Škrip (drugi broj) by Ognjen Kojanić

Ovo što sada gledate predstavlja (ne)očekivani, drugi broj časopisa Škrip, koji za cilj ima da nastavi tamo gde je prvi broj stao. Prvi je stao na predstavljanju priloga grupe ljudi koja se okupila sa idejom da napravi, makar na internetu, i makar jednom u dva meseca (jer češće nejaka omladinska/studentska/čija god pleća nisu trenutno u stanju da iznesu), mesto gde bi mladi ljudi skloni pisanom i likovnom izražavanju prikazivali svoj odnos prema svetu, svetovima, i fenomenima koji ga/ih čine. Ekipa se skupila, upoznala, i za nešto manje od mesec dana izašla na Fejsbuk i okolne sajtove sa porukom: ,,evo vam na, da čitate, gledate i reagujete.“ I tako je izašao prvi broj, u susret auditorijumu, koji ga je dočekao sa umerenim odobravanjem. Neki su čitali, gledali i reagovali, a mi smo rekli: ,,vidimo se za dva meseca“. I tako su prošla ta dva meseca, u koje smo na početku gledali kao period u kome se ništa neće dešavati, period u kome ćemo da zablejimo, ispite da polažemo ili padamo ili ne izlazimo, pa se za mesec i po vidimo opet, da skupimo tekstove, fotke, i šta još treba za drugi broj. Naravno, suštinski neuke i glupe (kao što smo skoro svi mi skoro uvek), stvarnost nas je demantovala. Nije bilo realno da se ništa ne dešava i da se bavimo posmatranjem okruženja samo za potrebe jednog broja. Desio se ,,Tunis“, desio se ,,Egipat“, dešava se ,,Libija“, sa njom i ,,Jemen“ i ,,Bahrein“... nemojte misliti da se nismo na te stvari osvrnuli, za tu priliku smo spremili ne jedan, nego dva teksta čak, a ne sumnjamo da će neki stavovi izneti u istim žacnuti nekoga iz dragog nam auditorijuma, pa da sedne i napiše reakciju, ili tako nešto... Dešavalo se još mnogo stvari u svetu, od kojih je završetak rekonstrukcije Vlade republike Srbije samo jedna. Međutim, ono što je obeležilo ovaj broj, a po čemu se ne razlikuje od prvog, jeste što na osnovu ovih tekstova najviše možete videti šta se dešavalo u glavama onih koji su ih pisali, i šta je ono što je njima zaokupilo pažnju, i za šta su mislili da vredi napisati tekst. Pravi primer za to bi mogla biti kritika filma ,,Antihrist“, ili članak ,,Stvari koje mrzim u Beogradu“... Kako budete išli kroz tekstove, uvidećete da smo ova dva naslova nasumično izabrali da spomenemo, i da je većina tekstova takva. Nama se čini da to nije loš pristup: neka se piše, a to što nešto nije aktuelno ne znači da ne zavređuje komentar, jer aktuelnost je samo jedno od lica svake pojave. Druga stvar koja je obeležila ovaj broj jeste da su ljudi koji sa redakcijom nemaju nikakve veze počeli da šalju tekstove. Upravo to predstavlja početak ostvarenja jedne od želja koja stoji iza nastanka ovog časopisa, a to je da on predstavlja platformu za javljanje i raspravljanje mladih, ili ne nužno mladih, ljudi. Za kraj, treća stvar koja je obeležila ovaj broj, jeste povećanje broja, da tako kažemo, umetničkih tekstova. Slično kao članci, u njima možete mnogo saznati o razmišljanjima onih koji su ih pisali, ali se nadamo da će vam biti od pomoći da saznate još nešto, vama važno. Toliko za sada. Do sledećeg broja,

Škrip kolektiv

Strana 4: Bogdan Bogdanovć

Strana 30: Zelenilo u Sahari

Tekst o nekadašnjem gradonačelniku Beograda i poznatom arhitekti.

Stanje u Libiji, + kalendar bitnih datuma vezanih za tu temu i kontradiktornost Gadafijefih postupaka i Zelene knjige koju je lično napisao (str. 34).

Strana 8: (NE)OPŠTA (NE)KULTURA Kritika pojma “opšta kutlura” i oda preispitivanju stvari.

Strana 10: Ja volim Srbiju?! Sasvim negativna kritika istoimenog kviza.

Strana 11: Ja mrzim Beograd?! Par stvari koje svaki turista mora da ne vidi.

Strana 35: Previranja u Arapskim svetovima Strana 36: Kome pripadaju gradovi? Ko, koliko i čime raspolaže? Skvoting i karton siti.

Strana 39: Mesija Proza.

Strana 13: Šejtanska piva O lažnim mudima koje stvara pivo (pijanstvo) i surovoj realnosti jutra.

Strana 14: Субверзија на општеството како конструкт на машкиот принцип Kritika filma Antihrist, Lars fon Trir-a.

Strana 20: Kako su psiholozi ubili ne vladin sektor Strana 22: Truu Stori Poezija.

Strana 25: Sunce Proza.

Strana 29: IN YOUR FACE, DESCARTES! PISA testiranje i kritika obrazovnog sistema u Srbiji

Strana 44: Bleja u svemiru Naučna fantastika.

Strana 46: Gruesome books Gadna umetnost.

Strana 50: Šta se u hudu na ziva polemikom? Promišljanje pitanja na osnovu određenog zbivanja.

Strana 53: Pank dijalektika iliti Punk (R)Evolution Emotivno-sekusalne veze medju ljudima kroz istoriju i razmisljanja o tome.

Strana 57: Intervju: Besne Gliste Mlade reggae-rap nade.

Škrip

broj 2

Bogdan Bogdanović Osvrt na delo

Piše: Dušan Milanović

U drugoj polovini februara, posetioci Muzeja “25. maj” su mogli da nalete na nesvakidašnje prizore: da se kreću među artefaktima raznolikih, misterioznih i neobičnih oblika i funkcije, kocki, filmova i apstraktnih simbola, pa čak i da se nađu izgubljeni u papirnom lavirintu. Gledajući kako ljudi začuđeno posmatraju neobjašnjive radove koji provociraju raznolike spekulacije, i sam sam osetio čuđenje. Radove koji su nastali iz iskre koju je u mojim kolegama sa fakulteta i meni razbuktalo delo našeg erudite sada su i sami budili pitanja u posmatračima. I tako, plamen se prenosio dalje iako je iskra koja ga je oživela nedavno ugasnula. Tokom februara je u prostorima Muzeja “21. maj” trajala izložba pod nazivom “Grad i smrt”, na kojoj su studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predstavili svoje radove inspirisane Bogdanovim životom i delom. Ime Bogdana Bogdanovića (1922-2010) se učestalo čuje u poslednje vreme u arhitektonskim krugovima Beograda, a i šire. U planu je da Bogdanović bude tema ovogodišnje BINE, nedelje arhitekture. Takođe, u maju i junu u Konaku kneginje Ljubice biće organizovana izložba i okrugli sto sa istom tematikom. Čitava godina je u znaku sećanja na Bogdana Bogdanovića koji je preminuo 18. juna 2010. u Beču, 18 godina nakon što je prognan iz Srbije

Bogdan Bogdanović

u koju se od tada nije vraćao. Njegovo ime, izgovoreno, podrazumeva i dalje dozu kontroverznosti. Kada sam tražio njegove knjige za izborni predmet na fakultetu (koji je uveden kao omaž Bogdanoviću) na mestima gde se prodaje polovna štampa (pošto se svega četiri od tridesetak njegovih objavljenih knjiga nalazi u prodaji po knjižarama, a od celokupnog broja njih sedam čak nije ni objavljeno na srpskom, već na nemačkom) ulični

prodavac mi je uzvratio sa rečima da čak i da ima, on bi te knjige zapalio. Ova i slične reakcije koje se mogu pročitati po raznim blogovima i forumima na internetu pokazuju koliko je čitava tema i dalje zapaljiva. Uglavnom se misli na politički žig koji je Bogdanović ostavio za sobom. Njegovi stavovi su okarakterisani kao ‘’antisrpski’’, a njemu samom su pridodate etikete ‘’srbomrsca’’, ‘’arhitekte-rušitelja’’ i ‘’ustaše’’.

Ovaj tekst te smara?

Škrip Neću se upuštati u razmatranje (ne) opravdanosti izrečenog i učinjenog: mišljenja su ovde podeljena, razni pro i kontra stavovi se mogu pročitati svuda. Najosnovnije što bi trebalo da se zna o njegovoj političkoj karijeri je njegov status gradonačelnika Beograda 1982-1986. godine. Za vreme svog mandata je donosio odluke o kojima oni koji ih se sećaju i dalje pričaju anegdote. Stupanjem na vlast počinje period njegove karijere u kome prestaje da gradi spomenike i posvećuje se društveno-političkim temama i pisanju. Bogdanović je još od same pojave Slobodana Miloševića javno izražavao neslaganje sa njegovom politikom, što je kulminiralo objavljivanjem javnog pisma Miloševiću u kome ga osuđuje, i naposletku proterivanjem Bogdanovića iz zemlje 1993. godine, u vreme kad je Milošević bio na vlasti. Nije samo Bogdanova politička karijera nailazila na osudu javnosti: to je bila sudbina i njegove arhitektonske prakse. Kao teoretičar i graditelj memorijalne arhitekture, ima malo planiranih projekata, i još manje izvedenih, koji su se bavili profanom arhitekturom i urbanizmom, ali bitno ih je pomenuti da bi se stekla celokupna slika o njegovom stvaralačkom kredu. Tu spadaju Stambeno naselje Instituta za vodoprivredu “Jaroslav Černi” pod Avalom, zatim rekonstrukcija vile Kraljice Natalije u Smederevu, a poznati su i njegovi urbanistički planovi (“organski urbanizam” - koncept povratka tradicionalnim urbanističkim principima; raznovrsna, živopisna naselja bliska osećanjima čoveka) – idejni planovi za razvoj Novog Beograda. Ono što je Bogdanović najviše gradio i materijalni zapis po kome je ostao najpoznatiji jeste memorijalna arhitektura. Oko 20 njegovih spomenika stoje razbacani preko čitavog prostora bivše SFRJ, na prostorima svih današnjih nezavisnih država izuzev Slovenije. Bogdan se za spomeničku arhitekturu opredelio još na samom početku svoje karijere, a njegovi komemorativni kompleksi

broj 2 su (u skladu sa vremenom nastanka) posvećeni palim borcima, uglavnom onima za vreme Drugog svetskog rata. Postoji anegdota da je ideju za svoj spomenik-prvenac, na sefardskom (Sefardi – balkanski Jevreji) groblju u Beogradu, dobio dok je na licu mesta sagovorniku izmišljajući objašnjavao kako namerava da ga izgradi. To i jeste bio simbolični početak jedne slobodne metodologije rada u kojoj je neretko dolazilo do promene u oblikovanju spomenika u odnosu na idejnu postavku u samom njihovom procesu izgradnje, u dogovoru sa majstorima ili po sopstvenom nahođenju. Takođe, čak i kada ih je izgradio, Bogdanu je bilo teško da ostavi svoje spomenike “na miru”, te ih je i tada crtao iznova i menjao u svojoj lucidnoj fantaziji. Inspiracija za konceptualizaciju mu je dolazila iz crteža, koji su opet potekli iz snova, knjiga i mitologije. Ideja je ovaploćena u kamenu, kao tradicionalnom građevinskom materijalu koji je Bogdana fascinirao i koji je nosio odgovarajuće značenjske konotacije. Često je upotrebljavana i sgraffito tehnika. Bogdanova arhitektura sarađuje sa prirodom i uvek je uklopljena sa njom u jedinstvenu i nerazdvojivu celinu. Ovo se možda najbolje primećuje kod Slobodišta, simbolične nekropole pod vedrim nebom, u Kruševcu. Bogdanović se odlučio da na ovom mestu podigne “svetilište slobode” – Slobodište (ime potiče od Dobrice Ćosića, kao i stihovi, uklesani u kamenu). Spomeničkim kompleksom dominiraju veštački napravljeni brežuljci (tumulusi) i krateri, koji su pozicionirani duž 250 m dugačke akse. U kompleks se ulazi kroz “vrata Sunca” da bi se došlo do amfiteatralnog prostora i “doline sećanja”, gde se nalazi dvanaest parova “kamenih krila”, koje je Bogdan nazvao “Rogatim pticama” i kojima je posvećena istoimena knjiga. Gledam kolekciju Bogdanovih spomenika postavljenu preda mnom, i sa slika svakog se odvijaju različite priče. Spomenik u Vlasotincima govori o moćnom telamonu, muškom

pandanu karijatida. Na spomeniku u Popini kao da može da se nazre imaginarni tunel koji prolazi kroz platonovski savršene idealne, pravilne oblike (Bogdanović se dosta bavio Platonom; jedna od njegovih knjiga nosi naziv “Platonov tajni roman”). U Knjaževcu, reminiscencija na spomenike-krajputaše, u Vukovaru priča o smrti gradova se odvija pred posmatračevim očima u kamenom “antilavirintu”, u Leskovcu pleše među igračima krunisana kraljica, šumska boginja. U Čačku, grifoni čuvaju jedan mračni hram, a u Sremskoj Mitrovici na zelenim brdima gore metalni plamenovi. Priča vodi dalje, kroz Bihać, Travnik, Berane, Mostar, Labin, Štip, Prilep. Naposletku, možda najpoznatiji od svih Bogdanovih spomenika, nad vodom jezerca u Jasenovcu pupi jedan džinovski cvet. Nazivan “melanholičnim lotosom od betona”, na mestu užasnog stradanja u koncentracionom logoru, kameni cvet kao simbol večitog obnavljanja stoji kao znak koji nikome ne pripisuje krivicu, niti poziva na osvetu, već anticipira nadu u život i budućnost. Kao profesor i jedno vreme dekan Arhitektonskog fakulteta, Bogdanović je predavao na katedri za urbanizam, neretko držeći i predavanja o simbolizmu u arhitekturi, na kojima je ulazio u digresije u kojima su teme dobijale kosmološke, sakralne i metafizičke razmere. Negdašnji studenti ih se rado sećaju i pamte ih po lucidnim govorima koji su proisticali iz profesorovog stanja sličnom magnovanju, na razmeđi između dva sveta, kao što je on to bio i u svom životu van katedre. Svako predavanje je bilo jedinstveno i neponovljivo, a za njima su ostajale table iscrtane crtežima koji su sami po sebi predstavljali umetnička dela. Za studente koji su pokazivali interesovanje i potencijal, Bogdanović je organizovao poluprivatnu i alternativnu “Seosku školu za filozofiju arhitekture” u selu Malom Popoviću nadomak Beograda (1976). Škola nije posedovala fiksan raspored predavanja, razvijala je nove sisteme pristupa arhitektons-

Ovaj tekst te smara?

Škrip koj praksi zasnovane na heurističkoj (istraživačkoj) igri. Primer jedne od ovakvih igara je opisan u njegovoj knjizi “Povratak grifona”. Knjiga je nastala kao rezultat Bogdanovićevog razmišljanja na temu ponovnog uvođenja motiva životinje/čudovišta u arhitektonsku praksu. Inspirisan “Alisom

broj 2 značenje nije potrebno objašnjavati, opisao je u knjizi “Grad i smrt”. Poznata je Bogdanovićeva izjava “da je pisao da bi umeo da gradi, a da je gradio da bi umeo da piše”. Kao svojevrsni vid sinestezije, stvorio je takozvani žanr “arhitektonske fantastike”. Najtipičniji predstavnik ove sorte stvaralaštva je knjiga “Zaludna

nastanku, inicijalnom konceptu. “Zaludna mistrija” takođe predstavlja trag koji je ostavio pokret nadrealizma, kome je Bogdanović pripadao. “Zelena kutija – Knjiga snova” je nastala tako što je autor beležio svoje snove, diktirao i snimao budeći se usred noći, a onda ih je ostavljao zabeležene na ceduljicama koje je

Foto: Dušan Milanović

u zemlji čuda” Luisa Kerola, Bogdanović obrađuje temu čudovišta čiji je osnovni motiv groteska, a simbološka predstava u funkciji zaštite. U istoj knjizi takođe se primećuje još jedan princip karakteističan za Bogdana izmišljanje novih pojmova i kovanica, za šta je odličan primer naziv njegove sledeće knjige, “Gradoslovar” (bukvar gradologije). Kao urbanista i neko ko se bavio gradovima na više različitih nivoa, sakuplja svoje članke koje je objavljivao u rubrici “Mali urbanizam” u beogradskom listu “Borba”. Fenomen “urbicida”, još jednog njegovog termina čije

mistrija”, koja govori o mističnoj ulozi broja i “društvu zaludgraditelja”, bratstvu slavnih arhitekata koje se kreće od Bramantea i Paladija do samog pisca knjige. U knjizi je reč o “unutrašnjoj arhitekturi”, jedinoj istinskoj arhitekturi, koja postoji samo dok se gradi i koja nikada ne može da dobije svoju spoljašnu manifestaciju. Ona se javlja “zaludgraditelju” samo kada ovaj zatvori oči i nikada ne može biti ispisana, iscrtana, sazidana, jer je nevidljiva i čista tvorevina duha. Ona je večno nedovršena, i zato se konstantno gradi i razgrađuje, živi i diše. Poruka knjige odgovara tezi da je istinska lepota stvari u njihovom

čuvao u zelenoj kutiji. U Beču je kutija otvorena i snovi su grupisani po tematici, a oblasti variraju od političkih, istorijskih, biografskih do književnih, mitoloških i metafizičkih - u svakom slučaju shvaćenih duboko lično i prelomljenih kroz prizmu snova. Za razumevanje Bogdanovićevog odnosa prema simboličnim predstavama treba se osvrnuti na Karla Gustava Junga, koji se njima bavio upravo kroz snove, i Ernsta Kasirera koji je razvio čitavu filozofiju o simbološkim predstavama. Bogdan ih je obojicu proučavao i oni su vidno uticali na njegovo shvatanje tog pojma. Kasirer čoveka naziva

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

a predmet je i pozamašnog broja tekstova i rasprava. Bio je imenovan za člana nekoliko značajnih međunarodnih institucija: bio je član osnivačkog veća Internacionalne akademije arhitekture, zatim Ruske akademije arhitekture, dopisni član Bavarske akademije lepih umetnosti, član kolegijuma Evropskog Univerziteta u Jeni i počasni član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Kod nas je i za života njegov rad bio zapostavljen, u senci koju je bacalo društvo opterećeno drugim problemima, društvo koje nije moglo da ima razumevanja za metafizičko i apstraktno jer ni sa egzistencijalnim nije moglo da izađe na kraj. U socijalističkoj Jugoslaviji je Bogdanovićevo Skice delo važilo za nerazumljivo jer nije ulazilo (čak se suptil“simbološkom životinjom”. Po nje- Simbol se u kontekstu arhitekture no opiralo) smeštanju u kalupe govoj tezi, kako životinje percipi- može shvatiti na mikroplanu (kao deraju svet koristeći svoje instinkte i talj/ornament), ali i na makroplanu, partizanske ideologije. Danas, većina direktnu senzornu percepciju, tako je gde čitav objekat može predstavl- njegovih spomenika stoje zapušteni. čovek stvorio svoj sopstveni univer- jati simbol za sebe. Bogdanović je Njihovo stanje kao da preslikava sudzum simboličkih značenja koji struk- svojevremeno napisao i odgovor binu vizije o utopiji jedne Jugoslavije tuira i oblikuje njegovu percepciju na tekst Adolfa Loosa “Ornament koju su i sami nevidljivo povezivali. realnosti. Kao forme misli koje mogu i zločin”, u kome se zalagao za Kritičari Bogdanovića mogu biti da budu lingvističke, naučničke, ponovno vraćanje ornamenta u arhi- u pravu kada kod njega upućuju na odsustvo funkcionalnosti i nazivaju umetničke, oni oblikuju stvarnost, tekturu. U skladu sa svojom “metnjegovo delo anahronim. Kvalitet u dele se i produžavaju kroz komuni- odologijom”, principe koji se koriste njegovom delu upravo se i nalazi u kaciju, individualno razumevanje, u oblikovanju ornamenta, a koji su suptilnom konzervativizmu, opiranju istraživanje i ekspresiju. Bogdan i korišćeni u različitim periodima istehnologiji i ideologiji shvaćenim sam stvara nove simbole u svojoj torije razvoja arhitekture (posebno dogmatski, kojima ako se čovek heurističkoj istraživačkoj igri: kao Sumera i bliskoistočnih civilizacija, prepusti, zapada u veliku opassredstvo komunikacije u kome se egipatske, minojske i grčke, ali i nost da zanemari ono čovekoliko u spajaju inače nespojivi pojmovi, ili motivi iz balkanskog folklora), on kreativnosti, svoja osećanja i ljudse iz ušuškanosti svoga uobičajenog interpretira na sebi svojstven način, sku slobodu. Nezavisno od toga da okruženja smeštaju u za njih potpu- u vidu maštovite sinteze klasičnog/ li su nam se politički stavovi slagali no nov i nemoguć kontekst, te tako postojećeg i savremenog, a rezultat sa Bogdanovim ili ne, i šta god misevoluiraju, grafički i značenjski, čega se ne može smestiti ni u jedno lili o njemu kao o javnoj ličnosti i stvarajući hibridne simbole koji gov- vreme i dobija status (namerno) “lažne odlukama i rečima koje je izneo, ore nešto novo. Jung sa druge strane arheologije”. Tako, njegovo delo pri- smatram da je potrebno da njegovo smešta simbole kao univerzalne ar- pada svim vremenima i nijednom stvaralačko delo, koje je u inostranshetipe u kolektivno ljudsko nesvesno. vremenu (postavlja se pitanje da li ga tvu višestruko prepoznato, i sami Kod Bogdana se ovo na spomenici- usled ovakvog ostavljanja utis- kao društvo prepoznamo i prihvama čita kao svesni izbor simbola koji kafragmentiranosti treba posma- timo vrednost koje ono nosi. Da se su nastali u pradavnoj istoriji izvan trati kao postmodernistu ili kao izdignemo iznad bespotrebnih kataktuelnih ideologija i samim tim nezavisnu pojavu). Izdaje bogato egorizacija i pojednostavljivanja “Knjigu kapitela”, stvari koje su višeznačne, i izbegaslobodni od svake negativne kono- ilustrovanu tacije koju bi u konkretnoj političkoj gde su kapiteli stubova integri- vamo da generalizujući donosimo situaciji mogli da donesu, zadržavši sani sa najrazličitijim pojmovima. već unapred izrečene presude, te da pritom univerzalnu i antiratnu simbo- Bogdanović je u inostranstvu bio prihvatajući ono što smatramo kao liku mira, ljubavi, nade i pomirenja. dobitnik mnogih nagrada i priznanja, vrednost savesno pogledamo napred.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

(NE)OPŠTA (NE)KULTURA

Piše: Iva Bačić

Ideja o tzv. opštoj kulturi se često prihvata zdravo za gotovo. Iako se o njoj u određenim krugovima (npr. gimnazijskim) mnogo govori, nedovoljno se zapravo misli o njoj. Suština predstojećeg teksta je kritika dve društvene pojave na čijem suzbijanju mislim da bi trebalo poraditi. U pitanju su (1) favorizovanje društveno-jezičkih disciplina na račun prirodnih nauka (obrazložiću) i (2) konformizam (obrazložiću). Kako ove pojave jednu od mnogih svojih manifestacija imaju upravo u pojmu i kategoriji zvanoj opšta kultura, kritika ovih pojava napisana je kroz kritiku opšte kulture. 1. Opšta kultura ̶ šta god uopšte kultura bila ̶ svakako nije opšta. Naime, na osnovu višegodišnjeg iskustva, stičem utisak da se pod opštom kulturom najčešće podrazumeva enciklopedijsko znanje spiska raznovrsnih izraza i izreka na starogrčkom i latinskom jeziku, muzičkih kompozicija, godina početaka i završetaka kojekakvih ratova, imena vladara i geografskih teritorija, filozofskih pravaca i njihovih predstavnika, itd. Ovim šturim nabrajanjem je obuhvaćen širok dijapazon oblasti, koje se opštije mogu nazvati grupom društveno-jezičkih disciplina. Mnogo puta sam imala priliku da čujem podsmehe ili negativne komentare zbog nepoznavanja materije koja spada u malopre pomenuti

skup društveno-jezičkih disciplina. Međutim, kada su u pitanju prirodne i tehničke nauke, često sam se susretala sa mišlju da je sasvim opravdano smatrati poznavanje osnovnih koncepata bespotrebnim, suvišnim, a usput i izuzetno teškim za savladavanje, te stoga odbaciti njihovu važnost. Izgleda da ideja o opštoj kulturi odjednom iščezava pri susretu sa prirodno-tehničkim naukama. Ovaj pokušaj da se samo jedna grupa znanja podmetne kao neko opšte (i bitno) znanje je, nažalost, prilično uspešan. Iz ovakve konstrukcije opšte kulture, proističu ideje poput ove, koju sam čula od nekoliko svojih poznanika: da bi učenici društvenih smerova gimnazija trebalo da uče u sklopu predmeta fizike npr. istorijat nekih naučnih otkrića ili biografije naučnika, umesto (makar dela) onog što se sada uči, jer je ovo što je predviđeno, parafraziram, suviše komplikovano za nekog ko će se kasnije baviti nekom društvenom disciplinom. Da umesto onog “umesto” stoji “pored”, predlog bi bio odličan, s obzirom na to da na osnovu trenutnog programa nezanemarljiv broj dece zaista misli da je Njutn otkrio gravitaciju tako što je blejao pod drvetom i pretrpeo pad jabuke na svoju glavu (tačnije, predlog bi bio još bolji kad bi zahtevao da se ovom problemu posveti pažnja unutar predmeta logike, u odeljku koji se odnosi na metodologiju naučnih otkrića, a ne

fizike) - no, dalje razmatranje problema nerealnog prikazivanja naučnih otkrića u prosečnoj srpskoj gimnaziji vodi u preteranu digresiju. Kada bi se u okviru srednjoškolske fizike učile stvari kojima se, u suštini, bave društvene discipline (kao što su istorijat fizike i fizičara), šta bi od onog što je zaista fizika ostalo, i kakve bi to ostavilo posledice? Teško pitanje, s obzirom na to da i pored toga što se osnovi fizike predaju, postoje oni koji ne znaju da je voda provodnik, pravdavajući to neznanje mislima tipa “ma koji će mi to u životu”. Priče o komšinici čija je unuka umrla usled spleta nes(p)retnih okolnosti sušeći kosu u kadi uopšte nisu naivne (eto koji će ti to u životu - da ga sačuvaš, perhaps). 2. Šta znači i zašto treba biti opšte kulturan? Da li to podrazumeva znati gomilu podataka, čisto zato što se smatra da oni spadaju u opštu kulturu? Ako je to slučaj, a meni se čini da neretko jeste, u pitanju je najprostiji konformizam, i treba se boriti protiv njega. Ne treba učiti, čitati, slušati, gledati ili misliti bilo šta zbog toga što je to u trendu. Opšta kultura je svakako neka vrsta trenda. Rečenice tipa “ko nije pročitao Ilijadu/Anu Karenjinu, nije pravi gimnazijalac” su samo oličenje tog tužno-smešnog kulta opšte kulture (budući da se podrazumeva da pravi gimnazijalac u gimnaziji stiče opštu kulturu). Na svoju nesreću, pročitah

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2 Zašto bi svaka “iole obrazovana osoba” morala znati ko je komponovao “Mesečevu sonatu”? Zašto bi takav podatak zanimao nekog kome ne prija takav tip muzike? Zašto se (prez)ime Fuko najčešće vezuje uz Mišel Fukoa, a malo kome pada na pamet Fukoovo klatno? Znamo priču o tome da avgust ima 31 dan zbog toga što Oktavijan Avgust nije želeo da mesec nazvan po njemu ima manje dana nego mesec nazvan po Juliju Cezaru, ali da li znamo da je mesec odabran kao pogodna jedinica za merenje vremena zato što je to period između dva puna meseca, tj. period koji je potreban Mesecu da se vrati u početnu poziciju u odnosu na Sunce na Zemljinom nebu?

Slika

oba pomenuta dela, ali se ne osećam išta pravijim gimnazijalcem od nekih drugih učenika, koji ih nisu pročitali. Da se razumemo, mislim da je kul znati svašta, i svakako smatram da bi deca u školi trebalo da posvete vremena i pažnje svakom predmetu makar malo, jer bi na taj način nešto od toga moglo da ih zainteresuje, inspiriše, ili im prosto bude zabavno. No, peglira mi se od onih koji smatraju da je nešto potrebno znati samo što je to neka tamo opšta kultura. Previše puta sam kao odgovor na pitanje “a zašto ja ovo sranje moram da učim kad se neću time baviti u životu?” dobila rečenicu “jer je to opšta kultura”, ili neku njenu parafrazu. Retko sam dobila neki iskreniji i(li) smisleniji odgovor, kao što bi bili, na primer, sledeći: “ako jednog dana budeš učestvovala u nekom kvizu, možda ti zapadne baš to za pitanje”, “jer ja mislim da je to jako zanimljivo, i mislim da bi se i tebi svidelo kad bi posvetila više pažnje tome”, “zato što učenje toga može da potpomogne razvoju kritičkog mišljenja”, “jer će ti znanje iz ovoga pomoći da lakše ispratiš nešto drugo”, pri čemu bi to nešto drugo bilo nešto što mene zanima, itd. Kada bi se istorija predavala kako treba i kada bi to deca učila, možda bi bilo manje neonacista, kada bi se programiranje predavalo

kako treba i kada bi to deca učila, mogla bi da automatizuju neke inače dosadne i monotone poslove, itd. Jasno je da postoje raznolike dobrobiti učenja raznovrsnog gradiva, pa je još i besmisleno govoriti da nešto treba učiti baš zbog toga što spada u opštu kulturu (pored toga što je štetno jer potpomaže razvoj konformizma). Što se tiče podataka kojima nisam uspela da nađem praktičnu primenu, sem potencijalnog osvajanja nagrada u kojekakvim kvizovima i uspešnijeg rešavanja ukrštenih reči, iskreno, mislim da im se bespotrebno pridaje velik značaj. Razuverite me slobodno, baš bih volela da znam šta ja imam od toga što znam prvih sedam rimskih kraljeva, sedam rimskih brežuljaka i sedam svetskih čuda (zapravo, više ih ni ne znam, ali poenta ostaje ista). -- Napomenula bih ovom prilikom da je u prethodnom broju “Škripa” bio objavljen tekst pod nazivom “Numerofrenici”, u kom se nalazi jedna (nezanemarljiva, iako ne za tekst suštinska) greška. Citiram: “Zlatni presek se dobija odnosom zbira veličina i one veće veličine koji je jednak odnosu veće i manje veličine. On ima i svoju vrednost u vidu broja Phi koji iznosi 1,61.” Odgovaram: Ne, zlatni presek nema

svoju vrednost u vidu broja Phi koji iznosi 1,61, već je njegova vrednost φ=(1+√5)/2. Približna vrednost ovog broja zapravo i nije 1.61, već 1.62 (preporučujem usput autoru teksta da se pozabavi malo zaokruživanjem decimalnih brojeva, nije teško). -- Elem, da zaključim. Ne treba prihvatati tako olako fraze koje se često ponavljaju do te mere da praktično gube originalno značenje. Potrebno je kritički pristupiti svemu što čujemo, a pogotovo onim stvarima koje toliko često slušamo da potpuno zaboravljamo da promislimo o njima. Treba učiti, težiti (sa)znanju, razumevanju načina na koje funkcioniše svet (“svet” se ovde može shvatiti u svakom mogućem kontekstu), i baviti se sličnim intelektualnim aktivnostima, ali ne zarad sticanja opšte kulture kao takve. Ne treba težiti opštoj kulturi! Treba težiti nonkonformizmu. Naposletku, ograđujem se od situacija kojima ne odgovara opis dat u ovom tekstu, te ističem da je zasnovan na mom generalnom iskustvu vezanom za opisane pojave, i dodajem još da sam i sama nailazila na poneke suprotne primere od ovih. Kad bi ti suprotni primeri bili u većini, potrebe za pisanjem ovog teksta ne bi bilo.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Ja volim Srbiju?!

Piše: Jelena Šapić

Prošle godine sa radom je otpočela televizija “Prva”. S obzirom na najavljivanje odbrojavanjem i reklamiranjem na brojnim bilbordima očekivalo se da će biti bolja i ‘prva’ televizija sa nacionalnom frekvencijom. A onda je došao trenutak kada je otpočela programska šema. Glavne zvezde novog programa postali su Šeherezada i Onur, dok su ih pratile različite forme reality – a i hiperzabavni programi. Na koji način ova televizija pravda svoj naziv? Umesto latinoameričkih sapunica, prva je počela da emituje tursku sagu koja obrađuje staru priču na nov način. Umesto reality–a na koje se naviklo, urednici su odlučili da prvi ponude alternativu, tako da se sada prati ‘Paklena kuhinja’, ‘Top modeli Srbije’, ‘Dođi na večeru‘… U nastojanju da (p)ostane prva, otkupila je licencu za (kvazi)kviz volim svoju državu, odnosno ‘Ja volim Srbiju’. Ovaj novi izvor obnavljanja kiča i patriJotizma stoji čvrsto na liniji ugnjetavanja različitosti. Svojevrstan melting pot za topljenje neraspoloženja i nezadovoljstva, ima, za mene, poseban sloj nesvesnih i iracionalnih elemenata. Kako izgleda zapravo struktura ovog kviza? Scenografija može izgledati uobičajno. Za to treba okriviti zatvoreni prostor. Da nije ograničavajućeg faktora u vidu studija, autori bi verovatno nadmašili i letnja izdanja ‘Žikine šarenice’. Kako ne bi bila već viđena, dušu sceni daje koloritni prikaz prirode oličene suncokretima, ružama i jarićima (Skrivena poruka? – Možda. Simbolički se sugeriše voljenje one pravoslavne

Foto: Jelena Šapić

Srbije, koja je vekovima prolivala krv i koja se neprestano okreće velikim silama?) Studio ima oblik arene – treba se izboriti za voljenje države, a na najvišem nivou stepenovanog prostora postavljena je trobojka i figura krave. Publika i takmičari su podeljeni u dva tabora: crveni i plavi, predvođeni glumcem Nenadom Okanovićem, alias Sin Dragan, i reperom Ajsom Nigrutinom. Način artikulacije ova dva kapitena obiluje nerazložnom ushićenošću. Preostala tri takmičara jedne ekipe menjaju se sa novim epizodama, s tim da se poštuje pravilo jednake zastupljenosti generacija (po jedan predstavnik mladih, onih srednjih godina, i starijih). Među tim putujućim šarlatanima našli su se starovi i starlete estrade, ministri i predsednica skupštine (patriJote među patriJotama). Kako je ceo koncept zamišljen kao kviz, postoje etape takmičenja sa različitim grupama pitanja koja su prilagođena liku i delu učesnika. Zvuk, kojim se javlja da se zna odgovor, je kukurikanje petla.

Komentar – suvišan. Ne manjka ni veselja. Ceo cirkus je začinjen muzičkom pratnjom. Bend ‘Ja volim Srbiju’ (a, kako drugačije?) straobalno svira i peva. Svaka emisija otpočinje pesmom ‘Igrale se delije’, dok sitno kolo igraju devojke odevene u modifikovanoj narodnoj nošnji. Kako ‘Prva’ ne bi zaostala za (do sada) (ne)pobedivim nosiocem kiča, angažovani su kostimografi koji su reducirali i osavremenili narodnju nošnju do granica vulgarnosti. Grandiozne balerine proživljavaju krizu identiteta zbog sada već starih-spočetka-veka kostima i koreografija. I voleti ovakve predstave i kroz njih stvorenu sliku Srbije?! Dokle održavanje diskursa Srbije kao jednog velikog sela? Zar nemamo baš nijedan drugu sliku da ponudimo?! Dokle bacanje u kolektivne delirijume? Zar to nije bilo na meniju i ‘90–ih? Jedini napredak je nepostojanje priloga ‘otvorenog’ rata. Sada se samo vodi onaj ‘prikriveni’, u kojem televizijski magovi sputavaju slobodu stvarajući iluzije o velikom broju izbora posredstvom daljinskog upravljača.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Ja mrzim Beograd?! Nekoliko stvari koje bi svaki ozbiljan turista morao da zaobiđe. Piše: Dane Popović

Koliko Srbija ima potencijala, toliko su ljudi zaduženi da svoj radni vek bar donekle posvete delimičnom iskorišćenju istih odlučni u tome da ne urade ama baš ništa. Ja se ne razumem u strukturu vladajućeg tela, ali sam siguran da je suština nečijeg posla da učini da Beograd izgleda lepo, a ako ne može baš lepo, onda bar pristojno i donekle prijatno za život. Vama, gospodine ili gospođo, imam da kažem samo ovo: katastrofalno radite svoj posao. Ja se čak iskreno nadam da kradete, i da vaša porodica lepo živi, kako vaš odlazak na posao ne bi bio totalno besmislen. Kako sam najstrašnije ogorčen po pitanju nekih mesta u Beogradu, ispričaću vam priču koja možda i nije istinita, ali je svakako dirljiva. Recimo, došao je pre par meseci jedan moj rođak, beduin sa jednim okom i dva kažiprsta. Kako već to vaspitanje nalaže, povedeo sam ga u obilazak grada. Stojimo na stanici, i čekamo autobus. - “Kako je organizovan gradski prevoz”, pita on mene. - “Veoma jednostavno čoveče, nemamo metro, imamo samo autobuse, tramvaje i mešavinu ta dva – trolejbuse. I ne možeš se izgubiti, celokupna šema je nacrtana na svakoj stanici. Evo vidiš pogledaj tu...”, pokazujem mu prstom i odlazim to trafike.Vraćam se, a moj bata čita novine. I to one besplatne.

Stepenice u prolazu kod vuka (foto: Nikola Pantić)

- “Nisam našao ništa o autobusima...”, priznaje oborenog pogleda. A i kako bi? Kada su postavili šemu grada na svakoj stanici sa ucrtanom svakom autobuskom linijom, ja sam bio srećan. Verovao sam da je ova država napokon krenula putem prosperiteta, gde sposobni ljudi na važnim pozicijama čine da se u ovom gradu dešavaju dobre stvari, i da s vremena na vreme zaista vidim neko stvarno poboljšanje koje će moj život učiniti za nijansu lakšim i lepšim. A onda, kako to obično biva u svim tužnim pričama kao što je ova, neko je odlučio da nije toliko bitno da ja lako i precizno isplaniram svoj put na licu mesta, koliko je bitno da na tom putu čitam novine. I to ne bilo kakve novine, već novine sa malim brojem nekvalitetnih članaka i reportaža, i

velikim brojem kvalitetnih reklama. Zato su lepo preko preko potrebnih mapa autobuskih linija zakačili ona sranja, tako da sada mogu na miru da razmotrim šta bih mogao da kupim u Maksiju dok se vozim ko zna gde. No, nekako smo stigli do Vuka. Plan je bio da se prošetamo tu malo, da odemo do Kalemegdana i da ga onda vratim kući. Tramvaj je stao na onoj strani ulice na kojoj posla imaju samo ETF-ovci, pa smo krenuli kroz podzemni. Niz stepenice sam mu ja objašnjavao kako je to najlepši podzemni prostor koji sam ja video u Beogradu, izostavivši da je i jedini, kako bih ga bar malo zaintrigirao. I takav je i bio zadnji put kad sam prošao, sveže renoviran i popločan. Negde pred kraj rečenice, nesrećnik je nestao iz mog perifernog vida.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Pogled sa Kalemegdana (foto: Nikola Pantić)

Pestorije predratnog preduzeća u podnožju Kalemegdana (foto: Nikola Pantić)

Kotrljao se niz stepenice, i završio u lokvi vode. Pažnju su mu odvukli polupocepani plakati na zidu, pa nije video da je na jednom delu stepenik odvaljen i da je ostao samo neki patrljak neravne ivice. Fatalna zamka na jednom od ključnih mesta u gradu, i to ne jedina. Tako odvaljen stepenik je na Zelenjaku stajao duže vreme, a gospoda iz hotela Moskva, kada spakuju svoju letnju postavku kafića na ulici, ostave minijaturne delove metalne konstrukcije da vire iz pločnika. Nedovoljno velike da ih primetimo, ali dovoljno velike da ometu korak i predstave sasvim novu perspektivu iz koje možemo posmatrati velelepno zdanje. Na sreću, moj bata nije bio povređen, a na nesreću, lokva nije

bila od vode nego mokraće. You win some, you lose some. Bili smo u parku, kaže lep park. Složio sam se sa njim, jeste lep. Sad smo na Kalemegdanu. Tamo smo kod one četiri glave, i ja mu kažem: - “Evo, uživaj u pogledu.” - “Ali ovo je odvratno”, odgovara on. - “Ne ne, tamo dalje. Gledaj tamo dalje, reku i blokove preko puta”. - “Aaa, jeste, baš lepo je.” Naime, da bi pogled došao do reke i bivše zgrade CK, mora da pređe preko nečega što je nemoguće opisati rečima bez psovki. Zašto neko ko je prešao hiljade kilometara, i sad je tu, da sa prastare tvrđave posmatra moćnu reku i grad u razvoju, primoran da posmatra najlon, blato, rđu i krntije? Nije, znam ja. Pitanje

je retoričko.Sad, ja sam uveren da tu nema baš mnogo prostora za manipulaciju, ali zar mora jedan od najlepših vidikovaca u Beogradu, i mesto koje vrvi od stranaca i Beograđana koji su tu došli da se odmore, da bude okružen industrijskom zonom? Krenuli smo kući, preko Zelenjaka. - “Da li je ovde vlada kolera?” - “Ne ne, uvek ovako izgleda.” Pošto smo stigli, otišao je da se okupa. Izašao iz kupatila. Ušao u sobu. Izašao sa koferima. Bez pitanja, pozvao sam mu taksi. Nismo se pozdravili. Ćutanje i dug pogled su bili sasvim dovoljni, mada sam u jednom trenutku poželeo da ga zagrlim. Ali nisam. Osećao sam da me sada mrzi jer sam deo ovog grada, kao da zna da sam i ja u trenucima slabosti pišao u prolazima. Dok sam gledao taksi kako odlazi, znao sam da sam zauvek izgubio jednog člana porodice. Nadam se da neće prestati da šalje pare. I tako, pored velikih nedostataka kojima obiluje život u Beogradu, postoje i ti mali, tek da ga učine skroz nepodnošljivim. Pored već pomenutih, takođe mrzim i onu ogradu što odvaja trake na Gazeli, koja je bila graciozna i moćno narandžasta do prve kiše, od kada izgleda kao da je napravljena od mešavine prašine i izduvnih gasova. Mislim da je sasvim realno da jedan radnik gradske čistoće prođe dvaput nedeljno sa magičnom krpom i obriše ga. Takođe, oštro se protivim ogranku Energoprojekta koji izgleda kao mapa za Counter Strike tačno prekoputa najveće arene na Balkanu. Posebno, u bedak me bacaju odvratne bezbojne fasade koje čine 50% vidnog polja kad se prelazi Brankov most. Iako nisu ružnije od mahale koja je niz godina postojala ispod Gazele, za razliku od nje, u poluraspalim fasadama niko ne živi i od njih niko nema koristi, a takođe, njihova zamena bi koštala neizmerno manje nego preseljenje više stotina ljudi. Ovakve kakve su sada, zbog njih mi dođe da se vratim kući, presvučem, i ponovo krenem u grad putem kojim se ne osećam kao da idem u rat.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Šejtanska piva

Piše: Ana Stojiljković Foto: Stefan Beriša

Klasičan petak uveče. Klasično okupljanje klasične družine. Odlazak u obližnji pab, ako se to tako može nazvati, tri zapenušana piva na stolu. Razglaba se o dosadnim stvarima iz njihovog dosadnog života: školarinama, roditeljima, vozačkim dozvolama, devojkama, momcima. Glasna muzika iz zvučnika, par nepristojnih opaski opijenih, redovnih posetilaca paba i zvuk udaranja loptice o rub stola za bilijar. Hladna tekućina ukusa ječma prija, a priče su sve veselije i kitnjastije, devojke dobijaju krila, momci su izliveni u zlato, neko si samo kad si gladan i bos i na svetu ti ne treba ništa do te prepune krigle životnog gorkosladunjavog soka. Kući odlaziš glupavo srećan, sa osećajem kao da si nešto uradio i nečega se setio. I misliš kako je divan i čist sneg, poput života, i kako je svaka

pahulja posebna i kako je sve samo igra tih pahulja, njihovo sudaranje i slepljivanje. Zatim ugledaš crnu mačku i pitaš se zašto svi zaziru od njih i kakav bi mogao biti život jedne crne mačke, i poželiš da kupiš jednu crnu mačku, ne, želiš da pokupiš jednu crnu mačku sa ulice, želiš da budeš crna mačka, želiš da veruješ u budiste i reinkarnaciju i da meditiraš i radiš jogu. Osetiš blagu trzavicu, misliš da je od otkrovenja do kog si upravo došao, ubrzo shvataš da si celo veče palio jednu za drugom i da te je samo snašao još jedan u nizu nikotinskih šokova, jer inače ne pušiš, ali atmosfera te je ponela, a i nekako je misteriozno-privlačno držati nešto u ruci, udisati i izdisati prljavštinu, tromo i nezainteresovano, začikavati smrt, neprimetno se samopovređivati. Kažeš sebi da kao novonastali budista od sutra prestaješ da pušiš, kašlješ otužno i gadiš se trenutnog sadržaja svojih pluća, zamišljaš sopstvene čađave alveole i prvi, ako ne i drugi stadijum raka svoje usne duplje. Ponosan si na sebe i pređašnje korekcije svog života, osećaš da sad ne 13

možeš da staneš sa ispravljanjem pa, tako se teturajući, raskrčavaš sobu. Nailaziš na uspomene svog ranijeg života i odbacuješ ih, prezrivo - sad si nov čovek, tabula rasa, prazan list papira koji se samo nameće da bude ispisan, avanturista spreman na novo putovanje apetita koje ne zadovoljava ni Mlečni Put. Spreman da sebe, sirovog, predaš nekome da te voli i da neizmerno voliš tog nekoga, možda i ceo svet tih sasvim posebnih individua, možda čak i cveće, iako nikad nisi voleo cveće, zapravo si mrzeo cveće. Tvoje misli su brze, i sam ih teško pratiš, ispisuješ ih u vazduhu s namerom da povedeš čovečanstvo u bolju i produktivniju budućnost. Dole kapitalizam! Dole nasilje! Dole tiranija! Tvoj iznureni duh pada u san, osušene usne jedva ponavljaju “dole...dole...dole...”. Budiš se sutradan posle podneva, pitaš se gde ti je slika sa mature što je stajala na radnom stolu i ostatak tvojih stvari, zašto je crni mačor pored tebe u krevetu, pokušavaš da pročitas kojekakve žvrljotine koje su, nekako, dospele na unutrašnjost tvoje šake i jako bledo, ali sećaš se slobode i nekog nagona da se uradi. Nešto.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Субверзија на општеството како конструкт на машкиот принцип филмот Антихрист на Ларс фон Трир и дијалогизмот на Бахтин

Пушти ме да ја оплакувам мојата тешка судбина и да воздивнувам за слобода. Тагата нека ги раскине овие синџири на моето страдање, се молам за милост - Риналдо (опера), Г. Ф. Хајден

Piše: Ana Jakimska

Антихрист е еден од филмовите на Ларс фон Трир кој не е конципиран како трилогија и кој сам по себе претставува заокружена идејна целина. Премиерно прикажан во 2009, филмот е веднаш етикетиран како контроверзен и шокантен, поставувајќи го дури на линијата на сензационализмот повлечена од краткиот филм Андалузиски пес (1922) на Дали и Буњуел. Голем дел од критиката го дочекува „на нож“, сметајќи го за обид за визуелно насилство и провокација на гледачите , но сепак ги признава неговите естетски достигнувања (содржани особено во прологот и епилогот на филмот, кои, за разлика од главниот дел, се снимани во црно-бела техника и со 1000 слики во секунда, што на екранот резултира со забавена прогресија на дејството, која, од своја страна, овозможува целосно посветување на деталите исполнети со семантички набој). Но, иако режисерот открива

Foto: Ana Jakimska

дека Антихрист нема да биде дел од трилогија, во рамки на самата структура на филмот, ако ги изоставиме прологот и епилогот, повторно се издвојуваат три посебни делови, насловени како Тага, Болка и Очај, така што фон Трир сепак ја задржува тријадната структура. Самата фрагментција на филмот, како што ќе видиме подоцна, ни дава основа да го анализираме неговиот дијалог со одредени категории кои постојат во проучувањето на

човекот и културата. Филмот речиси и да не се развива фабуларно: „приказната“ е нешто што се случило порано, поточно, еден месец пред да се сретнеме со ликовите, и е изолирана во прологот и воведните минути од првиот од трите дела. Она што ѝ претходи на сегашноста во која ги наоѓаме двајцата (неименувани) ликови е смртта на нивниот син Ник, која се случува додека мажот и жената водат љубов. Жената го забележува детето како се искачува

Ovaj tekst te smara?

Škrip на бирото и ползи кон отворениот прозорец, но се чини парализирана од сексуалното уживање и токму во моментот кога детето паѓа мртво на снегот таа ја доживува кулминацијата во сексуалниот чин. Следи погребот на синот, по што жената се онесвестува и е однесена во психијатриска установа каде што останува во текот на еден месец. Нејзиниот сопруг, психолог, одлучува дека ќе биде најдобро доколку тој се погрижи за нејзиното ментално закрепнување и ја враќа дома. Таму, тој се обидува низ дијалог да продре до нејзината потсвест и да го открие изворот на нејзиниот страв. За да ѝ помогне да го надмине тој страв, мажот го одбира методот на „изложеност“, односно директно соочување со стравот. Тие заминуваат во Еден, шумата каде што минатото лето престојувала жената додека работела на својата теза за природата која го провоцира злото врз жените. Цикличноста на настаните, нивната фрагментарност, сетингот, игривата прогресија, губењето на правилата поставени од дискурзивниот разум, дихотомиите меѓу различните парови, рушењето на хиерархиските правила, итн., овозможуваат следење на една посебна уметничка постапка дефинирана од Михаил Бахтин – карневализацијата. Извор на карневализацијата е самиот карневал. Но, карневализацијата присутна во овој филм е во голема мера модифицирана инкарнација на средновековниот карневал, така што некои од основните категории на карневалот се заменети со нивната спротивност, но тие се уште ја задржуваат истата или слична функција. Тоа го забележува и самиот Бахтин кога вели дека во втората половина на 17-тиот век карневалот речиси сосема престанал да биде непосреден извор на карневализацијата, отстапувајќи му место на влијанието на веќе карнивализираната книжевност.

broj 2 На тој начин, заклучува тој, карневализацијата станува чисто книжевна традиција. Карневалските елементи во таа книжевност, веќе издвоена од непосредниот извор – карневалот, помалку се модифицираат и преосмислуваат.

ритуали кои имале за цел да го обноват светот, но притоа секогаш придружени од ритуалната смрт, се случувале на преминот од една година во друга. Крајот на годината во западен свет е означен од зимата – таа ја содржи во себе кризата на годината која умира и крајот на еден циклус. Но, тој крај секогаш • Поврзаноста на карневалот во себе го содржи и никулецот со празникот на новиот почеток, на пролетта, на обновата на вегетацијата. Според Бахтиновото Погребната церемонија на дефинирање на карневалот, тој синот претставува една форма секогаш е поврзан со одреден на свеченост која во ништо празник и официјално чествување не се коси со официјалните кое се одвива во рамки на општествени парадигми. Луѓето постоечките општествени кои присуствуваат на погребот правила, но е целосно спротивен се облечени во црно, мажот од него. Сите карневалски форми оди напред, додека жената го се манифестираат како дословно следи неколку чекори назад. вонцрковни и вонрелигиозни и ѝ Доминацијата на машкиот лик на припаѓаат на сосема друга сфера екранот, додека ликот на жената на бититето. Покрај тоа што речиси се појавува само во еден негов секој црковен празник имал своја агол пред да падне на асфалтот народно-плоштадна шеговита губејќи ја свеста, говори за страна, карневалска атмосфера природата на самата свеченост владеела и во деновите кога се која го потврдува општествениот изведувале мистерии и сотии. поредок. Официјалниот празник, Бахтин го набљудува празникот вели Бахтин, понекогаш дури низ призма на неговиот посебен и спротивно од својата идеја, однос кон времето. Во основата ја потврдува стабилноста, на празникот секогаш постои неменливоста и вечноста на определена и конкретна коцепција целиот постојан поредок на на природното (космичкото), светот: постојната хиерархија, биолошкото и историското време. постојните религиозни, политички При тоа, празниците во сите и морални вредности, норми, етапи од нивниот историски забрани... Празникот се јавува како развој биле поврзани со кризни, вид на прослава на веќе готовата, преломни мигови во животот на победничка, владеачка вистина, природата, општеството и човекот. што се претставува како вечна, Миговите на смрт и преродба, непроменлива и неоспорна вистина. смените и обновувањата секогаш Но, она што следи по празникот, биле водечки во празничното во деновите на карневал, е една чувствување на светот. Токму сосема поинаква ситуација. тие мигови – во конкретните Општествениот поредок сега форми на определните постои само за да биде превртен празници – и ја создавале наопаку, сето она што било празничноста на празникот. „долу“ да дојде „горе“. Овој Пандан на овој празник во пресврт во „Антихрист“ се филмот „Антихрист“ е смртта случува постепено. Женскиот лик на синот Ник, која се случува во ја губи емотивната стабилност период од годината кој е архетипски и поминува еден цел месец во одреден како „кризен“ период болница, од каде што влегува уште од митолошката свест на под надзор на нејзиниот сопруг – човекот - зимата. Космогониските терапевт. Машкиот лик ја задржува

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Foto: Ana Jakimska

доминацијата над ситуацијата долго по завршувањето на погребалните свечености. Жената, во еден момент, му префрла дека е арогантен и дека воопшто не бил заинтересиран за неа, никогаш, се додека не почнал да ја гледа како еден од неговите пациенти. Мажот, напротив, се прикажува како емотивно дистанциран во поглед на сите обвинувања кои доаѓаат од нејзина страна и не влегува во дијалог со неа, останувајќи надвор од целата ситуација, како инстанца која е надредена, која има поголемо знаење и разбирање на ситуцијата и која е тука за да анализира и да помогне, но не и да сочувствува. Но, во моментот кога тие двајцата го напуштаат познатиот свет на градот и заминуваат кон шумата Еден, оваа надредена позиција на мажот постепено се разнишува.

• Инклузивноста на карневалот Карневалот е феномен кој не допушта никој и ништо да остане надвор од него. Во карневалот учествуваат сите. Карневалот не знае за поделба на исполнители и гледачи; тој не познава рампа дури ни во нејзината нуклеусна форма. Бахтин вели дека карневалот не е нешто што се набљудува, во него се живее, и тоа во него живеат сите. Од него нема каде да се бега, зашто тој не знае за просторни ограничувања. За време на карневалот може да се живее само според негови закони, т.е. според законите на карневалската слобода. Карневалот има вселенски карактер, тоа е посебна состојба на целиот свет, негова преродба и обнова, во која учествуваат сите. Така, мажот не може долго

да ја задржи позицијата на апстрахираност од тоа што се случува во малата куќарка во шумата. Токму немањето друг простор освен просторот на карневалот е она што го втурнува во играта и него. Иако се јавува како претставник на рационалноста, трезвеноста и аналитичноста кој се обидува да го игнорира влијанието што околината го наметнува врз него, малку по малку и тој е вовлечен во едно поинакво перципирање на светот. Кон кулминацијата на карневалскиот занес, тој речиси целосно ја потиснува својата рационалност за со отворени раце да го прифати духот на играта и да ја смени својата улога од претпоставен спасител во гневен убиец на жената. Наоѓајќи ги белешките на својата сопруга во врска со тезата на која работи, за страдањата на жените предизвикани од некој загадочен порив кој се јавува кај мажите, тој најпрво е ужаснат од насоката во која тргнало нејзиното истражување. Го критикува нејзиниот заклучок дека жените доживеале тешки судбини затоа што тие самите се зли и се обидува да ѝ укаже на тоа дека во шеснаесеттиот век многу жени кои биле невини биле убиени само поради нивната родова припадност, на што таа му одговара дека „не треба да ја потценува моќта на Еден“. Од позиција на надреденост, мажот целосно го негира карневалот. Тој вели: „Злото за кое што зборуваш е опсесија. Опсесиите никогаш не се материјализираат, тоа е научен факт. Анксиозноста не може да те излаже да направиш нешто што инаку не би ги направила, тоа е како хипноза, не можеш да бидеш хипнотизирана за да правиш нешто што нормално не би го направила, нешто против твојата природа. Дали ме разбираш? (...) Не мораш да ме разбереш, само верувај ми“. Сигурноста со која зборува

Ovaj tekst te smara?

Škrip оддава непобитен впечаток на надменост и целосна доверба во нормите кои го организираат неговиот свет – светот на машкиот принцип, на цивилизацијата Но, со заземањето на таа позиција мажот навистина ја потценува моќта на шумата, на природата („моќта на Еденската градина“), која се чини како да го затвора својот круг околу него уште од нивното пристигнување во колибата. Така, вечерта куќарката е „нападната“ од дожд од желади кои звучат како рафален оган, а потоа мажот се буди и забележува дека во текот на ноќта неговата рака е нападната од ларви. Подоцна, во вториот дел на филмот, „Болка“, тој во шумата се среќава со лисица која си го пара сопствениот стомак и која му вели: „хаосот владее“ (chaos reigns). Додека тој цврсто се држи до својата свест за светот како космизиран простор, ситуацијата во која и самиот се наоѓа е поинаква. Не можејќи да ја перципира оваа исклучителност на новиот простор, неговото слепо држење до принципите на цивилизираниот свет се јавува дури и како карактеристика на своевидна улога која тој ја има во рамки на карневалот. Но, без разлика дали мажот е свесен за тоа, со самото негово присуство на тој простор тој влегува во дијалог со карневалскиот дух и учествува во големата игра. Како што забележува Бахтин, во карневалот игра самиот живот, кој без сценско плоштатче, без рампа, без глумци, без гледачи, т.е. без каква било уметничкотеатарска специфика – изведува друга слободна (независна) форма на своето постоење, своја преродба. Додека во карневалот игра самиот живот, играта привремено станува живот. Во тоа се состои специфичната природа на карневалот. Така и машкиот лик, без воопшто да забележи,

broj 2 живее под власта на хаосот кој се повеќе градира и се приближува кон состојба на експлозија. • Жената, природата карневалот во „Антихрист“

Додека традиционално карневалот се јавувал како феномен кој ги исмевал различните аспекти на живеењето во рамки на едно општество обременето од безброј закони, забрани и морални норми, карневалот во „Антихрист“ се свртува против општеството во целост и го перципира како еден андроцентричен конструкт кој насилно го космизира светот. Природата, од друга страна, како примарна состојба на хаос, безредие и разузданост, се наоѓа потисната од оваа доминација на цивилизацијата. Природата, тесно поврзана со принципот на женскоста (наспроти поврзаноста меѓу принципот на машкоста и уреденото општество), живее во култот на плодноста, телесноста и земните задоволства. На оваа линија, таа речиси се поклопува со она што Бахтин го опишува како состојба на карневалот, во која исто така се слават телесноста и хедонизмот, наспроти моралните и правни ограничувања наметнати од поредокот. Жената, како лик кој е воден од женскиот принцип, се спојува со природата и се претопува во карневалот. Таа учествува во хаосот и на интуитивно рамниште комуницира со опкружувањето во шумата. Таа вели: „жената не го контролира своето тело, туку него го контролира природата“. Всушност, се чини како состојбата на хаос и карневал да е иманентна на нејзиното постоење: во воведната сцена, во моментот на смртта на нејзиниот син, таа е сведок на неговото паѓање од прозорецот и може да го спаси доколку побрза да го спречи падот, но таа не го прави тоа затоа што во тој момент му дава предност на нејзиното сексуално уживање. Силната врска на женскиот лик со

еротизмот е особено нагласена во една од сцените во третиот дел од филмот, „Очај“. Додека таа води љубов со мажот надвор во шумата, под едно дрво, од корењата на дрвото се појавуваат неколку женски раце кои се протегнуваат во оргијастичен копнеж. Жената, во еротски занес, ги изговара зборовите: „сестрите од Ратисбон можеле да предизвикаат бура“. На екранот се појавува цртеж на кој се претставени Ангеса и Ана од Ратисбон, осудени за вештерство. На цртежот, терминот „антихрист“ се јавува како синоним за ѓаволот, а феноменот на бурата добива централна улога. Бурата се интерпретира како почеток на поврзаноста со ѓаволот која произлегува од страста на жената. Ѓаволот се материјализира низ водата и воздухот, во нивното мешање, особено во маглата и бурата. Со прогресот на дејството и градацијата на карневалот, доминацијата на машкиот лик (дури и привидна, видена од негова гледна точка) се повеќе слабее. Постепено, тој е заменет од женскиот лик, кој се чини како да ја разбира ситуацијата на хаос во која се наоѓаат и како да припаѓа таму. Во мигот кога таа физички му ги уништува тестисите со удар од дрво, фалоцентричноста на нивниот однос е симболички прекината и е заменета со ситуација во која машкиот лик чувствува страв од жената и се обидува да избега од неа. Одеднаш, „царот“ кој ги има сите конци во раката се претвора во жртва која се плаши за сопствениот живот. Ваквите лакрдијашки пресврти имаат допирни точки со карневалската игра на детронизација. • Фамилијарност и профаност во карневалот Додека трае карневалот, секоја „дистанца“ меѓу луѓето се укинува и стапува на сила посебна карневалска категорија – слободен фамилијарен

Ovaj tekst te smara?

Škrip контакт помеѓу луѓето. На карневалскиот плоштад владее посебна форма на фамилијарен контакт меѓу луѓето кои обично во некарневалскиот живот се разделени со непремостиви бариери на сталешката, имотната, службената, семејната или старосната положба. Оттуѓувањето привремено исчезнува за време на карневалот и човекот се враќа кон себе, чувствувајќи се себеси како човек меѓу луѓето. Во карневалот, во ко н к р е т н о - с е т и л н и от, доживеаниот и полуреално – полупретставителниот облик, се изработува нов модус на односите „човек спрема човек“, спротивставен на семоќните социјално-хиерархиски односи на некарневалскиот живот. Карактеристична форма на остварување на сексуалната енергија е оргијата. Во куќарката во шумата, мажот и жената не се повеќе сами кога водат љубов, туку тие влегуваат во дијалогичен однос со страста на сите жени, на женскоста како посебен принцип. Сепак, бидејќи машкиот лик одбира да остане во својот свет на дискурзивна рационалност, тој не ги перципира телата на жените кои им се приклучуваат во љубовната игра под дрвото. Ексцентричноста, како посебна категорија на карневалското чувствување на светот, е органски поврзана со категоријата на фамилијарниот контакт; неа Бахтин ја гледа како феномен кој овозможува во конкретно-сетилниот облик да се откријат и изразат скриените страни на човечката природа. Ексцентричноста како посебна карневалска категорија го подразбира нарушувањето на обичното и општоприфатеното, таа е живот излезен надвор од својот вообичаен колосек. Во „Антихрист“, женскиот лик ја ослободува својата сексуалност и се впушта во дејства кои се табуизирани во некарневалскиот

broj 2 свет, како што се мастурбацијата и мазохизмот. Препуштајќи ѝ се во целост на телесноста, жената се приближува до профанацијата, која Бахтин ја објаснува како карневалско нагрдување на светот, систем на карневалски спуштања и приземнувања, и на карневалски непристојности поврзани со оплодувачките сили на земјата и телото. • Карневалот како игра Карневалските форми покажуваат присуство на силен елемент на игра. Карневалот е живот, свет „свртен наопаку“. Говорејќи за играта, Јохан Хојзинга вели дека таа не е „обичен“, а ни „вистински“ живот. Таа, пред се, е излегување од него во една привремена сфера на активност со некакво сопствено тежнение. Секоја игра може во секое време сосема да го обземе играчот. Од секојдневниот живот играта се разликува со местото и траењето. Нејзината завршеност и омеѓеност се нејзиното најважно обележеје. Таа се „одигрува“ во одредени граници на времето и просторот, а нејзиниот тек и смисла се наоѓаат во неа самата. Додека трае играта владеат движењето, воздигањето и падот, менувањето, сврзувањето и разделувањето. Просторната ограниченост на играта е уште поупадлива од временската. Секоја игра се одвива во својот простор на одигрување, своето игралиште, кое е ограничено со материјалното или со мисловното, намерно или самото по себе. Просторот на играта е посветено тло, одделено, оградено подрачје за чествување за кое важат посебни правила. Заграден од секојдневната околина, затворениот простор ќе се издели вистински или пренесено. Внатре во него се одвива играта, во него важат нејзините правила. Заграденоста на некоја посветена површина е првичната особина на посветеното дејствие.

Понатаму, играта создава ред, таа и самата по себе е ред. Во несовршениот свет и замрсениот живот таа внесува некаква привремена ограничена совршеност. Играта, како што вели Хојзинга, подразбира безулосвен ред. Секоја игра има за неа карактеристични правила. Тие ги одредуваат нормите што важат за привремениот свет што е ограничен од играта. Правилото на карнвалската игра е едноставно: тоа е правилото на слободата и нетрпеливоста кон какви и да се наметнати авторитети. Играта врзува и ослободува. Таа оневозможува. Таа прогонува, што значи: таа маѓепсува. Во „Антихрист“, машкиот лик од своја гледна точка верува дека тој е оној кој ги смислува правилата на играта и дека тој ќе и помогне на својата сопруга, која е ранлива и зависна од него, да ја надмине трагедијата по смртта на нивниот син. За таа цел, тој измислува неколку игри кои би ѝ го олесниле соочувањето со околината околу куќарката, каде што таа го поминала минатото лето заедно со Ник. Но, како што одминува времето, станува јасно дека всушност овде се одвива една поинаква игра – игра на природата, на женскоста, која е иманентно игрива, но и ослободена од какви било ограничувања. Играчот кој им се спротивставува на правилата, или нив ги заобиколува, е прекршител на играта,вели Хојзинга. Со тоа што се повлекува од играта, тој ја разоткрива релативноста и кревкоста на нејзиниот свет во кој извесно време се вклучил заедно со другите. Тој на играта ѝ ја одзема илузијата, inlusio, буквално: воигрување – збор обременет со значења! Затоа и мора да биде уништен, зашто му се заканува на самиот опстанок на играчката заедница. Во филмот ова се остварува преку физичкото касапење на телото на мажот кој сака да побегне од

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Foto: Ana Jakimska

шумата и да ја напушти жената, обземена од френетичен хаос. • Посветениот „Антихрист“

обред

Посветениот обред претставува мистично остварување, повеќе од привидно, па дури повеќе и од симболично. Нешто невидливо и неискажливо во него добива убав, важен и свет облик. Учесниците во култот се уверени дека тој чин донесува некаков спас и воспоставува поредок на нештата повисок од оној во кој тие секојдневно престојуваат. Наспроти тоа, тоа остварување преку претставување во секој поглед ги има сите формални особини на играта. Тоа се изведува под на простор кој е навистина ограничен за игра, се одигрува како свеченост, т.е. во ведрина и слобода. За неа е омеѓен привидниот свет кој важи само привремено. Но неговото дејство не престанува со крајот на играта; тоа дури фрла сопствена светлина врз обичниот надворешен свет и на групата што чествувала ѝ дарува сигурност, ред и благосостојба, се додека светото време на игрите не дојде повторно. Мажот верува дека неговата посветеност кон сопругата и нејзината емотивна зависност од него се дел од еден посветен обред кој тој го презема на свој грб за да ги избави од крахот во кој се

наоѓаат по семејната трагедија (особено жената). Тој се впушта во терапија базирана на „изложување“ на пациентот, неговата жена, на изворот на нејзиниот страв затоа што верува дека на тој начин ќе успее да го реконструира нејзиниот личен космос и да ѝ помогне во повторното воспоставување на хармонија во нејзиниот живот. Но, вистинскиот посветен обред се случува кон крајот на третиот дел од филмот, „Очај“, кога женскиот лик ја отсекува од себе женскоста со пресекувањето на клиторисот и со тоа ја прекинува врската со природата која ја напојува со животна енергија. Во овој миг всушност се случува саможртвување на жената, која го претчувствува доаѓањето на „тројцата просјаци“ (кои се појавуваат и во прологот, пред смртта на Ник), односно доаѓањето на смртта. За да го заштити мажот од себеси, таа ја препушта својата моќ во негови раце и тој со последните сили се крева од земјата, ја притиснува кон ѕидот и ја задавува до смрт. Роже Кајоа во својата класификација на видовите игри забележува дека за животните агон-от веројатно е непознат, несфаќајќи ги ниту границите ниту правилата на дадената игра, единствено барајќи брутална победа во бескомпромисна битка. Токму тоа се случува и со мажот, штом ќе ѝ се предаде на природата,

отфрлајќи го цивилизациското „човечко“. Спалувањето на телото на жената кое се случува кон крајот на филмот е исто така карневалски моемнт. Сликата на оганот е длабоко амбивалентна во карневалот, тоа е оган кој истовремено го уништува и го обновува светот. И во епилогот, светот навистина е обновен, но не без трајни последици. Откако ќе ја акумулира во себе моќта на природата, на женскоста, откако ќе дозволи и неговото тело да биде водено од нагонот на природата, а не од неговиот разум, тој ќе ги види духовите на настраданите жени материјализирани пред себе, како поминуваат покрај него, додека тој се храни со бобинки од грмушките (од природата) за да го закрепне своето тело. Сите форми и симболи на карневалскиот јазик се проникнати токму со патосот на промени и обновувања, со сознанието на веселата релативност на владеачките вистини и сили. Она што изостанува во филмот а е клучна карактеристика на карневалот е ритуалната смеа. Оваа смеа не ги исклучува ни самите учесници на карневалот – покрај тоа што го исмеваат своето опкружување, тие се исмеваат и самите себе. Но, функцијата на оваа смеа е далеку од онаа на сатирата. Ритуалната смеа тежнее кон возобновување на светот преку обновата на духот, своевидна катарза. Оваа функција во филмот, спротивно од смеата, ја има ритуалната, гротескна тага. Низ градирањето на болните воздишки и емотивниот крах, повторно се постигнува своевидна катарза: дождот престанува, природата повторно ја покажува својата грижлива страна (го храни мажот, животните кои беа претскажувачи на злото сега го поздравуваат), а светот е рекосмизиран. Но, мажот веќе не е истиот, неприкоснованата врховност на разумот е трајно разнишана, а низ неговиот лик промена доживува и општеството, како негов конструкт.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Kako su psiholozi ubili nevladin sektor

Slika

Piše: Aleksandar Gubaš Pre devedesetih kod nas je postojalo nešto što se zvalo “društvene organizacije”: postojali su tako Crveni krst, izviđači, razna udruženja i savezi ribolovaca, aviomodelara, golubara i sl. Sve te organizacije bile su finansirane ili iz državnog budžeta ili od sopstvenih članarina, i niko tada nije pisao nikakve projekte niti sa njima aplicirao bilo gde, zato što u ta prediluvijalna vremena nisu postojali ni donatori ni konkursi (zamislite!). Vrlo je malo bilo organizacija koje nisu osnovane s nekom hobističkom ili humanitarnom motivacijom, već sa željom da menjaju neke stvari i rešavaju neke društvene probleme. Početkom devedesetih počele su da nam stižu prve donatorske laste, ali ne sa juga, već sa Zapada. Jedna

od poslednjih stvari koju je uradila vlada Ante Markovića one zlosrećne 1991. godine bio je sporazum o saradnji sa Sorosovom fondacijom (Džordž Soros u engleskoj varijanti, odn. Đerđ Šoroš u mađarskoj, ali nikako Soroš u nepismenoj srpskoj, kako ga često ovde zovu), koja je tako počela da deluje u Srbiji kao prvi veliki strani donator. Iste godine izbio je rat u Hrvatskoj, a sledećeg proleća i u Bosni. Tako se u Srbiji 1992. godine zadesilo nekoliko stotina hiljada izbeglica, pa je već pomenuti Soros (ne Soroš) odlučio da tog leta na Paliću finansira prvi letnji kamp za integraciju dece izbeglica. Taj kamp je značio početak uspona psihologa kao najuticajnije ideološke snage u okviru onog što će

kasnije biti nazvano nevladin, odn. civilni, odn. treći sektor (u daljem t ekstu: 3S). Naime, još ujesen 1991. na godišnjem Saboru psihologa u Donjem Milanovcu okupila se ekipa dečjih i razvojnih psihologa (tj. mahom psihološkinja), zabrinutih zbog posledica ratnih zbivanja na najmlađe generacije i na celo društvo, odlučivši da osmisle neke programe (ono što je kasnije počelo da se zove projekti) namenjene ublažavanju i saniranju tih posledica. Počevši od tog letnjeg kampa na Paliću 1992. godine, psihološkinje su počele da razvijaju radioničke programe za decu izbeglice, kao i za smanjenje agresivnosti među decom. Ubrzo je nastalo nekoliko međusobno prilično konkurentskih

Ovaj tekst te smara?

Škrip psihološko-radioničkih škola (u politici bi se to reklo “liderske stranke”), među kojima su najznačajnije bile “Učionica dobre volje” (Tinde Kovač-Cerović), “Čuvari osmeha” (Nadežda Ignjatović-Savić) i “Zdravo da ste” (Vesna Ognjenović). One su rivalski delovale po osnovnim i srednjim školama, kolektivnim centrima za smeštaj izbeglica i specijalizovanim letnjim kampovima, lagano se infiltrirajući i u neke državne institucije i zauzimajući pozicije za kasnije. Kroz njihovo delovanje prikupljeno je ogromno iskustvo i radionička ekspertiza, što je kasnije, u kombinaciji sa iskustvima iz inostranstva, pretočeno u metodološke osnove 3S-a. U okviru rastućeg otpora tadašnjem režimu Slobodana Miloševića, sredinom devedesetih počela su i kod nas da se pojavljuju razna udruženja građana koja više nisu bila namenjena samo okupljanju hobista ili humanitaraca, već su imala određenu ideološku podlogu ljudska prava, prava deteta, koncept otvorenog društva i sl. Njihov uspon potpomognut je prilivom sve većeg broja stranih donatora krajem devedesetih, koji su se sjatili da finansiraju očekivano rušenje Miloševića. I dalje je u tome prednjačio Soros (ne Soroš), ali nije više bio jedini donator tog tipa. Silni milioni dolara počeli su da se slivaju u Srbiju radi onog što se tada zvalo “demokratizacija društva”, i 3S je polako počeo da se strukturiše u smislu u kom ga danas znamo. Ova nova scena u usponu produkovala je ogromnu količinu aktivnosti konferencijsko-seminarskog tipa, na kojima se pretresalo sve i svašta, od aktuelnih organizacionih pitanja na svrgavanju Slobe do smanjenja maloletničke agresivnosti. U tom smislu, pomenuta iskustva iz psihološke branše pokazala su se posebno inspirativnima kao najzaokruženiji metodološki model, a psihološkinje su se vešto i efikas

broj 2 no nametnule kao vodeći autoriteti u oblasti osmišljavanja i planiranja radionica. One su oberučke dočekale tu priliku da etabliraju svoj društveni uticaj, što je kao posledicu imalo psihologizaciju jezika i načina razmišljanja u čitavom 3S-u. Kroz ove delatnosti pojavile su se nove alatke u praksi i novi pojmovi u opticaju. Tako su u Srbiju stigli prvi flipčartovi (flipchart), koji su, kao idealno sredstvo za masovno i bespotrebno arčenje papira velikog formata, potisnuli hamer. Štampani materijal koji se deli učesnicima raznih seminara dobio je u jednom trenutku lep srpski naziv hendaut (handout), a i za same seminare prestao je da se koristi taj seljački naziv i oni su počeli da se zovu treninzi (training). Uskoro se tako razvio jedan samodopadan žargon, kao manifestacija samodopadnosti i zatvorenosti cele te scene. Sada aktivisti i predstavnici nevladinih organizacija više ne idu na semin... treninge da se edukuju, obučavaju i osposobljavaju, a pogotovo ne da nešto nauče, već da se “osnažuju” i “jačaju kapacitete”. Aktivnosti za koje se dobijaju pare više se ne obavljaju, već “implementiraju”. U principu, pare se zapravo više uopšte i ne dele, čak ni novac, umesto toga sada se dobijaju “sredstva”. Jezik koji je počeo da se koristi u ovim krugovima izgubio je svaki dodir sa običnim smrtnicima kojima se, kao, obraća. Unutar 3S je uspešno uspostavljena reprodukcija posebne klase mladih ljudi, tzv. aktivista ili “mladih lidera”, koji su sasvim lepo usvojili taj jezički i mentalni trip i savršeno se međusobno razumeju, ali ih ne razume niko drugi iz njihove generacije. Ova eldepeovski blazirana kasta potpuno je nesposobna da komunicira sa bilo čime južnije od Žarkova, jer govori sasvim različitim jezikom. Slično se dešava i sa starijim aktivistima, iz onih organizacija koje se

ne bave “omladinskom politikom” (još jedan izraz koji se uvukao u naše NGO živote u poslednjih par godina). I oni su podlegli sirenskom šarmu politički korektnog i psihološki nadobudnog NGO jezika, potpuno oduševljeni ciljevima za koje se zalažu, a nesposobni da ih tim novogovorom objasne i približe bilo kome ko nije iz te priče. Zapravo, prilično je čudno da su toliku barijeru u komunikaciji sa običnim svetom podigli i odnegovali psiholozi (dakako, psihološkinje još više, kao daleko brojnije od mužjaka iz te profesije), tim pre ako imamo na umu da je sve poteklo upravo iz krugova dečjih psihologa, gde je jedan od ključnih pojmova decentracija - sposobnost da se izmestimo iz svoje detinje samodovoljne tačke gledišta i sagledamo stvari iz perspektive nekog ko nije mi. A baš tu su psihološkinje najviše zakazale, jer im je u jednom trenutku moć udarila u glavu - moć da fasciniraju publiku svojom učenošću. Njihova samozaljubljenost i opijenost efektom koji izazivaju na publiku postali su važniji od potrebe da ih razumeju manje i drugačije obrazovani. To je prilično zarazno i poprimilo je pandemijske razmere unutar 3S. Upravo ta hronična nesposobnost uživljavanja u način razmišljanja seljaka koji ne zna ništa o Evropskoj Uniji, ili srednjoškolca za koga je “osnaživanje” prvenstveno aktivnost u teretani, uzrok je konstantnog podozrenja koje ostatak Srbije gaji prema 3S-u. Prosto, niko ne gaji preterano poverenje prema nekome koga uopšte ne razume, i ko se ni ne trudi da govori istim jezikom. Od onog momenta kad smo počeli da hendlujemo situaciju i implementiramo projekte, izgubili smo dodir sa Srbijom. Prosto, nijedna režimska i desničarska propaganda protiv nevladinih organizacija nije toliko doprinela njihovoj nepopularnosti kao preimenovanje seminara u treninge.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Труу стори Piše: Ivana Vujić

Део први: посрнула риђокоса на пољима The Љубави

... Још један раскид Још једно чоколадно пиће Још један плач у лисабонској шуми

... Још један раскид Још један искривљени осмех Још један потмули мир

Не требаш ми више Могу све сада сама Излазим из воза Срећем другог дечка И још овог дечка И још оног дечка

Још једна пруга Још једно дрво Још једна обешена нада:

Ја, Нептуново чедо зеленог ока

Висе јој ноге, а на стопалима ружичасте чарапе (мама јој дала)

Грлим их све редом дужином Ове пруге ... Још један раскид Још једно јецање у лажи Још један мрак у башти

Nацртани бели зека Где год гледам: блештеће рекламе до Срца

Не требаш ми више Могу сама да се смејем

Безброј смерница до љубави Изгледа да је њена пруга најдужа

Глупи петак

Одвећ црвена, врела, у глави пометена Мутног ока, пуна згодних псовки Слепа од сјаја Тhe Љубави на сваком ћошку

Сама излазим из трамваја Знам да ме сваки дечко жели Исте су све привлачности Исте су све хемије љубави

У свакој строфи прилепљеној селотејпом У свакој кафи коју пијем подигнутих ногу

И тако, не смета ми.

Силиконска срећна прича мене бира, Каже ми да морам, да могу

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Део други: мелодија мудраца Видим један други знак Одвећ древни, одвећ стар Изнад њега сива мачка дрема

Зајеби. У мени одзвања блуз Гранд Кањона И свака му је нота аутентична, свака му је стварна.

А под њим стари мудрац ручак спрема На тротоару, поред новина жутих Поред опушака и Попе Васка Благог ока, духа младог и мени тако лика познатог

Мала, бежи из света - скочи у себе, у песму, у рад, у игру, у науку, у књигу, у путовање, на пут. Понеси празан руксак зелени, ручај на тротоару, мази се у пролазу, спавај код мачкољубаца, пиши песме на дрвету, држи предавања на Фејсбуку. Слушај шта други имају рећи, воли оне којима је блуз бол највећи.

Отпева на жице две песмицу ту: „Једино твоја пруга зна руту Само твоја љубав очи отвара Тhe Љубав сваког завара Па ето, и мене једном, Кад бејах к’о ти Нептуново чедо Јурих за туђим мирисима среће Мислећи: ма, неће тако јако да пече

И скини те розе чарапице. Нађи си згодне чизмице. Дуг је пут. И онда крени, али сасвим, сасвим са собом крени.

Али, брате, кад ме оно лаж ошури! (њу ејџ беше мудрац то, са дредом ил’ два док медитира на плафон бео, без траве, ил’ праха, макар ми се тако клео)

Онда ћеш чути, видети, знати шта ти је чинити, са ким игре играти, с ким пиво пити, са којима у музеј ићи, са којима Месец обићи.

Е, Нит’ сам знао ‘де сам Нит’ сам знао више ко сам Шта сам испрва ‘тео И који ме курац очај дрибла Она је отишла Отишао њен мирис, њене речи, начин на који хода, лакоћа Са којом се на мене баца, јачина којом ме меким јастуцима гађа.

Све ће ти бити јасно: и зашто Етиопљани тако воле диско, и зашто нам је загађена околина, и зашто људи мрзе друге људе, зашто је Антропологија нада највећа, зашто се глупости рађају, зашто се будале надају, где си раније грешила, и зашто волиш ствари које волиш, људе које волиш;

Отишла, однела све. Онда сам заволео возове Туђе купее, туђу срећу Причах храбро како сам сваку јеб’о Дрчно нисам ниједну вол’о Нити за једну главу у шаке стављ’о

Mала, срце ће бити свето, само крени. Знаћеш коме припада, само крени. Прекини да лепиш жваке на гитару, да своје кораке потиреш, сумњу да сматраш за раритет, другима да пљујеш опанке. Како нам је рекао наш највећи: широко жваћи ваздух. И сасвим крени.“

Ово сам ја, ово сам свој сад ја, сад сам свој! Постадох планинчуга непобедива, највиши међу људима И Арђуна сам, Али, бејби (постадосмо присни)...

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Део трећи: Девојка кестењасте косе у зеленој хаљини

Samba. У ушима ми блуде зелени папагаји У коси ми расте наранџасто перје

Кажеш ми да чујеш плач Притиснем ухо на груди Као ехо одзвања јецај у ушима:

Ових дана ми руке играју саме, свако хоће да се мази са мном.

Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг! „Последња станица пред Стварни свет!“ Последња станица пред Стварни свет!“ Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг!

Сваки би да се тек мало дотакнемо, у колу ухватимо, под звездама отплешемо.

Одзвања гвоздено читавим возом Кроз прозор посматрамо: Бели коњи, патуљци који цупкају Пауци, деца, на оквире лупкају

И даље блеште светлеће рекламе, Ал’ не опијају к’о раније. И пролази време, да вам не цртам годишња доба сад.

„Овај блуз траје годинама овде“ Држиш се за срце, гледаш ме благо

Као она сцена из Нотинг Хила, знате, права је, та је.

Позната су ми та ока два verde te quiero verde У мојим ушима само мелодија на жице две

И, како то обично бива, из гужве, или папира, на пијаци, или је то било у сну Под огледалом, или је то било јуче у кафеу

Проверавам имам ли чизмице: Не, и даље су ту само розе чарапице. ~ Можемо да одемо на вранцу твоме Madrugada

Помаља се он, његов мили лик Тако познат беше, јер то бејах ја, опет ја, вазда ја, само у другом телу издвојена

Ка бјелом двору што слева видим Баш нас чека, нешто ме подсмешљиво гледа

„Обећавао те је Месец читаво вече то“ ... Свако хоће да ми се у крило ‘вата, сваком очи цакле и маци и детету и коњу и човеку.

Или могу патуљци к’о виле да лете, паук да венац јасмина плете, ал’ нек’ ово пиће други проба више ме се ова прича не тиче.

И ето нас поново: Још једна љубав

Има сад да се пробудим И да носим чизмице.

Требаш ми Не могу ништа више да радим сама

Океј, испод и розе чарапице.

Уђимо у воз: лисабонска шума Обасјана под Нептуном

Ако се појавиш, супер, одговор је Да

Искривљен ружичаст купе Ја теби поново у крилу

Ако не, Своју сам причу живела.

Имаш толико лица

… Љубави, зашто имаш толико лица?

Фењери плавом бојом горе Међ’ тамом о љубави зборе

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Sunce

Piše: Dejan Matlak

Upalila je cigaretu. Potom je protresla ruku i ugasila vatru na šibici. Pogledala je naspram sebe, a tamo ju je očekivao iritantni lik. Suvog lica, sa borama oko očiju koje su bile poput presušenog rečnog korita, a mrtva koža podsećala je na pesak. Zgražavao je ceo njegov lik, a oči je htela da izbode jer nije mogla da podnese njegov prodorni tamni pogled, koji je cepao njenu svilenkastu kožu. Počešao se po nosu. “Gospođo ovo je naš sedmi susret, a vi i dalje niste progovorili.” Napravio je pauzu i osmotrio je, a ona je osetila kako nešto umire u njoj. “Razumem”, nastavio je. Kao da njegova pojava nije bila dovoljna, morao je i da govori, mrtvim glasom bez i jednog prijatnog tona. “Da vas grize savest. Da imate neke nedoumice, ali ne možemo napraviti progres dok ne progovorite.” Nasmejala se. Njeni široki beli zubi su sijali, iako ona nije htela da se osmehne, prosto su joj usne tako bile građene. Sićušne, a zubi prostrani, tako da je i najmanji smešak postao božanski svetionik. “Napredak”, rekla je sa podsmehom u glasu. Uvukla je dim i dunula iznad sebe, pokušavala je da prepozna oblike u dimu. Znala je za neku teoriju da se na osnovu dima može videti sudbina. Ništa nije videla, ventilator koji je stajao sa njene leve strane suviše je brzo rasprskavao dim. “Gospođo. Šta to radite? Zašto me ignorišete? Nemojte me terati da se rasrdim.” In-

tonacija mu je postala strožija, čula se kap pljuvačke koja se zaglavila u njegovom grlu. Podigla je pogled i nasmejala se. Gledala ga ispod crvene kose, koja se u nežnim vlasima prelivala preko njenih tužnih očiju, i svetlucala. Oči nisu skrivale njenu priču i moglo se u njima videti koliko tuge nosi. Trudila se da prekrije sve nedoumice, da izgleda kameno i netaknuto, da mu ne da mesto kroz koje može da uđe u njen svet tuge i da se hrani njenim mislima. “Šta vama daje pravo da postavljate pitanja?” - ostala je nasmejana i uvukla je dim. “Napravili smo progres. Ne volim kada pacijenti postavljaju pitanja, mislim da oboje znamo zbog čega ja imam to pravo.” Pogledao je patriotski, u nadi da će je uplašiti. “Niste me razumeli.” Naslonila se na fotelju: “Šta vama, smrtniku, daje pravo da procenjujete da li jesam ili nisam normalna? Mislim mogli su da me odvedu kod bilo koje proročice, uradila bi isto.” Sačekala je njegov odgovor. “Sedite i tumačite moj um, da ne kažem dušu, na osnovu mojih reči i pokreta.” Glasno se nasmejala. “Vračara bar zna da iznenadi, a vi? Nemoćni ste. Predvidljivi. Pitaćete me da li me tata mazio kada sam bila mala. Kao da to išta znači!” Nagnula se tako da joj glava prešla kolena i belu spavaćicu, rekla je kroz šapat: “Ne želim da spavam. Da me umrtvite tableticama, jer ne znate šta ćete sa mojim mislima.” Kroz otvor

za vrat nazirala se njena bradavica. Progutao je kapljicu, a ona je primetila kako mu se pokreće Adamova jabučica. Prepoznala je pogled čežnje i kao da je čula njegovo srce koje je u tom momentu zatreperilo. Uvek je bila svesna svoje privlačnosti, taj dar je stidljivo koristila kroz život. Setila se reči svoje majke koja ju je uveravala da je skromnost vrlina. Pokajala se što je ikada bila skromna i što nije koristila svoje darove više. Sada je dobila novu hrabrost, sve ono što je nekada želela da učini, a nije zbog okova skromnosti, isplivalo je na površinu. Potisnute čežnje su počele da teku njenim venama. “Gospodine, da li ja vas privlačim? Želite me?” Uhvatila se za dojku i počela je da je pritiska. “Pomozite mi, doktore...” Počela je nežno da stenje, spustila je drugu ruku na butinu. Nežno se milovala vrhovima prstiju. Otkrivala je svoju bledu svilenu kožu. Sve dublje je zalazila u ekstazu, istraživala je mesta na svom telu koja su joj do tada bila strana. Dahtala je sve brže, nežno je prešla jezikom preko usne, koja je počela da se suši. Polako je provukla usnu kroz zube i pogledala ga je. Htela je da vidi čežnju, da vidi znoj koji je izlazio iz njegovog napora da se suzdrži. Potom je obustavila sve radnje, namestila je izgubljenu šišku i pogledala ga. Mirno je posmatrao. Rukama je stiskao naslonjače od fotelje, šake su ostavile znojavi trag. Jedini znak njegove

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Foto: Milica Drakulić

uzbuđenosti, ostale je vešto skrio pod maskom bora i zgrčenih mišića. “Hvala vam na ovom divnom iskustvu. Doveli ste me do ekstaze. Vaš pogled gori u meni.” Rekla je sa podsmehom. Bila je ponosna na sebe što je uspela da se poigra sa njegovom psihom, kao što on pukušava da se igra sa njenom; sve što je činila u njegovim inkvizitorskim odajama opravdavala je sebi tim argumentom. “Da li biste bili toliko ljubazni da mi kažete,” napravio je pauzu očekujući paljbu, “zašto ste vi kod mene?” Pogledala ga je: “To bih i ja volela znati, nisam ovde svojom voljom.” Osmehnuo se: “Dozvolite mi da preformulišem. Zašto su vas doveli kod mene?” Pustila je nežnu suzu. “Zbog nerazumevanja drugih.” Pretvarala se da ništa ne curi niz njen obraz i skupila je usne u besnu gomilu, u nadi da će tako suzbiti pljusak očiju. “Samo ljudi bez razumevanja šalju majku u ovu smrdljivu rupu.” Zastala je i upalila još jednu cigaretu. “Recite mi, gospođo, zašto imate zavoj na desnoj ruci?” Pogledala je besno u njega, naslonila se i prekrstila noge, uzela je dim. Postavljao je

pitanja, ona je odbijala da odgovori. Prilazio je sve bliže i bliže, sabijao je u ćošak, a ona ga je uplašeno gledala i nije znala kuda da okrene glavu. Samo je htela da prestane da je posmatra. “Hoćete me pustiti da vidim sunce, ako vam sve ispričam? Nisam čula pticu već... pa, ne znam, vreme ne postoji ovde.” Pogledala ga je, nakrivila je glavu ka njemu kako bi što bolje čula njegove reči. Znala je da mora da napravi kompromis. Nije se osećala krivom preko dana, ali kada bi ugledala njega osetila bi neki strah kako joj kreće iz želuca, grči ga, i širi se telom. Ponekad kada bi potrefio pitanje ili uperio lampu njenih akcija u nju, srce bi joj zalupalo toliko jako da je čula pištanje u ušima. “Prvo vi meni ispričajte šta se desilo, a posle ćemo o suncu.” Prekrstio je noge, pun samopouzdanja uputio joj pogled bez emocije, mimike. Hladna maska namenjena za slušanje. Znao je da će dobiti ono što je hteo, suzbijao je osmeh satisfakcije; krajnje neprofesionalan osmeh, pomislio je. Podigla je noge na fotelju. Znala je da sedi ispred đavola maskiranog u ispovedača. Udahnula je. Osetila se

na momenat prljavo, kao da je kurva. Sada će ono najdublje da širi ispred nekog stranca koji nije sposoban da joj pruži empatiju i da joj da ruku, kako bi dobila par sati slobode, jer onu pravu nije ni želela. Odgovaralo joj je da ostane ovde. Nije htela da se vrati u tamu svoje prošlosti. Želela je novu svetlost koju je otkrivala u samoći. “Sedela sam, kao i svako jutro, za stolom u kuhinji.” Zastala je na momenat sa rukama u vazduhu i pokušala je da se seti kako je raspoređen nameštaj u njenoj kući. Nije mogla da se seti pojedinosti koje je gledala svaki dan na istome mestu proteklih dvanaest godina. Tu činjenicu je uzela kao još jedno opravdanje. “Imam onaj okrugli sto sa četiri stolice. Sa moje leve strane sedi moja ćerka.” Zastala je, pokušavala je da vrati sliku svoje ćerke pred oči. Kroz maglu je videla svoja usta na njoj i setila se kako su ljudi uvek hvalili njenu lepotu. Bila je ponosna, nekada, što je kreirala nešto tako lepo, a sada se smejala svome idiotizmu. Nije više imala potrebu da priča o instiktu, o majčinstvu. Znala je da je to alat za vezivanje, sebe

Ovaj tekst te smara?

Škrip je uverila u to otkako su je doveli ovde. “Na desnoj strani je moj sin”, zaobišla je sva osećanja izazvana njegovom slikom, “naspram mene je bila prazna stolica i mogla sam da vidim prozor.” Pogledala je kroz mali otvor na zidu. Jedini tračak slobode u đavoljoj ispovedaonici. Prozor je odveo na nova mesta. Lutala je mislima sve dok potpuno nisu prestale da nailaze. Ostala je samo tama, jedan momenat bez misli i osećanja. Odmarala je duh. Vratila se iz bezumlja. Kako da je velika ruka pritisla njen duh i vratila ga u telo, kratka vrto-

broj 2 stola kako bi lakše ugasila cigaretu. “Onda sam čula vrisak moje ćerke, kao i svakog jutra kada joj moj sin uzme jaja ili nešto drugo iz tanjira. Potom je moj suprug izbrisao sliku ispred mojih očiju. Seo je naspram mene bez i jednog znaka poštovanja. Bez jutarnjeg pozdrava. Pomilovao je svoga sina po glavi, sav ponosan što je mali vragolan. Gledao je u sina kao produžetak svoga života, hteo je da bude isti kao on. Nadam se da će ga nešto ubiti. Bolje je to, nego da bude kao svoj otac. Osušeni, isfrustrirani, debeli penis od čoveka. Bez

Svaki put, od prve noći provedene sa njim, ja sam suva, bez strasti. Više puta me ova ruka zadovoljila nego on.” Podigla je desnu ruku sa uspravljenim kažiprstom i srednjim prstom. “ Nije mi dao da se otuširam posle njegovog skakutanja. Htela sam da operem njegov znoj svaki put sa sebe, da sastružem kožu, samo da ne osetim taj smrad. Večito je smrdeo, ne zato što se nije kupao.” Namrštila je nozdrvu, prisetila se mirisa. Pomirisala je sebe, miris je skoro potpuno nestao. Obradovala se tom saznanju. “Uvek je smrdeo.” Pogledala je

Foto: Milica Drakulić

glavica je usledila. “Napolju je sunce tek niklo, rosa je svetlucala kao zvezde na letnjem nebu. Na jabuci, ispred kuće, budile su se dve grlice i ljubile jedna drugu. Videlo se samo drvo, rosna trava, grlice i plavo nebo; osetila sam zemlju kako diše. Na trenutak sam otplovila u smrt i slobodu. Samo crno i rosa, bez misli, osećanja. Raj.” Gledala je u stranu i trudila se da zadrži suze u očima, potom je spustila noge i uzela pepeljaru sa

duha i smisla u sebi. Luta po pustinji koju naziva život i jedino što ga sprečava da se ubije jesu morali, koje je meni dao kao bračni poklon. Truli, nerazvijeni morali zasnovani na lupetanju njegove frigidne majke.” Nasmejala se. “Prethodno veče mu nisam dala da me jaše i drma.” Stresla se i naježila od gađenja. “Zamislite da vas neko cepa jednom nedeljno. Da se popne na vas i bez pogleda i poljupca trlja svoju ‘muškost’ o vas.

u njega, tražila je bilo kakav znak zadovoljstva na njegovom licu. Konfirmaciju da priča ono što se očekuje od nje. On je zadovoljno klimnuo glavom. “Posmatra me kao objekat, a ne kao suprugu.” Uzela je kutiju cigareta i počela je da je trese. “Gde su jaja? Zašto je kafa hladna? Mama, reci mu da mi vrati? Deco, prestanite da proždirete jaja. Ženo, uhvati me za jebena jaja!” Počela je da maše rukama i viče. “Koja žena!” Ustala

Ovaj tekst te smara?

Škrip je sa stolice, a kutija joj je izletela iz ruke. “Nisam se osetila kao žena otkako je prvo kopile počelo da sisa sve iz mene. Mislila sam da ću ih vremenom zavoleti, ali samo su nastavili da mi se gade, kao da su paraziti koji su rasli u meni devet meseci.” Pepeo je kanuo na njenu belu spavaćicu. Skinula je tragove nežnim pokretima ruke, podigla je kutiju sa poda i nastavila. “Svako božije jutro kuvam isto, svaki dan me muzu, svako veče istrpim krmaču na sebi”, počela je da se lupa po nogama, “uh, kako ih mrzim! Mrze i oni mene. Nikada me nisu voleli. Kao da sam stopalo koje je zagazilo u smrdljivu močvaru, a oni vesele, ljigave pijavice.” Zamislila je sebe kao stopalo i nasmejala se. Nije znala koga da okrivi. Da li da mrzi sebe, njih ili život. Udahnula je. “U jednom momentu sam čula kako neko žulja viljušku po zubima, toliko jako da sam mislila da će prozori popucati. Kao da mi je neko ubadao tanke igle kroz mozak.” Naježila se, kada se setila zvuka. “Oni se nisu osvrnuli, nisu me ni pogledali. Onda me neko povukao za rukav, a ja sam osetila kako mi se samo telo mrda,

broj 2 a duh ostaje u istom položaju.” Uspravila se i setila se neverovatnog momenta kada je shvatila da do tada nije živela. Nije ni sada znala da odgovori na pitanje: šta je život? Znala je šta on nije. “Trzali su me kao zvonce. Uzela sam nož i stegla ga u ruci.” Namestila je ruku kao da u njoj drži nož. Počela je uzbuđeno i ubrzano da diše, a u očima joj je sinula vatra. Video je da se otela kontroli, da su je misli opet odvele do tog momenta. Ključan momenat za njenu egzistenciju. Momenat kada se osetila opet živom i punom energije. Bila je spremna da uradi sve da taj momenat postane konstantan. “Onda sam podigla ruku i udarila je o sto.” Zastala je i pogledala u šaku na kojoj je bio zavoj. Crvene kapljice su sijale kroz grubu pamučnu gazu, koja je grebala njenu nežnu ruku i nanosila joj irealan bol u tim trenucima. Suze su krenule, svaka koju je sačuvala. “Posle toga se ne sećam.” Pogledala ga je. “Vi sigurno znate šta se zbilo!” Smirila je oči i dala pogled iščekivanja. Držao je palac i kažiprst na licu. Izmoren od njenog izlaganja. Opustio je telo, izdahnuo je. Predugo

je držao dah u sebi, zaboravio je da treba da diše koliko je bio napet u iščekivanju njenog skoka ili nekog neartikulisanog pokreta. Očekivao je da će da skoči na njega sa nožem koji će se materijalizovati kao produkt njenog besa. Skinuo je prste sa lica i spojio je ruke. “Razbili ste sve tanjire na policama, izvrnuli sto i razbili prozor sa stolicom, nakon čega ste krenuli sa nožem na vašu decu.” Pogledao je u nju, a ona je palila još jednu cigaretu. Pogledala je u njega jer ju je omeo u radu. “Nastavite, veoma je uzbudljivo.” Mahnula je rukom kao da ga požuruje. “Uboli ste supruga u butinu i onesvestili ste se.” Pustila je prvi dim. “Što ga nisam zaklala? Mrmot. Trebala sam sve da ih zadavim još prošlo leto.” Slegnula je ramenima. Nakon čega je počela da joj se grči ruka, nasmejala se i pogledala u grč. Osetila je kako joj obraz i usne poigravaju, podigla je pogled. “Slobodna sam?” Pogledao je u nju, očistio je grlo i nasmejao se. “Mislim da nećete videti sunce danas.”

Foto: Milica Drakulić

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

IN YOUR FACE, DESCARTES! Piše: Jovana Pavlović

Od 2005. godine, kada su objavljeni rezultati prvog PISA testiranja u kome je učestvovala Srbija, u našoj zemlji su počele vrlo intenzivno da se čuju parole o tome kako nam ne valja obrazovni sistem (Ay, caramba!) i kako su nam deca glupa. Neću se baviti detaljima kako testiranje izgleda - ko god ima internet i koji god pretraživač, lako će naći odgovore na sva svoja pitanja. Baviću se navodnom glupošću dece i mladih iz Srbije i činjeničnom nevaljanošću obrazovnog sistema. Kako bih odmah uskočila u reč onima koji su zinuli da kažu da je naš obrazovni sistem super i da smo na PISA-i slabo kotirani samo zato što je to test prilagođen zapadnim standardima (šta god bili zapadni standardi), uputiću čitaoce na priloženi primer zadatka za merenje čitalačke pismenosti. Pitanje koje sledi nakon zadatka je: Koja je svrha crteža džambo džeta u ovom tekstu? E sad, hajde da svi sebe stavimo u poziciju jednog petnaestogodišnjaka ili petnaestogodišnjakinje iz Srbije, i kao sedimo na nekom tamo testiranju, za koje nemamo pojma čemu služi, samo znamo da je mnogo važno. Hajde stvarno svi to da uradimo! “Dobro, ovo ne ide u ocenu za kraj godine, ali nastavnica je rekla da je važno da se potrudimo što više”, “Ma šta me briga, nema ocena za ovo, sad ću da lupam”, “Još koliko vremena”, “Daj da prepišem”, “Šta je bre ovo, oni misle da sam ja doktor fizike”, “Ko je sastavljao ove testove”... Iskreno, da ja imam 15 godina i dobijem ovakav zadatak, bez gledanja u krajnje pitanje, pomislila bih “Nema šanse!” i odmah bi me uhva-

tila strašna trema. Zašto? Zato što sam se školovala u sistemu u kom je “tekstualni zadatak” ili “dugačko pitanje” (ono za šta su nas kasnije na fakultetu naučili da se zove “esejsko”) najveća noćna mora učenika. To je ono što se ostavlja za kraj testa, pa “ako imam vremena, onda ću da mislim”. I ta jedna mala, među učenicima toliko popularna rečenica je, po mom mišljenju, srž našeg obrazovnog sistema. Prvo ti lepo, drago moje dete, sve ovo memoriši, pa ako ti ostane vremena, a ti razmisli o tome! I dete tako uradi. I ne ostade mu vremena. I ostade dete neobrazovano i pored obrazovnog sistema svog. Ah! Sad ćete se svi setiti i nekih učitelja, učiteljica, nastavnika ili nastavnica koji su vas uprkos “zlom i naopakom sistemu” terali da mislite, pa čak i da ispoljavate svoju kreativnost. Pa biste mi sad rado napisali ili rekli “Da, ali ima i drugačijih”. Pa zar oni treba da budu drugačiji? Zar takvi treba da budu izuzeci? Je#%$ Čak Norisa i Dekarta kad Srbi postoje, a ne misle! Dolazimo do pitanja zašto je to tako? Pre nego što pokušam da zagrizem odgovor na ovo pitanje, daću samo dve napomene: 1. Nismo najgori. Plus, popravljamo se, kažu rezultati najnovijih testiranja. Mada, obe ove tvrdnje treba uzeti sa rezervom. Po mom mišljenju svrha poređenja obrazovnih postignuća nije u rankiranju, već u evaluaciji. 2. Ne verujem u teorije zavere tipa “Njima odgovara da su ljudi generalno neobrazovani i nenaučeni da misle, jer Oni hoće da zadrže svoju moć nad svetom” (ili Srbijom, kako

vam volja). Ne znam ko su Oni i neću ni da ulazim u to, ali čvrsto stojim iza humanističkog uverenja da obrazovanje jeste tu da izvuče maksimum iz svojih “korisnika”. Dakle, zašto? Zbog proste zamene teza – sistem obrazovanja se više shvata kao sistem, nego kao obrazovanje. Važnije je da sistem funkcioniše, nego da sistem funkcioniše. A verovali ili ne, ne radi se o politici, ne radi se o količini novca koja se izdvaja za obrazovanje, radi se o učenju učenika da misle. Samo to! Ali sa druge strane, ako naše učiteljice ili nastavnici nisu naučili da misle, kako oni da nauče nas? Te iste učiteljice i nastavnici imaju plan i program i oni rade po njemu (ili ne rade, dok štrajkuju). I to rade podjednako štreberski kao onaj najbolji učenik u razredu, koga ste oduvek mrzeli jer on “uvek sve zna, ali ne ume da objasni”. Krug se tu zatvara i sistem se već decenijama ne menja, iako svi znamo da ne valja. Reforma obrazovnog sistema je veliko i komplikovano pitanje. Naročito je komplikovano kada još uvek nije definisan ni pravac u kome ona treba da teče. U slučaju Srbije (ali podsećam, ne samo Srbije, čak ne samo ni našeg regiona) logika negde ne štima i najmanje što možemo da uradimo po tom pitanju jeste da MISLIMO o tome: Premisa 1 - Obrazovana osoba je ona koja je prošla kroz formalni sistem obrazovanja. Premisa 2 - Obrazovana osoba misli. Zaključak - Osoba koja je prošla kroz formalni sistem obrazovanja misli. Hmmm?!

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Zelenilo u Sahari

Piše: Marko Mitranić

Libija je pod lupom svetskih medija, postoji ozbiljna pretnja od građanskog rata, sankcije UN su još uvek pod upitnikom, a Gadafi bombarduje libijske gradove. Nakon svega postavlja se pitanje hoće li se “Arapsko proleće”, kako ga nazivaju optimisti, pretvoriti u krvavo proleće? Takozvana Arapska revolucija osvaja sever Afrike, već skoro mesec dana. Za sada retko viđamo jasne poruke od strane svetskih policajaca, velikih sila i Saveta Ujedinjenih Nacija, a postaje i sve jasnije zašto. Veliki svetski mediji su već odabrali svako svoju stranu, evakuacija je započeta, i procenjuje se da je oko 200.000 ljudi do sada pobeglo iz Libije. Granice su zakrčene, a ogromne cifre su u opticaju kada su mrtvi u pitanju. Ništa drugačije nije na online servisima poput Twitter-a, gde nove poruke sa naznakom #Libya izniču na otprilike svake dve milisekunde. Sve ovo vreme, libijska državna televizija izveštava o skupovima u znak podrške Gadafiju i saopštava o koracima preduzetim za stabilizaciju stanja kao i reformama. Ono o čemu se retko vodi ozbiljnija priča je za šta se to Libijci danas bore, i čemu mogu da se nadaju? Najstariji pamte uglavnom ratove, medijsku tišinu u pogledu svega lošeg po državu, te previše česte i kontradiktorne promene u pogledu spoljne politike zemlje. Muamar Al-

Gadafi je na vlast došao vojnom pobunom koju je predvodio još 1969. godine, kada je zbačen kralj Idris, kao i njegov pro-demokratski i donekle zapadnjački ustavni poredak. Naravno, sve to pod parolom da je većina novca koji se u zemlji nagomilao od prodaje nafte odlazilo direktno kraljevskoj porodici. U ovome je Gadafi imao veliku podršku vojske, te je vlast preuzeta od strane njegovih oficira koji su raspolagali sa samo 48 tabaka revolverske municije. Zapad se tada nije bunio protiv ovoga iz prostog razloga što im je novi lider delovao dovoljno anti-marksistički nastrojen za uspešnu saradnju. Posle svega ovoga ostaje pitanje koliko je borba ovog “Bratskog vođe i vodiča velike prvoseptembarske revolucije” zapravo bila iskrena, jer je 24og februara Švajcarska nacionalna banka objavila da je 5 milijardi , od skoro čak 6 milijardi dolara sa Gadafijevog računa zamrznuto. Takođe oficijalne informacije kažu da je Amerika zamrzla oko 30 milijardi dolara u investicijama Gadafijeve porodice, Kanada 2.4 milijarde, Austrija 1.7 milijardi. Ne postoje tačni ni konačni podaci koliko ova porodica vredi, ali podaci govore da posaduju i veliki udeo u akcijama preduzeća poput West End, Financial Times, kao i luksuzne nekretnine širom sveta. Pobunjenici u Libiji se bore za ljudska prava, ali niko ne prikazuje do detalja realno stanje ljudskih pra-

va u toj zemlji, koja je 2006. godine ocenjena ocenom 7 (minimalnom) od strane “Freedom House” organizacije. Naime u Libiji je zakonom zabranjeno mnogo stvari, među kojima i sloboda govora, sloboda medija, sloboda i prava na okupljanje i udruživanje, sloboda religije, nezavisne organizacije za zaštitu ljudskih prava, opozicioni rad kao i promena vladajućeg režima. Čak i sam razgovor o politici sa stranim državljaninom se kažnjava zatvorskom kaznom od tri godine. Otvoreno je rečeno da je sudstvo Libije direktno kontrolisano od strane države. Svetu je od ranije poznato da su javne egzekucije ljudi iz opozicije prikazivane i na državnoj televiziji kao i da je nacionalizacija imovine i zemljišta kako od preduzeća, tako i od običnih građana, ustaljena praksa. Libija je raspisala veliki broj poternica i nagrada za borcima za ljudska prava, liderima opozicije i kritičarima sistema, koje dostižu čak i milion dolara. Po izveštajima Američke agencije za zaštitu ljudskih prava Libija ima veoma veliki broj političkih zatvorenika, praksu da se zatvorenicima zabranjuje bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom, i nema nezavisno sudstvo. Takođe su kao veliki problem ocenjeni i zatvori, naročito masakar u Abu Salim zatvoru, 1996. godine, gde je čak 1270 zatvorenika jednostavno pogubljeno. Nije ni potrebno spominjati kazne propisane u vezi sa

Ovaj tekst te smara?

Škrip LGBT populacijom, koje su reda veličine pet godina zatvora, kako prenosi “Associated Press”. Mere represije su se još pooštrile nekoliko dana nakon početka protesta, kao da Gadafi ništa nije naučio od svojih prethodnika koji su se našli u sličnoj situaciji. Pristup sajtovima poput YouTube i Facebook je ugašen, a stranim novinarima je ulaz u zemlju zabranjen. Mirnim demonstrantima su u govorima Gadafija, kao i njegovog sina Saif al-Islama bile upućene pretnje smrću i optužbe za izdaju države. Gadafi je već poznat po svojim šokantnim govorima poput obraćanja Savetu bezbednosti UN od 95 minuta, iako je dozvoljeno 15, ili obraćanja Afričkom savetu 2006. godine, kada je otvoreno i jasno rekao da ljudi heteroseksualne orijentacije ne mogu dobiti sidu/HIV. Kao kruna svemu je došlo njegovo troipočasovno obraćanje narodu preko državne televizije u kome navodi da proteste predvodi Al-Kaida i Osama Bin Laden (1992. Gadafi je bio optužen od strane UN za sponzorisanje terorizma), i to samo dva dana nakon njegovog dvočasovnog govora na televiziji kada za proteste okrivljuje Ameriku koja je, kako kaže, “preko svojih agenata drogirala ljude i terala ih na nasilje na ulicama” (“mala grupa mladih drogiranih ljudi je napala policijske stanice pokušavajući da imitira događaje iz Tunisa”). Ipak, iako ovi citati na prvi pogled zvuče skoro pa bezazleno i smešno, oni dolaze upakovani u govore izuzetne mržnje: “Izađite iz svojih domova i napadnite ih u njihovim jazbinama. Povucite decu sa ulica. Oni drogiraju vašu decu, opijaju ih i šalju u pakao”. Iz ovakvih govora i odgovora na revoluciju pooštrenjem represivnih mera, lako je zaključiti da se Gadafi oseća slabijim od pokreta u narodu, i da baš zbog toga želi da ga nadjača i uguši. Pitanje nije dokle je on spre-

broj 2 man da ide u ovome, to ne samo da je jasno, već je i sam rekao: “Ja sam borac, revolucionar iz šatora... Umreću kao mučenik i svetac na kraju!”, zaklinjući se na borbu do poslednje kapi svoje krvi. Pitanje je, kako eksperti kažu, ili dokle su protestanti spremni da se bore, ili kada će na Gadafija biti izvršen atentat od nekoga iznutra, ili kao treća varjanta, koliko će međunarodnim snagama biti potrebno da donesu odluku o ovoj situaciji, i kakva će ona biti. Ono što predstavlja veliki problem sa situacijom u Libiji, nije sam režim, koji skoro i da ne postoji, već Gadafi kao ličnost. “On je vrsta čoveka za koga nikada ne znaš šta ti misli, niti na šta je sve spreman” kaže novinarka CNN, “primer tome je utorak, kada je sazvao konferenciju za štampu, mi kao i preko 200 novinara smo stajali 8 časova u hotelu i čekali da se on pojavi, na bini, a on je samo izašao iz hotela i seo u svoj BMW. Da li je samo želeo da pokaže zapadu svoju sposobnost i neustrašivost, krećući se

Slika

apsolutno slobodno gradom u kome se na sve strane puca?” Vojne snage u Libiji su podeljene, prvenstveno na političkom, ali i po humano-moralnom osnovu. Svi postavljaju pitanje, nisu li vojnici doživljavali isto što i narod, zbog čega onda brane taj režim, zbog čega su vojnici spremni da pucaju na narod i da žrtvuju sebe? Od samog početka prisutne su vesti o egzekucijama unutar vojnih redova, usled neposlušnosti pri naređenjima,

a takođe imamo i slučaj dva libijska vojna aviona koja su sletela na ostrvo Maltu, kada su piloti otkrili da im je bilo naređeno da bombarduju grad Bengazi. S druge strane, u poslednjim danima izviru izveštaji o redovnom bombardovanju Tripolija, kao i raznih groblja u toku sahrana nastradalih učesnika protesta. “Retko prođe 20 minuta, a da se ne čuje bomba ili neka druga eksplozija u daljini” rekao je jedan stanovnik Tripolija. Izveštaji govore o hiljadama plaćenika iz susednih afričkih zemalja, koji su unajmljeni da glume vojsku i izvršavaju naređenja bez pardona. Vojska Libije je izuzetno podeljena i po plemenskom osnovu, kako Libijom ne upravlja skupština ili vlada, već “Generalni Nacionalni Kongres”, koji se u suštini sastoji od vođa i predvodnika plemena koja drže delove teritorije, tako su i delovi vojske priklonjeni lokalnoj vlasti. Neka plemena su odstupila od Gadafija, kao i mnoštvo ambasadora i zvaničnika, ali nijedna vlast, ma koliko represivna bila, nema isključivo opoziciju, već i veliki broj pratilaca koji uživaju privilegije, i raspolažu velikom moći. Ovo nam je već poznato iz stanja u našoj državi devedesetih. Kako smo sada zadrli u političke igre, postaje nam dosta jasniji slučaj na jednom naftnom polju, gde se vidi da su neka plemena neodlučna. Naime po izveštajima, pobunjenici su zauzeli dotično polje, zatim ga je vojska preuzela, pa kada su shvatili da nemaju municije iz nekog razloga, ponovo su prepustili polje pobunjenicima. Niko od nadređenih u vojsci ne može da kaže da naređenja nisu praćena. Ukoliko je verovati ovim izveštajima, ovo svakako deluje kao međurešenje za neodlučne struje unutar vojske, svi su pratili naređenja, ali su i pomogli pobunjenicima. Treba imati na umu da vojska Libije nije isto što i vojska Egipta, koja je u narodu izuzetno poštovana, i koja

Ovaj tekst te smara?

Škrip je podržala revoluciju. Tako da ne treba gajiti nade da će se ovde dogoditi isto, ali ne treba ni otpisati vojsku Libije. Izveštaji govore da je vojnik koji protestvuje zajedno sa ostalima sve češća slika na revolucionarnom istoku zemlje. Ako obratimo pažnju na pobunjenike, imaju i oni svojih slabih tačaka. Prvenstveno, alarmantni su izveštaji da SAD nisu sigurne sa kime bi trebalo da se pregovara u Libiji, osim sa Gadafijem. Ovo je rezultat političkog sistema u ovoj državi, gde nikada nisu postojale partije, a opozicija je zabranjena već 40 godina, duže nego što je većina protestanata živa. Tek počinju da se formiraju ozbiljnije političke struje, ali ništa što nosi tu prekopotrebnu snagu ujedinjenja, ili što bismo mogli nazvati osnivačkim. Revolucija u Egiptu je bila nazivana “čistom”, baš zbog toga što potiče od naroda, a ne neke političke struje, iako je postojala politička pozadina i organizacija u svemu tome, tako ustanak u Libiji možemo slobodno nazvati još čistijim, jer trenutno ne postoji nikakva vrsta ozbiljnije organizacije na nivou države. Demonstranti se po svemu sudeći sami organizuju i bore, i već neko vreme pokušavaju da se ujedine, jer je želja za oslobođenjem jedina dovoljno snažna veza među njima. Po poslednjim informacijama (9. mart), u Libiji je trenutno prisutno dvanaest opozicionih društava. Tako imamo plemena koja su preuzela napuštene vojne bunkere. U ponedeljak, sedmog marta, smo imali prilike da vidimo snimak konkretne odbrane grada, veoma starim protivavionskim mitraljezima ruske proizvodnje, mada, kako stanovnik na snimku kaže, “i avioni od kojih se branimo su ruski i zastareli, na istom smo”. Broj koji varira od 560 do čak 6000 poginulih, i daleko veći broj povređenih i privedenih, možemo nazvati posledicom građanskog rata, vojska je naravno i dalje prisutna, i nije smanjila svoj pritisak na narod, ali ono što se jeste promenilo je jačina pro-gadafijevskih protesta, koji deluju daleko bolje organizovani, i na kojima svaka treća osoba nosi pušku. Ostaje neod-

broj 2 govoreno pitanje šta se dešava sa privedenima, kojima po zakonu uglavnom preti smrtna kazna. Još jedan veliki problem u Libiji je što novinari širom sveta mogu jedino da gledaju u pasulj u nadi da saznaju šta se dešava, jer sve do 8. marta novinarima je ulaz u zemlju bio zabranjen. Tako da je izuzetno mali broj novinara slao izveštaje, ne uspevajući da pokrije sve prisutne strane, priče i događaje. Odatle se u nekim medijima stvara već ustaljena praksa pristrasnog novinarstva. CNN i Associated Press su otvoreno navijački nastrojeni u svim vestima vezanim za Libiju. Libijska nacionalna televizija je pod apsolutnom kontrolom države, te je sa suprotne strane tabora, i redovno objavljuje vesti o reformama, i to kako će država povećati plate, smanjiti cene hrane, da će svaka porodica dobiti 500 libijskih dinara (400$) kako bi izašli na kraj sa povišenim cenama hrane u toku trajanja protesta, kao i protestima podrške Gadafiju u njegovoj borbi protiv “zapadnjačkih parazita”, dok su BBC i Russia Today pokušali da ostanu po strani, objavljujući daleko manje vesti o Libiji, čak u nekim dnevnicima ni ne spominjući ono što je već preraslo u građanski rat. Domaći mediji u Srbiji su, kao i uvek, priča za sebe. Daleko je važnije šta je neki političar rekao o drugom (verovatno jer je skupština ionako poluprazna, pa niko nije čuo), i “vest” koja se u identičnom obliku provlači danima, o tome da se “još uvek ništa ne zna o personalnim promenama u vladi, ali da će se uskoro znati”. “Ponekad se objavi samo neka veća vest, i to uglavnom kada je vezana za Srbiju, poput evakuacije.” Kaže Jovan Ristić iz agencije Beta, za Škrip. Međunarodna zajednica nema konkretan komentar, iako se po navijački nastrojenim medijima neprekidno ponavljaju informacije o tome ko je sa kime pričao i šta je predsednik Obama rekao kako bi osudio akcije libijskog vođe. Naime, stanje u međunarodnoj politici je trenutno takvo da se pitanje Libije pos-

matra kao veoma trnovito. Amerika nema podršku za samostalnu vojnu akciju, Rusija i Kina imaju pravo veta, koje će nesumnjivo iskoristiti ukoliko do toga dođe. Po ekonomskim osnovama, Amerika i Kina nikako nisu u najboljim odnosima, i pored svih nasmejanih lica posle posete kineskog predsednika Washingtonu. Trupe NATO-a su već uveliko raspoređene u Afganistanu, i ništa ne upućuje na to da će se ovo promeniti. Zemlje EU su veliki partner Libiji, i otkupljuju 79% libijske nafte, što čini preko 10% ukupne trgovine naftom u Evropi, tako da Italija, Nemačka i Francuska imaju ogromnu korist od Libije. Libija ima najveće naftne rezerve u Africi, a postupak eksploatacije je relativno jeftin, tako da je ovo jedan jak džoker u Gadafijevom rukavu. Rusija i Kina su iznele svoje mišljenje na veoma diplomatski ali i proziran način. Putin i Hu su osudili dešavanja u Libiji, ali pozadina priče je da Rusi prodaju Libiji oružje u vrednosti od više milijardi dolara, dok Kinezi ćute i čekaju sledeći potez Amerike i Evrope, u nadi da će preuzeti nikako zanemarljiv naftni izvoz Libije, koji po procenama iznosi oko 5% ukupne svetske nafte. Takođe, niko od međunarodnih strana ne želi da uđe u otvoren konflikt ni sa kime. U UN se spominje uspostavljanje zone zabranjenih letova, što je preveliki poduhvat u odnosu na efikasnost koju bi imao, i bile bi potrebne nedelje pripreme i milioni dolara, pre nego što se uspostavi, a Libijske vazdušne snage su izuzetno slabe, sa oko 300 vazdušnih vozila, od kojih veliki deo nije spreman za upotrebu, ili nije za bojne namene, poput helikoptera za medicinsku pomoć. Posle svega što se dogodilo, Libija je jednoglasno izbačena iz Saveta Ujedinjenih Nacija za ljudska prava, i Arapske Lige, a ustanovljene su i sankcije, doduše samo u vidu zamrzavanja imovine Gadafijeve porodice u inostranstvu, zabrane odlaska njenim članovima iz Libije, kao i dogovor da je svaka članica saveta dužna da preda Gadafija međunarodnom sudu

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Slika

u Hagu, po optužnici za kršenje ljudskih prava. Ostaje samo da pratimo ovaj bitan trenutak za međunarodne odnose. Najzad, efekat ovog jednomesečnog građanskog rata su zagušene granice. Bogatije države svakodnevno šalju avione u cilju evakuacije svojih državljana, od kojih neki nisu bili u neposrednoj opasnosti, štaviše dosta njih nije ni čulo ni videlo borbe, poput Srba koji su evakuisani među prvima. S druge strane, veliki broj Libijaca, kao i državljana susednih zemalja koji su bili zaposleni u bogatoj Libiji, nagomilava se na granicama, što otvara dalje probleme. Granicu sa Tunisom, još jednom državom u kojoj je predsednik svrgnut, čuva vojska Libije, iako izveštaji kažu da je na ovoj granici pre početka demonstracija postojalo samo malo policijsko prisustvo. Ljudi su počeli da žive na granici, u kartonskim kućama, ili na direktnom suncu. Vode je malo, a pojavio se i problem što su u Libiji strane humanitarne organizacije zakonom zabranjene, kao i sve ostale strane organizacije koje bi radile nezavisno od vlade. Ljudi sa celim porodicama i pokućstvom čekaju

samilost čuvara granice, jer ne samo da većina njih nema papire potrebne da napuste zemlju, već je čak i deo onih sa papirima često bivao odbijan. U blizini aerodroma u Tripoliju postoji crnački kamp, ljudi koji su neuspešno pokušali da pobegnu bivaju zaustavljeni, prebijani ili čak ubijani, i to i od strane libijske vojske, i od strane pobunjenika koji su ih samo poistovećivali sa plaćenicima (“samo zato što su plaćenici koji su se pridružili vojsci Libije tamne kože”, kaže jedna stanovnica tog kampa). Naselje nema dotok čiste vode, niti struje, kao ni medicinsku podršku, ali i dalje postoji, jer su ovi ljudi uporni da se vrate svojim porodicama. “Došao sam u Libiju da radim, nakon što sam sakupio 1.050$ za put i mito kako bih ušao u zemlju. Radim ovde već dve godine, i tako izdržavam svoju porodicu u Sudanu. Ne samo da više neću moći da im šaljem novac, već je i cela moja ušteđevina nestala u prevarama i pljačkama koje sam doživeo u pokušaju da izađem iz zemlje” kaže drugi stanovnik ovog kampa. Srbi iz Libije, većinom medicinski radnici, nisu doživljavali veće probleme pri povratku, mada, kako

neki od njih kažu, za to bi trebalo da zahvale libijskom narodu, u kome je medicinski radnik izuzetno poštovano zanimanje. Pitanje zbog čega su Srbi evakuisani među prvima iako dosta bogatije države nisu uradile isto, ne bi trebalo razvlačiti kao argument u domaćim političkim prepirkama, jer je ovo samo pokazatelj da Srbija stoji iza svojih državljana u inostranstvu i da im nudi pomoć kada god je ona potrebna. Sličnu poruku su poslali libijski građani koji su se našli u Srbiji za vreme protesta, koji su održali mirne proteste ispred Ambasade Libije, u znak podrške pobunjenicima. Ako i kada se prevrat u Libiji dogodi, najverovatnije da će Gadafi poći stopama Idi Amina, koga je i sam svojevremeno primio u Libiju, sve do njegovog odlaska u Saudijsku Arabiju 1970. godine. Očigledno je da se ista ova scena ponavlja do sada u svim državama šireg regiona nakon državnog udara. “Živeo je u penthausu hotela u Saudijskoj Arabiji, sve do smrti.” Nažalost, ovaj citat sa sajta Wikipedia isuviše podseća na ono staro: “živeli su srećno do kraja života”.

Ovaj tekst te smara?

Dodatak #1: Timeline Najbitnijih događaja u protestima. Mart 6: - Novi vazdušni napadi na gradove Ras Lanuf i Misratu. Državna televizija prenosi da hiljade podržavaju Gadafija u protestima. Mart 5: - Pobunjenici zauzimaju grad Bin Jawad, dok se krvave borbe nastavljaju u Zavijahu, blizu Tripolija, gde tenkovi pucaju na kuće. Nacionalni Savet u Bengaziju deklariše sebe kao jedinog predstavnika zemlje. Preko 200.000 ljudi je napustilo Libiju. Mart 4: - Zaoštravaju se protesti u Tripoliju Mart 3: - Gadafijevi avioni bombarduju naftno polje Brega koje drže protestanti. Sud u Hagu počinje istragu o Gadafiju. Zabeležen pad izvoza nafte iz Libije za pola. Mart 2: - Libijska liga za ljudska prava tvrdi da je preko 6000 ljudi ubijeno od početka protesta, što nije potvrđeno ni na kakav drugi način. Mart 1: - Opozicija kontroliše istočni deo Libije, a vođe protesta obaveštavaju javnost da je sastavljen njihov vojni savet. February 28: - Uvedene sankcije za Gadafija i još 25 članova njegove porodice. Februar 27: - Humanitarna kriza na granicama Libije. Februar 25: - Evakuacija stranaca iz Libije počinje. Gadafi najavljuje otvaranje vojnih arsenala kako bi naoružao one koji ga podržavaju. Februar 22: - Gadafi se pojavljuje na televiziji i poziva vojne i policijske snage da razbiju nemire. Februar 21: - Libijske diplomate i predstavnici širom sveta počinju da napuštaju Gadafijevu vladu. Februar 20: - Protestanti provaljuju u centralu državne televizije u Tripoliju. Februar 15/16: - Protesti počinju u drugom gradu po veličini, Bengaziju. Pozivi na proteste preko socijalnih mreža strmoglavo rastu. Dodatak #2: Citati iz zelene knjige koji se odnose na prisutne probleme. (izuzetno kontradiktorno u odnosu na zakone Libije, i postupke njenog lidera, autora zelene knjige) Instrument vlasti “Nema neposredne demokratije bez narodnih konferencija, a demokratija je kontrola naroda nad samim sobom. Osnovne narodne konferencije biraju svoje komitete. Ovi komiteti osnivaju rejonske narodne konferencije. Na taj način narodni komiteti će rukovoditi radom svih državnih službi i odgovarati pred osnovnim narodnim konferencijama koje im određuju i nadgledaju rad.” Kako da društvo ispravi svoje tokove u slučaju odstupanja od zakonitosti? “Ako je instrument vlasti diktatorski, kao što je slučaj sa političkim sistemima u današnjem svetu, onda budnost društva na odstupanje od zakonitosti neće doći do izražaja, a ispravljanje tih odstupanja primoraće društvo da pribegava nasilju ili revoluciji protiv postojećih instrumenata vlasti. Nasilje i nasilne promene su po svojim prilikama nedemokratski akti, iako nastaju zbog nedemokratskih uslova. Ako dođe do odstupanja od zakona društva u ovom sistemu narodnih konferencija, to će biti totalno odstupanje, biće rešeno na potpuno nov način, demokratskom revizijom, a ne silom.” Štampa “Nezavistan čovek je slobodan da se izražava, pa makar se ponašao kao lud, ima pravo da izrazi tu svoju ludost. Demokratija je narodna vlast, a ne izražavanje u ime naroda. Štampa je sredstvo izražavanja koje pripada celom društvu i kao takva ona ne može pripadati jednom čoveku. Demokratska štampa je ona koju izdaje narodni komitet, gde su zastupljeni svi sektori društva.”

Škrip

broj 2

Previranja u arapskim svetovima

Piše: Rastko Pocesta

Poslednjih meseci svedoci smo domino efekta revolucije u Tunisu koja je rezultirala bekstvom višedecenijskog predsednika Ben Alija iz zemlje. Sve je počelo kada se 26-godišnji Muhamed Bouazizi spalio zbog očajnog socijalnog statusa, kao i odnosa opštinskih zvaničnika prema njemu. Odmah nakon toga usledile su masovne demonstracije, koje su ubrzo počele i u Alžiru, Libiji, Omanu, Jemenu, Egiptu, Džibutiju, Iraku, Iranu, Jordanu, Mauritaniji, Sudanu, Siriji, Maroku, Somaliji, Kuvajtu, pa i Saudijskoj Arabiji. Manje od mesec dana od pada Ben Alija, srušio se i režim Hosnija Mubaraka, a zatim je i libijska opozicija oslobodila istok zemlje, da bi na kraju samo prestonica, Tripoli, bio pod Gadafijevom vlašću, koja je iz dana u dan sve nestabilnija i samo je pitanje vremena kada će on i formalno odstupiti i obratiti se naciji iz Karakasa, Havane ili Managve. Ono što je pre par meseci bilo nezamislivo svima, pa i američkim diplomatama, sada je stvarnost koja se širi i izvan Magreba - od Bliskog istoka pa sve do Roga Afrike. Izuzetno zanimljiva pojava je Zapadna Sahara - teritorija koja se već decenijama nalazi pod marokanskom okupacijom bez obzira

na presudu Međunarodnog suda pravde koji je 1975. odlučio da narod Zapadne Sahare ima pravo na samoopredeljenje. Protesti tamošnjeg stanovništva ne dobijaju pažnju medija, kao ni celokupne svetske javnosti, iako se konstantno odvijaju već godinama. Noam Čomski smatra da je početak novog talasa demonstracija u Zapadnoj Sahari, 9. oktobra prošle godine, zapravo bio početak arapskih revolucija. Pored Ben Alija i Mubaraka koji su pobegli, i Gadafija koji samo što nije, jemenski predsednik Saleh i sudanski Al-Bašir (koji se nalazi na poternici Međunarodnog krivičnog suda zbog ratnih zločina u Darfuru) najavili da se neće kandidovati na sledećim izborima, baš kao i irački premijer al-Maliki. Na istu kartu igrao je i Hosni, ali je na kraju morao otići, jer demokratija ne može da čeka do septembra. Takođe, kralj Jordana Abdulah II imenovao je novog predsednika Vlade kako bi umirio široke narodne mase koje su izražavale svoje nezadovoljstvo na ulicama Amana, kao i drugih gradova širom zemlje. Za kraj mislim da bi bilo važno ukazati na bitnu razliku između protesta u Libiji i nemira u drugim arapskim zemljama. Kao primere

ću uzeti Tunis i Egipat, s obzirom da su to jedine dve države čiji lider je bio primoran da ih napusti kao rezultat demonstracija. Naime, životni standard je u Libiji znatno viši, baš kao i stopa pismenosti. Takođe, Libija se može pohvaliti najboljim HDI rangom u Africi. Upravo zato smatram da su u Libiji korupcija, građanska prava i sloboda medija bila stvaran razlog opšteg nezadovoljstva vlašću, a ne nešto što vođe protesta koriste kako bi pridobile podršku zapadnih vlada. Međutim, i Gadafi se trudi da ne izgubi naklonost lidera zemalja “Prvog Sveta”, u prvom redu američke administracije, apsurdnim tvrdnjama da je proteste organizovala Al-Kaida. Na sličan način je i Mubarak pokušavao da zaplaši Zapadnjake “Muslimanskom braćom”, organizacijom o kojoj ništa ne znaju, pa tako ni o njenoj umešanosti u egipatsku revoluciju, ali ih samo ime podseća na komšije Marokance od prekoputa, o kojima takođe znaju samo ono što im serviraju njihovi lokalni Vildersi, Devinteri, Le Penovi, Hajderi, Grifini i slični predstavnici islamofobične ekstremne desnice čiji glasovi se udvostručuju, skoro i utrostručuju, na svakim sledećim izborima. O toj temi drugom prilikom.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Kome pripadaju gradovi?

Piše: Ognjen Kojanić

Nakon Parade ponosa u oktobru 2010. godine vrlo brzo se pročulo za jednog policajca zahvaljujući rečenici: “Moj Beograd si došao da rušiš?!” Iako se slažem sa principom da gradove ne bi trebalo uništavati u demonstracijama, to nije tema ovog teksta, već bih želeo da se bavim prvim delom njegove rečenice – kako nekim ljudima gradovi više pripadaju nego drugima. Gradove lako identifikujemo sa velikim poslovnim zgradama i ljudima koji u njima rade, važnim kulturnim ustanovama i zvaničnom kulturom koja se u njima proizvodi ili stambenim zgradama i ljudima koji ih naseljavaju. Međutim, postoji i druga strana: imigranti, skvoteri, karton naselja.

(Globalni) Nomadi ili starosedeoci?

Pomenuta rečenica koju je čuvar reda i mira izgovorio implicirala je “starosedeoce” Beograda nasuprot pridošlicama – među kojima i nasilnik koji je rušio Beograd. Rekao bih da je to uobičajen način mišljenja o gradovima, prema kome “izvorni” stanovnici razumeju suštinu grada bolje od onih koji u njega dolaze “sa strane” – bilo sa sela ili iz inostranstva. Takav stav implicira kultur-rasizam (a ponekad i pravi rasizam), eksploatišući esencijalističku ideju o kulturi gradova koju mogu razumeti

Slika

samo oni u njemu rođeni i odrasli. Nasuprot popularnom razumevanju migracija i migranata – koje može, ali ne mora, imati uticaja na njihove živote – zvanična politika regulisanja migracija sasvim sigurno ima efekta na njih. Ona je u najvećem broju slučajeva zapravo politika kriminalizacije te pojave. Propisi se donose sa ciljem odvraćanja većine migranata – kao posledica toga, u poslednjoj deceniji XX veka umrlo je gotovo 3000 ljudi u pokušaju da uđe u Evropu. U potrazi za poslovi

ma, oni su prisiljeni da na ilegalne – što često podrazumeva nebezbedne –načine ulaze u željene zemlje, vrlo često kao meta trafikanata. Oni koji uspeju da dobiju potrebne dozvole u većini slučajeva ostaju prikovani za najmanje plaćene poslove koje lokalna populacija neće. Ako sa japija u odelima koji ulaze u solitere skrenemo pogled na piljare koji ulaze u svoje radnjice ili čistače koji se voze kamionima za skupljanje smeća, videćemo drugačija lica. Debate o imigraciji u Ev

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Slika

ropi opterećene su nasleđem (neuspešne?) multikulturne politike. Velika Britanija, Nemačka ili Francuska kao zemlje sa ogromnim brojem imigranata svakodnevno se susreću sa problemima koje donosi balansiranje između multikulturalizma (davanja prava grupama) i liberalizma (davanja prava pojedincima). Rešenje svakako nije lako naći, ali mislim da treba biti skeptičan prema oba ova projekta: multikulturalizmu zato što suštinski proizvodi “kulture” kao zatvorene nepromenljive grupacije ljudi, liberalizmu zato što je istorijski ograničen na poimanje individue (subjekta) svojstveno zapadnoevropskoj tradiciji.

Sticaoci ili vlasnici?

Jedna od osnova liberalizma je i koncept privatnog vlasništva. Međutim, vlasnici ne praktikuju uvek svoja vlasnička prava, što ostavlja prostor za skvoting (squatting) – nedozvoljeno zauzimanje i korišćenje tuđe imovine. Ako umesto nacionalnih teatara ili opera

pokušamo da nađemo umetnost na alternativnim lokacijama, možemo videti kreativnu energiju koja buja na najneočekivanijim mestima. Od ulične umetnosti (o kojoj je bilo reči u prethodnom broju Škripa) do umetničkih kolektiva koji skvotuju napuštene objekte za svoje potrebe. Zanimljiv je slučaj Hamburga, u kome je nekih 200 umetnika zauzelo zgrade boreći se protiv namere gradskih vlasti da džentrifikuju jedan deo grada. Paradoksalno je da je namera gradskih vlasti bila upravo da džentrifikacijom u grad privuku “kreativnu klasu” – projekat se zvao “Hamburg, grad talenta”. Za razliku od recimo Berlina u kome su vlasti rasterale poslednje (zvanične) skvotere 2009. godine, u Hamburgu je usvojena strategija dogovora sa skvoterima, pa su na kraju gradske vlasti otkupile zemlju od investitora koji je želeo da gradi u tom delu grada. Tako ovaj deo grada danas predstavlja jednu jako živahnu zajednicu umetnika i neumetnika koji stvaraju i prave ozbiljne pla

nove o revitalizaciji tog dela grada.

Stanovnici karton naselja ili graditelji konzumerističkih Meka?

Naravno, postoje i drugi, anonimniji, primeri skvotinga, kako uspešnog tako i bezuspešnog. Osnovna ideja skvotinga je zaposedanje i korišćenje prostora koji se inače ne koristi. Ono što ide na ruku dugogodišnjim skvoterima su pravne regulative, tačnije institucija održaja. Naime, ako državina - faktička vlast subjekta nad nečim što nije njegova svojina, a koja šteti vlasniku - traje određeni duži period, on svoj status može legalizovati kao svojinu. Zato vlasnici pribegavaju izbacivanju onih koji žive na njihovom posedu. Ali čak i kad se to ne desi, jako je teško u praksi dokazati da državina traje potrebni vremenski period. Formalno, jednim od oblika skvotinga može se smatrati i život u kartonskim naseljima (slamovima), s obzirom da oni koji u njima žive nemaju dozvolu za to. Međutim,

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Slika

postoje bitne razlike koje odvajaju one koji žive u straćarama od sekundarnih sirovina od onih koji mogu, poput stanovnika Hamburga, da zauzmu zgradu i ne daju gradskim vlastima da je sruše. Prema jednoj proceni UN, do 2030. polovina svetske populacije će živeti u slamovima. I danas, ogroman procenat stanovništva nekih gradova živi u ovakvim naseljima, naročito u zemljama “Trećeg sveta”. Kao krajnje nezaštićeni i siromašni, oni vrlo lako postaju meta gradskih vlasti i investitora koji žele da džentrifikuju delove grada u kojima te populacije naseljavaju. U Beogradu je primer naselja Belvil bio aktuelan za vreme Univerzijade 2009, ali i širom sveta se dešavaju slične stvari – npr. u Delhiju za Komonveltske igre 2010. godine. U nekim slučajevima se dešava da pri iseljenju ljudi iz slamova dobiju obeštećenje u vidu neke druge lokacije, često na samoj periferiji grada, što u praksi podrazumeva smanjene prilike za posao zbog dugog i skupog putovanja do centra grada gde su izvori zaposlenja za njih. Zbog svega toga su na nekim mestima nastali jako organizovani politički pokreti koji se bore za prava onih koji žive u slamovima. Dobar primer su crvenokošuljaši,

Abalali baseMdžondolo (Abahlali baseMjondolo, u prevodu: oni koji žive u straćarama) u Južnoafričkoj Republici. AbM je najveća organizacija te vrste u Južnoj Africi, a suština njihovog zalaganja je zahtev da društvena vrednost urbanog zemljišta treba da bude važnija od komercijalne vrednosti. Na početku se zalaganje ovog pokreta baziralo na protivljenju rušenju karton naselja, ali ubrzo je borba za poboljšanje uslova života u ovim naseljima postala mnogo uopštenija. Oni ne učestvuju u političkom životu JAR – bilo kroz političke partije bilo kroz NVO – i umesto toga pokušavaju da stvore “življeni komunizam”, kroz izgradnju direktne demokratije na mestima gde ljudi žive i rade.

Promišljanje ili slogani?

Pripadnici AbM-a koriste slogan “pravo na grad”, kao i skvoteri iz Hamburga, ali i mnogi drugi koji se angažuju u borbi za aktivno učešće u oblikovanju gradova. Iako se danas jako često koristi u aktivističkim kontekstima, ovaj je pojam nastao u akademskom kontekstu. Naime, to je pojam francuskog teoretičara urbanosti Anrija Lefevra (Henry Lefebvre). Glavna Lefevrova ideja je da se prostor društveno proizvodi

na složen način jer je zasnovan na vrednostima i društveno proizvedenim značenjima. Kao takav, prostor utiče na prostorne prakse i percepcije – oblikuje delanje i mišljenje. Upravo zato, društvena proizvodnja prostora služi reprodukciji društva, a posledično i kapitalizma. Njegov koncept razvija najpoznatiji geograf današnjice, Dejvid Harvi (David Harvey). On tvrdi da je usvajanje “prava na grad” kao slogana, ali i političkog ideala važno jer se usredsređuje na pitanje ko upravlja vezom između urbanizacije i prozvodnje viška vrednosti i upotrebe. Prema njegovom mišljenju, pravo na grad je više od individualne slobode pristupa urbanim resursima – to je (kolektivno) pravo da se sami menjamo kroz transformisanje gradova. Neki teoretičari smatraju da je u ovakvoj upotrebi Lefevrov koncept trivijalizovan time što se, kako bi to za neke druge fenomene rekao Žižek, zalaže za kapitalizam sa ljudskim licem umesto autentičnog revolucionarnog naboja koji ovaj pojam ima kod Lefevra. Zato mislim da treba temeljno da promislimo ko ima pravo na gradove i – vodeći računa da ne romantizujemo pojave poput karton naselja kao nosioce novog revolucionarnog naboja – da nađemo svoje mesto u borbi za to pravo.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Mesija

Piše: Vanja Vidović

Trčao je mahnito, u paničnom, neskladnom ritmu, jureći kroz sivilo tesnih ulica. Visoke zgrade nadnosile su se nad njim, pozdravljajući ga zlokobnim kezom golog kamenja što je izvirivalo ispod oljuštenih fasada, dok su slomljeni prozori zurili u njega poput mrtvog oka. U bilo kojoj od tih zgrada mogli su se nalaziti oni... Težak, olovan strah sklupčao mu se u grudima, šaljući male grčeve nalik strujnim udarima celim telom i oblivajući ga grozničavim znojem. Osećao je stotine očiju kako ga posmatraju iza zenica od napuklog stakla. Preteća obličja rađala su se u ćoškovima obasjanim bledom svetlošću meseca i crvenilom sveprisutnih vatri. Očekivao je da moćna, masivna ruka svakog trenutka izleti iz guste zavese neosvetljenih ćoškova i povuče ga u tamu. Povremeno bi ga preplavio osećaj da je sve ovo uobrazilja ili san. Taj snažan utisak nestvarnosti što mu je otupljivao čula i opijao um, presekao bi kratak blesak strahovite spoznaje, budeći ga brutalnim šamarom. Odmah zatim ponovo je postajao svestan užasne stvarnosti u kojoj se nalazio. Stvarnosti koja nije trebala biti. Bio je plen. Bio je obeležen kao plen, sveže žigosan mračnim imenom niže rase. Postao je ono što su oni nazivali “nepoželjnima”. Svako ko se nije priklonio poretku i pristao da bude pratilac novog mesije dobio je taj status.

Foto: Milica Drakulić

Taj samoproklamovani mesija došao je iznenada, niotkud.... neki su smatrali da se uzdigao iz neprimetnih redova niže klase, dok su drugi verovali da je došao sa nekog drugog sveta. Stajao je visoko iznad uskov-

itlane mase, dopadljiv, harizmatičan i potpuno amoralan. Pridobio je većinu. Nije mogao da veruje kako ih je lako osvojio. To je bio najteži udarac, najgore razočaranje. Počelo je sa pritiskom nad ljudi-

Ovaj tekst te smara?

Škrip ma, sa patriotskim govorima... kolektivan jad preobrazio se u kolektivnu mržnju... nedosežne rane ispunjene rasizmom. Koristio je svoje reči kao gorivo koje je u unapred određenim merama dolivao u vatru koja je buktala u svima njima. I na kraju, zajamčio im je bolju egzistenciju. Obećanje za budale. Upravo zbog ovakvog stava, sada je bežao kroz neprijateljske ulice, iste one kojima je nekada spokojno šetao... Ali pre će umreti na njima, nego što će se prikloniti vesnicima ovog gnusnog poretka! Pre će umreti. Odjednom, krajem oka, ugledao je krupno obličje kako se pomera na uglu susedne aleje. Učinilo mu se da je imalo neobično izduženu glavu u odnosu na telo. Strah ga je prikovao u mestu. Ledeni znoj slivao mu se niz lice u slapovima i srce mu je udaralo u grudima, uz oštar, šupalj zvuk. Osećao se bolesno. Očekivao je da će se stvorenje okrenuti i ugledati ga, ili možda još gore, da će on ugledati to bizarno lice. Užasnut tom pomisli, dobio je novi nalet energije, želeći da pobegne što dalje odatle. Skrenuvši u usku, potpuno neosvetljenu ulicu, izuzev nekoliko umirućih plamenova, trčao je sve dok nije došao do visokog, grafitima prošaranog zida. Ovo je bio ćorsokak. Hteo je da se vrati, kada je začuo korake iza sebe... bilo je prekasno, njegovi progonitelji su mu se približavali. Prestravljen, tražio je pogledom bilo kakav put za bekstvo. Nije ga bilo. Potražio je utočište u nekoj od okolnih zgrada, ali sve su bile u veoma lošem stanju, ako bi ga videli kako ulazi, lako bi srušili vrata, a onda bi se našao u klopci. Potom mu pogled pade na staru zgradu od sivog kamena, sa dugačkim prozorima i teškim hrastovim vratima koja je stajala nešto izdvojenije od ostalih, stvarajući prolaze sa obe strane. U nemogućnosti da proceni da li se i na kraju neke od tih uličica nalazio zid, odbacio je pomisao da se opredeli za jednu od njih i usredsredio se na samu građevinu. Skoro svi prozori su popucali, mada nijednom, barem sa strane okrenute njemu, nije

broj 2 nedostajalo staklo, ali što je bilo još važnije, okviri su bili od kovanog gvožđa i išli su poprečno, tako da je bilo nemoguće ući kroz prozor. U trenutku se našao ispred masivnih vrata, iznad kojih je visila odrpana i do neprepoznatljivosti izgorela zastava. Ovo je verovatno bila ambasada neke zemlje. Osvrnuo se. Ugledao je nezgrapne siluete kako se kreću u njegovom pravcu. Uspaničen, pritisnuo je kvaku i pretpostavljajući da se neće lako otvoriti, gurnuo vrata ramenom. Bio je u pravu, pokrenula su se, a zatim ostala odškrinuta nekih dvadeset santimetara. Nešto sa druge strane sprečavalo ih je da se u potpunosti otvore. Naslonio se na njih, upinjući se celom težinom tela. Proklizavao je u mestu. Koraci koji su sada dolazili sa njegove leve strane bili su glasniji. Pratio ih je tup, beskarakteran prizvuk, nalik udaranju u bubanj. Iz nekog razloga to ga je asociralo na udaranje u prazan mrtvački kovčeg. Prikupivši snagu, zaleteo se na vrata s popriličnom žestinom. U ramenu je eksplodirao vreo, prožimući bol, ali su se otvorila za još dvadeset santimetara. Činilo mu se da su stvorenja tik iza njega, činilo mu se da oseća ruku iza leđa kako poseže za njim. Brzo se provukao kroz tek nastali prolaz, zalupivši vrata za sobom i okrenuvši bravu. Na njegovo iznenađenje dočekalo ga je svetlo. Iako titrajuće i prigušeno, bilo je električno. Njegov izvor su bila dva velika, kitnjasta lustera koja su visila sa visoke tavanice. Na prvom je radilo šest od petnaest sijalica, a na drugom četiri, pod veoma slabim naponom, ali je i to bilo dovoljno da se veći deo prostorije osvetli. Pod je bio prekriven belim, mermernim pločama, od kojih su mnoge ispucale. Prekoputa ulaza nalazio se lift, čija su vrata bila otvorena i koji, sasvim očito, nije radio, dok su sa njegove leve i desne strane stajale stepenice koje su vodile na gornji sprat, do kojeg je sada bilo nemoguće doći, jer su se i jedne i druge urušile, ostavljajući kamene blokove i krhotine na sve strane. U svakom od četiri ćoška uzdizao se širok mermer-

ni stub. Uz levi zid je bio postavljen niz drvenih šaltera, dok su sa obe strane ulaza ležale polomljene velike kamene statue. Upravo je jedna takva statua blokirala ulazna vrata. Manje statue su se nalazile razbacane na sve strane. Na desnom zidu je stajala ogromna mermerna ploča na kojoj je gravurom oštrih slova pisalo “pravda pod zakonom”. Ovo nije bila ambasada, već zgrada suda. Sada, doduše, samo spomenik propalog doba. Nešto crveno, što se nalazilo odmah pored ploče, skrenulo mu je pažnju. Prišao je. Na zidu se, iscrtan nekakvom crvenom bojom (sprejom? krvlju?), nalazio jednopotezni heksagram, sa njihovim znakom u centru. On se sastojao iz dugačke vertikalne linije, na kojoj su u pravilnim razmacima bile iscrtane tri kraće horizontalne linije, gornja se nalazila na samoj tački gde se završavala uspravna, praveći perpendikularnu duž, a na nju je bila postavljena polukružna linija, koja je ličila na rogove ili žaoku nekog insekta. Zapravo, ceo znak je podsećao na stilizovanu stonogu i zato je, kada je prvi put viđen kako se vijori na crvenim zastavama, nazvan centiped. Nedavno je čuo da se, kada se uzmu u obzir svi krajevi, tri puta dobijao broj tri; sa horizontalnih linija sa leve strane, onih sa desne i oba kraja polukruga zajedno sa donjim, jedinim krajem vertikalne linije... neki su verovali da su tri trojke bile poluskriven način da se po okultnom sistemu računjanja istakne jedan zlokobniji broj – šesto šezdeset i šest. Drugo zastupljeno verovanje je isticalo ideju da broj zaista jeste trista trideset i tri i da je to broj Koronzona, demona haosa. Što se njega ticalo mogao je biti i pozivni broj za Tartar, znao je samo da mu uopšte nije bilo drago što se znak nalazio ovde, to je pokazivalo da su pratioci mesije već bili na ovom mestu. Ali opet, oni su bili svuda, to ne znači obavezno i da znaju za nekakav skriveni ulaz kojim bi stvorenja spolja došla do njega. ‘Ne znači obavezno’, jaka uteha. Začuvši komešanje napolju,

Ovaj tekst te smara?

Škrip oprezno se uputio prema jednom od prozora. Našao se na pet metara od njega kada su se svetla ugasila. Instinktivno se ukopao u mestu. U očima su mu zaigrale iskre, poslednji tragovi svetla koje je do maločas gorelo, a zatim su i one otišle, ostavljajući ga u potpunom mraku. I dalje se nije pomerao. Osećao je tamu koja ga je okruživala, osećao je njenu gustinu... na trenutke mu se činilo kao da ga neko ili nešto nežno dodiruje. S užasom je pomislio da su to oni uspeli da prodru unutra, ali ne, da jesu već bi ga ubili i u njihovom dodiru svakako ne bi bilo ničeg nežnog. Možda su čekali da vide da li će izaći. Možda su shvatili da neće i upravo sada ulaze kroz neki prolaz koji je njemu u žurbi promakao. Uostalom ove stare zgrade često imaju podrume, šta ako je postojao ulaz u podrum sa spoljašnje strane? Vrata bi bila uska, lako bi ih propustio, a i on je video samo jednu stranu zgrade, nije znao šta se nalazilo sa ostale tri, samo je pretpostavio da i na ostalim prozorima stoje pregrade. Kako glupo od njega, sam je uleteo u zamku! Vazduh se vijorio iza njegove glave. Prikrašće mu se svakog trenutka... u mraku im barem neće videti lica. Trgnuo se. Oterao je budalasti napad panike. Iza njega nije bilo nikoga, bio je sam u zgradi. Nestanak svetla nije morao imati direktne veze sa njima, svi su znali da je struja bila luksuz ovih dana, sem toga, možda ga nisu ni videli kada je ulazio, verovatno su samo prošli pored, misleći da je skrenuo u neku od dve uske, kaldrmisane ulice. Oči su mu se privikle na tamu i sada je već bio u stanju da razaznaje pojedine oblike. Najupadljiviji su bili pravougaonici u čijem je središtu podrhtavalo bledonarandžasto svetlo i koji su predstavljali prozore. U prizemlju, gde se nalazio, bio je okružen njima sa svih strana, osim one gde je stajao lift. Šest vatrom obojenih traka igralo je ispred njega i sa njegove desne strane, topivši prostor. Osvrnuo se. Sa leve strane zgrade nije bilo plamenova i kroz preostala tri prozora provlačila se

broj 2 bleda, prašnjava svetlost meseca. Pored njega, crveni sigil je sijao u mraku. Znak sličan nekakvoj bubi delovao je neobično živo, kao da će svakog trenutka potrčati preko zida. Odjednom ga je ispunio neobjašnjiv osećaj gađenja. Pogled mu je stalno odlazio u tom pravcu i morao je da uloži znatan napor kako bi se naterao da prestane s tim. Ponovo ga je usmerio prema prozoru. Morao je da zna. U dva koraka se našao na metar od njega, gledajući neodređeno prema zamračenoj ulici. Zatim je video... prvo jednu siluetu, a potom i drugu i treću... nisu se kretale, stajale su u mestu i činilo mu se da su bile okrenute prema njemu. Ustuknuvši užasnuto, brzo koliko mu je to tama dozvoljavala, proverio je prozore sa preostale dve strane. Bilo

zije. To je bila demonstracija njegovih veština, njegovog bezgraničnog znanja za koje je obećao da će ga podeliti sa onima koji ga budu pratili, u onolikoj meri koliko su obični smrtnici mogli da prihvate, a da ih to ne otera u ludilo. To je poprilično učvrstilo njegov položaj budućeg vođe, mada je čin bio veoma riskantan, budući da su ljudi isprva bili zgroženi nakaznom pojavom ovih humanoidnih stvorenja, sa njihovim uskim i dugačkim glavama, neproporcionalnim u odnosu na masivan trup i snažne, mišićave udove i bledožutim tenom koji se presijavao kao da su njihova ćosava tela stalno bila oznojena ili već koju god da su tečnost lučili umesto znoja. Ali lica su bila ta koja su ostavljala najgori utisak, sa

Foto: Milica Drakulić

je isto, svi su stajali, mirno poput kipova i kao da su čekali na nešto. Znao je šta je to na šta čekaju. Nije želeo da im olakša i da sam izađe. Uprkos svežem naletu straha, nije mogao da ne bude iznenađen njihovim brojem, ispred ih je moralo biti bar petnaest, nije verovao da ih je sveukupno bilo više od stotinak. Uhvatio je sebe kako po nebrojeni put razmišlja o njihovom poreklu. Znao je samo ono što su i svi drugi znali, On ih je doveo sa sobom, tvrdeći da ih je “izvukao” iz neke druge dimen-

uvek otvorenim rupama umesto usta i mlečnobelimočima s prozirnim opnama kojima su treptali brzinom od oko pet puta u sekundi. Nisu imali obrve, ni nos ni uši, niti bilo šta što bi im zamenjivalo kosu na ćelavim temenima. Činilo se da takođe nisu imali ni sposobnost da se oglašavaju. Sada je petnaestak takvih bezimenih stvorova okruživalo zgradu u kojoj se nalazio i u svojoj glavi je mogao videti kako stoje u tišini, sa licima koja su uvek izgledala upitno usmerena prema njemu.

Ovaj tekst te smara?

Škrip Ponekad je mislio da bi možda čak i mogao da razume razloge zbog kojih se većina ljudi stavila u službu novog vođe (mada nije iskreno verovao u to, to je predstavljalo samo očajnički pokušaj da opravda ljude oko sebe), ali nije shvatao kako su mogli da se udruže sa njima. Kako su samo mogli? Odjednom mu je oštar zvuk slomljenog stakla ispunio uši i osetio je sitne komade srče kako ga pogađaju po levoj strani lica, vratu i već bolnom ramenu. Nešto teško palo je pored njegovih nogu i otkotrljalo se. Video je kako se presijava u mraku. Posegnuo je ka nepoznatom predmetu, da bi trenutak kasnije naglo povukao okrvavljenu ruku. Pred njim je ležala neka vrsta sečiva. Čučnuvši, krenuo je oprezno da prelazi prstima druge ruke preko njega dok nije napipao dršku, a zatim ga je podigao i približio se svetlu s namerom da ga bolje osmotri. Samo sečivo je bilo dvoseklo, dužine dvadeset santimetara, sa osam santimetara testerastih zubaca, odmah iznad balčaka. Drška je bila obložena smeđom kožom ili imitacijom iste, sa masivnom jabukom kojom se lako mogla nekome razbiti glava. Onda je primetio da je za dršku bila zavezana nekakva tkanina viseći do poda, poput zastave. Bila je crvena sa crnim centipedom, blizancem onog iscrtanog na zidu iza njega. Takve je viđao na njihovim skupovima, visile su sa jarbola, a neretko su ih na sebi nosili ljudi, zavezane poput plašta. Shvatio je šta su hteli, poruka nije mogla biti jasnija. Zastavom su mu nudili da im se pridruži, bodež je bio tu kako bi se ubio ako odbije ovo prvo. Nisu morali da ulaze u zgradu, trebalo je samo da čekaju. Odvezao je zastavu, pustivši je da padne na pod i čvrsto stisnuvši dršku bodeža, odšetao do sredine prostorije. Kleknuo je. Srce mu je preskočilo jedan otkucaj. Pokušao je da sabere misli, da ih po poslednji put fokusira na tok njegovog dosadašnjeg života. Nije uspevao u tome, bežale su neuhvatljivo, poput uznemirenih pčela. Nije marilo. Okrenuo je vrh prema

broj 2 grudima, držeći bodež čvrsto sa obe ruke. Zamahnuo je. Ugledao je oštre zubce i odjednom mu se u glavi stvorila slika sopstvenog iskidanog mesa. Pomislio je da će morati da probije grudnu kost i čuo je užasan zvuk struganja dok se testerasto sečivo provlačilo kroz nju. Zadrhtao je. A šta ako promaši srce? Hoće li moći da ga izvuče ili će se zaglaviti poput udice i on neće imati drugu šansu, već će ovde ležati i umirati danima, iscrpljen, u bunilu, napastvovan dementnim košmarima iz nigdine? Bodež mu je ispao iz ruke. Podigao je glavu, kosa mu je bila ulepljena znojem. U narandžastim pravougaonicima su stajale crne, izdužene senke. Prišli su bliže, posmatrali su ga. Osećao se kao zamorče u nekakvom izopačenom naučnom eksperimentu. Njihova lica to nisu mogla pokazati, ali je bio ubeđen da bi, kada bi mogla, na njima video mračan osmeh. Prezirao ih je. Odvratni stvorovi! Udahnuo je duboko. Ponovo je uzeo bodež, ruka mu je nesigurno zadrhtala. Mogao je to da učini, to će trajati samo jedan kratak, brz trenutak. Približio je oštricu grudima. Ako ne promaši srce. Spustio je ruku. Shvatio je da su mu se na licu suze mešale sa znojem. Zašto nije mogao da izvede čin do kraja? Odavno je bio spreman na ovakav ishod, očekivao je da će doći do ovoga... zašto onda, dođavola, toliko okleva? Zažmurio je. Pustio je misli da plove u tišini, neko vreme se ne odlučujući ni za jednu određenu. Zatim ih je usmerio u željenom pravcu. Bio je svestan toga da nije ostala nijedna druga opcija i podsetio je samog sebe na to, ponovivši rečenicu još nekoliko puta poput mantre, urezujući misao duboko u svest. Ništa drugo ga nije čekalo ovde, bilo je prekasno za bilo šta osim ovoga. Ubrzo će biti gotovo. Bio je potreban samo jedan pokret, jedan poslednji pokret. Otvorio je oči. Krenuo je po treći put da podiže

bodež, usmerivši vrh prema sebi. Nije stigao ni do pola puta kada su, protivno njegovoj volji, ruke počele da mu se tresu. Rešio je da ignoriše ovu reakciju svojih udova, ali postajalo je sve teže približiti ih grudima, kao da je nekakva nevidljiva sila pružala otpor. Uskoro se celo telo nekontrolisano treslo. Nije odustajao. Disao je plitko i ubrzano. Tetive su ga bolno zatezale, postajao je sve zamoreniji. Hladnoća mu se nastanila u središtu kičme, razlivši se na sve strane i čineći svaki dalji napor nepodnošljivim. Poražen, pustio je ruke da mlitavo padnu ispred njega, napravivši zarez oštricom na mermernoj ploči. Klečao je, gledajući u prazninu, dok je vreme gmizalo kroz užarenu tamu. Bilo je suštinski nemoguće za njega da sjuri to oštro parče metala u sopstveno telo, svaki atom u njemu borio se protiv toga prkoseći mu u toj nameri. Drevni nagon za preživljavanjem probudio se odnekud iz skrivenih dubina. Verovao je da je upravo shvatio otkud se toliko ljudi pridružilo mesiji i njegovim nakaznim slugama. Misao je došetala niotkuda – da li je i sam mogao učiniti isto? Gadila mu se ta ideja, kako da se prikloni nečemu u šta nije verovao, što mu je bilo odbojno i u potpunosti strano? Pognuo je glavu. Dočekao ga je hladan, bezosećajan odsjaj čelika i znao je, jednostavno je znao da se ove večeri neće ubiti. Posebno ne ovim oružjem. Besnim zamahom, bacio je bodež što dalje od sebe. Video ga je kao svetlucavu tačku koja je postajala sve manja i manja dok je na kraju tama nije sasvim progutala. Odjeknuo je težak, metalan zvuk, rezonirajući kroz zgusnuti vazduh, a zatim je i on utihnuo. Osećao se premoreno, ispražnjeno, slabo... kao da je poslednje zalihe snage istrošio na ovo bacanje. Želeo je samo da se sve ovo okonča. Ustao je. Nestabilnim koracima odgegao se do mesta gde je bačena, ležala zastava. Podigao je i kao u transu, polako vezao sebi oko vrata. Misli su mu bile raštimovane, vid zamućen suzama. Uputio se prema vratima, više

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

je vukao noge nego što je koračao. Siluete iza prozorskih stakala su ga posmatrale. Okrenuo je bravu koja je na to odgovorila glasnim škljocajem i spustio povređenu ruku na kvaku, razmazavši krv po njoj. Uzdahnuo je. Moraće da se navikne na njihovo prisustvo. Pre nego što je postao sas-

vim svestan onoga što čini, pritisnuo je kvaku i naglo povukao vrata. Dočekali su ga neočekivano jarko svetlo, oštar miris zapaljenog metala i četa bizarnih stvorenja. Stajao je na dovratku, gledajući neodređeno između njih. Nešto mu se komešalo u želucu. Osećao je da su svi pogledi bili upereni u njega.

Foto: Milica Drakulić

Sa svih strana su se čuli neobični zvuci nalik lepetanju krila nekakvog insekta. Isprva nije mogao da dokuči njihov izvor, a zatim je razumeo... taj zvuk se stvarao pri njihovom neprirodno brzom treptanju. Shvatio je da im nikada ranije nije bio ovako blizu. Na trenutak je pomislio da odveže zastavu koju je nosio poput plašta. Bio je siguran da bi ga istog trenutka napali i uradili ono što on maločas nije mogao sam da učini, ali ga ruke jednostavno nisu slušale, skamenile bi se pri samoj pomisli na to. Zatim mu se učinilo da je video dovoljno veliki prored između dva stvorenja, kroz koji bi mogao da pokuša da protrči. Ali i ako uspe u tome, gde onda? Zar ponovo da juri kroz ulice kao muva bez glave, bez ijednog stvarnog utočišta, odlažući neizbežno? Uostalom, ovako umoran ne bi ni stigao daleko. Ne. Ovo je bio novi svet, mogao je živeti ili umreti u njemu, ne i pobeći od njega. Pokrenuo se. Stvorenja koja su ga okruživala učinila su isto, formirajući krug oko njega, poput lične garde. Prilagodili su svoj hod njegovom. Kretali su se laganim tempom čoveka koji odlazi na gubilište, okupani bledom svetlošću meseca i razigranim, crvenim senkama sveprisutnih vatri. Izuzev njih, ulice su bile puste. Svaka ranija pomisao o otporu i bekstvu sada mu je bila toliko strana da je imao utisak kao da je tako nešto razmatrao pre nekoliko godina, a ne pre nekih pola minuta. Pomirio se, predao se... bio je ispunjen neobičnim osećajem olakšanja. I dalje izbegavajući da im pogledom okrzne lica, pratio ih je, kao zaposednut, krećući se u pravcu svog novog vođe i onoga što treba da postane.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Bleja u svemiru

Piše: Vasilije Marković

Zajebana muzika čula se u pozadini dok je svemirski brod polako klizao nebom iznad Milana. Pozicionirali su se u južnom kraju grada, iznad doma za učenike. Kao što to obično biva, svemirski brod su videli samo klošari i transvestiti što bleje na ćošku. Nisu se iznenadili, ovo nije bio prva ovakva letelica koju su videli. Znali su da pričati o tome nema smisla, “normalni” ljudi su ih smatrali idiotima. Mada, i oni sami su smatrali “normalne” idiotima, tako da konverzacija u tom pravcu nije išla baš najbolje. Obično niko nije govorio ni sa kime, tako da je dnevna smena ljudske rase ostala uskraćena za saznanje o vanzemaljskom životu. Sve u svemu, svemirski brod je u roku od par minuta odleteo, bogatiji za još jednog putnika, i jednu kravu. Probudio se na krevetu i pogledao gore. Plafon se činio nešto drugačijim, bio je metalik-narandžast. Znao je iz stihova drevnog pesnika da je to boja vanzemaljaca. Zapanjenog i nesigurnog su ga zatekli pri ulasku u njegovu bezličnu sobu. (Soba je bezlična, kao što će biti i većina ostalih stvari, zato što nisam fan prideva, niti dela koja su u suštini opis spolovila uz korišćenje rečnika). Pošto su aktivirali Google translate aplikaciju na svojim neuralnim korteksima, obratili su se našem junaku. Ah, priča je zalazila u praskozorje samog svemira, u trenutak kada se na planeti SRJ92 uzdigao Homo Srbin

Srbin. Poslednji produkt evolutivne lestvice, posle izumiranja Homo Komunikusa. Civilizacija koju je gradio prevazilazila je sve druge oblike života. Ubrzo, Srbin je otkrio matematiku, toalet papir, i svemir. Ni svemirski let nije bio nedostižan, a trgovina toalet papirom je dala mogućnost razvitku Imperije. Ogromna prostranstva imperije bila su naseljena raznim vrstama, koje su sada sebe nazivale Srbima, htele to ili ne. No, Imperija je želela i planetu Zemlju. Tu je došao red i na njegovu ulogu u svemu tome. Iako i dalje zbunjen, razumeo je da žele da od njega naprave petokolonaša. Kako to često biva, stvari nisu pošle normalnim tokom. V nije želeo da sarađuje. Naprotiv, počeo je da kenja nešto o univerzalizmu (opšta varijanta globalizma), te o pravima građana, situaciji u Libiji i svemu onome što Imperijalce baš nije interesovalo. Uskoro se ponovo našao u veštački izazvanim snovima, ali ovog puta potpuno svojom krivicom. Opet se probudio u letelici koja je u tom trenutku kružila u Zemljinoj geostacionarnoj orbiti. Prema njemu je išlo čudno stvorenje noseći ogroman špric u ruci. Počeo je da vrišti. “Šta se dereš, šabane”, reče vanzemaljac, “samo te ložim” - te izvadi malu četvrtastu kutijicu i prisloni je uz njegovu kožu. Osetio je čudne vibracije u telu, koje su potrajale neko

vreme. Pogledao je u ruku, i skapirao da baš i ne izgleda isto. Bilo je nekih mišića na njoj. Opipao je bradu i ustanovio da je četvrtasta, a i kosa mu je iznenada postala mnogo gušća na dodir. Vanzemaljac ga je dozirao još nečim. Nova stvar nije proizvela nikakav efekat, ali nije izgledalo baš pametno kenjati biću sa druge planete. U istoriji je to ostalo kao jedan od retkih trenutaka kada nije srao, a mogao je. U budućnosti par naroda na obodu galaksije će čak uzeti taj datum za početak novog galaktičkog kalendara. Neki biolozi nazivaju to instinktom za produženje vrste, ali iskreno, cela ta priča sa podsvesnim razmišljanjem o deci dok ležiš na stolu, prilično skenjan pošto ti brada i telo menjaju oblik, nešto baš i ne pije vodu. Ispostavilo se da niko nikada neće saznati šta je to što su pokušali da ubrizgaju našem junaku, pošto ono što autor ima na umu zahteva suviše zakukuljeno podvaljivanje fore, koja je u suštini loša. Therefore dolazimo opet u sobu, u vasionskom brodu gde našeg heroja pripremaju za slanje na planetu Jagodina IV, u cilju prevaspitavanja i promene ličnih shvatanja. Na jednom od zidova pojavljuje se snimak označen kao “Obrazovni video br. 4”. Posle par problema sa kodecima i re instaliranja sistema, film počinje. Duboki glas odjekuje, dok se u pozadini polako uvećava planeta:

Ovaj tekst te smara?

Škrip “Jagodina IV, nekada jedan od ponosa Imperije, sada leži u ruševinama. Planeta akva-parkova, čudesnih arhitektonskih građevina i prosvećene populacije dovedena je u stanje potpunog kolapsa od strane krda Žirafa. Ova galaktička pošast proširila se na Jagodinu IV putem gnusnog terorističkog akta takozvane Hrvatske seljačke partije, pod vođstvom Puniše Račića. Iako u početku minorno, krdo se veoma lako prilagodilo habitatu nove planete, i u roku od 20 godina je primoralo stanovnike da se povuku u tri utvrđena grada, čime je de facto preuzelo vlast nad celom teritori

broj 2 jom.” Glas su pratili snimci razaran ja, nečuvenih zločina nad populacijom, i na kraju, slikama pada jednog od preostalih centara Imperije na planeti. Nerazumevajući šta se od njega očekuje, V je šokirano gledao sliku žirafe kako nemilosrdno ubija ratne zarobljenike. Polako je počelo da mu sviće. Država je izgledala dovoljno propalo da bi mogli da pokušaju sa receptom holivudskog filma sa početka devedesetih. Bio je rastrzan, u neku ruku je bilo smešno, ali ipak, pa neće valjda… U istoriji je zabeleženo tačno

158.979.379 situacija gde je glavni junak pomislio: “Pa neće valjda...” U svakoj od njih mu se desila baš ta stvar koju nije radosno priželjkivao. Te opet srećemo heroja ove sage kako putuje ka svom odredištu, relativno pomiren sa sudbom kletom, u društvu izvesnog M. Svaki heroj mora da ima pomoćnika, ili tako makar nalažu nepisana pravila strip umetnosti dvadesetog veka. Pomoćnik je u ovom slučaju bio oniži, voleo je da razgovara, i takođe su ga oteli iz kreveta. Raspravljali su satima, dok se planeta polako ukazivala na horizontu. Još samo par sati, i stigli su.

Foto: Dane Popović

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Gruesome books

(…for disturbed children) “Smrt je često poenta u šali života”.• V. Nabokov, “Smeh u tami” •

Piše: Nata Kovačević

U kasnom srednjem veku u Evropi se pojavila alegorija koju su koristili verski (katolički prevashodno) poglavari da bi podsetili svoje sledbenike na “univerzalnost smrti”, odn. da je smrt neizbežna, da joj niko ne može pobeći i da za nju treba biti uvek pripremljen (“memento mori”). Ta alegorija je sada poznata kao “Dance of the Death” (“Danse Macabre”). Radi se o personifikaciji smrti (koja često uzima oblik famoznog kostura obučenog u dugu crnu haljinu) koja onoga “čije je vreme” pesmom poziva da joj se pridruži u plesu na njegovom grobu u koji ga na kraju i ispraća. Vremenom se iz ove alegorije izdvojila jedna reč koja će nadalje označavati umetnička dela koja odišu atmosferom sličnoj onoj u delima o “kolu smrti”. Ta reč je “macabre”. Kada bismo je preveli na srpski, značila bi “grozno”, “zastrašujuće” ili “grozomorno”. Imajući u vidu temu ovog teksta, mislim da bi reč “grozomorno” bila najprikladnija u nastavku. Grooozomorna književnost Najpoznatiji “grozomorci” među piscima su Edgar Allan Poe, Steven-

http://ruthlessrhymes.com/category/harry_graham/ruthless_rhymes

“The Melancholy Death of Oyster Boy” možete pročitati na: http://homepage.eircom.net/~sebulbac/burton/home.html

•

“The World of Stainboy” možete pogledati na:

•

“Lenore, the Cute Little Dead Girl” možete pogledati na:

A sve je počelo sa hrišćanima...

“Ruthless Rhymes” možete pročitati na:

http://www.timburtoncollective.com/oysterboy.html http://www.spookyland.com/

son, H. P. Lovecraft, Charles Dickens, Roald Dahl, Neil Gaiman... Sve je počelo sa Poe-om ali je poslednji iz družine, Gaiman, taj koji mlađe naraštaje upoznaje sa ovim žanrom. Ove pisce (koji su glavni nosioci ovog žanra) ovoga puta ćemo ostaviti na miru, a u tekstu koji sledi pozabavićemo se onima koji pripadaju podžanru grozomornog žanra. Reč je o (naizgled) dečijim piscima pesama i priča koji su ujedno i ilustratori svojih dela. Ovaj podžanr, sem autentičnih ilustracija, posebnim čini i veoma interesantan (senzacionalisti bi rekli kontroverzan) crni humor koji je njegova glavna karakteristika. Kroz analizu najznačajnijih umetnika i njihovih dela, bliže ćemo se upoznati sa njim.

Buuuuuuuuu!

Harry Graham (1874-1936.) je bio engleski pisac i novinar. Nakon kratkotrajne ali uspešne vojne karijere (kada su mu prve pesme objavljene) posvećuje se novinarstvu i pisanju pesama. Pisao je o istoriji i politici, pisao je čak i operete (prvi je na engleski adaptirao “Madame Pompadure”), ali ostaje najpoznatiji po svojim kratkim “dečijim” pesmama koje su prožete često surovim crnim humorom. Njegova najznačajnija

knjiga izlazi 1898. – “Ruthless Rhymes for Hearthless Homes” - pod pseudonimom Col. D. Streamer. Za razliku od umetnika o kojima će tek biti reči, on nije bio ilustrator (John W. Alexander je ilustrovao “Ruthless Rhymes”), ali karakterističan humor i način na koji je pisao svoje pesme ga čine neizostavnim autorom ovog podžanra. Takođe, iako ne nosi titulu “oca grozomore”, činjenica je da je prvi koji je pesme pisao na ovaj način. Njegova dela su sabrana u antologiju “When Grandmama Fell Off The Boat: The Best of Harry Graham” čije je poslednje izdanje izašlo 2009. Evo nekoliko “pesmica” iz knjige “Ruthless Rhymes”: • Aunt Eliza – In the drinking-well (Which the plumber built her) Aunt Eliza fell, We must buy a filter. • Necessity – Late last night I slew my wife, Stretched her on the parquet flooring; I was loath to take her life, But I had to stop her snoring. • The Stern Parent – Father heard his Children scream, So he threw them in the stream, Saying, as he drowned the third, “Children should be seen, not heard!”

Ovaj tekst te smara?

Škrip “Otac grozomore” ili ako vam je draže (meni jeste) “grozomorni otac” kog sam ranije pomenula je čuveni Edward Gorey; čovek koji je toliko uticao na čitave generacije pesnika, ilustratora, strip-crtača (pa čak i autora video-igrica) da je od njegovog imena izveden pridev “gorijevsko” da bi se opisalo sve što dolazi posle njega. Rođen je 1925. u Čikagu a umro je 2000. u gradiću Kejp Kod, u kući staroj 200 godina u kojoj je živeo sam sa svojim brojnim mačkama. Počeo je da crta kada je imao 5 godina, inspirisan (zapravo, prestravljen) Stokerovim “Drakulom” (čije će jedno kasnije izdanje i zvanično ilustrovati). Brojni izdavači su ga odbili zbog “bizarnih” stvari o kojima je pisao, ali nakon što je 1953. konačno objavljena njegova prva knjiga - “The Unstrung Harp” - reputacija mu naglo raste i otada konstantno objavljuje (a napisao je preko stotinu knjiga). Bio je opsednut igrama reči, a posebno anagramima, tako da je često objavljivao dela potpisujući se njima (Ogdred Weary bi bio najčešći). Američka javnost ga je opisivala kao ekscentrika zbog čudnovatog izgleda i neobičnog načina života: bio je ćelav i bradat, šetao je okolo u dugačkim krznenim kaputima (dok ga nisu prosvetlili neki hipici-aktivisti za životinjska prava, nakon čega je svečano spalio sva krzna koja je posedovao), u tenisicama i sa velikim minđušama u ušima. Nikada se nije ženio a nije se ni deklarisao kao pripadnik bilo koje seksualne grupe; međutim, jeste nekoliko puta u intervjuima pomenuo da je verovatno aseksualan i da ga jednostavno ne zanima “telesna ljubav”. Bio je poznat po opterećenosti baletom (za 30 godina nije propustio nijedan nastup New York City Ballet-a), starim filmovima, pop-kulturom i gledanjem “X Files”-a. Bio je pretežno poznat kao ilustrator a imao je i to zadovoljstvo da sam ilustruje knjige nekih od svojih omiljenih autora kao što su H. G. Wells, Beckett, T. S. Elliot. Voleo je da eksperimentiše sa formatom i sadržajem knjige: neka njegova dela su bila bukvalno

broj 2 veličine kutije za šibice, bez teksta, ilustrovane isključivo geometrijskim oblicima. Iako je svojevremeno izjavio da je najveći mit vezan za njega taj da pripada goth žanru, vremenom je stekao status idola u ovoj supkulturi čiji pripadnici svake godine održavaju maskenbale u San Francisku i Los Anđelesu u njegovu čast (sa sve nekim wicked viktorijanskim kostimima). Ostavio je traga čak i u muzičkoj industriji, od spotova do same muzike; čuveni Kronos Quartet i bend Tiger Lillies su 2003. objavili album “The Gorey End” na osnovu njegovih neobjavljenih dela (koja im je on prethodno poklonio kao znak svoje naklonosti). Sam Gorey je na pitanje da li zna ko su tipični fanovi njegovih dela odgovorio: “It ranges from dear little old ladies to rather distracted teenagers who sometimes turn up at the door.” Kada je u pitanju njegova bogata bibliografija (... sa “rather odd” naslovima kao što su “The Beastly Baby”, “The Headless Bust”, “The Glorious Nosebleed”,...), osvrnućemo se na samo neke od brojnih naslova (koji su skupljeni u četiri “Amphigorey” antologije): • The Curious Sofa (a pornographic work by Ogdred Weary (1961.) – bezobrazna i urnebesna “pornografska ilustrovana priča o nameštaju”: ne, nema sodomizovanog nameštaja (have no worries), nema ni “dirty talk”-a , ali ima nekog tekstića koji bi mogao da se, između redova, protumači kao hm, “diskutabilan” (posebno ako ste ja). Na primer: “He invited her to go for a ride in a taxicab, on the floor of which they did something Alice had never done before.” (A-haa!) Ili “Colonel Gilbert and his wife, Louise, came in after dinner, both of them had wooden legs, with which they could do all sorts of entertaining tricks.” Hmm... • The Gashlycrumb Tinies: or, After the Outing (1963.) – knjiga abecede; svima koji imaju problem da nauče abecedu (a dečije pesmice i dalje ne pomažu - ccc) zdušno predlažem ovu knjigu. O, kako ćete samo naučiti abecedu! ...naravno, pošto se povratite od šoka uzrokovanog, na primer,

ilustracijom koja prikazuje mrtvu devojčicu Kate – prepolovljenu sekirom. Dakle, Gorey nam pripoveda o 26 tragičnih smrti (narafski - slatke i rumene) dece na samo neki od sledećih načina: “E is for Ernest who choked on a peach”, “F is for Fanny sucked dry by a leech”, “W is for Winnie embedded in ice”,.... Ne znam za ostale, ali ja se nakon ove knjige više ne zbunjujem kod poslednja četiri slova. • The Recently Deflowered Girl: The Right Thing To Say On Every Dubious Occasion (1965.) – nešto kao vodič za sveže razdevičenu Bree Van de Kamp koja je tek kročila u svet razmenjivanja telesnih tečnosti, te kako da se damski snađe u (rather weird) situaciji “posle”. E. Ima tu najrazličitijih bisera mudrosti a sve ih potpisuje Miss Hyacinthe Phypps. Evo samo jedne od situacija u kojima bi mogla da se nađe naivna devojka nakon gubitka dragocenoga cveta; ukoliko vam se to desi kod doktora: “Suffering from a mild headache, you visit doctor’s office. After deflowerment, you say ‘Gee, doctor, my headache is gone.’ He says, ‘The doctor is out. I’m just another patient.’ You say (shrewdly): ‘Then, I take it, there will be no fee.’” Po receptu Miss H. P. “thrift is a virtue men like to find in a women.” Sledećeg umetnika svi znate, ali verovatno samo kao filmskog reditelja. Reč o Timu Burtonu. Na njegovu estetiku najviše su uticali Poe i glumac Vincent Price (koji je bio poznat po niskobudžetnim horor-filmovima iz šezdesetih). Pošto je Burtona pre svega zanimala animacija, već u 13. godini je napravio kratki animirani film “The Island of Doctor Agor” (inspirisan pričom “The Island of Doctor Moreau” H. G. Wells-a). Nakon diplomiranja se zaposlio kao animator u “Disney”-ju, ali je ubrzo otpušten zbog “previše jezivog stila”. Odlučuje da se posveti pravljenju sopstvenih filmova. Sjajni kratki stop-motion film “Vincent” će imati veliki uticaj na njegovu dalju karijeru: filmić je baziran na pesmi koju je Burton napisao o dečaku Vincentu

Ovaj tekst te smara?

Škrip koji živi u svom malom poovskom mikrokosmosu i umišlja da je svoj idol Vincent Price (koji je i narator). Ovo je važan trenutak za našu priču, jer je ovo prvi put da se Burton ozbiljno pozabavio poezijom: nekoliko godina kasnije, 1997. objaviće knjigu dečije grozomorne poezije “The Melancholy Death of Oyster Boy” (koju i ilustruje). Naravno, sve je puno surovog crnog humora dok nam Burton pripoveda o deci-hibridima, roditeljima koji surovo iskorišćavaju svoju neželjenu decu... Kasnije će nastati i šest flash-crtaća inspirisanih knjigom, a nazvanim “The World of Stainboy” (po jednom od likova iz knjige). Evo kako to izgleda: • Stick Boy and Match Girl in Love – Stick Boy liked Match Girl, he liked her a lot. He liked her cute figure, He thought she was hot. But could a flame ever burn For a match and a stick? It did quite literally; He burned up pretty quick. A sada malo zaboravljenog stripa. Za ovu priliku sam odabrala dve stvarno posebne lujke među stripautorima. (Shvatićete već na šta mislim...) Obojica su bili najaktivniji tokom druge polovine 90-ih, da bi se posle toga (valjda to ide s godinama) potpuno ubabili. Nakon 2005. čuje se tu-i-tamo nešto o njima, ali to su uglavnom teatralno najavljivane ekranizacije njihovih najpoznatijih stripova (koje do sada nisu – and, I’m guessing, niti će – ugledati svetlost dana). Ali, idemo po redu. Prvi je Jhonen Vasquez. Rođen je 1974. u San Hoseu (Kalifornija) i već u srednjoj školi se bacio na pravljenje stripova (nikada neću shvatiti zašto su njegove stripove objavljivale školske novine). Umetnici koji su najviše uticali na njega su Franz Kafka, Terry Gilliam, Tim Burton, David Lynch i – Edward Gorey. U osnovi, njegovi stripovi su “black comedies” ali, simboli kojima se obilato služi otkrivaju da je u suštini reč o mizantropskim, pesimističnim temama: smajlići su all over the place ali, samo da bi naglasili ciničnost navodne sreće u mračnom i

broj 2 haotičnom svetu. Postoji ta glavna linija koja povezuje sve protagoniste u njegovim stripovima: uvek je reč o “izludelim” ljudima koji se bore sa još luđim svetom koji je uvek na ivici da se uruši u samog sebe. Sve njihove manije, strahovi i misli imaju svoju personifikovanu verziju i to u formi nekog njima bliskog objekta, a mogu biti svašta: od reklamnih lutaka za krofne do slika. Ima karakterističan stil crtanja (izrazito tanke i geometrijski izražene ljudske figure) sa naglašenim ogromnim (i divotnim) očima (u nekoj mega-kul odeći). Ono što je tako privlačno u njegovim radovima jesu upravo ti šizofreni a opet neodoljivi likovi koje je stvorio. Jeeeste, najveće su psihopate na svetu (no kiddin) ali, Vasquez ima tu sjajnu sposobnost da vas, kroz njihova razmišljanja i smotane susrete (koji se – fine, priznajem – završavaju s krvavim ishodom) sa spoljašnjim svetom, nagna da ih ipak zavolite, pa čak i razumete! Sve do onog trenutka kada se zapitate jeste li i vi poblesavili. Kada je u pitanju njegova bibliografija, evo nekih od najpoznatijih stripova: • Johnny the Homicidal Maniac (1995.) – lik poremećenog Johnny C-ja (kraće Nny-ja) je stvoren još dok je Vasquez pohađao srednju školu. Kasnije je izjavio da je Nny nastao “as a personal avatar who could carry out his own revenge fantasies”. Priča prati uzbudljivo putešestvije blesavog Johnny-ja (koji je, doduše, svesno prigrlio svoje ludilo) – masovnog i poremećenog serijskog ubice – tokom kojeg pokušava da dokuči smisao života... I stvarno mu nije lako. A nije ni njegovim (mnogobrojnim) žrtvama. Johnny, naime, pati od niskog praga tolerancije, zbog čega nasilnom-nasilnom smrću skonča svako ko ga i slightly iznervira. Sem ovih nesrećnika, tu su i slučajne žrtve koje se prosto zateknu na-pogrešnommestu-u-pogrešno-vreme, a čija mu je krv potrebna da bi farbao taj jedan zid u svojoj kući jer ima opsesivnu potrebu da ga održava “vlažnim”. Živi u baraci ispod koje postoji čitav zamršeni sistem tunela i soba za

mučenje ispunjenim najrazličitijim spravicama. Naravno, pošto je više puta stupio u kontakt i sa vanzemaljskim vrstama, na krovu ima pistu obezbeđenu samo za NLO. Tu je i njegov malecki komšija Squee koji je jedina osoba koju nikada ne bi povredio (iako ga konstantno prestravljuje svojim izjavama i ponašanjem), a jednom prilikom ga čak spašava od pedofila u šoping-centru. Jedina devojka koja je ikada zainteresovala Johnny-ja je bila nesrećna Devi (poznata još i kao “the one that got away”): nakon finog dejta koji je sav vrcao od ciničnih komentara s obe strane na račun društva, završavaju kod njega. Ono što Devi nije mogla znati, jeste da je Johnny-ju bilo toliko lepo da će, u pokušaju da “immortalize the moment”, nožem potegnuti na nju. (Avaj, ova ga isprebija i... well, nakon toga ipak dugo-dugo ne napušta kuću). Pokušao je Johnny i da ratosilja sebe muka i izvrši samoubistvo, ali uvek bi se nešto isprečilo (jednom prilikom je to bila “urnebesna” reklama za lek protiv dijareje). Nakon što se slučajno upuca u glavu, doživljava i kratku avanturu na “onome svetu”. Upoznaje celu ekipu: od Svetog Petra (rastamana) preko obesnog Boga (koji posle napornog stvaranja Svemira samo spava, jede i gleda TV) pa sve do genijalnog Satane lično (iako on više voli da ga oslovljavaju sa Senjor Diablo). Da bi Johnny ostao u “fazonu”, Vasquez mu je otvorio nalog na Twitteru, tako da sada imamo priliku i da saznamo o čemu on to razmišlja dok, na primer, kasapi goste. • Squee! (1998.) – Squee je dečak koji se prvo pojavio u “JTHM”-u ali je kasnije dobio i svoj strip. Pravo ime mu je Todd, ali mu Nny jednom prilikom daje nadimak Squee zbog zvuka koji ispušta kada se uplaši - a pretežno i jeste uplašen. A ne možete baš ni da ga krivite: prvi komšija mu je šizofreni ubica, majka mu je konstantno nadrogirana pilulama pa često zaboravlja i da ima sina, otac mu je radoholičar koji govori da se nije nasmejao otkako se on rodio, tri različite vrste vanzemaljaca se bore

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Strip junakinja Romana Dirge-a, “LENORE”

oko toga koja će imati pravo da vrši eksperimente na njemu a poremećeni deda-kiborg stalno pokušava da ga pojede. Naravno, u školi je takođe sam i napušten, ali samo dok u razred ne dođe novi dečak, Pepito... Koji je slučajno i Antihrist lično. Jednoga dana, Squee-ja Pepito poziva na večeru tokom koje se žali svome ocu Satani (odn. Senjor Diablu) da ga muči “paklena dosada” jer nema sa kim da se igra. Senjor Diablo (koga, btw, njegova dobra hrišćanska supruga zove prosto Huan jer nije svesna njegovog pravog identiteta) onda zamoli Squee-ja da mu preda svoju dušu i pridruži se njegovoj mračnoj vojsci jer će jedino tako biti “istinski srećan”; Squee ljubazno odbija i ostatak večeri glatko prolazi. Neverovatno, ali Squee je jedini Vasquezov lik koji (zvanično) ne pati ni od jednog mentalnog poremećaja. However, svejedno završava na “Defective Head Meat Institute”-u... A u ćeliji do svoje zatiče komšiju Johnny-ja. I, još jedan strip-autor za kraj – Roman Dirge. Iako dve godine stariji od Vasqueza, tek je par godina nakon njega počeo da objavljuje svoje stripove (na nagovor samog Vasqueza). Kada mu je profesor likovnog u srednjoj školi rekao da nikada neće postati umetnik zbog “čudnog stila”, Dirge odustaje od crtanja i – postaje mađioničar. Međutim, nakon par godina se vraća crtanju i prvo obja-

Roman Dirge

vljuje one-page stripove da bi 1998. konačno izdao svoj prvi i najpoznatiji strip “Lenore, the Cute Little Dead Girl”. Bio je inspirisan Poe-ovim pesmama “Lenore” i “The Raven”. A ko je Lenore? Ona je, na prvi pogled, obična 10-godišnja devojčica (sa jednim, doduše, malo čudnim okom). Međutim, daaaavno je umrla od upale pluća i sada, kao vaskrsla živi u ogromnoj kući sa malim creepy prijateljima, a u blizini je samo staro groblje. Dok Lenorini postupci najčešće rezultiraju smrću onih koji su joj u blizini, ona u stvari nije zla. Čak je malo naivna i trapava, a smatra da joj uglavnom ide “okee dokee” (...misli se na o “pomaganje” i slučajno ubijanje tih kojima je pomoć bila potrebna). Izgleda da nije svesna činjenice da je odavno mrtva (povremeno neki crvić ume da ispuzi iz njene glave i da nastavi da joj žvaće lice), a tvrdi da voli i mačke... koje takođe konstantno (slučajno) ubija. Društvo joj pravi čudan krpeni lutak Ragamuffin koji je nekada bio jedan od najmoćnijih vampira na svetu, dok slučajno nije pojeo sestru veoma moćne veštice, koja ga je za kaznu pretvarila u lutku koju samo kap krvi može vratiti na staro; naravno, Lenorina krv ga slučajno oživljava ali budući da je ona polubalsamovana, kletva je samo do pola skinuta: Ragamuffin će ostati lutak zauvek. Začuđujuće, obično je on

glas razuma u celoj priči (poznat još i kao Mr. Know-It-All), ali i predmet ismevanja, jer ga Lenore redovno maltretira svojim “detinjastim” ponašanjem i izjavama. Uprkos svemu, svoju ljubav će joj pokazati prilikom odbrane od naci-zombija koji su bili poslati po Lenore iz Podzemlja da bi je “vratili kući”. Tu je i Mr. Gosh koji je bespomoćno zaljubljen u Lenore iako ga je nekoliko puta veoma surovo ubila jer je iritantan. Međutim, Mr. Gosh nastavlja da se vraća iz groba jer je uveren da “nije zaista tako mislila” i da je bilo “slučajno”. Dirge voli da se igra sa dečijim pesmicama, uspavankama i pričama koje kada završe u “Lenore” nisu više naročito prikladne za onu “finiju” (normalniju?) decu (na primer, jednom prilikom Lenore slučajno ubija Uskršnjeg Zeku). Strip je prvenstveno imao 13 brojeva (da bi se u 2009. pojavio 14. broj u kojem se vraća pogrebnik da dovrši balsamovanje Lenore) i primetan je lošiji kvalitet prva dva-tri broja. “Aljkavost” crteža i jednostavne pričice prosto neće proći kod zahtevnije publike. Kasnije, however, Dirge kao da se oslobodio i postao sigurniji u sebe, tako da su crteži izrazito lepši od prethodnih a priče zanimljive sa kul twistom na kraju. Godine 2002. Dirge je u saradnji sa “Sony”-jem napravio i 26 kul flash-crtaća “Lenore”.

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Šta se u hudu našem naziva polemikom? http://www.vreme.com/cms/view.php?id=865297 http://www.matica.hr/Vijenac/vijenac440.nsf/AllWeb Docs/Iz_politickih_nismo_izvlacili_estetske_zakljucke_ http://www.jutarnji.hr/boris-dezulovic--viskovicevo-misljenje-fizicki-moze-nauditi-jergovicu--iskljucujem-hdp-odsebe/922407/

Piše: Milan Škobić

Na sajtu e-novina, stranicama ,,Vremena“, i u raznim časopisima (čije bi samo predstavljanje i postavljanje u širi kontekst zahtevalo poseban članak) se u poslednja dva meseca vodilo jedno jako inspirativno prepucavanje (vrlo zahvalno za analizu trenutnog stanja na književno/ novinarskoj sceni ovog regiona). Od svega nekoliko rečenica izrečenih u razmaku od preko godinu dana, nastala je gomila tekstova u kojima se detaljno secira šta se u stvari desilo i ko je šta zaista rekao, ali mene utisak da je jako malo toga obzirnog rečeno zaista nikako ne napušta. Ovaj članak predstavlja izveštaj sa komentarima sa strane, jer je njegova glavna uloga da istakne sâmo prepucavanje iz kojeg nastaje slika književne scene sačinjene od mnoštva zatvorenih pojedinaca, klika i kružoka, i čiji razni elementi prizivaju poređenja sa nekim drugim situacijama, vremenima, i t. d. Šta se dogodilo? Velimir Visković, predsednik Hrvatskog Društva Pisaca, književni kritičar kome ni oponenti sudeći po tonu kojim su mu se obraćali ne odriču autoritet, je u intervjuu za časopis Matice Hrvatske, ,,Vijenac“ rekao: ,,Nemoguće je naći Hrvata, osim možda Miljenka Jergovića, koji bi našao opravdanje

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=974710

za reafirmaciju četništva u Srbiji.“ Ta izjava je bila razlog za oglašavanje Ivana Lovrenovića, hrvatskog pisca, koji je u znak protesta što je Visković gorenavedenom rečenicom ,,pozvao na linč“ Jergovića napustio Hrvatsko društvo pisaca. Uskoro je (uz prilično efektan tekst) njegovo korake sledio i Boris Dežulović, a sa njim i pisci i novinari Ante Tomić, Nenad Rizvanović, Vlaho Bogišić i Zlatko Gall. Njihovim obraćanjima, saopštenjima i istupanjima nekih od njih iz Hrvatskog društva pisaca rasprava je kulminirala, i ceo događaj dobio čak prostora na vestima na HRTu. Posle toga je Visković svakome ponaosob odgovarao, ali se intenzitet te debate smanjivao, kako oni kojima su njegovi odgovori bili upućeni nisu nastavljali debatu. U ,,Vremenu“ je izašao tekst Teofila Pančića, u kome je on pokušao da podvuče crtu iza dešavanja, priklonivši se struji koja je uvidela opasnost u Viskovićevoj kvalifikaciji. Visković je i njemu u sledećem broju istog časopisa odgovorio, međutim Pančić nije uzvratio odgovorom, već je umesto njega to učinio Branimir Pofuk, novinar ,,Jutarnjeg lista“. Odgovor Branimira Pofuka u ,,Vremenu“ je poslednji tekst koji sam video da se ticao te debate, ali u njegovom fokusu je bilo

demantovanje sporedne Viskovićeve tvrdnje koja se ticala žirija koji je Jergoviću dodelio nagradu za roman ,,Volga, Volga“. A povod za Viskovićevu spornu rečenicu je bio je intervju koji je Jergović dao za Vreme, br. 959, 21. maj 2009. Sporan deo tog intervjua ovako glasi: ,,Od takozvanih velikih istorijskih ličnosti, u mojim knjigama se pojavljuje samo jedna, i to kao epizoda. To je Draža Mihailović u Dvorima od oraha. Moram priznati da, kada sam to pisao, bilo me je malo strah šta će ljudi u Hrvatskoj reći i ko će me i kako zbog tog Draže Mihailovića napasti. Jer, on nije prikazan kao sotona, što bi iz hrvatske perspektive bio red i obaveza, nego je prikazan kao jedna prilično tragična ličnost. No, dogodilo se da to niko živ nije primijetio. Iz toga zaključujem da su tu knjigu čitali ili ljudi koji su mi naklonjeni pa su razumjeli o čemu pišem, ili su mislili da je to neka moja ekscentričnost, ili nisu shvaćali o čemu je i o kome tu zapravo riječ. O Draži sam mogao pisati jer sam razumio njegove motive. Naravno, to ne znači da o njemu mislim ni pozitivno ni negativno. Jednostavno, on je trodimenzionalna ličnost, koja je imala i svoju tragiku i motive i

Ovaj tekst te smara?

Škrip biografiju, sve ono što Milošević i Tuđman nisu imali.“ Iz ovog odlomka je Visković nekako izvukao zaključak da Jergović podržava afirmaciju četništva u Srbiji. Takođe, izneo je svoje mišljenje da Jergović, kao oportunista, to radi da bi poboljšao prođu svog lika i dela u ,,beogradskoj čaršiji“. Moj je utisak da se iz ovih Jergovićevih rečenica jako nategnuto može izvući ocena da on podržava reafirmaciju četništva u Srbiji (da bi se dopao ,,beogradskoj čaršiji“). To bi se eventualno moglo učiniti preko toga što Jergović ističe da je Mihailović imao svoju tragiku, motive i biografiju, dok to isto odriče Miloševiću i Tuđmanu. Da li je to zato što je J. nije bio živ za vreme Mihailovića ili zbog nečeg drugog, ne znam, trebalo bi ga pitati. Međutim, pretpostavljam da to znači da Jergović i ja imamo drugačije poimanje ,,tragike“, ,,motiva“ i ,,biografije“, ali ne i da Jergović podržava reafirmaciju četništva u Srbiji, zato što prosto sagledavanje neke ličnosti iz atipičnog ugla ne može nužno značiti i podršku delu te ličnosti. U svakom slučaju, po prijateljima i kolegama Jergovićevim, Visković je otvorio hajku na njega i de facto pozvao na linč, imajući u vidu sredinu u kojoj J. živi. I tu je počelo ono što je po mom mišljenju obeležilo ovu polemiku i što predstavlja ključan razlog zašto bi tužno bilo nazivati je polemikom umesto prepucavanjem. Naime, oponenti nisu odgovarali jedni na tvrdnje drugih, već su odgovarali na svoje utiske i formulisali svoje stavove, kao da je polemika neko takmičenje u kome se protivnici nadmeću tako što izađu na pozornicu i kažu šta misle, i ne pruže više od poluodgovora drugoj strani. Kao gledalac tog takmičenja izvesno bih se smejao ili smorio, usled skučenosti onoga što su mi takmičari predstavili. Za početak, osnovna poenta svih negativnih reakcija na Viskovićev intervju je bila da je to poziv na linč. Međutim, Visković ni u jednom tekstu (od onih koje sam video) nije direktno odgovorio na taj prigovor.

broj 2 Naime, on je svoje izjave posmatrao kao ,,optužbe“, a tom zamenom je dobio osnovu za najveći deo svojih daljih rekacija, koje se sastoje iz daljeg diskreditovanja Miljenka Jergovića na osnovu njegovog polemičkog stila i ratnohuškačkih tekstova iz devedesetih. Međutim, izostala je reakcija njegovih oponenata koja bi izvesno pomerila celu raspravu ka konstruktivnoj debati, i polemici kao razmeni mišljenja i izlaganja argumenata koji bi služili razjašnjavanju situacija i problema. Ni Viskovićevi oponenti nisu zaista marili za ono što je on pisao, već su iskoristili priliku da rade na konsolidaciji svojih stavova prokazivanjem onoga što je opasno i što ne valja. Kako drugačije objasniti izostanak reakcija na gorespomenutu Viskovićevu zamenu teza, i na ostatak ozbiljnih optužbi koje je u svojim reagovanjima izneo o tome da Jergović ima ratnohuškačku prošlost u glasilima Tuđmanovih tajkuna? Visković je rekao da je Jergović manipulant, zato što sam nije uzeo učešća u debati, već su umesto njega (a po njegovim instrukcijama, kaže V.) to uradili njegovi prijatelji, poznanici i kolege. Uopšte, Visković je želeo kroz celo prepucavanje da započne preispitivanje lika i dela J. ali nije naišao na zahvalne sagovornike u svojim oponentima, tako da nam ostaje da očekujemo dalja prepucavanja u budućnosti. Sa treće strane, ljudi koji su stali u Viskovićevu odbranu, kao što su to uradili učesnici emisije ,,Peti dan“ na HRT-u 4og februara, potpuno su ignorisali odnos Viskovićeve izjave i Jergovićevog šireg okruženja, i umesto toga su se fokusirali na isticanje nedopustivog Jergovićevog polemičkog tona, koji je, po njima, dao za pravo Viskoviću da tvrdi šta je tvrdio i da istraje (umesto daljeg praćenja ko je kome šta, ostaviću link za jedan Jergovićev tekst kojim je on završio polemiku sa Draženom Katunarićem, piscem: http://www.jutarnji.hr/katunaricnije-liberalni-intelektualac-negopoludjeli-segrt-hlapic/144019/).

I tako smo došli do potpune haotizacije ovog prepucavanje gde svako svakoga čuje, niko nikoga ne sluša, a svako kaže nešto. Postoji jedna stvar na koju do sada nisam ukazao, a koja bi lako mogla biti (iako nemam čvrstih dokaza, ali se uzdam u sećanja i pređašnja iskustva) uzrok Viskovićeve izjave: Visković je glavni urednik ,,Hrvatske književne enciklopedije“, koja je izazvala raznolike reakcije i polemike usled imena koja su se našla ili nisu našla u tom izdanju. Jedan od najglasnijih kritičara tog poduhvata je bio upravo Miljenko Jergović. Ispostavlja se da je celo ovo prepucavanje nije prva epizoda u odnosu dve javne ličnosti u Hrvatskoj. Posebno je važno osvrnuti se na značaj koje sučeljene strane pridaju okruženjima, odnosno sredinama u kojima se sporni nastupi dešavaju. Viskovićeva gorenavedena tvrdnja tek postaje zaista opasna po socijalni, ali i fizički integritet Miljenka Jergovića u okruženju koje dele. Isto tako, Visković implicira da Jergovićeve tvrdnje tek u kontekstu okruženja u kome su izrečene, tj. u ,,beogradskoj čaršiji“, razotkrivaju njegove prave namere. U oba slučaja prisustvujemo konstrukciji novog faktora – okruženja. Kod Viskovića, okruženje je to kome se Jergović ulaguje, i sa kojim V. ima manji problem. Kod Viskovićevih oponenata, okruženje predstavlja entitet čije postupke ne možemo predvideti, a koji mogu postati opasni po Jergovića zahvaljujući Viskovićevoj izjavi. Za Viskovićeve oponente okruženje je ključno, jer je problem upravo u njegovom potpaljivanju okruženja, dok kod Viskovića Jergovićevo okruženje u trenutku davanja intervjua u Beogradu igra nešto manje značajnu ulogu. U svakom slučaju, čini se da je tu Visković sebi dopustio još jednu grešku, a to je da potpuno ad hoc konstruiše neku sredinu i primeni je na Jergovićev slučaj. Sa druge strane, okruženje je kod V. oponenata ključno mesto učvršćavanja njihovih stavova i ključna tačka fokusa, i tu se pokazuje koliko je Visković spore-

Ovaj tekst te smara?

Škrip dan. On je samo jedan činilac koji kroz svoj odnos prema okruženju preti Jergoviću, ali je okruženje, okruženje koje čini bezimena masa života, to koje može Jergoviću nauditi, a koje treba pacifikovati. Ipak, u fokusu na ,,okruženje“, gube se pojedinci, pa tako nije ni postojala težnja da se Viskovićevi oponenti predugo zadržavaju na njemu samom, što je dovelo do umrtvljenja rasprave. Zašto Jergović nije lično odgovorio Viskoviću, i da li njegovo ćutanje znači nipodaštavanje značaja Viskovićeve izjave? U svakom slučaju, smatram da je bitno ukazati na namerne ili nenamerne neodmerene izjave. Sa druge strane, i to je ono što mi se čini kao tihi, naizgled manje bitan problem, jeste to što učesnici u ovoj polemici uopšte nisu odgovarali jedni drugima na

broj 2 pitanja i tvrdnje, već su odgovarali na u svojoj glavi konstruisana pitanja i tvrdnje koja iako slična, ne odgovaraju onome što je bilo pisano. Na osnovu te odlike, mislim da ovo prepucavanje predstavlja poraz prakse korišćenja tekstom od strane prakse besomučnog naknadnog pumpanja postupaka značenjima.

P.S. Pozivanje na Krležu

Visković i još neki sa njegove strane su se u nekoliko navrata pozivali na Krležu, na krležijanske polemike, krležijanski stil vođenja polemike i t. d. Čini se da je Krleža merna jedinica za sve. Jergović je optužen da želi da bude novi Krleža. Tu se vidi još jedna nesreća od koje pati deo regionalne književne scene, a to je etabliranje pisaca i potom primena etablirane slike na sve i

svašta. Kao vrh ovdašnje polemičke literature se stalno ističu radovi dvojice pisaca: Krleže i Kiša. I ovde imamo slučaj pozivanja na Krležu, barem od jedne strane (Viskovićeve), što ilustruje potrebu za konstruisanjima okamenjenih principa i konstanti (ovde sakrivene iza lika i dela M. Krleže), ne bi li se, makar i nenamerno, književna produkcija stavila u neke aršine. Dogma.

P.P.S. Nacionalizam

Kod Viskovića, za razliku od njegovih oponenata, je prisutno korišćenje podelom na nacije. Možda tu leži ključ za shvatanje njegovog nerazumevanja Jergovićevog poimanja Draže, kao i sklonosti ka olakom konstruisanju sredine u kojoj je Jergović dao sporan intervju.

Fotomontaža: Stefan Beriša

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Pank dijalektika iliti Love (R)evolution Piše: Mladen Milanović

“Svaka tema prevazilazi svakog pisca1” . Lična je i neknjiška pretpostavka da se kulturološki,socijalni, individualni i ostali tipova „progresa“ mogu pratiti uzevši u obzir specifičnu distinktivnu odliku i prativši je kroz vekove i umove ljudi koji su je kognitivno obrađivali. Shodno dotičnoj pretpostavci uzimam emotivnoljubavni odnos dvaju osoba kao početni stadijum i tu nit koju planiram da pratim kroz vekove utvrđujući koliko su emocije podložne evoluciji i da li su emocije postale atavizam2 ?

1. Piram i Tizba (Vavilon, protoantika)

“Priča o dvoje mladih koji su bili zaljubljeni jedno u drugo no njihove porodice behu u zavađenom odnosu te nisu “odobravale” njihovu ljubav. Oboje su ih zatvorili u kuće no oni nađoše pukotinu u zajedničkom zidu njihovih kuća. Dok ih roditelji nisu nadgledavali pričali su jedno drugome. Jednog su se dana dogovorili da će noću potajno pobeći iz kuća te se naći pod dudom kod grobnice kralja Nina. Tizba se lako iskrala iz kuće i kad je došla do duda ugledala je lavicu koja je upravo rastrgla bika. Tizba se uplašila te se sakrila u špilju iz grobnice. Na tlu je bila Tizbina koprena koju je lavica docnije rastrgala. Kad je došao Piram i ugledao rastrganu i zakrvavljenu koprenu te tragove lavice kraj nje u očajanju i pomisli da je njegovom krivicom Tizba postala žrtvom predatora te je sebi zario mač u srce. Nakon što se sve smirilo Tizba je izašla iz pećine i videla je da dud ima crvenu boju svojih plodova, a u njegovoj senci je videla mrtvog Pirama. U očaju je uzela mač i pridružila mu se3” .

Thisbe, by John William Waterhouse, 1909., izvor: jwwaterhouse.com 1 2 3

Mladen T. Milanović (možda opravdavanje lične anomaličnosti možda istina (striktno individualna))

U smislu zakržljali deo koji nasledismo od predaka (analogija appendix – emocije) Ovde prepričana priča predstavlja Vavilonski mit o kome je Ovidije pisao u “Metamorfozama”

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

2. Romeo i Julija (krajem XVI veka) “Nesrećne utrobe tih neprijatelja rodiše kobno zaljubljenih dvoje...” Montegi i Kapuleti su dve zavađene veronske porodice. Na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja se završava kneževim upozorenjem. Naslućuje se da je Romeo zaljubljen u Rozalinu, devojku iz roda Kapuletija. Glava familije Kapuleti organiziuje zabavu, a Romeova ljubav prema Rozalini ga navodi da dođe na zabavu. Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rađa čista i iskrena ljubav, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih porodica. Romea i Juliju tajno venčava sveštenik. Kapuletijev sinovac Tibaldo u svađi ubija Merkucija, Romeovog prijatelja. Želeći da osveti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo ubija Tibalda. On zatim ima imperative da pobegne, jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegova osećanja prema Juliji ga sprečavaju u tome i on se skriva kod franjevca Lorenca. Otac i majka žele Juliju da udaju za Parisa, uglednog i bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala udajom za Romea, ona radije bira smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenco, želeći da spreči tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospeva na vreme da došapne Romeu istinu zbog epidemije kuge koja je izolovala grad. On odlazi u grobnicu Kapuletija i, misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispija otrov i umire. Neposredno nakon toga budi se Julija. Videvši da joj se muž ubio, iz tuge uzima bodež i oduzima sebi život. Nakon tragedije, u grobnicu dolaze ostali članovi dveju porodica. Nad mrtvim telima njihove dece oni se mire, jer shvataju da je uzroktragedije nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi, a time donela nesreću svima.

Juliet, by John William Waterhouse, 1898, izvor: jwwaterhouse.com

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

3. Sid Višz i Nensi Spandžen (Sid Vicious and Nancy Spungen) (XX vek) Oni behu produkt doba nuklearnog rata, nastanak panka je vezan za odbijanje da se prihvate standardi koji osiromašuju društvo a behu konstantno nametavani do mere ugnjetavanja , pank nije bunt, pank je krik. Elem, Nensi je bila hirovito dete, superiorine inteligencije, “patila je” od temper tantuma do “dubokog” detinjstva, asocijalni antikonformista suicidalne naravi, sa 15 joj je dijagnostifikovana šizofrenija, sa 16 je krenula na univerzitet sa kog je izbačena zbog kupovine gandže od strane policajca u civilu, posle otpuštanja sa posla koji je jedva i počela da obavlja, počela je da se bavi preprodajom droge. Sa 17 je napustila dom i otišla u Njujork da zarađuje kao striptizeta te je eventualno postala grupi devojka i preselila se u London gde i počinje njena priča sa Seks Pistolsima i Sidom. On se, sa druge strane, ubrzo po svom rođenju sa majkom preselio na Ibicu, njegova majka je doduše iščekivala da im se i njegov otac pridruži ali do tog spajanja nikad nije došlo, ‘mesto toga kasnije mu je našla očuha, vratila se u Englesku gde je ubrzo njegov očuh umro od kancera. Njegov nadimak (Sid Vicious) potiče iz doba druženja sa Džonom Lidonom (a.k.a. Johnny Rotten), Roten je imao hrčka koji se zvao Sid i koji je jednom prilikom ujeo Džona Sajmona Ričija (a.k.a. Sid Vicious) te ga je dotična situacija inspirisala da se nazove Opakim Sidom. Po legendi, Sid nikad nije ni znao da svira bas ali je bio duh panka, notorna sociopatska protuva koja se do besmisla i šizoidne idiotarije prema svom maničnom gledištu bori sa društvenim vrednostima. Prema priči, posle odbijanja od strane Rotena, Nensi je “ušla u emotivnu vezu” sa Sidom i ubrzo su počeli da žive zajedno, nakon 23 meseca turbulentne veze prožete teškom uzurpacijom narkomanskih sredstava, Nensi i Sid su nakon konačnog raspada Seks Pistolsa otputovali za Njujork i iznajmili sobu u Hotelu “Čelzi”, tokom narednih nekoliko meseci Sid je pokušavao da ponovo uspostavi svoju muzičku karijeru a taj period je bio satkan od međusobnih razmirica, tuča i nuspojave njihove međusobne egzistencije, narkomanijom. Njihova veza se završila 12.10.1978. uz pomoć noža, prema zvaničnim podacima Sid je tokom jedne od stalnovladajućih razmirica u njihovim životima ubio Nensi.Sid je potom uhapšen a deset dana nakon Nensine smrti je pokušao da izvrši suicid, ubistvo je priznao rečima: “I stabbed her, but I didn’t mean to kill her. I loved her, but she treated me like shit”. Pušten na kauciju i “oslobođen” iz bolnice (u koju je primljen zbog pokušaja suicida), Sid je našao novu devojku i kako je izgledalo započeo “čist” život, međutim 1.2.1979. Sid je nađen mrtav, a autopsija je pokazala da je umro od predoziranja heroinom. Nekoliko dana nakon kremacije, njegova majka je u džepu jakne našla suicidalnu poruku koja je glasila:” We had a death pact, and I have to keep my half of the bargain. Please bury me next to my baby in my leather jacket, jeans and motorcycle boots. Goodbye”. Pošto je Nensi bila sahranjena na Jevrejskom groblju a Sid, koji nije bio Jevrejin nije imao prava na to, legenda dalje kaže da je Sidova majka posle kremacije posula njegov pepeo po grobu Nensi Spandžen tako da su “ostali zajedno” i u smrti.

Sid and Nancy, izvor: superseventies.tumblr.com

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

4. … iliti personalni panperspektivizam Ljubav a priori podrazumeva komunikaciju između dva entiteta,ma na koliko nesvesnom nivou se ona odigravala. Svoju teoriju komunikacije baziram na postojanju univerzalne distinkcije u percepciji i simbolici između svih verbalno/neverbalno sposobnih naseljenika vaseljene. Šta su lekseme ako ne pokrovni sloj emotivnih sklopova duboko usađenih u nama? Moja je pretpostavka da pod jednom rečju čovek podrazumeva mnogo više od onoga što je sposoban da verbalizuje, ti verbalni “bozoni” jesu emocionalni sklopovi koji se sastoje od tušte i tme sastojaka, delova kao što su:sopstvena empirija, usađeni kulturološki motivi,predrasude,zaključci (formalni,neformalni), indoktrinacioparti etc. Svaki čovek1 se rodio tako da je imao prilike da iz različitih perspektiva percipira svet (“And we have just one world (?) but we live in different ones2” ) te je pretpostavka da ćete ako pitate čoveka “Šta je vrlina?”(ukoliko uopšte i dobijete odgovor a i nedavanje odgovora je striktno individualne prirode “jer se od svega na ovom svetu može pobeći samo nikad od sebe”) dobiti relativno različitu verbalizaciju. Pokrovi se mogu unekoliko poklapati (što može biti rezultat socijalizacije,socijalne indoktrinacije, obrazovanja (dakle indoktrinacije)) ali ja doista smatram da je u emotivnom “bozonu” ključ ljudske komunikacije, moj svet će uvek biti drugojačiji od tvog jer su nam perspektive večito različite ma koliko anatomski i moždanostrukturalno “isti” bili. Dolazimo do pitanja procesa učenja,reči “dodekafonija” “albifikacija”, “dulcifikacija” puštene u mikrosvet bivaju obrađene perceptivnim aparatom koji je individualne prirode (kao i sve što je i moguće “znati”) tako da one a posteriori izgrađuju emotivne “bozone” koji spregnuti individualnim iskustvom,motivacijom,pažnjom i ostalim nusfaktorima u momentu inkorporiranja sačinjavaju lingvosvet jedinke. Ljudi govore reči, one su istog morfološkog sklopa ali je semantika interiorizovano večito različita te sam sklon da zaključim da su mogućnosti same ljudske komunikacije striktno deficitarne te da je ljudski život sazdani tunel u kome ništa nije deindividualizirano.Možda je nezahvalno upotrebljavati sintagme poput “emotivni sklop” jer se onda postavlja pitanje da li se emocionalni doživljaji razlikuju od jedinke do jedinke no to ne rabi u smislu komunikacije jer je ovde u pitanju verbalizacija emocionalnih doživljaja. Neverbalna komunikacija po empiriji sačinjava veći deo komunikatornog spektra između dvaju jedinki. Smatram da je i ova vrsta komunikacije selfperspektivna te da različiti pokreti i gestikulacija imaju različito značenje za različite subjekte na osnovu raznoraznih produktkontraprodukta koji utiču na percepciju i evociranje (ne uključujem radikalizam u postavku).“Da li ljudi komuniciraju?“ Da, no je njihova komunikacija santa leda (ili još rigorozniji prirodni „nedostatak“), čisto pokrovna i semantički najuže limitirana. Kakve sad to veze ima sa ljubavlju? Kao što napomenuh, ljubav kao vid emotivne komunikacije jeste „nekonzistentni entitet“. Pravim distinkciju na dva kova ljubavi: 1) Genetsku i 2) Duhovnu, pod ovom prvom, ljubav definišem kao nuspojavu seksualne težnje tj. težnje za razmnožavanjem, opstankom i rasprostiranjem sopstvenih gena u daljim eonima, pod ovom drugom podrazumevam „aseksualno razmnožavanje“ tj. razmnožavanje koje ne mora striktno uključivati telesni kontakt, altruizam (sublimirani egoizam), usvajanje potomaka od strane „neplodnih“, ustajanje bakicama u krcatom busu pa se čak i određeni tipovi suicida mogu tumačiti pojmom „duhovne ljubavi“. Majka voli dete jer je u njega usadila dvostruku ljubav (genetsku i duhovnu, genetsku propuštanjem istog kroz sopstvenu matericu, a duhovnu odgajanjem) i kad biste postavili majku pred realnu situaciju žrtvovanja jednog od dvaju dece (ono koje je njeno i ono koje je tuđinovo), po pretpostavci će žrtvovati tuđe i na taj način će njena genetska muka imati smisla i ona će nastaviti da živi kako zemaljski tako i duhovno, a u slučaju žrtvovanja sebe ona nastavlja da živi u kolektivnoj svesti ljudstva kao nešto što se „naziva“ heroj, biološki je mrtva (ako izuzmemo genetsku prenesenost na svoje dete) ali je duhovno živa, dok ukoliko bi žrtvovala svoje dete, nastavila bi „duhovno“ da živi ali bi nastavila i anomalično biološki da egzistira (anomalično jer je ubistvom svog deteta po defaultu smanjila sebi eonizacijski period3). Čin skakanja policajca pred ubrzanodolazeći voz radi spašavanja palog putnika jeste herojski čin što je u stvari „romantizovani“ akt produženja sopstvenog života. Ljubav je u oba slučaja nuspojava neke sorte razmnožavanja, opstanka, ljudi ne vole ljude već sopstvene slike o dotičnim ljudima. Ne postoji ljubav koja nije egoistična jer u tom slučaju ne bi postojao ni čovek. 5. Masa u energiju, energija u masu, to be continued.... -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ovo je doba rasplamsalog utilitarizma, ovo je doba kad i Agnus Dei pruža blowjob. Do what thou Wilt. Revoluciji, Mladen T. Milanović 1 2 3

Želim da ukažem na apsurdnost donošenja zaključaka u ime drugih, tako da pod svaki zaključak podrazumevam sopstveno viđenje tuđe perspektive jer jedinka ne može da se „uvuče“ u bulbus occuli i ostale perceptivne aparate „tuđinke“. To dalje vodi do zaključka da je i ova teorija apsurdna za sve individue koje nisu ja. Dire Straits – Brothers in arms, stih apstrahovan iz antimilitarističke materije a treba da bude funkcionalan u smislu panperspektivizma U smislu stepen življenja u narednim eonima

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Intervju: Besne Gliste

Fotografija preuzeta iz arhive benda

Razgovor sa Besnim Glistama (Julius i Filip) – Razgovor vođen na Novom Radio Beogradu (razgovor vodili Dane Popović i Milan Škobić) 15.2.11-e. Predstavljamo dva člana benda, koji zadnjih godinu dana krasi klubove u krugu dvojke i tera mlada srca da ubrzano kucaju u ritmu revolucije: Filip Marković i Julijus Velker. Š: Eto, gospodo, predstavite nam sebe i svoje kolege. J: Mi smo Besne Gliste, rege rep bend iz Beograda. Sa nama još u bendu sviraju Božidar Kaluđerović, on svira đembe, mada je naš glavni perkusionista, Novica Vujović, koji je sada na Kipru, Ludi... Zoran

Ostojić, on svira isto konge, svira Vuk Radovanović bas, Fudži, to jest Miloš Đoković klavijaturu, Damjan Aleksić Če svira bubjeve, i Miroslav Matković svira miksetu, i to je manje više to. Ja sviram gitaru, a eto, sebe sam rekao prvog, pošto sam najbolji D: Doneli ste nam pesmu da čujemo, to je lepo. F: Pesma je ono, neki krš demo, koji je tako skupo koštao a slučajno nastao, nešto na brzinu... D: ’Ajde odma’ razbijamo tabue. Koliko je koštao? Čuli smo da ste ga snimili za deset hiljada evra u studiju Marka Miloševića... F: Sto pedeset evra, u *ndergroun* studiju, evo reklame za studio... J: Očajan je demo, nemojte tamo da

snimate! D: U, niste smeli to da kažete, gotovokgasi se, kraj. (Pesma ,,Tišina 222“) Š: E, sada ide nešto drugo. Mi smo sada čuli ovu pesmu, zaista odlična, sa citatima iz urbane kulture (tema ,,Otpisani“).. D: Odlična pesma. Mi uopšte ne mislimo da je loš snimak. Ne znam zašto vam se ne sviđa. Da li ste vi perfekcionisti pri pravljenju vaših pesama ili šta? J: A pa perfekcionisti? Nismo, ali jednostavno mislimo da snimak ne vredi te pare kojim smo ga platili, pošto smo jednom ranije snimili nešto što je lošije od ovoga, ali nije sto četrdeset evra lošije. Jednostavno

Ovaj tekst te smara?

Škrip mislimo da je snimak preplaćen. D: Pomenuli ste da je lik u studiju rekao da mora da vas izuje da bi vam napravio dobar snimak. Koji broj je bio u pitanju? J: Pa nije nam konkretno nikakav broj spominjao. Ma dobro, lik je taj u suštini super, samo što, nije nam uradio ono što je obećao, pa smo mi možda sada malo ljuti. Rekao je da će da napravi neki miks, ali to nije uradio. U svakom slučaju smo mu zahvalni jer smo svirali tamo šest, sedam, osam sati, i sve je bilo u redu. D: Vreme je za našu omiljenu igru – Pitanja sa papira: Koliko dugo svirate i kako ste počeli i sl. F: Pa brate, počelo je, ne znamo ni mi kako. Pa upozali smo se na faksu i bili smo u fazonu da sviramo. A sad radimo... J: Radimo oko godinu dana, tačnije u subotu (19. 2.) će biti godinu dana... svirka će biti tim povodom, sa White City Massive-om ćemo svirati,

broj 2 bend dosta srodan po pravcu i razmišljanju... Š: Koliko često svirate? Evo imali ste svirku pre neki dan, za par dana opet... dosta često svirate. J: Da da, ja ne znam šta je sa drugim bendovima, samo nas zovu. To je možda zato što smo zanimljivi na sceni, nas puno i peglamo dobru muziku, ali ono, sviramo, ja ne mogu da se požalim, dosta često, ja bih čak možda voleo da sviramo i manje, zato što bi se tada koncentrisali na vežbu i na stvaranje novih pesama. D: Zanima me da li postoji neki presek svih vaših muzičkih ukusa koji su totalno različiti? Ne moraju svi, ali bar dobar deo vas, da baš gotivi neki bend? F: Za bend ne znam, ali neki presek bi sigurno bio rege, ono što svi iz benda... J: Tako je. Rege manje više svi iz benda vole da slušaju, i svi osećaju rege, i to je ono najbitnije...

D: I u šta biste se onda svrstali? Š: Vi ste sa jedne strane rekli regerep, ali evo sad ste ipak stavili akcenat na to koliko ste različiti... F: Rege rep pomešan sa džezom, malo hard kora... D: To smo hteli da čujemo, kako rege-rep ako ima šutke na svakom koncertu? J: Pazi, mi sviramo rep, rege, hard kor, ska, što su ti muzike mnogo srodne, po razmišljanju. Ti kad uzmeš jedno razmišljanje regea, kao jednog slobodoumnog razmišljanja, oplemeniš ga malo sa repom koji je isto to samo u novije vreme, i dodaš na to energiju i bunt hard kora i skaa, i ti dobiješ... Besne Gliste. D: Razbijamo tabue svakodnevno. Dakle, koliko ste para zaradili, a koliko ste para dali do sad? J: Pazi, to koliko smo zaradili je suma poprilično smešna da se uopšte i pomene, a koliko smo dali, pazi, ja ne gledam kao da sam nešto dao.

Fotografija preuzeta iz arhive benda

Ovaj tekst te smara?

Škrip Jednostavno, ako imaš bend, imaćeš i neke izdatke svakako, ako sviraš narodnjake imaćeš više prihoda nego rashoda, ali ako radiš autorske stvari u nekom malo više nekomercijalnom fazonu, jednostavno ćeš imati mnogo više izdataka, ali jednostavno, da mi to ne volimo, mi to sada ne bi ni radili, na kraju krajeva, ništa nema za džabe. D: A da li misliš da je tako svuda u svetu ili samo kod nas? J: Pa tako je generalno svuda, mladi bendovi kada se probijaju uvek će imati više rashoda nego prihoda. D: Ali pazi, kako su plate veće svuda u svetu, tako je možda veća i plata mladih likova koji sviraju takvu muziku.. J: Tako je, ali to više nema vezu sa mladim bendovima. Jednostavno, mladi bendovi kada počinju imaju velike izdatke. I meni je ok da ja plaćam probu tamo neku veću sumu, ako treba za neku svirku da iznajmim opremu, ali jednostavno u ovom stadijumu sada, mi je najbitnije da budem na nekoj nuli. Jako je suludo da na nama gazda zaradi neke veće pare, to veče što će nama doći nešto ljudi a da mi ne dobijemo ništa, a opet brate, ako, već sviramo, daj da budemo na nekoj pozitivnoj nuli, za sada, a posle ćemo valjda da vidimo, da pređe u neku ozbiljniju priču. D: A koliko zaradi gazda na vama? J: Pa to jednostavno ne možeš da znaš... F: Koliko se popije... J: Znaš. Gazda najviše zaradi na šanku, te ulaznice i to, to manje više mu je sve super i plus. A pogotovo ta glupa garderoba, koja je obavezna. A šta ako ja neću da ostavim jaknu? Ja tamo držim ličnu kartu, ključeve od stana, ne znam, i ja sad treba to nekome da ostavim? Ne pada mi na pamet. Š: Kakve su inače gazde? J: Sa jedne strane imali smo jako loša iskustva sa gazdama, a sa druge jako dobra. Jer pazi, oni su ti takvi, da manje više ko je dugo u tom poslu održavanja nekog kluba postane jednostavno – đubre. Više ga ne zanimaju mladi bendovi i da tu neko svira, nego on to sebi pretvori u novčanice. No dobro, to je nekakva profe-

broj 2 sionalna deformacija, ali opet imaš gazde koje su super, koje nam izlaze u susret, i trude se koliko mogu da nam obezbede stvari za svirku. Dok nekima moraš da diktiraš sve u kabl šta nama treba, jer ako toga nema, nećemo ni svirku imati. Imali smo jedno baš loše iskustvo, a imali smo i dobra. Zavisi od čoveka do čoveka. D: Pa dobro, je l onda može da se kaže da su u principu veće šanse da će gazda od 50 godina biti đubre, dok će vam onaj od 26 godina pre izaći u susret? J: Sigurno. Š: A da li ćete da izdajete nešto? F: Još je to jako daleko... J: Još je to daleko, ali pazi, i da nađemo nekog izdavača za ovakvu muziku u Srbiji, ja ne znam šta bismo mi od toga imali? F: Ko će da kupi taj CD? Ko će da izdvoji dvesta dinara, kada ima to na jutjubu... D: Možda vam je hendikep to što ne pevate na engleskom, jer to bi onda mogli da se ustremite i na neko zahvalnije tržište? F: Pa gajimo domaću kulturu... D: Pa ok, ali da li će ona da gaji vas? F: Nema to veze, srpski jezik je lep jezik... Š: Svaki jezik je lep. J: Jednostavno, u ovom prvom periodu u bendu, svima nam je lakše da se izrazimo na srpskom. Jer jednostavno, kada pišemo hip hop tekstove, koji zahtevaju određene veštine u pisanju, i sklapanju i konstruisanju reči i rečenica, treba mnogo da se radi da bi ti mogao da napraviš dobru i kvalitetnu pesmu na engleskom jeziku. A mol je a mol i na engleskom i na srpskom, ali poenta je, treba da se radi mnogo za tako nešto. Š: Dobro, sada kada smo se dotakli jezika da se dotaknemo i onoga što govorite tim jezikom. Koja je poruka vaše muzike, vašeg čega god što vi doživljavate kroz tu muziku, i šta time i kome vi hoćete da poručite? Šta god da je to što gurate kroz muziku, samo ga opišite i recite. J: Pa pazi, poruka naših pesama je da ljudi jednostavno budu prirodni, da shvate šta se dešava oko nas pre nego

što nam popiju mozgove tamo neki ljudi u nekim odelima... Š: Znači to je podela na dve vrste ljudi? J: Jednostavno, neka sloboda, ali ne sloboda fizička, nego mentalna. Svoj um ljudi moraju da oslobode, da shvate da ono, ,,u rata šaljete brata protiv brata, a rukuju se pesnice kad zatvore se vrata“, razumeš? F: Da, mi se obraćamo mladim ljudima, pre svega, i govorimo o nekim ne sada prevelikim stvarima, nego samo da se poštuje drugi, mir, ljubav, kako to sve već ide, ali, ono što ne želiš tebi da se desi, nemoj da radiš drugima, jednostavna poruka. I, naravno, protiv sistema zato što... J: ...zato što „sistem je kesa“. Š: Kako doći do tog stanja oslobođenosti? F: Da manje težimo ka materijalnim stvarima, da manje gledamo u ekrane i da manje ekrani gledaju u nas. Nemam pojma, lepo je da tehnologija napreduje i ceo taj tok čovekovog razvijanja, ali zaboravljamo jednu bitnu stvar, da štetimo sebi. Počeli smo da modifikujemo biljke, da se igramo boga. Š: Uf. Ajde da pričamo malo o sceni, njenim dobrim i lošim aspektima i ljudima koji je čine i koji rade u njoj... J: Znaš kako, rege scena kod nas skoro da ne postoji, a trebalo bi da postoji, a rep scena kod nas postoji, a možda bi trebalo da ne postoji. A da bi postojala rege-rep scena, treba publika, a i ljudi koji su spremni da sviraju. F: Ima, ima još grupa koje su stvarno dobre i koje pokušavaju da se probiju. Na primer Zaa, sasvim dobar bend, oni su polako počeli da se uguravaju, ali nekako, druge muzike... uvek postoje umetnost i kič, a kič je danas preovladao u Srbiji, tako da... D: Pa širom sveta je preovladao... F: Da, širom sveta, tako da ne mogu neki stvarno dobri bendovi, ne samo rege, nego svih vrsta muzike, da se probiju, zato što je masi servirana neka totalno kič muzika koja nema veze sa vezom i nema poruku nikakvu u sebi... J: Pazi, dobrih bendova, nama srodnih

Ovaj tekst te smara?

Škrip

broj 2

Fotografija preuzeta iz arhive benda

ima. Na primer White City Massive koji smo već ishvalili je stvarno odličan bend, ima FC Apatride UTD, koji su možda naš najuspešniji naš rege bend posle Del Arno Band-a. D: Kako je koncipiran vaš stvaralački rad? J: Znaš kako, ono, ko radi taj i greši. Jednostavno, sviraš kući, dođeš do neke ideje, pišeš neki tekst, gledaš to da sklopiš. Dođeš na probu sa nečim, znaš. Jednostavno, kada se rade pesme, fora je da se na probu dođe sa nečim. Mislim, super pesme mogu da nastanu iz džemova. Evo baš ova Tišina 222 je došla iz džema basiste koji je svirao nešto i mi smo to ispratili i stvarno je ispala super pesma, a opet neke druge pesme su sklapane iz delića. Jednostavno, doći na probu sa idejom jednostavno štedi mnogo vremena. Na probu treba doći sa nekim kosturom ili barem sa delovima te neke slagalice od koje na kraju ispadne pesma. Š: Znači, slagalica od raznih delova. J: Vidi, naše pesme imaju mnogo različitih delova, koje se mi trudimo da sklopimo u jednu lepu celinu, da to bude jedna skladba. E sad, tu će neko doći da ti kaže, ,,zar se rege ne radi po nekom osećaju“. Radi se rege po osećaju, ali rege je prvenstveno ideja, zato to i ima ime, zato se to i

nekako zove, pa ljudi kada čuju određeni ritam, znaju da je to rege. D: Pitanja sa papira: koji je najbolji klub gde ste svirali? J: Znaš kako, svi su klubovi različiti. Na primer, na Akademiji, je bila najbolja oprema, najbolje ozvučenje, najbolja bina, sve ful, a opet, evo sad na poslednjoj svirci falile su neke druge stvari. Falila je organizacija. A u Ciklonu je super, ljudi nam uvek izađu u susret, ,,šta vam treba, donećemo, evo vam para“, ali sa druge strane, nikada to ne zvuči tako lepo zato što im je oprema lošija malo. D: Za pred kraj: kada biste do kraja života imali samo to što sada dobijate od imanja benda, da li biste to radili do kraja života? A da pritom radite osam sati dnevno neki drugi posao? J: Pa naravno, zato što je to prvenstveno ljubav, i neka vrsta hobija, i barem ja sam u fazonu da ću ceo život da stvaram. Nekako sam sebe usmerio tu, da jednostavno ja to želim i to radim. A sad, to mi neće platiti račune, neće mi dati hranu na stolu, moraće da se radi nešto. Najviše bih voleo kad bih mogao od muzike mogao da zarađujem za prostojan život. D: Da imaš fotelju da sedneš. J: Da imam neku stolicu lepu, ne

mora da bude fotelja, ali mislim da to nažalost nije moguće kada se radi o ovoj vrsti muzike, koja se ne emituje sa nekih tamo televizija živopisnih boja... D: Koliko ste daleko od ostvarenja svog sna? Da li vam skoro puna Akademija ispuni srce i život, ili bi ste hteli nešto više? J: Znaš kako, ne radi to tako. Nekada nije bitan kvantitet, bitan je kvalitet. Sada ako mi sviramo, ako sa bine šaljemo neki dobar vajb na publiku, ako se svi dobro osećaju i svi krenemo da đuskamo, da se zezamo, pa bila u Akademiji ili u Žici, nema veze. Š: Znači atmosfera je najbitnija? D: Da li biste svirali da dođe jedan lik da vas sluša? J: Najbitnije je da se mi osećamo dobro dok sviramo. A drugo, ako smo mi negde zakazali svirku, i ako dođe samo taj jedan lik, mi ćemo njemu da sviramo kao da je ne znam... onda je taj lik baš fan, ili je ortak. D: Nisam zadovoljan odgovorom. J: Nisam ni ja pitanjem. Š: Zašto ti nisi zadovoljan odgovorom? D: Pa nisu mi dali odgovor nego su mi samo rekli da to ne ide tako... Š: Pa dobro, to je njihov odgovor. J: Jednom kad ti budeš svirao, onda će tebi biti jasno.

Ovaj tekst te smara?

Crta: Jelena Šapić

Impresum: Izdavači: Omladinski odbor za obrazovanje, Vojvode Hrvoja 17, 11000 Beograd Klub OPA “Omladina pokreće akciju”, Knez Danilova 4, 11000 Beograd Za izdavača: Naim Leo Beširi Glavni i odgovorni urednik: Milan Škobić milan.skobic@ooo.org.rs Izvršni urednik: Ognjen Kojanić Redakcija: Stefan Beriša, Petar Čekerevac, Milica Drakulić, Aleksandar Gubaš, Ana Jakimska, Nata Kovačević, Vasilije Marković, Mladen Milanović, Jelena Šapić Saradnice/i: Marjan Biočanin, Dejan Matlak, Dušan Milanović, Marko Mitranić, Rastko Pocesta Korektor: Aleksandar Gubaš Design & dtp: Dane Popović Štampa: Online izdanje Kontakt: skrip@ooo.org.rs

Časopis Škrip je neprofitno izdanje koje se distribuira besplatno. Tekstovi i stavovi objavljeni u ovoj publikaciji vlasništvo su autora i ni na koji način ne mogu odražavati zvanične stavove Omladinskog odbora za obrazovanje i Kluba OPA “Omladina pokreće akciju”.