Na podijumu knjiga

Na podijumu

Za moje najbolje prijateljice, koje su mi pokazale ĹĄta znaÄ?i pravo prijateljstvo

All Rights Reserved Otkacena 2017

1.

Ko je ta devojka?

Iz mraka me alarm vraća u stvarnost. Želela sam da se podignem, stvarno jesam, ali sam osećala da je olovo deo mog tela, a ne noge. Alarm se posle nekoliko sekundi utišao, što sam ja iskoristila da se još barem minut-dva vratim poslu koji mi najbolje ide – dremanju. Ali posle samo nekoliko milisekundi se prolomio vrisak iz unutrašnjosti moje sobe. Svetlost me je zapljusnula čim sam pokušala da otvorim oči, ali sam uspela da prepoznam figuru koja se već nalazila u mom krevetu.

U stvari, ta figura je provela noć u mom krevetu.

Osmeh se pojavio na mom licu čim sam osetila ruku dvanaestogodišnje devojčice na svom stomaku. ,,Hajde, Meli, vreme je za trčanje.“, rekla je hrapavim jutarnjim glasom i veoma brzo sam

ponovo osetila udubljenje na krevetu pored sebe.

Moj nadimak je iz njenih usta izašao toliko mekano, da sam se u trenutku rastopila i podigla se u sedeći položaj. Kako se naglo spustila u ležeći položaj, tako su se njene plave loknice nehajno razletele po mom dušeku. Semino lice je već izgledalo usnulo, pa sam se tiho iskrala iz kreveta i otišla do toaleta da se pripremim za trčanje. Čim sam ušla u malu prostoriju popločanu pločicama, pogledala sam se u veliko ogledalo na zidu. Krajevi moje tamno-braon kose su se završavali na polovini mojih leđa u krupnim federima. Moje čisto lice nije odavalo nikakav umor od pola neprospavane noći. Čokoladne oči su odavale neku iskricu u sebi. Zadovoljno sam se nasmešila i sagnula se nad lavaboom da bih se osvežila vodom. Zatim sam brzo oprala zube i pokupila kosu u neuredan rep pritom ispuštajući nekoliko kratkih pramenova kose. Bez ikakve šminke, vratila sam se u sobu.

Semi je ovog puta ležala na stomaku, čvrsto zagrlivši moj veliki jastuk u obliku zmije koji mi je pomagao da se udobno namestim kad je vrućina.

Jednu nogu je prebacila preko jastuka, a drugu ispod njega, znajući da neću moći da joj ga uzmem.

Prišla sam krevetu i uzela sveščicu sa poda koju sam tu noć pre nepromišljeno ostavila. Znala sam da će se Semi pojaviti u mojoj sobi i da je načila da čita. Šta bi se desilo kada bi saznala za ludorije koje mi se dešavaju u poslednje vreme? Ni ona, ni mama me ne bi puštale iz kuće. Prišla sam polici i spustila svoj dnevnik na najvišu pregradu koju ona ne može ni da vidi, a ne da dohvati.

Tiho sam otišla do odškrinutog ormana i izvadila običnu pamučnu majčicu na bretele i laganu trenerku. Obukla sam se i krenula prema vratima.

Izašla sam u hodnik i uputila se prema stepenicama.

Spustila sam se na donji sprat gde su se nalazile kuhinja i trpezarija sa dnevnim boravkom.

Nisam bila iznenađena kada sam videla mamu kako doručkuje za šankom. ,,Oh, dušo, zar si se već probudila?“, pitala je i spustila viljušku u tanjir. Moja mama je izgledala jako mlado za svoje godine. Njenu plavu kosu je podigla u elegantnu punđu. Obukla je usku suknju i košuljicu, a lice joj nije sadržalo ni trunku šminke osim maskare koja joj je izražavala tamne zelene oči. Na šankovskoj stolici je sedela prekrštenih nogu, pazeći na svoje crne lakovane cipele sa izuzetno visokom potpeticom, a na stolici pored nje je stajala njena kockasta šik torba. U ruci je držala svoj telefon, verovatno šaljući i-mejl. ,,Da, idem na trčanje.“, odgovorila sam dubokim jutarnjim glasom, po prvi put tog jutra.

Još odmalena, mama nas nikad nije puštala same da idemo do škole po Beču. Smatrala je da je to opasan grad. Znala sam da bi želela da se Sem spremi što pre, pa sam se brzo ponudila: ,,Da probudim Sem za školu?“ Podigla je svoj pomalo zbunjen pogled sa svog smart telefona i pogledala me. Kad je moje pitanje doprlo do nje, odmahnula je rukom kao da je to što sam je pitala nešto potpuno nebitno. ,,Ne moraš. Danas imam nekih veoma važnih poslova, neće ići u školu.“ Vratila se kucanju svoje poruke dok sam ja u čudu blago otvorila usta.

Leonora Džož nikada nije preskakala školu svoje dece zbog njenog pretrpanog rasporeda.

Mama uopšte nije primećivala moj pogled – što je jako čudno – pa sam samo produžila u kuhinju, sa druge strane šanka.

Sem je mnogo volela školu. Ne znam na koga je to nasledila, ali od tate i mene sigurno nije. Obično bi im nastavnica maternjeg jezika zadavala da pročitaju nekoliko lektira u toku letnjeg raspusta.

Sem je to završavala do kraja juna! Sve lekcije je učila na vreme i pre kontrolnog bi se preslišavala barem tri puta.

Meli, sutra imam kontrolni iz geografije. Zar to nije divno? Kad nastavnica bude videla koliko znam, sigurno će da me pošalje na takmičenje!, ciknula je radosno dok sam ja popunjavala stranice svog dnevnika.

Danas je to sutra! Semi će se sigurno razočarati kad bude čula da neće ići u školu. Mali štreberko.

Mama je i dalje sedela na svojoj stolici, a njeni sveže nalakirani prsti su brzo prelazili preko tastature. Uzela sam staklenu flašicu i napunila je hladnom vodom iz frižidera. Obrisala sam nekoliko kapljica vode sa stola za sobom i okrenula se prema mami, koja je ovog puta u telefon gledala zabezeknuto. ,,Mama, je l' sve u redu?“, pitala sam je kad sam se potpuno naslonila na pult iza sebe i gledala je prekrštenih ruku. Odmah me je pogledala, a njene oči nisu više bile tople kao i uvek, sada su samo odavale strah, ali samo na tren. Pribrala se toliko brzo da mi se učinilo da sam sve samo umislila.

,,Da, da, naravno da je sve u redu, mila. Zamolila bih te samo jednu stvar. Znaš koliko je Sem juče pričala o onom testu iz geografije? E, pošto ja ne mogu da je odvezem, hoćeš li to ti da uradiš? I posle da je vratiš.“ U početku mi se činilo kao da joj glas malo podrhtava, ali se brzo vratila u normalu. A onda je dodala nešto toliko tiho, da sam bila ubeđena da je ne bih čula da sam bila udaljena od nje samo još jedan korak. ,,Večeras imamo goste.“ Nisam htela ništa da je zapitkujem, pa sam samo klimnula glavom. Polako je ustala sa stolice, uzela svoju tašnu i zvuk udaranja potpetica o beli mermer u hodniku ju je otpratio iz stana.

Pogledala sam na sat.

07:30. Više nemam ni vremena za trčanje.

Popela sam se na gornji sprat preskačući po dva stepenika. Ušla sam u svoju sobu i zatekla Sem kako leži naslonjena na nekoliko jastuka iza sebe i čita... moj dnevnik! Brzinom svetlosti sam se stvorila iznad nje otimajući joj iz ruku sveščicu koju sam pre samo nekoliko minuta sakrila od nje. ,,Heej!“, prvo se pobunila, a kad je shvatila da joj uzimam ono što mi pripada, zacrvenela se kao jabuka. ,,Sem, šta to radiš?“, prosiktala sam, ne uspevajući da zadržim kontrolu. ,,Kako si mogla?“ ,,Izvini, Meli, ja... ja nisam htela da...“ ,,Šta? Nisi htela da se popneš na stolicu i čitaš ono što ne smeš? Znala si da ću se vratiti kad-tad!“, reči su samo izlazile iz mene ne obazirući se na suze koje su počele da se skupljaju u njenim očima. ,,Meli, molim te...“, nisam joj dozvolila da završi.

,,Odmah idi u svoju sobu i spremi se. Imaš petnaest minuta dok ne upalim auto.“, grubo sam izgovorila i sa svojim dnevnikom se ponovo vratila u dnevni boravak.

Okretala sam se na sve strane pokušavajući da smislim šta da radim da bih sebi skenula misli sa ovog. Znala sam da u ovom trenutku ne bi trebalo da spominjem mamu jer joj mogu samo dati ideju da joj sve ispriča. Napokon sam se vratila u kuhinju i počela da joj pripremam užinu.

Posle nekoliko minuta, baš kad sam stavljala poklopac na njenu flašicu sa voćnim jogurtom, Sem se spustila niz stepenice. Podigla je kosu u punđicu, obukla školsku uniformu i stavila ranac sa knjigama na leđa. Uzela sam flašicu sa voćnim jogurtom i sendvič koji sam joj napravila i stavila ih u pregradu za užinu.

Bez reči sam se uputila prema vratima i ubrzo smo se našle u garaži zgrade. Pronašle smo auto i smestile se u njega.

U tišini smo se vozile bečkim krcatim ulicama.

Tačno pet minuta pred početak časova smo se zaustavile ispred kapije škole gde su roditelji ostavljali svoju decu. Ćutale smo još nekoliko trenutaka ne znajući šta bi trebalo da kažemo. ,,Izvini...“ Jedva i da sam čula da je nešto izgovorila. ,,Nadam se da se neće ponoviti.“, odgovorila sam i uspela da se nasmešim. Odsečno je klimnula glavom i gotovo sam mogla da čujem njen podrugljiv glasić: ,,Da, gospodine Kapetane!“ Brzo je izjurila iz auta i potrčala prema glavnom ulazu. Pratila sam je pogledom sve dok je nisam

izgubila iz vidika. Proverila sam još jednom da li je sve uzela, a zatim sam krenula nazad prema kući. *

*

*

23. februar 2011.

Sve ispada gore od goreg.

Da li se sećaš (tehnički, ti ne možeš da se sećaš, ali volim da te zamišljam kao živo biće) kad sam ti rekla da je moja narukvica prosto obična? Izgleda tako, zar ne? Ali danas... danas se desilo nešto što moj mozak ne može da obrazloži ni sam sebi.

Narukvica, koju sam dobila za svoj sedmi rođendan, da, ona prelepa narukvica sa balerinom od belog zlata, je zasvetlela. Zasvetlela! Kako je to uopšte moguće? Narukvice ne mogu da svetle, pa... ovakve narukvice ne mogu da svetle. Volela bih da pitam mamu šta to treba da znači, ako išta znači, ali već unapred znam njen odgovor. Rekla bi da se sunčev zrak odbio o moju narukvicu i da je to proizvelo blještavu svetlost. Ali, dnevniče, videla sam to svojim očima! Znam da postoje razni ludaci na ovom svetu, ali ja nisam jedna od njih. Moja narukvica je ZASVETLELA i ja ću otkriti šta to znači. Svečano obećavam samoj sebi.

Volela bih da je tata ovde. On bi mi odgovorio.

Mel Džo

Pažljivo sam iščitavala svaku reč na toj stranici od pre šest godina. Još uvek nisam ispunila obećanje samoj sebi, a i od tad se ta svetlost nije pojavljivala. Zaključila sam da je mama bila u pravu za refleksiju koja se odbija.

Osmotrila sam datum i obradovala se kad sam videla da sam to napisala na svoj rođendan.

Okretala sam stranice svog debelog dnevnika kog popunjavam već nekoliko godina. Svaki dan.

Pronašla sam isti dan i mesec, samo naredne godine.

Osmehnula sam se tužno, a da nisam ni počela da čitam.

23. februar 2012.

Znaš, ovaj dan mi je bio jedan od najboljih u životu! Nadam se da nisi zaboravio: Danas je moj rođendan!

Znam, znam, jako brzo rastem, zar ne? To mi je rekla i tetka Rebeka. Došla je da nas poseti! Posle duuuge dve godine!

Mama je pucala od sreće, nije mogla da se smiri, a opet je postojao onaj trenutak kad su se njih dve izdvojile u sobu ozbiljnih izraza lica da nasamo popričaju.

Sad i sedim ovde i pišem ti dok su one tamo, a Sem se igra kod mojih nogu sa barbikama.

A sad, zamisli kako teško uzdišem, spremajući se da ti otkrijem novi, čudan, veoma čudan, događaj moje GODINE. Bubnjeve, moliću...

Tantantantantantantan...

Narukvica je ponovo zasvetlela!

Ovoga se čak nisam ni sećala! Zar je moguće da mi je narukvica više puta zasvetlela i to baš za moj rođendan? Samo na moj rođendan! Brzo sam okrenula stranicu i nastavila da čitam.

Godinu dana (od mog prošlog rođendana) sam pokušavala, na razne načine, da je nateram da svetli. Ali, kao što znaš, nije mi uspevalo. A sad...

Sama od sebe! Mislim da se tu stvarno nešto događa.

Mama se mnogo čudno ponaša, a i tetka, iako obe pokušavaju da izgledaju srećno zbog mene.

Pokušavam da im ne stavim do znanja da vidim da se nešto dešava, ali ne mogu da se otmem tom utisku.

Bilo kako bilo, nadam se da će narukvica i sutra zasvetleti.

PS. Znam da ne bi trebalo to da spominjem na ovaj srećan dan, ali tata se ponovo nije pojavio. Da li me je zaboravio? Ili Sem, ili čak i mamu? Da li nas više ne voli? Užasava me sama pomisao na to da je možda našao drugu porodicu i ostavio nas zbog toga... Volela bih da je ovde.

Mel Džo Sad su mi se već suze slivale niz vlažne obraze.

Da li sam to osećala još sa samo, koliko, petnaest godina?

Dlanom sam obrisala suze i vratila pogled na dnevnik. Oba puta kad mi je narukvica zasvetlela, bio je moje rođendan. Da li je mama tražila da mi

tako svetli samo na određeni datum? Ne, to je prosto nemoguće, još uvek.

Bila sam uverena u to da se nešto dešava, da postoji razlog za to. I da je sad pravo vreme za to.

Pogledala sam u narukvicu na mojoj ruci, koja je još uvek tu stajala. Balerina isklesana od belog zlata je ponosno stajala kao ukras. Imala je podignute ruke iznad glave i veoma dugačke noge. Prešla sam kažiprstom preko nje i vratila se na svoj dnevnik.

Ako se to desilo na moja dva rođendana, šta se desilo na rođendanima posle tih?

Ponovo sam počela da prelistavam dnevnik i posle nekoliko minuta sam naišla na lepo napisani datum.

23. februar 2013.

Dragi dnevniče, Znam da nisam pisala nekoliko dana, ali kao što sam ti obećala pre nekoliko godina, svaki svoj rođendan ću zabeležiti u ovoj svesci.

Kao što znaš, danas je moj šesnaesti rođendan.

Kaaad pree!

Trenutno sedim u svojoj sobi, a Robi skakuće po krevetu. Ako si (slučajno) zaboravio ko je Robi, to je moja kuca. Neverovatno je sladak! Ima tako mekanu glavicu i čini mi se da je rođen da bi ga neko samo mazio i gnjavio.

Od tate nema nikakvih novosti. Naravno. Sad čak pokušavam da i ja njega zaboravim, ako je i on mene, što je sigurno. Skoro sam pronašla Sem na pločicama u kupatilu kako plače. Nedostaje joj.

Umalo se i ja nisam rasplakala (od takvog prizora).

Nemoj da pomisliš da i meni nedostaje.

To, naravno, nismo spominjale mami. Više ni ne znamo šta bi mogla da uradi, ali jedno je sigurno, ne ništa dobro.

Da se vratimo na veseliju temu. Napravila sam proslavu za drugare iz škole i dobila sam mnogo poklona, čak i od Sem, koja sad ima osam godina.

Nećeš verovati koliko je i ona porasla. Tetka i teča nisu mogli da dođu, ali su mi poštom poslali poklon.

Znam, znam da nije toliko lepo radovati se poklonu ako oni čak nisu ni tu, ali šta češ, još uvek ima vremena da se naučim tome. Kako sam rekla, dobila sam poklon. Aliii, drugi deo je malo... čudan.

U pitanju je kutija. Muzička kutija. Ne znam za šta služi, niti šta je u njoj, ali rekli su mi da je čuvam i da pokušam da je otvorim kad još malo porastem. Šta im TO znači? Kao da nisam sad dovoljno odrasla.

Mama nije mogla da dođe do daha od šoka kad ju je videla. Šta se s njom dešava? Naravno, pokušala sam da je otvorim, ali mi nije uspelo.

Dodatno sam dobila papirić na kom je pisalo: Jednog dana ćeš znati kako da je otvoriš.

Mislila sam da je to neka šala, ali kad je mama to videla, odahnula je od olakšanja. Mislim da tu poruku nisu mogli da pošalju tetka i teča, nisu Svevideći. Znaš, onako, imaju po jedno oko (kameru) u svakoj kući i tačno gledaju šta koje dete radi i učine da sa neba padne poruka koja bi

trebalo da ih oraspoloži. Samo što ova poruka mene nije oraspoložila.

Nisam znala šta bi trebalo da radim pa sam samo sklonila kutiju u fioku da je se Sem ne dočepa.

Ako je tetka rekla da čekam, čekaću. Ali nestrpljivo.

U svakom slučaju, Luka je otkinuo glavu jednoj Seminoj barbici. Ona je plakala na sav glas, dok sam se ja smejala (na sav glas haha). Nadam se da ovo niko nikada neće pročitati jer bi rekao Sem. Ubila bi me.

Robi mi se upravo ponovo ušunjao u sobu.

Poješće mi dnevnik.

Mel Džo Kako to da se ja ničega od ovog ne sećam?

Kakva kutija? O čemu sam ja to pisala? I, pobogu, zašto sam se potpisivala sa Mel Džo?

Pogledala sam nekoliko datuma unazad. Svuda sam se potpisivala sa Meli Džo. Brzo sam prelazila pogledom po ostalim datumima i to mi je oduzelo dobrih deset minuta.

Zašto sam se, pobogu, svaki dan potpisivala sa Meli, a na dan svog rođenja sa Mel? *

*

*

Posle dugog razmišljanja i čitanja dnevnika, odlučila sam da ga malo ostavim na stranu. Uzela sam svoju torbu, ključeve od automobila i izašla u grad da prošetam.

Pronašla sam besplatan parking i zaustavila se.

Blizu centra grada je veoma teško naći parking, još i besplatan... Hoće me nešto danas...

Zaključala sam automobil i okrenula se prema ulici. Bilo je dosta automobila na ulicama, ali i mnogo turista, kao i njihovih autobusa. Vozači su stajali napolju pored prednjih vrata autobusa i čekali da se njihova grupa turista vrati sa obilaska centra.

Centar Beča je bio poznat po visokim kamenim zgradama ukrašenim raznim likovima od kamena.

Izgledalo je fantastično. Uz te zgrade su se nalazili široki trotoari kojima su se ljudi šetali, pogotovu predveče uz divno ljubičasto nebo. Kod poznate Katedrale Svetog Stefana su trotoari bili oivičeni debelim stablima i velikim krošnjama koji su zaklanjali put kroz park od prodornih sunčevih zraka. I iz te hladovine je odličan pogled na visoku i lepo ukrašenu Katedralu.

Kad sam nervozna ili neraspoložena, obično bih dolazila ovamo da se opustim, ali to niko nije znao.

Sa svim prijateljima iz škole sam izgubila kontakt još pre dve godine kad smo svi diplomirali.

Polako sam koračala kroz park gledajući svuda samo ne u krcate klupe pune penzionera i male dece sa roditeljima i trotinetima. Moj pogled je bio prikovan za ulaz u Katedralu. Popela sam se velikim pločama ispred ogromnih čeličnih vrata i ušla unutra.

Svet kao da je odjednom postao mirniji. Turisti su se tiho fotografisali u nekim ćoškovima katedrale, zagušljiv miris tamjana se širio velikom prostorijom. Čula sam tihu pesmu hora. Kao da su pokušavali da se uklope u tu nestvarnu atmosferu.

Drvene klupe poređane na sredini katedrale su bile krcate. Misa je bila u toku.

Spustila sam pogled na svoje crne sandalice sa niskom potpeticom koje su se uklapale u enterijer.

Ploče po kojima smo hodali u katedrali su imale nacrtane velike krugove koje su katedralu činile još posebnijom.

Tiho sam prišla automatu za proizvodnju metalnih kovanica na kojima je pisalo: Vienna.

Ubacila sam jedan euro i povukla veliku ručku. Za manje od minute sam ruci držala metalnu kovanicu u obliku elipse sa nacrtanom katedralom i naziv grada u kome se nalazi. Pre izlaska sam se još jednom okrenula prema velikim šarenim prozorima.

Posmatrajući sva ta lica na njima, osetila sam da me je neko pomerio s mesta.

Brzo sam se okrenula da vidim šta se dešava.

Primetila sam da nešto fali da mi greje rame, pre nego što sam videla da mi mladić, koji me je malo grunuo, dodaje crvenu torbu.

Nisam stigla ni da ga pogledam kad je počeo ubrzano da priča. ,,Izvinite, molim Vas. Žurio sam i nisam Vas video...“ ,,To je očigledno.“, tiho sam prokomentarisala što ga je malo zbunilo. Osmehnula sam mu se i uzela svoju torbu iz njegovih ruku. ,,Molim?“, podigao je obrve gledajući me u oči.

Njegove krupne crne oči su me skenirale od vrha do dna. Ponovo sam navukla blagi osmeh na lice želeći da se što pre izvučem iz Katedrale. ,,Moram da idem.", brzo sam progovorila i krenula napolje. Brzo me je stigao i uhvatio za

nadlakticu. ,,Da li se poznajemo?"

Blago sam se namrštila. ,,Molim? Ne, mislim da ne." ,,Hmm...", sumnjičavo je rekao. Posmatrao me je pažljivo, a zatim blago raširio oči, kao da je shvatio odakle me zna. Momentalno mi je pustio ruku što sam se više mrštila. ,,Izvinite."

Pomalo ljutito sam vratila torbu na rame i udaljila se odlučnim korakom. Imala sam osećaj da me i dalje posmatra, pa sam brzo izvadila telefon praveći se da sam previše zauzeta nečim. Odjednom se na ekranu pojavila mamina slika i odmah sam se javila. ,,Melani, gde si?", oštro je upitala. Znala sam da takav ton ima samo kad smo Sem i ja nešto zabrljale. Brzo sam premotavala film u glavi da se setim da li mi je nešto promaklo.

Misli, misli, Melani...

Sem! Škola! O ne! ,,Hmm... Upravo sam na putu da pokupim Sem u školi. Što pitaš?", rekla sam glasom koji mi se u tom trenutku činio normalnim. ,,Oh, dobro onda. Požurite, imamo goste.", glas joj se odmah vratio u nežan majčinski. ,,U redu, mama." Prekinula sam vezu. Kao munja sam se okrenula i prvo šta sam videla je da onaj mladić stoji na pola metra od mene. ,,Izvinite me.", prošaputala sam provlačeći se pored njega. Gotovo sam potrčala do auta i za samo nekoliko minuta se našla ispred Semine škole.

2.

Deo koji nedostaje

Sem i ja smo već nekoliko sati presedele u svojim sobama u dosadi. Ona je čitala neku knjigu koju je skoro uzela iz biblioteke, dok sam ja gledala u plafon kao tele u šarena vrata i mozgala ko bi mogao da nam dođe.

Mama bi nam sigurno rekla da je u pitanju neka njena koleginica ili neko ko nama i ne znači toliko.

Ali mi se čini da nije niko koga Sem i ja ne poznajemo. Mama je do sad vešto izbegavala tu temu; nije želela da nam kaže ko dolazi. I to me je izluđivalo.

Ispružila sam se preko kreveta i sa stola dohvatila svoj telefon. Mehanički sam ušla u

aplikaciju za muziku i pustila pesmu Danza Kuduro. Ritam pesme je brz i tera telo na igru. I, za tren oka sam se našla na nogama igrajući uz muziku.

Kad se pesma završila, pustila sam sledeću, pa sam ponovo promenila pesmu i tako sve u krug dok nisam začula tiho kucanje na mojim vratima.

Pojurila sam ka njima očekujući Sem, ali na vratima je stajala mama. ,,Melani, spremi se za večeru. Uskoro stižu."

Nije čekala da odgovorim, okrenula se prema stepenicama vraćajući se pripremanju večere.

KO bi to mogao da bude?

Kako bi ja to trebalo da znam?, odgovorio je moj unutrašnji glasić.

Idi se spremi, molim te., iznervirano sam sama sebi rekla.

Zatvorila sam vrata sobe i okrenula se prema velikom ormanu. U njemu je odeća bila nabacana kao knjige na Seminom radnom stolu. Glasno sam uzdahnula i bacila se na posao.

Iz ormana sam izvadila uske svetlo braon farmerke sa upadljivim šljokicama iste boje i čisto belu majicu. Brzo sam se presvukla i otišla do kupatila. Pogledala sam se u ogledalo.

Već nekoliko meseci nisam mogla da se naviknem na boju svoje kose. Uvek je bila plava, pa je vremenom počela da tamni sve dok nije postala tamno braon, kao i moje oči. Da li se to svima dešava?

Poprskala sam lice vodom odlučna u svojoj nameri da je za danas dosta razmišljanja o nenormalnim stvarima. Okrenula sam se prema

belom ormariću iza sebe i izvadila metalni kovčežić sa šminkom. Kosu sam ostavila da mi slobodno pada niz leđa u krupnim loknama. Odlučila sam da ovog puta preskočim puder jer nema svrhe stavljati ga. Iz kovčežića sam izvadila paletu sa raznim nijansama senki. Stavila sam malo svetlo braon kako bi mi oči došle do izražaja i maskaru. Vratila sam pogled na ogledalo i zadovoljno se nasmešila zbog onog što vidim. Ali nešto je nedostajalo.

Izvadila sam mat karmin tamno ljubičaste boje i stavila ga na svoje pune usne.

Sve sam vratila na svoje mesto i kad sam se uverila da je sve u redu, izašla sam u sobu. Na radnom stolu, pored raznih formulara za popunjavanje za upis u školu plesa u kojoj radim, pronašla sam i ljubičasti lak za nokte koji bi se uklapao uz karmin koji sam stavila. Posle nekoliko minuta, kad sam bila uverena da se skroz osušio, da ga nigde neću razmazati i kad sam već čula glasove sa donjeg sprata, u crnim lakovanim cipelicama sam se spustila dole.

Na kožnim foteljama su sedele mama i Sem u svojim večerašnjim izdanjima. Mama je obukla crnu suknju i plavu bluzicu, dok je Sem nosila duboke tamno zelene farmerke u koje je uvukla crvenu majicu sa kratkim rukavima. Bile su same u dnevnom boravku. ,,Trebalo bi da stignu svakog časa.", obavestila me je Sem uz veliki kez. ,,Dobro.", rekla sam i spustila se na ugaonu garnituru. Farmerke su već počele da me stežu od takvog položaja, ali sam ćutala. Mama je nešto

šapnula Sem na šta je ona samo ustala i otišla do kuhinje, što je mama lukavo iskoristila. ,,Melani, želim da znaš da očekujem da se ponašaš veoma kulturno prema našim gostima.

Možda ti neće biti najprijatnije, veruj mi nije ni meni, ali..." Nisam joj dopustila da završi rečenicu jer mi se upravo složila barem jedna kockica u glavi i želela sam da se uverim da se o tome radi. ,,Mama, da li to ima ikakve veze sa tvojim jutrašnjim ponašanjem?", pitala sam je, gledajući je ozbiljno. ,,Kakvim jutrašnjim ponašanjem?", pitala je sa osmehom na licu, ali sam vrlo dobro čula iz njenog glasa da se sigurno setila svoje reakcije. Podigla sam obrve čekajući njenu potvrdu, ali je nisam dobila. Samo je ćutala i gledala me bez reči. ,,Mila...", započela je blago posle kratke pauze. ,,Šta god da se desi večeras, znaj da to moraš da prihvatiš." ,,Znači, ti ljudi dolaze zbog mene?", pitanje je iz mene izašlo kao bomba iz topa. Lice joj je poprimilo ozbiljan izraz, ali i dalje blag. Znala sam da nije želela da me uplaši. ,,Melani, jedino što tražim od tebe je da budeš kulturna i da odaš poštovanje tim ljudima." U tom trenutku smo začule zvono na našim vratima i obe smo ustale očekujući goste. ,,Sem, otvori vrata.", doviknula joj je mama. Dok je Sem odlazila do vrata, iskoristila sam tih nekoliko sekundi da joj odgovorim. ,,Stvarno ne znam kako možeš da očekuješ nešto od mene za šta očigledno nisam spremna." Skrenula

sam pogled sa njenog ukočenog lica i krenula prema vratima.

Nisam odmakla previše od nje kad sam se ukopala u mestu. U hodniku su stajale tri figure, jedna iza druge tako da nisam mogla svima da vidim lica. Prvu figuru sam prepoznala čim je Sem vrisnula: ,,Bako!", i skočila joj u zagrljaj.

Htela sam i ja da joj pojurim u zagrljaj, ali me je paralisalo ono što sam videla kad se ona sagnula da zagrli Sem. Mogla sam da osetim kako mi osmeh iščezava sa lica kao što se magla gubi posle burne noći.

Bio je to čovek srednjih godina. Plava kosa mu je bila neuredno nameštena. Krupne plave oči su me gledale u malo manjem šoku nego ja njega.

Promenio se, mnogo se promenio, ali me to nije sprečilo da ga ne prepoznam. I sad, posle toliko godina guranja svojih osećanja u stranu, napokon mogla sam da ih oslobodim.

Ali se nisam pomerila. Na vratima je stajao čovek koji nas je ostavio. I sve što sam ranije osećala prema njemu, sad kao da je iščezlo. Osećala sam samo bes prema njemu.

Na vratima je stajao Daniel Džož. Moj tata.

Kao ni ja, nije sklanjao svoj pogled sa mene. Ali posle nekoliko sekundi, nečija ruka se stvorila na njegovom ramenu što ga je podsetilo da bi trebalo da se pomeri u stranu da bi ušao i poslednji gost.

Na vratima je sad stajao neki mladić. Visok i mišićav mladić. Mladić koji je meni delovao neverovatno poznato i odjednom sam osetila blago strahopoštovanje prema tom poznancu. Pored tate je stajao mladić na koga sam danas u Katedrali

naletela. Ili bolje reći on na mene. Ili to možda nije bila slučajnost?

Nisam bila sigurna koliko dugo sam tako stajala, bez reči, sve dok se mama nije malo nakašljala i stavila ruku na moje rame,dajući mi do znanja da bi trebalo da se pozdravim.

Vratila sam pogled na baku koja je čvrsto držala Seminu ručicu, što mi je vratilo osmeh na lice. ,,Melani, dušo. Koliko si samo porasla.", pokušavala je da zvuči veselo. Baka, isto kao i mama i tata, nije izgledala toliko staro za svoje godine. Svetlo braon kosa joj je bila prošarana belim pramenovima koje je skupila u uredan visoki rep. Lice joj je i dalje bilo elegantno zategnuto, a zelene oči su odavale sreću. Pogled joj je malo po malo bežao na mamu koja je stajala iza mene.

Prišla sam joj i zagrlila je, a ona mi je uzvratila istom jačinom. Glavu sam nekoliko trenutaka duže zadržala na njenom ramenu upijajući njen miris sveže lavande. ,,Hvala, bako.", tiho sam izgovorila, skoro nečujno. Nakašljala sam se kad sam se odmaknula od nje kako bih povratila moć govora i okrenula sam se prema tati koji je stajao odmah pored nje.

Videla sam da se pripremao da me zagrli. Želela sam taj deo da preskočim, ali sam znala da ne mogu samo da pobegnem u svoju sobu. Već je počeo da podiže ruke kako bi me zagrlio, kad sam ja samo ispružila svoju želeći da se rukujem sa njim. ,,Dobro veče, Daniele.", glas mi je zvučao tako hladno kad sam ga oslovila po imenu. I sama sam se stresla, a on je izgledao kao da ga je neko upravo polio kofom ledene vode. ,,Dobro veče, Mel."

I tad mi je sinulo. Zašto sam se samo na svoj rođendan potpisivala sa Mel? Zato što me je tata tako stalno zvao. Toliko sam priželjkivala da on dođe i poseti nas da sam smatrala da ako se tako budem potpisivala, možda će nekako da sazna za to i dođe. Ali nikad nije.

Bila sam sigurna da je primetio moj zaleđeni pogled posle njegovog pozdrava, pa mi je odmah pustio ruku i okrenuo se prema mladiću. ,,Mel, ovo je Majkl. On radi sa mnom." Usiljeno sam se nasmešila Majklu dok me je on posmatrao kao da sam neki predmet iz fizike za izučavanje.

Budi kulturna!, odzvanjao mi je mamin glas u glavi. Pružila sam Majklu ruku i predstavila mu se, mada sam bila ubeđena da je on već znao ko sam.

Još u Katedrali. ,,U redu...", rekla je mama polako privlačeći pažnju na sebe, u isto vreme mi kupujući dodatno vreme da dođem k sebi. ,,Možemo sesti za sto što se mene tiče. Toalet su vam prva vrata desno.", rekla je i zajedno sa bakom otišla u trpezariju, dok je Sem radosno skakutala držeći bakinu ruku.

U hodniku smo ostali Majkl, tata i ja.

Kad je Majkl osetio neprijatnost u vazduhu, ipak se odlučio za odlazak u toalet, što je tati i meni dalo malo slobodnog prostora. ,,Pa... lepo je videti te posle toliko godina.", rekao je. Podigla sam obrve u čudu. ,,Ne bi bilo toliko lepo da si se setio ranije da dođeš." ,,Ne moraš da budeš toliko gruba." ,,Ne bih bila da ne moram. Zašto si baš sad odlučio da dođeš?", direktno sam ga pitala. Nije me

bilo briga da li će se uvrediti ako shvati da mi nije drago što je došao. ,,Zato što moramo da razgovaramo." ,,Oh, i baka i Majkl treba da budu tu dok mi razgovaramo? Divan razgovor." ,,Da, oni su deo toga." Samo što sam otvorila usta da mu odgovorim kad je dodao: ,,A i Leonora."

Dodao je samo tri reči, tri reči koje su bile dovoljne da me ućutkaju i da mu uputim pogled koji nisam ni znala da sam u stanju da sastavim. ,,Baš super.", odgovorila sam. Majkl se tog trenutka vratio u hodnik i imala sam osećaj da me je spasio od opasne bukvice o tome kako se tako ne razgovara sa roditeljima.

Odlučila sam da se vratim u trpezariju, pa sam tati uputila značajan pogled. Okrenula sam se i odšetala.

Baka i Sem su već zauzele svoja mesta, dok je mama još uvek postavljala sto. Vidno joj je laknulo kad me je ugledala kako sedam na stolicu pored bake. ,,Oh, Melani, toliko si se promenila, čovek na ulici ne bi mogao da te prepozna.", rekla je baka stavljajući ruku preko moje. U tom trenutku su u trpezariju ušli Majkl i tata i seli na svoja mesta, preko puta nas. ,,Da", promrmljala sam i uzela gutljaj soka koji je mama upravo spustila ispred mene. ,,Nisam znala da koristiš sočiva." Sem se odmah podrugljivo nasmejala, pazeći da ne ispljune gutljaj soka iz usta. Primetila sam da nas tata i Majkl gledaju, pa sam pomalo posramljeno spustila pogled na svoj escajg.

,,Zapravo, bako, sigurna sam da Meli nikad ne bi stavljala to u oči. Potamnele su joj.", odgovorila je Sem umesto mene, na šta sam joj se zahvalno nasmešila. Majkl i tata su razmenili poglede i vratili se na slušanje našeg razgovora kao da se ništa nije ni desilo. ,,Kako potamnele?", pitala je u neverici. ,,Lepo", jednostavno sam odgovorila. ,,Malo po malo, i evo ih. Braon." Nisam gledala u nju. Nisam gledala ni u koga. Jedino sam želela da se pokrijem ušima u ovom trenutku i nestanem. Bilo gde. ,,Pa, dobro. Dešava se, pretpostavljam.", nesigurno je rekla, gledajući u mamu. U trenutku se tišina proširila prostorijom. Sem se zagledala u svoj telefon, dok sam ja poželela da mogu isto da uradim. Majkl i tata su ćutali, kao i mama i baka.

Osećala sam se kao da sam između dve vatre.

Tata i Majkl sa jedne strane, baka i mama sa druge.

Imala sam osećaj kao da su one tu da bi me branile.

Ali opet sa druge strane, svi su izgledali kao krivci. Ćutala sam i gledala ko će prvi da progovori. Tata se napokon setio zbog čega je došao jer se tiho nakašljao i pogledao me. ,,Prvo da raščistimo jednu stvar, Melani.", započeo je. ,,Od tvoje devete godine nisam smeo da se pojavljujem ovde. U Beču." Ćutala sam. Sem je ugasila svoj telefon i vratila se razgovoru. ,,Ovo će biti malo teže.", upozorio me je. ,,Nisam nikakav biznismen, poslovan čovek, prevarant, čak se nisam ni razveo od tvoje majke. Jednostavno sam morao da budem udaljen od vas, od tebe. Sve ove godine, Leonora i ja smo se tajno sastajali, ali pred vas dve nisam smeo da dolazim."

Nisam znala šta da kažem. Zar su se njih dvoje sve ovo vreme u stvari viđali? Sva ta poslovna putovanja, ko zna gde je mama stvarno išla.

Laktovima sam se naslonila na sto. Imala sam utisak kao da imam samo određeni broj pitanja, i pokušavala sam da smislim neko pametno, koje me najviše interesuje. ,,Ako je tako, zašto si sad došao?" ,,Jer si sazrela. Došlo je vreme." Kad je to rekao, pogledao je u mamu koja je odmah oborila pogled.

Tužno. ,,Vreme za šta?", zainteresovano sam pitala. ,,Vreme da pođeš sa nama. Tvoja prava priroda želi da se oslobodi." Podrugljivo sam se nasmešila na njegove reči. ,,Kakva priroda? O čemu ti to pričaš?" ,,Melani, postoje stvari koje ti možda nisi primetila. Godinama te posmatramo, ali do sad ništa čudno nismo primetili. Ali to ne znači da nisi jedna od nas. Ti nisi običan čovek, kao ni mi.", govorio je sve u jednom dahu. Nisam uspela da uhvatim ničiji pogled, što mi je samo potvrđivalo njegove reči.

Tiho sam se nakašljala, pripremajući se da pitam najgluplje pitanje koje je ikad postojalo. ,,Te promene, da li... da li mogu da budu fizičke?" Blago je skupio oči, razmišljajući. ,,U retkim slučajevima, ali mogu." Skočila sam sa stolice i krenula prema dnevnom boravku gde sam u toku dana ostavila torbu. Čula sam da je tata nešto glasno pričao, verovatno kako je nepristojno ustajati od stola za vreme bitnog razgovora, ali nisam mogla lepo da čujem reči da bih ih prepoznala.

Otvorila sam svoju torbu i počela da kopam po njoj. Kad sam konačno izvadila dnevnik, vratila sam se u trpezariju. Svi su gledali u mene.

Neodlučno sam stajala na vratima ne znajući da li da im kažem za sve što mi se desilo. Šta to radiš, Melani? Šta uopšte pokušavaš da dokažeš? Pričaju o ljudima, ako nisi običan čovek, šta si? Vanzemaljac?

Stajala sam na vratima i jednostavno osećala da je ispravno da im kažem. Napravila sam nekoliko koraka i dala tati dnevnik. ,,Prelistaj ga.", rekla sam.

Majkl se primakao tati da bi video šta je napisano u dnevniku, kao i mama sa druge strane. ,,Moje oči, ne koristim sočiva. Potamnele su.

Moja kosa, mama, nisam se farbala. Niti koristim figaro.", rekla sam gledajući u njene neverovatno svetle oči. Iznenadila se onim što sam rekla. ,,Ali... to je nemoguće. Ti si uvek imala plavu kosu. I ravnu. To je..."

Slegnula sam ramenima i ponovo sela na svoju stolicu. ,,Kad je to počelo da se dešava?", pitao je tata dok je polako okretao stranice. ,,Pre malo manje od godinu dana.", odgovorila je Sem, srećna što se napokon uključila u razgovor. ,,Redovno sam ga čitala. Melani, naravno, nije znala. Čak je i pisala kako ne želi da niko sazna za to, pa se pravila da je sve to sama radila kako bi promenila svoj izgled. Neubedljivo, ali joj je mama poverovala.", brbljala je. Gledala sam je s nevericom.

,,Sve vreme si znala? I nikome nisi rekla?", pitala sam je. ,,Naravno." Zvučala je kao da je to nešto najnormalnije. ,,Sem! Čitala si moj dnevnik!" ,,Pa, morala sam nešto kad nisam imala nikakvu knjigu za čitanje...", nevino je odgovorila. ,,Sto ti je prepun knjigama! I to ne tankim!" ,,Oh, te. Te sam pročitala još odavno, samo nikako da se smislim da ih vratim u biblioteku."

Razrogačila sam oči u neverici.

Sve što mi se dešavalo, svoja mišljenja, sve sam pisala u tom dnevniku. Bez zadržavanja za sebe. A ona je sve vreme znala šta mi se dešava i ćutala o tome? Kako je samo mogla? ,,Dosta vas dve.", mama nas je oštro upozorila. ,,Bolje se lepo družite jer će Melani uskoro morati da ode." ,,Molim?", u glas smo je pitale. Klimnula je glavom potvrđujući svoje reči. ,,Ali, ali...", počela sam da mucam. Suze su mi navirale na oči. Vratila sam pogled na tatu. Videla sam mu želju u očima da mi priđe i zagrli me, ali je znao da ne može. Mama je imala toliko tužan izraz da me je samo još više terala na plakanje. Baki su odjednom ruke postale veoma zanimljive, a Sem je pokušavala da mi uhvati pogled. Kad je uspela, polako je prešla pogledom preko njih, pokušavajući da mi pokaže nešto.

Ona je videla isto što i ja.

Nešto kriju.

Spustila sam snuždeni pogled na svoje znojave ruke u krilu. ,,Da li želite nešto da mi kažete?" Tiho sam pitala.

Osećala sam se slomljeno. Odjednom mi se učinilo da je neverovatno čvrst temelj počeo da podrhtava. Deo po deo je padao u provaliju kako su sekunde prolazile. Nisam više bila toliko sigurna da pripadam ovde, da znam ko sam. Svi poznati ljudi koji su sedeli za stolom, su mi se učinili nepoznatim. ,,Melani, ja... mi...", pogledao je mamu kojoj se ceo svet raspada pred nosom. Suze su se već slivale niz njene obraze. Ćutala je. Sve ove godine, ona nije ni zucnula.

Mila, šta god da se desi večeras, moraš to da prihvatiš., mamin glas mi je odzvanjao glavom. To mi je rekla neposredno pre njihovog dolaska, ali je tad nisam shvatala.

Fizičke promene, šta one mogu da znače? Ništa mi nisu rekli. Ništa mi nisu objasnili. ,,Melani", začula sam nežan mamin glas. ,,Mi... mi nismo tvoji roditelji."

I to je bio poslednji udarac koji sam mogla da podnesem. Suze su se slivale niz moje obraze. Sve što sam očekivala da mi kažu, sve što sam očekivala da mi tata kaže kad se napokon vrati... Sve je palo u vodu.

Oni nisu moji roditelji. Čvrsto sam sklopila oči, puštajući nekoliko suza na slobodu. Još uvek sam sedela uspravno na svom mestu, ne puštajući ni glasa. Tu, pred svima, morala sam da budem jaka.

Zato je baka došla. I tata. Da mi svečano kažu da ne pripadam njihovoj porodici. Da sam neko sa strane koji tu ne pripada. A onda na scenu stupa Majkl. Vraća me tamo gde pripadam. To me je još više teralo da se sklonim u stranu. Šta god da se desi večeras, moraš to da prihvatiš.

I bolelo me je. Srce je počelo ubrzano da mi kuca, a ja sam osećala kao da me nešto iznutra grize. Probada.

Znala sam da ja tu ništa ne mogu. Ne mogu da promenim ovo što se dešava. Ne mogu da promenim to što oni nisu moji roditelji. Mama je bila u pravu, moram da prihvatim ovo mirno. Ništa ne bih postigla ako sad ustanem i izderem se na njih. Čak su mi i uslugu učinili time što su me odgojili.

Otvorila sam oči i spustila pogled, pokušavajući da nikom ne dam priliku da me pogleda u oči.

Udahnula sam duboko. Srce je polako usporavalo otkucaje, dok sam ja sebi kupovala vreme tako što sam otpila pola čaše soka. Obrisala sam znojavi dlan o farmerke i podigla pogled.

Sem samo što nije briznula u plač, a mama i tata, koji su sedeli jedno pored drugog, su se čvrsto držali za ruke čekajući da nešto kažem.

Polako sam rukom obrisala suze sa lica, pazeći da ne uprljam belu majicu. Duboko sam udahnula. ,,Ali ti nisi usvojena kao deca iz doma.", nastavio je tata, Daniel, kad je video da sam se dovoljno pribrala da bih pratila priču. Nagnuo se nad stolom, približivši mi se. ,,Mi znamo tvoje prave roditelje.",

rekao je gotovo šapatom, ali je naglasio svaku reč, kao da će mi to što je rekao pomoći.

Pogledala sam ga. Ovog puta sam morala da biram reči kako ih ne bih povredila, jer je mama već uveliko plakala. ,,Ko su oni?", tiho sam pitala.

Kad je čuo moje reči, samo se zavalio nazad u svoju stolicu. ,,Mislim da ćeš to morati sama da otkriješ." ,,Kako sama da otkrijem kad ni ne znam gde su oni?", zbunjeno sam ga pitala. ,,Zato ćeš i poći sa nama, Mel." ,,Gde?", zainteresovano sam upitala i podigla obrve. Baka se brzo nakašljala i odgurnula stolicu dok je ustajala. ,,Mislim da je to bilo dovoljno za večeras.

Pustićemo Melani da odmori i da joj se prvo slegne to što je saznala, je l' tako Daniele?", prekorno ga je pogledala, a on je samo skrenuo pogled. ,,Nadam se da je to da.", rekla je baka tiho, više za sebe, a onda nastavila glasnije. ,,Sem, Melani, idite u svoje sobe, Leonora će pokazati vama dvoma gde ćete spavati." ,,Oni spavaju ovde?", upitala sam iznenađeno. ,,Da", Majkl me je gotovo iznervirano pogledao, ali sam ga ignorisala.

Divno! Još su mi samo oni falili ovde večeras.

Vratila sam pogled na mamu. Još uvek je sedela u svojoj stolici, tiho, kao da ni ne postoji. To me je ponovo vratilo na vest koju sam čula danas.

Kad sam osetila kako mi se oči polako pune suzama, odgurnula sam stolicu unazad. Mama me je pogledala i zadržala pogled na meni trenutak više

dok sam ja samo promumlala reči pozdrava i krenula prema stepenicama.

Kad sam umakla iza ugla, čula sam tihi jecaj i tatino: ,,Smiri se, ljubavi, molim te."

Niko više nije mogao da me vidi. Ni pred kim više nisam morala da se pravim jaka, pa sam brzo prekrila usta rukom kako bih sebe sprečila da ne ispustim glasan, očajan jecaj. Ali je bilo prekasno.

Počela sam da plačem, nečujno. Nisam mogla da zaustavim svoje grcanje.

Na prstima sam ušla u svoju sobu, još uvek sa dlanom preko ustiju, i zaključala vrata. Nisam palila svetlo. Izula sam se pored vrata gde stoji plakar sa obućom i odmah se bacila na krevet. Zabila sam glavu u jastuk i počela glasno da plačem jer sam znala da će jastuk sprečiti da me čuju.

Osećala sam se tako beskorisno, tako odjednom usamljeno. Imala sam utisak da bih se isto osećala da sam sad na hladnoj ulici, sama, bez hrane i vode, bez roditelja. Isto bih se osećala.

Ta pomisao me je samo još više terala da plačem, bez prestanka. Ovog puta sam već udarala pesnicama krevet, ne znajući šta bih sa rukama.

Celo telo mi je drhtalo od očaja koje me probada.

Zašto ja? Zašto baš ja moram da se nađem u ovoj koži?! Izgleda da je suđeno da moj život bude uništen sa samo dvadeset godina!, besno sam pričala u sebi. Besna na sebe.

Ali jedan osećaj koji je tiho, skoro neprimetno tinjao u meni me nije napuštao. Osećala sam da se u ovom trenutku, neko lomi gotovo isto kao i ja. Neko ko mi je neverovatno sličan. Neko koga u duši osećam.

Ohrabrenje me je preplavilo. Nisam sama u ovome.

3.

Stranci u noći Noć je.

Još uvek ta kobna noć kad sam mislila da se svaki delić mog emocionalnog života raspada i pada u provaliju.

Ne znam ni sama koliko sam vremena provela samo ležeći na svom krevetu i misleći da sam najjadnija devojka na svetu. Iako jako umorna i iscrpljena, nisam mogla da spavam, a ja uvek mogu da spavam.

Pridigla sam se u sedeći položaj, ne znajući šta radim. Trebalo bi da spavam, a ja tek planiram da se razbudim.

Na noćnom stočiću pored kreveta sam pronašla jaku gumicu za kosu koja bi mogla čvrsto da mi je drži. Odvukla sam se do velikog ogledala na mojim vratima i zagledala se u odraz figure koja je mirno stajala, ali ne i smireno.

Beonjače su mi postale potpuno crvene dok se ispod mojih očiju, duž celih obraza, nalazio debeli

crni trag maskare. Osećala sam znoj na vratu i potiljku. Na desnom dlanu sam pronašla trag sopstvenog ugriza, što je samo potvrdilo osećaj koji me je prožimao u tom trenutku.

I u ovom trenutku.

Braon oči više nisu imale sjaja u sebi kog sam tu zatekla istog jutra, sad su reflektovale samo bol koja me duboko probada, kao sekira cepanicu. Osećala sam svaku oštricu, svaki udarac, čula svaki zamah, i to me je teralo na još više samosažaljenja.

U kupatilu sam pronašla vatu i sredstvo za skidanje šminke. Kad sam oslobodila svoje lice, vratila sam se u sobu. bockaju, verovatno mi to tad nije ni bilo bitno.

Bela majica je nekim čudom zadržala svoj prejašnji izgled. Svukla sam se i bacila odeću u korpu za veš koju mama svaki drugi dan prazni, naizmenično sa svojim i Seminim vešom.

Primetila sam crvene tragove po nogama od šljokica koje su me pritiskale celo veče. U ormanu sam pronašla kratak sivi šorts od pamuka i navukla ga, kao i usku, top, pamučnu majicu sa plavim i rozim aplikacijama.

Vratila sam se do kreveta i stavila ruke na kukove posmatrajući mesto na kom sam se isplakala kao nikad u životu.

Posteljina je bila izgužvana od mog okretanja i udaranja. Jastučnica je imala ljubičaste i crne tragove od karmina i maskare. U dva poteza sam svukla jastučnicu i bacila je u ćošak sobe. Svukla sam i posteljinu i zamenila je čistom. Kad sam stvari iz ćoška ubacila u korpu za veš, napokon sam se vratila u čist krevet.

Skroz sam se ušuškala, ali još uvek nisam mogla ni oko da sklopim. Sa noćnog stočića sam uzela svoj telefon i upalila ga, ali na njemu nije bilo nikakvih obaveštenja. Razočarano sam ga vratila na svoje mesto.

Roletne su bile podignute i ulična svetla grada su probijala svoje zrake unutra, koje sam umorno posmatrala. Sa ulice se čuo ženski smeh, što me je nateralo da se i ja blago nasmešim nečijoj sreći. Bila sam zahvalna što nije sve tako tmurno kako se meni činilo. Još jedan smeh se čuo koji me je potpuno zarobio. Otkrila sam se i bosa se približila prozoru kao da me neka nevidljiva nit vuče.

Na ulici su stajali momak i devojka. Ona se nečemu smejala na sav glas, dok ju je on nasmešeno pažljivo posmatrao. Posle nekoliko trenutaka, devojka je prestala da se smeje toliko glasno, a momak se, opijen njenim osmehom, spustio na jedno koleno i izvadio nešto iz džepa, neku kutijicu i počeo nešto da joj govori.

Posmatrala sam ih kroz otvoren prozor. Nisam bila svesna toga da sam počela da se smešim kad je ona iznenađeno prekrila usta dlanom i da je moje srce uzbuđeno ubrzalo otkucaje. Iznenađeno sam spustila dlan na mišić koji je želeo da iskoči iz mene od radosti i nežno se osmehnula sebi.

Još uvek si tu, nemo sam govorila srcu. I nećeš me ostaviti.

Vratila sam pogled na krevet osvetljen uličnim svetlima, ali me je on ovog puta potpuno odbijao od sebe, nisam mogla da ga gledam. Razigrani pogled sam bacila prema vratima i počela blesavo da se osmehujem samoj sebi. Za nekoliko sekundi sam na

stopalima već imala navučene japanke i izlazila sam iz svoje sobe, tiho zatvarajući vrata za sobom.

U hodniku je bio mrak. Imajući sliku svoje kuće u glavi, bezbedno sam se spustila na donji sprat. U dnevnom boravku sam pronašla svoju torbu koju sam tu još u toku dana ostavila. Otvorila sam je, ali dnevnik u njoj nije bio. Stavila sam torbu na rame i uputila se prema trpezariji, prisećajući se da sam im pokazala neke delove.

Sto je bio prazan. Izgleda da se baka baš potrudila da nas ujutru ne podseća na ono što se desilo. Ušla sam unutra i uputila se prema kuhinji, kao da sve vreme znam gde se dnevnik nalazi.

Prelazila sam pogledom po prostoriji sve dok ga nisam spazila na šanku. Prišla sam i uzela ga.

Vratila sam se do sobe samo da bih ostavila torbu. Ponovo sam zatvorila vrata za sobom i polako krenula da se šunjam po spratu gde su se nalazile samo spavaće sobe. Prošla sam pored Semine i mogla sam da osetim kako čvrsto spava.

Mamina i tatina soba je bila zatvorena, kao i sve druge, pa sam, nerazmišljajući, samo projurila pored njih.

Otvorila sam vrata na kraju hodnika za koja bi svako pomislio da je to samo još jedna soba i ušla unutra. Umesto nameštaja koji biste očekivali kad uđete u spavaću sobu, ugledala sam samo usku prostorijicu, poput ostave, ali je imala drvene merdevine koje su vodile na moje omiljeno mesto.

Popela sam se njima sa dnevnikom u ruci najtiše što sam mogla. Otvorila sam vrata koja su se nalazila ispred mene i odmah me je zapljusnuo svež

vazduh i neverovatno spokojna noć. Zadovoljno sam se osmehnula i zatvorila vrata za sobom.

Nalazila sam se na krovu.

Terasa je bila mala, ali to nije bilo mesto na kom sam želela da provedem neko vreme u tišini.

Pogledala sam na ulicu koja se nalazila najmanje deset metara ispod mene, proveravajući da me niko ne gleda. Sela sam na kameni zidić terase i preskočila ga. Nisam se tu zaustavila. Iako se crep pod oštrim uglom spuštao prema ulici, čvrsto sam se držala za drvene daske iznad mene i polako koračala preko krova.

Da me neko sad vidi, pomislio bi da sam lopov.

U jednoj ruci sam čvrsto stiskala dnevnik kako mi ne bi pao. Ne gledajući dole, nastavila sam da pravim oprezne korake po krovu. Posle nekoliko metara hodanja, ugledala sam još jednu terasu. Veću i zapuštenu. Skliznula sam u nju.

Imala je mali krov koji ju je štitio od vremenskih nepogoda. Pogledala sam levi zidić do prozora i prebrojala četiri male cigle, pa sam petu, odvaljenu, izvukla iz zida. U udubljenju se nalazila stara konzerva u kojoj sam krila bitne stvari. Brzo sam je otvorila i izvadila jednu hemijsku olovku koju sam zajedno sa dnevnikom spustila na beton. Zatvorila sam konzervu i vratila je na mesto, kao i ciglu koju sam držala u ruci. Zidić je izgledao kao i pre.

Spustila sam se na beton u turski sed i uzela dnevnik u krilo. Nekoliko trenutaka ga nisam otvarala, samo sam mirno sedela i čekala. Čekala trenutak kad ću skupiti hrabrost da ga ponovo otvorim.

Od malena sam imala neverovatno jaku želju da zapisujem sve što mi se dešava, jer je postalo nemoguće sve pamtiti. Od nevine želje za zapisivanjem, od običnih sveski u kojima sam pisala, ja sam to pretvorila u nešto opasno čak i za mene i bila sam svesna toga.

To više nisu bili samo obični, dosadni dani. Oni su bili ispunjeni mojim željama, očekivanjima, pa čak i strahovima. Ta sećanja su postala opasna za mene, a ja sam ih pokazala svojoj porodici.

Sve sa čim se svakodnevno srećem mi se čini kao nameštaljka. Imam osećaj kao da moje oči vide samo ono što žele da vide, moj mozak misli šta hoće, kao da moje telo ima potrebu da brani samo sebe. Kao da ima potrebu da ostane celo.

Nervozno sam sklonila pramen kose u stranu.

Preplavio me je osećaj toplote. Zagledana u svetla grada, isključila sam se. Više nisam videla šta se dešava oko mene, nisam čula nikakve zvuke, samo sam gledala u daljinu. ,,Šta radiš napolju sama?", čula sam glas koji je dolazio sa krova. Brzo sam se trgla od iznenadnog šoka koje je preplavilo moje telo. Tamo je stajao mišićav mladić, tamnih očiju.

Na krovu je stajao Majkl. ,,Odmaram.", nevoljno sam odgovorila. ,,Od spavanja?", rekao je kroz kez na šta sam ga ja prostrelila pogledom. ,,Ne mogu da spavam." ,,Ni ja.", odjednom ozbiljnije kaže i spusti se na beton pored mene, a ja od tog tona smekšam.

Krajičkom oka primetim kako gleda u grad, kao i ja, ali ne progovaramo. Tiho dišemo, ne obraćamo pažnju jedno na drugo. ,,Mislio sam da ćeš drugačije da reaguješ.", odjednom je rekao, a ja sam ga zbunjeno pogledala. ,,To da oni nisu tvoji roditelji.", dodao je. ,,Oh...", tiho sam rekla. Nisam želela ponovo da se vraćam na svoju tugu, ali me je on momentalno vratio na to. ,,Zato sam i ovde.", rekla sam šapatom i dalje gledajući Beč. Blago se nasmešio. ,,Pokušavaš da prebrodiš situaciju posle očajnog tretmana u krevetu?", pitao je. Nasmešila sam se zbog odabira njegovih reči. ,,Da. Ovo mesto me je uvek smirivalo." ,,Lepo.", tiho je rekao. Skoro sam iz njegovog tona čula kako ne zna šta više da kaže, pa sam nastavila: ,,Tata je u toku večere pomenuo da... da zbog mojih pravih roditelja treba da odemo negde." ,,A to...", rekao je kao da se seća tog dela i potvrdno klimnuo glavom. ,,Da, ićićemo." ,,Gde?" ,,U Arizonu, na takmičenje." ,,Kakvo takmičenje?", blago sam upitala pokušavajući da ga ne zaustavim u dobrovoljnim odgovorima. ,,U plesu. Mi ćemo učestvovati.", nasmešeno je odgovorio. Skrenula sam pogled sa grada i pogledala ga. ,,Mi?", začuđeno sam upitala. ,,Ti plešeš?" ,,Da." ,,Možeš li, molim te, da mi objasniš zašto je važno da ja odem na to takmičenje?"

,,Da bi pronašla svoje roditelje.", opušteno je odgovorio. ,,Imam utisak da vi i ne pomišljate na to da ja možda ne želim da upoznam svoje roditelje. Šta ako samo želim da ostanem ovde?" Zbunjeno me je pogledao. Nije odgovorio, što je samo potvrdilo moje reči.

Sigurno me ne šalju tamo zbog mojih roditelja...

Duboko je udahnuo pre nego što je nastavio. ,,Uhvatila si me."

Nisam čekala da nastavi, odmah sam se prebacila na meni važniju temu. ,,Majkl, šta smo mi ako nismo obični ljudi?" Mrko me je pogledao. ,,Ne mogu da ti kažem." ,,Oh, dobro onda.", smireno sam rekla, a onda lukavo nastavila: ,,Imaćete mali problemčić onda." ,,Kakav problem?", zbunjeno je pitao. ,,Ja neću mrdnuti iz Beča dok ne dobijem neke odgovore." Znala sam da rizikujem time što mu govorim jer još uvek nisam ni potpuno sigurna da im ja trebam za nešto, ali sam morala da izvučem nešto iz njega. ,,Hoćeš.", kruto je rekao. ,,Neću.", samouvereno sam odgovorila. ,,Možda bi bilo bolje da mi ti kažeš nego tata. Znaš, ipak sam veoma ljuta na njega." Nisam ljuta na njega, ali nekako moram da ga nateram da mi kaže.

Po njegovom izrazu lica sam zaključila da se lomi.

Rećićeš mi, Majkl, itekako ćeš mi reći šta se tu dešava. ,,Pa, valjda si upravu.", tiho je rekao. ,,Mi smo Elementarci." Nasmejala sam se.

,,Šta smo?" ,,Elementarci.", ponovio je. ,,Kontrolišemo elemente." ,,Šta?", tupo sam upitala, gledajući ga bledo kao kreč. ,,Oh, ma daj! Zar nikad nisi uradila nešto čudno?" Samo sam ga gledala bez reči, a on je zaključio da potvrđujem njegove reči. ,,Fizičke promene, one se nisu desile samo da bi se nešto dogodilo, to se sve sa razlogom dešava, Melani. Ti si Elementarac, i on želi da izađe iz tebe." ,,Ali Elementarci su malo specifičniji. Oni, mi, ne možemo da koristimo svoju moć bez plesa. Ples nas pokreće, a i naše moći." ,,Znači, dok se borite, morate da plešete da biste uspeli da se odbranite?", posprdno sam upitala. ,,Da. Tako to funkcioniše, ali je i zabavno. Svi volimo da plešemo, i bilo bi stvarno glupo samo se boriti, znaš, bez plesa. To nas ispunjava." Ništa nisam rekla, samo sam ga bledo gledala. ,,I svi u mojoj porodici su Elementarci?" ,,Da. I Rebeka." Tetka? I tetka je u ovome?! Čini se da je primetio moj izraz, pa je samo postiđeno spustio pogled.

Ooh, izgleda da ovo nije trebalo da mi kaže... Ćutala sam, ne želeći da ispadnem bezobrazna. ,,I, šta kažeš? Je l' pristaješ?" ,,Na šta?", upitala sam ga. ,,Da ideš na takmičenje." ,,Majkl, tu postoje i druge stvari. Ja radim. Ne mogu tek tako otići i ostavidi gospođicu Rouzi samu."

,,To je već rešeno.", lagodno je rekao i odmahnuo rukom kao da je to najmanja sitnica koja postoji, a meni je to najveći razlog da im navedem kako bih ostala. ,,Danas sam razgovarao sa gospođicom Rouzi i rekla je da nema problema, unajmiće novu instruktorku. Takođe sam je pitao kako ti ide posao i rekla je da si ti i više nego sposobna da odeš na to takmičenje i pokažeš im šta znaš.", neugodno sam spustila pogled u krilo crveneći.

Dobro, posao je rešen. Ali oni sigurno očekuju da Majkl i ja tamo budemo što bolji, a ja stvarno nisam sigurna u sebe. Ako svi vole ples, i ako im moći zavise od toga, verovatno su svi izvanredni, a ja nisam. Razočaraću ih. Razočaraću sebe.

Nisam spremna na ovo. Ne posle svega.

A Elementarci... Ko može da mi garantuje da oni uopšte postoje? Moći ne postoje, a onda ni takvi ljudi ne postoje. Ćutke sam gledala u osvetljeni grad. Osetila sam kako se Majkl podiže i kako mi pruža ruku.

Prihvatam je. ,,Mislim da je vreme da se vratimo u sobe, razgovaraćemo sutra. Tvoja baka je upravu, ovo je sve previše za tebe." Uzela sam dnevnik i olovku sa poda i ponovo preskočila zidić, ovog puta se vraćajući u kuću.

Sišli smo niz klimave merdevine i svako se uputio svojoj sobi. ,,Hej", čula sam tiho iza sebe. Okrenula sam se. ,,Nemoj biti previše dobra da bi krevetu dozvolila još jedan tretman. Nije zaslužio."

Uzvraćam mu osmehom i nastavljam do svoje sobe.

Kad sam iza sebe osetila vrata svoje sobe, krenula sam prema krevetu. Otvorila sam fioku i spustila dnevnik i olovku u nju, a onda se zavalila u svoj krevet.

Gledala sam u plafon ispunjena nekom toplinom.

Ova soba će uvek biti moja soba. Ova kuća će uvek biti moja kuća. Ovo predstavlja moj dom. Ovi ljudi će uvek biti moja porodica, bez obzira na sve.

Te teške noći sam zaspala sa osmehom na licu.

4.

Svetla grada Moj plan je propao.

Sutradan, čim sam ušla u trpezariju posle trčanja i zatekla sve već na svojim mestima, znala sam da neću uspeti da se izvučem. Nisam imala nijedan dobar razlog da ostanem u Beču i ne izneverim ih sve.

Tata mi je samo ponovio istu priču kao što mi je Majkl već ispričao, a nas dvoje smo se pravili blesavi, kao da mi nije ništa ni rekao. Na svaku njegovu rečenicu sam između zalogaja klimala glavom, kao da sve razumem, a ustvari sam samo jedva čekala da se vratim u svoju sobu.

Posebno nisam razumela onaj deo sa Elementarcima. Zar stvarno misle da bih poverovala u takvu glupost? Moći ne postoje. Elementarci ne postoje. Verovatno samo proveravaju da li sam dovoljno pametna da se takmičim u Arizoni, jer ako padnem na tom testu, smatraće me za plavušu.

Jutros sam se mnogo bolje osećala, ali je to isparilo kad je tata rekao da bi trebalo što pre da krenemo. ,,Gde?”, zbunjeno sam ga pitala dok je Majkl prevrnuo očima. ,,Pa u Arizonu.” Svoj ljutit pogled sam odvojila od Majklovog lica i pogledala tatu. ,,Zar već treba da idemo?”, tužno sam upitala.

Sem je snuždeno spustila svoj tost u tanjir i pogledala me. U očima sam joj videla jedva vidljiv

osećaj krivice. Nekoliko sekundi sam je zbunjeno gledala, ne razumejući šta joj je odjednom, ali sam onda shvatila.

Ona je znala.

Sve vreme je za sve ovo znala i nije mi rekla.

Krišom je čitala moj dnevnik i nije mi ništa pričala, a sve vreme je imala odgovore na sva moja pitanja.

Povređeno sam skrenula pogled. ,,Melani, takmičenje počinje za tri dana.”, ozbiljno je rekao, kao da sam ja krivac što negde kasnimo. ,,Molim? Za tri dana? I nisi se setio da dođeš ranije da mi sve ovo kažeš?” ,,Melani, opusti se. Stižemo na vreme, ako krenemo što pre; što znači: idi u svoju sobu i spremi svoje stvari.”, opušteno je govorio, naglašavajući bitne reči.

Neodobravajuće sam otpuhnula i ustala od stola.

Bez ikakvog pozdrava sam se okrenula i vratila u svoju sobu.

Sa ormana sam nevoljno spustila dva veća kofera, smestila ih na pod i širom otvorila. Nisam imala predstavu koliko dugo bi to takmičenje moglo da traje, pa sam odlučila da ne štedim na težini kofera. Otvorila sam orman i polako počela da vadim stvari iz njega. Naizmenično sam ih uredno pakovala na krevetu i ređala u kofer. Na kraju sam sve moje majice i farmerke uspela da spakujem u jedan veliki kofer, ali bi zatvaranje moglo da bude mali problem.

Okrenula sam se prema vratima i prišla plakaru sa obućom. Svu obuću sam izvadila i uredno poređala na pod, a zatim i u drugi kofer. Kofer sa

obućom sam brzo zatvorila, a kad sam se okrenula prema koferu sa odećom, duboko sam udahnula.

Nekoliko trenutaka sam samo tako stajala i gledala u kofer, ne želeći ni da se potrudim da ga zatvorim. Na kraju sam ipak odlučila da prvo odem da se istuširam. *

*

*

Majkl Sam sam sedeo u dnevnom boravku. Bilo je mali neprijatno, ali sam ćutao i pravio se da je sve u redu. Čim se Melani ponovo zavukla u svoj kutak kako bi se spremila za put, Sem i njena baka su odlučile da odu u pozorište, pa, njena baka je odlučila za obe. Činilo se kao da želi da Sem odvuče od svega ovoga na neko vreme. Posle otprilike pola sata, Daniel i Leonora su se spremili i izašli negde, a mene su ostavili da pazim na Melani.

U početku mi je bilo mali čudno: zašto bi trebalo da pazim na Melani? Pa ona je sto puta bolje odreagovala od Monike! Sigurno neće da skoči sa balkona!

Bio sam oduševljen činjenicom koliko je jaka.

Dok je Monika šokirano vikala na svoje roditelje i gubila se u jecajima, Melani je pustila samo nekoliko suza i tiho se vratila u svoju sobu.

Priznajem: iznenadila me je. Prijatno.

Kad sam već psihički počeo da se pripremam na vrisku i galamu, kao i Daniel, Melani je to potpuno

mirno i racionalno prihvatila, što nas je obojicu iznenadilo, a i Leonoru.

Oni nisu njeni roditelji, pa šta onda? Ne može ništa da uradi povodom toga, i čini mi se da je to i sama shvatila, za razliku od Monike, koja je promukla od vikanja.

Znao sam da je u toku večere bio prvi šok za nju, pa sam kasnije iz svoje sobe pažljivo slušao šta se dešava u susednoj. Ali, na krovu je delovala pribrano, a jutros na doručku se čak malo i osmehivala kad je ulazila.

Jednim delom sam želeo da zaboravim svoje iskustvo u vezi toga, ali to nije linija nacrtana grafitnom olovkom da može da se obriše.

Iz misli me trgne glasno udaranje sa sprata.

Odmah sam skočio i za tren se pojavio ispred njenih vrata, ne žaleći što su me Daniel i Leonora ostavili da je čuvam. ,,Hajde, hajde...”, čuo sam njen tihi iznerviran glas i još jače lupanje, pa sam bez kucanja uleteo unutra, očekujući najgore. Čim sam je video, iznenada sam počeo da se smejem. ,,Šta je toliko smešno?”, prosiktala je nervozno.

Melani je sedela na jednom od svojih kofera i pokušavala da ga zatvori, ali kako joj nije išlo, počela je isfrustrirano da ga udara od gore. Kad je videla da je gledam šta radi i sama se nasmejala, poraženo. ,,Znaš šta?”, veselo je skočila sa kofera koji se odmah otvorio i otkrio nenormalno mnogo stvari unutra. Momentalno sam se uozbiljio.

Ona nije normalna!

,,Ti bi se bolje snašao sa ovim.”, potapšala me je po ramenu i zadovoljno izašla iz sobe, ostavljajući svoj zanosan miris tropskog voća za sobom.

Pratio sam je pogledom dok se nije izgubila u hodniku, a onda sam se sa smeškom okrenuo prema koferu. Samo sam ga pogledao zamišljajući u glavi kako se zatvara. U trenutku se pojavila plava svetlost i kofer je bio zatvoren.

Krenuo sam prema stepenicama.

Kad sam ušao u kuhinju, Melani me je gledala pomalo iznenađeno, ali ništa nije rekla. Vratila je stakleni bokal sa vodom na šank, jednu čašu je gurnula prema meni, a drugu sama uzela. ,,Ipak si rešila da budeš fina prema meni?”, zezao sam je, pokazujući pogledom na čašu sa vodom. Napravila je grimasu, a onda se nasmešila. ,,Samo da bih se zahvalila što si mi rešio najmanji problem.”, uzvratila je. ,,A koji je najveći?”, prihvatio sam igru. Uzeo sam čašu sa šanka i seo na barsku stolicu, dok je ona bila naslonjena na šank. ,,Gde su mi roditelji?”, pitala je uz osmeh, ne oklevajući. ,,I Sem?”, brzo je dodala. ,,U gradu.”, odgovorio sam, a ona je iznenađeno podigla obrve. ,,Zajedno?” ,,Sem je otišla sa vašom bakom u pozorište.” ,,Znači njih dvoje su zajedno.”, tiho je zaključila, gledajući u svoju čašu. Izraz lica joj se u trenutku promenio i ona je podigla svoj živahan pogled. ,,Kad poleće avion?”, brzo je pitala. ,,Za nekoliko sati, što pitaš?”, zbunjeno sam uzvratio.

Kako neko može tolikom brzinom da menja raspoloženja?

Oči su joj se zacaklile, što sam ja pripisao nekoj njenoj ludoj ideji. ,,Idemo u grad.”, predložila je, gledajući me molećivim pogledom, koji ja trenutno ne mogu da podnesem.

Nikad nisam bio tip koji bi devojkama ugađao da bi one bile srećne, ali su me njene čokoladne oči terale na potvrdan odgovor. Nevoljno sam zadržao neutralan izraz lica. ,,Ne.”, kratko sam odgovorio.

Njen živahan pogled se ni malo nije promenio. ,,Majkl, ne budi takav. Znaš da sam ovde odrasla i sad odlazim na ko zna koliko. Moramo da idemo u grad.”, ubeđivala me je. Njena poslednja rečenica mi se učinila kao Anin zaključak sa početka Zaleđenog kraljevstva kad je rekla Elsi da moraju da idu da se igraju u sred noći.

Moj izdajnički osmeh u kutu usana ju je ohrabrio da otrči da uzme svoju torbu, dok sam ja sebi lupao mentalne šamare. Činilo mi se da se sve previše brzo dešava. Vrata su iza nas bila zatvorena, a zatim i zaključana, a lift se svetlosnom brzinom spustio u prizemlje. Izašli smo ispred luksuzne zgrade. ,,Gde želiš da idemo?”, pitao sam je. Nekoliko trenutaka je razmišljala, a onda je rekla: ,,Hajde nešto ludo da uradimo.” ,,Hoćeš ludo da se provedeš?”, iznenađeno sam je gledao. Uopšte mi nije delovala kao devojka koja bi da se ludo provodi. ,,Rekla sam ti da mi je ovo poslednji dan u Beču i želim da mi ostane urezan u sećanju.”, odgovorila

je. Neodlučno je gledala u levu, pa u desnu stranu ulice. Znao sam da nije znala gde bi krenula.

Odjednom mi je sinula sjajna ideja, pa sam je uhvatio za ruku koja je bila neverovatno topla i povukao na desnu stranu. Brzo je izvukla svoju ruku iz moje, kao oparena. Sva toplina je odjednom nestala iz mog tela kad je ona sklonila ruku. Brzo sam okrenuo glavu na drugu stranu, nadajući se da ništa nije primetila. *

*

*

Melani Kad sam shvatila šta je uradio, brzo sam izvukla svoju ruku iz njegove – delom zato što mi je bilo neprijatno, delom zato što je bila hladna kao led.

Nisam htela da ispadnem nepristojna, pa sam samo išla pored njega kad je okrenuo glavu na drugu stranu. Ćutali smo, a neprijatna tišina se širila oko nas.

Kad sam odlučila da samo zaboravim šta se desilo, osmeh mi se vratio na lice, a sa njim i moć govora. ,,Gde ti živiš?”, pitala sam, pokušavajući da zvučim veselo. U deliću sekunde mi se učinilo kao da mu je laknulo zbog nečega. ,,U Arizoni.”, odgovorio je. ,,Ali sam kao mali živeo ovde.” ,,Stvarno? Zbog čega ste se preselili?”

Tužno je uzdahnuo. ,,Ja sam usvojen. Sam sam otišao u Arizonu kad sam saznao da pripadam Elementarcima i da ti ljudi nisu moji roditelji.”

Elementarci. Zašto ništa ne može da prođe bez njih? ,,Oh”, promrmljala sam ne znajući šta bih rekla. ,,To se i tebi dešava. Saznala si šta si, ideš u Arizonu.”, rekao je sa malim osmehom. Nisam shvatala šta je tu dobro pa se smeši. ,,Da...”, tiho sam odgovorila, što je zvučalo kao da tek sad primećujem tu činjenicu, pa razmišljam o tome. ,,Da li si pronašao svoje roditelje?”, pitala sam.

Izgledao je kao dag a je moje pitanje zateklo nespremnog. ,,Ja... um... pa... nisam.” ,,Da li se to svim Elementarcima dešava?” ,,Šta to?”, zbunjeno je pitao. ,,Ti nisi odrastao sa saznanjem da si Elementarac, kao ni ja. Da li se to svima dešava? Da budu usvojeni, povređeni, a da onda nastave živote kao da se ništa nije ni dogodilo dok usput traže svoje prave roditelje?”

Nasmejao se. ,,Ne. Većina je odrasla sa saznanjem da su Elementarci, kao i njihova porodica; deo je odrastao sa svojim roditeljima, ali im oni nisu rekli da poseduju moći; a onda postoji i onaj deo gde mi spadamo, mada je to više kao 2% u milion.” ,,Ali zašto bi neki Elementarac želeo da da svoje dete na usvajanje? Zašto bi tvoji, zašto bi moji roditelji želeli da nas odgajaju nepoznati ljudi?”, moje pitanje je više zvučalo kao osuda. Možda nisam ni želela da mi odgovori na to pitanje, ali je bilo jače od mene.

,,Iz istog razloga kao i obični ljudi. Nisu u mogućnosti da odgajaju svoje dete.” Moj ozbiljan izraz lica se ponovo u sekundi promenilo. ,,Heej, a zašto ih ne bismo zvali Normalci? Znaš, kao u Hari Poteru! Buuahaahaa!”, glumila sam zastrašujuću vešticu, a onda počela da se smejem sama sebi.

Zaustavio se na trenutak da me pogleda, a ja sam sledila njegov primer. ,,Ti nisi normalna.”, tiho je rekao i nastavio da hoda, ostavljajući mene iza sebe. ,,Reci mi nešto što ne znam!”, doviknula sam mu, smejući se. Više nisam ni gledala gde idemo sve dok nismo stigli do velikog Luna parka. Kez mi se pojavio na licu, kao zastrašujući osmeh američkom klovnu. ,,Park pun Normalaca.”, nastavila sam strašnim veštičjim glasom, na šta je on počeo da se smeje.

Kasna reakcija! Plavušo jedna! ,,Ti častiš, Elementarko!”, rekao je kad se konačno malo pribrao. Ugrizla sam se za unutrašnjost obraza, pokušavajući da prikrijem smeh. ,,Misliš, novajlijo.”, priključila sam mu se. ,,Ili ex Normalac.”, nastavila sam, dok se osmeh širio njegovim licem.

Kad sam videla da ćuti, uozbiljila sam se: ,,Ne? Dobro. Ja plaćam.”, prenemaženo sam dodala.

Krenula sam prema velikim duplim rolerkosterima sa kog su ljudi vrištali dok se on obrtao, terajući ljude da čvrsto drže svoje kačkete ili naočare za sunce, jer su im glave doslovno bile okrenute naopačke.

Nakon nekoliko sekundi sam osetila ledene ruke na svojim ramenima koje su me zaustavile. Nisam se opirala. ,,Znaš, prilično sam siguran da je za to potreban žeton.”, čula sam iza sebe, pa sam se okrenula.

Suzila sam oči, sa osmehom na licu. ,,Prilično si siguran?”, zezala sam ga. ,,Prilično siguran.”, potvrdio je klimanjem glave. ,,Ako je tako...”, moje reči su ostale da vise u vazduhu dok sam se ja udaljavala do kućice gde se kupuju žetoni. Nije krenuo za mnom.

Kad sam na brzinu kupila dva žetona za jednu vožnju za oboje, primetila sam da se prošla vožnja već završila i da je vrištanje prestalo. Neki ljudi su ostali na svojim mestima. Majkl je pronašao dva slobodna mesta pred kraj i čekao me pored. Seli smo na kožna sedišta i vezali pojaseve. Ispred nas se nalazio kožni deo na koji može da se nasloni prednji deo tela kad rolerkoster krene naglo da se spušta. Odmah sam se naslonila na taj držač i čvrsto se uhvatila za metalni deo. ,,Bolje se kasnije nasloni na to, upropastićeš poslednji bečki doživljaj.”, rekao je dok me je rukom odvajao od kožnog držača. ,,Ti to iz iskustva?”, pitala sam dok sam se naslanjala na udobno sedište. ,,Može se reći.” ,,Ako poginem”, počela sam da recitujem meni veoma dobro poznati tekst, ,,reci mami i tati da ih volim, Sem da ću je uvek dobrovoljno progoniti u snovima, baki da ne brine kad će da mi se pridruži i tetki da kaže onoj njenoj ćerki da joj nikad neću zaboraviti kad mi je ukrala Oreo.”, do sad sam već

počela da se derem jer je vožnja počela i svi su počeli da vrište dok sam ja oči čvrsto sklopila. ,,Zašto misliš da ću ja preživeti ako ti pogineš?”, zabavljeno je pitao. ,,Začepi i pusti me da se ispovedim!” ,,Neću te više prekidati.”, iz njegovog tona sam zaključila da se smeje, ali to nisam mogla da potvrdim jer je crveni rolerkoster krenuo naglo da se spušta prema zemlji i imala sam osećaj da ću dušu da ispustim. Otvorila sam oči.

Iz suprotnog pravca nam se velikom brzinom približavao plavi rolerkoster i u tom momentu sam počela da vrištim. Iako smo išli dole, imala sam utisak da ću da ispadnem i da će plavi rolerkoster usput da me pokupi, što će samo ubrzati moj odlazak na drugi svet.

Pored sebe sam čula Majkla kako vrišti i odjednom mi je sve postal smešno. Nemojte da me osuđujete, nikad nisam čula muškarca kako vrišti.

Još uvek sam bila naslonjena na sedište, ali metal iz ruku nisam ispuštala. Vetar mi je mrsio kosu, ulazio u usta koja sam držala otvorena od šoka zbog brzine kojom je rolerkoster skretao u krivine. ,,Prošlog puta sam rekao da nikad više neću sesti ovde, i vidi gde sam sad!”, Majkl je vikao. Počela sam još glasnije da se smejem. ,,Gori si od mene!”, glasno sam mu dobacila. ,,Shvatio sam to.”, rekao je malo tiše, više za sebe i skrenuo pogled. ,,Bože, osećam se kao...”, nastavio je. ,,Šta?”, prodrala sam se da bi me čuo. ,,Ne kaže se šta nego molim!”, uzvratio je istim tonom.

,,Osećaš se kao šta?”, nastavila sam da se derem, ne obraćajući pažnju na njegove reči. ,,Kao...”, njegove reči su se ponovo izgubile u kolektivnoj vrisci, jer smo svi vrisnuli u isto vreme. ,,Kao šta?!”, ponovila sam kad sam povratila dah od šoka. ,,BEGUNAC!!”, prodrao se kao da treba da ga čuje neko sa drugog kraja grada. ,,Oh, čoveče, jesi li ti normalan?!”, vrisnula sam dok sam pokušavala da skupim hrabrost da sklonim ruku sa metala kako bih protrljala uvo koje mi trenutno pišti. ,,Osećam se kao begunac!”, zadovoljno se prodrao. Krajičkom oka sam ga pogledala. Belu majicu je vetar pomerao otkrivajući njegove savršene pločice na stomaku, crna kosa mu je živahno vijorila, a pogled mu je bio usmeren na nešto ispred nas što ni u jednom trenutku od početka vožnje nisam ni primetila.

Noć se polako spuštala i ulična osvetljenja su se polako palila.

Dejavu.

Isto kao i prethodno veče, samo što sam se sad osećala slobodno, a jak vetar je još više doprinosio mom osećaju.

Pogledala sam ispred sebe. Ljudi su se skupljali ispod rolerkosterovih šina i zainteresovano gledali gore u ljude koji vrište. Deca su trčkarala na sve strane, dok su ih roditelji jurili da se ne bi umazali.

U tom trenutku, posmatrajući sva ta nasmešena lica, razigranu decu, rasplakane bebe, zaboravila sam na sve svoje probleme. Zaboravila sam na sve što me muči. Na trenutak sam pustila uzde svog

dobro kontrolisanog života i prvi put se stopila sa ovim gradom. Njegova atmosfera me je ponela i samo jedna reč je mogla da opiše ono što ovog trenutka osećam.

Begunac.

Osetila sam se kao neko drugi, kao neko zadovoljan svojim životom, zadovoljan ovim trenutkom.

Pustila sam ruke sa metala i raširila ih kao ptica krila i počela da vrištim, ne zato što se plašim, osećala sam slobodu dok se vetar provlačio kroz moju kosu, dok je zapljuskivao moje lice.

Majkl mi se pridružio. Naše ruke su se sudarale u vazduhu dok smo oboje vrištali. Trenutak je bio... magičan.

Rolerkoster je počeo da usporava, a mi nismo vraćali ruke na držače. Prestali smo da vrištimo i nasmešio mi se kad je uhvatio moj pogled. ,,Begunci”, rekao je veselo. ,,Begunci.”, ponovila sam smešeći se. ,,Ima jedno sjajno mesto ovde u blizini na koje bih voleo da odemo.”, rekao je dok smo odvezivali pojaseve kako bismo izašli. U trenutku kad sam ustala, naglo mi se zavrtelo u glavi. Brzo sam se uhvatila za držač da ne bih pala, ali sam bila preslaba da bih se držala. Osetila sam nešto čvrsto na svojoj nadlaktici što me je držalo. Crnilo mi se pred očima povuklo u stranu i sad sam mogla da vidim čistu sliku.

Majkl me je čvrsto držao i gledao me zabrinuto. ,,Dobro si?” ,,Da, dešava se posle brze vožnje.”, nasmešila sam mu se. ,,A sad, gde si ono želeo da odemo?”,

rekla sam bilo šta kako bih skrenula njegovu pažnju sa sebe, iako sam stvarno želela da odemo na autiće.

Odmah mu se na licu pojavio osmeh. ,,Svideće ti se, videćeš.”

Nadam se.

Pustio mi je ruku i zajedno smo skočili na uličicu pored rolerkostera. Nismo izlazili iz Luna parka, samo smo se provlačili kroz gužvu koju nikad ranije ovde nisam videla. Čula sam uvodne tonove od pesme Be good to me od Ashley Tisdale, a odmah zatim smo se našli u velikom otvorenom prostoru gde su se nalazili mladi parovi koji su plesali uz muziku koja se pusti.

Zaustavili smo se.

Pesma je bila nežna i na neki način intimna.

Gotovo odmah sam znala šta je naumio.

Okrenuo se prema meni i uhvatio mi jednu ruku.

Isprepletali smo prste. Počela sam da pravim lagane pokrete dok su se štiklice sa mojih cipelica odazivale na svaki moj korak. Nasmešila sam se.

Majkl mi je prstima druge ruke nežno podigao bradu i naši pogledi su se sudarili.

Oči su mu se caklile dok mi se on smeškao.

Zajedno smo plesali u ritmu muzike čak ni ne znajući šta radimo, samo smo plesali. Drugu ruku je smestio na moja leđa dok sam se zabacila unazad i spremno me dočekao kad sam se podigla.

Na jednom času plesa mi se desilo da me je partner pustio da padnem kad sam se nagnula unazad. Sad sam potpuno uverena u to da me tad gospođica Rouzi nije videla na podu, sad bih sigurno bila paralizovana.

Majkl je rukom sa leđa uhvatio moju drugu ruku i sada smo već uveliko plesali. Podigao je ruku uvis i dalje držeći moju, pa sam se okrenula. Osećala sam se kao da letim u vazduhu koliko me je nežno držao.

Vrhunac pesme se približavao. Još jednom sam se okrenula u svojoj osi, kad se on udaljio držeći me svojom ispruženom rukom. Bili smo udaljeni svega pola metra. ,,Zavrti se”, tiho je rekao. Muzika je bila brza i ponela me je, pa sam se bez razmišljanja zavrtela.

Nisam obraćala pažnju na još gomilu parova koji su plesali pored nas. Njegove oči su me okupirale.

Nekoliko puta sam se okrenula, a onda sam, nekako, završila u njegovom naručju. Nisam se ni pitala kako, samo sam nastavila da plešem u skladu sa njim. Bilo je pravo uživanje plesati sa muškarcem koji zna šta radi, bez straha da će te zgaziti.

Još uvek sam se osmehivala. Primetila sam da se nešto pomera oko nas, ali sam to zanemarila, a kad sam videla krajičkom oka da svi iz kafića gledaju u istu stvar, pogledala sam i ja. Levo od nas je stajao veliki ekran gde se uživo prenosi kako mladi parovi plešu, a na ekranu su trenutno bili... Mi! O, Bože!

Nervozno sam pogledala Majkla, shvativši da se to kamerman sa kamerom sve vreme vrti oko nas dok smo plesali. Osmehnuo mi se ohrabrujuće.

Bez prestanka sam počela da zahvaljujem Bogu kad sam shvatila da se pesma završava, i da će se kamera svakog trenutka ugasiti.

Kad se to i desilo, stajala sam kao ukopana pored Majkla, dok se oko nas prolomio glasan aplauz.

,,Bila si sjajna!”, rekao je, a ja sam pocrvenela. ,,I ti si.”, tiho sam uzvratila i dalje gledajući u ljude oko nas. ,,Oh, i vi ste ovde.”, čula sam poznati glas iza sebe. Okrenulli smo se u pravcu odakle smo čuli tatin glas. Pored njega je stajala mama i držala ga za ruku.

Još uvek nisam mogla da se naviknem na činjenicu da su oni ponovo zajedno, ustvari, oni se nikad nisu ni rastajali. ,,Da, a šta vi radite ovde?”, zajedljivo sam ih upitala sa osmehom na licu koji je odavao da ću ih zezati dok god budem živa. ,,Pričamo.”, rekao je tata, dok je mama skrenula pogled. Nasmejala sam se. Oni pričaju! ,,A kad ste vi otišli od kuće?”, zainteresovano je mama upitala. ,,Pre malo više od pola sata.”, uskočio je Majkl. ,,Dobro. Mislim da je vreme da se vratimo kući po stvari. Avion poleće za manje od dva sata.” ,,Da.”, tata se bez premišljanja složio sa njom, a nas dvoje nismo imali drugog izbora nego da pođemo za njima.

Kad smo ulazili u zgradu posle dužeg pešačenja od Luna parka, nije mi promakao Majklov oprezan pogled koji je uputio negde prema ulici. Okrenula sam glavu na drugu stranu, praveći se da ništa nisam videla. Čim smo ušli u stan, osetili smo miris svežih mafina, a meni je Sem uletela u zagrljaj.

5.

Novajlije ,,Dame i gospodo, moje ime je Lina i ja ću Vas obaveštavati o bitnim promenama u avionu.

Dobrodošli na let Z-715, na trasi Beč-Finiks.

Let će trajati 7 sati i 30 minuta. Preletećemo veći deo Evrope - proći iznad Amsterdama, Atlantskog okeana i deo Severne Amerike, tačnije 5.970km do aerodroma "Phoenix Sky Harbor International Airport".

Sada, zamolila bih Vas da uspravite svoja sedišta - kako Vam piše u priručnicima ako ste ih već pažljivo pročitali, i pravilno vežete pojaseve jer polećemo sa aerodroma "Flughafen Wien". Takođe, zamolila bih Vas da na Vašim mobilnim telefonima uključite mod "Airplane", i da ga isključite tek nakon sletanja na aerodrom u Finiksu.

Hvala Vam. Kapetan i tim stjuardesa Vam želi

ugodan let.", posle njenih reči se začulo tiho pištanje jer je glavna stjuardesa isključila svoj mikrofon.

Sem, koja je već spustila svoje sedište planirajući da prespava ceo let se uz uzdah uspravila, a zatim i svoje sedište. Sedela sam pored nje. Gotovo odmah posle Lininih reči sam izvadila svoj telefon iz džepa crne kožne jaknice i uključila mod letenja. Na početnoj stranici sam primetila da će za dvadeset minuta biti devet sati, što znači da ćemo u Finiks sleteti u 04:10 minuta, ali zbog vremenske razlike ćemo sleteti oko deset sati.

Nervozno sam se još više uspravila u sedištu i vezala pojas, kao i Sem. Nisam znala šta će me čekati u Finiksu. Uskratili su mi apsolutno sve informacije što je već bilo veliko zaostajanje za drugima, a oni očekuju da budem što je moguće bolja. ,,Da li ste dobro?", čula sam nežan glas sa svoje desne strane. Brzo sam se okrenula prema stjuardesi. Kad sam videla njen intenzivan pogled na sebi, osetila sam da me nešto pomalo boli u predelima ruku. Prstima sam grčevito stiskala naslonjače na sedištima i pritom imala zatvorene oči. Pomislila sam da je devojka sa uredno namazanim karminom sigurno mislila da se plašim leta, pa sam joj se brže-bolje osmehnula. ,,Da, da, naravno."

Uz osmeh se udaljila od mog sedišta. ,,Ona ne zna kako izgledaš kad si u redu, ali ja znam, a trenutno uopšte ne izgledaš u redu.", Sem mi se odlučno obratila, po prvi put u toku celog tog dana. Iznenađeno sam je pogledala, a onda, setivši

se zašto nismo progovarale, brzo skrenula pogled.

Malo sam se nagnula ispred sebe kako bih uspela da dohvatim torbu u kojoj je stajao moj laptop.

Izvadila sam ga i brzo otkucala lozinku kako Sem, koja je sve vreme zurila u ekran, ne bi uspela da je zapamti.

Obično bih u avionu pustila neki dugačak film, ili slušala muziku, ili se zanimala bilo čim na laptopu - makar i prostim glupim igricama, ali mi se trenutno ništa nije radilo. Pomalo ljutito sam sklopila laptop, shvativši da sam samo želela da izgledam zauzeto pred Sem. I konačno, uvalila sam se u svoje sedište i udobno se smestila. ,,Ozbiljno, Meli, uopšte ne izgledaš dobro.", tiho je rekla, kao da se bojala da ako bude i suviše glasna da bi bujica mogla da izbije iz mene.

Kad sam videla da su već neki ljudi bili na nogama, shvatila sam da smo već poleteli i da je kapetan već uspostavio visinu aviona. Brzo sam se odvezala i ustala. ,,I da mi nije dobro, ti ne bi trebalo da brineš za to.", pomalo grubo sam joj odgovorila i uputila se prema toaletu. Osećala sam njen pogled na sebi, ali se nisam više okretala kako bih je videla.

Više nisam bila ni sigurna da li mi se uopšte i ide u toalet. Hodala sam između sedišta ljudi pitajući se da li sam na pravom putu. Konačno, naišla sam na staklena vrata koja sam gurnula i našla se u malom hodniku. Sa desne strane sam primetila bela vrata i kucnula proveravajući da li je prostorijica prazna.

Ušla sam.

Ne čekajući ni da se vrata zatvore, nagnula sam se nad mali lavabo i poprskala se hladnom vodom.

Zatim sam podigla pogled prema ogledalu i dalje se čvrsto držeći rukama za lavabo kako se ne bih sručila na pod. U odrazu sam ugledala izuzetno bledo lice sa tamnim očima. Kosa mi je uokvirivala lice, spuštajući se u krupnim loknama.

Još malo sam pokvasila vrat, sela na WC-šolju i zatvorila oči. *

*

*

Nisam bila sigurna koliko sam se zadržala unutra, ali sam bila ubeđena da sam posle silnog kucanja začula svoje ime. Neko me zove.

Polako sam otvorila oči, bojeći se da mi se crnilo, koje izaziva užasnu glavobolju, ponovo ne pojavi pred očima, i nije. Ponovo sam začula kucanje. ,,Melani, da li si unutra?", čuo se pomalo uspaničeni drhtaj u glasu. Momentalno sam se stvorila ispred ogledala i blago počela da se štipkam po obrazima kako bih povratila boju lica.

Smiri se, smiri se... ,,Stižem!", rekla sam, trudeći se da zvučim normalno. Vlažne ruke sam obrisala o majicu i otvorila vrata. Odmah sam se susrela sa Majklovim neverovatno zabrinutim pogledom. ,,Šta radiš tu?", obrecnu se. ,,Majkl, bila sam u toaletu.", rekla sam smirenim glasom. ,,Pola sata?", podigao je obrve, gledajući me prekorno kao malo dete. Pola sata?! Melani, šta se to dešava sa tobom?

Znala sam da je primetio moj iznenađeni pogled,

pa sam se brzo primirila i ponovo ga pogledala. ,,Dešava se.", hladno sam rekla. Provukla sam se pored njega i krenula prema svom sedištu.

Iznenadila sam se kad sam shvatila da je samo ćutke išao iza mene. Činilo se kao da su svetla malo prigušena da bi ljudi mogli da spavaju, ali je Sem svejedno prekrila oči svojom trakicom sa lastišom i zaspala na udobnom jastučiću. Mama i tata su se držali za ruke i nešto veselo razgovarali, a baka pored prozora čitala knjigu Amande Kvik.

Nečujno sam se spustila na svoje sedište dok je Majkl seo na sedište ispred mene, odmah pored bake, koja mu je uputila srdačan osmeh. Izvadio je svoj tablet i počeo da igra Subway Surfers.

Naslonila sam se u svoje sedište, skinula jaknicu i pokrila se njome kako bi mi bilo toplije. Na oči sam stavila svoju trakicu sa lastišom i odjednom je preda mnom bio mrkli mrak. Zevnula sam i polako tonula u san. *

*

*

11:34, Avion Trasa Beč-Finiks Još uvek u polusnu, podigla sam ruku i pomerila povez koji mi je stajao na očima. Začkiljila sam.

Većina ljudi u avionu je još uvek bila budna,

uključujući mamu, tatu i baku, koji su sedeli na sedištima ispred Sem i mene. Majkla nisam mogla da vidim, ali se činilo da je i on spavao k'o top, kao i Sem. Još uvek pomalo ošamućena od sna, izvadila sam telefon iz džepa, čisto da vidim da li ima nekih obaveštenja, ali sam onda videla uključen mod letenja, pa sam ga ponovo ćušnula u džep. Jaka svetlost u avionu je samo zamarala moje oči, pa sam spustila povez i ponovo utonula u san. *

*

*

Osetila sam kako mi nešto drmusa ruku.

Ispustila sam zvuk pobune, ali se ništa nije promenilo - neko je uporno pokušavao da me probudi. ,,Šta je sad bilo?", uspela sam da složim rečenicu. Usledilo je nekoliko trenutaka tišine, i već kad sam pomislila da je taj neko odustao od pokušaja da me probudi, iznenadno svetlo me je zairitiralo i pored sklopljenih očiju. Zbunjeno sam u glavi smenjivala opcije dolasla tog svetla, kad sam shvatila da mi je neko sklonio povez sa očiju.

Osećala sam kako mi se lice grči u grimasu i pokušala sam jaknicom da se pokrijem preko glave, ali ta osoba kao da je sve vreme samo čekala taj moj potez i odmah mi je jaknica oduzeta.

Umorna i nervozna, počela sam da udaram sedište ispred ni ne gledajući šta radim. Svesna da izgledam kao razmažena klinka, uspela sam da se smirim. Glavu sam naslonila na Semino rame, pokušavajući da ne razmišljam o tome šta bi sledeće

mogao smarač da preduzme kako bi me probudio.

Koliko god sam pokušavala da se umirim i nastavim da spavam, svetlo me je već razbuđivalo.

Podigla sam ruku i polako opipala Seminu nadlakticu. Kako sam je sve više dizala, osećala sam da sam blizu cilja.

Rame.

Vrat...

Fuuj, nos.

Aha, povez!

Polako sam ga skinula sa Seminih očiju i stavila sebi, sa pobedničkih osmehom na licu. Ugurala sam glavu između Semine ispružene ruke i stomaka, sigurna da tako niko ne može da mi uzme i drugi povez.

Ali sam pogrešila. Glava mi se odjednom našla u vazduhu, a povez sa očiju nestao. Iznervirano sam otvorila oči i ugledala Majkla ispred sebe. Osećala sam svaku trunku zraka svetla kako mi se zabadaju u beonjače i čine ih crvenim. ,,Molim? Šta je sad bilo?!", pomahnitalo sam počela da mlataram rukama. ,,Imam jednu ideju.", tiho je rekao. ,,Imam i ja. Pusti me da spavam!", iznervirano sam viknula. ,,Melani, ma daj. Nećeš valjda ceo let da prespavaš?", preneraženo je uzvratio. ,,Hoću." ,,Nećeš. Idemo u bar.", predložio je. ,,Majkl, molim te. Umorna sam i iscrpljena, pusti me da odmorim." ,,Odmorićeš se kad budemo stigli. Hajde, idemo na piće."

,,Majkl...", upozoravajuće sam ga pogledala. ,,Samo jedno i odmah se vraćaš na spavanje, obećavam." Ispustila sam preneraženi zvuk i podigla se na noge. Ispružila sam ruku. ,,Jaknica?" Bez premišljanja mi ju je vratio.

Ispružila sam i drugu ruku. ,,Povezi?" Prevrnuo je očima i stavio ih u moju ruku. ,,Odlično, gde je bar?", pitala sam, odjednom uzbuđena zbog pića u baru u sred noći. Rukom je pokazao na hodnik iza mene, pa sam se brže-bolje okrenula i počela da se provlačim između usnulih putnika. Skrenuli smo kroz nekoliko hodnika i naišli na velika staklena vrata koja su nas odvajala od bara. ,,Želim da te upoznam sa nekim.", šapnuo mi je na uvo i gurnuo vrata kako ne bih imala vremena da mu postavim neko pitanje. Pomalo razočarana, ušla sam za njim.

Nisam očekivala da će se ispred mene naći prostrana prostorija sa velikim okruglim šankom u sredini, jer ranije nisam posećivala bar u avionu.

Pića i konobari su se nalazili u unutrašnjosti tog kruga od šanka, a još više sam se iznenadila videvši da je većina visokih barskih stolica već zauzeta. ,,Izvoli", rekao je Majkl pridržavši mi stolicu kad smo prišli šanku. Zahvalila sam mu se klimanjem glave i sela na stolicu. Kad se i on smestio, naručili smo dve čaše crnog vina.

Putnici koji su odlučili da deo ovog putovanja provedu u avio-baru su ili uzbuđeno ćaskali sa svojim prijateljima ili zauzeto posmatrali ekrane svojih laptopova. Jedno je bilo sigurno: nas nisu

primećivali, pa sam se usudila da pitam: ,,Da li bi mogao malo da mi pojasniš taj naš svet? Mislim, po čemu se tačno razlikujemo od ostalih ljudi?", tiho sam ga upitala.

Pogledao je ispred sebe naboravši čelo. Nekoliko trenutaka je samo ćutao, kao da ni nije čuo moje pitanje. ,,Majkl, došlo je vreme za šta?" Znala sam da je Majkl shvatio poentu mog pitanja, ali nije odgovarao, kao što nije ni očekivao da će naš razgovor otići u ovom pravcu.

Konobar se iznenada okrenuo prema nama i spustio dve čaše vina ispred nas. Majkl je gotovo odmah uzeo svoju i otpio jedan gutljaj, dok sam ga ja posmatrala kao da je svetsko čudo. Vratio je čašu na šank i potpuno se okrenuo prema meni. ,,Vreme je da se vratiš u svoj svet. Usvojena si i živela si potpuno normalnim životom u Beču, odvojena od svega što je želelo da te uništi. Ali je sad vreme da se vratiš i suočiš sa tim."

Osećala sam se kao junakinja iz knjige Akademija natprirodnih. Osećala sam se kao nešto posebno, kao neko koga su svi pokušali da sačuvaju od zla. Izolovana od tog sveta, napokon je došlo vreme da se vratim kući. Ali realnost je bila drugačija: ja nisam posebna, ja nemam nikakve veze sa svim ovim, to mora da je neka greška. Ja nisam veštica!, očajno sam zavapila sama sebi očekujući da sama nešto promenim. ,,Naravno da nisi!", momentalno je odgovorio.

Pogledala sam ga razrogačenih očiju, shvativši šta se upravo desilo, ali kad sam videla njegov hladan pogled koji je šarao mojim licem, odmah sam

pomislila da sam samo umislila. Tolika dubina tamnih očiju me je uvlačila u vrtlog uzburkanih činjenica. To je prosto nemoguće!

Ali je to uradio!, odgovorila sam sama sebi.

Majkl mi je upravo pročitao misli!

Ili ti je pročitao izraz sa lica! Da, to je više verovatno, sigurno je to u pitanju.

Kad sam sama sebe razuverila, skrenula sam pogled sa njegovih očiju i sama otpila gutljaj crnog vina. ,,Imaš čudnu nijansu očiju...", rekao je i dalje mi skenirajući lice. ,,Na prvi pogled su tamne, ali kad ih uporediš sa bojom kose - svetle su. Pogledaš u svetlost: boje meda su. A opet, tanka linija kruga do beonjače je tamnija od ostatka... I uvek imaš tu neku trunku razigranosti u njima - sjaj koji me fascinira..."

Nelagodno sam se osećala, a takođe nisam znala ni šta bih mu odgovorila. ,,Prestani Gijome*", našalila sam se, a on se nasmejao shvatajući značenje mojih reči. ,,AMOSE!", čuo se povišen i upozoravajući ton mlade devojke za kojim se većina za šankom okrenula. ,,DA SE NISI USUDIO!", skoro da je zavrištala od isfrustriranosti. Puštena zanosna kosa joj je dosezala do polovine leđa, a struk su joj isticale duboke i uske farmerke, u koje je uvučena majica sa tri-četvrt rukavima na kojoj su se nalazile ukrasne arabeske u crnoj i beloj boji. ,,Oh, i evo ih", sumorno je rekao Majkl pogledavši iznad moje glave na novajlije. ,,Poznaješ ih?", pitala sam, a on je samo klimnuo glavom i dalje ih gledajući.

,,Sa njima sam hteo da te upoznam, ali ih nije bilo ovde kad smo stigli. Oni isto idu na takmičenje sa nama. I da znaš: u braku su.", upozorio me je. ,,Devojka izgleda mlađe od mene.", primetila sam i sama pogledavši u mladi par. ,,Grešiš. To je Samanta Grin, a ono je njen muž Amos Grin. U braku su već dve godine." ,,Znači i oni imaju... Znaš...", nisam mogla da izgovorim tu reč, a toliko me je kopkalo. Krišom sam uživala u scenariju gde samo ja mislim da su svi ludi osim mene, jer misle da imaju moći kakvu drugi ljudi nemaju. ,,Moći?", tiho je upitao jer su nam se približavali. Klimnula sam glavom. ,,Da, imaju." Ćutala sam i nastavila da ih posmatram dok su nam prilazili. Izgledali su ljudski. Amos je gotovo odmah bratski zagrlio Majkla, dok je Samanta samo stala ispred mene gledajući me u čudu. ,,Sličnost je neverovatna.", prošaputala je, više za sebe. ,,Ljubavi, pogledaj." Nisam se osećala kao osoba, već kao delo u koje svi zure. Amos se takođe okrenuo prema meni, a začuđenost u pogledu mu se ni malo nije razlikovala od ženinog. ,,Da...", odgovorio joj je, a kad je primetio da već počinjem da skrećem pogled prema Majklu od neugodnosti, prijatno mi se osmehnuo. ,,Melani, zadovoljstvo nam je što smo konačno dobili priliku da te upoznamo.", Samanta je nežno rekla. Primetila sam da se obratila u množini, što me je malo zbunilo. Valjda to bračni parovi rade...

Uzvratila sam joj osmeh. ,,Samanta, Amose", kulturno sam ih pozdravila i klimanjem glave.

Amos i Samanta su zauzeli dva mesta pored nas i poručili pića. ,,Dakle, Melani", Amos mi je privukao pažnju, ,,iz Beča si?" Klimnula sam glavom, nesigurna kuda ovaj razgovor vodi. ,,I ničega se ne sećaš iz prošlosti?" ,,Mislim da nisam pamćenje izgubila.", ozbiljno sam odgovorila iako je ovo trebalo da bude šala. ,,Oh, ne to.", nasmešio se. ,,Na prošlosti iz Gengalosa?" Još više sam se namrštila. ,,Šta je Gengalos?", pitala sam ga i odmah pogledala u Majkla. Pošto nisam mogla da mu uhvatim pogled, shvatila sam da je sve vreme to izbegavao da mi kaže, a Amos se očigledno izleteo.

Htela sam da iskoristim priliku i saznam nešto više o tome pre nego što Amos shvati da je zabrljao.

Nasmešila sam mu se i strpljivo čekala odgovor na moje pitanje. ,,Gengalos je zemlja vatre, kojoj mi pripadamo.

Sav narod koji tu živi ima moć plamena i zovemo se Vatreni. Kako to da ne znaš?" Nisam stigla da mu odgovorim jer se Majkl glasno nakašljao i odlučio da to uradi umesto mene. ,,Otišli smo po nju prekjuče.", izjavio je. ,,Stvarno? I dali ste joj, koliko? Jedan dan? Pa vi niste normalni!" Kad je Samanta završila sa negodovanjem, saosećajno me je pogledala. ,,Uspećeš ti da se uklopiš.", zaključila je sa osmehom. ,,Nadam se...", sa nadom sam odgovorila. ,,Čekajte malo... Mi...", pokazala sam na Majkla i mene, ,,se takmičimo protiv vas dvoje?" ,,Da.", kao iz topa je Amos odgovorio. ,,Ali ne

brini, svi smo mi tu prijatelji", vedro je rekao. Kad je pogledao u Samantu, kao da se nekog setio, pa je brzo dodao: ,,Uglavnom.", na šta se Majkl glasno nasmejao.

Pretpostavila sam da je, kao i u svakom društvu, postojao neko ko se ne slaže sa svakime u društvu, pa je postao hejter koji sve smatra nižom klasom i ni sa kim više nije želeo da se druži. Mrzim takve... ,,Da, svi su tu.", odgovorio je Majkl na pitanje koje nisam čula. ,,Čak je i Sem pošla ovog puta, jer je Melani svakako saznala." Iz odgovora sam shvatila pitanje, ali svakako nisam želela da se uključim u razgovor o svojoj porodici. Lepo sam se namestila u stolici, ne krivivši više kičmu kako bih uspela u pokušaju da ih čujem i ponovo uzela svoju čašu u ruke.

Kakvo je to takmičenje ako se svi međusobno već znaju? Kako mogu da se takmiče protiv svojih prijatelja? Zar se niko emotivno ne povredi?

Krajičkom oka sam primetila da je Majkl ustao sa svoje stolice, pa sam brzo skrenula pogled prema njemu. Sa Amosom je krenuo prema bilijarskom stolu, a dve stolice udaljene od mene, sedela je Samanta sa osmehom. I ona je polako ustala, uzela čašu sa toplom čokoladom i uputila se prema stolici na kojoj je do pre samo nekoliko sekundi sedeo Majkl. ,,Mogu li?", ipak je odlučila da pita. ,,Naravno.", sa osmehom sam pokazala na stolicu. ,,Sećam se dana kad sam ga upoznala. Amosa.", započela je, gledajući svog muža preko šanka, ,,Visok, lepo potšišan, ali imao je tako dečački izraz

lica da nisam mogla da verujem svojim ušima kad mi je njegova mama rekla da izgleda kao odrastao muškarac. Sve na šta je mene tad podsećao je: klinac koji je nekim čudom stariji od mene." I sama sam ga sa zanimanjem pogledala.

Stojeći pored Majkla, videlo se da su iste visine, ali za više od pola glave viši i od Samante i od mene. Mršav, ali ne i previše, uska majica mu je savršeno pristajala, ali lice mu je bilo sve osim dečačkog: guste trepavice, smeđa kosa, zelene oči.

Bio je potpuna suprotnost svojoj ženi. Čim biste je ugledali, videli biste da je sitnije građe. Crna gusta kosa do grudi, sitne tamne oči kojima bi profesionalno fiksirala nekoga, tamniji ten, već sam mogla da je zamislim u beloj haljini dugačkoj do poda, koliko bi joj ten isticala. ,,Sad kad se tog trenutka prisetim...", nastavila je, ,,Nisam mogla ni da zamislim da će baš on postati moj muž. Znaš, onaj sa kojim deliš i srećne i tužne trenutke, dan, veče, sve..." Još uvek je zamišljeno gledala u Amosa, a onda teško uzdahnula. ,,Ali neke tajne moraju da pričekaju."

Blago sam se namrštila ne razumejući šta je time htela da kaže.

Zašto bi meni, potpunom strancu, rekla tako nešto?

Htela sam da je pitam, ali sam se ugrizla za jezik kad je svoju ruku nehajno spustila na stomak i zadržala je tu koji trenutak, dovoljan da shvatim.

Mora da je trudna!

Kad je shvatila šta je rekla, brzo je sklonila ruku i gotovo očajnički dohvatila svoju čašu i otpila gutljaj.

,,Još koliko imamo vremena do sletanja?", pitala sam je kako bih skrenula sa teme. Sa olakšanjem je podigla ruku i pogledala na sat. ,,Za malo više od tri sata. Da li je sve uredu?"

Osećala sam blagu vrtoglavicu i bol u stomaku, ali nisam želela da pravim dramu. ,,Sve je uredu."

Malo se nakašljala i pogledala u Amosa i Majkla, da bi se uverila da i dalje igraju. ,,Malo pre kad smo pričali, shvatila sam da ništa ne znaš o Gengalosu, a ideš na takmičenje. To je malo... kako da se izrazim... nepravedno." Ništa nisam odgovorila, ali sam osećala da mi pao kamen sa srca jer je neko primetio taj mali detalj. ,,Amos i ja smo odlučili da posle takmičenja posetimo moju sestru Saru u Kanzas sitiju, a ona me je pre nekoliko dana zamolila da joj ponesem najnovije izdanje knjige Istorija Gengalosa koja je objavljena samo nekoliko dana pre našeg venčanja, a kakva sam ja, odmah sam morala da je kupim po najvišoj ceni... iako sam posle venčanja čula da je već rasprodata, ali nema veze..." Tek sam sad primetila da je sve vreme sa sobom vukla torbu.

Otvorila ju je i izvadila ogromnu knjigu, koja me je podsećala na spoj kilometarskih atlasa iz Astronomije. ,,Želim da je uzmeš i pročitaš pre kraja takmičenja, verujem da će ti mnogo značiti."

Ispružila sam ruku i uzela je. Bila je jako teška, a korice kao da su bile malo napumpane vazduhom da bi bile mekše. ,,Kako to da je imaš kod sebe baš ovde?", pitala sam je sumnjičavo. ,,Plašim se džeparoša u avionu. A ova knjiga nije iz ovog sveta, pa bi bilo... BUM!", demonstrirala mi

je rukama, ,,ako bi je neko pronašao." Shvatala sam razlog njenog straha, pa sam knjigu samo ćutke posmatrala. ,,Na koliko godina se objavljuje novo izdanje?", pitala sam. ,,Nema određeni broj godina, već kad na presto dođu novi kralj i kraljica, onda se ubacuje i istorija prethodnih vladara." ,,Imamo i kralja i kraljicu?", iznenađeno sam upitala. Primetila sam da sebe sve više smatram delom ovoga, ali ko bi štampao ovoliku knjigu samo da bi prevario nekoga? ,,Naravno da imamo. Sadašnji su jako dobri. Čak se i poklopilo da se stvarno vole.", zamišljeno je govorila. ,,Pa naravno da se vole.", konstatovala sam, ali je ona odmahnula glavom. ,,Kod nas to tako ne funkcioniše, draga. Imamo testove i ko ih prođe sa najvišim procentom moći, postaje vladar jer je sposoban da vodi narod i da ga narod sluša." ,,Čak iako se oni ne vole, postaju kralj i kraljica?", upitala sam razočarano. ,,Da." ,,A kako se zovu sadašnji? Oni su se još od pre krunisanja znali, je l' da?", sa nadom sam je pitala. ,,Kraljica Arlia i kralj Džeret. Oni su bili u braku pre krunisanja, bili su partneri na takmičenju i oboje su imali najviši procenat moći. Srećnici. Mnogo su dragi.", rekla je kao da mašta, na šta sam se nasmejala. ,,Presto nije nasledan?", zainteresovano sam upitala. Odmahnula je glavom.

,,Događa se da neka deca Elementaraca ne budu Elementarci, već Džokeristi." ,,Šta to znači?" ,,To su oni koji su rođeni u porodici Elementaraca, ali nemaju moći." Odjednom sam osetila sažaljenje prema njima. Nisam mogla ni da zamislim kako bih se ja osećala da sam rođena u porodici Elementaraca, a da nemam moći; da nisam ona koju su moju roditelji očekivali; da ne mogu da radim stvari koji su ostali moji vršnjaci ili rođeni brat ili sestra mogli.

Džokeristi...

Još jednom sam potpuno mogla da se složim sa svojom izjavom da su nazivi glupi, ali ja tu ništa nisam mogla da promenim. ,,Da li u ovoj knjizi sve to piše?", pitala sam. ,,Da, ali nemoj sve da čitaš. Nećeš imati dovoljno vremena, a i neki delovi su potpuno nebitni." Klimnula sam glavom.

Majkl i Amos su još uvek igrali bilijar, pa smo odlučile da im se pridružimo. Na stolu je ostala još samo crna loptica, što znači da je pobednik mora ubaciti u određenu rupu. ,,Hajde, ljubavi!", navijala je Samanta i zagrlila Amosa oko struka iako nije bio njegov red da cilja lopticu. Majkl je već grudni koš naslonio na bilijarski sto i ciljao štap na belu lopticu da bi udarila crnu. Sa teškom knjigom u rukama, prošunjala sam se iza njegovih leđa i pogledala situaciju na stolu. Znala sam da bi trebalo jako lopticu da udari da bi crna ušla u rupu, a pošto je već precizno naciljao, moja ruka se mahinalno našla na jedan centimetar udaljenosti od štapa i jako ga

udarila. Dok se Majkl naglo okrenuo prema meni kako bi me prostrelio pogledom, ja sam sa zanimanjem posmatrala kako bela loptica vrtoglavom brzinom juri prema crnoj i udara je. ,,To je zbog buđenja.", promrmljala sam ni ne pogledavši ga u oči. Primetila sam da mi se osmehnuo, a to sam mogla i pismeno da potvrdim kad je crna loptica ušla u rupu. Iznenadio se i mahinalno se okrenuo prema meni i zagrlio me.

Nekoliko trenutaka sam stajala kao ukopana, a onda sam mu uzvratila medveđi zagrljaj jer je svojim krupnim rukama obgrlio moje sitno telo. ,,Heeej, pa to nije fer!", pobunio se Amos. ,,To je timski rad!" ,,Nije, samo sam ga bodrila!", uzvratila sam mu, ,,Kao i tebe Samanta." ,,Da, ali to je moja žena." Shvatila sam da je to trebalo da bude šala, ali je on to ozbiljno izgovorio, što je mene spustilo. Bio je u pravu. Ja nemam apsolutno nikakva prava da mu pomažem, u bilo čemu. ,,A meni je ona partnerka.", uzvratio mu je Majkl. Odmah posle te rečenice su svi počeli da se smeju, uključujući i mene. ,,Hajde, ljubavi. Vreme je da se vratimo, već sam umorna. A i prošlo je više od sat vremena posle ponoći.", rekla je Samanta Amosu. ,,U redu." Vratio je štap na sto, kao i Majkl, i svo četvoro smo se uputili prema našim sedištima nakon što smo ostavili dve novčanice od po pet evra na šank. U hodniku kod toaleta smo se razdvojili jer su njihova sedišta bila u drugom delu aviona. Kad smo stigli do naših, Sem smo zatekli na Majklovom

sedištu, pored bake, a dva iza njih dve su bila prazna. Pogledala sam ga i slegnula ramenima kad je pogledom pokazao na Sem. Provukla sam se do prozora sa knjigom u rukama i iskoristila Semin jastučić kako bih zaspala, ali mi nije uspelo. Imala sam osećaj da sam sat vremena pokušavala da se udobno namestim u sedištu. Uspela sam da zaspim tek kad sam glavu naslonila na rame usnulog Majkla. Gotovo odmah je spustio svoju glavu na moju i za vreme preostalog putovanja sam mogla da osetim njegov svež dah.

------------------------------------------------------------------------*Gijom Muso - francuski bestseler broj jedan; poznat po dobro osmišljenim kriminalističkim i romantičnim knjigama __________________________________________ _________

6.

MF ,,Hej... Psst! Heej, Meli...", čula sam tihi glasić, ali nisam želela ni da se mrdnem. ,,Meli, slećemo... Probudi se. Ma... Hajde...

Već... Jednom!", sad je počelo i jako drmanje.

Sletanje..., prošlo mi je kroz glavu.

Probudi se...

Noć. Avion.

Finiks!, pomislila sam i poskočila u sedištu.

Majkl se još uvek razbuđivao na sedištu pored mog, a Sem je klečala ispred nas i pokušavala da nas probudi preko svog naslona.

Majkl me je smrknuto pogledao kad sam se naglo odvojila od njega i poskočila od uzbuđenja, a zatim se lenjo protegao kao mačak. ,,Čoveče,

Melani, lakše malo. Razbićeš se."

Nisam htela da ga slušam. Brzo sam pogledala kroz prozor i primetila da je još uvek noć, ali i da se nešto u pogledu na zemlju promenilo: video se grad.

Jeza me je obuzela kad sam shvatila da sam bila u baru dok smo preletali okean.

Iz aviona sam mogla da vidim milion malih svetlećih lampica. Neka su se kretala, pa sam zaključila da su to vozila na putu. ,,Molim Vas, vežite Vaše pojaseve i uspravite sedišta jer ćemo za nekoliko minuta sleteti u Finiks." Uzbuđeno sam uspravila sedište koje je Sem odmah posle uzletanja spustila i vezala pojas, dok je Majkl to radio mnogo sporije i sa mnogo manje entuzijazma.

Tih stjuardesinih nekoliko minuta je trajalo petnaest minuta, i još toliko dok smo uspeli da pokupimo prtljag i još toliko dok smo uspeli da se izvučemo čitavi sa aerodroma i da pronađemo prazan taksi. ,,Gde sad idemo?", pitala sam tatu. ,,U hotel.", pospano me je pogledao. ,,Malo da se odmorimo, a onda idemo da se vidimo sa tvojom tetkom." ,,Rebekom?" ,,Da." Znači, istina je. I ona je uvučena u sve ovo. A to znači da su i teča i njihova ćerka.

Njihovu ćerku sam samo dva puta u životu videla. Dok sam još bila mala i plava, obe smo primetile da pomalo ličimo, ali to je bilo normalno sestre smo od tetke. A sad ja imam drugu boju kose i očiju, i obe smo porasle, sigurno se i ona

promenila. A da, tu je i činjenica da sam ja usvojena.

Sećam se drugog puta kad je došla kod nas i kad mi je tetka donela punu kesu slatkiša, a ona, čuvena Monika Fridž, je pokušala da mi ukrade lizalicu. I to je dovoljno za krađu!

Taksi se posle desetak minuta zaustavio ispred velikog hotela. Svi smo izašli i pokupili svoje stvari, a zatim se uputili unutra.

Hotel je bio prostran i bez imalo razmišljanja bih rekla da je luksuzan. Prošli smo pored nekoliko velikih mermernih stubova sve dok se nismo zaustavili ispred recepcije. Nisam imala snage da se i sama upustim u napetu diskusiju sa svojim ocem i recepcionarkom kao Majkl, pa sam samo stajala po strani i čekala ključ od sobe. Posle nekoliko minuta sam se našla u liftu sa mamom, bakom i Sem. Majkl i tata su dobili sobu na drugom kraju hotela. Kad se lift zaustavio na četvrtom spratu, pogledavši u broj apartmana, uputila sam se levo prema broju 431 i primetila da mama ide iza mene.

Još od one večeri kad su nam došli baka, tata i Majkl, sa njom nisam pričala, a tata je to očigledno želeo da promeni čim nas je obe smestio u isti apartman.

Prislonila sam karticu na aparat za očitavanje i vrata su se automatski otključala. ,,Prva se tuširam.", brzo sam rekla. ,,Dobro, dobro", iscrpljeno je odgovorila, ne pokušavajući da se pobuni.

Hodnik je bio dugačak svega jedan metar što je nama olakšalo put do kreveta. Između dva velika nameštena kreveta su se nalazila dva mala noćna

stočića gde sam odmah spustila knjigu koju mi je Samanta dala u avionu i svoju torbu.

Otvorila sam kofer na podu i izvadila stvari koje su mi potrebne za tuširanje, posle čega sam se uputila u deformacionu prostoriju. *

*

*

Kad sam se vratila u sobu, mama je ležala na svom krevetu i gledala u televizor koji se nalazio na suprotnom zidu.

Tiho sam prošla pored nje. Nisam se ni trudila da skinem peškir sa glave ili bade-mantil, samo sam takva legla u krevet i još se pokrila prekrivačem. ,,Ko ti je dao tu knjigu?", čula sam mamin glas.

Odmah sam je pogledala, ali ona nije skretala pogled sa televizora. ,,Istoriju Gengalosa?" ,,Da." ,,Samanta. Sreli smo nju i njenog muža u avionu.", odgovorila sam joj. Obično sam izbegavala ovakve razgovore. Više su mi ličili na ispitivačke, nego na zajedničko vreme koje provode majka i ćerka. ,,Grin?", zbunjeno je pitala. ,,Nisam znala da će i oni doći."

Ništa nisam odgovorila. Nisam ih ni znala ranije, tako da nisam znala ni da li će doći ni da li neće. ,,Vi se stvarno nikada niste razveli?", čula sam sebe kako izgovaram jednu od najvećih stvari koja me je izjedala poslednjih dvadeset četiri sata. I odmah sam se pokajala što sam to naglas rekla jer me je mama, kao pogođena gromom, pogledala.

,,Melani...", počela je tihim glasom i znala sam da bi se rasplakala u momentu ako bih joj nešto grubo rekla. ,,Bili smo mladi kad smo te uzeli od...

Pa, to sad nije bitno.", zaključila je i nastavila. ,,Posle se rodila Sem i mislili smo da ćemo biti srećna porodica dok ti ne porasteš dovoljno da bismo ti rekli istinu." ,,Da sam usvojena?", prekinula sam je. Tužno je klimnula glavom. ,,Daniel je pronašao posao, a kad je zaradio dovoljno para, otvorili smo vlastitu firmu koja se kasnije polako razvijala. I mislili smo da je to to, ali nije bilo. U Gengalosu su se stvari promenile, više ništa nije bilo isto. Smanjena je teritorija Gengalosa, a Elementarci koji su opkoljeni su postali robovi.

Melani, to je bilo užasno vreme. Mala deca su oduzimana od svojih roditelja, nađeni su ljudi povređeni po ulicama, neki od njih su čak i umirali.

Gengalos više nije bio sigurno mesto.

Planirali smo još mnogo ranije da ti kažemo za Gengalos, ali posle svega što se izdešavalo...", na sekund se zaustavila da udahne i povrati moć govora. Dok je pričala, primetila sam da joj se oči pune suzama, a onda me je pogledala. ,,Melani, nismo imali izbora osim da te zaštitimo. I to je bila rešena stvar. Lažirali smo razvod, Daniel se vratio u Gengalos kako bi pokušao da promeni situaciju sa kraljem, kraljicom i Lukasom, Rebekinim mužem." ,,Znali ste kralja i kraljicu?", iznenađeno sam upitala. ,,Dušo, kraljica Arlia je moja i Rebekina starija sestra. Naravno da su Rebekin i moj muž otišli da im pomognu. Zato Rebeka nije dolazila da nas

poseti toliko dugo, brinula se o Moniki, kao ja o tebi i Sem." Sad je sve imalo više smisla. ,,Znači, Lukas je sve ove godine bio sa kraljicom Arliom umesto sa ćerkom?" ,,Da. Pre nekoliko dana su i on i Daniel dobili dopuštenja da se vrate po svoje ćerke i dovedu ih na takmičenje." ,,Hoćeš da kažeš da je i Monika mislila da ju je tata ostavio dok je bila još mala?" ,,Da." ,,Tek sad vidim koliko smo Monika i ja ustvari slične.", zaključila sam. ,,Kako ko gleda... Hajde sad, treba da se odmorimo." Uzela je daljinski i ugasila televizor.

Napolju je još uvek bio mrak, pa je prostoriju odmah ispunila tama. Kao i mama, okrenula sam se na drugu stranu i utonula u mekan dušek. *

*

*

Vrata sobe su se zalupila, a onda je usledilo nekoliko trenutaka tišine. Nisam znala da li je mama izašla ili je neko ušao, ali se nisam dizala iz kreveta.

Ranije nisam mogla da razumem kad mi neko kaže da ga dug put iscrpi, pa sve vreme sedi i ništa ne radi! A sad, iako sam prespavala više od pola puta, osećam se kao da sam razbijena na hiljadu komadića.

Nisam mogla ni oči da otvorim, ali se neko potrudio da me potpuno razbudi: hladan jastuk sa maminog kreveta se našao na mom licu.

Gotovo odmah sam otresito podigla ruku i bacila ga na pod. Čula sam prigušeni smeh. ,,Ostavi me na miru.", promrsila sam. ,,Neću." Do tad nisam bila svesna da sam ležala na ivici kreveta, ali kad sam čula muški glas, gotovo odmah sam se od iznenađenja našla na podu, pored jastuka. Očekivala sam Semin glas, a sad sam bila potpuno uverena da se muškarac nalazi u mojoj sobi.

Peškir sa moje glave je ostao na krevetu, a mokra kosa se u velikim loknama spuštala niz moje telo prekriveno tankim slojem bade-mantila.

Zašto je Majkl u mojoj sobi?!, procedila sam sama sebi. ,,Doručak samo što se nije završio.", obavestio me je. ,,Divno!", sarkastično sam odvratila. ,,I zbog toga si ovde?" ,,Ostaviću te da se spremiš pre nego što dođe Rebeka."

Tetka!

Sećala sam se vrlo dobro te vitke žene, veoma sličnoj mojoj mami. Svoju dugu svetlo-smeđu kosu, gotovo plavu, je obično dizala u visok rep, otkrivajući minđuše sa veoma dobrom imitacijom dijamanata. Nikad je nisam videla, čak ni na slikama, da nosi pantalone. Uvek, ali uvek je nosila suknje ili haljine, kao i mama. Cipele sa visokom potpeticom su bile nezaobilazne.

Nije mi bilo jasno kako su njih dve u svakom trenutku mogle da izgledaju savršeno. Čak i sa decom, one su bile dostojanstvene i neumorne.

Zarobljena u svojim mislima, nisam ni čula kad

je Majkl izašao iz sobe. Stala sam ispred ogledala i pogledala u odraz. Sa sažaljenjem sam posmatrala svoju kosu, telo, a zatim umorno uzdahnula ne znajući odakle bih počela.

Bilo bi sjajno kad bi ta magija stvarno postojala!, pomislila sam.

Kako sam spustila pogled na moje ruke tako je nešto crveno izletelo iz njih. Izgledalo je kao para sa tankom crvenom niti, ali sam osećala kako me greje. Razrogačila sam oči u neverici i pažljivo gledala šta se dešava.

Crvena nit i para, nazovimo je samo para, se polako spustila do mojih nogu okrećući se oko svoje ose. Onda se stanjila i nestala u jednoj tački.

Da li sam to ja uradila?!

U neverici i drami koju sam polako sama stvarala sam podigla ruke u visini glave. Još uvek sam osećala prijatnu vrelinu i imala sam osećaj da je to deo mene.

Dobro je! Prošlo je!

Stavila sam ruke na glavu, još uvek misleći o onom šta se desilo.

Da li je to bila magija? Je l' ona stvarno postoji? Šta je bilo ono crveno?

Gotovo istog trenutka sam skočila, setivši se Istorije Gengalosa. Uzela sam knjigu sa noćnog stočića i sela na ivicu krevetu. Otvorila sam knjigu.

Iznutra je izgledala kao obična enciklopedija.

Stranice su mirisale, na jednoj velikoj stranici se nalazilo više priča, a te priče su ustvari bile legende koje su napisane na desetine i desetine stranica. Bilo mi je zanimljivo samo gledati slike i čitati naslove, ali ja sam tražila neki koji bi mogao da mi objasni

šta se to malo pre desilo i napokon sam naišla na jedan koji bi mogao biti od pomoći.

GENGALOS - ZEMLJA VATRE Nastanak Gengalosa Gengalos je osnovana vatrena zemlja sa strane kralja Džordža I. Džordž I je prvi kralj Gengalosa koji je sklopio savez sa svim Vatrenima i osnovao Gengalos, proglasivši se za kralja.

Smatra se da je on tvorac Mašine za određivanje procenta moći koju mi i dan-danas koristimo.

Gengalos je sve više proširivao svoje teritorije i vremenom se znatno povećao broj Vatrenih.

Prvo pojavljivanje vatre Običan čovek nije prvi otkrio vatru. Preci ljudi nisu uspeli da zapale drvo, nisu uspeli da upale vatru, samo su je videli jer je Vatreni bio u njihovoj blizini koji je pokušavao da se zagreje.

Vatreni? Ko je Vatreni?

Okrenula sam stranicu ne čitajući ostatak.

Otvorila sam usta od šoka kad sam pročitala drugi veliki naslov: JORKLES - ZEMLJA LEDA Pa kako mi ranije to nije palo na pamet? Ako postoji vatra, sigurno postoji i led.

Setila sam se mamine priče kad sam završila sa tuširanjem: ,,U Gengalosu su se stvari promenile, više ništa nije bilo isto. Smanjena je teritorija Gengalosa, a Elementarci koji su opkoljeni su postali robovi. To je bilo užasno vreme. Mala deca su oduzimana od svojih roditelja, nađeni su ljudi povređeni po ulicama, neki od njih su čak i umirali.

Gengalos više nije bio sigurno mesto."

To sigurno nisu radili stanovnici Gengalosa!

Led... Jorkles! Oni su krivi za sve! Zbog toga nisam odrasla u Gengalosu!

Zalupila sam knjigu i vratila je na noćni stočić.

Zašto mi to nisu rekli? Razumela bih!

Otvorila sam kofer i izvadila crni kombinezon sa dugačkim nogavicama. U maminom koferu sam pronašla peglu i za nekoliko minuta ispeglala kombinezon, pa ga i obukla.

Za nekoliko dodatnih minuta sam osušila kosu fenom i obula male štiklice. Dok sam stavljala viseće minđuše, primetila sam da mi je kosa kuštravija nego ikad. Stavila sam još malo maskare i odlučila da siđem dole.

Sačekala sam lift i spustila se u glavni hol i samo što sam dohvatila bravu restorana, neko se sudario sa mnom. ,,Izvinite", čula sam uspaničeni ženski glas iza sebe. Okrenula sam se kako bih mogla da je vidim. ,,Tetka?", iznenađeno sam upitala. Malo se namrštila i pogledala me u oči, a onda sam primetila da se u njoj skuplja još više straha. ,,O, Bože", promrmljala je, gledajući me pravo u oči. Na trenutak sam osetila težinu njenog pogleda na sebi, a onda je trepnula i povratila moć

govora. ,,Gde je Leonora?"

Da nisam primetila da je u šoku zbog nečega, učinilo bi mi se da je i previše drska prema meni.

Pomalo zbunjeno sam rukom pokazala ka vratima ispred mene i kako je jurnula prema njima, nisam imala izbora nego da je pustim da prođe ispred mene. Primetila sam da je brza za ženu u štiklama, jer nisam mogla da držim korak sa njom. Brzo je pregledala salu pogledom i uputila se prema terasi, a ja za njom. Naši koraci su odzvanjali i ljudi su već počinjali da se okreću da vide šta se dešava, ali se tetka nije zaustavljala. Izašle smo na terasu i ugledale veliki sto za kojim je sedelo pet osoba. ,,Leonora", tetkin glas je više zvučao kao upozorenje nego kao pozdrav, što je prekinulo veselo čavrljanje za stolom. Mama je polako podigla pogled i videla tetku i mene, kao i svi ostali.

Odmah se uozbiljila. ,,Rebeka", uzvratila je mama i ustala. ,,Nema ih. Leonora, oteti su.", rekla je tetka, gotovo plačnim glasom. U jednom trenutku sam mogla da vidim zbunjenost na maminom licu, pa se malo više potrudila da bilo šta pročita sa tetkinog lica, a onda je zbunjenost zamenila uspaničenost koju nikada ranije nisam videla. Njen pogled je brzinom svetlosti promenio pravac, uhvatila je tatin pogled, a on se odmah stvorio pored nje, uhvativši je za nadlakticu kako bi ostala na nogama.

Za razliku od njih dve, tata nam se nasmešio. ,,Sve je uredu, ne brinite. Majkl, zašto ne bi odveo Mel posle doručka u Karen's Cafe? Siguran sam da

bi joj se dopalo društvo, a i Monika će doći." ,,Monika?", uzbuđeno sam pitala, zaboravivši na mamu i tetku. ,,Da, Rebekina ćerka. Sem, slušaj baku, vidimo se kasnije.", rekao je. Ne čekajući odgovor, malo je pogurao mamu i njih troje su ušli unutra, a ubrzo i napustili hotel.

Doručak mi je proleteo u magli. Neobavezno smo svi ćaskali dok baka i Sem nisu odlučile da odu u centar da prošetaju. Majkl i ja smo ostali sami. ,,Gde je Karen's Cafe?", pitala sam ga. ,,Nije valjda da ti se stvarno ide?", polako je odgovorio. Pogledala sam na sat. ,,Uskoro će podne po satu u Finiksu, a ja još uvek nisam nigde izašla. Čak sam i trčanje preskočila, što nikad ne radim." ,,Jao, smak sveta je", demonstrirao mi je rukama, ,,Nećeš umreti, Melani." ,,Kako smo do ovoga došli? Samo sam te pitala gde je Karen's Cafe.", nadrndano sam mu odgovorila. Uzdahnuo je. ,,Nedaleko odavde." Kako sam pojela poslednji zalogaj, spustila sam escajg u tanjir i polako ustala.

Znala sam da nema šanse sad da ga malo po malo nagovaram da idemo jer bi tek tad stegao uzde, pa sam samo uzela svoju torbu i drsko rekla: ,,Idemo."

Zbunjeno je raširio ruke. ,,Rekla si da si samo pitala.", pobunio se, ali sam se pravila da ga ne čujem jer sam već ušla u unutrašnjost restorana.

Kad je Majkl platio doručak, uputili smo se peške niz ulicu.

Nikad ranije nisam napuštala Evropu i sad mi je svaka zgrada zanimljiva jer nije uobičajena:

evropska. To nisu bile zgrade kao u Beču: visoke, sa puno spratova i još više stanova, sa gustim saobraćajem na ulici, nervoznim prolaznicima...

Ove zgrade su bile skupocene kuće višespratnice, sa velikim terasama i mnogo cveća, ali je saobraćaj ipak podsećao na Beč.

Zaustavili smo se na semaforu. Kad sam podigla pogled kako bih videla Majkla, gledao je negde u stranu, zamišljen. Pitala sam se da li je ovde bio i ranije; kako je on saznao da postoje Elementarci i najviše od svega me je kopkalo: kako je reagovao na to? Svaki put kad bih ga pogledala, delovao je smireno, kao da niko ne može da ga iznenadi, kao da niko ne može da ga izvuče iz komfora njegove svakodnevnice, a bojala sam se da bi ga razljutilo ako neko i pokuša.

Kad se upalilo zeleno svetlo, u tišini smo prepešačili još nekoliko uličica i onda smo sa leve strane ulice videli veliki natpis na staklu: Karen's Cafe U tom trenutku nije bio gust saobraćaj, pa smo prešli ulicu van pešačkog prelaza. Samo što je Majkl uhvatio bravu, čula sam poznatu melodiju svog telefona i zaustavila se usred koraka.

Mama Nisam čekala da zazvoni i drugi put, odmah sam povukla zelenu slušalicu, a kad sam to uradila, setila sam se i tetkine današnje izjave: ,,Nestali su.", rekla je.

Ko? I zašto su mama i tata posle toga tako brzo odjurili? Da nisu neki njihovi prijatelji? ,,Halo?", javila sam se. ,,Oh, Melani, dobro je što gledaš na telefon...

Slušaj, nešto je malo izmaklo kontroli i tata i ja se nećemo večeras vratiti u hotel." Znala sam da je pokušavala da joj glas bude miran, ali sam svakako mogla da čujem po neke drhtaje u njemu, a to me je zabrinulo. Leonora Džož je uvek staložena i uvek nađe rešenje.

Majkl me je nestrpljivo pogledao, pa sam mu rukom mahnula da uđe unutra bez mene. U trenutku skrenute pažnje sam mamu pitala: ,,Zašto?" iako mi je već dala odgovor na to pitanje. ,,Baka i Sem su u gradu..." Staklo kafea nije bilo zatamljeno, pa sam mogla da vidim obrise ljudi unutra. ,,Javi joj se..." Većina je sedela za stolovima, ali se grupica omladinaca skupila za šankom, razgovarajući sa nekom devojkom i momkom iza njega. ,,Primetila..." Majkl je grudni koš potpuno naslonio na šank. ,,Sem.." Pored njega je stajao...

Amos! I Samanta!

Opa, i oni su ovde! ,,Ne priča...", i dalje sam mamu čula kroz maglu.

Pogled mi je i dalje bio usmeren na grupicu unutra.

Još dvoje njih iza šanka, koji su u isto vreme i veselo ćaskali sa njima i krpama brisali mokre staklene čaše. ,,Molim te..." Pored Samante sam ugledala još jednog mladića koji mi takođe nije bio poznat, ali se videlo da mu uopšte nije neprijatno, pa sam pretpostavila da se svi oni znaju od ranije. ,,Popričaj sa nj..." I više nisam raspoznavala reči.

Pored tog Nepoznatog sam ugledala još jednu plavokosu devojku. Gotovo sam ispustila telefon na trotoar. Devojka je izgledala isto kao ja. Braon oči.

Pune usne. Malo viša od Samante. Vitka. Samo joj je kosa plava.

Nisam ni shvatila da je gledam otvorenih usta, a i ona mene. Zaboravila sam na celu grupicu. Ona se celim telom okrenula prema meni i razrogačila oči, a ja sam u pozadini čula: ,,Melani, halo? Je l' si tu?", a zatim i prekid veze.

Krajičkom oka sam primetila da se još nekoliko njih okrenulo prema meni, a Samanta je zbunjeno gledala čas tu devojku čas mene.

Na brzinu sam razmislila: Ja sam devojka koju većina njih ne zna. Gledam u devojku koju nikad ranije nisam videla, a na uvetu još uvek držim, sad već ugašen telefon.

Bez obzira na to, polako sam malo skupila oči kao da pokušavam da je analiziram. Pogledi su nam se ponovo sreli, a ja sam osetila neku bliskost između nas.

One noći kad sam saznala da sam usvojena, osetila sam nešto slično ovome, neku povezanost, a sad znam i sa kim.

U glavi su mi bile samo dve reči: Monika Fridž.

7.

Kled Monika...

Znala sam da ću je ovde sresti, ali sam se sve jedno iznenadila.

Ona je Rebekina ćerka. Nekad sam mislila da smo sestre. A ja sam usvojena. Ovolika sliÄ?nost je

nemoguća.

Još uvek sam stajala ispred kafea, gledajući je bledo. Nisam znala šta bi trebalo da radim. Da li da samo ušetam unutra kao da se ništa nije ni desilo ili samo da produžim niz ulicu?

Jedan ili dva, jedan ili dva, razmisli Melani...

Odlučila sam da za početak skrenem pogled sa nje. Telefon sam vratila u džep torbe, i čisto da bih nešto radila sa rukama, počela sam da okrećem prsten. Tiho sam se nakašljala, pre nego što sam se uhvatila za bravu, kako mi glas ne bi zvučao promuklo. Gurnula sam vrata i ušla unutra uz zvuk zvonca.

Bilo ih je sedmoro, a ja sam upoznala samo troje.

Polako sam im se približavala. Kako sam stala između Majkla i Amosa, ostavila sam torbu na šanku, pa se okrenula i zagrlila Amosa. ,,Je l' sve uredu?", šapnuo mi je Majkl kad sam se ponovo okrenula prema njemu. ,,Da, da, samo mama i tata neće večeras doći u hotel." ,,Zar još uvek planiraš tako da ih zoveš?", pitao je pomalo drsko, a ja sam se odmah osetila uvređeno. Iako nisam njihova biološka ćerka, oni su me podigli i ništa mi nisu uskratili. Zaslužuju da ih tako zovem.

Namrštila sam se. ,,Oni će uvek biti moji roditelji, Majkl. I bolje bi ti bilo da mi više ne postavljaš takva pitanja." Nisam želela da vidim njegovu reakciju, pa sam se odmaknula od njega i stala pored Samante.

Nakašljala se. ,,Melani, ovo su Ana i Matej

Urban, brat i sestra. Oni isto učestvuju u takmičenju." Pokazala je na visokog momka i devojku sa riđom kovrdžavom kosom iza šanka.

Nisam znala da par mogu da budu brat i sestra.

Htela sam da pitam Samantu kako bi njih dvoje mogli da budu kralj i kraljica ako uspeju da se popnu na vrh, ali mi se činilo da bi to bilo nepristojno pitanje u ovom trenutku.

Pružila sam ruku prvo Ani, pa Mateju i predstavila se iako je Samanta već rekla moje ime. ,,Drago mi je", Ana je odgovorila.

Samanta se zatim sa osmehom okrenula prema Nepoznatom. ,,Ovo je Dan Molnar, iz Budimpešte."

D je izgovorila toliko meko da je zvučalo kao Đ.

Osmehnula sam se. ,,Drago mi je, Melani Džož.", oslovio me je.

Primetila sam kako Monika iza njega halapljivo ispija ostatak sadržaja čaše, pa se okreće prema meni. Kad je primetila da je gledam, gotovo neprimetno je grozničavo uzdahnula, ali dovoljno glasno da je ja čujem. ,,I, ovo je Monika, Rebekina ćerka.", na kraju je Samanta rekla, a ja nisam znala šta bi trebalo da odgovorim. ,,Vi ste sestre, je l' da?", pitao je zbunjeno Dan, upirući oba kažiprsta u nas dve.

Ranije smo bile, htela sam da odgovorim, ali bi to pogrešno zvučalo. Kad sam ga još jednom pogledala, shvatila sam da je to pitao jer vidi sličnost između nas dve. Svi vide sličnost, Melani. ,,Oh, ne.", brzo sam odgovorila i pogledala u Moniku, koja je imala istu reakciju. ,,Naravno da ne.", dodala je.

,,Pa tek smo se sad upoznale.", nastavila sam da se pravdam. ,,Tehnički, znale smo se od ranije.", rekla mu je. ,,Da, tad mi je i slatkiš ukrala." ,,Oh, ma daj, tad si bila previše potresena zbog toga. To nije bila krađa." To je bio prvi put da mi se direktno obratila, i morala sam da priznam da mi se dopadao tok razgovora. ,,Naravno da jeste. Uzela si mi slatkiš a da nisi ni pitala da li smeš." ,,Pa svi ste jeli, zašto ne bih mogla i ja da uzmem.", odgovorila je sa osmehom, pa sam se odmah i ja osmehnula. ,,Pod tim ,,svi", sigurno misliš na Sem i mene, ali ona mi je sestra." ,,Pa i ja sam." Do sad sam već počela da se smejem. ,,Nema to veze, to je ipak bila krađa.", rekla sam. ,,Oh", lupila je šakom po butini, stavivši mi do znanja da odustaje od ubeđivanja, a ja sam se pobednički osmehnula i okrenula prema ostalima.

Tad mi je osmeh splasnuo, jer su nas svi gledali zabezeknuto. A imali su i zbog čega: Nas dve neviđeno ličimo jedna na drugu. Čak se i slažemo kao paket. ,,Moram do toaleta", čula sam svoj glas. Nisam shvatala kako sam uspela to da izgovorim, a da nisam ni otvorila usta. Kako ne bih ispala još veći idiot u ovoj situaciji, polako sam se podigla sa šankovske stolice kako bih se bespotrebno sklonila u toalet na nekoliko minuta, ali se u tom trenutku moja dvojnica glasno spustila sa stolice i bukvalno

odjurila do toaleta. Stala sam u mestu skamenjena.

Nisam znala više šta se dešava oko mene. Čak je i Monikin glas uspeo da me prevari!

Vratila sam se na stolicu, pazeći da svaki moj pokret bude dobro proračunat, i usudila se da podignem svoj ionako već zbunjeni pogled.

Samanta je jedina od njih sedela, pa mi je prva postala upečatljiva. Bela haljinica joj se lagodno spuštala niz noge koje je podigla na metalni držač, a ruke je pustila da joj slobodno padaju. Obesila je usta gledajući me zbunjeno. Amos joj je stavio ruke na ramena, čvrsto ih stiskajući, ni ne primetivši to.

Dan je stajao potpuno okrenut prema meni, ali više nije pokazivao ni najmanje znake zbunjenosti.

U očima mu se pojavio sjaj, koji sam ja protumačila kao razumevanje. Brzo je skrenuo pogled, i videvši šokirane Urbanove i Grinove, vrati pogled na Majkla, kao i ja.

Majkl je još uvek stajao potpuno naslonjen na šank, a pogled mu je bio usmeren prema meni.

Videla sam iznenađenje u njegovim očima, ali mi nije polazilo za rukom da sama sebi objasnim zašto bi on tako odreagovao. U svakoj situaciji u kojoj sam ga zatekla, on je delovao potpuno smireno, gotovo hladno - i to mi je odgovaralo. Ovakva reakcija mi uopšte nije išla uz njega.

Kad sam posle nekoliko trenutaka uspela da uhvatim njegov pogled, počela sam gotovo da cvilim u sebi, žaleći se. ,,Molim te, uradi nešto...", šaputala sam u sebi, fiksirajući Majkla pogledom. ,,Bilo šta, uradi nešto", nemo sam mu se obraćala.

Neprimetno mi je namignuo, ali toliko brzo da

sam pomislila da sam samo umislila, jer se mirno, kao da nije ni primetio moj molećivi pogled, okrenuo prema Urbanovima. Nije ni trepnuo, kad se u trenutku toliko naglo odvojio od šanka i glasno pljusnuo rukama da sam i sama poskočila kad i ostali.

Samanta i Ana su odmah posramljeno skrenule poglede prema svojim čašama, dok su Amos i Matej postepeno odvajali poglede od mene. I dalje sam se osećala veoma neprijatno, a to se pogoršalo kad sam ustala sa svoje stolice i sela pored Majkla, odlučna u nameri da detaljno ispitam pogledom Moniku čim sedne na stolicu nasuprot meni. ,,Ana, da li bi mogla da mi doneseš sok koji je danas po specijalnom meniu?", Dan ju je sasvim ležerno upitao. ,,Da, naravno." Kao da je samo čekala razlog da se udalji od gomile. Brzo je spustila staklenu čašu koju je brisala na pult i odjuri, izgubivši se iza vrata za osoblje. ,,Pa, Melani", reče Matej razbijajući novonastalu tišinu. ,,Čuo sam da si tek sinoć stigla u Finiks. Da li napreduješ sa svojim moćima koje će ti biti potrebne na takmičenju?"

Moći koje će mi biti potrebne na takmičenju?, panično sam pitala sama sebe, očekujući neki odgovor.

Zar će mi moći ipak trebati?

Shvativši da već nekoliko trenutaka gledam u njega bez reči, odlučila sam da se prvo dovedem u red kako bih sebi kupila vreme. Torbu sam spustila sa šanka na stolicu sa moje leve strane, jer je Majkl sedeo na desnoj. Zatim sam stavila ruku na

Majklovo rame, držeći se da ne padnem sa stolice, dok sam prekrštala noge, a onda sam vratila pogled na Mateja. ,,Ako si čuo da sam juče tek stigla u Finiks, sigurno si onda čuo da sam prekjuče saznala da nisam običan čovek. Tako da... Ne napredujem ni u čemu vezano za takmičenje." Kako ne bih ispala ozbiljna koliko je moj odgovor zvučao, brzo sam se nasmešila i prijatno ga zamolila za sok sa njihovog specijalnog dnevnog menia, koji je Ana upravo donela Danu. Bez odgovora se uputio u prostoriju za osoblje. ,,Pa, ljudi", nastavila je Ana veselo, ,,To je to.

Takmičenje počinje večeras. Još uvek ne mogu da verujem da se takmičimo jedni protiv drugih."

Posle njene poslednje sumorne rečenice, čulo se nekoliko tihih: ,,Da...", koje su mi stavile do znanja da se svako nalazi negde u svom filmu. Nisam želela da vidim njihova zamišljena lica, preče mi je bilo mozganje kako ću za jedan dan moći da savladam barem jednu čin koja će mi biti od koristi na takmičenju. Kako ću uopšte moći sama da je savladam?!

Matej je užurbano spustio čašu sa sokom ispred mene, i kad je čuo moje tiho hvala, vratio se u sobu za osoblje jer je njegov mobilni telefon glasno zapištao. Ali, posle njegovog, svakom od nas u isto vreme se čulo zvono i svi smo u isto vreme pohitali ka svojim telefonima.

Kad sam uključila svoj i primetila Majklov namršteni pogled, odmah sam shvatila šta nije u redu. Pokušavaju da potisnem loš predosećaj, uključila sam govornu poruku, kao i svi na svojim

telefonima.

Dragi takmičari, čula sam drhtavi Rebekin glas.

U nezgodnoj situaciji u kojoj se nalazimo, po strogim naredbama Vam nalažemo da imate tačno pedeset i tri minuta da se pojavite u Sunčanoj kući u predgrađu Kleda.

Ukoliko imate nekih žalbi, ne postoji niko kome biste mogli da se obratite., čula sam prkosni ton u njenom glasu. Šta se dešava? Zar nisu rekli da tek večeras počinje takmičenje?

Po naredbi gospođa Fridž i Džož.

Govorna poruka se prekinula. ,,Gospođa Džož je tvoja mama?", pitao je Dan sa strahopoštovanjem. ,,Da." Majkl se odmah podigao na noge i počeo da pretražuje svoje džepove. ,,Mislim da bi trebalo da krenemo. Imamo još samo pedeset minuta da se pojavimo u Sunčanoj kući." ,,Da, da, u pravu si." reče Samanta i takođe se brzo podigne na noge prebacujući svoju crnu kosu preko ramena. ,,Ljubavi, je l' auto ispred?" ,,Jeste, evo, krećem odmah." Brzo je naiskap popio ostatak soka iz svoje čaše i ostavio deset dolara na šanku za njihova pića.

Kad su njih dvoje izašli iz kafea, Matej je brzo izašao iz sobe za osoblje sa još jednim mladićem. ,,Ana, krećemo, stigao je Rodžer za drugu smenu." Ana je brzo ubacila novac koji su ostavili Amos, Dan i Majkl za sva pića i otrča negde pozadi kako bi se presvukla. ,,Melani, ostani ovde sa Monikom dok Dan i ja odemo po automobile, u redu?" Nisam ni stigla da

klimnem glavom kad je Majkl istrčao napolje, a za njim i Dan. Gledajući kako mi Majkl nestaje sa vidika, Monika je stala pored mene, gledajući za Danom. ,,Izgleda da mama i tetka Leonora baš imaju veliki autoritet u ovom svetu.", tiho je rekla. ,,Da.", odgovorila sam, vraćajući film kako Majkl juri prema parkingu hotela koliko ga noge nose. ,,Majkla sam videla samo jednom", nastavila je, ,,I tad je delovao toliko nestrpljivo da se prosto čudim što je sad ovako postupio. Čak ima u planu i da te poveze..."

Ništa joj nisam odgovorila, a nisam se ni čudila.

Smatrala sam da to tako i treba da bude. Partneri se drže zajedno.

Istovremeno smo se okrenule prema šanku po naše stvari. Podigla sam torbu sa stolice i telefon sa šanka, pa pitala konobara da li je sve plaćeno. Kad smo se uverile da ništa nismo ostavile u kafeu, izašle smo ispred, baš kad su se dva automobila zaustavila ispred kafea. U prvom je bio Majkl, koji me je gledao sa iščekivanjem, a u drugom Dan, koji je Moniki pokazao da uđe. ,,Pa, vidimo se tamo.", rekla sam, krenuvši prema autu. Pre nego što sam zatvorila vrata, videla sam da se Monika, gotovo trčećim korakom uputila prema Danu, kako je ne bi čekao.

Majkl je nagazio papučicu, vozeći prema Sunčanoj kući. ,,Šta će se desiti ako ne dođemo na vreme?", upitala sam kad sam se već udobno smestila u kožnom sedištu, negde na pola puta (kako je Majkl

rekao) do Sunčane kuće. Sve vreme mi je u glavi bila slika kako su svi skočili posle govorne poruke i odmah krenuli na put, ne obazirući se na realne stvari, kao što su: trenutno finansijsko stanje, gorivo, udaljenost do Sunčane kuće... ,,Bićemo diskvalifikovani.", kratko je rekao. ,,Čekaj malo, ako zakasnimo i jedan minut, i jedan sekund, bićemo diskvalifikovani?", iznenađeno sam ga pitala, uspravivši se u sedištu. ,,Da. Ovde su ti sva striktna naređenja veoma ozbiljna. Ovo nije šala, Melani. Ovaj svet nije šala."

Kad je tako ozbiljno i pomalo hladno to izgovorio, nisam mogla a da ne pomislim na Ledeni svet Jorkles, koji mi ni u jednom trenutku nije spomenuo. Niko mi nije spomenuo Jorkles.

Osmehnula sam se na pomisao da su svi toliko pokušavali da mi zamažu oči kako ne bih ništa shvatila, da sam na kraju saznala iz knjige. Iz knjige sam saznala zbog čega sam odvučena iz svog sveta.

Shvatila sam da je Majkl video moj izraz lica, pa je upitao: ,,Šta je?"

Prvo što mi je palo na pamet je bila tvrdoglavost - ništa ti njemu ne moraš da objašnjavaš - a onda bes koji se u meni kovitlao na sam spomen Jorklesa. Želela sam da zna moj stav prema svemu ovome, ali sam znala da bi vrlo lako mogao da me uveri u suprotno, jer ja apsolutno ništa nisam znala o Jorklesu, a kamoli o njihovim pobunama i napadima. Odlučila sam da krenem polako, uveravajući ga da sam pomalo i nezainteresovana. ,,Kako se ulazi u Gengalos?", pitala sam, gledajući kroz prozor. ,,Kroz barijeru, videćeš uskoro." U njegovom

tonu sam primetila da je smatrao da je to kraj našeg razgovora, ali sam bila zadovoljna na pomisao da ja još nisam ni počela. ,,Gengalos je zemlja vatre, zar ne?", nastavila sam. ,,Da." Nije mi promaklo da je malo čvršće stegao volan, ali me još uvek nije pogledao.

Ponovo sam se polako spustila u sedištu, udobnije se nameštajući. Nisam bila sigurna da li bi bilo pametno sad započinjati raspravu o svemu tome, jer nam oboma nije išlo u prilog da se sad posvađamo, jer za manje od dvadeset minuta treba da se nađemo u Sunčanoj kući u Kledu. ,,Zar ne misliš da bi mogla da postoji i druga strana?", pitala sam ne mogavši da držim jezik za zubima. ,,Znaš, možda postoji razlog zbog čega mi nismo odrasli u Gengalosu..." Pretvarala sam se da sve to usput spominjem, jer i dalje nisam skretala ,,zamišljeni" pogled sa zgrada pored autoputa. ,,Melani, na šta ciljaš?", gotovo je prosiktao, a ja sam ga pogledala. ,,Jorkles. Ne mogu da verujem da mi nisi rekao, da me nisi upozorio.", prasnula sam odjednom ljutito. Nisam želela da ishod bude ovakav, ali sam već stajala streljajući ga pogledom. ,,Da te nisam upozorio na šta?", zarežao je. Ćutala sam i posmatrala ga. Vilicu je čvrsto stezao, kao i volan, svim silama pokušavajući da me ne pogleda. Nisam znala šta se dešava u njegovoj glavi, a sad mi je to predstavljalo najveći problem na svetu. Mršteći se, menjao je brzine i stiskao papučicu za gas, sve dok nisam ugledala Amosov i Samantin automobil iza nas.

,,Šta se dešava sa tobom, Majkl?", ljutito sam viknula kad je naglo skrenuo u traku za ubrzanje.

Brzo sam se uspravila u sedištu i pokupila stvari koje su pale kod mojih nogu.

Ignorisao me je.

Bilo mu je i vreme! ,,Melani, da li i ti, koja nemaš pojma ni o čemu i samo na osnovu svojih predrasuda misliš da je Jorkles kriv za sve?" Kako je izgledao, mislila sam da će u ovom trenutku vulkan u njemu da eksplodira, ali je izgovorio to tupo, sa žaljenjem u glasu, kao da nije ni razmislio o tom pitanju pre nego što mi ga je postavio.

Još uvek je naglo skretao iz trake u traku, ulećući u makazice i pretičući vozila na putu. Nije mi bio dovoljan pojas, pa sam se čvrsto uhvatila i za ručku iznad vrata, pokušavajući da predvidim svaki njegov pokret kako se ne bih povredila gubeći ravnotežu. ,,Majkl, uspori!", viknula sam, ali kao da moje reči nisu doprle do njega. Mrštio se, i sa besom posmatrao put ispred nas, a ja sam gledala kako crna tačka automobila postaje sve veća i opasnija. ,,Majkl, molim te, samo uspori!", vikala sam.

Videla sam da je on gledao samo u jednu tačku ispred sebe, i nije obraćao pažnju ni na mene, ni na moje reči, ni na put.

Brzo sam se sagnula kako bih videla desni retrovizor, i uverivši se da je jedini automobil u sporijoj traci daleko iza nas, brzo uhvatila volan i skrenula u desnu traku. Kako sam ponovo naglo okrenula volan ulevo da ne bismo završili na polju, Majkl nije imao izbora osim da pomeri ruke sa

volana, a taj nagli pokret kao da ga je probudio iz neke vrste transa. Brzo je spustio ruku na menjač i usporio baš pred benzinsku pumpu, kad je besno i sa prstima isprepletanim na potiljku izašao iz automobila. Paralisana, i pod uticajem adrenalina u krvi, ostala sam da mirujem na sedištu.

Polako sam se sagnula, pokušavajući da ne pravim nagle pokrete, i vratila u torbu telefon i naočare za sunce koje su se ponovo našle na podu.

Zatim sam se odvezala i izašla napolje. Uverivši se da me ništa ne boli, okrenula sam se prema njemu. Šetkao je levo-desno desetak metara iza automobila. Zatvorila sam vrata za sobom, posmatrajući Majkla - neverovatno mirnu osobu kako se ponaša divlje.

Sad mi ovde nije bilo ni Amosa ni Samante koji bi možda znali šta bi trebalo da učine.

Nisam znala zbog čega je tema ,,Jorkles" toliko Majkla izbacila iz takta, ali je jedno bilo sigurno: Majkl ne misli da je Jorkles kriv za sve.

Proverila sam koliko ima sati i shvatila da imamo još petnaest minuta do isteka tetkinog roka.

Duboko sam udahnula zamišljajući šta bi Majkl mogao da mi uradi ukoliko mu priđem i suviše blizu. Ipak sam ja započela sve ovo. ,,Majkl...", tiho sam rekla, a on me je odmah pogledao. Znala sam da može da me čuje odavde, pa sam njegov pogled prihvatila kao odgovor. ,,Žao mi je. Za sve sam ja kriva... Nije trebalo ništa da ti spominjem..." Ali se Majklova ruka odmah našla u vazduhu, zaustavljajući me u sred rečenice. ,,Mel, samo sam se nadao da ti nećeš to videti na taj način.", promrmljao je sebi u bradu, povređeno,

ali sam ja mogla da ga čujem. ,,A na koji drugi način bih to mogla da vidim?" ,,Ono što je Jorkles nekada radio, ne mora da znači da Gengalos nije. Iako je Jorkles zemlja Leda, po tome ne možeš da ih osuđuješ. Nisu oni krivi što mogu da upravljaju samo tim elementom." ,,Ja... Žao mi je, Majkl, stvarno jeste." Nisam znala šta bih drugo mogla da mu kažem, pa sam spustila pogled. Odjednom su mi moje štikle postale zanimljivije od dešavanja oko nas.

Nekoliko trenutaka je ćutao i samo gledao u nebo, potpuno mirno, a onda je bacio pogled na sat. ,,Što ne reče da bi trebalo da požurimo?", rekao je čim se brzim hodom uputio prema automobilu, a i ja za njim.

Nekoliko minuta smo proveli u tišini, svako vodeći bitku sa samim sobom. Nisam ni primetila kad smo ušli u neki gradić, koji mi je ličio kao dva ili tri naselja u Beču jer je izgledao kao da je neverovatno mali.

Još nekoliko minuta smo se vozili dok se nismo zaustavili u redu automobila ispred velike napuštene ciglane fabrike. Počela sam da se osvrćem oko sebe posmatrajući okolinu.

Sa leve strane napuštene firme se nalazila ogromna štala, takođe napuštena, i odjednom sam se prisetila da se u takvim štalama nalaze krave u Evropi, ali ovo je Amerika, ko zna za šta to ljudima služi. Sa desne strane sam mogla da vidim jedino kapiju koja tu verovatno stoji da bi stajala, a iza nas se nalazilo veliko poljoprivredno polje sa travom izgorelom od sunca, dok je sunce pržilo sa najviše tačke neba.

Kad sam se ponovo okrenula ispred sebe, primetila sam da je cela kolona od sedam-osam automobila nestala, i da je ispred nas stajao još samo jedan automobil koji nas je razdvajao od debelog zida fabrike.

Ubeđena da smo stigli na odredište, odvezala sam se i uhvatila za bravu. ,,Gde si krenula?", zaustavio me je. ,,Pa napolje." Nasmejao se na moj ton koji je više zvučao kao da je to nešto što je očigledno. ,,Nismo još stigli, Mel." Stresla sam se kad me je oslovio nadimkom. Prvih nekoliko sekundi sam mislila da moj nadimak ne može da zvuči gore kad ga on tako kaže, ali posle, kad mi se njegova rečenica ponavljala iznova i iznova u glavi, zvučalo mi je bolje nego kad ga tata kaže.

Dogovori se sama sa sobom već jednom!, prekorila sam samu sebe. ,,Aaa!", vrisnula sam. Automobil ispred nas je samo nestao. Ispario. Pred mojim očima!

Nemoguće!

Majkl je samo dodao gas kako bismo se približili zidu ne obraćajući pažnju na moju neiskontrolisanu reakciju, a onda je počelo da se dešava nešto potpuno nestvarno. Čula sam tiho zujanje. Zujanje koje me je podsećalo na zvuk neke kamere koja može da se okreće u krugu od sto osamdeset stepeni, pa sam se zainteresovano uspravila u sedištu gledajući pomno u zid kako bih mogla da je vidim. I ugledala sam je.

Mala okrugla kamera, manja od zenice oka, se pomerala levo-desno u udubljenom zidu, pokušavajući da snimi pridošlice. Nasmejala sam

se.

Kad je uspela oboje da nas snimi, iz zida je izleteo crni monitor, toliko brzo da mi je osmeh splasnuo sa lica i da sam se brzo bacila nazad na sedište. ,,Lozinka?", pitao je monitor, a Majkl je složio facu kao da se dosađuje. ,,Alo, bre. Samo želim da prođem." Odgovorio mu je Majkl gotovo iste sekunde, a ja sam ga refleksno lupila po grudima kako bi shvatio da to nije pristojno. Slegnuo je ramenima, a monitor je počeo da se smeje. ,,Destinacija?" ,,Kled.", kratko je Majkl odgovorio. Monitor je nestao nazad u zidu, a ja sam osetila da tlo pod nama podrhtava. Brzo sam dohvatila pojas i ponovo se vezala. Primetila sam da kapija sa desne i štala sa leve strane polako nestaju, a zamenjuje ih jaka svetlost, kao i cigleni zid. Tlo pod nama je nestalo, a auto je počeo da leti, barem sam mislila da je poleteo sve dok nismo udarili o asfaltirani put, bez ijedne ogrebotine.

Majkl je samo nastavio da vozi dok sam ja pokušala da se priberem. ,,Zašto si ono rekao monitoru?! To je bilo veoma nepristojno!", ljutito sam mu rekla kad sam videla da se ispred nas ništa ne pojavljuje osim pustih polja. ,,Monitor?", jasno sam mogla da čujem ruganje u glasu, ,,To je Usmerivač. Kao kod vas naplatne rampe, samo što Gengalos ne naplaćuje, samo usmerava pridošlice. A ono što sam mu rekao, to je lozinka."

Namrštila sam se. ,,Alo, bre. Samo želim da prođem?", sumnjičavo sam ga upitala. ,,Tako je.", kratko je odgovorio. ,,A kad je video tvoju reakciju, počeo je da se smeje." ,,Preteruješ. Usmerivač ne može da se smeje." ,,Usmerivač je začaran, Melani.", obratio mi se tonom kojim bi se neko obratio detetu tokom rasprave. ,,Divno...", sarkastično sam odgovorila. ,,Još mi samo fali da me Usmerivač, neživo biće, smatra za... idiota." Poslednju reč sam izgovorila tiše, ne želeći da me Majkl čuje. Šta ako me i on bude smatrao za idiota? Šta ako i njemu dosadim? To bi bio Plač majke Božje.

Ali bilo je prekasno jer je Majkl već počeo da se smeje, što me je uverilo da je vrlo dobro čuo moju izjavu. ,,Ne brini, to je normalno za nove.", uveravao me je. ,,Ne pokušavaj sad da se izvučeš, pametnjakoviću.", zapretila sam mu prstom, iako je lako mogao da vidi na mom licu da samo što nisam i sama počela da se smejem. ,,Videćemo mi tek kad se budem navikla na sve ovo." ,,Kako ti kažeš.", nasmejao se.

Nismo se vozili više od dva minuta kad smo videli tablu sa velikim natpisom KLED. Uzbuđeno sam se ponovo uspravila u sedištu i sa kezom posmatrala kako ulazimo u grad. ,,Tebe stvarno tek pukne uzbuđenje kad se nađemo na korak od nečega. Prvo Finiks, sad Kled, šta će tek biti kad stignemo pred Sunčanu kuću?" ,,Daj ućuti. Nemoj ovo da mi pokvariš."

,,Nemoj ovo da mi pokvariš...", narugao mi se bebećim tonom. Kakvu je facu složio, zahvalila sam se Bogu što i jezik nije izbacio napolje. Ignorisala sam ga. Čim smo prošli jedan kilometar od table, zaustavilo nas je crveno svetlo na semaforu.

Poželela sam sebi dobrodošlicu u grad. Malo je reći da sam očekivala gradić, ali sudeći po tri trake u jednom smeru na skoro svim ulicama krcate automobilima, izgledalo je ogromno. Iznenađeno sam posmatrala sve te luksuzne zgrade od stakla, što mi je ličilo na sedište kancelarija svih mogućih Gengalosovih firmi. Na sledećem semaforu sam ugledala reku sa leve strane, a na trotoarima se nalazilo više ljudi nego u Njujorku. Svi su se gurali da prođu, neki bi se zaustavljali da nagrde nekog što ne pazi gde gazi, a većina je svoje torbe grčevito stezala. Iznad ulice kojom smo se vozili su se nalazila nekoliko nadvožnjaka kojim su skoro svakog časa prelazili vozovi. Blago je reći da je u ovom gradu haos. Vratila sam pogled na gomilu ljudi po trotoarima, a ne bi me ni čudilo da postoji metro ispod nas. ,,Majkl...", pažljivo sam mu se obratila gledajući u sve te ljude. ,,Molim?", tiho je uzvratio ne skidajući pogled sa puta. ,,Da li su svi ovi ljudi...", zastala sam. Nisam bila sigurna da li bih tu reč mogla da prevalim preko usana. ,,Elementarci?" ,,Da." ,,Jesu. Što pitaš?" Ništa nisam odgovorila, a on

je ponovo počeo da se smeje. ,,Nije valjda da si očekivala da ćeš videti kako se ubijaju po ulici?"

Iskreno, nisam baš o tome razmišljala. Nisam razmišljala kako bi mogao Gengalos da izgleda, kako bi mogao Kled da izgleda, a ne mogu da zamislim kako bi tek Jorkles izgledao. ,,Pretpostavljam da je ovde uvek sunčano, zar ne?", pitam ga, ignorišući njegovo provociranje. ,,Da." Znači u Jorklesu je uvek zima., odmah sam zaključila. ,,Je l' Kled glavni grad Gengalosa?", zainteresovano upitam. ,,Jeste. Glavni i najveći od svih gradova. Ovde se čak nalazi i dvorac." ,,Hoćeš da kažeš da ovde žive i kralj Džeret i kraljica Arlia?", još uzbuđenije upitam. ,,Da.", osmehne mi se. ,,Oni će, kao kralj i kraljica Gengalosa, nadgledati celo takmičenje." ,,Opa", nesigurno odgovorim.

Oni će naš gledati sve vreme? Biće tu blama...

Majkl parkira automobil sa strane ulice na parking i oboje izađemo iz njega. Brzo izvadim mobilni da proverim koliko još imamo vremena, pa se opustim kad vidim da imamo još deset minuta.

Ali se zatim brzo namrštim ne razumejući kako smo stigli ovde od pumpe za samo pet minuta. Kad je primetio moj pogled koji leti sa ekrana telefona do njega, osmehne mi se. ,,U Gengalosu se sat na telefonima sam pomera za pet minuta unazad, a u Jorklesu bi trebalo pet minuta unapred od našeg vremena. Imamo još dodatnih pet minuta, taman da se svi još okupimo i

da uđemo." ,,A kad se vratimo u Finiks, vreme na telefonu će se samo vratiti u normalu? I naši satovi su u Gengalosu kao... Začarani?", zbunjeno ga upitam. ,,Da i da.", kaže. Bilo je dovoljno da ga samo zbunjeno pogledam, pa da mi on objasni. ,,Da za samo vraćanje vremena i da za začarane satove u Gengalosu."

Nisam stigla ništa da mu odgovorim kad me prekine ženski glas: ,,Evo nas." Bila je to Samanta, zajedno sa Amosom pod ruku. ,,A ostali se parkiraju, samo što nisu stigli." ,,Dobro, imamo još deset minuta, Samanta.

Stižemo.", rekao joj je Majkl. ,,Znam. Misliš da bih stajala ovde da kasnimo?", zajedljivo ga upita, a on uzdahne, nemoćan da joj protivreči i stane pored mene.

Kad su za nekoliko minuta stigli i Urbanovi i Dan i Monika, svi smo se uputili prema veličanstvenom ulazu u Sunčanu kuću kolektivno se raspravljajući.

Primetila sam da je Monika stala sa moje druge strane i tiho mi šapnula: ,,Ovaj grad je ogroman. Ne mogu da verujem da ćemo se u njemu takmičiti." ,,Da, samo da nas ne posmatra veliki broj ljudi, bilo bi užasno.", odgovorila sam joj. ,,Ne budi blesava.", ubacila se Samanta. ,,Ovo je događaj godine. Bićemo u centru pažnje. Pa ipak će neko od nas postati sledeća kraljevska porodica." ,,U pravu si.", brzo se Monika složila sa njom i nastavile smo put prema ulazu u tišini.

Pa, Mel, dobrodošla u Sunčanu kuću.

8.

Ono što ostaje u Sunčanoj kući Koliko je zgrada bila luksuzna, bila sam prezadovoljna što sam obukla svečani kombinezon i štikle sa ne previše visokom potpeticom. Pred zgradom sam neprestano pokušavala da sklonim pramenove kose koji su mi se našli na licu, jer mi je zgrada već dovoljno oduzimala dah.

Veliki broj stepenica pred ulazom je prekrivao crveni tepih koji je tu postavljen u svrhe takmičenja.

Grupica od sedmoro ljudi i ja smo pokušavali da se što pre popnemo i zauzmemo mesta u Svečanoj sali (kako je Samanta Moniki i meni objasnila u međuvremenu).

Ana nam se posle nekoliko trenutaka napornog penjanja uz stepenice pridružila, odnosno zaostala za momcima koji su odlučno držali korak ispred nas. Kad smo se popeli skroz gore, odmah sam primetila dva velika stuba sa obe strane ulaza, a klizna vrata su se odmah otvorila čim su se momci približili dovoljno blizu senzoru za otvaranje.

Ušli smo u ogromno predvorje. Plafon je bio višlje odignut od plafona u normalnim kućama, zidovi su bili sivkaste boje koja je odavala utisak modernog vremena, a crne kožne fotelje na svakom ćošku su privlačile svačiji pogled i postale primamljive za umorne noge prolaznika. Dok smo prolazili kroz predvorje, sa desne strane sam primetila restoran brze hrane sa staklenim izlogom u sredini u kom se nalazila ukrasna torta napravljena od slova koje sadrži ime glavnog grada

Gengalosa. Brzim korakom smo se uputili napred kroz gomilu ljudi koja je grabila hodnikom.

Ispred nas sam ugledala velika siva vrata. Dan ih je gurnuo ni ne obraćajući pažnju na okolinu, jer mu je bio i pretežak posao da prati šta mu Amos i Majkl pričaju, dok je Matej samo klimao glavom na svaku njihovu reč. Svo osmoro smo prošli kroz vrata i našli se u drugom predvorju, a i drugačijem. Plafon je takođe bio visoko iznad nas, a zlatni lusteri sa belim dijamantima kao ukrasima su se spuštali niz njega. U ovom predvorju se nalazilo nekoliko staklenih izloga sa zlatnim držačima stakla u kome su se nalazile razne stvari. Nisam imala vremena da pogledam šta se tačno nalazi u njima jer je oko njih bilo okupljeno i previše ljudi.

Gledajući u gomilu, nisam ni primetila da sam se i previše približila Moniki i za nekoliko trenutaka, kad sam je zgazila, se brzo okrenula prema meni i zgrabila me za ruke da ne bi pala. U toku okreta, nije dobro videla da se još uvek nalazim blizu nje, pa je i ona mene zgazila. ,,Jao!", jauknula sam odmah za njom, pa i sama stisnula njene dlanove jer su me kolena u tom trenutku izdala i osećala sam se kao da se svakog časa mogu naći na podu. Monika je čvrsto sklopila oči, a ja sam momentalno pogledala u njenu nogu.

Nosila je sandalice, pa sam zaključila da je sigurno boli više nego mene. ,,Izvini, zagledala sam se.", brzo sam joj rekla, a ona je odmahnula glavom ne otvarajući oči. Znala sam da je pokušavala da istrpi, a da drugi ne primete koliko je zaista boli, a pritom i da dokaže drugima da nije ništa opasno. To sam i ja uvek

radilaBitnije mi je bilo da se krivac ne oseti toliko krivim, već da pokušam svojom reakcijom da mu dokažem da nije ništa ozbiljno. Otvorila je oči i nasmešila mi se. ,,Prošlo je." Uzvratila sam joj osmeh, iako nisam baš bila sigurna da li je bila iskrena. Pokušavajući da potisnem crvenilo koje me je obuzelo na samu pomisao da sam ja nešto pogrešila, pogledala sam ispred nas. Svi koje smo obe znale su nestali u gužvi. Obuzela me je panika. ,,Monika", tiho sam rekla i dalje gledajući ispred nas, pokušavajući da uočim poznatu siluetu.

Krajičkom oka sam primetila da je i ona podigla pogled, a zatim smo obe istovremeno histerično rekle: ,,Otišli su!" ,,Brzo!", dodala sam, uhvatila je za nadlakticu i povukla je za mnom kroz gužvu. Jedino čega se sećam je da smo sve vreme išli pravo, pa zašto bi onda u poslednjem trenutku skrenuli. Provlačile smo se kroz gužvu gledajući da nigde ne skrenemo, ali još uvek nismo uspele da ih vidimo. ,,Šta ćemo sad?", pitala je. ,,Ograničeno vreme samo što nije isteklo." Brzo sam iz torbe izvadila mobilni telefon i videla da je upravu. Ostalo nam je još manje od dva minuta. ,,Samo se nadam da to ograničeno vreme nije stvarno striktno. Odmah bismo bile diskvalifikovane ako zakasnimo i sekund!" ,,Da.", složila se. ,,Uredu.", zaustavila sam se i pogledala je. ,,Samanta je rekla da će se to održavati u Svečanoj sali, tako da tražimo Svečanu salu, zar ne? Gledaj gde idu parovi." Gotovo odmah smo obe počele da

se okrećemo na sve strane i videle nekoliko parova kako se brzo uputilo prema hodniku koji se nalazio tačno ispred nas. ,,Verujući tvojoj intuiciji", rekla je Monika, ,,Svečana sala bi trebalo da bude u tom pravcu."

Brzo smo se uputile za njima. Čim smo htele da uđemo u taj hodnik, nestrpljivi glas nas je zaustavio. ,,Gospođice, Svečana sala nije dostupna fanovima." ,,Oh, ne", odmah mu je Monika odgovorila, ,,Mi smo takmičarke." Sumnjičavo nas je pogledao, a onda je spustio svoj pogled na sto za kojim je sedeo.

Pogledala sam u Moniku shvativši da tog čoveka ni u jednom trenutku nisam primetila. Na stolu je stajalo nekoliko belih papira na kojima su bila imena takmičara, koliko sam mogla da primetim. ,,Vaša imena, molim." ,,Fridž, Monika.", odmah je rekla dok smo mu se približavale kako bismo bolje videle. ,,F, f , f,...", ponavljao je dok je tražio njeno prezime na papiru. ,,Oh, Fridž. Ćerka gospođe i gospodina Fridža?", zabezeknuto je pitao. ,,Logično.", odgovorila sam tiho, više za sebe, a sudeći po njegovom ljutitom pogledu koji mi je uputio sam zaključila da me je čuo. ,,Ovde vidim samo jedno prijavljeno ime iz porodice Fridž.", odgovorio je ni ne pogledavši ponovo u papire. Navukla sam osmeh na lice. ,,Oh, ne. Ja sam Melani Džož." Širom je otvorio oči. ,,Džož?", prošaputao je. Kad sam klimnula glavom, bez reči nam je pokazao rukom prema

hodniku i dalje gledajući u nas. ,,Misliš da je pomislio da smo sestre?", tiho je upitala Monika kad smo se brzo uputile prema vratima na kraju hodnika. ,,Sigurno.", odgovorila sam uverena u tu teoriju.

Kad smo stigle do širom otvorenih vrata, primetila sam pločicu na kojoj je velikim crnim slovima pisalo: SVEČANA SALA. ,,To je to.", rekla je Monika i produžila ispred mene. Kad je odmah do zida skrenula desno, ugledala sam stolice poređane po celoj sali, podeljene u dve kolone kako bi između njih moglo da se prođe.

Vrata Svečane sale su izbijala pravo na taj prazan deo između kolona, a pošto je Monika odmah krenula desno, shvatila sam da je videla nekog koga zna, pa sam krenula za njom. I bila sam u pravu. U petom redu od jedanaest, su sedeli svi: Samanta i Amos do zida, Matej i Ana pored njih, između Ane i Dana je bilo prazno mesto pa sam pretpostavila da Dan čuva mesto Moniki, a između Dana i Majkla se nalazilo još jedno prazno mesto za mene.

Vragolasto sam se osmehnula kad sam videla da je Majkl počeo da se okreće u potrazi za mnom kad je video da se Monika provlači do svog mesta, bez mene. ,,Gde ste bile?", pitao je kad sad sela pored njega. ,,U predvorju." ,,Mislio sam da te je Monika odvukla u toalet kad sam primetio da te nema. Da vas nema.", brzo se ispravio, a ja sam se još šire nasmejala. ,,Dobro, pa, bitno je da nisam zakasnila." I u tom

trenutku su se ulazna vrata u Svečanu salu glasno zalupila. Progutala sam knedlu koja mi je zastala u grlu.

Ceo jedan poslednji red od osam sedišta - četiri para - je bio prazan.

Svi pogledi su se sa vrata usmerili prema bini, gde su sada stajale dve meni veoma poznate ženske figure. Mama i tetka. ,,Dobrodošli.", rekla je mama na mikrofon, iskoračivši. ,,Verovatno ste svi primetili poslednji prazan red. Četiri para nisu uspela da stignu na vreme i svi znamo šta to znači. Nadam se da ste svesni šta će se dogoditi ukoliko ne ispoštujete ono što se zahteva od Vas." ,,Nisu ih valjda stvarno diskvalifikovali?", tiho upitam Majkla, a on klimne glavom. ,,Zašto bi iko želeo da sluša njihova dosadna pravila?", nastavila sam. ,,Objasniću ti kasnije.", odgovorio mi je dok je posmatrao mamu kako nervozno gleda takmičare, ali kad nije mogao da ignoriše moj prodorni pogled, brzo mi objasni: ,,Na takmičenju se bira sledeća kraljevska porodica, to znaš. E sad, kralj Džeret i kraljica Arlia su veoma popularni i celu državu su motivisali, pa svi žele da budu sledeći koji će imati tu privilegiju da unaprede našu državu." ,,Sigurna sam da nemaju svi takve motive.", prokomentarisala sam. ,,Nećemo sad da ulazimo u filozofiju." ,,Zašto? Meni se sad baš priča.", počela sam da provociram, ali kad sam videla da me ignoriše, dosadilo mi je. ,,Kad ste se prijavljivali, imali ste priliku da

pročitate svako pravilo i svaku stavku u Pravilniku modernog Gengalosovog takmičenja i sigurna sam da ste primetili da će celo takmičenje biti dostupno javnosti, kao što je dozvoljeno i davanje svakog pojedinačnog Vašeg intervjua sa Vaše perspektive.

Međutim, današnje izjave ipak neće biti dostupne javnosti, već samo takmičarima - Vama.", napravila je pauzu, a ja sam iskoristila trenutak da pogledam takmičare koje sam mogla da vidim sa svog mesta.

Samanta se došaptavala sa Amosom, Matej i Ana su zaprepašteno zurili u mamu - Leonoru Džož - kao i svi iz leve kolone u Svečanoj sali. ,,Kralj Džeret i kraljica Arlia je trebalo da budu u sastavu žirija, kako bi na kraju takmičenja pobedničkom paru predali krunu. Svi znamo da bi njima bilo lako da donose odluke u ovom takmičenju, ali ključna stvar svih izmena je...", Leonora je duboko uzdahnula pokušavajući da se smiri. Osetila sam kako se nervozno povlačim na vrh stolice uspravne kičme, a leva ruka mi je odletela na Majklovu nogu. ,,Je...", promucala je. Gledajući mamu kako pokušava da kaže nešto što prosto ne može me samo tera na brigu. Ona nije takva. Mora da je nešto stvarno ozbiljno, možda čak i opasno.

Rebeka joj je polako prišla i stavila joj ruku na rame, a videla sam da joj je pogled odlutao negde iza bine. Tamo je stajao tata - Daniel Džož - koji samo što nije skočio na binu, ali je mama podigla ruku da ga zaustavi. Obrisala je uplakano lice, duboko udahnula, a onda se ponovo okrenula prema nama. Jedina stvar što me je u ovom trenutku držala da ne skočim i da je ne zagrlim pred svima je

Majklova ruka koja je čvrsto držala moju u njegovom krilu. ,,Dakle, ključna stvar svih izmena je: nestanak kralja Džereta i kraljice Arlie." Nastalo je kolektivno zadržavanje daha, a zatim glasan žamor od kog mama nije mogla da nastavi sa informacijama. ,,Šta?", Ana je glasno upitala. ,,Kralj i kraljica su nestali?", nadovezala se Samanta panično. ,,Kako je to uopšte moguće? Da li je to uopšte moguće?", okrenula se prema Amosu kome je uputila pitanje, ali on nije obraćao pažnju na nju, samo je bledo gledao ispred sebe. ,,Zar mi imamo i kralja i kraljicu?", Monika je pitala Dana, a on je duboko udahnuo. Kako to da Monika ne zna da imamo kraljevsku porodicu?

Vratila sam pogled na Majkla, koji samo što nije zinuo, pa sam drugu ruku brzo stavila na njegovu bradu kako bih ga zaustavila. Levu ruku mi je još uvek grčevito stiskao u krilu. ,,Ali...", promucao je. ,,Kako onda planiraju da se takmičenje nastavi ako nismo pod opreznom zaštitom?" ,,Zbog čega nam treba zaštita, Majkl?", pitala sam ga, uverena da priča besmislice. ,,Šta misliš, da li bi Jorkles dozvolio da Gengalos ima izbor sledeće kraljevske porodice?" Imalo je smisla. Da sam na mestu kralja ili kraljice Jorklesa (čekaj, da li Jorkles ima kralja i kraljicu?) učinila bih sve da zaustavim ovo takmičenje, a onda mi je sinula ideja. ,,Ali, šta ako su kralj i kraljica samo otišli negde a da nikom nisu javili gde idu?", predložila sam. ,,Zašto bi igde išli pred sam početak takmičenja?

I u dvorcu je nemoguće da neki sluga ne zna gde su kralj i kraljica.", odmah mi je dao odgovor, i u pravu je. ,,A i sigurna sam da mama ne bi to svima rekla, osim javnosti, da nije potpuno uverena u to." ,,Da, i to.", odgovorio je. ,,Molim za tišinu.", glasno je rekla mama. ,,Znam da je svima obećana danonoćna zaštita, ali je to sad nemoguća misija. Mislim da kralju i kraljici dugujemo barem to da se takmičenje nastavi, da izaberemo prestolonaslednike i da pronađemo našu odanu kraljevsku porodicu gde god da su, što znači da će svako morati da se brine za sebe. Nema ponoćnih šetnji, nepromišljenih radnji kao ni odlaska na rizična mesta.

Takođe, vest o nestanku kralja i kraljice bi uzdrmala celu našu zemlju, kao i neprijateljsku zemlju, tako da ova vest mora ostati između ova četiri zida. Svima ide u prilog da se ne pročuje, da je stanovništvo mirno i veselo zbog predstojećeg takmičenja, kao i to da se ne povlače u kuće ako je nekom potrebna pomoć, zar ne? Znači, ovo ostaje u Sunčanoj kući, a kao dodatna mera bezbednosti, bilo ko za koga saznamo da je nešto i zucnuo van ove zgrade, biće diskvalifikovan i smatraće se da je izdao kraljevsku porodicu što je državna izdaja." ,,Ne.", pogledala sam u Majkla. ,,Reci mi da nije to upravo rekla." ,,Zar ne vidiš da je prisiljena?", odgovorio mi je Dan sa druge strane. ,,Pogledaj samo kako drži ruke, tako kruto. A leđa su joj prava kao prut." I bio je u pravu. Iako je mama većinom vremena u poslovnom fazonu, nikad je nisam čula da tako

priča, i sigurna sam da ne bi da nije neophodno. ,,Sad, pošto su kralj i kraljica nestali, nama će biti teže da procenimo ko će ostati u takmičenju, a ko neće. Imaćemo dva testa pre samog početka takmičenja. Prvi će se održati za dva dana u Sali za vežbe. Tamo ćete biti testirani da li ste dovoljno privilegovani da budete deo ovog takmičenja, a na drugom testu za dve nedelje, takođe u Sali za vežbe, će biti smanjen broj parova u takmičenju. I kad broj bude smanjen, takmičenje zvanično počinje.

Još jednom Vas podsećam da ova vest ostane u Sunčanoj kući i da za dva dana, tačno u dvanaest časova poslepodne, budete ispred Sale za vežbe. Želim Vam prijatan dan." Leonora se vratila do Rebeke pa su se zajedno spustile do Daniela i nestali sa vidika. Svi su još uvek sedeli na svojim mestima, šokirani. Kao i ja.

Kralj i kraljica su nestali. Neće nadgledati takmičenje. Obezbeđenje je svedeno na minimum, a o tome ne smemo ni da zucnemo. Ni najbližima. Da li bi trebalo da ne budem zastrašena? ,,Mel..." Iz razmišljanja me je trgao Majklov nežan glas. Podigla sam pogled. ,,Trebalo bi da se vratimo u Finiks po naše stvari. Svi ćemo odsesti zajedno u istom hotelu ovde, u Kledu." ,,U redu." Izvukla sam ruku iz njegove i uzela torbu sa poda. ,,Samo..." Započela sam, ali su mi misli ponovo odlutale. Nestali su. Ali gde bi mogli da se nalaze? Kako li se sad oseća kraljica Arlia?

Sigurno je duboko u sebi samo krhka žena kojoj je potrebna zaštita muškarca, kao i mama i tetka. ,,Samo?", ponovio je, podigavši obrvu. ,,Moram do toaleta." Brzo sam rekla i krenula

prema izlazu, a Majkl je za mnom doviknuo da će me čekati ispred ulaznih vrata u Sunčanu kuću.

Na samom izlazu iz Svečane sale, ugledala sam znak za toalet. Skrenula sam desno i ušla unutra.

Naslonila sam se na lavabo.

Daj se priberi! Ni ne poznaješ ih, nikad ih nisi ni videla, ne možeš ovako da se ponašaš!

Pustila sam vodu da teče iz slavine, a onda sam se poprskala malo po licu i osvežila vrat, uzela torbu i uputila prema Majklu.

Vratila sam se u hodnik gde je Moniku i mene zaustavio stranac zbog registracije, pa sam ušla u predvorje. Činilo se da ni jedan čovek nije izašao iz Sunčane kuće otkako je mamin govor počeo.

Probijala sam se kroz gužvu kad sam naišla na deo pred sam izlaz gde se nalazilo samo dvoje ljudi: Majkl i devojka zanosne kestenjaste kose i zelenih očiju. ,,Majkl strašno si mi nedostajao.", čula sam. ,,Mislila sam da te neću videti ovde." Rekla je napućenih usana, a rukom je prelazila nežno po njegovom ramenu. Gotovo odmah sam podigla pogled prema njegovom licu, kao oparena, i primetila da me gleda zaprepašteno. ,,I sam znaš da se veoma dugo nismo videli."

Majkl je čvrsto stegao vilicu, a u njegovom pogledu sam mogla da pročitam da bi najradije odleteo da može. I u tom trenutku sam tačno znala šta bi trebalo da uradim.

Počela sam da se pretvaram da ubrzano dišem i to malo rastojanje sam prešla u nekoliko brzinskih koraka. ,,Oh, tu si, ljubavi, tražila sam te svuda.", prišla

sam mu i uhvatila ga za ruku. Njegovo lice je delovalo još više zaprepašteno nego malo pre, ali se brzo primirio. ,,Dobro je da si me pronašla. Baš sam pričao sa starom poznanicom, ljubavi.", odgovorio mi je i uzvratio stisak ruke. ,,Ljubavi?" Devojka koja je do sad stajala tako blizu njega je bukvalno ispljunula reči. ,,Oh, ja sam Melani", pravila sam se blesava i sa osmehom joj pružila ruku. Da me je malo bolje poznavala, sigurno bi shvatila da je to najlažniji osmeh koji sam ikad namestila na licu. ,,Naomi.", ljutito mi je odgovorila, ali je ipak pružila ruku, rukovajući se sa mnom. ,,Da si stigla samo sekund ranije", nastavila je, ,,shvatila bi da si upravo prekinula nešto veoma važno." Otrovno me je gledala, a ja sam momentalno promenila strategiju. Uozbiljila sam se. ,,A ti, da ti je mozak barem malo veći od pilećeg, shvatila bi da je ovaj čovek zauzet i da svoje važne poslove nastaviš sa svojim partnerom." Nakon mojih reči sam se ponovo osmehnula. ,,A sad nas izvini, jer mi imamo neka važna posla za obaviti."

Gledala me je šokirano, a ja sam iskoristila njenu nedorečivost i povukla Majkla prema izlazu. Čim su se vrata iza nas zatvorila, odmah sam mu pustila ruku kao da je gubava, ali nisam požurila da se udaljim od njega. ,,Nisam znao da si ovako jaka na rečima ", počeo je da provocira. ,,Bolje nemoj da me ljutiš, nego se zahvali što sam te spasila napasti." ,,U pravu si.", brzo je rekao. ,,Hvala ti... I..."

Prekinula sam ga. ,,Majkl, stvarno ne želim da o ovome stalno pričamo i predlažem da ovo ostane u Sunčanoj kući kao i vest o nestanku kralja i kraljice." ,,Da.", odmah se složio. ,,Mislim da još barem pola sata ne bih uspeo da je se otarasim da nisi naišla, u stvari, da ne postojiš." ,,Ha-ha", sarkastično sam se nasmejala na njegove reči. ,,Ne znam ni koliko imaš godina.", odjednom sam bubnula. ,,Pa to barem nije teško zaključiti... Dve godine sam stariji od tebe." Klimnula sam glavom bez reči.

Nisam znala odkud mi odjednom takve misli, ali ako nastavim ovako da tumačim njegove poglede, ne piše mi se na dobro. ,,Znači", počeo je, ,,Prvo idemo u Finiks po stvari, pa se vraćamo u hotel da rezervišemo sobe, a onda idemo na večeru." ,,Svi?", pitala sam. ,,Samo nas dvoje, ukoliko nije nikakav problem." Pogledala sam ga sa osmehom. ,,Naravno da nije." Uzvratio mi je osmeh. Nisam videla da mi je od pozadi brzo prišao i da me je malo odigao od zemlje, zagrlivši me. Ukopala sam se u mestu.

Majkl mi nikako nije delovao kao osoba koja je sklona preteranom izlivu emocija. Ništa nisam komentarisala kad me je pustio iz svog toplog zagrljaja, ostavivši me da se smrznem na samom udaru sunca. *

*

*

Čim smo uneli svoje stvari u jednokrevetne sobe broj 43 i 44, spustili smo se u hol hotela, koji je više ličio na dnevnu sobu u kojoj svi provode vreme zajedno uz neko piće i, po mogućnosti, hranu iz hotelskog restorana.

Majkl je odmah sa Danom, Amosom i Matejem nestao sa vidika, a ja sam ostala da sedim sa curama.

Kao i u većini vremena posle današnje objave, mučila me je briga: Kako ću uspeti da prođem oba testa, ako nemam predstave kako mogu da pokrenem svoju moć? Znam samo da imam dva dana.

Dok sam zamišljeno gledala u neodređenu tačku na zidu, krajičkom oka sam primetila da je Ana već nekoliko puta u minuti graciozno sklonila svoju prekovrdžavu kosu sa lica. To mi se učinilo simpatičnim.

Sad kad se prisetim Matejevog izgleda, mogu da vidim koliko zapravo liče. Matej je viši od nje za pola glave, što njoj daje mogućnost da obuje štikle kad god poželi. Oboje imaju zelene oči, a ona ima riđu kovrdžavu kosu, čiji federi kreću od temena glave, dok Matej ima smeđu kosu.

Od kad smo se upoznale, nismo imale prilike da razgovaramo, ali čim je deo ove ekipe, znam da joj je karakter, kao i ponašanje, slično njihovom.

Samanta je sedela preko puta mene i čitala Kledovski magazin za modu koji je pronašla na stočiću između nas. Ana se u većini vremena cerila nečemu što je čitala na svom mobilnom telefonu, a ponekad bi joj pažnja odlutala od toga kada bi podigla pogled pokušavajući da skloni svoje

kovrdže u stranu. Monika je iz svoje torbe izvadila knjigu od Gijoma Musoa po imenu ,,Zov anđela" na francuskom jeziku, što me je podsetilo da je porodica Fridž živela u Parizu, dok smo mi u Beču.

Svi smo se međusobno sporazumevali na engleskom jeziku, ali bi mi svakako bilo zanimljivo da samo sa Monikom mogu da pričam na francuskom, a da nas niko ne razume.

Svakako, mama nije propustila priliku da Sem i mene od malih nogu uči engleski, francuski i nemački jezik uporedno sa nacionalnim. ,,Šta misliš, da li razumeju francuski jezik?", pitala sam Moniku na francuskom. Podigla je pogled sa knjige i pogledala me iznenađeno. ,,Ti znaš francuski?", takođe je uzvratila pitanje na francuskom, a ja sam klimnula glavom sa osmehom. ,,Danas sam pričala sa crnokosom.", nastavila je misleći na Samantu. Njih dve, za koje sam pretpostavljala da ne znaju francuski, bi shvatile da pričamo o njima ako bismo koristile njihova imena, pošto se svejedno isto izgovaraju i na francuskom. ,,I rekla je da ne zna ni jednu jedinu reč, a riđokosa zna samo engleski jezik, za razliku od crne koja zna i nemački." ,,Aha, znači, dobro ćemo se zabaviti ako nas ne razumeju." Nasmejala sam se, a ona mi je uzvratila. ,,I još bolje, ni momci ne znaju, niko ne zna."

Vratila je obeleživač u knjigu i stavila je u torbu.

Pre godinu dana sam završila sa čitanjem svih Musoovih knjiga, na francuskom, a sad ako ih prelistam, to je čisto obnavljanje gradiva. ,,Nego", nastavila je, ,,Da li je tvoja mama bila

ozbiljna danas? Izdaja zvuči strašno kad ona to tako izgovori..." ,,Da, mislim da je bila itekako ozbiljna. Nikad je ranije nisam čula da tako nešto priča.", odgovorila sam joj. ,,A mama ti je.", zaključila je. ,,Pa...", počela sam nesigurno, a ona je podigla obrve iščekujući moje reči. ,,U kafeu sam rekla da mi nisi sestra, ali nije razlog to što se veoma dugo nismo videle." ,,Nego šta je?", zbunjeno je pitala. ,,Ja sam... usvojena..." Razrogačila je oči.

Primetila sam da je znojave dlanove obrisala o svoje farmerke i torbu spustila na slobodno mesto pored sebe. ,,Melani, stvarno mi je žao. Nisam znala.", tužno je govorila. ,,U redu je, dobro sam. Samo sam mislila da bi trebalo da znaš." Klimnula je glavom, a ja sam skrenula pogled.

Samanta i Ana su zurile u nas. ,,Obe pričate francuski?", pitala je Ana ne trepćući. Monika i ja smo istovremeno klimnule glavama. ,,Samanta, ovo postaje jezivo." Samanta joj se nasmešila bez reči.

U tom trenutku su u hotel ušle Rebeka i Leonora i uputile se pravo do nas. ,,Zar su i one odsele ovde?", pitala me je Monika na francuskom. ,,Nemam pojma." ,,Dakle tu ste.", rekla je Rebeka, ni manje ni više, nego na francuskom. ,,Samo smo želele da vam kažemo da od vas dve očekujemo potpuno poštovanje pravila, jer vi, kao naše ćerke i

ravnopravne takmičarke, treba da budete primer vašim prijateljima." ,,U redu.", odgovorila sam joj bez premišljanja. ,,I Melani", Leonora mi se obratila, ,,Zatekle smo tvog partnera ispred, traži vas." ,,Tačnije, Samantu, a posle će i tebe." Uputila sam joj pogled kojim joj poručujem da bi Samanta mogla da shvati značenje iz konteksta, ali je ona samo slegnula ramenima kao da nema nikakve veze sa tim.

I bila je u pravu. Kad su njih dve otišle u hotel pored, u kom su i odsele, Majkl je ušao u hol i odvukao Samantu negde sa strane. Dok sam bezuspešno pokušavala da načuljim uši kako bih čula barem deo njihovog razgovora, Monika je pokupila svoje stvari u žurbi i otišla negde, a Ana je pokušavala da ne obraća pažnju na okolinu.

Posle nekoliko minuta, Samanta se vratila na svoje mesto sa osmehom, a Majkl je seo pored mene. ,,Da li bismo mogli da popričamo na sekund?", pitao je. Sa zadovoljstvom sam stavila svoj telefon u džep i krenula za njim. ,,Malo pre sam pričao sa momcima i svi su zabrinuti za tebe i Moniku, jer, znaš, vi nikad niste koristile magiju." Bila sam iznenađena. Do sad nisam mogla ni da pretpostavim da su tako pažljivi i da brinu za nas iako smo se, praktički, tek danas upoznali. ,,I, plan je sledeći. Prvi test, za dva dana, je garant baziran ili na hrabrosti ili na praktičnom razmišljanju, što sigurno obe možete da ispunite."

Nisam mogla da se suzdržim a da sarkastično ne prokomentarišem: ,,Oh, baš sam polaskana što

mislite da smo Monika i ja pametne." ,,Pusti me da završim. Dakle, kad prođe prvi test, ti ćeš sa mnom poći kod mene i bićeš sa mnom naredne dve nedelje, do drugog testa, a i kad počne takmičenje, ali o tome ćemo kasnije.

Tvoja porodica je ionako u drugom hotelu, tako da im ovo neće biti problem.

Malo pre sam pričao sa Samantom i ona je drage volje pristala da dolazi kod nas svakog dana da ti bude mentor." ,,A Monika?" ,,Biće sa Danom, a Samanta će svakodnevno ići i kod njega zbog Monike." ,,Znači, bićemo spremne za drugi test?", pitala sam ga. ,,Uopšte ne sumnjam. Samanta je odličan mentor. Pre dve godine je pripremala Anu za završni ispit, pošto je Ana završila Policijski fakultet u Gengalosu. A Ana je sad i više nego odlična." Klimnula sam glavom. ,,Znači, za prvi test samo malo mućni glavom i proćićeš ga bez problema." ,,U redu.", nervozno sam odgovorila.

Majkl je pogledao na sat. ,,Uskoro će šest, dok se ti spremiš sedam. Nadam se da još uvek važi dogovor za večeru u dvoje?" ,,Svakako. A ja se nadam da nisi odabrao neki otmeni restoran jer mi ne pada na pamet da i veče provedem u štiklama i u nečem neudobnom. Biću spremna u sedam. Vidimo se u holu." Ne čekajući njegov odgovor, okrenula sam se i krenula prema liftu.

Njegov liderski karakter, kao i moj, mi je bio

veoma privlačan. Uvek sam smatrala da bi neko sa kim bih se družila morao imati potčinjeni karakter kako bi se dobro slagao uz moj, ali je dobra stvar što u većini vremena nismo u svađi.

Izašla sam iz lifta i uputila se prema sobi broj 43.

9.

Večera

Zatvorila sam vrata za sobom i odmah se uputila prema mojim stvarima koje sam stavila pored kreveta.

Ako ću ići kod Majkla, onda ni ne moram da se raspakujem. Nisam ni razmislila da li želim da idem tamo i budem sa njim, u glavi mi je bila samo misao da je to najbolje za mene. Pun pogodak je bio što će Samanta dolaziti i učiti me kako da kontrolišem, u stvari, ne da kontrolišem, već da pokrenem svoju magiju.

Ali pitanje je bilo: Kako ću uopšte da prođem prvi test? Šta ako bude trebalo da koristim magiju i na prvom testu? To će biti nemoguća misija.

Iz velikog kofera sam izvadila neseser i uputila se prema toaletu koji je u sklopu apartmana. Stavila sam puder, bronzer i rumenilo, a zatim i malo senke i maskare. Kad sam videla da je sve na mestu, uzela sam peglu i četku za kosu i ispravila kosu kolikotoliko.

Sve sam vratila u neseser i otišla nazad u sobu.

Nešto obično, nešto obično...

Preletala sam pogledom po stvarima, tražeći kombinaciju za večeras.

Rekla si mu da ne želiš štikle, što znači da bi trebalo da obučeš nešto za svaki dan...

Skinula sam kombinezon sa sebe i brzo obukla crnu usku majicu bez rukava. Duboko sam uzdahula. U gomili sam videla roze uske farmerke, a zatim i zelene.

Ne, ne, to je i previše obično... Ovo je...

Naglo sam se uspravila.

Čekaj malo! Ako samo nas dvoje idemo na večeru, to valjda nije... Ma nee! Daj se opusti!

Samo prijateljski razgovor, kao i do sad.

Ali da li je bio?

Odmah sam se setila scene kad smo još uvek bili u Svečanoj sali. Tad sam ga čvrsto uhvatila za nogu kako bih oterala ružne misli, ali on je gotovo odmah uzeo moju ruku u njegovu. A još pre toga, uspela sam da ga smirim na benzinskoj stanici bez povećih problema.

Nisam ni shvatila da sam počela nervozno da se šetkam po sobi, kao ni šta bih mogla da uradim povodom svega. Iako sam vidno bila potresena, u sebi sam se neprestano molila Bogu da grešim.

U poslednjoj godini fakulteta, pre manje od tri meseca, mi se dogodila situacija gde sam morala ozbiljno da zapretim momku zbog svakodnevnog narušavanja privatnosti. Iako Aleks nije ozbiljno shvatio moje pretnje, mama je morala da se umeša.

Posle toga dana, nikad ga nisam ni videla, ni čula za njega.

A sad imam osećaj da se sve isto dešava od početka. Malo druženja, upoznavanja sa prijateljima, pa porodicom, pa traženje nečeg višeg... I to me plaši. Plaši me sama pomisao da imam nekog pored sebe, da imam nekog pored sebe ko bi mogao da me povredi.

Ali Majkl nije takav, znaš to..., druga strana mozga, koja je više slušala srce, mi se obratila.

Tako sam mislila i za Aleksa, pa vidi kako je ispalo., odlučno sam se usprotivila, uz podršku prve strane mozga koja je donosila zaključke na osnovu logike.

Preteruješ. I da jeste mislio da ovo bude sastanak, sredi se i pravi se da je sve u redu., nastavila je druga strana, sremno dočekavši moje protivljenje.

Ali, ako vidim i prvu naznaku koja ukazuje na pogrešan put, pravac hotelska soba.

Napravivši kompromis sama sa sobom, zažmurila sam iznad kofera i zavukla ruku u njega, skoro opipavši dno. Tako zatvorenih očiju, izvukla sam pantalone.

Bile su to plave pantalone koje bih mogla da nosim u svakoj opuštenoj prilici. Običan plavi materijal su od vrha do dna prekrivale šljokice koje su mi bile veoma simpatične. Kad sam ih na brzinu navukla, crnu majicu sam namestila da mi pada preko dugmeta za zakopčavanje i rajsferšlusa.

Zabacila sam glavu i nekoliko puta prošla rukama kroz kosu, kako bi delovala malo neuredno.

Iz torbe sam izvadila braon karmin i stavila ga.

Kad sam videla da bi već trebalo da se spustim u hol hotela, drhtavim rukama sam otvorila drugi kofer, gde mi je stajala obuća koju sam mogla da uguram unutra. Nisam se trudila da štikle koje sam nosila ceo dan vratim u kofer, kao ni iznenadnom pomišlju da ipak obujem druge štikle koje mi se slažu uz kombinaciju, već sam hladne glave izvukla prvi par sandalica na koji sam naišla.

Tanki đon ih je činio laganim, a crni kaišić i zlatna mašnica na sredini neodoljivim. Uz tu zlatnu mašnicu na sandalicama sam odlučila da iskombinujem i zlatan sat koji sam u rekordnom roku stavila na ručni zglob.

Kad sam uzela pismo torbicu i u nju ugurala

ličnu kartu, mobilni telefon, kreditnu karticu i karticu od sobe hotela, gotovo sam istrčala iz sobe, zalupivši vratima iza sebe.

Nervozno sam cupkala nogom dok sam čekala lift da se spusti sa osmog na četvrti sprat, jer sam znala da već kasnim.

Za nekoliko dugih minuta, nalazila sam se u holu, a Majkl ispred mene. Zastao mi je dah. Videlo se da se nije ništa posebno sređivao, ali uska bela majica koja mu je ocrtavala mišićavi stomak, kao i crne farmerke pripijene uz noge, su me činile nervoznom.

Znajući da izgledam i da razmišljam po malo budalasto, samo sam čekala na neki njegov pokret koji bi svu nelagodu oterao.

Nasmešio mi se.

Rupice u obrazima su mu se odmah pojavile, a ja sam se momentalno pokrenula. Šta se dešava sa tobom?! To je MAJKL!!

Kao da sam se tim rečima probudila iz nekog transa.

Majkl je prijatelj. Prijatelj mi pruža pomoć. Ti ne želiš to da pokvariš.

Kad sam stigla do njega, nisam ništa uradila.

Nisam se popela na prste kako bih ga poljubila u obraz, nisam ga čak ni zagrlila u znak pozdrava.

Samo sam čvrsto stezala torbicu u rukama. ,,Pa, hoćemo li?", upitala sam sa osmehom.

Nisam znala kako sam uspela da se suzdržim da mi noge ne pokleknu, da mi ruke ne zadrhte, da me izdajničko grickanje donje usne ne oda. ,,Naravno." Krenuli smo prema izlazu iz hotela.

Veče je bilo prijatno. Iako se hotel nalazio u jednoj

velikoj ulici u kojoj su se automobili neprestano zaustavljali i kretali, uspevali smo da se provučemo kroz gužvu ljudi a da pritom ne siđemo sa krcatog širokog trotoara na još krcatiju ulicu. ,,Sreo sam danas gospođe Džož i Fridž ispred hotela.", rekao mi je, a ja sam se nasmejala na to kako ih oslovljava. ,,Svratile su da provere kako smo Monika i ja." ,,Lepo od njih što brinu i za vas, iako su u obavezama do guše.", prijatno je rekao. ,,Ti znaš nešto o tome?", zainteresovano sam ga pitala. Slegnuo je ramenima. ,,Samo znam da se spremaju za prvi test. Nije to lako. Treba ući u tu sobu nas dvesta, a da nam se pritom ništa ne desi." ,,Hoćeš da kažeš da postoji mogućnost da bude opasno?", nervozno sam pitala. Plašila sam se da će odgovor na moje pitanje biti potvrdan. ,,Ne.", odgovorio je odlučno. ,,Takmičenje je osmišljeno tako da niko ne bude povređen iz bilo kog razloga. Nema potrebe da se brineš. U svakom trenutku može pomoć da ti uskoči."

Odlučila sam da ne zapitkujem dalje. Za sad mi je dovoljno. Za dva dana je prvi test i ako prirodno ne prođem, nisam vredna da budem deo ovoga.

Videvši moj izraz lica, odlučio je da promeni temu. ,,Kako je tvoja sestra?"

I to je bio prvi put da sam pomislila na nju još od doručka. Nisam znala gde je Sem. Ni sa kim je. Ni da li je dobro. ,,Ne znam", tiho sam mu odgovorila, delom posramljena što ne znam kako mi je mlađa sestra, delom što je se on pre setio od mene.

,,Mislio sam da ste nerazdvojne.", konstatovao je zbunjeno, a ja sam se zaustavila u mestu. ,,Nismo baš povezane pupčanom vrpcom.", šaljivo sam rekla. Samo je odmahnuo glavom, pa smo nastavili da hodamo. ,,Prilično sam zaplašena Eleonorinom današnjom objavom.", priznala sam. ,,Znam." ,,Ti nisi?" Na trenutak je ćutao, a onda me pogledao u oči. Ti beskrajno tamni biseri su me okupirali na trenutak, ali samo na trenutak, kad je progovorio. ,,Nemamo izbora osim da pratimo uputstva. I smatram da ako ih poštujemo, nemamo razlog za brigu." ,,Ali svejedno,", pobunila sam se, ,,ako su kralj i k..." ,,Pssssst", ućutkao me je, a meni je tek tad doprlo do mozga šta sam htela da kažem. Ako su kralj i kraljica nestali, niko nije siguran, bez obzira na njihova pravila za koja misle da će biti od pomoći. ,,Sve to ja razumem. Ali ti, kao ni ja, nemaš izbora. Slušaj svoju majku, Melani.", oštro mi je odgovorio, kao da želi time da mi stavi do znanja da je ovde tačka za ovu temu. ,,Samo sam htela da kažem da je to nepravedno."

Sasekao me je pogledom, a ni ja mu nisam ostala dužna. U poređenju sa njim, ljutito sam ga gledala od dole.

Nisam razumela njegove stavove. Nisam razumela način na koji razmišlja. Zar bi im se samo tako pokorio? Majkl? Nema šanse.

Polako je uzdahnuo kroz nos, smirujući i sebe i mene. ,,Dobro, dosta sa ovim. Idemo da jedemo."

Okrenula sam se oko sebe i shvatila da sve vreme stojimo ispred restorana. Nije mi ličio na luksuz, ali mi je tako i odgovaralo. Nisam čekala da mi ponudi da prva uđem, samo sam mu okrenula leđa i ušla unutra.

Nije bio krcat. Više stolova je bilo prazno, ali je odavalo prijatnu atmosferu koju smo mi pokvarili uletevši tako narogušeni jedno na drugo.

Ponovo mi se ista stvar motala po glavi. Kako uspemo da se za tako kratko vreme posvađamo?

Nikad mi to neće biti jasno. Ne znam zašto je ćutao sve vreme, ali ja sam iz inata. Ćutala sam i kad je konobar doneo menie, ćutala sam i kad ih je odneo, a i dok nije doneo vruće predjelo koje smo poručili.

Odmah sam zgrabila svoju viljušku i počela da jedem nešto nalik na pašteti koja je imala oblik kruga, kao i on. ,,Dobro, je l' bilo dovoljno ćutanja do sad? Kako se tako brzo naljutiš?" ,,A kako ti tako brzo počneš da izigravaš budalu?" Neverica je prekrila njegovo lice. ,,Budalu?" ,,Čuo si me." ,,Zar misliš da je pogrešno što pokušavam da ispoštujem tvoju mamu? I tvoju tetku?" Glasno sam uzdahnula. ,,Ne preteruj. Dobro znam da imaš skrivene motive.", bubnula sam ni ne znajući šta pričam.

Kakve skrivene motive, Melani, o čemu ti pričaš?!

Iako sam iznutra besnela sama na sebe, pokušala

sam da zadržim miran izraz lica. ,,Skrivene motive?", ponovio je u neverici. Neka mračna senka mu je prekrila lice, ali je toliko brzo nestala da sam ponovo pomislila da samo umišljam, da samo tražim i neki mali znak koji bi me samu ubedio da sam u pravu. ,,Melani, o čemu ti, ženo, pričaš?", tiho je prosiktao približavajući lice mom. Osetila sam kako me njegove reči ni malo nisu pogodile, kako mi je lice ostalo smrtno mirno, a oči prodorno posmatrale njegove. Ali i dalje ništa nisam mogla da vidim u njima. Ni jednu jedinu emociju, ni jedan jedini trzaj koji bi ga odao.

Hladno sam spustila pogled na svoje predjelo, pokazujući mu da me ne interesuje šta priča. I sad sam bila sigurna da je ona pomisao u hotelskoj sobi bila glupa. Ovo nije izlazak. Ovo se zove razočaranje. ,,Možemo li sad da poručimo glavno jelo?", mirno sam vratila pogled na njegove oči. Još nekoliko trenutka me je tako posmatrao, hladnu, kakva skoro nikad nisam bila ni pred kim. A onda je pozvao konobara da odnese naša netaknuta predjela i donese glavna jela. Iako ga je konobar obavestio da će morati da plati i predjela, Majkl nije delovao zainteresovano za raspravu. Samo je klimnuo glavom.

I odjednom, videvši ga takvog, zažalila sam zbog svojih reči. Majkla sam upoznala pre svega nekoliko dana, ne znam ništa o njemu, kao ni on o meni, a već osuđujemo jedno drugo. Pa, više ja njega osuđujem nego on mene.

Zašto sam takva? Zašto pokušavam da ga

povredim? Šta, pre nego što on mene bude povredio?!

Iznenada sam se setila dana kad se tata pojavio na vratima sa Majklom i bakom. Sećala sam se težine koja je tog trenutka pala na moje srce, bol koja me je malo po malo proždirala već godinama, tugu koja se spustila na mene kada sam videla čoveka koji mi je toliko falio u životu. Iako je imao razlog zbog kog je morao da dođe ovde, u Gengalos, ostavio nas je. A kad se vratio, već mi je zabijao udarce. Čovek za kojim sam toliko patila i nije moj pravi otac.

Ruke sam držala prekrštene na grudima.

Gledajući u jednu tačku na zidu, nisam ni primetila da me je Majkl pažljivo posmatrao dok su mi se oči punile suzama.

Sve je bila laž., odzvanjalo mi je u glavi. ,,Melani...", tiho je rekao, ali nisam obraćala pažnju na njega.

Nikada ti nisu rekli da tu ne pripadaš, da ne pripadaš njihovoj porodici. Ostavili su te da budeš jedno veliko ništa. ,,Melani...", ponovio je. Jedna suza mi je kapnula niz lice, a ja nisam imala snage da se potrudim da je sakrijem od njega. ,,Sve znam.", rekao je. ,,Znam kako se osećaš."

Pogledala sam ga kao pogođena gromom. ,,Nemoj.", odlučno sam mu odgovorila, a on me je zbunjeno pogledao. ,,Nemoj da me sažaljevaš, biće još gore." Znala sam da ću u najgoru ruku samo još da se rasplačem, da se prepustim emocijama, a to nisam želela. Nisam želela da me vidi takvu. Nikad.

Ćutao je, a ja sam brzo obrisala suzu, uzdahnula i navukla osmeh, ako to mogu da nazovem osmehom. ,,Dakle... Kažeš da bi prvi test mogao da bude ili dokaz hrabrosti ili dokaz da nemamo pileći mozak, zar ne?", promenila sam temu. Zbunjeno me je gledao nekoliko sekundi, dok mi nije odgovorio. ,,Da, mislim da će biti tako." ,,Što se tiče hrabrosti, tu ništa ne možemo da uradimo, ali bih mogla da uradim koji Ajnštajnov test inteligencije na internetu." Nasmejao mi se. ,,Ti si luda." Rekavši to, naslonio se nazad u stolicu, dok je konobar stavljao glavno jelo ispred nas. *

*

*

21:02h ,,Omiljena boja?", zabavljeno sam pitala.

Zamišljeno je stavio prst na bradu. ,,Hmm... Nek bude bela." ,,Bela?", iznenađeno sam upitala, ali je on samo klimnuo glavom, smišljajući pitanje za mene. *

*

*

21:16h ,,Zašto si odlučila da se upišeš u školu plesa u sedmoj godini?", bubnuo sam pitanje koje mi se urezalo u glavi još otkako mi je gospodin Džož o tome pričao.

Krajnje iznenađeno me je pogledala, ali sam shvatio da je skontala odakle mi ta informacija. ,,Ne znam" rekla je, ,,Oduvek sam volela da plešem po kući." *

*

*

21:21h ,,Kako si ti saznao da si Elementarac? Znaš, nije pravedno što si ti prisustvovao mojoj tragičnoj ceremoniji, a ja tvojoj nisam... Volela bih da sam ti tad videla lice." Počela je da se smeje kao navijena.

Bio je to prijatan zvuk za moje uši. ,,I bolje što nisi, jer bi se posramila svojom reakcijom", nisam mogao da je ne isprovociram, ali se ona odbranila razoružavajućim osmehom. ,,Nisi odgovorio na moje pitanje." ,,Pa... Ti si imala sreće što si odrasla u porodici u kojoj su svi članovi Elementarci. Mene su kao bebu ostavili u sirotištu, pa su me usvojili, kao što bi ti rekla, Normalci.

A onda su jednog dana na vrata zakucali meni nepoznati ljudi. I tako je to bilo. Evo me ovde." Sa osmehom sam završio. ,,Kako su oni reagovali na to? Sigurno su te zavoleli. Pa odgojili su te.", nastavila je sa ispitivanjem. ,,Obrisali su im pamćenje. Ni ne znaju da su nekad imali sina.", nekako sam joj priznao. Znao sam da bi ona to razumela. I jeste. Gotovo odmah je stavila svoju šaku preko moje na stolu kako bi me

barem malo utešila, a ja sam odmah osetio vreo elektricitet koji mi je prijao. *

*

*

21:36h ,,Zar ne misliš da bi bilo sjajno kad bismo upali u Privilegovane?", pitao me je uzbuđeno. ,,Privilegovane?", ponovila sam za njim. ,,To su parovi koji prođu dalje, u Eroks." ,,Šta je sad pa Eroks?", još zbunjenije sam ga pitala. ,,To je nastavak takmičenja. Ko pređe prvi test, može da uđe u izbor za Eroks, a ko prođe drugi test, on je Privilegovan ili takmičar Eroksa." *

*

*

21:55h ,,Da li si ti upoznao kralja i kraljicu?" Na sam njihov pomen sam se malo trgnuo, i učinilo mi se da je ona to i primetila, ali ništa nije rekla. ,,Imao sam priliku." ,,I, kakvi su?", željno je upitala. ,,Volela bih kad bih mogla i ja da ih upoznam." ,,Siguran sam da hoćeš, jednog dana. Dobri su, veoma dobri.", odgovorio sam prateći njenu reakciju. Razvukla je usne u osmeh i nastavila sa pitanjima. *

*

*

22:38h Stajali smo ispred hotela, na hladnom vetru dok je on nešto živo pričao.

Nisam više mogla da razaznam reči, jedino što sam želela je kratko tuširanje i topao krevet samo za sebe.

Sigurno je primetio moj umoran pogled kad me je bez ikakvog pitanja ugurao u hotel, zatim u lift, a onda i u sobu. Na brzaka smo se pozdravili i on je odmah ušao u sobu pored.

Zatvorila sam vrata za sobom i ostavila karticu sobe u plastični deo pored vrata gde joj je i mesto.

Uzela sam potrebne stvari i na brzaka sam se istuširala, skinula šminku i oprala zube.

Kad sam se našla u svom kratkom šorciću i uskoj majici koji su mi bili kao pidžama, stropoštala sam se na krevet mrtva umorna.

Jedino sam molila Boga da se ujutru ne uspavam, jer bih tad protraćila dragoceno vreme za koje bih mogla da smislim nešto povodom prvog testa. Moram da upadnem u izbor za Eroks.

Sa tom mišlju sam ugasila lampu na noćnom stočiću i utonula u nemiran san.

10.

Prvi test

,,Melani, šta to, pobogu, radiš?", čula sam Monikin zbunjeni glas kao kroz maglu. Naglo sam se cimnula. Od ranog jutra je rešila da mi mozak prebaci na francusko razmišljanje, jer mi je pitanje postavila na francuskom. ,,A kako si ti, pobogu, ušla unutra?", pitala sam je sanjivim, ali pomalo ljutitim tonom. Dok me je ona začuđeno posmatrala, iskoristila sam trenutak da se prisetim gde sam.

Sedela sam za uključenim laptopom u mojoj hotelskoj sobi. Dok me Monikin glas nije prenuo iz sna, glava mi je bila položena na tastaturi. Poslednje što sam sinoć radila je Ajnštajnov test inteligencije.

Već je prošao jedan dan od mog izlaska sa Majklom, a ja se još uvek nisam pokolebala u mojoj ideji da će mi ovaj test, kol'ko-tol'ko, pomoći u Prvom testu. Koji se održava danas...

Jučerašnji ceo dan sam provela za svojim laptopom u holu hotela sa ostalim devojkama: Monikom, Samantom i Anom. Majkla ceo dan nisam videla, čak ni za doručkom, ručkom, a ni večerom. Ana je izgledala potpuno smireno što se tiče Prvog testa. Veselo je ćaskala sa Samantom o svemu, samo ne o glavnoj temi od koje će mi kosa osedeti. Monika i nije bila baš ravnodušna što se toga tiče i zato je posle ručka i sama rešila da isproba moju ideju za rađenje testa inteligencije na svom laptopu. ,,Melani", oprezno je progovorila, vrativši me u stvarnost, ,,Uskoro će dvanaest sati. Molim te, nemoj da mi kažeš da si tako provela celu noć, već

me boli kičma samo kad te vidim ovakvu."

Bledo sam je pogledala, kao da nisam ni čula šta je rekla, a onda sam ravnodušno slegnula ramenima. ,,Dobro, neću onda da ti kažem." Rekla sam i brzo ustala na noge i spustila ekran laptopa.

Još uvek sam se nalazila u svojoj laganoj pidžami. ,,Hoćeš li mi reći kako si uspela da uđeš unutra?", ponovila sam joj pitanje. ,,Oh, to te zanima. Pa, Majkl je pomislio da si se sigurno ponovo uspavala, pa me je zamolio da te ja probudim jer si...", namrštila se kao da joj je ova strana priče nepoznata, ,,...prošli put reagovala malo... čudno..." Klimnula sam glavom. ,,A kako si ključ uzela? Mislim, karticu?", brzo sam se ispravila. ,,Pa...", tiho je rekla, i mogla sam da se kladim u to da je pocrvenela. ,,Ubedila sam recepcionarku da sam... ti." Raširila sam oči od iznenađenja. ,,Uradila si šta?", pitala sam sa osmehom koji je pretio da postane zarazan smeh. Slegnula je ramenima sa nevinim izrazom lica. ,,Rekla sam joj da sam izašla iz sobe, a da mi je kartica ostala unutra, pa mi je dala rezervnu." Počela sam da se smejem. ,,Samo se obuci i siđi dole, molim te. Majkl je već počeo da me nervira sa zvocanjem da na Test krećemo za sat vremena, a ti još nisi ni jela." Blago sam odmahnula glavom još uvek se smejući. ,,Dobro, dobro, silazim za minut." Čim sam to izgovorila, okrenula se i krenula prema vratima. ,,Umalo da zaboravim", okrenula se prema meni, ,,Hvala ti što si mi predložila one testove na

internetu, stvarno su mi podigli samopouzdanje što se tiče ovog Testa. Vidimo se dole." Nije čekala da joj odgovorim, otvorila je vrata i izašla. ,,U redu", tiho sam rekla sama sebi. ,,Za sat i po počinje Test. Možeš ti to, Mel." Iz kofera sam izvadila košuljicu na pruge sa dugim rukavima i bele uske farmerke. Brzo sam navukla odeću na sebe i otišla do toaleta. Kosa mi je još uvek bila ravna iako je nisam ni dirala. Oprala sam zube i što sam brže mogla sam stavila malo bele senke i maskaru, a zatim i crvenkasti sjaj za usta. Uzela sam teget torbicu sa dugim kaišom i teget cipelice sa špicastim vrhom. U torbicu sam ugurala telefon, ličnu kartu (iako nisam znala da li mi nešto znači u Gengalosu) i nešto malo novca (koji takođe verovatno ne važi).

Uzela sam karticu za hotelsku sobu i istrčala napolje. Kad sam se spustila u hol, iako sam videla celo društvo kako ponovo sedi u holu, produžila sam u restoran. Već sam naručila kafu i francuski tost kad sam ugledala Majkla na vratima kako šara pogledom po stolovima u potrazi za mnom.

Nasmešio mi se kad me je ugledao. ,,Dobro jutro", rekao je čim je seo nasuprot meni, a ja sam odmah zagrizla svoj tost i klimnula mu glavom. ,,Tebi je ovo ili nesvakodnevna rutina ili si se već ispraksala u uspavljivanju." Nasmešila sam mu se. ,,Pre će biti ovo drugo.", uspela sam da kažem iako su mi usta bila puna. ,,Dobro onda. Za četrdeset minuta krećemo, tako da imaš dovoljno vremena da jedeš i da nam se

pridružiš u holu." ,,Dobro.", rekla sam i uzela drugi zalogaj. ,,Čuo sam da si juče ceo dan provela u radu Ajnštajnovih testova inteligencije." Ljutnja je počela da se kovitla u meni. Zar sve mora da zna?! ,,Šta, zar ti Samanta polaže svakodnevni izveštaj šta ko radi u toku dana?", oštro sam ga pitala. ,,Ne, ali mi dobrovoljno odgovori kad je lepo pitam." ,,Znači, ti si se baš interesovao za to?" ,,Moglo bi se tako reći." Sve vreme dok je odgovorao me je gledao direktno u oči ni ne trepnuvši, što mi je malo zasmetalo. Zašto bi on morao da zna za svaki naš pokret?! ,,Dobro, ostaviću te onda da na miru doručkuješ." Odmah je ustao, a ja sam ga ljutito pogledala. ,,Zahvaljujem." Procedila sam i ponovo usmerila pažnju na svoj doručak. Okrenuo se i izašao napolje.

Ostatak tosta sam pojela u nekoliko zalogaja i kafu iskapila u jednom cugu. Uzela sam torbicu sa stolice i uputila se u hol.

Samanta je sedela u Amosovom krilu dok je pričala sa Monikom, a Amos sa Matejem. Majkl je sedeo pored Ane i pričao joj nešto dok ga je ona gledala sa divljenjem, a Dan je zainteresovano gledao nešto na telefonu.

Prišla sam im i sela do Monike. ,,Dobro jutro, spavalice.", pozdravila me je Samanta sa osmehom. Ne znam kako, ali Samantu uvek kad vidim, ona je vesela i nasmejana, čak i sad kad treba da krenemo na Prvi test u Sunčanu kuću.

Sumorno sam stavila glavu na Monikino rame, a njih dve su se zacerekale. ,,Je l' si uspela sve testove da uradiš?", zainteresovano je pitala. ,,To kažeš kao da ih je na stotine... Uradila sam svih deset." Zastala sam. ,,Po pet puta." ,,Pet puta?", ponovila je u neverici.

Slegnula sam ramenima. ,,Ali...", nastavila je pomalo nesigurno, ,,Znaš da ti oni baš i neće pomoći?"

Pogledala sam je pravo u oči. Znala sam da mi ti testovi neće podići ni koeficijent inteligencije, a tek nikako hrabrost. Skrenula sam pogled. ,,Znam.", tiho sam joj odgovorila, a neko je glasno frknuo na moje reči, pa sam pogledala u tom pravcu.

Levo, odmah pored nas tri je u svom punom sjaju stajala Naomi. Dok ju je Samanta posmatrala sa neodobravanjem, ja sam glasno uzdahnula i prevrnula očima, lepo se namestivši u kožnoj fotelji još bliže Moniki. Znala sam da je moja reakcija otvoreno pokazala da me njen dolazak ne interesuje, ali me to sad nije zanimalo. ,,Šta?", obrecnula se na mene, a ja sam poželela da u ovom trenutku budem na drugom kraju sveta, što dalje od nje.

Na sebi je nosila uske crne farmerke, belu majicu sa ešarpom i crnom kožnom jaknom. Lice joj je bilo prenatrpano šminkom. Neravnomerno nanošen puder joj je pravio uočljive crte do ušiju i tačno se videlo gde ima pudera, a gde nema. Ajlajner joj je izgledao kao da ga je malo dete crtalo, a maskare je imala u tolikoj količini da mi se na trenutak učinilo

da ima veštačke trepavice. ,,Izvini, a ko si ti?", Monika je pitala iznervirano.

Pošto je i ona nova, kao i ja, znala sam da je sigurno do sad nije upoznala. ,,Naomi.", odgovorila je kao da je to nešto očigledno, a jasnim glasom kojim se predstavila je privukla pažnju i ostalih. ,,I došla sam da se pozdravim sa Melani, pošto sam ubeđena da je posle ovog dana više neću videti." Otmeno je prebacila nekoliko pramenova iza ušiju. ,,Bolje reci da misliš da ću odmah da ispadnem.", gotovo otrovno sam procedila. ,,Baš tako." Pogledala je u Majkla. ,,A ti ćeš mi se uskoro vratiti." Sa osmehom je izgovorila. ,,Kao da je ikad i otišao...", nezainteresovano sam prokomentarisala, a ona je svoj otrovni pogled ponovo vratila na mene. ,,Šta si rekla?" ,,Znaš šta?", ustala sam na noge i pogledala na svoj ručni sat. Bilo je 12:45. ,,Pozdravila si se.

Trebalo bi sad da odeš." ,,Neće meni niko da priča šta treba da radim."

Pogledala sam je iznervirano. Znala sam da nas svi posmatraju kao da su u bioskopu i da Dan sigurno žali što nema kokice pri ruci. Osećala sam se kao Majklova igračka (iako smo ponovo u svađi) koja se prepire sa njegovom bivšom igračkom i želela sam da to prekinem što pre. ,,Mislim da sam bila dovoljno jasna." Procedila sam toliko polako da sam sama sebi izgledala kao da svakog trenutka mogu da je napadnem.

Iako je tiho ispustila zvuk neodobravanja, okrenula se poslušno i otišla. Brzo sam uzela

torbicu sa fotelje i na trenutak pogledala u Majkla bez reči. Neodlučno sam skrenula pogled i uputila se prema izlazu iz hotela. Šta to radiš?! Šta to radiš?! Šta to radiš?!

Iznova i iznova su mi se ponavljale iste reči u glavi dok sam izlazila napolje. Znala sam da sam ispala kao najveći idiot na planeti Zemlji i zbog toga nisam mogla da ostanem unutra sa Samantom i Monikom. Trebalo je samo da ostanem da sedim tamo i da se pravim da je nevidljiva... Ali ja ne bih bila Melani Džož, a da nisam umešala prste... ,,Gde ideš?", čula sam glas iza sebe. Majkl.

Umesto da se okrenem prema njemu, samo sam pogledala oko sebe. Čim sam izašla iz hotela, krenula sam niz ulicu kojom smo Majkl i ja pre neko veče šetali do restorana. ,,Ne znam. U Sunčanu kuću?", pitala sam ga i okrenula se prema njemu. ,,To nije pravi smer.", odgovorio mi je, a ja sam stegla torbicu uz sebe. Nekoliko sekundi me je samo gledao takvu... nesigurnu. ,,Hvala ti što si je oterala. Da nisi, bio bi to težak početak dana, još danas kad je Prvi test..." ,,Stvarno znaš da podigneš samopouzdanje...", rekla sam prvo što mi je palo na pamet, a onda sam se osmehnula. ,,Nema na čemu." ,,Hajde, moramo da požurimo. Ne znamo koji smo na redu, pa ne smemo da zakasnimo." ,,U redu.", rekla sam i pošla za njim. Svi smo seli u svoje automobile kao kad smo tek dolazili u Gengalos i užurbano se uputili u Sunčanu kuću po drugi put u roku od tri dana.

Posle desetak minuta smo parkirali automobile

na istom parkingu. ,,Požuri, Monika!", viknula sam joj na francuskom. ,,Zakasnićemo!" ,,Evo me, evo me!", odgovorila mi je užurbano trčeći oko automobila kako bi stigla do nas. Amos, Samanta, Ana, Matej i Majkl su već trčećim korakom krenuli prema ulazu u Sunčanu kuću kako bi uzeli propusnice za Dvoranu-Kako-Joj-Beše-Ime. Dan je ostao da je sačeka, kao i ja. ,,Zašto me čekate kad znate da zbog mene možete da zakasnite?", viknula je kad smo se i sami uputili prema Sunčanoj kući. Kad je shvatila da je Dan ne razume jer je to pitala na francuskom, ponovila je na engleskom. ,,Jer barem znam gde si ako sam sa tobom.", odgovorio joj je i uhvatio je za ruku, pa su zajedno ispred mene pojurili uz stepenice.

Ušli smo unutra i Dan je odmah skrenuo u hol levo. Čim smo skrenuli, sa desne strane hola se nalazio stočić sa još tri propusnice koje su bile u obliku kartica sa imenom. Zaključila sam da je i stočić začaran jer se vrlo sporo uvlačio u zid, sklanjajući se kao da nije ni postojao. Vreme nam ističe!

Svo troje smo u istom trenutku uzeli kartice sa svojim imenima i stočić je nestao u zidu prazan.

Bez razmišljanja smo potrčali niz hol i na korak do velikih vrata, sama od sebe su počela da se zatvaraju. ,,Prođite, brzo!", viknuo nam je Dan, a Monika i ja smo brzinom svetlosti uletele unutra. On je ušao odmah iza nas. ,,I, stigle su na vreme.", čula sam Leonorin glas.

Ton joj je zvučao kao da joj je laknulo. Ona, Rebeka i Daniel su se ponovo nalazili na nekoj vrsti bine, a Leonora je upravo pred svima rekla da smo uspeli da uđemo na vreme. Brzo smo za Danom krenule prema našoj grupici, koja je uskomešano stajala odmah pored bine. ,,Oh, stigle ste...", Samanta nas je zagrlila, a onda smo svi usmerili pažnju na Leonoru koja je nastavila da priča. ,,Divno! Sad, krećemo sa Prvim testom.

Takmičari, na svojoj identifikacionoj kartici, pored Vaših imena i prezimena ćete videti prazan kvadratić. Kažiprst desne ruke prislonite i na njemu će ostati Vaš otisak."

Pogledala sam karticu koju sam do sad čvrsto stiskala u ruci. I stvarno, pored mog imena i prezimena se nalazio beli kvadrat, dovoljno velik za otisak prsta. Desni kažiprst sam mirno prislonila na njega i kad sam ga sklonila, videla sam svoj otisak. ,,Zatim, priđite zidu sa Vaše leve strane i na aparat prislonite Vašu karticu kako bi bila očitana.

Kad je aparat očita, istog trenutka ćete dobiti nešto što može, a ne mora, da Vam pomogne na testu. I zapamtite jednu stvar: U ovom testu su zabranjene moći. Sve što morate da uradite, uradite to kao čovek sa Zemlje. Očitavanje kartica ćete početi jedan po jedan, redom kojim Vas mi prozovemo."

Zatim je nastala kratka pauza i kolektivno zadržavanje daha. Kad sam ponovo spustila pogled na karticu, shvatila sam da mi ruke drhte kao prut, i da bi noge mogle da me izdaju svakog časa. Šta ako ne uspem da prođem test? Šta ako negde zabrljam? Šta će Majkl da radi ako ne bude imao

više partnerku?

Milion šta ako mi se vrtelo u glavi, a odgovora nije bilo. Znala sam da u testu moram da uradim šta god se bude zahtevalo od mene, čak i ako budu tražili da skočim sa krova najviše zgrade u Kledu. ,,Gospodin Tibrop, Jan." Koliko se gomila uskomešala, nisam uspela da vidim ko je počeo da se izdvaja, ali sam jasno mogla da ga vidim kad je stao ispred aparata da bi očitao karticu. Kad se čulo glasno piiip, u zidu se otvorio jedan deo i na tom skrivenom zidu je stajala kaciga. Samo kaciga.

U čudu sam posmatrala kako je Jan uzima i kreće prema zatvorenim vratima i nestaje iza njih.

Dok sam ga posmatrala, nisam zapazila da su i Leonora, Rebeka i Daniel nestali iza drugih vrata, verovatno da ga prate preko monitora. ,,Imaš li ikakve ideje za šta će mu ta kaciga?", pitala me je Monika na francuskom. ,,Apsolutno nikakve.", tiho sam joj odgovorila, odmeravajući svoje reči. Ućutale smo, dok su nas misli polako uvlačile u svoj vrtlog.

Nisam sigurna koliko je vremena prošlo kad je Jan izašao iz te sobe i uputio se pravo u hol Sunčane kuće, ostavljajući nas unutra. Dok je izlazio, krajičkom oka sam primetila da su Leonora, Rebeka i Daniel ponovo stajali na bini, aplaudirajući mu, a onda je Rebeka pročitala drugo ime. ,,Gospođica Presold, Kloel."

Devojka dugačke crne ugljene kose se uputila sa svojom karticom prema aparatu. Zid se ponovo pomerio, otkrivši drugi zid koji je skrivao... malu lopticu skočicu.

,,Kako to može da joj pomogne?", nisam pitala nikog određenog. ,,Melani, od svake stvarčice na svoj način možeš da imaš korist. Makar i male. Kloel će sigurno unutra znati kako da je iskoristi na pravi način.", odgovorila mi je Samanta, a ja sam tek tad pronašla istinu u Majklovim rečima onog dana kad mi je rekao da je Samanta odličan mentor.

Prošlo je barem petnaest minuta kad je Kloel izašla, ali ne sama. Dva čoveka - više su ličili na džinove - su je nosili napolje. Ona je delovala strašno iscrpljeno. ,,Šta joj se desilo?", pitala sam Samantu. ,,Nešto nije u redu.", ozbiljno je rekla, ,,Ovi testovi su zaštićeni, ali ovo nije trebalo da se desi...

Amose..." Odmah se okrenula i počela nešto ozbiljno da priča sa Amosom, koji joj je istom količinom ozbiljnosti i opreznosti odgovorao. ,,Gospodin Kejnz, Majkl."

Majkl je istog trenutka krenuo prema aparatu, a ja sam ga zabrinuto posmatrala. Kad je prislonio karticu, zid se pomerio i jedino što sam videla je krep traka. Uzeo ju je i ušao u sobu.

Za oko petnaestak minuta, Majkl je izašao iz sobe sav obliven znojem. Pre nego što je izašao iz sale, pogledao je prema gomili i pronašao me.

Nekoliko trenutaka me je gledao, a onda je zatvorio vrata za sobom. Pitala sam se šta mu je to značilo. ,,Gospođica Holms, Loren." ,,Gospodin Djuk, Kendrian." ,,Gospođica Liero, Naomi." ,,Gospodin Urban, Matej." ,,Gospođica Majdling, Alena."

Imena su se jedna za drugim ređala, a kako su takmičari izlazili, drugi su samo ulazili sa svojim super spas stvarčicama. ,,Gospođa Grin, Samanta." Na brzinu je poljubila Amosa i činilo mi se da sam samo trepnula kad je ona ušla u sobu. ,,Gospodin Molnar, Dan." Još petnaest minuta je prošlo dok on nije izašao iz sobe i otišao u hol. Čekala sam u sali dok je gomila postajala sve manja i manja. Zubi su mi cvokotali, a rukave košuljice sam sve više navlačila na dlanove kako bih barem malo uspela drhtavicu da potisnem. Dok sam tako stajala zarobljena u svojim mislima, nisam ni primetila da su Ana i Amos već završili sa svojim testovima i otišli u hol. ,,Gospođica Džož, Melani." Dok sam hodala prema aparatu, osećala sam se kao da lebdim.

Nisam bila svesna svojih koraka. Podigla sam ruku u kojoj sam držala karticu sa svojim imenom i prislonila je na aparat. Aparat je glasno zapištao, vrativši me u stvarnost. Zid se pomerio u stranu i otkrio predmet koji će mi pomoći na testu... ili ne... ,,Šta?", glasno sam upitala kad sam videla moj predmet, a onda sam tiše dodala: ,,Nemoguće."

Odmaknula sam se da pogledam Leonoru, pošto su njih troje uvek prisustvovali očitavanju kartica i uzimanju predmeta. Takmičari koji su ostali u sali su se naglo povukli za korak unazad kad su videli moj predmet i stali da se došaptavaju.

Nisam ih krivila.

Nesigurno sam se okrenula prema zidu i još jednom pogledala predmet. I samoj mi je zastao

dah. Bio je to pištolj. Pravi pravcati pištolj.

Jedva sam pokrenula ruku i uzela ga. Ruka mi je padala sve niže pod težinom pištolja, ali ja ništa nisam osećala. Uspravila sam se samo jer sam sama sebi izgledala kao idiot.

U ovom testu su zabranjene moći. Sve što morate da uradite, uradite to kao čovek sa Zemlje.odzvanjale su mi Leonorine reči u glavi dok sam polako koračala prema sobi. Šta? Treba da ubijem nekoga? Ne daj Bože!

Pred vratima sam zastala kako bih karticu okačila za košuljicu, da mi ne bi smetala. ,,Čekaj, Melani!", Leonora je žustro viknula. ,,Nemoguće! Zar pištolj?!" Kad sam se okrenula prema njima videla sam da se takmičari pomeraju u stranu kako bi propustili njih troje.

Leonora me je uhvatila za nadlakticu i gurnula u sobu, a za mnom su ušli i njih troje. ,,Rebeka, zar je moguće da je ovo već druga greška u jednom testu? Zašto baš ovaj test njoj?

Monitori nam nisu pokazali šta je potrebno da se uradi da bi ga neko prošao!"

Rebeka je duboko udahnula. ,,Mislim da je to trik test...", odgovorila je uznemireno i pogledala me. ,,Čekajte...", prekinula sam ih, ,,Hoćete da kažete da monitori nama određuju testove? I da svaki takmičar dobije drugačiji test?", drhtala sam. Pištolj sam morala da držim sa dve ruke kako bih se osigurala da mi ne ispadne. ,,Da. Monitore su pripremili kralj i kraljica još pre dva meseca, ali nisu dovršili program, tako da smo to mi morali, ali to je drugačije. I kad se Vaše

ime očita na aparatu, monitori Vam šalju opremu.

To je jedino fer.", odgovorio mi je Daniel koji je jedini od njih troje izgledao pribrano.

Znači, fer je što sam ja dobila trik test... ,,Dobro, ako je tako fer, onda moram da ga uradim.", rekla sam iako sam želela da tu rečenicu ostavim za sebe. Leonora je ciknula. ,,Neće moja ćerka raditi trik test!" ,,Možda je i bolje da to uradi tvoja ćerka nego neko drugi.", suprotstavila sam se. ,,Uostalom, možda je trik test i lakši od običnog. Znaš, takve testove daju u školi, obično su lakši." ,,Melani, test sa pištoljem nikad ne vodi prema lakom završetku.", oštro mi je rekla, a ja sam slegnula ramenima. ,,Mislim da je u pravu.", ubacio se Daniel. ,,Bolje ona nego neko drugi. Bolje ona nego Monika.", pogledao je Rebeku, a ona je nevoljno klimnula glavom. ,,Mislim da je onda rešeno.", rekla je Rebeka, ,,Dvoje prema jedan. Melani, uradićeš taj test." ,,Nećete valjda stvarno? Zar ne možemo jednostavno da preskočimo ovaj test? Neka joj aparat dâ drugi test." ,,Leonora, znaš da ne može. Aparat ne daje istoj osobi dva testa. Melani će morati da se suoči sa ovim na bilo koji način." Ovlaš me je pogledala, osmehnula mi se, a onda se sa Danielom uputila prema vratima. ,,Mila moja", tiho je rekla Leonora pomirljivo i pomerila mi pramen kose iza uveta. ,,Nadam se da znaš da trik testovi nisu laki. Uopšte nisu laki. Čak su teži od običnih. I... Nemoj da se ustručavaš da ga

upotrebiš.", pokazala je na pištolj. ,,Mi možemo preko kamera samo da te pratimo, ali ništa više.

Osim, možda...", zastala je i duboko uzdahnula. ,,Jedino mogu da prekinem test, da te vratim u stvarnost." ,,Ali, pretpostavljam, da je to zabranjeno, zar ne?" Tužno mi se osmehnula i klimnula glavom. ,,Šta je cilj ovog testa?", pitala sam je. ,,Znaćeš uskoro." Sa tim rečima je nestala iza vrata.

Nervozno sam se okrenula prema vratima, čvrsto stežući pištolj u ruci. Prisetila sam se kriminalističkog programa na televizoru AXN i setila se da kad god hoće da pucaju, nešto povuku kako bi pripremili metke za paljbu. Našla sam jedan deo i iz sve snage ga povukla, moleći Boga da je to pravi deo jer nisam želela nešto da polomim i da mi jedino sredstvo zaštite postane beskorisno. Čula sam jedno glasno TIK pa sam sa zadovoljnim osmehom podigla pogled. ,,Šta?", tiho sam pitala.

Vrata sobe su nestala, a zamenila ih je tamna noć. Ljudi su se nalazili svuda oko mene. Šetali su ulicama. Odmah mi je palo na pamet da krenem i ja sa njima, kako ne bih previše odvlačila pažnju, pa sam to i uradila. Brzo sam gurnula pištolj u opasač, ali se još uvek video. Izvukla sam košulju iz farmerki i prekrila ga.

Ljudi su naglo stali. ,,FORMIRAJTE KOLONE!", neko je viknuo.

Narod je bez diskusije krenuo da se pridruži u nekoliko kolona. Kad sam i ja stala u jednu, krenula sam napred za ženom ispred sebe.

Tek sam tad shvatila da gotovo sve žene oko mene nose mini suknje i majice koje otkrivaju većinu stomaka.

Otkopčala sam nekoliko dugmića i vezala mašnu sa strane. Pištolj sam prebacila sa te strane da bi ga tkanina prekrila.

Kad se kolona, a i ja u njoj, približila još više napred, uspela sam preko glava da vidim neke ljudi koji su mirno stajali sa rukama iza leđa i sve posmatrali. Nije mi bilo jasno šta se događa.

Odjednom, kao poručeno, kroz muklu tišinu se prolomi glasan metak. Kolone su se odmah raspale.

Ljudi su svuda bežali, ali im se na licu nije video strah, već želja da što pre pobegnu odatle.

Posle toga sam čula još dva metka. Ukopala sam se u mestu. Da li ubijaju nekog ili je to samo znak da ljudi mogu da se sklone?

Svi su trčali tamo-vamo, ali ja sam krenula nazad, što dalje od tog zvuka. I kad sam kao pomahnitala počela da bežim sa tog mesta, shvatila sam moju misiju u ovom testu.

Trebalo je da spasim živu glavu dok se glupi aparat ne dogovori sam sa sobom da privede testu kraj.

Kad sam stigla do jedne velike ulice, odlučila sam da skrenem u neku sporednu kako bi bilo teže da mi uđu u trag.

Nisam bila ni sigurna koga jure, ali ako ja nisam povezana nekako sa tim, onda bi ovaj test bio uzaludan. Samo bih se skrivala po uličicama, pazila da me niko ne vidi i da niko ne primeti da posedujem oružje.

Spustila sam ruku na bok čisto da proverim da je

još uvek tu, ali nije bilo potrebe za tim jer mi je već i previše otežavao u trčanju.

Nisam bila sigurna da li sam trčala pet, deset, pola sata, ali jedino što se čulo su bili moji koraci.

Usporila sam.

Noge su mi postale teške, pištolj još teži nego što je bio, a stomak me je probadao pri svakom koraku ili udahu. Samo sam želela toplu kupku i udoban krevet. I znala sam da ću to dobiti čim završim sa ovim testom.

Nastavila sam da hodam ulicom, pažljivo osluškujući i najmanji šum. Stigla sam do kraja ulice i više nisam znala gde da idem. Levi deo ulice je bio toliko mračan da sam čisto sumnjala da ću moći da vidim i prst pred nosom, a desni još mračniji. Skrenula sam u desnu, ali sam se odmah iza ugla zaustavila i sela uza zid. Bilo je jako mračno i znala sam da ko god bude prolazio, neće moći da me vidi. ,,Pre deset minuta smo je ugledali, ali nam je nestala sa vidika. Nismo očekivali da će trčati čak iako su ulice prazne.", čula sam nepoznati glas sa ulice. Dečko koji je to rekao se toliko tiho prikrao mom skloništu da ga nisam ni videla ni čula. Ali kao i meni, i njemu je nešto promaklo iako je trebalo da bude oprezan: ja sam tu. Sakrivena.

Zaštićena od nepoželjnih pogleda.

Još uvek nisam mogla da ga vidim, kao ni on mene, ali sam mogla da osetim da je tu i preko telefona sluša sledeća uputstva.

Plitko i tiho sam disala. Nisam se usudila ni da se pomerim za milimetar. Kartica mi je bila zakačena za košulju i svako ko bi me video, mogao

je da mi pročita ime bez problema. Tiho sam je skinula i zakačila za kragnu ispod kose kako se ne bi videla. Odvezala sam mašnu i tiho spustila pištolj na trotoar.

Ako bude bilo potrebe za bežanjem, biće mi lakše ako košulju ponovo uvučem u farmerke i ako mi pištolj bude u pripravnosti. To sam i uradila. Što sam tiše mogla sam ustala na noge i zakopčala dugmiće do kraja, pa uvukla košuljicu u farmerke.

Uzela sam pištolj sa trotoara, a pošto sam već pripremila metke, nisam morala i ovog puta.

Desnom rukom sam stezala okidač, a levom rukom pridržavala cev odozdo, i u takvom položaju sam izašla na ulicu.

Krenula sam levo niz ulicu odakle je dopirao njegov glas. Ovog puta je svetiljka osvetljavala ulicu, a i njega. Bio je to ne previše visok momak sa tamnom kosom. ,,Dobro. Ostaćemo na vezi."

Stala sam uz zid gde svetlost svetiljke nije dopirala. Vratio je telefon u džep farmerki i okrenuo se prema meni.

Podigla sam pištolj i uperila ga prema njemu. ,,Zdravo.", rekla sam sa osmehom, a njegovim licem je na trenutak preletela senka straha. Odmah je rukom posegao za telefonom. ,,Spusti ruku!", naredila sam, a on je kao poslušno kuče spustio ruku. Krenula sam prema njemu. ,,Ko me to traži?" ,,Ti si Melani?", tiho je upitao. ,,Zavisi.", oprezno sam mu odgovorila. ,,Od čega?", posprdno je pitao, ali se ponovo uozbiljio kad sam prislonila cev pištolja na njegovu

slepoočnicu.

To sam u filmovima i serijama videla sto puta i sad mi je bilo jako čudno što sam ja na mestu onog opasnog. ,,Od toga ko pita.", šapnula sam mu na uvo. ,,Ti si luda." ,,Ne, nisam. Samo pokušavam da preživim i ti to znaš." ,,Ne mislim na to. Zar misliš da ćeš... tom stvari, da me uplašiš?", sa kezom je pitao. Shvatila sam šta je hteo da kaže. On ima moći i ovaj pištolj mu ne može ništa.

Pogledala sam u pištolj i odlučila da se pravim blesava. ,,Prilično sam sigurna da ovo čudo deluje i na Elementarcima."

Uopšte nisam sigurna u to! Šta ću da radim?! ,,A sad," oštro sam nastavila kad sam videla da ga je to malo zaplašilo, ,,Ko me traži i zašto?"

Malo se trznuo na moje pitanje pa sam odmaknula pištolj. Samo sam čekala njegovu reakciju, a ne odgovor. Krajičkom oka me je pogledao, a onda pesnicom krenuo prema mom licu.

Brzo sam reagovala i najjače što sam mogla sam ga udarila pištoljem po licu.

Kad je pao na asfalt od bola, osetila sam jako drhtanje ruku. Noge su mi klecale, a znala sam da pred njim ne smem da pokažem ni najmanji znak nesigurnosti ni manjka hrabrosti. Mogao bi da me smrvi u sekundi.

Dok je stiskao lice, osećala sam više nego ranije da mi je nešto čudno u vezi ovog momka. Mirno sam ga posmatrala i čekala da se sam podigne na noge.

,,Ovo ti nije trebalo.", procedio je. Iznenadio me je kad je odjednom napravio salto unazad.

Elementarci koriste ples kako bi pokrenuli svoje moći., rekao mi je Majkl jednom prilikom.

Bila sam sigurna da se ovaj dečko priprema za napad. Pištolj sam bacila na asfalt iz sve snage kako bih ga barem malo oštetila i pre nego što se dečko okrenuo kako bi mi se još jednom osmehnuo, nestala sam iza ugla.

Trčala sam koliko su me noge nosile. Pokušavala sam da se usredsredim na put ispred sebe, da što više skrećem u druge ulice, ali su mi se misli vraćale na njega. Mogao bi da me ubije svakog trena. Da li bi? ,,Melani?", neko je tiho upitao i uhvatio me za ramena. Pokušala sam da se izvučem iz tog stiska, ali sam bila i previše slaba. ,,Ššš... Monika je." Šapnula mi je na uvo i umirila me sa samo dve reči na francuskom. Okrenula sam se prema njoj. ,,Šta ćeš ti ovde? Kako si uspela da dođeš ovde?", napala sam je. ,,Smiri se. Svaki test je trajao po petnaest minuta, a ti si se... pa... zadržala..." ,,Koliko dugo?", prekinula sam je oprezno.

Oklevala je. ,,Malo više od sat vremena." ,,O Bože... Sve me živo boli...", šapnula sam joj.

Nasmešila mi se utešno. ,,Ali kako si uspela da dođeš ovde?" ,,Shvatili su da se nešto dešava, jer te kamere nisu pratile još od početka. Mislili su da ćeš brzo izaći, ali nisi. Čak su se i takmičari koji su završili sa svojim testovima uzvrpoljili napolju. Pitali su šta

se dešava, da li je neka pauza u toku. Od nas, koji nismo radili test, su tražili dobrovoljca da dođe ovde. Javila sam se istog trenutka..." ,,Monika, izvini što te prekidam, ali smo trenutno u... životnoj opasnosti, pa bi trebalo da bežimo." ,,Oh, da, naravno. Samo da...", sagnula se uzbuđeno i skinula sandalice, a onda ih bacila u stranu. ,,Idemo odavde." Potrčale smo niz ulicu. ,,Znaš, kad sam bila mala," počela je da priča, ,,Kad smo se tek upoznale, često sam zamišljala da se nađemo u ovakvoj situaciji. Da zajedno nešto važno radimo, makar to bilo i spasavanje sopstvenih života." ,,Stvarno?", iznenađeno sam je pitala. ,,Da." ,,Znači, ovo je sad neko ostvarenje životne želje?", pitala sam je sa podsmehom. ,,Na neki način... Hej, gde ti je pištolj?", zbunjeno me je pitala. ,,Srela sam jednog dečka. Čula sam da sa nekim razgovara preko telefona i zaključila da pričaju o meni. Posle sam mu pripretila pištoljem, a onda shvatila da on poseduje moći, pa sam bacila pištolj i pobegla. Oni nas traže, moramo da budemo oprezne." ,,Imaju moći? Ali to nije fer. Mi ne smemo da ih koristimo, a i da smemo, ne znamo da ih kontrolišemo." ,,To mi do sad nije palo na pamet... Ali, dok sam bila tamo sa njim, osetila sam da je drugačiji. Kao da je..."

,,Ledeni?", jeziv glas me je prekinuo. Brzo smo se okrenule i shvatile da sve vreme samo stojimo u mestu i razgovaramo. ,,Ledeni?", Monika je zbunjeno upitala. ,,To je neko ko poseduje moći leda.", brzo sam joj pojasnila. ,,Zar postoji led?", gotovo je ciknula od iznenađenosti. ,,Da." Vratila sam pogled na tog čoveka. Bio je malo stariji. Imao je sedu kosu, upale obraze i velike podočnjake. Podsećao me je na nekog, ali poznati lik mi je trenutno bio zamućen u glavi. Izvadio je telefon, a kad ga je vratio na mesto posle nekoliko sekundi upotrebe, dva momka su se stvorila pored njega. Dečko koga sam lupila pištoljem u lice, i neki drugi. Obojica su neverovatno ličila na starijeg čoveka. ,,Konačno se srećemo, Melani. A imamo i tu čast da je tu i druga sestrica.", pogledao je Moniku. ,,Šta hoćete od nas?", odmah sam ga pitala. Na trenutak me je pogledao, a onda pogled prebacio na Moniku, pa ponovo na mene. ,,Pa ne misliš valjda da ću propustiti priliku da uživo vidim Legendu?" ,,O čemu Vi to pričate?" Monika se ubacila. ,,Zar ne znate Legendu, sestrice?", kao zbunjeno je pitao, a nas dve smo se upitno pogledale. ,,Ne znate Legendu.", tiho je konstatovao. ,,Dajte da vam pojasnim. Vaša sličnost iako ste obe usvojene nije slučajnost." ,,Ko ste vi?", pitala sam ga. ,,Ne znaš? Mislio sam da će ti biti jasno čim nas

ugledaš. Čim te podsetimo na nekog." Razrogačila sam oči. Kako je on to mogao da zna? ,,Mislim da ćemo ovog puta preskočiti borbu, zabranjene su vam moći u ovom testu?" Klimnule smo glavama. ,,Ali oče, nije tako planirano, rekao si...", pobunio se jedan dečko, onaj koji je još uvek imao čitavu facu. ,,Rekao sam da ćemo ovog puta preskočiti borbu." ,,Zar će uopšte i biti borbe?", pitala sam ga. ,,Itekako. Sve odgovore ćete naći u kraljevskoj biblioteci. Vama valjda i neće biti teško da se tamo ušunjate, zar ne?" ,,Kakve odgovore?", pitala je Monika. ,,Sve što vas bude zanimalo. Uskoro ćemo se videti nasamo, Melani, a tad te neću ispustiti iz šake." Okrenuo se, a za njim i njegovi sinovi. ,,Koji je tvoj problem?!", viknula sam za njim. ,,Ništa ti nisam uradila! Ostavi me na miru!" ,,Ti si moj problem. Bolje se pripremi do sledećeg testa ili ćeš zažaliti što nisi.", mirno mi je odgovorio. ,,Više nisi pod zaštitom."

Nestali su. Brzim korakom sam krenula prema mestu gde su malo pre stajali. Nestali su. Bez traga.

Vratila sam pogled na Moniku.

Stajala je kao ukopana. ,,To je nešto iz naše prošlosti, zar ne?" ,,Molim?" ,,Ti ništa nisi mogla da mu uradiš, bila si mala.

Ali neko je mogao. Neko čiji si ti naslednik. Neko zbog koga ćeš ti snositi posledice." ,,Moji pravi roditelji...", šapnula sam.

Ali šta bi oni mogli da urade i ko su uopšte oni?

Da li su živi?

Osetila sam probadanje u stomaku i od bola sam pala na asfalt, kao i Monika. Slika tamne noći je nestajala, a otkrivala se soba u kojoj se održavaju testovi. ,,Monika", šapnula sam sa poda i pružila ruku prema njoj. Naterala je da me pogleda uprkos bolu u stomaku. ,,Niko ne sme da sazna za ovo, ni Leonora, ni Rebeka, ni Daniel. Niko." Jedva sam uspela da primetim da je klimnula glavom jer mi se smračilo pred očima. Glava je počela da me boli i vratila sam se u ležeći položaj na zemlji.

Samo mi je jedna misao bila u glavi: Moramo da se dokopamo kraljevske biblioteke.

11.

Majkl Kejnz

Još se niko nije pojavio u sobi kad mi se vid razbistrio. Crnilo je nestalo, a svetlost sijalice mi je zasmetala, pa sam se naterala da se uspravim.

Uhvatila me je nagla vrtoglavica pa sam se refleksno uhvatila za glavu, pokušavajući da smanjim bol pritiskanjem.

Kad sam ponovo uspela da otvorim oči, kao magnet me je privukla Monika. Odmah sam skočila na noge. ,,Monika, Monika!" Sve vreme je nepomično ležala pored mene, a ja sam odmah sklonila kosu u stranu i proverila joj puls. Živa je, ali bez svesti. ,,Monika", još jednom sam je pozvala, gotovo vrisnula, pre nego što je Leonora užasnuto uletela unutra. Odmah je čučnula pored nje i počela nešto da joj radi, a Rebeka i Daniel su ušli unutra za njom. Rebeka je ciknula i uskočila Leonori u pomoć. ,,Zašto ste joj dozvolili da uđe za mnom?", pitala sam ih, ,,Znali ste da je opasno! Zar biste tako rizikovali nečiji život?!" ,,Melani, smiri se!", Daniel me je opomenuo. ,,Neću! Mogla je da pogine! Nije trebalo da je pustite!" ,,Nisu radile kamere, nešto nije bilo u redu.

Morali smo nekog da pošaljemo." ,,Možda je i bolje što nisu radile...", viknula sam, prisećajući se polako njegovog lika. Ta seda kosa, tamne ubitačke oči, oštre crte lica i autoritativni ton.

Ponovo sam zadrhtala od tog prizora: Otac zaštićen sinovima.

Daniel me je ščepao za ramena. ,,Šta se desilo tamo?"

Pokušavala sam pogledom da prodrem u njega, da pokušam da shvatim na šta cilja, o čemu razmišlja, ali nisam uspela. Moćno je zurio u mene, a ja sam u trenutku odlučila da mu ipak ne kažem.

Ako sam zamolila Moniku da nikom ne kaže ništa dok se ne dogovorimo za neku priču, onda bi trebalo da to i ja uradim. ,,Samo mi javi kad se Monika probudi, u redu?"

Uspela sam da se izvučem iz njegovog stiska i izađem iz sobe za testove. Čim sam ugledala svetlost, odmah me je vrtoglavica sustigla. Brzo sam se naslonila na zid kako bih uspostavila ravnotežu, ali je crnilo počelo da mi prekriva celu sliku. Fokusirala sam se na jednu tačku na podu kako bih naterala oči da ponovo prošire vidike, ali jedino što sam mogla da vidim jeste kako se crni krug zatvara pred mojim očima.

Odjednom sam osetila kako me nešto podiže sa krute zemlje. Više nisam znala gde se nalazim, da li još uvek stojim ili sam pala, da li me je neko video i pritekao mi u pomoć ili sam ostala prepuštena sama sebi. Moje oči su postale slepe, um tup, a telo poput želea. *

*

*

,,Šta joj se desilo?", čula sam prigušeni glas.

Odgovora nije bilo. ,,Misliš da je...?" ,,Šta? Šta joj se desilo?" ,,Tiše.", zarežao je neko, a onda je nastala tišina. ,,Ali... Čekaj malo... Hoćeš da kažeš da je to bio

drugi trik test?" ,,Rekao sam ti da ćutiš. Probudićeš je." ,,Neću, ionako je pala u nesvest."

Nesvest? O čemu oni pričaju? Ne, samo se odmaram...

Pokušala sam da otvorim oči, barem malo, i da vidim ko se sve nalazi u sobi, ali su mi kapci bili toliko teški da sam sama sebe ubedila kako bi trebalo stvarno da odmorim. *

*

*

Osećala sam da mi je noga utrnula, pa sam se naterala da se okrenem. Kad sam se namestila na stomak, čula sam neki zvuk koji nisam mogla da prepoznam, a zatim i tiho koračanje koje je postajalo sve glasnije.

Neko je nežno podigao moju ruku i kad ju je spustio na krevet, osećala sam neku cevčicu zbog koje nisam mogla da je pomerim.

Odjednom sam osetila vrelinu kako mi obuzima šake, pa ruke, pa se to proširilo na stomak, sve dok mi se vrelina nije pojavila i na licu. Prijalo mi je. ,,O, ne ponovo...", čula sam tihi glas. ,,Šta?", tiho, nerazgovetno i potpuno bez svesti sam pitala. ,,Mel, imaš temperaturu." Ruka koja mi je bila slobodna mi se odmah našla na čelu, ali nisam osećala da je hladna.

Uz malo napora, otvorila sam oči. ,,Navuci zavese.", brzo sam rekla i zatvorila oči.

Jasno sam mogla da čujem korake do prozora, a zatim i navlačenje zavesa. Ponovo sam ih otvorila.

,,Majkl.", šokirano sam rekla kad sam ga videla preda mnom. ,,Mislio sam da nećeš biti iznenađena." ,,Mislila sam da je mama ovde.", iskreno sam mu odgovorila i pogledala oko sebe.

Nalazila sam se u običnoj spavaćoj sobi.

Ljubičaste zavese su sprečavale svetlost da previše prodire u unutrašnjost sobe. Noćni stočić sa čašom vode, čajem, toplomerom i peškirićem se nalazio odmah do bračnog kreveta gde sam ja ležala sve vreme. Sa leve strane su se nalazila vrata, a pored njih toaletni stočić i stolica. ,,Ovo nije moja hotelska soba.", konstatovala sam zbunjeno, a on mi se nasmešio. ,,Nije."

Vratila sam pogled na toaletni stočić i primetila da se na podu pored njega nalaze moje stvari. ,,Gde smo?" ,,U mojoj kući.", još više se nakezio, a ja sam mu uzvratila osmeh. ,,Zar nisi mogao da sačekaš da se probudim pa da se kulturno uselim ovde na neko vreme?", nisam mogla da ga ne zadirkujem, a on se malo uozbiljio. ,,Šta je bilo?", pitala sam. ,,Probudila si se. Ranije. Rekla si da sam ti obećao da ćemo ovde doći kad se završi prvi test, pa sam otišao u hotel, uzeo naše stvari i došli smo ovde. Bila si pri svesti." ,,Ali, Majkl... Nikad to nisam rekla, nikad to ne bih rekla."

Kad sam završila test i izašla iz sobe za testove, na trenutak sam pomislila da sam ga dobro odradila.

Ostala sam živa, zaštitila sam Moniku koliko sam

mogla, nisam koristila pištolj osim za pretnju, a sad... Pa, čini mi se da ipak nisam dobro odradila test. Kako sam ikad mogla tako nešto da kažem Majklu? Oduvek sam smatrala da je takva priča sramotna i sad se osećam osramoćeno. Nisam valjda pala na glavu? ,,Dobro, nema veze. Mogu da te odvedem u obilazak kasnije." Nasmešila sam mu se. ,,Da li bi mogao da mi skineš infuziju?" ,,Zašto?", skupio je obrve, ali mi je ipak prišao i počeo nešto da radi sa iglom u mojoj veni. ,,Neugodno mi je sa njom, a i svakako se osećam dobro." Izvadio ju je i stavio na pod. ,,Ne bih baš rekao. Prošla si kroz šok i imaš temperaturu." ,,Šok? Ti znaš?", tiho sam upitala, moleći Boga da Monika ništa nije rekla. Klimnuo je glavom. ,,Gde je Monika?", brzo sam pitala i krenula da ustanem, ali se on brzinom svetlosti stvorio ispred mene, sprečavajući me. ,,Monika je dobro. I ona je pala u nesvest, samo što se još uvek nije probudila." ,,Molim?", razrogačila sam oči. ,,O Bože... Ja sam za sve kriva." Uhvatila sam se za glavu. Suze su počele da mi se skupljaju u očima i odmah sam skrenula pogled.

Nije trebalo da se pojavi tamo. Nije trebalo da me pronađe i pođe sa mnom. Ja sam za sve kriva... ,,Nisi kriva i ti to znaš." ,,Jesam. Kamere nisu radile. Sve vreme sam trčala, bežala, a da nisam znala od čega... od koga...

A onda..." Suza mi je skliznula niz lice, a usta sam naglo prekrila šakama, svesna da sam mu upravo

pružila delić uvida u moj test koji je trebalo da ostane u tajnosti. ,,Melani, da li je neko bio tamo?", ozbiljno je upitao, a ja sam osetila promenu u njegovom ponašanju. ,,Da li je neko bio tamo?", ponovio je.

Podigla sam pogled i pogledala ga, a to je bila velika greška.

Njegov pogled. Njegova pojava. Slike od te noći su mi se vraćale. Čovek sede kose, tamnih očiju, u pratnji svojih sinova. I sad, kad pogledam Majkla, jedino vidim tog čoveka.

Prigušeno sam ciknula i skočila na noge. ,,O, Bože. Ti." ,,Šta ja?" Uputila sam se prema vratima što sam brže mogla. ,,Šta to radiš? Melani, imaš temperaturu, vrati se u krevet." Ali bilo je prekasno.

Otvorila sam vrata i izjurila iz sobe.

Majkl. To je Majkl. Kako nisam to ranije shvatila? ,,Melani, šta to radiš?", krenuo je za mnom niz hodnik. Zaustavila sam se i pogledala ga osuđujuće. ,,Znaš ti vrlo dobro." Da nisam pratila i njegov najmanji pokret, pomislila bih da je opušteniji čak i od prvog puta kad sam ga videla. Stao je ispred mene i gledao me direktno u oči. ,,Zašto me toliko ispituješ o testu? Zašto misliš da se iko pojavio?" Ćutao je. Spustio je pogled i prošao rukom kroz kosu. ,,Zato što me zanima." ,,O, molim te.", prasnula sam. ,,Samo proveravaš." ,,Šta proveravam?", ljutito me je pogledao. ,,Zar

svaki naš razgovor mora da vodi svađi?" ,,Ne menjaj temu.", procedila sam.

Prkosno je stavio ruke u džepove. ,,Dobro. Šta želiš da čuješ?" ,,Istinu." Nekoliko trenutaka me je samo gledao, bez reči, a onda je ipak odlučio da igra na moju kartu kad je shvatio da neću popustiti. ,,Moraš da me razumeš..." ,,Taj čovek je tvoj..." ,,...otac.", dopunio me je. Oprezno sam klimnula glavom. ,,I kako si ti to saznao? Zašto mi nisi rekao?" ,,Da li možemo da nastavimo ovaj razgovor negde drugde?" ,,Šta fali hodniku?", pitala sam ga smireno i pogledala oko sebe. ,,Prijatnost.", bez razmišljanja mi je odgovorio sa ciničnim osmehom, a onda se naglo uozbiljio kao da mu to nije smešno. Klimnula sam glavom i pošla za njim.

Iz hodnika smo ušli u dnevnu sobu. Prostrana, osvetljena soba, ispunjena nameštajem me je mamila da uđem. I jesam. Dve garniture su stajale jedna nasuprot drugoj. Prošla sam između njih, sela na jednu i podigla noge, dajući Majklu do znanja da sedne na drugu. Ali on to nije uradio. Prišao mi je, podigao mi noge i seo pored mene, stavivši ih u svoje krilo. Nisam htela da ih pomerim. ,,Znao sam za moju pravu porodicu još od ranije, pre nego što smo gospodin Džož i ja došli po tebe." ,,Zašto mi to nisi rekao ranije?", pitala sam. ,,Delom zato što nisam smeo, trebalo je da se držim u tajnosti."

,,A drugim delom?", zainteresovano sam ga pogledala. ,,Izgledala si toliko slomljeno, iako to nisi želela da priznaš. Pitala si me za moju porodicu, a ja sam želeo da znaš da sam prošao kroz isto i da te razumem." ,,Ne treba mi tvoje sažaljenje, dobro sam. Molim te, nastavi.", nespretno sam rekla, a onda se ponovo uozbiljila i koncentrisala na ono što je stvarno bitno. ,,Mislio sam da će sve ovo ostati u tajnosti.

Samo... Nisam se nadao da ćeš shvatiti ovako brzo.

I za Jorkles, i za mog oca... za mene." ,,Zašto moji roditelji ne smeju da saznaju za tvoju porodicu?", oprezno sam ga pitala ono što me je najviše kopkalo. ,,Zato što... zato što...", počeo je da zamuckuje.

Ućutao je, duboko udahnuo i ispljunuo to iz sebe. ,,Zato što su oni Ledeni. Ledeni su Elementarci koji poseduju..." ,,Znam ko su Ledeni, Majkl.", šokirano sam ga ućutkala. Uhvatila sam se za glavu, nervozno, a onda ga pogledala.

Grickao je usnicu, šake je pokušavao da smiri i gledao me je sa iščekivanjem. Nisam mogla da ostanem ravnodušna pod njegovim pogledom. ,,Majkl," počela sam nervozno. Progutala sam knedlu koja mi je zastala u grlu. ,,Ako su oni Ledeni... onda si i ti, zar ne?"

Skrenuo je pogled, a ja sam nervozno prekrila usta rukom. ,,Zato si onako reagovao na putu za Gengalos, zar ne? Ti si jedan od njih..." Sklonila sam noge iz njegovog krila, ustala i počela da se

šetkam po sobi razmišljajući.

Znala sam da nije mogao tek tako da pretpostavi da se neko pojavio tamo, u toj mračnoj noći. I moja teorija je postala neupitna. Njegov otac mu je nekako javio da će me posetiti. Ali kako? Svi smo sve vreme bili zajedno... osim... ,,Zato si me onako pogledao...", tiho sam rekla, više za sebe. ,,Molim?" Nervozno me je pogledao. ,,Zato si me onako pogledao.", ponovila sam, ,,Posle tvog testa. Posetio je i tebe da ti kaže, je l' da?" ,,Kako se sećaš svega toga?", zbunjeno je pitao, a ja sam slegnula ramenima. ,,Detalji su mi bitni." Duboko sam udahnula. ,,Znači ovako... Tvoj tata je Ledeni koji živi u Jorklesu, kao i tvoja porodica. Oboje nas je posetio, i umalo nije ubio Moniku i mene." ,,Nemoj tako.", tiho je rekao, kao da ga je poslednji deo rečenice povredio. ,,Dobro, ako tako želiš, moraš da mi odgovoriš na jedno pitanje." Pogledala sam ga u oči, a on je odmah prekrstio ruke na grudima, spreman na kompromis, ali je ipak klimnuo glavom. ,,Jasno je da ti ovde ne pripadaš. Želim da znam zbog čega si ovde, jer ti sigurno nije cilj kruna Gengalosa kad nisi Vatreni."

Gledao me je razrogačenih očiju, a ja sam pokušala da skupim još malo hrabrosti kako ne bih skrenula pogled u ključnom trenutku. ,,Ja... ja...", počeo je. ,,Melani, za ovo ne sme niko da sazna. Ni Amos, ni Samanta, ni Monika, niko. Ovih dana pričaš sa Monikom samo na

francuskom, ali ne smeš da joj kažeš. Obećavaš?"

Klimnula sam glavom, iskreno. ,,Obećavam." ,,Dobro onda. Ja sam špijun." ,,Ti si šta?!", skoro sam viknula. ,,Špijun. Moja porodica ima visok položaj u Jorklesu, i ja, kao najstariji sin, a opet iz Zemlje Normalaca, sam zadužen da u Jorkles dovedem jednu osobu." On je špijun, on je špijun, on je špijun. Majkl je špijun!

Pokušala sam da uravnotežim disanje i ponovo skrenem svoj užasnut pogled sa tepiha. ,,Kako možeš da budeš toliko siguran da te neće uhvatiti?", pitala sam vidno uznemireno. ,,Tvoja porodica mi veruje.", rekao je kao da je to očigledno. ,,Nemoj da koristiš poverenje mojih roditelja!", viknula sam. ,,Nemoj da budeš bezobrazan, Majkl." ,,Melani, moram. Žao mi je." Nekoliko trenutaka smo se gledali, ljutito. Ja - jer me je razočarao i jer želi da iskoristi moju porodicu - a on... pa... njegova strana mi nije baš najjasnija. Ponovo sam progutala knedlu. ,,Ko je ta osoba?", pomirljivo sam pitala. Znala sam da Majkla ne mogu da odvratim od te njegove fiks ideje, ali sam mogla da stanem na njegovu stranu. Pokrivam ga, štitim ga i saznam šta smera.

Manipulativni korak, Melani... ,,Nisam siguran još uvek." ,,Pa kako znaš onda koga tražiš?", gotovo sam se nasmejala. ,,Postoji osoba koja se zove Gengalos.", počeo je. ,,Majkl, mislim da je to naziv ove zemlje.",

prekinula sam ga. ,,Hoćeš li me saslušati?", nestrpljivo je pitao.

Ućutala sam. ,,Gengalos je osoba koja ima najveći procenat vatrene moći." ,,Hoćeš da kidnapuješ sledeću kraljevsku porodicu?!", ciknula sam. ,,Ne porodicu. Sledeća kraljevska porodica neće postojati, jer će vladati samo Gengalos." ,,Kako ti to možeš da znaš?", prkosno sam pitala. ,,Svi to znaju, Melani, jer se proročanstvo ispunjava, a ja sam ovde kako bih prvi primetio promene." ,,I šta nameravate sa tim Gengalosom?" Slegnuo je ramenima. ,,Dalji posao nije moja briga." ,,Divno!", sarkastično sam rekla. ,,I ti bi to stvarno uradio? Kidnapovao bi nekog samo tako, i odveo ga negde gde mu nije mesto?", tiho sam ga pitala. U očima sam mu videla trunku osećajnosti, ali ju je nešto brzo zamenilo. ,,Moram." Skrenuo je pogled. Okrenula sam se prema prozoru i pogledala napolje.

Njegova kuća se nalazila u prometnoj ulici, jer su trotoari bili krcati ljudima, zapravo, ceo Kled je vrveo ljudima. ,,Ovako ćemo." Duboko sam udahnula i okrenula se prema njemu, spremna za kompromis. ,,Pomoći ću ti." Raširio je oči od iznenađenja. ,,Niko neće saznati da nisi Vatreni, niko neće saznati za tvoju funkciju i tvoju misiju ovde." Suzio je oči.

,,Pretpostavljam da posle ovog postoji ali..." ,,Ali, kad pronađemo tog Gengalosa, želim da odeš iz života moje porodice... naših prijatelja..." ,,Melani...", tiho je rekao. Mogla sam da čujem molbu u njegovom glasu, pa sam čvrsto sklopila oči, ne želeći da ga gledam. ,,Želim da odeš iz mog života." ,,Melani...", gotovo očajno me je pozvao. ,,I da se nikad više ne vratiš." Otvorila sam oči i ni ne pogledavši ga izašla iz dnevne sobe, zalupivši vrata za sobom.

Majkl Kejnz definitivno nije bio osoba za koju sam ga smatrala.

12.

Novi dan Dva dana su prošla kao dva sata.

Obično sam se držala sobe u kojoj sam se probudila iz nesvesti... drugi put... Jedini razlozi zbog kojih bih izašla iz sobe su potreba za toaletom i potreba za hranom. Majkla sam srela samo jednom u hodniku, i pokušala sam što pre da izađem iz hodnika i udaljim se od njega.

Bilo mi je teško da budem u istoj kući sa osobom koja će da odvede jednu osobu koja bi mogla da mi znači. Gengalos bi mogao da bude bilo ko i najviše sam se plašila da bi to mogla da bude Monika. Moj partner u teškim situacijama.

Utešno mi je bilo to što sam osećala da me ona razume iako mi to nije nijednom rekla. Uz to, nije me terala da osećam kao da me sažaljeva, pokušava da me natera da nastavim dalje kao da ničeg nije ni bilo. Uz nju sam se osećala kao da je to zaista moguće.

Iz misli me prenu tiho kucanje na vratima.

Odmah sam skočila na noge i otvorila ih. ,,Majkl", iznenađeno sam rekla, iako sam nekim delom želela da mi u toku ova dva dana nenajavljeno uđe u sobu. Ništa nije odgovorio, samo mi je pružio njegov telefon.

Pružila sam ruku i shvatila da neko želi da razgovara sa mnom. Pipnula sam ekran i pojavilo se ime: Leonora Džož. ,,Mama...", odmah sam se javila. ,,Oh, dušo. Da li je sve u redu? Nisi mi se javila

još od testa, bila sam zabrinuta." Nasmešila sam se i pogledala u Majkla jer sam bila sigurna da ju je čuo. ,,Da, sve je super. Oporavljam se, znaš, onaj trik test stvarno ume da iscrpi..." ,,Aha... Čula sam da si kod Majkla. Je l' sve u redu?" Bila sam toliko srećna što je neko barem pitao i što stvarno brine za mene, da sam u trenutku zanemarila sve što se desilo sa Majklom i odgovorila joj sa najširim osmehom koji sam ikad mogla da zamislim. ,,Mama, sve je sjajno. Uživamo i družimo se.", pogledala sam ga u oči. ,,Nadam se da će tako i da ostane." ,,Mnogo mi je drago što te neko napokon razume, dušo. Prošla si kroz mnogo toga."

Uozbiljila sam se.

Da li me razume? Čim me nije uznemiravao ova dva dana, to je dovoljan znak da poštuje moju odluku da želim kroz ovo sama da prođem, zar ne? ,,Da, da, mama, i meni je drago." ,,Dobro onda, mila. Trebalo bi da idem, dužnost zove. Čujemo se uskoro?" ,,Da, čujemo se.", nasmešila sam se i prekinula vezu. Odmah sam mu pružila telefon, nameravajući da se vratim čitanju Enciklopedije koju mi je Samanta dala.

Tiho se nakašljao. ,,Mel, svratio sam do prodavnice i kupio ti Gengalovsku SMS karticu.

Možeš samo da je ubaciš u svoj telefon i radiće."

Uzela sam karticu bez protivljenja. ,,I ovo su brojevi ljudi koje znaš." Pružio mi je ceduljicu sa čitavim nizom brojeva. Videla sam tu bakin broj,

Semin, mamin i tatin, od Grinovih, Urbanovih, Monikin i Danov i na kraju njegov. ,,Zašto ovo radiš?", pitala sam. ,,Šta to?" ,,Ovo. Dozvoliš mi da ostanem u tvojoj kući, obezbediš mi ovu karticu, brojeve, pitaš Samantu da mi pomogne oko moći... Zar je sve ovo samo deo tvog plana?" Nije skretao pogled. ,,Zar ne možeš taj razgovor da izbaciš iz glave samo na trenutak?" ,,Ne... ne mogu. Sve što sad vidim, mislim da je lažno. Prijateljstvo sa Amosom, Samantom, sa mnom... Samo sam ti dala još veći povod da me iskoristiš..." ,,Mel, nikad ne bih mogao da te iskoristim.", tiho je odgovorio. ,,Kako ja to mogu da znam, Majkl? Kako mogu da znam da nešto iskreno misliš o meni ako ti definitivno samo predstavljam jednu figuru na šahovskoj tabli?" ,,Pogledaj me." Sa dva prsta je podigao moju bradu i naterao me da se suočim sa njegovim pogledom. ,,Na početku sam mogao da osetim da mi ne veruješ, ni reč. Ali onda, ono veče na krovu, ludo veče u Beču, razgovor u avionu, druženje... Mislim da sad bolje poznajem tebe nego Samantu. Ponosan sam što sam deo onoga što si preživela, jer ti nisi mogla da budeš tu kad sam ja nekog trebao. I veruj mi, ne bih mogao da oprostim sebi ako dozvolim da te ja povredim. Ne bih se usudio." Nežno me je gledao, a ja sam se topila. Nisam znala da li pokušava da manipuliše mnome, ali i da jeste, uspevalo mu je.

Klimnula sam glavom. ,,Dobro onda... Sad bih se vratila unutra.", pokazala sam palcem na sobu iza mene. ,,Za malo da zaboravim. Samanta i Amos nam dolaze. Samanta treba da ti održi trening." ,,Oh", iznenađeno sam podigla obrve. ,,Za koliko?"

Pogledao je na sat. ,,Za pola sata će biti ovde." ,,Dobro, otićiću da se spremim. Šta bi trebalo da obučem?" ,,Pa, pošto se radi o plesu..." ,,Dobro, dobro, znam šta ću.", prekinula sam ga sa osmehom, a on mi je uzvratio. ,,Važi. Nadam se da si shvatila da se naše sobe nalaze na spratu i da imamo jednu dnevnu sobu ovde gore, znaš, kao privatnu, gde ne primamo goste. A dole je veća kuhinja sa dnevnom sobom.

Biću dole."

Nisam želela da vidi koliko sam zapanjena, pa sam bez reči klimnula i ušla u sobu, zatvorivši vrata za sobom. Odmah sam otišla do svojih stvari.

U narednih petnaest minuta sam uživala dok sam svoje stvari stavljala u prazan orman i šminku na toaletni stočić. Prazne kofere sam gurnula u podnožje ormana.

Iako mi je jasno stavio do znanja šta bi trebalo da uradim, nisam mogla na treningu da nosim haljinu. Iz ormana sam izvadila sive uske farmerke i običnu belu majicu. Na noge sam navukla kućne patofne i sišla dole.

Majkl je ležao na jednoj garnituri i gledao televizor.

Očekivala sam da mi nešto kaže što ga nisam

poslušala, ali me je on samo na trenutak pogledao i vratio se svojoj utakmici.

Bacila sam se na drugu gurnituru preko naslona i udobno se namestila. Posle nekoliko trenutaka sam se zagledala u ekran televizora, ali nisam pratila utakmicu.

Obično sam volela da navijam uz kokice i uzbudljivo društvo (kao što su bile mama i Sem), ali je sad bilo drugačije.

Mučila me je pomisao da neću moći da pokrenem svoje moći. Šta ako ja nisam Elementarac? Šta ako sam Džokerista? Nisam bila sigurna na šta je Majklov otac sposoban i šta bi mu značilo da me napadne na drugom testu, ali sam znala da je bio ozbiljan. Definitivno je bio ozbiljan.

Još nekoliko trenutaka sam sebe mučila tim mislima, a onda se začulo zvono na vratima. Oboje smo skočili na noge i krenuli prema vratima.

Pretpostavljala sam da je i on nervozan zbog ovog, ipak njegov značajan plan zavisi od mene.

Ako ja ne uspem, on nema partnerku, što znači da je diskvalifikovan. Što znači da se neće dočepati Gengalosa.

Pružila sam ruku kako bih otvorila vrata, ali se njegova našla na kvaki pre moje. Pre nego što ju je snažno spustio, pogledao me je kao da iščekuje nešto, a ja sam mu odmah klimnula glavom znajući da želi da bude siguran da se neću odati.

Otvorio je vrata. ,,Heeej!", Samanta nas je živahno pozdravila.

Snažno me je zagrlila, a zatim i Majkla, kao i Amos.

Imala sam osećaj da kad bi neko samo pomislio

da oni nisu stvoreni jedno za drugo da bih tu osobu mogla da stavim u top. Oni su savršeni jedno za drugo.

I mi smo njih pozdravili sa jednakom radošću i entuzijazmom. Stavila sam ruku na Samantina leđa i počela da je vodim u dnevnu sobu, ostavljajući Majkla i Amosa iza nas. ,,Da li si dobro?", zabrinuto mi je šapnula. ,,Jesam, ne brini ti za mene. Spremna sam za tvoje maltretiranje." Sa kezom sam joj odgovorila, a ona se cinično nasmejala i sela na garnituru pored mene. ,,Onda predlažem da odmah počnemo. Ne volim kad odugovlačim sa nečim, i zbog toga se najčešće posvađam sa Amosom."

Počela sam da se smejem. Živahno je gestikulirala rukama dok je govorila rečenicu po rečenicu, i samim tim me je terala na smeh. ,,Kako ti želiš. Idemo da proverimo da li sam Džokerista.", šaljivo sam rekla, a ona se namrštila. ,,Ti nisi Džokerista. Zapamti to, jer ne želim više to da čujem od tebe.", zapretila mi je prstom, a ja sam slegnula ramenima. ,,Kako god."

Zadovoljno se nasmešila i ustala. ,,Odosmo mi.", rekla je Majklu i Amosu, ali se činilo da je oni nisu ni čuli jer su komentarisali svaki pokret nekog španskog fudbalskog igrača, koji je Elementarac i igra za kledovski fudbalski tim.

Sa malim smeškom u uglu usana je krenula u hodnik. Pošla sam za njom. Otvorila je prva vrata levo i našle smo se u velikoj sali sa strunjačama,

ogledalima i drvenim držačima na zidovima za balet.

Ostala sam bez daha. ,,Pa... čini se da je Majkl lepo uredio prostoriju posvećenu tvom vežbanju...", rekla je i ušla unutra. ,,Ranije je služila nečemu drugom?" Ušla sam za njom prateći je u korak, kao poslušno štene.

Klimnula je glavom. ,,Ovako." Stala je skroz u suprotnom delu sale u odnosu na vrata, odmah pored ogledala. Stala sam ispred nje i čekala nastavak. ,,Naše moći pokreće ples, a pošto si ti instruktorka plesa, verujem da neće biti problem pokrenuti tvoje." Oprezno sam klimnula glavom, ne verujući baš u to. ,,Dobro, pa da počnemo. Uvek krećeš sa plesom, u suprotnom tvoja moć neće imati efekta. Vidi sad.

Pokušaću da pomerim onu strunjaču." Glavom je pokazala na strunjaču koja je stajala nedaleko od nje.

Nije se ni mrdnula. Pogledom je fiksirala strunjaču, čak je i suzila oči kako bi je naterala da se pomeri, ali strunjača je samo stajala na svom mestu. ,,Nisam koristila ples, koristila sam samo misli.

Poenta je koristiti i ples i misli u isto vreme.", pogledala me je. ,,Ali, zar ti se ne čini malo glupim to? Ako se boriš protiv nekog, moraš da plešeš umesto da samo koristiš svoje moći normalno." ,,Ako ćeš se ikad u životu boriti protiv nekog, to jedino može da bude neki Ledeni... ili Naomi.", podsmehnula se. ,,Ali, dobra stvar je što svi

Elementarci koriste ples kako bi uopšte mogli da koriste svoje moći." Istog trenutka mi se pred očima stvorio Majklov brat, koji je na mom prvom testu pokušao da me napadne, a kako bi to uspeo, počeo je sa saltom unazad. ,,Ne brini, vremenom ćeš se navići... Nego, da se mi vratimo na naš trening. Sad ću da koristim ples." ,,Samanta, da li si sigurna?", pitala sam je sumorno.

Ne želim da plešem kako bih mogla da koristim moći.

Ništa mi nije odgovorila.

Polako je podigla ruke iznad glave i dalje više nisam mogla ni da pratim šta se dešavalo. Samim tim pokretom, izazvala je nešto što je kao grom izletelo iz nje. Ta nit koja se brzinom svetlosti stvorila kod strunjače je bila providna, ali se jasno videlo da tu ima neke materije, a ja sam se odmah namrštila.

Kad sam bila još u hotelu u Finiksu, nešto sam uspela da uradim, ali je bilo drugačije. Brzo sam odmahnula glavom kako bih oterala misli koje su me samo plašile.

Providna nit koju je Samanta izazvala se skroz obavila oko strunjače koja je polako počela da se podiže uvis i ubrzo se našla na drugom kraju sale.

Zapanjeno sam stajala i gledala u strunjaču, a nevidljiva nit koja je povezivala nju i Samantu je nestala. Vratila sam pogled na Samantu. ,,Lako kao pasulj.", udarila je ruku o ruku kao da pokušava da se reši nevidljive prašine. ,,Tvoj red." ,,Mislim da ne mogu ovo.", nesigurno sam rekla.

,,Naravno da možeš." ,,Nisi me razumela. Ne znam da li uopšte želim da se upuštam u ovo.", pojasnila sam joj. Ruke je smireno spustila pored tela, ali joj je lice bilo iznenađeno kao moje pre nekoliko trenutaka. ,,Oh", izustila je tiho. ,,Znači, u tome je problem.

Mislim, to je bilo očigledno, ali sam mislila... Ja..."

Spustila sam pogled posramljeno kad je zaćutala. ,,Melani, to je u redu. Potpuno. Ceo život si odvojena od ovoga i znam da ne možemo tek tako da očekujemo da ćeš prihvatiti to olako. Moraš dobro da razmisliš." Prišla mi je i uhvatila me za rame. ,,Bićeš ti dobro." ,,Znam, samo..." Brzo sam zatvorila usta. Toliko sam želela da joj kažem. Da joj kažem šta se stvarno desilo na testu. Da joj kažem za Majkla. Da je upozorim. Ali nisam smela jer bi Majkl nastradao. ,,Samo?", upitno me je pogledala. ,,Samo... Toliko mi Monika nedostaje. Volela bih da je ovde.", bubnula sam. Samanta je na čas zadržala sumnjičavi pogled na meni, a onda me je zagrlila. ,,Znam, i meni.", prošaputala je. ,,Ne znam ni kako je. Samo znam da se još uvek nije probudila." ,,Šta? Melani, ona se probudila pre tebe." Blago sam se namrštila i odvojila od nje kako bih je pogledala u oči. ,,Molim?" ,,Probudila se još onog dana kad je bio test. Svi smo više bili zabrinuti za tebe. Čak i ona. Odmah je insistirala da te vidi, ali joj gospođa Fridž nije

dozvolila." ,,Ali... kako...?", nisam ni završila rečenicu kad mi se samo jedna reč stvorila u glavi: Majkl. ,,Melani...", tiho me je pozvala. ,,Mislim da bi trebalo još da se odmoriš. Neki drugi dan ću doći da nastavimo sa treningom." Nasmešila mi se i krenula prema vratima. ,,Samanta?" Istog trenutka se okrenula prema meni. ,,Gde je Monika?" ,,Kod Dana, naravno. Sutra bi trebalo da odem do nje." Klimnula sam glavom sa malim smeškom. ,,Hajdemo u dnevnu sobu.", pokazala mi je rukom da joj se pridružim, pa sam krenula za njom.

Amos i Majkl su nas sa zanimanjem posmatrali kad smo ušle unutra, ali smo ih obe ignorisale.

Obe smo znale da će ih zanimati kako smo tako brzo završile, ali onda bi Majkl i to smatrao dodatnim problemom. Ionako je već uspeo da me slaže što se tiče Monike. Još uvek mi nije verovao, a to mi se na neki način činilo pravednim.

Znala sam da Majkl više nema izbora. Ako je stvarno Ledeni i ako mu je porodica na visokom položaju u Jorklesu, kao moja ovde, pritisak je previše velik, a on kao muškarac ne ume da se nosi sa tim.

Ovo je predstavljalo dodatan problem i meni.

Majkl mora da stekne poverenje u mene ako želim da ga držim na oku, a za to su mi potrebne moje moći. Ali ako pokrenem svoje moći, nema više nazad. Biće mi potrebne redovne vežbe i treninzi, a nisam želela da plešem. ,,Ljubavi, trebalo bi da krenemo. Moraću samo da skoknem do toaleta."

,,Dobro.", nasmešio joj se Amos, a ona je odmah ustala i uputila se prema toaletu. Posle nekoliko sekundi je i Majkl nestao negde u kuhinji, a ja sam ostala da sedim na garnituri. ,,Melani?", pokušao je da mi privuče pažnju.

Odmah sam ga pogledala. ,,Molim?" Na trenutak sam pomislila da će i on da pokrene temu mog prvog testa i svega što se izdešavalo pa sam ga sumorno pogledala. Ali kad je nervozan pogled nesigurno prebacio prvo na vrata kroz koja je Samanta izašla, pa na druga od kuhinje, znala sam da se radi o nečemu mnogo većem. ,,Amose, o čemu se radi?", oprezno sam pitala.

Duboko je udahnuo i počeo da masira slepoočnice palčevima. ,,O Samanti. Pomislio sam... ja... Mislio sam da bi možda mogla da mi pomogneš." Ponovo me je pogledao, a ja sam se prebacila na garnituru pored njega. ,,Kad bih čula, možda bih i mogla.", prošaputala sam i nasmešila mu se. Uzvratio mi je osmeh.

Nervozno je počeo da čačka prste i da okreće burmu na desnoj ruci. ,,U poslednje vreme mi se čini malo čudnom." ,,Kako to misliš?", zbunjeno sam pitala. ,,Ne znam baš, ali je malo drugačija." ,,Amose, moraš da mi pojasniš. Čini mi se da Samanta nije tip koji... čekaj malo... Samanta ne bi imala potrebu da nešto sakriva od tebe, zar ne?"

Samo me je značajno pogledao i znala sam na čemu sam. ,,Bi.", konstatovala sam. ,,Pretpostavljam da želiš da saznam šta to može da bude?" Klimnuo je

glavom. ,,Shvatiću ako ne želiš da se mešaš u ovo.", brzo je dodao. ,,Ali bih te molio da barem razmisliš.

Stvarno mi postaje sve teže, a nemam kome da se obratim." ,,Da li Majkl zna za ovo?", tiho sam pitala. ,,Ne. Samanta voli da se druži sa tobom i Monikom, a Majkl je ili sa nama ili sa tobom, tako da nema potrebe da mu ovo pričam." ,,Dobro onda. Potrudiću se da saznam, obećavam. Ali, Samanta ništa ne sme da posumnja, tako da moraš normalno da se ponašaš." Klimnuo je glavom i na brzinu me zagrlio. ,,Hvala ti." ,,Nema na čemu." Čim smo se odvojili jedno od drugog, Samanta je ušla u dnevnu sobu. ,,Melani, ti mi onda javi kad budeš bila spremna, u redu?" Klimnula sam glavom sa osmehom.

Obukla je jaknu, obula se i njih dvoje su se uputili prema vratima. ,,Pitam se gde je Majkl. Idem da ga pozovem.", rekla sam i samo što nisam krenula prema kuhinji kad me je Samanta zaustavila. ,,Nemoj, priča telefonom. Rekla sam mu ja da krećemo." ,,Dobro onda." Za nekoliko trenutaka se i Amos obuo, uzeo njihove stvari i uz osmeh napustio kuću sa Samantom.

Zatvorila sam ulazna vrata i odmah se uputila prema kuhinji. ,,Znaš, veoma je nekulturno ispratiti goste na ovakav način.", žustro sam uletela unutra, ali sam istog trenutka ućutala kad sam videla da još uvek

priča telefonom. ,,Dobro, proveriću.", rekao je. ,,Važi, važi, javi mi ako nešto saznaš." Prekinuo je vezu. ,,Šta se dešava?", oprezno sam pitala, a po njegovoj reakciji na moje prisustvo sam zaključila da nije čuo kad sam ušla. ,,Gde su Grinovi?", odgovorio je pitanjem. ,,Upravo su otišli. Šta se dešava, Majkl? Ko je to bio?" Nervozno je šarao pogledom po sobi, smišljajući odgovor, smišljajući laž. ,,Tvoja mama proverava kako si.", rekao je, a ja sam prekrstila ruke na grudima. ,,Ne znaš u šta si se upravo upustio, Majkl.", opomenula sam ga. ,,Ko je to bio?"

Nije ni trepnuo. ,,Tvoja mama." ,,Stvarno? I šta je htela?" ,,Da proveri kako si." ,,Zašto onda mene nije zvala ili ti barem rekla da mi daš telefon?" ,,Jer si bila sa Amosom i Samantom." Sad je već i on prekrstio ruke na grudima i gledao me kao da će da me zdrobi ako nastavim sa ispitivanjem. ,,I ti si bio." Ućutao je. ,,Kako možeš?", nastavila sam. ,,Kako možeš da me gledaš u oči i lažeš me? Kako možeš da se usudiš da ponovo izneveriš moje poverenje, Majkl?

Znaš šta može da se desi!" ,,A šta to može da se desi?", ozbiljno me je pitao. ,,Znači priznaješ da lažeš? Divno! Ko je to bio?" ,,Rekao sam ti." ,,Laž jesi."

,,Melani, ostavi me, molim te. Nije mi sad do ovoga.", krenuo je prema dnevnoj sobi, a ja sam za njim. ,,Nikad ni neće. Gde je Monika, Majkl?"

Okrenuo se prema meni kao opečen. ,,U nesvesti."

Užasnuto sam odmahnula glavom.

Nisam to više mogla da podnesem. Laže me ponovo i ponovo. Znala sam da nešto krije od mene, ali nisam više znala kako to da izvučem iz njega a da ne ispadnem previše napadna.

Ljutito sam skrenula pogled i krenula prema svojoj sobi. ,,Dobro, ako ćemo tako...", procedila sam na izlazu.

Popela sam se uz stepenice i skrenula prema sobi. Zalupila sam vrata za sobom i bacila se na krevet.

Jedino što sam ponavljala sama sebi je da moram nekako da se dokopam Monikinog broja, a onda sam se setila ceduljice koju mi je Majkl dao ranije ovog dana.

Skočila sam sa kreveta i bukvalno dotrčala do toaletnog stočića. U žurbi sam izvadila karticu iz telefona i zamenila je Gengalovskom. Dok sam čekala da se telefon upali, staru karticu sam gurnula u novčanik. Brzo sam unela brojeve sa ceduljice u telefon i odmah nazvala Moniku.

Znala sam da se nešto dešava u vezi sa njom.

Majkl nije hteo da mi kaže da se probudila pre mene, a sad neće da prizna da je ovo u vezi nje.

Uključila se govorna pošta.

Prekinula sam vezu i pronašla Danov broj.

Odmah sam ga pozvala. Posle drugog zvona se

javio. ,,Halo?" ,,Dan!", gotovo sam viknula. ,,Ko je to? Monika?!" ,,Oh, da... Melani je. Gde je ona?", uzbuđeno sam pitala. ,,Melani... Zar ti nije Majkl rekao?" Osećala sam kako mi se mozak pregrejava smišljaju odgovor. ,,Pretpostavljam da nije stigao da mi kaže.

Otišao je negde pre više od petnaest minuta. Šta se dešava?", brzo sam pričala, strahujući da će se Majkl pojaviti u mojoj sobi pre nego što Dan stigne da mi kaže. ,,Ne znam gde je. Rekla je da ju je gospođa Fridž hitno zvala u Sunčanu kuću pa je otišla, ali se još uvek nije vratila. Zvao sam ih i rekli su mi da je niko nije zvao odande i da se ona nije ni pojavila tamo." Širom sam otvorila oči od iznenađenja. ,,Da li misliš da je kidnapovana?" Čim sam to izgovorila, brzo sam prekrila usta rukom shvativši značenje te reči. Gotovo istog trenutka mi se pred očima pojavila slika Majklovog oca. ,,Ne. Žilava je ona. Pronašla bi način da nam stavi to do znanja. Mislim da je negde otišla u tajnosti, ali problem je u tome što ne znam gde.

Samo kad bi se javila. Zvao sam je barem sto puta i ništa, kao da je u zemlju propala. Imam drugi poziv, Melani, opa, ponovo je Majkl... Je l' si sigurna da nije u kući?" ,,Važi, samo mu se ti javi. Čujemo se uskoro."

Prekinula sam vezu pre nego što je uspeo da mi postavi još neko pitanje.

Stavila sam ruku na čelo pokušavajući da

shvatim gde bi mogla da ode.

Pošto je nova, kao i ja, jedina mesta za koja zna u Kledu su Sunčana i Danova kuća. Dakle, ako nije ni u jednoj, gde bi mogla da bude?

Primorala sam sebe da krenem od početka.

Saznala je za Elementarce, došla u Finiks, a onda i u Kled sa svima nama. Onda smo sve vreme bili u hotelu, a zatim test.

Test!

Znala sam da bi moralo nešto da bude sa testa, što bi je uznemirilo toliko da ne kaže Danu gde stvarno ide.

Niko ne zna šta se zapravo desilo one noći osim nas dve... A jedina stvar koja bi mogla...

Nekoliko trenutaka sam samo stajala na jednom mestu, pokušavajući da razbistrim misli, a onda sam se setila. ,,O, Bože!", prošaputala sam.

Okrenula sam se prema krevetu, zgrabila telefon i jaknicu, a zatim se sjurila niz stepenice. ,,Nadam se da nisam u pravu..."

13. Šapat vatrenog kristala Sve vreme dok sam trčala kroz kuću sam sebi ponavljala da grešim, ali drugi deo, onaj osećajni,

me je ubeđivao da je to jedino što bi moglo da bude.

Majklov otac ju je bocnuo jednom rečju i sad je to želela da potvrdi, otišavši na zabranjeno mesto: U DVORAC! Sve više sam ubrzavala dok sam se približavala dnevnoj sobi. Znala sam da je Majkl još uvek u njoj, pa sam primorala sebe da iskoristim dragocene trenutke. Usporila sam i ušunjala se unutra. Ležao je na garnituri i gledao fudbalski meč, a ja sam pokušavala da pogledom pronađem ključeve od njegovog automobila.

I napokon sam ih ugledala na stočiću između garnitura. Nisam imala vremena da razmislim, pa sam se na prstima približila stočiću i zgrabila ih.

Dok sam se brzinom svetlosti kretala prema vratima, uspela sam da vidim Majklovo uznemireno lice, ali nisam marila.

Trčala sam prema parkiranom automobilu i otključala ga. Ušla sam unutra, upalila ga i dok je Majkl istrčavao ispred kuće zajapurenog izraza lica, isparkirala sam automobil na ulicu i stisnula papučicu za gas.

Nisam znala gde sam krenula, ali sam vozila samo pravo dok sam otključavala telefon i zvala Samantu. ,,Nisi se valjda već predomislila?", odmah je razigrano pitala. ,,Zapravo... ne. Treba mi usluga.", nervozno sam odgovorila. ,,Slušam." ,,Kako da dođem do dvorca?" ,,To je lako. U Kledu samo zamisliš gde hoćeš da

ideš i put ti se sam pokaže...", izbrbljala se. ,,Čekaj malo, što ideš u dvorac?" ,,Hvala ti, Samanta.", rekla sam pokušavajući da izbegnem odgovor na to i nemarno prekinula vezu. Čim sam vratila telefon u krilo kako bih se usredsredila na vožnju, dobila sam poruku da sam propustila Majklov poziv.

Gotovo sam se zadovoljno zakikotala na to, ali sam uspela da potisnem zadovoljstvo i pokušam da nateram put da mi pokaže... put...

Nekoliko trenutaka sam zabezeknuto posmatrala ulicu isped sebe ne znajući šta bi trebalo da radim.

Nisam luda da molim put da mi se pokaže... zar ne postoji ni jedan drugi način?

Monika...

U ovom trenutku je mogla da bude bilo gde, možda čak i u opasnosti, pokušavajući da shvati kako smo mi to povezane.

U glavi mi se stvorila slika Monike kako grozničavo i skučeno leži na hladnom podu, pokušavajući da izdrži svaki nadolazeći bolan proboj u telu.

Odmah sam ponovo pogledala put sa velikom odlučnošću koja je ključala u meni. ,,Želim da stignem do dvorca.", zavapila sam, terajući put pogledom da se pomeri. Svakim atomom snage sam držala oči otvorene, gledajući put gotovo do trenutka kad su mi oči zasuzile pod pritiskom prevelike usredsređenosti.

Jedan po jedan, ljudi sa trotoara su nestajali, kao i automobili ispred mene, sve dok se cela slika nije izokrenula. U sledećem trenutku sam se nalazila na pustom putu, a ispred sebe sam jedino mogla da

vidim zid i visoke kupole dvorca. Sve kuće i trotoare krcate ljudi su zamenile raskošne fontane i bašte sa moje desne strane.

Zgazila sam papučicu za gas i za čas sam se našla ispred masivne crne gvozdene kapije sa završecima koji su se pretvarali u oštre vrhove.

Brzo sam izašla napolje i pokušala da otvorim kapiju, ali sam isto tako brzo shvatila da je zaključana. Frustrirano sam dlanovima prekrila oči i veći deo lica u pokušaju da zastanem i razmislim.

Pa naravno. Kralj i kraljica su oteti, zašto bi sluge bile u dvorcu kad ovo mogu da iskoriste za odmor?

Nekoliko trenutaka sam stajala ispred pokušavajući da nađem rešenje kako da je otvorim.

Kako ju je Monika otvorila?

Vratila sam se u automobil i počela da vozim uz veliki zid koji je ograđivao dvorac u potrazi za oslabljenim delom gde bih se neopažano provukla.

Ciglani zid se u jednom delu prekinuo gde su nastavili kameni blokovi neravnomerno poređani.

Naglo sam zgazila na kočnicu i izašla napolje.

Ni sama ne znam kako, uspela sam se do vrha i kad sam shvatila šta radim, uhvatila me je panika.

Nalazila sam se na zidu koji je visok više od dva metra, a sa druge strane se nalazila živa ograda koja je pretila da me proguta svakog trenutka.

Trebalo je da skočim, ali se nisam usudila. Od visine je počelo da mi se vrti u glavi, pa sam čvrsto sklopila oči pokušavajući da razmišljam o nečemu što bi moglo da me umiri. ,,Baš ne mogu da te držim podalje od nevolje, zar ne?", čula sam Majklov smiren glas.

,,Ne ti opet.", promrmljala sam sa velikom odbojnošću u glasu, misleći da je on samo deo moje mašte. ,,Očigledno ne mogu... Dobro, hajde sad, siđi dole." ,,Ne mogu.", odgovorila sam uz uzdah. ,,Zašto?" ,,Previsoko je." Još više sam stisla kapke, ponovo pokušavši da mislim o nečemu drugom. ,,Ali nisi se plašila aviona. Kako se sad pl...", u njegovom glasu sam mogla da čujem zainteresovanost i želju za daljom komunikacijom, ali je onda zastao. Mogla sam da se kladim da je složio sumoran izraz lica kad je shvatio. Očekivala sam da će početi da me zadirkuje zbog toga, ali je samo ćutao. ,,Dakle", počeo je, ,,Pošto si zarobljena tu gore, moraćeš da mi odgovoriš na neka pitanja."

U trenutku sam poželela da ga gađam sa nečim što bi mu nanelo ozbiljnu povredu jer je odlučio da moju slabost pretvori u svoju korist. ,,Naravno da neću.", procedila sam kroz stisnute zube. ,,Žao mi je, Melani", rekao je sa lažnom saosećajnošću, ,,ali mislim da trenutno uopšte nisi u položaju sa kog bi mogla da zahtevaš neka svoja prava."

Kako nisam mogla da mu protivrečim, istog trenutka sam otvorila oči i namršteno ga pogledala, pažljivo razmatrajući svoje opcije.

Plašim se da sama skočim, a isto toliko se plašim i da ostanem tu gore, a bez njegove pomoći ću crći na toj visini. Dakle, on će mi pomoći jedino ako mu odgovorim na pitanja, ali ja to ne mogu sve dok

znam da će se po nekog loše završiti. ,,Stvarno mi ne pomažeš.", promrmljala sam i zabacila glavu unazad žmirkajući, kao da uživam u sunčanju. ,,A da li bih ti pomogao ako bih te spustio dole?"

Mogla sam da ga vidim kako diže desnu obrvu dok me zabavljeno posmatra. Pa taj dečko uživa dok gleda moju patnju!

Znala sam da pokušava da napravi kompromis koji će više ići njemu u korist, pa sam samo klimnula glavom, ponovo ga pogledavši.

Progutala sam knedlu u grlu kad sam videla njegov samozadovoljni izraz. ,,I šta ti uopšte radiš ovde?", pitao je, a ja sam odmah stala da se premišljam oko odgovora. ,,Kako si me tako brzo pronašao?" U čudu me je gledao, ali se njegov osmeh gotovo istog trena vratio na lice. ,,Prvi sam pitao i ako mi ne odgovoriš, nećeš ni sići odatle, a nećeš ni stići tamo gde si pošla."

Počela sam grčevito vilicu da stežem. ,,Pošla sam u dvorac." ,,Zašto?" ,,Sad si ti na redu!", glasno sam se pobunila, ali sam ućutala kad sam videla njegov pogled koji mi je bez sumnje poručivao: ,,Još jednom mi se usprotivi, i ostaćeš tu".

Pomireno sam uzdahnula. ,,Tražim nešto."

Nekog!, ispravila sam se u mislima. ,,Šta to?" ,,Mnogo pitaš!", prasnula sam, streljajući ga pogledom. Malo je podigao levu ruku i pokazao mi na nevidljivi sat kako otkucava.

,,Tik-tak, tik-tak..."

Podsetila sam sebe kako je jedina dobra stvar što je uspeo da mi skrene misli sa toga gde se trenutno nalazim. ,,Majkl, moram u dvorac.", tiho sam nastavila, moleći se u sebi da me ozbiljno shvati. ,,Zašto? Zašto baš sad moraš u dvorac? Monika je nestala, a ti hoćeš..." ,,Monika je u dvorcu.", prošaputala sam, toliko tiho da sam jedva sama sebe čula. ,,Molim?" ,,Monika je u dvorcu.", ponovila sam glasnije. ,,Zar misliš da bih čekala da se smiluješ i kažeš mi? Ne, naravno da ne bih. Moram hitno unutra." Sa svakom izgovorenom rečju sam sve više povisivala ton. ,,Čekaj, polako, smiri se... Čak i da jeste unutra, zašto pokušavaš da uđeš unutra kao da joj život zavisi od toga?"

Spustila sam ruke iz krila i čvrsto se uhvatila za zid pod uticajem nove vrtoglavice. ,,Šta hoćeš da kažeš...", nastavio je i primorao me da kažem ono što sam sve vreme mislila. ,,Hoću da kažem, Majkl, da će Moniku i mene od sad neko stalno proganjati." ,,Molim?", po drugi put je tupo upitao. ,,Zašto se samo još više mučim? Mala modrica neće škoditi." Rekla sam više za sebe, a onda sam duboko udahnula. ,,Ali, ko bi želeo da vas povredi?", brzo je pitao. ,,Jedan.", počela sam da odbrojavam, a u međuvremenu sam ga značajno pogledala. Sedio se u mestu, shvatajući značenje.

,,Dva... Tri!" Naterala sam sebe da se okrenem i za tren oka sam se našla ispružena na zemlji pored zida. Polako sam se podigla na noge, i kad sam shvatila da sam slobodna, podigla sam se i potrčala prema dvorcu. Pogledala sam iza sebe i primetila da Majkl ide u korak sa mnom. ,,Zašto bi moja porodica pokušala da vas povredi?", pitao je, a ja nisam želela da mu odgovorim. Znala sam da bi nešto moglo da se desi unutra i dala bih sve samo da mogu da se stvorim tamo i držim Moniku na oku.

Njegova porodica me je proganjala u mislima, snovima, a sad i u stvarnosti. I uz sve to, pitala sam se zašto sam dozvolila da Majkl, njegov sin, bude pored mene u ovom trenutku.

Osoba kojoj se ne može verovati, koja me je izneverila više puta, sa kojom se svađam bez prestanka je ipak bila tu. Trčao je pored mene, očekivajući moj odgovor, a ja nisam znala šta da mislim o tome.

Pre samo dve nedelje, za sebe bih mogla da kažem da sam odgovorna, organizovana i stabilna osoba, a sad? Da li bih isto to mogla da kažem?

Moji roditelji nisu moji pravi roditelji, ja nisam ono što sam mislila da jesam, a moja sestra od tetke - koja nije moja sestra jer sam usvojena - pokušava da sazna nešto što bi nam svima još više promenilo živote.

Gorela sam pod uticajem Majklovog pogleda. ,,Prestani." ,,Upravo sam shvatio jednu činjenicu." Zaustavio se, a ja sam odmah za njim. ,,Nikad mi zapravo nisi ispričala šta se desilo tamo."

,,Naravno da nisam, šta god ti rekao, ipak si još uvek njegov sin.", odgovorila sam kao da je to nešto očigledno. ,,Upravo sam i ja shvatila jednu činjenicu. Nikad mi zapravo nisi rekao šta se dešava, sve sam morala sama da saznam." Krenula sam da se okrećem prema dvorcu kako bih nastavila sa trčanjem, ali me je uhvatio za ruku i naterao me da ga pogledam. ,,Kad ćeš više prestati sa tim?!", viknuo je. ,,Da li ćeš ikad prestati da mi to nabijaš na nos?! Nisam ja birao ko će mi biti roditelji!" Drugi put u roku od deset minuta su mi se suze skupljale u očima, ne od reči koje mi je upućivao, već od bola koji mi je zadavao stiskajući mi nadlakticu sve jače. Zubima sam gricnula usnicu kako bih uspela da izdržim, ali jedino što sam osećala je još veći bol. U trenutku mi je prošla misao kroz glavu kako bi mogao, prema svojoj veličini i snazi, da me zdrobi na licu mesta da to zaista želi.

Pogled pun bola sam spustila na deo koji je počeo da se crveni kao da krv svakog časa može da počne da šiklja iz svakog predela ruke, a on je sledio moj pogled. Kad je shvatio šta se dešava, brzo mi je pustio ruku, a ja sam se osećala kao da je polomljena. Brzinom svetlosti se moja druga ruka našla nežno pridržavajući deo koji me je boleo. ,,Melani... ja...", tiho je izustio, pokušavši da se opravda. Znala sam da nije mogao da nađe adekvatan izgovor, pa je samo ćutao. Nije me čak ni pogledao.

Držeći ruku, odmaknula sam se nekoliko koraka od njega, osuđujućeg pogleda.

Odjednom mi je pred očima zasjala slika

njegovog brata kako je ono veče krenuo prema meni kao pohlepni vuk željan nekoga koga će moći da povredi.

Oni su braća, Melani, a krv nije voda... ,,Melani... molim te... nemoj...", promrmljao je kad sam se odmaknula još nekoliko koraka, gotovo se snažno zalepivši za zid iza sebe. ,,Ne znam zašto si uopšte došao ovde. Samo mi oduzimaš vreme dok tvoja porodica svakog časa može da povredi moju.", hladno sam rekla i okrenula se na peti dok je on zapanjeno zurio u mene.

Vrata dvorca su bila otključana, pa sam ušla unutra ni ne razmišljajući o mogućim posledicama.

Prvo sam naišla na stepenice koje su vodile u širok hodnik. Popela sam se na vrh, a onda sam ugledala tri velika mermerna prolaza.

Gde sad?

Nekoliko trenutaka sam samo tako stajala i bledo gledala u tri različita pravca, ne znajući koji je pravi. ,,Moraš da razumeš", čula sam poznati glas iza sebe, ,,da ja ne želim da radim ovo što mi je zadato." Okrenula sam se prema njemu i videla ga kako mi prilazi. ,,Nisam ja kriv što su mi oni porodica, ni što sam kao najstariji potomak i dobio ovaj zadatak, a ni pod razno nisam kriv što sam Ledeni i drugačiji od tebe." Uputio mi je toliko prodoran pogled da sam pomislila kako je u trenutku saznao sve misli koje sam ikad imala. ,,Ali mi se ipak čini da si od samog početka znala da tu nešto nije u redu, zar ne? Iako si nova, od početka mi nisi potpuno verovala."

Blago sam raširila oči ne verujući svojim ušima i pitajući se kako je mogao da sazna. Kako je mogao da zna da mi je od početka bio sumnjiv?

Od samog onog hladnog dodira sam strahovala, a sad sam konačno mogla da složim kockice: osetila sam hladan dodir jer je on Ledeni.

Nisam u potpunosti znala koji je moj problem sa Majklom, ali sam se plašila i nisam želela da mislim o onome zbog čega i koga je on ovde. ,,Ne moraš ni da priznaš, ali ja znam da..." ,,Šta?", prekinula sam ga čim sam osetila da mi se moć govora vraća. ,,Šta znaš, Majkl? Da će sve ovo proći? Da će sve moje sumnje i... i... strahovi nestati? To ti misliš, je l'? E, pa, ja ne mislim tako.

Sve dok si ti ovde." ,,Dakle, smatraš da sam ja glavni krivac za sve što se tebi dešava? Zar misliš da si jedina?" ,,Hoćeš da kažeš da i ja snosim deo krivice što ne uspevaš da nađeš Gengalosa?", ljutito sam uzvratila. ,,Pa, ni ne pomažeš, zar ne?" ,,Zašto bih ti pomogla ako Gengalos može biti Monika ili Samanta, ili čak Ana!" ,,A da je to Naomi, to ti ne bi smetalo, zar ne?!", gotovo je viknuo, a ja sam ućutala i duboko udahnula, pokušavajući da se smirim. ,,Ne, ne bi mi smetalo.", mirno sam odgovorila. ,,Lažeš. Lažeš i sebe i mene. Dobro znaš da bi ti smetalo da je to bilo ko ko je Vatreni.", procedio je kroz stisnute zube. ,,Pa, dobro.", popustila sam, ,,I da je tako, pa šta onda?" ,,Jedan mora da bude."

,,Majkl, da li shvataš da planiraš da kidnapuješ, a možda čak i ubiješ jedinu osobu koja bi mogla da spasi ceo narod? Ta osoba će predstavljati žrtveno jagnje ni za šta!"

Nekoliko sekundi me je gledao bez reči, a onda je tiho odgovorio: ,,Ako to ne uradim, ta osoba ne samo da će predstavljati žrtveno jagnje već i pretnju narodu koji su poput mene."

Oboje smo ućutali i netremice gledali jedno u drugo bez reči, svako razmišljajući o svojim rečima. ,,Pa, onda mislim da je ovo kraj rasprave. Očigledno smo oboje dovoljno sebični kako bismo mislili samo na ono što je dobro za nas i ljude oko nas." ,,Ne mora tako da bude.", prošaputao je. ,,Možemo da napravimo kompromis."

Na samu tu reč sam se namrštila, mozgajući čega bi on mogao da se odrekne kako bih ja pristala na to. ,,Za početak, niko iz naše ekipe nije Gengalos, čak ni Monika. Proverio sam. Za nju je već bilo malo teže jer je zaista talentovana, ali mi se čini da nije." ,,A kako proveravaš da li je neko Gengalos ili nije?", zainteresovano sam upitala. ,,Imam ja svoje načine. Zatim, od tebe tražim da mi aktivno pomažeš. Ja ću tebi sve govoriti i bukvalno ćeš mi biti partnerka u ovome, pošto si se već dobro pokazala u glumi pred Naomi." ,,Čekaj malo, kako si tako siguran da ću ja želeti da budem deo toga?" ,,Lako. Već sam imao prilike da shvatim kako uopšte ne voliš kad nisi u toku i da ćeš učiniti sve kako bi sama saznala i kako bi terala inat nekom, a

ja ću ti pružati sve informacije. Svi tvoji prijatelji su već bezbedni, tako da nemaš razloga za brigu."

Pokušavala sam da pronađem bilo kakvu rupu u svemu tome, a i da je postojala, u tom trenutku nisam mogla da je primetim. ,,A što se tiče mojih roditelja", nastavio je, ,,oni neće ni znati, a ako u nekoj nesrećnoj okolnosti saznaju, već ćemo nešto smisliti, u redu?"

Sve je to bila melodija za moje uši. Niko od meni bliskih ljudi nije u opasnosti, znaću svaki njegov pokret, čak ću moći i da učestvujem u toj njegovoj antigengalovskoj misiji. ,,U redu.", rekla sam. Pružio je ruku i rukovali smo se kao da započinjemo neki veliki biznismenski projekat. ,,Odlično. Idemo sad da pronađemo Moniku."

Od silnog raspravljanja sam i zaboravila da se ona tu negde nalazi. ,,Čuo si se sa Danom?", pitala sam ga kad je krenuo kroz desni hodnik, a ja za njim u stopu. ,,Da, još uvek je svi traže, očigledno se nikom živom nije javila. A, Melani, kako si ti znala da je ovde?" Nekoliko trenutaka sam samo hodala za njim pokušavajući da misli dovedem u red. ,,Na Testu... Tvoj tata nas je... pa, zvao nas je sestrice." ,,Sestrice? Jesi li sigurna?" ,,Sto posto. Očigledno ga je ozbiljno shvatila, pa je otišla u kraljevsku biblioteku, kao što nam je on i preporučio. Zato mislim da je u nevolji. Sigurno je to neka zamka, jer mislim da je lagao." ,,Možda, ali ne mora da znači." ,,Kako to misliš: ne mora da znači?"

,,Hmm... Ne verujem da bi on hteo da je neko uhvati, čak ni njegovi sinovi. Hm... Jedino objašnjenje je..." ,,...da on želi da nešto otkrije.", završila sam rečenicu umesto njega, a onda se ukopala u mestu i odjednom prebledela u licu. ,,Majkl...", oprezno sam rekla. ,,Misliš li da je u pravu? Da li smo... mi..." Nisam želela da dovršim rečenicu. ,,Ne znam, Melani. Zaista ne znam, ali je jedini način da saznamo ako je pronađemo, zar ne?"

Ništa mu nisam odgovorila.

Kako je Monika mogla da mu poveruje? Mi nikako ne možemo da budemo sestre. I rekla sam joj da sam usvojena, šta misli da će da otkrije?

Jedno veliko ništa!

Majkl i ja smo ćutke trčali na meni nepoznato mesto. Nisam ni znala da li on uopšte zna gde ide ili gde treba da ide, samo sam ga pratila.

Posle nekoliko minuta trčanja kroz velike hodnike sa prostrtim crvenim tepihom smo se zaustavili ispred odškrinutih ogromnih vrata nalik većini u dvorcu. ,,Uđi. Ja ću da čuvam stražu." Na pomisao da ću dalje nastaviti bez njega sam se stresla, ali sam ipak nevoljno klimnula glavom. Stao je ispred vrata i naizmenično gledao na obe strane hodnika.

Polako, sasvim mirno sam stavila ruku na vrata i malo ih gurnula kako bih uspela neprimećeno da se provučem unutra. Čim sam zakoračila i ostavila vrata iza sebe sam ugledala mnogobrojne visoke police pune knjiga. Pored nekih polica su se nalazili stolovi sa raznim instrumentima.

Naterala sam sebe da nastavim dalje,

pokušavajući da ne napravim ni najmanji šum koji bi me odao. Tiho sam se kretala među policama, često skrećući u druge redove kako bih lakše uočila Moniku ako se negde šćućurila u zamci. ,,Monika?", tiho sam je pozvala, ali mi niko nije odgovorio, pa sam samo nastavila da se šunjam po biblioteci.

U tišini sam prošla još nekoliko redova kad sam primetila plavu kosu koja je nestala iza ugla. Na trenutak sam šokirana stala u mestu, ne znajući šta dalje da radim, ali sam onda brzim korakom pohitala za njom.

Osetila sam kako mi se nešto steže u stomaku i podstiče me da je ponovo pozovem. ,,Monika?"

Skrenula sam iza ugla jedne police i videla deo u kom su stajali stolovi i stolice bez polica, pa sam zaključila da smo već zašle duboko u biblioteku.

Monika je polako koračala uz policu pored koje sam upravo prošla, zadubljena u čitanje knjige i ne primetivši da ima društvo.

Mogla sam da čujem kako nešto mrmlja sebi u bradu, ali ni jednu reč nisam mogla da razumem. ,,Tu si li?", iznenađeno je ciknula, a ja sam se brzo vratila iza police, misleći da me je videla.

Leđima sam se naslonila na policu iza sebe i osluškivala dok su mi se grudi brzo dizale i spuštale.

Nisam želela da me primeti pre nego što vidim šta to smera.

Tiho sam otišla do druge strane police i sad sam Moniku lepo mogla da vidim. Iako joj je kosa padala preko lica, mogla sam da vidim kako

zadovoljno preleće pogledom preko instrumenta sa stola pa ponovo vraća pogled na knjigu.

Zainteresovano sam napravila još jedan korak kako bih mogla bolje da vidim instrument, ali sam se brzo povukla u senku kad je Monika zalupila knjigu toliko jako da sam pomislila da sam nešto razbila kad sam se pokrenula.

Ponovo sam stajala kao ukopana, plitko disala i čekala da čujem bilo šta što bi me razuverilo da me je otkrila. ,,U redu...", čula sam nesigurni šapat ,,Možeš ti to..." Provirila sam.

Ovog puta se knjiga sa velikim brojem stranica nalazila na stolu, a Monika je drhtavo podigla desnu ruku približavajući je instrumentu. Kad sam ga bolje pogledala, na metalnom postolju su stajala tri pravougaonika različite veličine, koja su više ličila na kristale, a kad je Monika spustila dlan na najveći - koji je stajao u sredini - kristal je postao vatreno crven.

Jače sam stegla policu kad sam pomislila da će da odskoči od kristala kao oparena, ali je ona samo stajala mirno. ,,Monika Fridž", reče nežan ženski glas. Brzo sam se osvrnula kako bih videla kome pripada, ali u prostoriji nije bilo nikog osim nje i mene. Vratila sam pogled na instrument i kad se melodičan glas ponovo čuo, shvatila sam da dopire iz kristala. ,,Jedna želja - jedno pitanje - jedan odgovor." ,,Jedna želja...", prošaputala sam bez daha.

Mogla sam da vidim odlučnost na njenom licu. ,,Želim da znam istinu o svom životu."

Zadrhtala sam na njene reči. ,,Kako želiš.", rekao je glas, a vatrena boja kristala nestade i zameni je bela. Istog trenutka se Monika ukopala u mestu, a ja sam znala da ona iz tog ugla može da vidi ono što ja ne mogu sakrivena iza police. Ruku koja je do tada čvrsto stezala drvenu policu sam spustila pored tela i sitnim i tihim koracima sam se uputila prema Moniki koja je toliko bila zadubljena u sliku da me nije primetila kad sam stala iza nje.

Kad sam pogledala u kristal, devojčica od pet godina koja se sa širokim osmehom klizala po ledu je istog trenutka nestala, a belu, gotovo prozirnu boju je zamenila plava. Krajičkom oka sam primetila da Monika zariva nokte u svoju ruku u velikom iščekivanju.

Nova slika se prostirala preko sva tri kristala, ali se njihove granice nisu uočavale: slika je bila potpuna.

Dve potpuno identične bebe su ležale jedna pored druge, plačući i izvijajući svoje malene ručice u nadi da će ih neko uzeti u naručje. Pored toga što su bile uvijene u bele ćebiće, mogle su da se vide dve iste ogrlice sa priveskom slova M. Istog trenutka sam prepoznala ogrlice, jer je jedna moja.

Suze su mi se skupljale u očima. Melani Monika.

Bebe su nestale, a zamenile su ih dve slike odvojene teget munjom. Na obe su se nalazile devojčice istog uzrasta sa po jednom odraslom osobom. Kad sam malo bolje pogledala, na levoj slici se nalazila žena koja je neverovatno ličila na

Leonoru, a na drugoj slici Rebeka, što je samo potvrdilo moje sumnje.

U grlu mi se stvarala knedla koju nisam mogla da progutam, a vid mi se sve više mutio jer su mi se suze skupljale u očima.

Nisam bila svesna koliko sam dugo tako stajala i zurila u kristale koje nisam mogla da razaznam, ali je u jednom trenutku plavo svetlo nestalo i Monika se okrenula prema meni kao oparena. ,,Melani", iznenađeno je izustila, a onda podigla ruku kako bi prikrila i najmanji trag suza. Učinila sam isto. ,,Šta ti radiš ovde? Nikog nisam očekivala." ,,Znala sam da ću te ovde pronaći.", odgovorila sam joj. Nije pokazala nikakav znak da joj je to nejasno, već je samo nastavila da zuri u mene širom otvorenih očiju. ,,Sad mi sve ima mnogo više smisla." ,,Monika, zašto mi nisi rekla da ti Rebeka i Lukas nisu roditelji?" Spustila je pogled. ,,Pretpostavljam da nisam želela sebi da priznam istinu, ali to je prošlost. Melani mi smo..." ,,...sestre, znam.", dovršila sam rečenicu umesto nje, a pogledi su nam se sudarili kao vatrometi. ,,Ne samo sestre. Bliznakinje." Ispustila je nešto nalik kikot zadovoljstva i jecaja, ali se odmah posle toga stvorila ispred mene i čvrsto me zagrlila. ,,Znači, ipak mi nisi dvojnica koja mi nije rod? A ja sam baš pomislila da postoji još desetine ljudi koji su isti kao mi.", rekla sam pokušavajući samoj sebi da skrenem misli sa mojih pravih roditelja.

Naših pravih roditelja.

Veselo se zacerekala.

,,U kafiću u Finiksu si me stvarno prepala kad si ušla posle Majkla. Pomislila sam da sam počela da haluciniram, jer se pre toga još svašta izdogađalo."

Počela sam da se smejem. ,,Ni kod mene nije bila bolja situacija." Skrenula sam pogled sa njenih prelepih očiju i vratila ga na instrument Tri-Kristala. ,,Šta je ovo?", pitala sam je. ,,Vatreni kristal. Može da ti odgovori na jedno pitanje koje mu postaviš. Samanta mi ga je pomenula pre nekoliko dana kada mi je bila u poseti... što me dovodi do pitanja... Kako si ti?" ,,Oh, dobro. Odmarala sam... i malo se svađala.", priznala sam. ,,O, pa ni ne čudi me. Takvi karakteri dovode da velikog praska." Počela sam da se smejem. ,,Kako stvari stoje kod tebe i Dana?" ,,Dovoljno dobro da sam uspela da ga ubedim da me malo ostavi samu, toliko kratko da sam odmah krenula ovamo. Mislim da više neću moći sama ni do toaleta da odem." ,,Tvoja krivica.", nasmešila sam joj se. ,,Da, pretpostavljam."

Kad je spustila pogled, shvatila sam da ne vredi da je teram da nastavi da priča. Predložila sam da odemo do Majkla koji nas je čekao ispred, pa smo krenule iz kraljevske biblioteke obe zadubljene u svojim mislima o onome što nam je Vatreni kristal pokazao.

14.

Potencijalni član Grinovih Nekoliko dana je prošlo veoma brzo, a sve se polako vraćalo na svoje mesto: Monika i ja počinjemo da se navikavamo na naš novi status, Dan je malo po malo pušta na miru, a Majkl i ja (za divno čudo) komuniciramo bez povišenog tona.

U Majklovoj kući je svaki dan vladao haos, jer je svaki dan gledao fudbalske utakmice koje su ga dovodile do nervnog sloma. Često bih iz sobe, dok sam obično bila zadubljena u čitanje Istorije Gengalosa, čula iz prizemlja kako viče na ekran u nadi da će ga neki igrač sa stadiona čuti, a u nekim trenucima bi bacio na pod ključeve, novčanik, pa čak i punu činiju sa kokicama, bilo šta što bi mu palo pod ruku, zbog čega bih mu kasnije upućivala preke poglede.

Imala sam utisak kao da su Matej i Ana propali u zemlju, a od Samante i Amosa ni reč nismo čuli sve dok nisam skupila hrabrosti da je ponovo pitam da mi održi, ovaj put, pravi trening, na šta je ona istog trena pristala.

A sad se tiho spuštam u dnevni boravak odakle se čuju glasni i frustrirani Majklovi povici, dok Samanta i Amos samo što nisu pozvonili na vrata.

,,Hoćeš li se pokrenuti?!", zagrmeo je Majkl na ekran, a ja sam se uputila prema frižideru kao da on ni nije tu. ,,Melani", obratio mi se nestrpljivo, ,,Čak bi i ti bila u stanju da šutneš ovu loptu u gol."

Ignorisala sam ga.

Kad sam videla korpu sa svežim voćem na šanku, odustala sam od čeprkanja po frižideru i zgrabila jabuku, pa se vratila u dnevni boravak. ,,Dakle...", počela sam, ali je Majkl skočio na noge kao da ne postojim. Njegov izraz je bio toliko iznerviran da nisam sebi ponavljala više od jednom da u što kraćem roku treba da odgurnem sve sa stočića u stranu. Čim se okrenuo prema meni i stočiću, odmah sam se bacila napred i zgrabila sve što mi je na dohvat ruke i stavila sebi u krilo. ,,Daj se dovedi u red", prosiktala sam, ,,Imamo mnogo važnija posla od gledanja obične utakmice." ,,Melani Džož, NIKAD ne govori Majklu Kenzu da su utakmice obične i bezvredne. Umanjuješ moj sportski duh." Na trenutak sam pomislila da se šali i jedina stvar koja je zadržala moj potpuno ozbiljan izraz je njegov preteći. Duboko sam udahnula. ,,U redu. Dobro.", rekla sam dok sam vraćala stvari na stočić. ,,Slobodno možeš da misliš da je utakmica bitnija od pronalaska Gengalosa. Da, sigurna sam da su te zbog toga poslali ovamo.", sarkastično sam rekla i zavalila se. ,,Nisam to mislio." ,,Naravno da nisi." Zagrizla sam jabuku dok sam ga posmatrala kako se koleba pod mojim pogledom. ,,U redu.", nevoljno je rekao. ,,Prvo ćemo sačekati uži krug, u koji moramo da prođemo, a

onda tražimo dalje." ,,Šta ako Gengalos ne prođe u uži krug? Šta ako mi ne prođemo u uži krug?" ,,Ako budeš vežbala sa Samantom, proći ćemo."

Klimnula sam glavom, zahvalna što Samanta samo što nije stigla. Ipak i Majkla moram da uverim da pokušavam da se stopim sa masom tinejdžera koji poseduju moći. ,,O, i Amos i Samanta nam dolaze.", rekla sam mu kad sam ustala. ,,Imamo trening, a vas dvojica ćete..." Neodobravajuće sam pogledala u televizor. ,,...verovatno gledati utakmicu." Čim je čuo da Amos dolazi, osmeh mu se raširio licem i mogla sam da se kladim da je promrmljao: ,,Moj ortak." pre nego što se začulo zvono na vratima. I ponovo se ista scena ponavlja.

Iako sam bliža vratima, Majkl u milisekundi preskače ležaj i trči prema vratima pre mene.

Sklonila pramen kose u stranu, a zatim polazim za njim.

Vidim kako krupne ruke srdačno grle Majkla i ne mogu a da se ne pitam kako će Amos i Samanta reagovati kad naposletku saznaju istinu. Majkl mu je kao najbolji prijatelj, a pored Monike - koja mi je bliznakinja - Samanta tako nešto postaje i meni.

Kako će tek reagovati kada saznaju da sam sve vreme učestvovala? Da li će me i oni napustiti kao što će Majkl morati?

Pre nego što su ostali stigli da primete, uspevam da navučem osmeh koji bi bio dovoljan da može da se meri sa Samantinim kezom i pozdravljam se sa njima.

Amos i Majkl kao deca preskaču ležajeve i

nastavljaju da gledaju utakmicu komentarišući svaki pokret igrača. ,,Uspela sam da ga odvojim od televizora, ali samo na kratko.", tiho mi kaže Samanta. ,,Vozio je kao ludak do ovde da bi nastavio sa Majklom da gleda. Da li se i on nervira?" ,,Kao da mu od toga zavisi život.", promrmljala sam, a onda smo se uputile prema teretani. ,,Nadam se da se sećaš od prošlog puta šta bi trebalo da radiš," rekla je skidajući kaput i cipelice.

Klimnula sam glavom u znak slaganja. ,,Samo treba da ponoviš.", ohrabrivala me je. ,,Samo pleši uz muziku, to je sve." ,,Stalno plešem i ništa se ne dešava." ,,To je zato što se nisi fokusirala na magiju.

Nikad do sad nisi mislila o tome. Razmišljaj kako puštaš, oslobađaš nešto iz sebe." ,,Ja to ne mogu.", tiho sam rekla. ,,Naravno da možeš. Da misliš suprotno, ja ovde ne bih bila, a i znaš da je krajnje vreme da nadoknadiš sve ono što nisi mogla sve te godine dok si bila u Beču." Oštro uvlačim vazduh na njene direktne reči.

Značajno me gledajući, približila se radiu i stavila neki CD u njega, a zatim pustila muziku.

Za dalje nisam bila ni svesna šta se dešava.

Znala sam da to moram da uradim, a pod uticajem brzog ritma sam počela da se pomeram. Kad sam zatvorila oči, ponovo sam se nalazila u svojoj sobi u Beču, i na trenutak poželela da je sve ovo samo san.

Da ću se svakog trenutka probuditi i biti primorana da vozim Sem u školu, a zatim i sebe na posao. Da Majkl ne postoji, kao ni niko od mojih novih

prijatelja, da se sve vrati u normalu. Ali to se ne dešava.

Posle nekoliko trenutaka, ili minuta, kad sam osetila da mi je previše vruće, otvorila sam oči, a svuda oko mene se nalazila bela para sa pokojim crvenim nitima. Kad sam to videla, brzo sam stala u mestu, a Samanta je zurila u mene.

Para je nestala, kao i svaki trag onoga što se desilo, a ja sam stajala omamljena jednom mišlju: ,,Elementarac sam!" ,,Melani...", tiho je izustila. ,,Šta se dešava?"

Jasno sam mogla da vidim kako se zateturala na dva metra od mene, pa sam joj brzo prišla i uhvatila je. Kad sam shvatila da ne može da stoji na nogama, brzo sam je spustila na strunjače. Taman kad sam htela da otrčim do Majkla i pozovem ga da mi pomogne, Samanta me je čvrsto uhvatila za ruku. ,,Ne, Samanta, ne troši energiju.", strogo sam joj rekla. ,,Kako mogu da ti pomognem?" ,,Ne idi po njih. Ne smeju da znaju za ovo." ,,Za šta?" Panika je počela da se skuplja u meni.

Stisak je polako krenuo da slabi, a ja sam počela da joj govorim ono što mi je prvo padalo na pamet. ,,Ne, ne, Samanta... O, Bože, šta nije u redu?!

Ne zatvaraj oči! Samanta, pogledaj me!", naredila sam joj. Slabašno telo mi je bukvalno ležalo na rukama, a njene tamne oči su se polako zatvarale.

Strah me je presecao. Strah od toga da ako sad sklopi oči, možda nikad neće ponovo moći da ih otvori.

Nešto sam uradila, ovo se dešava zbog mene. Šta da radim? ŠTA DA RADIM?!

Ruka, kao da nije deo mog tela, je počela da se pomera prema njenom stomaku. Pokušala sam da je zaustavim, ali nisam mogla... Ili nisam želela.

Prislonila sam je na njen stomak, sakriven ispod široke haljinice, a onda sam shvatila. Kockice su mi se polako slagale u glavi dok sam osećala kako mi nešto podrhtava ispod šake.

Elementarac sam, zar ne? Mogu ja to i bez plesa.

Zatvorila sam oči, a u trenutku mi se pred očima stvorila slika nečeg malog belog kako polako podrhtava, a uzrok toga je nešto crveno što ga proždire. Taj crveni deo mi se činio kao da je neka para i da osećam nešto poznato dok je gledam.

Moja para je ušla u nju!

Istog trenutka sam pokrila usta rukom kako bih suzbila svoj vrisak.

Ali mi nije bilo jasno kako nije mogla da se odbrani, ili zašto bi uopšte trebalo da se brani, jer nismo neprijatelji.

Osetila sam kako joj telo postaje toplije, a bela prilika sve više nestaje.

Uspaničila sam se.

Gledajući u crvenu paru, mislima sam je terala da nestane. Još uvek sam držala oči zatvorene, i nešto me je presecalo u stomaku što se ona ne pomera.

Iskontroliši to, Mel! Nestani!

Fokusirala sam se na crveni deo, a što sam ga duže gledala to se više povlačio, a kako je on nestajao, bela stvar se povećavala, sve dok bela stvar nije zauzela većinu prostora koji sam mogla da

vidim.

Otvorila sam oči.

Samanta je još uvek ležala na strunjači, sklopljenih očiju, ali sam mogla da osetim da joj se temperatura tela smanjuje na normalu, pa sam se malo odvojila od nje kako bi mogla da diše kad se probudi. Znala sam da će se probuditi.

Sela sam na strunjaču pored i pre nego što sam uspela da sprečim, misli su se samo nizale jedna za drugom.

Samantina moć je providna, a moja crvena, da li to ima neke veze? Zašto je njena drugačija boja od moje? Providna bi bila sjajna, niko ne bi video ni da pokušavam da nekom nešto uradim.

Kako sam mogla da znam šta je problem?

Možda je to moja vrsta moći? U knjizi Istorija Gengalosa postoje mnogi Elementarci koji su imali isceliteljsku moć ili predviđačku ili neku sličnu, ali su svi imali borilačku moć.

A ona bela stvarčica... ,,Ah... Moja glava..." Trgla sam se na njene reči. ,,Šta se dešava?"

Nisam je pogledala. Znojave ruke sam brisala o rukave. ,,Znaš, nekom si mogla da kažeš." ,,Šta to treba da znači?", zbunjeno je pitala. ,,Znaš ti vrlo dobro." Pogledala sam je, a njene oči su se polako širile, pa skupljale od iznenađenja. ,,Nisam želela da bilo koga od vas uvlačim u ovo.", tiho je rekla. ,,Samanta, trudnoća nije nešto čega bi trebalo da se stidiš. To je dobra stvar. Amos bi bio ponosan kad bi znao." Nasmešila sam joj se, ali je ona ostala

ozbiljna. ,,Takmičenje je počelo. Niko ne sme da zna da sam ranjiva, pa čak ni moj muž." ,,Ali, on bi mogao da ti pomogne. Monika i ja takođe. Pa čak i Majkl i Dan." Duboko je udahnula. ,,Mislim da bi to Amosa samo oslabilo. Postao bi previše zaštitnički nastrojen i..." Prekidam je. ,,Ali zar to nije ono što bi trebalo da se desi?

Zvučiš kao da si previše razmišljala o tome, ali, Samanta, on ne bi želeo da se povrediš. Zaštitio bi i tebe i dete svojim životom." ,,Ali ne želim da me štiti. Mogu sama."

Namrštila sam se. ,,Znači, to je stvar ponosa? Ne želiš da zna da si trudna kako ne bi ispala kao slabić? On će svakako saznati za to kad-tad, a na tebi je da odlučiš kakvu reakciju želiš od svog muža." Ustala sam na noge i pomogla joj da i sama ustane. ,,Znam šta želiš da mi kažeš, ali... Ali..." Znala sam da sama pokušava da nađe razlog kako bi ubedila sebe da je još uvek prerano, ali je Amos shvatio da nešto ne štima. ,,Amos me je zamolio da saznam šta se dešava sa tobom...", tiho sam rekla, a ona je oštro udahnula. ,,Nisam mu ništa rekla. To je na tebi." Otišla sam do radia i ugasila ga jer se sve vreme vrtela jedna te ista pesma. Krenule smo nazad. ,,Melani... Moram nešto da ti kažem." ,,Reci." ,,Ja... Khm... Ne smeš nikome da kažeš za ovo.

Nikome." ,,Za trudnoću? Naravno da neću, to je tvoja

stvar." Počela je mahnito da odmahuje glavom. ,,Ne, ne... Za trening, Mel, niko ne sme da sazna šta se desilo. Tvoja moć je malo... komplikovanija, rekla bih. I sigurna sam da ne želiš da niko sazna." ,,Misliš da sam nešto između Elementaraca i Džokerista?", zabrinuto sam je pitala. ,,Prestani da mi pominješ te Džokeriste!", promrmljala je stisnutih usana. ,,Ti nisi Džokerista, pobogu."

Podigla sam ruke u znak predaje. ,,Znači, treba da ćutim kao zalivena i za dete i za trening. Divno. Znači, leškarile smo na strunjačama?" Počela je da se smeje. ,,Za dete ne još dugo. Pretpostavljam da se Amosu ne bi dopalo da mu još i sekund duže odlažem vest da će postati otac za manje od sedam meseci, ali za trening da. Ni Moniki, ni Majklu, nikom. Kasnije ćeš mi se zahvaljivati." Slegnula sam ramenima. ,,Dobro."

Uputile smo se prema dnevnom boravku. Majkl je bukvalno skakao od sreće, a Amos je baš u tom trenutku zgrabio svoj mobilni sa stočića kako bi ga bacio na zid. ,,NE!", vrisnula je Samanta, gledajući ga prekorno. ,,On i Majkl navijaju za suprotne timove.", rekla mi je. ,,Ako je jedan srećan, onda drugi nije. Ovih dana će biti prvenstvo, očekuj lom u kući." Na njene reči su se obojica nasmejali, ali su prikrivali to od nje. ,,Ljubavi, trening je gotov. Krećemo kući?" Bez reči je klimnuo glavom.

Okrenula sam se prema Samanti i čvrsto je zagrlila. ,,Bićeš ti dobro."

,,Hvala ti." Iskreno je odgovorila, a u očima sam joj videla nešto više od obične rutinske zahvalnosti.

Svesna je šta je moglo da se desi tamo i šta sam ja uradila, pa sam samo progutala knedlu u grlu i klimnula glavom u znak razumevanja. ,,Melani", dozvao me je Amos, pa sam se okrenula i zagrlila ga. ,,Čuvaj je.", prošaputala sam, a on se odvojio od mene i uputio mi zbunjen pogled. Ignorisala sam to.

Dok su se oni obuvali i oblačili jaknice, stala sam pored Majkla, kome je pogled stalno šarao prema ekranu. Prevrnula sam očima i nasmešila im se dok su izlazili, pa isparkiravali automobil na ulicu, a zatim i nestajali sa vidika.

Dok sam zatvarala vrata, Majkl je već seo na garnituru i gledao kako se posle utakmice uključuju kamere u studiu gde voditelji komentarišu rezultat. ,,Imamo problem.", rekao mi je. ,,A to je?" ,,Više nisam siguran da li su svi naši bezbedni." ,,Kako to misliš?" ,,Neko je Gengalos. To može biti bilo ko." ,,Rekao si da si proverio.", optužujuće sam ga posmatrala. ,,Jesam, ali mi se sve meša. Više nisam siguran.

Mogao bi to biti bilo ko."

Nisam mogla više da razmišljam o tome.

Slegnula sam ramenima, a bela prilika u Samantinom stomaku mi je ponovo okupirala misli.

Počela sam blesavo da se smeškam na pomisao da će uskoro među nama biti beba, a Majkl je primetio moju promenu raspoloženja.

Prisećajući se slike i onoga što se desilo, nemo sam sama sebi obećala da ću ih štititi i biti joj odana šta god da se desi.

Krajičkom oka sam videla Majklov upitni pogled, ali sam odbila da mu bilo šta objašnjavam.

Samanta je trudna!

15.

M&M Majkl je tih dana bio nepodnošljiv u iščekivanju da tim za koji navija uđe u finale, a kako ne bi ceo dnevni boravak bio u paramparčadu, na finalu sam mu se i sama pridružila.

Kokice i sokovi su bili na stočiću, a plastični daljinski upravljač, napukao pod silinom njegovog stiska, je u njegovoj ruci. ,,Kažem ti, Zeleni će pući." Ponavljao je kao papagaj, verovatno više uveravajući sebe nego mene.

,,Pa, ako ti navijaš za Crvene i toliko se nerviraš ovih dana, Zeleni će sigurno pobediti.", sa kezom sam mu odgovorila na šta je on uvređeno frknuo.

Počela je uvodna špica, a Majkl je već seo na ivicu garniture. Približila sam se stočiću i sipala sebi sok u čašu. ,,Počinje...", uzbuđeno me je obavestio. Zeleni su iskočili na teren u vođstvu njihove maskote, a za njima, sa druge strane i Crveni. Nekoliko različitih kadrova i bilo mi je sasvim jasno da mrze jedni druge.

Jedan od Crvenih je streljao pogledom Zelenog koji mu je u uglu kamere pljunuo pred noge. Videlo se da su se Crveni više kontrolisali od Zelenih, ipak je ovo finale i budućnost im zavisi od toga. Trebalo je da se pokažu u najboljem svetlu.

Kad su svi igrači stali na svoja mesta i kada se pištaljka oglasila, utakmica je počela.

Na početku sam se dosađivala, ali kad su Zeleni postigli dva gola za redom, a Crveni jedan u prvom poluvremenu, postalo je napeto. Majkl je grabio po punu šaku kokica i gurao ih u usta, a ja sam se na svaku dobijenu loptu štrecala da Zeleni ne bi dobili još jedan gol. ,,Kako je Amos mogao da navija za Zelene?

Užasni su!", prokomentarisala sam i sama uzimajući kokice od njega. ,,On je navijao za Žute. Crveni su ih juče pobedili.", sa kezom je uzvratio. ,,To već objašnjava neke stvari."

Posle dvadesetak minuta sam osetila kako me pokriva ćebetom na garnituri dok sam ja spavala, a posle još nekog vremena je skočio na noge uz

glasan uzvik bodrenja. ,,GOL ZA CRVENE!" ,,KRAJ DRUGOG POLUVREMENA!!" ,,IIIII CRVENI SU POBEDILIII!!", čuli su se iznenađeni povici komentatora, što me je prenulo iz sna.

Majkl se glasno radovao i bodrio ih iako oni ne mogu da ga čuju. ,,Pobedili smo, Mel! POBEDILI!" ,,Dobrooo...", razvukla sam reč sumorno i okrenula se na drugu stranu kako bih se još malo odmorila, ali zvono se oglasilo na vratima.

Iznervirano sam se okrenula prema njemu. ,,Nisi valjda zvao nekog da ti se pridruži u beskorisnom navijanju?" Zbunjeno je pogledao prema vratima pa prema meni. ,,Ne, nisam." Preskočio je garnituru i uputio se prema vratima, a ja sam brzo pokupila kokice koje su mu ispale iz činije i spakovala ćebence. Polako sam otišla do vrata. ,,Moram da vidim Melani, hitno je.", čula sam tihi glas koji pripada osobi sakrivenoj ispred Majkla. ,,Šta se ovde dešava?", pitala sam i nežno podstakla Majkla da se pomeri u stranu kako bih mogla da vidim tu osobu.

Bila je to Monika. Bež kaput joj se pripijao uz vitku figuru, a Dan se gotovo obrušio na nju od pozadi. ,,Dan, priberi se, neće ponovo pobeći.", rekla sam mu i pokazala im rukom da uđu. Dan je slegnuo ramenima i ušao unutra prvi, a za njim Monika. Majkl me je uhvatio za ruku i sačekao da

njih dvoje nestanu u dnevnom boravku. ,,Je l' znaš o čemu Monika želi da priča?", tiho je pitao. ,,Ne, ali sam sigurna da će želeti da nas dve budemo nasamo." Ništa nije odgovorio, ali sam mu u očima jasno videla pitanje.

Da li ćeš mi reći?

Naravno, nemo sam mu odgovorila.

Klimnuo je glavom sa malim osmehom, pa smo zajedno ušli u dnevni boravak. ,,Lepo vam je ovde.", primetila je Monika, još uvek stojeći. ,,Hvala ti." Majkl se odmah zatim ponudio da im sipa sokove, što su oni prihvatili. ,,Da li si dobro?", pitala sam je kad smo se svi smestili. ,,Zapravo...", vratila je čašu na stočić, ,,...ne. Od onog dana ne mogu da izbacim iz glave onaj Vatreni kristal."

Dan se zagrcnuo i odmah spustio čašu kako bi se nakašljao, a Majkl me je istog trenutka pogledao.

Skupila sam usne u tanku crtu. ,,Koristile ste Vatreni kristal?", Majkl me je pitao, a ja sam polako klimnula glavom, ne skrećući pogled sa Monike. ,,Iako sam jasno videla, volela bih da to proverimo.", nastavila je ne obraćajući pažnju na njih dvoje. ,,A šta ste to videle?", Majkl je bio uporan. ,,Nisi mu rekla?", iznenađeno me je pogledala.

Odmahnula sam glavom i posramljeno skrenula pogled. Možda će ponovo pomisliti kako mu ne verujem ili kako ne želim da sazna ono što se tamo

dogodilo, ali nije tako. Ona bi mogla da bude moja bliznakinja, a to je velika stvar. Ako se odmah izlanemo pred svima, a kasnije saznamo da nije tako, biće prekasno. A sa tim se još uvek nijedna od nas nije pomirila. ,,Mislimo da smo bliznakinje.", rekla je, a ja sam odmah vratila pogled na nju. Dan je još glasnije počeo da kašlje, a Majkl nas je naizmenično gledao.

Videla sam mu zbunjenost na licu, ali se brzo pribrao i više ništa nisam mogla da primetim. Lice mu je postalo bezizražajno. ,,To smo svakako svi mogli da očekujemo, zar ne, Dan? Pa pogledaj ih samo, iste su." ,,Nismo iste.", tiho sam rekla. ,,Monika, kako misliš da to proverimo?" ,,Jutros su me zvale mama i tetka Leonora.

Tražile su da razgovaraju sa nama u vezi Prvog testa, ali mi je nešto palo na pamet. Zašto mi njima ne bismo ispričale za Test u zamenu za odgovore?" ,,Ne možemo spominjati tog čoveka.", odgovorila sam joj. Podigla je obrvu. ,,A zašto?" ,,Opasno je. Moramo pokazati da je sve bilo normalno, kao i ostalim takmičarima, samo tako ćemo proći." Duboko je udahnula. ,,Znači, niko se nije pojavljivao. Pištolj ti je ispao uz put dok si trčala, a onda sam ja naišla. Dva sata su u Testu predstavljala nekoliko minuta?" ,,Da. To bi mama mogla da proguta.", rekla sam razmišljajući. ,,I moja...", dodala je. ,,Ako im to kažemo, misliš li da će hteti da nam odaju nešto više o nama?" ,,Ako ih pritisnemo, moraće. Ipak smo im mi ćerke, a sigurno ne žele skandale na takmičenju na

kom jedva uspevaju da drže uzde bez kralja i kraljice.", primetila sam, a ona se složila. ,,Trebalo bi da krenemo u Sunčanu kuću, Mel.", rekla je kad je ustala. ,,Očekuju nas...", bacila je pogled na sat, ,,...sad." Otpila je poslednji gutljaj soka i vratila čašu na stočić. ,,Sad? Mislila sam da u Sunčanu kuću neću morati da se vraćam do Drugog testa." Nasmešila mi se. ,,Nisi ti te sreće." ,,Dan, ti ćeš ostati ovde, zar ne?", pitala ga je, a ja sam razmenila pogled sa Majklom. Više ih nisam ni slušala jer mi je Majkl prišao i stao mi toliko blizu da Moniku i Dana više nisam mogla da vidim. ,,Izvini što ti nisam rekla.", prošaputala sam pre nego što je uspeo bilo šta da kaže. ,,Bila sam iznenađena. Prvo usvajanje, a onda ovo. Još uvek ne mogu da poverujem da smo sestre."

Nasmešio mi se. ,,Zato si gotovo sve vreme provodila u sobi? Razmišljala si o tome?"

Napravila sam grimasu. ,,Ne. Pokušavala sam da otkrijem nešto više o Gengalosu i Jorklesu. Mislim da bi nam to bilo od pomoći." Klimnuo je glavom. ,,Hvala ti što tatu nećeš pominjati. Mnogo mi to znači." ,,I trebalo bi.", uzvratila sam sa kezom dok sam navlačila jaknicu. ,,Ipak svojoj porodici to neću reći, a oni bi kao organizatori za to trebalo prvi da saznaju." ,,Da, u pravu si.", promrmljao je. ,,Dobro onda, mi ostajemo ovde." Nisu ni sačekali da izađemo kad su se sa osmesima od uva do uva vratili u dnevni

boravak. ,,Ne pravite nered!", viknula sam. ,,Nećemo." ,,Ozbiljna sam." Odgovor su zamenili napadi smeha. Monika je odmahnula glavom. ,,Muškarci... Idemo, Mel." Nasmešila sam joj se, pa smo izašle ispred. Monika je odmah krenula prema vozačevom sedištu. Nisam mogla da se otmem utisku da je već provalila foru kako ići od mesta do mesta u Kledu.

To mi je bilo zanimljivo. Pre samo nekoliko nedelja smo obe saznale za ceo ovaj svet koji se krio od nas, a sad već postajemo prave Elementarke.

Imamo Elementarce za prijatelje, same se snalazimo po glavnom gradu Gengalosa, učestvujemo u takmičenju, sad već i živimo u Kledu... ,,Kako ćemo ih tačno saterati u ćošak?", pitala je Monika kad je posle nekoliko minuta parkirala automobil ispred Sunčane kuće. ,,Zavisi od situacije. Moramo da budemo složne i da podržavamo priču jedna drugoj, to će biti ubedljivo." Izašle smo iz automobila i uputile se preko dugačkog crvenog tepiha uz stepenice prema ulazu. Bez problema smo pronašle vrata na kojima su stajale pločice sa ugraviranim prezimenima naših roditelja.

Tiho je pokucala. ,,Da?", čule smo sa druge strane, pa smo ušle unutra. ,,Oh, vi ste, devojke.", Rebeka nam se nasmešila.

Sedela je za stolom krcatim papirima, a iznad nje je stajao čovek svetle kose i svetlih očiju. Na trenutak

sam se zapitala otkud mi je toliko poznat pre nego što sam shvatila da to mora da je teča Lukas. ,,Samo trenutak.", rekla je Rebeka i nestala iza drugih vrata, a u prostoriji u kojoj smo mi stajali je zavladala napeta tišina. Pretpostavljala sam da je Monika trenutno u sličnim odnosima sa njenim ocem kao što sam ja ranije bila sa tatom: netrpeljivim.

Odlučila sam da ću da se ponašam kao da se ništa ne dešava, kao što se i Sem ponašala.

Napravila sam nekoliko koraka do kožne stolice koja je stajala nasuprot Rebekinom radnom stolu i opušteno sela. ,,Pa, tečo, kako si?"

Tek kad sam ga to pitala i kad je skrenuo pogled sa Monike sam primetila zbunjenost na njegovom licu, pa sam se nasmešila i pružila mu ruku. ,,Melani Džož."

Prihvatio ju je, ali mu se izraz nije promenio. ,,Mislio sam da se ovo neće dogoditi ako vas razdvojimo.", tiho je rekao. ,,Pa, očigledno je da krv nije voda, zar ne?", uzvratila sam mu glasno sa osmehom, a on se još više zaledio u mestu. ,,Vi... ti...", promucao je, ali se tetka Rebeka vratila u sobu sa mamom i tatom za petama. ,,Pa, možemo da počnemo. Monika, otići ćeš u drugu sobu sa Leonorom i svojim ocem, a ti Melani, ćeš ostati ovde sa mnom i Danielom." Monika i ja smo razmenile poglede. ,,Želite da nas razdvojite?", pitala sam. ,,Da li je to problem?", odmah je mama uzvratila. Primetila sam Monikin zabrinuti pogled, ali to je upravo ono što oni očekuju. Očekivali su da

ćemo jedna drugu podržavati u priči bez obzira na sve i zato žele da nas razdvoje.

Navukla sam osmeh na lice. ,,Ni malo.", odgovorila sam. Dok je Monika odlazila u drugu sobu, namerno sam izbegavala njen pogled jer smo morale da ih razuverimo da smo složile priču.

Polako sam otkopčala jaknicu i pravila se da je nešto najzanimljivije što sam videla u toj prostoriji.

Smislile smo priču, sad samo mogu da se nadam da će je se Monika pridržavati. ,,Možemo početi?", pitala je tetka nakon što su se njih dvoje smestili na dve stolice nasuprot meni. ,,Da." ,,Svi smo videli da je tvoj predmet bio pištolj, zatim smo ušli u Sobu za testove, a onda si nestala. Šta se desilo?" ,,Našla sam se na ulici. Krcatoj ulici. Ljudi oko mene su imali taman ten, široke suknje i uske majice koje su im prekrivale samo polovinu stomaka. Mislila sam da mora da su Latinoamerikanci. Kako sam bila u košuljici i farmerkama, pokušala sam da se stopim sa masom." ,,Gde si stavila pištolj?" ,,Prvo sam ga zakačila za delove koji služe za kaiševe, ali svi ljudi su posle tog trenutka bili pozvani da se postroje u redove, što sam i ja uradila.

Videla sam strah na njihovim licima i znala sam da ako tu ostanem i sekund duže da ću biti u opasnosti." ,,Šta si onda uradila?"

Nisam mogla da se setim svakog detalja, pa sam odlučila da malo iskrivim priču do dela kada se

Monika pojavila, jer čak ni ona ne zna svaki detalj. ,,Čula sam pucnjavu, ali ne iz mog pištolja. Kao i većina ljudi, bila sam spremna da istog trenutka potrčim i sakrijem se, što sam i uradila. Kolone su se deformisale u sekundi, a ja sam počela da bežim prema praznim uličicama." ,,Da li si nekog prepoznala u gomili?", pitala je tetka strogog izgleda. ,,Naravno da ne. Čak i da je bio neko poznat, u toj zbrci i panici ne bih prepoznala ni rođenu majku." ,,Dobro. Uputila si se prema praznoj ulici. Ako je tamo bilo mnogo ljudi, kako je ta ulica bila prazna?"

Zastala sam malo. ,,Svi su počeli da trče u jednom pravcu, a ja sam krenula u drugom." ,,Zašto nisi pošla za njima?" ,,Zato što sam mislila da je to pogrešno.", ljutito sam odgovorila. ,,Svi su potrčali prema oružanim ljudima, prema mestu odakle se čuo pucanj."

Primetila sam kako su ona i tata razmenili oprezne poglede, ali su odlučili da se tu ne zaustave. ,,Dobro. Potrčala si prema praznoj ulici i šta se onda desilo?" ,,Trčala sam." ,,Koliko dugo?"

Znala sam da će mi postaviti to pitanje, ali u ovom trenutku nisam znala odgovor koji bi se uklapao u celu priču. Bežala sam, ali koliko dugo? ,,Dok se galama sa Trga nije stišala i dok nisam ubedila sama sebe da je sve u redu.", ispalila sam. ,,A to ti se činilo kao dvadeset minuta, pola sata, možda i više?", podigla je obrvu.

,,Nekoliko minuta, rekla bih." ,,I tako brzo je buka prestala?", sumnjičavo je pitala. ,,Da li moram da vas podsećam da su svi trčali u drugom pravcu?", drsko sam upitala. ,,U redu. Šta si onda uradila?"

Oštro sam udahnula vazduh. ,,Sakrila sam se, ali ne pre nego što mi je pištolj ispao. Nisam htela da se vraćam po njega." ,,Zašto?" ,,Bilo je mnogo naoružanih ljudi na Trgu, ko god da ga je pronašao, mogao je samo da pomisli da je nekom od njih ispao, tako da se nisam zamarala vraćajući se po njega. Ionako je bio težak za nošenje." ,,Kako te je Monika pronašla?" ,,Nisam sigurna koja je koju prva ugledala, ali smo se našle. Kako god bilo, trebalo bi da ste srećni što smo se uopšte pronašle tamo. Taj grad je delovao veliko, mogle smo obe da se izgubimo na različitim stranama." Odlučila sam se da udaram na tu stranu, jer će tako lakše progutati priču. ,,Dakle, tvrdiš da je pištolj već bio izgubljen kad se ona pojavila?"

Trik pitanje!

Mislila sam da će nas lakše pustiti s obzirom da smo celog života odrastale sa njima, ali sam imala utisak da mama isto ovako riba Moniku kao Rebeka mene. Zato su se i tako raspodelile. Majke su slabe na svoju decu, a ovako će saznati celu priču. ,,Da.", odlučno sam rekla, moleći se da Monika isto priča mami. ,,Šta se onda desilo?"

,,Primetila sam da ju je bolela noga ili nešto na šta se požalila, pa sam je spustila pored sebe." ,,Šta misliš da joj se desilo?" ,,Pretpostavljam da je i ona mnogo trčala tražeći me, pa se umorila." ,,A kako objašnjavaš stanje u kom ste se obe vratile? Obe ste pale u nesvest." ,,Ceo Test mi se činio čudnim.", rekla sam bez pogovora. ,,Obe smo bile veoma umorne i od trčanja i od iščekivanja našeg reda u Svečanoj Sali.

Meni lično se mnogo spavalo, ali svaki put kad bih zatvorila oči, osetila bih se omamljeno. Kao da su oči same sebe primoravale da se sklope." ,,Ako ste obe bile u takvom stanju, kako ste uspele da se vratite?"

Slegnula sam ramenima. ,,Nisam mogla da se oduprem tom osećaju. Sklopila sam oči i sve je postalo još mračnije nego što je tamo bilo." ,,I to je to? Ničeg se više ne sećaš?" ,,Ne." ,,Ne sećaš se da si izašla iz Bolničkog krila, ni da si otišla u kuću gospodina Majkla Kejnza?" ,,Ne." ,,Dobro onda. Pretpostavljam da smo gotovi sa ovim.", osmehnula mi se. ,,Slobodna si." ,,Zapravo, Monika i ja smo želele da pričamo sa vama o nečemu, a ako ste ovde svi, to bismo mogli i sada da obavimo. Znate, momci se dosta nerviraju ovih dana zbog utakmica - sigurna sam da ću zateći lom u kući kad se vratim - pa mislim da se ne isplati dolaziti ovde još jednom pre Drugog testa." ,,Naravno.", oprezno je rekla i pogledala tatu. ,,Monika će se vratiti svakog časa." Osmehnula

sam se.

Nisam stigla ni da joj odgovorim pre nego što su se vrata druge prostorije otvorila iz kojih je izmarširala ljutita Monika. ,,Dobro, hoće li mi neko ovde objasniti zašto nas ispitujete kao da smo na sudu?", besno je pitala, a ja sam jedva uspela da suzbijem smeh dok sam ustajala sa stolice i privlačila Moniki drugu. ,,Takva je procedura, Monika.", odgovorio joj je tata. ,,Mi smo vaša deca.", prosiktala je. ,,Nismo banda kojoj treba stati na kraj." ,,Da, vi jeste naša deca, ali...", prekinula sam ga. ,,Zapravo... nismo." Kad sam to rekla, Monika je smirenije sela na stolicu pored mene, a njih četvoro su zurili u nas zadržavajući dah. ,,I o tome smo želele da pričamo sa vama." ,,Nisam ni znala da uopšte želite da razgovarate sa nama.", tiho je rekla mama i sama privlačeći stolicu i sedajući pored tate. ,,Gospodine Fridž, bilo bi dobro da i vi sednete.", rekla je Monika usiljeno. Nekoliko trenutaka je samo tako stajao i zurio u nju, a nakon što je odmahnuo glavom je privukao stolicu i seo pored Rebeke. ,,U redu, šta vas zanima?", pitao je tata. ,,Pa, kao prvo, zašto ste nas toliko dugo držale odvojene?", pitala je Monika oštro. ,,Kako to misliš, mila?", nežno je pitala mama. ,,Hteli ste da mislimo da smo sestre od tetke.", pojasnila sam. ,,Zašto smo živeli u različitim gradovima? U različitim državama?" ,,Lukas i ja smo želeli da živimo u Francuskoj.",

odgovorila je Rebeka. ,,A mi u Austriji.", dodao je tata. ,,A onda nam jednog dana kažete kako smo obe usvojene.", nastavila je Monika. ,,Pritom niste želeli da se osećamo odbačeno, ali ipak jesmo. Sve dok se nismo jedna drugoj poverile i priznale da nismo jedna drugoj ništa.", dodala sam.

Niko nije progovarao. ,,Zašto ste to krili od nas?", pitala sam ih. ,,Znali ste da ćemo jednog dana otkriti." ,,Vi...", promucala je mama, ,,...vi znate?" ,,Ma daj, mama. Pa pogledaj nas samo, iste smo.", citirala sam Majkla. ,,Da, nije nam trebalo dugo da shvatimo.", ubacila se Monika.

Rebeka je glasno uzdahnula. ,,Dobro. Dakle, saznale ste. Bilo je kako je bilo, ali mi ne možemo da vam pomognemo." ,,Kako misliš: ne možemo?", pitala sam. ,,Sigurno ste došle ovde sa namerom da saznate ko su vaši pravi roditelji, ali mi vam ne možemo pomoći." ,,Da li su dobro?" ,,Da li su živi?", postavile smo pitanja u isto vreme, ali su i Rebeka i Leonora samo odmahnule glavama, što je Moniki i meni bilo dovoljno da razmenimo poglede. Ne žele ništa da nam kažu. ,,Samo da bude jasno: ne želite da nam kažete ni ko su oni, ni gde su oni, ni kako su oni, ni da li imamo još braće i sestara?", nabrajala je Monika u pokušaju da pronađe bilo kakvo pitanje na koje bi mogli da nam odgovore, ali se ovog puta njihovom odmahivanju pridružio i Daniel.

,,Znali smo da će doći dan kad ćete nam sva ta pitanja postaviti, a doći će i kad ćete dobiti odgovore, ali ne od nas i ne danas.", rekao nam je Lukas, po prvi put otkako se vratio u prostoriju.

Još jednom smo Monika i ja razmenile poglede, pa sam ja polako ustala sa stolice. ,,Ako je tako, ne vidim razlog zašto bih ostala ovde ni sekund duže."

Pokušala sam da zvučim kao da sa njima nismo ništa bliže nego sa licem koje zapošljava druga lica.

Monika je ustala za mnom. ,,Do Drugog testa.", pozdravila ih je hladno, pa smo izašle iz kancelarije i zatvorile vrata za sobom. ,,Uverljivo." promrmljala sam na francuskom jeziku. ,,Veoma uverljivo.", složila se, a onda smo obe prasnule u smeh. ,,Mislim da veću dramu nisi mogla da napraviš za početak razgovora.", uspela sam da kažem dok sam se smejala.

Važno je prebacila kosu iza uveta, a drugu ruku stavila na srce. ,,Hvala, hvala." ,,Rekla si sve što smo se dogovorile, zar ne?", pitala je. ,,Da. Pištolj nije bio tu kad si se pojavila?" ,,Nije. Bilo mi je loše, pa smo se onda nekako stvorile nazad u Sali za testove i to je to.", odgovorila je. ,,Poklapaju se.", obavestila sam je sa osmehom. ,,Naravno, pa bliznakinje smo, zar ne? Valjda možemo da zeznemo sopstvene roditelje." ,,Staratelje.", ispravila sam je sa osmehom. ,,Kako god.", veselo je odgovorila. ,,Nadam se da je sve u redu sa Danom i Majklom."

,,Kad smo već kod toga.", zaustavila sam je. ,,Šta se to dešava između vas dvoje?"

Kez se proširio njenim licem, ali kad je videla moj zadirkujuć izraz lica, samo je promrmljala: ,,Ne znam o čemu govoriš." i nastavila prema automobilu.

O, itekako znaš..., pomislila sam i krenula za njom.

16.

Legenda

,,Kako je bilo?", čule smo odmah sa vrata, a ispred nas se pojavio Majkl. ,,Dobro.", odgovorila je Monika dok smo se obe izuvale i skidale jaknice. ,,Jadničci, stvarno su nam poverovali.", dodala sam. ,,Da. Kad malo bolje razmislim, mogli su da negiraju celu priču oko bliznakinja kad smo ih napale, ali se očigledno nisu snašli. Ionako znaju više od nas o Vatrenom kristalu, svakako su mogli da smisle priču da je pokvaren ili nešto slično, zar ne, Mel?" Pogledala sam je začuđeno.

Bila je u pravu. Ništa nisu hteli da nam kažu o našim roditeljima, ali nam ipak nisu rekli da nismo bliznakinje, a trebalo je da znaju da sad kad smo saznale za to da nećemo stati dok ne saznamo sve. ,,Meni je više bilo čudno što su tako reagovali.

Oni su mislili da su oni ti koji su spremni za razgovor sa nama, ali smo ih veoma lako zbunile."

Počela sam da se smejem kad sam se prisetila scene kad se Monika vratila u prostoriju gde su mene saslušavali. ,,Trebalo je da vidite Moniku kad se vratila. Napravila je takvu dramu da niko nije mogao ni da..." ,,Razdvojili su vas?", Majkl me je šokirano prekinuo. ,,Jesu.", Monika se ubacila i sela na jednu garnituru. ,,Ali ne brini, Majkl, priče su nam se u potpunosti poklapale." ,,Dobro je." Sa vidnim olakšanjem je seo preko puta Monike, a kako se Dan smestio pored nje, ja sam sela pored Majkla. ,,O, da, imamo i novosti." rekao je Dan.

,,Da. Vidimo to, Dan. Kontrolisali ste se, to je novost.", značajno sam pogledala Majkla, a on je prevrnuo očima. ,,Ha-ha. Baš smešno, Mel.", sa ciničnim osmehom mi je odgovorio. ,,Upravo nas je zvao Amos i rekao da on i Samanta sutra organizuju proslavu pred Drugi test i da smo svi pozvani." ,,Proslavu?", pitala sam. ,,Kakvu proslavu?" ,,Nije rekao povod, ali je zvučao veoma uzbuđeno." ,,Uzbuđeno, ha?", sumnjičavo sam ga pogledala, a on je slegnuo ramenima. Jedina stvar koja mi je padala na pamet je ta da mu je Samanta rekla da je trudna, pa sad žele da to podele sa svima nama. ,,Pa, ja mislim da je to odlična ideja. Malo svi da se opustimo pred Drugi test, ionako nas posle toga čeka nervni slom.", veselo je Monika rekla. ,,Verovatno će doći i Ana i Matej. Je l' ste im javili da ćemo doći?" ,,Naravno. Ko bi propustio to druženje?", pitao je Majkl sa osmehom. ,,On.", optužujuće je pokazala na Dana, a ja sam jedva uspela da suzbijem osmeh.

Stvarno se nešto dešava između njih, samo ona još uvek nije spremna to da prizna. ,,Dobro, pa, Dan, obavili smo ono što je trebalo." ,,Da.", rekao je i skočio na noge. ,,Vidimo se, druže." Pozdravio se sa Majklom. ,,Monika", tiho sam je dozvala dok je Majkl nešto pričao Danu. ,,Nećemo se na ovom zaustaviti, zar ne? Naći ćemo ih?", nesigurno sam je pitala, a

ona me je privukla u zagrljaj. ,,Hoćemo. Obećavam."

Posle toga me je pustila i nakon nekoliko minuta su ona i Dan napustili kuću. ,,Hoćeš da gledamo televizor?", pitao je Majkl kad smo se vraćali unutra, a ja sam u sekundi dohvatila ćebence koje je još uvek stajalo složeno i bacila na njega iz sve snage. ,,Ne spominji mi taj televizor neko vreme."

Nisam stigla ni da vidim njegovu reakciju kad sam se našla u hodniku, a zatim i na stepenicama prema mojoj sobi.

Ušla sam unutra i uzela mobilni telefon. Osmeh mi se pojavio na licu kad sam videla niz propuštenih poziva od Sem. Odmah sam je nazvala, a ona se javila posle tri zvona. ,,Meli, da li si dobro?", ispalila je kao iz topa. ,,Da, zašto?" ,,Stvarno mi nije jasno kako si uspela mamu i tatu onoliko da naljutiš. Šta si uradila?" ,,Ništa, Sem.", ljutito sam odgovorila. ,,Da li si me zbog toga zvala?" ,,Ne, ne, ne prekidaj vezu...", brzo je rekla. ,,Htela sam da ti se izvinim." ,,Za šta?", zbunjeno sam izustila. ,,Pa za dnevnik."

Dnevnik? Šta sa dnevnikom?

U tom trenutku mi se činilo kao da Sem nije ništa ni pročitala, osećala sam se kao da je ona mnogo daleko od Majklove kuće. Možda bi Beč odgovarao tom mestu. ,,O, molim te, Meli, nemoj ponovo da se pretvaraš kao da ne postojim. Znaš da da sam htela

nekom da kažem, rekla bih. Mnogo mi nedostaješ."

Nasmešila sam se. ,,Sem, mnogo stvari se ovde dešava, čak sam zaboravila i gde mi je dnevnik." ,,Stvarno?" ,,Da. I ti meni nedostaješ, Sem. Sa bakom si?" ,,Aha. U ovom dosadnom hotelu. Nemam šta da radim." ,,Pretpostavljam da ti nedostaje učenje, štreberko?", zajedljivo sam pitala. ,,Heeeej", kao uvređeno je rekla, a onda tiše dodala: ,,Kako god.", na šta sam se ja nasmejala. ,,Imam ideju. Da li bi želela sa mnom i Majklom na proslavu kod Amosa i Samante sutra?" ,,Da!", ciknula je. ,,Ali, zašto slavite pred test?" ,,Pitaj njih sutra.", rekla sam. ,,Dobro. Pozdraviću mamu i tatu od tebe..." ,,Sem! Nikako!" ,,Dođi po mene sutra na vreme u hotel u centru Kleda. Čini mi se da je ovde samo jedan. Ćao, Meli." ,,Sem!", viknula sam još jednom, ali je ona već prekinula vezu. Frustrirano sam spustila telefon u krilo. ,,Dovodiš je sutra?", čula sam poznati glas iza sebe. ,,Kad si ti ušao?"

Stajao je pored vrata listajući Istoriju Gengalosa. ,,Malo pre. Nisi me čula." ,,Da, dovešću je. Ionako je dugo nismo videli." ,,Dobro. I zašto misliš da bi nam ova knjiga pomogla u pronalasku Gengalosa?" Ustala sam sa

kreveta i uzela mu knjigu iz ruku. ,,Ovde ima mnogo legendi i istorijskih priča.

Prvo moramo da se upoznamo sa onim sa čime ćemo se suočiti, zar ne? Sigurno će nam više biti od koristi nego gledanje utakmica."

Sa osmehom je slegnuo ramenima. ,,Da li si već pročitala Legendu o Mašini za određivanje procenta moći?" ,,Mašini za šta?", zbunjeno sam ga pitala. ,,Za određivanja procenta moći?" ,,Ne." ,,Trebalo bi da pročitaš." ,,Zašto?" Odmah sam počela da listam stranice. ,,Šta piše?"

Uzdahnuo je. ,,Mašina određuje procenat moći svakog Elementarca na takmičenju i tako se dobija pobednik. Onaj koji je najjači i najsnalažljiviji će biti pobednik." ,,Zašto govoriš u jednini? Zar ne treba pobednici da budu par?" ,,Ne i ovog puta." ,,Kako to misliš ne i ovog puta?" ,,Takmičenje se održava po smeni generacija.

Prethodno je bilo u vreme kad su naši roditelji bili kao mi sada." ,,Dobro.", polako sam odgovorila, upijajući svaku reč. ,,Postoji proročanstvo da će se na istom takmičenju, mislim, u istoj generaciji pojaviti i Gengalos i Jorkles." ,,Ranije se nisu pojavljivali?" ,,Pre mnogo godina da, ali u prošlih desetak generacija ne." Razrogačila sam oči u čudu.

,,Znači... Zato postoji Mašina? Da bi pokazala ko u celoj gomili ljudi, ovaj, Elementaraca ima najjače moći?" ,,Da, zato što u tim generacijama Jorkles i Gengalos nisu postojali." ,,Kako su ljudi bili sigurni u to? Možda su se samo skrivali? Možda se nisu toliko trudili da dokažu da su moćniji? Kako su ljudi sigurni da će se baš u ovoj generaciji pojaviti? I to oboje?"

Slegnuo je ramenima. ,,Da li negde piše o tome?", pitala sam puna nade i počela da se brinem da li se polako pretvaram u Sem. ,,Ne bih rekao. Mnogo ljudi se zanima za to, da se zna bilo šta, procurilo bi." ,,Pretpostavljam da bi...", odgovorila sam, razočarana što ništa više ne zna. Pružila sam mu knjigu, a on je bez reči listao stranice u potrazi za Mašinom.

Posle nekoliko trenutaka ju je okrenuo prema meni i pokazao malu sličicu u uglu. Mašina u knjizi je bila minijaturna, pa nisam mogla ni da zamislim kolika bi mogla da bude u realnosti. Materijal je ličio na metal, a na strani sa koje je Mašina uslikana su se nalazili razni dugmići. ,,Kako se koristi?", pitala sam ga. ,,Vidiš deo između dugmića? Mašina je dovoljno velika da u tom delu može da stane cela šaka.

Mašina prepoznaje takmičare užeg kruga Eroksa i čim neko spusti ruku..." ,,...Mašina pokaže rezultat.", završila sam umesto njega. ,,Ali, ako je Mašina napravljena da bi odredila ili izmerila, kako god, procenat moći, kako

će Mašina prepoznati Gengalosa?" ,,Pa... To još uvek nije utvrđeno, ali kad malo bolje razmisliš, zar ne bi bilo logično da pokaže sto procenata?" ,,Možda. A možda i piše: G e n g a l o s, umesto procenta, ili J o r k l e s. Kad smo već kod Jorklesa, i oni, odnosno... vi, imate istu takvu Mašinu?" ,,Pa, Vatreni mogu to samo da nagađaju, ali ja sam je video. Tvorac Mašine je napravio dve, za obe zemlje." ,,Znači, Mašine su veoma stare. Čuvaju se na posebnim mestima, zar ne? Ne čuvaju se u muzejima gde ih može videti bilo ko?"

Već neko vreme znam da je Majklova porodica na visokom položaju u Jorklesu, ali sam želela malo više da znam o njemu. Zašto su baš njega poslali ovde? ,,Ne. Sakrivene su od ostatka sveta. Veoma mali broj ljudi zna gde su smeštene."

Pogledala sam ga. ,,Ako je tako ovde, onda je tako i tamo, zar ne? U Jorklesu?" ,,Nisam ni znao da pričamo o Gengalosu."

Prevrnula sam očima. ,,Pretpostavljam da si ti onda jedan od tog malog broja ljudi u Jorklesu. Kako to?" Ćutao je. ,,Tvoja porodica je na veoma visokom položaju onda?", nastavila sam. Izraz mu je postao bezizražajan, ali su mi njegove oči izgledale kao otvorena knjiga i lako sam mogla da vidim da se pokajao što mi je uopšte išta rekao. ,,Da sednem?", ponudila sam mu u nadi da će

hteti da mi bilo šta kaže. ,,Nije mi jasno kako svaki put uspevaš da izvučeš iz mene nešto što ne bi trebalo da znaš."

Slegnula sam ramenima sa osmehom, prihvatajući to kao kompliment.

Uzdahnuo je. ,,Pa, dobro... Ako ćeš mi pomagati, onda i nije velika šteta što ćeš saznati." ,,Šta to?" Netremice me je posmatrao i imala sam utisak da će izjuriti kroz vrata moje sobe ako bude primetio i najmanji znak reakcije kakvu ne bi želeo da vidi.

Mirno sam uzela knjigu iz njegovih ruku i smestila je u krilo, a on je seo pored mene na krevet. ,,Moji roditelji su kralj i kraljica Jorklesa."

Ispustila sam knjigu iz ruku uz glasan tresak, ali se ni on ni ja nismo obazirali na nju. ,,Molim?", tupo sam pitala. ,,Da, ja sam princ Jorklesa.", sa osmehom je odgovorio. Nekoliko puta sam nesigurno trepnula, želeći da mi što pre pojasni, ali sam onda shvatila da ne mora. Sve kockice su se složile. ,,Zato si ti ovde. Zato si ti poslat, zar ne? Kao najstariji sin. Kao onaj kom bi trebalo da se oda počast. Zato me tvoja porodica nije napala u Prvom testu, ha? Ti si im rekao da to ne rade?" ,,Baš zato." Ućutala sam i samo ga gledala, nesvesna da gledam princa Jorklesa.

Kad smo dolazili u Kled, zato je onako reagovao kad sam mu spomenula Jorkles. ,,Baš zato." ,,Rekla sam to naglas?" Klimnuo je glavom.

Polako sam se podigla na noge i počela lagano da se

šetkam po sobi. ,,Ovo ništa ne menja, zar ne?", pitala sam ga. ,,Ne, nemoj da mi odgovoriš na to.", dodala sam kad je otvorio usta kako bi nešto rekao. ,,Tvoja porodica ni ne zna da ja znam, ni da ti pomažem. A ni moja. O, Bože!", povisila sam ton u panici. ,,Moji roditelji pomažu kraljevskoj porodici.

Kraljevskoj porodici Gengalosa, Majkl. O, Bože, kad bi saznali, pa ne da bi stradao, mama bi te zadavila kao kokošku." Nasmešio se, a ja sam ga iznervirano pogledala. ,,Šta je smešno? Šta je tu tebi smešno? Ovo je ozbiljna situacija.", počela sam da šizim. ,,Neće saznati, Mel." ,,Kako možeš da budeš siguran u to? Sad ih je četvoro umesto dvoje. Ako samo nešto posumnjaju... Trebalo je da ih vidiš danas, ispitivali su nas kao da smo teroristi, a ne njihove ćerke." ,,Melani, ja sam ovde već godinama. Nisi se pitala otkud znam Samantu, Amosa, Dana, Anu i Mateja? Već godinama pokušavam da steknem njihovo poverenje, a uspeo sam čak i Danielovo."

Grozničavo sam se nasmešila. ,,To mu je bila greška." ,,Pretpostavljam, ali je to meni predstavljalo čistu sreću. Sad sam ovde, na svojoj misiji već uveliko."

Ponovo mi je zasmetalo ono što je rekao. Kao da se nikad neće vratiti. ,,Ali ovde imaš prijatelje...", tiho sam rekla. ,,I..." ,,...i tebe. Znam.", prekinuo me je. ,,Ali, sve što smo moja braća i ja morali da radimo jeste da im se

dokažemo. Ništa više. A sad sam napokon i dobio svoju priliku." ,,I samo ćeš tako otići jednog dana?" ,,Da. Ali to ne treba da te brine. Imaćeš svoj život. Možeš se vratiti u Beč ako ne želiš ovde da ostaneš." ,,Pretpostavljam da bih mogla.", odgovorila sam mu i povukla končić iz bluze. Kad sam shvatila koliko jadno izgledam, vratila sam pogled na njega.

Ni on nije izgledao ništa bolje. ,,Gladan?", pitala sam. ,,Veoma.", sa olakšanjem je odgovorio, a ja sam se nasmešila. ,,Idemo dole."

Jednog dana će otići. Znala sam to, čak sam mu jednom i rekla da posle svega mora da nestane odavde, ali sam se sad osećala kao da ću pući. Ko će da gleda utakmice svakog dana i da me nervira?

Ili da me zadirkuje?

Majkl će odvesti Gengalosa u Jorkles i za sobom ostaviti veliki haos. A ja ću mu biti potrebna da počistim za njim. Samo to i očekuje.

17.

Elementarna Vazduhoplovna akademija ,,Dobro jutro.", rekla sam čim sam ušla u dnevni boravak. Majkl je već sedeo za stolom sa hranom ispred sebe, a televizor je bio isključen. ,,Jutro." Obrisao je usta ubrusom i pogledao me. ,,Danas ću morati da odem do posla. Kad krene takmičenje, neću moći da nastavim sa radom, pa sam dao otkaz."

Sela sam pored njega i privukla košaricu sa hlebom. ,,Imaš posao?" ,,Morao sam od nečeg da krenem kad sam došao ovde." ,,Gde radiš?" ,,Na vazduhoplovnoj akademiji." ,,Opa..." Zagledala sam se u parče hleba koje sam počela da premazujem pavlakom.

,,Imam danas još nekoliko predavanja da održim, pa večeras idemo kod Samante i Amosa." ,,I po Sem pre toga.", podsetila sam ga. ,,Dobro. Trebalo bi da krenem." Pogledao je na sat na levoj ruci, pojeo poslednji zalogaj sendviča i ustao.

Zagrcnula sam se kad sam ga videla. ,,Ideš u tome?", pokazala sam na odelo koje je obukao.

Nežno plava košulja mu se pripijala uz telo i bila je uvučena u svečane crne pantalone, a preko nje je obukao crni sako. ,,Ovo nije kao škola u Beču.", podsetio me je. ,,A šta si ti to obukla?"

Vratila sam pogled na svoje maslinaste farmerke i bež džemper. ,,Šta mi fali? Ionako ću biti kod kuće."

Oklevao je. ,,Možeš i sa mnom da pođeš.", rekao je, a kad je video moj izraz, brzo je dodao: ,,Ako želiš, naravno." ,,Mogu da prisustvujem tvojim predavanjima?", u čudu sam ga pitala. ,,Možeš, a ako ne želiš, imamo i školsku biblioteku." ,,Zanimljivo.", ugurala sam ostatak sendviča u usta i prstom mu pokazala da ću otići do sobe da pokupim stvari. Klimnuo je glavom i počeo da skuplja namirnice sa stola i da ih nosi nazad u kuhinju.

Otrčala sam do sobe na spratu i u torbu gurnula mobilni telefon i novčanik. Beli sat sam stavila na ruku, a zatim u toaletu oprala zube. U dnevni boravak sam se sjurila za manje od nekoliko minuta.

,,Rekord.", promrmljao je dok je obuvao cipele.

Iz plakara pored vrata sam izvadila sive cipele sa potpeticom i obula ih. Majkl mi je dodao jaknu, pa smo se uputili prema automobilu.

Posle nekoliko trenutaka vožnje, primetila sam kako ljudi sa trotoara nestaju i kako ih zamenjuje krcata ulica sa po nekoliko traka u jednom smeru.

Majkl je tom ulicom vozio sve dok se pored nas nisu pojavile staklene zgrade. Na jednoj sam videla da piše da je privatna bolnica, na drugoj neka firma, a ubrzo se Majkl parkirao ispred identične zgrade, samo što je na njoj pisalo: Vazduhoplovna akademija.

Odvezala sam se i izašla iz automobila. ,,Lep kraj.", promrmljala sam gledajući oko sebe. Parking je bio dovoljno veliki da tu može da se parkira nekoliko stotina automobila, sa nekoliko staklenih zgrada i velikom ulicom sa leve strane. ,,To sam i ja mislio kad sam došao ovde, ali ti posle nekog vremena dosadi." ,,Ne verujem da će mi ovo ikad dosaditi." Još jednom sam bacila pogled oko sebe, pa smo krenuli prema zgradi.

Kad smo ušli unutra, činilo se kao da se cela škola nalazi na jednom spratu, a ne na osamnaest.

Uputili smo se kroz hodnik, ali zbog velikog broja učenika sam jedva uspevala da ostanem uz Majkla. ,,Sve ove prostorije su ustvari kabineti, čak i na drugim spratovima. Zbornica i školska biblioteka se nalaze na osamnaestom spratu." ,,Na kom spratu se nalazi tvoj kabinet?", zainteresovano sam pitala. ,,Na petnaestom."

Uz zidove su stajali plavi ormarići u dva nivoa, a između njih su se učenici probijali u grupama, ni ne obraćajući pažnju na nas. ,,Na ovom spratu su učenici nižih razreda. Ja predajem sedmom." ,,Ovo je kao srednja škola?" ,,Tako nekako. Samo što vi imate četiri razreda, zar ne?" Klimnula sam glavom. ,,Mi imamo osam." ,,Teško vama."

Uspeli smo da se probijemo do lifta, a onda se u tišini popeli do osamnaestog sprata. Majkl je ušao u zbornicu dok sam ga ja čekala u hodniku.

Za razliku od prizemlja, hodnik ispred zbornice je bio gotovo prazan. Po neki učenik bi se trčećim korakom uputio prema biblioteci po neku knjigu pre početka predavanja. ,,Hajde, treba da se spustimo na petnaesti sprat.", prenuo me je iz misli. Okrenula sam se prema njemu i istog trena mi je zastao dah.

Delovao je krajnje profesionalno u tom odelu i sa nekoliko ukoričenih sveski u rukama. Posmatrao me je sa osmehom, a kad sam se nakanila da pođem prema liftu, u ruke mi je ugurao sveske kako bi izvadio mobilni telefon iz džepa.

U liftu sam ga streljala pogledom, jer se pravio da nešto kucka na telefonu i nije hteo da uzme svoje stvari nazad. Izašli smo na petnaesti sprat i uputili se niz hodnik, do kabineta broj 158. ,,Zašto ovde ima toliko kabineta?" ,,U ovoj zgradi se nalazi više škola, a svaka dva sprata su jedna. Ja predajem u Vazduhoplovnoj." ,,A zašto onda na zgradi stoji naziv samo jedne škole, od koliko? Od devet?", pitala sam.

,,Ostale se uzimaju kao smerovi. Požuri, Mel, kasnimo."

Otvorio je vrata i ušao unutra, a ja sam odmah za njim. Sa desne strane vrata je stajala prazna katedra, a sa leve sedišta za učenike na nivoima poput tribina. Za razliku od Normalskih srednjih škola, učenici Elementarne Vazduhoplovne akademije nisi ustajali u znak pozdrava profesoru. ,,Dobro jutro.", Majkl ih je pozdravio glasno, što je istog trenutka izazvalo glasan žamor. Na moje veliko čuđenje, nije ni pokazao da bilo šta čuje, a kamoli da učini nešto kako bi sve ponovo utihnulo. ,,Pre nego što počnemo," nastavio je, a ja sam osetila većinu pogleda na sebi. Nelagodno sam još više pritisla sveske uz sebe. ,,Da, gospođice Miler?"

Vratila sam pogled na masu sa moje leve strane kad sam ugledala visoko podignutu ruku iznad svih glava. ,,Profesore Kejnz, mislim da niko od nas nije dobio obaveštenje da će danas doći inspekcija.", čuo se piskutavi glasić. ,,To je zato što inspekcija ne dolazi.", glasno sam joj odgovorila pre nego što sam uspela da se ujedem za jezik. ,,Sigurno ste svi čuli da vaš profesor učestvuje u takmičenju Eroks ove godine?"

Sačekala sam da mi nekoliko glava potvrdno klimne. ,,Ja sam Melani Džož, partnerka gospodina Kejnza. A sad, ovo ću Vam vratiti, profesore...", pružila sam mu sveske, ,,a onda ću nestati."

Okrenula sam se prema stepenicama pored zida i uputila se prema najvišem nivou klupa i sela za jedan sto. ,,Pa, kad ste se svi upoznali sa gospođicom

Džož, možemo nastaviti sa gradivom?" Spustio je svoje stvari na katedru i nastavio sa pričom, a ja sam izvadila Istoriju Gengalosa.

Već sam pročitala više od polovine knjige, a još uvek nisam naišla na bilo šta vezanim sa Gengalosom i Jorklesom. Ako su oni najvažniji, zašto se do sad nisu ni spominjali?

Krajičkom oka sam primetila sitnu devojku kako preleće pogledom preko knjige, kao i ostali učenici, a Majkl je za katedrom nešto pisao. Vratila sam pogled na devojku. Torbu je spustila pored stola, a koliko sam mogla da vidim, bila je prenatrpana knjigama.

Izvadila sam telefon iz torbe i Majklu brzo otkucala poruku: Pitaću nešto devojku pored sebe, ne obraćaj pažnju na nas.

Gledala sam šta radi dole za katedrom. U jednom trenutku je opipao džep sakoa i krišom pogledao u telefon, a onda je uhvatio moj pogled i klimnuo mi glavom. ,,Hej! Psst!", tiho sam je pozvala, a ona se začuđeno okrenula prema meni. ,,Ovaj, pitala sam se, da li bi mogla da mi pomogneš u nečemu?" Primetila sam da joj je pogled nekoliko puta nesigurno pobegao na tekst u knjizi, pa na Majkla dole, što sam protumačila kao da nije sigurna da li bi smela da priča za vreme predavanja. ,,Gospodin Kejnz neće imati ništa protiv. Ovime ćeš i njemu pomoći.", ubeđivala sam je, a kad je ponovo vratila pogled na mene, shvatila

sam da ako joj ne privučem pažnju, neću imati drugu šansu. ,,Da li znaš nešto o Gengalosu?", tiho sam je pitala. ,,O Gengalosu? Pa, to je Zemlja vatre , kao što svi i zn..." ,,Ne, ne to.", prekinula sam je. ,,O Gengalosu.

Elementarcu sa najvišim procentom moći." ,,Dakle, i Vi ste čuli za proročanstvo?", tiho je pitala. ,,Naravno, zašto misliš da nisam?", odgovorila sam. ,,Pa, kruže glasine da niste odavde. Nova ste, a već ste na takmičenju." ,,Dobro, dobro, nećemo sad o tome. Nije mi jasno zašto ništa o tome ne piše u Istoriji Gengalosa?" ,,U toj knjizi su napisane samo osnovne stvari, a Gengalos je malo... pa, svakako to nije osnovna stvar." ,,Dobro...", oprezno sam rekla. ,,Šta Vas zanima?" ,,Sve što bi mogla da mi kažeš." Izvadila sam sveščicu i olovku iz torbe, spremna za hvatanje beleški. ,,Prvo i to je ono što već znate, Gengalos je najmoćniji. Ni jedan drugi Elementarac ne bi mogao da ga porazi, osim, možda, ako je veštiji." ,,Dakle, ipak može biti poražen?", pitala sam zainteresovano. ,,Mislim da je tako. Smatram da ako Gengalos želi da preživi u ovoj Zemlji, mora da ima makar malo mozga." Kad je videla moj izraz lica, nastavila

je. ,,Neki će sigurno želeti da poraze Gengalosa i tako dobiti puno pravo na presto. Kako bi se Gengalos odbranio, morate se složiti da svaki korak mora pažljivo i proračunato izvoditi." ,,O, ja se potpuno slažem sa tim.", odsutno sam rekla i nažvrljala tezu u sveščici. ,,Zatim, Gengalos može da oseti da li je neki Elementarac Vatreni ili Ledeni. Znate, u ovo vreme, mnogo Ledenih pokušava da uđu u Zemlju vatre, a jedino Gengalos to može da spreči, tako i obrnuto, mislim na Jorkles." Klimnula sam glavom. ,,Onda...", nastavila je. ,,Ah, da. Postoji i Jorkles." ,,Da, to sam shvatila.", nestrpljivo sam rekla, očekujući neku informaciju koja će nam biti od značaja, a ona se tad potpuno okrenula prema meni. ,,Moram nešto da Vam kažem. Mnogo ljudi zanima ta tema, a i mene je ona držala do skoro.

Dosta knjiga sam pročitala samo da bih nešto saznala." ,,Jesi li?", tiho sam je pitala, a ona je klimnula glavom. ,,Ni rođena majka mi nije poverovala za ovo, ali ako ste i malo pametni, vi hoćete." Duboko je uzdahnula. ,,Gengalos može da se sakrije od Jorklesa. A i Jorkles od Gengalosa."

Blago sam se namrštila. ,,Naravno da mogu.

Lako je zaključati vrata od kuće." Nasmešila mi se. ,,Nisam na to mislila. Gengalos je dovoljno moćan da ne pokaže svoj pun potencijal, a isto i Jorkles." Nagnula sam se prema njoj. ,,Hoćeš da kažeš da ako Gengalos ne želi da bude pronađen, onda neće?"

,,Baš tako." ,,Onda se sve poklapa.", prošaputala sam, a ona se još više približila tako da između nas nije bilo ni deset centimetara prostora. ,,Saznala sam da se ni Gengalos ni Jorkles nisu pojavljivali prethodnih deset generacija, zar ne? Ako nisu želeli presto i upravljanje državom na svojoj grbači, lako su mogli da sakriju od drugih svoj pun potencijal." ,,Da, i ja sam o tome razmišljala." Brzo sam napisala u sveščicu ono što mi je rekla. ,,Da li postoji još nešto specifično?", pitala sam.

Na trenutak je skrenula pogled prema Majklu koji nije sakrivao kako zuri u nas sa velikom zainteresovanošću. ,,Oh, ne obraćaj pažnju na njega, sigurna sam da bi i on voleo da čuje ovo.", rekla sam, ali ona kao da me nije čula, a njen zamišljeni pogled je prolazio kroz stvari. ,,Mislim da postoji... Ali ne biste mi poverovali, tako da Vam neću otkriti sve." ,,Dobro, može i deo." Složila sam se. Bolje išta nego ništa. ,,Gengalos i Jorkles ne moraju da koriste ples da bi pokrenuli moći." Blenula sam u nju. ,,Molim?", pitala sam tupo. ,,Oni drugačije pokreću moći, nenormalno za sve ostale i zato niko ne veruje ovoj teoriji jer se Jorkles i Gengalos veoma dugo nisu pojavljivali.

Mislim, ne mora da znači da je istinita, ali ja verujem u to." ,,Da li si sigurna da ne želiš da mi kažeš ostatak?

Verujem ti." ,,O, ali sam sigurna da nećete to da mislite kad Vam kažem ostatak. Zato ne želim da Vam kažem.

Sami saznajte."

Još jednom sam proverila da li sam sve dobro napisala kad sam je ponovo pogledala. ,,Ovo ti je jedina šansa da ti neko poveruje. Da li si sigurna?" Odlučno je klimnula glavom.

Pretpostavila sam da je tu teoriju ponovila bezbroj puta, ali da se svaki put opekla pa sad ne želi ni da kaže kako bi videla reakciju. ,,U redu, onda. Da li bi mogla da mi kažeš kako se zoveš?", sa nežnim osmehom sam je pitala. ,,Kejti Vilovs, gospođice." ,,Hvala ti, Kejti. Mnogo ti hvala." Kad se sa osmehom okrenula prema katedri i Majklu, i kad sam bila sigurna da se ponovo usredsredila na predavanje, brzo sam napisala njeno ime u sveščici i vratila je u torbu.

Sve glave su ponovo bile pognute nad knjigama, što sam ja iskoristila da podignem like znak u vazduh da bi Majkl video da sam uspela. Osmehnuo mi se i nastavio da priča nešto dok sam ja ostala zaokupljena u svojim mislima. *

*

*

Odmah posle predavanja sam sve Majklu prepričala, a on je delovao više iznenađeno nego ja. ,,Bila si u pravu. Svih tih godina su se sakrivali, mora da je tako." ,,To sad nije bitno. Majkl, ako ta osoba ne želi da bude pronađena, nećemo je pronaći." ,,Ta mala Kejti je uvek bila genije, ali ovoliko...

Ako je ona to otkrila i jedva rekla tebi, verovatno nikom drugom nije.", rekao je.

,,Ali rekla je da jeste." Tvrdoglavo sam odgovorila dok smo ponovo išli prema zbornici. ,,Nije htela da mi kaže ono poslednje." ,,Sama si rekla da joj niko nije poverovao, što znači da verovatno ni sam Gengalos ne zna za to.

Lako ćemo ga otkriti." ,,Nisam baš sigurna u to." Potpuno neuvereno sam mu rekla. ,,Imaćemo velikih poteškoća, još uz to treba da se nosimo sa takmičenjem." Stao je ispred mene, a samim tim me zaustavio u sred koraka. ,,Mel, uspećemo." Zabrinuto sam ga gledala. ,,Gengalos ni ne zna da ga tražimo, a i ko bi pomislio na nas?" ,,Niko, pretpostavljam." Nervozno sam ga pogledala. Stajao mi je toliko blizu da sam osećala njegov dah kako me golica, a kad sam pomislila da je počeo još više da smanjuje prostor između nas, čula sam kako me neko doziva. ,,Melani?" Odskočila sam od Majkla i okrenula se. ,,Ups... Prekidam nešto?", sa osmehom je pitala niska žena čiji bih mio glas mogla svuda da prepoznam. ,,Gospođice Rouzi?", sa nevericom sam pitala i pritrčala joj u zagrljaj. ,,Dušo moja, kako ti je ovde? Nisi mi se javljala neko vreme, pa sam se malo zabrinula, moram priznati." ,,Ali... ali... Šta radite ovde? Mislim, i Vi ste Elementarac?", zbunjeno sam je pitala, a ona je uzbuđeno klimnula glavom. ,,A moj zaposleni je takmičar najpopularnijeg

takmičenja u elementarnom svetu." ,,Hah, pa...", sramežljivo sam odgovorila. ,,Nisam ni stigla da Vam se zahvalim što ste mi omogućili odsustvo sa posla zbog Eroksa." ,,A ja nisam stigla da upoznam tvog partnera.

Majkl, zar ne?", pitala je, ne obraćajući pažnju na moje reči. ,,Da. Majkl, ovo je gospođica Rouzi, škola plesa u kojoj radim pripada njoj. Gospođice Rouzi, Majkl." ,,Drago mi je, dečače. Šta vas dovodi na Akademiju?" ,,Danas mi je poslednji radni dan pred takmičenje. Inače sam predavao ovde." ,,Koji smer?" ,,Vazduhoplovni." ,,Divno, divno. Pretpostavljam da imaš još nekoliko predavanja do ručka?" Klimnuo je glavom. ,,Da li bi ti smetalo da ukradem ovu mladu damu dok si ti na predavanjima?" ,,Nikako.", nasmešio joj se. ,,Bićete u školskoj biblioteci?" ,,Da." ,,U redu onda. Mel, vidimo se kasnije." Mahnula sam mu, a onda krenula za gospođicom Rouzi kroz hodnik. ,,Dakle, kako se snalaziš ovde? Kako je bilo na Prvom testu?", pitala je dok smo ulazile u biblioteku. Bila je u potpunosti drugačija od kraljevske biblioteke. Police su bile ugrađene u zidove, a iznad njih se nalazila velika galerija u kojoj su se takođe nalazile police sa gomilom knjiga. U središtu biblioteke su se nalazili stolovi sa

računarima. Sele smo za jedan. ,,Nikad nisam ni zamišljala da bi moglo ovako da bude. Majkl mi je mnogo pomogao da se uklopim ovde. Imam nove prijatelje, a pored toga mi se čini kao da je ovaj svet pun misterija."

Skupila je oči. ,,U kom smislu?" ,,Pa, saznala sam da mi Leonora i Daniel nisu biološki roditelji, a i imam bliznakinju, Moniku."

Skupila je usne u tanku crtu. ,,Hmm... Zanimljivo... A kako je bilo na Prvom testu?" ,,Prošla sam ga. Valjda to samo po sebi znači da je bilo dobro." Nasmešila mi se. ,,Da, pretpostavljam. Otkako si otišla, ljudi se stalno raspituju kad ćeš se vratiti, ne prihvataju otkaz kao odgovor." ,,Rekli ste im da sam dobila otkaz?" ,,Dušo, takmičenje bi trebalo da traje oko tri meseca. Ne mogu im reći da si na godišnjem odmoru. Oni jednostavno neće razumeti." ,,Dobro onda.", rekla sam. ,,Znala sam da ćeš razumeti.", odgovorila je. ,,A ta Monika. Čija je ona ćerka?" ,,Od Rebeke i Lukasa Fridž. Nisam sigurna da ih znate." ,,Njih svi znaju, pa tvoja majka i tetka su kraljičine rođene sestre. Monika je takođe usvojena?" ,,Da." ,,Hm... Zanimljivo, veoma zanimljivo." Delovala mi je kao da ona razume nešto što ja ne razumem.

Bez ikakvog objašnjenja, gospođica Rouzi je ustala sa svoje stolice i otišla do ćoška gde je stajao aparat

za kafu. ,,Zar nije zabranjena hrana i piće u biblioteci?", pitala sam je kad se vratila sa dve papirne čaše. ,,Mila, ako se nešto prospe, magija to za čas počisti." Klimnula sam glavom i uzela čašu koju mi je ponudila. ,,Uzela sam ti kakao." ,,Dakle, gospođice Rouzi, šta vas dovodi na Akademiju?", pitala sam je. ,,Neke obavezice. Ništa posebno. Za sat vremena bi trebalo da se nađem na ručku sa Bretom, nadređenog za smer Umetničko-elementarna akademija. Naša škola plesa u Gengalosu spada kao privatna ustanova koja pruža običnim ljudima priliku da ,,nauče" da plešu. Mada se ples ne uči, on nam je u krvi." ,,Škola plesa u Beču spada u neku vrstu kursa?" ,,Da, da, kurs. Na vrhu jezika, na kraju mozga."

Podigla je čašu i otpila nekoliko dugih gutljaja. ,,Da li je Veronik zamenila drugu levu nogu za desnu?", sa osmehom sam je pitala. ,,Nažalost, nije. Još uvek gazi svakog sa kim bi morala da pleše. Muškarci su počeli da je izbegavaju u školi. Žao mi je zbog toga." ,,Uspeće ona.", promrmljala sam sa osmehom i otpila još jedan gutljaj. ,,Znam, Normalci su baš žilavi." Više nisam obraćala toliku pažnju na taj izraz, jer mi je postao normalan. ,,Ali opet sa druge strane", nastavila je gospođica Rouzi, ,,Šarl je sjajan. Sve češće mu dajem zadatak da pomaže Veronik." ,,Možda će nešto i biti od njega." ,,Već jeste, draga moja. Samo da ga vidiš, odmah

bi ti se slika njegovog pada izbrisala iz glave." ,,Nisam baš sigurna u to. Umalo nisam slomila nogu kad me je oborio na zemlju, a onda optužio da sam ja njemu podmetnula nogu. Kako ne shvata da je meni cilj da on dobro nauči korake, a ne da se slomim tamo izigravajući žrtvu?" Počela je da se smeje. ,,Sećam se toga kao da je bilo juče." ,,Verujte mi, i ja.", odgovorila sam joj i otpila svoj napitak do kraja. ,,Za koliko se predavanje završava?"

Podigla je svoju sitnu ruku i pogledala na sat. ,,Za nekih dvadeset minuta." Klimnula sam glavom. ,,Trebalo bi da krenem. Treba doći do tog restorana.", nasmešila sam joj se. ,,Naravno. Vratiću se onda na predavanje."

Sagnula sam se i uzela njenu papirnu čašu, a zatim ih bacila u kantu ispod stola. ,,Pre nego što odem, želela bih da ti dam ceduljicu sa mojim brojem telefona. Verujem da ću ti nekad zatrebati." Nisam stigla ni da joj se zahvalim kad mi je ceduljicu sa brojem ugurala u ruku. ,,Nadam se da ćeš se uskoro vratiti u Beč.

Vidimo se, Melani." Nekoliko trenutaka me je pogledom fiksirala, kao da je pokušavala što bolje da me osmotri kako bi me zapamtila, a onda je nesigurno skrenula pogled i izašla iz biblioteke. ,,Vidimo se, gospođice Rouzi.", prošaputala sam za njom, a onda se i sama uputila prema izlazu.

Polako sam išla hodnikom sve dok nisam naišla na lift, pa sam se spustila na petnaesti sprat. Zaustavila

sam se ispred kabineta 158.

Pokucala sam na vrata i čim sam ih tiho odškrinula, čula sam Majklov iznervirani glas. ,,Gospodine Lisfer, plašim se da ta tema nije predmet kojim bi trebalo da se bavimo na ovom predavanju."

Ušla sam unutra ni ne obraćajući pažnju na Majklov besan pogled koji je postao blag čim me je ugledao. ,,Sad sigurno nećemo nastaviti sa tom temom.", odbrusio je nekom. Okrenula sam se prema stepenicama i krenula da se penjem do najvišeg nivoa, pored Kejti Vilovs. ,,O čemu se ovde radi?", prošaputala sam. ,,Čini se da se neke kolege ovde previše zanimaju za način na koji ste uspeli da postanete jedan od takmičara.", nelagodno mi je odgovorila. ,,Oh... Ko je započeo tu temu?"

Pokazala mi je plavokosog dečka koji je sedeo na najnižem nivou, i kako je sedeo sa kraja, mogla sam da vidim kako gleda u Majkla sa izrazom punim prkosa.

Snuždila sam se. Još mi je samo to falilo da obesim Majklu oko vrata. ,,Sve što sam rekao, profesore Kejnz, je da me to samo zanima. Zar ne bi bilo lepo da nam to malo objasnite?"

Iz torbe sam izvadila telefon u pokušaju da sebi skrenem misli, ali sam i dalje mogla da čujem Majklov odgovor. ,,A šta kažete na to da se jednostavno vratimo na gradivo?"

Iz zainteresovanosti sam skrenula pogled i primetila da me plavi dečko otvoreno odmerava, a

Majkl mi upućuje pogled pun izvinjenja. Skupila sam usnice. ,,Ne. Verujem da većina kolega ovde želi da sazna..." Plavokosi nije stigao ni da završi rečenicu kad sam ga nekulturno prekinula. ,,Možda bi ti mogao da nam objasniš zašto si jutros odlučio da dođeš na Akademiju? Da nešto novo naučiš ili nešto drugo? Nešto što te se ne tiče?", pitala sam ga sa podignutom obrvom. ,,Ne moram ja ništa da objašnjavam.", promrmljao je. ,,Kao ni profesor Kejnz. A sad, budi dobar kolega i dopusti drugima da nešto nauče." Ne čekajući njegov odgovor i delujući kao da me ne zanima ni njegovo postojanje, vratila sam pogled na telefon i nastavila sa unošenjem broja gospođice Rouzi u imenik. *

*

*

Ručak se već uveliko završio kad smo se Majkl i ja udobno smestili u automobil, spremni za proslavu.

Kad sam vratila ogledalce u torbu, okrenula sam se prema Majklu. ,,Znači, prvo idemo po Sem, a zatim po poklon za Grinove." ,,Kakav poklon?", pitao je, a kako mu ništa nisam odgovorila, sumnjičavo me je pogledao. ,,Zašto imam utisak da znaš povod za ovu proslavu?" ,,Zato što znam. Veruj mi, kad budu objavili, biće ti žao što nisi poneo poklon sa sobom." ,,Dobro onda."

U tišini je vozio do centra Kleda, a kad se privremeno zaustavio na parkingu hotela, u žurbi smo izašli jer ne smemo dugo tu da se zadržavamo. ,,Soba gospodina Džoža.", rekla sam kad smo stigli na recepciju. ,,Žao mi je, ali je zabranjeno davati kopije ključeva za tu sobu." ,,Ne treba mi ključ. Da li biste samo mogli da pozovete gospođicu Džož da siđe u predvorje?" ,,Gospođicu Džož?", pitala je zbunjeno. Kad sam videla Majklov preneraženi pogled, brzo sam dodala. ,,Znate šta? Sama ću je pozvati."

Izvadila sam telefon iz džepa, a Sem se javila odmah posle prvog zvona. ,,Tu ste, zar ne?", uzbuđeno je pitala. ,,Odmah silazim." Prekinula je vezu.

I istrčala je iz lifta posle nepuna dva minuta, a Majkl i ja smo je gledali u čudu. ,,Idemo.", rekla je i krenula prema izlazu, a Majkl i ja smo, pomireni sa sudbinom, krenuli za njom. ,,Ovde bi mi bilo sjajno inače, samo da nije dosadno. Baka ne može celu večnost da mi drži pažnju, a ova proslava je došla kao šlag na tortu. O, Bože, koliko sam samo uzbuđena. Jedva čekam da upoznam Amosu i Savanu." ,,Samantu.", ispravila sam je. ,,I molim te, ćuti samo na minut, da bih čula svoje misli, u redu?"

Slegnula je ramenima i imala sam osećaj kao da joj moje reči nisu doprle do mozga.

Seli smo u automobil i Sem je odmah nastavila da brblja. Razmenila sam pogled sa Majklom. Činilo se da je čula moje reči, ali i da ih je bukvalno shvatila.

18.

Drugi test ,,Draga porodico, prijatelji, zamolio bih vas za malo pažnje." Još jednom sam se nasmejala Aninoj šali, pa smo se Monika, Samanta, Ana i ja okrenule prema Amosu, koji je u ruci držao šampanjac. ,,Misliš da je malo više popio?", zabrinuto mi je prošaputala Samanta. Iako je svetlo u prostoriji bilo blago zamračeno, Amos je stajao ispod disko kugle koja je bacala crvenu svetlost na celu prostoriju, pa smo ga svi jasno videli.

Kao i Majkl, na sebi je imao košulju i svečane pantalone, a koliko sam mogla da vidim, nije delovao kao da svakog trenutka može da padne. ,,Želeo bih nešto da objavim." Kad je to rekao, uspeo je da privuče pažnju i grupici koja je stajala nedaleko od nas, a kojoj su pripadali Dan, Matej, Majkl i Sem. Momci su je potpuno okružili, sa zanimanjem slušajući svaku njenu reč, a mene je zabavljalo samo da ih gledam iz daleka. ,,Samanta, da li bi mogla da mi se pridružiš ovde?", pitao ju je, a ona mi je nesigurno gurnula u

ruku čašu sa sokom, pa se uputila prema njemu.

Ispred nas su stajala dva bračna para koja su ih netremice posmatrala, pa sam pretpostavila da su to Samantini i Amosovi roditelji. Oko nas je stajalo još momaka i devojaka naših godina koje nikada ranije nisam videla.

Kad je stala pored njega, nešto joj je šapnuo na uvo, a onda mu je ona klimnula glavom. ,,Brzo uzmite šampanjac.", naredila sam Ani i Moniki, pa smo se sve tri brzo u štiklama dogegale do stola sa čašama. Kad smo se ponovo okrenule prema njima dvoma, Samanta je u ruci takođe držala čašu šampanjca. ,,Ovaj poseban dan smo želeli da podelimo sa svima vama.", nastavio je Amos. ,,Iako je takmičenje već počelo i iako smo oboje svesni rizika kom se izlažemo, ponosno mogu da objavim da ću za nepunih osam meseci postati tata jednom divnom detetu - našem detetu." Nastalo je kolektivno zadržavanje daha, a onda i glasan smeh.

Jedna starija ženica je bukvalno dotrčala do njih i obesila se Samanti oko vrata, a Ana im je glasno čestitala sa kezom od uva do uva, ne mareći što je od njih udaljena nekoliko metara i što svi mogu da je čuju.

Visoko sam podigla čašu sa šampanjcem i rekla ,,Za bebu Grinovih!" i pre nego što je Monika uspela da se snađe, okrenula sam se prema njoj i kucnula čašu sa njenom, te otpila gutljaj. Svi koji su držali čaše su sledili moj primer nazdravljajući im, a onda su svi počeli da im prilaze i čestitaju im. ,,Idemo, idemo", Monika nas je uzbuđeno požurivala, pa smo Ana i ja ostavile čaše na stolu i

pojurile u kolonu koja čeka da im čestita. ,,Znala si i nisi mi rekla?", čula sam Majkla iza sebe. ,,Nije bilo na meni da ti kažem." ,,Kako god. Drago mi je što si kupila poklon.

Gde je?" ,,Krišom sam ga ubacila u njihovu spavaću sobu.", sa kezom sam mu odgovorila. Nije stigao da mi odgovori jer smo već došli na red. ,,Čestitam!", viknula sam uzbuđeno i zagrlila Samantu. ,,Hvala ti. Iskreno, uopšte nije bilo teško reći mu.

I on se obradovao." ,,Naravno da jeste, kad ima tako lepu ženu pored sebe, a uskoro i bebu.", odgovorila sam joj sa osmehom i stavila ruku na njen stomak. ,,Mel", pozvao me je Amos. ,,Hvala ti što si je naterala da mi kaže." Privukao me je u zagrljaj. ,,Ništa ja njoj nisam rekla. Sama je tako odlučila." Nasmešio mi se. ,,Čestitam, tata." ,,Hvala ti."

Kad sam se malo udaljila od njih, primetila sam Moniku i Anu u ćošku, pa sam im prišla. ,,Mel, je l' vidiš onog čupavog tamo pored vrata?", pitala je Monika. Bacila sam pogled prema njemu, pa ga brzo vratila na njih kako me ne bi primetio. ,,Šta sa njim?" ,,To je Samantin brat, upravo je..." ,,Da!", ciknula je Sem nekoliko metara od nas, što je prekinulo Anu u sred rečenice. Iz grupice oko Sem su se izdvojili Dan i Majkl i prišli zvučniku.

Vratila sam pogled na Anu. ,,Šta sa njim?" ,,Upravo smo čule kako je rekao nekom da... Ma šta se, pobogu, dešava ovde?!", iznervirano je nadglasila buku kad nam je Dan prišao. ,,Monika, da li bi želela da plešeš sa mnom uz ovu pesmu?", pitao ju je, a njoj je lice odjednom postalo crveno. Uprkos našim upitnim pogledima, sagnula se i spustila svoju čašu uz zid, a onda bez ikakvog objašnjenja pošla sa njim.

Pratile smo ih pogledom i primetile da su sredinu prostorije raščistili za ples i da su se Samanta i Amos već uveliko nalazili tamo.

Ana se glasno nakašljala, a kad sam je upitno pogledala, pogledom mi je pokazala na nešto iza mene. Bolje reći nekog, jer je Majkl stajao iza mene sa osmehom. ,,Da li si za ples, Mel?" ,,Ja... ovaj...", nakašljala sam se i nabacila osmeh na lice. ,,Naravno." ,,Šta se ovde još neće desiti...", prokomentarisala je Ana sa čuđenjem i nestala sa vidika. Majkl mi je pružio ruku, a ja sam je prihvatila. Odveo me je do sredine podijuma, pa me je za početak okrenuo oko svoje ose.

Kad sam se ponovo našla licem u lice sa njim, drugu ruku sam stavila na njegovo rame, a on na moja leđa. Počeli smo da plešemo uz laganu muziku. ,,Sestra ti je genije. Da još uvek predajem, rado bih prihvatio da joj budem profesor." Nasmešila sam se. ,,Sigurna sam da bi i ona želela da ponovo ima mogućnost za učenjem."

,,To mi je i rekla. Sve vreme priča o Mašini koja će sutra odrediti ko ulazi u uži krug, a ko ne. Znaš, priča je prilično fascinantna." Nervozno sam ga pogledala. ,,Zar ne bi trebalo Mašina da odredi pobednika?" ,,Da, ali ovo je druga Mašina." ,,I kako ta druga Mašina funkcioniše? Šta bi trebalo da radimo?" ,,Na Drugom testu je ples. Plešeš sa svojim partnerom i Mašina odredi da li si kvalifikovan za dalje ili nisi." ,,Znači, sutra zajedno polažemo test?" ,,Da." ,,Koju vrstu plesa?" ,,E, u tome je caka. Oni puste bilo šta, a ti moraš da plešeš." ,,Oh...", uspela sam da promucam pre nego što me je ponovo okrenuo oko svoje ose. ,,Koliko ima sati?" ,,Oko deset, zašto?" ,,Trebalo bi da vratimo Sem u hotel pre nego što mama izludi što je toliko dugo nema." ,,U pravu si.", ukočeno je rekao i sklonio ruku sa mojih leđa u sred pesme, dajući mi do znanja da ne planira da nastavi sa plesom. Odmah sam se okrenula i pogledom preletala po prostoriji u potrazi za Sem. Kad sam je pronašla, krenula sam prema njoj. ,,Gospođice, vreme je za polazak." ,,Već?", snuždeno je pitala. ,,Veruj mi, ne želiš da naljutiš mamu više nego što je sad.", sa osmehom sam joj odgovorila.

,,Otićiću po torbu. Čekajte me u hodniku ispred."

Okrenula sam se i pošla prema ćošku gde smo do malo pre stajale Ana, Monika i ja.

Torba je bila okačena na stolici pored, pa sam je zgrabila i krenula prema izlazu. ,,Melani, gde ćeš?" Bila je to Samanta. Tiho mi se prikrala iza leđa i stala tako da ne mogu ni da je zaobiđem. ,,Moramo Sem da vratimo u hotel, a i umorni smo. Sutra je Drugi test.", pravdala sam se. ,,Važi, onda. Vidimo se sutra?" ,,Vidimo se." Zagrlila sam je, pa krenula prema izlazu. *

*

*

Jutro je već osvanulo kad sam čula kucanje na vratima. ,,Da?", promrmljala sam pospano, a vrata su se otvorila. ,,Hteo sam nešto da ti kažem." Majkl je upao u sobu poput tajnog agenta. Zaledio se u mestu kad me je video da sam još uvek u krevetu. ,,Oh, još nisi ustala?"

Pokazala sam rukom na krevet. ,,Ne, nisam, Majkl." Podigla sam se u sedeći položaj. ,,Ali ti ne smeta da ti nešto kažem?", nesigurno je pitao. ,,Samo reci već jednom." ,,I hoću.", prkosno je odgovorio. ,,Od dana kad sam te upoznao, znao sam da sa tobom neće biti lako. Čak si dogurala dotle da sam morao da ti kažem šta smeram, ko sam ja, ko su moji roditelji,

sve!", uznemireno je pričao i počeo da šetka levodesno dok sam ga ja pratila pogledom. ,,I svaki put kad bih pomislio da si mi u šaci, ti ili kažeš ili uradiš nešto što me potpuno pokoleba. A onda sam jednom shvatio u čemu je problem."

Zainteresovano sam ga gledala. ,,Oh, zar postoji problem?" ,,Da, postoji.", odgovorio je. ,,Shvatio sam da nikad nisam ni želeo da te držim u šaci." ,,Šta je tu problem?" ,,Problem je u tome što mi se dopadaš, Melani.", stao je i pogledao me direktno u oči, a ja sam se zaledila. ,,Da, dopadaš mi se od samog početka. Od uvek si mi terala inat i kontru, i umesto da me to odbija od tebe, mene je to privuklo."

Usta su počela da mi se suše, a dlanove sam nesvesno brisala o posteljinu jer su mi se znojili. ,,Ne znam šta da ti kažem...", promrmljala sam. ,,Ne moraš ništa da kažeš, dovoljno je da me saslušaš jednom u životu." Kako ništa nisam odgovarala, nastavio je. ,,Nemaš pojma koliko je mučenje biti u istoj kući sa tobom, a da si ti većinu vremena zatvorena u sobi." ,,Ja...", počela sam da se pravdam, ali me je on prekinuo. ,,Nikada ranije nisam imao potrebu da nekog javno branim, ni rođenu braću. A na Akademiji...", odmahnuo je glavom, pa me pogledao. ,,Uglavnom, mislio sam da bi trebalo to da znaš." Okrenuo se prema vratima, i kako je ušao, tako je i izašao.

Nelagodno sam progutala knedlu u grlu i polako ustala iz kreveta.

Dopadaš mi se., odzvanjalo mi je u glavi.

Dohvatila sam crne uske farmerke i obukla ih, a zatim i široku belu majicu, pa sam sišla u kuhinju.

Ništa nije progovarao dok smo jeli, pa nisam ni ja.

Posle doručka smo se spremili i krenuli u Sunčanu kuću.

Majkl mi je više delovao šokirano zbog načina njegovog priznanja nego onoga što oseća. Nisam smela ni da otvorim usta jer sam se plašila da bih mogla nešto pogrešno da kažem. Takođe nisam znala šta da mislim o svemu tome.

Da mi se ne dopada, ne bih bila tu sa njim, ali opet sam mislila da samo dopadanje jedno drugom nije dovoljna osnova za nešto više, tako da sam ćutala kao zalivena.

Kad se parkirao, krenuli smo prema ulazu u Sunčanu kuću i koliko god se ja trudila da mislim na nadolazeći Test, nisam mogla. Prolazak kroz hodnike je postajalo nešto što sam automatski radila. Ulazak u Svečanu salu i sedanje u drugi red do bine mi se gubilo u sećanju. Samo sam zurila ispred sebe. ,,Mel, ma daj. Fokusiraj se. Moramo da prođemo ovaj test.", rekao mi je, ali ja kao da ga nisam ni čula, pa me je ostavio na miru.

Odjednom, ceo drugi red je bio popunjen, a ubrzo su se na bini pojavili Rebeka, Lukas, Leonora i Daniel. Mama je nešto počela da priča, ali je nisam čula.

Dopadaš mi se.

Dopadaš mi se.

Ne, ne i ne! Mel, slušaj uputstva! Udaranje glavom o zid ti neće pomoći.

Kako bih se potpuno povratila, podigla sam ruku i sebi lupila šamar, na šta me je Majkl šokirano pogledao. ,,Sada ćete odlaziti u drugu prostoriju kako budete bili prozivani po parovima.", rekla je mama i povukla se do tate, a Rebeka je sišla sa bine i pogledala na papir koji je držala u ruci. ,,Gospodin Fjurol i gospođica Ulma." Dvoje iz četvrtog reda su nervozno ustali, pa pošli za Rebekom.

Nisam bila sigurna koliko je vremena prošlo dok se Rebeka nije vratila u prostoriju gde smo svi mi bili. ,,Gospodin Djuk i gospođica Patil.", prozvala je, a iz reda iza nas je ustala Naomi sa svojim partnerom. Uhvatila je moj pogled i iskezila mi se, a ja sam zgađeno skrenula pogled.

Naomi Patil?

Počela sam da se cerekam u sebi, ali to nije promaklo Majklu, koji me je pažljivo posmatrao. ,,Sigurno nisi čula ni reč onoga što je gospođa Džož rekla, zar ne?", pitao je, a ja sam odmahnula glavom. ,,Sa Samantom si vežbala da pokreneš moć, zar ne?" Htela sam da mu kažem da sam od dva pokušaja uspela samo jednom to da uradim, a i da sam tad umalo povredila Samantu, ali sam uspela da zadržim jezik za zubima. ,,Sad kad budemo plesali, oboje ćemo morati da pokrenemo svoje moći." ,,Zašto?" ,,Zato što je ovo Test. Moraš da radiš šta ti kažu da radiš."

Parovi su jedan po jedan izlazili, ali kao i na Prvom testu, nisu se vraćali u istu prostoriju gde smo se svi nalazili na početku.

Rebeka se vratila, a ja sam osetila neki čudan osećaj u stomaku. Bila sam spremna da svakog trenutka skočim na noge. ,,Gospodin Kejnz i gospođica Džož.", rekla je.

Majkl je ustao pre mene, a kako ja nisam uspela sebe da nateram da se sama pomerim, Majkl me je uhvatio za nadlakticu i podigao. ,,Barem sarađuj.", prošaputao mi je na uvo.

Shvatila sam značenje njegovih reči, pa sam sačekala da prvi krene do Rebeke, a mene je nežno povukao za sobom. ,,Za mnom.", rekla je i krenula prema izlazu iz Svečane sale. ,,Molim te, Mel, priberi se. Naš Test samo što nije počeo.", šapnuo mi je. ,,Pa nisam ja kriva što si ti izabrao baš ovo jutro da mi kažeš.", odgovorila sam mu pre nego što sam uspela da se zaustavim. ,,A ja sam mislio da nisam ostavio nikakav utisak." Prostrelila sam ga pogledom.

Rebeka se zaustavila ispred nekih vrata i rekla nam da sačekamo dok nas ponovo ne prozove, a onda je nestala iza vrata.

Nekoliko trenutaka sam ga samo gledala. Polako je podigao prste do lica, pa je jagodice nervozno prislanjao uz usne. Kad je shvatio da ga posmatram, pokušao je da se nasmeši, ali je to više izgledalo kao grozničavi osmeh.

I u tom trenutku sam shvatila šta želim da uradim.

Približila sam mu se za korak i nežno sklonila njegovu ruku u stranu, sve vreme održavajući kontakt očima. Polako sam počela da se podižem na prste, ali me je preduhitrio.

Ponovo me je uhvatio za ruku i isprepletao nam prste. Drugom rukom mi je nežno pomerio bradu prema sebi i spustio usne na moje.

Bio je to beskrajno nežan poljubac i dovoljno dugo me je tako držao da sam osetila kako mi poručuje da se ne brinem, da će uvek biti tu da me podrži i iznervira, pa mi se oteo mali smešak. ,,Dugo ti je trebalo...", promrmljao je sa kezom, a ja sam ga u šali blago udarila po grudima. ,,Ćuti."

Rebeka se pojavila na vratima. ,,Možete ući."

Nismo se ni trudili da sakrijemo od nje naše isprepletane prste, pa smo zajedno ušli unutra.

Prostorija mi je ličila na francuske galerije kakve mi imamo u Školi plesa. Na prozorima su bile navučene zavese i zbog toga je prostorija bila mračna. Umesto podnog laminata koji je postao veoma popularan, na podu se nalazio parket koji je bio toliko izgažen da se svaki korak čuo uz glasnu škripu.

I zbog toga Rebeka nije uspela neopažano da se odšunja do Mašine sa naše desne strane. Mašina je bila visoka barem dva metra, a u širinu je išla duplo manje. Čim je pritisla neko dugme, verovatno za uključivanje, osetila sam da je nešto na meni drugačije, pa sam brzo spustila pogled da to proverim.

Crne čizmice na mojim stopalima su zamenile cipele sa visokom potpeticom. Odmah sam

eliminisala hip-hop i balet. Kako sam podizala pogled, primetila sam da su moje farmerke i majica nestale, a da ih je zamenila haljina nežno roze boje koja mi je išla uz telo. Dekolte je bio malo dublji, ali je dužina haljine bila do ispod kolena. Rubovi haljine su u nekim delovima bili isečeni, pa sam pretpostavila da je haljina veoma lepršava.

Kad sam htela da vidim Majklovu reakciju, pogled mi je privuklo veliko ogledalo koje je stajalo na celom levom zidu. Kosa mi je bila podignuta u elegantnu punđu, kakvu mama svakodnevno nosi, a Majkl je na sebi imao svečanu košulju i pantalone. ,,Tango", prošaputala sam. Pogledi su nam se sreli. ,,Tango?" Klimnula sam glavom, a on me je nesigurno gledao. ,,Nikad nisam bio nešto preterano dobar u tom plesu."

Uzdahnula sam. ,,U Školi plesa, koliko god da sam se trudila da ih naučim, pre ili kasnije bi se sapleli o sopstvene noge. Samo održavaj ravnotežu, u redu?" ,,Šta će mi ravnoteža kad ja prosto nisam dobar u tangu?" Iza sebe sam ponovo čula Rebekine glasne korake, ovog puta prema kasetofonu koji je stajao u levom ćošku. ,,Onda razmišljaj iz perspektive da si odličan.

Samo prati muziku i svoje instinkte, to nam je u krvi, zar ne?" ,,Valjda...", nesigurno mi je odgovorio, a ja sam se odjednom osetila kao da nema te stvari kojoj bih dozvolila da nam oteža prolazak. ,,Samo me prati, u redu? Lako je.", prošaputala sam, ali sam se istog trena pokajala što sam to rekla,

jer tango uopšte nije lak. ,,Možemo da počnemo?", glasno je pitala Rebeka, a Majkl je drhtavo uzdahnuo i klimnuo mi glavom. ,,Da.", odgovorila sam joj, udaljavajući se od Majkla nekoliko koraka. Nisam znala zašto sam to uradila, ali sam imala osećaj da je tako ispravno.

Rebeka je pritisla dugme na kasetofonu i čula sam uvodne taktove pesme Santa Maria.

Sačekala sam nekoliko sekundi, a onda mu se laganim korakom približila. Nije se ni mrdnuo, što sam i očekivala. Polako sam krenula da ga obiđem vodeći računa da ne napravi nijedan korak kojim bi pokazao da će se okrenuti prema meni. Zaustavila sam se kad smo se ponovo našli licem u lice i naglim pokretom stavila svoju levu ruku preko njegove koja je visila pored tela. Nežno sam podigla njegovu ruku do nivoa mojih ramena, a onda je naglo pustila. Moja ruka je poletela do njegovog potiljka. On je učinio isto. Polako sam spuštala ruku sve dok nisam stigla do takvog položaja da glavu mogu da mu okrenem prema prozorima sa moje desne strane. Nastavila sam da spuštam ruku sve do njegove lopatice, dok je on istovremeno prihvatio moju desnu ruku u svoju. Između naših tela više nije bilo ni malo prostora.

Lagano sam napravila korak unazad, a on me je sledio, tako da je izgledalo kao da smo počeli da igramo valcer. Napravili smo još dva identična koraka, a onda sam naglo cimnula glavu u suprotnom smeru i odvojila se od njega za jedan korak. Ruku koju sam do tad držala na njegovoj lopatici sam pomerila i on ju je spremno uhvatio u

svoju. Podigla sam naše ruke u visini mojih ramena i ponovo napravila spor korak unazad, a on me je pratio u stopu. Neplanirano me je malo snažnije gurnuo i kako ne bih izgubila ravnotežu, taj pokret sam iskoristila kako bih uz ritam malo brže napravila nekoliko identičnih koraka, a onda sam ga čvršće uhvatila kako bih imala oslonac da se vrtoglavo zavrtim. Nakon jednog naglog okreta sam uspela da se zaustavim držeći se za njega. Podigla sam desnu nogu i savila je u kolenu. Svoju nogu sam lagano prislonila uz njegovu kao oslonac i nagnula se prema njemu. Čvršće me je uhvatio kako bih imala sigurnost da me neće pustiti. Kad sam se vratila u normalan položaj, ponovo sam ga uhvatila za ruku i zavrtela nas oboje.

Bio mi je stran osećaj da mi je toliko dopuštao da vodim, jer muškarci u Školi plesa nisu hteli ni jedan jedini korak da mi prepuste.

Osećala sam se kao da se polako prepuštam melodiji, pa sam samo nastavila. Posle još jednog okreta sam mu pustila ruke, pa je i on moje tako da sam se još jednom okrenula oko svoje ose i ponovo mu prišla. Ovog puta mi je on prvi stavio ruku na lopaticu, pa sam ja svoju na njegovo rame. Drugom rukom je uhvatio moju i počeo da me vodi u nekoliko tipičnih valcerskih koraka, a kad se zaustavio, ponovo sam naglo cimnula glavu u suprotnom smeru. Sporo sam vratila glavu do njegovog vrata, i mogla sam da osetim kako ubrzano diše. Desnu nogu sam odgurnula unazad i na trenutak me je taj korak podsetio na balet, sve dok i njega ponovo nisam povukla u prebrz okret oko naših osa. Osetila sam blagu vrtoglavicu i znala

sam da sebi stvaram prevelik pritisak da odigram ono što nikada ranije nisam uspela ni sa kim, ali mi se Majkl činio i više nego sposoban da izdrži do kraja.

Izvukla sam ruku iz njegove i stavila je na njegov stomak. Nastavili smo da se vrtimo po prostoriji. Nisam imala predstave koliko smo se dugo tako vrteli sve dok ga nisam naglo povukla još jednom i molila Boga da se i on zaustavi, jer sam se ja naglo spustila u čučeći položaj, leđima okrenuta njemu. Desnu nogu sam savila u kolenu, a levu potpuno ispružila pored sebe. Samo sam čekala trenutak kad će me slučajno gurnuti i kad ću potpuno neočekivano napraviti špagu, ali je on samo mirno stajao iznad mene i čvrsto me držao za ramena.

Grudi su mi se ubrzano dizale i spuštale, i kad mi je doprlo do mozga da je razumeo šta sam htela da uradim, nasmešila sam se. Nekoliko sekundi sam stajala u tom položaju dok nije počeo polako da me podiže. Kapljice znoja su se slivale niz moje lice i vrat i osetila sam kako sam počela da gubim snagu i u rukama i u nogama, pa sam se potpuno naslonila na njega dok me je podizao na noge. Okrenuo me je prema sebi i ponovo stavio ruku na moju lopaticu.

Ovog puta sam ja sarađivala sa njim. Kad sam podigla glavu prema njemu i kad su se naši pogledi sreli, instinktivno sam ga pratila. Nekoliko koraka unazad, pa unapred, a zatim me je okrenuo oko svoje ose.

Polako sam gubila osećaj u nogama, ali sam sebe terala da nastavim. Osetila sam kako me je snažnije uhvatio i imala sam utisak da je samo pitanje

vremena kad ću se srušiti u njegovom naručju, ali sam ipak uspostavila kontrolu. Gledala sam ga u oči i pratila njegove pokrete koji su postajali sve brži i sve zahtevniji. Malo sam se odvojila od njega, i počela da se, iako se on već okretao, okrećem u mestu da bi i lepršava haljina imala uticaj u ovom Testu. Malo sam usporila i okrenula mu leđa, pripijajući se uz njega. Rukama sam pronašla njegove i stisak mu je bio dovoljan da se i on zaustavi. Ispružila sam levu nogu i napravila veliki korak ulevo. Polako sam sa desne noge prebacila ravnotežu na levu, a osetila sam da je i Majkl isto uradio iza mene. Desnu ruku sam prebacila iza sebe i nežno je smestila oko njegovog vrata, pa smo ponovili isti korak.

Ponovo sam se odvojila od njega, još uvek ga držeći za ruke, i taman kad sam htela da ga pustim, on me je snažnije uhvatio i vratio me do sebe, zatim me ponovo malo gurnuo i odvojio od sebe. Naglo mi je pustio jednu ruku i taman kad sam pomislila da ću se zateturati i pasti, približio mi se za korak i kad sam počela da gubim ravnotežu, nije se odmah potrudio da me uhvati. Osetila sam se kao guma. Na nekoliko centimetara od poda me je uhvatio i podigao me, kao da je sve vreme to i planirao.

Rukom me je ponovo zavrteo i još jednom sam osetila presek u nogama. ,,Majkl...", prošaputala sam nesigurno. Još jednom me je pogledao, pa sam se prisilila da ućutim.

Iako sam ruke još uvek držala pod pravim uglom iznad sebe dok sam se vrtela oko svoje ose, gubila sam osećaj. Smenjivale su mi se slike francuske

galerije i Majkla, muzika mi je postajala sve tiša, a onda sam se odjednom našla u njegovom naručju.

Uhvatio me je i zavrteo nas još nekoliko puta, a meni se pojavio osmeh na licu. U njegovom naručju sam se osećala kao marioneta koju lutkar kontroliše.

Uhvatio mi je desnu ruku i ponovo me spustio na mlitave noge i naglo nas zaustavio. Osećaj pod nogama mi se vraćao, muzika se utišavala, a Majklovo lice je bilo samo na nekoliko centimetara od mog.

Zadihano sam ga gledala, a on mi se smešio.

Progutala sam knedlu u grlu i čula škripu parketa iza sebe, pa sam se brzo okrenula. Rebeka je izašla iz prostorije ništa nam ne rekavši. ,,Gotovo je.", prošaputao je. ,,Gotovo je."

Iako sam mislila da nemam snage ni za šta više, približila sam mu se za korak i spojila naše usne u dug poljubac.

19.

Sedam parova Posle našeg dolaska, Sala u kojoj smo svi nervozno čekali se sve više punila. Par za parom, zadihani i crveni u licu, su ulazili unutra i sedali na slobodne fotelje ne progovarajući ni reč.

Majkl je sedeo na fotelji pored mene i zamišljeno gledao u pod.

Nervozno sam se igrala rubom svoje haljine i pokušala da se prisetim Testa. Nisam imala predstave kako smo mogli da izgledamo iz Rebekine perspektive, a kako je ona odmah izašla iz Sale, nisam mogla ni reakciju da joj vidim.

Tango je bez sumnje bio jedan od težih plesova i nisam mogla da procenim da li smo bili dovoljno dobri za prolazak u uži krug i zbog toga sam osećala krivicu.

Majkl mora da pronađe Gengalosa. To znači da mora da ostane deo Eroksa, a ako ne prođemo dalje, mene će okriviti. Rekla sam mu da ćemo uspeti, kao i on meni, a ustvari sam sve vreme znala da je to mala mogućnost pored više od pedeset parova.

Vreme je prolazilo. Iako mi je stomak krčao i

nervoza izjedala, jedina dobra stvar je što sam udove ponovo mogla da osetim.

Kad sam na vratima spazila Moniku i Dana, skočila sam sa svoje fotelje i pojurila prema njima.

Monika se grčevito držala za Dana, ali se nasmešila čim me je videla i obesila mi se oko vrata. ,,U redu, curo", prodahtala sam, ,,Ti odmah ideš na fotelju." Dovukla sam je do fotelje na kojoj sam do pre nekoliko trenutka sedela i gurnula je dole. ,,Koju ste vi vrstu plesa imali?", Dan je zainteresovano pitao Majkla kad mu je prišao. ,,Tango, vi?" ,,Balet." Vratila sam pogled na Moniku i tek tad primetila beli korset koji joj je otežavao disanje i baletsku suknju. Stopala su joj bila zarobljena u cipelama i tek sam tad shvatila da mi sve vreme bolno pokazuje na noge. ,,Radije bih izabrala cipele sa visokom potpeticom nego ovo. Sve vreme sam morala noge da držim kao da su metalna šipka, a ne noge." Dan je sve vreme ćutao i posmatrao je, ali je zato ona preuzela ulogu i počela da se žali za oboje. ,,Veruj mi, ne bi želela štikle.", odgovorila sam joj i pogledom joj pokazala na svoju odeću i obuću. ,,Tango?", prodahtala je, a ja sam joj strpljivo klimnula glavom iako je to Dan pitao pre samo nekoliko sekundi. Čučnula sam pored nje i počela da joj masiram noge. ,,Bolje?", pitala sam, a kao odgovor sam dobila lagano opuštanje mišića. Za samo nekoliko sekundi su nam se pridružili i Ana i Matej. On je na sebi imao belu košulju sa crnim notama i tregere u stilu

osamdesetih, a Ana je uz usku plavu haljinu imala i veoma nabudžane ukrase, od kojih joj je jedan stajao na glavi, zbog čega je izgledala kao da ima dve glave. Kez mi se pojavio na licu. ,,Samba?", pitala sam je, a ona je spustila pogled prema nama, streljajući me. ,,Samba Do Brasil, tačnije." Čim je to izgovorila, sela je na pod pored mene i Monike. Zabacila sam glavu i počela da se smejem. ,,Ništa gore od toga.", promrmljala je. ,,Čini mi se da to svi govore... Melani je imala tango, ti sambu, ja balet i svi se žalimo. Najjače bi bilo da su Samanta i Amos imali hip-hop."

Sve tri smo bacile pogled gore, prema Majklu, Danu i Mateju baš u trenutku kad su se Amos i Samanta provukli do nas.

Samanta je na sebi imala dugačku i elegantnu teget haljinu do poda. Izgledala je kao da je neverovatno teškog materijala, a pored nje je Amos bio u crnom smokingu. ,,Valcer.", prodahtala je kad se i ona nekako spustila pored Ane, a onda nas je sve polako pogledala i počela da se smeje. ,,Znači Amos i ja nismo toliko loše prošli koliko sam mislila." Sve tri smo namršteno skrenule poglede sa nje. ,,Heej, pa to ne znači da ste vi najgore. Ovde ima više od pedeset parova, a Test mora da bude ravnopravan." ,,Pa, moj Prvi test nije bio ravnopravan sa ostalima, zašto ne bi bio i Drugi?", odgovorila sam joj, a ona je samo slegnula ramenima. Primetila sam da je odjednom u prostoriji zavladao tajac, pa sam se brže-bolje podigla na noge kako bih videla šta se

to dešava.

Svi pogledi su bili uprti u vrata na kojima su stajali Daniel, Leonora, Rebeka i Lukas. Sve tri su brzo ustale za mnom.

Samanta i Monika su odmah otišle do Amosa i Dana, a ja sam razmenila pogled sa Majklom, koji je istog trena zaobišao fotelju i stao pored mene. ,,Najgori mogući momenat.", prošaputala sam, a on je nervozno klimnuo glavom. ,,Dragi takmičari", počeo je Daniel, ,,Drugi test je zvanično završen, a vreme je da objavimo parove koji prolaze u uži krug Eroks takmičenja." Nervoza i histeričnost su se proširile prostorijom. ,,Pravilo je da deset parova uđe u uži krug, ali je Mašina odabrala samo sedam." ,,Sedam?", čula sam neku devojku kako je ciknula. ,,To nije fer!" ,,Nečuveno!"

Pokušala sam da ne obraćam pažnju na njihove iznenađene komentare, fokusirajući se na Daniela. ,,Svi ste bili sjajni, ali Mašina je imala tri kriterijuma po kojima je odredila najbolje, a ta tri kriterijuma su: dosetljivost, snalažljivost i izdržljivost. Mislim da nema potrebe više da odugovlačim.", rekao je i uzeo papir od Leonore. ,,Parovi koji su najbolje prošli prvi kriterijum dosetljivost - su:" Napravio je dramsku pauzu u kojoj smo svi zadržavali dah. ,,Gospodin Urban, Matej i gospođica Urban, Ana.", glasno je prozvao, a Ana mu je radosno skočila u zagrljaj. ,,Gospodin Hougen, Luk i gospođica Majdling, Alena" Sećala sam se tog prezimena sa Prvog testa i

još mi se tad učinilo da je Alena Francuskinja, ali kako je sad glasno počela da mu nešto priča na francuskom, razmenila sam pogled sa Monikom. ,,I gospodin Djuk, Kendrian i gospođica Holms, Loren." Lepa brineta sa plavim ombrama nedaleko od nas je snažno zagrlila dečka pored sebe koji je viši od nje barem za glavu. Bilo mi je drago zbog sva tri para, ali kad sam shvatila da su već tri mesta od sedam zauzeta, nije mi bilo svejedno. ,,Na osnovu drugog kriterijuma - snalažljivost tri para su prošla dalje, a to su: Gospodin Grin, Amos i gospođa Grin, Samanta." Pošto u toj velikoj haljini nije mogla da mu skoči u naručje, Amos ju je zagrlio i snažno poljubio, na šta sam se ja blesavo nasmešila. ,,Stvarno su mi omiljeni.", prošaputala sam Majklu, a on nije davao nikakav znak da me je čuo, samo je bledo posmatrao Daniela, koji je nastavio da proziva. ,,Gospodin Molnar, Dan i gospođica Fridž, Monika." Okrenula sam se prema Moniki i uskočila joj u zagrljaj pre nego što je Dan uspeo. ,,Bravo", prošaputala sam, a ona se sa osmehom odvojila od mene i zagrlila Dana. ,,Postaješ pretnja Danu.", promrmljao je Majkl, a ja sam se blesavo nasmešila. ,,Kao i Monika tebi." Samo je nehajno odmahnuo glavom i vratio pogled na Daniela. ,,Gospodin Romen, Erik i gospođica Patil, Naomi." ,,Naomi?", ljutito sam prošaputala. ,,Kako je ona mogla da prođe?" Kad se odvojila od Erika, okrenula se prema masi i pronašla Majkla i mene, a

onda počela da se kezi. ,,Još jedan par, Mel, još jedan par.", prošaputao mi je Majkl, skrenuvši mi misli sa grozne Naomi. ,,Ćuti, molim te." ,,I poslednji par koji je najbolje prošao treći kriterijum - izdržljivost - oh... i... pa...", Daniel je zbunjeno pogledao u papir, a onda ponovo podigao pogled i mogla sam da vidim trunku ponosa, ali je ona toliko brzo nestala da sam se pitala da možda nisam to samo umislila. ,,Zapravo, par koji je zadovoljio sva tri kriterijuma su: gospodin Kejnz, Majkl i gospođica Džož, Melani." Zastao mi je dah, ali sam ipak osetila kako mi je nešto palo sa srca. ,,Sva tri?", prodahtala sam i pogledala u Rebeku.

Odobravajuće mi se smeškala, a ja sam joj uzvratila nesigurnim klimanjem glave pre nego što me je Majkl podigao i zavrteo. ,,Prošli smo, Mel. Deo smo Eroksa." Nasmešila sam se na njegove reči.

Prošli smo. Sve će od sad biti mnogo lakše. ,,Zamolio bih prozvane parove da krenu za nama.", rekao je Daniel, pa su se svo četvoro okrenuli prema izlazu, a mene je Majkl istog trenutka spustio noge. Uputili smo se za njima, dok su se parovi koji nisu prošli u uži krug uputili prema izlazu. Primetila sam devojku koja je tiho jecala, dok je njen partner išao pored nje bezizražajnog lica. Nisam želela da primete kako gledam u njih, pa sam skrenula pogled i izašla iz Sale. Vratili smo se u Svečanu salu, ali ovog puta je ona bila uređena kao običan dnevni boravak, osim ćoška u kom sam videla radni sto za kojim su seli Leonora, Daniel, Rebeka i Lukas.

Samanta se prva spustila na jednu kožnu fotelju od četrnaest, a Amos odmah pored nje. Svi ostali su sledili njihov primer.

Kad sam vratila pogled na Majkla, videla sam da mu je osmeh titrao na usnama, a pogled mu je bio prikovan za Daniela. Leonora je ustala sa svoje stolice. ,,Bravo, bravo!", rekla je. ,,Želeli smo samo ukratko da vam pojasnimo kako će Eroks takmičenje ubuduće izgledati pre nego što odete vašim kućama. Ubuduće, novinari će prisustvovati svakom vašem narednom Testu, davaćete intervjue koliko god to bude bilo potrebno, po parovima ćemo vas slati u druge gradove Gengalosa na Testove, a mi ćemo biti tu za vas u svakom trenutku takmičenja. Takođe, sledeći put svi budete došli u Sunčanu kuću, upoznaćete i petog člana komisije Eroksa. A sad idete na zasluženi odmor koji će biti znatno duži. Pratite obaveštenja na vašim mobilnim telefonima jer ćete tako biti obavešteni o svemu što sledi. Slobodni ste."

Polako sam se podigla na noge i okrenula se prema Majklu. Ništa mi nije rekao. Isprepletao je prste sa mojima, pa smo se zajedno uputili prema izlazu.

Ništa više nije bilo važno, jer smo sad deo užeg kruga Eroksa.

Klizna vrata su se otvorila ispred nas četrnaest, a mi smo zajedno zakoračili napolje na svež vazduh.

- KRAJ -