Mari lu - Legenda

1

nela012

MARI LU

LEGENDA Mojoj majci.

NASLOV ORIGINALA Marie Lu Legend Prevela Jasmina Marković Karović Copyright © 2011 by Xiwei Lu Translation copyright za srpski jezik ©Urbari Reads, Beograd, 2014.

2

LOS ANĐELES, KALIFORNIJA REPUBLIKA AMERIKA POPULACIJA: 20. 174.282

3

DEO PRVI DEČAK KOJI KORAČA PREMA SVETLU

4

DAN Moja majka misli da sam mrtav.

Očito nisam, ali bezbednije je da misli da jesam.

Najmanje dvaput mesečno vidim svoju sliku i natpis TRAŢI SE na digitalnim megabordima svuda po centru Los Anđelesa. Načisto odudara od okoline. Na većini ekrana su lepi prizori: nasmejana deca pod plavim nebom, turisti poziraju kraj ruševina Golden Gejta, drečave reklame Republike. Tu je i propaganda protiv Kolonija. „Kolonije ţele našu zemlju", piše na njima. „Ţele nešto što im ne pripada.

Ne dajte im da vam zaposednu dom! Podrţite našu borbu!"

A tu je i moj krivični dosije. Svom silinom blešti s digitalnog ekrana:

REPUBLIKA RASPISUJE POTERNICU DOSIJE BR: 462 178-3233 "DAN" TRAŢI SE ZBOG NANOŠENJA TELESNIH POVREDA, PALJEVINA, KRAĐE, UNIŠTAVANJA VOJNE IMOVINE I OMETANJA RATNIH NAPORA. 200.000 REPUBLIĈKIH BANKNOTA NAGRADE ZA INFORMACIJU KOJA BI POMOGLA NJEGOVOM HAPŠENJU. Uz izveštaj uvek stavljaju različite fotke. Jednom je to dečak s naočarima i gustom riđom kovrdţavom kosom. Drugi put dečak crnih očiju bez kose. Ponekad sam crn, ponekad beo, ponekad maslinaste boje koţe, ili smeđe ili ţute ili crvene, kako već smisle.

Drugim rečima, Republika nema pojma kako izgledam. Ĉini se da ne znaju ništa sem da sam mlad i da, kad mi provere otiske, u njihovim bazama podataka nema podudaranja. Zato me i mrze, zato nisam najopasniji kriminalac u drţavi, već najtraženiji. Zbog mene izgledaju nesposobno.

Veče tek što je palo, a napolju je već mrkli mrak; odsjaj s digitalnih megaborda svetluca po baricama. Sedim na trošnom simsu trećeg sprata, zaklonjen zarđalim čeličnim gredama. Ovo je nekada bila stambena zgrada, ali je načisto propala. Stan na ovom spratu prepun je slomljenih lampi i parčića stakla, a boja se guli sa svih zidova. U jednom ćošku na podu je stari portret Elektora Prima. Pitam se ko li je ovde ţiveo - niko nije toliko blesav da dopusti da mu portret Elektora stoji tako bačen na pod.

Kosa mi je, kao i obično, ugurana pod kačket. Pogledom fiksiram malu jednospratnu kuću preko puta. Igram se priveskom koji mi visi oko vrata.

Tes je naslonjena na drugi prozor sobe, paţljivo me posmatra. Nemiran sam noćas, a ona to, kao i obično, moţe da oseti.

Kuga je ozbiljno pogodila odsek Lejk. I Tes i ja, pod sjajem megaborda, jasno vidimo kako vojnici pregledaju svaku kuću na kraju ulice, sjajnih crnih plaštova olabavljenih zbog velike vrućine. Svi do jednog nose gas-maske. Desi se da, kad završe s inspekcijom, neku kuću obeleţe iscrtavajući veliko crveno X na ulaznim vratima. Nakon toga niko ne ulazi u tu kuću niti izlazi iz nje - makar ne javno. „I dalje ih ne vidiš?", šapuće Tes. Senka joj krije izraz lica.

5

Ne bih li nekako skrenuo misli, pokušavam da napravim praćku od starih plastičnih cevi. „Nisu večerali. Satima nisu seli za sto." Okrećem se i proteţem bolno koleno. „Moţda nisu kod kuće?"

Razdraţljivo je pogledam. Pokušava da me uteši, ali nisam baš raspoloţen. „Upaljeno je svetlo. Vidiš li sveće? Ne bi mama dţabe trošila sveće da nisu kod kuće."

Tes mi se pribliţi. „Trebalo bi da da odemo iz grada na nekoliko nedelja, a?" Trudi se da joj glas zvuči mirno, ali strah se ipak oseća. „Kuga će uskoro da prođe, pa moţeš da se vratiš da ih posetiš. Imamo dovoljno novca za dve karte za voz."

Odmahujem glavom. „Jedno veče nedeljno, sećaš se? Pusti me da bar jednom nedeljno proveravam da li su dobro." „Aha. Samo što si ove nedelje svako veče ovde." „Samo ţelim da se uverim da su dobro." „Šta ako se razboliš?" „Rizikovaću. A ti nisi morala da pođeš sa mnom. Mogla si da me čekaš u Alti."

Tes sleţe ramenima. „Neko mora i na tebe da pazi." Dve godine je mlađa od mene - a ponekad zvuči kao da je dovoljno odrasla da mi bude staratelj. Ćutke posmatramo vojnike kako se pribliţavaju kući moje porodice. Kad god stignu pred nečija vrata, jedan vojnik lupa na njih a drugi ga pokriva s pištoljem na gotovs. Ukoliko niko ne otvori u roku od deset sekundi, prvi vojnik razvaljuje vrata nogom. Kad uđu u kuću, više ih ne vidim, ali znam šta se dalje dešava: vojnik uzima uzorak krvi svakom članu porodice, ubacuje ga u mobilni čitač i proverava prisustvo kuge. Ceo proces ne traje više od deset minuta.

Brojim koliko im je još kuća ostalo do moje. Tek za sat vremena ću saznati njihovu sudbinu.

S drugog kraja ulice prolomi se krik. Pogled mi poleti ka zvuku, a ruka sama poseţe za pojasom gde mi je zadenut noţ. Tes zaustavlja dah. Ţrtva kuge. Mora da joj se stanje mesecima pogoršavalo, jer joj je koţa ispucala i krvari na sve strane, te se pitam kako su je vojnici prevideli tokom prethodnih inspekcija. Tetura se tako neko vreme, dezorijentisana, a onda jurne napred, ali se saplete i padne na kolena. Pogledam vojnike. Konačno su je i oni ugledali. Jedan joj prilazi s oruţjem u rukama, dok ostalih jedanaest samo stoji i posmatra. Jedna ţrtva kuge nije im neka pretnja. Vojnik podiţe pištolj i cilja. Po zaraţenoj ţeni pršte varnice.

Stropoštava se na zemlju, a onda prestaje da se mrda. Vojnik se vraća svojim drugovima.

Voleo bih da moţemo da se dokopamo jednog od tih njihovih pištolja. Tako lep primerak i ne košta mnogo na trţištu - 480 banknota, manje nego peć. Kao i svi pištolji, precizan je, uz pomoć magneta i električnih kola uspešno pogađa metu s tri bloka udaljenosti. Tata mi je jednom prilikom rekao da je ta tehnologija ukradena od Kolonija, iako Republika to ni u ludilu ne bi priznala. Kad bismo hteli, Tes i ja bismo mogli da kupimo i pet komada... U poslednjih nekoliko godina smo višak novca koji ukrademo stavljali sa strane, štekovali ga za crne dane. Ali problem s posedovanjem pištolja nije u trošku. Problem je u tome što je vlasniku lako ući u trag. Svaki pištolj ima senzor koji prijavljuje oblik šake korisnika, kao i otiske prstiju i lokaciju. Ako me 6

to ne bi odalo, ne znam šta bi. Zato mi ostaje ovo što sam sklepam, praćke od plastičnih cevi i ostale andrmolje. „Našli su još jednog", izgovara Tes. Škilji da bi bolje videla.

Spuštam pogled i vidim vojnike kako izleću iz jedne od kuća. Jedan od njih protresa farbu u spreju i crta ogromno crveno X na vratima. Znam tu kuću. Porodica koja tu ţivi nekada je imala devojčicu mojih godina. Moja braća i ja smo se igrali s njom kad smo bili mali - Ledenog čike i ulični hokej, gvozdenim ţaračima i zguţvanim papirom.

Tes pokušava da mi odvrati paţnju pokazujući na zamotuljak kraj mojih nogu. „Zašto si to poneo?"

Osmehujem se, a onda se saginjem da odveţem zamotuljak. „Neke od stvarčica koje smo našli ove nedelje. Da proslavimo kad završe s inspekcijom." Ĉeprkam po gomilici dragocenosti u zaveţljaju i vadim korišćene zaštitne naočare. Ponovo proveravam da nisu negde pukle. „Za Dţona. Malo sam poranio s poklonom za rođendan." Moj stariji brat krajem nedelje puni devetnaest godina. Radi četrnaesto-časovne smene u obliţnjoj fabrici za izradu peći, iz koje se uvek vraća trljajući oči od dima. Ove zaštitne naočare sam ludom srećom maznuo iz pošiljke s vojnim potrepštinama.

Spuštam ih i nastavljam da prebiram po naramku. U njemu su uglavnom konzerve s mesom i krompir-paprikašem, koje sam pokrao iz kafeterije letelice, kao i stari par cipela s očuvanim donovima. Voleo bih da budem s njima u sobi kad im ovo dam. Ali jedino Dţon zna da sam ţiv, i obećao je da neće to odati ni mami ni Idenu.

Iden za dva meseca puni deset godina, što znači da će za dva meseca da polaţe Ispit. Ja sam pao na Ispitu kad sam imao deset godina. Zato i brinem za Idena, jer iako je nesumnjivo najpametniji od nas trojice, razmišlja na sličan način kao ja. Kad sam završio s Ispitom, toliko sam bio siguran u svoje odgovore da nisam ni gledao kako ga ocenjuju. Ali onda su me sluţbenici, zajedno s gomilom druge dece, sate-rali u ćošak stadiona na kome su se odrţavali Ispiti. Lupili su neki pečat na moj test i ugurali me u voz koji se kretao ka centru grada. Nisu mi dali da ponesem ništa sem priveska koji mi je bio oko vrata. Nisam čak uspeo ni da se pozdravim ni sa kim.

Nakon polaganja Ispita, imaš nekoliko mogućih opcija.

Moţeš da dobiješ maksimalan broj bodova - 1500. Niko nikad nije dobio toliko pa, osim nekog deteta oko koga se digla velika prašina u vojsci pre nekoliko godina.

Ko zna šta se dešava s onima koji dobiju toliki broj bodova? Verovatno im sleduje mnogo love i moći, a?

Moţeš da dobiješ i između 1450 i 1499 bodova. Tu slobodno sam sebe potapši po ramenu, pošto iste sekunde dobijaš šest godina školovanja u srednjoj školi, a odmah potom i četiri na vrhunskim univerzitetima Republike: Drejku, Stenfordu i Brenanu. Zaposle te u Kongresu i zarađuješ gomilu para. Sreća i radost se podrazumevaju. Makar tako tvrdi Republika.

Moţeš da dobiješ i solidan rezultat, negde između 1250 i 1449 bodova. U tom slučaju nastavljaš sa srednjom školom, a onda te šalju na koledţ. Nije loše.

Nije toliko strašno ni s rezultatom između 1000 i 1249 bodova. Kongres ti zabranjuje da nastaviš sa školovanjem. Pridruţuješ se siromašnima, kao što je moja porodica. Tu ćeš se ili udaviti radeći s vodenim turbinama, ili se ţiv skuvati radeći u elektranama.

A moţeš i da padneš.

Padaju uglavnom deca iz sirotinjskih krajeva grada. Ako spadaš u ovu 7

nesrećnu kategoriju, Republika šalje zvaničnike u tvoj dom. Oni onda nateraju tvoje roditelje da potpišu ugovor kojim vladi daju potpuno starateljstvo nad tobom. Kaţu im da te šalju da fizikališeš po radnim kampovima Republike i da te porodica više neće videti. A tvoji roditelji moraju da klimnu glavom i da se sloţe s tim. Neki se čak i obraduju, jer im Republika da hiljadu banknota kao oproštajni poklon. I novac i jedna gladna usta manje? Kakva briţna vlada.

Osim što je to sve laţ. Inferiorno dete s lošim genima nije ni od kakve koristi ovoj drţavi. Ako si srećan, Kongres će te pustiti da umreš pre nego što te pošalje u laboratorije za proučavanje nesavršenosti.

Ostalo je još pet kuća. Tes primećuje koliko se brinem, i stavlja mi dlan na čelo. „Opet ona tvoja glavobolja?" „Ne. Dobro sam." Piljim u otvoren prozor kuće moje majke i krajičkom oka hvatam poznato lice. Iden priđe prozoru, a onda izviri i uperi neki ručno pravljeni metalni izum u vojnike. Potom se povuče unutra i nestane. Njegove beličastoplave lokne presijavaju se pod treperavim svetlom lampe. Znajući ga, mora da je izumeo ovu spravu da meri razdaljinu od drugih ljudi, ili tako nešto. „Izgleda mršavije", promrmljam. „Ţiv je i mrda", odgovara Tes. „Za mene je to već pobeda."

Nekoliko minuta kasnije, pored prozora promaknu i Dţon i moja majka, udubljeni u razgovor. Dţon i ja smo prilično slični, iako se on malo nagruvao od teškog rada u fabrici. Kosa mu, kao i većini ljudi iz našeg sektora, dopire do ramena, i skupljena je u običan rep. Prsluk mu je umrljan crvenom glinom. Vidim da ga mama zbog nečega grdi, verovatno što je dopustio Idenu da proviri kroz prozor.

Kad je uhvati napad hroničnog kašlja, odguruje Dţonovu ruku. Glasno izdahnem.

Dobro. Makar su sve troje dovoljno zdravi da budu na nogama. Ĉak i ako je neko od njih zaraţen, dovoljno je rano da postoje šanse za oporavak.

Ne mogu da prestanem da zamišljam šta će se desiti ako vojnici obeleţe vrata moje majke. Moja porodica će kao sleđena stajati u našoj dnevnoj sobi, dugo pošto vojnici odu. A onda će se mama ponovo napraviti hrabra, i tek kad padne noć nečujno će obrisati suze. Narednog jutra će početi da im dostavljaju male porcije hrane i vode, i tako će čekati da se oporave. Ili umru.

Misli mi odlutaju ka šteku ukradenog novca koji smo Tes i ja sakrili. Dvadeset pet hiljada banknota. Dovoljno da se prehranimo narednih nekoliko meseci... ali nedovoljno da svojoj porodici kupim ampule leka protiv kuge.

Minuti se razvlače. Odlaţem praćku i igram s Tes nekoliko rundi Kamen-papirmakaze. (Ne znam kako, ali ona je neviđeno dobra u toj igri.) S vremena na vreme bacam pogled na majčin prozor, ali ne vidim nikoga. Mora da su prišli vratima, da ih spremno otvore čim čuju udarac pesnice po drvetu.

Kucnuo je čas. Naginjem se, i to toliko da Tes mora da me stegne za ruku da se ne strovalim na zemlju. Vojnici lupaju na vrata. Moja majka ih otvara istog trenutka, pušta vojnike u kuću i zatvara za njima. Napi-njem se da čujem glasove, korake, bilo šta što dopire iz kuće. Što pre bude gotovo, pre ću Dţonu doturiti poklone.

Ništa se ne dešava. Tes šapuće: „Tišina je dobar znak, jelda?" „Baš smešno."

U glavi odbrojavam sekunde. Prolazi minut. A onda i dva, pa četiri, pa konačno deset minuta.

A onda i petnaest. Dvadeset minuta.

Pogledam u Tes. Ona samo sleţe ramenima.

8

„Moţda im je čitač pokvaren", nagađa.

Prolazi i trideset minuta. Ne usuđujem se da se pomerim s osmatračnice. Bojim se da će se nešto desiti toliko brzo da ću ga, ako samo trepnem, propustiti. Prstima ritmično lupkam po dršci noţa. Ĉetrdeset minuta. Pedeset minuta. Jedan sat. „Nešto nije u redu", šapućem.

Tes nabira usne. „Ne moţeš to da znaš." „Nego šta nego mogu. Zašto se onda ovoliko razvuklo?"

Tes otvara usta da odgovori, ali pre nego što uspe išta da izusti, vojnici izlaze iz moje kuće, jedan za drugim, bezizraznih lica. Konačno i poslednji vojnik zatvara vrata za sobom i poseţe za nečim što mu je zakačeno za pojas. Najednom me hvata nesvestica. Jasno mi je šta sledi.

Vojnik podiţe ruku i sprejom ispisuje jednu dugačku crvenu dijagonalnu liniju na našim vratima. A onda i još jednu, koja zajedno s prethodnom čini X. Tiho opsujem sebi u bradu i okrenem se - ali vojnik u tom trenutku čini nešto neočekivano, nešto što nikada ranije nisam video.

Iscrtava i treću, uspravnu liniju na vratima moje majke, presecajući X napola.

9

DŽUN 3.47 SATI .

UNIVERZITET DREJK, SEKTOR BATALA. 220C UNUTRA. U dekanovom sam kabinetu. Opet. S druge strane peskiranih vrata vidim gomilu kolega s godine (apsolventi, najmanje četiri godine stariji od mene) kako se muvaju ne bi li saznali šta se dešava. Nekoliko njih je snimilo kako me dva namrštena čuvara odvlače s popodnevne vojne veţbe (današnja lekcija: kako napuniti i isprazniti pušku XM-621). Uvek kad se to dogodi, vest se proširi po celom kampusu.

Ljubimica i uzdanica Republike opet u nevolji.

Kabinet je mahom tih, ako se ne računa tiho zujanje računara dekanove sekretarice. Svaki detalj ove prostorije znam napamet (ručno sečene mermerne podne ploče uvezene iz Dakote, 324 plastične kvadratne ploče na tavanici, šest metara sivih draperija koje uokviruju veličanstveni portret Elektora i ekran od trideset inča na bočnom zidu, utišanog tona, na kom dominira naslov:

„IZDAJNIĈKA GRUPA 'PATRIOTA' BOMBARDOVALA MESNU VOJNU STANICU, PETORO MRTVIH", a odmah iza njega i

„REPUBLIKA PORAZILA KOLONIJE U BICI ZA HILSBORO".

Arisna Vitaker, dekanova sekretarica glavom i bradom, sedi za svojim stolom i kucka po staklenoj površini - kuca moj ukor, nema sumnje. Ovo mi je osmi po redu ovog tromesečja. Kladim se da sam jedini student na Drejku koji je uspeo za tako kratko vreme da dobije osam ukora a da ne bude izbačen. „Jeste li vi to juče povredili ruku, gđice Vitaker?", progovaram u jednom trenutku.

Prestaje da kuca i podiţe pogled ka meni. „Odakle vam to, gđice Iparis?" „Pravite neravnomerne pauze tokom kucanja. I više se oslanjate na levu ruku."

Gđica Vitaker uzdahne i zavali se u stolicu. „Jeste, Dţun. Juče sam uvrnula zglob igrajući kivabol." „Ţao mi je. Trebalo bi da probate da zamahujete više iz ramena, a ne iz zgloba."

Iako sam samo ţelela da istaknem činjenicu, zazvučalo je kao da joj se rugam, te je nisam baš oraspoloţila. „Da razjasnimo nešto, gđice Iparis", kaţe. „Vi sigurno mislite da ste mnogo pametni. Mislite da vam odlične ocene garantuju neki poseban tretman. Moţda mislite i da je, zahvaljujući takvom ponašanju, škola puna vaših oboţavatelja."

Pokazuje na studente ispred učionice. „Ali meni su dozlogrdili ovi naši susreti u kabinetu. I verujte mi, kad diplomirate i kad vas rasporede tamo gde već planiraju da vas rasporede, te lakrdije na koje ste navikli neće baš oduševiti vaše buduće nadređene. Da li me razumete?"

Klimnem glavom, jer znam da to očekuje od mene. Ali nije u pravu. Nije da 10

samo mislim da sam pametna. Ja sam jedina u celoj Republici dobila maksimalnih 1500 bodova na Ispitu. U dvanaestoj godini su me poslali ovamo, na najbolji univerzitet u zemlji, četiri godine ranije. A onda sam preskočila i drugu godinu. Sve tri godine na Drejku dobijala sam najbolje ocene. Ja jesam pametna. Posedujem nešto što Republika naziva dobrim genima - a dobri geni stvaraju dobre vojnike koji stvaraju veće šanse za pobedu nad Kolonijama, kaţu moji profesori. Dakle, ako mislim da me na popodnevnim vojnim veţbama ne uče dovoljno kako da se pentram uz zidove noseći oruţje, onda... pa, nisam ja kriva što sam morala da se penjem uz zgradu od devetnaest spratova s pištoljem XM-621 pričvršćenim na leđa.

To se ja samousavršavam, da pripomognem svojoj otadţbini.

Priča se da se Dan jednom popeo na peti sprat za manje od osam sekundi. Ako najtraţeniji kriminalac u Republici moţe to da izvede, kako da ga uhvatimo ako nismo podjednako brzi? A ako njega ne moţemo da uhvatimo, kako onda mislimo da dobijemo rat?

Sto gđice Vitaker zapišti tri puta. Ona pritisne dugme. „Da?" „Kapetan Metijas Iparis je na kapiji", odgovara glas. „Došao je po svoju sestru." „U redu. Neka uđe." Pušta dugme i upire prst u mene. „Nadam se da će taj tvoj brat početi malo više da vodi računa o tebi, jer ukoliko još jednom u polugodištu završiš ovde..." „Metijas to svakako radi bolje nego naši mrtvi roditelji", odgovaram, oštrije nego što sam nameravala.

Okruţi nas neprijatna tišina.

Konačno, nakon što je prošla čitava večnost, začujem neki meteţ u hodniku.

Studenti zbijeni kraj staklenih vrata naglo se razilaze, i vidim njihove senke kako prave mesta za visoku siluetu. Za mog brata.

Kad Metijas otvori vrata i zakorači u kabinet, primećujem da neke devojke rukama prikrivaju osmeh. Ali Metijas je usredsređen isključivo na mene. Imamo iste oči, tamne sa zlatastim odsjajem, iste duge trepavice i tamnu kosu. Te duge trepavice njemu posebno dobro stoje. Ĉak i kroz zatvorena vrata jasno čujem šapat i kikot koji dolaze spolja. Izgleda kao da je pravo s izvidnice došao po mene na kampus.

Uniformisan je od glave do pete: crni oficirski kaput s dvorednim zlatnim kopčanjem, rukavice (od neoprena, postavljene, s vezom koji otkriva kapetanski rang), sjajne epolete na ramenima, sluţbena vojna kapa, crne pantalone i ispolirane čizme. Pogledi nam se susreću.

Besan je.

Gđica Vitaker se kezi od uveta do uveta. „O, Kapetane!", oduševljeno će. „Drago mi je što vas vidim."

Metijas joj ljubazno otpozdravlja dodirnuvši ivicu kape. „Ţao mi je što se ponovo srećemo pod istim okolnostima", odgovara. „Izvinjavam se." „Nema problema, Kapetane", razuverava ga dekanova sekretarica odmahivanjem ruke. Koja uvlakačica - pogotovo nakon onoga što je maločas rekla o njemu. „Niste vi krivi. Vašu sestru su uhvatili kako se pentra po neboderima tokom pauze za ručak. Otišla je dva bloka dalje od kampusa da je niko ne bi video. Kao što vam je poznato, studentima je dozvoljeno da za fizički trening koriste isključivo zidove namenjene penjanju, dok je napuštanje kampusa usred dana strogo zabranjeno..." „Da, znam", prekida je Metijas i posmatra me krajičkom oka. „Ĉim sam u 11

podne video helikoptere iznad Drejka... posumnjao sam da to ima neke veze s Dţun."

Tri helikoptera. Nisu mogli da me skinu sa zgrade tako što bi se sami popeli, već su morali da koriste mreţu. „Hvala vam na pomoći", rekao je Metijas sekretarici. Pucnuo je prstima ka meni, što je bio znak da treba da ustanem. „Kad se bude vratila na kampus, ponašaće se besprekorno."

Ne obraćam paţnju na laţni osmeh gđice Vitaker, i sledim svog brata ka hodniku. Studenti se istog trenutka okupljaju oko mene. „Dţun", izgovara dečak po imenu Dorijan, idući ukorak s nama. Dve godine zaredom me je pitao da mu budem pratnja na godišnjem balu koji se organizuje na Drejku (bezuspešno). „Jel' istina? Koliko visoko si uspela da se popneš?"

Metijas ga ošine pogledom. „Dţun je krenula kući." A onda me čvrsto hvata za rame i odvaja od kolega studenata. Okrećem se i uspevam da im se nasmešim. „Ĉetrnaest spratova", odgovaram. I izazivam još jači ţamor. I to je verovatno najprisnije što sam razmenila s ostalim studentima Drejka. Ja sam neko koga poštuju, o kome pričaju, tračare. Ali ne i neko sa kim razgovaraju.

Tako izgleda ţivot jedne petnaestogodišnje apsolventkinje na univerzitetu namenjenom za starije od šesnaest godina.

Krećemo se hodnicima i prolazimo pored nego-vanih travnjaka centralnog trga i veličanstvene statue Elektora, na kraju i kroz jednu od unutrašnjih veţbaonica, a Metijas ne progovara ni reč. U toku je popodnevna vojna veţba kojoj je trebalo da prisustvujem. Posmatram svoje kolege kako trče na ogromnoj traci, okruţeni ekranom od 360 stepeni koji simulira neku opustošenu ratnu zonu. Drţe puške ispred sebe, pokušavajući u trku da ih napune i isprazne najbrţe što mogu. Na većini univerziteta nema ovoliko studenata vojnika, ali na Drejku gotovo sve nas obučavaju da preuzmemo radna mesta u vojsci Republike. Neke će izabrati za politiku i Kongres, a neki će ostati ovde da predaju. Drejk je najbolji univerzitet u Republici, pa je, pošto se najbolji uvek biraju za vojsku, naša veţbaonica prepuna studenata.

Kad se konačno domognemo spoljnih ulica kampusa i kad se popnem na zadnje sedište vojnog dţipa koji nas čeka, Metijas prestaje da se suzdrţava. „Suspendovana na nedelju dana? Hoćeš li da mi objasniš?", zahteva odgovor. „Celo jutro se bavim patriotskim pobunjenicima, i koja me vest dočeka kad se vratim? Helikopteri dva bloka od Drejka. Devojka koja se penje na neboder."

Razmenjujem prijateljski pogled s Tomasom, vojnikom koji nas vozi. „Izvini", mumlam.

Metijas se okreće ka meni sa suvozačkog sedišta i namršteno me gleda. „Šta ti bi, jebote? Jesi li uopšte bila svesna da si izašla iz kampusa?" „Jesam." „Naravno. Imaš petnaest godina. Popela si se četrnaest spratova..." Duboko uzdahne, zatvori oči i pokuša da se smiri. „Kad bi me makar jednom pustila da obavim svoje dnevne duţnosti ne razmišljajući o tome šta ćeš sledeće da napraviš."

Pokušavam ponovo da uhvatim Tomasov pogled u retrovizoru, ali on ne skreće pogled s puta. Naravno, odakle mi ideja da očekujem njegovu podršku.

Uredan je kao i uvek, s tom savršeno zaglađenom kosom i savršeno ispeglanom uniformom. Ni dlaka da proviri sa strane, lako je nekoliko godina mlađi od Metijasa i činom mu podređen, ne poznajem nikog toliko disci-plinovanog. Ponekad poţelim da i ja posedujem takvu samodisciplinu. Verovatno osuđuje moje vratolomije i više nego Metijas.

12

Centar Los Anđelesa ostaje za nama, i u tišini se penjemo vijugavim putem.

Pejzaţ se menja, od stospratnica karakterističnih za sektor Batala, do gusto zbijenih osmatračnica i civilnih zgrada visokih samo dvadeset do trideset spratova, s crvenim trepćućim svetlima na krovovima, većinom izbledelih boja, sljuštenih pod naletom ovogodišnjih oluja. Zidovi su im ojačani ukrštenim metalnim gredama. Nadam se da će ih u skorije vreme ojačati. Rat postaje sve ozbiljniji i, imajući u vidu da je sav budţet namenjen infrastrukturi prebačen u fond za ratovanje, nisam sigurna da će ove zgrade uspeti da preţive još jedan zemljotres.

Nakon nekoliko minuta, Metijas nastavlja nešto mirnijim tonom. „Stvarno si me presekla danas", kaţe. „Plašio sam se da te ne pomešaju s Danom, pa da te ne upucaju."

Znam da nije ţeleo da mi uputi kompliment, ali ne mogu da se ne osmehnem.

Naginjem se da se nalaktim na njegovo sedište. „Ej", kaţem, i povlačim ga za uvo kao kad sam bila mala, „ţao mi je što sam te nasekirala."

Prigušeno se nasmeje, ali već vidim da ga bes popušta. „Aha. Svaki put ista priča, Dţundţi. Jel’ ti to Drejk ne upošljava mozak dovoljno? Jer ako Drejk ne moţe da te zainteresuje dovoljno, onda ne znam šta moţe." „Znaš... kad bi me samo poveo na jednu od tvojih misija, verovatno bih em više naučila, em se klonila nevolja." „Dobra fora. Nigde ti ne ideš dok ne diplomiraš i dok ti ne dodele sopstvenu izvidnicu."

Grizem se za jezik. Metijas me prošle godine jeste jednom poveo - samo jednom sa sobom na zadatak, kad su studenti treće godine na Drejku imali zadatak da posete jedan od vojnih odseka. Komadant ga je poslao da ubije odbeglog ratnog zarobljenika iz Kolonija. I tako me je Metijas poveo sa sobom, te smo ga zajedno jurili duboko u našoj teritoriji, daleko od graničnih ograda i preko komada zemlje koji se prostirao od Dakote do Zapadnog Teksasa, i delio Republiku od Kolonija, daleko od prve linije fronta gde je nebo vrvelo od letelica. Pratila sam ga sve do nekog sokaka u Jelouston sitiju u Montani, a Metijas ga je upucao.

Tokom te potere slomila sam tri rebra i zaradila noţ u nozi. Tako da sad Metijas odbija da me vodi sa sobom.

Kad konačno progovori, čini mi se da u njegovom glasu čujem neku namćorastu znatiţelju. „Pa, reci mi" šapuće. „Koliko brzo si se uspentrala tih četrnaest spratova?"

Tomas se strogo nakašljava, a ja ne mogu da se ne nakezim. Najgore je prošlo.

Metijas me ponovo voli. „Za šest minuta", odgovaram šapatom. „I četrdeset četiri sekunde. Šta kaţeš na to?" „To mora da je neki rekord. Mislim, nije da odobravam to što radiš..."

Tomas staje na crveno i upućuje Metijasu besan pogled. „Dajte, Kapetane", kaţe. „Dţun - uh - gđica Iparis ništa neće naučiti ukoliko nastavite da veličate takvo kršenje pravila." „Opusti se, Tomase." Metijas pruţa ruku i lupne ga po ramenu. „Tu i tamo za kršenje pravila moţe da se progleda kroz prste, pogotovo ako unapređuješ veštine koje su Republici od koristi. Da bi pobedila Kolonije. Zar ne?"

Na semaforu se pali zeleno. Tomas vraća pogled na put (deluje mi kao da je izbrojao do tri pre nego što je ponovo pokrenuo vozilo).

13

„Da", mrmlja. „Ali ipak bi trebalo da prikočite s tim ohrabrivanjem gđice Iparis, pogotovo što nemate roditelje."

Metijas nabira usne i poznat, napet pogled pojavi mu se u očima.

Koliko god da je moja intuicija snaţna, koliko god da sam dobra na Drejku i koliko god poena da osvojim na veţbama odbrane, gađanja i borbe prsa u prsa, taj strah iz njegovih očiju ne nestaje. Boji se da će mi se jednog dana nešto desiti - poput saobraćajne nesreće koja nam je odnela roditelje. Taj strah nikada ne nestaje s njegovog lica. I Tomas je toga svestan.

Naše roditelje nisam poznavala dovoljno dugo da bi mi nedostajali onoliko koliko nedostaju Metijasu. Kad plačem za njima, zapravo plačem zato što nemam sećanja na njih. Prisećam se samo nekih maglovitih prizora dugih, odraslih nogu, njihovog kretanja po stanu i ruku koje me podiţu iz hranilice. I to je to. Sva ostala sećanja iz mog detinjstva - traţenje pogledom po publici kad dobijem nagradu, topla supa kad sam bolesna, grdnja, ušuškavanje u krevet - sve to vezujem za Metijasa.

Prolazimo kroz sektor Batala i sirotinjske blokove. (Kad bi mogli ovi prosjaci malo da se udalje od našeg dţipa...) Konačno stiţemo do svetlucavih zgrada s kaskadnim terasama u Rubiju, i kod kuće smo. Metijas izlazi prvi. Kad krenem za njim, Tomas mi se jedva primetno nasmeši. „Vidimo se kasnije, gđice Iparis", kaţe on, dodirujući kapu.

Prestala sam da ga nagovaram da me zove Dţun - nikad se neće promeniti.

Ipak, ponekad nije loše da ti se prikladno obraćaju. Moţda kad budem starija i kad Metijasa ne bude hvatala nesvestica od pomisli na mene i izlaske s muškarcima... „Ćao, Tomase. Hvala na voţnji." Uzvraćam mu osmeh i izlazim iz dţipa.

Metijas čeka da se vrata dobro zatvore, pa se okreće ka meni i tiho izgovara: „Večeras ću da okasnim kući." Opet ta napetost u njegovom pogledu. „Nemoj sama da izlaziš. Vesti s fronta kaţu da će noćas biti restrikcija struje, ne bi li se sačuvala električna energija za aerodrome. Tako da nemoj da mrdaš, vaţi? Ulice će biti mračnije nego inače."

Preskače mi srce. Volela bih da Republika ubrza malo ovaj rat i pobedi već jednom, da konačno spojimo bar jedan mesec neprekidnog snabdevanja strujom. „A kuda ideš? Smem li i ja s tobom?" „Idem da nadgledam laboratoriju u centru Los Anđelesa. Zakazana je isporuka ampula nekog mutiranog virusa - ne verujem da će trajati celu noć. A i već sam ti rekao da ne možeš. Više nema misija." Metijas okleva. „Vratiću se što pre mogu.

Imamo o mnogo čemu da popričamo." Stavlja mi ruke na ramena, ne obraćajući paţnju na moj zbunjen pogled, i na brzinu me ljubi u čelo. „Volim te, Dţundţi", uobičajeno se pozdravlja. Okreće se i vraća se u dţip. „Neću da te čekam" vičem za njim, ali već je seo i dţip je krenuo. „Ĉuvaj se", promrmljam sebi u bradu.

Ali te reči sada nemaju nikakvog smisla. Metijas je predaleko da bi mogao da me čuje.

14

DAN Kad mi je bilo sedam godina, otac je dobio nedelju dana odsustva s ratišta.

Posao mu je bio da čisti za vojnicima Republike, tako da ga uglavnom nije bilo kod kuće, i mama je bila prinuđena da nas dečake sama odgaja. Tokom tog odsustva, gradska patrola je izvršila rutinsku inspekciju naše kuće, a potom i odvukla tatu u mesnu policijsku stanicu na saslušanje. Verovatno im je nešto bilo sumnjivo.

Vratili su ga s dve polomljene ruke, a lice mu je bilo obliveno krvlju i u modricama.

Nekoliko večeri kasnije, umočio sam šaku mrvljenog leda u kantu s naftom, sačekao da ulje u debelom sloju obloţi ledenu loptu i zapalio je. A onda sam je praćkom lansirao ka prozoru mesne policijske stanice. Sećam se vatrogasnih vozila koja su se ubrzo pojavila iza ugla, kao i zgarišta koje je ostalo od zapadnog krila policijske stanice. Nikad nisu otkrili ko je to učinio, a ja nisam priznao. Na kraju krajeva, dokaza nije bilo. Bio je to moj prvi savršeni zločin.

Majka se nadala da ću se izdići iznad naših skromnih korena. Da ću postati uspešan, moţda čak i poznat.

Jesam vala poznat, ali mislim da nije ovo imala na umu.

Ponovo je noć, punih četrdeset osam sati otkad su vojnici obeleţili vrata moje majke.

Stojim u senci sokaka udaljenog jedan ćošak od Centralne bolnice Los Anđelesa, i posmatram zaposlene kako uţurbano ulaze i izlaze. Nebo je oblačno, a meseca nigde na vidiku, ne mogu da razaznam ni raspadnuti znak Tauer banke na vrhu zgrade. Po sprato-vima blešte električne sijalice - luksuz koji sebi mogu da priušte samo vladine zgrade i elitni domovi. Po ulici su načičkani vojni dţipovi, čekaju odobrenje da uđu u podzemni parking. Neko im proverava legitimacije. Ja ne mrdam, pogledom fiksiram ulaz.

Večeras izgledam neviđeno. Nosim svoje najbolje cipele - tamne koţne čizme koje su s vremenom omekšale, s grubim pertlama i čeličnim vrhovima. Kupio sam ih za sto pedeset banknota iz našeg šteka. U obe čizme sam sakrio po noţ. Kad zakoračim, osećam hladan metal na koţi. Crne pantalone sam uvukao u čizme, a u dţepovima nosim rukavice i crnu maramicu. Oko struka sam vezao tamnu majicu s kratkim rukavima. Kosa mi je puštena i pada preko ramena. Ovoga puta sam svoje svetle pramenove obojio u crno, izgledaju kao da sam ih umočio u sirovu naftu. Tes je popodne, na pomoćnom izlazu neke kuhinje, menjala pet banknota za kantu krvi patuljaste svinje. Razmazao sam je i po rukama i po stomaku i po licu. Na to sam dodao i malo blata po obrazima.

Bolnica zauzima prvih dvanaest spratova zgrade, ali mene zanimaju samo oni na kojima nema prozora. Tačnije, treći sprat, na kome je laboratorija u kojoj se čuvaju uzorci krvi i lekovi. Spolja gledano, treći sprat je potpuno skriven kamenim duborezom i izblede-lim zastavama Republike. Na spratu koji se krije iza fasade nema ni hodnika ni vrata - samo ogromna prostorija ispunjena doktorima i sestrama s belim maskama, epruvetama i pipetama, inkubatorima i pokretnim krevetima.

Znam to zato što sam jednom bio tu. Onog dana kad sam pao Ispit, kad je trebalo da umrem.

Prelazim pogledom preko bočne strane kule. Nekad u zgradu mogu da provalim i spolja, ukoliko postoje balkoni, s kojih mogu da skačem, i prozorski simsovi, za koje mogu da se pridrţim. Jednom sam se uspentrao na četvorospratnicu 15

za manje od pet sekundi. Ali ova kula je previše glatka, nemam gde da uglavim stopala. Moraću da se domognem laboratorije iznutra. Stresem se, uprkos vrućini, i zaţalim što nisam pitao Tes da pođe sa mnom. Ali mnogo je lakše uhvatiti dva provalnika nego jednog. Osim toga, nije njenoj porodici potreban lek. Proveravam da li mi je privezak sigurno ušuškan pod majicu.

Iza vojnih dţipova zaustavlja se usamljeno bolničko vozilo. Nekoliko vojnika izlazi i pozdravlja sestre, dok ostali istovaruju kutije. Vođa grupe je mlad tamnokos muškarac, od glave do pete u crnom, s izuzetkom dva reda srebrne dugmadi na oficirskoj jakni. Napinjem se da čujem šta to govori jednoj od medicinskih sestara. „... s oboda Lejka." Namešta rukavice. Krajičkom oka uočavam pištolj koji nosi za pojasom. „Moji ljudi će večeras biti na svim ulazima." „U redu, Kapetane", odgovara sestra.

Muškarac nakrivi ivicu kape ka njoj. „Zovem se Metijas. Ukoliko budete imali neka pitanja, potraţite me." Ĉekam da se vojnici raštrkaju po bolničkom krugu i da se muškarac po imenu Metijas usredsredi na razgovor sa svoja dva vojnika. Bolnička vozila dolaze i odlaze, dovoze vojnike, nekima su slomljeni udovi, a neki imaju duboke posekotine na glavama ili rane na nogama. Duboko uzdišem, a onda izlazim iz senke i teturam se ka ulazu u bolnicu.

Prvo me primeti sestra, koja stoji na samom ulazu. Gleda krv kojom su mi natopljeni lice i ruke. „Moţeš li da me primiš, rođo?" zavapim. Isfoliram grčenje od bola. „Ima li još mesta večeras? Mogu da platim."

Gleda me bez trunke saţaljenja i nastavlja da ţvrlja po blokčetu. Izgleda da joj ovo „rođo" iz milošte uopšte nije leglo. Oko vrata joj visi legitimacija. „Šta se desilo?", pita.

Kad stignem do nje, presamitim se i naslonim na kolena. „Tuča", stenjući izgovaram. „Mislim da me je neko ubo noţem."

Više me i ne gleda. Završava s pisanjem, a onda klima glavom jednom od straţara. „Pretresite ga."

Stojim mirno dok me dva vojnika pretresaju. Kad mi dotaknu ruke ili stomak, pravim se da jaučem od bola. Ne pronalaze noţeve zadenute u čizme. Ali pronalaze banknote zadenute za pojas, bez kojih mi nema ulaska u bolnicu. Naravno.

Da sam neki nacifrani bogatun iz sektora, ne bi mi naplatili ulaz. Ili bi poslali doktora tamo gde ţivim, bez nadoknade.

Kad vojnici potvrde sestri da je sve u redu, ona pokaţe na ulaz. „Ĉekaonica je s leve strane. Sedi."

Zahvaljujem joj i teturam se ka kliznim vratima. Muškarac po imenu Metijas me posmatra dok prolazim pored njega. Strpljivo sluša jednog od vojnika, ali usput paţljivo proučava moje lice, verovatno po navici. I ja se trudim da zapamtim njegovo.

Unutrašnjost bolnice je avetinjski bela. S leve strane je čekaonica, baš kao što je sestra i rekla, veliki prostor prepun ljudi s najrazličitijim povredama. Većina stenje od bola - jedna osoba čak nepomično leţi na podu. Ne ţelim ni da pogađam koliko dugo su neki od njih ovde, ili koliko su morali da plate da uopšte uđu. Krišom gledam gde stoje vojnici - dvojica su kraj prozora uz koji sedi sekretarica, dvojica su kraj vrata doktorskog kabineta, nekolicina ih je u blizini liftova, i svi nose legitimacije - a potom obaram pogled. Dovlačim se do najbliţe stolice i sedam. Bar 16

jednom da imam neke koristi od ovog povređe-nog kolena. Drţim ruke pritisnute na bok, da bih bio uverljiviji.

U glavi odbrojavam deset minuta, ne bi li prošlo dovoljno vremena da u čekaonicu stignu novi pacijenti, da vojnicima prestanem da budem interesantan. A onda ustajem, laţno se zanoseći, i padam na najbliţeg vojnika. Ruka mu instinktivno kreće ka pištolju. „Vraćaj se na mesto", kaţe.

Saplićem se i padam na njega. „Moram u toalet", šapućem promuklim glasom. Drhtavim rukama se hvatam za njegov crni plašt. Gleda me s gađenjem, dok neki oko njega cokću. Vidim da primiče prst okidaču, ali jedan od vojnika odmahuje glavom. Nema pucnjave u bolnici. Vojnik me odguruje i pokazuje pištoljem ka dnu hodnika. „Eno ti ga tamo", odsečno izgovara. „I obriši tu štroku s lica. Budeš li me još jednom dotakao, napuniću te mecima."

Puštam ga i gotovo padam na kolena. A onda se okrećem i klimam ka toaletu.

Koţne čizme škripe po parketu. Dok ulazim u kupatilo i zaključavam vrata, osećam njihove poglede na sebi.

Nema veze. Za nekoliko minuta će zaboraviti na mene. A još nekoliko minuta kasnije, onaj na koga sam pao ukapiraće da mu nema legitimacije.

Kad se nađem u kupatilu, prestajem da foliram da mi nije dobro. Ispljuskam lice vodom i trljam ga dok skoro sva svinjska krv i blato ne nestanu. Otkopčavam čizme i izvrćem postavu da dođem do noţeva, koje potom kačim za pojas. Ponovo se obuvam. Onda skidam crnu majicu s okovratnikom koju sam bio vezao oko struka i oblačim je, zakopčavajući je do vrata i navlačeći tregere preko ramena. Kosu vezujem u čvrst rep, koji potom zadenem u majicu tako da mi je prilepljen uz leđa.

Na kraju navlačim rukavice i vezujem crnu maramicu preko usta i nosa. Ako me neko sad provali, biću prinuđen da beţim. Bolje da prekrijem lice.

Kad završim, vrhom noţa odšrafljujem masku za ventilaciju. Potom vadim ukradenu legitimaciju, kačim je za ogrlicu s priveskom i ulazim u ventilacioni tunel.

Vazduh u njemu je neobičnog mirisa, pa sam zahvalan za ovu maramicu na licu. Puzim što brţe mogu. Tunel nije širi od pola metra. Kad god se poguram napred, moram da zatvorim oči i podsetim se da nastavim da dišem, da se metalni zidovi oko mene neće zatvoriti. Ne moram dugo da puzim - nijedan od ovih tunela ne vodi na treći sprat. Moram samo da stignem dovoljno daleko da iskočim na jedno od bolničkih stepeništa, što dalje od vojnika na prvom spratu. Krećem se napred. U mislima mi je Idenov lik, lek koji će zatrebati njemu, Dţonu i mojoj majci, i neobično crveno X precrtano uspravnom linijom.

Nakon nekoliko minuta, stiţem do kraja tunela. Pogledam kroz otvor i, zahvaljujući slabom svetlu, delimično vidim zavojite stepenice. Pod je besprekorno beo, gotovo lep i - što je najvaţnije - prazan. Brojim u sebi do tri, a onda ispruţim ruke najviše što mogu i iz sve snage gurnem ventilacionu masku. Pada ko od šale.

Dobro osmotrim hodnik stepeništa, veliku cilindričnu odaju gipsanih zidova i s malecnim prozorima. I ogromne spiralne stepenice.

Sad već prestajem da pazim i ubrzavam. Iz sve snage. Iskobeljam se iz tunela i letim uz stepenice. Napola već gore, zgrabim gelender i zabacim se ka sledećoj krivini.

Bezbednosne kamere me verovatno prate. Svakog trena će se oglasiti alarm.

Drugi sprat, treći sprat. Ponestaje mi vremena. Dok prilazim vratima koja vode na 17

treći sprat, kidam legitimaciju s ogrlice i prevlačim je preko čitača. Bezbednosne kamere nisu pokrenule alarm dovoljno brzo da zaključaju stepenište. Ručka škljocne - i eto me unutra. Svom silinom otvaram vrata.

Nalazim se u prostoriji prepunoj pokretnih kreveta i hemikalija koje ključaju pod metalnim poklopcima. Doktori i vojnici me zaprepašćeno gledaju.

Grabim prvu osobu koja mi dođe pod ruku - mladog doktora koji stoji kraj vrata. Pre nego što vojnici uspeju da upere pištolje ka nama, vadim jedan od noţeva i stavljam ga doktoru pod grlo. Ostali doktori i medicinske sestre su sleđeni od straha. Nekoliko njih čak i vrisne. „Pucajte, i pogodićete njega", obraćam se vojnicima, glasom prigušenim maramicom. Svi pištolji su upereni u mene. Doktor ne prestaje da drhti.

Pribijam mu noţ još jače uz grlo, pazeći da ga ne posečem. „Neću te povrediti", šapućem mu u uvo. „Reci mi gde da nađem lek za kugu."

On prigušeno zastenje, i osećam kako se preznojava. Pokazuje ka friţiderima.

Vojnici i dalje oklevaju - ali jedan mi se ipak obraća. „Oslobodi doktora!", dovikuje. „Ruke uvis!"

Dođe mi da prasnem u smeh. Mora da je regrut. Prelazim preko sobe vukući doktora, i stajem kraj friţidera. „Pokaţi mi." Doktor podiţe drhtavu ruku i otvara friţider. Zapahne nas ledeni vazduh. Pitam se moţe li doktor da oseti koliko brzo mi kuca srce. „Evo", šapuće. Skrenem nakratko pogled s vojnika i vidim da doktor pokazuje na gornju policu. Polovina ampula na polici obeleţena je prekriţenim X:T. Filoviridae Virus Mutations. Druga polovina ampula obeleţena je s 11.30 Cures. Ali sve su prazne. Nestalo im je leka. Opsujem sebi u bradu. Prelazim pogledom preko ostalih polica - po njima su poredane ampule za ublaţavanje simptoma kuge i raznorazni lekovi protiv bolova. I’onovo opsujem. Sad je kasno da se okrenem i odem. „Puštam te", šapućem doktoru. „Sagni se." Puštam ga i guram dovoljno jako da padne na kolena.

Vojnici započinju paljbu. Ali ja sam spreman - krijem se iza otvorenih vrata friţidera dok se meci odbijaju o njih. Grabim nekoliko bočica leka za ublaţavanje simptoma kuge i guram ih pod majicu. Trgnem se. Okrznuo me je zalutali metak i ruka me sevne od bola. Na samom sam izlazu.

Aktivira se alarm i izlećem kroz vrata koja vode na stepenište. Začujem horsko škljocanje i shvatam da su se sva vrata koja vode od stepeništa zaključala iznutra. U klopci sam. Vojnici mogu da prođu kroz bilo koja od tih vrata, a ja nemam kuda da izađem. Iz laboratorije se čuju povici i koraci. Neko viče: „Pogođen je!"

Paţnju mi privlače malecni prozori na gipsanim zidovima hodnika. Previše su visoki da bih mogao da ih dohvatim sa stepenica. Stiskam zube i vadim i drugi noţ, tako da sada u svakoj ruci drţim po jedan. Pomolim se da je gips dovoljno mekan, skačem sa stepenica i bacam se na zid.

Jedan noţ zabijam ravno u gips. Iz ranjene ruke mi lipti krv i zaurlam od napora. Visim između stepeništa i prozora. Iz sve snage se zanjišem napred.

Gips popušta.

Iza sebe začujem otvaranje laboratorijskih vrata iz kojih izleću vojnici. Meci lete oko mene. Zaljuljam se ka prozoru i puštam noţ zariven u zid.

Prozor puca, i odjednom sam ponovo napolju, u noći, padam, padam, padam kao zvezda ka prvom spratu. Razderem svoju majicu s dugim rukavima i ona lepeće 18

iza mene dok mi misli sevaju kroz glavu. Savij kolena. Stopala napred. Opusti mišiće. Dočekaj se na prste. Kolut napred. Tlo je sve bliţe. Spreman sam.

Udar o zemlju izbije mi vazduh. Pravim četiri koluta i udaram o zid s druge strane ulice. Neko vreme leţim obnevideo, potpuno bespomoćan. Iznad sebe začujem besne glasove koji dolaze s prozora na trećem spratu - vojnici su shvatili da moraju da se vrate u laboratoriju i deaktiviraju alarm. Ĉula mi se postepeno izoštravaju - postajem svestan bola u boku i ruci. Oslonim se na zdravu ruku da ustanem, ali se trgnem. Grudi mi pulsiraju od bola. Mislim da sam slomio rebro. Kad pokušam da ustanem, shvatam da sam i uganuo jedan zglob. Ne mogu da ocenim da li me to adrenalin sprečava da osetim i ostale posledice pada.

Iza ugla začujem povike. Teram sebe da uključim mozak. Blizu sam zadnjeg dela zgrade, a nekoliko uličica iza mene grana se ka tmini. Odšepam ka tim senkama.

Kad pogledam preko ramena, vidim malu grupu vojnika koji jure ka mestu na koje sam pao, pokazujući na slomljeno staklo i krv. Jedan od njih je i onaj mladi kapetan koga sam video ranije, muškarac po imenu Metijas. Izdaje im naredbu da se raštrkaju. Ubrzavam korak, trudeći se da zanemarim bol. Pogurim se, ne bi li ova crna odeća i kosa potpuno utonule u tamu. Oči su mi uprte u zemlju. Moram da pronađem otvor za kanalizaciju.

Obod vidnog polja mi se magli. Pipam uvo šakom traţeći krv. Još je nema, što je dobar znak. Nekoliko trenutaka kasnije ugledam poklopac kanalizacije. S mukom uzdišem, podiţem maramicu povezanu preko usta i saginjem se da podignem poklopac. „Ne mrdaj. Ni makac."

Okrenem se i ugledam Metijasa, mladog kapetana koga sam prvi put video na ulazu bolnice. Pištolj mu je uperen u moje grudi, ali, na moje iznenađenje, ne puca. Ĉvrsto steţem ovaj jedan noţ koji mi je ostao. Vidim neku promenu u njegovom pogledu, i shvatam da me je prepoznao kao dečaka koji se teturao po bolnici.

Smešim se - mogli bi da me prime sad kad sam stvarno ranjen.

Metijas me podozrivo gleda. „Ruke uvis. Uhapšen si zbog krađe, vandalizma i upada na tuđi posed." „Ne predajem se ţiv." „Ako ti više odgovara, mogu da te privedem i mrtvog."

Onoga što je usledilo sećam se kao kroz maglu. Vidim Metijasa kako se sprema da opali. Iz sve snage hitnem noţ ka njemu. Pre nego što uspe da opali, moj noţ ga snaţno pogodi u rame i on se stropošta na zemlju uz tup udar. Ne čekam da vidim da li će ustati. Saginjem se i otvaram poklopac, a onda se niz lestve spuštam u tamu.

I vraćam poklopac na mesto.

Povrede su počele da me sustiţu. Teturam se po kanalizacionom sistemu, vidno polje mi se svako malo zamuti, jednom rukom čvrsto stiskam bok. Trudim se da ne dotičem zidove. Svaki udah me boli. Mora da sam slomio rebro. Dovoljno sam priseban da mogu da razmišljam o tome kuda idem i usredsredim se na pravac ka sektoru Lejk. Tes će biti tamo. Pronaći će me i pomoći mi da odem na sigurno. Ĉini mi se da iznad sebe čujem bat koraka i povike vojnika. Nema sumnje da je neko dosad već pronašao Metijasa, a moţda su se i spustili niz kanalizaciju. Moţda su mi već za petama s čoporom pasa-tragača. Prisećam se gde treba da skrenem i koračam po prljavoj vodi odvoda. Iza sebe čujem talasanje i odjeke glasova. Skrenem još nekoliko puta. Glasovi su nešto bliţi, ali ubrzo potom se udaljavaju. Ne skrećem s puta koji sam zacrtao u glavi.

19

nela012

E to bi stvarno bila fora - zar ne? - da uspem da pobegnem iz bolnice, a da umrem ovde, izgubljen u lavirintu kanalizacionih cevi.

Odbrojavam minute da bih ostao pri sebi. Pet minuta, deset minuta, trideset minuta, jedan sat. Koraci koje sam malopre čuo sada zvuče udaljeno, kao da su se zaputili negde drugde. Ponekad začujem neke čudne zvuke, nalik klokotanju u epruveti, ispuštanju pare iz cevi, naletu vazduha. Kad uočim sledeće lestve koje vode ka površini, rizikujem i penjem se. Sad već postoje velike šanse da se onesvestim. Zadnjim atomima snage uspinjem se na površinu. Obreo sam se u mračnoj uličici. Kad dođem do daha, trepćem da razbistrim vid i osmotrim okolinu.

Nekoliko blokova ispred mene je Junion stanica. Nisam daleko. Tes će biti tamo i čekati me.

Još tri bloka. Još dva bloka.

Ostao mi je još jedan blok. Ne mogu dalje. Pronalazim mračno mesto u uličici i stropoštam se. Posled-nje što vidim je silueta devojke u daljini. Moţda ide ka meni.

Sklupčam se i polako gubim svest.

Pre nego što sasvim utonem u tamu, shvatim da mi nema mog priveska oko vrata.

20

DŽUN Još se sećam dana kad je moj brat propustio svoju promociju nove klase Vojske Republike.

Nedelja popodne. Vrućina i zapara. Nebo prekriveno smeđim oblacima. Meni je bilo sedam, a Metijasu devetnaest godina. Na hladnom mermernom podu našeg stana spavalo je moje malo belo štene ovčara, Oli. Ja sam leţala u krevetu, s temperaturom, dok je Metijas sedeo pored mene, sav zabrinut. Napolju se, preko zvučnika, jasno čulo deklamovanje nacionalne zakletve Republike. Kad su došli do dela u kome se pominje predsednik, Metijas je ustao i salutirao u pravcu prestonice.

Naš čuveni Elektor Primo upravo je bio prihvatio još jedan četvorogodišnji predsednički mandat. Jedanaesti po redu. „Ne moraš da sediš ovde sa mnom, znaš", izgovorila sam nakon što se završila himna. „Idi na tu ceremoniju primanja. Ja sam bolesna kako god okreneš."

Metijas mi je, ne obraćajući paţnju na to što pričam, stavio hladnu oblogu na čelo. „Ja sam primljen kako god okreneš", rekao je. Stavio mi je parče crvene pomorandţe u usta. Sećam se kako ju je oljuštio; zasekao je jednu preciznu dugu liniju oko nje, i skinuo koru u jednom komadu. „Ali tamo je Komandirka Dţejmson." Trepula sam otečenim kapcma. „Učinila ti je uslugu što te nije poslala na ratište... Neće joj biti drago što si izostao. Zar ti to neće upisati u dosije? Ne ţeliš valjda da te izbace kao nekog od onih uličnih probisveta."

Matijas me je strogo lupnuo po nosu. „Nemoj tako da nazivaš ljude, Dţundţi.

Nepristojno je. I ne moţe da me izbaci iz svoje patrole zato što sam propustio ceremoniju. Uostalom", namignuo je, „uvek mogu da im hakujem bazu podataka i prepravim svoj dosije."

Ozarila sam se. I ja ţelim da me jednog dana prime u vojsku, da ogrnem taj tamni plašt Republike. Moţda budem iste sreće kao Metijas, pa me dodele nekom takvom slavnom komandiru. Otvorila sam usta da mi ubaci još jedno parče pomorandţe. „Trebalo bi češće da propuštaš odlaske u Batalu. Moţda bi imao više vremena da nađeš devojku."

Metijas se nasmejao. „Ne trebaju meni devojke. Imam sestricu o kojoj se staram." „Ma daj Jednog dana ćeš morati da nađeš devojku." „Videćemo. Ja sam ti prilično izbirljiv."

Ućutala sam na trenutak i pogledala ga pravo u oči. „Metijase, jel’ me mama pazila kad sam bila bolesna? Jel' me pazila ovako kao ti?"

Metijas mi je sklonio znojave pramenove kose s lica. „Ne budi blesava, Dţundţi. Naravno da je pazila na tebe. I to mnogo bolje nego ja." „Ne. 77 najbolje paziš na mene", promumlala sam. Očni kapci su mi bili sve teţi.

Moj brat se osmehnuo. „Lepo od tebe što tako misliš." „Nećeš valjda i ti da me napustiš? Hoćeš li ostati kraj mene duţe nego mama i tata?"

Metijas me je poljubio u čelo. „Uvek i zauvek, mala, sve dok ti se ne smučim.“ ★★★ 21

00.01 SATI. SEKTOR RUBI 220C UNUTRA. Ĉim sam ugledala Tomasa na vratima, znala sam da nešto nije u redu. Pogasili su sva svetla po stambenim zgradama, baš kao što me je Metijas i upozorio, te je stan bio osvetljen samo uljanom lampom. Oli laje iz sveg glasa. Obučena sam u uniformu za trening i crno-crveni prsluk, ušniranih čizama i kose vezane u konjski rep. Na trenutak se čak i radujem što pred vratima nije Metijas. Video bi šta sam obukla, i bilo bi mu jasno da sam krenula napolje. Opet mu prkosim.

Kad otvorim vrata, Tomas se nervozno nakašlje na moj iznenađen izraz lica i kiselo se smeši. (Ĉelo mu je umazano crnim uljem, verovatno je kaţiprstom prešao preko njega. Što znači da je nedavno završio s podmazivanjem puške i da sutra ide u izvidnicu.) Prekrstim ruke. On učtivo dotakne ivicu kape. „Zdravo, gđice Iparis", izgovara.

Duboko uzdišem. „Krenula sam na trčanje. Gde je Metijas?" „Komandirka Dţejmson moli da što pre kreneš sa mnom ka bolnici." Okleva na trenutak. „Pre bih to nazvao naredbom nego molbom."

Javlja mi se neki čudan osećaj u stomaku. „Zašto me onda nije lično pozvala?" pitam. „Radije bi da te ja otpratim." „Zašto?" Sve sam glasnija. „Gde mi je brat?"

Tomas duboko uzdahne. Već znam šta će da mi kaţe. „Ţao mi je. Metijas je ubijen."

I tada svet oko mene najednom utihne.

Kao izdaleka, vidim da Tomas i dalje priča, da gestikulira, da me privija u zagrljaj. Nesvesno mu ga uzvraćam. Ništa ne osećam. Klimnem kada me pridrţi i traţi da uradim nešto. Da krenem za njim. Ne sklanja ruku s mog ramena. Vlaţna pseća njuška ćuška mi ruku. Oli ide za mnom iz stana, i kaţem mu da me prati.

Zaključavam vrata, stavljam ključ u dţep i puštam Tomasa da nas kroz tamu vodi ka stepenicama. Sve vreme priča, ali ja ga ne čujem. Zurim ispred sebe u sjajne metalne ukrase na ogradi stepeništa, u Olijeve i moje iskrivljene odraze.

Ne mogu da razlučim ni sopstveni izraz lica. Nisam sigurna ni da ga uopšte imam.

Metijas je trebalo da me povede sa sobom. To je prva jasna misao koja mi je prošla kroz glavu dok smo silazili do prizemlja naše kaskadne zgrade i peli se u dţip koji nas je čekao. Oli skače na zadnje sedište i protura glavu kroz prozor. Automobil se oseća na vlagu (na gumu i metal i sveţ znoj - mora da se u njemu nedavno vozilo više ljudi). Tomas seda za volan i proverava da li sam vezana. Glup mali gest.

Metijas je trebalo da me povede sa sobom.

Ta misao ne prestaje da mi se vrti po glavi. Tomas više ne progovara. Pušta me da zurim u zamračeni grad, pogledajući me s vremena na vreme krajičkom oka.

Delićem mozga podsećam sebe da bi kasnije trebalo da mu se izvinim.

Dok se vozimo, prelazim pogledom preko poznatih zgrada. Ljudi (većinom unajmljeni radnici iz sirotinjskih naselja) nagurali su se uz ogradu iako je mračno, i sede nagnuti nad činijama jeftine hrane u uličnim kafeima. U daljini plutaju oblaci pare. Na displejima megaborda, neprestano upaljenih bez obzira na restrikcije, svetle upozorenja na dolazeće poplave i karantine. Nekoliko ih se odnosi i na Patriote 22

ovoga puta obaveštavaju o još jednoj bombi u Sakramentu koja je ubila šest vojnika.

Nekoliko kadeta, jedanaestogodišnjaci sa ţutim prugama na rukavima, stoji na stepeništu ispred akademije, ispod starog i trošnog natpisa Koncertna sala Volt Dizni, koji je načisto izbledeo. Raskrsnicom prolazi još nekoliko praznih dţipova, vidim bezizrazna lica vojnika u njima. Neki od njih nose crne zaštitne naočare, pa im oči i ne vidim.

Nebo deluje tamnije nego inače - nagoveštava oluju. Stavljam kapuljaču na glavu u slučaju da zaboravim kad konačno izađemo iz kola.

Kad ponovo pogledam ka prozoru, vidim deo grada koji pripada Batali. U tom vojnom sektoru sva su svetla popaljena. Nekoliko blokova dalje, izdiţe se kula koja pripada zgradi bolnice.

Tomas primeti da se izvijam da bolje vidim. „Još malo pa stiţemo", kaţe.

Kad se pribliţimo, vidim izukrštanu ţutu traku koja okruţuje podnoţje kule, grupe vojnika iz gradskih patrola (s crvenim prugama na rukavima, nalik Metijasovim), kao i nekoliko fotografa i saobraćajnih policajaca, crne kombije i bolnička vozila. Oli zacvili. „Pretpostavljam da nisu uhvatili počinioca", obraćam se Tomasu. „Otkud znaš?"

Pokazujem glavom ka zgradi. „Svaka čast", nastavljam. „Ko god da je ubica, preţiveo je pad s dva i po sprata, i na to još imao snage za beg."

Tomas je podigao pogled ka kuli, u pokušaju da sagleda situaciju mojim očima - polomljeni prozor hodnika na trećem spratu, razvaljeni deo ispod njega, vojnike koji pretraţuju uličice, manjak bolničkih vozila. „Nismo ga uhvatili", konačno priznaje. S tom flekom od ulja na čelu izgleda još izbezumljenije. „Ali to ne znači da u nekom trenutku nećemo pronaći njegovo telo." „Ako ga dosad niste našli, nećete ga ni naći."

Tomas otvara usta da nešto kaţe, ali ipak se predomisli i ponovo usredsredi na put. Kad se dţip konačno zaustavi, Komandirka Dţejmson napušta grupu straţara s kojom je stajala i kreće ka mojim vratima. „Ţao mi je", naprasno izgovara Tomas. Osećam trunku griţe savesti zbog svog hladnog ophođenja pa mu ipak klimnem glavom. Njegov otac je bio domar u našoj zgradi pre nego što je umro, a njegova pokojna majka kuvarica u mojoj osnovnoj školi. Metijas je bio taj koji ga je, uprkos skromnom poreklu, preporučio (imao je veliki broj bodova na Ispitu) prestiţnoj gradskoj patroli. Što znači da verovatno i on oseća istu ovu obamrlost.

Komandirka Dţejmson priđe suvozačkim vratima i dvaput kucne na prozor da mi privuče paţnju. Njene tanke usne namazane su vrišteće crvenom, a u noćnoj tami njena crvena kosa deluje tamnosmeđe - gotovo crno. „Ubrzaj, Iparisova. Nema se vremena za gubljenje." Skreće pogled ka Oliju na zadnjem sedištu. „Mala, ovo nije policijski pas." Nepokolebljiva je, čak i u ovakvom trenutku.

Izlazim iz dţipa i brzo salutiram. Oli skakuće kraj mene. „Zvali ste, Komandirko", kaţem.

Komandirka Dţejmson se ne trudi da mi uzvrati pozdrav. Okreće se i odlazi, i ja sam primorana da trčkaram kraj nje, na jedvite jade drţeći korak. „Tvoj brat Metijas je mrtav", izgovara. Ne menja ton. „Koliko mi je poznato, ti si na samom kraju obuke za agenta, jel’ tako? Odslušala si predavanja o hvatanju 23

begunaca?"

Borim se da udahnem. Još jedna potvrda Metijasove smrti. „Da, Komandirko", uspevam da prozborim.

Krećemo ka bolnici. (Ĉekaonica je prazna; isterali su sve pacijente; straţari su se okupili kraj stepeništa; verovatno je ovde sve počelo.) Komandirka Dţejmson gleda ispred sebe i drţi ruke iza leđa. „Koji si rezultat imala na Ispitu?" „Hiljadu petsto, Komandirko." Cela vojska zna moj rezultat. Ali Komandirka Dţejmson voli da se pravi da ne zna i da je nije briga.

Ne zaustavlja se. „A, da", kaţe, kao da je prvi put čula za to. „Moţda i budeš od neke koristi. Već sam zvala Drejk da im kaţem da se ne vraćaš na dalju obuku. Ionako si bila na kraju."

Mrštim se. „Komandirko?" „Dostavili su mi celokupnu istoriju tvojih ocena. Savršeni rezultati - duplo brţe si odslušala većinu predavanja, jel’ tako? Priča se i da si prilično nestašna. Jel' to istina?"

Nikako da razumem šta hoće od mene. „Desi se, Komandirko. Jesam li u nevolji? Jesu li me izbacili?"

Komandirka Dţejmson se osmehuje. „Ne baš. Diplomirala si ranije. Kreni za mnom - ţelim nešto da ti pokaţem." Ţelim da je pitam za Metijasa, da je pitam šta se to desilo. Ali sprečava me njeno hladno ponašanje.

Koračamo predvorjem prvog sprata, sve dok ne stignemo do izlaza za slučaj opasnosti. Komandirka Dţejmson rasteruje vojnike koji ga čuvaju i pušta me da prođem. Oli prigušeno reţi. Izlazimo na vazduh, i sada smo na zadnjem ulazu u zgradu. Nalazimo se unutar ţute trake. Oko nas je načičkano na desetine vojnika. „Poţuri", breca se Komandirka Dţejmson. Ubrzavam korak.

Trenutak kasnije shvatam šta ţeli da mi pokaţe i kuda idemo. Ispred nas se nalazi objekat prekriven belim čaršavom. (Metar i osamdeset, čovek; stopala i udovi pod prekrivačem deluju netaknuto; definitivno nije pao u ovom poloţaju, te mora da ga je neko namestio.) Počinjem da se tresem. Kad spustim pogled ka Oliju, vidim da se sav nakostrešio. Dozivam ga, ali on odbija da se pribliţi, pa sam primorana da ga ostavim za sobom dok sledim Komandirku Dţejmson.

Metijas me je poljubio u čelo. „Uvek i zauvek, mala, sve dok ti se ne smučim."

Komandirka Dţejmson se naglo zaustavi ispred belog prekrivača, sagne se i zbaci ga u stranu. Zurim u mrtvo telo vojnika u crnoj uniformi, u čije grudi je i dalje zariven noţ. Tamna krv mu se razlila po košulji, ramenima i rukama, po brazdama drške od noţa. Oči su mu zatvorene. Kleknem kraj njega i sklonim mu pramenove tamne kose s lica. Ĉudno je to. Ne obraćam paţnju na detalje s mesta zločina. I dalje ne osećam ništa sem te duboke obamrlosti. „Recite mi, kadetkinjo, šta mislite da se ovde dogodilo", upitno će Komandirka Dţejmson. „Recimo da je to kviz pitanje. Identitet vojnika bi trebalo da te natera da pogodiš." Ĉak se i ne trgnem od oštrice njenih reči. Detalji naviru, i počinjem da pričam. „Onaj ko ga je napao ovim noţem bio je ili veoma blizu ili ima izuzetno snaţan zamah. Dešnjak." Prelazim prsima preko krvave drške. „Zadivljujuća preciznost.

Noţ ima svoj parnjak, jel' tako? Vidite li ovu šaru urezanu u dnu sečiva? Naglo se 24

prekida."

Komandirka Dţejmson klima glavom. „Drugi noţ je zaboden u zid na stepeništu."

Gledam ka mračnoj uličici ka kojoj su okrenute noge moga brata i nekoliko metara dalje uočavam kanalizacioni otvor. „Onuda je pobegao", kaţem. Procenjujem smer u kome je zašrafljen poklopac kanalizacionog otvora. „Koristi i levu ruku. Zanimljivo. Ambidekster je." „Nastavi, molim te." „Kanalizacioni sistem je s ove lokacije mogao da ga odvede ili dublje u grad ili na zapad, ka okeanu. Verovatno je odabrao grad - previše je slab za drugu opciju. Ali sada je nemoguće pratiti ga. Ako ima imalo mozga, skretao je dole koliko god je mogao, i to kroz otpadnu vodu. Nije dodirivao zidove. Nije nam ostavio nikakve tragove." „Ostaviću te ovde na trenutak, da moţeš da se pribereš. Naći ćemo se za dva minuta na stepeništu trećeg sprata, da fotografi naprave snimke." Još jednom baca pogled na Metijasa pre nego što se okrene - lice joj na trenutak smekša. „Kakva šteta, bio je tako dobar vojnik." Potom odmahuje glavom i okreće se.

Gledam je kako odlazi. Ostali vojnici su se dobrano odmakli od mene, verovatno da bi izbegli neprijatan razgovor. Ponovo spuštam pogled na lice moga brata. Iznenađuje me to što deluje spokojno. Koţa mu je tamna, nije bleda kao što sam očekivala. Očekujem da će svaki čas da trepne, da se osmehne. Na rukama osetim ljuspice zgrušane krvi. Ne mogu da ih obrišem, zalepile su mi se za koţu.

Moţda je to ono što mi izaziva bes. Ruke počinju toliko da mi se tresu da ih pribijam uz Metijasovu odeću da ih umirim. Moram da analiziram mesto zločina... ali ne mogu da se usredsredim. „Trebalo je da me povedeš sa sobom", šapućem mu. A onda naslanjam glavu na njegovu i počinjem da plačem. U sebi se tiho zaklinjem ubici svoga brata.

Uloviću te. Pretraţiću svaki ćošak Los Anđelesa da te nađem. Svaku ulicu Republike ako budem morala. Prevariću te, obmanuću te, lagaću, varaću i krašću da te pronađem, izmamiću te iz skrovišta i goniću te dok više ne budeš imao gde da pobegneš. Ovo ti obećavam: tvoj ţivot je moj.

Vojnici prerano dolaze da odnesu Metijasovo telo u mrtvačnicu.

03.17 SATI MOJ STAN. ISTE NOĆI. POĈELA JE KIŠA Leţim na kauču, ruke prebačene preko Olija. Mesto na kome obično sedi Metijas sada je prazno. Sto je pretrpan starim albumima s fotografijama i Metijasovim dnevnicima. Oduvek je voleo taj staromodni fazon naših roditelja i uporno je rukom ispisivao dnevnike, isto kao što su oni čuvali papirne fotografije. „Ne moţeš im ući u trag niti ih tagovati na internetu", umeo je da kaţe.

Ironično za jednog hakera.

Jel’ me ono beše danas po podne pokupio iz Drejka? Pre nego što je otišao, ţeleo je da porazgovaramo o nečem vaţnom. Nikada neću saznati šta je hteo da mi kaţe. Svuda po meni su papiri i izveštaji. U jednoj ruci čvrsto steţem ogrlicu s

25

priveskom, dokaz s mesta zločina koji već neko vreme proučavam. Paţljivo posmatram njegovu glatku površinu bez ikakve gravure. A onda spustim ruku i uzdahnem. Boli me glava.

Saznala sam zašto me je Komandirka Dţejmson povukla iz Drejka. Već duţe vremena me merka. Sada je još neočekivano izgubila jednog člana patrole, pa bi da ubaci novog agenta. Idealno vreme da me regrutuje pre ostalih. Od sutra će Tomas privremeno zauzeti Metijasovo mesto - a ja ulazim u jedinicu za izvidnice kao agentdetektiv na obuci.

Moja prva misija: ući u trag Danu. „Dosad smo isprobali nekoliko različitih taktika u potrazi za Danom, ali nijedna nije urodila plodom" rekla mi je Dţejmsonova pre nego što me je poslala kući. „Tako da... uradićemo sledeće. Ja ću nastaviti sa svojim projektima u izvidnicama. A tvoje veštine ćemo da proverimo u praksi. Pokaţi mi kako bi ti pokušala da ga pronađeš. Moţda uspeš da smisliš nešto valjano. Moţda i ne. Ali potrebno nam je da sve sagledamo iz nove i sveţe perspektive, te ću, ukoliko me zadiviš, da te unapredim u redovnog agenta izvidnice. Učiniću te slavnom - bićeš najmlađi agent u Republici."

Zatvaram oči i pokušavam da razmišljam.

Dan mi je ubio brata. Znam to jer smo pronašli ukradenu legitimaciju na stepeništu na trećem spratu, koja nas je odvela do vojnika kome je pripadala, a koji je mucajući opisao dečaka. Njegov opis se nije podudarao ni sa jednim u Danovom dosijeu - ali mi ionako slabo šta znamo o tome kako on izgleda, sem da je mlad, nalik klincu koji je te večeri primljen u bolnicu. Otisci na legitimaciji su isti oni koje smo prošlog meseca pronašli na mestu zločina povezanom s Danom, otisci koji se ne podudaraju ni sa jednim civilom zavedenim u Republici.

Dan je bio tamo, u bolnici. I bio je dovoljno nesmotren da zaboravi legitimaciju.

Pa se zapitam. Danov plan da provali u laboratoriju i otme lek bio je loše osmišljen, brzopleti potez očajnika. Mora da je ukrao lekove za ublaţavanje simptoma kuge i one protiv bolova, jer nije mogao da pronađe ništa jače. Imajući u vidu način na koji je utekao, on sam nije zaraţen. Ali neko koga poznaje verovatno jeste, neko ko mu dovoljno znači da bi rizikovao ţivot. Neko ko ţivi u Bluridţu ili Lejku ili Vinteru ili Alti, sektorima koji su nedavno pogođeni kugom. Ako je to istina, Dan neće napuštati grad u skorije vreme. Nešto ga drţi vezanog ovde, i ta veza je emotivne prirode.

Dan moţda ima i sponzora, koji ga je unajmio da ovo odradi. Ali bolnica je opasno mesto, pa bi sponzor morao mnogo da ga plati. A da je dobio toliko novca, sigurno bi sve ovo bolje isplanirao i proverio kad je sledeća isporuka leka za kugu.

Osim toga, nikada ništa nije ukazivalo na to da je Dan plaćenik. Vojnu imovinu Republike napadao je sam, usporavajući pošiljke namenjene području zahvaćenom ratom i uništavajući letelice i borbene avione koji su se tamo uputili. Ima neku fiksideju da nas spreči da pobedimo Kolonije. Neko vreme smo mislili da radi za Kolonije - ali njegove akcije nisu profesionalno odrađene, iza njih ne stoje visoka tehnologija ili finansiranje koje je lako prepoznati. To baš i ne očekuješ od neprijatelja. Koliko ja znam, nikad dosad nije prihvatio plaćen posao, te je mala verovatnoća da je to učinio ovoga puta. Ko bi unajmio neproverenog plaćenika? Još jedan mogući sponzor su Patriote - no da je ovo bila zajednička akcija, neki Patriota bi dosad već iscrtao njihovu prepoznatljivu zastavu (trinaest crvenih i belih pruga, s pedeset plavih tačkica na plavom pravougaoniku) na nekom zidu u blizini mesta zločina. Ne bi oni propustili šansu da se pohvale pobedom.

26

Ipak, nešto u toj priči nije štimalo: Dan nikada ranije nikoga nije ubio. Zato i ne mislim da ovo ima veze s Patriotama. U jednom od njegovih prethodnih zločina ušunjao se u karantin tako što je vezao policajca iz ulične patrole. Policajac ni ogrebotinu nije imao (osim modrog oka). Jednom je provalio u sef banke, ostavivši na zadnjem ulazu četiri netaknuta čuvara - doduše bili su malo omamljeni. Jednom je čak usred noći zapalio celu flotu borbenih aviona na praznoj pisti, a najmanje dva puta su letelice prinudno sletele jer im je on onesposobio motore. Jednom je načisto uništio deo vojne baze. Krao je novac, hranu i robu. Ali ne postavlja bombe kraj puta.

Ne puca u vojnike. Ne organizuje atentate. Ne ubija.

Zašto je onda ubio Metijasa? Mogao je da pobegne a da ga ne ubije. Da mu se ovaj nije ranije zamerio? Da mu nije moj brat nekada učinio nešto naţao? Ovo nije mogla biti slučajnost - noţ mu je prošao pravo kroz srce.

Pravo kroz njegovo pametno, glupavo, tvrdoglavo, zaštitnički nastrojeno srce.

Otvaram oči, podiţem glavu i ponovo proučavam privezak na ogrlici. Danov je - toliko makar znamo zahvaljujući otiscima. Okrugla pločica bez gravure, koju smo pronašli na bolničkom stepeništu zajedno s ukradenom legitimacijom. Ne pripada nijednoj meni poznatoj religiji. Nema nikakvu materijalnu vrednost - napravljen je od jeftinog nikla i bakra, a ogrlica od plastike. Što znači da je verovatno nije ukrao, već za njega ima neku posebnu vrednost, čim je ovako nosa rizikujući da je izgubi ili da mu ispadne. Moţda mu je to amajlija. Moţda mu je privezak poklonio neko za koga je vezan. Moţda ista ona osoba za koju je pokušao da ukrade lek za kugu. Neka tajna se krije u tome; samo što ja još ne znam kakva.

Nekada sam bila oduševljena Danovim akcijama. Ali sad mi je postao ljuti neprijatelj - postao je moja meta. Moja prva misija.

Dva dana sam dolazila k sebi. Trećeg sam pozvala Komandirku Dţejmson.

Imala sam plan.

27

DAN Sanjam da sam ponovo kod kuće. Iden sedi na podu i crta neke blesave oblike po tabli. Ima četiri ili pet godina, a obrazi su mu i dalje onako dečje bucmasti. Svakih nekoliko minuta ustaje da mi pokaţe šta je nacrtao. Dţon i ja smo se šćućurili na dvosedu, uzalud pokušavamo da popravimo stari porodični radio. Sećam se kad ga je tata doneo kući. Reći će nam koje su četvrti zahvaćene kugom, rekao je. A sada nam njegovi izlizani šrafovi i dugmad beţivotno leţe u krilu. I od Idena traţim pomoć, ali on se samo kikoće i kaţe da radimo to sami.

Mama stoji sama u našoj maloj kuhinji, pokušavajući da spremi večeru. Dobro poznata scena. Obe ruke su joj u debelim zavojima - mora da se posekla na polomljene flaše ili prazne konzerve dok je čistila đubre oko Junion stanice. Trgne se kad tupom ivicom noţa razdvoji zaleđena zrna kukuruza. Povređene ruke joj zadrhte.

Stani, mama. Pomoći ću ti. Pokušavam da ustanem, ali stopala kao da su mi zalepljena za tlo.

Nakon nekog vremena, diţem pogled da vidim šta Iden sad crta. Isprva ne mogu da razaznam oblike - deluju zbrkano, šare razbacane pod njegovom vrednom rukom.

Kad pogledam malo bolje, shvatam da crta vojnike kako upadaju u našu kuću.

Crta ih krvavocrvenom bojicom.

Naglo se budim. Kroz obliţnji prozor probijaju se prigušeni snopovi svetla, sivi i ugasli. Ĉujem slabašno dobovanje kiše. Ĉini se da sam u napuštenoj sobi nekog deteta. Ćoškovi plavo-ţutih tapeta su odlepljeni. U sobi gore dve sveće. Osećam kako mi stopala vise s kreveta. Pod glavom mi je jastuk. Kad se okrenem, zaječim i zatvaram oči.

Tesin glas treperi nada mnom. „Ĉuješ li me?" pita. „Nemoj tako glasno, rođo", izgovaram šapatom, suvih usana. Glava mi pulsira od zaslepljujuće, oštre glavobolje. Tes prepoznaje bol na mom licu i ćuti dok ja leţim ţmureći i čekam da prođe. Bol ne prestaje, kao da mi se nešto neprestano zabada u potiljak.

Nakon čitave večnosti, glavobolja konačno počinje da se povlači. Otvaram oči. „Gde se nalazim? Jesi li ti dobro?"

Konačno je jasno vidim. Kosu je uplela u kratku kiku, usne su joj ruţičaste i razvučene u osmeh. „Jesam li ja dobro?" pita. „Više od dva dana si u nesvesti. Kako se ti osećaš?"

Bol nadolazi u talasima, ovoga puta izgleda od neke spoljašnje rane. „Sjajno."

Tesin osmeh iščezava. „Ovoga puta si bio na ivici - nikad gore. Da nisam uspela da pronađem nekoga da nas primi, mislim da ne bi preţiveo."

Najednom mi se sve vraća. Sećam se ulaza u bolnicu, ukradene legitimacije i stepenica i laboratorije, pada s visine, noţa kojim sam gađao kapetana, kanalizacionog sistema. Leka.

Lek. Pokušavam da se uspravim u sedeći poloţaj, ali pokret je toliko nagao da ugrizem usnu od bola. Ruka mi sama kreće ka vratu - nema mi ogrlice s priveskom.

Nešto me probode u grudima. Izgubio sam je. Taj privezak mi je poklonio otac, a 28

ja sam bio dovoljno nepaţljiv da ga izgubim.

Tes pokušava da me smiri. „Samo polako." „Jesu li moji dobro? Jesu li neke od ampula preţivele pad?" „Neke jesu." Tes mi pomaţe da ponovo legnem, i naslanja se laktovima na moj krevet. „Pretpostavljam da su i lekovi za ublaţavanje simptoma bolji nego ništa. Već sam ih ostavila tvojoj majci, zajedno s poklon-paketom. Ušla sam na zadnja vrata i dala ih Dţonu. Rekao je da ti se zahvalim." „Nisi mu valjda ispričala šta se desilo?"

Tes koluta čima. „Misliš da sam mogla to da sakrijem od njega? Svi su već čuli za provalu u bolnici, i Dţon zna da si povređen. Prilično je ljut." „Jel’ ti rekao ko je bolestan? Iden? Ili mama?"

Tes se grize za usnu. „Iden. Dţon kaţe da su ostali zasad dobro. Ali Iden normalno priča i svestan je.

Pokušao je da ustane iz kreveta i pomogne tvojoj mami da zaustavi neko curenje iz sudopere, ne bi li joj dokazao da je jak, ali ona ga je, naravno, poslala nazad u krevet.

Iscepala je dve svoje majice da od njih pravi hladne obloge za Idenovu groznicu, tako da je Dţon rekao da će rado prihvatiti odeću za mamu, ukoliko uspeš da pronađeš nešto za nju."

Duboko uzdahnem. Iden. Naravno da je on taj koji se razboleo - igra se inţinjera čak i bolestan. Makar sam uspeo da se dokopam nekakvog leka. Sve će biti u redu. Iden će neko vreme da bude dobro, a ja ne marim za Dţonove prekore. A što se tiče izgubljenog priveska, pa... na trenutak mi je drago što majka ne zna ništa o tome, to bi joj slomilo srce. „Nisam mogao da pronađem lek, a nisam imao vremena da ga traţim." „Nema veze", odgovara Tes. Priprema sveţ zavoj za moju ruku. Na stolici na kojoj sedi vidim svoj stari, iznošeni kačket. „Tvoja porodica ima još vremena. Biće još prilika." „U čijoj smo kući?" Ĉim to izgovorim, začujem zatvaranje vrata i bat koraka u sobi do naše.

Zabrinuto pogledam u Tes. Ona samo nemo klimne glavom i kaţe mi da se opustim.

U sobu ulazi čovek i otresa prljave kapljice kiše s kišobrana. U rukama nosi smeđu papirnu kesu. „Budan si", izgovara. „To je dobro." Proučavam mu lice. Prilično je bled i pomalo bucmast, čupavih obrva i ljubaznih očiju. „Devojko", obraća se Tes, „misliš li da on moţe da ode do sutra uveče?" „Nema problema." Tes uzima bocu s providnom tečnošću - alkohol, verovatno - i natapa ivicu zavoja. Kad dotakne mesto gde me je okrznuo metak, trgnem se.

Osećam se kao da mi je koţu dotakla uţarena šibica. „Hvala vam još jednom što ste nam dopustili da ostanemo ovde, gospodine." Ĉovek progunđa nešto, nesigurnog izraza lica, i smeteno klimne glavom.

Preleće pogledom po sobi, kao da traţi nešto što je izgubio. „Bojim se da ne mogu duţe da vas ugostim. Patrola za kuţne uskoro će u novu izvidnicu." Okleva. A onda vadi dve konzerve iz papirne kese i spušta ih na stočić. „Evo vam čili. Nije nešto, ali će vas zasititi. Doneću i hleb." Pre nego što išta uspemo da izustimo, on poţuri napolje iz sobe s ostalim namirnicama.

Prvi put spuštam pogled na svoje telo. Na sebi imam smeđe vojničke pantalone, a gole grudi i ruka su mi zavijeni. Kao i jedna noga.

29

„Zašto nam pomaţe?", tiho pitam Tes. Ona digne pogled sa zavoja kojim mi previja ruku. „Ne budi sumnjičav. Imao je sina koji je radio na ratištu. Umro je pre nekoliko godina od kuge." Jauknem kad Tes podveţe zavoj. „Diši da čujem." Poslušam je. Kad neţno počne da mi opipava grudi, osetim oštro probadanje na nekoliko mesta. Dok to radi, obrazi joj crvene. „Moţda ti je neko rebro i naprslo, ali nijedno nije polomljeno. Trebalo bi to brzo da zaraste. Sve u svemu, čovek nije pitao kako se zovemo, pa nisam ni ja njega pitala. Bolje je da ne znamo. Ispričala sam mu kako si se povredio. Mislim da si ga podsetio na njegovog sina."

Spuštam glavu na jastuk. Sve me iznova zaboli. „Izgubio sam oba noţa", tiho mrmljam, da me čovek ne bi čuo. „Dva dobra noţa." „Ţao mi je, Dane", kaţe Tes. Sklanja pramen s lica i nadnosi se nada mnom. U ruci drţi providnu plastičnu kesu s tri metka. „Našla sam ih u naborima tvoje odeći, pa sam mislila da će ti zatrebati za praćku ili tako nešto." Stavlja mi kesu u jedan od dţepova.

Smešim se. Kad sam je prvi put sreo, pre tri godine, bila je mršavo desetogodišnje siroče koje je preturalo po kontejnerima sektora Nima. Toliko sam joj tada bio potreban, da često zaboravim koliko se sada zapravo ja na nju oslanjam. „Hvala, rođo", kaţem. Promrmlja nešto nerazgovetno i skreće pogled.

Nakon nekog vremena, tonem u dubok san. Kad se ponovo probudim, ne znam koliko je vremena prošlo. Glavobolja je uminula, a napolju je mrak. Moţda je i isti dan, mada mi se čini da sam ipak predugo spavao da bi to bio slučaj. Nema ni vojnika ni policije. Još smo ţivi. Na trenutak samo nepomično leţim, potpuno budan u tmini. Izgleda da nas domaćin nije prijavio. Zasad.

Tes drema na ivici kreveta, ruku postavljenih ispod glave. Ponekad poţelim da joj nađem valjan dom, porodicu koja bi je prihvatila. Ali svaki put kad mi to padne na pamet, brzo se predomislim - ako bi je neko i prihvatio, ponovo bi bila u sistemu Republike. Morala bi da polaţe Ispit, jer ga nije polagala na vreme. Ili bi, što je još gore, saznali da je povezana sa mnom i morala bi na saslušanje. Odmahujem glavom. Previše je naivna, prelako je njome manipulisati. Nikome je ne bih prepustio. Osim toga... nedostajala bi mi. Prve dve godine koje sam proveo sam tumarajući ulicama bio sam prilično usamljen.

Oprezno vrtim zglob. Malo je ugruvan, ali ne boli mnogo - nema uganuća, nema otoka. Rana od metka me i dalje peče, a rebra ubijaju od bolova, ali ovoga puta imam dovoljno snage da se bez problema pri-dignem. Ruka mi nesvesno kreće ka kosi, koja je puštena i pada mi niz ramena. Jednom rukom je skupljam u labav rep koji savijam u čvrst čvor. Naginjem se preko Tes, uzimam svoj ofucani kačket i stavljam ga na glavu. Ruke mi trnu od napora.

Osećam miris čilija i hleba. Na stočiću kraj kreveta je činija iz koje još pomalo puši, a na njoj je parče hleba. Prisećam se one dve konzerve koje je naš domaćin stavio na komodu.

Krče mi creva. Sve ću da smaţem.

Dok liţem ostatke čilija s prstiju, čujem da se negde u kući zatvaraju vrata, a nekoliko trenutaka kasnije i korake koji ţure ka našoj sobi. Sav se ukočim. Tes se trgne iz sna i hvata me za ruku. „Šta to bi?" bunovno će. Stavljam prst na usne.

Naš domaćin uleće u sobu, u poderanom ogrtaču preko pidţame. „Vreme je da krenete", šapuće. „Upravo sam čuo da vas traţi neki čovek."

30

Gledam ga u oči. Tes me panično posmatra. „Otkud znate?"

On počinje da raščišćava sobu, sklanja praznu činiju i briše stočić. „Pušta buvu da ima lek za kugu ako nekome ustreba. Kaţe da zna da si povređen. Nije pominjao ime, ali sigurno je reč o tebi."

Uspravljam se i prebacujem noge preko ivice kreveta. Više nemam izbora. „O meni je reč", potvrđujem. Tes grabi nekoliko čistih zavoja i gura ih pod majicu. „To je zamka. Idemo istog trenutka."

Muškarac klimne glavom. „Moţete na zadnji ulaz. Pravo kroz hodnik, pa levo."

Pogledi nam se na trenutak susreću. I shvatam da mu je jasno kao dan ko sam.

Doduše, ne planira da to izgovori. Kao i drugi u našem sektoru koji su me u prošlosti prepoznavali i pomagali mi, tako i on teško da osuđuje moje poduhvate protiv Republike. „Zahvalni smo vam do neba", kaţem.

Ne odgovara. Grabim Tes za ruku i izlazimo iz spavaće sobe, prolazimo kroz hodnik i zadnja vrata. Napolju je noć i velika vlaga. Oči mi suze od bola koji rane izazivaju.

Prepešačimo tihim uličicama šest blokova, a onda konačno usporimo. Rane mi bride od bola. Posegnem za utešnim dodirom priveska oko vrata, ali onda se setim da ga više nemam. Pripadne mi muka. Šta ako Republika ukapira šta on predstavlja?

Hoće li ga uništiti? Hoće li ući u trag mojoj porodici?

Tes se skljoka na zemlju i nasloni glavu na zid. „Moramo da napustimo grad", kaţe. „Ovde je previše opasno, Dane. Znaš da jeste. Arizona ili Kolorado su sigurniji - ili, ono, čak i Barstou. Nemam ništa protiv periferije."

Da, da. Znam. Pogledam dole u nju. „I ja ţelim da odem." „Ali nećeš. Vidim ti na licu."

Neko vreme sedimo ćutke. Da je do mene, išao bih sam preko cele zemlje i prvom prilikom prebegao u Kolonije. Nije mi problem da rizukujem svoj ţivot. Ali postoji tuce razloga što ne mogu da odem, i Tes ih dobro zna. Nije baš da Dţon i mama mogu samo tako da se pokupe i napuste posao da bi pobegli sa mnom, makar ne neprimetno. A nije ni da Iden moţe tek tako da napusti školu. Ne ako ne ţele da postanu begunci kao ja. „Videćemo", konačno izgovaram.

Tes mi se očajnički osmehne. „Šta misliš, ko te to traţi?" pita me nakon nekog vremena. „Kako su saznali da smo u sektoru Lejk?" „Ne znam. Moţda neki diler koji je čuo za provalu u bolnici. Moţda misle da imamo mnogo novca ili tako nešto. A moţda je i neki vojnik. Ili čak špijun. Izgubio sam privezak u bolnici - ne znam kako bi mogli da ga iskoriste da išta o meni saznaju, ali uvek postoji šansa." „Šta planiraš da uradiš povodom toga?"

Sleţem ramenima. Rana od metka počinje da pulsira, pa se naslanjam na zid. „Ko kod da je, nemam nameru da se nađem s njim - ali moram da priznam, zanima me šta ima da kaţe. Šta ako stvarno ima lek za kugu?"

Tes blene u mene. Ima isti onaj izraz lica kao kad smo se upoznali - pun nade, znatiţeljan i preplašen. „Pa... ne moţe da bude opasnije od tvoje sulude provale u bolnicu, a?"

31

DŽUN Ne znam da li što se saţalila na mene, ili jer zaista ţali za Metijasom, jednim od njenih najvrednijih vojnika, Komandirka Dţejmson mi je pomogla da organizujem sahranu - iako to nikada, ni za jednog vojnika nije uradila. Odbija da kaţe zašto.

U bogatim porodicama kao što je naša, sahrane su pomno i detaljno razrađene Metijasovo telo poloţeno je u zgradi s visokim kitnjastim lukovima i vitraţima. Goli podovi zastrti su belim tepisima; sobu ispunjavaju okrugli beli svečano postavljeni stolovi prepuni belih jorgovana. Jedino što je u boji jesu zastave Republike, okrugli zlatni grb Republike iza glavnog oltara i portret našeg uzvišenog Elektora iznad svega toga.

Oţalošćeni nose svečanu belu odeću. Ja sam obukla namensku svečanu belu haljinu s čipkom, korsetom i svilenom nadsuknjom, gusto nabranom pozadi. Za pojas sam zakačila malecni broš s grbom Republike od belog zlata. Frizer mi je podigao kosu, a viseće lokne pustio da mi padaju preko jednog ramena, i zadenuo mi belu ruţu iznad uveta. Oko vrata imam bisernu ogrlicu. Kapci su mi prekriveni svetlucavom belom senkom, trepavice okupane sneţnobelom, a crvenilo ispod otečenih očiju izbrisano je blistavim belim puderom. Nigde nema boja, kao što ni pored mene više nema Metijasa.

Metijas mi je jednom rekao da nije oduvek bilo ovako, da su tek nakon prvih poplava i vulkanskih erpucija, nakon što je Republika izgradila barijeru uz ratno područje ne bi li sprečila dezertere kolonija da ilegalno prelaze na našu teritoriju, ljudi počeli da ţale za mrtvima noseći belo. „Nakon prvih erupcija", rekao mi je, „s neba je mesecima padao beli vulkanski pepeo. I mrtvi i oni koji su umirali bili su potpuno prekriveni njime. Zato se sada belo nosi u znak sećanja na mrtve."

A to mi je ispričao jer sam ga pitala kako je izgledala sahrana naših roditelja.

Izgubljeno tumaram prostorijom, besciljno, prikladnim uveţbanim rečenicama odgovarajući na izjave saučešća. „Primi moje saučešće", kaţu. Prepoznajem neke od Metijasovih profesora, kolega vojnika i nadređenih. Tu je i nekoliko mojih kolega s Drejka. Iznenađena sam što ih vidim - imajući u vidu moje godine i broj predavanja tokom te tri godine, koliko sam provela na fakultetu, nisam stekla mnogo prijatelja.

Ali ipak su tu, neki s popodnevnih vojnih veţbi, a neki s apsolventskih predavanja o Istoriji Republike. Hvataju me za ruku i odmahuju glavama. „Prvo roditelji, a sad i brat. Ne mogu ni da zamislim koliko ti je teško."

Ne, ne možeš. Ali ljupko se osmehujem i klimam glavom, jer znam da nisu zlonamerni. „Hvala vam što ste došli", kaţem. „Mnogo mi to znači i sigurna sam da bi Metijas bio ponosan što je dao ţivot za svoju zemlju."

Uhvatim pokoji zadivljen pogled dobronamernika sa susednog kraja prostorije, ali ne reagujem. Nema koristi od sentimentalnosti. Moja odora nije njima namenjena.

Samo zbog Metijasa nosim ovu nepotrebno divnu haljinu, ne bih li bez reči pokazala koliko ga volim.

Nakon nekog vremena sedam za sto u vrhu prostorije, okrenuta ka cvećem okićenom oltaru pred kojim će se uskoro nanizati ljudi koji će čitati nekrologe.

Obaram glavu pred zastavama, u znak poštovanja prema Republici. A onda mi pogled odluta ka belom kovčegu kraj njih. Odavde vidim samo delić osobe poloţene u njega. „Divno izgledaš, Dţun."

32

Diţem pogled i vidim Tomasa, koji mi se nakloni, a potom i zauzme mesto do mene. Vojnu odeću zame-nio je elegantnim belim trodelnim odelom, a kosa mu je sveţe ošišana. Vidim da mu je i odelo gane novo. Mora da je koštalo čitavo bogatstvo. „Hvala. I ti." „To jest... mislim, izgledaš dobro imajući u vidu okolnosti, sve što se desilo." „Znam šta si mislio." Potapšem ga po ruci. Osmehuje mi se. Izgleda mi kao da bi još nešto rekao, ali se predomisli i skrene pogled.

Potrebno je čitavih pola sata da se ljudi smeste, a onda još pola da konobari počnu da pristiţu s tanjirima s hranom. Ja ništa ne okušam. Komandirka Dţejmson sedi preko puta mene, na suprotnom kraju stola, a između nje i Tomasa je troje mojih kolega s Drejka. Usiljeno im se smešim. S moje leve strane je muškarac po imenu Kijan, koji organizuje i nadgleda Ispite u Los Anđelesu. On je ocenjivao i moj ispit.

Jedino ne razumem šta će on ovde - zašto je njemu uopšte bitno to što je Metijas umro. Bio je poznanik naših roditelja, te nije da ga nisam očekivala - ali zašto je baš pored mene?

A onda se setim da je Kijan bio mentor Metijasu pre nego što se on pridruţio odredu komandirke Dţejmson. Metijas ga je mrzeo.

Mršti se svojim čupavim obrvama i stavlja mi ruku na golo rame. Zadrţava je tu neko vreme. „Kako se osećaš, draga moja?", pita. Dok govori, krive mu se oţiljci na licu jedan rez na nosu, i još jedan koji se prostire od uveta ka bradi.

Usiljeno se smešim. „Bolje nego što bi se očekivalo." „Pa, tako ti je to." Nasmeje se tako da se stresem. Odmeri me od glave do pete. „U toj haljini blistaš kao prvi sneg."

Iz sve snage se upinjem da zadrţim osmeh na licu. Smiri se, izgovaram u sebi.

Nije pametno imati ga za neprijatelja. „Veoma sam voleo tvog brata, znaš", nastavlja s prenaglašenim saosećanjem. „Sećam se kad je bio mali - trebalo je da ga vidiš. Jurcao je po dnevnoj sobi vaših roditelja, ispruţene ruke u kojoj je bio zamišljeni pištolj. Bio je predodređen za ovaj poziv." „Hvala vam, gospodine", kaţem.

Kijan odseca veliki komad odreska i trpa ga u usta. „Metijas je bio vrlo usredsređen student. Rođeni vođa. Jel' ti ikad pričao o tome?"

U misli mi naviru sećanja. Tačnije, jedna kišna noć kad je Metijas počeo da radi za Kijana. Izveo je mene i Tomasa, koji je još bio u školi, u sektor Tanagaši, i te večeri sam prvi put probala japansku svinjetinu s rezancima i slatkim kolutovima crnog luka. Sećam se da su obojica bili u uniformi - Metijasov gornji deo bio je otkopčan a majica izvučena iz pantalona; Tomas je bio uredno zakopčan, savršeno zalizane kose. Tomas me je začikavao zbog neurednih kika, ali Metijas je bio ćutljiv. A onda se, nedelju dana kasnije, njegovo šegrtovanje kod Kijana naglo završilo. Metijas je podneo molbu i bio prebačen u izvidnicu Komandirke Dţejmson. „Govorio mi je da su to poverljivi podaci", laţem.

Kijan se smeje. „Dobar je dečko bio taj Metijas. Sjajan učenik. Moţeš misliti mog razočaranja kad su ga prebacili u gradsku patrolu. Rekao mi je da nije dovoljno pametan da ocenjuje Ispite i organizuje decu koja ih polaţu. Kako je samo bio skroman. Vazda 33

pametniji nego što je mislio - baš kao i ti." Široko mi se osmehuje.

Klimam glavom. Kijan me je naterao da dva puta polaţem Ispit, jer sam dobila maksimalan broj bodova u rekordnom roku (sat i deset minuta). Mislio je da sam varala. Ne samo da jedina imam maksimalan rezultat u celoj Republici - nego sam verovatno i jedina koja je dvaput polagala Ispit. „Veoma ste ljubazni", odgovaram. „Moj brat je bio bolji vođa nego što ću ja ikada biti."

Kijan odmahuje rukom da me ućutka. „Gluposti, draga moja", kaţe. A onda mi se toliko primakne da mi postane neprijatno. Ima nečeg pritvornog i odbojnog u njemu. „Lično sam očajan zbog načina na koji je umro", kaţe. „I to baš taj gnusni balavac da ga ubije. Sramota!" Kijan još više nabira obrve, tako da deluju još čupavije. „Bilo mi je mnogo drago kad mi je Komandirka Dţejmson rekla da ćeš ti u potragu za njim. Potreban im je neko sveţ na tom slučaju, a ti si prava mustrica za to. Kakav si dragulj dobila za prvu misiju, jelda?"

Mrzim ga svim svojim bićem. Tomas verovatno primećuje koliko sam se ukočila, jer mi pruţa ruku ispod stola. Pravi se da je sve u redu, pokušava da mi poruči. Kad se Kijan konačno okrene da odgovori na pitanje čoveka koji sedi do njega, Tomas se nagne ka meni. „Kijanu se Dan lično zamerio", šapuće. „Nije valjda?", izgovaram šapatom.

Klima glavom. „A šta misliš odakle mu taj oţiljak?"

Danovih ruku delo? Ne mogu sakrijem iznenađenje. Kijan je prilično krupan čovek, koji otkad znam za sebe radi na ocenjivanju Ispita. I vrlo je iskusan. Kako je jedan tinejdţer uspeo tako da ga rani? I da potom pobegne? Bacam pogled na Kijana i proučavam oţiljak. Pravilan rez načinjen oštrim noţem. Mora da ga je brzo povukao, jer je linija prava - ne mogu baš da zamislim Kijana da stoji nepomično dok ga neko seče. Na trenutak, samo na delić sekunde, stavljam se na Danovu stranu.

Podiţem pogled ka Komandirki Dţejmson, koja zuri u mene kao da mi čita misli.

Nije mi baš prijatno.

Tomas mi ponovo dotiče ruku. „Hej", izgovara. „Dan ne moţe doveka da se krije - dokopaćemo se tog uličara pre ili kasnije, i kazniti ga za primer. Ne moţe on tebi da parira, pogotovo kad se zainatiš da nešto isteraš do kraja."

Zbog Tomasovog ljubaznog osmeha osećam se još slabije, i najednom imam osećaj kao da to Metijas sedi kraj mene i govori mi da će sve biti u redu, da me Republika neće razočarati. Brat mi je jednom obećao da će zauvek biti uz mene.

Skrećem pogled s Tomasa ka oltaru, da mi ne vidi suze u očima. Ne mogu da mu uzvratim osmeh. Mislim da se više nikada neću nasmešiti. „Hajde da završimo s ovim", šapućem.

34

DAN Paklena je vrućina, čak i ovako kasno popodne. Šepam ulicama na obodu sektora Alta i Vinter, duţ jezera pa ka otvorenom, izgubljen u gomili ljudi. Rane mi nisu sasvim zacelile. Nosim vojničke pantalone, koje mi je dao prethodni domaćin, i tanku majicu s kragnom, koju je Tes pronašla u kontejneru. Kačket sam natukao do očiju i dodatno se zamaskirao povezom preko levog oka. Ono, ništa neobično. Bar ne u ovom moru fabričkih radnika s povredama na radu. Danas sam sam - Tes se krije nekoliko ulica niţe, ušuškana na skrivenom simsu drugog sprata neke zgrade. Nema potrebe da nas oboje izlaţem riziku.

Okruţuju me poznati zvuci: ulični prodavci koji dovikuju prolaznicima, a prodaju kuvana guščija jaja, uštipke i hot-dog. Oni iz piljarnica i kafića vise na vratima i pokušavaju da namame mušterije da uđu. Decenijama star auto tandrčući prolazi pokraj nas. Radnici iz druge smene polako se vuku ka kućama. Nekoliko devojaka me primećuje i pocrveni kad ih pogledam. Ĉamci plove po jezeru, paţljivo izbegavajući vodene turbine načičkane kraj bedema, a sirene za upozorenje od poplava neme su i ugašene.

Neki delovi su blokirani. Gledam da se drţim podalje od njih - vojnici su ih obeleţili kao zone karantina.

Zvučnici postavljeni uz ivice krovova pucketaju, a digitalni megabordi zaustavljaju oglašavanje - ili, u nekim slučajevima, upozorenja o još jednom napadu pobunjenika Patriota - da bi se ukazala video projekcija naše zastave. Svi na ulicama se zaustavljaju i nepomično stoje dok ide zakletva.

Zaklinjem se na odanost zastavi moćne Republike Amerike, Elektoru Primu, našim slavnim državama, jedinstvu protiv Kolonija, pobedi koja je pred nama!

Na pomen Elektora Prima, salutiramo ka prestonici. Mumlam zakletvu sebi u bradu, ali kad ulična patrola više ne gleda u mom pravcu, ne izgovorim poslednji deo. Pitam se kako li je zakletva glasila pre nego što smo ušli u rat s Kolonijama.

Nakon zakletve, ţivot se vraća u normalu. Odlazim do kineskog kafića prekrivenog grafitima. Krezavi promoter koji stoji na vratima široko se osmehuje i uvlači me unutra. „Danas imamo pravo ćingtao pivo", mrmlja. „Višak gajbica od uvoznog poklona poslatog direktno našem uzvišenom Elektoru. Do šest ih već neće biti."

Nervozno prelazi pogledom po prostoriji. A ja samo zurim u njega. Ćingtao pivo?

Aha, vaţi. Moj otac bi se grohotom nasmejao. Nije Republika potpisala ugovor o uvozu s Kinom (ili kako Republika voli da kaţe: „osvojila Kinu i preuzela njene poslove") da bi se fina uvozna roba delila po sirotinjskim četvrtima. Pre će biti da je ovaj tip okasnio s plaćanjem mesečnih poreza drţavi. Ne vidim zašto bi inače rizikovao i lepio laţne ćingtao etikete na domaće pivo.

Ipak, zahvaljujem mu i ulazim unutra. Nije ovo mesto ništa lošije za prikupljanje informacija od ostalih.

Mračno je. Vazduh miriše na dim iz lule i prţeno meso i petrolejke. Provlačim se kroz raštrkane stolove i stolice - usput maţnjavam hranu s nekoliko tanjira koje niko ne gleda, i guram je pod majicu - i stiţem do šanka. Iza mene, neki od gostiju su se poredali u krug da gledaju skiz borbu i navijaju. U ovom baru očito se dopušta nelegalno klađenje. Ako su pametni, biće spremni da u svakom trenutku podmite policiju - osim ako ne planiraju javno da priznaju da obrću lovu na koju ne plaćaju porez.

35

Šankerka me i ne pita koliko imam godina. Jedva da me i pogleda. „Šta ćeš?" pita.

Odmahujem glavom. „Samo malo vode, molim", kaţem. Iza nas se začuju glasni povici, jer jedan od boraca padne.

Sumnjičavo me pogleda. Prvo što uoči na mom licu jeste povez preko oka. „Šta ti se desilo s okom, klinac?" „Nesreća na ispaši. Ĉuvam krave."

Zgađeno me pogleda, ali se još više zainteresuje za mene. „Kakva šteta. Jesi li siguran da nećeš pivo? To mora da boli."

Ponovo odmahujem glavom. „Hvala, rođo, ali ja ne pijem. Volim da budem na oprezu."

Smeši mi se. Nekako je lepuškasta pod ovim treperavim svetlom, s tom svetlucavom zelenom senkom na glatkim kapcima i kratkom crnom paţ frizurom.

Tetovaţa puzavice koja joj se spušta niz vrat nestaje u korsetu. Prljave zaštitne naočare - verovatno zaštita prilikom kafanskih tuča - vise joj oko vrata. Šteta. Da nisam ovoliko zauzet jurenjem informacija, posvetio bih joj malo vremena, proćaskao s njom i iznudio koji poljubac. „Iz Lejka si, momak, a?", pita. „Odlučio si da uletiš ovde i slomiš koje ţensko srce? Ili si došao da se boriš?" Pokazuje glavom ka skiz borbi.

Kezim se. „To prepuštam tebi." „Zašto misliš da ja umem da se borim?"

Pokazujem glavom na oţiljke po njenim rukama i modrice na šakama. Jedva primetno se nasmeši.

Slegnem ramenima. „Ne bih da završim mrtav u onom ringu. Nego sam došao da se sklonim od sunca. A ti mi deluješ kao prijatno društvo, znaš. Mislim, ako nemaš kugu."

Provaljena fora, ali ona se ipak nasmeje. Naslanja se na šank. „Ţivim na obodu sektora. Tamo je zasad prilično sigurno."

Naginjem se ka njoj. „Baš si srećnica." A onda se uozbiljim. „Jednoj porodici koju poznajem nedavno su obeleţili kuću." „Ţao mi je." „Ţelim nešto da te pitam, čisto iz radoznalosti. Jesi li čula nešto o tipu koji se već nekoliko dana muva ovuda i tvrdi da ima lekove za kugu?"

Upitno podiţe obrvu. „Aha, čula sam za to. Gomila ljudi pokušava da ga pronađe." „Znaš li šta govori ljudima?"

Na trenutak okleva. Primećujem nekoliko pegica na njenom nosu. „Ĉula sam da priča da će dati lek samo jednoj osobi - određenoj. Da će se taj prepoznati."

Pravim se da me ta informacija zabavlja. „Koji srećnik, a?" Široko se osmehuje. „Ozbiljno ti kaţem. Poručio je da čeka tu osobu večeras u ponoć, na mestu od deset sekundi." „Mesto od deset sekundi?" Šankerka sleţe ramenima.

36

„Ubij me ako znam šta mu to znači. Niko ţiv ne zna." Naginje se preko šanka i tiho izgovara: „Znaš šta ja mislim? Mislim da je taj tip najobičniji luđak."

Smejem se zajedno s njom, ali mozak mi radi kao sat. Nema sumnje da ta osoba mene traţi. Ima skoro godinu dana kako sam, iz uličice koja vodi ka zadnjem ulazu, provalio u banku Arkadija. Jedan od straţara je pokušao da me ubije. Kad me je pljunuo i rekao da će me laseri ispred sefa isceckati na komade, narugao sam mu se.

Rekao sam mu da mi je potrebno deset sekundi da provalim u sef. Nije mi verovao... ali izgleda da mi niko ne veruje dok ne počnem da delam. Na crnom trţištu sam si kupio lep par čizama od tog novca, pa čak i elektro-bombu - oruţje koje onesposobljava sve pištolje u blizini. Dobro mi je došla kad sam napao vazdušnu vojnu bazu. Tes je obnovila celu garderobu, kupila je nove novcijate majice i cipele i pantalone, kao i zavoje i medicinski alkohol, pa i bočicu aspirina. Oboje smo se počastili tonom hrane. Ostatak sam dao svojoj porodici i ostaloj ekipi iz Lejka.

Nakon nekoliko minuta flertovanja, pozdravljam se sa šankerkom i odlazim.

Sunce je i dalje visoko na nebu, i osećam graške znoja na licu. Sada imam dovoljno informacija. Vlada je sigurno našla nešto u bolnici i pokušava da me namami u klopku. Poslaće momka na mesto od deset sekundi u ponoć, a onda će u skrivenoj uličici postaviti vojnike. Mora da misle da sam ozbiljno očajan.

Doduše, verovatno će poneti i lekove za kugu, ne bi li me namamili na otvoreno. Stiskam usne. A onda menjam pravac. Ka finansijskom delu grada.

Da odem na ugovoreno viđenje.

37

DŽUN 23.29 SATI. SEKTOR BATALA. 220C UNUTRA. Svetla u Dvorani Batala su hladna i fluorescentna. Oblačim se u kupatilu na spratu za posmatranje i analizu. Ispod crnog prsluka na pruge nosim crnu majicu dugih rukava, uzane pantalone uvučene u čizme i dugačak crni plašt preko ramena, koji me prekriva kao ćebe. Po sredini plašta, sve do poda, pruţa se bela pruga. Lice mi prekriva crna maska, a infracrvene naočare štite mi oči. Pored toga imam još samo minijaturni mikrofon i još minijaturniju bubicu za uvo. I pištolj. Za svaki slučaj.

Moram da izgledam bespolno, generički, nemoguće za identifikaciju. Moram da izgledam kao diler s crnog trţišta, kao neko dovoljno bogat da priušti sebi lekove za kugu.

Metijas bi sad odmahivao glavom. Ne smeš da se uputiš sama u tajnu misiju, Džun, rekao bi. Mogla bi da nastradas. Koja ironija.

Steţem kopču koja mi pridrţava plašt (čelik preliven bronzom, verovatno uvezen iz Zapadnog Teksasa), i krećem ka stepenicama koje će me odvesti iz Dvorane Batala ka banci Arkadija, ispred koje treba da se nađem s Danom.

Ima 120 sati kako mi je brat mrtav. To već izgleda kao večnost. Pre sedamdeset sati dobila sam odobrenje da pretraţim internet i saznam sve što mogu o Danu. Pre četrdeset sati iznela sam plan za hvatanje Dana Komandirki Dţejmson. Pre trideset dva sata ga je odobrila. Sumnjam da ga se sada i seća. Pre trideset sati, poslala sam po jednog skauta u svaki od sektora zahvaćenih kugom - Vinter, Bluridţ, Lejk i Altu.

Razglasili su: neko za tebe ima lek, dođi na mesto od deset sekundi. Pre dvadeset devet sati, prisustvovala sam sahrani svog brata.

Ne planiram večeras da uhvatim Dana. Ne planiram ni da ga vidim. On će tačno znati gde je to mesto od deset sekundi, kao i da sam ja agent koga su poslali ili vlada ili dileri s crnog trţišta koji plaćaju porez vladi. Neće on promoliti nos. Ĉak je i Komandirki Dţejmson, koja ovaj moj prvi zadatak posmatra kao test, jasno da ga nećemo videti.

Ali znam da će biti tu. Očajnički su mu potrebni lekovi za kugu. Nadam se da će makar da se pojavi - da mi pruţi bilo kakav trag, nešto od čega ću da počnem, pravac u kome ću moći da krenem, nešto lično što ima veze s tim malim krimosom.

Trudim se da se ne krećem ispod uličnog svetla. Zapravo, da ne idem u finansijski sektor, u kome su straţari postavljeni po vrhovima zgrada, kretala bih se po krovovima. Svuda oko mene su digitalni mega-bordi koji prikazuju ţivopisne kampanje, zvukovi su im izvitopereni i čuju se isprekidano iz gradskih zvučnika.

Jedan od megabordova prikazuje najnoviji Danov potret - ovoga puta je to dečak s dugom crnom kosom. Kraj megaborda se nalaze treperava ulična svetla, pod kojima se kreće gomila radnika noćne smene, policajaca i trgovaca. Svako malo tuda prođe i poneki tenk, u pratnji nekoliko vodova vojnika. (Na rukavima imaju plave pruge - vojnici koji su se vratili s ratišta, ili oni koji svako malo tamo odlaze. Pištolje nose na boku, i drţe ih obema rukama.)

Meni svi izgledaju kao Metijas, pa moram malo dublje da dišem, malo brţe da hodam, šta god moţe da pomogne da ostanem usredsređena.

Idem duţim putem kroz Batalu, sporednim putevima i kraj napuštenih zgrada 38

sektora, ne zaustavljajući se dok dobrano ne odmaknem od vojnog poseda.

Ulična patrola ne zna da sam na misiji. Ako me vide ovako obučenu, opremljenu infracrvenim naočarima, sigurno će me zaustaviti.

Banka Arkadija nalazi se u tihoj ulici. Obilazim je i odlazim do zadnjeg ulaza, do parkinga na kraju sokaka. Tu čekam, skrivena u senkama. Naočare mi prigušuju boje preda mnom. Gledam oko sebe i uočavam nizove gradskih zvučnika po krovovima, mačku čiji rep vijori iz kontejnera, napušten kiosk izlepljen starim biltenima protiv kolonija.

Sat na mom viziru pokazuje 23.53 SATI. Ubijam vreme terajući se da razmišljam o Danovoj kriminalnoj prošlosti. Pre nego što je opljačkao ovu banku, već se tri puta bio pojavio u našim arhivama. To su jedini prekršaji na kojima smo pronašli otiske - ko zna koliko je još zlodela počinio. Bacam pogled na uličicu iza banke. Kako je uspeo da provali u nju za deset sekundi, s četiri naoruţana straţara na zadnjem ulazu? (Uličica je uska. Mogao je da pronađe dovoljan broj oslonaca da uglavi stopala i popne se do drugog ili trećeg sprata - koristeći oruţje straţara protiv njih samih. Moţda ih je naveo da pucaju jedni u druge. Moţda se zaleteo u prozor.

Za to bi mu bilo potrebno samo nekoliko sekundi. A šta je uradio kad je ušao unutra, e to pojma nemam.)

Odavno mi je jasno koliko je Dan okretan. Dokaz leţi i u tome što je preţiveo pad s visine od dva i po sprata. Doduše, večeras neće imati prilike za to. Koliko god da si hitar - ne moţeš da skočiš s velike visine i očekuješ da posle toga normalno hodaš. Dan neće biti u stanju da se pentra uza zidove i stepenice bar još nedelju dana.

Najednom se unervozim. Dva minuta je posle ponoći. Negde u daljini se čuje odjek škljocanja, i mačka koja je sedela na kanti za smeće jurne ka njemu. Moţda je u pitanju upaljač, moţda obarač pištolja, moţda zvučnici ili treperava ulična svetla; svašta moţe da bude. Prelazim pogledom preko krovova. Još ništa.

Ali ipak se sva najeţim. Znam da je tu. Znam da me gleda. „Izađi", kaţem. Minijaturni mikrofon kraj mojih usana čini da mi glas zvuči muški.

Tišina. Ne lepeću čak ni bilteni na kiosku. Večeras nema vetra.

Vadim ampulu zadenutu za pojas. Drugu ruku ne sklanjam s drške pištolja. „Imam ono što ti je potrebno" izgovaram, mašući ampulom.

I dalje ništa. Međutim, ovoga puta, neko jedva čujno uzdiše. Uzdah. Skrećem pogled ka zvučnicima na krovovima. (Otuda škljocanje. Prespojio je zvučnike da bi mogao da priča sa mnom tako da mi ne oda svoju lokaciju.) Smešim se iza maske. To bih i ja uradila. „Znam da ti je ovo potrebno", kaţem, ponovo pokazujući ampulu. Okrećem je i čvrsto je steţem. „Ima sve zvanične etikete i pečat o ispravnosti. Uveravam te da je pravi."

Još jedan udah. „Neko do koga ti je stalo će poţeleti da si izašao da me pozdraviš." Gledam koliko sati pokazuju moje naočare. „Pet minuta je posle ponoći. Dajem ti dva minuta.

A onda odlazim."

Uličica je ponovo tiha. Tu i tamo začujem pokoji udah preko zvučnika. Skrećem pogled s vizira ka senkama na krovu. Pametan je. Ne mogu da ocenim odakle emituje zvuk. Moţda je u ovoj ulici - a moţda je i nekoliko blokova niţe, na višem spratu. Ali znam da je dovoljno blizu da moţe da me vidi.

Vreme na viziru pokazuje 00.07 SATI. Okrenem se, zadenem ampulu za pojas i 39

nela012

krenem. „Šta hoćeš zauzvrat, rođo?"

Iako šapuće, preko zvučnika deluje slomljeno i potreseno, tako promuklo da ga s teškoćom razumem. Glavom mi proleću informacije. (Muškarac. S jedva primetnim naglaskom - nije ni iz Oregona, ni iz Nevade, ni iz Arizone, ni iz Nju Meksika, ni iz Zapadnog Teksasa, niti iz bilo koje druge drţave Republike. Potiče iz Juţne Kalifornije. Koristi njihovu uobičajenu uzrečicu rođo, nešto što inače koriste i civili u sektoru Lejk. Dovoljno je blizu da je video kako vraćam ampulu za pojas. Ali ne toliko blizu da bi mu zvučnici jasno uhvatili glas. Mora da je u nekom obliţnjem bloku s koga ima dobar vidik - visoki sprat.)

Iza svih tih zaključaka koje donosim, diţe se tamna, nadiruća mrţnja. Ovo je glas ubice moga brata. Ovo je moţda poslednji glas koji je moj brat čuo.

Progovaram nakon dve sekunde. Glas mi je ravan i miran i ne pokazuje da sam besna. „Šta ţelim?", pitam ga. „Zavisi. Imaš li novca?" „Hiljadu i dvesta banknota."

(Banknota, ne zlata Republike. Krade od više klase, ali nema mogućnosti da krade od onih izuzetno bogatih. Verovatno sam ide u akcije.) Nasmejem se. „Ova ampula ne moţe da se kupi za hiljadu i dvesta banknota. Šta još imaš?

Neke dragocenosti? Nakit?"

Tišina. „Ili moţda imaš da ponudiš neke veštine, sigurno da..." „Ne radim za vladu."

To mu je slaba tačka. Naravno. „Nemoj da se vređaš. Samo proveravam. A otkud znaš da ja ne radim za nekog drugog? Zar ne misliš da si malo precenio vladu?"

Kratka pauza. A onda se ponovo oglasi. „Ĉvor na tvom plaštu. Ne znam koji je, ali sigurno nije civilni."

Ovo me neznatno iznenadi. Ĉvor na mom plaštu je Kanto čvor, masivan čvor koji vole da koriste vojna lica. Dan je očito upoznat s izgledom vladinih uniformi.

Izuzetan dar za detalje. Na brzinu prikrivam oklevanje. „Drago mi je što postoji još neko ko prepoznaje Kanto čvor. Ali ja ti mnogo putujem, prijatelju moj. Vidim i poznajem mnogo ljudi, što ne znači da se sa svima njima i udruţujem."

Tišina. Ĉekam i osluškujem disanje sa zvučnika. Ništa. Ni pucketanje se ne čuje.

Nisam delala brzo, te je zbog oklevanja u mom glasu shvatio da ne moţe da mi veruje. Privijam plašt uz sebe i shvatam da sam počela da se znojim. Srce mi lupa kao ludo.

U glavi začujem još jedan glas. Ovaj dolazi iz bubice u uvetu. „Jesi li tu, Iparisova?" Komandirka Dţejmson. U pozadini čujem ţamor ljudi u njenoj kancelariji. „Otišao je", šapućem. „Ali ostavio mi je tragove." „Odao te je odgovor o poslodavcu, a? Pa, prvi put si sama na misiji. Ionako smo sve snimili. Vidimo se u Dvorani Batala." Njen komentar me je malo pecnuo.

Isključuje se pre nego što uspem da joj odgovorim. Ĉekam još koji minut, čisto da budem sigurna da ga nisam pogrešno shvatila.

Tišina. Okrećem se i vraćam se niz ulicu. Htela sam da kaţem Komandirki Dţejmson šta bi bilo najlakše rešenje - da okupimo sve iz sektora Lejk čija su vrata obeleţena.

40

To bi ga izvuklo na čistinu. Ali već čujem njen odgovor. Ni slučajno, Iparisova. Previše je skupo, a ni štab neće odobriti. Moraćeš da smisliš nešto drugo. Bacam pogled preko ramena, gotovo očekujući da iza sebe ugledam osobu obučenu u crno kako me prati.

Ali uličica je prazna.

Neće mi dozvoliti da nateram Dana da dođe k meni - što mi ostavlja samo jednu opciju. Da odem ja njemu.

41

DAN „Pojedi nešto, čoveče."

Tesin glas prekida moje bdenje. Skrećem pogled s jezera i vidim njenu ispruţenu ruku u kojoj drţi hleb i sir. Trebalo bi da sam gladan. Nakon sinoćnog susreta s onim neobičnim vladinim agentom, pojeo sam samo pola jabuke. Ali nekako mi hleb i sir - još sveţi, iz prodavnice u kojoj ih je Tes menjala za nekoliko dragocenih banknota - nisu primamljivi.

Ipak ih uzimam. Ne pada mi na pamet da protraćim savršeno valjanu hranu, pogotovo sad kad treba da štedimo za lek za kugu.

Tes i ja sedimo na pesku ispod nasipa, na delu jezera koji ulazi u naš sektor.

Pribili smo se uz bedem što više moţemo, ne bi li nas trava i kamenje zaklonili od zalutalih vojnika ili pijanih radnika. Stopili smo se sa senkama. S mesta na kome sedimo moţemo da osetimo so u vazduhu i da vidimo na vodi odblesak svetala centra Los Anđelesa. Jezero okruţuju ruševine starih zgrada, zgrada koje su, kad se podigao vodostaj, napustili svi koji su u njima radili i ţiveli. Po ivici bedema, iza zavese od dima, načičkane su vodenice i turbine. Ovo mi je omiljeni pejzaţ ovog našeg fucnutog, prelepog malog sektora Lejk.

Povlačim reč. Ovo mi je i omiljeni i najmanje omiljeni pejzaţ. Jer, mada gradska svetla doprinose lepom prizoru, vidim i stadion za Ispite kako se preteče nadvija sa istoka. „Imaš još vremena", kaţe mi Tes. Pribije mi se toliko blizu da joj osetim golu ruku na svojoj. Kosa joj miriše na hleb i cimet iz radnje. „Verovatno mesec dana, ili nešto više. Do tada ćemo pronaći lek, sigurna sam."

Za nekoga ko nema ni doma ni porodice, Tes je iznenađujuće optimistična.

Zbog nje pokušavam da se nasmešim. „Moţda", kaţem. „Moţda će smanjiti nivo obezbeđenja ispred bolnice nakon nekoliko nedelja." Ali duboko u sebi, znam da nema šanse za to.

Tog jutra sam rizikovao i zavirio u kuću moje majke. Neobično X i dalje je stajalo na vratima. Majka i Dţon su delovali dobro, makar su bili dovoljno jaki da mogu da stoje i da hodaju. Ali Iden... Iden je sada leţao u krevetu, s oblogom na čelu. Ĉak i iz daljine se videlo koliko je smršao. Bio je bled, a glas mu je bio slabašan i promukao. Kad sam se, nešto kasnije, našao sa Dţonom iza kuće, rekao mi je da Iden nije jeo otkad sam poslednji put svraćao. Naglasio sam mu da se, kad god moţe, drţi podalje od Idenove sobe. Ko zna kako se ta glupa kuga prenosi. Dţon me je upozorio da prestanem sa svojim akcijama, da me ne bi ubili. Na to sam morao da se nasmejem. Dţon mi to nikad ne bi otvoreno rekao, ali jasno je bilo da sam ja Idenova jedina šansa.

Kuga moţe da ga odnese pre nego što uopšte stigne do Ispita.

Moţda mu to, u stvari, dođe kao blagoslov. Onda Iden ne bi morao da na svoj deseti rođendan stoji pred vratima i čeka autobus koji će ga odvesti do stadiona za Ispite. Ne bi morao da prati desetine druge dece na stepenicama ka unutrašnjem krugu, ili da trči u krug dok sluţbenici koji vode Ispite proučavaju njegovo disanje i drţanje, ili da odgovara na stranice i stranice glupih pitanja s nekoliko ponuđenih odgovora, niti da preţivi ispitivanje u polukrugu nestrpljivih vladinih sluţbenika. I ne bi nakon toga morao da čeka u nekoj od grupa, nesiguran koga će od njih vratiti kući, a koga poslati u takozvane radne kampove.

Ne znam. Ako bi se biralo manje zlo, moţda kuga jeste milosrdniji kraj.

42

„Iden je oduvek bio bolešljiv, znaš", izgovaram nakon nekog vremena. Uzimam veliki zalogaj hleba i sira. „Umalo nije umro kad je bio beba. Fasovao je neke boginje, i nedelju dana je bio osut i neprekidno imao temperaturu i plakao. Vojnici samo što nam nisu obeleţili vrata. Ali to očito nije bilo zarazno, jer se niko drugi nije razboleo." Odmahujem glavom. „Dţon i ja nikad nismo bili bolesni."

Ovoga puta Tes se ne osmehuje. „Jadan Iden." Ućuti nakratko, a onda nastavlja. „I ja sam bila prilično bolesna kad si me upoznao. Sećaš li se kako sam bila usukana?"

Najednom osetim griţu savesti što u poslednjih nekoliko dana samo pričam o svojim problemima. Ja makar imam porodicu o kojoj mogu da brinem. Zagrlim je. „Aha, izgledala si prilično grozno."

Tes se smeje, ali pogled joj ostaje prikovan za svetla grada. Naslanja glavu na moje rame. Onako kako se oslanja na mene od prvog dana kad sam je upoznao, kad sam je primetio u uličici u sektoru Nima.

I dalje ne znam šta me je tog popodneva nagnalo da stanem i porazgovaram s njom. Moţda sam bio smekšao od vrućine, ili sam bio dobro raspoloţen jer sam pronašao restoran koji je bacio čitavu dnevnu količinu starih sendviča. „Hej", obratio sam joj se.

Iz kontejnera su provirile još dve glave. Trgnuo sam se od iznenađenja. Njih dvoje, starija ţena i tinejdţer, iste sekunde su se iskobeljali iz đubreta i odjurili niz uličicu. Devojčica, ne starija od deset godina, ostala je gde je bila, drhteći. Bila je mršava kao motka, u dronjavoj majici i pantalonama. Kosa joj je bila kratka i iskrzana, nespretno isečena u visini brade, crvenkastog odsjaja pod suncem.

Sačekao sam trenutak, ne ţeleći da je preplašim kao ono dvoje. „Hej", ponovio sam, „mogu li da ti se pridruţim?" Ćutke je piljila u mene. Jedva sam uspevao da joj razaznam lice od gareţi.

Pošto ništa nije odgovorila, slegnuo sam ramenima i krenuo ka njoj. Moţda bih mogao da spasem nešto vredno iz kontejnera. Ĉim sam joj se pribliţio na tri metra, prigušeno je vrisnula i bacila se u trk.

Toliko brzo je potrčala da se saplela i našla na podu na rukama i nogama. Odšepao sam do nje. Tada mi je ova stara povreda na kolenu bila još gora - sećam se da sam posrtao dok sam ţurio. „Hej!", povikao sam. „Jesi li dobro?"

Trgnula se i prekrila lice izgrebanim rukama. „Molim te", rekla je. „Molim te, molim te." „Šta me moliš?" A onda sam uzdahnuo, posramljen sopstvenom razdraţljivošću. Video sam kako joj naviru suze na oči. „Nemoj da plačeš. Neću da te povredim." Kleknuo sam kraj nje. Isprva je zajecala i pokušala da otpuzi, ali kad je videla da se ne pomeram, zastala je i zagledala se u mene. Oba kolena su joj bila oguljena, crvena i osetljiva. „Jel' ţiviš u blizini?", upitao sam.

Klimnula je glavom. A onda, kao da se nečeg setila, odmahnula je glavom. „Ne", ispravila se. „Mogu li da te odvedem do kuće?" „Nemam kuću." „Nemaš? A gde su ti roditelji?"

Ponovo je odmahnula glavom. Uzdahnuo sam i spustio svoju platnenu torbu na zemlju, a onda joj pruţio ruku. „Ajde", rekao sam. „Nemoj da ti se inficiraju ta kolena. Pomoći ću ti da ih 43

očistiš, a onda moţeš da nastaviš svojim putem. Daću ti i nešto svoje hrane. Nije loša pogodba, a?"

Dugo joj je trebalo da stavi svoju ruku u moju. „U redu", prošaputala je, toliko tiho da sam je jedva čuo.

Tu noć smo se ulogorili iza zalagaonice, na čijem prilazu su stajale dve stare stolice i trošni kauč. Očistio sam joj kolena alkoholom, koji sam ukrao u kafiću, nateravši je da zagrize krpu da ne bi jaukala i skrenula paţnju na nas. Osim kad sam joj viđao rane, nije mi dala da joj se pribliţim. Kad god bih je slučajno okrznuo šakom po kosi ili ruci, trgla bi se kao oparena. Na kraju sam odustao od pokušaja da pričam s njom. Prepustio sam joj kauč, a ja sam se trudio da se udobno smestim na pločniku, majice presavijene umesto jastuka. „Ako ţeliš ujutru da odeš, slobodno", rekao sam joj. „Ne moraš da me budiš da se pozdraviš, i to." Kapci su mi postajali sve teţi, ali ona je ostala budna, blenući u mene netremice čak i kad sam zaspao.

I narednog jutra je bila tu. Pratila me je dok sam čeprkao po kontejnerima, trkeljisao po staroj odeći i jestivim ostacima hrane. Pokušao sam da je zamolim da ode. Ĉak sam se i izdrao na nju. Prilično je nezgodno vući jedno siroče sa sobom. Ali bez obzira na to što sam je nekoliko puta rasplakao, kad god bih pogledao preko ramena, bila je tamo, i pratila me u stopu.

Dve noći kasnije, dok smo sedeli pored oskudne vatre, konačno je progovorila. „Zovem se Tes", prošaputala je. A onda je s paţnjom osmotrila moje lice, kao da ţeli da pročita moju reakciju.

Slegnuo sam ramenima. „Korisna informacija", odgovorio sam.

I to je bilo to. ★★★ Tes se prenula iz sna. Rukom me je tresnula po glavi. „Jao", promumlao sam, trljajući čelo. Ranjenom rukom mi se prostrujao bol, i iz dţepa sam začuo zveket srebrnih metkića koje mi je Tes izvukla iz odeće. „Ako si htela da me probudiš, mogla si samo da me ćušneš."

Stavlja prst na usne. Sad sam već na oprezu. 1 dalje smo ispod nasipa, ali ostalo je nekoliko sati do svitanja, nebo je odavno tamno. Jedino svetio dopire od nekoliko starinskih uličnih svetiljki s oboda jezera. Skrećem pogled ka Tes. Oči joj cakle u mraku. „Jesi li čuo nešto?", šapuće.

Mrštim se. Obično sam ja taj koji sumnjive zvuke čuje pre Tes, ali ovog puta ne čujem ništa. Oboje smo neko vreme nepomični. Na momente se čuje zaplju-skivanje talasa. Penušavi zvuk udaranja vode o metal. Tu i tamo, poneki auto koji prođe.

Ponovo skrećem pogled ka Tes. „Šta si to prvi put čula?" „Zvučalo je kao... klokotanje", šapuće.

Pre nego što uspem i da porazmislim o tome, začujem korake, a onda i glas kako se pribliţava nasipu iznad nas. Oboje se još više uvučemo u senke. Glas pripada muškarcu, a koraci su mu neobično teški. Nešto kasnije shvatam da hoda ukorak s još nekim. Ulična patrola.

Pribijam se još više uz nasip, s koga se odroni nešto zemlje i kamenčića. Tiho padaju na pesak. Ne prestajem da se povlačim, sve dok na leđima ne osetim čvrstu i 44

glatku površinu. I Tes čini isto. „Nešto se dešava", izgovara jedan od policajaca. „Kuga se sada pojavila i u sektoru Zejn."

Koraci im odjekuju iznad nas, i na samom početku nasipa vidim njihove obrise kako se kreću. Zahvaljujući prvim zracima svetla, horizont u daljini postaje maglovito siv. „Tamo nikad nije bilo kuge." „Mora da je ovo neka nova vrsta." „Šta će da rade?"

Načuljio sam uši da čujem odgovor, ali sada su već toliko odmakli da se čuje samo nerazgovetno mrmljanje. Doboko uzdišem. Sektor Zejn se nalazi dobrih tridesetak kilometara odavde - ali šta ako onaj čudni crveni znak na vratima moje majke označava zaraţenost tom novom vrstom? I šta će Elektor povodom toga da učini? „Dane", šapuće Tes. Pogledam je. Namestila se tako da su joj leđa okrenuta jezeru. Pokazuje na udubljenje koje smo napravili u nasipu. Kad se okrenem, vidim šta to tačno pokazuje.

Tvrda površina na koju sam naslonjen u stvari je metalna ploča. Kad uklonim još kamenja i zemlje, vidim da je metal duboko u nasipu, i da je verovatno on zasluţan što nasip stoji. Ispitivački ga gledam.

Tes me posmatra. „Šupalj je." „Šupalj?" Prislanjam uvo na ledeni metal. Ošine me talas zvukova - klokotanje i šištanje koje je Tes malopre čula. Ovo nije samo obična metalna konstrukcija koja podupire obale jezera. Kad se odma-knem i osmotrim metal, primećujem simbole urezane na njegovoj površini.

Jedan od njih je zastava Republike, bledo ugravirana u metal. Drugi je mali crveni broj: 318

45

DŽUN „Ja bi trebalo da idem. A ne ti."

Steţem zube i trudim se da ne gledam u Tomasa. Kao da iz njega progovara Metijas. „Ja ću biti manje sumnjiva", odgovaram. „Ljudima će moţda biti lakše da veruju nekome kao što sam ja." Stojimo ispred prozora u severnom krilu Dvorane Batala, i posmatramo Komandirku Dţejmson kako radi s druge strane stakla. Danas su uhvatili špijuna iz Kolonija koji je tajno širio propagandu o tome „kako vas Republika laţe!" Špijune obično šalju u Denver, ali kad ih uhvatimo u velikom gradu kao što je Los Anđeles, pokupimo ih pre nego što ih dograbi prestonica. Trenutno visi naglavačke u sobi za saslušanje. Komandirka Dţejmson u rukama drţi makaze.

Naginjem glavu i posmatram špijuna. Već ga mrzim isto onoliko koliko i sve što ima veze s Kolonijama - nije se udruţio s Patriotama, to je jasno, ali to samo znači da je još veća kukavica. (Dosad su se sve Patriote koje smo lovili ubile pre nego što su bile uhvaćene.) Ovaj špijun je mlad, u kasnim dvadesetima. Istih godina koliko je imao i moj brat. Polako se navikavam da Metijasa pominjem u prošlom vremenu.

Krajičkom oka vidim da me Tomas i dalje posmatra. Komandirka Dţejmson ga je i zvanično unapredila na poziciju mog brata, ali ipak nema moć da se meša u moju probnu misiju, pa ludi zbog toga. Pobunio bi se što idem u tajnu misiju u sektor Lejk na neodređeno vreme, bez ikakve podrške i tima koji će me slediti.

A to će se desiti, i to već sutra ujutru. „Vidi, ne brini za mene." Kroz staklo posmatram špijuna kako se izvija od bola. „Umem da vodim računa o sebi. Dan nije budala - ako me ceo tim bude pratio kroz grad, primetiće iste sekunde."

Tomas se ponovo okreće ka prostoriji za saslušanje. „Znam da si dobra u tome što radiš", odgovara. Ĉekam da izgovori ono ali. No nema ga. „Samo drţi uključen mikrofon. Ja ću se pobrinuti za ostalo."

Smešim se. „Hvala." Ne gleda me više, ali vidim da se smeši krajičkom usana. Moţda se priseća vremena kad sam se uvaljivala njemu i Metijasu, postavljajući im budalasta pitanja o tome kako funkcioniše vojska.

Iza stakla, špijun odjednom zaurla na Komandirku Dţejmson i šutirajući pokuša da se izmigolji iz lanaca. Ona pogleda ka nama i dozove nas rukom. Ne oklevam. Tomas, još jedan vojnik, koji stoji u blizini vrata prostorije za saslušanje, i ja ulećemo unutra i raspoređujemo se duţ zida preko puta. Najednom osetim koliko je prostorija zagušljiva i vrela. Posmatram zatvorenika koji ne prestaje da urla. „Šta ste mu rekli?" pitam Komandirku Dţejmson.

Ona skreće pogled ka meni. Hladan kao led. „Rekla sam mu da će letelice sledeći put napasti njegov rodni grad." Okreće se ka zatvoreniku. „Ako ima mozga, počeće da sarađuje." Špijun gleda u svakog od nas ponaosob. Iz usta mu ka čelu i kosi lipti krv, i pada na tlo pod njim. Kad god se cimne, Komandirka Dţejmson ga hvata za lanac oko vrata i davi ga dok ne prestane.

Sada reţi i pljuje krv ka našim čizmama, te zgađeno brišem svoje o zemlju.

Komandirka Dţejmson se saginje i smeši mu se. „Idemo iz početka, vaţi? Kako se zoveš?" Špijun skreće pogled i ne progovara.

46

Komandirka Dţejmson uzdahne i klimne glavom ka Tomasu. „Ruke su mi se umorile", izgovara. „Imaš čast da nastaviš." „U redu, gospođo." Tomas salutira i prilazi. Stiska vilicu, a onda steţe šaku u pesnicu i snaţno udara špijuna u stomak. On iskolači oči od bola, i iskašlje još krvi na pod. Pokušavam da skrenem sebi paţnju tako što proučavam detalje na njegovoj odeći. (Bron-zani dugmići, vojničke čizme, plava značka na rukavu. Što znači da se prerušio u vojnika, a uhvatili smo ga u blizini San Dijega, jedinog grada koji od svojih građana zahteva da nose plave značke. A vidim i šta ga je odalo. Jedno od bronzane dugmadi deluje nešto tanje od ovih pravljenih u Republici. Mora da ga je sam prišio - dugme sa stare uniforme iz Kolonije. Glupost. Greška koju samo špijun Kolonije moţe da napravi.) „Kako se zoveš?" ponovo ga pita Komandirka Dţejmson. Tomas izvlači noţ i hvata ga za prst. Špijun proguta knedlu. „Emerson." „Emeron šta? Budi precizniji." „Emerson Adam Grejem." „Gospodin Emerson Adam Grejem iz Istočnog Teksasa." Komandirka Dţejmson to tako lagano izgovara, gotovo laskavo. „Drago mi je što smo se upoznali, mladi gospodine. Reci mi, gospodine Grejem, zašto su te Kolonije poslale u ovu našu divnu Republiku? Da širiš laţi?" Špijun se slabašno nasmeje. „Divnu Republiku", breca se. „Ta vaša Republika ni deceniju neće potrajati. I što je još bolje - kad Kolonije preuzmu vašu zemlju, iskoristiće je mnogo bolje nego vi..."

Tomas ga drškom noţa tresne preko lica. Po podu se zakotrlja zub. Kad pogledam Tomasa, vidim da mu je kosa pala preko lica i da je njegovu uobičajenu ljubaznost smenilo okrutno zadovoljstvo. Mrštim se. Nisam često imala prilike da vidim takav izraz lica na njemu; najeţim se.

Komandirka Dţejmson ga zaustavlja pre nego što ponovo udari špijuna. „U redu je. Pusti nas da čujemo šta to naš prijatelj ima da kaţe protiv Republike." Špijunovo lice je crveno kao bulka od toga što predugo visi naopačke. „Vi ovo zovete republikom? Ubijate sopstveni narod i mučite one koji su vam bili braća?" Kolutam očima. Kolonije ţele da mislimo da bi njihovo preuzimanje Republike donelo dobra. Kao da oni nas pripajaju sebi ili nam čine neku uslugu.

Tako oni nas vide, jadan mali skrajnut narod, kao da su oni moćniji od nas. Ta ideja i jeste u njihovom interesu, jer čujem da su poplave prekrile mnogo više njihove zemlje nego naše. Uvek samo to i jeste bilo u pitanju. Zemlja, zemlja, zemlja. Ali to da se ujedinimo - to se ni ranije nije desilo, pa se neće desiti ni u budućnosti.

Porazićemo ih, ili ćemo umreti pokušavajući. „Ništa vam neću odati. Moţete da radite šta god hoćete, ali ništa vam neću odati."

Komandirka Dţejmson se smeši Tomasu, i ovaj joj uzvraća osmeh. „Pa, čuo si gospodina Grejama", kaţem. „Radi šta god hoćeš."

Tomas počinje da ga muči i nakon nekog vremena pridruţuje mu se i drugi vojnik iz prostorije, da pripomogne tako što će ga pridrţavati. Teram se da skrenem pogled dok pokušavaju da izvuku informacije iz njega. Moram ovo da naučim, moram na ovo da se naviknem. Uši mi zvone od špijunovih krikova. Igno-rišem činjenicu da je kosa tog špijuna ravna i tamna kao moja, da mu je koţa svetla i da me 47

njegova mladost iznova i iznova podseća na Metijasa. Govorim sebi da nije Metijas taj koga Tomas muči. To bi bilo nemoguće.

Nemoguće je mučiti Metijasa. On je već mrtav.

Te noći, Tomas me prati do stana i, pre nego što ode, poljubi me u obraz.

Govori mi da budem paţljiva i da će on pratiti sve što se emituje preko mog mikrofona. „Svi će paziti na tebe", umiruje me. „Nisi sama ukoliko ti tako ne odlučiš."

Uspevam da mu se osmehnem. Zamolim ga da povede računa o Oliju dok nisam tu.

Kad se konačno nađem u stanu, sklupčam se na kauču i naslonim ruku na Olijeva leđa. Ĉvrsto spava, ali se pribio uz kauč. Verovatno oseća Metijasovo odsustvo koliko i ja. Na staklenom stočiću su razbacane gomile starih fotografija naših roditelja iz Meti-jasovog plakara. Kraj njih su Metijasovi dnevnici, kao i spomenar u kome je čuvao sitnice koje su podsećale na naše zajedničke vaţne trenutke - odlazak u operu, kasne večere, jutarnje veţbe na stazi. Pregledam ih otkad je Tomas otišao, nadajući se da je to o čemu je Metijas ţeleo da propričamo pomenuto negde u njima. Prevrćem po Metijasovim zapisima i ponovo čitam kratke komentare koje je tata voleo da stavlja u dnu fotografija. Na jednoj od poslednjih su naši roditelji s malim Metijasom ispred Dvorane Batala. Sve troje drţe podignute palčeve. Ovde je Metijasova buduća karijera! 12. mart. Blenem u datum. Fotografija je uslikana nekoliko nedelja pre njihove smrti.

Diktafon mi stoji na ivici stola. Dvaput pritiskam dugme i po ko zna koji put preslušavam Danov glas. Kakvo li lice ide uz ovaj glas? Pokušavam da zamislim kako izgleda. Mlad i sportske građe, verovatno, ţilav od godina provedenih na ulici.

Glas mu je toliko ispucao i izobličen od zvučnika da ima delova koje ne razumem. „Ĉuješ li ti ovo, Oli?“, šapućem. Oli zahrče i protrlja glavu o moje ruke. „To je taj tip. Ima da ga uhvatim."

Zaspim s Danovim rečima koje mi odzvanjaju u ušima. ★★★

06.25 SATI Nalazim se u sektoru Lejk, i posmatram kako se dnevna svetlost polako pomalja i boji zapenušane vodenice i turbine u zlatno. Iznad površine vode lebdi trajni sloj dima. Dalje niz jezero vidim centar Los Anđelesa, tik uz obalu. Policajac iz ulične patrole mi prilazi i govori da prestanem da dangubim, da nastavim dalje. Ćutke klimam glavom i nastavljam niz obalu.

Gledano izdaleka, potpuno se utapam u okolinu. Moja majica s okovratnikom i poludugim rukavima kupljena je u nekoj jeftinoj radnji na granici između Lejka i Vintera. Pantalone su mi poderane i flekave - koţa na čizmama je izbledela. Dobro sam pazila kakav ću čvor vezati na pertlama. Vezala sam ih u običan Rouz čvor, kao i ostali radnici. Kosu sam podigla u konjski rep. Preko njega sam stavila kačket.

Duboko u dţepu mi je Danova ogrlica.

Ne mogu da verujem koliko su ulice ovde prljave. Gore su i od onih u urušenim predgrađima Los Anđelesa. Tlo je gotovo u nivou vode (kao i u ostalim siromašnim sektorima, očito svi izgledaju isto), tako da, kad god naiđe oluja, jezero verovatno preplavi ulice u blizini prljavom i zagađenom vodom. Sve zgrade su propale, urušene i izrešetane - osim, naravno, policijske stanice. Ljudi prolaze pored 48

smeća nagomilanog kraj zidova kao da ga ne vide. Oko kontejnera lete muve i motaju se psi lutalice - ali i neki ljudi. Nabiram nos zbog smrada [zadimljene ulične svetljke, masnoća, kanalizacija). A onda prestajem, jer shvatam da se, ako mislim da prođem kao građanin Lejka, moram praviti da sam naviknuta na taj vonj.

Dok prolazim, nekoliko muškaraca mi se nasmeši. Jedan mi čak nešto i dobaci.

Pravim se da ih ne vidim i nastavljam dalje. Koja gomila probisveta, ljudi koji su jedva prošli Ispit. Pitam se mogu li da zaradim kugu od njih, iako sam vakcinisana.

Ko zna gde su sve bili.

A onda se zaustavim. Metijas mi je govorio da ne treba da osuđujem siromašne.

Pa, on je bio bolja osoba od mene, gorko pomislim.

Minijaturni mikrofon u obrazu mi zavibrira. A onda neko jedva čujno progovara iz bubice u mom uvetu. „Gđice Iparis." Tomasov glas je kao tihi huk koji samo ja mogu da čujem. „Jel' sve u redu?" „Aha", promumlam. Mali mikrofon kupi vibracije mog grla. „U centralnom delu Lejka sam. Nego vreme neću biti dostupna." „U redu", odgovara Tomas i prekida vezu.

Coknem jezikom da bih isključila mikrofon.

Veći deo prvog jutra provodim praveći se da kopam po kontejnerima. Slušam priče koje pričaju ostali prosjaci, o ţrtvama kuge, o oblastima koje policiju čine posebno nervoznom i onima koje su počele da se oporavljaju. Pričaju gde je najbolje traţiti hranu, gde je najbolje traţiti pijaću vodu. Gde je najbolje sakriti se kad naiđe uragan. Neki izgledaju vrlo mlado, premladi su i za Ispit. Najmlađi pričaju o svojim roditeljima ili o tome kako odţepariti vojnika.

Ali niko ne pominje Dana.

Sati se razvlače i dolazi veče, a onda i noć. Kad pronađem tihu uličicu za počinak, s još nekoliko prosjaka koji su već zaspali po kontejnerima, sklupčam se u mračni ćošak i upalim mikrofon. Vadim i Danov privezak iz dţepa, podiţem ga i proučavam njegova glatka ispupčenja. „Za danas je gotovo", mrmljam. Grlo jedva da mi vibrira.

Bubica u uvetu pucketa. „Gđice Iparis?", izgovara Tomas. „Jesi li imala sreće danas?" „Ne, nisam. Sutra ću da probam s nekim javnim mestima." „U redu. Ljudi će biti u pripravnosti dvadeset četiri sata dnevno."

Pod tim „ljudi će biti u pripravnosti dvadeset četiri sata dnevno" Tomas misli na sebe, jer je on jedini koji me sluša. „Hvala", šapućem. „Prekidam vezu." Isključujem mikrofon. Krče mi creva.

Vadim komadić piletine koji sam pronašla u kuhinji jednog kafića, i teram se da ga pojedem, ne obraćajući paţnju na hladnu sluzavu mast po njemu. Ako ću da ţivim kao građanin Lejka, moram da se hranim kao građanin Lejka. Možda da nađem posao, pada mi na pamet. Samu sebe zasmejem.

Kad konačno uspem da zaspim, sanjam ruţan san, u kome je i Metijas.

Ni sledećeg dana ne saznajem ništa korisno, a ni dan posle toga. Kosa mi je zamršena i iskrzana od vrućine i dima, a lice mi je sve garavije. Kad ugledam svoj odraz u jezeru, shvatam da konačno izgledam kao ulični prosjak. Sve na meni deluje prljavo. Ĉetvrtog dana odlazim do granice Lejka i Bluridţa, odlučna da procunjam po kafićima.

A onda se nešto desi. Nabasam na skiz borbu.

49

DAN Pravila gledanja skiz borbi - i klađenja na njih - prilično su jednostavna.

1. Izabereš onoga za koga misliš da će pobediti.

2. Kladiš se na njega.

To bi bilo to. Problem se javi kad si ozloglašen, pa snosiš rizik da te pokupi policija ako javno staviš novac na nekoga.

Popodne je, čučim iza dimnjaka jednog trošnog prizemnog skladišta. Odavde mogu da vidim gomilu ljudi koji su se okupili kraj napuštene susedne zgrade.

Dovoljno sam blizu da mogu da čujem i neke njihove međusobne razgovore.

I Tes. Tes je dole s njima, sitnu figuru joj jedva vidim u guţvi, s nešto naših para u rukama i osmehom na licu. Gledam je kako pomno sluša ostale koji se klade dok pričaju o borcima. I ona se uključuje u razgovor s nekoliko pitanja. Ne usuđujem se da je izgubim iz vida. Ulični panduri nezadovoljni mitom umeju da ulete na skiz borbe i počnu nasumično da hapse, pa Tes i ja nikada ne gledamo borbe u gomili.

Ako me uhvate i provere mi otiske, završili smo priču. Tes je, doduše, sitna i lukava.

Ona lakše moţe da utekne raciji. Što ipak ne znači da mogu da je ostavim samu. „Samo se ne zaustavljaj, rođo", govorim sebi u bradu kad vidim da je Tes zastala da se nasmeje fori nekog klinca koji se kladi. Ne približavaj joj se, konjino jedna.

S oboda gomile začuje se neka larma. Na trenutak skrećem pogled. Jedan od boraca se trudi da razmrda gomilu mašući rukama i vičući. Smešim se. Sudeći po povicima iz gomile, zove se Kaede. To je ona šankerka koju sam upoznao pre nekoliko dana kad sam prolazio kroz sektor Alta. Zagreva zglobove, a onda poskakuje i protresa ruke.

Kaede je već dobila jednu borbu. Prema nepisanim pravilima skiza, mora da se bori sve dok ne izgubi rundu - dok je protivnik ne obori na zemlju. Za svaku pobedu dobija deo ukupnog novca poloţenog na protivnika. Pogled mi pada na devojku koju je odabrala za sledeću borbu. Devojku maslinastog tena, namreškanih obrva i kolebljivog izraza lica. Kolutam očima. I ovoj gomili je jasno da će ta borba kratko trajati. Biće srećna ako uopšte izvuče ţivu glavu.

Tes sačeka koji trenutak da ljudi prestanu da obraćaju paţnju na nju, a onda na brzaka pogleda ka meni. Diţem jedan prst. Ona se široko osmehne, namigne mi i vrati se u gomilu. Pruţa novac glavnom Mađioničaru - velikom, krupnom momku.

Na Kaede polaţemo hiljadu banknota, skoro sve što imamo.

Borba traje manje od minuta. Kaede zamahne brzo i jako, ţestoko tresnuvši devojku preko lica. Devojka posustaje. Kaede se poigrava njom kao mačka hranom, a onda ponovo zamahuje pesnicom. Devojka pada na pod i udara glavom o beton, gde ostaje da leţi ošamućena. Nokaut. Gomila navija, a nekoliko ljudi prilazi da pomogne devojci da izađe iz ringa. Razme-njujem kratak osmeh s Tes, koja kupi naš dobitak i gura ga u torbu.

Hiljadu i po banknota. Gutam knedlu i trudim se da se ne radujem previše. To je tek korak bliţe ampuli s lekom.

Paţnju mi ponovo privlači gomila koja navija. Kaede namešta kosu i poklanja se publici iz zezanja, od čega još više polude. „Ko je sledeći?"

Gomila glasno skandira: „Biraj! Biraj!"

50

Kaede polako hoda u krug, naizmenično odmahujući glavom i nakrivljujući je.

Ja ne skidam pogled s Tes. Stoji na prstima iza nekoliko visokih momaka, trudeći se da vidi šta se dešava. A onda ih s okleva-njem takne po ramenima, nešto im kaţe i prođe napred. Steţem vilicu. Sledeći put ću da joj se pridruţim. Tako će moći da mi sedi na ramenima i konačno pošteno odgleda borbu, umesto da nepotrebno skreće paţnju na sebe.

Trenutak kasnije sav se ukočim. Tes se progurala pored jednog od krupnijih kladioničara. On ljutito drekne i, pre nego što Tes uspe da mu se izvini, grubo je gurne ka središtu ringa. Ona se zatetura, a gomila prasne u smeh.

Osetim navalu besa. Kaede se vidno zabavlja. „Jel' ti to mene izazivaš, mala?" poviče. Nakezi se od uveta do uveta. „Mogla bih malo da se zabavim." Tes izbezumljeno gleda oko sebe. Pokušava da se povuče u gomilu, ali joj ne daju da prođe. Kad uhvatim Kaede da klima glavom ka Tes, ustajem. Ova kobila će da izabere Tes za sledeću borbu.

E neće vala. Ne dok sam ja tu. Ne ako joj je ţivot mio.

Najednom začujem povik iz gomile. Zastajem. Neka devojka se probila do ringa i zuri u Kaede. Koluta očima. „Meni ovo ne izgleda kao fer borba" viče.

Kaede se nasmeje. A onda nastupi tišina. A onda Kaede glasno odgovori: „Šta s’ ti, dođavola, umislila, ko si kad mi se tako obraćaš? Misliš da si bolja?"

Pokazuje prstom ka devojci, i gomila počinje glasno da kliče. Vidim Tes kako beţi na sigurno, u guţvu. Nova devojka je zauzela Tesino mesto, htela to ili ne.

Duboko uzdahnem. Kad se konačno smirim, bacim pogled na Kaedinu novu protivnicu.

Nije mnogo viša od Tes, i definitivno je lakša od Kaede. Na trenutak se čini da joj je neugodno zbog paţnje koju je izazvala, te sam spreman da je otpišem kao valjanog protivnika; ali onda je pogledam malo bolje. Ne, ova devojka nije ni nalik onoj prethodnoj. Ne okleva zato što se pribojava borbe ili se plaši poraza, već zato što razmišlja. Procenjuje situaciju. Tamna kosa joj je vezana u konjski rep i sportske je građe, vitka. Puna je samopouzdanja, s rukom na boku, kao da ništa na svetu ne moţe da je iznenadi. Hvatam sebe kako se divim njenom licu.

Svet oko mene na trenutak nestaje.

Devojka odmahuje glavom. Ĉak i ja sam iznenađen - prvi put vidim da neko odbija da se bori. Pravila su svima poznata: ako te odaberu, moraš da se boriš.

Devojka se izgleda ne plaši besa rulje. Kaede joj se smeje i izgovara nešto što ne mogu provalim. Ali Tes ju je očito čula, čim zabrinuto skreće pogled ka meni.

Ovoga puta, devojka klima glavom. Gomila ponovo počinje da kliče, i Kaede se smeši. Malo se nagnem i izvirim iza dimnjaka. Ima nešto u toj devojci... ne znam tačno šta. Ali oči joj gore, i mada je vrućina i moţe biti da fantaziram, čini mi se da se jedva primetno smeši.

Tes me upitno pogleda. Na trenutak oklevam, a onda ipak podignem jedan prst. Zahvalan sam ovoj tajanstvenoj devojci što je pomogla Tes, ali kad je u pitanju lova, ipak igram na sigurno. Tes klima glavom, a onda polaţe novac na Kaede.

Ali onog trenutka kad devojka stupi u ring i zauzme stav... shvatam da sam napravio veliku grešku. Kaede napada kao bik, zamahuje kao maljem.

Ali ova devojka napada kao zmija otrovnica.

51

DŽUN Ne plašim se ja da ću da izgubim ovu borbu.

Plašim se da slučajno ne ubijem protivnicu.

Doduše, ako sad odustanem, mrtva sam.

Prekorevam samu sebe - baš sam našla u šta da se uvalim. Kad sam prvi put ugledala ovu gomilu koja se kladi, prvo sam pomislila da je bolje da ne prilazim. Da se drţim podalje od meteţa. Da se ne desi da me uhvati ulična patrola i odvede me na saslušanje. Ali onda mi pade na pamet da u ovoj gomili moţda mogu da naletim na neke vaţne informacije - ima mnogo lokalaca, neki od njih moţda i lično poznaju Dana. Ne moţe biti da Dana ne zna baš niko u sektoru Lejk, a ako neko zna ko je, onda je to gomila koja posećuje nelegalne skiz borbe.

Ali nije trebalo da se umešam kad su onu ţgoljavu devojčicu ugurali u ring.

Trebalo je da je pustim da se sama izbori.

Sad je kasno.

Devojka po imenu Kaede, s kojom sam suočena u ringu, nakrivi glavu i iskezi se. Duboko udahnem. Već je počela da kruţi oko mene, merkajući me kao plen.

Proučavam njeno drţanje. Zakoračila je desnom nogom. Levoruka je. To je nešto što ume da bude od pomoći i zbuni protivnika, ali ja sam za ovo obučavana. Krećem se u stranu. Uši mi zvone od buke.

Puštam je da prva udari. Reţi i svom brzinom nasrće na mene, podignute pesnice. Ali vidim da se sprema da me šutne. Pomerim se u stranu. Šutne u prazno.

Koristim njen zamah protiv nje i, kad mi okrene leđa, snaţno je udarim. Izgubi ravnoteţu i umalo da padne. Publika kliče.

Kaede se brzo okreće ka meni. S lica joj je nestao osmeh - uspela sam da je naljutim. Ponovo nasrće na mene. Uspevam da blokiram prva dva udarca, ali me trećim raspali posred vilice, da mi se zavrti u glavi.

Svaki mišić u telu ţudi mi da ovo odmah okončam. Ali nateram sebe da se smirim. Ako se budem borila previše vešto, postaću sumnjiva. Previše sam precizna za jednog običnog klošara.

Puštam je da me još jednom udari. Gomila urla. Ona se ponovo smeši, vraća joj se samopouzdanje. Ĉekam da se spremi za napad. A onda nasrćem, spuštam se u čučanj i saplićem je. Nije to očekivala - uz tresak pada na zemlju. Publika gromoglasno odobrava.

Kaede se nekako diţe na noge, iako bi u većini skiz borbi njen pad proglasili krajem runde. Briše krv s usta. Pre nego što uspe da udahne kao čovek, besno zaurla i ponovo se baci na mene. Trebalo je da prime-tim mali odsjaj uz njen zglob. Kaede me prvo snaţno udari postrance, a onda osetim uţasan, oštar bol. Odgurnem je.

Namigne mi i ponovo počne da kruţi oko mene. Uhvatim se za bok - i osetim nešto toplo i vlaţno na struku. Spuštam pogled.

Rana od uboda. Samo zupčasti noţ je mogao ovako da mi razdere koţu.

Razdraţeno je pogledam. Skiz borbe se vode bez oruţja... ali teško da se ova gomila drţi pravila.

Bol mi izaziva i vrtoglavicu i bes. Nema pravila? Nek joj bude.

Kad ponovo nasrne na mene, izmaknem se i uvrnem joj ruku čvrstim stiskom.

Slomim je jednim potezom. Ona vrisne od bola. Kad pokuša da se izmigolji, stegnem je još čvršće, uvrćući joj polomljenu ruku iza leđa sve dok ne vidim da je prebledela.

Iz majice joj ispada noţ i uz zveket pada na zemlju. (Zupčasti noţ, kao što sam i 52

mislila. Kaede nije obična klošarka. Dovoljno je vešta da se domogne ovako dobrog oruţja - što znači da se bavi istim poslom kao i Dan. Da nisam na tajnom zadatku, istog trenutka bih je uhapsila i odvukla na saslušanje.) Iako me rana peče, steţem zube i ne popuštam stisak.

Kaede me konačno panično ćušne drugom rukom. Puštam je. Strovali se na kolena i zdravu ruku. Publika poludi. Pritisnem ranu iz koje lipti krv, i kad pogledam oko sebe, vidim ruke koje razmenjuju novac. Dvoje ljudi pomaţe Kaede da izađe iz ringa (pre nego što se okrene, ošine me pogledom punim mrţnje), a ostatak posmatrača kreće s povicima. „Biraj! Biraj! Biraj!"

Moţda sam ovoliko nesmotrena zbog bola. Više ne mogu da suzdrţim bes. Bez reči se okrećem, zavrćem rukave do laktova i diţem okovratnik. Izlazim iz ringa i guram se kroz gomilu.

Pokliči publike se menjaju. Počinju da mi zviţde. Dolazim u iskušenje da upalim mikrofon i kaţem Tomasu da pošalje vojnike, ali ipak to ne činim. Obećala sam sebi da neću zvati pojačanje ukoliko to ne bude neophodno, te mi ne pada na pamet da prekinem misiju zbog običnog uličnog nereda.

Kad se konačno iskobeljam iz zgrade, rizikujem i bacam pogled preko ramena.

Nekoliko posmatrača je krenulo za mnom, i većinom deluju besno. To su kockah, mislim se, oni najvatreniji. Ignorišem ih i nastavljam dalje. „Vraćaj se ovamo!", dere se jedan od njih. „Ne moţeš tek tako da odeš!"

Potrčim. Dođavola i ova ubodna rana. Stiţem do velike kante za smeće i zalećem se na nju, spremna da skočim na sims na drugom spratu. Ako se popnem dovoljno visoko, neće uspeti da me uhvate. Zalećem se iz sve snage, i jednom rukom uspevam da se zakačim za ivicu simsa.

Ali rana me je usporila. Neko me hvata za nogu i vuče nadole. Ruka mi popušta i niz hrapavi zid klizim ka zemlji. Toliko jako udarim glavom o beton da mi se sve zavrti. Dočepali su me se i vuku me za stopala ka razularenoj gomili.

Pokušavam da dođem sebi. Vidno polje mi je ispunjavaju mrlje. Pokušavam da coknem da upalim mikrofon, ali jezik mi je teţak i prekriven peskom. Tomase, šapućem, ali to zazvuči kao Metijase. Na neviđeno pruţam ruku ka svom bratu, a onda se setim da on više ne moţe da me uhvati.

Najednom začujem tresak i nekoliko vrisaka, i u trenutku me puštaju. Ponovo padam na zemlju. Pokušam da se podignem na noge, ali se zateturam i ponovo padnem. Otkud ovolika prašina? Zaškiljim da bih bolje videla. Gomila je i dalje glasna i razjarena. Mora da je neko bacio dimnu bombu.

A onda začujem glas koji mi govori da ustanem. Kad skrenem pogled, vidim da mi neki dečko pruţa ruku. Svetloplavih očiju, garavog lica, s dronjavim kačketom na glavi, i u trenutku mi se učini da nikog lepšeg u ţivotu nisam videla. „Ajde", poţuruje me. Hvatam ga za ruku.

Kroz prašinu i haos jurimo niz ulicu i nestajemo u sve duţim senkama predvečerja.

53

DAN Neće da mi kaţe kako se zove.

U potpunosti je razumem. Većina uličnih klinaca iz sektora Lejk krije identitet, pogotovo nakon učešća u nečemu protivzakonitom kao što su to skiz borbe. Osim toga, i ne ţelim da znam kako se zove. I dalje se nerviram što sam izgubio pare.

Kaedin poraz me je koštao hiljadu banknota. To je bila početna suma za ampulu s lekom. Sve je manje vremena, a krivica je njena. Kako sam samo glup. Da nije zasluţna za to što je Tes izbegla borbu, ostavio bih je da se sama snalazi.

Ali znam da bi mi Tes do kraja dana upućivala tuţne poglede. Te nisam.

Tes nastavlja da propituje Devojku - šta ja znam, najbolje tako da je zovem dok joj pomaţe i čisti joj ranu najbolje što moţe. Ja uglavnom ćutim. Na oprezu sam.

Nakon skiz borbe i moje dimne bombe, obreli smo se na balkonu stare biblioteke.

(Da li se to i dalje računa kao balkon ako se ceo zid urušio i sada čitav sprat zvrji otvoren?) Zapravo, zidovi su se urušili na gotovo svim spratovima. Biblioteka je deo starinske kaskadne zgrade koja je sada skoro cela pod vodom, oko sto metara od istočnog oboda jezera, potpuno zarasla u korov. Sjajno je sklonište za ljude kao što smo mi. Posmatram ulice duţ nasipa, da moţda neki od kockara ne tragaju i dalje za Devojkom. S ivice balkona na kojoj sedim, bacam pogled preko ramena. Devojka nešto govori Tes, koja joj oprezno uzvraća osmeh. „Zovem se Tes", čujem je. Dovoljno je pametna da moje ime prećuti, ali ne prestaje da priča. „Iz kog si ti dela Lejka? Ili si iz nekog drugog sektora?" Paţljivo pregleda Devojčinu ranu. „Gadna je, ali će zaceliti. Pokušaću ujutru da ti nabavim malo kozjeg mleka. Dobro će ti činiti. Dotad uzmi pa pljuni na nju. To pomaţe protiv infekcija."

Na Devojčinom licu vidim da to već zna. „Hvala", mrmlja. Skreće pogled ka meni. „Hvala na pomoći."

Tes se ponovo osmehuje, ali vidim da se čak i ona oseća pomalo neprijatno uz ovu pridošlicu. „Hvala i tebi."

Steţem vilicu. Za sat i nešto će pasti noć, a moram još i o ovoj nepoznatoj ranjenoj devojci da brinem.

Nakon nekog vremena ustajem i pridruţujem im se. Negde u daljini, s gradskih zvučnika trešti zakletva Republike. „Ovde ćemo da prenoćimo." Pogledam u Devojku. „Kako se osećaš?" „Dobro", odgovara. Ali više je nego očigledno da je u bolovima. Ne zna šta će s rukama, pa svako malo posegne za ranom, a onda se zaustavi. Najednom osetim potrebu da je utešim. „Zašto si me spasao?" pita.

Napravim grimasu. „Pojma nemam. Koštala si me hiljadu banknota." Konačno se nasmeši, ali ima neke stalne obazrivosti u njenom pogledu. Deluje kao da me proučava i analizira svaku reč koju izgovorim. Ne veruje mi. „Kladiš se na veliko, jelda? Ţao mi je. Ali naljutila me je." Namršti se. „Pretpostavljam da ti ta Kaede nije prijateljica." „Ona je šankerka s granice Alte i Vintera. Nedavno smo se upoznali."

Tes se nasmeje i uputi mi pogled koji baš i ne umem da protumačim. „Voli da se upoznaje sa slatkim devojkama."

Mrštim se.

54

„Pazi šta pričaš, rođo. Dovoljno puta ti je danas glava bila u torbi."

Tes klima glavom i jedva primetno se smeši. „Odoh ja po malo vode." Skače na noge i odlazi niz otvoreno stepenište ka vodi.

Kad zamakne, sednem kraj Devojke i slučajno je rukom okrznem po struku.

Ona jedva čujno udahne - i ja se sklonim, plašeći se da sam je povredio. „Ukoliko se ne inficira, trebalo bi uskoro da zaceli. Ali odmori se koji dan.

Moţeš da ostaneš s nama."

Devojka sleţe ramenima. „Hvala. Kad mi bude bolje, ima da pronađem Kaede."

Naslanjam se na zid i proučavam joj lice. Bleđa je od ostalih devojke iz sektora, i ima krupne tamne oči koje svetlucaju zlatastim odsjajem po ugaslom svetlu. Ne mogu da procenim šta je, što je ovde čest slučaj - moţda ima starosedelačke krvi, a moţda je i belkinja. Ili tako nešto. Toliko je lepa da me dekoncentriše, kao onda u skiz ringu. Ne, nije dovoljno reći da je lepa. Prelepa je. A još me i podseća na nekoga.

Moţda taj njen pogled, istovremeno hladno pronicljiv i divlje drzak... Obrazi počinju da mi gore i skrećem pogled, srećan što pada mrak. Moţda nije trebalo da joj pomognem. Previše mi odvlači paţnju. Ne mogu da prestanem da se pitam čega bih se sve odrekao da dobijem priliku da je poljubim ili joj prođem prstima kroz kosu. „Pa, Devojko" izgovaram nakon nekog vremena, „hvala ti na pomoći danas.

Mislim na Tes. Gde si naučila tako da se boriš? Polomila si Kaedi ruku bez trunke napora."

Devojka okleva. Krajičkom oka vidim da me posmatra. Okrenem se ka njoj, a ona se napravi da u stvari gleda u vodu, kao da bi se postidela ako je uhvatim da me gleda. Odsutno dodiruje bok, a onda, kao iz navike, cokne. „Mnogo vremena provodim na obodu Batale. Volim da posmatram kadete kako veţbaju." „Opa, ti baš voliš da rizikuješ. Ali zadivljujuće si vešta. Kladim se da ne upadaš često u nevolje."

Devojka se smeje. „Vidiš kako sam danas prošla." Odmahuje glavom. Dugi konjski rep joj se zanjiše. „Nije ni trebalo da gledam skiz borbu, ali šta da ti kaţem? Ĉinilo se da tvojoj prijateljici treba pomoć." Konačno skrene pogled ka meni. I dalje ima one opreznosti u njemu. „A ti? Jesi li ti bio u gomili?" „Ne. Tes je bila dole jer voli da bude u srcu dešavanja, a i malo je kratkovida. Ja volim da posmatram iz daljine." „Tes. Jel’ ti ona mlađa sestra?"

Oklevam. „Aha, tako nešto. Znaš, nju sam hteo da zaštitim onom dimnom bombom."

Devojka upitno podiţe obrvu. Gledam kako izvija usne u osmeh. „Baš si ljubazan", kaţe. „Jel' svi ovde u kraju umeju da naprave dimnu bombu?"

Opušteno odmahujem rukom. „Pa naravno, čak i klinci. Lako je." Gledam je. „Ti nisi iz sektora Lejk, zar ne?"

Devojka odmahne glavom. „Tanagaši sektor. Mislim, nekad sam tamo ţivela." „Tanagaši je prilično daleko. Ĉak si dovde došla da gledaš skiz borbu?" „Naravno da ne." Devojka se oprezno vraća u leţeći poloţaj. Primećujem da joj se na zavoju pojavljuje tamnocrvena mrlja. „Tumaram ulicama. Putujem tamo-amo."

55

„Lejk trenutno nije siguran", kaţem. Paţnju mi skreće treperenje nečeg tirkiznog u uglu balkona. Iz male pukotine u podu raste nekoliko strukova morskog krasuljka. Mamino omiljeno cveće. „Tamo moţe da se dobije kuga."

Devojka mi se smeši, kao da zna nešto što ja ne znam. Kad bih se samo setio na koga me podseća. „Ne brini" kaţe ona. „Oprezna sam ja kad nisam besna." ★★★ Kad veče konačno padne, a Devojka zadrema nemirnim snom, zamolim Tes da ostane s njom dok se ja išunjam da proverim svoju porodicu. Tes je srećna što ostaje.

Ume da bude prilično razdraţljiva tokom poseta oblastima Lejka zahvaćenim kugom, i u povratku se neprestano češe po rukama - kao da oseća kako joj se infekcija širi koţom.

Guram buketić krasuljaka u rukav majice, a i nekoliko banknota u dţepove, da mi se nađu. Tes mi pomaţe da uvijem šake pre nego što pođem, da slučajno negde ne ostavim otiske.

Noć je iznenađujuće mirna. Na ulicama nema patrola za kugu, te se čuju samo pokoji automobil i udaljena jeka reklama na digitalnim megabordima. Neobično X na našim vratima i dalje stoji, upadljivo kao i pre. U stvari, gotovo sam siguran da su vojnici opet bili u poseti, jer je X jarko i sveţe prefarbano. Mora da su ponovo proveravali ovaj kraj. Koji god su razlog imali da nam ofarbaju vrata, on i dalje stoji. Ĉekam u senkama u blizini majčine kuće, dovoljno blizu da mogu da vrinem kroz trošnu ogradu u dvorištu.

Kad se uverim da na ulicama nema nikoga, kroz senke se uputim ka kući šunjajući se ka slomljenoj dasci koja vodi ispod trema. Sklanjam dasku u stranu.

Ušunjavam se u mračnu pukotinu, koja se oseća na vlagu, i vraćam dasku na mesto.

Kroz podne daske iznad mene probijaju se tanki snopovi svetla. U daljini, iz pravca jedine spavaće sobe, čujem majčin glas. Odlazim tamo, a onda čučnem iza ventilacionog otvora i virim.

Dţon sedi na ivici kreveta, skrštenih ruku. Njegovo drţanje mi kazuje da je iscrpljen. Cipele su mu načisto prljave - siguran sam da ga je mama grdila zbog toga.

Dţon gleda ka drugoj strani spavaće sobe, gde verovatno stoji mama.

Ponovo čujem njen glas, ovoga puta dovoljno glasan da je razumem. „Ni ti ni ja se još nismo razboleli", kaţe. Dţon vraća pogled na krevet. „Izgleda da nije zarazno. A i Idenova koţa i dalje izgleda dobro. Ne krvari." „Zasad", odgovara Dţon. „Moramo da se pripremimo na najgore, mama. U slučaju da Iden..."

Mamin glas je nepokolebljiv. „Ne dopuštam takav stav u mojoj kući." „Nisu mu dovoljni lekovi za ublaţavanje simptoma. Ko god da nam je to obezbedio veoma je ljubazan, ali to nije dovoljno." Dţon odmahuje glavom i ustaje. Ĉak i sada, pogotovo sada, mora da zaštiti majku od istine o tome šta je sa mnom. Kad se udalji od kreveta, vidim da u njemu leţi Iden, do brade pokriven, upr-kos vrućini.

Koţa mu se presijava od znoja. A i čudne je boje, blede, bolesno zelenkaste. Ne sećam se da su one druge vrste kuge imale ovakve simptome. Gutam knedlu.

Spavaća soba izgleda identično, s nekoliko starih i dotrajalih stvari, ali i dalje udobna. Tu je ofucani dušek na kome leţi Iden, kao i izgrebana komoda s fiokama po kojima sam nekada škrabao. Tu je i obavezni portret Elektora, oko koga su 56

pokačene naše fotografije, kao da je i on član naše porodice. To je sve što imamo. Kad je Iden bio mali, Dţon i ja smo ga drţali za ruke i pomagali mu da stigne s jednog kraja sobe na drugi. Dţon bi mu bacio kosku kad god uspe sam da pređe taj put.

Sad vidim maminu senku kako se zaustavlja usred sobe. Ništa ne govori.

Zamišljam je povijenih ramena, s glavom u šakama, lica s kog je konačno iščezla hrabrost.

Dţon uzdiše. Iznad mene odjekuju koraci, i znam da je sigurno otišao do nje da je zagrli. „Iden će biti dobro. Moţda ovaj virus i nije toliko opasan, pa se sam oporavi."

Na trenutak se utiša. „Odoh da vidim kakvu supu imamo." Ĉujem kako napušta sobu.

Siguran sam da Dţon mrzi da radi u elektrani, ali tako makar izađe iz kuće i na neko vreme skrene misli. Sad je zatočen ovde, bez ikakve mogućnosti da pomogne Idenu. To mora da ga ubija. Hvatam punu šaku zemlje i čvrsto je stiskam.

Da bar u bolnici ima leka.

Nekoliko trenutaka kasnije vidim mamu kako prilazi krevetu i seda na ivicu kraj Idena. Ruke su joj ponovo zavijene. Šapuće mu neke utešne reći i naginje se da mu skloni kosu s lica. Zatvaram oči. Zamišljam njeno lice, neţno i lepo i zabrinuto, njene svetloplave oči i ruţičaste nasmejane usne. Mama me je nekad ušuškavala u krevet, nameštala mi ćebad i šaputala ţelje o lepim snovima. Pitam se šta li sada govori Idenu.

Najednom mi neizdrţivo nedostaje. Poţelim da iskočim odavde i pokucam na naša vrata.

Guram šake još dublje u zemlju. Ne. To je preveliki rizik. Naći ću ja načina da te spasim, Idene. Obećavam. Proklinjem samog sebe što sam onoliko para poloţio na skiz borbu, umesto da pronađem neki pouzdaniji način da dođem do novca.

Izvlačim krasuljke zadenute za rukav majice. Neki od cvetova su se slomili, ali zabodem ih u zemlju i neţno je utabam oko njih. Mama ih verovatno nikad neće videti. Ali ja znam da su tu. Tim cvećem samom sebi dokazujem da sam ţiv. Da i dalje brinem o njima.

Nešto crveno u zemlji kraj krasuljaka privuče mi paţnju. Namrštim se, a onda razgrnem zemlju da bolje vidim. Ispod zemlje i kamenčića stoji neki urezani simbol.

Broj, poput onog koji smo Tes i ja videli kraj nasipa na jezeru, samo što ovde piše: 2544.

Kad sam bio mali imao sam običaj da se sakrijem ovde kad se igram ţmurke s braćom. Ali ne sećam se da sam ovo ranije video. Naginjem se i naslanjam uvo na zemlju.

Isprva se ne čuje ništa. Potom se čuje slabašan zvuk, neki šušanj - a onda šištanje i klokotanje. Kao da neka tečnost, ili para. Dole je izgleda ceo sistem cevi, nešto što vodi čak do jezera. Moţda i po celom sektoru. Nastavljam da razgrćem zemlju, ali nema drugih simbola ni reči. Broj je izbledeo od starosti, a farba se sljuštila.

Ostajem tu neko vreme, proučavajući ga u tišini. Još jednom bacim pogled kroz ventilacioni otvor ka spavaćoj sobi, a onda se iskobeljam ispod trema, u senke, pa nazad u grad.

57

DŽUN Budim se u zoru. Škiljim od jakog svetla (odakle uopšte dolazi - negde otpozadi?), i na trenutak sam dezorijentisana, ne znam zašto spavam u napuštenoj zgradi s pogledom na okean i morskim krasuljcima koji mi rastu kraj nogu. Jauknem od oštrog bola u stomaku. Neko me je ubo nožem, panično shvatam. A onda se setim skiz borbe i noţa i dečka koji me je spasao. Ĉim je videla da mrdam, Tes mi uţurbano priđe. „Kako se osećaš?"

I dalje je oprezna sa mnom. „Ugruvano", mrmljam. Ne ţelim da misli da mi je loše zavila ranu, pa dodajem: „Ali mnogo bolje nego juče." Ĉitav minut mi treba da primetim dečka koji me je spasao kako sedi u ćošku i gleda u vodu, pustivši da mu noge vise s balkona. Moram da prikrijem svoju nelagodu. Normalnim danima, bez rane od noţa, tako nešto ne bi moglo da mi promakne. Sinoć je nekud otišao. Dok sam naizmenično tonula u san i budila se, trudila sam se da zapamtim pravac u kome je otišao (juţno, ka Junion stanici). „Nadam se da ti nije problem da se strpiš koji sat za hranu", obraća mi se. Nosi stari kačket, ali iz njega izviruje nekoliko pramenova svetloplave kose. „Izgubili smo lovu na skiz borbi, pa nemamo od čega da kupimo hranu."

Mene krivi za taj gubitak. Klimam glavom. Prisećam se zvuka Danovog ispucalog glasa sa zvučnika i krišom ga upoređujem s glasom ovog dečka. Neko vreme me posmatra bez osmeha, kao da zna šta radim, a onda je ponovo na oprezu.

Ne, ne mogu da budem sigurna da glas pripada njemu. Na hiljade ljudi u Lejku moţe da stoji iza tog glasa.

Shvatam da mi je bubica u obrazu i dalje isključena. Tomas mora da je besan. „Tes", kaţem. „Idem ja dole do vode. Brzo se vraćam." „Jesi li sigurna da moţeš sama?" pita. „Mogu." Smešim se. „Doduše, ako vidiš da plutam onesvešćena - slobodno kreni po mene."

Stepenice u ovoj zgradi su definitivno bile deo unutrašnjeg stepeništa, ali sada su spolja. Diţem se na noge i polako šepam niz njih, trudeći se da se ne okliznem i ne strovalim u vodu. Šta god bilo to što je Tes sinoć uradila, izgleda da deluje. Iako mi bok i dalje gori, bol je malo uminuo i hodam nešto lakše nego juče. Stiţem do podnoţja zgrade brţe nego što sam očekivala. Tes me podseća na Metijasa, na ono kad me je bolesnu negovao na dan svog prijema u vojsku.

Ali sad ne mogu da podnesem sećanja na Metijasa. Nakašljavam se i usredsređujem na to da stignem do ivice vode.

Sunce na istoku je dovoljno visoko da okupa čitavo jezero sumornom zlatnom boju, a vidim i malecni pojas zemlje koji razdvaja jezero od Tihog okeana. Silazim sve do sprata koji je tik uz vodu. Svi zidovi na ovom spratu su urušeni, pa slobodno mogu da dođem do ivice zgrade i spustim noge u vodu. Kad pogledam u dubinu, vidim da se stara biblioteka nastavlja još mnogo spratova ispod. (Moţda petnaestak, sudeći po poloţaju ostalih zgrada u vodi i nagibu zemlje na obali. Oko šest spratova bi trebalo da je ispod nivoa vode.)

Tes i onaj dečak sede na vrhu zgrade, nekoliko spratova iznad mene, previše daleko da bi me čuli. Vraćam pogled na horizont, coknem i uključim mikrofon.

Iz bubice se čuje pucketanje. Sekundu kasnije začujem poznati glas.

58

„Gđice Iparis?" pita Tomas. „Jesi li to ti?" „Tu sam" mrmljam. „Dobro sam." „Voleo bih da znam u šta si se uplela, gđice Iparis. Dvadeset četiri sata pokušavam da dođem do tebe. Bio sam spreman da pošaljem i neke vojnike da te pokupe - a oboje znamo koliko bi to obradovalo Komandirku Dţejmson." „Dobro sam", ponavljam. Stavljam ruku u dţep i vadim Danov privezak. „Malo sam povređena u skiz borbi. Ništa ozbiljno."

S druge strane začujem uzdah. „Dobro, ali nemoj više toliko dugo da se ne javljaš, jel’ čuješ?", kaţe. „U redu." „Jesi li išta saznala?"

Podiţem pogled ka dečku koji mlatara nogama. „Nisam sigurna. Neki dečko i devojka su mi pomogli da se izvučem iz tog skiz ludila. Devojka mi je zavila ranu. Ostaću neko vreme s njima dok ne budem mogla bolje da hodam." „Bolje da hodaš?", podiţe glas. „Kakva je to mala povreda?" „Samo ubodna rana. Ništa strašno." Tomas se zagrcne, ali ja ne obraćam paţnju. „Uglavnom, to nije tema. Taj dečko je napravio neku zgodnu dimnu bombu da nas izbavi iz one rulje. Prilično je vešt. Ne znam ko je on, ali planiram da saznam više." „Misliš da je Dan?", pita Tomas. „Dan mi ne deluje kao neko ko ide okolo i spasava ljude."

Većinu Danovih prestupa činilo je spasavanje ljudi. Sem prestupa s Metijasom.

Duboko udahnem. „Ne. Mislim da nije." Govorim toliko tiho, gotovo šapućem. Ipak je bolje da ne nagađam ovako pred Tomasom, da ne bi odlučio da se naoruţa i pošalje trupe za mnom. Komandirka Dţejmson bi me istog trenutka šutnula iz svoje izvidnice kad bih izazvala neku tako skupu akciju koja ne bi donela nikakav rezultat. Osim toga.

Ovo dvoje su me izbavili iz goleme nevolje. „Ali moţda znaju nešto o Danu."

Tomas na trenutak ućuti. Ĉujem neki ţamor u daljini, neko pucketanje, a onda i njegov jedva čujni glas u razgovoru s Komandirkom Dţejmson. Mora da joj priča o mojoj povredi, i konsultuje se da li je bezbedno da ostanem sama. Razdraţljivo uzdahnem. Kao da nikada ranije nisam bila ranjena. Nakon nekoliko minuta, ponovo je na vezi. „Pa, budi oprezna." Zastaje načas. „Komandirka Dţejmson poručuje da ne prekidaš misiju ako te povreda ne muči mnogo. Trenutno je preokupirana izvidnicom. Ali upozoravam te: ako ti mikrofon ponovo bude ugašen više od nekoliko sati, šaljem vojnike po tebe - ne zanima me da li će te to razotkriti. Jasno?"

Jedva suzbijam zlovolju. Komandirka Dţejmson ne veruje da išta mogu da uradim u ovoj misiji - svaka reč koju je Tomas izgovorio pokazuje koliko je nezainteresovana. Što se tiče Tomasa... on je retko kada tako strog prema meni. Mogu misliti koliko se nervirao poslednjih nekoliko sati. „Da, gospodine", odgovaram. Pošto Tomas ne odgovara, podiţem pogled ka dečaku. Podsećam sebe da moram paţljivije da ga osmotrim kad se vratim gore, uprkos povredama koje me u tome ometaju.

Vraćam privezak u dţep i ustajem. ★★★

59

nela012

Ceo dan provodim proučavajući svog spasioca tako što ga sledim po losanđeleskom sektoru Alta. Svaku sitnicu beleţim u glavi, ma kako delovala beznačajno.

Na primer, više se oslanja na levu nogu. Kad hoda pored Tes i mene, to šepanje jedva da se i primećuje. Ali vidim ga kad seda ili ustaje - to neznatno oklevanje kad savije koleno. To mora da je ili ozbiljna povreda koja nije zarasla, ili neka skorašnja ali lakša. Moţda nezgodan pad.

I to mu nije jedina povreda. Tu i tamo se trgne kad mrdne ruku. Nakon nekoliko takvih trzaja, dolazim do zaključka da mora da ima ranu na nadlaktici koja se bolno rasteţe kad god previše spusti ili podigne ruku.

Lice mu se savršeno simetrično, mešavina anglosaksonskog i azijskog porekla, lepota ţiva ispod prljavštine i gareţi. Desno oko mu je nešto svetlije nego levo. isprva mi se učini da je to igra svetlosti, ali primetim to ponovo kad prođemo pored pekare da se nadivimo veknama hleba. Pitam se kako se to desilo, ili je moţda tako rođen.

Primećujem i druge stvari: koliko dobro poznaje ulice udaljene od sektora Lejk, kao da bi ţmureći mogao da prođe tuda; kako su mu prsti vesti, kad poravnava poguţvanu majicu oko struka; kako posmatra zgrade kao da ih memoriše. Tes mu se nikada ne obraća po imenu. Kao što mene zovu „Devojka", tako ne otkrivaju ni njegov identitet. Kad se umorim od hodanja ili me uhvati nesvestica, on nas zaustavlja i odlazi da mi nađe vode dok se odmaram. Ne moram ni da mu kaţem kad se umorim, sam oseti.

Popodne je sve bliţe. Sklanjamo se od najjačeg sunca i blejimo blizu pijačnih prodavača u najsiromašnijem delu Lejka. Tes škilji ka tezgama iz našeg zaklona.

Dobrih petnaestak metara smo udaljeni od njih. Iako je kratkovida, uspeva da razlikuje prodavce voća od prodavača povrća, lica pojedinih trgovaca, kao i to ko ima novca, a ko ne. To sam sve pročitala zahvaljujući jedva vidljivim pokretima njenog lica, njenom zadovoljstvu kad nešto uspe da vidi ili nezadovoljstvu kad ne uspe. „Kako to radiš?", pitam je.

Tes skreće pogled ka meni - oči joj gube fokus. „Hm. Šta?" „Kratkovida si. Kako uspevaš da vidiš sve što se oko tebe dešava?"

Tes je na trenutak iznenađena, potom impresionirana. I ona i dečak pogledaju u mene. „Vidim fine razlike između boja, iako su mi malo zamagljene", odgovara Tes. „Na primer, vidim da iz tašne onog čoveka vire srebrne banknote." Pokazuje očima ka jednoj od mušterija na štandu.

Klimam glavom ka njoj. „Vrlo promućurno."

Tes pocrveni i obori pogled. Na trenutak izgleda tako slatko da ne mogu da se ne nasmejem. Najednom osetim krivicu. Kako mogu da se smejem tako brzo nakon bratove smrti? Uz ovo dvoje mnogo lako gubim kompas. „Dobro opaţaš detalje, Devojko", tiho izgovara dečak. Gleda me pravo u oči. „Sad mi je jasno kako si preţivela na ulici."

Slegnem ramenima. „To je jedini način da se preţivi, zar ne?"

Dečko skrene pogled. Izdahnem. Tek tad shvatim da nisam disala dok me je njegov pogled drţao kao prikovanu.

60

„Moţda bi mogla da me odmeniš u krađi hrane", nastavlja. „Prodavci uvek više veruju devojkama, pogotovo takvim kao što si ti." „Šta hoćeš da kaţeš?" „Ne okolišaš."

Ne mogu da se ne nasmešim. „Kao ni ti." Dok se nameštamo za osmatranje tezgi, pokušavam da zapamtim nekoliko detalja. S ovo dvoje mogu da ostanem najviše još jednu noć, dok se ne oporavim dovoljno da krenem u lov na informacije o Danu. Ko zna - moţda me i oni navedu na neki trag.

Kad veče konačno padne i vrućina umine, krećemo nazad ka ivici vode u potrazi za mestom na kome ćemo zanoćiti. Oko nas trepere svetla sveća na prozorima, zastakljenim ili bez stakla, a tu i tamo lokalci pale vatrice duţ oboda uličica. Nova smena policijske patrole kreće u izvidnicu. Već pet noći sam na terenu.

I dalje ne mogu da se naviknem na urušene zidove, na pokačenu odrpanu odeću na balkonima, na gomile mladih prosjaka koji se nadaju da će im prolaznici udeliti koji zalogaj... ali makar više nisam onoliko nadmena. Postiđeno se setim one noći kad je Metijas sahranjen, kad sam, i ne trepnuvši, ostavila netaknut ogromni odrezak na tanjiru. Tes hoda ispred nas, okolina je uopšte ne dotiče, vesela je i bezbriţna. Tiho pevuši neku melodiju. „Elektorov valcer", mrmljam, prepoznavši pesmu.

Dečak, koji hoda ukorak sa mnom, pogleda ka meni. Široko se osmehne. „Ti mu dođeš Linkolnina oboţavateljka, a?"

Ne smem ni da mu kaţem da imam sve Linkolnine pesme, kao i neki potpisan promo materijal, da sam je gledala kako uţivo izvodi političke himne na gradskoj proslavi, pa ni da je jednom napisala pesmu u kojoj slavi sve generale Republike.

Umesto toga se osmehnem. „Pa, ono... da."

Uzvraća mi osmeh. Zubi su mu predivni, najlepši od svih koje sam ovde videla. „Tes oboţava muziku", odgovara. „Stalno me tera da prolazimo kraj ovih kafića, pa moram da čekam da odsluša sve himne koje se u njima puštaju. Ne znam.

Mora da to sve devojke rade."

Pola sata kasnije, dečak ponovo oseti da me hvata nesvestica. Pozove Tes da se vrati i odvede nas ka jednoj od uličica načičkanih metalnim kontejnerima. Gura jedan da nam napravi mesta. Potom čučne iza njega, pokaţe nam da sednemo i počne da otkopčava prsluk.

Pocrvenim kao bulka i zahvalim se svim postojećim bogovima na tami koja nas okruţuje. „Nije mi hladno, a i ne krvarim" kaţem mu. „Ne moraš da se skidaš."

Dečak me pogleda. Očekivala bih da su mu svetle oči nešto tamnije noću, ali izgleda da reflektuju svetlost s prozora iznad nas. Zabavio ga je moj komentar. „Ko je pa mislio na tebe, dušo?" Skida prsluk, uredno ga presavija i polaţe na zemlju kraj točkića kontejnera. Tes, po navici, opušteno spušta glavu na sloţeni prsluk.

Nakašljavam se. „Naravno", mrmljam. Ne obraćam paţnju da to što se tiho zasmejao.

Tes ostaje budna i razgovara s nama, ali uskoro kapci počinju da joj padaju i tone u san, glave poloţene na dečakov prsluk. A on i ja tonemo u tišinu. Gledam u Tes. „Deluje prilično krhko", šapućem.

61

„Aha... ali je izdrţljivija nego što izgleda."

Podiţem pogled ka njemu. „Imaš sreće što je uz tebe." Spuštam pogled ka njegovoj nozi. On to uoči i brzo se namesti. „Mora da ti je bila od koristi kad ti je sredila tu ranu na nozi."

Shvata da sam primetila da šepa. „Jok. Ovo je stara povreda." Okleva, a onda odlučuje da prekine priču na tu temu. „Nego, kakvo je stanje s tvojom ranom?"

Odmahujem rukom. „Ništa strašno." Ali čak i dok to izgovaram, stiskam zube. To što sam ceo dan na nogama nije baš pripomoglo, ponovo je počelo jako da boli.

Dečak primećuje koliko sam napeta. „Daj da promenimo te zavoje." Ustaje i, trudeći se da ne probudi Tes, vešto izvlači klupko zavoja iz njenog dţepa. „Nisam baš vešt kao ona", šapuće. „Ali ne bih da je budim."

Seda pored mene i otkopčava mi donja dva dugmeta košulje, a onda je podiţe da mi otkrije zavijeni struk. Koţom okrzne moju. Pokušavam da ostanem usredsređena na njegove ruke. Poseţe iza jedne od čizama i izvlači nešto što izgleda kao mali kuhinjski noţ (srebrna drška bez gravure, izlizan obod - dosta korišćen, i to na mnogo čvršćim stvarima nego što je odeća). Jednu ruku mi oslanja na stomak.

Iako su mu prsti ogrubeli od godina provedenih na ulici, toliko su paţljivi i neţni da osećam kako mi vrelina nadire u obraze. „Ne mrdaj", promrmlja. Potom uvlači noţ između moje koţe i zavoja i čepa tkaninu. Trgnem se. Skida mi zavoj s rane.

Iz rane koju mi je Kaede napravila i dalje curne pokoja kap krvi, ali, srećom, ni traga infekciji. Tes zna znanje. Dečko mi skida i ostale zavoje sa struka, baca ih u stranu, i počinje da zavija nove. „Ostaćemo ovde do prepodneva", izgovara. „Nije trebalo ovoliko da putujemo danas - ali znaš ono, bilo je pametno da te sklonimo što dalje od onih tipova sa skiz borbe."

Sad ne mogu da ga ne gledam. Ovaj dečko je verovatno na jedvite jade poloţio Ispit. Ali to nema nikakvog smisla. Ne ponaša se kao neki očajni uličar. Pokazuje toliko različitih lica da se pitam da li oduvek ţivi na ulici. Sad i on mene gleda, vidi da ga proučavam, i na trenutak zastaje. Očima mu prođe neko tajanstveno osećanje.

Prelepa misterija. Mora da i njega muče ista pitanja, kako uspevam da uočim toliko detalja iz njegovog ţivota. Moţda se pita i šta ću sledeće zaključiti. Toliko mi je blizu sada da osećam njegov dah na svom obrazu. Gutam knedlu. Prilazi još bliţe.

Na trenutak mi se čini da će me poljubiti.

A onda brzo ponovo spusti pogled na moju ranu. Rukama mi dotiče struk dok mi menja zavoj. Primećujem da su i njemu obrazi crveni. I on je porumeneo koliko i ja.

Konačno zateţe zavoj, spušta mi majicu i odmiče se. Naslanja se na zid pored mene i stavlja ruke na kolena. „Jesi li umorna?"

Odmahujem glavom. Pogled mi odluta ka odeći koja visi nekoliko spratova iznad nas. Ako nam ponestane zavoja, eto gde mogu da ih nabavim. „Mislim da ću moći da vas napustim u roku od jednog dana", izgovaram nakon nekog vremena. „Znam da vas usporavam." Ali čak i dok to izgovaram, osećam neku ţal. Ĉudno. Ne ţelim da ih tako brzo napustim. Ima nečeg utešnog u njihovom društvu, kao da me Metijasovo odsustvo nije lišilo baš svih kojima je do mene stalo.

62

O čemu ja to razmišljam? Ovaj dečko je iz sirotinjskog kraja. Mene su obučavali kako da se nosim s takvima, da ih gledam s druge strane stakla. „A kuda ćeš?", pita on.

Skrećem pogled. Glas mi zvuči hladno i pribrano. „Moţda na istok. Navikla sam više na unutrašnje sektore."

On gleda ispred sebe. „Ukoliko planiraš samo da lutaš ulicama, onda moţeš da ostaneš duţe. Dobro bi mi došao borac kao što si ti. Moţemo da zaradimo brzu lovu u skiz borbama i da delimo hranu. Dobro i tebi i nama."

Predlaţe to s takvom iskrenošću da ne mogu da se ne osmehnem. Odlučujem da ga ne pitam zašto se i on ne bori u skiz borbama. „Hvala ti, ali više volim da radim sama."

Ne trepće. „Pošteno." Potom naslanja glavu na zid, uzdiše, i zatvara oči. Posmatram ga nekoliko trenutaka, čekajući da ponovo otkrije svetu te predivne oči. Ali ih on ne otvara. Nakon nekog vremena počinje ravnomerno da diše i glava mu pada, što znači da je zaspao.

Razmišljam da stupim u kontakt s Tomasom. Ali trenutno nisam raspoloţena za njega. Nisam čak ni sigurna zašto. Onda sutra ujutru, čim otvorim oči. I ja naslanjam glavu na zid i zurim u odeću koja visi iznad nas. Ne računajući udaljene zvuke koje prave radnici noćne smene, i povremeno oglašavanje digitalnih megaborda, veče je tiho, kao kod kuće. Tišina mi je u misli vratila Metijasa.

Dajem sve od sebe da ne probudim Tes i tog momka svojim plakanjem.

63

DAN Sinoć sam umalo poljubio Devojku.

A na ulici ti zaljubljivanje u nekoga ne moţe doneti ništa dobro. To je najveća slabost koju moţeš da imaš, odmah uz porodicu koja je zaglavljena u zoni karantina i uličnog siročeta kome si preko potreban.

A opet... deo mene i dalje ţeli da je poljubi, ma koliko to bilo glupo. Ona ume i najmanji detalj da spazi kilometar ranije. („Roletne na trećem spratu one zgrade mora da su ukradene iz bogatog sektora. Puno trešnjino drvo.") Jednim bacanjem noţa moţe da nabode hot-dog s prazne tezge. Svako pitanje koje postavi i svako opaţanje koje iznese odaju njenu inteligenciju. Ali istovremeno, ima u njoj neke nevinosti, koja je čini drugačijom od svih ljudi koje sam dosad sreo. Nije ni cinična ni ozlojeđena. Ulica je nije slomila. Ojačala ju je.

Kao i mene.

Jutro provodimo traţeći mogućnosti da dođemo do novca - naivne policajce koje moţemo da odţeparimo, đubre iz kontejnera koje moţemo da preprodamo, gajbice bez nadzora koje moţemo da otvorimo - a kad završimo s tim, nalazimo novo mesto za prenoćište. Trudim se da ne skrećem misli s Idena i novca koji moram da prikupim pre nego što bude kasno, ali počinjem da razmišljam o novim načinima da upropastim ratnu kampanju Republike. Mogao bih da se provozam nekom letelicom, pa da joj isisam dragoceno gorivo, a onda ga prodam na pijaci ili razdelim kome treba. Mogao bih i da je uništim, i tako je sprečim da odleti u ratnu zonu. Ili da se usredsredim na električnu ogradu Batale ili vazdušne vojne baze, presečem im struju i onesposobim ih. Takve misli mi upošljavaju mozak.

Ali svako malo, kad krišom bacim pogled na devojku, ili osetim njen pogled na sebi, ne mogu da ne razmišljam o njoj.

64

DŽUN SKORO 20.00 SATI NAJMANJE 270C Dečak i ja sedimo jedno pored drugog u dnu neke uličice, a Tes spava nedaleko od nas. Ponovo joj je dao svoj prsluk. Gledam kako skraćuje nokte struţući ih ivicom noţa. Konačno je skinuo kačket s glave i prstima prolazi kroz zamršenu kosu.

Dobro je raspoloţen. „Hoćeš li gutljaj?" pita.

Između nas je flaša vina. Jeftino je, verovatno napravljeno od onog morskog groţđa koje raste u okeanskoj vodi. Ali on se pravi da na svetu nema boljeg vina.

Ukrao je punu gajbicu iz radnje na obodu sektora Vinter, i sve flaše, sem ove jedne, prodao za 650 banknota. I dalje ne prestaje da me oduševljava kako se dobro snalazi po sektorima. Po spretnosti je barabar s najboljim studentima Drejka. „Hoću, ako ćeš i ti", odgovaram. „Neću valjda da dopustim da tvoje ukradeno blago propadne, a?"

Nasmeši se. Gledam kako zabija noţ u čep, izvlači ga i zabaci glavu da ispije veliki gutljaj. Briše usta palcem i smeši mi se. „Ne da je ukusno!", kaţe. „Evo, uzmi."

Prihvatim bocu i uzmem mali gutljaj, pa mu je vratim. Ostavlja slan ukus u ustima, kao što sam i pretpostavila. Moţda mi bar umanji bol na boku.

Naizmenično ispijamo vino - on veće gutljaje, ja manje - sve dok ne vrati čep u flašu, čim je osetio da počinje da mu se muti u glavi. Ali ipak, oči mu deluju sjajnije, a plave duţice mu predivno svetlucaju.

Iako je i dalje na oprezu, vidim da ga je vino opustilo „Pa, reci mi nešto", pitam. „Zašto ti je potrebno toliko novca?"

Nasmeje se. „Jel' ti to ozbiljno? Zar nam nije svima potrebno više novca? Zar ti je ikad dovoljno?" „Baš voliš da na sva moja pitanja odgovaraš pitanjima?"

Ponovo se nasmeje. Ali kad ponovo progovori, glas mu je protkan nekom tugom. „Novac je najvaţnija stvar na svetu, znaš. Novac moţe da ti kupi sreću, šta god drugi pričali. Moţe da ti kupi utehu, status, prijatelje, bezbednost... svašta nešto."

Pogled mu nekud odluta. „Ali deluješ mi kao da si u strašnoj ţurbi na ga skupiš."

Ovoga puta me zainteresovano pogleda. „A što ne bih bio? Ţiviš na ulici verovatno dugo koliko i ja. Ti bi bar trebalo to da znaš?"

Obaram pogled. Ne ţelim da u njemu pročita istinu. „Pa jeste."

Na trenutak sedimo u tišini.

A onda progovori. I to tako neţno, da ne mogu da ga ne pogledam. „Ne znam da li ti je to neko ranije rekao", počinje. Ne crveni, niti skreće pogled.

Najednom zurim u dva okeana - jedan savršen, drugi narušen malim talasom. „Veoma si privlačna."

65

I ranije su hvalili moj izgled. Ali nikada tim tonom. Toliko toga mi je dosad rekao, kud baš ovo da me poremeti. Toliko sam zaprepašćena da mi, bez razmišljanja, izleti: „I ti isto." Nakratko se ućutim. „Ako slučajno nisi znao."

Obešenjački se nakezi. „O, znam, veruj mi."

Nasmejem se. „Lepo je čuti nešto iskreno." Ne mogu da odvojim pogled od njegovog.

Konačno, uspevam da dodam: „Pa, mislim da si popio previše vina, prijatelju."

Trudim se da zvučim što opuštenije. „Dobro će ti doći malo sna."

Tek što sam to izgovorila, on se nagne ka meni i stavi mi ruku na obraz. Na treninzima sam naučila kako da blokiram tuđu ruku i prikujem je za zemlju. Ali sad ne radim ništa, samo sedim potpuno nepomična. Privlači me sebi. Uzdahnem pre nego što njegove usne dodirnu moje.

Osećam mu vino na usnama. Isprva me ljubi neţno, a onda, kao da traga za nečim, pribija me uza zid i ljubi sve jače. Usne su mu tople i tako meke - kosa mu dodiruje moje lice. Pokušavam da se usredsredim. (Ovo mu nije prvi put.

Definitivno se ljubio i ranije, i to često. On kao da je malo ostao bez daha...) Ali detalji iščezavaju. Uzalud pokušavam da iz zadrţim. Ubrzo shvatam da i ja njega ljubim jednako gladno. Na koţi osetim noţ koji je zadenuo za pojas i zadrhtim.

Pretopio je ovde, lice mi gori.

Prvi se odmiče. Smeteni, u tišini zurimo jedno u drugo, kao da nijedno od nas ne moţe da shvati šta se to upravo desilo.

On se pribere, i dok pokušavam da dođem k sebi, vidim kako se naslanja na zid pored mene i uzdiše. „Izvini" promrmlja. Uputi mi nestašan pogled. „Nisam mogao da se suzdrţim.

Ali sad smo bar završili s tim."

I dalje zurim u njega, nesposobna da prozborim reč. U sebi urlam da je vreme da se dozovem pameti. On mi uzvraća pogled. A onda se nasmeši, kao da mu je jasno kako deluje na mene, i okrene se. Ponovo počinjem da dišem.

A onda uočim nešto što me u potpunosti otrezni: pre nego što legne da spava, posegne za nečim oko vrata. Taj pokret je toliko nesvestan da verovatno i ne zna da ga je načinio. Zurim u njegov vrat ali ne vidim da na njemu išta visi. Posegnuo je za nepostojećom ogrlicom, za nepostojećim priveskom ili lančićem.

I tada se, s mučninom u stomaku, setim priveska u svom dţepu. Danovog priveska.

66

DAN Kad devojka konačno zaspi, ostavljani je s Tes i ponovo odlazim da obiđem svoje. Hladan vazduh mi razbistri glavu. Kad se dovoljno udaljim od uličice, duboko uzdahnem i ubrzam. Nije trebalo to da učinim, govorim sam sebi. Nije trebalo da je poljubim. I posebno ne bi trebalo da mi je ovoliko drago što jesam. Ali jeste. I dalje osećam njene usne na svojima, neţnu, meku koţu njenog lica i ruku, jedva primetno podrhtavanje njenih šaka. Mnogo sam lepih devojaka poljubio, ali nijedna nije bila kao ova. Poţeleo sam više. Ne znam kako sam uspeo da se odmaknem.

Toliko o mom vlastitom upozorenju da se na ulici ne treba upetljavati s drugim ljudima.

Trudim se da se usredsredim na viđanje s Dţonom. Pokušavam da ne obraćam paţnju na ono čudno X na vratima moje kuće, i idem pravo ka drvenim podnim daskama koje oivičavaju trem. Kraj prozora spavaće sobe na kome su navučene roletne, trepere sveće. Mora da je majka još budna i bdi nad Idenom. Neko vreme čučim u tami, a onda pogledam preko ramena ka pustim ulicama, sklonim dasku i kleknem.

Nešto se miče u senkama preko puta. Na trenutak zastanem i zaškiljim u noć.

Ništa. Kad utvrdim da je sve mirno, spuštam glavu i upuzavam pod trem.

Dţon je u kuhinji, greje nekakvu supu. Nekoliko puta tiho zviznem, oponašajući cvrčka; Dţon začuje zviţduk i okrene se tek nakon što ga ponovim nekoliko puta. Napuštam trem i krećem ka zadnjim vratima, gde se u mraku nalazim s bratom. „Imam hiljadu šeststo banknota", šapućem. Pokazujem mu sveţanj. „Skoro pa dovoljno za lekove. Kako je Iden?"

Dţon odmahuje glavom. Teško mi pada nespokoj na njegovom licu, jer od njega uvek očekujem da bude najjači od nas. „Nije dobro", kaţe. „Još je smršao. Ali još je svestan i prepoznaje nas. Mislim da mu je ostalo još nekoliko nedelja." Ćutke klimam glavom. Ne ţelim da razmišljam o tome da bismo mogli da izgubimo Idena. „Obećavam da ću uskoro nabaviti još novca. Potrebno mi je da me još jednom sreća pogleda, i gotovo, imaćemo dovoljno za njega." „Oprezan si, jelda?", pita. U mraku moţemo da prođemo i kao blizanci. Ista kosa, iste oči. Isti izraz lica. „Ne ţelim da se bespotrebno izlaţeš opasnosti. Ako postoji način da ti pomognem, rado ću. Moţda mogu ponekad s tobom da se iskradem i..."

Mrštim se. „Ne budi glup. Ako te vojnici uhvate, svi ćete pomreti. I sam to znaš." Zbog razočaranja na Dţonovom licu osetim krivicu što sam ga tako brzo otkačio. „Ovako sam brţi. Ozbiljno. Bolje da je samo jedan od nas napolju i da juri pare. Mrtav nećeš biti mami ni od kakve pomoći."

Dţon klima glavom, iako mi je jasno da bi još nešto rekao. Izbegnem to tako što se okrenem. „Moram da idem", kaţem. „Vidimo se uskoro."

67

DŽUN Dan mora da je pomislio da sam zaspala. Ali ja ga gledam kako ustaje i odlazi usred noći, pa krećem za njim. Upada u zonu karantina, ulazi u kuću obeleţenu prekriţenim X, i izlazi nekoliko minuta kasnije.

To mi je sasvim dovoljno.

Penjem se na krov obliţnje zgrade. Kad se popnem, sakrijem se u senci koju baca dimnjak i uključim mikrofon. Toliko sam ljuta na sebe da ne mogu da sprečim drhtanje u glasu. Otišla sam predaleko s poslednjom osobom za koju bih ikad ţelela da mi se dopadne. Poslednjom za kojom bih ţelela da čeznem.

Možda Dan nije ubio Metijasa, govorim sebi. Možda je neko drugi. O, boţe - da li ja to traţim opravdanje ne bih li ga zaštitila?

Ponela sam se kao kreten pred Metijasovim ubicom. Jesu li me to ulice Lejka pretvorile u glupaču? Jesam li to upravo ukaljala uspomenu na sopstvenog brata? „Tomase", šapućem, „pronašla sam ga."

Pre nego što mi odgovori, čitav minut slušam pucketanje. Zvuči čudno uzdrţano. „Moţeš li da ponoviš, gđice Iparis?"

Skoči mi pritisak. „Kaţem, pronašla sam ga. Dana. Upravo je posetio kuću u jednoj od karantinskih zona Lejka, kuću s prekriţenim X na vratima. Na uglu Figeroa i Votsona." „Jesi li sigurna?" Sad već zvuči zainteresovano. „Potpuno sigurna."

Vadim ogrlicu iz dţepa. „Da. Nema sumnje."

S druge strane začujem neko komešanje. Uzbuđen je. „Ugao Figeroa i Votsona. To je neka nova vrsta kuge koju smo planirali da istraţimo sutra ujutru. Sigurna si da je Dan?", ponovo pita. „Da." „Ujutru ćemo poslati bolnička kola. Sve ukućane ćemo otpremiti u Centralnu bolnicu." „Onda pošalji dodatne oruţane snage. Biće mi potrebna podrška kad se Dan pojavi da zaštiti svoju porodicu." Sećam se kako je upuzao ispod drvenih dasaka. „Neće imati kad da ih izbavi, pa će verovatno pokušati da ih sakrije negde unutar kuće. Treba da ih odvedemo u bolničko krilo Dvorane Batala. Niko ne mora da bude povređen. Ţelim da budu tamo da ih saslušamo."

Tomas je zapanjen mojim tonom. „Dobićeš dodatne oruţane snage", uspeva da izgovori. „Samo se nadam da nisi pogrešila."

Danove usne, naš vreli poljubac, njegove ruke po mojoj koţi - to više ništa ne bi trebalo da mi znači. Ma i manje nego ništa. „Nisam."

Vraćam se u uličicu pre nego što Dan provali da me nema.

68

DAN Tih nekoliko sati koliko uspem da odspavam pre svitanja sanjam svoju kuću.

Doduše, onakvu kakvu je pamtim. Dţon sedi pored majke na jednom kraju trpezarijskog stola, čitajući joj iz knjige starih priča Republike. Kad uspe da pročita celu stranu bez greške, mama ga ohrabri klimanjem glave. Ja stojim kraj vrata i smešim se. Dţon je najjači od svih nas, ali ima i tu strpljivu, neţnu crtu koju ja nisam nasledio. Tu je na oca. Iden sedi na drugom kraju stola, ţvrlja nešto po papiru. On u mojim snovima izgleda uvek nešto crta. Iako ne podiţe pogled, vidim da i on sluša Dţonovu priču, smejući se na smešnim delovima.

A onda shvatam da pored mene stoji Devojka. Drţim je za ruku. Osmehne mi se i ozari celu sobu, i ja joj uzvraćam osmeh. „Ţelim da upoznaš moju majku", kaţem joj.

Odmahuje glavom. Kad vratim pogled na sto, Dţon i mama i dalje sede, ali Idena nema.

Devojčin osmeh iščezava. Pogleda me s očajanjem u očima. „Iden je mrtav", kaţe.

Iz sna me trgne sirena u daljini.

Neko vreme tiho leţim, otvorenih očiju, pokušavajući da ujednačim disanje. Ne mogu da izbacim taj san iz glave. Usredsređujem se na zvuk sirene da bih se pribrao.

A onda shvatam da ovo nije zavijanje policijske sirene. A ni sirene hitne pomoći.

Ovo je sirena vojnog bolničkog vozila, onog koje koriste da prebace povređene vojnike u bolnicu. Glasnija je i pištavija od ostalih, jer vojni kamioni imaju prednost.

Ali u Los Anđelesu nema ranjenih vojnika povratnika. Njih leče na granicama ratnih zona. Jedino za šta se još koriste ova vozila jeste prevoz ţrtava posebnih vrsta kuge do laboratorija, jer imaju bolju medicinsku opremu. Ĉak i Tes prepoznaje zvuk. „Kuda li idu?" pita. „Ne znam", nerazgovetno odgovaram. Diţem se u sedeći poloţaj i gledam oko sebe. Devojka izgleda kao da je već neko vreme budna. Sedi nekoliko metara od mene, naslonjena na zid, pogleda uperenog ka ulici, ozbiljnog i usredsređenog izraza lica. Napeta je. „Dobro jutro", kaţem. Skrećem pogled ka njenim usnama. Jesam li je to sinoć stvarno poljubio? I ne pogleda me. Ne menja izraz lica. „Jesu li tvojoj porodici beše obeleţena vrata?"

Tes je iznenađeno pogleda. Ćutke zurim u Devojku, ne znajući kako da odgovorim. Ovo je prvi put da bilo ko osim Tes pominje moju porodicu. „Pratila si me sinoć." Ubeđujem sebe da treba da budem ljut - ali ne, samo sam zbunjen. Mora da je krenula za mnom iz čiste radoznalosti. Zapanjen sam zabezeknut, zapravo - koliko je bila tiha i neprimetna.

Ali od jutros je nekako drugačija. Sinoć je bila zainteresovana za mene koliko i ja za nju - ali danas je uzdrţana, povučena. Da nisam uradio nešto što ju je naljutilo?

Pogleda me pravo u oči. „Za to pokušavaš da prikupiš novac? Za lek za kugu?"

Ovo je test, samo ne znam kakav. „Da", odgovaram. „Šta tebe briga?" „Zakasnio si", kaţe. „Jer članovi izvidnice za širenje kuge idu po tvoju porodicu. Odvode ih."

69

DŽUN Ne moram više ni reč da kaţem da bih ga ubedila da se pokrene. Bolničko vozilo sa sirenama nesumnjivo je krenulo ka uglu ulica Figeroa i Votson, baš kao što je Tomas i obećao. „Kako to misliš?" pita Dan. I dalje ne kapira. „Kako to misliš, idu po moju porodicu? Kako znaš?" „Ne postavljaj suvišna pitanja. Nemaš vremena za to." Oklevam. Danov pogled je toliko prestrašen - ranjiv - da mi odjednom mnogo teško pada da ga laţem.

Pokušavam samu sebe da napujdam sinoćnim besom. „Videla sam da si sinoć posetio svoju porodicu u karantinskoj zoni, a načula sam da neki straţari pričaju o današnjoj čistki. Pomenuli su kuću s prekriţenim X. Poţuri. Pokušavam da ti pomognem - i kaţem ti da istog trenutka kreneš ka njima."

Koristim njegovu najveću slabost. Ne okleva ni časa, ne zastaje da dovede u pitanje ono što sam rekla, čak se i ne pita zašto mu nisam odmah to prenela. Istog sekunda skače na noge, okrene se ka sirenama i jurne niz ulicu. Osetim neočekivanu griţu savesti. On mi veruje - potpuno, glupo i iz srca. Ne sećam se da mi je iko ranije tako brzo poverovao na reč. Ĉak ni Metijas.

Tes ga preplašeno gleda kako odlazi. „Ajde, idemo za njim!", vikne. Ustaje i uzima me za ruku. „Trebaće mu naša pomoć." „Ne", brecnem se. „Ti ostani ovde. Ja ću da krenem za njim. Ne pomaljaj glavu i budi tiha - neko će se vratiti po tebe."

Ne čekam da mi odgovori, već odmah krenem niz ulicu. Kad pogledam preko ramena, vidim Tes kako stoji u uličici i razrogačenih očiju gleda za mnom. Okrećem se. Bolje da je ne mešam. Ako danas uhapsimo Dana, šta će biti s njom? Coknem i uključim mikrofon.

Na trenutak čujem pucketanje. A onda i Tomasov glas. „Pričaj", kaţe on. „Šta se dešava? Gde si?" „Dan je upravo krenuo ka uglu ulica Figeroa i Votson. Za petama sam mu."

Tomas glasno udahne. „Dobro. Mi smo već raspoređeni. Vidimo se za koji minut." „Ĉekajte moj znak - niko ne sme da bude povređen..", zaustim, ali on se već isključio.

Jurim niz ulicu, uprkos pulsiranju rane na boku. Dan nije mogao daleko da mi izmakne - krenuo je samo pola minuta ranije. Skrećem u pravcu u kome je on sinoć išao, juţno, ka stanici Junion.

Ubrzo u guţvi ispred sebe uočim delić Danovog starog kačketa.

Sav bes i strah i nervozu usmeravam ka njegovom temenu. Trudim se da drţim pristojnu razdaljinu, da ne bi provalio da ga pratim. Deo mene se priseća kako me je spasao nakon skiz borbe, kako mi je pomogao oko ove rane na boku, kako su mu ruke bile neţne. Ţelim da se izderem na njega. Ţelim da ga mrzim jer sam ovako zbunjena. Glupi dečače! Ĉudim se kako si ovoliko dugo uspevao da utekneš vladi ali sada ne moţeš da se sakriješ, ne kad su ti porodica i prijatelji u opasnosti. Nemam ni trunke saosećanja za jednog kriminalca, oštro prekorevam sebe. Imam samo dug koji treba da naplatim.

70

DAN Obično mi odgovara guţva na ulicama sektora Lejk. Lako je utopiti se ili se iskrasti iz njih, i tako zavarati onoga ko te prati ili planira da zapodene kavgu. Više se i ne se sećam koliko puta sam tu guţvu okrenuo u svoju korist. Ali danas me samo usporava. Ĉak i prečicom uz jezero tek sam nešto malo ispred sirena, te neću moći da napravim veću prednost pre nego što stignem do kuće.

Neću imati kad da ih izbavim. Ali moram da pokušam. Moram da stignem pre vojske.

S vremena na vreme usporim, da se uverim idu li vozila uopšte u tom pravcu.

Nego šta, krenuli su pravo ka mom kraju. Trčim još brţe. Ne zaustavljam se ni kad se sudarim s nekim matorcem. Zatetura se i padne na pločnik. „Izvinite!", vičem. Ĉujem da se dere na mene, ali ne okrećem se da ne gubim vreme.

Kad se nađem blizu kuće, sav sam mokar, i sve oko mene je i dalje tiho i ograđeno karantinskim trakama. Šunjam se sporednim uličicama sve dok ne stignem do naše trošne ograde. Provlačim se kroz pukotinu u ogradi, sklanjam labavu dasku u stranu i upuzavam pod trem. Morski krasuljci koje sam ostavio kraj ven-tilacionog otvora i dalje su tu, netaknuti, mada već uveli. Kroz podne daske vidim majku kako sedi na krevetu kraj Idena. Dţon kvasi oblogu u obliţnjem lavoru. Skrećem pogled ka Idenu. Izgleda još gore - uopšte nema boje u licu. Diše plitko i krklja, toliko glasno da se dovde čuje.

Panično razmišljam kako ovo da rešim. Dţonu, Idenu i majci mogu odmah da pomognem da pobegnu, ali rizikujem da naletimo na patrolu za kugu ili uličnu policiju. Moţda moţemo da se sakrijemo na Tesinom i mom uobičajenom mestu.

Dţon i majka su svakako dovoljno snaţni da beţe. Ali šta da radim s Idenom? Dţon ne moţe dugo da ga nosi. Moţda nekako mogu da ih ušunjam u vagon nekog voza i pomognem im da pobegnu... negde, ne znam. Ako je izvidnica krenula po Idena, onda to što će Dţon i mama da napuste posao i pobegnu ne moţe da pogorša situaciju. Ionako su već u karantinu. Mogu da im pomognem da se dokopaju Arizone, ili čak Zapadnog Teksasa, pa nakon nekog vremena patrola valjda prestane da ih traţi. Osim toga, moţda se samo zavaravam - moţda Devojka nije u pravu, i patrola uopšte ne dolazi po moju porodicu. A ja onda mogu da nastavim da štedim za Idenov lek za kugu. Moţda se dţabe ovoliko nerviram.

Ali sirena u daljini postaje sve glasnija.

Dolaze po Idena.

Donosim odluku. Iskobeljam se ispod trema i odlazim na zadnja vrata. Odakle se vojna vozila još bolje čuju. Sve su bliţe. Otvaram zadnja vrata i preskačem po nekoliko stepenika koji vode ka dnevnoj sobi.

Duboko udahnem. Šutnem vrata i ulećem u osvetljenu sobu.

Majka zapanjeno krikne. Dţon se okrene ka meni. Stojimo tako koji trenutak, blenući jedan u drugog, ne znajući šta nam je činiti. „Šta ne valja?" Prebledi kad vidi moj izraz lica. „Otkud ti ovde? Reci mi šta se desilo." Pokušava da ostane staloţen, ali jasno mu je da nešto debelo nije u redu - da je situacija veoma ozbiljna čim sam se razotkrio pred ćelom porodicom.

Skidam svoj iznošeni kačket s glave. Iz njega ispada zamršena kosa. Mama prekriva usta zavijenom rukom. Sumnjičavo me gleda, a onda razrogači oči.

71

„Mama, to sam ja", kaţem. „Danijel."

Gledam kako joj licem prelaze različita osećanja - neverica, radost, zbunjenost a onda zakorači napred. Oči joj lete od mene ka Dţonu. Ne znam šta joj je veći šok... to što sam ja ţiv, ili što Dţon to zna. „Danijele?" šapuće.

Neobično je čuti je kako ponovo izgovara moje staro ime. Uţurbano uzimam njene ruke u svoje. Podrhtavaju. „Nemam vremena za priču." Trudim se da ne obraćam paţnju na njen pogled.

Njene nekada prodorne, svetloplave oči, poput mojih, sada su ugasle od tuge. Kako pogledati u oči majci koja te je godinama smatrala mrtvim? „Dolaze po Idena. Moraš da ga sakriješ." „Danijele?" Sklanja mi kosu s očiju. Najednom sam ponovo njen mali dečak. „Danijele moj. Ti si ţiv. Mora da sanjam."

Hvatam je za ramena. „Mama, slušaj. Dolazi patrola za kugu, i to bolničkim vozilom. Ovaj Idenov virus... dolaze po njega. Moramo da vas sakrijemo."

Nakratko me osmotri, a onda klimne glavom. Vodi me ka Idenovom krevetu.

Izbliza vidim da su Idenove tamne oči nekako pocrnele. Nema nikakvog odsjaja u njima, i uţasnuto shvatam da su crne jer mu duţice krvare. Mama i ja mu oprezno pomaţemo da se podigne u sedeći poloţaj. Telo mu gori. Dţon ga neţno podiţe na rame, sve vreme ga tešeći i hrabreći.

Iden bolno jaukne i glava mu padne u stranu, na Dţonov vrat. „Poveţite ta dva kola", mrmlja.

Sirene i dalje zavijaju - sada su udaljeni samo nekoliko blokova. Razmenjujem očajnički pogled s majkom. „Idemo pod trem" šapuće. „Nemamo vremena za beg."

Ni Dţon ni ja se ne bunimo. Mama me neţno hvata za ruku. Odlazimo do zadnjih vrata. Nakratko se zadrţavam napolju, proveravajući pravac i udaljenost patrola. Samo što ne stignu. Brzo odlazim ka tremu i sklanjam dasku u stranu. „Prvo Iden", šapuće mama. Dţon namesti Idena da mu lepo legne na rame, a onda klekne i puzeći uđe unutra. Pomaţem mami da i ona uđe. A onda se i ja uguram za njima, brišući tragove koje smo na zemlji ostavili, i paţljivo vraćam dasku na mesto. Nadam se da ćemo uspeti. Šćućureni smo u najmračnijem uglu, u kome se jedva i vidimo. Blenem u snopove svetla koji prolaze kroz ventilacione otvore. Presecaju zemljani pod na trake, a paţnju mi privlače i uvenuli morski krasuljci. Sirene bolničkog vozila na trenutak deluju daleko -skreću nekuda - a onda su, najednom, zaglušujuće. Za njima tutnje i teški koraci.

Prokletnici jedni. Stali su pred vrata i spremaju se da provale. „Ostanite ovde" šapućem. Kupim kosu i guram je pod kačket. „Napraviću diverziju." „Ne." Dţon se oglasio. „Ne vraćaj se tamo. Previše je opasno."

Odmahujem glavom. „Za vas je opasno ako ostanem. Veruj mi." Skrećem pogled ma mami, koja jedva suzbija strah dok Idenu priča priču. Sećam se kako je spokojno delovala kad sam bio mali, sećam se njenog umirujućeg glasa i neţnog osmeha. Klimam glavom ka Dţonu. „Brzo se vraćam."

Iznad nas neko lupa na vrata. „Patrola za ispitivanje kuge", viče neko. „Otvarajte!"

72

Odlazim do klimave daske, paţljivo je sklanjam u stranu i iskradam se. Paţljivo je vraćam na mesto. Iako sam zaštićen ogradom, kroz njene pukotine vidim vojnike koji stoje ispred vrata. Moram brzo da delam. Ne očekuju napad, pogotovo ne od nekoga koga ne vide. Oprezno odlazim do zadnjih vrata, postavljam nogu na klimavu ciglu i hvatam zalet uvis. Grabim ivicu krova i penjem se.

Vojnici ne mogu da me vide, zahvaljujući našem širokom dimnjaku i senkama koje bacaju okolne zgrade. Ali ja njih vidim odlično. U stvari, ono što vidim me i natera da zastanem. Nešto ovde smrdi. Imamo bar male šanse protiv jedne patrole.

Ali ispred naše kuće stoji više od deset vojnika. Najmanje dvadeset, moţda i više, svi s belim maskama preko usta. Neki imaju i gas maske. Pored bolničkog vozila parkirana su i dva vojna dţipa. Ispred jednog od njih stoji zvaničnik visokog ranga, s crvenim kićankama i komandirskom kapom. Kraj nje je crnomanjasti mladić u kapetanskoj uniformi.

Ispred njega, nepomična i nezaštićena, stoji Devojka.

Mrštim se zbunjeno. Mora da su je uhapsili - i sad je koriste za nešto. Što znači da su uhvatili i Tes. Prelazim pogledom preko gomile, ali od Tes ni traga. Ponovo pogledam devojku. Deluje potpuno mirno, ne uzbuđuje je more vojnika oko nje.

Zateţe svoju masku preko usta.

A onda, u sekundi, shvatam zašto mi je Devojka bila poznata. Te oči s tim zlatastim flekicama. Mladi kapetan Metijas. Onaj od koga sam pobegao one noći kad sam provalio u Centralnu bolnicu Los Anđelesa.

Metijas mora da joj je neki rođak. I ona, kao i on, radi za vojsku. Ne mogu da verujem koliko sam glup. Trebalo je ranije da ukapiram. Prelećem pogledom po ostalim vojnicima, pitajući se da li je i Metijas među njima. Ali vidim samo nju.

Poslali su je da me nađe.

A ona me je, pošto sam jedan običan kreten, pratila do porodične kuće. Moţda je i ubila Tes. Zatvaram oči - verovao sam joj, bio navučen da se poljubim s njom. Ĉak i osetio nešto prema njoj. Sama pomisao me ispuni besom.

Iz kuće se začuje glasan tresak. Prvo povici, a onda i vriska. Vojnici su ih pronašli - slomili su podne daske i izvukli ih. Silazi dole! Zašto se kriješ na krovu?

Pomozi im! Ali to bi samo otkrilo njihovu vezu sa mnom, i sudbine bi im bile zapečaćene. Celo telo mi se sledi.

Iz zadnjeg dela kuće izlaze dva vojnika s gas-maskama, vukući između sebe moju majku. Za njima idu vojnici koji su vezali Dţona, koji urla na njih da je ostave na miru. Bolničari izlaze poslednji. Vezali su Idena za pokretni krevet i voze ga ka bolničkom vozilu.

Moram nešto da učinim. Vadim iz dţepa tri srebrna metka koja mi je dala Tes, tri metka koja su mi ostala kad sam provalio u bolnicu. Stavljam ih u sklepanu praćku. Prisećam se kada sam, kao sedmogodišnjak, gađao policijsku stanicu uţarenom kuglom. Potom uperim praćku ka jednom od vojnika koji drţi Dţona, povlačim je što jače mogu i gađam.

Pogodim ga u vrat tako jako da mu pođe krv. Zgrči se i panično se hvata za masku. Ostali vojnici istog trenutka upere pištolje ka krovu. Nepomično čučim iza dimnjaka.

Devojka iskorači. „Dane." Njen glas odzvanja ulicom. Mora da sam u nekom delirijumu, čim čujem saosećajnost u njenom glasu. „Znam da si ovde, a znam i zašto." Pokazuje ka Dţonu i mojoj majci. Iden je odavno u bolničkom vozilu.

Sad i moja majka zna da sam kriminalac koga viđa na digitalnim 73

megabordima. Ali ne progovaram. Stavljam još jedan metak u praćku i ciljam ka Devojci. „Ţeliš da ti porodica bude na sigurnom. Razumem ja to", nastavlja. „I ja sam ţelela da moja porodica bude sigurna."

Povlačim praćku.

Glas joj postaje molećiv, gotovo paničan. „Dajem ti šansu da ih spaseš. Predaj se. Molim te. I niko neće biti povređen."

Jedan od vojnika koji stoji blizu nje podiţe pištolj. Instinktivno okrećem praćku ka njemu, i gađam. Pogađam ga pravo u koleno, i on se zatetura.

Vojnici ospu paljbu po meni. Šćućurim se iza dimnjaka. Lete varnice. Stiskam zube i zatvaram oči - ništa više ne mogu da uradim. Bespomoćan sam.

Kad se paljba zaustavi, provirim iza dimnjaka i vidim da Devojka i dalje stoji tamo. Njena komandirka prekršta ruke. Ali Devojka ne uzmiče.

A onda komandirka iskorači. Kad Devojka počne da se buni, ova je skloni u stranu. „Ne moţeš večno da ostaneš gore", viče komandirka. Glas joj je mnogo hladniji nego Devojčin. „A znam da nećeš pustiti svoju porodicu da umre."

Stavim i poslednji metak u praćku i uperim je ka njoj.

Komandirka odmahuje glavom na moju ćutnju. „U redu, Iparisova", kaţe Devojci. „Isprobali smo tvoju taktiku. Daj sad da probamo moju." Okrene se ka tamnokosom kapetanu i klimne glavom. „Pogubi je."

Nemam kad da sprečim ono što usledi.

Kapetan podigne pištolj i uperi ga u moju majku. A onda je upuca u glavu.

74

DŽUN Ţena u koju je Tomas pucao nije još ni dotakla zemlju, a dečak se već bacio s krova. Sledim se. Sve je pošlo naopako. Nije trebalo da bude povređenih. Komandirka Dţejmson mi nije rekla da planira da ubije nekog od stanara - trebalo je da ih povedemo u Dvoranu Batala, da ih uhapsimo i saslušamo. Skrećem pogled ka Tomasu, pitajući se da li je i on uţasnut koliko i ja. Ali njegovo lice je potpuno bezizrazno, a pištolj i dalje u vazduhu. „Hvatajte ga!", viče Komandirka Dţejmson. Dečak se baca na jednog od vojnika i obara ga na zemlju. „Ali ţivog!“ Dečak, za koga sam sada sigurna da je Dan, bolno krikne i nasrne na najbliţeg vojnika, čak i sada kad je opkoljen. Uspeva da se domogne vojnikovog pištolja, ali drugi vojnik mu ga istog trenutka izbija iz ruku.

Komandirka Dţejmson skrene pogled ka meni i izvuče pištolj iz pojasa. „Komandirko, ne!" zaustim, ali ona me ne sluša. Na pamet mi pada Metijas. „Neću da stojim i gledam kako mi ubija vojnike", odvrati. A onda uperi pištolj ka Danovoj nozi i opali. Trgnem se. Maši (planirala je da ga pogodi u koleno] - i pogađa ga u butinu. Dan bolno jaukne, a onda se sruši usred gomile. Kačket mu padne s glave. Plava kosa mu se raspe po zemlji. Jedan od vojnika ga snaţno šutne, da ga onesvesti. Potom mu stave lisice, veţu mu oči i usta, i odvuku u jedan od dţipova. Nakon nekoliko trenutaka, skrenem pogled ka drugom zatvoreniku koga smo izvukli iz kuće, mladiću koji je verovatno Danov brat ili rođak. Urla nešto nama nerazumljivo. Vojnici ga uguraju u drugi dţip.

Tomas me gleda s odobravanjem, ali Komandirka Dţejmson se mršti. „Tek sad vidim zašto si u Drejku vaţila za nekoga ko izaziva nevolje", kaţe. „Ovo nije koledţ. Ovde se moje odluke ne dovode u pitanje."

Deo mene ţeli da se izvini, ali toliko sam obuzeta ovim što se desilo, da ne znam da li sam ljuta ili nervozna ili mi je pao kamen sa srca. „A plan koji smo utanačili? Komandirko, uz duţno poštovanje, ali nismo pominjali ubijanje civila."

Komandirka Dţejmson se glasno nasmeje. „O, Iparisova", odgovara. „Da smo nastavili da pregovaramo, celu noć bismo proveli ovde. Vidiš kako se ovako brzo završilo? Mnogo smo ga lakše ubedili."

Skreće pogled. „Nije ni vaţno. Vraćaj se u dţip. Idemo u štab." Pucne prstima i Tomas istog trenutka izda naređenje. Vojnici se vrate u stroj. Ona se prva penje u dţip.

Tomas mi priđe, a onda spusti obod svoje kape ka meni. „Ĉestitam, Dţun." Osmehuje se. „Stvarno si uspela. Koja akcija! Jesi li videla Danov izraz lica?"

Upravo si ubio nekoga. Ne mogu ni da ga pogledam. Ne mogu ni da se nateram da ga pitam kako moţe tako slepo da prati tuđa naređenja. Pogled mi odluta ka telu ţene na pločniku. Bolničari su se već okupili oko onih ranjenih vojnika, i znam da će ih oprezno odneti do bolničkog vozila i vratiti u štab. A ţenino telo niko ni da pogleda. Iz nekoliko susednih kuća provire glave. Neki uoče telo i istog trenutka okrenu glavu, dok ostali bojaţljivo gledaju u Tomasa i mene. Deo mene ţeli da se osmehne, da oseti radost zbog osvećenog ubistva moga brata. Ĉekam, ali radosti nigde. Stiskam i opuštam pesnice. Počinje da me hvata mučnina od lokve krvi koja kulja ispod ţene.

75

Samo se seti, govorim sebi, da je Dan ubio Metijasa.

Dan je ubio Metijasa, Dan je ubio Metijasa.

Reči prazno i nesigurno odjekuju u mojoj glavi. „Aha", odgovaram Tomasu. Uopšte ne zvučim kao ja. „Stvarno sam uspela."

76

DEO DRUGI DEVOJKA KOJA RAZBIJA SVETLUCAVO STAKLO

77

DAN Sve mi je mutno pred očima. Sećam se pištolja i povišenih glasova, kao i ledene vode koju su mi prolili na glavu. Ponekad prepoznam i zvuk otključavanja vrata i metalni ukus krvi. Pogled gas-maski s visine. Neko ne prestaje da vrišti. Sve vreme zavija sirena bolničkog vozila. Ţelim da je zaustavim i uporno traţim dugme, ali osećam neku čudnu teţinu u rukama. Ne mogu da ih pomerim. Strašan bol u levoj nozi tera mi suze na oči, vlaţeći mi obraze. Moţda od te leve noge nije ništa ni ostalo.

Ne prestajem da premotavam trenutak u kome je kapetan upucao moju majku, deluje kao film koji se zaglavio na istoj sceni. Ne razumem zašto se ne pomera.

Vičem joj da se pomeri, da se sagne, da uradi bilo šta. Ali ona samo tako stoji, metak je pogađa u glavu i ona potom pada. Lice joj je okrenuto ka meni - ali nisam ja kriv za to. Nisam.

Izmaglica se konačno povlači. Koliko je prošlo, četiri ili pet dana? Moţda i ceo mesec? Pojma nemam. Kad konačno otvorim oči, vidim da se nalazim u maloj ćeliji bez prozora, s četiri čelična zida. Vojnici stoje s obe strane malih vrata, nalik onima na sefovima. Grčim lice od bola. Jezik mi je ispucao i suv kao barut.

Suze su mi usahnule. Nešto nalik metalnim lisicama drţi me čvrsto uz stolicu, i potreban mi je koji trenutak da shvatim da sedim. Kosa mi u pramenovima pada s lica. Prsluk mi je umrljan krvlju. Najednom se sledim od straha: moj kačket. Provaljen sam.

A onda osetim bol u levoj nozi. Nikad ranije nisam iskusio toliki bol, gori i od onog prvog uboda u to koleno. Obliva me hladan znoj, a po obodu vidnog polja mi lete zvezdice. Sve bih dao za nešto protiv bolova, ili makar led da mi ugasi ovu vatru u upaljenoj butini, ili čak metak u čelo da me reši ove bede. Tes, trebaš mi. Gde li si?

Kad se konačno okuraţim da pogledam u nogu, vidim da je čvrsto zavijena u krvlju natopljen zavoj.

Jedan od vojnika primeti da se komešam. Stavlja ruku na uvo. „Gospođo, budan je."

Nekoliko minuta kasnije - a moţda i nekoliko sati - otvaraju se metalna vrata i ulazi komandirka koja je naredila ubistvo moje majke. U uniformi je od glave do pete, sa sve plaštom, a grb s tri strele joj srebrnasto blešti pod fluorescentnim svetlima. Struja. U vladinoj sam zgradi. Govori nešto vojnicima s druge strane vrata. A onda ih ponovo zatvori i uputi se ka meni, sve s osmehom.

Nisam siguran je l' mi pala klapna zbog bola u nozi ili zbog besa izazvanog njenim prisustvom.

Komandirka staje ispred mene i saginje se ka meni. „Dragi moj dečače", kaţe. Nju ovo očito zabavlja. „Koliko sam samo bila uzbuđena kad su mi rekli da si budan. Morala sam da dođem da te vidim. Trebalo bi da budeš srećan - bolničari kaţu da nemaš kugu, čak ni nakon što si proveo vreme s onom zaraţenom druţinom koju nazivaš porodicom."

Cimnem se unazad i pljunem je. Ĉak i tako mali pokret izazove mi oštar bol u nozi. „Kako si lep." Otrovno mi se smeši. „Šteta što si odabrao ţivot jednog kriminalca. Mogao si da postaneš poznat, znaš, s takvim licem. Svake godine da dobiješ besplatnu vakcinu protiv kuge. Zar to ne bi bilo divno?"

Da nisam vezan, sljuštio bih joj koţu s lica.

78

„Gde su mi braća?" Promukao sam. „Šta ste uradili s Idenom?"

Komandirka se ponovo osmehne, a onda pucne prstima ka vojnicima iza sebe. „Veruj mi da bih volela da mogu da ostanem i proćaskam s tobom, ali čeka me obuka. A i tu je neko ko mnogo više od mene ţeli da te vidi. Pustiću je da nastavi sa saslušanjem." Potom odlazi.

A ulazi neko drugi - neko manji, krhkiji - neko za kim lepeće crni plašt.

Potreban mi je koji trenutak da je prepoznam. Nema više ofucanih pantalona ni blatnjavih čizmi; nema gareţi na njenom licu. Devojka je čista i sva ulickana, tamne kose podignute u sjajni konjski rep. Nosi neku fensi uniformu: na uzglavlju vojničkog plašta sjaje joj se zlatne epolete, s ramena joj vise bele kićanke, a grb s dvostrukom strelom utisnut je u oba rukava. Plašt joj doseţe do peta i sva je zaogrnuta u crnu boju prošaranu zlatnom. Na vrhu plašta je i čvrsto povezan Kanto čvor. Iznenađen sam koliko deluje mlado, čak i mlađe nego prvi put kad sam je sreo.

Ne bi valjda Republika dolelila tako visok rang nekom tako mladom. Spuštam pogled na njene usne - usne koje sam ljubio sada su prekrivene sjajem. Nešto mi padne na pamet i dođe mi da se nasmejem. Da nije kriva za ubistvo moje majke i moje zatočeništvo, rekao bih da je prelepa.

Mora da je primetila da sam je prepoznao. „Sigurno deliš moje uzbuđenje zbog ovog susreta. To što sam traţila da ti zaviju nogu moţeš smatrati činom izuzetne ljubaznosti", brecne se. „Ţelim da budeš na nogama kad te budu pogubili, neću da dozvolim da umreš od infekcije pre nego što te dokrajčim." „Hvala ti. Baš si ljubazna."

Ne obraća paţnju na moj sarkazam. „Pa, znači ti si taj Dan." Ne progovaram.

Devojka prekršta ruke i pronicljivo me gleda. „Doduše, bolje da te zovem Danijel. Danijel Altan Ving. Toliko sam uspela da izvučem iz tvog brata Dţona."

Na pomen Dţonovog imena nagnem se napred, zbog čega se vrlo brzo pokajem, jer noga samo što mi ne eksplodira od bola. „Reci mi gde su mi braća."

Ne menja izraz lica. Ma i ne trepne. „Oni više nisu tvoja briga." Prilazi nekoliko koraka bliţe. Precizno korača, samosvesno, kako i priliči članu republičke elite. Sjajno je to krila na ulici. To me još više razbesni. „Ovako ćemo, gospodine Ving. Ja ću da ti postavim pitanje, a ti ćeš da mi odgovoriš. Hajde da počnemo od najlakšeg. Koliko imaš godina?"

Gledam je pravo u oči. „Nije trebalo da te spasem posle skiz borbe. Trebalo je da te ostavim da umreš."

Spušta pogled, vadi pištolj zadenut za pojas i snaţno me udara po licu. Na trenutak je sve što vidim zaslepljujuće belo svetLo - usta mi ispunjava ukus krvi. Ĉujem da nešto škljocne, a onda na čelu osetim hladni metal. „Pogrešan odgovor. Da razjasnimo nešto. Ako još jednom pogrešno odgovoriš, postaraću se da se krici tvoj brata Dţona čuju sve dovde. A ako i treći odgovor bude pogrešan, i tvog mlađeg brata, Idena, čeka ista sudbina."

Džon i Iden. Makar su i dalje ţivi. A onda, na osnovu šupljeg škljocanja pištolja, zaključujem da nije napunjen. Očito je reŠila da ga koristi samo za udaranje.

Ne sklanja pištolj.

79

nela012

„Koliko imaš godina?" „Petnaest." „To je već bolje." Neznatno spušta pištolj. „Vreme je da priznaš neke stvari. Jesi li ti odgovoran za provalu u banku Arkadija?"

Mesto od deset sekundi. „Da." „Onda si verovatno odgovoran i za krađu onih šesnaest hiljada i petsto bankota koje su odande ukradene." „Baš tako." „Jesi li ti odgovoran za vandalizovanje Odeljenja za unutrašnju odbranu pre dve godine, i uništenje motora dve ratne letelice?" „Da." „Jesi li ti zapalio deset F-472 borbenih aviona prizemljenih u vojnoj bazi Burbank pre nego što su uspeli da polete ka ratnoj zoni?" „Na to sam posebno ponosan." „Jesi li ti napao kadeta koji je čuvao straţu na obodu karantinske zone u sektoru Alta?" „Vezao sam ga i dostavio hranu porodicama u zoni karantina. Eto ti ga na!"

Devojka nabroji još nekoliko počinjenih zlodela, od kojih se nekih jedva i sećam. A onda nastavlja i nabraja neke novije. „Da li si odgovoran za smrt kapetana gradske patrole tokom provale u Centralnu bolnicu Los Anđelesa? Da li si ukrao zalihe lekova i provalio na treći sprat?"

Podiţem bradu. „Kapetana po imenu Metijas."

Hladno me pogleda. „Tako je. Mog brata."

Znači tako. Zato me je jurila. Duboko udahnem. „Tvog brata. Nisam ga ubio - nisam ni mogao. Za razliku od vas, prokletnika, koji volite da povlačite obarač, ja ne ubijam ljude."

Devojka ne odgovara. Na trenutak samo zurimo jedno u drugo. Osetim tračak saosećanja, ali vrlo brzo ga potisnem. Nema saţaljenja za agente Republike.

Odlazi ka jednom od vojnika koji stoje na vratima. „Zatvorenik 6822. Odsecite mu prste."

Bacam se napred, ali ne mogu da mrdnem od lisica. Noga mi puca od bola.

Nisam navikao da me neko ovako drţi u šaci. „Da, odgovoran sam za provalu!", proderem se. „Ali sam ozbiljan kad kaţem da ga nisam ubio. Priznajem da sam ga povredio - to jesam - morao sam da pobegnem, a on je pokušao da me zaustavi. Ali nema šanse da je moj noţ mogao da učini išta više osim da ga rani u rame. Molim te - odgovoriću ti na sva pitanja.

Odgovorio sam na sve što si me pitala."

Devojka me ponovo pogleda. „Ništa više od ranjenog ramena? Moţda je trebalo bolje da proveriš." Pogled joj je ispunjen besom, i to me ostavi bez teksta. Pokušavam da se setim noći kad sam se suočio s Metijasom - potegao je pištolj u istom trenutku kad i ja noţ. Gađao sam ga... i pogodio u rame. Siguran sam.

Jesam Ii? Na trenutak opozove naredbu koju je izdala.

80

„Sudeći po bazama podataka Republike", nastavlja, „Danijel Altan Ving umro je pre pet godina od malih boginja, u jednom od naših radnih logora."

Podsmešljivo frknem. Radni logori. Aha, kako da ne, kao što se i Elektor svake godine bira po pravilima. Ova devojka ili stvarno veruje u ta izmišljena sranja, ili me izaziva. Jedno staro sećanje bori se da izbije na površinu - ubadanje igle u oko, pokretni krevet i ble-štavo svetio - ali nestaje kao rukom odneseno. „Danijel i jeste mrtav", odgovaram. „Odavno je zaboravljen." „Pretpostavljam da si tada počeo da se baviš sitnim kriminalom. Pet godina.

Izgleda da si navikao da se izvlačiš. Ali malo si se opustio, a? Jesi li ikada radio za nekoga? Da li je ikad neko radio za tebe? Jesi li u nekom trenutku bio povezan s Patriotama?"

Odmahujem glavom. U mislima mi se javlja zastrašujuće pitanje, pitanje koje se plašim da postavim. Šta li je uradila s Tes? „Ne. Pokušali su da me regrutuju u jednom trenutku, ali ja više volim da radim sam." „Kako si uspeo da pobegneš iz radnih logora? Kako si završio otimajući po ulicama Losa Anđelesa, kad je trebalo da radiš za Republiku?"

Dakle ovako Republika razmišlja o deci koja padnu Ispit. „Kakve veze ima? Sad sam ovde."

Ovoga puta je pogodim u ţivac. Nogom gura moju stolicu sve dok više nema gde, a onda mi odalami glavom o zid. Sve sam zvezde pobrojao. „Reći ću ti kakve veze ima", sikće. „Ima veze, jer da ti nisi pobegao, moj brat bi sada bio ţiv. I postaraću se da više nijedan štrokavi ulični probisvet koji je razmešten u radne logore ne prevari sistem - tako da se ovako nešto više nikada ne desi."

Nasmejem joj se u lice. Bol u nozi samo mi potpaljuje bes. „Tako znači, to tebe muči? Gomila odmetnute dece koja je posle Ispita uspela da utekne sigurnoj smrti, a? Lepo ti kaţem da si sve pogrešno shvatila. Nisam ti ubio brata. Ali ti jesi ubila moju majku. Računaj da si ti ta koja joj je uperila pištolj u glavu!"

Devojčino lice se zaledi - ali iza te maske vidim trunku oklevanja, trunčicu, i ponovo je ona devojka koju sam upoznao na ulici. Nagne se ka meni, dovoljno blizu da usnama dodirne moje uvo i da joj osetim dah. Prođu me ţmarci. Toliko tiho šapuće da samo ja mogu da je čujem. „Ţao mi je zbog tvoje majke. Komandirka mi je obećala da neće povrediti nijednog civila, i pogazila je reč. Ja..." Glas joj zadrhti. Zvuči kao da joj je zaista ţao kao da ja od toga imam neke vajde. „Volela bih da sam sprečila Tomasa. Ti i ja smo neprijatelji, tu nema sumnje... ali nisam ţelela da se tako nešto desi." Uspravi se i okrene. „To bi bilo to, za sada." „Ĉekaj." Uz veliki napor savladavam svoju narav i nakašljavam se. Pitanje koje sam se plašio da postavim samo izleće iz mene. „Jel’ ţiva? Šta si uradila s njom?"

Devojka se okreće i uzvraća mi pogled. Po izrazu lica vidim da joj je jasno na koga mislim. Tes. Jel’ živa? Spreman sam na najgore.

Ali umesto toga, Devojka samo odmahne glavom. „Ne znam. Ona me ne zanima." Klima glavom ka jednom od vojnika. „Nemojte da mu dajete vodu do kraja dana i premestite ga u ćeliju na kraju hodnika. Moţda će ujutru da spusti loptu." Kako je čudno kad vojnici salutiraju nekom tako mladom.

Nikome nije rekla za Tes, shvatam. Zbog mene? Zbog Tes? Ubrzo potom odlazi, i ja ostajem sam u ćeliji s vojnicima. Svuku me sa stolice, pa po podu, pa kroz vrata. Ranjena noga mi se vuče po pločicama. Ne mogu da zaustavim suze koje mi naviru na oči. Hvata me nesvestica od bola, kao da se davim 81

u jezeru bez dna. Vojnici me vuku kroz široki hodnik koji kao da je kilometar dugačak. Na sve strane je oruţana straţa, sa sve doktorima koji nose zaštitne naočare i bele rukavice. Mora da sam na bolničkom odeljenju. Verovatno zbog noge.

Pada mi glava. Više ne mogu da je drţim. U mislima mi je pojavljuje majčino lice dok leţi na zemlji. Nisam kriv, ţelim da vrisnem, ali ništa ne izlazi. Bol u ranjenoj nozi obuzima me potpuno.

Makar je Tes na sigurnom. Pokušavam mislima da je upozorim, da joj kaţem da ode iz Kalifornije i trči koliko je noge nose.

A onda, na pola hodnika, nešto mi privuče paţnju. Mali crveni broj - nula ispisan istim ciframa kao i onaj ispod trema i na nasipu. Baš tu. Dok prolazimo pored duplih vrata na kojima je ispisan sprejom, okrećem glavu da bolje pogledam.

Vrata nemaju prozore, ali kad ih osoba s gas-maskom obučena u belo otvori da uđe, bacim pogled. Sve mi je zamućeno pa ne mogu dobro da vidim - ali jedno mi nije promaklo. Vreća na pokretnom krevetu. Telo. Vreća je obeleţena crvenim X. Doktor potom zatvara vrata, a mi nastavljamo dalje.

Kroz glavu mi prolazi niz prizora. Crveni brojevi. Prekriţeno X na vratima moje porodične kuće. Bolnička vozila koja su odvezla Idena. Idenove oči - crne i krvave.

Moj mali brat im je potreban za nešto. Za nešto što ima neke veze s njegovom bolešću. Razmišljam o onom prekriţenom X. Šta ako Iden ovu kugu nije dobio slučajno? Šta ako je niko nije dobio slučajno?

82

DŽUN Te večeri se nateram da obučem haljinu i s Tomasom podruku odlazim na iznenadni bal. Organizovan je u čast hvatanja opasnog kriminalca, kao nagrada za nas koji smo ga priveli pravdi. Vojnici se lome koji će da mi otvori vrata kad stignem. Ostali mi salutiraju. Gomila razdraganih zvaničnika mi se smeši dok prolazim, a moje ime se pominje gotovo u svakom razgovoru koji načujem. To je mala Iparisova... Izgleda strašno mlado... Samo petnaest godina, prijatelju... I sam Elektor je zadivljen... Iz nekih reči zavist izbija više, iz nekih manje. Nije to baš toliki uspeh... Da budemo iskreni, Komandirka Džejmson je ta koja zaslužuje priznanje... Obično dete...

Koji god da je ton, glavna tema sam ja. Ţelim da budem ponosna na sebe. Ĉak i Tomasu kaţem, dok tumaramo raskošnom dvoranom prepunom svečano postavljenih stolova i lustera, da je Danovo hapšenje popunilo rupu koju je Metijasova smrt u meni ostavila. Ali ni sama ne verujem u to. Ništa mi ovde ne deluje kako treba, ništa u ovoj sobi ne valja - kao da je sve neka iluzija koja će se razleteti u paramparčad ako posegnem rukom i dodirnem je.

Osećam se loše... kao da sam uradila nešto uţasno i izdala dečka koji mi je verovao. „Drago mi je što osećaš olakšanje", kaţe Tomas. „Nek i taj Dan nečemu posluţi." Kosa mu je uredno zalizana, i izgleda nešto viši nego što jeste u toj savršenoj, kitnjastoj kapetanskoj uniformi. Dodirne me rukom u rukavici. Pre nego što je ubio Danovu majku, moţda bih mu se i nasmešila. Sad se od njegovog dodira najeţim i odmaknem.

Dan je poslužio da me utera u ovu haljinu, ţelim da kaţem, ali umesto toga nameštam savršeno gladak materijal svoje haljine. I Tomas i Komandirka Dţejmson su insistirali da obučem nešto lepo. Ni jedno ni drugo nisu hteli da mi kaţu zašto.

Kad sam je pitala, Komandirka Dţejmson me je samo otkačila odmahivanjem ruke. „Makar jednom, Iparisova", rekla je, „uradi ono što ti je rečeno i ne postavljaj pitanja." A onda je pomenula neko iznenađenje, neočekivano pojavljivanje nekoga do koga mi je veoma stalo.

U jednom trenutku iracionalnosti pomislim da moţda misli na mog brata. Da su ga nekako vratili u ţivot i da ću ga videti na večerašnjoj proslavi.

Zasad ipak dopuštam da me Tomas vodi kroz ovu gomilu generala i aristokrata.

Na kraju sam odabrala safirnoplavu haljinu s korsetom, obrubljenu minijaturnim dijamantima. Jedno rame mi je prekriveno čipkom, a drugo je skriveno dugačkim svilenim plaštom. Kosa mi je ravna i puštena - što baš i ne prija nekome ko uglavnom trenira s kosom sklonjenom s lica. Tomas s vremena na vreme baci pogled na mene, i obrazi mu porumene.

Ne znam što od ovoga prave famu. I ranije sam nosila lepe haljine, a ova izgleda previše moderno i asimetrično. Od nje bih mogla neko dete iz siromašnog kraja grada da hranim nekoliko meseci. „Komandirka mi je rekla da će Danu sutra ujutru biti izrečena kazna", izgovara Tomas trenutak kasnije, nakon što smo pozdravili kapetana iz sektora Emerald.

Na pomen Komandirke Dţejmson okrećem glavu, jer ne ţelim da Tomas vidi moju reakciju. Ona je očito već zaboravila šta se desilo s Danovom majkom, kao da je od tada prošlo dvadeset godina. Ali odlučim da budem ljubazna i podiţem pogled 83

ka njemu. „Tako brzo?" „Što pre to bolje, zar ne?" Zapanji me oštrina u njegovom glasu. „Kad se samo setim koliko si vremena s njim morala da provedeš. Ĉudim se kako te nije ubio u snu. Ja..." Zastane, očito odlučivši da ne završi rečenicu.

Prisećam se topline Danovog poljupca, i načina na koji mi je previo ranu. Otkad su ga uhapsili, ne mogu da isključim mozak. Dan koji je ubio mog brata je okrutni, nemilosrdni kriminalac. Ali ko je onda Dan koga sam upoznala na ulici? Ko je taj dečak koji je rizikovao sopstvenu bezbednost da spase devojku koju ne poznaje? Ko je ovaj Dan koji ovako silovito ţali za majkom? Njegov brat, koji dosta liči na njega, nije delovao kao loša osoba kad sam ga ispitivala u ćeliji - nudio je svoj ţivot za Danov, nudio ušteđevinu za Idenovu slobodu. Kako jedan hladnokrvni kriminalac moţe biti deo takve porodice? Pomisao na Dana vezanog za stolicu, rastrzanog bolovima u ranjenoj nozi, istovremeno me i ţesti i zbunjuje. Juče sam mogla da ga ubijem. Mogla sam da napunim pištolj mecima i dokrajčim ga i završim više s tim.

Ali ponela sam prazan pištolj. „Ti ulični probisveti su ti svi isti" nastavlja Tomas, ponavljajući ono što sam ja Danu rekla u ćeliji. „Jesi li čula da je Danov bolesni brat, onaj mali, juče pokušao da pljune Komandirku Dţejmson? Da je inficira tim nekim mutiranim virusom kuge kojim je zaraţen?"

Danovim mlađim bratom još nisam stigla da se pozabavim. „Reci mi", kaţem, i zastanem da ga pogledam. „Šta tačno Republika hoće od tog dečka? Zašto su ga odveli u bolničku laboratoriju?"

Tomas mi odgovori šapatom. „Ne mogu da ti kaţem. Većina tih informacija je tajna. Ali znam da je nekoliko generala iz ratne zone došlo da ga vidi."

Mrštim se. „Došli su samo zbog njega?" „Pa, većina njih je došla zbog nekog sastanka. Ali našli su vremena da svrate i do laboratorije." „Zašto bi neko iz ratne zone uopšte bio zainteresovan za Danovog malog brata?"

Tomas sleţe ramenima. „Ako budu smatrali da treba da znamo, obavestiće nas."

Nekoliko trenutaka kasnije, presreće nas ogroman muškarac s oţiljkom preko obraza. Kijan. Široko se osmehne kad nas vidi, i stavlja mi ruku na rame. „Agente Iparisova! Večeras je tvoje veče. Postala si zvezda! Da ti kaţem, draga moja, nema osobe u visokim krugovima koja ne komentariše tvoj genijalni učinak.

Pogotovo tvoja komandirka - hvališe se kao da si joj ćerka. Ĉestitam ti na promociji i na toj nagradici. Za dvesta hiljada banknota moţeš da kupiš desetine elegantnih haljina."

Uspevam da uljudno klimnem glavom. „Veoma ste ljubazni, gospodine."

Kijan se osmehne, izobličivši onaj svoj oţiljak, i sklopi šake u rukavicama. Na uniformu mu je prikačeno toliko ordenja i medalja da bi glat mogao da potone na dno okeana. Iznenađena sam što vidim purpurnozlatni orden, koji svedoči da je Kijan nekada bio ratni heroj - iako mi je teško da poverujem da je ikada bio u stanju da rizikuje sopstveni ţivot da bi spasao svoje saborce. Isti orden svedoči i da je ostao bez jednog od udova. Ruke su mu na mestu, što znači da ima veštačku nogu. Jedva 84

vidljiv ugao pod kojim se naginje kazuje mi da više koristi levu nogu. „Pođite za mnom, agente Iparis. I vi, kapetane", naređuje Kijan. „Ţelim da vas upoznam s nekim."

Verovatno s osobom koju je pominjala Komandirka Dţejmson. Tomas mi se tajanstveno osmehuje.

Kijan nas vodi svečanom dvoranom preko podijuma za ples, ka teškoj teget draperiji koja prekriva pola zida. S obe strane draperije stoje zastave Republike, i kad priđem bliţe, vidim da je i na draperiji jedva vidljiv motiv zastave.

Kijan otvara draperiju i zatvara je za nama.

Dvanaest plišom tapaciranih stolica poredano je u krug, i u svakoj od njih sedi zvaničnik u crnoj uniformi, ramena ukrašenih zlatnim epoletama, i pijucka iz finih staklenih čaša. Nekoliko njih prepoznajem. Generali iz ratne zone, isti oni koje je Tomas maločas pomenuo. Jedan od njih nas uoči i priđe, a za njim ide i jedan mlađi zvaničnik. Kad napuste krug, ostali ustanu i poklone se u njihovom pravcu.

Stariji zvaničnik je visok, kose posedele na slepoočnicama i jake vilice. Deluje bledo i bolesno. Na desnom oku mu sija zlatni monokl. Kijan zauzme stav mirno, a Tomas mi pusti ruku i pridruţi mu se. Muškarac odmahne rukom, i oni stanu voljno.

Konačno ga prepoznam. Izgleda drugačije uţivo nego na portretima gradskih digitalnih megaborda, na kojima mu je koţa mnogo toplije boje i bez bora. Uočavam i telohranitelje raštrkane među zvaničnicima.

Naš Elektor Primo. „Ti mora da si agent Iparisova." Izvija usne na moj zabezeknut izraz lica, ali ima neke topline u njegovom osmehu. Pruţa mi ruku u kratak i čvrst stisak. „Ova gospoda govore sjajne stvari o tebi. Da si čudo od deteta. I što je još vaţnije, da si strpala iza rešetaka našeg najiritantnijeg kriminalca. Pa sam mislio da ti uţivo čestitam, kako i dolikuje. Da smo imali više mladih patriota kao što si ti, tako oštroumnih, odavno bismo dobili ovaj rat protiv Kolonija. Zar ne?" Zastaje na trenutak da osmotri ljude oko sebe, i svi potvrdno mrmljaju. „Ĉestitam, draga moja."

Spuštam glavu. „Velika je čast upoznati vas, gospodine. Zadovoljstvo mi je da činim sve što mogu za svoju zemlju, Elektore." I sama sam iznenađena koliko smireno zvučim.

Elektor pokazuje na mladog zvaničnika pored sebe. „Ovo je moj sin, Anden. Danas slavi dvadeseti rođendan, pa sam pomislio da bih mogao da ga dovedem na ovu ljupku proslavu."

Skrećem pogled ka Andenu. Veoma liči na oca, visok je (oko metar i devedeset) i izgleda kraljevski, tamne kovrdţave kose. Kao i Dan, i on ima azijske krvi. Ali, za razliku od Danovih, njegove oči su zelene, a pogled nesiguran. Nosi bele pilotske kondor rukavice sa zlatnim vezom, što znači da je već prošao obuku za pilota borbenih aviona. Levoruk je. Zlatna dugmad za manţetne na rukavima njegovog crnog vojnog smokinga imaju ugraviran amblem Kolorada. Što znači da je tamo rođen. Grimizni prsluk, dvoredno kopčanje. Daje prednost svom rangu vojne avijacije, za razliku od Elektora.

Anden se osmehne na moj lutajući pogled, naginje se u savršen naklon, a onda mi uzima ruku. Umesto da se rukuje, kao Elektor, podigne je ka usnama i poljubi mi nadlanicu. Postiđena sam što mi je srce ovoliko poskočilo. „Agente Iparisova" kaţe on. Na trenutak mu je pogled prikovan za moj. „Zadovoljstvo je upoznati vas", odgovaram, jer ne znam šta bih drugo rekla. „Moj sin će na proleće da se kandiduje za Elektora." Osmehuje se Andenu, koji mu se na to poklanja. „Uzbudljivo, zar ne?"

85

„Onda mu ţelim mnogo sreće na izborima, iako sam sigurna da mu neće trebati."

Elektor se zasmeje. „Hvala ti, draga moja. To bi bilo sve. Molim te, Agente Iparisova, da večeras uţivaš. Nadam se da će biti prilike da se ponovo sretnemo." A onda se okrene.

Anden ga prati u stopu. „Voljno", izgovori Elektor na odlasku.

Kijan nas izvodi iz prostora oivičenog draperijom, pravo u glavnu dvoranu.

Ponovo mogu da dišem.

01.00 SATI. SEKTOR RUBI. 230C UNUTRA Nakon proslave, Tomas me bez reči prati kući. Na trenutak zastane na mojim vratima.

Ja sam ta koja prekida tišinu. „Hvala", kaţem. „Bilo je zabavno."

Tomas klima glavom. „Aha. Nikad ranije nisam video Komandirku Dţejmson tako ponosnu na nekog od svojih vojnika. Ti si zlatno dete Republike." Ali onda ponovo nastupa tišina. Nije mu pravo, i osećam se odgovorno. „Jesi li dobro?" pitam. „Hm? O, da, dobro sam." Prolazi rukom kroz zalizanu kosu. Na rukavici mu ostane malo gela. „Nisam znao da će i Elektorov sin biti tamo." Primećujem neku neobičnu emociju u njegovim očima - bes? Ljubomoru? Zamrači mu lice i poruţni ga.

Slegnem ramenima. „Ali upoznali smo Elektora. Moţeš li da veruješ? To ti ja zovem uspešno veče.

Drago mi je što ste me ti i Komandirka Dţejmson ubedili da se lepo obučem."

Tomas me posmatra. Ne bih rekla da se zabavlja. „Dţun, hteo sam nešto da te pitam..." Okleva. „Kad si bila u sektoru Lejk s Danom, jel’ te poljubio?"

Zastanem na trenutak. Mikrofon. Eto kako zna - mora da mi se mikrofon upalio kad smo se ljubili, ili se nije ugasio kako treba. Pogledam ga u oči. „Da" mirno odgovaram, „jeste."

Oči mu ponovo odaju onu istu emociju. „Zašto je to učinio?" „Moţda je mislio da sam privlačna. Mada je verovatnije da je to učinio jer se napio nekog jeftinog vina. I ja sam mu to dozvolila. Nisam htela da ugrozim misiju nakon što sam dogurala tako daleko."

Na trenutak tako stojimo, okruţeni tišinom. A onda, pre nego što uspem da se pobunim, jednom rukom mi pomiluje bradu i nagne se da me poljubi u usta.

Odmaknem se pre nego što uspe da mi dotakne usne - ali ruka mu je sad za mojim vratom. Iznenađena sam koliko sam zgađena. Ispred sebe vidim isključivo čoveka koji ima krvi na rukama.

Tomas me dugo gleda. A onda me konačno pusti i odmakne se. Vidim koliko je nezadovoljan. „Laku noć, gđice Iparis."

86

Uţurbano odjuri niz hodnik, te ne stignem ni da mu odgovorim. Progutam knedlu. Jasno je da ne mogu da me kude što sam se uţivela u ulogu dok sam boravila na ulici, ali ne moram da budem genijalac da bih shvatila koliko je Tomas uznemiren. Pitam se da li će da uradi nešto povodom informacije koju sam mu odala i, ako hoće, šta.

Gledam kako nestaje, a onda otvaram vrata i polako ulazim u stan.

Oli me uzbuđeno pozdravlja. Pomazim ga, pustim ga na terasu, a onda svučem tu asimetričnu haljinu i odlazim pod tuš. Kad završim, oblačim crni prsluk i šorts.

Uzalud pokušavam da zaspim. Previše se toga danas desilo... Danovo saslušanje, upoznavanje s Elektorom Primom i njegovim sinom, a onda i Tomas.

Kroz glavu mi prolaze slike s mesta zločina gde je Metijas ubijen - ali dok ih premotavam u glavi, vidim kako se njegovo lice pretvara u lice Danove majke. Protrljam umorne oči. Glava mi vrvi od informacija, i pokušavam da ih obradim, ali svaki put se negde zapetljam. Trudim se da svoje misli zamislim kao grupe podataka raspoređene po urednim kutijicama, od kojih je svaka prikladno obeleţena. Doduše, večeras taj obrazac i nema mnogo smisla, a ja sam preumorna da bih sve raščlanila. Stan deluje prazno i strano. Skoro da mi nedostaju ulice Lejka. Pogled mi odluta do kutijice pod stolom, u kojoj je 200.000 banknota koje sam dobila za hvatanje Dana. Znam da bi trebalo da ih stavim na neko bezbednije mesto, ali ne mogu da se nateram da je dodirnem. Nakon nekog vremena ustajem iz kreveta, uzimam čašu vode i odlazim do računara. Kad već ne mogu da spavam, da iskoristim vreme za istraţivanje Danove prošlosti i dokaza.

Prelazim prstom preko monitora, uzimam gutljaj vode i ukucavam sigurnosni kod za pristup internetu. Otvaram fajlove koje mi je poslala Komandirka Dţejmson.

Prepuna su skeniranih dokumenata, fotografija i novinskih članaka. Kad god počnem da vršljam po ovakvim stvarima, u glavi začujem Metijasov glas. „Nekad nam je tehnologija bila bolja", umeo je da kaţe. „Pre poplava, pre nego što je hiljade baza podataka prosto zbrisano." Kobajagi bi uzdahnuo, a onda bi mi namignuo. „Eto razloga da rukom pišem svoje dnevnike, a?"

Prolazim kroz informacije koje sam več pročitala i prelazim na nove fajlove.

Usredsređujem se na detalje.

IME PO ROĐENJU: DANIJEL ALTAN VING GOD IŠTE/POL: 15/K; P0GRESN0 PROGLAŠEN MRTVIM U DESETOJ GODINI VISINA: 1.75 M TEŢINA: 66 KG KRVNA GRUPA: O K0SA: PLAVA, DUGA. FFFROL. KOŢR: E28270 OĈl: PLAVE: 3A8ED8.

DOMINANTNA NACIONALNOST: MONGOLSKA Zanimljivo. Zanimljiva nacionalnost, s obzirom na to da su nas u osnovnoj učili da ta zemlja više ne postoji.

SEKUNDARNA NACIONALNOST : BELAC SEKTOR: LEJK OTAC: TEJLOR ARSLAN VING. PREMINUO. 87

MAJKA : GREJS VING. PREMINULA. Na trenutak se zaustavim na ovome. Ponovo zamislim ţenu sklupčanu na pločniku, u sopstvenoj krvi, a onda otresem tu sliku iz glave.

BRAĆA: Dţon SUREM VING, 19/M IDEM BATAR VING, 9/M A onda na red dolaze stranice i stranice posvećene njegovim prethodnim zločinima. Pokušavam da ih preletim što brţe mogu, ali ne mogu da se ne zaustavim na poslednjoj.

ŢRTVE: KAPETAN MEDIJAS IPARIS Zatvaram oči. Oli mi cvili kraj nogu, kao da zna šta čitam, a onda zabija njušku u moju nogu. Odutno drţim ruku na njegovoj glavi.

Nisam ti ubio brata. To mi je rekao. Ali računaj da si ti ta koja je uperila pištolj u glavu mojoj majci.

Nateram se da dalje listam fajl. Ionako sam taj izveštaj o zločinu već naučila napamet.

A onda mi nešto privuče paţnju. Ispravljam se. U dokumentu ispred mene stoji Danov rezultat s Ispita. Skenirani papir s velikim crvenim pečatom, vidno drugačijim od svetloplavog koji je stajao na mom.

DANIJEL ALTAN VING REZULTAT: 674/1500 NIJE POLOŢIO Nešto me muči u vezi s tim brojem... 674? Nikad nisam čula da je neko dobio tako mali broj bodova. Samo jedna osoba koju znam iz osnovne je pala, ali čak je i njegov rezultat bio blizu 1000. Većina rezultata onih koji su pali je oko 890. Ili 825.

Ali uvek iznad 800. To su obično deca od koje se i očekuje da padnu, koja i ne polaţu mnogo na to ili nemaju kapaciteta.

Ali 674? „Previše je on pametan za taj rezultat", kaţem sebi u bradu. Iščitavam sve ponovo, u slučaju da sam nešto propustila. Ali broj je i dalje tu. Nemoguće. Dan se lepo izraţava i koristi logiku, a ume i da čita i piše. Trebalo je da poloţi makar usmeni deo. Uz to je i najokretnija osoba koju poznajem - na fizičkom delu Ispita trebalo je da briljira. S dobrim rezultatima u ta dva dela, bilo bi nemoguće da dobije manje od 850 - iako ni tako ne bi poloţio, opet je više od 674. Dobio bi 850 i da ništa nije uradio na pismenom delu.

Komandirka Džejmson neće biti zadovoljna što ovo radim, mislim se. Otvaram pretraţivač i prepisujem URL. Rezultati s Finalnog ispita su javna stvar, iako se dokumenta s Ispita nikome ne pokazuju - čak ni policijskim istraţiteljima. Ali ja sam Metijasova sestra, s njegovim hakerskim veštinama nikad nismo imali problem da upadnemo u ispitne baze podataka. Zatvaram oči i prisećam se čemu me je sve učio.

Odredi OS i nađi privilegovan pristup. Vidi možeš Ii da dopreš do udaljenog sistema.

Znaj šta tražiš, zaštiti mašinu.

88

Nakon sat vremena pronalazim otvoren port u sistemu i preuzimam ulogu administratora. Sajt zapi-šti i pojavi se linija za pretragu. Nečujno ukucam Danovo ime.

DANIJEL ALTAN VING. Pojavljuje se prva strana njegovog uverenja o polaganju Ispita. Rezultat je isti, 674/1500. Skrolujem dalje. Danovi odgovori. Neka pitanja imaju više ponuđenih odgovora, a neka zahtevaju odgovor i od nekoliko rečenica. Prelećem preko trideset dve strane, a onda što ustanovim nešto prilično čudno.

Ništa nije obeleţeno crvenim. Zapravo, svi odgovori redom su netaknuti. Ispit mu izgleda besprekorno, kao moj.

Vraćam se na prvu stranu. A onda paţljivo čitam svako od pitanja i u sebi odgovaram. Potrebno mi je sat vremena da sve pređem.

Svi odgovori su tačni.

Kad stignem do kraja Ispita, vidim i odvojene rezultate usmenog i fizičkog dela. Oba savršena. Jedino što odskače jeste poruka koja stoji kraj rezultata usmenog dela: Pažnja.

Dan nije pao Ispit. Ni izbliza. Bolje rečeno, ima isti rezultat kao i ja: 1500/1500.

Nisam više jedino čudo od deteta Republike sa savršenim rezultatom.

89

DAN „Na noge lagane. Vreme je."

Drška puške me udara u rebra. Prenuli su me iz sna - prvo sam sanjao majku kako me prati do škole, a onda Idenove krvave duţice i crveni broj pod našim tremom. Dva para ruku počinju da me vuku pre nego što uspem valjano da otvorim oči, te vrisnem od bola kad pokušam da se oslonim na ranjenu nogu. Mislio sam da ne moţe da boli više nego što je bolelo juče, ali moţe. Na oči mi naviru suze. Kad mi se vid izoštri, vidim da mi je noga pod zavojima otečena. Poţelim ponovo da vrisnem, ali usta su mi previše suva.

Vojnici me izvlače iz ćelije. Komandirka koja me je posetila pre neki dan čeka nas u hodniku, i kad me ugleda, široko se osmehne. „Dobro jutro, Dane", kaţe. „Kako si?"

Ne odgovaram joj. Jedan od vojnika se zaustavlja da joj salutira. „Komandirko Dţejmson", kaţe, „moţemo li da ga odvedemo na izricanje kazne?”

Komandirka klimne glavom. „Za mnom. I molim vas, zapušite mu usta nečim, ako nije problem. Nećemo valjda da dopustimo da sve vreme psuje, jelda?" Vojnik ponovo salutira, a potom mi zapušava usta nekom krpom.

Prolazimo dugim hodnicima. Ponovo vidim ona dupla vrata s crvenim brojem - a onda i nekoliko vrata koja su strogo čuvana, kao i neka s velikim staklenim pregradama. Mozak mi radi kao sat. Moram nekako da potvrdim svoje sumnje, s da nekim porazgovaram. Slab sam jer sam dehidrirao, a bol mi izaziva mučninu.

Unutar prostorija sa staklenim pregradama s vremena na vreme ugledam ponekog čoveka koji vrišti, lisicama prikovan za zid. Po poderanim uniformama zaključujem da su u pitanju ratni zatvorenici iz Kolonija. Šta ako je i Dţon u jednoj od ovakvih prostorija? Šta će mu uraditi?

Nakon čitave večnosti, ulazimo u ogromno glavno predvoje s visokom tavanicom. Napolju se čuje gomila koja nešto uzvikuje, ali ne mogu da provalim šta.

Vojnici su poredani kraj niza vrata koja vode ka prednjem delu zgrade.

Kad se sklone - nađemo se napolju. Dnevna svetlost me zaslepi, i začujem povike stotina ljudi. Komandirka Dţejmson podiţe ruku, a onda se okreće nadesno, dok mene vojnici vuku ka podijumu. Sada konačno vidim gde sam. Ispred zgrade u srcu Batale, vojnog sektora Los Anđelesa. Ĉitava gomila je okrenuta ka meni, i čuva je i nadgleda gotovo podjednako veliki vod naoruţanih vojnika. Pojma nisam imao da postoji toliko ljudi kojima je stalo da me vide uţivo. Podiţem glavu koliko mogu i na susednim zgradama vidim digitalne megaborde. Od prvog do poslednjeg, svi prikazuju krupan kadar mog lica, praćen sumanutim naslovima.

UHAPŠEN OZLOGLAŠENI KRIMINALAC PO IMENU DAN. KAZNA SE IZRIĈE DANAS ISPRED DVORANE BATALA. KONAĈNO LIŠENA SLOBODE OPASNA PRETNJA PO DRUŠTVO TINEJDŢERSKI ODMETNIK POZNAT PO IMENU DAN TVRDI DA RADI SAM, DA NIJE POVEZAN S PATRIOTAMA.

90

Blenem u svoje lice na megabordima. Prepuno je modrica, krvavo i mlitavo.

Jedan od pramenova kose potpuno mi je prekriven svetlocrvenom krvlju, prošaran i nešto tamnijom. Mora da imam posekotinu na glavi.

Na trenutak mi je drago što majka nije ţiva, pa ne moţe da me vidi ovakvog.

Vojnici me guraju ka izdignutom bloku cementa na središtu podijuma.

Komandirka Dţejmson stoji kraj njega, a s njene desne strane je Devojka. U uniformi je, stoičkog i opreznog stava. Njeno bezizrazno lice okrenuto je ka gomili - ali pre nego što se okrene, pogleda me jednom, samo jednom. „Mir! Molim vas, mir." Sudijin glas pucketa iz zvučnika, ali ljudi ne prestaju da urlaju, te vojnici počinju da ih guraju. Ceo prvi red je pretrpan novinarima, kamerama i mikrofonima, i svi su upereni u mene.

Jedan od vojnika konačno izdaje naredbu. Skrećem pogled ka njemu. Mladi kapetan koji je ubio moju majku. Njegovi vojnici ispale nekoliko metaka u vazduh.

Rulja se konačno utiša. Sudija sačeka još nekoliko sekundi da i poslednji ţamor utihne, a onda namesti naočare. „Zahvaljujemo vam na saradnji", počinje. „Znam da je jutro prilično toplo, te ćemo kaznu izreći što brţe moţemo. Kao što vidite, naši vojnici su tu da bi odrţavali mir u toku ovakvih postupaka. Dozvolite mi da počnem sa zvaničnom objavom da smo dvadeset prvog decembra, u osam i trideset šest ujutru, po standardnom okeanskom vremenu, uhapsili petnaestogodišnjeg kriminalca Dana, i priveli ga u vojni zatvor."

Iz rulje zagrme zadovoljni pokliči. Iako sam ovo očekivao, začujem i nešto što me iznenadi. Zviţdanje. Neki - veliki broj - ljudi u gomili ne diţe pesnice u vazduh.

Pripadnici gradske policije prilaze najglasnijim bundţijama, stavljaju im lisice i odvode ih.

Jedan od vojnika koji me drţi udara me puškom u leđa. Padam na kolena.

Onog trenutka kad mi ranjena noga dotakne tlo, iz sve snage vrisnem. Ali zvuk je prigušen ovom krpom u ustima. Bol me razdire - otekla noga mi zadrhti od udarca, a u zavoje pokulja krv. Pre nego što me vojnici podignu, gotovo da se preturim. Kad pogledam u Devojku, primetim da se trgnula i oborila pogled.

Sudija ne obraća paţnju na gungulu. Počinje da nabraja moje zločine, a onda zaključuje: „Imajući u vidu ranije prestupe optuţenog, a pogotovo napade na veličanstveni narod Republike, Viši kalifornijski sud izriče sledeću presudu. Dan se osuđuje na smrt..."

Rulja ponovo podivlja. Vojnici ih zadrţavaju. „... streljanjem, koje će se izvršiti za četiri dana, dvadeset sedmog decembra u šest popodne, po standardnom okeanskom vremenu, na tajnoj lokaciji..." Ĉetiri dana. Kako da spasem brata dotad? Podiţem glavu i gledam u rulju. „... i biti uţivo emitovano širom grada. Civilima savetujemo da otvore četvore očiju zbog mogućih kriminalnih aktivnosti pre ili posle događanja..."

Hoće da ja budem primer. „... i da istog trenutka prijave svaku sumnjivu aktivnost gradskoj patroli ili najbliţoj policijskoj stanici. Ovim zvanično okončavamo izricanje presude."

Sudija se uspravlja i silazi s podijuma. Rulja pokušava da probije policijski kordon. Urlaju, kliču, zviţde. Neko me diţe na noge. Pre nego što me ponovo povedu ka Dvorani Batala, krajičkom oka snimim Devojku kako me gleda. Lice joj je bezizrazno... ali nešto u njenom pogledu zatreperi. Ista ona emocija koju sam video na njenom licu pre nego što je saznala moj identitet. Zadrţi se tu samo trenutak, i 91

brzo nestane. Trebalo bi da te mrzim zbog ovoga što si učinila, pomišljam. Ali pogled koji mi upućuje to mi ne dopušta.

Nakon izricanja kazne, Komandirka Dţejmson ne dozvoljava vojnicima da me vrate u ćeliju. Umesto toga, uvode me u lift koji drţe ogromni zupčanici i lanci, i penjemo se jedan sprat, pa još jedan, pa još jedan. Stiţemo na krov Dvorane Batala, na dvanaestom spratu, na kome nema senki susednih zgrada koje mogu da nas zaštite od sunca.

Komandirka Dţejmson vodi vojnike do ravnog okruglog postolja na sredini krova oivičenog teškim lancima, postolja na kome je urezan grb Republike. Devojka je na začelju. Pogled joj je i dalje prikovan za moja leđa. Kad stignemo do središta kruga, vojnici me podiţu i lancima mi vezuju ruke i noge. „Neka bude ovde naredna dva dana", izgovara Komandirka Dţejmson. Sunce mi je već zamaglilo vid, te je svet oko mene okupan izmaglicom svetlucavih dijamanata. Vojnici me puštaju. Padam i dočekujem se na ruke i zdravo koleno, dok lanci sve vreme kloparaju. „Agente Iparisova, pobrini se za njega. Posećuj ga povremeno i postaraj se da ne umre pre nego što ga pogubimo."

Devojka pištavo odgovara. „U redu, gospođo." „Ima pravo na jednu čašu vode dnevno. I jednu porciju hrane." Komandirka se smeši i namešta rukavice. „Ako ţeliš, moţeš sve to i kreativno da mu raspodeliš.

Kladim se da ćeš smisliti kako da ga nateraš da te moli." „U redu, gospođo." „Dobro." Komandirka Dţejmson mi se još jednom obrati. „Izgleda da se konačno ponašaš kako treba. Bolje ikad nego nikad." Potom odlazi i nestaje u liftu s Devojkom, ostavivši vojnike da me čuvaju.

Popodne prolazi u miru.

Naizmenično se onesvešćujem i dolazim sebi. Povređena noga mi pulsira u ritmu otkucaja srca, ponekad brzo ponekad sporo, a ponekad tako jako da mi se čini da ću da se onesvestim. Usta me peku pri najmanjem pokretu. Pokušavam da provalim gde bi mogao da bude Iden - u laboratoriji Centralne bolnice, ili u bolničkom odeljenju Dvorane Batala, ili čak u vozu na putu ka ratnoj zoni. Siguran sam da će ga odrţavati u ţivotu. Republika ga neće ubiti pre kuge.

A Dţon. Ko zna šta su s njim uradili. Moţda su ga ostavili u ţivotu, u slučaju da mogu iz njega da iscede još informacija o meni. Moţda će nas obojicu pogubiti u isto vreme. A moţda je već mrtav. Nov bol mi probada grudi. Prisećam se dana kad sam polagao Ispit, kad je Dţon došao po mene i video da me odvode u voz, zajedno s ostalima koji su pali. Nakon što sam pobegao iz laboratorije i počeo iz daljine da posmatram svoju porodicu, neretko bih ugledao Dţona kako sedi za trpezarijskim stolom, glave zarivene u šake, i jeca. Nikad to naglas nije rekao, ali mislim da sebe krivi za sve što se meni desilo. Smatra da je trebalo bolje da me zaštiti. Da mi pomogne u učenju. Nekako, bilo kako.

Ako uspem da pobegnem, imam vremena da ih spasem. I dalje mogu da koristim ruke. A imam i jednu dobru nogu. Mogu... samo kad bih znao gde su...

Svet iščezava i ponovo se pojavljuje. Glava mi pada na cementno postolje, a ruke mi beţivotno leţe na lancima. Ponovo mi se javlja sećanje na Ispit. ★★★

92

Stadion. Druga deca. Vojnici koji čuvaju sve ulaze i izlaze. Plišani konopci koji nas razdvajaju od dece iz bogatih kuća.

Fizički deo ispita. Pismeni deo. Usmeni deo.

Pre svega, usmeni deo. Sećam se panela koji me je ispitivao - grupa od šest psihijatara - i zvaničnika koji ih je predvodio, muškarca po imenu Kijan, s uniformom prepunom medalja. On mi je postavljao većinu pitanja. Koja je zvanična zakletva Republike? Dobro je, vrlo dobro. U tvom školskom izveštaju piše da voliš istoriju.

Koje godine je zvanično nastala Republika? Šta voliš da radiš u školi? Da čitaš... da, baš lepo.

Neki nastavnik te je jednom prijavio da si se ušunjao u zabranjeni deo biblioteke i tražio stare vojne tekstove. Možeš li da mi kažeš zašto si to uradio? Šta misliš o našem čuvenom Elektoru Primu? Da, on je svakako jedan dobar čovek i veliki vođa. Ali grešiš što tako govoriš o njemu, dečače moj. Nije on običan čovek, kao ti i ja. Njemu se moraš obraćati kao veličanstvenom ocu. Da, primamo tvoje izvinjenje.

Nije bilo kraja njegovim pitanjima, postavljao ih je na desetine, svako zakukuljenije od prethodnog, sve dok više nisam ni znao zašto sam na njih odgovorio kako sam odgovorio. Kijan je sve vreme vodio beleške, a jedan od njegovih asistenata me je snimao malecnim mikrofonom.

Mislio sam da su mi odgovori bili dobri. Ipak sam se trudio da govorim ono što ţele da čuju.

Ali onda su me poslali na voz, a voz me je odvezao u laboratoriju. ★★★ Zadrhtim od tog sećanja, iako je sunce neumoljivo, prţi mi koţu sve dok ne počne da boli. Moram da spasem Idena, neprestano ponavljam sebi. Iden za mesec dana puni deset godina. Kad se oporavi od kuge, moraće da polaže Ispit...

Ova povređena noga kao da će da mi prsne i otekne do veličine ovog krova.

Prolaze sati. Gubim pojam o vremenu. Vojnici se smenjuju. Sunce menja poloţaj.

A onda, kad sunce počne milosrdno da zalazi, vidim da neko izlazi iz lifta i korača ka meni.

93

DŽUN Iako je prošlo tek sedam sati od izricanja presude, Dan je neprepoznatljiv. Leţi sklupčan u središtu grba Republike. Koţa mu je tamnija, a kosa načisto mokra. Na jednom pramenu mu je i dalje zgrušana krv, kao da ga je namerno obojio. Deluje gotovo crno. Dok prilazim, okreće se ka meni. Doduše, nisam sigurna da me uopšte vidi, pošto sunce nije skroz zašlo, a verovatno ga i zaslepljuje.

Još jedan vunderkind - i to ne običan. I ranije sam imala prilike da upoznam genijalce, ali među njima svakako nije bilo onih koje je Republika pokušala da sakrije. A pogotovo ne vunderkinda sa savršenim rezultatom.

Jedan od vojnika kraj okruglog postolja staje mirno i salutira. Znojav je, a plitki šlem ga ne štiti od sunca. „Agente Iparisova", kaţe. (Ima akcenat sektora Rubi, a dugmad na uniformi su mu sveţe ispolirana. Obraća paţnju na detalje.)

Skrećem pogled ka drugim vojnicima, a onda ga ponovo vratim na njega. „Za sada ste slobodni. Reci svojim ljudima da donesu nešto vode i suncobran. I prenesite moju naredbu da vaša zamena dođe ranije." „U redu, gospođo." Vojnik lupi petom o petu i daje ostalim vojnicima voljno.

Kad napuste krov i ostanem sama s Danom, skinem plašt i čučnem da ga bolje vidim. Škilji ka meni, ali ne progovara. Usne su mu toliko ispucale da mu je pošla krv i počela da se sliva niz bradu. Previše je slab da bi mogao da priča. Spuštam pogled ka njegovoj ranjenoj nozi. Mnogo je gore nego jutros, što i nije neko iznenađenje, a toliko je otečena da je duplo veća. Mora da se i inficirala. Po ivici zavoja pomalja se krv.

Odsutno dotičem svoju ubodnu ranu na boku. Više i ne boli toliko.

Daj da promenimo te zavoje. Uzdišem i skidam čuturicu zadenutu za pojas. „Evo. Popij malo vode. Ne smem da ti dopustim da umreš." Kapam mu vodu po usnama. Isprva se trgne, ali ubrzo otvori usta i dozvoli mi da u njih sipam pomalo vode. Ĉekam da proguta (što traje milion godina) i puštam ga da uzme još jedan dug gutljaj. „Hvala", šapuće. Promuklo se nasmeje. „Sad moţeš da ideš."

Nakratko ga proučavam. Koţa mu je izgorela a lice mu je mokro od znoja; ipak oči su mu i dalje svetle, iako neusredsređene. Najednom se setim našeg prvog susreta. Svuda oko mene je bila prašina... a iz nje je izronio taj neki prelepi dečko s najplavljim očima koje sam ikad videla, i pruţio mi ruke da mi pomogne da ustanem. „Gde su mi braća?" šapuće. „Jesu li obojica ţivi?"

Klimam glavom. „Jesu." „Jel’ Tes na sigurnom? Niko je nije uhapsio?" „Ne da ja znam." „Šta rade s Idenom?"

Prisećam se onoga što mi je Tomas rekao, da su generali iz ratne zone došli da ga posete. „Ne znam."

Dan okreće glavu i zatvara oči. Usredsređuje se na disanje. „Pa, nemojte da ih ubijete", mrmlja. „Ništa nisu uradili... a Iden... nije on pokusni kunić, znaš." Na trenutak ućuti. „Nikad mi nisi rekla kako se zoveš. Mislim, 94

ko da je vaţno? Ali ti znaš kako se ja zovem."

Zurim u njega. „Zovem se Dţun Iparis." „Dţun", mrmlja Dan. Osetim neku neobičnu toplinu kad čujem svoje ime na njegovim usnama. Okrene se ka meni. „Dţun, ţao mi je zbog tvog brata. Nisam znao da će nešto da mu se desi."

Obučena sam da ne verujem zatvorenicima - znam da će da laţu i da maţu ne bi li doprli do tebe. Ali imam neki osećaj. Nekako... zvuči iskreno, ozbiljno. Šta ako mi govori istinu? Šta ako se Metijasu te noći dogodilo nešto drugo? Duboko uzdahnem i nateram se da oborim pogled. Logika pre svega, govorim sebi. Logika će da te spase kad nema ničeg drugog. „Hej." Setim se nečega. „Otvori oči i pogledaj me."

Posluša me. Nagnem se da ga bolje pogledam. Da, i dalje je tu. Ta neobična mrlja u jednom oku, tačkica na okean-plavoj duţici. „Šta ti se desilo s tim okom?" Pokazujem na svoje. „Ta nesavršenost?"

Mora da sam rekla nešto smešno, jer Dan prasne u smeh, a onda počne nekontrolisano da kašlje. „Ta nesavršenost je poklon od Republike." „Kako to misliš?"

Okleva. Vidim da mu je teško da sabere misli. „Ja sam već bio u laboratoriji Centralne bolnice, znaš. One noći kad sam polagao Ispit." Pokuša da podigne ruku i pokaţe na svoje oko, ali lanci se zategnu i zadrţe je. „Nešto su mi ubrizgali."

Mrštim se. „Na veče tvog desetog rođendana? Šta si traţio u laboratoriji? Trebalo je da budeš na putu ka radnim kampovima."

Dan se smeši kao da je na ivici da utone u san. „A ja mislio da si pametna..."

Sunce očito nije načisto sprţilo njegovu drčnost. „A ta stara povreda u kolenu?" „I to mi je dala tvoja Republika. Iste noći kad sam dobio ovu nesavršenost u oku." „Zašto bi te Republika tako izranjavila, Dane? Zašto bi povredili nekoga ko je dobio savršenih 1500 bodova na Ispitu?"

Ovo ga zainteresuje. „O čemu ti pričaš? Ja sam pao Ispit."

Ni on ne zna. Naravno da ne zna. Utišam i počnem da šapućem. „Nisi. Imao si savršen rezultat." „Jel' ovo neka fora?" Dan pomeri povređenu nogu i napne se od bola. „Savršen rezultat... ha, ha. Ne znam nikoga ko je dobio hiljadu i po bodova."

Prekrštam ruke. „Ja jesam."

Upitno podiţe obrvu. „Ti? Ti si to čudo od deteta sa savršenim rezultatom?" „Da." Klimam glavom ka njemu. „A izgleda da si i ti."

Dan zakoluta očima. „To je budalaština."

Sleţem ramenima. „Kako hoćeš."

95

„Nema smisla. Zar ne bi onda trebalo da budem na istoj poziciji kao ti? Zar to nije poenta tog vašeg dragocenog Ispita?" Deluje kao da će da ućuti, okleva na trenutak, ali ipak nastavlja. „Ubrizgali su mi nešto u oko, nešto što je peklo kao osinji otrov. A secnuli su mi i koleno. Skalpelom. Potom su mi na silu dali neki lek, i dok sam se okrenuo... eto me u bolničkom podrumu s ostalim leševima. Ali nisam umro."

Ponovo se nasmeje. Deluje tako slabo. „Neviđen rođendan."

Izvodili su eksperimente na njemu. Verovatno neke vojne. Sigurna sam u to, spopada me muka. Uzeli su malecne uzorke tkiva iz njegovog kolena, srca i oka. Što se tiče kolena, verovatno su hteli da prouče njegove neobične fizičke sposobnosti, brzinu i okretnost. Ovo u oku verovatno nije bilo ubrizgavanje već vađenje, testiranje porekla njegovog oštrog vida. A srce - dali su mu lek da vide koliko najviše mogu da mu uspore otkucaje srca, i verovatno su bili razočarani što je privremeno zastalo. Te su pomislili da je umro. Razlozi za tako nešto su jasni - ţeleli su da razviju uzorke tog tkiva u nešto, ne znam u šta - pilule, sočiva za oči, bilo šta što bi moglo da unapredi naše vojnike, da im pomogne da brţe trče, bolje vide, pametnije razmišljaju ili izdrţe surovije uslove.

Sve mi to prođe kroz glavu pre nego što uspem da se zaustavim. Nema šanse.

To nije u skladu s vrednostima Republike. Zašto bi neko tako protraćio jednog vunderkinda?

Sem ako nisu u njemu videli opasnost. Neku iskricu prkosa, ovaj buntovnički duh koji ga još drţi. Nešto što ih je navelo da misle da je veći rizik obrazovati ga nego ţrtvovati ga za moguće doprinose društvu. Prošle godine je trideset osmoro dece postiglo rezultat veći od 1400.

Moţda Republika ţeli da ovog zbriše s lica zemlje.

Ali Dan nije bilo kakav vunderkind. On ima savršen rezultat. Zašto ih je to uznemirilo? „Mogu li sad ja tebe nešto da pitam?" izgovara. „Jel' red na mene?" „Da." Bacam pogled na lift i vidim da je stigla nova smena straţara. Podiţem ruku i govorim im da ostanu tu gde jesu. „Pitaj." „Ţelim da znam zašto su odveli Idena. Kuga. Znam da za vas bogatune nema zime - svako godine vas vakcinišu protiv kuge i daju vam potrebne lekove. Ali, zar se niste zapitali... zar se niste zapitali kako to da kuga ne prolazi? Ili zašto se tako često vraća?"

Ponovo skrećem pogled ka njemu. „Šta hoćeš da kaţeš?"

Dan uspeva da me pogleda u oči. „Hoću da kaţem da... juče, kad su me odvukli iz ćelije, video sam onu crvenu nulu kojom su obeleţena neka od duplih vrata u Dvorani Batale. Takve brojeve sam viđao i u Lejku. Zašto se pojavljuju i u sirotinjskim sektorima? Šta traţe tamo - šta to ubrizgavaju u sektore?"

Podozrivo ga gledam. „Misliš da Republika namerno truje ljude? Dane, to su opasne tvrdnje."

Ali Dan se ne zaustavlja. Mesto toga, zvuči još nasrtljivije. „Zato im je bio potreban Iden, jelda?", šapuće. „Da vide rezultate svog mutiranog virusa kuge? Koji bi drugi razlog imali?" „Ţele da spreče širenje te nove bolesti."

Dan se nasmeje, ali onda se ponovo zakašlje. „Ne. Koriste ga. Koriste ga." Sve je tiši. „Koriste ga..." Kapci mu padaju. Iscrpela ga je ovolika priča.

96

„Buncaš", odgovaram, iako mi se Tomasov dodir gadi, ne osećam odbojnost prema Danu. A trebalo bi. Ali jednostavno ne osećam. „Takva laţ je izdaja Republike.

Osim toga, zašto bi Kongres odobrio tako nešto?"

Dan ne skida pogled s mene. Taman kad pomislim da nema snage da odgovori, on zazvuči još upornije. „Razmišljaj ovako. Kako znaju koje vakcine treba da vam daju svake godine?

Uvek deluju. Zar ti nije čudno što uspevaju da sprave vakcinu koja se poklapa s novom kugama? Kako mogu da predvide šta će vam trebati?"

Sedam na pete. Nikad nisam dovodila u pitanje obaveznu godišnju vakcinaciju - nikad nisam imala razloga da sumnjam u njih. Zašto bih? I moj otac je radio iza tih duplih vrata, trudio se da pronađe nove načine da se izbori s kugom. Ne. Ne mogu više da ga slušam. Podiţem plašt sa zemlje i stavljam ga pod ruku. „I još nešto", prošapuće Dan kad ustanem. Spustim pogled ka njemu. Gleda me pravo u oči. „Misliš da oni koji padnu idu u radne logore? Dţun, jedini radni logori u ovoj zemlji su mrtvačnice u bolničkim podrumima."

Jedva se suzdrţim da ne odreagujem. Umesto toga odlazim ka platformi, što dalje od Dana. Ali srce mi lupa kao ludo. Vojnici koji čekaju kraj lifta još više se usprave kad priđem. Pravim facu kao da sam zgađena. „Skinite mu lance", naređujem jednom od vojnika. „Spustite ga u bolničko krilo i sredite mu tu nogu. Dajte mu nešto hrane i vode. U suprotnom neće preţiveti noć."

Vojnik mi salutira, ali ja zatvaram vrata lifta ne pogledavši ga.

97

DAN Ponovo imam noćne more. Ovog puta o Tes. Jurim ulicama Lejka. Tes je ispred mene, i ona trči, ali me ne vidi. Okreće se i levo i desno, očajnički ţeli da me nađe, ali sve što vidi su stranci, ulične patrole i vojnici. Dozivam je. Ali jedva pomeram noge, kao da gacam kroz mulj.

Tes!, vičem. Ovde sam, iza tebe!

Ne čuje me. Bespomoćno gledam kako se sudara s vojnikom i, kad pokuša da utekne, on je zgrabi i baci na zemlju. Vrisnem nešto. Vojnik podigne pištolj i uperi ga u Tes. A onda shvatim da to uopšte nije Tes, već moja majka, koja leţi u lokvi krvi.

Pokušam da potrčim ka njoj. Ali umesto toga ostajem skriven iza dimnjaka na krovu, sklupčan kao kukavica. Ja sam kriv što je mrtva.

Najednom sam ponovo u bolničkoj laboratoriji, doktori i sestre stoje iznad mene. Škiljim u zaslepljujuće svetlo. Nogu mi zapara bol. Ponovo mi otvaraju koleno, sklanjaju meso u stranu da dođu do kosti i skalpelima struţu po njoj. Izvijem se i vrisnem. Jedna od sestara pokuša da me smiri. Poletim rukom i srušim neki posluţavnik. „Smiri se! Dođavola, dečače, neću te povrediti!"

Potreban mi je čitav minut da se probudim. Nestaje maglovita scena iz bolnice, i shvatam da zurim u slično fluorescentno svetlo i da je iznad mene doktor. Nosi zaštitne naočare i masku. Kriknem i pokušam da se podignem. Ali kaiševima sam vezan za operacioni sto.

Doktor uzdahne i skine masku. „Vidi ti mene. Umesto da pomaţem vojnicima na ratištu, ja previjam jednog kriminalca."

Zbunjeno gledam oko sebe. Po sobi su poredani straţari. Medicinska sestra stoji nad lavaboom i čisti krvave instrumente. „Gde sam?"

Doktor me nestrpljivo pogleda. „U Dvorani Batala, u bolničkom krilu. Agent Iparisova mi je naredila da ti sredim nogu. Izgleda da ne smemo da dopustimo da umreš pre nego što te zvanično pogube."

Podiţem glavu koliko mogu i bacam pogled na nogu. Rana je prekrivena čistim zavojima. Kad pokušam da se pomerim, s iznenađenjem otkrijem da je bol znatno manji nego ranije. Skrenem pogled ka doktoru. „Šta ste uradili?"

Slegne ramenima, a onda skine rukavice i nad jednim od lavaboa počne da pere ruke. „Malo sam te zakrpio. Moći ćeš na nogama da dočekaš pogubljenje." Zastaje. „Ne znam da li si baš to ţeleo da čuješ."

Stropoštam se na pokretni krevet i zatvorim oči. To što me noga više ne boli onoliko pravi je blagoslov, i pokušavam da uţivam u tome, ali ne mogu da izbacim iz glave deliće onog sna, previše su sveţi. Gde li je Tes? Moţe li da preţivi ako nema nekoga da joj čuva leđa? Kratkovida je. Ko će da joj pomogne noću, kad ne bude mogla da razazna senke? Što se tiče moje majke... Trenutno nisam dovoljno jak da razmišljam o njoj.

Neko glasno lupa na vrata. „Otvorite", viče neko. „Komandirka Dţejmson je došla da poseti zatvorenika."

98

Zatvorenika. Smešim se na to. Vojnici ne vole da me zovu po imenu.

Straţari jedva da stignu da otključaju vrata i sklone joj se s puta kad Komandirka Dţejmson uleti unutra, vidno nervozna. Pucne prstima. „Skidajte ovog dečaka s pokretnog kreveta i veţite ga lancima", oštro naređuje.

A onda mi nabija prst u grudi. „77. Ti si jedan običan klinac - ni na koledţ nisi išao, a i pao si Ispit! Kako si uspeo da nadmudriš sve one vojnike na ulici? Kako si uspeo da izazoveš onolike nevolje?" Samo što ne zareţi. „Znala sam da si obična bezvredna napast. Oboţavaš da traćiš vreme mojim vojnicima. I ne samo mojim."

Stiskam zube da joj ne odbrusim. Vojnici pojure ka meni da odveţu kaiševe pokretnog kreveta.

Pored mene, doktor saginje glavu. „Izvinite, Komandirko", kaţe on, „jel' se to nešto desilo? U čemu je problem?"

Komandirka Dţejmson ga besno ošine pogledom. On se sav skupi. „Demostranti ispred Dvorane Batala", brecne se. „Napadaju uličnu policiju."

Vojnici me skidaju s kreveta i postavljaju na noge. Trgnem se kad se oslonim na ranjenu nogu. „Demonstranti?" „Da. Buntovnici." Komandirka Dţejmson me zgrabi za lice. „Morala sam da pošaljem svoje vojnike u pomoć, što znači da mi je raspored u potpunosti ispomeran.

Jedan od najboljih vojnika mi je već poslat ovde u bolnicu poderanog lica. Prljavi probisveti poput tebe ne znaju kako treba da se ophode prema našim mladim vojnicima." Zgađeno me odgurne i okrene mi leđa. „Odvedite ga" naredi vojnicima koji me drţe. „I to što pre."

Izlazimo iz bolničke sobe. Vojnici špartaju hodnikom. Komandirka Dţejmson ne skida ruku s uveta, naizmenično paţljivo slušajući i izdajući naređenja. Dok me vuku ka liftovima, uspevam da vidim nekoliko velikih ekrana - podivim im se na trenutak, jer ih nikad nisam video u sektoru Lejk - koji emituju ono što nam je Komandirka Dţejmson upravo prepričala. Ne čujem glas reportera, ali s naslovima nema greške: Nemiri ispred Dvorane Batala. Jedinice u pripravnosti. Čekaju se naređenja.

Shvatam da se ovo ne emituje javno. Snimak prikazuje trg ispred Dvorane Batala, na kome se okupilo nekoliko stotina ljudi. Razaznajem niz vojnika obučenih u crno koji se bore da zadrţe rulju. Ostali vojnici trče duţ krovova i ivica, ubrzano podiţući puške na gotovs. Dok prolazimo pored poslednjeg ekrana, dobro pogledam neke od demonstranata nagomilane pod uličnim svetlima.

Neki su po pramen kose obojili krvavocrvenom bojom.

Stiţemo do liftova i vojnici me guraju unutra. Protestuju zbog mene. Sama ta pomisao ispuni me i uzbuđenjem i strahom. Nema šanse da će vojska ovo da dopusti. Potpuno će zapečatiti sirotinjske sektore i pohapsiti sve demonstrante s trga.

Ili će ih sve pobiti.

99

nela012

DŽUN

Kad sam bila mala, Metijasa su ponekad zvali da razbije neke manje pobune, o kojima bi mi kasnije pričao. Priča je uvek bila ista: desetak sirotana (uglavnom tinejdţera, ponekad i starijih] izazove nemire u nekom od sektora, zbog karantina ili poreza. Nekoliko peščanih bombi kasnije, svi redom su uhapšeni i poslati na sud.

Ali nikad nisam videla pobunu nalik ovoj, sa stotinama ljudi koji rizikuju ţivot.

Ništa ni blizu ovome. „Šta se dešava s ovim ljudima?", pitam Tomasa. „Skrenuli su s uma." Stojimo na izdignutom postolju ispred Dvorane Batala; cela njegova patrola okrenuta je ka rulji ispred nas, a jedna od patrola Komandirke Dţejmson štitovima i pendrecima gura gomilu nazad.

Malopre sam virnula u operacionu salu dok je doktor operisao Dana. Pitam se da li je budan i vidi li ovaj haos na ekranima u hodniku. Nadam se da ne vidi. Nema potrebe da sazna šta je pokrenuo. Sama pomisao na njega - i njegove optuţbe protiv Republike, da Republika stvara kugu, da ubija decu koja padnu Ispit - ispunjava me besom. Vadim pištolj iz futrole. Bolje da budem i pripravnosti. „Jesi li ikada video nešto slično?", pitam, trudeći se da zvučim smireno.

Tomas odmahuje glavom. „Samo jednom. Davno." Pramen tamne kose pada mu preko lica. Nije uobičajeno uredno začešljan - mora da se malopre borio s ruljom. Jedna ruka mu je na pištolju zadenutom za pojas, a druga na pušci okačenoj preko ramena. Ne gleda me. Nijednom me nije pogledao u oči otkad je sinoć u hodniku pokušao da me poljubi. „Gomila budala", odgovara. „Ako se uskoro ne predaju, komandanti će se pobrinuti da im presedne Podiţem pogled i vidim nekoliko komandanata na jednom od balkona Dvorane Batala. Previše je mračno da bih bila sigurna, ali mislim da je Komandirka Dţejmson s njima. Znam da izdaje naređenja preko malog mikrofona uz usta, jer Tomas paţljivo sluša, ruke pritisnute na uvo. Šta god da izgovara, namenjeno je isključivo Tomasu, i ja pojma nemam o čemu je reč. Rulja pod nama nastavlja da navaljuje. Vidim po njihovoj odeći - poderanim majicama i pantalonama, rasparenim cipelama punim rupa - da gotovo svi pripadaju siromašnim sektorima u blizini jezera. U sebi im poručujem da se raziđu. Bežite odavde dok se situacija ne pogorša.

Tomas se naginje ka meni i pokazuje glavom ka središtu gomile. „Vidiš li ovu bednu rulju?"

Već sam videla to na šta pokazuje, ali ipak ljubazno pratim njegov pogled.

Grupa demonstranata obojila je pramenove kose u grimizno, podraţavajući krvavi Danov pramen s izricanja presude. „Kakav otuţan izbor heroja", nastavlja Tomas. „Dan će umreti za manje od nedelju dana."

Klimam glavom, ali ne komentarišem.

Iz gomile odjekne nekoliko vrisaka. Jedna patrola se progurala pozadi da opkoli rulju, pa ih sad guraju ka središtu trga. Mrštim se. Ovo nije protokol za rasterivanje razuzdane mase. U školi su nas učili da su peščane bombe ili suzavac sasvim dovoljni. Ali od njih ni traga - nijedan od vojnika ne nosi gas-masku. Druga patrola je počela da najuruje skitnice koje su se okupile izvan trga, gde su ulice previše haotične i uzane da bi se na njima valjano protestovalo. „Šta ti to Komandirka Dţejmson govori?", pitam Tomasa.

100

Tamna kosa mu pada preko očiju i prikriva izraz lica. „Kaţe da ne mrdamo i da čekamo njena naređenja."

Narednih pola sata ne radimo ništa. Ja drţim jednu ruku u dţepu i odsutno gladim Danov privezak. Ova gomila me nekako podseti na skiz. U njoj verovatno ima i ljudi odande.

A onda uočim vojnike kako trče po krovovima zgrada na trgu. Neki jure po ivicama, a ostali su u stroju na krovovima. Neobično. Vojnici obično nose crne kićanke i imaju red srebrne dugmadi na kaputima. Amblemi na rukavima su im teget ili crveni ili srebrni ili zlatni. Ali ovi vojnici nemaju dugmad na kaputima.

Preko grudi im se dijagonalno proteţe bela linija, a amblemi su im sivi. Tek nakon nekoliko trenutaka shvatim ko su. „Tomase." Lupim ga po ramenu i pokaţem ka krovovima. „Egzekutori."

Na njegovom licu nema iznenađenja, u njegovim očima nema emocija.

Nakašljava se. „Oni, nego šta." „Šta to rade?" Povisim ton. Pogledam ka demonstrantima na trgu, a onda ponovo ka krovovima.

Nijedan vojnik u rukama nema ni peščanu bombu ni suzavac. Ali svi imaju po pušku na ramenu. „Tomase, ne pokušavaju da ih rasteraju. Hvataju ih u zamku."

Tomas me strogo pogleda. „Smiri se, Dţun. I pogled na rulju."

I dalje gledam u krovove, a na vrhu Dvorane Batala pojavljuje se Komandirka Dţejmson, okruţena vojnicima. Nešto govori u mikrofon.

Prolazi nekoliko sekundi. U grudima me tišti strašan predosećaj - shvatam kuda ovo vodi.

Tomas konačno promrmlja nešto u svoj mikrofon. Odgovara na komandu.

Skrećem pogled ka njemu. Na trenutak mi uzvrati pogled, a onda ga skrene ka ostalim patrolama koje su s nama na postolju. „Pali!" viče. „Tomase!" Ţelim da kaţem nešto više, ali tog trenutka zagrme pucnji i s krova i s postolja. Ne znam šta to planiram da učinim - da mašem ispred vojnika? - ali Tomas me hvata za rame pre nego što zakoračim. „Ne mrdaj, Dţun!" „Reci svojim ljudima da se povuku", vičem, migoljeći se iz njegove ruke. „Reci im..."

Tomas me u tom trenutku toliko jako gurne na zemlju, da osetim ranu na boku kako se otvara. „Dođavola, Dţun!", kaţe. „Ne mrdaj!"

Tlo je iznenađujuće hladno. Leţim zgrčena, jednom i ja da ostanem bez reči, nesposobna da se pomerim. Stvarno mi nije jasno šta se to desilo. Koţa oko rane me peče. Kiša metaka spušta se na trg. Ljudi u gomili svaljuju se na tlo kao peščani nasip pred poplavom. Tomase, prestani. Molim te, prestani. Ţelim da ustanem da mu vrisnem u lice, da ga nekako povredim. Tomase, da je živ, Metijas bi te ubio za ovo. Ali umesto toga, prekrivam uši. Pucnji su zaglušujući.

Vatra traje samo jedan minut, ako i toliko - ali meni deluje kao da traje večno.

Tomas konačno naređuje prekid paljbe, a ljudi u gomili koji nisu pogođeni padaju na kolena i podiţu ruke. Vojnici pojure ka njima da im stave lisice, sateruju ih u jednu grupu. Pridiţem se na kolena. Uši mi i dalje zvone od pucnjave... Prelećem 101

pogledom preko prizora krvi i leševa i zarobljenih. Ima 97, 98 mrtvih. Ne, najmanje 120. Na stotine je uhapšeno. Ne mogu da se usredsredim ni da ih izbrojim.

Pre nego što siđe s platforme, Tomas me pogleda - lice mu je vrlo ozbiljno, moţda ima i krivice na njemu, ali s mučninom shvatam da je oseća samo zato što me je gurnuo na zemlju. Ne zbog ovog masakra koji je ostavio za sobom. Vraća se u Dvoranu Batala zajedno s nekoliko vojnika. Okrećem se da ne bih morala da ga gledam.

102

DAN Vozimo se nekoliko spratova, sve dok ne čujem škripu lanaca koji se zaustavljaju. Dva vojnika vuku me kroz dobro poznat hodnik. Pretpostavljam da me vraćaju u ćeliju, bar za sada. Prvi put otkad sam se probudio na pokretnim kolicima, shvatam da sam iscrpljen i puštam glavu da mi padne na grudi. Mora da mi je doktor ubrizgao nešto da me spreči da se pomeram tokom operacije. Sve što vidim ima zamućene ivice, kao da trčim sprint.

A onda vojnici iznenada zastaju na pola hodika, prilično daleko od moje ćelije.

Iznenađeno podiţem glavu. Stojimo ispred jedne od onih prostorija koje sam ranije primetio, s providnim prozorima. Prostorije za saslušanje. Znači tako. Potrebno im je još informacija pre nego što me pogube.

Prvo začujem pucketanje, a onda i nečiji glas iz bubice u uvetu jednog od vojnika. Klima glavom. „Uvedite ga unutra", kaţe. „Kapetan stiţe ubrzo."

Stojim unutra i provodim minute čekajući. Straţari bezizraznih lica stoje na vratima, a dvojica mi drţe vezane ruke. Znam da bi ova soba trebalo da bude manjeviše zvučno izolovana... ali mogao bih da se zakunem da čujem pucnje i vibracije zvukova u daljini. Srce mi lupa kao ludo. Verovatno oruţane snage pucaju na rulju na trgu. Jel’ oni to zbog mene umiru?

Prolazi vreme. Ĉekam. Kapci su mi teški. Sve što ţelim je da se sklupčam u ćošku svoje ćelije i zaspim.

Konačno začujem korake. Vrata se otvaraju i vidim mladića odevenog u crno, tamne kose koja mu pada preko očiju. Ramena mu krase srebrne epolete. Vojnici lupe petom o petu.

On im odmahuje. Prepoznajem ga. To je onaj kapetan koji mi je ubio majku. I Dţun ga je pominjala. Mora da ga je poslala Komandirka Dţejmson. „Gospodine Ving", izgovara. Prilazi mi i prekršta ruke. „Drago mi je što smo se konačno upoznali. Već sam počeo da brinem da neću imati prilike za to."

Teram se da ne progovorim. Nije mu prijatno što je u istoj prostoriji sa mnom, a po izrazu lica vidim da me stvarno mrzi. „Komandirka ţeli da ti postavim standardna proceduralna pitanja pre nego što te pogubimo. Pokušaću da budem pristojan, iako nismo baš dobro počeli."

Ne mogu da se ne zasmejem. „Stvarno? Misliš?"

Tomas ne odgovara, ali vidim da guta knedlu da ne bi odreagovao. Poseţe za plaštom i vadi mali sivi daljinski upravljač, koji upire ka praznom zidu. Pojavljuje se projekcija. Neki policijski izveštaj, sa slikama osoba koje ne prepoznajem. „Gospodine Ving, pokazaću vam niz fotografija", kaţe. „To su ljudi za koje sumnjamo da sarađuju s Patriotama."

Patriote su uzaludno pokušavale da me regrutuju. Kačili su šifrovane poruke po zidovima uličica u kojima sam spavao. Telohranitelji su mi po uličnim ćoškovima dostavljali papiriće. Novac i ponude. Nakon što sam neko vreme ignorisao njihove poruke, prestali su. „Nikad nisam radio s Patriotama", brecam se. „Ako ikad ikoga budem ubio, biće to pod mojim uslovima." „Iako tvrdiš da ne sarađuješ s njima, moţda si nekoga susreo. A moţda bi mogao i da nam pomogneš da ih pronađemo."

103

„O, naravno. Ubio si mi majku. Moţeš misliti kako umirem da ti pomognem."

Tomas me i dalje ignoriše. Skreće pogled ka prvoj slici na zidu. „Poznaješ li ovu osobu?"

Odmahujem glavom. „Nikad ga nisam video."

Tomas pritiska dugme na daljinskom. Prikazuje se još jedna fotografija. „Ovog?" „Jok." Još jedna fotografija. „A ovo?" „Jok." A onda još jedan. „Jesi li nekad video ovu devojku?" „Nikad u ţivotu."

Još nepoznatih lica. Tomas ih niţe ne trepćući, ne dovodeći u pitanje moje odgovore. Koja glupa drţavna marioneta. Gledam kako prikazuje fotografije, i poţelim da nisam vezan i da mogu da ga razbijem od batina.

Još fotografija. Još nepoznatih lica. Tomas ne dovodi u pitanje nijedan od mojih odgovora. Zapravo, čini mi se da ne moţe da dočeka da pobegne iz ove sobe, što dalje od mene.

A onda se pojavljuje fotografija nekoga koga prepoznajem. Nejasna slika prikazuje devojku duge kose - duţe nego s kakvom je ja znam. Na njoj nema ni tetovaţe vinove loze. Kaede je očito Patriota.

Ne usuđujem se da odam da sam je prepoznao. „Vidi", kaţem. „Ĉak i da poznajem neke njih, zar misliš da bih to priznao?"

Tomas se iz petnih ţila trudi da ostane smiren. „To bi bilo sve, gospodine Ving." „Ma daj, nije to sve. Vidim da goriš od ţelje da me udariš. Ajde. Ĉikam te."

U očima mu sjakti bes, ali se i dalje suzdrţava. „Naređeno mi je da ti postavim nekoliko pitanja", uzdrţano izgovara. „To je sve. Završili smo." „Zašto? Da me se moţda ne plašiš? Hrabar si samo kad treba da pucaš u tuđe majke?"

Tomas me pogleda ispod oka, a onda slegne ramenima. „Makar sam smanjio broj bednih probisveta na ulici."

Stisnem pesnice i pljunem ga posred lica.

To mu izgleda poljulja odlučnost. Snaţno me tresne levom pesnicom po vilici, i glava mi odleti u stranu. Pred očima mi se pojave mrlje. „Misliš da si neka zvezda, a?“, pita. „Samo zato što si napravio neke fore i izigravao dobrotvora nekim uličarima? Pa da ti odam jednu tajnu: i ja sam iz siromašnog sektora. Ali sam sledio pravila. Radio sam da bih došao dovde, zaradio sam poštovanje svoje zemlje. Vi ostali samo sedite i ţalite se i krivite drţavu za to što nemate sreće. Gomila štrokavih, lenjih prevaranata." Ponovo me udari. Glava mi poleti nazad, a u ustima osetim krv. Hvata me za okovratnik i primiče sebi. Lanci kojima sam okovan zazvekeću. „Gospođica Iparis mi je ispričala šta si joj uradio na ulici. Kako se usuđuješ da se nabacuješ nekome njenog ranga?"

Aha. To znači njega muči - saznao je za poljubac. Ne mogu da se ne nakezim, iako mi lice bridi od bola. „Ooooo. To tebe ţulja? Video sam kako je gledaš. Mnogo je ţeliš, a? Jel’ i nju 104

pokušavaš da zaradiš, konju jedan? Ţao mi je što moram da te razočaram, ali nikom ja nisam morao da se nabacujem."

Lice mu se zacrveni od besa. „I ona se raduje tvom pogubljenju, gospodine Ving. To ti garantujem."

Nasmejem se. „Baš ne umeš da gubiš, a? Vidi, utešiću te malo. Ispričaću ti kako je bilo. Kad budeš čuo, biće kao da si je ti poljubio, vaţi?"

Tomas me hvata za vrat. Ruke mu se tresu. „Dobro bih se pazio da sam na tvom mestu", sikće. „Moţda si zaboravio da i dalje imaš dva brata. Obojica su u milosti Republike. Pazi šta pričaš, ukoliko ne ţeliš da vidiš njihova tela pored majčinog."

Ponovo me udari, a onda i šutne kolenom u stomak. Pokušavam da dođem do vazduha. Zamišljam Idena i Dţona i teram sebe da se smirim, da oteram bol. Drži se.

Nemoj dopustiti da te isprovocira.

Udari me još dva puta. Sad već teško diše. S teškom mukom spušta ruke i izdiše. „To bi bilo sve, gdine Ving", tiho izgovara. „Vidimo se na pogubljenju."

Toliko me sve boli da ne mogu da progovorim, te se trudim makar da ne skrećem pogled s njega. Ima čudan izraz lica, kao da je ljut ili razočaran što sam poremetio njegovo inače mirno drţanje.

Okreće se i bez reči napušta prostoriju.

105

DŽUN Te noći Tomas pola sata stoji pred mojim vratima, traţeći različite načine da se izvini. Stvarno mu je ţao. Nije ţeleo da me povredi. Nije ţeleo da ispadne da se opirem naređenjima Komandirke Dţejmson. Nije ţeleo da upadnem u nevolju.

Pokušao je da me zaštiti.

Setim na kauču s Olijem i zurim u prazno. Ne mogu da izbacim zvuk onih mašinki iz glave. Tomas je oduvek bio disciplinovan.

Tako se poneo i danas. Nije oklevao - ni trenutka - da posluša svog komandanta. Izvršio je to zatiranje demonstranata kao da se pripremao za rutinsku kontrolu kuge ili za straţu na vojnom aerodromu. Ne znam da li je gore to što je tako slepo pratio naređenja, ili što nema pojma da je upravo to ono za šta ţelim da se izvini? „Dţun, slušaš li me?"

Usredsređena sam na češkanje Olija po ušima. Po stočiću su i dalje rasprostrti Metijasovi stari dnevnici, zajedno s porodičnim albumima. „Gubiš vreme", odvraćam. „Molim te. Pusti me. Ţelim da te vidim." „Videćemo se sutra." „Neću dugo, obećavam. Stvarno mi je ţao." „Tomase, vidimo se sutra." „Dţun..."

Podiţem glas. „Rekla sam vidimo se sutra."

Tišina.

Sačekam još koji minut, skrećući misli tako što češkam Olija. Nakon nekog vremena ustanem i pogledam kroz špijunku. Hodnik je prazan.

Kad se konačno uverim da je otišao, još sat vremena leţim budna na kauču.

Misli mi odlutaju ka događaju na trgu, ka Danovoj pojavi na krovu i njegovim nečuvenim tvrdnjama o kugi i Ispitu, a onda ponovo ka Tomasu. Ovaj Tomas koji bez pitanja prati naređenja Komandirke Dţejmson nije isti onaj Tomas koji se brinuo za moju bezbednost u sektoru Lejk. Odrastajući, Tomas je uvek bio čudnjikav ali ljubazan, posebno prema meni. A moţda sam ja ta koja se promenila. Kad sam pronašla Danovu porodicu i videla kako Tomas ubija njegovu majku, dok sam gledala danas onu rulju na trgu u koju se pucalo... Oba puta sam samo stajala i ništa nisam uradila. Da li to znači da sam ista kao Tomas? Da je ispravno slediti naredbe?

Da Republika sigurno zna šta radi? Što se tiče onoga što mi je Dan rekao... na samu pomisao mi krv proključa. Moj otac je radio iza tih duplih vrata - a Metijasu je Kijan bio mentor u nadgledanju Ispita. Zašto bismo trovali i ubijali sopstveni narod?

Uzdišem, ustajem i uzimam jedan od Metijasovih dnevnika sa stola.

U jednom piše o isrpljujućem nedeljnom čišćenju nakon što je uragan Elajdţa protutnjao Los Anđelesom. U drugom piše o prvoj nedelji u izvidnici Komandirke Dţejmson. Treći je kratak, samo jedan pasus, i u njemu se ţali što radi dve noćne smene zaredom. Osmehujem se. Još se sećam njegovih reći. „Jedva drţim oči otvorene" rekao mi je posle te prve noćne smene. „Zar on stvarno misli da bilo šta moţemo da sačuvamo nakon neprospavane noći? Toliko sam bio izgubljen da ne bih primetio ni da je Kancelar Kolonija lično ušao u Dvoranu Batala."

106

Osetim suzu na obrazu i brzo je obrišem. Oli pored mene zacvili. Pruţam ruku i puštam da utone i debelo belo krzno oko njegovog vrata, i on uzdišući spušta glavu u moje krilo.

Oko kakvih sitnica se Metijas nervirao.

Nastavljam da čitam, iako glava već počinje da mi pada. Reči počinju da gube oštrinu, a ubrzo prestajem i da razumem šta koja od njih znači. Sklanjam dnevnik u stranu i tonem u san.

U snovima mi se javlja Dan. Drţi me za ruku, a srce mi lupa kao ludo od njegovog dodira. Kosa mu kao svila pada na ramena, jedan pramen je grimiznocrven od krvi, a oči su mu ispunjene bolom. „Nisam ti ubio brata." Privija me k sebi. „Kunem ti se, nisam mogao."

Kad se probudim, ostanem da leţim, a Danove reči mi ne izlaze iz glave.

Pogled mi odluta do računara. Šta se to odvijalo te kobne noći? Ako je Dan pogodio Metijasa u rame, kako mu je onda noţ završio u grudima? Zaboli me i sama pomisao na to. Skrenem pogled ka Oliju. „Ko bi ţeleo da naudi Metijasu?" pitam ga. Oli me oţalošćeno gleda. „I zašto?"

Nekoliko minuta kasnije ustajem s kauča, sedam za sto i palim računar.

Ponovo prolazim kroz izveštaj o zločinu iz Centralne bolnice. Ĉetiri strane teksta, jedna strana fotografija. Odlučujem da bolje pogledam fotografije. Na kraju krajeva, Komandirka Dţejmson mi je dala samo nekoliko minuta da analiziram Metijasovo telo, i to nisam iskoristila kako treba - kako sam uopšte mogla da se koncentrišem? Nijednog trenutka nisam posumnjala da ubica moţe da bude bilo ko osim Dana. Nisam dovoljno dobro proučila fotografije.

Kliknem na prve koje vidim i uvećam ih. Pri pogledu na njih hvata me nesvestica. Metijasovo hladno, beţivotno lice gleda ka nebu, a kosa mu uokviruje glavu. Košulja mu je uprljana krvlju. Duboko uzdahnem, zatvorim oči i nateram sebe da se ovoga puta valjano usredsredim. Tekst izveštaja sam još i uspela da pročitam, ali nisam uspela da skupim snage da proučim fotografije. Sad moram.

Otvaram oči i usredsređujem se na njegovo telo. Ţao mi je što rane nisam pobliţe osmotrila dok sam imala prilike.

Prvo se uverim da je noţ na fotografiji zaista zariven u njegove grudi. Nešto krvi je umrljalo i dršku. Sečivo ne mogu da vidim. A onda bacim pogled na Metijasovo rame.

Iako je prekriveno rukavom, na materijalu vidim poveliku fleku od krvi. Ne postoji šansa da se krv iz grudi izlila do ramena - ovo je druga rana. Uvećam sliku.

Ne, previše je mutna. Ako i postoji razrez od noţa na rukavu na ramenu, iz ovog ugla ne mogu da ga vidim.

Zatvaram ovu i klikćem na sledeću.

Utom nešto shvatim. Sve fotografije na ovoj strani snimljene su iz istog ugla.

Jedva uspevam da razaznam detalje na njegovom ramenu, pa čak i na noţu. Mrštim se. Loše fotografije s mesta zločina. Zašto ne postoje krupni kadrovi rana? Ponovo listam izveštaj, u potrazi za stranicama koje sam moţda propustila. Ali to je to.

Vraćam se na istu stranu i pokušavam da shvatim.

Moţda postoje fotografije koje su poverljive. Moţda ih je Komandirka Dţejmson sklonila da me poštedi bola? Odmahujem glavom. Ne, to je glupo. U tom slučaju mi uopšte ne bi poslala ni fotografije ni izveštaj. Zablenem se u ekran, a onda se usudim da porazmislim i o drugoj opciji. Šta ako ih je Komandirka Dţejmson sklonila da bi nešto sakrila?

Ne, ne. Zavalim se u stolicu i ponovo pogledam prvu fotografiju. Zašto bi 107

Komandirka Dţejmson od mene sakrila detalje ubistva mog brata? Ona voli svoje vojnike. Razbesnela ju je Metijasova smrt - ona je ta koja je organizovala njegovu sahranu. Ţelela je da on bude član njene izvidnice. Ona ga je i unapredila u kapetana.

Ali sumnjam da je onaj ko je fotografisao mesto zločina baš toliko ţurio da je napravio ovako loše fotke.

Pokušam to da sagledam iz različitih uglova, ali uporno dolazim do istog zaključka. Ovaj izveštaj je nepotpun. Nervozno prolazim rukom kroz kosu. Ne razumem.

Najednom dobro pogledam u noţ na fotografiji. Hrapav je, i gotovo je nemoguće razaznati detalje, ali vraća mi se jedno staro sećanje i prevrne mi se utroba. Krv u dnu sečiva je tamna, ali na njoj je još nešto, nešto tamnije od krvi.

Isprva mi se učini da je to deo izbledele šare na noţu, ali ovi tragovi se nalaze preko krvi. Crni su, gusti i reljefni. Pokušavam da se setim kako je noţ izgledao one noći, kad sam dobila priliku da bacim pogled na njega.

Ovi crni tragovi izgledaju kao od ulja za pušku. Nalik tragovima ulja za pušku koje sam te noći videla na Tomasovom čelu.

108

DAN Kad me ponovo poseti sledećeg jutra, čak i Dţun deluje zapanjeno - makar na trenutak - što ovako izgledam, zguren uza zid ćelije. Okrećem glavu ka njoj. Okleva, ali ubrzo se pribira. „Pretpostavljam da si nekoga naljutio", kaţe, a onda pucne prstima ka vojnicima. „Napolje, svi. Ţelim nasamo da porazgovaram sa zatvorenikom." Klima glavom ka sigurnosnim kamerama po ćoškovima. „A njih da pogasite."

Glavni vojnik joj salutira. „Da, gospođo." Dok nekolicina trkom odlazi da pogasi kamere, ona vadi dva noţa za pojasom. Izgleda da sam i nju nečim naljutio. Pokušam da se nasmejem, ali umesto toga se uţasno zakašljem. Pa, izgleda da je vreme da završimo s ovim.

Kad vojnici odu i vrata se zatvore, Dţun mi priđe i čučne. Spremam se da osetim sečivo noţa na koţi. „Dane."

Ne pomera se. Vraća noţeve za pojas i izvlači čuturicu s vodom. Znači ono je bila predstava za vojnike. Prska mi lice hladnom tečnošću. Trgnem se, ali otvorim usta da uhvatim koji gutljaj. Voda nikad nije bila ovako ukusna.

Dţun mi uspe nešto vode direktno u usta, a onda odloţi čuturu. „Lice ti izgleda grozno." Izraz lica joj odaje brigu - i ne samo to. „Ko ti je ovo učinio?" „Baš lepo što pitaš." Ĉudi me što ju je uopšte briga. „Moţeš svom prijatelju kapetanu da se zahvališ za ovo." „Tomasu?" „Baš njemu. Mislim da mu nije pravo što sam ja uspeo da te poljubim a on nije.

Pa me je ispitivao o Patriotama. Izgleda da je Kaede Patriota. Kako je svet mali svet, a?"

Lice joj odaje bes. „Nije mi ovo pomenuo. Sinoć je... pa, porazgovaraću s Komandirkom Dţejmson." „Hvala." Trepćem da sklonim vodu iz očiju. „Pitao sam se kad ćeš da dođeš."

Na trenutak oklevam. „Jesi li saznala nešto o Tes? Da li je ţiva?"

Dţun obara pogled. „Ţao mi je", odgovara. „Ne postoji način da saznam gde je. Trebalo bi da je bezbedna, ukoliko se dobro pazi. Nikome je nisam pomenula. A nema je među nedavno uhapšenima... ili ubijenima."

Nervira me što nema nikakvih vesti, ali u isto vreme osećam i olakšanje. „Kako su mi braća?"

Dţun stiska usne. „Idenu ne mogu da priđem, ali ne sumnjam da je ţiv. Dţon se dobro drţi, koliko je to moguće." Kad ponovo podigne pogled, u njenim očima vidim zbunjenost i tugu. „Ţao mi je što ti je Tomas to učinio." „Hvala ti... valjda", prošapućem. „Postoji li neki konkretan razlog što si danas tako fina?"

Nisam očekivao da to ozbiljno shvati, ali to je ono što je usledilo. Zuri u mene, a onda seda ispred mene u turski sed. Danas deluje drugačije. Mirno, moţda, ili čak tuţno. Nesigurno. Nikad ranije nisam video takav izraz na njenom licu, čak ni kad sam je upoznao.

109

„Jel’ te nešto muči?"

Dugo vremena ne progovara, pogleda uperenog u zemlju. Konačno ga podiţe ka meni. Traži nešto, shvatam. Da li ona to traži način da mi veruje? „Sinoć sam proučavala izveštaj s mesta zločina na kome je ubijen moj brat."

Glas joj se pretvara u šapat, te moram da se nagnem da bih je čuo. „I?", pitam.

Oči joj traţe moje. Ponovo okleva. „Dane, reci mi iskreno i stvarno... da li si ti ubio Metijasa?"

Mora da je nešto pronašla. Ţeli priznanje. Misli mi se vraćaju na noć u bolnici na moju masku, na Metijasa koji me gleda dok ulazim u bolnicu, na mladog doktora koga sam uzeo za taoca, na metke koji se odbijaju o friţidere. Na moj dug pad na zemlju. Na suočavanje s Metijasom, na noţ kojim sam ga gađao. Video sam kako ga pogađa u rame, toliko daleko od grudi da nema šanse da ga je to ubilo. Gledam je pravo u oči. „Nisam ti ubio brata." Pruţim ruku da je dodirnem i trgnem se od bola koji me preseče. „Ne znam ko jeste. Ţao mi je i što sam ga povredio - ali morao sam da se spasavam. Voleo bih da sam imao više vremena da razmislim."

Dţun ćutke klimne glavom. Toliko je skrhana da na trenutak poţelim da je zagrlim. Neko mora da je zagrli. „Mnogo mi nedostaje", prošapuće. „Mislila sam da će dugo ostati sa mnom, znaš, da ću uvek imati na koga da se oslonim. Samo mi je on bio ostao. Više ga nema, i ţelim da znam zašto." Sporo odmahuje glavom, kao da je poraţena, a onda ponovo podiţe pogled ka meni. Ta tuga je čini nestvarno lepom, kao sneţni prekrivač ogolelu zemlju. „A ne znam zašto. To je najgore od svega, Dane. To što ne znam zašto je umro. Zašto bi neko ţeleo da ga ubije?"

Njene reči toliko podsećaju na moje misli o majci, da jedva uspevam da dišem.

Nisam znao da je Dţun izgubila i roditelje - iako je trebalo da pretpostavim po načinu na koji se nosi. Nije ona ta koja je upucala moju majku. Nije ona ta koja je donela kugu u moj dom. Ona je obična devojka koja je izgubila brata, a koju je neko naveo da veruje da sam to učinio ja, te je u besu krenula za mnom. Da li bih se ja drugačije poneo na njenom mestu?

Plače. Jedva primetno joj se smešim, a onda se ispravljam i pruţam ruku ka njenom licu. Lanci na rukama mi se zategnu. Brišem joj suze ispod jednog oka. Ne progovaramo. Nema potrebe. Razmišlja... ako sam u pravu za njenog brata, za šta li sam još u prjavu?

Nakon nekoliko trenutaka, Dţun mi uzima ruku i stavlja je na svoj obraz. Od njenog dodira me podiđe neka toplina. Tako je ljupka. Ţudim da je privijem uz sebe, dodirnem joj usne svojima i uklonim tugu iz njenih očiju. Poţelim da se makar na trenutak vratim u onu noć u uličici.

Prvi progovaram. „Ti i ja izgleda imamo istog neprijatelja", kaţem. „Koji nas je nahuškao jedno na drugo."

Dţun duboko uzdahne. „Još nisam sigurna", izgovara, iako njen ton otkriva da se slaţe. „Opasno je da ovako razgovaramo." Skreće pogled, poseţe za plastom i vadi nešto što sam mislio da sam izgubio u bolnici. „Evo. Ţelim ovo da ti vratim. Više mi ne treba." Ţelim da ga ščepam iz njene ruke, ali sprečavaju me lanci. U rukama joj je moj privezak, čija su neţna udubljenja ispunjena prašinom i blatom, ali ništa mu ne fali, a ogrlica joj zajedno s njim leţi na dlanu.

110

„Bio je kod tebe", šapućem. „Pronašla si ga one noći u bolnici, jelda? Tako si me i prepoznala kad si me našla - mora da sam posegnuo za njim."

Dţun ćutke klimne glavom, a onda mi uzme ruku i ispusti privezak na moj dlan. Gledam ga u čudu.

Moj otac. Ne mogu da ga se ne setim sad kad mi je ponovo u rukama. Sećam se kad nas je posetio posle šest meseci nejavljanja. Ĉim se uverio da je bezbedno, ušao je u kuću, navukao zavese na prozore, zagrlio mamu i dugo je ljubio. Jednu ruku je zaštitnički stavio na njen stomak. Dţon je paţljivo čekao da se i s njim pozdravi, s rukama u dţepovima. Ja sam bio mali, pa sam mu zagrlio nogu. Iden još nije bio rođen - bio je u maminom stomaku. „Kako su moji dečaci?" upitao je otac kad je konačno pustio majku iz zagrljaja.

Mene je pomazio po obrazu, a Dţonu se nasmešio.

Dţon mu se nakezio od uveta do uveta. Kosa mu je bila dovoljno duga da moţe da je veţe u rep. Podigao je svedočanstvo. „Pogledaj!" rekao je. „Poloţio sam Ispit!" „Jesi!" Potapšao je Dţona po ramenu i rukovao se s njim, kao da je veliki. Još se sećam olakšanja u njegovom pogledu, te krhke radosti u njegovim rečima. Tada smo se plašili da će Dţon biti taj koji će da padne ispit, imajući u vidu njegove probleme s čitanjem. „Ponosan sam na tebe, Dţoni. Svaka čast."

A onda je skrenuo pogled ka meni. Sećam se kako sam mu proučavao lice.

Tatin zvanični posao u Republici bio je da čisti za vojnicima s ratišta, ali, naravno, postojale su naznake da to nije jedino čime se bavi. Naznake u vidu priča o Kolonijama i njihovim bleštavim gradovima, njihovoj naprednoj tehnologiji i svečanim praznovanjem. Tada sam ţeleo da ga pitam zašto se nije vraćao kući posle smena na ratištu, zašto nije dolazio da nas vidi.

Ali nešto me je omelo. „Nešto ti viri iz dţepa od prsluka, tata", rekao sam. Okrugla budţa pod materijalom.

Nasmejao se i izvadio ga. „Nego šta, Danijele." Podigao je pogled ka mojoj majci. „Ima odličnu moć opaţanja, zar ne?"

Mama mi se nasmešila.

Oklevajući na trenutak, nas je poterao u spavaću sobu. „Grejs", rekao je mami, „vidi šta sam našao."

Ona ga je uzela da bolje pogleda. „Šta je to?" „Još dokaza." Otac je isprva pokušao da ga pokaţe samo mami, ali i ja sam uspeo da bacim pogled dok ga je prevrtao po rukama. S jedne strane je bila utisnuta ptica, s druge profil nekog čoveka.

SJEDINJENE AMERIĈKE DRŢAVE, U BOGA VERUJEMO, ĈETVRT DOLARA bilo je ugravirano s jedne, a

SLOBODA i 1990 s druge strane. „Vidiš? Dokaz." Ĉvrsto ga je priljubio uz njen dlan. „Gde si ovo našao?" pitala je mama.

111

„U močvarnim krajevima na jugu, između dve ratne zone. To je prava kovanica iz hiljadu devetsto devedesete. Vidiš li ime? Sjedinjene Drţave. To je postojalo."

Iako su joj se oči zacaklile od uzbuđenja, ozbiljno ga je pogledala. „Opasno je ovo posedovati" prošaputala je. „Ne smemo da ga drţimo u kući."

Otac je klimnuo glavom. „Ali ne moţemo da ga uništimo. Moramo ga sačuvati - ko zna, moţda je ovo poslednji ovakav na svetu." Savio joj je prste oko novčića. „Napraviću metalnu navlaku, koja će ga prekriti s obe strane. Potpuno će ga preklopiti, pa će novčić biti na sigurnom." „A šta ćemo onda s tim?" „Sakrićemo ga negde." Otac je na trenutak zastao, a onda pogledao u Dţona i mene. „Najbolje mesto je ono koje je svima vidljivo. Daj ga jednom od dečaka, nek mu bude privezak. Ljudi će misliti da je to obična dečja drangulija. Jer ako ga vojnici u toku racije pronađu u kući, ili skrivenog pod nekim daskama, biće im jasno da je veoma vaţan."

Ni reč nisam progovorio. Ĉak i u tim godinama razumeo sam očevu brigu.

Rutinske inspekcije vršene su i u našoj i u svim ostalim kućama. Da ga je negde sakrio, sigurno bi ga pronašli.

Otac je sledećeg jutra otišao rano, pre nego što je izašlo sunce. Posle toga smo ga samo još jednom videli. Više se nikada nije vratio kući.

Ovo sećanje mi u sekundi prolazi kroz glavu. Podiţem pogled ka Dţun. „Hvala ti što si ga našla." Pitam se čuje li tugu u mom glasu. „Hvala ti što si mi ga vratila."

112

DŽUN Ne mogu da prestanem da razmišljam o Danu.

Kasnije tog popodneva, kad prilegnem da se odmorim, sanjam ga. Sanjam da je obavio ruke oko mene i da me ljubi, da me neprestano ljubi, da rukama prelazi preko mojih, a onda ih upliće u moju kosu, da me hvata oko struka, grudi priljubljenih uz moje, da osećam njegov dah po obrazima i vratu i ušima. Ovlaš me dodiruje svojom dugom kosom i davim se u dubinama njegovog pogleda. Kad se probudim i shvatim da sam sama, jedva da mogu da uhvatim vazduh.

Toliko prevrćem njegove reči po glavi, da ih više i ne razumem. Kaţe da je neko drugi ubio Metijasa. Da Republika namerno širi kugu po sirotinjskim sektorima. Prisećam se kako se ponašao na ulicama Lejka, kad je rizikovao sopstvenu bezbednost da bih ja mogla da se odmorim. A danas mi je brisao suze s lica.

Nigde ne mogu da pronađem bes koji sam prema njemu osećala. Ako uspem da pronađem dokaz da je neko drugi ubio Metijasa, iz bilo kog razloga, onda uopšte neću imati razloga da ga mrzim. Nekada sam bila očarana legendom o njemu pričama koje sam čula pre nego što sam ga upoznala. Osećam kako se ta očaranost ponovo vraća. Zamišljam njegovo lice, koje je toliko lepo da su mu oči i dalje svetle i iskrene, čak i posle sveg ovog bola i mučenja i patnje. Sramim se da priznam da sam uţivala u onim kratkim trenucima koje sam s njim provela u ćeliji. Zahvaljujući njegovom glasu zaboravljam detalje koji mi kolaju mislima, zamenjuju ih ţelja ili strah, ponekad čak i bes, ali uvek nešto. Nešto čega ranije nije bilo.

19.12 SATI. SEKTOR TAMAGAŠI 260 C „Ĉujem da si popodne obavila razgovor nasamo s Danom", kaţe Tomas za stolom dok jedemo zelenu soju u jednom kafeu. Istom onom u koji smo dolazili s Metijasom. Tomasov izbor mesta ne čini moje misli lakšim. Ne mogu da zaboravim ulje za pušku na noţu kojim je ubijen moj brat.

Moţda me proverava. Moţda zna da sumnjam na njega.

Uzimam zalogaj svinjetine, da ne bih morala da odgovorim. Drago mi je što smo dovoljno udaljeni jedno od drugog. Tomas se dobrano pomučio da me ubedi da mu „oprostim" i da me izvede na večeru. A zašto, e to ne znam. Da me izvuče na čistinu? Da me navede da se slučajno izlanem? Da vidi hoću li odbiti, a onda da obavesti Komandirku Dţejmson? Nije potrebno mnogo dokaza da bi se pokrenula istraga protiv nekoga. Moţda je celo ovo veče obična navlaka.

S druge strane, moţda stvarno pokušava da se izvini.

Ne znam. Te se trudim da budem paţljiva.

Tomas gleda kako jedem. „Šta si mu rekla?"

Osećam ljubomoru u njegovom glasu. Ali gledam da zvučim hladno i ravnodušno. „Ne zamaraj se, Tomase." Dotičem mu ruku, da mu skrenem paţnju. „Ako je neki dečko ubio nekoga koga si voleo, zar ne bi nastojao da dokučiš zašto je to 113

učinio? Mislila sam da će ţeleti da priča sa mnom bez straţara. Ali odustala sam.

Biće mi lakše kad bude mrtav."

Tomas se malo opusti, ali ne prestaje da mi proučava lice. „Moţda ne bi trebalo više da ga posećuješ", predlaţe nakon nešto duţe pauze. „Očito ti ne prija. Zamoliću Komandirku Dţejmson da pošalje nekog drugog da mu nosi vodu. Ne volim što moraš toliko vremena da provodiš s nekim ko ti je ubio brata."

Klimam glavom i uzimam još jedan zalogaj zelene soje. Ne smem da budem tiha, to će mu biti sumnjivo. Šta ako upravo večeram s ubicom svog brata? Logika.

Oprez i logika. Krajičkom oka gledam u Tomasove ruke. Šta ako su te ruke ţarile Metijasu noţ u srce? „U pravu si", kaţem bez trunke oklevanja. Napravim se zahvalna, zamišljena. „Ništa korisno od njega nisam saznala. Ionako će uskoro biti mrtav."

Tomas sleţe ramenima. „Drago mi je što tako razmišljaš." Kad priđe konobar, on spusti pedeset banknota na sto. „Dan je običan kriminalac koji čeka smrtnu kaznu. Njegove reči ionako ne treba da se tiču devojke na tvom poloţaju."

Pre nego što odgovorim, uzmem još jedan zalogaj. „I ne tiču me se", odgovaram. „Za mene je to isto kao da pričam s psom." Ali u sebi pomislim: Danove reči me se i te kako tiču ako govori istinu. ★★★ Dugo nakon što me je Tomas dopratio do stana i otišao, dugo nakon ponoći, sedim za računarom i proučavam izveštaj s mesta zločina. Toliko sam puta pregledala slike da sam prestala da okrećem glavu kad ih vidim, ali i dalje mi izazivaju mučninu. Svaka fotografija je napravljena iz ugla suprotnog od ugla njegove rane. Što više gledam u crnu mrlju u dnu sečiva, sve sam više ubeđena da je to ulje za čišćenje puški.

Kad mi gledanje u fotografije postane preteško, vraćam se na kauč da ponovo pređem kroz Metijasove dnevnike. Ako je moj brat i imao neprijatelja, u njegovim beleškama mora postojati neki trag. Ali on nije bio budala. Nikad ne bi napisao nešto što bi moglo da se iskoristi kao dokaz. Pročitala sam stranice i stranice njegovih starih unosa, i svi su se bavili nekim nevaţnim, običnim stvarima. Negde je pisao i o nama. To jedva čitam.

Jedan unos govori o onoj noći kad su se promovisali novi oficiri u odred Komandirke Dţejmson, kad sam se ja razbolela. Drugi govori o proslavi koju smo priredili kad sam dobila 1500 bodova na Ispitu. Naručili smo sladoled i dva cela pileta, i ja sam u nekom trenutku te večeri čak pokušala da napravim sendvič od piletine i sladoleda, što baš i nije bila najbolja ideja. Još mogu da čujem naš smeh, i da osetim miris pečene piletine i sveţeg hleba.

Stiskam pesnice i prekrivam oči, a onda duboko udahnem. „Šta ja to radim?", šapućem Oliju, koji s kauča krivi glavu ka meni. „Zdruţujem se s kriminalcem i guram od sebe ljude koje poznajem čitavog ţivota."

Oli mi uzvraća onaj univerzalni pseći pogled pun mudrosti, i ponovo tone u san. Neko vreme samo tako zurim u njega. Ne tako davno, Metijas bi ovde zadremao s rukom preko Olijevih leđa. Pitam se da li Oli sada to zamišlja.

Potreban mi je kbji trenutak da nešto shvatim. Otvorim oči i ponovo pogledam u poslednju pročitanu stranicu Metijasovog dnevnika. Mislim da sam nešto videla...

114

tu. Spuštam pogled ka dnu strane.

Reč koja nije pravilno napisana. „Vrlo čudno", glasno izgovaram. Treba da piše frižider, a piše fridžider. Metijas nikad nije nešto napisao pogrešno. Još koju sekundu proučavam reč, odmahujem glavom i nastavljam dalje. Pamtim na kojoj sam strani to videla.

Deset minuta kasnije, nalazim još jednu. Ovog puta piše uzvimšenje umesto uzvišenje.

Dve pogrešno napisane reči. Moj brat to ne bi uradio slučajno. Gledam oko sebe, kao da bi negde u sobi mogla biti postavljena kamera za nagledanje. Potom se nagnem nad stočić i počnem da trkeljišem po Metijasovim dnevnicima. Pamtim sve pogrešno napisane reči. Neću nigde da ih zapisujem, da ih neko ne bi našao.

Pronalazim i treću: buržeazija umesto buržoazija. Pa i četvrtu: proizolazi umesto proizilazi.

Srce mi bije kao ludo.

Kad završim s pregledanjem svih dvanaest dnevnika, imam ukupno dvadeset četiri pogrešno napisane reči. Sve potiču iz dnevnika napisanih u poslednjih nekoliko meseci.

Zavalim se u kauč i zatvorim oči da bih mogla da zamislim reči u glavi.

Ovoliko pogrešno napisanih reči nije ništa drugo do poruka upućena meni - jedinoj osobi koja bi iščitavala njegova pisanija. Tajna šifra. Verovatno je zato onog kobnog popodneva izvukao sve ove kutije iz ormana... mora da je to bilo nešto vaţno o čemu je ţeleo da popriča. Igram se rečima, pokušavam od njih da napravim rečenicu koja ima nekog smisla i, kad ne uspem, preturam slova ne bih li došla do anagrama koji nešto znači.

Ne, ništa.

Trljam slepoočnice. A onda pokušam nešto drugo - šta ako je Metijas ţeleo da sastavim ta pojedinačna slova koja ili fale iz reči ili ne treba da budu u njoj? Nečujno nabrajam slova u glavi, počevši od reči fridžider.

DMESRPAITŢDTJANIDUŢOOTMK Mrštim se. Besmisleno je. Prevrćem ih po glavi i pokušavam da napravim različite kombinacije reči. Kad sam bila mala, Metijas je igrao sa mnom igre reči prosuo bi gomilu kockica sa slovima na sto i traţio da od njih pravim reči. Sad ponovo pokušavam da igram tu igru.

Igram je tako neko vreme, dok konačno ne naiđem na kombinaciju koja me natera da otvorim oči.

DŢUNDŢI. Nadimak koji mi je Metijas nadenuo. Gutam knedlu i trudim se da ostanem pribrana. Polako slaţem preostala slova i pokušavam na napravim reči. Glavom mi prolaze razne kombinacije, a onda napravim još jednu.

PRATI ME DŢUNDŢI. Preostala su mi slova

JTASDTOOKM. 115

Što ostavlja jednu jedinu opciju.

SAJT PRATI ME DŢUNDŢI DOT KOM Vebsajt pratimedzundzi.com. Još nekoliko puta prevrnem reči po glavi, da se uverim da sam u pravu. A onda pogledam ka računaru.

Prvo odradim sve što me je Metijas naučio kad pristupam internetu. Potom postavim zaštite koje mi je pokazao - na mreţi sa svih strana vrebaju pogledi. Nakon toga onemogućim istoriju pretraţivanja i drhtavim prstima ukucam URL. Iskače bela strana. Na vrhu te strane pojavljuje se jedna rečenica.

Pruţi mi ruku, pruţiću i ja tebi svoju.

Tačno znam šta ţeli da učinim. Bez oklevanja pruţam ruku i prislanjam dlan na monitor.

Isprva se ništa ne dešava. Potom začujem kliktaj, ugledam slabašno svetlo kako mi probija koţu, i bela stranica nestaje. Umesto nje se pojavljuje nešto nalik blogu.

Na trenutak prestanem da dišem. Vidim šest kratkih unosa. Nagnem se i počnem da čitam. Toliko se zgrozim da me uhvati nesvestica.

12. jul Ovo je samo za Dţun. Dţun, u svakom trenutku moţeš da izbrišeš tragove ovog bloga tako što ćeš staviti dlan na ekran i pritisnuti: Ctrl+Shift+S+F. Nemam gde drugde ovo da ti napišem, pa ti pišem ovde. Samo za tebe.

Juče je bio tvoj petnaesti rođendan. Voleo bih da si starija, jer ne mogu da se nateram da petnaestogodišnjoj devojci ispričam šta sam pronašao - pogotovo ne na dan koji treba da proslavlja.

Danas sam pronašao fotografiju koju je slikao naš pokojni otac. To je ona poslednja u njihovom poslednjem albumu, a nikad ranije je nisam primetio jer ju je tata skrivao iza jedne veće. Volim da čitam one njihove komentare, imam osećaj kao da mi se njima obraćaju. Ali ovoga puta sam osetio da je poslednja fotka u albumu neobično debela. Kad sam je ispipao, ispala je tajna fotografija.

Tata ju je uslikao na svom radnom mestu. U Laboratoriji u Dvorani Batala. Tata nikad nije pričao o poslu. A ipak je ovo uslikao. Bila je mutna i prejakih boja, ali uspeo sam da razaznam obris muškarca na pokretnom krevetu kako moli za ţivot, obučen u bolničku haljinu označenu simbolom za biološku opasnost.

Znaš li šta je tata napisao u dnu te fotografije?

Otkaz, 6. april.

Naš otac je pokušao da da otkaz dan pre nego što su on i mama poginuli u saobraćajnoj nesreći.

15. septembar Već nedeljama jurim tragove. I dalje ništa. Ko bi rekao da je ovako teško hakovati bazu podataka o preminulim civilima.

116

Ali ne odustajem. Nešto se krije iza smrti naših roditelja, i ja ću saznati šta.

17. novembar Pitala si me zašto sam danas tako odsutan. Dţun, ako čitaš ovo, sigurno se sećaš ovog dana, a sada ćeš saznati i zašto.

Još od poslednjeg unosa tragam za novim nagoveštajima. Poslednjih nekoliko meseci postavljam suptilna pitanja ostalim radnicima u laboratoriji, i nekim starim tatinim prijateljima, a pretraţujem i onlajn. Pa, danas sam uspeo nešto da saznam.

Danas sam konačno uspeo da ishakujem losanđelesku bazu podataka o preminulim civilima. Nikad komplikovanije hakovanje. Pristupio sam mu s potpuno pogrešne strane. U njihovim bezbednosnim serverima postoji rupa koju ranije nisam primetio, jer su je prikrili raznoraznim... dobro, sve u svemu, uspeo sam da provalim u bazu. Na svoje veliko iz nenađenje, pronašao sam izveštaj o saobraćajnoj nesreći naših roditelja.

Samo što to uopšte nije bila resreća. Dţun, ovo nikad neću moći naglas da izgovorim, te se očajnički nadam da ćeš uspeti da pročitaš.

Izveštaj je podneo Komandant Bakarin, još jedan bivši Kijanov student (sećaš se Kijana, jelda?). U izveštaju piše da je dr Majki Iparis postao sumnjiv sluţbenicima laboratorije u Dvorani Batala kad je prvi put doveo u pitanje svrhu svog istraţivanja. Oduvek je radio na istraţivanju virusa kuge, naravno, ali mora da je otkrio nešto što ga je dovoljno uznemirilo da se neprimetno prijavi za prebacivanje na druge poslove. Sećaš li se toga, Dţun? To se dešavalo samo nekoliko nedelja pre nesreće.

Ostatak izveštaja nije se bavio kugom, ali sam iz njega saznao sve što mi je trebalo. Dţun, sluţbenici laboratoriji Dvorane Batala naredili su Komandantu Bakarinu da drţi našeg oca na oku. Kad je tata pokušao da promeni odeljenje, Bakarin je znao da je ovaj ukapi-rao svrhu istraţivanja. Kao što moţeš da pretpostaviš, to se nije završilo kako treba. Komandantu Bakarinu je naređeno da „pronađe način da sredi stvar". Izveštaj se završava tako što je navedeno da je stvar rešena, i da nije bilo vojnih ţrtava.

A datirano je dan posle saobraćajne nesreće.

Ubili su ga.

18. novembar Ispada da baza podataka o preminulim civilima ima više informacija o kugama nešto što sam mogao da pretpostavim. Trebalo je da znam, s obzirom na to da raznici oblici kuge ubiju na stotine ljudi svake godine. Ali oduvek sam mislio da se te kuge javljaju spontano. Nije tako.

Dţundţi, moraš da znaš. Ne znam kad ćeš pronaći ove unose, ali znam da sigurno hoćeš. Paţljivo me slušaj: kad završiš s čitanjem, nemoj ništa da mi govoriš. Ne ţelim da doneseš ishitrenu odluku. Jasno? Na prvom mestu je tvoja bezbednost. Pronaći ćeš ti već način da pomogneš, znam da hoćeš. Ako iko moţe, 117

onda si to ti. Ali molim te, nemoj da uradiš ništa čime ćeš skrenuti paţnju na sebe. Ubiću se ako te Republika napadne zbog nečega što sam ti ja otkrio.

Ako ţeliš da se pobuniš, pobuni se unutar sistema. To je mnogo moćnije od bune izvan njega. A ako tako odlučiš, ţelim i ja da stanem kraj tebe.

Tata je otkrio da Republika svake godine stvori novu kugu.

Počinju od najočiglednijih mesta. Meso nam ne dolazi s onih kaskadnih terasa na kojima pasu ţivotinje. Da li si to znala? Trebalo je da pretpostavim.

Republika ţivotinje drţi u hiljadama podzemnih fabrika. Stotine metara duboko. Kongres isprva nije znao šta da radi s virusima koji su se dole razvijali i ubijali čitave fabrike ţivotinja. Nezgodno, a? Ali onda su se setili rata s kolonijama. Tako da su, kad god se u fabrikama mesa pojavi neki nov zanimljiv virus, naučnici uzimali uzorke i pretvarali ih u viruse koji mogu da pogode ljude.

Potom su razvijali odgovarajuće vakcine i lek za njih. A onda su vakcinisali sve sem nekoliko odabranih sirotinjskih sektora. Priča se da se nova vrsta razvija za sektore Lejk, Alta i Vinter.

Te viruse ubrizgavaju u sistem podzemnih cevi. Ponekad u dovod vode, ponekad direktno u određene domove, da vide na koji način se širi. Tako započinje novi krug kuge. Kad odluče da su videli dovoljno o tome šta novi virus moţe da uradi, tajno ubrizgaju lek (preţivelima) tokom rutinske provere, i ta vrsta kuge nestaje sve do neke sledeće. Vrše i pojedinačne eksperimente na deci koja padnu Ispit. Dţun, oni uopšte ne idu u radne logore.

Niko od njih.

Oni umiru.

Vidiš li šta pokušavam da ti kaţem? Koriste kugu da se oslobode populacije sa slabim genima, isto kao što na Ispitima biraju najjače. O istom trošku stvaraju i viruse za borbu protiv Kolonija. Već godinama protiv njih koriste biološko oruţje. Mene baš briga šta će biti s Kolonijama ili šta to Republika hoće da im navuče na vrat - ali, Dţun, naši ljudi su pokusni kunići.

Tata je radio u laboratorijama i, kad je pokušao da da otkaz, oni su ga ubili. Kao i mamu. Mislili su da će svima ispričati šta su saznali. A kome trebaju masovni nemiri? Svakako ne Kongresu.

Ukoliko neko nešto ne učini, Dţun, svi ćemo tako pomreti. Jednoga dana virus će da izmakne kontroli, i nema te vakcine niti leka koji će moći da ga zaustave.

26. novembar Tomas zna. Zna da sumnjam, i zna da mislim da je vlada ubila naše roditelje.

Pitao sam se kako je uspeo da sazna da sam hakovao bazu podataka o preminulim civilima, i mislim da sam verovatno ostavio neki trag, koji su tehničari, krpeći tu rupu u sistemu, pronašli i pomenuli mu je. Tako da me je on danas pitao za to.

Rekao sam mu da i dalje patim za roditeljima i da sam postao malo paranoičan. I rekao sam mu da nisam ništa našao. Rekao sam i da ti nemaš pojma o tome i da ti ništa ne pominje. Rekao je da nikom ništa neće reći. Mislim 118

da mogu da mu verujem. Ali nije mi prijatno da iko zna nešto o mojim sumnjama.

Mislim, znaš kakav on ume da bude.

Doneo sam odluku. Krajem nedelje reći ću Komandirki Dţejmson da se povlačim iz njene izvidnice. Poţaliću se na veliki broj radnih sati i na to da te ne viđam dovoljno. Tako nešto. Kad mi pronađu novo radno mesto, sve ću ti ovde napisati.

Pratim Metijasova uputstva i brišem i poslednje tragove njegovog bloga.

A onda se sklupčam na kauču i spavam sve dok me Tomas ne pozove.

Pritisnem dugme na telefonu i glas ubice moga brata odjekne dnevnom sobom.

Tomas, vojnik koji bi rado ispunio svaku naredbu Komandirke Dţejmson, pa čak i da ubije svog druga iz detinjstva. Vojnik koji je zgodno iskoristio Dana kao ţrtvenog jarca. „Dţun?", kaţe. „Jesi li dobro? Skoro je deset sati, a tebe nema. Komandirka Dţejmson ţeli da zna gde si." „Nije mi dobro", uspevam da izgovorim. „Moram još malo da odspavam." „O." Zastaje. „Kakve simptome imaš?" „Biće mi dobro", odgovaram. „Samo sam dehidrirala i trese me groznica.

Mislim da sam sinoć u kafiću nešto pojela. Prenesi Komandirki Dţejmson da ću biti bolje do večeras." „Dobro onda. Ţao mi je. Ţelim ti brz oporavak." Opet zastane. „Ako i večeras budeš bolesna, podneću izveštaj i poslati patrolu za kugu da te pregleda. Znaš i sama, protokol. Ako ti budem trebao, samo me pozovi."

Ti si poslednja osoba koju želim da vidim. „Zvaću te. Hvala." Spuštam slušalicu.

Boli me glava. Previše uspomena, previše oktrića. Nije ni čudo što je Komandirka Dţejmson tako brzo sklonila Metijasovo telo. A ja glupača mislila da je to uradila iz saosećanja. Nije ni čudo što je ona organizovala njegovu sahranu. Ĉak i ona test misija hvatanja Dana bila je samo diverzija koja je trebalo da mi skrene misli dok oni prikrivaju preostale dokaze.

Na pamet mi pada ono veče kad je Metijas odlučio da istupi iz Kijanove pratnje i prijavi se za sluţbu koja vodi Ispite. Kad me je pokupio iz škole, bio je ćutljiv i povučen. „Jesi li dobro?", sećam se da sam ga pitala.

Nije odgovorio. Samo me je uzeo za ruku i uputio se ka ţelezničkoj stanici. „Ajde, Dţun", rekao je. „Idemo kući."

Kad sam spustila pogled ka njegovim rukavicama, videla sam na njima nekoliko sićušnih mrlja od krvi.

Metijas nije ni pipnuo večeru, niti me je pitao kako mi je prošao dan - što me je mnogo nerviralo, sve dok nisam shvatila koliko je zapravo uznemiren. Konačno, pre nego što sam krenula na spavanje, otišla sam do kauča i priljubila se uz njega.

Poljubio me je u čelo. „Volim te", prošaputala sam, u nadi da ću uspeti nešto da izvučem iz njega.

Okrenuo se i pogledao me. Oči su mu bile vrlo tuţne. „Dţun", rekao je, „mislim da ću sutra da traţim novog mentora." „Ne sviđa ti se Kijan?"

Metijas je dugo ćutao. A onda je oborio pogled, kao da se nečega stidi. „Danas sam na stadionu za Ispite pucao u nekoga."

To ga je znači tištilo. Ništa nisam rekla i pustila sam ga da nastavi.

Prošao je rukom kroz kosu.

119

nela012

„Upucao sam jednu devojku. Pala je Ispit i pokušala je da pobegne sa stadiona.

Kijan mi je urlajući naredio da pucam u nju... i ja sam ga poslušao." „O." Tada to nisam znala, ali sad mi je jasno da je Metijas imao osećaj kao da je pucao u mene. „Ţao mi je", prošaputala sam.

Metijas je zurio u prazno. „Malo je ljudi koji imaju opravdan razlog da nekoga ubiju, Dţun", rekao je nakon duge ćutnje. „Većina to čini iz pogrešnih razloga. Nadam se da ti nećeš biti ni u jednoj od tih kategorija."

Sećanje mi bledi, i ostaje mi samo da se hvatam za duhove njegovih reči.

Narednih nekoliko sati ne mrdam. Kad napolju zagrmi zakletva Republike, čujem ljude na ulici kako je izgovaraju, ali ne ustajem. Ne salutiram ni kad se pomene ime Elektora Prima. Oli sedi kraj mene, zuri, i s vremena na vreme zacvili.

Gledam ga. Razmišljam, preračunavam se. Moram nešto da učinim. Pomislim na Metijasa, na Danovu majku, na njegovu braću. Kuga nas je sve redom dotakla, na ovaj ili onaj način. Ubila je moje roditelje. Inficirala je Danovog brata. Ubila je i Metijasa jer je otkrio istinu. Oduzela mi je ljude koje volim. A iza kuge stoji Republika, glavom i bradom. Zemlja na koju sam bila ponosna. Zemlja koja eksperimentiše na deci koja padnu Ispit i ubija ih. Radni kampovi - sve su nas obmanuli. Moţda je Republika ubila i rođake mojih kolega s Drejka, sve one ljude koji su pomrli u borbama ili nesrećama ili od bolesti? Šta li se još krije?

Ustajem, odlazim do računara i uzimam čašu vode. Prazno blenem u nju. Ne znam zašto, ali prenerazi me pogled na odsjaj mojih razdvojenih prstiju na staklu podseti me na Danove krvave ruke, na Metijasovo slomljeno telo. Ova starinska čaša je poklon, navodno uvezena s Republičkih ostrva Juţne Amerike. Vredi 2.150 banknota. Neko je od novca bačenog na ovu čašu iz koje ja pijem vodu mogao da kupi lek za kugu. Moţda Republika i ne poseduje sva ta ostrva. Moţda ništa što su nas učili i nije istina.

U iznenadnom naletu besa podignem čašu i tresnem je o zid. Razbije se u paramparčad. Nepomično stojim i drhtim.

Da su se Metijas i Dan upoznali negde drugde, a ne u uličici iza bolnice, da li bi postali saveznici?

Sunce menja poloţaj. Stiţe popodne. I dalje se ne pomeram s ovog mesta.

Konačno, kad sumrak okupa moj stan u narandţasto i zlatno, prenem se iz transa. Oblačim uniformu. Gledam da mi kosa bude savršeno povezana, da mi lice bude čisto, mirno i ne odaje nikakvu emociju. U ogledalu izgledam isto. Ali iznutra sam druga osoba, i tačno znam šta mi je činiti.

Pomoći ću Danu da pobegne.

120

DAN Večeras sam pokušao da pobegnem iz zatvora. Evo kako je to izgledalo.

U sumrak, tri dana pre pogubljenja, s monitora ispred ćelije čujem da vika i pometnja napolju još nisu prestale. Izvidnica za kugu je potpuno zapečatila sektore Lejk i Alta. Postepeno jačanje pa obustava puščane paljbe govore mi da su se ljudi u tim sektorima verovatno suprotstavili vojsci. Samo jedna strana ima vatreno oruţje.

Nije teško pogoditi ko dobija.

Misli mi lete ka Dţun. Odmahujem glavom, zapanjen koliko sam joj se otvorio.

Pitam se šta li radi i o čemu razmišlja. Moţda razmišlja o meni. Voleo bih da je ovde.

Nekako se s njom uvek osećam bolje. Kao da moţe potpuno da se unese u moje misli i pomogne mi da ih kanališem, a i uvek je utešno videti njeno lepo lice.

To njeno lice ume i da me ohrabri. A teško mi je da prikupim hrabrost bez Tes ili Dţona ili moje majke.

Ceo dan razmišljam o tome. Ukoliko pronađem način da izađem iz ove ćelije i naoruţam se pištoljima i prslukom nekog vojnika, postoji šansa da izađem iz Dvorane Batala. Već nekoliko puta sam video kako ova zgrada izgleda spolja. S boka nije onako glatka kao Centralna bolnica, te ako uspem da pobegnem kroz prozor, mogao bih da pretrčim preko onih simsova sa strane, čak i s ovom ranjenom nogom.

Vojnici neće moći da krenu za mnom. Moraće da pucaju u mene sa zemlje ili iz vazduha, ali kad imam gde da uglavim noge ja sam brz, jer bol u rukama mogu da trpim. Moraću da pronađem način da izvučem i Dţona. Iden verovatno više i nije u Dvorani Batala, ali jasno se sećam šta mi je Dţun rekla kad su me uhapsili. Zatvorenik u ćeliji 6822. To mora da je Dţon... pronaći ću ga.

Ali prvo moram da smislim kako da izađem iz ćelije.

Bacam pogled na vojnike poredane kraj zida i vrata. Ĉetvorica ih je. Svi nose standardnu unifromu: crne čizme, crnu majicu s jednorednim kopčanjem i srebrnom dugmadi, tamnosive pantalone, pancir i traku na ruci. I svi drţe puške kratkog dometa i još po jedan pištolj zadenut za pojas. Brzo razmišljam. U ovakvoj prostoriji, s četiri čelična zida o koja meci mogu da se odbiju, municija za puške verovatno nije napravljena od olova. Moţda je od gume, da me onesposobi ako je potrebno. Moţda su napunjene mecima sa sredstvom za uspavljivanje. Ali svakako ništa što moţe da ubije mene ili njih. To jest, ako ne pucaju iz blizine.

Nakašljavam se. Vojnici se okreću ka meni. Sačekam još nekoliko sekundi, a onda zakrkljam i presamitim se. Odmahujem glavom kao da pokušavam da ostanem pri svesti, a onda se naslonim na zid i zatvorim oči.

Sad su već na oprezu. Jedan uperi pušku u mene. Ne progovaraju.

Još nekoliko minuta se foliram, dvaput se zakašljavši, te ne skidaju pogled s mene. A onda, bez upozorenja, počnem da grcam i da se davim od kašlja.

Pogledaju jedni u druge. Prvi put im u očima vidim izraz nesigurnosti. „U čemu je problem?" breca se jedan od njih. Onaj s puškom na gotovs. Ne odgovaram. Pravim se da sam usredsređen na sprečavanje napada kašlja.

Drugi vojnik skreće pogled ka njemu. „Moţda je kuga." „Gluposti. Doktori su ga pregledali."

Vojnik odmahuje glavom. „Bio je u kontaktu s braćom. Onaj mlađi je Nulti Pacijent, zar ne? Moţda tad nije ispoljavao simptome."

121

Nulti Pacijent. Znao sam. Ponovo se zagrcnem, okrenut na drugu stranu, da ne pomisle da hoću da im skrenem paţnju. Grcam i pljujem na pod. Ĉuvari oklevaju. Konačno, onaj s ispruţenom puškom klimne glavom vojniku do sebe. „Pa, ne ţelim da budem ovde ako jeste u pitanju neka mutirana kuga. Pozovi biološki tim. Nek dođu u ćelije bolničkog odeljenja." Vojnik klimne glavom i počne da lupa na vrata. Ĉujem kako ih spolja otključavaju. Vojnik iz hodnika ga povuče napolje i ponovo zaključava.

Prvi vojnik dolazi do mene. „Vi ostali uperite puške u njega", govori preko ramena. Vadi lisice. Toliko sam zauzet grcanjem i kašljanjem da se pravim da ga ne primetim kad mi priđe. „Ustaj."

Hvata me za ruku i diţe na noge. Zastenjem od bola.

Pruţa ruku i oslobađa mi jednu ruku iz lanaca, i navlači lisice. Ne opirem se. A onda mi oslobodi i drugu. Sprema se da i na nju stavi lisice.

Iznenadno se okrenem i na trenutak sam potpuno slobodan. Pre nego što on uspe da odreaguje, ja se izvijem, izvučem mu pištolj iz futrole i uperim ga u njega.

Druga dva straţara upere puške ka meni, ali ne pucaju. Ne mogu da pucaju a da ne pogode njega. „Naredi ovima napolju da otvore vrata", kaţem svom taocu.

On guta knedlu. Drugi vojnici se ne usuđuju ni da trepnu. „Otvorite vrata!" viče. Ĉuje se neki meteţ u hodniku, a onda i škljocanje. Prvi vojnik maltene zareţi. „Napolju ih ima na desetine", sikće. „Nećeš uspeti."

Ja mu samo namignem. Ĉim se vrata otškrinu, zgrabim vojnika za majicu i gurnem ga na zid. Jedan od one dvojice pokuša da me pogodi - ali ja se bacim na pod i otkotrljam. Oko mene lete meci. Zvuče kao gumene kuglice. Kad se zaustavim, saplićem vojnika i obaram ga na zemlju. To me toliko zaboli da moram da stisnem zube. Prokleta rana na nozi. Pre nego što zatvore vrata, uspem da se provučem.

U sekundi snimim prizor u hodniku. Vojnici prolaze. Ploče na tavanici.

Skretanje udesno na kraju hodnika. Na zidovima piše 4. sprat. Vojnik koji je otvorio vrata konačno odreaguje - kao u usporenom snimku, hvata se za pištolj. Ja skočim, odbijem se o zid i uhvatim se za gornju ivicu vrata. Povređena noga me povuče nadole - i umalo da padnem na zemlju. Sad su svi zapucali. Zaljuljam se ka tavanici i uhvatim se za ukršteni metal između ploča. Soba 6822 - šesti sprat. Pustim se i zdravom nogom šutnem jednog od vojnika u glavu. Padne na zemlju i ja se otkotrljam zajedno s njim. Dva gumena metka ga pogode u leđa. Jaukne. Ĉučnem i provučem se kroz hodnik, izbegavajući vojnike i pištolje, izmičući rukama koje pokušavaju da me uhvate.

Moram da stignem do Dţona. Ako uspem da ga izbavim, pomoći ćemo jedan drugom da pobegnemo. Ako uspem...

Nešto me snaţno tresne preko lica. Smrači mi se pred očima. Borim se da se usredsredim, ali osetim da padam na pod. Pokušam da se podignem na noge, ali neko me ponovo obori, te se od oštrog bola u leđima trgnem. Mora da me je neki vojnik udario drškom puške. Neko mi je prikovao ruke i noge. Zastenjem.

Sve se dešava toliko brzo da jedva mogu da shvatim. Glava kao da mi pluta.

Mislim da ću da se onesvestim.

Iznad sebe začujem poznati glas. Komandirka Dţejmson. „Šta je, dođavola, ovo!" Ne prestaje da urla na svoje vojnike. Postepeno mi se vraća vid. Još pokušavam da se iskobeljam iz stega.

122

Nečija ruka me hvata za bradu. Najednom gledam pravo u oči Komandirke Dţejmson. „Kakav budalast pokušaj", kaţe. Skrene pogled ka Tomasu, koji joj salutira. „Tomase. Vrati ga u ćeliju. Za promenu stavi straţare s iskustvom." Pušta mi bradu i trlja ruke prekrivene rukavicama. „Straţare koji su ga čuvali otpustite iz moje izvidnice." „Da, gospođo." Tomas ponovo salutira, a onda krene da izdaje naređenja.

Slobodna ruka mi je vezana lisicama koje i dalje vise s drugog zgloba. Krajičkom oka, kraj Tomasa ugledam još jednog vojnika obučenog u crno. Dţun. Srce mi siđe u pete. Gleda me ispod oka. U rukama joj vidim pušku kojom me je klepila.

Odvlače me u ćeliju, iako ne prestajem da šutiram i vičem. Dţun stoji kraj vojnika koji me ponovo vezuju za zid. Kad se odmaknu, ona mi se unese u lice. „Ne bih ti savetovala da ovo ponoviš", sikće.

Iz pogleda joj izbija ledeni bes. Komandirka Dţejmson stoji kraj vrata i osmehuje se. Tomas je ozbiljan.

A onda se Dţun ponovo nagne ka meni i prošapuće mi u uvo. „Ne pokušavaj ponovo", kaţe, „jer sam nećeš uspeti. Potrebna ti je moja pomoć."

Svašta sam mogao da zamislim da će izgovoriti, ali to ne. Trudim se da ne promenim izraz lica, ali srce na trenutak prestaje da mi kuca. Pomoć? Džun želi da mi pomogne? Ovo je devojka koja me je upravo toliko jako udarila da sam umalo pao u nesvest. Jel’ ona to pokušava da mi smesti? Ili stvarno ţeli da mi pomogne? Ĉim izgovori poslednju reč, odmiče se od mene. Pravim se da sam ljut, da mi je prošaputala neku uvredu. Komandirka Dţejmson joj podiţe bradu. „Svaka čast, agente Iparis." Dţun joj brzo salutira. „Kreni za Tomasom ka predvorju, a ja ću brzo za vama."

Dţun i kapetan odlaze. Ostajem sam s Komandirkom Dţejmson i novom grupom straţara koji stoje kraj vrata. „Gospodine Ving", izgovara nakon nekog vremena. „Zadivljena sam vašim večerašnjim pokušajem. U pravu je agent Iparisova kada kaţe da ste veoma okretni. Ţao mi je što je takav talenat protraćen na jednog bezvrednog kriminalca, ali ţivot nije bajka, jelda?" Smeši se. „Jadni dečače. Nisi valjda stvarno verovao da moţeš da pobegneš iz vojnog utvrđenja?"

Komandirka Dţejmson mi prilazi, saginje se i stavlja lakat na koleno. „Ispričaću ti jednu priču", kaţe. „Pre nekoliko godina, uhvatili smo jednog odmetnika koji je prilično podsećao na tebe. Hrabar i drzak, glupavo prkosan, isto toliko nezgodan. Da li znaš šta mu se desilo, gospodine Ving?" Pruţa ruku, stavlja mi je na čelo i gura me sve dok mi ne nabije glavu uza zid. „Uspeo je da stigne do stepenica. Kad je došao dan pogubljenja, sud mi je uslišio molbu da ga ja lično ubijem, umesto da bude streljan." Steţe ruku na mom čelu. „Mislim da bi mu bilo lakše da su ga streljali." „Jednoga dana, skončaćete mnogo gore nego on", brecnem se.

Komandirka Dţejmson se zasmeje. „Bezobrazan do samog kraja, je li?" Pušta mi glavu i prstom i podiţe bradu. „Kako si samo zabavan, lepi dečače."

Gledam je ispod oka. Pre nego što uspe da odreaguje, izvijem se i zarijem zube u njenu ruku. Krikne. Zagrizem najjače što mogu, sve dok ne osetim krv.

Komandirka Dţejmson me tresne o zid. Načisto me onesposobi. Savija pesnicu, u agoniji od bola, a ja trepćem, trudeći se da ostanem pri svesti. Nekoliko vojnika 123

prileti da joj pomogne, ali ona ih odgurne. „Radujem se tvom pogubljenju, Dane", sikće. Niz ruku joj lipti krv. „Brojaću minute!" A onda izleti i zalupi vrata za sobom.

Zatvaram oči i nabijam glavu u šake, da ne bi mogli da mi vide lice. Na jeziku osetim krv - stresem se od njenog metalnog ukusa. Nisam imao hrabrosti da razmišljam o svom pogubljenju. Kako li izgleda stajati ispred streljačkog voda, bez mogućnosti bekstva? Misli mi odlutaju, a onda se setim onoga što mi je Dţun prošaputala. Nećeš uspeti sam. Potrebna ti je moja pomoć.

Mora da je nešto otkrila - ko joj je ubio brata, ili nešto drugo što ima veze s Republikom. Više nema razlog da mi smesti... Ja nemam šta da izgubim, a ona nema šta da dobije. Potrebno mi je neko vreme da se priberem.

Agent Republike će mi pomoći da pobegnem. Pomoći će mi da spasem braću.

Mora da gubim razum.

124

DŽUN Na Drejku sam naučila da je najbolji način da se noću krećeš neprimetno da ideš po krovovima. Na toj visini sam praktično nevidljiva - ljudi na zemlji gledaju samo na ulicu - osim toga, s krova imam najbolji pogled na mesto ka kome sam se uputila.

Krenula sam na granicu sektora Lejk i Alta, tamo gde sam uletela u skiz borbu s Kaede. Moram da je pronađem pre jutra, jer tada treba da se vratim u Dvoranu Batala i prođem kroz detalje Danovog neuspelog bega s Komandirkom Dţejmson.

Kaede će mi biti najbolji saveznik za dolazeće Danovo pogubljenje.

Nešto nakon ponoći, oblačim se u crno. Crne čizme. Tanka pilotska jakna.

Noţevi za pojasom. Mali ranac na leđima. Nisam ponela pištolje - ne ţelim da ostavim nikakvu mogućnost da me prate do kuţnih sektora.

Penjem se na vrh svoje zgrade i stojim sama na krovu dok vetar oko mene zviţdi. Mogu da namirišem vlagu u vazduhu. Na nekoliko terasa vidim ţivotinje koje i dalje pasu. Kad ih ugledam, pitam se da li sam sve ovo vreme ţivela iznad podzemne fabrike mesa. Odavde vidim čitav centar Los Anđelesa, kao i veliki broj susednih sektora, ali i uzani obod zemlje koji odvaja ogromno jezero od Tihog okeana. Lako je razaznati granicu između bogataških i sirotinjskih sektora ujednačena svetla ustupaju mesto treperavim svetiljkama, logorskoj vatri i pari iz dimnjaka elektrana.

Zabacim konopac sa sigurnosnom zakačkom na susednu zgradu. Nečujno klizim s kaskadne terase na terasu, sve dok ne izađem iz sektora Batala i Rubi.

Odavde će to malo teţe da ide. Zgrade nisu toliko visoke, a krovovi su trošni, pa mogu da se raspadnu ako ih prejako pogodim. Paţljivo biram mete. Nekoliko puta sam primorana da za uporište naciljam ispod krova, a onda da se telom zabacim da bih se na njega popela. Kad stignem na obod sektora Lejk, osećam kako mi znoj curi niz vrat i leđa.

Ivica jezera je samo nekoliko blokova dalje. Kad dobro osmotrim sektor, vidim da je skoro svaki blok oivičen crvenom trakom, i da vojnici izvidnice za kugu stoje na svakom ćošku, s gas-maskama i crnim plaštovima. Veliki broj vrata obeleţen je crvenim X. Vidim da jedna patrola ide od vrata do vrata i pravi se da obavlja rutinsku kontrolu. Imam osećaj da im ubrizgavaju lek, baš kao što je Metijas rekao, te će za nekoliko nedelja kuga „volšebno" da nestane. Trudim se da se ne pribliţavam mestu gde se nalazi - ili se nalazila - Danova kuća. Kao da je telo njegove majke još tamo.

Treba mi još deset minuta da stignem do mesta na kome sam upoznala Dana, izvan Lejka. Ovi krovovi su suviše slabi za moje sigurnosno uţe. Paţljivo se spuštam ka zemlji - okretna sam, ali ne kao Dan - i mračnim uličicama odlazim do obale jezera. Mokar pesak mi škripi pod nogama.

Provlačim se uličicama, paţljivo izbegavam ulična svetla, komunalnu policiju i beskrajnu guţvu. Dan mi je jednom rekao da je Kaede upoznao u nekom kafiću, na granici Alte i Vintera. Hodajući, prelećem pogledom po okolini. S krovova sam videla da dole ima desetak kafića koji se podudaraju s lokacijom i njegovim opisom sad kad sam na zemlji, vidim da ih ima tačno devet.

Nekoliko puta zastanem u tim uličicama da saberem misli. Ako me uhvate i saznaju šta radim, verovatno će me ubiti. Bez pitanja. Srce mi zalupa kao ludo na tu pomisao.

125

Ali onda se setim reči svoga brata. Nagrnu mi suze i stegnem zube. Predaleko sam otišla da bih sad odustala.

Tumaram po kafićima, ali nemam sreće. Svi liče jedan na drugi - prigušene svetiljke, dim i haos, poneka skiz borba u ćošku. Proveravam sve borbe, iako sam naučila da stojim što dalje od ringa. Šankere redom ispitujem poznaju li devojku s tetovaţom vinove lozice. Od Kaede ni traga ni glasa.

Prolazi jedan sat.

Konačno je pronalazim. (Bolje rečeno, pronalazi ona mene.) Ne stignem ni da zakoračim u kafić.

Tek što sam izašla iz jedne od uličica i uputila se ka nekom kafiću, kad mi nešto proleti tik preko ramena. Bodeţ. Istog trenutka se bacim u stranu - i skrenem pogled.

Neko skače s drugog sprata, baca se na mene, i zajedno se kotrljamo ka senkama.

Leđima tresnem o zid. Pre nego što pogledam ko me je napao, instinktivno se hvatam za noţ za pojasom. „To si ti", kaţem.

Devojka ispred mene je besna kao ris. Svetlo baca odsjaj na njenu tetovaţu vinove loze, a oči su joj napadno našminkane. „Dobro", kaţe ona. „Znam da me traţiš. Tol’ko silno ţeliš da me vidiš da već sat vremena cunjaš po kafićima u Alti. Šta hoćeš? Revanš ili tako nešto?"

Spremam se da odgovorim, kad iza nje opazim neki pokret. Sledim se. Nije sama.

Kad uoči moj pogled, Kaede digne glas. „Ne prilazi, Tes", kaţe. „Ne ţeliš ovo da vidiš." „Tes?" Škiljim po mraku. Osoba iza nje jeste sitna, neţne figure i kose povezane u neurednu kiku. Preko Kaedinog ramena vire njene krupne sjajne oči. Poţelim da se osmehnem - jer znam da ću Danu preneti vest koja će ga usrećiti.

Tes iskorači. Izgleda dovoljno zdravo, iako ima tamne kolutove ispod očiju.

Posramim se pod njenim nepoverljivim pogledom. „Zdravo", kaţe. „Kako je Dan? Jel' dobro?"

Klimnem glavom. „Trenutno jeste. Drago mi je da si dobro. Otkud ti ovde?"

Oprezno mi se osmehne, a onda nervozno pogleda u Kaede. Kaede je besno ošine pogledom, a onda me snaţno pritisne uza zid. „A da ti prvo odgovoriš na neka pitanja, a?", brecne se.

Tes se verovatno pridružila Patriotama. Bacam noţ na zemlju. Pruţam svoje prazne ruke prema njima. „Došla sam da pregovaramo." Mirno dočekujem njihove poglede. „Kaede, potrebna mi je tvoja pomoć. Moram da popričam s Patriotama."

Moje reči je zbune. „Odakle ti ideja da sam ja Patriota?" „Radim za Republiku. Iznenadila bi se koliko toga znamo."

Kaede me gleda ispod oka. „Ne treba tebi moja pomoć. Laţeš", kaţe. „Ti si vojnik Republike i prijavila si Dana. Zašto bismo ti verovale?"

Poseţem ka leđima, otvaram ranac i vadim debeo sveţanj banknota. Tes iznenađeno udahne. „Evo vam ovo" odgovaram i pruţam Kaede novac. „Imam ja još toga. Ali morate da me saslušate, jer nemamo mnogo vremena."

Kaede broji novac zdravom rukom i proverava ga vrhom jezika. Druga ruka joj 126

je u gipsu. Pitam se da li joj je Tes povila tu ruku. Mora da je od koristi Patriotama. „Izvini zbog toga", kaţem, pokazujući na njenu ruku. „Sigurna sam da razumeš zašto sam to uradila. I dalje imam ranu koju su mi nanela."

Kaede se hladno nasmeje. „Ma dobro", kaţe. „Makar smo regrutovali još jednu bolničarku u Patriote."

Lupka se po gipsu i gleda u Tes. „Drago mi je što to čujem", kaţem, gledajući u Tes. „Dobro je pazite. Vredi."

Kaede me dobro osmotri. Konačno me pusti i klimne glavom ka mom pojasu. „Skloni oruţje."

Ne bunim se. Izvlačim noţeve iz pojasa, pruţam ih ka njoj, a onda ih bacam na tlo. Kaede ih šutne, što dalje od mene. „Imaš li neku opremu za praćenje?" pita. „Bubice?"

Puštam je da mi proveri i uši i usta. „Ništa", odgovaram. „Budem li čula jedan jedini korak", kaţe ona, „na mestu ću te ubiti. Jasno?"

Klimnem glavom.

Okleva, a onda spušta ruku i vodi nas dublje u tamu uličice. „Nema šanse da te odvedem Patriotama" kaţe. „Ne verujem ti dovoljno.

Ispričaj nama dvema šta imaš, pa ćemo da vidimo vredi li da im prenesemo."

Pitam se koliko je velika ta njihova organizacija. „Slaţem se s tim."

Pričam im sve što sam otkrila. Počinjem s Metijasom i njegovom smrću. Pričam im o svom lovu na Dana i šta se sve izdešavalo kad sam ga predala. Šta je Tomas uradio Metijasu. Ne pominjem zašto su moji roditelji umrli, niti šta mi je Metijas otkrio u svom blogu. Sramim se da to ispričam osobama koje ţive u sirotinjskim sektorima. „Dakle, brata ti je ubio njegov prijatelj, a?" ispušta Kaede tihi zviţduk. „Jer je otkrio da je Republika ubila tvoje roditelje? A ubistvo je namestio Danu?"

Nervira me njen nonšalantni ton, ali trudim se da ne obraćam paţnju. „Da." „Nego šta, tuţna priča. A sad mi reci kakve to veze ima s Patriotama." „Ţelim da pomognem Danu da pobegne. Ĉula sam da Patriote već neko vreme ţele da ga regrutuju. Verovatno ni ti ne ţeliš da ga vidiš mrtvog. Moţda Patriote i ja moţemo da napravimo neki dogovor."

Bes u Kaedinom pogledu zamenjuje skeptičnost. „Ti, dakle, ţeliš osvetu za smrt svoga brata? Okrenula bi leđa Republici zbog Dana?" „Ţelim pravdu. I ţelim da oslobodim dečka koji mi nije ubio brata."

Kaede u neverici odmahuje glavom. „Ti ţiviš jedan sladak ţivot, znaš. Ušuškana u udobnom stanu nekog bogataškog sektora. Znaš, ako Republika sazna da si pričala sa mnom, i tebe će da pošalju na streljanje. Kao i Dana."

Sledim se od pomisli na Dana ispred streljačkog voda. Krajičkom oka vidim da se i Tes trgla. „Znam", odgovaram. „Hoćeš li da mi pomogneš?" „Stalo ti je do Dana, jelda?", pita.

Nadam se da tama prikriva nadolazeće crvenilo u mojim obrazima. „To nije vaţno."

Kaede se nasmeje.

127

„Koja fora! Jadna mala bogatašica se zaljubila u najpoznatijeg kriminalca Republike. A još je gore to što je on tvojom krivicom tamo. Jel’ tako?"

Ostani smirena. „Hoćeš li da mi pomogneš?", pitam.

Kaede slegne ramenima. „Oduvek smo ţeleli Dana. On bi bio savršen Trkač, znaš? Ali nas ne zanima da se bavimo dobrim delima. Mi smo profesionalci, imamo dugoročan plan koji u kome nema mesta za humanitarne projekte." Tes otvori usta da se pobuni, ali Kaede joj pokaţe da ućuti. „Dan jeste popularan na ulici, ali je sam. Šta mi imamo od toga?

Radost što će da nam se pridruţi? Patriote neće da rizikuju na desetine ţivota da bi oslobodile jednog kriminalca. To nema smisla."

Tes uzdiše. Pogledamo se i shvatam da i ona već neko vreme uzaludno pokušava da je ubedi u isto. Verovatno je to razlog što se uopšte i pridruţila Patriotama - da bi ih preklinjala da oslobode Dana. „Znam." Skidam ranac i bacam ga ka Kaede. Ne otvara ga. „Zato sam ovo i donela. Unutra je dvesta hiljada banknota, minus ono što sam ti malopre dala. Pravo malo bogatstvo. To je moja nagrada za hvatanje Dana, pa bi trebalo i vama da bude dovoljna da biste mi pomogli." Spustim glas. „Tu je i elektro-bomba. Trećeg nivoa.

Vredna šest hiljada banknota. Onesposobiće na dva minuta pištolje u radijusu od jednog kilometra. Sigurna sam da znaš koliko ju je teško pronaći na crnom trţištu."

Kaede otvara ranac i prebira po njemu. Ne progovara, ali po govoru tela vidim da je zadovoljna, po načinu na koji gladno opipava novčanice i zdravom rukom gladi njihove hrapave površine. Kad dođe do elektro-bombe, ispusti radostan zvuk, i razrogači oči kad je uzme u ruke da je opipa. Tes je gleda očima punim nade. „Ovo je za Patriote sitniš", izgovara kad završi. „Ali, u pravu si - moţe da bude dovoljno da ubedi mog šefa da ti pomogne. Ali kako da budemo sigurni da ovo nije zamka? Da nisi prodala Dana Republici. Šta ako i mene laţeš?"

Sitniš? Patriote onda imaju baš duboke dţepove. Ali ja samo klimnem glavom. „Imaš pravo da sumnjaš u mene", kaţem. „Ali razmišljaj ovako. Moţeš da ustaneš i odeš s dvesta hiljada banknota i prilično zgodnim oruţjem, i ne mrdneš ni prstom da mi pomogneš. Ja se uzdam u tebe i Patriote. Pa te preklinjem da se i ti uzdaš u mene."

Kaede duboko uzdahne. Vidim da je još nisam ubedila. „Pa, šta si imala na umu?"

Srce mi preskoči. Iskreno joj se osmehnem. „Krenimo od najvaţnijeg. Danov brat Dţon. Planiram da mu pomognem da pobegne sutra uveče. Ne pre jedanaest, ali ne kasnije od pola dvanaest." Kaede me gleda s nevericom, ali ne obraćam paţnju. „Laţna smrt - reći ću da je inficiran kugom. Ako uspem da mu pomognem da sutra uveče pobegne iz Dvorane Batala, potrebni ste mi ti i nekoliko Patriota da ga sklonite iz sektora. Negde na sigurno." „Ako uspeš, sačekaćemo ga." „Odlično. E sad, s Danom će da ide malo teţe. Pogubljenje je zakazano za dva dana, u šest popodne. Deset minuta pre toga, ja ću biti ta koja ga vodi pred streljački odred. Imam legitimaciju s obezbeđenim pristupom - te bi trebalo da mogu da ga izvedem kroz jedan iz istočnih izlaza sa zadnje strane. Neka nas tamo čeka nekoliko Patriota. Očekujem da se na pogubljenju pojavi bar dve i po hiljade ljudi, što znači da će biti najmanje osamdeset straţara. Bilo bi zgodno da straţara na zadnjim izlazima ima što manje. Uradite nešto - bilo šta - da većina vojnika bude prinuđena da ode na prednji ulaz. Ako prvi blok od Dvorane Batala ne bude imao mnogo straţara, 128

imaćete veliku prednost prilikom bega."

Kaede podiţe obrvu. „To je samoubistvo. Znaš li koliko nemoguće to zvuči?" „Da." Na trenutak ućutim. „Ali nemam izbora." „Dobro, nastavi. Šta ćemo s trgom?" „Diverzija." Prikujem pogled za njen. „Napravite haos na Trgu Batala, najveći koji moţete. Dovoljno veliki da većina vojnika sa zadnjih ulaza mora da uleti i pomogne - makar na nekoliko minuta. Tu će vam pomoći elektro-bomba. Bacite je uvis, i ona će zatresti tlo i u Dvorani Batala i oko nje. Ne bi trebalo nikoga da povredi, ali izazvaće paniku. Ako se sve obliţnje oruţje onesposobi, neće moći da pucaju u Dana kad ga vide da beţi po krovu. Moraće da ga pojure ili da rizikuju s ćorcima." „Dobro, genije." Kaede se nasmeje, previše sarkastično za moj ukus. „Da te pitam nešto. Kako keve ti misliš da izvučeš Dana iz zgrade? Misliš da ćeš ti biti jedina koja će ga pratiti na pogubljenje? Bićeš okruţena vojnicima. Moţda i celom patrolom, jebote."

Smešim joj se. „Da, biće drugih vojnika. Ali ko kaţe da to ne mogu da budu prerušene Patriote?"

Ne odgovara, makar ne rečima. Ali vidim da se kezi, i shvatam da je, iako misli da sam luda, pristala da mi pomogne.

129

DAN Dve večeri pred pogubljenje, pokušavajući da spavam u ćeliji, sanjam svakojake snove. Prvih nekoliko se i ne sećam. Pomešali su se u zbunjujuću masu poznatih i nepoznatih lica, u nešto što podseća na Tesin smeh, i još nešto što zvuči ka Dţunin glas. Svi redom pokušavaju nešto da mi kaţu, ali ništa ih ne razumem.

Doduše, sećam se poslednjeg sna pred buđenje.

Sunčano je popodne u sektoru Lejk. Devet mi je godina. Dţonu je trinaest, tek što je počeo da dţiglja. Idenu je samo četiri, i on sedi na stepeništu ispred ulaznih vrata, gleda kako Dţon i ja igramo ulični hokej. Ĉak i tako mali, Iden je najinteligentniji od nas trojice i, umesto da nam se pridruţi, radije ostaje gde je i igra se delovima turbine.

Dţon mi dobacuje lopticu od zguţvanog papira. Jedva je zaustavim glavom metle. „Prejako si zamahnuo", pobunim se.

Dţon se nakezi. „Ako hoćeš da poloţiš fizički deo Ispita, moraćeš malo više da radiš na refleksima.“ Udaram papirnu lopticu iz sve snage. Prelazi mu preko glave i udara u zid iza njega. „Ti si tvoj Ispit položio", kaţem. „Uprkos takvim refleksima." „Namerno sam je promašio." Nasmeje se i otrči ka loptici. Hvata je pre nego što je vetar oduva. Nekoliko prolaznika umalo da je zgazi. „Nisam hteo da ti povredim ego."

Lep je dan. Dţon i ja smo počeli da radimo u lokalnoj elektrani. Da bismo proslavili, mama je prodala jednu od svoje dve haljine i neki stari servis za ručavanje, i celu prošlu nedelju radila dodatne smene. Za taj dodatni novac je uspela da kupi jedno celo pile. Unutra je, priprema ga - miris mesa i supe toliko je divan da ne zatvaramo vrata, ne bismo li ga uhvatili i ovde ispred. Dţon obično nije ovako dobro raspoloţen. Planiram to da iskoristim najbolje što mogu.

Dţon mi baca loptu. Zamahujem metlom i vraćam je. Nekoliko minuta igramo kao blesavi, uopšte ne promašujemo, praveći ponekad neke smešne pokrete da stignemo do lopte, na šta se Iden bukvalno zacenjuje od smeha. Vazduh je ispunjen mirisom piletine. Danas čak nije ni toliko vruće - zapravo, savršeno je. Na trenutak zastanem, dok Dţon otrči po loptu. Trudim se da dobro zapamtim ovaj dan.

Još neko vreme se igramo tom loptom. A onda napravim grešku.

Dok se spremam da zamahnem, našom uličicom prolazi policajac. Krajičkom oka vidim Idena kako ustaje. Ĉak i Dţon ga vidi pre mene, i podigne ruku da mi pokaţe da stanem. Ali prekasno je. Već sam zamahnuo, i lopta završava posred policajčevog lica.

Odbija se, naravno - običan papir - ali policajac staje kao ukopan. I skreće pogled ka meni. Sledim se.

Pre nego što bilo ko od nas uspe da se pomeri, policajac izvuče noţ iz čizme i krene ka meni. „Dečko, misliš da ovo moţe da ti prođe?" vikne. Podiţe noţ i sprema se da me tresne drškom po licu. Umesto da zaplačem, drsko ga pogledam i nastavim da stojim.

Dţon stiţe do policajca.

130

„Gospodine! Gospodine!" Skače ispred mene i pruţa ruke ka policajcu. „Izvinite zbog ovoga", kaţe. „Ovo je Danijel, moj mlađi brat. Nije hteo."

Policajac ga odgurne. Drška noţa me udari po licu. Padam na zemlju. Iden vrisne i otrči unutra. Zakašljem se, pokušavajući da ispljunem prljavštinu iz usta. Ne mogu da progovorim. Policajac mi priđe i šutne me u bok. Oči mi iskoče od bola.

Sklupčam se kao fetus. „Prestanite, molim vas!" Dţon prileće i postavlja se između nas, krajičkom oka pogledam na trem. Majka je izjurila napolje, a Iden se krije iza nje. Očajnički moli policajca. Dţon nastavlja da cvili. „Ja - platiću vam. Nemamo mnogo, ali uzmite šta god ţelite. Molim vas." Dţon se saginje i hvata me za ruku. Pomaţe mi da ustanem.

Policajac zastaje i razmišlja o Dţonovoj ponudi. A onda pogleda u moju majku. „Ti, tamo", viče. „Daj to što imaš. I gledaj da bolje vaspitaš ovo derište."

Dţon me gura iza sebe. „Nije hteo, gospodine", ponavlja. „Majka će ga kazniti za ovo ponašanje. Mlad je i ništa ne zna."

Majka izleće posle nekoliko sekundi i pruţa mu zamotuljak. Policajac ga otvara i broji novac. Dţon ne progovara. Nakon nekog vremena, ponovo ih umotava i gura u dţep od prsluka. Ponovo skreće pogled ka mojoj majci. „Ti to pečeš pile?" pita. „Priličan luksuz za porodicu kao što je vaša. Jel’ često tako traćiš novac?" „Ne, gospodine." „Onda mi daj i pile", kaţe.

Mama odjuri unutra. Izlazi sa čvrsto povezanom kesom piletine, uvijenom u krpe. Policajac ga uzima, prebacuje preko ramena i upućuje mi još jedan zgađeni pogled. „Derišta jedna uličarska", mumla. A onda odlazi. Ulica je ponovo tiha.

Dţon pokušava da uteši mamu, ali ona ne ţeli ništa da čuje i samo mu se izvini što nema ručka. Mene i ne pogleda. Nakon nekog vremena ode da se pobrine za Idena, koji je počeo da plače. Ĉim ona zamakne, Dţon se okreće ka meni. Uhvati me za ramena i prodrmusa me. „Više nikada to da nisi uradio, čuješ li? Nemoj da si se usudio." „Nisam hteo da ga udarim!" odvratim.

Dţon zareţi od besa. „Ne mislim na to. Nego na to kako si ga pogledao. Imaš li bar grama mozga?

Policajca nikad ne smeš tako da gledaš, jasno? Hoćeš li da nas sve pobiju?"

Obraz mi i dalje bridi od drške od noţa, a stomak mi gori od udarca.

Iskobeljam se iz Dţonovih ruku. „Nisi morao da se zauzmeš za mene", brecam se. „Podneo bih njegove udarce.

Vratio bih mu."

Dţon me ponovo zgrabi. „Ti si načisto prolupao. Slušaj me paţljivo. Jasno? Nikad ne smeš da im vratiš.

Nikad. Radi šta god kaţu, i nemoj da se svađaš." Bes mu polako nestaje iz očiju. „Pre bih umro nego da gledam kako te povređuju. Razumeš?"

Trudim se da smislim nešto pametno da mu odgovorim, ali na svoju bruku, osećam kako mi suze naviru na oči. „Pa, ţao mi je što si izgubio pile", lupim.

Uspevam da mu izmamim osmeh.

131

„Ajde, dečko." Uzdahne, a onda me zagrli. Poteku mi suze. Stidim ih se, te se trudim da ne pustim ni glasa od sebe.

Nisam sujeveran, ali kad se probudim iz ovakvog sna, iz ove bolno jasne uspomene na Dţona, imam uţasan osećaj u grudima.

Pre bih umro nego da gledam kako te povređuju.

I najednom se uplašim da će se nekako, ko zna kako, to što je izgovorio u snu obistiniti.

132

DŽUN 08.00 SATI 80C NAPOLJU. Dan će biti pogubljen sutra uveče.

Tomas mi zvoni na vrata. Zove me da gledamo ranu bioskopsku projekciju pre nego što odemo u Dvoranu Batala. Sjaj zastave, kaţe. Ĉujem da su kritike sjajne. Radi se o devojci iz Republike koja je uhvatila špijuna iz Kolonije.

Pristajem. Ako planiram da večeras pomognem Dţonu da pobegne, bolje mi je da se postaram da Tomas misli da je s nama sve u redu. Ne treba izazivati sumnju.

Naznake najavljenog uragana (petog po redu ove godine) osete se čim kročimo na ulicu - preteča oluja i nalet ledenog vetra lome ionako vlaţan vazduh. Ptice su nemirne. Psi lutalice ne tumaraju već traţe sklonište. Na ulicama je sve manje motora i automobila. Kamioni dostavljaju nešto više vode za piće i konzervirane hrane stanarima kaskadnih zgrada. Kao i dţakove s peskom, lampe i prenosive radio prijemnike. Ĉak su i stadioni odloţili Ispite koji su zakazani na dan oluje. „Mora da si uzbuđena zbog svega ovoga što se dešava", izgovara Tomas dok ulazimo u bioskop. „Još samo malo."

Klimnem glavom i osmehnem se. Bioskop je dupke pun, uprkos vetru i najavljenim restrikcijama. Pred nama je ogromna Kocka, projektor koji ima četiri strane, od kojih je svaka okrenuta ka jednoj grupi sedišta. Dok čekamo, na njemu se prikazuju reklame i najnovije vesti. „Ne bih rekla da sam 'uzbuđena'", odgovaram. „Pre će biti da se radujem. Znaš li neke detalje?" „Pa, znam da ću ja nadgledati vojnike na trgu." Tomas paţljivo posmatra reklame koje se rotiraju (naša strana trenutno pokazuje jarku, kitnjastu reklamu koja kaţe: Da li se vašem detetu približava Ispit? Pošaljite ga u As Ispite na besplatne konsultacijef) „Ko zna šta rulja moţe da učini. Verovatno su već počeli da se okupljaju. Što se tebe tiče - verovatno ćeš biti unutra. Izvešćeš Dana u dvorište.

Komandirka Dţejmson će nam dati sve informacije kad za to dođe vreme." „Sjajno." Ponovo prolazim kroz svoj plan, kroz detalje koji mi kolaju mislima još od sinoć, kad sam se videla s Kaede. Trebaće mi dosta vremena da im pre pogubljenja isporučim uniforme - vremena da pomognem nekolicini Patriota da se ušunjaju. Komandirku Dţejmson neću morati mnogo da ubeđujem da mi dopusti da izvedem Dana, a čak i Tomas zvuči kao da razume zašto mi je to vaţno. „Dţun." Tomasov glas me prene iz misli. „Da?" Znatiţeljno me pogleda i jedva primetno se namr-šti, kao da se tek sad setio nečega. „Sinoć nisi bila kod kuće?"

Ostani pribrana. Osmehnem se i opušteno pogledam u ekran. „Što pitaš?" „Pa, svratio sam do tebe usred noći. Dugo sam kucao, ali nisi otvarala.

Delovalo mi je kao da je Oli tamo, što znači da nisi išla na trčanje. Gde si bila?"

Mirno skrenem pogled ka njemu. „Nisam mogla da spavam. Popela sam se na krov da posmatram ulice." „Nisi ponela bubicu za uši. Pokušao sam da te pozovem, ali nisam mogao da te 133

dobijem." „Stvarno?" Odmahujem glavom. „Mora da je domet bio loš, jer sam je ponela sa sobom. Sinoć je bilo prilično vetrovito."

Klima glavom. „Mora da si iscrpljena danas. Bolje to reci Komandirki Dţejmson, nemoj da te pretrpa s poslom."

Namrštim se. Počni i ti njega da ispituješ. „Što si dolazio usred noći? Jel’ se nešto desilo? Da nisam nešto prečula Komandirku Dţejmson?" „Ne, ne. Nije to." Tomas se snebivljivo osmehne i prođe rukom kroz kosu. Ne mogu da shvatim kako neko kome su ruke uprljane krvlju moţe da deluje ovako opušteno. „Da budem iskren, ni ja nisam mogao da spavam. Sve vreme sam razmišljao o tome kako mora da si mnogo nervozna. Hteo sam da te iznenadim."

Potapšem ga po ruci. „Hvala. Ali biću ja dobro. Sutra ćemo da pogubimo Dana, i onda će mi biti mnogo bolje. Kao što si i rekao. Još samo malo."

Tomas pucne prstima. „A da, postoji još nešto zbog čega sam hteo da te vidim. Ne bi trebalo da ti kaţem - to je iznenađenje."

Trenutno nisam raspoloţena za iznenađenja. Ali pravim se da sam uzbuđena. „O? Kakvo iznenađenje?" „Komandirka Dţejmson je to predloţila sudu, i oni su odobrili. Mislim da se prilično naljutila što ju je Dan onako jako ugrizao kad je pokušao da pobegne." „Šta su joj to odobrili?" „A, evo i najave." Tomas skreće pogled ka ekranu i pokazuje na reklamu. „Pomeramo Danovo pogubljenje."

Reklama je zapravo običan digitalni plakat, nepomična slika. Deluje slavljenički, s tamnoplavim tekstom i fotografijama na zeleno-beloj pozadini. U sredini stoji Danova slika.

MESTA ZA STAJANJE IMA ISKLJUĈIVO ISPRED DVORANE BATALA, U ĈETVRTAK 26. DECEMBRA, U 17 SATI. POGUBLJENJE DANIJELA ALTANA VINGA. OGRANIĈEN BROJ MESTA. EMITOVANJE ISKLJUĈIVO PREKO DIGITALNIH MEGATRONA. Iz pluća mi ponestane vazduha. Skrenem pogled ka Tomasu. „Danas?"

Tomas se kezi. „Večeras. Zar to nije sjajno? Nećeš morati da prolaziš kroz agoniju još ceo jedan dan."

Trudim se da zazvučim srećno. „Dobro je. Drago mi je."

Ali misli mi panično lete. Ovo moţe svašta da znači. To što je Komandirka Dţejmson ubedila sud da pomeri pogubljenje za čitav jedan dan samo je po sebi neobično. Za samo osam sati, Dan će se naći ispred streljačkog voda, tik pred zalazak sunca. Ne mogu da izbavim Dţona - ceo dan će da ode na pripreme za Danovo pogubljenje. Ĉak su i vreme pomerili. Moţda Patriote danas neće moći da se vide sa mnom. Nemam vremena da im nabavim uniforme.

Ne mogu da pomognem Danu da pobegne.

134

Ali to nije sve. Komandirka Dţejmson mi namerno ovo nije rekla. Pošto je Tomas to znao, znači da je njemu rekla još sinoć, pre nego što ga je poslala kući.

Zašto nije rekla meni? Trebalo bi da misli da ću biti srećna što će Dan umreti dvadeset pet sati ranije nego što je planirano. Osim ako gaji neke sumnje. Moţda je ţelela da me iznenadi, da vidi kako ću da odreagujem. Da li Tomas još nešto krije od mene? Da li se on to pravi da ništa ne zna da bi od mene sakrio istinu - ili Komandirka Dţejmson ni njemu ništa ne govori?

Počinje film. Zahvalna sam što više ne moram da ćaskam s Tomasom i mogu na miru da razmišljam.

Mora da se menja plan. Ili će dečko koji mi nije ubio brata večeras umreti.

135

DAN Nov termin mog pogubljenja nisu najavile fanfare, već povremeni udari grmljavine. Naravno, iz ove ćelije sa čeličnim zidovima, bezbednosnim kamerama i nervoznim vojnicima ne mogu da vidim tu oluju - tako da samo mogu da zamišljam kako nebo sada izgleda.

U 6.00 ujutru, vojnici mi skidaju okove i odvezuju me sa zida. To je tradicija.

Pre nego što poznati kriminalac stane pred streljački odred, Dvorana Batala ga snima i prikazuje na digitalnim megabordima. Skinu mu lisice, ne bi li dobio priliku da uradi nešto zabavno. Imao sam prilike to da vidim - gledaoci s trga uţivaju u tome.

Obično se desi bar nešto: ponestane mu odlučnosti, pa ili počne da moli i preklinje straţare, ili pokuša da dobije neki ustupak ili odlaganje, ili se čak da u beg. Niko nikada u tome nije uspeo. Uţivo prenose na trgu čitav taj njegov dan sve do trenutka pogubljenja, a onda se kamere usredsrede na dvorište unutar Dvorane Batala, u kome ga čeka streljački odred, i snimaju ga kako ide ka njima. Gledaoci tada uzdišu i vrište - ponekad i od zadovoljstva - a onda na red dolazi streljanje. I Republika je srećna što joj je još jedan kriminalac posluţio za primer.

Narednih nekoliko dana repriziraju ceo snimak.

Iako mi je dopušteno da hodam po ćeliji, sedim uza zid, ruku naslonjenih na kolena. Nemam ţelju nikoga da zabavljam. Glava mi bubnji od uzbuđenja i straha, od iščekivanja i brige. Privezak mi je i dalje u dţepu. Ne mogu da prestanem da razmišljam o Dţonu. Šta li će mu uraditi? Dţun je obećala da će mi pomoći - mora da je isplanirala nešto i za Dţona. Nadam se.

Ako zaista planira da mi pomogne, to znači da se Dţun stvarno igra ţivotom. U čemu joj ova promena termina mog pogubljenja svakako nije pomogla. Grudi me zabole od same pomisli na opasnost koja je čeka. Voleo bih da znam šta je to otkrila. Šta je to moglo toliko da je povredi da se, uza sve privilegije koje uţiva, okrene protiv Republike? A ako je lagala... pa, zašto bi me slagala da će me spasti? Možda joj je stalo do mene. Sam sebi se nasmejem. U ovakvom trenutku razmišljam o tome.

Moţda bih mogao da joj ukradem jedan oproštajni poljubac pre nego što stanem pred streljački odred.

Ali jedno znam. Ĉak i ako njen plan ne uspe, čak i ako pred streljački odred budem stao potpuno sam i bez ijednog prijatelja... boriću se. Moraće da me napune mecima da bi me zaustavili. Drhtavo uda-hem. Hrabre neke misli, samo, da li ću uspeti da ih sprovedem?

Vojnici u mojoj ćeliji nose više oruţja nego što je uobičajeno, zajedno s gasmaskama i pancirima. Niko se ne usuđuje da skrene pogled s mene. Misle da se spremam nešto da izvedem. Zurim u bezbednosne kamere i zamišljam kako izgleda rulja na trgu. „Mora da uţivate u ovome", izgovaram nakon nekog vremena. Vojnici se uznemire - a nekoliko njih čak i podigne oruţje. „Traćite jedan dan ţivota na to da gledate mene u ćeliji. Kakva zabava."

Tišina. Previše su uplašeni da bi odgovorili.

Zamišljam gomilu koja stoji napolju. Šta li rade? Moţda me neki i dalje saţaljevaju, moţda su voljni da protestuju zbog mene. Neki moţda i protestuju, iako verovatno ne mnogo ozbiljno, čim ne čujem ništa. Većina me verovatno mrzi. Mora da se raduju. A ima i nekih koje je na trg dovela isključivo morbidna radoznalost.

Sati se vuku kao dani. Počinjem da se radujem pogubljenju. Barem ću gledati u 136

nešto što nisu sivi zidovi, pa makar i nakratko. Samo da presečem ovu obamrlost čekanja. Osim toga - ako Dţunin plan i ne uspe, konačno ću prestati da razmišljam o Dţonu i majci i Tes i Idenu i svima ostalima.

Vojnici ulaze i izlaze iz moje ćelije. Pet popodne se očito pribliţilo. Trg je sigurno već pun ljudi. Tes. Moţda je i ona tamo, previše uplašena da posmatra, ali previše uplašena i da to propusti.

Koraci u hodniku. A onda i glas koji prepoznajem. Dţun. Podiţem glavu i gledam ka vratima. Jel' to to? Vreme za beg - ili za smrt?

Vrata se širom otvaraju. Ĉuvari se sklanjaju da prođe Dţun, obučena u uniformu, okruţena Komandirkom Dţejmson i još nekim vojnicima. Kad je vidim, ostanem bez daha. Nikad ranije je nisam video tako obučenu. Ramena joj krase sjajne luksuzne epolete. Debeli plašt od bogatog pliša doseţe joj do poda. Grimizni prsluk i izvezene čizme s kaiševima. Klasična vojna kapa. Jednostavna šminka i kosa povezana u savršen konjski rep. Ovo mora da je propisana odeća za posebne događaje.

Zaustavlja se ispred mene, i dok se ja borim da ustanem, spušta pogled na svoj sat. „Ĉetiri i četrdeset pet", kaţe. Ponovo me pogleda. Pokušavam da joj pročitam pogled, da vidim kakav joj je plan. „Imaš li poslednju ţelju? Ukoliko ţeliš da još jednom vidiš svog brata ili da se još jednom pomoliš, onda bolje reci. To je jedina privilegija koja ti je dozvoljena pre pogubljenja."

Naravno. Poslednja ţelja. Zurim u nju praznog pogleda. Šta ţeli da kaţem?

Pogled joj je napet, gori. „Ja..." zaustim. Sve oči su uprte u mene.

Dţun jedva vidljivo pomeri usne. Džon, kao da kaţe. Skrenem pogled ka Komandirki Dţejmson. „Ţelim da vidim svog brata Dţona", kaţem. „Još jednom. Molim vas."

Komandirka me nestrpljivo pogleda i pucne prstima, a onda promrmlja nešto vojniku koji joj priđe. On joj salutira i ode. Komandirka vraća pogled na mene. „Dozvoljavam." Srce mi zalupa kao ludo. Dţun me nakratko pogleda, ali pre nego što se uspem da se usredsredim na nju, okrene se da nešto pita Komandirku Dţejmson. „Sve je na svom mestu, Iparisova", odgovara komandirka. „Ne gnjavi me više."

Nekoliko minuta čekamo u tišini, a onda začujem korake u holu. Ĉujem marširanje, ali i kako nekoga vuku. Verovatno Dţona. Gutam knedlu. Dţun me ne gleda.

A onda dva straţara uvode Dţona. Mršaviji je i bleđi nego inače. Duga plava kosa pada mu u prljavim pramenovima, i kao da ne primećuje da su mu neki od njih zalepljeni za lice. Tako verovatno izgleda i moja. Osmehne se kad me vidi, iako u tom osmehu nema mnogo radosti. Pokušavam i ja njemu da se osmehnem. „Hej", kaţem. „Hej", odgovara.

Dţun prekršta ruke. „Pet minuta. Recite šta imate i završite." Ćutke klimnem glavom.

Komandirka Dţejmson baci pogled ka Dţun, ali nema nameru da ode. „Postarajte se da ne bude ni sekund duţe od pet minuta." Potom pritisne ruku na uvo i počne da naređuje. Ne skida pogled s mene.

Prvih nekoliko sekundi, Dţon i ja samo zurimo jedan u drugog. Pokušavam da progovorim, ali kao da imam kendlu u grlu, ne mogu da izgovorim ni reč. Dţon ne 137

bi trebalo kroz ovo da prolazi. Ja da, ali on ne. Ja sam odmetnik. Kriminalac, begunac. Ko zna koliko puta sam prekršio zakon. Ali Dţon nigde nije pogrešio.

Pošteno je poloţio Ispit. Ljubazan je i odgovoran. Nije kao ja. „Znaš li gde je Iden?" prekida tišinu. „Jel' ţiv?"

Odmahujem glavom. „Ne znam, ali mislim da jeste." „Kad budeš izašao", nastavlja promuklim glasom, „stani uzdignute glave, vaţi?

Ne daj da te slome." „Neću." „Nek se potrude. Ako treba, moţeš nekoga i da udariš." Tuţno i obešenjački se osmehne. „Ti si prilično opasan klinac. Pa ih plaši. U redu? Do samog kraja."

Prvi put nakon dugo vremena, osećam se kao mlađi brat. Gutam da zadrţim suze. „U redu", šapućem.

Vreme nam je isteklo suviše brzo. Pozdravimo se, i straţari ga zgrabe za ruke i izvedu iz ćelije. Komandirka Dţejmson se opusti, osetivši olakšanje što je moja poslednja ţelja ispunjena. Pokazuje ka drugim vojnicima. „U pripravnost", kaţe. „Iparisova, pridruţi se straţarima i isprati ovog dečaka u njegovu ćeliju. Ja se brzo vraćam." Dţun salutira, a onda krene za Dţonom dok meni vezuju ruke iza leđa. Komandirka Dţejmson nestaje iza vrata.

Duboko uzdahnem. Sad će mi biti potrebno čudo.

Izvode me nekoliko minuta kasnije. Poslušam Dţona i hodam visoko uzdignute glave, praznog pogleda. Sad već čujem rulju. Pokliči čas grunu čas utihnu, kao ritmična plima ljudskih glasova. Dok prolazimo hodnikom, prelazim pogledom preko tankih ekrana - ljudi na trgu deluju nestrpljivo, pomeraju se kao talasi u oluji, okruţeni straţarima. Tu i tamo u rulji vidim ponekoga s crvenim pramenom u kosi.

Vojnici vršljaju po gomili i postrojavaju ih za hapšenje - ali njih očito nije briga.

Dţun nam se u nekom trenutku pridruţuje i hvata korak na začelju. Pogledam preko ramena, ali ne vidim joj lice. Sekunde se razvlače. Šta će se desiti kad stignemo u dvorište?

Konačno dolazimo do hodnika koji vodi ka streljačkom odredu.

A onda začujem Tomasa, mladog kapetana, kako kaţe: „Gđice Iparis." „Šta je?" pita Dţun.

Uslede reči koje mi umalo zaustave srce. Sumnjam da je ovo bio deo njenog plana. „Gospođice Iparis" kaţe, „pod istragom si. Pođi za mnom."

138

DŽUN Osetim poriv da napadnem Tomasa. Moţda bih to i uradila da oko mene nema ovoliko vojnika. Nasrnula bih na njega svom snagom, onesvestila ga, a onda odvukla Dana ka izlazu. Dţona sam već sklonila. Negde u hodnicima koji vode ka njegovoj ćeliji leţe dva onesvešćena straţara. Njemu sam rekla da pobegne kroz ventilacioni otvor. Ĉeka da ja načinim sle-deći korak. Da oslobodim Dana, dam mu signal i da kao duh izađe iz zida i pobegne zajedno s nama. Ali ne mogu da savladam Tomasa okruţena svim ovim čuvarima bez efekta iznenađenja.

Te odlučujem da ga poslušam. „Pod istragom?", pitam namrštivši se. On kulturno dodirne kapu, kao da se izvinjava, a onda me uzima za ruku i odvodi od Danovih vojnika. „Komandirka Dţejmson je traţila da te privedem", kaţe. Skrećemo ka stepeništu. Pridruţuju mu se još dva vojnika. „Imamo nekoliko pitanja za tebe."

Pravim se da sam se mnogo iznervirala. „Gluposti. Jel’ mogla komandirka da izabere neki manje dramatičan trenutak za ovakvu budalaštinu?"

Tomas ne odgovara.

Vodi me niz stepenice, dva sprata niţe, dok ne stignemo do podruma u kome su sobe za pogubljenje, električna mreţa i skladište. (Znam zašto smo ovde. Otkrili su da nedostaje elektro-bomba koju sam dala Kaede. U normalnim okolnostima, inventar se popisuje tek krajem meseca. Ali mora da ga je Tomas odradio jutros.)

Trudim se da se ne vidi u kolikoj sam panici. Usredsredi se, besno podsećam sebe.

Uspaničena osoba je mrtva osoba.

Tomas se zaustavlja na dnu stepeništa. Stavlja ruku na pojas, s koga se presijava drška pištolja. „Nestala je elektro-bomba." Viseće svetljike bacaju zlokobne senke na njegovo lice. „Jutros smo otkrili da je nestala, nakon što sam ti kucao na vrata. Rekla si da si sinoć bila na krovu, jelda? Znaš li išta o tome?"

Gledam ga pravo u oči i prekrštam ruke. „Misliš da sam ja to učinila?" „Ni za šta ja tebe ne optuţujem, Dţun." Izraz lica mu je očajan, čak i molećiv.

Ali ne sklanja ruku s pištolja. „Ali čini mi se da je u pitanju neverovatna slučajnost.

Samo nekoliko ljudi ima pristup ovom spratu, a svi ostali imaju neki alibi." „Neki alibi?" Kaţem to tako sarkastično da pocrveni. „To mi ne deluje sigurno.

Jesam li se pojavila na sigurnosnim kamerama? Jel' te to Komandirka Dţejmson na ovo nagovorila?" „Odgovori na pitanje, Dţun."

Zurim u njega. Trgne se, ali se ne izvini što mi se obraća tim tonom. Ovo može da bude moj kraj. „Nisam ja", kaţem.

Očito ga nisam ubedila. „Nisi ti", ponavlja. „Šta drugo da ti kaţem? Jesu li bar dvaput proverili inventar? Jesi li siguran da nešto nedostaje?"

Tomas se nakašljava. „Neko je nešto petljao oko sigurnosnih kamera, pa nemamo snimak." Tapše po pištolju. „Prilično precizno odrađen posao. A kad je nešto precizno, samo jedna 139

nela012

osoba mi pada na pamet. Ti." Srce počne da mi lupa kao ludo. „Ne ţelim ovo da radim." Glas mu smekša. „Ali malo mi je neobično što si toliko vremena provela ispitujući Dana. Da ti ga nije ţao? Da nisi nešto smislila da..."

Ne uspeva da završi rečenicu. Ĉitav koridor se zatrese od eksplozije i baci nas na zid. S tavanice počne da pada prašina, a vazduhom polete iskrice. (Patriote. Elektro-bomba. Aktivirali su je na trgu. Ipak su došli, tačno na vreme, pre nego što Dan uđe u dvorište za streljanje. Što znači da će pištolji u zgradi biti onesposobljeni na dva minuta. Hvala, Kaede.)

Pre nego što uspem da se dignem na noge, iz sve snage gurnem Tomasa ka zidu. Izvlačim mu noţ iz pojasa, poseţem za kutijom za struju i otvaram je. Tomas iza mene vadi pištolj, kao u usporenom snimku. „Zaustavite je!"

Noţem presecam ţice na dnu električne mreţe.

Pucketanje. Kiša iskrica. A ceo podrum utone u tamu. Ĉujem Tomasa kako psuje. (Otkrio je da mu je pištolj beskoristan.)

Vojnici se sapliću jedni o druge. Napipavam put ka stepenicama. „Dţun!" čujem Tomasa kako viče za mnom. „Ne shvataš - ovo je za tvoje dobro!"

Reči mi u besu izleću same od sebe. „Aha, jesi li to i Metijasu rekao?"

Nemam još mnogo vremena dok struja ponovo ne dođe. Ne čekam da mi Tomas odgovori. Krećem uz stepenice, preskačem po tri, i brojim sekunde do prestanka dejstva elektro-bombe. (Prošlo je jedanaest sekundi. Ostalo je još sto devet sekundi pre nego što pištolji ponovo prorade.)

Izlećem kroz vrata na prvom spratu i upadam u potpuno ludilo. Vojnici jure ka trgu. Bat koraka koji grme sa svih strana. Krčim put ka dvorištu u kome je streljački odred. Detalji se uvijaju oko mene kao autoput sačinjen od misli. (Ostalo je devedeset sedam sekundi. Trideset tri vojnika su krenula u pravcu suprotnom od mene - dvanaest je krenulo u mom pravcu - neki ekrani su se pogasili - mora da je isključena struja - ostali prikazuju pometnju među ruljom - nešto pada s neba na trg novac! Patriote bacaju novac s krovova. Polovina rulje se bori da izađe s trga, dok se druga polovina gura da pokupi banknote.)

Sedamdeset dve sekunde. Stiţem do hola koji vodi ka streljačkom odredu i prelećem pogledom preko prizora ispred sebe: tri vojnika u nesvesti. Dţon i Dan (s olabavljenim povezom oko vrata, koji su mu straţari verovatno stavili preko očiju pre nego što je eksplodirala bomba) bore se s četvrtim. Ostali su verovatno otišli da suzbiju nerede na trgu - ali neće se dugo zadrţati. Naići će svaki čas. Priđem im s leđa i šutnem straţara u noge. Stropošta se na zemlju. Dţon ga udari u vilicu. Vojnik ostane nepomično da leţi. Šezdeset sekundi. Dan ne deluje stabilno, čini se da će se onesvestiti. Mora da ga je neko udario u glavu, ili ga moţda muči noga. Dţon i ja ga pridrţavamo između sebe - vodim nas kroz uzani hodnik koji se grana od koridora u kojima je streljački odred, i hitamo ka izlazu. Nekoliko sekundi kasnije, glas Komandirke Dţejmson zagrmi preko zvučnika. Zvuči besno. „Pogubite ga! Ubijte ga iste sekunde! I postarajte se da se to prikaže na ekranima!" „Dođavola", izgovara Dan sebi u bradu. Glava mu leti u stranu - svetle oči mu deluju prazno, bez fokusa. Razmenjujem pogled s Dţonom i nastavljam dalje.

Vojnici su verovatno završili s trgom. I krenuli su po Dana, da ga odvuku u dvorište.

140

Dvadeset sedam sekundi.

Ostalo nam je dobrih 80 metara do izlaza. (Krećemo se oko metar i po u sekundi; 27 puta 1,5 jeste 40,5. Oruţje će biti aktivirano za 40,5 metara. Već čujem vojničke čizme u koridorima paralelnim s našim, tutnje po tlu. Verovatno traţe nas.

Imamo 23 sekunde da dođemo do vrata, pre nego što nas stignu. Moći će da nas ubiju pre nego što uspemo da izađemo.)

Mrzim ovo preračunavanje.

Dţon pogleda ka meni. „Nećemo uspeti." Dan je između nas, poluonesvešćen. Ako oni nastave a ja otrčim ka vojnicima, verovatno mogu da ih savladam bar nekoliko. Ali i tako će da sustignu Dţona i Dana.

Dţon se zaustavlja, i ja osećam kako Dan popušta. „Šta...", zaustim, i vidim Dţona kako skida povez s Danovog vrata. I okreće se.

Razrogačim oči. Znam šta planira da uradi. „Ne, ostani s nama!" „Potrebno vam je još vremena", kaţe Dţon. „Ţele pogubljenje? E pa dobiće ga."

I otrči. Niz hodnik.

Ka dvorištu u kome ga čeka streljački odred.

Ne. Ne, ne, Džone. Kuda ideš! Protraćim sekundu gledajući za njim, kidajući se, pitajući se da li da krenem za njim.

Uradiće to.

A onda Danova glava padne na moje rame. Šest sekundi. Nemam izbora. Iako čujem povike vojnika iza nas, u hodniku koji vodi ka streljačkom odredu, nateram sebe da se okrenem i nastavim dalje.

Nula sekundi.

Oruţje je osposobljeno. Nastavljamo dalje. Prolazi još nekoliko sekundi. U hodniku iza nas čuje se meteţ. Ne dam sebi da okrenem glavu.

Kad stignemo do izlaza i izletimo na ulicu, vidim da je nekoliko vojnika za nama. Nemam više snage za borbu. Ali ne posustajem. Osetim da se još neko bori uz mene i da vojnici padaju, i krajičkom oka uočim Kaede. „Evo ih!", viče. „Pokret!"

Skrivali su se u blizini zadnjeg ulaza. Kao što smo se i dogovorili. Patriote su došle po nas. Ţelim da im kaţem da sačekaju Dţona, ali znam da nema vajde. Vode nas ka svojim motorima. Vadim pištolj koji mi je za pojasom i bacam ga na zemlju.

Ne smem da im omogućim da me preko njega prate. Dana stavljaju na jedan - a mene na drugi motor. Daj da sačekamo Džona, ţelim da kaţem.

Ali krećemo. Dvorana Batala ostaje za nama.

141

DAN Prasak munje, tutnjava groma, dobovanje kiše. I negde u daljini zavijanje sirena koje upozoravaju na poplavu.

Otvorim oči, a onda zatrepćem zbog vode koja pljušti po njima. Isprva se ničega ne sećam - čak ni svog imena. Gde sam to? Šta se desilo? Sedim kraj nekog dimnjaka, mokar do gole koţe. Na krovu sam kaskadne zgrade. Svet oko mene je zaposela kiša, a vetar mi zviţdi kroz mokru majicu i preti da me oduva. Pribijam se uz dimnjak. Kad pogledam u nebo, vidim beskrajno polje zgusnutih oblaka, besnih i crnih kao gareţ, osvetljenih udarima munje.

Najednom se svega setim. Streljačkog odreda, hodnika, tankih ekrana. Dţona.

Eksplozije. Vojnika na sve strane. Dţun. Trebalo bi da sam mrtav, izrešetan. „Budan si."

Sklupčana kraj mene, gotovo nevidljiva u toj odeći crnoj kao noć, sedi Dţun.

Naslonjena je na dimnjak u nekoj neobičnoj pozi, i kao da ne primećuje kišu koja joj se sliva niz obraze. Okrenem se ka njoj. Zapara me oštar bol u nozi. Reči mi zastaju u grlu i ne mogu da progovorim. „U Valensiji smo. Na periferiji. Patriote nisu htele da nas povedu dalje. Oni su nastavili ka Vegasu." Dţun trepće da ukloni vodu s očiju. „Slobodan si. Beţi iz Kalifornije dok još moţeš. Neće prestati da nas jure."

Otvorim usta, ali ih ubrzo potom zatvarim. Jel' ja to sanjam? Pribliţim joj se.

Podignem ruku da joj dotaknem lice. „Šta... šta se desilo? Jesi li dobro? Kako si me izvukla iz Dvorane Batala? Znaju li da si mi pomogla?"

Dţun samo zuri u mene, kao da se dvoumi da li da mi odgovori. A onda skrene pogled na ivicu krova. „Izvoli pa vidi."

S teškoćom se pridiţem na noge. S krova vidim digitalne megaborde na zidovima. Šepam ka ivici krova i bacam pogled nadole. Definitivno smo u predgrađu. Zgrada na kojoj se nalazimo je napuštena i zapečaćena daskama, a u okolini rade samo dva digitalna megaborda. Pogledam ka njima.

Od naslova koji preleće preko njih ponestaje mi dah.

DANAS JE STRELJANJEM POGUBLJEN DANIJEL ALTAN VING Ispod naslova ide video snimak. Vidim sebe u ćeliji. Podiţem pogled ka kameri. A onda kadar iz dvorišta, u kome se postrojava streljački odred. Nekoliko vojnika dovlači dečka koji ne prestaje da se bacaka u središte dvorišta. Ja se ovoga uopšte ne sećam. Dečku su povezane oči, a ruke su mu vezane iza leđa. Izgleda isto kao ja.

Osim nekoliko detalja koje samo ja mogu da vidim. Ramena su mu nešto šira nego moja. Pravi se da šepa dok hoda, a usta je nasledio na oca, ne na majku. Škiljim kroz kišu. Ne može biti...

Dečak staje posred dvorišta. Straţari se okrenu i otrče odakle su došli. Streljački odred podigne puške i uperi ih ka dečaku. Na trenutak se čuje samo uţasavajuća tišina. A onda iz pušaka polete dim i varnice. Dečak se trza pri svakom pucnju.

142

Stropoštava se potrbuške na zemlju. Začuje se još nekoliko pucnjeva. A onda ponovo tišina.

Streljački vod se povlači. Dva vojnika odlaze po telo i vuku ga ka prostoriji za kremaciju.

Ruke počinju da mi se tresu.

To je bio Džon.

Okrećem se ka Dţun. Ona me ćutke posmatra. „To je bio Dţon!", urlam po kiši. „To je bio Džon. Okud on tamo, otkud on u dvorištu?"

Dţun ne progovara.

Ne mogu da dođem do daha. Sad mi je tek jasno šta je uradila. „Nisi ga vratila u ćeliju", uspevam da progovorim. „Nego si nas zamenila." „Nisam ja", odgovara. „Nego on." Šepajući, vraćam se do nje. Hvatam je za ramena i pribijam uz dimnjak. „Reci mi šta se desilo. Zašto je to učinio?" vičem. „Trebalo je da to budem ja!"

Dţun zavapi od bola, i shvatim da je povređena. Na ramenu ima duboku posekotinu, koja joj je majicu umrljala krvlju. Šta mi bi da dreknem na nju? Cepam rub svoje majice i zavijam joj rame onako kako bi Tes to učinila. Dţun se trgne. „Nije toliko strašno", slaţe. „Metak me je samo okrznuo." „Jesi li još negde povređena?" Opipavam joj i drugu ruku, a onda joj neţno prelazim preko struka i nogu. Trese se kao prut. „Mislim da nisam", odgovara. „Dobro sam." Kad joj zadenem mokre pramenove kose za uvo, podigne pogled ka meni. „Dane... ništa nije išlo po planu. Ţelela sam obojicu da vas izbavim. Mogla sam. Ali..."

Vrti mi se u glavi od prizora Dţonovog mrtvog tela na megabordu. Duboko udišem. „Šta se desilo?" „Nije bilo dovoljno vremena." Zastaje na trenutak. „Pa se Dţon vratio. Kupio nam je vreme, i vratio se niz hodnik. Pomešali su ga s tobom. Nosio je tvoj povez za oči. Uhvatili su ga i odveli pred streljački odred." Ponovo odmahuje glavom. „Ali Republika sigurno zna da je to bila greška. Dane, moraš da beţiš. Dok još moţeš.“ Niz obraze mi klizne suza. Briga me. Kleknem ispred Dţun i uronim glavu u njene ruke, a onda padnem na kolena. Više ništa nema smisla. Moj brat se kidao od brige dok sam ja cvileo u ćeliji kao neko sebično derište. Kao i obično, Dţon je stavio moje potrebe ispred svojih. „Nije trebalo to da učini", prošapućem. „Ja to ne zasluţujem."

Dţun mi stavlja ruku na glavu. „Znao je on šta radi, Dane." I u njenim očima se pojavljuju suze. „Neko mora da spase Idena. Te je Dţon spasao tebe. Nema brata koji to ne bi uradio."

Ne skreće svoj vatreni pogled s mene. Stojimo tako nepomični na kiši, kao sleđeni. Prolazi čitava večnost.

Sećam se one noći kad je sve počelo, kad sam ugledao vojnike kako obeleţavaju vrata kuće moje porodice. Da nisam otišao u bolnicu, da mi se put nije ukrstio s putem Dţuninog brata, da sam negde drugde našao lek za kugu... da li bi sve ispalo drugačije? Da li bi moja majka i Dţon bili ţivi? Da li bi Iden bio na sigurnom?

Ne znam. Plašim se i da pomislim na to. „Svega si se odrekla." Podiţem ruku da joj dotaknem lice, da joj obrišem kišne kapi s trepavica. „Ceo svoj ţivot - svoja uverenja... Zašto si to uradila za nekoga kao što sam ja?"

143

Dţun nikada nije izgledala lepše, ovako jednostavna i iskrena, ranjiva a opet nepokolebljiva. Kad se nebom prolomi munja, njene tamne oči zasijaju kao zlato. „Jer si bio u pravu", prošapuće. „Za sve."

Kad je privijem u zagrljaj, obriše mi suzu s obraza i poljubi me. A onda zagnjuri glavu u moje rame. A ja dopustim sebi da zaplačem.

144

DŽUN TRI DANA KASNIJE: BARSTOU, KALIFORNIJA. 23.40 SATI. 110 C .

Uragan Evonija se konačno stišava, ali kiša, teška i hladna, ne prestaje da pljušti. Nebo se talasa od besa. Pod njime, usamljeni digitalni megabord u Barstou prikazuje vesti iz Los Anđelesa.

OBAVEZNA EVAKUACIJA ZA: ZEJN, GRIFIT,VINTER I FOREST. SVI CIVILI U LOS ANĐELESU OBAVEZNI SU DA POTRAŢE SKLONIŠTE U VISINI PETOG SPRATA I NAVIŠE. PRESTAJE KARANTIN U SEKTORIMA LEJN I VINTER. REPUBLIKA DOBILA BITKU PROTIV KOLONIJA U MEDISONU I DAKOTI. LOS ANĐELES PROGLAŠAVA JAVNU HAJKU NA PATRIOTSKE POBUNJENIKE. DANIJEL ALTAN VING POGUBLJEN STRELJANJEM 26. DECEMBRA. Naravno da je Republika Danovo pogubljenje proglasila uspešnim. Iako Dan i ja znamo da nije tako. Po ulicama i mračnim sokacima već je počelo da se šapuće o tome da je Dan još jednom utekao smrti. Da mu je taj neki mladi vojnik Republike pomogao u tome. Ostaje na šaputanju jer niko ne ţeli da privuče na sebe paţnju Republike. Pa ipak. Priča ne prestaje.

Barstou, inače mirniji nego centralni deo Los Anđelesa, ipak je prepun ljudi. Ali ovdašnja policija ne traga za nama onako kako to čine u glavnom gradu. Ovo je grad ţeleznice. Grad trošnih kuća. Pravo mesto za skrivanje. Volela bih da sam mogla i Olija da povedem sa sobom. Da samo Komandirka Dţejmson nije pomerila pogubljenje. Ţelela sam da ga izvedem iz stana, sakrijem ga u nekoj uličici i vratim se po njega. Ali sada je prekasno. Šta li će uraditi s njim? Osetim knedlu u grlu od pomisli na Olija, uplašenog i usamljenog, kako laje na vojnike koji mi provaljuju u stan. On je jedino što mi je od Metijasa ostalo.

Dan i ja se borimo da kroz kišu dopremo do starog ţelezničkog otpada u kome planiramo da potraţimo sklonište. Trudim se da ne izlazim iz senki, čak ni po ovako olujnoj noći. Dan ne skida kapu, natukao ju je maltene do očiju. Ja sam uvukla kosu u majicu i obavila stari šal - koji je sad sav vlaţan - oko usta. Trenutno nemamo kako drugačije da se prerušimo. Otpad je prepun starih vagona, izbledelih, starih i 145

zarđalih. Ukupno ih je dvadeset šest, ako računamo i furgon kome nedostaje polovina vrata, i svi su pripadali Junion Pacifiku. Da ne bih ispala, moram da se naslonim prema vetru. Ranjeno rame me pecka od kiše. Nijedno od nas ne progovara.

Kad konačno pronađemo prazan vagon (40 metara kvadratnih teretnog vagona s dvoja klizna vrata - jedna su zarđala i zatvorena, druga dopola otvorena; mora da je sluţio za prevoz velikog tereta) ušuškan iza tri druga u zadnjem delu otpada, penjemo se unutra i smeštamo u ćošak. Iznenađujuće je čisto. I dovoljno toplo. I što je najvaţnije, suvo.

Dan skida kapu i cedi kosu. Vidim da ga boli noga. „Dobro je znati da sirene za poplavu rade."

Klimam glavom. „Ne verujem da će patrole lako da nas pronađu po ovom vremenu." Netremice ga posmatram. Ĉak i sada u njemu, ovako iscrpljenom i neurednom i mokrom do gole koţe, ima neke divlje gracioznosti. „Šta je?" Prestaje da cedi kosu.

Slegnem ramenima. „Izgledaš uţasno."

Jedva primetno se nasmeši - ali samo na tren. Jer ga grize savest. Zaćutim. Ne mogu da ga krivim. „Ĉim stane kiša", kaţe on, „ţelim da krenemo ka Vegasu. Ţelim da pronađem Tes, da se uverim da je bezbedna s Patriotama, a onda krećemo ka ratnoj zoni da pronađem Idena. Ne mogu tek tako da je ostavim. Moram da znam da joj je bolje s njima nego s nama." Kao da ţeli da me ubedi da je to jedino ispravno. „Ti ne moraš sa mnom. Moţeš da kreneš i drugim putem u ratnu zonu, pa da se nađemo tamo.

Moţemo da se dogovorimo gde tačno. Bolje da samo jedno od nas riziku je." Ţelim da mu kaţem da je odlazak u vojni grad kao što je Vegas čisto ludilo. Ali ne govorim ništa. Zamišljam Tes onako zgurenu, uskih ramena i krupnih očiju. Već je izgubio majku. I brata. Ne sme da izgubi i Tes. „I treba da ideš da je nađeš", kaţem. „Ne moraš da me nagovaraš. Ali idem i ja s tobom."

Dan se mršti. „Ne, ne ideš." „Potrebna ti je podrška. Budi razuman. Ako ti se nešto desi usput, kako ću znati da si upao u nevolju?"

Dan me gleda. Ĉak ni u ovoj tami ne mogu da skinem oči s njega. Kiša mu je isprala lice. Nema više onog crvenog pramena u kosi. Ostalo je još samo nekoliko modrica. Izgleda kao anđeo, slomljen doduše.

Posramljeno sklanjam pogled. „Ne ţelim da ideš sam.“ Dan uzdiše. „Dobro onda. Idemo u ratnu zonu da pronađemo Idena, a onda preko granice.

Kolonije će nas verovatno dočekati raširenih ruku - moţda će nam čak i pomoći."

Kolonije. Ne tako davno, delovale su kao najveći neprijatelj na svetu. „Dobro."

Dan se naginje ka meni. Pruţa ruku i dodiruje mi lice. Vidim da ga i dalje bole prsti, a nokti su mu crni od sasušene krvi. „Sjajna si", kaţe. „Ali si budala što ostaješ s nekim kao što sam ja."

Kad mi dotakne lice, zatvorim oči.

146

„Onda smo oboje budale."

Naginje se ka meni. Pre nego što uspem da kaţem još nešto, privuče me sebi.

Usne su mu tople i neţne, a kad počne jače da me ljubi, zagrlim ga oko vrata i uzvratim poljubac. U ovom trenutku me nije briga za bol u ramenu. Briga me da li će nas vojnici pronaći u ovom vagonu i odvući nas. Nigde drugde ne bih radije bila. Ţelim da ostanem ovde, bezbedna i priljubljena uz Dana, u njegovom čvrstom zagrljaju. „Ĉudno je to", kaţem mu nešto kasnije, kad se zajedno sklupčamo na podu.

Napolju besni uragan. Za nekoliko sati moramo da krenemo. „Ĉudno mi je ovde s tobom. Gotovo da te ne poznajem. Ali... nekad mi se čini da smo ti i ja jedna ista osoba rođena u dva različita sveta."

Nekoliko trenutaka ne progovara, jednom rukom se odsutno igra mojom kosom. „Pitam se kako bi izgledalo da sam se rodio u svetu koji više liči na tvoj, a da si ti rođena u mom. Da li bi bilo isto ovako? Da li bih ja bio jedan od najsposobnijih vojnika Republike? Da li bi ti bila poznati kriminalac?"

Podignem glavu s njegovog ramena i pogledam ga. „Nikad te nisam pitala za taj nadimak. Zašto baš 'Dan’?" „’Dan’ znači još dvadeset četiri sata. 'Dan' znači da je ponovo sve moguće. Ţiviš u trenutku, umireš u trenutku, i tako dan za danom." Gleda ka otvorenim vratima vagona, ka svetu preplavljenom tamnom vodom. „Pokušavaš da koračaš prema svetlu."

Zatvaram oči i pomišljam na Metijasa, na svoje omiljene uspomene, pa i na one koje bih radije zaboravila, i zamišljam ga okupanog svetlošću. Zamišljam kako se okrećem ka njemu i opraštam se s njim, zauvek. Jednog dana ćemo se ponovo videti, ispričaćemo jedno drugom svoje priče... ali za sada odlaţem misli upućene njemu, odlaţem ih na mesto odakle mogu da crpim njegovu snagu. Kad otvorim oči, vidim da me Dan posmatra. Ne zna o čemu razmišljam, ali znam da prepoznaje osećanje na mom licu.

Leţimo tako zajedno, gledamo munje i slušamo gromove, čekajući kišno praskozorje.

KRAJ

147

ZAHVALNOST Kad god prelistam Legendu, setim se četrnaestogodišnje sebe koja svakog radnog dana piše pod lampom, potpuno nevesna koliko će trajati put do izdavanja.

Sada tačno znam koliko je ljudi potrebno da se rodi jedna knjiga, i koliko je njihov trud vaţan. Od srca zahvaljujem: Svom agentu Kristin Nelson, koja je primila moj rukopis i nijednom nije posumnjala u mene dok sam pisala Legendu, kao i njenim uvidima koji su Legendu učinili ovakvom kakva je danas. Ne bih bila ovde da tebe nije bilo. Sjajnim ljudima u literarnoj agenciji Nelson, što su se postarali da sve štima kako treba: Linzi Merdţens, Aniti Mam, Endţi Rasmusem i Sari Megibou.

Mojoj urednici Dţen Beser, što je uzela Legendu pod svoje i upeglala je u roman koji je uz njenu pomoć zasijao. Presrećna sam što te imam!

Neverovatnom timu u Putnam Children’su i Penguin Young Readersu, koji je tako strastveno prigrlio Legendu i ophodio se prema meni kao prema princezi - Donu Vajzbergu, Dţen Loha, Šoni Fej, Ariju Levin, Sesiliji Jang, Mariki Tamura, Sindi Houl, Robu Farenu, Lindi Mekarti, Terezi Evanđelisti, Emili Romero, Erin Dempsi, Šanti Njulin, Kejsi Mekintajer, Erin Galager, Miji Garsiji, Lizi Keli i Kortni Vud - i svim međunarodnim izdavačima koji su primili Legendu pod svoje okrilje.

Mom neverovatnom filmskom agentu, Kesi Eva-ševski, što je pronašla najbolji mogući dom za film Legenda, i Temple HilI Entertainmentu i CBS Filmsu, koji prestavljaju taj dom. Ajzaku Klausneru, Viku Godfriju, Marti Boven, Greju Manfordu, Ali Mielnicki, Volfgangnu Hameri, Ejmi Baer, Dţonatanu Levinu, Endruu Bareru i Gejb Ferari - ljudi, sjajni ste. Posebno se zahvaljujem Vejnu Aleksanderu, što je svoje znanje o ugovaranju primenio na Legendu.

Kami Garsija i Sari Riz Brenan, jer su odvojile deo svog dragocenog vremena i talenta da ponude jednom nepoznatom autoru sjajne prikaze, kao i Dţej Dţej, Sindi Pon, Malindi Lo i Elen Ou za neprocenljive savete, ljubazne reči i silnu zabavu na Tviteru.

Polu Gregoriju za magične ruke kojima je učinio da na autorskoj fotografiji izgledam pristojno. Mojim drugarima s deviantArta, koji mi još od 2002. pomaţu da negujem kreativnost ohrabrujućim rečima. Porodici i prijateljima koji su uvek bili uz mene (hvala im na svoj onoj ukusnoj hrani).

I što je najvaţnije, Primu Galjanosi, koji je Legendu video u najranijem obliku (buncanju dugom dve rečenice), što mi je dopustio da pozajmim njegovu ličnost za Dana i njegovo ime za zlog diktatora Republike, što je predloţio da Dţun bude ţensko, što me je slušao i danju i noću, prolazio sa mnom sve strahove, uzbuđenja, tugu i radost. Volim te.

148

149