Prljave ljudske šake by Ognjen Karadžić

Ognjen Karadžić PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE Prvo izdanje 2013. Edicija PEGAZ

Izdavač Književna omladina Srbije Dobrinjska 11 Stari grad Beograd Mail world.media.team @gmail.com mob: 060-55 95 913 Za izdavača Verica Sekirarski Recenzija

Jasmina Atanacković-Gajić Lektura i korektura Aleksandra Stošić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE Ognjen Karadžić

Tehnička priprema i prelom Ivan Jeremijević Dizajn korica Aleksandra Kovačević Štampa „Neven“ Beograd Tiraž 500

Književna omladina Srbije

Edicija PEGAZ Glavni i odgovorni urednik Verica Sekirarski

Nikada neću razumeti kako mudraci biraju put kojim će ići. Ali to je u redu. Njima će ponovo pripasti sav taj sjaj i kruna dok ja čizmama od snova budem gazio stazu ideala, i dok me od suca zdravog razuma budu čuvale grane žalosnih vrba.

Copyright © by Ognjen Karadžić Copyright © za Srbiju Književna omladina Srbije 2013. Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvima bez dozvole izdavača i autora, niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvima distribuirana ili umnožavana bez odobrenja autora. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju izdavać i autor po odredbama Zakona o autorskim pravima.

SINU Ne želim ti nikad igru plastičnim puškama Niti škole mojih prijatelja Ne želim ti pesme sa ulice, Ne želim ti oca koji govori - ne. Ne želim ti ovde. Ne želim ti tuđe istine Ne želim da ti govore kako sam te učio pogrešno Ne želim da ne smeš verovati u pomirenje. Ne želim ti nas. Ne želim ti bol, ni želje Ni mladost prožetu strepnjom Ne želim ti da odrasteš, Jer kad budeš hteo reći što god, U tvoje će ime pričati. Želim ti za tebe nju. Znam, nije ništa vredno Prvog osmeha, Prvog plača, Prve reči... Al’ već posle prvog, Osmeh će postati jedan od milijardu Plač jedan od pet milijardi A reči neke od nebrojeno mnogo njih. I ti ćeš, nesvestan sebe, Postati jedan od nas. Ne želim ti zavist- a znam, Mrzećeš vetar i ptice. Al’ ko sam ja da umesto tebe grešim? U korak sa psima lutalicama

Ognjen Karadžić

I beznadežnim sanjarima, Dižem se I gazim I kidam Meso onih što ne ustaju. To je moja omiljena hrana I moj jedini motiv. A kao odraz trenutka žudnje i bluda, Ti, Jednom ležaćeš u svojoj krvi I čitati ovo No najbitnije, Ustaćeš.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

ĆERKI Izvini što ti govorim ovo, Dok tako besciljno, detinje zuriš U očevo naborano čelo. Sutra te čeka jedna krvava zora Novog dana beskonačnog rata. Jesen stiže sa horizonta Koji za tebe beskraj graniči. Ali u mojim očima, Prepliću se strah i krici sa fronta tvog odrastanja. Spavaj samo, Možda su sutra dani greha, Možda dani praštanja. Sutra je možda dan Kad’ se sve zbira u jedinu tačnu računicu života. Spavaj samo, Kraj tvojih detinjih usnica Rumene se obrazi. Tu sam izgubio najviše poljubaca Najviše dodira Najviše suza radosnica. Sanjao sam i kako odlaziš, I kako u tom ratu odlazaka Nemilosrdno rešetaš Koracima, vriskom i rečenicama Moje zbog tebe živo srce. No, ti si me budila plačom, Ti si mi budila plač Ti si mi kucala srce,

Ognjen Karadžić

I bila moj mač kojim sam lomio trnje. Ali samo spavaj, broj anđele Koji donose zore Ovog bezidejnog rata Koji ljudi greškom nazivaju život. Spavaj i znaj, Ovo ti govorim, da bi ustala.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

CRNI PAS Da niste slučajno videli jednog psa? Juče je bio crn Imao je dugu mekanu dlaku Bio je gladan, A opet čio, I spreman za igru, i spreman za ciku? Izvinite, gospodine, da li me slušate? Reč je o psu mešancu koji je gladno gledao kako prolaze ljudi i koji je neprimetno cvileo. Reč je o psu kojeg sam nahranio pecivom iz pekare koji je grickao moje šake, Moje prljave ljudske šake koje su ga hranile hranom za ljude? To je pas koji mi je ulepšao dan svojom skromnošću. Da ga niste videli danas? Možda je beo. Sit, pohlepan... Možda je umoran za igru sa ljudima. Možda me se ne seća. Da ga niste videli negde, gospodine? „Jesam. Udario ga je auto, dok je za Vama juče ulicu prelazio“ Utom gospodin okrenu leđa, namaknu svoj šešir i produži. Mesto na kom je do juče bio rep, Prekrivao je sako od somota.

Ognjen Karadžić

SVEDOK Ispod mene zima. Idila je nestala sa tvojim osmehom. U boru kraj tvog doma zaboravljena lasta Cvrkuće za svojim jatom. Letela bi, ali krila su joj sledile moje suze. Bila si tu. Na isti onaj bor sleću druge laste Tebe nema. Neke pričaju zaboravljenoj o suncu Većina plače od sreće Ja plačem od tuge. Ljudi to zovu proleće. Leto ti zamuti mulj sa dna, Na sunce se, znam, nasmeješ. Nažalost, suviše potišten jer je lasta umrla Retko te se setim I tada zaplačem. Čekam te stalno. Vidiš, laste su ponovo otišle, I sad mislim na tebe. Pamtim i dalje led koji se kovao za tvoju kosu Dok su ti usne drhtale januarskom groznicom.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

Vetar me šiba. Hladni novembar se tako i ponaša. Obara lišće u blato i drsko mu se smeje u lice „Sada si žuto, ničemu ne služiš“ Ponovo osećam nepravdu Al’ ne činim ništa, Bor je i dalje zelen. Januar je opet. Na onom starom mestu moje suze, Suze za tebe, Skovale su do proleća baštensko cveće Spuštam se do jezera Znam gde ću te naći - zima je samo moj plašt. I eno te. Usne ti pišu ljubav u dodiru Sa smrznutim staklom. Mraz prožima ti krvotok I ledi srce. U jezeru, staklenom od straha zbog proleća Tek tada poznajem tvoj lik na dnu. Opet sam srećan, više nisam maska. Ljudi to zovu miholjsko leto.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

MOLITVA

ON I JA

Najveći san malog dečaka Koji svako veče sklapa šake u molitvu I mrmlja reči drhtavo, plašljivo A ne zna da sam tu, Jeste da dobije moć da poleti Da ode sa prašnjavog tavana U svet bez katanaca. Dečak suznih očiju nema kome suze da posveti, No sebi. Njegova duša uspavana Je vezana gomilom lanaca. Proći će život dok prođe dan Dečak kleči u pocepanim pantalonama, Sam. Mali je, ali pre nas zna priču o nama I kakav takav bolji je. A ipak nemoćan da se pomeri, Da bilo šta promeni. U praznoj sobi njegovi slabašni prsti Mogu samo da naprave senku Da upiju svetlo što obasjava kutak U kom nepomično rekvijem sebi Zvižduće On, čovečiji lutak.

Noć je tiha van okova sobe Gde sedimo, pušimo, lebdimo i raspravljamo o slobodi Koju imamo, pa nemamo. Gde pišemo, pa se svađamo Pa se grlimo. Noć je nepristojno tiha Kao da čeka dovoljno dobar čas da zazvoni na vrata I poturi nam tamu kao reklamu: „Požurite, dok ponuda traje“ I onako, nesvesni sebe, U nama se bude životinje: „Dovraga!!! Nije li kasno za reklame?“ Ali odjednom shvatamo, kasno je samo za nas. Pa se poslednji put gledamo, Kunemo, grlimo, Poslednji put plačemo, drhtimo I spajamo se u jedno! Onaj srcem srećan dečak bez očiju I ovaj očima srećan dečak bez srca. Tama je svuda po uglovima sobe, Tama dobija svoj osmeh i oči svoje I ruke svoje, i svaki pokret svoj. Tama su svi koji te ne znaju a poznaju, I radosno plješću i pevaju: Srećan ti dvadeset i prvi, Drugi, treći, peti... Stari moj.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

PRVI

SREĆA

Šta mi vrede ove ruke od suvog granja? Prsti smrznuti, Ograničeni pokreti Prazni koraci Tupi pogledi...

Tako beskonačna bol Odzvanja tiho u nama Kao gutljaj gorkog pića u grlu. Bojim se da ti priznam, Plašim se. Šta ako odeš? Zato te čuvam u mirnim notama Beskrajne slutnje jednog popodneva Koje diriguju svim mrvama naših pokreta.

Je li to sve što imam od svog postojanja? Ili možda čak slobodu da me guši dimom duvana Gorčinom krvi Teretom uspeha. Da! Bio sam prvi. Prvi što je odlutao Pobegao, otišao. Prvi, prokleti prvi. Izgubljen prvi... Zaboravljen.... Prvi Zarobljen. I moj je svet žicom okovan I moj pogled bakrom otrovan Ali bar nisam lutak, mali i polovan Ta, ja sam ludak, od krvi i mesa.

Razdvajam dva univerzuma tvojim postojanjem U svom zagrljaju, stvaram međuprostor i hranim se nadom dok gradim svet za nas. Plašim se. Je li to dovoljno? To ne znam. No jedino slutim da se istinska radost Može spoznati samo u činu tuge. Sopstvenom kovčegu Kovčegu majke, I tvom odlasku.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

PLAVI DEČAK

MIZANTROP

Ja sam plavi dečak I bos i nag gazim po žaru Tvorim život u dahu Udišem pepeo sa tvog ramena. Ukus nemira snaga je dodira, Boja kože boja je spokoja.

Pronalazim zrno ljudske zlobe U svakoj reči koju prozbore U svakoj radosti koju stvore I ono što rečima hvalim Ja proklinjem srcem.

Prepoznaješ vrtlog svemira U rascepu naših dlanova kako ruši krstove s‘ crkava. Razdvaja nebo i zemlju Pušta te da slobodna gledaš, Ti gledaš! I gledaš i vidiš prazninu I jesen i zimu u dugim crtama Starih šaka, naših najvećih strahova. Udišeš vazduh kristilno jasan sebi i drugima Kristalno čist i oštar i proziran Gasiš me mislima Gaziš me bosim stopama Gledaš nebo plavim očima: Providnost zraka boja je odlaska.

I žalim za svakim danom koji prođe a ne kažem: „Prijatno“ „Hvala“ „Ja volim...“ I proklinjem dušom jadnom Kad god osetim da mrzim. Il’ patim. I onda, naravno... Sve ono čemu se rečima divim Ja ipak proklinjem srcem sivim.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

TEK U MRAKU SAM ONO ŠTO JESAM

NEŽNOST

Mrak ne poznaje oblike Mrak ne poznaje pokrete Mrak prodiru šapati Mrak štiti od urlika.

Najteže je pronaći put Do sopstvenog srca. Ako ne razumeš tragedije I ne voliš miris očaja Taj put te odvlači daleko od snova- a ipak sanjaš. Sanjaš velika vrata kroz koja prolaziš I kako neko uporno kuca I kuca i kuca i kuca No, ne otvaraš, ne odgovaraš. Strah ti se uvlači u kosti Šapućeš sebi da mrziš rastanke Da se bojiš odlazaka I slepila nežnosti. A samo si slep za sebe i sve u sebi. Oko tebe kristalno jasne stvari Rasuđuješ pogrešno; ljudski pogrešno. Neznanac kuca i kuca i kuca No tek kad utihne jek bolnog kucanja Otvorićeš vrata, i nećeš videti nikog Sem pomalo pijane noći.

Mrak kad zažmurimo. Mrak kad zaćutimo. Mrak koji nas poznaje. Mrak koji nas zbunjuje. Mrak u tvojoj sobi. Mrak u mojim rukama; Mrak je siguran. Mrak ne okleva. Tek u mraku sam ono što jesam. U mraku se zapitam: Kako biti meta tvojih želja? Kako biti želja tvoga naručja? I tek u mraku pronalazim odgovor, Jer mrak u očima, Pred prozirnim mislima Suština je čovekove lepote.

Ognjen Karadžić

SVAĐA Mi smo izuzetak vremena Potkradena greška u statistici prevrtljivih jutara I bolest zraka u tvojoj sobi. Hodamo sporim koracima svevremena Po granici beskraja koju smo pronašli iza nas. Nije li tu sve sakriveno? I beskraj i zauvek i budućnost. Mi smo istina koja nije izgovorena Istina koja boli i prati tiho bez stajanja Svaku namernu i slučajnu reč Pazi: Tek kad nevreme dođe Spoznamo pravu narav neba. Istina je rascepana bleskom munje I Bog poput latica koje gazimo pada. Noćas me opet peče ožiljak.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

OŽILJAK

Munje cepaju nebo po kom moje oči tragaju za mirom. Tišinu prekida dodir, A san prekida stvarnost. Stvarnost je odraz misli, a misli su tuđa dela. Ljudi se rastaju, Deca ne pamte svoje korene Njihova srca su crvene kutije Neprimetno zgažene, zgužvane i prazne. Deca odrastaju Deca shvataju: Od ožiljka nema gore kazne.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

KRATKA ISTINA

LUTAM. STRAH.

Gospodariš mislima: poklonjene ruže magla u plućima dim u očima slepilo vernosti; Kosti. Ipak, moj korak je siguran. Iza vodopada se krije najsuvlji kamen. Istina je svaki cvrkut I muk I sve što živi Istina je:

Noć isijava iz otiska prsta I ostavlja trag na tvojim usnama Dah postaje magla Moji dodiri slepi su, lepe se. Sklopljenih očiju lutam u pećini Unapred unazad, Unazad unapred.

Sjaj trave, barske ptice presto sekvoja San teškog nasleđa. Gospodariš istinom. Suvi bršljen boje jeseni Ocrtava konture napuštenog hrama. Ponekad ne preostaje ništa no osvojiti Jedino mesto vredno povratka I vratiti svež ukus rose tvom dahu. Zajedno smo učili, no da li si shvatila? Mi smo deca svakog našeg koraka I plamen i prah misli o napretku. Kapija Sećanje Pad sa visine Otvaram oči Ovo mesto je groblje Gospodariš njime.

Želim da vrisnem. I mrak me guta i budi žeđ za bljeskom Žedan sam! Tišina huči iskreno o strahu: Plašiš se da ostaneš sama.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

KAKO JA

LJUBAV

Kako ja, kao žrtva tuđe nežnosti dah iz prošlosti A prah budućnosti Da tražim svetlost u sebi Da obasjam put kojim iznova Kružim oko života i snova baš kao lešinar oko smrti.

Oči. Ne vidim svet u boji Ni iskrenost u osmehu Ne vidim strah u kostima Prostor u mislima, život u suzama Ne vidim ništa sem njenih pokreta U sobi punoj prigušenih svetlosti.

I gde je granica za biće sa krilima I šta je daleko za biće sa željama Šta je samoća za biće sa mislima Šta je tišina? Isto što i čovek čoveku I život čoveku I čoveku smrt. I vuk. I prašina.

Uši. Ne čujem sebe u rečima Ne čujem iskrenost u osmehu Ne čujem strah u kostima Odjek u prostoru, smeh u suzama. Ne čujem ništa do njenih uzdaha U nemoj sobi prigušenih svetlosti. Šake. Ne osećam ni svet u crtama Ne osećam ni iskrenosti u stisku Ne osećam ni strah u prstima Bol u venama, otkucaj srca. Ne osečam ništa sem njenih linija U sobi bez zidova; prigušenih svetlosti. Srce. Odavno ne kuca. U sobi je svetlijoj od izlaska sunca.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

TVOJA PESMA

OTIŠLA JE

Lutam po svojim pesmama Tražim te među stihovima Al’ ruž patnje s tvojih usana Sakrio je pesmu o nama.

Ja sam pesmom gonio mrak iz sobe sanjara Što sklapao je žar sa usana I zapaljivo dno njenih očiju. Pesma je bila žalosna, izlizana, stara I ja sam bio star, I dva su gutljaja bila dovoljna da me opiju.

Po ivici moga osmeha Hodala si tiho na prstima Al’ sam te ipak primetio Osetio, i briznuo u plač. Do moga oka si se popela I tad sam te suzom umio Do mojih usana si skliznula I tad sam te poljubio. Iako te nikad nisam imao. Taman kad sam te zagrlio K’o kap si se provukla kroz dlan Ostavila obris na obrazu Kanula, i postala tek stih. Od tad lutam po svojim pesmama Tražim te među stihovima Al’ ti nisi tamo gde sam ja sad si opet ukus divljih trešanja Meni strana nedodirljiva.

Gudalo je teralo žice u vrisak Al’ kad je ono puklo, prstima svirah violončelo. I što je refren bivao bliži To je bio jači moj stisak, I modriji prsti, i modrije telo. Zanela me pesma. Na kolenim svirah poslednje note što smišljah u sekundi I krvav na pod padoh. Tek jutro kasnije umorno mi telo iz tužnih se budi I sada već slutim: Na stolu u sobi nema skoro ništa Od slomljene čaše staklići se sjaje I krvavi nož kraj prazne vinske vlaše I sada tek shvatam, otišla je.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

PRILAZ

DA NEMA LJUDI

I tako padam na bezbroj ljudskih šaka Bezbroj šaka kroz kosu Šaka da prekrijem lice. Koje je moje ime? A moja boja glasa? Moj pogled na vreme? Ne trudi se da razumeš Pogledaj samo nebo Kad se poređaju zvezde U sazvežđe retkih noći, Noći u kojim’ smo bili.

Da nema ljudi, ptice bi možda pevale o sreći Ptice bi možda zidale gnezda Od travčica. No, danas ptice žive u atomskom skloništu Pamte bombe, i lomljavu Kad grmi tad se sećaju. Ptice su postale simbol Onoga što su imale nekada. Ma kakva sloboda? Samo skresana krila! Cvrkut se prodaje na pločama Spravljenim od niti vukova od pera orlova trake oblaka

Sakriven pod soljenim snegom biram da ledi se sunce biram da me ponovo zgaze I raznesu kroz grad

Diše se smog mesto vazduha. Rađaju se ptice bez kljunova Diše se vazduh iz boca Rađaju se deca bez kolena Pa opet se ptice pesmom nadvikuju I opet se ljudi trkom takmiče. Trkom i bombama. Da nema ljudi, ptice bi možda cvrkutale Cvrkutale svim glasom Cvrkutale o pojmu koji osete deca Kad vazdušnom puškom ubijaju vrapce.

Tako ću biti srećniji, Jer tek pocepan tako pocepan na hiljade koraka bar jednim ću ti postati bliži. I neće ti biti bitni Ni ime ni boja glasa Ni tačno sklopljeno vreme U tri kazaljke sata, Jedino biće ti bitan moj hladni dodir na ušću tvog ramena i vrata.

Ognjen Karadžić

PESMA O JEDNOM GRADU (koji nije Beograd) Gledao sam grad pred sobom Kako se ledi reka pod mostom I kako nestaje most u magli I magla u šaci, i šaka u šaci. Kao sećanje. Pomislih, ovo je mesto za mene Ovde kiša drukčije pada I smrt drukčije miriše Deca plešu u noći A jutra iščeznu tek kad ih udahneš. Kao maštanje. Sećam se, pio sam čaj sa rumom Pamtim drukčije gorko Drukčije slatko, drukčije kišno I hladno i tiho. Sećam se nebo je tinjalo zorom Tek kad je u meni svanuo život. Kao sanjanje. Gledao sam grad za sobom Kako se budi želja za pesmom I kako se gubi pesma u svesci I sveska u šaci, i šaka u šaci. Pomislih, ovo je mesto za mene.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

JOŠ JEDNA PESMA O MILJANINOM GRADU Taj grad pamti sve korake koje napraviš. Zna kad zastaneš da se pozdraviš, da se sakriješ Zna kad baciš pikavac na ulicu I pređeš na crveno. Zna kad opsuješ taksistu taksimetar Ili njenu nepogrešivu tačnost. Taj grad ti bije u grudima. I videćeš stotine drugih kula, replika, ljubavnika, mostova, svetaca, đaka, Matorih pankera Ali samo u tom gradu što ti ne da mira Što postane sićušan kao dlan Kad sa neznancem odeš na kafu Sve će to imati smisla. Slušaj ga kako nepovezano bubnja I zemljotrese smatraj nagradom. Onaj grad u kom shvatiš ovu pesmu Taj grad je tvoj dom.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

SAHRANA

SAN

Povorka tužna lagano se kreće Ka mestu gde duboka raka čeka Novu žrtvu života i s njom se sreće Uzima pod svoje... Smrt čoveka.

Ošamućena snom lutala je jedna bela haljina Bez tela, bez oblika, daleko put belih oblaka. Izgubljena u tom obrisu pustinjskih daljina Napilo se bilo leto njenih sitnih koraka

Poneki muk, poneki krik... I crna gavrana tri.

Gledao sam to.

Na čelu povorke jedva korača Div od čoveka al ‘ srca slomljena Jači od svega ali ne od plača Potresen otac, slmoljen od lomljenja.

Kako vuče se ko zvečarka njena senka Bela haljina bez tela i bez oblika Preko vrelog peska kako prelazi i Briše tragove njenih sitnih koraka

Poneki muk, poneki krik... Odlazi očev sin.

A njena kosa... Pepeljasti raj za sunčeve zrake Slivao se niz njena ramena kao slap nekih vodopada Neke reke što je sečivo starih kanjona (Ako takva reka i postoji) o kojoj je maštala ona

Bolom skrhana majka njegova Drži pod ruku muža svog Već vidi grobnicu kroz hiljade redova Domova drugih ljudi što čuva ih Bog. Poneki muk poneki krik... I majčin bledi lik. Stižu do rake s’ vriskom patnje i boli Bacaju grumen zemlje da se oproste od sina Brzo se stavljaju svi hrišćanski simboli Sveće, krst, par cvetova belih, i čaša crnog vina. Poneki muk, poneki krik.... I crna gavrana tri.

Ako je cela pustinja sat, veliki peščani sat Onda je vreme išlo prebrzo. Peščana oluja Odvela nas je do dalekog žutog Egipta i faraona (Ako i dalje postoje) o kojim je maštala ona Dvorana Hatšepsut sa svojih hiljade stopa Pravi je bio dom toj beloj haljini bez tela Bez oblika, što je putem sitnih koraka došla do trona (Ako i dalje postoji) o kom je maštala ona

Ognjen Karadžić

Iznenada, kao prolog ostvarenog proročanstva Žuti Egipat je postao tmuran, to su se probudila Sva božanstva, božanstva Egipta u ulozi piona (Ako takva i postoje) kojim je vladala ona Lutala je do jutra u vidu bele haljine Bez tela, bez oblika, put dalekih belih oblaka Pokazala mi tajne Egipta u par sitnih koraka Dok se njena senka vukla poput zvečarke.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

MORNARSKA PESMA Iz jedne zatvorene boce zaboravljenim pismom Sa sjajem bisera što pesak je bio Iz boce iz koje nekad vino pismo Stiže jedan proglas ne baš drag i mio: „Ova će lađa dosegnuti luke Secite јој jedra, gasite motore“ Al’ dok god mornar ima svoje ruke Veslaće i lađa uz pesme niz more. Tek neće prvi talas što zapljusne im pramac Sputati im misli, horizont iseći Nijedna bura neće skrenuti im pravac Sve prepreke će snagom svojih ruku preći! Al ne miluju noći izgubljene lađe More je pučina crnja i od smrti Tek uspela je lađa svoj vir da pronađe I da se u njemu mahnito zavrti.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

SPREMAN

ZVEZDA

Da li i tvoja stvarnost zadrhti? Da li se plašiš, da l’ brineš, da l’ strepiš? Da ljubav je ništavna pred dahom smrti Da li se pitaš šta čega vredi?

Mi nismo tu da menjamo svet Niti smo tu da određujemo „Niski u ulicu levo Visoki u ulicu desno“ Mi smo tu da budemo i nestanemo Kao zvezde u šakama ljudi

Da li si spremna za nova jutra? Za nove snove neodsanjane Za dane nove sa tuge manje Nikud sa tamom, a svugde sa mnom Da l’ i ti čezneš da kradeš mesec Da zajedno sa mnom provodiš dane? Da možda kad ponovo dođe jesen Sanjamo snove neodsanjane Previše pitanja u jednoj pesmi Previše za jednu pesmu ćutanja Previše boli u našim očima Previše stopa u hodu lutanja

Ljudi zvezde krune i unište tražeči Sjaj koji su na nebu videli. No, zvezde su krive za to Same su birale das šljašte tako otmeno Tako zavodljivo. Gledaš me sanjivo Svojim sivo-plavim očima Lažno ranjivo. Tražiš mi zvezdu. Zvezdu sakrivenu od fosfora meseca Iščezlu kroz olujne pukotine neba U džepove kaputa mrtvih. Ja ne hodam više. Ja odavno ćutim I sam, i mrtav, Slutim na tvoje prkosne zvezdane oči.

Ognjen Karadžić

LJUDI Hej vi! Vi sa svilenim kravatama pod crnim odelima, sa telefonima, i vizit kartama, satovima koji vam ne daju da zažmurite, Kuda žurite? U tihi zagrljaj jeseni, u beskrajno žutilo u nadi da ćete i vi sa njom da požutite. U vama, ipak, i dalje savest cvili jer znate da bežite tamo odakle ste pre bežali. Dok ste jos ljudi bili. Hej vi, koji ste nekad znali sve moje tajne poklanjali mi duplikate, I odnosili cveće na njenu adresu. Gde ste sad? Šta sada znate? Da ofarbate bojicama vetrove koji će da vas odnesu drugima. Vas koje sam zvao prijateljima.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

A Vi... Koji ste nekad gazili po mojim pesmama I cepali i palili moje sveske, nazivali me pogrdnim imenima, U moj zagrljaj dolazite s osmehom kojim sam se ja davno smejao. A Ja... Još pišem, crtam, maštam, volim Živim na obroncima tuge. Sanjam o dodiru muzike, sreće... Grlim i jedva brojim, sve one iz strofe prve, pa zatim druge, pa Vas iz treće... i ne menjam se kako vetar dune ili dođe jesen.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

SLUTNJA

SOBA

Slušam nas kako spavamo noću Naš dah teška slutnja prožima: Da li umemo strah meriti prošlošću A nas onim što od vremena još ima.

Ova soba bez tebe Nije soba. Ni krevet nije krevet Ni senka nije senka Kada miruje Kad te nema, sve se rimuje Sa čekanjem Modrom čežnjom i sretanjem U mojim mislima.

Gledam se dok izjutra bdim Nad tvojim telom što kroz snove plovi I pitam se jesam li vitez ili dim Ili šta je već to što u snovima te voli Gledam kako svetlost oči ti tišti Trljaš ih, budiš se, u zagrljaj zoveš I ne slutim ja i ne slutiš ti Da sviće onaj dan kada ćeš da odeš.

Ni jedna želja bez tebe Nije želja. Ni dodir nije dodir Ni šapat nije šapat Kad ga ne čuješ. Svet postoji tek kad verujueš U dodire I primetiš svetlost kako prodire Kroz tvoje plave zenice. Ova školjka bez tebe Tek je školjka. A zrno nije srce I pogled nije ukras Kad ga ne krasiš. Svet nestaje kad ga ugasiš Svojim šakama Zaboraviš topli dah na nama I zaigraš sama ko zna gde

Ognjen Karadžić

Ova soba bez tebe Već je zamka I krevet već je sanduk I senka je ubica Kada miruje. Kad te nema sve se rimuje Reči i tonovi Pesma bez tebe prolazi I ne znam da je ponovim Reči su okovi. Reči su okovi.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

PARAMETAR Pokušavam ovom pesmom pred san Da uradim ono što nisu do sada Jedan iskren osmeh i par reči da dam Onoj kojoj se svako nada, A to si ti. Pokušavam pesmom da zavaram sebe Da laž je sve ovo što razdvaja nas Al kako vreme prolazi to srce više zebe Da pesma, po sebi, ne predstavlja spas. Ne, to si ti. I odvešće me vetar ravnice u polja Gde neću znati ko sam ni šta su mi sni Al ko davna želja vratiće se volja Da budim se kraj nekog, znam to si ti. Da, to si ti. Ja mogu do beskraja probirati reči Da krase tvoj osmeh, tvoj korak, tvoj dlan Al zaista, ja sam tek želeo ti reći Da iskrenost je sve što mogu da ti dam Te pokušavam ovom pesmom pred san Da uradimo ono što nisu do sada Da poklonim pesmu i osmeh na dar Tebi, kojoj se svako nada Pa i ja.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

VOLIM PESMU

OVCA

Da smislim pesmu nešto mi ne da Trudim se, al stihovi ne lete Kao u prazninu srce da mi gleda Kao da više nisam dete.

Bila sam sa ljudima u bukovoj šumi Bila sam vezana za drvo Lovili su, ali njih je ulovio san Razmišljala sam o sebi Bila sam sa vukovima u bukovoj šumi Zima ih je izgladnela Sneg usporio Razmišljali su kako da me uhvate. Uvek padnem na šarm Jedan me zamolio da ćutim, ćutala sam Drugi mi je grizao vrat, plakala sam „Je li ti ovo prvi... Lov?“ šapnuo je jedan „Želim tvoju krv“ dodao zatim. Igrali su se u tišini, vučje podmuklo Niko nije primećivao.

Osećam ništa nema rime Polako ritam počinjem da gubim I prazne se moje misli, al borim se sa time Bože, mislim da bez pesme ludim Iz drugog ugla sada sebe gledam Prazno u meni sve više raste Al nadu svoju ja ni za šta ne dam Dusi pesme dušu moju spaste Pred smrt moju, smrt svih mojih dela Kad s ovim stihom natrag dušu želim Dobijam je i opet je cela Sada ću sa pesmom opet da je delim Volim pesmu.

Ognjen Karadžić

VERUJEM Nema Boga ni pakla Ni Đavola ni raja Samo dve suprotstavljene strane Sa dva izmišljena kraja Postoji samo ono u šta veruješ Bez da ti iko kaže „Vidi to je dobro mali U to veruj moja mala“ I sve dok ne preteruješ i biće dobro. Postoji samo jedna bezvremenska ravan I besprostorna vertikala I ono što te graniči danas Paralelni beskraj misli i osećanja. *** Možda tek sa tobom napravim razliku Između plača i jecaja Smeha i podsmeha Greha i greške Možda spoznam radost možda istinu Ili isto prevaru Možda sa tobom Ugušim krike Ugušim krila No, ma kako divna Ma kako retka ti bila Kad vreme dođe po svoje Postaćeš tek jedna od njih Jedna od tri, od pet, možda deset, ko zna.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

Ovako si jedina po kojoj merim ljubav Bez ikakvog pojma o vremenu Jer sa drugima nisam bio ni godinu, ni dve, Ni mesec ni dva Sa drugima sam bio tek deo tebe *** Vera je beskonačna A Bog je omeđava Pokušaj što god Đavo te sprečava Al ni sve vatre pakla Ne mogu dovoljno jako goreti Da u pepeo stvore moju želju Da večno učim kako te voleti. „Verujem, jer je apsurdno“ A kako bismo drukčije mi postojali?

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

SKOK

OTADŽBINA

Iz moje senke me posmatra I pre mene moj korak zna Šapuće: Smrt je prolazna Šapuće: Ja sam gospodar sna Gospodin sa lulom i velikim šeširom

Tamo gde noć samuje u svakom blesku svetiljke I gde vojska magle zastane da vidi šta je sve osvojila Baš tamo gde se ta dva prizora sklope u suzu U podnožju oka; tamo pripadam A ipak sakriven pevam o slobodi. Hodao sam po tvojoj zemlji ponovo Sa onom istom lakoćom kao po svojoj Šume su ti nage pred mojim dolaskom Grane dršću i čekaju ptice Još ih nisam video. Jesi li zaboravio da letiš? Da žmuriš i veruješ? Jel poznaješ ukus zraka? Kad si poslednji put bio čovek?

Gospodin sa lulom i velikom šeširom Od mojih šaka ogledalo pravi Kaže da njima prekrijem oči Da gledam u prošlost, da probam da shvatim: Tako je prosto moralo biti. Tako je prosto moralo biti Moje nepomično telo, sklopljene oči Prepoznajem kaput, i čizme i kapu Te prohladne jesenje noći u kojoj sam Poželeo krila Poželeo krila No sad ih nemam, a ipak letim Kroz oblake pratim muziku što svira Odjednom se uzdižem i vidim Njega Preda mnom on večan i miran Preda mnom on večan i miran Pita me šta bih da sam ptica A ja odavno mrtav i odavno tih Šapućem tom čoveku bez lica Leteo bih. Leteo bih.

Oprosti mi, grešio sam u vezi tebe. Nisam video ljubav u tvom imenu Najlepše se grli kad odlaziš Grli se rečima, grli se šakama, grli suzama Prativši tvoje stope jednog prohladnog proleća Našao sam zaleđeno jezero, I tu, u odsjaju krhke poledice video sam odraz mesta kom pripadam. U tvojoj sobi sam probdeo noći detinjstva sakriven od smrti, no nikad uplašen. Šta više, ja sam tu video ptice I balerinu koja je prstom dotakla zvezde. U mojoj sobi: Ranjeni papirni ždralovi; no ipak lete. Lete bolje nego ikada jer znaju da lete poslednji put.

Ognjen Karadžić

Gledam ih tužno. Kroz poslednji čist zrak kao da vidim Odsjaj peska na njihovim ranjenim krilima Kroz poslednji dašak vetra Jedan mi šapuće padom: „Ni jedna ptica ne leti da bi joj ti video krila Već da bi ona spoznala slobodu“ U mojoj sobi već godinama leže mrtvi papirni ždralovi. Sada su tamo gde pripadam. Nisam te više nikad video Samo jer te osećam u sebi. I ti si tamo gde pripadam I ti si tamo gde će jednog dana deo mene lebdeti disati i biti odraz u krhkoj poledici Nekom drugom dečaku ili devojčici, Krhkoj poledici zaleđenog jezera Koje više ne postoji nigde osim u pričama. Tom jezeru pripadam.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

LJUDI Nemile reči lebde u sobi Rikošet misli- hitac u čelo Padam na kolena i grizem šake Zašto se moralo desiti sve to? Zidovi čuvaju odjek vrisaka Slike se sećaju blažih tonova A decu u nama još pamte samo krpene lutke, vojnici od olova. I razum to ne prihvata, srce mi ne da da pustim da o meni po godinama sude Al’ Sunce se s’tim ne slaže; i ono na nas gleda Ko na davno odrasle, iskvarene ljude.

Ognjen Karadžić

PREVARA Prerano napuštam grad dok spavaju svi I ljudi i ptice i zgrade i psi; I ti. Poslednji put život me uči Da se greške nagrađuju ipak I osećam u šaci vrednost istine No nisam to mogao shvatiti nikad. I baš zato i vidim gde klizi ka gradu u kome spava sve, žutin poštin kombi Što nosi pošiljke, I moju poruku koju ne sluti niko: Ni naša deca, ni naša groblja Ni naše istine. Žuta su polja kraj kojih prolazim i žuto Sunce koje doći će. Žute su zenice neme, i usne su žute I ćutljive: Tek prošlost je sive. Odavno viđena stvar: Poštar ti zvoni na vrata ti dotrčavaš sama I shvataš da te varam sa Smrću. Vrištiš: To je laž! To je prevara!

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

A na izlazu iz grada budnih sedimo Smrt i ja, Ko dva brata u nesreći pomirena. I pitam je: Pa, plakaće, zar? Ona klima glavom: „Ljudi ne znaju to. Iz straha od prirodnog novog Oni stvaraju veštačka nova I klanjaju se, i mole se veštačkom kraju, iz snova, no znaš; Završićeš tamo gde poželiš da si Kad poslednji ispustiš dah. Vidiš, ti ne poznaješ ljudskog Boga Pa ipak znaš kuda smo krenuli, A nisi me pitao nikad“ „ Pa, da“ kažem ja njoj „I neizmerno sam srećan zbog toga. Al’ ona će plakati ipak.“

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

SMIREN

VERAN

Umirem, šta zato? Video sam dosta kroz mlade mi oči. Video sam ljubav i tugu i jato Nekih crnih ptica što lutaju u noći.

Kome si još verno, rano jutro moje? Da l’ iko još priziva zrake u tmini Ili su ljudi svi što postoje Naučili da žive u mraku i tišini? Kome si još veran moj oblače sivi Da l’ iko još priziva kišu u svom danu Ili svako biće što u svojoj biti Želi da postoji, ima i tu manu: Da ne ceni oluju što raseca nebo I ne vidi u očima dubokim snagu svoju Kome si još verna, moja ružo tužna Moja ružo poklonjena, koja nema boju?

Odlazim. Pa bio sam svuda Gde pogled ne dopire, a samoća ječi. U tom mraku slutnji umeju da čuda Sijaju čistotom dodira što leči. I šta je taj život? Uhodani korak Na tom putu duše ka nebeskom domu Baš kao što mora i običan oblak Prvo da zagusti pa prepusti se slomu.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

NADA. BORBA.

MUŠICA

Ustani, gazi! Spokoj potraži U moru krvi, i korakom gneva Silinu svojih stopa iskaži Trči kad tutnji, trči kad seva! Ustani! Pazi! Čekaju da te bace u čeljusti zveri dubina Tvoj miris znaju i korak ti prate Al’ poraz nije tvoja sudbina! Ustani gazi! Za sebe se bori Nek vatra te borbe zauvek plamti A tek kad plamen srca dogori Postaćeš neko koga svet pamti.

Pred prvi san uvuče se tiho u školjku mog uha Jedna mušica prošlosti i zuji dokono Zuji odvratno, prljavo Ne mogu da zaspim.

Ustani, pazi! Upamti ko si! I umri za svet kome se nadaš. Život je srž što ispunjava ti kosti I tek kad ona nestane, prestaćeš da padaš.

Kad prođe vreme mereno satom zavladaće tiranija večnosti koju će ljudi moći da mere samo Kazaljkama nebeske bezazlenosti. Bićemo daleko jedno od drugog Jedni od drugih Pisaćemo reči u mislima Perom gneva i nežnosti Čudnovatu zbrku osećanja Koja vlada nad nama Koja nas robi i koja gori I nestaje a ipak postoji. Ustaću bos, potražiti dom Neću ga pronaći. Moja je duša beskućnik Što od samoće stvara nepostojna zla I plače umesto da peva. I dok me oluja bude prala od zala Tiho zagoreće u meni želja da živim bez sebe. Nije li to greh? Ja te skrivam u stotine koraka To te skrivam od tuđih očiju

Ognjen Karadžić

Pa ti skrivam staze koje pratim I skrivam od tebe smrtonosni smeh; I lutam uzalud bezbroj koraka Ne dam tugama da me opiju Jer nikad nisam sam u lutanju. Tvoj miris moj svaki korak presreće Iako te odavno kraj mene nema: Bila si mistična boginja lova Sad pratiš me iz senke sivih strahova, Uvek postoje gore nesreće. Nešto se događa pod našim nogama Drhti tlo, drhti namerno Nešto poručuje No niko ne čuje. Hoću li konačno saznati ko sam? Slepi putnik iz maglovitih zemalja U kojima nema vladanja. Slabo se snalazim međ’ ovim zgradama. Tvoja je ljubav bila varka I sve je to sad tamnica Za samca. Odvratno zuji ona mušica. Ja sam tek gost, došljak na tvojoj zemlji Došao sam lutajući močvarama pomešane prošlosti Noseći među prstima skrivene žudnje Kojima smo stvorili oči i ruke jedno drugom I ideje od kojih smo spravili ljubav. Kažeš mi da ostanem gluv na muku koja huči silinu okeana u mojim mislima Dok pokušavam da stojim čvrsto na tlu drhtavih promena. I dok si želela da odagnaš sve moje patnje Nisi ni slutila da nisam patio.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

Ti ostani slepa na prizor svoje pobede Ne vraćaj se njemu kad ne znaš gde bi To je ukus poraznog kapanja prošlosti I drhtavog pipanja u mraku. Ja sam samo tražio svoj dom I ljudski grešio. Vrativši se iz tvog grada Slobodan, miran, spokojan Video sam nebo kako munjama gađa Polja skrivena od oka došljaka. Tu sam zastao. Lajao sa psima na vukove i zvezde I tek kad je vetar sakrio jecaj Znao sam da sam dovoljno daleko. I sve je tiho. more je nemo jedra su pocepana pesma se stišala Osetio sam kako mi san sklapa oči Spokojno kao smrt tek otišlom čoveku I gotovo anđeoski u školjki mog uha Čuo sam glas kako pevuši Da će me pre probuditi zrak užasa No vapaj majke I da će sve biti lepše I rešeno ujutro.

Ognjen Karadžić

BESKRAJNO TIHA Tražio sam poreklo tišine Mesto spokoja, ideju mira Želeo sam dati joj ime, objasniti sve. Prošao sam granice razuma Apsurdnost je plenila sjajem A svaki korak sam hodao tiho I hrabro i tiho. No mir i spokoj nisam našao Talasi su disali prekrivenim strahom A pesma mora potonule lađe Činila je da tišinu prekidam dahom. Drhtava senka na njenom ramenu Slutila je moje brze pokrete I ja prostak stojim nadohvat Njenog beskraja i svoje pobede. Jedan pogled i prodoran krik Jedan poziv njenog treptaja I ja prostak, stojim nadohvat Njenog dodira i beskraja. U beskraju koji osećam Sija kraj koji ne vidim, Ne vidim očima ljudi to što beleže zvezde. U beskraju koji zagrizam Ipak vlada neko moćniji od mene.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

U bezdanu misli kovitla se vetar I gvozdene ptice i slomljene senke I ja izgubljen tonem u pesak Očekujem te

Ognjen Karadžić

OKTOBAR Žute moje misli Žute moje godine I mladost i pesme A zeleni jad. I ćute moje oči I ćute moje šake I usne su neme Kao nikad do sad. Kiša radost spira I vrisak se čuje Ko eho života U daljini toj To planina svira Izgovorene reči Na neki način uvrnut I svoj. I žuti moj pogled I zidovi žute a bršljen tvog groba zeleniji je sad. Pa sluti moja želja da drvo kraj tebe Ovog vrelog jula pravi dobar hlad. Blede lepa sećanja i bledi boja glasa i grdnje i smeh, a svetli praznina.

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

I to sve ne vredi, Kad mi srce sedi odzvanja planina.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

ONA I JA

ISTINA

Pod težinom reči se savijam i hramljem A papir prazan čeka dodir naliv pera. Šta god sad da napišem, to je moje zadnje I dok ruka okleva, misao me tera

Tražio sam jutros novine Ne prodaju više „Slobodu“ Ne prodaju više „Pravdu“

I izvesna Patnja moje šake veže Slušam kako Gordost u zagrljaj zove I kako sat otkucava to postaje mi teže Da u magli odlazaka prepoznam svoje snove; Al trudim se ipak da žmureći nazrem To jedino mesto na čitavom svetu Gde ću moći istinski i srcem da sazrem I kroz oči sklopljene ti vidim siluetu.

„Zasluži ih“ smeje se prodavac osrednjih godina!: „Imamo samo ,,Politiku“ „To primećujem“ rekoh mu, „primećujem i bez novina“

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

JESEN

NIŠAN

Ne truj mi jesen mislima o suncu Pusti da kiša spere sve te ideje O lažnoj radosti, što htela si mi reći. Koje su boje naše zenice? Svaki je vetar mali šum na srcu leta I svaki čovek postane Čovek tek u svojoj nesreći.

Kad uperim prstom – nišanim U ljude, u lišće, u ptice. Grane se lome pod čizmama A tlo drhti od namere. Iz džepa se čuje muzika: To barut izgriza končiće, To je njena uspavanka. Bukom me svitanja bude Horizont boje smrti boji oči što žele da žmure Samo još jedan tihi raspar minuta. Raspar minuta, Pogrešno sklopljenih, Tek šavom spojenih u poslednji miran tren. Neka bude šta bude. Smrt se na vrhu trepavice Skućila sigurno, mirno. Kad zažmurim na levo oko Kroz nišan se stušti u malom kalibru sklupčana Miluje grudi modrim krilima. Deluje brže od otrova.

Nekome ko smisao poznaje Dovoljan je tek oblak sivi da shvati Da dok god živi tužna je bit čovekova. I da kad ljubav uzdiže i slavi Tek od samoće je bolestan, i pati Za sobom kakav je bio nekada: Slobodan od ljudskih osećaja. Ne truj mi jesen mislima o suncu. Pusti da kiša spere sve maske ljudskog tela Što nosimo ko teret za kaznu postojanja. Svaki je vetar hrabar, ali se mudro sklanja Kad shvati da ništa ne traje večno. On je svestan i veruje u Sebe i sada, A ne u sutra i tužno i srećno. Ne truj mi jesen mislima o suncu Pusti da me novembar smrzne. Pusti da pokisnem, Pusti da mokar se, a hrabrošću vetra drznem Na sunce Koje nas maskira zrakom.

Kad uperim prstom – nišanim U ljude, u lišće, u ptice. Snove poklonim prošlosti, Budućnost posmatram oprezno. Iz cevi se čuje muzika: To metak škripi u vazduhu, To je moja uspavanka.

Ognjen Karadžić

PRLJAVE LJUDSKE ŠAKE

USPAVANKA

OBRAZ

Pod našim Suncem senka uvek drukčije pada I prosek nikad nije središnja želja. Sve što znam o ljubavi od tebe sam krao Pokret po pokret, treptaj po treptaj.

Toliko mi je toga poznato već, i rane i trnje i mirisi neuspeha U čvoru želja svezanom oko tvog imena.

U postelji zgužvanoj od sanjanja i misli Na tebe još uvek mirišem Na mesto skriveno od ljudi, odvedi me Na mesto skriveno od straha.

Nejasno se nazire lik u sećanju oduzetom od lošeg. Možda mu zato stremim silinom svih godina korakom mačka u čizmama baš sad kada sam nag pred olujom. Gde da se sakrijem? U mojim očima spavaju duhovi spremni na osvetu svetu.

Ti si svaki svoj mrak I svoja reka ma kako mutna I svoje jutro ma kako kišno. Najskrovitiju sreću već je spoznao neko. Daleko su od nas planine Nemira, Močvare Strahova, Sablasti magle. Dalje od dosega svih naših koraka Tik iz treptaj i stopala kad stoje. U sklopljenim šakama taje se kapljice prolćene kiše. Nesvene radosti koju nose samo jer ne znaju da za njih znamo Zamisli nebo, pitome oblake Zamisli osmeh, veselo lice. Daleko od stvarnosti, daleko od okova Puštaš da umor ti sveže trepavice U čvor kojeg je tek jutro dostojno. Na mesto skriveno od ljudi, idemo na mesto skriveno od straha.

Ako me osude tvoje odluke, a šta ću. Priznajem, kriv sam oko svega što me čini tvojim. Zatvori me zato u prošlost. U njoj baratam svim trikovima, tu sam nepobediv. Zagrebem li obraze noktima Videćeš možda pečate prošlosti. Jesu li to ponos i sram Ili se to tek crveni koža?

O knjizi

Šta reći o poeziji Ognjena Karadžića? Otvorite stranice knjige i spoznaćete i upoznati izraženi talenat koji je prepoznatljiv po promišljenoj poeziji obojenoj kontrastima: dobro-loše, radost-tuga, život-smrt, sreća- beznađe, itd. Rođeni pesnik, vodiće vas i otkrivati vam Čovekova lutanja, trnovit put i njegovo prelaženje, odrastanje i težnju ka sreći. Filozofski pristup životu sa mnogo postavljenih pitanja i datih odgovora. Njegova poezija je refleksivna, optimistična i a ponekad i elegična. Obojena rečju i slikom opisuje život svakoga od nas, njegove padove i uspone i prevazilaženja problema. Strah od nepoznatog, strepnje i sreće koja je relativna i prolazna. Tuga je pratilac jer je spoznaja života bolna, ali i stvarna. Prepliću se idealizam i puka realnost sa pesimizmom. Govori o nemilosrdnom vremenu u kome živimo, gubljenju vere u sveto otkrivajući nam najdublji sloj ljudske duše i njene lepote. Ljudi su uglavnom odsutni, slepi i pomračeni da često ne vide najveće životne vrednosti, ne vide put sopstvenog srca. Nemaju snove, al ipak sanjaju! Pesnik pokazuje zrelost u svojim razmišljanjima i svakom čitaocu knjigu toplo preporučujem, jer mu neće biti teško da pronađe pesmu u kojoj će se ogledati i prepoznati. A Ognjenu Karadžiću predviđam sjajnu stvaralačku budućnost, jer ima šta da nam kaže i poruči, ume da nas povede u razmišljanje. Urednica literarnih programa Dečijeg Kulturnog Centra, Jasmina Atanacković-Gajić

Beleška o autoru (iz prve ruke) Ognjen Karadžić rođen je 7. novembra 1992.godine u Beogradu, u kome je i odrastao. Veoma rano, tokom tog odrastanja napisao je svoje prve pesme. Svoju umetničku crtu do sada je pokušao da iskaže na razne načine, uglavnom kroz pisanje poezije i glumu što je rezultiralo brojnim učešćima na domaćim i međunarodnim takmičenjima i festivalima, kao i pratećim nagradama. To mu je dalje omogućilo mnogobrojna poznanstva koja su bila temelj izgradnje njegove ličnosti. Omiljeni pesnici su mu Dušan Vasiljev i Ivan V. Lalić. Student je sociologije, ali „kada poraste“ želi da ostane pesnik i lutkar. Ne voli preterano formalnosti, pa zahvalnicu stavlja gde joj nije mesto:

Ognjen Karadžić

Želi da se zahvali svima koji su ga podržali, ali posebno svojoj mami Vesni, koja ga je pored svega naučila da bude svoj, Jasmini Atanacković-Gajić, osobi koja ga je sve tako svojeglavog usmeravala na put izražavanja kroz poeziju od osnovne škole, i Aleksandri Kovačević dugogodišnjoj prijateljici koja je uspela sve njegove misli da pretvori u korice ove knjige. Međutim baš kao i svima koji su mu bili inspiracija, i njima trima se izvinjava zbog ne pominjanja u posveti: Knjigu posvećuje pokojnom dedi, Zdravku.

SADRŽAJ:

ĆERKI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 CRNI PAS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 SVEDOK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 MOLITVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 ON I JA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 PRVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 SREĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 PLAVI DEČAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 MIZANTROP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 TEK U MRAKU SAM ONO ŠTO JESAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 NEŽNOST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 SVAĐA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 OŽILJAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 KRATKA ISTINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 LUTAM. STRAH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 KAKO JA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 LJUBAV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 TVOJA PESMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 OTIŠLA JE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 PRILAZ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 DA NEMA LJUDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 PESMA O JEDNOM GRADU (koji nije Beograd) . . . . . . . . . . . . . . 32 JOŠ JEDNA PESMA O MILJANINOM GRADU . . . . . . . . . . . . . . . 33 SAHRANA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 SAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 MORNARSKA PESMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

SPREMAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ZVEZDA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . LJUDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SLUTNJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SOBA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . PARAMETAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VOLIM PESMU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . OVCA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VERUJEM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SKOK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . OTADŽBINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . LJUDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . PREVARA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SMIREN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VERAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . NADA. BORBA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . MUŠICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . BESKRAJNO TIHA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . OKTOBAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ONA I JA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ISTINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . JESEN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . NIŠAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . USPAVANKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . OBRAZ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

38 39 40 42 43 45 46 47 48 50 51 53 54 56 57 58 59 62 64 66 67 68 69 70 71

O knjizi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 Beleška o autoru (iz prve ruke) ��75

CIP