Thomas-Bernhard Beton

1

Tomas Bernhard BETON Od marta do decembra sam, piše Rudolf, uzimao velike količine prednisolona, što moram pomenuti, da bih zaustavio po treći put akutni morbus boeck, i sakupljao sam sve moguće spise i knjige Mendelson-Bartoldija i o Mendelson-Bartoldiju, obišao sam sve moguće i nemoguće biblioteke da bih detaljno upoznao svog omiljenog kompozitora i njegovo delo i da bih, kako sam nameravao, sa strasnom predanošću jednom takvom poduhvatu kao što je pisanje velikog, naučno besprekornog rada (a to je ono što je čitave prethodne zime kod mene izazivalo najveći strah), sve te knjige i spise najbrižljivije prostudirao; planirao sam da tek onda, posle tih temeljnih, samom predmetu primerenih studija, tačno dvadesetsedmog januara u četiri sata ujutro, započnem rad koji će, kako sam verovao, daleko iza sebe ostaviti sve moje do sada objavljene i neobjavljene radove iz takozvane nauke o muzici, planirao sam da započnem rad koji planiram već deset godina, ali koji nikako ne nastaje; nameravao sam da ga započnem posle odlaska sestre, zakazanog za dvadesetšesti, sestre čije je i samo višenedeljno prisustvo u Pajskamu takoreći uništilo u samom začetku i najmanju pomisao na započinjanje rada o Mendelson-Bartoldiju. Uveče dvadesetšestog, kada je sestra zaista i konačno otputovala, zajedno sa svim strahotama proizašlim iz njene bolesne želje da vlada i njenog nepoverenja prema svemu, a pre svega prema meni, nepoverenja koje najviše kida nju samu ali koje ju, s druge strane, svakodnevno i okrepljuje, kada je dakle ona otišla, više puta sam, odahnuvši, prošao kroz kuću da bih je najzad dobro provetrio i konačno sam se, s obzirom na činjenicu da će dvadesetsedmi biti već narednog jutra, bacio na sređivanje knjiga, spisa, brda beležaka i papira, svega, na pisaćem stolu sam sve poređao tačno prema pravilima koja su uvek preduslov za početak rada. Moramo biti sami i svi nas moraju napustiti ako želimo da se bavimo duhovnim radom! Međutim, nakon priprema koje su mi odnele preko pet sati, od pola osam uveče do pola dva noću, ostatak noći nisam spavao jer me je neprestano mučila pomisao da sestra iz nekog razloga može da se vrati i uništi moj plan, ona je u besu na sve spremna, najmanja nezgoda, najsitnije ometanje, kazao sam u sebi, i prekida put kući, okreće se i opet je tu. Ne bi bio prvi put da sam je otpratio na voz za Beč i oprostio se sa njom na nekoliko meseci, a dva ili tri sata kasnije ona je ponovo u mojoj kući i ostaje tu koliko joj se prohte. Ležeći budan sve vreme sam osluškivao nije li to ona možda na vratima, naizmenično sam osluškivao da li je sestra na vratima i onda opet mislio na moj rad, pre svega na to kako ću započeti taj rad, kakva će biti prva rečenica tog rada, pošto još uvek nisam znao kako bi trebalo da glasi ta prva rečenica, a pre nego što znam kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem rad, i tako sam se mučio sve vreme osluškujući nije li se sestra vratila i misleći kakvu prvu rečenicu o Mendelson-Bartoldiju treba da napišem, stalno sam iznova osluškivao i očajavao i iznova mislio o prvoj rečenici mog rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Dva sata sam istovremeno razmišljao o prvoj rečenici mog rada o Mendelsonu i osluškivao da li se sestra možda vratila da uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga uopšte započeo. Konačno, mora da sam zadremao od iscrpljenosti pošto sam sve intenzivnije osluškivao da li se sestra možda ponovo vratila, istovremeno razmišljajući kako će ona, ako se zaista vrati, bezuslovno uništiti moj rad o Mendelsonu: kada sam se prestravljen probudio, bilo je pet sati. Želeo sam da rad započnem u četiri, sada je bilo pet, bio sam prestravljen ovom

2

nečuvenom traljavošću, bolje rečeno nedisciplinom s moje strane. Ustao sam, uvio se u ćebe, u grubo vuneno ćebe nasleđeno od dede s majčine strane, stegao sam ćebe kožnim kaišom koji sam, isto kao i ćebe, nasledio od dede, stegao sam ga što sam jače mogao tako da sam jedva uspevao da dišem, i seo sam za pisaći sto. Naravno, još uvek je bila prilična pomrčina. Proverio sam da li sam zaista sam u kući. Nisam čuo ništa osim vlastitog pulsa. Sa čašom vode popio sam i četiri tablete Prednisolona koji mi je prepisao moj internista, stavio pred sebe list papira i izravnao ga. Smiriću se i započeti, rekao sam sebi. Stalno sam to sebi ponavljao, smiriću se i započeti. Ali, kada sam to rekao po stoti put, više naprosto nisam mogao sebe da slušam kako to govorim, pa sam digao ruke.

Pokušaj je propao. U svitanje više nije bilo moguće započeti rad. Dnevno svetlo je konačno razorilo moju nadu. Ustao sam i brzo se odmakao od pisaćeg stola. Sišao sam se u predsoblje pošto sam verovao da ću se tamo, na hladnoći, smiriti jer sam, više od sat vremena sedeći za pisaćim stolom, dospeo u uzbuđenje koje me je činilo gotovo mahnitim, u uzbuđenje kojeg sam se pribojavao i koje nije bilo izazvano samo mojim duhovnim naprezanjima već i tabletama prednisolona. Dlanove sam priljubio uz hladni zid, to je mnogo puta potvrđena metoda za ovladavanje tim uzbuđenjem, i zaista sam se smirio. Bio sam svestan da sam se predao temi koja će me možda uništiti, ali sam ipak verovao da ovog jutra mogu da uradim makar početak. Prevario sam se; iako ona više nije bila tu, u svakom uglu kuće još uvek sam osećao sestru, biće koje je najveći zamislivi neprijatelj duha. Sama pomisao na nju uništava svaku moju misao. Uvek je uništavala svaku moju misao, u zametku gušila sve moje duhovne planove je. Ona je odavno otišla, ali još uvek vlada mnome, mislio sam čvrsto pritiskajući dlanove na hladan zid predsoblja. Konačno sam smogao snage da skinem ruke sa hladnog zida predsoblja i da napravim nekoliko koraka. Nisam uspeo ni u nameri da napišem nešto o Jenufi, bilo je to krajem oktobra, malo pre nego što je sestra stigla, rekao sam samome sebi, sada ne uspevam ni sa Mendelson-Bartoldijem, ne uspevam čak ni kada sestra više nije tu. Ni skicu O Šenbergu nisam doveo do kraja, ona mi ju je uništila, najpre ju je razorila i onda konačno uništila tako što je u sobu ušla upravo u trenutku kada sam verovao da mogu da dovršim skicu. Nije moguće odbraniti se od čoveka kao što je moja sestra, čoveka koji je toliko jak i istovremeno toliko protivan duhu, takav jedan čovek dolazi i uništava sve ono što je glava smislila u mesecima dugom ludačkom naporu mišljenja, upravo u misaonom prenaprezanju, šta god to bilo, makar i najmanja skica o najmanjem predmetu. A ništa nije tako krhko kao muzika kojoj sam se poslednjih godina zaista predao. Najpre sam se predao praktičnoj muzici, zatim teorijskoj, najpre sam praktičnu do krajnjih granica praktikovao, a zatim teorijsku, ali sestra i svi njoj slični ljudi, čije me nerazumevanje progoni dan i noć, uništili su sve moje planove, uništili su mi Jenufu, Mozesa i Arona, moj spis O Rubinštajnu, moj rad o Šestorici, uopšte sve i svja što je meni bilo sveto. To je stravično, čim postanem sposoban za muzički duhovan rad, pojavljuje se sestra i razara mi ga. Kao da je sve usmerila na to da razori moj duhovni rad. Kao da je ona u Beču osetila da sam ja, ovde u Pajskamu, na pragu da uđem u temu. Ako želim da uđem u temu, ona se pojavljuje i razara mi je. Ljudi su zato tu da nanjuše duh i da ga unište, osećaju da je glava spremna za duhovno naprezanje i doputuju da bi to duhovno naprezanje ugušili u zametku. Takva nije samo moja sestra, nesrećna, zla, podla, takvi su i svi drugi od njene vrste. Koliko li sam spisa započeo i onda, pošto se moja sestra pojavila, spalio. Bacio ih u peć kada ona stupi u kuću. Nijedan čovek ne pita tako često kao ona: ne smetam? – što je naprosto ruganje kada to izgovara neko ko neprestano

3

smeta, ko je uvek smetao i ko će uvek smetati i čiji životni zadatak, izgleda, jeste to da smeta, svima i svakom da smeta i da tako razara, i na kraju krajeva uništi i uvek iznova uništava ono što se meni čini kao najvažnije na svetu: duhovni produkt. Još dok smo bili deca, ona je u svakoj prilici pokušavala da mi smeta, da me istera iz moga, kako sam to tada zvao, duhovnog raja. Kada bih držao u ruci knjigu, ona bi me progonila sve dok ne bih odustao od čitanja. Trijumfovala bih kada bih se razbesneo o gađao je knjigom.

Tačno se sećam: na podu sam bio raširio geografske karte – to je strast koja me prati čitavog života – i tada je ona, u trenutku me prestravljujući, iz zasede, skočila upravo na mesto ka kojem sam usmerio svu svoju pažnju, upravo tamo gde su se rasprostrle moje omiljene države i delovi zemlje samo da bih ih ja ispunio svojim dečjim fantazijama, baš sam tu odjednom ugledao njeno iznenada i zlonamerno stavljeno stopalo. Već sa pet ili šest godina povlačio sam se sa knjigom u baštu. Jednom sam, jasno se sećam, iz dedine biblioteke uzeo u plavo uvezen tom Novalisovih pesama, koji sam, bez pravog razumevanja za ono što je u njemu bilo odštampano, sav blažen čitao čitavo nedeljno popodne, iz sata u sat, sve dok me nije pronašla sestra, sa vriskom se iz žbunja bacila na mene i otela mi Novalisovu knjigu. Mlađa sestra bila je sasvim drugačija, ali ona je mrtva već trideset godina i besmisleno je danas je upoređivati sa starijom sestrom, tu bolešljivu i bolesnu i konačno mrtvu sa uvek jednako zdravom, onom koja vlada svime oko sebe. Čak je i njen muž izdržao samo dve ipo godine i iz njenih klješta onda pobegao u Južnu Ameriku, u Peru, da joj se više nikada ne javi. Šta je dotakla, to je razorila i čitavog života je pokušavala da mene razori. Najpre nesvesno, a zatim svesno, sve je činila da me uništi. Sve do današnjeg dana morao sam da se branim od ove neumoljive želje za uništavanjem koju pokazuje moja starija sestra i uopšte ne znam kako mi je do danas uspelo da joj izmaknem. Ona se pojavljuje kad hoće, odlazi kad hoće, radi šta hoće.

Udala se za trgovca nekretninama, svog muža, da bi ga proterala u Peru i potpuno preotela posao trgovine nekretninama. Ona je poslovni čovek, tome je bila sklona još kao sasvim malo dete, sklona je progonu duha i umnožavanju novca, što je usko povezano.

Nikada nisam mogao uspeo da pojmim da imamo istu majku. Sada je već skoro 24 časa van kuće i još uvek vlada mnome. Ne mogu da joj umaknem, oduvek sam to pokušavao, ali mi ne uspeva. Grozim se od pomisli kako ona i dan-danas, kada putuje spavaćim kolima spava samo sa sopstvenim čaršavima. Po treći put otvaram prozore, provetravam čitavu kuću sve dok je hladnoća ne pretvori u frižider u kojem mi preti smrzavanje; najpre sam se plašio da ću da se ugušim, a sada me plaši pomisao da ću se smrznuti. I to sve zbog sestre od koje mi čitavog života preti gušenje i smrzavanje. U svom bečkom stanu ona ujutro leži u krevetu do pola jedanaest i tek u pola dva odlazi da jede, u Imperijal ili Zaher, gde, seckajući kuvanu govedinu, i sitnim gutljajima pijuckajući roze, pravi poslove s propalim vojvodama i uopšte svim mogućim i nemogućim carskim veličinama. Povraća mi se od njene današnje egzistencije. Čak i na dan odlaska je za sobom ostavila svoju sobu u potpunom neredu tako da me je i pri samom pogledu na sobu bilo stid od gospođe Kinesberger koja ovu kuću već deset godina drži u redu i koja treba da dođe tek one tamo nedelje; sve leži jedno preko drugog na tri velike gomile a krevetski pokrivači su na podu. Iako sam već tri puta provetravao, kao što sam rekao, još uvek se u sobi osećao miris sestre, njen je miris još uvek bio u čitavoj kući i od toga mi se povraćalo. Često pomišljam da ona na svojoj savesti nosi i mlađu sestru, i mlađa sestra se neprestano bojala starije sestre, a u njenim poslednjim trenucima verovatno je to bio i pravi samrtni strah. Roditelji naprave dete i tako na svet donesu strahotu, mislio sam,

4

strahotu koja usmrti sve što dodirne. Jednom sam pisao o Hajdnu, ne Jozefu, nego o Mihaelu Hajdnu, kada je iznenada upala i istrgla mi pero iz ruke. Pošto spis nije bio završen, ona ga je upropastila. Sada sam ti upropastila spis! viknula je oduševljeno i otrčala do prozora da ovu đavolsku rečenicu još nekoliko puta vikne – sada sam ti upropastila spis! Sada sam ti upropastila spis! Nisam bio dorastao tom stravičnom prepadu. Za stolom, ona razara svaki razgovor već u začetku, ona ga jednostavno prekida iznenadnim smehom ili bezgranično glupom primedbom koja nema nikakve veze sa upravo započetim razgovorom. Moj otac je još i najviše umeo da je obuzda, ali moja majka joj bez milosti bila prepuštena. Kada je majka umrla, sestra je, još smo stajali pored groba, s najgrubljom sirovošću rekla: ona je samu sebe ubila, bila je naprosto suviše slaba za život. Jedni su snažni, a drugi slabi, bile su njene reči dok smo odlazili s groblja. Ali ja se moram osloboditi sestre, rekao sam sebi i krenuo ka dvorištu. Duboko sam uzdahnuo, što je istog trenutka izazvalo napad kašlja, i odmah sam se vratio u kuću i morao sam da sednem na stolicu ispod ogledala da bih savladao nemoć. Polako sam se oporavljao od prodora hladnoće u pluća. Uzeo sam dve tablete glicerina i četvrtu pilulu prednisolona. Mirno, mirno, izgovarao sam pri tom posmatrajući šare na podu, linije života dasaka od arišovine. To posmatranje me je vratilo u ravnotežu. Oprezno sam ustao i ponovo krenuo na prvi sprat. Možda će mi sada uspeti da započnem rad, mislio sam. Ali čim sam seo palo mi je na pamet da nisam doručkovao i opet sam ustao i sišao u kuhinju.

Uzeo sam mleko i puter iz frižidera, izneo englesku marmeladu i isekao dva parčeta hleba. Stavio sam vodu za čaj i zatim, pošto sam sve pripremio za doručak, seo za sto.

Ali, deprimirala me je činjenica da treba da jedem puter izvađen iz frižidera i hleb izvađen iz fioke. Pojeo sam samo jedan zalogaj i izašao iz kuhinje. Kao što nisam više mogao da izdržim da svaki dan doručkujem sa mojom sestrom, tako sada nisam mogao da izdržim da doručkujem sam. Povraćalo mi se od doručka sa sestrom isto kao što mi se sada povraća od toga da doručkujem sam. Opet si sam, opet si sam, budi srećan! rekao sam sebi, ali nesreća se ne može prevariti na tako nespretan način. Tako jednostavno i sa takvom, gotovo besramnom taktikom, ne može se nesreća pretvoriti u sreću. Sa punim stomakom uopšte ni ne bih mogao ni da započnem spis o Mendelson-Bartoldiju, mislio sam. Ako bih mogao, onda samo sa praznim stomakom. Stomak mora da bude prazan ako želim da započnem duhovni rad kao što je ovaj o Mendelson-Bartoldiju. I zaista, jedan rad, kao što je ovaj o Mendelson-Bartoldiju, uvek sam mogao da započnem samo sa praznim stomakom, nikad sa punim. Otkud mi uopšte ideja da započnem posle doručka! Prazan stomak omogućava mišljenje, pun stomak ga sputava, davi. Popeo sam se na prvi sprat, ali nisam odmah seo za pisaći sto, sa udaljenosti od jedno osam-devet metara, kroz otvorena vrata devet metara dugačke sobe na prvom spratu, posmatrao sam pisaći sto, gledao sam pre svega da li je sve na mom pisaćem stolu u redu. Da, sve je na pisaćem stolu u redu, rekao sam sebi. Sve. Pogledom sam obuhvatio sve na pisaćem stolu, bez pokreta, nepodmitljivo. Posmatrao sam pisaći sto sve dok za svojim pisaćim stolom, takoreći, nisam video samog sebe, od pozadi, kako sedim, video sam samog sebe kako se, s obzirom na bolest, povijam da bih pisao. Video sam da se držim bolesno, ali ja nisam zdrav, potpuno sam bolestan, rekao sam sebi. Iz toga kako tu sediš, rekao sam sebi, vidi se da si već napisao nekoliko stranica o Mendelson-Bartoldiju, možda već deset ili jedanaest stranica, pa sedi onda za pisaći sto, ako treba da napišeš deset ili jedanaest strana, rekao sam sebi. Nisam se pomerao i posmatrao sam način na koji držim leđa. Ova leđa su leđa mog dede sa majčine strane, mislio sam, oko godinu dana pre njegove smrti.

5

Ja imam isto držanje leđa, rekao sam sebi. Bez pokreta sam uporedio moja leđa sa leđima mog dede i pritom sam mislio na jednu sasvim određenu fotografiju koja je napravljena samo godinu dana pre smrti dede. Taj čovek od duha je odjednom bio prisiljen na jedno takvo bolesno držanje leđa i ubrzo posle toga je umro. Godinu dana posle toga, mislio sam. A onda je slika nestala, ja više nisam sedeo za pisaćim stolom, pisaći sto je bio prazan, list papira na njemu bio je isto tako prazan. Ako mu sada priđem i započnem, možda će mi i uspeti, rekao sam sebi, ali nisam imao hrabrosti da krenem tamo, hteo sam, ali nisam imao snage za to, ni telesne ni duhovne snage. Stajao sam i kroz vrata gledao pisaći sto i pitao se kada će doći trenutak da priđem pisaćem stlu i da sednem i da započnem sa radom. Osluškivao sam, ali ništa nisam čuo. Iako su kuće suseda odmah do moje, ništa se nije čulo. Kao da je u tom trenutku sve bilo mrtvo. Odjednom mi je to stanje bilo prijatno i pokušao sam da ga produžim koliko god je moguće. Na više minuta sam uspeo da produžim to stanje i da uživam u predstavi i izvesnosti da je sve oko mene mrtvo. A onda odjednom: idi za pisaći sto i sedi i napiši prvu rečenicu studije. Ne oprezno, već odlučno! rekao sam sebi. Ali nisam imao snage za to. Stajao sam tu i jedva se usuđivao da dišem. Ako sednem, odmah će se pojaviti neka smetnja, nepredviđena nezgoda, neko će početi da lupa na vrata, sused će viknuti, poštar tražiti moj potpis.

Moraš sasvim jednostavno sesti i započeti, bez razmišljanja, kao u snu moraš na papir staviti prvu rečenicu i onda nastaviti. Sinoć, dok sam još bio sa mojom sestrom, bio sam siguran da ću rano ujutro, kada ona konačno otputuje, moći da započnem moj rad, da ću od mnogih prvih rečenica koje sam razmatrao za moj rad o Mendelson-Bartoldiju tada sasvim jednostavno na papir staviti jedinu moguću i stoga pravu, i nastaviti rad, bezobzirno dalje i sve dalje. Čim sestra bude van kuće moći ću da počnem, stalno sam sebi govorio i to je uvek iznova bila moja pobeda. Ako je čudovište van kuće rad će nastati sam od sebe, sve ideje vezane za ovaj rad pretvoriću u samo jednu, moje delo. Ali, sada je sestra već mnogo više od 24 sata van kuće a ja sam dalje nego ikada od toga da mogu da započnem rad. Ona, moja uništiteljica, još uvek me drži u svojoj vlasti.

Usmerava moje korake i istovremeno zamračuje moj um. Posle smrti oca, a tri godine posle majčine smrti, njena bezobzirnost prema meni se zaoštrila. Uvek je bila svesna svoje snage, i moje slabosti. Tu moju slabost iskorišćavala je čitavog života. Što se tiče našeg međusobnog prezira, već decenijama možemo da se merimo. Meni se povraća od njenih poslova, njoj se povraća od moje mašte, ja prezirem njene uspehe, ona prezire moju neuspešnost. Nesreća je što ona, uvek kada poželi, ima pravo da u mojoj kući spava u svojoj sobi – užasava me taj stravični paragraf u očevom testamentu. Uglavnom se uopšte ne najavljuje, odjednom je tu i kroz moju kuću, u kojoj ima samo pravo stanovanja, ide kao da joj kuća potpuno pripada, ali ovo pravo stanovanja je doživotno i nije prostorno ograničeno. I kada njoj padne na pamet da sa sobom povede i neke od svojih sumnjivih prijatelja, ja ništa ne mogu da učinim protiv toga. Ona se širi u mojoj kući kao da ova pripada samo njoj, proteruje me i ja nemam snage da se od toga branim.

Morao bih da budem sasvim drugačiji karakter, sasvim drugi čovek, da bih se odbranio.

Kada dođe, ja ne znam da li ostaje dva dana ili dva sata ili četiri ili šest nedelja, ili uopšte više meseci, i to zato što joj se odjednom više ne sviđa u gradu i prepisala je sebi seoski vazduh. Muka mi je od toga kako ona izgovara moj dragi mali brate. Moj dragi mali brate, kaže ona, sada sam ja u biblioteci, a ne ti i ona zaista zahteva da ja, čak i ako sam tek ušao, ili pak duže vreme bio pre nje u biblioteci, napustim biblioteku istog trenutka.

Moj dragi mali brate, šta ti imaš od toga što si proučavao sve te besmislice, od toga si

6

samo bolestan, skoro sasvim lud, ti si tužan, komičan lik, rekla mi je poslednje večeri kako bi me povredila. Već godinu dana trabunjaš o Mendelson-Bartoldiju, i gde je tvoj rad? rekla je. Ti se družiš sa mrtvima, ja sa živima, to je razlika. U mom društvu su živi ljudi, u tvom samo mrtvi. I to zato što se ti plašiš živih, rekla je ona, zato što ne želiš da učiniš ni najmanji napor, napor koji se mora učiniti kada čovek želi da se druži sa živim ljudima. Sediš ovde u svojoj kući koja nije ništa drugo do grob i družiš se sa mrtvima, sa majkom i ocem i našom nesrećnom sestrom i svim tim tvojim takozvanim duhovnim veličinama! To je strašno! Zaista, ona je u pravu, mislim sada, ona govori istinu. S vremenom sam se potpuno predao ovom grobu koji je moja kuća. Ujutro se budim u grobu i čitav dan jurim tamo-amo po grobu i kasno noću ležem da spavam u ovaj grob.

Tvoja kuća! viknula mi je u lice, tvoj grob! Ona ima pravo, kažem sada sebi, sve što govori tačno je, ne opštim ni sa jednim jedinim živim čovekom, izgubio sam kontakt čak i sa susedima, uopšte više ne izlazim iz kuće osim kada moram da se snabdem namirnicama. Više ni poštu ne dobijam jer ni ja sam više ne pišem pisma. Kada odem da jedem, iz gostionice bežim takoreći tek što u nju uđem, čim pojedem obrok od kojeg mi se povraća. Tako je došlo do toga da još jedva da mogu da govorim sa ljudima i ponekad imam osećaj da više uopšte i ne mogu da govorim, odučio sam se od govora, s nevericom sam napravio jednu govornu vežbu da bih utvrdio da li još iz mene izlazi glas, jer čak ni sa Kinesbergerovom veći deo vremena uopšte ne govorim. Ona radi svoj posao, ja joj ništa ne zapovedam, ponekad je uopšte ne primetim a ona je već otišla. Zašto sam, zaista, odbio sestrin predlog da na nekoliko nedelja odem kod nje u Beč, zašto sam to uradio tako grubo kao da treba da pariram zlonamernoj uvredi? Kakav sam ja to čovek postao otkad su mi umrli roditelji? pitao sam se. Seo sam na stolicu u predsoblju i odjednom se sledio. Kuća nije bila prazna, kuća je bila mrtva. Ona je grob, mislio sam. Ali ja uopšte ne bih izdržao kada bi u njoj pored mene bilo još ljudi. Opet sam sestru video u lošem svetlu. Ona mi se samo ruga i podsmeva. Stalno mi se podsmeva, a kada ima priliku, i pred svima drugima. Tako je pre nedelju dana, u četvrtak, kada smo posetili takozvanog ministra (ministar kulture i privrede istovremeno!), koji je svoju vilu iz temelja renovirao i koji mi je odvratniji od svih drugih, rekla pred čitavim društvo u takozvanom plavom salonu (!), on (dakle, ja) već deset godina piše knjigu o Mendelson-Bartoldiju i još uvek nema u glavi ni prvu rečenicu. Posledica je bila gromki smeh svih tih tupana u njihovim odvratno mekanim foteljama, a jedan od prisutnih, internista iz Feklanbruka, susednog grada, upitao je ko je zapravo taj Mendelson-Bartoldi. Na to je sestra, đavolski se smeškajući, ispalila reč kompozitor, što je kod tih ljudi opet izazvalo smeh od kojeg se povraća, kod ljudi koji su svi milioneri i tupavi i pritom još i ofucani grofovi i senilni baroni koji stalno na sebi nose od starosti usmrdele kožne pantalone i svoje uboge dane ispunjavaju brbljanjem o događajima u društvu, bolestima i novcu. Istog trenutka sam poželeo da napustim to društvo, ali je bio dovoljan samo jedan pogled moje sestre pa da odustanem od te svoje namere. Trebalo je da ustanem i da odem, mislio sam sada, ali ostao sam da sedim i dopustio sam ovo stravično ponižavanje koje se proteglo do duboko u noć. Bilo je ipak nemoguće ostaviti sestru samu u tom društvu koje je njoj u svemu potpuno odgovaralo, to su bili sve samo viđeni ljudi sa mnogo, čak beskrajno mnogo novca, i sa svim mogućim titulama od kojih zastaje dah. Možda je, mislio sam, nanjušila nekakav posao, ona je najveće poslove sklapala sa ovim starim grofovima i starim baronima koji su veoma često pred sam kraj života odvaljivali džinovske komade svojih još mnogo većih poseda kako bi njima bilo laške, a prirodno, time i njihovim

7

naslednicima. Naravno, jedno takvo veče u jednoj takvoj kući, i u jednom takvom društvu, za sestru može značiti milionski posao, mislio sam, meni to ništa ne znači, ali ja sam vodio računa o sestri. Ona prekrsti noge i jednom starom baronu kaže laskavu, skroznaskroz lažnu rečenicu i tako zaradi za čitavu godinu lakomislenog života, mislio sam.

Još kao dete, sestra je imala neverovatno izoštren poslovni duh. Sećam se da je bez uvijanja svakom gostu koji se pojavio prilazila tražeći novac, ljudi su smatrali da je to originalno za dete koje ima sedam ili osam godina, iako je morao da im bude i odbojno, kao što je meni već tada bilo odbojno. Roditelji su joj to, naravno, zabranjivali, ali se ona već tada nije držala nikakvih roditeljskih zabrana. Iz ovog društva o kojem sam upravo govorio, na kraju je takozvanog barona Lederera – koji, zapravo, kao što znam, uopšte nije baron – ohrabrila da je pri sledećoj poseti Beču pozove u Bristol; ono što je svakome moralo da učini kao besramnost, zapravo je bio grandiozan šahovski potez sestre koja je uvek tačno znala kako treba da vodi svoje poslove. I uvek je imala uspeha. Kada danas kaže da je posle smrti naših roditelja utrostručila njihovo bogatstvo, onda moram da pretpostavim da ga je ne samo jednom, već verovatno tri ili četiri puta utrostručila; uvek me je lagala kada su u pitanju poslovi, iz straha da bih jednog dana mogao da dođem na ideju da od nje nešto tražim. Toga uopšte ne treba da se plaši. Ono što još imam, dovoljno mi je do kraja života pošto neću živeti još dugo, rekao sam sebi, ustao iz stolice i otišao u kuhinju. Kako je sada propala moja namera da rano ujutro započnem rad o MendelsonBartoldiju, rekao sam sebi, mogu sesti u kuhinju i doručkovati. Dok sam nevoljno jeo hleb i pio u međuvremenu ohlađeni čaj, jer nisam bio raspoložen da kuvam novi, više puta sam čuo sestru kako kaže dođi kod mene u Beč na dve, tri nedelje, videćeš, to će ti pomoći, to će te iščupati iz svega, iz tebe samog, naglasila je više puta. Mučninu mi je izazivala i sama pomisao da budem u Beču zajedno sa sestrom. Neka je i sto puta u pravu, nikada to neću učiniti. Mrzim Beč. Dovoljno je da samo dva puta prođem ulicom Kertner i Grabenom, i onda još bacim jedan pogled na Kolmarkt, pa da mi se okrene stomak. Već trideset godina ista slika, isti ljudi, isto tupadžijstvo, iste podlosti, niskosti, lažljivosti. Ona je na najvišem spratu svoje kuće na Grabenu (!) izgradila stan od tri stotine kvadratnih metara, potpuno nov luksuzni stan koji bi trebalo da pogledam. Ne pada mi na pamet, mislio sam i žvakao svoj bajati hleb. Ona je otud došla, rekao sam, ne samo zbog toga, kao što je želela da ja verujem, da bi brinula o bolesniku, o nekome ko je možda i na smrt bolestan – a ja to, po svemu sudeći, zaista i jesam – već i da bi brinula o čoveku koji je poremećen, ali tada se još nije usuđivala da to izgovori. Prema meni se odnosila kao prema poremećenoj osobi, onako kako se ljudi odnose prema poremećenoj osobi, prema ludoj osobi, rekao sam sebi žvaćući hleb. Ali na kraju je sasvim jasno izgovorila, moja poseta, kao što sada vidim, nije ničemu poslužila. Ipak, napravila sam par dobrih poslova sa tvojim susedima, rekla je. Bezobrazno, hladno, proračunato. Tebi se ne može pomoći, tebi niko ne može pomoći, rekla je za vreme našeg poslednjeg ručka.

Ti prezireš sve, rekla mi je, sve na svetu, sve ono što meni predstavlja zadovoljstvo, ti prezireš. A pre svega prezireš samog sebe. Ti svakom nešto prebacuješ, to je tvoja nesreća. Ona je to zaista rekla a ja na to nisam obratio pažnju, bila je to tek jedna u nizu nečuvenih stvari koje je izgovorila, tek sada mi je postalo jasno da je ona, da tako kažem, pogodila u glavu eksera. Meni život predstavlja zadovoljstvo, iako imam i ja svoje muke, svako ima muke, dragi moj mali brate, ali ti prezireš život, to je tvoja nesreća, zato si bolestan, zato umireš. I uskoro ćeš i umreti ako se ne promeniš, rekla je. Sada to čujem sasvim jasno, jasnije nego u trenutku u kojem mi je ona to izgovorila sa primereno

8

hladnim osećanjima. Moja sestra – vidovita, apsurdno! Verovatno je bila u pravu u tome da bi bilo dobro da na neko vreme odem iz Pajskama, ali nisam imao nikakvu garanciju da mogu da započnem moj rad na nekom drugom mestu, a kamoli da sa njim napredujem. Za vreme večere je više puta uzviknula Mendelson-Bartoldi! kao da tim uzvikom želi da sebe naročito razveseli, verovatno zato što je tačno znala da me to svaki put najdublje pogađa. Činjenica jeste da sam joj još pre više od deset godina rekao da nameravam da napišem nešto o Mendelson-Bartoldiju, nisam rekao knjigu, ili spis, već nešto. Tada ona još nije bila čula za Mendelson-Bartoldija, a sada ludi od reči Mendelson-Bartoldi, reči koje ja izgovaram u svakoj prilici, neprestano, ona više ne može da ih sluša, barem ne od mene, zabranila mi je da još i jedan jedini u njenom prisustvu izgovorim ime Mendelson-Bartoldi, iako joj ime Mendelson-Bartoldi, kada ga ona sama izgovara, pričinjava zadovoljstvo pošto me ono, posle mog desetogodišnjeg truda, čini smešnim. Inače, ona mrzi muziku Mendelson-Bartoldija, što sasvim ide uz nju. Kako se može voleti Mendelson kada postoje Mocart i Betoven! uzviknula je jednom. Bilo bi besmisleno objašnjavati joj moje razloge da se rvem upravo sa Mendelson-Bartoldijem.

Već mnogo godina mi se međsobno podbadamo rečima Mendelson-Bartoldi, zbog njih praskamo jedno na drugo u svim našim strašnim, bolesnim i mučnim sukobima. Ti voliš tog Mendelson-Bartoldija samo zato što je on Jevrejin, kazala je pakosno. I verovatno je time iznebuha, po prvi put tokom svoje poslednje posete, bila u pravu. Ona se pojavila i moj rad, i na kraju i mene samog, gotovo upropastila. Žene se pojave, grčevito se uhvate za nekog i upropaste ga. Ali, nisam li zapravo ja nju zvao? Nisam li joj ja predložio da na nekoliko dana dođe u Pajskam? Poslao sam joj telegram u kojem od nje tražim da dođe u Pajskam. Doduše, samo na par dana, ne na više meseci. Toliko sam daleko otišao da sam joj poslao telegram! Od nje sam se zaista nadao pomoći, a ne uništenju. Ali uvek je isto: ja molim, ja skoro da prosim pomoć, a ona me upropaštava! Iako to znam, po stoti put sam doveo moju uništiteljicu u kuću. Istina je, ja sam poslao telegram tražeći njenu pomoć i nije istina da je ona došla u Pajskam nepozvana. Istina je uvek najstrašnija, ali je ipak bolje uvek se držati istine nego laži, nego laganja samog sebe. Nisam joj poslao telegram u kojem piše da ona mesecima treba da ostane zato što moja sestra, mesecima u mojoj kući, to je pakao, to sam joj i rekao, rekao sam joj, ako si ti ovde mesecima, onda je to pakao, i ona se nasmejala. Moj dragi mali brate, rekla je, ti bi propao da sam te tako brzo ostavila samog, ti to možda čak ne bi ni preživeo. Na to sam ćutao, verovatno zato što mi je u tom trenutku došlo do svesti da je u pravu. Ali šta mi sada vredi da oko toga razbijam glavu, da li sam je pozvao ili ne, to je, na kraju krajeva, sasvim jasno, međutim, činjenica jeste da je ona trebalo da otputuje u trenutku u kojem sam bio u stanju da započnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju, trebalo je da tada nestane iz Pajskama! Ali jedan takav čovek kao što je moja sestra, nema prefinjeno čulo za takav trenutak. A ja se, naravno, nisam usuđivao da joj kažem kako je došao trenutak u kojem sam ja u stanju da napišem studiju, ili šta god to bilo o Mendelson-Bartoldiju, i to na stotitnu pedeset stranica, a možda čak i više, i da bi ona trebalo da nestane. Tako sam je odjednom zamrzeo i ona verovatno uopšte nije ni znala zašto, i proklinjao sam je, i tako je propuštena mogućnost da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Ali verovatno me je bilo sramota da joj objašnjavam kako sam je doveo u Pajskam samo zbog ovog još nezapočetog rada, dakle da sam u stanju da je zloupotrebim, takoreći, kao potpuno primitivno pomoćno sredstvo za moj duhovni produkt. Takozvani duhovni čovek uvek iznova poseže za čovekom kojeg zarad svog duhovnog cilja ubija i od njega, dakle, pravi

9

leš. U odlučnom trenutku jedan takav takozvani duhovni čovek bi, bez daljnjeg, žrtvovao čoveka koji mu omogućava jedan takav duhovni produkt upravo za taj duhovni produkt i do smrti ga zloupotrebio u svojoj đavolskoj spekulaciji. Tako sam mislio da mogu da zloupotrebim sestru za moj duhovni produkt, ali računica mi nije bila dobra. Naprotiv, napravio sam najveću glupost što sam sestri u Beč posao telegram: dođi na par dana!

Ispostavilo se da bi ona, bez mog zahteva, istog dana i onako došla u Pajskam pošto je bila sita Beča, odjednom joj je postala muka od uvek istog društva, svih tih užasno tupoglavih ljudi od kojih se diže kosa na glavi i društva koje je zaslužila pošto je poslednjih meseci s tim društvom zaista preterala. Uhvatio sam se za glavu pri pomisli da sam mogao da uštedim telegram, jer bez tog mog telegrama ja bih verovatno, bez daljnjeg, imao hrabrosti da joj nakon par dana kažem da bi sada trebalo ponovo da nestane. Međutim, nisam imao te hrabrosti pošto sam je ja molio da dođe u Pajskam: bila bi to drskost kojoj nema ravne, moliti je da dođe i ona je izbaciti iz kuće. Inače, poznajem je isuviše dobro da ne bih znako kako ona, kada bih rekao da treba da ode, uopšte ne bi ni pomislila na to da ode. Nasmejala bi mi se u lice i onda se potpuno raširila u kući. S jedne strane mi – kao i oni nama slični – ne možemo da budemo sami, s druge strane, ne možemo ni u društvu da izdržimo, ne možemo da izdržimo u muškom društvu koje nam je smrtno dosadno, ali ne možemo ni u ženskom, muškog društva sam se već pre više decenija odrekao zato što je ono najneplodnije, ali žensko društvo za kraće vreme počinje da mi ide na živce. Doduše, uvek sam sestri poveravao zadatak da me spasi iz pakla samoće i iskreno rečeno, često joj je uspevalo da me izvuče iz samoće koja veći deo vremena nije ništa drugo do crna, razorna, gadna, smrdljiva močvara, ali u poslednje vreme ona više ni za to nije imala snage, verovatno više ni volje; verovatno je već suviše dugo sumnjala u moju ozbiljnost; dokaz je što mi se neprestano i bezobzirno izrugivala sa Mendelson-Bartoldijem. Već godinama ništa nisam napisao zbog sestre, to sam uvek tvrdio, ali možda i zbog moje stvarne nemogućnosti da uopšte ikad više napišem neki spis. Mi pokušavamo sve da bismo započeli jedan takav spis, zaista sve, pa bilo to i ono najstrašnije, mi se ne povlačimo u strahu ni pred čim što nam omogućava da napišemo takav jedan spis, pa neka je to nešto najčudovišnije i najveća perverzija i najteži zločin.

Sam u Pajskamu, okružen svim ovim hladnim zidinama, sa pogledom samo na zidove od magle – nisam imao šanse. Pravio sam najbesmislenije pokušaje, seo sam, recimo, na stepenice koje iz trpezarije vode na prvi sprat i deklamovao nekoliko stranica iz Kockara Dostojevskog, u nadi da će mi to pomoći da započnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju, ali naravno, taj apsurdni pokušaj je propao, završio je dugotrajnom groznicom i time što sam se više sati oznojen u krevetu pretvrtao tamo-amo. Ili, istrčao bih u dvorište, tri puta duboko udahnuo i tri puta izdahnuo i naizmenično istezao levu, a zatim i desnu ruku koliko god je to bilo moguće. Ali ta bi me metoda samo izmorila. Pokušavao sam sa Paskalom, onda sa Geteom, onda sa Albanom Bergom, uzalud. Kada bih barem imao prijatelja! Ponavljao sam sebi, ali ja nemam prijatelja i znam zašto nemam prijatelja.

Onda, prijateljicu! Uzviknuo sam tako da je predsoblje odjeknulo. Ali nemam prijateljicu, sasvim izvesno nemam prijateljicu jer bih u slučaju da je imam morao da potpuno odustanem od duhovnih ambicija, kada se čovek nalazi u tako lošem opštem stanju kao ja, ne mogu se imati i prijateljica i duhovne ambicije istovremeno. Ne može se misliti i na prijateljicu i na duhovnu ambiciju! Ili imam prijateljicu, ili duhovnu ambiciju. Oboje nije moguće. Već vrlo rano sam se odlučio za duhovnu ambiciju, a protiv prijateljice. Počev od trenutka kada sam imao dvadeset godina i odjednom postao samosvojni mislilac,

10

nikada nisam hteo da imam prijatelja. Jedini prijatelji koje imam su mrtvaci, oni su mi ostavili svoju literaturu, druge nemam. I uvek mi je bilo teško da uopšte imam nekog čoveka, uopšte ni ne razmišljam o tako nekoj reči kao što je prijateljstvo, reči koja je toliko neukusna i koju svi zloupotrebljavaju. Već odavno ja povremeno nisam imao nikog, svi ostali su imali nekog, a ja nisam imao nikog, barem sam znao da nemam nikog kada su drugi neprestano tvrdili da imam, govorili su, imaš, kada sam sasvim bio siguran da nemam i verovatno je odlučujuća, razarajuća bila misao da mi niko ni ne treba. Bio sam umislio da mi ne treba nijedan čovek, i to i danas umišljam. Ne treba mi nijedan, dakle nemam nijednog. Ali, naravno, potreban nam neko jer inače neumitno postajemo takvi kakav sam ja postao: tegobni, nesnosni, bolesni, u najdubljem smislu reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovnim radom mogu da se bavim jedino kada sam potpuno sam, bez ijednog čoveka, a to se, dakako, pokazalo kao zabluda, ali zabluda je i to da nam je zaista potreban neko, potreban nam je čovek i nije nam niko potreban, nekad nam je potreban i nekad nam nije potreban, nekad nam je potreban neko i istovremeno nam nije potreban niko, ova najaspurdnija od svih činjenica mi je sada, ovih dana, ponovo pala na pamet; nikada ne znamo da li nam je potreban neko ili nam nije potreban niko, ili nam je istovremeno potreban neko i nije nam potreban niko, i pošto nikada ne znamo šta nam je zaista potrebno nesrećni smo i stoga nemoćni da započnemo duhovni rad onda kada želimo, kada nam se čini da treba. Čvrsto sam verovao da mi je potrebna moja sestra da bih mogao da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, ali kada je bila tu, znao sam da mi nije potrebna, da mogu započeti samo onda kada nije tu. Ali, sada je otišla, i tek sad ne mogu da započnem rad. Pre je razlog bio taj što je ona tu, sada je razlog to što ona nije tu. S jedne strane precenjujemo drugog, s druge strane ga potcenjujemo, i precenjujemo neprestano nas same i potcenjujemo nas same, i kada je trebalo da sebe precenimo, mi smo sebe potcenili, isto kao što sebe precenjujemo onda kada treba sebe da potcenimo. A bez sumnje sve vreme precenjujemo pre svega to što nameravamo jer uistinu svaki duhovni rad je, kao i svaki drugi rad, bezmerno precenjen i nema na svetu duhovnog rada kojeg se ovaj, sve u svemu precenjeni svet, ne bi mogao odreći, kao što nema čoveka, pa dakle ni duha, kojeg ovaj svet ne treba da se odrekne, kao što bi se uopšte trebalo odreći svega, kada bismo za to imali hrabrosti i snage. Meni verovatno najviše nedostaje koncentracija, pomislio sam i seo u veliku sobu u prizemlju, koju je sestra neprestano, od kada pamtim, zvala salon, što je stravičan nedostatak ukusa jer u jednoj ovakvoj staroj seoskoj kući ne treba tražiti salon. Ali na nju i liči da tako nazove sobu u prizemlju, ona uopšte isuviše često u ustima ima reč salon, ona sama, naravno, u Beču zaista ima salon i zaista vodi jedan salon i samo o tome kako ona vodi taj salon mogao bih da napišem čitavu veliku raspravu, kada me ne bi mrzelo. Dakle, protegao sam noge u sobi u prizemlju, sobi koju sestra zove salonom, što me svaki put nadražuje na povraćanje, protegao sam ih koliko god je bilo moguće i pokušao sam da se koncentrišem na Mendelson-Bartoldija. Ali naravno, potpuno je pogrešno jedan takav rad početi sa trećeg februara hiljadudevetstotinaosme i tako dalje. Prezirem knjige i spise koji počinju sa datumom rođenja. Uopšte mrzim knjige i spise koji teku biografskohronološki, to mi se čini kao najneukusnija i istovremeno najneduhovnija metoda. Kako da počnem? To je najjednostavnije, kazao sam sebi. I ne mogu da shvatim da mi ovo najjednostavnije sve do sada nije polazilo za rukom. Možda sam napravio isuviše beleški? Isuviše sam o Mendelson-Bartoldiju napisao na ove stotine i hiljade ceduljica koje se gomilaju na mom radnom stolu, isuviše sam se uopšte bavio Mendelson-

11

Bartoldijem, mojim omiljenim kompozitorom. I ranije mi je padalo na pamet da sam možda preterao u istraživanjima o Mendelson-Bartoldiju i da zbog toga sada nisam u stanju da započnem rad. Izmrcvarena tema više ne može da se ostvari na papiru, kazao sam sebi, za to imam mnoštvo dokaza. Ne želim da nabrajam šta mi sve nije uspelo zato što je u glavi prethodno bilo izmrcvareno. S druge strane, upravo su za MendelsonBartoldija bila nužna takva višegodišnja, ako ne i decenijska istraživanja. Kada kažem da u glavi imam čitav spis, ili kakav god to bio rad, naravno da to više ne mogu da ostvarim na papiru. Tako je to. Da li je tako i sa Mendelson-Bartoldijem? Ta misao me je učinila gotovo poremećenim, gotovo me je sludela pomisao da sam možda temu izmrcvario i da mi onda ništa ne pomaže da, s jedne strane, telegramom pozovem sestru takoreći kao anđela spasenja, a s druge strane, da je izbacim iz kuće, i tako dalje. Dve nedelje sam bio u Hamburgu, dve nedelje u Londonu, i, što je neobično, najinteresantnije dokumente o Mendelson-Bartoldiju pronašao sam u Veneciji. Da bih se najbolje zaštitio, odmah sam se povukao u Bajer-Grinvald, u sobu sa pogledom preko krovova sa crvenim crepovima, sve do Markove crvke, i proučavao sam dokumente pozajmljene iz duždove palate. U Torinu sam pronašao tekstove o Karlosu Fridrihu Celteru, koje je svojeručno napisao Mendelson-Bartoldi, a u Firenci čitav štos pisama koje je Mendelson napisao svojoj Sesil.

Sam sam prepisivao, ili sam dao da se prepišu svi ti spisi i dokumenti i to sam poslao u Pajskam. Ali ova istraživačka putovanja, vezana za Mendelson-Bartoldija, bila su pre mnogo godina, neka čak i pre više od deset godina. Zatim sam u jednoj sobi, specijalno uređenoj za ove spise i dokumente koji se tiču Mendelson-Bartoldija, sve te spise i dokumente katalogizovao i često sam više nedelja boravio samo u toj sobi (iznad zelene sobe na prvom spratu!). Nije prošlo mnogo i sestra je tu sobu krstila sa "Mendelsonova soba". U početku je o toj Mendelsonovoj sobi govorila zaista s velikim poštovanjem i uvažavanjem, ali kasnije je govorila još samo prezrivo, ismevajući me i povređujući. Tek nakon nekoliko godina počeo sam da iz Mendelsonove sobe iznosim različite spise, one koji su mi se činili važnima, i da ih prenosim na pisaći sto, uvek u uverenju i nadi da nije daleko trenutak u kojem ću moći da započnem rad. Ali, pogrešio sam. Moje pripreme traju već godinama, kao što sam rekao, već više od deset godina. Možda, mislio sam, nisam smeo da pripreme bilo čime prekidam, nije trebalo da se latim bilo čega o Šenbergu, bilo čega o Regeru, nikada nije trebalo da razmatram mogućnost pisanja beleški o Ničeu, sva ova skretanja s teme su me, u krajnjoj liniji, umesto da me učine zrelim za Mendelsona, stalno još dalje odvlačila od Mendelsona. Da su mi barem nešto donele ove teme, koje više ne mogu sve ni da pobrojim. One su mi, međutim, uvek nanovo pokazivale koliko je uopšte teško stvoriti duhovni rad, pa bio on i najkraći, naizgled najsporedniji, pri čemu se podrazumeva da uopšte ne može biti sporednog duhovnog rada, barem ne kako ja to shvatam. Svi ti pokušaji sa Šenbergom, Regerom etc. nisu bili ništa drugo do zastranjivanja od glavne teme, zastranjivanja koja su se, osim toga što su me potpuno izmorila, sva izjalovila. I dobro je da sam ih sve uništio, sve te pokušaje koji su, na kraju krajeva, ostali samo u naznakama i zbog čijeg bih objavljivanja, da sam ih objavio, danas verovatno bio najdublje povređen. Ali, uvek sam imao dobar osećaj za to šta jeste, a šta nije za objavljivanje, a pritom oduvek verujem da je objavljivanje uopšte besmislica, ako ne čak i duhovni zločin, ili bolje, vrhunski zločin nad duhom. Objavljujemo samo da bismo udovoljili želji za slavom, ni iz jednog drugog razloga, a možda čak i iz još nižeg razloga, radi zarađivanja novca, čega sam ja, bogu hvala! oslobođen zbog okolnosti u kojima sam rođen. Da sam objavio tekst o Šenbergu

12

više ne bih smeo da izađem na ulicu, kao i da sam izdao spis o Ničeu, iako on nije bio potpuno neuspeo. Svako objavljivanje je glupost i dokaz postojanja loše karakterne crte.

Izdati duh je najštetniji od svih zločina a ja se nisam snebivao da više puta počinim taj najsramnijih od svih zločina. Nije to bio samo grubi poriv za saopštavanjem, jer nikada ja nisam želeo da nekome nešto saopštim, uopšte nikada nisam imao takvih sklonosti, to je bila čista želja za slavom, ništa drugo. Kako je dobro to što nisu objavljeni ni Niče ni Šenberg, a Regera da ni ne pominjem. Muka mi je već od svih hiljada i stotina hiljada izdanja, a na najužasniji način mi je muka od mojih vlastitih. Ali ne možemo pobeći taštini, želji za slavom, prepuštamo joj se, kao da da drugačije ne može biti, visoko podignute glave, iako znamo da je način na koji postupamo neoprostiv i perverzan. A kako stoji sa mojim radom o Mendelson-Bartoldiju? Ja ga ne pišem samo da bih za sebe samog pisao i da bih ga onda, kada bude gotov, samo ostavio. Naravno da imam nameru da ga objavim, da ga izdam, sa svim konsekvencama, jer ja zaista verujem da je ovaj spis onaj o kojem mogu reći da je moj najuspešniji, ili još bolje, da je najmanje neuspeo.

Svakako da mislim na njegovo objavljivanje! Ali pre nego što mogu da ga objavim moram da ga napišem, pomislio sam, i pri toj pomisli prasnuo u smeh, u jedan od onih koje nazivam samo-smehom, smeh na koji sam se navikao tokom godina bivanja sa samim sobom u neprestanoj samoći. Da, najpre moraš napisati spis da bi ga mogao objaviti! uzviknuo sam i razveselio sebe tim uzvikom. Ovim iznenadnim samo-smehom zaista sam se oslobodio grča, skočio sam iz stolice i otišao do prozora. Ali nisam video ništa. Uz okno se priljubila gusta magla. Oslonio sam se na ivicu prozora i dugo se koncentrisao na to da razaznam zid na drugoj strani dvorišta, ali ni uz najveću koncentraciju nisam uspeo da uočim taj zid. Samo dvadeset metara, a ne vidim zid!

Ludilo je živeti sam u jednoj takvoj magli! U jednoj takvoj klimi koja sve i svakog čini hiljadu puta težim! Bilo je depresivno, kao i uvek u ovo doba godine. Desnim kažiprstom sam kratko lupnuo po oknu da bih uplašio jednu pticu tamo napolju, ali ona se nije ni pomerila. I kao što sam kažiprstom kucnuo po prozoru, kucnuo sam onda po glavi i opet pao u stolicu. U deset godina nijedan jedini uspeli rad! mislio sam. Naravno, zbog toga više nisam vredan poverenja. Po čitavom Beču, i to upravo tamo gde to za mene ima najneugodnije dejstvo, sestra priča kako sam ja taj koji je zakazao. Neprestano čujem kako svim mogućim ljudima govori: moj mali brat i njegov Mendelson-Bartoldi. Bez ikakvog ustezanja ona pred svima kaže da sam pomeren. Da nisam nije sasvim čitav.

Znam da ona o meni tako govori i širi glas koji mi neobično škodi. Ona ni od čega ne preza da bi došla do novca, dakle da bi sklapala svoje poslove i da bi se dodvorila svom društvu, ona će me nazvati svakojakim imenima. Ona je beskrupulozna. A ume da bude i prosta. S druge strane, ja sam je uvek voleo, uprkos svim njenim strahotama. Voleo sam je i mrzeo, neki put sam je višeo voleo nego što sam je mrzeo, i obrnuto, ali veći deo vremena sam je mrzeo zato što je uvek radila protiv mene, sa punom svešću, a to znači, pri zdravoj pameti koja joj se nikada nije mogla odreći. Ona je uvek bila realističan čovek, kao što sam ja uvek bio zanesenjak. Volim te zato što si takav zanesenjak, često kaže, ali u ovoj primedbi je više prezira nego onoga što je tome suprotno. Kad čovek kao što je ona kaže volim te, to je uvek samo laž. Ili sam ja taj koji je stravičan? Svom je mužu govorila volim te sve dok on to više nije mogao da izdrži i dok nije nestao. Nestao je u Peruu, odavde gledano zaista na kraju svetu, i više se nikada nije vratio. Prevareni i lagani, muževi od kojih su napravljene budale, već decenijama beže u Južnu Ameriku da se ne vrate, to je činjenica koja ima tradiciju. Meni treba samo ljubavnik, kaže moja

13

sestra. Nikada nisam bila za brak. Čitavog života imati na vratu jednog čoveka, odvratna mi je i sama pomisao na tako nešto. Ne znam zašto sam se uopšte udala. Možda roditeljima za ljubav? kazala je. Posao koji je ostao iz njenog braka, to je posao u kojem se radilo, i radi se, o najprostranijim i najodabranijim milionskim austrijskim posedima, ona je, pošto ju je muž napustio, dovela u stanje koje ozbiljni ljudi opisuju kao odvratno, ali drugi kao nečuveno uspešno. Ja sam potpuno spadam među prve, bez obzira da li je to ispravno ili ne. Za mene je život koji moja sestra sada vodi sraman, okrenut još samo profitu. Krajem godine milionski pokloni Karitasu, o čemu ona sama zadovoljno može da čita u novinama, pri čemu nedeljama umire od smeha, kako sama kaže, sve to mi je to odvratno. Palatu starog grofa Ruspoli, koji je nedavno iznenadno preminuo zato što su mu otkazali bubrezi, i kojeg je upoznala u Rimu, i sa kojim je desetine godina provodila praznike i dopisivala se i za koga je tvrdila da joj je srodan, njegovu, dakle, palatu, u blizini Sijene, koje se dokopala i u kojoj su, doduše, carovali pacovi već desetinama godina, zaveštala je pre dve godine crkvi da od nje napravi dom za stare i u njenom renoviranju je učestvovala s dva miliona šilinga. Kada sam je pitao da li će da otputuje u Italiju da vidi završenu palatu glatko je odgovorila ne, to je ne zanima. Ta stara zgrada je uopšte više ne interesuje. Stari ljudi da, rekla je podrugljivo, ali ne i stare zgrade. Moram biti dobra sa crkvom, mali moj brate, rekla je, i taj njen postupak, i to što je imala o tome da kaže, bili su mi u najvećoj meri odvratno. Ali, ona je takva. Uvek se šećka sa nekim pomodarima koji nose samo Nađijeve cipele i to, kako se to ovde kaže, sa okovanim potpeticama, i koji već samo stoga imaju odvratno neprirodan hod, i tvrdi da su ti ljudi njoj srodni, pa dakle i meni. Ja nemam srodnika, to joj stalno ponavljam, imam samo duhovne srodnike. Mrtvi filozofi su moji srodnici. Na to se ona, kao i uvek, zlobno smeška. Ali sa filozofijom ne možeš leći u krevet, mali moj brate, često je govorila, na šta sam joj ja isto tako često odgovarao, podrazumeva se da mogu, i pri tom se barem ne uprljam. Ova primedba dovela je do toga da je jednom u mom prisustvu, u društvu u Mirccušlagu, gde me je odvukla posle upornog nagovaranja, rekla: moj mali brat spava sa Šopenhauerom. Naizmenično sa Šopenhauerom i sa Ničeom. To joj je donelo, naravno, očekivani uspeh, i to, kao i uvek, na moj račun. U stvari čitavog života sam se divio lakoći s kojom je moja sestra u stanju da vodi razgovor, ona i danas, ili bolje da kažem, danas izvesno sa još većim suverenošću ona uklanja najteže društvene prepreke, ako za nju uopšte postoje neke društvene prepreke. Ne znam odakle joj taj talenat, naš otac uopšte nije bio zainteresaovan za društvo, a naša majka, kako je sama govorila, nije volela čitavo to društveno prenemaganje. Poslovni duh, koji sestru odlikuje više nego bilo šta drugo, i koji ni ne naslućuje niko ko je ne poznaje tako dobro kao ja, nasledila je od dede s očeve strane. On je bio taj koji je stvorio naše bogatstvo, i to na najčudnovatiji način, ali ipak, potpuno svejedno na koji način, stvorio je bogatstvo koje je dovoljno da mi, sestra i ja, u trećoj generaciji, imamo dovoljno za život i nas dvoje živimo, sve u svemu, ne baš najskromnije. Ja u Pajskamu živim sam, a ipak trošim onoliko novca koliko druge velike porodice nemaju na raspolaganju za čitav mesec – samo da navedem jedan primer, ovde se samo za mene samog čitave zime zagreva više od devet soba, i to ne slabo, i tako dalje. Čak i s obzirom na to da sam najnesposobniji u svim takozvanim novčanim stvarima, mogao bih da živim još 20 godina a da ne moram da zaradim nijedan groš, i zatim bih mogao da malo po malo prodajem parcele i da pri tom glavno imanje ne dirnem, i da na taj način uklonim i prodam sve ono što mi uopšte nije nužno i što je apsurdno s obzirom na činjenicu da ću, zbog moje stalno i neprestano napredujuće

14

bolesti, živeti još samo najkraće vreme, najviše godinu ili dve, ne više i ne duže, i na činjenicu da do tog trenutka treba zaista da potpuno iskoristim sve ono što mi je potrebno za život i egzistenciju. Mogao bih, kada bih želeo, sebe da opišem kao dobrostojećeg, za razliku od sestre koja je zaista bogata jer njeno vidljivo bogatstvo ni slučajno nije čitavo njeno bogatstvo, i ja pravim sasvim jasnu razliku između sebe i nje, na primer, u jednoj već pomenutoj tački: ona, da bi dospela na nebo, i da bi sebe zabavila, milionske priloge daje crkvi i drugim takvim sumnjivim udruženjima, dok ja uopšte ništa ne dajem i ni ne razmišljam o davanju novca u svetu koji se guši u milijardama i u kojem Karitas laže kad god se za to pruži i najmanja mogućnost. Ne uživam u tome da se, na primer, nedeljama zabavljam davanjem priloga Karitasu i nemam dara da se novinskim izveštajima o mojoj velikodušnosti i ljubavi prema bližnjem veselim zato što ne verujem ni u velikodušnost, niti u ljubav prema bližnjem. Takozvani dobri ljudi su skroz-naskroz protivorni i ko kaže suprotno, a možda čak još to i tvrdi, taj je ili lisac koji gazi preko ljudi, ili je nepopravljivo tupav. Danas imamo posla sa devedeset odsto takvih lisaca i deset odsto nepopravljivo tupavih. Ne može se pomoći ni jednima ni drugima. Crkva iskorištava i jedne i druge, svejedno koja je crkva u pitanju, ali katoličku isuviše dobro poznajem da bih joj dao bilo kakav popust, ona je prepredenija od svih i iskorišćava gde god može, a najveći deo novca uzima od siromašnih i najsiromašnijih. Ali ne može se pomoći ni tim siromašnim i najsiromašnijim, najraširenija je laž da je to moguće i tu laž pre svega šire političari. Siromaštvo je neiskorenjivo i onaj ko misli na to da ga iskoreni, taj nema drugu nameru do da iskoreni čoveka kao takvog, pa dakle i prirodu kao takvu. Što su veći i viši prilozi moje prevejane sestre, to je jači i pakleniji njen podsmeh tome, ko je čuo kako se smeje svojim prilozima, taj zna oko čega se zemlja okreće. Toliko puta sam čuo taj smeh da više ne želim da ga slušam. Ljudu stalno pričaju, uza svu zlobu koja prati lažna osećanja o tome kako se za druge i, pre svega, za bližnje moraju naći, a zapravo se radi isključivo i jedino o tome da su nađu najpre za sebe, svako se nađe najpre za samog sebe, i pošto do sada jedva da se neko našao za sebe, takođe je nezamislio da se neko od ovih milijardi nesrećnika ikada našao za drugog, odnosno, kako to kažu suzeći od samozavaravanja, za bližnjeg. Svet je tako bogat da on sebi može priuštiti bukvalno sve, samo što to, sa punom svešću, sprečavaju političari koji vladaju tim svetom. Oni zovu upomoć a svakodnevno kroz prozor bacaju milijarde samo za oružje, i nije ih sramota.

Ne, ovaj svet ne zaslužuje da ni groš, odlučno se tome odupirem pošto ne učestvujem u lakomislenoj trci za zahvalnošću, kao što to čini moja sestra. One ljude koji stalno govore da su spremni na svaku žrtvu, i koji bez prestanka sve žrtvuju, konačno i svoj život i tako dalje, ti sveci koji se u svom žrtvovanju i svojoj spremnosti na žrtvu valjaju kao svinje u blatu, i kojih ima u svim zemljama i krajevima sveta, kakva god bila njihova moguća i nemoguća imena, bila ona čak i Albert Švajcer ili majka Tereza – sve ih najdublje mrzim.

Ti ljudi na umu nemaju ništa drugo osim da se udave u zahvalnicama i zatrpaju ordenjem na račun onih koje su navodno tako dobro zbrinuli i koji za njima kukumavče pruženih ruku. Najdublje prezirem te ljude koji su opasni, samoživi i bezobzirni kao niko drugi, kakvih je od svetog Franje Asiškog pa sve do majke Tereze bilo na milione, i koji u nebrojenim verskim i političkim udruženjima širom sveta, iz dana u dan, jurcaju gonjeni željom za slavom. Takozvani socijalni problem, o kome se bez prekida, do iznemoglosti, priča već vekovima, najobičnija je laž. Ja ga ne priznajem, rizikujući da budem pogrešno shvaćen – što mi je, iskreno rečeno, uvek bilo svejedno. Sa drugim takozvanim damama iz visokog i najvišeg društva, sestra je organizovala bazar, na kome je čak i jedno dete

15

neprestano moralo užasno da krešti preko razglasa, i tako je sakupila pet stotina hiljada šilinga, samo što nije toliko glupa da bi mi rekla kako je time mislila dobro siromašnima i najsiromašnijima. Uskoro je priznala, usprkos tome što sam ja ćutao o tom njenom pretvornom poduhvatu, ili možda upravo zato, da sam je prozreo. Uživala je u tome što joj je monsinjor i predsednik Karitasa, inače samo običan stari ljubitelj proslava, galantno ljubio ruku. Još pre petnaest ili šesnaest godina, kada sam ja imao nekakav, doduše veoma površan kontakt sa tim gospodinom, on je, čovek umetničkog i prefinjenog duha, molio moju sestru da mu za iznos od osam stotina hiljada šilinga, koje joj je dao na ruke, uredi stan na Šoteringenu. Ona je to i uradila, namestila je monsinjoru stan koristeći samo renesansni nameštaj iz Firence i jozefinske dragocenosti. Kada je završila, pozvala je u njegovu čast društvo od pedeset odabranih osoba, među kojima je najniži bio jedan irski grof, kojeg je to veče u društvo monsinjora pozvala samo zato što je vlasnik fabrike prediva na granici Burgenlanda i Donje Austrije, fabrike koju je ona po svaku cenu htela za sebe, što joj je, koliko znam, i pošlo za rukom da ostvari. Mojoj sestri na ovom polju sve polazi za rukom. Za osamstotinahiljada šilinga, koji su bez sumnje poticali od novca za crkvene donacije, moja sestra je monsinjoru uredila stan na Šoteringenu, na jednom od najboljih mesta, i ja sam sam joj otvoreno rekao da je za crkveni novac uredila stan monsinjoru, za osam stotina hiljada šilinga, koji bi danas bili šest ili sedam miliona.

Zamislite: monsinjor za sebe uređuje stan za osam stotina hiljada šilinga i istovremeno preko radija, sav rasplakan, govorom koji je laž do u najmanji detalj, za Karitas pridobija najsiromašnije od siromašnih. Želeo sam da znam da li ju je sramota, ali moju sestru nije bilo sramota, za to je ona, kao što je sama rekla, suviše pametna, i onda je dodala samo: četiri stotine hiljada sam dala ja. Monsinjor je platio samo četiri stotine. Sve mi se to zgadilo. Ali, on je važan u takozvanom visokom sloju, a najveći životni cilj sestre oduvek je bilo to da pripada tom sloju. Jedan grof mora da bude veoma šarmantan i da ima beskrajno mnogo novca da bi se ona uopšte upustila u duži razgovor sa njim, normalnost kod nje počinje tek sa vojvodama i ja stvarno ne znam odakle potiče to njeno stravično ludilo. Često sam se pitao da li jedan takav čovek uopšte može da bude delo prirode. S druge strane, svako moje zapažnje usmereno u vezi s njom pretvara se, i to u trenutku, u divljenje. Mali brat je potpuno nemoćan pred jednim takvim čovekom koji zrači, kako ona sebe često opisuje. Njen ulazak menja svaki prostor, sve, bez obzira gde i kada ona ulazi, sve se menja i istovremeno postaje samo njoj podređeno. Pritom ona nije zaista lepa, često sam se pitao da li jeste lepa ili nije lepa, i ne mogu da kažem da li ona jeste lepa ili nije lepa, ona je drugačija od svih drugih i ima moć da sve oko sebe, ako ne ugasi, onda barem baci u drugi plan, u senku. Ona je, dakle, potpuna suprotnost u odnosu na mene koji sam čitavog života neprimetan. Ne skroman, to bi bila pogrešna reč, ali neprimetan, i uz to još i, u stvari, uvek povučen. Tako sam sam sebe vremenom likvidirao, mogao bih reći, i kažem to, pošto je to istina. Tvoja je tragedija, mali moj brate, što se uvek držiš u pozadini, ume često da kaže. A s druge strane, jednom je rekla da je njena tragedija to što uvek mora da izbije u prvi plan, bez obzira da li to želi ili ne, ona je gurnuta u prvi plan gde god da se nađe, u kakvoj god situaciji. Ono što ona kaže nikada nije glupo, u svakom je slučaju uvek mnogo oštroumnije od onoga što drugi govore, ali je ipak mnogo od toga što kaže pogrešno. Ponekad, zapravo ne i samo ponekad već uvek, uvek bih najradije zavrištao zbog besmisla kojim ona uvek, bez ikakve sumnje, izaziva najveće divljenje. Naravno, ona ide u operu i ne propušta nijednu Vagnerovu operu, izuzev Letećeg Holanđanina, pošto, po njenim sopstvenim rečima,

16

Leteći Holanđanin nije Vagnerova opera. I ona zaista misli, kao i mnogi drugi, da je u tome u pravu. Haljine koje u tim prilikama nosi sasvim su jednostavne, mnogo jednostavnije od najjednostavnijih, ali njena haljina je uvek ta koja privlači najviše pažnje. Znaš, opera je za moj posao od najveće važnosti, ponavlja ona stalno. Ljudi su potpuno pomereni od muzike koju uopšte ne razumeju i kupuju i onu moju robu koja ima lošu prođu. Pod "robom sa lošom prođom" ona podrazumeva dobra koja nikada ne idu ispod hiljadu hektara. Ili prvoklasne objekte, kako ih ona naziva i na kojima se u kratkom roku može najviše zaraditi. A zaista je zanimljivo posmatrati je za vreme obeda. Ona tako jede sala, prinosi kašu supe ustima itd. da odjednom sve oko nje postaje ako ne baš banalno, onda makar na svaki način njoj podređeno. U tome se sa njom može meriti zaista samo neka dama iz takozvane prastare aristokratske porodice i najboljeg roda.

Koliko je zaista strašno biti neprestano u središtu pažnje i nikada ne biti ispušten iz vida, ja sam to mogao da razumem samo onoliko koliko se može razumeti tuđe osećanje, ali je sigurno to užasnije nego što sam ja u stanju da zamislim. Uvek samo imao dar da budem manje ili više neprimećen, da i u većim društvima manje ili više budem sam sa sobom i tako sam uvek uživao u toj prednosti što mogu da se prepustim vlastitim željama, fantazijama i mislima koliko god sam želeo. To držanje u društvu je za mene uvek bilo prednost, uvek je bilo najkorisnije, ono je bilo upravo ono što mi je odgovaralo, nasuprot onome što je odgovaralo sestri. I uvek je bilo tako, bilo gde i bilo kada da se pojavi ona je u centru pažnje, i činilo se da je to sve u najvećoj zamislivoj meri prirodno, na njoj je zaista sve prirodno, sve što radi, sve što kaže, kao i sve što ne kaže ili prećuti, moglo bi se poverovati da uopšte nema prirodnijeg stvorenja od moje sestre. Kao da ni o čemu, ama baš ni o čemu nije morala da promisli. Ali i to je, naravno, zabluda, ja znam da je sve što ona preduzima osmišljeno u tajnosti, znam koliko je pripremano to što ona konačno iznosi pred sve te ljude. Svim tim ljudima je najprirodnije – iako to, naravno, uopšte nije istina – da neprestano veruju kako je ona, ako ne sve, onda barem većinu stvari pročitala, kako je ona, ako već ne sve, a ono većinu videla, kako je ona, ako već ne sve, onda većinu važnih i čuvenih ljudi, do kojih joj je stalo, upoznala i kako ih dobro poznaje. I ona njih u to uverava a da ništa slično nikada ne izgovori. Iako uopšte ne razume muziku, iako nije kadra ni da je najpovršnije shvati, ipak svi ljudi veruju da je dobar poznavalac muzike, a isto tako je sa književnošću, pa čak i sa filozofijom. Tamo gde drugi neprestano moraju da se naprežu da bi držali korak, ona uopšte ne mora da brine jer sve što želi, dolazi samo od sebe. Naravno, ona je, da tako kažem, obrazovana, ali sve je to samo površno, ona, naravno, dosta čita, više nego većina onih sa kojima se druži, ali ipak samo najpovršnije, i niko to ne primećuje. Dok drugi moraju neprestano da budu ubedljivi da ne bi bili poniženi i da ne bi ispali smešni, ona sasvim jednostavno ćuti i time trijumfuje, ili nešto kaže, u pravom trenutku, i iz toga, nužno, proizilazi da ona vlada čitavom scenom. Nikada nisam video sestru poraženu. Nasuprot tome, ona je često bila svedok tome kako sam ja zakazivao u nekoj zaista smešnoj stvari. Mi smo toliko različiti i suprotstavljeni karakteri, najviše što se uopšte može zamisliti. Verovatno iz toga proizilazi napetost koja postoji među nama. Ja nikada ne pričam o novcu i imam ga, kazala je jednom, ti nikada ne pričaš o filozofiji i imaš je. Ta rečenica pokazuje kako nas dvoje stojimo, i, možda, bojim se, na čemu smo se zaustavili. Svuda po kući još uvek su tragovi moje sestre, god mi padne pogled tu je ona bila, ovo je preokrenula, ono je ostavila za sobom, ovaj prozor nije zatvorila kako treba, sve te razbacane i do pola ispijene čaše iza sebe je ona ostavila. Pritom mi ne pada na pamet da sređujem sve to što

17

je ona uneredila. Na njenom krevetu sam pronašao, kao u besu bačen, Prustov Kombrej i siguran sam da sa čitanjem nije daleko odmakla. Ali ne mogu reći ni to da ona ne čita ništa, ili da čita samo bezvredne stvari, za ženu njenih godina i njenog statusa, i uopšte njenog položaja i nadarenosti, ona uvek održava zadivljujući nivo kada je u pitanju štivo za čitanje. Onaj ko jednom bude čitao ove skice pitaće se čemu ova neprestana priča o sestri. Pa zato što sestra, naprosto, od detinjstva mlada vnome, i kada otputuje uvek mi je potrebno više dana da se priberem, ona je doduše fizički otputovala, ali svuda je na najjasniji, i za mene zaista najstrašniji način, prisutna, i bila je to pre svega ove poslednje večeri, što sam na najbolniji način osetio, i zbog te njene zaista stravične prisutnosti, sve sam više postajao svestan da se za nekoliko sati po njenom odlasku ona ne može isterati iz kuće, ona se ne da isterati, ona tu ostaje sve dok to želi i te večeri je sa neverovatnim intenzitetom želela da ostane zato što sam ja hteo da ode, zato što sam želeo da sledećeg jutra započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Samo glupan kao što sam ja mogao je verovati da će zaista nakon nekoliko sati po njenom odlasku moći da započne rad. Posle njenog odlaska uvek mi je trebalo više dana da je se oslobodim. Nadao sam se da ću ovaj put imati naročitu sreću. Ali nisam je imao. Tu vrstu sreće nikada nisam imao. I nije li ona možda bila u pravu kada je rekla da je moj rad o Mendelson-Bartoldiju samo finta kojom želim da opravdam moje apsurdno životno lutanje koje se, osim time da nešto pišem i nešto dovršavam, i ne može ni na koji drugi način opravdati. Bacao sam se na Šenberga da bih se opravdao, na Regera, na Joahima, čak i na Baha, samo da bih se opravdao, kao što se sada bacam na Mendelsona sa istim ciljem. U osnovi uopšte nemam pravo na ovu vrstu životnog lutanja koje je zaista toliko jedinstveno koliko je i rasipno i isto toliko stravično. S druge strane, kome bih trebalo da polažem račune osim samome sebi? Kada bi mi makar narednih dana pošlo za rukom da započnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju. Imam li ja, dakle, najbolje preduslove za to? I imam ih, i nemam ih, s jedne strane ih imam, s druge ih nemam, rekao sam sebi. Imao bih da sestra nije doš la, s jedne strane, i upravo zato što jeste došla u Pajskam, s druge strane. Za sve moramo da zapnemo stoprocentno, uvek je govorio moj otac, govorio je to svakom, mojoj majci, mojoj sestri, meni, ako ne zapnemo stoprocentno nismo uspeli već pre nego što smo i započeli. Ali šta u ovom slučaju znači stoprocentno? Nisam li se bacio na ovaj rad stoprocentno? Verovatno sam se bacio dvestaprocentno, možda čak i tristaprocentno, i to je onda katastrofa. Ali ta misao je, naravno, bila besmislica. Tvoja greška je, rekla je sestra, to što se u svojoj kući potpuno izoluješ, što uopšte više ne tražiš prijatelje, a mi imamo tako mnogo prijatelja. Rekla je istinu. Ali šta znači: prijatelj! Mi znamo dosta, možda čak i mnogo ljudi, neki od njih još uvek nisu umrli ili se zauvek povukli, znamo ih još od detinjstva, svake godine smo ih često posećivali, oni su dolazili kod nas u kuću, ali već odavno oni nisu prijatelji. Ukoliko se to uklapa u njen račun, moja sestra odmah nekog naziva svojim prijateljem, čak i one ljude koje jedva poznaje. Kad o tome bolje razmislim, ja uopšte nemam prijatelja, od kada je prošlo detinjstvo, nikada nisam imao prijatelja. Prijateljstvo, kako gubava reč! Ljudi je svakodnevno izgovaraju od iznemoglosti pa je potpuno obezvređena, obezvređena skoro koliko i do smrti razgažena reč ljubav. Tvoja najveća greška je što više ne ideš u šetnju, ranije si satima boravio van kuće, išao si kroz šume, preko polja, do jezera, i barem si se radovao svom vlastitom posedu. Danas više ne izlaziš iz kuće, a to ti najviše škodi, rekla je ona, upravo ona za koju svi znaju da je lenja za izlazak i koja za tri nedelje, koliko je bila ovde, nijednom nije otišla u šetnju. Ali, naravno, ona ne pati od bolesti, mislim se ja, od koje ja patim. Ja

18

moram da idem u šetnju. A ništa mi nije dosadnije. Ništa mi nije mučnije i ne pada mi tako teško na pluća i srce kao šetnja. Ja nisam čovek prirode, nikada nisam bio čovek prirode i nikada nisam dozvolio da budem primoran da postanem čovek prirode. Kad šetaš, prišire ti se pluća, rekla je zajedljivo i potom popila čitavu čašu šerija, Augustin Blasques, naravno, jedinog koji je za nju dovoljno skup. Ona ga već decenijama naručuje od svojih ljubavnika iz Španije pošto se ne može naći ni u Beču, a kamoli ovde, u ovom užasnom kraju. Pošto nisi katolik, rekla je smešeći se, više ne ideš ni u crkvu. Dakle, uopšte više ne izlaziš na svež vazduh. Tako propadaš i umireš. U poslednje vreme joj se naročito dopada da mi stalno ponavlja: umireš. To me svaki put pogodi iako sam sebi kažem i ponavljam da nemam ništa protiv umiranja. I to sam joj često govorio, što je ona opet nazivala smešnom dečjom koketerijom. Svakako da bi bilo pametno udisati svež vazduh, ali ovde sada uopšte nema svežeg vazduha, ovde je samo đavolski, gusti, smrdljivi vazduh koji je inače potpuno zatrovan hemijom iz obližnje fabrike papira.

Ponekad pomislim kako je fabrika papira možda toliko zatrovala vazduh da je on za mene smrtonosan. Pošto ja već desetinama godina udišem taj fabrikom papira zatrovani vazduh, palo mi je na pamet, one večeri kada je otišla sestra, da su moja nemoć da započnem rad, uopšte moja bolest i moja skora smrt, prouzrokovani vazduhom koji je zatrovala fabrika papira. Čovek nasledi posed od svojih roditelja i onda veruje kako čitav život mora na njemu da ostane i uopšte ne primeti da umire tako rano zato što obližnja fabrika papira danonoćno zagađuje vazduh koji on diše. Ali, nisam se dalje udubljivao u te spekulacije i opet sam se vratio u predsoblje. Pri pogledu na onaj ugao u kojem smo držali psa dok smo bili mali, morao sam da pomislim kako bi to bilo kada bih barem imao nekog psa. Ali, od kada sam porastao, ja mrzim pse. A i ko bi se brinuo o tom psu i kako bi trebalo da izgleda taj pas, kakav bi to pas trebalo da bude? Da imam psa, onda bih morao, samo zbog jednog takvog psa, da u kuću primim čoveka koji bi o njemu vodio računa, a ja ne bih mogao da podnesem nikakvog čoveka, ne podnosim ni psa, niti čoveka. Kada bih dugo podnosio nekog čoveka u kući, kada bih mogao da podnesem jednog takvog čoveka, a ne bih mogao, naravno da ne bih mogao da podnesem još i psa.

Nisam spao na psa, rekao sam sebi, i nikada neću spasti na psa, radije ću crći, ali neću spasti na psa. U ovom uglu, odmah do vrata što izlaze na dvorište, čučao je pas i mi smo ga voleli, ali danas bih sigurno morao da mrzim tu životinju koja neprestano vreba. Istina je da ja volim moju samoću, ja nisam usamljen i ne patim, iako moja sestra stalno pokušava u to da me uveri, ja ne patim zbog moje samoće, ja sam srećan sa njom, znam šta u njoj imam, vidim to na drugima koji nemaju takvu samoću, koji ne mogu da je sebi priušte, vidim na onima koji je žele čitavog života, ali je ne mogu imati. Ljudi imaju psa i pas njima vlada, i samim Šopenhauerom, na kraju krajeva, nije uistinu vladala njegova glava već njegov pas. Ova činjenica deprimira više od bilo koje druge. U osnovi, Šopenhauerovo mišljenje nije odredila njegova glava već njegov pas, svet nije mrzela Šopenhauerova glava, već njegov pas. Nisam lud zato što tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa a ne glavu. Ljudi vole životinje zato što uopšte nisu sposobni da vole sebe. Oni koji su u duši najniži, ti drže pse i dozvoljavaju da ih ti psi terorišu i konačno dotuku. Oni psa stavljaju na prvo i najviše mesto te svoje, na kraju krajeva, za društvo opasne maskarade. Oni bi od giljotine pre spasili svog psa nego Voltera. Masa je za psa zato što ona, u suštini, ne želi da učini napor da bude sama sa sobom, to zaista zahteva duševnu veličinu, a ja nisam masa, čitavog svog života sam bio protiv mase, i nisam ni za psa. Takozvana ljubav prema životinjama je toliko zla izazvala da bi, kada bi zaista sa

19

najvećim mogućim intenzitetom o tome razmislili, u istom trenutku morali da umremo od užasa. Nije toliko apsurdno, koliko se na prvi pogled čini, kada se kaže da svet za svoje najstrašnije ratove treba da zahvali tome što su vladari gajili takozvanu ljubav prema životinjama. Za sve to postoje dokumenti i moramo se rastrezniti. Tim ljudima, političarima, diktatorima, vlada pas i stoga milioni ljudi doživljavaju nesreću i propast, ti ljudi vole jednog psa i u tajnosti pripremaju svetski rat u kojem će milioni poginuti zbog tog jednog psa. Trebalo bi samo jednom pomisliti kako bi svet izgledao kada bi se ova takozvana ljubav prema životinjama za samo nekoliko smešnih procenata umanjila u korist ljubavi prema ljudima, koja je takođe, naravno, takozvana. Pitanje ne može da bude da li ću ja držati psa ili neću držati psa, ja uopšte nisam sposoban da držim psa kojeg, inače, kao što znam, treba najintenzivnije negovati i paziti, kao bilo kog čoveka, psu je potrebno više nege i pažnje nego što je potrebno meni samom, ali čovečanstvo ništa ne zaključuje iz toga što ono, u svim delovima sveta, bolje neguje i mnogostruko bolje pazi pse nego svoje sunarodnike, da, jeste, u svim tim milijardama slučajeva pasa, ono ih bolje neguje i više pazi nego same sebe. Dozvoljavam sebi da jedan takav svet nazovem perverznim i u najvećoj meri nečovečnim i potpuno suludim. Kada sam ja tu, i pas je tu, ako sam tamo, i pas je tamo. Ako pas mora napolje, moram i ja napolje i tako dalje. Ne mogu da podnesem tu pseću komediju koju svakodnevno vidimo čim otvorimo oči, i čak i pre nego što nam se oči naviknu na dnevnu svetlost. U toj psećoj komediji pojavljuje se pas koji muči jednog čoveka, iskorišćava ga i iz njega isisava bezazlenu čovečnost. Najveći i najskuplji i zaista najvredniji nadgrobni spomenik koji je ikada podignut u istoriji, treba da bude podignut psu. Ne, ne u Americi, kao što bi se pretpostavilo, već u Londonu. Da bi se razjasnila ta činjenica dovoljno je pokazati ljude u njihovom pravom psećem svetlu. Već odavno na ovom svetu pitanje nije koliko je neko čovečan, već koliko je pseći, ako se u osnovi želi poštovati istina, onda, da bi se zaista reklo koliko je neko čovečan, mora se reći koliko je on pseći. I to je ono najodvratnije.

Pas ne dolazi u obzir. Kada bi barem imao psa, rekla je sestra neposredno pre nego što je otputovala. Nije to bio prvi put, to je primedba koju mi upućuje već godinama. Barem psa! Meni nije potreban pas, ja imam ljubavnike, kaže ona. Jednom se, iz hira, kako mi se čini, odrekla ljubavnika pošto je imala psa koji je bio tako mali da je mogao, barem sam ja to tako zamišljao, da se provuče ispod njene štikle. Volela je grotesknost te činjenice i dala je da se tom psu, koji uopšte i ne zaslužuje to ime, ištrika prsluk za zlatnim obrubom.

U Zaheru su se divili psu, a to je njoj postalo tako neprijatno da je životinju na kraju poklonila svojoj kućepaziteljski koja ju je, naravno, dala nekom sledećem. Moju sestru fascinira ono što odskače, ali ipak, razložno, zato što ipak vrlo dobro razume stvari, u tome što odskače ona ne ide do kraja, ne ide tako daleko da bio zaista mogla da ispadne smešna. Ili putovanje, rekla je. Trebalo bi da otputuješ. Ukoliko uskoro ne otputuješ, umrećeš. Već vidim kako u tom tvom ćošku najpre počinješ da ludiš, a onda propadaš.

Putovanje! Ranije moja najveća ljubav, moja jedina strast. Ali sada sam isuviše slab za svako putovanje, rekao sam sebi, ne smem ni pomisliti na to da otputujem. A i ako bi putovao, kuda? Možda je, mislio sam, more moj spas. Ta misao me je obuzela, od te misli više nisam mogao da pobegnem. Uhvatio sam se za glavu i rekao: more! To je za mene čarobna reč. Kada putujemo, ako nismo već sasvim umrli, onda oživljavamo. Ali, da sam i u stanju da putujem, kuda? Sva moja putovanja su na mene delovala čudesno.

Naši roditelji su nas još kao decu vodili sa sobom na putovanja i na taj način smo već sa dvanaest i trinaest godina mnogo videli. Bili smo u Italiji, u Francuskoj, bili smo u

20

Engleskoj i Holandiji, upoznali smo Poljsku i Češku i Moravsku, i već sa trinaest godina smo iza sebe imali i boravak u Severnoj Americi. Kasnije sam iz svoje vlastite želje, kad god je to na bilo koji način bilo moguće, odlazio na velika putovanja, bio sam u Iranu, Egiptu, u Izraelu, Libanu. Sa sestrom sam proputovao Siciliju i više nedelja proveo u Taormini, u čuvenom hotelu Timeo, ispod grčkog teatra, jedno vreme sam stanovao u Palermu, i u Agrigentu, veoma blizu kuće u kojoj je živeo i pisao Pirandelo. Više puta sam bio u Kalabriji i, naravno, na svakom putovanju po Italiji posetio sam Rim i Napulj, i svakog proleća sam sa roditeljima i sestrom bio u Trstu i Opatiji. Svuda smo imali rođake i uvek smo kod njih odlazili u najkraće moguće posete jer su moji roditelji, baš kao i ja, najviše voleli da odsedaju u hotelu, oni su bili, moja majka isto kao i moj otac, strastveni posetioci hotela, u najboljim i najlepšim hotelima su se osećali, baš kao i ja, mnogo više domaće nego kod svoje kuće. Uopšte ne smem ni da mislim na sve te predivne palate u kojima smo bili. Ni rat nas nije mogao sprečiti u tome da putujemo i da odsedamo u najboljim kućama, kako je to moj otac često govorio. Od svih tih hotela u najprijatnijem sećanju mi je ostao Seteis u Sintri i, naravno, Timeo. Kada sam nedavno pitao mog internistu da li bih smeo da razmišljam o putovanju, on mi je rekao naravno, u svako doba, ali bilo mi je neprijatno zbog načina na koji mi je rekao to naravno. S druge strane, bez obzira kakvo nam je stanje, u svakom trenutku bi trebalo da činimo ono što želimo, kada želimo da putujemo, onda treba da putujemo, i da o našem stanju, pa bilo ono i najgore, ne brinemo, a pre svega da ne brinemo kada je ono najgore, jer mi smo, bilo da putujemo ili ne putujemo, izgubljeni, i bolje je umreti i otići na željeno putovanje, na putovanje za kojim žudimo kao ni za čim drugim, nego ugušiti tu želju i tu žudnju.

Godinu ipo dana nisam putovao, poslednji put sam, zato što je to za mene najidealnije mesto, bio u Palmi. U novembru, kada magla na najstrašniji način guši i pritiska, ja sam raskopčane košulje šetao kroz Palmu i svakodnevno sam na čuvenom Borneu, u senci platana, bio kafu, i upravo sam u Palmi uspeo da napišem najvažnije beleške o Regeru, koje sam, doduše, kasnije izgubio i do danas ne mogu da kažem kako to da sam vlastitom nepažnjom uništio dva meseca duhovnog naprezanja, što je neoprostivo. Kada samo pomislim na to kako jedem masline i pijem vodu na terasi palate Niks, i kako sam ne samo utonuo u gledanje tih ljudi koji svoje želje i ideje, baš kao i ja, vezuju za ovu terasu, već se potpuno izgubim u tom gledanju! Često ne primećujemo da sa tačke, za koju smo čvrsto vezani, u jednom času svom snagom moramo da se otisnemo da bismo mogli dalje da živimo. Sestra je u pravu što u mom prisustvu stalno izgovara reč putovanje, neprestano me bičuje rečju putovanje, kažem sebi, ona ne samo da u svakom trenutku usput izgovara reč putovanje, ona uporno pokušava da ostvari svoj zacrtani cilj, da spase moju egzistenciju. Posmatrač prozire čoveka kojeg posmatra, naravno, nemilosrdnije i autentičnije nego što posmatrani prozire sebe, rekao sam sebi. Na svetu postoji toliko lepih gradova, predela, obala koje sam video u svom životu, ali nijedna od njih nikada za mene nije bila tako idealna kao Palma. Ali šta ako u Palmi doživim jedan od onih strašnih napada, ako bez prave lekarske pomoći budem ležao u sobi, bojeći se smrti? Moramo razmotriti najstrašnije mogućnosti i uprkos tome otići na putovanje, rekao sam sebi. Ali, ne mogu poneti čitavo brdo beležaka, rekao sam sebi istovremeno, one bi teško stale u dva kofera, a sa sobom u Palmu nositi više od dva kofera, to je ludost. Sama predstava da moram sa dva, ili čak sa tri kofera da idem na stanicu i u voz i iz voza, na aerodrom i onda u avion i tako dalje, dovela me je skoro do ludila. Ipak, više nisam napuštao misao o Palmi i Meliji, pošto je Mediteraneo još odavno zauvek zatvoren. U toj sam se misli

21

učvrstio, i obrnuto, ta se misao učvrstila u meni. Išao sam tamo-amo po kući, gore-dole, levo-desno, i više nisam mogao da se odvojim od misli da iza sebe ostavim Pajskam; u stvari, nisam napravio ni najmanji pokušaj da se oslobodim te misli o Palmi, naprotiv, neprestano sam je raspirivao i onda sam je doveo do samog vrhunca kada sam iz sanduka u predsoblju izvadio moja dva velika putna kofera i stavio ih pored sanduka, kao da ću zaista otputovati. S druge strane, rekao sam sebi, ne smemo odmah da se prepustimo misli koja je tako iznenadno izronila, kuda bismo stigli kada bi tako radili. Ali, misao je bila tu i stavio sam kofere između sanduka i vrata i posmatrao sam ih iz ugla koji je bio izuzetno povoljan za jedno takvo posmatranje. Koliko dugo nisam iznosio ove kofere iz sanduka!, rekao sam sebi. Svakako previše dugo. Na te je kofere, sve vreme od mog poslednjeg putovanja, dakle mog poslednjeg putovanja na Palmu, padala prašina i uzeo sam krpu za prašinu i obrisao ih. I to mi je odmah izazvalo najgoru mučninu. Nisam bio još ni jedan kofer očistio od prašine, a morao sam da se oslonim na sanduk, ostao sam potpuno bez vazduha. I u takvom stanju ti misliš o tome da letiš za Palmu, uz sve te strašne teškoće koje takvo jedno putovanje neizbežno izaziva i koje nisu najmanje ni za onoga ko je zdrav, a za bolesnika su i previše, za njega možda znače čak i smrt. Posle nekog vremena sam ipak prebrisao, sada najopreznije, i drugi kofer, i onda sam seo na gvozdenu stolicu u predsoblju, moju najomiljeniju stolicu. U jedna kofer staviti spise o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, u drugi odeću, veš i tako dalje. U veći materijal koji se tiče Mendelsona, a u manji odeću i veš. Za šta će mi inače ovaj elegantni putni kofer, rekao sam sebi, kofer koji je star najmanje šezdeset godina i potiče iz poslednjih godina života moje bake sa majčine strane, bake koja je imala dobar ukus, što dokazuje upravo ovaj njen putni kofer. Ono što je iz Toskane dobrog je ukusa, rekao sam sebi, to se dokazuje uvek kada putujem; a ako otputujem, rekao sam sebi sedeći na gvozdenoj stolici, onda ću samo napustiti zemlju čija me apsolutna beznačajnost svakodnevno u najvećoj meri deprimira. Njena glupost svakodnevno preti da me uguši, od njene tupavosti ću, i bez moje bolesti, pre ili kasnije umreti. Njene političke, kao i kulturne prilike, u poslednje su vreme postale tako haotične da vam se stomak mora okrenuti čim se ujutro probudite, još pre nego što se uopšte u krevetu uspravite. U njen nedostatak potrebe za duhom čovek kao što sam ja već dugo ne može ni da posumnja, već o toga može samo da povrati, da kažem istinu. Otići su iz zemlje, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, u kojoj sve što predstavlja zadovoljstvo jednom takozvanom duhovnom čoveku, pa ako ne i zadovoljstvo, onda barem sasvim jednostavno mogućnost da živi svoj život, sve je to isterano, istrebljeno, uništeno, u njoj vladaju još samo najprimitivniji od svih nagona održanja i u njoj se u zametku guši i najmanji zahtev nekog takozvanog duhovnog čoveka. U njoj podmićena država, i isto tako podmićena crkva, drže dva kraja istog konopca kojim, već vekovima, sa najvećom bezobzirnošću, a istovremeno i samorazumljivošću, stežu vrat ovog slepog i u svojoj tupavosti zarobljenog i zaista tupog naroda. U njoj se istina gazi nogama i laž se sa zvaničnih mesta slavi kao jedino sredstvo za postizanje svakog cilja. Napustiću u tom slučaju zemlju, rekao sam sebi sedeći na gvozdenoj stolici, u kojoj se istina ne razume ili se naprosto ne prihvata, a ono što je suprotno istini jeste jedino sredstvo plaćanja za sve. Napustiću zemlju u kojoj crkva vara, a socijalizam, koji je došao na vlast, iskorišćava, dok umetnost povlađuje. Napustiću zemlju u kojoj narod, odgojen da bude glup, dopušta da mu crkva zatvori uši, da mu država zatvori usta, i u kojoj sve ono što je meni sveto već stotinama godina zavrašava u noćnim posudama njenih vladara. Kada odem, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, samo

22

ću otići iz zemlje u kojoj u osnovi više nema šta da se traži i u kojoj ja nikada ni nisam našao svoju sreću. Kada odem, otići ću iz zemlje u kojoj su gradovi smrdljivi, a stanovnici gradova podivljali. Otići ću iz zemlje u kojoj je jezik postao prost a duhovno stanje onih koji govore tim jezikom, sve u svemu, neuračunljivo. Otići ću iz zemlje, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, u kojoj su takozvane divlje životinje postale jedini uzor.

Otići ću iz zemlje u kojoj i za vreme najvedrijeg dana vlada tamna noć i u kojoj su, u osnovi, na vlasti još samo bučne analfabete. Kad odem, rekao sam sebi na gvozdenoj stolici, samo ću otići iz odvratno beznadežnog i jednostavno nezamislivo prljavog stanja u kojem se nalazi ovaj abortus Evrope. Odlazim, rekao sam sebi sedeći na gvozdenoj stolici, to znači da ostavljam za sobom zemlju koja već godinama na mene utiče na najštetniji način, i u svakoj prilici, bez obzira gde i kada, o glavi mi radi na najpodliji i najzlonamerniji način. Ali, nije li to ludilo, u ovakvom stanju, i sa ovakvim telesnim sklopom, koji mi ne dozvoljava da napravim ni dvesta koraka van kuće, da mislim na putovanje u Palmu? pitao sam se, sedeći na gvozdenoj stolici. I naizmenično sam mislio, sedeći na toj stolici, na Taorminu i Timeo sa Kristinom i njenim fijatom, i na Palmu i Meliju i Kanjelase sa njihovom trospratnom palatom i njihovim mercedesom, i video sam sebe kako odjednom šetam kroz uske uličice Palme. Prošetati! viknuo sam sa gvozdene stolice i uhvatio se za glavu, nisam zapravo u stanju ni da prođem kroz kuću, a kamoli da trčim kroz Palmu; takva misao bolesnika kao što sam ja ne samo da se graniči sa ozbiljnom manijom veličine, ona je već s one strane te granice, već je potpuno ludilo i to jedno takvo koje uopšte više nije htelo da mi izađe iz glave; to ludilo više nisam mogao da razbijem sedeći na gvozdenoj stolici, i uopšte više i nisam ni pokušavao, naprotiv, bavio sam se njime u gvozdenoj stolici sve dok, sam od sebe, nisam morao da uzviknem reč lud, Melia ili Timeo, Kristina ili Kanjelasi, fijat ili mercedes, mora da sam svo vreme spekulisao na toj gvozdenoj stolici i još sam se i okrepio tom smešnom spekulacijom, Melija sa svojim stotinama i hiljadama jahti ispod prozora, velegrad Palme, Timeo sa svojim bugenvilijama koje cvetaju na prozorima, nepojmljivi morski vetar na Meliji, prastaro kupatilo u Timeu, Kristina ili Kanjelasi, bugenvilije ili morski vetar, katedrale ili grčki teatar, mislio sam na gvozdenoj stolici, Majorkanci ili Sicilijanci, Etna ili Polensa, Ramon Lil ili Ruben Dario, odnosno Pirandelo. Kasnije sam rekao sebi da mi je upravo sada potrebno, i to baš zato što želim da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, atmosfera velegrada, više ljudi, više događaja, više turbulencije, mislio sam na toj gvozdenoj stolici, ne samo jedna jedina ulica i to ulica koja ide naviše, i zbog toga naporna ulica, ne samo jedna kafana, već mnogo živih ulica (i trgova!) i mnogo kafana i uopšte, koliko god je to moguće, oko mene mnogo ljudi jer ništa mi sada nije tako potrebno kao što su mi potrebni ljudi oko mene; ne zato što želim da sa njima družim, ni slučajno ne želim sa njima da razgovaram, mislio sam na gvozdenoj stolici, ali moram da ih imam oko sebe i iz svih tih razumljivih razloga odlučio sam se za Palmu, a protiv Taormine, osim toga i za Kanjelase a protiv Kristine, i sve u svemu, za klimu koja je u upravo za moje stanje u odlučujućoj meri podnošljiva, za letnju klimu koja se u Palmi može očekivati već u februaru, za razliku od Taormine, u kojoj je u februaru još zima, i uz to još uvek deo vremena pada kiša i Etna se, mislio sam na gvozdenoj stolici, u februaru može videti samo retko, a i tada je od gore do dole prekrivena snegom i stalno, na najškodljiviji način, podseća na Alpe, dakle na Austriju i na kuću, što meni, na kraju krajeva, može da izazove samo mučninu. Ali, sve to mi se odjednom učinilo kao besmislena spekulacija uzbuđenog bolesnika, smeštenog na gvozdenu stolicu, i to me je

23

još više rastužilo i zaista je završilo kao utučenost. Međutim, više nije bilo izlaza iako sam se, još uvek sedeći na gvozdenoj stolici, pitao ne bi li bilo dovoljno posetiti nekog suseda. I tako sam ustao i presvukao se i krenuo u Niderkrojt, koji je veoma blizu, do kojeg mogu stići čak i ja u svom jadnom stanju i gde je četiri stotine stara građevina, vlažna i neugledna, u kojoj stanuje bivši konjički oficir iz Prvog svetskog rata, koji sebe, kao i svi ti ljudi, naziva baronom, građevina u kojoj, dakle, stanuje jedan stari čudak. Ne odlazim tamo zato što me taj čovek naročito interesuje već zato što je najbrže i najlakše stići do njega. On je apsolutni ljudski kuriozitet. Kada ga posetim popijem šolju čaja i puštam ga da mi priča događaje iz Prvog svetskog rata, kako je bio ranjen na Monte Ćimoneu i kako je tri meseca ležao u bolnici u Trstu i onda dobio zlatnu medalju za hrabrost. On zapravo uvek priča istu priču i tu istu priču ne priča samo meni već svima koji ikada dođu da ga posete. Njegova prednost je u tome što ume da skuva izvanredan čaj i što, iako je već tako star – ima oko osamdeset pet – nema zadah iz usta. Ja se plašim posete starim ljudima pre svega zbog njihovog ružnog zadaha iz usta. On, uprkos tome što ima, kako sam rekao, osamdesetpet godina, ne želi da se preda i uopšte izgleda vrlo dobro. Ima kućepaziteljku koja se brine o njemu i koju zove Muksi, a niko ne može da kaže šta to znači; ona se, kada neko dođe u posetu, povlači u kuhinju. Onda svakih pola sata provuče glavu kroz vrata i pita da li stari želi nešto. Ne Muksi, svaki put kaže stari, nagne se prema posetiocu i kaže: glupa je kao noć! Uvek isto. Odlazim tamo iz očajanja, moram reći, i samo da bih se odbranio od apsurdne misli o tome da otputujem, i to još da otputujem u Palmu, što je uopšte najapsurdnija pomisao u mojoj situaciji, odlazim starom u Niderkrojt, jednostavno ga iskorišćavam u mojem stravičnom stanju, bilo mi je stalo da isteram iz glave tu moju Palmu. Čim sam povukao zvonce čuo sam korake kućepaziteljke koja mi je otvorila. Gospodin je tu. Ušao sam. Nadam se da ne smetam, rekao sam ulazeći u sobu koju je kućepaziteljka fino, krajnje prijatno zagrejala, odmah se ljutnuo na sebe zato što sam izgovarao ono što meni moja sestra neprestano izgovara i što me uzbuđuje kao nijedna druga primedba zato što je to jedna od najlažnijih primedbi koje postoje. Gospodin je ustao, prodrmao mi ruku i ponovo sa mnom seo. Upravo sam se spremao da skuvam čaj, rekao je. Imao je u ruci knjigu. Sada je vreme za čitanje, rekao je, besmislena knjiga, nešto o Mariji Lujzi, poslala mi sestra, a u velikoj meri bez ukusa. Šta sve ljudi pišu, više se niko ni ne trudi oko činjenica i odakle im samo pravo! Nisamo želeo da sa starim započinjem razgovor u tom pravcu, ali čim sam seo u očekivanju šoljice čaja, primetio sam kako sam se udaljio od plana za putovanje. Ovde više ipak nije tako nepodnošljivo, rekao sam sebi i posmatrao slike na zidu. Ovo je moj deda, feldmaršal i vrhovni komandant čitavog južnog fronta na Jadranu, rekao je stari, ali to sam vam sigurno rekao već hiljadu puta, a za to vreme je kućepaziteljka donela vodu i opet se izgubila. Danas se ratovi vode sasvim drugačije, rekao je. Iz osnove drugačije.

Sve je danas drugačije. Podigao je poklopac čajnika, promešao i rekao – sve se preokrenulo za 180 stepeni. Uvek je upotrebljavao taj izraz, tek što biste se susreli sa njim, on je već pronašao neki povod za primedbu: sve se preokrenulo za 180 stepeni. Živo je još samo trinaestoro njih koji su od cara lično dobili medalju za hrabrost. Još samo trinaestoro, zamislite vi to. Najpre je mislio da svoj posed ostavi ćerki koja živi u Londonu, ali je onda shvatio da je to glupost. A onda je mislio da će svoje imanje zaveštati crkvi. Ali crkva ga je razočarala i zatim je poželeo da naslednik bude državna socijalna služba. Ali državna socijalna služba, kaže on sada, takođe je obična glupost.

Uopšte ne postoji institucija kojoj želim nešto da ostavim. Ali ne postoji ni čovek, od

24

onih koje poznajem. Tako sam odlučio da zatražim da mi se iz Londona pošalje telefonski imenik. I šta mislite, zašto? Napravio je pauzu, dao čaj meni i sebi i rekao: otvorio sam nasumice jednu stranicu, za koju sam kasnije utvrdio da je dvestotinetri, i spustio na nju, zatvorenih očiju, prst desne ruke. Kada sam otvorio oči i dobro pogledao, video sam da mi je vrh prsta na imenu Sara Sloter. Meni je svejedno, rekao je, ko je ta Sara Sloter, adresa je Najtbridž broj 128. Na ovu ću adresu, svejedno šta ili ko se iza toga krije, zaveštati sve što imam. Dragi moj komšija, to mi predstavlja najveće zadovoljstvo.

Inače sam već sredio pravni deo te neobične stvari. Kada dobro razmislimo, ipak ne možemo nešto ostaviti nijednom jedinom čoveku kojeg poznajemo, rekao je. Ni u kom slučaju. Bio sam potpuno fasciniran starim, nisam od njega tako nešto očekivao. Ali rekao je istinu. Sve drugo te večeri, što se sa uobičajenim staračkim brbljanjem oteglo u noć, nije bilo ništa u poređenju sa tim. Ali ćutite o tome, rekao mi je, to još nikom nisam rekao. To nije nikakva šala. Vi ste jedini čovek za kojeg znam da će za sebe sačuvati ono što mu kažem. Sada kao da mi je pao kamen sa srca. Uostalom, rekao je, znate šta sve odlazi toj Sloterovoj. Moj bože, rekao je još, zaista sam podlac i očigledno uživam u podlosti. Kada sam krenuo kući ne samo da nisam bio odvraćen od svog plana za putovanje, odjednom mi se on više nije činio apsurdnim, naprotiv, odjednom sam imao osećaj da ne mogu sebi da dam bolji zadatak od toga da otputujem što je pre moguće i to, naravno, u Palmu. Odjednom me je okrepila pomisao da bih mogao da se u poslednjem trenutku katapultiram iz ovog mog groba, u najposlednjijem momentu i, mislio sam, koliko god da je proklinjem, opet je sestra bila u pravu. Odjednom sam potpuno bio opsednut planom za putovanje. Stari iz Niderkrojta mi je opet otvorio oči koje su tako dugo bile zatvorene. Posetio sam ga da bi me odvratio od plana za putovanje, a zbog njega sam, sasvim obrnuto, poludeo za tim planom. Moraš odavde, više nema razmišljanja kako da odustaneš uz pomoć svih mogućih i nemogućih ljudi iz susedstva i tako dalje, treba otputovati, otići, što je pre moguće. Moja sestra, prokleta, opet je imala dobar njuh. Ali, uvek sam mogao da na neko vreme odem u Beč, ne moram u sestrin stan, mogu da idem i u Elizabetu ili u Mađarskog kralja, ali koliko god sam razmišljao o Beču, Palma je bila ta koja je mnome potpuno gospodarila. Šta imam u Beču, pitao sam se, i naježio se pri samom prisećanju imena svih onih koje poznajem u Beču, veoma je malo izuzetaka i ti izuzeci više ne dolaze u obzir, bilo zbog bolesti, bilo zato što su odavno mrtvi. Godinama sam imao Paula Vitgenštajna, nećaka filozofa, ali i on je na kraju umro od dugogodišnje, mučne bolesti, i to u pravom trenutku, kada Beč za njega više nije mogao ništa da predstavlja. On je već desetinama godina išao kroz Beč, a sa njim nije imao ništa. Niko nije bio tako pametan kao on, niko nije bio tako poetičan, tako nepodmitljiv u svemu. Sada kada sam njega izgubio, više nemam šta da izgubim u Beču.

Dvadeset godina sam bez prekida živeo u Beču, što je verovatno bilo moje najbolje, istovremeno i najlepše vreme, ali to vreme se ne može ponoviti, sve je to danas još samo jadan odliv, moralo bi me biti stid da u tome učestvujem. Beč je danas skro-naskroz proleterizovan grad prema kojem pristojan čovek može da oseća još samo najdublji prezir i da mu se podsmeva. Ono što je u Beču bilo veliko, ili čak vredno pažnje u poređenju sa ostatkom svetu, to je sve odavno mrtvo, danas scenom vladaju prostota i glupost i, što uz to i ide, šarlatanstvo. Moj Beč su iz osnova uništili gramzivi političari bez ukusa, on se više ne može prepoznati. Poneki dan se oseti onaj stari vazduh, ali samo na kratko, a onda opet sve prekrije prljavština koja se po ovom gradu poslednjih godina strašno raširila.

Umetnost je u ovom gradu još samo farsa koja izaziva gađenje, muzika je loše verglanje,

25

literatura je noćna mora, a o filozofiji neću ni da govorim zato što za to nedostaju reči čak i meni koji ne spadam među one najnemaštovitije. Dugo vremena sam mislio da je Beč moj grad, da je, čak, moja domovina, ali sada moram da kažem da više nisam kod kuće u kloaki koju su pseudosocijalisti svojom nečisti napunili do samog vrha. Čak i moje zanimanje za to da praktično čujem muziku više nije ono staro, sada radije sam za sebe čitam partiture jer je to uživanje i mnogo je dragocenije. Ali, šta danas još nude ti koncerti u Muzičkom udruženju i njegovoj koncertnoj dvorani? Veliki kapelmajstori prošlosti pretvorili su se u dresere koji žude za senzacijama i orkestar je pod vlašću tih dresera postao malouman. Sve sam muzeje već video, a pozorište je najprašnjavije u čitavoj Evropi. Burgteatar je danas ništa drugo do neukusna, a nenamerna parodija na pozorište uopšte, u kojoj nedostaje sve što ima veze sa duhom; on je provincijalizam, farsa. Da i ne govorim o drugim pozorištima čiji svakodnevni dilentatizam upravo odgovara novom društvu, skroz-naskroz lišenom ukusa. I naravno, bilo bi mi nepodnošljivo da živim sa sestrom pod istim krovom, to se pokazalo upravo sada kada je bila u Pajskamu. Ja sam njoj pravio pakao i ona je meni pravila pakao, mi bismo jedno drugo uništili u najkraćem roku. Nikada nismo mogli da živimo pod istim krovom. Ali sasvim je moguće da je moja sestra u najboljoj nameri mislila na mene, i na to kako ću dalje, kada me je pozvala u svoj stan u Beču, ali ja, na kraju krajeva, pošto je poznajem, ne mogu u to da verujem. S druge strane, rekao sam sebi, nisam dovoljno radoznao da bih u Beč putovao samo da ispitam njen novi stan u kojem se, verovatno, samo jedna za drugom ređaju dragocenosti i koji uopšte nije bez ukusa, naprotiv, ali upravo to je ono što bi me dovelo do ključanja. Vidi mali moj brate, ova vaza je iz gornjeg Egipta, čujem je kako to izgovara i onda čeka šta ja imam na to da kažem iako zna šta ću na to reći. Mi smo inteligentni brat i sestra, svoju inteligenciju smo za četiri i po decenije razvili veoma dobro, svako na svoj način, svako u sebi svojstvenom pravcu, ja u mom, ona u svom, sve do danas. Na putovanje u Beč treba da ponesem samo putnu torbu pošto se na rad u Beču ne može ni pomišljati. Barem ne kod moje sestre. Ali ne čak iako bih stanovao u hotelu jer je Beč protiv mog rada, uvek je bio protiv mog rada, u Beču mi nikada nije uspeo nijedan rad, puno radova sam započeo u Beču ali nijedan jedini nisam doveo do kraja i zbog toga sam se svaki put osećao stravično osramoćeno. Jednom, pre dvadeset pet godina, uspeo sam da u Beču do kraja napišem nešto o Vebernu ali sam to odmah, čim sam završio, spalio, pošto nije bilo uspelo. Beč me je uvek paralisao, čak i kada to nikako nisam hteo da priznam, paralisao me je u svemu. Paralisali su me takođe ljudi koje sam upoznao u Beču, svi osim dva, tri izuzetka. Ali moj Paul Vitgenštajn je umro od svog ludila, to molim vas zapamtite, a moja prijateljica, slikarka Joana se obesila. Ko ode u Beč i u Beču ostane i previdi trenutak u kojem mora da nestane iz Beča, taj postaje besmislena žrtva jednog grada koji svakom čoveku uzima sve i uopšte mu ništa ne daje; postoje gradovi, kao na primer London ili Madrid, koji takođe uzimaju, ali ne mnogo, i daju gotovo sve, a Beč uzima sve i ne daje ništa, to je razlika. Tom gradu je stalo da isisa one koji su upali u njegovu klopku i isisava ih sve dok ne padnu mrtvi. To sam rano shvatio i, koliko god je moguće, izbegavam Beč. Posle tih skoro neprekidnih bečkih godina povremeno sam dolazio u Beč samo da bih posetio nekoliko ljudi koje sam iskreno voleo. Najmanji je broj onih koji su imali snage da Beču okrenu leđa na vreme, pre nego što postane kasno, ali većina je ostala u tom opasnom, čak otrovnom gradu, i konačno dopustila da ih on, izmorene, udavi kao zmija. A koliko genija je ovaj grad zgnječio, ne mogu se čak ni izbrojati. Ali onima koji su uspeli da mu u pravom trenutku

26

okrenu leđa uvek je sve, ili skoro sve, uspevalo, kao što dokazuje istorija i što se ne mora nužno ponovo dokazivati. Ako sada odem u Beč dosađivaću se dok me ne spopadne muka od mene samog, mislio sam, za najkraće vreme ću razoriti još i ono malo što mi je preostalo. Dakle, zbogom Beču. Na kratko se javila i Venecija, ali uzdrhtao sam od pomisli da bih morao mesecima da sedim na toj doduše raskošnoj, ali ipak skroz-naskroz perverznoj gomili kamenja, pa makar našao i najidealniju poziciju. Venecija je samo za nekoliko dana, kao neki elegantni starac kojeg svaki put posećujemo kao da je poslednji put¸ samo na nekoliko dana, ali ne i duže. Sada sam usredsređen samo na Palmu i još iste večeri, kada sam se vratio iz Niderkrojta, gde mi je stari otkrio svoju poslednju želju, što me je fascinirao kao i ranije i zapravo me čitavo vreme u najvećoj meri zaokupljalo, još iste večeri sam počeo da mislim na to šta da spakujem u svoja dva kofera koja sam u međuvremeno odneo na prvi sprat da bih ih oba, potpuno otvorena, stavio na komodu u spavaćoj sobi. Najpre sam se spakovao, još uvek u mislima: treba poneti samo najneophodnije, to je moj stari princip putovanja, odeću, veš i cipele. Samo dve košulje, dva para pantalona, samo dva para cipela, rekao sam sebi i potražio one koji se slažu, i pritom sam neprestano mislio na to da moraju biti letnje košulje i pantalone, letnje cipele jer u januaru je u Palmi još uvek leto, manje je ili više letnjikavo, ispravio sam se. Svi uvek prave grešku što na putovanje nose previše odeće i skoro se do smrti istegle noseći je i na kraju uvek samo jedno isto oblače, ukoliko imaju barem malo pameti. Ja putujem već više od trideset godina, i kako meni odgovara, rekao sam sebi, a ipak uvek u poslednjem momentu ponesem sa sobom suviše, ali na ovo putovanje, koje će možda, sa verovatnoćom koja graniči sa sigurnošću, biti moje poslednje putovanje, kako sam mislio, neću poneti previše, barem sam imao čvrstu nameru da ne ponesem previše.

Međutim, u nedoumicu sam došao već kod pitanja da li da uz tamnosive pantalone uzmem i tamnobran ili crne. Na kraju sam u kofer stavio tamnoplave i tamnobraon i crne.

Zato nisam bio u nedoumici oko sakoa, trebaju mi samo jedan sivi i jedan braon. Ako se ispostavi da mi je u Palmi potreban takozvani tamni sako, mogu kupiti jedan takav tamni sako, takoreći elegantan, iako sam siguran da neću imati prilike da obučem jedan takav takozvani elegantni sako. Neću ići tamo gde se traži takav takozvani elegantni tamni sako. I ko zna da li ću u ovom stanju uopšte ići kod Kanjelasa, mislio sam. Poznajem mogućnosti i nemogućnosti društvenog života u Palmi i okolini, na ostrvu. Verovatno volim ostrvo upravo zato što je puno starih i bolesnih! Najveći deo vremena ću biti u hotelu i pisati svoj rad. Naravno, drugi kofer nije bilo tako lako spakovati kao prvi zato što mi je bio potreban dva puta veći kofer kako bi u njega stalo sve što mi se činilo apsolutno neophodno za moj rad. Na kraju sam na stolu pored prozora napravio dve gomile knjiga i spisa o Mendelson-Bartoldiju: jednu od bezuslovno nužnih knjiga i spisa i drugih papira, drugu od onih koji nisu bezuslovno neophodni, u svakom slučaju, verovao sam da znam koje su mi od ovih knjiga, spisa i ostalih papira za moj rad neophodniji od drugih i konačno sam na stolu pored prozora imao dve jednako velike hrpe, jednu do druge. Spakovao sam bezuslovno nužne knjige i spise i ostale papire u drugi kofer i onda sam imao još mesta za neke koji nisu bezuslovno neophodni, kojima sam kofer tako napunio da skoro više nije mogao da se zatvori. Konačno sam, pošto sam spakovao i stvari za toaletu, u kofer sa odećom gurnuo još tri knjige o Mendelson-Bartoldiju. Sve je to bilo onog dana koji je sledio posle dana kada je moja sestra otputovala i zaista se nije vratila. Kada sam spakovao kofer bio sam potpuno iscrpljen. U međuvremenu mi se javio čovek iz putničke agencije, kojeg sam pozvao pre nekoliko sati da pitam ima li mesta u

27

avionu, i rekao mi da je sve u redu. Pre završetka radnog vremena poslao je moje putne papire u Pajskam, rekao je. Moj let iz Minhena do Palme planiran je za veče narednog dana i mogu da se nadam relativno prijatnom toku putovanja. Kao i uvek, na jedno takvo putovanje sam se odlučio u trenutku. Pozvao sam gospođu Kinesberger da dođe rano ujutro da bi se samnom dogovorila šta sve treba uraditi dok ja nisam tu, a onda sam još hteo da odem do mog interniste u Velsu. Svejedno je šta će on misliti, u svakom slučaju putujem, rekao sam sebi. Sada se zbog odluke da putujem više nisam osećao tako loše, kao što se osećao još prethodnog dana, pa čak i samog tog jutra. Doduše, uveče, tek što sam donekle smiren pogledom na oba moja dobro zatvorena kofera, seo u fotelju pored kreveta i već pred sobom video konture Palme, stigao je poziv iz putničke agencije i rečeno mi je da mogu da otputujem tek kroz dva dana, tako je ispalo. Pravio sam se da sam razočaran, a u stvari sam bio radostan zbog tog odlaganja. Tvoja ubistvena brzina je zakočena, to je dobro, mislio sam. Ali, nadam se, mislio sam istovremeno, da u međuvremenu, dok ne prođu ta dva dana, neću odustatio od plana do kojeg mi je sada iskreno stalo i pri kojem ostajem, nadam se. Dovoljno dobro sebe poznajem da znam koliko mogu da budem kolebljiv i za dva dana sve može da bude potpuno drugačije i da se potpuno preokrene, a možda čak, za dva dana, da se i nekoliko puta potpuno preokrene. Ali, bio sam siguran da je Palma ono pravo. Sada možeš na miru da posetiš tvog internistu, na miru da posetiš banku, na miru da sve zaključaš. Bilo je to kao da se završila neka noćna mora. Kada sam pozvao sestru i rekao joj: prekosutra ću biti u Palmi, to sam u trenutku odlučio, rekla je: eto vidiš, mali moj brate. Najpametnije je da otputuješ u Palmu. Ova druga rečenica me je opet razbesnela jer ju je izgovorila onim posprdnim tonom, ali nisam ulazio u to, prilično brzo sam se oprostio od sestre, i nisam propustio da joj kažem kako ću joj se javiti čim stignem u Palmu i dođem u hotel. Zanima me šta će biti od tvog Mendelson-Bartoldija, još je rekla i, naravno, od mene nije mogla da očekuje nikakav odgovor. S druge strane, pozdravila se sasvim jednostavnom primedbom da treba da pazim na sebe, i to me je opet taklo. Nisam želeo da sebi dozvolim bilo kakvu sentimentalnost i potisnuo sam iznenadni grč plača dok sam spuštao slušalicu. Kako smo samo slabašni, mislio sam, govorimo tako velike reči i svakodnevno i neprestano se razmećemo našom snagom i našom pameću a a već u sledećem trenutku postajemo nemoćni i moramo u sebi da gušimo jecaj. Naravno da ću se, kao i uvek kada sam u inostranstvu, svake nedelje javljati sestri, i u obrnutom slučaju sam siguran da bi se i ona meni javljala. Toga smo se uvek držali. Kada si u Meliji, znaš već, rekla je. Naravno, odgovorio sam joj. Tako je sve sada delovalo lepo, već kroz dva dana u Palmi, a ipak sam se u najvećoj meri plašio onoga što me uistinu i u stvarnosti čeka u Palmi, a što ja ne mogu znati. Ne, onaj ko ide na put i uvek iznova putuje tamo gde mu je, kako veruje, sve već poznato i blisko, taj ne može da računa ni na kakvu sigurnost. Ako budem imao sreće, mislio sam, dobiću moju sobu. Ako budem imao sreće prebrodiću prve, što se moje bolesti tiče i najopasnije dane. Uvek kada sam spakovan i kada su sve stvari već spremljene za putovanje i ja više ne mogu da se vratim, ja se bojim da izvedem sve te strašne zaključke koji proizilaze iz jednog takvog putovanja. Tada bih najradije sve otkazao. Tada vidim da Pajskam uopšte nije tako strašan, kao što se to mesecima činilo, vidim da je ovo dražesna i ugodna kuća sa svim zamislivim prednostima i da nema ništa, ama baš ništa zajedničko sa grobom. Tada izuzetno naglašeno volim sve prostorije, sve sobe, sve komade nameštaja, idem kroz celu kuću i sa puno ljubavi dodirujem sve predmete redom. A onda izmoren sedam u fotelju u svojoj spavaćoj sobi i pitam se da li

28

se isplati poći, izložiti se tako ogromnom naporu. Ali moram napred, rekao sam sebi.

Upravo zato što je to verovatno poslednji put, moram da idem. Ne smem sada popustiti i učiniti sebe smešnim, pre svega pred sobom, pred sobom od sebe napraviti budalu. O svemu se dogovaraš sa Kinesbergerovom i odlaziš kod interniste i uzimaš sve neophodne lekove, lepo ih spakuješ i nestaneš. Okrećeš leđa kući i svemu što je u njoj i što je, kao što vrlo dobro znaš, poslednjih meseci pretilo da te zgnječi i uguši. Bez uzbuđenja za sobom ostavljaš ono što te je nemilosrdno dovelo do ivice egzistencije. Odmah sam se postideo osećanja koja sam u tom času osetio prema kući, kući koju bih tog istog trenutka mogao da nazovem još samo đavolskom. Razneženost prema samom sebi, i to mi je opet namah bilo odvratno. Da ne donosim brze odluke u svim stvarima, čitavog života, ostao bih, vrlo dobro to znam, od samog početka paralisan na jednom mestu i propao bih, tako da uvek moram da na sebe nasrćem, bilo da se radi o putovanju ili o radu ili o bilo čemu drugom mogućem, uvek moram da pribegnem tom činu nasrtanja. Za vreme posete starom u Niderkrojtu još uvek sam mislio na to da ne putujem u Palmu, mislio sam da bi možda bilo moguće da se redovnim posetama, u razmaku od po nekoliko dana, starom u Niderkrojtu i drugim starima, ili čak i mladima, disciplinujem tako da onda budem u stanju da počnem moj rad o Mendelson-Bartoldiju, a da ne otputujem. Ali pošto je stari ispričao priču o telefonskom imeniku Londona i o testamentu s tim u vezi, bilo mi je jasno da moram da otputujem. Sara Sloter, to se zaista čoveku ureže u glavu. Ali ova priča o Sari Sloter bila je apsolutni vrhunac ove još uvek beskonačne austrijske zime i naredne posete bile bi još samo duboka razočaranja. A šta drugi moji susedi imaju da mi ponude to znam i to nije dovoljno da mi pomogne da stanem na noge, dakle da započnem moj rad. Ova priča starog o njegovoj Sloterovoj bila je ono što me je pokrenulo da se odmah odlučim na putovanje u Palmu, putovanje koje je zapravo, vrlo verovatno, moja sestra već odavno isplanirala, kako mi se sada čini. Ona je zapravo u Pajskam došla da bi me najpre navela na ideju, a onda i na putovanje u Palmu, to je sigurno, moram reći, došla je ne samo u cilju da sebe zabavi i mene teroriše, kao što sam sve vreme verovao, već i da bi me spasila. Postigla je svoj cilj. Moja velika, brižna sestra. Opet sam odjednom bio onaj ko je slab. Stalno, i kada se najviše tome opirem, ja igram svoju ulogu. Kao i ona svoju. Ona je već nastupila u Beču, a ja čekam da nastupim Palmi. Sve je kod nas zaista bilo teatralno, bilo je to strašna stvarnost, ali teatralna. Sedeći u fotelji i posmatrajući nezaustavljivo propadanje nameštaja i čitave sobe, s jezom sa razmišljao o tome kako bi bilo kada bih morao čitavu dugu, i kao što sam znao, sve do maja, kao do samog beskraja rastegnutu zimu, da provedem ovde u Pajskamu, upućen samo na to što sam nazvao susedska pomoć, na starog iz Niderkrojta, recimo, na ministra i njima slične i tako dalje. Mislio sam na to kako bih tokom vlažnih i hladnih maglenih meseci morao da trpim sve te ljude koji su se istrošili još pre mnogo godina i koji su tupavi i uistinu već mnogo godina nepodnošljivi. Ova misao se usadila u mojoj glavi kao pokrivka na mrtvaca. Misao da bih morao da se predam svim tim ljudima, i da istovremeno ipak sa sobom budem sam u ovom, do poslednjeg kutka pretvornom Pajskamu. Da mi bude muka od jednog do drugog doručka koji sam pravim, od jedne do druge večere koju sam pravim, od jednog do drugog razočarenja vremenskim prilikama. Da svakog dana moram da čitam novine i njihov lokalpolitički izmet, njihovu nedotupavnu političku, privrednu i feljtonističku prljavštinu. Da ne mogu da pobegnem od tih novina i onoga što one proizvode i od čega mi se povraća, i to zato što svakodnevno osećam strašnu potrebu da tako pohlepno proždirem te novinske prljavštine kao da bolujem od perverzne

29

proždrljivosti prema novinama. Da, ako uopšte imam volje, volje za preživljavanjem, ne mogu da pobegnem tim javnim i objavljenim prljavštinama zbog gladi za njima, za svim tim perverznim pričama strave iz balskih dvorana gde kancelar, koji je postao opasan po društvo, daje svom ministru-idiotu naredbe koje su isto tako opasne po društvo. Svim tim vestima iz parlamenta, uvijenim u hrišćansku pretvornost, vestima od kojih se kosa diže na glavi i koje svakodnevno kakofoniraju moje uši i prljaju moj razum. Moramo se, što je pre moguće, spakovati i otići i ostaviti iza sebe sav taj haos, rekao sam sebi i ugledao pukotine na zidu, i na nameštaju, i utvrdio da su prozori toliko prljavi da uopšte ne mogu da vidim kroz njih. Šta radi ta Kinesbergerova? pitao sam se. A u istovreme sam sebi rekao da mi uvek postavljamo isuviše velike zahteve svima i svakome, ništa za nas nije dovoljno temeljno urađeno, ništa nije dovršeno, sve je samo pokušaj, a ne urađena stvar.

Opet se pokazala moja bolesna težnja za savršenstvom. Pošto ono najviše, ono najtemeljnije, ono što je u samoj osnovi, ono najizuzetnije, uvek tražimo tamo gde se može naći samo ono najniže i najpovršnije i naobičnije, od toga se zaista razboljevamo.

To čoveka ne vodi napred, to ga ubija. Vidimo pad tamo gde očekujemo uspon, vidimo beznađe tamo gde se nadamo, to je naša greška, naša nesreća. Tražimo sve tamo gde, naravno, ima samo malo toga i onda smo deprimirani. Želimo da vidimo čoveka na vrhu, a on se zaglavi još u podnožju, zaista želimo da postignemo sve i zaista ne postižemo ništa. I, naravno, sebi postavljamo najviše i od najviših još i više zahteve i pritom ispuštamo iz vida čitavu ljudsku prirodu koja nije stvorena za te najviše i od svega više zahteve. Svetski duh takoreći precenjuje ljudski. Uvek propadamo zato što smo merilo stavili za nekih par stotina procenata više nego što nam je primereno. I vidimo – ako vidimo – svuda, gde god doseže naš pogled, samo one koji su propali, one koji su merilo postavili suviše visoko. Ali, s druge strane, mislio sam, gde bismo stigli ako bismo merilo stalno stavljali isuviše nisko? Posmatrao sam iz fotelje moje kofere, takoreći duhovni i ne-duhovni, i istog časa bih, da sam imao dovoljno snage, mogao da prasnem u vrištavi smeh samome sebi ili, sasvim suprotno, da briznem u plač. Opet sam bio uhvaćen u vlastitu komediju. Okretao sam kormilo i opet mi je bilo smešno, i odmah posle toga mi se plakalo, ali pošto nisam hteo ni da se smejem, niti da plačem, ustao sam i proverio da li sam spakovao odgovarajuće lekove, stavio sam ih u moju crveno-šarenu torbicu za lekove, da li sam spakovao dovoljno prednislolona i sanolanita i aldaktona salucina, otvorio sam torbicu za lekove i pogledao unutrao i prevrnuo je na sto pored prozora. Po mom računu ta bi količina trebalo da bude dovoljna za četiri meseca, rekao sam sebi i lekove vratio u torbicu. Gadi nam se od hemije, rekao sam sebi u pola glasa, kako sam i navikao tokom dugog samovanja, ali za naš život, naše postojanje, ničemu na svetu ne treba da zahvalimo koliko prezrenoj hemiji, bez te proklete hemije već decenijama bili bi bačeni na groblja ili ko zna gde, u svakom slučaju ne bismo više bili na zemlji. Kada hirurzi više nisu imali šta na meni da seku, potpuno sam se okrenuo lekovima i svakog dana se Švajcarskoj i njenoj industriji na Ženevskom jezeru zahvaljujem što postoji i što ja, kao verovatno i milioni drugih, svakog dana za svoje, doduše jadno preživljavanje, ali ipak preživljavanje, imam da zahvalim nikom drugom do tim prezrenim ljudima u njihovim staklenicima u blizini Veveja i Montreja. Pošto je danas gotovo čitavo čovečanstvo bolesno i upućeno na lekove, trebalo bi da, molim lepo, razmisli o tome da ono u najvećoj meri egzistira isključivo od ove hemije koju tako demonizuje. Već najmanje tri decenije ne bi me ni bilo i ne bih ni video ni doživeo ništa od onoga što sam video i doživeo za tih trideset godina, a u osnovi mi je svim srcem i svom dušom stalo do

30

toga što sam video i doživeo. Ali čovek najviše voli da proklinje upravo ono što ga održava, i uopšte drži u životu. Guta tablete koje ga spasavaju i stalno, u svom tupavom nagonu za optuživanjem, maršira kroz današnje izopačene gradove da bi demonstrirao upravo protiv tih spasonosnih tableta, on stupa protiv onih koji ga održavaju u životu, toliko je beskrajno glup, i naravno, napred, i stalno napred ga guraju političari i njihova štampa, on stupa hvalisavo i u svakom slučaju bez i jedne jedine misli. Ja sam zahvalan hemiji, da kažem u samo jednoj rečenici, za sve u poslednjih trideset godina, za sve.

Pošto sam to utvrdio, spakovao sam torbicu sa lekovima, i to u takozvani duhovni kofer, ne u kofer sa odećom. Pre tri dana, mislio sam opet sedeći u fotelji, nisam ni pomišljao da ću napustiti Pajskam, mrzeo sam ga i on je pretio da me zgnječi i uguši, ali uopšte nije dolazila u pitanje misao da jednostavno iz njega odem, verovatno upravo zato što je moja sestra stalno pravila aluzije u tom pravcu, odnosno nagoveštavala je da bi trebalo što je pre moguće napustiti Pajskam. Stalno je pominjala imena gradova, tek sad shvatam, da bi me izazvala, stalno je izgovarala reč Jadran, reč Sredozemlje, često reč Rim i reč Sicilija, i konačno više puta Palma, što je mene, međutim, navodilo da još intenzivnije razmišljam o tome da započnem svoj rad u Pajskamu, stalno je govorila i govorila, mislio sam, i nije odlazila, a trebalo je, sam bog zna, bilo gde da ode, što se mene tiče na južna mora, ali što je pre moguće i na duže vreme, pošto je već odavno počela da mi ide na nerve i pitao sam se šta ona još uopšte hoće u Pajskamu kojeg ona sama stalno vređa, stalno ga naziva grobnicom, svojom i mojom životnom nesrećom koju bi ona najradije, da sam ja na to spreman, prodala budzašto; roditeljske kuće donose smrt, rekla je, svako roditeljsko nasleđe donosi smrt i ko za to ima snage treba da te nasleđene roditeljske kuće i roditeljska nasleđa što pre odbaci, da ih se oslobodi jer ona samo stavljaju omču oko vrata i u svakom slučaju sprečavaju razvoj. Svakako bi ti odgovaralo da i od Pajskama imaš neki profit, rekao sam, i to nju, što me je zaprepastilo, nije nimalo povredilo. Sada mislim da se ona možda zaista potpuno usredsredila na mene, da je došla meni u pomoć, strašna, kakvom sam je nazivao uvek kada bi mi se ukazala prilika. Ima već godinu ipo dana da se nisi pomerio iz Pajskama, rekla mi je više puta. Bio sam besan zato što nikako nije htela, ni na trenutak, da prestane da me tera iz Pajskama. Niko ne voli da putuje kao ti, a već godinu i po dana sediš i propadaš! Rekla je to sasvim mirno, kao nekakav lekar, mislio sam sada. Ovde nikada nećeš moći da počneš tog tvog Mendelson-Bartoldija, to ti garantujem. Prikovan si za neproduktivnost. Pajskam je s jedne strane grobnica, s druge strane on je tamnica koja neprestano preti da će te ubiti, rekla je. I zaista je posle svega počela da sanjari o Timeu u kojem je jednom sa mnom bila pre petnaest godine, jel ih vidiš, bugenvilije? rekla je. Ali bilo mi je mučno sve što je rekla. Pričala mi je i pričala i mora da je na kraju shvatila da me ne može uveriti kako moram da odem iz Pajskama da bih se spasao, i onda je otputovala. Ali ona sada trijumfuje, sada sam išao za njenim mislima, odjednom sam se svom snagom na to bacio, zaista ću otputovati, pomislio sam.

Ali da bih došao do ove odluke i da bi se to dogodilo, naime Palma, morala je najpre ona da otputuje. Sada se prema njoj ponašam kao da je putovanje u Palmu bila moja ideja, moj pronalazak, moja odluka. Tako sam lagao ne samo nju, što, naravno, uopšte i nije bilo moguće jer me ona prozire, već sam lagao sam sebe. Ti si bio i ostaješ onaj ko je poremećen, mislio sam. Na dan putovanja je još u osam sati ujutro bilo minus dvanaest stepeni. Prethodnog dana je dolazila Kinesbergerova i sa njom sam se dogovorio o svemu što je neophodno, pre svega da ne sme da dozvoli da se kuća ohladi, tri puta nedeljno treba da je zagreje, ne previše, ali svakako pristojno, rekao sam joj, nema ničeg strašnijeg

31

od povratka u potpuno staru i hladnu kuću, a ja ne znam kada ću se vratiti, mislio sam da ću se vratiti za tri, četiri meseca, pet meseci, a Kinesbergerovoj sam rekao za tri ili četiri nedelje, dao sam joj zadatak da najzad opere prozore kada malo popusti hladnoća, da ispolira nameštaj, da opere veš i tako dalje, pre svega sam je zamolio da očisti dvorište i kada sneg padne da ga što pre ukloni tako da ljudi misle da sam ja tu i iz tog razloga sam u zapadnoj sobi instalirao takozvani satni mehanizam za lampu koji će uveče i ujutro tokom nekoliko sati držati upaljeno svetlo, to uvek radim kada otputujem, toliko sam toga Kinesbergerovoj pričao da mi je odjednom bilo muka od mene samog jer mi je u ušima brujao, u stvarnosti sigurno isprekidan, moj stravični talas priče o tome kako treba peglati i jednu na drugu ređati košulje i skupljati poštu koju poštar uvek ubacuje kroz otvoreni prozor na istočnoj strani, kako treba da očisti stepenice, kako treba da istrese tepihe, kako svuda iza zavesa i na skrivenim mestima treba da ukloni paukove mreže i tako dalje.

Rekao sam joj da susedima ne treba ništa da kaže, to se nikog ne tiče, rekao sam da ću možda već sutra da se vratim, u svakom slučaju, moj je povratak moguć u svakom trenutku, rekao sam da svuče posteljinu s kreveta i izluftira madrace i onda sve čisto presvuče i tako dalje. I nikada i ni u kom slučaju ne sme ništa da dirne na mom pisaćem stolu, ali to sam joj rekao već hiljadu puta i ona se uvek vrlo strogo držala te moje naredbe. U osnovi je Kinesbergerova već godinama jedini čovek s kojim govorim, rekao sam sebi. Iako je ovo zaista preko svake mere preterana tvrdnja i odmah se može opovrgnuti, ipak imam osećaj da je ona jedina s kojom već duže vreme, čak najduže vreme, bez preterivanja, često i mesecima imam bogat jezički kontakt. Ona živi sa svojim gluvonemim (!) mužem u jednoj maloj prizemnoj kući na obodu šume, nedaleko od samog mesta i treba joj samo deset minuta da stigne do mene. Ona sama je jezički ometena i to je garancija da se nikada neće izbrbljati, ali ona po prirodi i nije brbljivica, četrnaest godina mi dolazi i u tih četrnaest godina nije bilo nijednog neslaganja između nje i mene, a svako zna šta to znači. Često mislim da imam samo ovog jednog pouzdanog čoveka, nikog osim njega. I verovatno to i ona naslućuje ili zna. Nije tačno da joj ja stalno naređujem i govorim šta da radi, naprotiv, ja veoma retko imam želje i uglavnom je potpuno ostavljam na miru i ako ona, dok radi, pošto drugačije nije ni moguće, pravi buku, ja odlazim na više časova iz kuće ili se za to vreme sasvim jednostavno povučem u takozvanu lovačku kuću. Katastrofa, mislio sam, kada Kinesbergerova jednog dana više ne bi došla, iz bilo kog razloga, a u svakom trenutku može nastati neki takav razlog; ali verovatno i ona vrlo dobro zna, kao i ja, šta ima kod mene, i obrnuto, to je najpovoljniji odnos kada svako sebi može da kaže da od drugog ima onoliko koliko mu je potrebno.

Ona ima troje dece i povremeno, sedeći u predsoblju, priča mi njihove životne priče, priča kako se njeni potomci razvijaju, kakve bolesti imaju, kakvim torturama su izloženi u školi, šta su obukli za sankanje, kada zaspivaju i kada se ponovo bude i šta su dobili za jelo u četvrtak, a šta u subotu, i kako na sve i svakog reaguju; majke, moram u ovoj prilici da još jednom kažem, svoju decu veoma pomno posmatraju, ako su takve majke kao Kinesbergerova, i one ih ne maze ni preterano niti premalo, one odgajaju svoju decu a da pri tom uopšte ne razmišljaju o tom odgajanju, one na idealan način praktikuju ono što druge majke tek moraju da osmisle u svom spekulativnom fanatizmu, i one ne greše tamo gde druge moraju pogrešiti. Za razliku od svih prethodnih kućepaziteljki, koje nisu bile ništa drugo do nezgrapne ženturače, ona je veoma pažljiva. Gde to još ima? pitao sam se. Gledajući kroz prozor, mora da sam tad odlučio da za put obučem bundu, topli donji već i dugačke vunene čarape jer niko se ne prehlađuje tako lako kao ja, i niko se

32

tako brzo od prehlade ne razboli tako teško. Od kada patim od moerbus boeck više sebi ne smem da dozvolim prehladu, ali ipak se svake godine tri do četiri puta teško prehladim i od toga sam svaki put sve bliže kraju. Zbog prednisolona su moje odbrambene snage ravne nuli. Kada se jednom prehladim prođu nedelje pre nego što se izvučem iz jedne takve prehlade. Ničega se ne bojim kao prehlade. A dovoljna je samo jedna mala promaja pa da na više nedelja padnem u postelju, tako da ja u Pajskamu najveći deo vremena živim u strahu da se ne prehladim i verovatno mi je zbog toga straha od prehlađivanja, koji graniči sa ludilom, tako teško da započnem bilo kakav duži duhovni rad; kada je toliko mnogo strahova koncentrisano u jednom čoveku, onda je tom čoveku uvek sve u raspadanju. Obući ću krzno i najdeblji veš i najtoplije čarape jer moram da idem na stanicu i u Minhenu sa stanice i ko zna, rekao sam sebi, kako je u Palmi; kada sam pre godinu i po dana doleteo iz Palme bila je vejavica i potpuno sam se smrzao i po povratku sam dva meseca u Pajskamu ležao u krevetu, efekat oporavka u Palmi ovom prehladnom jednim je udarcem sveden na nulu i na ništa, i umesto da sam se vratio svežiji i snažniji, kao što sam želeo i kao što sam nameravao, ja sam se u Pajskam vratio kao bolesnik na samrti, ljudi koji su me tada videli nisu mogli da me prepoznaju, nažalost nisu mogu da me prepoznaju u lošem smislu reči, ne u smislu da sam mnogo bolje izgledao i bio pribraniji nego što sam bio pre nego što sam otputovao u Palmu. Bunda i krznena kapa i topli engleski šal, rekao sam sebi. Dvanaest ispod nule! bio sam užasnut. Ali, pošto je onda moguć željeni kontrast, jer je u Palmi ne dvanaest ispod nule, kao ovde, već dvanaest stepeni iznad nule, ili možda još i više iznad nule, možda čak i osamnaest ili čak dvadeset, kao što je sasvim moguće u Palmi u ovo doba godine, krajem januara, moj profit će utoliko biti veći – namerno nisam rekao radost, kao što bi ovakvoj prilici bilo uobičajeno, već profit, kako bih donekle obuzdao preterani zamah želje. Ako je osamnaest ili dvadeset stepeni u Palmi, profitiraću, rekao sam čak potpuno s intonacijom moje sestre koja reč profit izgovara na tako neuporediv način, intonaciju sam skoro približio njenoj kada sam rekao reč profit u vezi sa temperaturom u Palmi, tako da mi se učinilo kao da ju je ona izgovorila u vezi sa svojim poslom. Ah, to će doneti pristojan profit! govori ona često i ćuti o ostalom, o stvarnom iznosu i uopšte o načinu na koji je došla do tog profita. I ako u Palmi odjednom bude tako toplo, rekao sam sebi, skinuću bundu, ne dolazi u obzir da otputujem tamo samo u kabanici, kao što sam ranije nameravao. Ponovo sam u orman okačio kabanicu, koju sam prethodnog dana bio izvadio iz ormana, i izvadio sam bundu. Koliko sam imao bundi, mislio sam za to vreme, ali sve sam te bunde poklonio, nasilno odbacio, rekao sam sebi, pošto je svaka od tih bundi bila u vezi sa gradom u koji sam putovao, jednu sam kupio u Varšavi, drugu u Krakovu, treću u Splitu, četvrtu u Trstu, uvek tamo gde bi mi odjednom i nepredviđeno postalo hladno i gde sam verovao da ću se razboleti ili čak zalediti bez bunde. Mnogo bundi sam poklonio Kinesbergerovoj. Ostavio sam samo onu bundu koju sam pre dvadesetdve godine kupio u Fijumi, moju omiljenu bundu, pomislio sam. Ona nije bila tako skupa kao ostale koje sam poklonio, teška je, ali je ona moja omiljena. Već godinama je u ormanu i tako i miriše, rekao sam sebi. Volimo sasvim određene komade odeće i nerado se od njih odvajamo, čak i kada nam bukvalno padaju sa tela zato što su se istanjili i otrcali, ali ovi nas komadi odeće podsećaju na neko putovanje i na neko naročito lepo putovanje i na neki naročito lep doživljaj. Tako bih mogao da o svim komadima odeće koje još uvek imam – a većinu sam odbacio, poklonio, spalio, šta već – ispričam priču, u stvari uvek samo lepu priču.

Više nemam komade odeće koji su vezani za neki tužan ili čak užasni doživljaj, odvajam

33

se od takvih komada što je brže moguće jer ne mogu da podnesem da otvorim orman i da me, na primer neki možda čak i skup šal podseti na neku strahotu. Već odavno zadržavam samo one komade odeće koji me podsećaju na nešto što razveseljava, ili barem na nešto prijatno, ali imam i ne mali broj onih koji me sećaju i na trenutku intenzivne sreće i koji me već godinama, čak desetinama godina, moram to sebi da kažem, uvek kada ih pogledam, u najvećoj meri usrećuju. Ali o tome bi zaista mogla da se napiše čitava knjiga. Kada izgubimo čoveka kojeg volimo, zadržimo ipak neki deo njegove odeće barem onoliko dugo koliko možemo na njemu da osetimo miris onoga koga nema, a zapravo sve do vlastite smrti pošto još i tada verujemo da taj odeće ima njegov miris, čak iako odavno to više nije ništa drugo do uobrazilja. Tako sam sačuvao jedan majčin mantil, ali tu tajnu nikome nisam odao, nikome, ni sestri. Nju bi ta činjenica samo razveselila. Mantil moje majke visi u jednom inače praznom i dobro zaključanom ormanu. Ali ne prođe nijedna nedelja a da ne otvorim orman i pomirišem mantil. Obukao sam bundu i utvrdio da mi odgovara. Još uvek mi odgovara, morao sam sebi reći pošto sam se pogledao u ogledalu, jer poslednjih godina sam smršavio, kako mi se činilo, barem za polovinu. Ponovo se vratio moerbus boeck i prehlade koje se svake godine ponavljaju, kao i iz toga proizašlo opšte slabo stanje, a onda opet isti ritam nezdrave debljine zbog previše prednisolona i mršavljenja zbog uvek nanovo neophodnog ograničavanja, čak i ukidanja prednisolona. Sada sam bio smršavio i čekao sam da opet postanem debeo jer sam pre dve nedelje opet počeo naveliko s prednisolonom, svakog dana uzimam osam komada. Ovaj metod preživljavanja neće moći još dugo da traje, bilo mi je sasvim jasno. Ali oterao sam tu misao, oterao sam je iako je ona neprestano bila tu, neprestano sam je terao pošto je ona neprestano bila tu. Navikao sam se na to. Naravno da je bunda izašla iz mode, razmišljao sam pred ogledalom, ali meni je prijala upravo zato što je izašla iz mode, a i inače nikada nisam nosio modernu odeću, od početka sam je se gnušao, a gnušam se i danas. Treba da me zagreje, rekao sam sebi, kako izgleda to je u osnovi sasvim svejedno, sve drugo je svejedno. Ne, nikada na sebi nisam imao nešto što je moderno, kao što nikada u glavi nisam imao nešto što je moderno. Ljudi su za mene govorili, on je staromodan, a nisu govorili, on prati modu, ili čak, on je moderan, što je odvratna reč. Uvek sam se najmanje brinuo za mišljenje javnosti zato što sam uvek najnapornije morao da se bavim svojim mišljenjem, dakle za javno mišljenje nisam imao vremena, nikada nisam držao do njega i ni danas ne držim i nikada neću držati do njega.

Zanima me šta ljudi govore, ali to nikako ne treba uzimati ozbiljno. Već sebe vidim u Palmi kako izlazim iz aviona i kako mi u lice duva topli afrički vetar, rekao sam sebi.

Prebacio sam bundu preko ramena i odjednom mi noge nisu teške, mozak mi se razbistrio i tako dalje, više nema ove razorne beznadežnosti u glavi i čitavom telu. Naravno, moguće je da će se sve to ispostaviti kao đavolski pogrešno zaključivanje. Koliko često sam to doživljavao! Bio bih otputovao na nekoliko meseci i vratio se posle dva dana, što bih više prtljaga poneo to bih brže ponovo bio kod kuće, kroz dva dana bih ponovo bio kod kuće i tako dalje. Pre svega sam ispadao smešan pred Kinesbergerovom kojoj bih rekao da idem na više meseci a ispadalo je da su u pitanju dani, rekao sam da idem na pola godine a bile su to samo tri nedelje. Onda bi me bilo sramota i danima sam išao spuštene glave po Pajskamu tamo-amo, ali stideo sam se samo pred Kinesbergerovom, ni pred kim više jer sam u međuvremenu prema svima drugima postao ravnodušniji od ravnodušnog. Nisam imao nikakvo objašnjenje pošto bi reč očajanje bila jednako smešna kao i reč lud. Sa tim rečima nisam mogao da dođem jednom čoveku kao što je

34

Kinesbergerova, sa takvim rečima čovek jedva da može sam sebe da uveri, a da ne govorim o nekoj tako teškoj osobi kao što je Kinesbergerova, koja je sve dru go samo ne jednostavna; svi bez prekida govore o jednostavnim ljudima, a niko nije teži i uistinu komplikovaniji od tih takozvanih jednostavnih ljudi. Njima se ne može doći i upotrebiti reči kao što su očajanje i lud. Takozvani jednostavni ljudi su u stvarnosti najkomplikovaniji i meni je uvek teže da sa njima izađem na kraj, u poslednje vreme sam skoro potpuno prestao da sa njima opštim, već duže vreme za mene opštenje sa jednostvanima nije moguće, to prevazilazi moje snage, sa jednostavnima se ne mogu sporazumeti. Zaista sam potpuno digao ruke od razgovora sa jednostavnim ljudima koji su, kako što sam rekao, najteži od svih, pošto je to za mene suviše naporno i ne želim da se sa njima sporazumevam zaobilaznim putem koji vodi preko laži. Postalo mi je jasno da su najjednostavniji ljudi u osnovi oni koji imaju najveće zahteve. Niko nije tako zahtevan kao jednostavni ljudi i sada sam toliko daleko otišao da više sebi ne mogu da ih priuštim.

Jedva da više mogu da si priuštim i samog sebe. Optužujem sestru da ona otputuje na više nedelja ili meseci i onda se ponovo pojavi posle nekoliko sati, ali i ja sam takav, otputujem na duže vreme i dva dana kasnije opet sam tu. A onda su tu i sve posledice takvog postupanja, a one mogu biti samo najstrašnije. Oboje smo takvi, međusobno se otpužujemo da smo nemogući ali ne možemo da prestanemo da budemo nemogući, ovo skakanje sa jedne na drugu stvar, ova mušičavost, nepostojanost na osnovu koje oboje, moja sestra isto kao i ja, egzistiramo i na osnovu koje smo uvek egzistirali, što je svim ljudima uvek išlo na nerve, i što je te druge ljude, isto tako, uvek i fasciniralo i zbog čega su uvek želeli da se sa nama druže, u osnovi zbog te mušičavosti, nepouzdanosti, skakanja sa jedne stvari na drugu, nepostojanosti, to je ono čime smo uvek privlačili druge. Ljudi traže one koji su uzbudljivi, koji idu na živce, one koji su u svakom trenutku neko drugi i uglavnom u svakom trenutku neko sasvim drugi. I čitavog života smo se nas dvoje, moja sestra i ja, pitali šta mi to želimo i nismo mogli da kažemo da li smo mi nešto, i možda sve moguće, tražili i to nismo pronašli, da li smo uvek želeli da sve iznudimo i nismo uspeli, ili smo to postigli i u istom trenutku opet izgubili. To je, kako mi se čini, prastaro nasleđe, nije ni očevo ni majčino, već prastaro. Ali Kinesbergerova više nije iznenađena kada me u kući zatekne kako otvaram kofere samo dva dana nakon što sam otputovao na tri ili četiri meseca. Nju ne iznenađuje više ništa kada sam ja u pitanju, ona je tako jednostavan čovek i tako beskrajno osetljiv seizmograf! mislio sam.

Ali odjednom je sve govorilo u prilog tog putovanja i Palme i mog rada: napolje iz Pajskama, zaista – ne usuđujem se čak ni da to izgovorim, dok se ipak usuđujem da mislim – sve dok ovaj rad ne dovedem do završetka, možda čak i do savršenstva.

Napuštanje Pajskama je ono što najviše mrzim. Idem od jedne do druge sobe, idem gore pa opet dole, unakrst i popreko prelazim preko dvorišta, drmusam različita vrata i kapije, proveravam zasune prozora i uopšte sve što treba da se proveri pre takvog putovanja i znam da sam proverio prozore, ali više ne znam da li su brave na vratima u redu, proverio sam brave na vratima, ne, da li su zatvoreni zasuni na prozorima, ovaj iznenadni prekid mog boravka u Pajskamu, a taj boravak u Pajskamu prekidam samo naglo, dovodi me do potpunog izbezumljenja i srećan sam što me u toj prilici niko ne vidi, što nema svedoka mojeg potpunog spoljašnjeg i unutrašnjeg rastrojstva. Idealno bi bilo kada bih sada, u ovom trenutku, seo za sto i mogao da započnem svoj rad, mislio sam, kako bi bilo idealno da sednem i napišem prvu rečenicu, onu koja razrešava sve ostalo, i da onda nedeljama, možda i mesecima budem koncentrisan samo na ovaj rad o Mendelson-

35

Bartoldiju i da on napreduje i da ga dovedem do savršenstva, kako bi bilo idealno, kako idealno, ali pisaći sto je bio pospremljen i sa tim pospremanjem sam sebi oduzeo sve pretpostavke trenutnog započinjanja rada, možda sam tim iznenadnim dogovorima za putovanje i rezervacijama i tako dalje, sebi oduzeo sve, možda ne samo ovaj rad o Mendelson-Bartoldiju, već uopšte sve, možda čak i poslednju šansu za preživljavanje! Čvrsto sam se držao za ram vrata moje radne sobe da bih se umirio, kontrolisao sam puls ali ga uopšte nisam mogao čuti, učinilo mi se da sam u trenutku izgubio sluh pa sam telo i glavu tako pritisnuo uz okvir vrata da sam mogao da zavrištim od bola. Na kraju, rekao sam sebi ponovo, još uvek ne baš bistre glave, tako je to kad verujem da sve moram da kontrolišem, pre svega sve vodovodne cevi i sve električne vodove, bacio sam se na fotelju, ali sam odmah i skočio pošto sam se setio da sam zaboravio da isključim bojler, a to ne mogu da tražim od Kinesbergerove, i raščistiću veliku korpu za prljav veš, a mogu da zamislim kako se za nekoliko nedelja skupilo čitavo brdo, a osim toga, u mom stanju – u kojem se svakodnevno više puta sasvim preznojim – svi ti komadi veša mirišu na preterane količine aldaktona saltucina (kojeg uzimam da bih izbacivao vodu i, dakle, da bih rasteretio srce), i od toga mi je bilo muka dok sam vadio sav taj veš iz korpe da bih ga bacio tamo gde treba da se pere, i počeo sam, uprkos tome (ili možda upravo zato) što je to moj vlastiti veš, a da nisam ni primetio da to može da bude nagoveštaj ludila, sve te komade veša da prebrojavam, što je, naravno, potpuno besmisleno, ali kada mi je taj besmisao stigao do svesti, već sam bio do te mere iscrpljen da sam se jedva popeo na prvi sprat da bih ponovo seo u fotelju. Nesreća ljudi je u tome što se oni uvek odlučuju za ono što je, u krajnjoj liniji, protiv njihove volje i kada to sada, sedeći u fotelji, podrobnije razmotrim, moja nagla odluka da iza sebe ostavim Pajskam da bih odleteo za Palmu, u kojoj u svakom slučaju imam Kanjelase u njihovoj palati u Borneu, odjednom mi se učinila kao odluka potpuno okrenuta protiv mene, nisam razumeo svoju odluku, ali ona se, kao što sam tada uvideo, u svim tim odjednom nastalim okolnostima više nije mogla povući, morao sam otići, barem pokušati da se u Palmi bacim na rad, barem pokušati, neprestano sam sebi izgovarao te reči, barem pokušati, barem pokušati. Zašto sam onda prošle nedelje dao da mi se fotelja presvuče francuskim somotom ako sada ne sedim u njoj i ne uživam, rekao sam sebi, šta sada imam od nove lampe na pisaćem stolu, od nove žaluzine, sada kada putujem, možda samo u jedan novi pakao? Dok sam se uveravao da sam zaista sve nužno, barem sve bezuslovno nužno spakovao u kofer i u malu dedinu putnu torbu, bez koje nikada ne putujem, pokušavao sam da se umirim, ali sam istovremeno razmišljao kaku mom trenutnom stanju uopšte mogu da dođem na ideju da mogu da se umirim, to je zaista bila apsurdna ideja u koju sam u fotelji potpuno utonuo i čak sam imao osećaj da više ne mogu da ustanem. I jedan takav polumrtav čovek leti za Palmu, rekao sam sebi više puta, opet u pola glasa, kao što je postala moja navika koje moram da se rešim, nalik sam starim ljudima koji godinama samuju i samo još čekaju na to da konačno mogu da umru, ja sam već bio jedan takav stari čovek dok sam sedeo u fotelji, deda, već mnogo više na onoj drugoj strani, na strani mrtvih, nego na strani živih, mora da bih na posmatrača ostavio jadan utisak, a u svakom slučaju utisak koji izaziva sažaljenje, na posmatrača koji nije bio tu ukoliko ne želim da samog sebe označim kao svog posmatrača, što je glupost jer ja sam jesam svoj posmatrač, ja sebe neprekidno zaista posmatram već godinama, ako ne i decenijama, živim još jedino u samoposmatranju i u samogledanju i, naravno, stoga u samoproklinjanju, samoporicanju i samopodrugivanju. Godinama živim u ovom stanju samoproklinjanja, samoporicanja i

36

samopodrugivanja, u koje sam, na kraju krajeva, morao da pobegnem da bih se spasao.

Sam sebe pitam čitavo vreme: od čega spasem? Da li je zaista tako loše to od čega ja to stalno želim sebe da spasem? Ne, nije tako loše, rekao sam sebi i istog trenutka sam se opet bacio na samoposmatranje i samoporicanje i samopodrugivanje. Ne želim ja ništa drugo osim da se izvučem iz stanja u kom se nalazim, a koje vodi direktno iz sveta, kako sam mislio i što se nisam usuđivao da sebi kažem, igram se sa tim stanjem i igram se sa tim stanjem onako kako mi je volja. Onoliko dugo koliko želim, rekao sam sebi i oslušnuo, ali ništa nisam čuo. Susedi me, mislio sam, već godinama smatraju ludakom, i ta je uloga u čitavom ovom, manje ili više nepodnošljivom teatru, prvoklasno napravljena po mojoj meri. Dokle mi se prohte, rekao sam opet sebi i odjednom mi se dopalo da čujem kako govorim, što je bila novost u tom trenutku jer već godinama mrzim svoj glas, prezirem svoj govorni organ. Kako mogu i na trenutak da pomislim na to da se umirim, mislio sam, kada je u meni sve tako puno uzbuđenja? Pa sam pokušao sa pločom, moja kuća ima najbolju akustiku koja se može zamisliti i ispunio sam je simfonijom Hafner.

Seo sam i zatvorio oči. Čemu sve kada ne bi bilo muzike, kada ne bi bilo Mocarta! rekao sam sebi. Uvek je muzika bila ta koja bi me spasila. Čim bi zatvorenih očiju rešavao matematičke zagonetke Hafner simfonije, što mi je uvek predstavljalo najveće zadovoljstvo, zaista bih se umirio. Upravo je Mocart najvažniji za moj rad o MendelsonBartoldiju, iz Mocarta mi se sve razjašnjava, mislio sam, od Mocarta moram početi. Da li sam platio Kinesbergerovoj? Da. Da li sam spakovao sve lekove? Da. Da li sam spakovao sve neophodne knjige i spise? Da. Da li sam proverio lovačku kuću? Da. Da li sam rekao sestri da ne mora da plati račun za tapaciranje njene sobe u Pajskamu, kao što sam ranije od nje tražio? Da. Da li sam vrtlaru rekao da treba da obreže drveće u januaru? Da. Da li sam internisti rekao da sada noću bolove osećam ne samo na desnoj, već i na levoj strani grudnog koša? Da. Da li sam Kinesbergerovoj rekao da ne treba da otvara žaluzine na istočnoj strani? Da. Da li sam joj rekao da za vreme mog odsustva treba da zagreva kuću, ali da je ne pregreva? Da. Da li sam ključeve odneo u lovačku kuću? Da. Da li sam platio račun za tapaciranje? Da. Postavljao sam sebi pitanja i odgovarao na njih. Ali vreme nikako nije htelo da prođe. Ustao sam i spustio se u predsoblje i proverio kofere, želeo sam da znam da li su dovoljno dobro zatvoreni i prekontrolisao sam brave. Zašto sve to radim sebi? pitao sam se. Seo sam u donju sobu okrenutu prema istoku i posmatrao sliku mog ujaka koji je nekada bio izaslanik u Moskvi, što se na slici lepo videlo. Naslikao ju je Lampi pa ima i veću umetničku vrednost nego što sam ranije mislio. Volim tu sliku, moj ujak me podseća na mene. Ali on je doživeo veću starost nego što ću ja da doživim.

Već sam na sebi imao cipele za put, sve što je bilo na meni bilo mi je suviše, sve mi je bilo isuviše tesno i isuviše teško. A onda još i bunda, mislio sam. Zar ne bi bilo bolje udubiti se u Voltera, kao što sam nameravao, u voljenog Didroa, nego odjednom otići i napustiti sve što mi je u osnovi drago. Ja nisam bezosećajan čovek, kao što me mnogi vide pošto sam sebe često takvim prikazujem a ne usuđujem se da se pokažem onakvim kakav jesam. Ali kakav sam? Opet me je uhvatila samospekulacija. Ne znam zašto, ali odjednom sam pomislio da sam pre dvadesetpet godina, dakle pre malo više od dvadeset godina, bio član Socijalističke partije. Smešno! Moje članstvo nije dugo trajalo. Kao i iz svega drugog, odjavio sam se nakon nekoliko meseci. Setio sam se kako sam jednom želeo da postanem monah! Stvarno sam bio došao na pomisao da postanem katolički sveštenik! Jednom sam dao osam stotina hiljada šilinga za gladne u Africi! I to je istina!

U tim trenucima sve mi je to izgledalo sasvim logično, samorazumljivo. Danas za to

37

nemam ni najmanje razumevanja. Nekad sam verovao da mogu da se oženim! Da imam decu! Možda da odem u vojsku! Čak sam jednom pomislio da budem general, generalfeldmaršal, kao moji preci! Apsurdno. Ne postoji ništa za šta u jednom trenutku ne bih dao sve, rekao sam. Ali sve te spekulacije su se rastrvorile ako ne u ništa, onda u nešto smešno. Siromaštvo, bogatstvo, crkva, vojska, partije, socijalne službe, sve je smešno. Na kraju krajeva mi je ostala samo moja vlastita malodušnost iz koje se više ne može bog-zna-šta izvući. Ali dobro je tako. Više nijedno učenje ne uspeva, sve, sve što se govori i propoveda sada je smešno, tome više uopšte nije potreban moj podsmeh, više ne, uopšte više ne. Ako zaista poznajemo svet, onda je on za nas još samo svet prepun takvih potpunih zabluda. Ali se ipak nerado od njega rastajemo pošto smo uprkos svemu ostali naivni i detinjasti, mislio sam. Kako je dobro, mislio sam, što sam izmerio očni pritisak!

Tridesetosam! Ne treba ništa da umišljamo. U svakom trenutku možemo da zakovrnemo.

Sve češće sanjam snove u kojima ljudi lete, kroz prozor napolje i onda opet nazad, lepi ljudi, sanjam rastinje koje nikada nisam video, ogromne listove, velike kao kišobran.

Držimo se svih mera opreza, ali ne pomaže. Jednom sam bio iznenada odlučio da nećaku dam devet stotina hiljada da bi on, kako je rekao, mogao da započne posao koji odgovara današnjim okolnostima. Šta odgovara današnjim okolnostima? S jedne strane je bilo besmisleno ni za šta mu pokloniti tu prilično veliku sumu, a s druge strane, šta da radimo sa novcem? Kada moja sestra sazna da sam prodao komad zemlje u Ruzamu, ja više neću biti tu. Ta misao je me umirila. Spakovao sam Voltera, mislio sam, i Dostojevskog, dobra odluka. Ranije sam sa jednostavnim ljudima, koje već odavno zovem samo takozvani jednostavni ljudi, imao zaista dobar kontakt, posećivao sam ih gotovo svakodnevno ali bolest je sve to promenila, više ih ne posećujem, sada bežim od njih gde god mogu, skrivam se od njih. Tužno je kada treba da se otputuje, mislio sam. Imao sam poverenja u takozvane jednostavne ljude, kao što su na primer drvoseče, i oni su meni poklanjali svoje poverenje. Po pola noći bih provodio sa drvosečama. Decenijama sam prema njima osećao samo simpatiju! Više mi se uopšte ne sviđaju. U stvarnosti se mi, koji smo uništeni za sve ono što je jednostavno, namećemo ovim ljudima, kada smo sa njima samo im oduzimamo vreme, ničemu im ne služimo, samo im štetimo. Sada bih ih samo odvraćao od svega čega se oni drže, na primer od Socijalističke partije ili katoličke crkve, koje su danas, kao i uvek, najbeskrupuloznija udruženja za iskorišćavanje ljudi. Ali u osnovi je pogrešno reći kako su iskorišćeni oni koji su slabi duhom, iskorišćeni su svi i to je, opet, bilo umirujuće, izravnjanje, možda se samo tako može ići dalje. Kada više ne bih morao da čitam, kada više nikada ne bih morao da vidim odvratne novine koje se kod nas pojavljuju, koje uopšte i nisu novine već su samo papiri puni prljavštine koje izdaju pohlepni skorojevići! rekao sam sebi. Jedan za drugim, izvlačim samo pogrešne zaključke, bilo mi je jasno dok sam sedeo u svojoj fotelji sve do samog polaska.

Napuštam potpuno ruiniranu zemlju, ogavnu državnu građevinu od koje se čovek svakog jutra mora naježiti. Najpre su je takozvani konzervativci iskoristili i odbacili, sada to čine takozvani socijalisti. Tvrdoglav, perfidni glupak kao što je kancelar, umišljen, neuračunljiv, opasan po društvo. Kada neko kaže kako su dani odbrojani, oni ga ismevaju. Zašto više nisam nikome pisao, zašto sam odustao i od korespodencije? Ranije sam se, ako ne uvek i rado, ipak redovno dopisivao. Sasvim nesvesno se odričemo svega i to nestaje. Nije li moja sestra toliko dugo izdržala u Pajskamu zbog mojeg sve lošijeg stanja, a ne, kako sam verovao, zbog toga što joj je odjednom dosadio Beč? Da sam je pitao dobio bih jednu od njenih šarmantnih laži. Pred-ni-so-lon, izgovorio sam nekoliko

38

puta sasvim polako i baš ovako kako sam to ovde napisao. Lekari ne idu mnogo dublje od površine. Oni uvek sve previde, ali upravo to, previđanje, uvek prebacuju svojim pacijentima. Lekari nemaju savesti, oni samo obavljaju svoju medicinsku nuždu. Ali mi ipak uvek bežimo njima, pošto ne možemo u to da poverujemo. Kada bih ovaj kofer sam nosio i najkraću razdaljinu, to bi mogao da bude moj kraj, rekao sam sebi. Kao u stara vremena, da tako kažem, mi uzvikujemo reč nosač, ali danas više njih nema. Nosači su izumrli. Neka svako nosi svoje torbe kako hoće. Svet je za nekoliko stepeni, ne želim tačno da računam za koliko, postao hladniji, ljudi su mnogo okrutniji, bezobzirniji. Ali to je sasvim prirodan proces na koji moramo da računamo i koji smo, pošto nismo glupi, predvideli. Bolesni se ne druže rado sa bolesnima, ni stari sa starima. Oni beže jedni od drugih. U propast. Svako želi da živi, niko ne želi da bude mrtav, sve drugo je laž. Na kraju sede u foteljama, u nekim foteljama sa držačima za glavu, i zajedno sebi izmišljaju neku egzistenciju koju su egzistirali i koja, međutim, nema ni najmanje veze sa njihovim stvarnim životom. Trebalo bi da postoje samo srećni ljudi, svi uslovi za to postoje, ali postoje samo nesrećni. To shvatamo tek kasno. Sve dok smo mladi i ništa nas ne boli, mi ne verujemo u večni život, mi ga imamo. A onda prelom, raspad, pa jadikovanje zbog toga, i kraj. Uvek je isto. Jednom mi je bilo zadovoljstvo da prevarim finansijskog inspektora, više me to uopšte ne zabavlja, rekao sam sebi. Svakome ko želi, dopuštam da pogleda moje karte. U trenutku mi se tako čini. U ovom trenutku. Pitanje je zapravo samo to kako da preživimo zimu sa što manje bolova. I onda proleće koje je još strašnije. A leto smo oduvek mrzeli. Jesen nam opet sve uništava. A onda je pokazala najzamamnije grudi koje je svet ikada video, Zadig. Ne znam zašto mi je ova rečenica odjednom pala na pamet i zasmejala me. Nužno da potpuno neočekivano prasnem u smeh, to je od odlučujuće važnosti. Da se nasmejem nečemu zbog čega ne bi trebalo ni najmanje da se stidim. Periodično nas hvata uzbuđenje koje ponekad može da traje i nedeljama i koje ne možemo da obuzdamo, a onda ga iznenada više nema i jedno duže vreme smo smireni.

Ali, ne možemo sa sigurnošću reći kada je smirenje nastupilo. Godinama mi je bilo dovoljno da odem kod drvoseča i da sa njima popričam o njihovom poslu. Zašto već odavno to nije dovoljno? Ravno dva sata biti s njima, i onda ponovo nazad u zimu, svakodnevno, to je sitnica, ali danas je sve to nemoguće, mislio sam. Sve jeftine metode su već istrošene, posete, čitanje novina etc, čak i lektira takozvane velike knjižvenosti više nema učinka kakvog je nekada imala. Odjednom se plašimo brbljanja, pre svega onoga što takozvani poznati i slavni, ali utoliko i odvratniji novinski feljtonisti neprestano brbljaju. A puštali smo da nas godinama, decenijama prekriva to odvratno brbljanje. U svakom slučaju, nisam morao, kao Dostojevski, da odnesem pantalone u zalagaonicu da bih poslao telegram, što je verovatno ipak bila neka prednost. Relativno nezavisan, moglo bi se reći. A ipak sam bio kao i svi, okovan i uhvaćen. Više gonjen gađenjem nego zaposednut radoznalošću. Stalno smo pričali o zdravom razumu, a nikada ga nismo imali, ne znam odakle mi ta rečenica, verovatno je moja ali znam da sam je negde pročitao, verovatno se nekada nalazila među mojim beleškama. Kažemo beleške da nam ne bi bilo neprijatno iako u tajnosti verujemo kako su te rečenice, koje sasvim stidljivo zovemo beleškama, mnogo više od toga. Pri tom se nalazimo na ivici provalije za koju ne znamo koliko je duboka. Ali to je svejedno, pošto je u svakom slučaju smrtonosna – to znamo.

Koliko god mogu da se setim unazad stalno sam drugima postavljao pitanja, prvo pitanje sam sigurno postavio majci, i na kraju sam svojim pitanjima roditelje doveo do ivice ludila, a onda odjednom, pitao sam još jedino samog sebe i samo onda kada sam bio

39

siguran da već imam spreman odgovor na svoje pitanje. Svako je virtuoz na svom instrumentu, svi zajedno su nepodnošljiva kakofonija. Inače, ova reč, kakofonija, bila je omiljena reč mog dede sa majčine strane. A najviše i najdublje je mrzeo reči materijal za razmišljanje. Jedna od njegovih reči-ljubimica bila je i reč karakter. Po prvi put mi je tokom ovih razmišljanja palo u oči to kako je moja fotelja u stvari neobično udobna, još pre tri nedelje je bila za otpad, a sada je, pošto je bila kod tapetara, luksuzan komad. Ali šta imam ot toga ako ću sada da otputujem. Nešto se u meni već snažno opiralo tom putovanju. Ali sada više nisam mogao da odustanem. A onda, opet, nisam ni želeo da se prepustim tom trenutačnom osećanju da bih ipak trebalo da ostanem u Pajskamu, osećanju da je sve ostalo zaista samo mučno, tegobno, besmisleno. Par crnih i par braon cipela, rekao sam sebi, i jedan par za pravo nevreme. Kada budem šetao niz molo, što sam uvek voleo da radim. Ali, naravno, na na pravu šetnju se nije smelo ni pomisliti.

Sasvim lagano ćeš se spustiti na molo, pomno ćeš voditi računa kako ti je i videćeš koliko daleko možeš da stigneš. Kod tako radikalne promene klime najopasniji su prvi dani, ne smeš se preterano naprezati, rekao sam sebi. Ljudi, a to sam imao prilike i da sam s užasom posmatram, stignu u devet ujutro, odu pod tuš i otrče na partiju tenisa, sruše se mrtvi i već u dva popodne su na groblju. Na jugu se mrtvi odmah uklanjaju. Sve polako: polako ustati, polako doručkovati, polako otići u grad, ali najbolje je prvog dana uopšte ne ići pravo u grad, samo do mola. Duboko sam udahnuo i uspravio se koliko god sam mogao i onda sam od iscrpljenosti pao nazad u fotelju. Koliko god bili stari, mi stalno očekujemo još jedan preokret, rekao sam sebi, uvek još jedan odlučujući preokret, i to zato što smo jako daleko od zdravog razuma. Svi ti odlučujući preokreti leže decenijama iza nas, samo što ih mi tada nismo videli kao preokrete. Prijatelji iz tog doba su ili već mrtvi i iza sebe imaju nesrećan život, poludeli su pre nego što su umrli, ili pak negde žive i više me se uopšte ne tiču. Svi oni su se preterano zatrčavali i u međuvremenu ostarili, i svi oni su se u osnovi, čak i kada bi se, kao što znam, povremeno na njih bacali, zapravo odrekli svojih ideja. Sretnemo se, pričamo, kao da tokom poslednjih decenija nije proteklo nimalo vremena, i pričamo, dakle, u prazno. Bilo je doba u kojem sam zaista, kao što se kaže, negovao prijateljstva. Ali sve je to odjednom pokidano i osim toga što tu i tamo u novinama pročitam poneku glupost i nešto neukusno o jednom ili drugom čoveku, za kojeg sam smatrao da mi je neophodan, o njima ne čujem ništa više. Skoro svi su zasnovali porodice, kako se to kaže, započeli poslove i izgradili sebi kuće i pokušali da se osiguraju u svim pravcima i tokom vremena postali nezanimljivi. Više ih ne viđam, a i kada bi se videli ne bi imali više šta da kažemo jedni drugima. Jedan se bez prestanka razmeće time da je umetnik, drugi da je naučnik, treći da je uspešni trgovac, pritom je meni loše čim ih vidim, loše mi je čak i pre nego što uopšte otvore usta iz kojih izlaze samo banalnosti i uvek samo ono što su negde pročitali i ništa što je njihovo. Teško je i zamisliti da je ova kuće nekada bila puna ljudi koje sam ja sam pozivao i koji su ovde tokom čitavih dugih noći pili, sedeli i smejali se. Da sam ne samo voleo društvo već ga i okupljao, da sam se zaista u takvim društvima i mogao zabavljati! Ali prošlo je toliko vremena da sada tome više nema traga. Ova kuća vapi za ljudima! uzviknula je nedavno moja sestra. Ti si od nje napravio grob! Uopšte ne razumem kako si mogao da se razviješ u tako užasnom pravcu. Iako patetično rečeno, ali ona je to ozbiljno mislila i to me je veoma duboko pogodilo. Danas mi svi ti ljudi još samo idu na živce. I zaista, ja sam bio taj koji je godinama zabavljao i čak podučavao sve te ljude, ali uzalud. Na kraju, oni tog nekog smatraju za ludu. Ne znam da li je najpre bila bolest ili moja iznenadna odbojnost

40

prema društvu, da li sam najpre osetio odbojnost prema društvu i ova se moja bolest onda razvila iz te moje odbojnosti ili je bolest bila prva i iz te bolesti se onda razvila moja odbojnost prema ovom društvu i protiv tog društva i protiv društva uopšte. To ja ne znam. Da li sam ja oterao sve te ljude ili su se oni povukli od mene? Ne znam. Da li sam ja prestao da sa tim ljudima opštim ili oni sa mnom? Ne znam. Jednom sam imao ideju da pišem o tim ljudima ali sam odustao od te zamisli jer mi je bila isuviše budalasta. Ako jednom zaista razmislimo o tim ljudima, onda ih odmah i zamrzimo, ne možemo drugačije osim da ih mrzimo i da ih odstranimo, ili pak bude obrnuto. Kad ih sasvim jasno gledamo iz trenutka u trenutak, onda moramo da se povučemo od njih, ili obrnuto.

Desetinama godina sam verovao da ne mogu da budem sam, da su mi svi ti ljudi potrebni, ali u stvarnosti mi svi ti ljudi nisu bili potrebni, dobro sam se snašao bez njih. Oni dolaze samo da se rasterete i da na mene istovare sav svoj jad i svu svoju brigu i sa tim povezanu prljavštinu. Kada ih pozivamo, verujemo da će nam nešto doneti, naravno nešto što će nas razveseliti i osvežiti, ali oni nam samo uzmu sve što imamo. U našoj vlastitoj kući nas potiskuju u jedan ugao iz kojeg, na kraju, ne može da se pobegne i na najbezočniji način nas isisavaju sve dok u nama više ništa ne ostane osim gađenja prema njima; onda se opraštaju i opet nas ostavljaju same sa svim našim užasima. Kada ih primimo u kuću onda u kuću primamo samo mučitelje, ali nemamo izbora i u kuću uvek nanovo puštamo upravo njih, oni nas potpuno svlače i kada pred njima stanemo goli, oni nas ismevaju.

Onaj ko ovako razmišlja naravno da ne sme da se čudi tome što je s vremenom postao potpuno izolovan, što jednog dana ostaje potpuno sam – a znamo šta to znači kada se izvedu poslednje i najposlednjije konsekvence! Tokom čitavog života uvek iznova podvlačimo crtu iako znamo da uopšte nismo u stanju da to učinimo. Kada bolujemo od ove moje bolesti onda nam pada u oči da su svi ljudi suviše bučni. I to ne primećuju! Sve u vezi sa njima je brutalno. Glasno ustaju, čitav dan se muvaju glasno i ponovo glasno ležu. I neprekidno suviše glasno govore. Toliko su obuzeti sobom da uopšte ne primećuju druge, bolesne, neprestano ih povređuju; sve što oni rade, sve što kažu, povređuje nekog od naših. Tako bolesnici bivaju sve više i više gurani u pozadinu, sve dok ne postanu skoro neprimetni. I bolesnik se sam povlači u svoju pozadinu. Ali svaki život, svaka egzistencija pripada samo jednom čoveku i to samo tom jednom čoveku i niko drugi nema pravo da bilo koji takav život, i takvu egzistenciju, istera, protera, izbije iz života.

Polazimo od sebe samih i na to imamo pravo. Naravno. Prevideo sam jedini mogući, odsutni trenutak, kada su umrli moji roditelji trebalo je da, kao moja sestra, okrenem leđa Pajskamu, zaista, trebalo je da ga prodam i da se tako spasem, ali nisam imao snage za to, višegodišnja utučenost posle smrti roditelja onemogućila me je da preuzmem bilo kakvu inicijativu, nisam mogao ni studije da započnem, da, započeo sam više studija, istovremeno više, i kao što sam mogao da predvidim, bio sam neuspešan u svima.

Nagovorio sam sebe na studije matematike, i na studije filozofije, ali ubrzo su mi matematika i filozofija postale odbojne, barem ona matematika koja se uči na univerzitetu, i ona filozofija kojoj tamo podučavaju i koja se uopšte ni ne može podučavati. A onda je odjednom muzika bila ta koja me je u pravom smislu reči oduševila i kojoj sam se bezrezervno predao. Ustao sam iz fotelje i pogledao na sat i onda opet seo, nemoćan da još nešto uradim pre nego što otputujem, dakle, odmah sam se opet prepustio ovim fantazijama. Univerziteti su mi bili odbojni, upisao sam se na više njih, to je za mog oca bilo razumljivo, ali ja sam ih posećivao najkraće vreme, u Beču, Insbruku, konačno Gracu, kojeg sam čitavog života mrzeo, otišao sam sa apsolutnom voljom da

41

tamo započnem i završim studije i već na početku sam stao. S jedne strane, zato što mi je njihova već mnogo vekova ustajala kaša od znanja pokvarila stomak i, naravno, glavu, i, s druge strane, zato što nisam mogao da podnesem sve te gradove, Insbruk nisam mogao, Grac nisam mogao, Beč na duže nisam mogao da podnesem. Svi ti gradovi, koje sam, dakako, poznavao i od ranije, mada ne temeljno, deprimirali su me toliko da su me smrvili; to su odvratne provincijske varošice, naročito Grac, svaki za sebe misli da je pupak sveta i veruje da ima tapiju na duh, da, ali u pitanju je samo sasvim primitivna malograđanština; u tim gradovima sam upoznao one koji gaje bašte na malim imanjima na obodu grada, a predaju filozofiju i literaturu prema meri svog ukusa, i ništa osim toga, neprijatan zadah u ovim austrijskim kloakama mi je od početka uništio volju i za duži i za kraći boravak. Ni u Beču nisam hteo da ostanem duže ego što je bilo bezuslovno nužno.

Ali, da kažem istinu, ipak sam zahvalan gradu Beču za to što sam otkrio muziku, ono najidealnije, moram da kažem. Koliko god prezirem i proklinjem ovaj grad, i koliko god da mi je veći deo vremena bio neprijatan, njemu sam konačno zahvalan za to što sam našao put do naših kompozitora, Betovena, Mocarta, pa i samog Vagnera i, naravno, Šuberta, za kojeg mi međutim teško pada da ga stavim među nabrojane, i naravno, zahvalan sam pre svega za noviju i najnoviju muziku ovog grada, za koju je moj otac govorio samo da je najbesramnija. Šenberg, Berg, Vebern, itd. A zahvalan sam i za to što sam za mojih skoro dvadeset bečkih godina postao skroz-naskroz gradski čovek, kakav sam onda uvek nužno morao da ostanem bez obzira da li sam to želeo ili ne, moje bečke godine, najpre sa sestrom, a onda u samoći, u centru, u kući mog ujaka u Hazenauerštrase, gde sam za sebe imao čitavu kuću, moje bečke godine su me nepovratno upropastile za Pajskam. Učinile su da za mene život u Pajskamu postane nemoguć. Ali bolest me je konačno isterala iz koncertnih sala nazad u Pajskam. Zbog pluća sam morao da se odvojim od Beča a to je značilo, pre svega, od svega što mi je tada bilo važno. To odvajanje nikada nisam preboleo. Ali da sam ostao u Beču, poživeo bih još samo najkraće vreme. Pajskam je bio prazan skoro dvadeset godina posle smrti naših roditelja, bio je prepušten prirodi. Niko nije verovao da bi iko ponovo mogao da se doseli u Pajskam, ali jednog dana sam se ponovo doselio, otvorio sam sve prozore, posle mnogo godina pustio u kuću svež vazduh i kroz neko vreme je doveo u stanje da se u njoj može živeti. Ali da budem iskren, ostala mi je strana, sve do danas, tako sam barem mislio. U trenutku sam morao da napustim Beč i sve što mi je bilo značajno, bukvalno sve, u trenutku u kojem sam verovao da sam zauvek neraskidivo vezan za taj grad koji sam već tada i, kao što sada znam, zauvek zamrzeo, ali istovremeno i voleo kao nijedan drugi. Još i danas zavidim sestri što može da živi u Beču, zavist je ono što me je uvek okretalo protiv Beča, zavist prema mojoj sestri me je navela na najveće nepravde i konačno prostote, moja zavist što u Beču može da živi ona, a ne mogu ja, i pri tom još, kao što znam, na najprijatniji i najsrećniji način. Ako uopšte negde, mislio sam, onda samo u Beču, ni u jednom drugom gradu na svetu, ali ja sam sebi zatvorio put prema Beču, zauvek ga sebi učinio nemogućim. I više ni ne zaslužujem taj grad, mislio sam. Prvi put sam čuo jedan komad Mendelson-Bartoldija u Beču, bili su to Putujući komedijaši, u sali Muzičkog udruženja, jedan komad i jedno izvođenje koje je na mene delovalo presudno.

Tada još uvek nisam znao zašto je taj komad tako upečatljiv, danas znam. Zbog svoje genijalne nedovršenosti. Ali, jednom mi se čak javila ideja da odem u Visoku školu za rudarstvo u Lebenu, razume se ne zato što sam se iznenada zainteresovao za rudna bogatstva, već zbog položaja Lebena u brdima Štojmarka, tada još poznatim po svom

42

naročito dobrom vazduhu koji je, međutim, danas zagađen kao i sve ostalo. Jer još i pre nego što sam napunio dvadeset godina, lekari su mi ozbiljno savetovali da živim na selu a ne u gradu, ali tada bih radije na bilo koji način umro u gradu nego što bih otišao na selo.

Ideja da studiram u Lebenu mi se javila samo jedan jedini put, ali, u svakom slučaju, otputovao sam u Leben da bih o mogućnostima studija rudarstva saznao nešto više od onoga što sam već znao, ali čim sam sišao sa voza u Lebenu, mesto mi je bilo odvratno.

U jednom takvom mestu može se samo propasti, tada sam sebi rekao da tamo neću da budem ni jedan jedini dan više nego što je neophodno a pošto zaista nije bilo neophodno da i jedan jedini dan budem u Lebenu, već sam se istog dana vratio u Beč, odakle sam i krenuo. Tek što sam stigao do Semeringa obuzelo me je osećanje potištenosti, i u glavi i u čitavom telu. Kako uopšte postoje ljudi koji izdržavaju u takvim malim gradovima kao što je Leben, mislio sam tada, par stotina hiljada njih, i to samo u našoj zemlji, bez otpora čitav svoj život živi u zaseocima kao što je Leben. Ali ideja da možda odem na studije u Leben u stvari i nije bila baš moja, tu ideju je imao moj deda sa majčine strane, koji je i sam studirao rudarstvo, doduše ne u Lebenu već u Padovi, što je svakako ogromna razlika. A jednom sam mislio da odem u Englesku, možda u Oksford ili Kembridž, a pošto meni engleski nije predstavljao nikakvu teškoću, mislio sam da sam, ako odem u Englesku, na pravom putu, svrstavajući se u red naših najistaknutijih duhova od kojih je nekolicina najznačajnijih studirala u Engleskoj, dakle u Oksfordu ili Kembridžu, i onda tamo predavala. Ali nisam računao na englesku klimu, u svakom slučaju ne na klimu u Oksfordu i Kembridžu, koja na bolesnike kao što sam ja deluje još razornije i koja takvim ljudima svaki napor unapred poništava, bez obzira u kom su pravcu krenuli. U Engleskoj sam bio tek deset dana pošto sam se sa roditeljima oprostio na najmanje pola godine, i još i danas osećam tu potištenost u svoj njenoj silini koju sam osećao kada sam samo deset dana nakon odlaska u Englesku opet bio u Pajskamu. Stvarno sam ispao smešan, ali već je tada bila kriva bolest koja je u meni bujala iako još nije bila izbila. Nakon tog poraza, koji mi je pružio samo manjkavu predstavu o Engleskoj i Londonu, odrekao sam se svih mogućnosti vezanih za inostranstvo i potpuno se koncentrisao na ono što mi je preostalo unutar zemlje. Ali te mogućnosti, koje su sezale od Beča, s jedne, i Insbruka sa druge strane, za mene su bile potpuno neprihvatljive. Pošto nisam želeo ni da igram ulogu propalog studenta, ulogu koju neretko igraju upravo ljudi kao što sam ja, sa poreklom kakvo je moje, odlučio sam se na mogućnost koja je po mom mišljenju bila najbolja, naime da uopšte ne studiram, u svakom slučaju ne u nekoj javnoj školi, i verovao sam da sam dovoljno snažan i da imam dovoljno jak karakter da bih mogao da se na taj način razvijem, takoreći prateći duh. Uz to sam odjednom uvideo da me ama baš ništa ozbiljnije ne vezuje za ovaj svet izuzev muzike i da je stoga sve osim muzike za mene besmisleno. Tako se mogu objasniti moje bečke godine. A što se tiče muzike, od trenutka kada sam je otkrio pa nadalje, bio sam od onih koji su najspremniji da je prime. Jednom sam, preko poznanstva mog oca sa nekim urednikom, mogao da uđem u redakciju časopisa Presse, ali me je moj, ipak dobar instinkt, spasao od takve perverzije. Dok sam zajedno sa sestrom stanovao u takozvanom Štubenringu svakodnevno sam posećivao sve moguće biblioteke i sretao se sa ljudima koji su bili od koristi za moje studiranje i, dakle, odgovarajuće muzički obrazovani, ljude koje sam manje ili više brzo pronašao pošto su postali neophodni za moja istraživanja. Na taj način sam se upoznao ne samo na najvažnijim muzičkoteorijskim knjigama i spisima, već sam upoznao i čitav niz onih koji su te knjige i spise napisali i iz toga sam izvukao najveći mogući dobitak. Usput sam se

43

pozabavio i celokupnom bečkom umetničkom produkcijom i skoro svakog dana sam bio na koncertu ili u operi. Uskoro sam dostigao tako visok stepen muzičke samostalnosti da sam mogao da ograničim najpre posete operi, a onda i posete koncertima; na programima mi je uvek bilo isuviše ponavljanja jednog istoga, za Beč je već tada bilo karakteristično da vrlo brzo nema šta novo da ponudi onome ko je gladan nečeg novog i zaista interesantnog. Više nisu, kao ranije, svakodnevno svirali različiti orkestri iz svih krajeva sveta, već su, u moje bečko vreme svirali uvek jedni isti orkestri i koliko god oni u osnovi bili dobri, imao sam utisak, i još uvek ga imam, da ti isti orkestri sviraju uvek isto, šta god svirali. Ali čoveku koji se odlučio za muziku, naravno, mesto je u Beču. Samo što je već duže vreme atmosfera u ovom gradu nepodnošljiva, potpuno nezavisno od toga što su mi lekari još odavno objasnili da je za mene u Beču najštetnija moguća klima. Sve u svemu, ja sam preko dvadeset godina proveo u Beču, strogo uzev, u društvu jedino sa muzikom. A onda mi je odjednom mi je bilo dosta i vratio sam se u Pajskam. Naravno, taj korak me je odveo u ćorsokak, o čemu svedoče i ove beleške. Iako je u Pajskamu u dva popodne, kada su došli po mene, još uvek bilo jedanaest ispod nule, po mom dolasku u Palmu, gde pišem ove beleške, termometar je pokazivao već osamnaest iznad nule. No, zbog ove činjenice moje stanje se, naravno, nije poboljšalo, naprotiv. Plašio sam se da neću preživeti prvu noć u hotelu. Onima koji poznaju ovu bolest jasno je o čemu govorim. Dobro sam uradio što sam čitavog dana po dolasku ostao u krevetu sa spuštenim roletnama. Nisam mogao ni da pomislim na raspakivanje kofera. Naravno, još od ranije sam znao šta znači jedna takva nagla promena klime, ali ipak nisam očekivao da ću se naći u toliko jadnom stanju. Ograničio sam se na to da čitavog dana zaista ostanem u krevetu i da samo dva puta popijem po čašu vode, i to samo zato što sam morao da uzmem tablete. Verovatno su već na recepciji videli koliko mi je loše pa su mi bez ikakvih primedbi dali sobu koju želim. Kofer ću sasvim polako otpakovati, rekao sam sebi dok sam, ležeći ispružen na krevetu, posmatrao tapete i ponovo se vraćao u stanje u kojem mogu da nastavim svoje fantazije tamo gde sam ih u Pajskamu prekinuo. Let je bio, kao i sve koje sam do sada prepatio, opet strašniji od najstrašnijeg. I tako, ustao sam, naredne noći, oko tri sata, iako to nisam baš smeo, i počeo da raspakujem kofer i pri tom sam ustanovio da i nisam tako slab kao što mi se činilo. Volim ove velike sobe za dvoje, koje uz to imaju i veliko kupatilo i jedno ništa manje veliko predsoblje, i iz kojih se vidi ne samo stari grad, već istovremeno i more. I koje su apsolutno mirne. Ujutro čujem samo petlove koji kukuriču, nekoliko tupih udaraca sa doka, lajanje pasa i možda još i poneku grubu reč majke upućenu nevaljalom detetu. Ovde nemam utisak da sam izolovan od domaćeg stanovništva iako mene, koji zaista živim u tako velikoj sobi u luksuzu, skoro sve odvaja od onih koji žive dole u starom gradu, u sasvim suprotnim okolnostima.

Međutim, moja bolest, tako mi se čini, opravdava taj luksuz. Ali zapravo ja više nemam nikakvih skrupula, mislio sam. Na kraju života skrupule su ono što je najsmešnije. Posle prvog doručka sam počeo da raspakujem kofer. Najpre kofer sa odećom i vešom. Tek što sam bio izvadio nekoliko odevnih stvari i veš, već sam se ponovo stropoštao na krevet.

Najteže mi je palo gušenje koje odavno nije bilo tako jako. Tu okolnost sam pripisao iznenadnoj promeni klime, koja čak i na najzdravije deluje razorno, a da ni ne govorim o onima kao što sam ja. Ali na kraju sam otpakovao prvi kofer i krenuo da raspakujem drugi, dakle onaj u kojem su bile knjige i spisi koje sam poneo za svoj rad na MendelsonBartoldiju. Najpre nisam znao gde da stavim knjige i spise i premišljao sam gde sa jednim, a gde sa drugim, sve dok nisam napravio plan kako da te knjige i spise smestim

44

na sto i u orman i tog plana sam se onda držao kada sam raspakivao kofer. Usput sam se pitao da li još uopšte ima smisla započinjati rad kakav je ovaj o Mendelson-Bartoldiju. S jedne strane, rekao sam sebi, besmisleno je upuštati se u jedan takav rad, a s druge strane, rekao sam sebi, ti se moraš upustiti u taj rad, pa koštalo šta košta. Ali, ne opravdavaju li same pripreme od deset godina, jer toliko dugo sam se ja pripremao za ovaj rad, započinjanje jednog takvog rada pa čak iako se čovek nalazi u tako potpuno istrošenom stanju u kakvom se ja nalazim? Naizmenično sam govorio kako ništa ne opravdava jedan takav rad i kako sve opravdava jedan takav rad. Najbolje bi bilo da odustanem od pitanja o smislu ili besmislu jednog takvog rada, pomislio sam, pa i odustao od tog pitanja i ponašao se kao da je odlučeno da zaista rad treba što je pre moguće započeti. Zar je trebalo da sada, kada sam tako blizu cilja, odbacim sve, da uništim sve ono od čega je, na kraju krajeva, čitava moja egzistencija zavisila, da odbacim tanke niti sićušne nade da ću na kraju ipak napisati taj rad? Napisaću taj rad čak iako ne mogu odmah da ga započnem, to sam predvideo i nikada ni nisam verovao da mogu odmah, jer ipak nisam baš toliko lud, nisam toliko zapao u apsurd; ako ne danas onda ću sutra, ako ne sutra onda prekosutra, i tako dalje. Samo zbog ovog rada sam i putovao, rekao sam sebi. Nagovorio sam samog sebe, sve sam na pisaćem stolu tako sredio da mogu u svakom trenutku da počnem rad pa sam seo na balkon, na belu žičanu stolicu, a onda ponovo legao na krevet i više časova, sve dok se dan nije završio, premeštao se sa balkonske stolice na krevet i natrag. Kada je palo veče otišao sam do grada. Iako sam na početku nameravao da odem samo do mola, eventualno do ribljeg restorana na molu, kojeg sam dobro poznavao još od ranije i u kojem sam uvek dobro jeo, ipak sam preko Lonje otišao sve do takozvanog Bornea, koji je, dok je Franko bio živ, dakle od pobede fašizma pa sve do njegovog pada, bio poznat samo kao Paseo del Generalisimo, i pošto je bilo tako toplo, seo sam, na najneoprezniji način, što moram reći, na terasu kafea preko puta Kanjelasovih, gde sam dolazio godinama, čak skoro decenijama, i naručio sam, uvek isto, pršutu, sir, masline i čašu vode; sedeći u toj prastaroj beloj pletenoj stolici, dok sam pio veliki espreso a sunce je prosijavalo kroz nažalost još uvek gole grane platana, zatvorenih očiju odjednom sam se setio imena ona mlade žene iz Minhena kojoj sam se na poslednjem boravku u Palmi, ovde na Borneu, obratio i koja mi je onda, pošto sam je pozvao da sa mnom popije kafu, upravo na ovoj terasi na kojoj sada sedim zatvorenih očiju u pletenoj stolici, ispričala svoju strašnu priču. Ana Hertl se zvala mlada žena. I nisam se ja njoj obratio na Borneu, već obrnuto, obratila se ona meni. Kako god. Sa jednom od ćerki Kanjelasovih, koju poznajem iz Beča gde je studirala muziku (klavir kod čuvenog Virera), a sad vodi parfimeriju preko puta kafea, išao sam iz nekog razloga kojeg se više ni ne sećam, išao smejući se kroz aleju platana i uzviknuo ime Ana, a to iznenada glasno izgovoreno Ana odnosilo se na devojku koju smo upoznali tokom posete Jadranu, na jednom od mnogih popodnevnih izleta na koje sam poslednjih godina išao sa ćerkama Kanjelasovih i koji se uvek rado sećamo. Kada sam uzviknuo Ana, danas više ne znam zašto tako glasno, ruiso!, tako da se to daleko čulo, iznenada se okrenula jedna žena koja je išla ispred nas i rekla: Da? A onda, našavši se u krajnje neprijatnoj situaciji: ja se zovem Ana. Spontano se okrenula zato što je verovala da ju je neko pozvao. Nenadani pogled na mladu ženu učinio je da se potpuno promeni i moje raspoloženje i raspoloženje moje pratilje. Bio sam užasnut njenim izgledom. Očigledno je bila u žalosti i ostavljala je utisak poremećene i sirote žene. Ja nemam običaj da u trenutku započnem razgovor sa nepoznatim čovekom, za to mi nedostaju sve pretpostavke, ali kada sam video lice mlade žene, istog sam časa, i

45

to zaista ne samo zbog trenutačnog osećanja sažaljenja, već zbog direktne potresenosti ovako očajničkim licem, pitao mladu ženu zašto ne bi sa nama, dakle sa ćerkom Kanjelasa i samnom, sela na terasu i popila kafu; još nisam do kraja to izgovorio, a već sam sebe okrivio jer sam taj poziv izrekao glasom koji bi mladu ženu možda mogao da povredi, izrekao sam glasom koji nije bio zaštitnički i odmah mi je bilo žao i zbog toga što sam je uopšte pozvao, ali taj poziv, i ono što sam rekao u tom trenutku, više nisam mogao da povučem i tako sam samo još jednom ponovio poziv, sada drugačijim, kako mi se u prvi mah učinilo, primerenijim tonom koji je, međutim, bio potpuno promašen, kako sam odmah zatim pomislio. Na moje iznenađenje, mlada žena, koja se predstavila kao Ana Hertl, odmah je pristala. Rekla je kako joj prija da nakon više dana porazgovara sa nekim i sve ono što je potom rekla jeste bilo izgovoreno kao da to priča potpuno poremećena i uništena osoba, rekla je da stanuje u Santa Ponsi, onda nešto o nekom smrtnom slučaju, nešto o zatvorenom konzulatu, onda nešto o skupom ručku, o hladnoj sobi – to je zvučalo, dok smo još prilazili kafeu, kao da govori čovek koji je na ivici ludila. Tak kada smo utroje seli na terasu, postao sam svestan čitave, krajnje mučne situacije i više uopšte nisam znao kako da reagujem pošto me je i mala Kanjelasova potpuno ostavila na cedilu; ona nije razumela ništa od onoga što se dogodilo i samo je, ne učestvujući, gledala ka ulici, što ja nisam mogao da razumem jer se moglo videti kakav to čovek sedi sa nama za stolom, moglo se videti da se radi o najočajnijem čoveku koji se može zamisliti. Mladoj Kanjelasovoj je čitava situacija bila mučna zato što ona, kao i sve Španjolke uostalom, nije navikla da odjednom sedi za stolom sa nepoznatim čovekom. A ja sam se stideo, a da pri tom nisam mogao ni reč da kažem; tražeći reči, ali ne pronalazeći ni jednu jedinu, prebacivao sam sebi što sam možda na upravo brutalan način nekog primorao na nešto što uopšte ne želi. Mlada žena možda uopšte ne želi da sa mnom, i sa Kanjelasovom, koja se nje ne može ticati, sedi sa stolom i pije kafu samo zato što sam je tonom koji možda nije bio grub, ali svakako nije prefinjen, svojim pozivom stavio pred činjenicu da pije na terasi kafu sa nama, stideo sam se i nisam bio u stanju da započnem razgovor, ni jednu jedinu reč da iscedim, a kamoli da ulazim u ono što je mlada žena u najvećem očaju i pometnji prethodno izgovorila. Upravo tu sedi čovek kojeg sam ja na to naterao, mislio sam. Mlada Kanjelasova je morala to na isti način osetiti jer mi jedno vreme nije uputila nijedan pogled. Ali misleći samo na svoju sramotu nisam imao nikakve šanse da se izvučem iz situacije koju sam ja sam stvorio. Iznenada sam, iz čiste nervoze, upitao mladu ženu za ime, iako mi je ona, čim sam je pozvao na kafu, rekla svoje ime. No, ona je spremno odgovorila: Ana Hertl. Nisam bio dorastao čitavoj toj situaciji. Tako smo nas troje ćutali, i svako je u tajnosti znao zašto, i nije se moglo prevideti koliko je čitav taj odnos mučan. A onda smo odjednom čuli od Ane Hertl: krajem avgusta ona je sa svojim mužem i trogodišnjim sinom, pošto su posle otvaranja električarske radnje u Truderingu, istočnom predgrađu Minhena, oboje, kao i dete, bili potpuno iscrpljeni, pre svega zbog neprestanog, za njih veoma mučnog protivljenja lokalnih vlasti koje nisu htele da ih ostave na miru od kada su otvorili tu radnju, došli u Santa Ponsu, na dve nedelje. Uopšte ne možete ni da zamislite, rekla je, kroz šta sve su oni godinu dana pre otvaranja radnje morali da prođu, to je bilo stravično; osamostaljivanje, ono što je i inače potpuno nemoguće, sada je mnogo, mnogo teže nego ranije. I njenom mužu, to je ona od početka govorila, bilo je najteže. Kada je izgovorila "bilo" odmah mi je postalo jasno da je u žalosti za njim, do tada to nisam bio shvatio.

Njen muž je imao tek dvadesettri godine, rekla je, bio poreklom iz Nirnberga, iz

46

siromašne porodice, dok je ona, kako sama kaže, rodom iz imućnije kuće u blizini Rozenhajma. Njen muž je išao u inženjersku školu u Nirnbergu i tu inženjersku školu je završio, mada su se njih dvoje već poznavali i njemu nije bilo lako da nastavi školovanje, ali je na kraju uspeo jer da je napustio školu odmah bi prestale i mesečne isplate njegovog oca, veoma skromne, podrazumeva se, ali njen muž je napregao sve svoje snage i inženjersku školu završio čak pola godine pre roka, sa izuzetnim uspehom, kako je rekla, čak i pre nego što je to zaista bilo neophodno. Njoj za ljubav je zatim počeo posao u Truderingu, što je bila njena ideja jer se ona bojala toga da njen muž ne završi u nekoj kancelariji, što bi doduše bilo bolje za porodicu koja se upravo osnivala, no njena je ideja bila da on vodi sopstveni posao a ne da ide u kancelariju, nju je više od svega fascinirala reč samostalnost, ali ta reč ju je prevarila. Za njenog muža nije bilo poniženje da bude samo mali prodavac a ne, kao što to uvek biva u predgrađima, uvaženi činovnik, možda čak i u javnoj službi gde bi mu bili osigurani doživotni prihodi, naprotiv, on je odmah prigrlio ideju svoje mlade žene i mislio je da će konačno kao trgovac moći da radom i pameću od malog i neprimetnog postane veliki, čak i značajan trgovac, ako pri tom bude imao malo sreće i ako može da se osloni na svoju ženu. Posle donošenja te odluke oni su iznajmili lokal u Truderingu, uredili ga i najzad mogli da otvore radnju. Ali ovi tako brzo ispričani događaji, koji su mi isto tako brzo proleteli iza zatvorenih očiju, na Borneu, u večernjoj toploti, trajali su preko godinu dana, i tu je godinu mlada žena opisala kao očajničku jer je uz sve strahote koje su im vlasti priređivale došlo i dete, i onda, verovatno kao posledica svega toga, još i neka neobična bolest koja se neprimetno razvijala i koja je, iako nije smrtonosna, ipak neprijatna, bolest zbog koje su joj se po čitavom telu pojavile tamne fleke za koje su lekari tvrdili da ih nikada do sada nisu videli na nekom ljudskom telu. Ipak, konačno su njih dvoje mogli da otvore radnju uz pomoć roditelja mlade žene, koji su ih pomogli visokom sumom čiji tačni iznos mlada žena nije htela da navede. Ali tek kada je radnja otvorena, počele su prave teškoće, rekla je, sedeći na stolici na Borneu, ponovo sam jasno čuo sve to, taj ton. Nabavljači nisu ništa hteli da daju na kredit, a skladiše je trebalo da bude što je veće moguće; kada su isporučivali, onda su isporučivali pokvarenu ili feleričnu robu, kako se izrazila, često je stizao čitav niz kutija u kojima su bili poluuništeni aparati pošto su su prevoznici bili nepažljivi, i uopšte danas više niko ne snosi odgovornost ni za šta. S jedne strane joj je čitav dan bio ispunjen detetom, s druge strane, ona je taj čitav dan morala u radnji da pomaže mužu koji je, za razliku od nje, koja je nekada pohađala trgovačku akademiju, za divno čudo u Erlangenu, verovatno zato što je tamo imala rodbinu, u poslovnom pogledu bio tako nevešt da je to već graničilo sa neogovornošću. Ali ona u tom pogledu nije mogla ništa da zameri svom mužu, ona je bila ta koja ga je manje ili više naterala da otvori radnju i da napusti svoj pravi poziv, poziv elektroinženjera. Možda je to sa moje strane bila greška i najveći mogući promašaj, rekla je, to što sam mog muža odvratila od već zacrtanog puta i naterala ga u tu prodavnicu. Stvarne teškoće oni, naravno, nisu mogli unapred predvideti, iako se jesu pripremili i za najveće teškoće, i bili su, osim toga, tako puni volje, i u hrabrom periodu nade pa im se činilo da su spremni na sve što ih čeka, bez obzira na to kakvim se pokazalo. Ali njen muž, što je ona utvrdila tek kada je već bilo suviše kasno, bio je najnepodobniji za bilo kakvu vrstu samostalnosti. Ona to nije znala, iako je zapravo morala to znati pošto je dugo sa njim bila pre nego što je donesena odluka da se otvori radnja u Truderingu, ali možda sam, kako kaže, sve to videla, ali nisam želela da vidim.

Ona je sebi stvorila lepu predstavu o tome da je žena trgovca iz Truderinga, u osnovi bez

47

ikakvih velikih zahteva i sa svojim mužem i svojom decom jednostavno srećna. Nije ispalo onako kako je računala. Muža je skrenula sa puta, a detetu je zbog njene angažovanosti u radnji nedostajalo pažnje i brige koja je bezuslovno neophodna za vaspitavanje. Dete je osetilo da smo se zaleteli, rekla je. Ćerka Kanjelasovih, koja je najpre htela da se oprosti od nas, i koju sam ja, međutim, molio da ostane, sada je odjednom pažljivo slušala šta mlada Ana Hertl priča, mada, naravno, nije pokazivala nikakvu dirnutost, što bi i bilo preterano tražiti, ali mi se učinilo da barem ima razumevanja. Pritom, rekla je mlada žena, radnja je bila smeštena u jednoj od najboljih ulica Truderinga. Teško se suzdržavala da ne brizne u plač, ali ja joj ipak nisam odvraćao pažnju od njene nesreće koju do sada uopšte i nije iskazala u svoj njenoj veličini, jer sam tada hteo da čujem šta se zaista zatim dogodilo. Mlada žena, naravno, nije bila u stanju da nam hronoški iznese izveštaj i to kako ja sada zapisujem mnogo je sređenije nego što je ona bila u stanju da ispriča. Moji roditelji su bili suviše daleko da bi mogli da se brinu o detetu, rekla je. Moja majka nije bila u dobrim odnosima sa mojim mužem, ona je, kao i sve majke koje imaju udate ćerke, umišljala da joj je ćerkin muž ukrao ćerku, istrgao je iz ruku i to bez ikakvog prava. Nas su, zapravo, svi bili napustili, a sa radnjom smo imali samo teškoće, rekla je. Tako je ona, na vrhuncu nemoći da više izdrži, kako je sama rekla, došla na ideju da sa mužem i detetom dođe na Majorku na nekoliko nedelja.

Rezervisala je ako ne najjeftiniji, onda skoro najjeftiniji aranžman, soba mora da ima balkon sa kojeg se vidi more, to je bio njen jedini zahtev, i iz Minhena su na Majorku doleteli krajem avguta, dakle od tada je prošlo više od godinu ipo dana. Znate, ja imam samo dvadesetjednu godinu, rekla je i onda dalje nije mogla da govori. Smestili su nas u hotel Pariz, rekla je. Sve sam drugačije zamišljala. Nije mogla da kaže kako drugačije, čak ni kada sam je pitao kako drugačije, nije umela. Kada je prvi put sa detetom ušla u more, ono joj se smučilo. I detetu. Iznajmili su dva ligeštula i više sati su ćuteći proveli u tim ligeštulima, odmah ispod hotelskih zidova, među hiljadu ili dve hiljade ljudi. Nisu mogli čak ni da razgovaraju, pored hotela se nalazilo gradilište koje je onemogućavalo svaki razgovor. Pokušali su da napuste hotel, ali nisu mogli nigde druge da nađu smeštaj.

Već posle dva dana su počeli da razmišljaju o povratku u Minhen, ali ni to nije bilo moguće zato što nije bilo mesta u avionu. Dan i noć su morali da drže začepljene uši, rekla je, i zbog čistog gađenja više nismo mogli da idemo u vodu pa smo išli ka kopnu ali tamo smo skoro umrli od vrućine i smrada. Ni za trenutak nisu uspevali da pobegnu od buke, zaspivali su samo od iscrpljenosti, u sobi sa tako tankim zidovima da se čulo kada se neko u susednoj sobi okrene u krevetu. Kada sam otvorila vrata ormana, rekla je, videla sam napolje jer zadnja strana ormana nije bila ništa drugo do jedva deset centimetara debeo, vremenom već izjedeni betonski zid. I dete nam se razbolelo. Preko dana smo bežali u bar u kojem je, iako je bilo depresivno, ipak bilo podnošljivo. Imali smo pun pansion, rekla je, ali nismo mogli da jedemo ono što su služili. Dogodilo se to petog dana, rekla je. Zaspala je, opet od iscrpljenosti, oko dva sata noću, i probudila se oko pet. Prestravljena. Bilo je potpuno mračno, rekla je. Moj muž nije bio u krevetu, dete je spavalo, ustala sam i izašla na balkon. Ali moj muž nije bio ni na balkonu. Ponovo sam legla u krevet, ali sam odmah opet ustala i otišla na balkon i obuzeta stravičnom slutnjom, rekla je, i pogledala sam sa balkona nadole. Na betonu ispod balkona ležao je leš prekriven ćebetom. Odmah sam znala da je to moj muž, rekla je mlada žena. U hotelskom holu su joj rekli da su na betonu još u tri sada pronašli leš sa potpuno razmrskanom glavom. Direktor hotela je osoblju rekao da je ne bude, i da je ne plaše, i

48

oni su čekali da ona sama siđe u hol, što se i dogodilo. Ako je to zaista njen muž i ako u to nema nikakve sumnje i ako ona može pouzdano da ga identifikuje, onda će sve dalje krenuti svojim tokom. Mlada žena je odjednom bila u stanju da sasvim mirno govori i meni se učinilo da umirena upravo time što sam je naveo da nam kaže sve što ima. Kao da je bilo juče, čuo sam je kako govori. Bez reči je otišla detetu na osmi sprat, lift je bio pokvaren, kao što to skoro uvek i biva u jeftinim hotelima, uzela je dete i sa detetom se opet vratila dole u hol. U međuvremenu se tamo skupilo dosta radoznalih ljudi iako je bilo tek oko šest sati ujutro. Pojavio se jedan lekar, policija, a onda je leš njenog muža stavljen u pogrebna kola koja su pozvana iz Palme i njima je odvezen. Ona je tada ostala da sedi u holu, uopšte ne učestvujući u događajima, pola sata nije bila u stanju da ustane i dete je stiskala uz sebe. A onda je otišla u svoju sobu i dva dana nije izlazila. Kada je drugog dana oko podneva sišla u hol, rečeno joj je da je njen muž sahranjen na groblju u Palmi i u ruku joj je gurnuta ceduljica sa brojem grobnog mesta. To je bilo sve. Taksijem je otišla do groblja i posle višečasovne očajničke potrage, kako kaže, pronašla grob. Bilo je stravično vruće i ona je imala samo jednu želju, da istog trenutka umre. Ali taj joj želja, naravno, nije bila ispunjena. Na njeno zaprepašćenje, njen muž nije bio jedini u grobnici, njegovo je telo stavljeno pored tela izvesne Izabele Fernandez koja je umrla nedelju dana ranije, u jedan nadzemni betonski grob sa sedam etaža – takvi grobovi su u južnim zemljama, zbog nedostatka prostora, postali nužni i uobičajeni. Tako je ona, sa svojim detetom, već dva dana posle smrti muža koji je, niko ne zna ih kog razloga i kako, pao u dubinu sa balkona hotela Pariz, stajala ispred zabetonirane grobnice na kojoj nije bilo zapisano ni njegovo ime, već samo ime jedne potpuno strane, sedamdesetdvogodišnje žene, a na žućkastoj mermernoj tabli bio je urezan broj koji je bio broj njenog muža. I ovo je mlada žena, koja je u međuvremenu naručila i drugu kafu, saopštila sasvim mirno.

A onda je iznenada ustala i rekla da je upravo bila krenula na groblje, kao i svakog dana, ona je sada već sedam dana u Palmi i svaki dan ide na groblje na kojem se sada već sasvim dobro snalazi. Najradije bi ostala u Palmi, u Nemačkoj će biti samo nesrećna. I ranije je već dva puta dolazila u Palmu zbog pravne strane ovog tragičnog događaja. U početku je verovala da se može osloniti na nemački konzulat, ali taj konzulat ju je u potpunosti ostavio na cedilu, na kraju se ponašao kao da je bezobrazluk to što ih muči Ana Hertl te je mlada žena odustala od toga da se dalje obraća konzulatu, ali tako je upala u ruke jednog prevejanog advokata iz Palme koji je, doduše, sve sredio, ali ju je koštao ne samo čitav njen imetak, već i preko toga visok kredit koji je uzela iz jedne minhenske banke. Ono najčudnije u čitavoj toj stvari je bilo što policija o ovom slučaju nikada nije saslušala Anu Hertl, ona nikada nije razgovarala sa nekim iz policije, samo joj je stigao račun pogrebne firme. Mnogo kasnije mi je Kanjelasova ćerka rekla da je u jednom trenutku poverovala da je moglo da se radi i o ubistvu, iako se ta pomisao činila potpuno apsurdnom i više nam nikada nije pala na pamet. Činjenica jeste da su balkonske ograde u hotelu Pariz u Santa Ponsi visoke samo sedamdeset centimetara i što je po španskim zakonima zaista zabranjeno, i zaista jeste najveća verovatnoća da je mladi Hertl samo na trenutak izašao na balkon da bi udahnuo svež vazduh, možda zapalio cigaretu, možda još u takozvanom polusnu, i da se preko ograde terase stuštio u dubinu, direktno na beton ispod balkona. U međuvremenu je pokrenut postupak, rekla je mlada Hertlova, već ustajući i polazeći ka groblju, ali ona uopšte ne zna kakav postupak. Iz Minhena je donela jednu fotografiju svog muža, koju je želela da nam pokaže i pokazala nam je fotografiju na kojoj je bio jedan mladi tamnokosi muškarac, mladić kao i milioni drugih, bez ičega

49

osobitog, mršav, sa tužnim crtama lica, pre južnjački tip, mislio sam, ne bavarski. Nije bila moja ta čudovišna ideja da se mlada Hertlova pita da li ima nešto protiv da je mi, mlada Kanjelasova i ja, pratimo na groblje, već je to bila ideja Kanjelasove. Ne znam šta je htela time da postigne, verovatno je želela da ima dokaz, da neposredno vidi tu takoreći tragediju o kojoj smo mi sada doduše saznali veoma mnogo, ali opet ipak samo u nagoveštajima. Svo troje smo onda krenuli uz Haim III i uzeli taksi do groblja. Groblje u Palmi je ogromno i deluje, barem za srednjeevropske pojmove, vrlo neobično i stoga neprijatno, izaziva pomisao na severnu Afriku i pustinje. Iako sam uvek verovao da mi je svejedno gde ću biti sahranjen, mislio sam kako ne želim da to bude ovde. Mlada Hertlova nije znala kroz koji ulaz u groblje taksi treba da prođe i zaustavila ga je na najpogrešnijem mestu. Žurno je tumarala, nas stalno zaboravljajući, čas u jednom čas u drugom pravcu, stalno držeći u ruci fotografiju svog mrtvog muža, i nikako nije nalazila grob. Na kraju sam je zamolio da ipak nekoga od ljudi koji su izlazili iz mrtvačnice iz koje se osećao neopisivi smrad raspadanja pita gde se nalazi grob njenog muža. Ali ona nije bila u stanju da to uradi. Uzeo sam fotografiju od nje i jednom čoveku u sivom plastičnom odelu, koji je izlazio iz mrtvačnice, rekao broj groba a on mi je pokazao u određenom pravcu u kojem smo onda svo troje krenuli, mlada Hertlova ispred nas, mi iza nje, situacija nije mogla da bude mučnija i odvratnija, ali mi smo sve to tako želeli, to smo zamesili i, verujem, manje zbog sažaljenja a više iz radoznalosti, možda čak i zbog gladi za senzacijama, čemu je na kraju dosta doprinela i mlada Kanjelasova. Na kraju smo stajali pred jednom od ovih hiljada betoniranih mermernih četvorouglova na kojem je moglo da se pročita sveže uklesano ime Izabela Fernandez. Mladoj Hertlovoj su sada oči bile pune suza i pokušavala je da za mermernu ploču pričvrsti fotografiju svog muža koju je ponela i to joj u početku nije polazilo za rukom. Ali ja sam slučajno kod sebe imao malo selotejpa i njime sam zalepio fotografiju na mermer. Flomasterom je mlada Hertlova ispod imena Izabele Fernandez bila napisala ime svog muža, Hans Peter Hertl, kiša je doduše to malo izbrisala, ali ime se još uvek moglo razaznati. Siromašni, rekla je, ili oni koje iznenada zadesi takva neka nesreća, kao nju, i koji ne umeju odmah da se snađu, oni se, ako umru, već istog dana nađu u jednoj takvoj nadzemnoj betonskoj kutiji koja često nije predviđena samo za dva, već čak i za tri tela. Svuda su na mermernim pločama visili manji i veći buketi plastičnog cveća. Čitavo groblje je bilo ispunjeno mirisom mrtvačnice. Najpre sam pomislio da sada treba da ostavimo mladu Hertlovu samu, ali onda sam shvatio da bi bilo bolje da je ponovo vratimo taksijem u grad, osećali smo se posramljeno kada je jauknula, okrenuta od nas i gledajući ka pustinji s one strane groblja. Izašli smo i nigde na vidiku nije bilo ni jednog jedinog taksija pa smo ga pozvali sa portirnice mentalne bolnice koja se nalazila odmah pored groblja u velikom parku punom palmi. Odvezli smo se do grada, ali smo onda odlučili da mladu ženu, koja je sada ostavljala najtužniji utisak koji se može zamisliti, odvedemo u njen hotel. Opet je za smeštaj odabrala najstrašniji hotel, mislio sam, pošto joj ništa drugo i nije preostalo; ona sada naprosto više ništa i nema osim svoje stravične nesreće, nema drugog izbora osim da ode u taj grozni hotel Zenit koji je najoronoluniji u čitavom Kalamahoru i u kojem je najviše sedamdesetogodišnjih i osamdesetogodišnjih nemačkih udovica, koje su deca iz Nemačke oterala sa zadnjom namerom da ih se reše zauvek, i to na najjeftiniji način.

Dvanaest nedelja sa punim pansionom u jednom takvom hotelu ne košta ni koliko pola nedelje pristojnog života u Nemačkoj, rekao sam sebi. Desetine hiljada nemačkih udovica svakog božića nađe ispod božićnog drveta jedan takozvani kupon za zimski boravak, za

50

takozvani boravak na duže vreme, kakvi se na stotine nude u svim mogućim najodvratnijim hotelima na Majorci, i onda se te udovice šalju na put u Majorku, sa kojeg se one, što je tajna želja njihove dece i onih koji im poklanjaju kupone, po mogućstvu više uopšte ni neće vratiti, a i ako se vrate, onda će se vratiti kao takozvani joši, što u žargonu turističkih agencija znači isto što i leš u prenosnom hladnjaku. Naravno da poznajem tu Majorku i tu Palmu. Živeti u Zenitu, to deprimira više od svega, doručkovati u smrdljivoj, istrošenim i prljavim plastičnim nameštajem opremljenoj takozvanoj sali za ručavanje, koja je pre tamni podrum bez daška vazduha, sa svima njima koji se jedva kreću štakama i koji su već umrli starci i starice, i uživati u pogledu ka moru, gledajući zapravo u pet do šest metara od prozora udaljene betonske zidove kuća za iznajmljivanje.

Ovde stanujete? rekao sam kada smo dovezli mladu Hertlovu. Nije trebalo to da kažem jer je posledica mog Ovde stanujete? bila to da je ona snažno briznula u plač. Pošto je bilo nemoguće zauvek prekinuti kontakt sa ovom očajnom, zaista samo sa svojom strašnom nesrećom ostavljenom mladom ženom u tom plaču, mlada Kanjelasova i ja smo odlučili da mladu Hertlovu narednog prepodneva odvedemo do pozornice, ona je to tako nazvala!, njene nesreće, Hertlova nas je zamolila i nismo mogli da kažemo ne iako smo znali da ćemo se time samo zabrazditi u toj situaciji koja je već tada bila jedva izdrživa.

U hotelu, naravno, nisam mogao da spavam, susret sa mladom gospođom Hertl pretvorio se u noćnu moru koju sam jedva mogao da podnesem. Tačno u jedanaest, kao što je dogovoreno, mlada Kanjelasova i ja smo otišli po Hertlovu u hotel Zenit. Da bi se opisao takav jedan hotel koji je izgrađen i koji se vodi samo iz pohlepe za novcem, čovek se mora upustiti u opisivanje septičke jame za ljude, a to nije moja namera. Odvezli smo se, ovog puta automobilom mlade Kanjelasove, u Santa Ponsu i otišli smo pravo u hotel Pariz, koji smo, narav no, znali. Prošli smo između dva betonska zida koja su bila na razdaljini od samo metar ipo i koje su očigledno sagradila dva vlasnika, u visini od dva ili tri sprata, takoreći smo se provukli između njih do mesta sa kojeg se tačno mogao videti onaj balkon sa kojeg je mladi Hertl poleteo u dubinu. Tamo gore je balkon, rekla je mlada Hertlova i pokazala na njega. A ovde dole je ležao, rekla je. I više ni reči. Ponovo smo se provukli između zidova i ušli u automobil. Ćuteći smo se odvezli do Palme, prethodno odbacivši mladu ženu u hotel Zenit. Više je nismo videli. Nismo mogli. Više se ništa sa njom nismo dogovorili. Osim toga, ona je nameravala da narednog dana otputuje u Minhen. Još uvek vidim njeno lice dok se opraštala. Uvek ću videti to lice. Mlada Kanjelasova, pametna devojka – ona je u međuvremenu, sa dvadesetčetiri godine!, već održala jedan koncert Šopena u Saragosi, i jedan u Madridu i, na poziv, jedan u Salcburgu na festivalu – predložila mi je da odemo u blizinu Inke i tamo večeramo. Sećam se da smo ostali sve do dva sata noću i da sam, što nisam radio već preko dvadeset godina, plesao sa njom. S tom slikom sam se probudio u svojoj pletenoj stolici na Borneu i pogledao u prozore Kanjelasovih prekoputa. Svetlo je gorelo; oni su, dakle, bili kod kuće. Ali danas se neću javiti, rekao sam, i ko zna da li ću se uopšte javiti. Čovek u mom stanju! Videću. Počelo je da se smrkava, ustao sam, platio i krenuo nazad u hotel, polako, kao što i priliči jednom bolesniku. Na molu sam porazgovarao sa nekoliko ribara. Ali samo kratko, i odmah nastavio. Vidimo toliko tužnih stvari, rekao sam sebi na putu za Meliju, kada vidimo, onda vidimo tugu i očaj drugih, dok drugi vide našu tugu i očaj. Ona želi da se preseli u Palmu, mlada nesrećnica, mislio sam, da bi bila u najbližoj blizini svog pokojnog muža. Ali kako i od čega će ona živeti u Palmi? Ako, kao što kaže, više ne

51

može da živi u Nemačkoj, onda sigurno tek ovde ne može. Naravno, više mi iz glave nisu izlazile misli o mladoj ženi i pitao sam se koji bi zapravo mogao da bude razlog tome što sam se na Borneu odmah, dakle čim sam se spustio u pletenu stolicu, opet suočio sa tom tragedijom, šta je to što mi je dopustilo da se sa njom suočim. Trebalo je svu energiju da usmerim na mog Mendelson-Bartoldija sad mi je i pomisao na rad odjednom pometena ovom tragedijom Hertlove koja se dogodila, da, mora da sam to odmah pomislio, pre više od godinu i po dana, zapravo pre više od dve godine, i ova me je tragedija možda zaista pogodila tek sada, dok su je možda mlada Hertlova, njena prava žrtva, i njen sin, već odavno savladali, da, to je bilo moguće, mislio sam zatim, možda su već zaboravili, strašno. Od poslednjeg boravka u Palmi ja zaista više nisam mislio na Hartlovu i njenu nesreću, nikada mi nije pala na pamet. Ali sada, zbog okolnosti što sam seo u pletenu stolicu na Borneu, kako bih se umirio i odspavao, ona je odjednom opet bila u mojoj glavi i burgijala i burgijala i učinila me poluludim. Na putu za hotel najpre sam hteo da pozvonim kod Kanjelasovih, ali sam još uspeo da sačuvam kontrolu i nisam pozvonio, na putu za hotel sam zatim pomislio da sam već dva-tri puta u Palmi želeo da počnem mog Mendelson-Bartoldija i nikada nisam uspeo. Nigde to nisam uspeo. Ni na Siciliji, ni na jezeru Garda, pa ni u Varšavi, ni u Lisabonu i na jezeru Mond. Na svim tim mestima, i na još mnogo drugih, uvek sam iznova pokušavao da započnem mog Mendelson-Bartoldija, na sva ta mesta sam u stvari odlazio radi započinjanja mog rada i na njima ostajao onoliko dugo koliko je to god bilo moguće, uzalud. Naravno, pri ovakvim mislima put u hotel me je deprimirao. Odjednom sam od teškog i zagušljivog vazduha počeo da se gušim i morao sam da se zaustavim u parkiću ispred jahting kluba, čak sam morao tu da sednem na kamenu klupu da bih se umirio. Ta gušenja dolaze iznenada, nikada ne znam zašto, iz kog trenutnog razloga, i onda popijem dve, tri pilule glicerina iz staklene flašice koju neprestano, bez obzira gde se nalazim, uvek imam uza sebe. Ali treba da prođu dva do tri minuta dok počnu da deluju. Kako mi se samo pogoršalo stanje od poslednjeg boravka ovde, pomislio sam. Kada bi me Kanjelasovi videli, užasnuli bi se. S druge strane, mislio sam, ljudi ne vide kakvo je moje pravo stanje, koje teško da može biti lošije od ovoga, ili ja to barem umišljam. Sve činiti lagano, sve pažljivo, rekao sam sebi, pažljivo, to internista najviše naglašavao. Ali, ne predajem se. Sada ne. Vazduh je najpre prijatan, mirisan, živim punim plućima i onda, za tren, on počinje da me steže kao zmija.

Znam to. Ali od svih klimatskih uslova koje poznajem, u Palmi je najbolje. I ostrvo je još uvek najlepše u Evropi, nisu uspele da ga unište ni stotine miliona Nemaca i Šveđana i Holanđana koji tako stravično uništavaju sve oko sebe. Danas je lepše nego ikada. Koje mesto i koji kraj, i šta uopšte nema svoju drugu stranu? Dobro je da sam došao iz Pajskama i da u Palmi mogu da počnem iz početka. Ovo je novi početak, mislio sam i ustao sa kamene klupe i krenuo dalje. Palme, koje pamtim kao velike, sada su još i mnogo veće, visoke i do dvadeset metara, i sve su se negde na sredini gornje trećine lagano krivile. Kako su se divno presijavala svetla putničkih brodova u velikoj luci.

Hotel Viktorija, pročitao sam, i tu sam nekada stanovao, ali sada, poslednjih godina, tu se stuštila čitava odvratna gomila takozvanih novih bogataša i učinila ga nepodnošljivim.

Ne, nikada više u hotel Viktorija, rekao sam sebi. Idem sada, oko petnaestak minuta nakon napada gušenja, odjednom sasvim lagano niz molo i potpuno nesvesno se držim svoje stare navike: brojim jarbole jedrilica i jahti koje su ovde u hiljadama pristale, većina pripada Englezima koji žele da ih prodaju i skoro na svakoj drugoj stoji tabla for sale; i Engleska se sada povlači, rekao sam glasno. Ta rečenica me je razveselila iako je

52

mogla da me još više rastuži. U hotelu nisam odmah otišao u sobu već sam ostao da sedim u holu. Kada vidimo čoveka kojeg ne poznajemo, rekao sam sebi, i to sa jednog zaista idealnog mesta u holu, odmah poželimo da saznamo ko je zapravo on i odakle dolazi. Ovoj radoznalosti ponajbolje mogu da se prepustim u holovima hotela i za vreme svakog boravka u hotelu pretvaram je u svoju omiljenu igru. Možda je inženjer? ili još preciznije, možda gradi elektrane? Možda je lekar, internista ili hirurg? A ovaj je trgovac na veliko? Ovaj je bankrotirao? Grof? u svakom slučaju, osiromašeni. Tako mogu satima da sedim u holu hotela i da se pitam ko je ovaj ili onaj, i na kraju za svakog ko stupi u hol. Ako sam umoran, onda odem u sobu. Te večeri sam bio potpuno iscrpljen i to samo od šetnje po Borneu i povratka, a pre svega od katastrofe one Hertlove koja mi sve vreme nije izlazila iz glave. Ranije bih poneo u sobu čašu viskija, sada sam poneo samo čašu kisele vode. Mislio sam da ću spavati, ali nisam spavao. Ipak je bilo dobro što sam ogrnuo bundu, mislio sam, sigurno bih se inače smrzao sedeći na Borneu. I kada imamo rečenice u glavi, mislio sam, još uvek nismo dovoljno sigurni u sebe da bismo ih stavili na papir. Rečenice nas plaše, najpre nas plaši misao, zatim rečenica, onda to da možda tu rečenicu nećemo imati u glavi kada budemo želeli da je zapišemo. Često neku rečenicu zapišemo suviše rano, a onda neku opet suviše kasno; rečenicu moramo zapisati u pravom trenutku, inače je izgubljena. Moj rad o Mendelson-Bartoldiju je literaran, rekao sam sebi, nije muzički, iako je skroz-naskroz muzički. Dozvoljavamo da nas neka tema obuzme i godinama smo njome obuzeti, desetinama godina, i dozvoljavamo da nas na kraju možda jedna takva tema zdrobi. Zato što se u nju nismo upustili dovoljno rano ili zato što smo se u nju upustili previše rano. Vreme nas sve uništava, bez obzira šta činili.

Knjige i spise potrebne za moj rad o Mendelson-Bartoldiju složio sam na pisećem stolu u mojoj sobi tako pravilno da sam konačno mogao da se pouzdam u ispravnost, odnosno pravilnost njihovog poretka. Verovatno i zbog toga nikako nisam mogao da započnem moj rad, zbog toga što knjige i spisi na mom pisaćem stolu nisu bili pravilno raspoređeni, rekao sam sebi. Pre nego što sam otišao u sobu svima sam dao, kako verujem, vrlo velikodušnu napojnicu, imao sam utisak da su i oni kao i ja procenili njenu visinu. Oni su uvek sve činili za mene, oni su ljubazni kao i uvek. Trideset godina dolazim u Palmu i sada već preko deset godina u Meliju, ovi ljudi dobro poznaju Austrijanca. Svaki put na dolasku kažem da ću napisati rad o mom omiljenom kompozitoru, ali do sada ga nisam napisao. Kada uđem u svoju sobu, sedamstotinatridesetčetiri, na pisaćem stolu već stoji štos papira. Kada odlazim, papira više nema pošto sam ih sve ispisao, ali uvek i sve bacio. Možda ću sada imati sreće! rekao sam sebi. Izašao sam na balkon ali su me zaslepela prejaka svetla sa katedrale i povukao sam se u sobu, navukao sam zavese i poverovao, kao što sam već rekao, da mogu da zaspim, i naravno da nisam mogao da zaspim. Kada se vratila sa svog prvog putovanja iz Minhena u Palmu posle smrti svog muža, sa užasavanjem je otkrila da je u međuvremenu iz njene prodavnice u Truderingu izneto sve, do najmanje bezvredne sitnice. Osiguravajuće društvo, kog kojeg su osiguranje uplatili još pre smrti njenog muža, nije htelo ništa da isplati zato što prodavnica nije bila obezbeđena prema njihovim propisima sa obezbeđivanje, kaže Hertlova. Onda ju je tužila jedna američka firma od koje su dobili većinu aparata smeštenih u skladištu, to je milionski proces, kaže mlada Hertlova. Ali jednom takvom čoveku, mislio sam već tri sata ležeći i ne mogavši da zaspim, ne može se pomoći. Zaista postoje milioni tako nesrećnih priroda koje se ne mogu spasiti od svoje nesreće. Dok god žive oni upadaju iz jedne nesreće u drugu, a da ne mogu ništa protiv toga da učine. Ustao

53

sam i spustio Mošelovu knjigu, koja je bila na desnoj strani stola, na knjizi Šubringa, na levu stranu, ispod Nedsonove knjige. Onda sam ponovo legao u krevet. Mislio sam na Pajskam koji je sada verovatno već zavejan i ukočen od mraza. Kako sam samo mogao da pomislim da bih ove zime mogao još koju nedelju da ostanem u Pajskamu. Zaista sam tvrdoglav, mislio sam. Pajskam, i sve što ide sa njim, iskoristio sam do krajnjih granica, mislio sam. Ne zaboraviti Johana Gustava Drojsena, mislio sam. 1874. završen violinski koncert e-moll, mislio sam. Ustao sam i zapisao ovu rečenicu da bih odmah potom legao.

Prvo izvođenje Elijasa u Birmingemu 26. avgusta 1864, palo mi je na pamet, opet sam ustao i otišao do pisaćeg stola i napravio odgovarajuću belešku. Kada sretnemo čoveka kao što je Hertlova, mislio sam, koji je toliko nesrećan, odmah sebi kažemo da mi sami nismo baš toliko nesrećni koliko verujemo, mi imamo duhovni rad. A šta ima ova mlada žena, osim što ima trogodišnje dete sa čovekom koji je umro u dvadesettrećoj godini, nije važno na koji način? Mi se u stvari odmah okrećemo čoveku koji je još nesrećniji. I naša bolest, i sama naša bolest na smrt, skoro da nije ništa. Umesto da pišem o Mendelsonu, zapisujem ove beleške i mislim: moram se javiti u Beč Elizabeti, mojoj sestri. Nisam zaspao sve do pola tri, mislio sam na moj rad, deset godina odlaganja, odgurivanja, mislio sam, i mislio sam kako ću ujutro da počnem, bilo kojom rečenicom, i odjednom sam u glavi imao čitav niz takozvanih prvih rečenica. Mislio sam i na mladu Hertlovu.

Njena je nesreća, rekao sam sebi, što je svog mladog muža primorala na odricanje od njegovog inženjerskog životnog puta i primorala ga na posao koji mu uopšte nije odgovarao i onda ga je još nagovorila, nije važno iz kog razloga, na putovanje na Majorku. Užasna ideja, krajem avgusta ići u Palmu! Grad i čitavo ostrvo lepi su samo zimi, ali onda su lepši od svega na svetu. Spavao sam samo dva sata i u pola šest sam se probudio sa ovom mišlju: imam četrdesetosam godina i dosta mi je. Kada smo na kraju ne moramo da opravdavamo ni sebe niti bilo šta drugo. Ništa nismo uradili. I umesto da se bacim na Mendelsona, a što sam bio neopozivo odlučio i za šta sam odjednom, kako mi se učinilo u pola četiri, imao idealne uslove, budeći se opet sam mislio na mladu Hertlovu. Taj slučaj mi nije davao mira i u petnaest do šest sam sa glavoboljom, koja je verovatno bila u vezi s tim što je vreme trebalo da se promeni, ustao pošto ni po koju cenu nisam hteo da se izložim očekivanoj i sasvim izvesnoj depresiji koja me je čekala ako bih se dvoumio između ostajanja da ležim i ustajanja. Mlada Hertlova mi nije dala mira i naravno da tog jutra uopšte nisam bio u stanju da započnem svoj rad o MendelsonBartoldiju. Moram što je pre moguće na groblje, rekao sam sebi, sa stravičnom odlučnošću kojoj nisam znao razlog. Još pre sedam sati sam pozvao taksi i odvezao se na groblje. Tamo sam bez ikakvih teškoća pronašao poslednje počivalište mladog Hertla.

Stigao sam za samo nekoliko minuta. Ali na moje zaprepašćenje sada na toj mermernoj ploči, postavljenoj u beton, više nisu stajala imena Izabela Fernandez i Hanspeter Hertl, već, oba već urezana u mermer, Ana i Hanspeter Hertl. Odmah sam se okrenuo i žurno otišao do čuvara groblja koji je dežurao u blizini mrtvačnice. Pošto sam uspeo da mu moje pitanje postavim sasvim jasno i, kako mi se čini, i na razumljivom španskom, čuvar mi je samo više puta izgovorio reč suicidio. Otrčao sam do psihijatrijske bolnice da bih pozvao taksi, što nije bilo moguće sa groblja, i odmah se odvezao natrag u hotel.

Navukao sam zavese, piše Rudolf, uzeo više tableta za spavanje i probudio se tek posle dvadeset šest sati, u najvećem strahu.

54

Prevod: Aleksandra Kostić