Ен је сутрадан пробудило предивно сунце које јој је провирило кроз прозор. „Волела бих да останем овде заувек”, помислила је. Али то је било немогуће, Марила и Метју су желели дечака.
— Какав фин доручак! — обрадова се Ен. — Фин? — зачудила се Марила. — Служила сам у многим кућама — објаснила је Ен. — У време оброка било је тако бучно и неуредно, посебно током доручка. Када се вратим у сиротиште, сећаћу се овог доручка као најлепшег оброка у свом животу. Хвала вам, Марила.
Тог јутра у посету је стигла Марилина сусетка, госпођа Линд. — Чујем да су вам из сиротишта послали девојчицу уместо дечака — рекла је. — Каква грешка! Кад ћете је вратити? — Још увек нисмо одлучили — одговорила је Марила.
Утом Ен улете у собу. — Небеса ми, Марила! — рекла је госпођа Линд. — Због изгледа је нико не би хтео, то је сигурно. Погледај само све те пеге! А коса боје као шаргарепа! — Ви сте једна проста и зла жена! — узвикнула је Ен црвена од беса. — Како се само усуђујете? — Ен! — завапила је Марила. — Врати се у своју собу.