу Хехту, испоставиће се у знаку његове животно пресудне повластице када већ, силом и логиком историјских прилика, неминовно доспе до Аушвица. А сам тај парадокс вољног и невољног, предвидљивог и непредвидљивог, среће у несрећи, и обратно, готово да не излази из видног поља Савићевог свезнајућег наратора. Ако на примеру Абрајтовог лика Савићев роман највише добија на аналитичности, у Рагибовом случају на експресивности а у Савином на драматичности казивања – онда се у лику сензибилног, високо образованог и умног Оскара Баранона највише потврђује на мудрости и мисаоном преиспитивању животног искуства. Али прегнантно експонирање три различита културносоцијална и национална миљеа пишчевог завичајног поднебља, нарочито Савићево духовито и препознатљиво оживљавање менталитета и нарави локалног света чини посебну димензију његовог новог романа, која свакако може да рачуна с неподељеним симпатијама читаоца. Осмотрен у целини, по садржинској посебности са тежиштем на хуманистичкој промоцији добра и

теразије

доброчинства под пуном превлашћу зла и злочина, али не мање ни по реткој инвентивности фабулирања – Порајмос Душана Савића представља вредан и самосвојан прилог не само тематици холокауста него и књижевној логорологији уопште, како је један српски есејист збирно означио књиге о нацистичким концлагерима, стаљинистичким гулазима и једном знаменитом, и каменитом, јадранском отоку.

173

кораци 4-6 / 2014

Ђорђе Д. Сибиновић СВА ГОРЧИНА ВИНА

Миломир Ђукановић Винозорје, шапати, Просвета, Београд, 2012. Винарија бержерак, Просвета, Београд, 2013. Знам како је све почело: Прво си посејао сумњу Миломир Ђукановић

174

Писати поезију лудост је колико и пити вино. Размењивати своју трезвеност за само каткада ведру а не ретко туробну опијеност поводима бесомучних и бесконачних обрта у понављањима, бити посредован распоредом речи и најбољим изгледом грозда ка себи и остатку времена, исто је што и пристати на губитак самосталног језгра постојања унутар догађаја којег песници и винари називају: „ипак могућа људска слобода“. Живети опијен дописивањем и доливањем као неприкосновеном процедуром опстанка у тек оснаженом доказу да слободе изван вина и поезије има само у административно доказивом постојању и овоземаљским прокламацијама, одрећи се неба, дакле, одбацити оно најбоље у зрну зарад пожељне и опортуне биографије. Не бива код неких. „Шта би зрно без чокота/шта би чокот без светлости,/шта би вино без песника.“ Нема одрицања од вина и поезије код оних који не размишљајући напуштају сигурну службу банкарског чиновиника, као на пример, Гоген или баш размишљајући одбацују већ стечену популарност у „Хумористичком клубу“, као наш песник. Да би били слободни и опстали опијени. „А кад луди ветар дуне/кроз груди/и мраз на стаклу/испреде/најлепше љубавне шаре,/сви закони падну у воду/па и овај,/ /хвала Господу/мој Архимеде.“

теразије

Зачети идеју певања света по пољима винове лозе, низати обрисе људскости међу пукотине од рода отеклих чокота што повијени чекају бербу и радост рађања, више је од написаних стихова који нису поредани да издрже терет узвишености своје идејне колевке али који сваким самогласником додају поетској арији по једну слатку кап. Ђукановић је најавио своје петокњижје винске поезије насловима Винозорје, шапати и Винарија Бержерак веома одлучно али не претенциозно, ступајући из тихе озбиљности али не мудријашки, певајући из многих векова али не пророчки, стварајући архиву сродних ликова „вертикалне генерације“ али пажљиво умичући селекторском екцентру, ненаметљиво нудећи на употребу и апропријацију сопствена искуства, поноре, страхове, све то добронамерно као да нам налива какав неодољив шираз, или најављује одлучујући Шекспиров сонет у здрављу француског мерлота који неће изгубити ништа ако се испије у тиркизном меандру његове дринске младости. Ђукановић стрпљиво пева. Његов темпо је дресирано срце маратонца који истрајава у немилосрдном знању да од његовог доласка зависи радост опстанка оних који чекају. Као што се чека поента Ђукановићевих напева сложених од кафанских мизансцена, свакодневних људских обичаја и обреда, што умотани по телу стреле пробадају оностране просеке и оштро задиру у метафизику сете и етику уздржаности и стрпљења, као што неће да чека, дочекује се та поента укупне суме судбина. Тако нас опија ова поезија вина и без себе саме, стрела водиља путовања песниковом гографијом духа и призора на којима се застаје да се запише неки стих или упамти слика док се сочно цеди ободима столетних каца што чезну за додирима облих бедара веселих девојака које муљају грожђе једрим листовима док шакама које још нису придржавале грех, подижу из комине беле хаљине своје неодољиве лепоте. Таква је то поента, понета, занета, заустављена. Понета из дубине искрености поимања живота као светог места и јединог догађаја за човека, занета надом могућег преокрета и заустављена опорим упозорењима беде и тривијалности. „Кад келнер подиже чаршав,/на вратима Велике Филозофске Школе/у Хајделбергу,/на којој столе/Кантове и Ничеове мисли,/са крилима премудре сове,/Сократ прелете./И застиде се.“ Ђукановић укршта људе и догађаје. Он призива братство савременика и баштиника на „неки стих и богату здравицу“, највише да покаже сродност као доказивост у понављању фундаменталних откровења обичног као једино битног јер се само у њему препознајемо као титулари заједничке и јединствене сржи. Стрпљиво седи за столом са својим пријатељима у евокацији која се исписује као непрекинута песма. Певање постаје аутентична поетика у тренутку када се лирски субјект трансперсонализује у наслеђе великана векова и докаже да би нас сваки од њих радо примио за свој кафански сто, само да се родисмо у њиховом вре-

175

кораци 4-6 / 2014

176

мену. Најсликовитији примери у Винозорју су песме Писмо Капору којег смо сви сретали у београдским кафанама, јављали му се и мислили да га познајемо али тек сада, уз помоћ оваквог певања али и новог читања, схватамо да га нисмо знали ми, његови савременици и да ће га сазнати неки будући, као што ми данас сазнајемо све опеване у песми Симпозијум о вину. Ова сновиђенска мешавина стварности и представа додаје надреалну динамику стрпљивој нарацији која се подастире врцавој фабули и чини је могућом и пожељном читаоцу да поверује како је и он „ту негде“ у близини свих незабринутих великана „поезије и вина“, макар као глас пролога који проговара у завршници и нуди једну ироничну перспективу из које снови по навици примају упозорења стварносних ужаса. У фотељи Бержерака очекивану удобност вином загрејане ризнице утрениране спремности изненада нагриза тескоба опорости неизбежних прљавштина и зебње да није могуће успавати, чак ни опити, све људске гадости и непочинства. „Дан чијом ивицом ходе/бесни људи и вуци,/плоде се двојке/на петељкама трешњи и шљива/и узима маха/цикеж/грабљи/у трави,/смирен је,/блистав.“ Ђукановић, као добри стрикан, као матори момак са великим „цугом“ приповеда лепоте предела и мирисе ветра, тек да опусти нашу пажњу једнако као и миофибриле окосница до коначног саопштења да „небо није ничије“, да „вино и патња“ скупа ступају као један, да „бог улази у флашу“ а да „ако се клањаш ка рају и паклу“ нећеш „укаљати образ“. Његова песничка стратегија није лишена епистемиолошке опреме, али њен исход никада не превршује непосредно људско искуство и не пребацује рањиву емотивност чија провера јесте све – сем лагодности придруживања спокоју. Зато је гутљај вина довољан да помеша горчину овог света са сувом густином вина и застајкујућим букеом снова пред призорима студене демотивације света који болно порађа поезију, као своје најбоље чедо. Гркост света уз тајну из бачве, сву горчину сачувану за човека додаје одлучујућем гутљају кроза кога у наше одаје дотиче истина у отоку зрелог вина. И зато су поља лозе жетва онога што у себе сву горчину прима и враћа нам је као трен у коме је спознајемо као судбину, али и као љубоморно стечену зрелост од које се не растајемо и никада је више нећемо разменити. Ђукановићев језик је свеж и сачуван од налета екстравагантних жанровских експеримената. За читање његове поезије није потребан речник нити енциклопедија јер су његови појмови тек привидно заборављени у крошњама шљива, косинама утрина, калдрми старих занатлијских сокака, чаршавима измаштаних кафана; његове слике су на позорницама овога света приказане онако како их може схватити свако ко је у њима забележен. Он не пева из дискурса као језика специјалних значења употребљених појмова који свесно и стратешки остављају простор за про-

теразије

блематизацију сопственог разумевања. Он пева као птица која је побегла из кавеза. Мада, мало уморна за нову слободу. На грани као довољном доказу да је борба имала смисла. Своју оданост традиционалном певању доказује неочекиваним римама које се ругају слободном стиху и као да му кажу да је своју легитимност изборио само привремено као обавезни модернистички модус – али да га свакако чека звучно уланчавање, ритам и склиско фонетско сродство речи, ако нигде, оно на самом крају смисла, у крви божијој. Као што је и истина у вину нашла уточиште још од старих Латина. И сачувала га све до Ђукановићевог Подриња и све лепоте певања песама уз вино, због вина и поред свега, упркос свему, за стих и гутљај који се памте и лако клизе ка вечном средишту, нашој рањеној души.

177

Воковизуелни омаж Матковићу, 1998, акрилик

домановићевом улицом

Милан Р. Симић КОД НАС ЈЕ КАКО СЕ УЗМЕ

Демократизми

Суд историје ретко заседа. А и када заседа, Србима преседне!

Кад Курта изгуби изборе, Мурта га именује за саветника!

Срби више немају домаће издајнике. Рехабилитовали су их!

Крадем више него што ми је потребно. Мислим и на црне дане.

Зашто ме тако гледате? Ако живим од писања, нисам никога убио!

Народ није дорастао садашњем историјском тренутку. Он би да једе!

Када сам ја певао родољубиве песме, због њих се робијало!

Наша земља много је плодна. За семе раздора душу је дала.

Немам поверење у организовани криминал. Од како знам за себе, радим сам. Не треба ми заштита. Моје пријаве су анонимне.

Кад је брат дигао руку на брата, устала је Србија!

Не сећам се наше славне прошлости. Ја сам европски Србин!

179

Чему дијалог. Ми смо рекли све што је требало да се каже.

кораци 4-6 / 2014

Имам комплекс ниже вредности. Моје пријатеље прислушкују!

Операција је успела. Не знамо како је пацијент завршио у мртвачници! Не знамо где су нам границе. Царину наплаћујемо где стигнемо!

Пред законом смо сви једнаки, али у Србији је то немогуће доказати!

Мало нам недостаје да будемо озбиљна држава. Заставу имамо, немамо границе!

Ружно је рећи да је брод потонуо. Лепше звучи када кажемо да је то био крај наше пловидбе!

Живим у срећној српској породици. Деду су ми рехабилитовали, оцу смањили затворску казну, постао сам бизнисмен преко ноћи, деца су дипломирала за један дан!

Наше успешно позориште не ради због вишемесечног штрајка незадовољне публике! Не разумем гладне. Њихово демократско право је да једу. Тапкамо у месту. Да не би направили погрешан корак.

Историју смо фалсификовали. Географију не можемо.

Нашу славну прошлост нисмо ми измислили. Измислили су је наши преци!

Моле се грађани Србије да се у Европу не враћају појединачно. Сви заједно оставили би јачи утисак! Од колевке па до гроба, чекамо боље дане!

Не разумем комшију. Гладује, а има оба бубрега!

Има места за све рехабилитоване. Наша историја је много велика! Историју пишу рехабилитовани! 180

Тајна полиција распоређује своје људе и по обдаништима. Надзире будуће злочинце!

домановићевом улицом

Пробудио сам се у голој води. Сањао сам нашу славну прошлост.

Никако да прочитам нешто паметно. Само пишем! Отето, приватизовано!

Има много Наполеона, али нема довољно душевних болница. У нашој болници највише је пацијената који чекају на обдукцију! Никако да прочитам Библију до краја. Не дозвољава ми ђаво! Народ не прислушкујемо. По нас су опаснији појединци.

Не знамо каква је била утакмица. Нисмо излазили из нашег шеснаестерца! Наш брод никада не би потонуо. Да је вода била квалитетнија! Само да нас здравље послужи. Зарадићемо и за лекове!

Најтеже је режирати представу о нама. Нико не жели да глуми народ.

Не побеђују увек најбољи. То се види и по резултатима избора!

Држава, то сам ја у дуговима!

Не зна се тачно одакле је метак дошао, али далеко је то од савршеног злочина! Од кад је народ на власти, политичари не раде ништа!

Измишљени непријатељ се осилио. Шаље нам ултиматуме! Средња класа више не постоји. Такав је темпо живота.

Векове смо провели у ропству, али то нашој прошлости није сметало да буде славна.

Сизифе, гурај, само гурај! Ти бар имаш сталан посао!

Живели смо као у бајци. А онда смо почели да продајемо бубреге!

181

Тачно је да сам геније. Али то у Србији не значи ништа!

кораци 4-6 / 2014

Стигла је демократија. Прави друштво анархији!

Народ се држи сценарија. Ћути као заливен.

Полицајци у Србији не примају мито. Њих частимо.

Реците ми како изгледа демократија, па ћу вам одговорити да ли је код нас! Код нас је како се узме!

Историју смо писали у братоубилачкој еуфорији.

Доушници су дописни чланови нашег режима.

Више не радим на прислушкивању народа. Добио сам отказ јер сам аплаудирао!

Невино осуђени пред законом су сви једнаки!

Оном ко пиша уз ветар свеједно је одакле ветар дува!

Не секирајте се што је ваша књига лоша. Да је ви нисте написали, написао би је неко други! Рацијом је потврђено да је народ го ко пиштољ!

Скоро да смо све продали. Само нашу славну прошлост нико не жели да купи!

Традиција је на нашој страни само када побеђујемо. Када губимо, нигде је нема! Живим у Србији. Толико о мом патриотизму!

Завршили смо процес приватизације. Све фабрике затворили смо свечано! Ово је земља одлива мозгова!

Ја нисам обичан Србин. Ја сам окорели Србин! Тешко је изненадити народ. Спреман дочека све жртве! 182

Брзо кажите све што имате. Понестаје нам траке!

домановићевом улицом

Да имамо опозицију, послао бих им телеграм подршке!

Схватамо незапослене, али они треба да знају да ни ми запослени немамо од чега да живимо. Ултиматум никад не долази сам. Увек је у друштву неке капитулације.

Цензура је урођена мана наше демократије.

Кривицу смо поделили на кривце и невино оптужене. Пред судом су сви једнаки.

Одвели смо сведоке на место злочина. Да им објаснимо шта су видели. Истина је. Сви наши политичари лажу.

Држава одумире, ми ћутимо. Ми одумиремо, држава ни да бекне.

Имаћемо лепшу садашњост после надахнућа историчара. Пробајте да ништа не радите. Вама нико не брани да живите као ми!

Вас нико не сме да бије! Ви сте наши хулигани!

Ви мислите да је мени лако јер сам мафијаш. Баш вас брига што ми не иде радни стаж! Моле нас уценама!

Необјективни медији коначно су у нашим рукама. Редовно посећујем свог лекара. У затвору је због примања мита.

У мом стану пронашли су митраљез, бомбе и револвер. Одузели су ми револвер јер немам дозволу.

У недостатку лекова, болесницима гарантујемо професионалну обдукцију!

Шта мислите, кога смо прво срели на путу у срећну будућност? Наравно, баксуза! (Из припремљене за штампу збирке афоризама КОД НАС ЈЕ КАКО СЕ УЗМЕ)

183

Воковизуелни омаж В.Р, 1995, акрилик

корачали су

АНЂЕЛКО АНУШИЋ (1953, Градина на Сувој међи, БиХ). Пише поезију, прозу, есеје, књижевну критику и публицистику. Објавио је 28 књига, од чега тринаест песничких, шест књига кратких прича, три романа, књигу песама за децу и две књиге есеја, као и бревијар новинарско-публицистичких текстова. Добитник је више награда, између осталих: „Светозар Ћоровић“, Печат вароши сремскокарловачке, „Младен Ољача“ и др. Превођен је на енглески, француски, бугарски, руски и македонски језик. Живи у Новом Саду.

ДРАГАН БАБИЋ (1987, Карловац). Пише прозу, књижевну критику и есејистику. Завршио је основне и мастер судије на Одсеку за англистику Филозофског факултета у Новом Саду. Живи у Сомбору.

ИЛИЈА БАКИЋ (1960, Вршац), песник, приповедач, романсијер, књижевни и стрипски критичар, уредник. Велики део књижевног опуса му је везан за фантастику и авангардну књижевност, нарочито сигнализам. Објавио је књиге поезије: Ресурекциона сеча почетног положаја (1993), Ортодоксна опозиција алтернативе слободног избора – Артефакт 1 (1995), Желите ли бесплатно да летите (1997), Нови Вавилон, proza brutalis (1998), Корен кључа, наличје равнодневнице (1999), Слава декадног система или о А Е И О У (2000), 2002 (2002), Протоплазма (2003), Филмови (2008); књиге прозе: Доле, у Зони (2000), Јесен Скупљача (2007), Багра дише (2009), Наставиће се...(2009), У одвајању (2009), Лед (2010) и романе: Пренатални живот (2005), Мудријаши: свемирска ујдурма, пуцачина (2012) и Футуриста у одступању или Унезверијада (2012). Живи у Вршцу.

БОРКА БОЖОВИЋ (1949, Игало). Завршила Филозофски факултет – Катедру за историју уметности у Београду, где живи од 1968. године. Писала ликовну критику и приказе књига из уметности у разним листовима, часописима и каталозима 185

кораци 4-6 / 2014

изложби сликара као што су Урош Тошковић, Вера Божичковић Поповић, Љубинка Јовановић, Коса Бокшан, Милена Павловић Барили, Јармила Вешовић, Мишко и Богдан Павловић, Јагода Буић, Перо Никчевић, Петар Лубарда, Зоран Павловић, Пеђа Милосављевић, Душан Оташевић, Милан Сташевић, Гудмундур Гудмундсон ЕРРО, Илија Босиљ, Селена Вицковић, Миодраг Дадо Ђурић, Антонио Сегуи, Рада Селаковић, Јожеф Нађ, Леонид Шејка, Лазар Возаревић, Иван Табаковић. Од 1995. оснива и води Галерију ХАОС. Оснивач Награде за уметност „Мића Поповић“ и Награде за цртеж за младе ствароце уз подршку Фондације „Владимир Величковић“. Ангажована је на пословима заштите културне баштине и музејске размене преко ICoM-a (међународног Комитета за музеје са седиштем у Паризу). Добитница Ордена витеза, Владе Републике Француске и њеног Министарства културе – Chevalier dans l’ordre des Arts et des Lettres – за допринос културним односима две земље.

ИВАН ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

МАРКО ВУЈИЧИЋ (1928, Приједор) писац дечије књижевности и преводилац са француског језика. Основну и средњу школу техничке струке завршио је у Француској, а од средине педесетих радио је као службени преводилац у Заводима „Црвена застава“. Више година је живео у Кини и Индокини. Поред поезије преводио је приче за децу и романе научнофантастичног жанра. Живи у Београду. ДЕЈАН ВУКИЋЕВИЋ (1965, Краљево), прозни писац, библиотекар и информатичар. Објавио књиге прича: Корота (1998), Алеја бизарних кипова (2002), Омама (2007) и романе: Бодило (2005) и Церебрум (2012). Живи и ради у Београду.

186

ЗОРАН ЂЕРИЋ (1960, Бачко Добро Поље), књижевник и преводилац, ванредни професор на Академији умјетности у Бања Луци. Гостујући је професор на универзитетима у Прагу, Гдањску, Кракову, Новом Саду и Бања Луци. Објавио је следеће књиге: Талог (1983), Зглоб (1985), Унутрашња обележја (1990), Сестра (1992), Ватрено крштење (1995), Море и мраморје (2000), Анђели носталгије: Поезија Данила Киша и Владимира Набокова (2000), Данило Киш: ружа-песник (2001), Аз бо виде: азбучне молитве (2002), Песник и његова сенка: есеји о српском песништву ХХ века (2005), Стварање модерног свијета: (14501878) (2005), Незасићење: пољска драматургија ХХ века (2006), Са Истока на Запад: словенска књижевна емиграција у ХХ веку (2007), Наталожено : изабране и нове песме (2007), Дом и бездомност у поезији ХХ века (2007), Историја Витолда Гомбровича (2008), Тестостерон. Нова пољска драматургија (2008),

корачали су

Поетика српског филма 1908-2008 (2009), Позориште и филм (2010), Виткацијева Луда локомотива (2010), Блато (2011), У возовима европске класе/ У дугим затвореним композицијама/ У дими и пепелу (2011), Словенска читанка: огледи и преводи из словенских књижевности ХХ века (2013). Објављене су му изабране песме на италијанском језику, у преводу Драгана Мраовића.

АЛЕКСАНДАР ЖИВКОВИЋ (1988, Нирнберг). Дипломирао је и завршио мастер студије на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за немачки језик и књижевност. Радио је као преводилац-сарадник за издавачку кућу Klett. Ради у Институту за стране језике као професор немачког језика. Живи у Београду. БОЈАН ЈОВАНОВИЋ (1950, Ниш), етнолог, песник, есејистичар и критичар. Објавио књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006), Говор прозорљивог (2009) и Састојци времена (2011), као и студије: Српска књига мртвих (1992), Магија српског обреда (1993), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000), Клопка за душу (2002), Карактер као судбина (2002), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Играње с ништавилом (2011), Изречено и проречено (2011), Антологија снова (2012), Убијање старих (2013). Живи у Нишу.

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ (1972, Сарајево), књижевник и колумниста. Објавио следеће романе: Последња Шанса (1999), Садржај Шупљине (2001), Феликс (2007), Топ је био врео (2008) и Сибир (2011). Награде: Бранко Ћопић (за Феликса) и Меша Селимовић (за Топ је био врео). Писац неколико сценарија за филм. Живи и пише у Београду.

ЗЛАТА КОЦИЋ (1950, Жељево код Сврљига), песник, преводилац и антологичар. Објавила је збирке поезије: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла (1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Ваздушне фреске (1999), Лазареве лестве (2003), Мелод на води (2008); књигу поетске прозе: Полог (1999) и поетскодрамска дела: Проклетије – коауторство са Иваном Растегорцем и Војиславом Донићем (1993), Добро јутро, водо (1999) и Руб (1996), као и књигу огледа: Ртањска светила – о поезији Миодрага Павловића (1996). Приредила је Посвећење песме – избор из поезије Миодрага Павловића (1996) и Појте и утројте – Хиландар и Света гора у поетским записима од Светог Саве до данас (1998). Превела је: Борис Годунов А.С. Пушкина, Песме Ф.Тјутчева, Песме и Поеме М. Цветајеве (са другима), Уранија

187

кораци 4-6 / 2014

Ј. Бродског, Дела и дани монахиње Лавиније Ј.Шварц, Обијање васељене В.Хлебњикова, Тавни дрвореди И. Буњина, Мајстор и Маргарита М. Булгакова и Шта да кажем врани В. Распутина. Добитница је бројних домаћих књижевних награда. Живи у Београду.

ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ (1954, Колашин), песник, приповедач, романсијер, тумач и приређивач књижевности. Уредниковао у Раду и СКЗ, часописима Расковник и Књижевна критика. Објавио је песничке књиге: Између нас зима, Друго лице, Историја болести, Свеће на снегу, Снег пада душо, Снежни врт; поеме: Породични албум и Породични азбучник; романе: Студенград, Земаљски кључ, Четни ђаво, Мастермајнд, Љубавна књижица; књиге прича: Гуслар на хармоници, Лудачки рукопис, Штап Светог Саве – легенде, Косовске легенде, Штап патријарха Павла – легенде; књиге за децу: Бајка о јабуци, Мач кнеза Стефана, Принцеза и лав, Онога лета, Београдска принцеза, Гоца је нешто лепо, Лаки, Робин Худ из Топчидерске шуме. Приредио антологије: Српске народне бајке, Српске јуначке песме, Антологија српске поезије за децу, Чаробна књига – светске приче за децу, Антологија светских прича за децу, Сан о јабуци – светске љубавне приче, Сан о плавој светлости – светске љубавне приче. Превођен је на десетак светских језика и овенчан престижним наградама. Живи у Београду.

ИВАНА МЕДИЋ је научни сарадник Музиколошког института САНУ. Ангажована је и као истраживач при Центру за руску музику колеџа goldsmits (Лондон), и као координатор Студијске групе за руску и источноевропску музику при Британској асоцијацији за славистику. Учествује у припреми критичког издања сабраних дела Алфреда Шниткеа. Као добитница престижних стипендија overseas Research Award, graduate Teaching Assistantship и одлази у Велику Британију, где је 2010. године докторирала на Универзитету у Манчестеру, под менторством проф. Дејвида Фенинга. Њена докторска дисертација посвећена је симфонијама Алфреда Шниткеа у контексту позне совјетске музике. Радила је као предавач на The open University и сарадник у настави на Универзитету у Манчестеру. Објавила је две књиге и преко 30 научних радова. У области њеног истраживачког рада спадају руска и совјетска музика, авангарда у музици, Штокхаузен, пројекат свеобухватног уметничког дела, клавирска музика, популарна музика, музика на Балкану и женске студије. Активна је као пијанисткиња и бас гитаристкиња, првенствено у домену савремене музике. 188

ОЛИВЕРА (ВУКСАНОВИЋ) НЕДЕЉКОВИЋ (1973, Чачак), књижевница и библиотекарка. Објавила је збирке поезије Водени цвет (Градска библиотека у Чачку, рукопис награђен на Ди-

корачали су

совом пролећу, 1996), Прибор за читање (НБ „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, 2002) и Сувласници белине („Филип Вишњић“, 2006, Београд). У издању београдске издавачке куће „Чекић“ 2013. године објавила је књигу прича за децу Причино дете. Живи у Чачку.

MАРКО НЕДИЋ (1943, Гајтан), књижевни критичар, историчар књижевности, прозни писац и есејиста. Аутор је великог броја прозних књига и студија: Кућа у пољу (1970); Магија поетске прозе – студија о прози Растка Петровића (1972); Нова критичка опредељења (1973); Писци као критичари после Првог светског рата (1975); Стара и нова проза – Огледи о српским прозаистима (1988); Критика новог стила (1993); Основа и прича – Огледи о савременој српској прози (2002); Проза и поетика М. Ј. Вишњића (2008); Стилска преплитања – Огледи о српским прозним писцима друге половине ХIХ и прве половине ХХ века (2011); Између реализма и постмодерне (2012); приређивач издања домаћих и страних писаца, зборника научних радова. Члан је Уређивачког одбора антологијске едиције Десет векова српске књижевности. Био је члан редакције часописа Савременик, Књижевност и Relations. За књижевни рад, за прозу, наградили су га часописи Младост и Књижевност, а за критику и есејистику добио је „Исидору Секулић“ и „Милан Богдановић“.

ДУШКО НОВАКОВИЋ (1948, Подгорица), песник и преводилац. Уређивао је поезију у Књижевној речи, Књижевности, Књижевним новинама, ревији Овдје. Један је од иницијатора и оснивача Српског књижевног друштва и члан је Српског ПЕН центра. Објавио је књиге песама: Зналац огледала (1976), Подеротине на врећи (1979), Сан и животиње (двојезично на српскохрватском и македонском, 1980), Надзорник кварта (1982), Дијалог о немару (1986), Ходником (1991), Зналац огледала и придружене песме (1995), Стационарије, песме рата и месечарења (1998), Изабрао сам Месец, Достављено музама, Биоскоп Лемијер/Cinema Lumiere (двојезично), Тупан и његов педагог, Клупе ненаграђених (2008), Када ћемо светла погасити (2011), Забава за утучене – изабране песме од 2002. до 2012. године (Задужбина Десанка Максимовић, Београд, 2012), Сећање на прве људе – изабране песме од 2002. године (Градац, Рашка, 2012). Награде: „Милан Ракић“, Млада Струга, „Бранко Миљковић“, Змајева, Дисова, „Даница Марковић“, „Васко Попа“, „Ристо Ратковић“, „Ђура Јакшић“, „Десанка Максимовић“. Његово досадашње песничко дело сврстава га у истакнутог репрезента савремене српске поезије. Живи у Београду.

ВАСА ПАВКОВИЋ (1953, Панчево), књижевник и књижевни критичар. Објавио осам песничких књига, шест збирки прича, три романа, седам књига критика, као и две књиге посвећене

189

кораци 4-6 / 2014

стрипу. Један је од десет оснивача Српског књижевног друштва. Био је уредник више издавачких кућа и едиција: Књижевна реч, Прва књига Матице српске, Књижевни гласник, Квартал, Народна књига. Његови текстови су објављивани у неколико земаља (Шведска, Немачка, Русија, Мађарска, Аустрија, Грчка, Бугарска) Добитник је „Милан Ракић“, „Милан Богдановић“ и Бранкове.

МЕЛИНА ПАНАОТОВИЋ (1974, Нови Сад). Дипломирала и магистрирала на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду, на којем је и запослена као асистент на предметима Руска књижевност XIX и XX века. Бави се књижевном рецепцијом и превођењем. Преводи савремену руску прозу (А. Иванов, И. Јаркевич, Е. Гришковец, М. Шишкин, Т. Толстој, А. Генис, А. Рубанов, В. Лорченков, П. Крусанов, В. Бајтов...). Живи у Новом Саду.

МАРКО ПАОВИЦА (1950, Цибријан код Требињa), књижевни критичар и есејиста. Објављена књига: Распони прозне речи — о прозним књигама савремених српских писаца (2005).

БОЈАН САМСОН (1978, Осијек). Пише поезију и прозу. Покретач је поетско-перформативних група Фантазука, Фантазука Нова и Фантазука 3. Објавио је збирку песама Super-blues (2007). Вишегодишњи ангажман у Центру за нову књижевност Неолит заокружио је објављивањем Зборника нове новосадске поезије Нешто је у игри (2008). Живи у Новом Саду.

ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ (1964, Шабац) песник, књижевни критичар, есејиста и доктор правних наука. Објавио књиге песама: Престо (1994), Плодови (1998), Нешто поверљиво (2004), Насеље белих кућа (2012), Хиљаду карактера (2013) и Речник поезије (2013), као и књиге есеја: Туђе ствари (2000), Fremde sahen (2000), Заклон и други есеји (2003) и Слова црвена (2010). Превођен на немачки, македонски, украјински и енглески језик. Добитник је Вукове награде и награде „Мирослав Антић“. Живи и ради у Београду.

190

МИЛАН Р. СИМИЋ (1959, Велика Плана). Пише прозу, афоризме, есеје и драму. Објавио књиге афоризама: Чизма чува режим (1996), Гласаћемо се још (1997), књиге прича: Недовршена прича (1994), Приручник за будуће мучитеље и убице (2004) и романе: Порицање стварности (2001), Оде ми да полудим (2002), Бели свет коначно (2003). Аутор је радио драма Расвануће (2005) и Сневач од сламе (2006). Превођен на немачки и руски језик. Уређује часопис Наш траг. Живи у Великој Плани.

корачали су

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), књижевник, критичар, историчар, антологичар и преводилац. Објавио је преко педесет књига поезије, прозе, књижевне критике и есеја, као и антологије поезије, прозе, драме и превода. Аутор је вишетомне Граматике смрти. Приредио је двадесет књига изабраних песама савремених српских песника. Аутор је близу хиљаду различитих текстова у српској књижевној периодици. Добитник је неколиких награда: Октобарске студентске награде (1971), Прве награде на Фестивалу југословенске поезије младих у Врбасу (1973), Прве награде за кратку причу часописа Акт (2005), Златне плакете „Мирко Петковић“ (Неготин) (2007). Живи и раду у Младеновцу.

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ (1940, Скопље), књижевник, оснивач је сигнализма – неоавангардног књижевно-уметничког покрета. Поезија, есеји и интермедијални радови објављивани су му на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима у Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији, Јужној Кореји и Јапану. Као уметник, имао је дванаест самосталних изложби и излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Награде: „Павле Марковић Адамов“ 1995, „Оскар Давичо“ 1998, „Тодор Манојловић“ 1999, Вукова награда 2005, Награда Вукове задужбине 2007, Златно слово 2008, признање „Крлежа“ за животно дело, 2010. Објавио педесет књига поезије, десетак прозних књига, шеснаест књига есеја и полемика, као и антологије Сигналистичка поезија (1971), Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (1975), Mail Art – Mail Poetry (1980).

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (1946, Трешњевица код Ариља), песник и есејиста. Објавио је књиге поезије: Спис ведрине (1978), Испис таме (1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Судњи час (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме 2 (1994), Сванућа (1994), Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997), Свети мученици (1998), Тамно и дубоко (2002), Земаљско и небеско (2004), После свега (2005), Спрам расутих звезда (2006, 2007), Песме путовања (2009), Ветар понад гора (2010, пдф, Дигитално издање 2011) Станиште поезије / The Habitat of Poetry двојезично, на српском и енглеском, 2011, pdf 2011), Светиња (2013); Шум и лахор (2013). Књиге критика: У сенци Дамокловог мача, 1 (2009), Ширење светлости (2013). Превођен је на више језика и заступљен је у домаћим и страним антологијама и интернет издањима. Живи у Нишу и Трешњевици (повремено и привремено). 191

ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ

кораци 4-6 / 2014

РАДОВАН ШАРЕНАЦ (1952, Београд) објављује поезију, кратку сатиричну прозу и повремено, књижевну и ликовну критику од средине седамдесетих. Студирао је светску и немачку књижевност на Филолошком факултету у Београду. Године 1984. изведена му је драма Извини, али опрости. Приредио је и уредио више од стотинак књига, избора и антологија и још више ликовних каталога, монографија публикација и плаката. Био је визуелни и технички уредник књижевног часописа „Липар“. Између осталог, писао је текстове и за групу „Смак“, очијукао је са клокотристима и сличним неформалним и андерграунд системима (оснивач је муњара-кафе галерије Стари Зеланд). Живи у Крагујевцу.

192