Нина Тодоровић
АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА ARCHITECTURE OF MEMORY Nina Todorović
Svetlana Volic
INNER LANDSCAPE
УНУТРАШЊИ ПЕЈЗАЖ Светлана Волиц
Савремена галерија Зрењанин Contemporary Gallery Zrenjanin
24. 06 – 12. 07. 2013.
О ПРОЈЕКТУ: АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА / УНУТРАШЊИ ПЕЈЗАЖ „Простор обухваћен имагинацијом не може да остане индиферентни простор изложен мерењима и мислима геометра. Тај простор је доживљен. И то доживљен не у својој позитивности, већ са свим пристрасностима имагинације.“ Гастон Башлар (Gaston Bachelard), Поетика простора Једна од нуспојава транзиционог периода је надоградња старих објеката, као и убрзана градња нових стамбених објеката, не нужно идеалних, нити естетских, али прилагођених потребама и духу времена, на месту старих, мање адекватних. Лице града се мења, а интимни простор, физички и ментални, поприма друге облике и полако мутира.
Нина Тодоровић АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА Пројекат под радним називом АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА постепено се развија последњих десет година, прављењем фотографских белешки на локацијама у фази преласка из рушевина у новоградњу. Овај циклус фотографија није пуко набрајање и дескрипција, иако, неминовно носи дозу документарности, без обзира на то што су најстарије фотографије из ове серије осим преласка из аналогног у дигитално претрпеле и утицај времена, у виду личног заборава, па тако неки локалитети остају непознати и непрепознатљиви. Фотографије представљају проблем игре спољашњег и интимног, постављају питање да ли је рушењем старе куће заувек са земљом сравњено и сећање које кућа носи или бива прикључено сећањима нове зграде. Оно што видим и осећам, на таквим локалитетима, је да прошлост и меморија старих обитавалишта остаје буквално утиснута у меморијски код зграде у настајању, а богатство психологије које се крије у зидовима никад не напушта конкретно место, док „разголићеност“ преосталих зидова пружа специфичан увид у својеврсну скривену естетику и ликовност тих башларовских „космоса“. Нина Тодоровић Рођена у Београду, 1973. године. Дипломирала 1999. на ФЛУ, одсек сликарство, у класи професора Чедомира Васића. Од 2000. члан УЛУС-а, са статусом самосталног уметника. 2002. магистрирала, у класи истог професора. Тренутно похађа Уметничке докторске студије, на ФЛУ, Београд. Од 1995. године активно излаже, а до сада имала 31 самосталну и учествовала на преко 170 групних изложби, као и бројним ликовним колонијама, радионицама и wеб пројектима, у земљи и иностранству (Канада, Белгија, Мађарска, Македонија, САД, Словенија, Естонија, Немачка, Италија, Швајцарска, Русија, Шведска, Велика Британија, Аустралија, Уругвај, Аргентина, Египат). Добитник више националних и интернационалних награда. Радови јој се налазе у страним и домаћим музејима и колекцијама.
Светлана Волиц УНУТРАШЊИ ПЕЈЗАЖ Фотографије су снимане током 2010. и 2011. године у периоду трајања надоградње два спрата зграде у којој живим. Цела фасада зграде била је прекривена заштитним цирадним полупровидним платном, чиме су се услови живота и видик кроз прозоре значајно променили. Платно је и у естетском и у значењском смислу потпуно изменило начин посматрања. Фотографисани призор је увек исти, поглед кроз прозор купатила на улицу у којој живим од рођења. Импресионистичким приступом, фотографије су бележиле промену светла, боје и атмосфере током различитих годишњих доба или доба дана. Клод Моне је Руанску катедралу сликао у различитим периодима дана и године, рефлектујући промене у њеном изгледу под различитим светлосним условима. Ефекти светлости постали су подједнако важни као и сам субјект. Концентрацијом на исти субјекат у целој серији слика Моне се концентрисао на бележење самих визуелих сензација. Поред импресионистичког приступа и пронађене лепоте у призору, позадина у друштвено историјском смислу је врло поразна. Инвеститор надоградње је током деведесетих година на незаконит начин, фалсификујући печат скупштине станара и потписе станара дошао до дозволе за надоградњу. Овај случај није усамљен у урбанистичкој пракси током последњих двадесетак година. Руанска катедрала је изграђена у стилу Готике на зидовима некадашње романичке катедрале и репрезентује све најбоље у Француској историји и култури, као архитектонски стил који су усвојили и коме су се дивиле многе европске земље у средњем веку. Светлана Волиц Рођена у Београду 1974. године. Дипломирала 1999. године, на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство, у класи проф. Чедомира Васића. Магистрирала је сликарство код истог професора 2002. године. Члан је УЛУС-а од 2000. године. Реализовала је шест самосталних изложби. Учествовала је на преко 60 групних изложби и великом броју радионица, ликовних колонија и фестивала у земљи и иностранству (Македонија, Чешка Република, Црна Гора, Естонија, Летонија, Мађарска, Бугарска, Италија, Грчка, Немачка и Канада). Аутор је сцене и видео радова за 17 позоришних представа. Члан уметничког савета Београдског летњег фестивала - БЕЛЕФ (2005-2006). Учесник је Бијенала архитектуре у Венецији, 2004. године, као један од аутора пројекта „Scene Design 02 - site: Krstac”, у оквиру националне селекције Србије и Црне Горе. Изражава се кроз различите медије: сликарство, видео инсталације, фотографију, графички и сценски дизајн.
Рефлексије из оштећеног живота Предраг Терзић Систем испрва означава само одређени начин суодношења; биологистички појам система захтева поврх тога да изван контекста ниједан дeо не буде оно што представља у контексту. Сасвим једноставно: препарирано срце више није срце живога тела. Бургхарт Шмит (Burghart Schmidt) Када већ говоримо о срцу и о систему, можемо слободно рећи да је срце живог тела у Србији одавно препарирано, као и да је систем окренут ка једном циљу: личном преживљавању. У том окружењу је веома тешко пронаћи дозу оптимизма за боље сутра. Донекле се и окружење у којем живимо може упоредити са проблемом Џона Мардока из филма Град таме (Dark city), који се наједанпут буди у граду где је окривљен за убиство које није починио. У граду где Странци (Daemons-Strangers) контролишу све, од промене градског амбијента (који се у филму мења у одређеном временском циклусу), рада у њему, преко покушаја да се уграби сећање сваког становника, где их и мењају, те се тако дође до крајње тачке занимања Странаца: људског духа. Оно што се дешава сада јесте систем који говори све је допуштено. Допуштено је да се мења, уклања, гради, руши, бетонира, вади, чупа, у систему који је у љубави према краткорочним навикама, у систему где се јавља узбуђење које се ни на шта не односи, погођеност која ништа не погађа. Прошлост се овде узима само као потреба да би се систем оправдао. Од нужности и њеног пуког извршења нема никакве користи нити прошлост, нити будућност. Само тренутно задовољење и потреба да се понови нешто што је било без икаквог отклона од протока времена и садашњости. Пуста жеља да се изгради, створи, направи Гралски замак. Сазнање о Гралском замку нема никакве везе ни са оним ранијим, пређашњим, на другом месту, нити са овим новим, данашњим. Овде долазимо до мита о Парсифалу и његовом гледишту на новонасталу грађевину; нити је тај замак онај стари, нити је сам Парсифал исти, као када га је видео први пут. Светлана Волиц и Нина Тодоровић својим новим радовима испитују и бележе претходна стања (отиске старих кућа код Нине), новонастало стање (прекривање фасада код Светлане) и сећање које је и те како важно за доношење коначног суда. Суда који је окренут ка могућности становања, која је уништена стварношћу новог система који је постао, за грађанско друштво, несрећа која јој се прикрада. У таквом простору, а који се у систему налази између оут-пута и ин-пута, не догађа се ништа занимљиво. Празнина у којој појединац покушава да преживи и уједно не гледа шта се дешава између оут-пута и ин-пута, већ само води рачуна да остане на површини. Догађаји који се одвијају у систему преко оут-пута и ин-пута су измешани, убрзани, растрзани, самлевени у тој размени да појединац који се налази у међупростору не може адекватно да одреагује и бива окренут забораву. Обе уметнице покушавају кроз своје радове да се отргну забораву, и то кроз сећање и другачији поглед који се наједанпут приказао. Док се Нина Тодоровић бави истраживањем и покушајем да забележи све оне куће које су имале емоцију и свој карактер унутар простора у коме су настајале, Светлана Волиц, пробудивши се у својој згради која је обмотана тканином, покушава да сагледа ситуацију која јој се наједанпут јавила. Другим речима, њихов покушај да забележе јесте, на трагу онога што је Чарлс Мур (Charles Moore) у свом раду увек имао на уму: Зграде морају бити такве да у њима могу пребивати људска тела и мисли, морају успоставити везе са прошлошћу и евоцирати сећања. А у нашој стварности куће и зграде се граде несмањеном жестином, али се све више примећује да архитекти понестаје маште, као да се зграде смишљају под слоганом: Ура, ништа ми више не пада на памет! Зграде све више бивају попут отвореног уметничког дела, те пажњу скрећу тако што подсећају на нешто што је посматрачу као кроз маглу познато и разумљиво. Попут сцене из поменутог филма Град таме, у којој неки од грађана бива упитан од стране Мардока, за једну улицу и како да стигне до ње; он добија одговор да грађанин зна где је та улица, да му је много позната, али да не може да му објасни како до тамо да дође. Осим што нам се мења окружење, мења нам се памћење везано за одређено место, што утиче на наше сећање које током времена постаје слабије и на крају ишчезава. Другим речима, у бити се јавља ситуација о насилној идентификацији с изграђеном околином, јер више нема времена за прилагођавање. Поменутим поступком архитектура прибегава ка импозантности и покушава да свој приметни проблем реши интересовањем за узвишеност. Међутим, таква узвишеност своди се само на пуку потрагу за величином, где јој се још одузима бесконачност и фрагментарност. Хладно уређење околног простора и постављање зелене површине која потенцира монументалност објекта, само још више истиче неповезаност са раскошним материјалима који су коришћени и великим утрошком рада, као и са концентрацијом пажње јавности у друштвеном животу. Оваквим поступком се само постиже да узвишеност бива смешна од самог почетка. Да се послужимо речима Адорна, у лажном не постоји прави живот. Светлана Волиц и Нина Тодоровић својим поступком постављају правила и нова значења, која не теже ка означеном, већ ка ономе чиме се означава, дакле од реализоване функције знака ка посматрању знака по себи. Другим речима, добијамо њихово искључиво усредсређивање, не на постављање питања о стварности, већ ка начину на који се производи стварност као вредносно неутрално.
Nina Todorović
Svetlana Volic
Reflections from Damaged Life Predrag Terzić
The system initially signifies only a certain way of interrelation; in addition to that, the biologist’s term of system requires that none of the parts outside the context is what it represents within the context. Quite simply: Stuffed heart is not the heart of the living body. Burghart Schmidt
When we talk about the heart and the system, we can say that the heart of the living body in Serbia has been stuffed for a long time, and that the system is turned towards a single goal: personal survival. In this environment it is very difficult to find a dose of optimism for a better tomorrow. To some extent, the environment in which we live can be compared with the problem of John Murdoch, from the movie Dark City, who suddenly wakes up in a city where he is charged with murder he did not commit. In a city where Strangers (Daemons-Strangers) control everything, from changing of urban environment (which in the film changes in a specific time cycles), working in it, to attempting to grab the memory of every citizen, and where they are altering it, so that everything comes to the end point of the occupation of Strangers: human spirit. What is happening now is a system that says everything is permitted. It is allowed to change, construct, demolish, concrete, remove, pull, in a system that is in love with short-term habits, in a system where the excitement that is not related to anything appears, where the fake feelings of being emotionally touched fail. The past is taken here only as a need to justify the system. Out of necessity and its sheer performance does not benefit either the past or the future. Only instant gratification and the need to repeat something that was not deviated from the passage of time and from the present. A futile wish to build, create, make the Grail castle. Knowledge of the Grail castle has nothing to do with the earlier, the previous elsewhere, nor with this new, today. So here we come to the myth of Parsifal and his views of the new building; neither was it the old castle, nor was Parsifal the same as when he first saw it. In their new works, Svetlana Volic and Nina Todorović examine and record the previous states (imprints of old houses in Nina’s works), the new situation (covering the facade of the building in Svetlana’s works) and memory that is very important for the final judgment. The judgement that faces the possibility of residence, which was destroyed by the reality of the new system that has become the accident that is stalking a civil society. In this space, which is located within the system between out-put and in-put, nothing interesting happens. The void in which one tries to survive and at the same time does not look at what happens between the out-put and the in-put, but just tries to take care to stay on the surface. Events that occur in the system over the out-put and the in-put are mixed, rapid, distracted, ground in that exchange so that an individual who is in the interspace cannot respond adequately and is facing oblivion. Through their works, both artists are trying to break away from oblivion, through memory and a different perception that suddenly appeared. While Nina Todorović deals with exploration and attempt to capture all those houses that have had their character and emotion within the area in which they were made, Svetlana Volic, awoken in her apartment building that was wrapped in cloth, is trying to understand the situation that she suddenly appeared in. In other words, their attempt to record is on the track of what Charles Moore in his work always had in mind: Buildings must be such that the human bodies and mind can reside in them, they have to establish connections with the past and evoke memories. And in our reality houses and buildings are built with the same intensity, but it is getting more and more noticeable that architects are running out of imagination, as if the buildings come up with the slogan: Hooray, I have no idea (I have not got a clue)! Buildings are increasingly becoming like the open work of art, and so they draw attention by reminding the viewer of something that is vaguely familiar and understandable. Like a scene from the film Dark City, in which one of the citizens is asked by Murdoch for a certain street, and how to reach it; he is told that the citizen knows where that street is, it is very familiar to him, but he cannot explain him how to get there. In addition to our changing environment, the memory of the specific place is also being changed, affecting our own memory, which over time becomes weaker and eventually disappears. In other words, it appears to be a situation of forced identification with the built environment, because there is no time for adjustment. By the aforementioned, procedure architecture courses to grandeur and tries to solve its noticeable problem by taking an interest in the sublime. However, this superiority is more about a mere quest for greatness, where infinity and fragmentation is taken away from it. Cold arrangement of the surrounding area and set up of the green space which emphasises the monumentality of the object, only further highlights the disconnection between rich materials that were used and a large expenditure of labour, as well as the concentration of public attention in social life. By this procedure it can only be achieved that the greatness gets ridiculous from the start. To use Adorno’s words, in the fake there is no real life. With their action, Svetlana Volic and Nina Todorović are setting the rules and new meanings which do not tend to the labelled, but to the means of labelling, therefore from the realised function of the sign to observing the sign itself. In other words, we get their exclusive focus, not on questions about reality, but on the way in which reality is produced as a value-neutral.
ABOUT THE PROJECT: ARCHITECTURE OF MEMORY/INNER LANDSCAPE “Space that has been seized upon by the imagination cannot remain indifferent space subject to the measures and estimates of the surveyor. It has been lived in, not in its positivity, but with all the partiality of the imagination.” Gaston Bachelard, The Poetics of Space One of the side effects of the transitional period is the accelerated construction of new housing [not necessarily ideal or aesthetic, but adapted to the needs and spirit of the time] in place of the old, less adequate. The face of the city is changing and the intimate space, physical and mental, takes other forms and is slowly mutating.
Nina Todorović ARCHITECTURE OF MEMORY The ARCHITECTURE OF MEMORY project is a series of photographs that has gradually developed over the past ten years, making photographic records of locations in a transitional phase from rubble [ruins] into a newly constructed building. This series of photographs is not merely an enumeration and description, though it inevitably brings an element of documentation. Apart from the transition from analogue to digital, there is the impact of time in the form of personal oblivion. Thus, some sites remain unknown and unrecognisable for ever. The photographs represent a problem and play between the intimate/inner and public/outer, raising the fundamental question whether the demolition of the old house forever erased the memory and the ‘genetic code’ that it carried, or whether it is added to and connected with the memories of the new building. What I see and feel at such locations is that the history and the memory of the old dwellings, become embedded in the memory of the building under construction. Both the psychological and emotional richness that is hidden in the walls never leaves the particular location, while the remaining ‘nude’ walls provide individual insights into the specific hidden aesthetics and artistry of Bachelard’s ‘Cosmos’ [Universe]. Nina Todorović Born in Belgrade, in 1973. In 1999, she graduated from the Faculty of Fine Arts, Department of Painting, class of professor Čedomir Vasić, and continued with the post-graduate studies in the same class. In 2000, she became a member of the Serbian Association of Artists (ULUS), as a freelance artist. In 2002 – Post-graduate studies, Master’s Degree. She is currently doing her PhD studies in art, at the Faculty of Fine Arts, Belgrade. Since 1995 she has had 31 solo shows and participated in more than 170 group exhibitions and numerous art colonies, workshops and web related projects in Serbia and abroad (Canada, Belgium, Hungary, Macedonia, USA, Slovenia, Estonia, Germany, Italy, Switzerland, Russia, Sweden, UK, Australia, Uruguay, Argentina, Egypt). Winner of several national and international awards. Her works are present in museums, public and private collections in the country and abroad.
Svetlana Volic INNER LANDSCAPE This series of photographs was shot over the years 2010 and 2011 during the upgrade of two floors of the building where I live. The entire facade of the building was covered with a protective semi-transparent fabric, significantly changing the living conditions and the view through the windows. This shrouding of the building completely changed both the aesthetic and semantic interpretation of any observations. The photographed scene is always the same; the look through the bathroom window to the street where I have lived since my birth. Through this impressionistic approach, the photographs are intended to register changes in light, colour and atmosphere during different seasons or times of day. Claude Monet painted the Rouen cathedral at different times of day and year, reflecting the changes in its appearance under different lighting conditions. The effects of light have become as important as the subject itself. Concentrating on the same subject in the whole series of paintings, Monet concentrated on recording visual sensations themselves. Besides the impressionistic approach and the beauty found within the scene, the background in both social and historical terms is quite devastating. During the politically troubled nineties, investors resorted to unscrupulous and often illegal practices when licenses were due. The ‘Seal of Tenants Assembly’ and tenants signatures were frequently forged to expedite and falsely approve works. This is not an isolated case in the urban planning practices of the last twenty years in Belgrade. The Rouen cathedral was built in the Gothic style on the walls of the former Romanesque cathedral, and represents the best from French history and culture, as an architectural style that was adopted and which were admired in many European countries during the Middle Ages. Svetlana Volic Born in Belgrade, in 1974. In 1999, she graduated from The Faculty of Fine Arts in Belgrade, Department of Painting, class of professor Čedomir Vasić. Finished post-graduate studies in the same class, in 2002. She is currently doing her PhD in art, at the Faculty of Fine Arts, Belgrade. She has been a member of ULUS (Serbian Association of Fine Artists) since 2000. Realized 6 solo-exhibitions. She participated in more than 60 group exhibitions and numerous workshops and festivals in Serbia, and abroad (Macedonia, Czech Republic, Montenegro, Estonia, Latvia, Hungary, Bulgaria, Italy, Greece, Germany and Canada). She has made video installations for 17 theatre performances. Member of the BELEF Council (Belgrade Summer Festival), 2005-2006. Participant in the Venice Architecture Biennale 2004 as a co-author of a multimedia art project “SD-02: site Krstac”, within the national setting of Serbia and Montenegro. Works in various media: painting, video-installations, photography, scene-design and graphic design.
НИНА ТОДОРОВИЋ И СВЕТЛАНА ВОЛИЦ АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА / УНУТРАШЊИ ПЕЈЗАЖ 24. јун – 12. јул 2013. Издавач/Publisher: Савремена галерија Зрењанин Contemporary Gallery Zrenjanin Суботићева 1 23000 Зрењанин е-mail: galerijazr@galerija.rs www.galerija.rs За издавача/For the publisher: в.д. директор Игор Мицов Acting Director Igor Micov Уметнички савет/Art Council: др Јеша Денегри, Сава Степанов и Славица Попов Ješa Denegri PhD, Sava Stepanov and Slavica Popov Текст/Text: Предраг Терзић Predrag Terzić Превод/Translation: Нина Тодоровић Nina Todorović Лектура и коректура/Proofreading: Драгана Рашић Dragana Rašić Дизајн и прелом/Design and layout: Нина Тодоровић Nina Todorović Штампа/Print: „Драгић“ 23000 Зрењанин, Др Ђорђа Јоановића 20 Тираж/Circulation: 300
Контакти/Contacts: ARCHITECTURE OF MEMORY/INNER LANDSCAPE project www.innerarchitecture.blogspot.com innerarchitecture@gmail.com Nina Todorović, visual artist Cell. +381 63 311 963 E-mail: ninatodorovic@gmail.com Web-site: www.ninatodorovic.com www.ninatodorovic.blogspot.com Svetlana Volic, visual artist Cell. +381 63 482 885 E-mail: volicsvetlana@gmail.com Web-site: www.svetlanavolic.in.rs www.behance.net/svetlana_volic
Cip - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 77.04 Todorović N. (083 . 824) 77.04 Volic S. (083 . 824) ТОДОРОВИЋ, Нина, 1973Нина Тодоровић, Светлана Волиц : архитектура сећања, унутрашњи пејзаж : изложба фотографија : Савремена галерија Зрењанин, јун/јул 2013. / [текст Предраг Терзић]. Зрењанин : Савремена галерија, 2013 (Зрењанин : „Драгић“). - [4] стр. : илустр. ; 16 х 23 cm Тираж 300 ISBN 987-86-6063-041-6 1. Волиц, Светлана, 1974а) Тодоровић, Нина (1973-) - фотографије - Изложбени каталози б) Волиц, Светлана (1974-) - фотографије – Изложбени каталози COBISS.SR-ID 279191559