iskra1150

Поводом дугогодишњих притисака Запада на Србију

ТРИ ИЗАЗОВА ДР КОШТУНИЦЕ Премијер Србије др Коштуница је ваљда једи- ни политичар не само у Србији већ можда и у целом свету према коме је историја била изузетно благо- наклона. Већ је, баш у ово време, трећи пут, како он има шансу да досадашњу српску, у националном погледу, накарадну, мазохистичку и слугерањску политику према Западу преокрене, по српске најви- талније интересе, у позитивном правцу. Другу шансу ретко ко доживљава, док трећа, додељена Коштуни- ци, чак и теоретски је скоро незамислива. Но, пођимо редом - најпре од његова два промашаја. Коштуница је био једини од српских поли- тичара који је, захваљујући свом моралном ауторитету, имао способност да необоривом Милошевићу, на изборима, буде достојан супарник. По признању саме милошевићеве изборне комисије, Коштуница и Милошевић су на тим изборима поделили гласове, па је зато био неопходан, да одлучи победника, други „изборни круг", до ког никад није дошло због познате Ђинђић-Монтгомери уприличене „револуције" од 5. октобра 2000. године. Као резултат Коштуница је постао председник СР Југославије (СРЈ), у демократској пракси, једна празна и церемонијална позиција у власти. Први промашај - владавина права није уведена Коштуница је одмах прокламовао „нема реваншизма", мислећи при томе да нема освете против милошевићеваца, да је доста било подела и да је Србији, баш у демокртаским условима, неопходно јединство. За Ђинђића и Млађана Динкића (Г17+) - његови партнери - то није важило, они су праксом прокламовали, као оно комунисти на почетку свог времена - „отимајмо отето". Први је, тако, са својим „јуришницима" запосео управне одборе свих важнијих предузећа а по изборима у децембру сам себе про- гласио мандатором за председника владе Србије, не чекајући да то бар формално обави председник Србије Милан Милутиновић, док је други, иначе самоз- вани економски „експерт", са машинкама умарширао у Народну банку. На сва та безакоња, Коштуница није реагирао. Коштуница, као председник СРЈ, није имао ингеренције у односу на власт Србије, али могао је јавно да протествује, што би свакако имало ефекта, с обзиром на његов тадашњи огроман морални ауторитет. Био је то његов огроман пропуст да у Србију уведе владавину права. Ђинђић као премијер, жељан „лаког" новца од Запада, који му је, вероватно, Монтгомери обећавао, одлучио је да прво ухапси Милошевића а потом и да га преда Хагу, па ће новац. што се уопште није догодило,

одмах немилице покуљати у Србију. Он је, међутим, то могао да учини једино ако прекрши оба устава и СРЈ и Србије. Кад је он ипак то учинио, Коштуница је на све то једноставно зажмурио. А морао је да реагује и то баш због своје функције „чувара и заштитника уставног поретка СРЈ" и да захтева кривични судски поступак против Ђинђића за велеизидају. Коштуница се задовољио неким бедним Ђинђићевим „уставним законом", на који је Уставни суд Србије ставио забрану док се не испита његова уставност. Ђинђићу, међутим, то није сметало да преда Милошевића Хагу и да тако прекрши, а без Коштуничиног протеста, и забрану Уставног суда и сам свој „уставни закон". Коштуница је тако својом неактивношћу и сам постао кршилац уста- ва и СРЈ и Србије. Договориле се потпуно неформално извесне структуре ДОС-а, са Ђинђићем и Лабусом, на челу (Коштуница је у тај договор можда био укључен), да је место СРЈ у ЕУ и у ширим „евро-атланским инте- грацијама" као што су Партнерство за мир и НАТО. То је била једна директна против-уставна активност јер се радило о томе да се суверенитет и Србије и СРЈ окрњи и подчини оном ЕУ и нареченим војним форма- цијама, што изричито забрањују оба устава. Како Коштуница, као професор уставног права, није био свестан да су све то биле против-уставне намере и радње, па је, пре њих, била неопходна или промена оба устава или бар референдум, остаје без одговора. Све у свему, Коштуница, доласком на власт, имао је огромну шансу да нову тзв. демократску власт у Србији и СРЈ приведе, што би рекао Његош, „поз- нанију права". Он не само да то није учинио, већ изгле- да и сам његовој неприведби умногоме допринео. Најкраће, он је прокоцкао шансу - и као експерт и као власт - коју му је дала историја да Србију поведе у бољу и срећнију будућност. Други изазов - Коштуница као премијер Србије Али, ето, историја је изгледа у Коштуници видела неки скривени потенцијал, па му је дала и другу шансу, што се, објективно, врло ретко дешава. После Ђинђићевог убиства, ДОС је довео на чело Србије једног игноранта Зорана Живковића као премијера и једног, иначе недоученог студента, Чеду Јовановића, за потпредседника владе; Французи би га звали enfant terrible, у мом слободном преводу: безскруполозни ђилкош. После 6 месеци њихове владавине и сам ДОС је увидео да ће и сам пропасти уколико се оваква власт не промени. Дошли су нови избори, децембар 2003, па је тако Коштуница добио своју другу шансу да пеедводи Србију. Он, међутим, вероватно због при-

Три изазова ... тиска Запада, није имао храброст да формира владу са Томиславом Николићем, са којим 6и имао више шансе за рад на препороду Србије, с једне, а није хтео да се идентификује с остацима поражених досоваца, с друге стране, па је образовао мањинску владу, са Г17+ и Драшковићевим СПО. Коштуница је имао велике планове за овај свој мандат. Између осталог да соп- ственим снагама покрене привреду и да тако Србију као истинског партнера и „достојанствено" (а не просијачки) уведе у ЕУ. Грдно се, међутим, преварио са својим коалиционим партнерима (Лабусом и Драшковићем) за које је пријем Србије у „евроатланске интеграције" био најважнији приоритет тако да није било српског националног интереса кога они нису били спремни да издају само да би остварили своју накану. Коштуница је лавовски део свог времена морао да уложи не у свој програм већ у одбијање на- сртаја својих партнера на српске националне интересе. У том светлу, треба видети зашто је његова сарадња са Хагом, узела облик „добровољне предаје", облик који, узгред буди речено, нигде у свету не постоји, али нема - ради утехе!? - ни таквих коалиционих партнера за које су највиталнији национални интереси само роба за продају и то, при луциднијијм тренутцима, за мале паре, у оним другим лошијим бесплатно или чак са српском провизијом. С обзиром, пак, на околности, овај период јавног бављења др Коштунице могао би уопштено бити оцењен као помак у односу на претходни, али ипак недовољан, тако да би коначна оцена овог периода требало да буде (у ђачкој терминологији) - „једва се провукао". У трећем изазову - одличан успех Да се опет вратим на дарежљивост историје према Коштуници, по којој је он по трећи пут изашао на јавну сцену, нешто што је иначе скоро незамисливо. Могуће да је историја узела у обзир да је Коштуница увек био само професор теорије уставног права, никад се није бавио практичном, непоштеном и, у смислу истине, неконзистентном борбом за власт, што је смисао сваке политичке демократије, па му је била потребна подужа транзиција да би се уходао у нове услове и да би тек тада испољио своје потенцијале (непоткупљивост, искреност и доследност) и то на терену на ком је он истински експерт народни су- веренитет, међународно право и устав једне земље. Помоћу те материје, он је српско виђење питања Косова уздигао на међународну сцену и тешко пореметио САД и западњачку рачуницу у вези Косова. Завршне операције о Косову, којима сад присуствује- мо, своде се углавном на то како заобићи и развод- њити аргументацију др Коштунице, или како међу Србима наћи потписника документа о независном од Србије Косова, јер без тог потписа, геостратешка си- гурност Балкана остаје крајње рањива. После НАТО агресије на СРЈ због Косова, мир је, као што се зна, успостављен после 78 дана бомбардовања, са овим резултатом. Српске управне, војне и полицијске снаге, заједно са око 150 до 200 хиљада српских избеглица, су повучене са Косова. НАТО снаге су попуниле празнину. Косово је постало, Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН (СБУН) његово мандатно подручје док СБУН не одлучи о степену његове аутономије под суверенитетом Србије. Одмах је, међутим, почело од стране Запада, у

почетку незванично, махање идејом независног Косова. Нешто, пак, пре тога Косово је пролазило кроз фазу под именом „стандарди пре статуса". Наиме, у овој фази је СБУН захтевао од косовских Албанаца испуњење читавог низа мера (слобода кретања и запошљавања Срба, безбедност манастира, поправка разрушених, повратак избеглица, итд.), пре него што би се о коначном статусу могло говорити. Десило се, међутим, марта 2004. године, изгледа режирано оружано насиље Шиптара над Србима у коме је било и људских жртава и нових избеглица и поново рушење њихових цивилних и црквених објеката. Међутим, уместо да је међународна заједница повећала захтев за испуњење стандарда, неочекивано, све је изокренуто. Под изговором да су Албанци фрустрирани неизвесношћу, уследио је захтев са Запада: хитно прећи на нову фазу под именом статус, док би се стан- дарди „у ходу" спроводили. Од тада, има скоро две године, светом и Србијом дефилују западни званични- ци и, као своје приватно становиште, заго-варају независно Косово. Званично, пак, УН су наименовале бившег председника Финске Марти Ахтисарија да води преговоре између Приштине и Београда, а по директи- вама Контакт групе [(1) нема повратка на статус Косова од пре 1999; (2) нема наметнутих решења; и (3) Косово се не може придружити ни једној другој држави]; САД су приватно орочиле да коначан статус буде решен до краја 2006. Овај САД редослед су саме ове, а по договору са Тадићем, одложиле за после српских избора који су одржани 21. јануара, с уверењем да ће Тадић бити апсолутни победник. Да би додато ојачале Тадићеве шансе, уследила је у децембру интервенција председ- ника Буша на НАТО састанак у Риги, с резултатом да је Србија неочекивано позвата да приступи ПзМ, што је, наравно, проевропски део демократског блока (што ће рећи Тадић а без Коштунице) одушевљено поз- дравио. У сваком пак случају, мора да су САД биле страховито разочаране Тадићем, јер, као резултат избора, он не може да формира своју проевропску владу без помоћи или Коштунице или Томислава Николића; први је непожељан, други је за САД страшило! Није, дакле, Тадић - Ђинђић! - коначно је Тадић оцењен у Вашингтону. Јер Ђинђић, кад власт није могао да освоји демократским путем, освојио ју је „народном" револуцијом 5. октобра 2000. године. Тачно по препоруци састанка НАТО-а (крај априла 2000. године) у Братислави: „Сила треба да буде изнад права. Где међународно право стоји на путу, оно се

IZ SADRŽAJA Ahtisarijev „Rambuje” u Beču ............................................................. 7 Izlaganje Vladimira Putina ........................................................................ 9 Jedino za Srbe sunce izlazi na zapadu ................................................. 13 Izvoznici revolucije pustih snova o lepšem životu (2) ......................... 15 Sve srpske ratne pozicije 1941-1945 su bile patriotske ...................... 19 Amerika ukida nadležnost Srbije na Kosmetu ................................... 21 Unijaćenje Srba u Zumberku (2).......................................................... 24 Iza puča Englezi ...................................................................................... 27 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (120) ..................... 29

Iskra 1. mart 2007.

отклања" (По писму Вили Вимера, члана Бундестага, тадашњег потпредседника скупштине ОЕБС-а, који је био на састанку у Братислави, канцелару Шредеру од 2 маја 2000.) Да је, пак, Тадићу изгледа отписано у Вашингтону, сведочи чињеница својске САД промоци- је Чеде Јовановића, оног истог који је напред окарак- терисан као - „бескрупулозни ђилкош"! Одмах по објављивању резултата избора - иако је претходно умољен да не долази док се не формира Скупштина и нова влада - Ахтисари је изгледа намерно дојурио у Београд, ваљда очекујући, пошто је председник Тадић још једина легитимна власт Србије (Коштуничин мандат престаје са објављивањем изборних резултата, док као прелазни председник владе, он само обавља техничке послове), да ће на препад сломити Тадића да прихвати његов план о Косову. Тадић је прихватио да прими Ахтисаријев план, али се није о њему изјаснио, док је Коштуница одбио да се уопште сретне са Ахтисаријем. Неколико дана доц- није, на предвиђања домаћих аналитичара проев- ропске оријентације, да fce Запад, ако се Србија не одазове на Ахтисаријев план, што би изазвало руски вето у СБУН, дозволити парламенту Косова прво да прогласи своју независност, а затим би се позвале све земље да билатерално признају ту независност. На то је Коштуница избацио, за његов темперамент, врло „шокантну" изјаву: у том случају будућа српска власт ће морати да прекине дипломатске односе са било којом државом која би то учинила. Јер - рекао је Коштуница још Ахтисаријев план је не само неправедан већ је и нелегитиман. Његов мандат је био да на основу Резолуције 1244 предложи аутономно решење за Косово у оквиру Србије. Уместо да то ради, он је самовољно искочио из свог мандата, па је узео нелегитимно да прекраја границе Србије. Својом пак изјавом о споменутом прекиду дипломатских односа, Коштуница је уствари објавио „рат" Западу, а највише ЕУ. Тако је изгледа и сама она схватила, па је муњевито једна њена тројка са Хавијером Соланом и немачким министром спољњих послова (Немачка је сад 6месечни председник ЕУ, која председава Унијом у овом периоду) на челу појурила у Београд (а потом у Москву). Као да се ништа није десило, ЕУ тројка је прво дипломатски честитала демкратском блоку на победи, изразила наду да ће се ускоро формирати нова демократска влада и најзад стидљиво замолила да Србија „конструктивно" (што значи благонаклоно) сагледа Ахтисаријев план. У Москву је речена ЕУ тројка дошла да извиди колико има реалности у руској претњи о вету с којом би СБУН био блокиран у погледу Ахтисаријевог плана и да Русију одврати од вета, уколико се успостави да је претња реална. Руски, пак, одговор је био врло кон- зистентан: ако се Приштина и Београд договоре - нема вета; вето долази ако је супротно. У складу је то са директивом Контакт групе - нема наметнутог решења. ЕУ има и свој посебан разлог за своју специ- јалну заинтересованост за став Србије. Јавна је тајна да у ЕУ постоји раздор између бриселске ЕУ бирократије и самих држава чланица ЕУ. Бриселска бирократија, вероватно под САД утицајем, јесте за став да ЕУ, као комплекс, јединствено прихвати Ахтисаријев план; једна, пак, група чланица-држава међу којима су: Италија, Румунија, Грчка, Шпанија, Словачка, па изгледа чак и Словенија, јавно говори да је против Ахтисаријевог плана и да ће у случају била- тералног признања Косова, бити на српској страни и Hetse га признати. Таква јавна несагласност у ЕУ, ако

Iskra 1. mart 2007.

до ње дође, по мишљењу ЕУ бирократије, баца огром- ну љагу на репутацију ЕУ у смислу њеног ауторитета. У фебруарској Искри већ је напоменуто да постоји могућност да ЕУ по хитном поступку тј. преко реда и одмах позове Србију у ЕУ, поготово што у том смислу већ постоји преседан - Србија је, као што се зна, по хитном поступку и у циљу да Тадић добије изборе, примљена у ПзМ. Више, пак, од тога, безбедносна неизвесност целог Балкана, због српског става о Косову, чини ЕУ нервозном и тера је на одлучне по- тезе. Наравно, ЕУ неће да искочи са таквим једним "шокантним" потезом, ако претходно није „санирала терен", са Србијом. Другојачије речено, ЕУ тројка у Београду мора да је директно питала Коштуницу да ли је пријем Србије у ЕУ одмах и по хитном поступку довољна цена за његову већу "конструктивност" и флексибилност према Ахтисаријевом плану. Као што га САД у септембру у Вашингтону, нису могле купити по истом питању, не изгледа да је ЕУ срећније руке. То сведочи и чињеница да до сада таква понуда не само што није дошла од стране ЕУ, већ је на ЕУ наваљен и један нови проблем - како се понашати пред најављеним од Коштунице „ратом" тј. прекидом дипломатских односа према свим оним државама, па макар оне биле и из ЕУ, које би се усудиле да била- терално признају независност Косова. *

Све у свему, свој трећи изазов, Коштуница је положио с одличним. Он је овај одличан резултат постигао силом, али не силом оружја већ силом својих аргумената и личном храброшћу да њих обелодани и непоткупљиво брани. Можда неће спречити независ- ност Косова, али, број један: Србији остаје могућност да при бољим приликама увек покаже „тапију" на њега, јер захваљујући Коштуници, међу Србима нема потписника документа о независном Косову; и број два: показао је и Србији и свету како се најуспешније контрирају безочне и бескрајне уцене које долазе са Запада. Не безпоговорним прихватањем тих уцена која је свака усмерена да се Срби униште као народ и историјски субјект и која свака због тога роји нове уцене, већ аргументованим супростављањем њима јер се тада, као с Косовом, дешавају „чуда" - моћници са Запада јуре у Београд да моле, да се извињавају, да се понашају партнерски а не као колонијални госпо- дари што су захваљући српским колонијалцима - до сад чинили. Н. Љотић

КОШТУНИЦА: САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ ЋЕ ОДБАЦИТИ СВАКИ ПРОТИВПРАВНИ ПРЕДЛОГ Председник Владе Србије Војислав Коштуница оценио је данас да ће Савет безбедности УН сваки предлог Мартија Ахтисарија, којим се прекрајају границе и распарчава Србија, одбацити као про- тивправан и нелегитиман, ”јер је незамисливо да УН својој држави чланици отимају територију”. Коштуница је у изјави Танјугу указао да специјални изасланик УН Ахтисари, уочи наставка прего- варачког процеса у Бечу, најављује да од озбиљних преговора и постизања компромиса нема ништа и да ће он свој постојећи предлог проследити Савету безбедности УН. (Танјуг, 18.2.2007.)

Документи

ПРЕДЛОГ РЕЗОЛУЦИЈЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ Предлог резолуције Народне скупштине Србије поводом „Предлога за свеобухватно решење статуса Косова” специјалног изасланика генералног секретара УН Мартија Ахтисарија и наставка прегово- ра о будућем статусу Косова и Метохије Полазећи од Устава Републике Србије, који у Преамбули утврђује да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима”. Полазећи и од члана 8 Устава Републике Србије који констатује да је „територија Републике Србије јединствена и недељива”, а „граница Републике Србије неповредива”, као и од члана 182 који утврђује да ће се „суштинска аутономија Аутономне Покрајине Косово и Метохија уредити посебним законом који се доноси по поступку пред- виђеном за промену Устава, Полазећи истовремено и од основних начела и норми међународног права, а посебно Повеље Уједињених нација и Завршног акта Конференције о европској безбедности и сарадњи из Хелсинкија (1975) и других докумената међународних организација у којима се државни суверенитет и територијални интегритет одређују као темељи савременог међуна- родног поретка, Подсећајући да је Резолуција Савета безбед- ности Уједињених нација број 1244 (1999), уз гаранто- вање суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије, одредила положај Косова и Метохије као суштинску аутономију унутар СРЈ, чији је Република Србија међународноправни следбеник, Уверени да се питање будућег статуса Косова и Метохије мора решавати на темељу основних начела и норми међународног права, а тежећи мирном, свеобухватном и трајном решењу путем преговора. Имајући у виду то да је специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари за будући статус Косова и Метохије предао државним органима Републике Србије свој „Предлог свеобухватног решења статуса Косова”, који не уважава суверенитет и територијални интегритет Републике Србије у одно- су на Косово и Метохију, а истовремено предлаже да Косову и Метохији буде признат низ права и прерога- тива који припадају само сувереним државама, Потврђујући још једном Резолуцију Народне скупштине Србије усвојену 21. новембра 2005. године о мандату за политичке разговоре о будућем статусу

Косова и Метохије, а посебно став да би „Народна скупштина Србије свако наметнуто решење будућег статуса Косова и Метохије прогласила нелегитимним, противправним и неважећим”, Потврђујући и Платформу преговарачког тима о будућем статусу Косова и Метохије од 5. јануара 2006. године, основне ставове изнесене у говорима председника Србије Бориса Тадића и председника Владе Републике Србије Војислава Коштунице на Бечким преговорима 24. јула 2006. године као садржину документа које је државни преговарачки тим изложио током 2006. године на преговорима у Бечу (о децентрализацији власти у Покрајини и оснивању општина са српском већином, заштити Српске православне цркве, њених цркава и манастира и срп- ског културног наслеђа у Покрајини, економским и другим питањима), НАРОДНА СКУПШТИНА СРБИЈЕ УТВРЂУЈЕ СЛЕДЕЂЕ СТАВОВЕ: Народна скупштина Србије закључује да Предлог специјалног изасланика ГС УН Мартија Ахтисарија крши основне принципе међународног права, јер не уважава суверенитет и територијални интегритет Републике Србије у односу на Косово и Метохију. У овом предлогу, Косову и Метохији се неосновано и у супротности са међународним правом придају атрибути суверене државе, чиме се на противправни начин полажу темељи за стварање нове независне државе на територији Србије. Народна скупштина стога одбацује све ставове из Предлога специјалног изасланика ГС УН којима се крши суверенитет и територијални интегритет Републике Србије као међународно признате државе. Народна скупштина упозорава да се на овај начин доводи у питање могућност постизања компро- мисног, споразумног решења као основног циља пре- говора о будућем статусу Косова и Метохије. Народна скупштина још једном истиче да се само преговорима под окриљем Уједињених нација, без притисака и вештачки одређених рокова, може доћи до узајамно прихватљивог и трајног решења, које ће бити у складу са међународним правом и демократским вредностима уграђеним у темеље савремених држава и њихових међусобних односа. Полазећи од овог суштинског опредељења, Народна скупштина обнавља мандат државном преговарачком тиму и обавезује га да на предстојећим преговорима у Бечу о будућем статусу Косова и Метохије заступа претходном Резолуцијом Народне скупштине усвојену, а овом Резолуцијом потврђену политику одбране суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, заштите права и интереса српског

Iskra 1. mart 2007.

Заташкавање шпијунске „афере Похулек"

ВОЈНА БРУКА Министар одбране Зоран Станковић јуче са британским амбасадором договорио да се не истражу- је случај пребега потпуковника Похулека! На састанку министра одбране Зорана Станковића и британског амбасадора Стивена Вордсворта јуче је договорено да се заташка "шпијун- ска афера" која је прошле недеље уздрмала Војску

Предлог... народа и Српске православне цркве у Покрајини, као и очувања целокупног српског верског и културног наслеђа на Косову и Метохији. Народна скупштина обавезује државни преговарачки тим да у наставку преговора изнесе став Републике Србије о целини Предлога специјалног изасланика ГС УН, формулишући, у складу са овом Резолуцијом, своје конкретне предлоге и решења, као и да одмах по повратку са преговора поднесе извештај Народној скупштини, која ће одлучити о даљем нас- тавку преговора. Залажући се за компромисно, споразумно решење будућег статуса Косова и Метохије, Народна скупштина указује да би наметнута независност Покрајине имала несагледиве негативне последице. Такав исход би далекосежно дестабилизовао прилике у региону, отежао европску перспективу целог Западног Балкана и представљао би изузетно опасан преседан за решавање мањинских питања и територи- јалних спорова широм Европе и света. Стога Народна скупштина позива све државе, међународне органи- зације и друге међународне чиниоце да се супротставе угрожавању суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије и одбаце било какво наметнуто решење будућег статуса Косова и Метохије. ПОЛИТИКА

14.2.2007.

Народна скупштина Србије УСВОЈЕНА РЕОЗЛУЦИЈА О КОСОВУ И ОДРЕЂЕН ПРЕГОВАРАЧКИ ТИМ Нови сазив Скупштине Србије усвојио је вечерас већином гласова посланика Резолуцију о Косову, којом се одбацују сви ставови из предлога специјалног изасланика генералног секретара УН којима се крши сувереност и територијални интегритет Републике Србије као међународно признате државе. За Резолуцију је гласало 225, против је било 15, а уздржана су била три посланика. Против Резолуције су гласали Коалиција ЛДП Чеде Јовановића и један Албанац из Прешева, а уздржала су се 3 мањинска посланика. Резолуцијом је продужен мандат Државном преговарачком тиму за наставак преговора о статусу Косова, заказаним за 21. фебруар у Бечу. (Танјуг, 14.2.2007. )

Iskra 1. mart 2007.

Србије! Како сазнајемо, амбасадор Вордсворт "објас- нио" је министру Станковићу да потпуковник ВС Мирко Похулек, који је почетком године пребегао у британску амбасаду није шпијун, већ да он ради на продубљи- вању сарадње српске и британске армије! - Станковић је на почетку разговора покушао да негодује због пребега потпуковника Похулека, али га је амбасадор "смирио" подсећањем на чињеницу да је Србија чланица програма "Партнерство за мир" и да Војска Србије више не може да делује самостално... Министар се на крају разговора сложио да "афера Похулек" буде заборављена, то јест да се више не истражују околности под којима је пот- пуковник пребегао Британцима. Такође, договорено је и да Похулек који сада ради као заменик британског војног аташеа буде главни човек за контакт између две војске (?!?) - преноси извор Pressa. У Министарству одбране и Војсци Србије јуче нико није хтео званично да коментарише сусрет ми- нистра Станковића и амбасадора Вордсворта. После овог састанка издато је немушто саопштење Министарства у коме се шпијунска афера не помиње ни једним јединим словом: "Британски амбасадор Стивен Вордсворт посетио је министра одбране Србије Зорана Станковића, на његов позив. Станковић и Вордсворт разговарали су о развоју билатералне сарадње у области одбране. Амбасадор Вордсворт и министар Станковић сложили су се да је досадашња сарадња била на изузетно високом нивоу и да је пријем Србије у Партнерство за мир отворио могућности за још бољу сарадњу између две земље, на свим нивоима и у обостраном интересу", каже се у саопштењу које је јуче достављено агенцији Фонет. Подсетимо, пре само седам дана, портпарол Министарства одбране Зоран Пухач оштро је протестовао због пребега потпуковника Похулека и рекао да је он непожељна особа у Војсци Србије, јер је "осведочена шпијунчина". Похулек је до 25. децембра прошле године радио на изузетно важним пословима у Министарству одбране, а у британску амбасаду пребе- гао је почетком јануара. Безбедносни стручњаци овај његов потез оценили су као "акт класичне шпијунаже" и отворено изразили сумњу да је Похулек годинама уназад радио за Британце и одавао им војне тајне. И иако би свуда у свету овакав скандал био детаљно истражен, сви кривци похапшени и кажњени, а дипломате које се баве шпијунажом протеране, у Србији је изостала било каква конкретна реакција. Једино се председник Тадић огласио захтевом да се "шпијунска афера" истражи до краја и предузму све мере у складу са законом, али све је остало само на томе. Влада Србије и даље упорно ћути о овом скан-

- Све што смо имали, већ смо рекли. И стоји- мо и даље иза тога - одговара портпарол Министарства одбране Зоран Пухач. На наше инсисти- рање да ли то значи да је Похулеку и даље забрањен улаз у војне објекте, Пухач каже:

Војна бр ук а ... ДалУ-

Претње новинарки Новинарка Pressa Светлана Војиновић, која је открила "аферу Похулек" и која је већ данима истражује, добила је неколико озбиљних претњи! Њој је сам потпуковник Мирко Похулек још 26. јануара претио да ће имати "великих проблема" уко- лико објави и слово о његовом пребегу, а после тога, током протеклих десетак дана, "пријатељски" јој је саветовано да се окане те приче. Питања за Британце Амбасада Велике Британије у Београду већ данима одбија да одговори на два конкретна питања Pressa. - Како би реаговала британска влада да је официр ваше војске добио посао у амбасади Србије, као први помоћник војног аташеа? - Да ли је овакав случај икада забележен у Великој Британији, односно да ли се неки британски пензионисани официр запослио у амбасади друге државе? Press, 6.2.2007.

С. ВОЈИНОВИЋ

Реаговање ВС и јавности на заташкавање Покушај министра одбране Зорана Станковића да заташка шпијунску „аферу Похулек” наишао на оштру осуду високих официра. Пуковник Стојановић: Тек сада нас нико неће поштовати, јер смо показали да ни сами себе не поштујемо Покушај министра одбране Зорана Станковића да заташка шпијунску „аферу Похулек”, која је почетком године уздрмала Војску Србије, наишао је на жестоку осуду стручне јавности. Високи официри и војно-политички аналити- чари, саговорници Pressa, оптужују министра и траже његову одговорност за „страшну бламажу” Војске. Подсетимо, министар Станковић прекјуче се састао са британским амбасадором Стивеном Вордсвортом и закључио да је „сарадња британске и српске армије на завидном нивоу”. И ништа ту не би било чудно да нам пре само месец дана британска војска није преотела потпуковника Мирка Похулека. Овај официр, који је све до 25. децембра 2006. радио на најодговорнијим пословима у Министарству одбране, пребегао је у британску војску и запослио се у Амбасади Велике Британије као заменик војног аташеа. При том, постоје основане сумње да је Похулек годинама уназад радио као британски шпијун у врху наше војске. Војни врх срамно ћути! У Министарству одбране јуче нисмо могли да добијемо никакву информацију о „афери Похулек”.

- Већ сам вам рекао да се више поводом тог случаја нећемо оглашавати! Начелник ВБА Светко Ковач већ данима не одговара на позиве новинара. Подсетимо, у петак, 2. фебруара председник Тадић је затражио да се хитно утврде све околности у вези са овом шпијунском афером и да се „поступи у складу са законом”. Нико, међутим, није учинио ништа да спроведе Тадићев налог. Када је Press пре две недеље открио овај скандал, из Министарства одбране најављена је жестока реакција, а потпуковник Похулек проглашен за „осведоченог шпијуна”. На крају, министар Станковић се прекјуче састао са британским амбасадором и договорио да се ова афера заташка! Бивши шеф ВБА, пуковник Момир Стојановић, сматра да је војни врх укаљао официрску част свим припад- ницима српске војске. - Људи моји, толико смо се понизили да смо спремни да зарад уласка у међународне војне институције потпуно урушимо наш безбедносни систем. Ваљда још само министар Станковић не схвата да нас је цео свет презрео, после понизности пред британ- ским амбасадором. Тек сада нас нико неће поштовати, јер смо показали да ни сами себе не поштујемо! Оваквим понижавањем Станковић је укаљао образ сваком срп- ском официру. Срамота! - огорчен је Стојановић. Војни аналитичар Вељко Кадијевић захтева хитну одговорност војног врха.- Ту, пре свега, мислим на министра Станковића и шефа ВБА Светка Ковача. Не зна се шта је горе! Да ли то што они нису имали информацију да Похулек хоће да пређе у британску амбасаду или то што су то знали и прешли преко тога?! Искрено, реалније је ово друго, јер заташкавањем овог скандала Станковић и Ковач покушавају да се оперу и још који дан сачувају своје позиције - прича Кадијевић. Војно-политички аналитичар и новинар Мирослав Лазански каже да му је потпуно јасно зашто већ десет дана нико од званичника из српске власти не реагује поводом овог случаја: - Зар то нисте схватили?! Свако своју бруку крије. Бивши начелник Управе безбедности ВЈ генерал Александар Димитријевић каже да су за овај случај криви управо они због којих се овакве ствари и догађају. - Овако како ради војно руководство, неће ме изненадити да се на крају ми још извињавамо Британцима!? Уосталом, шта друго очекивати од министра Станковића, кога ниједан званични орган ове земље није изабрао на ту функцију?! - коментарише Димитријевић. Press, 7.2.2007. <www.novinepress.co.yu> (Сва подвлачења у горњем тексту ивршила је Искра).

Iskra 1. mart 2007.

АХТИСАРИЈЕВ „РАМБУЈЕ" У БЕЧУ Како преговорима поправити иначе тешко поправљив предлог Мартија Ахтисарија о коначном статусу наше покрајине Косова и Метохије, за коју је он предвидео „надгледану независност"са могућношћу референдумског издвајања из састава Србије. Ахтисаријев предлог отвара многа питања али је међу њима свакако најважније да ли је уопште преговорима могуће знатније дотерати тај тенден- циозни предлог како би он бар и делимично био при- хватљив за Србију. Мислим да су „преговори" само нова позоришна представа врло слична оној пре осам година одржаној у Рамбујеу на којој поново свету треба показати некооперативне Србе и умиљате Шиптаре. Пошто се незналицама историја често понавља, сада ће наша марионетско-полтрон- ска „државничка" екипа добити прилику да покаже како се то земља „демократски" брани. Они претходни су били диктатори, па им је Запад ултима- тивно понудио „споразум" који нико нормалан не би могао да прихвати. Е сада смо демократска држава, чак и са западним пуленима на власти па би у Бечу требало да буду много нежнији, мада то до сада баш и нису показали. Улога Ахтисарија добро нам је позната још из 1999. када је заједно са Черномирдином у једној по- керској варијанти преговора, изблефирао Милошевића натеравши га да прихвати услове за прекид бомбардовања. На основама тог договора створена је и врло често помињана резолуција СБ УН 1244 којом се недвосмислено гарантује сувере-нитет и територијални интегритет Србије. У тој резолуци- ји као и у самом договору са Милошевићем Ахтисари нигде није поменуо чак ни у назнакама могућност да Космет једног дана добије независност и буде одво- јен од Србије. Али очигледно да је чича забораван, па се данас уопште не сећа својих дого-вора и обећања. После те „покерске партије" у којој је двојац Ахтисари - Черномирдин жестоко изблефирао Милошевића, чича је тријумфално полетео у загрљај лидерима земаља ЕУ који су га сви скупа чекали да прославе излазак из велике каљуге у коју су се са НАТО-ом увалили. Добро се тога сећам, као и те слике неописиве радости петнаестак државника што је само по себи више говорило од свих написаних коментара и анализа. Грлило се и честитало не зато што је побеђена једна мала земља попут, тада још постојеће Југославије, већ што су те државничке ведете биле свесне свог ратног злочина. Радост је била разумљива јер их је из те врло непријатне ситуације Ахтисари извукао за њих врло часно, „Кумановским споразумом" и резолуцијом 1244 СБ УН. Али покер је чудна игра и у њему не добија онај ко има најјаче карте (аргументе) већ онај ко има боље живце и храброст да повуче праву карту (политички потез). Користим ове, можда за ову прилику непри- кладне карташке изразе, али су они најбоља слика

Iskra 1. mart 2007.

данашње светске политике. Ту царују јаки, мудри и одлучни а ми смо имали националну несрећу да су нас предводили политички зечеви и слаби играчи светског покера. Ово се свакако не односи на данашње наше предводнике јер они и не играју покер. Они су ту само као помоћно особље да правим играчима истресу пепељаре или додају пиће. Тадић и Коштуница су недорасли великих партија а и ко би их за столом озбиљно схватио кад су их главни играчи ту и довели само као техничку помоК Ахтисари је под утиском те партије из 1999. и данас на сто бацио папир у коцкарском духу. Срби ће добити „предлог решења" Космета који било каквим преговорима никако није могуће поправити, чак и да Шиптари само ћуте. Он је сачињен тако да је и суштински непоправљив, јер полази од потпуно искривљених премиса. Навешћу само неке, важније: Косово и Метохија није већ засебна држава на којој треба само додатно осигурати и уредити права „мањинских заједница" Срба, Црногораца, Муслимана, Рома... као и децентрализацију власти на нивоу општина, наводно штитећи интересе ма- њина. На КиМ је све виртуално па и нека наводна власт, од Председника и Скупштине па све до општинских структура, које у осталом у највећем делу у супротности са резолуцијом СБ УН 1244. Према томе како ће наши врли преговарачи водити преговоре и о чему. Хоће ли прихватити Ахтисаријеву подвалу да је КиМ већ држава па дај да сада за Србе који су тамо у гетима обезбедимо већа права. Резолуцијом 1244 је КиМ јасно дефинисана као део Србије и нигде није спомињан Устав, председник КиМ... Све те ствари су дарежљиви Кушнери и остали на мала врата давали Шиптарима без икакве сагласности Србије или промене постојеће резолу- ције СБ УН. Ако се од ове изврнуте претпоставке да је КиМ већ држава пође онда су наши преговарачи већ у првом кораку признали КиМ као државу, па даље не морају ни преговарати. „Генијални" министар иностраних послова Вук Драшковић је својевремено лансирао крилатицу „више од аутономије мање од независности" коју нико на свету, а ни он сам не може да дефинише и претвори у реалан и спроводив облик. Аутономија као облик унутар државног територијалног уређења је позната у свету и врло широко заступљена у многим организованим и демократским државама. У свету се тачно знају све одреднице аутономије, али Драшковићеву варијанту нико не разуме. Сада је наш „геније"изашао са још погубнијом варијантом. „Србији суверенитет а Шиптарима ком- плетна власт" на КиМ. Дали он не схвата да је вла- давина над одређеном територијом основа сувере- нитета или је то поново неки налог са пријатељског Запада који он само спроводи. Ово је друга врло осетљива тачка коју наши преговарачи никако неђе моћи да поправе у Ахтисаријевом предлогу јер је она суштински изведена из „државе Косово" коју сам

Ах тисаријев ... коментарисао у претходном пасусу. Чак када би се у том делу и створила нека хибридна варијанта то би изгледало овако. Имате лепу вилу на Дедињу, плаћате порез и све трошкове око ње, одржавате је али њоме газдују неки други људи и ви ту своју велику имовину не можете да користите. Чак ни кирију не наплаћујете. Па шта fce вам таква имовина (суверенитет над КиМ). Трећа ствар коју је Ахтисари посебно цемен- тирао је привреда. КиМ нису 10 манастира и 20 црка- ва, то је само део историјско-културне баштина која јасно говори чије је КиМ одувек била. Космет су 24 рудника са свим металима од олова, цинка, сребра, никла, кобалта до злата, а чија је реална вредност сада процењена на преко 100 милијарди $. Сталним смањењем светских ресурсима неопходних сировина та вредност ће вртоглаво расти. Ако овоме додамо истражене залихе лигнита од 170 милијарди тона (није грешка, милијарди тона) онда је свима јасно зашто је Запад а посебно ЕУ здушно запела да нам то отме. У свету се зараде 2$ по тони угља када се он кроз термоелектране претвори у струју. Ако ми слепци, зарадимо пола од тога 1$ по тони угља онда на Космету лежи енергетски ресурс од 170 милијар- ди $. А о томе колико је енергија потребна ЕУ не треба ни говорити. Е то је КиМ, па се Ахтисари посебно потрудио да у привредном домену Србија нема ни у назнакама право на своје природно богат- ство. Наши преговарачи ово капитално питање нису ни покретали, јер шта је за нас 270-300 мили- јарди $ ми тога на другом месту имамо као шаше. Не знам ком, али ако се тако понашају вероватно да имамо, само нико не зна где. Четврта Ахтисаријева подвала је могућност референдумског одвајања од Србије као да је КиМ у најмању руку равноправна федерална јединица са Србијом, а не неотуђиви део Србије. Што је чак и на основу покерске резолуције СБ УН 1244 врло јасно дефинисано. Ако је КиМ саставни део Србије, онда се референдум може одржати искључиво на целој тер- иторији Србије, па нек се народ изјасни. Питам ли се и ја као Србин у Београду, Нишу... Шта ће бити са мојом државом, станом у Приштини или нечијом викендицом на Шари... Живимо у истој држави Србији, то и УН признају, па је логично да се и ја нешто питам или ћемо референдуме правити за по неки ћошак државе или националну групацију. Ако се бацимо на референдуме таквог типа може и општина Мали Иђош да истакне своје већинско мађарско становништво па да и они затраже неку „Иђош државу". У свим уставима, Шитари а касније Албанци, дефинисани су као национална мањина у Србији, па Срби ни у којој варијанти не могу бити национална мањина чак и на КиМ јер су у својој држави. Али од наших политичара ова замена теза, ко је већина а ко мањина већ је усвојена па Ахтисарију није било тешко да од шиптарске мањине прави већину. Тренутно у свету има јако много сличних тачака и региона где је неко већина или би желео да

се одвоји од постојеће државе. С тога такву пандо- рину кутију нико не жели да отвори. Озбиљне државе о томе неће ни да разговарају јер то сматра- ју чисто унутрашњим проблемом у који се споља не може нико уплитати, а суверенитет и територијална целовитост државе се бране свим па и војним сред- ствима. Ми смо ту опет спецификум. Наш „умни" председник Тадић је бар двадесет пута посебно нагласио да своју територију нећемо и војно бранити, што у реалном свету значи да је у суштини нећемо ни бранити. Да би те своје изјаве и на делу потврдио, као министар одбране жестоко се потрудио да што више разори и онеспособи Војску, чиме је Западу дат јасан сигнал да се реакције Срба не морају прибоја- вати. Тако смо стигли до парадокса да се Запад прибојава те „велесиле" од 1,5 милона Шиптара али су потпуно спокојни што се тиче реакције 8 милиона Срба. С тога редовно умирују Шиптаре да је неза- висност сасвим извесна а Београду поручују да буде кооперативан и не цепидлачи за само 17% тери- торије. Јесте најбогатије, али то ћемо ми и онако користити па је вама у Београду сасвим свеједно коме та територија припада. После свега изнетог, ако ми је допуштено, дао бих и краћи закљућак. Беч је леп град и господо „државници" можете прошетати до њега, али ако мислите да преговарате тога неће бити. Оно што се кљакасто роди ни Бог ни медицина не могу попра- вити, па не знам којим умећем ће те ви поправити потпуно накарадно скројен Ахтисаријев предлог. Једино што би вам било паметно да кажете то је, да о таквом предлогу немате шта да разговарате јер је он у свим тачкама неприхватљив за Србију. Одмах из Беча трчите у Москву, добро се сагните и понизно пољубите папучу председнику Путину не би ли измо- лили руски вето у СБ УН. Ваши западни ментори су вас очигледно пустили низ воду јер им се Ахтисаријев предлог јако допада те вам они не на-меравају да помогну. Једини који вам је и јавно помоћ понудио је Путин. Да ли ради сличних проблема у својој кући или ради Србије, није битно јер другог „кеца" са правом вета немате. Битно смањите вику у децибелима да идете у НАТО, ЕУ, евро-атлантске интеграције јер вас тамо виде без КиМ, а сутра можда и без још којег дела Србије. То су вам у више наврата поновили и из Брисла и из Вашингтона. Очигледно да је демократско-западна варијанта превише скупа, па погледајте мало и на исток можда је тамо то што тражите знатно јефтиније. Ако сте заборавили ово није 1990. већ 2007. а Русија очигледно тих 17 годи- на није преспавала. Чак ако и поред свега тога изгубите КиМ, оставићете бар отворен простор неким способнијим генерацијама да отето врате. Најгоре што можете урадити је покушај да козметичким изменама пре- варите свој народ и потпишете независност КиМ. Ако овај напаћени народ одмах превару не схвати, схватиће је сутра. Кажу да је историја учитељица живота, па није на одмет да се подсетите да је од 14 задњих српских владара само троје умрло природ- ном смрћу, а један у туђем затвору. То је Србија. 10.2.2007. <tico@eunet.yu>

ЗвонимирТрајковић политички аналитичар

Iskra 1. mart 2007.

Минхенска конференција о безбедности

ИЗЛАГАЊЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА Конференција - могућност за отворен разговор Председник Русије Владимир Путин почео је своје излагање на Минхенској конференцији о безбед- ности одавањем признања учесницима који су га поз- вали на овај форум. „Формат конференције омогућава ми да говорим о оном шта мислим о проблемима међународне безбедности и ако се моја размишљања нашим колегама учине сувишним или заоштреним, или пак нетачним, молим вас да се не љутите. Ово је само конференција и надам се да након две три минуте мог говора господин Телчик неће укључити црвено светло. Једнополарност и сила разарају демократију и подстичу наоружавање Председник Русије сматра да једнополарни светски поредак разара демократију. „Једнополарни свет нема ничег заједничког са демократијом” - истакао је он и нагласио, да је демократија - власт већине уз узимање у обзир мишљења мањине. „Русију стално подучавају демократији, али они који нас уче сами из неких разлога нерадо се уче демократији, нагласио је Путин и рекао, да је за савремени свет неприхватљив модел једнополарног света. Путин је даље истакао, да доминација фактора силе у међународној политици иницира трку у наоружавању. „Нико се већ не осећа сигурним, нико се не може сакрити иза међународног права као иза каменог зида. Таква политика је катализатор трке у наоружавању. Доминација фактора силе неизбежно потхрањује тежње низа земаља да поседују оружје за масовно уништавање” - казао је Путин. "Убеђен сам да једини механизам за доношење одлуке о употреби војне силе као последњег аргумента може да буде једино Повеља ОУН” - истакао је Путин. ОУН форум одлука и међународног права, а не НАТО или ЕУ По његовим речима, легитимним се може сматрати примена силе једино ако је одлука донета на основу и у оквирима ОУН . „И не треба замењивати ОУН ни НАТОом, ни Европском унијом. И када ОУН буде реално удруживала снаге међународне заједнице које једино могу реаговати на догађаје у појединим земљама, када се ми ослободимо пренебрегавања међународног права, ситуација се може променити” - истакао је Путин и указао, да ће у противном ситуаци- ја залазити у ћорсокак и умножавати количину тешких грешака. "Потребно је борити се за то да међународно право носи универзални карактери у поимању, и у при- мени норми” - казао је Путин. Зашто и против кога се НАТО шири? Он сматра да ширење НАТО представља провоцирајући фактор и нема ничег заједничког са модернизацијом алијансе. „Очиглендо је да процес натовског ширења нема никакве везе никако са модернизацијом саме алијансе, нити са осигурањем безбедности у Европи. На против, то је озбиљно провоцирајући фактор који смањује ниво узајамног

Iskra 1. mart 2007.

поверења” - истакао је Путин и додао, да „и ми имамо оправдано право да упитамо: против кога је то ширење?” Он је предложио да се да одговор на питање које је представљало уверавање које су давали западни партнери после распуштања Варшавског уговора. „Где су сада те изјаве? Њих се нико чак и не сећа!” - истакао је Путин и с тим у вези цитирао речи генералног секретара НАТО који је 17. маја 1990. године изјавио: „Чињеница да смо ми спремни да не размештамо војску НАТО изван граница Немачке даје СССР чврсте гаранције безбедности”.„И где су те гаранције? - упитао је Путин и подсетио, да је пад Берлинског зида који су одавно развукли као сувенире био могућ поред осталог захваљујући историјском избору Русије у корист демократије и сло- боде, искреног партнерства са свим члановима велике европске породице. Русија поштује споразуме, али у датом окружењу мора да мисли о својој безбедности „Сада нам покушавају наметнути већ нове линије поделе и зидове. Макар виртуално, али ипак линије поделе које деле наш заједнички континент” - казао је Путин. Он је истакао, да се Русија стриктно придржава споразума и намерава да и даље поштује Споразум о неширењу нуклеарног оружја и мултила- тералног режима контоле ракетних технологија. „Принципи који су уграђени у та документа имају уни- верзални карактер” - истакао је Путин и подсетио, да су 80-их година СССР и САД потписали споразум о ликвидацији читаве класе ракета средњег и малог домета, али том документу није дат универзални карактер, пошто такве ракете данас има читав низ земаља. А једино САД и Русија имају обавезу да не стварају сличне системе наоружања. Разумљиво је да смо ми у таквој ситуацији принуђени да се замислимо над осигурањем своје сопствене безбедности” - изјавио је Путин. Русија намерава да стриктно поштује преузете на себе обавезе о смањењу количине нуклеарних бојевих глава до 2012. године, изјавио је Владимир Путин. „Надам се да ће наши партнери такође радити транспарентно и неће одгађати, за сваки случај, за црне дане пар стотина нуклераних бојевих глава. Ако данас нови министар одбране САД објави да САД неће крити те главе ни у складиштима, ни под јастуцима, ни под ћебетом, ја предлажем да сви устанемо и то поз- дравимо. Било би то веома важно” - казао је Путин. Након те реченице је направио паузу и погледао у аудиторијум. И у сали је завладала тишина, али се нико није одазвао позиву. Према међународном спо- разуму о смањењу стратешког офанзивног наоружања Русија до 31. децембра 2012. године треба да смањи број стратеског офанзивног наоружања на 1700 - 2200. јединица. ОЕБС и НВО-с у служби 'групе земаља’ Владимир Путин је оштро критиковао садашњи рад ОЕБС. „ОЕБС покушава да претвори у вулгарни инструмент осигурање спољнополитичких

Излагање Путина ... интереса једне групе земаља у односу на друге” - изјавио је председник Русије. „Том задатку су и при- лагодили бирократски апарат ОЕБС који ни накоји начин није повезан са државама - оснивачима, при- лагодили су том задатку процедуру доношења одлука и коришћења такозваних невладиних организација - формално независних, али циљно финансираних, а значи и контролисаних” - подвукао је Путин. Он је подсетио, да сагалсно темељним документима ОЕБС у хуманитарној сфери има задатак да пружа земљама - чланицама организације на њихову молбу помоћ у по- штовању међународних норми у сфери човекових права. „То је важан задатак. Ми га подржавамо. Али то уопште не значи мешање у унутрашње ствари. Тим пре не значи наметање тим државама како треба да живе и развијају се” - подвукао је Путин и додао, да „очигледно да такво мешање нипошто не доприноси сазревању истински демократских држава”. Опасности нуклеарног оружања и милитаризације космоса Међународна заједница треба да изабере разумно решење иранског нуклеарног програма, казао је Путин.. По његовим речима, многе земље са пуним правом на то желе да створе сопствену нуклеарну енергетику као основу њихове енергетске независнос- ти. „Ми разумемо да те технологије могу бити брзо трансформиране у производњу материјала за оружје и то изазива озбиљну међународну напетост. „Ако међународна заједница не изнађе разумно решење тог конфликта, свет ће и даље потресати сличне деста- билизирајуће кризе... Ми ћемо се стално суочавати са опасностима од ширења оружја за масовно уништавање” - казао је Путин. Русија је припремила пројекат међународног споразума о спречавању размештања оружја у кос- мичком простору, саопштио је Путин. „У најскорије време тај пројекат ће бити упућен партнерима као званични предлог. Дајте да радимо заједнички” - казао је председник и додао, да "милитаризација кос- моса може испровоцирати непредвидиве последице по међународну заједницу, ништа мање од почетка нук- леарне ере”. Независна спољна политика за правичније односе у свету и сарадњу са 'самосталним партнерима’ Владимир Путин сматра да водеће земље треба да изграђују правичнији систем економских односа у свету. „Испада да се једном руком даје милосрдна помоћ, а другом се не само конзервира економска заосталост, већ и убира профит” - истакао је Путин. Путин је изнео уверавања да ће Русија у будућности наставити независни курс у спољној политици, ослањајући се на сопствени потенцијал и реално узимајући у обзир своје могућности. „Русија је земља са хиљадугодишњом историјом. И практично увек је она користила привилегију да спроводи неза- висну спољну политику. Ми не намеравамо да мењамо ту традицију ни данас” - подвукао је Путин и додао, да би смо „ми такође желели да имамо посла са одго- ворним и самосталним партнерима, са којима би смо могли заједнички радити на изградњи правичног и демократског светског уређења, осигуравајући у њему и безбедност и процват не за изабране, већ за све”.

Русија већ сарађује са европским земљама на прин- ципима Енергетске повеље, али као и пре неће да ра- тификује ту повељу, изјавио је Путин. „Ми смо у више наврата говорили да нисмо против тога да се усаглашавају принципи наших односа са ЕУ у сфери енергетике. Чак штавише, ти принципи који су уграђени у повељу су уопште узев и у целини прих- ватљиви, али нам сама Повеља не одговара, казао је Путин. Ширење НАТО-а није борба против тероризма Приближавање војне инфраструктуре НАТО руским границама нема везе са супростављањем глобалним опасностима, поред осталог, тероризму, - изјавио је Путин. „Зашто се обавезно мора померати војна инфраструктура према нашим границама? - упи- тао је председник Русије. „Зар је то скопчано са пре- владавањем данашњих глобалних опасности?” По његовим речима, главна опасност данас по Русију, САД и Европу јесте међународни тероризам. Путин је истакао значајну улогу Русије и Индије у борби против тероризма, али је при том скренуо пажњу на то, да те земље не стварају војно-политичке блокове, аналогне НАТО. Председник Русије је подвукао да се против међународног тероризма може борити ефикасно једи- но удруживањем напора свих земаља. Одовор на САД против-ракетне системе у Чешкој и Пољској Русија ће асиметрично одговорити на стварање америчког система ПРО, изјавио је Владимир Путин. Он је приметио, да Русија може изабрати два пута у одговор на инсталирање америчке ПРО. „Или ћемо изграђивати систем против ракетне одбране, или ћемо, имајући у виду наше данашње економске и финансијске могућности, одговорити асиметрично како би сви схватили да систем противракетне одбране постоји, али да је он у односу на Русију бесмислен јер ми имамо такво оружје које про- бија сваки систем ПРО” - казао је Путин. „И ми ћемо тим путем и кренути, то је јефтиније за нас”. При том је Путин подвукао, да такав одговор Русије нипошто није уперен против САД. ”Ако ви кажете да систем ПРО није уперен против нас, ни наше ново оружје није уперено против вас”, казао је он. „Ми знамо да се у САД активно разрађује и већ примењује систем ПРО. Данас он није ефикасан и ми не знамо тачно да ли ће он и уопште некада бити ефикасан. Хипотетички ми полазимо од тога да ће наступити моменат када ће бити могуће опасност од стране наших нуклеарних снага у потпуности неутралисати. То значи да ће ба-ланс бити нарушен и код једне од страна ће настати осећање потпуне безбедности, а то опет значи да ће јој одрешити руке не само у локалним, већ евентуално и глобалним конфликтима” - казао је Путин. Путин је сигуран да Русија и САД никада неће бити непријатељи. На Конференцији је Путин цитирао речи председника САД Џорџа Буша који је изјавио, да полази од тога да Русија и САД никада неће бити протвници и непријатељи. „Ја се слажем са њим” - рекао је Путин. и истакао, да уз све разлике он сматра председника САД својим другом. Русија је привржена нормама међународног права, изјавио је Путин.

Iskra 1. mart 2007.

О употреби силе, Ирану, убиствима новинара...

Одговарајући на питање хоће ли Русија примењивати војну силу без санкционисања ОУН, председник је казао: „Ми ћемо увек деловати стрикт- но у оквирима међународног права”. Он је подсетио, да су у скалду са Повељом ОУН у случају извођења мировних операција потребне санкције СБ ОУН. „Али у Повељи има и члан о праву на самоодбрану и ту никакве санкције нису потребне” - казао је Путин. Русија није Ирану предавала ракетне технологије то су чиниле многе друге земље, па и из Европе, изјавио је Владимир Путин. „Немам податке да је Русија 90-их година пружала Ирану помоћ у стварању сопствених ракетних технологија. Тамо су активно деловале друге земље. И технологије су ишле тамо разним путевима. Ми имамо сведочанства о томе - ја сам их својевремено директно предао председнику САД” - казао је Путин и додао, да „технологије иду из Европе и азијских земаља”. Путин је изнео уверавања да ће Русија жестоко прогонити преступнике који нападају но- винаре. „Што се тиче новинара, то је велики, сложен проблем, новинари гину не само у Русији, већ и у другим земљама, а понајвише их је погинуло у Ираку”. „Што се тиче трагедија у нашој земљи, ми ћемо се свакако на најбрижљивији начин борити против те појаве и жестоко кажњавати све преступнике који покушавају да подрију поверење према Русији и расклимају наш политички систем” - изјавио је Путин. Путин је истакао, да је војно-техничка сарад- ња између Русије и Ирана минимална. „Русија је тамо испоручивала кудикамо мање оружја од САД и других земаља. Ирану смо испоручили систем ПВО средњег домета од 30 до 50 километара, а учинили смо то да се Иран не би осећао сатераним у ћосак и да се налази у некаквом непријатељском окружењу, да схвати да има канале за комуникацију, да има пријатеље којима може веровати”. (РИА„Новости”, 10.2.2007.) Путин о Косову Русија неће подржати решење за будући ста- тус Косова и Метохије којим би се једна од страна осећала пониженом, изјавио је јуче у Минхену руски председник Владимир Путин. „Ако се неко од учесни- ка тог веома компликованог процеса буде осећао увређеним, пониженим, то ће трајати вековима. Ми онда само водимо ствар у ћорсокак. Наша позиција је да ћемо се придржавати управо тог принципа: ако видимо да једна од страна отворено није задовољна предложеним начинима решења ситуације, такво решење нећемо подржати”, рекао је Путин на 43. међународној конференцији о безбедности у Минхену. „Шта ће бити на Косову, у Србији? То могу да знају само Косовари и Срби. И хајде да ми не решавамо за њих како ће они градити свој живот. Не треба изигра- вати Господа бога и решавати за све народе све њихове проблеме”, истакао је руски председник. „Ми са вама можемо само да створимо услове и помогнемо људима да се снађу са својим проблемима. Да ство- римо услове, дамо гаранције за одређене споразуме, али не да им намећемо те споразуме. Ако буде дру- гачије, само ћемо ситуацију водити у ћорсокак”, додао је Путин. (Танјуг - Бета, 11.2. 2007.)

(Све поднаслове у овом тексту дала је Искра)

Лавров: Срби, избеглице са Косова брука за Европу „Не могу да замислим да Савет безбедности може донети некакву одлуку која би била неприх- ватљива за Србе” Шеф МИП Русије Сергеј Лавров означио је као контрапродуктивне покушаје да се износе предлози за косовско сређивање без обнављања преговора о том проблему у Савету безбедности ОУН. У интервјуу часопису „Шпигл”, чији је текст стављен на сајт Министарства иностраних послова Русије, Лавров је подсетио да је на последњем сусрету Контакт групе за Косово на нивоу министара септембра прошле године у Њујорку усвојена изјава у којој је изражена подршка разради предлога о статусу Косова од стране специ- јалног представника генералног секретара ОУН за Косово Марти Ахтисарија. „Међутим, у тој изјави је специјално записано, да ти предлози неће бити улти- матум, већ ће бити презентирани странама за наставак преговора. И ми од тога и полазимо” подвукао је Лавров. „И покушаји да се убаце ти предлози без обнављања преговора у Савет безбедности су контрапродуктивни и бесперспективни. Не могу да замис- лим да Савет безбедности може донети некакву одлуку која би била неприхватљива за Србе” - казао је руски министар. Он је истакао да у Европској унији не постоји јединствени став по питању статуса Косова. Министар је такође подвукао, да се многе одреднице из резолу- ције 1244 Савета безбедности за Косово не спроводе. „У њој је предвиђено да се део - ограничени, али ипак део српске полиције и јединица српских граничара врати на Косово. И то се није догодило зато што су наши западни партнери говорили да то у том тренутку није реално: а касније, касније и, наступило је то сасвим „касније” и то се није догодило” - појаснио је он. Лавров је указао на то да се одредница резолуције о повратку избеглица и расељених лица на Косово такође не спроводи. „Вратили су се појединци. То је брука за Европу” - казао је шеф руског МИП. По његовим речима, српске избеглице „ако се узму Косово и Хрватска, пре свега Источна Славонија, били су неко време и, по мени, остају највећа група избегли- ца у Европи”. По питањима нестанка албанских становника покрајине вршене су истражне радње, албанске избеглице су враћене у покрајину... А на Косово су се вратили само појединци Срби - подвукао је дипломата. „Више од две хиљаде Срба је нестало на Косову, без обзира на све покушаје да се за тих 7-8 година започне каква - таква елементарна истрага и ништа није урађено. 250-300 хиљада Срба и пред- ставника других мањина И даље се налазе изван Косова и нико не намерава да их враћа тамо” - изјавио је Лавров. „Кажу да ће им психолошки бити тешко да живе са Албанцима зато што су Албанци љути на Србе” - додао је он. Одговарајући на питање колико је реално зближавање позиција косовских Албанаца и Срба о статусу покрајине, министар је казао да је о томе требало размишљати од самог почетка по усвајању резолуције 1244. „Требало је раније мислити о томе како их зближити. Када су палили српске манас- тире и цркве, ширили су руке. УНЕСКО се тамо трудио, бринуо. Ми смо обнављали те манастире, а њих су поново палили” казао је Лавров.

Москва, 9.2.2007.

РИА „Новости"

ГЛАВНЕ ТАЧКЕ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА Балканска истраживачка мрежа (БИРН) је у најновијем броју електронске публикације Балкан инсајт објавила главне тачке предлога коначног ста- туса Косова специјалног представника УН за статус Косова Мартија Ахтисарија. Како се наводи, БИРН је дошао до кључних делова предлога споразума о кон- ачном статусу Косова који је Ахтисари изложио у циљу изналажења политичког решења за Косово. Најважнији елементи у изводу из документа који има 60 страница и укључује анексе јесу следећи: Косово ће усвојити устав којим ће бити дефинисани законски и инструментални механизми заштите, промовисања и имплементације људских права за сва лица на Косову. Косово ће имати право да води преговоре и закључује међународне уговоре, укључујући и право да захтева чланство у међународним организацијама. Косово ће имати сопствене, дистинктивне, националне симболе, укључујући заставу, грб и химну, који ће одражавати његов мултиетнички карактер. Косово неће имати територијалних претензија, нити ће покушавати да се уједини с било којом другом државом или делом државе. Међународна заједница ће обављати супер- визију и мониторинг и располагати свим потребним овлашћењима за обезбеђивање ефикасне импле- ментације овог споразума. Косово ће развити обухватан и радно сензити- ван приступ решавању проблема прошлости, што ће укључивати и широк спектар иницијатива на подручју транзиционе правде. Становници који припадају истој националној или етничкој, лингвистичкој или верској групи која је традиционално присутна на територији Косова располагаће прецизно дефинисаним правима. У складу с домаћим и међународним нормама и стандардима, Косово и Србија ће предузети све мере које су потребне да се прибаве и проследе информације које се тичу идентитета, локације и суд- бине несталих лица. Општине на Косову ће имати право на међуопштинску и прекограничну сарадњу у стварима од заједничког интереса за извршавање њихових надлежности. Нове општинске границе ће бити дефинисане у складу с одредбама Прилога уз Анекс III овог спо- разума (БИРН није прибавио Анексе). Српска православна црква на Косову, укључу- јући свештенство и њихове сараднике, активности и имовину, располагаће додатним обезбељењем и другим облицима заштите у циљу пуног уживања њених права, привилегија и имунитета, као што је изложено у Анексу В овог споразума. Непокретна и покретна имовина Савезне Републике Југославије или Републике Србије која се у тренутку усвајања овог споразума налази на тери- торији Косова припашће Косову. Потраживања у вези с непокретном имовином у приватном власништву, укључујући пољопривредну и пословну имовину, наставиће да решава, тамо где је то примерено, Косовска имовинска агенција, КИА, која ће се бавити питањима враћања имовине, укључујући и друштвене компаније, што ће бити при- оритетни задатак. Косово и Република Србија ће настојати да

директно решавају она узајамна потраживања која нису регулисана овим споразумом, уз обострану сагласност, узимајући у обзир релевантне међуна- родне норме и стандарде. Осим ако није другачије одређено овим cnoразумом, Косово ће имати надлежности у областима спровођења закона, безбедности, правосуђа, јавне безбедности, обавештајне делатности, интервенција у ванредним ситуацијама и контроле граница на својој територији. Основаће се нове професионалне и мултиет- ничке косовске безбедносне снаге, КБС, у оквиру којих ће се развити лако наоружани сегмент, оспособљен за извршавање одрељених безбеднос- них функција, у складу с Анексом VIII овог споразума. Након што су обавиле своје задатке, укључу- јући и опоравак после сукоба, косовске заштитне снаге, КЗС, биће распуштене у року од једне године од ступања овог споразума на снагу. Одмах по ступању споразума на снагу председник Косова ће, уз консултације с Председништвом Скупштине, сазвати уставну комиси- ју која ће припремити нацрт устава, уз консултације с међународним цивилним представником, МЦП, а у складу с овим споразумом. У року од највише девет месеци од ступања овог споразума на снагу Косово ће организовати опште и општинске изборе у складу с одредбама спо- разума и новим општинским границама, као што је дефинисано Анексом III овог споразума. Одговарајуће међународно тело ће потврдити да су избори обављени у складу с међународним стандардима. Међународна координациона група, МКГ, коју чине представници важних заинтересованих међународних институција, именоваће међународног цивилног представника, МЦП, и захтевати потврду именовања од Савета безбедности УН. МЦП и специ- јални представник ЕУ, ЕУСР, кога именује Савет Европске уније, биће једна иста особа. Као што је изложено у анексу IDZ овог спо- разума, МЦП ће имати одређена овлашћења која му омогућују да обезбеђује и надзире пуну имплементаци- ју овог споразума, укључујући и право да, према потреби, предузима мере ради спречавања и исправљања пропуста у извршавању овог споразума. Мандат МПЦ-а ће трајати док међународна координациона група не установи да је Косово имплементирало одредбе овог споразума. МКГ ће дати упут- ства за коначно укидање функције МЦП-а. Европска унија ће основати европску мисију за политику безбедности и одбране, ESDP, која ће дело- вати на пољу владавине права. Мисија ESDP ће помагати властима Косова у напредовању ка одрживости и одговорности и даљем развоју и јачању независног судства, полиције и царинске службе, обезбеђујући да ове институције буду слободне од политичког мешања и да делују у складу с међународно прихваћеним стандардима и најбољом европском праксом. НАТО ће основати међународно војно при- суство, MVM, у циљу обезбеђивања подршке за имплементацију споразума, као што је изложено у Анексу XI овог споразма, навео је БИРН. 1.2.2007. <www.blic.co.yu>

БЛИЦ

Iskra 1. mart 2007.

Какву владу треба формирати?

ЈЕДИНО ЗА СРБЕ СУНЦЕ ИЗЛАЗИ НА ЗАПАДУ Жестоком западном пропагандом наших ме- дија у народу је створена искривљена слика шта би за Србију било боље и какву Владу треба формирати. Како поново заобићи најјачу странку у Србији и Владу поново формирати од политичког отпада који не ужива подршку грађана. Наредна Влада Србије ће одмах већ у првим данима функционисања на столу имати неколико врло крупних проблема. Решавање питања статуса Косова и Метохије (КиМ), хашке обавезе и везано са тим нас- тавак преговора за улазак у ЕУ. Посебан проблем је велика незапосленост и привредна парализација земље где је чак 800 великих предузећа у стечају или пред ликвидацијом, али неупоредиво већи број је на ивици пропасти. Но свакако прво важније питање ће бити Космет јер такозвана међународна заједница, односно Запад, питање статуса КиМ убрзава. Стога ће ових дана како је већ најављено Ахтисари изаћи са својим генијалним решењем за које се већ зна да је за нас неповољно и неприхватљиво. Али да почнемо баш од КиМ. Једна од наметнутих заблуда грађана је да Космет може да спаси једино демократски блок односно Влада ДСДСС-Г17. Стварност је сасвим супротна и таква Влада статус Космета никако не може позитивно да реши. Зато што би то био састав марионета којима ће Запад и буквално издиктирати како треба и у којој форми да прихвате независност КиМ. Не мислите ваљда да ће Тадић, Коштуница, Динкић, или не дај Боже Чеда рећи Кондолизи Рајс, Солани - да је Ахтисаријево решење за нас апсолутно неприхватљиво и да о било каквој независности КиМ нема ни говора. То ни муцајући наш марионетски ешалон не би изговорио. Друга наметнута заблуда је да ће Запад помоћи демократској Влади Србије а да са неком радикалском неће ни да разговара. Да Запад стварно жели да подржи ту Владу он би јој помогао да оствари пуни суверенитет над КиМ, што би је пре свега учврстило. Запад зна да се само пуним суверенитетом над целом територијом Србије може остварити пот- пуна стабилност на Балкану а не цепањем Србије и стварањем неке нарко-мафијашке државе од КиМ. На шиптарске наводне претње би одговорио да се у случају немира на Космет враћа српска војска која ће са НАТО снагама као пријатељима (јер ми тежимо уласку у НАТО) завести ред. Па нек Шиптари оцене хоће ли да дижу буну или ће Србију прихватити као своју државу јер је она сада демократска по свим западним мерилима. Ако је критеријум страха од побуне исти, што се Американци и Енглези не повуку из Ирака, Авганистана - него су се једино уплашили од милион ипо Шиптара, али се зато од осам милиона Срба уопште не плаше. Можемо ли и ми да се побуни- мо? Не, запад тако нормална и разумна решења и поставке не предлаже демократама већ хоће да Србији узме 15% територије, формира и другу шиптарску државу али и да се Србија са тим сложи. И наше јајаре све то знају али не реагују. Имају само

Iskra 1. mart 2007.

један проблем, како пуну независност Космета формулисати а да се народу све то може представити да су они ето одбранили Космет или бар све учинили па није успело. Ту превару грађана је манити Вук већ изнео. Шиптари ће имати пуну и апсолутну власт али ће та територија формално бити у саставу Србије. Па суштина је у владању јер онај који влада доноси све одлуке и извлачи корист са те територије. Није циљ у фиктивном поседовању нечега што не можете да користите а наводно је твоје. Такву будалаштину је могао да лансира само Вук као гласноговорник оста- лих јер су они ипак проценили да би то за њих било превише. Тако се почело од небулозе више од аутономије мање од независности да би се дошло до тога да Шиптари владају КиМ а оно је наводно наше. Ако буде састављена демократска Влада, Русија нема никаквог разлога да на било какву одлуку о Космету ставља вето у СБ УН. Та Влада Србије ће бити стриктно орјентисана ка западу, Евро- Атлантским интеграцијама, ЕУ и НАТО-у, што је у дубокој супротности са интересима Русије, па зашто би она онда стала иза такве наше Владе. Русија ће само принципијелно бранити став да се на овакав начин не могу цепати делови територије било које државе па ни Србије, али више као ограда да се то и њима не би догодило. Друга врло важна ствар је да ће Русија размислити о озбиљним инвестицијама у Србију јер неће имати с ким да сарађује. Поред тога Русија може преиспитати и злата вредан уговор да се Србији дозволи бесцарински извоз на велико руско тржиште. Господо Срби хоћете да будете окренути само према западу, па нек вам он да то што сте код нас имали. Најбоља Влада за Србију у овом тренутку је једино Влада између СРС и ДСС-а која је могућа јер те две странке имају заједно 128 мандата што је потреб- на скупштинска већина. Могу узети још неку странку националних мањина како би та скупштинска већина била сасвим комотна и формирају стабилну Владу националног блока. У таквој влади би један врбов клин (Коштуница) морао да се понаша битно другачије. Уједно добио би праву прилику да своје изборно кли- цање Србији и заклињања да КиМ остаје наше и на делу потврди. Та Национална влада ако је тако назовемо могла би да заузме знатно чвршћи став према западу у одбрани српских интереса а посебно у одбрани КиМ. Једино таква Влада има реалне шансе да одбрани КиМ, јер су сви аргументи на нашој страни. Зато Запад и пожурује са формирањем демократске владе јер му је сасвим јасно да би са овом другом имао много више главобоља без могућности даљег рас- парчавања и пљачкања Србије. Сматрам да би с обзиром на програмске циљеве Радикала таква влада имала много критичкији однос према безусловном уласку у Евро-Атлантске интеграције, ЕУ и НАТО. Много би се више меркало шта Србија тиме добија а шта губи и дали је то уопште за Србију повољно. Национална влада би имала уравнотеженији приступ према западу и Русији па би и Русија имала интереса да такву владу енергичније подржи, чак и ветом у СБ УН ако за то буде потребе. Њено форми- рање поспешило би веће инвестиције Русије али не у

Једино за Србе .. . форми куповине предузећа већ у облику грин-пис (на ливади) инвестиција које у суштини и јесу инвестиције. То што су демократе за инвестиције прогласили про- дају производних капацитета и ресурса је обмана грађана, а не инвестиције. Сматрате ли инвестицијом кад продате свој стан и постанете подстанар а новац распрчкате, или то сматрате лошим газдовањем. Посебан тест или квалитет те владе би био што би Радикали добили праву прилику да покажу дали су способни да организују државу и колика ће њихова одлучност бити у сузбијању криминала и корупције. Господине Вучићу ево вам место министра полиције па рашчистите са криминалом и криминалци- ма на које годинама указујете, или је то био само про- пагандни маркетинг. Али можда је баш због тога овакав медијски притисак да се формира демократс- ка влада. Да се лопови од пре три године удруже са актуелним лоповима, па заједничким снагама да се посао настави. Неће ваљда да хапсе сами себе или коалиционе партнере. Национална влада би и сарадњу са Хагом поставила на један другачији начин да види има ли неке одговорности и у Хагу за врло различите стан- дарде кад су пресуде у питању, броју оптужених а посебно шта је са толико умрлих и обешених Срба у том наводном суду. Сарадња је израз који означава двосмерну комуникацију што до сада никако није био случај. Па ако те двосмерне комуникације нема, нема ни сарадње Хоће ли нам наш проверени пријатељ Солана опет помагати да саставимо Владу, као што нам је помогао да укинемо Југославију и направимо СЦГ? За Србију једно од најважнијих питања је жи- вотни стандард и огромна армија незапослених. На овом врло комплексном проблему учили су и подучавали многи досадашњи експерти, остављајући за собом пустош. Док су се експерти вежбали привре- да је тонула а армија незапослених се повећавала. Сматрам да би на бази досадашњих лоших искустава Национална влада могла знатно више да уради без већ виђених експерата и са другачијом прерасподе- лом финансијских потенцијала земље. Да ли је Србији потребна импресивна сума од девет милијарди долара девизних резерви која чами у страним банкама, а привреда не може да се помери јер нема ни обртног ни инвестиционог капитала. Пре бих рекао да је та моне- тарна игра била у функцији познатих појединаца али и великих светских банака где главно место свакако заузимају ММФ и СБ. Замислите да Национална влада у привреду упумпа четири милијарде долара од тих девет како би то занемоћало кљусе почело да фркће. Са преосталих пет милијарди у резервама били би и даље врло добро котирани с обзиром на укупни БНП по становнику. Остало је још много тога што нисам споменуо, а важно је. Али ово су само неки опште познати проб- леми које би сигуран сам, Национална влада много успешније решавала, док би она демократска нас- тавила по старом са истим играчима и истом стратеги- јом. То смо већ видели, ту чорбу смо пробали, и очигледно да се народу није допала.

би неминовно унела потребну живост на привреднополитичком плану Србије, што је народ и овим избори- ма јасно затражио. Ако неко по други пут од народа добије тако велико поверење како је добила Српска радикална странка она мора да добије и могућност да састави Владу. У противном радиће мотке јер народ другачије не зна. Сасвим је ирелевантно да ли ће премијер бити Николић или Коштуница јер то је на крају крајева плод договора коалиционих партнера и расподеле ресора. Нико од њих на месту премијера не би могао да буде апсолутни газда јер све владе раде као колективно тело, зато што другачије и не може. С тога бојазан да ће Коштуница изневерити Српство или се Николић сукобити са западом су излишна. И један и други мораће да коригују своје жеље усклађујући их са оним што је могуће и реално. Досадашње изјаве страначких челника су део страначке пропаганде, јер странке баш и нису у некој љубави, а ни Влада није љубавно гнездо. Ако баш отварамо питање ко с ким може лакше да сарађује онда је тандем Николић Коштуница у завидној пред- ности од комбинације Тадић Коштуница. Два нарциса попут Тадића и Коштунице су бар за сада непре- вазиђени на нашој политичкој сцени. Остала је још једна драстична заблуда коју све мање али ипак повремено протурају неки дилетанти из табора демократа и наши медији, а која гласи: Ако Радикали формирају владу, Србији ће бити уведене санкције. Најкраће речено то је глупост и то на квадрат. Санкција више нема јер је однос политичких снага у свету сасвим другачији од оног из 1992. када су нама уведене санкције. Ако санкције нису уведене Северној Кореји, Ирану због развоја нуклеарног оруж- ја, замислите колика је будалаштина прича о санкци- јама Србији зато што је потпуно демократски изабрала владу са најјачом странком на челу. Према томе да на ову тему ставимо тачку. Потпуно сам сигуран да би Американци своје уцене са санкцијама сејали по свету да се Русија налази на коленима као са почетка 90-тих, али сада је сасвим друго време. Сад Русија даје кредите западу, а 2006-ту годину су завршили са суфицитом од око 370 милијарди долара што је податак од кога се целом западу кожа јежи. Када томе додамо кинеску привредну експанзију лако је схватити како то Меркелова жестоко прети Путину, док је код куће чека готово 10% незапослених. Немачка је локомоти- ва ЕУ па онда донесите сами закључак о осталима. Како се креће ЕУ-воз кад локомотива кашљуца знају само путници, они што гледају са стране виде једино да се они тамо возе. Каква је вожња сазнаће тек кад у тај воз седну, ако уопште седну, и ако се композиција у међувремену не покида. Америка је већ давно прошла свој зенит моћи и ЕУ такође, али Срби не би били Срби да Свет не виде наопако и другачије од осталих. У свему овоме прогања ме само једна мисао. Хоће ли Срби или бар неко од њихових званичних предводника на крају ипак схватити да сунце не излази на западу. Да ово није 1990. већ 2007. те да Свет све те године није спавао и да су се у њему за 17 година догодиле озбиљне промене како геополитичке тако и привредно-финансијске.

Узимајући у обзир све изнете чињенице, нове геополитичке токове, као и битно промењену светску политику у односу на ону из 90-тих, формирање Националне владе се намеће као једино решење. Она

Српска Политика, 25.12007. <www.trajkovic.co.yu>

Звонимир Трајковић политички аналитичар

Iskra 1. mart 2007.

Časopis „Špigl" o „Otporu" i sličnim „revolucijama"

IZVOZNICI REVOLUCIJE PUSTIH SNOVA O LEPŠEM ŽIVOTU (2) Lider OTPOR-a Aleksandar ramenima, u znak odobravanja:

Marić

sleže

Sledećl skupovi sa našim američkim prijateljima iz Fridom Hausa održavani su u Novom Sadu. Mi bismo revnosno saslušali, ali smo preuzimali samo ono što nam je koristilo. Na primer, PR specijalisti za odnose sa javnošću iz SAD savetovali su nam da stisnutu pesnicu zamenimo za neki moderniji logo u boji, kako bi ostavljao bolji i impresivniji utisak na televizijskim ekra- nima na Zapadu. Mi smo to kategorički odbiliL. Sasvim u skladu sa praksom stručnjaci za odnose sa javnošću kompanije Coca Cola - OTPOR postaje čuvena marka i prvi srpski svetski brend. A ova nova forma opozicije stiče sve više podršku čak i u redovima stubova režima - u policiji i vojsci. - Naša poruka je glasila: izmedu nas i vas nema nikakvog rata - naglašava Ivan Marović. - Mi smo zajed- no bili žrtve diktatora i njegovog režimaL. Tako se u malim etapama približavala pobeda nad Miloševićem. Vlast diktatora se polako, ali neprekidno Ijuljala i gubila podršku u narodu. Na sam dan odluke, međutim, na mnogim zidovima je pisalo: “Nećemo vam reći koga treba da birate. Ali, pre nego što bilo kome date svoj glas - pitajte svoju decu!” Ipak Petookobarska revolucija je ostala nedovršena. Ubrzo posle rušenja Miloševića, pokazalo se da je mnogo teže promeniti glavne stubove diktature, nego sruštiti samog diktatora. Klanovska privreda i korupcija, nisu nestali sa Miloševićevim odlaskom. Građansko društvo živi od demokratskih institucija i vere naroda da one služe većini. Nova lica u srpskoj vladi, kako se pokazalo, nisu bila dovoljna garancija da se bilo šta na bolje promenilo u Srbiji. A premijer Zoran Đinđić, jedan od malobrojnih nosilaca političke nade, pao je 12. marta 2003. kao žrtva atentata poražene Srbije. Virus slobode širi se sa Zapada na Istok - ili kako je srušen Ševardnadze U mamurnoj atmosferi posle pada u potpunu političku beznačajnost, OTPOR je primio i-mejl iz Gruzije. “Dragi prijatelji, mi se ovde nalazimo u predre- volucionarnoj situaciji. Znamo da ste i vi imali korumpi- ranog vlastodršca, ali ste ga uspešno poslali na đubrište istorije. I mi to želimo da učinimo! Da li biste nam mogli pokazati kako da to uradimo?? Visoko na 32 spratu prekrasne zgrade u blizini njujorškog Central parka nalazi se kancelarija iz koje vlada Džordž Soroš, koji izvodi nešto slično kao što je izvlačenje kvadrature kruga. Ovaj rođeni Mađar je, kao finansijski investitor i špekulant, zaradio milijarde, ali mu

Iskra 1. mart 2007.

to nimalo ne smeta da istovremeno oštro kritikuje glo- balni kapitalizam i svojim finansijskim sredstavima pomaže građanske pokrete u nekada antikapita- lističkom svetu, kao dobrotvor, spasitelj, i rušilac, u isto vreme. On je krajnje kritičan i prema Bušovoj vladi: - Bilo da je reč o mučilištima Gvantanama, ili Abu Grajb, postoji ogroman jaz između onoga što Amerika propoveda o zaštiti i odbrani prava čoveka i onoga što čini u praksi. Upravo zato je u očima toliko Ijudi u svetu sada toliko diskreditovana, da su pale pod sumnju i sve druge inicijative koje su u vezi sa Amerikom. To je zastrašujući udarac svim našim napori- ma da izgradimo otvorena građanska društva širom sveta! U martu 2003. Soroš je primio u posetu inženjera Aleksandra Lomaja, koji se nalazio na čelu filijale Sorošovog Instituta za otvoreno društvo u Tbilisiju. Tadašnji gruzijski predsednik Eduard Ševard- nadze je ignorisao sve predloge za suzbijanje korupcije, iako su svi videli koliko je bila duboko raširena, da je urušavala sve institucije države, pretvarajući je u mafi- jaško gnezdo. Ubrzo zatim glavni grad Gruzije Tbilisi bio je prekriven narandžastim plakatima sa natpisom “Izađi i glasaj”. Uz podršku Soroša osnovan je studentski protestni i građanski pokret KMARA (Dosta!). Ova lozinka je bila efikasna i pobedonosna baš kao i parola protiv Miloševića “GOTOV JE!”. I simbolično, stisnutu pesnicu Gruzijci su preuzeli od beogradskih dru- gara. Srpski primer je pokazao da je “mogućno srušiti jedan diktatorski režim, a da se ne prolije nijedna kap krvi”! Četrnaestog aprila 2003. godine KMARA je pobune protiv državne vlasti najavila mašući starim zastavama sovjetske Republike Gruzije, na kojima je bio portret Ševardnadzea. Stotine studenata je marširalo prema predsednikovoj kancelariji. Datum je izabran sa predumišljajem. Tačno četvrt stoleća ranije, studenti su na istom mestu protestvovali protiv toga što je u Ustavu, pored gruzijskog, morao biti prihvaćen i ruski kao zvaničan državni jezik. Cilj ovog besa već tada je bio šef gruzijske KP Edudard Ševardnadze. Ovoga puta, Ševardnadze je histerično reago- vao na demonstracije. Najpre se žalio na zaveru koju je protiv njega navodno usmeravala Rusija. Tako su, u stvari, aktivisiti Kmare, koji su stvarno uživali samo podršku iz Njujorka i Beograda, dobili i besplatnu reklamu za vlastitu stvar. Čim je i osnovana Kmara, američki ambasador u Tbilisiju Ričard Majls je izjavio da SAD žele “fer izbore” u Gruziji. Bilo je to zapravo upozorenje da je Ševarnadzeov režim sasvim zreo za rušenje.

Izvoznici revolucije ... Tako je bilo u Tbilisiju, a nešto kasnije slično u Kijevu, zatim u Biškeku i možda već sutra u Bakuu i Minsku. Ambasador Majls je savršeno dobro znao šta je u Gruziji u igri za njegovu zemlju. On je diplomata od karijere, govori dobro ruski, diplomirao je na američko-ruskom Institutu u Garmiš-Partenkirhenu, a još u sovjetsko vreme bio je generalni konzul u Lenjingradu. Rusi Majlsa smatraju skrivenim obaveštajcem, a Stejt Department ga uvažava kao svoje dragoceno, efikasno i dirigovano oružje. Kao šef misije u Beogradu, on je do 1999. podržavao izgradnju antimiloševićevskog pokreta. Kao ambasador u Bugarskoj “pratio je” preobražaj socijaliste Georgija Parvanova u NATO pobornika i presudno pomogao u instaliranju nekadašnjeg cara Simeona II na položaj premijera u Sofiji. Uslovi za smenu na vlasti u Gruziji nisu bili loši. Zbog korupcije i loše privredne situacije, Ijudi su bili ogorčeni, a nije nedostajao ni potencijalni narodni tri- bun - pravnik sa američkim obrazovanjem (dopu- njenim sa nekoliko putovanja u Beograd radi bližih instrukcija i saznanja) Mihail Sakašvili. Najveći utisak na mlade Gruzijce ostavio je film Petera Akermana “Kako srušiti diktatora”, koji prikazuje hronologiju obaranja Slobodana Miloševića. Po istom scenariju trebalo je izvesti preokret u Tbilisiju i na vlast dovesti sasvim novu garnituru.

nije mnogo promenila, osim što posle ružičaste revolucije SAD čvrsto drže kontrolu nad Gruzijom. U opštoj bedi, nezaposlenost neprekidno raste, a prosečna mesečna zarada iznosi svega 40 evra. Otcepljene pokrajine Abhazija i Južna Osetija su i dalje pobunjene, uprkos svim obećanjima novog predsednika Šakašvilija. Posle OTPORA i KMARE - PORA u Ukrajini - Još dok u Tbilisiju Ševardnadze nije bio srušen, Če Gevara omladinskog pokreta Aleksandar Marić je nastavio svoju, “misiju” u Ukrajini, gde je već deset godina vladao Leonid Kušma, opterećen raznim skandalima i korupcionaškim aferama. Nije bilo nikakve sumnje da će ponovo pokušati da sve izigra, i da Viktora Janukovića instalira kao naslednika, bez obzira koliko je to trebalo da košta. Jedva da iko više u Ukrajini očekivao fer i slobodne izbore. Srpski strateg Marić je po nalogu Fridom Hausa već ranije u Donjecku i Odesi organizovao pre- davanja sa ukrajinskim podmlatkom. U novembru 2003. britanska Vestminster fondacija je odobrila sredstva za njegovo putovanje, praćeno oreolom uspeha u Srbiji i Gruziji. Marićevi saveti su i u Ukrajini odmah naišli na plodno tlo, pošto je već postojala gusta mreža zapadnih nevladinih organizacija čija su predstavništva dobi- jala izdašnu finansijsku potporu radi navodnog razvo- ja demokratske strukture i građanske neposlušnosti prema vlastodršcima.

Autor filma Akerman je vođa Medunarodnog centra u Vašingtonu za rešavanje sukoba nenasilnim putem i član američkog Saveta za spoljnopolitičke odnose:

U januaru 2004. je formiran pokret PORA - “Vreme je”. A na političkoj sceni istovremeno istaknute pozicije izgrađuju lideri opozicije Viktor Juščenko i Julija Timošenko, kao nosioci nade u promene.

- Nenasilni otpor predstavlja jednu vrstu oružja, arsenal oružja koje nužno mora biti prilagođeno strateškim ciljevima u ključnim regionima, nad kojima američki političari žele da uspostave uticaj!

Ipak, dok su se aktivisti obučeni u narandžaste majice pripremali na Krimu, i fotografisali za slike za PORA-vebsajt, u političkim krugovima u Kijevu još se nije mogla prepoznati nikakva jasna strategija. Kandidat Juščenko još nije bio siguran - oko njega se još okleva- lo. Američki ambasador Džon Herbst je bio veoma uzdržan - da li je dovoljno sposoban.

Gruzija je, iz američkog ugla posmatranja, upravo takav izuzetno važan region, pošto je 2005. trebalo da bude pušten u funkciju naftovod, čija je izgradnja koštala 2,5 milijarde evra, i koji vodi od Kaspijskog mora prema Zapadu. A aktivisti KMARA, koji su se u to vreme pripremali za velike akcije, apsolutno nikakvu pažnju nisu poklanjali toj unosnoj geopoli- tičkoj igri iza kulisa... Stvari se zatim odvijaju veoma brzo: KMARA organizuje proteste na trgu ispred zgrade Parlamenta u Tbilisiju. Sakašvili objavljuje “totalni otpor Ševard- nadzeu”, razumljivo, mirnim sredstvima. Lisica u predsedničkoj palati, međutim, još ne želi da vidi znak vremena koje dolazi. Tek posle juriša na parlament, 23. novembra (tačno u 19.51) smrknuti Ševardnadze objavljuje da se povlači sa položaja šefa države. Američki ambasador Ričard Majls je pomogao da se postigne ovaj “dil”. Masa naroda na ulicama kliče, a šest sedmica kasnije Šakašvili je sa 96 odsto glasova na izborima izabran za novog predsednika države, što je u Moskvi izazvalo veliku sumnju. Od tada se politička i ekonomska situacija

Rusija je, to je bilo jasno, insistirala na stabilnosti situacije. Njoj je bila potrebna Ukrajina, sa kojom se moglo računati kao sa sigurnim koridorom za isporuku nafte i gasa Evropi i bazom za rusku crnomorsku flotu. Putin je zato i igrao na kartu Kušminog kandidata Janukovića. Sa druge strane, za SAD i njihove zapadne saveznike nije više bilo uzmicanja. Mnogo je novca, i mnogo napora, već bilo investirano. Puni koferi sti- zali su iz SAD uoči izbora sa gotovim novcem na aerodrom u Kijevu. Aleksandar Marić je uhvaćen na aerodromu u Kijevu, i po naređenju starog režima proteran natrag u domovinu - s tim što više nije mogao dobiti vizu za ulazak u Ukrajinu. Međutim, u tom trenutku ovaj organi- zator revolucije više nije ni bio potreban već obučenim profesionalcima iz redova PORA. Oni su odlučili da svu svoju aktivnost koncentrišu na centralni kijevski trg Majdan, gde je trebalo da eksplodira narodni bes.

Iskra 1. mart 2007.

Uostalom, ovde se i ranije nekoliko puta okupljalo i po milion demonstranata koji su, zaklonjeni građevinama u prepoznatljivo staljinističkom stilu, pretili da odozdo smene one na vrhu.

učesnike. Konačno, možda i zbog toga što upravo američki poreski obaveznici velikim delom finansiraju i takve inicijative.

Pozornica je već bila izgrađena, mikrofoni mon- tirani i široke mase su napeto očekivale kada će pasti odluka. Bilo je to veče 21. novembra, kada je za pobed- nika proglašen čovek starog režima Viktor Januković. Ono što se zatim odigralo, iznenadilo je sve, čak i one koji su kasnije proglašeni za heroje revolucije.

Sve se, dakle, okreće oko velike igre međunar- odne politike: oko navodne demokratizacije, uspostavljanje novih sloboda, a time i stvaranja novih interesnih sfera velikih sila. U prvom redu je pitanje kako na najbolji način srušiti nasilnike i autokrate od Istočne Evrope do centralne Azije i Bliskog istoka. Kako podstaći, organizovati i izvesti sledeće nenasilne revolucije. Koji model u ovakvoj borbi najviše obećava, kako angažovati one koji su već postigli uspeh u nekim drugim zemljama - da pomognu i u zemljama u kojima još postoje diktature.

- Mi smo zapravo bili šibica koja je zapalila vatru, vatru koja je već gorela u Ijudima - ističe jedan predstavnik PORA. Aktivisti su, u stvari, podigli ceo jedan grad od 1546 Šatora, u koje su masovno slivali mladi iz provincije, koji su sebe sami nazivali “atamani”, po drevnim kozačkim vođama... Posle višenedeljne opsade, uz gvozdenu disci- plinu i akcije pune mašte, Kušmin režim se konačno predao. Vrhovni sud je doneo odluku o ponavljanju izbora. Drugi krug 26.aecembra 2004. je dobio Viktor Juščenko sa 51,9 odsto. Ali, lice mu je bilo deformsano i izbrazdano od misteriozne bolesti. Nikad nije otkriveno ko ga je zarazio ili otrovao. Ukrajina se danas ponovo nalazi na sudbonos- noj prekretnici i javljaju se novi snažni zahtevi za radikalnijim promenama. Još jednom se pokazalo da uspešno izvedena revolucija još nikako ne predstavlja garanciju za uspostavljanje stvarnih demokratskih odnosa, socijalne pravde, a pogotovu ne i za bolji život svih gradana. A onda su se junaci revolucije Juščenko i Julija Timošenko posvadali oko para, a na parlamen- tarnim izborima je odlučeno da ipak ostanu na vlasti, iako najveću podršku birača ima ponovo Januković. Nova tajna zavera Većina međunarodnih konferencija se mogu zaboraviti još pre nego što su i počele. Na primer, kon- ferencije o orijentaciji EU prema banana državama, ili o smanjenju NATO naoružanja, ili o navodnim reformama OUN... Postoje, međutim, i drugi skupovi, koji se u međunarodnoj štampi jedva spominju, jer njihovi učesni- ci uopšte ne spadaju u razvikane političke veličine. Ambijent takvih okupljanja nije nimalo spektakularan, tačke dnevnog reda nisu nimalo privlačne za podizanje rejtinga - a, ipak, takvi skupovi imaju neslućeni potenci- jal da iz korena menjaju svet. Jedan od takvih revolucionarnih, sastanaka, održan je u junu 2004. godine namerno na samoj ivici Evrope, u Albaniji, u zemlji koja je dugo važila kao isture- na osmatračnica Mao Cedungove Kine, ili kao predvorje staljinizma. Ipak, taj i takav skup pratile su najznažajnije tajne obaveštajne službe, američka CIA, britanski MI-6 i ruski SVR. Bar one najbolje znaju da se na takvim skrovitim mestima postavljaju smernice buduće svetske politike. Amerikanci su prirodno želeli da iza kulisa neposredno utiču na razbarušene i neposlušne

Bio je to jako šaren skup, održan na periferiji Evrope, pod imenom “Festival aktivista”, čiji su se tragovi primećivali već od prašnjavog aerodroma Majka Tereza u Tirani. Mladići između 20 i 30 godina, neki u sivim poslovnim odelima, drugi u farmericama i jaknama; mlade dame od kojih su neke izgledale poput modela iz kataloga pozne hipimode, uglavnom sa izgledom hladnih proračunatih mladih šefica. A skoro svi imali su lap- topove u rukama. Bili su to aktivisti pripadnici srpske organi- zacije OTPOR, gruzijskog pokreta za građanska prava KMARA, ukrajinskog studentskog udruženja PORA. Drugi su doputovali iz raznih krajeva od Kaspijskog mora, preko srednjoistočne Evrope do Levanta, bili su tu predstavnici Azerbejdžana, Belorusije, Irana, Libana: 14 grupa iz 11 zemalja... Kao sponzor, prema brošuri samog skupa, označen je Fridom Haus. Po dolasku Bulevarom mučenika u centar grada, učesnici su se okupili u zgradi Akademije umetnosti... Već ujutru u devet počinjale su sednice na kojima su se svi na vreme pojavljivali. Iza zatvorenih vrata, razmatrani su zamršeni revolucionarni putevi do demokratije. Kako se na najbolji način u globalizo- vanim uslovima može organizovati protivteža posto- jećoj vlasti. Meka vlast protiv represivne državne sile? Koliko su realni izgledi gerile bez pušaka? Da li u slučaju krvoprolića postoji i izlazni Plan B? Jedna od najvećih zvezda na konferencijj bio je i Ivan Marović, osnivač OTPOR. Međutim, i Alma Spak iz ukrajinske PORE izazvalaje mnogo pažnje... Studentske vođe iz Bakua i Minska, nasuprot tome, i dalje su prinuđene da u svojim autoritarnim zem- Ijama rade u ilegali... Da li će Belorusija zaista biti sledeća zemlja u kojoj će se organizovati “meka” revolucija na ulicama? Ili će to možda biti Kazahstan, gde bi se pobuna mogla organizovati po uzoru na susednu Kirgiziju, kada je prilično burna revolucija lala naterala autokratu Askara Akajeva na bekstvo? Ili će sledeći možda biti Uzbekistan, koji stenje pod jarmom diktatora Islama Karimova, u zemlji koja je, “iz razloga bezbednosti” , na konferenciju u Tirani, mogla da uputi samo jednog emi- sara? Gde je Kuća Slobode

Iskra 1. mart 2007.

Izvoznici revolucije ... Da li je Fridom Haus štab 'obojenih' revolucija? Jedna neugledna vila na Dipon Serklu u Vašing- tonu, jedva dva kilometra udaljena od Bele kuće, mnoštvo kamera koje nadziru dvorište i parkiralište, i vrata koja se otvaraju samo prijavljenim gostima. Organizacija koja je na zastavi kao svoju misiju ispisala širenje demokratije u celom svetu, voli da sve bude pristojno. Tu je sedište Fridom Hausa, jedne od pet velikih američkih fondacija koje pod svojom kontrolom drže brojne revolucionare širom sveta. Na mermernim stepenicama vuku se sanduci. Dva puta dnevno Federal ekspres odnosi novi mate- rijal za obuku, koji se odatle šalje u ceo svet. Daleko ispred, na listi adresanata, nalazi se filijala u Budimpešti, iz koje se opslužuju krizna žarišta u Srednjoj i Istočnoj Evropi, na Bliskom istoku i na Kaspijskom moru. Fondacija Fridom Haus je osnovana 1941. da bi širom sveta predstavljala protivtežu ideologiji nacista. Supruga tadašnjeg predsednika Eleonora Ruzvelt bila je kuma ove fondacije. U vreme hladnog rata, na nišanu aktivnosti je bio novi neprijatelj - komunizam u Istočnoj Evropi. Radi finansiranja ove aktivnosti fondacije Fridom Haus iz fondova američke vlade izdvajani su redovno milionski iznosi. U meduvremenu, kritičari su uspeli da ojačaju sumnju da su ideolozi slobode. u stvari, javna organizacija američke obaveštajne slušbe CIA. Uostalom, Džejms Vulzi, bjvši direktor CIA i jedan od najvećih jastrebova u Štabu savetnika ministra odbrane Donalda Ramsfelda, postao je 2003. godine šef Fridom Hausa. On je još jednom samo rasčistio svoj pisaći sto, možda i zbog toga što je reč o čoveku sa čijom biografijom je povezano i previše štete i Ijage nanete ugledu SAD širom sveta. U vili na Dipon Serklu velika pažnja se posvećuje stvaranju utiska da postoji distanca prema američkoj obaveštajnoj službi, a u skladu s tim, i prema samoj Beloj kući, jer aktuelni svetski policajac isuviše često maše svojom batinom i jednostrano insistira na nepromišljenim vojnim akcijama i intervencijama. Zato Fridom Haus navodno ne bi želeo da ga smatraju ispruženom rukom takve politike. - Drugi put - glasi strategija za izvođenje smene na vlasti iznutra i obezbeđenje celokupne logističke podrške i finansijske pomoći za izgradnju građanskog društva u zemljama u kojima se izvodi smena na vlasti. Ponekad izgleda kao da je i sama ministarka inostranih poslova SAD Kondoliza Rajs spremna na ovu daleko moderniju i efikasniju strategiju uspostavlja- nja nove vlasti, iznutra putem “mekih revolucija”, umesto oružanih intervencija. U jednom njenom načelnom govoru, mogle su se čuti i sledeće reči: “SAD su proteklih 60 godina želele da na Bliskom istoku uspostave stabilnost, zanemarujući izgradnju demokratije. I nismo ostvarili nijedno ni drugo! Sada ćemo pokušati sasvim novim putem”!

bičem u rukama, Rajs kao “dobra devojčica” - sa šećerlemom i obilnom finansijskom pomoći I Fridom Haus svuda tamo gde je moguće kao možda ispružena ruka CIA za širenje dobroćudnog demokratskog imperijalizma! Takvim predstavama, direktorka programa u Fridom Hausu Paula Šlifer može samo da se nasme- je:„Mi ne ispunjavamo nikakav nalog bilo koje tajne službe, niti bilo kome namećemo demokratiju! - Samo pomažemo svetu kako da demokratija bude funkcional- nija. A tamo gde ona još nije uspostavljena, pokazujemo kako može da se uspostavi!”. Njena koleginica Dženifer Vinzor samosvesno ističe: “Široke kampanje na građanskoj osnovi, imaju daleko veće izglede da donesu demokratske rezultate nego riskantne vojne intervencije. A osim toga, koštaju znatno manje! “. Uzbekistan je zemlja koja je visoko na spisku poželjnih zemalja za hitnu akciju, kao i sve zemlje centralne Azije, Bliski istok, zatim Kina kao tvrd orah, ali koja bi svakako predstavljala glavni dobitak na lutriji demokratije. Prema istraživanjima ove fondacije, barem 60 odsto svih Ijudi u ovom trenutku žive u uslovima neslobode. Na Kubi bi Paula Šlifer rado otvo- rila biro da “razori romantičnu sliku o Kastrovom tiran- skom režimu”. - Međutim, ne ide, isuviše je opasno, tajna poli- cija nadgleda bukvalno svaki korak! - kaže ona. Okupirani i razoreni Irak je takođe problem, ali tamo je potrebno previše pripadnika snaga obezbeđenja da bi se bilo šta učinilo. Možda će Iran ipak biti sledeći na Bliskom istoku. U nekadašnjoj balskoj dvorani vile, u kojoj telefoni na pisaćim stolovima neprekidno zvone vlada tako grozničava atmosfera da se može porediti samo sa onom na berzanskom parketu. Umesto aktuel- nih kurseva akcija, međutim, na zidu, visi karta sveta sa čiodama različitih boja. One označavaju pred- stavništva, koja organizacija ima u inostranstvu. Svaki napredak u razvoju demokratije, registruje se svake godine i aktuelizuje “mapu slobode”. Zeleno označava uzorne demokratije kakve su isključivo SAD i Zapadna Evropa. Ljubičasto je boja loših momaka sa velikim nedostatkom u poštovanju prava čoveka i sa vladama koji nisu izabrane na slobod- nim izborima. Tu spadaju jedna Saudijska Arabija ili Pakistan, još više Narodna Republika Kina i razne druge centralnoazijske i afričke države. Žuto označava kandidate koji se Ijuljaju. Ako je verovati indeksu urađenom za ceo svet 1974. godine je bilo tek 41 slobodna zemlja, dok broj slobodnih danas iznosi 89. Pre jednu deceniju u najlošije se ubrajala 21 zemlja, dok je prema sadašnjem merenju ostalo svega još osam. Svet Fridom Hausa, međutim, poznaje i udarce i neuspehe: Rusija je, na primer, od žute boje ponovo vraćena na Ijubičastu. Nemački magazin “Špigl”

Profil br. 52 decembar 2006.

(Sva podvlačenja u ovom tekstu i dva podnaslova u kurzivu dala je Iskra. Ovaj nastavak je mestimično nez- natno skraćen).

Buš kao “loš momak” sa invazionističkim

Iskra 1. mart 2007.

СВЕ СРПСКЕ РАТНЕ ПОЗИЦИЈЕ 1941-1945 СУ БИЛЕ ПАТРИОТСКЕ Поводом полемике о рехабилитацији ђенерала Д. Михаиловића

Пратио сам полемике у „ПОЛИТИЦИ” у вези питања: Да или не обновити судски процес и рехабилитовати ђенерала Драгољуба Михаиловића? Мој приступ овом питању је особен. Они који траже преиспитивање судске одлуке резонују из угла „расплета процеса”, из угла сумрака српства, из данашњег угла. Они који су против, следе старе идеолошке стереотипе, накнадне националне симетрије ратних односа, односно титовске симетрије које су пореметиле релације између узрока и после- дица, убица и убијених. Они игноришу не само фено- менологију грађанског рата него и њене конкретне изразе. Четничке злочине (којих је било) не само што апсолутизују, него их одвајају од узрока. Михаиловић им је „квислинг” због Диваца, иако је тај „споразум” последица комунистичко екстремистичких изазова и окупаторских репресалија над народом, иако је у њему јасно наглашено непријатељство саговорника. Ђуришићеви злочини у Фочи посматрају се ван кон- текста, ван чињенице да су им претходили усташко муслимански погроми над Србима. Тада је и Дрина била црвена од српске крви, а Бојовићева јединица је наилазила и на призоре печене српске деце. Путем оваквих титовских идеологизација „симетрични” су постали: Павелић, Артуковић, фра Сотона и Степинац, са хрватске стране, односно са Михаиловићем, Недићем, владиком Николајем Велимировићем и Љотићем са српске стране. Са срп- ским предводницима који су се на различите начине довијали (некада и додворавајући се окупаторима) да би одржали супстанцу српског народа. Када је средином 80-тих година прошлог века Југославију стала „потресати” компартијска кампања против моје двотомне књиге „Савезници и југословен- ска ратна драма", коју су пратили и многа европска гласила, истицано је да сам рехабилитовао четнике. Једино је покојни академик Радован Самарџић, дирек- тор Балканолошког института САНУ и уредник књиге, препознао њен прави смисао: ........... разбили сте калкулантску симетрију на којој почива „Титова Југославија” и тиме свом народу и свету упутили поруку да наступа ситуација која захтева темељну реконструкцију зајед- нице на европским етнојезичким и културно историј- ским принципима”. Потом је овај велики историчар, у предговору моје књиге „Разарање српства у XX веку (1992), своју поруку конципирао у виду опомене актуелним властодржцима: „онима који читају истори- ју да увиде докле су стигли у свом сазнању истине или у својој изгубљености на странпутицама”, а народу: да књигу прочита „да би коначно постао свестан куда га воде, шта њему самом, можда у последњем часу ваља предузети”. Прво је Самараџић, а потом и десетине хиља- да Срба, истицао оно што је у мојим књигама било битно. Полемика у „Политици” упућује ме да то поновим, те да полазећи из угла „расплета”, „кукајући” са једне од многих српских развалина, нагласим да је обнова судског процеса ђенералу Михаиловићу вели- ки дуг достојанства и самобитности нашег народа. Уверен сам да треба обновити судске процесе не само њему него и његовим командантима. При томе пола-

Iskra 1. mart 2007.

зим од опште познате чињенице која одређује све остале: да су окупатори и њихове хрватске, шиптарске и муслиманске слуге нападале и убијале Србе као народ, без икаквог повода, те су Срби били принуђени да се бране. Та ситуација веома подсећа на ону из периода 1991-1995 године када су се Срби бранили на различите начине, у складу са конккретним околнос- тима и политичким погледима. Резонујући на овакав начин, покушао сам да филозофско историјским прис- тупом одредим „српску егзистенцијалну дијалектику:” и слојевито је прикажем. Први њен слој представља организација „Збор”, односно њени добровољци, који су војно- политички били наслоњени на окупатора. У атмо- сфери панике изазване страшним немачким репре- салијама над српским народом због комунистичких провокација, акције добровољаца су биле подржане од не малог дела народа. Тадашњи Љотићев антикому- низам је представљао уствари антиекстремизам, као што је био и у односу на Стаљинов тоталитаризам (који је он аргументовано и пре рата упоређивао са Хитлеровим тоталитаризмом) и тиме бранио свој оригинални политички модел. Други слој српске егзистенцијалне дијалек- тике представља позиција ђенерала Милана Недића, који ступа на војно политичку позорницу невољно и делује у складу са међународним ратним конвенција- ма. За разлику од Квислинга и Петена он је досто- јанством „жртвеника” спасао стотине хиљада измучених Срба, пре свих протеране и избегле са простора НДХ. И овде нам се историја понавља. Част ми је да сам пружајући темељну елаборацију (на 49 страна) успео да пред канадским судом одбраним једног Недићевца. Љотићево и Недићево резоновање делио је и Коста Пећанац, руковођен и личним искуством из 1917. године, када је због превременог подизања устанка страдало више десетина хиљада Срба. Пећанац је био велики патриота. Најтежа је била Михаиловићева ратна позици- ја, трећи слој српске егзистенционалне дијалектике, јер је морао да комбинује борбено слободарство (тамо где су за то постојали услови, нарочито у отпору гено- циду на територији НДХ) и слободарство својствено немирном српском менталитету (који често зна да буде ирационалан), као и политику „чекања погодног тренутка”, коју су диктирале конкретне и опште окол- ности. Исто тако, морао је да следи и политику обнове државе, на шта су га обавезали савезници, краљ и влада. У стању овакве растргнутости дочекао је черчиловску самовољу, одређену комунистичком про- пагандом, која је и краља употребила против свог на- рода. Дочекао је и стаљинистичке „револуционарне” пројекција и намете (иза којих су стајале титовске обмане, међу њима и оне који су српске борбене фор- мација представљале као хрватске, све до пред крај рата када је наступио као „предводник борбе свих народа и народности”. Верујући у стаљинистичко титовске обмане британски премијер је натерао Михаиловића и на сукоб са „супарницима”, па је не само Тито, него и он подстицао међусрпске сукобе. На крају Михаиловић, који је био опредељен за обнову

Све српске ... Југославије на етнојезичким основама, бива проглашен за „великосрбина” и „антијугословена”, чиме је уз употребу Срба била омогућена победа треће линије хрватске политике (после Мачекове и Павелићеве) - Титове, као и победа антиспрског и антијугословенског (авнојског концепта) и то у име „пролетерског интернационализма”. Са свих страна нападани равногорски предводник убациван је у стравичне процепе, а његова војска у провалије и на стратишта Подриња, Сутјеске, Лијевче поља, Зиданог моста и Блајбурга. Огледале су се против њих и „пре- васпитане” усташе. Коло антисрпских манипулација је водио „незнанац”, за многе следбенике „руски човек”, Тито, употребвљавајући српске русофиле (вернику „нове Русије радника и сељака”) против српских национа- листичких „верника” западне демократије, која није напуштала нада да ће се појавити права Русија која ће сагледати обмане у њено име. У служби мистифико- ваног „балканског Робин Худа” су се на крају рата сви нашли. Његове обмане Стаљина и Коминтерне (и њихове обмане) већ су биле раширене по свету. На основу тог пропагандистичког наслеђа и Запад и Јељцинова Русија су резоновали и на крају двадесетог века, дале су за право сепаратистима, поново проглашавајући Србе виновницима рата. Демистификацијама Титових ратних обмана и злоупотреба револуције одаћемо признање и интернационалистичкој димензији српског покрета отпора, партизанима, којима као маси нико не може порећи слободарство. Када би данашње српске позиције мерили титовским критеријумима, број српских „колабора- тера” и „квислинга” надмашио би онај из 1941-44. године. Мој став изражен још средином осамдесетих година двадесетог века, остао је непромењен. Сва три слоја српске егзистенционалне дијалектике персо- нификују српске патриоте. Сви они заслужују не само рехабилитацију него и споменике. Ђенерал Михаи- ловић пре свих. Лично већ десет година очекујем да се усвоји мој предлог да место страшног уморства овог доброг човека добије име ДРАЖИНА АДА. И јунаци који су се огледали против окупатора и квислинга у партизанским редовима заслужују приз- нања Отачестава, али не и они који су се доказивали у међусрпским сукобима. Све српске ратне визије слободе у суштини биле су исте: спасавање од напасти која је ударила са свих страна. Само су револуционарне визије биле фаталне по народ, јер их је одређивао магловити и- деолошки циљ, који је допуштао сва средства на путу остварења. Данашњи епилог процеса показује да тај циљ није био ни револуционаран ни југословенски, јер је у име „виших циљева” наметнуо антисрпске и анти- југословенске пројекције, стварајући услове за распад заједничке државе. Веселин Ђуретић Напомена Искре: Овај текст, оригинално намењен листу „Политика", која га је само делимично и селективно штампала, послао нам је аутор, др Ђуре- тић, да га у целости објавимо.

ФЕЉТОН ПУН НЕТАЧНОСТИ И НЕИСТИНА Неистине, личног фабриката или као наслеђе од комунистичких историчара, скривене под насловом „ТРЕЗОР КНЕЗА ПАВЛА", двојице фељтинџија шире читаоцима „Новости" - као да су и њих „извадили из Кнежевог трезора". У 12. наставку од јануара 9. ове године навели су имена безмало свих српских политичара оног времена као непријатеље или противнике регента Кнеза Павла. Сви су га „мрзели" и уротили су се против њега и, ваљда кроз тајну организацију „Конспирација", желели да га уклоне с власти. Право је чудо да су организатори пуча, генерал Бора Мирковић и мајор Живан Кнежевић, код толиких „симпатизера", успели да одрже своје намере у релативној тајности (Управник града Београда Драгомир Дринчић је до 25. марта успео да комплетира листу потенцијалних превратника, коју је сутрадан предао премијеру Цветковићу који од ње није правио употребу). Својевремено „ослободиоцима" је било потребно да оцрне све грађанске политичаре. Данас, после 60 година писци фељтона су требали боље да проуче оно време, како не би и сада мешали бабе и жабе. Бестидна неистина у боксу (Бланко помоћ Немачке) је тврђење да је на „обарању намесничког режима... радио и Димитрије Љотић". Након пада Чехословачке и Пољске Љотић је писао: ................... Једини спас Југославије је у потпуном неутралитету и добрим односима са својим суседима, пошто словенске Русије нема и нико неће више бранити Југославију од евентуалног напада" (Саб. дела, Књ. 5, стр. 267). Како Љотић није био непријатељ своје отаџбине, он није могао бити ни један од оних „који су радили на обарању намесничког режима". То се јасно види из три његова писма упућена Кнезу Павлу (Саб. д. Књ. 6, стр. 382426). Такође није истина да је Димитрије Љотић, „желео да се Југославија прикључи Силама осо- вине", нити је икада „тражио немачку бланко помоћ". Једина коресподенција Димитрија Љотића са Немцима била је под окупацијом писмо Адолфу Хитлеру поводом немачког уништавања Јевреја, у коме каже: „Крв њихова пашће на Вас и на немачки народ". Како је немачки дипломата Бенцлер то писмо упутио своме претпостављеном фон Рибентропу, онај му га је вратио поручивши да он не сме такво писмо дати Хитлеру, јер би оног часа Љотић био погубљен. Светомир Р. Пауновић Напомена Искре: Ово писмо Светомир Пауновић је оригинално послао листу „Новости", али пошто га он није објавио, проследио га је нама да то учинимо.

Iskra 1. mart 2007.

Intervju : Dr Srđa Trifković

AMERIKA UKIDA NADLEZNOST SRBIJE NA KOSMETU Marti Ahtisari je, naime, u svom predlogu za rešavanje statusa Kosova i Metohije ponudio rešenje koje ne sadrži pojam nezavisnost, ali u suštini insistira na potpunom odvajanju Beograda od Prištine. - Pobeda demokratskih snaga, koje još uživaju u slavlju, ide u prilog međunarodnoj zajednici da razvodni čvrst stav Beograda o rešavanju statusa Kosova. Zapad računa na razlike u stavovima Vojislava Koštunice i BorisaTadića oko ovog pitanja i na sporost u formiranju nove vlade, što međunarodnoj zajednici otvara prostor da ubrza reševanje problema, jer EU i SAD neće čekati da se DSS i DS dogovore oko podele vlasti. Zato Marti Ahtisari podnosi predlog u kome nije definisan jasan i konačan status Kosova i Metohije, ali je jasno naglašeno da Srbija i formalno više neće imati pravo nadležnosti nad ovom pokrajinom. Jeste Ahtisari u svojim dokumen- tima ukinuo reč nezavisnost, ali je uveo novi pojam nedodirljivost Kosova za Beograd. Ovo upozorenje izgovorio je prošle nedelje u Beogradu dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog časopisa Chronicles, na promociji svoje nove knjige Senka džihada. Ovo delo je srpski prevod njegove knjige Prorokov mač, koja je u SAD prodata u 70.000 primeraka, i u kojoj kritikuje Vašington zbog oštrog kursa prema džihadu u SAD, a mekanog stava prema islamistima na Balkanu. Pitali smo ga zato gde je tu Ahtisarijeva zamka za Srbe? - Zamka je u tome da Srbija načelno prihvati nje- gov novi predlog, da o njemu raspravlja, ali da ne primeti skrivene formulacije o odvajanju Kosova i u suštini pri- stane na formulaciju da više nikad nema pravo na njega. ZadatakTadića, Koštunice i srpskih pregovarača jeste da ovu zamku otkriju, izbegnu i opet pokažu čvrst stav u rešavanju kosovskog problema. Ako se budu suvišedugo natezali oko sastava nove vlade, ako budu popustljivi u stavu da Kosovo ne sme biti odvojeno od Srbije, može se dogoditi da rešenje tog problema nađu u novim izborima, a da u međuvremenu izgube Kosovo. PRITISAK ZAPADA Kako komentarišete plan Martija Ahtisarije, koji je podneo Kontakt grupi i NATO? - Ahtisarijev plan apsolutno ne sadrži ništa neočekivano. Ovaj paket rešenja za Kosmet ukazuje na to da su vašingtonski i briselski politički scenaristi izabrali pogrešnu osobu za taj posao. Marti Ahtisari se posredničke uloge prihvatio kao deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, jer je već imao sličan angažman u okviru Međunarodne krizne grupe. On je pokušao je da ubedi srpsku stranu da, tobože, zaista želi

Iskra 1. mart 2007.

da pomogne Srbiji da se reši ,,tog problema” glatko i bezbolno, uz opravdanje da smo svi svesni da je Srbija de fakto već izgubila južnu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima. Takav Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogrešnim signa- lima koje su tokom proteklih šest godina on i međuna- rodna zajednica dobijali od zapadnih diplomata u Beogradu, ali i od male, aliuticajne konklave prozapad- nih zvaničnika i analitičara u Srbiji. Sa kojim tezama o Kosmetu su se srpski proza- padni kadrovi približili Ahtisariju, EU i NATO? - Ti srpski kadrovi su istovremeno tvrdili da će Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list kao što su uslovna nezavisnot, međunarodne garancije za prava manjina, obećanja o ubrzanom priključenju EU i zato su zdušno zagovarali takav ishod. Za strane i srpske zagovornike nezavinsnosti pokrajine manje je bilo bitno šta će Kosovo i Metohija da bude - međuna- rodni protektorat, EU i NATO kondominijum ili buduća pokrajina Velike Albanije - već što Kosmet više nije deo Srbije. To je alfa i omega Ahtisarijevog plana. Uverenje da je takav scenario savršeno realan pothranjivao je, između ostalih, i Vuk Jeremić, glavni spoljnopolitički savetnik predsednika Borisa Tadića i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Džona Kerija novembra 2004. godine. Jeremić je u Vašingtonu 18. maja 2005. svedočio pred Kongresom da Kosovo i Metohija treba da ostanu u sastavu Srbije. Prilikom tog boravka u SAD Vuk Jeremić je u nezvaničnim razgovorima uve- ravao američke sagovornike da je suština zadatka iznaći formulu da se gorka kosmetska pilula obloži šećernim prelivom kako bi je Srbija lakše progutala. Da li imate utisak da je u Srbiji ta kosmetska gorka pilula progutana? - Iznenađuje me da u Srbiji, ama baš niko, ne komentariše na odgovarajući način krajnje problematičan trenutak iznošenja Ahtisarijevog plana. Nijedan ozbiljan pregovarač ne bi iznosio svoje “konačne” predloge, pre nego što se konstituiše nova vlada Srbije. Ne zato što život ne može da čeka već iz prostog razloga što je postojanje takve vlade osnovni preduslov za kompetentnu analizu i legitiman odgovor zvaničnog Beograda na iznete predloge. Pregovori o rešavanju izraelsko-palestinskog problema, na primer, uvek su suspendovani u periodima krupnih političkih promena na jednoj ili drugoj strani, posle izraelskih izbora ili tokom prelaznog perioda u palestinskoj adminis- traciji posle smrti Jasera Arafata. Na šta bi ličilo da je Bil Klinton na sva zvona izneo svoj mirovni paket, koji je premijeru Ehudu Baraku i Jaseru Arafatu podneo u Kemp Dejvidu 2000. godine, u trenutku kada na jednoj strani nije bila konstituisana vlast koja ima legitimnost da je zastupa? Takav potez bi bio kritikovan kao neozbiljan

SAD ukidaju ... ili kao pokušaj vršenja pritiska na onu stranu koja u datom trenutku jednostavno nije u prilici da pruži adek- vatan odgovor. Mislim zato da je prezentiranje Ahtisarijevog plana u ovom trenutku kada Srbija nema novu Vladu pritisak Zapada da zvanični Beograd taj plan nekritički prihvati. I sama floskula da ”svet ne može da čeka Srbiju” odraz je arogancije dominantnih snaga u tzv. međunarodnoj zajednici. Pritisak i forsiranje Zapada da se ubrza donošenjene kakvog “rešenja” ne pogoduje iznalaženju trajnog, stabilnog i pravednog rešenja statusa Kosova i Metohije. Ipak, mislim da tek kada se sagleda stvarna slika političkog stanja na svetskoj sceni, tek nakon konstituisanja nove vlade Srbije, pa makar to bilo i posle novih izbora, imaćemo konačno priliku za pokretanje istinskih pregovora oko statusa Kosova i Metohije. Ne znam kakav će biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora - ishod uvek ostaje nepoznat do samog kraja.

ALBANSKE OPCIJE Kako SAD gledaju na prekomponovanje predlo- ga Martija Ahtisarija, koji je, koliko juče, pretio nezavi- snošću Kosova, a sad javno odustaje od nje? - Stav prema kosovskom pitanju nije se bitno promenio i zato ne treba očekivati veliki zaokret u ame- ričkoj politici prema Beogradu i Prištini. Dolaskom demokrata, u oba doma američkog Kongresa političke prilike su se promenile na štetu Srba, jer su za šefove oba spoljnopolitička odbora došli albanski lobisti - Tom Lantoš i Džozef Bajden. Uz to je ojačala pozicija Klintonovih Ijudi, pre svega Nikolasa Bernsa. Oni su zagovornici ideje o nezavisnom Kosovu i sigurno će je i dalje gurati kroz Senat i Predstavnički dom. Njihov stav je da SAD, suočene s velikim problemima oko Iraka, Irana, Severne Koreje, Libana i Izraela, treba da istraju na statusu Kosova, kako bi i time pokazale da su i dalje u stanju da lupe pesnicom o sto i nastave da vladaju sve- tom. Može li se znati kako će Albanci reagovati na Ahtisarijev predlog i šta o toj reakciji misle Amerikanci?Kosovski Albanci imaju najmanje tri opcije za Ahtisarijev predlog. Prva je da se bune i prete nasiljem, druga da ćute i čekaju da se odvajanje desi samo po sebi, a treća da još snažnije guraju ideju o nezavisnosti s međunarodnim priznanjem Kosova. Amerikanci nisu načisto šta će Albanci da urade, jer ne mogu da procene kako će se ponašati mlađi albanski jurišnici, koji zbog nedostatka posla imaju sve izraženije težnje ka brzom stvaranju nove države. U njoj vide svoju budućnost i rešenje egzistencijalnih problema. Albanski lideri sve teže kontrolišu ove mlađe jurišnike i osećaju pritisak da moraju da ispune svoja obećanja o nezavisnom Kosovu. To ih može uvesti u primenu nasilja, što će im se politi- čki osvetiti, jer političkim nasiljem mogu da naprave samo jednu frankenštajnu monstrum državu, koje će međunarodna zajednica da se stidi.

- Albancima u odvojenoj pokrajini Kosovo i Metohija se nudi poseban ustav, izvršna vlast, državnost, na osnovu koje mogu da sklapaju međuna- rodne ugovore i da traže članstvo Kosmeta u OUN, OK, MMF i Svetskoj banci. Priština dobija i pravo da preuzme srpsku državnu imovinu i da upravlja sama kosmetskom privredom i da njeni građani imaju dvojno kosmetsko i srpsko državljanstvo. U takvim uslovima odvojenom Kosmetu sopstvena vojska u prvi mah nije ni potrebna. Kosmetski Albanci su spolja bezbedni. Svaki eventualni pokušaj Srbije da svojom bitno oslabljenom vojnom snagom ugrozi to nezavisno i međunarodno priznato Kosovo i Metohiju, NATO bi u tome video kao casus belli i razlog za novu vojnu intervenciju u Srbiji. Nezamislivo je da SAD 1999. intervenišu zbog nepostojećeg srpskog genocida na Kosmetu, a da 2007. priznaju Kosmet, a potom da dopuste Srbima da pokažu zube. To što se u predlogu međunarodne zajednice ne pominje vojska u prvi mah može da bude upotrebljeno kao adut za smiri- vanje Srba. Kada za godinu dve ili tri ta kosmetska vojska, ipak bude stvorena, argument Zapada na srpske kritike će biti da po Ahtisarijevom planu armija neza- visnog Kosmeta nije zabranjena. ULAGIVANJE ISLAMISTIMA Istoričar i politički analitičar dr Srđa Trifković je rođen u Beogradu 1954. Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Saseks u Brajtonu, Velika Britanija, a doktorirao istoriju na Sautemptonskom univerzitetu na temu Ustašebalkansko srce tame na evrop- skoj političkoj sceni. Svoja postdoktorska istraživanja o politici zapadnih saveznika u Drugom svetskom ratu nastavio je početkom devedesetih na Huverovom institutu u Stanfordu, SAD. Novinarsku karijeru je započeo u BBC-u 1980. iz kog prelazi u Glas Amerike, da bi kasnije postao dopisnik nedeljnika US News i dnevnika VVashington times iz Beograda. Do sredine devedesetih bio je šef Kancelarije prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, a potom predavač međunarodnih odnosa na univerzitetima u Teksasu i Južnoj Karolini.Od 1999. godine Trifković je spoljnopolitički urednik američkog mesečnika Hronike i direktor Centra za međunarodne studije Rokford instituta u llinoju. Njegovi radovi se objavljuju u dvadesetak zema-lja sveta. U knjizi „Senka džihada - islam: istorija, teologi- ja, uticaj na svet”, kažete da su napadi u SAD 11. sep- tembra 2001. i desetine drugih u Madridu, Londonu, Moskvi, Beslanu, Baliju, pokazali da u 21. veku, kao i ranije,verska ubedenja imaju političke posledice. Kako se dogodilo da se SAD kod kuće surovo obračunavaju sa džihadom, a da ga na Balkanu tolerišu? - Zapadnjaci su čvrsti u svojim sekularno-liberal- nim ideološkim pretpostavkama da je islam miroljubiva vera. Potreba savremenog Zapada za samonegacijom koja je proizvod odricanja antičkog i hrišćanskog nasleđa i jednog suludog, hipertrofiranog racionalnog prosvećenog duha koji uzdiže sopstveni, Ijudski um, na alfu i omegu rešenja svih dilema Ijudske egzistencije, rađa smrtonosne plodove. Islamski fundamentalizam ubija širom sveta. Zapad ulagivanjem islamistima smatra da će na Balkanu zaraditi pozitivne poene za rešavanja svojih problema na Bliskom Istoku. Uz to Zapad smatra da je balkanski fundamentalizam turskog porekla. SAD i NATO su više zainteresovane da posredstvom džihada u

Albanci su otkrili da im Marti Ahtisari nudi Ustav Kosmeta, pravo na izvršnu vlast, ali ne i pravo na vojsku?

Iskra 1. mart 2007.

Kaspiskom bazenu dođe do odvajanja islamskih država od Rusije nego šta će islamiti uraditi na Kosmetu i u Sandžaku'. Za Srbiju je borba protiv džihada preduslov za opstanak.

PARIZ JE PROTIV Kako u takvoj situaciji treba da se ponaša Srbija? - Zvanični Beograd mora da iskoristi albansko nasilje kao argument za nezrelost kosmetskih Albanaca da imaju svoju državu i tezu da bi to ugrozilo bezbednost na Balkanu, pa bilo kakvo da je rešenje koje nudi Marti Ahtisari. Bojim se, međutim, da u Srbiji ima sve više poli- tičara koji veruju da je bolje trampiti kosmetsku autonomiju, ili čak nezavisnost, za skidanje haških problema sa dnevnog reda i ubrzano pridruživanje Evropi. Ja, međutim, smatram da je to velika zabluda i nova zamka za srpsko rukovodstvo. Zašto tako misiite? Bez obzira što to činovnici iz Brisela najavljuju, proces daljeg širenja Evropske unije, posebno na Balkan, odložen je i neće narednih godina biti nastavljen, jer se tome protive Francuska i još neke sredozemne zemlje. Politički merodavni krugovi u Parizu ne žele da u EU uđu Albanija, Bosna i Srbija sa Kosovom i Sandžakom, jer time hoće da osujete mogućnost da preko ovih balkanskih država Turska uđe u EU. Francuzi, naime, smatraju da turski islamisti dominiraju na Balkanu i da preko Tirane, Sarajeva, Prištine, Novog Pazara, a i Beograda, žele da uđu u Evropu, čemu se zvanični Pariz javno protivi. Osim toga, Evropska unija neće donositi nove odluke o prijemu dok se ne uveri kakve će efekte dati ulazak Rumunije i Bugarske. Ima mišljenja da je prijem Rumunije i Bugarske bio samo politička improvizacija, kojom je,posle njihovog ulaska u NATO, trebalo ove zemlje još jače odvojiti od ruskog uti- caja. Sve ove činjenice treba da budu jasno prezento- vane srpskoj javnosti, kako je političari ne bi i dalje držali u zabludi da je EU zaista spremna da odmah primi Srbiju u naručje. Nije Srbija u svetu toliko omiljena, jaka i značajna, koliko to naši političari govore.

SLABA SRBIJA Kako su u SAD komentarisani rezultati parla- mentarnih izbora u Srbiji i koliko su američki mediji tome posvetili pažnje? - Zvanični Vašington nije previše komentarisao srpske izbore, sem šo je izrazio zadovoljnstvo zbog pobede demokratskog bloka. Izbori u Srbiji su u američkim medijama zato i dobili jako mali prostor, koji se u novinama meri sa nekoliko inča, a u elektronskim medijima sa nekoliko sekundi. Najčešće je u tim infor- macijama konstatovano da je „proevrospki blok pobo- Ijšao svoješanse", a da je blok sklon „boljoj jučerašnjici" i dalje politički snažan. Ozbiljnijih komentara u medijima nije bilo, jer je za američku javnost Srbija i dalje minorna država.

ovim izborima direktno pomagala? - Amerikanci su bili uz DS, Borisa Tadića i uz LDP i Čedomira Jovanovića. Nisam siguran koliko su pomagali G17 plus i Mlađana Dinkića, jer američka vlada ima mogućnosti da indirektno pomaže političke stranke u inostranstvu. Primer za to su delovanje Nacionalne fondacije za demokratiju i Nacionalne fondacije za mir, koje se delimično finansiraju iz državnog budžeta SAD, i to uz saglasnost Kongresa, ali ove institucije pred stranim državama imajuri vidan status nezavisnih fondacija. LDP je uz to dobijao pomoć iz privatnih američkih fondacija, što Čedomir Jovanović treba da učini transparentnim, a ne da proziva druge zbog tajne pomoći koju dobijaju iz inostranstva. Da li možete da pretpostaviti zašto je premijer Vojislav Koštunica odlučio da se ne sretne sa Ahtisarijem, da če to učiniti predsednik BorisTadić i kako će na to reagovati medunarodna zajednica? - Smatram da Koštunica pravi grešku, jer tom odlukom nepotrebno daje argumente svojim političkim protivnicima koji tvrde da se srpski premijer ponaša tvrdo i izazovno. Ima i onih koji smatraju da se Vojislav Koštunica ponašao kao Milošević pre 17 godina kada nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Zimermana. Kako Marti Ahtisari i onako nema ništa novo da saopšti Koštunici, a pošto srpski premijer i onako može samo da ovom zastupniku saopšti da nema ovlašćenja da ma šta potpisuje, dok se ne obrazuje nova vlada, to bi ionako bio čisto kurtoazni susret. Zato mogu da razumem da je susret premijera sa ovim Fincem samo jedna neprijatna epizoda u radnom danu Vojislava Koštunice. Međutim, smatram da je Koštunica morao da stisne zube i izdrži tih pola sata susreta sa Martijem Ahtisarijem premijera to ništa ne bi koštalo. Ovako, odbi- janje susreta srpskog premijera sa svetskim izaslanikom može da ima negativne po Srbiju, bez obzira na zasno- vanost Koštunicinog objašnjenja za takav potez. Koliko su tačne informacije da će nam Moskva pomoći i da su zbog toga odnosi između SAD i Rusije postali nategnuti? - U Beogradu je uočljiva tendencija da se naši državni problemi javnosti predstavljaju kao goruća svet- ska pitanja. To nije tačno. Kosovsko pitanje je minorni problem za odnose između SAD i Rusije. Problemom Kosova i Srbije u Vašingtonu i Moskvi bave se političari drugog reda, jer zvanični Beograd nije prioritet u njihovoj diplomatiji. Zato obostrana saglasnost ili nesaglasnost Vašingtona i Moskve neće bitno uticati na konačni status Kosova. Za SAD i Rusiju mnogo je važnija saglasnost oko pitanja iranskog nuklearnog programa, oko krize sa Severnom Korejom, maršrute kaspijskog naftovoda ili statusa Gruzije u NATO, nego saglasnost oko sudbine Srbije i Kosova. Vašington i Moskva se neće svađati zbog Beograda. Ahtisarijevi predlozi neće biti prihvaćeni u Beogradu. Vladimir Putin zbog toga nema razloga, a ni motiva, da menja stav da se ne žuri sa tim planom. Po meni, to znači da je Ahtisarijeva misija na duge staze propala. SN 318, 12.2.2007.

Srpska dijaspora <www.srpskadijaspora>

Koga je od naših političkih stranaka Amerika u

Iskra 1. mart 2007.

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА У ЖУМБЕРКУ (2)

Ни у сну нису српски архијереји могли помис- лити, да ће се њихов умерен и помирљив став у погле- ду ових устанака у Жумберку, користити као аргумент противу њихових жалби Бечу, због дивљачког унијаће- ња.

ралата постаје барон и генерал Бенвенуто Петаци.

Иако су се сваке године жалили на нецивилизовано, брутално и безду1но унијаћење Срба из Жумберка (и митрополит и епископ) и то: Дворском ратном већу, Угарској дворској канцеларији (Мађарима је стално сметало што је Војна граница под управом бечког двора) и Илирском дворском посланству (ова институција је требала да решава питање не-католич- ка у Хабзбуршкој монархији), и царица МаријаТерезија и њен канцелар барон Франц фон Колер (монструозни србофоб) су чак тврдили (тачније лагали) да Срби никада никакве жалбе по овом питању нису под- носили.

Он рецимо забрањује бракове православних са унијатима (дозвољене царском одлуком из 1737., али под условом да православни Срби не смеју ометати своју унијатску жену у исповедању вере) образлажући да су то отмице жена, које треба кажњавати смрћу (наравно Срба).

Ситуација у Жумберку била је таква да православном епископу и његовом свештенству у овој области није дозвољен никакав рад, али ни присуство. На сваковрсне начине у Жумберак су довлачили уни- јатске свећенике, а постављен је и „жумберачки бискуп”. Био је то Гаврило Палковић, чије је средиште било у Прибићу, због чега су га звали и „прибићким” или „марчанским” бискупом. Притисак на Србе је стално и непрекидно рас- тао да се поунијате, премда се царица врло често са једне стране позивала на повластице које су њени преци дали „верном српском народу”, али је са друге стране давала неограничену подршку Католичкој цркви и војном вођству Карловачког генералата у решавању „Српског питања” у Жумберку. Опет, деловало је то и чудно и бизарно, када је баш бечки двор имао далеко више неприлика и проб- лема у самој Угарској са протестантима и лутеранима који су отворено атаковали на Католичку цркву (сличну ситуацију имамо данас у бившој Босни и Херцеговини где дивљају исламски фундаменталисти уз подршку САД, а за све бивају окривљени Србе из Републике Српске). Под диригентском палицом сулудог генерала и барона Шерцера притисци и бесмислене сплетке про- тиву Срба се стално појачавају. Онда горљиви католици подносе захтеве да се удаље српски епископи Плачког (Карловца), Пакраца и Костајнице, будући да су они вође Срба, а који су преопасни реметилачки фактор. Ставља им се и на терет, да они ометају уни- јате и католичку цркву и њиховим делатностима, када покушавају једноставно да заштите своју веру и спрече унијаћење. Докле је ишла та католичка безсркупулозност може да послужи и овај податак. Један православни свештеник, продао је веру за вечеру и постао је уни- јатски свећеник. Тада, да би се „доказао” у својој новој вери једноставно је ухапсио, свога бившег сабра- та, српског-православног свештеника. И не само да га је мучио премлаћивањем, него га је чак у штали, спутаног ланцима привезао за јасле као коња. Године 1758., командант Карловачког гене-

Тај католик, у својој мржњи је чак далеко надмашио махнитога генерала Шерцера.

Следују наново жалбе царици упућене од епископа Јакшића и митрополита Ненадовића. Она их повољно решава, али се томе успротивљује Угарска дворска канцеларија (треба имати у виду да непрекидна непријатељства између Срба и Мађара, датирају од времена када су ови дошли на просторе Панонске низије где су Срби живели од памтивека). И на седници (заједничкој) Илирског дворског посланства, Дворског ратног савета и Угарске дворске канцеларије у Бечу, од 14. марта 1760. године речено је између осталога и следеће: „Грчко-католички бискуп има се устоличити у Жумберку, попут својих предходника (само није било познато који се то од њих икада забискупио у овом крају - п.а.). Карловачки православни владика, сме уко- лико се ради о неком хитном послу да путује у Жумберак, али тамо не сме да се стално насели. Ниједном унијату није дозвољено да пређе у православље, али се зато дозвољава право- славцима да се поунијате. Ако би неки православни свештеник успео наговорити неког унијата да пређе у православље, онда се обојица требају оштро казнити и протерати из генералата, и православним свештеницима који живе у Жумберку, треба се дозволити верска сло- бода према постојећим прописима (дакако да је све то било само мртво слово на папиру у погледу последње ставке п.а.). Без обзира на све ово ниво притиска на Србе да приме унију у Жумберку још је више појачан наново. У циљу тога послужиле су и „тврдње” гене- рала Петација, упућене царици, природно измишњене од овога човек, али у сврху унијатске пропаганде: „...католичанство је угрожено највише у Жумберку, где су сасвим отворана врата за отмице девојака, за њихово срамоћење (од Срба) и небро- јена друга недела, врло штетна по веру и општи мир, пошто су православци за врло кратко време отели више од двадесет девојака. Православни свештеници (а тада их није ни било у Жумберку - п.а.) силују католичке жене, док Срби мужеви шаљу своје жене, ако сумњају да би се оне могле вратити католичкој веру у Турску" (што је такође била гротексна неистина). Политички је и тако вршен притисак на православне Србе у Жумберку, а сам епископ Јакшић једино је могао да се узалудно по вољи народа Жумберка и својој такође, без резултата жали царици Марији Терезији.

Iskra 1. mart 2007.

Методи унијаћења били су и многобројни и јако различити, јер стварно католици никада нису ни имали никаквих скрупула. Неки од Срба из Жумберка су постали унијати тако што су на неке папире стављали отисак палца с обзиром да су били неписмени, други су то учинили под претњом смрти или уз „обећање” да им следује дугогодишње тамновање, трећи су поунијатише после силног мучења и малтретирања, неки али врло ретки учинише то због користи материјалне), док је изгледа највећи број стекао статус унијата, а да тога није био ни свестан (мора се имати у виду да је то био прилично необразован свет, а ни разлике између православља и католичанства нису тако велике). И на концу, „рад” на поунијаћењу православних Срба у Жумберку је успео. Па је тако наследник Петација на командном месту у Карловачком генералату генерал Прајс, 1769. године могао да напише да је „српско питање” у читавом Жумберку решено „јер постоји само једна кућа која признаје Српску православну цркву”. Само и генерал Прајс, поновио је ранију забрану о уласку православних свештеника у Жумберак, с обизром да унијатској цркви треба још дуго времена да очврсне. Митрополит Павле Ненадовић умро је 1768. године, а за његовог наследника под притиском бечке администрације, изабран је вршачки епископ Јован Ђорђевић, иако је народни кандидат за митрополита био Горњекарловачки владика Данило Јакшић (август 1769.). Новом митрополиту, Јовану Ђорђевићу, бечки двор је одмах тада изричито забранио да било шта предузима у погледу Жумберка. На сцену три месеца касније исте године ступа и барон Франц фон Колер (претеча славног србофоба Бењамина Калаја, иначе изумитеља бошњачког наро- да и језика, али око 110 година касније), захтевајући да Беч Србима ограничи раније дате повластице, ради заштите доминантне религије и унапређења ствари свете уније. Тај велики интимус царице Марије Терезије одистински је мрзео српски национ, па је у више наврата писао о: ... суровом, поквареном и необразованом српском свештенству и о глупом српском народу који је бескрајно дрзак и охол...”. И природно је, да је овај манијак нарочито мрзео Србе, пошто су се ови згражавали над његовим полним девијацијама. Када се све резимира, да се закључити, да је само за 19 година нестало православних Срба из Жумберка. Постали су најпре унијати, а касније и веома загрижени католици. Неки од тих Срба остали су и унијати, а веома су се истакли у Другом светском рату, делујући као усташе (еклантантан је пример унијатског бискупа Јанка Шимрака). Од потомака тих Срба из Жумберка, значи ускока, приликом распада бивче СФРЈ настала је чувена усташка сатнија. Она је починила силне злочине понајвише у Славонији над српским живљем.

Iskra 1. mart 2007.

На пример бележи се између осталога, да су само у Осеку (Осијеку) под командом ратног злочинца Бранимира Главаша ликвидирали око 500 Срба (током 1991/92. године), а у селу Паулин Двор 19 припадника српског национа. Не сме се сметнути са ума, да је тада координатор Туђмана за Славонију, а то значи и предпостављени Бранимиру Главшу био адвокат Владимир Шекс (у времену садањем председавајући човек Сабора Републике Хрватске). Колико је унијаћење Срба у Жумберку било сурово и агресивно указује и чињеница да је оно напросто уткано у колективно памћење Срба. И веома је мали број Срба, а који су протерани (етнички прочишћени) из нове Хрватске, лишен овога сазнања. Озбиљни историчари, а без предрасуда према српском народу, не поричу да је 80 одсто данашњих Хрвата српског етничког порекла. Једна од легенди јесте и она о пропасти Краљевства Хрвата. Према истој ова средњевековна држава урушила се 1089. године. Наиме, тада је на скупштини хрватских вели- каша на Косову код Книна убијен краљ Звонимир, пошто није био сагласан, да са својим трупама учествује у крсташком рату. Из историје је познато (бар према западним историчарима) да је краљ Звонимир Трпимировић умро 1089. године. Право његово име је Дмитар, што и он сам истиче (таквог имена никада није било у Хрвата), када се закљиње папи Гргуру VII, а у поводу добијања краљевске титуле од њега 1075. године. Он тада посебно подвлалчи: .... Ја Дмитар који се зовем и Звонимир (Звонимира има код ововремених Хрвата, али Богами и код Срба), по милости божјој кнез Хрватске и Далмације...” Ближа анализа упућује да су и тада постојали топоними Хрватске и Далмације у којима су живели Срби, врло вероватно католици по вероисповести. Краљевску круну од истога папе, годину или две кас- није добио је и кнез Зете, Михаило Војислављевић (он је био православни Србин). Сем тога, 1217. папска курија ју је доделила и Стефану Првовенчаном, сину Стефана Немање којима нико не може оспорити да су били православни Срби. Индиректну потврду за све ово напред изнето, налазимо и у збирци кнеза Павла Карађорђевића. У њој се налази писмо од књижевника Андрије Лубурића (Лубурићи су Срби из Плужине, из Црне Горе) 15. апри- ла 1935. године упућено кнезу Павлу, у коме је записано између осталога и следеће: „Част ми је допунити вам моје казивање о пореклу и далекој прошлости Ваше славне породице. Отац Карађорђев Петар Јованов, презивао се Мршић по своме деди Мрш барјактару Клименачком. Карађорђевићи су пореклом из пле- мена Климената и они су потомци Климента Јелачића, родоначелника овог племена. Овај Климент унук је херцеговачког племића „бана” Јелачића. Поменути Јелачић род су по мушкој линили са херцеговачким властелинским породицама Витковићима и Љубибратићима. Ове три породице се и сада рођакају. А оне су потомци Бијеног Павла или како га историчари називају Беле Павлимира. Његов дед, српски краљ Радослав побегао је у Рим, тамо се оженио

СИМО ДУБАЈИЋ - „ПИЈАНИ КРВНИК”

Поводом његове књиге "Од Кистања до Кочевског Рога - живот, грех и кајање" У Франкфурту у Немачкој је централа дневних новости „Вести” које имају посебна издања за Сједињене Државе Америке, Канаду и Аустралију. „Вести” имају своју књижару и штампају разне књиге, већином латиницом, које у сваком броју уве- лико рекламирају. Тако су издали и књигу партизан- ског мајора Симе Дубајића „Од Кистања до Кочевског Рога - живот, грех и кајање”, па да би је што више распродали „Вести” су донеле фељтон о књизи у четрнаест бројева од 6. - 21. октобра 2006. године из пера свога сарадника Душана Миловановића који се ни једном речју није оградио од злочина које је починио Симо Дубајић у Кочевском Рогу маја-јуна 1945. године. А што је још жалосније и отаџбинска штампа реклами- ра Дубајићеву књигу, а НИН је у број 2918 од 30. новембра 2006. донео специјални оглас са Дубајићевом сликом где рекламира његову књигу такође без икакве ограде. Писац ових редова је послао уред- ништву протестно писмо, које, нажалост, није објављено. Симо Дубајић се прочуо оне јубиларне године када је 106 ходочасника из целог света дошло 29. маја 1995. године да се поклони над масовном гробницом невино побијених на Кочевском Рогу и одржи им 50. годишњи парастос. Тада су Словенци писали о Сими Дубајићу као о „пијаном крвнику” и о „словенском крвнику”. Главна поента целокупног причања Симе Дубајића јесте, да је он у Кочевском Рогу побио три- наест хиљада усташа, а да није стрељао баш ни једног Србина нити четника. То је тотална лаж. Симо Дубајић је био 25. маја 1945. године у Љубљани на прославни рођендана Јосипа Броза Тита, када је у своме говору најавио да ће побити све оне „народне непријатеље” и „издајнике” које су му

Унијаћење ... Римљанком и имао сина Петра. И Петар се тамо оженио Римљанком и имао сина Бијелог Павла, који је око 867., са 500 витезова дошао у Требиње и постао српски владалац. Он је тада основао стару српску династију. Све три породице (Јелачићи, Витковићи и Љубибратићи) помињу се у дубровачким споменицима још у 14. веку. Стара им је и зајед- ничка слава била Св. Климент...” Резиме и овога, можда и спорног писма, опет све своди на исто, чак и ако је у питању легенда. Основица за писање овога текста била је књига од Јохана Хајнриха Швикера: „Истина унијаће- ња Срба у Војној крајини”, објављена још давне 1875. године, а наново издата као репринт 1991. и 1995. године у издању „Каленић” из Крагујевца, Српске православне цркве, Архива Војводине и издавачког предузећа „Каирос” из Сремских Карловаца.

Енглези почели враћати претходног дана 24. маја на дан Словенских апостола Св. Ћирила и Св. Методија. Дубајић пише: „Исте ноћи, док ме је још држала „бакарска водица”, упадоше код мене Иван Мачек, Макс Баће и Јово Капа, с наређењем да Једанаеста бригада спреми своје добровољце који ће извршити егзекуцију над телесним здруговима Анте Павелића, Рупниковим белогардистима и Љотићевим добро- вољцима. За моје командно место одређена је железничка станица Кочевје, а место стрељања код крашких бездана у Кочевском Рогу. „Не знам ђе је то" - кажем својим посетиоцима, видно мамуран. "Знају моји!" каже Мачек. „Ти ћеш седети у Кочевљу и слати железничке транспорте камионима на Рог. Моји официри ППК ће ти бити при руци. Они ће коман- довати горе на Рогу, а ти доле пожуруј да се то што пре заврши”. Симо Дубајић још пише: „Та очекивана, праведна одлука учинила ми се једино могућом. После четири године страдања, немилосрдног рата и револу- ције, замишљао сам се изабраником воље римске божице Јустиције или грчке Темиде” итд., итд. („Вести”, 21. октобра 2006.). А београдски НИН у поменутом броју цитира и Дубајићеве речи: „Приписују ми Хрвати да сам ликвидирао тринаест хиљада усташа, а што су глупости јер о „мојих” 13.000 стре- љаних зликоваца постоји документација. Мени је и данас жао што их нисмо више смакли, јер међу онима које смо стрељали у Кочевском Рогу није било недужних. Ја у своме исповедању не штедим ни себе, ни друге, па немам разлога да смањујем бројке како је то чинио Туђман. И немам разлога да не потврдим још једном да међу онима које смо стрељали није било Срба - четника”. (Подвлачења БМК). Симо Дубајић је тоталан лажљивац. На Кочевском Рогу није стрељан ниједан једини усташа. Тамо су побијени: три хиљаде Српских добровољаца, хиљаду четника Црне Горе, Боке и Херцеговине који су припадали Ђуришићевим јединицама, дванаест хиља- да Словеначких домобранаца и пет стотина Хрватских домобрана, а не усташа. И сви су били недужни. О овим стрељањима на Кочевском Рогу пишем педесет и пет година и штампао сам осам књига што на српском, што на енглеском језику, а најважније је „Кочевље - Титов најкрвавији злочин” и „Југословенско крваво пролеће 1945. - Титови Катини и Гулази”. А када сам 29. маја 1995. године походио масовну гробницу на Кочевском Рогу објавио сам књигу „Кочевска споменица - Кочевски Рог 1945,- 1995” са много документације и фотографија. Жалосно је да ни у редакцији „Вести” нити у уред- ништву НИН-а нико није прочитиао ниједну од ових књига, а штампана су и отаџбинска издања у Београду и Земуну. Од свега је најжалосније да је Симо Дубајић одавно побегао из Книнске Крајине и нашао уточиште у Београду где га ни глава заболела није. За то време док он безбедно живи у Београду са свим при- надлежностима партизанског борца и злочинца, дотле је у Словенији откривено, освећено и прекађено четири стотине масовних гробница. А у Србији?... Бора М. Карапанџић

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. mart 2007.

Večernje novosti - nova dokumentacija o 27. martu 1941.

IZA PUČA ENGLEZI

Engleska amabasada u Beogradu. Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Telegram potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor: „А. Puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovlća i izvesnog broja oficira. Generali nisu bili uključeni u zaveru. Puč su izveli kapetani, majori i potpukovnici. B. Trifunović nas je obavestio o zaveri, ali smo morali čvrsto da mu obećamo da ćemo o tome ćutati. Obećao je da će nas obavestiti 12 časova pre planira- nog puča da bismo mogli da vam pošaljemo tu informa- ciju. Međutim, puč je nešto ranije izvršen jer je knez Pavle sinoć otišao u Ljubljanu. C. U privremenu vladu ušla su dva generala: Simović kao predsednik i llić kao ministar vojske i vođe Zemljoradničke, Radikalske, Demokratske i Nacionalne stranke. Sa njima smo u najtešnjem kontaktu. Slovenač- ki i hrvatski ministri zamoljeni su da, zasada, ostanu u Vladi. D. Tupanjanin nije ušao u vladu, ali je kao predstavnike Zemljoradničke stranke imenovao Gavrilovića, Čubrilovića i Dakovića. E. Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu. Pohvalu zaslužuje i Benet koji je otkrio Trifunovića. Isto tako, želeo bih da naglasim da treba da pohvalimo Hanau koji je imao Tupanjanina kao glavnog aduta." KNEZU Pavlu Engleska je bila u kući i više nego što je mislio, kada je nekoliko nedelja pred puč rekao Olgi pri dolasku Terensa Šouna: Tako je lepo raz- govarati s njim. Donosi nam Englesku u kuću. Englezi su, očigledno, već bili tu, i nimalo dobronamerni. Kao, uostalom, i mnogi drugi ukućani. Jer, kao što vidimo u telegramu Džordža Tejlora, specijalnog agenta kojeg je lično Čerčil krajem 1940. poslao u Beograd da organizuje rad SOE, puč su uz direktan link do Londona vodila dvojica prvaka velikih srpskih stranaka: Miša Trifunović, radikal i Miloš Tupanjanin, iz Zemljoradničke stranke. (Komentatori Jovanović i Laiić ovde očigiedno greše proglašavajući Mišu Trifunovića za jednog od dvo- jice voda puča. Miša je bio član Simovićeve vlade kao jedan od predstavnika Radikalne stranke u njoj, ali nije bio jedan od organizatora puča. Tejlor samo pominje prezime „Trifunović", ali je očigiedno naročito iz iskaza Hju Daltona - da se ne radi o Miši Trifunoviću, političaru, već o Trifunoviću - Birčaninu, predsedniku Narodne odbrane - Iskra). Dan posle izvedenog puča idejnom tvorcu jugosloveskog spasavanja duše Vinstonu Čerčilu javio se i šef operacija SOE u Jugoslaviji Hju Dalton: „Januara ove godine odlučio sam da pošaljem

Iskra 1. mart 2007.

majora Džona Tejlora na Balkan koji veoma dobro poznaje. Evo Tejlorovih instrukcija po redosledu važnosti: 1. Prevrnuti nebo i zemlju da naši prijatelji u jugoslovenskom generalštabu sprovedu u delo plan o blokadi Dunava; 2. Dovršiti pripreme oko pobune u Rumuniji; 3. Organizovati grupe za sabotažu u Bugarskoj, Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji, koje bi bile spremne da stupe u dejstvo u slučaju da njihova zemlja bude okupi- rana; 4. Nastaviti već dobro uhodani rad u Jugoslaviji na podsticanju jugoslovenskih opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje. Od svih gor- njih instrukcija ona broj 4. za nas je najinteresantnija. Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od šesnaest miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac! ZAHVALJUJUĆI ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze s glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila osovine (kao što su Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propaganda neprestano su podsticale narodnu želju da pruži otpor. U stvari, iz trećeg priloga, će vam biti jasno da je puč, u velikoj meri, Trifunovićevo delo, a da je stvarnu podršku izvan stare vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka - glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku. Ponosim se rezulta- tima koje, u velikoj meri, smatram Tejlorovom zaslugom i zaslugom njegovih glavnim pomagača - poručnika Mastersona i Beneta." Šef SOE se, zatim, pravda Čerčilu kako novac još nije dao rezultate u Rumuniji i Bugarskoj, pa se vraća i na najveći greh dojučerašnjeg prijatelja na dvoru: „Sećate se i da vaš apel knezu Pavlu za mini- ranje stene u Đerdapu nije urodio plodom zbog neod- lučnosti tog Ijigavca. Znači plan u vezi s Đerdapom ne može da se ostvari na vreme zahvaljujući knezu Pavlu. Taj plan će ipak moći uskoro da se ostvari. Tako je bar rečeno Tejloru u jugoslovenskom generalštabu. Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti." Iz Tejlorovog telegrama, upućenog 26. marta, pak, vidimo da se spremaju još agresivnije akcije po Srbiji. „Treba da i dalje da radimo na pripremanju puča. Biće potrebno još vremena posebno jer naši prijatelji ne mogu tako brzo da opipaju puls kod generala kako bi obezbedili određeni stepen vojne podrške. Kao drugu

Iza puča ... liniju akcije preko Tupanjanina i Trifunovića nastojimo da pripremimo demoliranje vitalnih komunikacija, blokadu Dunava, rušenje železničkog mosta kod Maribora, rušenje mosta preko Save kod Beograda, demoliranje železničke pruge Niš-Caribrod i rušenje mosta kod Velesa." NAJTRAGIČNIJE je, ipak, što je sve ovo, uključujući i planove za terorističke akcije po zemlji, njen predsednik vlade Dragiša Cvetković saznao devet godina kasnije, i to posle memoara Vinstona Čerčila. U pismu Pavlu 4. februara 1950. Cvetković traži hitnu akciju: „Vaše Kraljevsko visočanstvo, Svakako ste već čitali Čerčilove memoare (“Figaro” 2. i 3. februar) i videli kako je u našem slučaju vrlo oprezno nastupio, izbe- gavajući da govori o svim onim delikatnim momentima, koji opravdavaju naš postupak. Ali, to ne znači da treba da ćutimo. Svi naši prijatelji savetuju mi da dam detaljan odgovor i popunim onu prazninu, koja opravdava u pot- punosti naš stav, a preko koje je Čerčil ćutke prešao. U memoarima ima i neistina, na primer, da smo Nemcima dozvolili upotrebu železnica, a da je kralj Petar, sutradan posle puča pobegao iz Dvora preko krova i prisajedinio se pučistima. Simpatičan je pasus koji govori o poseti Donovana i aluzija na ovu posetu. Kada se to dovede u vezu s telegramom, koji je uputio Kembel posle potpisa pakta onda je puč potpuno objašnjen. Ja sam lično zado- voljan njegovim izlaganjem jer se jasno vidi da u našem pitanju nije savesno postupio..." Ml SMO KUPILI REVOLUCIJU U ARHIVU kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra Drugog, koji 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: “Zalazak jedne dinastije” (Karađorđevića). Ser Perot je kazao: „Krajem marta 1941. navra- tio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se raz- govor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisut- nih nastavnika izjavilo je: “Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi”. Upitao sam ko su “mi”? Odgovor je glasio: “Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje. Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju, potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas...” Ovu tezu kasnije je potvrdio i pukovnik Donovan, specijalni izaslanik predsednika SAD i boravio je u Beogradu uoči puča. On je izjavio: “Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili...” Knez Pavle je bio upoznat sa ovim aktivnostima britanske obaveštajne službe u Jugoslaviji. Ministru spoljnih poslova Halifaksu je poručio da se sve te akcije za njega “krajnje neodgovorne”. Početkom 1940. godine, britanski obaveštajci su, i pored svega, u Beogradu osnovali telegrafsku agenciju “Britanova”, čiji je zadatak

СИНОД СПЦ: АХТИСАРИ HE МОЖЕ ДА ПОКЛАЊА ДЕО СРБИЈЕ Свети архијерејски синод Српске православне цркве апеловао је данас на међународну заједницу да спречи Мартија Ахтисарија у науму да изврши правно насиље над Србијом и силом јој отме најдрагоценији део њене територије, Косово и Метохију. Српска Православна Црква нема ништа про- тив тога да он (Ахтисари), коме год жели, поклони оно што је његово, али скреће пажњу на то да га нико никада није овластио, нити га је могао овластити, да било коме поклања Косово и Метохију, истакнуто је у саопштењу Синода СПЦ, достављеном Танјугу. Синод подсећа да су Косово и Метохија током више од хиљаду година настањени Србима, а у своје време, до великих сеоба српског народа, готово искључиво Србима. Свако зна, ако хоће да зна, да је ту био центар средњевековне српске државе и колевка српске културе, а да је ту, у Пећкој Патријаршији, и до дана данашњега прво и главно седиште Српске Православне Цркве. У смислу државности, Косово и Метохија су по важећем међународном праву неотуђиви део тери- торије Србије. О томе сведочи важећи уговор из Букурешта од 10. августа 1913. и на десетине резолу- ција Генералне скупштине и Савета безбедности Уједињених нација, Париски споразум из 1995. године и низ правних аката Европске Уније, Русије, САД, Велике Британије, Немачке, Француске, подсетио је Синод и указао да све то зна свако, али не зна, или, пре ће бити, неће да зна, политичар по имену Марти Ахтисари . Без и једне једине речи образложења, макар и лажног, он предлаже да се, супротно свим нормама међународног понашања, од Србије отму Косово и Метохија. Он уствари предлаже да се над Србијом, међународно признатом сувереном државом, изврши правно насиље, констатује Синод и примећује да Ахтисари не признаје силу права, него право силе. Политика, 3.2.7. <www.politika.co.yu>

Танјуг

bio da širi dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima. Agenti sekcije D isplaćivali su pojedine novinske izdavače. Tako je beogradski večernji list “Pravda” dobijao 150.000 dinara. Od sredine 1940. godine, britanski agenti su Zemljoradničkoj stranci isplaćivali 5.000 funti sterlinga mesečo. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića, takođe, isplaćivane su značajne sume, a član ove stranke Srđan Budisavljević je bio član vlade. Britanski novac je davan i raznim patriotskim udruženjima u Beogradu, na primer, Udruženju starih ratnika. Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića takođe je bila na platnom spisku, a dva engleska izvora spominju da su funte na računu Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića. Večernje novosti, 5.1.2007. MIODRAG JANKOVIĆ I VELJKO LALIĆ

Iskra 1. mart 2007.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (120)

ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕМ ЂУРЕ Ј. ВРГЕ

Мемоарска проза Ђуре Ј. Врге (1919-1962), Одлазим а остајем\ прва је књига из његове заостав- штине, коју сада, после неколико деценија, припрема и објављује у Србији његова кћи Драга Врга Драгашевик Књига је доста аутобиографска, али има и фиктивних података. Поред описа догађаја у Другом светском рату у западним, претежно српским крајевима, Врга се често осврће на сарадњу између партизана и усташа у одно- су на српске националисте. Та сарадња постаје глав- на теза у књизи. Историчари се углавном слажу да без усташког терора над Србима комунисти не би освојили власт у Југославији. Али чињеница је такође да су усташе и партизани сарађивали кад им је било потреб- но и тиме онемогућили српске четнике да одбране свој народ и да на крају победе. Уместо да похрле у чет- нике да би сачували животе, они су прилазили пар- тизанима (додуше, у многим случајевима нису ни имали избор), иако нису знали скоро ништа о комуниз- му. Врга доста криви и Србе за то. Он је прониц- љиво видео корене наших несрећа и у нама самима јер нисмо видели, или нисмо хтели да признамо, убитачне последице сарадње партизана и усташа: „Народ је примећивао, осећао, гледао рођеним очима опасност која му се приближавала и окружује га са свих страна, али ипак је немо ћутао и чекао... Ми нисмо знали да оценимо опасност, која није могла бити јаснија. Можда се и помутио наш вид и ум зато што је све било тако јасно. Да ли су узроци томе били само споља или је нешто било у нама самима, у нашим срцима; или нам је због нас самих и можда и због оних који су били пред нама, тако досуђено и пресуђено без наде на помило- вање. Сам народ, цео, од првог до последњег човека, носио је, изгледа, на себи тешки жиг осуде и проклет- ства. Ко све није учествовао у припремању наше нес- реће? Можда је баш сам народ припремао њиву за Младеново и Учино семе... Тако је, ето, Србин из Независне Државе Хрватске скоро сам, као јагње, ишао на клање.”(44) Младен, Уча и Драгица су млади комунисти који су водили партизане. Узрок српском удесу Врга види у српском неразумевању напора комуниста да освоје власт по сваку цену. Кад је избио рат, настала је велика забуна међу Србима у западним крајевима земље. Једне је хранила вера и нада у „братску” Русију, „Рујо”. Други су веровали да „нема братске Русије без Цара,”(11) Забуни је допринело и мењање комунистичког става: пре рата Немачке са Совјетским Савезом комунисти су били против рата, тј. устанка, јер су Совјети били у савезу са Немцима. После немачког напада на Совјетски Савез, комунисти су променили став и били за рат, дигавши се на устанак. Срби су се устручавали да се ангажују, правдајући се „да немам дјеце...”(22); „мени је само до моје коже”.(23) Неопредељени Срби нису знали на коју страну да се окрену, јер „побјегну људи тако од усташа па их дочекају они шумски и побију.”(76) Аутор објашњава неодлучност једног дела народа: „Народ, о чијем смо витештву и јунаштву

Iskra 1. rnart 2007.

сањали од малих ногу постао је равнодушан према свему. Одједном се у томе народу, некако изненада, јавила црта слична ропској послушности обојена личн- им интересом. Не, не, није то било урођено нашем сељаку, већ однекуда нешто убачено и смишљено потпиривано.”(24) Главни потпиривачи су били чланови комунистичке партије као Младен, Уча и Драгица. Врга наводи више примера злочина усташа над Србима, али и тајне сарадње усташа и партизана у истој работи. Српски студент Анђелко ухапшен је на Ђурђевдан од усташа, али пуштен на слободу истог дана. „Анђелко је био из Драгичиног друштва. Између њега и усташе није било велике разлике, само су им спољни знаци били различити.”(58) О усташкој атавистичкој мржњи према Србима има такође доста података. На пример, навод из усташких новина: „На уводном месту беше доста дуг чланак о покушајима 'мрског и крвавог’ Александра да преко школе и управе, којој је служила клика београдских коруп- ционаша и партијаша, убије у хрватском народу сећање на славну прошлост и слободољубивост.”(59) Сви ми који смо живели у том добу нисмо видели ништа од тога. Најзад, земља се звала Југославија, а не Србославија. На другој страни, Драгичин брат, комесар Раде, наређује да убију Србина који се бунио што су му све одузели: „Нека знају сви до последњега, да ће тако проћи сваки онај који овдје и помисли да србу- је.”(92) Један партизан се жали: „Што ми вреди борба, кад после не можемо бити Срби.”(90) Све ово чудно звучи, јер и данданас важи веровање да су партизан- ску револуцију изнели на својим леђима баш Срби који су бежали од усташког погрома. Међутим, све је зави- сило од локалне ситуације и локалног лидера. Било је, вероватно, и међу партизанима Хрвата који су, бар потајно, делили усташки став према Србима. Руку на срце, због те сарадње страдали су и једни и други чим је прошла потреба за њом. На пример, Драгица поги- нула „исте зиме од руке усташког часника, истога онога са којим је неколико месеци раније одабирала виђене Србе за губилиште.”(83) Кроз целу књигу провејава велика љубав Ђуре Врге за Србију, то јест за Српство. То се најбоље види у његовој реакцији кад је први пут угледао Београд пребегавши из родног Кордуна: „Сутрадан, кад је већ сунце било доста одскочило, угледао сам из даљине како се купа у сунчевом сјају Београд, ојађена, опус- тошена и тужна престоница наша. Воз је успоравао и за само неколико часака стао сам ногом на свету срп- ску земљу коју сам пожелео залити сузама и изљубити сваку стопу.”(72) Није ни чудо. Ауторовог оца усташе су убиле на Светог Саву. Мајку су мучили и она се најзад спасла бекством у Србију. Дошла је у манастир Раваницу, где се замонашила и где јој је други син Кирило био монах. У Србији Врга је често виђао мајку. Кад га је видела у униформи српског добровољца, запитала га:

t ДРАГА БОГДАНОВИЋ - „ЦУБА”

Ревизионизам . „На кога пуцаш?” „На комунисте,” одговорио сам јој просто и без устезања. „Ако, хвала Богу!” и тиме је она завршила разговор о моме опредељењу... Једино ме је она дотле најбоље разумела. Она, неписмена, и већ у годинама, сељанка чији су путеви ишли само преко наших поља и лугова, целим својим бићем схватила је ову стихијску борбу и то време кад су комунисти у хрватској држави били назови-ослободиоци и тобож једини заштитници обесправљеног и на крст разапетог Српства западно од Дрине. Својом проницљивошћу схватила је којим су путем комунисти водили српски живаљ наших крајева. Усташке намере свакоме су биле јасне: њихов поступак је био јаван што мање Срба. Међу њима није било велике разлике, међусоб- но су се само допуњавали, једни су хтели да Срба нес- тане потпуно, да се преселе на онај свет, док су други упорно настојали да преживелим Србима униште душу, да у њима убију сваку клицу вере и свести о прошлости, да откину дете из мајчиног загрљаја.”(75- 76) Врга одбија мржњу као одговор на све то и не криви цео хрватски народ за злочине које су усташе починили. Он наводи усташког „оружника”, „једног од ретких Хрвата”, који опомиње аутора да бежи, јер ће сутра почети нова хапшења. Врга се пита: „Зар на овој планети мора владати само завист и мржња? Зар ово Господ у превеликом гневу своме пусти сина да суди оцу, ћерка да пљуне на образ мајке, а брат на брата да дигне руку? Докле ће они што презреше Христа мучи- ти невину децу и проливати крв мог намученог народа? Зар није могла мимоићи ова горка чаша несрећног брата мога? Зар род мој још није нашао пут Господњи кроз крв и патње своје? Може ли Господ задржати руку браћи мојој која се демонски цери над унакажен- им телом брата мога?” Аутор свечано прокламује своје чврсто уверење: „Ближе се дани спаса народу моме, доћи ће Господ у свој сили и величини својој.”(98) Треба имати на уму да су ови записи писани у логору Еболи 25. марта 1946. године, кад је комунистичка страховлада пировала над Србијом и о свему овоме није могло бити ни речи.. Ова кратка књига мемоара, очигледно замишљена као дужа књига у којој би Врга описао своје успомене из борби добровољаца против пар- тизана и спасавања српских избеглица преко Дрине.. Велика је штета што није продужио писање успомена, не само као извор важних информација већ из чисто уметничких разлога. Скромни Ђуро Ј. Врга био је заиста обдарени писац, што у оно време ни његови блиски пријатељи нису знали. Он би, да је продужио, написао дела праве уметничке вредности. Међутим, и оваква каква је, Одлазим а остајем је књижевни прилог на високом уметничком нивоу, а истовремено и пример ревизионизма у савременој српској књижев- ности о злехудој сарадњи између партизана и усташа у Другом светском рату. О томе се писало ту и тамо, али нигде овако директно као у овој маленој а великој књизи. Надајмо се да ће Драга Драгашевић наставити са објављивањем рукописа свога оца и тако му обезбедити место које заслужује. Васа Михаиловић 1. Ђура Ј. Врга, Одлазим а остајем (Београд: Рашка школа, 2006), 102 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у овом тексту.

После дуге болести преминула је у Канади 24. јануара ове године Драга Богдановић - „Цуба”. Драга је рођена 4. марта 1925. године у Ваљеву од оца Милоша Ристивојевића и мајке Ангелине рођене Ристић. Била је јединица у родитеља. Отац јој је био капетан Краљевске југословенске војске и службовао је у разним крајевима земље од Македоније до Словеније. После Априлског рата породица се нас- танила у Ваљеву, где jo] је отац, по избијању комунис- тичке револуције и грађанског рата у лето 1941. године учествовао у Ваљевском оружаном центру под коман- дом пуковника Лукића у борбама против партизана, а после је био у Недићевој државној стражи. Цуба је завршила гимназију са великом мату- ром у Ваљеву 1943. године. Цуба је била позната чланица „Белих орлова”. Пре упада партизана у Ваљево, Цуба га је са другим зборашицама последњим возом 13. септембра 1944. године напустила и стигла у Београд, одакле су евакуисани у Словенију где су се повукли Српски добровољци пре упада Стаљинове Црвене армије у Србију. У Словенији је Цуба (како су је сви из милоште звали) била болничарка са осталим другарицама. Када је Краљевина Југославије препуштена Титу и његовим партизанима, Цуба се 1. маја 1945. године са националним снагама повукла у Италију и била је у болници у Меркателу све док их Енглези нису пребацили у Британску зону Немачке, где је била у породичном логору у Дипхолцу. Из Немачке Цуба је са скоро свим болни- чаркама из СДК емигрирала у Енглеску крајем 1947. године. У Лондону се 6. маја 1950. године удаје за добровољца Десисмира Богдановића. Из Енглеске су Десимир и Цуба дошли у Канаду 29. јануара 1952. године и настанили се у месту Броквил у провинцији Онтарио где су остали до краја живота. Цуба је ради- ла као сестра болничарка у Генералној болници све до пензионисања. Цуба је припадала зборашкој заједници у Канади и учествовала је са Десимиром на свим прославама, комеморацијама и састанцима, па и на добровољачком Сабору у Немачкој 20. августа 1994. године. Цуба и Десимир су имали две ћерке: Наду, рођену 20. јула 1954. године, а удату за Роба Бимиша и Веру, рођену 5. јуна 1957. године, удату за Грега Аштона , који су је достојно испратили на вечни пут 27. јануара 2007. године. Сахрану је обавио грчки свештеник о. Џемс Григс, који је чинодејствовао када је преминуо и Десимир, 14. септембра 2004. године. Цуба је била дивна супруга, нежна мајка и бака и увек ватрена зборашица, па јој одајемо дубоку зах- валност на свему, а нарочито на њеном дивном писму у добровољачкој Споменици: „С вером у Бога, за Кра- ља и Отаџбину” - Добровољци 1941-1991”. Ми, њени другови широм света, изражавамо дубоко саучешће њеним ћеркама Нади и Вери, зетови- ма и унуцима, а узносимо топле молитве Свевишњему да у Царство Своје прими праведну Цубину душу којој нека је слава и хвала и вјечна памјат - за сва добра која је учинила у животу! Бора М. Карапанџић

Iskra 1. mart 2007.

Прилози „Искри” За успомену на моје добре и незаборављене другове и пријатеље из Чачка: свештеника Драгутина Булића, три брата Мајерхофер, Петра Солујића, Милана Спасојевића, Блажа Симовића, Душана Николића, Јовицу Милетића, Душана Николића, Бобана Радојичића и друге са молбом Господу да им подари вечан живот у царству Своме Александар-Ацко Барбарез £ 50.Са молбом Господу да подари покој души и рајско насеље моме супругу Моми Олга Ђорђевић са сином Мишом, снајом Виолетом и унуком Петром $ 100 Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на моју школску другарицу Драгу-Цубу Богдановић (Ристивојевић) Љуба и Ђока Павићевић $ 20 Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на Драгу-Цубу Богдановић Андра Мандић $ 20 Са молбом Господу да подари добро здравље и дуг живот свима онима који раде око Искре Милош Драгичевић £ 9За успомену на све погинуле и помрле бивше припаднике Српског добровољачког корпуса. Нека им је вчна слава и хвала! Недељко Кодић

Поклон Искри Милан Милановић

£ 5-

За успомену на мога оца Николу Вукићевића, са жељом да бар мало помо- гнем лист који је он много волео, ценио и помагао, иако га није могао да чита по- следњих неколико година Давид Вукићевић £ 25.За успомену на мог милог и драгог супру- га Јовицу Милетића, поводом двогодиш- њице упокојења, са жељом да га се његови другови стално сећају Добринка са синовима £ 20.Нека милостиви Господ подари покој душа наших драгих Драге-Цубе и Десимира Богдановић о. Матеја и Љубица-Цица Матејић $ 35 Уместо цвећа на гроб Бранке, добре супруге нашег друга Васе Д. Михаиловића Сава Јанковић са породицом $ 30 Нека Господ подари покој душа Љубице и Душка Милојевића, Богдана Бавеље, Жике Николића, Миодрага Достанића, Владе Ћосића и Вере Керечки - Ђурђевић Ранко и Вера Попадић К$ 50 За поштарину Искре (Србија) Воја Милетић

£14,-

К$ 2

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Road, Birmingham, B30 2HD, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta, 243, Franklin Road, Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4.— Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Iskra 1. mart 2007.

За успомену на мог недавно преминулог супруга Мирка Јовичића, а приликом осве- ћења надгробног споменика, желим да потсетим његове преживеле другове да га не забораве Снежана са децом £ 20,-

У АХТИСАРИЈЕВОМ ПЛАНУ СВУДА ПРОВЕЈАВА ПРИЧА О НЕЗАВОСНОСТИ Председница Координационог центра за Косово и Метохију Санда Рашковић-Ивић оценила је данас да у плану изасланика УН за Косово, Мартија Ахтисарија, свуда провејава прича о независности, односно о држави која је већ независна, или која треба да постане независна. „У Ахтисаријевом папиру је очигледно да из сваког дела о којем он пише - било да се ради о црквеној, културној баштини, децентрализацији, економији, безбедности, правима заједница - свуда провејава прича о независности”, рекла је она радију Слободна Европа, истичући да је потребан компромис о статусу Косова и Метохије. (Танјуг, 18.2.2007.)

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ

МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИ- ЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ: АХТИСАРИЈЕВ ПЛАН НЕПРИХВАТЉИВ Епископ рашко-призренски Артемије оценио је данас да је у плану изасланика УН за Косово, Мартија Ахтисарија, по свему судећи, независност једина опција и да зато није прихватљив ни у целини, ни у деловима и не може да буде база за било какве преговоре. У интревјуу „Гласу јавности”, он је истакао да би, ако бисмо прихватили план, покушавајући да се он ту и тамо поправи, то значило да прихватамо и одвајање Косова од Србије, што би било равно велеиздаји националних интереса и саме државе. (Танјуг, 18.2.2007.) ТАНАСКОВИЋ: ВАТИКАН СЕ ЗАЛАЖЕ ЗА НАСТАВАК ПРЕГОВОРА О КиМ Амбасадор Србије у Ватикану проф. др Дарко Танасковић изјавио је да се Света столица залаже за наставак преговора Београда и Приштине о будућем статусу Косова и Метохије. Он је за данашњу „Политику” рекао да „није у природи спољне политике Ватикана да се, сем сасвим изузетно, кад за то постоје нарочити разлози или интереси, изричито изјашњава о политичким документима, поготово фазним и спорним, какав је Ахтисаријев предлог.” (Танјуг, 18.2.2007.) ВЕЖБА БАЛКАНСКИ СОКО ТЕСТИРАЊЕ ЈЕДИНИЦА КФОРА НА КОСОВУ Припадници Кфора почели су данас на Косову вежбу „Балкански соко VII”, чији је циљ, како је наведе- но, тестирање „одрживости капа- цитета” њихових јединица и „снага које долазе због редовне ротације у тој зони”. На вежби која ће трајати до 22. фебруара, снаге Кфора ће „поправљати своју оперативну способност, са акцентом на брзо ангажовање резервних трупа и извођење оквирних операција на целом Косову”. Операција има за циљ да са побољша „интероперативност УНМИК полицијом и Косовском полицијом и изврши припрему за даљу координацију са ЕУ тимом за планирање на Косову”, наведено је у саопштењу. (Танјуг, 18.2.2007.)

ПОСТОЈИ ИЗЛАЗ ИЗ „КОСОВСКОГ ЋОРСОКАКА”

П26Институт за политичке и војне анализе

Први критеријум за признавање непризнатих творевина могла 6и да буде државна одрживост. Зашто се не сме одмах признати Косово? Из просто праг- матичног разлога. Нипошто због право- славних Срба, већ зато што је тамо држав- на управа замењена клановским системом. (Москва, РИА „Новости)

Проблеми држава де факто пост-југословен- ског и постсовјетског простора и даље су приоритетна питања међународног дневног реда. Међутим, апсо- лутно је јасно да „дефинитивно самоопределење” Косова, понајпре, неће бити ни скоро, а тим пре ни три- јумфално. Парламентарни избори у Србији потврдили су тезу о томе, да демократске процедуре не осигуравају и аутоматски напредак у мировном процесу. Практично су све политичке снаге (радикална стран- ка, демократе Бориса Тадића и демократе Војислава Коштунице) гласале за територијалну целовитост земље. Изузетак је блок на челу са Либералнодемократском партијом Чедомира Јовановића. Међутим, око 40 процената српских бирача гласало је за оне снаге, које су апеловале на етнонационализам у већој или мањој мери. Србија се данас налази у фокусу пажње политичких елита Заједнице Независних Држава. Успешно самоопределење Косова, које би подржали међунаро- дни институти, постаће и основа за примену косовског модела у државама постсовјетског простора. И није важно да ће покушаји такве врсте са негодовањем бити одбачени од стране лидера САД и водећих земаља Европе. Данас већ „косовски случај” живи већ по својим унутрашњим законима као одређена поли- тичка парола и алгоритам акције. Лидерима Нагорног Карабаха, Абхазије, Јужне Осетије и Придњестровља у реалности и не размишљају о томе имају ли њихови проблеми нечег заједничког са српско-албанским противуречностима и политичким претензијама бивше српске аутономне покрајине. За њих је феномен етничког самоопределе- ња (до одређеног времена подржаваног од моћника овог света) изванредно повољан. Истовремено, понашање српских политичара (њихово умеће или неумеће да изналазе компромисе у циљу заштите општенационалног интереса) биће предмет најоз- биљнијег проучавања у Грузији, Молдавији и у Азербајџану. Данас ни српска, ни азербајџанска, ни грузијска елита немају ресурсе за интегрисање спорних територија. На Косову живи 90 процената Албанаца и свака варијанта „српске идеје” ће бити одбачена простом већином гласова. To исто се може видети и у етнички хомогеном Нагорном Карабаху. Реалних политичких ресурса за „освајање” Абхазије Грузија такође нема. Што се тиче Јужне Осетије,

Тбилиси има „своје Осетинце”, али нема масовне подршке међу осетинским становништвом па према томе и овде је интеграциони потенцијал Грузије ограничен. Ако говоримо о Молдавији, главна препрека за интегрисање Придњестровља јесте економска слабост те „матичне територије”. Међутим, друга страна проблема своди се на то, да „косовски случај” удара не само по Србији, већ помаже Русији у њеном јачању у Заједници Независних Држава. Он објективно „ради” и против европске интеграције, и, на против, у корист етничког самоопре- делења. С тим у вези не може се избећи очигледна пристрастност подршци овог или оног самоопределе- ња или давања истог, па отуда произлази и потреба да се израде општа „правила игре”, једнака за све кри- теријуме признавања ове или оне творевине. Ако се врши некакво поређење, за улазак у овај или онај елитни клуб (а светска заједница јесте такав елитни клуб), онда је потребно да се постигну одређени пара- метри који ће одговарати том елитном клубу. Први критеријум за признавање непризнатих творевина могла би да буде државна одрживост. Зашто се не сме одмах признати Косово? Из просто прагматичног разлога. Нипошто због православних Срба, већ зато што је тамо државна управа замењена клановским системом. Други критеријум би могао бити способност „метрополе” да контролише „побуњену територију” свим другим путевима сем примене таквих метода као што су депортација или етничко чишћење. Шта су сем фраза о „најширој аутономији” спремни да пруже Грузија - Абхазији и Јужној Осетији, а Азербајџан - Карабаху? Да ли је то тако? Јер у случају реинтеграци- је Азербајџан ће у својству нових грађана добити Јермене, а Грузија - Осетинце и Абхасце, те исте Јермене и Русе. Другим речима, реинтеграција се мора сматрати немогућом ако она повлачи за собом војни конфликт. Трећи критеријум требало би да буде посто- јање демократских процедура у непризнатим творевинама. Четврти критеријум би могло да буде реално (не у косовском извођењу) гарантовање права за етничке мањине, фиксирано не само правно, већ и фактички. Пети критеријум могао би бити успостављање двостраних (економских, дипломатских и других) односа између територије која се одваја и „матичне територије”. Једино тачно означени критеријуми приз- навања непризнатих држава може омогућити да свет- ска заједница изађе из „косовског ћорсокака” и не допусти (или да у крајњој линији минимизира) њихово клонирање у Европи или на евроазијским просторима. РИА „Новости”, 6.2.2007. <www.rian.ru>

Сергеј

МАРКЕДОНОВ