Primjer grada Koprivnice i Koprivničko-križevačke županije u Republici Hrvatskoj
UVOD: Zašto pokretne knjižnice?
štvenog događanja. Pokretna knjižnica često je zapravo jedina kulturna ustanova u mnogim mjestima u koja dolazi, jedina čvrsta, redovita i stalna pristupna točka osnovnom kulturnom i obrazovnom sadržaju za mnoge korisnike u njihovom mjestu prebivanja, što je osobito važno kada zbog različitih objektivnih razloga ti stanovnici nisu u mogućnosti odlaziti u druga mjesta kako bi koristili slične sadržaje i usluge.
IFLA-ine Smjernice za pokretne knjižnice, kao svrhu službe pokretne knjižnice, navode „promicanje jednakopravnosti u pružanju knjižničnih usluga povećanjem mogućnosti pristupa istima“. Misija pokretnih knjižnica u cijelom svijetu stoga je najčešće usmjerena na omogućavanje dostupnosti i pružanje osnovnih knjižničnih usluga stanovništvu malih naselja, udaljenih od većih centara, koje nema mogućnost korištenja drugih Kratki povijesni pregled i današnje knjižnica. Ali, stajališta bibliobusa često su smještena i stanje pokretnih knjižnica u Hrvatskoj uz dječje vrtiće i škole, radi pružanja podrške poticanju čitanja, u suradnji s nastavnicima i odgajateljima. BiPočetak djelatnosti pokretnih knjižnica u Hrvatskoj bliobusi posjećuju i razne specijalne ustanove, pružabilježi se početkom XX stoljeća. U Karlovcu je nedajući knjižnične usluge njihovim štićenicima: u bolnicavno (2011) obilježeno 100 godina od osnivanja prve ma, zatvorima, domovima za starije i nemoćne, stoga hrvatske pokretne knjižnice – fijakera, koji je još davne su i osobe treće životne dobi te osobe s invaliditetom, zat1911. razvozio knjige u posebnim sanducima po nasevorenici i sl. također česti korisnici pokretnih knjižnica. ljima u okolici Karlovca. Prevoženje knjiga različitim prijevoznim sredstvima postaje raširenije nakon DruIako su danas virtualne usluge sve dostupnije pa gog svjetskog rata. Godine 1969. u Rijeci je počela sa se knjižnična građa i druge knjižnične usluge sve više radom moderna, namjenski opremljena pokretna knjižmogu koristiti i online, ne može se ipak poistovjetiti nica, prva u tadašnjoj Jugoslaviji – bibliobus Gradske razvoj i primjena tehnologije koja je uobičajena u velibiblioteke Rijeka, nastao preuređenjem autobusa u kim središtima ili u gradovima općenito, sa situacijom svrhu pružanja knjižničnih usluga. U razdoblju od u malim selima i naseljima kamo odlaze pokretne druge polovice sedamdesetih do polovice osamdeseknjižnice. U takvim područjima ponekad nema niti tih godina, bibliobusne službe u Hrvatskoj dostižu vrkvalitetnog signala za mobitel, a mogućnosti korištehunac razvoja: krajem 1985. godine djelovalo je 16 nja interneta također su vrlo ograničene, ili uopće ne službi sa 17 vozila. Zbog starenja vozila i nedostatka postoje. Stanovnici se najčešće bave poljoprivredom, i sredstava za nabavu novih bibliobusa, ali i manjka sredčesto su slabije kupovne moći pa nemaju mogućnosti stava za redoviti rad pokretnih knjižnica, broj vozila i kupovanja potrebne opreme, niti plaćanja internetskih samih bibliobusnih službi krajem osamdesetih počinje usluga, a nemaju ni dovoljno znanja za korištenje suse smanjivati. Ratne prilike devedesetih godina dodavremenih tehnologija, osobito kad se radi o starijoj potno su uzrokovale pad broja vozila i gašenje pojedinih pulaciji. Stoga u slučaju pokretnih knjižnica „pokrivepokretnih službi pa je krajem devedesetih godina preonost“ nekog područja njihovom uslugom, po pravilu stalo još samo 6 bibliobusnih službi sa 7 vozila. ujedno doslovno znači i „dostupnost“ tih usluga, jer bez pokrivenosti područja stajalištima pokretne knjižNovi zamah u razvoju pokretnih knjižnica u Hrnice, najčešće ne bi moglo biti ni dostupnosti bilo kavatskoj događa se u prvom desetljeću XXI stoljeća, kvih knjižničnih usluga za stanovništvo, osobito ono nakon osnivanja Komisije za pokretne knjižnice pri koje nije u mogućnosti koristiti Hrvatskom knjižničarskom Druosobni prijevoz. štvu (2001). Zajedničkim nastojanjima spomenute Komisije i Iskustva zaposlenika biblioNacionalne i sveučilišne knjižnice busnih službi pokazuju kako njitj. Hrvatskog zavoda za knjižnihovi korisnici itekako cijene svočarstva u nastupanju prema Mije pokretne knjižnice i prepoznistarstvu kulture Republike naju njihov značaj. Dolasci biHrvatske, izborena je početkom bliobusa i mogućnost korištenja 2002. godine financijska linija za njegovih usluga, ali i osobni sufinanciranje nabave novih bikontakti, informacije i edukacija bliobusa. Od 2002. do 2014. gokoju im pružaju knjižničari pokredine osnovane su četiri nove tne knjižnice, vrlo su im dragobibliobusne službe (Osijek, Vincjeni, jer bibliobus je za mnoge kovci, Zadar, Križevci) te je naod njih prva knjižnica, ili čak i bavljeno ukupno 12 vozila (u jedina knjižnica koju su u životu Bjelovaru, Čakovcu, Koprivnici, imali prilike koristiti. Bibliobus Rijeci, Osijeku, Vinkovcima, Zaza njih nije samo informacijski foto: Karta Hrvatske – bibliobusne službe (2014) grebu, Križevcima, po 2 u Karpunkt i mjesto za posudbu (Izradio: Vladimir Vranješević, lovcu i Zadru). Sva vozila nisu knjiga, već i mjesto susreta i druGradska knjižnica i čitaonica Vinkovci, 2015)
ТЕМА БРОЈА: ПОКРЕТНЕ БИБЛИОТЕКЕ НЕКАД И САД
ULOGA POKRETNIH KNJIŽNICA – BIBLIOBUSA U MREŽI NARODNIH KNJIŽNICA
bila nova, osiječki i drugi zadarski bibliobus stigli su kao donacije iz inozemstva, tj. radi se o rabljenim bibliobusima. Dva vozila nabavljena su preko EU fondova – po jedno u Zadru i Karlovcu. U Hrvatskoj je u 2014. godini tako djelovalo 10 bibliobusnih službi, na području devet županija i Grada Zagreba, s ukupno 14 bibliobusnih vozila. Na žalost, jedno od doniranih vozila zbog starosti je nedavno moralo biti rashodovano (u Osijeku). S obzirom da se u međuvremenu nije uspjelo nabaviti novo vozilo, od ove, 2015. godine, bilježimo u Hrvatskoj jednu bibliobusnu službu manje. Međutim, i na području Osijeka, kao i u ostalih jedanaest hrvatskih županija u kojima još nema bibliobusa, postoje područja koja nisu pokrivena stacioniranim knjižnicama, dakle, postoje i velike potrebe za pokretnim knjižnicama. Istraživanje o potrebama i planovima razvoja pokretnih knjižnica u Hrvatskoj, koje je Komisija za pokretne knjižnice HKD-a provela 2013. godine, pokazalo je da gotovo sve županije vide daljnji razvoj svojih mreža narodnih knjižnica upravo kroz osnivanje novih ili kroz unapređenje rada postojećih službi pokretne knjižnice, radi ostvarivanja što većeg obuhvata stanovnika knjižničnim uslugama. U dostizanju današnjeg stupnja razvoja pokretnih knjižnica u Hrvatskoj, važnu su ulogu imali i još uvijek imaju redoviti središnji nacionalni tematski stručni skupovi na temu putujućih knjižnica, koji se organiziraju od 1999. godine. Njihov je cilj uspostava i izgradnja čvrstih stručnih temelja za razvoj ovog specifičnog segmenta knjižnične djelatnosti, sustavno stručno usavršavanje putujućih knjižničara te međusobna razmjena iskustava, kao i suradnja s kolegama iz drugih zemalja. Ove skupove organizira Komisija za pokretne knjižnice HKD-a, po uzoru na sličnu praksu kolega iz susjedne Slovenije, koji imaju još dužu tradiciju takvog okupljanja. Skupovi se organiziraju uz podršku Ministarstva kulture RH te u suradnji s knjižnicama – domaćinima, svaki put u drugom gradu. U razdoblju od 1999. do 2015. godine održano je 12 tematskih okruglih stolova te 6 festivala hrvatskih bibliobusa, koji se kao popratna službena manifestacija uz okrugle stolove organiziraju od 2005. godine. Od 2009. skupovi se održavaju svake druge godine, po pravilu kao jednodnevni, iznimno kao dvodnevni. U proljeće 2015. godine održan je 12. okrugli stol i 6. festival bibliobusa u Bjelovaru, a sljedeći skup u planu je za 2017. godinu. Spomenimo još i izdavačku djelatnost u kojoj sudjeluje Komisija za pokretne knjižnice: godine 2011. objavljen je prijevod IFLA-inih Smjernica za pokretne knjižnice na hrvatski jezik, a godinu dana kasnije, 2012, Zbornik o pokretnim knjižnicama u Hrvatskoj – gdje su s jedne strane okupljena izlaganja s 10. okruglog stola o pokretnim knjižnicama održanog u Karlovcu 2011, a s druge strane ova publikacija predstavlja i svojevrsnu monografiju, tj. povijesni prikaz razvoja i stanja pokretnih knjižnica u Hrvatskoj od početka XX stoljeća pa do današnjeg vremena. Izdavač obje publikacije je Hrvatsko-knjižničarsko društvo (hkdrustvo@hkd.hr).
stanovnika, od toga polovica u gradovima: u županijskom središtu Koprivnici (31.000), te u Križevcima i Đurđevcu. Druga polovica populacije je seosko stanovništvo koje živi na području 22 općine. Za seoska naselja karakteristična je vrlo mala gustoća naseljenosti, s obzirom da većina općina ima manje od 3.000 stanovnika, raspoređenih u prosječno 8 naselja po općini. Na području Županije u 2015. godini djeluje 5 stacioniranih narodnih knjižnica: tri u gradovima (u Koprivnici, Križevcima i Đurđevcu) te dvije u općinama (u Virju i Gornjoj Rijeci). Knjižnica i čitaonica „Fran Galović“ Koprivnica ujedno je matična županijska knjižnica, zadužena za brigu i stručni nadzor nad ukupnim razvojem mreže narodnih i školskih knjižnica u Županiji. Budući da zbog malog broja stanovnika u naseljima, skromnih općinskih proračuna (koji pretežno ovise o dohotku od poljoprivrede) te slabe prometne povezanosti između naselja, u Županiji ne postoje realni uvjeti za osnivanje većeg broja stacioniranih (mjesnih) knjižnica u općinama, u županijskoj mreži knjižnica vrlo su važne pokretne knjižnice – bibliobusi. U Županiji djeluju dvije bibliobusne službe: bibliobus Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica neprekidno djeluje od 1979. godine, i ima stajališta u 17 općina koje gravitiraju gradovima Koprivnici i Đurđevcu, dok bibliobus Gradske knjižnice „Franjo Marković“ u Križevcima postoji od 2009. godine, a obilazi 3 općine u Kalničkom prigorju te šire području grada Križevaca. Orijentacija na uspostavu i razvoj usluga pokretnih knjižnica pokazala se kao dobra odluka, jer prije 15 godina čak polovica Županije nije uopće bila obuhvaćena knjižničnim uslugama, a danas, velikim dijelom zahvaljujući upravo bibliobusima, Županija je pokrivena 100% i stanovnici svih općina imaju mogućnost koristiti knjižnicu. Na razini Županije, usluge pet narodnih knjižnica i dva bibliobusa tijekom 2014. godine koristilo je oko 13% stanovnika, tj. u knjižnice i bibliobuse bilo je učlanjeno oko 15.000 građana svih dobi i različitih interesa – od roditelja s bebama, preko predškolske djece i osnovnoškolaca, do srednjoškolaca i studenata te odraslih najrazličitijih zanimanja, a među njima i veliki broj nezaposlenih i umirovljenika. Oba županijska bibliobusa zajedno imala su u 2014. ukupno 82 stajališta i 3.646 upisanih korisnika.
Koprivničko-križevačka županija, površine 1.772 km , smještena je na sjeveru Hrvatske, uz granicu s Republikom Mađarskom. U Županiji živi oko 115.000
foto: Mreža knjižnica Koprivničko-križevačke županije – 2015 (Izradio: mr.sc. Mladen Matica, Zavod za prostorno uređenje Koprivničko-križevačke županije, Koprivnica, 2015)
Pokretne knjižnice – bibliobusi u županijskoj knjižničnoj mreži Koprivničko-križevačke županije 2
стр. 2
Koprivničko-križevačka županija prva je i još uvijek jedina županija u Hrvatskoj gdje su dvije bibliobusne službe organizirane u dva različita grada – jedna uz županijsku matičnu knjižnicu (u Koprivnici), a druga uz gradsku knjižnicu u susjednome gradu (Križevcima). U ostalim županijama u Hrvatskoj koje imaju bibliobuse, bibliobusna služba po pravilu je smještena isključivo uz matičnu županijsku knjižnicu, iako u nekim županijama djeluju i po dva vozila, koji obuhvaćaju različite terene (u Zagrebu, Rijeci, Karlovcu i Zadru). U Koprivničko-križevačkoj županiji kod nabave drugog bibliobusa krenulo se u osnivanje još jedne, nove bibliobusne službe jer je procijenjeno isplativijim osnovati službu pokretne knjižnice bliže području koje ona treba obuhvatiti. Kada vozilo i osoblje imaju svoje sjedište u blizini područja koje bibliobus obilazi, više se vremena može aktivno raditi na terenu, umjesto da se dugo putuje do tamo i natrag. Također se štedi na gorivu i vozilo se manje troši jer ne putuje na duge relacije. S obzirom da kod odabira vozila za pokretnu knjižnicu treba voditi računa i o vrsti terena, za specifičan križevački brdsko-planinski teren bilo je primjerenije nabaviti manje vozilo kombi tipa, umjesto velikog bibliobusa na kamionskom podvozju kao što je koprivnički koji se zbog veličine i težine (osobito zimi) ne bi mogao kretati brdskim terenom kakav je onaj u Kalničkom prigorju, ali zato odlično služi u ravničarskom kraju oko Koprivnice i Đurđevca. Troškovi obje bibliobusne službe u Županiji zajedno godišnje iznose oko 80.000 €. Regionalna uprava Koprivničko-križevačke županije sufinancira 50-60% tog iznosa, čime se pokrivaju plaće za troje zaposlenika (dvoje u koprivničkom i jednog u križevačkom bibliobusu). Sufinanciranjem bibliobusnih službi, Županija neposredno pomaže općinama u pokrivanju troškova pružanja knjižničnih usluga te time aktivno pridonosi povećanju kulturnog standarda i kvalitete života građana koji žive izvan većih središta. Sve općine koje koriste bibliobus također sudjeluju u sufinanciranju bibliobusne usluge. Godišnji trošak po jednom stajalištu za općinu iznosi oko 1.000 €. Općine koje imaju više stajališta, plaćaju više, a odobrava se i dodatni popust za najsiromašnije općine. Za usporedbu, osnivanje općinske knjižnice, prema nekim procjenama, moglo bi općinu koštati oko 130.000 €, a
godišnje održavanje takve knjižnice dodatnih minimalno 26.000 € na godinu. Osim Županije i samih općina kao korisnika bibliobusa, u sufinanciranje pokretnih knjižnica uključuje se i Ministarstvo kulture RH (namjenskim sredstvima za nabavu knjižnične građe) te gradovi – osnivači Knjižnica u čijem sklopu djeluju bibliobusne službe (uglavnom osiguravanjem logističke podrške – jer se u samim knjižnicama odvijaju svi „pozadinski“ poslovi za potrebe bibliobusa – nabava i obrada građe, čišćenje vozila itd.) Što znače i što predstavljaju bibliobusi za stanovništvo mjesta koje posjećuju? Svaki njihov dolazak na stajališta predstavlja poseban kulturni događaj, željno ga i rado dočekuju i koriste i mali i veliki čitatelji, jer pokretne knjižnice njihov su svojevrstan prozor u svijet. U bibliobuse se ne dolazi samo posuditi novu knjigu ili film na DVD-u, već i porazgovarati, razmijeniti novosti, naučiti nešto novo, poigrati se i družiti... Širom Županije i dalje postoje potrebe za uvođenjem novih stajališta bibliobusa, kao i za produženjem vremena stajanja na postojećim stajalištima, ali za tako nešto trenutno nema više prostora u sadašnjem rasporedu rada ni jednog, ni drugog bibliobusa koji rade u samo jednoj smjeni, budući da nemaju dovoljno zaposlenika za drugu smjenu. Stoga su za dalji razvoj potrebni prvenstveno dodatni zaposlenici, a veliki izazov bit će i osiguravanje financijskih izvora radi zamjene postojećih bibliobusa novima, nakon isteka roka trajanja sadašnjih vozila.
Bibliobusna služba Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica
foto: Festival bibliobusa u Koprivnici, 19.4.2013. U prvom planu: drugi s lijeva – križevački bibliobus; prvi s desna – koprivnički bibliobus. (Arhiva Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica) стр. 3
Bibliobusna služba Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica osnovana je 1979. godine i ove je godine ušla u svoju 36. godinu neprekinutog rada. Prvo vozilo kapaciteta oko 3.000 svezaka knjiga nabavljeno je u Tvornici automobila u Mariboru, a u Mariboru je napravljena i namjenska nadogradnja te unutrašnje uređenje vozila izgrađenog na autobusnom podvozju. Taj je bibliobus obilazio stajališta u kontinuitetu više od dvadeset godina kad je zbog starosti, dotrajalosti i čestih kvarova postao potpuno neupotrebljiv. Financijska konstrukcija za nabavu novoga vozila zaokružena je 2003, a novo vozilo, koje vozi i danas, krenulo je na teren 2004. godine. Sadašnji je bibliobus kamionskog tipa, izrađen je na podvozju Iveco, dužine 8 metara, i jednako kao i prethodni bibliobus, kapaciteta je oko 3.000 svezaka knjiga. Međutim, na vozilu, sada starom već gotovo 12 godina, sve češće dolazi do sve skupljih kvarova. Zbog isteka optimalnoga roka trajanja ovakvih vrsta vozila propisanog IFLA-inim Smjernicama za pokretne knjižnice, koja se procjenjuje na 10 godina, ali i zbog zastarjelosti opreme, intenzivno se razmišlja o potrebi nabave novoga bibliobusnog vozila i to u vrlo bliskoj budućnosti. Koprivnički bibliobus danas obilazi ukupno 48 stajališta u 17 općina Koprivničko-križevačke županije i na području Grada Koprivnice. Broj stajališta, struktura korisnika i zastupljenost pojedinih vrsta građe mijenjali su se tijekom godina rada bibliobusne službe. U samim počecima djelovanja, bibliobus je imao ukupno 24 stajališta u selima tadašnje Općine Koprivnica, a odlazio je i u brojna koprivnička poduzeća. U selima su ga često i rado posjećivala školska djeca, ali je ipak glavni
foto: Posjet bibliobusa romskom naselju (Arhiva Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica)
foto: Prvi koprivnički bibliobus 1979-2003 (Arhiva Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“Koprivnica)
naglasak u to vrijeme bio na radu s odraslim korisnicima, što se odrazilo i na tadašnju manju zastupljenost građe za najmlađe u fondu bibliobusa. Nabavom novoga vozila 2004. godine, stečeni su uvjeti za povećanje broja stajališta i obuhvat novih korisnika, ali i za odlazak u udaljenija naselja, kamo stari bibliobus zbog istrošenosti više nije mogao putovati. U razradi nove mreže stajališta nastojalo se obuhvatiti sve one skupine građana kojima je osobito namijenjena svaka pokretna knjižnica, a to su učenici polaznici dječjih vrtića, starije i slabije pokretne osobe, štićenici ustanova, poput domova umirovljenika, te općenito stanovnici prometno i gospodarski izoliranih područja. Organizacijom stajališta neposredno uz škole i vrtiće u seoskim naseljima, danas je bibliobusna usluga, u mnogo većoj mjeri nego ranije, posebno prilagođena predškolcima i osnovnoškolcima tj. najmlađim korisnicima. Bibliobus također posjećuje Dom za starije i nemoćne u Koprivnici, a prema potrebama dostavlja građu i do kuće osobama s teškoćama u kretanju, odnosno osobama s invaliditetom. Pri uspostavljanju nove mreže bibliobusnih stajališta 2003/04, primjećen je još jedan važan trend: smanjivanje broja stajališta u poduzećima, a porast njihovog broja u naseljima. Najvažniji razlozi ovome trendu, koji se nastavio i idućih godina, jesu propadanje i zatvaranje pojedinih poduzeća i/ili pogona te manja socijalna osjetljivost poslodavaca, a posljedično i problemi s financiranjem bibliobusne usluge. S druge strane, istovremeno raste svijest građana u manjim selima i naseljima izvan većih gradova da i oni također imaju pravo na korištenje knjižnice, pa je sve veći njihov interes za uslugama bibliobusa. Sve je to utjecalo na strukturu korisnika bibliobusa – najveća korisnička skupina danas su djeca predškolske i osnovnoškolske dobi, a slijede ih odrasli korisnici i naposljetku srednjoškolci i mladi do 30 godina. Također, najbrojnija su stajališta upravo pored vrtića i osnovnih škola, dok bibliobus danas obilazi samo jedno poduzeće na području Grada Koprivnice (Carlsberg Croatia). Fond bibliobusa danas broji više od 20.000 svezaka knjiga i tristotinjak jedinica AVE građe. S obzirom na promjenu u strukturi korisnika, više nego ranije nabavlja se građa za djecu (slikovnice, knjige, animirani i igrani dječji filmovi), koja se mnogo posuđuje pa se i dosta troši i oštećuje, stoga se mora često obnavljati. I dalje se nabavlja i vrlo je tražena aktualna beletristika za odrasle korisnike, a sve je popularnija i literatura za
tinejdžere. Od stručno-popularnih naslova, među kojima su oduvijek najposuđivaniji bili povijesni naslovi, biografije, putopisi i poljoprivredna literatura, kao i uvijek zanimljive kuharice, te raznovrsna hobistika, sve se više traže knjige pedagoško-psihološke tematike, s obzirom da bibliobus sve više koriste npr. mlade majke, zatim zaposlenici pedagoških struka iz vrtića, škola i sl. Zbog ograničenih smještajnih kapaciteta u zgradi Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica, rezervni knjižni fond Bibliobusne službe smješten je izvan same Knjižnice i nalazi se u improviziranom spremištu u jednoj od zgrada bivše koprivničke vojarne, udaljene oko 5 km od centra grada i zgrade knjižnice. Spremište knjiga nalazi se nedaleko od garaže, koju je bibliobus dobio također u jednom od hangara bivše vojarne, a koju koristi od 2013. godine (dotad je uvijek bio parkiran na otvorenom!). Organizacija rada službe nije se tijekom 36 godina mijenjala u velikoj mjeri. Radno vrijeme bibliobusa raspoređeno je na jednu, jutarnju smjenu; bibliobus posjećuje stajališta u dvotjednim intervalima, a na jednom stajalištu zadržava se u prosjeku 45 minuta. Jedan dan u dva tjedna rezerviran je za rad u knjižnici, a dvije kraće pauze tjedno koriste se za izmjenu građe u vozilu i prikupljanje rezervirane građe za naredni tjedan. Postojeća organizacija rada i raspored stajališta uvjetovani su brojem zaposlenika, kojih je samo dvoje (1 vozač i 1 dipl. knjižničarka) i sve dok se ne ostvari zapošljavanje još jedne dvočlane bibliobusne posade, neće se steći niti uvjeti za rad bibliobusa u dvije smjene, proširenje mreže stajališta i povećanje vremena zadržavanja bibliobusa na pojedinom stajalištu.
Programi i usluge koprivničkog bibliobusa
стр. 4
Osim pružanja tradicionalne usluge posudbe knjiga i AV građe svojim korisnicima, Bibliobusna služba Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica uvijek je nastojala u mala mjesta koja posjećuje dovesti i raznovrsne kulturne programe, a u zadnjih godinu dana Služba za svoje najmlađe korisnike organizira i brojne animacijske te programe bibliopedagogije koji se odvijaju u bibliobusu. Također, 2014. i 2015. godine Bibliobusna služba uključila se i u organizaciju i provođenje programa socijalne inkluzije Roma. Program Bibliobus vam dovodi u goste... ima najdužu tradiciju od svih programa koje organizira koprivnička bibliobusna služba. Provodi se već desetak godina (od
dolaska novog bibliobusa, 2004), u suradnji s osnovnim školama i vrtićima koje obilazi bibliobus, pri čemu služba organizira gostovanje dječje predstave ili književnika za djecu koje je namijenjeno učenicima nižih ili viših razreda, a povremeno i predškolcima. U planu je da se ovaj program uskoro proširi i na odrasle korisnike organizacijom književnih gostovanja i/li predavanja u popodnevnim satima u većim općinskim središtima.
U listopadu 2015. uvedena je nova bibliobusna usluga i pokrenut još jedan program bibliopedagogije u bibliobusu. Usluga Vrećice znanja i zabave osmišljena je po uzoru na sličnu uslugu Dječjeg odjela Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica te po uzoru na tematske vrećice i medijske pakete koje svojim korisnicima nude njemačke i austrijske knjižnice. Namijenjena je isključivo dječjim vrtićima u mjestima koja
foto: Druženje i učenje u bibliobusu (Arhiva Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“Koprivnica)
foto-kolaž: Vrećice znanja i zabave u bibliobusu (Arhiva Knjižnice i čitaonice „Fran Galović“ Koprivnica)
Program Čitamo i družimo se u bibliobusu pokrenut je u listopadu 2014, a namijenjen je učenicima nižih razreda osnovne škole i polaznicima dječjih vrtića s ciljem upoznavanja pokretne knjižnice, poticanja čitanja i stvaranja čitalačkih navika od rane dobi. Provodi se u suradnji s učiteljima/cama i odgajateljima/cama na stajalištima u mjestima koja obilazi koprivnički bibliobus, i to na dva načina – kao čitaonica i povremeno kao tematska pričaonica. Održava se nekoliko puta mjesečno, ovisno o interesu i mogućnostima suradnika (učitelja i odgajatelja) na terenu i djelatnika bibliobusa, a princip je jednostavan – učiteljice i odgajateljice u dogovoru s knjižničarkom dovode djecu u bibliobus gdje im knjižničarka pročita ili ispriča priču, razgovara s njima o priči koju su upravo slušali (ali i o drugim temama za koje su zainteresirani), a ovisno o temi, insipiraciji i raspoloživom vremenu, čitanje ponekad završi kratkom kreativnom radionicom. Program se uvijek održava u bibliobusu jer je i jedan od njegovih ciljeva kroz druženje i priču naučiti djecu da je bibliobus ugodno i prijateljsko mjesto puno zanimljive građe, ideja i mogućnosti. Iste godine, 2014, koprivnička Bibliobusna služba započela je suradnju s Udrugom Roma Koprivničkokriževačke županije Korak po korak u realizaciji programa socijalne inkluzije pripadnika romske zajednice. Suradnja je ostvarena kroz program posjeta bibliobusa romskim naseljima u Koprivničko-križevačkoj županiji s ciljem upoznavanja knjižnične usluge i poticanja ranog čitanja i pismenosti u romskim obiteljima. Tijekom 2014. i 2015. godine bibliobus je obišao četiri romska naselja u županiji, a prilikom tih posjeta stanovnici naselja, posebno najmlađi, imali su priliku razgledati bibliobus i knjižničnu građu, dok su stariji saznali na koji se način, gdje i kad mogu učlaniti u bibliobus. Provođenjem ovoga programa bibliobusna služba ujedno se uključila i u kampanju Mreže podrške romskoj djeci REYN-Hrvatska.
obilazi koprivnički bibliobus. Riječ je o vrećicama, zapravo posebnim torbicama, opremljenima raznovrsnom građom za čitanje i igru koje sadrže po nekoliko slikovnica, jednu ili dvije igračke, prijedlog zajedničke aktivnosti za djecu i odgajateljicu/odgajatelja i popis adresa korisnih internetskih stranica s idejama za kreativan rad. Pripremi ove usluge prethodilo je anketno istraživanje provedeno u svim dječjim vrtićima koje obilazi bibliobus, a po obradi rezultata upitnika koje su ispunile djelatnice dječjih vrtića, osmišljene su teme i sadržaji vrećica. U bibliobusu se tako mogu posuditi vrećice s građom i sadržajima o životinjama, zanimanjima, godišnjim dobima, vatrogascima, obitelji, ekologiji, planeti Zemlji, emocijama i izgradnji samopouzdanja te dramskoj umjetnosti za najmlađe. Izgled i sadržaj Vrećica osmislili su knjižničari, a same torbice koje se koriste za ovu svrhu stigle su kao donacija sponzora. Radionica Tužna slikovnica program je bibliopedagogije čiji je cilj kroz igru i praktične primjere naučiti najmlađe korisnike kako i zašto čuvati knjižničnu građu, te kako se s knjigama, slikovnicama i ostalom knjižničnom građom ne smije postupati i zašto. Provodi se u malim skupinama do 10 polaznika uz rekvizite i igru emocija/poistovjećivanja, a završava zajedničkim omatanjem slikovnice u zaštitnu foliju. Koprivničkoj Bibliobusnoj službi ne nedostaje ideja, programa ni građe, ali njen daljnji razvoj uveliko će ovisiti o financijskim mogućnostima knjižnice, kao i o potrebnom, ali dosad nerealiziranom zapošljavanju druge bibliobusne posade što bi omogućilo rad u dvije smjene te, svakako, o nabavi novog i suvremenije opremljenog bibliobusnog vozila.
стр. 5
Ana Škvarić Ljiljana Vugrinec Knjižnica i čitaonica „Fran Galović“, Koprivnica
ТЕМА БРОЈА
PUT DUG 46 GODINA
G
Bibliobusna služba Gradske knjižnice Rijeka
radska knjižnica Rijeka središnja je narodna knjižnica grada Rijeke i matična županijska knjižnica za narodne i školske knjižnice Primorsko-goranske županije. Knjižnične usluge pruža putem mreže odjela, ogranaka i dva bibliobusa. Bibliobusna služba riječke knjižnice djeluje već punih četrdeset i šest godina, usprkos većim ili manjim poteškoćama, uglavnom kontinuirano. Bez obzira što su se mijenjala stajališta, mjesta, potrebe korisnika i dr., temeljna uloga službe uvijek je ostala ista – pružanje knjižničnih usluga stanovnicima područja gdje nema stacioniranih knjižnica kako bi se omogućila dostupnost knjizi i ostaloj građi a time i povećala kvaliteta života, posebice u ruralnim sredinama.
drugim hrvatskim knjižnicama od sredine sedamdesetih godina.2 Osamdesetih godina bibliobusna usluga doživljava svoj vrhunac te je početkom 1980. g. upisanih članova bilo 1.200, s 15.000 posjeta i 40.000 posuđenih knjiga.3 Tada se nabavlja treće specijalizirano vozilo, također tvornice TAM, izgrađeno po uzoru na prvi zagrebački bibliobus iz 1976. godine čija je oprema i unutrašnji dizajn projektiran u suradnji sa zagrebačkim knjižničarima. Novi bibliobus bio je veći od prethodnog, dužine 11 m, kapaciteta 5.000 svezaka, opremljen funkcionalnom opremom. Knjižnične usluge počinju se pružati i u poduzećima pa je sredinom osamdesetih, broj korisnika dosegao 1.700 a posudba 57.000 knjiga. No 1986. godine, zbog izostanka financiranja, područje obilaska svodi se samo na riječku općinu. Broj stajališta i članova se smanjuje, počinju kvarovi i izostanci sa stajališta. Ponovo je postala aktualna potreba nabave novog vozila te se 1990. godine nabavlja novo, četvrto vozilo, marke TAM 130 A 8, 8 m dužine, kapaciteta 4.500 svezaka koje je u funkciji do današnjih dana. U to vrijeme donose se i Standardi za pokretne knjižnice – bibliobuse u Republici Hrvatskoj što je pridonijelo boljem funkcionalnom oblikovanju vozila. Devedesete godine donose novo teritorijalno ustrojstvo i nove poteškoće u radu bibliobusne službe. Područje riječke općine dijeli se na grad Rijeku i ukupno osam općina u kojima je bibliobus imao stajališta. Grad Rijeka ne želi dalje financirati knjižničnu djelatnost izvan svojih granica, a općine ne prihvaćaju sufinanciranje. Bibliobus na određeno vrijeme prestaje s radom te Knjižnica, kako se ne bi dogodilo da se služba sasvim ugasi kao ranije u nekim drugim sredinama, osmišljava novi plan stajališta i to samo na području grada Rijeke u naseljima bez stacioniranog knjižničnog ogranka. Obnovljen je knjižnični fond i određeno novo radno vrijeme bibliobusa u prijepodnevnim satima, prije svega za one skupine korisnika koje imaju slobodnog vremena, ali im je ograničeno kretanje (nezaposleni, umirovljenici, domaćice, predškolska djeca). U susret korisnicima bila je i simbolična godišnja članarina od 10,00 kn (oko 160 dinara) koja je ostala na snazi do danas upravo zbog populacije kojoj su usluge namijenjene, smanjene ponude knjižničnog fonda u vozilu i ograničene dostupnosti (svaka dva tjedna) u odnosu na stacionirane ogranke. S novim planom stajališta bibliobus je ponovo započeo s radom u proljeće 1997. godine. Kasnije je broj od 10 stajališta u naseljima proširen novim stajalištima i to pored vrtića, doma umirovljenika i u poduzećima što je dovelo do povećanja broja članova i potvrdilo opravdanost nove koncepcije rada.
Pogled unatrag
O potrebi nabave bibliobusa u ondašnjoj Gradskoj biblioteci Rijeka počelo se razmišljati početkom šezdesetih godina XX stoljeća, međutim zbog nedostatka sredstava u tome se uspjelo tek 1968. godine. Bio je to stari autobus – pokretna knjižara talijanskog izdavačkog poduzeća Edit koji je već imao ugrađene police. Uz manje tehničke prilagodbe, s fondom od 3.800 svezaka knjiga i slikovnica, bibliobus je krenuo na svoju prvu vožnju 9. 06. 1969. godine. Kako je tada zabilježio riječki Novi list 1 bila je to „prva pokretna knjižnica takve vrste u Hrvatskoj i Jugoslaviji“. Bibliobus je obilazio ukupno 53 naselja ondašnje općine Rijeka na području od oko 60 km udaljenosti, radnim danom i svake druge subote i to uvijek u poslijepodnevnim satima jer se smatralo da će tako biti dostupniji korisnicima, osobito zaposlenima. Posebna pažnja i tada se posvećivala promociji usluga. Lijepili su se plakati s rasporedom vožnje i pozivom na korištenje, a informacije o radu bibliobusa objavljivale su se u dnevnim novinama i na radiju. U prvih šest mjeseci rada, do kraja 1969. godine, u bibliobus se upisalo oko 600 članova što je ulilo optimizam upravi Knjižnice. Međutim javljaju se i poteškoće zbog prvih većih kvarova što je potaknulo na razmišljanje o nabavci novog, većeg vozila, koje bi kapacitetom omogućilo veći izbor građe i kvalitetniju uslugu. Početkom 1972. godine napravljeno je prvo namjensko vozilo takve vrste na području bivše države, u tvornici TAM – Maribor. Bibliobus je bio dužine 8 m, kapaciteta 4.000 svezaka građe, vrijednosti 16.000.000 tadašnjih dinara. Kao knjižničar, a uskoro, nakon odlaska vozača u mirovinu istovremeno i vozač, u bibliobusu započinje raditi kolega Milan Bogić koji na tim poslovima ostaje sljedećih punih 38 godina. S novim bibliobusom povećava se i broj stajališta na više od 80 i to na području riječke te crikveničke i opatijske općine koje sufinanciraju usluge sljedećih nekoliko godina. Uvodi se redoviti šestodnevni radni tjedan s prosječno 7 stajališta dnevno i dnevnim prosjekom vožnje od 95 km. Valja napomenuti da su iskustva riječkog bibliobusa bila poticajna za osnivanje bibliobusnih službi i u
Novi zamah bibliobusne službe – 2004
стр. 6
Godina 2004. izuzetno je značajna u razvoju riječke bibliobusne službe. S obzirom da je Ministarstvo kulture 2002. godine, nakon upornih apela struke,
ima knjige za sve dobne skupine i AVE građu. Povremeno se organiziraju pričaonice za predškolce i mlađe osnovnoškolce u bibliobusu i u prostoru vrtića i škola. Program koji valja istaknuti je Biblioklub – čitateljski klub za djecu starije školski dobi (11 do 14 godina), osnovan 2012. godine. Uključeno je sedamdesetak djece iz 9 goranskih osnovnih i područnih škola. Godišnje se održi oko 7 rasprava o romanima za djecu i mlade te jedan zajednički susret svih članova s odabranim piscem.
pokrenulo program zamjene dotrajalih bibliobusa, 2004. godine došla je na red Gradska knjižnica Rijeka koja je ovu mogućnost prihvatila kao novi izazov. Unatoč starosti bibliobusa od šesnaest godina, procijenjeno je da će, zbog relativno kratkih ruta i uz redovito održavanje, vozilo još neko vrijeme biti u funkciji. Stoga je Knjižnica izradila projekt pod nazivom „Primorsko-goranska bibliobusna služba“ čiji je cilj bio obuhvatiti knjižničnim uslugama brdsko-planinsko područje, prije svega Gorski kotar koji je imao slabo razvijenu knjižničnu mrežu. Projekt je predložen za sufinanciranje Primorskogoranskoj županiji koja ga je prihvatila te sufinancirala nabavu i opremu vozila. Na svoju prvu vožnju novi je bibliobus krenuo 16. 11. 2004. pod motom Knjiga svima! Knjigom do svih! 4 te je prošle godine svečano obilježena 10. obljetnica njegova djelovanja.
Zaključak
Gradska knjižnica Rijeka svojom bibliobusnom službom paralelno realizira dva koncepta: – pružanje usluga na užem gradskom riječkom području u naseljima bez stacioniranog knjižničnog ogranka, u ustanovama i poduzećima – pružanje usluga u općinama i gradovima brdskoplaninskog i otočnog dijela Županije te zaleđa gradova u funkciji širenja knjižnične mreže i dostupnosti usluga čim većem broju stanovnika. S obzirom na to, sredstva za rad bibliobusne službe pribavljaju se iz više izvora: Grada Rijeke, Primorskogoranske županije, Ministarstva kulture Republike Hrvatske (za nabavu građe), te općina i gradova koje obilazi Županijski bibliobus. Nabavu bibliokombija uz pomoć brojnih sponzora i donatora, iako ne u pretežitom iznosu, smatramo velikim uspjehom. Uz novo vozilo planira se i nova mreža stajališta. S obzirom na obuhvat područja Županijskog bibliobusa i velik broj prijeđenih kilometara već se izvjesno vrijeme razmišlja o potrebi nabave novog vozila. U Knjižnici se iskreno nadamo da će se to dogoditi do 2019. godine kada će riječka bibliobusna služba obilježiti pola stoljeća rada i tim povodom biti domaćin tada već 14. okruglog stola o pokretnim knjižnicama i 8. festivala bibliobusa (1. festival održan je u Rijeci 2005. godine) koji se redovito održavaju u organizaciji Komisije za pokretne knjižnice Hrvatskog knjižničarskog društva i knjižnice domaćina. Vidimo se u Rijeci 2019!
Bibliobusna služba danas
Danas bibliobusnu službu Gradske knjižnice Rijeka, kao što je rečeno, čine dva bibliobusa, Gradski bibliobus i Županijski bibliobus. GRADSKI BIBLIOBUS obilazi područje Grada Rijeke i ima 19 stajališta, 13 u naseljima i 6 u poduzećima, dječjim vrtićima i domu umirovljenika. Najbrojnija korisnička skupina su predškolci dok je, ukupno gledano, podjednak broj djece i odraslih. Vozilo ima već 25 godina i krajem 2015. bi konačno trebalo biti zamijenjeno novim suvremeno opremljenim bibliokombijem, primjerenijim za vožnju u gradskim uvjetima, marke IVECO Daily. Riječ je o najvećem furgonu dostupnom na tržištu, duljine 7,6 m s tovarnim prostorom duljine 5 metara, ukupne dopuštene mase do 5,2 tone s motorom po novom Euro 6 standardu. Zbog nedostatnih vlastitih sredstava koje je Knjižnica, zbog učestalih kvarova, namijenila nabavci novog vozila te izostanka financijske potpore od strane grada i Ministarstva kulture, prije nešto više od godinu dana, pokrenuta je akcija pod nazivom „Pogurajmo bibliobus“. Kroz niz aktivnosti (aukcija darovanih slika, malonogometni turnir, likovne radionice na Korzu, pričaonice u vrtićima, lutkarska predstava, promotivni štand...) te putem web stranica Knjižnice i društvenih mreža nastojala se obznaniti potreba za novim bibliobusom. Odazvali su se brojni pojedinci, umjetnici, izdavači, udruge, ustanove, poduzeća i dr. i uključili se na razne načine, ali s istim ciljem: prikupiti sredstva za novi bibliobus. I u tome se uspjelo. Novopremljeni bibliokombi trebao bi biti isporučen krajem ove godine kao najljepši božićni i novogodišnji dar njegovim korisnicima! ŽUPANIJSKI BIBLIOBUS obilazi 12 jedinica lokalne samouprave u Primorsko-goranskoj županiji od kojih 2 grada i 7 općina na području Gorskog kotara, 1 općinu na otoku Krku te 3 općine u riječkom, opatijskom i crikveničkom zaleđu, ukupno 44 stajališta u 33 mjesta. Za razliku od gradskog bibliobusa, broj djece dvostruko je veći od broja odraslih članova a najbrojnija skupina su mlađi osnovnoškolci. Bibliobus u ponudi
Ljiljana Črnjar Gradska knjižnica Rijeka
1 „Prvi bibliobus u Jugoslaviji krenuo na put“. // Novi list 23, 134 (1969-6-10), 5.
2 Zagreb (1976), Koprivnica (1978), Čakovec (1978), Bjelovar (1979).
Bogić, M. „Trideset godina bibliobusa Gradske knjižnice Rijeka“. // Gradska knjižnica Rijeka: 1849 – 1930 –1962–2000 / glavna urednica Tatjana Aparac-Jelušić. Rijeka : Gradska knjižnica Rijeka, 2000. str. 161. 3
стр. 7
4 Črnjar, Lj.; J. Alić-Tadić; I. Čermelj. „Primjena modela županijske bibliobusne službe na primjeru Primorsko-goranske županije“. // Vjesnik bibliotekara Hrvatske 50, 3(2007), 54-63.
ТЕМА БРОЈА
ПУТУЈУЋА БИБЛИОТЕКА РАДОСТ ЗА СЕОСКО СТАНОВНИШТВО
Б
Библиобус Библиотеке „Центар за културу“ Кладово
иблиотека „Центар за културу“ Кладово је установа поливалентног типа, која поред основне библиотечко-информационе делатности, обједињује под једним кровом и остале делатности из области културе, па смо по томе специфични у целој Србији. Поред библиотеке, редовно функционише биоскоп, позоришна и концертна сцена, изложбенo-галеријска, књижевно-трибинска, манифестациона, аматерска и професионално-сценска сцена. У оквиру тих делатности, развијамо и потпомажемо активности разних удружења грађана, који користе наше просторије (у два физички одвојена објекта, укупне површине 3.500м2). Сарађујући и подржавајући двадесетогодишње активности франкофоног удружења у Кладову, развили смо интеркултурни дијалог са Департманом Вандеја из западног дела Француске и као резултат те сарадње добили вредну донацију у виду библиобуса – савремене мобилне библиотеке на точковима. На тај начин, употпунили смо додатни садржај наше програмске делатности, у виду ангажовања библиобуса који обилази насеља општине Кладово, у којима никада нисмо имали ниједан огранак библиотеке. Након добијања вредне донације, прилагодили смо возило нашим стандардима и припремили га за обилазак насеља. Нов камион ИВЕКО је површине 20м2, носивости без терета 6 тона, а са теретом 13,5 тона, дужине 8,30м, ширине 2,40м и висине 3,12м са могућношћу смештаја до 5.000 књига. На подручју општине Кладово налазе се 22 насеља (око 22.000 становника), од чега 8 насеља има до 1.000 становника. Библиобус организовано обилази насеља од септембра 2010. У петој години активног рада, библиобус пружа библиотечко-информационе услуге у удаљеним и руралним насељима општине Кладово удаљеним од града до 30км. У сарадњи са основним школама и месним заједницама, по унапред утврђеном распореду, обилази се 12 насеља. Мрежа насеља је следећа: Текија, Нови Сип, Давидовац, Костол, Мала Врбица, Велика Врбица, Ртково, Корбово, Вајуга, Милутиновац, Подвршка и Брза Паланка (са ученицима из суседних засеока Грабовице, Алуна и Велике Каменице). Показатељи нам говоре да су у 2014. години трећину чланства библиотеке чинили корисници библиобуса. Статистика показује следеће: од укупног броја уписаних корисника библиотеке – 1.575, у библиобус је уписано 425 или 26,98%. од укупног броја посета корисника библиотеке – 13.159, библиобус је посетило 2.756 или 20,94%. од укупног броја бесплатно уписаних корисника – 823, у библиобус је уписано 425 или 51,64%.
стр. 8
Корисници библиобуса су првенствено деца школског узраста, док старије особе чине популацију преко 60 година живота и на библиобус гледају као атракцију и разлог да га увек срдачно дочекају. За кориснике библиобуса, све услуге су бесплатне. Библиобус годишње издаје око 6.000 књига и приређује око 30 разноврсних едукативних и забавних програма. Циљ библиобусне службе је доступност информацијама, знању и забави, развоју културе читања и стварању читалачких навика, без обзира на удаљеност, социјални положај и имовинску ситуацију корисника. Обиласком и најудаљенијих насеља наше општине, схватили смо да је библиобус много више од понуде књига. Разговор и пажња, брига и посвећеност мештанима ових села значи више од свега. Повремене едукативне и забавне анимације у виду програма који се изводе у самом библиобусу или испред њега афирмишу читање. Програми се састоје у читању омиљених књига, дружењу са дечјим писцима, кловновима или костимираним ликовима из омиљених бајки, да би на крају године, библиотекара обукли у одело Деда Мраза и ангажовали га да деци, уз слаткише, подели књиге за читање у току зимског распуста. Оваква врста анимације најмлађих увела је велику и значајну новину у раду наше библиотеке и мотивисала запослене да се додатно ангажују јер је улог велики – осмех и радост најмлађих корисника којима полако постајемо потреба. Рад библиобуса свестрано помаже од 2010. године Народна библиотека Србије, која у жељи да награди и афирмише читалишта у руралним срединама за једина три града у Србији који имају активне покретне библиотеке (Пријепоље, Алексинац и Кладово), обезбеђује увећани откуп књига Министарства културе и информисања РС за 50%. Подстицајни чин је знатно увећао књижни фонд свих библиобуса. За несметано и безбедно функционисање библиобусне службе потребна је и брига оснивача, јер активно возило на терену захтева редовна и посебна инвестициона улагања. Библиотечка јавност у Србији своја једина три библиобуса први и једини пут представила је у Јагодини јуна 2011. године на „Библионету“, петом годишњем стручно-научном скупу Заједнице матичних библиотека Србије. Поред појединачних видео презентација о раду сваког библиобуса, колеге из целе Србије, могле су да виде и постер презентацију са свим различитостима и сличностима наших библиобуса. Поред колега из Србије, ступили смо у контакт и размењујемо искуства и са колегама из Хрватске, Словеније и Мађарске.
вано освежиле наше програмске активности и оријентације. Најпоноснији смо на нових 500 корисника, који иначе не би користили услуге библиотеке, да им библиобусом нисмо отишли на њихов кућни праг. Процена је да би можда само 5% од тих 500 малишана, користило услуге градске библиотеке и то тек кад упишу средњу школу у Кладову. Већег успеха и задовољства од тога нема.
По позиву, учествовали смо на међународним семинарима библиотекара у Марибору (2012), у Бугарској (2013. и 2015), као и на Фестивалу библиобуса у Копривници (2013) и Бјеловару (2015). У име Републике Србије, наша библиотека је изложила видео презентације и стручне радове на тему својих искустава у раду са покретном библиотеком. Библиобусну службу у Кладову води библиотекар Митар Јокић, док је возач из редова запослених, Иван Питаревић. Њиховом посвећеношћу, професионалним односом и креативношћу, коју подстичу корисници библиобуса, све обавезе библиобусне службе се чине много једноставнијим но што јесу. У нашем малом граду као и у раду наше библиотеке, унели смо многе новине које су неочеки-
Жаклина Николић Библиотека „Центар за културу“ Кладово
Б
Пројекат „Покретна библиотека – књига за сваког“ у периоду 2008-2015. године
иблиотека „Вук Караџић” у Алексинцу има традицију дугу 149 година. У свом досадашњем раду мењала је разне организационе форме, а од 1995. године представља самосталну установу културе. Своју делатност обавља на територији општине Алексинац која се простире на око 700 квадратних километара и обухвата обронке Малог Јастрепца, Ртња, Озрена, Буковика и долину Јужне Мораве, где живи близу 54.000 становника у 72 насељена места. У оквиру својих активности и делатности примењује најсавременије стандарде пословања, у оквиру програмске опреме COBISS, као и организације фондова и одељења. Полазећи од начела да „књига мора бити доступна свима и на сваком месту“ ушли смо у пројекат „Покретна библиотека – књига за сваког“ где нам је циљ био да изађемо у сусрет читалачкој
стр. 9
публици која није у стању да сваки дан користи услуге стационарних одељења библиотеке. Узимајући у обзир величину општине може се рећи да су захтеви пројекта били велики. Циљна група у оквиру пројекта је била сеоско становништво, са акцентом на сеоску омладину тј. школску популацију. Вршећи теоретске припреме за развој пројекта у обзир смо узели сва позитивна искуства која су постојала у оквиру рада и организације саме Установе. Пројекат покретне библиотеке није новина за библиотекаре у Алексинцу. Почетком шездесетих и седамдесетих година прошлог века Установа је имала разгранат систем покретне библиотечке службе коју је опслуживало комби возило ТАМ 5000 и Фиат 750 (популарни фића).
ТЕМА БРОЈА
С ПОКРЕТНОМ БИБЛИОТЕКОМ СЕЛУ У ПОХОДЕ
Са смањењем средстава за културу у периоду деведестих година престала је са радом и покретна библиотека. Нама је преостало да у светлу нових чињеница и захтева уобличимо пројекат који би задовољио потребе корисника и покрио што већу територију општине, узимајући у обзир лична и искуства других у оквиру задате теме. Пошто нисмо били у могућности да самостално финансирамо пројекат, обратили смо се Министарству културе Републике Србије, Народној библиотеци Србије и одговарајућим матичним инстанцама и конкурисали за развојна средства за унапређење библиотечке делатности. Пројекат нам је одобрен у 2007. години и он је предвиђао набавку једног комби возила, као и оживљавање и подстицај набавке за постојећи књижни фонд покретне библиотеке који је већ постојао у Установи. Обавили смо серију разговора са месним заједницама на територији општине, као и са подручним школама. Циљ је био да се направи што ефикаснија мрежа насеља која користе услуге покретне библиотеке. У циљу промоције рада покретне библиотеке био је израђен и одговарајући програм маркетинга на терену (флајери, плакати, као и оглашавање у локалним медијима). За временски оквир реализације пројекта узели смо период од 6 месеци за прелазак са организационих форми ка практичном деловању на терену општине. Пројекат је почео да функционише у 2008. години. Интересовање на терену је било велико, али смо били свесни да ће се оно временом вратити у „реалне оквире“. Те године имали смо 923 корисника (потребно је истакнути да је упис био бесплатан) и преко 47 насељених места у оквиру покретне библиотечке службе. Циљ није био само квантитет у оквиру рада службе, већ и квалитет пружених услуга, који је био усклађен са правилним временским оквиром боравка у одређеном селу тј. насељу. Ова година нам је била на неки начин „пробна“, јер смо процењивали ефикасност самог рада на терену. По завршетку прве године пројекта извршили смо процену успешности предузетих мера и након тога донели одлуку да у 2009. години применимо учлањивање корисника са симболичном чланарином од 100 динара годишње. Водећи се жељом да систем буде што ефикаснији извршили смо рационализацију мреже и организовали је у селима која представљају чворна места и којима гравитирају два до три насеља на територији општине. Тиме смо постигли да систем покретне библиотечке службе има физички достижну мрежу коју може да опслужује и на тај начин се максимално посветити корисницима на терену. У 2009. години
имали смо 623 корисника, што је бројчано мање у односу на 2008. годину, али са аспекта ефективности система потпуно оправдано. Време од 2010. до 2015. године представља период стагнације, али уједно и стабилизације функционисања пројекта који је резултирао да се број учлањених корисника креће између 500 и 600 корисника у 38 насељених места на територији општине. Уплив према циљној групи смо делимично остварили, већину чланова нам чине школарци (узраста од I-VIII разреда), док је број младих чланова – омладине на селу релативно мали. Разлога има много и они су углавном познати. Оно што је битно истаћи после 7 година функционисања покретног библиотечког система јесте да је он и те како потребан у оквиру постојеће библиотечке делатности у општини Алексинац. Доказао је своју флексибилност, издржљивост, прилагодљивост. Указао је на нове правце деловања који би могли да се примене у оквиру система, а чији циљ би свакако био очување читалаца на територији општине. Евидентно је да овакав вид услуге у догледно време треба учинити некомерцијалним и омогућити деци бесплатно коришћење књига. Разлог је садржан у чињеници да и досадашња чланарина некој деци представља проблем, колико год то чудно било. У том смислу имамо обавезу да пренос знања омогућимо свим корисницима, јер је књига, поред телевизије, још увек најраширенији медиј на селу. Активности обављамо у сарадњи са сарадницима – колегама запосленим у подручним школама. Њима дугујемо велику захвалност за резултате остварене у оквиру пројекта. Свакако да програми који се примењују у стационарним одељењима треба да заживе у прихватљивој форми и на терену. У том циљу на терену се организују сусрети деце са песницима и писцима, организује се упис ђака првака у библиотеку и врши се презентација ђачких радова на тему читалаштва и књиге. Новину у покретној библиотеци представља и један лаптоп са мобилним интернетом, захваљујући коме смо учинили доступним и тај вид информационе делатности корисницима на територији општине Алексинац. Може се слободно рећи да смо тек почели да користимо све могућности које нам овакав вид библиотечке делатности пружа. Спремни за даље изазове, самоуверено корачамо ка будућности библиотечког позива. Синиша Голубовић Библиотека „Вук Караџић“, Алексинац
стр. 10
Почетак и крај рада покретне библиотеке у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу
рашњавим друмом кроз багремово грање и П жбуње глога, шипка и купине пробија се необичан четвороточкаш, „специјал“, док за њим ве-
село трчкара буљук деце обучене за посебне прилике. Камионче, можда пре специјално возило, zastava „620 B specijal“ зауставља се уз шкрипу кочница и облак прашине, а деца, узбуђена, гурајући се до библиотеке на точковима и стежући знојавим прстима много пута већ ишчитану лектиру, нестрпљиво чекају да се отворе задња врата камиона и да их, уз мирис књига, дочека насмејано лице библиотекара. Опис који одговара мизансцену представе или кадру филма из шездесетих година прошлог века представља, у ствари, сећање наших колегиница и колега на време када су они, у главној улози библиотекара, отварали врата и уводили у ризницу знања децу из удаљених села крагујевачке општине. И не само децу, већ и „радне људе“ фабрика „Филип Кљајић“, „21. октобар“..., испред чијих капија је стизао библиобус, вршећи своју културолошку мисију. Реконструкцију времена постојања библиобуса у нашој библиотеци, уз извештаје и дописе, допуњују и старе фотографије у избледелим албумима и две каширане слике пронађене под дебелим слојем патине. Црнобела фотографија на калдрми паркираног специјалног возила регистарских таблица КГ 124-62 враћа нас у време када су једнако тешко стизали до свог циља – и библиобус, макадамским путевима до удаљених села и мештана, и чланови путујуће библиотеке, спуштајући се из неприступачних предела до пута, где су их чекале књиге. Библиобус је возио Живомир Срећковић, а библиотекари су се мењали: прва је била Јасминка Јагличић, касније Јелка Младићевић и Милован Бата Петковић. Последњи стручни радник библиобуса, Бошко Протић, имао је двоструку улогу – возача и библиотекара. У годишњем извештају за 1968. годину Народне библиотеке „Вук Караџић“ пише да се „у Крагујевцу озбиљно размишља о организовању покретне службе која би путем библиобуса опслуживала већи број села у нашој општини“. Због тога је „библиотека почетком 1969. године набавила специјално возило, преуредила га за потребе ове службе, уграђујући полице које могу да приме и више од 1.000 књига, и почела са опслуживањем седам села на територији наше општине.“ У почетку су петнаестодневно обилажена села Лужнице, Чумић, Поскурице, Десимировац, Грошница, Горње Комарице и Корман, касније десет и, на крају, петнаест села. „Кад стигне библиобус у село“, „Књига стиже у село“, „Библиобус у селима“ само су неки од наслова којима су новинари локалних и националних медија означили почетак рада прве путујуће библиотеке у Крагујевцу... Тако су 1969. и 1970. године извештавали професионалци, а деца и радници, чланови библиобуса, са много више емоција и љубави писали су о својим сусретима и искуствима са библиотеком на точковима. Својим радовима на тему „Библиобус, далека близина мојих очију“, учествовали су на литерарном такмичењу организованом поводом „Месец дана књиге“.
У шумадијским селима је то била новина, иако се за покретне библиотеке знало много раније – у ΧΙΧ веку претече покретних библиотека биле су на запрежним возилима, прва моторна возила за такве потребе уводе се почетком ΧΧ века, између два рата „библиобуси с пуним гумама“ крстарили су путевима Велике Британије, САД-а, Аустрије, Мађарске, Чехословачке..., а прави процват су доживеле после Другог светског рата. Идејни творац институције „путујућа библиотека“ био је великан библиотекарства Чарлс Ејми Катер (1837-1903). Библиобус (библио + [ауто]бус) је, по дефиницији, посебно возило са перформансама теренског, технички адаптирано за путујућу библиотеку и опремљено полицама чија унутрашњост задовољава све стандарде струке. Савремени библиобуси више личе на путујуће културне центре, имају капацитет да приме и по неколико хиљада књига и грађе на другим медијима, опремљени су рачунарима, имају интернет везу...; данас могу да буду и „библиобродови“ (Норвешка, Финска), „библиоавиони“ (Аустралија), „библиохеликоптери“ (платформе на морима), у зависности од приступачности и географске и демографске разуђености места на којима живе или раде људи. Библиобус одавно не крстари сеоским путевима у крагујевачком округу и не спаја читаоца и књигу. Статистика која брутално прорачунава исплативост и пресуђује, крагујевачку путујућу библиотеку је неумољиво отерала у историју. Данас у селима успешно раде огранци наше библиотеке, основне школе такође имају своје библиотеке, путеви су асфалтирани... Фабрике су током транзиције пропале, а из највеће која и данас ради под другим именом, књиге су (из)бачене... Али, докле год постоје колеге књижничари и библиотекари из Француске, Италије, Словеније, Хрватске..., Пријепоља, Кладова, Алексинца и других градова и земаља диљем земљинога шара, библиобуси живе и проносе радост у славу читања и дружења са књигом. Путује и одолева зубу времена и библиомобил, преуређен камионет-веспа, којом пензионисани учитељ Антонио Ла Кава са југа Италије превози своје књиге деци из сиромашне области Базиликата. Точак модернизације се неумољиво окреће, Србија располућена између истока и запада и даље покушава да сачува свој културолошки идентитет, а библиотекари сигурно настављају свој „мисионарски“ пут на спајању књиге/неког другог медија и читаоца/корисника. Можда ће једнога дана, по угледу на некадашњи пловдивски библиотролејбус, и у Крагујевцу, у средишту крагујевачке пешачке и туристичке зоне, поред вагон-ресторана „Перон“ осванути вагон-библиотека, или неки стари аутобус, реплика оног чувене фирме „Крстић и син“ из антологијског филма „Ко то тамо пева“... Ко зна?
стр. 11
Гордана Вучковић Народа библиотка „Вук Караџић“, Крагујевац
ТЕМА БРОЈА
БИБЛИОБУС – ДАЛЕКА БЛИЗИНА МОЈИХ ОЧИЈУ
ХОРИЗОНТИ
БИБЛИОТЕКА КОЈА КРУЖИ ГРЕНОБЛОМ Рад библиобуса у области Рона Алпи, у Француској
Градски библиобус
Библиобус је изум Удружења француских библиотекара представљен на Међународној колонијалној изложби 1931. године. Модел је прво 1934. године преузео Анри Филипачи, а затим и 1938. библиотекар и ватрени борац за развој читалачке мреже, Анри Вендел у граду Шалонан Шампањ. Сеоски библиобуси су се развијали упоредо са матичним библиотекама од 1945. године, док су градски напредовали касније, са појавом првог француског градског библиобуса у Греноблу 1956. године. У време када су сеоски библиобуси постајали познати у Француској, оне градске је већина становништва потпуно заборавила. Од оснивања првих матичних библиотека 1945. године, бројни текстови у дневној штампи и часописима, затим брошуре, фотографије, па чак и филмови, приближили су Французима идеју о сеоском библиобусу који полази рано ујутру, a враћа се касно увече како би доставио књигу сеоском становништву. Када је реч о градском библиобусу, новина није било. Идеја о покретању градског библиобуса, заправо идеја да књига стигне до свог читаоца онда када он није у могућности да по њу оде сам, потекла је од, не толико познатог, лика из прича Ги де Мопасана. Француски писац је у једној од својих прича под називом „Одликован“ записао: „Затим је [г. Сакрман] расправљао о уличним библиотекама, захтевајући да држава пусти по улицама кола са књигама као што има кола са поморанџама. Сваки становник који плати улог од пет пара имао би права да узме на читање до десет књига месечно. ’Народ’, говорио је г. Сакрман, ’у стању је да се покрене само када је у питању његова лична забава. Пошто он неће да приђе образовању, треба да образовање приђе к њему... ’“ Не налази ли се управо овде, упркос иронији и саркастичном тону аутора, принцип идентичан принципу библиобуса? Оно што је у мислима писца била само чиста илузија, остварило се у ХХ веку. Концепт библиобуса је врло јасан и једнозначан и заснован је на томе да усмери књигу до корисника у сеоским местима, удаљеним насељима, школама, болницама, затворима... На овај начин покретна библиотека проширује јавну читалачку мрежу и свима осигурава једнак приступ култури. После 1945. године (а пред грозницом раста која је тресла градове старог и новог света) било их је све више, јер како су се градови ширили веома брзо тако је расла и жеља становништва за знањем или разонодом. Иако првобитно осмишљени да попуне интелектуалну празнину села, пронашли су свој пут у градовима како би попунили недостајуће културне садржаје присутне у новим насељима, где је постојала неуједначеност између раста градских зона и могућности покривања библиотечком мрежом.
Библиобус постаје привилегија земаља у развоју, где игра важну улогу у основном образовању младих тако што се трансформише у прави путујући културни центар. Многе европске земље су у њему виделе средство захваљујући коме књига постаје доступна и становницима великих градова који живе далеко од матичне библиотеке или неког њеног огранка. На овај начин је формирано прво језгро читалаца и створили су се услови за њихово упознавање пре оснивања праве библиотеке. Књига постаје доступна и у удаљеним местима великих градова где због недовољног броја становника можда никада неће бити отворена права библиотека. Идеја о градском библиобусу је лагано путовала кроз Француску: само пет градских библиотека је могло да стави на точкове своје фондове. У јануару 1956. у Греноблу је основан први градски библиобус. Осам месеци касније у Туру, 1959. у Сен Бријеку, 1960. у Булоњ сир Меру, 1961. у Тулузу. И остали градови у Француској полако покрећу градске библиобусе: Бордо, Брест, Клермон Феран, Авр и Марсеј. Градски библиобус у Греноблу
стр. 12
Први градски библиобус у Француској и уједно библиобус који је претрпео највећи англосаксонски утицај отворен је 17. јануара 1956. године. Његово опремање трајало је нешто више од годину дана, с обзиром да је Градски савет донео одлуку о његовом покретању још 19. новембра 1954. године. Град је 1962. године бројао 159.000 становника на простору од 1.780 хектара. Увећавао се убрзано, у просеку за 8.000 становника годишње. У таквим околностима, упркос свим напорима, постајало је све теже за градску библиотеку да свим становницима пружа своје услуге. Због тога је Гренобл развио јаку мрежу огранака и књижних фондова. Постојало је три огранка и двадесет шест пунктова. Пунктови су били смештени у фабрикама, при социјалним установама, банкама, касарнама... Само су огранци били смештени један близу другог. Два су била близу старих насеља, али нису могла да пружају услуге новонасталим радничким насељима услед великог броја становника. Отуда, у ишчекивању новог огранка долази до нове потребе – стварања градског библиобуса. Возило које је тада коришћено био је камионет рено дужине 4,20 метара и висине и ширине 2 метра. Једна преграда је одвајала кабину возача од остатка камионета. Била су само једна врата са предње стране како би се уштедело на простору и избегла промаја. Један прозор са спуштајућим стаклом на задњој страни и две покретне плоче од плексигласа постављене на крову обезбеђивали су добру вентилацију. За грејање се користио радијатор на бутан гас. Као осветљење коришћене су лампе од 15W које су се пуниле на акумулатору од 12V.
У унутрашњем делу, обучени библиотекар је користио мањи покретни писаћи сто не би ли што више простора сачувао за читаоце и књиге. Полице (од дрвета и лесонита) су биле постављене свуда у круг унутар возила, осим на местима где су се налазили врата и прозор. Имале су шест нивоа, у размаку од 25 cm и дубине 20 cm. Како је и најмањи део унутрашњости искоришћен, у библиобусу је било 55 дужних метара полица на којима је могло да стане између 2.000 и 2.500 књига. Каросерија возила била је зелене боје са врло упечатљивим жутим словима са предње и обе стране камионета: БИБЛИОТЕКА КОЈА КРУЖИ –
престао да обилази школе како би од 1957. године био у потпуности на располагању читаоцима у граду. Насеља у којима се библиобус заустављао могу се поделити у две групе. Прву представљају насеља у центру града у којима је густина насељености изузетно велика, али су таква насеља удаљена од библиотека. У њима се библиобус заустављао на најфреквентнијим местима, трговима и пијацама, у трајању од око пет сати. У другој групи су насеља на периферији сачињена од индустријских и радничких четврти где је насељеност мања, али са тенденцијом раста. Заустављање библиобуса је трајало од два до три сата, углавном у поподневним часовима, након изласка запослених из радионица и фабрика. Без обзира која насеља би посећивао, библиобус никада није саобраћао у супротном правцу, већ је пратио кретање својих корисника, а никада се није ни паркирао на недозвољеном месту. Доказ да су становници Гренобла увек били отворени за књигу је и изградња огранака у појединим деловима града који су се показали као права потреба. Библиобус и данас још увек и свакога дана саобраћа улицама Гренобла у правцу обданишта, школа, гимназија, социјалних установа, предузећа... како би учинио доступном збирку од 3.000 књига и CD-ова за све узрасте.
ГРАД ГРЕНОБЛ.
Библиобусом је управљао возач који није запослен у јавној библиотеци, већ у Управи путева, а библиотеци је био доступан само неколико сати недељно. Одговоран је био искључиво за управљање возилом и његово одржавање. Рад са корисницима (задуживање и раздуживање књига, упис, разврставање и сређивање књига) обављало је лице запослено у јавној библиотеци уз подршку колега, када је то било неопходно, због сложености посла. Од 2.200 јединица колико је ова покретна библиотека поседовала, на полицама се могло наћи 500 документарних филмова, 1.100 романа и 600 књига за децу. У основи, услуга библиобуса је била двострука. Најпре је требало да изађе у сусрет школској популацији, обилазећи школу по школу, затим да се заустави на већ утврђеним местима у граду. На овај начин је почетни програм, осмишљен још у јануару 1956. године, обухватао опслуживање најмање две школске групе на периферији и продужено заустављање (у трајању од 6 сати, од 9 до 15 часова) на тргу Сен Брино. Али, мало по мало, услед великог прилива корисника, библиобус је
Извор: http://bbf.enssib.fr/consulter/bbf-1963-02-0041-001 http://www.enssib.fr/le-dictionnaire/bibliobus
Избор и превод са француског: Јасмина Марковић Народна библиотека „Вук Кaраџић“, Крагујевац
Прве покретне библиотеке у Русији појавиле су се још пре Револуције. У Совјетском Савезу библиотека на точковима је сматрана комфорним и практичним начином опслуживања становништва а библиобуси су развозили књиге из 1.400 библиотека. *** Библиобус је обавезни сегмент сваке јавне библиотеке, њиме значајно употпуњујемо наше услуге. У нашем региону 700 насељених места нема стационарну библиотеку – зато смо опремили 5 мобилних. Као и свака библиотека, и мобилне прате књижевне и издавачке новине, организују квизове и такмичења, приређују изложбе и неке друге акције и свечаности већег обима и омогућавају коришћење иновационих технологија. Ангажујемо и социјалне раднике, психологе, људе из културе и волонтере – јер становништво очекује помоћ и у решавању неких свакодневних питања, као што су: предавање прикупљених докумената у неку институцију, заказивање лекарског прегледа, појашњење о коришћењу неког лека и сл. Повремено направимо акцију „С књигом на распусту“, „Књижевни
Д
анашња Русија прву своју библиотеку основала је 2003, као резултат сарадње градске управе Волгограда и локалне регионалне библиотеке „Пушкин“ – наравно, уз помоћ Министарства културе Руске федерације. Мобилне библиотеке масовно ничу у оквиру пројекта „Култура Русије“ (2009-2011), јер се проценило да се на тај начин значајно штеде средства регионалних буџета и ангажују спонзори тј. приход са стране. Данас у Русији има више од 90 мобилних библиотека, од тога је 40 специјализованих возила за информационобиблиотечке услуге (КИБО) од којих се очекује да залази у сеоске забити, али и на градске тргове, у летње кампове и одмаралишта. стр. 13
ХОРИЗОНТИ
ПОКРЕТНЕ БИБЛИОТЕКЕ У РУСИЈИ – НЕКА ИСКУСТВА
караван“. Прошле године радили смо занимљив маратон са дечјим писцима, а никако не прескачемо ни неке важније датуме за локалну средину – фестивалe, традиционалнe свечаности и сл. Регионална научна библиотека у Самари поседује 1 библиобус, који опслужује 4 области и с капацитетом који не прелази 300 књига. Обавезно вози новине, часописе, али и мултимедијална издања; могу да се користе и ноутбукови, а интернет успостављамо преко флеш-модема. На основу методичке опремљености библиобуса, организујемо разне курсеве за доквалификацију сарадника општинских библиотека, мастер нивое учења, семинаре, интерактивне игре, презентације. У последње време све више ангажујемо сараднике из области дечје и адолесцентске психологије. За три године наш библиобус је направио 223 туре (препорука је да их буде 70 годишње), прешао је преко 30 хиљада километара, обишао комплетну територију области Самара, одн. 457 насеља од којих 82 нема стационарни библиотечки огранак. У току једног обиласка не обухвати се више од 4-5 села. (Наталија Литјагина, руководилац Одељења развоја Регионалне јавне библиотеке у Самари)
*** Овај сектор је у саставу Методичког одељења Библиотеке. У Уљановској области постоји 27 библиобуса, а возни парк са специјализованим возилима КИБО имамо од пре три године. Организујемо мобилне семинаре за ову врсту посла, покрећемо регионалне конкурсе, мрежне акције. Добро се показао облик мрежних пројеката – тзв. штафета, при чему наша служба предлаже идеју и даје оквирни садржај, а разрада се састоји у мониторингу читалачке средине у којој ради мобилна библиотека. У току једнократних или поновљених истраживања прецизно утврђујемо сезонске потребе читалаца и динамику напредовања различитих трендова. Истраживања, пилотпројекти, социјални мониторинг – то је оно што нас првенствено интересује када дођемо у неки регион. Процењујемо интересовање аудиторијума који очекује услуге у библиобусу. Нешто дубље истраживање подразумева анализу која подразумева опис потенцијалних корисника. С обзиром да је свака средина разноврсна, описујемо све њене групе. Анализа је могућа, наравно, тек када се накупи искуство у посредном раду – тада се подаци систематизују. Рад библиотекара покретне библиотеке треба да почне анализом докумената – за почетак, званичних: ко живи у селу, каква је старосна структура, која индустрија постоји у блиском окружењу, каква је мрежа трговина... Мање званични извори података добијају се мониторингом друштвене мреже, као и непосредним контактом са становништвом. Веома занимљив облик истраживања је експеримент. Ако вам је циљ да дођете до информације о томе шта чита омладина, не ослањајте се у потпуности на анкете, јер млади често одговарају формално, са сазнањем о томе шта се од њих очекује. Када радите такав експеримент, било би добро да као сарадника у анкетирању имате неког
појединца из локалне средине и сличне старосне популације. Када процењују компетенцију библиотекара и квалитет фондова, испитаници се често уздржавају од давања директних одговора, у страху да не увреде особу која их интервјуише. Углавном се врте око става да није ни важно каквих књига има у библиобусу, боље ишта – него ништа. За такве ситуације психолози препоручују да се користи скала боја – људима је лакше да залепе налепницу одређене боје, него да одсечно одговарају са „да“ или „не“. Ствара се илузија лежерности. Спровођење усмених анкета у великој мери зависи од психолошке структуре и стања испитаника, окружења – па чак и од временских прилика! Професионализам анкетара је веома битан – уколико се ради о писменој анкети, не би требало да захтева више од 20 минута за њено попуњавање. Простор за попуњавање анкете треба да је благовремено припремљен, избегните импровизације, постигните основни ниво комфора – јер анкетирана особа у том случају неће да протрчи преко анкете, тек да је „отараси“. (Олга Сафронова, руководилац Одељења за мобилно услуживање, Кућа књиге – Регионална библиотека у Уљановску)
*** У нашем региону некада је било више, сада постоје 2 библиобуса. Најважније је да у њему могу да се нађу најновија издања, то је кључ наше понуде. Поред тога, с обзиром да статистике говоре да се у летњем периоду ређе долази у библиотеку – око библиобуса практикујемо да организујемо тзв. Летњу читаоницу: подигнемо шатор, пустимо музику, омогућимо wi-fi, понудимо чај, кафу, друштвене игре, новине... Цео трг буде узаврео, много је света, свима је пријатно да у таквој атмосфери нешто прочитају, а чак нас и младенци посећују јер је занимљив за њихове photo-session-е. (Светлана Дедјуља, директор Регионалне научне и опште библиотеке „Ф. И. Тјутчев“ Тверске области)
*** Ову годину обележили смо псковском завичајном књигом, имајући у виду да је у Русији 2015. г. проглашена Годином књиге. Посебну пажњу посвећујемо деци, када имају рекреативну наставу током пролећних и летњих месеци. С обзиром да је један библиобус за нашу област недовољан да обављамо услуге на терену, у томе се ослањамо на сарадњу са школама. Такође, не држимо се стриктно библиотечког посла – нудимо и пројекције филмова, локалном становништву пружамо социјалну подршку. Циљ нам је да оживимо неке средине у којима су замрле установе културе или су им затворене неке социјалне службе. (Вера Павлова, директор Регионалне научне и опште библиотеке Псковске области)
стр. 14
*** У Тамбовској области има 517 општинских библиотека, а специјализовано возило за мобилне библиотечке услуге добили смо тек прошле године. Дакле, имамо само то једно. За шта га користимо? Служи нам као покретни информациони центар, ослонац нам је за неке масовне активности, али и за обуку библиотекара – рад на терену. Веома нам је користан као подршка током обележавања неких националних празника, када обрађујемо одређене завичајне теме, или када организујемо разговоре о различитим облицима зависности код тинејџера и омладине. Са управом града Тамбовск спровели смо литерарни конкурс, у част 200. годишњице рођења М. Ј. Љермонтова. Посебно бих истакла едукацију избеглица о њиховом правном положају у новим срединама. Мапу активности за ову годину проширили смо на 16 маршрута у којима ћемо обићи 54 насељена места. Покренули смо пројекат скенирања фотографија насталих 1930-1950: обавља се у 27 библиотека, а од ове године укључено је и наше специјализовано возило, тако да се покрива значајан део територије која је била ван ових дешавања. Локална библиотека има 200 нових читалаца, сам библиомобил је имао преко 1.700 корисника који су позајмили више од 2.730 штампаних публикација. (Наталија Аверјанова, руководилац Одељења за истраживање и развој Научне библиотеке „А. С.Пушкин“ у Тамбовску)
*** Библиобус смо добили 2012, ради опслуживања 4 рејона: лети излазимо у паркове, летње кампове, интернет је увек на располагању, а настојимо да омогућимо грађанима правне савете, преко нас може да се дође до неких основних грађанских докумената. Према нашим анкетама, најинтересантније услуге покретних библиотека су: позајмица грађе, копирање и издавање докумената, гледање филмова, претрага на интернету, преглед издавачке продукције, разни конкурси, књижевне изложбе. Рад у покретној библиотеци подразумева разноврсне вештине и компетенције. Зато Министарство културе Руске Федерације континуирано организује одговарајуће семинаре, на којима библиотекари који раде у оваквим типовима библиотека стичу знања и добијају овлашћења за издавање грађанске документације, развијају вештине коришћења и обучавања грађанства за рад са интерактивним медијима и технологијама. Ако ме питате за перспективе овог вида библиотечког пословања, рекла бих да је наш задатак да повећамо број библиомобила; да је неопходно да све те покретне библиотеке имају своју асоцијацију, ради ефикасне организације и смањења укупних трошкова; да се непрекидно врши обучавање запослених за пружање услуга ширег спектра од сувог библиотечког као и планско организовање манифестација са озбиљним, реномираним учесницима свих профила, под условом да држава сноси трошкове њиховог ангажовања. (Светлана Тарасова, директор Регионалне научне библиотеке Новосибирска)
Основни облици библиотечког пословања мобилног информационог комплекса (библиомобила): 1. информативни завичајни центар 2. мобилна библиотека (понуда фонда штампаних и мултимедијалних издања) 3. изложбени центар 4. консултациони и образовни центар 5. чекаоница за друштвена питања 6. центар техничке подршке код спровођења иформационо-просветних мера. Минимум потребне опреме и савремених технологија: - компјутерска, мрежна и периферна опрема (2 ноутбука за употребу са функционалним протоком библиотечких информација, 3G модем велике брзине и интегрисани wi-fi, дигитална камера, вишефункционални уређај); - опрема за пројекцију (пројектор, мобилни екран за пројектор) - телевизор LG 421.B65OV - озвучење (преносиви ситем за подешавање јачине звука) - комплет намештаја (1 полица за књиге, 3 стола, 4 столице) - комплет пластичног намештаја (6 столова, 6 већих сунцобрана са постољима, 20 столица) - сталци за рекламе (2 ком.) - инфо пулт и др. – опрема за рекламу и информације (4 ком.) - електрична опрема (измењивач напона, продужни каблови, мрежни филтер). Извор: http://libmobile.ru
Избор и превод са руског: Виолета Јовичинац Петровић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
стр. 15
ХОРИЗОНТИ
ПОКРЕТНА БИБЛИОТЕКА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ КАРЕЛИЈЕ (РУСИЈА)
Н
Специјално возило библиотечке намене (рус. КИБО) није само мобилна библиотека која пружа традиционалне библиотечке услуге - већ и бесплатни образовни центар
ародна библиотека Републике Карелија1 прво специјализовано возило типа КИБО добила је 2011, као савремену библиотеку на точковима. Актуелна литература, савремена компјутерска, мултимедијална и звучна опрема, комфоран смештај у приколици функционално дизајниран – све то је омогућило остваривању образовних, просветних и социјалних фунцкија библиотеке – на оним подручјима где су отежани или уопште нема услова за рад стационарног огранка.
– Електронска пошта – Електронска влада – циљеви и задаци. Портал државног сервиса РК, електронско плаћање
2. „Информациони ресурси на интернету – техника претраге“ (4 радионице по 2 часа). Теме ове обуке су: – Виртуелни сервиси и ресурси НБК: „Лични кабинет“, „Брза библиографска помоћ“, „Електронска библиотека РК“ – Интернет. Браузери. Системи за претрагу. Алгоритам претраге научне информације за стручњаке – Информациони ресурси из области права – Електронска влада – циљеви и задаци. Портал државног сервиса РК – принцип једног шалтера, електронско плаћање
После непуних 5 година, карелијски библиобус (КИБО) није само мобилна библиотека која пружа традиционалне библиотечке услуге – већ и бесплатни мобилни образовни центар са отвореним простором за културу и разоноду, и богата допуна разноврсности садржаја многих свечаности у Карелији. Осмишљена су 3 основна правца мобилног комплекса информационо-библиотечких услуга: – традиционалне информационо-библиотечке услуге – у надлежности одељења за чланове – одржавање бесплатне обуке из информационих технологија и информационе културе – у надлежности Одељења за информатичке послове и информисање – културно-просветна делатност – којом се баве не само сва одељења библиотеке, већ и бројни партнери Народне библиотеке Карелије. Сваки корисник мобилне библиотеке бесплатно постаје корисник свих фондова НБК – потребно је само информисати га о Правилима коришћења: може да чита, да добије копију, електронски или одштампани документ; да користи електронски каталог, да добије правна и грађанска документа. Најважнији задатак библиотекара је да разради и изведе програме који су прилагођени циљној групи корисника, имајући у виду и старосну структуру и степен образовања. Групе нису веће од 6-7 корисника.
3. „Интернет за све“ (циклус семинара према захтеву корисника)
– Електронска влада – сајтови државних органа, портали за пружање државно-правних услуга – Сам свој адвокат – информисање о правним питањима путем интернета, консултанти – Заштита потрошача – Кредити и хипотеке – корисни сајтови – Средства масовних медија – телевизијске и радио емисије, архиве медијске грађе – Музички и видео-сајтови – Читамо електронске књиге – уређаји за читање – Електронске библиотеке на интернету – Електронски новчаник, интернет трговина – Педагошка тематика на интернету – Туристичке информације – сајтови агенција, ауто-карте, возни ред, смештај – резервације преко интернета 4. „Информациони друштвени ресурси и информациона култура“ (циклус семинара према захтеву корисника) – Упознавање са појмовима: информација, информациона култура, информациони центри, значај информације за квалитет живота – Библиотека и инфо-сервиси, електронски каталози и базе пуног текста
Програми семинара
„Основе компјутерских знања – почетни ниво“ (6 радионица по 2 часа). Теме ове обуке су: – Основе Windows-а – основне функције оперативног система. Рад са фајловима и фолдерима. – Основе Word-а – уређивање и форматирање текста. Рад са таблицама и цртежима (2 вежбања) – Основе интернета: браузери, претраживачи на интернету – претрага за информацијом, информациони интернет ресурси
Методе претраге и селекције информација
стр. 16
Информационо-библиографски системи као средство претраге информација
– Претрага на традиционалан начин (каталози и картотеке) – Правила за формирање списка коришћене литературе (библиографски опис и др. референце)
Наша је оцена да библиотека не постоји сама по себи. Она је друштвени институт. Њен рад се разликује од средине до средине, јер су и корисници разни: неко очекује информацију у електронском облику, неко штампане изворе. Данас се често може чути оцена да се све мање иде у библиотеке, јер се за одлазак треба спремити, стићи и наћи одговарајући пријатан кутак за рад – а све то тражи време. Не може се оповргнути ни комфор електронске библиотечке услуге. Ипак, још увек је за озбиљан научни рад библиотека и даље неприкосновено место – јер најновије научне информације нису баш увек доступне он-лајн. Међутим, савремене библиотеке не чине само књиге. Већ одавно у библиотекама ври од културе, у разним облицима – оне су место сусрета са истакнутим личностима и представљања разних изложбених садржаја и презентација. Функција друштвеног института испуњава се на разним едукативним семинарима (типа пружања услуга правничког сервиса) или инструктивним предавањима (информатичко описмењавање). Што је средина мања, то библиотеци припада већа и одговорнија улога културног центра. Од године на измаку се на међународном библиотечком нивоу очекивало да да се добију одговори на неке недоумице у вези са питањима ауторских права. С обзиром на то да нарасле потребе цивилизованог друштва за информацијом не могу да се задовоље само класичном позајмицом, потребно је дефинисати позајмицу њихових алтернативних формата – копија, електронских и дигитализованих књига. Свака библиотека је на добром путу уколико остварује комплекс функција – просветну, информациону, научну, образовну, културну, васпитну и терапеутску. И све то, оним редоследом приоритета који намеће средина њених корисника.
Подстицање читања
– Библиографије Националне библиотеке – „Познате књиге у непознатом читању“ (изложба и презентација)
Користећи библиомобил као изложбени простор, посетиоци прелиставају књиге и часописе из фонда НБК, посећују тематске изложбе књига или предмета поводом и у част неког празника, изложбе народне радиности и историјских докумената и, уопште, имају доступне све програме НБК. Неки се програми раде у сарадњи са партнерском установом или појединцем: – Из историје народног образовања – XIX-XX век – Карелијски фронт у Великом отаџбинском рату – у сарадњи са Војним институтом Инспиративни свет Калевале – овај пројекат подразумева изложбу на сталцима, у простору и колекцију издања овог епа на различитим језицима, из фонда НБК; допунски садржаји су стона друштвена игра на ову тему, слагалице, бојанке и цртанке. – Завиримо у историју (компјутерске игрице)
КИБО возила су функционална како у главном граду Карелије (Петрозаводск), тако и шире. Користе се за одржавање наставе информатике, сусрете са писцима, гостујуће изложбе и промотивне програме; незаменљив је и као учесник многих државних и републичких акција, фестивала и пројеката већег обима обухватности становништва. Библиобуси су увек учесници акција попут Ноћи музеја, Дана града, Сверуског дана Пушкина, Дана књижевности Републике Карелије и др.
При утврђивању маршруте узима се у обзир социјално-економски профил насеља, структура и квалитет библиотечке и саобраћајне мреже, али је неопходна и пројекција интересовања потенцијалних корисника. Статистика коришћења говори нам да је за месец дана услуге добијало просечно 400 корисника: трећину њих чинили су стручњаци разних образовних профила, а од остатка – већи део су пензионери и незапослени. Углавном се тражи уметничка и друштвено-политичка, а нешто мање – спортска, пољопривредна и техничка литература. Поред књига, траже се дискови разних садржаја, док неке од захтева треба унапред доставити (да би се спровела процедура допремања из посебних фондова за редовне кориснике). Подразумева се да су сви семинари, радионице и програми бесплатни, о чему се брину Министарство културе и локална власт. Држава је формирала портал „Државне услуге“ – што је нека врста интернет сервиса „електронске владе“ – тако да се у библиобусу добијају сва државна и општинска документа.
Избор и превод са руског Виолета Јовичинац Петровић Матично одељење НБКГ
Република Карелија се налази на северозападу Русије. Према попису из 2014, насељава је око 635 хиљада становника, на територији од 172 хиљ. км2 тј. 4 ст./км2. Најбројнији народ су Руси (8%), а од мањинских су најбројнији Карели – народ угрофинског порекла (прим.прев.) 1
стр. 17
ХОРИЗОНТИ
КОРИШЋЕњЕ НОВИХ МЕДИЈА У ПОПУЛАРИЗАцИЈИ КРАГУЈЕВАЧКЕ ПЕРИОДИКЕ ИЗМЕђУ ДВА РАТА
О
Библионет 2015 (Ужице, Златибор, 4–6. јун 2015)
вогодишња, девета по реду најзначајнија научна и стручна годишња манифестација из области библиотечко-информационе делатности Републике Србије одржана је у Ужицу, тачније на Златибору, од 4. до 6. јуна 2015. Тема овогодишњег научно-стручног скупа била је „Колекције периодике у српским библиотекама“. Наша библиотека је представила део своје збирке периодике и начине како их, кроз различите медије, представља и популаризује.
мрежа (Фејсбук) за објављивање занимљивих садржаја. Слово о крагујевачкој међуратној периодици
Крагујевац је колевка новинарства у Србији, а у нашем граду је од 1834. године, када је у Књажескосрбској књигопечатњи под уредништвом Димитрија Давидовића одштампан први број Новина србских у Србији па до данас, публиковано око 300 различитих новина, часописа, календара, алманаха... Између два рата (1919–1941) у Крагујевцу су штампарије биле веома активне, па је 11 Гутенбергових „кћери“ издало више од 60 новина и часописа. Шестојануарска диктатура је, у ствари, потврдила да су политичке, економске и друштвене прилике итекако имале утицаја на крагујевачко издаваштво. Све друштвене турбуленције рефлектовале су се на издавање листова, те је периодика између два рата имала неуједначену динамику излажења. У то време многи комунистички и напредњачки листови се укидају, а радници се повлаче у илегалу, покрећу илегалне штампарије и отпочињу са другим видовима борбе (плакатима, брошурама, флајерима).
Како смо користећи различите технике, могућности и медије корачали кроз време заједно са југословенским Гандијем
Библиотеке у сталној потреби да иду у корак с временом и нужним технолошким достигнућима, постају информационе установе које, уз оптимизацију прикупљања и чувања, све више и напорније раде на представљању информација и њиховом приближавању корисницима. Савремена библиотека је на тај начин превазишла стереотипе о статичној институцији којој се „иде у походе“ и нужно покренула „rolinng stones“ потврђујући да – брег мора кренути ка Мухамеду. Како се „камење закотрљало“ у нашој библиотеци?
Уз поштовање свих стандарда у раду, покушали смо да применом нових технологија и медија своју библиотечку грађу приближимо корисницима на другачији начин. Тај начин је морао да подржи сву комплексност савременог времена и у исто време заинтересује кориснике да погледају, прочитају, одслушају или испрате на друштвеним мрежама (Фејсбуку) другачије презентоване информације. Обратили смо се свим суграђанима, са посебним акцентом на оне који су мало (или нимало) користили или користе серијске публикације до Другог светског рата. Популаризација збирке периодике Завичајног фонда подразумевала је другачији приступ завичајној грађи, коришћењем различиих форми и облика и уз примену савремених IT достигнућа и медија. Кретала се у више праваца: почетни – библиографски (Библиографија периодике Крагујевца I и II), каталогизаторски, дигитални (дигиталитацијом и постављањем на доступне сајтове), књижевни (књижевно стваралаштво и промоција књиге чија је главна тема личност која је обележила крагујевачко међуратно новинарство), позоришни (оживљавање лика Радомира Пантовића у глумачкој интерпретацији Чедомира Штајна, глумца Књажевско-српског театра), изложбени (представљањем „Крагујевачког маркентишког времеплова“), медијски (промовисањем на локалним радио и ТВ станицама) и коришћење друштвених
Први – библиографски корак
Прве су закорачиле ауторке завичајне, ретроспективне Библиографије периодике Ι и ΙΙ, Нинослава Милановић и Јелена Станковић, које су уз потпуно поштовање стандарда, доследно, прецизно, свеобухватно, објективно и сигурно водиле читаоце (и оне мало упућене) кроз историју крагујевачке периодике – од XIX века и првог броја Новина србских објављеног у Србији, тачније престоном Крагујевцу, у Књажеско-србској књигопечатњи (1834) до краја XX века (закључно са 1998) до листа Радник (1998). Завичајна библиографија постављена на територијалном принципу, пратећи периодизацију, штампана је у два дела: Ι део је омеђен годинама 1834–1941 и ΙΙ део 1942–1998. године. Библиографијом су обухваћене све серијске публикације које на насловној страни имају место издања Крагујевац, без обзира да ли их поседује наша библиотека или не, уз примену Међународних стандарда за обраду серијских публикација ISBD(S). Ова ретроспективна библиографија сређена је хронолошки, у оквиру година излажења публикација уазбучена, уз незаобилазне индексе (наслова, личних имена, издавача и штампарија) на крају. Библиографија је богато илустрована насловним странама и ЛИД-овима часописа, новина и листова. Завичајне библиографије су полазишта за наредна истраживања и изучавања. стр. 18
Други – корак каталогизатора
између два рата“ и тако на најбољи начин заокружи своја сазнања о међуратној периодици. Изложба „Крагујевачки маркетиншки времеплов: оглашавање у крагујевачкој периодици између два рата“ фокусирана је на рекламне, привредне, културне, политичке, пропагандне и личне поруке објављене у крагујевачким новинама и часописима у периоду од 1919. до 1941. године. Огласи су понекад заузимали половину новинских страница, те се преко њих могао пратити живот Крагујевчана у граду на Лепеници. У то време су настали и први југословенски брендови који су и данас познати на овим просторима – од произвођача обуће „Бата“, „Пеко“ и „Бостон“, детерџента „Радион“, до пасте за зубе „Калодонт“, креме „Солеа“ и дечјег сапуна „Мерима“. Посебно интересантно било је објављивање огласа политичке садржине у којима је, као и у садашњем српском политичком вокабулару, често било клетви, говора мржње и отворених претњи, попут некролога политичком противнику објављених у Шумадијској демократији: „Умро је! Он, Издајник наше странке и најамник корумпираних Пашићеваца!“ и клетви: „Испало око које за њим заплакало! Проклет да је!“ Изложбени антрфиле припао је „највећем оглашивачу“ тог времена – Миловану Р. Пантовићу, jугословенском Гандију, власнику и уреднику Одјека Шумадије „мученику од народа за народ“, бисеру крагујевачког новинарства. Његова појава је била интригантна за све проучаваоце културне историје Крагујевца, па је зато добио посебно место на изложби.
Периодика Завичајног фонда је обрађена у COBISS online библиографској бази и доступна је за електронску претрагу. Сви корисници ове врсте библиотечке грађе пролазе мини обуку и упућују се како да од куће претражују COBISS/OPAC кооперативну онлајн библиографску базу. Тако смо им умногоме скратили пут до жељене информације: ако наш ЗФ поседује тражену серијску публикацију, она се налази или на нашем или на сајту www.isssuu.com где библиотека има свој профил www.issuu.com/nbkg. Ако је ми не поседујемо, одмах сазнају и где, тачније у којој библиотеци, могу да нађу тражени број листа, новине или часописа.
Трећи – дигитални корак Од септембра 2011. године када смо почели са дигитализацијом, до сада је дигитализовано преко 45.000 страница. Предност у одабиру грађе за дигитализовање добила је стара периодика, јер се, због присуства лигнина у неквалитетној штампи, пожутели папир крунио и пропадао. Тако смо грађу учинили доступнијом, приближили је корисницима који имају могућност претраге и читања „из фотеље“ и спречили даља оштећења изазвана листањем и фотокопирањем. Периодика се чита на сајтовима www.nbkg.rs и www.issuu.com/nbkg.
Четврти – корак књижевника Роман Мирка Демића Слуге хировитог лучоноше: роман у настајању у издању зрењанинске Агоре (2006) оживљава личност Милована Р. Пантовића званог „југословенски Ганди“, крагујевачког новинара, власника и уредника два листа и чудака чији је животни стил био опонашање Махатме Гандија. Иако без школе (није званично завршио ниједан разред), скоро пет година је уређивао међуратни лист Одјек Шумадије, често бивајући предмет подсмеха Крагујевчана. Један је од родоначелника жуте штампе у граду на Лепеници. Несвакидашња личност је инспирисала књижевника да му подари још један живот, а нашим суграђанима омогући да прочитају необичан „роман у настајању“ написан по стварним догађајима.
Пети – корак глумца Крагујевачка публика је имала прилике да „види“ Гандија, управо на промоцији књиге Слуге хировитог лучоноше. Лик је оживео глумац Књажевско-српског театра Чедомир Штајн, који је театрално скидајући полуцилиндар, у господском оделу, благо се наклонивши, замолио публику да „удели који динар за крагујевачку сиротињу! Ако би проценио да ћете пристати, у трену би отворио свеску тврдих корица на којој је крупним словима написано – Од народа ради помоћи народу!“ Уметнички израз је добио свој библиотечки одраз – публика је заинтересовано тражила у исто време и књигу и лист Одјек Шумадије.
Шести – изложбени корак илити Како се покренуо крагујевачки маркентишки времеплов? Крагујевачка публика је имала прилике да види изложбу „Оглашавање у крагујевачкој периодици
стр. 19
Седми – медијски и корак фејсбукаша Промовисање и популаризација крагујевачке штампе путем медија и друштвених мрежа (Фејсбук) представља заокруживање истраживачког дискурса започетог издавањем Библиографије периодике Крагујевца I, II (1997,1999), настављеног дигиталним облицима, објављивањем књиге Слуге хировитог лучоноше Мирка Демића и изложбом „Крагујевачки маркентишки времеплов“. Често присуство на локалним радио и TB станицама и Фејсбук страници библиотеке динамизује и актуализује збирку међуратне периодике. Библиотекари ЗФ ослушкују и прате свакодневна дешавања у граду, а огласи и оглашавања из Гласа Шумадије, Радника, Одјека Шумадије и многих других новина актуализују и приближавају временски удаљене догађаје. Тако смо, нпр., на Фејсбуку у време „сечења“ струје неуредним платишама објављивали oгласе из двадесетих година прошлог века у којима се, као и данас, претило Крагујевчанима да ће, због неплаћања струје, бити санкционисани! Реакција корисника Фејбука је била одлична, јер су само слика пожутелог новинског листа и одступања од савременог правописа указивали да се ради о огласима пре 95 година! О политичким објавама да не говоримо (присутном говору мржње и „бацању клетви“ на политичке непријатеље – некад и сад)! Свака сличност са људима и догађајима (НИ)је – случајна. Пажњу присутних изазвала је музичка подлога која је пратила презентацију – позната песма из Далмације Кад си била мала Маре за коју се дуго
ХОРИЗОНТИ
сматрало да је народна. У току презентације колеге су се гласно питале зашто далматинска народна песма прати крагујевачку презентацију. Тајна је на крају откривена – аутор песме је крагујевачки музичар, композитор и текстописац Драгиша Недовић (1916-1966), који је потписао велики број севдалинки („Стани, стани Ибар водо“, „У лијепом старом, граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Хармонико моја сузом наквашена“), шумадијских („Лепе ли су нано Гружанке девојке“, „Јесен прође ја се не ожених“, „Обраше се виногради, доле крај Тополе“, „Јутрос ми је ружа процветала“) и далматинских песама („На обали крај мора“, „Ој липа ти незнанко“. „Кад си била мала Маре“). Његове песме су многи сматрали за изворне и народне, али после проналажења „плавог
Н
кофера“ рукописа и целокупне оставштине, Драгиши Недовићу су призната ауторска права.
циљ свих седам корака Савремена библиотека је на овај начин превазишла стереотипе о статичној институцији којој се „иде у походе“ и нужно покренула „rolinng stones“ потврђујући да – брег мора кренути ка Мухамеду. У нашој библиотеци се „камење закотрљало“ рушећи стереотипе да је коришћење библиотечке грађе монотон, досадан и прашњав посао. Јасмина Марковић, Гордана Вучковић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
БИБЛИОТЕКА ПО МЈЕРИ СВИХ КОРИСНИКА Одељење за слепа и слабовида лица Матичне библиотеке Источно Сарајево
а подручју сарајевско-романијске регије живи око 150 слијепих и слабовидих особа, које полазећи од тога да су „сви људи по природном праву једнаки“ теже пуном и ефективном учешћу и укључености у друштво, равноправности и остварењу својих права. Културна права, као једна од темељних људских права, укључују право на образовање и уживање у бенефицијама културне слободе и научног прогреса. Матична библиотека Источно Сарајево је ову потребу препознала већ одавно, али на реализацију се чекало дуго, углавном због недостатка финасијских средстава. Уз подршку Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске 2011. године, Матична библиотека укључила се у пројекат „Мрежа АБИКЧ“ (аудио брај интернет клуб читаоница) у којем су учествовали и Фондација за социјално укључивање у Босни и Херцеговини и Савез слијепих Републике Српске. Кроз пројекат Матична библиотека је опремила једну посебну просторију као Специјално одјељење, а донирана су два компјутера са говорним програмима и брајевим штампачем, дејзи плејер и електронскa лупа. „МФ“ банка спонзорисала је куповину мобилијара. Од почетка рада у одјељењу је запослена слијепа особа. Почело се са веома скромним фондом од само 50 звучних књига. Захваљујући континуираној и доброј сарадњи са Библиотеком за слијепа лица Републике Српске, тај број је врло брзо повећан. Данас Матична библиотека има 1.500 звучних књига и 30 књига штампаних Брајевим писмом, а тај број се свакодневно увећава. Осим са Библиотеком за слијепа лица Републике Српске, Матична библиотека је врло брзо успоставила сарадњу и са другим сличним институ цијама у регији, а међу њима се истиче Библиотека за слијепа лица Црне Горе. Од 2012. године Матична библиотека почела је самостално да се бави издавањем звучних књига.
стр. 20
Књиге читају волонтери, а снимају се у тонском студију Радија и телевизије Источно Сарајево. До сада је објављено 20 нових књига. Издавачка дјелатност звучних књига ослања се на издавачку дјелатност Матичне библиотеке у црном тиску, тако да је значајно истаћи да су неке књиге истовремено објављене и као црни тисак и као звучна књига, између осталих књиге академика Неђа Шиповца Зовем се загонетка – Све љубави Иве Андрића, Битка за Фиренцу Маријане Петронић, Расуло Сима Кларића. Такође, снимане су књиге завичајних аутора Владимира Настића, Бранка Чучка, Горана Врачара, Жељка Пржуља, Милована Јевтовића, у издању других издавачких кућа, као и књиге Сарајевско љето и Љубавне приче аутора Риста Трифковића чији се легат налази у Матичној библиотеци. Услуге Одјељења за слијепа и слабовида лица тренутно користи 103 корисника, од чега 45 сталних. Као и остали корисници и они свакодневно могу добити информације о новим насловима у библиотеци путем телефона или услуге електронског библиотекара. Матична библиотека свакодневно ради на унапријеђењу својих капацитета, па је ове јесени реконструисала улаз у зграду и направила рампу за неометан приступ особама са инвалидитетом. У плану је нови пројекат, а он подразумијева опремање тонског студија у коме ће библиотека моћи да континуирано снима нове звучне књиге. С обзиром на то да је само пет одсто књига штампаних у црном тиску доступно слијепим особама, као звучна књига или Брајево писмо, неопходно је повећати издавачку продукцију која ће бити намијењена овој категорији корисника. Матична библиотека сарађује са Универзитетом у Источном Сарајеву, па је у плану снимање књига и научних радова према циљаној студентској популацији (слијепим и слабовидим студентима), што ће бити од непроцјењивог значаја и за студенте у региону, који дијеле заједнички језички простор.
Препознајући значај размјене звучних књига, Матична библиотека осим размјене са другим сличним установама, своја издања поставља на сајт Књиготеке гдје, према подацима којима располажемо, слијепе особе из иностранства редовно преузимају домаћа издања, па за првих десет објављених издања биљежимо 450 преузимања. Такође, у просторијама Библиотеке врши се обука слијепих и слабовидих лица из многих области корисних за њихову већу интеграцију у друштво, као што су учење Брајевог писма, информатичка обука и учење страних језика. Матична библиотека је припремила скрипту за енглески језик на Брајевом писму, тако да слијепе особе заједно са осталим полазницима курсева страних језика могу без проблема да уче страни језик. Библиотека је и мјесто гдје се одржавају и
Слађана Братић Матична библиотека Источно Сарајево
JUNI NA UNI
XII međunarodna konferencija o informacijskoj i medijskoj pismenosti Bihać, Bosna i Hercegovina
ahvaljujući uspješnom radu menadžmenta JU Kantonalna i univerzitetska biblioteka Bihać na međunarodnom planu, Savjetovanje bibliotekara Bosne i Hercegovine koje je započelo skromno prije 12 godina je preraslo u svjetsku manifestaciju od izuzetnog značaja. Naime, ove godine je u Bihaću po 12. put održana Konferencija o informacijskoj i medijskoj pismenosti pod već etabliranim nazivom „Juni na Uni“ od 17 do 20. juna 2015. godine. Kako je istakao direktor ove institucije, mr sci. Ratko Knežević: „Ovogodišnju Konferenciju koja je postala u punom smislu riječi međunarodna i na svjetskom nivou smo organizirali u suradnji sa Institutom za tehnologiju iz Limerika (Republika Irska) sa kojim već duže godina imamo izuzetnu suradnju radeći na mnogobrojnim projektima finansiranim od strane EU. I sama Konferencija predstavlja epilog jednog trogodišnjeg međunarodnog projekta koji smo realizirali u sklopu Tempus programa pod nazivom „Razvoj informacijske pismenosti – ekonomija znanja u zemljama Zapadnog Balkana“ uz učešće partnera iz desetak evropskih država. Više o samoj konferenciji može se pronaći na službenoj stranici Konferencije: http://www.wbilc2015.kbbi.ba/ Bitno je istaći da je koncem prošle godine ovaj projekat zbog svoje učinkovitosti dobio posebnu nagradu od strane EU kao jedan od najboljih koje je EU finansirala do sada. Glavne teme ovogodišnje konferencije, uz mnogobrojne podteme, bile su :
– Informacijska pismenost i obrazovanje odraslih – Informacijska pismenost i kombinirano učenje – Informacijska pismenost i učenje na razdaljinu – Informacijska pismenost i mobilni uređaji (M-učenje) – Informacijska pismenost i reklamiranje – Informacijska pismenost i javne biblioteke/knjižnice – Informacijska pismenost u osnovnim i srednjim školama – Informacijska pismenost i ekonomija znanja – Informacijska pismenost i informacijsko društvo – Informacijska pismenost i multimedijsko društvo – Informacijska pismenost i digitalno društvo – Informacijska pismenost u modernom svijetu (npr. web 2.0, web 3.0, YouTube, trendovi, novonastale tehnologije i inovacije, rast digitalnih resursa, digitalne referentne alatke, slojevite referentne usluge). – Budućnost informacijske pismenosti – Informacijska pismenost na radnom mjestu
Bibliotekari/knjižničari kao podrška u procesu cjeloživotnog učenja
Informacijska pismenost u modernom svijetu
– Informacijska pismenost u XXI vijeku – Informacijske pismenosti (medijska pismenost, digitalna pismenost, vizualna pismenost, finansijska pismenost, zdravstvena pismenost, cyber wellness, infografika, informacijsko ponašanje, transliteracija, postliteracija) – Informacijska pismenost i akademske biblioteke /knjižnice
стр. 21
– Digitalna pedagogija i informacijska pismenost – Integriranje informacijske pismenosti u kurikulum – Uključivanje teorije informacijske pismenosti u praksu – Informacijska pismenost obuka i instrukcije – Nastavni dizajn i izvedba za informacijsku pismenost (npr. nastavna praksa, dizajn sesija, planovi časova) – Informacijska pismenost i online učenje (npr. vlastiti moduli informacijske pismenosti) – Okoline informacijske pismenosti i virtualnog učenja – Podrška korisničkih potreba kroz biblioteku/knjižnicu 2.0 i iznad toga – Digitalno osnaživanje i referentni radovi – Informacijska pismenost kroz discipline – Informacijska pismenost i digitalna zaštita – Inovativni pristupi informacijskoj pismenosti – Uključenost učenika/studenata u informacijsku pismenost
ХОРИЗОНТИ
Z
различите манифестације културно-забавног карактера. У циљу промоције Одјељења и културе читања уопште Матична библиотека организује посјете ученика средњих школа којих на подручју сарајевско-романијске регије има дванаест. Неколико пута годишње, а обавезно за Дан бијелог штапа, Матична библиотека организује изложбе посвећене слијепим и слабовидим особама, кад се дијели и едукативни материјал корисницима у којем су садржане смјернице за понашање према особама са инвалидитетом, њихове могућности и достигнућа.
Medijska i informacijska pismenost – teoretski pristupi (standardi, procjena, saradnja, itd.)
a svoje mjesto su zauzeli i brojni prezentatori i izdavači iz cijelog svijeta. Zaista moram istaći da smo, između ostalih, imali učesnike kao što su Nature Publishing Group, Palgrave Macmillan, Subito, Ashgate, Citavi, Oxford University Press, itd. Siguran sam da će svi oni koji se na bilo koji način bave ovom tematikom uvidjeti koliko su to značajne kompanije koje su se predstavile na ovogodišnjoj Konferenciji. Razlog više mom ličnom zadovoljstvu je i činjenica da je JU Kantonalna i univerzitetska biblioteka Bihać, Bosna i Hercegovina, koja djeluje u veoma skromnim uvjetima, zbog svog angažmana na međunarodnom planu, i ove godine dobila izuzetno priznanje učešćem u nekoliko novih projekata koji se finansiraju od strane EU, kao što su: Library Network Support Services (LNSS): modernising libraries in Western Balkan countries through staff development and reforming library services, čiji će nositelj biti ponovo Institut za tehnologiju iz Limerika (Republika Irska) i koji će se odvijati u naredne 3 godine (2016-2018), a mi ćemo biti zaduženi za svjetsku diseminaciju; potom drugi projekat pod nazivom International Network of Emerging Library Innovators in the Balkan Region (INELI-Balkans) pod vođstvom biblioteke iz Atine. Isto tako, izuzetna mi je čast da mi je dodijeljena uloga od strane Univerziteta u Ankari da sačinim tim iz Bosne i Hercegovine koji će u decembru 2015. godine učestvovati na interaktivnoj edukativnoj radionici koja će trajati jedan tjedan i koja će za cilj imati obuku djece emigranata iz Sirije na polju informacijske i računarske pismenosti. Također moram istaći izuzetnu suradnju sa knižnicom iz Novog Mesta i ravnateljom g-dinom Borutom Novakom, kao i suradnju sa gradskom knjižnicom „Ivan Goran Kovačić“ iz Karlovca sa kojom smo, za vrijeme mandata prethodne ravnateljice g-đe Fride Bišćan, uspješno realizirali IPA projekat pod nazivom „Usluge pokretne knjižnice kao podrška programu cjeloživotnog učenja u ruralnim sredinama karlovačke županije i Unsko-sanskog kantona-MOBILLL“, a na osnovu kojeg smo pokrenuli našu mobilnu biblioteku koja je za veoma kratko vrijeme postala prepoznatljiva na terenu i stekla veliki broj korisnika. Mnogobrojni su kulturni događaji odrađeni u okviru prekogranične suradnje na zadovoljstvo građana i učenika u obje države, a koja su uključivala koncerte kulturno-umjetničkih društava, posjete pjesnika školama, interaktivne radionice, i sl. kako u Republici Hrvatskoj tako i Bosni i Hercegovini. Učestvovali smo i na Prvom evropskom susretu bibliobusa Evrope u Pečuhu u aprilu ove godine, sa kolegama iz mnogobrojnih evropskih država. Iskreno se nadam dobroj suradnji i u budućnosti, očekujući proširenje suradnje sa knjižnicom u Puli, a zašto ne i u Rijeci, koja ima tako dugu i uspješnu knjižničarsku tradiciju, što bi nas izuzetno radovalo, i siguran sam, bilo na obostranu korist, a sve u svrhu proširenja ponude našim dragim korisnicima.
– Teorija informacijske pismenosti (modeli, standardi, indikatori, Moskovska deklaracija, itd.) – Informacijska pismenost i vještačka inteligencija – Informacijska pismenost i informacijsko ponašanje – Informacijska pismenost i referentne usluge: cyber referentne usluge, virtualne referentne usluge, mobilne referentne usluge, izvori grupe stručnjaka, globalni referentni volonteri – Kulturni i kontekstualni pristupi informacijskoj pismenosti – Informacijska pismenost i koncepti praga – Evaluacija i procjena informacijske pismenosti – Informacijska pismenost u različitim kulturama i državama uključujući nacionalne studije – Menadžment projekta informacijske pismenosti – Instrukcija procjene mjerenja u informacijskoj pismenosti Novi aspekti obrazovanja/strateškog planiranja, politika, i propagiranje informacijske pismenosti u digitalno doba
– Brendiranje, promocija i marketing za informacijsku pismenost – Kroz-sektoralna i interdisciplinarna suradnja i partnerstvo za informacijsku pismenost – Politika i razvoj informatičke pismenosti – Vođstvo i upravljanje za informacijsku pismenost – Strateško planiranje za informacijsku pismenost – Strategije u e-učenju za promociju samousmjerenog i održivog učenja u području vještina informacijske pismenosti.
Veoma je bitno istaći da su učešće na Konferenciji uzeli bibliotekari / knjižničari i naučni radnici iz brojnih zemalja: SAD, Irske, Ujedinjenog Kraljevstva, Rumunije, Grčke, Srbije, Kosova, Hrvatske, Slovenije, Bugarske, Egipta, Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Vijetnama, Australije, Turske, Rusije, Nizozemske, Bahreina, Bosne i Hercegovine, itd. Broj zemalja učesnica bio bi znatno veći da mnoge koje su željele učestvovati nisu spriječile poteškoće oko viznog režima. Ipak, treba posebno istaknuti da su ključni predavači na ovogodišnjoj Konferenciji bili najeminentnije ličnosti iz ovih oblasti, i to dr Christine Bruce (University of Queensland, Australia) i dr Tefko Saračević (SAD). Uspjeli smo također uspostaviti prezentacije video linkom učesnika koji nisu mogli doći lično na Konferenciju, kao i interaktivno spajanje sa učesnicima Konferencije u Bugarskoj koju je vodio dr Miltenof (SAD). Konferencija je sve vrijeme bila emitirana uživo preko Interneta, i bila je veoma popraćena u cijelom svijetu. Osim što su se na jednom mjestu okupili stručnjaci iz cijelog svijeta koji su razmatrali ovu tematiku, razmjenjivali mišljenja i iskustva, izuzetno je značajno, da je stvorena mreža stručnjaka koja će uz mnogo manje poteškoća djelovati na svjetskom planu po ovim pitanjima. Takav eminentni skup je podržalo i Federalno ministarstvo obrazovanja i nauke Bosne i Hercegovine,
стр. 22
Ratko Knežević JU Kantonalna i univerzitetska biblioteka Bihać, BiH
М
Прва конференција у низу активности Министарства културе и информисања Републике Србије и Британског Савета (British Council) Београд, 12-13. jун 2015. године
инистарство културе и информисања Републике Србије и British Council, 12. и 13. јуна 2015. у Клубу посланика у Београду организовали су дводневну конференцију „Маркетинг и комуникације институција културе у дигиталној ери“ која је окупила велики број представника институција културе и креативних агенција из Србије и Велике Британије као и представнике медија. Британски амбасадор у Србији Денис Киф и министар културе Иван Тасовац отворили су дводневну конференцију на којој је било речи о положају културе и преокрету у комуникацијама у дигиталном добу. На отварању ове конференције намењене пре свега запосленима у установама културе, у уводној речи Амбасадор Киф рекао је: „Овај скуп представља практичну примену Меморадума о сарадњи у култури и уметности који су пре неколико дана потписали Министарство културе и информисања и Британски савет. Дигиталне технологије у потпуности су промениле друштвени живот и, с једне стране, цео свет постао је једна велика позорница, а, с друге, култура суочена са глобалном кризом и бројним забавним садржајима приморана је да се бори за своје место у јавности“. Министар Тасовац је оценио да институције културе морају да се прилагоде новој стварности коју су драматично измениле дигиталне технологије, јер ће у супротном изгубити корак с временом, публиком и основном мисијом да своје садржаје учине доступним најширем кругу људи. Да би привукле публику, институције културе морају да изађу из својих устаљених оквира, јер се култура не чува у музеју, већ представља спону између идеализоване слике прошлости и динамичне визије будућности. Он је подсетио на успешан пример Центра за дигиталне хуманистичке науке који је без буџета на веб страници реклаказала (http://www.reklakaza.la) и преко друштвених мрежа објављивао најзанимљивије речи из Српског рјечника Вука Стефановића Караџића. Регионални директор за област уметности Британског савета, Грегори Неш у свом излагању осврнуо се на рад Савета и добру сарадњу његове куће са младим уметницима на великим пројектима попут изложби, филмских фестивала. Колумиста Гардијана, пи-ар агент Марк Борковски, почео је своје излагање фотографијом скупа коју ће окачити на Твитер, будући да је по свом признању велики зависник од друшвених медија. У свом веома атрактивном предавању jе нудио одговор на неколико кључних питања – Шта заправо значи добра комуникација данас? Како од институције направити бренд? Како променити
имиџ неке институције? Како привући нову публику? Витомир Јевремовић (Digital Mind), Весна Милосављевић, (SEEcuit) и Милена Квапил (агенција „McCann“) су представљени као најуспешнији у дигиталној презентацији културе у Србији, а о дигиталним стратегијама говорили су Жељко Јовановић (British Council), Ник Стокман (Culture 24) и Марко Савић (KODEK Institut). На коференцији су понуђена решења за бољу комуникацију уметничких програма и активности институција културе које представљају примере добрих пракси из Британије и Србије. Нови приступ комуникацији, а нарочито употреба друштвених мрежа, јесте кључ ка привлачењу и развоју нове, а посебно младе публике. Боља комуникација и нова публика су такође начин да се привуку и нови донатори који су у времену опште економске кризе важан фактор у реализацији амбициознијих програма. Другог дана била је Панел дискусија: Како унапредити позицију културе у медијима? „Сматрам да смо дужни да будемо искрени сами према себи, да признамо када неке ствари радимо погрешно и да будемо спремни да учимо од оних који то раде боље. Морамо прихватити интернет и дигиталне технологије пре свега као незаобилазни канал комуникације и платформу за размену знања и мишљења“, рекао је Тасовац.
стр. 23
Уводну реч имао је министар културе и информисања, Иван Тасовац, а панелисти су били уредници културних рубрика и програма и републичких институција културе. Овај панел је имао за циљ да идентификује шта је све потребно урадити како би се критика и новинарско извештавање о догађајима у култури одржало како у традиционалним тако и дигиталним медијима. Комерцијализација медија довела је до све мањег присуства културних садржаја. Каква је будућност ове изузетно важне „гране“ у промоцији културе? И да ли је критика отпорна на демократизацију коју је донео интернет. У делу панела Дигиталне стратегије представљено је учесницима шта је дигитална стратегија. На четири различита примера учесници конференције упознали су се са различитим приступима дигиталне комуникације. Најважнији утисак са панела је да већина власника медија и главних и одговорних уредника
ХОРИЗОНТИ
МАРКЕТИНГ И КОМУНИКАцИЈЕ ИНСТИТУцИЈА КУЛТУРЕ У ДИГИТАЛНОЈ ЕРИ
интереса, али и да је одговорност за положај културе у медијима распоређена на све учеснике – Министарство културе и информисања, локалне самоуправе, институције културе, појединце, власнике медија, уреднике и новинаре. Један од закључака јесте да је неопходно постићи бољу синергију између институција културе и медија односно развити партнерску комуникацију, у којој се улога медија не би сводила само на дословно преношење саопштења за јавност. Учесници скупа сложили су се да је потребно радити на едукацији у оба правца, што подразумева да новинари који прате културу треба да буду боље есенцијално и терминолошки упућени у свет културе, а притом и да институције културе морају на креативнији начин да пласирају своје садржаје како би привукле медијску пажњу, самим тим и публику. Истовременом едукацијом подигао би се квалитет извештавања медија и разумевања културних садржаја од стране публике, док би установе културе имале бољу слику о томе шта публика заправо жели и који су модалитети привлачења нове публике.
Потврђено је да су нови комуникациони токови и платформе, а нарочито употреба друштвених медија, кључ за привлачење и развој публике, са акцентом на младе. Побољшање комуникације најбољи је начин да се добије подршка и привредног сектора у реализацији садржаја и програма који нуде институције културе. Препоручено је да институције културе израде дигиталне стратегије које би интегрисале дигитални маркетинг, друштвене мреже и дигиталне програмске иницијативе које привлаче нову публику, јачају однос са већ постојећом публиком и граде нове и динамичније односе са спонзорима и донаторима у овом дигиталном окружењу.
не препознаје у довољној мери значај извештавања о култури, већ су фокусирани на прилагођавање тржишту и сензационалистичке садржаје, што потврђује и чињеница да од 1.447 јавних гласила (стање на дан 13.2.2015), тек неколицина има културне редакције. Истакнуто је да нова Медијска стратегија треба да нагласи посебну улогу културе као део јавног
Ивица Радивојевић Библиотека „Радоје Домановић“, Топола
Како то раде Британци? Дигиталне технологије омогућавају да се допре до много шире публике него икада раније и да се притом буде веома креативан. Међутим, нове технологије омогућавају и много више. Помоћу њих могу да се удруже уметници из целог света и заједнички створе нова уметничка дела. Овде се можете упознати са примерима употребе дигиталних технологија од стране британских институција културе и појединаца при промоцији њиховог рада.
Виртуелни хор Ерика Витакреа Ерик Витакре је један од најпопуларнијих композитора данашњице, уважени диригент и јавни говорник и, тренутно, композитор на Кембриџу. Виртуелни хор је глобални феномен који повезује солисте из целог света кроз употребу нових технологија. Овај пројекат започет је 2009. године као експеримент у употреби друштвених мрежа када је млада жена отпевала Ерикову композицију Сан и поделила снимак на YouTube-u. Ерик је након овога позвао све своје обожаваоце да сниме како певају ову песму и поделе тај снимак. Био је веома импресиониран резултатом тако да је решио да сними себе док диригује композицију Lux Aurumque док остали учесници певају уз њу, и тако је настао први виртуелни хор. Данас, ове снимке је погледало преко 15 милиона људи, што је инспирисало солисте из целог света да се прикључе. Први хор је имао 185 солиста док последњи, четврти по реду, има преко осам хиљада чланова из преко 100 земаља.
Britsh Council колекција „Музеј без зидова“ Од 1939. године сакупљају уметничка дела британских уметника са циљем да у земљама широм света промовишу достигнућа највећих британских уметника и дизајнера. Колекција која се данас састоји од преко 8.500 уметничких дела, од слика и графика, цртежа и фотографија па до мултимедијалних инсталација, нема сталан простор у који је смештена те је због тога и добила назив „Музеј без зидова“. Њена дела се налазе у британским културним центрима у преко 100 земаља света, а велики број се налази и у различитим музејима и галеријама на дугорочној позајмици. Ова колекција је 2001. године добила међународну ARCO награду за допринос промоцији и едукацији публике о савременој уметности на међународном нивоу. Недавно су се удружили са Google Cultural Institute и омогућили приступ делима из „Музеја без зидова“ кроз виртуелну уметничку галерију.
стр. 24
Дигитализација текстова о авангардној сликарки и хероини ратова Надежди Петровић О Надежди Петровић (1973-1915)
Поводом сто година од смрти Надежде Петровић, сећамо се ове истакнуте уметнице и великана у културном животу Србије са почетка ХХ века. Надежда Петровић је рођена 1873. године у Чачку. У Београд се досељава са породицом 1884, где 1891. године завршaва Вишу женску школу у којој ће касније (1893) радити као учитељица цртања. Основно ликовно образовање стиче у првој уметничкој школи Кирила Кутлика у Београду 1896/97. Поред Надежде, кроз ову школу прошла су најзначајна имена српског импресионизма. Преломни тренутак у уметничком животу Надежде Петровић је одлазак у Минхен 1898. године у школу Антона Ажбеа. Минхен на почетку ХХ века је био узбудљив град са мноштвом млaдих уметника који су у њега дошли у потрази за новим идејама. Минхен тога доба је град настанка немачке модерне уметности. Иако су очи Минхена биле упрте ка Паризу, центру модерних схватања и појава, ликовне карактеристике минхенске епохе тог времена у сликарству су биле веома специфичне. У Немачкој су се у једном тренутку спојиле идеје француског импресионизма и минхенске сецесије. У таквом динамичном окружењу пуном уметничких превирања на релацији напредних, против конзервативаца своје место проналазе и млади уметници из Србије. Надежда, вредна и упорна студенткиња је била жељна новог учења. Говорила је: „Тако много има дивних ствари да научим... Мали је дан, а кратка ноћ ако се хоће све научити“1. Она ће у Минхену проучавати дела из Пинакотеке, упознати се са сецесијом, са кругом руских уметника весника нових, авангардних идеја. Веома важан догађај је посета изложби минхенске сецесије где се први пут упознаје са делима великана француског сликарства: Короа, Монеа, Реноара и Сислеја. Година са којом започиње свој самостални рад је 1900, када је и отворена њена прва самостална изложба у сали Велике школе у Београду. Надежда Петровић је изложила својих тридесет седам слика. Тада се појављују и прве критикe које ће надаље пратити њен рад. Поред неколико критика које су је скромно, али позитивно оцениле, појавила се и чувена, негативна критика Пере Одавића у листу Нова искра у којој се види колику су „прашину“ подигле слике Надежде Петровић и унеле нови дух у ликовни живот патријархалне Србије. Ова критика је представљала одраз једног конзервативног естетичког погледа, отпор свему што би могло да поремети мир или промени уврежена схватања. Одавић каже: „Када смо видели оно што је Госпођица под именом сликарских радова изложила нисмо се могли довољно начудити толикој њеној храбрости. Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но импре-
стр. 25
сионистичке радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова“2. По повратку у Минхен 1901. Надежда прелази у атеље код Јулиуса Екстера, професора Mинхенске академије. Тада она почиње да ради у природи. Експериментише са природном светлошћу и бојом. Овај излазак у природу много ће утицати на Надежду, полако је усмеравајући ка њеној животној теми, природи и изражајном колористичком изразу. Тих првих година ХХ века у природи настаје њено чувено дело наглашеног колоризма „Из Иберзеа“ које данас чува Музеј савремене уметности. Надежда ће бити предана својој уметности све до повратка у Србију 1903. када почиње са хуманитарним и политичким ангажманом. Тежња за ослобађањем јужнословенских народа била је идеја коју је Надежда свим срцем приграбила. Ова храбра жена, велика уметница и родољуб укључује се активно у друштвени живот Краљевине Србије. Препуна обавеза, занета мисијом постаје велики борац за слободу. Почиње да пише о сликарству, школству, потребама модернизације наставе, о образовању женске омладине и еманципацији жена, о позоришту, музици. Организује велики женски скуп, где се залаже за буђење патриотске свести жена, за политичку и социјалну правду. Оснива Коло српских сестара и постаје први секретар те организације. Пише своју једину позоришну драму изразито политичког карактера О живим сликама из Македоније и Србије. Једна од њених најважнијих активности је било ангажовање око оснивања и организовања Прве југословенске уметничке изложбе 1904. и Прве југословенске уметничке колоније. Иако јој критика није била благонаклона, то неће пољуљати њено сликарско самопоуздање. Године 1907. настају кључна дела српског импресионизма3 међу којима су и Надеждине слике: „Дереглије на Сави“, „Караула на Сави“, „Девојка са сунцобраном“. Она ће сликарски и даље бити веома активна. Излагаће на изложби Српског уметничког удружења у Београду, посећиваће изложбе у Сплиту, Љубљани, Загребу, путовати по Европским градовима. Надежда ће у Љубљани, у Павиљону Рихарда Јакопича 1910. године одржати своју другу самосталну изложбу. Међутим, ни словеначка критика нема пуно разумевања за њено сликарство, а то се види из једне Цанкарове критике која каже: „Пејзажи као од теста, искривљени актови, боје бруталне, без хармоније, а техника тврда“4. Али и поред оваквих оштрих писања, Надежда Петровић остаје активна и доследна себи и својој уметности. Праћењем Надеждиних активности у периоду 1904-1910. можемо стећи слику о ликовном животу у Србији, јер је њена активност видљива у готово свим важним културним догађајима и манифестацијама тог доба. После свих великих акција које је започела и реализовала, Надежда се одлучује да оде у Париз
ХОРИЗОНТИ
ЖИВОТ У СЛИКАМА
остварена је сарадња са другим институцијама које у својим фондовима поседују текстове о Надежди Петровић, а које библиотека Музеја савремене уметности нема. Ступило се у контакт са Галеријом Надежде Петровић и Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, Спомен-збирком Павле Бељански из Новог Сада, Библиотеком града Београда и Народном библиотеком Србије. Читаоница се стално допуњава новим садржајима. Линк где корисници могу погледати пројекат Читајте о је http://www.citajteo.rs/.
1910. године, центар у коме је рођена модерна импресионистичка уметност. Она није отишла у Париз као неко ко треба да изгради свој лични ликовни израз, већ као јасно профилисан сликар. Убрзо по доласку у Париз излаже на Јесењем салону што је штампа одмах регистровала5. О овом њеном боравку критику пуну хвале, пише и Моша Пијаде у Малом журналу 1912. године6. Гостопримство јој пружа париски атеље Ивана Мештровића где она поново почиње да истражује, да прима и осећа космополитску вреву града Париза. Париске слике у јеку њене пуне зрелости добиће јасну сликарску физиономију и облик зрелог колористичког експресионизма. Али време које неумитно долази утицаће на целокупан живот у Србији. Надежда се враћа у Србију пред рат 1912. Поред уметничких активности у којима је узела активно учешће, добровољно се пријављује да буде болничарка на фронту. Од тада почиње њена јака и искрена борба за слободу. Активно учествује у рату, раме уз раме са војницима на бојишту, и бива одликована за храброст и хуманост. У том бурном времену није имала много могућности да слика, али поједина дела која су тад настала могу се убројити у врхунске домете српске модерне уметности7. Још једном одлази у Венецију са најмлађим братом Растком Петровићем 1914. године. То ће уједно бити и њен последњи одлазак у Европу. Почиње Први светски рат 1915. године. Она прекида одмор и пријављује се да буде болничарка у пољској болници Дунавске дивизије. Одлази на ратиште и као сведок борби на Мачковом камену, у писму родбини подробно описује читав догађај битке. Године 1915. скрхана и слаба, одлази у Прву резервну болницу у Ваљеву, где влада велика епидемија пегавог тифуса. Тада настају нека од последњих дела ове истакнуте уметнице попут Ваљевске болнице која се данас чува у Музеју савремене уметности у Београду. У повратку са ратишта, посећује је њен велики пријатељ, уметник Бранко Поповић, и то ће уједно бити њихов последњи сусрет. 4. априла 1915. године. Резервна болница у Ваљеву издала је саопштење да је ужасној болести подлегла и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије и добровољна болничарка резервне ваљевске болнице8. Бранко Поповић ће касније у часопису Уметнички преглед 1938. године о Надежди забележити: „Рођена у Чачку 1874, а умрла у Ваљеву 1915. од пегавог тифуса као ратна болничарка, Надежда Петровић је и као уметник и као човек била сасвим особена појава. Умрла је рано на пољу части и родољубља... Оно што је Надежда Петровић оставила иза себе на уметничком пољу – њено сликарско дело стоји потпуно засебно, јединствено и неупоредиво.“9
О електронској читаоници Пошто је ово година у којој се обележава сто година од смрти Надежде Петровић, Одељење наи представља ставља пројекат Читаонице1 електронску читаоницу у којој би био сакупљен комплетан писани материјал о овој истакнутој сликарки. Рад на електронској Читаоници о Надежди Петровић је започет 2014. године. Током израде
Попис текстова о Надежди Петровић je један од највећих у историографији српске уметности ХХ века. Због тога дигитализација библиотечке грађе о овој истакнутој сликарки има огроман значај. Надеждина уметничка и друштвена активност је забележена у штампи, књигама, критикама, каталозима. Идеја је да се најважнији текстови о овој истакнутој уметници дигитализују. Хронолошки и формални след материјала у електронској читаоници омогућава корисницима спознају Надеждиног стваралаштва, изложбених активности у земљи и иностранству као и упознавање са животним путем велике уметнице. Читаоница представља добру и систематизовану базу која може повећати интерес истраживача и омогућити нови начин „читања“ живота и дела Надежде Петровић. Катарина Крстић Оливера Настић Музеј савремене уметности, Београд
стр. 26
1 Лидија Мереник , „Ко је Надежда Петровић“. У: Надежда Петровић. Пројекат и судбина (Београд: Топи, Војно издавачки завод, 2006), 9. 2 П. „Госпођица Надежда Петровић“ , Нова Искра, Београд, 1900. http://www.citajteo.rs/slika.php?id_zapisa=1367&tip=HM&deo =1 (преузето 28.08.2015). 3 „Мост цара Душана у Скопљу“ Милана Миловановића, „Ташмајдан“ Малише Глишића. 4 Лидија Мереник, „Надежа Петровић и њено доба 18731975“. У: Надежда Петровић. Пројекат и судбина (Београд : Топи, Војно издавачки завод, 2006): 136. 5 К. „Надежда Петровић“, Пијемонт ( 30. октобар 1911). http://www.citajteo.rs/slika.php?id_zapisa=1370&tip=HM&deo =1 (преузето 28.08.2015) 6 Моше Пијаде, „Кроз југословнску уметност“, Мали журнал, Београд (2. јун 1912). 7 Попут слика „Грачаница“, „Везиров мост“. 8 Лидија Мереник, Надежда Петровић. Пројекат и судбина (Београд: Топи, Војно-издавачки завод, 2006): 140. 9 Бранко Поповић, „Надежда Петровић“, Уметнички преглед, Београд (1938): 144-149. 10 Пројекат читаоница „Читајте о...“ је започет 2009. године и до сада је урађено пет читаоница о: Петру Лубарди, Музеју савремене уметности, Надреализму, Сави Шумановићу и последња је о Надежди Петровић. 11 Лидија Мереник, „Ко је Надежда Петровић“. У: Надежда Петровић. Пројекат и судбина (Београд: Топи, Војно издавачки завод, 2006): 5.
М
Знамените Крагујевчанке (II део)
одернизацијски процеси у Србији друге половине XIX века и почетком XX века, који су доприносили трансформацији српског аграрног патријархалног друштва, одвијали су се мање-више под утицајем западноевропских тенденција. По узору на западноевропске законе, донесен је и Закон о слободи збора и удруживања (1881), што је утицало на формирање политичких партија и разноврсних грађанских организација, међу којима су биле бројне женске организације. Без обзира што се основна мисија женских удружења тог периода огледала у хуманитарним, културно-просветитељским и националним циљевима, она су имала и значај у еманципацији жена, јер су им омогућавала јавни ангажман и друштвену промоцију која им је, на основу тадашњих друштвено конструисаних улога, била оспоравана. Ипак, у традицији женског организовања у Србији дужој од једног века1, издваја се једна женска организација која, како по бројности, тако и по организацијској форми, програмским начелима, активностима и еманципаторским дометима, није имала упоришта било где у свету. То је Антифашистички фронт жена (АФЖ), најмасовнија женска организација у историји Србије и Југославије, која је, унутар заједничке платформе, укључивала све женске организације у Југославији. Ова аутохтона, прогресивна, левичарска женска организација је током читавог периода свог развоја остала аутентична – одвојена и од западњачке феминистичке традиције и од левичарских марксистичких покрета и организација. Избијањем Другог светског рата, жене су се одазвале позиву Комунистичке партије Југославије и масовно су се укључиле у Народноослободилачку борбу, не само с циљем ослобођења земље од окупатора, већ и остваривања пуних грађанских права за жене, што је било садржано у програму Комунистичке партије. Жене из свих крајева Југославије учестовале су у оружаним борбама и пружале помоћ војсци прикупљајући храну, одећу, санитетски материјал, ангажовале су се у збрињавању избеглица и у културно-просветним делатностима, нарочито описмењавању и просвећивању жена са села. Већ друге године рата, на Првој земаљској конференцији одржаној у Босанском Петровцу од 6. до 8. децембра 1942. године, формиран је Антифашистички фронт жена у циљу мобилизације жена у ослободилачкој борби и културно-политичкој еманципацији жена. Конференцији је присуствовало 166 делегаткиња из свих крајева земље, осим из Македоније и Словеније, чије представнице нису могле да се пробију кроз непријатељске редове. На Конференцији је усвојена Резолуција у којој је наведено: У току ослободилачког рата догодио се крупан, историјски преокрет. Ступајући активно у борбу за ослобођење свога народа жене истовремено добивају и потпуну равноправност с мушкарцем. У редовима народноослободилачке
војске и на ослобођеној територији, жене су стекле потпуну равноправност у војсци, оне заузимају све политичке и војне функције према заслузи и способности; на ослобођеној територији добиле су право бирања и право да буду изабране, те су постале чланови народно-ослободилачких одбора и Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије.
стр. 27
Први конгрес АФЖ-а Југославије одржан је у периоду од 17. до 19. јуна 1945. у Београду и на њему су утврђене смернице за рад АФЖ-а у послератном периоду. Од 11. новембра 1945. године АФЖ спроводи интензивну предизборну пропаганду, објашњава женама како да користе своја стечена грађанска права и агитује код жена (преко штампе, популарних брошура, културно-просветних приредби) да у што већем броју користе бирачко право. На целој територији Југославије жене се прикључују бригадама које учествују у обнови земље и изградњи путева и капиталних објеката, оне се организују у циљу пружања помоћи незбринутој деци и деци без једног или оба родитеља, отварају „ђачке кухиње“ или „млечне кухиње“ и организују одлазак деце на летовања; организују аналфабетске курсеве намењене описмењавању жена, читалачке групе у циљу промовисања читања, жене масовно похађају разне течајеве оспособљавања за одређена занимања или за вођење домаћинства; велику пажњу АФЖ је поклањао развијању здравствене културе и здравственој заштити жена. Жене похађају курсеве прве помоћи, предавања из области медицине, нарочито на теме трудноће, порођаја, дечјих болести и одгајања деце, а организовани су и бесплатни здравствени прегледи, нарочито на селу.2 О значају АФЖ-а говори и податак да је по једна представница АФЖ-а улазила у састав школских савета свих основних и средњих школа Србије формираних у послератним годинама. Истовремено, радило се на ширењу и учвршћивању организације АФЖ-а, па су и у Крагујевцу, као и у свим другим градовима и већим срединама, формирани одбори. Жене су се масовно прикључивале одборима не само због тога што су унутар њега биле део победничке идеологије, па им је чланство у одбору омогућавало да остваре своје личне егзистенцијалне интересе, већ и због тога што је велики број њих већ припадао Комунистичком покрету или су биле њихове симпатизерке. Одбор АФЖ у Крагујевцу основан је почетком 1945. и његова прва председница била је Катарина Богдановић, филозоф, некадашња директорка Женске гимназије, афирмисана у борби за женска и радничка права, а поседовала је и богато организационо искуство стечено ангажовањем у низу других женских и стручних организација. Већ 27. маја 1945. у Крагујевцу је, у оквиру припрема за први Конгрес антифашисткиња Југославије, одржана седница Главног одбора АФЖ Србије на којој је учестовало 140 делегаткиња из
ФЕЉТОН
АФЖ КАО АВАНГАРДНА И АУТЕНТИЧНА ЖЕНСКА ОРГАНИЗАцИЈА
свих округа Србије, укључујући Војводину и Косово. С обзиром да се друштвена и политичка основа антифашистичких социјалистичких покрета темељила на међународном радничком уједињењу, женске организације су развијале државно и интернационално повезивање. Тако је Крагујевац, 20. јуна 1945. године, посетила делегација жена из Совјетског Савеза, Бугарске, Албаније, Мађарске, Италије и Румуније, која је учествовала на конгресу антифашисткиња Југославије (Политика, 21. јун 1945). У Крагујевцу их је примила делегација цивилних и војних власти, а у име Крагујевачког округа обратила им се Николија Кока Петровић. Гошће Крагујевца обишле су гробнице стрељаних у Шумарицама, а у име жена из Совјетског Савеза, Марија Васиљевна Саричева је рекла: „Жене Совјетског Савеза спремне су да укажу велику помоћ братском југословенском народу. Наше јединство и рад биће основ за изградњу и цветање братских народа“. У Крагујевцу је 18. августа 1945. одржана окружна конференција АФЖ-а уз присуство око 200 делегаткиња из Шумадијског округа. Конференцију је отворила Николија Кока Петровић, указујући на потребу културно-просветног уздизања жена, нарочито оних са села (Светлост, 28. август 1945).3 Имајући у виду да је, према попису из 1948. у Крагујевцу, међу пољопривредним становништвом доминирала женска популација (у структури сељаштва било је око 60% жена), АФЖ у Крагујевцу је спроводио бројне активности усмерене на едукацију жена са села, њихово политичко и економско оснаживање. На Првој обласној конференцији АФЖ-а за Крагујевац одржаној 30. јуна 1949. Рада Вујачић поднела је реферат у коме је нагласила велику улогу АФЖ-а у охрабривању жена за укључивање у сељачке радне задруге. Жене са села, удружене у сељачке задруге, изједначене су 1949. у погледу социјалне заштите са радницама и службеницама (добиле су плаћени двомесечни породиљски додатак, право на пензију, а онима испод 16 година старости је забрањено да обављају физичке послове). Укључена у АФЖ, читава армија жена из свих социјалних слојева испољила је велику енергију и одлучност да своја новоосвојена политичка права и слободе уложи у креирање новог човека и новог друштва. Све се радило добровољно и уз неговање солидарности и прегалаштва, а награде су биле углавном моралне природе4. У обнови и изградњи земље жене су, организоване у месне одборе АФЖ, остваривале хиљаде сати добровољног рада у циљу уређења града и унапређења живота у њему. У недостатку одговарајућих институција, оне су током првих година након ослобођења спроводиле „недеље чистоће“ у оквиру којих су, у сарадњи са санитетском службом, обилазиле дворишта и радње и указивале на недовољну хигијену или запуштеност појединих објеката. АФЖ се укључивао и у радне акције које су се, као израз колективног духа, спроводиле на целој територији Југославије. Септембра 1949. формирана је Прва АФЖ ударна бригада у Крагујевцу која је учествовала на изградњи Студентског града на Новом Београду. Ову бригаду је Народни фронт Србије 1949. године
стр. 28
прогласио за ударничку (Светлост, 25. септембар 1949), а једна од најистакнутијих бригадирки била је Десанка (Којић) Јаковљевић, радница из Крагујевца. Мобилизаторска улога АФЖ-а, између осталог, помогла је женама да превазиђу трауме рата и да, упркос разним поделама и разликама, развију међусобну солидарност и одговорност према друштвеној заједници. Спроводили су се интензивни курсеви описмењавања жена (аналфабетски курсеви)5 и организоване су читалачке групе (у Крагујевцу је 1950. радило 206 читалачких група са 6.136 чланица)6. Организоване су колективне посете биоскопима, позориштима, курсеви за младе мајке, курсеви прве помоћи, домаћински течајеви (курсеви кувања, кројења, шивења, вођења домаћинства, али и зидарски, корпарски и други занатлијски курсеви). У част Дана жена организован је „борбени дан“ кроз бројне манифестације – трибине посвећене женским правима и положају жена, помоћ самохраним мајкама, сећање на жене боркиње, развој братства и јединства кроз сусрете са активисткињама из других република... У оквиру хуманитарних активности, редовно су прикупљани добровољни прилози и друге врсте помоћи намењене деци без родитеља и другим угроженим категоријама. АФЖ се на целој територији Југославије нарочито ангажовао на организовању институција друштвеног стандарда: отварању јаслица и дечјих обданишта, ресторана друштвене исхране и радничких ресторана. Већ у децембру 1944. крагујевачки одбор АФЖ-а је, у сарадњи са Народноослободилачким одбором, основао три дечја обданишта: у лепеничком, сушичком и палилулском рејону и у њима је било смештено 150 деце. Уредбом о јаслама и дечјим вртићима донесеном 1948. године обавезала су се предузећа, установе и организације на отварање дечјих вртића и јаслица уколико жене запослене у предузећу имају укупно преко 20 деце којима су те услуге потребне. Прве дечје јасле намењене смештају деце до 3 године у Крагујевцу су отворене 1946. године, примале су само 30 деце и налазиле су се у ул. Светозара Марковића. До 1950. године иницијативом АФЖ-а отворена су два ђачка одмаралишта за одмор и опоравак деце: у Грацу на мору у Хрватској и у шумовитом Каленићу, на обронцима Гледићких планина. Постојали су планови за изградњу још два дечја одмаралишта, али су уместо њихове изградње обновљена одмаралишта на Бешњаји и у Трмбасу.7 Педесетих година ХХ века у Крагујевцу су пуним капацитетом радила три ресторана друштвене исхране, с планом да се отвори и четврти. Међутим, у надолазећем процесу јачања државне ауторитарности, пројекат развоја друштвеног стандарда оцењен је као скуп, а увођењем социјалистичког или радничког самоуправљања, 1950. године, смањена су издвајања за женске иницијативе8, што је постепено водило гашењу АФЖ-а. Свега три године након ослобођења земље, услед сукоба са Совјетским Савезом и након објављивања Резолуције Информбироа, долази до политичког прогона некадашњих партизана и партизанки, што не само да сузбија њихов револуционарни ентузијазам и занос, већ уноси оправдан страх од одмазде и прогона. Раскол Тита и
Стаљина 1948. године означио је почетак унутарпартијских сукоба и жестоке политичке репресије која је велики број „контрареволуционара“, „издајника Партије“, „коминформоваца“ послала у логор на одслужење казне „друштвено-корисног рада“. Највећи кажњенички логор био је Голи оток и он је постао синоним за брутално кажњавање, физичку и психичку тортуру. Према врло оскудним подацима процењује се да је у периоду 194856. године као последица стаљинистичких чистки, у логорима било заточено око 17.000 мушких поли- тичких затвореника и 860 женских (Јамрешић-Кирин). Поред комунисткиња и АФЖ-јки, међу затвореницама су биле кћери, сестре, супруге и мајке затвореника које нису пристале да се одрекну кажњеника и додатно их оптуже за „издају домовине“.9 Талас тоталитарног насиља који је преплавио земљу угушио је грађанска права, сломио револуционарни ентузијазам, унео страх и неповерење, успорио или чак преусмерио еманципаторске родне политике. Штавише, у другој половини 1949. на пленуму одржаном у Москви, АФЖ Југославије је искључен из Међународне демократске федерације жена. Изопштен из рада међународних удружења, АФЖ Југославије је наставио да ради као самостална женска организација са аутентичним социјалним и политичким програмима. Један од основних задатака АФЖ-а односио се на економску независност и друштвено-политичку афирмацију жена, која се спроводила квалификовањем за нова занимања и повећањем учешћа жена у органима управљања и одлучивања. Међутим, женски доприноси у рату ни у једном сегменту нису били пропорционално награђени поделом друштвене моћи у ослобођеној земљи. Дубоко укорењена патријархална свест одвраћала је жене од јавног ангажмана, а с друге стране, мушкарци су се нерадо одрицали управљачких функција. У тексту „Проблеми Социјалистичког савеза – само 17 жена у одборима основних организација крагујевачког среза“ (Светлост, 23. фебруара 1954) наводи се: У Социјалистичком савезу радног народа Крагујевачког среза од 313 лица која се налазе у руководствима основних организација, свега је 17 жена, а у половини тих организација у руководству није ни једна жена. Без обзира на чињеницу да се у пракси учешће жена у политици више сводило на задовољавање квота него на равноправно омогућавање женама да остваре одговарајући положај у политичкој хијерархији, промовисање и унапређивање женских права у првим годинама након ослобођења земље вршено је у свим сегментима друштва. То је такође био период када је земља остварила изузетан привредни раст и постала најснажнија држава Источне Европе. Али, успоставити широки степен демократије, остварити слободе и ограничити власт (и привилегије које се увек везују за власт), није лако остварљиво ни у много развијенијим друштвима, а поготово не у ратовима разараној земљи као што је била Југославија. Иако се унутар АФЖ-а одржавао висок степен идеолошког јединства, прокламована начела слободе, једнакости и дисциплинованост као један од основних захтева чланства, она није била кохерентна организација без унутрашњих противреч-
ности и спољних притисака. Комунистичка партија чија се унутрашња структура темељила на хијерархијској организацији, чврсто је управљала свим организационим деловима и целокупним политичким образовањем, заговарајући прокламоване интересе. Али уместо остварења идеалног обрасца равноправности и класне солидарности, увек је била присутна субординираност жена мушкарцима, а истовремено, сама организациона структура АФЖ-а подразумевала је хијерархију и неједнак положај унутар покрета. У деценијама након ослобођења земље и освајања политичке власти, одржавала се дистинкција и отворен анимозитет међу активним борцима/боркињама и оним комунистима/комунисткињама који су освојили позиције власти, а Комунистичком покрету су се прикључили тек у мирнодопским условима. Такође, активним политичким ангажманом и бројним иницијативама, АФЖ је долазио у сукоб са Комунистичком партијом као етаблираним системом друштвене моћи. То је допринело да АФЖ буде укинут 1953, с образложењем – да су жене и мушкарци у овој земљи постали равноправни, одн. да увођење равноправности мушкараца и жена de jure аутоматски значи и њихову равноправност de facto. Службени разлог укидања образложио је Милован Ђилас на последњем конгресу АФЖ-а, закључивши да је јачањем демократије у Југославији, сазрео тренутак да задатке те организације преузме друштво у целини, Социјалистички савез радног народа и будући Савез женских друштава. На примеру судбине АФЖ-а огледа се прагматизам и опортунизам као неизоставан модел функционисања власти, али и систематска политичка манипулација женама. У мају 1953. на седници крагујевачког одбора Социјалистичког савеза радног народа Николија Кока Петровић, поштујући задату директиву, закључила је да „не треба да постоје никакве посебне женске организације, већ да се њихова активност спроводи у Социјалистичком савезу“. Основан је Савез женских друштава, а АФЖ је угашен као женска просветна и политичка одн. феминистичка организација и инкорпориран је у Народни фронт. Борбени елан некадашњих АФЖ-јки и њихова пожртвованост и вера у могућност стварања бољег света до данас је остала компромитована, омаловажена, чак извргнута руглу. Из данашње постидеолошке перспективе, а нарочито у контексту провинцијализације свих некадашњих југословенских република спрам политике ЕУ, истраживање развоја АФЖ-а није релевантно само за национални историографски дискурс, већ и у циљу формулисања и активирања аутентичних социјалних и политичких програма који би ослободили стваралачку и револуционарну енергију данашњих и будућих генерација. Лела Вујошевић
стр. 29
1 Међу првим женским организацијама у Србији била су Београдско женско друштво и Крагујевачко женско друштво, основана још 1876. године. 2 Као резултат феминистичких иницијатива, 1951. године је легализован абортус у Србији, али је тек 1956. године отворен
СА ПРАШЊАВИХ ПОЛИЦА
Диспанзер за жене у Крагујевцу који је спроводио и превентивну здравствену заштиту. 3 На Конференцији је изнет податак да су у Крагујевачком округу већ тада радиле 142 народне школе са 439 одељења, 489 наставника и 19.115 ђака. (Митровић:Станишта, 1983:146). 4 За најуспешније радне бригаде била је установљена „прелазна заставица“, а за оне који/е су током рада прелазили/е постављене норме била је установљена категорија ударника/ударнице. Тако је нпр. радница предузећа „Црвена застава“, Загорка Цветковић, 1951. године проглашена за тринаестоструку ударницу (Светлост, 3. март 1951:1). 5 Крагујевачки часопис Наша стварност из маја 1948. обавештава читаоце да је Извршни одбор АФЖ-а у Крагујевцу свечано обележио један од завршених курсева описмењавања на којем је описмењено 178 жена (118 је завршило аналфабетски, а 60 просветни течај), а најуспешније полазнице су награђене књигама. 6 Међу женама које су организовале читалачке групе била је и Олга Митровић, учитељица, мајка академика Андреја Митровића, историчара.
7 Данас ради једино Одмаралиште на Копаонику, али оно послује по тржишном принципу и у саставу је Градске туристичке организације. 8 Увођењем дечјег додатка, 1951. године, дечје установе су прешле на самостално финансирање (уз учешће државе) и њихов број више није растао. 9 Међу заточеним комунисткињама била је и Милка Жицина (1902-1984), радница и књижевница. Она је, као чланица редакције Жена данас учествовала у оснивању Омладинске секције Женског покрета у Крагујевцу крајем 1939. године. Петнаест година после изласка из логора Столац, забележила је своја трауматична логорска искуства. У страху од репресије, рукопис је скривала и пред смрт га је поклонила другарици Драгици Срзентић. Ова аутентична сведочанства о логорском искуству жена објављена су у књизи под називом Све, све, све... (Хрватска, Prosvjeta, 2002) и Сама (Службени гласник, 2009).
КАКО ЈЕ ДЕТЕКТИВ ЛУ АРЧЕР МЕњАО СВЕТ
Р
Рос Мекдоналд – од класичног детективског романа до психолошког трилера
ејмонд Чендлер мислио је за Роса Мекдоналда да је „претенциозни књижевни евнух, који недостатак природних, животињских емоција покушава да замаскира повременом употребом опскурних речи и тиме покаже своју јединственост“. Уморан од бројних имитатора који су годинама опонашали његов стил и покушавали да се окористе о популарност његових романа и прича, Чендлер је брзо и олако одбацио рад свог млађег колеге. Рос Мекдоналд, са друге стране, никада није крио утицај који је на њега извршила Чендлерова проза, као и проза Чендлеровог претходника и узора Дешиела Хемета. Штавише, отворено је говорио о томе како се, у раним данима своје каријере, трудио да пише као Чендлер и Хемет, а није крио ни утицај Хемингвеја, Фокнера и Фицџералда на своје писање. Оно што Чендлер није увидео увидели су публика и критика, па је Рос Мекдоналд врло брзо постао један од најчитанијих и најцењенијих писаца у Америци и широм света, толико да је његовом појавом у књижевности успостављено неформално „свето тројство“ америчких писаца криминалистичког (у ужем смислу ноар или hardboiled) жанра које су, поред Мекдоналда, чинили управо Хемет и Чендлер. Прва половина двадесетог века у Америци занимљив је период за књижевност и филм. Жанр полако почиње да излази из своје наивније и безазленије фазе, појављује се све више озбиљнијих и квалитетнијих уметника који такву уметност померају са маргине и постављају у средиште интересовања како најшире публике, тако и стручних кругова. Писци криминалистичке прозе, детективских прича и романа, посебно у време прохибиције двадесетих година, када криминал и корупција дубоко прожимају амерички друштвено-политички систем, напуштају романтичарске традиције наглашавања осећања страха и дочаравања фантастичних догађаја, страве и ужаса на којима је жанр до тада почивао и из којих је настао и у центар зби-
стр. 30
вања постављају новог јунака, (често приватног) детектива циничног става, који најчешће у улози приповедача, кроз унутрашње монологе или нарацију на филму, читаоцу или гледаоцу преноси своја осећања и описује догађаје у којима учествује и којима присуствује, говори о свом сукобу са корумпираним правосудним системом и насиљем организованог криминала са којим се свакодевно сусреће. Иако поседује мане и склон је пороцима, чврсто држи до својих моралних принципа, покушавајући да слабије и беспомоћне заштити и помогне им у невољи што га чини класичним антијунаком. Један од утемељивача тог новог приступа жанру био је Дешиел Хемет, двадесетих и тридесетих година, док га је Рејмонд Чендлер, тридесетих и четрдесетих, успешно следио. Постати добар, чак велики, писац пишући тзв. жанровску књижевност није нимало лак задатак. Потребно је донети нешто ново, нешто своје и лично, а у исто време бити универзалан и придржавати се строгих форми, правила и конвенција жанра. Рос Мекдоналд жанру криминалистичког романа са приватним детективима у главној улози додао је нове димензије, брусећи сирове и сурове момке у образоване и углађене. У његовим рукама те приче сазреле су и стекле, до тада, невиђени ниво поштовања. Један анонимни критичар овако је окарактерисао Мекдоналда: „уз помоћ свог приватног детектива он ствара популарну митологију која истражује проблеме модерног света саркастичном саосећајношћу. Његови романи симболизују немогућност човека да се успешно избори са самим собом и са светом.“ Рос Мекдоналд књижевни је псеудоним Кенета Милера, рођеног у Калифорнији 1915. године. Први роман, шпијунски трилер The Dark Tunnel из 1944. године, као и наредна три романа, објавио је под правим именом. Године 1949. због супруге Маргарет Милер, која је такође постала успешан
писац, одлучује да надаље користи псеудоним, најпре Џон Мекдоналд, затим на кратко Џон Рос Мекдоналд. Отприлике у то време, почетком педесетих година, појављује се касније изузетно успешни колега писац крими романа Џон Д. Мекдоналд, те Кенет Милер коначно одлучује да објављује под псеудонимом Рос Мекдоналд, што ће од тада чинити све до своје смрти 1983. године. Та 1949. година, међутим, у каријери Роса Мекдоналда важна је, пре свега, због тога што је у роману The Moving Target (код нас издатом 1956. године, у не баш најбољем преводу Јована Вагенхалса, као Отмица у Холивуду у оквиру популарне едиције „Џепна књига“ издавачког предузећа Џепна књига из Сарајева) свету по први пут представио лик Луа Арчера, приватног детектива из Лос Анђелеса, који је, показаће се, његова најважнија и најуспешнија књижевна и уметничка креација. Иако главни лик осамнаест романа и једне збирке прича, све што знамо о Арчеровом лику и његовој прошлости сазнајемо само на основу његових фрагментираних, намерно штурих исповести и кратких описа раштрканих по свим романима и причама. Тако, на пример, знамо да (конкретно у Отмици у Холивуду) Арчер има „око“ 35 година, да је у младости био преступник, лопов и припадник уличних банди, да је у неком тренутку стицајем околности одлучио да се промени, приступи полицијским снагама и чак у служби догура до детектива наредника. У Другом светском рату био је обавештајац, након рата враћа се у полицијску службу, али пет година касније одлучује да је напусти зато што, како сâм на једном месту каже: „постоји превише случајева код којих се званична верзија не поклапа са чињеницама које ја знам... Већина добрих полицајаца поседује јавну савест и приватну савест. Ја имам само приватну савест, бедна ствар, али моја.“ Постаје приватни детектив са канцеларијом на Булевару сумрака. Жени се, али је брак краткога века, жена се од њега разводи због, како наводи, менталне окрутности. Мекдоналд настоји да нас увери како је до развода дошло због Арчеровог посла, радног времена и круга људи у ком се креће. Силина којом ради и којом се посвећује својим случајевима оставља мало простора за миран, породични живот. Висок је око 1.80 метара, тежак око 85 килограма, тамне косе и плавих очију. Вози стари зелени форд кабриолет. Ретко користи пиштољ, али га носи са собом, поред фотокопије своје детективске дозволе, већег броја визиткарти са лажираним подацима и старе значке заменика шерифа. Тридесет година био је жесток пушач, никада није палио цигарету пре доручка, али је пушење оставио 1968. За разлику од већине литерарних детектива, умерено конзумира алкохол и то углавном када друштвене прилике то налажу, али никада док ради и никада пре ручка. Са друге стране, слично већини својих колега, каријеру је започео бавећи се разводима и другим породичним неспоразумима, прељубама и истраживањем уцена. Како је сазревао и развијао репутацију специјализовао се за „породична убиства са едиповским елементима“. У ранијим романима срећемо грубљег и суровијег Арчера, док у каснијим, како је старији и његова клијентела све чешће припада вишим друштвеним сталежима, његова примена
стр. 31
насиља постаје умеренија и ређа. Сам је више пута био изложен физичкој опасности и повређиван. Како је време одмицало и како се примицао шездесетим годинама, иако дружељубив, постајао је усамљен. Крећући се кроз читав Мекдоналдов опус Лу Арчер постаје својеврстан парадокс, главни лик о којем читалац не зна готово ништа или јако мало, брзомислећи сналажљивац са циничним доскочицама који је у ствари добар слушалац. Његова сврха у причи није тек пуко истеривање неке унапред зацртане правде, већ да подстакне остале ликове са којима се сусреће да сами дођу до спознаје о сопственом месту у свету, о својим односима са другим ликовима и свом учешћу у приказаним догађајима, на основу чега ће сами делати и доћи до разрешења. Арчер као књижевни лик Мекдоналду служи за суочавање са злом, смрћу, љубављу, сексуалношћу, свим дубоким људским конфликтима и да осветли људско стање. Оно што је Мекдоналд донео овом жанру и што га је сврстало у највиши круг писаца овог жанра јесте начин на који је превазишао своје славне претходнике и узоре. Након успешног, конвенционалног приступа писању по узору на њих, он почиње да ради нешто другачије, да залази дубље у проблеме људског постојања. И даље користи суровост и окрутност, али испод те површинске грубости полако почиње да проналази нешто много значајније: саосећајност. Ово се посебно истиче у његовом, можда и најбољем, роману The Underground Man из 1971. године (код нас објављеном 1973. у сасвим добром преводу Мие Перван Плавец, као Човјек под земљом у издању Зоре и Графичког завода Хрватске из Загреба). У њему Мекдоналд сажима све своје уобичајене литерарне теме (бол, људску патњу) и преокупације и приказује нам свој поглед на свет и човека у њему. Упркос свом циничном ставу, Лу Арчер је изнад свега саосећајан и брижан човек који се труди из све снаге да свету, превише и пречесто уроњеном у зло и безосећајност, донесе мало више људскости и правичности. Арчер је моралан човек. Занимају га основне вредности и људски односи, верује у људе и зна колика је вредност људског достојанства. Како у једном од романа каже: „Проблем је био волети људе, служити им, а не желети ништа од њих за узврат.“ Сажаљивост и разумевање доминантне су теме Човјека под земљом, као и разорена породица са дубоко скривеним тајнама из прошлости, које немирне полако израњају из земље у којој су биле закопане, тражећи разоткривање и разрешење. Толика је снага тог немира да се чини као и да су силе природе, попут пожара, обилних киша и поплава које се појављују у роману као пратећи мотив, покренуте њима. У питању је књижевност високог квалитета, пажљиво скројеног заплета, одлично вођене радње, карактеризације, сјајних описа емотивних, социолошких и психолошких људских стања. Мекдоналдови заплети у романима о Луу Арчеру често су компликовани, радња се најчешће одвија у свега два до четири дана, од којих Арчер готово увек проведе дан или два без одмора и сна. Разрешење случаја и крај романа бацају ново светло на све дотад изречено и терају на преиспи-
ИЗ НАШЕГ УГЛА
тивање свих ликова и њихових поступака. Иако се може рећи да су заплети у његовим романима налик један другом, суштина Мекдоналдовог стваралаштва и није у оригиналности његових идеја и заплета, већ у начину на који нам, кроз причу о злочину и истраживању злочина, приказује сложеност и мистериозност живота. Користећи своје академско образовање и стечено знање, као и искуства из личног бурног и немирног живота, иако га је већином провео у мирној и сунчаној Калифорнији, Мекдоналд у компликовану структуру класичног детективског романа уноси психолошку димензију и прави од њега психолошки трилер. Њему није најбитнији одговор на питање „ко је
убица“. За њега највећа мистерија јесте у томе каква је заиста та особа, шта и испод какве маске се крије. Веровао је да сталним враћањем на исте теме, мотиве и коришћењем сличних ликова и заплета увек открива нешто ново. Једном приликом рекао је: „Сваки пут кад то учините, копате дубље. То је као одлазак код психијатра – причате исту причу сваки пут, али у исто време откривате њене другачије аспекте, али и сопствене.“ Никола Станковић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
ДУГ ПУТ ДО НОВИХ НАСЛОВА
К
Осврт на Закон о јавним набавкама
рајем 2013. године запослио сам се у Народној библиотеци ,,Вук Караџић“ у Крагујевцу на месту секретара установе. Како је основни посао секретара у установама, у најкраћем, старање да се послује по закону, логично је било да је и први задатак који сам добио био у вези са Законом о јавним набавкама – што пре и што темељније проучити овај закон, како би библиотека могла да обави своју прву набавку књига у 2013. години. Иако сам био, упознат са овим законом, човек који је недовољно упућен у све то оправдано би могао да се запита како је могуће да библиотека своју прву годишњу набавку књига обавља крајем године. И то не само наша, већ већина библиотека у Србији. Корисници услуга су у огромној мери били незадовољни, а моје колеге у неверици како је могуће да им је једним законом онемогућено да лако и јефтино набављају књиге. Једно је било јасно – устаљени поступак набавке књига који се деценијама примењивао морао је да се мења. Када сам почео да се упознајем са Законом, биле су ми јасне све нелогичности на које су библиотекари скретали пажњу, али кренимо редом. Закон о јавним набавкама донет је 2012. године, а почео је да се примењује од 1. априла 2013. године. Ово је трећи по реду закон којим се уређује област јавних набавки од 2002. године. Претходна два нису дала очекиване резултате, па је због тога донет нови, који би коначно требало да уведе ред у ову област. Да ли ће то бити заиста тако, остаје да се види, али када се ради о библиотекама, учинио је управо супротно. Циљ Закона је да се спречи корупција и штеди државни новац, тако што ће се роба (добра), услуге и радови набављати на транспарентне начине, поштујући сва правила доброг, домаћинског пословања, штедећи новац. Предвиђено је осам различитих поступака набавке, у зависности од вредности набавке, специфичности онога што се набавља и сл. Наравно, предвиђено је и како да све то буде обављено јавно, без тајни и ,,закулисних радњи“, уз објављивање свих релевантних докумената из поступка, како би свако имао увид у то шта
стр. 32
се набавља, на који начин, од кога и колико је плаћено. Из овог кратког описа јасно је да је Србији овакав закон више него потребан и да је један од суштинских чинилаца у борби против корупције. Међутим, да ли у жељи да се корупција онемогући или због нечег другог, Закон је заказао на одређеним пољима. Да ли ће наручилац спровести јавну набавку зависи, пре свега, од процењене вредности истоврсних добара, услуга и радова на годишњем нивоу. Тако се, примера ради, набавка истоврсних добара чија је процењена вредност испод 5 милиона динара на годишњем нивоу спроводи у поступку јавне набавке мале вредности; набавке преко те вредности одвијају се путем отвореног поступка; за набавке испод 500.000 динара није потребно примењивати одредбе закона. У случају да предмет набавке поседује одређене специфичности (нпр. може се набавити искључиво од једног понуђача на тржишту) или ако тако Закон налаже, примењују се и други поступци. Када се ради о библиотекама и набавци књига, најчешће ће се примењивати поступак јавне набавке мале вредности и отворени поступак. У најкраћем, поступци се спроводе тако што се донесе одлука о њиховом покретању, формира комисија, која затим сачињава конкурсну документацију и објављује позив за подношење понуда, након истека рока прегледа, рангира понуде и бира најповољнију, након чега наручилац доноси одлуку о додели уговора и након истека рока за жалбу закључује уговор. Када се ради о набавци књига, ситуација није овако једноставна. У конкурсној документацији се налази више стотина наслова и понуђач мора дати понуду за све њих, уколико жели да учествује у поступку. Додуше, списак се може поделити и на више партија, како би се књиге груписале (према жанру, на пример), али је опет потребно дати понуду за све наслове из партије. До проблема првенствено долази ако неког наслова једноставно нема на тржишту. Нису ретке ситуације да библиотека објави списак тражених наслова, али да се у периоду од објављивања позива до истека рока неки
не књигама других издавача, тако да су због тога у старту искључени из овог поступка (јер не могу дати понуду за друге књиге сем својих). Тако се применом овог закона дошло у колизију са једном од основних идеја Закона – штедњом новца. Наиме, издавачи су раније, по правилу, библиотекама давали добар рабат на издања, па су књиге набављане брзо и повољно. Сада је то немогуће, јер дистрибутери, сасвим логично и легитимно, морају да нешто зараде у овом поступку, па библиотеке књиге набављају по вишим ценама, што се раније није дешавало, што је још једна нелогичност која прати набавку књига. И поред нелогичности на које су представници библиотека константно упозоравали, законодавац није реаговао. Чак и поред великих очекивања библиотекара овог лета, дуго ишчекиване измене Закона о јавним набавкама, којима би се књиге изузеле из овог поступка, када се ради о библиотекама, нису се нашле у коначном тексту. Иако би сврставање књига у набавке на које се закон не примењује убрзало поступак њихове набавке, уштедело новац и не би кршило основна начела закона, јер као што смо видели, конкуренције између издавача нема када се ради о једном наслову, па самим тим не би ни било могуће вршити било какве злоупотребе, и даље се не помињу никакве измене. Ово свакако није једини недостатак Закона о јавним набавкама. Иако је последњим изменама унапређен, Закон је потребно још дорађивати, како би у потпуности испуњавао очекивања. Са становишта библиотекарства, потребно је искључити обавезу јавне набавке књига када је наручилац библиотека или друга установа културе, јер то не би кршило ниједно начело Закона, а у многоме би олакшало пословање ових установа.
наслови распродају. Тада се мора мењати конкурсна документација, евентуално и продужити рок за подношење понуда, што продужава набавку и овај случај се може поновити и више пута. Тако да се, на крају, за набавку књига чека 30-40 дана, без обзира на рокове који су на почетку постављени. Због свега наведеног, корисници фондова јавних библиотека остају ускраћени за најактуелнија издања, односно морају чекати да прође рок одређен за набавку. Међутим, основно питање је због чега се књиге за библиотеке, као предмет набавке, не уврсте у изузетке од набавки, који су наведени у члану 7. Закона (набавке на које се закон не примењује). За ово постоји и више разлога, а дужина трајања поступка и проблематика наведена у претходном пасусу су само један од њих. Апсолутно је нејасно због чега законодавац књиге не препознаје као специфичну врсту робе, већ је изједначава са црепом, кромпиром, канцеларијским материјалом, телевизорима итд. За разлику од наведене робе, за један наслов на тржишту постоји само један издавач. На пример, књигу Кућа сећања и заборава Филипа Давида издаје ,,Лагуна“ и други издавач за ово дело на територији Србије не постоји. Исто важи и за највећи број других књига које се могу наћи на тржишту. Изузеци су веома, веома ретки. Дакле, конкуренција међу издавачима у погледу тога ко ће од читалаца купити бољу или јефтинију књигу не постоји. Да поменуту књигу Филипа Давида издаје више издавача, спровођење поступка јавне набавке би имало смисла, али у пракси није тако. За остале наведене врсте роба постоји више произвођача, па самим тим и конкуренција. Уместо да, као и раније, библиотеке набављају књиге директно од издавача, приморане су да спроводе јавну набавку и књиге набављају од дистрибутера, односно ,,друге руке“ у овом поступку. Издавачи углавном тргују само својим књигама, а
Раде Грујић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
Из праксе стручног надзора можемо рећи да у већини школских библиотека евидентираних у Мрежи библиотека Србије ни досад број радних сати није био довољан, а уз то је послове школског библиотекара обављао наставни кадар са недостатком фонда часова у струци. Нова законска и подзаконска акта у просвети утичу на смањење броја одобрених радних сати школске библиотеке.
У
школском законодавству последњих година долази до све чешћих измена. Оно што нас као матичну билиотеку занима је статус и положај школских библиотекара, одн. библиотека. Према Правилнику о критеријумима и стандардима за финансирање установе која обавља делатност основног образовања и васпитања („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 52/11 и 55/13) од 28. августа 2015 – број одобрених радних места како за наставно, тако и за стручне сараднике и ваннаставно
стр. 33
особље одређује се према броју одељења у школи. Преломни број за 1 радно место је најмање 24, а највише 32 одељења. Школски библиотекар је, према чл. 11 овог правилника, у категорији стручних сарадника, заједно са школским психологом и педагогом (чл.10). Такође, на основу Закона о основама система образовања и васпитања (чл. 156, ст. 4) донет је и одговарајући правилник за средње школе – према чл. 9 овог закона гранични број одељења за једну пуну норму библиотекара као
ИЗ НАШЕГ УГЛА
ШКОЛСКЕ БИБЛИОТЕКЕ У СВЕТЛУ НОВОГ ПРОСВЕТНОГ ЗАКОНОДАВСТВА
дања школских библиотека“ (о њеном садржају информишите се на: http://www.peticije24.com/123655). Тврдња о укидању ипак се може оспорити, јер то нигде није децидно наведено – другим речима, ниједан правни акт не наводи библиотеку као целину коју треба укинути – али је јасно да деградација значаја и послова које обавља школски библиотекар (повећање норме радних сати за једно радно место) посредно заиста води ка отежавању рада школске библиотеке, што има за последицу недовољну подршку наставном процесу као њеном примарном задатку. Квалитетно обављање овог важног и обимног посла у школи обезбеђује се стручношћу кадра који га обавља – тако да из угла струке можемо рећи да стицање лиценце стручног сарадника при Министарству просвете и технолошког развоја и када јесте формално задовољено – у пракси није довољно, у шта се уверавамо у сваком стручном обиласку и надзору. Уколико послодавац има визију о значају овог посла, требало би да свом стручном сараднику у библиотеци омогући функционалну и садржајну стручну едукацију на семинарима за полагање стручог испита при Народној билиотеци Србије. Нама, као матичној библиотеци, остаје да школским библиотекарима – као и до сада – свесрдно пружимо пуну стручну помоћ и моралну подршку. То и јесте циљ стручних надзора, обилазака и вођења евиденције о раду у Мрежи библиотека Србије – али статусно-правна питања остаће у домену надлежности ресорног министарства.
ЈУБИЛЕЈИ
стручног сарадника је 16-24 одељења, што је нешто повољнија ситуација за обрачун одобрених сати (ЦЕНУС правилник). Иначе, према Правилнику о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника овај посао може да обавља запослени са стручном спремом дипломираног библиотекара или филолога, а у средњим школама – и они који испуњавају услове за обављање послова школског педагога и психолога. Овај пропис довео је у неповољан положај запослене који немају наведени образовни профил (стручна литература чак препоручује било који профил чија струка је део наставног процеса, што пратећим правилницима досад није спречавано) – тако да се у пракси дешава да наставно особље са недовољном педагошком нормом потискује из библиотеке запослене који су до тог тренутка обављали посао школског библиотекара. На овај начин деградира се значај школске библиотеке и рад школског библиотекара, одн. рационализација и штедња примењују се управо тамо где би требало да се улаже. Са једним радним местом (уместо два) школска библиотека не може да покрива рад обе смене, а и у школама у којима се настава обавља само у једној смени – остају лоше или никако обављени други послови: обимом и квалитетом недовољно учешће у комплетном процесу наставе, искоришћеност читаонице и медијатеке за наставни и ваннаставни рад, како са наставницима, тако и са ученицима. Не треба занемарити и чињеницу да савремено школско библиотекарство у развијеним земљама Европе и света посао библиотекара управо профилише као педагошки рад. Друштво школских библиотекара је у септембру покренуло петицију „против првог корака уки-
Виолета Јовичинац Петровић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
РАТ ИЗБЛИЗА
Поводом 120 година од рођења Станислава Кракова
С
Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме. „Крила“
танислав Краков је „провукао свој живот“ кроз четири рата. Некоме ће се учинити да му је судбина била наклоњена, док ће он у томе видети њену свирепост. Свеједно, мало ко је у српској књижевности оставио тако дубок и упечатљив траг, а да је тако кратко активно учествовао у њој. Готово ничије књижевно дело, као његово, није било толико изложено присилном вишедеценијском забораву. Његов романсијерски и новелистички ангажман траје тек неколико година, након чега се, једнако страсно и не без дара, предаје публицистици, филму, путописној и мемоарској прози. Међутим, у свим стваралачким фазама он увек пише и говори о истом – о части: људској и националној – том аманету који је примио од оца на самрти, добивши успут агреман да уколико ту част ико доведе у питање – мора бити спреман за њу и да убије.
стр. 34
У својој сјајној и по много чему пионирској студији Алхемичар приповедaња Станислав Краков (2007) Зорана Опачић констатује вишеслојност, сложеност и испреплетеност пишчевог књижевног ангажмана, почевши од фикције (делећи је на раноавангардну, авангардну и поставангардну), до мемоарско-документаристичке прозе. Уз то, никад не заборављајући значајан траг који је оставио у путописној прози, публицистици и филму. Она посебно наглашава „превратничку енергију“ и полемички тон који је са собом донела његова послератна проза. Живот балканског човека је незамислив без ратова. Они га рађају, обликују, обележавају и дају му трајан печат. И док их води, уз сету обилази бивша ратишта, сећа се мртвих сабораца и док, не без туге, бележи брзи заборав, а тиме и узалудност сваке жртве, Краков не посустаје да сеје плодове свог виталистичког духа. Простор Старе Србије био је и остао његова трајна љубав. За њега је то скупо плаћена територија, простор трајних немира
и бајковитих јуначких подвига, подручје дубоких трагова средњовековног српског присуства, упркос вековном затирању, упркос пљачкању и својатању. У својој потресној књизи путописа Кроз јужну Србију Краков на једном месту резигнирано констатује: „Апсурдности су увек највеће истине.“ Краков је исконски модерниста. Његова модерност није научена, преписана, вештачка. Она као да је део његове хировите природе. И кад се предао филму, као својој, како изгледа, дугогодишњој страсти, он је наслутио његове могућности и домете, постајући свестан лимита који ограничавају прозу. Мануо се фикције без жаљења и велике драме.
У филму је видео до тада незамислив простор за креацију и утицај на велики број људи. На једном месту пише: „Наш филм отвориће свету нашу земљу, наш карактер, нашу историју, наше боје, нашу музику. Наш филм говориће уместо наших непреведених библиотека обема хемисферама.“ А да не би било дилеме, закључује да је филм „најмоћније, најдиректније средство за изражавање људског духа и осећања, најприступачнија уметност најширим масама.“ Кракова је створио рат. И као писца и као човека. Међутим, он, као сваки незахвални и распусни син, својом уметношћу интуитивно подрива темеље таквог очинства. Један је од првих писаца који је у свом делу почео да руши или круни тек створену „видовданску етику“, ослањајући се искључиво на лично искуство, како у рату тако и послератном третману ратника у друштву. Краков кроз читаво своје дело осваја и то тек освојено – руши.
стр. 35
Његови романи Kроз буру и Крила своје наличје налазе у путописима Кроз Јужну Србију, а сви заједно у Животу човека на Балкану. Зорана Опачић луцидно указује на њихову суптилну интеракцију, сугеришући будућим проучаваоцима његовог дела простор за нова читања и тумачења, јер се она међусобно осветљавају и затамњују, једна другу демистификују и уносе нове загонетке. Краков никад не признаје пораз, иако уме да одступа и тиме отвори простор за наду, макар то био застанак пред нову акцију. Његова грчевита и на моменте очајничка борба за очување сећања, не служи подизању сопственог споменика, већ представља дуг према мртвим и рањеним саборцима, који се заборавом изнова убијају и рањавају. Своја сећања није балсамовао и тако свео на јефтине и патетичне изливе, већ их је оснаживао новим сазнањима и дубљим увидима. У отвореном и неприкривеном антимилитаристичком тону његове прозе има нечег самоубилачког. Није ли у оном сјајном и бруталном (код њега је увек тако) опису, срећом, неуспелог самоубиства, такође приказана борба животног и убилачког принципа? У њему се водила битка између војника у рату и оног у миру, за који, очигледно, није био спреман. Рат, ма колико то парадоксално изгледало, доноси посебну динамику, али и слободу од које је био саздан. Мир, како изгледа, спутава многе немирне духове, доносећи им живот без радости, а Краков је био један од таквих. Непрестано чикање смрти била је Краковљева опсесија и мера живљења, свеједно да ли се налази у улози војника или репортера. Што се више приближавао и осећао дах смрти, то је код себе снажније разгоревао вољу за животом. Поручника Станислава Кракова нису усмртили бугарски, аустријски, немачки ни албански куршуми, иако су га итекако рањавали. Није то учинио ни онај бугарски војник на Кривој Феји, који га је умало удавио. Коначно, то није успело ни њему самом, када је 1921. године пуцао себи у срце. То није успело ни пиштољима и пушкама његових прогонитеља, током 1945. године и касније, док је измицао потерама и заседама дуж аустријских Алпа и у самој Француској. Нажалост, добар део његовог живота, како оног од преживљеног самоубиства до краја Другог светског рата, тако и оног „трећег живота“, у емиграцији, па све до смрти – није доступан или није написан. Краков је живео живот испуњен одушевљењем, а то је значило „стално вибрирање и продужени занос“, без којих је себи био налик на „тврду и празну љуштуру“, ни у једном трену не смећући са ума да је живот непрегледна „поворка растајања“. Станислав Краков није био тек један међу милионима учесника Првог светског рата, већ се налазио на првој линији фронта, где се живот непрестано додиривао са смрћу, где се у сулудом колоплету мешала луда храброст и панични страх од умирања, тамо где ништа није подлегало законитостима цивилног живота, већ искључиво чудима господара рата, милости среће и случаја. Убијао је и бивао мета онима који су убијали. И рањаван
ИЗЛОЖБЕ
више пута. Проживео је невероватан живот, плаћајући своју изузетност највишом ценом – ранама и емиграцијом. Слављен и оспораван, величан као херој и обележен стигмом издаје, по неко- лико пута враћан у српску књижевност и опет потискиван на маргину. Краков је, дакле, попут ретких светских писаца, аутентичан сведок и учесник, пишући „из прве руке“, из рова, са колена, као што је у исто време, на једном другом фронту, Исак Бабељ писао на седлу. Овај наш највећи писац јуриша, али и писац распусне и раскалашне позадине, дуже је бирао речи него што их је записивао. Само такви су успевали да ослушну и разумеју потмули језик рата, његове ономатопеје, звук и хук, прасак и тишину која након њега долази, настојећи да и сам проговори тим суманутим језиком без дотад знане логике, потресно и са језивом прецизношћу. Попут Растка Петровића, и за њега је рат био и остао – мистерија. Никад довољно и до краја разумљив феномен у којем човек губи или брани живот, односно губи или брани част, своју и свог народа. Из дечаштва је похрлио у рат, као у какву безазлену игру. Није имао времена да одрасте на начин како би то приличило његовим годинама. Рат је био његов испит зрелости, његова матура. У њему је спознао и мржњу, и страх, шта је страст, а шта охолост. Рат га је, дакле, обликовао, у њему је
сазрео, дабоме пребрзо, као толики из његове генерације. И како то већ бива – у њему није само одрастао, већ је промптно постао стармали. Све важне књиге (а Станислав Краков их је написао неколико) не испијају се надушак, већ пијуцкају као јака и опора вина, срк по срк, фрагмент по фрагмент, гутљај по гутљај, реченица по реченицу. Отуда се увек чини да су обимом далеко веће него што доиста јесу. Можда томе доприносе празнине преко којих Краков прелази без зазора, бирајући само најгорче и зато најопојније екстракте. У његовим књигама рат је налик каквом непрегледном архипелагу, састављеном од безброј острва – епизода. Ако се већ подозревало, по некима женскастом и дефетистичком Црњанском, који је, уз то, био у противничкој војсци, Кракову се, са кредитом од десетину рана, мора веровати на реч. Поготову у ону реч коју не шапуће, већ – грца, бљује, као да је одваљује од камена. Његово сведочанство о рату спада међу најекспресивније и најуспелије у српској литератури. Штавише, без комплекса ниже вредности оно се може мерити и упоређивати са сличним остварењима светске књижевности. Мирко Демић
„АБРАШЕВИЋ“ – НЕКАД И САД
Крај ΧΙΧ и почетак ΧΧ века обележили су стварање и почетак рада (прво у оквиру радничких, а касније и самостално) уметничких група које су окупљале углавном раднике, блиске идејама Српске социјалдемократске партије.
К
ултурни покрет са борбеним, недељив је, а пролетаријат и поред свих препрека мора да изграђује своју културу, рекао је Димитрије Туцовић, један од вођа српске социјалдемократије, дефинишући улогу културе у времену радничких борби и стварања културно-уметничких друштава. По угледу на београдски „Абрашевић“ (1897) и у свим већим градовима оснивају се слична друштва која имају за циљ „да певањем и декламовањем социјалистичких песама и представљањем социјалистичких драма, гаје певачку, декламаторску и глумачку уметност код својих чланова, с једне, и да пропагирају социјалистичку идеју међу масом, с друге стране, и да гаје сваку врсту уметности за којом се осети потреба у радничком друштву.“1 Многа од њих (као и крагујевачко) понеће име по првом пролетерском песнику Кости Абрашевићу (1879-1898), који је громогласно певао у име хиљада понижених и израбљиваних радника, позивајући у „победоносну борбу“ за „диван и нов свет“. Ретроспектива настанка и рада крагује- вачког културно-уметничког друштва
На размеђи два века, Крагујевац је имао 2.315 кућа и 15.586 становника, био је војни центар Краљевине Србије са Војнотехничким заводом, два
стр. 36
пешадијска (XI, XIX) и једног артиљеријског пука (IV) и град са богатим друштвеним животом који се одвијао у бројним удружењима и друштвима – грађанским, сталешким и професионалним. Убрзо по угледу на београдски, из радничког друштва настаје и крагујевачки „Абрашевић“, највероватније маја 1906. године (не зна се тачна година). Основали су га Живојин Нешић Шуца, питомац Војне фабрике, Стојан Живановић, опанчарски радник и глумци Петар Христидић и Илија Јовановић. У листу Радник 13. маја 1906. године објављен је оглас у коме се крагујевачки радници позивају на упис у друштво. То је, у исто време, и први званични траг о крагујевачком „Абрашевићу“. Постојање и рад крагујевачког културно-уметничког друштва „Абрашевић“ може се поделити на неколико хронолошки омеђених и карактером програмских активности одређених делова, који су били условљени друштвеним и политичким променама, сменама идејних струјања која су се кретала у амплитудама од аматеризма ка професионализму. Прве године рада друштва, као и у време Јоакима Вујића, обележио је веома мали број чланова женског пола (нпр. 1909. године у друштву је било 200 чланова, од тога само једна чланица). Патријархална свест је била главни кочничар неучествовања женске деце у програмима, те су њихове
улоге, као и у време Јоакима, биле препуштене мушкарцима. Све до 1912, преко својих програма (концерти, позоришне представе, рецитали, приредбе, забаве), „Абрашевић“ је спроводио снажну социјалистичку агитацију и пропаганду међу радништвом и грађанством Крагујевца, али је у исто време имао и васпитно-образовну улогу, нарочито радничке омладине која је свe слободно време проводила у секцијама друштва. Мобилизација и ратови (балкански и Први светски рат) зауставили су рад „Абрашевића“ читаву деценију. После Великог рата донета је „Обзнана“ (децембар 1920) као и закони који су забрањивали рад комунистичкој партији, па су се све врсте радничких активности одвијале у илегали. Друштво је обновљено 1928. И наставило је са радом организујући различите програме – нпр. „концерат“ са игранком и шаљивом поштом у кафани „Парк“, кратки позоришни комад Празан трбух у Гранд-хотелу „Гушић“, забаву са игранком, шаљивом поштом, рецитацијама и позоришним комадом Рудари у сали хотела „Јадран“... Ни то, нажалост, није дуго трајало. Политичке турбуленције изазване „Шестојануарском диктатуром“ довеле су до расцепа друштва који је трајао све до новог уједињења, 1935. У освит новог рата, 1940. године, био је забрањен рад синдиката, а на удару се нашао и „Абрашевић“. Крај рата је, неминовно, довео до револуционарних промена, нарочито у земљи која је, осим светског, преживела и грађански рат. Крагујевац се опорављао, а уједно се стварала и нова културна клима у којој је „Абрашевић“ требало да доминира. Кренуло се у обнову друштва, али времена су и даље била тешка и пуна искушења, јер се јавила и конкуренција. Упркос Информбироу, друштво наставља са радом, а прикључују се и „другарице“ па је проблем са женским чланством трајно решен. Извештаји о раду „Абрашевића“ бележе велики број програма, али и несразмере у њиховим остварењима – од добро осмишљених државних прослава и јубилеја до безидејних и лоших манифестација. Година 1968. остаће запамћена као преломна јер се тада поставља питање организације и рада културних институција, укључујући и аматерска друштва, док су 1969. и 1970. представљале прекретницу јер се „Абрашевић“ нашао пред гашењем. Културна јавност је заузела став да се мора прекинути са „импровизацијама и нестручним радом“. Друштво је требало обновити, али је то захтевало много радикалније промене – раскид са застарелим навикама и старим кадровима. То је био почетак новог живота „Абрашевића“. Под новом управом коју су сачињавали председник Вукоман Драмићанин (1971-1984), директор Малиша Протић (1971-1999) и секретар Бора Дугић (1971-1978), друштво се полако опорављало. Формиране су четири секције: фолклорна, музичка, драмска и хорска, касније балетска, те се и друштво профилисало као полупрофесионално – спој врхунског професионализма и аматерске посвећености. „Абрашевић“ је исписивао своју историју златним словима, фолклорни ансамбл је освајао све вредније награде, а друштво је уједно постало и прави расадник
будућих професионалаца – глумаца, музичара, певача... Такво је и дочекало распад Југославије. Друштво живи и ради и данас, а од 2006. године под именом које је објединило осавремењене давне и неистражене нове пределе културолошког наслеђа – Центар за неговање традиционалне културе„Абрашевић“. (из рукописа поч. историчара Дејана Обрадовића приредила Гордана Вучковић)
Изложба „110 година трајања АБРАШЕВИЋА“
Један у низу програма којим Центар за неговање традиционалне културе (некада културноуметничко друштво) „Абрашевић“ Крагујевац, обележава 110 година од оснивања, била је и изложба која је свечано отворена 10. септембра 2015. на галерији Народне библиотеке „Вук Караџић“. Основан, као Радничка уметничка група, давне 1905. крагујевачки „Абрашевић“ спада у ред најстаријих друштава овог типа у Србији. Уз велике проблеме и тешкоће у раду, уз велики ентузијазам чланова и руководства, „Абрашевић“ је кроз године остварио завидне резултате којима се ретко ко може похвалити. Изложба је била прави начин да се признања, награде, пехари, дипломе и плакете прикажу широј јавности. Концепт изложбе пратио је линију коју су у рукопису монографије о „Абрашевићу“ дали историчари Предраг Илић и Дејан Обрадовић, а која, нажалост, још није угледала светлост дана. Марко Јанићијевић и Илија Степановић чинили су окосницу тима који је радио на постављању изложбе, а све под будним оком дугогодишњег играча, уметничког руководиоца, секретара, директора и организатора програма „Абрашевића“, г-дина Рајка Димитријевића. Бројној публици на отварању обратила се директорка Центра, г-ђа Зорица Милошевић, о својим успоменама говорио је Бошко Протић, дугогодишњи члан фолклорног ансамбла, а прочитано је и поздравно писмо најстаријих живих чланова „Абрашевића“. Отварање је својим гласом и традиционалном песмом обојила Јелена Антонијевић, вокални солиста Центра.
целине
стр. 37
У првом пољу приказане су фотографије управа и људи из двадесетих и тридесетих година XX века, из првих деценија рада. На њих су се надовезале управе, управници и директори из послератног периода. Кроз фотографије истакнутих чланова и њихових наступа приказан је рад свих секција – од драмске и музичке (које су биле део Друштва од његовог оснивања), преко најуспешније – фолклорне, до балетске и секције модерних плесова које данас нису део „Абрашевића“. Значајно место заузимају друштвена признања које је „Абрашевић“ за 110 година рада стекао. Посетиоци су могли да виде Орден братства и јединства, Златне плакете СУБНОР-а и ССРН-а, Златну и сребрну медаљу Црвеног Крста, велики број плакета разних друштава и организација.
НОВИ НАСЛОВИ
Велики део поставке представљала су уметничка признања. У витринама су се нашле Плакете Савеза Аматера и то осам златних за осам првих места на Првенству државе у фолклору. Златна Маска са републичких Позоришних сусрета, плакете и пехари са Сусрета „Абрашевића“, Радничких сусрета у Косовској Митровици, Сусрета Младих, Фестивала културе младих као и са разних других фестивала и такмичења одржаваних како на просторима бивше СФР Југославије тако и широм Европе. Витрина која је свакако привукла највише пажње била је она са Златном медаљом коју је „Абрашевић“ донео са Светског првенства у Дижону (Француска) давне 1982. год. Поред Медаље у витрини су се нашла и оригинална документа – позивно писмо, списак путника, програм фестивала, план града и примерци дижонских дневних новина које су извештавале о Светском првенству и писале о „Абрашевићу“. Успомене са турнеја, фотографије са наступа и дружења чланова, представљале су посебну целину.
Фотографије са првих путовања на камиону, до авионских летова за Тунис и Палестину. Посетиоци су могли да виде и врло интересантне плакате и најаве за концерте „Абрашевића“. Најинтересантнији су свакако били они најстарији – позиви на „забаву“ и „концерат“ из 1929. године. На зиду је своје место нашао и огромни плакат из Сирена (Француска) и још пар необичних експоната. Изложба је, у нешто смањеном обиму због недостатка адекватног простора, после Крагујевца презентована и у Београду, у Удружењу Крагујевчана и љубитеља Крагујевца од 8. до 20. октобра.
Илија Степановић Центар за неговање традиционалне културе „Абрашевић“
„Правила Радничке уметничке групе ‘Абрашевић’“, Синдикални покрет у Србији (1903-1919), 1/3, Београд, 1962, 34-38 стр.
1
ЧИТАЛАЧКА ГРУПА – МЕСТО ЗА ПРОДУЖЕНО УЖИВАњЕ У ЧИТАњУ
Ивана Башић: О читатељским групама: методички приручник с примјерима добре праксе, Загреб, Баланс центар за логопедагогију и библиотерапију, 2014.
П
асионирани читаоци често међу пријатељима имају неког са ким размењују књиге, у чију препоруку верују и са ким једва чекају да поделе утиске о прочитаном. Пар таквих читалаца представља, мада неформално, најмању, уједно и најстарију читалачку групу. Уколико се већи број људи периодично окупља да би разговарао о унапред одређеном наслову, већ је реч о формалној читалачкој групи. С обзиром на то да се читалачке групе нигде не региструју (није потребна дозвола за њихово оснивање) тешко је направити било какво испитивање броја, облика и начина на који функционишу. Вероватно је то један од главних разлога што је ова тема занемарена у научним студијама које се баве читањем и читаоцима код нас. Ивана Башић, ауторка књиге О читатељским групама: методички приручник с примјерима добре праксе пронашла је једноставан начин да дође до података који су послужили као основ за овај јединствени приручник – позвала је на сарадњу читалачке групе и клубове путем друштвених мрежа. Лично искуство у вођењу оваквих група, као и сугестије које је добила од већ познатих удружења исте намене, помогли су ауторки да формира анкету коју је проследила библиотекама, школама и самосталним читалачким групама. Добила је одговоре од 30 координатора и од око 80 чланова група. На основу одговора добијених из анкета и на основу семинара под називом „Оснивање и вођење читатељских група“ који је Ивана Башић осмислила 2012.
стр. 38
године, настао је значајан приручник који садржи упутство за оснивање групе, конкретне примере из праксе и листу књига препоручених за разговор. У уводу ауторка образлаже потребу за спровођењем истраживања и објављивањем резултата, даје кратке смернице за кретање кроз приручник и излаже мотив за бављење темом. У првом поглављу изнет је преглед читалачких група у Хрватској са њиховим одликама, бројем чланова, датумом оснивања, начином окупљања и другим карактеристикама. Друго поглавље бави се основним својствима удружења читалаца. Ту су изложене и разлике између читалачких клубова и читалачких група. У трећем поглављу изнет је низ повода за оснивање оваквих скупина. Основни модели удружења, начин оснивања, правила рада, комуникација у оквиру групе, избор водитеља/координатора, избор књиге за разговор и друга упутства изнети су у четвртом поглављу. У књизи Иване Башић може се прочитати и о разлозима за распад групе, као и упутство како се односити према томе и шта чинити да се распад спречи. „Кад видимо што све читатељске групе члановима значе, права је штета не уложити неко вријеме за рјешавање проблема“, каже ауторка, и сама несумњиво велики заљубљеник у књиге. Прилог који садржи већ поменуту листу наслова посебно инспиративних за разговор у читалачкој групи састоји се из две целине: списка књига за децу и тинејџере и списка за одрасле читаоце. Препоруке садржане у прилогу дали су
чланови испитаних читалачких удружења. Неки од препоручених наслова који се могу наћи и у нашим библиотекама су: Фаренхајт 451 Реја Бредберија, Набоковљева Лолита, Црна кутија Амоса Оза, Ловац на змајеве Халеда Хосеинија, Голи живот Алис Манро, Муракамијева Норвешка шума итд. За децу и тинејџере препоручене су: Матилда Роалда Дала, Прича о галебу и мачку који га је научио да лети Луиса Сепулведе, Ми деца са станице Зоо и друге. Неретко чланови удружења читалаца бирају библиотеку као место за своја окупљања. То не чуди, јер на разговор о прочитаном ништа не подстиче боље од непрегледних полица испуњених књигама! Често и саме библиотеке иницирају настанак оваквих група које промовишу читање, а њихови чланови радо бирају библиотекара за водитеља/координатора. На основу одређених интересовања, старосне доби, занимања за одређени књижевни жанр и других специфичности, у једној истој библиотеци може функционисати већи број удружења читалаца. Приликом формирања групе пожељно је спровести анкету међу заинтересованима која би садржала питања о очекивањима од оваквог вида дружења, али и о личним интересовањима. Анализом одговора долази се до профила групе или група, након чега се могу утврдити смернице за рад и правила понашања везана за кому-
никацију, избор књиге, термине окупљања итд. Увођење правила неминовно асоцира на формалност, али је то неопходно како би група што успешније функционисала, испунила очекивања својих чланова и трајала што дуже. На опуштеност и непосредност у разговору о прочитаном, пракса је показала, позитивно утичу кафа и чај, кекс, ситни колачи, сасвим сигурно и чаша вина уколико прилике дозвољавају. Надамо се да ће овај текст, пре свега, иницирати оснивање читалачких група, али и позвати на истраживање на територији Србије слично оном које је Ивана Башић спровела у Хрватској. Било би интересантно бар приближно сазнати колико читалачких група има код нас, како оне функционишу и којим књигама се баве, потом упоредити резултате са подацима у Иваниној књизи. Методички приручник за оснивање читалачке групе Иване Башић позива на читање и на разговор о прочитаном, а највише на пријатно и инспиративно дружење око књиге као огњишта на којем се још увек може огрејати душа. Татјана Јанковић Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац
Матично одељење организовало је семинаре за школске библиотекаре и обављало стручне обиласке огранака Библиотеке и др. библиотека у Шумадијском округу, као и стручни надзор, и пружало стручну помоћ библиотекарима на терену или по позиву. Стручни испит у Народној библиотеци Србије, у мајском испитном року, положио је Ивица Радивојевић, виши књижничар у Библиотеци „Радоје Домановић“ у Тополи, запослен у Одељењу за рад са корисницима и одржавање информатичког система. Тема стручног рада: Јавне библиотеке, њихово уређење и значај на примеру библиотеке ,,Радоје Домановић“ у Тополи. У новембарском испитном року полагале су 2 колегинице: Милијана Јовановић, професор српског језика и књижевности, од новембра 2014. на радном месту в.д. директора НБ „Вук Караџић“ у Баточини и том приликом радила стручни рад са темом Предметни каталог у Народној библиотеци „Вук Караџић“ Баточина; Јелена Аћимовић, професор српског језика и књижевности и школски библиотекар у СШ „Ђура Јакшић“ у Рачи, са темом стручног рада Улога школске библиотеке у образовно-васпитном процесу.
Милијана Јовановић
Ивица Радивојевић стр. 39
Јелена Аћимовић
ВЕСТИ
ВЕСТИ
Матично одељење Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу одржало је, уз сагласност Школске управе у Крагујевцу, пет стручних радних састанака за школске библиотекаре основних и средњих школа Шумадијског округа од 28. септембра до 2. октобра. Тема је била: Анализа рада школских библиотека Шумадијског округа у основним и средњим школама на основу базе МБС (Мрежа библиотека Србије) са елементима стручне едукације у вези са инвентарисањем серијских публикација и са освртом на инвентарисање монографских публикација. Стручни радни састанци одржани су у Аранђеловцу (Народна библиотека „Свети Сава“), Лапову (Средња школа), Книћу (ОШ „Вук Караџић“), Тополи (ОШ „Карађорђе“) и у Крагујевцу (ШОСО „Вукашин Марковић“) Семинарима је (укупно) присуствовало 42 библиотекара, а позвани су и библиотекари 4 шко-
ле које још нису у регистру МБС (присуствовали су библ. ШОСО „Вукашин Марковић“ и Средње школе у Лапову). Стручне скупове реализовали су Томислав Кењић из Матичног одељења и Мирјана Василијевић, руководилац Одељења периодике Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу, а последња два дана и Виолета Јовичинац Петровић, библиотекар Матичног одељења. За присуство овим стручним скуповима школски библиотекари добили су потврду о стручном усавршавању у трајању од четири сата, сходно Закону о библиотечкоинформационој делатности (Сл. гласник РС, бр. 52/11), Правилнику о националним стандардима за обављање библиотечко-информационе делатности (Сл. гласник РС бр. 39/13) и Правилнику о сталном стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника (Службени гласник РС, број 85/2013).
Стручни надзор у нашој библиотеци обавила је (30. септембра) Бојана Вукотић, библиотекар саветник, овлашћени радник за стручни надзор и инструкторски рад у Матичном одељењу Народне библиотеке Србије – Одељењу за истраживање и развој библиотечког система. У оквиру обиласка свих одељења и увида у све сегменте редовног библиотечког пословања, Б. Вукотић је разговарала и са представником Скупштине Града, руководиоцем Сектора за ванпривредне делатности – Борисом Ковачевићем, и као највећи проблем Библиотеке истакла простор и недостатак стручног кадра. Стручни надзор 6 јавних општинских и 20 школских библиотека обавља се од маја и биће завршен до краја ове године. Обука колегиница-каталогизатора за рад у систему COBBIS 3 ПОЗАЈМИЦА обављена је 13-14. октобра. Предавање и инструктивни рад водио је Милорад Вучковић, начелник Одсека за сервис и контакт са чланицама система Центра за узајамну каталогизацију, из Народне библиотеке Србије. Лиценцу за рад добиле су колегинице из општинских библиотека у Лапову (Данијела Станковић и Маријана Зец) и Тополе (Слађана Митровић и Драгица Павлићевић), и 6 из наше библиотеке: Мирјана Василијевић и Радојка Лукић (Од. периодике), Јадранка Вејновић Андрејић (Библиографско од.), Јасна Вукићевић и Душица Ђоновић (Од. обраде), Гордана Вучковић (Завичајно од.), Биљана Јаковљевић (Од. старе и ретке књ.) и Анђела Огњановић (Од. за рад са одраслим корисницима). За ову календарску годину, за ове колегинице то је уједно и испуњена обавеза стручног усавршавања јер се семинар налази на списку акредитованих програма Народне библиотеке Србије. стр. 40
Општинска библиотека „Др Драгиша Витошевић“ у Книћу одлуком локалне самоуправе – без консултација и обавештења матичној библиотеци – укинута је, одн. изгубила је свој самостални статус и постала организациона јединица у оквиру новоформиране установе Центар за културу, туризам и спорт, што је супротно Закону о библиотечко-информационој делатности („Сл. гласник РС“, бр. 52/11, чл. 14, ст.1: „Јединица локалне самоуправе обавезна је да оснује јавну библиотеку као установу и да обезбеди све потребне услове за њен рад.“). За ову промену наша библиотека је сазнала посредно, без званичног обавештења, нити прелиминарних консултација у вези са јавном библиотеком у оквиру наше матичности, као законске обавезе. О нарушеној процедури и повреди Закона обавестили смо Министарство културе и информисања и Народну библиотеку Србије, а Скупштини општине Кнић упутили захтев за доставу званичне документације у вези са поменутим поступком. Документација о одлукама СО Кнић о укидању Библиотеке, оснивању Центра и упису у регистар стигла је у нашу библиотеку 22. октобра, па смо већ сутрадан исту проследили у надлежно министарство и НБС. Одговор Министарства културе и информисања, са потписом министра Ивана Тасовца, стигао је у нашу библиотеку 13. новембра и тиме недвосмислено потврдио нашу белешку о нарушеном Закону о библиотечко-информационој делатности, чл. 14, ст.1 и чл. 4 – на основу чега је наложено Скупштини општине Кнић да своје одлуке усагласи са Законом, одн. библиотеци врати самосталност јавне установе. Подсетимо, послови матичности суфинансирају се из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања.
Други редовни састанак Секције за матичне библиотеке која ради при Библиотекарском друштву Србије одржан је 16. октобра, присуствовали су запослени Матичног одељења. Заједничком састанку са Комисијом за стално стручно усавршавање БДС присуствовала је Станислава Гардашевић из Одељења за развој дигиталних библиотека при Народној библиотеци Србије, која је одржала предавање о националном агрегатору за Еуропеану – европску платформу дигиталних записа, обједињених за библиотеке, архиве и музеје. Овај пројекат ће у скоријој будућности бити важан сегмент нашег рада – посебно у библиотекама које имају базе дигитализоване грађе, као што је наша.
стр. 41
Развијање библиотечке мреже. – У родној кући Радоја Домановића у Овсишту 25. децембра 2015. отворен је огранак општинске библиотеке из Тополе. Ово је њен први огранак. Реконструкцијом старе школе (саграђене 1852), уз пројектну финансијску потпору Министарства привреде („Санација и адаптација спомен-куће Радоја Домановића у селу Овсиште“) створени су услови да се овај објекат сачува од пропадања и оживи кроз одговарајући облик коришћења. Планирано је да библиотечки фонд за позајмицу (24,5м2) првенствено буде формиран у складу са потребама деце нижих разреда подручних одељења ОШ „Карађорђе“ из Тополе, а да се уз њега формира и тематска збирка дела Радоја Домановића и оних која се односе на њега. Меморијални и културолошки значај овог објекта укупне површине 82,5м2 биће остварен кроз годишњу манифестацију „Домановићеви дани сатире“, чија организација ће бити резултат сарадње Библиотеке у Тополи, Секције сатиричара про УКС и Фонда „Радоје Домановић“. За потребе школске деце, библиотека ће (засад) бити отворена једном недељно (у њој ће радити радник Библиотеке
из Тополе), мада је најављена сарадња са учитељима који ће деци овај фонд учинити доступним и осталим данима. Наша библиотека је од средине
прошле године организовала акцију прикупљања књига „Пирамида за Радоја“, и поклонила их тополској библиотеци приликом отварања.
Јубилеј општинске библиотеке у Баточини – Народна библиотека „Вук Караџић“ у Баточини основана је 1965. године, и ове године обележила пола века свог постојања. Директорка Милијана Јовановић, на пригодној свечаности у Културно-туристичком центру „Доситеј Обрадовић“, присутне је провела кроз период чак дужи од 50 година осврћући се на почетке прикупљања књига и прве читаоце у овој средини. Захвалнице Библиотеке добиле су представници локалне заједнице и сродних установа – сарадника. Са посебним пијететом захвалница је уручена гђи Вери Пузовић, првој директорки ове библиотеке, а најактивнији читаоци награђени су и књигама. У уметничком делу програма учествовали су оперски певач, тенор Војислав Спасић, проф. на Одсеку за музику Филолошко-уметничког факултета у КрагујевПрва и актуелна директорка НБ „В. К.“ Баточина цу и Мирко Бабић, првак драме Књажевскосрпског театра. Поред званица, програму су присуствовали и колеге из општинских библиотека у Тополи, Лапову и представници наше библиотеке. Баточинској Народној библиотеци „Вук Караџић“ желимо пуно успеха у раду и нове јубилеје! Стручно усавршавање – За запослене стручне раднике наше (24) и општинских библиотека из Аранђеловца, Баточине, Кнића, Лапова, Раче и Тополе (22) – на основу чл. 49 Закона о библиотечко-информационој делатности (Сл. гласник РС, 52/11) и чл. 2 Правилника о сталном стручном усавршавању у библиотечко-информационој делатности (Сл. гласник РС 18/13) – 17. и 19. новембра организовали смо акредитовани шесточасовни програм Народне библиотеке „Радослав Никчевић“ са темом Сеоске библиотеке као информациони и комуникациони центри сеоских локалних заједница – пример пројекта Пољопривредне библиотеке у Јагодини. Предавање и радионицу одржале су Весна Црнковић, директорка Библиотеке и сараднице на пројекту, Јелена Рајић и Светлана Крстић. Огранак у Драчи – отворен 14. јула 1996. у просторијама Месне заједнице – на иницијативу Скупштине града током децембра је пресељен је у просторије ОШ „Јован Поповић“. Директор школе Дарко Грковић именоваће одговорно лице за ову библиотеку, а њен фонд остаје доступан свим мештанима. Књиге су смештене у затворене ормаре и уз њих је предата инвентарска књига, са подацима унетим у систем COBBIS – 1369 наслова одн. 1541 публикација. Свечано отварање ће бити уприличено у јануару 2016. Виолета Јовичинац Петровић Народна биоблиотека „Вук Караџић“ Крагујевац стр. 42
ДАРОДАВцИ ПОЈЕДИНцИ
Јовановић Марија (Крагујевац) Јовановић Радојко (Косовска Митровица) Јоцић Гордана (Крагујевац) Ковачевић Драго Комненић Бранко (Крагујевац) Кордић Милош (Београд) Кузмановић Вања Лазаревић Никола (Крагујевац) Лазендић Слободан Бобо (Завидовићи, Добој) Лазић Виктор (Београд) Лазић Слободан (Крагујевац) Латковић Војислава (Крагујевац) Лековић Вељко (Крагујевац) Лечић Радмило (Крагујевац) Максимовић Горан, проф. Марић Драгана (Крагујевац) Марковић Драгослав (Крагујевац) Марковић Живота Пушкин (Крагујевац) Марковић Зорица (Крагујевац) Марковић Љиљана (Крагујевац) Марковић Милош (Крагујевац) Марковић Мирко Ж. (Београд) Марковић Славица (Крагујевац) Маџаревић Света (Крагујевац) Медиговић Стефановић Мила (Београд) Мијаиловић Милан (Крагујевац) Мијаиловић Милена Милановић Братислав Р. (Београд) Милановић Братислав и Гордана (Крагујевац) Миленовић Десимир (Зајечар) Милинковић Слађана (Нови Сад) Милосављевић Горан (Крагујевац) Милутиновић Мира (Крагујевац) Милутиновић Радован (Крагујевац) Мишић Зоран (Крагујевац) Мојсиловић Мирјана (Крагујевац) Недељковић Радојица (Крагујевац) Николић Љиљана (Београд) Никић Оливер Новевски Снежана (Београд) Обрадовић Радмила (Крагујевац) Огњевић Александар (Београд) Остојић Ђоко (Крагујевац) Павловић Бојаџић Јован (Крагујевац) Пантовић Горица (Крагујевац, Ђурисело) Пејдо Мирослав Перван Славко Перић Владимир (Крагујевац) Петковић Лидија (Крагујевац) Петровић Анђа (Београд) Петровић Игор (Топола) Петровић Јованка-ЈОВ (Крагујевац)
Алексић Бранко (Крагујевац, Грошница) Алексић Јана (Београд) Андрејић Живојин (Рача) Аночић Бранислав (Београд) Арсенијевић Слободан (Крагујевац) Бакић Милена Балог Антал (Осијек) Базић Наташа (Крагујевац) Бачанин Војислав (Крагујевац) Благојевић Јанко (Крагујевац) Будић Бешлин Вера (Ново Милошево) Варјачић Ања (Крагујевац) Васиљевић Александар (Београд) Витковић Невенка (Крагујевац) Вујиновић Јанко Вујичић Милан (Крагујевац) Вујовић Александар (Крагујевац) Вујовић Бранислав (Крагујевац) Вујошевић Лела (Крагујевац) Вулићевић Данијела (Аранђеловац) Гароња Радованац Славица (Београд) Гвозденовић Саша (Крагујевац) Глишић Ненад (Крагујевац) Глишовић Зоран (Крагујевац) Грандић Александар Саша (Бања Лука) Граховац Благоје Дебељачки Татјана (Ужице) Делић Вања Демић Мирко (Крагујевац) Диклић Момчило (Београд) Ђорђевић Зоран (Крагујевац) Ђорђевић Слободан Дане (Крагујевац, Белошевац) Ђурђевић Зоран (Азања) Ђуричковић Милутин (Београд) Живковић Милош (Крагујевац) Живојиновић Михајло (Крагујевац) Зеленкапић Славимир (Крагујевац) Зиројевић Жељко (Крагујевац) Иванић Душан (Београд) Ивић Злата (Крагујевац) Јаковљевић Катарина (Крагујевац) Јанковић Татјана (Крагујевац) Јањушевић Александар (Крагујевац) Јашовић Голуб (Крагујевац) Јашовић Ивана (Крагујевац) Јевтић Милош (Београд) Јевтић Славиша (Крагујевац) Јовановић Владислав (Београд) Јовановић Добривоје (Јагодина) стр. 43
Петровић Ката Попадић Драган (Уб) Радовановић Бориша (Крагујевац) Радуловић Селимир (Нови Сад) Рајковић Иван (Манчестер, Енглеска) Ранитовић Зоран (Крагујевац) Ранковић Светлана (Крагујевац) Рачић Гордана (Крагујевац) Ристић Биљана (Београд) Савић Слободан М. (Рековац) Симић Милан Р. (Велика Плана) Срећковић Миленко (Крагујевац) Сталетић Миодраг (Крагујевац) Стаменковић Александар Станковић Петар Стевановић Видосав (Крагујевац) Стефановић Зоран (Крагујевац) Стојановић Магдалена (Крагујевац) Стојиљковић Дара (Крагујевац) Стојковић Душан (Младеновац) Табаковић Драган (Крагујевац) Талијан Жарко (Азања) Тракић Жика (Крагујевац) Трифуновић Верољуб (Крагујевац) Филиповић Владимир Цветковић Градимир (Крагујевац) Чворовић Александра (Бања Лука) Џарић Наташа Стон (Крагујевац) Шеварлић Миладин (Београд) Штуловић Миша (Крагујевац)
Издавачка кућа „Бабун“ (Београд) Издавачка кућа „Зелена кап“ (Крагујевац) Издавачка кућа „Каленић“ (Крагујевац) Институт економских наука (Београд) Историјски архив Шумадије (Крагујевац) Књажевско-српски театар (Крагујевац) Књижевни клуб „Миодраг Петровић“ (Баточина) Књижевни клуб „Живадин Стевановић“ (Кнић) Културни центар (Београд) Културни центар (Топола) Матична библиотека (Источно Сарајево) Медицински факултет (Крагујевац) Народна библиотека (Смедерево) Народна библиотека „Вук Караџић“ (Велико Градиште) Народна библиотека „Радоје Домановић“ (Рача) Народна библиотека „Свети Сава“ (Аранђеловац) Народна библиотека Србије (Београд) Народна и универзитетска библиотека Републике Српске (Бања Лука) Народни музеј (Крагујевац) Недељне новине Крагујевачке Општинска библиотека „Слово“ (Лапово) „Повеља“ (часопис) Правни факултет (Крагујевац) „Призма“ (Крагујевац) Природно-математички факултет (Крагујевац) Развојни бизнис центар (Крагујевац) Реконструкција Женски фонд (Београд) Синдикат „Застава оружје“ (Крагујевац) Славистичко друштво Србије (Београд) Службени гласник (Београд) Спомен-парк „Крагујевачки октобар“ (Крагујевац) Српска академија наука и уметности (Београд) Стеријино позорје (Нови Сад) Студентски културни центар (Крагујевац) Удружење грађана Србија кроз векове (Београд) Удружење Крагујевац – наш град (Крагујевац) Удружење Крагујевчана и пријатеља Крагујевца у Београду Удружење писаца Крагујевца Удружење потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. године Универзитет у Крагујевцу Универзитетска библиотека Крагујевац Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ (Београд) Факултет инжењерских наука (Крагујевац) Филозофски факултет Универзитета (Источно Сарајево) Филолошки факултет (Београд) ФИЛУМ (Крагујевац) Центар слободарских делатности (Крагујевац) Штампарија „Графостил“(Крагујевац)
ИНСТИТУцИЈЕ, ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ, УДРУЖЕњА, ГАЛЕРИЈЕ, ОРГАНИЗАцИЈЕ
Библиотека града Београда Библиотека „Радоје Домановић“ (Топола) „Блиц“ (лист) Вукотић медиа (Београд) Галерија РИМА (Крагујевац) Глобосино АЛЕКСАНДРИЈА (Београд) ГО СУБНОР (Крагујевац) Градска библиотека (Нови Сад) Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ (Чачак) Градска библиотека „Карло Бјелицки“ (Сомбор) Градска галерија „Мостови Балкана“ (Крагујевац) Делегација Европске уније у Републици Србији (Београд) Европски покрет у Србији (Београд) Еден кућа књиге (Нови Сад) Економски факултет (Крагујевац) Житопродукт (Крагујевац) Завод за заштиту споменика културе (Крагујевац) Издавачка кућа „Атос“ (Крагујевац) стр. 44